UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Beograd, Jove Ilića 165, tel. 309-29-99 faks 2491-501
е-mail fpn@fpn.bg.ac.rs www.fpn.bg.ac.rs

Politička sociologija savremenog

društva

Rider za ispit

samo za studente i studentkinje generacije /11

školska 2013-14

1
GLOBALIZACIJA , KRIZA I ALTERNATIVE

RIZICI I IZAZOVI GLOBALIZACIJE

Jednu od ključnih karakteristika procesa globalizacije svakako predstavlja

ambivalencija njenih razvojnih mogućnosti i efekata. Primera radi , zajedno sa novim
pozitivnim mogućnostima koje pružaju globalizacija i tehnološke promene (digitalizacija,
informaciona tehnologija, biotehnologija) dolaze i brojni rizici. Više se ne suočavamo
samo sa takozvanim “spoljnim rizicima” (external risks) – suše, poplave, zemljotresi –
koji nastaju nevezano od čovekovog delovanja, već i sa “proizvedenim rizicima”
(manufactured risks) koji su direktna posledica uticaja čovekovog znanja i tehnologije na
svet prirode – globalno zagrevanje, efekat staklene bašte, genetski modifikovana hrana,
HIV virus, bolest “ludih krava” (Gidens, 2001).
Otuda Urlih Bek tvrdi da živimo u “rizičnom društvu”, čija je bitna
karakteristika to što novi tipovi rizika ne znaju za nacionalne granice – oni su
istovremeno i globalni i lokalni, to jest “glokalni” – i kao takvi podjednako ugrožavaju i
bogate i siromašne. Antiteza globalizacija – lokalizacija sintetizovana je u pojmu
“glokalizacija” (glocalisation) koji upućuje na prožimanje lokalnih sadržaja i globalnih
uticaja i obratno.

Rizici održivog rasta i eko - politika

Kisele kiše , ozonska rupa, klimatske promene , HIV virus ili akcidenti na
nuklearnim centralama i (potencijalna) „ demografska bomba” suočili su svet sa
brojnim ekološkim rizicima.
Logiku konzumerizma i ubrzanog trošenja energije i sirovina i gomilanja
(nerazorivog) otpada mora zameniti logika održivog rasta i susret i produktivni spoj
ekonomije i ekologije. U poslednjih nekoliko decenija posebno su ekološki pokreti a
potom i „zelene politika „ i ekološke stranke , otvorili pitanje kakvu ćemo to planetu
ostaviti narednim generacijama koje traži zajednički i urgentan , planetarni odgovor.
Rastući značaj „ environmentalnih pitanja” - nužnosti očuvanja globalnog
životnog okruženja i pomak sa antropocentrične ka ekocentričnoj poziciji, vodili su ka
uspostavljanju i visokom pozicioniranju eko – politike .
Eko-politika je zapravo politika oskudice ili čak politika bezbednosti jer su,
recimo, obezbeđenje energije i (zdrave ) hrane i vode zaista pitanja energetske ili
prehrambene bezbednosti i opstanka. Posebna istraživačka polja i pristupi unutar eko-
politike , poput eko- politike energije, klime ili očuvanja šuma i biodiverziteta kao
zajedničko ključno pitanje imaju dilemu kako nivo rasta uskladiti sa održivim
razvojem. Za neomaltuzijance i druge pesimiste održivi rast znači i ograničenje rasta , za
„ eko optimiste „ rast je moguć pomicanjem – rastom granica, istraživanjem i (
ekonomičnom ) primenom obnovljivih izvora energije, recimo.
Koncept održivog razvoja koji je promovisala Svetska komisija za čovekovu
okolinu pojavio se kao reakcija na dotadašnju praksu nekontrolisnaog ekonomskog
razvoja. On predstavlja interakciju ekonomije, društva i prirode iz ugla ekologije, čime bi
se ostvarila ravnoteža između potrošnje resursa i kapaciteta i sposobnosti ekosistema.
Ovaj koncept iako se prvenstveno bavi problemom ekologije može se shvatiti i u širem

2
kontekstu kao putokaz za uklanjanje negativnih posledica globalizacije zato što
podrazumeva ekonomski, socijalni, ekološki, kulturni i politički održivi razoj.
Njegova ideja je da pokaže da zaštita životne sredine ne mora dolaziti u sukob sa
interesima privrednog razvoja, odnosno da mogući spoj ekonomije i ekologije
istovremeno zadovoljava društvene potrebe i i eliminiše ili značajno umanjuje uticaje
koji predstavljaju pretnju po životnu sredinu i prirodne resurse. Dugoročno gledano
koncept podrazumeva stalan ekonomski rast, ali takav da osim ekonomske efikasnosti
obezbeđuje i smanjenje siromaštva, bolje korišćenje resursa, unapređenje zdravstvenih
uslova i kvaliteta života, smanjenje sadašnjeg i sprečavanje budućih zagađenja. Ključne
pretpostavke za njegovu realizaciju su odgovornost, solidarnost i participacija.
Problem eko- politike je , međutim, u tome što se kao i svakoj drugoj politici mora
baviti i osetljivim pitanjima raspodele troškova i ( budućih) dobiti od prelaska sa stare,
konzumerističke, na novu , sa održivim rastom usklađenu ekološku paradigmu.
U tom okviru najozbiljniji rascep postoji između globalnog Severa i Juga , u kome
razvijeni Sever sa tek 15-20 % stanovništa troši preko tri četvrtine energije i raspolaže sa
više od četiri petine svetskog bogastva, istovremeno pozivajući Jug na uzdržavanje od
trošenja neobnovljivih izvora energije i zagađenja.
Relacija : Sever – Jug opterećena je, pre svega, demografskom eksplozijom i
predviđanjima da će oko 2050. godine planetu umesto sadašnjih 6,2 naseljavati svih 9
milijardi ljudi za koje treba obezbediti hranu i resurse. Pri tome svet je demografski
raspolućen na sve stariji i malobrojniji Sever i sve mlađi i brojniji Jug.
Svet razvijenih je pogođen „belom kugom” , opasnošću pada nataliteta ispod nivoa
potrebnog za održanje proste reprodukcije i rezultirajućim smanjenjem kontigenta radno
sposobnog stanovništva i procesom starenja društva . Prognoze govore da će oko 2050 .
godine trećinu stanovništva ovih zemalja činiti stariji od 60 godina što će voditi
redistribuciji i uvećavanju troškova za penzije i zdravstvenu zaštitu , odnosno
reduktivnim pristupima u oblasti penzionog i ukupnog socijalnog osiguranja i politike.
Na drugoj strani , demografska eksplozija na Jugu – simultani proces ojačavanja
zdravstvenom zaštitom smanjene smrtnosti i održane visoke stope rađanja za posledicu
ima talase migracije u potrazi za poslom i hranom.
Sudar, pre svega u megapolisima sa već desetinama miliona stanovnika , favela i
elitnih četvrti, već provale frustracija i besa i ksenofobije , ćine realnim priče o „ sukobu
civilizacija” ili mogućoj kataklizmičnoj opasnosti od globalnog sudara samozabavljenih
bogatih .džava i gladnih ljudi iz neuspešnih država ( Kegli, Vitkof, 2004. 518 – 526).
Brojni autori, poput nobelovke Vandane Šiva, optužuju globalizaciju i razvijene
zemlje i za enviromentalni aparthejd. Efekte socijalne i ekološke krize transnacionalne
kompanije, uz podršku međunarodnih finansijskih organizacija,izvozom prljavih
tehnologije prebacuju u Treći svet. Nove kolonije stvaraju se i putem genetskog
inžinjeringa. O već prisutnim i mogućim ratovima koji za (ne) skriveni motiv imaju
kontrolu nad izvorima energije i (pijaće) vode i da ne govorimo.

Ratovi,terorizam i „humanitarne intervencije”

Globalizacijom se u velikoj meri menja i karakter i priroda sukoba i ratova , pri

čemu previše rizične direktne sukobe i globalnu konfrontaciju – svetske ratove , menja
vođenje brojnih ratova na rubovima interesnih zona velikih sila. Oružani sukobi

3
predominantno dobijaju oblik lokalnih,građanskih ratova u kojima posreduju i (humano)
intervenišu međunarodne trupe pod kontrolom , ili bez kontrole Ujedinjenih nacija.
Građanski ratovi mogu u svojoj osnovi , pored etničkog i verskog, u njihovim
rekonbinacijama , imati i (kontra) revolucionarni motiv i razlog.Sa krajem hladnog rata
jača i podela na stare i nove (građanske) ratove.
Stari su prevashodno politički motivisani i bazirani na masovnoj narodnoj podršci . Novi
su opet najčešće motivisani privatnom dobiti , sejanjem straha i mržnje i u znatnoj meri
su depolitizovani. Radikalizovani pristupi ,koji preterano naglašavaju diskontinuitet
između starih i novih ratova u pozadini novih prenaglašeno vide instrumentalno
delovanje usmereno ka profitu(Kolijer) ili pak ratove vide kao oblik organizovanog
kriminala kojim se lokalne (ratne) ekonomije integrišu u globalna tržišta.
Dominantni , subnacionalni, građanski ratovi nastaju unutar "slabih država" –
procesa erozije autonomije države i teritorijalnog rascepa država iniciranih i odozgo i
odozdo (Meri Kaldor,2001:146). Nakon hladnog rata dolazi do eskalacije "lokalnih
ratova " na bezbednoj udaljenosti od svetskog centra, odnosno na obodima razvijenih
regija - na Balkanu, u Africi, , na Kavkazu i obodima Azije.
U pozadini ovih sukoba su dakle ne retko nastojanja da se kontrolišu retki ili
oskudni resursi i kriminalizovane ekonomije , ali još uvek i klasični sukobi identiteta
poput ratova na eks- jugoslovenskom prostoru.
U globalizacijskom okviru i ključu i lokalne ratove karakteriše globalno ptisustvo
medunarodnih institucija, i njihovih civilnih i vojnih misija, ali i privatnih bezbedonosnih
kompanija i profesionalnih ratnika,ratnih izveštača, NVO i medija, koji praktično
internacionalizuju sukob.U pozadini je veoma često i "nevidljiva ruka " globalnog
kapitala.U ratovima u slabim državama pored vojski, učestvuju i paravojne formacije,
lokalne milicije, pa i kriminalne bande koje "cvetaju" unutar ratne ekonomije.
Istovremeno, opadajući broj međudržavnih sukoba više nego ranije karakteriše
asimetrija moći u kojoj daleko razvijenija zemlja, odnosno koalicija zemalja napada,
pod različitim opravdanjima slabijeg aktera.Rat u Iraku, bombardovanje Srbije ili rat u
Gruziji su dovoljno ilustrativni primeri.U izmenjeni mandat brojnih mirovnih misija sve
više spada i "nametanje mira".
U razloge i motive “humanitarnih intervencija “, pored podrške ostvarivanju
političkih ciljeva, predupređivanja humanitarnih katastrofa , kao i isticanja ugroženosti
ljudskih prava i širenja demokratije, često spadaju i širenje zone uticaja i
(skriveni)"banalni" ekonomski razlozi poput proizvodnje i trgovine oružjem i kontrole
izvora prirodnih bogastava i strateških izvora .
“Borba protiv terorizma “ , unutar procesa promene prioriteta, motiva i razloga za
oružane sukobe nakon kraja hladnog rata je , posebno nakon terorističkog napada na
“Kule bliznakinje “ u Njujorku 11/./9. 2001. godine , visoko na listi tazloga za vojne
intervencije.
Praktično , radi se o međuzavisnosti i spirali rasta i uzajamnog pothranjivanja
akata terorizma i vojnih intervencija kao (neodgovarajućeg)odgovora na terorizam.
Na drugoj strani , terorizam je nesporno neadekvatna reakcija na bedu, siromaštvo i
nacionalne ili kulturne frustracije ljudi u “trećem svetu”.

Globalizacija i nejednakosti i siromaštvo

4
 Ekonomska globalizacija, rukovođena neoliberalnim vrednostima i oličena u
multinacionalnim korporacijama i globalnim finansijskim tržištima, često se vidi kao
uzročnik sve većeg jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Kako kaže Urlih Bek:
“Svijet je postao opasno nejednak prostor (…) Samo za isplatu dugova s Juga na Sjever
teče u godini 200 milijardi dolara (…) Globalne nejednakosti rastu – od 1960. do 2000.
godine udio najbogatijih 20 posto stanovništva svjeta u globalnom dohotku porastao je sa
70 na 90 posto, dok se udio najsiromašnijih smanjio – od 2,3 na oko 1 posto. Dok se 1,2
milijarde ljudi, petina stanovništva Zemlje, mora zadovoljiti s manje od jednog dolara na
dan, pomoć državama u razvoju od 1999. smanjila se za još 20 posto” (Beck, 2004:50).
Posledično, dok jedni žive u sajber prostoru ili media skejpu(Apaduraj), drugi su
nevoljno prikovani za prostor na kome u nerazvijenim zemljama živi svih 4,6 milijardi
ljudi , pri čemu više od 850 miliona njih je nepismeno , milijarda nema pristup pijaćoj
vodi , a čak 2,4 milijarde ni elementarne sanitarne uređaje ( Kegli, Vitkof, 2004:418 –
423).
Sa jedne strane, globalno bogatstvo uvećalo se šest puta za pet decenija. svet dakle
postaje bogatiji; ali sa druge strane postoji duboka socijalna podela sveta, njen sve širi
domašaj i sve brži ritam kojim se širi. Posledično, socijalna nejednakost između i unutar
društava postaje sve veća.
Zemlje najbrže globalizacije imaju istovremeno visoke stope ekonomskog rasta i
drastično povećanje socijalne nejednakosti, za oko jednu petinu. Da su neoliberalizam i
rast nejednakosti povezani pokazuje činjenica da se u tri zemlje koje su sledile
najrigorozniju neoliberalnu ekonomsku politiku (SAD, Velikoj Britaniji, Novom
Zelandu) socijalna nejednakost povećala znatno brže nego u drugim zemljama OECD-a.
Snažan podsticaj ovoj tendenciji čine degradacija socijalne države i kraj pune
zaposlenosti kao posledice neoliberalizma. Ranije je porast produktivnosti vodio punoj
zaposlenosti i sve širem krugu socijalne zaštite. Sada, uporedo sa tehnološkim napretkom
i porastom profita, zaposlenost opada, a mlade generacije čine jednu trećinu
nezaposlenih.
Društveni indikatori za mnoge siromašne zemlje , međutim, pokazuju da je
ostvaren izvestan napredak. Mnogi veruju da globalizacija ne uzrokuje siromaštvo. Ako
globalizacija uzrokuje siromaštvo, onda bi zemlje koje postaju više ekonomski
integrisane (što obezbeđuje trgovinu i investicije) trebalo uvek da prođu loše. Mnoge koje
su postale više integrisane u svetsku ekonomiju, poput Kine, ostvarile su,
međuti,nesumnjiv progres. Druge, kao sub-Saharska Afrika, koje su ostale relativno
izolovane su u vrlo lošoj poziciji. Ovakve razlike ne daju precizan zaključak, jer nisu
ispitani mnogi drugi faktori ali one ipak pokazuju izvesnu sumnju u tačnost tvrdnje da
globalizacija uzrokuje siromaštvo.1
U svakom slučaju, nivo globalne nejednakosti je ogroman i najveći deo
nejednakosti potiče usled nejednakosti prosečnih dohodaka između zemalja. Istovremeno,
u poslednje dve – tri decenije , paralelno sa razmahom neoliberalnog koncepta
liberalizacije rasle su i nejednakosti unutar svake zemlje pojedinačno.Tako se , primera
radi, nejednakost povećala u Kini, Rusiji, Indiji, SAD, Velikoj Britaniji i mnogim drugim
zemljama, uključujući i eks-jugoslovenski prostor.

5
 U tom okviru, unutar aktuelne krize 2011.godine . talas protesta zahvatio je i
SAD – „ tvrđavu liberalizma” , u kojoj protestanti ističu da predstavljaju interese 99%
Amerikanaca , nasuprot dominaciji onih 1% koji raspolažu sa dve petine imovine.
Svaka kriza , uključujući i poslednju krizu, koja je 2007. godine započela kao
kriza hipotekarnih dugova i bankarskih plasmana , korišćena je za preraspodelu u korist
najbogatijih.Brojni ekonomisti, poput Petera Bofingera, smatraju da u osnovi aktuelne
krize stoji nastojanje država da izglade posledice krize na tržištu nekretnina i novca , što
je kroz preambiciozne programe spašavanja banaka i podsticanja konjukture, dovelo do
opšte dužničke krize. Prateća privredna recesija pogađa , međutim, pre svega mlade(
NIN, 11.8. 2011, str. 25-27)
Primera radi, u Španiji se širi protesni pokret Indignados (Ozlojeđeni) koji pre svega
okuplja mlade besne zbog krize, nezaposlenosti i rigidnih mera štednje vlade koja ih ostavlja
i bez već stečenih prava. Nezadovoljni u Španiji, Italiji ili Grčkoj traže korenite reforme , ali
ih (zavisne ) vlade zemalja upućenih na intervencije evropskih finansijskih institucija
naravno ne mogu preduzeti. Nova strategija može biti stvar odluke bar na nivou institucija
EU.

Kulturalne promene i konflikti

Na drugoj strani, inverzni i neproduktivni odgovor na krizu predstavljaju rast

ksenofobije i jačanje ekstremne desnice ili provale huliganizma poput onih u Velikoj
Britaniji. Otuda protivnici globalizacije, ili bolje reći protivnici neoliberalne forme
globalizacije, optužuju multinacionalne korporacije i neoliberalno krilo globalne elite
moći za “dehumanizaciju” – stavljanje ekonomskih interesa ispred ljudskih interesa, ili
kako kaže Noam Čomski na delu je “profit iznad ljudi”.
U samom jezgru ove logike je ideologija potrošačke kulture koja ima
najznačajniju ulogu u održavanju svetskog privrednog stroja. Ključno pitanje je – kako
održati rastuću tražnju za svojim proizvodima. Odgovor se čini jednostavnim – osvajanje
novih tržišta i neprestano lansiranje novih proizvoda, koji demodiraju staru robu i čine je

1U knjizi Branka Milanovića „Odvojeni svetovi : merenje međunarodne i globalne nejednakosti” se iznosi
sveobuhvatni pogled na nejednakost koja postoji kako među pojedincima tako i među zemljama u svetu. U
poslednjih pola veka je pre svega porasla nejednakost između zemalja, jer su bogatije zemlje imale brži
rast od siromašnijih. Ipak dve najmnogoljudnije zemlje Indija i Kina razvijale su se veoma brzo. Pored toga
, tokom poslednje dve decenije nejednakost unutar zemalja je porasla. Iako je teško pomiriti ova tri
kontradiktorna statistička trenda sigurno je da je nejednakost između pojedinaca u svetu zapanjujuća. Dok
mali broj siromašnih zemalja sustižu bogati svet, razlike između najbogatijih i najsiromašnijih pojedinaca
su ogromne i najverovatnije nastavljaju da rastu.
Brz ekonomski rast Indije i Kine, u poslednjih četvrt veka omogućio je milionima ljudi da pređu
prag siromaštva i doprineo smanjenju svetske nejednakosti merene nejednakošću prosečnih dohodaka
zemalja sveta, ali sada ponderisane brojem stanovnika svake zemlje. Značaj brzog rasta Kine i Indije
dakle odnosi prevagu u odnosu na zastoj ili pad dohotka u brojnim drugim siromašnim ali manje
mnogoljudnim zemljama. (Milanović,2006).

6
manje atraktivnom. Ovde na scenu stupa ogromna medijska mašinerija, koja svojom
agresivnom i napadnom strategijom oblikuje identitete i strukture potreba i stvara
nagonskog potrošača za duži vremenski period. Sem svoje funkcionalne upotrebe, roba
dobija i svoju drugu dimenziju – postaje „brend” - simbol statusa, ulog u trci za
prestižom, izraz životnog stila koji hrani sopstveni imidž i oblikuje, ispostaviće se, lažni
ili kvaziidentitet.
Masovna kultura steriliše čoveka i njegovu kritičku misao nudeći mu sve što mu
je potrebno bez previše napora i razmišljanja. Homogenizovanje mase nudi principe
„Mekdonaldizacije” – efikasnost (maksimalno skraćenje vremena između nastanka
potrebe i njenog zadovoljenja), kalkulativnost (stalno računanje novca, vremena i napora
– ključne vrednosti za potrošača, a kvalitet ostaje po strani), predvidivost
(standardizacija proizvoda – odvraća od traženja alternative), kontrola (zapošljavanje
maksimalno dekvalifikovaog osoblja, strogo fiksirani jelovnici, ograničeni izbor jela ) i
rasprostiranje ovih principa širom sveta pretvara suverene potrošače u poslušne pitome
konformiste.
Osim toga, činjenica da je blizu 90% tehnoloških sredstava za „proizvodnju”
svetske kulture koncentrisano u rukama malog broja ljudi, govori o izraženom monopolu
moći. Četiri najveće svetske novinske agencije emituju 90% ukupne proizvodnje
informacija svetske štampe, radija i televizije (Pečujlić,2005).
Devet od deset najvećih reklamnih firmi na svetu su američke. Ogromni medijski
monopol i mašinerija stvara svet hiperrealnosti, veštačke stvarnosti i simulakruma. Ono
što nije objavljeno na CNN-u, kao da se nije ni dogodilo. Gubi se mogućnost razlikovanja
laži i istine, kreira se stvarnost i oblikuje svest javnog mnjenja.
Posledično, medijski monopol je istovremeno i monopol na postavljanje agende
setting ili političkog dnevnog reda.
Ipak, nije sve tako crno jer postoje mreže malih i drugačijih medija koje takođe
pronalaze svoje mesto na medijskom nebu, a trude se da prikažu stvari i u drugačijem
svetlu. Ovde treba spomenuti i gotovo neograničene mogućnosti interneta i novih
socijalnih mreža kao sredstva komunikacije i disperzije kulture.
Još jedna važna posledica globalizacije jeste “organizovana neodgovornost”
(Urlih Bek).
U globalnom dobu svi se doživljavamo kao žrtve, niko kao počinitelj. Globalno
tržište je najbolji primer organizovane neodgovornosti – organizovano je inpersonalno,
niko ga nije pokrenuo, niko ga ne može zaustaviti, samim tim niko nije ni odgovoran.
Na globalnom tržištu svi su potrošači koji tragaju za senzacijama , naravno iz
krajnje različitih pozicija. Zigmunt Bauman razlikuje turiste koji se kreću zato što je
svet unutar njihovog domašaja nedovoljno atraktivan i žive u ”postmodernoj slobodi” i
vagabunde, koji se kreću zato što misle da je (lokalni) svet unutar njihovog domašaja
nepodnošljivo negostoljubiv – žive u postmodernom ropstvu (Bauman , u Vuletić, 2003:
251-265).
No , na neoliberalnom projektu zasnovana tendencija uniformizacije i
komercijalizacije kulture – njena pragmatičnost, kalkulabilnost i vesternizacija nije
jedina mogućnost i praksa. Masovna , brendirana - potrošačka kultura gotovo
zakonomerno izaziva otpore i borbu za zaštitu vlastite tradicije i identiteta.
U osnovi kulturalnih konflikata – etničkih , verskih i nacionalnih sukoba su borbe
oko jezika, vere i prava na samoopredeljenje i sopstvenu državu , jer se kulturni

7
nacionalizam i narativ o odbrani identiteta pred izazovima suseda ili globalizovane moći
lako transformišu u politički nacionalizam.
Hantington u Sudaru civilizacija ističe tezu da iako lokalni ovi sukobi nose klicu
širenja i svoje planetarne eskalacije, dominantno u obliku sudara civilizacijskih kulturnih
krugova i savezništava.
Globalizacijom bede i mrvljenjem identiteta ( autoritarna ) globalizacija umesto
kulturnog prožimanja, pluraliteta i bogastva otvara prostor za eksploziju kulturnih
konflikata koji relativno lako prerastaju u oružane konflikte i terorizam.

Agonija ili transformacija nacionalne države i nova konstelacija snaga

Početkom trećeg milenija nacionalna država, i njeni prateći socijalni transferi i

redistributivne strategije suočeni su sa tri vrste izazova.
Prvu čini, na neoliberalnoj paradigmi otvorene i socijalnim i nacionalnim
barijerama neograničene tržišne utakmice zasnovan, proces globalizacije ekonomskih i
finansijskih tokova. Globalizacija naprosto prinuđuje slabije nacionalne ekonomije na
preuzimanje oštrog konkurencijskog obrasca a ključne međunarodne finansijske
institucije praktično nameću redukovanje socijalnih izdataka.
Rezultirajuću, drugu grupu izazova čini proces fleksibilizacije tržišta rada i
težnja ka njegovoj liberalizaciji i deregulaciji, uz obrazloženje da će samo tržište i razvoj
rešiti problem nezaposlenosti i siromaštva.
Posledično,Mihail Cirn, u delu sa indikativnim naslovom Upravljanje sa one strane
nacionalne države govori o tri procesa denacionalizacije - denacionalizaciji trgovine
,proizvodnje i finansija.
Najzad, treću vrstu izazova u razvijenim zemljama predstavlja poodmakli proces
demografskog starenja stanovništva koji krajnje napreže penzione i druge socijalne
fondove i nužnim čini dodatne šeme privatnog osiguranja.
Eroziji moći nacionalne države ,pored pomenutih razloga,doprineli su i širenje
novih forni globalnog upravljanja,širenje međunarodnog prava,kao i međunarodni vojni
savezi. Na kraju,država je postala premala da reši velike i istovremeno prevelika da bi
mogla uspešno da rešava male probleme(Daijel Bel).Suverenost i nacionalna država
doživeli su eroziju, odnosno suverenitet je postao nominalan,vlast anonimna,a njeno
mesto upražnjeno(Fukujama,2007:1o5).
Zapravo,nacionalne države su smeštene u mrežu transnacionalnih sporazuma
,režima i organizacija - mrežu koja predstavlja funkcionalni ekvivalent za izgubljene( i
obesmišljene ) sopstvene funkcije.No, u meri u kojoj različite transnacionalne
organizacije i agencije ne podležu demokratskoj kontroli, političke odluke izmiču
demokratskoj potvrdi i gube demokratski legitimitat koji, pored dominantne tehničke
izvodljivosti postaje praktički suvišan.
Primera radi, unutar aktuelne ekonomske i finansijske krize,poput prakse u
Rumuniji,Grčkoj, Španiji ili Srbiji MMF, ali i evropske političke i monetarne institucije,
može zahtevati devalvaciju valute,redukovanje sredstava za penzije i socijalna
davanja,otpuštanja i zamrzavanja plata u javnom sektoru kao uslov za dobijanje
finansijske pomoći.Uslovljavanja Svetske banke mogu uključivati i uslove poput
poštovanja ljudskih prava i zahteve za racionalnijom javnom administracijom i "dobrom
vladavinom". Istovremeno, same ove institucije se opiru svakoj temeljitijoj promeni

8
,izuzev preraspodeli uloga unutar velikih-procesa koji ilustruje zamena, bolje reći
dopuna, G7 sa G 20. U svakom slučaju transnacionalni kapital je u prilici da kazni
nekooperativne, "skupe" države nedovoljno sklone investiranju.
Možemo zaključiti da svetska ekonomija, međunarodne organizacije, regionalne i
globlne institucije ograničavaju nacije- države u odlučivanju o sopstvenoj budućnosti.
Autori poput Bžežinskog ovakvu pojavu nazivaju „benignom“ hegemonijom
koja izražava partikularne interese svetske zajednice na čijem se čelu nalaze SAD.
Teškoće nastaju kada ova hegemonija postaje osvajačka umesto benigna i kada hegemon
nije sposoban ili ne želi da snosi troškove za održavanje stabilnog svetskog sistema.
(Pečujlić,2005: 144).
Ove teorijske analize bile su potkrepljene 2002. godine i u praksi kada je američka
vlada objavila Strategiju nacionalne bezbednosti u kojoj je proglasila pravo da se, ako
treba i primenom sile, ukloni sve što bi eventualno činilo prepreku američkoj trajnoj
globalnoj prevlasti. Džon Ajkenberi , stručnjak za međunarodne odnose, opisuje tu
deklaraciju kao strategiju koja ima za cilj održavanje statusa Sjedinjenih Država kao
globalnog predvodnika.( Čomski, 2008:7).
Na drugoj strani, početkom trećeg milenija jasno su vidljivi brojni simptomi
“imperijalne preforsiranosti” (Pol Kenedi) , odnosno opadanja američke hegemone moći.
Pad udela SAD u u svetskoj proizvodnji sa gotovo polovine nakon drugog svetskog rata
na još uvek zavidnih ( i neprikosnovenih) nešto više od petine, ili pak stečena pozicija
velikog dužnika , su neki od njih.
Kraj hladnog rata, proces ujedinjavanja Evrope , kao i uspon zemalja BRIKSA (
Brazil, Rusija , Indija,Kina ) može rezultirati uspostavljanjem pluralne konstelacije moći
u kojoj će SAD morati uspostaviti obrazac moći kroz složeni proces pregovaranja sa
svojim parnerima iliti rivalima.
Kad je o nacionalnoj državi reč, možemo zaključiti da gubitak sposobnosti
vođenja efikasne ekonomske i socijalne politike mnoge od njih vodi gubitku legitimnosti.
Legitiman je samo onaj demokratski proces koji brine " o primerenom opremanju
pravima i fer raspodeli prava" Habermas sa pravom ističe da "da bi ostao izvor
solidarnosti, status građanina određene države mora očuvati upotrebnu vrednost i isplatiti
se u valuti socijalnih,ekoloških i kulturnih prava" (Habermas,2002:81).
Šta dakle učiniti sa socijalno odgovornom, nacionalnom državom, kako je
spasiti?
Esping-Andersen, u svom delu Posle zlatnih godina (After the Golden Age,
1994), kao i brojni drugi autori, izlaz vide u socijalnim inovacijama, i razvoju
kombinovanog (i decentralizovanog) društveno-državnog modela blagostanja.
On se zasniva na vrednostima: socijalne pravde, odnosno otvorenog pristupa radu,
obrazovanju, zdravlju i socijalnom osiguranju; odsustvu trade-offa, odnosno spojivosti
efikasnosti i pravičnosti; participacije, socijalnog partnerstva i dijaloga i uvećanja
socijalnog kapitala, kao i prihvatanju nužnosti socijalne odgovornosti i funkcija države.
Esping-Andersen zapravo govori o "Zamrznutoj državi blagostanja" imajući pre svega
u vidu manje- više konstantni udeo javne potrošnje u društvenom proizvodu,odnosno
konstantnu veličinu socijalnog kolača koji se sada samo, uz uvećane probleme,
raspoređuje na povećani broj korisnika. Pritom ne gube svi podjednako.Naime zbog
starenja stanovništa raste relativni udeo troškova za penziono i zdravstveno osiguranje na

9
uštrb troškova za zaštitu nezaposlenih i različite oblike socijalne pomoći(Esping-
Andersen,1994:2)
Udeo socijalnih troškova države kao i njihova raspodela zavise u velikoj meri od
političkog upliva i izbornog značaja "klasa koje treba obskrbiti" (penzionera
,nezaposlenih,studenata...)i"industrija koje treba zaposliti"(zaposleni u socijalnim
službama,obrazovanju...) odnosno konfiguracije njihovih socijalnih i političkih interesa i
odnosa.
Novu, racionalnu i održivu viziju čini dakle društvo blagostanja, odnosno
društvo socijalne sigurnosti u kome su redukovani izolovanost i siromaštvo, i u kome
građani i subjektivno imaju osećaj blagostanja, zadovoljstva i ispunjenosti. Unutar
partnerskih mreža društva blagostanja, formativnu ulogu igra socijalno odgovorna
država, odnosno država socijalnog investiranja.
Moglo bi se zaključiti da i pored radikalno transformisanog i „podeljenog“
suvereniteta teza o agoniji i krahu nacinalne države nema argumentacijsko uporište.
Nacionalna država će i ubuduće imati ključnu ulogu u organizaciji života svojih
državljana iz niza razloga psihološke i kulurne (izgradanja i održanje kolektivnog
identiteta) , političke ( regulisanje pravnog okvira) , ali i ekonomske prirode –
uključivanja ( i zaštite) nacionalne u regionalne i planetarnu ekonomiju. U uslovima
globalizacije samo slabe i neuspešne države postaju objekti međunarodnih odnosa i
nemaju budućnost. Slabe države i društva , bez profilisanog identiteta , postaju u sistemu
globalizovane ekonomije objekti i žrtve , ali koliko iz ekonomskih toliko iz razloga
nedovoljnih političkih kapaciteta i demokratske insuficijencije. Podsetimo se da je još
Tukidid govorio da velike države rade ono što mogu a da male države rade ono što
moraju.
Na drugoj strani, samo udruživanje i koordinirano delovanje nacionalnih država
može „ stati na put” multinacionalkama jer su države i njihovi savezi ipak još uvek ti koji
kontrolišu teritoriju , uspostavljaju regulatorne okvire i vrše nadzor i kontrolu. Džozef
Naj čak ističe uverenje da će sa napretkom globalizacije velikim kompanijama postati
teže da se ponašaju neodgovorno(Naj, 2006: 209).

ANTIKORPORATIVNI ILI "POKRET POKRETA "

1. Neoliberalna globalizacija – meta globalnog otpora

Pobeda neoliberalnih ideja 80- tih godina 20. veka , kao i paralelno urušavanje real
– socijalizma , označili su početak stavljanja celokupne svetske ekonomije „u ruke“
multinacionalnih korporacija koje su ubrzo svoje interese povezale i sa međunarodnim
ekonomskim institucijama poput MMF-a, STO-a i Svetske Banke. “ U integrisanijoj
ekonomiji, uticaj se širi po celom svetu, jer konkurenti moraju da se prilagođavaju.
Dženeral Motors može da se preseli u Meksiko ili u Poljsku gde može da nađe radnike za
delić onoga što bi platio radniku na Zapadu i da bude zaštićen visokim tarifama i drugim
restrikcijama. Kapital može slobodno da se kreće; radnici i zajednice pate često zbog
negativnih posledica. U međuvremenu, ogroman porast špekulativnog neregulisanog
kapitala vrši snažan pritisak na vladine stimulativne političke mere. (Čomski,1999:150 -
156).

10
 Kako je to pokazala i Naomi Klajn, prisutni su trendovi “selidbe” kapitala u
nerazvijena područja, ali ne kako se to deklarativno tvrdi – zbog brige za dobrobit
tamošnjeg stanovništva – već zbog njihovog surovog izrabljivanja. Ali istovremeno,
takvim načinom redistribucije proizvodnje bez posla ostaju i milioni domaćih građana,
čime se krug bede zatvara i to uprkos proklamacijama o “vidljivom napretku” svetske
ekonomije.

Istovremeno, finansijska liberalizacija doprinosi daljoj koncentraciji bogatstva,

obezbeđuje moćno oružje za suzbijanje društvenih promena.

Demokratski deficit

Druga konsekvenca je postepeno iščezavanje smislenih demokratskih procesa,

dok se, kako ističe Čomski , odluke donose u privatnim institucijama i kvazi-vladinim
strukturama koje se okupljaju oko njih, što Financial Times naziva „de fakto svetskom
vladom“ koja operiše u tajnosti i nikome ne polaže račune ( Čomski,1999: 167-166)
Kritički reintepretirajući njene ambivalentne procese i sadržaje , većina autora ne
osporava dobre strane globalizacije kao što su razvoj visoke tehnologije, svetskih
komunikacija, ukidanje graničnih barijera, porast standarda i životnog veka, ali se i slažu
i u tome da je nužan demokratski nadzor odnosno globalizacija odgovornosti.

Burdije tako izražava ideju o promeni čisto ekonomske logike u korist socijalne
logike koja se podređuje principu pravde, i u tom cilju potrebu da se radi na izgradnji
društva u kojem ne bi jedini zakon bio potraga za partikularnim interesima Volcer u tom
kontekstu daje preporuke za stavarnje uslova za socijalnu pravdu u funkciji humanizacije
globalizacije tako da se vodi računa o potrebama individua i društvenih grupa u srazmeri
sa kojom treba da budu dobra koja se raspoređuju radi ukidanja dominacije i
nejednakosti.(Volcer,2009).

Džozef Stiglic , u svojim brojnim radovima, kao i Džordž Soros, polazi od

stanovišta da je potrebno uspostaviti veze između ekonomije i politike i pravila za
humaniju i ravnopravniju globalizaciju.

Naomi Klajn u kritici ( neoliberalne paradigme ) globalizacije ide i korak dalje,

nazivajući spregu vlasti i nadnacionalnog kapitala – kapitalizmom katastrofe.
Produbljujući svoju tezu da je beskrupulozna korporativna logika, osim pomenutog
smanjenja poslova i eksploatisanja radne snage, dovela i do smanjenja javnih prostora i
redukovanja izbora (u eri hiperprodukcije), Klajnova pokazuje kako je neoliberalna
ideologija slobodnog tržišta na silu uvođena u velikom broju zemalja, neposrednim
korišćenjem ili čak izazivanjem turbulentnog stanja u zemljama „pacijentima“.

„Šok doktrina“ je naziv za hipotezu da je za primenu ekstremno nepopularnih mera

slobodnog tržišta neophodna sistematska kriza države, bilo da je u pitanju prirodna
katastrofa, poljuljana vlast diktatora, slom režima, etnički ili drugi unutarpolitički sukobi.
Šokovi su se dešavali svuda - od Kanade do Brazila, od Kine do Bugarske, preko Rusije i
Južne Afrike, do Vijetnama i Iraka , uključiv I eks-jugoslovenski prostor.

11
 Ekstremni kapitalizam, kako navodi Klajn, „hrani se“ krizama, koje su osnovno
sredstvo kako za implementiranje ekonomskog obrasca, tako i za ostvarivanje
korporativnih interesa. Klajn tvrdi, na primer, da je kriza koja se dogodila u Aziji
1997.godine prokrčila put Međunarodnom monetarnom fondu da po prvi put uspostavi
nadmoć ove institucije nad lokalnom ekonomijom, uz inkorporiranje ekonomskog
programa „oporavka“ koje je podrazumevalo da će u tom procesu posredovati
multinacionalne korporacije i američke banke.

U tom kontekstu , za uspostavljanje novog paralelograma snaga indikativan je „rat

protiv terorizma“ (i vojna intervencija u Iraku), koji je Džordž Buš (George W. Bush)
proglasio nakon napada na Svetski Trgovinski Centar u Njujorku, poznatiji kao 9/11. Za
ovaj rat Klajn tvrdi da je motivisan isključivo nasilnim uvođenjem slobodnog tržista u toj
dalekoistočnoj zemlji, dok je mirovna misija daleko iza ovih ciljeva.

„Tačniji naziv za sistem koji uklanja granice između Velike Vlasti i Velikog Biznisa
nije «liberalan», «konzervativan» ili «kapitalistički» već «korporativan». Njegove
glavne karakteristike su ogroman priliv javnog vlasništva u privatne ruke, često
propraćene dužničkom eksplozijom, sve veći jaz između zastrašujuće bogatih i
«potrošno» siromašnih, kao i agresivan nacionalizam koji opravdava neograničene
izdatke za sigurnost. Za sve one koji se nalaze unutar mehura neograničenog bogatstva
stvorenog takvim sporazumom, ne postoji unosniji način društvene organizacije.“ (Klajn,
2008: 23)

2 Razumevanje antikorporativnog pokreta

Upravo protiv ovakvog ustrojstva i svetskih „kreatora sudbine“ usprotivio se , na

prelazu između dva milenijuma, antikorporativni pokret. Za antikorporativni pokret se
može reći da preuzima tradiciju i ujedno pripada kompleksu novih društvenih pokreta, ali
se od njih i razlikuje po metodama, tehnikama i načinu organizacije. Antikorporativni
pokret, za razliku od drugih novih društvenih pokreta, nije pokret jedne teme (single
issue movement) već se za njega može reći da predstavlja “ mrežu mreža “ ili “sabirni
centar” za glavninu novih društvenih pokreta i političkih grupa leve orijentacije.

On okuplja i aktiviste za zaštitu životne sredine i branitelje civilnih prava, i mirovne

organizacije i anarhističke grupe, i borce za prava radnika i neofeministe. Terminološko i
sadržinsko određenje „antikorporativnog pokreta“ nije moguće izvesti bez direktne
konotacije sa „antiglobalističkim pokretom“ ili „pokretom za globalnu pravdu“. U
velikom broju slučajeva, ovi termini se koriste paralelno, kao sinonimi, dok pojedini
teoretičari i aktivisti, zbog negativne konotacije koju nosi prefiks „anti“, pokušavaju da
pokretu antiglobalista daju pozitivno određenje.

Ovaj pokret, kako navodi sociolog Ejmori Star iako najglobalizovaniji u istoriji, nosi
naziv ''antiglobalizam''. Nelogičnost ovakvog pojmovnog određivanja pokreta je u tome
što : prvo, termin izražava samo ono protiv čega pokret jeste, ali ne i za šta je, što ne
ostavlja jasnu sliku o alternativama koje se njime nude. Antiglobalisti nisu, međutim,
protivnici globalizacije po sebi, oni su u opoziciji kapitalističkoj, globalizaciji odozgo pa

12
se njihov pokret može nazvati i antikapitalistički ili antikorporativni. „U najvećoj meri,
pokret koristi termin „antikorporativni “ kako bi preciznije označio ono što zovu
„korporativna globalizacija“, „korporativni kolonijalizam“, „kapitalistička globalizacija“,
gde su svetska tržišta, međunarodne finansijske institucije i tržišni ugovori glavna
sredstva multinacionalnih korporacija u preuzimanju kontrole nad ekonomijama svih
vrsta, kao i nad polugama vlasti i moći odlučivanja.“ ( Starr,2005: 109-111).

Iako je tek nakon oštrih demonstracija u Sijetlu postao planetarno poznat, pokret nije
rođen 1999.godine, niti je tada postao planetarno orjentisan.Uz poruku „Naš otpor je
transnacionalan kao i vaš kapital“, N30, kako je ovaj događaj popularno šifriran
artikulisao je i povezao raspršene struje antikapitalističkog otpora i postavio temelje
narastajućem pokretu.1

„Antiglobalistički pokret“ kome je to ime dato od strane mainstream, odnosno

korporativnih medija, kako se u radikalno aktivističkom slengu nazivaju štampani i
elektronski mediji u vlasništvu države ili krupnog kapitala, zapravo ni nema „svoje“ ime,
kao što nema ni „svoj“ subjektivitet. Naziv koji je potekao iz francuskih krugova –
altermondialiste, ili altermondijlisti, odnosno „alterglobalisti“ predstavlja pokušaj da
se skine stigma negativnog prefiksa „anti“ i ovom „projektu“ pripiše pozitivno
određenje.“ Manje ili više, isto stoje stvari i sa nazivom severnoameričkog porekla, koji
se ustalio verovatno nakon ili za vreme protesta protiv Svetske Banke i Međunarodnog
monetarnog fonda u Vašingtonu 16.aprila 2000, a to je: „Globalni pokret za pravdu“ ili
Global Justice Movement.

Međutim, uprkos nastojanju da se ovom „pokretu“, ili, preciznije: pokretima, dodeli

pozitivno usmerenje, čini se da je određujuća karakteristika i osnova njegovog jedinstva,
u stvari negativan, negacijski odnos prema nepravdi (neoliberalizma). „Rečima Zapatista,
to je „jedno NE i mnoštvo da“. Za Markosa, glasnogovornika Zapatističke armije
nacionalnog oslobođenja (ELZN), odgovarajući naziv za to „globalno tkanje borbi“ je
„pokret pokreta“. To su „mreže mreža“ koje se prostiru širom planete, presecajući
različite društvene i kulturne kontekste u više unakrsnih ravni.“ ( Popadić, 2009: 293).

Naglasak na mrežnoj organizaciji označava nelinearne načine povezivanja,

horizontalni karakter organizacionog strukturisanja, deteritorijalizaciju, otvorenost i
povezanost. Mrežna struktura je upravo ono što razdvaja ovaj pokret od predhodnika i
predstavlja odraz promena koje su se pre dvadesetak godina dogodile u materijalnoj sferi,
pre svega u domenu informacionih tehnologija. Paralelno sa mrežom koju su planetarno
plele korporativne strukture moći, aktivistička mreža otpora potpomognuta razvojem
inteneta omogućila je do tada neviđene načine aktivističkog organizovanja i ubrzala
artikulaciju borbi protiv kapitalističke dominacije.

Naomi Klajn , autorka „biblije“ antikorporativnog pokreta No Logo, vrlo jasno

prepoznaje i razdvaja ovaj pokret od srodnih incijativa, budući da je u slučaju

2 N30 se odnosi na 30.novembar 1999, prvi dan masovnih protesta i direktnih akcija u centru Sijetla kojima
je onemogućeno ministarsko zasedanje Svetske trgovinske organizacije, planirano da traje od 30.novembra
do 2.decembra

13
antikorporativnog pokreta pažnja aktivista usmerena na „raskrinkavanje“ korporacija u
svom nezaustavljivom pohodu na osvajanje svih sfera života. Dok su korporacije tokom
devedesetih godina zatrpavale svaki slobodan kutak prostora prepoznatljivim
brendovima, na margini se pojavila jedna paralelna pojava: dolazi do stvaranja mreža
ekoloških i sidikalnih aktivista, kao i aktivista za ljudska prava, rešenih da raskrinkaju
štetu koja se nanosi ispod glatke glazure reklame. Desetine novih organizacija i
publikacija osnovane su i pokrenute sa isključivom svrhom da „išutiraju“ korporacije
koje izvlače korist iz represivnih političkih postupaka vlada širom zemljine kugle.
(Klajn,2000 : 542)

Etički akcionari, kulturalni saboteri, tražioci povraćaja ulica, organizatori globalnih

uličnih žurki, haktivisti za ljudska prava, borci protiv korporativnih znakova i osmatrači
korporacija na internetu u ranoj su fazi traženja na građanina usredsređene alternative
međunarodnoj vladavini brendova.

Pokret(i) , novi mediji i socijalne mreže

Mnogi autori ističu sličnosti u strukturi, načinu organizacije i funkcionisanju između

savremenih društvenih pokreta i novih medija, naročito Interneta.
Reflektujući dominantnu mrežnu organizaciju savremenog društva, novi društveni
pokreti organizovani su u manje ili više decentralizovane mreže. Njihove odlike
korespondiraju sa odlikama društva umreženog kapitalizma – oni su globalni, umreženi i
informacioni.
Pokret za globalnu pravdu, tako, i sam sastavljen od pokreta i organizacija iz celog
sveta, svoje aktivnosti usmerava na globalne organizacije i odluke koje se tiču globalne
politike.
Na drugoj strani, kako navodi Van Dijk, umreženo društvo (network society) je
„društvena formacija čiju formu organizacije na svim nivoima (individualnom,
grupnom/organizacionom, socijetalnom) omogućavaju društvene i medijske mreže“.(Van
Dijk,2006:29)
Manuel Kastels smatra da društvo mreže nije savremena tvorevina. Sva društva u
istoriji imala su karakteristike društva mreže, s tim što je njima dominirala vertikalna
struktura oličena u centru moći – vladaru ili državi. Savremenom društvu, pak,
razvijene komunikacione tehnologije omogućavaju da bude pravo društvo mreže, sa
dominantnom horizontalnom strukturom (Castells,2004:33)
Kulturna logika umrežavanja reflektuje vrednosti slobodnih informacija, društvenog
aktivizma, decentralizacije, saradnje, zajedničkog učenja.

Društveni pokreti i mrežna arhitektura novih medija

Pokreti koriste Internet kako bi pristupili tokovima informacija koji postoje van
mejnstrim medijskih kanala, i time takođe ohrabruju svoje pristalice da eksperimentišu sa
konstrukcijom identiteta.
Istovremeno,svi savremeni sukobi pre svega su sukobi identiteta, piše Manuel
Kastels: „Revolt potlačenih nacija širom sveta, osvajanje vlasti od strane starosedelačkih
pokreta u Latinskoj Americi, rastući značaj religioznih pokreta kao izvora društvenih

14
izazova i promena, ukorenjivanje demokratije u teritorijalnom identitetu, potvrđivanje
posebnosti ženskih vrednosti, kritika patrijarhata od strane gej i lezbejskog pokreta, i
konstituisanje novih formi individualnih i kolektivnih identiteta, često uz korišćenje
elektronskih računarskih mreža, pokazuju da kulturne vrednosti često preovlađuju
nad strukturalno determinisanim ekonomskim interesima u konstruisanju značenja
ljudske akcije“ (Castells,2010:70)
Za pojedine zajednice koje se baziraju na stilovima života, opredeljenjima
(seksualnim, religijskim, kulturnim) ili univerzalnim vrednostima koje članovi pokreta
dele (ljudska prava, mir, zdrava životna sredina), geografska odrednica ne mora da
igra nikakvu ulogu - Internet predstavlja sferu u kojoj je moguće deliti iskustva i
pronađi istomišljenike bez obzira na to u kom kraju sveta se nalaze.
Osim što je društvena struktura prema kojoj se rukovode u organizovanju, mreža je
za nove društvene pokrete postala i veoma važna ideja i ideal. Aktivisti novih
društvenih pokreta, mreže povezuju sa osnovnim demokratskim vrednostima –
participacijom, decentralizacijom, koordinacijom zasnovanoj na autonomiji i
različitosti. Mreža je postala model za uređenje društva na lokalnom, regionalnom i
globalnom nivou, koji će dovesti do mnogo demokratičnijeg društva sa boljom
raspodelom resursa i šansi za sve.
Internet i novi repertoari akcije društvenih pokreta

Novi društveni pokreti su u Internetu dobili alatku koju mogu da koriste kako za
bolju organizaciju oflajn, klasičnih akcija, tako i za potpuno nove, onlajn vidove
akcija.
U obimnom članku čiji je cilj da napravi tipologiju akcionog repertoara novih
društvenih pokreta, Van Laer i Van Aelst (2010) prakse društvenih pokreta svrstavaju u
grupe prema dve linije podele. Naime, osim toga da li su akcije podržane Internetom
ili zasnovane (odvijaju se) na internetu, može se napraviti razlika u visini praga
aktivnosti koji se postavlja pred učesnike.

Akcije podržane Internetom sa niskim pragom učešća

Donacije, razne akcije potrošača i legalne demonstracije primeri su oflajn

akcija koje Internet umnogome ubrzava, olakšava, i samim tim čini efikasnijim.
Internet može da igra i veliku ulogu u klasičnoj akciji kakve su ulične demonstracije.
Društveni pokreti koriste ga kako bi proširili informacije kako o razlozima i ciljevima
demonstracija, tako i o samoj organizaciji i strategiji ulične akcije.
Akcije podržane Internetom sa visokim pragom učešća

Najbolji primeri akcija sa visokim pragom učešća su međunarodne demonstracije,

kao i akcije koje mogu da nose veći rizik – sedeći protesti, zauzimanje i blokade
zgrada i ulica. I ovde Internet značajno pomaže pri smanjivanju praga učešća time što
olakšava organizaciju ovakvih poduhvata (Postmes, Brunstig, 2002: 295) 2

Internet akcije sa niskim pragom učešća

15
 Onlajn peticije su jedan od najčešćih vidova akcije zasnovane na Internetu.
Ovakve peticije mogu kružiti mejling listama, mogu se nalaziti na za tu priliku
postavljenim sajtovima, a mogu se naći i na specijalizovanim sajtovima, kakvi su
ThePetitionSite.com i MoveOn.org.
Drugi vidovi akcija sa niskim pragom participacije su i-mejl bombe i virtuelni
sedeći protesti. I-mejl bombe podrazumevaju istovremeno slanje velikog broja i-
mejlova, što rezultira preopterećenjem servera na kome se i-mejl nalog nalazi, i njegovim
krahom. Ovakve akcije imaju za cilj da izazivanjem nevelikog ali ipak značajnog zastoja
i haosa skrenu pažnju na problem i na brojnu podršku koja stoji iza pokreta.3

Internet akcije sa visokim pragom učešća

Internet akcije sa visokim pragom učešća su akcije koje su nastale i razvile se

upravo zahvaljujući Internetu, i koje bez njega ne bi mogle da postoje u tom vidu.
Najvažnije akcije ove vrste su izrada protestnih vebsajtova, izrada alternativnih
vebsajtova, kulturno ometanje (culture jamming) i haktivizam.
Haktivizam podrazumeva aktivnosti koje su na granici legalnog i vrlo često prelaze
u nelegalnu sferu. Ove aktivnosti nazivaju se još i elektronska građanska neposlušnost i
sajberterorizam.
Pokreti se služe konfrontirajućim aktivnostima kakve su napadi operativnih sistema
računara crvima i virusima, promenama koda vebsajtova i obaranje sajtova i i-mejl
servisa.
Još jedna taktika koja se koristi u haktivističkim akcijama je preuzimanje veb
strane na taj način da se njeni korisnici, da toga nisu svesni, preusmeravaju na drugu veb
stranu.

Praksa socijalnih foruma : šanse i ograničenja

Sve ove pojedinačne i često kratkoročne inicijative našle su svoj izraz u formiranju
Svetskog socijalnog foruma, institucionalnog oblika borbi i simbola novog ciklusa
otpora.

2 To se najbolje vidi na primeru Pokreta z a globalnu pravdu (Global Justice Movement), i globalnih i
regionalnih Socijalnih foruma koji je ovaj pokret organizovao uz pomoć Interneta. Prijave učesnika,
organizacija radionica, uputstva i zahtevi prosleđivani su jedino onlajn, a komuniciranje tokom foruma
odvijalo se takođe samo preko Interneta i mobilnih telefona. Kada su u pitanju radikalnije forme akcije, kao
što su sedeći protesti i demonstracije, aktivisti koriste Internet za širok dijapazon aktivnosti. Anarhističke
grupe kao što su Black Block, na primer, preko svojih sajtova davali su savete pristalicama kako da se
zaštite od suzavca, izbegnu hapšenje, obaveštavaju ih o sastancima i radionicama, ali i o važećim zakonima
o slobodi udruživanja.

3 Veći zastoj i ozbiljnija akcija od i-mejl bombardovanja su virtuelni sedeći protesti (sit-ins). Veliki broj
ljudi u isto vreme „zaposedne“ određeni sajt, šaljući upite. Usled takvog preopterećenja servera sajt se
blokira. Na dan početka samita Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu 1999. godine, nekoliko hiljada
aktivista opsedalo je sajt organizacije i blokiralo mu server. Ovakve akcije mogu se posmatrati kao vrsta
masovnog haktivizma.

16
 U brazilskom gradu Porto Alegreu osnovan je 2001. godine Svetski socijalni forum
kao pandan Svetskom ekonomskom forumu. Na hiljade aktivistički nastrojenih
pojedinaca, grupa i organizacija iz celog sveta okupilo se na jednom mestu kako bi
poručilo globalnom establišmentu da je drugačiji svet moguć. Namera je bila da se da
glas „globalnom civilnom društvu“ i pruži alternativa Svetskom ekonomskom forumu,
godišnjem sastanku svetske korporativne elite . Opšte smernice i nastojanje za
formiranjem trajnog modela funkcionisanja oličene su u „Povelji principa“ (Charter of
Principals). Istovremeno, više ili manje spontano, nastajali su i regionalni, nacionalni i
lokalni socijalni forumi sa istom idejom aktivističkog umrežavanja. 4

Višegodišnja akumulacija energije i aktivnosti disperzovanih pokreta kulminirala je

na način koji će po prvi put zabrinuti vrh globalnih finansijskih i političkih centara, dok je
u isto vreme, za sam pokret, nastao period redefinisanja taktika i metodologije borbe.
Početni zamah bitke protiv globalizacije biće „preko noći“ primoran na drugačiju
artikulaciju nakon 11. septembra i Bušovog „rata protiv terorizma“.

Mnogi protivnici antikorporativnog pokreta su tvrdili da teroristička dela

predstavljaju krajnji izraz ideja koje su zastupali demonstranti. U ovim izmenjenim
okolnostima među aktivistima je počela da raste svest o tome da pažnja treba da pređe sa
masovnih mobilizacija na artikulisanje mogućih aletrnativa. Kako objašnjava Naomi
Klajn, simbolični napadi na pojedinačne korporacije i trgovačke centre zamenjuje novo
raspoloženje, nestrpljenje i nastojanje da se isture društvene i ekonomske alternative koje
udaraju na korene

4 Na prvom Svetskom socijalnom forumu u Porto Alegreu, prisustvovalo je oko 80.000 ljudi.U jednoj
nedelji, održano je preko šezdeset govora, desetine koncerata i 450 radionica. Brazilski grad je vrveo i od
konferencija, seminara, tribina, nezvaničnih sastanaka, omladinskih kampova, grupa i pojedinaca koji su
učestvovali u forumu. Porto Alegre je odabran zato što je u njemu, kao i u državi Rio Grande do Sul, na
vlasti brazilska Radnička partija, i zato što je taj grad postao poznat širom sveta po svojim inovacijama u
participatornoj demokratiji. Međutim, ovo nije bio politički skup, forum nije formiran da bi se donele
političke smernice, niti su postojala nastojanja u formiranju hijerarhizovanih političkih stranaka.
Horizontalistička struktura je ono što karakteriše ove labavo strukturisane grupe. Međutim, već prvi forum
iznedrio je onoliko različitih stavova koliko je šarenolik i sam “pokret pokreta”. Javile su se nepomirljive
nesuglasice “horizontalista” nasuprot taboru “vertikalista”, naročito kada je u pitanju tendencija
organizacije, odnosno NVOizacije pokreta, koja označava i proces “kvazipartijskog homogenizovanja i
komercijalizacije” što je trend koji je dobijalo na snazi sa svakim sledećim okupljanjem. Narastajući
antagonizam između ove dve struje praćen je i porastom kritika na račun Svetskog socijalnog foruma zbog
netransparentnosti, postojanja neformalnih autoriteta koji imaju kontrolu nad “procesom”, zbog odnosa
prema državi i kapitalizmu, izvorima finansiranja, nezastupljenosti siromašnih (SSF-om dominira visoko
obrazovana populacija), marginalizacije mladih, neadekvatne zastupljenosti žena u dešavanjima na
forumu, zbog dominacije “slavnih” ličnosti pokreta, pa i zbog odnosa sa političkim partijama, državama i
njihovim činovnicima. “Vertikalističke” ambicije ogledaju se u nastojanju za tradicionalnim levičarskim
ustrojstvom koje podrazumeva hijerarhijsku strukturu i homogenizaciju foruma, koji se, posledično,
doživljava instrumentalno, kao sredstvo za ostvarenje određenih ciljeva. Ova stremljenja ih onemogućavaju
da shvate želje i potrebe “horizontalističke”, egalitarističke, mrežno organizovane struje koja se vodi
idejom da su forumi cilj sami po sebi i da svoju “validnost” ne bi trebali da traže u unifikaciji, već u
eksperimentisanju sa različitostima. Horizontalisti, osim shvatanja o neophodnosti poštovanja različitosti,
gaje i svojversni animozitet ka intrumentalisanju, odnosno, stavljanju svoje borbe “u kalupe” formalnih
organizacija i struktura.( Popadić,2009: 331-336).

17
nepravdi, od zemljišne reforme u svetu u razvoju do participativne demokratije na
gradskom nivou širom zemljine kugle. „Umesto skakanja sa samita na samit, fokus se
pomera na oblike neposredne akcije koja bi nastojala da udovolji neposrednim potrebama
ljudi za smeštajem, hranom, vodom, lekovima koji će im spasiti život, i električnom
energijom...

Bez obzira na to gde se dešava neposredna akcija, teorija iza ovog prkosnog talasa
ista je: aktivizam više ne može biti puko registrovanje simboličkog neslaganja. On
mora biti preduzimanje akcija koje će poboljšati ljudske živote - tamo gde žive, i
odmah.“ (Klajn,2000:563-564).

Budućnost foruma zavisiće, od mogućnosti stvaranja zajedničkog političkog

identiteta i izgradnje solidarnosti tokom zajedničkih akcija i diskusija. Mete napada
aktivista okupljenih pod „kišobranom“ antikorporativnog pokreta jesu svi oblici
dominacije i represivni aspekti modernog društva. Sa druge strane, DIY (do it yourself)
kultura koja je duboko utkana u samu srž pokreta podstiče nastanak i razvoj lokalnih
(grassroots) inicijativa, čime se razvija radikalna kultura otpora koja je otvorena za
eksperimentisanje i rizike koje to sa sobom nosi.

Socijalni forumi, kao otvoreni prostori susreta, uz sve postojeće protivrečnosti, a

možda baš i zbog njih, pružaju ozbiljan potencijal za izgradnju institucionalnog okvira
postpartijske i postreprezentacione politike. Na kraju, pripadnici svih frakcija
postmodernističke levice nedvosmisleno osećaju potrebu za istinskom promenom
savremenog načina ekonomske (i svakog pojavnog oblika (autoritarne) globalizacije.

3. Na novom početku ?

Dvanaest godina nakon masovnih protesta u Sijetlu, mnogo toga se promenilo.

Period masovnih mobilizacija na nivou spektakla u obliku koji je tada obišao svet,
izgledalo je “ do juče” da je definitivno iza nas. Zanos i osećaj nezaustavljivosti i
neumitnosti pobede nad neoliberalizmom raspršio se, ili bar redefinisao, objavljivanjem
„rata protiv terorizma

Nakon decenije zastoja, unutar aktuelne krize planetarnih razmera antikorporativni

pokret se ponovo vratio na scenu serijom protesta protiv drastičnih društvenih
nejednakosti Kriza započinje krizom hipotekarnih dugova , urušavanjem finansijskog
sektora, odnosno kao kriza pohlepe za profitom ( 2007 – 2008. godine ) , nastavlja
recesijom realne ekonomije, ali tokom 2010 i 2011. godine se pomera ka ozbiljnoj javnoj
zaduženosti i budzetskom deficitu u ključnim evropskim zemljama.

Većina vlada najavljuje ili već primenjuje drastične austerity measures, mere
budžetske discipline koje uvek znače smanjivanje javnih programa (zdravstvo,
obrazovanje, penzije, socijalne transferi), kao i drastično manje sredstava za investicije, a
time i novu zaposlenost.

18
 Nasuprot dominantnoj recesionoj formuli, koja ruši evropske vlade I dovodi na vlast
“ antikrizni finansijski menadžment” ( socijaldemokratski) kritičari se u suštini pozivaju
na poznatu Keynesovu formulu: smanjuj deficit u periodu obilja, a u recesiji troši.
Ukratko, smatra se da je u vremenima smanjene potražnje i zaposlenosti neproduktivno
smanjivanje javne potrošnje . Takva politika je pro-ciklična (dakle smanjuje agregatnu
tražnju i zaposlenost) umesto da je kontra-ciklična (utiče na povećanje tražnje i
zaposlenosti).
Ideja vodilja kritičara restriktivne logike “stezanja kaiša”, pre svega socijalne
demokratije, je legitimnost javne intervencije u ekonomiji, ali i nužnost demokratske
procedure, javne rasprave o strateškim temama, aktivne participacije gradjana i
zaposlenih. Ukratko, tržište i tržišna ekonomija moraju se ponovo ugraditi u jedan širi
društveni kontekst, a to uključuje u moderno društvo, ekonomiju znanja, ograničavanja
nejednakosti i u nove forme kontrole biznisa 7
Očito je da su ova dva paralelna bloka autistični jedan prema drugom, kao i što su
vladajuće evropske koalicije prema upozorenjima ekonomista, tako da je moguće da
'ulična demokratija' u vidu masovnih protesta i demonstracija utiče na izbor prave
strategije.
Na drugoj strani, alterglobalisti , sindikati i tradicionalna politička
(socijaldemokratska ) levica saglasni su tek oko toga da u korenu aktuelne krize stoji
ideološka mantra o sverešavajućem čarobnom štapiću , odnosno panacea slobodnog
tržišta.
Norveški ekonomist Erik Rejnert u knjizi Spontani haos , ekonomija u doba
vukova , nastoji da dokaže da je vera u samoregulišuću snagu tržišta i u ranijim
periodima dovodila do sličnih kriza.
Dve decenije od pada Berlinskog zida do izbijanja svetske finansijske krize (2008)
Rejnert naziva “ideološkim dobom vukova “ tokom koga vlada mitologema o spontanom
samoregulisanju tržišta.
Aktuelna kriza potvrđuje , međutim , suprotnu tezu da preobimna i brza
deregulacija tržišta , pre svega onih finansijskih, izaziva krizu. Kriza u svojoj suštini
označava kraj perioda visokih dobitaka koji se privatizuju i početak perioda u
kome elite nastoje da socijalizuju gubitke , odnosno da ih prebace na teret društva .
Unutar kriza javlja se dakle tendencija socijalizacije gubitaka praćena produbljavanjem
socijalnih razlika . Po rečima Slavoja Žižeka “ u SAD već postoji socijalizam za bogate”
( Pavlović, 2011: 67- 69)
Tu vrstu otrežnjujuće i snažne poruke sadrži i “ Deklaracija okupacije Vašingtona
“ u kojoj se konstatuje da je “ apsurdno da je u rukama 1 odsto 40 procenata nacionalnog
bogastva . U našem izbornom sistemu novac koji kandidati dobijaju za svoje kampanje
7 Rasprava o obnovi i budućnosti evropske socijal-demokratije započinje krajem 2009. godine
programskim dokumentom nazvanim “Building the Good Society (BGS),“ Nacrt vizije o progresu koji se
bazira na ideji pravde (čiji je moralni temelj jednakost), održivosti i konceptu sigurnosti – dakle zamisli
dobrog drustva slobodnog od siromaštva, zasnovana je na egalitarnijoj ekonomiji koja gradi sigurniju,
’zelenu’ i pravedniju budućnost. Dobro društvo podrazumeva i : ponovno naglašavanje značaja javnog
dobra, kao što je obrazovanje, zdravstvo, transferi i usluge socijalne politike u odnosu na tržišne
kriterijume; redistribuciju rizika, bogatstva i društvene moći koji se vezuju za klasu, i rod u cilju stvaranja
egalitarnijeg društva;priznavanje i poštovanje razlika medju rasama, religijama i kulturama i stavljanje
potreba ljudi i e planete iznad profita.

19
od multinacionalnih korporacija i bogatih pojedinaca obezvređuje volju naroda…Sprega
između javnih funkcionera , lobista i biznismena ne služi interesima američkog naroda
…finansijske kuće su prokockale naše ušteđevine , stanove i ekonomiju , a vlada im je
dozvolila da privatizuju profit i socijalizuju rizik ( Politika, 31.12- 2.1.2012. str.5)

***

Danas,deceniju nakon (samo) konstituisanja antikorporativnog pokreta , unutar

aktuelne krize planetarnih razmera, svakodnevna dešavanja I protesti – od arapskog
proleća preko mediteranskog leta do jeseni u Njujorku, pružaju obilje povoda i
materijala da se (ponovo) postavi pitanje - pitanja/ : Da li je drugačiji, humaniji i
pravedniji, svet moguć i ako jeste kako ga ostvariti ?

Literatura

Bek, Ulrih(2001): Šta je globalizacija?, Vizura, Zagreb

Castells, M., (2010). The Power of Identity, Blackwell Publishing Ltd., Oxford
Castells, M. (ur.), (2004). The Network Society - A Cross-cultural Perspective, Edward
Elgar Publishing Limited, Cheltenham
Cirn,Mihael, 2003, Upravljanje sa one strane nacionalne države, Filip Višnjić,Beogad
Conway Janet, Civil resistance and the „diversity of tactics“ in the anti-globalization
movement: problems of violence, and solidarity in activist politics, Osgoode Hall Law
Journal, 2003Della Porta, Donatella, Social Movements, Political Violence, and the State,
Cambridge: University Press, 1995
Fukujama, Frensis (2002): Kraj istorije i poslednji čovek, CID, Podgorica
Gidens, Entoni (2005): Sociologija, Ekonomski fakultet, Beograd
Gidens,Entoni(2005) Odbegli svet, Stubovi culture,Beograd
Golubović, Zagorka (2007): Demokratija i globalizacija/Svođenje računa, Službeni
glasnik, Beograd

Held, Dejvid (1997): Demokratija i globalni poredak, Filip Višnjić, BeogradHabermas,

Jirgen, (2002), Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje , Beograd

Hatan, Gidens, (2003), Na ivici – živeti sa globalnim kapitalizmom, Plato, Beograd

Kegli, Vitkof, (2004) ,

Klajn Naomi, No Logo, Samizdat B92, 2000

Klajn Naomi, Doktrina šoka; Uspon kapitalizma katastrofe, VBZ Zagreb, 2008

Lievrouw, L. A., (2011). Alternative and Activist New Media, Polity Press, Cambridge

20
Mander, J, Goldsmit,E, (2003), Globalizacija,CLIO,Beograd

Naj, Džozef (2006), Kako razumeti međunarodne odnose ,Stubovi kulture , Beograd

Pavlović Vukašin, Društveni pokreti i promene, Službeni Glasnik, 2003

Pečujlić Miroslav, Globalizacija, dva lika sveta, Gutenbergova galaksija, 2005

Popadić Aco, Šta je novo u novoj levici; Probuditi san- Razgovori o levici u Srbiji,
Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2009

Starr Amory, Global revolt: A guide to the movements against globalization, Zed Books,
London, 2005

Čomski, Noam, Profit iznad ljudi; Neoliberalizam i globalni poredak, Svetovi, Novi Sad,
1999

Čomski, Noam (2008) : Hegemonija ili opstanak, Rubikon, Novi Sad

Stiglic, Džozef (2004): Protivrečnosti globalizacije, SBM-x, Beograd

Šolte Jan Art, Globalizacija: kritički uvod, CID, 2006

Van Aelst P., Walgrave S., (2004). New Media, New Movements? The Role of the
Internet in Shaping the ‘Anti-globalization’ Movement, Cyberprotest, Routlege, London,

Van Dijk, J.A.G.M., (2006). The Network Society - Social Aspects of New Media, Sage,
London

Vidojević, Zoran (2005): Kuda vodi globalizacija, Filip Višnjić, Beograd

Volcer, Majkl (2000) : Područje pravde, Filip Višnjić, Beograd

Vuletić, Vladimir, (2003) Globalizacija, mit ili stvarnost, sociološka hrestomatija, Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Akademski članci:

Cleaver, H., (1995). The Zapatistas and the Electronic Fabric of Struggle,

http://www.eco.utexas.edu/facstaff/Cleaver/zaps.html

De Angelis, M., (1998). Limiting the Limitless: Global Neoliberal Capital, New
Internationalism ans the Zapatistas' Voice, http://libcom.org/library/zapatistas-voice-
massimo-de-angelis

21
Earl J., (2006). Pursuing Social Change Online: The Use of Four Protest Tactics on the
Internet, Social Science Computer Review, Sage

Juris, J. S., (2005). The New Digital Media and Activist Networking within Anti-
Corporate Globalization Movements, Annals of the American Academy of Political and
Social Science, Vol. 597, Cultural Production in a Digital Age, Sage Publications, Inc.,
189-208

Martinez-Torres M. E., (2001). Civil Society, the Internet, and the Zapatistas,

Peace Review 13:3, 347–355

Postmes, T., Brunsting S., (2002). Collective Action in the Age of the Internet: Mass
Communication and Online Mobilization, Social Science Computer Review, Sage, 290-
301

Van Laer, J., Van Aelst, P. (2010). Internet and Social Movement Action Repertoires,

Information, Communication & Society, Routledge, London, 1146 — 1171

Wall, M. A., (2007). Social movements and email: expressions of online identity in the
New Media Society 9; Sage, Los Angeles, 258 – 277

Warf B., Grimes J., (1997). Counterhegemonic Discourses and the Internet Source,
Geographical Review, Vol. 87, No. 2, Cyberspace and Geographical Space, American
Geographical Society, 259-274

22
 DRUŠTVENE POKRETI I NENASILNE PROMENE

Uvod:Sredstva i aktivnosti aktera politike

Bogatstvo formi učešća u politici, njihova povezanost i promenljiva i različita

specifična vrednost i značaj ukazuju na potrebu, barem sumarne klasifikacije oblika
političke participacije.
Osnovna su dva polazna kriterijuma klasifikovanja oblika političke participacije
na: (a) uži, srednji i opšti (makro) nivo političke participacije; i (b) institucionalni i
spontani, odnosno konvencionalne ili protestne oblike političke participacije.
Prostor političke participacije može biti pretežno ili isključivo vezan za
formulisanje i razrešavanje globalnih problema, odnosno za nacionalnu i internacionalnu
ravan, ili pak sveden u lokalne ili regionalne okvire i orijentisan na oblike kooperativne
aktivnosti artikulacije i ostvarivanja interesa lokalne zajednice.
Uslovnu i relativnu vrednost i karakter ovog osnova klasifikacije, međutim,
najbolje ilustruje praksa novih društvenih pokreta koji objedinjuju lokalne kampanje i
inicijative, sa zajedničkim opštim vrednostima i internacionalnom mrežom i oblicima
povezivanja i solidarnosti. To najsažetije iskazuje njihov slogan - „Misli globalno, deluj
lokalno“.
Dalji osnov podele polazi od procene u kojoj meri je konkretan oblik političkog
učešća okrenut strukturama vlasti i/ili javnosti, i orijentisan na vođenje i usmeravanje
(državne) politike ili tek na posredan uticaj na nju.
Prvoj grupi konvencionalnih (institucionalnih) oblika političke participacije
pretežno pripadaju političke peticije i inicijative, glasanje i izborne aktivnosti, kao i
delovanje političkih stranaka, sindikata, udruženja, interesnih i grupa za pritisak vezano
za funkcionisanje i delokrug rada parlamenta, izvršnih organa i državne uprave.
Konvencionalna, pretežno visoko institucionalizovana participacija može se dalje
razvrstati na svoja četiri konkretna oblika. Prvi, individualan, povremen i nisko
intenzivan čini učešće na izborima i referendumima. Drugi, takođe povremen ali
intenzivan, individualno-kolektivni oblik predstavljaju oblici apelaciono-legalističke
aktivnosti (peticije, građanske inicijative, obraćanja organima vlasti, poslanicima i
medijima). Treći, relativno trajan i kolektivni oblik „rovovske političke aktivnosti“
predstavlja angažman u političkim strankama. Četvrti oblik, relativno trajne kolektivne
participacije čini civilno-društveno angažovanje (NVO, sindikati, društveni pokreti).
Legalne, ali pretežno vaninstitucionalne, protestne i alternativne oblike
političke participacije (i kulture) čine različite vrste direktne društvene akcije i
protestnih aktivnosti (mitinzi, demonstracije, protestni marševi, okupacije prostora

23
sa velikim simboličnim značajem, štrajkovi) i drugi, nenasilni, oblici građanske
neposlušnosti. Njima se osvešćuje i produbljuje razumevanje jaza između legalnog
(zakonskog) i legitimnog, od većine građana kao pravičnog priznatog zahteva. Rastuća
spremnost na učešće u protestima i štrajkovima sa širim socijalnim i političkim
zahtevima, pouzdani su pokazatelj smanjene podrške, odnosno gubitka legitimnosti
određene vlade i vlasti. Mirne, „baršunaste revolucije“ u Srednjoj i Istočnoj Evropi, kao i
serija građanskih protesta u Srbiji 1991-2000. godine, predstavljaju u ovom pogledu
gotovo paradigmatske primere (Popović, Milivojević, Đinović, 2007: 162-170).
Granice između pojedinih oblika participacije otkrivaju razlike u trajnosti i
intenzitetu delovanja, prirodi (violentnosti) korišćenih sredstava i drugim
karakteristikama učešća u politici.
Izborni proces, na primer, pretpostavlja tek povremeni i pretežno mali energetski
naboj i stepen zainteresovanosti građana koji se, istina, ne iscrpljuje samo u gledanju,
aplaudiranju i glasanju. Participativni sadržaji nisu samo neposredni, već se vide i u
njihovoj medijskoj prezentaciji (npr. u formi praćenja intervjua i TV duela marketinški
obrađenih i argumentacijski usmerenih na formiranje pozitivnog lika „imidža“ kandidata
i stranaka). Učešće na izborima je najmasovniji oblik političke participacije koji, po
pravilu, praktikuje nadpolovična većina punoletnih građana.
Intenzivnija izborna aktivnost podrazumeva pak, relevantan stupanj
interesovanja za politiku i političke informisanosti, i formiranu, relativno razvijenu i
koherentnu, političku orijentaciju šire publike. Ona, pored prisustvovanja stranačkim
tribinama i propagandnim manifestacijama, obuhvata kontaktiranje stranačkih aktivista i
lidera i aktivno zalaganje za određenu političku opciju, uključiv uticaj na neopredeljene i
neistomišljenike, da glasaju u prilog određene stranke ili kandidata.
Za razliku od izborne aktivnosti, pripadanje političkim strankama obuhvata
čvršći, organizacijskim pravilima i „partijskom disciplinom“ uređen i regulisan proces
permanentne političke participacije promenljivog i nejednakog intenziteta.
Partijsko-političkom participacijom (sa izuzetkom većine nordijskih zemalja i
realsocijalističkih jednopartijskih sistema u kojima je članstvom u vladajućoj partiji bilo
obuhvaćeno čak 10-15% punoletnog stanovništva) po pravilu je obuhvaćeno tek nekoliko
procenata odraslog stanovništva.
Objašnjenje za ovako relativno suženo učešće pruža višestruko potvrđen nalaz da
stranačku formu političke participacije znatno ograničava birokratizacija organa i njihova
hiperaktivnost koja zapravo sprečava autonomno oblikovanje aktivnosti članstva. Partija
često deluje kao mašina koja posreduje, podređuje i podvodi interese članstva i pristalica,
pod logiku interesa svog aparata i optiku taktičkih nagodbi i kalkulacija u borbi za
osvajanje ili održanje vlasti.
Protestna okupljanja, civilni pokreti i kampanje i drugi alternativni, na
konkretne probleme usmereni, tek povremeni, ali visoko intenzivni oblici političke
participacije, delom su i reakcija na ograničenja partijsko-političke participacije.

24
Istovremeno, oni upravo svojom otvorenošću, širinom i difuznošću uticaja pokazuju da
su (za sada) stranke nezamenljive samo u funkciji sinteze interesnih konstelacija na
glavne linije političkih podela i njihovo efektivno usmeravanje i korišćenje u borbi za
vlast.
Unutar gotovo nepreglednog bogatstva formi i taktika političke participacije nešto
šire ću prikazati građansku neposlušnost.

GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST I NENASILNE DRUŠTVENE PROMENE

Jednu od najstarijih dilema demokratske političke teorije izražava pitanje da li, i

pod kojim uslovima, građani imaju pravo da odreknu poslušnost – da se pobune protiv
nepravednih zakona? Ako je vladavina prava i zakona pretpostavka postojanja ne samo
demokratskog, već svakog pravno uređenog društva, kako onda demokratsku osnovu
mogu imati pozivi na nepoštovanje, makar i nepravednih zakona?
Na kraju, neće li to voditi nastajanju stanja haosa i anarhije, u kome svako uzima
za pravo da procenjuje šta je pravedno, odnosno koje će obaveze izvršavati?
Ako bi se suprostavljanje u zakone uvijenoj volji tirana i autokrata još i dalo
razumeti, postavlja se pitanje kakav smisao i osnovu imaju pozivi na građanski revolt i
neposlušnost u bar formalno demokratskim sistemima, u kojima su zakoni plod legalne
odluke parlamentarne većine? Ima li, dakle, i pod kojim uslovima, i manjina pravo da
utvrđuje šta je pravedno i ne izvršava volju većine?
Ako se i saglasimo oko toga da svaki zakon, pa i onaj donešen legalnom
procedurom ne mora biti pravedan, odnosno da postoji razlika između legalnog i
legitimnog (opravdanog, pravednog) i da je to prostor u kome se smeštaju opravdani
razlozi za neposlušnost, ostaje pitanje koji uslovi moraju biti ispunjeni da se
suprostavljanje nepravednim zakonima ne pretvori u negiranje samog prava i zakona?
Dakle, ako i prihvatimo na oko paradoksalnu pretpostavku da nepoštovanje
(nepravednog) zakona može ići u prilog demokratiji otvara se dilema koja su
(samo)ograničenja različitih formi protesta nužna da bi konačan ishod bio demokratski?
Građanska neposlušnost zato označava samo one aktivnosti koje za cilj
imaju izmenu zakona i delatnosti vlasti, koje imaju jasan javan, svestan, nenasilan i
politički karakter. Javan i dobrovoljan, jer se javno vrše pozivom na opšta načela
moralnosti i pravednosti. Politički karakter, jer se u obraćanju nosiocima vlasti
rukovode demokratskim političkim načelima.
Time što se javno vrši i podrazumeva namernu, svesnu povredu važećih normi,
kao i spremnost za odgovaranje za posledice njihovog nepoštovanja, građanska
neposlušnost se jasno razlikuje od skrivenih, prećutnih formi njihovog kršenja.
Tako će Hana Arent konstatovati da skrivanje zločinaca od pogleda javnosti se
potpuno razlikuje od toga što neposlušni građanin u otvorenom izazovu , uzima zakon u
svoje ruke( Arent, 1996. 242)
Najzad, akcije građanske neposlušnosti imaju jasan, nenasilan karakter, odnosno
ograničavaju se na upotrebu samo formi simboličkog nasilja – zauzimanje prostora od
velikog simboličkog značaja ili izvrgavanja kritici i podsmehu ključnih reprezenata
vlasti, na primer.

25
 Primera radi za Džona Rolsa, velikog političkog filozofa 20.veka, građanska
neposlušnost je javan, nenasilan, politički čin suprotan zakonu , vršen upravo da bi se
uvele promene u zakone i odredbe vlasti ( Rols, 1999:320)
Ako za cilj zaista imaju razvoj i učvršćenje demokratskih institucija i odnosa,
oblici građanske neposlušnosti uključuju, pored političkih aktera i interesnih grupa, i
podršku i angažovanje građanstva.Po Habermasu građanska neposlušnost mora imati
simbolički karakter i sme biti izvedena samo sa ciljem upućivanja na osećaj pravednosti
većine (Habermas, 1989:55).
U političkoj filozofiji postoje radikalna i umerena teorija građanske neposlušnosti.
Radikalna, čiji rodonačelnik Toma Akvinski, polazi od uverenja da je pravo na
suprostavljanje i pobunu opravdano u svim slučajevima u kojima zakoni nisu: 1)
usmereni ka opštem dobru; 2) doneti od odgovarajućih, legalnih organa, i po
odgovarajućoj proceduri, i 3) okrenuti ka odgovarajućoj (pravednoj) raspodeli dobara.
Umerena teorija, pokazujući posebnu osetljivost za potrebu očuvanja zakonitosti
kao garanta društvenog reda i sigurnosti, traži da se pretpostavke za građansku
neposlušnost dalje suze i preciziraju. Prema Džonu Rolsu neophodno je postajanje tri
takve dalje pretpostavke.
Prvo, građanska neposlušnost je opravdana samo u slučajevima bitnih i
očitih nepravdi kojima se krši pravo na slobodu i načelo jednakih prava i mogućnosti. U
svim drugim slučajevima manju štetu donosi i tolerisanje nepravednih zakona.
Drugo, nepoštovanju i bojkotu zakona treba pristupiti tek pošto su prethodno
iscrpljene sve legalne, institucionalne mogućnosti za njihovu izmenu.
Treću pretpostavku čini samoograničavanje nosilaca na korišćenje onih
sadržaja i formi iskazivanja građanske neposlušnosti koji neće dovesti do opšteg
nepoštovanja ustava i zakona.
Rols dakle neposlušnost situira između principa legaliteta i legitimiteta.Otuda i
"paradoks neposlušnosti" - građanska neposlušnost izražava neposlušnost zakonu unutar
zakona.Zakon je narušen ali ne i poverenje perema zakonima (Rols, 1999: 313-326).
Habermas smatra da paradoks neposlušnosti nalazi svoje osnove u političkoj
kulturi koja građane obdaruje političkim senzibilitetom , snagom rasuđivanja i
sppremnošću da uđu u rizik koji je nužan da bi se razumela legalna povreda legitimiteta
(Habermas,Gledišta, 10-12/1989).
Za Franca Nojmana , postoje 4 jasne situacije u kojima je legitimno pružati otpor:
(1)kada se ne poštuje pravna jednakost svih ljudi, (2) kada se zakoni primenjuju
retroaktivno,(3) kada zakoni koji pogađaju život i slobodu ljudi nisu opšti, univeralni
zakoni, i (4) kada izvršavanje tih zakona nije prepušteno organu odvojenom od donosioca
odluke ( Nojman, 1992:179)
Na drugoj strani,Dvorkinova "pravna teza" jedna je od najsnažnijih odbrana
građanske neposlušnosti.Ova teza brani liberalno polazište da se prava građana ne mogu
narušavati političkom intervencijom , niti legislativnom ili sudskom odlukom.Dvorkin
tvrdi da građani imaju pravo da demonstriraju građansku neposlušnost kada god im to
savest nalaže (Podunavac, 1998:171-173).

***

26
 Čak i ako se opredelimo za prihvatanje umerene teorijske građanske
neposlušnosti, u Srbiji danas možemo konstatovati postojanje brojnih razloga za
opravdano suprostavljanje (nepravednim) zakonima.
Pre svega, mnogi zakoni, čak i oni osnovni, doneti su po ne do kraja legalnoj
proceduri.
Pritom, oni se često tiču osnovnih građanskih prava. Ne retko, kao u slučaju
izbornog ili radnog i socijalnog zakonodavstva i raširenih pojava korupcije sama vlast
krši zakone koje je donela, pa se građanski i radnički protesti organizuju radi odbrane
elementarne zakonitosti.
Sve to dovoljno rečito govori o nivou ostvarenosti proklamovane pravne i
demokratske vladavine.

Građanska neposlušnost i filozofija nenasilja

Osnovna premisa filozofije nenasilja je da nasilje rađa nasilje i da se jedino

doslednom primenom nenasilja izlazi iz paklenog kruga nasilja.
Najuticajniji pobornik nenasilnih promena bio je Mahatma Gandi. Za nenasilni
otpor Gandi je nspiraciju našao u hinduističkom učenju, ali i u Isusu Hristu i ranom
hrišćanstvu, kao i u delima Tolstoja i Dejvida Toroa.
Gandijev princip satjagrahe – istine i odlučnosti , bazira na sinergiji nenasilja
i odgovornosti i pretpostavlja stav da se ni po koju cenu ne ugrozi život u bilo kom
obliku . Gandijeve vrednosti su preuzete iz tradicionalnih hinduističkih verovanja : istina
( satja) i nenasilje (ahimsa) . Pojam ahimse delom je nadahnut i Isusovom besedom na
gori o ne pružanju nasilnog otpora nasilnicima , kao i Tolstojevim hrišćanskim
anarhizmom.
Gandi je posebno naglašavao da nenasilje nije za kukavice - učestvovanje u
nenasilnim akcijama hrabrost kojoj ne treba oružje. Radi se o hrabrosti da se bez straha
prkosi nepravdi i bori za istinu.
Filozofija nenasilja Mahatma Gandija i njegove kampanje nenasilnog otpora u
Južnoafričkoj Uniji i Indiji, ili marševi protiv rasne nejednakosti Martina Lutera Kinga u
SAD, su gotovo paradigmatični primeri uspešnih strategija nenasilnih promena.
No, tragična sudbina njihovih velikih vođa rečito govori o ogromnim izazovima i
visokoj ceni koja se često mora platiti.
Nakon pogibije Martina Lutera Kinga, 1968. godine , osnovan je, međutim,
Centar za nenasilne društvene promene unutar koga je formulisano 6 ključnih principa,
odnosno načina razumevanja nenasilja. Nenasilje je : (1) način života za hrabre ljude, (2)
ono teži da ostvari razumevanje i prijateljstvo, (3) teži da pobedi nepravdu a ne ljude, (4)
ono veruje da patnja može da edukuje i menja, (5) ono bira ljubav a ne mržnju i (6)
veruje da je univerzum na strani pravde.

MODELI I METODE NENASILNIH PROMENA

Razvijen metodski pristup protestima ukazuje na izuzetno veliku primenjivost

različitih metoda nenasilne, planske i dobro organizovane akcije, koje opozicione grupe
mogu uspešno primenjivati. Osnove tog strateškog pristupa nenasilnoj borbi izložene su u
delu “Od diktature do demokratije” američkog teoretičara Džina Šarpa.

27
 Osnovni Šarpov pristup istraživanju suprotstavljanja diktaturama leži u njegovom
uverenju da ljudi ne zaslužuju da žive u takvoj vrsti političkih zajednica. Svojim
dugogodišnjim proučavanjima, on ostvaruje značajan uvid u prirodu, načine nastanka,
funkcionisanja i urušavanja nedemokratskih i autoritativnih režima širom sveta. To
iskustvo daje mu saznanja o temeljima autokratskih poredaka i njihovim ključnim
polugama moći kojima ostvaruju pokornost građana. Međutim, cilj Šarpovog
istraživanja, zapravo je u pronalaženju nedostataka i slabosti diktatura, koje ih čine
ranjivim na organizovanu nenasilnu akciju. Traži se način borbe u kome će pokret
otpora preći iz pozicije slabog u poziciju onoga koji dominira i nameće svoju inicijativu.
Taj prostor Šarp označava kao nenasilnu borbu. Nenasilna borba, ili politički prkos,
predstavlja veliki skup od skoro dve stotine političkih aktivnosti, koje se strategijom
povezuju u čitav proces suprotstavljanja diktatoru. Reč je zapravo o strategiji nenasilne
borbe kojom se planski i organizovano sprovodi niz aktivnosti kojima se želi osporiti
autoritet vlasti među njenim sledbenicima i ključnim institucijama.

Zašto nenasilje?

Ključno pitanje od koga Šarp polazi je zašto i kako u uslovima diktature koja
primenjuje različite forme nasilja odustati od uzvraćanja nasiljem?
Prvi argument ide u pravcu (ne)sposobnosti pokreta otpora da vodi oružanu
borbu. Šarp ističe da je nasilje polje na kojem vlast apsolutno dominira. Vlada
raspolaže čitavim sistemom oružane sile, vojskom , policijom, koja se brzo i lako može
obračunati sa domaćim pobunjenicima. Sve pobune i ustanci podrazumevali su velike
civilne žrtve i razaranja, a pratila ih je i dodatna suspenzija građanskih prava pod
izgovorom narušavanja unutrašnje bezbednosti države.
Sa druge strane, nenasilna borba u potpunosti je u skladu sa proklamovanim
ciljevima pokreta otpora, a to su stvaranje demokratske i pravne države u kojoj se
ostvaruju ljudska prava i slobode. Opozicija pokazuje da se neće boriti istim
sredstvima kao što to radi vlast, i povlači jasnu crtu kvalitativne razlike između sebe
i diktatora. Na taj način se i vlast stavlja u težu poziciju da opravda primenu sile prema
onima koji mirno protestuju, čak i ne uzvraćaju na nasilan tretman. U takvoj situaciji
vlast gubi, a opozicija dobija legitimitet svoje borbe.
Sledeći argument u korist nenasilja predstavlja ono što Šarp naziva
demokratizujući efekti političkog prkosa, a radi se zapravo o dugoročnim afirmativnim
efektima za buduće demokratsko društvo. Promena vlasti nenasilnim sredstvima dovešće
do lakšeg uspostvljanja demokratske države. Učešćem u ovakvom vidu borbe kod
građana jača samopouzdanje i svest da mogu svojom aktivnošću uticati na promenu
vlasti, a nestaje strah i od autokratske vlasti. Dakle, nenasilna borba direktno uspostavlja
buduće demokratsko, civilno društvo u kome građani imaju dovoljno svesti i
samopouzdanja da se suprotstave nepravdama vlasti.

28
 Ovaj oblik aktivnosti izuzetno je složen i raznovrstan po svom sadržaju. To su
politička, ekonomska, psihološka sredstva kojima se prevashodno želi oslabiti autoritet
vlasti među podanicima. Najpoznatija takva sredstva su protestne šetnje, demonstracije,
mitinzi, bojkot, nesaradnja i štrajkovi. Ona su usmerena na osnovne izvore moći vlasti, a
pre svega na promenu stavova i uverenja samog stanovništva.
Šarp oko dve stotine pojedinačnih, specifičnih aktivnosti nenasilne borbe
razvrstava u tri osnovne kategorije:
Protest i ubeđivanje- koji su podeljeni na zvanične izjave (javni govori,
saopštenja i sl.), komunikaciju sa javnošću (slogani, karikature, leci, bilbordi, radio, TV, i
sl.), grupna predstavljanja (poput simulacije izbora), simbolične javne činove (isticanja
zastava i obeležja, molitve, slikanje, novi natpisi ulica…), pritiske na pojedince (ruganje
zvaničnicima ), dramu i muziku, povorke, odavanje počasti mrtvima, javne skupove.
Nesaradnja, i to:
o društvena – povlačenje i odricanje (demonstrativno napuštanje, odbijanje
nagrada), nesaradnja u društvenim događajima i institucijama (bojkot društvenih poslova,
povlačenje iz društvenih institucija, kolektivni nestanak…);
o ekonomska - akcija potrošača (bojkot proizvoda, neplaćanje zakupa,
nedavanje u zakup…), akcije radnika (bojkoti i štrajkovi), akcije vlasnika finansijskih
sredstava (povlačenje bankovnih uloga, neplaćanje dažbina i poreza, odbijanje kredita i
vladine pomoći), poljoprivredni, industrijski i ograničeni štrajkovi;
o politička – nesaradnja sa državnom upravom (bojkot izbora, imenovanja
državnih organa, organa reda i sl.), odbacivanje autoriteta, građanske alternative
pokoravanju (nevoljno i sporo ispunjavanje naredbi, odbijanje da se prekine skup,
masovna neposlušnost, nesaradnja u regrutaciji…), akcije državnih činovnika
(neispunjavanje obaveza, blokada komunikacija i komandnih linija…);
Nenasilna intervencija:
o psihološka kao što je: post, štrajk glađu, paralelni sudski proces;
o fizička kao protestno sedenje, stajanje, vožnja, protestna molitva,
nenasilna invazija i okupacija, i sl.
o društvena: usvajanje novih društvenih obrazaca ponašanja, alternativne
obrazovne i kulturne mreže.
o ekonomska, koja podrezumeva: zauzimanje fabrika i radnih mesta,
alternativna tržišta i transport, zaplena imovine (Popović, Milivojević, Đinović, 2007:
162-170).
Govoreći o dometima nenasilne borbe, Šarp izdvaja tri moguća ishoda:
Preobraćanje je najmanje verovatan, ali ne i isključen rezultat borbe. To je
prihvatanje argumenata pokreta otpora usled uviđanja da su oni ispravni ili usled
saosećanja sa aktivistima koji trpe represiju.
Akomodacija je ishod koji znači kompromis vlasti i pokreta otpora. Sledi nakon
promene odnosa snaga, to jest slabljenja autoriteta vlasti, a jačanja podrške opoziciji.

29
Vlada je spremna da ispuni zahteve za koje smatra da su joj prihvatljivi. Međutim,
pregovaranju Šarp pristupa veoma oprezno, upozoravajući na mogućnost
manipulacije postignutim dogovorom. Diktator i strukture koje ga prate imaju
znatno veću veštinu pregovaranja i postizanja koristi koja ne mora biti vidljiva na
prvi pogled. Sa druge strane, opozicionari su uglavnom sa malim ili nikakvim iskustvom
ozbiljnog pregovaranja, pa su u samom početku inferiorniji. Šarp upozorava i na
lukavstvo vlasti da pregovorima dobije na vremenu i stiša pobunjene građane, a kasnije
kada prođe opozicioni naboj u društvu, zanemari postignut dogovor.
Nenasilna prinuda predstavlja pobedu opozicije usled uskraćivanja svih izvora
moći diktatoru, i odbijanja naređenja oružanih snaga. Rezultat je promene odnosa snaga u
korist pobunjenika.
Dezintegracija je ekstremna situacija dovođenja društva na granicu bezvlašća,
kada je pokret otpora potpuno preovladao, a vlast izgubila sve resurse, pa čak dovela u
pitanje i ličnu sigurnost. Kompletan sistem je okrenut protiv diktatora, a oružane snage su
u pobuni. Predaja vlasti više i ne postoji kao mogućnost jer je čitav sistem doživeo
potpuni krah.
Postoje, međutim, brojne teškoće koje se javljaju u istrajavanju u nenasilnoj
akciji. Hapšenja, premlaćivanja, zabrane, otmice i ubistva, probudiće prirodno osećanje u
čoveku da brani svoj život i odgovori istom merom. Ljudi postaju gnevni i besni, i
javljaju se zahtevi za otpočinjanjem oružane borbe. Zbog toga je važno da aktivisti
razumeju sve prednosti nenasilne akcije, koje gube ukoliko se promeni način borbe.
Vlasti često primenjuju provokacije kako bi podstakle nerede i opoziciju diskvalifikovale
u javnosti. Zbog toga Šarp insistira da je „disciplinovano nenasilje“ ključ uspeha, pa se
u tome mora istrajati uprkos provokacijama i brutalnostima diktatora i njihovih agenata.

Nenasilna borba - strateški planirana aktivnost

Nenasilna borba kao sredstvo kojim se građani suprotstavljaju diktaturi mora

imati strateški karakter. Svaka od pojedinačnih akcija mora biti deo jedinstvenog plana, u
kome je predviđeno kako, zašto, sa kojim sredstvima i u kom vremenu će se ta akcija
sprovesti.
One moraju biti povezane u jedinstvenu celinu , odnosno strateški plan kojim se
nastoji ostvariti cilj pokreta otpora - sama promena vlasti. Planiranje se zasniva na
proceni okolnosti u kojima se deluje, a to su, generalno, odnos snaga u političkom
životu konkretne zajednice, ljudski resursi, vreme i materijalna sredstva kojima
opozicija raspolaže, međunarodno okruženje i eventualna podrška, stanje sistema
vrednosti i mere koje će protiv aktivista biti preduzete.
Kako bi sproveo strategiju, pokret mora naterati vlast da stalno traži odgovor na
njihove aktivnosti, čime postiže inicijativu i dominaciju u međusobnim odnosima.

30
 Izradi svake strategije borbe mora prethoditi procena svojih i protivnikovih
namera i mogućnosti. U samom početku treba jasno razlikovati ciljeve koji se žele
ostvariti od trenutnih mogućnosti pokreta da ih realizuje. Isto tako treba imati u vidu
namere vlasti da ograniči nenasilnu akciju i njene mogućnosti da to izvede u različitim
uslovima koji će se stvarati kroz vreme. Smisao ove početne analize jeste sprečavanje
potcenjivanja ili precenjivanja svojih ili protivnikovih mogućnosti, što bi moglo pogrešno
usmeriti opoziciju u svom delovanju. Takva procena nadovezuje se na SWOT analizu
(skraćenica od reči strengths-snaga, weaknesses- slabosti, opportunities- mogućnosti i
threats-pretnje), koja treba da ukaže na sve slabosti i snage samog opozicionog pokreta,
ali i sve prednosti i snage u samom društvenom okruženju.
Kod izrade same strategije upućuje se na četiri nivoa strateškog upravljanja,
razlikovanih prema opštosti. To su:

1. Opšta strategija –predstavlja osnovni koncept cilja koji se želi postići, metoda
borbe koja će se primeniti, najpovoljnijeg trenutka u kojem će akcija otpočeti i
opštih društvenih okolnosti u kojima će se delovati;
2. Strategije – koncepcije o najboljem načinu za postizanje posebnih ciljeva koji su
obuhvaćeni osnovnim ciljem i namerom opozicije. Nastoji se stvoriti opšta
povoljna situacija u društvu, kako bi se što bolje realizovale pojedinačne
nenasilne akcije.
3. Taktike - predstavljaju delove strategije o određenoj fazi borbe, koje upućuju na
to koje pojedinačne akcije tj. metode treba sprovesti na određenom prostoru i
određenom vremenu.
4. Metode - pojedinačne akcije koje treba sprovesti u određenom prostoru i
određenom vremenu.

31
 STRATEGIJE NENASILNIH PROMENA

1. „ŠARENE REVOLUCIJE“ (Dušan Spasojević)

Pod „šarenim revolucijama“ (colour ili coloured revolutions)2 se podrazumeva niz

promena režima u postkomunističkim društvima koji su se odigrali u prvoj deceniji 21.
veka. Ove promene usledile su nakon izbornih poraza hibridnih polu-autoritarnih režima3,
ali su bile iznuđene i potvrđene masovnim uličnim demonstracijama građana nakon što je
u pitanje dovedeno priznavanje rezultata izbora. U najužem smislu, u „šarene revolucije“
svrstavamo promene u Srbiji (2000.), Gruziji (2003.) i Ukrajini (2004.), dok se u vezu sa
njima (doduše iz različitih razloga) često dovode promene poput „tulip revolution“ u
Kirgistanu (2005.) ili „cedar revolution“ u Libanu (2005.)4, ali i demokratske promene u
Slovačkoj (1998.) i Hrvatskoj (1999/2000.). Fokus ovoga rada biće na „šarenim
revolucijama“ u užem smislu, ali ćemo posmatrati i slučajeve Slovačke i Hrvatske kao
prethodeće i relevantne za razumevanje promena u Srbiji, Gruziji i Ukrajini. Razlog za
ovakav izbor predstavlja relativna sličnost ovih pet društava u osnovnim socio-
demografskim, ekonomskim, istorijskim i kulturnim karakteristikama, i njihov relativno
sličan spoljno-politički položaj. Pored toga, demokratski razvoj ovih pet zemalja nakon
promena ukazuje na slične faze razvoja i probleme sa kojima se suočavaju. Velike razlike
u njihovim demokratskim performansama sugerišu da se ne smeju zanemariti i razlike
koje postoje između njih, a koje nisu male. Konačno, povod za pisanje ovog rada (deset
godina promena u Srbiji) favorizuje ovakav izbor uzorka za komparaciju - Srbija se,
kako po vremenu odigravanja promena, tako i po njihovoj uspešnosti (posmatrano sa
desetogodišnje distance) nalazi na sredini kontinuuma koje čini ovih 5 zemalja. Srbija,
dakle, ima karakteristike koje je čine mnogo bližim Slovačkoj i Hrvatskoj, ali i one koje
je radije svrstavaju sa Gruzijom i Ukrajinom. U tom smislu, ona je intencionalni, ali i
analitički fokus istraživanja.

Spori i dugi pad Berlinskog zida

Iako je krajem devedestih godina Evropu zadesio neočekivani politički zemljotres,

njegovi rezultati se nisu svuda ravnomerno osetili. Od tridesetak zemalja nastalih na
prostoru istočno-evropskog postkomunističkog prostora, svega se njih desetak jasno i od
početka umerilo ka relativno pravolinijskom razvoju i konsolidovanju demokratije. Skoro
dve trećine zemalja ušlo je u procese transfromacije iz komunizma, ali bez jasnih naznaka
o tipu režima kojem se teži, i najveći broj njih se nakon početnih godina tranzicije nalazio

2
U stručnoj literaturi i medijima se često koristi i termin narandžaste revolucije - orange revolutions.
3
Mekfaul navodi da se ravopravno koriste termini polu-autoritarni režim i kompetitivni autoritarizam, te da
postoji debata oko toga da li ovakav režim pogoduje ili otežava demokratizaciju (McFaul 2005, 7).
Pavlović i Antonić (2007, 78-82) razumeju izborni autoritarizam kao sistem u kome postoje izbori tokom
kojih se ne poštuju demokratska pravila - «Demokratske ustanove se koriste kao fasada» (ibid. 82).
4
spisak povezanih revolucija ili društvenih fenomena se svakodnevno povećava jer se «know-how» šarenih
revolucija sve više primenjuje. Tako se, na primer, spominju i Green revolution (post-izborna zbivanja u
Iranu ), Jermenija (2008) ili čitav niz pokušaja promena u Africi (Zimbabve) ili Aziji (Maldivi).

32
u prelaznim zonama između autoritarnih, polu-autoritarnih i diskutabilnih minimalnih
(izbornih) demokratija.

Razlozi za ovakav razvoj događaja su višestruki. Mogu se uočiti tri grupe država:
one koje su nastale raspadom SSSR, države bivše Jugoslavije i preostale, mahom,
centralno-evropske države. Za prvu grupu zemalja se često kaže da su bile iznenađenje
«demokratizacijom» odozgo, odnosno neočekivanom liberalizacijom koju je počeo da
sprovodi Gorbačov, te da su u njima samima demokratski pokreti bili slabi i
neorganizovani. „Post-jugoslovensku“ grupu sa druge strane karakterišu krvavi
međuetnički konflikti koji su omogućili da se komunistički kolektivizam zameni
nacionalističkim i da se demokratizacija odloži do rešavaja nacionalnog pitanja. Treća
grupa zemalja nije imala ovako fundamentalne probleme, ali se i u njima tranzicija nije
odvijala na bezbolan način i bez problema (npr. problemi sa ruskom manjinom na
Baltiku).

Ovakva startna pozicija zemalja iz prve dve grupe dovela je do fenomena koji
Diamandorus i Larebi nazivaju „dvostepenom tranzicijom“, što smatraju specifičnošću
Jugoistočne Evrope. Ovaj region se od ostalih (postkomunističkih) razlikuje po
komparatvino manjem uticaju civilnog društva i organizovane opozicije u poslednjim
godinama komunističke vlasti. Teza koju postavljaju Diamadoruos i Larebi
(Diamandouros i Larrabee 2000, 48-49) kaže da je taj nedostatak iskorišćen od strane
elita predhodnog sistema koji su preuzeli glavnu ulogu u inicijalnoj fazi tranzicije. Zbog
toga je promena u ovim zemljama izvršena tek u drugom izbornom talasu, sredinom
devedesetih godina (autori primarno govore o Rumuniji i Bugarskoj), što je imalo za
posledicu svojevrsnu dvostepenu tranziciju. Ovo nije bilo bez posledica za dalji razvoj,
pa isti autori smatraju da je prvi stepen tranzicije iskorišćen da komunistička elita zauzme
što bolja mesta u nastajućem sistemu, bilo kroz promenu političke partije, bilo kroz
nezakonite privatizacije ili na neki treći način. Iako je raspad Jugoslavije nešto drugačije
uticao na političke prilike u zemlji, i na našim prostorima se može uočati ova matrica i
videti veliki uticaj stare nomenklature na tranzicione procese. Ova prednost se nije
zasnivala samo na imovini, već i infrastukturi, uticaju u drugim oblastima i
privilegovanom položaju u odnosu na medije i druge nominalno nezavisne aktere.

U najkraćem, Srbija, Gruzija i Ukrajina su se početkom 2000. nalazile pod polu-

autoritarnom vlašću tri moćna lidera koji su karijere započeli kao kadrovi komunističkih
partija - Miloševića, Ševarnadzea i Kučme. Iako su se u sve tri zemlje već deset godina
odžavali višepartijski izbori, na njima se nisu poštovala osnovna pravila demokratske igre
- počev od izbornih uslova koji su favorizovali vladajuće partije, preko kampanja u
kojima je opozicija bila u najmanju ruku hendikepirana, do samog prebrojavanja glasova
i objavljivanja izbornih rezultata. U sve tri zemlje su ugrožavana ljudska prava,
ograničavana je sloboda medija i rad organizacija civilnog društva. Srbija i Gruzija su

33
imale i međunacionalne konflikte koji su im ugrožavali teritorijalni integritet, dok je
Ukrajina patila od regionalnih razlika i neintegrisanosti. Međutim, i u takvim
nedemokratskim uslovima se pokazalo da su slobode osvojene padom komunizma (pre
svega pravo glasa i političkog organizovanja) bile dovoljne da u specifičnim okolnostima
dovedu do rušenja starih režima.

Gotovi su! - Od Beograda do Kijeva

Završni čin prve „šarene revolucije“ odigrao se na ulicama Beograda 5. oktobra

2000. godine5. Slobodan Milošević je 24. septembra 2000. poražen na saveznim
predsedničkim izborima od Vojislava Koštunice, kandidata DOS-a, ali je odbio da prizna
izborne rezultate. Ovakva situacija nije bila nepoznata građanima Srbije koji su tokom
zime 1996/97. tromesečnim masovnim protestima izborili priznavanje rezultata na
lokalnim izborima. Međutim, sada je ulog bio mnogo veći, a kontekst drugačiji. Još pre
NATO bombardovanja Srbije, tokom 1998. a nakon uvođenja Zakona o medijima i
Zakona o univerzitetu, počelo je stvaranje studentskog pokreta Otpor! koji je nastao na
osnovu iskustva brojnih studentskih pokreta i koji se priključio brojnim postojećim
organizacijama civilnog društva. Njihov cilj je bio dvostruk: da promovišu izlazak na
izbore putem kapanje «Vreme je» (istraživanja su pokazivala da je među apstinentima
veći deo glasača opozicije) i da na sebe privuku pažnju, ali i gnev Miloševićevog režima
(jedan od slogana Otpora bio je: «Gotov je!»). Takođe, veoma važan deo bilo je i
obezbeđivanje poštenog prebrojavanja glasova, pa je kroz CeSID stvarena masovna
mreža kontlolora izbora. Međutim, odlučujići potez ostvaren je u političkoj areni- za
kandidata opozicije izabran je umereni nacionalista Vojislav Koštinica, za koga se
verovalo da ima veće šanse od tada nepopularnih i ranjivih Draškovića ili Đinđića.
Procena se pokazala ispravnom, pa je Koštunica pobedio Miloševića već u prvom krugu.
Međutim, i procena da Milošević neće lako priznati porez je bila ispravna, pa je nakon
serije manjih okupljanja širom Srbije, organizovan i veliki miting u Beogradu. Cilj
mitinga je bio da se do tada neviđenim brojem demonstranata (700 000) izvrši
vaninstitucionalni pritisak na Miloševića, a da se istovremeno umanji šansa da policija i
vojska intervenišu protiv demonstranata. Demonstranti su tokom 5. oktobra zauzeli
zgrade Parlamenta, Radio-televizije Srbije i mnogih drugih institucija, pa je Milošević
(nakon što je bilo očigledno da ni policija ni vojska ne žele da reaguju) priznao izborni
poraz. U narednim danima, ova pobeda se institucionalizovala osnivanjem prelazne vlade
i zakazivanjem vanrednih parlamentarnih izbora za jaunuar 2001, pa je bilo očigledno da
će DOS i formalno preuzeti vlast u zemlji.

5
Revolucija u Srbiji nema ime po boji, već se u domaćoj litaraturi naziva “peto-oktobarska” a u stranoj
bager ili buldožer (buldoser) revolucija zbog korišćenja bagere ispred zgrade RTS-a.

34
 Promene u Gruziji («rose revolution») odigrale su se u nešto drugačijem
ambijentu. Pre svega, u pitanju su bili paralmentarni izbori (novembar 2003.) na kojima
je Ševarnadze pokušao da krivotvori rezultate izbora u korist svoje koalicije, kako bi i
dalje ostao na vlasti. Međutim, okupljani građani su zauzeli parlament tokom
Ševarnadzeovog govora u parlamentu i primorali ga da kasnije i podnese ostavku i
raspiše predsedničke i parlamentarne izbore. Revolucija je dobila ime po ružama koje su
dobijali policajci i vojnici kao znak nenasilne prirode protesta i koje su nosili građani
kada su upali u paralment. Pandan Otporu je bila Kmara («dosta» na gruzijskom), a za
lidera opozicije se izborio Sakašvili, iako je do tada bio samo jedan od nekoliko lidera.
Sakašvili je početkom sledeće godine izabran za predsednika Gruzije, a njegova partija je
odnela pobedu na ponovljenim parlementarnim izborima (mart 2004.).

Ukrajinski slučaj (ime je dobila po narandžastoj boji opozicije koja je, opet,
izabrana zbog dominantno narandžaste boje lišća tokom jeseni u Kijevu) je bar formalno
sličniji Srbiji. Nakon drugog kruga predsedničkih (novembar 2005.) izbora Viktor
Janukovič (kandidat koga je podržavao Kučma) je proglašen pobednikom od strane
Centralne izborne komisije, ali se zahvaljući velikom broju nezavisnih posmatrača izbora
utvrdilo da je došlo do krađe glasova. Opozicioni lideri, Viktor Juščenko (kandidat za
predsednika) i Julija Timošenko pozvali su građane na generalni štrajk i izneli zahtev za
ponovnim brojanje glasova. Pozornica Narandžaste revolucije bio je trg Maidan (Trg
Nezavisnosti) u Kijevu gde su građani formirali protestni štab, tzv. «grad od šatora» (tent
city), a najvidljiviju ulogu imala je ukrajinska Pora («vreme je!» na ukrajinskom;
omladinska i studentska organizacija, inače podeljena u dve frakcije Crnu (naklonjenija
civinom sektoru) i Žutu (bliža političkim partijama) Poru). Protesti i štrajkovi su se
nedeljama odvijali širom Ukrajine pa je režim morao da popusti. Izborna komisija je
proglasila da je nemoguće ponovo prebrojati glasove, pa se drugi krug izbora ponovio 26.
decembra. Juščenko je sa 52% glasova izabran za novog predsednika.

Karakteristike i preduslovi šarenih revolucija

Neke od karakteristika «šarenih revolucija» su očigledne iz kratkih opisa samih

događaja. Međutim, da bi odgovorili na pitanja koja nas interesuju moramo otkriti koje su
najvažnije zajedničke karakteristike ovih promena, odnosno koji uslovi moraju biti
ostvareni da bi došlo do promene. Majkl Mekfaul (McFaul 2005, 6) uočava četiri ključna
aspekta po kojima se ove revolucije razlikuju od drugih: 1) razlog za smenu režima su
bili pokradeni izbori, a ne rat, ekonomska kriza ili međunarodni faktor; 2) opozicija je
koristila vaninstitucionalna sredstva da bi zaštitila postojeći formalni demokratski
poredak, a ne da bi izazvala stvaranje novih pravila igre; 3) u svakoj od zemalja su vladar
i izazivač istovremeno tvrdili da imaju legitimitet i 4) revolucionarna situacija je
razrešavana bez nasilja velikih razmera.

35
 Isti autor (McFaul 2005, 7-15) ukazuje na 7 preduslova koji su morali biti
ostvareni kako bi uspeh opozicije bio moguć. Pre svega, važno je da je reč o (1) polu-
autoritarnom, a ne autoritarnom režimu, jer u prvom slučaju režim ne kontroliše sve
oblasti života i ostavlja prostor za organizovanje civinog društva i opozicije. U
konkretnim slučajevima, kako je bilo reči o režimima izbornog autoritarizma, oni su svoj
legitimitet tražili kroz periodične i delimično slobodne izbore, što ne bi bio slučaj u
čistim autoritarnim sistemima. Zatim, važno je da ancient regime ima (2) nepopularnog
lidera. Ovo je pre svega taktički bitno jer se čitava odgovornost svaljuje na lidera kao
personifikaciju sistema, a ne na sistem koji je on stvorio. Treći uslov tiče se (3)
ujedinjenosti opozicije, što se pokazalo ključnim u Srbiji i Ukrajini, a nešto manje u
Gruziji jer su u pitanju bili parlamentarni izbori. Ujedinjenost opozicije je jasan recept za
uspeh još iz prvih godina tranzicije («jedna lista protiv komunista»), ali i dugogodišnji
nedostižni cilj za opoziciju u Srbiji. No, ne treba zaboraviti da ni 2000. ovaj uslov nije
bio u potpunosti ispunjen - Vuk Drašković (SPO) je na izbore izašao samostalno, a
Koštunicu i DOS nije podržao ni DPS Mila Đukanovića, što je moglo doneti još oko 100-
200 000 glasova za DOS. Ipak, jedan deo njihovih glasača je i pored formalne
neujedinjenosti glasao za kandidata DOS. Četvrti uslov je rezultat iskustva sa lokalnih
izbora 1996/97. u Srbiji i tiče se stvaranja (4) mogućnosti za nezavisno posmatranje
izbora. U Srbiji je taj posao obavljao CeSID sa svojim posmatračima, u Ukrajini Komitet
ukrajinskih glasača (CVU) i Pora, dok je u Gruziji taj posao obavljala mreža NVO. Peti
faktor predstavljali su (5) nezavisni mediji koji su stvarali paralelne javne sfere. Iako se
njihova moć nije mogla meriti sa državnim medijima, glad za nezavisnim informacijama
je omogućavala da mreže lokalnih medija (poput ANEM-a) dobiju mnogo veći značaj u
kreireanju javnog mnenja. U Gruziji i Ukrajini je u većoj meri korišćen i internet kao
medij, mada je i u Srbiji bilo takve prakse (sajtovi poput b92 i freeserbia). Svakako
najprepoznatljiviji element «šarenih revolucija» je bilo (6) mobilisanje velikih masa. Iako
su sve zemlje imale iskustva sa masovnim demonstracijama, ove su imale nekoliko novih
elemenata. Pre svega, akcenat bio na nenasilnom okupljanju praćenom različitim
neformalnim oblicima zabave (koncerti i performansi), na decentralizaciji ovakvih
skupova, odnosno na inkluzivnost građana iz svih krajeva kada su se organizovali završni
protestni skupovi. Iako je mobilizacija masa samorazumljiv koncept, u kontekstu izborne
krađe on postaje zanimljiv iz perspektive motivacije za kolektivno delovanje. Naime, ako
su građani nezadovljni režimom, troškovi pokušaja da se utiče na režim u svakodnevnim
situacijama su visoki. «Međutim, kada režim načini izbornu krađu povećava se
verovatnoća da se protesti organizuju, što umanjuje troškove učešća u njima, a podiže
mogućnost da se ostvari cilj» (Tucker 2007, 537). Konačno, nenasilni pristup je bio
moguć zahvaljujući (7) podeli unutar snaga bezbednosti, kako to naziva MekFaul,
odnosno, njihovoj neodlučnosti i nemotivisanosti da brane režim.

Zanimljivo je da Mekfaul ne pominje ono što bi mogao biti uslov svih uslova i
čime bi se spisak morao dopuniti - reč je (8) međunarodnoj političkoj, logističkoj i

36
finansijskoj pomoći. Međunarodni uticaj imao je izuzetan značaj, kako za obezbeđivanje
pomenutih 7 elemenata (npr. podrška nezavisnim medijima ili civilnom društvu), tako i
za stvaranje povoljne političke klime za promene. Meka moć kojim su zemlje EU i SAD
(i pored negativnih sentimenata u vezi sa raspadom Jugoslavije) uticali na sva
postkomunistička društva i pomoć u tranzicionim periodu koju su dobile srednjo-
evropske zemlje demonstrirali su jasan model razvoja kojem su se nadali građani Srbije,
Gruzije i Ukrajine.

Konačno, spisak bi se mogao dopuniti i onim o čemu Vajt (White 2009, 409-412)
i Taker (Tucker 2007, 542-545) govore kao o presudnom faktoru - (9) percepciji
korumpiranosti režima i mogućnosti da se na njega utiče. Čini se da zahtevi za
demokratizacijom nisu bili dovoljni da se sruše pojedini režimi, već da je njih trebalo
dodati i zahteve za pravdom i poštovanjem zakona. Takođe, uverenje da građani ne
dobijaju ništa od režima, niti da na njega nekako mogu uticati su snažno doprineli
promenama.

Treći ili četvrti talas?

U literaturi o promenama u istočnoj Evropi, a naročito kada je reč o «šarenim

revolucijama», se često postavlja pitanje kojem talasu demokratizacije one pripadaju.
Kako se talasi ne razlikuju samo po vremenu odigravanja već i po karakteristikama, onda
ovo pitanje postaje značajno. Koncept je u politikologiju uveo Hantington smatrajući da
je «talas demokratizacije grupa tranzicija iz nedemokratskih u demokratske režime koja
nastupa u određenom vremenskom periodu, a brojnošću značajno premašuje istovremene
tranzicije u suprotnom smeru» (Hantington, 2004:22). Prvi «dugački» talas odnosi se na
stare demokratije, drugi se vezuje za period nakon drugog svetskog rata, dok treći talas
započinje portugalskom tranzicijom (1974.), obuhvatajući i postokomunsitičke zemlje
(Hantington 2004, 23-25).

U «formalnom» smislu postoji konsenzus da se radi o četvrtom talasu

demokratizacije (Beyme, Krastev, McFaul), ali se javlja neslaganje oko njegovih osobina.
Bajme smatra da se čitava post-komunistička tranzicija mora svrstati u zaseban, četvrti
talas, zbog istovremene borbe «protiv diktature etatističkog socijalizma, protiv
neefikasnog ekonomskog sistema i protiv dominacije jedne hegemonijalne sile» (prema
Pavlović 2003, 65). Mekfaul (McFaul 2002, 213) šarene revolucije svrstava zajedno sa
ostalim post-komunističkim promenama u četvrti talas promena režima, smatrajući da
ovaj talas vodi i ka demokratijama i ka diktaturama, te da ga zbog toga ne treba zvati
talasom demokratizacije. On, međutim, ističe još neke posebnosti promena u četvrtom
talasu. Naime, dominantna teza u trećem talasu demokratizacije je bila da način promene
režima utiče na dalju demokratizaciju, te da je najpovoljniji model ugovorena (pacted)
tranzicija do koje dolazi kada su snage pristalica i protivnika režima relativno

37
ujednačene. Takva situacija favorizuje pregovore umesto sukoba i dovodi do stvaranje
sistema sa «checks and balances» što daje dobru osnovu za demokratski razvoj. Nasuprot
ovom iskustvu, Mekfaul smatra da se u istočnoj Evropi demokratija najbolje razvila u
zemljama u kojima je prednost bila na strani izazivača - «demokratije nastaju u zemljama
u kojima su demokrate imale veću snagu» (McFault 2002, 214). Ovo proizilazi iz
činjenice da se u post-komunističkim društvima radi o fundamentalnijoj promeni društva
u odnosu na primere iz latinske Amerike ili južne Evrope.

Sa druge strane, Krastev smatra da šarene revolucije imaju više zajedničkog sa

revolucijama trećeg talasa latinske Amerike nego sa plišanim revolucijama u istočnoj
Evropi. Naime, on tvrdi da su «šarene revolucije izražavale snažnu želju za promenom,
ali ne obavezno i želju za više demokratije, a kamoli za više kapitalizma» (Krastev 2007,
237). Građani su, prema Krastevu, tražili «reviziju privatizacije, a ne više privatizacije.
Oni su se borili protiv korupcije, a ne protiv komunizma». Iako se sa Krastevom moramo
složiti oko toga da su «šarene revolucije» imale neke značajne inovacije (pre svega
percepciju o loše izvedenoj tranziciji) u odnosu na ostatak postkomunističkih revolucija,
čini se da je argument o sekundarnosti političkih promena nasuprot ekonomskim
zahtevima neutemeljen. Jasno je da se građani nisu borili protiv komunizma jer ga više
nije ni bilo, ali su, kako i sam Krastev zaključuje «tvrdnje o krađi, a ne o budućnosti bile
u srcu političkog diskursa» (Krastev 2007, 237). Odbranu ukradenih glasova na izborima
ipak moramo razumeti kao demokratski koncept, bez zanemarivanja činjenice da se na
izborima nije previše debatovalo o konkretnim planovima za budućnost.

Pozicija ovoga rada je da «šarene revolucije» pripadaju četvrtom talasu promena

režima, zajedno sa drugim post-komunističkim društvima. Promene koje su se u njima
desile direktna su posledica sloboda osvojenih na početku demokratske tranzicije, sa
padom komunizma - prava glasa i prava na političko organizovanje. Iako se ove slobode
od početka nisu mogle koristiti u punom kapacitetu, njihovo postojanje je omogućilo da
se dođe do promena u tzv. «drugom koraku». U tom smislu, unutar teorije aktera kojom
objašnjavamo šarene revolucije posebno ističemo društvene karakteristike kao značajan
element, a ne samo postavku scene i to u dva osnovna pravca - kroz formalno postojanje
demokratskih institucija i kroz postojanje adekvatne društvene strukture, odnosno
komparativno visokog nivoa modernizacije i integrisanosti društva u međunarodne
tokove

Ima li drugih objašnjenja za šarene revolucije?

U literaturi o demokratskim promenama i konsolidaciji preovlađuju četiri škole ili

pristupa (Pavlović 2003, 65-70). Pored teorije političkih aktera čije argumente smo do
sada zastupali, tu su transnacionalne teorije, strukturne teorije i interaktivne teorije.
Transnacionalne teorije zastupaju tezu da do promena dolazi pod uticajem iznenadnih i

38
veoma značajnih promena u međunarodnim odnosima, u relativno kratkom vremenskom
periodu, kada se «domino efektom» promene prenose iz zemlje u zemlju. Linc i Stepan o
ovome govore kao «dominantnom duhu vremena - zeitgeist» (Linz i Stepan 1996, 74).
Iako se ne može osporiti da je postojala međuzavisnost između «šarenih revolucija»,
vremenska distanca između njih je bila prevelika da se može govoriti o «domino» ili
«snow-ball» efektu. Bliže istini je tvrdnja da su se «revolucionari» ugledali jedni na
druge i sarađivali.

Druga, relativno uticajna tranzitološka škola poslazi od teze da društva na

određenom nivou razvoja povećavaju šanse za demokratske promene. Međutim,
komparativna analiza društveno-ekonomskih faktora ne pokazuje po čemu bi Srbija,
Ukrajina ili Gruzija bile različite od drugih polu-autoritarnih država u kojima se nije
dogodila revolucija. Takođe, ne postoje ni naročite sličnosti između Srbije, Gruzije i
Ukrajine u vreme odvijanja promena. Slični rezultati dobijaju se ako se u obzir uzmu
BDP, nejednakost u društvu ili druge uobičajene karakteristike kojima merimo
društveno-ekonomske karakteristike (White 2009, 398-404). Međutim, strukturne teorije
su mnogo valjanije za objašnjavanje šansi određenog društva da ostvari demokratiju,
nasuprot kritikovanom linernom pristupu u određivanju trenutka kada do prevrata zaista
dolazi. Tako se Lipsetova ocena da «što je nacija bogatija, ima veće šanse da razvije
demokratiju» (Lipset, 1959) pokazuje značajnijom u daljem razvoju ovih društava.

Dalje, interaktivne teorije zahtevaju da se u obzir uzme mnogo više fakora i

njihova interakcija u konkretnom kontekstu. Kao takve, one nisu previše praktične za
komparativne studije jer se same revolucije razumeju kao deo mnogo šireg konteksta.
Naravno, ovaj pristup ne bi treblo zanemaraiti u drugim istraživanjima petokoktobarskih
promena. Ukratko, teorija aktera ukazuje na najdistinktivnije karakteristike «šarenih
revolucija», bar kada je o samim promenama reč. Kada se razmatraju dalji dometi
demokratija, strukturna teorija će biti od mnogo većeg značaja.

Postoji li, dakle, veza između «šarenih revolucija»?

Pre svega, na analitičkom nivou, veza je očigledna. Reč je specifičnom modelu

društvenih promena, kada hibridni polu-autoritarni sistemi bivaju svrgnuti sa vlasti nakon
izbornog poraza. Međutim, postoji li realna povezanost ova tri događaja?

U javnom diskursu, a delimično i u naučnim radovima postoji teza o tzv. «izvozu

revolucija», odnosno o profesionalnim revolucionarima koji uz podršku međunarodne
zajednice (čitati: Sjedinjenih Američkih Država) ruše demokratski izabrane režime po
svetu. Tako Lejn (Lane 2000, 116-117) smatra da su šarene revolucije u stvari
«revolucionarni državni udari» u kojima opozicija, nemoćna da legalno pobedi vlast na
izborima, organizuje podršku naroda putem masovnih medija uz neutemeljene optužbe da

39
su izbori pokradeni. Zanimljivo je uočiti da Lejn ovu tvrdnju dokazuje preko izbora u
Jermeniji (2008.) dok se uopšte ne obazire na slučajeve Srbije ili Ukrajine.
Rasprostranjenost ove teze u razmevanju «šarenih revolucija» nije, stoga, posledica njene
utemeljenosti, već činjenice da ona odgovara skoro svim zainteresovanim političkim
akterima. Snage staroga režima imaju izgovor da su bili svrgnuti sa vlasti od strane
moćnih stranih sila, snage «novog režima» u tome vide uobičajenu međunarodnu
saradnju i potvrdu svog demokratskog legitimiteta, izvoznici revolucija priliku da
poboljšaju svoj položaj u odnosu na međunarodne donatore i priliku da naprave
međunarodne karijere, a međunarodne organizacije i fondacije koje su finansijski
podržavale aktere šarenih revolucija priliku da pokažu svoju moć i da opravdaju svoje
velike budžete. Istina je, po našem sudu, nešto drugačija.

Iako se ni jednog trenutka ne sme zanemariti značaj međunarodne pomoći,

najveći deo promene izvojevan je od strane domaćih aktera i građana koje su oni
motivisali prvo da glasaju, a onda i da te glasove odbrane na uličnim protestima. Ne
postoji količina novca i znanja koja može da iznedri takav entuzijazam i kreativnost
kakvu smo imali priliku da vidimo na ulicama Beograda ili Kijeva. Takođe, entuzijazam
opozicionih aktera je bio ogroman i onda kada nije postojala tolika međunarodna pomoć
(npr. tokom građanskih protesta u Srbiji 1996/97.). «Korišćenje šarenih simbola i zastava,
mahanje Gruzijskom zastavom u Kijevu, kao i gruba sličnost u odvijanju događaja nisu
dovoljni da objasne šta se zapravo desilo u Ukrajini, Gruziji ili Kirgistanu» (Hill 2005,
3). Sličan zaključak formulisao je Vajthed još 1986. izučavajući latinsku Ameriku: «U
svim slučajevima koje smo razmatrali, unutrašnji faktor je imao primaran značaj u
određivanju smera i ishoda tranzicije, doj je međunarodni faktor imao samo sekundarnu
ulogu» (prema Linz i Stepan 1996, 73).

No «izvoz revolucija» ima utemeljenje u činjenici da se konkretan «know-how»

formulisao na izborima u Slovačkoj i Hrvatskoj, a onda unapredio u srpskim uslovima za
slučajeve da stari režim ne priznaje poraz. Ovaj «know-how», zasnovan na strategiji za
kreireanja 9 preduslova o kojima smo govorili je zapravo najznačajnija veza između
šarenih revolucija i prenošen je bogatom saradnjom, pre svega, nevladinog sektora (za
detaljnije primere videti deo sa studijama slučaja u knjizi Reclaiming Democracy).
Međutim, ni «know-how» nije univerzalni recept, već se mora kontekstualizovati, a od
kvaliteta kontekstualizacije zavisi (između ostalog) i ishod promena. Slepa primena
strategije u nekim drugim slučajevima, poput Belorusije (u kojoj, po svemu sudeći, nije
došlo do izborne krađe na način na koji se ona desila u Ukrajini ili Gruziji) pokazuje da u
pitanju nije čarobni štapić demokratskih promena i da se one ne mogu tek tako uvoziti,
niti izvoziti.

Kako se objašnjava povezanost ovih slučajeva? Američki sovjetolog Bejsinger

(Beissinger) nudi koncept «modularnih demokratskih revolucija» pod kojim

40
podrazumeva stravanje modela rada (onoga sto smo mi nazvali know-how) koji svojim
uspehom služi za primer u drugim sličnim slučajevima - «modularna akcija je akcija koja
je u velikoj meri zasnovana na postojećem uspešnom primeru» (Beissinger 2007, 259 ).
Transfer znanja od slučaja do slučaja se vrši protokom informacija, ali i ljudi. Sa svakim
ponavljanjem model se menja pod uticajem novih okolnosti, ali osnovni model «šarenih
revolucija» ima 6 osnovnih elemenata: 1) lažirani izbori kao prilika za mobilizaciju; 2)
međunarodnu pomoć za razvoj lokalnih demokratskih pokreta; 3) omladinski pokret koji
koristi nekonvencionalne protestne taktike pre izbora kako bi umanjio popularnost
režima; 4) ujedinjenu opoziciju; 5) spoljni diplomatski pritisak i opsežno posmatranje
izbora i 6) masovnu mobilizaciju nakon utvrđivanja da su izbori lažirani i korišćenje
nenasilnih metoda (Beissinger 2007, 261 ).

Bejsinger govori i o strukturalnim uslovima koji pospešuju događanje/širenje

«šarenih revolucija» ističući 7 faktora koji su do sada igrali značajnu ulogu: 1) vrsta
izbora (predsednički su adekvatniji od parlamentarinih); 2) otvorenosti političkog
sistema; 3) stepen razvoja visokog obrazovanja i postojanje velikog broj studenata; 4)
protestna tradicija i mogućnost da se mobilišu velike mase; 5) regionalne razlike unutar
dominatne nacije i regionalna ili lokalna vlast u rukama opozicije; 6) oslabljene veze
između policije i režima i 7) značajno prisustvo međunarodnih NVO (Beissinger 2007,
272). Ovi uslovi mogu biti ostvareni u većoj ili manjoj meri, i od njih zavisi u kojoj
zemlji će se brže i lakše desiti promena. «Kada postoji modul njegov uticaj može do
određene mere nadomestiti strukturalne nedostatke, omogućavajući grupama koje su u
nepovoljnijem položaju da sprovedu uspešnu akciju pod uticajem prethodnog primera...
sa svakim sledećim uspešnim ponavljanjem snaga primera raste povećavajući šansu da se
akcija desi ili čak i da uspe» (ibid.). Međutim, iako postojanje modula može nadomestiti
strukturalne nedostatke u samom izvođenju promena, ovi nedostaci će se pokazati u
procesima konsolidovanja demokratije (npr. Kirgistan). Kako i sam Bejsinger uviđa,
ovakva teorijska matrica može biti zanimljiva i za one koji demokratskoj tranziciji i
konsolidaciji pristupaju iz polja strukturnih teorija, tako i za one koji se fokusiraju na
teorije aktera.

Kuda dalje?

Nakon Narandžaste revolucije sve oči su sa iščekivanjem bile uprte u Belorusiju.

Međutim, kako se tamo nakon izbora, manje-više, ništa nije desilo, tako se smanjio i
sveopšti medijsko-politički entuzijazam za «šarene revolucije». Ipak, primeri širom sveta
pokazuju da se logika «šarenih revolucija» i dalje može uspešno primenjivati, ako ne u
revolucionarneim promenama, onda u promenama manjeg stepena, kao, na primer, u
slučaju albanskog pokreta MJAFT-a!.

41
 Analitički fokus se, sa druge strane, pomera ka srednjeročnim i dugoročnim
posledicama «šarenih revolucija», njihovoj komparaciji sa promenama iz 90-tih godina,
kao i uticaju koje će ovakav način promene imati na društva. Na primer, nasuprot
očekivanom talasu građanske participacije nakon ovakvog iskustva, čini se da su takva
očekivanja bila optimistična i da revolucionarni kompromisi i strukturalni elementi ipak
postavljaju svoja ograničenja6. Isti oprez valja imati u procenjivanju mere do koje su
građani podržali novoizabrane lidere, a koliko su glasali protiv starih, a naročito kada
procenjujemo da li su se građani zaista opredelili za demokratiju, «zapad» ili bilo koju
drugu vrednost.

1. 1. NENASILNE PROMENE: SLUČAJ SRBIJA

U Srbiji i Crnoj Gori, sve do trenutka međunarodnog priznanja drugih bivših YU

republika i uvođenja sankcija novonastaloj SR Jugoslaviji, i za ključne političke aktere i
za biračko telo osnovni predmet opredeljivanja predstavljali su način razrešenja
jugoslovenske krize i sudbina Srba izvan SR Jugoslavije. Izloženost sankcijama, ratno
okruženje i prisustvo brojnih izbeglica u određenoj meri su dodatno osnažile dominaciju
ovih pitanja. Stvorena je svest da bez rešenja ovih pitanja nema dovoljno pretpostavki ni
za socijalno-ekonomsku transformaciju i političku demokratizaciju, kao ni za
zaustavljanje sve drastičnijeg ekonomskig propadanja zemlje i siromašenje velike većine
stanovništva. Upravo sve veća upletenost u sukobe na prostorima bivše Jugoslavije
dovela je do produbljavanja unutrašnjih podela i postupnog, nejednako brzog, buđenja iz
nacionalne euforije.

Antirežimske i antiratne inicijative

Opozicija je zaigrala na kartu kritike režima zbog loše vođene prethodne politike
(i oslanjanja na diskreditovanu JNA) koja je, usled neizmenjene (neo)komunističke
prirode režima dovela do izolacije zemlje i uvođenja sankcija. Zahtev za ostavkom
Miloševića i vanrednim izborima trebalo je da omogući uspostavljanje nove,
demokratske i legitimne, vlasti koja bi u daleko povoljnijoj poziciji i u izmenjenoj klimi,
uz podršku međunarodnih faktora, uspešno ostvarila osnovni cilj – stvaranje srpskog
državnog jedinstva. Za svoje zahteve opozicija je, tokom trajanja Vidovdanskog sabora i
Studentskog protesta, leta 1992. godine dobila i podršku studenata i naučnih i kulturnih
radnika. Svojim Memorandumom, odnosno stavom da strukture vlasti, naslednice
prethodnog režima, onemogućuju ravnopravan dijalog i podelu odgovornosti za sudbinu
naroda i zauzimanja mesta koje u sudbonosnim događajima pripada crkvi, i SPC je
pružila (in)direktnu podršku opoziciji. Time je konačno razbijen (prividno) jedinstven

6
za istraživanje na ovu temu videti veoma zanimljiv rad Meirowitz i Tucker: Beyond the Coloured
Revolutions: A Dynamic Model of Protest (http://homepages.nyu.edu/~jat7/Meirowitz_Tucker_Protest.pdf)

42
front uspostavljen tokom «događanja naroda» 1987-1989. godine. Režim se našao pod
unakrsnim, spoljnim i unutrašnjim pritiscima.No, tek je, sa izvesnom relaksacijom i
popuštanjem spoljnjeg pritiska, nakonpotpisivanja Dejtonskog sporazuma, došlo do
pomeranja osnovnih linija političkih podela na ključna pitanja demokratizacije društva.

U Srbiji su, dakle, više od jedne decenije pored procesa promena političkog
sistema, dodatni faktori koji određuju odnose civilnih i političkih aktera, bili ratno stanje i
spoljno-politička izolacija. Utoliko su jedni od prvih protesta (a iz protesta najčešće i
nastaju organizacije) bili protesti protiv rata, protiv «militarističkog režima», protiv
raspirivanja mržnje, protiv odlaska u rat (regrutacije). Svi ti ciljevi će ostati aktuelni više
od deset godina, sa stalnim pozivom na građansku neposlušnost. NVO će ostati glasne u
svojim pozivima za mirne proteste. Već 1991. godina je obeležena sličnim aktivnostima
ženskih i mirovnih grupa, poput «Žena u crnom», «Centra za antiratnu akciju»,
«Građanskih inicijativa za mir».

Tribine, protesti i različite akcije (poput «Hoda mira oko skupštine» 1991),
pružanja pravne pomoći ili saveta različitim grupama građana (ostalo je zapamćeno pre
svega onima koji su izbegli regrutaciju ili žrtvama rata), pisanje pisama medijima,
vlastima, različitim spoljnim subjektima su bili konkretni oblici delovanja grupa koji se
obrazuju van sfere države. To «van» je značilo i izvan kontrole, ali i protiv državne vlasti
(odatle i potiče optužba o «državnim neprijateljima»).
Sve do 1999. godine to su i generalni pravci delovanja NVO autonomnih
sindikata i drugih organizacija civilnog društva: borba protiv režima, oblikovanje
strategije «kako protiv», edukacija građana (mada u atmosferi medijske izolacije), jačanje
sopstvene infrastrukture, pokušaji koordinacije rada svih NVO kako bi se sakupila
energija (poput 1998. godine i stvorenog prvog Foruma jugoslovenskih NVO).
Pored pomenutih alternativnih, postoje i oni civilni akteri (od brojnih patriotskih i
nacionalnih udruženja do paramilitarnih, dobrovoljačkih grupa) koje bi mogli da, u
najmanju ruku, nazovemo autoritarnim «čiji se principi delovanja zasnivaju na
diskriminaciji građana, kršenju osnovnih ljudskih i građanskih prava, nasilju,
militarizaciji i povratku u patrijahalno i tradicionalno društvo» (Paunović,1996:52-53).

Građanski protesti i mitinzi vlasti

Politički život u Srbiji i SR Jugoslaviji je, tada takođe, umnogome poprimio

formu rata mitinzima i manifestacijama. Tako je, recimo, tokom građanskog protesta
1996/1997. godine, studentski protest artikulisao i branio osnovna građanska prava i
demokratske vrednosti. Mitinzi i protestne šetnje pristalica koalicije «Zajedno» su od
stranačke konfrontacije i početnog insistiranja «na odbrani izborne pobede», evoluirali ka
širem zalaganju za legalitet i poštovanje (i stvaranje) demokratskih političkih procedura.
Oni su se omasovljavali u meri u kojoj su gubili uska stranačka obeležja. Mitinzi
pristalica režima, na drugoj strani, predstavljaju «spontanu» rekciju na ove proteste.

43
Njihov osnovni cilj je bio izlazak iz defanzive i smanjivanje socijalnog pritiska na režim,
odnosno stvaranje utiska o širokoj podršci koju mu pruža «ćutljiva, mirna većina», koja
se mitinzima podrške brani od – «agresivne i nepatriotske opozicije i izmanipulisane
mladosti».
Sem po sadržaju i usmerenosti, okupljanja po ulicama i trgovima Srbije razlikuju
se i po ikonografiji, simbolima i jeziku koji koriste, kao i po meri spontaniteta i
uključenosti svojih učesnika. Protestna okupljanja, pre svega studentski protest,
odlikovala je težnja ka originalnosti, akcione inovacije i dnevno reagovanje na događaje.
Visok nivo uključenosti – energetski potencijal i motivisanost učesnika, njihova
odlučnost da istraju na svojim zahtevima je bila njihova naredna bitna karakteristika.
Primera radi, protestna šetnja kao dominantna forma izražavanja političke volje
pogoduje izražavanju individualnosti, ukida klasičnu pozornicu i podelu uloga na vođe i
vođenu masu idolopoklonika. «Šetače» odlikuje maštovitost koja razoružava. Ironija i
autoironija «snaga haosa i bezumlja» je dala protestu duh slobode i obeležja svetkovine i
ambijentalnog, uličnog teatra, u kome se niko od učesnika ne oseća kao «slučajni
prolaznik» i epizodista.
Za razliku od modernog, urbanog senzibiliteta studentskog protesta, ali sve više i
okupljanje koalicije «Zajedno», mitinzi podrške vlasti imali su naglašen folklorni i ruralni
duh i pečat. Vidljiv je i njihov siromašan i stereotipan dekor, statičnost, monotonost i
ubitačna jednoličnost parola, odnosno, već viđena politička frazeologija. Ukočenost i
prerežiranost ovih skupova, stroga hijerarhija i podela na jezgro organizatora, stvarnih
autora, montiranih, jednoobraznih i unapred pripremljenih govora i pasivnu masu, većim
delom privedenih statista, teško se mogu sakriti. Sve to odaje utisak hladne, inscenirane
političke ceremonije koja negira i ne dozvoljava bilo kakvu spontanost učesnika koji
odrađuju svoju «radnu i patriotsku» obavezu.

Energija i potencijal protesta

Masovnost i upornost protesta logično postavlja pitanje – u kojim okolnostima

ljudi, iz prethodnog stanja difuznog, neadresiranog nezadovoljstva i pomirenosti sa
neveselom svakodnevnicom, čak straha od same pomisli na otpor, svoju potisnutu
energiju, transformišu u javan, kolektivan čin protesta?
Na složeno pitanje/pitanja izvorišta i nosilaca protestne energije, formi njenog
transfera i održanja pred (samo)razarajućim silama entropije, građanski protesti u Srbiji
ponudili su desetak elemenata za jedan mogući, iscrpniji odgovor.
1. Čini se, pre svega, da mora da postoji jasan, dovoljno očigledan i ogoljen
povod koji će pokrenuti lavinu nataloženog nezadovoljstva, odnosno predstavljati onu
kap koja preliva čašu. Izborna krađa je, recimo, dovoljno krupan dokaz krajnje arogancije
vlasti, koji ukida svaki privid o postojanju bar kvazidemokratske fasade režima pod
kojim se živi.

44
 2. I karakter ciljeva i zahteva, njihova univerzalnost, i građenje
zajedničkog identiteta pojedinaca i grupa u protestu na dovoljno opštim vrednostima –
odbrani elementarnih prava, slobode i dostojanstva, daje snagu i širinu protestu. Živeti
pristojnim, uljudnim, čoveka dostojnim životom, moguće je tek ako se poštuje naša volja,
izbor i glas.
3. Da bi došlo do javnog manifestovanja nezadovoljstva neophodno je da
bude ispunjena i prethodna pretpostavka da već postoje, ma kako malobrojna jezgra
otpora – pojedinci i grupe koje osvešćuju jaz između željenog i realnog, mogućeg i
stvarnog.
4. No, radi se tek o nužnim, ali ne i dovoljnim preduslovima za izbijanje
protesta. Temeljni razlozi, kao i brojni krupni neposredni povodi za protest su gotovo
uvek prisutni. Jedinstvena, masovno raširena svest o krivcima i krivicama za nastalo
stanje je, naredni, četvrti neophodni činilac za postojanje – masovnog i tajnog protesta.
Jasna podela na žrtve i krivce «nas i njih», kumulira protestnu energiju, čime je i protest
uporniji, masovniji i uspešniji.
5. Svest o smislenosti protesta, vera da u njemu nismo usamljeni, da on
uživa podršku i drugih, rezultira istrajnošću protesta. Postojanje drugih grupa i sredina u
kojima se protestvuje, podiže motivaciju učesnika i stepen identifikacije sa protestom.
«Beograd je svet» - glasio je jedan od slogana protesta. Medijsku pažnju i simpatije širom
sveta izazvali su snimci sa protesta u Beogradu, ali nije se protestvovalo samo u
prestonici – karakter duhovne provincije izgubilo je četrdesetak gradova u unutrašnjosti.
Gotovo da nema osobe u Srbiji koja se nije susrela sa kolonom građana ili studenata,
gotovo svako je mogao da oslušne «buku u modi». Duh i različite prakse učestvovanja
dosegli su do tada neviđenu širinu i intenzitet. Izrazitu afektivnu i simboličku vrednost i
smisao imala je parola – ZAJEDNO. Istovremeno, upornost učesnika i masovnost
protesta svakodnevno su provocirali uspavanu savest onih koji pokazuju manjak
interesovanja, ili građanske kuraži. Snažna međunarodna podrška i izmena medijske
slike Srbije – veliki, ovaj put pozitivni publicitet koji su konflikti u Srbiji dobili, svakako
su dodatno osnažili protestnu energiju i doprineli promeni odnosa snaga. No, te podrške
ne bi bilo da je učesnici nisu prethodno zadobijali svojom hrabrošću i upornošću.
6. Sa masovnom pobedom nad strahom i apatijom ujedno je rastao i
optimizam u pogledu konačnog ishoda protesta. U ostvarenje zahteva, odnosno u
svoju moć proizvođenja promena, poverovala je velika većina učesnika protesta.
7. Time se, najzad, menja i čitav životni okvir i uspostavlja alternativa
postojećem, odnosno formira jasna svest da samosnalaženje ili pak odlazak iz zemlje
nisu jedine mogućnosti koje preostaju.
8. Naredni krug pretpostavki čine temeljne političko-kulturne karakteristike
ključnih aktera – posebno njihova sposobnost da kanališu i održe protestnu energiju.
Građanski, unutar njega posebno studentski protest, pokazao je svu neophodnost

45
prisustva raširenog subjektivnog osećaja kompetentnosti i samopouzdanja učesnika, ali i
njihovog objektivnog poznavanja činjenica i procedura odlučivanja.
9. Politička zrelost se, pre svega, ogleda u autokritičnosti – spremnosti i
sposobnosti učenja i samokorigovanja na temelju prethodnih iskustava. Rezultat
prethodnog procesa učenja su naglašeni politički realizam i pragmatizam – praksa
(samo)ograničavanja, kako u pogledu širine i radikalnosti zahteva, tako i u pogledu
korišćenih sredstava. Opredeljenje za većinu lako razumljivih i prihvatljivih, «skromno»
određenih početnih ciljeva, i isključivo mirna, nenasilna sredstva njihovog ostvarivanja,
sprečavaju nepotrebne, prevremene podele unutar aktera protesta i istovremeno
ograničavaju manevarsko polje vlasti.
10. Na drugoj strani, autistična i arogantna vlast, pošavši od pretpostavke o
neizmenjenoj prirodi poslovično nejedinstvene opozicije i eventualnim, parcijalnim
protestima kratkog daha, srljala je iz greške u grešku.Moglo bi se reći da su ključni
nosioci vlasti svojim autogolovima odigrali ulogu koreditelja protesta. Kad god je protest
bio u opasnosti da se pretvori u rutinu, ponavljanje i dosadu, oni su mu svojim potezima
ulivali dodatnu energiju. Kratka istorija socijalnih i političkih protesta u Srbiji, 1991-
1999. godine, potvrđuje, međutim tezu da su, parcijalni i nepovezani, ovi protesti, sa
stanovišta svojih neposrednih povoda i kratkoročnih efekata, bili često uspešni, ali da su,
ne uspevši da artikulišu alternativni društveni projekat, završili fijaskom.

Protest i /ili pokret

Očito da je dug put od (uspešnog) protesta do promene i da ni serija snažnih

protesta ne prerasta nužno u pokret za radikalnu društvenu promenu. Da bi protest bio i
pokret, nužno je njihovo prethodno jasno razlikovanje, bar u sledeće tri dimenzije.
Pre svega, za uspešan protest najčešće je dovoljna upornost, strpljivost i
pragmatizam učesnika u ostvarivanju ograničene liste konkretnih zahteva. Njihovo trajno
stabilizovanje zahteva, međutim, konstituisanje pokreta koji sažima prethodna
iskustva, usaglašava interese, potiskuje unutrašnje razlike i formira osećaj i veze
solidarnosti. Samo tako pokret stvara alternativu i prevazilazi postojeće.
Dalje, dok je protest pretežno negativno određen i reaktivan – predstavlja najčešće
masovan i spontan, vremenski ograničen odgovor na neposredni povod svog izbijanja,
pokret mora sadržati i pozitivna određenja i kreirati događaje.
Razlikovanje protesta i pokreta uključuje i jasnu svest o heterogenosti aktera
protesta, i njegovoj (pre)dominantnoj, dramaturškoj ravni proizvođenja sopstvenog, pre
svega simboličkog identiteta. Nasuprot tome, pokret, iako i sam heterogen, odlikuje
relativna trajnost, viši nivo artikulisanosti i organizovanosti i težnja ka relevantnoj
društvenoj promeni. Pored simboličke, za pokret je bitna strateška ravan, odnosno
bar minimalni zajednički objedinjujući projekat i razrađene taktičke varijante

46
njegove realizacije. Pokret uključuje stvaranje (i održavanje) koalicija, i pariranje
unapred ukalkulisanim potezima protivničke strane.
Da bi takav pokret uopšte bio moguć, neophodno je ispuniti sledeća četiri
preduslova.
1. Pre svega, neophodno je, unutar mreže civilno-društvenih pokreta i
inicijativa – projektnih grupa, autonomnih medija, profesionalnih udruženja, sindikata i
studentskih asocijacija, jačati svest o potrebi povezivanja i međusobne koordinacije
akcija. Ključni značaj ima, dakle, pomak od (izolovanog) delovanja, ka stvaranju
zajedničke alternative – od parcijalnog okupljanja i edukovanja za civilno-društveno
delovanje, ka masovnoj koordiniranoj akciji.
2. Ona pretpostavlja različite modalitete ulaženja u polje politike. Treba
prethodno otkloniti u ovim organizacijama rašireni zazor od svakog oblika političkog
delovanja i saradnje sa demokratski orijentisanim političkim akterima.
Širenje svesti o tome da su radnički i građanski protesti, delom i politički
protesti, kao i da se političko delovanje ne iscrpljuje u partijsko-političkom, posebno
ne uskostranačkom angažovanju, je značajan iskorak.
Ova svest i ponašanje bliski su Havelovoj ideji o «antipolitičkoj politici» - politici
odozdo, politici ljudi, a ne aparata, politici koja raste iz srca a ne (samo) iz teza.
Kritička i selektivna podrška demokratskim partijama i koalicijama, ali i jasan
zahtev za njihovom delatnom podrškom sopstvenim projektima reformi (poput prakse
Grupe 17 i njihovog koncepta ekonomskih reformi ili sličnih projekata političkih
promena) su bili neki od mogućih modaliteta prisustva u politici.
3. Na drugoj strani, neophodno je da se stranke oslobode tutorskih
ambicija i tendencije da kontrolišu i instrumentalizuju svaku inicijativu, odnosno da
se (samo) ograniče na ulogu političkog medijatora.
4. Najzad, atomizovan opozicioni politički prostor zahtevao je prethodno
raščišćavanje političke scene i potiskivanje surevnjivosti, animoziteta i dominacije
užih interesa i ciljeva unutar i između stranaka sa stvarnom demokratskom
orijentacijom. Tako bi najšire okupljanje na projektu promena zadobilo neophodan
«politički kišobran» i osnovu, i steklo šansu za izbornu verifikaciju i podršku biračkog
tela (Stojiljković, 1998: 161-173).

Sukobi i rasplet 1999 – 2000.

Ako su periodi prvo sa početka devedesetih, pa zatim oko 1996/97 i 1998, ostali
upamćeni kao talasi stvaranja većeg broja nevladinih organizacija na teritoriji Srbije,
1999-ta će biti upamćena po najvećoj represiji nad njima, ali i po sve efikasnijem radu
celokupnog nevladinog sektora.

Zgušnjavanje i radikalizovanje podela

47
 Država je u međuvremenu, mnogo jasnije locirala «opasne», «subverzivne» tačke
po sam režim i krenula u sistematsku borbu protiv njih. 1998. godine stvara se i «legalan»
okvir za borbu: prvo je to bio Zakon o informisanju, kojim su uvedene drakonske
novčane kazne za svaku tumačenu uvredu režima. Cilj je bio da se mediji finansijski
iscrpnu i na kraju ugase.
Univerzitet je bio druga tačka podrivanja režima i to je jasno pokazao za vreme
ranijih protesta, pa je 26. maja 1998. godine donesen i zakon za njih. Zakon o
Univerzitetu je u osnovi imao već isprobane tehnike – ne menjati ništa sem ljudi na čelu
organizacije!
Slobodni gradovi iz 1997. godine i «prevelika sloboda» delanja u njima, su treća
tačka koja je smetala neometanom vladanju i naravno, 1999-te se donosi i zakon za njih.
Zakon o lokalnoj samoupravi je imao istu logiku kao dva prethodna – sužavao je
kadrovsku i finansijsku samostalnost opština.
Na drugoj strani, po zakonu reakcije, svi ljudi pogođeni novim i starim zakonima
su odlazili u paralelni svet civilnog društva i tamo se udruživali i, ako ništa drugo, ono
bar pojačavali svoj individualni glas mnoštvom sličnih. Tako će 1991 reakcija na rat biti
antirativna i humanitarna udruženja, organizacije za pravnu pomoć različitim grupama
ugroženih, zatim alternativa udruženja postojećem (poput sindikata UGS «Nezavisnost»
1991, ili Asocijacije nezavisnih elektronskih medija – ANEM-a 1993).1996. godine u
militarizovanom društvu, stvaraju se organizacije građanskih opcija, nepopularno
evropskih i aktivnijih u svom antirežimskom istupanju. A 1998-99. godine se paralelnom
svetu pridružuju nove «reakcije» na donesene zakone – tako će, na primer, odgovor dela
akademske zajednice na Zakon o Univerzitetu, biti stvaranje Alternativne akademske
obrazovne mreže. Odgovor će biti i stvaranje Otpora-a, prvo kao studentskog, a onda i
šireg narodnog pokreta otpora.
No, tek će vojna intervencija NATO-a, i prenošenje ratnih sukoba na teritoriju
Srbije i SRJ, zgusnuti postojeće podele i predstavljali uvod u gubljenje iluzije o prirodi
režima i «nacionalno otrežnjenje» većine građana, odnosno u konačni rasplet i promenu
režima.
Upornošću i rešenošću građana političke promene su se na kraju ipak desile 5.
oktobra 2000. godine i to zajedničkom strategijom građanske neposlušnosti (mirnim
sredstvima) i podelom poslova unutar društvene opozicije između partija i nevladinih
organizacija.

48
 Odnos civilnog društva i države nakon 5. oktobra 2000. godine (Jelena
Lončar)

Tokom devedesetih godina, civilno društvo u Srbiji se razvilo kao opoziciono

izražavajući duboko nezadovoljstvo politikom tadašnjeg režima, kritikujući rat i govor
mržnje. Vlast nije bila naklonjena civilnom društvu i na sve načine je pokušavala da
opstruira rad organizacija civilnog društva (OCD) i diskredituje ih u očima javnosti.
Predstavnici civilnog društva su proglašavani „izdajicama i neprijateljima države“.
Neprijateljstvo između države i civilnog društva postajalo je sve veće kako je civilno
društvo počelo jače da diže svoj glas protiv rata, uloge Srbije u ratu i da traži pravdu,
pluralizam i slobodu medija.
Nakon 2000. godine počela je transformacija civilnog društva od opozicionog ka
civilnom društvu koje teži da postane konstruktivan kritičar vlasti i partner u upravljanju.
S obzirom na blisku saradnju civilnog društva s političkom opozicijom koja je 2000.
godine došla na vlast kao i na to da je u istoj vlasti pozicije zauzeo i značajan deo
predstavnika civilnog društva, očekivalo se da će civilno društvo imati istaknutu ulogu u
uvođenju i izgradnji demokratije i demokratskih institucija i da će saradnja između nove
demokratske vlasti i civilnog društva biti izuzetno bliska i konstruktivna. Ovakva
očekivanja nisu realizovana ni deset godina od tada.
Stav o nerazvijenosti saradnje države i civilnog društva, od kog se polazi u ovom
radu, iznet je na osnovu nekoliko pokazatelja: neuspostavljen zakonodavni okvir,
nepovoljan poreski status organizacija civilnog društva (nadalje OCD), netransparentan
način finansiranja OCD, nepostojanje institucionalnih mehanizama saradnje. Ove oblasti
predstavljaju osnovu na kojoj počiva položaj i funkcionisanje civilnog društva i njegov
odnos s državom.

Zakonski položaj organizacija civilnog društva

Država pre svega zakonski uređuje položaj i funkcionisanje civilnog društva.

Uprkos tome što je prošla čitava decenija od ponovnog započinjanja demokratske
tranzicije u Srbiji, zakonodavni okvir kojim se uređuje rad OCD još uvek nije potpuno
uspostavljen. Rad OCD se reguliše dvema vrstama zakona: statusnim zakonima, kojima
se reguliše osnivanje, delovanje i prestanak delovanja organizacija, i poreskim zakonima,
kojima se uređuju vrste i osnove poreskih olakšica (Paunović 2006, 114).
Prvi statusni zakon od direktnog značaja za civilno društvo donet je tek jula 2009.
godine kada je Narodna skupština usvojila Zakon o udruženjima. U periodu od 2001. do
2009. godine, predlog ovog zakona je nekoliko puta stavljan i povlačen iz skupštinske
procedure. Donošenje zakona bilo je neophodno pošto su do tada važeći zakoni nametali
znatna ograničenja OCD: bilo je potrebno najmanje deset lica za osnivanje udruženja;

49
upis u registar je bio obavezan; osnivanje međunarodnih organizacija nije bilo ni na koji
način regulisano; stranim licima nije bilo dozvoljeno da budu osnivači udruženja; takođe,
udruženja registrovana prema saveznom zakonu nisu imala pravo da obavljaju privrednu
ili drugu delatnost kojom se stiče dobit7. Novi zakon reguliše ova pitanja u skladu s
međunarodnim konvencijama i dobrom praksom. Još duže se čekalo na usvajanje Zakona
o volontiranju koji je usvojen 26. maja 2010. godine. Donošenjem ovog zakona
volontiranje je prvi put uvedeno u pravni sistem Republike Srbije.
Među statusne zakone spada i Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima
Republike Srbije iz 1989. godine, koji je još uvek na snazi uprkos tome što daje znatna
diskreciona prava registracionom organu da oceni celishodnost osnivanja zadužbine,
fondacije i fonda, odnosno dozvoli ili zabrani njihovo osnivanje, i znatno sužava oblasti u
kojima se ove ustanove mogu osnivati (Paunović 2006, 121-122). Vlada Republike Srbije
je 1. jula 2010. godine usvojila Predlog zakona o zadužbinama i fondacijama, ali se
postavlja pitanje koliko će vremena proteći pre nego što Narodna skupština usvoji ovaj
zakon.
Pored odgovarajućih statusnih zakona, za razvoj OCD od izuzetnog je značaja
donošenje zakona kojima se daju poreske olakšice određenim organizacijama i njihovim
donatorima. Povoljniji poreski tretman OCD je razumljiv za one organizacije koje
preuzimaju pružanje određenih javnih usluga od države i na taj način rasterećuju državni
budžet. Olakšice se pre svega odnose na oslobađanje udruženja od poreza na poklon i
dobit i poreza na prava na nepokretnosti, kao i oslobađanje preduzeća i građana od
plaćanja poreza za davanje u javne svrhe.
Udruženja u Srbiji nisu oslobođena plaćanja poreza na poklon niti poreza na
pravo na nepokretnosti. Olakšice su priznate jedino crkvama i verskim zajednicama koje
su oslobođene od plaćanja poreza na pravo na nepokretnosti. Iako je zakon koji reguliše
ova pitanja menjan i dopunjavan nekoliko puta od donošenja 2001. godine, država
nijednom do sada nije smatrala potrebnim da izmeni ove odredbe u korist civilnog
društva. Naprotiv, izmene su išle na štetu civilnog društva: Zakon o porezima na imovinu
iz 2001. godine propisivao je da se porez na imovinu ne plaća na prava na nepokretnosti
„koje se koriste za prosvetne, kulturne, naučne, socijalne, zdravstvene, humanitarne ili
sportske svrhe“ (član 12, tačka 5), ali je izmenama i dopunama zakona iz 2004. ova tačka
izbrisana.
Određene olakšice u korist civilnog društva priznaju se jedino Zakonom o porezu
na dobit preduzeća. Izmenama i dopunama ovog zakona iz 2010. godine dat je podsticaj
OCD koje se bave poslovnom i ekonomskom delatnošću, oslobađanjem plaćanja poreza

7
Reč je o Zakonu o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje
se osnivaju na teritoriji Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1990. godine i Zakonu o
društvenim organizacijama i udruženjima građana Socijalističke Republike Srbije iz 1989. godine.

50
na dobit do iznosa od 400.000 dinara8. Zakon o porezu na dobit preduzeća daje podsticaj
i korporativnoj filantropiji u tom smislu što priznaje kao rashod iznos od najviše 3,5% od
ukupnog prihoda izdataka za zdravstvene, kulturne, obrazovne, naučne, humanitarne,
verske, i sportske namene, za zaštitu čovekove okoline, i izdataka za ulaganja u oblasti
kulture najviše do 1,5% od ukupnog prihoda. Loše strane su, međutim, u tome što zakon
podstiče korporacije na davanja u veoma malom broju oblasti i što je stopa poreskog
oslobađanja u oblasti kulture duplo niža9. Takođe, poreske olakšice se odnose samo na
korporacije, ne i na građane: ne postoji mogućnost da građani, koji daju novac u javne,
odnosno opšte korisne svrhe, budu oslobođeni od poreza.

Finansiranje organizacija civilnog društva

Pored toga što pravno uređuje položaj i delovanje OCD, država ima važnu ulogu
u finansiranju njihovih aktivnosti. U Srbiji se OCD finansiraju prvenstveno iz
međunarodnih izvora. Međutim, za razliku od devedesetih godina i prvih nekoliko godina
nakon 2000, kada je donatora bilo znatno više i donacije su bile lako dostupne, strani
donatori se sve više povlače, a oni koji ostaju, zahtevaju detaljne i kvalitetne predloge
projekata, za koje većina OCD još nije sposobna. Donatori uglavnom daju novac za
projekte u trajanju od 1 do 3 godine, a retko daju institucionalne donacije što dodatno
otežava rad OCD na izgrađivanju sopstvenih kapaciteta, edukaciji i profesionalizaciji
zaposlenih, volontera i aktivista10.
S obzirom na to, OCD su prinuđene da se okreću unutrašnjim izvorima
finansiranja, pre svega ka državi koja kroz budžetsku liniju 481 - „Dotacije nevladinim
organizacijama“ -izdvaja znatna sredstva u ove svrhe (0,5% do 0,8% budžeta). Iako nosi
naziv „Dotacije nevladinim organizacijama“, kroz ovu liniju se pored udruženja građana,
finansiraju i sportska udruženja, verske zajednice i političke stranke. Analizom raspodele
sredstava namenjenih NVO, vidi se da zapravo njima odlazi najmanji procenat sredstava.
U periodu od 2007. do 2009. godine oko 80% rashoda za dotacije dato je sportskim
organizacijama, političkim strankama, verskim zajednicama i Crvenom krstu. Dakle, iako
država izdvaja formalno znatna sredstva za dotacije OCD, ostalim udruženjima građana i
neprofitnim organizacijama, pored gorepomenute četiri grupe organizacija, ide samo 20%
sredstava. Često i od ovih 20% sredstava, koji se prikazuju kao dotacije ostalim
neprofitnim institucijama i udruženjima građana, značajan deo ide verskim zajednicama,

8
Zakon o izmenama i dopunama zakona o porezu na dobit preduzeća, Službeni glasnik 18/10, član 34. Do
ovih izmena nedobitne organizacije nisu plaćale porez na dobit do 300.000 dinara prema Zakonu o porezu
na dobit preduzeća iz 2001 (Službeni glasnik 25/01, član 44).
9
U svim evropskim zemljama zakonski su obezbeđene poreske olakšice za davanje u javne svrhe izuzev
Slovačke koja je usvojila sistem kvazibudžetskog davanja fizičkih i pravnih lica kroz sistem 1%+1%.
(Detaljnija komparativna analiza: Golubović 2009).
10
Zbog nedostatka institucionalne podrške, OCD najčešće ova sredstva pokušavaju da uštede iz sredstava
odobrenih za projekat, čime se ugrožava kvalitet projekta i transparentnost rada.

51
Crvenom krstu, sportskim organizacijama ili čak i nekim državnim ustanovama („Linija
481 ’dotacije za NVO’ u budžetu Republike Srbije“, str. 15).
Pored ovog, važno je istaći da država finansira određene organizacije, a ne
njihove aktivnosti, što ne utiče povoljno na konkurentnost i kvalitet programa i usluga
koje ove organizacije obezbeđuju. Ovakav odnos prema OCD utiče izuzetno nepovoljno
na razvoj civilnog društva i govori o značaju koji mu država pridaje.

Mehanizmi saradnje države i civilnog društva

Nedovoljno priznavanje i uvažavanje OCD od strane državnih institucija pokazuje

se i u komunikaciji između OCD i države. Od države se očekuje da sasluša i razmotri
inicijative koje dolaze od civilnog društva kao i da uključi OCD u procese donošenja,
usvajanja i implementacije javnih politika. U tom cilju neophodno je da država pored
zakonskog uređenja odnosa s civilnim društvom i funkcionisanja OCD, donese i
određene mehanizme kojima se institucionalizuje saradnja s OCD.
U Srbiji od 2003. godine dolazi do sporog napretka na ovom polju, pre svega u
pogledu saradnje u donošenju državnih strategija i sporazuma o saradnji s civilnim
društvom. Ipak, saradnja je i dalje sporadična i nedovoljno institucionalizovana.
Prvi i jedini opšti institucionalni mehanizam saradnje osnovan je aprila 2010.
godine kada je Vlada donela uredbu kojom je osnovana Kancelarija za saradnju s
civilnim društvom. Iako su mnoge OCD inicirale i pomogle osnivanje Kancelarije u
Srbiji, potrebno je ostaviti mesta za sumnju u budući uspeh i produbljivanje saradnje, koji
se očekuju od Kancelarije. Oprez nam sugeriše činjenica da je Kancelarija počela sa
radom tek u januaru 2011. godine, devet meseci od stupanja na snagu uredbe, kao i to da
Kancelarija još uvek nema svoju internet stranicu na kojoj bi javnost mogla da se
obavesti o njenom radu. Kada se ovakav razvoj uporedi s državama u regionu, nije teško
primetiti da Srbija znatno zaostaje11.
U pogledu inicijativa koje dolaze od strane civilnog društva, može se zapaziti da
država ignoriše inicijative civilnog društva koje joj protivreče i trudi se da marginalizuje
uticaj onih OCD koje kritikuju vlast, bore se za ljudska prava ili se jednostavno zalažu za
rešenja koja se ne dopadaju političkim i partijskim liderima. Uzmimo za primer izbor
poverenika za zaštitu ravnopravnosti u februaru 2010. kada je vlast dala sve od sebe da
diskredituje i spreči izbor kandidata kog je podržalo preko 200 organizacija civilnog
društva.

11
Na primer, u Hrvatskoj se pored zakonodavnog okvira, odnos civilnog društva i države zasniva i na
Nacionalnoj strategiji za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva i Operativnom planu
za sprovođenje Strategije. Formiran je i Savjet za razvoj civilnog društva, usvojen Kodeks pozitivne prakse,
standarda i mjerila za ostvarivanje financijske potpore programima i projektima udruga, osnovan Ured za
udruge Vlade RH i osnovana Nacionalna zaklada za pružanje finansijske pomoći programima koji
unapređuju razvoj civilnog društva i međusektorsku saradnju, povećavaju uticaj civilnog društva na
donošenje javnih politika i unapređuju demokratičnost i rad institucija demokratskog društva.

52
 Prema zakonu, poverenik se bira tako što poslaničke grupe predlažu kandidate
skupštinskom Odboru, nadležnom za ustavna pitanja, na čiji predlog Narodna skupština
bira poverenika (Zakon o zabrani diskriminacije, član 28). Pojavio se predlog za tri
kandidata. Dok dva kandidata nisu zadovoljavala uslove za izbor, treći kandidat jeste i uz
to je imao snažnu podršku civilnog društva (213 OCD). Pošto prva dva kandidata nisu
zadovoljavala osnovne formalne uslove, vlast je radije povukla izbor i probivši zakonski
rok za izbor poverenika12, odlučila da pronađe novog kandidata koji će više odgovarati
političkim partijama na vlasti. S obzirom na način, na koji su predložena prva dva
kandidata, može se zaključiti da vlast nije razmišljala o kandidovanju dovoljno
profesionalne osobe za dobro obavljanje funkcije poverenika već je pokušala na brzinu da
predloži nekog „svog“ kandidata.
Bez ulaženja u kvalitet kandidatkinje, koja je konačno izabrana dva meseca nakon
zakonskog roka, činjenica da vlast nije uzela u obzir predlog stručnog kandidata, koji uz
to uživa snažnu podršku civilnog društva, svedoči ne samo o nepriznavanju i
nepoštovanju civilnog društva od strane vlasti, nego i o nedostatku svesti o značaju koji
vlast daje ravnopravnosti i borbi protiv diskriminacije.
Već je pomenuto da vlast ne tretira ravnopravno sve OCD. One koje se bave
temama ljudskih prava, tranzicione pravde i ratnim zločinima13, nemaju dobar odnos s
vlašću niti zaštitu od napada i pretnji različitih desničarskih i ekstremističkih grupa, koji
su pogotovo u prvih nekoliko godina nakon 2000. bili veoma česti (Vujadinović 2009,
76).
Odnos između vlasti i nekoliko velikih OCD, lociranih pre svega u Beogradu,
znatno je razvijeniji. Neke organizacije imaju stalne kontakte i dobru saradnju s
pojedinim ministarstvima, koja pre svega zavisi od ličnih odnosa pojedinaca s obe strane.
Uticaj ličnih veza je posebno izražen u odnosu vlasti i onih OCD čiji su predstavnici bivši
ili aktuelni nosioci političkih funkcija ili se pak istovremeno nalaze na nekoj funkciji u
državnoj instituciji i u OCD. Iako ovakva praksa pogoduje saradnji dva sektora,
nezavisnost OCD postaje sporna ukoliko su njeni funkcioneri nosioci državnih funkcija.

Objašnjenje odnosa države i civilnog društva

S obzirom na to da je značajan deo rada posvećen institucionalnom uređenju

funkcionisanja civilnog društva, postavlja se pitanje da li uzrok slabe razvijenosti odnosa
države i civilnog društva leži upravo u nasleđenom institucionalnom okviru iz

12
Zakonom o zabrani diskriminacije, koji je i ustanovio funkciju poverenika za ravnopravnost, propisana je
obaveza izbora poverenika u roku od šezdeset dana od 1. januara 2010. godine. Narodna skupština je
izabrala poverenika tek 5. maja 2010, sa zakašnjenjem od dva meseca, da ne pominjemo da se na sam
Zakon o zabrani diskriminacije čekalo čitavih devet godina (Zakon je donet marta 2009. godine).
13
Neke od ovih organizacija su Centar za kulturnu dekontaminaciju, Fond za humanitarno pravo, Helsinški
odbor za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava - YUCOM, Žene u crnom, Inicijativa mladih za
ljudska prava.

53
devedesetih koji nije uspešno zamenjen novim pravilima koja bi omogućila da se ovi
odnosi razviju. U ovom radu se zastupa teza da neuspeh u uspostavljanju novih institucija
nije uzrok već posledica određenih kulturnih predstava, odnosno načina razmišljanja
građana Srbije i njihove interpretacije sopstvene uloge i uloge civilnog društva. Dok nam
neuređen institucionalni okvir eksplicitno pokazuje odnos vlasti prema civilnom društvu,
on ne daje razumevanje i objašnjenje ovih odnosa.
Objašnjenje nudi Vukašin Pavlović ističući da se u celini gledano, u
postkomunističkim državama na civilno društvo gleda trojako: „a) ili samo kao
instrument da se obori stari režim i uspostavi nova državna vlast (to jest kao na neku
vrstu ’nužnog dobra’); b) ili pak da se u odnosu na civilno društvo ima predominantno
neutralan stav u vrednosnom smislu (koji se u osnovi može svesti na stav o ’nužnom
zlu’); c) i najzad, da se na revitalizovanje i uspostavljanje civilnog društva gleda kao na
nešto negativno, odnosno kao na prepreku za ’novu, jaku državu’“ (Pavlović 2006, 176-
177). U Srbiji se ovakve interpretacije potvrđuju istraživanjima: 26% građana smatra da
nevladin sektor predstavlja „lovno područje“ za „vešte pojedince“ na kojem oni plene
„uticaj i novac“, dok samo 10% odbacuje ovakav stav, a ostali ili ne znaju ili imaju
pomešano mišljenje o ovoj tvrdnji (Mihailović et. al 2005, 13).
Oko 50% građana smatra da OCD ne treba da se bave politikom, 30% smatra da
treba u pogledu uticanja na važne društvene odluke, ali ne i direktnim partnerstvom
(Mihailović et. al 2005, 19). Čak 40% građana smatra da NVO ne treba da vrše ulogu
kontrolora vlasti (Mihailović et al 2005, 21). „Većina stanovnika Srbije naviknuta na
snažnu i (sve)moćnu državu, još uvek na sebe ne gleda kao na građane odgovorne za
sopstvena prava i obaveze, već se i dalje smatra običnim (podređenim) stanovnicima čiji
je život u rukama države i čiji problemi su stvar državnih institucija. Ovakav koncept
sužava prostor za civilne inicijative i za dosadašnji uticaj OCD-a i uz sve to, govori o
tome da se karakteristike legitimiteta date državi razlikuju od legitimiteta datog OCD-u,
posebno NVO-u“ (Milivojević 2006, 151).
Kada se ovakvi rezultati uporede s istraživanjima iz 2000. godine, može se
zapaziti da se poznavanje civilnog društva, poverenje i stavovi o njegovoj ulozi nisu bitno
menjali (v. Mihailović 2005). Npr, natpolovična većina ispitanika (62%) je 2000. godine
izjavila da o radu nevladinih organizacija ne zna gotovo ništa, 33% je reklo da donekle, a
samo 5% da dobro poznaje njihov rad, što potvrđuju rezultati istraživanja CeSID-a iz
2005. godine: oko 65% ispitanika o civilnom društvu ne zna ništa ili zna vrlo malo, 28%
je svoje poznavanje civilnog društva ocenilo kao osrednje, a tek 7% reklo da zna dosta,
što praktično znači da građani Srbije svoje znanje o civilnom društvu sami ocenjuju kao
malo (Mihailović 2005, 24; Mihailović et. al. 2005, 11). Određeno znanje o nevladinim
organizacijama ima samo jedna petina ispitanika dok preostale četiri petine imaju malo ili
nikakvo znanje o nevladinim organizacijama (malo ili nimalo o NVO zna 78% ispitanika,
a samo 4% poznaje njihov rad). Tek 38% ispitanika je znalo da nabroji bar jednu NVO.

54
 Nedovoljno poznavanje civilnog društva, negativna slika i nepoverenje u OCD
povezani su s tim kako građani interpretiraju sopstveni položaj i ulogu u društvu. Građani
nemaju dovoljno znanja i veština da u punoj meri koriste svoja građanska prava i često ne
razumeju značaj učestvovanja u civilnoj sferi. Ne samo što smatraju da njihova aktivnost
u civilnom društvu ne može da doprinese poboljšanju života, već sve dominantniji
postaje stav da promene i bolji život uopšte nisu mogući. Jedan od uzroka tome je
razoračanje u kvalitet demokratskih promena i novouspostavljeni politički i ekonomski
sistem nakon 2000. godine. „Sve veći broj ljudi gubi nadu da će ikada biti bolje i da se
uopšte može nešto promeniti u zemlji, odnosno u društvu sve više jača osećanje
bespomoćnosti“ (Stojiljković 2010, 32). Građani su izgradili uverenje ne samo o tome da
nema razlike između autoritarne vlasti iz devedesetih i nove demokratske vlasti, već i o
„celom univerzumu potencijalnih vlasti“ u državi (Meirowitz i Tucker 2009, 4). Saznanje
da nova vlast nije odgovorila na očekivanja građana i da je zapravo jednako loša ima
poražavajući efekat na verovanja građana da je dobra vlast u Srbiji uopšte moguća, što
obesmišljava bilo kakav pokušaj učestvovanja u javnom životu i utiče na to da se građani
povlače u privatnu sferu.
Potvrdu nalazimo u smanjenju učestvovanja građana u građanskim akcijama
nakon 2000. godine u odnosu na devedesete godine. Istraživanja pokazuju da je „tokom
devedesetih, u vreme ratova, sankcija i režima Slobodana Miloševića 45% građana uzelo
učešća u nekoj od ovih aktivnosti, dok se broj aktivnih, nakon smene režima, odnosno
posle 5. oktobra 2000, skoro prepolovio (25%)“ (Milivojević 2006, 53). Prema
istraživanju CeSID-a iz 2008. godine, samo 4% građana učestovalo je bar jednom u
nekom protestu ili štrajku; nije učestvovalo, ali je pratilo samo 28% građana; dok gotovo
dve trećine ispitanika niti je učestvovalo, niti prati oblike protestne participacije (prema:
Stojiljković 2010, 29). „Istraživanje je pokazalo i to da, ukoliko bi do političkih protesta i
nemira došlo, u njima bi učešće uzeo svaki osmi građanin Srbije, odnosno njih 12%“
(Stojiljković 2010, 30).
Ni same OCD nemaju dovoljno razvijenu svest o sopstvenim potencijalima i
mogućnostima uticaja na državu. „Civilno društvo, odnosno veliki broj njegovih aktera,
još uvek nema dovoljno razvijenu svest o karakteru i političkom značaju uloge civilnog
društva u društvu u celini“ (Milivojević 2006, 101). To potvrđuju razlozi zbog kojih se
uključuju u rad OCD. Minimalan broj građana uključenih u rad neke OCD, ispod 1%,
vidi značaj OCD u tome što ona može da pomogne u rešavanju nekog problema, bilo u
školstvu, zdravstvu, poljoprivredi ili problema mladih. Samo 7% aktivnih deo je civilnog
društva zato što smatra da je OCD značajna jer može da da doprinos političkim i
društvenim promenama, dok s druge strane „najčeše pominjani razlozi pripadanja nekoj
grupi vezani su za druženja i socijalne kontakte (24%), zbog zadovoljstva i relaksacije
(19%) i zbog bliskosti ideja i vrednosti koje organizacija propagira (16%)“ (Milivojević
2006, 56).

55
 Sve ovo utiče na nedovoljnu saradnju između OCD i fragmentiranost unutar
sektora. „Organizacije civilnog društva su i dalje slabe, nesigurne, usitnjene,
fragmentirane, a često i u konfliktima“ (Stojiljković 2010, 24). Civilno društvo u Srbiji
nema svoje legitimne predstavnike s kojima bi vlasti mogle da sarađuju i koji bi mogli da
artikulišu glasove civilnog društva u relevantnim institucijama. Iako je u Srbiji nakon
2000. godine osnovan veliki broj OCD, one su pretežno male i usko profesionalizovane
organizacije ili organizacije koje se aktiviraju povremeno od projekta do projekta. Na
jednoj strani imamo nekoliko velikih organizacija koje su odlično tehnički opremljene,
strateški planiraju svoje aktivnosti, razvile su veštine upravljanja, imaju stabilne i
redovne izvore prihoda, na drugoj strani su one koje su u većini i koje nemaju jasnu i
definisanu bazu, nemaju stalno polje delovanja, misiju i ciljeve već slede put donacija,
nedovoljno su transparentne i odgovorne, strateško planiranje i veštine upravljanja su na
niskom nivou, i nikada ili retko uključuju volontere.
Donošenje Strategije za smanjenje siromaštva često se navodi kao prvi pozitivan
primer širokog učešća civilnog društva u izradi jedne državne strategije. Tokom izrade
strategije, kroz različite konsultacije, pozive na davanje komentara, konferencije, okrugle
stolove i sl, učešće je uzelo preko 250 OCD iz različitih krajeva Srbije. S druge strane,
ceo proces izrade je pokazao znatna ograničenja civilnog društva. Centar za razvoj
neprofitnog sektora i Građanske inicijative su kao dve glavne krovne organizacije slale
pozive brojnim OCD da uzmu učešće u donošenju Strategije tako što će poslati svoje
komentare na predlog dokumenta Strategije Savetodavnom komitetu civilnog društva.
Nažalost, veoma mali broj OCD se odazvao ovom pozivu iz različitih razloga: 1) zbog
tehničkih nedostataka – pošto mnoge OCD nisu imale pristup internetu, 2) zbog
nedostatka znanja i veština da iskustva s terena oblikuju u preporuke za politike, 3) zbog
nepostojanja svesti o značaju konsultacionog procesa, ili 4) zbog nepoverenja u vladu i
sam proces (Ciprus 2008, 17 – 18).
Raznovrsnost i suviše velika razlika u kapacitetima OCD utiče na to da su OCD
nedovoljno koordinisane, stepen komunikacije i saradnje među njima je nizak, što
dodatno umanjuje uticaj i moć civilnog društva u odnosu s državom i otežava uspeh
inicijativa od strane civilnog društva.
„Saradnja unutar sektora je donekle razvijena samo unutar grupa organizacija koje
se bave srodnim ili susednim oblastima i komuniciraju unutar sebe: udruženja osoba s
invaliditetom, ekološke organizacije, ženske mreže, društvo sudija, organizacije za
raseljene i izbeglice, profesionalna udruženja, sindikati, ribolovci, ekolozi itd. To čini da
ovakve grupe više deluju kao ’interesne grupe’unutar kojih postoji (najčešće povremena i
retko gde redovna) komunikacija, ali ne i između njih“ (Milivojević 2006, 71). OCD se
međusobno još uvek vide kao konkurenti, a ne partneri.
Ovakve interpretacije građana i OCD reflektuju se na ponašanje vlasti, kojima
slabost civilnog društva i nezainteresovanost građana i negativna slika o civilnom društvu
omogućavaju da ne uključuju civilno društvo u procese donošenja javnih politika i da

56
ignorišu inicijative civilnog društva. Čak i u slučajevima saradnje, mnoge institucije
imaju potrebu da sakriju od javnosti da su određene projekte radile u saradnji s OCD.
Negativna slika o civilnom društvu dominantna je i među predstavnicima vlasti, koji
civilno društvo vide kao konkurenta i pretendenta na vlast, a ne kao partnera i
konstruktivnog aktera u upravljanju.

Zaključne teze o odnosima države i civilnog društva nakon 2000. godine

U razvoju odnosa civilnog društva i države u Srbiji identifikovali smo značajne

probleme i prepreke: još uvek nije u potpunosti uspostavljen zakonski okvir za delovanje
civilnog društva, poreski položaj OCD je nepovoljan, netransparentan je način
finansiranja civilnog društva, nedostaju transparentni i efikasni mehanizmi građanskog
uključivanja i nedostaju zajednički standardi i procedure izbora predstavnika civilnog
društva za saradnju s institucijama države.
Objašnjenje za to što odnosi države s civilnim društvom nisu značajno
produbljeni i razvijeni ni deset godina nakon stvaranja uslova za komunikaciju i saradnju,
pronađeno je pre svega u nedostatku svesti građana o tome da mogu nešto da promene i o
tome da je njihovo pravo da učestvuju u javnoj sferi i utiču na političke odluke koje ih se
tiču. Zbog toga potpisivanje peticija postaje glavna aktivnost civilnog društva, a
konkretna borba i javno istupanje, trošenje lične energije i vremena su nešto za šta
građani jednostavno ne pokazuju volju. Predstave građana o civilnom društvu i njegovoj
ulozi reflektuju se na same OCD, koje se ne usmeravaju na međusobnu saradnju i jačanje
pozicije u odnosu na državu već na međusobna trvenja što dodatno slabi njihov položaj.
Ni same OCD nisu svesne svoje potencijalne uloge u društvu. Država, odnosno
predstavnici vlasti, takođe zadržava negativne predstave i civilno društvo vidi kao
moguću opasnost po ličnu moć i vlast.
Jedini način da započne stvarni razvoj konstruktivnijih i kvalitetnijih odnosa dva
sektora, jeste da svi akteri razumeju njihov značaj i sami osete potrebu za njima. Tek
kada se zaista razvije svest da građani treba da učestvuju u javnom i političkom životu i
da svojom aktivnošću mogu da doprinesu promenama i boljem životu, i da OCD nisu
konkurent vlasti već partner koji određene funkcije može da obavlja kvalitetnije i jeftinije
i efikasnije, tek tada će saradnja postati konstruktivnija, razviće se i zdrava konkurencija
među OCD i smanjiti broj onih koje nastaju i nestaju preko noći i koje čini dvoje ili troje
lica – i građani će postati zainteresovaniji za učešće u javnom životu.

57
 POLITIČKI KAPITAL I IDENTITETI GRAĐANA SRBIJE

U fokusu analize je složen odnos između (1) nerazvijenog političkog kapitala,

odnosno civilne kulture građana, (2) specifične konstelacije interesa i moći u društvu
koju proizvode linije socijalnih i političkih podela i (3)delotvornosti institucija i šansi za
konsolidovanje demokratije.
Centralno pitanje je pitanje prirode relacije : socijalni identiteti– političke podele –
političko kulturne i ideološke orijentacije . Značajna korelacija između partijske
pripadnosti, prihvatanja određenog seta vrednosti, koje partije promovišu i socijalnog
statusa birača išla bi u prilog oceni i o rastućoj socijalnoj ukorenjenosti partija. Dodatno,
tako bi stranačka arena postupno gubila izgled i karakter haotičnosti, provizornosti i
prenaseljenosti.
U prisutnoj ambivalenciji mogućih ishoda, šanse da se "demokratija primi" rastu sa
rastom kulture poverenja i tolerancije građana , uz istovremenu njihovu participaciju i
"praktikovanje" demokratije i prateći rast kredibiliteta civilnih i političkih aktera i
institucija
“Demokratski deficit” na drugoj strani, rezultat je kumuliranja negativnih vrednosti.
Partitodespotija (Goati) , uz rašireni amoralni familizam, odnosno nepotizam i kronizam i
širenje koruptivnih kanala i veza i čak politizacija kriminala i kriminalizacija politike su
dovoljno ilustrativni primeri. Još negativnije posledice ima razorno delovanje
ekskluzivne nacionalne identifikacije i sukob suprostavljenih nacionalizama, odnosno
nepostojanja kulture dijaloga .

Politička ideologija i politička kultura

Za razmatranje političkog ponašanja i opredeljivanja građana metodski je jako važno

polazno razlikovanje političke ideologije i političke kulture.
Ideologiju i kulturu, iako nisu strogo razdvojeni fenomeni i u sadržajnom pogledu u
velikoj se meri preklapaju, razlikuje to što su ideologije formalne, eksplicitne i relativno
konzistentne definicije političke zajednice koje najčešće uspostavlja elita, dok je kultura
neformalno, implicitno i relativno nekonzistentno razumevanje političke zajednice od
strane njenih članova (Vujčić, 2001).
Zapravo, političke elite i stranačke ideologije koje se »od gore« nude i propagiraju
potencijalnim biračima jedna su strana a strukturisanje »od dole« političko-ideoloških
orijentacija građana pod uticajem njihovih socijalnih, ekonomskih, demografskih i
kulturalnih karakteristika druga su strana – strukturiranja političko-ideološkog prostora.
Političku ideologiju dalje možemo odrediti kao set međusobno povezanih moralnih i
političkih stavova i vrednosti o razvojnim ciljevima društva i metodama kako se oni
trebaju dostići. Ideologija pomaže da se objasni zašto ljudi čine ono što čine, organizuje
njihove vrednosti i uverenja i usmerava političko ponašanje, odnosno sadrži nužno svoju
kognitivnu, afektivnu i motivacionu komponentu.Pitanje »imaju li obični ljudi

58
ideologiju?« je zapravo pitanje u kojoj meri oni poseduju kognitivnu organizaciju,
afektivnu i motivacionu komponentu i kapacitet za delovanje.
Političku ideologiju u svedenom, operativnom smislu određujemo kao manje ili
više koherentan i zaokružen skup ideja kojima se reintepretiraju prethodno stanje i
aktuelna stvarnost i određuje poželjni pravac promena ( budućnost) , kao i prepreke i
otpori na tom putu . Programski, ideološki koncept istovremeno predstavlja osnov za
političko takmičenje.
Politička kultura je pak široki „kišobran, koncept koji, pored vrednosti sadrži i
političke simbole, stilove i ponašanja.
Uticaj (posredan) političke kulture na političke izbore i ponašanja može se detektovati
na dve dominantne ravni analize:
1. različitih sadržaja i obrazaca, odnosno razmatranje (1) kulture sistema, (2)
kulture procesa i (3) kulture vladanja, odnosno procenu rezultata i ishoda politike
od strane građana i
2. tipova političke kulture, odnosno dominacije parohijalne, podanićke ili
participativne političke kulture
Kultura sistema obuhvata sledeće četiri uže empirijski proverljive subdimenzije
(1) podržavanje (demokratskog) političkog i ekonomskog poretka, ljudska i politička
prava i slobode,odnos prema političkom sistemu, problem političke hijerarhije i
jednakosti, odnos prema vladavini prava i mišljenja o raznim javnim problemima, (2)
nacionalni identitet i nacionalni ponos, (3) odnos prema transnacionalnim integracijama i
transnacionalnim identitetima i (4) sistem političkih vrednosti – sloboda, jednakost,
pravda, mir i sigurnost.
Kultura procesa uključuje: (1) politički interes, političko znanje i informisanost,
(2) političku komunikaciju, političku toleranciju, konsenzus i konflikt, (3) političku
efikasnost ili kompetenciju, (4) stranački identitet i međustranačke odnose, (5) političku
ideologiju, (6) socijalno i političko poverenje u različite druge (pojedince i institucije) i
(7) političku participaciju.
Kultura vladanja obuhvata sledeće četiri uže komponente: (1) svest o uticaju
vlasti na procese življenja ljudi, svest o načinima vladanja, (2) ocena efikasnosti vlasti na
pojedinim područjima delovanja, (3) očekivanja od vlasti i (4) zadovoljstvo ukupnim
životom, percepcija budućnosti ljudi u zemlji – optimizam ili pesimizam.
Podela na tipove političke kulture: parohijalnu, podaničku i participativnu
političku kulturu, odnosno mera njihove raširenosti i međuodnosa u društvu u velikoj
meri uslovljava i (su) određuje političko i izborno ponašanje građana
Kriterij njihovog razlikovanja zapravo čini različiti odnos prema ulaznim i
izlaznim objektima sistema , odnosno prepoznavanje sebe kao subjekta / objekta
političkog sistema. Tako, za razliku od parohijalnog stila i pristupa koji odlikuje
zaokupljenost lokalnim (parohijalnim) i beg od državnih institucija kojima se ništa ne
traži i od kojih se zazire i ništa (dobro) ne očekuje, podaničku kulturu odlikuje slaba
ulazna, participativna i kritička komponenta, uz relativno razvijenu izlaznu komponentu
– podaničko ispunjavanje obaveza i dužnosti, uz paralelno očekivanje zaštite i dobiti.
Za razliku od parohijana i podanika participativce pre svega odlikuju razvijene
ulazne participativne funkcije i upućivanje zahteva institucijama sistema, odnosno široka
i razvijena aktivnost – politički kapital građana.

59
 Socijalni kapital i njegove demokratizirajuće političke funkcije

Pojam socijalnog kapitala

Svoju popularnost, u poslednje tri decenije, koncept socijalnog kapitala pre svega
bazira na recepciji radova autora poput Burdijea (Bourdieu), Kolmena (Coleman), a
potom i Roberta Patnama (Robert Putnam).
Burdije, recimo, razlikuje ekonomski, socijalni i kulturno-simbolički kapital.
Ekonomski kapital karakteriše moć direktnog konvertovanja u novac, a institucionalizuje
se u formi prava svojine (property rights).
Kulturno-simbolički kapital se institucionalizuje u formi obrazovnih kvalifikacija
i, pod određenim uslovima, može se transferisati u novac. Najzad, socijalni kapital se
sastoji i od socijalnih veza i „mreža” i takođe je pretvoriv u ekonomski kapital. Njegov
najčešći institucionalni oblik predstavlja posedovanje titula.
Kao pristalica „sociologije sukoba” on, konstatujući nejednak pristup resursima,
utvrđuje da količina društvenog kapitala koji poseduje neki akter zavisi od obima mreže
veza koje on može uspešno da mobiliše, kao i od veličine posedovanog kapitala
(ekonomskog, kulturnog ili simboličkog) kojim raspolaže akter i svako od onih sa kojima
je on u (koalicionoj) vezi (Bourdieu,1999).
Burdije se najviše bavio istraživanjem raspodele moći i nejednakosti među
društvenim klasama i mehanizmima pomoću kojih se te nejednakosti reprodukuju. Po
njemu, položaj pojedinaca unutar društvene strukture, uslovljen je opsegom pojedinih
tipova kapitala koje oni poseduju i kojima se služe. Pri tome, ključnu ulogu u
reprodukovanju međuklasnih nejednakosti ima kulturni kapital (znanja, sposobnosti
i kulturna dobra koje pojedinac poseduje). Zahvaljujući njemu, pojedinci imaju
sposobnost prilagođavanja dominantnom društvenom diskursu i sistemu što podrazumeva
i reprodukciju njihovog klasnog položaja.
Nastojeći da pristup racionalnog izbora iz ekonomije prevede u analizu društvenih
odnosa Džejms Kolmen ističe da društvena pozicija i delovanje nisu uslovljeni samo
dostupnim finansijskim kapitalom i zaposlenošću već su u velikoj meri određeni
društvenim odnosima i kontekstima. Kolmen analizirajući tipove odnosa u porodici i široj
zajednici i akcentirajući značaj obrazovnih postignuća, konstatuje da je socijalni kapital
produktivan kad god omogućuje ostvarenje izvesnih ciljeva koji bi bez njega ostali
nedostižni (Coleman, J.S, 1990).
Kolmen je razvijajući opštu teoriju društvenih odnosa, koncepte finansijskog i
ljudskog kapitala dopunio konceptom socijalnog kapitala. Kolmen, praveći distinkciju,
razlikuje fizički kapital (kapacitet razvijenosti oruđa i proizvodnje), ljudski kapital
(kapacitet razvijenosti znanja i umeća kod pojedinaca) i socijalni kapital (kapacitet
uključenosti pojedinaca u društvene veze).
Za sva tri tipa, a naročito za socijalni kapital je karakteristično da omogućuje
individualne uspehe budući da pojedinci iz njega izvlače koristi. Za Kolmena, socijalni
kapital je svojevrsno javno dobro koje je potencijalno na raspolaganju svima koji su na
određeni način uključeni u sistem društvenih veza i odnosa (Šalaj, 2007: 14-17).
Kolmen navodi još neke specifičnosti socijalnog kapitala. Za razliku od fizičkog
kapitala koje se putem upotrebe troši, socijalni kapital je takav resurs koji je smanjuje ako
se ne koristi.

60
 Najzad, u oslonu na radove Tokvila i Vebera, Robert Patnam društveni kapital
određuje kao oblik efikasne društvene organizacije bazirane na jedinstvu tri svoje
komponente:
(1) moralne obligacije i normi;
(2) društvenih vrednosti, posebno poverenja u aktere i institucije (trust in
society) i
(3) društvene mreže, pre svega dobrovoljnih civilnih i političkih udruženja
(Putnam, 2003).
Tako dok se fizički kapital odnosi na fizičke objekte, a ljudski na karakteristike
pojedinaca, socijalni kapital se odnosi na veze između pojedinaca- društvene mreže i
norme reciprociteta i pouzdanosti koje iz njih proizilaze. Građanski status i vrline su
zapravo najmoćniji kada se baziraju na socijalnom kapitalu, odnosno kada su
inkorporirani u gustu mrežu recipročnih društvenih odnosa. Mreže veza i uticaja - pasivni
socijalni kapital, čine neku vrstu „banke dragocenosti“, koja se u slučaju potrebe može
aktivirati. Patman veoma plastično konstatuje da „većina nas dobija posao na temelju
toga koga poznajemo, a ne zbog onoga koliko znamo- to jest, radi se o našem socijalnom,
a ne o humanom kapitalu“ (Putnam, 2008: 22).
Socijalni kapital, zapravo, obrazuju, održavaju i uvećavaju bazične karakteristike
društvenog života - formalne i neformalne, horizontalne i vertikalne mreže odnosa u koje
pojedinci stupaju, norme koje ih regulišu i uspostavljeni odnosi poverenja koji
omogućuju pojedincima da zajednički uspešnije deluju u ostvarivanju zajednički deljenih
ciljeva.
Pod normama (prva komponenta socijalnog kapitala) Patnam podrazumeva
norme uzajamnosti među ljudima, i to uopštenu uzajamnost koja znači kontinuirane
odnose saradnje i razmene, koji uključuju obostrana očekivanja da će ono što dajemo
danas biti vraćeno u budućnosti – „uradiću ovo za tebe ne očekujući od tebe ništa
konkretno nazad, u prećutnom očekivanju da će jednom neko drugi nešto uraditi za
mene“ (Patnam, 2008: 23).
Druga komponenta socijalnog kapitala su društvene mreže, pri čemu su posebno
važne horizontalne veze među akterima ekvivalentnog statusa i moći. Mreže su bitan
oblik socijalnog kapitala, i što su te mreže u jednoj zajednici gušće, veća je verovatnoća
da će građani međusobno sarađivati radi uzajamne koristi. Mreže pozitivno utiču (jačaju)
na norme uzajamnosti.
Kada postoje prve dve komponente socijalnog kapitala, norme reciprociteta i
horizontalne mreže građanske angažovanosti, kada su one rasprostranjene u jednom
društvu, one generišu stvaranje treće komponente socijalnog kapitala, tj. generišu
poverenje.
Socijalni kapital , politika i demokratija
Socijalni kapital je teorijski i istraživački koncept koji je u širu upotrebu ušao,
odnosno stekao status gotovo pomodnog “in” modela ,tek na prelazu iz 20 u 21 vek sa
širom recepcijom radova autora poput Patnama i Burdijea.
Temeljno pitanje, kojim se ovaj fenomen i uvodi u politikologiju,jeste da li se
delotvornost socijalnog kapitala može odnositi i na grupe i društva, kao što se
odnosi i na pojedince koji tako mogu lakše rešavati svoje probleme?
Putnam se fokusirao na dve tačke posmatranja: karakter(dizajn) institucija i njihov
uticaj na politički proces i delotvornost samih institucija. Kao potencijalne faktore koji

61
uslovljavaju institucionalnu delotvornost,Putnam razmatra socio-ekonomske i socio-
kulturne činioce.Pod socio-ekonomskim podrazumeva , pre svega, bruto društveni
proizvod.Socio-kulturne činioce Putnam uobličuje pod jedinstven koncept tzv.civilne
zajednice( civilnog kapitala), u koji ubraja: građanski angažman,političku
jednakost,solidarnost,poverenje,toleranciju, kao i udruživanje (Putnam,2003 ).
Osnovna ideja Putnamove teorije socijalnog kapitala jeste upravo objašnjenje
načina na koji on pozitivno deluje na razvoj zajednice.Visoki stepen razvijenosti
socijalnog kapitala omogućava rešavanje problema sa kojima se susreću sva društva,a
koji se u politikologiji naziva dilemom kolektivnog delovanja.„Dvojba kolektivnog
djelovanja vjerovatno se ne bi pojavila u svijetu svetaca, ali opći je altruizam donkihotski
preduvjet i za društveno djelovanje i za društvenu teoriju. Ako se akteri jedni drugima
nisu sposobni vjerodostojno obavezati, moraju se odreći mnogih prilika za uzajamnu
dobit – žalosno, ali racionalno“ (Patnam, 2003:177).
Društvo , da bi opstalo i razvijalo se ima dakle dve alternative.Pojedinci,odnosno
zajednica u celini, mogu svoje probleme da rešavaju uzajamnom
saradnjom,poverenjem i potpomaganjem ili država putem represivnih instrumenata
može da reguliše odnose u društvu.Putnam je, naravno, zagovornik prve teze, i
zaključuje da su naročito stabilna ona društva u kojima socijalni kapital omogućava
dobrovoljnu saradnju i ostvarivanje zajedničkih ciljeva.
U knjizi „Kuglati sam“ Patnam navodi nekoliko mehanizama pomoću kojih socijalni
kapital stvara pozitivne efekte. Prvo, socijalni kapital omogućava građanima da lakše
rešavaju kolektivne probleme. Drugo, socijalni kapital „podmazuje točkove“ koji
zajednicama omogućavaju nesmetano napredovanje. „Kada ljudi imaju međusobno
poverenje i kada su u stalnoj interakciji sa svojim sugrađanima, svakodnevni poslovi
društvene tranakcije prolaze lakše“ Treće, socijalni kapital pomaže širenje svesti o
mnogim načinima na koje su naše sudbine povezane, pa zato društveno angažovani ljudi
postaju tolerantniji, manje cinični i više empatični prema nevoljama drugih. Mreže kao
deo socijalnog kapitala služe kao provodnici korisnih informacija koje nam pomažu u
ostvarivanju naših ciljeva. Patnam navodi kako socijalni kapital funcioniše i putem
psiholoških i bioloških procesa u cilju poboljšanja života pojedinaca, pa se tako ljudi čiji
su životi bogati socijalnim kapitalom bolje nose sa traumama i efikasnije bore protiv
bolesti (Patnam,2008 :378-380).
Frensis Fukujama smatra pak da je osnovna funkcija socijalnog kapitala, tj.prisustva
visokog stepena poverenja - povećanje privredne efikasnosti društva uz istovremeno
smanjenje „transakcionih troškova“. “U društvima sa visokim nivoom poverenja
obavljane posla manje košta, takvo društvo je sposobnije za organizacione inovacije, jer
visok stepen poverenja omogućava egzistenciju velike raznovrsnosti društvenih odnosa…
Efekti socijalnog kapitala, naravno, nisu vezani samo za ekonomiju. Tako se socijalni
kapital „pokazuje (...) kao neophodna pretpostavka za ispravno funkcionisanje (...)
političkih institucija“ „Ako je socijalni kapital obilan, tada će i tržišna i demokratska
politika imati uspeha...“ „Zemlja sa niskim stepenom socijalnog kapitala ne samo što bi
verovatno imala male, slabe i neefikasne kompanije već bi takođe patila od
sveprožimajuće korupcije njenih službenika i od neefikasne administracije.“
(Fukujama,1997 : 333 - 353).

Tamne strane socijalnog kapitala

62
 Na drugoj strani, socijalni kapital može imati brojne svoje tamne strane.Neformalno
povezivanje u klanove i koterije može, tako, deformisati i čak razoriti demokratske
institucije. Otvoreno je i pitanje da li politička participacija, bar na duži rok, uvećava
socijalni kapital i stabilizuje institucije,ili se stvar svodi na to da posedovanje partijske
članske karte služi samo za uzlaznu socijalnu promociju svojih vlasnika.
Amoralni familizam, odnosno nepotizam i kronizam označavaju šeme rođačkih i
prijateljskih veza koje mogu rezultirati nesposobnošću društva da utemelji javne
institucije.
Širenje koruptivnih kanala i veza i, čak, politizacija kriminala i kriminalizacija
politike takođe su dovoljno ilustrativni primeri negativnih aspekata socijalnog kapitala.
Još negativnije posledice ima razorno delovanje ekskluzivne nacionalne identifi kacije i
sukob suprotstavljenih nacionalizama, odnosno nepostojanje premošćujućeg socijalnog
kapitala.
Pozitivno shvaćen socijalni kapital pretpostavlja vrednosti poput iskrenosti,
uzajamnosti, poverenja, solidarnosti, a time i spremnost na saradnju. „Deficit društvenog
kapitala“ (Fukujama, 2004), na drugoj strani, rezultat je kumuliranja negativnih
vrednosti, i često rezultira neformalnim povezivanjem idelovanjem, takođe na bazi
solidarnosti i poverenja, ali u cilju zadobijanja nelegalnih prednosti i dobiti udruženja
poput političkih koterija, koruptivnih mreža ili mafi je i terorističkih grupa.
Sajmon Čembers i Džefri Kopstin (Jeff rey Kopstein), analizirajući rad udruženja
civilnog društva, razlikuju partikularnu i demokratsku civilnost. Partikularna civilnost
podrazumeva solidarnost i saradnju, ali samo članstva unutar granica udruženja, dok su
prema članovima drugih organizacija neutralno ili čak neprijateljski
orijentisani.Demokratska civilnost odnosi se na uopštene pozitivne stavove, koje
članovi organizacija imaju prema svim građanima.
Šeri Berman (Sheri Berman) na primeru analize vajmarske Nemačke pokazuje kako
kombinacija slabe političke institucionalizacije i snažno razvijenog civilnog društva
može da uništi demokratiju. Zahvaljujući slabosti političkih institucija, posebno
političkih partija, i snažno razvijenom civilnom društvu, koje je bilo spremno na
aktivizam, nacisti su iskoristili ideološki vakuum, mobilisali građane i stvorili totalitarni
sistem.(Šalaj, 2007, 120–126).

Dimenzije i tipovi socijalnog kapitala

Operativno, analitički posmatrano, socijalni kapital ima četiri konstitutivna nivoa

formiranja, koji se logično nadgrađuju jedan na drugi.
Socijalni identiteti
Prvi čini sam proces socijalne identifi kacije, odnosno grupisanje pojedinaca unutar
određenih dominantnih formi socijalnog i političkog identiteta, poput profesionalnog,
rodnog, generacijskog, ili pak porodičnog, lokalno-regionalnog, nacionalnog,
konfesionalnog ili političkog (ideološkog) i partijskog identiteta. Svako od nas, pored
procesa personalizacije, osamostaljivanja i autonomije – građenja individualnog
identiteta, ima pred sobom i otvorenu istovremenu dilemu određenja hijerarhije i samog
izbora kolektivnih identiteta. Kolektivni identitet gradi se na osećaju pripadanja I

63
(ne)svesnom prihvatanju grupnih pravila i normi na kojima se bazira socijalna identifi
kacija i posledično formiran osećaj zajedništva.
Iako „postmoderno stanje“ (Liotar [Lyotard]) u velikoj meri odlikuje proces pluralizacije
identiteta, pa je, prema Baumanu, postmoderni problem pre vezan za bekstvo od fiksacije
nego za samo formiranje identiteta, tri su dimenzije grupnih identiteta značajne za
određenje socijalnog kapitala građana.
Prvu čini rang i značaj koji sami građani pridaju određenim oblicima
grupnih identiteta. U brojnim istraživanjima u Srbiji u poslednjih deceniju-dve
dominiraju porodična, uža grupna i lokalna i nacionalna I konfesionalna identifi kacija.
Primera radi, krajem 2009. godine, za razliku od gotovo stoprocentne porodične i
vezanosti četiri petine anketiranih za naciju, građani Srbije visoku vezanost u manjoj
meri iskazuju prema svojoj generacijskoj i profesionalnoj (tri petine), klasnoj (polovina) i
korporativnoj pripadnosti i vezi sa susednim, balkanskim i evropskim narodima
(dve petine). Najmanje raširena je povezanost s političkim partijama, koju iskazuje
četvrtina građana Srbije (CeSID, oktobar 2009, 21).
Pri tome, u približno dve trećine slučajeva raširena nacionalna identifi kacija, nije
u suprotnosti sa (istina slabije razvijenom) istovremenom evropskom identifi kacijom
(CeSID, februar 2010, 10).
Drugu dimenziju čini uticaj pojedinih obrazovnih socijalnih identiteta na
formiranje stavova. Primera radi, iako je partijsko-politički identitet od velikog značaja
tek za približno deset procenata građana, on u veoma velikoj meri utiče ne samo na
političko izjašnjavanje i odluke već i na širi set socijalnih vrednosti bar približno
polovine građana koji imaju kakvu-takvu partijsku identifi kaciju.
Treću dimenziju čini napetost i uzajamna potencijalna konfl iktnost između
različitih grupnih identiteta koji u različitim kombinacijama tvore moderni, u velikoj
meri pluralizovani, promenljivi i nestabilni identitet. U Srbiji, prostor krize i tranzicije
dodatno usložnjava process preispitivanja i potrage za identitetom. Simbolički sukob i
zamena petokrake krstom, difuzne i protivurečne vrednosti i trusne promene socijalnog
položaja samo su neke od mogućih ilustracija konfl iktnih identiteta.
Formalne i neformalne mreže
Drugi nivo građenja socijalnog kapitala predstavljaju šeme podrške i veza koje se
uspostavljaju unutar formalnih i neformalnih mreža i kanala odnosa u koje pojedinci i
grupe stupaju. Prisustvo u mrežama uvećava šanse za dostizanje određenih ciljeva. Pri
tom, neformalne mreže čine kontakti s porodicom, komšilukom, kolegama i prijateljima,
koji mogu pripadati istim ili različitim generacijskim, statusnim ili nacionalnim i
konfesionalnim grupama, odnosno biti otvoreni ili, prema određenim
kriterijumima, manje ili više zatvoreni.
Na drugoj strani, formalne mreže povezanosti čini prisustvo i aktivnost u političkim i
organizacijama civilnog društva, u širokom luku od stranaka, sindikata, crkvenih odbora,
do sporta, ekologije i grupa za samopomoć. Po pravilu, istovremena prisutnost u više
organizacija jača mreže povezanosti i uvećava socijalni kapital.
Građane Srbije odlikuje velika disproporcija između široko praktikovanih, razvijenih
neformalnih kontakata i relativno slabe participacije unutar formalnih civilnih i političkih
organizacija. Primera radi, preko četiri petine građana jedanput nedeljno i češće
komunicira s prijateljima i rođacima. Na drugoj strani, tek desetina njih se bar jednom
nedeljno nađe u sportskim i hobi-organizacijama ili crkvi i crkvenim odborima,

64
dok je u toj meri prisutnih u partijama, udruženjima i sindikatima tek 2–4 %. Uz 5–10 %
relativno uticajnih i zainteresovanih za formalne kanale ide natpolovična većina pretežno
neuticajnih i nezainteresovanih (Mihailović, Mojsilović, CeSID, 2009).
Mogućnost oslanjanja na sopstvene društvene veze je, posebno u kriznim,
tranzicionim vremenima, veoma značajan aspekt osiguranja socijalnog kapitala. No,
recimo, visoka gustina neformalnih kontakata s porodicom i prijateljima, koji najčešće
dele isti socijalni položaj, ne znači da se na njih možemo osloniti u kriznim situacijama.
Društveno nedovoljno umrežena osoba je osoba koja ne može da se osloni na
sopstvene socijalne mreže kada joj je potrebna pomoć i podrška. U tom okviru reducirani
socijalni kapital vodi u siromaštvo i socijalnu izolovanost.
Moglo bi se zaključiti da i, povratno, socijalna izolovanost i isključenost, odnosno
ograničenost na uski krug poznanika koji najčešće dele gubitničku tranzicionu poziciju,
vode reduciranju socijalnog kapitala I iznuđenoj retradicionalizaciji.
Poverenje
Treći, ključni, odnos poverenja, koji stvara i održava grupu i uvećava socijalni
kapital građana, odnosi se kako na njihove horizontalne veze – socijalno poverenje, tako
i na vertikalne odnose – društvenu piramidu koja meri političko poverenje građana u
ključne socijalne i političke aktere i institucije. Istovremeno, vertikalno socijalno
poverenje govori o meri (ne)prisutnosti spajajućeg socijalnog kapitala koji, recimo,
povezuje mase birača sa političkim liderima.
Unutar horizontalnog socijalnog poverenja mogu se razlikovati generalizovano
poverenje u ljude uopšte, kojima se onda načelno može verovati ili ne verovati, i
partikularizovano poverenje u grupe i pojedince s kojima smo u kontaktu.
Partikularizovano poverenje je poverenje u ljude koje poznajemo i proizlazi iz naših
ličnih odnosa s određenim ljudima, pa zato Klaus Ofe ovaj tip poverenja naziva
iskustvenim poverenjem. Patnam ovaj tip poverenja naziva gusto poverenje, i smatra da
je sadržano u „ličnim odnosima, koji su snažni, učestali i upleteni u šire
mreže...“(Patnam, 2008, 178).
Odnosi (ne)poverenja uspostavljeni na horizontalnoj ravni, zavisno od toga da li se
radi o pripadnicima iste (ili srodnih) ili po ključnim karakteristikama različitih grupa, u
osnovi su Patnamove podele socijalnog kapitala na povezujući (unutargrupni) i
premošćujući (međugrupni).Društva sa izraženim,očekivano visokim nivoom
unutargrupnog, povezujućeg, i naglašeno niskim nivoom međugrupnog, premošćujućeg
kapitala, jesu nestabilizovana, konfl iktna i podeljena društva.
Mogla bi se čak formulisati opštija, načelna hipoteza da su rasna, etnička i
religijska heterogenost i zaoštrena politička polarizacija praćene nižim nivoima civilnog
socijalnog poverenja. Pri tom, problem je posebno zaoštren na postkonfl iktnim
prostorima, koje odlikuje i relativna ekonomska nerazvijenost, poput eks-Jugoslavije.
Tako je, nažalost, Bosna i Hercegovina u literaturi široko rasprostranjen, paradigmatičan
primer društva s povezujućim, ali bez premošćujućeg kapitala, koji tek omogućuje
stabilizaciju složenih zajednica (Šalaj, 2007).
U Srbiji krajem 2009. godine, deceniju nakon obustave oružanih konfl ikata,
najblaži oblik etničke distance – nespremnost da se prihvati da pripadnici određenih
nacionalnih grupa uopšte žive u Srbiji – pokazuje u slučaju Albanaca dve petine, Hrvata
četvrtina, Bošnjaka i Roma petina, Mađara 15 % i Crnogoraca 12 % ispitanika,
pripadnika većinske srpske nacije. Prema nalazima ovog CeSID-ovog istraživanja,

65
pripadnicima manjina zatvoren pristup neformalnim socijalnim mrežama putem druženja
i posećivanja drži, u slučaju Albanaca, gotovo polovina, Roma i Hrvata – trećina,
Bošnjaka – četvrtina, Mađara – petina a Crnogoraca, što je verovatno efekat
„razdruživanja“, sedmina Srba (CeSID, oktobar 2009, 17–18).
Na drugoj strani, „vertikala“ poverenja – afi rmativan odnos građana prema
političkim i civilnim akterima – jeste njihov ključni resurs i zaloga legitimnosti, rejtinga i
kredibiliteta. Spajajuće socijalne vertikalne veze, koje povezuju ljude sa različitim
položajem i resursima moći, odnosno spajajući socijalni kapital, pospešuje političku
participaciju i politički osnažuje građane i istovremeno reducira odnose klijentelizma i
preteranu koncentraciju moći. Pozitivan odnos identifi kacije sa određenim akterima i
(izborna) podrška jesu osnovna moneta u politici, ali i u civilno-društvenim
organizacijama.
Participacija
Četvrti, manifestni deo socijalnog kapitala bazira se na prethodnim nivoima
identifi kovanja i stvaranja odnosa poverenja i podrške, a čini ga
aktivnost građana u (ne)formalnim oblicima angažovanja u civilnim i
političkim kampanjama i stalnim „rovovskim“ oblicima građanske i političke
participacije.

Polazna teza o političkom kapitalu i profilima u Srbiji

Studije i empirijska istraživanja u Srbiji i regionu govore u prilog oceni o dominaciji

podaničko – participativnog, mešovitog i prelaznog tipa političke kulture u kojoj u
dominantnim segmentima biračkog tela preovlađuje podanički momenat. Njega odlikuju,
pored ostalog, kolektivni identitet (nacionalni), paternalizam vlasti, klijentelizam,
egalitarizam i etatizam, odnosno doživljaj uloge države kao tutora koji svoje podanike
treba da ljulja i zbrinjava „od kolekve pa do groba“. Reklo bi se da se radi o amalgamu
socijal – nacionalizma , koji se poput evergrina, posebno u kriznim situacijama, traži na
bis
Odnos prema vlasti u podaničkom političkom podneblju odlikuju formalna
podrška ili individualistička indiferencija daleko pre nego argumentovana kritičnost ili
podrška.
U ovim političkim kulturama preovlađuje odnos pretežnog nepoverenja prema
nosiocima imputa: medijima, sindikatima i organizacijama poslodavaca, NVO i, posebno,
političkim partijama, odnosno nižeg poverenja u njih nego u tradicionalne državne
institucije, odnosno „subjekte outputa - vojsku, policiju, pravosuđe, pa i vlade i upravu.
Neretko, socijalne odnose, političko ponašanje, pa i logiku izbornog opredeljenja u ovim,
u velikoj meri još tradicionalističkim društvima karakteriše amoralni familizam (Banfild),
odnosno stil ponašanja i vrednovanja koji društvene ciljeve, norme i institucije podređuje
i posmatra kroz optiku familijarnih, prijateljskih i zavičajnih i etničkih veza što se
uspostavlja kao smetnja široj javnoj participaciji i predstavlja istovremeno osnov
političkoj korupciji.

1. SOCIJALNI I POLITIČKI KAPITAL GRAĐANKI I GRAĐANA SRBIJE

66
 U ovom radu bavim se sa tek četri pretpostavke i indikatora političke dimenzije
socijalnog kapitala.
Prvu, najširu čini prisustvo ili odsustvo samog motiva za postignućem i uvećanjem
socijalnog kapitala, posebno (ne)spremnost da se učestvuje u rešavanju društvenih
problema.
Drugu, samoprocena građana o moći razumevanja političke scene i događaja, kao i
nivou svog ostvarenog političkog uticaja.
Treći indikator socijalnog kapitala čini sam stepen (ne) poverenja koji građani
pokazuju prema drugim ljudima,kao i civilnim i političkim akterima i institucijama.Visok
stepen poverenja govori o "dobrom zdravlju i kondiciji" a nizak o bolesnom, slabom i
konfliktnom društvu i nekredibilnim društvenim i političkim elitama.
Polazeći od Tokvilovog isticanja značaja civilnih i političkih udruženja u borbi protiv
“tiranije većine”, ali i otuđenosti političkih institucija,četvrti pokazatelj socijalnog
kapitala građana Srbije čini njihova aktivnost u političkim strankama i organizacijama i
kampanjama.

Spremnost na napore i suočavanje sa problemima

Prema rezultatima istraživanja(Cesid,2008), dok približna polovina građana

prihvata izazov i napore i ne pripada krugu fatalista, tek svaki peti (20%) se ne
slaže sa tvrdnjom da neko drugi treba da rešava društvene probleme.
Na drugoj strani, polovina građana (51%) pripada “privatistima”, odnosno smatra da
treba samo da gleda svoja posla, dok neko drugi treba “da gubi vreme” baveći se javnim
poslovima.
Gde leže razlozi postojećeg jaza između polovine aktivnih i na rizik spremnih i tek
petine koja pokazuje bar načelno spremnost da i društvene probleme vidi kao lične i
angažuje se u njihovom rešavanju? Da li se i u kojoj meri, radi o nerazvijenoj civilnoj
kulturi - krizi solidarnosti, nespremnosti na saradnju, “egocentričnom tripu”, odnosno o
deficitu demokratske edukacije, društvenosti i socijalnog kapitala i građanski
nepunoletnim individuama kao njihovoj posledici? Ili je reč o aktuelnom nepoverenju u
kolektivne socijalne i političke aktere i institucije?
Jedan od razloga svakako leži u činjenici da je ,pocevsi od Berlinskog kongresa 1878.
preko svih ratova u kojima je Srbija ucestvovala u prvoj polovini 20. veka i
jednopartijskog realsocijalizma, pa sve do ratoova s kraja proslog milenijuma, ideja
civilnog drustva i gradjanskih prava uvek je bila u drugom planu u odnosu na brojne
sukobe u kojima je Srbija ucestvovala.

Politička obaveštenost i uticaj

Svojevrsnu potvrdu prethodnoj polaznoj hipotezi predstavljaju i nalazi o

razumevanju politike i uticaju na političku scenu. Nasuprot četvrtini koja se oseća
politički kompetentnom, na drugoj strani stoji duplo više građana – polovina kojoj
gotovo ništa ili baš ništa (trećina) nije jasno, odnosno politički-autsajderi i inferiorni
posmatrači. Istovremeno znatan (5%) i veliki (1%) uticaj na politiku ima tek svaki
šesnaesti-sedamnaesti građanin – njih 6% (Cesid,2007).

67
 Logično sledi naredno pitanje: ako bar četvrtina razume šta se to dešava u politici a
petina ima svest da treba da učestvuje u rešavanju društvenih problema zašto je tek svaki
šesnaesti građanin koliko-toliko politički uticajan? Najbliže istini je izgleda stanovište o
Srbiji kao “demokratiji niskog intenziteta”. Možemo zaključiti da “sila partijske teže”
kako-tako doseže do približno dve trećine izbornih participanata, a da je zona
politike čvršće ukorenjena među četvrtinom politički kompetentnih, pri čemu tek
svaki sedamnaesti može da u znatnijoj meri utiče na tok političkih događaja.

Poverenje u aktere i institucije

Poverenje kao ključna dimenzija socijalnog kapitala predstavlja složenu i

višedimenzionalnu pojavu oličenu u dinamičkoj celini niza elemenata podrške,
pozitivnog stava, identifikacije i ugleda u odnosu građana prema socijalnim i
političkim akterima i institucijama.
Institucije su stalno na ispitu legitimnosti. Bitan element legitimnosti institucija jeste
“kultura poverenja “u njihovu svrsishodnost,način funkcionisanja i učinke.Poverenje se
ne može svesti samo na psihološki odnos, ono je eminentno i politička , moralna čak i
ekonomska kategorija.
Kultura poverenja je neka vrsta društvenog (socijalnog) resursa, ili kapitala koji
koristimo u opkladama na neizvesne akcije drugih .Što je više poverenja, više smo
spremni da se kladimo i veći rizik smo spremni da prihvatimo (Sztompka, 1997: 7-9),
Kulturu nepoverenja (ili kulturu cinizma) karakteriše pak prožimajuća klima
sumnje.2
U Srbiji, u poslednjih dvadesetak godina nepoverenje u institucije društva, pogotovu
u one političke, je, uz retke i kratkotrajne izuzetke, toliko visoko da otvara pitanje
opstanka države, pa i samog društva. Dakle, kako društvo može da funkcioniše ako niko
nikom ne veruje, ako niko nema kredibilitet?
Primera radi,2010. godine u sred ekonomske i socijalne krize, očekivano je ključna
moneta poverenja građana i dalje oskudno raspodeljena na socijalne i političke aktere i
institucije. I u ovom rangiranju nakon decenije od promena iz 2000-te,najgore su prošle
političke institucije i akteri. Političke institucije suočavaju se očito sa dubokom
krizom legitimiteta budući da je prema svima njima bez izuzetaka nepoverenje
građana daleko izraženije nego poverenje, pa se stanje može uporediti jedino sa
drugom polovinom devedesetih godina prošlog veka, odnosno sa vremenom potpune
delegitimizacije Miloševićevog režima

2 Takva kultura ometa funkcionisanje društva na nekoliko načina. Prvo, takva kultura
parališe ljudsko delovanje, podsticanjem rutiniranog i konformističkog ponašanja, ili čak
pasivizma. Drugo, uništava socijalni kapital, što dovodi do izolacije, atomizacije, sloma
udruženja i raspada međuljudskih mreža. Treće, podstiče razvoj defanzivnih stavova,
neprijateljskih stereotipa, glasina i predrasuda, kao i ksenofobije. Četvrto, otuđuje i
iskorenjuje (uproots), prekida vezu pojedinca sa korenima, sa zajednicom, sa svojim
identitetom) pojedinca, i podstiče potragu za alternativnim, često ilegalnim identitetima
(u bandama, mafiji, devijantnim subkulturama...). Peto, difuzna kultura nepoverenja se
širi prema međuljudskim odnosima, pa se transakcioni troškovi zbog neophodnosti stalne
budnosti značajno podižu, a šanse za saradnju se smanjuju (Sztompka, 1997: 11).

68
 Kako je odnos gotovo trećine građana prema ovim političkim institucijama
ambivalentan, broj građana koji im iskazuju poverenje je gotovo simboličan – tek svaki
peti građanin ima poverenje u vladu, svaki sedmi u parlament, a tek svaki deveti u
političke partije.
Ako je nepoverenje prema političkim strankama standardno visoko - doseže 60%, a
poverenje nikada niže – 11%, odnosno ako je prema partijama, čijim se aktivnostima,
oblikuju političke institucije, nepoverenje šest puta izraženije od poverenja, opravdano
se otvara i pitanje zašto i sa kojom energijom većina, koja im ne veruje, ipak izlazi na
izbore i glasa za određene partije?
Pri tome,kada građani porede vlastito poverenje u političke insitucije u različitim
periodima, odnosno sistemima, izrazito najviše njih ocenjuje da su imali najviše
poverenja u političke institucije u vreme socijalizma, odnosno za vreme vladavine Josipa
Broza – Tita, zatim u znatno manjoj meri u vreme Z. Đinđića kao premijera Srbije, pa u
vreme B. Tadića, dok je mali broj onih koji su imali najveće poverenje u institucije u
vreme S. Miloševića i V. Koštunice. (Slavujević,2010: 63-66).

Razlozi nepoverenja u aktere politike

Načelno posmatrano, tri grupe razloga : loše privredne vesti, interni sukobi i
lična ograničenja i propusti nosilaca vlasti vode gubitku poverenja. Ti razlozi vodili
su i epilogu u kome se za tri godine nakon početne ogromne podrške i probuđene energije
građana 2000-te godine, stvari završe raspisivanjem (i gubljenjem) izbora.
Dubinski niz razloga čini težina bremena nasleđa i njome uslovljena gorčina
“tranzicionih lekova” koje izborni poraz prvih postkomunističkih vlada čine nekom
vrstom nepisanog pravila.
"Konjukturnu"grupu razloga koja služi kao okidač čini proces delegitimiranja
vlasti. Tačnije političkim ponašanjem i određenim konkretnim potezima poslata je
neskrivena poruka da se vlast neće pridržavati obećanja o svom jedinstvu, odgovornosti,
kompetentnosti i spremnost za obračun sa korupcijom i kriminalom.

69
 Prezentirani nalazi ukazuju da su veze između organa vlasti i građana u
opasnom prekidu. Izlazak iz postojećeg stanja razornog deficita i rast poverenja zahteva
promenu ponašanja vlasti , ali i samih građana i građanskih asocijacija.

Politički angažman građana i građanki Srbije

Odnos građana prema politici

Politički život svakog društva u velikoj meri određen je političkom kulturom,

odnosno karakterom i sadržajem dominantnih vrednosti i stavova ljudi o politici i njenim
akterima. Odnos građana prema aktivizmu, rešavanju društvenih problema, interesovanje
za politiku i pozitivno ili negativno vrednovanje tog polja predstavlja osnovnu
pretpostavku akcionog potencijala i motivacije za izborno i šire političko i socijalno
angažovanje. Na osnovu pitanja o razumevanju političkih događaja i odnosa prema
svetu politike, kao i ostvarenom sopstvenom angažmanu i uticaju, CeSID-ov istraživački
tim formirao je indeks političkog aktivizma građana Srbije.
Prema ovim nalazima, i u vreme izborne kampanje, udeo politički aktivnih ne
prelazi 5 %, odnosno krugu politički aktivnih pripada tek svaki dvadeseti ispitanik
(Mihailović, Vuković, Stojiljković, Mojsilović, 2008: 15). Naredna jaka trećina
građana pripada grupi politički obaveštenih, ali ne i stalno aktivnih u ovom polju.
Zatim, krugu povremenih, i to tek izbornih participanata, pripada još masovnija grupa.
Reč je o gotovo polovini građana koja je retko u politici. Na drugoj strani, svaki
sedmi građanin Srbije potpuno je izvan politike, odnosno njih 14 %.
Grafik : Politički aktivizam

Prilično aktivan
5% Neaktivan
14 %
Ni aktivan, ni neaktivan

35 %

Malo aktivan 46
% Izvor: CeSID, 2008

Relativno velika politička i izborna apstinencija u Srbiji posledica je i

nezadovoljstva građana društvenom perspektivom, neadekvatnom stranačkom i
izbornom ponudom i celokupnom političkom elitom. Brojnu skupinu apstinenata čine
građani kojima se ne dopada nijedna od ponuđenih opcija na izborima. Razlog tome je
nedoslednost političkih partija, nepoštovanje datih izbornih obećanja, poništavanje
izborne volje građana, kao i sklapanje neočekivanih postizbornih koalicionih angažmana
ili vođenje prljavih kampanja (Stojiljković, 2008: 368).

70
 Izvorište nepoverenja građana u političke partije jesu pre svega nedemokratski
unutarpartijski odnosi, autoritarnost lidera, neprincipijelne i neuspešne koalicije, kao
i međusobne optužbe partijskih lidera za korišćenje partijskih funkcija za lično
bogaćenje i sticanje privilegija. U pomenutom CeSID-ovom istraživanju iz 2005.
godine, 63 odsto građana nema poverenje u političke partije, dok duplo manje građana -
njih 30 odsto, iskazuje poverenje (Mihailović, Stojiljković, Vuković, Mojsilović,
Ivković, 2005: 17). Posledično, nepoverenje u stranke logično vodi i u konstatovano,
dvotrećinsko nepoverenje u funkcionisanje višepartijske demokratije.
Naime, veliki broj građana, gotovo dve trećine, prihvata stav o “samosvrsi
partija”, odnosno tvrdnje da stranke u praksi služe samo interesima svojih vođa,
kao i uverenja da su za stranke danas zainteresovani samo oni koji hoće da ostvare neku
korist od politike. Na drugoj strani, u našem društvu je rašireno mišljenje da stranke samo
obećavaju, a ništa ne rade i da ostvare ta obećanja. Pritom, između partijski
identifikovanih i ostalih građana praktično nema razlike u pogledu prihvatanja ove
tvrdnje.
Takođe, postoji i dvotrećinska saglasnost oko stava da partije samo svađaju
narod i da zbog “stranaka i strančarenja ne možemo da postignemo slogu oko
najvažnijih pitanja”.
Pritom, posebno treba napomenuti da kritički odnos prema strankama tek u nešto
manjoj meri od ravnodušnih i alergičnih na politiku imaju i pripadnici i simpatizeri
stranaka. Primera radi, više nego duplo veći je broj članova i sigurnih pristalica stranaka
koji se slažu sa tvrdnjom da stranke samo svađaju narod, od onih koji ne dele takvo
mišljenje. Takođe, čak je sedam puta veći broj članova koji se slažu sa tvrdnjom da zbog
stranaka i strančarenja ne možemo da postignemo slogu oko najvažnijih pitanja. Pomalo
ironično deluje i saglasnost gotovo tri petine članova partija da su za stranke
zainteresovani samo oni koji hoće da ostvare neku korist od njih. O kredibilitetu
stranaka i intenzitetu veze građana sa partijama govori i činjenica da približno polovina
onih koji će izaći na izbore tvrdi da će glasati za najmanje lošu opciju.
Posebno, međutim, zabrinjava činjenica da široko iskazano nezadovoljstvo i
nepoverenje prema partijama može dovesti do situacije u kojoj će antipartijski i
antipluralistički sentiment biti opšte prihvaćeni.

Protestna participacija

Brojne i rаzličite forme građanske neposlušnosti, protesta i ukupne nenasilne akcije,

predstavljaju značajan deo participacije građana. Protestni potencijal iskazuje se
organizovanjem i direktnim učešćem na mitinzima, demonstracijama, u
akcijamaokupiranja prostora i objekata sa velikom praktičnom ulogom ili simboličnim
značenjem, ili pak bojkotima i štrajkovima.
Pritom, izlaskom na ulicu, građani najčešće žele skrenuti pažnju javnosti na neki
problem za čije rešenje su se institucionalizovane procedure pokazale nedovoljnim.
Protestnoj akciji je natprosečno sklono mlado, obrazovano i urbano stanovništvo, lišeno
straha, preterane rutine i konvencionalnosti.
Nakon velikog broja širih društvenih protesta i demonstracija koji su obeležili
naše društvo devedesetih godina i nakon kulminacije socijalne energije 5. oktobra 2000.
godine, izgleda da se socijalno tlo smiruje.

71
 Protestni potencijal i energija podrazumevaju i spremnost da se podnesu i
očekivani rizici i troškovi sukoba. U Srbiji, međutim, postoji ogroman jaz između
preko polovine građana koji su spremni da učestvuju u protestima i sukobima, ako
za njih postoje opravdani razlozi, i tek desetine njih koji bi ušli u sukob čak i ako
pritom nisu direktno ugroženi oni i njihove porodice.
Raširena neverica u pozitivan ishod protesta i sukoba, svakako je jedan od
razloga nespremnosti građana da uzmu učešća u ovom vidu participacije. Nedostajući
resurs su i solidarnost i poverenje u druge učesnike, pre svega vodeće aktere. Ne čudi
zato veoma raširena rezervisanost prema svakom obliku kolektivne protestne akcije, dok
se na drugoj strani, velika većina građana orijentiše na privatne strategije snalaženja.
Tako bi nešto više od tri četvrtine građana protestvovalo i ušlo u sukob samo ako su
neposredno ugroženi bezbednost i egzistencija njihove porodice. Posebno zabrinjava što
takvo uverenje čak natprosečno dele i učenici i studenti.Izvesni optimizam budi ipak
nalaz da bi se malobrojnom jezgru protesta pridružila dalja četvrtina ispitanika ako
proceni da je protest uspešan, masovan i dobro vođen, što govori da bi uz kreativno i
uporno jezgro pokreta, efektom pridruživanja i sinergije mogli biti ostvareni, bar
kratkoročni, pozitivni efekti protesta i štrajkova(Mihailović, Stojiljković, Vuković,
Mojsilović, 2008: 17).
Protestnu energiju i potencijal građana Srbije bitno ograničava i strah od toga da
će nakon protesta i sukoba stanje biti još gore. Trećina ispitanika, uz više od trećine
neodlučnih, deli ovu vrstu rezervisanosti i straha. Na drugoj strani, manje od trećine
građana nalazi smisao i veruje u pozitivan ishod protesta i štrajkova.

Može se zaključiti da u našem društvu postoji trend rastuće neverice da se

protestima i štrajkovima stvari mogu bitnije promeniti, odnosno u poređenju sa
razgranatom mrežom građanskog otpora bivšem režimu, evidentna je činjenica da je
nestalo entuzijazma za "promene", koji je izvodio milionsku masu građana Srbije na ulice
1996/97. i 2000. godine.

Sa druge strane, opravdanih razloga za proteste i sukobe, po mišljenju većine građana

ima - od niskog strandarda, visoke nezaposlenosti, radne i egzistencijalne nesigurnosti do
nacionalnih i političkih tenzija. Stoga se nametnulo pitanje: zašto nezadovoljavajuća
situacija nije podstakla novi građanski otpor? Jedan od mogućih odgovora na ovo pitanje,
prema rečima Zagorke Golubović, jeste činjenica da je „motivacija za otpor diktatorskim
režimima podsticajnija za populaciju koja je demokratski orijentisana i logičnija je nego
kada je u pitanju poredak koji se deklariše kao demokratski, a služi se populističkom
retorikom koja je zavodljiva i odvraća od pobune. (Golubović, u:Lutovac, 2007:72-73)

Razumevanje i prihvatanje demokratije

Kada je o demokratskim vrednostima reč, sudeći po nalazima istraživanja moglo

bi se zaključiti da, iako su pristalice povratka na staro i restauracije otvoreno
nedemokratskog poretka retke i usamljene, demokratija još uvek nije postala “jedina igra
u gradu” (Huan Linc).

Reintepretacijom nalaza istraživanja mogla bi se formulisati tri ključna stava.

72
(1) Pre svega, veoma je rašireno nezadovoljstvo funkcionisanjem krhkih institucija i
aktera višepartijske kompetivne demokratije, kao i njenim ostvarenim razvojnim
učincima. Oni su, partije, pre svega, lišeni istovremeno značajnije mere poverenja i
kredibiliteta.
(2) Veoma je raširen, potencijalno opasan i razoran stav da je u “nekim situacijama
nedemokratska vlada bolja (efikasnija, uspešnija) od demokratske”. Istovremeno,
demokratija je ključna vrednost i visoko rangirani cilj samo ako je praćena
ekonomskim razvojem i izlaženjem većine stanovništva iz zone siromaštva i
nezaposlenosti.
(3) Dodatni problem predstavlja dominantno uverenje da mi i nismo društvo i ljudi
“zreli za punu demokratiju”. Posledično, radi se o društvu neotpornom na
njeno autoritarno iskrivljavanje, populističku demagogiju i “prosvećeni
apsolutizam” ili zagovaranje vladavine čvrstom rukom brižnog domaćina (oca),
odnosno “meki paternalizam”. Broj i udeo pristalica i članova stranaka spremnih
na “političko punoletstvo” i uverenih u smisao i potrebu, kritičkog i permanentnog,
sopstvenog angažovanja i dalje opada.

Na drugoj strani, raste potreba za formiranjem odgovorne i kompetentne političke

elite, sposobne da podstiče i usmerava rasutu demokratsku energiju i kapacitete. U
suprotnom, Srbija i njeni građani će teško napraviti odlučan iskorak u izvesnu
budućnost.Ako bi na kraju pokušali da kratko sumiramo nalaze, odnosno definišemo
raspoloženja i stavove građana Srbije, prvo bi morali da konstatujemo dvotrećinsko
nezadovoljstvo funkcionisanjem demokratije, ostvarenim efektima privatizacije i
opštim stanjem prilika u društvu. Poslednja decenija dinela je samo još jedan talas
osiromašenja, ovoga puta pod upravom “evrokompatibilnih” elita spremnih da sprovedu
dalje neoliberalne reforme predstavljene kao neophodan deo procesa pristupanja
Evropskoj uniji. (Kriza, odgovori, levica - “Dobrodošli u pustinju tranzicije”, Horvat
Srećko, str. 162)

Posledično,konstantno više od četvrtine anketiranih smatra pritom da Srbijom

vladaju kriminalci – gotovo koliko svi “legalni i legitimni” politički akteri i institucije
zajedno. Petina građana pak misli da vlast “ne stanuje ovde”, odnosno da pripada
ključnim akterima međunarodne zajednice (Cesid,2005,2006,2010)

Izlaz iz situacije oni bi najradije potražili u nešto čvršćoj vladavini, u većem učešću
eksperata u upravljanju državom, u realnijim i narodu bližim političarima. Demokratija,
kojoj građani nalaze dosta mana (neodlučnost, beskrajne rasprave, slabo vođenje
privrede, slabosti u uspostavljanju reda) ipak je za gotovo polovinu njih “bolja od svih
drugih oblika vladavine”.

Dvotrećinska većina građana, uz protivljenje približne petine “tvrdih” liberala

je za socijalno odgovornu državu, odnosno za značajnu ulogu države u zbrinjavanju
i zaštiti siromašnih, starih, nemoćnih i nezaposlenih. Pristajanje uz politiku državnih
socijalnih transfera je izraz teške situacije, ali i nasleđene kulture solidarnosti, pa i
raširenog etatističkog sindroma. Sličan raspored snaga postoji i u pogledu prihvatanja
sistema besplatnog bazičnog obrazovanja i zdravstvene zaštite. No, građani i građanke

73
Srbije su potpuno podeljeni, na približne tri trećine – protiv, za i neodlučne, oko uplitanja
države u upravljanje privredom i opravdanosti pomoći države kulturnim ustanovama i
umetničkoj produkciji, ili pak njihovog prepuštanja tržišnoj logici i kriterijumu.

Naravno, Srbija ima više lica i stavovi građana se u znatnoj meri razlikuju zavisno, pre
svega, od njihovog političkog opredeljenja, nacionalne ili generacijske pripadnosti, ili
obrazovnog i socijalnog statusa.Tek naznačena slika za socijalni i politički portret Srbije
pokazuje naime da je ona još uvek duboko podeljena – da ima bar četiri svoja različita
lica. Jedno je odlučno okrenuto ka budućnosti, drugo zagledano u prošlost. Treće,
neodlučno, kao bi da krene u budućnost, stalno se propitujući i povremeno se osvrćući
unazad, verujući da će i tako stići gde je naumila. Četvro, nemušto, je odavno prestalo da
nad onim što nam se dešava postavlja upitnik.

Svi međusobni aranžmani i promene odnosa snaga su još u igri, pa je u Srbiji, na kratak
rok, još uvek svaka priča moguća. Pritom su, po pravilu, oni kojima pripada budućnost –
mlađi, obrazovaniji, višeg socijalnog statusa, odnosno pretežne pristalice stranaka
demokratskog bloka, skloniji demokratiji i preduzetničkom riziku.

Umesto zaključka :Gde su građani Srbije

U Srbiji je, nakon petooktobarskih promena, prisutan fenomen povlačenja građana iz

javne sfere što svakako limitira i njihov uticaj i dalju demokratsku transformaciju društva
Razloge za pasivizaciju građana i odricanje od njihovih građanskih prava treba tražiti, pre
svega, u raširenom nezadovoljstvu tranzicionim promenama započetim 5. oktobra 2000.
godine.Politički sukobi unutar "reformskih" političkih elita,kartelizacija politike i raširena
raspodela političkog plena uz prateću korupciju, praćeni širim socijalnim razlozima -
krizom i ponovnim uvećanjem siromaštva,nezaposlenosti i socijalne isključenosti u
osnovi su anomije i stvorenog osećaja dezorijentisanosti.

Posledica toga svakako je i shvatanje građana da je uključivanje u bilo kakve forme

aktivnosti beskorisno. Reduciranje socijalne energije građana nije samo rezultat krajnje
limitiranog poverenja u političke i socijalne aktere i institucije,ili pak siromaštva i
socijalne izolovanosti,već i delovanja širih socijalnih procesa.
Kao i u razvijenom svetu, tako i u (urbanoj) Srbiji danas je na delu proces stvaranja
"postgrađanske generacije". Faktori poput pritiska vremena i novca,kako u slučaju
nezaposlenosti,tako i prezaposlenosti,promene posla i mesta boravka, uticaj pasivne
zabave, ili ograničeni efekti širenja slabih,virtuelnih internet mreža, su na delu i u Srbiji.
Kumuliranje ovih razloga, uz prateće slabljenje religijskih solidarističkih uverenja i
prakse, kao i demokratskih političkih vrednosti, vodi dominantnom stanju duha po
kome solidarnost, javni interes i dobro i filantropija čine u aktuelnom kontekstu
"burazerskog ili tajkunskog" kapitalizma tek romantičarsku iluziju i "žvaku za
naivce".
Stompka navodi veći broj mogućih empirijskih pokazatelja nepoverenja: kockanje -
popularnost igara na sreću, pojava kazino lanaca; širenje korupcije, nepotizma,
favorizovanja; žudnja za paternalističkom negom - jak vladar i jednostavna rešenja
ekonomskih problema, što sve otvara vrata za sve vrste populista i demagoga. Još uvek

74
postoje očekivanja tipična za stari režim, da je država odgovorna za sve aspekte
ekonomskog i društvenog života i, stoga, bi trebalo da reši sve naše probleme. Možda
najjači znak opšteg nepoverenja u održivost sopstvenog društva, jeste odluka da se
emigrira. Fenomen srodan emigraciji, je povlačenje iz učešća u javnom životu
(interna emigracija).
Primera radi, gotovo endemski raširena korupcija je, po Rouz Ekerman, strategija
preživljavanja u situaciji kada se u zvaničnike nema poverenja i kada se zna da su
nepošteni. Paradoksalno, duboko korumpirani režim obično funkcioniše u situaciji
visokog stepena recipročnog poverenja na bazi afekta. Pošto podmićivači i podmićeni
rade van zakona, oni moraju imati poverenja jedni u druge u cilju održavanja njihovih
odnosa. Korumpirani funkcioner je nepouzdan i nepošteni zastupnik javnog interesa, ali
pouzdan prijatelj i rođak. Veze mogu da pomognu ljudima u teškim periodima njihovog
svakodnevnog života, ali ne mogu doprineti dugoročnim reformama državne uprave ili
konsolidaciji demokratskih struktura (Rouz-Ekerman ,2001:48)
Povlačenje građana nije,međutim, rešenje za društvenu i političku krizu u kojoj se
danas Srbija nalazi.Da bi se, kao što je i Zoran Đinđić tvrdio, uspešno sproveo projekat
demokratizacije, u vrednosnom sistemu jednog društva mora postojati norma da se
demokratija živi kao oblik svakodnevnog života
Stompka takođe navodi sedam kontekstualnih uslova za koje pretpostavlja da mogu da
proizvesti generalizovano, difuzno poverenje. Prvi uslov je normativna sigurnost, a
njegova suprotnost - normativni haos, ili anomija. Drugi uslov je transparentnost
društvenih organizacija, a njegova suprotnost - neprozirnost i tajnost. Treći uslov je
stabilnost društvenog poretka, a njegova suprotnost je fluidnost. Četvrti uslov je
odgovornost vlasti, a njegova suprotnost – proizvoljnosti i neodgovornost. Peti uslov je
donošenje (ozakonjenje) prava i obaveza, kao i njegova suprotnost - bespomoćnosti.
Šesti uslov je izvršenje dužnosti i odgovornosti, a suprotno - popustljivost. Sedmi,
ključni faktor je priznanje i očuvanje dostojanstva, integriteta i autonomije svakog
člana društva.(Sztompka,1997: 12-13).
To bi istovremeno značilo da se mora stvoriti društvena klima i kultura u kojoj mreže
kontakata, aktivnosti i uticaja-socijalni kapital,ne bi bili privilegija tek desetine
stanovništva iz redova tranzicionih dobitnika. Skandinavske zemlje u kojima razvijen
socijalni kapital i generalizovano poverenje u ljude idu ruku pod ruku sa blagostanjem i
visokim nivoom jednakosti su možda najbolji primer i ilustracija.

Literatura

Ackerman, Rose Susan, Trust, Honesty, and Corruption: Th eories and Survey Evidence
from Post-Socialist Societies, http://www.colbud.hu/honesty-trust/rose/pub01.PDF,2001
Burdije, Pjer, Signalna svetla, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999
Coleman, James S., „Social Capital in the Creation of Human Capital“, Th e American
Journal of Sociology, vol. 94, 1999, S95–S120
Coleman, James, Foundations of Social Th eory, Th e Belknap Press, Cambridge, 1990
Cvejić, Slobodan, „Građanski pokret, socijalni kapital i institucionalna transformacija u
postsocijalističkoj Srbiji“, Sociologija, vol. XLVI (2004), no 3, 2004, 269–281
Dahl, Robert, Political Opozition in Western Democracies, New Haven, 1966

75
Džunić, Marija, „Alternativni pristupi proučavanju odnosa između socijalnog kapitala i
institucija demokratskog sistema“, Teme, XXXIV, br. 1, 2010, 317–330
Fukujama, Frensis, „Društveni kapital“, u: Kultura je važna, Plato, Beograd, 2004
Fukujama, Frensis, Sudar kultura: Poverenje društvene vrline i stvaranje prosperteta,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997
Fukuyama, Francis, Social Capital and Civil Society, IMF Working Paper, WP/00/74,
http://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2000/wp0074.pdf, 2000
Golubović, Nataša, „Izvori društvenog kapitala“, Sociologija, vol. L, no. 1, 2008, 17–34
http://bibliothek.wz-berlin.de/pdf/1997/p97-003.pdf
Maldini, Pero, „Političko povjerenje i demokratska konsolidacija“, Politička misao, vol.
XLV, no. 1, 2008, 179–199
Mihailović, Vojislav, Poverenje kao ključna dimenzija socijalnog kapitala građana
Srbije, diplomski rad, FPN, Beograd, 2010
Nemanjić, Miloš, Spasić, Ivana, (ur.), Nasleđe Pjera Burdijea: Pouke i nadahnuća,
Institut za fi lozofi ju i društvenu teoriju i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka,
Beograd, 2006
Nixon, Nikola i drugi, Veze među nama: Društveni kapital u Bosni i Hercegovini –
Izvještaj o humanom razvoju za Bosnu i Hercegovinu 2009, Razvojni program
Ujedinjenih nacija (UNDP) u Bosni i Hercegovini, 2009
Offe, Claus, „How Can We Trust Our Fellow Citizens?“, in: Warren, Mark E. (ed.),
Democracy and Trust, Cambridge University Press, Cambridge, 1999
Off e, Claus, Modernost i država, „Filip Višnjić“, Beograd, 1999
Patnam, Robert D., Kuglati sam: Slom i obnova američke zajednice, Mediterran
Publishing,Novi Sad, 2008
Pavlović, Vukašin, „Burdijeov koncept simboličke moći i političkog kapitala“, u:
Nemanjić, Miloš, Spasić, Ivana, (ur.), Nasleđe Pjera Burdijea: Pouke i nadahnuća,
Institut za fi - lozofi ju i društvenu teoriju i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka,
Beograd, 2006
Pavlović, Zoran, „Vrednosti u Srbiji u drugom dobu modernizma“, Sociološki pregled,
vol. XXXX, no. 2, 2006, 247–262
Portes, Alejandro, „Social Capital: Its Origins and Applications in Modern Sociology“,
Annual Review of Sociology, vol. 24, 1998, 1–24
Putnam, Robert D., Kako demokraciju učiniti djelotvornom: Civilne tradicije u modernoj
Italiji, Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2003
Slavujević, Zoran, Izborne kampanje – pohod na birače, IDN–FES, Beograd, 2007
Slavujević, Zoran, „O poverenju u institucije“, u: Dve decenije tranzicije u Srbiji, FES,
Beograd, 2010
Stojiljković, Zoran, Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd, 2008
Stojiljković, Zoran, Konfl ikt i/ili dijalog, Fakultet političkih nauka, Swiss Labour
Assistance (SLA), Beograd, 2008a
Sztompka, Piotr, Trust, distrust and the paradox of Democracy, Paper prepared for
presentation at the XV World Congress of the IPSY, Korea, Seoul, August 1997, 17–21
Šalaj, Berto, Socijalni kapital: Hrvatska u komparativnoj perspektivi, Fakultet političkih
znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2007
Šalaj, Berto, Socijalno povjerenje u Bosni i Hercegovini, Friedrich-Ebert-
Stiftung,Sarajevo, 2009

76
Štulhofer, Aleksandar, „Percepcija korupcije i erozija društvenog kapitala u Hrvatskoj
1995–2003“, Politička misao, vol. XLI (2004), br. 3, 2004, 156–169
Vasović, Mirjana, „Tranzicija, demokratizacija i ‘subjektivno blagostanje’“, Sociološki
pregled, vol. XXXVII, no. 1–2, 2003, 3–32
World Values Survey – http://www.worldvaluessurvey.org/

Istraživanja

Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Žarko Paunović, Miloš

Mojsilovići Marko Ivković, Političke podele u Srbiji u kontekstu civilnog društva, CeSID,
Beograd, 2005
Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Miloš Mojsilović i Marko
Ivković, Političke podele u Srbiji – pet godina posle, CeSID, Beograd, 2005
Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković, Dragan Popadić, Zoran Lučić,
Marko Blagojević, Miloš Mojsilović i Marko Ivković, Izgradnja proevropske
demokratske kulture kroz jačanje kapaciteta kreatora javnog mnenja, CeSID, Beograd,
2006
Srećko Mihailović, ur., Oko izbora, CeSID, Beograd, 2007
Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković i Miloš Mojsilović, Identifi
kacijom problema do njihovog rešenja – jačanje kapaciteta javnih institucija za
prevenciju potencijalnih sukoba, CeSID, Beograd, 2007
Srećko Mihailović, Zoran Stojiljković, Đorđe Vuković i Miloš Mojsilović, Socijalni i
politički milje predsedničkih izbora, CeSID, Beograd, 2008
Srećko Mihailović, Miloš Mojsilović, Siromaštvo i socijalna izolovanost, CeSID, 2009
Srećko Mihailović i drugi, Vrednosti i identiteti građana Srbije u kontekstu
evropskihintegracija, 1, 2 i 3, oktobar 2009 – februar 2010

77
 PARTIJE I PARTIJSKI SISTEMI

1.POLITIČKE PARTIJE I DEMOKRATIJA

Demokratske političke institucije i samu političku praksu je nemoguće zamisliti bez

poznavanja uloge i načina delovanja političkih partija. Čitav politički život, od javnog
formiranja mišljenja o ključnim problemima društva do izbora i formiranja vlasti i rada
parlamenta i vlade, u svojoj osnovi ima procese sukoba i saradnje partija, sklapanja i
rasklapanja partijskih koalicija.
Sveprisutnost partija i njihov značaj, stvaraju utisak da je nastajanje ideje o partijama i
nekih formi partijske borbe staro, gotovo koliko i društvo.
Primera radi, Džejms Brajs spada među pisce koji smatraju da je političkih partija bilo u
svim društvenim vremenima. «Političke partije su starije od demokratije. Njih je bilo u
svim zemljama i u svim oblicima vladavine» (Smiljković,1993:19).
U tom smislu se navode primeri političke borbe u staroj Grčkoj između
zemljoradničke i trgovačke struje, zatim grupe koja je bila za Filipa i Aleksandra
Makedonskog i druge koja je bila protiv. Slede zatim, borbe u Rimu oko Cezara i
Pompeja, Antonija i Oktavijana.
Blondel smatra pak da su partije nastale u Rimu, pred kraj Republike, a da su braća
Grah bila, možda, prvi partijski lideri sa narodnom podrškom. Propašću Republike partije
su nestale da bi se ponovo pojavile u razdoblju renesanse u Italiji. Takođe, kao primeri
proto-partijskog organizovanja navode se borbe između gvelfa i gibelina, kao i, u
feudalnim državama pre uvođenja parlamenta, između pristalica monarha i monarhističke
vladavine, na jednoj, i parlamentarne vladavine na drugoj strani (Smiljković,1993:20-22).
Političke partije, u modernom smislu i značenju, nastaju i razvijaju se istovremeno sa
procesima ograničavanja apsolutne vlasti vladara i jačanja uloge parlamenta i izbora.
Stvaranjem modernih sredstava masovne komunikacije, širenjem pismenosti i uvođenjem
opšteg prava glasa partije postaju masovan, široko rasprostranjen i gotovo univerzalan
fenomen.
Na početku trećeg milenijuma, političke stranke predstavljaju skoro univerzlnu
instituciju bez koje je teško zamisliti politički život. «Nastale po prvi put pre dva i po
stoleća u Velikoj Britaniji, «kolevci demokratije», one su se kao kap ulja na vodi proširile
na ogromnu većinu zemalja na svim kontinentima. Izuzetak u tom pogledu je samo
nekoliko malih država u regionu Persijskog zaliva u kojima ne deluju partije»
(Goati,2004:9).
U modernim, predstavničkim demokratijama, ali i režimima sa tek formalnom
demokratskom fasadom, partije igraju ključnu ulogu u izboru nosilaca političkih i
javnih funkcija i kontroli i usmeravanju aktivnosti državnih organa.
Partije prethodno izražavaju brojne parcijalne interese i povezuju i objedinjavaju ih u
šire celine, svodeći tako složenu interesnu mapu društva na nekoliko osnovnih linija
političkih podela. Time, istovremeno, postaje moguće uobličavanje javnog mišljenja,

78
odnosno formulisanje alternativnih modela javne politike i političko identifikovanje
i opredeljivanje za i protiv njih.
Partije imaju značajnu ulogu i u političkom informisanju i obrazovanju građana i
njihovom osposobljavanju za aktivno učešće u politici.
No, delovanje političkih partija od samog njihovog nastanka prate brojne kritike i
osporavanja njihove demokratske uloge i potencijala.
Kritike političkih partija zasnivaju se na tri osnovna argumenta.
Prvi, tradicionalni argument klasične političke teorije svodi se na tvrdnje da partije,
insistirajući na partikularnim grupnim interesima i negirajući «opštu volju», unose
dodatne podele i stvaraju klimu netolerancije i sukoba u društvu. Boreći se za vlast one
raspaljuju strasti, egoizam i fanatizam. Politika se tako pretvara u puko strančarstvo. U
osnovi raširenog stava da «partije samo svađaju i dele narod» stoje inače krajnje različiti
društveni i politički koncepti: individualistička koncepcija demokratije bez (partijskih)
posrednika, elitistički prezir prema provali masa u politiku i profilu i ulozi partijskih
tribuna i demagoga, kao i utopističko i anarhističko negiranje potrebe postojanja
otuđujućih političkih institucija ili pak autoritarno i populističko negiranje političkog
pluralizma i višestranačja. Tehnokratska priča o zastarelosti klasične politike,
prevaziđenosti partija i potrebi uvođenja vladavine eksperata takođe delom koristi ovu
argumentaciju.
Drugi tip argumenata ne negira samu potrebu postojanja partija i njihovu početnu,
pozitivnu ulogu u demokratizaciji društva. Ocena o, u međuvremenu nastaloj, sve-
prisutnosti partija vodi, međutim, do zaključka da su partije uzurpirale pravo na stvaranje
javnog mišljenja, da svima nameću svoju volju i da je demokratija zato evoluirala u
vladavinu partija – partokratiju.
Brojne pristalice ove teze ističu da partije ne izražavaju već stvaraju i nameću interese,
odnosno da doprinose uniformizaciji mišljenja i rastu društvene i političke apatije. One su
uzurpirale izborni proces, ugrozile i potisle, logikom partijske discipline, nezavisnost
izabranih predstavnika i tako krajnje otežale vezu parlamenata sa javnošću, građanima i
njihovim nepartijskim reprezentima.
Pri tom stabilne stranačke vlade vode svemoći vladajućih partija a široke vladavinske
koalicije uvećanju političke nestabilnosti i širenju duha nagodbi i ucena u društvu.1
Racionalno jezgro ovog tipa kritike partija čini insistiranje na potrebi očuvanja i
jačanja pluralnog karaktera javnosti i prostora autonomije organizacija civilnog društva u
odnosu na političke aktere.
Treći tip argumenata pogađa unutrašnje, često krajnje nedemokratske odnose i
atmosferu u političkim partijama. U sumnju se, logikom spojenih sudova, dovodi sama
mogućnost da organizacije sa internom nedemokratskom praksom mogu da, čak i kad
građanima donose realnu mogućnost izbora, doprinesu demokratiji u društvu.
Cilj disciplinovanog sprovođenja različitih taktika osvajanja vlasti i logika efikasnosti
do te mere već krajem 19 i početkom 20 veka potiskuju interne rasprave i bar formalno
demokratske procedure odlučivanja da se masovna partija, prema kritičarima, poput
Mihelsa i Ostrogorskog, od sredstava ostvarivanja društvenih interesa pretvara u

1
Sintagme stranka i partija upotrebljavam kao sinonime, poptpuno ravnopravno jer su, od nastanka stranaka u Srbiji, u paralelnoj
upotrebi. Istorijski, u narodu je bila ukorenjenija sintagma politička stranka, da bi nakon II svetskog rata, pobede komunista i
dominacije socijalističkog žargona i frazeologije češće upotrebljavana reč partija. Sa uvođenjem višepartizma (višestranačja) ponovo
je sve češća upotreba sintagme politička stranka.

79
samosvrhu. Imperativ – vlast po svaku cenu, vodi često napuštanju opštih načela i
pretvaranju partija u stroj za eksploataciju vlasti. Sve to, uz sklonost partijskih masa da
budu vođene i da se identifikuju sa jasno pozicioniranim i izdvojenim partijskim liderom
i jačanje profesionalnog, birokratskog partijskog aparata, uz sklonost medija i javnosti da
opšte samo sa partijskim vrhuškama vodi oligarhijskoj dominaciji organizovanog
partijskog jezgra ili pak samog lidera nad masom članova i pristalica. Uvođenje
demokratskih internih pravila igre u takvom okviru ima ograničen domašaj i često
predstavlja tek demokratski ukras i izgovor, jer masa partijskih laika objektivno ne može
da kontroliše profesionalizovani partijski vrh (Mihels,1990:304-310).
Duboko razočaran partijama, raširenom praksom «mašinizma i konformizma» u
njima, Mojzes Ostrogorski će čak predložiti da one u funkciji političkog zastupništva
budu zamenjene povremenim interesnim političkim asocijacijama (Ostrogorski,1921:34-
37).
Na drugoj strani, partijske elite ipak nisu svemoguće – bar ne u uslovima postojanja
«političkog tržišta», višestranačkih izbora i dobrovoljnog ulaska i izlaska iz partija. Rizik
od gubitaka poverenja i vodeće pozicije u stranci i društvu su čini se dovoljan razlog da
se bar tolerišu zahtevi za očuvanjem minimalne interne partijske demokratije.
Partije očito predstavljaju neophodan, ali ne i dovoljan preduslov za razvoj
moderne predstavničke demokratije.
Znanje o političkim partijama, njihovim mogućnostima i limitima u procesima
demokratizacije je od posebnog značaja za zemlje u kojima tek treba uspostaviti
demokratske institucije i konsolidovati demokratiju.

1.1. ŠTA SU TO POLITIČKE PARTIJE

- Pojam i elementi za određenje političkih partija -

Političke partije su dobrovoljne, relativno trajne organizacije političkih

istomišljenika čiji je cilj preuzimanje i vršenje vlasti, odnosno stalni uticaj na nju,
radi ostvarivanja određenih grupnih (klasnih, nacionalnih) interesa. Pritom se uži ili
širi grupni interes nastoji da odene u ruho zajedničkog interesa društva, po principu
izdavanja dela za celinu (pars-pro-toto), i realizuje u okviru jedne političke / ideološke
koncepcije o (poželjnoj) opštoj državnoj politici.
Napetost između zastupanja parcijalnog interesa (pars, partis – deo) i pretenzije na
interpretaciju i reprezentovanje celine je u samoj prirodi partija. Etimološki i semantički
partija i vuče poreklo od latinskog glagola partire – (po)deliti. U tom pogledu ona se
oslanja na ranije, mnogo češće upotrebljavane termine fakcija (facere-činiti, delovati), i
sekta (secare-odrezati, podeliti). No, dok su fakcije (i sekte) negativno vrednovane i
interpretirane kao opasno parcijalno delovanje na temelju zajedničke strasti i interesa koji
potkopavaju interese zajednice (Saint–Juste, Madison) partije se, od sredine 18 veka sa
Hjumom, Berkom i kasnije Konstanom, počinju da vide i kao osnov podele naroda «na
osnovi načela» (Bolingbroke), odnosno kao «načelne političke fakcije» (Hume). Sa
Konstanom, i posebno, Berkom stranke se sve više vide kao zaseban deo složene celine,
«nužno zlo» koje se, u konstitucionalnom i pluralnom okviru, može javiti kao čuvar
posebnosti i prednosti slobode (Sartori, 2002:12-36).

80
 Tri bitna, konstitutivna elementa svake političke partije čine organizacija,
program i interesi koji se nastoje realizovati. No, četvrti element-nastojanje da se
osvoji, ili zadrži vlast je ono što određuje političke partije, odnosno predstavlja
njihovu osnovnu, specifičnu razliku u odnosu na recimo društvene pokrete i interesne
grupe koji takođe, u većoj ili manjoj meri, utiču na proces odlučivanja u političkim
institucijama društva.

Partije i politička vlast

Ne retko partije se, po mišljenju Slobodana Jovanovića, po cenu gubitka političke

doslednosti i identiteta, pretvore u stroj za pobedu u konkurentskoj borbi za vlast,
odnosno svedu na nastojanje da se pošto-poto dođe, a zatim što duže zadrži na vlasti
(Jovanović,1990:346-347).
Odnos prema vlasti je, bez ikakve sumnje, u osnovi dinamike partijskog i ukupnog
političkog života. Posedovanje, odnosno neposedovanje vlasti je i u osnovi podele
političkih partija na vladajuće, pozicione, na jednoj, i opozicione partije na drugoj strani.
Vlast se može vršiti samostalno, ili u okviru uže ili šire koalicije. Političke
koalicije (savezi) i stupanje u njih za svrhu i imaju prvo povećanje izgleda na
izborni uspeh-predizborne koalicije, a zatim iznalaženje formule za obezbeđenje
parlamentarne većine i formiranje vlade – postizborne, parlamentarne i vladavinske
koalicije.
Želja da se participira u vlasti često dovodi do naoko nelogičnih, programsko-politički
neutemeljenih, tehničkih i taktičkih koalicija što govori u prilog oceni da je težnja ka
vlasti jedan od temeljnih razloga za postojanje specifične i autonomne logike političkog
života. Svojstveni toj logici su politički brakovi iz računa dojučerašnjih ljutih
konkurenata. U složenim državama, u kojima se izbori vrše za nekoliko relativno
autonomnih nivoa vlasti, događa se da se partija na jednoj ravni javlja kao vladajuća a na
drugoj kao opoziciona što dalje usložnjava razumevanje političke prakse i ne retko vodi
do unutarpartijskih i međupartijskih sukoba i podela. (Pre)naglašena težnja ka
posedovanju vlasti je razlog da Maks Veber partije definiše kao dobrovoljna udruženja
nastala na poprištu borbi i zasnovana na slobodnom vrbovanju, sa ciljem da svojim
vođama daju moć unutar jednog društva a time svojim aktivnim učesnicima šanse
sprovođenja stvarnih ciljeva ili postizanje ličnih koristi ili i jedno i drugo. Na primeru
Engleske i SAD, Veber ističe da su partije skrojene za izbornu borbu koja je
najvažnija za sticanje patronata nad službama, za davanje državnih službi
sledbenicima kandidata koji pobedi, odnosno za »politiku interesa i napojnica«. U
sistemima faktičke, plebiscitarne demokratije pojavljuje se figura političkog preduzetnika
– »bossa« koji nema čvrste političke principe i interesuje ga samo na koji će način privući
glasove.
U odnosu na sredstva kojima se pritom partije služe Veber konstatuje da se ona
mogu kretati od najobičnijeg nasilja do traženja glasova grubim ili suptilnim sredstvima i
novcem, društvenim uticajem, snagom glasova, sugestijom, nezgrapnim podvalama, sve
do surovih i vrlo lukavih taktika opstrukcije u parlamentarnim telima (Veber, 1976:454-
467).
Još naglašenije, Slobodan Jovanović tvrdi da se partije, posebno u odsustvu
razvijene javnosti i paralelnog gašenja unutarstranačkog života, lako pretvaraju u

81
društva za eksploataciju vlasti, koja oko sebe šire egoizam i korupciju
(Jovanović,1990:347-348).

Interesi

Često nastojanje da se u političkim rezolucijama liše “suvišnog ideološkog

prtljaga”, rezultat su dileme prisutne u partijama čemu dati prednost – idejama ili uže ili
šire definisanim interesima same partije, odnosno društvenih grupa čije interese ona
nastoji da artikuliše?
Pre svega, partija ima svoj sopstveni interes da na “političkom tržištu”
zadobije što širu političku i izbornu podršku. Bazične programske sadržaje ona zato, u
uslovima izborne utakmice, teži da prilagodi što široj izbornoj klijenteli, često svim
građanima, rizikujući tako da ostane bez preciznije određenog socijalnog adresata.
Poređenja i analogije političkog i ekonomskog tržišta, birača i potrošača kao tržišne
klijentele, političara i partija sa preduzećima i preduzetnicima su u osnovi teorija
racionalnog izbora, odnosno ekonomskog modela političkog ponašanja autora poput
Entoni Daunsa. Ovaj model, recimo, preporučuje partijskim preduzetnicima vezivanje za
masovnog «središnjeg birača».
Ovaj inspirativni pristup precenjuje, međutim, racionalnu, interesnu motivisanost
i (samo)osvešćenosti ljudi, odnosno potcenjuje dubinu socijalnih podela i snagu
iracionalnih strasti i ponašanja (Downs, 1957; Sartori, 2002:277-280).
Na tom tragu, Dauns će, pomalo cinično konstatovati da, partije formulišu politiku da
bi dobile izbore pre nego što pobeđuju na izborima da bi formulisale politiku
(Panebianco,1982:4).
No, na drugoj strani, nimalo nije lako jednoznačno odrediti ni šta su to,
primera radi interesi radništva, seljaštva ili preduzetničkog sloja. Posebno zato što su
i inače složeni, dekonponovani, na zajednički imenitelj teško svodivi socijalno-klasni
interesi izukrštani i kombinovani sa socio-kulturnim: etničkim, verskim, nacionalnim,
rodnim, generacijskim i drugim interesima i identitetima.
Najzad, objektivno postoji i jedan, nezanemarljiv krug problema oko čijeg
rešavanja, pa i rešenja, postoji široki konsenzus. Za mir, egzistencijalnu sigurnost,
kvalitet radne i životne sredine, slobodu od nasilja i prinude, garanciju prava i poštovanje
ugovornih obaveza, slobodu udruživanja – rečju, kvalitet života, zainteresovani su svi,
bez obzira na svoj položaj i uža grupna pripadništva.
Sve to ne znači da su se partije danas otrgle od svake veze sa reprezentovanjem
interesa pojedinih društvenih grupa. Kod lokalnih i regionalnih stranaka, kao i onih koje,
poput seljačkih, u svom nazivu ističu pripadnost određenoj grupi to je lako dokazati.
Pažljiva analiza strukture članstva i pristalica – «indeksa klasnog glasanja» (Alford)
pokazuje da se ni konkurentske “velike partije opšteg tipa”, bez obzira na u velikoj meri
interklasni sastav, nisu lišile natprosečne utemeljenosti u određene slojeve čije interese
tradicionalno izražavaju.Čak i pisci nemarksističke provinijencije, poput Lipseta ističu da
su klase, bar u nacionalno homogenim društvima, najvažnija osnova političkih razlika
(Goati,1984:40).
Labavljenje ideološke osnove i veze sa interesima društvenih grupa bili su,
međutim, razlog da Đovani Sartori ponudi minimalnu, dovoljno opštu definiciju po kojoj
je partija politička grupa koja se može identifikovati pomoću zvaničnog imena, koja

82
se predstavja na izborima i koja je sposobna da na izborima istakne i putem izbora
postavi svoje kandidate na javne funkcije(Sartori,2002:65-66).

Organizacija

Sartori, stavom da su partije političke grupe – organizacije koje su kadre da izađu

na izbore i da na njima istaknu svoje kandidarte, izbegava da uđe u polemiku oko
sezonskog ili trajnog, kontinuiranog karaktera rada partija. Relativno čvrsta i struktuirana
organizacija sa jasnom podelom obaveza i ovlašćenja i bar elementarno razvijenom
kapilarnom organizacionom mrežom na terenu, odlika je i onih partija čije aktivnosti u
punoj meri ožive samo pred izbore i partijske kongrese i konferencije. Sama organizacija
i organizaciona infrastruktura – partijska mašina (Veber) je po mnogima ako ne baš
najvažniji, ono bar jedan od dva tri ključna elementa za određenje prirode i karaktera
partija. Svaka (ozbiljna) politička stranka predstavlja složen organizacijski mehanizam,
odnosno pretpostavlja razvijenu i diferenciranu partijsku (infra)strukturu i anatomiju.
U tom smislu, Moris Diverže ističe da je partija zajednica osobenih veza i
strukture, kao i da se moderne partije karakterišu, pre svega svojom anatomijom
(Duverger,1976:X).
Partijsku osnovu čine osnovne organizacione jedinice formirane na teritorijalnom
i ređe, pre svega u praksi komunističkih partija, na funkcionalnom, radnom principu.
Izbor određenog tipa osnovne partijske jedinice nije slučajan, odnosno uslovljen je
ciljevima i zadacima partije.
Odbor (kokas) ili komitet, okuplja najčešće tek desetak uglednih i uticajnih
pojedinaca u određenoj teritorijalnoj zajednici, odgovara (liberalnoj ili konzervativnoj,
najčešće) partiji usmerenoj gotovo isključivo na izbore i parlamentarni teren borbe.
Sekcije (socijaldemokratskoj) partiji koja teži i da mobiliše, usmerava i obrazuje mase
pristalica i birača, odnosno da preko rada određenih grupa i komisija za pojedine sektore i
aktivnosti privuče i “vrbuje” novo članstvo.
Ćelije (komunističkoj) partiji koja, često u uslovima ilegale, vodi borbu za uticaj u
preduzećima i ustanovama, nastojeći da sa po tek nekoliko članova ćelija pokrije što veći
broj radnih i životnih sredina.
Milicija je specifičan, dodatni oblik paravojnog organizovanja partijskih
militanata, organizovanih u malobrojne (4 -12 članova) jedinice u fašističkim i drugim,
ekstremističkim strankama, koje po svaku cenu, žele da se (nasilno) domognu vlasti.
Osnovne jedinice – partijska kapilarna mreža, su preko, manjeg ili većeg, niza
međunivoa, povezane u jedinstvenu, više ili manje (de)centralizovanu organizaciju
(Goati,1984:26-27;Orlović,2002:31-34; Smiljković,1993:250-262).
Struktura partije – sistem horizontalnih i vertikalnih veza između članstva (i
njegovih organizacija) i rukovodećih organa ujedno je i okvir (ne)formalno
fiksiranog sistema unutarpartijske raspodele moći. Odnosi u partiji, partija kao sistem
moći, određeni su (ne)jednakom pozicijom i ulogom članstva i rukovodećih organa u
stvaranju i realizovanju partijske politike. Partijska rukovodstva, po pravilu, od očiju
javnosti, ali i sopstvenog članstva, ljubomorno skrivaju unutrašnju armaturu i anatomiju
svojih stranaka. Za javno pokazivanje služe, manje ili više dobro skrojene,
“demokratske” statutarne i poslovničke odore.

83
 Tek kada dođe do ozbiljnog raskola u stranci do javnosti stigne delić istine o brojnosti i
uticaju članstva, mreži stranačkih odbora, partijskim sivim eminencijama, ili realnom
poreklu sredstava u partijskoj blagajni, odnosno o stvarnoj fiziologiji stranaka.
Iako su u većini partija unutrašnji odnosi, statutima i drugim organizacionim pravilima,
bar formalno, demokratski uređeni, odnosno članstvo može učestvovati u utvrđivanju
stranačke strategije i taktike i izboru organa stranke, postoji tendencija da se, iz brojnih
razloga poput logike efikasnosti i stranačke discipline, moć odlučivanja svede na najuži
rukovodeći krug, pa i samog lidera. Mihels je, analizirajući praksu nemačke
socijaldemokratije, početkom 20. veka, ovu praksu i tendenciju definisao kao “gvozdeni
zakon oligarhije” (Mihels,1990:302-314).
Saznanje o realnoj strukturi i prirodi odnosa unutar partija zahteva analizu bar tri tipa
unutrašnjih veza i odnosa.
Prvi, i najznačajniji, čini relacija članstvo-rukovodstvo. Ona, zavisno od
(ne)mogućnosti članstva da svojim predlozima, izbornim pravima i neposrednim
izjašnjavanjem (partijskom anketom i referendumom) utiče na donošenje odluka, može
biti manje ili više demokratska ili autokratska.
Realnu procenu (ne)demokratskog karaktera unutrašnjih odnosa mogu pružiti odgovori
na pitanja: ko kontroliše sredstva i donosi ključne političke odluke? Na kom nivou se i
kako oko ključnih pitanja formira stranačka većina? Postoje li garantije za prava manjine
u partiji? Obuhvata li krug nosilaca inicijativa i članstvo i njegove osnovne organizacije?
Kako se regulišu unutarpartijski konflikti?
Dosadašnja praksa partija pruža dovoljno argumenata za stav o tek formalno
demokratskim odnosima u njima, uz stvarnu dominaciju lidera stranke i uskog
(ne)formalnog kruga njegovih najbližih saradnika.
Drugi, utvrđuje međuodnose i raspodelu ovlašćenja i moći, po analogiji sa
podelom na grane vlasti, između (i unutar) organa različitih vrsta nadležnosti –
zakonodavnih (skupština, glavni odbor), izvršnih i izvršno-političkih (šef stranke, izvršni
odbor, stranački aparat) i kontrolno-sudskih organa i tela stranke (nadzorni i statutarni
odbori). Većinu stranaka karakteriše koncentracija moći u rukama partijske
egzekutive i sukobi unutar nje.
Treći, obeležava prisustvo – odsustvo različitih oblika posebne teritorijalne
(lokalni i regionalni organi) i funkcionalne organizovanosti (odbori, komisije), kao i ne
retke socijalne (mladi, žene) i ideološke (struje, frakcije) decentralizacije unutar
stranke.
Postojanje različitih oblika teritorijalne i funkcionalne decentralizacije odlučivanja
dobro ilustruje snagu, uticaj i socijalnu utemeljenost partije. Nasuprot tome, njihovo
odsustvo pokazatelj je stepena razvijenosti birokratske i centralizatorske tendencije u
njoj.
U parlamentarnim partijama, četvrti relevantan odnos je odnos snaga između
partijske centrale i parlamentarne, poslaničke grupe.
Iako ne čini deo stranačke strukture u užem smislu, parlamentarna grupa je važan
centar moći i nosilac određenih, proceduralnih prava u radu parlamenta, odnosno
reprezent državno-pravnog aspekta i funkcije partije (u odnosu na njenu drugu,
mobilizirajuću, “civilnu” dimenziju). Ona ima i svoju internu strukturu i hijerarhiju čija je
svrha da obezbedi jedinstvo delovanja. Ujedno, to je i razlog u političkom životu čestih
sukoba i razlaza na relaciji: poslanici (poslanički klub) – rukovodstvo stranke.

84
Veoma često, da bi predupredili sukobe i ojačali svoju poziciju, partijski lideri su
istovremeno i šefovi poslaničkih klubova, ili propisuju posebne procedure za
obezbeđenje lojalnosti poslanika (“blanko ostavke”).
Stvaranjem državnog partijskog kartela , u koji se , profesionalizacijom politike, pored
pozicionih , u meri u kojoj učestvuju u raspodeli statusnih privilegija, imuniteta i "kolača
vlasti", uključuju i opozicione stranke i poslanici, stvara se i održava zajednički "esnafski
" interes političke elite. On se dodatno ojačava nestabilnošću i rascepkanošću političke
scene što poslanicima omogućava daleko širi manevarski prostor i elastičnije ponašanje u
uzajamnoj komunikaciji , nego što to mogu "tvrde" partijske strukture.
Ovoj globalnoj tendenciji suprostavljaju se dva faktora sa obrnutim predznakom i
dejstvom: a) strogi mehanizmi i procedure disciplinovanja i kontrole parlamentarne
frakcije, kao i b) povremeni talasi reideologizacije i uvećanja značaja programskih
principa koji sužavaju manevarski prostor za nagodbe i kompromise u parlamentu
(Beyme,2002:154).
Najzad, partije koje imaju i indirektno, kolektivno članstvo mogu, iz ugla
raspodele moći, biti manje-više monolitne strukture ili egzistirati kao federacije partija,
pokreta i udruženja koja ih čine (Stojiljković, 2008:85-86).
Posebno su, u ovom pogledu, interesantna iskustva sindikata, kooperativnih pokreta i
asocijacija poslodavaca i modaliteti njihovog povezivanja sa političkim partnerima,
naročito njihovo učešće i uticaj u gremijima za izbor najužeg rukovodećeg kruga partije.
Organizacije-okruženja i političke stranke se inače opredeljuju za tri modela
međusobne saradnje.
Početni, najlabaviji, bez organizacijskih institucionalizovanih uzajamnih veza, čine
izborne zajedničke deklaracije i principi kojima se legitimira razmena: glasovi za podršku
zahtevima.
Drugi prelazni nivo čini sporazumima uređena međusobna trajnija saradnja i
postojanje zajedničkih organa za uzajamno konsultovanje i koordinaciju.
Treći, najviši nivo uzajmne akcione integrisanosti predstavljaju modaliteti
(in)direktne zajedničke organizacijske strukture, uključiv kolektivno i pridruženo
članstvo, kao i kadrovska isprepletanost – izražena, recimo kroz uticaj ovih organizacija
na sastav parlamentarnih frakcija i najužeg partijskog rukovodstva, ne retko i određenje
kvote učešća ovih organizacija u njima.
Pritom, način na koji su partije nastale ostavlja na njima trag koji se uočava decenijama.
Partije formirane na vanparlamentarni način su u odnosu na one nastale oko
parlamentarne grupe, najčešće centralizovanije, ideološki koherentnije, disciplinovanije i
u njima je manji uticaj predstavnika u parlamentu (Goati,1984:18).
Potpuno izvan ove priče ostaju partije – makete, ili “kanabe-partije” koje, osim
preambicioznog vođe (vođa) čini tek šačica njihovih prijatelja, rođaka i obožavalaca. Ove
“partije” čine tek deo lokalnog političkog folklora i kao pečurke nakon kiše, niču
(oživljavaju) pred izbore.
U grupi malih partija, od političkih mešetara treba ipak razlikovati »partije uverenja« i
zastupnike manjinskih mišljenja i marginalizovanih grupa, čije učešće u političko-
izbornom procesu je, pre svega, motivisano legitimiranjem i propagiranjem svojih
ciljeva.
Na drugoj strani, moderne, efikasno i demokratski organizovane,
profesionalizovane partije predstavljaju neku vrstu holding-kompanije. Lokalni

85
oblici organizovanja autonomno odlučuju unutar svoga delokruga rada i (pr)ocenjuju šire
inicijative. Specijalizovani sektori (mladi, žene) kreiraju politiku u svojoj oblasti.
Funkcionalne strukture (informativno-istraživački centri, klubovi, saveti) produkuju
programske i akcione inovacije.
Organizacije-okruženja (sindikati, mirovne i ekološke grupe) artikulišu svoja politička
polja. Centralnim, rukovodećim instancama, demokratski izabranim, ostaju poslovi
koordinacije i kontrole, utvrđivanja strategije i prioriteta, i realizovanje ključnih
političkih odluka.
Pritom, optimalni balans dva teško istovremeno spojiva cilja partijskog organizovanja
– efikasnosti i demokratičnosti, moguće je ostvariti samo u situacijama maksimalne
političke mobilizacije i istovremene, masovne edukacije članstva.

Ideologija
Na osnovu dragocenih, kritičkih uvida u praksu i opravdanog isticanja
pragmatičnog značaja komponente organizovanja u cilju osvajanja i vršenja vlasti, nikako
ne treba zaključiti da su težnja ka vlasti i/ili ostvarivanju interesa jedine, pa ni najvažnije
komponente za određenje političkih partija.
Partija nema ni bez, bar minimalno razvijenog, političkog i ideološkog projekta
oko koga bi se okupili i integrisali članovi i pristalice. Još je, krajem 18 veka, Edmond
Berk, pre nastanka masovne politike dok su (proto)partije bile tek nešto više od grupa
političara okupljenih oko neke vodeće ličnosti, partiju opisao kao “grupu ljudi koju
ujedinjuje neko načelo oko koga se svi slažu” (Hejvud,2004:464).

Slična je odredba i Benžamina Konstana, po kome je stranka «udruženje ljudi koji

ispovedaju istu političku doktrinu» (Sartori,2002:24).Tvorac (pozitivnog) pojma
ideologija je francuski filozof Desti de Trasi koji ga je upotrebio, 1796.godine, u
značenju nauke o idejama kojom se spoznaje proces mišljenja i stvaranja ideja.Moderno
negativno značenje ideologiji prvi je dao Napoleon Bonaparte koji je nazvao ideolozima
one čija filozofija nema veze s političkom stvarnošću, metafizičarima udaljenim od života
. Ideologija tada postaje (i ostaje) sporni pojam s dva kontroverzna značenja, zamišljena
kao nauka koja treba biti temelj za prosvećenu politiku zadobija odmah po nastanku
značenje pogrešnog i subverzivnog fantaziranja Manheim (1978) upravo vreme, kada
Napoleon grupu filozofa koji su se suprotstavljali njegovim političkim ambicijima naziva
»ideolozima« u prezrivom smislu, odnosno trenutak kada se mišljenje protivnika
obezvređuje nazivajući ga ideološkim, označava vremenom nastanka modernog pojma
ideologije. (Pavićević Vukašinović, 2007).

Značaj i prepoznatljivost pojam ideologije dobio je , međutim , polovinom 19.

veka sa delom Marksa i Engelsa "Nemačka ideologija" u kojem se konstatuje da su u
svakoj epohi ideje vladajuće klase i vladajuće ideje i da je ideologija u svojoj suštini
iskrivljena ,"lažna svest" kojom se obezbeđuje klasna hegemonija. »Misli vladajuće
klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva
istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila« Klasa kojoj stoje na raspolaganju
sredstva za materijalnu proizvodnju, raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu
proizvodnju tako da su joj zato, uzevši u proseku, podređene misli onih koji su lišeni
sredstava za duhovnu proizvodnju. (Marks - Engels, Rani Radovi, str. 393.).

86
 Za razliku od klasne , "buržoaske" ideologije, Marks sopstveni koncept i pristup
analizi klasne civilizacije i stvaranju besklasnog, komunističkog društva nije smatrao
ideologijom već naučnim socijalizmom

»Kako ljudi stvarno misle?« osnovni je problem Manheimove sociologije

saznanja. Prvi je i osnovni zadatak istraživanja »kako ljudi misle« otkrivanje
funkcionalnih veza između položaja neke grupe i sadržaja njene svesti. Drugi
zadatak je pitanje istine – odnosno saznajne adekvatnosti ideologije. Kriterij istinitosti
neke ideologije je, po Manheimu, u njenim neposrednim praktičnim posledicama –
istinita je ona ideologija koja omogućuje uspešno snalaženje i prilagođavanje u
postojećim prilikama.

Max Weberov pojam društvenog delovanja značajan je za političku sociologiju

naročito iz aspekta motivacije za delovanje. Weber polazi od stava da ljudsko delovanje
treba razumeti i protumačiti, Društveno delovanje je ono koje uzima u obzir očekivanja i
želje drugih osoba i koje se smisleno orijentiše prema očekivanju i ponašanju drugih.
Weber je društveno delovanje grupisao u četiri tipa: 1) ciljno-racionalno delovanje, 2)
vrednosno-racionalno delovanje, 3) afektivno delovanje i 4) tradicionalno delovanje. Ova
idealno-tipska klasifikacija motivacije za delovanje uključuje s jedne strane racionalne a s
druge iracionalne faktore koji mogu ležati u pozadini društvenog ponašanja. Dakle,
društveno je ono ponašanje kojima akter pridaje neko značenje, uzima u obzir ponašanje
drugih osoba i smisleno orijentiše svoje delovanje prema njima. Ova se definicija u
velikoj meri odnosi i na političko ponašanje.(Veber, 1982:249).

Liberalni mislioci poput Karla Popera i Hane Arent, polazeci od razlikovanja

zatvorenih, totalitarnih i otvorenih, demokratskih društava pojam ideologije vezuju samo
za zatvorena društva. Ideologija se definiše kao zatvoren, netolerantan sistem uverenja i
ideja koji pretenduje na monopol nad istinom i odbija da uđe u dijalog sa
suprostavljenim pozicijama. Dok su fašizam i komunizam primer ideologija, liberalizam,
kao i konzervativizam pa i demokratski socijalizam, kao otvoreni sistemi mišljenja koji
dozvoljavaju raspravu i kritiku, to nisu.

Bar u pozadini formiranja i delovanja partija stoji određena ideologija – sistem

uverenja, vrednosti i predstava o društvu i poželjnom načinu uređenja društvenih
odnosa. Endru Hejvud i definiše ideologiju kao maje-više koherentan skup ideja
koje služe kao osnov za političko delovanje, bez obzira da li se radi o očuvanju,
modifikaciji ili urušavanju postojećeg sistema vlasti. Sve ideologije zapravo a) nude
prikaz postojećeg poretka u obliku „pogleda na svet“; b) iznose model poželjne
budućnosti, viziju „dobrog društva“ i c) objašnjavaju kako može i kako bi trebalo da se
izvede promena – kako da se od a stigne do b (Hejvud, 2005:12).

Programi političkih partija zaista i sadrže ocene o ranijem i aktuelnom stanju, ali i
budućem, poželjnom razvoju društva, odnosno indikativnu i normativnu, vrednosnu
komponentu ideologije. Neretko partije različitih, čak suprotnih idejnih stanovišta, isto
ili slično procenjuju aktuelno stanje (indikativna, činjenična strana), ali se bitno razlikuju

87
u pogledu ciljeva i sadržaja politike (normativna dimenzija ideologije), odnosno utvrđuju
istu društvenu dijagnozu, ali predlažu različite terapije.

Ako ne sve, onda bar ideocentrične (na ideju centrirane i usmerene) pristalice vezuju
svoju partijsku pripadnost za prihvatanje određenog programa i ideologije.

1.2.ŠTA RADE PARTIJE

Društvena uloga i funkcije političkih partija

Nastanak i razvoj

Političke partije su nastale, unutar konkurentske borbe za oblikovanje i kontrolu

nad političkom vlašću, i razvijale se kao izraz potrebe da se zadobije podrška građana i
obezbedi instrument i kanal dvosmerne komunikacije između aparata javne vlasti i
građana, odnosno države i civilnog društva. Njihov nastanak, u modernom smislu –
krajem 18 i početkom 19 veka, je vezan za razvoj parlamentarizma, modernih sredstava
komunikacije, širenje pismenosti i, posebno, širenje i poopštavanje izbornog prava.
Stranke su istorijski gledano, organizacijski nadomestak za raniju vladavinu
staroaristokratskih i ranograđanskih elita koje su bile tako direktno povezane sa
središtima vlasti da im nisu ni bili potrebni posebni oblici organizacije. Tek su se njihovi
izazivači – liberali, radikali, socijalisti ili hrišćansko-socijalne skupine organizovali kao
stranke (Beyme,2002:8-9).
Moderne političke partije su zapravo oblik političke modernizacije i
diferencijacije društva i razrešenja krize legitimnosti prethodnog, apsolutističkog poretka.
One su, uz sve svoje mane i ograničenja, jedan od ključnih instrumenata
ostvarivanja participacije i sve šire integracije građana u društveni i politički sistem.
Po zastupnicima ovog šireg, procesualnog shvatanja o nastanku partija Lapalolombari i
Vajneru, ove tri vrste kriza – legitimacije, integracije i participacije (odnosno širenje
zahteva za učešćem u politici) vode nastanku partija samo kada do njih dođe u epohi
započete modernizacije, odnosno promena u proizvodnji i socijalnoj strukturi društva
(Goati,1984:19).
Praktično, partije nastaju na dva osnovna načina: interni – povezivanjem
parlamentarnih grupa i lidera sa lokalnim organizacijama u izbornom procesu i eksterni
– formiranjem partija od strane sindikata, profesionalnih udruženja, crkvi i kooperativa
kako bi se omogućilo ulaženje u politiku radnika, seljaka i masa vernika. Ovo je, po
Diveržeu, “opšta šema” nastanka partija. Pritom “prava partija” nastaje kada se
poslanička grupa u parlamentu poveže sa izbornim organizacijama u zemlji
(Smiljković,1993:26).

Funkcije političkih partija

Osnovna uloga partija je uloga konstituensa ili kontrolora vlasti i medijatora

između države i društva. One izražavaju i posreduju zahteve koji dolaze iz sfere
civilnog društva – društveni input. U tom pogledu nastanak i mene u razvoju partija
strukturalno su uslovljeni dubokim socijalnim promenama, pri čemu posebnu kopču i

88
vezu stranke imaju sa razvojem i transformacijom, tradicionalnih i novih društvenih
pokreta.
Na drugoj strani, one su forma političkog autputa – obezbeđenja podrške
realizovanju donetih državnih odluka. Opozicione partije su, po pravilu, sklonije prvoj,
kontrolnoj a vladajuće drugoj, usmeravajućoj roli u podeli političkih uloga.
Dejvid Iston pak u svojim radovima polazi od tročlane šeme : (1) i z društva
prvo dolaze zahtevi i podrška sistemu(input) ; (2) sistem ih obrađuje (throughput) i (3)
donosi kolektivno obavezujuće odluke (output).
Osnovna društvena uloga stranaka sadrži se u tome da prvo poopšte i povežu
zahteve pojedinih društvenih grupa, zatim predlože određena rešenja i stave ih na
diskusiju i izbor i najzad, obezbede ostvarivanje usvojenih programa i projekata. U tom
smislu partije su činilac racionalnog i efikasnog uobličavanja političkog procesa (Hans
Dieter Klingemann,1996). Specifična prednost i ključna uloga partija ostaje da brojne
linije socijalnih i političkih podela svode na nekoliko osnovnih i tako omogućuju
organizovanje i strukturiranje političke javnosti, odnosno oblikovanje većinskog
mišljenja. Bez političkih partija, posebno u modernim, visokodiferenciranim društvima
teško je zamislivo formiranje političkog mnjenja o ključnim pitanjima i utvrđivanje liste
prioriteta – političke agende društva.

Na drugoj strani, partije danas u mnogome kolonizuju političke institucije, odnosno

“upravljaju izborima i gospodare parlamentom” (Slobodan Jovanović) pa su vrlo raširene
kritike partokratije i teze o partijskoj, odnosno od partije – partija zaposednutoj državi. U
svakom slučaju, bez njihovog poznavanja ne može se razumeti organizacija vlasti.

Iz osnovne uloge medijatora između aparata države i oblika civilno-društvenog

organizovanja partije izvode širok krug svojih konkretnih funkcija, odnosno svoju
namenu u društvenom i političkom životu.

Funkcije političkih partija – specifične aktivnosti koje one vrše, kao i njihovi
nameravani i nenameravani, željeni i neželjeni efekti mogu se, tek uslovno, podeliti na
javne, manifestne i potencijalne, više ili manje prikrivene, latentne funkcije
(Goati,1984:122).

Latentne funkcije i njihove prateće, interne, pretežno psihološke efekte čine,

primera radi, stvaranje osećaja političke ukorenjenosti, identiteta i socijalne integracije
članstva i simpatizera ali i stvaranje imidža i harizme - kulta partijskih lidera. Na drugoj
strani, radi se o obezbeđenju sistema (ne)skrivenih koristi i materijalnih i »idealnih«
privilegija za partijske aktiviste i članstvo.

Pet ključnih, manifestnih funkcija političkih partija čine: izražavanje interesa i

uobličavanje javnog mnjenja; nominacija i izbor nosilaca političkih i javnih funkcija;
kontrola i usmeravanje rada državnih organa; politička mobilizacija i participacija, kao i
funkcija političkog obrazovanja i socijalizacije.

1.2.1 Izražavanje interesa i uobličavanje javnog mišljenja

89
 Polaznu, osnovnu aktivnost partija predstavlja artikulisanje i izražavanje interesa
društvenih grupa i njihovo grupisanje, sinteza i organizovanje i formulisanje u obliku
političkih zahteva. Politički zahtev je precizno izražen i konkretizovan interes podržan
socijalnim i političkim pritiskom. Funkcija partije se, dakle, ne svodi samo na prosto
javno izražavanje, ekspresiju (Sartori) i politički transfer interesa. Tu funkciju daleko
preciznije i bolje izražavaju interesne asocijacije poput sindikata, poslodavačkih unija ili
profesionalnih udruženja. Radi se o složenom daljem procesu agregiranja – povezivanja i
objedinjavanja pojedinih interesa u šire celine i istovremene selekcije i postupka
utvrđivanja hijerarhije i redosleda interesa, odnosno utvrđivanja liste prioriteta. Pritom,
potrebe i prioritete u obliku liste zahteva partije podržavaju pritiskom (Sartori,2002:40).
Nameravani cilj je formulisanje alternativnih modela i pravaca javne
(ekonomske, socijalne, kulturne…) politike.
Efekat aktivnosti izražavanja interesa, stvaranja koalicija interesa i njihove
(eventualne) sinteze predstavlja uobličavanje javnog mišljenja, odnosno formiranje
političke javnosti i “velikog i malog”, eksternog i internog političkog tržišta.
Pojednostavljeno rečeno, partije imaju osnovne funkcije reprezentovanja i
izražavanja čime, u uslovima političkog pluralizma, bar posredno doprinose
nastanku odgovorne i legitimne vlasti, odnosno vrše i značajnu integrativnu ulogu
(Sartori,2002:40-42).
No, danas je u mnogome na delu upravo kriza integrativne funkcije partija – u
pitanje je dovedena sama njihova sposobnost povezivanja i struktuiranja interesa. Partije
se, težeći podršci što šire izborne klijentele, pojavljuju kao brokeri različitih interesa,
odnosno sve više postaju svojevrsne prodavnice mešovite robe u kojima se nudi ponešto
za svakoga. Posledično, u stabilizovanim, demokratskim i razvijenim društvima, ali ne
samo u njima, na delu je fenomen postojanja konkurentskih partija bez identiteta
(Ofe), odnosno stanje koje sve više obeležava prisustvo “pluralističkog
jednopartizma”.
U tom okviru partija postaje sama sebi svrha, odnosno nastaje realna opasnost da,
umesto oblikovanja šireg socijalnog i političkog identiteta, dođe do proizvođenja
partijskog autoidentiteta. Zigmund Nojman ističe da stranke oblikuju – kanališu
haotičnu i difuznu javnu volju – da se prikupljaju, selekcionišu ali i da je iskrivljuju i
izobličuju (Neumann,1956:397).
U osnovi ovog fenomena je pomeranje akcenta sa širenja određenog pogleda na svet
i zastupanja strukturalno definisanog interesa uže ili šire društvene grupe, ka
reprezentovanju jednog ili više konkretnih ciljeva ili sredina ili tek pukom stvaranju i
održavanju harizme lidera.
Sve to za posledicu ima opadanje raširenosti i, posebno, intenziteta i dubine i
koherentnosti partijske identifikacije građana. Na jednoj strani, među partijskim
pristalicama i glasačima se na uštrb ideocentričnih – za idejni politički projekat vezanih,
širi krug homocentričnih – za ličnost lidera vezanih birača (Zvonarević,1976).
Ne mali broj je i onih " profitocentričnih" ,koji izboru između partija pristupaju
krajnje pragmatski i razmišljaju kako da što više lično profitiraju. Na drugoj strani, rastu
broj “mekih”, nesigurnih, prevrtljivih birača i sama izborna apstinencija.
Rezultat ovog pomeranja je da su partije sve manje prisutne unutar civilnog društva a sve
više se nalaze u zoni raspodele državne vlasti.

90
 1.2.2 Nominacija i izbor nosilaca političkih i javnih funkcija

Jednu od ključnih funkcija političkih partija predstavlja aktivnost regrutovanja,

pripreme i samog kandidovanja i izbora nosilaca političkih, ali i širokog kruga javnih
funkcija, od privrede do mas-medija i Univerziteta. Partije praktično omogućuju da se čin
predlaganja i izbora kandidata pretvori u smislen “načelni” programski i politički izbor.
U meri u kojoj je raširen “sistem plena” – praksa podele rukovodećih mesta u
javnoj upravi, administraciji i javnim službama i delatnostima sopstvenim kadrovima,
postoji konkretan interes za angažovanjem u političkim partijama. Rusija, kao i druge
postkomunističke zemlje, ima iz prethodnog režima nasleđeno iskustvo postojanja
nomenklature (Voslenski), razuđene mreže nosilaca funkcija u svim sferama i na svim
nivoima društvenog organizovanja, imenovanih od strane komunističke partije i lojalnih
partijskoj vrhuški i lideru. I danas, u meri u kojoj je opstao raširen državni i društveni
sektor u privredi, raspodela direktorskih pozicija i mesta u upravnim odborima je
predmet kombinatorike i (skrivenih) sukoba unutar partija i koalicija. Partijski lideri i
vođstvo po pravilu, nastoje da drže monopol na kadrovskom politikom i radom
“kadrovskih kuhinja”. Oni žele da i formalno krug svojih ovlašćenja prošire i na
imenovanje, ili bar potvrđivanje izbora, kako nosilaca partijskih tako i državnih i javnih
funkcija, kao i da dodatno široko koriste mogućnost naknadnog kooptiranja svojih
izabranika.
Dominacija sistema zatvorenih lista u partijskim izborima, kao i primena
posrednog izbora, odnosno glasanja za ukupnu izbornu listu unutar proporcionalog
sistema na parlamentarnim izborima, gde su u prvom planu podrška vođstva a ne ličnost
kandidata, im svakao ide na ruku. Ovakva praksa se argumentuje i brani potrebom
“uspostavljanja timskog rada i poverenja”, kao i neophodnom kontrolom i “zaštitom”
izabranog kandidata od njega samog, odnosno od iskušenja popuštanja pod koruptivnim
pritiskom i ponudama interesnih lobi grupa.
Postoje, ipak značajne razlike u pogledu kriterijuma, ali i principa i
mehanizama i procedura, regrutovanja, selekcije i izbora kandidata za partijske, na
jednoj, i državne i javne funkcije na drugoj strani. Poznavanje unutarpartijskog života
i umeće komunikacije, regulisanja konflikata i upravljanja složenom partijskom mašinom
trebalo bi da bude osnovni princip i kriterij za izbor na funkciju u partiji. Ljudi aparata –
partijski insajderi su tu u velikoj prednosti. Izbor na državne i javne funkcije, međutim,
često podrazumeva posedovanje visoko specijalizovanih znanja i prethodno stečenu
profesionalnu afirmaciju, pa partije na njih ne retko kandiduju i biraju ljude sa
prevashodnim spoljnim, izvanpartijskim uticajem i renomeom. To može biti i osnov
sukoba između partijskih insajdera i autsajdera.
Ne retko, međutim, izbor za javne i državne funkcije, kao i na partijske uostalom,
je samo mehanizam da se nagrade zaslužni aktivisti i funkcioneri, čiji je osnovni kvalitet
lojalnost i poslušnost partijskoj vrhušci. Samoizbor i kruženje sa partijskih na državne
funkcije, kao i dodela sinekura najbližem krugu prijatelja i rođaka je, takođe,
druga strana – naličje proklamovane kadrovske politike.

1.2.3 Kontrola i usmeravanje aktivnosti državnih organa

91
 Jednu od ključnih aktivnosti političkih partija, bez preterivanje bi se moglo reći i
razlog njihovog postojanja, čini formulisanje politika za upravljanje društvom. Preciznije,
radi se o funkciji kontrole i usmeravanja aktivnosti državnih organa preko kojih se
interveniše u polje ekonomskih i socijalnih odnosa.
Pri tom, vladajuća partija – koalicija usmerava – vodi vladu a parlamentarna opozicija
je, često sa različitih, čak dijametralno suprotnih pozicija, kontroliše i kritikuje nastojeći
da za svoje aktivnosti i stavove dobije podršku javnosti.
Funkcija političkog usmeravanja – policy makinga, sadrži aktivnosti postavljanja
ciljeva i programa za politiku javnih institucija, pritisak da vlasti prihvate i realizuju
predloge i odluke, uključiv i postavljanje svojih ljudi od poverenja na ključne pozicije u
vladi i na druge javne funkcije (Baldassarre,1985:184).
Funkcija usmeravanja i kontrole, odnosno nastojanje da se ona što efikasnije
obavlja, za efekat ima sve veću strukturalnu sličnost partijskog i državnog
organizovanja. Mreža partijskih komisija i odbora se gradi tako da pokriva, recimo,
privredu, finansije, rad i socijalnu politiku, nauku, kulturu, obrazovanje, unutrašnju i
spoljnu politiku, odnosno da pokriva odgovarajuća vladina resorna ministarstva.
Aktivnost u ovim odborima i komisijama, kao i iskustvo u radu parlamentarnih odbora i
komisija, predstavljaju neku vrstu akcionog treninga i pripreme za preuzimanje resora u
vladi, i vlasti na svim nivoima organizovanja, kad partija – koalicija dođe na vlast. Rad
vlada prati paralelno postojanje i aktivnost opozicionih vlada u senci. Posebno je to
karakteristika dvopartijskog, pre svega britanskog političkog sistema. Partijski i politički
sistemi sa nestabilizovanom partijskom scenom i razdeljenim i međusobno
konfrontiranim opozicionim partijama i koalicijama nisu pogodan okvir za delovanje
vlade u senci.
Na drugoj strani, ekstreman primer stapanja partije i države predstavljaju
jednopartijski sistemi, odnosno sistem partijske države u kome komunistička ili neka
druga totalitarna partija, koristeći se pored teritorijalnog i radno-proizvodnim principom
organizovanja, pokriva i kontroliše svaki segment društva. Zaposedanje države i
selektivna (zlo)upotreba pozicija i prava može, međutim, biti i obeležje »višepartijske
partijske države«.
Neželjeni efekat preslikavanja strukture i odnosa iz državne egzekutive u partijsku
strukturu i odnose čini prenošenje spoljnih odnosa u interne, partijske odnose i konflikte.
To vodi otežanom delovanju partije kao federacije različitih lobija (privrednih,
regionalnih) i, posebno, u vladajućim partijama, gubljenju kritičke distance prema
sopstvenoj poziciji i aktivnostima i svojevrsnom pražnjenju i »disciplinovanju« unutar
stranačkog života.
Na drugoj strani, dok su u opoziciji, političke partije su po svom načinu
delovanja slične grupama za pritisak. One različitim, parlamentarnim (i van
parlamentarnim) sredstvima i taktikama borbe – od bojkota do delimične, ustupcima
uslovljene saradnje, pomognute i praćene protestima i peticijama i zakonodavnim
inicijativama, nastoje da kompenzuju prednosti pozicije vlasti i ostvare što veći uticaj.
Osnovni cilj im je (mirna) promena vlasti.

Opozicija

92
 Jedno od ključnih obeležja svakog, bar relativno demokratskog, poretka je
postojanje i neometano delovanje političke opozicije – manje ili više trajnog i
organizovanog udruživanja u cilju kritike i suprostavljanja političkoj vlasti. Svrha
opozicije je da bude alternativa političkoj poziciji, odnosno da vlast učini
odgovornom i smenjivom. Njena osnovna, pozitivna uloga, je i u tome što doprinosi
dinamiziranju i obogaćivanju – time i demokratizaciji političkog života.
Najšire poimanje i razumevanje opozicije kao svakog, relativno trajnog i
organizovanog suprostavljanja, kritike i osporavanja vlasti uključuje, pored političke i
„društvenu opoziciju“ – društvene pokrete, interesne organizacije, sindikate,
profesionalna udruženja i druge organizacije civilnog društva, koje putem protesta ili
političkih zahteva i građanskih inicijativa, utiču na polje politike i vrše, bar posredno,
kritiku i kontrolu vlasti.
U užem, konvencionalnom smislu pod opozicijom se podrazumeva legitiman i
legalan, institucionalizovan prostor višestranačke utakmice, odnosno partijsko
organizovanje u kome, nakon izbora, opoziciju čine stranke koje su se našle izvan
političke pozicije vlasti.
Postojanje opozicije – njenih programa, lidera i “vlade u senci”, otvara prostor za
slobodu izbora građana između različitih ponuđenih mogućnosti, stvarajući ujedno
pretpostavke i za formiranje relativno autonomne političke javnosti. Naravno, reč je o
demokratskoj opoziciji, odnosno opoziciji koja koristi dozvoljena, legalna sredstva
političke borbe. U kojoj meri su i opozicija i pozicija demokratske, možemo suditi tek na
osnovu postojanja (i poštovanja) demokratskih, “fer” pravila političke i izborne utakmice
za upražnjenu poziciju vlasti. Zato se u modernim, demokratskim i višepartijskim
sistemima, politička opozicija identifikuje sa partijama koje predstavljaju priznatog
oponenta partiji/koaliciji na vlasti, odnosno njeno postojanje podrazumeva
institucionalno dozvoljenu utakmicu za vršenje vlasti u društvu.
Ključni argument u prilog legalizovanja opozicije i institucionalizacije
višepartizma bio je razlog i logika razvojne svrhovitosti i političke celishodnosti. Poput
barometra koji predskazuje promene vremena, tako i uspon i pad opozicije, u sistemima u
kojima je ona dopuštena, ukazuje vladi na rezultate njene politike. Stav o blagotvornom
delovanju opozicije sadržan je u maksimi da svaka vlast može više da nauči od kritike
svojih protivnika, nego od pohvale svojih laskavaca (Koštunica, 1993:788).

Funkcije opozicije

Iz ključne uloge opozicije kao kontrolora i alternative vlasti mogu se razlučiti

četiri manifestne, ili tek latentno prisutne funkcije političke opozicije.
Na prvom mestu, kroz proces političke kompeticije, opozicione stranke su
faktor političke mobilizacije grupa i slojeva koje ne(dovoljno) predstavljaju stranke
vlasti, odnosno opozicija predstavlja njihovog interesno-političkog reprezenta.
Drugo, formativno gledano opozicija je profesionalni kritičar vladine politike i
time nužno ključni faktor političke odgovornosti i rotacije na vlasti. Bedžhot
(Bagehot) je sa pravom isticao da je Engleska prva zemlja koja je, još u 19 veku, kritiku
vlade učinila sastavnim delom korpusa političkog upravljanja. „Vladi Njegovog
Veličanstva“ pandan čini „Opozicija Njegovog Veličanstva“, sa sličnom strukturom,
uključiv rezervnu „vladu“ u senci“.

93
 Iz prethodne funkcije nosioca, kontrole, podsticanja i ograničavanja vlasti –
funkcije i uloga njene alternative, sledi njena treća, bar latentna funkcija institucionalnog
aktera političke dinamike promena.
Četvrtu, više implicitno prisutnu, funkciju opozicije čini njeno značenje i značaj
za institucionalizaciju i regulaciju političkih i širih društvenih konflikata. Istovremeno,
opozicija time doprinosi stvaranju klime tolerancije i kompromisa koja je opet,
nužna pretpostavka za proizvođenje konsenzusa o političkim procedurama, ali i
bazičnog, supstantivnog socijalnog i političkog konsenzusa.

Vrste opozicija

O opoziciji je, ne samo zbog brojnosti, kao i razjedinjenosti i česte uzajamne

suprostavljenosti partija koje je čine, pravilnije i tačnije govoriti u množini.
Osim po političkoj i ideološkoj usmerenosti, partije u opoziciji se razlikuju po
snazi, uticaju i ulozi koju igraju u političkom životu. U ovom pogledu važi podela na
parlamentarnu i vanparlamentarnu političku opoziciju.
Na različitoj političkoj težini bazira se i podela na odgovornu i neodgovornu
opoziciju, koja, zbog beznadežne udaljenosti od vršenja vlasti, često daje olaka,
neodgovorana obećanja (Sartori,2002). Ovde treba uneti jednu važnu dopunu i korektiv –
u situacijama postojanja neodgovorne i autistične vlasti, teško da bilo koja opoziciona
snaga, ma kako bila snažna i uticajna, može nastupati odgovorno.
U takvim okolnostima, čak i u slučaju parlamentarne opozicije, van parlamentarna
sredstva političke akcije dominiraju nad parlamentarnim delovanjem. Razloge treba
tražiti u raširenom osporavanju, (nelegitimnosti) izbornih pravila i političkih procedura, i
posledičnoj nedovoljnoj reprezentativnosti parlamenta, praćenom njegovom
marginalizacijom. Mala specifična politička težina predstavničkih tela, i
koncentrisanje vlasti u rukama izvršnih organa, vode guranju opozicije na teren
vanparlamentarnih sukoba. Čak i kada korišćena vanparlamentarna sredstva ne prelaze
granice mirnih protesta i demonstracija, predugo držanje matice političkog života izvan
institucija postaje krajnje rizično. Izvođenje trupa na ulice, hapšenja i pogibije su
dovoljno opominjujuće iskustvo.
Visoka konfliktnost političkih odnosa opravdava stav da je za nas najvažnija
podela opozicije na umerenu i radikalnu (Dal), odnosno lojalnu i nelojalnu (Linc).
Umerena, ili lojalna, je opozicija koja prihvata mirnu, izbornu smenu vlasti, odnosno
odriče se upotrebe nasilnih sredstava i svakog nelegalnog zauzimanja vlasti. Lojalna
opozicija se uzdržava i od svakog prekomernog podizanja političke temperature, pa i
retoričkih poziva na nasilje, makar oni bili adresirani samo na nedemokratske pokrete i
poretke. Izvan kruga svojih saveznika ona drži vojne pučiste i sve grupe angažovane u
konspirativnim aktivnostima. Umerena opozicija je takođe pre pragmatična i empirijski
usmerena, nego doktrinarna i racionalistička. Ona je tako spremna, na uštrb ideološkog
čistunstva, da preuzme deo odgovornosti za upravljanje zemljom u krizi, i kada to znači
udruživanje sa dojučerašnjim političkim i ideološkim protivnikom.
Na drugoj strani, radikalna politička opozicija je sklonija ideološkoj celovitosti,
ostvarivanju ciljeva i po cenu kršenja pravila igre i destabilizovanja vlade, rečju ona je
spremna da strukturalne promene za koje se zalaže ostvari i revolucionarnim sredstvima
(Dal, 1994:124-135).

94
 U političkoj sociologiji je dakle najraširenija, ali i vrlo različito interpretirana
podela na (anti)sistemsku i umerenu opoziciju. Ona se bazira na prirodi korišćenih
sredstava i odnosu prema političko-institucionalnom aranžmanu kao kriteriju
klasifikovanja.
U grupu antisistemskih partija ubrajaju se sve opozicione partije koje se bore
protiv osnova sistema svim raspoloživim, parlamentarnim i vanparlamentarnim
sredstvima i nastoje da ostvare njegovu radikalnu transformaciju.
Umerenu opoziciju čine partije koje prihvataju osnovna proceduralna pravila
sistema i koje žele da u njemu, na miran, evolutivan način ostvare manje ili veće
promene.
Autori ovih podela, uticaj delovanja partija iz prve, antisistemske grupe na
funkcionisanje sistema ocenjuju kao negativan, a iz druge grupe kao pozitivan. Žorž
Lavo, međutim, negira isključivi negativan uticaj antisistemskih partija na funkcionisanje
sistema ocenjujući da one imaju ulogu “ventila sigurnosti”, odnosno da vrše tribunsku
funkciju odbrane interesa i zajedništva za one socijalne grupe koje sistem stavlja u
neravnopravan položaj i/ili koje odbijaju da se do kraja identifikuju sa njim. Ove partije
za marginalizovane grupe predstavljaju neku vrstu “zajednice unutar zajednice” čime bar
posredno, doprinose širenju integrativnih kapaciteta sistema (Goati, 1978:337).
Slobodni i fer izbori, odnosno dinamika i logika međustranačke borbe za podršku
birača i za uzimanje pozicije vlasti su “prirodno stanište” (političke) opozicije. Opoziciji,
bar onoj umerenoj, najviše odgovara složena igra građenja ravnoteže konflikta i
konsenzusa, prisutna pre svega u dvostranačkim i sistemima sa umerenim političkim
pluralizmom. Specifičan prostor i uslove za delovanje opozicije pružaju međutim, sistemi
sa hegemonom strankom, na jednom, i sistemi polarizovanog pluralizma, na drugom polu
partijsko-političkih sistema.
Trusno, postkonfliktno socijalno i političko tlo na čitavom Balkanu predstavlja
gotovo paradigmatičan primer polarizovanog pluralizma. Tranzicione zemlje karakterisu
brojne i izukrštane linije socijalnih i političkih podela, fragmentirana i nestabilna
partijska politička scena na kojoj se, u atmosferi podignute političke temperature i
permanentne predizborne političke groznice, sukobljavaju divergentni ideološki koncepti
i njihovi partijski reprezenti. Visoka mera iskazane političke neodgovornosti i
iracionalnosti rezultirali su niskom kredibilnošću i poverenjem koje građani imaju prema
partijama i političkim institucijama. Tolerantan političko-kulturni obrazac i dominantan
dijaloški temperament i politički stil su, uz postizanje proceduralnog konsenzusa oko
poštovanja demokratskih i pluralističkih političkih pravila igre, put i način da se izađe iz
zone prevelikog socijalnog i političkog rizika i “uplovi u mirnije vode”. U njima su
legitimna i ravnopravna pozicija i status društvene i političke opozicije temeljna
pretpostavka konsolidovanja i stabilizovanja demokratije.

1.2.4 Politička mobilizacija i participacija

Partije, formulisanjem programa, donošenjem rezolucija i deklaracija o pojedinim

pitanjima, kao i reakcijama na konkretne događaje utiču na formiranje javnog mnjenja,
odnosno mobilišu građane za ili protiv određenog predloga i rešenja. Pri tom one nastoje
da budu što prisutnije u medijima i obezbede podršku profesionalnih udruženja,
poslodavaca i/ili sindikata i brojnih nevladinih organizacija.

95
 Partije su i značajan oblik neposrednog učešća u političkom životu. U krug
standardnih, trajnih oblika aktivnosti partijskog članstva, pored rada u organima i
organizacijama stranke, njenim programskim odborima i sekcijama i forumima
(žena, mladih), spadaju i aktivnosti delovanja i širenja uticaja partije u
organizacijama civilnog društva, pre svega profesionalnim udruženjima, sindikatima i
studentskim asocijacijama. Partijski usmeravan aktivizam u širem smislu uključuje i
učestvovanje u dobrotvornim akcijama, prikupljanju potpisa i građanskim inicijativama,
ili organizovanju tribina, ali i učešće u protestima i štrajkovima koje partija organizuje ili
podržava. Naravno, tek manji deo članstva ispoljava kontinuiranu i raznoliku aktivnost.
Sa stanovišta različite širine i intenziteta angažovanja možemo razlikovati sledeće
koncentrične krugove: u epicentru je rukovodeće jezgro, slede partijski
profesionalni aparat i aktivisti partije, a na periferiji su partijske mase – članovi i
simpatizeri koji tek povremeno participiraju u aktivnostima i kampanjama stranke.
Članovi se od nešto šireg kruga simpatizera razlikuju po tome što, prijemom ili
tek upisom u stranku, stiču partijsku knjižicu, imaju obavezu plaćanja članarine i
poseduju, statutom predviđen, uži ili širi krug prava i obaveza, odnosno podvrgnuti su
stranačkoj disciplini. Veći stepen obaveza u odnosu na simpatizere rezultira, na drugoj
strani, pravom članova da biraju i da budu izabrani u stranačke organe. Radi se pritom o
ideal-tipskom modelu stranke – primera radi u strankama u SAD ne postoji članstvo u
stogom (striktnom) smislu reči a lideri se biraju na masovnim stranačkim konvencijama.
Stepen političke animacije i mobilizacije posebno raste u toku predizbornih kampanja.
Tada političke partije u svoje aktivnosti pored članstva uključuju i širi krug pristalica.
Unutar kruga “sigurnih” glasača po nivou aktiviteta opet treba razlikovati
pristalice (simpatizere), koji, pored glasanja za stranku, učestvuju u radu stranačkih
skupova i manifestacija, aktivno agituju za nju i daju povremene priloge, od onih čija se
podrška svodi na sam čin glasanja za određenu stranku.
Nakon početne, gotovo euforične sklonosti mnogih da se uključe u rad stranaka, sasvim
razumljive kako zbog prethodne, višedecenijske jednopartijske vladavine, tako i zbog
ekstremnih teškoća, krize i ratova sa kojima je Srbija bila suočena, dolazi do postupnog
hlađenja potrebe za partijskim (hiper)aktivizmom.
Razlozi krize partijskog oblika političke participacije su višestruki. Jedan broj njih,
poput sve veće organizacijske sličnosti između partija - rastuće birokratizacije,
stereotipnosti i klišetiranosti partijskih aktivnosti i sve izraženijeg kampanjskog karaktera
rada partija i njihove okrenutosti ka državi i preraspodeli vlasti, ima gotovo univerzalnu
raširenost i važenje. Čini se da opsednutost vlašću i korumpiranost iskustvom vladanja
partije čini sve manje delotvornim u osvajanju naklonosti i izazivanju emocionalne
vezanosti članstva i birača (Hejvud,2004:476).
Izvesnu lokalnu specifičnost predstavlja saznanje partijskih aktivista da
naglašeni, kritički angažman koji uključuje i kritiku rukovodstva, nije poželjan i
nailazi na različite prepreke, za one koji su previše ozbiljno shvatili demokratske
statutarne odredbe i »samo bi da raspravljaju, ne videći da to šteti efikasnosti i jedinstvu«.
Jedan broj njih se pasivizira ili potpuno povlači. Drugi ide iz stranke u stranku tražeći
“onu pravu”, što dalje obara, i onako skroman, broj stabilnih, “tvrdih” partijskih
pristalica.
Najzad, iako je u uslovima postojanja modernih, profesionalizovanih stranaka,
akcenat na pristalicama, a ne na (masovnom) članstvu, čini se da još uvek važi

96
Diveržeova konstatacija da je, “stranka bez članova, kao profesor bez đaka”
(Diverže,1966:92).

1.2.5 Političko obrazovanje i socijalizacija

Relevantne, “ozbiljne” partije značajnu pažnju posvećuju i informisanju,

obrazovanju i akcionom treningu – stvaranju političkih veština i razvoju akcionog
potencijala aktivističkog jezgra i šireg kruga svoga članstva.
U tu svrhu partije organizuju različite oblike obrazovanja i akcionog treninga i
osposobljavanja – seminare, radionice i partijske škole, koje svojim sadržajima pokrivaju
različite segmente i nivoe partijskog organizovanja i delovanja.
Pozitivno vrednujući agitacionu i propagandnu aktivnost partija, Radomir Lukić,
ističe da širenjem svoje ideologije stranke postaju osnovni nosioci političkog vaspitanja
građana. Bez njih bi građanin ostao, više-manje, nepolitičko biće (Lukić,1995:142)
Političko obrazovanje u izbornim demokratijama mora biti permanentno, kritičko i
otvoreno („interaktivno“) i usmereno ka praksi i rešavanju problema, odnosno imati
karakter akcionog treninga. U suprotnom, radi se o jednosmernoj komunikaciji
(indoktrinaciji) i širenju dogmi, unutar koga se političke karijere grade na setu dobro
raspoređenih citata političkih autoriteta.
Tri su ključna sadržaja, odnosno oblika političkih znanja i veština u fokusu političke
edukacije. Prvi čini političko preduzetništvo – analiza potražnje (vrednosnog sklopa,
interesa i akcionog potencijala građana) i tržišne konkurencije i ponude, da bi se
formulisala na bazi istraživanja („tržišne analize“) sopstvena programsko-politička
ponuda. Drugi čini političko komuniciranje – „prodaja proizvoda“ i građenje imidža, uz
razvijanje osobenih ubeđivačkih taktika poput majeutike i euristike.
Cilj je, pored ostalog, da se kupci (birači) na političkom tržištu vežu za osobenu
političku retoriku i prepoznatljiv (i prihvatljiv) politički stil stranke i njenih kandidata.
Treći, komplementaran sadržaj i cilj čini sticanje znanja o upravljanju organizacijom i
njenim resursima. Veštine koje se, na osnovu strateškog planiranja i skrupulozne
analize konteksta (tehnikama poput SWOT analize), moraju steći su analiza –
„mapiranje“ i regulacija konflikata u organizaciji i umeće planiranja i koordinacije
resursima, odnosno monitoringa i evaluacije planiranih kampanja i aktivnosti.
Mnoge partije stvaraju i posebne institucije i fondacije za razvoj (i širenje i u zemljama u
tranziciji) specifične organizacijske političke kulture, poput obrazovnih, analitičkih i
istraživačkih centara i kancelarija. One pokreću i sopstvenu informativnu i izdavačku
delatnost, koja najčešće obuhvata izdavanje partijskih biltena, glasila, instruktivnih
brošura i priručnika, kao i partijskih dokumenata i propagandnog materijala.
Limitirana sredstva, kao i skroman kvalitet, naglašena nekritičnost i rezultirajuća mala
upotrebljivost i domet “partijskih medija” kao oblika direktne političke socijalizacije
(indoktrinacije) orijentisali su partije i njima bliske fondacije ka nastojanju da
propagandnu i informativnu funkciju ostvare preko “velikih, neutralnih”, štampanih i
elektronskih medija.
Politički život je takođe u velikoj meri zadobio karakter “rata saopštenjima i
konferencijama za štampu”, odnosno borbe za uticaj i kontrolu nad sredstvima
informisanja.

97
 Saglasno , međutim, sve široj primeni personalnih računara i podizanju informatičke
pismenosti i kulture stanovništva, medijima, analitičarima i simpatizerima su sve više na
raspolaganju i manje-više informativni, pregledni, uredno ažurirani i (ponekad)
interaktivni, sajtovi političkih partija.2
Novi socijalni kapital koji se stvara u virtuelnim prostorima Facebook-a, Twittera
i drugih socijalnih mreža i korišćenje interneta u političkim kampanjama, prvo je pokazao
svoju snagu u predsedničkoj kampanji za izbor predsednika Sjedinjenih Američkih
država Baraka Obame, a potom i u nizu revolucija koje su planule na Bliskom istoku
tokom 2011, od kojih je začetak prve u Egiptu bio upravo na Facebooku . Eksperti
govore o informisanju, uključivanju, interaktivnosti i mobilizaciji kao najznačajnijim
komponentama interneta uopšte, a naročito platforme Web 2.0, gde korisnici sami
kreiraju sadržaje, ali imaju istovremeno i potpunu kontrolu nad njima (web sajtovi,
blogovi, društvene mreže). Mobilizacija predstavlja najviši nivo participacije na web
sajtu, što može rezultirati i političkim okupljanjima.
Rezultati statističkog istraživanja „Upotreba informaciono-komunikacionih tehnologija u
Republici Srbiji u 2010. godini“ pokazuju da svake godine dolazi do porasta broja
korisnika interneta u Srbiji i da je preko 1.700.000 korisnika svakoga dana na internetu.
Prema tim podacima, 50,4% domaćinstava ima računar, a 39% ima i priključak za
internet (www.stat.gov.rs). Poređenja radi, u Evropskoj uniji u proseku 70%
domaćinstava ima pristup internetu, a 61% ga i koristi (Eurostat,
www.epp.eurostat.ac.europa.eu,

(Ne ) prilike u Srbiji

" Pluralistički šok“ u zemljama u tranziciji pratila je takođe naglašena potreba za

izgradnjom stranačke strukture opozicionih stranaka, istraživanjima i političkom
edukacijom i sticanjem operativnih veština. Različiti obrazovni moduli i prateće
radionice i akcioni treninzi bili su namenjeni obrazovanju kadrova u oblastima
upravljanja stranačkom infrastrukturom, vrbovanja članstva, organizovanja izbornih
kampanja, rada u organizacijama civilnog društva ili pak radu u parlamentu i organima
izvršne vlasti, odnosno lobiranju za i kreiranju javnih politika (obrazovne, zdravstvene,
kulturne...).

Postoje istovremeno tri ključna metodska pristupa političkoj edukaciji: prvi se

odnosi na "političko preduzetništvo" koje bazira na analizi ponude i potražnje kako bi
se došlo do optimalne programsko-političke ponude za građane, drugi je političko
komuniciranje - stvaranje prihvatljive slike o akteru i instituciji u javnosti i poslednji,
treći ključni sadržaj predstavlja znanje o upravljanju organizacijom i njenim resursima
(veštine analize, rešavanje konflikata, planiranje, koordinacija, evaluacija .)
U tom okviru, s obzirom na rastući uticaj novih informacionih tehnologija na političko
obrazovanje, sve je veći značaj i virtuelnih on-line edukacija. Na taj način uticaj
štampanih materijala, publikacija i lifleta polako, ali sigurno gubi trku sa mogućnostima
koje nude internet i različite socijalne mreže.

2
. Internet posebno dobija na značaju u vreme izbornih kampanja, kada se na sajt “kače” izborni programi ili otvaraju posebni sajtovi
kandidata. U bliskoj budućnosti će, imajući u vidu nisku cenu u odnosu na cenu reklama I spotova, internet biti jedan od strateških
medija komunikacije sa članstvom i simpatizerima.

98
 1.3. UNUTRAŠNJI ODNOSI U POLITIČKIM PARTIJAMA

1.3.1. FRAKCIJE I UNUTARPARTIJSKI ODNOSI I DINAMIKA

Logika i dinamika političkog života nikada nije svedena na složenu igru međustranačkih
sukoba i savezništava, unutar i između pojedinih «političkih familija», u kojima su
pojedinačne stranke tek jednostavne (i jedinstvene) političke monade.
Naprotiv, u žiži interesa političkih aktera i javnosti su često interne partijske scene i
pregrupisavanja na njima, posebno ne retki primeri ogorčene frakcijske borbe unutar
partija. Parafrazirajući Marksa moglo bi se reći da «bauk frakcija» kruži nad političkim
vođama i stranačkom elitom. U realnom političkom životu tesno su dakle isprepleteni
dinamika međustranačkih i unutarstranačkih odnosa, logika sklapanja i
razvrgavanja koalicija između i unutar pojedinih stranaka.
Konačno, u političkoj memoriji svake relevantne stranke se može iščitati burna istorija
unutrašnjih rascepa, podela i ponovnih približavanja. Aktuelni partijski mehanizmi –
«strojevi» su, takođe, spoj manje-više jasno artikulisanih, ili duboko skrivenih, procesa
grupisanja unutar partija i partijskih rukovodstava.
Pojedinačne partije očito nisu osnovne, elementarne jedinice političke analize već
složeni «minijaturni politički sistemi» (Erdersveld,1964:1) sa sopstvenim podsistemima
donošenja odluka, određivanja ciljeva i rešavanja internih sukoba, kao i procesima
političke regrutacije, izbora i, internog i eksternog predstavljanja.
Frakcije, žestoko branjene i još strasnije osporavane, zapravo predstavljaju taj, relativno
autonoman i zaseban deo partije i pogodnu analitičku jedinicu za istraživanje dinamike,
kako internih, tako i eksternih partijskih relacija.

Pojmovno određenje i klasifikacija frakcija

Polazno, frakciju možemo odrediti kao relativno autonomno organizovan i

strukturisan deo političke partije – grupu njenih članova koja se od celine izdvaja:
(a) prihvatanje različitih, programskih manje-više uobličenih pogleda na jedan broj
relevantnih političkih (i unutarpartijskih) pitanja i (b) posedovanjem unutargrupne
(frakcijske) organizovanosti, discipline i lojalnosti.
Upravo, posebna (i trajna) organizovanost razlikuje frakcije od struja, tendencija i
drugih oblika izražavanja različitih mišljenja u partiji. Frakcija, zapravo predstavlja
složeni, zbirni «krovni» pojam za krajnje raznovrsnu empirijsku magmu oblika internog
partijskog grupisanja baziranog na programatskoj i (ili) interesnoj osnovi.
Struje, tendencije ili partijska krila su, artikulišući različite uže programske vizije
ili konkretna pitanja, odnosno različite, alternativne taktičko-političke opcije i rešenja,
uvek, bar latentno prisutne u partijama. One predstavljaju, međutim, tek frakcije u
nastajanju, odnosno «stabilan set stavova, a ne stabilnu skupinu političara»
(Sartori,2002:72).
Da bi partijske struje i krila postale i frakcije neophodno je da programsku srodnost
i specifičnost prati i, bar minimalna, specifična unutarorganizacijska artikulacija razlika.
Na drugoj strani, različitim interesnim unutarstranačkim grupacijama specifične moći
poput klanova, timova, klika – partijskim koterijama koje poseduju organizacionu

99
samosvest, lojalnost i koheziju, nedostaje politički i ideološki plašt i pokriće da bi postali
frakcije. U haosu i ludilu (samo)proglašavanja i optužbi i odbrana frakcija i kvazi frakcija
mora da ipak ima neke logike i sistema.
U odnosu na probleme dimenzioniranja i pozicioniranja frakcija, u oslonu na radove
Sartorija, Jande, Rouza, Rikera i drugih autora, ponudiću šestočlanu analitičku matricu
baziranu na interpretaciji i sintezi organizacionih, motivacijskih, funkcionalnih i
ideoloških kriterija za određivanje i analizu frakcija.
Prvi, organizacijski kriterij čini stepen (kvazi)suverenosti koji poseduju delovi
unutar partija, odnosno kapacitet autonomije frakcija. Na jednom, krajnjem polu
kontinuuma su «partije u partiji» sa sopstvenom mrežom lojalnosti i celovitom
organizacionom strukturom – kongresima, članarinom i finansijama, uključiv i frakcijska
glasila. Čuveni, «školski» istorijski primeri su socijalisti Italije i Francuske ili pak
demohrišćani u Italiji, odnosno liberali u Japanu – sa mnoštvom frakcija i složenom
međufrakcijskom dinamikom koja stranku pretvara u federaciju ili koaliciju frakcija
(Sartori,2002:87-94).
Na drugom polu je većina stranaka koja tek načelno otvara mogućnost artikulisanja
stavova manjine u raspravama unutar, i ređe, i izvan stranke, odnosno ostavlja legalnu
mogućnost relevantnoj manjini članova stranačkog organa da traži preispitivanje
pojedinih stranačkih odluka.
Primera radi, u Srbiji Demokratska stranka, članom 12 Statuta iz 2004. godine, predviđa
da 10 posto članova organa ima pravo na interpelaciju, a 40 posto sastava organa pravo
inicijative za pokretanje revizije donetih odluka3.
Drugi, motivacijski osnov čini prisustvo i dominacija motiva sticanja moći i dobiti
unutar stranke ili pak težnja ka promociji određenog političkog projekta, kao osnovni,
dominantni motivi stvaranja frakcija. Naravno, ova dva osnovna motiva su retko kada
potpuno razdvojena, odnosno retki su čisti «bezinteresni» intelektualni, prozelitistički
apeli i uverenja, ali i čista i otvorena «beskrupulozna» klijentelistička usmerenost na
pozicije, nagrade i dobiti. Najčešće se interesno-kalkulusna dimenzija frakcijske borbe
kamuflira «brigom» za očuvanje temeljnih doktrinarnih principa partije ili neophodnošću
prihvatanja novim okolnostima primerenog, drugačijeg političkog smera ili bar stila i
taktike delovanja. Istini za volju, ne retko i početni idejni sporovi i sporenja vremenom
zadobiju i notu i boju ličnih animoziteta i ogorčene borbe za vlast.
Treću, izvedenu, ideološku dimenziju klasifikovanja frakcija, čini, po Sartoriju,
upravo stepen prisustva političko-ideološkog motiva, odnosno različite političke
temperature i temperamenta unutar stranaka i stranačkih frakcija (Sartori, 2002:76).
Raspon ide od ideološkog fanatizma i okrenutosti ka «svetloj budućnosti», do krajnje
pragmatičnosti partijskih realista i menađžera vlasti.
Političko-ideološka linija, krajnje uslovnih, podela na unutar stranačku levicu, centar i
desnicu je, četvrti, barem za programske stranke, ključni kriterij klasifikovanja stranaka i
stranačkih frakcija.

3
Sporenja u ovoj stranci, odnosno protivljenje partijske centrale nastojanju grupe okupljene oko bivšeg potpredsednika stranke
Čedomira Jovanovića da formira Liberalno-demokratsku frakciju, u osnovi imaju, pored ostalog, i pred izbornu skupštinu (2004.
godine) usvojeno rešenje po kome kandidat koji izgubi na izborima za rukovodeću poziciju, prestaje da bude i član partijskog foruma.
Kao odgovor na aktivnosti na formiranje frakcije (formirano je 53 inicijativna odbora i dobijena je podrška 30 hiljada članova –
približno petine članstva DS-a) u sledilo je izbacivanje Čede Jovanovića iz stranke.

100
Pri tom, vođe i članstvo frakcija čine stranačku manjinu i predstavljaju neku vrstu
gladijatora koji se u političkoj areni bore za simpatije i podršku gledališta sastavljenog od
«frakcijski nevezanog i nesvrstanog» dela članstva i simpatizera stranke.
Možda najčuveniji primer, nakon II svetskog rata, ove (programske) vrste
unutarstranačkog grupisanja i pregrupisavanja čine decenijska sporenja britanskih
laburista oko zadržavanja i odbacivanja, članom 4 Statuta, još 1918. godine, predviđenog
opredeljenja za javnu svojinu. Podela oko ovog i drugih ključnih pitanja dovodi do toga
da, nakon prethodnih izbornih poraza laburista, desno krilo, 1981. godine, izlazi iz
stranke i formira Socijaldemokratsku partiju (kasnije većinski integrisanu u Liberalne
demokrate) dok partiju, privremeno preuzima «stara levica» predvođena Majklom Futom.
Konačno, 1995. godine, izmenjenim članom 4 Statuta «Novi laburisti» prihvataju
(dominantnu) privatnu svojinu, partnerstvo i saradnju privatnog i javnog sektora i
dinamičnu, tržišnu privredu (Day,2000:208-209).
Iz specifične vizure tipa osporavanja programske politike i partijskog vođstva
oponenti se mogu podeliti na partijske renegate, na jednoj i partijske jeretike, na
drugoj strani (Lewis Coser).
Renegati ističu da su postavke stranke prevaziđene i zastarele i da ih treba, ako ne baš
napustiti, onda bar temeljno revidirati. Jeretici, pak, se zalažu za odbranu autentičnih
vrednosti i polazišta koja aktuelno vođstvo ignoriše, izneverava, pa čak i izdaje (Goati,
2004:142-143).
Peti klasifikacijski kriterij čini regrutacijski osnov, odnosno sastav i struktura
frakcija. Po ovom kriteriju mogu se razlikovati personalističke frakcije, u kojima
postoji neprikosnoveni i neupitni šef koji je stožer okupljanja, od koalicijskih frakcija,
koje nastaju povezivanjem više uticajnih pojedinaca i grupa.
Najzad, šesti kriterij klasifikacije čine pozicije i uloga određene frakcije u
unutarpartijskim odnosima. Po ovom kriteriju, frakcije se mogu razvrstati na: (a) vodeće,
pobedničke frakcije koje nameću i ostvaruju određenu politiku; (b) blokirajuće, veto –
frakcije, koje se opredeljuju za strategiju opstrukcije, sve dok, eventualno, i same ne
postanu (deo) vladajuće grupacije i (c) nagodbeno-interesne frakcije za podršku i
priklanjanje pobedniku (Riker,1962:103-104).
Ovim, lista mogućih kriterija za klasifikovanje frakcija nije iscrpljena. Frakcije se
mogu razlikovati i u odnosu na svoju veličinu, trajnost i stabilnost ili u odnosu na svoju
dominantnu stratešku ili taktičku prirodu.
No, od problema određenja i dimenzioniranja frakcija, još značajnija je analiza
determinanti – eksternih i internih uslova i mogućnosti, koje stimulativno ili
destimulativno utiču na postojanje i brojnost frakcija.

Uslovi i mogućnosti stvaranja frakcija

(Ne)postojanje frakcija, globalno posmatrano, uslovljeno je delovanjem četiri grupe

faktora. Tri od njih, dolaze iz spoljnjeg okruženja i praktično predstavljaju uticaj
karaktera partijskog i izbornog sistema i širine partijsko-političkog spektra na
unutarpartijsko grupisanje. Četvrti, interni partijski faktor čine sama partijska pravila igre
i raspodela resursa, pri čemu ključni značaj ima interni, unutarpartijski izborni aranžman.
Prvi set faktora – stepen fragmentiranosti partijske scene, odnosno mera
međupartijske konkurencije, je u obrnuto proporcionalnom odnosu sa mogućnošću

101
formiranja i brojem frakcija unutar pojedinih partija. Po pravilu, egzistiranje većeg broja
politički srodnih partija vodi većoj unutarpartijskoj homogenosti, jer potencijalne frakcije
već egzistiraju kao posebne partije. Svaka grupa «partijskih nezadovoljnika» pri tom ima
otvorenu mogućnost da svoju specifičnu poziciju artikuliše prelaskom u drugu ili
formiranjem nove partije srodne orijentacije. Rezultat je inflacija, primera radi, partija
demokratske ili socijaldemokratske provenijencije sa krajnje limitiranim uticajem.
Na drugoj strani, odsustvo ozbiljnije međustranačke utakmice, vodećim strankama
omogućuje «luksuz» frakcijskih podela i i vodi stanju u kome su frakcije iznad stranke,
odnosno osnovna podela se, u podkompetitivnim sistemima, seli unutar predominantne
stranke4.
Sasvim suprotno, logika izbornog razloga preskakanja, relativno visoko
postavljenog izbornog praga kao cilja, vodi objedinjavanju srodnih političkih grupacija.
Nakon «partijske fuzije», bar kao neka vrsta recidiva, dugo traju potreba i zahtevi
za organizacijskom posebnošću ranije samostalnih političkih entiteta.
Treće, širina i višedimenzionalnost ideološkog spektra i, posebno, rezultirajuća
programska nehomogenost i eklektičnost stranačkog političkog nasleđa predstavljaju
takođe stimulativni osnov za različito unutarstranačko viđenje partijske strategije i taktike
i formiranje struja i frakcija.
U tom okviru dolazi i do kontakata i uspostavljanja međustranačkih frakcijskih saveza,
pri čemu leve i desne frakcije unutar jedne stranke preferiraju i traže partnere u različitim
strankama iz susednih političkih polja i familija.
Hoće li se različite političke tendencije i taktički interesi, prisutni unutar stranaka,
izraziti i kao jasno oblikovane struje i frakcije u konačnoj instanci zavisi od četvrtog
faktora – unutarstranačke strukture i uspostavljenih «pravila igre».
Otvorenost vertikalnih, ali i horizontalnih kanala unutarstranačke komunikacije i
decentralizovanje partijskih materijalnih i finansijskih resursa, predstavljaju povoljan
okvir za oblikovanje i delovanje frakcija. Ključni značaj imaju, međutim, odabrani
izborni sistemi i aranžmani i njihova primena u stranačkoj praksi. Diveržeovi zakoni
o odnosu i uslovljenosti broja partija i karaktera partijskog sistema odabranim tipom
izbornog sistema, u većoj meri važe za sam odnos između partijskih izbornih pravila i
broja, veličine i međuodnosa frakcija.
Sartori formuliše u ovom pogledu tri polazne hipoteze.
Prva hipoteza pretpostavlja da većinski izborni sistem, posebno sistem relativne većine,
vodi igri većine i manjine, odnosno za rezultat ima fuzije i smanjivanje broja frakcija,
najčešće samo na dve – aktuelno i alternativno vođstvo.
Druga hipoteza, proces partijske fisije i postojanje većeg broja malih i srednjih frakcija
vidi kao posledicu primene visoko proporcionalnog sistema izbora unutar stranke.
Proporcionalno predstavništvo, ali sa utvrđenom, relativno visokom prohibitivnom
klauzulom (od oko 20 posto) za rezultat, po pravilu, ima manji broj frakcija srednje
veličine.

4
Kao primer sistema sa predominantnom strankom i dominacijom užih skupina unutar stranke, Sartori navodi, pozivajući se na
Šlezingera, “južnjačku politiku”, odnosno činjenicu da bar trećina država SAD, predstavlja “modificirane jednostranačke države”
(Sartori,2002:79-84).

102
 Pri tom, dok je broj ideoloških frakcija relativno stabilan i limitiran partijsko-političkim
spektrom, broj interesnih frakcija je praktično neograničen i neposredno vezan za rešenja
primenjena u «partijskom izbornom sistemu» (Sartori,2002:98-104).

Frakcije i unutarstranačko organizovanje i odnosi

Postojanje i delovanje frakcija unutar partije, u velikoj meri određuje poziciju

partije i karakter odnosa u njoj. Egzistiranje dve ili više frakcija unutar partije, po pravilu,
dinamizira i obogaćuje unutarpartijski život, čineći linije političkih i personalnih podela
javnim i otvorenim. Oko svakog ključnog pitanja otvara se rasprava – frakcije oblikuju i
prezentuju različite političke platforme, izbore se za podršku većine u organizacijama i
organima stranke. Time se stvaraju pretpostavke za aktivniju ulogu članstva, koje je,
našavši se u poziciji da može jasno da identifikuje različite pozicije i njihove nosioce, u
prilici da se meritorno opredeljuje, i bitnije utiče na određivanje sadržaja i smera partijske
politike.
Postojanje frakcija značajno doprinosi i demokratizaciji odnosa u stranci: 1) Pod
uslovom da «frakcionašenjem» - globalnom konfrotacijom oko svih, pa i beznačajnih i
perifernih pitanja – ne dovode do paralize rada, i stranku ne pretvore u arenu zakulisnih
igara, personalnih sukoba, uzajamnih optužbi i podmetanja. 2) Naravno, i pod uslovom
da su odnosi unutar samih frakcija bar načelno demokratski, a ne zasnovani na
bespogovornom podređivanju volji vođe (vođa) frakcije.
Postojanje frakcija (in)direktno određuje proces odlučivanja i realizovanja partijske
politike. Po pravilu, usvajanju određene ključne odluke, poput odluka o političkim
platformama, izbornim koalicijama i političkim fuzijama prethodi, ili je bar prati, složena
igra odmeravanja snaga, konfrotacije i usaglašavanja stavova različitih frakcija. Izbori za
partijske organe vrše se po nekom od modaliteta proporcionalnog sistema, što omogućuje
predstavljanje frakcija srazmerno njihovom uticaju u određenoj partijskoj organizaciji. U
suprotnom, primena principa relativne, pa i apsolutne većine u partijskim izborima, ide
nesrzmerno u prilog većinskoj frakciji, i time marginalizuje pripadnike manjinske
frakcije (frakcija). Oni su tada nužno suočeni sa dilemom: ili se potpuno pasivizirati, čak
napustiti stranku, ili se udruživati, po svaku cenu, protiv većine.
Kritičari postojanja frakcija u partijama svoju argumentaciju baziraju na stavu
da frakcije («partije u partiji») dovode do: (a) komplikovanja procedure odlučivanja i
smanjenje efikasnosti rada; (b) preteranog fragmentiranja partijskog tela i unošenja
(«nepotrebnih») dodatnih linija podela, (c) pretnju podele i raspada partije drže
permanentno prisutnom i otvorenom.
Iskustva partijskog organizovanja u svetu pokazuju, međutim, da višestruki rascepi
najčešće pogađaju one partije u kojima ne postoje javno organizovane frakcije, odnosno
ugrađeni institucionaloizovani mehanizmi, koji garantuju ravnopravno koegzistiranje
različitih struja mišljenja unutar partije. U tome u velikoj meri treba tražiti i jedan od
razloga, u Srbiji veoma raširenog fenomena – umnožavanja broja (opozicionih) partija,
deljenjem postojećih. Odsustvo javnog dijaloga unutar minijaturizovanih partija i osećaj
nemoći manjine su logična i unapred predvidiva posledica.
Racionalnu branu pred realnom opasnošću od (preteranih) frakcijskih borbi, i
frakcionašenja, partije mogu postaviti: (a) javnošću rada i doslednim poštovanjem
demokratskih procedura odlučivanja; (b) prethodnim utvrđivanjem kruga pitanja koja

103
zahtevaju unutarpartijsku raspravu, odnosno racionalnim ograničenjem kruga subjekata
koji je mogu pokrenuti, kao i (c) određivanjem minimalnog broja članova (ili
procentualnog udela članstva) koji može osnovati frakciju.
No, osnovnu garantiju očuvanja jedinstva partije čini svakako obaveza delovanja
frakcija unutar (relativno jasnog i preciznog) partijskog programa, kao i zabrana
sklapanja, od strane frakcija, separatnih političkih dogovora mimo znanja i odluke
ovlašćenja partijskih organa.
Ako u partijama vlada klima tolerantnog dijaloga, frakcije i inače uvažavaju i dele
osnovni partijski identitet, nisu sklone cepanju partije i nepromišljenim, i neizvesnim
političkim avanturama.
Moglo bi se zaključiti da postojanje frakcija nije, samo po sebi, dokaz prisustva
demokratske klime i prirode unutarstranačkih odnosa. Frakcije mogu, pored pozitivnog,
imati i svoj negativni učinak i konačni saldo, pogotovo ako njihovo delovanje nije
adekvatno, ili čak uopšte nije, regulisano.
Ipak, čak i pod uslovom da rezultat delovanja frakcija bude samo zamena vladavine
lidera, ili uske partijske oligarhije, utakmicom konkurentskih elita za podršku partijskih
masa, ostvareni, ma kako skromni, duh debate može, bar indirektno, doneti demokratski
pomak.

1.3.2.MODELI I PRAKSA UNUTARPARTIJSKIH ODNOSA

Razmatranjem frakcija, posebno njihovih (ne)demokratskih potencijala i učinaka,

vratili smo se ponovo na ključno polazno pitanje i dilemu vezanu za samu
(ne)demokratsku prirodu i karakter stranaka i unutarstranačkih odnosa. Da li zaista
organizacijska struktura, i sa njom tesno povezane (latentne i manifestne) funkcije
stranaka, posebno one usmerene na borbu za vlast, odnosno logiku efikasnosti
«stranačkog stroja» i disciplinovanja partijskih masa, gotovo zakonomerno vode
«gvozdenom zakonu oligarhije» (Mihels), ili je reč tek o tendenciji? Da li je uopšte
moguće postići optimalni balans efikasnosti i demokratičnosti organizovanja i delovanja
neophodan ako se želi izbeći sudbina nedelatnog debatnog kluba, na jednoj ili svođenja
partijske organizacije na pretorijansku gardu «partijskog cezara», na drugoj strani? Je li,
na kraju krajeva, demokratska artikulacija unutarstranačkih odnosa, čak i ako je moguća,
nužna ili je tek korisna i poželjna marketinška etiketa? U kakvoj su, konačno vezi
(ne)demokratski karakter odnosa u strankama sa prirustvom-odsustvom demokratije u
društvu? Deluje li u tom pogledu zakon spojenih sudova, po kome bez interne
demokratije u delovima (partijama), nema ni demokratije na nivou celine društva? Ili je,
obrnuto, sasvim moguće da pluralna utakmica nedemokratski, liderski ili oligarhijski
skrojenih delova, da, poput odnosa na ekonomskom tržištu, pozitivni zbirni, demokratski
i razvojni učinak?
Čak iako pođemo od uverenja da interna demokratija nije neophodna pa ni, u
uslovima međustranačke oštre konkurencije, ni previše poželjna vrednost i visoko
rangirani cilj, ona, iz istih razloga i pod istim uslovima, istovremeno postaje i, bar
formalno, moguća i funkcionalno prihvatljiva. Naime, u ravni interne i eksterne,
međustranačke dinamike zakon spojenih sudova ipak daje delimične, revidirane i
ograničene demokratske učinke. Otvorenost ka spoljnjem, konkurentskom okruženju i
samo postojanje «političkog tržišta» pruža bar mogućnost uskraćivanja podrške

104
rukovodstvu napuštanjem stranke i prelaženjem u drugu. Time se, bar defanzivno i na
duži rok, limitira svemoć rukovodstva.
Posledično, ono mora biti, ako ne baš demokratsko i odgovorno, ono bar osetljivo na
želje, zahteve i opredeljenja pristalica i birača – «senzibilizovano» za njihove izborne
nagrade i kazne.
Bar minimalne, zaštitne demokratske standarde i garancije kompetitivni politički
okvir pruža internoj demokratiji i kroz ustavne i zakonske brane («ustave») samovolji
partijskih čelnika, definisane pre svega kroz ustavni status i zakonsku regulativu
organizovanja, finansiranja i delovanja političkih partija. Interna, demokratska stranačka
statutarna i poslovnička regulativa, odnosno zahtevi za njenim poštovanjem, mogu se
naime dodatno osloniti i argumentovati pozivom na poštovanje i eksternog političkog i
izbornog zakonodavstva.
Očito, unutarstranački odnosi, u eksternom pluralnom okruženju, mogu varirati u
širokom rasponu od minimalne, tek formalne («fasadne») ili defanzivne, do široke,
aktivne i participativne forme svoje demokratske artikulacije.

Modeli i indikatori

Sažetu analizu unutarstranačkih odnosa – njihovog (ne)demokratskog karaktera i

efekata, moguće je kritički razložiti na tri, međusobno tesno povezana metodska koraka.
Prvi, čini postavljanje idelatipskih modela internih partijskih odnosa i distribucije moći.
Drugi, izgradnja mreže indikatora za njihovu proveru i komparaciju.Treći, njihova
primena na tri osnovna nivoa analize: poziciju članstva i rukovodstva stranke i vertikalnu
i horizontalnu distribuciju moći na različite nivoe i oblike stranačkog organizovanja.
Konačni rezultat predstavlja ocena o dominaciji određenog modela, odnosno njihovoj
dobijenoj kombinaciji – recepturi u praksi pojedinih partija.
Dva polarna, idealtipska modela internih odnosa čine nedemokratski model
u svojoj monokratskoj i oligarhijskoj podvarijanti, na jednoj i «participativno-
demokratski» model, na drugoj strani.
Argumentaciju i razloge u prilog dominacije i same ključne karakteristike
nedemokratskog modela i prakse, dali smo unutar kritičkog prikaza liderskih, odnosno
sledbeničkih partija, kao i osnova formiranja i održavanja oligarhijskih tendencija u
političkim partijama.
U osnovi ovog modela je stav napetosti, pa i suprotnosti, čak nekoj vrsti
inherentne tragike, odnosa uspostavljenih između demokratije i organizacija. Demokratije
nema bez institucija i organizacija, da bi sa njihovim razvojem i jačanjem, ona postepeno
nestajala. Mihels ovu poziciju definiše stavom «ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka
oligarhiji». Organizaciona struktura i dinamika svaku partiju razdvaja na vodeću manjinu
i vođenu masu. Vođa od sluge (partijskog) naroda postaje «komandant partijske vojske».
Mihels, pozivajući se na Rusoa i njegovo uverenje da narod u trenutku kada sebi podari
predstavnike, nije više slobodan, više ni ne postoji, smatra da kraj svake
(unutarstranačke) demokratije počinje sa stvaranjem i osamostaljivanjem profesionalnog
vođstva (Orlović,2002:37).
Drugi, polarni participativno-demokratski model «transparentnih partija»
baziran je na ideji (Barbera i Patemanove) o neposrednim izborima i partijskom
referendumu i anketi, podržanim i omogućenim «elektronskom demokratijom».

105
 U osnovi radi se o kritičkom preuzimanju Veberovih ideja o (približno) jednakim
kvalifikacijama za vođstvo, njegovim minimalnim, koordinacijskim ingerencijama i
direktnim izborima na kratak rok, za nosioce javnih funkcija.
Treći, «kompetitivno-elitistički» model predstavlja zapravo demokratsko
redizajniranje i realističku reformulaciju liderskog i, posebno, oligarhijskog modela
unutarstranačkih odnosa. Po njemu, unutar demokratskih procedura partijska egzekutiva,
razdeljena na veći ili manji broj konkurirajućih stranačkih elita koje se međusobno nalaze
u promenljivim odnosima sukoba i saradnje, bori se za naklonost i podršku partijskih
masa čija je uloga uglavnom svedena na navijanje i aplaudiranje.
Partije su po samoj svojoj realnoj unutrašnjoj strukturi retko demokratske organizacije,
jer u svojim redovima uključuju manjinu koja teži da osvoji što više glasova i zadobije
vlast. No, bez obzira na oligarhijsku strukturu partija, demokratiju upravo čini mogućom
konkurencija između njih. Po ovoj logici, oligarhizacija partija ne mora imati negativan
konačni efekat, jer njihova konkurencija omogućuje da konačnu reč i odluku imaju
građani – birači. Sartori i Šumpeter izjednačavaju realnu, funkcionišuću
demokratiju sa kompeticijom elita. Polazno, od ishoda unutarstranačkih borbi zavisi ko
će i kako učestvovati u međustranačkoj utakmici za podršku birača. Nakon pobede nad
stranačkim rivalima, u izbornu utrku ulaze partijske elite i lideri, čija je moć dalje
ograničena mehanizmima i procedurama kompeticije i konkurencije između (i unutar)
političkih partija. Hod od autoritarnih ka demokratskim poretcima, praktično se sadrži u
pomaku od vlasti (samo)nametnutih elita ka izboru između elita koje se nude (Šumpeter).
Najzad, četvrti «predstavnički, poliarhijski» model polazi od Dalovog koncepta
poliarhije, odnosno pluralne distribucije moći. Unutar njega je moguće očuvati i elemente
decentralizacije i disperzije moći, pa i aktivne participacije članstva. Na određeni način,
pluralni model je realistična, svedena varijanta i alternacija za participativni model.
Mreža kriterija i indikatora praktično je vezana za segmente i sekvence procesa
odlučivanja, odnosno za njegovih šest ključnih elemenata i faza.
Prvi, čini set prava i obaveza koje ima partijsko članstvo, ali i njegove mogućnosti i
kapaciteti da ih realno ostvari.
Drugi, čine formalna i stvarna prava partijskih manjina i njihove mogućnosti da ih,
kroz struje i frakcije i institucionalno izrazi unutar partije ili pak da, na toj osnovi,
produkuju rascep u partiji.
Treću, izvedenu iz prethodnih, čini dominacija subordinacije ili pak principa
subsidijarnosti u partiji, odnosno centralizatorske ili decentralizujuće tendencije u
procesu internog donošenja odluka. Subordinacija indicira dominaciju oligarhijskih
odnosa ili liderskog principa u partiji. Subsidijarnost, odnosno prihvatanje principa da se
odlučivanje prepusti nižim nivoima organizovanja na kojima daje optimalne rezultate, ide
u prilog pluranom ili participativnom modelu.
Četvrti kriterij za detektovanje prirode unutar stranačkih odnosa čini oficijelni i realni
raspored snaga, odnosno podela vlasti i ovlašćenja između partijske legislative i
egzekutive na različitim nivoima organizovanja.
Dva naredna kriterija, peti i šesti, vezani su za procenu distribucije moći i uticaja u
dva ključna interna procesa – partijskom izbornom procesu i kontroli nad
partijskim finansijama, njihovom prihodnom i rashodnom stranom. Primera radi,
nemogućnost partijskog šefa ili vrhuške da nametnu svoje kadrovske izbore i «favorite»,
bez prethodnog složenog procesa pregovaranja i nagodbi sa lokalnim stranačkim

106
organima, govori u prilog postojanja i dominacije kompetitivno-elitističkih ili pak
«poliarhijskih» struktura i odnosa. Na drugoj strani, usmerenost partijskih mecena, ali i
izvora javnog finansiranja na partijsku centralu, doprinosi centralizatorskoj, oligarhijskoj
ili liderskoj tendenciji u partiji.
Naravno, radi se tek o polaznoj analitičkoj šemi, kojoj tek sledi analiza partijske
anatomije i fiziologije moći, koja je, po pravilu, skrivena iza «unutrašnjeg zida ćutanja»
(Goati, 2004:106).

Praksa

Prvi, polazni nivo analize čini kritičko vrednovanje pozicije i uticaja

«partijskog naroda» - akcionog potencijala, kompetentnosti, nivoa i vrsti motivacije i
očekivanja članstva, kao i različitih osnova i razloga njegovog identifikovanja sa
«svojom» partijom. Modelski posmatrano, visok nivo aspiracije, osećaj kompetentnosti,
kao i dominacija programske ili problemske identifikacije sa strankom, rečju – članstvo
koje karakterišu mobilnost, aktivitet, i kritičnost su temeljna pretpostavka za postojanje
participativnih stranaka, ili bar poliarhijske strukture unutrašnjih odnosa u njima.
Istovremeno, sondaže javnog mnjenja, ali i dubinska istraživanja, pokazuju da se udeo
«političkih gladijatora» kreće, najčešće oko 2-5 posto, što praktično znači da je, u
najboljem slučaju, aktivan u većoj ili manjoj meri približno tek svaki četvrti - peti član
stranaka.
Iz Kičelove klasifikacije i podele partija na harizmatske, klijentelističke i
programske (Kitchelt,1995:7), mogu se izvući tri osnovna motiva za pristupanje
partijama: homocentrični izbor, odnosno vezivanje za lilčnost lidera, ideocentrična
upućenost na programska opredeljenja (Zvonarević,1976:483) ili klijentelističko,
interesno usmerenje na selektivne prednosti – patronažne poslove, preferencijale i
subvencije. Ova tri osnovna motiva najčešće su, po Vladimiru Goatiju, spojena i deluju
jedinstveno, odnosno osnažujuće, sinergetski na snaženje ili tek održavanje veze sa
strankom (Goati,2004:119). Međutim, tek ideocentrični osnovni motiv, prisutan kod
približne trećine članstva i pristalica, može biti realan osnov za kritičko angažovanje.
Na drugoj strani, razvoj kartelskih ili profesionalnih izbornih stranaka
(Panebianco), odnosno sve veća njihova okrenutost ka i upućenost na državu (Katz i
Mair), smanjuju relativan značaj članstva, kao i, sem u vremenima reideologizacije, širih
programskih stanovišta. Sledstveno, u eri sve složenije i «sofisticiranije» borbe za
izbornu klijentelu, stranci su od širih, programskih utemeljenja i masovnog i aktivnog
članstva, potrebniji stručnjaci za marketinško dizajniranje poruka, upravljanje
organizacijom ili planiranje i sprovođenje specifičnih politika. Naravno, uz delimičan
izuzetak povremenih mobilizacijskim kampanja.
Paralelni razvoj i preklapanje tendencije opadanja značaja članstva sa procesom
rutinizacije harizme i pojave neharizmatičnih lidera – profesionalnih političara, takođe je
vodio trendu pasivizacije i osipanja partijskog članstva.
Moglo bi se zaključiti da je pozicija članstva isuviše slaba da bi model
participativnog – demokratske stranke bio praktično ostvariv. Čak i kod stranaka
koje karakteriše natprosečno obrazovano i politički kompetentno članstvo i statutarna
regulativa i partijska praksa koje predviđaju pravo na preispitivanje odluka i ocenu

107
rukovodstava od strane «partijske baze», moglo bi se govoriti o kompetitivno-
elitističkom ili, u najboljem slučaju, grupno-pluralističkom obrascu distribucije moći.
Na drugoj strani, obrazac unutarstranačkih odnosa u najvećoj meri zavisi od
pozicije i uspostavljene distribucije moći unutar rukovodstva. Polazno metodsko uporište
za analizu uvodi Angelo Panebianco definišući moć kao «kontrolu zona neizvesnosti»,
odnosno određujući sledećih sedam zona neizvesnosti ili indikatora moći: političko
rukovođenje, internu komunikaciju, odnose sa okruženjem, utvrđivanje pravila i
ovlašćenja, finansije i regrutovanje i unapređenje kadrova (Panebianco,1988:36). U
suštini vođa ulazi u vertikalnu i horizontalnu igru moći, pri čemu uspeh u
vertikalnoj igri – pregovorima i nagodbom sa članstvom, uvećava njegove izglede u
horizontalnoj igri moći i sa drugim liderima. Moć je nesporno asimetrično
distribuirana, ali je ujedno i relaciona i, bar u izvesnoj meri, recipročna.
Kritički se osvrćući na Mihelsa i njegov «gvozdeni zakon oligarhije» Panebianco
konstatuje da, ako se uopšte radi o zakonu, on sigurno nije gvozdeni
(Panebianco,1988:22).
Analizirajući poziciju stranačkih vođa na osnovu kruga njihovih, statutarnim
dokumentima definisanih ovlašćenja, Goati uspostavlja dinstinkciju na, bar formalno,
slabe lidere, koji raspolažu samo koordinaciono-reprezentativnim ingerencijama i jake
vođe, koje i formalno poseduju prava na predlaganje i imenovanja, odnosno samoizbor
(nominaciju i kooptaciju) sopstvenih saradnika.
Vodeća pozicija lidera zavisi dakako od umeća koordiniranja (i manipuliranja)
odnosima unutar rukovodećeg jezgra, ali i, u sve većoj meri, od podrške članstva i
ostvarenih izbornih rezultata, odnosno sposobnosti da stranku održi u orbiti vlasti.
Raspodela moći unutar rukovodećeg jezgra, promenljive konkretne konstelacije odnosa
unutar njih, oblikuju njihov više ili manje monokratski, oligarhijski ili, u slučaju podele
na klike, timove ili koterije, odnosno formalizovane struje i frakcije, konkurentsko-
elitistički karakter i strukturu.
Pritom, u pogledu stvarnog uloga u partijskoj vlasti treba jasno razlikovati
formalno, izabrano rukovodstvo od njegovog, često uticajnijeg, neformalnog (i
neizbornog) dela koji čine «partijske sive eminencije» - savetnici, ključni finansijeri,
prijatelji i članovi porodice, odnosno najbliže vođino okruženje – ljudi od posebnog
poverenja (i uticaja).
I formalno rukovodstvo i manje-više neformalnu vladajuću stranačku koaliciju
(Panebianco) od profila članstva deli njihovo gotovo isključivo regrutovanje iz kruga
«akademičara» - ljudi sa fakultetskom diplomom, čak onih sa elitnim obrazovanjem koji
dolaze sa «Oxbridga». To je još jedan osnov nadproporcionalnog uticaja i autoriteta
rukovodećeg sastava.
Na drugoj strani, u nastojanju da suzbiju tendenciju samoreprodukovanja
stranačkog vođstva, stranački forumi i sekcije, posebno socijaldemokrata i zelenih, se
zalažu za uvođenje kvota za «marginalizovane grupe» - žene, mlade i nacionalne i rasne
manjine. Tako su nekadašnje klasne kvote komunističkih i radničkih partija, nasledili
zahtevi za ravnomernom, pre svega rodnom i generacijskom zastupljenošću. Posebno su
forumi žena bili uporni i, sa izuzetkom većine zemalja u tranziciji i juga Evrope, uspešni
u zahtevu ne samo za trećinskim udelom na listama, nego i u raspodeli «sigurnih,
prolaznih mesta». U partijama skandinavskih zemalja udeo žena u stranačkim
rukovodstvima se približava polovini

108
 Pritom su stranke zelenih i dugo (i neuspešno) eksperimentisale sa promenljivim
predstavnicima, i ekstremno kratkim mandatima, odnosno očuvanjem formi i
organizacijskih obrazaca karakterističnih za nove društvene pokrete. Oni su se pokazali, u
uslovima mukotrpnog, «rovovskog» rada u stranačkim i parlamentarnim telima,
nedelatnim.
Najzad, dodatni razlog neuspeha (i, istovremeno argument i prilog dominacije
vođe i najužeg rukovodećeg sastava), čini i, još od Mihelsa konstatovana, nesklonost
partijskih masa da prihvate «česte izmene lica». Posebno je to slučaj sa društvima
personalizovane političke kulture i odnosa, u koje svakako spadaju zemlje regiona.
Može li se na osnovu argumenata iznetih u prilog lidersko-sledbeničkog ili
oligarhijskog odnosa u internim odnosima, govoriti o njima kao nekoj vrsti partijskog
usuda?
Odgovor je, bar u uslovima postojanja slobode izbora sa menija raznovrsne
političke ponude, ipak negativan. Važnu branu ovim tendencijama – njihov kontrabalans
i ravnotežu čini sam strah vođa od uskraćivanja reizbora, koji ih tera na pažljivo
opipavanje pulsa partijskih i biračkih masa. Jozef Šlezinger odnos: vođa (vođstvo)-
sledbenici vidi kao razmenski, racionalni odnos u kome sledbenici razmenjuju podršku za
političke odluke koje im se dopadaju (Goati,2004:122).
Dosadašnja analiza pokazuje da su u kompetitivnim društvima, na nivou
pojedinačnih partija, nedemokratski i neposredno-demokratski model prisutni kao manje
ili više izraženi elementi i tendencije. Ostaje da se vidi u kojoj meri je internim
stranačkim odnosima bliži kompetitivno-elitistički ili grupno-pluralistički model.
«Partijski narod» poseduje, konstatovali smo već, pretežno nisku motivisanost i
energetski potencijal. Njegov uticaj je limitiran i lišen kontinuiteta. Povremeni impulsi
koji dolaze iz «partijske baze» su slabi i difuzni. Ali ona može, bar defanzivno, da utiče
na ključne partijske odluke i izbore i da omogući promenu odnosa snaga u njoj.
Stranačko članstvo je, posebno u situacijama turbulentnog prekonponovanja moći u
stranačkom vrhu, ili širih sukoba i rascepa u stranci, ipak neka vrsta konačnog arbitra. Ma
koliko da su stranačke konvencije prearanžirane a «istorijske» sednice glavnih odbora
predmet stroge, precizne režije i «samoizbora» lojalnog dela rukovodstva, članstvo je
garant bar minimalne demokratske dinamike i otvorenosti. Posebno je to slučaj u sitiaciji
postojanja relativno jasnih podela unutar stranke i kruga značajnih autonomnih
ovlašćenja za koja su se izborili lokalni i regionalni odbori.
Iako su gotovo sve stranke u Srbiji startovale kao liderske ili oligarhijske strukture,
u kojima su se sporovi rešavali odlaskom grupa nezadovoljnika, koji onda formiraju
«svoje» sve patuljastije a isto tako liderske ili oligarhijske strukture, partijska partogeneza
je vremenom pokazala svoje limite. Logika preživljavanja je zahtevala obrnut proces
ujedinjavanja koji, po pravilu, zahteva očuvanje autonomije ranijih delova i
decentralizovaniju stranačku strukturu koja, bar posredno, jača i pozicije članstva.
Uspešni lokalni stranački uglednici nisu više bili spremni da bezpogovorno slušaju
partijskog šefa, baš kao ni poslanici, što je vodilo složenijem procesu pregovaranja pri
donošenju odluka. Pozicija svih, pa i preostalih «istorijskih», osnivačkih stranačkih lidera
se sve više svodi na upravljanje konfliktima i građenje većina u složenim mrežama
koordinacijske politike.
U međuvremenu, ni predominacija rastuće stranačke birokratske, profesionalne
mašine nad masom partijskih diletanata, koju je predviđao Mihels, nije se u većoj meri

109
ostvarila bar zbog daleko bržeg rasta i izvan stranačkog aparata. Broj partijskih
nameštenika stagnira, pri čemu se profesionalni stranački sastav pokazao daleko
difuznijim – njega čine, pored stručnog i administrativnog aparata na stalnom radu i polu-
profesionalci, savetnici i (van)stranački uglednici i konsultanti – ljudi koji žive pomoću, a
ne od stranke (Beyme,2002:134).
Pluralizovane i decentralizovane partijske strukture i proces odlučivanja, uz
rezultirajuće umnožavanje posredujućih nivoa koje čine radne zajednice, interesni savezi
i forumi, kolektivno članstvo i organizacije-sateliti, kao i odborničke i poslaničke grupe i
finansijeri stranke, pretpostavke su složenijeg pluralnog, interesno-grupnog obrasca
distribucije moći.
Relativno širok okvir prava stranačkog članstva i fluktuirajućih manjina, uključiv
pravo na interpelaciju i reviziju odluka, razuđena partijska autonomna (infra)struktura i
praksa izbora između više, stvarnih a ne tek fingiranih, protivkandidata su, uz
polulegalizovane struje i složen proces pregovaranja i usaglašavanja unutar stranke,
osnov za istina asimetričnu, ali relacionu i međuuslovljenu (re)distribuciju moći. U
pozadini je svakako i nadprosečno obrazovano, politički edukovano i kritički
(samo)svesno članstvo.
Paralelna logika efikasnosti i, u uslovima međustranačke kompeticije,
nužnogstepena jedinstva i discipline, teško da omogućuje bitno veći stepen interne
demokratije, odnosno njeno približavanje otvorenoj, transparentnoj strukturi o kojoj
govore promoteri participativnog modela demokratije. Ovo ograničenje posebno važi za
društva sa limitiranim demokratskim potencijalima i nasleđem, umnogome lišenim
kulture tolerantnog (političkog) dijaloga.
Bez obzira na sva ograničenja i kritike, očito da je moderna demokratija teško zamisliva
bez partija. Bilo da se radi o tradicionalnim, «nepartijskim» društvima, «antipartijskim»
(vojnim diktaturama) režimima ili «jednopartijskim demokratijama» u pitanju su uvek
nedemokratska društva. Ona su danas i sve ređa. Ako samo postojanje multipartizma i
partijske kompeticije, samo po sebi nije dovoljan uslov i garant demokratije, ono je
svakako njen neophodan i nužan preduslov. Put do pune liberalne demokratije vodi
preko izborne, semi-demokratije.

1.4. VRSTE PARTIJA

Zajednički naziv – politička partija, pokriva brojne političke organizacije koje

se, po mnogim svojim karakteristikama, često veoma razlikuju.
Postoje brojne osnove podela, odnosno kriteriji klasifikacije političkih partija.
Veoma raširena je, recimo, podela koja, po osnovu grupe-socijalnog adresata kome se
partija obraća, partije deli na radničke, seljačke, građanske ili partije određene nacionalne
ili konfesionalne zajednice.
Pozicija na političkom spektru između krajnje levice i krajnje desnice, odnosno
pripadnost partije različitim »političkim familijama« - komunističkoj,
socijaldemokratskoj, radikalnoj, demokratskoj, liberalnoj ili konzervativnoj, je takođe
osnova podele, veoma prisutna i u literaturi i u praktičnom političkom životu.
Polazeći od predominacije zastupanja i predstavljanja na političkom tržištu
prisutnih interesa ili pak oblikovanja, promocije i širenja vrednosti kao osnovnog motiva

110
delovanja partija Zigmund Nojman partije deli na partije reprezentacije i partije
integracije (Neumann,1956:46).
Osnovna funkcija reprezentativnih partija je maksimalizovanje broja dobijenih
glasova, zbog čega one pre nastoje da izraze interese i htenja birača nego da ih oblikuju i
usmere. Za njih je zato pragmatizam ispred načela, odnosno prilagođavanje dominantnom
»političkom ukusu« iznad političkog usmeravanja i mobilizacije,.
Nasuprot njima, partije integracije nastoje da integrišu birače oko određenog seta
vrednosti i da ih mobilišu na realizaciji promovisanog političkog projekta. Partije
integracije su zato partije sa proaktivnom a ne tek reaktivnom političkom i izbornom
strategijom. Partije integracije su, dakle, u daleko većoj meri nego što je to kod partija
reprezentacije slučaj, programske, ideološke partije. Sa procesom političke i ideološke
konvergencije iz šezdesetih godina 20. veka, činilo se da se programske partije integracije
polako sele u istoriju partijskog organizovanja. No, povremeni talasi »reideologizacije«
čine ovu ocenu, u najmanju ruku, preuranjenom. Primera radi, britanski konzervativci su,
pod Margaret Tačer, dve decenije kasnije, 80-ih godina prošlog veka, napustili prezir
prema dogmama i prihvatili »politiku ubeđenja« i snažnu mobilizaciju na promovisanju
vrednosti »nove desnice« (Hejvud,2004:468).
Klasifikaciju partija srodnu Nojmanovoj, pravi Đovani Sartori. Sartori, polazeći
od odnosa prema maksimiranju glasova i/ili obavezivanja prema političkom projektu kao
dominantnog motiva i kriterija, stranke razvrstava na: (1) promatračke stranke, potpuno
nezainteresovane za maksimiranje glasova, (2) ideološke stranke, zainteresovane za
glasove prvenstveno putem indoktrinacije, (3) odgovorne stranke koje svoju politiku ne
podređuju maksimiranju glasova, (4) responzivne stranke, čiji je prioritet izborna pobeda
i, na kraju, (5) demagoške, neodgovorne stranke, isključivo usmerene na maksimiranje
glasova (Sartori,2002:281).
No, dva osnova podele, i na njima izvedene različite tipologizacije, polaze od
samih razlika u pogledu zajedničkih, formativnih obeležja partija, nastojeći da razlike
objasne složenom međuigrom i zavisnošću internih, partijskih i eksternih promena u
okruženju.
Prvi, polazeći od samog razvoja i transformacije stranaka, posebno razlika u
pogledu brojnosti i strukturalnih obeležja organizacije, uspostavljenih na relaciji:
vođstvo-članstvo-birači, partije najčešće deli, posmatrajući ih u razvojnom, hronološkom
ideal-tipskom nizu, na kadrovske i masovne, odnosno sveobuhvatne – “narodne” i
profesionalne izborne partije.
Drugi, imajući, pre svega, u vidu karakter unutrašnjih odnosa i predominantan
osnov regrutovanja članstva, partije razvrstava na programske, partije interesnih skupina
(klijentelističke) i liderske, odnosno sledbeničke partije (Kitchelt,1992).

Naravno, organizacijska evolucija stranaka nije ni jednodimenzionalni, ni

pravolinijski determinisani proces. Evolucijski hod od kadrovskih ka profesionalnim
izbornim strankama nije ni, čak ni samo u okviru analize faza razvoja zapadnoevropskih
stranaka, jednovremen i poopštiv proces (Panebianco,1988:239).
Kadrovske partije – Pojam kadrovska partija se u društvenoj teoriji javlja u
dva, sasvim različita značenja čiji su autori Moris Diverže i Lenjin.
Diverže, pojam kadrovska partija vezuje, pre svega, za prve, malobrojne građanske
partije nastale u eri širenja parlamentarizma, postojanja ograničenog prava glasa i uskog

111
političkog polja. Uskom političkom tržištu odgovara uska, nerazvijena partijska
infrastruktura – partije u pravom smislu nemaju ni članstvo niti redovnu članarinu a veze
između pojedinih delova partije su krajnje labave. Partije ovog tipa odlikuje polusezonski
karakter aktivnosti. One su, pre svega, orijentisane ka izborima i parlamentarnim
kombinacijama. Kadrovske partije zato nemaju razvijenu administrativnu strukturu a
rukovodstvo je u rukama poslanika i ima naglašeno personalizovanu formu. Partijski
život se svodi na rivalitet malih grupa uglednika oko raspodele moći i zauzimanja
pozicije parlamentarnog lidera stranke. Postojanje uske biračke osnove za rezultat ima
činjenicu da se partijama pristupa iz konkretnog interesa, odnosno tradicijom formirane
navike. Partije ovog tipa se orijentišu na tradicionalna politička pitanja i mali značaj
pridaju široj socijalnoj doktrini.
Suprotno Diveržeu, Lenjin razlikuje kadrovske od već postojećih masovnih partija
iz ugla pragmatične potrebe stvaranja tipa organizacije pogodne za vršenje
revolucionarnog prevrata u uslovima raširene represije režima i primene nasilnih
sredstava borbe. Kadrovska partija je za Lenjina, čvrsto, po vojnom uzoru ustrojena,
centralizovana organizacija, sa naglašenom hijerarhijom i rigoroznom disciplinom. Njeno
članstvo čine samo provereni kadrovi, ona je avangarda proleterijata, odnosno
organizacija profesionalnih revolucionara. Ovaj model partije i njen prototip –
boljševička partija, bili su uzor za formiranje i delovanje komunističkih partija i njihovu
borbu za zauzimanje i kontrolu vlasti.
Masovna partija – Suprotno kadrovskim, Diverže osnovnim atributom masovnih
partija, nastalih tokom procesa širenja biračkog prava i ukidanja izbornog cenzusa
(imovinskog, obrazovnog), smatra postojanje čvrste, centralizovane organizacije sa
brojnim članstvom koje plaća simbolične članarine i učestvuje u partijskom životu.
Ove partije, čiji su prototip masovne, socijaldemokratske partije nastale u zapadnoj
Evropi, krajem 19 i početkom 20 veka, imaju razvijenu doktrinu i bave se i širim
ekonomskim i socijalnim pitanjima. Ambicija ovih partija je da obrazuju, mobilišu i
politički aktiviraju velike mase članstva i pristalica, regrutovanih pretežno iz redova
radništva i nižih društvenih slojeva. Zato se ove partije ne ograničavaju samo na
(pred)izbornu aktivnost. Njihove aktivnosti nemaju sezonski već permanentni karakter,
što rezultira razvijenom i razuđenom organizacijom i bogatim internim partijskim
životom. Ove partije imaju i razvijen partijski aparat – masovnu partijsku mašineriju a
proces internog odlučivanja karakterišu oligarhijske tendencije – nastojanje rukovodstva
da donošenje ključnih odluka drži pod svojom kontrolom (Diverže,1966:92-93).
Model masovne partije od socijalista postepeno preuzimaju i druge, građanske partije i
on, sa izuzetkom američkih, pretežno i dalje kadrovskih partija, tokom prve polovine 20
veka postaje gotovo univerzalan model partijskog organizovanja u pluralnim
višepartijskim sistemima.
Preuzimanje vlasti od strane komunista u brojnim zemljama, nakon II svetskog rata
dovelo je do stvaranja jednopartijskih sistema, odnosno partijske države. Vladajuća
komunistička partija se takođe, u cilju uspostavljanja kontrole nad čitavim društvom,
omasovljuje kroz programiranje kampanje masovnog prijema novog članstva. Ono se
regrutuje, pre svega, iz članstva satelitskih omladinskih, frontovskih i sindikalnih
organizacija. Tako sredinom 20 veka masovne partije postaju univerzalni fenomen.
Sveobuhvatne (Catch all peoples party) partije – Šezdesetih godina 20 veka,
nakon dve decenije dugog perioda ekonomskog i socijalnog prosperiteta i širenja

112
koncepta i prakse države blagostanja, dolazi, na planu političkog organizovanja, do
približavanja ne samo organizacijskih obrazaca već i programskog konvergiranja
dotadašnjih političkih rivala. Ovaj, početno zapadnoevropski fenomen, Oto Kirhajmer
određuje kao okvir u kome nastaje model sveobuhvatne, odnosno »narodne« partije
(Kircheimer,1966:186-192).
Prvu, od ukupno pet ključnih karakteristika, sveobuhvatnih partija čini drastično
smanjenje važnosti ideološkog prtljaga partija. Krutu ideološku dogmu zamenjuju
praktični, operativni politički programi. Umesto ideoloških rasprava na delu su sporovi
oko obima poželjnih socijalnih programa i cene državne redistributivne strategije.
Istovremeno opada važnost klasa i klasnog utemeljenja partija – one se sve više
obraćaju svim slojevima i teže da postanu interklasne, narodne partije.
Opadanjem važnosti klasne i ideološke komponente jača uticaj partijskog vođstva i
značaj lidera i rukovodstva kao osnove identifikacije članstva i simpatizera sa određenom
partijom.
Na drugoj strani partijske piramide smanjuje se uticaj članstva na kreiranje i
realizaciju partijske politike. Partijama, sve više okrenutim ka modernim mas medijima,
više i nije potrebno aktivno i kritično članstvo, već disciplinovane pristalice i glasači.
Najzad, paralelno sa labavljenjem socijalnih korena i procesom dekomponovanja
klasa, partije se otvaraju za pristup različitih interesnih grupa, odnosno sve više počinju
da deluju kao političke koalicije različitih interesa ili federacije lobija.
Posledično, političke partije igraju sve autonomniju ulogu u odnosu na interesne
organizacije i druge asocijacije civilnog društva. One sve manje reprezentuju interese
civilnog društva a sve više borave u zoni distribucije državne vlasti (Katz and
Mair,1990:7-8)
U tom okviru nastaje fenomen kartel partija (Katz and Mair, 1995). Na prvom
mestu, dolazi do sve većeg prožimanja, organizacijskog, strukturalnog, između partija i
države. I u kompetitivnim, višepartijskim sistemima formira se, istina u daleko manjoj
meri nego u jednopartijskim, svojevrsna (pluri)partijska država. Između političkih
takmaca stvorena je, zatim na bazi međusobnih uvažavanja interesa, neka vrsta kartela za
kontrolu i eksploataciju vlasti. Moćne političke partije su uspostavile obrazac
sporazumevanja, i uzajamnim garancijama interesa, ograničile svoju konkurenciju, pored
ostalog i finansiranjem stranaka iz državnog budžeta. Ko god da dođe na vlast ne dira u
vitalne interese i pozicije svojih konkurenata. Sve to dalje jača ulogu političkog vođstva i
samog lidera stranke.
Partije tako od uloge poverenika, kasnije predstavnika, zatim “sveobuhvatnih
preduzetnika”, postaju poludržavne agencije – one nisu više posrednik između civilnog
društva i države, već su postale absorbovane od države (Katz, Mair,1990:15).
No, iz činjenice da političke elite stvaraju zonu zajedničkog interesa i deluju u smeru
osiguranja i uzajamnog garantovanja partijskog i ličnog statusa i prihoda, ne treba izvući
zaključak o formiranju jedinstvene političke klase. Radi se zapravo o postojanju utakmice
između konkurirajućih političkih elita koja se odvija unutar pravila igre koja i
(relativnim) gubitnicima garantuje bezbedan prihvatljiv ishod.
Na tim pretpostavkama nastaje, između 70-ih i 90-ih godina XX veka, fenomen
profesionalnih izbornih stranaka (Panebianco,1988).
Stranke profesionalnih političara odlikuju profesionalizovane, kapitalno intenzivne
spoljne, pretežno medijske kampanje, dalje opadanje značaja stranačkog članstva,

113
posebno uloge aktivista. Posledično je sve izraženiji instrumentalni odnos stranačke baze
prema stranci. U gotovo svim strankama ovog tipa rast uticaja profesionalizovanog jezgra
prati opadanje i starenje članstva, kao i fluktuacija i opadajuća partijska identifikacija
biračkog tela. Istovremeno, pozicija i uticaj stranaka se nisu smanjili. Jedan deo
objašnjenja leži u činjenici da su stranke, razvojem državnog finansiranja i javnog fund
raisinga, postale nekom vrstom preduzetnika sa državnim osiguranjem od rizika
(Beyme,2002:32).
Drugi, ne manje važan razlog, sadrži se u činjenici da, uprkos često najavljivanom
sumraku stranaka i očekivanju da će njihovu ulogu preuzeti društveni pokreti ili
neokorporativni sporazumi interesnih asocijacija, partije žilavo opstaju u funkciji
“nužnog zla” i ključnog medijatora između civilnog društva i (visoko partijski
impregnirane) države.

Liderske partije - U brojnim, različitim klasifikacijama političkih partija

(stranaka) jedan, vrlo određen i specifičan, tip partija se definiše kao liderska ili sa druge
strane stranačke piramide posmatrano, sledbenička partija.
Šta su to, odnosno koje osobenosti karakterišu liderske partije?
Liderske su one političke partije u kojima je, u unutarpartijskoj komunikaciji i procesu
donošenja odluka, prenaglašena uloga vođe - lidera stranke. Dileme i sporovi se u ovim
partijama, po pravilu, konačno rešavaju odlukom lidera - njegova volja i reč su poslednji i
neprikosnoveni. Sukob sa liderom, ili tek manje-više (in)direktno oponiranje njegovoj
volji, najčešće završava gubitkom funkcije ili čak odlaskom, ili odstranjivanjem,
oponenata iz partije.
U gotovo svim partijama prisutne su liderske endencije i nastojanja da šef stranke
u svojim rukama kumulira što više funkcija i ovlašćenja u donošenju ključnih političkih,
ali i kadrovskih, odluka. Izbor, preciznije postavljenje, ličnosti odanih šefu stranke na
ključne pozicije nije tek puki hir, već jedan od osnovnih mehanizama zasnivanja i
održanja liderske pozicije, odnosno sprečavanja prodora na ključne pozicije političkih
konkurenata - pretendenata na partijski presto.
Kumuliranje funkcija se najčešće pravda potrebama efikasnog rada partije i uspešne
komunikacije sa političkim partnerima, ili pak razlozima političke diskrecije - skrivanja
poteza i namera od političke konkurencije. Od normalnih i neophodnih, značajnih
autonomnih ovlašćenja šefa stranke do njihove kumulacije i uzurpacije, najčešće je tek
jedan polukorak u politici. No iako se tendencije rasta moći lidera gotovo sveprisutne, tek
su neke partije liderske partije. Liderske su one stranke kod kojih je, i za političke
istomišljenike i za protivnike, ličnost lidera osnov za identifikaciju i vrednovanje stranke.
Liderska je samo ona partija u kojoj šef stranke može praviti i turbulentne političke
zaokrete, a da ga članstvo u tome, manje-više bespogovorno sledi.
Koncentracija dve vrste i oblika moći: moći (re)interpretacije
programskih načela i moći regulisanja unutrašnjih odnosa u partiji u rukama šefa
stranke jesu kriterijumi za prepoznavanje mere raširenosti liderske tendencije.
Ova tendencija postaje predominantna kada je volja lidera iznad partijskih, statutarnih
normi, pri čemu nije neophodno da se i u same norme ugradi, time i učini javnim i
otvorenim, ključna pozicija lidera stranke. Istorija političkog organizovanja istina poznaje
brojne primere otvorene nedemokratske artikulacije unutarpartijskog organizovanja i
gotovo obogotvorenja lidera (čuveni “firer-princip”), ali su slučajevi u kojima

114
neprikosnovenost vođe egzistira paralelno sa demokratski formulisanim, ali tek
formalnim, partijskim normama daleko češći. I politički isplativiji, barem u partijama i
društvima koje teže svojoj demokratskoj legitimaciji.
Od puke identifikacije liderstva i liderskih partija daleko je važnije otkrivanje
razloga i uzroka koji ih omogućuju.
Društvene krize, ratni sukobi i svi veliki socijalni potresi,odnosno stanja socijalnog
političkog i ideološkog vakuma, koja ih prate su gotovo idealni preduslovi za pojavu
liderskih partija. Odsustvo jasnih, prepoznatljivih linija socijalnih i političkih podela,
ostavlja, naime širok manevarski prostor za naglašenu, autonomnu poziciju lidera i
stvara klimu u kojoj i njegovi, pragmatično vučeni, često međusobno dijametralno
suprotni, potezi mogu, post-festum biti dovedeni u vezu sa načelnim programskim
stavovima.
U takvim okolnostima mase partijskih članova i pristalica, i inače sklone
personalizovanju autoriteta, iskazuju dodatnu sklonost da se identifikuju sa određenim
liderom, odnosno da poistovete prihvatanje lidera sa pripadnošću određenoj stranci
(Stojiljković,1998:91-93).
Slabe demokratske tradicije i odsustvo klime tolerantnog političkog dijaloga -
autoritarna politička kultura društva, dalji su razlog koji doprinosi pojavi liderskih
stranaka. U takvim društvima netolerantna klima i odnosi - liderska struktura jedne
partije, pogoduje, logikom spojenih sudova, širenju takvih tendencija i u drugim
partijama
Ograničavanje ovih tendencija moguće je tek sa stabilizovanjem socijalnih i političkih
prilika i razvojem demokratskih institucija. Adekvatno informisanje - medijski pluralizam
i demokratska politička edukacija, i unutar samih partija, čine neke od osnovnih daljih
garantija da ovaj proces uopšte bude moguć.

Političke partije u zemljama u tranziciji

Poslednju deceniju 20 veka obeležio je krah komunizma i proces tranzicije

zatvorenih jednopartijskih poredaka u otvorena, demokratska društva. Njegov
konstitutivan deo predstavlja i pluralizacija partijske scene, odnosno (samo)evolucija eks-
komunističkih stranaka i nastajanje novih političkih stranaka i pokreta.
Brzina i eksplozivnost procesa nastajanja novih partija – »šok pluralizacije« rezultirao je
stvaranjem specifičnih, prelaznih tipova partijsko-političkog organizovanja koji dobijaju
različite nazivnike: proto-partije, partije konglomerati ili partije-forumi.
Radi se o još nestabilizovanim partijama (i partijskim koalicijama) koje imaju više
obeležja pokreta nego partija u užem smislu.
Po Majklu Voleru obeležja partija-foruma su: sinkretičnost programskih
opredeljenja, dominantna, integrativna nacionalistička i antikomunistička komponenta i
usmerenost na rušenje eks-komunističke partije sa vlasti. Heterogeni program oslonjen je
na heterogenu socijalnu strukturu ovih proto-partija.
Partije-forumi imaju labavu i nekonsolidovanu unutrašnju strukturu. Njih karakterišu
permanentna pregrupisavanja i permanentno prisutan rizik podela i rascepa (Waller,
1996).
Iz okrilja partija-foruma poput Solidarnosti u Poljskoj, Saveza demokratskih
snaga u Bugarskoj i Javnost protiv nasilja u Čehoslovačkoj nastaju instant catch all

115
partije. Ove partije, po uzoru na osnovni Kirhajmerov model imaju, po Abby Innes,
izuzetnu slobodu da samostalno formulišu društvenu realnost. One dele, kao i partije-
uzori, kompetitivnu logiku, ali im nedostaje ideološki prtljag, nasleđe masovnog članstva,
kao i klasna i verska klijentela. Istovremeno, odsustvo idejnog profilisanja olakšava
svakoj novoj vladi teret prihvatanja »neizbežnih reformi«(Innes,2001:10).
Socijalnu i političko-kulturnu neutemeljenost novih partija tzv. tabula rasa hipoteza
objašnjava nedostatkom istorijskih rascepa, slabošću društvenih rascepa, haotičnim socio-
ekonomskim okruženjem, civilizacijskim limitima, ograničavajućim međunarodnim
okruženjem što je rezultiralo kakofonijom političkih organizacija (Markus,1998:6).
Na drugoj strani, tranzicija je okvir za nastajanje klijentelističkih partija koje Herbert
Kičel smatra, pored programskih, harizmatskih (liderskih) partija, za osnovni tip – vrstu
partiju.
Klijentelističke partije obezbeđuju selektivne a ne kolektivne interese i
pogodnosti odabranim lojalnim pojedincima i užim grupama u vidu patronažno
obezbeđenih poslova i preferencijalnog tretmana u raspodeli vladinih ugovora i socijalnih
subvencija.
Razmahu klijentelističkih odnosa i prakse razmeštanja svojih ljudi na sve ključne
funkcije u postkomunističkim društvima, pogoduje postojanje snažnog netržišnog
poljoprivrednog sektora, relativno slaba uključenost u svetsko tržište i, posebno,
postojanje snažnog parajavnog sektora koji nije ukinut privatizacijom. Pored ova tri
ekonomsko-socijalna preduslova, Kičel potencira i važnost prisustva naredna četiri
situaciono-politička faktora za širenje klijentelističkih partija:
1. opstanak snažnih eks-komunističkih partija;
2. odsustvo profesionalnog birokratskog aparata i pre dolaska komunista na
vlast;
3. postojanje jake izvršne vlasti-predsedničkog sistema i
4. većinski sistem izbora koji u prvi plan stavlja ličnost kandidata (Kitschelt,
1995:12).
Dodali bi smo samo stav da i nestabilne, krhke institucije i različite varijante polu-
predsedničkog sistema, kao i poluposredni karakter izbora organizovanih po
proporcionalnom sistemu u kome rukovodstvo stranaka odlučuje o predlaganju i
konačnom izboru kandidata, u jednakoj meri doprinose širenju klijentelizma.

116
2.POLITIČKE PARTIJE I PROCES POLITIČKOG ODLUČIVANJA

Političke partije i faze političkog procesa

Složenu prirodu i promenljivu konstelaciju interesa i sam multiakterski i višefazni

karakter političkog procesa najbolje izražava fazni model političkog procesa koji
razlikuje 3 grupe aktera : (1) udruženja i druge ad hoc ili trajno organizovane interesne i
lobi grupe ; (2) partije kao ključne aktere interesne agregacije i (3) parlament, Vladu i
državnu upravu kao ključne aktere realizacije i evaluacije interesa.

Tri grupe aktera učestvuju, sa nejednakom moći i intenzitetom u 6 faza političkog

procesa.

Slika 1: Fazni model političkog procesa

Akteri artikulacije Akteri interesne Akteri realizacije

interesa agregacije interesa (parlament,
(udruženja, društveni (partije) vlada)
pokreti)

artikulisanj definisanje definisanje razvoj implemen- evaluacija

e problema problema politike programa tacija

izuzetno veliki uticaj, u veliki uticaj, u slab uticaj, u Vrlo slab

veliki uticaj zavisnosti od zavisnosti od zavisnosti od uticaj, u
reakcija socijalne baze i političkih aktera zavisnosti od
političkih adresata
aktera

prestižni
mediji

pod
populistički uticajem
mediji

Izvor: Jarren/Donges 2006: 212

Posebno je otvorena faza artikulacije problema, koja se nalazi na početku političkih

procesa. U njoj akteri artikulacije interesa - udruženja, savezi ili građanske inicijative,
iznose svoje zahteve u javnost, s ciljem da se za njih pronađu rešenja u političkom
sistemu. Na javni značaj i širenje takvih interesa u prostoru već „ medijalizovane
politike“ značajno utiču masovni mediji. Naime, oni kao ‚gatekeeperi’ odlučuju da li će
te interese tematizovati u javnosti ili ne („agenda-setting“), i time deluju kao pojačivači
ili filteri zahteva. Moglo bi se zaključiti da mediji nisu samo platforma ili alatka za
vođenje politike već i nje sukonstituens.

117
 U narednoj fazi definisanja problema organizovani interesi žele da obrazlože
društvenu relevantnost svog zahteva. Pritom, nosioci agregacije interesa (političke
partije) moraju biti ubeđeni da je reč o politički relevantnoj temi koja je „ politički
atraktivna i naplativa „ i poklapa sa interesima birača. I u ovoj fazi masovni mediji igraju
centralnu ulogu, jer se političke stranke, prilikom ocene neke teme rukovode javnim
mnjenjem.

U trećoj fazi definisanja politike problem prelazi iz opšte javnosti u ruke političke,
stručne javnosti. Političke stranke, državna administracija i udruženja interno se bave
prihvaćenom temom. No, zbog kompleksnosti društvenih problema oni se konsultuju i sa
ekspertima i naučnicima. U zavisnosti od toga koliko tema izaziva emocije i pažnju
paralelno može da se povede i javna diskusija.

U sledećoj, četvrtoj fazi razvijanja programa, političke stranke, parlament i vlada sa

nadležnim ministarstvima kreiraju strategije za rešavanje problema (na primer, zakone,
uredbe ili programe podrške), i na kraju ih usvajaju. Odluke se donose uglavnom kroz
pravno propisanu proceduru, nakon dobijanja ekspertiza i konsultovanja stučnjaka. Na
ovaj proces mogu naročito da utiču oni akteri artikulisanja interesa koji imaju
privilegovan pristup donosiocima političkih odluka (npr. značajna lobistička udruženja)
ili ,recimo, poput poslodavačkih udruženja i sindikata mogu da koriste postoječe
institucionalne kanale stalne komunikacije sa državnim strukturama – mehanizmi i
institucije socijalnog dijaloga.

Kada , u petoj fazi, akteri sprovođenja interesa (vlada, parlament) donesu program,
ulazi se u fazu političke implementacije koju administrativno sprovodi državna uprava.
Ova faza se medijski retko prati, osim ako se u procesu realizacije pojave teškoće.

Ako se tokom poslednje šeste faze - faze političke evaluacije ustanove problemi, po
pravilu se otvora nova faza artikulacije problema Pošto političke odluke uvek dovode do
manje ili veće društvene promene, politički procesi se, u stvari, nikada ne završavaju već
stalno pokreću nove faze artikulacije problema. Usled njihove mnogobrojnosti, ovi
procesi odvijaju se često paralelno, odnosno, utičući međusobno jedni na druge.( Zerfas ,
Oehsen, 2011: 13-14) .

Kao što opisane faze pokazuju, politikom, shvaćenom kao kreiranje i sprovođenje
kolektivno obavezujućih odluka, hijerarhijski ne upravljaju samo državni akteri ili
političke partije Tradicionalni državni (parlament, vlada) i mnogobrojni drugi akteri
(udruženja, građanske inicijative, naučno-politički savetnici, mediji ili međunarodne
organizacije), uključeni su u ove kompleksne regulativne procese usled povećane
društvene diferencijacije, pluralizacije i globalizacije.

U ovom pogledu je veoma ilustrativan dijagram Marka Hauarda koji pokazuje zone
preklapanja ili „ ulančavanja“ inače već u velikoj meri globalizovana 3 sektora :
politike , ekonomije i civilnog sektora

118
Dijagram – Socijalni i politički akteri (Hauard,2008 : 52)

119
 Iz dijagrama se jasno vide zone međuuticaja i rezultirajuća 3 lica političkih
stranaka: (1) partija u civilnom društvu , odnosno na velikom političkom tržištu gde se
susreće sa (ne) organizovanim građanskim interesima ; (2) partija na srednjem ,
međupartijskom tržištu u relacijama ( koalicijskog) konflikta ili konsensusa i (3)
partija u državi - u Vladi i političkim institucijama . Najzad , moglo bi se govoriti i o (
4 ) unutarpartijskom tržištu koje obeležavaju interne grupe, klanovi , struje i fracije.

Istovremeno, preduzeća, neprofitne organizacije, poslodavačka udruženja,

profesionalna udruženja, sindikati i ostali akteri trude se da svoje pojedinačne interese
ciljano uključe u politički proces – da ih izlobiraju.

Lobiranje se može polazno odrediti kao svaki organizovani uticaj na donosioce

odluka od strane aktera koji sâmi ne učestvuju u njihovom donošenju. Lobiranje, pritom,
predstavlja legitiman i za demokratski sistem funkcionalno nužan instrument Instrumente
i strategije koje koriste lobisti pripisuju se direktnom ili indirektnom lobiranju. Pod
direktnim lobiranjem podrazumevamo neposredan uticaj na donosioce političkih
odluka, na primer u lobističkim kontaktima - ličnim razgovorima, na tematskim
parlamentarnim raspravama, kroz pozicione dokumente, kao i kroz iznošenje stavova na
parlamentarnim slušanjima. Indirektno lobiranje, u smislu korišćenja PR kampanje ili
iniciranja protestnih akcija, više se koristi kako bi se preko uticaja na javno mnjenje
povećao pritisak na donosioce političkih odluka. Deo zastupnika interesa, posebno
neprofitne organizacije, koriste strategiju Grassroot-lobiranja, u okviru koje se građani i
birači pridobijaju za direktno obraćanje donosiocima političkih odluka i tako se koriste
kao „sredstvo političkog pritiska“. Ukoliko jedna tema nailazi na odobravanje kod
mnoštva građana, ona će naravno brzo doći na politički dnevni red. Tako ove
organizacije ciljano pokušavaju da interese građana iskoriste i usmere ih u svoju korist.
(Stojiljković,A , 2011) .

PARTIJE U PARLAMENTU

Institucionalna »državna« dimenzija ili strana partija je, uz njihovu civilnu

(agregacijsku i komunikacijsku) i izbornu (nominacijsku i regrutacijsku) funkciju, jedna
od tri ključne dimenzije društvene uloge političkih partija. Kroz nju partije dominantno
ostvaruju svoj atribut i specifičnu odrednicu političkih organizacija koje se bore da osvoje
(zadrže) vlast ili bar (kao opozicija) utiču na nju. Unutar državne dimenzije partija ključni
institucionalni okvir i političku arenu predstavlja parlament, jer se u njemu susreću i
sukobljavaju vlast i opozicija, sa svojim različitim strategijama i taktičkim opcijama,
uključiv (privremene) koalicione aranžmane i metode parlamentarne opstrukcije i
blokade. Ovaj rad ima za ambiciju tek uspostavljanje analitičke matrice, odnosno
formacijske skice za jedan celovit, nužno interdisciplinaran i multidimenzionalan,
projekat istraživanja državne, pre svega parlamentarne dimenzije, političkih partija.
Analitički objektiv pozicije i uloge partija u parlamentu sadrži se od tri uža
problemska kruga ili metodska koraka.

120
 Prvi, prethodni čini analiza, realne pozicije, uloge i funkcija, kao i efektivne
(ne)moći parlamenta, pre svega u odnosu na državnu egzekutivu i (ne)formalne
sklopove moći.
Drugi, takođe širi problemski krug čini analiza demokratskog kapaciteta
političkih partija i distribucije moći unutar njih.
Treći, središnji i ključni predstavlja analiza »parlamenta iznutra«, odnosno
pozicije i delovanja partija u parlamentu.
Dva su moguća ugla posmatranja uloge partija u parlamentu. Prvi čini analiza
partijsko-političke strukture parlamenta, preciznije uticaja i efekata koje ima »malo«
parlamentarno partijsko tržište i odnosi na njemu, na funkcionisanje i moć parlamenta i
njegov odnos prema političkoj egzekutivi. Drugi, razmatranje pozicije i uticaja
poslanika i poslaničke grupe – parlamentarne stranačke frakcije, na piramidi
stranačke hijerarhije moći. U fokusu pažnje pri tome su »pravila igre« - interna,
stranačka ili eksterna (zakoni, parlamentarne procedure), kojima se određuje ova pozicija
i uticaj.
Najzad, neku vrstu zaključnih razmatranja predstavlja sumiranje preduslova i
pretpostavki za stabilizovanje i podizanje demokratskih kapaciteta parlamenta i
(parlamentarnih) stanaka.

Moć i nemoć parlamenta

Parlament je, bez sumnje, politička institucija koja je, tokom već nekoliko vekova
duge istorije modernih, demokratskih, predstavničkih režima, budila najveća, time i
nerealna očekivanja i posledično bila predmet razornih kritika, žestokih osporavanja, pa i
ciničnih poruga. Za jedne, parlament je hram demokratije, mesto gde izabrani najbolji
predstavnici naroda donose zakone, uređuju državu i kontrolišu vlast, promovišući i šireći
demokratske vrednosti i duh slobode i tolerancije. Za druge, on je tek velika brbljaonica,
arena na kojoj se razmenjuju propagandne političke poruke, odnosno lutkarsko pozorište
u kome poslanici – marionete samo glume vedete poslušno sledeći uputstva pravih
režisera – partijskih bosova i ekonomskih oligarha, koji izvan kulisa vuku konce,
odnosno donose ključne odluke.
U modernim, složenim i diferenciranim društvima, zahvaćenim vrtlozima
globalizacije i/ili tranzicije istina o (nacionalnim) parlamentima je negde između ovih
ekstremnih ocena – po mome sudu, mnogo bliže onoj razorno kritičkoj.
Utemeljenost iznetih hipotetičkih ocena najbolje je procenjivati analizom mere
(ne)ostvarivanja ustavima, zakonima i političkim deklaracijama proklamovanih funkcija
parlamenta. Radi se, najčešće o sledeće četiri funkcije: zakonodavnoj, kontrolnoj,
komunikacijskoj i reprezentativno-predstavničkoj. Prethodno, međutim, treba
konstatovati da je efektivna (ne)moć parlamenta u velikoj meri uslovljena njegovim
manje ili više složenim partijskim sastavom i jednodomnom ili dvodomnom
(bikameralnom) strukturom. Na njih utiču kako rešenja sadržana u odabranom izbornom
sistemu, tako i »zatečeni« karakter partijskog sistema i ukupne društvene strukture.
Naravno, pri oceni učinaka parlamenata nije svejedno ni da li se, unutar liberalno-
predstavničke, kompetitivne demokratije, radi o zahtevnijem parlamentarnom ili o
(polu)predsedničkom modelu organizacije vlasti. Važna je i prethodna distinkcija na
parlamente koji su u odnosima saradnje i kompeticije i sukoba sa monocefalnom ili

121
bicefalnom (dvoglavom) izvršnom vlašću, odnosno samo sa Vladom ili i sa neposredno
biranim i »jakom« Predsednikom.
Uz sve nijanse, moglo bi se ipak konstatovati da su danas parlamenti i parlamentarni
odbori daleko pre mesta na kojima se pregovaraju, interesno usaglašavaju, usvajaju
prethodno već formulisana zakonska rešenja i odluke, nego što se u njima zaista kreiraju
zakoni. Pri tome, parlamentarna većina često samo slepo i disciplinovano sprovodi
predloge i naloge Vlade. U najboljem slučaju, moglo bi se govoriti tek o redukovanoj,
finalizirajućoj legislativnoj funkciji parlamenta.
Veliki broj sadržinski veoma raznorodnih zakona, koje često treba doneti po ubrzanoj
proceduri i prateća »poplava« informacija koje nose novi komunikacijski mediji su neki
od objektivnih razloga, redukovane legislativne funkcije parlamenta.
Na drugoj strani, rezistentnost većine na zakonske predloge i amandmane opozicije,
kao i rezultirajuća povratna opstrukcija i opoziciona blokada rada parlamenta vode
delegitimizaciji »vrhovne zakonodavne vlasti«.
Drugu, komunikacijsku funkciju razvijaju samo oni parlamenti čiji su odbori i
komisije otvoreni za kontakte sa medijima i javnošću, odnosno u čijem radu mogu
učestvovati predstavnici civilnog društva poput sindikata, poslodavačkih asocijacija ili
ekoloških grupa i feminističkih organizacija i na taj način lobirati za određene projekte
i zakonska rešenja. Parlamenti sa utemeljenom demokratskom tradicijom imaju i
razvijenu mrežu kontakata poslanika i njihovih koalicija sa građanima u njihovim
biračkim okruzima, kao i razvijen institut poslaničkih pitanja i obavežu predstavnika
Vlade da u razumnom roku odgovore na njih.
Stanje je nešto povoljnije u pogledu moći efektiranja naredne dve –
reprezentativno-predstavničke i kontrolne funkcije parlamenta. Uz sva ograničenja i
deformacije koja može nositi »previše kreativna« primera izbornog inžinjeringa, odnosno
usvajanje ekstremnih varijanti većinskog, ali i proporcionalnog izbornog sistema,
parlament je nesporno ključna, neposredno birana i reprezentativna politička institucija –
najbliža onom što bi se moglo nazvati »vox populi«.
Makar načelno, putem poslaničkih pitanja, zakonskih rasprava, kroz pravo inicijative i
predlaganja, posebno pravo na interpelaciju i mogućnost izglasavanja nepoverenja Vladi,
parlament, pre svega opozicija u parlamentu, može kontrolisati rad Vlade i njenih
ministarstava i agencija.14
U kojoj meri će se ove funkcije parlamenta i ostvarivati zavisi pre svega od tipa
uspostavljenih odnosa parlamenta sa predstavnicima druge dve grane vlasti – izvršne i
sudske, odnosno Vladom i Ustavnim sudovima.
Ključnu proveru naime zahteva osnovni hipotetički stav da na moć ili nemoć
parlamenta presudno utiču pozicija i moć poslanika i poslaničkih grupa u stranačkoj
hijerarhiji, parlamentarnih strnaka, pre svega onih vladajućih. Ukoliko u njima poslanici i
šefovi poslaničkih grupa pripadaju tek širem krugu partijskih moćnika, onda je sasvim
realno očekivati da je epicentar moći u Vladi i oko nje.
Na drugoj strani, opozicione stranke, po pravilu, nastoje da poslanička primanja i
sinekure, uključiv i imunitet poslanika, kao i njihovu uvećanu medijsku vidljivost,
obezbede za pripadnike najužeg partijskog jezgra. Logika opozicije, je da se okupljanjem

14
Prava poslanika na kontrolu vlade obuhvataju dve grupe prava: 1) prava na informacije o radu vlade (poslanička partija,
parlamentarna anketa, parlamentarna istraga) i 2) prava efektivne kontrole rada vlade: inerpelacija, glasanje o poverenju vladi
(Pajvančić,2005:52).

122
najjačeg sastava u parlamentu aktivnim pristupom i pritiskom stranke na vlasti i njihovi
predstavnici, nateraju u defanzivu, delegitimiraju u očima javnosti i nateraju na
prevremeno povlačenje i raspisivanje izbora. Ukoliko vlast vrši koalicija, onda kao
dodatni instrument služi proizvođenje ili podgrevanje podela unutar bloka na vlasti.
Opasnost da izgubi većinu u parlamentu Vlada nastoji da spreči uzvratnim
dekonponovanjem i podelama unutar višestranačke opozicije. Pretnja gubitka poverenja
parira se pretnjom mogućim raspuštanjem parlamenta. Stanje političke blokade i krize
može se preduprediti ili bar ublažiti prihvatanjem, unutar modela racionalizovanog
parlamentarizma, rešenja poput konstruktivnog izglasavanja nepoverenja, odnosno
obaveza najave mogućeg sastava nove Vlade.
Inače, u političkoj teoriji i političkoj sociologiji prisutna su brojna nastojanja da se
utvrde pravila koja se uspostavljaju na relaciji: odabrani izborni sistem – partijska
struktura parlamenta – tip Vlade. Đovani Sartori tako gradi tročlanu tipologiju. Prvi
idealtipski model čine većinski izbori sa sistemom relativne većine i rezultirajuća
dvostranačka struktura parlamenta i jaka kabinetska vlada, poput prakse u Velikoj
Britaniji, gde Vlade i premijeru oponira opoziciona »Vlada u senci«.
Drugi, nemački model kancelarske vlade, rezultat je si uacije u kojoj je u parlament ušao
ograničen broj stranaka (3-5) a u okviru formirane vladajuće koalicije postoji dominantna
stranka koja daje kancelara. Kancelarski model vlade je često praćen institutom
konstruktivnog izglasavanja nepoverenja, kao dodatnim osiguračem.
Treća idealtipska situacija je egzistiranje slabe, skupštinske vlade koja počiva na
nesigurnoj, plutajućoj podršci u visoko stranački fragmentiranom parlamentu, nastalom
primenom proporcionalnog sistema sa krajnje niskom eliminacionom kvotom.
Ključne karakteristike ovog modela vladavine su:brojni unutrašnji sporovi i nesigurna
parlamentarna podrška, rasplinuta i atomizovana vlast, kao i sporo i neodlučno delovanje
vlade u kojoj se odgovornost zamagljuje i/ili uzajamno prebacuje. U takvoj situaciji
»vlada ne govori jednim glasom« i ne radi i ne kontroliše u dovoljnoj meri proces
donošenja zakona (Sartori,2003).
U takvim okolnostima ustavno sudstvo, pored obavljanja klasične funkcije zaštite
ustavnosti i zakonitosti, odnosno uloga brane – »ustave« pred naletima voluntarizma i
»prevrtljive volje« i samog zakonodavnog tela, gurnuto je i na politički sklizak teren
arbitriranja u sporovima poput onih o vlasništvu nad poslaničkim mandatima i pitanjima
imuniteta.

Demokratski kapaciteti partija i parlamentarizam

Mogli bi smo zaključiti da, imajući u vidu da partije nose izbore i kanališu proces
odlučivanja u političkim institucijama, poziciju, efikasnost i moć parlamenta u velikoj
meri određuju demokratski kapacitet i karakter internih i efikasnih odnosa političkih
partija.
Analitički se mogu razdvojiti i istraživati dva aspekta uloge partija u jačanju ili
slabljenju demokratskog kapaciteta parlamentarnog i ukupnog političkog života. Prvi
čini unutrašnji potencijal i resursi stranaka za vođenje meritorne i argumentovane
rasprave i racionalno i efikasno odlučivanje. Drugi, čine eksterni demokratizirajući
učinci stranačke kompeticije – njihov doprinos nastajanju stanja u kome je
»demokratija jedina igra u gradu« (Linc i Stepan).

123
 U pogledu ocene demokratskih kapaciteta partija u zemljama u tranziciji, u političkoj
javnosti postoji široka saglasnost oko prihvatanja 5, odnosno 6 stavova koji imaju snagu
političkog stereotipa. Prvi, polazni stav čini ocena da su partije u modernim društvima
kolonizovale, čak uzurpirale političke institucije i ukupan prostor političkog odlučivanja,
odnosno da na delu nije demokratija – vladavina naroda i politički punoletnih
građana, već vladavina partija – partokratija. Ovu ocenu dobro ilustruje cinična
konstatacija Bernarda Šoa da »demokratija upotrebljava izbore od strane nekompetentne
većine, radi ustoličavanja korumpirane manjine«.
Visok je stepen saglasnosti i oko prihvatanja druge tvrdnje da uvođenje višestranačja,
nije za efekat imalo zamenu partijske pravnom državom. Umesto jednopartijskog
državnog monopola ili partije – države na delu imamo pluripartijsku državu.
Danas partijski kartel, ili karusel, poseduje i dogovoreno deli i usmerava državu,
preraspodeljujući po principu politička lojalnost unutar sistema »podele plena« (spoil
sistem) na desetine hiljada pozicija i sinekura u politici, javnim službama i privredi.
Treći stereotip tiče se karatera stranačkih odnosa i sadrži se u empirijski
proverljivoj tvrdnji da, različitim mehanizmima selektiviranja kruga učesnika i
hijerarhizacijom procesa odlučivanja, partijske vrhuške kontroliše niže ešalone i
»partijsku klijentelu«. Kada se radi o parlamentu, iako cinična i preterana, ocena da bi
parlament bio racionalnije, efikasniji i jeftiniji kada bi u njemu umesto svih poslanika
sedeli samo »partijski bičevi«, odnosno šefovi poslaničkih grupa koji bi pri glasanju
ubacivali kartice sa brojem glasova kojim stranka raspolaže, svakako nije lišena osnova.
Pritom, vrh partijske piramide moći ne čini samo, pa ni prevashodno, oficijelno
partijsko rukovodstvo već faktički, manje-više neformalni sklopovi i koterije moći u koje
spadaju i partijske sive eminencije, finansijeri, savetnici, odnosno neformalni krug oko
šefa stranke. Partijska politika, posebno stranka na vlasti zadobija karakter nagodbe
i kompromisa uticajnih interesnih klanova i grupa. U takvoj situaciji postaje moguć
fenomen partida de aluguel – »stranaka u zakup«, praksa u kojoj kroz mehanizam
kupovine i prodaje glasova u prilog određenoj odluci, možete zakupiti čitave poslaničke
klubove »stranaka za iznajmljivanje«.
Iz prethodne rezultira naredna, peta tvrdnja da je, unutar parlamenta, posebno u
Srbiji, na delu neregulisano i divlje, ali razvijeno »međupartijsko tržište«. Brojni su
primeri transfera poslanika iz jedne u drugu partiju i poslaničku frakciju, odnosno
»neizborne parlamentarizacije«- dolaženja do poslanika i parlamentarnog statusa
stranaka koje u vreme izbora nisu prešle cenzus (SPO,2003.) ili čak nisu ni postojale
(G17plus-2000; PSS i LDP-2003). I »posredna parlamentarizacija« - dolaženje do
mandata »gostovanjem« na listi druge stranke, kao i prelazak poslanika »partije
podstanara« iz okrilja jedne pod kišobran (na listu) druge stranke neki su od primera i
ilustracija nestabilnosti i fragmentiranosti partijske strukture parlamenta, odnosno
neukorenjenosti i nedovoljne institucionalizovanosti partija i partijskog sistema15.
Posebno je drastičan primer transfera stranke »jezička na vagi« iz vlasti u opoziciju koji
rezultira padom vlade i raspisivanjem izbora (SDP-2003). Sve je to u političkoj javnosti
stvorilo uverenje da u parlamentu u velikoj meri vladaju klima i odnosi bazara na kome

15
Slaviša Orlović navodi, u periodu 2003-2005. godine, četiri primera “neizborne parlamentarizacije” u Srbiji. Prvi predstavlja SPO
koji postaje parlamentarna stranka (2003) posle “preleta” Tomislava Kitanovića iz DSS. Drugi, G17 plus koji iste 2003. godine ulazi u
parlament transferima Sredoja Mihailova (Koalicija Vojvodina) i Dragana Rafailovića (DHSS). Pokret Snaga Srbije (PSS) Bogoljuba
Karića se parlamentarizuje 2005 prelaskom Živadina Lekića iz SPS. Takođe, 2005 godine, prelaskom Đorđa Đukića iz DS, u
parlament ulazi i tek formirani LDP (Orlović,2007:163).

124
se cenka, kupuje i prodaje, trguje interesima i principima, odnosno reklamira roba
sumnjivog kvaliteta i porekla.
Rezultirajuće, šesto obeležje partija i parlamentarnog političkog života predstavlja
konstantno nizak kredibilitet i poverenje koje uživaju partije i parlament.
Ako bismo, bar preliminarno i načelno pokušali da procenimo demokratizirajuće
kapacitete i dosadašnje efekte partija , onda bi, čini se najbliža faktičkom stanju bila
ocena da su partije i višestranačka konkurencija doprinele nastojanju izborne demokratije
(demokratije niskog intenziteta). Istovremno, one su, uz slabo civilno društvo i zatečnu
autoritarnu političko-kulturnu matricu osnovni krivac što nije došlo do uspostavljanja
njenog punog, liberalno-demokratskog modela otvorenog i za oblike građanske
participacije, odnosno stabilizovanja i konsolidovanja demokratskih institucija.
Ostaje, međutim, otvoreno drugo veliko pitanje – pozicije i (ne)moći poslanika i
poslaničkih grupa u parlamentu, kao i unutar stranačke hijerarhije.
Efektivna pozicija, kao i motivi, interesi i ponašanje poslanika uslovljeni su sa tri grupe
spoljnih (egzogenih) faktora, odnosno njihovih normativno-institucionalnih
indikatora: prvo političkim i izbornim zakonodavstvom; zatim ustavnom i zakonskom
regulativom i, posebno, poslovničkim pravilima kojima se neposredno regulišu
nadležnost i funkcionisanje parlamenta i njegovih organa i tela, uključiv i materijalna i
procesna prava poslanika i poslaničkih grupa.
Ključni značaj ima, međutim, i njihova endogena pozicija i »rejting« projektovani
unutarstranačkim pravilima – statutima i poslovnicima, kao i delujućim mehanizmima
političke regrutacije i nominacije – »kadrovanja« u strankama.
Izborni sistem, posebno opredeljenje za otvoreni ili zatvoreni karakter lista unutar
odabranog (proporcionalnog) izbornog sistema i mogućnost da se naknadno pomera
redosled na listama, kako bi se miljenik sa dna liste našao u parlamentu u znatnoj meri
određuju poziciju i ponašanje i šanse poslanika.
Pored izbornog, na poziciju i šanse budućih poslanika i poslanica, u velikoj
meri utiče i onaj deo političkog zakonodavstva kojim se regulise finansiranje
stranaka i izbornih kampanja. Imućni i uticajni kandidati koji mogu da svojim vezama
ili iz sopstvenih izvora, prikupe značajna sredstva, izvan i iznad zakonski utvrđenih
limita, su u znatnoj (neformalnoj) prednosti. Pretvrda regulativa očito može imati
bumerang efekte.
U strankama je na delu i manje-više neformalna (i nezakonita) praksa naplate
»partijskog poreza ili reketa«, odnosno obaveza izabranih poslanika i nosilaca državnih i
privrednih funkcija da, »svojoj partiji koja im je to omogućila« uplaćuju »dobrovoljne
priloge«. Direktori privrednih preduzeća – partijski poverenici, su i u obavezi da zaposle
jedan broj partijskih aktivista i stranci pruže i druge resurse i usluge. Oni koji su voljni, ili
su već u situaciji da to bez pogovora čine su opet u prednosti prilikom nominovanja
poslanika. Šira, ustavna i zakonska regulativa, određenjem kruga nadležnosti parlamenta,
pre svega pozicionira parlament u odnosu na organe drugih grana vlasti – izvršne i
sudske.
Kada se radi o »parlamentu iznutra“, odnosno internoj strukturi moći ključno je,
međutim, ustavno i zakonsko definisanje „vlasništva nad mandatom“, odnosno tumačenje
da li je mandat suvereno vlasnistvo poslanika ili on (in)direktno pripada partiji/koaliciji
na čijoj listi je izabran/a.

125
 Suočene sa učestalom praksom promena partijskog dresa poslanika, izvedenih često
pod „misterioznim okolnostima, partije su prethodno, kreativno razvile“ brojne
mehanizme disciplinovanja svojih parlamentaraca poput potpisivanja blanko ostavki,
kvazi-ugovora između stranke i poslanika ili polaganja zakletvi u crkvi. U nastojanju da
dodatno obezbede i legalizuju svoju suprematiju vrhovi stranaka i njima bliski eksperti i
analitičari pokušavaju da pravno uobliče stav da, bar u proporcionalnim izbornim
sistemima, mandati u osnovi pripadaju strankama.
Postavlja se logično pitanje da li će se neko uopšte i nači na stranačkoj izbornoj listi
ako unapred ne iskaže slobodan da svoj mandat neopozivo stavi na raspolaganje svojoj
stranci – preciznije rečeno, svakom stranačkom vođi i najužem krugu njegovih saradnika.
Stranke kroz ovakvu ustavnu formulaciju na mala vrata uvode vezane mandate i blanko
ostavke i faktički ih legalizuju. Poslanik je praktično slobodan samo da vrati svoj mandat
čim dođe u sukob sa vrhom stranačke piramide. Na drugoj strani, smatram da je sticanje
statusa nezavisnog poslanika, odnosno onemogućavanje prelaska u poslanički klub druge
stranke, kao i posledičnog transfera dela sredstava iz budžeta namenjenih parlamentarnim
strankama, dovoljna brana sumnjivim transferima.
Funkcionisanje i distrubucija moći unutar parlamenta najpreciznije su određeni
poslaničkim pravilima i procedurama. Prethodno, parlamentarno pravo definiše
statusna, materijalna i radna (procesna) prava poslanika, uključiv i statusno pravo
na poslanički imunitet, kako onaj procesni, tako i na parlamentarnu neodgovornost
(imunitet) za izrečeno (Pajvančić,2005:64-69).
Upravo su prava na imunitet, kao i relativno visoke plate, plaćeni troškovi i drugi
statusni benefiti, ono što izaziva pozornost i ne retke kritičke reakcije u javnosti. Primera
radi, u javnom mnenju Srbije dominira stav o neravnoteži između širokih beneficija i
prava i skromnih obaveza i ostvarenih efekata poslanika. U fokusu javnosti su, po
pravilu, partijski ostrašćene i neefikasne sesije parlamenta. Nedovoljno vidljivi su ostali
rad u parlamentarnim odborima i komisijama, kontakti sa asocijacijama civilnog društva,
kao i aktivnosti unutar poslaničkih klubova i organa stranaka.
Veoma su značajna i grupna prava poslanika izražena kroz poziciju i status
poslaničkih grupa – primera radi, njihovo pravo na pokretanje rasprava, uključiv i
(uz dovoljnu borojčanu podršku) interpelaciju i pokretanje opoziva. Poslaničke
grupe, pre svega šefovi poslaničkih grupa igraju značajnu ulogu i u formulisanju
parlamentarne agende, kao i u izboru predsednika i radnih tela i organa samog parlamenta
(Pajvančić, 2005:94-97).
Formiranjem poslaničkog kluba stranke, pored budžetskih sredstava, stiču pravo i na
određeni prostor i angažovanje administrativnog i stručnog osoblja.
Poslaničke grupe i pravo da manje ili više (ne)formalnih odnosa u njima su najbolji
indikator karaktera relacije: partijska centrala – poslanik – parlament. Poslaničke grupe
zapravo predstavljaju mesto susretanja – spoj specifične stranačke strukture i strukture i
organizacije parlamenta. Posledično njihova uloga, rejting i moć, pored parlamentarnog
prava, određeni su u unutarstranačkim pravilima i procedurama. Pritom, najveći značaj
ima njihovo članstvo i uticaj u užem sastavu strnačkih organa – pozicija u gremiju koji
(ne)formalno bira šefa stranke posebno.
U ovom pogledu analitički je veoma značajno razlikovanje pozicionih i opozicionih
poslanika i poslaničkih grupa. Po pravilu, u opozicionim klupama u parlamentu sede
čelnici opozicionih stranaka koji predstavljaju svojevrsnu „vladu u senci“. Personalna

126
unija, odnosno stopljenosti stranačkog rukovodstva i partijske frakcije u parlamentu ide u
prilog oceni o ključnoj, integralnoj i osnažujućoj poziciji opozicionih parlamentarnih
klubova.
Istovremeno, zbog koncentrisanja na prostor Vlade i izvršnih i upravnih organa vlasti,
poslanici „vladinih stranaka“ se, po pravilu, regrutuju iz šireg prstena partijskih čelnika.
Posledično, poslanici pozicije prečesto imaju funkciju parlamentarnog servisa svojih
ministarstava i Vlade.
Pozicija vlasti i unošenje spoljnjih vladavinskih relacija u unutrašnje stranačke odnose i
strukturu, lako prazni unutarstranački život od ključnih sadržaja i samu stranku pretvara u
labavu federaciju lobija i interesnih grupa.
Na drugoj strani, mala specifična politička težina parlamenta gura opoziciju u medijsku
parlamentarnu estradu i/ili u opstrukciju rada parlamenta i vanparlamentarni pritisak
(Stojiljković,2006:37-40).
Zaključujući razmatranje uloge, statusa i moći „partije u parlamentu“, odnosno
poslanika i poslaničkih grupa parafraziraću plauzabilnu hipotezu Klausa Bajmea o tri
faktora koji određuju moć partijske parlamentarne funkcije. Dva od njih, kartelizacija
partija, pre svega njihovo sve obimnije finansiranje od strane države, i prateća
profesionalizacija partijskih elita – njihovog parlamentarnog sastava, kao i
fragmentiranost partijskog sastava parlamenta, šire manevarski prostor za delovanje i
uvećavaju moć parlamentarne funkcije.
Ovoj globalnoj tendenciji suprostavljaju se dva faktora sa obrnutim predznakom i
dejstvom: a) strogi mehanizmi i procedure disciplinovanja i kontrole poslanika, kao i b)
povremeni talasi reideologizacije i uvećanja značaja programskih principa koji povratno
sužavaju manevarski prostor za nagodbe i kompromise u parlamentu (Beyme, 2002:154).

Umesto zaključka

Kritički reinterpretirajući dileme oko efektivne pozicije i moći parlamenta,

demokratskog kapaciteta partija i njihove uloge u parlamentarnom životu brojne prisutne
kontroverze mogu se sažeti u pitanje: jesu li poslanici i poslaničke grupe u parlamentu tek
epizodisti na sporednom terenu?
Kritičari partija i partokratije, koji su, po pravilu, istovremeno i nekritični
zaljubljenici u moć argumentativne debate u parlamentu i vernici individualne slobode
odmah će potvrdno odgovoriti. I zaista, partijske stege, odnosno motiv za bavljenje
politikom kao profesionalnim, karijernim opredeljenjem koji se efektivno može
zadovoljiti samo pripadanjem i lojalnošću partijama i njihovim nomenklaturama, ne
ostavljaju previše prostora za filigranske razlike i teraju na brojne kompromise. Zato
često parlamentarne debate imaju karakter simulacije i repeticije rečenog i već
dogovorenog u kome poslanici, pre svega onih stranaka na vlasti, ali i onih iz zadnjih
redova opozicionih klupa, zaista imaju tretman epizodista. Ističući u prvi plan
suprematiju političke, državne i interne partijske, egzekutive i pozivajući se, recimo, na
podatke o malom broju zakonskih projekata, iniciranih od strane parlamenta, kritičari će,
brzo i olako, zaključiti da je parlament sporedan politički teren. Posebno ako se tome
doda činjenica da proces globalizacije nesporno jača nadnacionalne i transdržavne oblike

127
udruživanja i odlučivanja i time, istovremeno, sužava ovlašćenja i razvlašćuje funkcije i
moć nacionalnih parlamenata.
U odbranu parlamenta i parlamentaraca moglo bi se istaći da i u imalo razvijenim
demokratijama parlament nije izgubio moć i uticaj do nivoa na kome bi bio sveden na
ulogu kancelarije za udaranje pečata na odluke vlade (Vasović,2006:96).
Pravo na (ne)izglasavanje budžeta, interpelaciju i pokretanje pitanja poverenja
vladi, odnosno opipljive kontrolne funkcije i mehanizmi parlamenta, ali i oni
legitimirajući koji baziraju na ulozi predstavništva volje naroda i narodnih izabranika,
govore da parlament ne mora biti drugorazredni politički teren. Činjenica da je parlament
politička pozornica i vežbalište, čak ring ili arena, kroz koju u procesu učenja i akcionog
treninga, prođu gotovo svi koji nešto znače u političkom životu, ide u prilog oceni da, čak
kada bespogovorno sledi upute partijskog vrha, velika većina poslanika i poslanica nisu
politički marginalci. Posledično, parlamentarna frakcija ima značajan uticaj i pripada bar
širem krugu partijskog rukovodećeg jezgra.
Razočarenje parlamentom najčešće je plod nerealnih očekivanja, kao i iluzuje da je
u gotovo hiljadugodišnjoj istoriji ove institucije, začete još u vreme Vilijema Osvajača u
Engleskoj, postojalo romantično vreme u kome je parlament ostvario suprematiju u
operativnim poslovima (Vasović,2006:90-96).
Trezveni, realistički pristup parlamentu i ulozi partija u njemu morao bi uvažiti i
činjenicu da kompeticija između partija, ali i ma kako asimetrična redistribucija moći
unutar njih daju demokratske učinke, bar one niskog intenziteta.
Punija komunikacija parlamentarnih tela sa predstavnicima stručnih udruženja,
sindikata, poslodavačkih unija i drugih asocijacija civilnog društva u procesu iniciranja i
donošenja zakona, ali i monitoringu i evaluaciji njihovih efekata, uz bolje uslove rada i
obimniju logističku i stručnu i tehničku podršku poslanicima i skrupulozno uvažavanje
racionalnih procedura i tajminga za odlučivanje u parlamentu, mogli bi znatno doprineti
njegovom optimalnom ostvarivanju svojih ustavnih funkcija.
Boljem imidžu parlamenta u javnosti Srbije, na primer, svakako bi doprinela i rigorozna
osuda i praktično, izborno kažnjavanje političkog, ali i šireg civilizacijskog primitivizma,
kao i pritisak javnosti da se poštuju pravne procedure i preciziraju kriteriji i mehanizmi za
utvrđivanje moralne i političke odgovornosti.
Načelno posmatrano, Dejvid Bičam, u „Parlament i demokratija u dvadeset prvom
veku – vodič za dobru praksu“ formuliše sledećih 7 preporuka za bolji i efikasniji rad
parlamenta:
• uključivanje u sastav i način rada žena, manjina i marginalizovanih grupa;
• otvaranje prema medijima i javnosti unapređenjem sopstvenih veb sajtova i
kanala za emitovanje;
• proširivanjem saradnje sa javnošću i organizacijama civilnog društva;
• rad na povratku poverenja javnosti u integritet poslanika primenom kodeksa
ponašanja i reformom načina finansiranja stranaka;
• modernizovanjem zakonodavnog postupka u cilju ne ograničavanja valjanog
razmatranja zakonskih predloga;
• efikasniji nadzor izvršne vlasti i u oblasti sve značajnije međunarodne politike
i
• angažovanje u transnacionalnoj saradnji i međunarodnim organizacijama
(Beetham,2008:XIII-XIV).

128
 3. PARTIJE I IDEOLOGIJE

Prethodna analiza uloge i funkcija političkih partija u političkom životu i, posebno ,

različitih odgovora koje partije pružaju na izazove radikalnih promena u socijalnom
okruženju ponovo nas vraćaju na pitanje stvaranja i evolucije stranačkih programskih
platformi, odnosno na složeni odnos stvarnosti i njene ideološke (re)intepretacije.
Jost (2006:653) definiše političku ideologiju kao set međusobno povezanih moralnih i
političkih stavova i vrednosti o razvojnim ciljevima društva i metodama kako se oni
trebaju dostići. Ideologija pomaže da se objasni zašto ljudi čine ono što čine, organizuje
njihove vrednosti i uverenja i usmerava političko ponašanje, odnosno sadrži nužno svoju
kognitivnu, afektivnu i motivacionu komponentu.
Pitanje »imaju li obični ljudi ideologiju?« je zapravo pitanje u kojoj meri oni poseduju
kognitivnu organizaciju, afektivnu i motivacionu komponentu i kapacitet da potaknu
delovanje (akciju).Za razmatranje političkog ponašanja i opredeljivanja građana metodski
je jako važno razlikovanje političke ideologije i političke kulture kao širokog
„kišobran, koncepta koji, pored vrednosti sadrži i političke stilove i ponašanja.
Ideologiju i kulturu, iako nisu strogo razdvojeni fenomeni i u sadržajnom pogledu u
velikoj se meri preklapaju, razlikuje to što su ideologije formalne, eksplicitne i relativno
konzistentne definicije političke zajednice koje najčešće uspostavlja elita, dok je kultura
neformalno, implicitno i relativno nekonzistentno razumevanje političke zajednice od
strane njenih članova (Vujčić, 2001).
Zapravo, političke elite i stranačke ideologije koje se »od gore« nude i propagiraju
potencijalnim biračima jedna su strana a strukturisanje »od dole« političko-ideoloških
orijentacija građana pod uticajem njihovih socijalnih, ekonomskih, demografskih i
kulturalnih karakteristika druga su strana – strukturiranja političko-ideološkog prostora.
Pri tome, autoritarne tendencije, anomija i dimenzije političke alijenacije ili pak
ukljućenosti - stilovi politićkog ponašanja , su one »posredujuće« varijable za koje
pretpostavljamo da barem jednim delom mogu objasniti povezanosti između socio-
ekonomskog statusa i sociokulturnih identiteta sa određenim političko-ideološkim
orijentacijama i stranačkim preferencijama.

Nastojeći da preciznije odredi strukturu i sadržaje ideologije Lipset je , u svom

klasičnom delu Politički čovek ,definisao dvodimenzionalnu strukturu političkih
vrednosti na temelju razlikovanja ekonomskih vrednosti (koje se odnose na distribuciju
bogatstva i prihoda u društvu) i kulturalnih vrednosti (odnose se na individualne slobode
i socijalni poredak). Kulturalne i ekonomske vrednosti se mogu naći u različitim
rekombinacijama što dakako polje politike i političkih ideologija čini složenim i
autonomnim u odnosu na svoje polazne obrasce.

U preciznijoj analizi poltičko- kulturalnih sklopova , brojni autori ističu kako se u

empirijskim istraživanjima najčešće poistovećuju vrednosti tradicionalnog morala
(konzervativno gledište na odnose između polova, seksualnost, život i smrt) sa

129
autoritarnim tendencijama (koje impliciraju averziju prema kulturalnoj različitosti i
rigidnu koncepciju socijalnog poretka). Smatra se na temelju tih nalaza da su i moralni
tradicionalizam i autoritarnost povezani, pre svega sa desnicom u političkom spektru,
što naravno ne znači i da nije moguć, pa ni redak spoj tradicionalnog autoritarizma sa
(levičarskim) egalitarizmom u raspodeli dobara.

Evolucija ideologija i promena orijentacija

Ideološke orijentacije - skretanje ulevo ili udesno pojedinaca ili grupa su ,prema Jostu i
saradnicima (2008, 2009) funkcija promena u kognitivno-motivacionim potrebama kao
što su potreba upravljanja nesigurnošću i pretnjom. Posledično,svako uverenje je barem
jednim delom motivisano subjektivnim potrebama kao što su: 1) potreba za znanjem i
značenjem, 2) egzistencijalna potreba za sigurnošću i umirenjem, i 3) relacionim
potrebama za udruživanjem (afilijacija) i socijalnom identifikacijom (pripadanjem). Ovaj
je koncept nastao na temelju teorije o upravljanju strahom.

Na osnovu prethodnih razmatranja moglo bi se zaključiti da su u osnovi evolucije

ključnih koncepata i vrednosti , pored ostvarenih međuuticaja velikih ideoloških
tradicija, upravo radikalno izmenjeni konteksti, i rezultirajuća potreba ljudi za
razumevanjem , utemeljenjem i pripadanjem, koji onda traže i svoju političku i ideološku
(re)intepretaciju.

Ovom stavu u prilog ide i činjenica da je, recimo, u postkomunističkim društvima veoma
brzo, paralelno sa dramatičnim procesom urušavanja real- socijalizma došlo do
obnavljanja klasičnih političkih paradigmi – konzervativne, liberalne,
socijaldemokratske, etnonacionalne i formiranja brojnih političkih partija, zasnovanih na
njima i njihovim kombinacijama.

Time se ujedno otvara i pitanje broja relevantnih, međusobno konkurentnih

ideoloških projekata i osnova njihovog razlikovanja i poređenja. Radi se, pre svega o
izboru i intepretaciji seta političkih vrednosti poput slobode, jednakosti, pravde i
autoriteta ili razumevanju tradicije i ljudske prirode , koje stoje u osnovi izbora različitih
poredaka i političkih ustanova.

Ideološki spektar

Brojne aktuelne dileme vezane za dimenzioniranje ukupnog ideološkog prostora,

u svojoj osnovi imaju činjenicu da je tradicionalna osa političkih podela na levicu, centar
i desnicu do skoro, od strane brojnih autora, smatrana za «zastarelu, sadržajno
ispražnjenu i analitičku neupotrebljivu».
Ova načelna podela još uvek dobro služi kao gruba, orijentaciona šema, koja traži na
posebnim područjima primene (poput prostora ekonomije, politike ili rodnih odnosa)
dalja preciziranja i podele na ekstremnu i umerenu levu i desnu poziciju, ili nacionalnu
(nacionalističku) i građansku levicu i desnicu. Levica i desnica su široki, istorijski i
strukturalno promenljivi i teško (precizno) odredivi pojmovi i pokret. Podela na levicu i
desnicu zapravo potiče iz 1789. godine i bazira na banalnoj činjenici rasporeda sedenja, u

130
francuskoj skupštini staleža. Sa kraljeve desne strane sedele su aristokrate, a sa leve
predstavnici trećeg staleža. Prvi su odbacivali subverzivnu, nepoželjnu, ali i utopijsku
ideju jednakosti. Drugi su joj duboko privrženi i smatraju je ključnim elementom
„revolucionarnog svetog trojstva“- lozinke: sloboda, jednakost, bratstvo.
Početno, unutar građanskih revolucija, levicu su činili liberalno i radikalno
republikansko građanstvo. Sa širenjem izbornih prava i političkim organizovanjem
radništva, menja se (i širi) socijalna osnova levičarskih pokreta. Istovremeno,
radikalizacijom pokreta – širenjem ideje jednakosti i na socijalnu i ekonomsku ravan,
čitav politički spektar društva se pomera u levo. Slična promena desiće se tridesetih
godina prošlog veka, sa nastankom komunističkih partija i zemalja.
Levica se, posebno na političkoj ravni, često izjednačavala sa radničkim i
socijalističkim pokretima. No, levici pripadaju i svi pokreti i struje koje se zalažu za
proširenje liste sloboda i prava i preko granica osnovnih građanskih, političkih, i prava na
minimalnu socijalnu sigurnost. I to bez obzira na stav (indiferentnosti, čak i odbijanja)
koji imaju prema socijalizmu i radničkim organizacijama. Radi se, danas, pre svega o
novim društvenim pokretima (mirovnim, feminističkim, ekološkim) koji se sa
tradicionalnom levicom nalaze u odnosu naizmeničnih sukoba i saradnje.
Na drugoj strani, praksa populističkih i reakcionarnih pokreta to najbolje
pokazuje, radništvo i njegove organizacije nisu a priori na levici.
Osnov diferenciranja unutar ideološkog spektra na njegovo radikalno i umereno
krilo,tokom 20 veka čini pre svega odnos prema socijalnom i ekonomskom pluralizmu i
parlamentarnoj višestranačkoj demokratiji, čije su prihvatanje preduslov pripadanja
socijaldemokratiji, na jednoj umereno levoj ili strankama desnog centra, na drugoj strani.
Nakon 1989.godine i simboličkog pada berlinskog zida i nekadašnji komunisti ulaze u
široki luk stranaka koje polaze od liberalnodemokratskih vrednosti. Izvan političkog
mainstreama ostaju tek krajnji politički ektremisti i religijski fundamentalisti.
Zalaganje za razvojno i dinamično poimanje političkog prostora nikako ne znači i
pristanak na krajnje relatizovanje i obesmišljavanje pojmova, odnosno odricanje od
utvrđivanja relativno trajnih parametara i indikatora političkog pozicioniranja.
Načelno, demokratska levica zadržava značenje socijalne horizontale – borbe za
širenje prostora jednakosti, za socijalne promene i usmerenost ka budućnosti.
Akcenat je sada, umesto na materijalnoj jednakosti na socijalnoj koheziji, solidarnosti i
uključenosti, kao i na rodnoj, generacijskoj i svakoj drugoj ravnopravnosti i toleranciji
(Gidens,2003:340-343).
Osnovno obeležje, uz sve međusobne razlike, desnog dela političkog spektra ostaje
socijalna vertikala – poštovanje hijerarhije, tradicije i kontinuiteta (Beume,2002:53-
58).
(Samo)razumevanje centra početno sadrži shvatanje centra kao bezidejnog,
praznog ostatka, «močvare centra», unutar šireg koncepta formalizovane, od društvenih
inputa ispražnjene «demokratije bez naroda» (Diverže). Centar je samo međuprostor koji
omogućuje (zbog centralne pozicije u odnosu na političke polove) nadproporcionalni
koalicioni potencijal i učešće u vlasti.
Sa formiranjem i rastom socijalne strukture društva usluga, posebno narastanjem i
centralnom pozicijom srednjih slojeva, evoluira i shvatanje političkog centra koji se sve
više definiše, lišen ekstremizma sa političkih polova, kao «novi», «radikalni centar» ili
«treći put» (Gidens,1999:134-136).

131
 Paralelno sa informatičkom revolucijom i nastajanjem postmaterijalnog i postmodernog
društva, odnosno sa ekspanzijom i evolucijom «novih» srednjih slojeva, političko klatno
je, na tradicionalnoj osi političkih podela: levica-centar-desnica, posle gotovo dva veka
pomeranja ulevo, od sedme decenije prošlog veka krenulo u suprotnom smeru.
U velikoj većini (post)industrijskih društava ono je danas negde u ravnotežnoj tački
političkog centra, odnosno oscilira u relativno uskoj margini između tržišne alokacije i
umerenih, redistributivnih političkih strategija, odnosno između liberala i
socijaldemokrata.
Primera radi, pozicija socijaldemokratije – «levog centra» podrazumeva trajan napor
harmonizovanja, regulisanja napetosti i balansiranja između ideja slobode i jednakosti,
odnosno ostvarivanje rastuće jednakosti unutar institucija liberalne demokratije. Time se
pozicija levog centra, (u oslonu na metodsko uputstvo i argumentaciju Norberta Bobija),
relativno jasno i trajno razlikuje u odnosu na ekstremnu levicu – koju karakteriše
insistiranje na jednakosti bez liberalno-demokratskih sloboda što, po pravilu rezultira
totalitarnom negacijom i slobode i jednakosti. Na drugoj strani, desni centar je
slobodarski, liberalni ali ne i egalitarni politički projekt, dok je krajnja desnica i
antiegalitarni i antidemokratski pokret.
Dakle, na desnoj strani političkog polja neegalitarni projekat ekonomskog liberalizma
može biti rekombinovan sa političkim liberalizmom i građanskom orijentacijom (centro-
desnica), ali i sa konzervativizmom i pozicijom nove desnice i nacionalizma. Pored ove
ključne, dihotomija: levica-desnica se zasniva na operativnim podelama rad-kapital,
različitom viđenju uloge države u privredi, odnosno obimu redistributivnih zahvata u
korist siromašnih. Načelno, komunisti se zalažu za državno planiranje i svojinu,
socijaldemokrate i socijal liberali za mešovitu ekonomiju i vladinu regulativu, a
konzervativci i neoliberali za kapitalizam slobodnog tržišta i privatnu svojinu.
Sporovi i razlike između (neo)liberala i socijaldemokrata u svojoj osnovi imaju različit
odnos prema mogućnosti i opravdanosti širenja prostora jednakosti (i državne
intervencije) i izvan sadržaja i procedura garantovanja pravne i političke jednakosti i
minimalne regulativne ekonomske uloge države.
Jednakost je zapravo vrednost čije poimanje najjasnije razlikuje socijaldemokrate
od liberala i konzervativaca,na jednoj, kao i komunista na drugoj strani političkog
spektra.
Konzervativci smatraju da je društvo po prirodi hijerarhijski ustrojeno i da je
jednakost apstraktan i nedostižan cilj, pri čemu, u verziji paternalističkog
konzervativizma, uspešniji treba da preuzima brigu o slabima i nemoćnima.
Liberali principijelno ne odbacuju jednakost. Po njima, ljudi se rađaju jednaki i imaju
jednaku moralnu vrednost, ali raspolažu različitim talentima i veštinama. Posledično,
liberali su za pravnu i političku, ali ne i za društvenu jednakost, izuzev korigujuće
jednakosti prilika. Za razliku od liberala koji smatraju da se društvena jednakost može
postići samo na račun slobode i kažnjavanja talenata, socijalisti drže da su ove vrednosti
kompatibilne. Na drugoj strani, za razliku od komunista koji su za apsolutnu društvenu
jednakost koja se postiže ukidanjem privatne svojine, socijaldemokrate proklamuju
relativnu društvenu jednakost i preraspodelu kroz sistem progresivnog oporezivanja i
razvijene socijalne funkcije države.

132
 Ključna pitanja i dileme vezane su za obim državnih intervencija, posebno
opravdanost redistribucije prihoda, odnosno poželjnu visinu i udeo javne potrošnje u
budžetu, kao i legitimnost vođenja i efekte tripartitnog socijalnog dijaloga.
Još od Adama Smita i njegovog koncepta i teze o «nevidljivoj ruci tržišta» među
liberalima legitimnim se, pored funkcija zaštite od unutrašnjeg i spoljnjeg nasilja i
nepravdi, smatra jedino dužnost angažovanja države u javnim institucijama i radovima za
koje kapital nema interes. Napetost između imperativa i logike kapitala i logike i
vrednosti demokratije vodi nevoljnom pristajanju liberala i na, vrlo restriktivno
prihvaćen, princip ispravljanja negativnih posledica tržišnih poremećaja. Do izvesne,
racionalne mere prihvatljiva su i, razvojno produktivna ulaganja u obrazovanje, zdravstvo
i komunikacijsku infrastrukturu.
Mitologema o «minimalnoj državi» ili «državi-noćnom čuvaru» teško da, međutim,
može da odgovori izazovu i zahtevu za efikasnim obavljanjem regulativnih funkcija,
istovremenom i paralelnom institucionalizacijom tržišnih pravila igre i iniciranjem i
kontrolom ključnih procesa kakvi su reforma finansijskog podsistema ili restruktuiranje i
privatizacija realnog sektora – poslovima sa kojima su suočene države u tranziciji.
Racionalni momenat predstavlja i liberalna kritika nasleđenog manira i svesti da se
separatnim aranžmanima, potpomognutim i iznuđenim političkim pritiskom i pretnjom
štrajkovima, mogu u nedogled dobijati subvencije i odlagati promene. Promene donose
redukciju broja zaoposlenih ali i sužavaju prostor za logiku međupartijskih nagodbi i
političkih postavljenja u (predimenzioniranom) javnom sektoru.
U jezgru neproduktivnih, rentijerskih koalicija su, međutim, političke strukture i
njihove, «menadžerske» ispostave u privredi i njihovi interesi, a ne zaposleni, sindikati i
praksa kolektivnog pregovaranja.
Izbalansirano radno i socijalno zakonodavstvo i praksa socijalnog dijaloga koja ne vodi
stvaranju paradržavnih institucija, već jačanju poverenja i osnaživanju neophodnog,
bazičnog društvenog konsenzusa, su čini se prostor i neophodna margina između Scile
nekontrolisanog, divljeg, koruptivnog – «tajkunskog» kapitalizma i Haridbe
izolacionističkog, siromaškog nacional-socijalnog populizma.
Uz izvesno pojednostavljivanje, moglo bi se reći da središnji deo političkog
spektra modernih društava zauzima konfliktni dijalog konzervativaca, liberala i
socijaldemokrata, dok su na njegovim polovima levi i desni populizam i
radikalizam. Međutim, pošto na krajnjim polovima levi i desni ekstremisti dele
zajednički afinitet prema represivnim i autoritarnim, čak totalitarnim formama vladavine,
daleko je upotrebljiviji analitički model potkovice koji reljefno pokazuje približavanje
krajnje levice i desnice. Primera radi, fašizam na krajnjoj desnici se, poput ekstremne
levice, zalaže za upotrebu radikalnih, nasilnih sredstava, okrenut je budućnosti i zalaže se
za državnu kontrolu i upravljanje ekonomijom. No, i model potkovice ima svojih
nesavršenosti i nekonzistentnosti. Tako, anarhizam uz insistiranje na jednakosti, odbija
istovremeno svaki oblik vlade i diktata nad ekonomijom.

Ideologije i politički programi

Činjenica, međutim, da se broj i uticaj ideologija i partija koje se na njih pozivaju

ne poklapa, odnosno da se više partija poziva na istu ideologiju, ali i da brojne partije
eklektički kombinuju elemente različitih kultura i ideologija, ili pak, u skladu sa tezom o

133
kraju ideologije (Danijel Bel), negiraju svaku širu ideološku utemeljenost, je osnovni
razlog za razlikovanje ideologije i programa.
Program partije predstavlja zato prostorno i vremensko preciziranje,
konkretizaciju i razvoj i operacionalizaciju određene ideologije, ali i revidiranje, pa
i napuštanje dela “ideološkog balasta” – njeno prilagođavanje konkretnim
okolnostima i prilikama jedne zemlje.
Biti liberal ili socijaldemokrata, recimo, u Nemačkoj i Crnoj Gori, odnosno početkom
ovog ili prethodnog veka nije (sasvim) ista stvar.
Programsko preoblikovanje i saobražavanje ideologije posebnim prilikama, odnosno
različita procena šansi da se određeni politički projekat realizuje u konkretnim sredinama,
razlog su da se često javlja više konkurentskih partija sa istom ili sličnom programskom i
ideološkom etiketom.
Istovremeno, sudar i dijalog ranijeg političkog nasleđa i karakteristika određenog
društva sa izazovima globalizacije i tranzicije često za rezultat imaju paralelno
egzistiranje, manje ili više skladno spojenih, elemenata različitih ideologija i tradicija
unutar programa političkih partija.
Danas smo na prostoru eks-Jugoslavije suočeni sa (prividnim) paradoksom – željom
da se vratimo u svet i uđemo u EU, a da, istovremeno o njihovim političkim strukturama i
ideologijama tako malo znamo. Možda najbolji primer predstavlja pridruživanje naših
partija svojim evropskim i svetskim familijama, koje ne retko motivisano krajnje
pragmatskim razlozima, samo dodatno doprinosi političkoj konfuziji. Partijsko-političku
scenu , u stvorenom tranzicionom i postratnom okviru, i nakon prethodnih dugih decenija
„ideološke suše“ i prinudnog političkog jednoumlja i inače odlikuje kakofonija. Na delu
je neka vrsta političkog bala pod maskama na kome se pod partijskim etiketama često ne
nalazi naznačena sadržina. Partije u nastojanju da privuku izbornu klijentelu često prave
programsko-političku smešu od elemenata različitih ideologija.
Posledično, po nalazima istraživanja, tek približna polovina građana kako-tako uspeva
da sebe i „svoju“ političku opciju identifikuje sa određenom ideologijom i političkom
familijom.
Na drugoj strani, velike moderne političke ideologije poput nacionalizma,
konzervativizma, liberalizma ili socijaldemokratije zaista sadrže unutar sebe brojne struje
i nanose. Zato o pokretima i partijama koje se na njih oslanjaju ne govorimo kao o
homogenim političkim porodicama, već širim i kompleksnim političkim familijama, sa
tek nekoliko bitnih zajedničkih deljenih odlika.
Primera radi, pomenimo samo, pošavši od analiza Enru Hejvuda, (Hejvud, 2005)
razlike između klasičnih liberala,modernih ili socijal-liberala i neoliberalizma, unutar
političke ideologije liberalizma, odnosno paternalističkog konzervativizma i hrišćanske
demokratije prema konzervativizmu nove desnice unutar konzervativnog političkog
bloka. Još su veće razlike i evolucija od revolucionarnog socijalizma, preko tradicionalne
faze socijaldemokratije do politike „trećeg puta“ unutar socijaldemokratske političke
familije.

Tema Liberalizam Konzervativizam Socijalizam

CENTRALNE TEME Pojedinac Tradicija Zajednica

134
 Sloboda Organsko društvo Jednakost

Razum Ljudska nesavršenost Saradnja

Hijerarhija i autoritet

Tolerancija i različitost Društvena klasa

Svojina

Pravda Zajedničko vlasništvo

STRUJE Klasični liberalizam Autoritarni Marksizam
konzervativizam

Moderni liberalizam Socijaldemokratija

Paternalistički
konzervativizam

Liberalizam 21. veka Socijalizam 21. veka

Libertarijanski
konzervativizam

Nova desnica

Konzervativizam 21.
veka

Čitav naš region je tako dobar primer istovremenog postojanja, primera radi,
demokratskih, odnosno socijaldemokratskih i socijalističkih partija od kojih su jedne
moderno, demokratski i evropski usmerene a druge tradicionalistički i autoritarno
orijentisane i opterećene ksenofobijom i nacionalizmom.
U tom okviru vredi slediti pravilo da se partije analiziraju i razvrstavaju u “političke
familije” po svojim operativnim programskim dokumentima, i u još većoj meri samoj
političkoj praksi, a ne tek po pukoj ideološkoj etiketi iza koje se često kriju sasvim
drugačiji sadržaji.

135
 Osim toga programi se, od partijskih ideologija objektivno razlikuju po svojoj
funkciji i osnovnoj nameni. Oni, pored osnovnih, samodefinišućih ideoloških naznaka,
moraju sadržati i praktične mere koje stranka namerava da preduzme i konkretne ciljeve
koje želi da na konkretnom području – prostorno i vremenski preciziranom, ostvari. U
tom kontekstu korisno je razlikovati i analitički razdvojiti partijsku ideologiju, njen
načelni program, akciona dokumenta vezana za određene politike (ekonomsku,
socijalnu, obrazovnu, međunarodnu, ekološku....) i izborne manifeste usmerene na
dobijanje podrške na izborima.
Kraj ili evolucija ideologija
Na osnovu prethodnih razmatranja moglo bi se zaključiti da su u osnovi evolucije
ključnih koncepata i vrednosti , pored sopsvenog razvoja i ostvarenih međuuticaja
velikih ideoloških tradicija, upravo radikalno izmenjeni socijalni i politički konteksti, koji
onda traže i svoju političku i ideološku (re)intepretaciju.
Tu vrstu prekretnica mogu činiti veliki politički prelomi poput revolucuje u Francuskoj 1789. godine,
ali i procesi poput (post) industrijske revolucije i razultirajućih promena u socijalnom strukturiranju koji
za efekat imaju i novu konstelaciju interesa. Promenjena društvena stvarnost i perspektiva koju donosi
proces globalizacije predstavlja takođe paradigmatičan primer izazova koji izmenjeni kotekst postavlja ,
recimo pred razumevanje uloge i funkcija (nacionalne) države ili tumačenja ideja poretka, tradicije ili
jednakosti i socijalne pravde.
Ne retko, dekonponovanje osnovnih klasa i društvenog grupisanja i rezultirajuće približavanje
političkih i ideoloških sistema vodi stvaranju "preklapajućeg političkog konsenzusa " (Rols). Tako je,
sredinom prošlog veka, uspostavljen visok stepen saglasnosti, primera radi, oko kenzijanske ekonomske
politike i razvijenih socijalnih funkcija " države blagostanja" između socijal- liberala, socijaldemokrata
i hrišćanskih demokrata.
Krizne tendencije nakon energetske krize iz 70-tih godina 20.veka i zaoštrena ekonomska
konkurencija vodile su, povratno jačanju radikalnih struja na političko-ideološkoj desnici - dominaciji
neoliberalizma i prodoru nove desnice, što je razvrgnulo postignuti politički i ideološki konsenzus.
Izmenjene okolnosti vode i otvaranju novih pitanja poput rodne ravnopravnosti ili socijalno i ekološki
održivog razvoja koje artikulišu feministički i ekološki pokret. Suprostavljanje dominantnom
neoliberalnom modelu globalizacije, odnosno negativni efekti i dimenzije globalizacije za odgovor
imaju staranje alterglobalističkog kao "pokreta pokreta" koji, uz brojne unutrašnje razlike traga za
alternativnim modelom "globalizacije sa ljudskim likom".
U aktuelnom, globalizovanom ekonomskom, socijalnom i političko-kulturnom kontestu koji
odlikuje, pored ostalog i urušavanje real-socijalizma i kraj bipolarne podele sveta, u analizi odnosa
između društvene stvarnosti i njenih ideoloških intepretacija moguće su dve vrste odgovora.
Jedan tip odgovora nude teze o kraju idelogija ili njihovoj prevaziđenosti. Drugi, teza o
iscrpljenosti, starih, konvencionalnih i pojavi novih, alternativnih idelogija i pokreta.
Još je sredinom prošlog veka američki sociolog Danijel Bel u delu sa indikativnim naslovom Kraj
idelogije formulisao tezu o iscrpljenosti političkih ideologija i nastanku stanja u kome je , bar u
zapadnim demokratskim društvima ekonomija porazila politiku. Političke partije se u kompetitivnom
političkom polju takmiče u uskom manevarskom prostoru zadobijanja podrške za obezbeđenje
privrednog razvoja i rasta materijalnog blagostanja.
Nakon pada berlinskog zida i nestanka bipolarne podele sveta Fransis Fukojama je , 1989.godine ,
izašao sa još radikalnijom tezom o kraju istorije, kao efektu konačne pobede liberalne demokratije
nad konkurirajućim političkim i ideološkim projektima.

136
 Na drugoj strani, postmodernistički diskurs i pristup formuliše tezu o prevaziđenosti idelogija ,
odnosno "velikih priča ili metanarativa". Nastajuće "postmoderno stanje" (Liotar) karakteriše
podeljenost, pluralizam i fragmentacija društva i rezultirajuća individualizacija i konflikt
identiteta.Konvencionalne političke ideologije se odbacuju kao beznačajne i prevaziđene priče koje su ,
eventualno uspešno intepretirale procese modernizacije. U postmodernom svetu pretenzija na
formulisanje apsolutnih i univerzalnih istina i vrednosti mora da se odbaci kao arogantna
prevara(Hejvud, 2004:128).
Drugu vrstu odgovora predstavlja teza o nastajanju , ili bolje rečeno renesansi alternativnih
političkih i ideoloških pristupa poput ekologizma, feminizma ili pak kulturnog, pre svega verskog
fundamentalizma, kao (neadekvatnog) odgovora na osećaj ugroženosti tradicionalnih vrednosti zbog
širenja dominantnog konzumerističkog modela razvoja i multikulturalizma.
Ekologizam ili zelena politika je politička doktrina čiju bazičnu karakteristiku čini zamena
antropocentrične biocentičnom, odnosno ekocentričnom pozicijom. Ekocentrična pozicija insistira na
tezi da čovek nije (osioni) gospodar prirode već deo nje, kao i na stavu da socijalno i ekološki održiv
razvoj bazira na održanju eko ravnoteže i očuvanju neobnovljivih izvora energije i bogastva biljnih i
životinjskih vrsta. Kritika neobuzdanog konzumerizma i rezultirajućih fenomena poput zagađenja,
kiselih kiša, uništavanja ozonskog omotača i globalnog zagrevanja i stvaranja efekta staklene bašte ili
potencijalno razornih efekata upotrebe nuklearnie energije i akcedenata u nuklearnim elektranama
stvorili su prvo ekološke pokrete , a onda i, sedamdesetih godina prošlog veka,i prve ekološke -"zelene
stranke".
Posredno, kroz preuzimanje pojedinih elemenata ekološke paradigme, zelena politika je uticala na i na
konvencionalne ideologije i nastanak , pored eko- fundamentalizma i eko - realizma , i eko-socijalizma
ili pak eko-konzervativizma .
Feminizam otvara i "senzibilizuje " prostor društvenih i političkih analiza za problem rodne
nejednakosti i potrebu emancipacije žena.
Za razliku od ranijih feminističkih struja , kao više korektivnih i dopunskih pristupa koji ostaju u
obzorju osnovnih ideoloških blokova, i bave se reformom javne sfere i ostvarenjem jednakih prava za
žene ( liberalni feminizam) ili pak naglašavaju kao osnovnu vezu između potčinjenosti žena i
kapitalističkog načina proizvodnje ( socijalistički feminizam), radikalni feminizam polazi od uverenja da
je rodna razlika i nejednakost žena osnovna i politički najrelevantnija društvena podela.
Rodnu poziciju i perspektivu , odnosno rodnu jednakost, kao politički isplativ cilj preuzele su
pragmatično ( naravno u prilagođenoj i razblaženoj varijanti ) sve relevantne konvencionalne političke
tradicije.
Renesansa različitih oblika verskog fundamentalizma krajem prošlog veka može se tumačiti , pre
svega, kao odgovor i negativna reakcija na širenje amoralne moderne i sekularizovane kulture i
rezultirajuću krizu temeljnih tradicionalnih vrednosti, odnosno kao izraz krize laičkih identiteta.
Od drugih konzervativnih tendencija verski fundamentalizam se razlikuje time što , i u svojoj
hrišćanskoj i, posebno, islamskoj varijanti, politiku , ali i sve vidove ličnog i društvenog života, vidi kao
izvedene iz "objavljenih istina " odnosne verske doktrine (Hejvud, 2004:125).
Kriza prethodnih, usvojenih kolektivnih identiteta i neuspeh, uz delimičan izuzetak (konzervativnog)
nacionalizma, sekularnih " svetovnih religija" da zadovolje ljudsku težnju za večitim , nepromenljivim
istinama u nesigurnom, konfuznom i promenljivom svetu su u osnovni motiv i pokretač povratka
verskog fundamentalizma na javnu i političku scenu. Uz ovu zajednički deljenu karakteristiku, islamski
fundamentalizam temelji i na antizapadnjaštvu i suprostavljanju duhu materijalizma i širenja tolerancije.
Poslednje decenije prošlog i početak ovog veka doneli su , pre svega kroz nestanak bipolarnog sveta i
proces "turbo globalizacije " i do neravnoteža , kriza i vojnih intervencija i terorističkih napada.

137
 Specifičan izraz ovih konlikata i promena , ojačan efektima planetarne ekonomske krize nakon
2007.godine , predstavlja sukob verskog fundamentalizma, ali i konzervativnog nacionalizma sa
konceptom i praksom multikulturalizma.
Multikulturalizam bazira na prihvatanju raznolikosti političkih zajednica zasnovanoj na jezičkim ,
etničkim i rasnim razlikama. No, ono što posebno karakteriše multikulturaliste je uverenje da različite
(manjinske) grupe imaju, umesto mehanizama dobrovoljne asimilacije i integracije, pravo na poštovanje
i priznanje i očuvanje svojih kulturnih specifičnosti .
Za multikulturalizam nacionalne i kulturne razlike obogaćuju društvenu zajedicu i predstavljaju, kroz
očuvanje posebnih identiteta, prednost iako priznaju da su ova društva izložena većem riziku od
konflikata i traže složeniji političko- institucionalni aranžman nego što je to slučaj sa nacionalno
"monolitnim" državama..
Multikulturalizam je, pokazalo se, praktično nespojiv sa etničkim, konzervativnim nacionalizmom koji,
posebno u uslovima ekonomske recesije, uspostavlja prepreke i kvote za useljavanje i praktično insistira
na tome da manjinske zajednice prihvate vrednosti, stil života i budu lojalne većinskoj zajednici.
Izvesna napetost postoji i izmedju liberalne pozicije i multikulturalizma , jer liberali daju prednost
ličnom identitetu, dok je multikulturalizam ipak specifičan oblik , etničkog, kulturnog ili rasnog
kolektivizma i kolektivnog identiteta.
Sve je to dovelo do uspona ne samo radikalne desnice , nego i do stava političara nesporno
demokratske orijentacije, poput nemačke kancelarke Angele Merkel, da je multikulturalizam praktično
mrtav.
T ranzicioni procesi i političke podele

Aktuelni, u zemljama u tranziciji velikoj meri često nepregledni i konfuzni, politički

spektar mogao bi se analizirati u oslonu na tri polazna kriterijuma:
1) svoju genezu iz društvenih rascepa i sukoba, ali i
2) pripadnosti i samoidentifikovanja stranaka sa određenim «stranačkim familijama» i
nadnacionalnim stranačkim federacijama, kao i
3) konkretnim, tematskim, «policy» orijentacijama.
Polazeći od prakse samoimenovanja i nadnacionalnog političkog identifikovanja
političkih stranaka kao kriterija, istraživači, uz manje ili veće međusobne razlike,
najčešće identifikuju sledećih 9 političkih familija: (1) liberali, (2) konzervativci, (3)
regionalisti, (4) hrišćanski demokrati, (5) agrarne stranke, (6) socijaldemokrati, (7)
ekologisti, (8) (neo)komunisti, (9) desni populisti i ekstremisti. (Beume, 2002:64-67 )
Očekivano, sve linije podela i političke porodice nemaju jednaku specifičnu političku
težinu i značaj ni u relativno homogenoj grupi postkomunističkih zemalja, pa ni u svim
fazama tranzicionih promena unutar pojedinih država.
Načelno bi se moglo konstatovati da polaznu, formativnu ulogu – neku vrstu
političke naddeterminante, početno igra podela na neokomuniste i druge stranke starog
režima i neizdiferencirane opozicione političke forume i saveze.
Kasnije, u nacionalno i kulturno relativno homogenim društvima, ulogu
naddeterminante preuzima podela: tržišni liberalizam-populizam (raznih boja i
usmerenja), odnosno složenija podela na desne i leve libertere i kulturne tradicionaliste,
ili na liberalne demokrate, (neo)socijaldemokrate i nacional-populiste (Kitschelt,
1995:466).

138
 U složenim, multinacionalnim društvima, bez dovoljnih prethodnih demokratskih
tradicija – eks-Jugoslavija je gotovo paradigmatičan primer, ključnu osu podela dugo
igra podela na građanske, nacional-demokratske i nacionalističke stranke.
U vremenima oštrih i violentnih sukoba ova, osnovna vertikalna osa političkih podela
ima oblik zaposednutih jakih krajnjih polova (unitarizam-separatizam) i slabog-
građanskog, demokratskog centra.
Na drugoj strani, unutar izolovanog i osiromašenog društva, ograničenu ulogu ima
osa: tržišna alokacija – politička redistribucija, odnosno desnica – levica. Ovoga puta su
slabi i politički neuticajni krajnji polovi a svi relevantni politički akteri teže da se na ovoj
osi pozicioniraju oko (levog i desnog) centra.
Poređenjem političke scene sa pozorištem moglo bi se reći da se sa izmenom
društvenog konteksta, menja i repertoar, pa i sam partijski ansambl preraspodeljujući (od
izbora do izbora) glavne i sporedne uloge. Na repertoaru su prvo dominirale istorijske
drame i mitovi, kao i komadi iz narodnog života sa pevanjem i pucanjem. Njih su smenile
socijalne drame i izbegličke i druge priče o sudaru i integraciji svetova. Sve vreme na
repertoaru su se nalazile slike iz političkog života – komedije i satire o političkim
naravima i mentalitetima: aferama, spletkama, nagodbama i ucenama, odnosno komadi o
politizaciji kriminala ili kriminalizaciji politike.
Ipak, konstantu na repertoaru, odnosno na političkom tržištu, čini manje ili više
zapaljiva smeša nacionalne i socijalne demagogije,što čini rekombinovanje nacionalnog i
socijalnog nekom vrstom arije, ili replike, koja se uvek traži na bis.
Sa stabilizovanjem socijalnih i političkih prilika , politički i ideološki prostor zadobija,
međutim, obrise političkih podela koje dominiraju u zemljama liberalne predstavničke
demokratije koje i inače služe kao uzor i kriterij uspešnosti tranzicionih reformi.

POLITIČKE GRUPACIJE U EU

Političke grupacije: „Evropske stranke“

Razvoj evropskih stranaka prati ukupan razvoj Evropske unije. Sa napretkom

evropskih integracija i proširenjem aktivnosti EU na sve veći broj oblasti javnog života
paralelno su se razvili transnacionalni stranački savezi, u kojima sarađuju nacionalne
stranke država članica EU.
Glavnu tačku te saradnje predstavlja EP koji se već kao Skupština Evropske
zajednice za ugalj i čelik podelio prema frakcijama.
Sa prvim direktnim izborima za EP 1979. godine rasla je logično i potreba da
izbore i programske izborne platforme pripreme nadnacionalne organizacione strukture.
Posle stvaranja „Saveza Socijaldemokratskih stranaka EZ“ 1974. usledilo je već 1976.
godine, osnivanje „Evropske narodne stranke“, koja je proistekla iz Evropske unije
demohrišćana i „Federacije liberalnih i demokratskih stranaka EZ“ koje i sad čine tri
vodeće političke grupe u okviru EP.
Nakon faze stagnacije, Ugovor iz Mastrihta (1993) označio je novu fazu u razvoju
evropskih stranaka. Države članice EZ dogovorile su se na inicijativu EP da u Ugovoru o
EZ jače naglase značaj stranaka na evropskom nivou. Unet je čl. 191 Ugovora o EZ, u
kojem se stranke ističu kao bitan faktor integracije.

139
 Na inicijativu EP Ugovor iz Nice dopunjava član koji se odnosi na partije-
mogućnošću utvrđivanja kriterijuma priznavanja evropskih stranaka i odredbi o njihovom
finansiranju kroz postupak saodlučivanja.
Uz to, stranke moraju da prikažu poreklo priloga većih od 500 evra. Zabranjeni su
anonimni prilozi, prilozi iz budžeta poslaničkih grupa EP, kao i prilozi preduzeća koja su
pod uticajem javnog sektora. Nisu dozvoljeni ni prilozi koji prelaze iznos od 12.000 evra
godišnje po donatoru. Za 2007. komisija je iz budžeta EU ukupno izvojila 10,1 milion
evra za sve nadnacionalne političke grupacije u EP. Od ovih sredstava, 15 odsto se deli u
jednakim iznosima svim grupama, a 85 odsto proporcionalno izbornim rezultatima i broju
dobijenih mandata (Evropa od A do Š, 2010: 128).
Evropska komisija je u februaru 2001. godine, predložila privremeni statut
stranaka. Da bi se jedna stranka uvrstila u „evropske“ u smislu čl. 191 UoEZ, odlučujući
su sledeći pokazatelji: prvo, bavljenje stranke evropskim temama – proevropski stav,
međutim, ne mora biti dokazivan; drugo, ta stranka u EP mora da oformi frakciju ili
mora da pokaže nameru za njeno formiranje tj. da teži da učestvuje u nekoj od frakcija.
Konkretno, nacrti EP i Komisije koji su u julu 2001. godine predočeni Savetu EU,
predviđaju da jedna stranka preko evropskih, regionalno ili nacionalno izabranih
predstavnika bude zastupljena u najmanje pet država članica ili da je na evropskim
izborima u pet država članica dobila najmanje 5% glasova. Takođe je učinjen napor u
okviru EU u vidu uredbi Saveta iz 2003. i 2004. godine kojim se definiše i uređuje
njihovo finansiranje. (Vajderfeld, Vesels, 2005: 123).
Dve najveće grupacije su konstantno Evropska narodnjačka partija – Evropske
demokrate i Partija evropskih socijalista. Ove dve grupacije neprekidno su dominirale
Parlamentom držeći skupa između 50 i 70 odsto mesta u Evropskom parlamentu.
Nijedna grupa nikada, međutim, nije sama imala većinu, što je samo doprinelo
spremnosti na koordinaciju i saradnju u izražavanju političke volje građana EU.
Sistem političkih grupa u okviru EP je, dakle, veoma specifičan i jedinstven. Umesto da
ostanu unutar nacionalnih delegacija članovi EP iz različitih političkih partija širom EU
okupljeni su,po srodnosti političkih afiniteta, zajedno u supranacionalne grupacije koje
predstavljaju i promovišu zajedničke interese.
Političke grupe izuzetno su bitne za samo funkcionisanje EP: one utvrđuju
političku agendu,odnosno odlučuju koja će to pitanja biti razmatrana na plenarnim
zasedanjima. One takođe mogu predlagati amandmane za raspravu i podneti izveštaj o
kojem će se glasati tokom plenarne sednice.
Svaka politička grupa postavlja svog predsedavajućeg, a u nekom slučajevima čak
i dvoje. Uticaj grupe se reflektuje na činjenicu da one postavljaju kandidate na sve
značajne funkcije uključujući predsednika EP, podpredsednike, predsedavajuće
komiteta i ostale bitne pozicije.
Nakon poslednjih održanih izbora 2009. godine u EP postoji sedam političkih grupa:
1.Grupa Evropske narodne partije (Group of the Europian Peoples Party –
EPP) sa 265 poslanika;
2. Alijansa socijalista i demokrata (Group of the Progresive Alliance of
Socialiste and Demokrats for Europe) sa 184 poslanika;
3. Savez liberala i demokrata za Evropu (Group of the Alliance of Liberals and
Demokrats), sa 84 poslanika;

140
 4. Zeleni/Evropski slobodni savez (Group of the Greens/Europian Free Alliance)
sa 55 poslanika;
5. Evropska konzervativna i reformska grupa (Europian Conservatives and
Reformist Group) sa 54 poslanika;
6. Konfederacija ujedinjene evropske levice/Severna levica zelenih
(Confederal Group of the Europian United Left – Nordic Green Left) sa 35 poslanika i
7. Grupa za Evropu slobode i demokratije (Europe of Freedom and Democracy
Group), sa 32 poslanika.

KONZERVATIVNE POLITIČKE GRUPACIJE U EVROPSKOM

PARLAMENTU NAKON IZBORA 2009. GODINE
Konzervativna ideologija, u najnovijem, sedmom sazivu Evropskog parlamenta
dominantna je, osim u najvećoj grupaciji, Evropskoj narodnoj partiji (EPP), još u
redovima Evropskih konzervativaca i reformista (ECR), Evropi slobode i demokratije
(EFD), kao i u redovima jednog broja slobodnih evroposlanika, odnosno „nezavisnih“ u
koje spadaju britanski ekstremni nacional-konzervativci. Logika podela unutar
konzervativaca uglavnom prati liniju podele na evroentuzijaste (EPP), evrorealiste
(ECR), evroskeptike (EFD), dok konzervativci i ekstremni desničari iz grupe nezavisnih
neskriveno negiraju federalnu evropsku zajednicu. Moglo bi se konstatovati i da su
narodnjaci ( hrišćanske demokrate), po pravilu, za socijalno-tržišnu privredu, dok su
stranke iz drugih konzervativnih grupacija u EU, sklonije neoliberalnoj paradigmi.

5. 1. 1.Grupa Evropske narodne partije – EPP (demohrišćani)

Evropska narodna partija osovana je 29. aprila 1976. godine, kao Evropska
narodna stranka u Briselu (mada je grupa demohrišćana osnovana još juna 1953. godine)
U početku je predstavljala udruženje dvanaest demohrišćanskih stranaka iz sedam
zemalja članica Evropske zajednice da bi danas ova grupacija brojala sedamdeset i dve
partije i pokreta iz ukupno trideset i devet zemalja sa trinaest šefova država i vlada u EU i
šest izvan nje. Jedina država članica koja nema svoje predstavnike u EPP-u je Velika
Britanija.
U mandatnom periodu 1999–2004. usvojen je program aktivnosti „Put u 21. vek“
u kojem se delovanje grupe usredsređuje na pitanje monetarne unije, brzog proširenja na
istok, politiku u oblasti konkuretnosti, borbe protiv međunarodnog organizovanog
kriminala i na dalji razvoj evropske odbrambene politike. U središte svog 14. kongresa
održanog januara 2001. godine „narodnjaci“ postavljaju zajedničke osnovne vrednosti
koje su proistekle iz hrišćanskog poimanja čoveka i društva, kao što su sloboda,
odgovornost i nepovredivost ljudskog dostojanstva.
Glavna vizija grupacije, čiji su koreni duboko utemeljeni u istoriji i civilizaciji
Evropskog kontinenta, posvećena je savezu evropskih država utemeljenom na
demokratiji, transparentnosti i efikasnosti zasnovanoj na međusobnom poštovanju

141
građana EU uključujući sve zemlje i regione bez obzira na različitosti. Cilj evropskih
„narodnjaka“ je da osigura prosperitet Evropi putem promocije ekonomije slobodnog
tržišta uz razvijenu socijalnu svest.
U prvoj polovini 2009. godine predsednik EPP-a Vilfrid Martins, kao i radna
grupa, preuzeli su težak zadatak izrade sveobuhvatnog izbornog manifesta za predstojeće
izbore.
Dokument pod nazivom „Snažno za narod“ sadrži neke od ključnih prioriteta u
okviru oblasti ekonomije, socijalne politike, klimatskih promena, imigracija kao i ulozi
Evrope u svetu. Dokument takođe pokriva pet bitnih stavki upućenih građanima uz
stvaranje prosperiteta za sve: učiniti Evropu sigurnijim mestom, klimatske promene,
odoleti demografskim izazovima, bezbednost (uključujući imigraciju, pretnju od
terorizma), ujediniti Evropu na svetskoj pozornici. Manifest je usvojen na vanrednom
kongresu u Varšavi aprila 2009.
Organizaciona struktura

Sve velike evropske političke familije imaju slične organizacione strukture:

kongres, upravu, izvršni odbor, sekretarijat i konferenciju stranačkih lidera. Rad
ovih tela se dopunjava i kombinuje sa raznim formalnim i neformalnim komisijama,
stranačkim savetom, tematskim radnim grupama, kao i drugim organizacijama.
Rad osnovnih organa kombinuje se i dopunjava raznim formalnim i neformalnim
komisijama, stranačkim savetom, tematskim radnim grupama i omladinskim
organizacijama. Tako u okviru EPP postoje grupacije za posebne politike : udruženje za
razvoj privrednog poslovanja – (SME UNION), organizacija demo-hrišćanskih radnika
EU – (EUCDW), omladinska organizacija u okviru EPP – (YEPP), asocijacija koja se
zalaže za afirmaciju prava žena – (EPP WOMEN),ili asocijacija posebno
zainteresovana za brigu o starijim građanima EU – (ESU).
Sve zainteresovane demo-hrišćanske, konzervativne, liberalne partije, kao i partije
desnog centra, ali i svi ostali članovi nacionalnih parlamenata širom Evrope mogu
pristupiti ovoj grupaciji partija.
Iz Srbije u članstvu EPP nalaze se tri partije – G17+, Demokratska stranka Srbije i
Savez vojvođanskih Mađara, iz Hrvatske takođe tri – Hrvatska demokratska zajednica,
Hrvatska seljačka stranka i Demokratski centar. Po tri partije dolaze i iz Bosne i
Hercegovine – Stranka demokratske akcije, HDZ Bosne i Hercegovine i Partija
demokratskog progresa Republike Srpske – kao i Slovenije – Slovenska demokratska
stranka, Nova Slovenija i Slovenska ljudska stranka.
Makedoniju predstavlja VMRO – DPMNE. Jedino Crna Gora nema svoga
predstavnika u najvećoj evropskoj političkoj familiji, iako je za članstvo aplicirao Pokret
za promjene Nebojše Medojevića.

Grupa Evropskih konzervativaca i reformista (ECR)

142
 Grupa Evropskih konzervativaca i reformista je evroskeptična, antifederalna,
konzervativna polička grupa u Evropskom parlamentu. Ovu grupu, trenutno, prema
rezultatima poslednjih izbora za Evropski parlament, zastupa 54 evroposlanika, čineći je
time petom grupom po veličini u Evropskom perlamentu. Ova politička familija
osnovana je nakon izbora 2009, i bazira se na Pokretu za evropsku reformu, a ima za cilj
da Evropsku uniju učini transparentnijom, odgovornijim i više dostupnom interesima i
potrebama njenih građana.
Najveće partije, od osam koliko čini ovu političku grupaciju, su Konzervativna
partija Velike Britanije, Zakon i pravda iz Poljske, kao i Civilna demokratska partija iz
Češke. Većina partija članica pridružila se ovoj grupaciji nakon sloma dve grupe –
Evropskih demokrata (deo EPP–ED) i Unije za Evropu nacija.
Osnovne programske postavke na kojima se zasniva ova grupacija evropskih
stranaka su: konzervativizam, ekonomski liberalizam, evroskepticizam,
antifederalizam (zalaže se za Evropu nacionalnih država) i atlantizam.

Evropski konzervativaci i reformisti nastali su 2005. godine, dok prva inicijativa

za stvaranje alternative evropskim federalistima datira još iz 2003. godine.
Konstitutivna deklaracija postala je poznata kao Praška deklaracija i sadrži
sledeće principe:
– slobodna i fer trgovina i konkurencija, slobodno preduzetništvo, minimalno
regulisanje tržišta, niže takse i mala vlada kao osnovni uslovi individualne slobode i
ličnog i nacionalnog prosperiteta;
– individualna sloboda, veća lična odgovornost, viši nivo demokratske
odgovornosti i svesti;
– značaj porodice kao osnovne jedinice društva;
– suverenitet i integritet nacionalne države u suprotnosti sa EU federalizmom;
– vrednost transatlantske bezbednosti, veza sa NATO i podrška mladim
demokratama širom Evrope;
– efektivna kontrola imigracija i kraj zloupotrebe prava azila;
– efikasni i moderni javni servisi i sluh za potrebe kako ruralnih, tako i urbanih
područja;
– ukidanje suvišne, spore birokratije i obaveza veće transparentnosti i
nepodmitljivosti institucija EU i korišćenje njenih fondova;
– poštovanje i jednak tretman za sve zemlje EU – kako stare tako i nove, kako
velike tako i male;
– snabdevanje čistom energijom uz naglašavanje energetske sigurnosti.

Ova evrorealistična, još pre evroskeptična konzervativna grupa ozvaničila je svoje

prisustvo na poličkoj sceni evropskih zemalja kao uticajna snaga u Evropskom
parlamentu, verujući pri tom u Uniju koja poštuje sve različitosti i prava država članica, a
odbija centralističko-federalnu viziju koju zastupaju ostale grupe Evropskog parlamenta.
Od formiranja ECR-a, evrorealizam ima svoje snažne zastupnike na evropskom
nivou. U vrhu prioriteta evropskih konzervativaca nalazi se i podrška biznisu, sloboda
pojedinaca, kao i suverenitet svih država članica, a iznad svega reforma koja se zasniva
na poštovanju tradicionalnih vrednosti desnice i desnog centra.

143
 Većina evroposlanika pripadnika ove grupacije je iz centralne Evrope i Velike
Britanije. Manji broj predstavnika dolazi iz Baltičkih zemalja i država Beneluksa.
Najslabije je zastupljena u južnoj Evropi kao i u nordijskim zemljama gde skoro da i
nema članova.

Grupa za Evropu slobode i demokratije (EFD)

Evropa slobode i demokratije je evroskeptična desno orijentisana politička

grupa u Evropskom parlamentu, formirana nakon izbora za EP 2009.
Ovu grupu čini koalicija devet političkih partija od kojih su najveće partija
Ujedinjenog kraljevstva za nezavisnost i italijanska Liga za sever koje zajedno daju 21 od
ukupno 32 parlamentarca iz ove grupe.
Grupa je formalno nastala 1. jula 2009. godine kada je zvanično objavljeno i
sadašnje ime grupe. Ideologija na kojoj se zasniva ova desničarska grupacija je
evroskepticizam, nacionalni i liberalni konzervativizam (ekonomski liberalizam),
regionalizam kao i desničarski populizam.
Program sadrži sledeće odredbe:
– sloboda i saradnja ljudi iz različitih država zasnovana na principima
demokratije uz isticanje otvorene, transparentne i odgovorne Evrope suverenih država, a
odbijanje birokratizacije Evrope kao i stvaranje jedne centralizovane i nadevropske
države;
– viši stepen demokratije i poštovanja narodne volje s obzirom na ubeđenost
grupe da legitimnost demokratije potiče iz nacionalnih država, njenih regiona i
nacionalnih parlamenata, i da ne postoji takav pojam kao što je ‘evropski narod’.
Grupa se takođe oštro protivi daljoj evropskoj integraciji koja bi umanjila već
postojeću demokratiju, a uvećala centralističke političke strukture u EU. Grupa stoji iza
toga da svaki novi ugovor, ili svaka modifikacija postojećih mora biti podržana glasom
naroda i to kroz slobodne i fer demokratske referendume u nacionalnim državama,
verujući da se legitimnost svake moći zasniva na volji naroda i njegovom pravu da bude
slobodan i vođen demokratijom

Poštovanje evropske istorije, tradicije i kulturnih vrednosti

Ljudi i nacije u Evropi imaju pravo da zaštite svoje granice i ojačaju svoje
istorijske, tradicionalne, religijske i kulturne vrednosti uz odbijanje ksenofobije,
antisemitizma i bilo koje druge vrste diskriminacije.

Poštovanje nacionalnih različitosti i interesovanja: sloboda glasanja

144
 Oslanjajući se na ove principe tokom svog programa rada, grupa poštuje slobodu
svoje delegacije tako da članovi mogu da glasaju na način na koji smatraju da je najbolji.

Moglo bi se zaključiti da ova grupa kojom predsedavaju Najdžel Faradž

(Britanska nezavisna stranka) i Enriko Speroni (Liga Severa) svoj rad bazira na političkoj
platformi koja počiva na četiri osnovna principa: (1) na prihvatanju različitosti nacija koje
se nalaze u EU; (2) razvijanju demokratskih ideja i (3) čuvanju suvereniteta pojedinih
država, (4) kao i slobodnoj saradnji među državama članicama, nezavisno od volje ili
interesa EU. Takođe, predstavnici EFD pokrenuli su i nekoliko kampanja od kojih je
najveći naglasak dat onoj na protivljenju euru kao zajedničkom platežnom sredstvu.

SAVEZ LIBERALA I DEMOKRATA ZA EVROPU

ALDE logo

Preteča Saveza liberala i demokrata za Evropu je grupa Evropske demokrate,

liberali i reformisti (European Liberal, Democratic and Reformist Group - ELDR), koja
kao grupa postoji još od 1953. godine kao Liberalna grupa. Godine 1993. ELDR grupa
postaje transnacionalna politička partija sa sedištem u Briselu (Belgija).
Nakon toga sledi novo pregrupisavanje i juna 2004. godine dolazi do ujedinjenja
dve političke grupacije ELDR i Partije evropskih demokrata (European Democrat Party
– EDP) u političku familiju pod nazivom Savez Liberala i Demokrata za Evropu
(Alliance of Liberals and Democrats for Europe – ALDE).
Kako često govore u svojim javnim nastupima oni predstavljaju sponu između
levice i desnice, a u njihovom članstvu nalazi se 56 liberalnih i liberalno-demokratskih
stranaka iz cele Evrope. Od 27 zemalja članica Evropske unije, u četiri su premijeri
liberali (Danska, Estonija, Finska, Irska), a u vlasti učestvuju još u Belgiji, Litvaniji,
Sloveniji i Švedskoj.
Programski koncept ALDE sastavljen je od deset tačaka. Najvažnije su:
ekonomski jedinstvena Evropa, promovisanje mira i bezbednosti, zatim snaženje EU kroz
snaženje njenih institucija, sa posebnim naglaskom na obavezi da se građanima pojasni
značaj tog jačanja, kao i uklanjanje svih oblika diskriminacije u skladu sa jednim od
načela ALDE (Evropa je jedno). U ključna opredeljenja spadaju i razvijanje globalizacije,
potreba širenja ideje o nužnosti zaštite životne sredine i stvaranje strukturalne politike
koja razvija potencijale najzaostalijih evropskih regiona.
„Grupa svoj rad bazira i na verovanju u izgradnju pravednog, slobodnog i demokratskog
društva sa naročitim naglaskom na poštovanju ljudskih prava i maksimalnom iskazivanju
tolerancije prema svim oblicima različitosti.

145
 Verujemo u pravedno, slobodno i otvoreno društvo koje koristi sposobnosti
svakog građanina da u punoj mjeri učestvuje u društvu, nudeći mu mogućnosti da ostvari
svoj potencijal, slobodu od siromaštva, neznanja i diskriminacije“.14
Pored ovoga u ELDR-u, a to su svojim delovanjem u EP potvrdili, kao osnovni
cilj imaju razvijeno evropsko tržište bez postojanja unutrašnjih granica poštujući
principe globalne ekonomske trgovine. To bi prema njihovom mišljenju stvorilo
prostor za otvaranje novih radnih mjesta i pozitivno se odrazilo na standarde potrošača.
Ono što najviše zanima zemlje sa prostora bivše Jugoslavije – pitanje proširenja
EU kod predstavnika ELDR-a ne izaziva nikakvu dilemu: „S obzirom na to da smo se
najdoslednije i najduže zalagali za što skorije i veće proširenje Evropske unije, sa
zadovoljstvom smo poželeli dobrodošlicu našim prijateljima iz novih država članica u
Uniju. Čvrsti smo u nameri da produbljujemo, jačamo i širimo Evropsku uniju“.15
Savez Liberala i demokrata okuplja liberalne partije i partije centra širom Evrope.
Privrženi su liberalizmu, političkoj ideologiji koja smatra zaštitu ličnih sloboda
osnovnom svrhom postojanja države.
Najsnažnije partije koje pod okriljem ALDE deluju u EP su Liberalne demokrate
Velike Britanije, Demokratska stranka Italije, Unija za francusku demokratiju, Slobodna
demokratska partija Nemačke.
Savez okuplja u svom članstvu oko 55 političkih partija širom Evrope. Od
ukupnog broja poslanika ove grupe čak 44% čine žene, dok je prosek u celom
Parlamentu EU tek negde oko 31% zastupljenosti žena.
Alijansa liberala i demokrata za Evropu treća je po veličini političla grupa u
Evropskom parlamentu koja nakon 1999. povećava svoj uticaj.

Oblici članstva u ovoj grupaciji su:

punopravni članovi – političke partije iz država članica EU;
aplicant states – političke partije iz država kandidata za članstvo u EU (Turska,
Hrvatska, Makedonija);
non-member – države koje nisu članice EU, tj. njihove političke partije.
Sa prostora bivše Jugoslavije u ovoj grupaciji prisutne su dve partije iz Slovenije –
Liberalna demokratija Slovenije (LDS) i Zares – Nova politika (Slovenija), tri stranke iz
Hrvatske – Hrvatska narodna stranka – liberalni demokrati (HNS), Hrvatska socijal-
liberalna stranka (HSLS) i Istarski demokratski savez (Hrvatska), Liberalno demokratska
partija – LDP (Srbija), Liberalno demokratska partija Bosne i Hercegovine (LDP BiH),
dve partije iz Makedonije – Liberalno demokratska partija Makedonije LDPM i Liberalna
partija LP (Makedonija), kao i dve partije sa Kosova – Savez za Novo Kosovo i Partija
liberala Kosova.

EVROPSKA FEDERACIJA ZELENIH STRANAKA Greens/EFA

14
www.eldr.eu
15
Ibid

146
 logo

Grupa zelenih – Slobodna Evropska alijansa (Group of the Greens - European

Free Alliance) nastala je 19. juna 1993. godine iz tzv. „Koordinacije evropskih zelenih“ i
za razliku od drugih stranačkih udruženja predstavlja panevropski savez, koji je maja
2001. godine imao 31 stranku članicu iz 29 zemalja. (KAS, 2005: 105).
Kao grupacija, Evropsko-zelena slobodna alijansa stvorena je iz dve progresivne
evropske političke familije, iz Evropske zelene partije i Evropske slobodne alijanse
Formalno ime grupe u parlamentu je: Parlamentarna hrupa zelenih/ Evropska slobodna
alijansa u Evropskom parlamentu.
PROGRAMSKI PRINCIPI

Zelene posebno karakteriše postmaterijalistička orijentacija – zalaganje za

socijalno i ekološki održiv razvoj i stav da razvojne, ekonomske ciljeve treba postići
održanjem ekološke stabilnosti i ravnoteže, uvećanjem socijalne i ekonomske jednakosti i
podsticanjem razvoja i samoorganizovanja lokalnih i regionalnih zajednica.
Po Dereku Valu (uticajnom britanskom zelenom aktivisti), četiri stuba koji
definišu zelenu politiku16 su:
1. ekologija,
2. socijalna pravda,
3. grasroot demokratija i
4. nenasilje

Drugu bitnu klasifikaciju je doneo Zeleni komitet korespodencije,1984-te godine, u

čijoj proširenoj klasifikaciji u dodatnih šest stubova zelene politike spadaju:
1. decentralizacija,
2. lokalna ekonomija (zasnovana na zajednici),
3. postpatrijarhalne vrednosti,
4. poštovanje raznolikosti,
5. globalna odgovornost i
6. fokus na budućnost

Povelja evropskih Zelenih i njihov politički program Zelena budućnost za

Evropu, iz 2006. godine, kao vodeće principe ističu:ekološku, ekonomsku i socijalnu
odgovornost, slobodu kroz samoostvarenje i pravo na sopstveni izbor i životni projekat;
proširivanje pravde na socijalnu pravdu i to globalnu pravdu i rodnu generacijsku
jednakost, kao i principe nenasilja, održivog razvoja i prava na različitost (Nadić, 2007:
101).
Članstvo u ovoj Alijansi otvoreno je za sve „zelene stranke“ iz svih država članica
Saveta Evrope. Na prvi pogled može se iz same analize članica videti da je reč o jednoj
heterogenoj strukturi, koja otežava formiranje jedinstvenog nastupa ove grupe.

16
Wall, Derek (2010). The No-Nonsense Guide to Green Politics. Oxford: New Internationalist Publications, str 12-13

147
 Zelena politika – uticaji i tendencije
Sledbenici zelene politike, kako sebe nazivaju Zeleni, dele mnogo ideja sa ekološkim
pokretom, konzervativističkim pokretom, pokretom za okolinu, kao i feminističkim i
mirovnim pokretom.
Posledično, pored zagovaranja demokratije i rešavanja ekoloških problema,
zelena politika se brine i za probleme građanskih sloboda, socijalne pravde i nenasilja.
Sa socijal-liberalnom pozicijom zeleni dele ideju odgovornog društva i države
koja će pomoći licima koja ne mogu da opstanu bez njene pomoći kroz razne socijane
projekte, penzionog, zdravstvenog, i invalidskog osiguranja. Ta pomoć ostvaruje se u
„društvu blagostanja“ u kome država uzima kao svoju obavezu da ispravi socijalne
nepravde i probleme koje tržište pod dejstvom „nevidljive ruke“ može da napravi.
Grassroot demokratija je tendencija stvaranja političkog procesa gde se moć
odlučivanja prebacuje, na najniže nivoe organizacije države, pod uslovom da oni mogu i
imaju uslova da obavljaju delatnosti i ovlašćenja koja im se prenose (drugim rečima radi
se o principu subsidijarnosti).
Pored predominantog oblika zelene politke koji se nalazi na levoj strani političkog
spektra postoje i, istina u manjem obimu, fuzije ideologije desnice sa zelenom
ideologijom. Iz takve fuzije proizilaze i stranke/ stranačke frakcije koje reprezentuju
stanovišta ekokapitalizma i zelenog konzervativizma.
Zeleni konzervativizam je spoj desne konzervativne ideologije sa zelenom
politikom. Pored borbe za očuvanje životne sredine, u operativna politička pitanja se
ubacuju i problemi imigracije, abortusa i eutanazije. Međutim, eko-konzervativci se drže
dalje od gej i lezbejskih prava i imaju drugačiji pogled na feminizam. Ta udaljenost od
borbe za prava rodne jednakosti se objašnjava upravo uticajem konzervativne ideologije.
Ekokapitalizam je drugi važni princip zelene politike, koji je karakterističan za
desno orijentisane stranke. Osnovno polazište ekokapitalizama je da je da kapital postoji
u prirodi kao prirodni kapital.
Tako ispada da su prirodne usluge osnovni servis privrede i da se prevelikom
eksploatacijom prirodnog kapitala uništava, a ne stvara vrednost. Zato se zagovornici
ekokapitalizma zalažu da se prevelika eksploatacija u tom pogledu se ne sme nagrađivati
i pomagati subvencijama od strane države.
Više od bilo koje druge vrste zelene politike, eko-kapitalizam zahteva reformu i
upotrebu eko-prijateljskih biznis modela i ekonomskih politika. To obično uključuje sve
politike zaštite životne sredine sa namerom pozitivnog ekonomskog povratnog efekta.

Regionalisti i autonomisti

U odnosu na druge grupacije u EP, grupa Zelenih je mlada politička grupa. Prve
ekološke partije formirale su se sedamdesetih godima prošlog veka i bilo im je potrebno
više od jedne dekade da izrastu u snažnu političku snagu, tačnije sve do 1984. godine
kada su Zeleni počeli da koordiniraju svoje aktivnosti na evropskom nivou.
Njima je, jula 1999. godine, pristupila Slobodna evropska alijansa tako da se
novoformirana politička grupa sa svojim partijama članicama snažno bori za demokratiju
i pravo na samoopredelenje „nacija i regiona bez državnog statusa“ u Evropi.
Slobodna Evropska Alijansa – European Free Alliance (EFA)

148
 Briselskom deklaracijom iz 2000. godine EFA je kodifikovala svoje političke
prinicpe. EFA stoji iza „… Evrope slobodnih ljudi, koja se bazira na principima
supsidijarnosti, koja veruje u solidarnost ljudi jednih sa drugima, i sa savim ljudima
sveta“17. EFA vidi sebe kao alijansu ljudi bez država, koji idu ka nezavisnoti,
autonomiji, zalažu se za pravo za samoopredeljenje i bore se za očuvanje i zaštitu
domaćih i istorijskih jezika. EFA je takođe protiv dalje centralizacije Evrope, i želi
da napravi Evropu Regiona tako što će zagovarati primenjivanje principa
supsidijarnosti u EU.

LEVICA U EVROPSKOM PARLAMENTU

PARTIJA EVROPSKIH SOCIJALISTA

I PES logo
Izmenjen logo:

Partija evropskih socijalista nastala je 1992. godine iz Saveza socijaldemokratskih

stranaka. Put od labave kofederacije ka partiji i čvrstoj koordinaciji nije bio ni lak ni
jednostavan i opšte prihvaćen. (Hix, Lesse, 2002: 33).
Na sedmom kongresu Partije evropskih socijalista u Portu decembra 2006. godine
usvojen je Statut u kojem se partija definiše kao međunarodna neprofitna organizacija čiji
je glavni cilj da poveže socijalističke, socijaldemokratske, laburističke i progresivne
demokratske partije i organizacije u Evropi.
Kao grupa koja okuplja i povezuje socijalističke, socijaldemokratske, laburističke
i progresivne demokratske partije i organizacije, PES sebi za cilj postavlja dalje čvršće
povezivanje ovih snaga, naročito u institucijama EU, kao i organizacijama PES žene i
ECOSYmladih socijalista.
Takođe, ova politička grupa tesno sarađuje sa Socijalističkom internacionalom,
socijalističkim i socijaldemokratskim partijama iz država koje dele zajedničke ciljeve
evropske integracije, kao i sa evropskim radničkim sindikatima, profesionalnim
organizacijama i drugim predstavnicima civilnog društva.

Programska pozicija
Statut Partije evropskih socijalista kao osnovne vrednosti navodi: jednakost,
demokratiju, solidarnost, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, vladavinu
prava, a to su ujedno i principi na kojima se zasniva Evropska unija.
17
preuzeto sa : http://www.e-f-a.org/efaactive.php?id=12, 20. 12. 2010.

149
 U svom izbornom manifestu PES kao ciljeve grupe stavlja prevashodno zalaganje
za jednakost polova. Otuda, za socijaliste zalaganje za jednaka prava žena i muškaraca
ne treba da bude samo moralni imperativ, već kroz direktne akcije u okviru EP (pre svega
kroz zakonsku regulativu), treba omogućiti ostvarenje ovog cilja.
Najzad, samo postizanje rodne ravnopravnosti doprinosi ekonomskom progresu i
socijalnoj pravdi. Zalaganje za rodnu ravnopravnost posebno je cilj organizacije žena u
okviru PES, koja se sastaje tri puta godišnje i organizuje konferencije o specifičnim
temama.
Takođe, PES ohrabruje učešće mladih ljudi u političkom životu i na svim nivoima
EU. ECOSY je omladinska organizacija koja deluje u okviru ove familije i okuplja
članove socijalističkih omladinskih organizacija EU.
U samom EP postoje grupe i poslanici na desnici koji su mišljenja da Evropa ne
može da vodi računa o društvu blagostanja zbog pritiska globalizacije. i da se uloga
države u budućnosti mora smanjiti i ograničiti na sprečavanje najtežih oblika siromaštva.
Države moraju međusobno da se takmiče da formiraju najniže nivoe poreza, a primarni
cilj EU treba da bude promovisanje slobodne trgovine i konkurencije.
Međutim, evropski socijalisti i socijaldemokrate se zalažu za drugi put, ostajući
čvrsto posvećeni ideji socijalne pravde i smatrajući da savez socijalnog i ekonomskog
progresa mora ostati u srcu evropskog razvoja. Njihova vizija EU je zajednica zasnovana
na principima socijalne tržišne ekonomije i međusobne saradnje radi dobrobiti svih.

U okviru PES oni se obavezuju da će obnoviti i ojačati evropske države blagostanja,

zasnovane na novom setu prava i obaveza. PES je na Kongresu u Portu 2006. godine
doneo dokument pod nazivom „Nova socijalna Evropa“ i u njemu izneo 10 principa za
budućnost.
Tih 10 principa su:
1. prava i dužnosti za sve – suština socijalne kohezije
2. puna zaposlenost – osnova za budućnost,
3. investiranje u ljude,
4. inkluzivno društvo – niko nije ostavljen po strani,
5. univerzalna briga o deci,
6. jednaka prava žena i muškaraca,
7. socijalni dijalog,
8. učiniti različitost i integraciju našom snagom,
9. održiva društva – klimatske promene,
10. aktivna Evropa za ljude.

Nova Socijalna Evropa zapravo je – Ekološka Evropa sa više poslova i boljim

poslovima, – Inkluzivna Evropa – Evropa koja uči – Evropa koja stvara –
Kohezivna Evropa. PES smatra da u novoj globalizovanoj ekonomiji Socijalna Evropa
može biti ostvarena samo ako se postupno gradi na izbalansiranim osnovama koje čine tri
stuba – konkurencija (koja stimuliše) – saradnja (koja ojačava) i solidarnost (koja
ujedinjuje) (http:/www.pes.org.downloads/PESStatutes 2006EN.pdf)
Proširenje EU treba da obezbedi viši standard i kvalitet života građana u novim
državama članicama stimulisanjem trgovine i povećanjem broja radnih mesta.
Takođe,unutar država članica bi po mišljenju socijaldemokrata razvojni efekti i sredstva

150
trebali biti podeljeni na pravičan način između njihovih građana po principu solidarnosti
bogatijih i siromašnijih.
PES u EP deluje preko svoje parlamentarne frakcije PSE. PSE ima biro,
koordinatore i sekretarijat. Biro se sastoji od predsednika, njegovih potpredsednika i
blagajnika. Koordinatori učestvuju u radu plenarnih komiteta.
Ključne poruke grupe socijalista u EP su:
– borba za Ustav EU;
– zaštita prirodne sredine;
– nova radna mesta i prosperitet;
– zaštita ljudskih prava;
– ljudi na prvom mestu;
– promocija jednakosti.
Posle izbora za EP iz 2009. godine Socijalistička grupa u EP je preimenovana u
Grupu progresivnog saveza socijalista i demokrata u EP.Aktuelni vođa frakcije Martin
Šulc je istakao da će se, u sazivu (2009–2014), socijalisti pre svega zalagati za socijalnu
pravdu, povratak ekonomske stabilnosti, reformisanje finansijskog tržišta, zastupanje
jednakosti i stvaranje jače, demokratičnije, Evrope
(http/www.socialistgroup.org/gpes/publik/sectionstatic.htm?section).

EVROPSKA UJEDINJENA LEVICA – NORDIJSKA ZELENA LEVICA

Moto grupe: Drugačija Evropa je moguća

GUE / NGL

Evropska ujedinjena levica – Nordijska zelena levica je forum za saradnju levo

orijentisanih političkih partija. Grupa okuplja evropske komunističke i socijalističke
partije, odnosno partije koje se na ideološkom linearnom spektru nalaze levo od Partije
evropskih socijalista.
Aktuelno, nakon izbora za EP 2009. godine ova grupacija je šesta po snazi, ali sa manjim
brojem (35) poslanika u EP.
Predsednik ove grupe je francuski komunista Francis Wurtz koji je poslanik od 1979.
godine a na čelu grupe je od 1999. godine.
Pošto GUE / NGL deluje kao konfederalna grupa, svaka politička partija članica
zadržava svoj identitet i političku volju i istovremeno teži ostvarivanju zajedničkih
ciljeva.

Programska polazišta

Iza skraćenice GUE/NGL krije se,dakle konfederalna grupa Evropske ujedinjene

levice i Severne zelene levice. Grupa broji 35 članova iz 12 evropskih država, koji su
predstavnici ukupno 17 političkih partija koje ova grupacija okuplja.

151
 U svom osnivačkom aktu GUE / NGL izražava svoju privrženost evropskim
integracijama, ali ističe da teži stvaranju drukčije Evrope od one postojeće. Socijalna,
mirna, demokratska, ekološka Evropa koja razvija odnose solidarnosti sa svim ljudima
sveta je njihova vizija te druge Evrope.
Ključna politička platforma, kao i pitanja koja su po njihovom mišljenju
esencijalna i koja zahtevaju rešenje, sadržana su u Konstitucionalnoj deklaraciji
(osnivačkom aktu) GUE / NGL grupe.

Smanjenje nezaposlenosti, zaštita životne sredine, obezbeđenje jednakih prava na

najvišem nivou za sve građane,kao i suočavanje sa potrebama onih koji su siromaštvom u
svojim zemljama porekla primorani da traže sredstva za život u Uniji jesu osnovni ciljevi
ove grupacije. Otuda, GUE / NGL želi Evropu koja će biti oslobođena demokratskog
deficita i neoliberalne ekonomske politike.
Organizacije koje su produkti blokovske politike iz vremena Hladnog rata, kao što
su NATO i Zapadno evropska unija, moraju biti napuštene. Mir se ne može
garantovati vojnim instrumentima, već uspostavljanjem demokratije i smanjenjem razlika
između „centra“ i „periferije“, što je glavni uzrok nestabilnosti, koncentracije moći i
uvećanja migracija, rasizma i ksenofobije. Zato GUE / NGL zahteva da Evropa promeni
svoj evropocentrični pristup, koji vodi prevashodno razvoju nejednakosti, poremećaju
prirodne sredine, političkim i socijalnim rizicima.
GUE / NGL se zalaže za promenu pravila međunarodnih odnosa da bi
globalizacija bila pravičnija, mirnija i poštovala potrebe budućih generacija. Ova grupa
se oštro protivi neoliberalnoj ekonomskoj politici i potčinjavanju ostalih oblasti
društvenog života logici kapitala. Osnovna prava ljudi kao što su: pravo na pijaću vodu,
hranu, zemlju, energiju, zdravstvo i obrazovanje, ne smeju da zavise od trgovinskih
potreba. Zato GUE / NGL dovodi u pitanje politiku koja redukuje socijalna davanja. Kao
cilj oni postavljaju sigurnost i jačanje javnih službi kao nezamenljivog elementa za
rešavanje problema prouzrokovanih siromaštvom.
U oblasti zapošljavanja GUE / NGL se zalaže za politiku koja je usmerena na
ravnopravnosti polova, brigu o deci i uspostavljanju ravnoteže između sveta rada i
porodičnog života, kontinuirano obrazovanje i sigurnost, kao i postojanje zaštite na radu.
Suprotstavljajući se Lisabonskoj strategiji, grupa se suprostavlja reviziji radnog vremena i
drugim aktima EU kojima se sprovodi divlja liberalizacija i koji predstavljaju konstantnu
pretnju pravima radnika i njihovom standardu. Radi ostvarivanja ovih ciljeva ova grupa
sarađuje sa mnogim evropskim organizacijama koje imaju iste vizije.

Neoliberalna politika EU koja podstiče takmičarski duh, po mišljenju GUE/NGL,

doprinosi uvećanju diskriminacije i narušavanju ljudskih prava. Grupa je učestvovala u
mnogobrojnim akcionim programima i donošenju direktiva sa ciljem osporavanja
ovakvog stanja. Primeri aktivnosti usmerenih na sprečavanje svih oblika diskriminacija
na tržištu rada su Akcioni program pod nazivom: „Evropska godina sa ljudi sa
hendikepom“,direktiva o jednakom tretmanu ljudi nezavisno od rasnog ili etničkog
porekla i direktiva o jednakom tretmanu žena i muškaraca).
Što se tiče kulturne politike, ona je u nadležnosti država članica EU i članice su
te koje snose punu odgovornost za nju. Grupa GUE / NGL se zalaže da države moraju
imati pravo da definišu i razvijaju sopstvene nacionalne kulturne politike, a da je

152
Zajednica tu da pruži punu podršku i reafirmiše kreativnost i različitost kultura,
razvijajući međunarodnu saradnju i solidarnost. Među vodećim temama kojima se ova
grupa trenutno najviše bavi izdvajaju se dve:
1. zaštita žena (tj. sprečavanje nasilja nad ženama);
2. kampanja protiv opijata (tj. droga).

Grupa GUE / NGL se zalaže za veću zastupljenost žena u Evropskom parlamentu, ali i u
drugim institucijama na nacionalnom nivou i nivou Zajednice.
Zalaganje za rodnu ravnopravnost, prava žena na posao i jednake plate za isti posao sa
muškarcima, pomirenje profesionalnog i porodičnog života, participaciju žena u javnom
životu, zdravstvena zaštita žena, naročito briga o trudnicama, garantovanje
reproduktivnog prava, prava na planiranje porodice, seksualno obrazovanje, sprečavanje
nasilja nad ženama i trgovine ženama i decom, kao i seksualne eksploatacije čine
značajan deo aktivnosti ove grupe.
. Kao crveno-zelena koalicija GUE / NGL vidi sebe kao čuvara planete. S tim
u vezi ova grupa sledi sledeće principe: prvo, oni ističu da ekonomski razvoj mora biti
održiv i da mora imati najmanji mogući uticaj na prirodnu sredinu; drugo, zagađivač
prirodne sredine mora platiti za prouzrokovanu štetu i ne sme se dozvoliti da tu štetu
snose nedužne strane ili poreski obveznici; treće, mora se garantovati i poštovati pravo
ljudi da žive u zdravoj prirodnoj sredini; četvrto, mora postojati garancija da ovi principi
nikada ne zavise od finansijske moći pojedinaca.18
Dok se desnica u EP zalaže za kratkoročne interese trgovine i industrije, GUE /
NGL ističe svoje zalaganje za korišćenje obnovljive energije i reciklažu, kvalitetan javni
prevoz, čist vazduh i kvalitetnu vodu, zaštitu mora, dobrobit životinja i borbu protiv
klimatskih promena.
GUE / NGL smatra da je mir fundamentalna vrednost i ne priznaje rat kao način
rešavanja međunarodnih sukoba. Grupa ističe da evropskim liderima korišćenje vojne sile
prvo pada na pamet radi postizanja bezbednosti. Prvi put u istoriji EU stvorene su
evropske vojne strukture koje mogu biti poslate bilo gde u svet, iako, po mišljenju GUE /
NGL, vojske nisu te koje mogu da reše konflikte 21. veka. Evropa ne treba da se
naoružava, već da se razoruža, jer ona svoja budžetska sredstva treba da usmeri na
rešavanje ekonomskih i socijalnih problema. Politika bezbednosti EU treba da se
zasniva na prevenciji konflikta i uklanjanje uzroka krize. To zahreva mere u oblasti
ekonomije, trgovine, poljoprivrede, finansija i kulture.

Grupacija GUE / NGL se može odrediti kao socijalna levica, labave organizacije
(konfederalnog tipa).
Unutar planetarne krize nakon 2007. godine pitanje je da li će novi program GUE
/ NGL pod nazivom: „Drugačija Evropa: socijalna, demokratska, feministička, ekološka
Evropa koja počiva na solidarnosti sa svim ljudima širom sveta“ – i u praksi zaživeti.

18
Videti: http://www.guengl.eu/showPage.jsp?ID=3079 (novembar 2008)

153
 4.PARTIJSKI SISTEMI

Uprkos brojnim slabostima i ograničenjima, partije predstavljaju još uvek

nezamenljivu,osnovnu sponu između pojedinaca i različitih oblika njihovog interesnog,
grupnog organizovanja i političkih institucija društva. I to bez obzira na sve, najčešće
opravdane, kritike, kako unutrašnje nedemokratske prakse, tako i naglašene partokratske
tendencije, odnosno nastojanja partijskih vrhuški da ukupan društveni i politički život
podrede svojoj užoj interesnoj logici.
Partijski sistem predstavlja okvir unutar koga se obavlja, partijskom
aktivnošću posredovana, dvosmerna komunikacija na liniji civilno društvo –
država. Moderni politički režimi se u velikoj meri razlikuju i definišu upravo prirodom
partijskog sistema, odnosno razlikama u broju partija i karakterom njihovih međusobnih
odnosa (Stojiljković,1998:107).
Pod partijskim sistemom Douglas Rae pre svega podrazumeva mrežu
konkurentskih odnosa između partija. Partijski sistem nije bukvalno mehanički zbir
partija – ljudi, institucija i aktivnosti. On je konkurencija između tih partija u okviru
jednog političkog režima. Giovani Sartori naglašava da je kompetitivni partijski sistem
upravo otvoren (pod)sistem promenljivih, dinamičnih interakcija koje pokrivaju široko
polje odnosa od sukoba do saradnje i koje rezultiraju iz interpartijske konkurencije
(Sartori,2002:50-52).
Taj sistem omogućava izražavanje, sučeljavanje i konfliktno usaglašavanje
interesa društva kroz podršku pojedinim partijama i njihovu interakciju u parlamentu i
političkim institucijama. Osim što omogućuje demokratsko konstituisanje vlasti, partijski
sistem deluje i kao zaštita protiv zloupotreba vlasti jer obezbeđuje rezervne opozicione
timove koji, po potrebi preuzimaju vršenje izvršno-političke vlasti
(Macpherson,1962:242).
Partijski sistem je smešten u međuprostoru između zona institucija države i
političke vlasti i polja civilnog društva. Kroz složenu igru zastupanja i predstavljanja
aktera civilnog društva u okviru partijskog sistema, autonomno političko polje kreira
opcije za koje se građani opredeljuju. U isto vreme, partijski preduzetnici i ograničavaju i
selekcionišu impute koji dolaze iz civilnog društva, jer i same partije odlučuju o opcijama
koje će biti ponuđene biračima, odnosno koje će biti predmet odlučivanja u političkim
institucijama.
Razvrstati složenu «hrpu» različitih partijskih sistema – bliže odrediti njihovu
statiku, kao i dinamiku njihovog funkcionisanja, promene i razvoja, možemo tek
analizom tri osnovna elementa, odnosno kriterija za njihovo određenje, kao i, takođe tri,
faktora, koji u međusobnoj interakciji sa partijskim sistemom – odnosima «cirkularne
uzročnosti» (Sartori) utiču na njegovo funkcionisanje i promenu.
Kriterije za određenje i klasifikovanje partijskih sistema čine (1) broj
relevantnih partija, kao i (2) širina i intenzitet podela među njima, odnosno stepen
političke i ideološke polarizacije u društvu. Treći element, koji diferencira stabilne i
nestabline partijske sisteme, čini stepen institucionalizacije i stabilnosti partija i
političkih procedura, odnosno identifikovanja i podrške koje građani pružaju pojedinim
političkim partijama (partijska identifikacija). Radi se i o kredibilnosti i legitimnosti
aktera politike u celini.

154
 Politički poredak – njegov normativno-institucionalni dizajn koji određuje
strukturu i organizaciju vlasti i, posebno, izborni sistem i konkretne izborne procedure i
pravila, na jednoj, uticaj socijalnih podela (rascepa) na linije političkog
(pre)razvrstavanja, na drugoj, i mera oslonjenosti i karakter odnosa između samih
političkih partija , na trećoj strani, čine širi okvir koji određuje karakter i dinamiku
partijskog sistema.
Radi se, zbog složenog karaktera interakcija, pre o faktorima, odnosno korelatima
nego o determinantama određenja partijskog sistema. Primera radi, tip izbornog sistema
je svakako važan, ali ne i jedini faktor koji utiče na broj relevantnih partija u određenom
partijskom sistemu, odnosno strukturi parlamenta. No, prethodno partije u velikoj meri
sopstvenim odlukama određuju izborna pravila igre i dimenzioniraju prostor političke
utakmice. Na drugoj strani, socijalno struktuiranje u krajnjoj instanci uslovljava ponudu
na političkom tržištu, ali povratno odluke stranaka u parlamentu i vladina politika
(nacionalizacijom ili privatizacijom svojine, na primer), mogu značajno preoblikovati
socijalno tlo, odnosno «kreirati i ponudu i potražnju na političkom tržištu».
Analitički i metodski oprez pri zaključivanju posebno su neophodni kada se, kao
u slučaju Srbije, radi o složenim, multinacionalnim i multikulturnim društvima u
tranziciji, čiji nestabilizovani partijski (i politički) sistemi zahtevaju složenu
multivarijantnu analizu.
Logičnim izborom se zato čini već nagovešteno kombinovanje i nadopunjavanje
tri konkurentna, ali i komplementarna pristupa genezi i transformiranju partijskog sistema
– sociološkog, institucionalnog i kompetitivnog, odnosno prostorno-pozicionog modela
analize (Ware,1996:8).
Sociološku paradigmu najbolje izražava hipoteza da su međupartijski odnosi i
dinamika, bar u krajnjoj istanci izraz širih društvenih podela i sukoba. Unutar sociološkog
pristupa najveći uticaj na mapiranje političkih podela i konflikata kao osnove formiranja
partijskog sistema imala je teorija društvenih rascepa, kao temeljnih strukturnih podela
na kojima se formira polje politike.
Konkurentski institucionalni pristup, pak naglašava uticaj normativno-
institucionalnog okvira i determinanti poput izbornog sistema i političkog i izbornog
zakonodavstva ali i celine političkog sistema čiji je konstitutivni deo i sam partijski
sistem. Predstavnici neoinstitucionalne škole poseban akcenat stavljaju recimo na
„kočeće ili pak reducirajuće“ delovanje izbornog na partijski sistem (Sartori) ili pak
razlikovanje broja parlamentarnih stranaka i broja efektivnih stranaka (Tagopera, Šugart).
I sam tip i institucionalni (ustavni) model političkog sistema, njegova
parlamentarna ili (polu)predsednička priroda, može uticati na kompetitivnu dinamiku
unutar partijskog sistema. Primera radi, uticaj odabranog polupredsedničkog sistema na
partijski sistem u Srbiji ogleda se u prisutnoj tendenciji jačanja centrifugalnih i
polarizacijskih sila, odnosno pravilnosti da (gotovo) svaki predsednički neposredno –
izborni ciklus iznova Srbiju deli na dva polarna, međusobno sukobljena izborna bloka.
Okupljanje protiv Miloševića i njegovog režima, ili više puta ponavljani, scenario
okupljanja u anti-radikalski blok, radi preglašavanja radikalskog kandidata za
predsednika Srbije, dodatno ojačava i održava određenje partijskog sistema Srbije kao
sistema polarizovanog pluralizma.
Treći, kompetivni pristup logiku i dinamiku partijskog sistema ne izvodi ni iz
njegove socijalne osnove, ni iz njegovog institucionalnog okvira, već iz (relativno)

155
autonomne logike samog političkog polja – „političkog tržišta“. Partijski sistem vidi se
kao efekat takmičarskih ili koalicionih odnosa među ključnim političkim akterima.
Naravno, kompetivni pristup je primenljiv samo na zaista kompetitivne partijske sisteme
u kojima postoji „slobodna utakmica među budućim političkim vođama u borbi za
glasove birača“ (Šumpeter,1960:402). Iz ugla posmatranja kompetitivno-elitističke teorije
„pojedinačne partije odgovaraju na takmičarske zahteve ostalih partija dok partijski
sistemi reflektuju ovu logiku kompetitivnih i kooperativnih interakcija (Ware,1996:9).
Razvijajući kompetitivnu, tržišnu teoriju demokratije Entoni Dauns razvija i
prostorno-pozicioni model kao model primene tržišnih principa na proces političke
kompeticije. Kada je o političkoj potražnji i kupcima (biračima) reč, Dauns polazi od
naredne 3 pretpostavke: da birači imaju svoje preferencije o tome kakvu bi politiku vlada
trebala da vodi; da se ta opredeljenja mogu locirati unutar linearnog spektra levica-
desnica; da su birači racionalni, ali ne nužno i dobro informisani o vezi između njihovih
uverenja i programa koji nude političke partije.
Na drugoj strani, strani političke ponude, prodavci – političke partije, po
Daunsu, pre svega teže maksimalizaciji sopstvenog udela u biračkom telu (na biračkom
tržištu). U tom cilju one se pomeraju unutar političko-ideološkog spektra prolagođavajući
se „željama i potrebama“ birača (kupaca). No, u tom nastojanju one ne mogu tek tako
„preskakati“ preko partija koje su već „brendirale“ neki deo političkog spektra. Naredni,
treći Daunsov zaključak o političkoj ponudi je da partije koriste ideologiju („ideološku
etiketu“) pre svega u cilju masovnog mobilisanja biračke tražnje.
Najzad, Dauns zaključuje da je broj partija u partijskom sistemu određen
prostornom raspodelom glasova na ideološkom spektru (prema:Ware,1996:318).
U cilju maksimalizacije glasova, poštujući prostornu logiku, pre svega onu na
obrazovanom, umerenom i centripetalnom političkom tržištu, partije će slediti logiku
programskog prilagođavanja interesima i afinitetima „središnjeg birača“ koji se očito
grupiše na političkom centru.
Uz izrazite prednosti i, posebno, vrednosti plauzibilne hipoteze za istraživanje
linija političkog (pre)pozicioniranja partija, na jednoj i logike i osnove formiranja
partijske identifikacije birača, na drugoj strani, kompetitivna paradigma ima tri svoja
jasna ograničenja.
Prvo, sam Dauns je svestan limita prostorno-pozicione teorije, odnosno
ograničene mogućnosti partija da zbog političkog nasleđa i stečenog imidža, previše
„šetaju“ po ideološkom spektru „preskačuići“ (leap frog) pri tom već pozicionirane
partije.
Drugo, i nedovoljna znanja birača o suštini i posledicama sopstvenog
opredeljenja u pitanje dovede polaznu postavku o racionalnom izboru birača, pa će i sam
Dauns zaključiti da „neznanje zakrčuje čist put od želja i potreba do opredeljenja birača“
(Downs,1957:140).
Najzad, postojanje političke naddeterminante, pitanja koja nadkriljuju sve
ostale linije socijalnih i političkih podela, vodi nedovoljnoj programskoj profiliranosti
partija odnosno nedovoljno selektiviranoj političkoj ponudi. Odnos prema autoritarnom
režimu ili stav prema državnom i „nacionalnom“ pitanju su takva vrsta naddeterminante.
Poput situacije u mnogim zemljama u tranziciji nacionalističke stranke mogu steći snažnu
pregovaračku poziciju između postkomunističkih socijalnih protekcionista i liberalnog
političkog polja (Kitschelt,1999,75).

156
 Možda najbolji aktuelni primer prostorno-funkcionalnog (pre)pozicioniranja na
poziciju stožerne stranke centro-levice, odnosno građanskog, proevropskog političkog
mainstreama predstavlja Demokratska stranka u Srbiji. Ona pritom vodi istovremeno
borbu na dva fronta. Na jednom DSS, zahtevajući od DS da se stalno izjašnjava oko
Kosova i ponašanja SAD i EU, permanentno testira patriotizam demokrata. Na drugom,
istovremeno koristeći stratešku popustljivost DS prema argumentima „patriota“, LDP
testira „demokratsku i evropsku doslednost“ DS, nastojeći da preuzme njegove
nezadovoljne birače.
Na drugoj strani, gotovo paradigmatičan primer uspešnog decenijskog opstajanja u
političkom mainstreamu, pri čemu se političke promene i zaokreti prave tako da uvek
neko drugi bude na polarnoj poziciji , dok se za sebe čuva pozicija glavnog toka - matice,
predstavlja vladajuća DPS Crne Gore.DPS nije nikada bio niti na radikalnoj
independističkoj poziciji(rezervisanoj za liberale), niti ranije na ekstremnoj unionističkoj
poziciji(tzv. srpski blok)
Političke promene vršene su "perifernim političkim zaokretima "(Sartori), odnosno
postupnom evolucijom dominantne stranke a ne smenom stranke / koalicije na vlasti..
Suviše radikalna pomeranja mogu naravno izazvati negativne reakcije birača ali to
ne dovodi u pitanje načelnu ocenu da su i programsko profiliranje stranaka i mreža
interpartijskih odnosa u znatnoj meri stvar prostorno-relacionih odnosa. Čini se da ocena
da partije „definišu politički prostor u skladu sa tim kako isti definišu konkurentske elite
pre nego kao odgovor na već postojeće društvene rascepe“ (Innes,2001:9) ide u red
polemički zaoštrenih, ali ne i netačnih ocena.
Možemo zaključiti da se prethodna dva teorijsko-metodološka pristupa – socijalni
i institucionalni, koriste pre svega na polju istraživanja veze partija i partijskog sistema sa
linijama socijalnih rascepa, odnosno sa izbornim i političkim sistemom, svojim
socijalnim i normativnim okvirom. Kompetitivni, prostorno-pozicioni pristup pak
pokazuje jasne prednosti u analizi dinamike i logike promena samog partijsko-političkog
polja. Dva osnovna prostora njegove primene čine teorija koalicija i njoj komplementarna
analiza „ političkog profila“ građana – karaktera njihove socijalne i političke participacije
i identifikacije.

4.1 KRITERIJUMI ODREĐENJA PARTIJSKOG SISTEMA

4.1.1. Brojčani kriterijum i pravila računanja

Klasifikovanje stranačkih sistema na temelju jednostavnog brojanja stranaka primenjuje

se dosta dugo. Pa ipak, u današnje vreme je opšteprihvaćena teza da je razlikovanje
jednostranačkog, dvostranačkog i višestranačkog sistema nedovoljno.
Opirući se, takođe, bezličnoj kvantifikaciji, koja ne uzima u obzir kvalitativne
pokazatelje pozicije stranaka,Sartori i sam smatra da je polazno broj stranaka važan jer
odmah pokazuje stepen fragmentiranosti političke moći. Pri tome nije reč o pukom
prebrojavanju stranaka. Zapravo, brojimo samo one partije koje su relevantne.
Relevantnost neke stranke nije, međutim samo funkcija njene izborne snage - relativnog
udela u raspodeli mandata, nego i njene pozicijske vrednosti – pozicioniranja na
dimenziji levo-desno, odnosno ideološke kompatibilnosti i «poželjnosti» za političke
partnere.

157
 Snaga neke stranke je svakako pre svega njena izborna snaga. Glavni pokazatelj
izborne snage su glasovi koji se pretvaraju u mandate.
Sledeći korak je, međutim prebacivanje težišta na stranku kao sredstvo vlasti.
Neophodno je proveriti u višestranačkim sistemima kakav je upravljački ili koalicioni
potencijal svake stranke.
Koalicioni potencijal se dakako ne procenjuje samo na osnovu snage partije, jer
stranka može biti mala ali da ima snažan pregovarački potencijal u koaliciji, jer je
poželjan politički partner za gotovo sve pretende na vlast.Ograničenje ovog pravila je u
tome što se odnosi samo na stranke koje su usmerene na vladanje.
Upravo zbog toga, Sartori predlaže i svoje drugo pravilo računanja koje se temelji
na ucenjivačkom potencijalu opozicionih stranaka.
Stranka je relevantna, (ima ucenjivački potencijal) ako njeno postojanje i
izborna snaga menja pravac nadmetanja među partijama koje su usmerene na
vladanje, prinuđujući ih na uže ili šire koalicije.
Prema Sartoriju možemo dakle iz brojanja izbaciti sve stranke koje nemaju ni
koalicioni ni ucenjivački potencijal (Sartori,2002:110-112).
On, ujedno predlaže i «inteligentno brojanje» partija. Ovakvo brojanje pruža
uvid u stanje u kome jedna stranka «vredi više» nego sve druge zajedno, čime dolazimo
do kategorije sistema sa predominantnom strankom.

Merenje relevantnosti stranaka

Prilikom razmatranja samih višestranačkih sistema, Sartori je dakle naveo dva

osnovna kriterijuma za procenu relevantnosti političkih stranaka: koalicioni i ucenjivački
potencijal.
Kad je reč o koalicionom potencijalu, neophodno je poći od dva dodatna merila:
1. potencijal vladanja i
2. stvarna relevantnost u vlasti
Prvo merilo primenjivo je na svaku stranku koja ili vlada ili ulazi u vladinu koaliciju,
ili podržava vladu kao sastavni deo njene parlamentarne većine u određenim vremenskim
tačkama. Kada je reč o stvarnoj relevantnosti stranaka Sartorijev kriterijum je više nego
jasan: «Stranka je relevantna samo kada stvarno vlada, ulazi u vladu ili je podupire
glasanjem o poverenju, čime joj osigurava većinu potrebnu za zauzimanje vlasti»
(Sartori,2002:260).
Daleko sofisticiranija mera je ona koju Rej naziva frakcionisanjem. Ta mera
podrazumeva verovatnoću da dva člana parlamenta, izdvojena nasumice iz celine,
pripadaju različitim strankama. Frakcionisanje varira od 0 (kad postoji samo jedna
stranka) do maksimalno 1 (što znači jednak broj stranaka i mandata). Sistem savršeno
jednake podele između dve stranke označava se sa 0,5, a što je veći broj gotovo jednakih
stranaka to je i frakcionisanje veće.
Rejev indeks je preosetljiv na veličinu prve ili dve prve stranke. Posledica toga je
da zemlje sa veoma različitom distribucijom imaju sličan iznos indeksa frakcionisanja.
(Sartori,2002:265-269).
4.1.2.Relevantnost i kompetitivnost

158
 Najzad, kombinujući broj relevantnih stranaka – važnih za proces formiranja vlasti,
sa (ne)kompetitivnom prirodom političkog sistema i, delimično, sa ideološkom
distancom, odnosno intenzitetom sukoba među strankama, Sartori dolazi do sedmočlane
klasifikacije partijskih sistema:
1. jednostranačje
2. hegemonijska stranka
3. predominantna stranka
4. dvostranačje
5. ograničeni pluralizam
6. ekstremni pluralizam
7. atomizacija
Uprkos ovim poboljšanjima, Sartori uviđa da temeljni brojčani kriterijum i dalje
nije dovoljan, te da ga treba upotpuniti preciznijom primenom ideološkog kriterijuma,
odnosno stepenom polarizacije ili tek segmentacije partijskog sistema.
Dalja, modifikovana klasifikacija, odnosno već tipologija sistema bazirana na sva
tri kriterija teži rešenju problema koji je brojčana klasifikacija ostavila nerešenim, a to je,
kako odrediti segmentaciju, odnosno klasifikovati sisteme ekstremnog pluralizma.
Rešenje je u proveri segmentiranih političkih poredaka pomoću ideološke
varijable. Ako su oni fragmentizovani, ali ne i polarizovani, svrstavaju se u tip ideološki
umerenog pluralizma. Ako su pak i fragmentizovani i polarizovani pripadaju tipu
ideološki polarizovanog pluralizma (Sartori,2002:115-116).

4.1.3 Kriterijum institucionalizacije

Razvrstavanje konkretnog partijskog sistema u određeni tip ili vrstu još ne govori
o stepenu njegove institucionalizacije.
Rose i Macki povezuju postizanje institucionalizacije - u stvari stabilnosti i
trajnosti partija – sa njihovim učešćem u najmanje četiri izborna turnusa na nacionalnim
izborima. Taj kriterijum nije nimalo proizvoljan jer su nalazi empirijskog istraživanja,
koje su Rose u Macki sproveli u 19 zemalja stabilne demokratije, nedvosmisleno
pokazali da partije koje prežive najmanje 4 izborna nadmetanja ispoljavaju u kasnijem
periodu nagalašenu sposobnost da opstanu i u najtežim okolnostima (Goati,2004:186).
Angelo Panebianco zastupa stav da partija u procesu institucionalizacije
prestaje da figurira isključivo kao sredstvo i postaje vrednost po sebi
(Panebianco,1988:53). On navodi 5 isključivo internih organizacionih kriterijuma ovog
koncepta:
1. posedovanje centralizovanog aparata
2. jednoobraznost organizacione strukture na pojedinim partijskim nivoima
3. redovan dotok finansijskih sredstava iz različitih izvora
4. dominaciju partije nad organizacijama koje služe kao «transmisioni kaiš» i
5. visoki stepen saglasnosti između statutarnih normi i stvarne distribucije moći
u partiji
Hantington šire shvata institucionalizaciju kao deo procesa političke
modernizacije i diferencijacije u kojem uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju
važnost (legitimnost) i stabilnost, a svrha tog procesa je postizanje adaptibilnosti,
kompleksnosti, autonomnosti i koherentnosti organizacija i procedura
(Hantington,1973:12). Hantington naglašava da se «institucionalna snaga partije

159
meri u prvom redu njenom sposobnošću da preživi svog osnivača ili harizmatskog
lidera koji je prvi doveo partiju na vlast (Hantington,1973:409). Premda on navodi
postizanje vrednosti i stabilnosti uspostavljenih normi kao dva konstitutivna elementa
procesa institucionalizacije, on ne zanemaruje ni značaj protoka vremena za ostvarenje
tog procesa.
Huntingtonovo kompleksno shvatanje institucionalizacije operacionalizovao je
Scott Mainwaring (1998). Citirani pisac navodi četiri kriterijuma institucionalizacije
partijskih sistema:
1. stabilnost koja se ogleda u tome što nema bitnih odstupanja u izbornim
rezultatima partija
2. ukorenjenost partija u društvo pri čemu stepen ukorenjenosti, odnosno obim
partijske identifikacije, pozitivno korelira sa institucionalizacijom
3. kredibilitet partija jer u institucionalizovanim partijskim sistemima pripadnici
političke elite i građani smatraju partije legitimnim
4. u institucionalizovanim partijskim sistemima partijske organizacije su važnije
od stranačkih lidera i njihovih koterija (Mainwaring 1998:69)
Prva tri kriterija praktično sadrže ključne dimenzije partijske identifikacije birača:
njenu trajnost, obim i intenzitet, dok četvrti, barem indirektno, ističe stabilizujuće
delovanje i značaj organizacijskog identiteta kao osnove identifikovanja sa partijom.
Kriterij institucionalizacije kao treći, dodatni kriterij kojim se bliže određuje
ukorenjenost i stabilnost partija i partijskog sistema, zato u velikoj meri predstavlja
subjektivni kriterij, odnosno viđenje partija i partijskog sistema iz vizure birača.
Zato poznavanje karaktera i osobenosti partijske identifikacije, odnosno relacije
koja se uspostavlja između promena njenog obima i intenziteta, promene nivoa izborne
participacije i apstinencije, kao i veze sa obimom, razlozima i pravcima međupartijskog
transfera podrške birača, može mnogo toga reći o konkretnom partijskom sistemu. Visok
nivo izborne participacije, bar posredno, govori o kredibilnosti i značaju koji se pridaju
partijama i njihovoj izbornoj utakmici. Nasuprot tome, rastuća izborna apstinencija je
jasan indikator delegitimacije polja politike i partija kao njegovih ključnih aktera. Velike
i brze oscilacije u podršci pojedinim političkim partijama, nestajanje jednih i pojava
novih partija, odnosno nestabilna i plitka partijska identifikacija upućuju jasnu
poruku o nedovoljno ukorenjenom, stabilizovanom i institucionalizovanom
partijskom sistemu. Pri tom, sadržaj, pravac i obim međupartijskog transfera birača –
primera radi dominantno seljenje podrške birača unutar ili između «političkih familija»,
pruža dodatnu informaciju o snazi pojedinih političkih opcija, kao i o dominaciji
centripetalnih ili centrifugalnih tendencija u političkom životu.
Slabljenje stranačke identifikacije uvek se koristilo kao jedan od ključnih
argumenata u prilog periodično pokretanih rasprava i teza o krizi i propasti stranaka. Bar
u evropskom kontekstu ti su sudovi ishitreni i nedovoljno utemeljeni.
Komparativno gledano, tendencijsko slabljenje partijske identifikacije
karakteristično je i za druge zemlje, ali razvoj nije tekao jednostrano. Proces slabljenja
vezanosti birača uz stranke odvijao se u fazama i nije se događao u jednakim intervalima.
Brzo slabljenje registrovano je Švedskoj, Irskoj, Italiji i Francuskoj (u romanskim
zemljama ono se objašanjava razgradnjom nekada jako ideologiziranih tabora). U drugim
zemljama došlo je do cik-cak-kretanja sa povremenim trendovima porasta (SAD, Velika
Britanija, Nemačka). To se objašnjava talasima uspešnog smenjivanja dva velika tabora

160
na vlasti. Stranačka identifikacija ostala je stabilna u jako fragmentiranim sistemima
(zemlje Beneluksa, Danska, Norveška). Trendovi porasta postojali su samo u novim
demokratijama trećeg talasa demokratizacije u Južnoj Evropi (Grčka, Portugal, Španija),
jer je u njima izgrađena minimalna stranačka identifikacija. Pojava novih problema, kao
što su pristup Evropskoj uniji, rasprave o nacionalizaciji, atomsko naoružanje mogu
povremeno učiniti neupotrebljivim prognoze o trendovima u pojedinim zemljama (Klaus
von Beyme,2002:40).

4.2 KORELATI PARTIJSKOG SISTEMA

Prvu, normativnu grupu korelata – faktora koji su u odnosima međuuslovljavanja

sa partijskim sistemom, čini celina političkog sistema, čiji je partijski sistem konstitutivni
element. Pre svega, karakter partijskog sistema i realni odnos snaga partija, određuju
strukturu parlamenta a preko njega i vlade, odnosno, njenu stabilnu – kabinetsku i
kancelarsku ili «skupštinsku», nestabilnu prirodu i sastav, u kojoj vlda zavisi od volje
tanke i složene parlamentarne podrške.
Značajna po funkcionisanje institucija, je i povratna relacija između prirode i
broja partija i predsedničkog, odnosno parlamentarnog sistema (Sartori 2003, Liphart
2003, Dal 1994,).
Primera radi, jedno od ključnih obeležja političkih sistema uspostavljenih na eks-
jugoslovenskom prostoru ( sa izuzetkom BIH ) čini polupredsednički sistem vlasti,
odnosno bicefalni – «dvoglavi» karakter izvršne vlasti u kome i predsednik i Vlada i
premijer crpu autoritet iz neposrednih izbora.
Bez obzira na ograničen krug nadležnosti koje ima, samo postojanje neposredno
biranog predsednika ima tri značajne konsekvence po dinamiku partijsko-političkog
života i karakter partijskog sistema. Prvu, čini pripadanje ili, u daleko većoj meri,
nepripadanje predsednika i premijera istoj partiji i koaliciji. Stanje kohabitacije, nastalo u
Srbiji 2004. godine između premijera Koštunice i njegove manjinske koalicione vlade i
predsednika Tadića šefa opozicione Demokratske stranke (DS), proces vladanja čini
složenijim, nestabilnijim i traži šire procese konsultovanja i usaglašavanja, ukoliko se
svesno ne ide na uzajamnu blokadu i izazivanje kriza.
Drugu, prethodnu karakteristiku čini, posebno u situaciji fragmentarnog partijskog
sistema u kome nijedan partijski kandidat nema šanse na pobedu, priroda koalicionog
dogovora oko podrške zajedničkom kandidatu. Najčešće, ovaj dogovor i podrška,
određuju karakter i širinu koalicije koja nakon parlamentarnih izbora formira vladu, kao i
sam raspored pozicija i resora u njoj.
Najzad, prilikom istovremenog raspisivanja parlamentarnih i predsedničkih
izbora, popularni predsednički kandidat može snažno na više povući rejting i izborne
izglede stranke/koalicije koja ga podržava.
No, ključni uticaj na određenje prirode partijskog sistema, pre svega broja
relevantnih partija koje efektivno mogu vršiti uticaj na proces formiranja i vršenja vlasti,
ima, međutim, usvojeni izborni sistem. Odabrana varijanta proporcionalnog ili većinskog
sistema, ili njihovo kombinovanje unutar mešovitih izbornih sistema jesu konkretan
mehanizam i kanal unutar koga se volja birača i njihove političke preferencije
transformišu u strukturu parlamenta i drugih političkih institucija. Pošto je izborni sistem

161
predmet odlučivanja parlamentarnih stranaka moglo bi se reći da se radi o partijskom
(samo)izboru određenih izbornih pravila.
Za konkretno istraživanje posledica које korišćenje određenog modela izbornog
sistema proizvodi u stranačkoj strukturi parlamenata , odnosno partijskom sistemu
neophodno je meriti 2 osnovne vrste odstupanja koja se javljaju : (1) prilikom
transponovanja glasova u mandate (indeks disproporcionalnosti) као i (2) rezultirajući
nivo fragmentacije partiskog sistema parlamenta (indeks efektivnog broja političkih
partija).
Stepen disproporcionalnosti izbornih rezultata izračunava se upotrebom
Galagerovog indeksa najmanjih kvadrata:
1
LSq =
2
∑ (Vi − Si ) 2
gde је Vi procenat osvojenih glasova stranke , а Si procenat osvojenih mandata

Еfektivni broj parlamentarnih stranaka dobija se pomoću indeksa koji su

razvili Маrku Lakso i Rein Tagepera koji se izračunava sledećom formulom :
1
N= 2
∑ Si
gde је Si proporcija osvojenih mandata neke stranke.

4..2.1 UTICAJ IZBORNOG SISTEMA NA PARTIJSKI SISTEM

Ocena da tipovi izbornog sistema snažno utiču na partije i partijske sisteme

predstavlja «opšte mesto» u političkoj teoriji. Diverže, koji je bio prvi autor koji se bavio
sistematski ovim pitanjima, formulisao je sledeća dva zakona: prvo, da «većinski
sistem sa jednokružnim glasanjem pokazuje tendenciju ka dualizmu stranaka», i
drugo, «većinski sistem sa dvokružnim glasanjem i proporcionalno predstavištvo
pokazuju tendenciju ka višestranačkom ustrojstvu.
Interesovanje za izborne sisteme ponovo se probudilo 80-tih godina pod uticajem
Lipharta, posebno njegovog nastojanja da promoviše proporcionalni izborni sistem, kao
ključni konstitutivni element konsensualnog koncepta demokratije.

Uticaj izbornih na partijske sisteme: Sartorijeva reformulacija i pravila

U slučaju primene većinskog izbornog sistema sa jednomandatnim izbornim

jedinicama i sa jednim izbornim krugom izbor birača je ograničen. On je prinuđen, osim
u slučaju da više voli da mu glas propadne, da bira kandidate koji mogu da pobede.
Sistem first-past-the post proizvodi, na nivou izbornih jedinica dvostranačku
kompeticiju (ili kompeticiju dva kandidata). Ali, ako je birač prinuđen na binarni izbor
tamo gde glasa, to ne povlači za sobom da rezultat nužno mora biti svođenje (na
nacionalnom nivou) broja stranaka na dve. Restriktivni učinak na birača nije jednak
opštem reducirajućem učinku. Stoga ni jednomandatni sistem, ni ma koji drugi većinski

162
sistem ne mogu da svedu broj nacionalnih stranaka na dve, izuzev u slučaju da su te dve
stranke značajni takmaci u svim izbornim jedinicama.
Na ponašanje i opredeljenje birača ne utiče samo izborni sistem, već i stranački
sistem. Stranački sistemi se, kao i izborni, mogu podeliti na jake i slabe, prema tome da li
su, kao sistemi, strukturirani ili nestrukturirani. Poenta je u stvari u tome da se ne mogu
ispravno vrednovati učinci izbornih sistema bez istovremenog vrednovanja
manipulativnih i kanališućih oblika stranačkog sistema.
Pitanje je šta podrazumevamo pod «strukturiranim sistemom», odnosno koji
uslovi dovode do slabog, odnosno jako struktuiranog sistema. Dokle god birač glasa za
lokalnog uglednika ili vođu, stranke ostaju etikete koje imaju mali ili nikakav značaj.
Dokle god preovlađuju ovakvi uslovi, stranački sistem nije struktuiran, odnosno
institucionalizovan. U slučajevima kada se poverenje ukazuje pre stranci nego
uglednicima ili vođama, odnosno kada se birač ravna prema apstraktnim predstavama
stranke, stranka je ta koja čini da bude izabrana određena ličnost (postavlja je na
dužnost). Tako se sve više stranački sistem doživljava kao prirodni sistem kanalisanja
političkog društva. A kada se birač navikne na određeni skup političkih alternativa u tom
trenutku je neki stranački sistem dostigao stadijum strukturalnog učvršćivanja, odnosno
institucionalizacije.
Sartori je u knjizi «Uporedni ustavni inženjering» pokušao da uticaj izbornih na
partijske sisteme uopšti u formi zakona. Počeo je od skupa pravila koja su uglavnom
deskriptivna.
Pravilo 1. Jedan većinski sistem ne može sam po sebi proizvesti nacionalni
dvostranački sistem, ali u svakom slučaju će pomoći da se ovaj održi kada već postoji.
Prema tome, kada se dvostranački sistem utvrdi, primena većinskog izbornog sistema vrši
kočioni uticaj i postiže učinak.
Pravilo 2. Po njemu većinski sistem će, na duže staze, proizvesti dvostranački
format uz dva dodatna uslova: prvo, kada je stranački sistem već struktuiran i, drugo, ako
je deo biračkog tela koji je neosetljiv na ma kakav pritisak usvojenog izbornog sistema
rasut po izbornim jedinicama u naglašeno manjinskim proporcijama.
Pravilo 3. Nasuprot tome, dvostranački format je nemoguć, ma kakav da je
izborni sistem, ukoliko su rasne, jezičke, ideološki ili slične nepopustljive manjine (koje
odbijaju da prihvate da ih predstavljaju dve najveće masovne stranke) koncentrisane u
visokim proporcijama u određenim izbornim jedinicama ili posebnim geografskim
oblastima. U tom slučaju, reducirajući efekat većinskog sistema kazniće samo treće
prostorno nekoncentrisane stranke koje ne predstavljaju nepopustljive manjine.
Pravilo 4. Najzad, i proporcionalni sistemi postižu reducirajuće efekte, premda
manje i teže predvidive, i to u proporciji sa sopstvenom neproporcionalnošću, naročito
kada se primenjuju na male izborne jedinice, utvrđuju prag za pristup u predstavništvo, ili
dodeljuju premiju. U tim slučajevima će i proporcionalni sistemi eliminisati manje
stranke čije je biračko telo rasuto po izbornim jedinicama. Ali ni veoma nečist
proporcionalni sistem neće moći da eliminiše male stranke koje raspolažu koncentrisanim
uporištima (iznad izbornog cenzus) (Sartori,2003:59).

Izborni sistemi i politički inžinjering

163
 Posebnu pažnju Sartori dakle posvećuje pitanju značaja izbornih sistema kao i
njihovom konkretnom učinku, odnosno uticaju na partijske sisteme. Značaj izbornih
sistema je inače dugo bio podcenjivan. Argumentacija koju je, primera radi, koristio
Grum, bazirala se na tome da je «proporcionalni sistem pre rezultat nego uzrok
stranačkog sistema» (Sartori,2003:45).
Sartori misli upravo suprotno da su izborni sistemi i te kako uticajni i da sami po
sebi predstavljaju «prouzrokujući faktor»), odnosno da imaju potencijal da utiču na birače
sa jedne i političke stranke sa druge strane. (Sartori,2003:46).
Iz tih razloga on ih smatra «najkonkretnijim vidom manipulacije u politici».
Pravilo je da, ukoliko neko ima koristi od učinka koji dati izborni sistem ima, neće imati
potrebu da ga menja. Međutim problem nastaje kada u međuvremenu izborni sistem
počinje da deluje u korist štete svojih kreatora. U tom slučaju često dolazi do raznih vrsta
prekrajanja i promena uslova izbora.
Bogata politička praksa je pokazala da složena dinamična društvena i politička
realnost ne trpi tu vrstu izbornog inženjeringa, koja kao svoj osnovni cilj postavlja
kreiranje političkih institucija po meri jedne stranke ili pojedinca. Primera radi, uvođenje
većinskog izbornog sistema predstavlja mač sa dve oštrice koji može jednu partiju
utvrditi na vlasti a njenu neujedinjenu opoziciju lišiti ubojitosti, ali se može i kao
bumerang vratiti istoj vladajućoj partiji onog trenutka kada izgubi (relativnu) većinu. To
se u Srbiji na najdrastičniji način manifestovalo na većinskim dvokružnim pokrajinskim
izborima u Vojvodini, na kojima je u drugi krug, umesto dva ulazilo tri kandidata.
Vladajući SPS je očito računao, s pravom, na poslovičnu razjedinjenost opozicije i svoju
poziciju relativno najjače stranke. Međutim, kada se 2000-te odnos snaga promenio,
sopstveno rešenje je kao bumerang pogodilo sam SPS.
Najčešći slučajevi manipulacije izbornim pravilima jesu promena broja izbornih
jedinica, promena, odnosno uvođenje izbornog cenzusa, ili radikalna promena
celokupnog izbornog sistema. Posebnu vrstu manipulacije izbornim sistemima odnosno
izbornim jedinicama predstavlja tzv. Gerrymandering ili prekrajanje izbornih jedinica
(Jovanović,2004; Stojiljković,1998).
Sartori, međutim, na tragu Morisa Diveržea, koji je napravio pionirske korake u
oblasti izbora i izbornih sistema, dolazi do zaključka da su izborni sistemi veoma bitan
faktor u ukupnoj političkoj dinamici. Izbori i izborni sistemi su pre svega faktor koji utiče
na strukturu partijskog sistema ali i na ponašanje birača. U tom smislu Sartori biva veoma
zainteresovan i za mogućnost ustavnog inženjeringa kao metode kojom je moguće, kako
to u svom opsežnom kritičkom predgovoru njegovoj knjizi «Demokratija, šta je to», ističe
Vučina Vasović, «poboljšati ili pospešiti politički razvoj preko odgovarajućeg uređivanja
pojedinih segmenata političkog sistema» (Vasović u: Sartori,2001:62). Konkretno on se
pita da li je uređivanjem izbornog sistema moguće uticati na promenu koja bi ograničila
centrifugalne tendencije u datom političkom sistemu. Ovakva Sartorijeva razmišljanja
odraz su razumevanja izbora i izbornih sistema kao «prouzrokujućeg faktora» odnosno
faktora kojim ima moć da prouzrokuje promene. Slično stanovište ima i Robert Dal
kada piše da «partijski sistem, dakle, nije prirodan, spontan ili neizbežan odraz
društvenih rascepa. On zavisi, u izvesnoj meri, od izbornih aranžmana. A njima se
može smišljeno manipulisati da bi se uvećala ili umanjila fragmentacija» (Dal,1997:233).
Sartori je pritom veoma kritičan prema onim autorima koji, budući da su zastupnici
alternativnih teorija demokratije poput konsocijacione, koje Sartori karakteriše kao

164
jednostrane, zastupaju stanovište o proporcionalnom izbornom sistemu kao
najdemokratičnijem sistemu. On se ne slaže sa tezom zagovornika proporcionalnog
sistema da je pravedna reprezentacija koju proizvodi proporcionalni izborni sistem nešto
čemu treba težiti ili nešto što samo po sebi predstavlja demokratsku vrednost. Na taj
način smatra Sartori «potpuno se gubi iz vida da izbori treba da budu selekcija, i da je na
kraju, najvažniji zahtev građana dobra vlada» (Vasović u: Sartori,2001:63).
Pri tom, poenta izbora i njihov primarni cilj jeste da proizvedu efikasnu i
funkcionalnu vladu, odnosno da omoguće izbor najboljih. U tom smislu demokratičan je
onaj izborni sistem koji je u stanju da proizvede efekat kvalitetnog izbora. Odgovorna
vlada, a ne bilo koja vlada, je, po mišljenju pristalica većinskog sistema, cilj izbora.
U tom kontekstu, klasičan većinski izborni sistem tipa first past the post, koji
ima tendenciju da proizvede dvostranački okvir, te jednostranačku vladu, mogao bi
prema Sartoriju biti idealno rešenje pod uslovom da postoje neophodni preduslovi za
njegovu primenu. Problem sa tom vrstom krutih i diskriminatorskih izbornih sistema je
taj što su u potpunosti neprimenjivi u uslovima segmentiranih, polarizovanih i
heterogenih društava koje Sartori još naziva i «teškim društvima» (Sartori,2003:82).
U slučaju «teških društava», proporcionalni izborni sistemi, koji su po
prirodi stvari fleksibilni, imaju veći kapacitet za prevazilaženje čestih konfliktnih
situacija. No, to po njemu ne povlači za sobom i pretpostavku da su proporcionalni
izborni sistemi stoga univerzalno najbolje rešenje za sva društva, što je teza koju zastupa
Liphart. Kada je reč o mešovitim izbornim sistemima, Sartori im nije sklon i smatra ih
«lošim brakom» i «kontraproduktivnim rešenjem» (Sartori,2003:95).
Dvokružni izborni sistem sa druge strane, Sartori smatra jako dobrim rešenjem,
pre svega zbog mogućnosti da birači promene svoje preferencije, kao i zbog širokog
spektra mogućih rešenja koje otvara ovaj sistem.
Iako se ne može tačno utvrditi reducirajući uticaj dvokružnog izbornog sistema
može se utvrditi koje su to stranke koje će, delovanjem ovog izbornog sistema, biti
neproporcionalno predstavljene. To su prema Sartoriju pre svega antisistemske stranke
koje se mogu podeliti na tri različite vrste: ekstremističke, ekstremne i izolovane stranke
(Sartori,2003:88-89). Ekstremističke stranke su prave antisistemske stranke koje se,
kako Sartori napominje, «(barem retorički) zalažu za revolucionarno osvajanje vlasti,
odbacujući sistem u kome deluju» (Sartori,2003:88). Ekstremne stranke se javljaju u
sistemima sa širokim spektrom pozicija u kojima su ekstremne stranke jedan od polova,
dok su izolovane stranke stranke potisnute na ivicu društva od strane dominantne struje
mišljenja. Ovi tipovi političkih stranaka bivaju sasečeni u dvokružnom izbornom sistemu
čak i kada se radi o velikim političkim strankama. Antisistemske stranke kao ideološki
neprihvatljive stranke, sa malim koalicionim kapacitetom, bivaju poražene od ostalih
stranaka koje se udružuju u izborne saveze. Na samom kraju, Sartori zaključuje da
dvokružni izborni sistem «olakšava mogućnost vladavine u nepovoljnim uslovima» s
obzirom da eliminiše ili pak slabi stranke «smeštene na krajevima spektra mišljenja»
(Sartori,2003:90).
Osnovni prigovor brojnih autora simplifikovanom, determinističkom stanovištu
koje je Diverže formulisao u aksiomatskom obliku, je da ono predimenzionira
jednosmeran, određujući uticaj izbornog sistema na partije i partijske sisteme a da pritom
zanemaruje povratni uticaj partija na usvajanje određenog izbornog sistema. Istraživanja
uticaja izbornog sistema na broj partija oduvek se sudaraju sa teško rešivim problemima

165
uslovljenim čvrstim prožimanjem dvaju fenomena, partija i izbora, odnosno njihovim
istovremenim nastankom. Zbog toga rezultati analize uticaja tipa izbornog sistema na
broj partija u nekoj zemlji uvek mogu biti osporeni ocenom da je uspostavljanje takvog
tipa izbornog sistema rezultat partijskih odluka. To je, na primer, suština prigovora
Georges Lavau-a Diveržeovoj tezi o odnosu tipa izbornog sistema i broja partija. Ovde je
reč o već spominjanom komplikovanom problemu «cirkularne uzročnosti» u kojem jedna
pojava deluje istovremeno i kao uzrok i kao posledica one druge.

4.2.2 SOCIJALNI RASCEPI I LINIJE POLITIČKIH PODELA

Analiza složenih odnosa međuuslovljenosti izbornog i partijskog sistema pokazala

je da se, nesporno važan, uticaj tipa odabranog izbornog sistema na karakter partijskog
sistema manifestuje, pre svega, kroz njegov jače (većinski sistem) ili slabije
(proporcionalni sistem) izražen kočeći (na ponašanje birača) ili reducirajući efekat (na
broj stranaka). «Izborni inženjering» može tek u izvesnoj meri da kanališe i (pre)usmeri
brojnost, izukrštanost i intenzitet linija socijalnih i političkih podela i prevede ih u
određenu partijsku strukturu političkih institucija.
U pozadini ostaje ključno pitanje samih razloga brojnosti, formirane strukture i
hijerarhije političkih podela, kao i mere fragmentiranosti i polarizovanosti partijskog
sistema. Opšte prihvaćeni, polazni odgovor je da je partijski sistem u svojoj osnovi
uslovljen socijalnom strukturom i političko-kulturnom mapom društva, odnosno merom
njihove homogenosti ili izdiferenciranosti i konfliktnosti. No, tek se tu otvaraju brojna
pitanja i problemi. Središnje polje političko-sociološkog pristupa analizi partija i
partijskog sistema čini priroda i karakter veze koja se uspostavlja između socijalnog tla i
njegovog (modifikovanog) partijsko-političkog izraza. Visok stepen saglasnosti postoji
oko polazne ocene o relevantnom, ali višestruko posredovanom, delovanju strukture
društva, pre svega ključnih linija socijalnih podela i rascepa, na oblikovanje političkog
prostora. Složena (i dekomponovana) društva, po pravilu, će imati i složenu i dinamičnu
partijsku scenu. Ključno pitanje je, međutim, da li će svaka, pa i brojna i relevantna,
društvena grupa biti u poziciji i stanju da artikuliše i izrazi svoje interese i iznađe svog
političkog reprezenta. Pogotovo što su i same brojne linije socijalnih podela – klasnih,
slojnih, nacionalnih, rodnih ili generacijskih, međusobno izukrštane, dinamične i daju
vrlo različite konstelacije odnosa. Na njih se dalje oslanjaju i različite interesne matrice i
vrednosni sklopovi.
Samim tim, otvara se i širok autonomni prostor za političke aktere da ih različito
interpretiraju, rekombinuju i preoblikuju. Povratno, jednom iskazani socijalni impulsi,
najčešće nedovoljno kristalizovani, prolaze kroz «politički filter» i vraćaju se kao
politička ponuda u koju su uračunati i ugrađeni i specifični interesi i motivi
političkih poslenika. Ne mora pritom biti reč samo o oportunoj, logikom i razlozima
političke utakmice uslovljenoj, računici vezanoj za maksimiranje glasova i podrške.
Politička kompeticija prosto tera partije da permanentno otvaraju stara i nameću nova
pitanja, problematizuju, pa i potenciraju i stvaraju, razlike i oko pitanja oko kojih većina
biračkog tela nema definisan stav ili čak nema za njih gotovo nikakav interes. U tom
okviru legitimno je i važno pitanje u kojoj meri partije izražavaju, a u kojoj meri
reinterpretiraju i čak, kreiraju, socijalnu i političku agendu i stavove građana? Ako
već politički i izborni procesi imaju svoju autonomnu logiku i zakonomernost, u koju

166
građani glasanjem tek povremeno (posredno) mogu da se umešaju, šta je sa samom
političkom i izbornom ponudom? U kojoj meri građani i civilno-društveni akteri mogu
bar na nju da utiču?
Odgovor nije ni lak, ni jednostavan a ni jednosmeran. Elemente za odgovor može
ponuditi analiza odnosa između socijalne pripadnosti građana, na jednoj, partijskog
opredeljenja, na drugoj i njihovog prihvatanja određenog seta (političkih) stavova i
vrednosti, na trećoj strani. Ako postoji značajna međusobna veza moglo bi se zaključiti
da, bar posredno, linije socijalnih podela uslovljavaju partijsko-političku podelu.
Značajan, čak diskriminatorni uticaj partijske pripadnosti i identifikacije na usvajanje
određenih stavova, govori pak o snažnom, povratnom delovanju partija, čak nekoj vrsti
stvorenog partijskog samoidentiteta.
Složena «lična jednačina birača» može za efekat imati da pripadnici iste socijalne
grupe različito, primera radi, rangirajući svoj nacionalni, klasni ili regionalni interes,
različito i glasaju. Na drugoj strani, isti politički izbor može biti uslovljen različitim
interesima i motivima – procenom realizovanja grupnog interesa, vrednosnim afinitetom,
pozitivnom predstavom i poverenjem u stranku i njenog lidera ili kandidata, uticajem
najbližeg okruženja ili pak procenom sopstvene lične koristi. Konačno, značajan broj
građana iz različitih pobuda, od nepoverenja u politiku i političare, do
ravnodušnosti prema njima, pripada grupi političkih i izbornih apstinenata.
U tom okviru, bilo bi inspirativno primeniti na polje analize socijalnih i političkih
podela u zemljama u tranziciji, model položaja ključnih društvenih grupa duž ose stava
prema reformama. Ovaj analitički model, preuzet iz političke ekonomije, bazira na
Perotijevoj i Helmanovoj identifikaciji tipova društvenih aktera, odnosno na njihovoj
podeli na (tranzicione) gubitnike, dugoročne dobitnike i delimične dobitnike –
predatorske elite, koje su korisnici delimično realizovanih reformi ali se protive njihovoj
potpunoj realizaciji (Kristev,2004:30-31).
Nije li, recimo, vladavina SPS i Miloševića interesni spoj tranzicionih gubitnika i
predatorskih elita amalgiran kvazilevičarskom frazeologijom i usijanom nacionalnom
retorikom, koje prekrivaju «divlju privatizaciju» i bogaćenje «uz pomoć i prisustvo
vlasti» u nelegalnom (i opravdavajućem) ratnom okruženju i izolaciji? Nije li to na
početku bio «socijalni brak iz računa» između vrha i dna socijalne piramide zasnovan na
obostranom strahu od stvarnih promena – otporu da se u njih ozbiljnije uđe? Je li u
osnovi svakog populizma spoj gubitnika i predatora? Ne obnavlja li se i nakon 2000-te,
na strahu od reformi ista matrica? Koliko joj korumpiranost dela «reformatora» ide u
prilog?
Prethodno, međutim, treba odgovoriti na polazna pitanja: Šta su ključne linije
socijalnih rascepa? Kako se one međusobno preklapaju i presecaju? Kako i pod kojim
uslovima, se odvija transformacija socijalnih rascepa u partijski sistem?

SOCIJALNI RASCEPI I POLJE POLITIKE

Osnovno metodološko uporište u analizi odnosa socijalnog i političkog polja,

uticaja strukture socijalnih na političke odnose i podele, čini hipotetički stav da su
partijski sklopovi i rascepi – mera njihove segmentiranosti i polarizovanosti,
uslovljeni, pre svega dubinom i zaoštrenošću temeljnih socijalnih rascepa
(cleavages). Polje politike formira se, uz sve svoje specifičnosti, na osnovnim linijama

167
socijalnih rascepa. Socijalni rascepi su ne bilo koje, već samo najdublje, strukturalne
linije socijalnih razlika oko kojih se organizuju sistematske i trajne podele.

Političko polje, naravno nije tek puki refleks socijalnih podela. Linije političkih
podela se preklapaju sa socijalnim podelama ali ih i presecaju tako da više socijalnih
grupa može da koegzistira unutar istog partijsko-političkog okvira - nacionalnog,
liberalnog ili konzervativnog.
Pritom su aktuelne podele uslovljene prethodnim socijalnim i političkim
podelama i tradicijom tako da i političke i kulturne organizacije i obrasci pokazuju
tendenciju da traju i da često, po zakonu inercije, i nadžive povode, pa i razloge i svrhu
svoga nastanka.
Primera radi, svoju čuvenu «hipotezu zamrzavanja» Stejn Rokan i Sejmur
Lipset su formulisali, polazeći od stava da su aktuelne političke podele efekat
«zamrznutih» socijalnih rascepa, nastalih još sa verskom, nacionalno-političkom i
industrijskom revolucijom. Ove revolucije proizvele su četiri osnovne linije rascepa:
država-crkva, centar-periferija, selo-grad, i rad-kapital.
Ovim rascepima treba, od 80-tih godina 20 veka, pridodati podelu:
materijalizam-postmaterijalizam, odnosno pitanja kvaliteta života, samoodređenja i
socijalno i ekološki održivog razvoja. Njih donose novi društveni pokreti, unutar «tihe
revolucije», koju pretežno nose postindustrijski «servisni» srednji slojevi i o kojoj piše
Ronald Inglhart.
Društvena struktura se zapravo formira na ovim rascepima izražavajući njihov
različit raspored, međuodnose i hijerarhiju. Strukturu konkretnog društva, i njegovu
dinamiku, određuju međusobna preklapanja i presecanja imovinskih, statusnih, klasno-
slojnih i rezidencijalnih (selo-grad) podela sa formiranim nacionalnim, konfesionalnim ili
regionalnim kulturama.
Specifičan set i kombinacija i promenljiva hijerarhija socijalnih rascepa i izvednih
partijsko-političkih konstelacija, često po složenosti i promenljivosti podseća na čuvenu
Rubikovu kocku. Socijalni rascepi i političke podele se, međutim, mogu principijelno
naći u tri tipa međusobnih odnosa. Prvi, najpovoljniji po stabilizovanje i
konsolidovanje demokratije, predstavlja prisustvo i dominacija ukrštenih, međusobno
slabo povezanih linija podela i rascepa koje vodi ka uspostavljanju pluralizovanih.
„razdeljenih“ identiteta, odnosno malom riziku od globalne polarizacije i konfrontacije.
Sasvim suprotno, međusobno sabiranje, kumuliranje i osnaživanje i koncentracije linija
podela i rascepa (socijalno-klasnih, nacionalnih i kulturno-vrednosnih) vodi podeljenom,
dualnom društvu. Duboko podeljeno društvo, po stabilno funkcionisanje
demokratskih institucija čini, bar načelno, najnepovoljniji društveni okvir.
Treći tip odnosa, preklapanja autonomnih linija rascepa, je bez direktne veze i
konsekvenci po razvoj i širenje demokratije.
Konstatujući, sa pravom, da nisu sve socijalne razlike, podele i rascepi i njihova
politička operacionalizacija u „prijateljskom odnosu“ sa demokratijom Kevin-Digen-
Krauz postavlja dve polazne plauzibilne hipoteze. Prvu, da su po demokratiju
„bolji“interesno-racionalni nego identitetno-ideološki sukobi i rascepi. Drugu,
komplementarnu da se demokratija lakše nosi sa ukrštenim, time i fragmentarnim,
nego sa preklopljenim i posebno kumuliranim i osnaženim sukobima koji vode
političkoj polarizaciji.

168
 Prethodno, on razlikuje i gradira tri stepena konfliktnosti društvenih odnosa: od
polaznih, interesno nedovoljno osvešćenih, socijalnih razlika, preko socijalnih i političkih
podela, koje prate razvijena samosvest i uverenja, do rascepa, koje karakteriše i prisustvo
trećeg organizacionog i akcionog momenta. Najzad, Kevin Digan Krauz kao društveno
poželjan i po šanse upravljanja konfliktima povoljan pravac sugeriše evoluciju od
rascepa ka podelama i interesnim razlikama, odnosno od ideološkog ka interesnom
sporu (Deegan-Krause,2007:539)
Ključno pitanje je kako se vrši transformacija strukture društvenih rascepa u
partijski i politički sistem, odnosno kakva je veza između strukture rascepa i konstelacije
partijskih odnosa u određenom društvu (Lipset, Rokan,1967:112).
Lipset i Rokan prevođenje socijalnih u političke podele vezuju prvo za postojanje
normativnih preduslova za reprezentovanje interesa i izražavanje protesta, a onda i za
grupni proračun o troškovima i koristima – isplativosti autonomnog reprezentovanja u
sistemu.
Radi se praktično o širini izbornog prava, slobodi štampe, političkog udruživanja i
organizovanja protesta, odnosno postojanju autoritarnih ili koncilijarnih procedura vlasti.
U slučaju otvorenih mogućnosti, ne samo za protest, pritisak ili lobiranje, već i za,
legalno i legitimno, pluralno višestranačko organizovanje troškovi političke
reprezentacije se izračunavaju zavisno od prirode (većinski-proporcionalni-mešoviti)
izbornog sistema i formiranih odnosa političkih većina i manjina, odnosno zatečene
strukture političke arene i rasporeda snaga u njoj.
Postavlja se pitanje u kojoj meri se ovaj Lipset-Rokanov analitički obrazac,
formulisan još šezdesetih godina 20 veka, može, i uz koje dalje specifikacije, primeniti na
analizu političkog grupisanja u zemljama postkomunističke tranzicije.
Jedan, manji broj autora, poput mađarskog politikologa Atile Aga ima krajnje
rezerve prema efektima primene modela socijalnih rascepa na političko grupisanje u
postkomunističkim zemljama. Osnovni argument je da postsocijalističke stranke, kao
uostalom i ranija tradicija političkog organizovanja u ovim, pretežno nerazvijenim i
siromašnim društvima, ne izrastaju iz dubokih interesnih rascepa i na njima formiranih
društvenih pokreta, nego nastaju kao projekti uskih političkih elita. Posledično,
stranačka utakmica je rezultat konkurirajućih političkih i ideoloških projekata
unutar elita a ne dubljih strukturalnih podela u društvu. Pritom se, uglavnom radi o
buđenju, «renesansi» starih političko-kulturnih podela na tradicionaliste i moderniste,
etnocentrične, «nacionalistvujušče» populiste i liberalne, prozapadnjačke modernizatore,
koja ne korenspodira previše sa interesima šireg biračkog tela.
Relativno dugo nakon prvih slobodnih izbora, strankama, sa izuzetkom partija
naslednica komunističkih partija, nedostaju infrastruktura i mehanizmi komunikacije sa
organizovanim društvenim grupama i njihovim interesnim reprezentima. Posledično,
plitka i nestabilna partijska identifikacija nije strukturalno interesno zasnovana, već je
više odraz površnih preferencija formiranih na osnovu harizme političkih lidera ili
privlačno dizajniranog imidža stranke.
Inspirativna, i empirijski potkrepljiva, Agova kritika ima, međutim, dva sopstvena
ograničenja. Prvo, čini njegovo praktično svođenje socijalnih na socijalno-ekonomske
rascepe, odnosno klasno-socijalne podele, čije je rudimentarne oblike organizovanja,
prethodni socijalistički režim, ukinuo (vlasnici) ili, u slučaju sindikata, lišio svake
autonomije i podredio partijskoj državi. Kulturne i nacionalne podele su, međutim, ništa

169
manje važne ako ne i prisutnije i značajnije u ovim zemljama. Na kulturnim, nacionalnim
i konfesionalnim podelama i sećanju – «istorijskoj, kolektivnoj memoriji» na nasleđe
verskih i nacionalnih sukoba i rascepa, njihovoj političkoj mobilizaciji (i
instrumentalizaciji), veoma brzo su, posebno u multikulturnim i multinacionalnim
društvima, formirani masovni politički pokreti i partije. U tom okviru, teško je održiva i
osnovna Agova teza, da su, sa stanovišta pozicije i interesa birača, podele unutar
političkih elita artificijelne. Izvan ovih ograničenja, ova analiza dobro detektuje
dominantne pravce političkog razvrstavanja i, delimično, njegove razloge i nosioce
(Zakošek,1998:14-15).
Zapravo, različiti pristupi i interpretacije odnosa: socijalni rascepi-političke podele u
zemljama u tranziciji, baziraju na različitim procenama karaktera socijalne strukture
postkomunističkih društava. Agova ocena o nepostojanju dublje socijalne ukorenjenosti
političkih podela u postkomunističkim društvima pripada tzv. pristupu nedostajuće
sredine. Pristup nedostajuće sredine insistira na polaznoj tezi da real-socijalističkim
društvima nedostaju autonomne i polarizovane mezo-strukture poput profesionalnih
udruženja, sindikata i partija ili crkvenih organizacija, koje posreduju između države i
pojedinca i praktično kreiraju povoljnu sredinu za socijalnu i političku kompeticiju.
Nasuprot pristupu nedostajuće sredine, konkurentni modernizacijski pristup
konstauje da su se u ovim društvima, na osnovu procesa industrijalizacije, skolorizacije,
odnosno profesionalizacije i urbanizacije formirali bar proto-rascepi. Time su i stvorene,
na bazi formiranih različitih životnih šansi i raspoloživog socijalnog kapitala, i
pretpostavke za temeljne političke podele.
Treći, komparativni pristup, na bazi na modernizacijskim procesima
uspostavljenih bar elementarnih kanala vertikalne socijalne mobilnosti, preciznije
određuje koje su „mezo-strukture“ – crkva i sindikati (Poljska), elementi tržišne
ekonomije (eks-Jugoslavija, Mađarska), federalne državno-partijske strukture (bivše
socijalističke federacije SSSR, Jugoslavija, Čehoslovačka), odigrale bazičnu ulogu u
uspostavljanju političkih podela i raskola (Evans-Writefild, 1993:526-532).
Primenjujući Lipset-Rokanovu šemu na postkomunističku Mađarsku Đerđ
Markuš, govori o tri linije rascepa koje se, bar po analogiji, mogu primeniti i na druga
postkomunistička društva. Prvu, kontekstualnu i privremenu, čini polazna politička
podela na komuniste i antikomuniste, odnosno režimske i antirežimske stranke.
Drugu, čine obnovljene nasleđene podele na populistički (re)tradicionalizam ( u
višenacionalnim sredinama nacional-populizme) i (građanski) modernizatorski
oksidentalizam (zapadnjaštvo). Treću, koja tek dobija na značaju sa sprovođenjem
radikalnih liberalnih tržišnih reformi, kao generatoru staro-novih socijalno-ekonomskih
rascepa, Markuš naziva rascepom komodifikacija-dekomodifikacija (Zakošek,1998:28-
29).
Herbert Kičel takođe smatra da se partijski sistemi (evropskih postkomunističkih
zemalja) formiraju oko tri linije rascepa.
Prva, odgovara na pitanje ko ima pristup institucijama, tiče se širine određenja
statusa građana i deli se na univerzalna, kosmopolitska i partikularna shvatanja, koja
status građana uslovljavaju užim (etničkim, verskim, rasnim) obeležjima. Politička
konsekvenca je podela na građansko-demokratski i nacionalistički blok.
Druga dimenzija pravila igre koja pojedinci treba da poštuju, tiče se (a) užeg
ili šireg delokruga političkog odlučivanja i (b) demokratskog ili hijerarhijskog načina

170
donošenja tih odluka. Po ovoj dimenziji akteri bi se, po pravilu, grupisali na pripadnike
autoritarnog (usko hijerarhijskog) i libertetskog (široko demokratskog) političkog
modela.
Treća dimenzija – resursi koje igrači unose u igru, odnosi se na opredeljenje
aktera za tržišnu alokaciju ili političku redistribuciju resursa, odnosno optiranje za
(neoliberalnu) desnicu ili (socijaldemokratsku) levicu (Kitschelt,1995:462).
Na nivou opšteg teorijskog modela Kičel izdvaja dakle tri rascepa: 1)
univerzalizam-partikularizam (status građanstva), 2) liberalizam-autoritarizam
(opseg i pravila odlučivanja) i 3) tržišna alokacija – politička re distribucija
(raspodela resursa).
Pritom, sa pravom analitički razlikujući dve dimenzije političkog prostora –
dimenziju partijske konkurencije i dimenziju biračke identifikacije Kičel politički rascep
definiše kao «rascep obeležen strankama koje nude konkurirajuće poruke i
obraćaju se grupama birača podeljenim svojim položajem u društvenoj strukturi,
svojim ideološkim shvatanjem i svojom spremnošću da se uključe u političko
delovanje (Kitchelt,1992:11). Pogled na partijsku scenu i sistem iz subjektivnog ugla i
vizure birača, Kičel je dakle raščlanio na analizu njihovog strukturalno uslovljenog
položaja, vrednosnog profila i nivoa (i uzroka) političke i izborne motivacije.
Opšti model Kičel je nastojao da konkretizuje i primeni na socijalnu i političku
zbilju postkomunističkih, tranzicionih društava, konkretno Češke, Mađarske, Poljske i
Bugarske. Politički kontekst je operacionalizovan i preciziran sa četiri kontekstualne
karakteristike: 1) tip ranijeg socijalizma-birokratski, nacionalni (konsesualni),
patrimonijalni socijalizam; 2) tip njegove promene – implozija (urušavanje), dogovorna
tranzicija ili preventivne (pseudo)reforme; 3) nacionalno pretežno homogena ili
nehomogena društva i 4) vrsta dominantnog sukoba – politički (pro et contra starog
režima), kulturni ili socio-ekonomski rascep (Kitchelt, 1995:466-467).
Idealtipski, implozija birokratskog režima, u relativno nacionalno i kulturno
homogenim društvima, i uz dominaciju socio-ekonomskog rascepa daje osnovnu
političku podelu na levicu i desnicu, odnosno socijaldemokrate i tržišne liberale. Ovom
modelu najbliža je Češka.
U uslovima dogovornih promena nacionalnog komunizma («gulaš–komunizma» -
Mađarska) i dominacije kulturnih raskola, ključna je trostrana podela na kulturne (i
verske) tradicionaliste i populiste i sekularne, leve i desne, protržišne liberale.
Patrimonijalni, prethodni socijalizam, njegove preventivne polu-reforme i
dominantan rascep za i protiv režima daju osnovnu političku podelu na postkomuniste i
široke, labave i heterogene antikomunističke, opozicione forume, («političke kišobrane»)
poput prakse u Bugarskoj i na eks-jugoslovenskom prostoru, uključiv i Srbiju i Crnu
Goru.
Tri ključne, veoma prisutne i prepoznatljive, karakteristike modela
patrimonijalnog (post)komunizma čine: 1) prisustvo nepomirljive vladajuće partije koja
pokušava da sama kontroliše proces trazicije; 2) duboko korumpiran i
neprofesionalizovan državni aparat prošaran personalnim klijentelističkim mrežama i 3)
slaba, neorganizovana anti-komunistička opozicija bez praktičnog političkog iskustva,
ideološkog utemeljenja ili sećanja na ne-socijalistički projekat društvenog razvoja na koji
bi se ugledali (Kitschelt,1999, Table 1,2).

171
 Najzad, još bliži našim prilikama je model oštrog etničkog raskola u uslovima
preventivne «reforme» nasleđenog patrimonijalnog socijalizma u kome, pored liberalnih,
tržišnih kosmopolita na partijskoj sceni, na njenom političko-redistributivnom delu,
imamo često oštro međusobno suprostavljene, postkomuniste i većinske i manjinske
nacionaliste.
Klaus Bayme takođe konstatuje da za analizu, kao i za konsolidovanje
postkomunističkih sistema, nisu dovoljne četiri ose sukoba iz Lipset-Rokanove tipologije
da bi se objasnile sve moguće podele unutar partijsko-političkog spektra. Nastalo je čak
osam crta ili parova sukoba koji naravno nisu jednake važnosti i trajnosti i ne rezultiraju
stvaranjem 16 posebnih relevantnih stranaka (Beume,2002:84).

Tabela : Linije političkih rascepa

Primera radi sukob: stari režim-posttransformacijski režim, je sa protokom

vremena gubio na važnosti i bivao zamenjen novim osama podela i to onim ritmom kojim
je dolazilo do transformacije (neo)komunista. Na drugoj strani, polazno slab rascep
između rada i kapitala je, sa širenjem liberalno-tržišnih reformi i, posebno sa izmenom
vlasničke strukture – privatizacijom i dekomodifikacijom odnosa na tržištu rada, odnosno
liberalizacijom radnog zakonodavstva, u međuvremenu dobio na značaju i stekao svoje
prepoznatljive političke aktere i nosioce. Etnički sukobi, odnosno sukobi na Lipset-
Rokanovoj osi: centar-periferija, koji u složenim društvima imaju najčešće odlučujuću
ulogu, uključuju i sadržaje i linije podela: versko-sekularno i centralizam-
decentralizacija. Na sažimanje «luka relevantnih stranaka» uticala je i slaba
postmaterijalistička pozicija, uključiv čak i relevantnu, prepoznatljivu i prisutnu ekološku
orijentaciju.
Redefinišući sve pristupe, koji pri istraživanju rascepa u postkomunističkim,
tranzicionim društvima polaze od Lipset-Rokanove šeme, Nenad Zakošek predlaže
reducirani trostrani model sa jasno određenim polovima rascepa: 1) teritorijalno-kulturni
(centar-periferija); 2) ideološko-kulturni i 3) funkcionalni (socijalno-ekonomski) rascepi
(Zakošek,1998:21).
Nešto preciznije određenje Lipset-Rokanovu prvu liniju rascepa: centar-periferija
definiše kao konflikt oko državnih granica i identiteta odnosno obima prihvatljive
decentralizacije.
Ideološko-kulturni rascep se određuje kao konflikt oko razumevanja i tumačenja
socijalnog i političkog liberalizma ili konzervativizma, odnosno stava o rodnoj

172
ravnopravnosti, manjinama, crkvi, civilnom društvu, političko-institucionalnom dizajnu
ili domenima primene tržišne logike.
Treću liniju podela i rascepa čine socijalno-ekonomski konflikti oko (re)distrucije
proizvedenih vrednosti.
Najzad, razdvojivši prethodno ideološko-kulturne na kulturno-vrednosne i
ideološke rascepe, Slavujević, Komšić i Pantić, u analizi osa političkih podela u Srbiji,
polaze od četiri linije rascepa:
1) Socio-ekonomskog, odnosno funkcionalno i socijalno relevantnog rascepa, čiji
su indikatori obrazovanje, zanimanje, prihod i klasna pripadnost, i koja se projektuje na
procenjenu poziciju građana kao, privremenih ili trajnih, tranzicionih gubitnika ili
dobitnika;
2) Istorijsko-etničkog, horizontalnog rascepa i podela između etničkih grupa,
koji unutar svake grupe otvara vertikalnu osu podela na pristalice građanske, središnje -
nacional-demokratske i nacionalne-nacionalističke opcije;
3) Kulturno-vrednosnog rascepa najjasnije izraženog na osi: tradicionalizam-
modernizam-postmodernizam, koja sintetički obuhvata veliki broj parova suprostavljenih
vrednosnih orijentacija poput parova: autoritarizam-tolerancija, egalitarizam-
neegalitarizam, materijalizam-postmaterijalizam, ili politički naglašenijeg para
liberalizam-konzervativizam, odnosno različite stavove prema promenama i tradiciji, veri
i crkvi, rodnoj ravnopravnosti, civilnom društvu ili međunarodnoj saradnji;
4) Ideološko-politički rascep, koji je sveden na različite klasne koncepte razvoja
društva, pre svega pitanja tipa političkog i ekonomskog uređenja, dominantnih oblika
svojine ili uređenja industrijskih odnosa i najčešće se politički operacionalizuje kao
linearni kontinuum: levica-centar-desnica (Slavujević, Pantić, Komšić,2003:12).
Korisno metodološko uporište za analizu i razumevanje aktuelnih linija socijalnih
i političkih podela i konflikata u Jugoitočnoj Evropi mogu predstavljati dve polazne
hipoteze.
Prva, bazira na stavu da u osnovi visoko konfliktnih društvenih relacija leže
karakteristike ovih zemalja kao relativno nerazvijenih, nehomogenih društava bez kritički
osvešćenih građana, demokratske tradicije i kulture, sa slabim civilnim društvom i
nerazvijenim demokratskim institucijama, istovremeno lišenih i jasne međunarodne
podršle podizanju demokratskih kapaciteta.
Druga, polazi od pretpostavke da dominiraju politički rascepi oko dve grupe
pitanja: karaktera, obima i brzine i radikalnosti promena, odnosno njihovih aktera i
svedoka, kao i stepena ostvarenja nacionalnih interesa.
Slobodan Antonić i Dušan Pavlović, oslanjajući se na Diveržeovu teoriju o
razlikama u odnosu prema promeni režima kao kriterijumu, predlažu podelu na
reformsko-građanske, ali i nacionalno-konzervativne umerenjake i radikale (Antonić-
Pavlović, 2007:255-259).

4.2.3.PROSTORNO- POZICIONO TUMAČENJE POLJA POLITIKE

Priča o prirodi i intenzitetu odnosa uspostavljenog između socijalnih i političkih

linija podela i rascepa , može se reintepretirati i tumačiti polazeći i iz ugla specifičnog i
autonomnog prostora politike i interesne matrice aktera politike Radi se , za razliku od
strukturnog pristupa, koji fokus analize stavlja na socijalne podele, o akterskoj analizi i

173
pristupu koji u prvi plan postavlja političke aktere i njihove međusobne relacije , kao i
njihov odnos prema organizacijama civilnog društva.
U metodskom oslonu na tržišnu teoriju politike politički prostor se može
prikazati i analizirati kao koncentični krug - niz od tri međusobno povezena politička
tržišta.
Najšire tržište i spoljni krug politike čini mesto susreta političke ponude i
potražnje.
Tržište, preciznije politička tražnja, je u čiavom regionu nerazvijeno, "plitko", ali
ne i bez razvojnog potencijala i "obećavajuće". Sudeći po nalazima istraživanja tek
polovina birača - "potrošača" ima kakvu- takvu partijsku i političku identifikaciju i
orijentaciju u levo - desnom dimenzioniranju političkog prostora.Pri tome veliki transferi
i unutar i između političkih blokova , kao i sama dvodecenijska mladost tržišta govore o
njegovim potencijalima i otvorenosti. Na interesnoj osi podela levo - desno potražnja
većinski siromašnog biračkog tela koncentriše se u prostoru umerene redistributivne
politike i političke igrače koji pretenduju na centralnu ulogu gura ka (levom ) centru.
No, složenost političke mape i dominacija istorijsko - etničkih i vrednosnih podela
na osi: tradicionalizam - modernizam, čini tržište raznovrsnim i otvorenim, poput
Rubikove kocke, za sve moguće rekonbinacije. Ujedno prepokrivenost podele levo -
desno nanosima etničkih i političko- kulturnih podela, pruža moguće objašnjenje za slab i
višestruko posredovan odnos između socijalno - profesionalne i i partijsko - političke
pripadnosti.
Središnji krug čini međupartijsko tržište koje oblikuje odnose na političkoj
sceni i utvrđuje asortiman političke ponude. Potencijalni politički preduzetnici suočeni su
sa rasporedom postojećih učesnika na tržištu i moraju svoj proizvod pozicionirati i učiniti
svoju ponudu prepoznatljivom i poželjnom. Logika borbe za tržište čini da su odnosi
aktera zainteresovanih za isti deo potrošačke publike najdelikatniji - pretendenti su u
situaciji ili da potisnu i marginalizuju najbližu konkurenciju ili da se sa njom udruže.
Poput tendencije stvaranja ekonomskih postoji i tendencija stvaranja političkih
kartela . Njih čine na logici koalicionih (post)izbornih strategija formirani blokovi vlasti
sastavljeni od aktera sa različitih delova političkog spektra , ujedinjenih na logici
konbinovanja nacionalne demagogije, socijalne retorike i proevropskih političkih mantri
koja čini dobitnu tržišnu kombinaciju - neku vrstu političkog evergrina.
Ne treba , kada se radi o političkoj ponudi zanemariti ni uticaj spoljnjeg
okruženja, odnosno veto-igrača koji obitavaju u back- stagu , odnosno ključne igrače iza
političkih kulisa.Komandni toranj iliti pijačnu upravu , koja u velikoj meri usmerava
odnose, uloge i cene na političkoj pijaci čine akteri poput velikih sila i njihovih ovdašnjih
reprezenata , moćnih ekonomskih grupacija i interesa, ali i crkvenih i intelektualnih
krugova, kao i reprezenata velikih i organizovanih grupa , poput penzionera i zaposlenih,
koje su kao velike distribucione koalicije interesantne , bar u vreme izborne utakmice.
Nazad , najuži krug čini malo, interno unutarpartijsko, tržište sa svojom
dodatnom, specifičnom logikom podela, sukoba i udruživanja zasnovanom na
rekonbinovanju personalnih, pragmatskih , ali i programatskih i strateških unutrašnjih
razlika.
Primera radi, u Srbiji rascep u SRS- u, odlazak Nikolića i Vučića i formiranje
SNS- a predstavljaju primer konbinovanja internih razloga i eksternih podsticaja ,
odnosno personalnih sukoba i frustracija zbog "večitog" ostajanja u predvorju

174
vlasti,osnaženih i opravdanih taktičkom a potom i programskom evolucijom.Posledično,
u značajnoj meri su izmenjeni priroda i pravci konkurencije na političkom tržištu , ali i
ukupna priroda i dinamika partijskog sistema.
Moglo bi se zaključiti da sa planetarnom krizom.,postojeće političke (ne)prilike u
sve većoj meri obeležava rastuće nepoverenje potrošača - političke publike prema
akterima političke ponude . Aktuelna kriza zapravo, samo dodatno uvećava prisutan,
gotovo dramatičan deficit legitimnosti političkih, ali i većine civilnih, aktera i institucija.
Posledično, realno je očekivati dalja pomeranja i pregrupisavanja i prepozicioniranja na
strani političke ponude, i to kako na prostornoj dimenziji : regionalizam - centralizam,
tako i na njenoj razvojnoj, socijalnoj i integracijskoj (evropskoj ) osi.

4.3. KLASIFIKACIJA PARTIJSKIH SISTEMA

4.3.1. Nekompetitivni sistemi

«Hrpu» neizdiferenciranih nekompetitivnih sistema, Sartori razlaže na striktno

jednostranačke sisteme i sisteme sa hegemonijskom strankom, odnosno formalnim
višestranačjem koje ne prati izborna kompeticija i rotacija na vlasti.

1. Jednostranačje

Jednostranačje znači da i doslovno postoji samo jedna stranka i da je samo njoj

dopušteno da legalno deluje. Ta stranka, odnosno državno-partijska vrhuška zabranjuje
pritom svaku vrstu pluralizma ili tek njegov institucionalizovani partijski oblik.
Ovakav opis jednostranačkih država upućuje na zaključak da se jednostranački
politički režimi razlikuju po intenzitetu represije i prisilne kontrole. Polazeći od tog
kriterijuma Sartori razlikuje sledeća tri obrasca:
1. totalitarno jednostranačje
2. autoritarno jednostranačje
3. pragmatično jednostranačje

Totalitarna stranka je čvrsto ideološki impregnirana i veoma snažna stranka, a

najbolji pokazatelj njene snage je «premija koju donosi članstvo u stranci». Posledično,
što je stranka moćnija – to je, po pravilu, teže postati njen član.
Za razliku od totalitarne stranke, autoritarna stranka nema ni približno snažnu i
obavezujuću ideologiju, ni mobilizacijski kapacitet.
Pored dimenzije ideologija – pragmatizam, Sartori naglašava da se
jednostranački politički režimi mogu razlikovati i s obzirom na stepen autonomije
podgrupa i podsistema.
Na osnovu pomenutih kriterijuma, moguće je uočiti određena obeležja prema
kojima možemo razlikovati pomenuta tri tipa jednostranačja.
Totalitarno jednostranačje obeležava pokušaj potpunog prožimanja i
politizacije. To je režim koji stremi uništavanju svake vrste autonomije podsistema i
podgrupa. Totalitarizam je i krajnji napad na privatnost zato što se ne može razdvojiti
područje života koje kontroliše država od privatnog područja života, odnosno od sfere

175
privatnosti i autonomnog izbora životnih preferencija – ukusa, stilova i načina života koji
su takođe predmet intervencija partijskih ideologa i «dušebrižnika».
Autoritarno jednostranačje, na drugoj strani nema ni moći ni ambicije da
prožme celo društvo. Njega obeležava «isključivanje», te ograničavanje političke
aktivnosti onih koji su izvan spoljnjeg partijskog prstena koje čine satelitske organizacije
žena, mladih ili sindikati. Kada je reč o mobilizaciji, ona pretežno zavisi od «hirova»
harizmatskog vođe, i svodi se na povremene masovne demonstracije, masovne mitinge ili
masovne izborne krađe, odnosno štimovanje rezultata po kojim je podršku partiji i
«voljenom vođi» dalo 99 ili 101 posto birača.
Pragmatičnom jednostranačju nedostaje ideološka legitimacija. S obzirom da
ima manji potencijal prisile od prethodna dva tipa ono je nepogodno za politiku
isključivanja pa se pokušava prilagoditi apsorpcijskoj politici. Nedostatak ideološke
kohezivnosti rezultira prihvatanjem spoljnih grupa, a ne njihovim uništavanjem
(Sartori,2002:198-199).
Totalitarni obrazac je destruktivan u odnosu prema autonomiji podsistema i
podgrupa. Autoritarni obrazac ograničava podsistem, ali toleriše neku vrstu autonomije
podgrupa. Pragmatički obrazac može biti veoma otvoren prema autonomiji podgurpa i
dopustiti neku vrstu periferne autonomije podsistema civilnog društva.
Totalitarni diktator je praktično neograničen, neodgovoran i nepredvidljiv.
Autoritarni diktator je neograničen, ali sputan predvidljivim granicama arbitrarnosti.
Pragmatična diktatura ograničena je konstelacijom snaga interesa i interesnih grupa sa
kojima diktator mora pregovarati.

Hegemonijska stranka

U sistemima sa hegemonijskom strankom formalno postoje i druge stranke ali nije

«tek» dopušteno, ni formalno ni stvarno, nadmetanje za vlast. Ne samo da nema smene
vlasti nego je ne može ni biti, a nije predviđena čak ni mogućnost rotacije na vlasti.
Dakle, bez obzira na to da li ima podršku i simpatije ili ne, hegemonijska stranka ostaje
na vlasti i to bez ikakve sankcije koja bi je naterala da bude odgovorna.
Postoje dva tipa hegemonijske stranke:
1. ideološko – hegemonijska stranka
2. pragmatično – hegemonijska stranka
U slučaju ideološke hegemonije periferne stranke su zaista «satelitske». Čak i kad
dobiju položaje u administraciji, parlamentu i vladi, one ni u kom slučaju nemaju
punopravnu participaciju, a njihov inferioran položaj u odnosu prema hegemonijskoj
stranci, u potpunosti ih sprečava da se ponašaju nezavisno. Ovaj tip satelitske stranke
predstavljaju nekomunističke stranke u real-socijalističkim porecima koji nisu i formalno
ukinuli «kooperativne» stranke koje deluju unutar socijalističkog fronta i priznaju vodeću
poziciju komunista. Primer za pragmatsko-hegemonijsku stranku je Meksiko, odnosno
pozicija Institucionalno - revolucionarne partije Meksika. Pored Meksika, još tri zemlje
su se, sedamdesetih godina 20. veka, mogle ubrojiti u ovaj tip. To su Salazarov Portugal,
Paragvaj i Južna Koreja (Sartori,2002:205-208)

4.3.2. Kompetitivni sistemi

176
 Na drugoj strani, «hrpu» kompetitivnih sistema, polazeći od broja pretendenata na
poziciju vlasti, karaktera njihovih odnosa i izglednosti izbornih šansi, Sartori razvrstava
na sisteme sa predominantnom strankom, dvostranačje i umerene i polarizovane partijske
sisteme.
Stranački sistemi sa predominantnom strankom

Sistem sa predominantnom strankom je kompetitivni sistem u kome u

dugom periodu izbori ne dovode do rotacije na vlasti.
Ovaj sistem Sartori izričito odvaja od same pozicije dominantne stranke. Kad u
nekom političkom poretku postoji stranka koja daleko nadilazi sve druge, ta se stranka
smatra dominantnom. Ali takva stranka ne određuje ni kategoriju ni tip političkog
sistema. «Stoga sustav s predominantnom strankom, obeležava to da glavna stranka
dobiva apsolutnu većinu. To je zapravo sustav u kojemu postoji više od jedne stranke
i u kojemu se praktički stranke ne rotiraju. Ista stranka, naprosto, uzastopce uspeva
osvojiti apsolutnu večinu mandata u parlamentu» (Sartori,2002:182).
Kada je reč o klauzuli o 50-postotnoj većini neophodnoj za klasifikovanje
stranačkog sistema kao sistema sa predominantnom strankom, Sartori ističe potrebu za
preciznijim i ujedno fleksibilnijim pristupom. «Stranački sistem s predominantnom
strankom, je apsolutno većinski sistem, uz iznimku zemalja koje se neupitno oslanjaju na
načelo manje od apsolutne većine» (Sartori,2002:183).
Indija, Japan, Urugvaj i Turska su neke od vanevropskih zemalja koje su
decenijama imale sisteme sa predominantnom strankom, uz istovremene demokratske
izborne procedure. Južnoafrička republika i Nelson Mandela i njegov Nacionalni
Kongres su aktuelni (demokratski)primer sistema sa dominantnom strankom. Sistemima
sa predominantnom strankom pripada i veliki broj afričkih i azijskih režima koji se,
međutim, ne mogu pohvaliti demokratskom političkom i izbornom praksom o čemu , na
specifičan način svedoči i talas protesta u brojnim arapskim zemljama i promene u
Tunisu i Egiptu, početkom 2011.godine. .
Da bi jedna stranka uspostavila sistem sa predominantnom strankom,
neophodne su joj, tri uzastopne apsolutne (parlamentarne) većine, pod uslovom da je
biračko telo stabilno, da se jasno prelazi prag apsolutne većine mandata i da postoji jasna
razlika između političkih stranaka.
S obzirom da kriterijum koji je Sartori primenio na stranačke sisteme s
predominantnom strankom, nije sam broj stranaka već određena (neravnopravna)
distribucija moći među partijama, ovaj sistem se može razviti kako iz hegemonijskih
nekompetitivnih, tako i iz dvostranačkog sistema ili iz veoma fragmentizovanog oblika
pluralizma.
Evropske zemlje i sistemi koji su, nekim svojim ključnim elementima, dugo
predstavljali ili još uvek predstavljaju primere sistema sa dominantnom strankom su
Švedska, Rusija i Crna Gora.
Logično se postavlja pitanje : Šta bi to mogle biti bitne zajedničke karakteristike
koje vode postojanju dominantne stranke u tako različitim zemljama kao što su Japan,
JAR,Švedska ,Rusija i Crna Gora?

Čini se da bi se mogle izdvojiti tri grupe faktora koje doprinose takvom

političkom rezultatu. Pre svega radi se o solidarističkoj socijalnoj i političkoj kulturi i

177
sećanju na dugu tradiciju relativne homogenosti društva. Takva situacija praćena je i
širokom prihvaćenošću političkog koncepta ili pak verske i filozofske doktrine koji
utemeljuje solidarne društvene odnose.Najzad, treći intervenirajući faktor je delovanje
istaknute , harizmatične ličnosti ili bar jakog lidera koja personalizuje dominantno
mišljenje i obezbeđuje nadmoćnu pobedu svojoj stranci / koaliciji i u uslovima postojanja
višepartijske utakmice za podršku birača.

Na osnovu ovih zajedničkih karakteristika mogao bi se uspostaviti hipotetički

šestočlani model faktora koji doprinose prvo uspostavljanju a onda i održanju partijskih
sistema sa dominantnom strankom. Tih šest faktora čine : (1) organizaciona snaga i
harizmatični lider dominantne stranke, (2) ključni socio-ekonomski blokovi koji je
podržavaju; (3) penetracija partije u društvo putem satelitskih organizacija, (4) razvijeni
patronatski odnosi ; (5) politički pragmatizam i (6) razvijen simbolizam i kulturna
homogenizacija.
Kako se radi o sve ređem spletu koincidirajućih okolnosti i faktora mogli bi se
složiti sa autorima koji smatraju da se radi o tek, istorijskom "školskom " modelu
partijskog sistema(Bayme)

Švedska - kraj poluvekovne dominacije socijaldemokrata ?

Sve do pred kraj prošlog veka Švedska je predstavljla gotovo školski primer
sistema sa dominantnom strankom. Osnovni razlog predstavljala je činjenica da su
socijaldemokrate vladale bez prekida svih 44 godine između 1932 i 1976. godine. U
međuvremenu, socijaldemokrati su u više navrata uspevali da se vrate na vlast i, po
pravilu, bez obzira da li su bili na vlasti ili u opoziciji, osvajali su preko 40 odsto glasova.
Na poslednjim održanim izborima, 2010. godine oni su osvojili tek 31 odsto
glasova , što je njihov najgori rezultat nakon čitavog veka , odnosno od 1914. godine.
Ovaj izborni fijasko daje za pravo onima koji Švedsku ne vide kao sistem sa
dominantnom strankom , već kao primer umerenog pluralizma , odnosno
četvorostranačkog sistema.
Umesto konfrontacije socijalističkog i nesocijalističkog bloka danas se radi o
postojanju tri bloka : levog, koga čine leve i zelene partije ( stranke iz nordijske zelene
levice) i koji podržava nešto više od petine birača, građanski, nesocijalistički blok sa
Moderatom - umerenim konzervativcima , liberalima i hrišćanskim demokratama koji
podržava približna trećina birača, kao i centar koji čine socijaldemokrate i partija Centra
sa podrškom preko dve petine birača(Vasović, 2007:303).
Podele se zapravo i dalje šire što reprezentuje činjenica da se i u parlamentu
Švedske i u Evropskom parlamentu našla Piratska stranka koja ostaje izvan tradicionalnih
blokova i zalaže se za reformu zakonodavstva prema autorskom pravu i pravo na
privatnost i na internetu i u privatnom životu i transparentnost države i javne
administracije.
Na drugoj strani, u parlament je prvi put ušla i ekstremno desna antiimigraciona
partija koju smatraju ksenofobičnom i antiislamističkom strankom.
Bez obzira da li se radi o kratkoročnim , kriznim konjukturnim trendovima ili
trajnijim procesima čini se da je partijski sistem Švedske , sa krizom i (delimičnom)
demontažom " švedskog socijalizma " - intervenirajućim obuhvatnim socijalnim

178
intervencijama države , korporativizmom i jakom pregovaračkom pozicijom sindikata,
izgubio ključni socijalni temelj za dominantnu poziciju jedne stranke.

Logika i dinamika promena partijskog sistema Crne Gore: od sistema sa

dominantnom strankom ka umerenom pluralizmu

Posebnu, specifično razvijenu karakteristiku Crne Gore, čine izrazita gustina

političkog organizovanja i identifikovanja i «prenaseljenost» partijskog prostora. Na
nešto oko 480 000 birača postoji kompletna državna političko-institucionalna mreža, 21
lokalna vlast i koliko-toliko u političkom životu prisutnih i aktivnih čak tridesetak partija
i političkih udruženja.
Politički život, na autonoman i specifičan način, izražava linije socijalnih podela
na tranzicione dobitnike i gubitnike, na siromašnu većinu i (ekstralegalno) obogaćenu
elitu, kao i nacionalnu izdiferenciranost na Crnogorce, Srbe, kao i Albance i Bošnjake
(Muslimane).
Značajne su i delom i razvojno-ekonomskim faktorima uslovljene, regionalne
podele na (nerazvijeni) sever i ekonomski dinamičniji jug Crne Gore.
Ove podele, kao i podelu po osi: urbano-ruralno, kao i po generacijskoj
pripadnosti, sintetski izražava, političkoj sceni i njenoj imanentnoj logici bliža, osa
podela na tradicionalni autoritarni nacional-populizam, na jednoj i liberalizirajući,
proevropski modernizam, na drugoj strani.
No, neku vrstu političke konstante tokom čitavog 20 veka i naglašenu osnovu
podela – političku naddeterminantu, čini stav prema državnom statusu Crne Gore –
zalaganje za njenu samostalnost ili zajednicu sa Srbijom. Unutar potpuno podeljenog
stanovništva, independisti su jače – nadprosečno utemeljeni među pripadnicima
manjinskih, pre svega albanske i hrvatske zajednice, u urbanim zonama i unutar mlađeg i
obrazovanijeg dela stanovništva, koje se identifikuje sa crnogorskom nacijom. Unionisti,
ili integralisti, nadprosečno utemeljenje i podršku imaju među biračima koji se
identifikuju kao Srbi, ili Crnogorci «srpskog imena, korena i porekla», i dolaze pretežno
iz redova najmlađeg i starijeg, ruralnog i manje obrazovanog stanovništva. (CPIJM IDN,
januar 2005, str.21-22).
Rascep u DPS-u i programirana (samo)evolucija njenog većinskog krila,
predvođenog premijerom Milom Đukanovićem, ka poziciji i zalaganju za «samostalnu i
suverenu, evropsku Crnu Goru» promeniće odnos snaga u korist independista na ovoj
liniji i ubrzati hod ka državnoj samostalnosti Crne Gore, do koje konačno dolazi na
referendumu 2006.godine.
Tačka preloma u političkom životu Crne Gore je rascep unutar vladajućeg DPS-a
1997. godine. Do tada, na prethodno održana tri izborna turnusa (1990,1992,1996)
vladajući SK Crne Gore, kasnije, od 1991. godine, DPS je ubedljivo pobeđivao, čime je
partijski sistem imao sva obeležja partijskog sistema sa predominantnom strankom.
Vododelnica je obrazovana oko daljeg pružanja ili pak uskraćivanja podrške
Miloševiću. Upravo je oligarhijska struktura rukovodstva omogućila sukob koji rezultira
podelom po dubini organizacije i rascepom. Još je Aristotel u Nikomahovoj etici
oligarhiju, koju definiše kao vladavinu nekolicine, smatrao najranjivijim oblikom
vladavine koji, po pravilu, završi borbom među oligarsima za konačnu
prevlast.(Darmanović,2002:153).

179
 Od momenta rascepa u DPS-u i formiranja SNP-a, radikalno se menja odnos
snaga i započinje drugačija politička igra, sa izmenjenim pravilima igre i novim
osnovama i sastavima političkih savezništava. Istovremeno, to je i osnov argumentacije
da se pluralistička istorija Crne Gore, nakon 1989-te deli na fazu pre i posle rascepa u
DPS.
No, i nakon ovog rascepa DPS uspeva da očuva vlast praksom „ perifernih
političkih zaokreta“ (Sartori), odnosno praksom u kojoj do promena , često i radikalnih,
dolazi unutar evolucije vladajuće partije , pri čemu ona ne gubi poziciju vlasti. DPS
ostaje u središtu političkog polja, prateći( i oblikujući) prosečnu brzinu evolucije stavova
tipičnog birača, ostavljajući druge aktere na krajnjim, ektremnijim pozicijama. Ova
pozicija je bitno ojačana raširenim klijentelističkim vezama, tipičnim za društva u kojima
dugo vlada jedna politička garnitura, kao i raširenim defetizmom i uverenjem i
opozicionih birača , da će, još jednom, pobediti oni koji su već na vlasti

Dvostranački sistemi

Dvostranački sistemi su partijski sistemi u kojima postojanje trećih stranaka ne

sprečava dve velike stranke da vladaju naizmenično same, odnosno to su sistemi u
kojima su koalicije nepotrebne. Oblik dvostranačja treba dakle utvrđivati prema broju
mandata, a ne prema izbornim rezultatima.
Glavno, specifično obeležje dvostranačkog sistema je, da jedna stranka vlada sama, ali ne
i neograničeno. Upravo alternacija na vlasti je obeležje koje dvostranački sistem
razlikuje od sistema sa predominantnom strankom.
Sartori uvodi pojam alternacije, kao nešto što podrazumeva očekivanje, a ne
stvarnu smenu vlasti. Problem je, po Sartoriju, što taj pojam zamagljuje pojam
kompetitivnosti.
U tom smislu su čak i SAD, kao najstariji i najpostojaniji dvostranački politički
poredak, takođe nedovoljno verodostojne. Politički obrazac SAD-a je od 1861. godine,
tek ciklični, sa dugim periodima nadmoći jedne stranke, kao i značajnim brojem
«jednostranačkih» federalnih država koje su pre primeri sistema sa predominantnom
strankom.
Osnovni uslovi neophodni za funkcionisanje sistema po pravilima dvostranačja su
da:
1. dve stranke moraju biti u položaju da se nadmeću za apsolutnu većinu mesta;
2. jedna od te dve stranke uspeva da osvoji dovoljnu većinu u parlamentu;
3. da je ta stranka spremna vladati sama i da je
4. realno očekivati smenjivanje ili rotaciju vlasti (Sartori,2002:173)
Sartori ističe da postoje izvesne razlike između oblika i mehanizama
dvostranačkih sistema, te da su upravo te razlike osnovni razlog zašto različiti autori
stvaraju različite liste zemalja u kojima postoji dvostranačje. Kada je reč o obliku, sam po
sebi zahtev za smenjivanje na vlasti je nebitan. S druge strane imajući u vidu mehaniku
dvostranačkih sistema, uočava se da se bitne osobine ovog sistema mogu primeniti i na
oblik trostranačja, odnosno sistema sa dve i po stranke. Razlika između oblika i
mehanizama omogućava rangiranje zemalja po tome zadovoljavaju li i do koje mere oba
ili bar jedan od pomenutih kriterijuma.

180
 Britanija : primer (ne) narušenog dvostranačkog mehanizma

Od Drugog svetskog rata Engleska važi za gotovo savršeni dvostranački sistem

koji pokazuje oblik i sve osobine dvostranačja. Međutim, zbog sve veće cikličnosti
izmena na vlasti, sve snažnijeg nacionalizma u Škotskoj i Velsu i snage trećeg aktera –
Liberalnih demokrata, Ujedinjeno Kraljevstvo suočava se sa dilemom: slediti kanadski
obrazac jednostranačkih manjinskih vlada ili prihvatiti koalicije. U ovom drugom slučaju,
Engleska bi, izgubila status dvostranačkog sistema.
Ova dilema praktično je ponovo otvorena nakon poslednjih održanih
parlamentarnih izbora 2010.godine kada su se na vlast , posle gotovo decenije i po
provedene u opozicionim klupama, vratili konzervativci, ali ovoga puta uz pomoć i u
koaliciji sa trećim političkim igračem - Liberalnim demokratama.Promenu su već
2009.godine nagovestili rezltati izbora za Evropski parlament , na kojima su nacionalisti i
partija za nezavisnost Velike Britanije uzeli gotovo trećinu glasova.
Reformi izbornog sistema i oproštaju sa dvostranačkom političkom dinamikom
suprostavlja se snaga političke tradicije i naglašeni gradualizam. Uostalom ,Engleska je
lako preživela 20 te godine 20 veka i zamenu liberala laburistima kao najozbiljnijim
protivnikom i takmacem konzervativaca. U složenim , kriznim vremenima i Engleska je
već imala koalicione vlade 1915 - 1922. i 1931 - 1945. godine.
Tvrdnju da dvostranački sistemi uvek bolje funkcionišu, od sistema u kojima
postoji više stranaka, Sartori smatra, sa pravom, neprihvatljivom. Dvostranačje bolje
funkcioniše samo kada je društvo relativno homogeno, odnosno kada je spektar
različitih mišljenja relativno uzak. Suprotno, što je ideološka distanca veća to je oblik
dvostranačja disfunkcionalniji i može čak dovesti do sloma poretka (Sartori,2002:178).
Zapravo,Sartorijeva tvrdnja o dvostranačju kao optimalnom , ili bar adekvatnom ,
partijsko - političkom izrazu društvenog strukturiranja samo u slučaju relativno
homogenih društava sa slabom vrednosnom i ideološkom polarizacijom potvrdu, ili još
bolje rečeno utemeljenje , nalazi na primeru Engleske.
Englesko, ili britansko društvo je društvo srednje klase, odnosno društvo koje od
60 - tih godina 20. veka pokazuje veliki integrativni kapacitet životnih prilika, ponašanja
i vrednosti srednjih slojeva.
Ne manje važna, ako ne i ključna je činjenica da je tokom moderne istorije
britanska kultura kultura postupnih, gradualnih promena i evolucionizma. . To će Harolda
Laskia navesti na konstataciju da su engleske konkurirajuće partije zapravo jedna te ista
partija sa dva krila.
Dodatno, formirana centripetalna kompeticija za svoju ključnu posledicu ima borbu za "
središnjeg birača " - birača na sredini jednodimenzionalnog političkog prostora i kliženje
obe konkurentske partije ka poziciji centra.
Naravno, u kriznim situacijama postoje i "valovi reideologizacije " kakvi su, recimo
"tačerizam " kod konzervativaca ili dominacija levičarske frazeologije u redovima
laburista u vreme dve decenije dugog boravka u opoziciji krajem prošlog veka , ali su
dugoročno gledano dominantne orijentacije približavanja poziciji centra. Takva je kod
konzervativaca, još od Dizraelija pozicija paternalističkog konzervativizma "jedne
nacije", ili aktuelna politika " light kapitalizma " Dejvida Kameruna. Laburistički
pragmatični pandan je " politika trećeg puta" i Blerovo eksplicitno odricanje od tradicija
socijalističke levice.

181
 Bazični socijalni i političko- kulturni osnov dvostranačja tek je ojačan i
praktično oblikovan opredeljenjem za primenu relativno većinskog izbornog
sistema. Osnovna osobenost ovog izbornog sistema je njegova disproporcionalnost koja
vodi marginalizaciji "trećih" političkih aktera. Ključni razlog njegove primene je to što
obezbeđuje efikasnu , jednostranačku i "kabinetsku" vlast.Suštinu ove mažoterijanske
logike - logike pristalica većinskog sistema izražava Lorens Louel konstatujući da
zakonodavstvo mora imati samo dve stranke , odnosno smatrajući aksiomom politike
stav da što je veći broj suprostavljenih grupa koje formiraju većinu , to je teže zadovoljiti
ih sve čime je i položaj kabineta slabiji i nemoćniji(Lajphart,2003:117).

Umereni pluralizam

Kategorija umerenog pluralizma podrazumeva od 3 do 5 relevantnih stranaka i

upravo zbog toga je Sartori naziva ograničenim pluralizmom.
Osnovno obeležje umerenog pluralizma, koje ga istovremeno razlikuje od
dvostranačkih sistema, je koaliciona vlada. Ona je posledica činjenice da postoje
najmanje tri relevantne stranke, a da nijedna ne osvaja apsolutnu većinu. Smatra se
iracionalnim dopustiti relativno dominantnoj stranci da vlada sama ako ju je već moguće
prisiliti da deli vlast.
Formativni obrazac umerenog pluralizma je vladanje u koaliciji i to u perspektivi
alternativnih koalicija. Osim te ključne razlike mehanizmi umerenog pluralizma u svemu
drugom oponašanju mehanizme dvostranačkog sistema. Razlike su mnogo uočljivije ako
ovaj tip sistema poredimo sa narednim sistemom polarizovanog pluralizma. Pre svega,
umereni pluralizam nema jake protivsistemske stranke. Zbog toga nema ni
bilateralne opozicije, budući da su sve stranke usmerene na vlast i otvorene za koalicione
vlade. Opozicija je, dakle, smeštena na levom ili desnom polu.
Osnovne karakteristike sistema umerenog pluralizma su:
1. relativno mala ideološka distanca među relevantnim strankama
2. konfiguracija bipolarnih koalicija
3. cenripetalno nadmetanje (Sartori,2002: 162-163).

Unutar široke grupe , međusobno veoma različitih sistema sa osnovnim ,

formativnim zajedničkim karakteristikama umerenog pluralizma, krajnje sumarno ćemo
prikazati tri specifična slučaja :sistem sa "dve i po partije " (Nemačka); "dvokrilni
višepartizam" (Francuska) i sistem (etnički) "dupliranog trostranačja " (Belgija).

Nemačka: Sistem sa dve i po partije

Nakon traumatičnog iskustva sa nacizmom i dolaskom Hitlera na vlast unutar

demokratskih institucija Vajmarske republike, u Nemačkoj se posle 2 svetskog rata rata,
pod okriljem okupacionih snaga ušlo u proces programiranih institucionalnih i političkih
promena.
Ustavom Nemačka je definisana kao demokratska, socijalna i federalna država
koju, nakon prisajedinjenja Istočne Nemačke, čini 16 pokrajina - Lendera, sa svojim
parlamentima i vladama.

182
 Ključna, formativna i stabilizujuća obeležja ima i opredeljenje za izbor
mešovitog," rovovskog sistema "sa kombinovanjem većinskih i proporcionalnih izbora i
sa partijskim listama za koje je cenzus podignut na nezanemarljivih 5 odsto glasova.
Istovremeno, zakonski je onemogućeno formiranje ekstremnih političkih opcija -
neonacističkih partija i komunista.
Ograničeni , kompetitivno - kooperativni višepartizam praktično je bio moguć i
postignutim konsenzusom dve ključne političke opcije - demohrišćana i socijaldemokrata
da se Nemačka definiše kao socijalne država , sa konceptom socijalno - tržišne privrede i
neokorporativnim mehanizmima pregovora vlade sa predstavnicima sindikata i
poslodavaca. Time su , u znatnoj meri stabilizovane socijalne prilike i industrijski odnosi.
Instalirani partijski sistem sa dve i po partije : socijaldemokratima na levom krilu,
Hrišćanskim demokratama - CDU i njenom sestrinskom partijom CSU u Bavarskoj na
poziciji desnog centra, i Liberalima (FDP) u sredini u funkciji jezička na vagi i mlađeg
koalicionog partnera i jednoj i drugoj strani, je dobro funkcionisao decenijama.
Pojavom zelenih i njihovim parlamentarnim statusom od 80 - tih, kao i
parlamentarizacijom, nakon završetka procesa ujedinjenja , Partije demokratskog
socijalizma (PDS), reformisanih komunista Istočne Nemačke, koji na izborima u istočnim
lenderima dobijaju i četvrtinu glasova, osnovni mehanizam se nije bitnije promenio.
Ovoga puta, samo je više kandidata za poziciju mlađeg koalicionog partnera.
Ipak, parlamentarizacija dve grupacije na levici bar posredno govori o trendu
slabljenja socijaldemokrata. Posebno, se o njemu može govoriti posle usvajanja, 2003.
godine, trećeg posleratnog programa koji je , po mišljenju levice u partiji, SDP preterano
približio poziciji hrišćanskih demokrata.
Posledično, levo krilo partije Izborna alternativa za rad i socijalnu pravdu
predvođeno Oskarom Lafontenom se spojilo sa PDS u Levicu (Die Linke) i osvojilo 9
odsto glasova na izborima 2005. godine.
Na krajnje desnom polu egzistiraju dve partije - ekstremni nacionaldemokrati
(NPD) i srodna narodna unija (DVU) , koje uspevaju da uđu u pokrajinske ali (za sada)
ne i u savezni parlament.
Za više od 6 decenija postojanja SR Nemačke , na 17 održanih saveznih izbora
izborna izlaznost je uglavnom varirala između 70 i 80 odsto , što govori o gotovo bez
premca visokoj motivisanosti nemačkih glasača.
Sa stanovišta izbornih rezultata i ritma izmene izbornih partnera postoji pet
velikih perioda . Tri od njih - 1949-1966, sa velikim kancelarima Adenauerom i
Erhardom; 1982-1998 sa najdužom vladavinom i povlačenjem zbog finansijskog
skandala Helmuta Kola i poslednji nakon izbora iz 2009. godine , obeležava vladavina
desne koalicije demohrišćana i liberala.
U dva izborna perioda vladaju socijaldemokrati , prvo od 1969 do 1982. godine sa
liberalima ,pod velikim socijaldemokratama kancelarima Vilijem Brantom i Helmutom
Šmitom, a onda od 1998 do 2005. godine u "Crveno- zelenoj koaliciji sa Zelenima, pod
kancelarskom upravom popularnog, "čoveka iz naroda" Gerharda Šredera..
Svojevrsni, peti period, ili oblik vladavine, predstavljaju Velike koalicije - "Brak
slonova" , uspostavljene u situaciji potpune izborne ravnoteže između ključnih igrača -
demohrišćana i socijaldemokrata, Takve koalicije uspostavljene su u dva maha - 1966
1969. i ponovo 2005- 2009. godine , sa i danas aktuelnom kancelarkom Angelom Merkel
na čelu. (Kesselman, Krieger, Joseph, 2009:192-198).

183
 U aktuelnom parlamentarnom sastavu, od 614 mesta u donjem domu parlamenta
Bundestagu CDU - CSU ima 239 mesta, njihov koalicioni partner FDP daljih 63, dok su
u opoziciji Socijaldemokrati sa tek 146 mesta , Levica sa 76 mesta i Zeleni sa 68
mandata.

Francuska: dvokrilni višepartizam

Polazeći od primene tri ključna korelata partijskih sistema : socijalno strukturalnog,

političko - kulturnog i normativno - institucionalnog na bogatu i inspirativnu, više od dva
veka dugu istoriju političkog organizovanja i podela u Francuskoj , odnosno na aktuelni
model dvokrilnog višepartizma kao njihov rezulatat, kao osnovnu specifičnost ove zemlje
ipak čemo istaći njenu izrazitu tradiciju ideoloških podela.
Izrazito bogata, pluralizovana i u velikoj meri polarizovana politička kultura
rezultat je sudara i međuuticaja različitih tradicija i uticaja , kako unutar levice, tako i
unutar desnog dela političkog spektra.
Posledično, partijsko- politički spektar je tradicionalno podeljen na 4, odnosno 5
pozicija: radikalnu( komunisti, nova levica) i umerenu ( socijalisti) levicu i umerenu i
radikalnu ( klerikalističku, konzervativnu ili ksenofobičnu i rasističku) desnicu , uz
brojne , i u velikoj meri nestabilne formacije koje nastoje da se smeste na političkom
centru.
Intervenirajuću i modifikacijsku ulogu u naglašenim socijalnim i političkim
podelama igra usvojeni normativno- institucionalni dizajn. Pre svega , radi se o (polu)
predsedničkom sistemu vlasti i apsolutno-većinskom, dvokružnom izbornom sistemu.
Bicefalna - "dvoglava" struktura vlasti , podela izvršne vlasti između "jakog",
neposredno biranog predsednika republike i premijera i vlade utiče i na sastav vlada i
vladajućih i opozicionih koalicija.Posebno su u tom smislu interesantni, relativno česti
slučajevi kohabitacije predsednika iz jedne političke formacije sa njemu nenaklonjenom
vladom.
Prethodno,polarizujuća priroda konačnog izbora između dva kandidata tera
naprosto na okupljanje oko najbolje plasiranog kandidata levice i desnice. Izuzetno , kada
se, kao na izborima 2002.godine, na drugoj poziciji nađe, umesto socijaliste, ekstremni
desničar poput šefa desničarkog Nacionalnog fronta Žan Mari Le Pena , dođe, u ime
spašavanja demokratije, do prelaska barijere i glasanja za umerenjaka iz protivničkog
političkog tabora.
Dvokružni, većinski sistem takođe ima imanentnu logiku da nakon samostalnog
nastupa u prvom krugu, stranke ulaze u drugi izborni krug u širim koalicionim sastavima
pri čemu se , po pravilu, podržava kandidat sa najboljim rezultatom postignutim u prvom
krugu.Izborna kombinatorika je, međutim, limitirana jasnom podelom na levicu i
desnicu, pri čemu su dodatno stranke levog i desnog centra nesklone saradnji sa
"sopstvenim" ekstremistima.
Unutar političke istorije V Republike , posebno nakon 80- tih godina 20.veka,
„ideološku temperaturu“ oborio je ireverzibilni proces slabljena radikalne u odnosu na
umerenu levicu – dominacija socijalista nad oslabljenim komunistima.
Partijsko- politički život dodatno usložnjava i dinamizira i činjenica da je
(dominantan) prostor levo i desno od centra, posebno pozicija desnog centra podeljena na
partijske (kon)federacije naslednice degolista (RPR) i demokratske unije (UDF).

184
 Belgija : primer involucije ka polarizovanom sistemu

Kad je reč o konkretnim primerima zemalja koje pripadaju umerenom pluralizmu

Sartori je posebnu pažnju posvetio Belgiji kao «slučaju koji zbunjuje». Naime, Belgija je
do 1965. godine važila za najpostojaniji primer oblika trostranačja. Tri najznačajnije
stranke bile su: Katolička, Socijalistička i Liberalna stranka. Nakon 1965. godine
situacija se bitno promenila zato što su zemlju potresli etnički rascepi i jezička kriza. U
tim uslovima pojavljuju se Flamanski nacionalisti kao i jednako snažan frankofonski
odgovor. Imajući u vidu te promene svrstavanje Belgije u tip umerenog pluralizma moglo
bi, kako kaže Sartori, u najmanju ruku zvučati ironično. Pa ipak, činjenica je da su tri
stranke nastavile međusobnu borbu za vlast, na isti način kao što su to radile i u prošlosti
– formiranjem dvostranačkih alternativnih koalicija (Sartori,2002:168-169).
Razvoj događaja u Belgiji opovrgao je, međutim, Sartorijeva očekivanja.Sve
značajnije političke formacije podeljene su na svoje flamanske i valonske posebne
stranačke organizme.Nakon poslednjih odžanih izbora 2010. godine, došlo je do političke
paralize u kojoj je Begija postigla neslavni rekord da ni nakon gotovo devet meseci od
održanih izbora politički akteri nisu u stanju da sastave novu vladu. Stiče se čak utisak
da bi , da nije multijezičke i višenacionalne prestonice Brisela, moglo doći do potpune
separacije na valonski i flamanski deo. Time Belgija , za razliku od većine zemalja, ide
putem od umerenog ka polarizovanom pluralizmu.

Polarizovani pluralizam

Sistem polarizovanog pluralizma je sistem sa najmanje između 5 i 6 relevantnih

stranaka od kojih je bar jedna antisistemskog usmerenja. Sistemi sa tolikim brojem
stranaka imaju sledećih osam obeležja:
1. Postojanje relevantnih protivsistemskih stranaka – Stranka se po Sartoriju,
može definisati kao protivsistemska kad podriva legitimnost režima kome se protivi. Ako
protivsistemska stranka ne želi i ne može promeniti samo određenu politiku vlasti, nego
celi poredak vlasti, u pitanju je «načelna», a ne tek «problemska opozicija».
Protivsistemska stranka nije, međutim, isto što i revolucionarna stranka. Ona može
delovati i unutar i izvan sistema – pomoću suptilne infiltracije ili pak putem jasne
opstrukcije.
2. Postojanje bilateralnih opozicija – U polarizovanim političkim porecima
nalazimo opozicije koje se uzajamno isključuju. One čak mogu biti bliže vladajućim
partijama nego jedna drugoj. U tom slučaju, reč je o protivopozicijama.
3. Fizička zauzetost centra – U ovom tipu partijskog sistema središnje područje
političkog života je izvan kompeticije. Iako stranke centra teže imobilnosti,one, postaju
uravnotežujuća snaga koja obavlja «posredničku ulogu» između političkih polova.
4. Polarizacija – Uzrok polarizacije Sartori i vidi u pozicioniranju u centru.
Okupiranje područja centra podstiče aktere na udaljavanje od političkog centra i sprečava
centripetalno nadmetanje. Polarizacija sa ideološkom distancom, posebno se javlja u
društvima u kojima je nivo konsenzusa nizak, a legitimnost političkog sistema neizvesna.

185
 5. Prevladavanje centrifugalnih sila nad centripetalnim – Sartori, pre svega na
primenu Vajmarske republike, tvrdi da je dominacija centrifugalnih tendencija jedan od
glavnih razloga slabljenja centra u korist jednog ili čak oba ekstremna pola.
6. Urođeni ideološki obrazac – Ovo obeležje ne treba mešati sa stanjem
«ideološke groznice», budući da samo slabljenje ideološke strasti i temperature ne
preobražava ideološki mentalitet u pragmatični mentalitet. Politički poredak je ideološki
samim tim što je društvo već tradicijski ideologizovano.
7. Postojanje neodgovornih opozicija i neodgovornih političkih obećanja što je
povezano sa posebnim mehanizmima smene vlasti u političkim sistemima koji su
utemeljeni u centru. Stranka centra nije izložena opasnosti od smene vlasti zato što je
okosnica svake moguće vladine većine. Nasuprot njima, ekstremističke stranke koje su
opozicija sistemu, po definiciji su isključene iz smene vlasti. «Beznadežna» udaljenost od
vlasti omogućuje nuđenje «kula i gradova». U takvoj atmosferi, čak se i stranke u sistemu
koje su usmerene na vlast ne ponašaju kao odgovorna opozicija, iz prostog razloga što i
one mogu biti bar «poluodgovorne».
8. Politika preterane ponude ili politika prevelikih obećanja – Posledično,
kompetitivna politika uslovljena je minimumom poštenog nadmetanja. «Ako neka
stranka uvek lakomisleno obećava raj na zemlji, a da ne mora «odgovarati» za ta
obećanja takvo je ponašanje zasigurno ispod svakog standarda poštenog natecanja»
(Sartori,2002:128).
Sartori, ne bez izvesnog preterivanja, zaključuje da je polarizovani politički
poredak «bolesno stanje stvari» u političkom telu.
U praksi partijski sistemi u pojedinim zemljama nemaju sva ili imaju tek neka
obeležja polarizovanog pluralizma. Pa ipak pripadaju tom ideal-tipu stranačkog sistema.
Budući da samo rezultati izbora i veliki broj relevantnih stranaka ne mogu biti
sigurni pokazatelj i osnova za klasifikaciju, Sartori uvodi kontrolnu varijablu – ideološku
distancu, da bi odredio koje zemlje pripadaju ili ne pripadaju ovom tipu partijskog
sistema.
Primenom ovog dodatnog kriterija, primera radi, Sartori zaključuje da Švajcarska,
Holandija, Danska i Norveška ne pripadaju polarizovanom tipu, odnosno uspostavlja
ključnu razliku između segmentiranih, brojnih ali ne nužno i polarizovanih sistemai
sistema sa svim karakteristikama polarizacije.
Sledeći radove Sartorija, kao i Liphartove studije konsensualnih demokratija možemo
zaključiti da su , po pravilu, složena , mutinacionalna i multikonfesionalna društva
istovremeno i društva sa segmentiranim , brojnim linijama i akterima političkih podela.
Da li će one istovremeno biti i polarizovane zavisi, po Liphartu, od toga da li postoji ili
ne bazični konsenzus o osnovnim principima zajednice i "sporazumevajuće" - na
postizanje sporazuma orijentisane elite. Upravo njihovo (ne) postojanje deli
Švajcarsku i Holandiju od, recimo BIH i Srbije koje svakako idu u red sistema sa
polarizovanim pluralizmom.

Alternativni pristupi i tipologizacije

Iako je i sam Sartori kao i mnogi drugi pošao od brojčanog kriterijuma, on je ipak
uvideo da taj kriterijum nikako ne može biti osnov klasifikacije stranačkih sistema.

186
Jednostavnost tog kriterijuma pokazala se kao zamka u koju su upali brojni autori
zasnivajući svoje tipologije isključivo na osnovu broja stranaka.
Među njima je nesumnjivo i Diverže koji je prihvatajući brojčani kriterijum došao
do krajnje pogrešnog zaključka da svi stranački sistemi tendiraju dualizmu po nekoj vrsti
«prirodnog zakona».
Odbacujući Diveržeov zaključak, Sartori želi da pokaže da je puko brojanje
stranaka u jednom sistemu besmisleno, te da mnogo više ima smisla postupak koji bi,
polazeći od veličine i ideološke prihvatljivosti, u obzir uzeo samo relevantne stranke.
Da bi utvrdio koje su stranke relevantne Sartori uvodi u analizu dva kriterijuma:
koalicioni i ucenjivački potencijal.
No, da bi jedna partija imala koalicioni kapacitet, ona najpre mora biti dovoljno
velika, bila ideološki prihvatljiva ili ne. Sa druge strane, partije čiji je koalicioni kapacitet
mali iz razloga ideološke neprihvatljivosti, mogu imati i do 40% mandata koji u tom
slučaju predstavljaju njen ucenjivački kapacitet. U tom smislu možemo se složiti sa
Liphartom koji, analizirajući isti problem, piše sledeće: «Prvo iako su Sartorijevi
kriterijumi zasnovani na dve varijable, veličini i ideološkoj kompatibilnosti, veličina je
ključni faktor. Jedino dovoljno velike stranke mogu imati potencijal za ucenu, ali
dovoljna veličina je takođe osnovna determinanta potencijala za koaliciju»
(Liphart,2003:119).
Sartori je pri tom najveću pažnju posvetio kategoriji višestranačkih sistema koji
su tipološki izdiferencirani pomoću dva kriterijuma: stranačke fragmentacije, koja
obuhvata broj i veličinu stranaka u zakonodavnom telu, i ideološke distance među
strankama, pod kojom podrazumeva položaje na dimenziji levo-desno.
Kombinacijom ta dva kriterijuma došao je do tri osnovna tipa demokratskih
stranačkih sistema:
1. jednostavnog dvostranačkog pluralizma (nisko fragmentizovan, ideološki
nepolarizovan i kompetetivno centripetalan)
2. umerenog pluralizma (umereno fragmentizovan, slabo ideološki polarizovan i
kompetitivno centrifugalan)
3. segmentiranog pluralizma (visoko fragmentizovan, ideološki polarizovan i
kompetitivno centrifugalan).
Beyme Sartoriju zamera ograničavanje na tipologiju, klasifikaciju i unutrašnju
dinamiku stranačkih sistema. Njemu je promaklo da primeti transformaciju masovnih
stranaka u narodne. To je rezultiralo i određenim klasifikacijskim greškama. Naime,
njegovi modeli stranačkih sistema formirani su prema modelu masovnih klasno-
integracijskih stranaka, tako da se većina tih tipova, u eri profesionalnih izbornih
stranaka pretvorila u udžbeničke tipove. To se, po Beymeu posebno odnosi na
dvostranačke sisteme i demokratske režime sa hegemonijskom strankom.
Sporan je i Sartorijev krajnje kritički intoniran, negativan stav prema
polarizovanom pluralizmu, odnosno isticanje težine izazova koji antisistemske stranke
nose po demokratsko ustrojstvo. Danas su, međutim, čak i desno-ekstremističke stranke u
velikoj meri pacifikovane pa se posledično teško može razlikovati umereni i polarizovani
pluralizam, odnosno najbolje je govoriti o kategoriji segmentiranog centripetalnog
takmičenja (Beyme,2002:105).

Španija : Jedna uspešna tranziciona priča

187
 Možda najbolji primer u prilog Beymeove kritike Sartorijevog prenaglašenog
razlikovanja umerenog i polarizovanog partijskog sistema predstavlja segmentirani
partijski sistem Španije .
Postfrankistička Španija, nakon dogovorene i programirane promene političkog
autoritarizma , postignute Paktom Monkloa iz 1976.godine , je složena regionalna država
sa više autonomnih nivoa vlasti i njima uslovljenih partijskih sistema .Sem regionalne
strukture i specifičnosti , fragmentiranosti političkog prostora doprinosi i " suvišak
proporcionalnosti" nastao izborno - sistemskim opredeljenjem za proporcionalni sistem
sa zatvorenim izbornim listama i cenzusom spuštenim na 3 odsto.
Potencijalna visoka konfliktnost relacija , kako na regionalnoj , tako i centralnoj
ravni, drži se u ravnoteži složenim odnosima i savezništvima unutar u suštini četiri
postojeća politička bloka. Ključni politički akteri su socijalisti (PSOE) , na poziciji levog
i konzervativna Narodna Partija (PP) na poziciji desnog centra.Levo od socijalista je
Ujedinjena Levica (IU), desno od Narodne partije fragmentirana krajnja desnica.
Specifičnu poziciju i znatan pregovarački prostor imaju regionalni politički igrači - pre
svega umerene nacionalističke stranke, pioput Baskijskih nacionalista (PNV) i
Okupljanja i jedinstva Katalonije (CIU).
Imajući u vidu breme nasleđa političke diktature i nasleđe oštih političkih, ali i
nacionalnih podela , gotovo imponuje politička zrelost i moć (samo)ograničavanja
suprostavljenih političkih aktera , odnosno brzina kojom je Španija prešla put od
diktature do konsolidovane demokratije. Naravno da je , pored na sporazum orijentisanih
aktera , značajno bilo i prijateljsko i podsticajno evropsko okruženje, kao i mudra,
posrednička uloga monarha Huana Karlosa.

Konkurirajuće tipologije

Neki pisci, osim broja partija, ističu i druga obeležja za klasifikaciju partijskih
sistema: relativnu veličinu partija, stepen bliskosti u njihovim strateškim opredeljenjima,
širinu podrške koje partije uživaju u društvu i varijacija u njihovoj strukturi
(Blondel,1973:98).
Jean Blondel je ponudio četvoročlanu tipologiju partijskih sistema:
1. dvopartijski, u kome dve partije osvajaju po 45 odsto glasova
2. dvoipopartijski u kojima jedna partija dobija približno 45 odsto glasova, druga
nešto manje od 40, a treća oko 15 odsto
3. višepartijski sa dominantnom partijom u kojima jedna osvaja 45 odsto, a
ostatak glasova je skoro jednako raspoređen na 3-4 partije
4. višepartijski sistem bez dominantne partije u kojima 2-3 stranke dobijaju po
oko jedne četvrtine glasova, a preostale dele druge partije (Blondel,1973:103).
Liphart je stranačke sisteme podelio na:
1. Centrifugalne (Francuska, Italija)
2. Centripetalne (Danska, Nemačka, Finska, Velika Britanija)
3. Konkordancijsko-demokratski (Belgija, Holandija, Austrija, Švajcarska).
Liphart je zapravo Sartorijev umereni pluralizam izdiferencirao na
centripetalni obrazac i obrazac konkordacijske, konsensualne demokratije. Drugom

188
obrascu je pridavao veliku stabilnost, zbog Austrije i,pokazalo se sasvim pogrešno,
Belgije.
U jednoj empirijsko-kvantitativnoj analizi (Pennings, Keman,
Kleinnijenhis,1999:266 i d.) zaključeno je da su ipak Liphartove analize bile tačnije od
Sartorijevih.

Švajcarska : primer ograničenog, konsensualnog političkog i partijskog sistema

Primer Liphartovog modela konkordacijske ,"ispregovarane", demokratije sa

vekovnim, uspešnim stažom i rezultirajućim, ograničenim višepartizmom svakako
predstavlja švajcarski politički i partijski sistem.
Švajcarska bi se mogla politički definisati kao (kon) federalna konsocijacija sa
očuvanim značajnim , bar na nivou kantona, elementima (referendumske) neposredne
demokratije.
Redukovani, moglo bi se reći čak povremeno zakočeni i preinstitucionalizovani
pluripartizam, rezultat je čvrstih konstitucionalnih procedura i garancija čija je svrha da
održe stabilnom socijalno, nacionalno i konfesionalno izrazito složenu državnu zajednicu.
Kada je o partijskom sistemu reč, ključnu posledicu predstavlja odsustvo,
odnosno istitucionalna marginalizacija antisistemskih partija, koje bi mogle da u pitanje
dovedu uspostavljeni konsenzus i ravnotežu.
Drugi sigurnosni ventil čini upostavljena "magična formula " 2:2:2:1 raspodele
(7) partijskih mesta u Saveznom veću,rezervisanih za četiri vladajuće partije.Sve to
govori u prilog ocene o partijskom sistemu Švajcarske kao " ograničenom partijskom
pluralizmu" , ili čak "zamrznutom partijskom sistemu" ( Lipset- Rokan)
I pored relativno značajne uloge društvenih pokreta, interesnih udruženja i brojnih
kantonalnih partija , kao i činjenice da parlamentarni status u parlamentu Švajcarske
uspe da izbori svih 10 - 15 partija , o partijskom sistemu Švajcarske bi se, uz izvesno
pojednostavljivanje,moglo govoriti kao o " partijskom četvercu". Njega čine liberalna
Radikalno- demokratska partija ((FDP), konzervativna Demokratsko-hrišćanska partija
(CVP), Švajcarska narodna partija (SVP) i na levom centru Socijaldemokratska partija
(Vasović, 2007,2:128-148).

Dinamika promena partijskog sistema

Pored određenja elemenata za definisanje, tipologiju i klasifikaciju partijskih

sistema ključni značaj ima i istraživanje faktora i determinanti razloga i dinamike njhovih
promena, poput delovanja promena normativno-institucionalnog okvira ili socijalnog
struktuiranja i podela na partijske sisteme. Sartori smatra da se sama promena partijskog
sistema može dogoditi na dva načina:
1. kontinuirano tj. unutrašnjim razvojem
2. diskontinuirano tj. slomom sistema
Pojam sloma se ne mora nužno podudarati sa nasiljem i revolucijom. Na primer,
ustavna i politička promena koja se odvija u skladu sa ustavnim pravilima promene nije
slom. Na drugoj strani, i državni udar ili dvorska pobuna menjali su osobe na vlasti, ali
ako su strukture vlasti ostajale nepromenjene, ne može se govoriti o slomu jer je politički
poredak ostao potpuno isti kakav je bio. Nasuprot tome, kad se strukture političkog

189
poretka temeljno menjaju, a da to nije posledica unutrašnjih mehanizama promena u
pitanju je slom sistema.
Sartori formuliše dva kriterijuma na osnovu kojih se može proceniti da li je u
pitanju slom sistema:
1. kad god se neki politički poredak ne transformiše u drugi oblik političkog
sistema u skladu sa vlastitim pravilima promene, već odbacivanjem i kršenjem
tih pravila
2. kad svrgavanjem vlasti ne ostaje stara struktura vlasti
Sasvim suprotno, tranzicije iz jednog tipa političkog sistema u drugi tip su
kontinuirane, kad god se mogu pripisati pravilima igre koja su odgovarajuća sistemu
(Sartori,2002:236-237).
Sartori posebnu pažnju poklanja prelazu iz hegemonijskog sistema u sistem sa
predominantnom strankom i obrnuto. Iskustvo pokazuje da nijedan kompetitivni politički
poredak nije prešao u nekompetitivni bez kršenja ustavnog poretka. Kada je reč o
obrnutom smeru, odnosno o prelazu od nekompetitivnog na kompetitivni politički
poredak literatura upućuje na dva takva primera: Meksiko i Tursku.
Očito da se o partijskim sistemima ne može govoriti kao o homogenom
kontinuumu, već da su u pitanju dva heterogena kontinuuma – s jedne strane
višestranački, dvostranački i sistemi sa predominantnom strankom, a sa druge
strane, hegemonijski i jednostranački politički poreci. Prvi pokazuje političke sisteme
koji se temelje na stranačkom sistemu, a drugi političke sisteme usredsređene na
identifikaciju stranačke države. Stranački sistemi nestaju sa pojavom predominantne
stranke dok sistemi stranačkih država nastaju sa hegemonijskom strankom.
U osnovi dinamike promena partijskih sistema, njegovih evolutivnih promena ili
sloma, stoje zapravo širi interni socijalni i politički razlozi ali i eksterni faktori, poput
promene odnosa snaga u spoljnom okruženju, koji rezultiraju izmenama partijskog i
izbornog ali i ukupnog političkog sistema.
U situaciji kada ne postoje pravila transformacije jednog političkog sistema u
drugi govorimo o prekidu kontinuiteta, odnosno o diskontinuitetu. Sartori tvrdi da je
temeljni diskontinuitet moguće istaći na različite načine. On to čini, pre svega,
susprostavljanjem «sistema stranačke države» «stranačkim sistemima». Drugi način,
povezan je sa njegovom tvrdnjom da je primarna funkcija stranaka u množini –
izražavanje.
Represiju Sartori definiše kao stanje u kome prisilna sredstva vlasti prevladavaju
duž celog kontinuuma.
Izražavanje označava stanje u kome pritisci odozdo prevladavaju na kontinuumu
nad prisilom odozgo.
Sistem sa predominantnom strankom smatra se mogućim rezultatom neke
varijante pluralizma, dok su atomizirani sistemi tretirani kao moguća preteča ekstremnog
višestranačja.
Prilikom stvaranja tipologije stranačkih poredaka, Sartori je pošao od
pretpostavke da je broj stranaka nezavisna varijabla, a da je ideološki faktor
intervenirajuća varijabla.
Međutim, stranke se ne dele samo na ideološkoj dimenziji, levo-desno, već i na
verskoj, etničkoj, jezičkoj kao i na osi centar – periferija ili sever-jug. Prema tome, mali
ideološki prostor dopušta relativno visoku fragmentaciju. Konkretni sistem može biti

190
proglašen mešovitim ako je u prelazu iz jedne kategorije u drugu. To se naziva
«dinamička mešavina». Problem nastaje sa «statičkim mešavinama», kad konkretni
sistem propada i ostaje između dve kategorije.
U nastojanju da svoj opšti okvir analizi učini što jednostavnijim Sartori nudi
sledeću sliku

Tabela
Ideološka distanca

Mala Visoka
Centripetalno nadmeteanje Slom

Niska

Fragme Dvostranačje
ntiranos
t
Stranak
a Umereno
višestranačje
Centrifugalno
nadmetanje
Visoka

Segmentirano Polarizovano
višestranačje višestranačje

Prazno mesto u gornjem desnom uglu slike Sartori je ostavio za «slom»

(Sartori,2002:253).
Kad maksimalna ideološka distanca uzrokuje centrifugalno nadmetanje,
oblik partijskog dvostranačja se raspada ili otvara put građanskom ratu. U
uslovima maksimalne polarizacije ekstremno višestranačje praktično je jedino rešenje
koje garantuje opstanak države.
Dok se sistem sa predominantnom strankom poklapa sa slabom međustranačkom
kompetitivnošću, mehanizmi dvostranačja zavise od visoke kompetitivnosti. Stepeni
kompetitivnosti ne moraju proizvoditi vidljivu razliku u ponašanju političara ili u
rezultatima vladanja. Upravo zbog toga nadmetanje, po Sartorijevom mišljenju, ne može
biti nezavisna varijabla.

191
 5. PARTIJSKA SCENA I SISTEM SRBIJE

Na oblikovanje aktuelnog partijsko- političkog prostora Srbije ključno su uticala

tri različita, ali međusobno povezana, procesa: (1) kolektivna politička memorija,
odnosno fragmentirano i difuzno sećanje na ranije formirane obrasce političko- kulturnih
podela; (2) decenijska agonija i krvavi raspad eks -Jugoslavije i (3) tegoban proces
tranzicije u globalizacijskom okviru i ključu

POLITIČKO (PRE)POZICIONIRANJE

Političku konfiguraciju u Srbiji najbolje izražava model potkovice sa širokim

frontalnim delom i međusobno jako približenim kracima (Hejvud, 2004: 472). Do 2000.
godine, potkovica je imala sužen (i prenaseljen) frontalni (demokratski) deo i snažne
krake, posebno vladajući „levi“. Od 2001. do 2008. godine, potkovica je, sa jačanjem
radikala i uporednim slabljenjem socijalista, nagnuta udesno.
Na krajnjim polovima - kracima, smeštene su, polazno stranke bivše vlasti.
Krajnje leva i desna pozicija zaista zajednički dele i oblikuju kako „patriotsku“, nacional-
populističku platformu, tako i socijalnu i antikorupcijsku retoriku. Istovremeno, oni
poredak, uspostavljen nakon 5. oktobra 2000. godine, doživljavaju kao u mnogome
nelegalan, spolja inspirisan, pomognut i održavan „poslušnički“ režim. Put ka, načelno
prihvatljivoj, evropskoj perspektivi i pripadnosti Srbije mora se, međutim, po njima
ostvariti pod sopstvenim, ili bar za sve kandidate važećim, opštim uslovima za prijem u
EU, a ne po posebnim „Srbiji nametnutim ucenama i diktatu“.
Prihvatanje uloge prvo konstruktivne političke snage u opoziciji, a onda i učešća u vlasti
od strane socijalista,i, još u većoj meri, podela unutar radikala i evolucija i dolazak na
vlast Nikolićevog SNS-a koji ulazi u dominantan proevropski politički mainstream,
otvara na kraju mogućnost evolucije partijskog sistema Srbije od polarizovanog ka
segmenturanom sistemu umerenog pluralizma.

Evolucija socijalista

Nakon silaska sa vlasti, hapšenja i smrti Miloševića, odnosno prinudnog odlaska

sa političke scene ranijeg, neprikosnovenog lidera, SPS je bila suočena sa serijom
(očekivanih) unutrašnjih podela i prerazvrstavanja. Ona su, neretko, podržavana i
inspirisana iz krugova izvan stranke, zainteresovanih za parlamentarnu podršku
socijalista ili, još pre, za preuzimanje njihovog biračkog tela.
U osnovi ovih podela su pitanja programske i demokratske evolucije partije i
distanciranja od prethodne, decenijske vladavinske prakse koja se fokusira na stav prema
Slobodanu Miloševiću. Novo stranačko rukovodstvo prvo retušira tvrda opredeljenja i
formulacije o demokratskom socijalizmu kao strateškom partijskom cilju, pluralizmu
svojina, odnosno opstanku društvene (ne)svojine, i predimenzioniranoj, (etatističkoj),
skrbničkoj funkciji države, nastojeći da se bar programski približi socijaldemokratskoj
političkoj porodici.
Ono što SPS još smešta na tradicionalnu levicu jeste opredeljenje za regulisanu
tržišnu privredu, mešovitu svojinsku strukturu i punu zaposlenost, odnosno zalaganje za

192
bolje, pravednije, humanije društvo – za demokratski socijalizam (Srbija 2000 – korak u
novi vek,1996).
Socijalisti ističu značaj kolektivnog pregovaranja, oblika neposredne participacije
građana i zaposlenih, kao i neophodnost ekološke zaštite i stvaranja razvijene ekološke
svesti. Setu modernih, pa i protržišnih, opredeljenja pripada i zalaganje za permanentno
obrazovanje i prihvatanje zahteva moderne privrede za dokvalifikovanjem i
prekvalifikacijom zaposlenih.
Dalja programska evolucija ka poziciji socijaldemokratije manifestuje se u
Programskoj deklaraciji VII kongresa SPS-a iz 2006. godine kroz zalaganje za tržišnu
privredu, slobodno preduzetništvo i samostalnost privrednih subjekata. No, istovremeno u
istom dokumentu opstaje naglašena ideološka retorika o eksploataciji, profitu i
kapitalistima, kao i konstatacija da se partija zalaže za projekat demokratskog
socijalizma, nikako ublaženog kapitalizma.
Socijalisti naime u deklaraciji VII kongresa ističu da su samo oni za
ravnopravnost svojina, za očuvanje i jačanje javnog sektora, garantovane kolektivne
ugovore i da javna preduzeća i prirodna bogatstva od opšteg interesa ostanu u većinskom
državnom vlasništvu (Deklaracija, 2006, str.9–8).
U Deklaraciji se ističe protivljenje globalizaciji, odnosno ideologiji globalizma i
svrstavanju Srbije u vojne blokove. Kao svoje saveznike socijalisti vide „istinske“
radničke sindikate, antiglobalistička udruženja i udruženja antifašističkih boraca
(Deklaracija VIII Kongresa SPS, 2006, str.6–7).
Ovaj proces nastavljen je i ubrzan nakon ulaska SPS-a, 2008. godine, u vladajuću
koaliciju, potpisivanja Deklaracije o pomirenju i zajedničkim ciljevima sa DS, i
donošenja novog partijskog programa na kongresu održanom 2010. godine, koji sadrži
gotovo potpunu listu ciljeva koji karakterišu evropsku socijaldemokratsku familiju.
Novi imidž u političkom životu se gradi i, formalno gledano, politički korektnim
nastupima i konstruktivnim i pragmatskim pristupom odlučivanju u parlamentu, koji je
rezultirao prvo podrškom manjinskoj vladi Vojislava Koštunice, a onda i ulasku u vladu
sa blokom oko DS nakon izbora 2008. godine.
U pozadini je samointeres rukovodstva stranke da preživi krupne političke udare
koji dolaze, kada se radi o (polu)distanciranju stranke od prethodne prakse i vođe, i od
istina znatno redukovane, „partijske baze“, i od nezadovoljne, kritičke demokratske
javnosti. Radi se, bar na kraći rok, o nekoj vrsti „nemoguće misije“ jer garanciju
parlamentarnog statusa i socijalni oslonac ove „partije ruralnih sredina i starih“ čine još
uvek siromašni i nedovoljno obrazovani, nadprosečno skloni konzervativizmu,
nacionalizmu, državnom dirižizmu, odnosno zadržavanju pozicije autoritarne
(pseudo)levice.

Podela unutar radikala

Posebnu, specifičnu programsko-političku smešu, koja pokriva gotovo čitav

prostor između levice i desnice, predstavlja istovremeno zalaganje radikala za liberalne
principe i privatizaciju, jak državni intervencionizam i razvijenu, solidarnu socijalnu
politiku. Zapravo su radikali prešli put od polaznog državnog intervencionizma, ka
liberalnoj poziciji sadržanoj u Programu u 100 tačaka iz 2000. godine, odnosno zalaganju
za minimalnu državu i primat privatne svojine, slobodnog tržišta i preduzetništva,ka

193
ponovnom zagovaranju aktivne uloge države (u Polaznim tačkama Socijalno-
ekonomskog programa iz 2006. godine) i inkliniranju ka poziciji „levo-centričnog
etatizma“ (Vukomanović, 2007: 87).
Tako se, recimo, opšta unutrašnja liberalizacija, kombinuje sa zadržavanjem
većinskog, vlasničkog paketa države u svim strateškim i najznačajnijim granama srpske
privrede. Srpsak radikalna stranka preferira davanje strateških izvora u koncesije, čime bi
se obezbedila njihova revitalizacija, a država zaštitila od ekonomskog kolonijalizma.
Radikali se deklarišu i kao stranka koja ima najbolji socijalni program, koja će sačiniti
posebnu socijalnu kartu i prekinuti stihiju otpuštanja. Nastojanje da se izrazi mnjenje
većinske – siromašne – Srbije, predstavlja i zalaganje da obrazovanje ne bude privilegija
dece bogatih roditelja, odnosno da visokoškolske ustanove pokrivaju svoje troškove, a ne
da iz školovanja izvlače ekstra profit. Radikali, takođe, sebe smatraju jedinom strankom
sposobnom da redukuje korupciju na najniži mogući nivo i istovremeno se
beskompromisno obračunaju sa organizovanim kriminalom.
Radikali su napravili pragmatski otklon i strateški cilj stvaranja „Velike Srbije“
pomerili u daleku budućnost, istovremeno tvrdeći da će svoj cilj, koji podrazumeva
ekspanziju na teritorije susednih suverenih država, ostvariti isključivo političkim
sredstvima borbe. Izuzetak u ovom pogledu, za radikale, ali i nakon rascepa u stranci i za
naprednjake, predstavlja realna mogućnost povezivanja i objedinjavanja Srbije i
Republike Srpske. Utisak o tvrdoj doslednosti ostavlja i naglašena centralistička
orijentacija, kada je u pitanju unutrašnja distribucija vlasti u Srbiji, odnosno otpor njenoj
regionalizaciji, kao i svojevremeno zalaganje za čvrstu zajednicu sa Crnom Gorom i
aktuelno za očuvanje Kosova u Srbiji.
Tvrdokorni, u nekim aspektima čak ekstremni nacionalizam, uz naglašenu
tradicionalnu patrijahalnost, smestio bi radikale na poziciju (krajnje) desnice. Na drugoj
strani, naglašena socijalna retorika, zalaganje za jaku državnu socijalnu politiku, socijalne
programe, jedinstvene skale plata (u javnom sektoru) i ujednačavanje nivoa penzija ili
većinsku, državnu kontrolu nad velikim infrastrukturalnim sistemima, svrstava ih na
levicu. Stranka se oficijelno (poželjno) pozicionira kao stranka umerene, nacionalne
desnice.
Suštinski, radi se o desnom nacional-populizmu, gde su naglašeni socijalni
elementi cena populističkog karaktera i široke podrške partiji.
Radikali, naime, bar do rascepa 2008. godine odaju daleko jači utisak i predstavu
o kompaktnosti, jedinstvu, snazi i doslednosti. Oni su od socijalista preuzeli dobar deo
biračkog tela, eksploatišući uspešno već patentiranu, bar potencijalno eksplozivnu,
nacionalno-socijalnu smešu, ovoga puta u kombinaciji i spoju nacionalne i socijalne
frustriranosti masivnih, donjih socijalnih slojeva.
U međuvremenu, radikali su stekli jaka uporišta i u najvećim gradovima, stekli
status pojedinačno najjače stranke i ušli u samo predvorje vlasti, određujući, bar
defanzivno, svojom snagom – „ucenjivačkim potencijalom“ sastav svake vladajuće
koalicije. Postupno, za stranke desnog centra, oni postaju od nepoželjnog mogući –
second choise, alternativni izbor u drugom krugu, što su majski izbori 2008. godine i
jasno pokazali.
Sukob na vrhu stranke oko (ne)prihvatanja Sporazuma o stabilizaciji i
pridruživanju EU, prvo personalan i taktički a onda sve više, nakon odlaska grupe oko
Tome Nikolića i formiranje Srpske napredne stranke (SNS), i konceptualni može voditi

194
ka daljem prepozicioniranju SNS, koje je faktički otpočelo već nakon Šešeljevog odlaska
u Hag.
Nakon rascepa i formiranja nove stranke u Programskim ciljevima SNS napuštaju
se ksenofobija i narativ o zaveri Zapada protiv Srbije i ističe da opredeljenje za ulazak u
EU nije sporno, pod uslovom zadržavanja Kosova i Metohije. Na drugoj strani, saradnja
sa Rusijom, kao i Kinom, Indijom i drugim velikim silama, ali i prijateljskim zemljama je
i nesporna i bezuslovna.
Kada je o ekonomskim i socijalnim ciljevima reč, SNS, poput većine drugih stranaka,
kao neku vrstu političke mantre ponavlja opredeljenja za borbu protiv kriminala i
korupcije a za vladavinu prava, sprovođenje poštene privatizacije i preispitivanje
zakonitosti izvršenih privatizacija, kao i suzbijanje nezaposlenosti i ekonomsko i
socijalno blagostanje (www.srpskanapredna stranka.org.rs).

Narodnjački desni centar

Središnje političko polje – sa podrškom, umesto nekadašnjih (2000) dve trećine,

tek nešto manje od polovine izborno aktivnog dela biračkog tela (od 2003), zauzimaju
stranke i koalicije naslednice DOS-a. One su, još 2001. godine, izvesno podeljene u bar
dva politička bloka, promenljive snage i uticaja.
Još uvek, relativno najznačajniju, ali permanentno opadajuću, poziciju u bloku
nacional-demokratskog, tradicionalističkog desnog centra, opredeljenog za legalne,
postupne reforme i približavanje Evropi i svetu u ritmu koji bi uživao podršku većine
građana i garantovao opstanak Kosova unutar Srbije ima DSS.
Specifičnost pozicije DSS ogleda se u naglašenom vezivanju promena
ekonomskog i političkog sistema za ustavnu reformu. Novi privredni sistem bazira se na
slobodnom tržištu sva četiri njegova sukonstitutivna elementa – kapitala, rada i roba i
usluga, kao i dominantnoj privatnoj, uz postojanje i državne i zadružne svojine.
Izražen solidaristički ton i naboj, koji predstavlja i rezultat narodnjačke i
hrišćansko-socijalne inspiracije i identiteta političke familije kojoj DSS pripada, prisutan
je kroz eksplicitno programsko pozivanje na solidarnost, socijalnu pravdu i socijalnu
ulogu, koju država mora preuzeti od privrede.
Država najveću odgovornost ima u procesu privatizacije. Sredstvima dobijenim
od privatizacije, u skladu sa načelima prava i pravde, ona mora obeštetiti stare vlasnike i
devizne štediše, razduživati se prema inostranstvu i obezbediti popunu penzionih fondova
i (manjinsko) učešće zaposlenih u vlasništvu.
Načelo socijalne pravde određuje se kao mogućnost i pravo svih članova
zajednice na lični razvoj, obrazovanje, stvaranje porodice i kvalitetne uslove života.
Garantovana socijalna sigurnost obuhvata pravo na bazičnu zdravstvenu zaštitu,
penzijsko i invalidsko osiguranje, materijalnu pomoć, naknadu za vreme nezaposlenosti i
zaštitu dece i omladine i invalidnih lica.
U tom okviru ne predstavlja iznenađenje ni činjenica da je, u ravni socijalne
politike i programa, DSS, kao stranka desnog centra narodnjačke, znači solidarističke
orijentacije, neretko levo od DS-a i njihove proklamovane, ako ne baš
socijaldemokratske, ono bar socijal-liberalne pozicije.

195
 No, ono što, posebno nakon 2008. godine i samoproglašene nezavisnosti Kosova,
karakteriše poziciju ove partije je krajnje kritičan odnos prema EU i izrazito naglašena
anti-Nato pozicija, koja se može porediti jedino još sa pozicijom radikala, što očekivano
ne nailazi na preterano razumevanje unutar narodnjačke političke grupacije, čiji je DSS
priključeni član.
Prepozicioniranje Demokratske stranke

Ako su stranke bivšeg režima okupljale građane, socijalne gubitnike tranzicionog

procesa, a blok oko DSS-a najbolje reprezentovao socijalni prosek Srbije, onda DS, i
partije oko njega, pre svega artikulišu volju proreformskog – mlađeg, obrazovanijeg dela
Srbije (Slavujević, 2002: 161–167).
Treći, od 2000. do 2003. godine, i ponovo nakon izbora 2008. godine vladajući,
građansko-demokratski politički blok čini, međutim, pored DS-a kao stranke okosnice (i
jedne od dve aktuelno najjače partije) i veliki broj partija od kojih većina, sa izuzetkom
regionalnih i etničkih stranaka, nema bilo kakvih izgleda na samostalni izborni uspeh.
Ovoj grupaciji pored dela stranaka centra i umerene, socijaldemokratske levice
(koje pokazuju tendenciju da se kroz različite modalitete fuzionišu u DS), pripada i
većina regionalnih i stranaka etničkih manjina. Širina spektra rečito ukazuje na još uvek
dominantnu taktičku, interesno-kalkulantsku osnovu pripadanja i ovoj koaliciji.
Demokratska stranka je primer stranke centra naglašeno pragmatske/problemske
orijentacije koja napušta princip eksplicitnog i preciznog pozicioniranja na osi levica-
desnica. Programatski, ona se (1992. godine) određuje kao „moderna partija građanskog
centra“, zatim kao „moderna građanska narodna partija liberalne orijentacije“ (1996) da
bi se Programom iz 2001. godine i približavanjem Socijalističkoj internacionali, njena
pozicija implicitno socijaldemokratizovala, odnosno bolje reći socijal-liberalizovala.
Orijentacija na rešavanje problema (policy pristup) i rezultirajuće stalno
korigovanje, preispitivanje i nadopunjavanje rešenja nije spojivo sa stvaranjem
zaokruženih i dugoročnih programa. Dobar primer ove prakse predstavlja evolucija
koncepta privatizacije. Program iz 1995. promoviše model vaučerske privatizacije,
odnosno besplatnog prenošenja većeg dela postojećeg „društvenog vlasništva“ na sve
punoletne građane. Program iz 2001. godine ne govori, međutim o specifičnim vidovima
privatizacije, dok Vlada koju predvodi DS istovremeno sprovodi i model aukcijske i
tenderske privatizacije.
Ekonomsku viziju DS predstavlja Srbija kao zemlja stabilnih ekonomskih
institucija, dobre infrastrukture i velikog broja malih i srednjih preduzeća koja su
fleksibilna i prilagodljiva promenama na globalnom tržištu. Posledično, Srbija će biti
zemlja pretežno srednje klase – aktivnih i preduzetnih građana, sa dobrim
kvalifikacijama, kvalitetnim radnim mestima i prihodima dovoljnim za pristojan život,
školovanje dece i bezbrižnu starost.
Na tom putu, država ostvaruje svoju funkciju javnog servisa u ekonomiji
stvaranjem jakih institucija koje štite građane – od ustanova pravne države do regulisanja
radnog prava, socijalne sigurnosti, penzionog osiguranja, kao i zdravstvene zaštite i
obrazovanja. Ona to čini i odgovornom budžetskom praksom i antimonopolskom
politikom.
DS sebe vidi kao „stranku socijalne odgovornosti“, koja uključuje i solidarnost i
minimum socijalne zaštite. Međutim, socijalna briga ne sme da bude izgovor da pojedinci

196
odustanu od ličnog angažovanja i samopomoći, već stimulus za individualnu akciju. U
ovom i sličnim stavovima vidljiva je inspiracija iskustva evropskog socijalnog modela i
modela „trećeg puta“ i države socijalnog ulaganja.
Dominantnu pragmatsku osnovu čini se imao je i polukorak ulevo DS-a, odnosno
njegovo približavanje socijalističkoj internacionali. Jednostavno, radi se o proračunu da
se na tom delu političkog spektra, nepokrivenom (za sada) jačom, relevantnom
socijaldemokratskom partijom moguće širiti sopstveni politički uticaj i držati pod
kontrolom i integrisati brojne, neobjedinjene stranke centro-levice (Stojiljković, 2008:
150).
Time se od početne elitističke pozicije i imidža ide ka formatu masovne stranke sa
kvalitetnim i kvalifikovanim kadrovima – svojevrsnom političkom miksu koji treba da
otvori stranku i ka bazičnim društvenim slojevima.
Istini za volju, proklamovana socijaldemokratska pozicija, međunarodne veze i
status u SI i Partiji evropskih socijalista (PES), odnosno u njihovom regionalnom
forumima, rezultirajuće „socijaldemokratizovanje” političke retorike i, posebno,
otrežnjujući i „posni” opozicioni status u periodu 2004–2007. godine, učinili su da u
međuvremenu nešto naraste uverenje da je DS, bar na srednji i duži rok, zaista stranka
levog centra.
Posledično, za razliku od nalaza ranijih istraživanja koja su pokazivala da sami
simpatizeri i glasači DS, svoju stranku pre i češće vide nešto više udesno, nego ulevo od
političkog centra, istraživanja nakon 2006. godine pokazuju da se sada stranka
dominantno percipira kao stranka moderne demokratske i umerene levice. Njene ključne,
nesporne vrednosti su demokratski, kompetitivni i pluralistički političko-institucionalni
aranžman, modernizam i reformizam, kosmopolitizam, umerena (ne)religioznost i
tolerancija, kao i koncept kvalitativnog, poželjnog odabranog rasta, odnosno socijalno i
ekološki održivog razvoja.
Problem i dalje ostaje „neoliberalni otklon” demokrata u zoni viđenja poželjne i
moguće ekonomske i socijalne politike izražen, pre svega, kroz visoko vrednovanje
„brige o sebi” i više vrednovanje i prihvatanje principa i vrednosti tržišne nego socijalne
pravde.
Većinska matica pristalica DS ne pripada tržišnim fundamentalistima i shvata da
tržište ne može automatski da obezbedi punu zaposlenost, brigu o zdravstvu,
obrazovanju, stanogradnji, saobraćaju ili zaštitu životne sredine, odnosno da moraju
postojati regulatorne mere i organi. No, suštinu njihove pozicije najbolje izražava slogan
pristalica „trećeg puta” – „Tržišta i konkurencije što je moguće više – regulacije tek
koliko je nužno”. Ipak, izvršeno prepozicioniranje i, naravno osvojena gotovo četvrtina
glasova na izborima 2007. I 2012.godine, odnosno čak trećina 2008. godine, DS čine
daleko najuticajnijim i izvesnijim igračem na poziciji levog, socijaldemokratskog centra.
Naravno, pod uslovom da preživi unutrašnje tenzije i raskole nakon silaska sa vlasti
2012.godine.

Fragmentirana socijaldemokratija

Na margini političke scene još uvek opstaje i dalje fragmentirana i atomizirana

grupa stranaka sa jasno socijaldemokratskom pozicijom i profilom koju kao neka vrsta
usuda odlikuju stalni pozivi na objedinjavanje koje prate novi razdori i podele.

197
 Program Socijaldemokratske unije (SDU), nastale 1996. godine izdvajanjem iz
Građanskog saveza, odlikuju dosledna antinacionalistička pozicija, zalaganje za
participativne i dijaloške forme demokratije i širenje prostora jednakosti na sve manjinske
grupe, odnosno dosledan antidiskrimitivan stav. Poziciju ove partije, kao i LSV, odlikuje
i praktično suprostavljanje valu retradicionalizacije, konzervativizma i preteranog
prisustva religijskih organizacija u obrazovnom procesu i javnom i političkom životu.
Ambiciozno zamišljen program SDP iz 2005. godine, pokušava da izbalansira stare i
nove teme socijaldemokratije i napravi optimalnu ravnotežu između analize globalnog i
tranzicionog okvira, preciziranja osnovnih principa i razmatranja specifičnosti situacije u
Srbiji, uključiv i osnovna opredeljenja u određenim sektorskim politikama poput
privrede, obrazovanja, zdravstva ili razvoja poljoprivrede i sela (Program SDP, 2005).
Nakon sedmih po redu republičkih parlamentarnih izbora, održanih januara 2007.
godine, SDP, međutim, uživa nezavidan status i poziciju vanparlamentarne stranke. SDU
i (do 2008) LSV su, unutar koalicije sa LDP Čede Jovanovića preskočili cenzus i našli se
u parlamentu kao reprezent radikalne modernističke, antinacionalističke i proevropske
opcije, za koju je i DS Borisa Tadića previše postala stranka političkog mainstrema,
odnosno stranka nedovoljno pouzdanog modernizirajućeg potencijala. Problem je,
međutim, u tome što su ove dve samoproklamovane socijaldemokratske stranke prihvatile
tvrdi koalicioni (neo)liberalni ekonomski i socijalni izborni program.
Nakon izbora održanih 2008. godine na perspektivnom i podelama
kontaminiranom polju „prave socijaldemokratije“ pojavila se kao novi takmac SDP
Rasima Ljajića.
Istovremeno, pomeranje DS na poziciju političkog mainstreama, dovelo je do
izdvajanja LDP Čede Jovanovića, koji zajedno sa LSV Nenada Čanka i ostacima GSS,
SDU, pretenduje na poziciju „čuvara vatre“, odnosno najradikalnijeg zastupnika
građansko-reformske, evropske orijentacije u srpskoj politici – „čuvara Đinđićevog
političkog nasleđa“.

Politička putanja G17 plus

Na drugoj strani, transformacija i profiliranje uticajne ekspertske grupe G 17 plus

u stranku naglašene liberalne, modernizirajuće orijentacije govori o mogućnosti
nastajanja liberalne, prozapadne centro-desnice.
Prethodna istorija delovanja Grupe 17 plus kao ekspertske grupe naglašeno liberalne
orijentacije koja zagovara radikalnu i brzu privatizaciju, ulogu države praktično svodi na
unutrašnju i spoljnu bezbednost i zaštitu poštovanja ugovora i zakona. Socijalna pravda
se meritokratski vezuje za princip da svako u raspodeli učestvuje u skladu sa svojim
doprinosom, što ovu stranku smešta na desni centar.
Klasičnu liberalnu paradigmu sadrži zalaganje za princip „tržišta što više – države
koliko mora“ i zalaganje za odbranu „četiri stuba tržišta“ – privatne svojine, slobodne
inicijative, stabilne valute i takmičarskog okruženja (Program G17 plus).
Sudar sa realnim životom i političkom konkurencijom doveo je do značajnog
programskog pomeranja ka centru. Ono se pre svega ogleda u zalaganju za socijalno-
tržišnu privredu, solidarnost i socijalni dijalog i dogovor, usmeren ka borbi protiv
siromaštva, zapošljavanju i stvaranju adekvatnog sistema socijalne zaštite.

198
 Socijalno partnerstvo i dijalog Vlade, sindikata i poslodavaca treba da promoviše
zaposlenost a ne individualna radna mesta. Ključni makroekonomski indikatori
(proizvodnja, zaposlenost, zarade, inflacija) treba da se sporazumom utvrde i
dogovorenom dinamikom popravljaju. Pored operativne strategije borbe protiv
siromaštva i promovisanja produktivnog zapošljavanja, Srbija mora postati aktivnija i u
Strategiji EU za socijalno uključivanje. Ova strategija polazi od jačanja socijalne
kohezije, kroz uključivanje marginalizovanih društvenih grupa – primenom principa
pozitivne diskriminacije („afirmativne akcije“) u privredni život.
Javno-mnjenska istraživanja ukazuju, međutim da, za razliku od perioda pred
parlamentarne izbore 2003. godine, ova stranka više ne može da računa na siguran
parlamentarni status. Pad rejtinga G17 plus posledica je i cene učešća u vlasti, odnosno
stvorenog utiska da se pre radi o tehnolozima vlasti nego o ekspertima iznad politike.
Aktuelno otvaranje pitanje decentralizacije i regionalizacije Srbije i okupljanje
lokalnih političkih stranaka i uglednika u Partiju regiona – URS, kao I (ponovni) ulazak u
vlast nakon izbora 2012.godine pokazuju, međutim, razvijen politički nerv i refleks
samoodržanja G17 plus i njenog lidera Mlađana Dinkića.

LDP - radikalni modernizam i evroatlantizam

Politička ponuda kompletirana je formiranjem i parlamentarizacijom LDP-a. LDP

nastaje 2005. godine, iz frakcije DS-a a 2007. se fuzioniše sa Građanskim savezom Srbije
(GSS). Poziciju LDP-a pre svega karakteriše radikalna pozicija ostanka izvan „ustavnog i
kosovskog konsenzusa” širokog luka parlamentarnih stranaka iz 2006. godine.
LDP ne želi da bude jedna od mnogih, već partija sa misijom stvaranja
diskontinuiteta s vrednostima, ljudima i partijama Miloševićevog režima. Insistiranje na
primeni lustracije, nezadovoljstvo načinom donošenja, ali i sadržajem Ustava iz 2006.
godine, posebno dometima decentralizacije neke su od tačaka razlikovanja LDP-a.
Specifičnu poziciju izražava i opredeljuje LDP za zakon o jednakosti koji bi
izjednačio poziciju istopolnih parova s heteroseksualnim zajednicama čime se stranka
suprostavlja dominantnom patrijahalnom i homofobičnom obrascu. „Protiv struje” je i
stav o priznavanju nezavisnosti Kosova, odnosno zalaganje za Plan 2K, pojednostavljano
rečeno za davanje teritorije za ravnopravnost i konstituvnost i princip konsenzualnosti.
Moguć zajednički život Albanaca i Srba vidi se kroz prepuštanje upravljanja teritorijom
uz obavezu kosovskih vlasti da Srbima garantuje ista prava kao i većinskim Albancima.
Na socijalno-ekonomskoj ravni LDP se zalaže za ekonomiju bez granica, za
ubrzanu tranziciju, privatizaciju, denacionalizaciju, liberalizaciju finansisjskih transakcija
sa svetom. Naglašenu tržišno-liberalnu poziciju sadrži i zalaganje za reformu poreskog
sistema i kontrolu javnih prihoda i rashoda i budžetsku ravnotežu. I na planu socijalne
politike, pričom o društvu jednakih šansi, slobodi obrazovanja, delovanja i udruživanja,
kao i slobodi životnog stila, LDP zadržava izvornu liberalnu inspiraciju. Programski se
zapravo LDP zasniva na tri stuba – modernoj ekonomiji, modernom obrazovanju i
efikasnoj i racionalno organizovanoj državi. Svođenje javne potrošnje na trećinu
društvenog proizvoda, uvođenje konkurencije u javni i komunalni sektor, redukovanje
korupcije ukidanjem subvencija i renti, čvrsto antimonopolsko zakonodavstvo jesu, uz

199
koncept doživotnog učenja i redukovanja i modernizacije državnog aparata uvođenjem
elektronske uprave, ključni programski i praktično-politički prioriteti (Drugačija Srbija,
2007: 17–34).

Političko pozicioniranje

Ako bi se na liberalnom delu političkog spektra pozicija DS mogla označiti kao

socijal-liberalna, G17 PLUS kao liberalno-demokratska, onda je LDP najbliži
neolibralnoj, odnosno libertarijanskoj poziciji. LDP je prijemom 2008. godine i u
članstvo ELDR i u Liberalnu internacionalu i oficijelno dobio priznanje i verifikaciju
svoje liberalne pozicije, za razliku od DS koji je optirao za socijaldemokratsku ili G17
PLUS koji se, programski neutemeljeno, opredelio za konzervativnu, „narodnjačku”
političku familiju.
U zaključku mogli bi konstatovati da na pitanja širine političkog spektra i
pomeranja – prepozicioniranja partija na njemu najbolji odgovor daje model potkovice.
Istovremeno, otvara se pitanje metodskog uporišta i intepretativnog osnova za
grupisanje partija Srbije u odgovarajuće političke familije. Grupisanja koje iza
samoproklamovanih određenja, detektuje razloge i logiku programske i praktične
evolucije stranaka.
Najprimerenijom čini nam se petočlana klasifikacija Herberta Kičela bazirana na
kombinovanju klasične političke dimenzije: levica-desnica sa osom podela: autoritarno-
libertetsko.
Elemente klasifikacije, odnosno političke familije čine: 1) levo-liberalne partije;
2) socijaldemokrate; 3) hrišćansko-demokratske i nacionalno-sekularne partije; 4)
tržišno-liberalne partije; 5) desničarske-autoritarne partije (Kitschelt, 2003: 9).
Klasifikaciji primerenoj većini postindustrijskih zemalja Evrope, dodali bi, u
slučaju Srbije i društava „teške“ tranzicije, i šesti i sedmi element, odnosno političku
familiju tradicionalne, autoritarne i neretko nacionalističke levice, kojoj, u znatnoj meri
još uvek u Srbiji pripada SPS, kao i grupu etničkih i regionalnih stranaka.
Karakteristika regionalnih i etničkih stranaka je da se one fokusiraju na svoje
ključno pitanje na političkoj agendi, ne ulazeći u preciziranje pozicije oko kruga drugih
relevantnih pitanja, čak i kada je sopstveni politički prostor izrazito konkurentan i
fragmentiran.
U ovom pogledu ilustrativivna je činjenica da je od ukupno 86 registrovanih
stranaka, čak njih 43 registrovano kao stranke nacionalnih manjina.

Na drugoj strani, uz svojevremeno marginalno prisustvo u parlamentu samodeklarisanih

seljačkih stranaka, Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) je jedini uspešni primer
interesno-grupnog partijskog reprezentovanja. Istini za volju, 1,6 miliona penzionera čine
i najbrojniju izbornu klijentelu u Srbiji

Tabela: Programska orijentacija partija

Sadašnja situacija (2012)

200
 GS GJ O
Liberalne G17 plus (URS) LDP
Konzervativne SNS NS SPO DSS
Nacionalističke SRS,Dveri
Socijal-liberalne DS
Leve autoritarne SPS
Etničke/Regionalne Lista za Sandžak, SDPS SVM,Partija
Albanaca

Legenda: GS - ključna stranka; GJ - partner u vlasti; O - opozicija;

Prazno je, za sad, socijaldemokratsko polje a aspiranti na ovu poziciju nalaze se na

levo-libertetskoj ili socijal-liberalnoj (DS), odnosno levo-autoritarnoj poziciji (SPS).

Na poziciji proevropskih tržišnih liberala nalaze se G17 plus i LDP. I dok partije
koje se pozicioniraju levo od centra mogu, pre svega DS, da računaju i na više od
trećine glasova, pozicija građanske, tržišno-liberalne orijentacije i stranke koje joj
pripadaju, može da računa tek na desetinu biračkog tela. Tu treba tražiti i jedan od
razloga zašto je G17 plus, unutar Ujedinjenih regina , zaigrao i na kartu regionalizma.

Perspektivno i, u velikoj meri prenaseljeno, političko polje čini hrišćansko-

demokratska ili konzervativna, nacionalno naglašena pozicija desnog centra. Političkoj
familiji narodnih i konzervativnih partija pripadaju DSS i NS, ali i evrointuzijastični
SPO. I nacionalno-tvrda pozicija nekadašnjih radikala i nazivom nove stranake –
Napredna (Toma Nikolić) iskazuje svoju pretenziju na (pre)pozicioniranje na poziciju
desnog centra, koja pokriva bar dve petine ( aktivnog dela) biračkog tela.

Očito i prostor desnog centra je razmrvljen je podelama na tradicionaliste i moderniste,

(proruske) nacional- demokrate i evropejce, liberale i konzervativce , regionaliste i
centraliste i brojne druge osnove podela .

Na poziciji autoritarne desnice , koja pokriva desetinu biračkog tela, nalazi se, i
pored izvesnog redizajniranja poruka i ulaženja u „ustavni luk parlamentarnih stranaka“
2006. godine Srpska radikalna stranka, kojoj su se na izborima 2012.godine pridružile i
Dveri.

Pregled izbornih platformi i obećanja datih na izborima 2012.godine upućuje ,

međutim, i na zaključak da, osim u slučaju spoljne, a naročito regionalne politike,
političke stranke nisu ponudile dovoljno distinktivne ili dovoljno precizne programe
kako bi se razlikovale jedna od druge i time omogućile građanima da donesu odluku koja
bi se bazirala na potpunim informacijama.
Posledično, pitanje koje nije dominiralo kampanjom evropeizam ( modernizam ) -
suverenizam ( tradicionalizam ) najjasnije deli političko polje i aktere na evrofiličare (
Preokret, manjinske stranke ) , evrorealiste ( mejnstrim stranke I koalicije ) , evroskeptike
(DSS) i evrofobičare (Dveri i radikale ) , pri čemu evrofobičari nisu ušli u parlament

201
iako su dobili svaki deseti glas. Tako, gotovo dve petine evroskeptika u društvu nema ni
desetinu svojih reprezenata u srpskom parlamentu.
Na drugoj strani , ključno pitanje redistribucija ili tržišna alokacija , odnosno
štednja i budžetska disciplina, uz racionalizaciju javnog sektora ili investiranje i
socijalna davanja i zaštita, uz regulirajuću i razvojnu funkciju države gotovo sve izborne
aktere smešta u centar . Izuzetak su koalicija oko SPS-a, koja se smešta na levi centar i
pominje vrednosti demokratskog socijalizma ( rad , humanizam , sloboda , jednakost,
solidarnost i socijalna pravda) i Preokret sa liberalnim poimanjem minimalne jednakosti
šansi i postmodernim razumevanjem (rodne ,seksualne) ravnopravnosti i jednakosti na
poziciji desnog centra . Naravno, radi se tek o pozicioniranju i vrednovanju u
tradicionalnoj socijalno – ekonomskoj ravni
Razlike se i na ovom polju uspostavljaju oko stava odakle će pretežno doći investicije i
šta je ( ne ) poželjni pravac i prioritet ekonomske saradnje i razmene.- Zapad ili Istok
(Rusija), odnosno ko je gde na lestvici prioriteta.
Na trećoj strani , postoji čitav korpus tema koje su bile neopravdano zapostavljene,
a značajne su za rad sledeće vlade, dalje evropske integracije Srbije ili standard građana.
U tu grupu spadaju tri grupe tema . U oblasti političkog sistema to su sporna pitanja prava
manjina, bezbednosna politika i civilna kontrola vojske.U oblasti ekonomije to su
interesno kontaminirana pitanja privatizacije, socijalnog preduzetništva i socijalne
kohezije, odnosno socijalne inkluziji. U oblasti socijalnih odnosa i sistema radi se , pre
svega o pitanjima rodne ravnopravnosti i antidiskriminativne politike, kvaliteta života,
ekologije i održivog razvoja, kao i kulture i prioriteta kulturne politike .
Posledično, u izbornoj ponudi na drugoj strani, u polju levo- desnih socio-
ekonomskih podela za razliku od desnih antiglobalista nema pokrivene pozicije levog
alterglobalizma Kao da se radi o politički neisplativoj , spolja defavorizovanoj i preterano
kritičnoj i alternativnoj poziciji, čak i za stranke “ socijalne odgovornosti i pravičnosti “
Čini se zato da predominantne centrističke pozicije, saglasno napetostima u okviru
nove Merkoland formule omogućuju najšire moguće koaliranje, što su postiborni
koalicioni pregovori o formiranju vlade 2012. godine i praktično dokazali.
Zaključak da socijalnu i političku scenu Srbije odlikuju jak tradicionalistički I
populistički a slab modernizirajući , postmaterijalistički pol, sam se po sebi nameće.
Posledično, polje politike liči na grčko slovo omega sa približenim (socijalno-interesnim)
kracima dominantno smešteno , sa izuzetkom DSS i vanparlamentarne pozicije Dveri i
SRS – njihovog tradicionalizma i nacional- populizma , u gornjem proevropskom polju 8

5.2. Partijski sistem: dug put od polarizovanog ka segmentiranom pluralizmu

U nastojanju da, polazeći od njegovih normativnih korelata, pre svega, karakteristika

izbornog sistema, kao i prirode veze između linija socijalnih i političkih podela, bar
hipotetički odredimo prirodu partijskog sistema Srbije možemo konstatovati da je on
startovao (1990) kao sistem sa predominantnom partijom SPS-om.

Tabela: Višestranački izbori u Srbiji

202
Godina Partija Procenat Mesta u Pozicija
glasova Skupštini
1900. SPS 46,1 194 G
A
SRS 27,9 22 O
SPO 15,8 19 O
DS 7,4 7 O
1992. SPS 28,8 101 G
S
SRS 22,6 73 G
J
DEPOS 16,9 50 O
DS 4,2 6 O
DRUGE 14
1993. SPS 36,7 123 G
S
DEPOS 16,6 45 O
SRS 13,8 39 O
DS 11,6 29 O
DSS 5,1 7 O
DRUGE 8,9
1997. SPS 34,3 110 G
S
SRS 28,1 82 G
J
SPO 19,2 45 O
DS - - -
DRUGE 14,5 5
2000. SPS 13,8 37 O
SRS 8,6 23 O
DOS 64,1 176 G
A
DRUGE 8,8 14
2003. SPS 7,6 22 G
J
SRS 27,6 82 O
DSS 17,7 53 G
S
NS - - G
S/GJ
SPO 7,7 22 G
S/GJ
G17+ 11,5 34 G
S/GJ
DS 12,6 37 O

203
 DRUG 9,3 -
E
2007. SPS 5,6 16 O
SRS 28,6 81 O
DSS sa 16,6 47 G
NS S/GJ
LDP, LSV, 5,4 15 O
SDU, GSS
G17+ 6,8 17 G
J
DS 22,7 64 G
S
DRUGE 7,8 -
2008. (SPS 7,57 20 G
(PUPS-JS) S
SRS 29,22 77 O
DSS-NS 11,34 30 O
LDP 5,30 14 O
Za evropsku 38,75 102 G
Srbiju (DS, S
G17plus
DRUGE 8,20 7 G
S

GA = stranka-koalicija na vlasti; GS= ključna stranka u vlasti; GJ = partner

u vlasti; O= opozicija
Rezultati republičkih parlamentarnih izvora 6.5.2012.godine

204
 br Lista Broj glasova % Broj mandata
5. Pokrenimo Srbiju 940 659 24,04 73
1. Izbor za bolji život 863 294 22,06 67
7. SPS-PUPS-JS 567 689 14,51 44
6. DSS 273 532 6,99 21
4. Preokret 255 546 6,53 19
3. URS 215 666 5,51 16
2. SRS 180 558 4,61 /
8. Dveri za život Srbije 169 590 4,33 /
9. Savez vojvođanskih Mađara 68 323 1,75 5
12. Pokret radnika i seljaka 57 199 1,46 /
17. KP-Josip Broz 28 977 0,74 /
11. SDA Sandžaka 27 708 0,71 2
14. Sve zajedno 24 993 0,64 1
18. Nijedan od pon. odgovora 22 905 0,59 1
13. SD savez 16 572 0,42 /
15. KAPD 13 384 0,34 1
10. RS 8 867 0,23 /
16. Crnogorska partija 3 855 0,10 /
UKUPNO 3 912 904 57,80 (b.t) 250
Izvor: Republička izborna komisija
Drugi izbori, 1992. godine, uz tek relativno većinsku poziciju SPS, doneli su
relevantnu poziciju i koalicioni potencijal SRS i koalicije DEPOS. Ostaje, međutim, sa
stanovišta brojnosti kao kriterija, problem brojanja koalicije (DEPOS), kao jednog ili više
aktera i posledično, partijskog sistema kao trostranačkog ili multistranačkog.
Na izborima 1993. godine formalno tek trostranački sistem evoluirao je u
multipartijski, budući da su prag od 5% prešli SPS, DEPOS, SRS, DS i DSS. Međutim,
već na sledećim izborima 1997. godine, zbog bojkota izbora od strane DS, DSS i GSS,
vraćen je „trostranački sistem“ sačinjen od SPS, SRS i SPO.
Najveću promenu donose izbori održani decembra 2000. i to kako u pogledu
sastava partija članica parlamenta, tako i u pogledu njihovih relativnih odnosa. U tom,
kako kaže Goati, „izbornom zemljotresu“, nadmoćno je pobedila, formirajući neku vrstu
sistema sa predominantnom koalicijom, koalicija DOS sa 18 članica a u parlament je ušla
i „nova opozicija“ koju čine SPS, SRS i SSJ (Goati, 2004: 180–182).
Do novih promena dolazi već sredinom 2001. godine, kada se koalicija DOS
raspala na dva dela („ostatak DOS-a“ i DSS), čime je ponovo i formalno uspostavljen
multipartijski sistem. Isti sistem zadržao se i nakon šestih izbora 2003. a čine ga SRS,
DSS, DS, G17 plus, SPS, Koalicija SPO-NS, ali i stranke jezičci na vagi, poput SDP i
partija Bošnjaka, koje su u parlament ušle na tuđim listama, ali mogu igrati značajnu
relevantnu ulogu u „pat pozicijama“.

205
 Isti pluripartijski sistem sa pet do sedam relevantnih aktera uz prekomponovanje odnosa
između „starih“ i pojave „novih“ aktera (LDP, PUPS,SNS) zadržaće se i nakon izbora
2007, 2008 i 2012.godine . godine.
Raspad starih i uspostavljanje novih partijskih koalicija, kao i nastanak novih i
cepanja postojećih partija, očito su, u velikoj meri, delovali na promenu samih
formativnih karakteristika partijskog sistema Srbije. Primera radi, obrazovanje „crveno-
crne koalicije“ SPS i JUL-a s jedne i SRS s druge strane, u martu 1998. godine, imalo je
za posledicu transformaciju stranačkog sistema u svojevrstan oblik dvostranačja.
Ulaskom SPO u saveznu vladu (uz SPS i SRS) januara 1999. godine, partijski sistem
Srbije postao je, na kratak rok, praktično sistem bez opozicije. Do nove velike promene
partijskog sistema dolazi 2001. kada se vladajuća koalicija DOS podelila istupanjem DSS
i NS iz njenog okvira.
Kad se brojčanom, u analizi priključi i kriterij ideološke distance, partijski sistem
Srbije, uspostavljen i nakon parlamentarnih izbora 2000. i 2003. i dalje, u svojoj osnovi,
pripada tipu polarizovanog višestranačja, čija su osnovna obeležja postojanje više od pet
relevantnih stranaka i naglašena, istina, u manjoj meri no ranije, ideološka distanca
između njih.
Dakle, polazeći od karaktera i intenziteta političkih podela kao kriterija, partijski
sistem Srbije još uvek je sistem polarizovanog pluralizma, građenog po dve osnovne
linije podela – nacionalnoj i, sve do 2004. i podrške SPS-a manjinskoj koalicionoj vladi,
osi podela na režimske i antirežimske stranke.
Partijski sistem Srbije naime, zadržava još uvek neka obeležja koja su, po
Sartoriju, karakteristična za polarizovani pluralizam.
Jedno od njih je postojanje protivsistemskih stranaka. Takve stranke su SPS i
SRS, koje od 2004. do 2007. godine, bar deklarativno, smatraju da je politički poredak
Srbije nelegitiman, jer je proizašao iz nasilne uzurpacije vlasti 5. oktobra 2000. godine.
Nakon 2004. godine SPS – postupnim ulaženjem u strukture vlasti, odnosno
težnjom ka političkom pomirenju, time i sopstvenoj političkoj rehabilitaciji, pokazuje, od
izbora 2008. godine na direktan način, težnju da prizna legitimitet postoktobarskog
poretka.
U izvesnoj meri prihvatajući političko-izborne procedure i posebno, ulazeći u
politički stranački konsenzus oko donošenja Ustava (2006) i radikali problematizuju svoj
status antisistemske stranke. Polazeći od podele antisistemskog političkog polja na
ideološku i tek relacionu antisistemsku poziciju Đovanija Kapočije, možemo
formulisati hipotezu da SRS postupno napušta poziciju ideološke, ali objektivno i nakon
izbora 2007. i 2008. zadržava status relacione antisistemske stranke. Podela i rascep u
radikalima i stvaranje SNS, uz jasnu najavu staro-novih lidera Nikolića i Vučića da
naprednjaci žele da budu deo evropskih snaga u Srbiji, u velikoj meri marginalizuje
antisistemsku poziciju.
Jasna, ideološki zasnovana antisistemska pozicija podrazumeva manje-više
neskriveno osporavanje individalnih i kolektivnih građanskih i političkih prava i
temeljnih demokratskih principa. I pored delimične programske evolucije, u političkoj
retorici i stilu i ponašanju Šešeljevih radikala još uvek ima elemenata ideološki
zasnovane antisistemske pozicije.
Relacionu antisistemsku poziciju imaju partije, koje iako zvanično ne
osporavaju demokratski poredak bivaju izolovane od strane drugih političkih aktera. Da

206
bi jedna partija bila svrstana na antisistemski pol ne mora deliti ekstremna ideološka
stanovišta – dovoljno je da: 1) zauzima udaljenu prostornu poziciju u odnosu na prve
„političke susede“; 2) time poseduje i mali koalicioni potencijal i, istovremeno 3)
povremeno šalje antisistemske, delegitimirajuće poruke (Capaccia, 2002: 10–15).
Na drugom polu, moglo bi se govoriti i o elementima relacione, pa i ideološke
antisistemske pozicije LDP-a, pre svega u pogledu politike prema Kosovu i, sledstveno,
prema donošenju Ustava uz 2006. godine. No, nesporna demokratska pozicija LDP, kao i
njegova ograničena politička snaga i uticaj koji ne mogu da značajnije utiču na stepen
političke polarizacije, argumentuju tek ocenu o polarnoj političkoj poziciji LDP na osi
nacionalno-(pro)evrpsko.
Drugo obeležje polarizovanog višestranačja koje možemo uočiti na partijskoj
sceni Srbije je postojanje bilateralnih opozicija – situacije u kojoj se dve opozicije
uzajamno isključuju, tako da ne postoji mogućnost za bilo kakvu operativnu političku
saradnju između njih. Upravo to je karakteristika opozicione pozicije u Srbiji koju čine
nacionalistička SRS i građansko-demokratski orijentisana DS (2004–2007) ili SRS i
LDP, nakon izbora 2008. godine.
Kada je reč o postojanju neodgovorne opozicije i ideološkom mentalitetu kao
obeležjima polarizovanog pluralizma, partijska scena Srbije obiluje takvim primerima.
Problem je u tome što politička nestabilnost i česta promena poziciono-opozicionog
statusa, uz dominantan „ideološki žargon“, tera i samu poziciju da se polu-neodgovorno
(i opoziciono) ponaša.
Moglo bi se pretpostaviti da će, nakon smirivanja tenzija oko Kosova i postizanja
konsenzusa oko evropskog puta i standarda i vrednosti, partijski sistem Srbije lagano
evoluirati, uz povremene oscilacije, od polarizovanog ka segmentiranom sistemu.

5.3. Socijalni rascepi i politički izbori

U svojoj analizi relacije socijalnih i političkih podela u Srbiji, Slavujević, Pantić i

Komšić su pri razvrstavanju izbornog tela i pozicioniranju relevantnih stranaka koristili
pet indikatora: 1) samopozicioniranje birača, odnosno pristalica relevantnih stranaka na
liniji političkih podela (levica/desnica); 2) indeks njihove stavovske diferencijacije; 3)
pozicioniranje relevantnih stranaka od strane njihovih pristalica, kao i (4) oficijelno
samopozicioniranje i 5) programsko pozicioniranje samih stranaka.
Pritom, Zoran Slavujević, konstatuje da je u ovom istraživanju (2003. godine)
udeo birača koji su spremni i sposobni da se svrstavaju na osi levica-desnica manji od
(nadpolovičnog) segmenta partijski opredeljenih građana (Slavujević, 2003: 132).
Sličan nalaz dobijen je i brojnim drugim istraživanjima (CPA, 2002; Mihailović i
dr. 2003; Cesid, 2004).
Rezultati istraživanja potvrđuju tezu o još uvek dominantno slaboj raširenosti,
privremenosti i „artificijelnosti“ podele levica-desnica u Srbiji, odnosno vode
zaključku o izglednom prerazvrstavanju partija na ovoj osi podela, koja bi
korenspodirala sa njenim očekivanimn rastućim značajem. Indirektan argument u
prilog ovoj tezi predstavlja i prisustvo svojevrsnog političkog paradoksa – većina
biračkog tela iskazuje stavovski „levičarski sentiment“ istovremeno glasajući za partije
centra i desnice. Primera radi, u Cesidovom istraživanju (maj 2004) unutar nešto više od
polovine građana koji se identifikuju na skali: levica/desnica, odnos snaga je 2 (desnica):

207
1,5: 1 (levica), pri čemu su čak polarne pozicije na levici i desnici, prihvaćenije od
njihovih umerenih krila.
Deblokiranje i „zahuktavanje“ tranzicije i privatizacije, kao i vremenski otklon od
Miloševićevog, kvazilevičarskog režima donosi dve značajne promene na ovom planu.
Prvo, istraživanja iz 2006. godine pokazuju da za razliku od ranijeg dominiranja
pozicije desnog centra, sada imamo potpuno izbalansirani odnos snaga, pri čemu su
umerene pozicije i na levici i na desnici daleko snažnije da njihovih krajnjih polova.
Radikalnim levim ili desnim sebe smatra manje od desetine građana. Pritom, u jednakoj
meri levici i desnici su skloni ključni društveni slojevi: KV i VKV radnici, tehničari,
službenici, stručnjaci, kao i domaćice. Levici, prednost daju poljoprivrednici i
penzioneri, dok, tek nešto više od proseka su desnici skloni učenici i studenti, nezaposleni
i, očekivano, vlasnici (Mihailović, oktobar 2006).
Dakle, prividno neočekivano, socijalna pripadnost u užem, profesionalno-
klasnom smislu ne određuje u značajnijoj meri opredeljenje za levicu ili desnicu, jer
je ono relativno kasno formirano i dugo prepokrivano, sa njim nedovoljno
povezanim, nacionalnim i političko-kulturnim podelama
Na opredeljenje za levicu, centar ili desnicu najviše, očekivano, utiče partijsko
opredeljenje (Ck=0,42). Najviše levičara i najmanje desničara je među pristalicama SPS
(64 : 8). Na drugom polu su birači radikala sa polovinom desničara, ali i
nezanemarljivom četvrtinom levičara. U sredini su pristalice DS, sa nešto više levičara
(36 : 23) i dominacijom „centrista“, i DSS-a, kod kojih na četiri centriste, četiri desničara,
dođu i dva (umerena) levičara. Globalno posmatrano, levičari su najčešće bez čvrste
stranačke identifikacije (35%), zatim dolaze simpatizeri DS (22%), a onda pristalice
stranaka starog režima radikala (15%) i socijalista (13%). Sličnu, paradoksalnu sa
stanovišta aktuelnih političkih podela, strukturu ima i podrška desnici – najviše je
stranačkih neopredeljnih (37%), pa radikala (26%) a odmah zatim pristalica DS (13%) i
DSS (11%).

5.4. Političke vrednosti i partijska pripadnost

Još indikativniji su nalazi o meri prihvatanja konkurirajućih političkih

ideologija – socijaldemokratske, demohrišćanske, konzervativne, liberalne, kao i
nacionalizma i komunizma. Unutar približne polovine građana koji uspevaju da se
odrede, ubedljivo najviše njih – dve petine preferira socijaldemokratiju. Najviši udeo
socijaldemokrata u ukupnom broju pristalica ima DS – 32%, a za njima slede, pomalo
neočekivano, DSS i G17 plus sa po 29%. Druga, „rezervna“ ideologija pristalica DS i
G17 plus je liberalizam (10–14%), a simpatizera DSS demohrišćanstvo (12%). Pristalice
SPS gotovo su potpuno podeljene između prihvatanja komunizma i socijaldemokratije, uz
nešto ipak veći udeo neokomunista (27% : 24%). Pristalice SPO su „na ravne časti“ – po
petina – podeljene između liberalizma, socjaldemokratije i demohrišćana. Unutar tek
polovine radikalskih glasača koji mogu da formulišu stav izjednačen je udeo (po 15%)
pristalica socijaldemokratije i nacionalista. Jedino u slučaju pristalica LDP
socijaldemokratija je drugorangirana ideologija. Unutar LDP liberalizam je dva puta više
prihvaćen od socijaldemokratskog koncepta (47% : 23%) (Cesid, decembar 2006).
Ključnu ulogu u razvrstavanju partija, pa i biračkog tela, imaju, međutim,
podele na osnovu istorijsko-etničkih i kulturno-vrednosnih rascepa. Na osnovu njih

208
partije se mogu razvrstati na nacionalno-konzervativnu i građansko-modernističku
grupaciju. Korelacija između osa nacionalno-građansko (istorijsko-etnički) i
tradicionalizam-modernizam (kulturno-vrednosni rascep) je naime izrazito visoka
(C=0,7), pri čemu se nacionalno preklapa sa tradicionalnim a građansko sa modernim,
tako da se, uz izvesno uprošćavanje, može govoriti o jedinstvenoj osi: tradicionalni
(konzervativni) nacionalizam – građanski modernizam (reformizam). Sinergijski
efekat ovih osa mogao bi doprineti ukrupnjavanju političke ponude i pojednostavljanju
partijske scene (Slavujević, Komšić, Pantić, 2003: 176).
Pritom, raširenost tradicionalizma i modernizma je najviše vezana sa partijskim
opredeljenjem, odnosno izbornom orijentacijom (C=0,55). Pristalice DS u kvalifikovanoj
većini iskazuju modernističku vrednosnu orijentaciju. Takvu orijentaciju iskazuje i
polovina pristalica G17 plus i relativna većina pristaša malih stranaka iz DOS-a.
Pristalice DSS su ravnomerno podeljene na tradicionaliste i moderniste. Na drugoj strani,
pristalice SPO i posebno stranaka bivšeg režima, radikala i socijalista, su
tradicionalistički usmerene. Prema ovom istraživanju, u celini gledano, sredinom 2003.
godine, tradicionalizam preovlađuje nad modernizmom (41% : 27%), dok svaki treći
ispitanik pripada „mešovitom“ tipu (Pantić, 2003: 110).
Moglo bi se zaključiti da bi stabilna (demokratska i reformska) vlast morala,
pored modernista, zadobiti podršku i razvojno neutralnih („mešovitih“), pa i
jednog, manjeg dela tradicionalno usmerenih, koji se uglavnom regrutuju iz redova
poljoprivrednika, domaćica, penzionera i (nekvalifikovanog) radništva.
Još razvojno nepovoljnija distribucija dobija se na politički naglašenijoj
dihotomiji liberalizam-konzervativizam. Nadpolovična većina (56%) je konzervativna,
liberalno je nastrojen svaki šesti-sedmi (15%), dok 29% pripada mešovitom tipu.
Liberalno proreformski nastrojenih je nadprosečno među mlađim, urbanim i obrazovanim
delom stanovništva, koje je proevropski nastrojeno i vezano za reformsko-demokratske
stranke (LDP, DS).
Tek nešto po reforme povoljniju, no i dalje izrazito složenu političko-kulturnu
mapu Srbije pokazuje i Cesidovo istraživanje iz februara 2010. godine.
Prvi korak u analizi predstavljala je analiza prihvaćenosti šest vrednosti iz sva tri
ključna socijalna rascepa: odnosa prema nacionalnim manjinama i decentralizaciji
(istorijsko-etnički rascep), odnos prema tradicionalizmu, seksualnim manjinama i
članstvu u EU ( političko-kulturni rascep), kao i stav prema tržišnoj privredi
(funkcionalni, interesno-klasni rascep).
Prosečni građanin Srbije je nacionalno tolerantni (71%) tradicionalista
(64%), koji je pre za decentralizaciju (39% : 27%) i EU (39% : 25%) nego protiv
nje, pri čemu ima ozbiljne dileme oko prihvatanja tržišne privrede (31% za i 21%
protiv uz gotovo polovinu uzdržanih) i homofobičan je (49% uz petinu tolerantnih i
trećinu neodlučnih).
Sledeći, drugi korak predstavljalo je smeštanje datih odgovora u pet klastera
(vrednosnih struktura) na osnovu kojih bi se građani Srbije mogli podeliti na moderniste
(19%), konzervativce koji se modernizuju – „moderne“ konzervativce (19%), koji su
oslonac, promenama i reformama, autokrate (21%) i nacionaliste (15%) koji im se
objektivno suprostavljaju i neodlučne (26%). Još jedanput se potvrđuje zaključak da su u
Srbiji svi aranžmani mogući, odnosno da je ključ u rukama neodlučnih, odnosno u
umeću njihovog prevlačenja na svoju poziciju.

209
 Najzad, u trećem koraku analize četiri vrednosna profila (klastera) poređena su sa
partijskom identifikacijom ispitanika.
Došlo se do nalaza koji pokazuju da DS temelji na podršci građana modernista
i modernih konzervativaca – oni čine četiri petine izbornog rezervoara ove stranke.
Podška LDP dolazi dominantno iz redova modernista, a SPS iz redova autokrata.
Pristalice SRS dolaze gotovo isključivo iz redova nacionalista i autokrata. Pristalice
SNS i DSS su u punoj meri raspolućene, pri čemu su ipak autokrate i nacionalisti
brojniji od modernista i modernih konzervativaca (Cesid, februar 2010: 17–18).

5.5. Socijalna ukorenjenost političkih partija

Sumirajući nalaze o prirodi veze između linija socijalnih rascepa i partijske

identifikacije, možemo zaključiti da je i ideološka linija rascepa levica-desnica u
korelaciji, istina slabijeg intenziteta, sa druge dve prethodno analizirane ose političkih
podela.
Prividno neočekivano, na „levici“ se, međutim, nadprosečno koncentrišu birači
pronacionalne i tradicionalne orijentacije – „tradicionalni socijal-nacionalisti“, koji
dolaze iz nižih društvenih slojeva i starijeg dela stanovništva, dok su na centru i desnici,
(centro-desnici), mlađi birači građanske i modernističke orijentacije. Primera radi, u
istraživanju Cecida iz aprila 2005. „levičarski nastrojeni“ su nadpolovično pripadnici niže
klase (58%), prosečno – „osrednje“, pripadnici srednje klase, (42%) a daleko ispod
proseka levičara ima unutar pripadnika višeg društvenog sloja (13%).
Istovremeno, nizak društveni položaj (i starost), odnosno pripadanje grupama
poljoprivrednika, NK radnika, domaćica, ljudi bez obrazovanja su socijalni korelat
održanja dominantnog konzervativizma. Podela u biračkom telu Srbije na levicu, centar i
desnicu pokazuje, kao i u drugim zemljama zakasnele, deformisane, prethodno
„blokirane“ (Mladen Lazić) tranzicije, potpunu inverziju, u odnosu na uobičajene
vrednosne orijentacije koje se vezuju uz ovu (zapadnoevropsku) ideološku podelu
(Slavujević, Komšić, Pantić, 2003: 176).

Uz sva pojednostavljivanja moglo bi se zaključiti da se pristalice stranaka bivšeg

režima regrutuju – na bazi dominantno raširenih vrednosti tradicionalizma, nacionalizma
i etatizma, pretežno iz nižih društvenih slojeva, a da se stranke demokratskog bloka
oslanjaju na pripadnike srednjih slojeva. Vododelnicu između ova dva bloka čini
kvalifikovano radništvo, koje je raspolućeno između njih i od čijeg opredeljenja na jednu
ili drugu stranu, u velikoj meri, zavisi njihov budući odnos snaga (CESID, leto 2005)
Nakon 2008. godine i izbijanja krize planetarnih razmera koja oštro pogađa i
Srbiju, čini se da i dalje slabi funkcionalna podela slabljenjem, zbog trenda siromašenja,
njenog (neo) liberalnog, ali i vladajućeg – oficijelno „socijalno odgovornog“ političkog
pola.
Kada je o socijalnom profilu i socijalnoj ukorenjenosti pojedinih partija reč, iako
empirijski nalazi o socio-demografskim obeležjima pristalica relevantnih političkih
stranaka u Srbiji od 1990. godine potvrđuju prisutnost nedovoljne interesne
profilizacije stranaka, veliku socijalnu heterogenost njihovih pristalica, kao i
postojanje značajnih međupartijskih transfera, pojedine stranke na srpskoj političkoj

210
sceni pokušavaju da profilišu svoje svoje interesne identitete i time se utemelje u
određene socijalne grupe.
Na drugoj strani, procesi – kao što su međupartijski transferi pristalica, naglo
omasovljavanje ili smanjivanje podrške nekim političkim opcijama, kao i raskoli u
pojedinim partijama, rezultiraju „lutanjima“ političkih stranaka za svojim identitetom na
političkoj areni Srbije. Tako, neke od njih koje su na početku pluralističkog perioda
uspele da se profilišu i ukorene u određene socijalne grupe, vremenom su usled tih
procesa gubile svoje identitete. Svakako je karakteristika svih partija u Srbiji i to da
nemaju naglašen socijalni profill, posebno mainstream stranke koje su zahvaćene
procesom omasovljavanja.
Ipak, bar za „male“ stranke, kao i stranke nacionalnih manjina, može se reći da
imaju naglašeniji socijalni profil. Primera radi, LDP je nadprosečno stranka mladih,
obrazovanih i urbanih slojeva.
Iz različitih istraživanja javnog mnenja može se izvući opšti zaključak da građani
koji sebe smtraju tranzicionim gubitnicima i pripadaju nižim socijalnim slojevima u većoj
meri poverenje daju strankama bivšeg režima
Iako su poslednjih godina primetne određene promene socijalnih profila i čini se
da je prevaziđena uobičajena podela da stanovnici gradova u obrazovaniji građani glasaju
za DS i druge stranke demokratke opcije, a da za radikale glasaju stanovnici seoskih
sredina, neobrazovani i stariji, može se zaključiti da postoji veza između stranaka bivšeg
režima i birača koji pripadaju nižim društvenim slojevima. S druge strane, demokratski
blok se nadprosečno oslanja na pripadnike srednjih slojeva.

Socijalni profil političkih stranaka

Radno-svojinski status DS LDP G 17 SPS DSS NS SNS SRS

plus
Privatnik, vlasnik 6,3 12,7 5,8 7,6 3,5 3,6 4,7 3,9
Zaposlen kod 18 16,3 23,3 16,7 14,6 16,9 16,5 19
privatnika
Zaposlen u državnom 15 17,2 27,9 14,4 27,9 16,9 11,9 11,7
sektoru
Nezaposlen 15,6 11,3 5,8 13,6 16,8 14,5 19,2 16,5
Penzioner 23,3 17,6 11,6 37,1 28,3 16,9 27,3 26,4
Poljoprivrednik 2,9 2,7 3,5 2,3 2,7 8,4 4 7,4
Domaćica 7,7 8,6 8,1 8,3 2,7 12 8,6 7,8
Učenik, student 10,5 13,6 14 - 3,5 10,8 7,7 7,4

Izvor, CeSid, oktobar 2008.

Demokratska stranka, stožer vladajuće koalicije, primer je stranke koja je na
početku svog političkog života bila partija mladih, intelektualaca i stručnjaka, da bi je
kasnije zahvatio proces „deintelektualizacije“. Usled toga, kao i usled povećanja broja
pristalica nakon oktobarskih promena, ali i transfera dela pristalica prema G17 plus i
LDP-u, stranka ima širu socijalnu osnovu. Istraživanja u poslednje tri godine govore da se
socijalna struktura te stranke donekle ustalila, jer su dominantni građani srednje dobi sa
završenom srednjom školom, koji žive u urbanim sredinama. Ipak, DS još uvek ima više

211
pristalica iz redova obrazovanih građana i onih sa boljim socijalnim statusom nego
socijalisti i „naprednjaci“.
Socijalnom profilu demokrata najsličniji su profili G 17 plus i LDP-a.
G 17 plus je nakon transformacije iz ekspertske grupe u političku stranku privukla
pristalice DS-a i profilisala se kao stranka urbane i najmlađe populacije, srednje i visoko
obrazovanih birača. Međutim, krajem 2005, kao posledica učešća u vlasti i činjenice da
se biračko telo G 17 plus poklapa sa telom DS, dolazi do smanjenja podrške stranci. To
vodi osipanju najmlađih i birača sa srednjom stručnom spremom. Ipak, i posle svih tih
promena G 17 plus ostaje atraktivna za radno-aktivne stručnjake.
U socijalnoj strukturi Liberalno demokratske partije dominiraju mladi, srednje i
visoko obrazovani birači.
Srpska radikalna stranka se do 2000. godine profilisala kao partija uglavnom
urbanih i muških birača, u početku mladih, a kasnije sve starijih, većinom nižeg i
srednjeg obrazovanja, koji i sada dominantno reprezentuju socijalni profil radikala. Još
uvek nema pouzdanih podataka na osnovu kojih bi se mogli doneti zaključci o socijalnom
profilu Srpske napredne stranke, mada se na prvi pogled čini da dominiraju građani
srednje dobi. Ako se, ipak, naprave neka uopštavanja moglo bi se reći da među
naprednjacima ima veliki broj penzionera, nezaposlenih kao i kod radikala, a značajan je i
procenat domaćica.
Demokratska stranka Srbije, kao i DS suočila se nakon promena sa procesom
„deintelektualizacije“ i radikalnom promenom socijalne strukture. Najveće promene
desile su se nakon 2000. godine, kada je ova stranka imala naglo povećanje broja
pristalica. Do promena u suprotnom pravcu – svojevrsnog povratka na staro, dolazi nakon
2003. godine usled osipanja njenih pristalica. I posle svih promena DSS ostaje atraktivna
za sve grupe birača, mada je nešto privlačnija za urbano,obrazovanije, starije i radno
neaktivno stanovništvo.
Nova Srbija ima sličan profil pristalica sa DSS uz veći udeo poljoprivrednika,
domaćica i studenata.
Od izrazito radničke, Socijalistička partija Srbije se transformiše u ruralnu
stranku, u kojoj su najviše zastupljeni poljoprivrednici, a potom u partiju neaktivnog dela
biračkog tela, u kome su dominantni penzioneri i domaćice. Ujedno, SPS je stranka
najstarijih, najmanje obrazovanih i siromašnih građana.

5.6. Prostorno- poziciono tumačenje polja politike

Priča o prirodi i intenzitetu odnosa uspostavljenog između socijalnih i političkih

linija podela i rascepa, može se reintepretirati i tumačiti polazeći i iz ugla specifičnog i
autonomnog prostora politike i interesne matrice aktera politike. U metodskom oslonu na
tržišnu teoriju politike politički prostor se može prikazati i analizirati kao koncentični
krug – niz od tri međusobno povezena politička tržišta.
Najšire tržište i spoljni krug politike čini mesto susreta politke ponude i
potražnje.
Tržište, preciznije politička tražnja je nerazvijeno, „plitko“, ali ne i bez razvojnog
potencijala i „obećavajuće“. Sudeći po nalazima istraživanja tek polovina birača –
„potrošača“ ima kakvu-takvu partijsku i političku identifikaciju i orijentaciju u
levo/desnom dimenzioniranju političkog prostora. Pri tome veliki transferi i unutar i

212
između političkih blokova, kao i sama dvodecenijska mladost tržišta govore o njegovim
potencijalima i otvorenosti. Na interesnoj osi podela levo/desno potražnja većinski
siromašnog biračkog tela koncentriše se u prostoru umerene redistributivne politike i
političke igrače koji pretenduju na centralnu ulogu gura ka (levom) centru.
No, složenost političke mape i dominacija istorijsko-etničkih i vrednosnih podela
na osi: tradicionalizam–modernizam, čini tržište raznovrsnim i otvorenim, poput
Rubikove kocke, za sve moguće rekonbinacije. Ujedno prepokrivenost podele levo/desno
nanosima etničkih i političko-kulturnih podela, poput one Kosovo i/ili Evropa, pruža
moguće objašnjenje za slab i višestruko posredovan odnos između socijalno -
profesionalne i i partijsko-političke pripadnosti.
Središnji krug čini međupartijsko tržište koje oblikuje odnose na političkoj
sceni i utvrđuje asortiman političke ponude. Potencijalni politički preduzetnici suočeni su
sa rasporedom postojećih učesnika na tržištu i moraju svoj proizvod pozicionirati i učiniti
svoju ponudu prepoznatljivom i poželjnom. Logika borbe za tržište čini da su odnosi
aktera zainteresovanih za isti deo potrošačke publike najdelikatniji pretendenti su u
situaciji ili da potisnu i marginalizuju najbližu konkurenciju ili da se sa njom udruže.
Poput tendencije stvaranja ekonomskih postoji i tendencija stvaranja političkih
kartela. Njih čine na logici koalicionih (post)izbornih strategija formirani blokovi vlasti
sastavljeni od aktera sa različitih delova političkog spektra, ujedinjenih na logici
konbinovanja nacionalne demagogije, socijalne retorike i proevropskih političkih mantri
koja čini dobitnu tržišnu kombinaciju – neku vrstu političkog evergrina.
Ne treba, kada se radi o političkoj ponudi zanemariti ni uticaj spoljnjeg okruženja,
odnosno veto-igrača koji obitavaju u bekstejdžu, odnosno ključne igrače iza političkih
kulisa. Komandni toranj iliti pijačnu upravu, koja u velikoj meri usmerava odnose, uloge
i cene na političkoj pijaci čine akteri poput velikih sila i njihovih ovdašnjih reprezenata,
moćnih ekonomskih grupacija i interesa, ali i crkvenih i intelektualnih krugova, kao i
reprezenata velikih i organizovanih grupa, poput penzionera i zaposlenih, koje su kao
velike distribucione koalicije interesantne, bar u vreme izborne utakmice.
Nazad, najuži krug čini malo, interno unutarpartijsko, tržište sa svojom
dodatnom, specifičnom logikom podela, sukoba i udruživanja zasnovanom na
rekonbinovanju personalnih, pragmatskih, ali i programatskih i strateških unutrašnjih
razlika. Rascep u SRS- u, odlazak Nikolića i Vučića i formiranje SNS- a predstavljaju
primer konbinovanja internih razloga i eksternih podsticaja, odnosno personalnih sukoba
i frustracija zbog „večitog“ ostajanja u predvorju vlasti,osnaženih i opravdanih taktičkom
a potom i programskom evolucijom.
Moglo bi se zaključiti da postojeće političke (ne)prilike u Srbiji u sve većoj meri
obeležava rastuće nepoverenje potrošača političke publike prema akterima političke
ponude. U Srbiji danas kao da je došlo do prekida veza između građana i političke elite.
Aktuelna kriza samo dodatno uvećava prisutan, gotovo dramatičan deficit legitimnosti
političkih, ali i većine civilnih, aktera i institucija.
Posledično, realno je očekivati dalja pomeranja i pregrupisavanja i
prepozicioniranja na strani političke ponude, i to kako na prostornoj dimenziji:
regionalizam–centralizam, tako i na njenoj razvojnoj, socijalnoj i integracijskoj
(evropskoj ) osi. Sve relevantne stranke nastojaće da uđu u zonu bazičnog konsenzusa
koju čini opredeljenje za Srbiju kao pravnu, demokratsku, evropsku, socijalno odgovornu
državu i društvo.

213
 6. IZBORI , IZBORNE STRATEGIJE I PONAŠANJE

POLITIČKE PARTIJE I IZBORNE STRATEGIJE

Političke partije su, bar od sredine 19. veka, ključni, nezaobilazni akter koji u
mnogome određuje životni okvir i sudbine generacija. Moderno političko zastupanje i
predstavništvo, kao i formulisanje državne politike praktično su nezamislivi bez
interakcije političkih partija. Na tone knjiga i rasprava napisano je o ulozi, funkcijama i
demokratskom kapacitetu i limitima partija.
Znanje o izborima, izbornim sistemima i procedurama, kao i strategijama političkog
izbornog nastupa zato su sine qua non efikasnog političkog delovanja ali ujedno i
pretpostavka za formiranje demokratskog političkog etosa zajednice.
Politički izbori, u svom najopštijem značenju, predstavljaju način i proces
selekcije i uspostavljanja-izbora osnovnih nosilaca političke vlasti.
U kompetitivnim, višepartijskim sistemima u kojima se zaista bira, gde ne postoje tek
pseudoizbori, odnosno “trka sa jednim konjem” (Mil), izbori su ključan politički događaj.
Bez osnovne, formativne uloge izbora u kreiranju osnovnih političkih ustanova,
politički život demokratskih zajednica je nezamisliv.
U predstavničkim sistemima u kojima narod ne vlada neposredno, već na izborima
odlučuje ko će vladati u njegovo ime, demokratsko-univerzalno, jednako izborno pravo, i
direktni i tajni izbori su neke od temeljnih pretpostavki demokratskog karaktera poretka.
Pobeda u izbornoj utakmici predstavlja pritom jedini dozvoljen, legalan i legitiman,
način dolaska na vlast, ili opstanka na njoj. Pozivanje na izborne rezultate-izborni
legalitet od strane vlasti, odnosno njihovo osporavanje (isticanjem recimo brojnih,
neravnopravnih uslova izborne utakmice) od strane opozicije, ključni je argument u
prihvatanju, ili osporavanju legitimnosti i naredne, legitimacijske funkcije, izbora.
I kad se njima naoko ništa ne menja u postojećem redu stvari, izbori su
najpouzdaniji način da se utvrdi raspored političkih snaga i izmeri realna snaga i
utemeljenost pojedinih političkih stranaka i koalicija. Ujedno to je osnov identifikacijske
i, bar posredne, stabilizirajuće funkcije izbora. Izbori zapravo izražavaju distribuciju
političke moći, odnosno predstavljaju legtitiman mehanizam transfera različitih
društvenih moći i političku vlast.
Na drugoj strani, u vremenima temeljnih društvenih kriza, izbori su najmanje
konfliktan način obnove, ili uspostavljanja, višepartijske demokratije. U tom smislu, u
zemljama u tranziciji opravdano se govori o izbornoj, ili revoluciji izbornim listićima.
No, osnovni demokratski potencijal izbora sadrži se u činjenici da oni predstavljaju
jedan od mehanizama zaštite građana od zloupotrebe vlasti. Sama mogućnost
građana da uskrate izborno poverenje vlastodršcima predstavlja značajan izvor njihovog
uticaja, istovremeno, i oslon za demokratsku kontrolu, ograničenje i podelu vlasti.
Izborna participacija, odnosno mobilizacijska funkcija izbora i izražavanje,
autonomne političke volje, su ujedno i način zadovoljavanja temeljne psihološke
potrebe čoveka za potvrđivanjem i samopoštovanjem.
Zato što je ulog u izbornoj igri presudan, od ozbiljnih političkih igrača se traže krajnja
naprezanja i napori. Mobilizirati sve raspoložive izvore, iskoristiti sva dozvoljena
sredstva da se glasači ubede da daju podršku, ili da uskrate glas političkoj konkurenciji,

214
osnovni je imperativ za pretedente na politički presto. Izbori zato često zadobiju izgled
borbe na život i smrt, ili, posmatrano iz ugla ljubitelja ozbiljnih argumentovanih rasprava
- cirkuske šatre u kojoj izborni kandidati deluju poput mađioničara, klovnova ili gutača
vatre. U meri u kojoj je politička publika, po svom realnom statusu i interesima, ali i
različitom ukusu i afinitetima - raslojena i prateća izborna ponuda mora biti šarenolika.
Zato su, i uz sve svoje manjkavosti, izborne kampanje i najmasovniji oblik debate o
ključnim društvenim pitanjima. Time izbori predstavljaju i nezaobilazan faktor političke
socijalizacije, odnosno imaju i značajnu funkciju informisanja i građanske
edukacije.
Ogromni ulog u izbornoj igri - vlast sama, stalno prisutnim čini izazov da se, u želji
za pobedom, posegne i za nedozvoljenim sredstvima. Strah od ucene i izborne korupcije,
odnosno podmićivanja, (pre) prodaje i krađe glasova je time sasvim osnovan i realan.
Lepeza mogućnosti (prikrivenih) izbornih manipulacija je gotovo neograničena. Izbori su
zato visokokonfliktan proces, i nije ni malo jednostavno ostvariti njihovu funkciju
obezbeđenja mirne smene vlasti.
Posebno je to teško u društvima sa oštrim socijalnim podelama, i autoritarnom i
netolerantnom političkom kulturom, poput našeg.
Upravo imajući u vidu ove izazove Sartori realistično zaključuje da poenta izbora
nije da demokratiju učine što demokratskijom, već da je učine mogućim i održivim
oblikom vladavine (Sartori,2003).

1. IZBORNE DETERMINANTE

Svaki (ozbiljni) izborni takmac mora voditi računa o smeru i intezitetu delovanja
šest osnovnih faktora koji odlučujuće utiču na izborne rezultate.
Na prvom mestu-o zatečenoj situaciji, odnosno o po sebe (ne) povoljnom
unutrašnjem i međunarodnom, ekonomskom i političkom kontekstu u kome se
odvijaju izbori. Stratezi kampanje i sami kandidati moraju pre svega razviti umeće da
prepoznaju i izdvoje nekoliko ključnih pitanja koja najdirektnije pogađaju interese, i bude
strahove, ili nade i očekivanja većine birača.
Nakon duge dominacije pitanja nacionalnih interesa, granica, odnosno određenja okvira i
identiteta države, među građanima u regionu dominiraju pitanja kvaliteta života,
standarda, zapošljavanja, privrednog razvoja i borbe da se ograniči i suzbije gotovo
endemski raširena korupcija.
Pogledi na njih moraju biti prepoznatljivi u odnosu na konkurenciju, i što
jednostavnije formulisani, kako bi se mogli prevesti u par, lako pamtljivih izbornih
slogana. Sigurno je da će pri tome opozicija nastojati da “naduva” propuste vlasti, i
kapitalizuje (iskoristi) podatke o njenim slabim ekonomskim i političkim učincima.
Nasuprot tome, dotadašnja vlast će “otkrivati” uspehe i relativizovati, umanjivati, ili sa
sebe skidati odgovornost za očite neuspehe. Ako ništa drugo širiće uverenje da opozicija
nije nikakva alternativa.
Drugo, marketinško pakovanje i sam sadržaj izbornih poruka moraju se zasnivati
i na preciznom uvidu u biračko telo - poznavanju njegovih temeljnih socijalnih, kao i
političko-kulturnih karakteristika. Nipošto se ne smeju ignorisati podaci o nivou
obrazovanja, socijalnom poreklu i aktuelnom statusu birača, ili podaci o globalnoj
nacionalnoj i konfesionalnoj strukturi društva. Iako citirati Marksa više nije u modi,

215
parafrazirajući ga, možemo reći da se (izborna) politika uvek brukala kad nije vodila
dovoljno računa o realnoj interesnoj strukturi društva.
Projektovana predstava o stranci i kandidatu, njihovim programima i stvarnim
namerama-njihov “imidž”, mora se naslanjati i na treću determinantu - afinitete,
mentalitet i dominantne vrednosti većine, ili bar značajnog dela, birača. Izborno
opredeljenje birača nije samo stvar jasno sagledanog sopstvenog interesa i racionalno
donete odluke, već i rezultat stvorenih predrasuda i raširenih (pred) ubeđenja. I najbolje
(”po svetskim standardima”) osmišljena kampanja, ukoliko se ne zasniva na izoštrenoj
slici sopstvenog političkog tla, može ostati bez ključa za rešenje jednačine, složenih
razloga i motiva, različitog izbornog ponašanja birača. Svako ko ne želi da unapred
izgubi izbore mora stvoriti uverenje da deluje saglasno osnovnim vrednostima (i
tradiciji) bar onog dela biračkog tela na čiju izbornu podršku računa.
Narednu, četvrtu, determinantu čini sam karakter rešenja sadržanih u
izbornom sistemu. Recimo, samo izborom određene, sopstvenim potrebama i uticaju
primerene verzije izbornog sistema, odnosno, sa njegovom logikom usaglašenim
ponašanjem ne mogu se dobiti izbori, ali se značajno mogu povećati sopstvene, ili
smanjiti šanse političke konkurencije.
Sličan rezultat i dejstvo imaju i nejednaka zastupljenost i različit (pozitivan ili
negativan) tretman stranaka i kandidata u medijima.
Realna procena rasporeda snaga na partijskom spektru, ali i stepena ostvarenog
sopstvenog, i uticaja konkurenata na različite oblike (ne) političkog organizovanja,
odnosno izborni realizam i posledična adekvatna strategija sklapanja (i razbijanja)
predizbornih i postizbornih koalicija su sledeća peta pretpostavka uspešnog hoda ka
vlasti.
Najzad, interna obeležja izbornog aktera se pojavljuju kao zaseban, šesti
(limitirajući) faktor koji određuje izglede na izborni uspeh. Složeni izborni proces, i
negove brojne faze, zahtevaju od učesnika izbora visoku organizovanost i resurnu
opremljenost. Masovne, čvrsto organizovane partije sa brojnim članstvom i kapilarno
raširenom organizacijskom mrežom po čitavoj teritoriji su očito u velikoj prednosti.
Raspolaganje čitavim timovima stručnjaka i velikim brojem (motivisanih) aktivista -
volontera koji obavljaju brojne izborne aktivnosti, čine značajnu, startnu prednost.
Naravno, i finansijska snaga i potencijal partija/koalicija i njihovih kandidata imaju
nesporan, veliki značaj. Brojne usluge i aktivnosti, posebno u špicu izborne kampanje,
podrazumevaju angažovanje profesionalaca. Primera radi, oglašavanje i prisustvo u
javnosti i te kako koštaju - pogotovo u situaciji zatvorenosti medija za poruke određenog
kruga (opozicionih) učesnika izbora.
Iz ugla posmatranja kandidata i stranaka, zatečeno društveno stanje čini neosporno
objektivnu, nametnutu izbornu determinantu. No, značaj neizabrane, objektivne
odrednice izbora za njih imaju i položaj, interesi i (subjektivne) vrednosti biračkog tela.
Subjektivne, varijabilne odrednice ishoda izbora predstavljaju same karakteristike
stranaka i kandidata, pre svega njihovo različito strateško i taktičko umeće. Izborni sistem
i zakonodavstvo bi trebalo da ustanove fer i neutralna pravila igre jednaka za sve. Gde
god je to tako, oni i nemaju ulogu faktora koji značajnije posebno utiče na rezultate
izbora.
Očito, i kada su, formalno gledano, izborni uslovi relativno izjednačeni mnogi učesnici
izbornu trku trče sa otežalim, “olovnim” nogama.

216
 Izborni sistem

Ogromni ulog u koji se igra izborna igra - vlast sama, osnovni je razlog što igrači
nastoje da po svaku cenu pobede. Ponašanje aktera, i demokratski doseg izbora, dobro
izražava, poodavno izrečena i u velikoj meri tačna, konstatacija Gaetana Moske da na
izborima pobeđuje ona organizovana manjina društva koja više troši i /ili laže (naj)
ubedljivije.
U izbornom nadmetanju, izbornom sistemu je namenjena uloga sistematizovanih pravila
igre, koja treba da unapred ustanove obrazac po kome se odvija izborna utakmica, i tako
spreče izborno nasilje i prevare.
Izborni sistem je relativno konzistentan skup pravila, principa i institucija kojima
se regulišu izborni uslovi, i stvara okvir za aktivnosti izbornih aktera.
Ova pravila uključuju aktivnosti određenja kruga korisnika aktivnog i pasivnog biračkog
prava, metoda glasanja i metoda raspodele poslaničkih mandata, kao i rezultirajući
karakter i način određenja izbornih jedinica. Njima se utvrđuju i ovlašćenja i delokrug
rada izborne administracije, posebno procedure i postupci kontrole i zaštite biračkog
prava i “pravednosti” izbora.
U svom, užem (izvedbenom) značenju, izborni sistem čini niz međusobno
uslovljenih i povezanih izbornih faza i radnji. Osnovne četiri faze izbornog procesa
predstavljaju raspisivanje izbora, kandidovanje, glasanje i raspodela mandata. U širem
smislu-i postizborni, parlamentarni izbor određene vladajuće političke formacije, u
okviru kombinacija koje nude ostvareni izborni rezultati, čini konstitutivni finalni, peti
deo izbornog procesa.
Bar načelno, jednaka pozicija izbornih takmaca i neizvestan ishod, čine elementarni,
demokratski uslov izborne igre i unutrašnju logiku i smisao izbornog sistema. No, pravila
igre presudno ustanovljuje i intepretira najmoćniji igrač(i) tako da i sam izborni sistem
može stvoriti ne male razlike između rivala. Često, politički analfabetizam biračkog tela i
nepoznavanje osnovnih normi izbornog sistema, kao po pravilu, širi prostor izborne
manipulacije i neravnopravnosti.
U odnosu na jednakost pozicija svih izbornih aktera, postoji bar šest neuralgičnih
tačaka izbornog sistema i procesa.
1. Arbitrarno proširivanje ili sužavanje kruga nosilaca biračkog prava, kao i veliki
deo (svesno) neregistrovanih birača, odnosno nemogućnost blagovremenog ažuriranja
biračkih spiskova, prva su grupa pretpostavki i mogućnosti za manipulaciju izborima.
Nepostojanje centralnog registra, odnosno činjenica da se, po Cesidovom istraživanju iz
2007. godine, na prijavljenoj adresi nalazi tek sedamdesetak posto birača u Srbiji bar
potencijalno može biti predmet manipulacije.
2. Faktičko svođenje, zbog različite organizacijske i finansijske snage i razornog, tek
delimično kontrolabilnog uticaja novca u politici, subjekata kandidovanja - na bogate
pojedince i grupe, i vrhove političkih stranaka i koalicija dalje sužava demokratsku
osnovu izbora. Obaveza prijavljivanja svake veće privatne donacije , kao i dostupnost
sredstava iz javnih izvora, pre svega strankama i kandidatima koji preskoče izborni
cenzus i uđu u parlament, tek delimice ograničavaju plutokratsku opasnost, odnosno
sirenski zov novca u politici.

217
 3. Ishod izbora u velikoj meri zavisi i od stalnog, profesionalnog i promenljivog
partijskog dela sastava, načina rada i širine ovlašćenja organa za sprovođenje,
kontrolu i verifikaciju izbora. Imajući u vidu značaj, složenu strukturu i brojne faze i
aktere i učesnike izbora, izbornu administraciju možemo analitički razložiti na 4 grupe
izbornih organa; organe zadužene za vođenje biračkih spiskova; organe nadležne za
kontrolu finansiranja stranaka i izbornih kampanja; organe nadležne za regulisanje
ponašanja medija tokom izborne kampanje, kao i organe (izborne komisije i biračke
odbore) neposredno zadužene za odvijanje samog izbornog procesa. Ključnu ulogu u
obezbeđenju regularnosti izbora imaju organi zaduženi za izborni proces.
Njihova nemoć da, recimo ostvare punu kontrolu nad štampanjem izbornih listića,
ili kontrolišu izborni čin od otvaranja biračkih mesta do konačnog prebrojavanja glasova i
proglašenja rezultata, itekako utiče na izborne rezultate. Kontrola štampanja i specijalne
tehnike obeležavanja i zaštite od “štancovanja” izbornih listića, upotreba nevidljivog
mastila i prozirnih kutija pri glasanju, strogo poštovanje tajnosti glasanja, višestranački
sastav biračkih odbora, profesionalnost izbornih komisija, kao i prisustvo stranih i
domaćih posmatrača i centralizovana, kompjuterska obrada rezultata-neke su od
mogućnosti ograničavanja “izbornih mućki”.
4. I primenjena formula prevođenja glasova u poslaničke mandate može za efekat
imati, manji ili veći jaz između iskazane volje birača i stranačke strukture parlamenta.
Dobro “uštimovan” izborni metod, kombinovan sa prekrajanjem izbornih jedinica -
formiranjem nehomogenih izbornih jedinica nejednake veličine, direktno rezultira
nejednakim izbornim šansama. Tako se “krive” izborni rezultati, odnosno stvara veća ili
manja nesrazmera između udela stranke u biračkom telu i njenog učešća u raspodeli
poslaničkih mandata.
“Izborni inženjering”, primenjen na određenje izbornih jedinica dovodi do 2 osnovna
oblika krivljenja izborne volje građana. Prvi čini “džerimendering”, odnosno iscrtavanje i
krojenje izbornih jedinica prema interesima učesnika izbornog procesa. Drugi,
“malapotešment”, odnosno disproporcije između broja birača i broja poslanika koji se
biraju na pojedinim izbornim okruzima.
5. Posebno značajnu ulogu pri tom igra na različitu visinu podignuta izborna
eliminatorna lestvica, odnosno visina izbornog cenzusa. Ona je, sa svega 3 posto
osvojenih glasova na lokalnim izborima održanim 2004. i 2007. godine, praktično
uklonjena što za posledicu ima fragmentirane, na 6-10 odborničkih grupa podeljene
nestabilne lokalne parlamente. Na drugoj strani, sa Srbijom kao jednom izbornom
jedinicom i izbornom branom podignutom na 5 posto dobijenih glasova, izvan
republičkog parlamenta ostaju i stranke i koalicije koje skupe nezanemarljivih 200 hiljada
glasova. Izuzetak je, na izborima 2007. i 2008. godine, napravljen za političke
predstavnike manjina, za koje je važio prirodni izborni prag od 0,4 posto dobijenih
glasova. Krajem 2008. godine u Srbiji, bez Kosova, udeo manjina u stanovništvu je 17
posto, tako da preskakanje izbornog praga bar principijelno ne predstavlja nikakav
problem za Mađare, Rome, Bošnjake, Albance a sudeći po broju ni za Vlahe, Rumune i
Slovake.
6. Najzad, različitim postizbornim prestrojavanjem i koalicijama, može se naknadno
menjati izražena izborna volja birača. Glasač je “prevaren” na taj način što kandidat,
ili stranka za koju je glasao, nakon izbora pređe u protivnički tabor.

218
 U praksi, izborni sistem prečesto omogućuje samoizbor partijskih elita pomoću
izmanipulisanih i nemoćnih birača. Sartorijev stav da je izborni sistem najkonkretniji
manipulativni instrument politike, precizno detektuje političku praksu.
Izborni sistem i izbori zato zahtevaju što potpuniju, demokratsku kontrolu i
verifikaciju svih izbornih faza i radnji. Posebno u sistemima, nestabilizovane
demokratske izborne prakse, u kojima vlastodršci istovremeno primenjuju i kombinuju,
poput ranije prakse u Srbiji, čitavu skalu “rešenja”- od suptilnih, skrivenih političkih
manevara i nagodbi, do (ne) skrivene izborne prevare.

Socijalni milje – socijalnodemografska obeležja

U izbornoj analitici i prognostici, politička sociologija, posebno sociologija izbora,

istražuje uticaj socijalne strukture društva na rezultate izbora. Partijsko i izborno
opredeljenje birača se porede sa njihovim klasnim i profesionalnim položajem,
obrazovnim nivoom, nacionalnom pripadnošću i konfesionalnim opredeljenjem. Ili, pak,
polom, generacijskom pripadnošću i rezidencijalnim statusom (životom u urbanim ili
ruralnim središtima). 5
U postkomunističkim zemljama u tranziciji postoje i dodatne, politički konjukturne
i vremenski oročene podele na komuniste i antikomuniste, pristalice i protivnike režima.
Na čitavom prostoru bivše SFRJ, etnička (i konfesionalna) pripadnost je odigrala
ulogu izborne naddeterminante, tako da su se izborni rezultati gotovo do u dlaku
poklopili sa popisnim podacima o nacionalnoj strukturi stanovništva. Negativne posledice
nastojanja vodećih političkih snaga da sve linije socijalnih podela svedu na jednu-
nacionalnu, su više nego očigledne. Rat i rezultirajuće dramatično siromašenje doveli su i
do krajnjeg uprošćavanja socijalno -klasne strukture, odnosno podele društva na
siromašnu većinu i mali broj (novo) bogataša.
Pauperizacija (osiromašenje) srednjih, urbanih slojeva i marginalizacija radništva,
povratno su političke stranke suočile sa odsustvom posebnih socijalnih adresata, što je
samo doprinelo održavanju nacional-populističke retorike. Naoko paradoksalno
nacionalno jedinstvo je i ostvareno - za većinu kao jedinstvo (jednakost) u poniženju i
siromaštvu.
Sa normalizacijom prilika, odnos prema dugo odlaganim, ali neizbežnim ekonomskim i
socijalnim promenama, odnosno zalaganje za (minimalnu) sigurnost i izvesnost, ili, pak
ubrzani tempo (radikalnih) promena, se pomera u središte političkih podela. Linije ove
podele presecaju sve socijalne slojeve. Dugoročno, većina želi da živi “kao sav normalan
svet”, i svesna je da do toga ne može doći bez raskida sa “svačijom i ničijom”
društvenom svojinom i sveprisutnim državnim patronatom. Istovremeno, ona se,
unutar strategije preživljavanja, miri, ili, pak, svoj interes pronalazi, u održavanju
neregularnih uslova - “sivoj ekonomiji” i neformalnom povezivanju sa strukturom
moći. Da ne govorimo o ne malom broju onih, kako u državnom, tako i u privatnom
sektoru, čiji je egzistencijalni interes očuvanje zauzete pozicije i postojećeg reda

5
Segmentiranje biračkog tela se obično vrši izdvajanjem i kompariranjem 3 vrste obeležja: 1. socijalno-demografskih (mesto
stanovanja, zanimanje, dohodak, obrazovanje, pol, starost, etnička pripadnost) sa 2. stilom života i drugim socio-kulturnim obeležjima
i 3. “političkim profilom”- stepenom zainteresovanosti za politiku, intenzitetom i osnovom kreiranja partijske identifikacije,
vremenom donošenja izborne odluke i drugim faktorima koji mogu imati uticaj na prognoziranje izbornih rezultata, odnosno izborno
ponašanje građana.

219
stvari. Sve to za posledicu ima sličnost socijalnih portreta partija i koalicija, odnosno
nedovoljno jasno razlikovanje osnovnog socijalno-klasnog miljea iz koga se regrutuje
njihovo članstvo i pristalice. U tom okviru, odnos prema vlasti, i sadržini i tempu
izvođenja promena, su dominantno određeni generacijskom pripadnošću i, delom,
obrazovnim nivoom birača, kao i osećajem tranzicionog gubitništva ili dobitništva.6
Različita politička opredeljenja mogu se, u izvesnoj meri objasniti različitim
iskustvom, kao i različitom procenom sopstvenog društvenog položaja i životnih šansi.
Dok mladi, posebno studenti, kao i stručnjaci, jedinu šansu vide u korenitim promenama i
“prirodno” reaguju na preduzetnički rizik i kompeticiju, stariji i manje obrazovani u
daleko većoj meri preferiraju sigurnost i jednakost, imajući daleko više razumevanja za
raniji režim i njegove ideološke prethodnike.
Konačno, mnogi od njih su u prethodnom sistemu bolje živeli i bez naročitih
radnih napora. Pritom, u društvu u kome gotovo polovinu odraslih čine grupe bez
ikakvog, ili tek sa osnovnim obrazovanjem, teško je očekivati znatnije prisustvo
profilirane političke identifikacije, ali i značajniju meru stvarne podrške radikalnijim
promenama. One, bar startno, dalje uvećavaju rizike i neizvesnost.
Izbore odlučuje većinska podrška najmasovnijih socijalnih grupa - zaposlenih, seljaka,
penzionera i nezaposlenih .
Primera radi , pred izbore 2012 . godine u Srbiji od oko 5 miliona radno sposobnih
ekonomski nije aktivna ni polovina. Oficijelna stopa nezaposlenosti je prešla 20% , ali
ako armiji od 720 000 ljudi, priključimo one koji su , izgubivši nadu, prestali da tragaju
za poslom, kao i desetinu zaposlenih koji odlaze na posao u firmama u stečaju a da za to
ne primaju platu, radi se faktički o gotovo milion nezaposlenih.
Istovremeno, među gotovo 600 000 onih koji egzistenciju održavaju radom u neformalnom
sektoru, najviše je upravo zaposlenih, pre svega onih preko 600 000 koji neredovno primaju
platu i tako dopunjuju svoje nedovoljne zarade.
Posledično, broj penzionera ( 1,6 miliona ) se gotovo izjednačio sa brojem (formalno)
zaposlenih (1,75 miliona) . Ako se ostvare prognoze Unije poslodavaca Srbije da će u
narednom periodu bez posla ostati još 1oo ooo zaposlenih ove brojke će se i izjednačti što
dovoljno ilustruje dubinu izazova sa kojima je suočena Srbija.
Unutar zaposlenih njih oko 450 000 radi kod privatnih lica pri čemu 200 000 vlasnika
zapošljava tek neznatno veći broj radnika. Od 1360 000 onih koji rade kod pravnih lica ,
gotovo pola miliona (470 000) radi za državu , a njih oko 900 000 radi u privatnom sektoru
(Musić, 2010: 44-46)
Poslednju deceniju karakterišu dva procesa : deindustrijalizacija i rast uslužnog sektora
i trasfer iz javnog u privatni sektor.
Pri tome, privatni sektor nije imao kapacitete da primi ni polovinu onih koji su izgubili
posao u javnom sektoru, što je za posledicu imalo pad broja zaposlenih sa 2,2 miliona na 1,
75 miliona.
Završetak privatizacije velikih sistema i lokalnih preduzeća nosi realnu opasnost daljih
otpuštanja. Dodatno, mala preduzeća , izuzetno osetljiva na oscilacije na tržištu, i
neoslonjena na saradnju sa velikim sistemima , su u znatnoj meri koncentrisana na nekada

6
“Dijagnostika stanja” u društvu čini, bazični, prvi korak u formulisanju ozbiljnih izbornih strategija. Ona najčešće obuhvata
istraživanja socio-demografskih obeležja biračkog tela, njegovih raspoloženja, aspiracija i stavova i vrednosti, kao i analizu političkog
ponašanja i, posebno, pravce i razloge međupartijskog transfera podrške birača.

220
propulzivne delatnosti poput poslova sa nekretninama, osiguranja i pružanja ličnih usluga
oštro pogođenih krizom.
Ako dalje od 2,3 miliona radno aktivnih oduzmemo poljoprivrednike, vlasnike i ( loše i
nekvalitetno ) samozaposlene , potencijalnu sindikalnu klijentelu čini tek 1,3 miliona
zaposlenih. U najtežem položaju u pogledu uslova rada , sigurnosti posla i isplata zarada su
nesporno zaposleni kod malih preduzetnika, kao i angažovani u neformalnom sektoru i
firmama pod stečajem.
Na drugoj strani, u Srbiji je u Nacionalnoj službi za zapošljavanje registrovano
(februara 2010.godine) oko 767 000 nezaposlenih od kojih su 54% žene. Posebno, pri
tome zabrinjavajuće deluje tri reda činjenica. Prvi, da gotovo dve petine nezaposlenih na
posao čeka više od pet godina, odnosno da se radi o teško rešivoj, dugoročnoj
nezaposlenosti. Drugo, da je nakon talasa privatizacija i otpuštanja viškova zaposlenih
gotovo polovina nezaposlenih starija od 40 godina, odnosno da teško, bez dodatnih
stimulacija, može na tržištu rada doći do posla. Najzad,gotovo 300 000 ljudi koji traže
posao je bez ikakve upotrebljive kvlifikacije i tek treba da budu obučeni za obavljanje
nekog posla.
O (ne)prilikama koje unutar aktuelna planetarne krize vladaju u Srbiji najbolje,
međutim, govori tvrdnja svakog sedmog ispitanika (14%) da im je domaćinstvo u
takvom stanju da nemaju dovoljno ni za hranu. Ako njima pridružimo 27% onih kojima
je problem kupovina odeće i obuće, onda se da zaključiti da se čak dve petine građana
nalazi unutar ili tik iznad granice siromaštva. (Mihailović i drugi, Cesid, 2009, str.12).
Na drugoj strani socijalne piramide 2% najbogatijih može da kupi sve što poželi a
dalja petina može. pored osnovnih potreba, i da povremeno kupi i skuplje stvari. Središnji
položaj drži trećina (36%) koja ima dovoljno za hranu i odeću ali joj svaki dalji izdatak
predstavlja veliki finansijski izazov(Cesid,2009:13).

Političko - kulturna mapa društva

Politički život svakog društva je u velikoj meri određen političkom kulturom -

karakterom i sadržajem dominantnih vrednosti i stavova ljudi o politici i akterima
politike. Njihovo razumevanje, intepretacija i prihvatanje događaja prerađenih kroz svet
političkih simbola, rituala i mitova, određuju politički puls zajednice. I osobeni
politički stil i ponašanje koji dominantno obeležavaju socijalnu i političku participaciju
- jesu osnovni elementi političke kulture jednog društva.
Politička kultura nastaje i transformiše se međudejstvom protivrečne istorijske prakse
- očuvane i (pre) oblikovane u tradiciji i “političkoj memoriji” društva, i aktuelnih
socijalizacijskih procesa i sopstvenih životnih iskustava.
Politička kultura-razvijena i nerazvijena, parohijalna, podanička ili participativna,
predstavlja, u većoj ili manjoj meri, (ne) povoljan okvir i preduslov za stabilno
funkcionisanje (kompetitivne, višepartijske) demokratije., ali i za donošennje konkretne
biračke odluke i različite šanse izbornih aktera.

Čini se da kombinacija povremenog buđenja “ energije za promene “ i

dominantnog ( nacional) kolektivizma, egalitarizma i klijentelizma i paternalističkog
odnosa prema vlasti ima za posledicu ( u Srbiji i zemljama regiona ) podaničko –

221
participativnu mešavinu u kojoj još uvek prevladavaju elementi podaničke političke
kulture.

Primera radi, razdeljena, pluralna (klasna, statusna ili nacionalna) socijalna

identifikacija, koja istovremeno omogućuje da se linije konfliktnih podela u društvu drže
u ravnoteži, ide u prilog demokratiji. I prateća sklonost (umerenoj) političkoj aktivnosti, i
tolerantno političko ponašanje, odlike su demokratskog političkog podneblja.
Dominantno prihvatanje vrednosti slobode, individualizma, modernizma i umerene (ne)
jednakosti, jesu takođe neke od osnovnih, političko-kulturnih, pretpostavki stabilnog
funkcionisanja demokratskih institucija.
Nažalost, ovo nisu, sa delimičnim izuzetkom mladih i visokoobrazovanih, i
dominantne političko-kulturne karakteristike i vrednosti na ovom tlu. Istina, brojne
socijalne podele, kao i krizom i ratom intenzivirana borba za pojmovno-simboličko
polje, rezultirali su brzom promenom političkih simbola i vrednosti - krsta ili polumeseca
i petokrake, recimo.
Evidentan je i sukob između formirane tradicije " čojstva i junaštva" (Marko Miljanov) i
aktuelne pragmatične potrebe da se prihvate i racionalni, pa i racionalistički diskurs i
imperativi i pritisci najmoćnijih igrača u međunarodnoj zajednici.
To političku kulturu društva čini fragmentarnom i razdeljenom na, u mnogim
dimenzijama suprostavljene, političke podkulture. I sami sadržaji svesti, pojedinaca i
grupa su difuzni i umnogome protivrečni. Recimo, zagovornici slobode i demokratije su,
ne retko, i sami autoritarci.7
No, ne može se sporiti, na čitavom prostoru Balkana postojanje dominantnog
političko-kulturnog obrasca, po mnogim elementima neprimerenog demokratskom i
pluralističkom poretku. Dominantne socijalne i političke vrednosti u velikoj meri još
uvek čine tradicionalizam i kolektivizam, kao i raširena sklonost dogmatizmu i
stereotipnom mišljenju i vrednovanju. Pritom su, recimo, strukturalna srodnost i afinitet
komunizma i nacionalizma, kao antiindividualizama, omogućili da se, unutar krize, jedan
kolektivizam zameni drugim. Kolektivistički egalitarizam i (malogragrađansko)
potiranje prava na razliku-filozofija palanke (Konstantinović), odnosno sklonost
autoritarizmu i nacionalna isključivost, vodili su dominaciji nacional-populizma na
čitavom eks jugoslovenskom prostoru. Kad ekonomska beda i politička nesigurnost
ugroze egzistenciju javlja se potreba za homogenizacijom, i mnogi potraže spas u okrilju
“otadžbine”.
U jezgru tradicionalističke matrice i njene političke (zlo) upotrebe nalazi se
paternalizam u svoja dva dominantna , nadopunjujuća vida - paternalističkog obrasca
odnosa u porodici i paternalističkog odnosa prema državi. Sinergetsko delovanje ova dva
vida paternalizma rezultira stvaranjem kulta vladara i mentaliteta koji traga za

7
Istraživanje stavova i raspoloženja javnog mnjenja obuhvataju, pored istraživanja fundamentalnih političkih i kulturnih vrednosti i
ideoloških orijentacija, i istraživanja akcionog potencijala i aktivizma građana. Naredni nivo je analiza stavova o konkretnim,
aktuelnim društvenim događajima, uključiv stepen nezadovoljstva građana stanjem u društvu i ličnim položajem, kao i njihov
optimizam ili pesimizam u pogledu daljeg razvoja (Slavujević,2005:120).
Primera radi u Cesidovom istraživanju iz juna 2007. godine, 3 od 10 građana izjavljuje da živi teško podnošljivo i nepodnošljivo.
Istovremeno, takvu ocenu o stanju u društvu daje duplo više njih – 6 od 10 ispitanika, dok tek svaki stoti smatra da je stanje u Srbiji
dobro (www.cesid.org).

222
harizmatskim vođom i sverešavajućom državom koja o svojim podanicima brine " od
kolevke pa do groba".
U pozadini kolektivizma i paternalizma stoji najčešće autoritarna ličnost -
karakterističan tip društvenog karaktera koji se oslanja na heteronomni, nametnuti tip
vrednosti u kojem dominiraju lojalnost, poslušnost, podvrgavanje autoritetu i odsustvo
autonomije i izgrađenog "ja".Ovakvom tipu ličnosti odgovara kolektivistički etos , koji
taži žrtvovanje personalnosti (Golubović, 2007:392).
Sasvim suprotno, razočarenje kao rezultat (pre)velikih očekivanja od demokratskih
promena u tranzicionim društvima često vodi gubitku vre u svaki vid kolektivnog
angažovanja i vrednosti i razvijanju preteranog, gotovo narcističkog
individualizma,cinizma i vrednosnog obrasca i ponašanja u kome je novac osnovno
merilo i kriterij.
Političko ponašanje pretežno karakterišu netolerantnost i nesklonost kompromisu.
Interventni, “ratnički” politički stil, i sklonost personalizovanju odnosa i ličnim
uvredama i etiketiranju, vode stanju u kome se rival gotovo automatski doživljava kao
smrtni neprijatelj.
Verbalizam (epska raspričanost), fatalizam, radikalizam i egocentričnost
(častohleplje) političkih aktera su negativne karakteristike još Cvijićevog dominantnog
dinarskog tipa. Ili “epskog” čoveka Dvornikovića. One, u velikoj meri, predstavljaju
izraz odsustva značajnije prethodne demokratske tradicije.
Kult lidera

Posledično , istorija i aktuelna praksa obiluju primerima sklonosti masa da uzdignu i

obogotvore vođu, ali i dramatičnih, ikonoklastičnih obrta i obračuna sa dojučerašnjim
idolima. Iste korene ima i odsustvo oblika trajne i autonomne aktivnosti, odnosno
osciliranje masa između političke letargije i otupelosti i povremenog eksplozivnog
reagovanja. Nezadovoljne i uzbunjene, mase postaju lako plen veštih demagoga -njihovih
laskanja, podilaženja i slatkorečivih, naoko uverljivih dokaza i obećanja. Kada se, i ako
se, probude po pravilu je već kasno. Svojom “slobodnom”, izbornom voljom one su utrle
put političkoj avanturi.
Klijentelizam

Istini za volju, u osnovi pseudodemokratskih, populističkih režima, stoji često

obostrana kalkulacija. Za, mahom sitne ustupke, i patronatsku zaštitu narod, bolje reći
deo naroda, dobrovoljno pristaje da bude prevaren od “oca nacije”.
U situacijama relativne ravnoteže snaga pretendenata na presto i razvijenog političkog
cinizma moguća su stanja “ trgovine glasovima “ i nastojanja da se naplati sinekurama
svoja izborna podrška.
Očito, pod ovim podnebljem, dug je i naporan put do uspravnog, politički punoletnog
građanina.

2. IZBORNE STRATEGIJE

223
 Izbori su oblik institucionalizovanog političkog konflikta u kome akteri, u želji da
osujete političke oponente i ostvare izbornu pobedu, koriste sva raspoloživa dozvoljena,
ali često i nedozvoljena, sredstva. Veliki ulog u izbornoj utakmici traži od njenih
učesnika i razvijanje adekvatne i celovite izborne strategije.
Uspešnu izbornu strategiju čini jedinstvo optimalno određenog izbornog cilja,
njemu primerene (pred) izborne taktike, kao i metoda i tehnika adekvatno vođene izborne
kampanje.
Svaka razvijena izborna strategija ima svojih pet strukturnih elemenata. Prvi
čine teme i sadržaji poruka koje izborni akteri upućuju svojoj klijenteli.Drugi, sami
materijalni i ljudski resursi i potencijal “pošiljaoca poruka”. Treći, osobine birača –
primaoca poruka. Četvrti, tehnički čine sredstva i delotvorne metode prenošenja poruka
biračima. Najzad, peti komplementarni element predstavlja dobro odabrani “tajming” za
odašiljanje poruka.
Zoran Slavujević samu strategiju kampanje određuje kao definisanje generalnog
pristupa komunikaciji sa javnošću, a posebno sa biračkim telom. Ona sadrži izbor
odgovarajućeg tipa kampanje i pozicioniranje partije i kandidata u odnosu na konkurente
i teme koje se pokreću u kampanji. Osnovni zadatak je da se, u skladu sa izbornim
ciljevima koji se žele postići i stavovima i očekivanjima ciljnih grupa na čiju se podršku
računa, utvrde osnovna i posebne (ideološke, političke, promotivne, tematske) okosnice
kampanje i pretoče u pamtljive slogane (Slavujević,1999:126).
Ozbiljni politički akteri-izradi strategije, pa i konkretnim pripremama za izlazak
na izbore, pristupaju daleko pre samog čina raspisivanja izbora. Izrada strategije
započinje temeljnim istraživanjem strukture i motivisanosti izbornog tela, odnosno
osnovnih faktora i pitanja koja odlučujuće utiču na ponašanje i opredeljenje birača.
Podaci o materijalnom položaju i (ne) zaposlenosti, ili uvid u interese i stavove birača
vezane za privatizaciju ili EU integracije, predstavljaju primer sadržaja predizbornih
istraživanja kod nas.
Na osnovu ovih saznanja utvrđuje se lista prioriteta i redosled pitanja koja će
predstavljati sadržaj i okosnicu izborne kampanje.
Istovremeno, sličnosti i razlike u redosledu i pristupu rešavanju ključnih pitanja su
osnov razlikovanja, pozicioniranja stranke i kandidata u odnosu na ostale izborne aktere.
Komparacija sa izbornom konkurencijom ima za svrhu uspostavljanje jasnog i
prepoznatljivog identiteta stranke, odnosno treba da biračima sugeriše odgovor na pitanje
po čemu se stranka razlikuje i, posebno, u čemu svojom izbornom ponudom nadilazi
izborne takmace.8

Uvid u poziciju i stvarne namere ostalih protagonista izbora pretpostavka je i za

realnu procenu sopstvenih izbornih šansi. Projektovanje ostvarivog cilja (ulazak u
parlament, osvajanje samostalno ili unutar koalicije, parlamentarne većine) i njegovo

8
Za konkretno političko pozicioniranje stranaka i kandidata, pored analize stavova građana o ključnim pitanjima i njihovih društvenih
prioriteta, neophodna je analiza:
- stavova o vlasti, odnosno (ne)poverenja ili (ne)zadovoljstva institucijama sistema i njihovim merama i ponašanjem;
- rejtinga stranaka i lidera, njihovog opaženog različitog imidža i kredibiliteta i osobina, kao i
- istraživanja glasačkih namera – izlaska na izbore ili apstinencije, sigurnosti ili mogućnosti promene izbornog opredeljenja i faktora
koji utiču na formiranje izborne odluke, distance prema određenim pitanjima.

224
realizovanje čine srž uspešne kampanje. Ona podrazumeva prethodnu realnu procenu
prednosti i ograničenja koja postavljaju važeća pravila izborne igre.
Pravila igre određuju postojeći izborni sistem i zakonodavstvo, kao i konkretna
pravila (pred) izbornog ponašanja -u medijima, na primer. Ona učesnike izbora mogu
dovesti u krajnje neravnopravan položaj. Primera radi, nedovoljno vođenje računa o
izmenjenim izbornim pravilima, recimo povećanoj faktičkoj izbornoj kvoti, može izvan
parlamenta ostaviti i partije sa relevantnim uticajem u biračkom telu. U pravila igre u
širem smislu spadaju i sva realna ograničenja u pogledu sopstvenih raspoloživih
sredstava (materijalnih, tehničkih i kadrovskih) koja stranka i kandidati moraju uzimati u
obzir pri formulisanju svog izbornog nastupa. Različita resursna opremljenost različit
kvalitet kandidata ili dostupnost medija, na primer, određuju u velikoj meri ponašanje
izbornih aktera, ali i sam ishod izbora.
Koherentna, razvijena izborna strategija podrazumeva zato i razradu alternativnio
datih različitih taktičkih opcija i poteza kojima će se parirati, unapred ukalkulisanim
potezima suparničke strane. Time se ujedno mogu uvećati prednosti ili limitirati
nedostaci sopstvene početne pozicije. Veliki značaj za povećenje izvesnosti povoljnog
ishoda izbora ima pridobijanje saveznika i sklapanje koalicija. Stvaranje izbornih
koalicija uključuje izradu minimalne zajedničke platforme, ali i preciziranje podele posla
u animiranju i pridobijanju podrške što šireg kruga izborne klijentele, odnosno sklapanje
aranžmana o deobi troškova, rizika i dobiti. Druga strana ovih aktivnosti su potezi koji se
preduzimaju u cilju zastrašivanja, izolacije ili bar neutralisanja potencijalnih saveznika
druge strane. Kada to nije moguće, ide se na mere unošenja razdora u redovima
suparnika, poput nagoveštavanja parcijalnih ustupaka i naknada za izlaženje iz
suparničke stranke ili koalicije.
No, ovde smo već na terenu konkretne organizacije i načina izvođenja izborne
strategije, što je priča za sebe. Na Balkanu ta priča je recimo priča o predizbornom
naštampavanju para i kupovini socijalnog mira i dojučerašnjih izbornih takmaca. Već
poduža istorija izbora je, u velikoj meri istorija izbornih nameštaljki, preračunavanja i
podvala na jednoj, vladajućoj, i saplitanja, ocrnjivanja i “izdaje” koalicionih partnera na
drugoj, opozicionoj strani izbornog ringa.

Istraživanja izbornog ponašanja

Svi ozbiljni politički akteri nastoje da što tačnije planiraju i predvide ishod
izbornog nadmetanja. Institucije koje se time profesionalno bave, poput Galupovog
instituta, imaju dugu tradiciju i nesporan autoritet, ako se njihove prognoze gotovo u
“dlaku” poklope sa ostvarenim izbornim rezultatima.9
Istraživanja izbornog ponašanja i opredeljenja imaju višestruku ulogu i značaj,
odnosno svoje brojne razloge.

9
Izborna istraživanja i prognoze su relativno mlada desciplina praktično nastala dvadesetih godina 20 veka u SAD. Istraživanja
izbornog ponašanja omogućio je razvoj tehnika semplovanja – kreiranja uzoraka, na jednoj, i razvoj kvantitativnih tehnika za
(psihološka) merenja individuanih stavova, na drugoj strani. Pravu ekspanziju izborna istraživanja su doživela nakon Galupovog
uspešnog predviđanja ishoda predsedničkih izbora u SAD 1936. godine.
Danas postoje brojne agencije specijalizovane za javnomnjenska istraživanja, uključiv one multinacionalnog karaktera. Razvojh
komunikacija i novih informatičkih tehnologija je dalje unapredio i profesionalizovao istraživanja javnog mnjenja i proširio ih na
oblasti privrede, medija, kulture, sporta i rekreacije i zabave.

225
 Izborne analize i prognoze su, za stranke i kandidate, relevantna osnova za
zaključivanje o sopstvenim izbornim šansama, i prostorima i mogućnostima da se one
uvećaju.
Samom biračkom telu anketna istraživanja predstavljaju povratnu informaciju o
sopstvenoj strukturi i afinitetima. Njihovi nalazi mogu relativno autonomno uticati na
izborno ponašanje birača, pre svega onih neodlučnih i neopredeljenih. Prognozirani
neizvestan ishod izbora, recimo stimuliše interes birača i smanjuje izbornu apstinenciju.
Predviđena izborna pobeda širi pobednički osećaj i krug pristalica favorita na izborima, a
parališe i stvara “gubitnički sindrom” kod pristalica suprostavljenih političkih opcija.
Činjenica da istraživanja utiču na izborno ponašanje, i time imaju ne malu marketinšku
ulogu i značaj, osnov su za moguću manipulaciju njihovim nalazima. Ujedno, to je i
razlog za zabranu objavljivanja izbornih prognoza tik pred izbore.
Anketna istraživanja su izvor relevantnih saznanja samo pod pretpostavkom da se
obavljaju na dovoljno reprezentativnom uzorku, koji predstavlja izborno telo u
malom, i da su metodološki korektno izvedena i interpretirana.10
U suprotnom, nestručno izvedena, pristrasna i rezultirajuće netačna izborna predviđanja,
mogu naručiocima pružiti trenutnu korist i zadovoljenje, ali trajno seju iluzije i imaju
negativan kontraefekat. Pritom, ona ozbiljno profesionalno degradiraju svoje autore.
Upotrebna, saznajna vrednost izbornih sondaža je utoliko veća ukoliko se one vrše
uzastopno u toku trajanja čitavog izbornog procesa.I to na jedinstvenom, unapred
definisanom uzorku. Samo tako se mogu precizno utvrditi broj i hijerarhija faktora koji
utiču na izborno ponašanje, odnosno izmeriti značaj i efekti svakog ključnog poteza
vučenog tokom izborne kampanje.
Anketna ispitivanja i sondaže (predizbornog) javnog mnjenja zato i jesu, za partije i
izborne štabove, važna osnova za modifikovanje izborne strategije, utvrđivanje redosleda
poteza i njihovo korigovanje u toku same izborne kampanje.
Ovim istraživanjima se, pre svega, utvrđuju širina, trajnost, intezitet i
pretežna osnova (ideološka, liderska, pragmatična) formiranih partijskih
identifikacija. Odgovori na pitanja da li će i za koga birač glasati, da li time sledi ili
menja svoj raniji politički izbor, odnosno čime se rukovodi pri takvom izboru, pružaju
obilje podataka. Oni postaju još dragoceniji ako se porede (ukrste) sa informacijama o
socijalnom statusu, materijalnom položaju ili generacijskoj i nacionalnoj pripadnosti
ispitanika. Ili podacima o mestu i regionu u kome živi iz kojih se mogu izvući zaključci o
različitoj teritorijalnoj snazi i ukorenjenosti partija i koalicija. Nije nebitno znati kada, i
zbog čega birač donosi odluku za koga će glasati, i da li se još uvek dvoumi između dve
ili više ponuđenih opcija.

10
Unutar reprezentativnog uzorka razlikujemo dva osnovna postupka –slučajan uzorak biračkih mesta i stratifikovan uzorak, kada se
formiraju grupe (stratumi) sličnih biračkih mesta na osnovu određenog kriterija – veličine biračkog mesta, strukture birača, podrške
različitim političkim opcijama (Lučić, Vasiljević, Bjeloglav,2002:69).
Isto tako, postoje dva osnovna tipa javnomnjenskih istraživanja – kvantitativna (sondaže i ankete) i kvalitativna, produbljena, bazirana
na radu sa selektiviranim manjim grupama. Dublji uvid ostvaruje se ili unutar rada moderatora sa grupom (fokus grupe) ili sa
pojedincem (produbljeni intervju).
I dok kvalitativna istraživanja nude specifične informacije bitne za tematski okvir analize, kvantitativni postupci nude veliki broj
informacija u kratkom vremenskom roku i uz relativno male troškove. Unutar kvantitativnih pristupa razlikujemo jednokratne
(punktualne) i ponovljene (longitudalne) sondaže. Ako se u ponovljenim istraživanjima radi sa istim ispitanicima govorimo o panel
istraživanjima, dok se barometer –istraživanja baziraju na realizaciji istog istraživačkog postupka i pitanja na ispitanicima sa sličnim
obeležjima (Slavujević,2005:120).

226
 Saznanja o (ne)celovitosti političkih orjentacija-posebno o razlozima “meke”
izborne podrške i krugu “prevrtljivih” birača, od velikog su značaja za preuzimanje
adekvatnih koraka od strane izbornih štabova. Oni preduzimaju praktične mere usmerene
ka aktivizaciji i učvršćivanju sopstvenih, pridobijanju neopredeljenih i preobraćanju, ili
bar pasivizaciji tuđih pristalica.
Longitudinalna, istraživanja u nizu, pružaju relevantna saznanja o izvorima informisanja,
i promenama u stepenu uticaja i poverenja birača u svaki od njih. Često, recimo
najgledaniji i najčitaniji mediji, nisu i mediji u koje se ima najviše poverenja. U mnogim
sredinama se još uvek slede mišljenja i stavovi lokalnih autoriteta. Sve je to orijentir za
akciju izbornih štabova.
Predizborne sondaže sadrže i pitanja i informacije o rejtingu lidera i partija. Izmene u
njihovim ocenama i redosledu jasno govore i o meri u kojoj ponuđeni programi i slogani
zaista korespondiraju sa interesima i uverenjima pojedinih segmenata biračkog tela. Time
istraživanja jasno signaliziraju šta (ne) treba činiti u svom predizbornom nastupu.
Smanjena ocena i opadajući rejting kod birača- jasno signalizira da u međuvremenu
povučeni potez nije naišao na podršku birača. Recimo, da izlazak iz jedne i ulazak u
drugu koaliciju nije proizveo podršku i odobravanje “svog” biračkog tela. To se i u
napred moglo znati da su se uvažili nalazi o partijskoj distanci, međusobnoj
prihvatljivosti (blizini) i udaljenosti biračkog tela različitih partija, odnosno,
nespremnosti birača da opravdaju i slede politički zaokret svojih političkih izabranika.
Produbljenija i celovitija istraživanja sadrže i pitanja i informacije o osnovnim motivima,
interesima i vrednostima birača, odnosno o njihovim stavovima o ključnim društvenim
problemima.
Po pravilu, svako ko ignoriše, ili nedovoljno uvažava, nalaze o dubljim razlozima,
strahovima i očekivanjima od prihvatanja (ne) odgovarajućih poteza politike i političara,
od strane birača, loše prođe, i biva kažnjen kad se oni nađu pred biračkim kutijama.
Većinsku biračku podršku kod nas dobijaju partije koje imaju jakog lidera,i, bar
prividno, deluju jedinstveno, dosledno i “pošteno”, odnosno stvore utisak da znaju šta
hoće, i to što hoće umeju i da ostvare.
Mnoge partije i kandidati, to izgleda da nisu ni do danas, uspeli da shvate i prihvate.

Mediji i izbori

U modernim društvima važi pravilo da događaj koji nije postao vest u mas-
medijima, se i nije dogodio. Mediji mogu uvećati, ili umanjiti značaj, čak prećutati neka
dešavanja. Na drugoj strani, oni mogu iskonstruisati i nešto što se ili uopšte nije desilo, ili
je imalo sasvim drugačiju sadržinu.
U medijskom društvu , ili “medijalizovanoj politici “ komunikacija je postala
premija koja obezbeđuje moć ili strateška igra koja ( u velikoj meri ) odlučuje o uspehu
ili neuspehu pojedinaca , organizacija , društvenih grupa i čitavog
društva(Sarcinelli,2011:69).
Prezasićenost medijske scene , njena praktična nesavladivost i rezultirajuća sinkopirana
pažnja potencijalne političke klijentele vodi ogorčenoj borbi za prisustvo u medijima I
naklonost publike , odnosno medijalizaciji politike.
Mediji pri tome ne prezentuju samo stvarnost, realnost, već je definišu i
konstruišu. “Konstrukcionistički” pristup u analizi efekata medija, ne naglašava toliko

227
medije kao skup stimulansa na koji pojedinci reaguju. Mediji stvaraju “informacione
konstrukcione blokove” koji strukturiraju poglede na svet, pa time odlučujuće utiču na to
kako ljudi razumeju svet koji prevazilazi njihov neposredni životni prostor.
U tome se prepoznaje i tzv. narkotička disfunkcija masovnih medija pod kontrolom
države,ali i krupnih medijskih mogula koji, bombardujući publiku selekcionisanim
sadržajima stvaraju utisak lažne sigurnosti, kao i monopolizirajuća funkcija koja se
sastoji u strukturisanju prikaza stvarnosti u kome građanin nema mogućnosti da sagleda i
procenjuje alternative.
Mediji zapravo, na osnovu svoje funkcije selekcije i filtriranja događaja imaju moć
tematizovanjanja i naglašavanja značaja – agenda setting.
Na drugoj strani , agenda building predstavlja nastojanje aktera politike da u javnost,
pre svega medije , plasiraju za njih najvažnije , kao I najpovoljnije teme .
Moglo bi se zaključiti da mediji , na jednoj strani , predstavljaju za javnost platformu
za poimanje politike , da imaju funkciju ogledala javnog mnenja a da , na drugoj
strani za izborne takmace predstavljaju ključnu platformu za predstavljanje politike .
Ponekad, u stanjima relativnog balansa političkih snaga , ili niskog kredibiliteta
političkih aktera , mediji bez političkog mandata uzmu sebi za pravo da se samoproglase
za advokata interesa građana I tako postanu svojevrsni politički faktor

U javnosti je zato često prisutna, pojednostavljena i preterana ocena da izbore

dobija onaj ko kontroliše mas-medije. No, primera radi, društveni kontekst u kome se
odvijaju izbori, ili interesima biračkog tela primereni izborni program i strategija, igraju
ništa manju ulogu.
Mogućnosti da se, u uslovima oštre socijalne i političke polarizacije, medijskom
kampanjom preokrenu daleko pre izbora stečene partijske preferencije birača, su
ograničene. Najzad, prezastupljenost u medijima može da se kao bumerang vrati
neubedljivim izbornim akterima.
No, ako možda i nisu osnovni činilac oblikovanja mišljenja, mas-mediji nesporno jesu
vrhunsko sredstvo prenošenja (izbornih) poruka. Neravnopravni tretman i
medijska izolacija u velikoj meri redukuje šanse za uspeh na izborima.
Kada je o pojedinim medijima reč, televizija , bar od gotovo legendarne debate Kenedi
- Nikson iz kampanje 1960. godine u SAD, čini najpopularniji i najmasovniji kanal za
slanje poruka biračima, bez obzira da li se radi o televizijama u javno – pravnom ili
privatnom , komercijalnom statusu.
U ključne efekte medija , poput televizije koji se pasivno konzumiraju ( push
media) spadaju svakako marketizacija , estradizacija i personalizacija politike , sa sve
većom ulogom lidera “ za koga se lepe kamere” , kao i ( relativni ) gubitak značaja
masovnog članstva u odnosu na sve veći trend profesionalizacije i angažovanje velikog
broja stručnjaka za odnose sa javnošću i politički konsalting. Kritičari ovog trenda
smatraju , sa dosta osnova , da posebno televizacija politike vodi diktatu aktuelnosti i
begu od ozbiljnih, strateških političkih pristupa.
U poslednjih nekoliko decenija , opada čitanost “ ozbiljne “ štampe i slušanost
radija tako da oni sve više postaju mediji čiji produbljeni pristup i političke sadržaje
prate predominantno politčke elite , kao i sami kreatori javnog mnenja i drugi mediji.
Radi se možda o pretvrdom zaključku jer pad tiraža dnevnih novina i političkih
nedeljnika u velikoj meri je kompenzovan praćenjem njihovih online izdanja.

228
 Na drugoj strani, rastući značaj ima internet kao novi , ( inter) aktivni medij ( pull
media). Gorljivi zagovornici interneta i socijalnih mreža govore čak o renesansi trajne ,
ovoga puta “ digitalne “ participacije . I zaista , kada se radi o , pre svega,
obrazovanijem i mlađem delu političke publike internet pruža mogućnosti ne samo koliko
– toliko interaktivne komunikacije sa ponuđačima izbornih platformi, nego i međusobnog
umrežavanja i online i offline angažovanja.
Sličnu mogućnost renesanse foruma i partijskih debatnih klubova i grupa , kao i
održanja partijskih referenduma i online kongresa nosi “ digitalizacija “interne
partijske komunikacije , odnosno upotreba intraneta.
No, internet je tek dopunski , komplementarni kanal medijske izborne komunikacije ,
jer pre utiče na krug već formiranih pristalica nego što donosi nove glasove.
Najbolje strane – prednost interneta nad tradicionalnim medijima je upravo u njegovoj
brzini, interaktivnosti i mogućnosti umrežavanja , što se posebno koristi kod :
- organizovanja predizborne kampanje i mobilisanja partijskih volontera,
- prikupljanja novca , pre svega velikog broja malih priloga za kampanju,
- segmentiranje birača iz uverenja putem blogova i intetrnet foruma , kao i u
- funkciji informativnog resursa za prikupljanje ( već “sažvakanih”) informacija
za medijske poslenike političke analitičare i konsultante i drugu “ obaveštenu
publiku”

Izbori i medijska regulativa

U skladu sa tradicionalnim shvatanjem slobode štampe i slobodnog tržišta ideja,

štampanim medijima se garantuje uređivačka nezavisnost i pravo na prepoznatljivo
uređivačko stanovište koje uključuje i izražavanje određene političke preferencije.
Delimičan izuzetak u ovom pogledu čine zemlje u kojima nije dozvoljeno plaćeno
političko oglašavanje u elektronskim medijima pa se u štampane medije, posebno u
klimaksu kampanje, sliva znatan novac, čije tokove treba okvirno regulisati. Elektronski
mediji pak, s obzirom da i pored razvoja satelitske i kablovske televizije postoje
ograničenja u pogledu pluralizacije radiodifuznog spektra, oduvek su podlegali manje ili
više razvijenoj državnoj regulativi i sopstvenim autonomnim pravilima.
Domaća zakonodavstva i međunarodne preporuke definišući ulogu elektronskih
medija u izbornim kampanjama polaze od njihove tri osnovne obaveze. Dve se tiču
prava građana da prvo budu obavešteni o proceduralnim aspektima izbora i svim
događajima važnim za izbore, kako bi onda realno bili u prilici da uoče razlike između
ponuđenih programa i kandidata. Treća obaveza se odnosi na učesnike izborne trke i
njihovo pravo da im se, pod ravnopravnim uslovima, omogući direktno obraćanje
biračima.
Da bi mediji zaista mogli da uspešno obave ove svoje funkcije neophodno je da se
prethodno normativnim okvirom ponide odgovori na pitanja: Koja pravila regulišu
poziciju i ulogu medija; Ko odgovara za njihovu primenu; Kako se reguliše, recimo,
plaćeno političko oglašavanje, objavljivanje izbornih sondaža ili pak pravo na odgovor,
odnosno optužbe za klevete i govor mržnje (Kristiforos,2003).
Sve zemlje Evrope poverile su ključne elemente regulisanja televizijskog sektora
tzv. nezavisnim regulatornim telima. Ta tela imaju različite funkcije: da daju dozvole

229
radio-difuznim medijima, kontrolišu aktivnosti, utvrđuju izvesna pravila, recimo kodeks
ponašanja, nameću sankcije ako je potrebno.
Njihova nadležnost varira od zemlje do zemlje, ali u osnovi podrazumeva: da deluju kao
savetodavci prilikom donošenja propisa vezanih za besplatan i plaćen pristup medijima ;
sarađuju sa novinarima i medijima radi usvajanja kodeksa ponašanja ; nadziru
dodeljivanje besplatnih termina i kontrolišu njihovu realizaciju; nadziru moguće propise
koji se tiču plaćenih reklama i osiguraju njihovo poštovanje; reaguju na žalbe stranaka i
kandidata u vezi sa pristupom medijima; nadziru pravo na odgovor; otkrivaju slučajeve
kršenja zakona o izborima od strane medija; prate koliko su stranke i kandidati
zastupljeni u medijima i ukazuju na slučajeve pristrasnosti. Efikasnost nadzora zavisi od
sankcija i sredstava kojima raspolažu regulatorna tela. One počinju od direktnog ili
javnog upozorenja, koje je eventualno praćeno zahtevom da se objavi ispravka ili
izvinjenje, a regulatorno telo kasnije može da izrekne novčane kazne.
Ravnopravna izborna utakmica podrazumeva, kada se radi o državnim ili
medijima u javnoj službi, (javnom servisu) obavezu obezbeđenja bar približno istog
tretmana izbornih takmaca.U tom cilju se pri raspodeli besplatnog medijskog prostora, u
dogovoru sa podnosiocima izbornih lista, najčešće polazi od ostvarenih predhodnih
izbornih rezultata, (van)parlamentarne pozicije, ili broja istaknutih izbornih lista, kao
kriterija mere prisutnosti u medijima.11
Za izborne sadržaje se, po pravilu, rezervišu udarni termini, pri čemu je daleko
veći interes i medija i gledalaca za tematske debate i posebno izborne duele, ključnih
rivala nego za, daleko manje atraktivne, (samo) prezentacije političkih lidera i partija i
klišetirane izborne hronike.
Pozicija i stav privatnih, komercijalnih medija prema praćenju izborne kampanje
uslovljeni su pre svega pozicijom i interesima vlasnika, ali i medijskom atraktivnošću
izbora i procenjenin interesom i (političkim) afinitetima publike. Naravno, i spremnošću
izbornih rivala da zakupe prostor i termine za emitovanje spotova, reklama, oglasa I
propagandnih poruka biračkoj klijenteli. Jedinu, praktičnu branu dominaciji bogatih i
moćnih aktera izbora - predstavlja moguća ekonomska sankcija-negativna reakcija
konzumenata i neželjena etiketa otvorene pristrasnosti određenog “nezavisnog”medija.
Pored profesionalne i etičke odgovornosti korektnog izveštavanja
savetodavna tela i agencije preporučuju, međutim, privatnim medijima da, zbog značaja
izbora, poput javnih medija i sami obezbede objektivno, uravnoteženo i nepristrasno
izveštavanje i to u celini svojih programa.
I dok u jednom broju zemalja (Danska, Finska, Holandija) privatni mediji nemaju
nikakve obaveze u pogledu izbornog izveštavanja, sve su brojniji primeri zemalja
(Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija, Švajcarska) u kojima su i privatne radio i
TV stanice dužne da se pridržavaju određenih propisanih programskih načela i pravila
tokom izbora (Matić,2007:85-88).

11
Većina agencija i NVO specijalizovanih za medijsku regulativu izbora (Savet Evrope, “Karterova komisija”, “Član 19”) preporučuje
proporcionalnu distribuciju medijskog prostora za većinske i proporcionane izborne sisteme sa visokim izbornim cenzusom. Na drugoj
strani, zemljama sa proporcionalnim sistemima sa niskim cenzusom, odnosno sa velikim brojem neinstitucionalizovanih malih partija
i odsustvom objektivnih kriterija za srazmernu raspodelu, poput zemalja na početku tranzicije, preporučuje se jednaka raspodela
vremena svim učesnicima izbora (Lange,2002, Kristiforos,2003).
Mediji zapravo treba da omoguće ili bar olakšaju komunikaciju i „otklone šumove“ na vezi između birača i stranaka i kandidata –
političke i izborne ponude i tražnje potvrđujući ujedno i svoju ulogu „psa čuvara demokratije“.

230
 Najzad, i redovno novinarsko izveštavanje o kampanji, zbog problema obezbeđenja
izbalansiranog tretmana svih izbornih rivala, i to kako kvantitativnog tako i vrednosnog,
kvalitativnog, sve je manje stvar autonomije i autoregulacije medijskih poslenika.
U tom okviru poseban problem predstavlja tretman i regulisanje „državnog
marketinga“, odnosno ograničenje mogućnosti da političari na vlasti koriste obavljanje
državnih funkcija za dodatno plasiranje poruka biračima.
Prednost nosilaca vlasti nad njihovim izazivačima neke zemlje pokušavaju da anuliraju
zabranom izdavanja saopštenja, za vreme trajanja izborne kampanje (Belgija) ili pravom
opozicije na odgovor vladi ako njeni članovi zloupotrebljavaju državnu funkciju u korist
izbornog političkog marketinga (Matić, J, 2007:92).
Različite javne agencije i medijski saveti pri tom analiziraju poštovanje pravila i
signaliziraju slučajeve nekorektne «prljave» kampanje ili pak iznajmljivanja medijskog
prostora političkim i izbornim akterima pod različitim, nejednakim uslovima.Mediji nisu
jedini izvor informacija za birače, ali u svetu u kome dominiraju sredstva javnog
informisanja, oni su sve više ti koji određuju politički dnevni red. Zato i izborni
posmatrački timovi redovno daju komentar o pristupu medijima i izveštavanju o
izborima, kao kriterijumu za procenu da li su izbori pošteni i pravedni. Nadgledanje
medija tokom predizbornih kampanja postaje praksa takoreći svuda u svetu. Tu se
zapravo, prepliću tri utvrđena prava: pravo birača da načini potpuno informisan izbor,
pravo kandidata da postave svoje političke programe i pravo medija da izvesti i izrazi
svoja mišljenja u vezi sa pitanjima od javnog interesa. Naravno, ova prava koja su važna i
u pogledu prava na slobodu i izražavanje su garantovana u članu 19. Univerzalne
deklaracije o ljudskim pravima.

Medijska izborna praksa

Kako stoje stvari sa medijima i izborima kod nas? Naš medijski prostor je i pored
prividnog, velikog medijskog šarenila i oštre međusobne konkurencije krizom,
redukcijskim intervencijama od strane radiodifuzne agencije i opadanjem kupovne moći,
praktično sveden na elektronske i tek nekoliko visokotiražnih štampanih medija, i u
velikoj meri monopolisan.
Radio-programe i štampu, sa skromnim interesom za političke rubrike, redovno
prati tek nešto više od trećine građana. U takvom okviru medijsku sliku izbora formira
(ne)ravnopravni status njihovih učesnika u programima vodećih, TV kuća.
Receptura koju svaka vlast koristi u aranžiranju medijskih (pred) uslova izbora je
već dovoljno prepoznatljiva. Medijski prostor se najpre deli jednako na sve učesnike
izbora, bez obzira na njihov rejting, što vodi prividnom preteranom šarenilu izborne
ponude i zasićenosti i ravnodušnosti publike. Ove emisije su, po pravilu, monološke i
dosadne, i emituju se izvan udarnih termina, tako da eventualne neželjene poruke primi
što manje gledalaca. Najzad, u udarnim terminima, izvan prostora za izborne poruke,
emituju se duge propagandne storije u kojima su glavni protagonisti čelnici vladajućih
partija, u svojim, državničkim odorama. Krajnji rezultat je pristrasnost državnih medija u
korist vladajuće koalicije.

231
. Da bi uveo kakav-takav red na medijskom izbornom tržištu ,emiteri su u okviru
osnovnih načela, dužni da poštuju zabranu partijske pripadnosti, odnosno oni ne mogu
svojinski i programski pripadati političkim partijama i koalicijama, kao ni pravnim
subjektima kojima su one osnivači.
Kada se radi o praćenju izbora i refereduma, obavezujuća uputstva kao
podzakonski akt, posebno apostrofiraju poštovanje sledećih sedam obaveza:
• zabranu emitovanja programa sa političkim sadržajem u specijalizovanim
programima, uključiv i zabranu emitovanja plaćenih spotova i oglasa političkih
stranaka u specijalizovanim programima za decu;
• objektivno i nepristrasno prikazivanje stavova svih strana;
• zabranu diskriminacije učesnika izborne kampanje, uz mogućnost da se odbije
emitovanje reklamnih poruka i emisija kojima se poziva na diskriminaciju,
nasilje, mržnju ili vređanje časti;
• zabranu prikrivene propagande, kako one date kroz formu učešća kandidata u
zabavnim programima tako i kroz korišćenje državnih funkcija u cilju izborne
promocije;
• obavezu preciznog objavljivanja istraživanja javnog mnjenja, odnosno obavezu
navođenja naručioca ankete, uzorka na kome je obavljeno ispitivanje, kao i načina
vršenja i vremena trajanja istraživanja;
• obaveze poštovanja izborne tišine i
• obaveznog označavanja plaćenih termina za izbornu promociju (www.rra.org.yu,
Savet RRA-Uputstvo emiterima,2007)

3. IZBORNA KAMPANJA

Izborne kampanje su kruna ukupnih izbornih aktivnosti-njihov najdinamičniji,

najvidljiviji i “najšareniji” deo. One u najpunijoj meri sadrže i izražavaju simboličku
dimenziju i ritualnu funkciju izbora. Izborna kampanja je neka vrsta političkog vašarišta
na kome se dosta pouzdano može zaključivati o političkoj kulturi- dominantnim
vrednostima, običajima, naravima i specifičnom političkom folkloru jednog društva.
Mediji su zainteresovani za izveštavanje o značajnim neočekivanim, dramatičnim
događajima, za praćenje izbora kao uzbudljive drame, za direktno sučeljavanja
najozbiljnijih konkurenata, ili objavljivanje pikanterija o kandidatima. U društvima
razvijene demokratije mediji povlađuju interesovanju publike, a političari opet
interesovanju medija. Osnovno pravilo proizvođenja publiciteta je da sve ono što ide u
prilog kandidatu ili stranci bude aranžirano tako da po značaju, atraktivnosti privuče
pažnju javnosti. Za ovu svrhu ne koriste se samo informativni program i sadržaji, već i
zabavni, kulturni, sportski koji pružaju atraktivan i nenametljiv oblik besplatne
promocije.
Uzajamni odnosi sveta politike i sveta medija, kako to Hana Arent konstatuje u
"Istina i laži u politici",uveliko podsećaju na odnos dva prijatelja od kojih je jedan (po
pravilu, medij) zgodan, glamurozan i atraktivan, a drugi ružniji, bogatiji i moćniji (po
pravilu, politika).

232
Ti prijatelji su ujedno i rivali: obojica se bore za istu “devojku” (gledaoce, javnost,
birače), koja kalkuliše i kojoj bi najviše odgovaralo da u jednoj ličnosti pronađe i spoji
najbolje atribute obojice. Sa druge strane, svaka politička institucija i organizacija stremi
ka ostvarenju svojih ciljeva, koji se, po pravilu, artikulišu kao “univerzalni” (nacionalni,
klasni, regionalni i sl.). Kada se tome doda relativno nova “ljudska ludost” a to je
“negovanje imidža onda ne čudi što se građani, birači, gledaoci osećaju kao “Alisa u
zemlji čuda”(Arent, 1994:70).
No, istovremeno za izborne aktere izborna kampanja je vremensko-prostorni okvir
unutar koga se organizovanom i planiranom – strateškom delatnošću nastoji da zadobije
što šira podrška birača i time i osvoji vlast ili što veći udeo u njoj.
Praktično je moguće razlikovati četiri vrste efekata kampanja na izborno
ponašanje birača i to: formativne efekte – izgrađivanje stava o do tada nepoznatoj
pojavi, događaju ili ličnosti, osnažujuće efekte – učvršćivanje i pojačavanje već
postojećih stavova, efekte malih promena – modifikacije stava bez njegove značajne
promene i efekte promene stava – potpuno preokretanje stava. Za izborne takmace
kampanja je okvir promovisanja programa, projekata i kandidata. Po Zoranu Slavujeviću
izborne kampanje su i “presek političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih, nacionalnih,
religijskih i drugih procesa u određenom trenutku” (Slavujević,2005:113).
U izbornim nadmetanjima, ključni strateški-politički i programski, ali i personalni
izbori, su u rukama najužih partijskih rukovodstava.
Neposredno operativno vođenje izborne kampanje, koja, po pravilu, počinje danom
raspisivanja izbora, u nadležnosti je izbornih štabova i stručnjaka za politički marketing.
No, u društvima sa povišenom političkom temperaturom, permanentno zahvaćenim
predizbornom političkom groznicom, kampanje nisu striktno vremenski ograničene
sezonske aktivnosti, već faktički traju od izbora do izbora.12 Istovremeno, gde god
nedostaje tradicija kompetitivnih, višestranačkih izbora, ne postoji ni adekvatna podela
poslova i ovlašćenja unutar izbornih aktera. Rukovodstva često uspostavljaju
kontradiktorne zahteve i mešaju se u poslove stručnjaka, koji opet ponekad imaju (ne)
skrivene strateško-političke zamisli i pretenzije.
Osnovni cilj kampanje je da se dobro upakuje, (re)dizajnira i na izbornom tržištu
“proda” proizvod (program, stranka, kandidat), odnosno da se dopre do gotovo
svakog birača i zadobije njegov glas i poverenje. Rastući značaj kampanja i njihova
sve veća cena vodila je eksplozivnom razvoju političkog marketinga i nastanku “izborne
industrije” (election industry) i brojnih agencija specijalizovanih za izradu izbornih
strategija, istraživanja javnog mnjenja, medijsko pakovanje izbora, izradu propagandnog
materijala...
Zadatak stručnjaka i analitičara različitog profila je da složen i dosadan jezik
programsko-političkih dokumenata prevedu u jednostavne političke formule. Njih
treba dalje pojednostaviti i formulisati kao efektne i lako pamtljive izborne slogane koji
uspešno komuniciraju i sa ne previše zaineresovanom i upućenom političkom publikom.

12
U vremenski nespecificirane, šire, oblike kampanje spadaju proizvodnja pseudo-događaja i propaganda akcijom. Javnost rada
parlamenta se takođe koristi od strane opozicije sa ciljem da se parlamentarna rasprava, posebno poslanička pitanja i glasanje o
poverenju vladi iskoriste za stranačku promociju. U najčešće korišćene oblike proizvodnje događaja, pored otkrivanja “Potemkinovih
sela” (svečana otvaranja objekata, proslave, jubileji) spadaju otvorena pisma, pokretanje postupaka za ocenu ustavnosti i zakonitosti,
pokretanje tužbi i iniciranje zahteva za formiranje anketnih odbora.
U oblike “propaganda akcijom” spadaju politički motivisani bojkoti i blokade, građanska neposlušnost, stvaranje alternativnih
institucija, kao i organizovanje ili podrška protestima, mitinzima, štrajkovima i demonstracijama (Slavujević,2007:181-213).

233
 Slogani zapravo iskazuju one elemente identiteta koje partije ili kandidati žele da
učine prepoznatljivim i prihvaćenim elementima svoga imidža i pozicioniranja u
višedimenzionalnom prostoru partijske scene ili, pak, iskazuju političke ciljeve kojima
žele da pojačaju motivaciju pristalica za određeni politički angažman(Slavujević,
2007:1).
Propagandne poruke, govori, oglasi i spotovi, treba da svojom atraktivnošću i,
najčešće, direktnom, plitkom asocijativnošću,“pogode” što šire i brojnije segmente
biračkog tela.
Primena različitih ubeđivačkih strategija i taktika ima za svrhu stvaranje pozitivne
emocionalne reakcije prema svojim kandidatima, uz istovremeno formiran osećaj sumnje,
straha ili čak besa i gađenja prema izbornim konkurentima. Biračkom telu se udvara,
podilazi i obećava (”strategija zavođenja”), ili se ono opominje i poziva na razum i
interesni kalkulus (”strategija otrežnjenja”).
Organizovanje i vođenje (uspešne) izborne kampanje je složen i kreativan čin, koji se
odvija na uvek limitiranom manevarskom polju. U njemu nema mesta za puke
improvizacije, ili direktne pozajmice iz kampanja sa drugih prostora. Uspešna kampanja
se zato oslanja na kumulirana saznanja o karakteristikama određenog političkog
podneblja, i psihologiji birača-skrivenim razlozima i argumentima (i) racionalnog
izbornog ponašanja. Konačan proizvod je detaljan i razrađen predizborni scenario
konkretnih faza, i poteza i protivmera. On sadrži i razvijena metodička upustva i savete
čega se u izbornoj kampanji (ne) treba odreći. Primenjena receptura i marketinška
sredstva imaju ulogu izrade upustva za rešavanje složene izborne jednačine sa mnoštvom
nepoznatih.
No, svaka kampanja suočena je sa bar tri vrste limita. Prvu grupu (samo)
ograničavajućih činioca čine karakteristike kandidata, kao i raspoloživa materijalna
sredstva i broj i kvalitet stručnjaka angažovanih u kampanji. U velikoj meri važi ona
narodna-koliko para, toliko (i takve) muzike.
Izborni štab ozbiljnog kandidata i stranke morao bi, osim glavnog političkog
savetnika, vodećeg istraživača, psihologa, pisca govora i saopštenja, reklamnog agenta
(ili agencije), odeljenja za odnose sa javnošću, kao i ljudi zaduženih za prikupljanje
dokumentacije, uključiti stručnjake za “stajling”- govor, držanje, odevanje i kompletan
vizuelni imidž kandidata.
Sve veći značaj dobijaju “spin doktori” – savetnici za (pre)okretanje javnog mnjenja u
određenom smeru. Zadatak spin doktora je da sve događaje i informacije interpretiraju na
najpovoljniji način po svog klijenta, bilo da se radi o multiplikovanju pozitivnog ili
minimiziranju negativnog publiciteta. Radi se, primera radi, o “brifovanju “novinara pred
neki događaj ili pak o naknadnom ulepšavanju i povoljnom predstavljanju. Na drugoj
strani, radi se o preusmeravanju pažnje medija i javnosti na druge aktere i događaje ili,
kada to nije moguće, u kontroli i ograničenju nastale štete (Pusteto,1996).
Spin doktor je zapravo posrednik između medija i centara moći. To je osoba za odnose
s javnošću koja pokušava da preduhitri loš publicitet objavljivanjem povoljne
interpretacije događaja ili političara. Za neke to je oblik zloupotrebe na čijoj su meti ne
građani direktno, već novinari koji će nesvesno progutati neku mamac-informaciju i
proslediti je dalje, ili će svesno učestvovati u spinovanju. Za druge, spinovanje je
prefinjena veština manipulisanja javnošću, koja ne mora uvek imati negativnu konotaciju.
Ipak, u svojoj suštini, spinovanje je proizvodnja informacija i taktika svesne

234
manipulacije činjenicama radi skretanja pažnje sa nečega što treba sakriti, odnosno
usmeravanja medija u željenom pravcu. Koliko se koristi laž u spinovanju, odnosno
koliko su kreatori realnosti izolovani od stvarnosti? Umesto celovitog odgovora na ovo
pitanje, možemo konstatovati da se direktna laž ne isplati, što potvrđuje primer Alistera
Kembela, medijskog savetnika britanskog premijera Tonija Blera, koji je montirao
izveštaje o nuklearnom naoružavanju Iraka posle kojih je usledila vojna intervencija na
ovu zemlju.
Kada je BBC uz pomoć nezvaničnog izvora, raskrinkao Kembelovu laž, majstor spina
je pokušao da se izvuče upirući prst u naučnika Dejvida Kelija, koji je izvršio
samoubistvo ne mogavši da se izbori sa pritiskom medija.
Gotovo sve političke organizacije koriste usluge agencija za odnose sa javnošću (PR
agencije) u situacijama ili kada žele da poprave sliku o sebi u javnosti ili kada se
pripremaju za predstojeće izbore.
Ilustrativan primer u ovom pogledu predstavlja kampanja za predsedničke izbore u
SAD, 4.11.2008. godine. Pobednik, demokrata Barak Obama je u odnosu na svog
protivkandidata republikanca Mekejna, sakupio daleko više novca, uključiv čak 615
miliona dolara dobrovoljnih priloga, i potrošio znatno više na reklamnu kampanju.
Osim toga, on je daleko spretnije koristio nove medije, posebno internet, obraćajući se
pre svega mladoj generaciji birača i onima koji su prvi put glasali.
U poslednje vreme se u političkim kampanjama, ali i civilnim akcijama i građanskim
protestima sve češće koriste i razni vidovi internet komunikacije, odnosno "socijalnih
mreža" (mejl, blog, tviter, fejsbuk), na čemu je i PR tim Baraka Obame i zasnovao
najveći deo svojih aktivnosti tokom njegove predizborne kampanje.
Demokrate su imale i daleko brojniju, milionsku armiju volontera koji su premrežili
čitavu zemlju idući doslovno od vrata do vrata pozivajući građane da izađu na izbore i
glasaju za njihovog kandidata. Obamu je podržalo i više štampanih medija koji
tradicionalno u Americi saopštavaju koga kandidata podržavaju. Odlučujuća izborna
runda, nedelju dana pred izbore započela je emitovanjem polučasovnog
visokobudžetskog spota Obame. Spot je u udarnim terminima (“prime time”) emitovan
na čak sedam velikih nacionalnih i kablovskih TV mreža istovremeno, pri čemu je
potrošeno po gotovo milion dolara po jednoj stanici. Kampanja Obame je zapravo bila
kombinacija starih i oprobanih recepata i inovacija. Recept sa završnim filmom – spotom
na kraju kampanje, prvi je primenio čuveni francuski stručnjak za politički marketing Žak
Sigela u kampanji za Fransoa Miterana, da bi se kasnije primenio i u kampanjama za
Margaret Tačer i druge svetske lidere (NIN,6.11.2008).
Optimalna kampanja podrazumeva i razvijenu tehničku i terensku službu. Sve
to zahteva velike troškove i posebnog menadžera za finansije, zaduženog za prikupljanje
priloga i planiranje troškova.
No, izborni štab i dobro vođena kampanja mogu “proizvesti” ubedljivog
kandidata samo od solidnog materijala. Jer, “kao što se ne može iscediti krv iz repe, isto
tako se od imbecilnog kandidata ne može napraviti pametan kandidat” (Dejvid Gart).
Drugu determinantu čini (ne) postojanje tolerantne političke klime i ravnopravnih
uslova izborne utakmice, što kampanju, u slučaju njihovog odsustva svodi na prilično
jalov i uzaludan posao.
Najzad, oštra politička polarizacija i odsustvo elementarnog socijalnog i
političkog konsensusa u društvu, bitno određuje karakter i vrstu kampanje. Pre

235
svega, stanje cementiranih političkih podela i nerazvijenog političkog tržišta drastično
sužava mogućnosti i efekte i najoptimalnije vođene izborne kampanje. U takvim
uslovima birači konkurenata odbijaju, recimo, da prihvate i neoborive argumente.
Praktično, kampanja se tada svodi na uticaj na relativno malobrojne neopredeljene,
nedovoljno zainteresovane ili politikom još ne prezasićene birače.
U ovim okvirima treba tražiti i odgovor na pitanje o razlozima ograničene uloge
političkog marketinga i brojnim limitima kampanja u tranzicionim društvima.
Uz sva pojednostavljivanja, moglo bi se konstatovati, primera radi, biračko telo čine
dve petine što prinudnih, objektivno sprečenih, što dobrovoljnih apstinenata, kao i dalje
dve petine “partijskih vernika”, odnosno građana za koje se i pre izbora uglavnom
izvesno zna za koga će glasati. Kampanje se usmeravaju, pre svega, na preostalu petinu
neodlučnih za koje se ne zna unapred za koga i da li će uopšte glasati.

Dinamika i vrste izbornih kampanja

Tok izborne kampanje najviše nalikuje utakmici, ili šahovskoj partiji, u kojoj
otvaranju i pozicionoj igri, pregrupisavanju i taktičkom nadmudrivanju, sledi dinamična,
efektna i za protivnike nepredvidljiva završnica.
Kampanje otpočinju uspostavljanjem kontakata i upoznavanjem birača sa
kandidatima i dominantnim temama kampanje. Fazu otvaranja karakteriše
“proizvođenje publiciteta”- korišćenje, i stvaranje, svake prilike da se publika animira i
veže za svoje izborne manifeste, programe i kandidate. Sledi “opipavanje pulsa”
protivnika-nastojanje da se prozru njegove namere i uoče slabe strane, uz korigovanje
nedostataka sopstvene igre i igrača. Istovremeno, protivniku se pokušava da nametne igra
na terenu, i po pravilima, koja najviše odgovaraju sopstvenim prednostima i poziciji.
U finišu, izborna utakmica dobija na tempu i dramatičnosti, intenzivira se terenska
kampanja i organizuju paralelni izborni karavani, uvode se najbolji igrači, ili koriste
skriveni aduti i igrači iznenađenja. Završnicu, klimaks kampanje odlikuju rat nerava i
rat izbornim porukama. Za kraj se čuvaju najjači potezi, završnica mora biti ubedljiva i
spektakularna, utvrditi kod birača utisak o svojoj snazi i jedinstvenosti. U poslednjih
desetak dana kampanje se smeštaju ključni promotivni skupovi, konvencije i javni
nastupi, daju brojne izjave i inervjui, “ide od vrata do vrata” (door to door kampanja)
ubrzano vrte propagandne poruke i spotovi.
Da bi se odaslala još jedna poruka birači se bukvalno zatrpavaju plakatima (“rat
plakatima”),bilbordima, banderolama, lecima, tipiziranim pismima koja treba da stvore
iluziju ličnog obraćanja kandidata svakom biraču i pratećim promotivnim materijalom,
kao i SMS porukama /Slavujević,2007:263-281).
Često se, pred samu izbornu ćutnju, plasiranjem poluistina, želi konkurentima zadati
udarac na koji oni više nemaju vremena da adekvatno reaguju.
Iako kampanje izbornih oponenata očito imaju mnoštvo zajedničkih obeležja, one se, po
brojnim karakteristikama, i značajno međusobno razlikuju.
Tako se, po pretežnom načinu izvođenja, razlikuju direktne, terenske i indirektne,
na medije usmerene kampanje. Oglašavanje u medijima, zakup termina, promotivni
nastupi i učešće u TV duelima imaju veliku gledanost i odjek.

236
 No, špartanje kroz čitavu izbornu jedinicu, i brojni neposredni kontakti, sa ma koliko
ograničenim brojem birača, su krajnje zamoran, ali neophodan ulog u izborni uspeh.
Samo stranke i kandidati koji mogu organizovati snažnu i na konkretne ciljne grupe
usmerenu kampanju - terensku kampanju “od vrata do vrata, i od uva do uva”, mogu sa
sigurnošću računati na dobar izborni rezultat.
Na osnovu procenjenih prednosti i nedostataka u odnosu na konkurente i uvidom u
dominantne razloge opredeljivanja birača, akcenat u kampanji može biti na izbornom
programu ili samoj ličnosti (”imidžu”) kandidata i “jakog” lidera.
Naša situacija daje obilje primera da je i bezličnim, “sivim” kandidatima za izborni
uspeh dovoljna odanost i zajedničko portretisanje sa vođom, odnosno imidž njegovog
izabranika. Značajne razlike, u pogledu stečene pozicije, raspoloživih sredstava i stila
vođenja kampanja, postoje pre svega između kampanje izazivača i one nosilaca vlasti.
Predstavnici pozicije izbore raspisuju u po sebe najpovoljnijem trenutku, i u toku
kampanje vuku praktične poteze, tempirane da izazovu podršku birača. Naš primer
delenja zaostalih penzija i plata, ili otvaranje novih privrednih objekata i puteva usred
izborne kampanje je dovoljno ilustrativan.
Pritom se u svom izbornom nastupu lideri stranke na vlasti u velikoj meri služe svojim
državničkim funkcijama i susretima, uspevajući na taj način da budu prisutni u medijima
i izvan vremena predviđenog za promocije stranaka i kandidata.
Izazivačima ostaje da demistifikuju i izlože poruzi prikazivanje Potemkinovih sela u
vreme trajanja izborne kampanje.
Po dominantno korišćenom tipu argumentacije razlikuju se na sopstvene namere i
dostignuća usmerene, pozitivne, od negativnih kampanja, čiji je cilj diskreditovanje
izbornih rivala i njihovih rezultata, ne retko I fabrikovanjem poluistina i proizvođenjem
tračeva (“prljave” kampanje), odnosno argumentacijom tipa ad hominem ( na
čoveka) i ad baculam ( batinom ).
Pri tome odlučujući faktor su ličnost i ideologija kandidata tako da se kandidat koristi
pretežno pozitivnom kampanjom da svoje stavove i prednosti približi ( neodlučnim )
biračima , a negativnim porukama da udalji od birača svoga izbornog rivala.
Brojne analize i istraživanja omogućuju formulisanje radne hipoteze da su negativnoj
kampanji skloniji : (1) kandidati koji imaju ograničenu i neizvesnu podršku javnosti ; (2)
izazivači – oponenti vlasti ; (3) kandidati muškarci i (4) kandidati i liste bez dovoljno
resursa za vođenje dugotrajne i zahtevne kampanje..
U javnosti dominira negativan “ ostriga “ pristup negativnim porukama , po kome
građani pred optužbama i diskvalifikacijama , poput ostrige , nastoje da sakriju glavu i
pobegnu od politike i političara.
Na drugoj strani , negativne poruke motivišu birače kada se radi o upućivauju na
neizvestan ishod izbora i opasnosti od posledica glasanja za protivkandidata , što vodi i
mogućnosti da se saznaju i dodatne , za izborno opredeljenje važne informacije , pa su
negativne kampanje često informativno bogatije od pozitivnih.Naravno , ako ne uključuju
necivilizovano blaćenje protivkandidata ( Stojiljković, A, 2011).

No, sa stanovišta svog krajnjeg ishoda, kampanje u suštini jesu ili uspešne ili
neuspešne. Parafrazirajući Tolstojev iskaz o brakovima, dat u prvim rečenicama “Ane
Karenjine” možemo reći da sve uspešne (adekvatne, celovite, sinhronizovane) kampanje

237
liče jedna na drugu, a da je svaka neuspešna promašena na svoj jedinstven, neponovljiv
način.
Ovaj stav međutim zahteva, u pogledu svog važenja, jedno, bitno preciziranje i
ograničenje. U uslovima neravnopravne izborne utakmice, podređenom takmacu nije, i
pod predpostavkom da je zato sposoban, ni moguće da organizuje iole ambiciozniju
izbornu kampanju.
Umesto svakog komentara, vredi navesti, za nauk i opomenu sadašnjim ( i budućim)
vlastodršcima, sledeću anegdotu o Nikoli Pašiću. Za vreme njegovog rukovođenja
vladom, menjan je izborni zakon. Kada su mu doneli predlog zakona, on je, ne čitajući
ga, upitao ministra pravde “A kakav je on, ovaj, za opoziciju”. Na odgovor da će je
osakatiti, Pašić je rekao; “Ovaj, znaš, nemoj tako. Napravi drugi, ali da bude dobar za
opoziciju, jer, znaš, može biti jednog dana da mi odemo u opoziciju, pa ne možemo posle
da se vratimo

4. POLITIKA I NOVAC

Pokušaji da se istraže i kontrolišu tokovi novca u politici najbliži su po svojoj

suštini slaganju komplikovanih slagalica , a njihov metod najviše nalikuje igri lopova i
žandara. Prvo se (uloga lopova), analiziraju svi mogući legalni i nelegalni načini da se
dođe do novca , odnosno da se uvećaju prihodi i redukuju troškovi političkih aktera.U
drugom koraku ( pozicija žandara)nastoji se da se formiraju održivi obrasci koji
stimulišu političke igrače da ostanu u okviru legalnog, odnosno obeshrabruju ih da
posegnu za nedozvoljenim sredstvima i korupcijom.

Politički akteri i korupcija

Korupcija - gotovo endemski ukorenjena i raširena, posebno, njeni

"visokonaponski" vidovi, vezani za zlupotrebu javnih ovlašćenja u svrhu sticanja
nelegalne dobiti, na jednoj i sinekura i renti, na drugoj strani su, godinama već za građane
Srbije, ali i drugih zemalja u tranziciji, jedan od tri - četiri ključna problema.
Posebno su izvršna politička vlast, ali i nosioci ključnih upravnih funkcija izloženi
izazovma ali i optužbama za korupciju i lišeni dovoljnog kredibiliteta i poverenja
javnosti. Politički transferi poslanika i odbornika i duh nagodbi, cenkanja i trgovine
raširen i u lokalnim i u nacionalnom parlamentu u fokus analize političke korupcije su
postavili i parlament i političke stranke. Prelazak čitavih poslaničkih grupa iz opozicije u
vlast, i obratno, politički život u Srbiji izlažu realnoj opasnosti prisustva latinoameričkog
fenomena partido de aluguel - stranaka u zakup i za iznajmljivanje podrške.
Sveprisutne sumnje i optužbe i stvarna, visoka mera raširenosti političke korupcije
pre svega predstavljaju neželjeni ali logičan nus-efekat prenaglašene centralne,
regulativne i usmeravajuće uloge politike i političkih institucija. Dvostruka i dvostrana
kupo-prodajnpriroda korupcionih aranžmana, odnosno činjenica da se moć i bogatstvo
pretežno stiču i održavaju uz pomoć (i korumpiranje) političke vlasti čine političke
moćnike izuzetno izloženim koruptivnim ponudama. Na drugoj strani, želja mnogih da
unosnu i naplativu ali nesigurnu političku poziciju konvertuju u trajniju ekonomsku moć
i vlasništvo vodi ne retko u situacije u kojima se iznuđuje - za sebe ili za svoju stranku,
odgovarajuća protiv usluga.

238
 Primera radi, Sartori, unutar razmatranja političke korupcije kao očekivanog efekta
klijentelističke komponente politike, razlikuje dva vida političke korupcije. "Sa jedne
strane imamo političare i funkcionere koji su korumpirani, koji se "kupuju" da bi uradili
ili da ne bi uradili određene stvari, a sa druge strane imamo političare koji iznuđuju novac
za svoju političku karijeru i koji ga uredno kradu za same sebe" (Sartori 2003.:168).
Ako vlast može biti itekako unosna, a pri tom nije dovoljno kontrolisana i
odgovorna, onda je put korupciji u politici širom otvoren. Pošto se na vlast dolazi
izborima i u međustranačkoj utakmici onda su izbori i stranke logičan okvir za
koruptivnu razmenu i obavljanje transakcija kupovine pozicija, prava ili
materijalnih dobara.
Posebno je to slučaj u društvima sa još uvek prisutnim i snažnim netržišnim, pre
svega javnim sektorom u kojima partije, kroz manje-više razvijene kartelske sporazume i
aranžmane "poseduju" državu, odnosno mogu na različitim nivoima vlasti podeliti svojim
poslušnicima i miljenicima, koji su ih na ovaj ili onaj način zadužili, na desetine hiljada
unosnih poslova i mesta.
U priručniku "Novac u politici: vodič za povećanje transparentnosti u nastajućim
demokratijama" (USAID) se bliže objašnjavaju mehanizmi uticaja novca na donošenje
političkih odluka. Koruptvni proces je podeljen na dva perioda i tri segmenta. Prvi,
predizborni period sadrži dva segmenta nelegalne vidove i izbornih prihoda i izbornih
troškova. Drugi, postizborni period uključuje treći segment - "vraćanje duga", odnosno
"legalno" patronatsko zapošljavanje, imenovanje na visoke položaje ili glasanje u skladu
sa obećanjem, ali i nelegalne primere korumpiranja funkcionera, glasanja na prodaju,
prijema poklona, putovanja...
Jedan od vodećih stručnjaka za političke finansije Marsin Valeski je sistematizovao
osnovne vidove korupcije stvarajući jednu vrstu tipologije oblika i aktera korupcije
vezanih za finanasiranje stranaka i njihovih kampanja. U rubrici nelegalnih rashoda
dominira nelegalna kupovina glasova birača ili poslanika i savetnika pri čemu se obilato
koriste državni resusrsi, pre svega javni fondovi. Daleko razvijeniju i "kreativniju"
prihodnu stranu čine: prodaja imenovanja, zvanja, titula i pristupa informacijama,
iznuda doprinosa od javnih službenika, lično bogaćenje i primanje sredstava od
neprimerenih izvora poput organizovanog kriminala, odnosno prisiljavanje privatnika da
"plate novac za zaštitu", kao postizborne dobijene donacije za usluge, ugovore ili
promenu politike.
Analizirajući «kreativnu praksu» Pinto-Duschinski navodi šest oblika izigravanja ili
kršenja zakona koji su najkarakterističniji: a) nezakoniti pokloni, b) korišćenje novca
stečenog korupcijom za partijske kampanje ili za ciljeve partija, c) upotreba državnih
resursa za partijske svrhe, d) prihvatanje sredstava radi obezbeđenja ili obećanja neke
koristi, e) uzimanje sredstava iz nečasnih izvora, pre svega iz kriminalnih krugova, f)
trošenje novca za zabranjene namene, poput kupovine glasova (Duschinski,2002:71-72).
Povratno, pojačan interes i pažnja javnosti i međustranačka konkurencija, vodili
su otkrivanju slučajeva korupcije i finansijskih partijskih afera i skandala, poput afere
Daso u Belgiji, afere Flik i Kolove afere u Nemačkoj, ili «akcije čistih ruku» u Italiji.
Pozitivni efekat manifestovao se dakle u sve razvijenijim pravilima i procedurama za
njihovo detektovanje i, bar uslovno i preventivno, sprečavanje. Strah od negativnih
reakcija javnosti zbog slučajeva političke i izborne korupcije, uz istovremeni dalji rast
potrebe za finansijskim i materijalnim resursima opet je, međutim, zavodljivim činio

239
iznalaženje još složenijih tehnika «upumpavanja i prikrivanja» sredstava. Pri tom se
politička korupcija precizno definiše kao «razmena finansijskih donacija za
političke usluge» (Edvards,1996:5).

Antikoruptivni regulatorni okvir

Gotovo neodoljivi, sirenski zov novca u politici je dakle fenomen star koliko i
ljudska težnja za moći i vlašću. Gotovo isto toliko traju i pokušaji da se politika
emancipuje od diktata novca i «srebroljublja». Posebno demokratske režime i ideologije
karakteriše nastojanje da se prisustvo novca u politici ograniči i reguliše, odnosno učini
legalnim i legitimnim.
Izreka o novcu kao «majčinom mleku» politike, kalifornijskog političara Džesija
Arnua ili naše odomaćeno «koliko para – toliko muzike», na pomalo preteran i
pojednostavljen, ali u suštini tačan način, govore o značaju finansija za partijsko-
političku aktivnost, odnosno o uticaju novca u politici.
Mogli bi smo zakjučiti da su atraktivan program i harizmatični lideri, kratkoročno
gledano, neophodne ključne pretpostavke uspona partija, ali da bi «partija dugoročno bila
u stanju da opstane kao važan igrač na političkoj sceni, potrebno je imati tri resursa:
organizaciju, rad volontera i novac» (Nassmacher,2001:3).
Polovinom XX veka su tri osnovna razloga – masovno uvođenje direktnog i opšteg
prava glasa, rezultirajuća – rastuća i centralna, pozicija partija u političkom i izbornom
procesu, kao i eksponencijalni rast troškova izbornih kampanja, vođenih u dominantnom
elektronskom, medijskom okruženju, prosto iznudili opredeljenje da partije postanu
ustavna kategorija.
Po pravilu, definisanju uloge – «ustavnom tretmanu», ubrzo je sledila zakonska
regulativa kojom se preciznije uređuje formiranje i delovanje partija, uključiv i
regulisanje izbornih troškova, kao i finansiranje redovnih stranačkih aktivnosti.
Osnovnu dilemu i podsticaj raspravama činili su zapravo različiti odgovori na pitanje
da li iz nesporno važne – konstitutivne uloge partija u oblikovanju izbornog i
političkog sistema, treba automatski izvući i zaključak o potrebi njihovog
finansiranja i iz javnih izvora.
Protivnici budžetske, državne podrške radu stranaka smatraju da ovakvo
finansiranje predstavlja atak na individualnu autonomiju i slobodu i prinudno «zavlačenje
ruke u džep» poreskih obveznika koji, ako baš to žele, mogu privatno dobrovoljno
finansirati stranke i kandidate na izborima.
Na drugoj strani, ključni argument pristalica finansiranja stranaka i izbornih
kampanja i iz javnih izvora sadrži se u stavu da «demokratija košta», i da učešće u
demokratskim procesima ne može biti samo stvar finansijske (ne)moći pojedinih
aktera.
Ipak, čini se da danas prevladava stav da upravo zbog uzajamnog korigovanja
nedostataka i nadopunjavanja, finansiranje stranaka treba da bude «oslonjeno na obe
noge» - i na javne i na privatne finansijske izvore.
Osnovu ovih procesa čine sve više i međunarodni standardi i preporuke – «meko
zakonodavstvo» (Soft low) poput Preporuke 1516 Skupštine Saveta Evrope iz 2001.
godine.

240
Primera radi, ovom preporukom se, formulišu zajednička pravila usmerena protiv
korupcije u finansiranju stranaka i izbornih kampanja utemeljena na načelima: razumne
ravnoteže javnog i privatnog finansiranja; poštenim kriterijima raspodele državnih
davanja strankama; strogim pravilima regulisanja privatnih donacija i utvrđivanju
gornjih granica izbornih izdataka. Ona uključuju i potpunu transparentnost računa
stranaka i stvaranje nezavisnog revizijskog tela i predviđeni sistem sankcija za
nepoštovanje pravila, koji predviđa i mogućnost suspenzije finansiranja iz državnog
budžeta (Kregar,Marko,2004:94-99).
Da bi se ograničilo koruptivno delovanje novca u politici Valeski sugeriše
državama sledećih pet mera: da obezbede dovoljno sredstava za kompetitivne i
energične kampanje koje bi trebalo da obuhvate većinu biračkog tela; neisključuju
visokim limitima nastajuće političke snage; zaštite građane od pritiska da pružaju
finansijsku podršku strankama i kandidatima; pruže im jednak šanse da dođu u kontakt sa
svojim predstavnicima; ograniče disproporcionalni uticaj velikih finanasijera i očuvaju
relativnu ravnopravnost opozicionih i partija vlasti (Valecki, 2004 : 4-6).
Time bi slobodni i fer izbori i transparentan, sudu javnosti izložen stranački i
parlamentarni život zaista činili sine qua non demokratije.

Izvori finansiranja

Brojni, konkretni načini na koji političke partije mogu prikupljati sredstva za

svoje aktivnosti mogu se grupisati u dve osnovne grupe izvora finansiranja ili dve
strategije za punjenje partijskih budžeta – privatne i javne izvore i njihovo kombinovanje.
Prvu, tradicionalnu grupu čine privatni izvori finansiranja. Logika oslanjanja
gotovo isključivo na privatne izvore, koju najbolje ilustruje praksa u Velikoj Britaniji,
bazira na stavu da su političke partije privatne organizacije sa istina specifičnim pravima
i širokim spektrom javnih aktivnosti. No,čak i u Britaniji se iz javnih izvora strankama sa
više od dva poslanika dodeljuje skromni iznos od 2 miliona funti, pri čemu se izvestan
dodatni iznos dodeljuje samo opozicionim strankama za njihove parlamentarne
aktivnosti(Ministarstvo pravosuđa Republike Hrvatske,2010:4).
Na drugoj strani, stav da političke partije igraju ključnu ulogu u formiranju i
funkcionisanju političkih institucija predstavljao je osnov za njihovo finansiranje i iz
državnog budžeta. Javno finansiranje stranaka uvedeno je, pedesetih i šezdesetih godina
20. veka da bi, do kraja veka postalo gotovo univerzalna praksa (Alexander, 1989:14).
Ipak, istine radi, treba napomenuti da se «država samo uslovno može smatrati
nezavisnim činiocem koji utiče na partijski razvoj, jer same partije određuju sadržaj
državnih odluka, pa se zato o državnom finansiranju partija može govoriti kao o
partijskom finansiranju različitih sopstvenih aktivnosti» (Mair,1997:144).
Privatni izvori finansiranja
Privatne izvore finansiranja čine kako sredstva prikupljena unutar samih stranaka
(članarine i prilozi i pokloni članstva i prihodi od partijskih promotivnih aktivnosti i
drugih oblika partijskog preduzetništva), tako i prilozi i pokloni fizičkih i pravnih lica i
dotacije koje dolaze od interesnih asocijacija – sindikata ili privrednih udruženja.
Članarine nastaju prvo u radničkim partijama kako bi se, prikupljanjem velikog broja
malih priloga, konkurisalo finansijski moćnim «partijama buržoazije» i njihovim bogatim
mecenama.

241
Obaveza davanja i visina članarine regulisani su inače statutima političkih partija. Danas,
međutim, članarine imaju i nadalje značajnu simboličnu ali realno veoma ograničenu,
praktičnu ulogu i značaj.
Vremenom, ritualni metod prikupljanja članarine od vrata do vrata potisnut je
automatskim transferom novca sa bankovnih računa članova. Laburisti su sa prikupljanja
članarine u ličnom kontaktu prešli na novu šemu prikupljanja članarine na godišnjem
nivou – bilo ispisivanjem čeka ili bankarske menice, organizovanjem partijskih lutrija,
partijske kreditne kartice (sa hologramom britanskog parlamenta i na koji se sliva mali
procenat od kupovina članstva) ili klubova pristalica laburista, čijim se članom postaje
davanjem malih priloga. Sličnu praksu sledili su i konzervativci i liberal-demokrate
(Vukomanović,2004:182-183).
Na evropskom kontinentu situacija se razlikuje od države do države. U Španiji i
Francuskoj manje od 2 procenta birača ima članske karte neke od stranaka, pa su tako i
prihodi od članarina dosta skromni.
Sa druge strane, nemački sistem predstavlja primer visokog učešća članarina u
finansiranju političkih stranaka, koje se u periodu od 1984-1999. godine kreće u proseku
od oko 30 procenata bez značajnih varijacija. Ekstremni primer predstavlja Holandija u
kojoj učešće članarina u finansiranju političkih stranaka dostiže i do 60 procenata Ovako
visok nivo učešća članarina u finansiranju stranaka kombinovan je sa relativno skromnim
učešćem državnih subvencija koje ne prelaze 20 procenata budžeta holandskih stranaka
(Nassmacher,2003:8).
Ipak, u većini zapadnoevropskih zemalja primetan je znatan pad broja članova stranaka,
a time i prihoda od članarina.
Unutarpartijski izvor prihoda predstavljaju i prihodi ostvareni organizovanjem
stranačkih priredbi, proslava i manifestacija, prodajom promotivnog materijala i
organizovanjem aukcija, kao i prihodi od rada partijskih klubova, organizovanja lutrija i
pružanja usluga građanima.
U brojnim zemljama dozvoljeno je i «partijsko preduzetništvo», odnosno stvaranje
sopstvenih preduzeća radi obavljanja užeg ili šireg kruga privrednih aktivnosti.
Najčešće, zakonskom regulativom države ograničavaju krug dozvoljenih
partijskih privrednih delatnosti na kulturu i izdavaštvo.
Pokloni fizičkih i pravnih lica – privrednih korporacija, građanskih udruženja i
sindikata, u najvećem broju zemalja predstavljaju najznačajniji izvor prihoda za političke
partije, posebno kada se radi o pokrivanju troškova izbornih kampanja. On je u velikoj
meri i fleksibilan i uslovljen samo sposobnošću prikupljanja sredstava. Oblici stranačkog
fund raisinga poput prikupljanja priloga na večerama sa predsedničkim kandidatima ili
okupljanja darodavaca u president's clubs (SAD), samo su neki od primera invencije
finansijskih menadžera stranaka i stranačkih kampanja.
Brojne partije imaju i tradicionalno razvijene odnose saradnje, koja uključuje i
finansijsku potporu, sa asocijacijama privrednika ili sindikatima. Stranke
socijaldemokratske opcije, poput Laburista u Velikoj Britaniji ili Socijaldemokratske
radničke partije Švedske (SAP), u kojima još postoje oblici akcione veze i isprepletenosti
sa sindikatom i kooperativnim pokretom, su primer partija koje su u velikoj meri
poduprte od strane «prijateljskih organizacija». Sindikalni savez Austrije (ÖGB) je opet
primer sindikata koji dopušta organizovanje frakcija, pri čemu frakcije finansiraju bliske

242
stranke u srazmeri koja iskazuje njihov uticaj, ne dovodeći pri tom u pitanje jedinstvo
sindikata (Beyme,2002:116-117).
Ograničenja prihoda i rashoda
Istovremeno, prilozi fizičkih i pravnih lica su i najviše kritikovani i osporavani izvor
prihoda za stranačke finansije. Oni nose realni rizik od «plutokratske opasnosti» -
vladavine najbogatijih i najmoćnijih darodavaca koji, u zamenu za svoje velike priloge,
najčešće traže ili očekuju određenu protivuslugu.
Zakonodavci zato nastoje da ove priloge učine pre svega što transparentnijim
zabranjujući, po pravilu, mogućnost davanja anonimnih priloga, kao i uvodeći obavezu
njihovog registrovanja i (iznad određenog iznosa priloga) javnog objavljivanja.
Pored toga, primenjuje se i praksa ograničavanja visine pojedinih priloga ali i
visine ukupnih stranačkih i izbornih prihoda i rashoda.
Najzad, većina zemalja nastoji i da redukuje krug potencijalnih darodavaca,
odnosno direktno zabrani finansiranje stranaka od strane pojedinih donatora – stranih
država i organizacija, na primer.
Poseban, gotovo nerešiv praktičan problem predstavlja evidentiranje,procena
vrednosti i utvrđivanje granica i prihvatljivog obima različitih oblika nenovčane
pomoći i kvazi-volonterskog angažovanja.
Jednako neuhvatljiv i teško rešiv problem predstavlja i evidentiranje i tretman i
ograničavanje tzv."mekog " novca(soft money) - novca koji u kampanje unose akteri
koji pružaju logističku podršku i direktno ili indirektno( preko "stranačkih" NVO i
obrazovnih centara) finansiraju aktivnosti poput istraživanja za potrebe izbornih
pretendenata .Posredno, radi se i o organizovanju proizbornih, nestranačkih
kampanja, odnosno kampanja, organizovanih od "prijateljskih" organizacija civilnog
društva, promovisanja vrednosti i stavova koje promovišu i određeni učesnici izbora,ali
bez njihovog direktnog apostrofiranja .

Zabrane

Ključni problem predstavlja, dakle, određenje širine kruga subjekata koji čine
prihvatljive, legitimne donatore. U pozadini ovog pitanja stoji dilema kome, osim
pojedinačnih građana, treba dozvoliti finansiranje stranaka i izbornih kampanja a
da to ne dovede do konflikta interesa i korupcije.
Najčešće se iz kruga mogućih donatora isključuju strani finansijeri – strane
države i pravna i fizička lica. Ne sporeći načelnu prihvatljivost ovog stava, postavlja se
pitanje da li je to ograničenje potrebno (i praktično izvodljivo) kada se radi, recimo, o
indirektnoj, tehničkoj i logističkoj podršci (oprema, edukacija, akcioni trening,
istraživanja javnog mnjenja) koju određenoj stranci pruža njena međunarodna politička
asocijacija ili fondacije «političke porodice» čiji je stranka član? Naravno, postoje i
zemlje, koje pod izvesnim uslovima, dozvoljavaju strano, nedržavno finansiranje (Češka,
Grčka, Italija, Meksiko, Holandija, Švedska, Velika Britanija).
Zabrana finansiranja najčešće postoji i kada se radi o prilozima državnih preduzeća
i preduzeća kod kojih udeo državnog kapitala prelazi određene procente.
Neprihvatljivim se smatra i finansiranje od strane privatnih korporacija i ustanova koje
posluju sa državom, odnosno sa njom potpisuju ugovore o nabavkama ili od njenih
organa, službi i agencija dobijaju subvencije, bar dok ti aranžmani traju.

243
 Finansiranje od strane sindikata, poslodavačkih unija i građanskih udruženja je u
velikom broju zemalja dozvoljena aktivnost (Nemačka, Švedska, Poljska, Britanija,
Japan). Tamo gde ona nije dozvoljena (SAD, Francuska, Turska) zabrana se argumentuje
odbranom slobodne volje i sprečavanjem mogućnosti ubiranja priloga bez izričite
saglasnosti, i čak uz protivljenje dela članstva. No, i u ovim zemljama postoji mogućnost
prikupljanja priloga članstva organizacija civilnog društva preko političkih i akcionih
komiteta. Najpoznatiji primeri takvih komiteta u SAD su Commitee for Political
Education (COPE) sindikalne konfederacije AFL-CIO, na jednoj, i poslodavački politički
fondovi – Buisness Industry Political Action Commitee (BIPAC), ili American Medical
Association Political Action Commitee (AMIPAC), na drugoj strani (Beyme,2002:116).

Namena, vrste i način raspodele sredstava javnog finansiranja

Sistemi sa javnim finansiranjem stranaka međusobno se razlikuju, pored razlike u

pogledu značaja i relativnog udela sredstava iz javnih izvora, i u odnosu na različita
konkretna određenja u pogledu kruga primalaca i svrhe dotacije iz javnih izvora, kao i
nivoa njihove distribucije.
Dotacije po svojoj nameni, mogu biti usmerene ka pokrivanju izbornih
troškova (Francuska, SAD, Italija, Kanada, Poljska) ili ka radu u parlamentu i
redovnim stranačkim aktivnostima (Austrija, Češka, Grčka, Mađarska), ili i ka jednoj i
ka drugoj nameni, poput prakse u Srbiji i većini zemalja u tranziciji.
Specifičan, «mešovit» slučaj predstavlja Nemačka u kojoj se sredstva formalno
namenjena izbornim kampanjama, strankama dodeljuju u četiri godišnje rate (pri čemu su
iznosi najveći u predizbornoj i izbornoj godini) čime se praktično pretvaraju u redovno
finansiranje partijskih aktivnosti (Goati,2004:77).
Subjekti - primaoci državne pomoći mogu biti političke stranke ili
pojedinačni kandidati. Najzad, u pogledu nivoa distribucije sredstava, sredstva se mogu
usmeravati ka partijskim centralama ili i, posebno u zemljama sa razvijenom
federalnom i regionalnom strukturom, ka regionalnim i lokalnim stranačkim
odborima (Australija, Kanada, Austrija, Švedska, Hrvatska, neke države i okruzi u
SAD).
Zakonodavac u Srbiji se opredelio za javno finansiranje i stranaka i izbornih
kampanja i to na svim nivoima državnog organizovanja.
Ukupna javna sredstva koja se usmeravaju ka finansiranju stranaka i izbornih
kampanja vezuju se najčešće za određeni procenat učešća u budžetu države (i regionalnih
i lokalnih vlasti) ili za utvrđeni broj prosečnih zarada. Ne retko, visina državnih davanja –
javne političke finansije, služe i kao parametar za određenje i limitiranje ukupne visine
prikupljenih priloga iz privatnih izvora.

Indirektna državna davanja

Pored direktne novčane pomoći veoma su značajne i različite forme indirektne

pomoći i nenovčanih državnih dotacija političkim strankama. Pre svega, partije se
najčešće oslobađaju troškova komunikacije i izborne korespodencije, ili su ti troškovi,
kao i troškovi zakupa prostora, predmet značajnih popusta ili, kao i novčane dotacije

244
osnov poreskih olakšica. Stranke se pod povoljnim uslovima mogu i kreditno zaduživati.
Država plaća i stručni aparat koji opslužuje stranačke parlamentarne grupe.
Najznačajnija forma indirektnih državnih davanja su nesumnjivo besplatni termini
koje na medijima koji čine javni servis (ali i u drugim medijima) na osnovu državne
regulative dobijaju političke stranke i izborni kandidati. Država naime, određenjem
principa i pravila pravedne raspodele medijskog prostora, pored besplatnih termina, bar
indirektno, zajedno sa strankama i medijskim kućama, uređuje i obim i formu «korektne»
upotrebe plaćenih termina i komercijalne političke propagande.
Tako recimo, u Velikoj Britaniji elektronski mediji su u obavezi da besplatno
ustupe prostor za oglašavanje partija i kandidata, pri čemu dve najveće partije – Laburisti
i Konzervativci, dobijaju podjednako vreme za besplatnu promociju, a ostali akteri
daleko manje vreme, srazmerno svojoj snazi i uticaju. U Francuskoj i Nemačkoj besplatni
termini se dobijaju proporcionalno izbornim rezultatima ostvarenim na prethodnim
izborima. Na drugoj strani u Danskoj, Holandiji i Italiji državna televizija svim strankama
ustupa jednako besplatno vreme za promociju (Slavujević,2005:239).
Izuzetak u ovom pogledu čine SAD u kojima nema besplatnih termina i svo
medijsko vreme se, bez limita, mora kupovati po jednakim fer uslovima.
Kada je o plaćenom političkom oglašavanju reč, mnoge ga zemlje ili u potpunosti
zabranjuju (Velika Britanija, Holandija, Švedska, Norveška) ili zabrana važi samo za
izborni period (Francuska, Nemačka, Irska, Španija).
Plaćeno političko oglašavanje je zapravo predmet ozbiljnih sporova i kontroverzi.
Kritičari pre svega ističu plutokratsku opasnost, odnosno tendenciju ozakonjenja
nejednakosti i vladavine najbogatijih i korumpiraja demokratskih režima. Pošto kampanje
traže sve više novca, njihovo finansiranje traži sve više sponzora koji mogu da
destabilizuju poverenje birača u partije i politički sistem u celini,
Pristalice plaćenog oglašavanja pak ističu da ono omogućuje veću kreativnost i
autonomiju a da se njegovi negativni efekti mogu otkloniti time što će se trajanje i
učestalost emitovanja plaćenih političkih poruka ograničiti, ali i uspostaviti jednaki i
povoljni uslovi za iznajmljivanje termina na elektronskim medijima po pristupačnim
cenama.
Preporuke idu na to da cena političkog reklamiranja bude dovoljno visoka da
pokrije troškove i omogući zaradu medijima, ali i da istovremeno bude prihvatljiva
finansijski slabijim akterima izbora. Da bi se troškovi kampanje ograničili prvo se dakle
preporučuje ograničavanje vremena za plaćeno reklamiranje a zatim i princip da njegova
cena bude niža od one koja pod istim uslovima (termin i trajanje) važi za privredne
oglašivače.
Savet Evrope u ovom pogledu ne upućuje svojim članicama jasnu preporuku,
odnosno ne izjašnjava se ni za ni protiv plaćenog političkog oglašavanja. Onima koji ga
prihvate, polazeći od stava da se tako širi prostor autonomije aktera izbora, čime se i
izbori čine dinamičnijim, sugeriše se postojanje jednakih uslova i cena za sve učesnike.
Ujedno, predviđa se i mogućnost ograničavanja ukupnog vremena za plaćeno
oglašavanje, (u Srbiji po preporukama Saveta RRA na do 120 minuta po emiteru dnevno)
uz obavezu da ono u programima bude i posebno označeno.
Različite javne agencije i medijski saveti pri tom analiziraju poštovanje pravila i
signaliziraju slučajeve nekorektne «prljave» kampanje ili pak iznajmljivanja medijskog
prostora političkim i izbornim akterima pod različitim, nejednakim uslovima.

245
 Kontrola i javni nadzor nad stranačkim finansijama

Kontrola i nadzor finansija imaju ulogu da prvo ograniče, ako ne i u potpunosti

spreče, predizbornu prodaju velikim donatorima a onda i naknadnu, postizbornu
korupciju. Nastojanje da se spreči podrivanje i potkopavanje ključnih demokratskih
vrednosti i procedura svrstava zakone o finansiranju stranaka u red osnovnih
antikorupcionih zakona.
Njihova kontrola i sprečavanje predstavljaju, bez sumnje, nužnu pretpostavku
demokratske legitimnosti poretka i poverenja u političke institucije i aktere. Složeni
poslovi kontrole i nadzora stranačkih finansija i monitoringa stranačkih političkih i
izbornih aktivnosti su zato predmet zajedničke odgovornosti partijskih i državnih organa,
ali i legitimnog angažovanja i pomoći ekspertskih organizacija iz civilnog sektora.
Najveći problem i ključnu slabu tačku prakse u Srbiji predstavlja zakonsko rešenje
kojim su nadzor i kontrola nad partijskim budžetima i troškovima kampanje podeljeni
između Odbora za finansije repubičkog parlamenta i RIK-a ( Republičke izborne
komisije), organa u čijem sastavu i radu dominantnu ulogu imaju predstavnici stranaka.
Rešenje po kome predstavnici stranaka imaju ključnu ulogu u kontroli stranačkih
finansija polazi od iste logike po kojoj bi zečevi najbolje čuvali šargarepu.
Istovremeno, oba organa su lišena dovoljnih sredstava i pratećih službi za efektivno
delovanje i praktično bez mogućnosti da sankcionišu kršenje zakona.
Preporuke IFES-a i drugih međunarodnih organizacija i praksa u okruženju govore
u prilog formiranja posebno, autonomnog i autoritativnog, tela zaduženog za kontrolu
političkih finansija. Primera radi, u BIH je, na osnovu primene iskustava iz Slovenije, iz
redova stručnjaka i od strane parlamenta, izabrana Centralna izborna komisija. Ova
komisija ima autonomne izvore prihoda, mandat da donosi podzakonska akta i raspolaže
Službom za reviziju ( Petrić, 2006. : 113 - 316 ).
Procenjujući pak značaj javnog uzveštavanja i nadzora nad stranačkim finansijama
Herbert Alexander, ističe uverenje da će «efektivni sastav javnog izveštavanja dovesti do
finansijske odgovornosti, povećati poverenje javnosti u izborni proces i suzbiti ekcese i
zloupotrebe, povećavajući politički rizik svakome ko je uključen u nepravedne ili ilegalne
prakse izborne kampanje» (Alexander,1976:172).

Iskustva vezana za kontrolu i nadzor.

Kontrola i nadzor inače zavise od tradicije i političko-kulturnih karakteristika društva

tako da Nassmacher konstatuje postojanje 4 različita modela.
Prvi, model autonomije karakteriše shvatanje da su partije privatne organizacije i da je
dovoljno da uspostave mehanizme autokontrole i, eventualno, postignu sporazum o
uzajamnoj razmeni podataka (Švedska).
Drugi, model transparentnosti, polazi od uverenja da zainteresovani birači i javnost
mogu , ako to žele, da se informišu i prikupe podatke koje su stranke i kandidati učinili
dostupnim.
Treći, zastupnički model, zagovara postojanje posebnog organa kontrole koji zastupa
interese javnosti.

246
 Najzad, diversifikovani model,imajući u vidu široki repertoar mehanizama
zaobilaženja zakona,odražava stav da je potrebno, pored autonomnog organa države,
uspostaviti kontrolnu funkciju i organizacija civilnog društva i edukovane javnosti,da se
finansije stranaka učine javnim i transparentnim(Nassmacher,2003:10-19).
Komparativna praksa pokazuje da je neophodno da telo koje vrši nadzor i
kontrolu finansiranja ima uvid u svu dokumentaciju stranke, kao i mogućnost, kada
god se sumnja u istinitost podnetih izveštaja o finansijama, da šalje svoje revizore.
To podrazumeva i mogućnost da ovaj organ može da sankcioniše stranku koja je
prekršila zakon, ne samo novčano, nego i uskraćivanjem daljeg finansiranja, a u
ekstremnim slučajevima i isključivanjem iz izborne trke.
Da bi se zadovoljio kriterijum javnosti potrebno je da stranka, ali i državne institucije,
pružaju podnete izveštaje na uvid građanima ili nevladinim organizacijama.
Pored toga, od stranaka se očekuje da objave za svakog donatora: ime i prezime,
identifikacioni broj, visinu te donacije i total. Ova rešenja omogućuju bolji uvid javnosti,
a ujedno sužavaju prostor strankama za eventualne malverzacije.
Baza podataka sadrži na hiljade imena i obnavlja se svakodnevno, a korišćenjem
pretraživača svaki građanin može da vidi ko dotira neku stranku. Na ovaj način se stvara
jedna sveobuhvatna slika o tome ko i na koji način finansira političke stranke, odnosno da
li donatori na taj način, bar potencijalno, kupuju sebi neku korist.
Pored stranaka, i elektronski mediji, štamparije, izdavači štampanih medija imaju
obavezu da objave koliko je svaka politička partija potrošila na svoju promociju ili
reklamu, što dovodi stranke u situaciju da ne smeju da prikrivaju stvarne sume u svojim
izveštajima.
Uloga nevladinih organizacija i javnosti je da stvaraju pritisak za donošenje i
ostvarivanje zakona o slobodnom pristupu informacijama, pokreću inicijative za izmene
zakona, iniciraju javnu debatu, stavljaju na dnevni red određene teme, da prikupljaju
informacije i konstantno prate rad političkih partija i političara, i samim tim vrše određeni
stepen javne kontrole.

4.1.Karakter i ograničenja rešenja u Srbiji

U Srbiji, je tek nakon promena iz 2000. godine, Zakonom o finansiranju političkih

stranaka iz 2003. godine, na koherentan i relativno celovit način regulisano kako
finansiranje redovnih stranačkih aktivnosti, tako i finansiranje izbornih kampanja, kao i
subjekti, obim i ograničenja privatnih i javnih izvora finansiranja političkih stranaka.
Ovim zakonom, primera radi, državno finansiranje stranaka postaje, u odnosu na
gotovo eksponencijalno rastuće troškove medijske izborne kampanje nešto realnije,
odnosno izdašnije. Partije, za svoje redovne aktivnosti, mogu, srazmerno izbornim
rezultatima računati na 0.15% budžeta Republike Srbije, kao i na 0.1% sredstava iz
budžeta teritorijalne autonomije i lokalnih samouprava. Pored toga, u izbornoj godini za
finansiranje izborne kampanje, njima se dodeljuje još 0.1% iz budžeta Republike Srbije i
0.05% budžeta opština i pokrajine Vojvodine.
Realno, radi se, na republičkom nivou, o iznosima koji su se kretali između 5 i 8
miliona evra – približno o iznosu od 1 evro po biraču.
No, rešenja predložena zakonom iz 2003.godine, koja su stupila na snagu 1.1.2004.
godine, imaju brojne slabosti.

247
 Na prvom mestu, Srbija je pripadala grupi zemalja u kojima visina državnih davanja,
odnosno javne političke finansije služe kao limit – „sidro“ za utvrđivanje visine
prikupljenih sredstava iz privatnih izbora, što je nepotrebno i arbitrarno administriranje.
Prema Zakonu iz 2004. godine, ograničeni su kako ukupna visina, tako i iznos
pojedinačnih privatnih priloga i to i za finansiranje izborne kampanje i za finansiranje
rada stranke.
Ukupan iznos iz privatnih izvora finansiranja izborne kampanje jedne stranke je
limitiran tako da ne sme preći petinu ukupnih sredstava predviđenih za tu namenu
budžetom, što se, imajući u vidu skromna budžetska sredstva, posebno na lokalnom
nivou, pokazalo kao nerealno, nepotrebno i praktično neodrživo rešenje.
No, najveći problem i ključnu slabu tačku prakse u Srbiji predstavljalo je zakonsko
rešenje kojim su nadzor i kontrola nad partijskim budžetima i troškovima kampanje
podeljeni između Odbora za finansije repubičkog parlamenta i RIK-a (Republičke
izborne komisije), organa u čijem sastavu i radu dominantnu ulogu imaju
predstavnici stranaka. Rešenje po kome predstavnici stranaka imaju ključnu ulogu u
kontroli stranačkih finansija polazi od iste logike po kojoj bi zečevi najbolje čuvali
šargarepu.
Istovremeno, oba organa su lišena dovoljnih sredstava i pratećih službi za
efektivno delovanje i praktično bez mogućnosti da sankcionišu kršenje zakona.
Posledično, u toku važenja ovog zakona (usvojenog 2003. godine) nijedan politički
akter nije sankcionisan za kršenje zakonskih odredbi, iako je u javnosti dominirala ocena
da se radi o daleko većim sumama i indirektnim davanjima od onih iznosa koji su se našli
u izveštajima političkih aktera.
Praktično, jedini izlaz iz začaranog kruga je bio da se zakonskim promenama pored
kontrolora, promene i pravila igre i konačno i ponašanje igrača.
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti (2011)

Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, u odnosu na prethodno rešenje, ima iza

sebe široki konsultativni proces, veliki broj uključenih aktera i četiri ključne prednosti.
Pre svega, on je celovit jer, pored delovanja stranaka reguliše i delovanje i
finansiranje i drugih političkih subjekata - koalicija i lista grupa građana.
Tako oni stiču pravo na prikupljanje sredstava, ali i sve obaveze u odnosu na
poštovanje zakonskih rešenja, uključiv i evidenciju i kontrolu prihoda i rashoda.
Drugo, ukidaju se ograničenja u pogledu ukupne visine sredstava iz privatnih
izvora - akteri politike mogu prikupiti i namenski trošiti onoliko sredstava koliko uživaju
poverenje i podršku građana. Istovremeno, postoje jasna ograničenja u odnosu na visinu
pojedinačnih priloga kako ne bi bili zavisni od malog broja bogatih i uticajnih. Limiti su
postavljni na 20 prosečnih plata za fizička lica i 200 za pravna lica - iznose koji su
značajni, ali ne i toliki da bi njihov davalac mogao da „kupi“ stranku.
Zabranjeni su i dalje anonimni, nelegalni i prilozi donatora koji se mogu naći u
konfliktu interesa.
Primedbi da, zbog eksponencijalnog rasta troškova, treba ograničiti i ukupne
troškove (medijske) izborne kampanje se izlazi u susret stavom da se to može postići
indirektno limitiranjem vremena emitovanja i cena plaćenih termina na medijima,
pre svega elektronskim.

248
 Kada je o sredstvima iz javnih izvora reč, učesnici izbora dobijaju u jednakom
iznosu petinu od ukupnih sredstava za vođenje kampanja, kako bi bili u situaciji da birače
upoznaju sa svojim programima. Primedba da će tako svi pohrliti u polje politike
otklonjena je obavezom da oni koji ne osvoje minimalni procenat glasova (1 %, odnosno
za stranke manjina 0,2 %) polože izborno jemstvo, odnosno moraju da vrate dobijena
sredstva - što svakako uozbiljuje izbornu ponudu.
Sredstva iz budžeta za redovne aktivnosti se dele proporcionalno postignutim rezultatima,
uz korekciju u prilog „malih“ koji su uspeli da obezbede parlamentarni status.
Najzad, obezbeđuje se i javna dostupnost podataka o prihodima i rashodima,
uključiv i one o visini pojedinačnih priloga, ukoliko prelaze vrednost prosečne mesečne
zarade.Umesto organa pod kontrolom stranaka, kontrolu i nadzor vrši nezavisno telo-
Agencija za borbu protiv korupcije. Ona će, pored naknadne kontrole ispravnosti
izveštaja, vršiti i paralelni monitoring, odnosno procenu realnosti prikazanih iznosa.
Sistem mera i sankcija od upozoravajućih do prekršajnih i krivičnih i političkih,
kojima se, recimo, subjekti prekršioci lišavaju dela ili celine sredstava iz javnih izvora
treba da bude srazmeran učinjenom prestupu i da ima odvraćajuće dejstvo.
Značajno je, kao i u većini drugih zemalja, produžavanje roka zastarevanja
prekršaja na 5 godina, što ostavlja dovoljan prostor za njihovo procesuiranje.

Pozicija i ovlašćenja Agencije za borbu protiv korupcije

Nešto širi komentar zaslužuju posebno zakonske odredbe koje se bave krugom
odgovornosti i ovlašćenja Agencije za borbu protiv korupcije
U obavljanju poslova propisanih zakonom, Agencija ima pravo neposrednog i
neometanog pristupa knjigovodstvenoj evidenciji i dokumentaciji i finansijskim
izveštajima političkog subjekta, kao i da angažuje odgovarajuće stručnjake i institucije.
Agencija ima i pravo na neposredan i neometan pristup knjigovodstvenoj evidenciji i
dokumentaciji zadužbine ili fondacije čiji je osnivač politička stranka.
Na drugoj strani, politički subjekti koji imaju predstavnike u predstavničkim
telima i registrovane političke stranke dužni su da:
- vode posebnu evidenciju o prilozima, poklonima i pruženim uslugama bez
naknade, odnosno pod uslovima koji odstupaju od tržišnih, kao i evidenciju o imovini;
- podnose Agenciji godišnji finansijski izveštaj, kao i izveštaj o prilozima i
imovini, uz prethodno pribavljeno mišljenje ovlašćenog revizora licenciranog u skladu sa
propisima o računovodstvu i reviziji, do 15. aprila tekuće godine za prethodnu godinu.
Politički subjekat koji učestvuje u izbornoj kampanji dužan je da Agenciji
podnese i izveštaj o troškovima izborne kampanje, u roku od 30 dana od dana
objavljivanja konačnih rezultata izbora.
Izveštaj o troškovima izborne kampanje sadrži podatke o poreklu, visini i strukturi
prikupljenih i utrošenih sredstava iz javnih i privatnih izvora.
Izveštaj o troškovima izborne kampanje odnosi se na period od dana raspisivanja
izbora do dana objavljivanja konačnih rezultata izbora.
I organi Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave,
banke, kao i pravna i fizička lica koja finansiraju političke subjekte, odnosno koja su u
njihovo ime i za njihov račun obavila određenu uslugu, dužni su takođe da, na zahtev

249
Agencije, dostave sve podatke koji su Agenciji potrebni za obavljanje poslova propisanih
ovim zakonom.
Obezbeđivanje sredstava potrebnih za obavljanje poslova kontrole
Sredstva za obavljanje poslova kontrole troškova izborne kampanje za izbore za
predsednika Republike, izbore za narodne poslanike, poslanike i odbornike, obezbeđuju
se Agenciji u budžetu Republike Srbije.

Izgradnja kapaciteta za monitoring izborne kampanje

Sredstva koja se odobravaju Agenciji za ovu svrhu koristiće se u cilju sprovođenja

nezavisnog monitoringa izbornih kampanja. Preko mreže svojih saradnika na terenu,
odnosno u gradovima i opštinama Agencija će skupljati podatke o aktivnostima izbornih
lista, odnosno predlagača kandidata. Skupljanje podataka podrazumeva beleženje
aktivnosti i troškova koji nastaju u povodu njihove realizacije. Ovi podaci će biti
upoređivani sa podacima iz izveštaja o utrošku sredstava u izbornoj kampanji izbornih
lista. Odstupanja i nesuglasice u ova dva tipa podataka biće okvir u kome će Agencija
usmeriti svoje dalje aktivnosti u procesu kontrole.

Sankcije

Zakon o finansiranju političkih aktivnosti poznaje tri različita tipa sankcija :

krivične, prekršajne i administrativne.
Krivične sankcije su Zakonom predviđene u dva slučaja. Naime, ko daje,
odnosno ko u ime i za račun političkog subjekta pribavi sredstva za finansiranje
političkog subjekta protivno odredbama zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri
godine.Ako su izvršenjem dela data ili primljena sredstva u iznosu koji prelazi milion i
petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.
Takođe, ko izvrši nasilje ili preti nasiljem, dovodi u neravnopravan položaj ili uskrati
neko pravo ili na zakonu zasnovani interes fizičkom ili pravnom licu zbog činjenice da je
dalo prilog političkom subjektu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Prekršajne sankcije su predviđene kako za političke subjekte i odgovorna lica u njima,
tako i za donatore političkih subjekata.*
Pored krivične i prekršajne odgovornosti, ovaj zakon predviđa i administrativne
zabrane kojima se politički subjekti lišavaju sredstava iz javnih izvora. Ukoliko je
politički subjekt, odnosno odgovorno lice kažnjeno krivični ili prekršajno, Agencija će
propisati i adminstrativnu kaznu oduzimanja sredstava iz javnih izvora u iznosu od 10%
do 100% od sredstava koja su im iz budžeta za tu svrhu namenjena. Moguća je i mera
privremene obustave prenosa sredstava iz javnih izvora dok se pravosnažno ne okončaju
(dugi) krivični ili prekrašajni postupci.

*Prekršaji u kojima se sankcije izriču političkom subjekti vezni su za sledeće situacije:

Neobjavljivanje davanja koja su veća od jedne prosečne plate i njihovo neobjavljivanje na veb sajtu
stranke; Ukoliko stranka stiče imovinu suprotno odredbama ovog zakona; Prekrši zakonom propisane
zabrane odnosno nedozvoljene načina finansiranja političkog subjekta; Ukoliko u procesu prikupljanja
srdedstava vrši pritisak, daje obećanja ili prikriva identitet davaoca; Ukoliko politički subjekt pribavi
sredstva od neke komercijalne aktivnosti koju sprovodi; ako ne izvrši povraćaj nezakonito uplaćenih
sredstava; Ako otvori više od jednog računa sa različitim poreskim identifikacionim brojem; Ako koristi

250
sredstva suprotno njihovoj nameni, odnosno različito svrsi redovnog rada i svsi finansiranja izbornih
kampanja; ukoliko ne otvori poseban račun za finansiranje izbornih kampanja; Ukoliko ne vodi Zakonom
propisane evidencije; Ako ne dostavi na vreme i u zadatoj formi Godišnji šinansijski izveštaj; Potom
ukoliko isti izveštaj ne objavi na veb strani i u „Službenom Glasniku RS“; Ista je situacija i sa izveštajem
koji se odnosi na troškove izborne kampanje; Potom ukoliko sredstva koja su namenjena za potrebe izborne
kampanje nisu utrošena a politički subjekat ih ne vrati u javni budžet iz kojih su došla; Ukoliko ne imenuje

5. IZBORNO PONAŠANJE

Odgovor na naoko jednostavno pitanje zašto građani i građanke glasaju tako kako
glasaju, ako uopšte i glasaju , odnosno traganje za rešenjem složene izborne jednačine
sa više nepoznatih koja se postavlja pred svakog birača predstavlja jedno od
najsloženijih pitanja političke sociologije i istraživanja izbornog ponašanja.U traganju za
celovitim i iscrpnim odgovorom čini se nam se metodski najprimerenijim korišćenje
modela levka u kome se od najšireg tematskog okvira ide ka užim problemskim
krugovima i konkretnim pitanjima.
Analizu bi zato trebalo situirati u pet tematskih oblasti – koncentričnih krugova.
Prvi, najširi čini analiza i presek političkog tržišta – prirode političke ponude
i biračke potražnje na njemu - njihove interesne i socijalne raznovrsnosti i
(ne)razvijene organizacijske infrastrukture. Poseban akcenat pritom mora biti na analizi
(ne ) razvijenosti i i (ne) razuđenosti biračke tražnje, ali i (plitkoći i fragmentiranosti )
političke ponude.
Radi se, jednostavno o odgovorima na pitanja šta građani traže ( očekuju,
priželjkuju, ili čega se plaše i pribojavaju) a šta im se i sa koliko uverljivosti i
međusobnih nijansi nudi.
Drugi, čini analiza političkog kapitala građana – njihove političke (de)
motivisanosti, (ne)znanja i (ne)razvijenih stavova o politici, formalnih i neformalnih
mreža uticaja i ostvarene političke i šire socijalne participacije, uključiv, na drugoj strani,
i analizu razloga političke i izborne apstinencije.
Rečju, radi se nažalost u Srbiji o dilemama o razlozima dominantne političke
pasivnosti i nemoći građanki i građana.
Posledično, treći krug sadrži argumentaciju i istraživačkle nalaze o stepenu i
razlozima (ne)poverenja građana u političke aktere i institucije
Četvrto polje istraživanja čini razmatranje nivoa raširenosti, razvijenosti i
koherentnosti (1) ideoloških orijentacija i (2) stranačkih preferencija i identifikacija
građanki i građana Srbije – studij njihovih (ne) razvijenih partijsko- političkih i
vrednosnih i ideoloških profila.
Peto, ključno polje istraživanja , ujedno i strateško polje analize u psefologiji –
relativno mladoj disciplini posvećenoj studiju izbornog ponašanja, svakako predstavlja
samo traganje za razlozima i faktorima donošenja izborne odluke.

251
 Ključno pitanje : Izborna odluka

Intepretativni metodski model u užem smislu sadrži dakle , po mome sudu,

razmatranje i analizu tri korelata – makro determinante i pet faktora donošenja izborne
odluke.
Naime, ako čitavu izbornu borbu i njene ishode posmatramo iz drugog, “donjeg“ rakursa,
odnosno iz ugla birača i nastojanja da odgonetnemo skrivenu hijerarhiju motiva i
odgovorimo na pitanje: zašto glasaju kako glasaju, ako uopšte glasaju onda bismo mogli
analitički poći od dve grupe faktora i pet varijabli.
Prvu, “objektivnu“ grupu čine dva spoljna faktora - partijski i izborni sistem i
njihov, inače povezan i međuuslovljen, (indirektan ) uticaj na odluku birača.
Drugi, posredujući, ali “subjektivni“ faktor čine same karakteristike političke
kulture i ponašanja građanki i građana, pre svega njen dominantni parohijalni, podanički
ili participativni tip.
Uloga ključnih ( pet) faktora, čije značenje, uticaj – rang i priroda međuodnosa
neposrednije određuju biračku odluku pripada:

(1) socio- demografskim vezama i obeležjima građana ;

(2) afektivno – habituelnim vezama - formiranom njihovom partijskom identifikacijom
– njenim osnovama, širinom, intenzitetom i postojanošću;
(3) harizmatskim vezama, odnosno fascinacijom likom i delom „harizmatičnog lidera“
koga građani manje – više slepo slede;
(4) programskim vezama, razlozima i podrškom i
(5 ) racionalnim, interesnim ponašanjem i očekivanjem praktičnih koristi od glasanja,
odnosno klijentelističkim vezama1

TRI KORELATA IZBORNE ODLUKE

1. Partijski sistem - na biračku odluku utiče, pre svega preko svoje tri ključne
karakteristike: stepena fragmentacije; polarizacije i fluktuacije – (ne)stabilnosti
partijske scene.
Nestabilna politička scena, sa relativno brzim i temeljnim izmenama odnosa
snaga u kojoj nekadašnji politički bardovi postaju već nakom nekoliko izbornih ciklusa
tek epizodisti, uz česte dodatne podele unutar postojećih i nastanak novih stranaka,
svakako da otežava politički izbor i formiranje stabilne i trajne partijske identifikacije
birača.
Nakon decenija prinudnog jednopartizma, odnosno monopolske pozicije
komunističke stranke i tamo gde višepartizam nije formalno ukinut , fragmentirani i
„prenatrpani„ politički prostor je u vreme „renesanse pluralizma„ logična i očekivana
posledica. Ona, međutim, birače stavlja pred složeni zadatak odgonetanja nimalo lake
političke zagonetke ili slagalice.

1
Prethodne analize i komparacije u regionu pokazuju da, primera radi u Crnoj Gori najveću prediktorsku moć imaju
socijalno demografske veze (pre svega nacionalna pripadnost) i harizmatski tip veze – učitavanje poverenja u
određenog lidera i tome primereno glasanje (Komar, 2012)

252
 Visoka fragmentiranost u kombinaciji sa niskim stepenom polarizovanosti aktera
politike daje preobilnu ponudu manje- više istog ili sličnog političkog proizvoda.
Na drugoj strani, visoka fragmentacija, uz istovremenu višestruku političku
polarizovanost stvara političke blokove sa dosta čvrstim neporoznim granicama između
njih što za posledicu ima retke transfere birača izvan granica svoje političke familije.
Istovremeno, to je i osnov za nastajanje i održanje fenomena opstajanja neuspešne
vlasti koja nastavlja da vlada pored ostalog zato što su opozicione stranke međusobno
udaljenije nego što je njihova distanca u odnosu na stranke vlasti.
Karakteristike pluripartijskog sistema „in nascendi„ u zemljama u tranziciji sa
dominantnim autoritarnim nasleđem poput Srbije i Crne Gore, koje u znatnoj meri bar
posredno određuju izbornu volju birača, su i: nelagoda od zagovaranja partikularnog
interesa, produžena vladavina komunističkih nomenklatura, pravni nihilizam, liderstvo,
otvorena pitanja uspostavljanja ili obnove – kontinuiteta državnog statusa i rašireni
klijentelizam i koruptivno delovanje u, ali i prema politici i političkim elitama.
Pritom, opstanak sistema sa predominantnom strankom i u uslovima
postojanja višestranačja i formalne izborne demokratije je omogućen kroz proces
očuvanja početne kontrole nad resursima, klijentelističkih veza i mogućnosti
zapošljavanja u još masivnom javnom sektoru, ulogu neprikosnovenog lidera, imidž
nepobedivosti lidera i stranke na vlasti, odnosno gubitnički sindrom opozicije i utisak o
uzalodnosti glasanja za opoziciju, na drugoj strani (Komar, 2012)2.

2. Izborni sistem i glasačka odluka . Fragmentiranost partijsko-političkog polja

dodatno uvećavaju sledeće karakteristike usvojenih izbornih rešenja - proporcionalni
sistem sa relativno niskim izbornim cenzusom koji, dodatno uz otvorenu mogućnost
predizbornog koaliranja i afirmativnu akciju u prilog manjinskih zajednica, otvara
prostor za (pre)obilnu političku ponudu.
Na drugoj strani, personalizovanje političkog izbora bi fokus sa vođe i stranke
prebacio na kandidate. Uvođenje elemenata većinskog sistema bi otvorilo, međutim, i širi
prostor za „taktičko glasanje„, odnosno za opredeljenje za glasanje za stranku koja je tek
najbliža biračevom prvom izboru, ali koja po njemu ima realne šanse za uspeh na
izborima.

Uticaj (posredan) karaktera – tipa političke kulture na donošenje izborne

odluke. Podela na tipove političke kulture: parohijalnu, podaničku i participativnu
političku kulturu, odnosno mera njihove raširenosti i međuodnosa u društvu u velikoj
meri uslovljava i (su) određuje političko i izborno ponašanje građana
Kriterij njihovog razlikovanja zapravo čini različiti odnos prema ulaznim i
izlaznim objektima sistema , odnosno prepoznavanje sebe kao subjekta / objekta
političkog sistema. Za razliku od parohijalnog stila i pristupa koji odlikuje zaokupljenost
lokalnim (parohijalnim) i beg od državnih institucija kojima se ništa ne traži i od kojih se
zazire i ništa (dobro) ne očekuje, podaničku kulturu odlikuje slaba ulazna, participativna

2
Kada se recimo radi oodgovoru na veoma interesantno pitanje zašto i pored brojnih sličnosti i zajedničkih
karakteristika Crna Gora za razliku od Srbije , sa kojom je dugo bila i u istoj državnoj zajednici, još uvek predstavlja
primer sistema sa dominantno strankom hipotetički odgovor bi se kretao u pravcu isticanja značaja: očuvanja startne
predominantne pozicije, lakše vladavine – logikom malog broja i blizinom vlasti u manjim društvima, više nego
dvostruko većim ( uz izuzetak vojske ) poverenjem u institucije u Crnoj Gori, ali i delovanjem, za razliku od Srbije,
spoljnjeg, prema vlasti prijateljskog okruženja

253
i kritička komponenta, uz relativno razvijenu izlaznu komponentu – podaničko
ispunjavanje obaveza i dužnosti, uz paralelno očekivanje zaštite i dobiti.
Za razliku od parohijana i podanika participativce pre svega odlikuju razvijene
ulazne participativne funkcije i upućivanje zahteva institucijama sistema, odnosno široka
i razvijena aktivnost – politički kapital građana.
Studije i empirijska istraživanja u Srbiji i regionu govore u prilog oceni o
dominaciji podaničko – participativnog, mešovitog i prelaznog tipa političke kulture u
kojoj u dominantnim segmentima biračkog tela preovlađuje podanički momenat. Njega
odlikuju, pored ostalog, kolektivni identitet (nacionalni), paternalizam vlasti,
klijentelizam, egalitarizam i etatizam, odnosno doživljaj uloge države kao tutora koji
svoje podanike treba da ljulja i zbrinjava „od kolekve pa do groba“.
Odnos prema vlasti u podaničkom političkom podneblju odlikuju formalna
podrška ili individualistička indiferencija daleko pre nego argumentovana kritičnost ili
podrška.
U ovim političkim kulturama preovlađuje odnos pretežnog nepoverenja prema
nosiocima imputa: medijima, sindikatima i organizacijama poslodavaca, NVO i, posebno,
političkim partijama, odnosno nižeg poverenja u njih nego u tradicionalne državne
institucije, odnosno „subjekte outputa - vojsku, policiju, pravosuđe, pa i vlade i upravu.
Neretko, socijalne odnose, političko ponašanje, pa i logiku izbornog opredeljenja u
ovim, u velikoj meri još tradicionalističkim društvima karakteriše amoralni familizam
(Banfild), odnosno stil ponašanja i vrednovanja koji društvene ciljeve, norme i institucije
podređuje i posmatra kroz optiku familijarnih, prijateljskih i zavičajnih i etničkih veza
što se uspostavlja kao smetnja široj javnoj participaciji i predstavlja istovremeno osnov
političkoj korupciji.

PET FAKTORA KOJI SU – ODREĐUJU IZBORNU ODLUKU

1. Socio- demografska obeležja i izborna odluka

Prva empirijska istraživanja ponašanja birača zasnovana na socijalnoj varijabli

sproveli su 30-ih godina XX veka pioniri u oblasti istraživanja javnog mnjenja,
predstavnici kolumbijske škole, Lazarsfeld, Berelson i Gaudet. Njihova studija iz 1940.
godine, Narodni izbor (The people choise) jedna je od prvih koje se bave ovom temom.
Ova studija ujedno je i začela jedan od pravaca u razvoju mišljenja o determinaciji
političkog ponašanja – socioklasnu hipotezu. Pol Lazarsfeld tvrdi da zapravo, u osnovi,
društvene karakteristike određuju političko opredeljenje.
Najpoznatiji rad unutar sociodemografskog pristupa dao je Sejmor Martin Lipset,
svojom knjigom iz 1960. godine – Politički čovek. Osnovna Lipsetova teza jeste da se
pojedinci politički opredeljuju posredstvom svog klasnog položaja. Političke stranke su
za Lipseta stoga izraz institucionalizacije klasnog sukoba koji postoji u svakom
savremenom društvu. Iako u svom delu razmatra značajne različite determinante
partijskog opredeljenja (uticaj vladine politike, različit pristup informacijama, grupni
pritisak, unakrsne pritiske kojima je pojedinac izložen), on ipak naglasak stavlja na
ekonomski položaj ljudi. Ukazujući na empirijske podatke o glasanju za jednu od dve
velike partije u Americi, Lipset daje zaključke o trajnijoj opredeljenosti nižih klasa

254
(radnika pre svega) za Demokratsku partiju, a viših klasa za Republikansku,
generalizujući tu činjenicu na nivo teze o klasnoj determinisanosti političkih
opredeljenja. Lipset je osnovnu tezu upotpunio i nalazom o vezi političkog opredeljenja
s polom, karakterom i veličinom naselja u kome birači žive, kao i etničkom, religijskom
i generacijskom pripadnošću. Ovako postavljena Lipsetova analiza predstavlja osnov za
klasični model objašnjenja političkih ponašanja ili model objašnjenja putem
sociodemografskih karakteristika.
U njegovom jezgru je i na dalje društveno-ekonomski (klasni) status jer on
„predstavlja primarnu determinantu političkih vrednosti među pripadnicima različitih
(političkih) crkvi“ (Lipset, 1969: 249). Pri tom, Lipset polazi od empirijski verifikovane
činjenice da glasači sa prihodima manjim od proseka tradicionalno pristaju uz partije
(levice) koje se zalažu za veću društvenu jednakost,redistribuciju, dobara i kapitala i
mešovitu svojinu, u čijem upravljanju bi i sami imali određenu (participativnu) ulogu. Na
drugoj strani, političke stranke (desnica) koje se zalažu za ekonomske slobode, privatnu
svojinu i kapitalizam, odnosno za interese kapitala na osi podela: rad–kapital,
natprosečno okupljaju vlasnike kapitala i gornje slojeve sa natprosečnim prihodima.
Ograničeni, u velikoj meri posredovani efekat klasnog statusa na partijsku
pripadnost (nizak indeks klasnog glasanja – Alford) rezultat je delovanja tri grupe
razloga: a) dekomponovane i složene prirode samih društveno-ekonomskih
grupa; b) brojnosti i složenosti drugih linija socijalnih i političkih podela koje
presecaju i natkriljuju socioklasnu podelu; c) nastojanja partija da zbog
izbornih računica formulišu interklasnu, odnosno natklasnu ponudu.
Indeks klasnog glasanja Roberta Alforda inače izražava natproporcionalnu
spremnost pripadnika određene klase da glasaju za neku partiju – primera radi, veće
učešće radnika u glasačkom telu socijaldemokrata nego što je njihovo učešće u strukturi
društva. U slučaju Srbije, nakon 2000. godine takav primer bi moglo biti natprosečno
vezivanje niže obrazovanog radništva za radikale.
Model klasnog glasanja deo je šireg modela grupnog glasanja u koje spadaju i
porodično glasanje i generacijsko glasanje kojima se istražuje stepen saglasnosti
političkih opredeljenja unutar porodice ili određenih starosnih grupa. Predmet istraživanja
su i različiti stepeni korelacije između pripadanja određenim interesnim grupama
(sindikatima, etničkim grupama, konfesijama) i izbornog i političkog opredeljenja.
Iako kritikovan i korigovan, ovaj model je i dalje jedan od osnovnih za
utvrđivanje determinanti političkih orijentacija uopšte.
Korak dalje u psihologiziranju socijalnih determinanti političkih preferencija
razvijen je u okviru koncepta subjektivnog blagostanja. Ovaj koncept pokušava da
utvrdi na koji način subjektivne percepcije sopstvenog ekonomskog položaja utiču na
izbor političkih i ekonomskih preferencija. Ovaj socijalnopsihološki fenomen predstavlja
zapravo rezultat međuigre objektivnih ekonomskih okolnosti i dominantnih ciljeva,
aspiracija i vrednosti ljudi.3
Koncept subjektivnog blagostanja, redukovan i sveden na klasnu
samoidentifikaciju i osećaj pripadanja privremenim i trajnim tranzicionim dobitnicima i
gubitnicima, i njihova očekivanja, u istraživanjima CeSID-a (maj–jul 2005) istraživački
tim (Mihailović Srećko, Vuković Đorđe, Mojsilović Miloš, Stojiljković Zoran i Paunović

3
Ovaj pravac začet je 60-ih godina u radovima G. Katona, a uobličenu koncepciju veze između ekonomskih
očekivanja i sistema socijalnih stavova dao je Strumpel u radu iz 1990. godine. (Vasović, 2003: 5).

255
Žarko) primenio je na analizu socijalno-psiholoških korelata partijskih opredeljenja.
Konstatovana je, primera radi, relativno značajna i sistematska veza (Ck=0,38) između
klasne samoidentifikacije i partijskog opredeljenja, koja je, kao i uticaj osećaja
dobitništva ili gubitništva (Ck=0,38) izraženija od veze između objektivnog kriterija –
zanimanja i partijske pripadnosti (Ck=0,28).

2.Afektivno – habituelne veze ( partijska identifikacija )

Drugi red činilaca koji određuju direktno samu političku pripadnost, ili bar
izbornu orijentaciju čine, po Mičigenskom sociopsihološkom modelu Agnusa Kembela i
saradnika, partijska identifikacija –osećaj vezanosti birača za određenu stranku. No
značajnu ulogu igraju i imidž partije i kandidata, kao i tematska okosnica – najvažniji
problemi koji se pokreću u kampanji i rešenja koja se predlažu za njih.
Sam Kembel, je, naime, priznajući nemogućnost da se svi oblici partijskog i
izbornog opredeljenja objasne pojmom identifikacije, odnosno osećajem psihološke
bliskosti i povezanosti s partijama, pokušao da koriguje ovaj koncept uvođenjem još
dve determinante – imidža partije i tema koje partije pokreću u svojim kampanjama.
Ove dve determinante imaju u Kembelovoj koncepciji status kratkoročnih
faktora koji povremeno determinišu stranačke i izborne preferencije čak različito od
partijske identifikacije. Dakle, pružanje podrške određenoj, političkoj partiji ne zavisi
samo od osećanja prisnosti s njom – partijske identifikacije – već je najčešće sklop
više različitih faktora i konstituenti.
Tako, primera radi, Sartori razlikuje glasanje na osnovu preferencija pitanja koje
pokreću pojedine političke partije i rešenja koja nude – (issue glasanje), i glasanje na
osnovu partijske identifikacije – privrženosti određenoj partiji, kao dva suprotna pola koji
odgovaraju različitim tipovima glasačke motivacije (Sartori, 2002: 283–284).
Pritom su, identifikacijski birači odani, oni uvek glasaju za istog kandidata ili
partiju nezavisno od toga šta kažu ili rade i to pretpostavlja snažnu identifikaciju.
Za Sartorija „imidž partije“ posredujući je činilac. Partije komuniciraju s
biračkim telom posredstvom imidža te je veliki deo njihove izborne strategije upravo
usmeren na izgradnju što prikladnijeg imidža za segmente biračkog tela na čije glasove se
računa. Imidž partije nije isto što i identifikacija sa strankom, smatra Sartori jer je izvesno
da ljudi mogu da se identifikuju s istom strankom, ali da o njoj imaju sasvim različite
predstave. Stoga, imidž partije predstavlja praktično derivat tematske orijentacije, na
jednoj i partijske identifikacije, na drugoj strani (Sartori, 2002: 284).
Može se, međutim, prihvatiti i teza prema kojoj se partijska identifikacija zapravo
temelji na imidžu partije, pa je pozitivan imidž neophodan, ali ne i dovoljan, uslov
partijske identifikacije. Pojedinci, naime, mogu imati pozitivan stav o više partija, ali se
konačno identifikuju samo s jednom partijom.
Zbog višestruke i složene osnove na kojoj se gradi partijska identifikacija
,najispravnijom mi se čini teza da je partijska identifikacija složena, kompozitna
rezultanta dejstva imidža partije, ali i drugih elemenata, poput imidža lidera,
porodične i lokalne tradicije, socijalno-ekonomskog statusa ili generacijske i rodne
pripadnosti birača. Mnogi od ovih elemenata mogu u određenim okolnostima imati

256
direktno dejstvo na partijsku identifikaciju, ali i indirektno dejstvo posredstvom imidža
partije (Slavujević, 2002: 115; Atlagić, 2010).
Pritom, svaki od političkih i izbornih takmaca nastoji da, u okviru ukupne
strategije, izgradi o sebi adekvatnu, poželjnu sliku – imidž u javnosti. U svakoj strategiji
građenja imidža prisutna su bar tri osnovna cilja. Prvi je pojačati svoje prisustvo u
javnosti i utvrditi svoj identitet – učiniti ga prepoznatljivim u političkoj ponudi. Drugi
korak je naglasiti sličnosti i, posebno, razlike u odnosu na konkurente. Treći, suštinski i
odlučujući, istaći svoje prednosti u odnosu na druge i navesti glasače da „baš nama daju
svoj glas“.
Pri operacionalizovanju i istraživanju partijske identifikacije treba razlikovati
partijsku identifikaciju u užem smislu – odnosno psihološku vezanost za stranku, od
šireg razumevanja partijske identifikacije kao kompozitne varijable koja pokazuje
ukupan obim – raširenost i različite osnove formiranja i promenljiv intenzitat i (ne)
stabilnost partijske identifikacije.
Ovo razlikovanje je posebno važno praviti u “mladim“ izbornim demokratijama i
tranzicionim postkomunističkim društvima gde je psihološka vezanost za pojedine
stranke, odnosno tradicija porodičnog političkog glasanja i sećanje na ranija politička
pripadništva prekrivena poluvekovnom dominacijom jednopartizma. Posledično,
partijska identifikacija shvaćena kao formirana čvsta psihološka veza igra u ovim
društvima, sa relativno kratkim i limitiranim iskustvom višepartizma, veoma skromnu
ulogu pri formiranju izborne odluke.

3. Harizmatski lider, odnosno poverenje u harizmatskog lidera i sklonost da

se dilema da li i kako glasati razreši identifikovanjem sa moćnim liderom - bez obzira na
u međuvremenu pravljene nemale njegove političke zaokrete je, pogotovo u trusnim
periodoma promena, značajan izborni motiv i razlog. Tradicionalna, autoritarna društva
sa nasleđem vezivanja za oca nacije ili gospodara su takođe „prirodan ambijent„ za
ključnu ulogu lidera . Suprotno, jasan je startni politički deficit ako je na čelu stranke
bezlična figura bez harizmatskih svojstava.
I u društvima sa jasnom demokrtskom tradicijom i institucijama, pre svega u meri
u kojoj raste - u relaciji sa sve većim značajem medijskom sfere i uloge medija kao
konstruktora stvarnosti, značaj personalizovane politike i imidža lidera, raste i uloga
lidera u opredeljenju birača. I proces deideologizavije - debalastiranjem od ideološkog
bagaža – preciznije klasičnih (ekonomskih) podela na levicu i desnicu, odnosno
programsko približavanje za posledicu ima dodatno jačanje uloge lidera.

4. Nasuprot jačanju uloge lidera, programatske veze – praksa vezivanja

izborne odluke za prihvatanje programskih ciljeva i sadržaja postaje, sem kod
identitetskih pitanja i u stanjima velikih preloma – „političkih zemljotresa „ tek
stvar od relativno marginalnog značaja i uticaja.
(Ne)spremnosti da se glasa na osnovu prihvatanja programskih koncepata
dodatno doprinosi istovremeno dvostruko otvoreni problem kako ne konsistentnosti
„ponude“, odnosno (ne )prepoznatljive pozicije partija, na jednoj, tako i mere

257
konfuznosti i nedostatnosti i nerazvijenosti pozicije birača – političke tražnje, na drugoj
strani.
U takvom okviru, programsko glasanje se praktično svodi na tematsko glasanje.
Tematsko glasanje (issue voting) podrazumeva opredeljenje birača za stranku ili
kandidata na osnovu toga što pokreću pitanja za koja je građanin najzainteresovaniji i
nude mu poželjna ili bar prihvatljiva rešenja. Temeljna pretpostavka je da akteri
raspolažu informacijama – znaju šta su ključni problemi za biračko telo u celini, odnosno
za pojedine njegove segmente.
Na drugoj strani, ovaj tip „problemskog glasanja“ podrazumeva birača koji je:
svestan problema koji se pokreće i razume ga; ubeđen je u njegov značaj i ume da
napravi razliku između pristupa i rešenja koja se nude i razluči njihove različite posledice
po svoj vlastiti interes.
Po pravilu, tematsko glasanje karakteriše slabije partijski identifikovane, ali
istovremeno i obaveštenije, zainteresovane i obrazovane birače, sklone vezivanju za
programske koncepte (Slavujević, 2002: 118–123; Sartori, 2002: 287–288).

5. Racionalni izbor ili klijentelizam birača - njihova spremnost da razmene

glasove za (opipljive) benefite.
Grupi, izbornih motiva pripada i ekonomski model „racionalnog birača“ Entonija
Daunsa, koji je on izneo u svom radu An Economic Theory of Democracy (Downs, 1957).
Racionalan je onaj birač, koji izlazi na izbore i glasa za partiju i kandidata za koje veruje,
na osnovu proračuna, da će mu doneti više pogodnosti i (materijalne) koristi, ukoliko
dođu na vlast. Koncepti korisnosti (dobiti) i isplativog utroška sugerišu da je ponašanje
birača diktirano procenom sopstvenih interesa, odnosno da će on učestvovati na izborima
samo pod uslovom da očekivana dobit prevazilazi troškove. Njegov „trošak“
predstavljaju vreme i energija koju on ulaže u raspitivanje o kandidatima, upoznajući se s
programima stranaka i kandidata i međusobno ih upoređujući, kao i, nakon donošenja
odluke, troškovi samog izlaska na biračko mesto i glasanja (Downs, 1957: 28–30; Sartori,
2002: 278–279).Prethodno, racionalni glasač pravi i procenu koliko su izbori značajni i
neizvesni, kako će drugi glasati, da li će i koliko koristi imati od promene vlasti nasuprot
koristi koju ima od postojeće i, posebno, da li njegov glas može biti „glas odluke“
(Prokopijević, 2002: 24–26).
Pritom, izbornu odluku donosi tako što, ako proceni da mu promena vlasti može
doneti veću dobit koja istovremeno prevazilazi njegove utroške – glasa za opoziciju. U
suprotnom, glasa za partiju, koaliciju na vlasti ili apstinira.
Analiza i merenje uticaja klijentelističkog motivana odluke birača suočeno je sa
dve vrste problema.Prvi predstavlja činjenica da je uticaj ovog faktora na donošenje
izborne odluke po pravilu podcenjen zbog prakse pružanja društveno poželjnih
odgovora. Neophodno je zato, mrežu indikatora graditi tako da stepen prihvatanja
glasanja zbog, recimo, zaposlenja i olakšica na poslu , oprosta dugova i računa, dobijanja
stana i (povoljnih) kredita, bude vezan za procenu ponašanja drugih, a ne (ne) kritički
uvid u ponašanje i motive samih ispitanika.
Na drugoj strani, načelan, konceptualni problem problem s ovim ekskluzivnim,
jednofaktorskim „racionalnim“ pristupom jeste što previše računa na „hladnu
objektivnost“ i interesnu računicu birača, potcenjujući pri tom svu njegovu

258
„iracionalnost“, uslovljenu njegovim ukusima i afinitetima, ili pak prihvaćenim
uverenjima (svetonazorom) i grupnim pripadnostima. Realnom, i empirijski
proverljivom, čini se zato ocena da upravo složena međuigra i neizvesni rezultat uticaja
ekonomskog i sociodemografskih i psiholoških faktora (čije delovanje su istraživali
autori poput Lipseta, Rouza i Konversa) čini tek sinergiju njihovog delovanja (kroz
formiranu partijsku identifikaciju) razlogom određenog izbornog ponašanja.

Umesto zaključka: Zašto glasamo kako glasamo i kada i zašto menjamo izborno
opredeljenje

Razlozi identifikovanja birača sa pojedinim partijama

U osnovi izbornog opredeljenja odnosno partijske identifikacije stoje brojni

konceptualni i pragmatski , dugoročni i kratkoročni razlozi.
Prema CeSID-ovim istraživanjima javnog mnjenja, u jesen 2005.godine u osnovi
partijske identifikacije može biti za nešto više od trećine građana, prihvatanje
ideološkog projekta partije, ili bar saglasnost sa političkim pristupom i načinom
rešavanja pitanja koje pristalice ocenjuju kao važna za realizaciju svojih i interesa
svoje društvene grupe.
Radi se zapravo o kumuliranju (sinergiji) delovanja interesne, socijalne i
tematske, odnosno programske varijable.
Birači, međutim, najčešće nisu u stanju da jasno unutar (pre)obilne političke
ponude, na nivou razlikovanja političkih koncepata, identifikuju svoj partijski izbor.
Mnogi za to nemaju ni dovoljno znanja niti volje i interesa. Osim toga, u situaciji u kojoj
živimo, niti je izborno telo jasno socijalno diferencirano niti su, povratno, partijski
programi jasno profilisani. Stalna programska pomeranja i uzajamne pozajmice
otežavaju izbor i zainteresovanim i upućenim u programske koncepte i razlike.
Naravno, veliki je broj i onih (trećina) racionalnih birača (Dauns) koji se
opredeljuju krajnje pragmatično polazeći od koristi od određenog političkog izbora,
odnosno od procene šansi za realizovanje sopstvenih neposrednih individualnih interesa.
Veliki broj (u ovom istraživanju petina) sopstvene dileme i nedovoljno
razumevanje stranačke scene razrešava, ukoliko se uopšte politički opredeljuje, izborom
ličnosti lidera u koga će verovati i čiju stranku će slediti. Pozitivna predstava, imidž,
koju stranka stvori o sebi i o svom lideru, u kulturama sklonim personalizovanju
političkog izbora, od velikog je uticaja na širinu i intenzitet određene partijske
identifikacije.
Pored tri osnovne grupe razloga i osnova za formiranje partijske identifikacije –
programskog opredeljivanja , odnosno tematskog glasanja, identifikovanja s liderom i
kandidatima i interesnog, klijentelističkog opredeljivanja, na izbornu orijentaciju i
konkretnu odluku utiče posredno i snaga i organizaciona razvijenost partija. Postojanje
lokalnih i opštinskih odbora u pozitivnoj je korelaciji sa stepenom orijentacije ka
određenoj partiji. Veću šansu da zadobiju širu podršku imaju, naime, partije koje su
uspele da premreže čitavu teritoriju.
Izvestan, manji broj glasača svoju izbornu odluku formira i u skladu sa

259
formiranom partijskom identifikacijom – vezanošću za partiju porodičnom i lokalnom
tradicijom, odnosno glasanjem u skladu s porodičnom političkom klimom i
opredeljenjem („porodično glasanje”) ili pod uticajem prijatelja i lokalnih uglednika.
Konjukturne razloge za donošenje izborne odluke u poslednji čas, uglavnom
bez prethodno formirane partijske identifikacije, čini glasanje pod uticajem medija i
propagande, odnosno karakter obećanja datih od strane partija i kandidata u toku izborne
kampanje, kao i „taktičko glasanje“ bazirano na proceni izbornih šansi stranaka i
kandidata.
Empirijski je verifikovana činjenica da se jedan broj birača, pre svega neodluč-
nih,u empirijskim istraživanjima u Srbiji u poslednjoj deceniji približna petina, opredelju-
je na osnovu datih obećanja u kampanji. Obećanja određuju, ili bar utvrđuju izbornu ori-
jentaciju. No, evidentan je sve više i kontraefekat obilatog razmetanja izbornim obećanji-
ma: usled čestih izbora, i odsustva percepcije da se stvari menjaju nabolje, raširena je
svest da se radi samo o praznoj političkoj retorici.
«Taktičko glasanje“ čini motiv i opredeljenje da se glasa za aktere s izvesnim
izbornim izgledima. Najčešće se radi o fenomenu „priklanjanja pobedniku“, odnosno
glasaju za političku opciju za koju postoji rašireno uverenje da će dobiti (relativnu)
većinu glasova i osvojiti (zadržati) vlast.
Na drugoj strani, birači izbegavaju da „bace svoj glas“ i glasaju za sebi najbližu,
ali (relativno) malu i neuticajnu stranku, najčešće se opredeljujući da glasaju za svoj
drugi, rezervni, ali sa stanovišta procenjenih izbornih izgleda, sigurniji izbor.

Promene izbornog opredeljenja

Kada je o promenama izbornog opredeljenja reč , mogli bismo konstatovati da se

kao najčešći razlozi izborne fluktuacije, kao i ukupne nestabilnosti partijske
identifikacije u Srbiji javljaju dve grupe makro – faktora: ( ne) povoljni ekonomski
i socijalni pokazatelji, pre svih drugih krize i velike društvene i političke promene ,
ali i samo partijsko tržište, odnosno dinamika odnosa sukoba/saradnje na (među)
partijskoj sceni.
Šire, kontestualne razloge promena izbornog opredeljenja možemo dalje razložiti na 1)
ukupno razočaranje učincima dotadašnje vlasti; (2) brojne pojave mita
i korupcije i afere koje ih prate; (3) krizu, neuspešnu socijalnu politiku
i rezultirajući rast siromaštva i (4) probleme vezane za svojinske odnose i privatizaciju i
rast nezaposlenosti.
Razlozima interne partijske dinamike , odnosno rezultirajuće promene političke
ponude pripadaju pak: (1) unutarpartijski i međupartijski konflikti koji rezultiraju
podelom unutar postojećih i/ili pojavom novih političkih aktera; (2) (ne) očekivani koali-
cioni aranžmani, kao i (3) veliki programski zaokreti i radikalne izmene političkih
partnera i saveznika.

Primer : Predizborni kontekst i klima 2008 - 2012-te :

rascep među radikalima i planetarna kriza

Unutar ovog intepretativnog modela , nakon izbora iz 2008.godine dva ključna

događaja: jedan interno politički – rascep unutar najjače stranke SRS i nastajanje SNS i

260
drugi eksterni – planetarna ekonomska kriza, odnosno njihove socijalne i političke
reperkusije su u najvećoj meri odredili politički život Srbije i uticali na partijska
opredeljenja građana.
SNS Tome Nikolića је (2008.godine) uspeo da najveći deo biračkog tela
nekadašnjeg SRS-a „prebaci“ u svoje polje: njihovo učešće u kategoriji opredeljenih je
bilo25%, dok je SRS imao 7% izborno opredeljenih. Podaci iz istraživanja u 2010. i
2011. godini govore da opredeljenost glasača ka SNS-u raste i kreće i do trećine stranački
opredeljenog dela izbornog tela, dok istovremeno opada podrška i identifikacija sa SRS-
om, tako da se SRS kreće oko cenzusa.
U jesen 2008.godine, koalicija „Za evropsku Srbiju“ beleži rejting od 40%
podrške izborno orijentisanih. Nekoliko godina kasnije dolazi do pada u obimu izborne
podrške demokratama. Razloge za pad podrške građana Demokratskoj stranci treba tražiti
u sve lošijem ekonomskom stanju građana, nezadovoljstvu korupcijom, radom državnih
organa i stanjem u državi.
Sudbina „narodnjačke“ koalicije, prema dosadašnjim političkim
pregrupisavanjima, pod velikim je znakom pitanja. Dvojac DSS-NS je beležio pad
podrške među izborno orijentisanima od oktobra 2008, kada je ona iznnosila 9%, do
septembra 2009.godine, kada je bila 8%. Približavanje političkih stavova SNS-a i NS-a,
kao i obrazovanje pojedinih predizbornih koalicija na lokalnom nivou, praktično su
suspendovali koaliciju DSS-a i NS-a i stranku Velje Ilića prebacila u politički brak sa
naprednjacina.Time je DSS ekskluzivno ostao na poziciji “ političke i vojne neutralnosti”
Istovremeno, u međuvremenu je došlo do rasta uticaja koalicije SPS sa PUPS i
JS, kao i pozicija LDP-a koji u poslednja dva izborna ciklusa beleži izborni rezultat tik
iznad cenzusa.
U međuvremenu G17 plus je (još jedanput) pred raspisivanje izbora zauzeo
„poluopozicioni „ status i ovoga puta zaigrao na regionalnu kartu , odnosno na,
formiranjem Ujedinjenih regiona Srbije (URS), političku artikulaciju potrebe za
decentralizacijom i ravnomernijem regionalnim razvojem.
Globalno posmatrano, u istraživanjima javnog mnjenja u Srbiji 2011.godine
utvrđeno je da je broj opredeljenih glasača u velikoj meri opao. Kao razlog za to najčešće
je navođeno da je porasla razočaranost birača u političke prilike u Srbiji, kao i da je
ekonomski položaj države i njenih građana na jako lošem nivou.

261
Grafikon : Promena izborne orjentacije građana 2009, 2010. i 2011. godine

Izvor: istraživački tim CeSID-a, 2010, za 2011. NSPM

No, sa približavanjem izbora i nastojanjem stranaka da njihov značaj prikažu
sudbonosnim a ishod krajnje neizvesnim , u kome svaki glas može biti presudan, ponovo
raste ( slaba i nesigurna ) partijska identifikacija i doseže , u poslednjih nekoliko izbornih
ciklusa uobičajenu izlaznost , od tri petine birača.

U skladu sa prezentiranim modelom stvari su dodatno iskomplikovali novonastali

politički akteri poput Dveri koje su dodatno fragmentirale prostor evrofobične desnice i
lišile je parlamentarnog statusa.

5.2 Zašto ne glasamo : Izborna apstinencija

Druga, suprotna strana ili kraj priče o razlozima partijske identifikacije, i rezultiraju-
će političke i izborne participacije, jeste priča o razlozima političke i izborne apstinenci-
je kao dobrovoljnom izboru. Kao s obrnutim likom u ogledalu – poverenje zamenjuje
nepoverenje, identifikovanje sopstvenog interesa i pozicije s programom stranke i kandi-
data – nepostojanje takvog kandidata i stranke; veru da se učešćem u politici i na izbori-
ma može nešto promeniti, pa čak i zaraditi – ravnodušnost, nezainteresovanost, čak zeb-
nja „da ne da će sve ostati isto, nego da će biti još gore“.
Aktivno i pasivno biračko pravo, odnosno pravo da se bira i da se bude izabran, jed-
no je od osnovnih demokratskih prava. Činjenica da se danas u modernim, bar formalno
demokratskim društvima, često čak polovina odraslog stanovništva odriče korišćenja bi-
račkog prava, izaziva mnogostruku pažnju i interes političkih analitičara.
Ocene fenomena apstinencije birača brojne su i često krajnje suprotne. One se kreću
u širokom dijapazonu od stava da se radi o simptomu krize i dekadencije moderne pred-
stavničke (i masovne) demokratije, do suprotnih ocena da je reč o specifičnom dokazu

262
njenog zdravlja i stabilnog funkcionisanja. Ozbiljni argumenti idu u prilog i jednoj i dru-
goj suprotstavljenoj tezi.
Apstinencija je naime politički fenomen čija je analiza opterećena različitim pa i di-
vergentnim vrednosnim i ideološkim interpretacijama, iza kojih stoje suprotstavljena
shvatanja o potrebi široke političke participacije. Unutar struje mišljenja koja politiku i
političku delatnost razume kao opštu, javnu stvar (res publica) ili najvišu građansku vrli-
nu slobodnih ljudi – delatnost izvan koje ostaju samo bogovi, robovi i zveri (Aristotel),
apstinencija je predmet osude koja može ići i do prezrenja jer se smatra da ona unižava i
čini čoveka nedostojnim: lišava ga jednog od bitnih atributa čovečnosti.
Nasuprot tome, nisko vrednovanje učešća u politici i doživljaj politike kao sfere u ko-
joj preovlađuju nehumani i nemoralni odnosi, njihovo izjednačavanje sa zakulisanim na-
godbama, nasiljem i korupcijom, opravdava i moralno utemeljuje apolitičnost – „politika
nije za časne ljude“.
Između ovih krajnjih stanovišta nalaze se orijentacije „političkog realizma“ koje, manje
ili više, konsekventno i otvoreno dele stav da je unutar složenih i diferenciranih društava pro-
stor efektivnog političkog odlučivanja rezervisan za profesionalnu političku elitu, odnosno
nadmetanje političkih vođstava. Uloga masa u politici, čije pripadnike karakteriše navodna
nedoraslost, nekompetentnost i nezainteresovanost, u najboljem slučaju svodi se na naknadu,
pretežno aklamativnu podršku vođama, odnosno na izbor između elita koje se nude na poli-
tičkom tržištu (Šumpeter). U ovom slučaju naglašen stepen političke apatije, pa i apolitičnost
smatra se poželjnim za stabilno funkcionisanje demokratskih političkih institucija.
Nesporno je, međutim, da masovna izborna apstinencija u velikoj meri delegitimira
učesnike izbora – pre svega poziciju izbornih pobednika. Niko, sem krajnjih političkih
pragmatičara i cinika neće biti neosetljiv na činjenicu da njegovu vlast podržava tek, reci-
mo, četvrtina biračkog tela. Slaba je uteha pri tom da je još manje onih koji joj se, svojom
iskazanom izbornom voljom, direktno suprotstavljaju.
Na drugoj strani, masovan izlazak na izbore, sam po sebi, nije dokaz demokratskih
odnosa u društvu. Plebiscitaran, gotovo stoprocentni izlazak na izbore u real-socijalistič-
kim režimima dovoljno je ilustrativan (i ne jedini) primer „izbora bez izbora“. Ne izaći na
izbore takođe je pravo i akt volje pojedinca – njegov (demokratski) izbor. Često neizlazak
na izbore nije ni znak odsustva političkog stava, već pre specifična poruka (opomena)
upućena ključnim akterima politike.

Pojam, pretpostavke i razlozi izborne apstinencije

Izbornu, i širu političku apstinenciju možemo odrediti kao svestan, dobrovoljan čin
odricanja od učestvovanja u procesima izbornog, i šireg političkog odlučivanja. Do-
brovoljnu apstinenciju treba jasno razlikovati od „prinudne izborne apstinencije“, u kojoj
se birači, hotimičnim ili namernim propustom izbornih organa ne nalaze na biračkim spi-
skovima, čime su, ne svojom voljom, sprečeni da ostvare svoje izborno pravo.
Izborni apstinenti dalje se mogu razvrstati na „negativne“ i „pozitivne“ (Blondel).
Negativni apstinenti – apolitični, oni su pojedinci koji su relativno trajno izvan politike i
koje politika ne interesuje i ne dotiče, koji ništa ne znaju o njoj. Radi se, po pravilu, o re-
lativno malom (5–10%) delu biračkog tela.
Nastojeći da pojmovno odredi apolitičnost, većina pisaca polazi od stava da fenomen

263
apolitičnosti obuhvata stanje svesti, raspoloženja i ponašanja koja su obeležena ravnoduš-
nošću i nezainteresovanošću pojedinaca i čitavih socijalnih grupa za politiku i za učešće u
političkom životu. Apolitičan pojedinac svojom je svešću izvan politike. Njegova lična
obeležja su politička neinformisanost i nespremnost za praćenje i razumevanje političkih
događaja. U užem pojmovnom smislu apolitičnost se može shvatiti kao odsustvo želje su-
bjekta da shvati svet političkih činjenica i da njima ovlada, kao nespremnost da se izrazi
politička volja i oblikuju sopstvena politička uverenja. Apolitičnost, po pravilu, prate ose-
ćanja lične nesigurnosti i odbijanja da se javno prezentuje sopstveni politički stav. Apoli-
tični ljudi često imaju rezervisan stav i prema drugim oblicima socijalnog aktivizma, po-
sebno ako u njima ne vide mogućnost realizovanja svojih neposrednih interesa.
Apolitičnost se, međutim, retko javlja kao trajna karakteristika političkog ponaša-
nja, što ukazuje na potrebu razgraničavanja relativno trajnih karakteristika i oblika apoli-
tičnosti (i njihovih nosilaca) od povremenih i privremenih, situaciono uslovljenih vidova
apolitičnosti. Osnovna dilema jeste da li je u slučaju situacione apolitičnosti reč samo o
prividu apolitičnosti, odnosno o svesno izabranoj političkoj apstinenciji koja je latentno
politički stav, a ne odsustvo stava. Praktično, ova dilema se u empirijskim istraživanjima
izborne participacije javlja u obimu koji varira od 5% pa sve do trećine, pa i više apoli-
tičnih, pri čemu se apolitičnost sužava na one koji potpuno ignorišu politiku ili pak pro-
širuje i izjednačuje s ukupnim udelom izbornih apstinenata u biračkom telu.
Relativno trajnu, „tvrdu“ apolitičnost iskazuju pojedinci i grupe koje karakteriše od-
sustvo interesa i motiva za bavljenje politikom, zasnovano i na proceni da politički akti-
vitet ne utiče na svakodnevni život i životne šanse. Mogućnost uzlazne socijalne mobil-
nosti, napredovanja i poboljšanja položaja se, prema tome, ne vidi kao rezultat učešća na
izborima. Precizirajući ovaj stav, Lipset polazi od hipoteze da „što je klasna struktura
nekog društva otvorenija, radnička klasa je politički apatičnija; i obratno: tamo gde je
društvo rigidnije stratifikovano, postoji veća verovatnoća da će niže klase razviti svoj
snažan oblik političke aktivnosti“ (Lipset, 1969: 254).
Češće od drugih, apolitičnost karakteriše, pored nižih društvenih slojeva, i mlade,
grupe izmeštene iz tradicionalnog radnog odnosa, umetnike i deo slobodnih profesija.
Primera radi, takvo uverenje dobro ilustruje stav francuskog slikara Teofila Gotijea da bi
se radi dobrog akta lepe žene odrekao svojih građanskih prava.
Apolitičnost je dobrim delom izraz i rezultat nepostojanja elementarnih pretpostav-
ki za bavljenje politikom: neraspolaganja dovoljnim kvantumom informacija, obrazova-
nja, materijalnog statusa i raspoloživog slobodnog vremena. Osim relativno trajnih po-
litičko-kulturnih i socijalnih varijabli apolitičnosti, kao i jednog broja delujućih indivi-
dualno-psiholoških karakteristika (zatvorenost, anksioznost, osećanja političke i druge
nekompetentnosti) od posebnog značaja su i situacione i političko-institucionalne deter-
minante čiji su kristalizovani izraz teškoće i objektivne prepreke efektivne političke
participacije.
Većinu apstinenata čine, međutim, „pozitivni“ apstinenti – oni koji imaju svest o
značaju i kakav-takav interes za politiku, ali kojima se, iz različitih razloga, ne dopadaju
kandidati i partije koje učestvuju na izborima.
Apstinencija je ovde posledica nezadovoljstva kvalitetom političkog izbora – nepri-
hvatljivom, ograničenom ili razmrvljenom i nepreglednom ponudom na političkom tržiš-
tu. Nisu malobrojni ni oni koji, izloženi unakrsnom pritisku, konflikt lojalnosti konku-

264
rentnim političkim grupama razrešavaju tako što ne izlaze na izbore.
Pri tome relacija: kriza–politička anomija–apstinencija višeznačna je. Anomija, kao
izraz raspada sistema vrednosti, sukob teško uskladivih komponenti vrednosne strukture,
može u nekim grupama izazvati zbunjenost, gubljenje interesa i čak relativno trajno po-
vlačenje iz politike. Ali krajnja konsekvenca političke anomije može biti i preobraženič-
ki, euforični novoangažman „političkih preletača“ ili pak još rigidnije vezivanje za staro
– povratak „staroj veri“. Gotovo identična je i priroda relacije: konflikt lojalnosti – apsti-
nencija. Lazarsfeld, Lipset i drugi istraživači evidentirajući, u analizi izbornog ponaša-
nja, činjenicu unakrsnih pritisaka na onaj deo birača čija je lojalnost razdeljena na kon-
kurentne političke grupe, formulišu hipotezu da se konflikt lojalnosti, u odsustvu direkt-
nog grupnog pritiska, završava izbegavanjem angažovanja – bekstvom iz politike (Lip-
set, 1969: 122–126). Primera radi, suprotnost između političke opcije porodice i intim-
nog ličnog opredeljenja, sukobljenosti političke lojalnosti usklađene s aktuelnom i onom
koja odgovara željenoj socijalnoj poziciji, mogu rezultirati u apstinencijom. Da li će odr-
žavanje stanja podeljene lojalnosti dovesti i do apstinencije, zavisi, međutim, od opšteg
stepena zainteresovanosti za politiku, od osećanja političke uticajnosti, kao i mnogih
drugih intervenirajućih faktora.
Apstinencija pozitivno korelira i sa stavom o isključivo marginalnim gubicima ili
dobicima od političkog angažovanja. Robert Dal tako zaključuje da nije verovatno da će
pojedinci participirati u politici ako misle da će ishod događaja biti zadovoljavajući i bez
njihovog učestvovanja. Isto uverenje ilustruje i ocena Dejvida Rizmana da je apstinenci-
ja izraz nastojanja ljudi da se bave „interesantnijim stvarima“, sve dok institucije zado-
voljavajuće funkcionišu. Uspostavljeni odnos dominantnih političkih snaga smatra se za-
dovoljavajućim, tako da ne pobuđuje ni minimalni sopstveni izborni angažman (Dahl,
1961). Apstinencija ima, u ovom slučaju, unutrašnji sadržaj i značenje konformnog svo-
đenja na posmatranje politike, odnosno naknadno korišćenje političkih odluka. Pored
već pomenutog i u političkoj tradiciji formiranog uverenja o nepotrebnom ili nekorisnom
angažovanju u politici, veoma je relevantno i iskustvo političkih subjekata o političkoj
praksi, koja politički angažman svodi na bezuticajnu aklamaciju – procenu da se, reci-
mo, učešćem na izborima ništa ne može promeniti.
Ovim lista mogućih razloga izborne apstinencije ni izdaleka nije iscrpljena. Njihov
broj i relativan udeo i značaj razlikuju se od zemlje do zemlje, čak i od izbora do izbora.
U nastojanju da se preciznije sistematizuju, klasifikuju i tipologizuju njeni razlozi,
razvijena su tri konkurentna, ali i komplementarna modela opisa i objašnjenja izborne ap-
stinencije.
Prvi, sociodemografski model i njegove pristalice, nastoje da katalogiziranjem što
većeg broja sociodemografskih obeležja građana i poređenjem socijalnih profila izbornih
apstinenata i participanata, odnosno faktorskom analizom njenih socijalnih obeležja, do-
đu do objašnjenja razloga izborne apstinencije.
Po pravilu se, međutim, radi tek o socijalnom opisu, ne i objašnjenju. Složeni,
brojni i različiti uzročnici izborne apstinencije za posledicu imaju naime, socijalno ša-
renolik profil apstinenata koji se regrutuju iz svih slojeva, istina ne u podjednakoj me-
ri. Kumuliranjem selektivnih crta izloženosti apstinenciji mogao bi se ipak skicirati
robot-portret tipičnog izbornog apstinenta na kome bi se (u Srbiji) našla žena, niže
obrazovana, domaćica ili nezaposlena i nižih primanja, pripadnica neke od nacional-

265
nih manjina. Pri tom apstinenti su bez identifikacije s političkim strankama i liderima,
nezainteresovani za politiku i političke probleme ili razočarani u stanje i ponudu na
političkoj sceni (Milošević-Đorđević, 2005:154).
Naredni, drugi model tumačenja izborne apstinencije predstavlja model partijske
identifikacije. Radi se o nastojanju da se izlazak ili neizlazak na izbore, kao i, u slu-
čaju izlaska, konkretno izborno opredeljenje, objasni analizom čvrstine, intenziteta i
trajnosti i raširenosti partijske identifikacije. Po ovom modelu, apstinenti su građani
bez formirane, ili sa slabom i potencijalnom partijskom identifikacijom. Model partij-
ske identifikacije tek posredno tumači apstinenciju i ima ograničenu moć predviđanja.
Primera radi, rezultati istraživanja u Srbiji, u poslednjih nekoliko godina, pokazuju da
u međuizbornom periodu ima tek 40–50% stranački identifikovanih. Ipak, po pravilu,
konačna izlaznost na izborima osetno je veća. Na drugoj strani, model partijske iden-
tifikacije ne govori mnogo o razlozima i motivima kako za (opredeljenu i najavljenu)
izbornu apstinenciju, tako i za izbornu neodlučnost (kao osnovu za moguću apstinen-
ciju).
Treći, kognitivni model apstinenciju objašnjava usvajanjem određenih stavova i
vrednosti, odnosno rezultirajućim izbornim ponašanjem. Apstinente tako čine apoli-
tični – nezainteresovani za politiku, ali i građani koji, iz različitih razloga, ne prepo-
znaju na partijskom i izbornom tržištu stranku koja bi na zadovoljavajući način zastu-
pala njihove interese. Apstinenti, dakle, pod određenim uslovima, mogu biti i politički
obavešteni građani. Primera radi, po Daunsovom modelu racionalnog birača, neizla-
zak na izbore je rezultat transakcione analize troškova i koristi od izlaska na izbore,
odnosno uverenja da troškovi (evidentiranje, informisanje, rizici samog glasanja) pre-
vazilaze moguće koristi (Downs, 1957, Stojiljković, 2006: 307).
Model političke potrošnje Hilde Hilmelvejt polazi od uverenja da je u osnovi apsti-
nencije nepostojanje jasnih i koherentnih stavova kod izbornih apstinenata. Druga stra-
na medalje je neprepoznata adekvatna politička ponuda, odnosno egzistiranje nedovolj-
no programski profilisanih stranaka (Milošević-Đorđević, 2005: 149; Sajc, 1996).
U ovom pogledu, praksa programskih pomeranja i pozajmica, kao i ljubav za opšta
mesta koje pokazuju stranke u Srbiji, predstavljaju gotovo paradigmatski primer.
Izborna apstinencija je, dakle, uslovljena i brojnim ličnim (pre svega kognitivnim ka-
rakteristikama), ali i njihovim odnosom prema širim društvenim (sociodemografska obe-
ležja) i političkim (obim i širina partijske identifikacije) razlozima. Njihova različita spe-
cifična težina i međuodnos predstavljaju pokazatelj karaktera odnosa u društvu.
Sam obim izborne apstinencije pre svega varira zavisno od procene značaja izbora i
(ne)izvesnosti njihovog ishoda. Po pravilu, što se izbori procenjuju značajnijim i presud-
nijim, odnosno što je veća neizvesnost njihovog ishoda, to je manja izborna apstinencija.
I obratno, predvidiv, izvestan ishod izbora, ili njegov ograničen značaj, povećavaju
obim izborne apstinencije.
Izborna apstinencija posebno je raširena u stabilnim društvima i situacijama, u koji-
ma je često prisutno osećanje ravnodušnosti prema politici. U njima po pravilu, i ne po-
stoje ključne razlike među izbornim oponentima, pa veliki broj birača smatra da (ne)uče-
stvovanjem na izborima neće bitnije izmeniti, inače zadovoljavajuće, životne prilike.
Istovremeno, apstinencija je velika i tamo gde postoji masovno nepoverenje prema

266
političkim elitama, i gde je raširen osećaj političke apatije i neverice da se izlaskom na iz-
bore išta može izmeniti, u krajnje deprimirajućem socijalnom i političkom okruženju, ko-
je proizvodi beznađe.
Pored kognitivnih i sociodemografskih karakteristika pojedinaca, na obim apstinen-
cije utiču dakle i širi kontekstualni, pre svega socijalno-politički i normativno-institucio-
nalni faktori i pretpostavke.
Posmatrano komparativno, participacija je logično najveća u zemljama u kojima je
izlazak na izbore zakonska obaveza ili je do skoro bila (Italija, Austrija, Luksemburg). U
većini ovih zemalja neizlazak na izbore sankcioniše se (skromnim) novčanim kaznama.
U Grčkoj, međutim, postoji mogućnost da apstinent ne dobije pasoš ili vozačku dozvolu
a u Belgiji može imati poteškoća da se zaposli u državnoj službi. Na nivo izborne apsti-
nencije, pored (ne)obaveznosti glasanja, mogu uticati i druge karakteristike izbornog di-
zajna, poput vrste izbornog sistema, karaktera izborne liste (otvorena – zatvorena), nači-
na glasanja ili dana (vikend – radni dan) kada se održavaju izbori (www.idea.int/vt/sur-
vey).
Inače, izborna participacija ima obeležja cikličnog kretanja. Ona je u periodu od 50-
ih do kraja 80-ih godina XX veka, u većini zemalja pokazivala tendenciju rasta sa pribli-
žno 60% na oko 70% da bi od tada, u okviru trenda približavanja pozicija ključnih poli-
tičkih aktera, bila u porastu izborna apstinencija. U poslednjih nekoliko godina s tren-
dom povratka velikih ideoloških pitanja u politiku, ponovo raste izlaznost na izborima
(SAD, Francuska).

Izborna apstinencija u Srbiji

Izbornu apstinenciju u Srbiji, njene aktere i razloge, CeSID-ov istraživački tim (Mi-
hailović, Mojsilović, Vuković, Stojiljković), u jesen 2004. godine, grupisao je, polazeći
od Blondelovog modela, na prinudne i dobrovoljne apstinente (Blondel, 1970: 53).
Dva osnovna objektivna razloga prinudne apstinencije čine funkcionalni razlozi i
administrativni propusti. Neizlazak na izbore usled bolesti, nepokretnosti, neodložnog
posla, služenja zatvorske kazne, boravka van zemlje, studiranja daleko od biračkog me-
sta, neki su od objektivnih razloga sprečenosti da se izađe na izbore. Ovoj grupi nedo-
brovoljnih apstinenata pripada i bar 5% građana koji su propustima izborne administraci-
je ispušteni ili pogrešno vođeni u biračkom spisku. CeSID-ove projekcije su da, bez pri-
nudnih apstinenata, kojih je gotovo milion (u okviru ovog broja najveći je udeo građana
koji žive u dijaspori), realno izborno telo Srbije čini oko 5,5 miliona birača, odnosno ono
je manje od zvaničnog za 15–20%.
Preostali nivo apstinencije čine dobrovoljni apstinenti čiji udeo od izbora do izbora
varira između 10% na ključnim, „prelomnim izborima“ i čak 50% ukupnog biračkog tela,
na nevažnim, pretežno lokalnim izborima.
Dobrovoljni apstinetni mogu se grupisati u dve velike grupe – jedna se konstituiše od
apolitičnih, građana koji nisu dospeli do politike, drugu čine apstinenti u užem smislu,
odnosno građani čiji je neizlazak na izbore baziran na svesnom, formulisanom političkom
stavu i odluci.
Apolitični – nezainteresovani za politiku i nesvesni njenog uticaja na životne šanse,

267
čine približno desetinu izbornog tela. Oni su natprosečno koncentrisani među građanima
s najnižim obrazovanjem i socijalnim statusom, ženama i manjinskim zajednicama, kao i
najmlađim i najstarijim biračima koji su, očekivano, i izvan radnog procesa.
Na drugoj strani, apstinencija kao svesno izgrađen stav i pozicija, ima svoje tri velike
osnovne grupe razloga u: a) neadekvatnoj političkoj i izbornoj ponudi; b) stavu o nepo-
trebnosti višepartijskih izbora i, u sve većoj meri c) razočaranosti odsustvom ključnih
društvenih promena. Najzad, u apstinenciju vodi i organizovani grupni bojkot izbora, bez
obzira da li ga je pokrenula određena partija ili koalicija, odnosno etnička grupa.
Naredni, sve prisutniji razlog svesno birane apstinencije jeste odsustvo ključnih
društvenih promena, odnosno raširena neverica da politički akteri uopšte imaju moć i
sposobnost da sprovedu reforme i reše probleme vezane za funkcionisanje države,
ostvarenje nacionalnih interesa ili pak ekonomski razvoj.
Nepostojanje pravne države i odsustvo pravne, ali i životne sigurnosti građana, teško-
će u funkcionisanju demokratskih institucija, politička nestabilnost i imunitet od krivič-
nog gonjenja za moćne pojedince, odvode deo građana u rezignaciju, defetizam i rezulti-
rajuću apstinenciju.
Neostvarivanje, ili nesvrsishodan rad na definisanju i ostvarivanju nacionalnih intere-
sa, većinske nacionalne zajednice, recimo bojazan od gubitka Kosova, odnosno, na dru-
goj strani, pitanje stvarne mere zaštićenosti prava manjinskih nacionalnih zajednica, pred-
stavljaju takođe moguće ozbiljne motive i razloge za neizlazak na izbore.
Nizak životni standard, nezaposlenost, korupcija, mito i afere koji prate privatizaciju,
uz sve restriktivnija prava i mogućnosti u oblasti državnog sistema socijalnog osiguranja i
zaštite (penzije, zdravstvo, obrazovanje) takođe pripadaju polju ozbiljnih razloga za neiz-
lazak na izbore.
Posledično, građani – učesnici u istraživanju Zage Golubović i saradnika, obavlje-
nog 2006. godine, ističu da „nemaju za koga da glasaju“, „da neće uvek da glasaju za
manje zlo“, „da u politici dominira borba za vlast“, „da vlada politička neizvesnost jer
nema jasnog političkog cilja“, da je na delu „savez vlasti
novobogataša i mafije“, da „partijska knjižica i dobra para otvaraju sva vrata“, odnosno
da je „politika postala biznis“.
Poredeći sadašnje stanje sa onim pre promena, oktobra 2000, ispitanici konstatuju da
se „samo lakše diše, ali od disanja se ne živi“, odnosno da se „otvorilo više nada i moguć-
nosti, ali i više razočaranja“ (Golubović, 2007: 120–128).
Sumirajući nalaze brojnih istraživanja javnog mnjenja, izborne motivacije i ponašanja i,
posebno, saznanja do kojih je, tehnikom produbljenih intervjua, došla profesorka Zaga Go-
lubović s ekipom svojih saradnika u seriji istraživanja Politika i svakodnevni život, može-
mo, kada je reč o širem socijalnom kontekstu u kome se apstinencija javlja, uspostaviti sle-
deću značajnu podelu i razliku.
Za stabilna demokratska društva može biti, do izvesne mere, tačna teza Lipseta i La-
svela ili Šumpetera, na primer, o „stabilizujućem delovanju političke apatije“, odnosno o
određenom, čak znatnom nivou apstinencije kao dokazu „dobrog funkcionisanja i zdra-
vlja demokratije“ (Stojiljković, 2006: 312).
Visoka apstinencija u „teškim“ društvima tegobne tranzicije može, na drugoj strani,
govoriti samo o „bolesti“ krhkih protodemokratskih institucija i rastućem jazu i nepove-

268
renju između političkih aktera i građana i njihovih asocijacija.
Posledično, u Srbiji, s izuzetkom ključnih izbora (prvih 1990. i „prelomnih“ iz 2000)
sve više dolazi do izražaja tendencija rastuće političke zasićenosti i apatije i stagnantne
izborne i šire političke apstinencije.
Komparativno posmatrano, 60–70% efektivnih birača koji izlaze na izbore, ili udeo
stranačkog članstva u odrasloj populaciji od oko 10–12%, još su uvek natprosečne vred-
nosti političke participacije. Posebno ako se ima u vidu do 2000. godine prisutno odbija-
nje partija albanske manjine da priznaju postojeći državni okvir, i od njih usmeravano
opredeljenje ogromne većine Albanaca, sa Kosova koji su činili oko 12% izbornog tela,
da bojkotuje izbore u Srbiji i SR Jugoslaviji.
No, analizom brojnih indikatora, trend opadajuće, ili bar stagnirajuće izborne i
šire političke participacije jasno se može očitati.

Tabela 6:
Izborna participacija – parlamentarni izbori
1990–2012.

Broj upisanih Broj izašlih Procenat

Datum izbora
birača birača izašlih
9.12.1990. 7.044.797 5.034.613 71, 5
20.12.1992. 6.774.995 4.723.711 69, 7
19.12.1993. 7.010.389 4.300.440 61, 3
21.9.1997. 7.210.386 4.139.080 57, 4
23.12.2000. 6.508.856 3.752.170 57, 6
28.12.2003. 6.511.450 3.825.471 58, 7
21.1.2007. 6.653.811 4.033.586 60, 6
11.05.2008. 6.749.688 4.141.176 61, 0
6.o5.2012
Izvor:
podaci su preuzeti sa sajta Republičkog zavoda za statistiku:
http://webrzs.statserb.sr.gov.yu/axd/Izbori/izlaznost.htm
Sem na prvim višestranačkim izborima 1990. godine, kao i na prelomnim izborima
2000. „partija izbornih apstinenata“ predstavlja dakle grupu brojniju od pristalica i glasa-
ča bilo koje partije i političke koalicije.Nakon vrha izlaznosti dostignutog na prelomnim
predsedničkim izborima 24. 09. 2000. godine, koji su bili uvod u pad s vlasti Miloševiće-
vog režima, izlaznost je na narednim decembarskim, kao i na republičkim parlamentar-
nim izborima održanim 2003, 2007. i 2008. I 2012.godine stagnirala na oko 60% izašlih.
Iako se, kada isključimo prinudne apstinente i objektivno onemogućene građane, radi o
još uvek solidnoj efektivnoj izlaznosti približno tri četvrtine birača, ipak se može govoriti

269
o nastavljenoj tendenciji stagnacije i pada.
Prognoze govore da se broj apstinenata i dalje održava na visokom nivou. Istovreme-
no, u gotovo svim političkim strankama prisutna je tendencija osipanja, i, još u većoj me-
ri, pasivizacije znatnog dela članstva.
Nakon izrazite politizacije, čak prepolitizirane atmosfere koja je pratila početke plu-
ralizacije ovdašnjeg političkog prostora, normalna je pojava simptoma zasićenosti politi-
kom. Naravno, i rezultirajućeg smanjenja interesa za učešće u političkom životu. Pretpo-
stavka je da će se, sa stabilizovanjem prilika i hlađenjem društvenih tenzija, ovaj trend i
nastaviti.
No, kada do ove tendencije dođe u uslovima nesmanjenih, krajnjih unutrašnjih i
spoljnih napetosti i neizvesnosti, opravdano je pretpostaviti da se, u velikoj meri, radi o
razočaranosti birača političkom nezrelošću i ponašanjem stranaka i njihovih lidera.
Sve manji stepen identifikacije sa strankama i opadajući rejting njihovih lidera, jasno
govore o nezadovoljstvu kao dominantnom razlogu rastuće političke apatije i izborne ap-
stinencije u nas. I stvoreni odijum prema parlamentu koji, nabijen atmosferom cirkuske
šatre, u vanredno složenim okolnostima predstavlja školski primer parlamentarne neefi-
kasnosti i stranačke zagriženosti, inata i dominacije sitnošićardžijske logike, dovoljno go-
vori u prilog iznete pretpostavke.
Rastuća izborna apstinencija u velikoj meri je uslovljena i taktičko-političkim pome-
ranjima, pregrupisavanjima i podelama unutar pojedinih stranaka i stranačkih koalicija.
Na jednoj strani, to jasno pokazuje da ni same stranke nemaju do kraja jasno razvijen po-
litički profil i prepoznatljiv imidž u javnosti, odnosno da aktuelne partijske podele imaju
krajnje nestabilan i tek privremen karakter. Posledično, to čak i upućenima i zaintereso-
vanima za politiku otežava politički izbor. Razlozi i logika približavanja i udaljavanja po-
litičkih partija i koalicija predstavlja za većinu birača nerazrešivu enigmu. To mnoge zbu-
njuje, obeshrabruje i dovodi do zaključka da među akterima politike i nema neke značaj-
nije razlike, i da treba dići ruke od izlazaka na izbore. Pogotovu kada im stvari u životu
stoje nepromenjeno loše.
Stvar dodatno komplikuje i raširena sumnja velikog broja birača da se pod ponuđe-
nim političkim etiketama skriva krajnje različita, često čak suprotna realna sadržina. Ali
i (realna) bojazan i dokazana mogućnost da će odabrana politička partija, nakon izbora,
završi u suprotnom političkom taboru.
Na ovakvu situaciju birači često reaguju odlukom da ne izađu na izbore.
Možemo zaključiti da je, u Srbiji i kada isključimo apolitične–večite apstinente (5–
10%), kao i standardni udeo onih koji ili nisu u spiskovima, ili zaista objektivno ne mo-
gu da izađu na izbore (10–15%) gotovo još petina birača relativno trajno je digla ruke
od izbora. I to u situaciji kada politika i bukvalno režira naše živote. Apstinencija bi bi-
la i veća kada bi se jedan broj, uglavnom starijih birača oslobodio straha od sankcija ili
pak uverenja da se mora izaći na izbore, jer je to „građanska dužnost i obaveza“.
Na drugoj strani, razvoj i poboljšanje životnog standarda, bolje edukovanje građana,
pre svega mladih, o demokratskim vrednostima, jasnije profilisanje stranaka i njihovo
utemeljenje u konkretnim socijalnim grupama i, posebno, odgovornije ponašanje politič-
kih elita, neke su od efektivnih pretpostavki da se smanji apstinencija na budućim izbori-
ma (Hrnjaz, 2007: 86).

270
 Sumirajući na kraju prethodne nalaze možemo konstatovati da apstinencija nije
jednoznačan fenomen koji se može a priori i olako prihvatiti, ili odbacivati i osuđiva-
ti. Bez obzira na to kako je tumačimo i kakav stav prema njoj zauzimamo (da li je pri-
nudna ili je, u manjoj ili većoj meri, stvar sopstvenog izbora), nesporna je činjenica
da apstinencija i izborni apstinenti nisu pošteđeni rizika da se, iako se ne bave politi-
kom i ne mešaju se u nju, politika bavi njima. Ipak, apstinencija, pa i apolitičnost,
mogućna je i realno prisutna i u demokratiji, ali bez demokratskih institucija mi smo
osuđeni na nju.

IZBORNE KOALICIJE I PROCES FORMIRANJA VLASTI

Izbori su ključna konfliktna politička igra interesa i moći u kojoj je ulog sama pozicija
vlasti. Veličina uloga traži maksimalizaciju resursa i razvijenu strategiju delovanja.
Uspešna izborna strategija zato povezuje i optimalizuje efekte dobrog poznavanja
izbornih pravila igre, uspešnog korišćenja raspoloživih kadrovskih i materijalnih resursa,
skrupulozne analize političkog tržišta i oblikovanja atraktivne i prepoznatljive izborne
ponude unutar vođene izborne kampanje. Na fragmentarnim i turbulentnim političkim
tržištima stratešku ulogu ima umeće sklapanja (i rasklapanja protivničkih) izbornih i
postizbornih koalicija. Ishod izbora i formiranje vlasti u velikoj meri određeni su logikom
i dinamikom pregovora, primenjenim pregovaračkim taktikama i, najzad, prirodom
sklopljenog koalicionog aranžmana.
Pojam Koalicija (od latinske reči colato – udruživanje) izražava različite oblike
udruživanja dva ili više aktera sa namerom da ostvare cilj koji bez udruživanja ne
bi mogli postići i koji se jasno razlikuje od interesa i ciljeva drugih aktera.
Izborne koalicije (savezi) su izraz nastojanja političkih stranaka, i drugih političkih
aktera, da izbornim udruživanjem povećaju šanse na izborni uspeh. Osnovni cilj izbornog
organizovanja i udruživanja je osvajanje/održanje na vlasti, ili bar što širi, parlamentarni
uticaj na nju.
Političke koalicije i stupanje u njih za svrhu i imaju: prvo, povećanje izgleda na izborni
uspeh-(pred)izborne koalicije, a zatim iznalaženje formule za obezbeđenje
parlamentarne podrške i formiranje vlade-postizborne, vladavinske i parlamentarne
koalicije.
Koalicije u parlamentu mogu biti i oblik udruživanja opozicionih stranaka u nastojanju
da ograniče, kontrolišu i obore vladu.
Osim podele po vremenu nastanka na pred i post izborne, koalicije se, polazeći od
nivoa organizovanja izbora kao kriterija, mogu razvrstati na nacionalne i subnacionalne –
regionalne i lokalne koalicije. Često je manevarski prostor za stupanje u različite koalicije
na subnacionalnom nivou daleko širi, pa se ovi izbori koriste kao neka vrsta testa ili
„probnog balona“ za moguća šira koaliciona udruživanja. No, iako je prostor elastičniji
ne radi se o „moru bez obala“, tako da se „preterano kreativne“ lokalne vođe naknadno
disciplinuju zbog stupanja u štetne aranžmane sa političkim rivalima.
Složenost procesa građenja vlasti i interes političkih aktera da u društvima sa brojnim i
izukrštanim linijama socijalnih i političkih podela, iznađu formulu objedinjavanja koja
vodi ka vlasti, predstavlja osnovni razlog razvoja koalicione teorije.

271
 U istraživanju koalicija prisutna su dva osnovna metodska pristupa. Prvi, polazeći od
teorije igara, nastoji da utvrdi u kojoj meri su odluke aktera koalicionih pregovora u
skladu sa racionalnim odlučivanjem i ponašanjem. Drugi, preko anketnih ispitivanja
stavova građana nastoji da utvrdi koalicioni potencijal stranaka i posledice koalicionih
odluka na ponašanje birača.
Teorija koalicija, u svom širem, obuhvatnijem značenju, pored problema građenja
(i održanja) koalicija, uključuje i proces stvaranja vlada i raspodele resora, kao i
probleme trajnosti i stabilnosti koalicionih vlada,odnosno sam proces koalicionog
upravljanja.
U tom smislu, pored pojma Coalition theories javljaju se i odrednice Government
formation, odnosno Building and maintening a goverment.
Izrazit interes koji se, nakon “pluralističkog šoka” u zemljama u tranziciji, javlja za
teoriju koalicija, rezultat je, pre svega njenog velikog praktičnog značaja i konsekvenci.
Ona, međutim, predstavlja i ne mali teorijski i analitički izazov jer povezuje, čini
središnju tačku susretanja, tri relevantna politička procesa:
političke participacije, pre svega partijskog organizovanja koje je, bar delom, u sferi
civilnog društva i interesnog organizovanja;
dinamike međupartijskih odnosa, vezane za izbore i oblikovanje partijskog sistema kao
infrastrukture vlasti i
procesa konstituisanja i funkcionisanja (državne) vlasti, odnosno vlade

Izborne koalicije

Fragmentirana partijsko-politička scena sa mnoštvom partija i nestabilizovano

političko tlo, odnosno postojanje značajnih delova biračkog tela bez jasne partijske
identifikacije, su osnovni razlog da političke partije prostor za povećanje šansi na izborni
uspeh vide u sklapanju (pred) izbornih koalicija.
Osnovni problem sa kojim se tada suočavaju je formulisanje adekvatne koalicione
strategije.
Koaliciona izborna strategija mora da sadrži bar minimalnu zajedničku platformu i
realno određen cilj izbornog okupljanja (ulazak u parlament; izborna pobeda).
Ostvarivanje cilja pretpostavlja i precizno uređene odnose u koaliciji. Njima se zapravo
smanjuju rizici od rascepa, raspoređuju troškovi i utvrđuju principi raspodele dobiti-udeo
u raspodeli dobijenih mandata. Ova pitanja čine predmet i sadržaj posebnog ugovora o
saradnji koalicionih partnera.13
Druga strana ovih aktivnosti su potezi koji se preduzimaju u cilju zastrašivanja, izolacije
ili bar neutralisanja potencijalnih saveznika druge strane. Kada to nije moguće, ide se na
mere unošenja razdora u redovima političkih protivnika, poput nagoveštavanja parcijalnih
ustupaka i naknada za izlaženje iz suparničke stranke ili koalicije.

13
Sporazum o koaliciji “Zajedno”, iz septembra 1996.godine, obavezivao je članice koalicije da će “pri sastavljanju odborničkih lista
po svim opštinama, gradovima i pokrajinama u Srbiji, poštovati izborne rezultate iz 1993.godine ostvarene u pojedinoj opštini, gradu
ili pokrajini” (član 2), kao i da se zajednička savezna (i eventualno republička) lista sastavlja takođe na osnovu izbornih rezultata iz te
godine. “Na osnovu tih rezultata, dobijeni poslanički mandati bi se podelili tako što bi SPO dobio 54% mandata koalicije, DS 41%, a
GSS 5%.U slučaju da i DSS pristupi koaliciji, SPO i GSS bi dobili 50%, a DS i DSS 50% poslaničkih mandata” (član 3.). Članom 6.
“članice Koalicije zajedno se obavezuju da neće ulaziti pojedinačno u izborne ili posleizborne saveze sa vladajućom strankom i
njenim satelitima, kao ni sa strankama opozicije koje nisu potpisnice Sporazuma o koaliciji Zajedno”. Član 10. Sporazuma o koaliciji
Zajedno propisivao je da finansiranjem izborne kampanje rukovodi zajednički štab, a da finansijsko učešće stranaka bude
proporcionalno procentima na listi.)

272
 Uspešna koaliciona strategija polazi od postojećeg rasporeda političkih snaga i
važećih pravila igre – proporcionalnog ili većinskog izbornog sistema, pre svega.
Raspored političkih snaga, različita specifična težina pojedinih stranaka i stranačkih
blokova, i primena različitog izbornog sistema gotovo direktno određuju širinu partijskih
koalicija. Ali i odnose u njima, kao i celovitost i razvijenost koalicionih platformi. U tom
pogledu treba razlikovati uže, “programske” i šire “taktičke” koalicije. “Minimalne”
koalicije jesu oblik udruživanja programski bliskih stranaka, čiji izborni savez po pravilu
predstavlja uvod u trajniju političku saradnju. Široke, pravilima izborne borbe
uslovljene, taktičke, ili “tehničke” koalicije programski udaljenih stranaka, za
prevashodni cilj imaju održanje na, ili obaranje vlasti.
Formiranje koalicija suočava koalicione partnere sa brojnim iskušenjima. Izborne
koalicije, posebno u situaciji atomizirane partijske scene i ravnoteže snaga, se teško mogu
izbeći. Istovremeno koalicije, pre svega one najšire, imaju (pre) usku identifikacionu
osnovu. Po brojnim, relevantnim pitanjima razlike između koalicionih partnera su često
čak veće nego u odnosu na političku konkurenciju.
Ove koalicije su zato izuzetno nestabilne pa ih, i koalicioni partneri i protivnici,
doživljavaju kao saveze za jednokratnu upotrebu.
Posledično, koalicioni partneri se naglašeno instrumentalno odnose prema udruživanju,
nastojeći da njime što više dobiju a manje izgube. To postizanje dogovora povratno
opterećuje klimom uzajamnog nepoverenja, cenkanja i optužbi za liderstvo i miniranje
koalicionog aranžmana.
Razlog tome može biti i činjenica da ove koalicije, unutar svakog od potencijalnih
koalicionih partnera, otvaraju, po osnovu različite procene mere prihvatljivog
pragmatizma, liniju podele na fundametaliste (programske “čistunce”) i političke
oportuniste. Lideri i rukovodstva stranaka su pod unakrsnim pritiskom i dilemom:
prihvatiti argumentaciju “fundamentalista” i proširiti listu preduslova za ulazak u
koaliciju-time i prihvatiti rizik ostajanja izvan koalicije, i gubitka poslaničkih mandata, ili
pristati na koaliciju, i po cenu gubitka identiteta. Ili mandat, ili samostalnost, odnosno u
slučaju pogrešnog izbora i izbornog neuspeha, izvestan rizik od raspada stranke i gubitka
pozicije u njoj.
I opredeljenje za određeni sastav koalicije, samo na bazi sabiranja predhodno
postignutih izbornih rezultata, često vodi pogrešnom izboru. Predhodni odnosi između
aktuelnih koalicionih partnera veoma utiču na opredeljenje birača. Deo njih će tako radije
izbeći da izađe na izbore nego što će glasati za listu na kojoj je njihova partija zajedno sa
dojučerašnjim ogorčenim protivnicima, odnosno partijama i ličnostima koje im ne ulivaju
poverenje.
Postojanje ili odsustvo sinergetskog efekta udruživanja, odnosno prognoza da će
udruživanje kumulativno doneti više glasova nego što je prost mehanički zbir
pojedinačnih učinaka koalicionih partnera treba da čini jedan od osnovnih kriterija pri
sklapanju koalicija. U suprotnom, bolje je na put ka vlasti ići u više užih (koalicionih)
kolona.
Na drugoj strani, suprotno opredeljenje za tvrdu, “sektašku”, doslednost je moralno
hvale vredan, ali najčešće politički nedelatan čin. On stranku najčešće vuče u političku
izolaciju i marginalizaciju (Stojiljković,1998:45-46).
Optimalni izbor, unutar limitiranog manevarskog prostora, i (ne) ravnopravnih uslova
izborne utakmice, pretpostavlja veliko političko umeće, studioznu analizu političkog

273
polja i otvorene rasprave. Na našoj (opozicionoj) političkoj sceni to, čitavu deceniju nije
bila dominantna pojava. Istini za volju, rascepkane, relativno slabe i međusobno politički
udaljene opozicione stranke je objektivno teško sakupiti u dovoljno široke i istovremeno
koliko-toliko koherentne i jedinstvene koalicione platforme i sastave. Na drugoj,
subjektivnoj strani, nepostojanje dominantne stranke i lidera, potencijalne partnere i
koalicije unapred opterećuje odnosima međusobne surevnjivosti i sukoba.

Postizborne koalicije

U većini zemalja pluralističke, višepartijske demokratije glasači nemaju poslednju reč

kada je u pitanju formiranje vlade. O tome se, nakon završetka izborne trke, obično
odlučuje pregovorima lidera partija koje su ušle u parlament, jer veoma malo partija uspe
da osvoji većinu u parlamentu. Gotovo sve jednopartijske “većinske” vlade su zapravo
kreacije većinskog izbornog sistema sa relativnom većinom koji daje parlamentarnu
većinu partijama koje dobijaju manje od 50% glasova.
Istraživanja recimo pokazuju da su u modernoj Evropi sve ređi slučajevi da jedna partija
osvoji većinu u parlamentu, koja bi joj bila dovoljna da samostalno formira vladu.
Naprotiv, koalicione vlade postaju sasvim uobičajena pojava. Tako je u evropskim
razvijenim demokratijama, u periodu od 1945. do kraja veka, čak 68% vlada bilo
koalicionog karaktera. Od toga 27% su bile minimalne koalicije, 32% većinske, a 9%
manjinske koalicije. U svega 11% slučajeva, vladu je formirala jedna partija koja je
osvojila većinu, dok je jednopartijska manjinska vlada formirana u 17% slučajeva (Koole
and Mair, Woldendrop, et al 1996: 143).
Osnov za razvrstavanje postizbornih aranžmana, očito predstavljaju sastav vlade i
karakter podrške (većinska-manjinska) koju partija/ koalicija na vlasti ima u
parlamentu.
Po sastavu vlade možemo podeliti na jednopartijske i koalicione, a i jedne i druge mogu
biti manjinske i većinske. Većina može biti minimalna, ali nisu retki ni slučajevi
takozvanog “viška većine”, odnosno širokih vladavinskih koalicija.
Jednopartijske većinske, znači nekoalicione, vlade su postale retkost u modernim
demokratijama, pre svega zbog toga što izborni uslovi u većini zemalja omogućavaju
ravnopravni start svim učesnicima, odnosno ni jedna stranka nema toliku početnu
prednost, koja bi joj donela položaj predominantne partije. Takve vlade karakteristične su
za dvoportijske sisteme (Velika Britanija), kao i za period posle prvih višepartijskih
izbora u postkomunističkim zemljama (Srbija, Crna Gora, Hrvatska).
Što se manjinske vlade tiče, sam pojam izgleda kao paradoks, jer podrazumeva
postojanje opozicione većine u zakonodavnom telu, koja svakog časa može smeniti
Vladu i ministre. Glavni razlog zbog kojeg manjinske vlade nisu neuobičajena posledica
izbornih takmičenja, posebno u Zapadnoj Evropi, ima veze sa partijskom politikom.
Naime, političari koji teže osvajanju vlasti, ponekad biraju odlazak u opoziciju zbog
okolnosti u kojima je određene političke ciljeve bolje servirati iz opozicionih klupa, nego
iz pozicije delimične i ograničene vlasti.
Opozicija može, naime,u demokratskom okviru, uticati na politiku vlade i neformalnim
kanalima. Ako opozicione partije imaju jake veze sa interesnim grupama, onda interesne
grupe mogu da pregovaraju i direktno sa vladom. Tako, na primer, socijaldemokratske

274
partije koriste sindikate, partije desnice-udruženja poslodavaca, agrarne stranke-
farmerske organizacije…
Nastojeći da detektuje “prijateljsko okruženje” koje uslovljava nastojanje manjinskih
vlada Von Beyme navodi: sisteme polarizovanog pluralizma; partijske sisteme sa
dominantnom partijom u kojima istovremeno postoji više manjih partija sa uzajamno
suprostavljenim ideološkim predznakom; sisteme umerenog polarizma u kojima nije
raširena praksa koalicionih vlada, kao i sisteme u kojima su koalicioni pregovori izuzetno
složeni, pa se do njihovog okončanja formira manjinska vlada (Goati,2008:75).
Kao što manjinske vlade opstaju i bez parlamentarne većine, tako neke vlade u
svoj sastav mogu uključiti i stranke čiji glasovi u parlamentu nisu bitni za obezbeđivanje
proste većine.
Postoji nekoliko razloga za formiranje vlada sa “viškom većine”, odnosno široke
koalicije (large coalition).
Tako su, na primer, odmah po završetku Drugog svetskog rata, u mnogim
evropskim zemljama formirane vlade nacionalnog jedinstva s ciljem da uključe sve
delove društva u posao posleratne obnove zemlje.
Na drugoj strani, vladavina širokih saveza i foruma brojnih demokratskih stranaka
i grupa, poput DOS-a u Srbiji, je izraz nestabilnih političkih prilika nakon započinjanja
tranzicionih promena
Drugi razlog za formiranje ovakvih vlada može biti ustavne prirode. U većini zemalja
postoje zakonske odredbe po kojima je za promenu ustava potrebna dvotrećinska većina
u parlamentu.
Laver i Shepsle tvrde dalje da neka partija može biti suštinski bitna za stabilnost vlade,
jer se samim njenim prisustvom u vladi šalju određeni signali u vezi nekih bitnih aspekata
vladine politike. Na primer, ako neka partija, ima tvrd stav prema smanjenju javne
potrošnje onda javnost smatra da cela vlada ima takav stav (Gallagher,Laver and Mair,
1995;310).
Najzad, „velike koalicije“ obrazuju, u situaciji izborne pat-pozicije i
nemogućnosti da sa slabijim partnerima formiraju svoje uže koalicione vlade, sami
ključni politički rivali – poput koalicije CDU-CSU sa SDP, predvodjene kancelarkom
Merkel u Nemačkoj.

Pregovaračke logike i taktike

Sklapanje i raspad koalicija i posledične izmene odnosa snaga u parlamentu su

ono što dinamizira politički život i čini ga na prvi pogled gotovo nepredvidivim. No, iza
koprene prividnih, ispolitiziranih argumenata i razloga, logika borbe za vlast i nužnost
izmene uspostavljenog odnosa snaga, omogućuje otkrivanje ne malog broja pravilnosti u
ponašanju politiičkih aktera.
Primer učinjenih izbora i sudbina Nove demokratije (Liberala Srbije) kod nas dobro
ilustruje bar dve takve pravilnosti. Prve, da se sastav predizbornih i parlamentarnih,
vladavinskih koalicija mogu u značajnoj meri razlikovati, odnosno da je uobičajena
praksa da se, zavisno od izbornih rezulatata, dojučerašnji konkurenti udružuju kako bi
formirali vladu. Pritom nisu retki slučajevi prebega iz jedne (opozicione) u drugu,
postizbornu pobedničku koaliciju. Nova demokratija je bila i primer kako, u situaciji
ravnoteže snaga, i male partije mogu imati značajan koalicioni i upravljački potencijal

275
(Sartori) jer je koaliciona upotrebljivost malih partija političkog centra i veća od one
koju imaju velike partije sa krajnjih polova političkog spektra. No, kada u sledećem
izbornom ciklusu uža koalicija (“koalicija levice” u našem slučaju) ne dobije dovoljan
broj poslaničkih mesta i postane nužno formiranje vlade iza koje stoji šira koalicija, mala
partija plati ceh sopstvene naknadne doslednosti. Ili, još pre, bude žrtva namirivanja
računa jačih, novih partnera.
Sličnu sudbinu, ovoga puta na izborima izazvanim predhodnim raspadom velike
koalicije u čijim su redovima bili (DOS), Liberali su doživeli 2003.god., odlučujući se
(nevoljno) za samostalni izborni nastup.
Različiti koalicioni sastav i primenjene taktike u igrama oko vlasti uslovljene
su dakle odnosom snaga i logikom usaglašavanja različitih interesnih računica
potencijalnih partnera u vlasti.
Prvu, idealtipsku situaciju čini postojanje dominantne, stožerne stranke iza
koje se kao lokomotive grupišu manji “koalicioni vagoni”.
Najjači partner, po pravilu, teži da sačuva u svojim rukama dizgine vlasti, odnosno da
pruži samo onoliko ustupaka koliko se ne može izbeći. Zato često pregovara istovremeno
sa više manjih partnera kako bi ih uzajamno suprostavio i spustio njihovu cenu za ulazak
u vladu. To je ujedno i razlog da se često ide i na nešto širi koalicioni sastav vlade nego
što je neophodno, jer se na taj način najjači akter osigurava od ucena slabijih aktera koji,
ako previše traže, mogu ispasti iz koalicije a da to ne dovede i do pada vlade.
Na drugoj strani, slabiji akteri podizanjem svog uloga žele da naplate “svoju
uslugu”, odnosno da se osiguraju od opasnosti da posluže “kao otirač” vlasti, što bi po
njih imalo ozbiljne političke posledice.
U ovoj igri unakrsnih pritisaka Lubebbert tvrdi da jasne beneficije, posebno za
dominantnu partiju, mogu proizilaziti od “prolaznika” u koalicionim vladama. Kada
vlada preuzme dužnost, bilo koja partija koja je ključna za potrebnu većinu, može je
oboriti otkazivanjem podrške. Čak i male partije mogu ozbiljno pretiti u pokušaju da od
svojih kolega u vladi izvuku ustupke, pod uslovom da su njihovi glasovi kritični za
opstanak vlade. Zato jake partije, mogu izabrati da se okruže, kao slabijim štitom,
slabijim “putnicima’ kako ni jedna od manjih partija ne bi mogla, po formiranju vlade,
imati ozbiljne zahteve, jer je svaka od njih potrošna, zamenljiva (Gallagher, Laven and
Mair, 1995;310-311).
Drugu, idealtipsku situaciju čini model relativne ravnoteže snaga. Osnovna
pretpostavka za nastanak ove situacije je najčešće faktičko postizborno stanje u kome ni
jedna pojedinačna stranka (ili predizborna koalicija) ne raspolaže nadpolovičnim udelom
u onom broju poslaničkih mandata koji omogućuje kreiranje vlade i nametanje svojih
interesa, vezanih za njen sastav i strukturu.
Suprotno ranijem optiranju stožerne stranke za šire koalicije, relativno
uravnotežen uticaj i snaga potencijalnih koalicionih partnera, po pravilu, vodi formiranju
koalicionih vlada minimalne pobede ( minimal vinning coalition) ili vlada minimalne
koalicione veličine (minimum size coalition).
Osnovna pretpostavka ovih koalicija jeste da su stranke gotovo iskuljučivo
zainteresovane za maksimalizovanje svoje vlasti, odnosno za što više pozicija u kabinetu.
Svaka (manjinska) stranka će se, radi ulaska u kabinet, udružiti sa jednom ili više
stranaka, ali samo sa onima koje su neophodne da bi vladi dale većinski status.

276
 Iste stranke će se protiviti ulasku u koaliciju bilo koje naredne stranke, koja nije
neophodna, jer bi to značilo smanjenje njihovog uloga pri podeli ministarskih pozicija u
Vladi. Posebno je to interes relativno najjače stranke u koaliciji koja bi njenim širenjem
ojačala potencijalnu “unutar koalicionu” opoziciju” i ušla u rizik da ostane u manjini.
Ako političke partije dakle žele da sačuvaju što veći deo vlasti za sebe, odnosno teže
maksimiranju vlasti, onda sledeći teoriju koalicije minimalne pobede, realno je očekivati
da vlada bude formirana na najužoj mogućoj parlamentarnoj većini.
Pri tome postoji prirodna težnja da se koalicije minimalne pobede oforme od
najmanjeg broja stranaka, jer bi se time pregovori oko stvaranja koalicije lakše i brže
završili, a i samu formiranu koaliciju bi bilo lakše održati. Najidealniji model ove teorije,
teorija koalicije sa najmanjim brojem stranaka, je zato koalicija koja uključuje samo
dve stranke.
Teorija koalicije minimalnog opsega – polazi dalje od stanovišta da je, pored što
manjeg broja partija, mnogo lakše i logičnije stvoriti i održati i koliciju između političkih
partija koje imaju bliske programske ideje i ciljeve, nego između stranaka koje se
razlikuju u osnovnim stavovima.
Sličnu poziciju sadrži teorija koalicije minimalne povezane pobede. Osnovna
pretpostavka ove teorije je da stranke prvo pokušavaju da se povežu u najkraćem nizu
(minimal range coalition), odnosno udruže unutar iste političke familije sa svojim
neposrednim političkim susedima. Tek zatim postoji mogućnost da se i druge obližnje
stranke priključuju dok se ne formira većinska koalicija.
Nasuprot predhodnim, teorija koalicije moguće (izvodljive) politike – umesto na
učešće u vlasti, akcenat stavlja na izvodljivu politiku kojoj stranke daju prednost. Ako se
pretpostavi da je političkim partijama stalo prevashodno do realizovanja određene
politike, a ne samo do vlasti, može se zaključiti da “prava” vlast leži u zakonodavnom
telu – parlamentu, a ne u vladi. U zakonodavnom telu “osnovna” stranka je od ključnog
značaja – ona predstavlja središnjeg člana parlamenta i bukvalno može diktirati politiku,
jer stranke ni levo ni desno od nje nemaju potrebnu većinu za bilo šta što je u suprotnosti
sa njenom željom.
Majkl Lejver i Norman Šofila zato smatraju da je za formiranje kabineta (izvodljive)
politike čak nebitno da li u njemu središnja stranka učestvuje ili ne. Oni, međutim, prave
distinkciju između ključnih političkih pitanja i onih nešto specifičnijih i smatraju da – da
bi se moglo uticati, može biti važno da se ipak učestvuje u vladi i da se bude na čelu
nekog ministarskog resora. I ovaj element “može dati jak podstrek strankama, koje inače
nisu zainteresovane za prateće koristi od vlasti, da se uguraju na mesto u vladinom
Kabinetu” (Liphard, 2003: 139).
Na donošenje konačne odluke oko ulaska u Vladu, kao i (ne)prihvatanja
ponuđenih resora u njoj, sa produžavanjem pregovora, sve više na značaju dobijaju
interni pregovori između vođe i rukovodećeg kruga stranke.
Posebno su, međutim, interesantne, čak dramatične situacije u kojima izborni
rezultat omogućuje istovremeno sklapanje različitih “dobitnih” kombinacija, i u kojima
su različite frakcije i koalicije unutar partije pre za saradnju sa jednom ili drugom od
ostalih partija u igri. Tada i interesi domaćih interesnih grupa, ali i uticajnih spoljnih
aktera, mogu u velikoj meri favorizovati određenu postizbornu koaliciju.
U takvoj situaciji borba programski srodnih partija za istu izbornu klijentelu, po
Panebianku, često vodi naoko paradoksalnom efektu – situaciji u kojoj su najstabilniji

277
savezi između ideoloških oponenata, dok savezi programski bliskih konkurenata mnogo
teže opstaju (Goati,2008:91).

“Spoljnje” determinante izbora koalicionih strategija i partnera

Čak i vrsni teoretičari i analitičari često tretiraju partije koje učestvuju u formiranju
vlada kao igrače u svetu bez institucija, odnosno aktere na koje se ne vrši nikakav
pritisak. Sasvim suprotno, aktuelne koalicione varijante često su određene
institucionalnim i vaninstituicionalnim dogovorima i ranije preuzetim
obavezama.Ponekad i mali broj pritisaka može dramatično redukovati raspon opcija za
partijske saveze i dovesti do preraspodele pregovaračke moći među strankama. Pritisci se
odražavaju na mnoge aspekte političkih koalicija kao što su formiranje vlade,
dodeljivanje portfelja, koaliciona ograničenja, kao i na sam proces koalicionog
upravljanja. “Pritisak na koalicione pregovare može se definisati kao bilo koje
ograničenje koje se odražava na koalicione partnere, a van je njihovog uticaja” (Strom,
Budge and Laver, 1994; 308).
Ograničenja se, krajnje načelno, mogu podeliti na institucionalna, odnosno zakonska
i proceduralna pravila igre, na jednoj, i vanparlamentarne i izvan istitucionalne pritiske
moćnih veto-grupa, na drugoj strani.
Političke partije takođe mogu utvrditi i različita unutrašnja ograničenja, kako bi što
bolje učvrstile polaznu poziciju za pregovore. Primer samonametnutih ograničenja
predstavljaju kako vladajuće koalicije, koje se obavezuju da nastave sa radom sve dok na
novim izborima ne obnove svoju parlamentarnu većinu, tako i partije koje su se
obavezale da nikad ne uđu u koaliciju s određenim rivalom.Ova ograničenja partije sebi
postavljaju iz taktičkih razloga, ali ipak ona nisu ništa slabije restrikcije za moguće
koalicije.
Pritom, neke partije zbog svog izrazito antisistemskog stava mogu biti izbačene iz
kombinacija za bilo koju potencijalnu vladu. U suprotnom, to može dovesti do sukoba sa
političkim obavezama potencijalnih koalicionih partnera. To je, recimo, bio slučaj sa
komunističkim partijama u Francujskoj i Italiji posle Drugog svetskog rata. Osim
antisistemskih i partije koje asociraju na ranije režime naročito one nedemokratske,
takođe su pod tabuom kad su u pitanju koalicije, što je slučaj sa bivšim vladajućim
partijama u brojnim zemljama u tranziciji.
Pritisci zapravo često odražavaju ograničenja iznuđena od igrača izvan parlamentarne
arene, kao što su to recimo, uticajne strane vlade. Postoje i određene institucije i
organizacije (biznis, finansije, crkve, sindikati, vojska, univerziteti), koje mogu
održavati veze samo sa malim brojem poslanika u parlamentu, a da se, bez njihovog
odobrenja i podrške, ne mogu doneti ili sprovesti neke odluke. Njih nazivamo spoljni
veto igrači (Strom, Budge, Laver; 1994; 319).
Pritisci (ograničenja) mogu biti tvrdi, koji potpuno eliminišu pojedine partijske
koalicije i meki, koji prosto čine određene koalicije više mogućim. Tvrda ograničenja

278
moraju biti ujedno i specifična, mora se jasno precizirati koje koalicije su dopustive, a
koje nisu. Ona moraju istovremeno biti podržana odgovarajućim mehanizmom prinude.
Dalji ograničavajući faktor mogu biti i Ustav i zakoni, pod uslovom da sadrže
pravila koja se odnose na veličinu i sastav vladajuće koalicije. Od posebnog značaja su
pravila vladajuće investiture koja mogu privilegovati određene partije i koalicije,
pravljenjem veštačkih prepreka za formiranje koalicije njihovim političkim
konkurentima.
Za formiranje vlade značajno je i tzv. “pravilo prepoznavanja” , koje određuje
koje će partije biti pozvane da uđu u vladu i kojim redom. Neki ustavi sadrže posebne
propise u toj oblasti, dok su u nekim zemljama, utvrđeni relativno jasni dogovori oko
davanja mandata za sastav vlade prvo najvećoj partiji, stranci koju predloži većina
partijskih lidera ili stranci najzaslužnijoj za ostavku predhodne vlade. U nedostatku jasnih
zakona prepoznavanja, šef države, može biti ovlašćen, ili obavezan, da odigra manje-više
aktivnu ulogu u određivanju sastava i programa rada kabineta. U nekim zemljama
(Italija, Finska) predsednik tako može uticati na izbor premijera i na izbor partija koje će
ući u vladu.
Drugi tip legislativih pravila, koji utiču na koalicione pregovore, odnosi se na
procedure raspuštanja parlamenta. U Finskoj i Italiji, na primer, ostavka vlade retko je
propraćena prevremenim izborima. To je delimično i zbog toga što ovlašćenje za
raspisivanje izbora u tim zemljama ima predsednik, koji će teže nego premijer posegnuti
za tom odlukom.
Izborni sistem obuhvata treći tip pravila koji utiču na koalicione pregovore.Što je sistem
disproporcionalniji, time je veći podstrek za stvaranje predizbornih saveza. Naime,
izborni zakoni ne favorizuju toliko pojedine koalicije, koliko izborne koalicije uopšte.

Funkcionisanje koalicione vlasti i faktori stabilnosti vlade

Kad se, nakon složenog procesa pregovaranja, pritisaka i (samo) ograničavanja,

formira koaliciona vlada, na njenu validnost i uspeh nastavljaju dalje da utiču pravila
donošenja odluka vladajuće koalicije. Postoje dva zakonodavna paketa koja se odnose na
delovanje izvršne vlasti a često se prećutkuju u koalicionim pogađanjima. To su pravila
odlučivanja vlade i pravila koja se odnose na ostavku vlade (Strom, Budge, Laver;
1994).
Prvi paket sadrži unutrašnja pravila odlučivanja koja mogu znatno uticati na
koaliciona pogađanja. Doktrina “kolektivne odgovornosti vlade”, na primer, nalaže
jedinstvenu politiku svim koalicionim partijama, čak i onima koje su joj se predhodno
snažno protivile za parlamentarnom govornicom. Ova doktrina može primorati neke
stranke vladajuće koalicije da javno brane politiku koja je u suprotnosti sa njihovim
uverenjima i izbornim programom.
I pravila iz drugog paketa, koja se tiču ostavke vlade, mogu uticati na očekivanu
trajnost, pa i vrednost različitih koalicionih opcija. Karakteristika parlamentarnih
demokratija je da vlada daje ostavku zbog gubitka podrške u parlamentu, ali da nije
svaki poraz u parlamentu fatalan za vladu. Samo onaj nepoželjni ishod glasanja kome
sledi izglasavanje nepoverenja ima taj efekat.
Sposobnost vlade da drži uzde moći ipak praktično najviše zavisi od kontinuiranog
procesa cenkanja i pregovaranja partijskih vođa, jer dogovor o formiranju vlade, lako

279
može biti prekršen ili potpuno izmenjen. U određenom trenutku različite političke
varijable ohrabre političare da formiraju vladu. Ukoliko se te varijable izmene isti
političari mogu izabrati da unište vladu koju su prethodno formirali.
I pored nespornog praktičnog značaja, motivacija i ponašanje ključnih političkih
aktera,kao ni pravila parlamentarne procedure, nisu ni jedini, ni osnovni faktor koji
određuje stabilnost i trajnost vlade.
Oni su faktički pojavni, manifestni oblik iskazivanja dva temeljna faktora stabilnosti
vlade – njenog sastava (jednopartijski – koalicioni; većinska-manjinska vlast/vlada)
i delovanja širih društvenih i političkih okolnosti –prisustva/odsustva stanja krize
društva i prateće političke i ideološke polarizacije.
Gotovo svi istraživači i analitičari koji su se bavili teorijom stvaranja koalicija i
procesom građenja vlasti su došli do nalaza koji utvrđuju pravilo da su koalicione vlade,
iako češće, nestabilnije od jednopartijskih, a da su većinske vlade opet stabilnije od
manjinskih. U proseku, jednopartijska većinska vlada traje gotovo godinu dana duže od
koalicije minimalne pobede i više od dva puta duže od manjinske vlade. Takođe,
političke razlike među članovima koalicione vlade, mogu naneti jak udarac stabilnosti
vlade.
Međutim, osim osobina vlada, za njihovu stabilnost bitne su i osobine političke
sredine u kojoj treba da opstanu. Neke od njih podstiču stabilnost, a neke je narušavaju.
Tako, na primer, partijski sistemi sa mnogo malih partija, ili partijski sistem sa
moćnom antirežimskom partijom, mogu u velikoj meri voditi nestabilnosti vlade.
Vek trajanja vlada značajno je dakle određen, i to obrnuto proporcionalno, sa dva
faktora koja direktno doprinose kompleksnosti pregovora-podeljenošću i
ideološkom polarizacijom partijskog sistema.
Na stabilnost vlade utiču i politički šokovi. Vlada koja se činila stabilnom, može
lako pasti zbog nekog skandala ili nakon smrti ključne političke figure, što se, nakon
ubistva Zorana Đinđića, praktično i desilo vladi Dos-a u Srbiji.
Konačno, stabilnost vlade, naročito u uslovima svakodnevnih političkih šokova,
dosta zavisi i od stanja ekonomije. Vlade su naime, po pravilu, ranjivije kada su
ekonomske vesti loše. Warwick je otkrio pravilnost da povećanje stope nezaposlenosti
utiče na stabilnost vlade više od bilo čega drugog. On je, takođe, utvrdio da različiti
tipovi loših ekonomskih vesti prete, u nejednakoj meri različitim tipovima vlada.
Warwick razdvaja vlade na buržoasku administraciju centar-desnica, socijalističku
administraciju centar-levica i mešavinu ove dve administracije. On je otkrio da
buržoaskim i mešovitim administracijama više odgovara pretnja povećanjem
nezaposlenosti, dok je socijalističkim vladama nekako “draža” pretnja povećanja
inflacije.
Jedan od klasičnih modela je dao Nordhaus, prema kome dolaskom na vlast vlada
podiže nezaposlenost da bi inicirala smanjivanje inflacije, a zatim, otprilike
sredinom mandata, diktira ekonomsku politiku koja vodi privredu ka smanjivanju
nezaposlenosti u vreme narednih izbora.
Time aktuelna vlast dovodi sebe u najpovoljniju poziciju u odnosu na preferencije
birača. Što se ponašanja birača tiče, a posebno onih neopredeljenih, pretpostavlja se da
oni pate od kratkovidosti, odnosno da uzimaju, u obzir tekuće stope ne vodeći računa o
njihovim ranijim i budućim vrednostima (Gallagher, Laver and Mair, 1995: 312-321).

280
 1.IZBORI I IZBORNE KOALICIJE U SRBIJII

Svu dinamiku i (skrivenu) unutrašnju logiku političkog života najbolje iskazuju brojna
međustranačka, ali i unutarstranačka približavanja i udaljavanja, ujedinjavanja i (ponovna) ra-
zilaženja i rascepi. U nešto više od dve decenije dugoj istoriji višepartizma u Srbiji, gotovo da
nije preostao nijedan primer odsustva različitih oblika saradnje, na brojnim nivoima organizo-
vanja vlasti, između stranaka sa čak krajnjih suprotstavljenih političkih pozicija. U kratkim, ali
dramatičnim istorijskim menama, natopljenom i nabijenom, intervalu suočili smo se s gotovo
nebrojenim, izbornim i postizbornim, opozicionim i vladavinskim koalicijama. One su formi-
rane kao programske koalicije srodnih stranaka i stranačkih familija ali i kao široke taktičke
koalicije usmerene ka (jednokratnom) preuzimanju vlasti.
Posledično, Srbija, uz iskustvo jednostranačke, većinske (1990) i manjinske (1992)
vlade, poseduje iskustvo brojnih koalicionih, kako većinskih vlada (vlade minimalne ve-
ćine – 1993, 2007, 2008 I 2012. ili široke vladajuće koalicije – 2001godine ), tako i ma-
njinske koalicione vlade (2004).
Posebno interesantna su iskustva vlade i „sistema bez opozicije“ nastale usled bojko-
ta izbora 1997. godine od strane većine opozicionih partija, kao i kratkotrajne, prelazne
vlade koministara iz redova socijalista, SPO-a i DOS-a, s kraja 2000. godine.
Sve ove vlade i koalicije formirane su ili rasturane iza kulisa – izvan osvetljene po-
litičke pozornice. Vođenim pregovorima i postignutim dogovorima, neretko su bili zate-
čeni simpatizeri i glasači, ali i aktivisti i niži ešelon partijskih rukovodstava.
Logično se postavlja pitanje ima li u tom (prividnom) haosu i ludilu nekog sistema,
odnosno postoje li neke pravilnosti i logika u međustranačkom i unutarstranačkom pre-
grupisavanju?
Prvi vidljiv i jasan, preduslov čini sama logika brojeva i ostvarenih izbornih rezultata,
odnosno izborima formiranog rasporeda političkih snaga. Osnovni imperativ je domoći se
parlamentarne većine i namiriti i uskladiti uže stranačke interese i „kreirati“ vladu većine.
U suprotnom, ostaje mogućnost da formirana manjinska vlada funkcioniše – pluta na
osnovu sporazuma o spoljnoj, parlamentarnoj podršci neke od (polu)opozicionih partija.
Prethodno, eventualno formiranje predizbornih koalicija rezultat je procene o pretpo-
stavljenim, pozitivnim (sinergijskim) efektima udruživanja odnosno same (ne)mogućno-
sti da se preskoči izborni prag ili ostvari većina.
Postojeće izborno zakonodavstvo, kao i raspored političkih snaga su, dakle, samo
prethodni preduslov za izgradnju razvijene izborne strategije i razumevanje dinamike po-
litičkog života.
Ostvareni izborni rezultati, međutim, često omogućuju različite postizborne kombina-
cije i alternativne scenarije. Početno se, po pravilu, problem obezbeđenja parlamentarnog
statusa ili parlamentarne većine, rešava udruživanjem sa programski bliskim strankama.
Ukoliko to nije dovoljno ide se na udruživanje sa strankama iz drugog kruga, na odabir
second-choice partnera. Tek ako su ove mogućnosti iscrpljene, eventualno se pristaje na
aranžman sa programski udaljenim strankama.
Ovo, načelno pravilo u praksi, međutim, ima brojne izuzetke i odstupanja. Često, po-
sebno u uslovima fragmentirane partijske scene, logika žestoke borbe za istu izbornu kli-
jentelu, dovodi do sukoba i razlaza programski najbližih stranaka. Posledično, one neret-

281
ko koalicione partnere potraže izvan sopstvene političke familije.
I logika međupartijske surevnjivosti oko preuzimanja „kontrolnog paketa akcija“ vla-
sti vodi brojnim situacijama u kojima se ne uđe, ili se pak izađe iz, na prvi pogled, krajnje
logične kombinacije. Ako međusobna razmena argumenata i ucena rezultira neuspehom
pregovora, preostali partner(i) posegnu za podrškom stranke čija podrška trenutno rešava
problem, ali trajno ostane osnov za potrese i sukobe.
Ukupna istorija odnosa DS-a i DSS-a samo je jedan od brojnih atipičnih primera i si-
tuacija.
Nisu retke ni stranke, posebno one male s političkog centra, sa zavidnim natproporci-
onalnim koalicionim potencijalom koje se ponašaju po pravilu: ko da više.
Radikali su pak, sve do izbora 2008. godine bili gotovo školski primer stranke sa
krajnje ograničenim koalicionim ali velikim ucenjivačkim potencijalom. S njima gotovo
niko neće, sem u krajnjoj iznudici u (centralnu) vlast, ali zato oni defanzivno – snagom i
brojem osvojenih poslaničkih mesta, praktično određuju ko će sve morati da se udruži da
bi formirao vlast.
U praksi, neretko na sudbinu očekivanog i poželjnog stranačkog udruživanja odluču-
juće ne utiču ni programske, kao ni taktičke razlike i sporovi, već personalni sukobi i
(ne)realizovane ambicije i sujete stranačkih lidera.
Najzad, odlučujući uticaj na politički život nemaju samo stranačka rukovodstva i pr-
vaci. Izvan političke arene, na smer i sadržaj politike i, planirane i ostvarene, političke
aranžmane svojom podrškom ili suprostavljanjem utiču i spoljni – „veto-igrači“.
Predstavnici ključnih organizovanih interesnih grupa i asocijacija – poslodavaca, sin-
dikata, nevladinih organizacija, profesionalnih udruženja ili pak crkve, vojske ili univer-
ziteta, lobiraju za svoje zahteve i za uzvrat nude, prikrivenu ili otvorenu podršku. Neza-
dovoljni političkom ponudom i velikim transakcionim troškovima u razmeni: glasovi za
podršku, civilni akteri se mogu odlučiti i na ulazak u polje politike kroz direktni, politički
i izborni angažman (G17 PLUS, Otpor, Pokret snaga Srbije).
U zemljama poput Srbije, izuzetno značajnu ulogu igraju i inostrani veto-igrači, po-
put visokih predstavnika međunarodnih ekonomskih i političkih asocijacija, vlada i po-
slovnih udruženja ključnih država ili pak nadnacionalnih stranačkih federacija.
Oni, svojim činjenjem ili nečinjenjem, mogu (in)direktno favorizovati ili defavorizovati
određenja rešenja i pojedine stranke, koalicije i lidere. Njihovo mešanje za rezultat može
imati i proizvođenje (ne)planiranih kontraefekata. Uzrok nesporazuma često leži u nepo-
znavanju, ili pak ignorisanju navika, mentaliteta i „političkog ukusa“ političkih aktera i
ukupnog biračkog tela Srbije.

PRIMER : Đurđevdanski izbori 2012. godine

Akteri

U Srbiji postaje već neka vrsta tradicije da se izbori organizuju na velike crkvene
pravoslavne praznike . Nakon Jovandanjskih i Nikoljdanskih, na ovim , Đurđevdanskim
izborima za 250 mesta u Narodnoj skupštini pretendovalo je 18 izbornih lista u okviru

282
kojih su se našle 93 organizacije - 54 partije(od 89 upisanih u registar) i 39 udruženja i
grupa građana.
Tačno 3o65 kandidatkinja i kandidata sa 18 lista borilo se za tih 250 mesta (12:1)
Gužva nije ništa manja ni za ulazak u parlamente Kragujevca (10 lista) , Niša (14) ,
Novog Sada (15) i naravno Beograda (16 lista). Sve u svemu za približno 7000
odborničkih i poslaničkih mesta kandidovalo se na oko 8500 biračkih mesta oko 50 000
ljudi.Gužva na tržištu političkog udomljavanja navela je analitičara Milana Miloševića da
konstatuje kako „ istraživanja u poslednjih 15 godina pokazuju da se procenat građana
koji nemaju poverenja u političke stranke kretao između 58 i svih 77 odsto. Ostali su se
kandidovali (Vreme ,3 maj 2012)
Dodali bismo ili su, još češće, i uz dnevnicu, sedeli u biračkim odborima i izbornim
komisijama.
Od osamnaest lista njih jedanaest nastupilo je samostalno : devet izbornih lista
partija ( Demokratska stranka Srbije, Savez vojvođanskih Mađara, Stranka demokratske
akcije Sandžaka, Nijedan od ponuđenih odgovora, Srpska radikalna stranka,
Komunistička partija - Josip Broz, Socijaldemokratski savez, Reformistička stranka i
Crnogorska partija), kao i izborne liste dva pokreta, odnosno grupe građana - Dveri za
život Srbije i Pokret radnika i seljaka.
Praktično i za Pokret radnika i seljaka Zorana Dragišića moglo bi se ustvrditi da je
izborna koalicija jer su se u njegovom sastavu, pored 29 organizacija poput Unije
malinara , Asocijacije poljoprivrednika i lokalnih sindikalnih i političkih pokreta ,
nalazile i tri stranke : Ujedinjenja seljačka stranka, Građanska inicijativa Goranaca i
Vlaška demokratska stranka.
Iz ove grupe samo četiri izborne liste stekle su parlamentarni status : DSS preskočivši
zakonski izborni prag, a SVM , SDA i Nijedan od ponuđenih odgovora (NOPO)
osvojivši broj glasova veći od prirodnog izbornog praga.

Izborne koalicije

Međutim, u preostalih sedam kolacionih lista bilo je svrstano čak 45 partija upisanih
u registar i 37 grupa građana, udruženja građana, izbeglica, organizacija preduzetnika ,
sindikata...
Konstatovana fragmentirana partijsko-politička scena i nestabilno političko tlo,kao i
postojanje značajnih segmenata biračkog tela bez jasne partijske identifikacije, osnovni
su razlozi što političke partije prostor za povećanje šansi za izborni uspeh vide u
sklapanju (pred)izbornih koalicija.
Osnovni problem sa kojim se tada suočavaju svodi se na formulisanje adekvatne
koalicione strategije. Koaliciona izborna strategija mora da sadrži makar minimalnu
zajedničku platformu i realno određen cilj izbornog okupljanja (ulazak u parlament;
izborna pobeda). Ostvarivanje cilja pretpostavlja i precizno uređene odnose u koaliciji.
Njima se smanjuju rizici od rascepa, raspoređuju troškovi i utvrđuju principi raspodele
dobiti – udeo u raspodeli dobijenih mandata. Ova pitanja čine predmet i sadržaj posebnog
ugovora o saradnji koalicionih partnera.
Na izborima održanim 2012.godine formirane su dve vrste koalicija . Jedne su za
cilj imale iznalaženje formule za preskakanje izbornog praga, odnosno za ostajanje u

283
orbiti (parlamentarne) politike. Druge oko izbornih favorita - DS I SNS predstavljaju
izraz nastojanja da se uvećaju šanse za zaposedanje pozicije vlasti. Tom cilju su težili
nagrađujući kroz „ sigurna, prolazna mesta „ na zatvorenim izbornim listama svakoga ko
bi ih ubedio da može da im donese još po neki glas. .
(Ne)očekivano, svih sedam koalicionih lista osvojilo je poslaničke mandate, pri čemu su
samo liste Svi zajedno i Koalicija albanaca preševske doline koristile za to prirodni
izborni prag, dok su sve ostale liste preskočile lestvicu izbornog praga od 5% važećih
glasova. Koalicionim izbornim nastupom partije su očito uspele da izbegnu dejstvo
izbornog praga.
Na drugoj strani, stvarajući koalicije oko sebe od malih , daleko slabijih partnera
dve vodeće stranke – SNS i DS nastojale su da ostvare dva taktička cilja : (1) da izbegnu
rasipanje glasova , kao i da (2) osvoje simbolički važnu poziciju relativno najjače stranke
/koalicije .
Koalicije su posledično bile mnogočlane , formirane bez programske i ideološke
konzistentnosti, od onoga šta se „ moglo dobiti i kupiti“ na političkom, izbornom tržištu i
često izgledale kao "mehovi harmonike"- rastezale su se koliko je bilo intreresenata.
Gotovo svaka od njih imala je, po pravilu , svoju „ omiljenu“ manjinsku stranku ili
preduzetničku i sindikalnu organizaciju.
Primera radi, lista Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić unutar 12 koalicionih
aktera ima svoje izbeglice ,seljake, preduzetnike ali i socijaliste , kao i manjinske
stranke čak 4 nacionalne zajednice – Bošnjaka, Makedonaca,Roma i Vlaha.

URS se opet konstituisao kao koalicija 8 partija od kojih 3 reprezentuju manjine -

Bunjevačka partija, Vlaška demokratska stranka i Sandžaka narodna partija, a 3 lokalne
pokrete – Zajedno za Šumadiju, Živim za Krajinu i Koalicija za Pirot. „Šlag na torti „ je
predstavljalo tridesetak grupa građana iz Aleksandrovca , Babušnice , Bele Crkve, Bele
Palanke , Bojnika ili Požarevca , Smedereva i Surčina.

I osmočlana lista Preokret – Čedomir Jovanović ima „svoje „ Vojvođane , Sandžaklije i

Bugare, kao i seljake(Bogata Srbija ), sindikaliste (ASNS) i ekologiste.(Zelelena
ekološka partija- Zeleni)

Koalicioni ugovori, bolje rečeno, dogovori lidera članica koalicije , ostali su van
domašaja partijskih članova, pa i birača i šire javnosti koja nije uspela da upamti ni sve
koalicione igrače. Kada su obelodanjeni, videlo se da se , uz uvodno,kratko i krajnje
uopšteno navođenje zajedničkih ciljeva, praktično radi o kriterijima za raspodelu poslova
i troškova i, posebno, političke dobiti. Najveći deo svih koalicionih sporazuma čine
naime odredbe kojim se uređuje raspodela ( „sigurnih“) mesta na listi i način
obezbeđenja izborom propisanih (rodnih) kvota, uključiv i princip naknade zamene
poslanika.

284
 Kontekst i platforme

Osnovnu karakteristiku izbora 2012. godine predstavlja, pored njihove

kumulativne prirode – istovremenog održanja nacionalnih parlamentarnih i
predsedničkih izbora, kao i pokrajinskih i lokalnih izbora , činjenica da su održani u
izrazito kriznom , recesionom kontekstu.
Ključno pitanje u analizi političke ponude i tražnje, ali i ostvarenih izbornih
rezultata,je svakako pitanje koje su teme i zašto bile u fokusu izborne kampanje, a
posebno da li je izborna ponuda bila dovoljno raznovrsna i detaljna da građanima
omogući da naprave racionalan izbor u skladu sa svojim afinitetima i interesima.
Na osnovu analize u izbornim manifestima predloženih javnih politika , mogao bi se
izvući zaključak je da se među temama o kojima su učesnici na izborima rado govorili
izdvajaju tri grupe tema : (1) borba protiv siromaštva, socijalna politika, mere za
povećanje zaposlenosti, (2) spoljna i regionalna politika i (3) borba protiv korupcije i
kriminala.
Naravno, ne radi se ni o kakvom iznenađenju ako se zna da je između dva izborna
ciklusa, odnosno u periodu vladavine koalicione vlade Mirka Cvetkovića , stopa
nezaposlenosti porasla sa 14,4% na 24,4% , odnosno da je bez posla svaki četvrti radno
sposobni, uz istovremeni rast broja penzionera . Javni dug se gotovo udvostručio –
porastao je sa 8,8 na 14,4 milijardi evra a da nije došlo do odgovarajućih pomaka u rastu
proizvodnje i razvoju infrastrukture. Na drugoj strani, prosečna plata , sve manjeg broja
zaposlenih, njih jedva 1, 75 miliona , je pala sa 409 na 333 evra uz tendenciju da se , sa
padom kursa dinara, i dalje topi i obezvređuje.
Pregled izbornih platformi i obećanja upućuje , međutim, i na zaključak da, osim u
slučaju spoljne, a naročito regionalne politike, političke stranke nisu ponudile
dovoljno distinktivne ili dovoljno precizne programe kako bi se razlikovale jedna od
druge i time omogućile građanima da donesu odluku koja bi se bazirala na potpunim
informacijama.
Posledično, pitanje koje nije dominiralo kampanjom evropeizam ( modernizam )
- suverenizam ( tradicionalizam ) najjasnije deli političko polje i aktere na evrofiličare
( Preokret, manjinske stranke ) , evrorealiste ( mejnstrim stranke I koalicije ) ,
evroskeptike (DSS) i evrofobičare (Dveri i radikale ) , pri čemu evrofobičari nisu ušli u
parlament iako su dobili svaki deseti glas. Tako, gotovo dve petine evroskeptika u
društvu nema ni desetinu svojih reprezenata u srpskom parlamentu.
Na drugoj strani , ključno pitanje redistribucija ili tržišna alokacija , odnosno
štednja i budžetska disciplina, uz racionalizaciju javnog sektora ili investiranje i
socijalna davanja i zaštita uz reglirajuću i razvojnu funkciju države gotovo sve izborne
aktere smešta u centar . Izuzetak su koalicija oko SPS-a, koja se smešta na levi centar i
pominje vrednosti demokratskog socijalizma ( rad , humanizam , sloboda , jednakost,
solidarnost i socijalna pravda) i Preokret sa liberalnim poimanjem minimalne jednakosti
šansi i postmodernim razumevanjem ravnopravnosti jednakosti na poziciji desnog centra
, vredovano u tradicionalnoj socijalno – ekonomskoj ravni
Razlike se i na ovom polju uspostavljaju oko stava odakle će pretežno doći investicije i
šta je ( ne ) poželjni pravac i prioritet ekonomske saradnje i razmene.- Zapad ili Istok
(Rusija), odnosno ko je gde na lestvici prioriteta.

285
 Izborni rezultati i stranačka struktura parlamenta

Posledica ulaska u parlament svih 7 koalicioni lista ( 5 „nacionalnih“ i 2 manjinske

) sa velikim brojem članica je izrazito fragmentisan parlamentarni stranački sistem. U
trci za mandat narodnog poslanika nadmetalo se čak 49 stranaka od 89 upisanih u
registar. Prema prvoj raspodeli mandata na konstitutivnoj sednici, čak 44 subjekta -
stranke, udruženja i grupe građana, imaće poslanike u devetom sazivu Narodne
skupštine.
Prema redosledu po broju osvojenih mandata , a shodno koalicionim sporazumima o
raspodeli mandata prema rezultatima izbora , u Narodnoj skupštini sedeće poslanici
sledećih partija, pokreta, udruženja građana:
(1) Iz koalicije "Pokrenimo Srbiju - Tomislav Nilolić" svih 11 aktera
Srpska napredna stranka (55), Nova Srbija (8), Pokret snaga Srbije - Bogoljub Karić (2),
Bošnjačka narodne stranka (1), Pokret socijalista (1), Koalicija udruženja izbeglica u
srbiji (1), Narodna seljačka stranka (1), Romska partija (1), Demokratska partija
Makedonaca (1), Pokret privredni preporod (1), Asocijacija malih i srednjih preduzeća i
preduzetnika Srbije (1);
(2) Iz koalicije "Izbor za bolji život - Boris Tadić" – 7 aktera
Demokratska stranka (49), Socijaldemokratska partija Srbije (9), Liga socijaldemokrata
Vojvodine (5), Demohrišćanska stranka Srbije (1), Zeleni Srbije (1), Demokratski savez
Hrvata (1), Izvorni srpski pokret obnove (1);
(3) Iz koalicije Socijalistička partija Srbije,Partija ujedinjenih penzionera Srbije i
Jedinstvena Srbija - 4 aktera
SPS (24), PUPS (12), JS (7), Pokret veterana Srbije (1);
(4) Iz koalicije Ujedinjeni regioni Srbije – 5 aktera
G17 plus (11), Zajedno za Šumadiju (2), Narodna partija (1), Koalicija za Pirot (1) Pokret
"Život za Krajinu" (1);
(5) Iz koalicije "Preokret - Čedomir Jovanović" – 4 aktera
Liberalno.demokratska partija (14), Srpski pokret obnove (4), Bogata Srbija (1),
Socijaldemokratska unija (1);
(6) Koalicija "Svi zajedno" koju čini 5 manjinskih partija – Bošnjačka demokratska
zajednica , Demokratska zajednica Hrvata, Građanski savez Mađara i Demokratska
zajednica Mađara, kao i Slovačka partija , kao i
(7) Koalicija Albanaca Preševske doline koju čine 4 partije ( Partija za demokratsko
delovanje, Pokret za demokratski progres, Demokrtska unija doline i Demokratska unija
Albanaca ) imaće u parlamentu po jednog zastupnika.
Da prenatrpanost i konfuzija budu još veći ,osim onih koji su u parlament ušli sa svojim
„imenom i prezimenom“, postoje i akteri, poput sindikata , čiji su funkcioneri u
parlament stigli dobijanjem visokog, prolaznog mesta na listi ključne stranke koalicije
(DS, LDP)
Pored 7 koalicija , u parlament su samostalnim nastupom ušle i sledeće četiri stranke :
Demokratska stranka Srbije (21), Savez vojvođanskih Mađara (5); Stranka demokratske
akcije (2) i Nijedan od ponuđenih odgovora (1).
U poređenju sa prethodnim parlamentarnim izborima iz maja 2008.godine manje je
podnetih izbornih lista (18:22) , ali je zato još više lista koje su ušle u parlament (11:8) ,

286
kao i dvostruko više političkih aktera koje su se , direktnim izbornim samostalnim
nastupom ili još pre pomoću koalicija našli u njemu (44:21).
Neizbežnost izbornih reformi
Rezultati nedavno održanih parlamentarnih izbora u Srbiji , pre svega činjenica da su
se u nacionalnom parlamentu našli poslanici i poslanice iz čak 44 političke stranke i
udruženja , pri čemu je gotovo polovina njih iz Beograda, dok istovremeno “svoga
predstavnika” nemaju čak 94 lokalne samouprave , argument su više u prilog ozbiljne
reforme izbornog sistema.
Na prvom mestu, jedini način da poslaničke liste prestanu da budu spiskovi liderskih
miljenika iz beogradskog kruga dvojke je da se konačno napusti rešenje sa Srbijom kao
jednom izbornom jedinicom . Vraćanje na sistem sa 8 do 10 izbornih jedinica čuva
uspešno proporcionalnost a sprečava metropolizaciju politike.
Sa sve većim fragmentisanjem parlamenta logično se postavlja i pitanje javnog uvida u
karakter i prirodu koalicija i koalicionih dogovora , kao i uvođenja diferenciranog
izbornog praga, odnosno uvođenja višeg praga za (pred)izborne koalicije.
Posledično, šta reći o o regulirajućim i upravljačkim kapacitetima parlamenta u kome je
od svih 44 čak 27 aktera predstavljeno samo “ likom i delom “ svoga šefa.Ili šefice
svejedno.
Logično se nameće rešenje po kome bi se u parlamentu mogli naći samo akteri striktno
navedeni u koalicionom ugovoru i to pod uslovom da imaju merljivi izborni kapacitet.
Istovremeno, to bi značilo i da se uvodi diferencirana, viša kvota za koalicije koja bi
se , zavisno od broja koalicionih partnera, kretala između 7 i 10 odsto dobijenih glasova.
Iskreno, to je jedini način da u političkim institucijama više ne gledamo one koji odavno
više ne predstavljaju iole relevantnu činjenicu.
Najzad , ključnu promenu predstavljalo bi uvođenje personalizovanog
proporcionalnog sistema. Na nivou izbornog okruga , recimo Beograda, rezultati bi se i
dalje preračunavali proporcionalno , ali bi se u svakoj od 110 izbornih jedinica birao
kandidat / kandidatkinja sa imenom i prezimenom .Građani bi tako imali osećaj da zaista
biraju kandidate i da o nečemu odlučuju. Na drugoj strani, kvalitet i integritet i ugled bi,
bar potencijalno, značili više od lojalnosti i podilaženju partijskoj hijerarhiji.

Postizborne koalicije i struktura vlasti

2012.godina - Koalicioni potencijali i izvodljive i održive vladavinske politike
Mogli bismo zaključiti da su u kampanji 2012. godine dominirala krajnje uopštena
predizborna obećanja o promenama (SNS) ili reformama (DS) i preokretu( LDP) i
rezultirajućem boljem životu , odnosno rastućim ulaganjima u infrastrukturu, znanje i
obrazovanje i politiku zapošljavanja , uz održivu socijalnu sigurnosnu zaštitu.
Kada se ona suoče sa postizbornom realnošću , koju čine opadajući državni
prihodi i proizvodnja i kurs dinara a rastući deficit, inflacija i nezaposlenost ,čini se da se
ključne razlike između pretendenata na poziciju vlasti unutar održive ekonomske i
socijalne politike , svedu na širinu formiranja osnove i progresivnost stope poreskih
zahvatanja , odnosno diferenciranost poreskih stopa i olakšica i pitanje visine PDV-a.
Druga potencijalna vododelnica je insistiranje samo na tržišnoj valorizaciji i razvoju
malog i srednjeg preduzetništva ili i na njihovoj naslonjenosti i na velike sisteme i
konkurentsku i razvojnu funkciju države.

287
 No, i razvojna i ekonomska politika impregnirane su nacionalnim , odnosno spoljno-
političkim prioritetima .Tako , recimo , za Dveri najpoželjniji investitor je srpska
dijaspora pa se oni zalažu za osnivanje Fonda za održivi razvoj koji bi pretežno ona i
finansirala.
DSS je prepoznatljiv po priči o 10 milijardi evra koji dolaze iz Rusije u obliku kredita i
strateškog partnerstva u izgradnji infrastrukturalnih objekata, kao i po insistiranju na
potrebi razvoja saradnje sa ekonomijama u usponu, pre svega sa Rusijom i nemerljivom
značaju i razvojnoj šansi koju pruža sporazum o slobodnoj trgovini sa njom.
No ključnu prepreku za potencijalnu saradnju sa Koštuničinom strankom čini (pre) tvdo
formulisana pozicija o političkoj i vojnoj neutralnosti Srbije koja , istovremeno nema ni
širu spoljnu podršku.
Dakle, tri ključna faktora : (1) logika uvažavanja rezultata parlamentarnih i
predsedničkih izbora, kao i (2) konceptualne razlike i razlike u širim političkim
pripadnostima i lojalnostima i (3) različiti uži pragmatsko – politički interesi
parlamentarnih stranaka i koalicija , određuju postizborni proces kreiranja parlamentarne
, vladavinske većine .
U tom okviru čini se da je izbor ograničen na proevropske stranke i na (ne) uskladivost
njihovih užih partijskih računica. Sam izborni rezultat,i brojne hipotetičke mogućnosti
kreiranja vlasti koje on otvara, realnim čine četiri , a održivim tri koalicione formule koje
ću kratko komentarisati redosledom njihove pretpostavljene verovatnoće :

(1) “Kohabitaciona formula “– nakon (ne) očekivane Nikolićeve pobede na

predsedničkim izborima , parlamentarna većina koju u osnovi čine stranke prethodne
vlasti - koalicije oko DS I SPS , uz podršku manjina i (delova) Preokreta i (eventualno )
URS –a
Mogući problemi :
- Priznanje Kosova , (pre) naglašeni evroatlantizam i protržišna orijentacija
(PREOKRET)
- Regionalna politička i poreska decentralizacija , kao i stvoreni animozitet , unutar DS
prema Dinkiću i njegovim političkim preletima i uslovljavanjima (URS)
- Otpori reformi penzionog sistema i socijalnih fondova (PUPS)
(2) Vlada naprednjaka , socijalista i regionalista – kao (promoskovska ) kopča na
vlasti , odnosno rezultat neuspeha obnove vladavinske koalicione formule iz 2008.godine
Mogući problemi:
- duga istorija prethodnih sukoba, preuska identifikaciona osnova i rezultirajući
naglašeni pragmatski interes i karakter , rezervnog , “iznuđenog rešenja”

(3) “Velika koalicija DS – SNS , ojačana malom koalicijom oko SPS-a

Mogući problemi:
Programski izvodljiva , no, kao i sve velike koalicije , strateški i interesno- politički
izrazito nestabilna , fragilna politička formula opterećena ogromnim uzajamnim
nepoverenjem . Potencijalni manji partneri, sa stanovišta mogućnosti formiranja vlasti,
dodatni “ukrasni akteri “ , suočeni sa realnom opasnošću da budu jednokratno (zlo)
upotrebljeni , opet strahuju od gubitka autonomije i identiteta .
(4) Vlada naprednjaka i narodnjaka - koja u svoju orbitu privlači koaliciju oko SPS-
a, kao tek hipotetički moguće rešenje
Problemi :

288
- Koncept političke i vojne neutralnosti DSS -a koji dovodi , u svakoj potencijalno
problematičnoj situaciji u pitanje proevropsku poziciju SNS I drugih članica koalicije
- Strateški evro – socijaldemokratski interes i potreba SPS-a za priznanjem i
legitimitetom unutar socijaldemokratske familije

Tok i efekti pregovora

Nakon 6 maja i objavljivanja rezultata parlamentarnih izbora bilo je jasno da će se
ponoviti iskustvo sa prethodnih izbora – u situaciji kada rezultat omogućuje,bar
matematički i hipotetički gledano , sklapanje brojnih “dobitnih” vladavinskih
kombinacija odluka ko će činiti vlast nije u rukama birača već partijskih oligarhija i
njihovih pokrovitelja – moćnih “veto – igrača”. Cinici bi rekli da u takvim situacijama
put do vlade vodi pored ambasada ključnih zemalja.
Činjenica da su sa parlamentarnim u Srbiji paralelno održani i predsednički izbori, tok
pregovora o formiranju vlade logično je podelila u dve faze : prvu (pred)fazu koja je
trajala od parlamentarnih izbora do održavanja (20 maj) drugog kruga predsedničkih
izbora, odnosno do izbora i inauguracije novog predsednika Srbije i drugu, ključnu fazu
u kojoj izabrani predsednik u dogovoru sa stranačkim liderima , mandat za formiranje
vlade poverava kandidatu koji pruži dokaze da raspolaže parlamentarnom većinom. Ova
druga faza zakonski može trajati 90 dana – u konkretnom slučaju najdalje do 8
septembra.
U kratkoj i ne previše intenzivnoj prvoj fazi dominirala je ocena da su birači kaznili
i stranke vlasti i stranke opozicije . Istovremeno,činjenica da glavni rivali nisu zajedno
uzeli više od polovine datih glasova uvećava pregovarački ( zlobnici bi rekli ucenjivački )
potencijal trećih igrača , pre svega koalicije oko socijalista koji su se dvocifrenim
izbornim rezultatom opasno približili naprednjacima i demokratama. U većoj meri nego
nakon prethodnih izbora moglo bi se reći da su Dačić i njegova koalicija “ najbolje
političke udavače u gradu “, ako već nisu stekli i status poželjnog mladoženje.
U postizbornoj kombinatorici dominirala je ocena da dotadašnji partneri DS i SPS i
njihove koalicije već imaju načelni dogovor o nastavljanju saradnje , odnosno da će se
nakon predsedničkih izbora , i očekivane Tadičeve pobede ,brzo doći do nove vlade.
Jedine krupnije dileme su postojale oko toga da li će demokrate mesto premijera dati
Dačiću ili će se on zadovoljiti većim brojem ministarstava u vladi pod konrolom njegove
koalicije , kao i oko toga ko će još , i sa kojim kapacitetom i personalnim rešenjima,
učestvovati u takvoj vladi.
Neočekivana pobeda Nikolića uz slab odziv birača i raširenu ocenu da je Nikolić
pobedio zato što je Tadić izgubio , odnosno zato što birači nisu hteli da jedna strana
zaposedne svu vlast, otvorili su brojne dileme i objektivno usložnili i produžili proces
formiranja nove vlade. Pobeda Nikolića objektivno je ojačala poziciju koalicije oko
naprednjaka i formalno otvorila mogućnost da on mandat za sastav vlade prvo ponudi
Jorgovanki Tabaković kao kandidatu za premijera - premijerku najjače stranke - koalicije
u parlamentu.
Drugo , politička javnost je još od izborne noći zabavljana dilemom da li će Tadić
održati obećanje da se neće nakon poraza na predsedničkim izborima kandidovati za još
uticajniju funkciju premijera ili će , pod pritiskom stranačkog rukovodstva i svog
okruženja, promeniti odluku. Svi su čekali njegovu odluku i predlog demokrata za
funkciju premijera kako bi pregovarački proces krenuo sa mrtve tačke.

289
 No, i nakon prihvatanja Tadića kao kandidata i novog kruga njegovih razgovora sa
koalicijama oko SPS – a i LDP-a stvari nisu razrešene . Težina situacije otvorila je i
programske i konceptualne probleme , ali i personalne razlike i animozitete .
Socijalisti, barem javno, imaju problem sa naglašenim prisustvom u vladi , posebno u
resorima spoljne politike i evropskih integracija, LDP-a i žele da ga relaksiraju zahtevom
da u vladu uđe i URS. Na drugoj strani, Tadić i demokrate neće ponovo sa “nepouzdanim
“ Dinkićem.
Zastoj u ovim pregovorima , kao i nakon Nikolićevog, i Dačićev put za Moskvu
uvećali su šanse da koalicija oko socijalista , kao i posle prethodnih izbora, i ovoga puta
promeni najavljenog partnera. To se napokon i dogodilo kada je Dačić, kao predstavnik
treće po snazi političke formacije, zatražio i od predsednika Nikolića dobio mandat za
sastavi vladu. U političkim kuloarima ostaće otvorena dilema da li se radi samo o
nevernosti i probuđenim apetitima – “alavosti” Dačića, ili su se Tadić i demokrate
“preigrale” i napravile grešku , odbijajući da daju mesto premijera , ali i, kao neku vrstu
kompenzacije, povećani broj ministarskih pozicija ojačaloj koaliciji oko socijalista.
U situaciji u kojoj je ključnim strukturama moći u SAD i EU bilo manje – više
svejedno ko će,u okvru proevropskog političkog mejnstrima , formirati vlast u Srbiji,
naprednjaci su dočekali svoju šansu i, suprotno ranijim zaklinjanima, Dačiću dali ono što
su demokrate odbile – premijersku fotelju, pristajući i na Dinkića kao partnera u vlasti.
Još jedanput se potvrdilo pravilo da ništa tako dobro ne lepi kao lepak učešća u vlasti.
Rezultat tog napora predstavlja i potpisivanje (programskog dela ) koalicionog
sporazuma naprednjačke , koalicije oko SPS-a i URS-a (12.7.2012) .
Istovremeno , postignuti dogovor o raspodeli mesta u vladi u skladu sa formulom 8
(SNS i njegovi partneri) : 5 (SPS-PUPS-JS) : 2 (URS), čini neku vrstu garancije
naprednjacima da, u slučaju potrebe, mogu uvek nadglastai svoje (nepouzdane )
koalicione partnere.

LITERATURA

1. Aleksander, Herbert (1976) Financing Politics, Congressional Quarterly Press,

Washington
2. Alexander,H.E.1989, Comparative Political Finance in the 1980, Cambridge:
Cambridge University Press
3. Antonić, Slobodan (1995) Demokratija i političke elite u Srbiji, Srpska politička
misao, 4, Beograd
4. Antonić, Slobodan (2002) Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra, Nova
srpska politička misao,1-2
5. Antonic Slobodan (2004) Teorija koalicija i izbori 2003; Prizma, br. 3
6. Arent, Hana, (1994), Istina i laž u politici,Filip Višnjić, Beograd
7. Bartolini, Stefano, and Peter Mair, (1990) Identity, Competition, and Electoral
Availability: The Stabilisation of the European Electorates 1885-1985 Cambridge:
Cambridge University Press
8. Beetham, David, 1999 Democracy and Human Rights, Cambridge, Polity Press
9. Beetham, David, (2008) Parlament i demokratija u 21. veku – vodič za dobru praksu,
UNDP Srbija – Interparlamentarna unija, Beograd

290
10. Beyme, Klaus,2002, Transformacija političkih stranaka, Fakultet političkih znanosti,
Zagreb
11. Blondel, John (1970) Voters, Parties and Leaders, The Social Fabric of Britich
Politics, Penguin Books, London
12. Birači i apstinenti u Srbiji (2006) ur. Zoran Lutovac, FES, IDN, FPN, Beograd
13. Blair, Tony, Schroeder Gerchard, Treći put (2002), Sarajevo, «Socijaldemokrat» br.2
14. Blondel, Jean (1973) Comparing Political Systems, Wiltshire, Weidenfeld and
Nicolson
15. Bobio, Norberto (1997) Desnica i levica, Podgorica, CID
16. Bogdanović Mira (2003) »Treći put« u: Socijaldemokratija u Srbiji – stvarnost i
mogućnosti, Beograd, SDP
17. Branković Srbobran (1994) O fenomenu podrške neuspešnoj vlasti, Beograd, »Srpska
politička misao«, No 1-4
18. Branković, Srbobran (1995) Serbia at War with itself: Political Choise in Serbia,
Belgrade, Sociological Society of Serbia; Medium
19. Bruna Pusteta, Marija (1996) Politički marketing, Clio, Beograd
20. Burdie, Pjer (1999) Signalna svetla, Zavod za udžbenike, Beograd
21. Cappoccia, Giovanni (2002) Anti-Sistem Parties: A Conceptual Reassessment,
Journal of Theoretical Politics 14(1), Sage Publication, London
22. CESID,(2005), Monitoring finansiranja političkih stranaka (radna verzija izveštaja),
Beograd
23. CESID (2007) Finansiranje političkih stranaka – između normi i prakse, Fond za
otvoreno društvo, Beograd
24. Clevages in Hungary, Final Report to NATIP on the Research Project, Budapest
25. Coleman, J.S (1990) Foundations of Social Theory, Cambridge, The Belknap Press
26. Cotta, Maurizio (1996), Structure the New Party Systems after the Dictatorschip;
Coalition, Alliances, Fusion and Split during the transition and Past-Transition
Stages, in: Stabilising Fragile Democraties, Eds. Geoffrey Pridham amd Paul Lewis,
london and New York, Routledge
27. Dahrendorf, Ralf, (1990) Reflections on the Revolution in Europe, Random House,
New York,
28. Dal, Robert, (1994), Dileme pluralističke demokratije, BIGZ, Beograd
29. Dal, Robert, (1997) Poliarhija-participacija i opozicija, Beograd, Filip Višnjić
30. Darmanović,Srđan, (2002), Osobenosti tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori,u: Između
autoritarizma i demokratije (Srbija, Crna Gora, Hrvatska), knjiga 1 – Institucionalni
okvir, Cedet, Beograd
31. Day, Alan,(2000), Directory of European Union Political Parties, John Harper
Publishing. London
32. Diamond, Larry, (1994), Toward Democratic Consolidation, Journal of Democracy,
Volume 5, Number3
33. Deamond, Larry (1999) Developing Democracy – Towards Consolidation, The John
Hopkins University Press, Baltimore and London
34. Demokratija u političkim strankama Srbije (2006) (44.Zoran Lutovac) FES-IDN,
Beograd
35. Deegan, Krause Kevin (2007) New Dimensions of Political Cleavages, Dalton and
Klingemann; The Oxford Handbook of Political Behaviour, Oxford

291
36. Dileme i izazovi parlamentarizma (2007), KAS i FPN, Beograd
37. Downs, Anthony (1957) An Economis Theory of Democracy, Harper and Row, New
York
38. Drecun, Aleksandra (2007) Finansiranje političkih stranaka, komparativna rešenja i
pozitivni propisi u Srbiji, Fefa, Beograd
39. Duverger, Maurice (1964) Political Parties, their Organization and Activity in the
Modern State, London: Methuen, 2nd revised English editions
40. Duverger, Maurice (1966) Sociologija političkih stranaka, u: Gourvitch George (ed)
Sociologija I i II, Zagreb, Naprijed
41. Duverger, Maurice (1966) Uvod u politiku, Savremena administracija, Beograd
42. Edvards,P; (1996), Defining political corruption: The Suprime Court's Role, BYU
Journal of Public Law
43. Eldersveld, Samuel,1964, Political Parties: A Behavioral, Analysis, Rand Mc Nally
44. Eš, Timoti Garton (2001) Poslednja revolucija, Beograd, «Nova srpska politička
misao», br. 1
45. Enciklopedija političke kulture, (1993) Savremena administracija, Beograd
46. Evans, G-Whitefields S (1993) »Identifying the Bases of Party Competition in
Eastern Europe« British Journal of Political Science, 23, 4
47. Finansiranje političkih partija, (2000) Građanske inicijative, Beograd, Asociatia pro
demokratia, Bukurešt
48. Fukujama, Frensis (2004) Društveni kapital, u: Kultura je važna (zbornik radova)
Plato, Beograd
49. Gallagher, Tom, Michael Laver, and Peter Mair (1995) Representative Government
in Modern Europe. New York: Mc Graw-Hill
50. Gidens Anthony, Treći put (1999) Obnova socijaldemokracije, Zagreb, politička
kultura
51. Gidens, Entoni, (2003), Sociologija, Beograd, Ekonomski fakultet
52. Goati, Vladimir (1984) Savremene političke partije, Beograd, Partizanska knjiga
53. Goati V, Pribićević O, Slavujević Z, (1993) Izborne borbe u Jugoslaviji, Beograd,
Radnička štampa
54. Goati, Vladimir (1995) Partije i partijski sistem u Srbiji, u: Srbija između prošlosti i
budućnosti, Beograd, IDN
55. Goati, Vladimir (1995) Socijalna osnova političkih partija u Srbiji u: Potisnuto civilno
društvo (ed Vukašin Pavlović), Beograd, EKO-Centar
56. Goati Vladimir (1996) Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu: Treća
Jugoslavija sredinom 90-ih, Podgorica, Unireks
57. Goati, Vladimir (2000) Partije Srbije i Crne Gore u političkim borbama od 1990 do
2000, Conteco, Bar
58. Goati, Vladimir (2002a) Partijski sistem Srbije i Crne Gore, u: Između autoritarizma i
demokratije, knjiga 1, Institucionalni okvir, Cedet, Beograd
59. Goati, Vladimir (ur.) (2002) Zbornik radova “Partijska cena Srbije posle 5. oktobra
2000”, Friedrich Ebert Stiftung, Institut društvenih nauka, Beograd,
60. Goati, Nenadić, Jovanović,2004, (b) Finansiranje predsedničke kampanje 2004 u
Srbiji. Udarac političkoj korupciji ili održavanje status quo, Transparentnost Srbija,
Beograd

292
61. Goati, Vladimir (2004a) Partije i akteri civilnog društva u Srbiji, u: Između
autoritarizma i demokratije, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, knjiga 2 – Civilno društvo i
politička kultura, Cedet, Beograd
62. Goati,Vladimir,2004, Partije i partijski sistem Srbije, OGI Centar, Niš
63. Goati, Vladimir (2008) Političke partije i partijski sistem, FPN, Podgorica
64. Golubović,Zagorka (1988) Kriza identiteta jugoslovenskog društva
65. Golubović, Zagorka (1995) Tradicionalizam i autoritarizam kao prepreke za razvoj
civilnog društva,u: Potisnuto civilno društvo (ed.V.Pavlović), Beograd, Eko-centar
66. Golubović, Zagorka, 2003, Izazovi demokratije u savremenom svetu, Braničevo,
Požarevac.
67. Harmel.R. (ed.) (1995) Performance, Leadership, Factions and Party Change, An
Empirical Analysis, West, European Politics, 1
68. Hayek, Fridrich (1997) Liberalizam, Beograd, “nova srpska politička misao” br.1-2 i
3-4
69. Hayek, Fridrich (1998) Poredak slobode, Novi Sad, Global book
70. Hejvud, Endru, (2004), Politika, Clio, Beograd
71. Hejvud, Endru (2008) Političke ideologije, Zavod za udžbenike, Beograd
72. Held, David (1990) Modeli demokracije, Zagreb, Školska knjiga
73. Hrnjaz, Miloš (2007) Izborna participacija i apstinencija, u: Oko izbora 15, Cesid,
Beograd
74. Hungtinton, Samuel, (1973), Political Order in Changing Society, New Haven and
London, Yale University Press
75. Hantington, Semjuel (2005) Treći talas, Stubovi kulture, Beograd
76. Ideologija i političke stranke u Srbiji (2007) – ur. Zoran Lutovac, FES, IDN, FPN,
Beograd
77. Ignazi, Piero (1992) »The Silent Counter-Revolution, Hypotheses on the Emergence
of Extreme Right-Wing Parties in Europe«, European Journal of political Research
78. Ilić, Vladimir (1995) Desnica u današnjoj Srbiji, »Srpska politička misao« No 4
79. Ilić, Vladimir (1995) Prilog raspravi o političkoj levici i desnici, »Sociologija« No 3
80. Innes, Abby (2001) Party Competition in Post-Communist Europe: The Great
Election Lottery, Working Paper Series, 54
81. Izlaz 2000 – NVO za demokratske izbore, 2001, Fond Centar za demokratiju, CR
NPS, Građanske inicijative
82. Janda, Kenneth, (1993) »Comparative Political Parties: Research and Theory in
political Science«: the State of the Discipline II, ed. By Ada W. Finifter, Washington
D.C. American Political Science Association
83. Janjić, Dušan (1993) Nacija – šta je to, Beograd, Radnička štampa
84. Jovanović, Milan (2004), Izborni sistem postkomunističkih zemalja, Beograd,
Službeni list SCG
85. Jovanović, Slobodan (1990) o državi, osnovi jedne pravne teorije, BIGZ, Jugoslavija
publik, SKZ, Beograd
86. Kasapović, M, Šiber, I, Zakošek, N, 1998, Birači i demokratija, Alinea, Zagreb
87. Kasapović, Mirjana, (1996) Demokratska tranzicija i političke stranke, Razvoj
političkih stranaka i stranačkih sustava u Istočnoj Evropi, Zagreb, Fakultet političkih
znanosti
88. Kasapović, Mirjana (2003) Izborni leksikon, Politička kultura, Zagreb

293
89. Katz, Richard S., Peter Mair (1995) »Changing Models of Party Organization and
Party Democracy: The Emergence of the Cartel Party, »Party Politics«
90. Katz,R.,Mair,P.,1994, How Parties Organize, Sage, London
91. Katz, R., Mair, P. (ed.) (1990) Party Organizations, Sage, London
92. Kin, Džon, (1995) Mediji i demokratija, Beograd, Filip Višnjić
93. Kin, Džon, (2003) Civilno društvo, Filip Višnjić, Beograd
94. Kirchheimer, Otto (1996) »The Transformation of the Western European Party
Systems« In: Political Parties and Political Development, Ed By Joseph La
Palombara, and Myron Weiner, Princeton, NJ: Princeton University Press
95. Kitshelt, Herbert (1990) »New Social Movements and The Decline of Party
Organization«, In: Challenging The Social Order: New Social and Political
Movements in Western Europe, Ed by Manfred Kuechler and Russel Dalton,
Cambridge: Polity Press
96. Kitshelt, Herbert (1992) »The Formation of Party Sistems in East Central Europe«,
Politics and Society, 20
97. Kitshelt, Herbert (1995) »The Formation of Party Cleavages in Post-Communist
Democraties«, Party Politics, 1-4
98. Kitschelt, Herbert (2003) Diversifikation and Reconfiguration of Party Sistem in
Postindustrial Democracies, Fridrich Ebert Stiftung
99. Kitschelt, H; Mansfeldova,Z; Markowski,R; Toka, G (1999) Post-Communist Party
Systems – Competition, Representation and Inter-Party Cooperation, Cambridge
University Press
100. Klingeman, Hans-Diter (1996) Proces nastajanja kompetitivnih partijskih sistema
u Istočnoj Evropi, u: Postkomunizam i vlast (ed Vučina Vasović) Jugoslovensko
udruženje za političke nauke – Fakultet političkih nauka
101. Komšić, Jovan; Pantić, Dragomir; Slavujević, Zoran (2003) “Osnovne linije
partijskih podela i mogući pravci političkog pregrupisavanja u Srbiji”, Friedrich Ebert
Stiftung, Institut društvenih nauka, Beograd
102. Kregar,Josip,Marko,Jozef,(2004), Finansiranje političkih stranaka, u: Država i
političke stranke (ur. Ivan Papić) Narodne novine – Hrvatski pravni centar Zagreb
103. Kristiforos, Kristiforu (2003) Mediji i izbori, studije slučajeva, Evropski institut
za medije, Samizdat B92, Beograd
104. Lange, Jaša, (2002) Mediji i izbori, Savet Evrope, Sprint, Beograd
105. Lajphart, Arent, (2003)., Modeli demokratija, Službeni list SCG, Beograd – CIT
Podgorica
106. Linc, Huan – Stepan, Alfred (1998) Demokratska tranzicija i konsolidacija, Filip
Višnjić, Beograd
107. Lipset, Sejmor Martin, Amerikanizacija evropske levice, Republika br.29
108. Lipset, Sejmon Martin, (1969) “Politički čovek”, Rad, Beograd
109. Lipset, Seymor M. and Stein Rokkan (1967) Party System and Voter Alignments,
Cross-National Perspectives, ed Seymour M. Lipset and Stein Rokkan, New York:
The Free Press
110. Lipset,S.M; Lejkin, Dž (2006) Demokratski vek, Alexandria Press, Beograd
111. Lukić, Radomir (1995) Političke stranke, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd

294
112. Lutovac, Zoran (1998) The Participation of Minorities in Political Life in:
Elections to the Federal and Republican Parlaments of Yugoslavia (Serbia and
Montenegro) 1990-1996, (ed Vladimir Goati), Berlin ed Sigma
113. Lučić,Z,Vasiljević,N, Bjeloglav, D (2002) Iskustvo paralelnog prebrojavanja
glasova, Cesid, Beograd
114. Macphenson, C.B. (1962) Democracy in Albert: Social Credit and Party Sistem,
Toronto, University of Toronto Press
115. Madžar, Ljubomir (1995) Srbija pred novim početkom: ekonomska stvarnost i
razvojni izgledi, u: Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budućnost, IDN-
FES, Beograd
116. Mainworing, Scott, (1998), Party Sistem in the Third Wave, Journal of
Democracy
117. Mainworing, S; Torcal, M (2005) Party System Institutionalization and Party
System Theory, Working Paper
118. Mair,P.(1997), Party System Change, Aproaches and Interpretations, Oxford,
Clagendon Press
119. Madžar, Ljubomir (2003) Srbija pred novim početkom: ekonomska stvarnost i
razvojni izgledi, u: Promene vrednosti i tranzicija u Srbiji: pogled u budućnost, IDN-
FES, Beograd
120. Markus, Gyordgy (1998) Party Politics, Party System and the Dynamics of
Political
121. Matić, Jovanka (1998) The Role of the Media: Media Portraits of Government
and Opposition In: Elections to the Federal and Republican Parlaments of Yugoslavia
(Serbia and Montenegro) 1990-1996, (ed Vladimir Goati), Berlin ed Sigma
122. Matić, Jovanka (2007) Izveštavanje javnog servisa o izbornoj kompaniji,
Novosadska novinarska škola
123. Marković,B, Stojiljković, Z (2007) Socijaldemokratija i socijaldemokratske
stranke, Službeni glasnik, Beograd
124. Merkel, Wolfgang, (2001), Civil Society and Democratic Consolidation in East-
Centrale Europe in: Prospects for Democratic Consolidation in East-Centrale Europe
(Geoffrey Pridham and Attila Agh), Manchester and New York, Manchester
University Press
125. Menadžment političke komunikacije (2011), ur. Ansgar Zerfas & Miroljub
Radojković, KAS,Beograd
126. Michels, Robert (1990) Sociologija partija u suvremenoj demokraciji, Zagreb,
Informator
127. Migdal, Joel, 1988, Strong Societies and Weak States: State-Society Relation and
State Capabilities in Third World, Princeton, Princeton University Press
128. Mihailović S, Goati V, Marković V, Baćević Lj, Džuverović B, Pegan S,
Vujošević-Brdarević J (1991) Od izbornih rituala do slobodnih izbora, Beograd, IDN
129. Mihailović, Srećko (1997) Odnos prema demokratiji u istraživanjima javnog
mnjenja, Sociološki pregled 1
130. Mihailović, Srećko, ed (1997) Između osporavanja i podrške: Javno mnjenje o
legitimitetu Treće Jugoslavije, Beograd, IDN

295
131. Mihailović, Srećko (ur.) Zbornik radova “Javno mnjenje Srbije: između
razočarenja i nade”, Centar za proučavanje alternativa, UGS "Nezavisnost",
Udruženje za unapređivanje empirijskih istraživanja, Beograd 2000
132. Mil,Džon, Stjuart (1988) O slobodi, Beograd, Filip Višnjić
133. Milošević,Milan (2000) Politički vodič kroz srbiju 2000, Medija Centar
134. Milošević-Đorđević, Jasna (2005) Činioci izborne apstinencije u Srbiji, u:
Političkestranke u Srbiji – struktura i funkcionisanje, IDN-FES, Beograd
135. Molnar, Aleksandar (2003), Civilno društvo, u: Kritički pojmovnik civilnog
društva (I), (ur. Đorđe Vukadinovi, Predrag Krstić), Grupa 484, Beograd
136. Nadić, Darko (2004) Partije zelenih u Evropi, Sugar & Spice, Beograd
137. Nadić, Darko (2007) Ekologizam i ekološke stranke, Službeni glasnik, Beograd
138. Nassmacher K.H., (2001), Introduction: Political Parties – Funding and
Democracy, London, Paperback
139. Nassmacher,K.H. (2003) Introduction: Political Parties, Funding and Democracy,
u: Funding and Election Campaigns, ed. Regional Austin and Maja Tjerustrom,
International Institute for Democracy and Electorale Assistance, Stockholm
140. Neumann, Sigmund (1956) »Toward a Comparative Study or Political Parties«,
In: Modern Political Parties ed. by S. Neumann, Chicago, The University of Chicago
141. Nikolić, Miloš (2002) Socijaldemokratija u zapadnoj Evropi i u zemljama
tranzicije – sličnosti i razlike, u: Socijaldemokratija u Srbiji – stvarnosti i mogućnosti
(sažeci i referati), Beograd, FES-CPA-CDS
142. Nohlen, Dieter (1992) Izborno pravo i stranački sustav, Zagreb, školska knjiga
143. NVO sektor u Srbiji, (2005), Građanske inicijative, Beograd
144. Offe, Claus (1984) Contradictions of the Welfare State, Hutchinson,London
145. Oko izbora 1-16, Izveštaj Cesida (1997-2007), Beograd
146. Orlović, Slaviša, (2002) Političke partije i moć, Čigoja štampa, Beograd
147. Orlović, Slaviša (2006) Liderstvo u političkim strankama Srbije: Političke stranke
i birači u državama bivše Jugoslavije, FES-IDN, Beograd
148. Ostrogorski, Mojze (1921) Demokratija i političke partije, Beograd, Napredak
149. Paniebianco, Angelo (1982) Political Parties: Organization and Power,
Cambridge: Cambridge University Press
150. Pajvančić Mirjana (2005) Parlamentarno pravo, KAS, Beograd
151. Pantić, Dragomir (1998) Value Orientations of the Electorate, In: Elections to the
Federal and Republican Parlaments of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 1990-
1996, (ed Vladimir Goati), Berlin ed Sigma
152. Paunović,Žarko (1996) Mali pojmovnik civilnog društva, Kolumna, NIP In-press,
Beograd
153. Pavlović, Dušan (2001) Politički akteri i modeli, Radio B92, Beograd
154. Pavlović, Dušan, Antonić, Slobodan (2007) Konsolidacija demokratskih ustanova
u Srbiji posle 2000.godine, Službeni glasnik, Beograd
155. Pavlović, Vukašin (ur) (1995) Potisnuto civilno društvo, Beograd, EKO-Centar
156. Pavlović, Vukašin, 2002, Konsolidacija demokratije i civilnog društva, U:
Postkomunizam i demokratske promene (ur. V.Vasović i V. Pavlović) FPN, Beograd
157. Pavlović, Vukašin, 2003, Demokratija i društvene promene, Čigoja štampa,
Beograd
158. Pavlović, Vukašin, 2004, Civilno društvo i demokratija, Čigoja štampa, Beograd

296
159. Pašić, Najdan (1993) Nacionalizam, u: Enciklopedija političke kulture,
Savremena administracija, Beograd
160. Pečujlić M, Milić V, (1994) Demokratija i autoritarizam: Politička kultura
jugoslovenskog višestranačkog društva, Beograd, Pravni fakultet – Institut za
političke studije
161. Petak, Zdravko,(2004), Usporedna analiza finansiranja stranaka i izbora u
Hrvatskoj i svijetu,u: Država i političke stranke (ur. Ivan Prpić) Narodne novine –
Hrvatski pravni centar, Zagreb
162. Pinto-Duschinski,M. 2002, Financing polities: A Global View, Journal of
Democracy,
163. Podunavac,Milan (1998) Princip građanstva i poredak politike, Beograd, Princip,
FPN
164. Pogledi na politički pluralizam (1990), Beograd, Poslovna politika – Radnička
štampa
165. Političke stranke i birači u državama bivše Jugoslvije (2006) – ur. Zoran Lutovac,
FES-IDN, Beograd
166. Popović, S, Milivojević, A, Đinović, A (2007) Nenasilna borba u 50 tačaka,
Samizdat B92, Beograd
167. Pribićević, Ognjen (1997) Vlast i opozicija u Srbiji, Radio B92, Beograd
168. Pribićević, Ognjen (1998) Forming the Governments, In: Elections to the Federal
and Republican Parliaments of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) 1990-1996, (ed
Vladimir Goati), Berlin ed Sigma
169. Programski identitet socijaldemokratskih partija, (2005), SD klub – FES, Beograd
170. Prokopijević,Miroslav, (2002) “Politička tržišta”, Centar za slobodne izbore i
demokratiju, Beograd
171. Przeworsky, Adam (2004) Democracy and economic development, u Political
Sciense and the Public Interest, Ohio State University Press, Columbus
172. Pulišelić, Stjepan (1971) Političke stranke kao faktor suvremenog političkog
sistema, Zbornik, Zagreb, Naprijed
173. Putnam, Robert, 1993, Making Democracy work – Civic Traditions in Modern
Italy, Princeton University Press, Princeton and New Jersey
174. Radović, Zorica (1996) Novac u politici kao demokratsko pitanje, Pravni život 1-
3
175. Rae D. W (1971) The Political Consequences of Electoral Laws, New Haven –
London, Yale University Press
176. Reed, Q.,(2004), Monitoring Political Finance: A Handbook for NGOs,
Budapest, Open Society Fund
177. Riker, William,1962, The Theory of Political Coalitions, Yale University Press
178. Rose-Ackerman S.,(1999), Coruption and Government: Causes, Consenquences
and Reform, Cambridge: cambridge University Press
179. Sajc, Aleksandra (1996) Socio-demografske karakteristike izborno neodlučnih i
apstinenata u Srbiji, 1990-1993, Sociologija br.2
180. Samardžić, Slobodan (1996) Prinudna zajednica i demokratija, Beograd,
Akademija Nuova
181. Sartori, Đovani (2001), Demokratija, šta je to? CID Podgorica
182. Sartori, Giovanni,2002, Stranke i stranački sustavi, Politička kultura, Zagreb

297
183. Sartori, Đovani (2003), Uporedni ustavni inženjerimg, Beograd, Filip Višnjić
184. Spasojević, Dušan (2008) Socijalni rascepi i njihov uticaj na konsolidaciju
demokratije u Srbiji 2000-2007
185. Scheadler, Andreas (2001) What is Democratic Consolidation?, u The Global
Divergence of Democracies, The John Hopkins University Press, Baltimore, London
186. Scheffler, Thomas (1985) Konflikt, identitet i partije: Odnos granica politike,
»Marksizam u svetu« No1
187. Slavujević, Zoran (1997) Partijska identifikacija i biračko telo, u: Partijski mozak
Srbije 1990-1996, priredio Vladimir Goati, Beograd: Beogradski rug – AKAPIT
188. Slavujević, Zoran (1997a) Kriza poverenja u institucije sistema, u: Između
osporavanja i podrške: Javno mnjenje o legitimitetu Treće Jugoslavije (ed Mihailović
Srećko), Beograd, IDN
189. Slavujević, Zoran – Mihailović Srećko (1999) Dva ogleda u legitimitetu Beograd:
Institut društvenih nauka i Fridrih Ebert Stiftung
190. Slavujević Zoran (2002) Politički marketing, Beograd: Fakultet političkih nauka
191. Slavujević, Zoran (2007) Izborne kampanje: Pohod nabirače, FES, IDN, FPN,
Beograd
192. Smiljković, Radoš (1993) Političke partije, Beograd, Književne novine – Komerc
DD
193. Stojanović, Dubravka (1995) Traumatični krug srpske opozicije, Republika I-XVI
194. Stojiljković, Zoran (1998) Rečnik demokratije, Beograd: Građanske inicijative
195. Stojiljković, Zoran, (2002), Civilno društvo i država u tranzicionom ključu, u:
Nevladine organizacije u demokratskom društvu, CRNPS, Beograd
196. Stojiljković, Zoran, (2004), Stranke i konsenzus o strategiji demokratskih reformi,
u: Uslovi i strategije demokratizacije (ur. V.Vasović i V.Pavlović) FPN, Beograd
197. Stojiljković, Zoran,(2004a), Socijalni dijalog u Srbiji,u: Stojiljković, Luković,
Socijalni dijalog, Nezavisnost, Beograd
198. Stojiljković, Zoran (2006) Partijski sistem Srbije, Službeni glasnik, Beograd
199. Strom, Kaare, Ian Budge, Michael Laver (1994) »Contraints on Cabinet
Formation in Parliamentary Democracies« American Journal of Political Science,
38,2
200. Šumpeter, Jozef (1996) Kapitalizam, socijalizam i demokratija, Beograd, Plato
201. Tadić,Ljubomir (1986) Nauka o politici, Rad, Beograd
202. Toka, Gabor (1997) Political Parties and Democratic Consolidation in East
Central Europe, Glasgow: Centre for the Study of Public Policy, University of
Strathclude
203. Tomc, Gregor i dr. (1998) Prilozi za slovenački nacionalni program, »Književne
novine«, Beograd
204. Trkulja, Jovica (1996) Izazovi (kvazi)pluralizma, u:Postkomunizam i vlast (ed
Vasović V, Stanovčić V), Beograd, JUPN-FPN
205. U potrazi za odgovornom vladom, Blue Bird – program za civilno društvo u
Jugoistočnoj Evropi, Beogradski fond za političku izuzetnost, Beograd, 2004
206. Vasović V, Goati V (1993) Izbori i izborni sistemi, Beograd, Radnička štampa
207. Vasović, Vučina (1996) Dileme i problemi ustavnog i demokratskog uređivanja
vlasti u postkomunističkim zemljama, u: Postkomunizam i vlast (ed Vasović V,
Stanovčić V), Beograd, JUPN-FPN

298
208. Vasović, Vučina (2004) Legitimnost, država i civilno društvo, u: Između
autoritarizma i demokratije (Srbija i Crna Gora, Hrvatska, knjiga 2) Cedet, Beograd
209. Vasović, Vučina (2006) Savremene demokratije 1, Službeni glasnik, Beograd
210. Vasović, Mirjana (1997) Karakteristike grupnih identifikacija i odnos prema
drugim etničkim grupama, u: Između osporavanja i podrške: Javno mnjenje o
legitimitetu Treće Jugoslavije, (ed Mihailović Srećko), Beograd, IDN
211. Vasović, Mirjana (2003) Tranzicija, demokratizacija i »Subjektivno blagostanje«,
Sociološki pregled, 1-2
212. Veber, Maks (1976) Privreda i društvo, tom I Beograd, Prosveta
213. Veljanovski, Rade (2005) Javni servis u službi građana, Clio, Beograd
214. Vrcan, Srđan, (2002), Model civilnotg društva, rukopis
215. Vujačić, Ilija (2007) Liberalizam i političke stranke u Srbiji, u: Ideologija i
političke stranke u Srbiji, FES, FPN, IDN, Beograd
216. Vukomanović, Dijana (1996) Srbija u tranziciji – Stvaranje »političkih polja«,
Referat za međunarodni skup Partije i partijski sistemi u postkomunističkim
zemljama
217. Vukomanović,Dijana (2004) Finansiranje političkih partija – demokratski
standardi u svetu i Srbiji, Srpska politička misao, 1-4, 2004
218. Vučković,N, Đajić, M (2006) .......
219. Waller Michael (1996) The Determinante of Party System Formation: A
Postcommunist and Balcan Case study, Referat na međunarodnom skupu »Partije i
partijski sistemi u postkomunističkim zemljama«
220. Ware, Alan (1995) Political Parties and Systems. Oxford: Oxford University Press
221. Ware, Alan (1996) Political Party and Party System, Oxford University Press
222. Whitefield, Stephan (2002) Political Cleavages and Post-Communist Politics,
Annual Review of Political Science, Vol. 5
223. Wright, William. E (1971) »Comparative Party Models. Regional-Efficient and
Party Democracy« In: A Comparative Study of Party Organization (ed. by W. E.
Wright) Columbus, Ohio: Merril
224. Yacha,Lange (2002) Mediji i izbori, Savet Evrope, Sprint, Beograd
225. Zakon o finansiranju političkih stranaka Republike Srbije,18.07.2003
226. Zamka nefleksibilnosti, Blue Bird – program za civilno društvo u Jugoistočnoj
Evropi, Beogradski fond za političku izuzetnost, Beograd, 2004
227. Zvonarević, Mladen, (1976), Socijalna psihologija, Školska knjiga, Zagreb
WEB ADRESE
http://www.europarl.eu
http://www.epp.eu
http://www.ecrgroup.euhttp://www.efdgroup.euhttp://www.skupstinskamreza.rs/portal/in
dex.php/politika/ekskluzivno/5306-eu-izbori
http://www.efdgroup.eu/index.php?page=mypage&op=openPage&id=3&title=Platform
http://www.greens-efa.org/cms/default/rubrik/6/6270.htm
http://europeangreens.eu/
http://www.e-f-a.org/home.php
http://europeangreens.eu/fileadmin/logos/pdf/pdf_budget_and_statutes/Statutes_after_Be
rlin_Ljubljana.pdf
http://www.e-f-a.org/efaactive.php?id=124

299
http://www.globalgreens.org/
http://www.europarl.europa.eu/parliament/archive/elections2009/

300