Андреј Митровић

Срби о Немцима (предговор истоименом

зборнику) (1992)
Извор: Срби о Немцима, приређивачи Милорад
Софронијевић и Миодраг Максимовић, Београд,
1996.
АНДРЕЈ МИТРОВИЋ (1937,
Крагујевац), професор Београдског
универзитета, сврстава се међу
најзначајније савремене српске
историчаре. Главна дела: Југославија на
конференцији мира 1919-1920, 1969;
Време нетрпељивих. Политичка
историја великих држава Европе 1919-
1939, 1974; Марксизам и историја, 1976;
Историјско у "Чаробном брегу", 1977;
Србија 1878. Документи, 1978. (са М.
Војводићем, Д. Живојиновићем и Р.
Самарџићем); Фашизам и нацизам, 1979;
Продор на Балкан. Србија у плановима
Аустро-Угарске и Немачке 1908-1918,
1981; Ангажовано и лепо. Уметност у
раздобљу светских ратова (1914-1945),
1983; Србија у Првом светском рату,
1984; Устаничке борбе у Србији 1916-
1918, 1987; Расправљања са Клио. О
историји, историјској свести и
историографији, 1991; Ћудљива муза.
Огледи о историјском, научном и
уметничком, 1992.
 

Једно "виђење другог" створено историјом

Српско виђење Немаца настајало је постепено и
веома дуго добијало трајне окоснице. У њега су се
уплели како продори немачких војски на европски
Југоисток и српске сеобе, путовања и школовања по
Средњој Европи, тако и двовековно суседство - тиме
и непосредна повезаност - двају народа. То су
умногоме била два различита света са својим
цивилизацијама заснованим на првом дубоком
расцепу хришћанства на католичко и православно,
као и на посебним историјама: немства, стално
између европског запада и истока, али које се
упорно опредељује да буде "средина" (die Mitte) уз
коришћење благодети западног утицаја; српства,
дуго распетог између византијског или османлијског
Истока и Средње Европе, но које је своје модерне и
савремене суштине ипак тражило и нашло у
европском Западу. Из оваквих околности произашло
је самовиђење - изузетно важно за изградњу слике о
другом - записано када се лета 1914. нашло суочено
с војном силом двеју средњоевропских царевина:
"Против Турака Србија је била стогодишња баријера
надирању ка средњој Европи, а сада је баријера
германског надирања ка истоку"[1], односно у часу
након победе, 1919. године. "Србија је постала
заточеник начела хуманости, против тевтонског
принципа бруталне силе."[2] Самосвест је у
значајној мери произлазила из схватања противника,
али је повратно представљала и исходиште потпуног
уобличења овог схватања. То што је српско виђење
Немаца било и остало развијеније и сложеније него
немачко Срба, упоредо испуњење разноврснијих
емоција, случај је по правилу присутан у сваком
виђењу јачег од стране оног који је слабији и чија је
улога мања. Односно, Немци су историјски били (и
остали) много значајнији за Србе него Срби за
Немце.
Историјско искуство
Реч је о виђењу чије су садржаје одредили најпре
односи два народа у свакодневици живота, онда и
појава европеизације, тиме и процес модернизације
Балкана, али чије су кључне особености наметнула
веома значајна, смело би се рећи судбинска, збивања
током чак триста година, без обзира на то што су у
свему своје место имале и неке представе створене
још у средњем веку (сусрет Стевана Немање и
Фридриха II Барбаросе и традиција о томе код
Срба). По свој прилици је најоправданије узети за
прекретни тренутак продор војски Хабзбурга у
средње Подунавље, у Србију и на Балканско
полуострво у другој половини 80-их година 17. века.
То је био предзнак не само постепеног потискивања
Турског царства него и отварања перспективе
српског везивања за Европу посредством Средње
Европе и, управо, немачког чиниоца. Основе виђења
постављене су у 18. веку, донекле с новим
хабзбуршким војним продорима и успостављањем
привремене, две деценије дуге, аустријске управе
над северним делом Србије (1718-1739), затим
померањем границе државе Хабзбурга на Саву и
Дунав, али пре свега насељавањем немачких
колониста у средње Подунавље, у којем се већ
налазио значајан део српског становништва,
насталог избеглиштвом пред турским продирањем
крајем 14. и у 15. веку, такође и крајем 17. века.
Посредством ових колониста Срби су откривали
особитости живота у немачким државама. а уједно и
особености живота уопште ван Турског царства, у
ствари: упознавали су Европу. Тај Србинов пут у
ново, својеврсно и пресудно важно искуство,
синтетизован је касније књижевним поступком:
"Очигледно, куће су биле све раскошније и луђе,
што се више ближило престоници Царства...
Канделабри, који су блештали у трпезарији, чинили
су право чудо... А пећ од плаве мајолике са
гирландама ружа, од порцелана..., уопште није
видео. Он је знао да се за хлеб пали слама. А ватру
је знао као ватру, шумску, пањ му је у кући горео."[3]
Такође се, управо посредством немачких земаља и
Немаца, дошло у везу са многим другим народима,
унеколико и са Русима. Нове врсте и каквоће односа
створене су са настанком језгра модерне српске
државе почетком 19. века, као и са јачањем
националне свести код Срба у Хабзбуршкој држави.
Умногостручила се сарадња и умножили су се
сукоби, што се даље развило са постојањем држава
Србије и Црне Горе, онда и Југославије од краја
1918. године. У првој половини 20. века два светска
рата - у којима су Срби и Немци били на супротним
странама фронта, и једни и други у важним мада
потпуно различитим улогама - донела су конфликте
изузетне по жестини, необичне с обзиром на добру и
плодну сарадњу у мирним раздобљима.
Тако је кроз време које се мери столећима, српско
искуство с Немцима, пре свега услед садржајне
историје, постало обимно, разноврсно и сложено,
док су крајње драматична збивања створила
изузетно јаке емоције. И постепено се уобличило
слојевито "виђење другог" - Немца - које се потом
развило и стекло континуиране садржаје, тј. стално
се допуњавало управо зато што су историјске
тековине повезаности и сарадње више пута
нарушили преломи. Реч је о сразмерно постојаној
колективнопсихолошкој чињеници.
Везе са Немцима и њиховим државама су за
историју Срба изузетно важне, у целини узето
сложеније су и дугорочније присутне, чак у основи и
значајније него, иначе такође важне, везе са другим
великим народима, са Русима, Турцима и
Французима, онда и са Енглезима. Стога су се Срби
у мислима упорно бавили Немцима и то врло често
посредством најопштијих тема, тј. питања о
Немцима у Немачкој. Ово је за уобличавање основа
виђења било значајније од могућног доприноса
посебних монографија или студија. Тако је Милош
Тривунац писао оглед О Немцима (1912), Драгиша
Васић рефлексије Утисци из данашње Немачке
(1923), Станислав Винавер запажања Немачка у
врењу (1924) и Милош Црњански Књигу о Немачкој
(1931), док је још раније Љубомир Ненадовић унео у
српску књижевност модеран сензибилитет управо у
путопису Писма из Немачке (1874), а Лаза К.
Лазаревић расправљао однос патријархалне средине
према модерном свету у приповеци "Швабица" (око
1876).

Шваба
Срби од давнина употребљавају два имена за
немачки народ и његове припаднике: НЕМЦИ и
ШВАБЕ. Сматра се да је име Немац (такође Нијемац
и Њемац) најпре могло произићи из значења "човек
који не може да говори" или "нем човек", што
претпоставља да је у питању странац (јер не зна
језик домаћина). Ово име је раширено код
словенских народа. Име Шваба (такође Швабо) јесте
само унеколико измењено немачко име der Schwabe,
које обележава припадника Шваба, одређене
немачке етничке групе (племена) die Schwaben[4].
Очевидно је само преузето име дела немачког
становништва у суседству и то оног чији су
припадници живели у средњем Подунављу до 1945.
- па је име оних с којима се прво срело пренето на
остале делове немачког народа. Међутим, пошто је
реч била и о Европљанима изван Турског царства и о
онима с којима су најпре успостављене трајније и
сложеније везе, именом Шваба су дуго обележавани
и сви други странци (све док нису сакупљена
довољна искуства о разликама које међу њима
постоје). Упркос равноправности двају имена Немац
и Шваба, Србин другим од ова два имена, речју
Шваба (као и изведеним именицама и придевима),
исказује, и многоструко и лакше, разноврсна виђења
Немаца и осећања према њима.
У једном краћем раздобљу дошло је до привременог
раздвајања садржаја речи Немац и речи Шваба. Ово
је постало видљиво у годинама уочи прекретне 1914,
с тим да се током Првог светског рата само
потврдило. На пример, крајем априла 1913. године
послат је с немачког ратног брода "Бреслау"
обавештајни извештај надлежнима у којем се каже
да је из оног што говоре српски официри у Албанији
јасно да Срби "оштро праве разлику између Немаца
из Рајха и Аустријанаца, које, једноставно зову
Швабе".[5] Примењен је био превасходно политички
критеријум за разврставање. Прављена је разлика
између грађана двеју држава, али само с обзиром на
процену вишег степена њиховог непријатељства
према Србима. У тим годинама је Немац
подразумевао Немца из Немачке. Име Шваба је
најпре обележавало Немце Аустријанце и то
схваћене као главне непријатеље, али је упоредо
стекло изузетно сложено и врло широко значење и
постало чак збирно за све грађане Хабзбуршке
монархије: мада се првенствено односило на Немце
Аустријанце, често је обележавало узете заједно
Аустријанце и Мађаре, а понекад обухватало,
сасвим обрнуто, све грађане Монархије изузимајући
само Мађаре. Парадоксалност се потпуно открива
ако се зна да су у Првом светском рату извесно
време именом Швабе означавани сви припадници
аустроугарске војске (дакле и Срби из Монархије!).
али не и војници јединица Краљевине Виртемберг,
припадници племена Шваба (Срби су их звали
именом Немци), који су се у саставу немачке 11.
армије борили у Србији 1915. године.
Овакво разликовање је очевидно настало најпре у
најширим круговима Срба што се и након шест или
седам деценија малтене намеће из прича српских
сељака војника у Првом светском рату. Истина,
понекад се, али то је доиста ретко, не види
прављење разлике; чује се за почетак војевања (када
је била реч само о аустроугарској војсци): "Удари
Шваба, објави рат" (Ранко Александровић), односно
на крај рата (када су у питању биле немачке и
аустроугарске јединице): "...кад су наши изјурили
Швабе" (при чему су Немци можда изостављени
због свођења исказа на битно за исход борби, наиме
на чињеницу да је протеран главни противник,
Аустријанци). Ипак, огромна већина исказа
потврђује потпуну разлику садржају двају појмова.
За почетак борби 1914. године каже се: "...у рату са
Швабама четрнаесте године..." (Тихомир
Миљковић); о нападу 1915. године, војске трију
држава: "...петнаесте године кад удари Шваба, па
удари Немац, па удари Бугарин с леђа..." (Тихомир
Миљковић); прича о јунаштву садржи овакве
детаље: "...пред нама одједном ровови..., у њима
Швабе и Немци..." (Светозар Алексић)[6]. У ствари,
посредством израза Шваба био је обележен онај који
је схватан као највећи, чак опаки непријатељ и на
кога су усредсређене изразито негативне емоције. О
томе такође, на свој начин, говоре акта аустријских и
немачких представника у окупираној Србији 1916-
1918. године. У вероватно првом целовитом
извештају о тадашњем стању Србије аустроугарски
Гувернман је рапортирао кратко али упечатљиво о
односу становништва према припадницима
окупаторских војски: "Страх од Немаца... Према
нама мржња и презир!"[7] Немачки конзул је јавио
из Београда да је "држање Срба према Немцима
суштински пријатељско", док су "Аустријанци, као и
Мађари, од Срба омрзнути, међутим много горе је то
да се Срби њих уистину не плаше".[8]
Овакво разликовање, настало у историјским
приликама уочи и током Првог светског рата,
потрајало је још извесно време и по успостављању
мира и одсликало се у књижевности. Бранислав
Нушић у хуморесци из београдског живота пише да
се, у годинама "кад наиђоше оно Швабе",
АУСТРИЈСКИ официр обраћа веселој српској
удовици језиком "ШВАПСКИМ".[9] Када се Немац
из времена нацистичког Рајха показао као
најважнији, огорчен и опаки непријатељ (напад на
Југославију и њено уништење, окупација,
репресалије), поново је име Шваба - које је и даље
обележавало, уз очувану вишезначност, омрзнутог
нападача - обухватило све Немце и, поново
испуњено негативним емоцијама, упоредо стекло
важност позива на опирање, на отпор, коначно и на
борбу за ослобођење, оружјем. На пример, Бранко
Ћопић у своме роману о нападу непријатељских
јединица каже, доследно распрострањеном виђењу
Немаца, али и сагласно хумористичкој намери:
"...док га једне прохладне зоре не поткаче Швабе".
[10]

Основни садржај
Занимљива је Тривунчева напомена: "Извесно је, на
пример, да би наше приче и анегдоте о Немцима
изгледале у многом погледу другачије да је наш
народ, уместо са Швабама и другим аустроугарским
Немцима случајно дошао у додир са Прусима. Ван
сваке сумње је да Немац у том случају, ако ништа
друго, не би изгледао онако блесасто и наивно како
га приказује (по)нека прича наше усмене
литературе."[11] У Српском рјечнику (Беч, 1818)
реформатор српског језика и правописа Вук
Стефановић Караџић је за припаднике немачког
народа унео уз име НЕМАЦ и име ШВАБА с
напоменом да је значење "etwas verachtlich"
("унеколико презриво")[12]. Управо се презриво, али
и иронично, чешће само подсмешљиво или тек
шаљиво значење брзо проширило и наглашено
испољило. У Караџићевим Историјским списима је
у два маха оцртан портрет Јакова Јакшића (1832. и
1848), који је за "оне Србе који су у Србији рођени, а
у аустријској држави били на науци", као и за Србе
"из царства аустријског", говорио са
ниподаштавањем да су Швабе и Швабурија, дакле
употребљавао је ове речи само као највећу
поругу[13]. У питању је био - без обзира на мотив
самог Јакшића - сплет самозадовољства и
затворености ондашњег српског патријархалног
друштва и духовне самосталности ондашњег
Србина који је уочавао суседове особине и мане, али
је себе унапред сматрао бољим. Сагласно овом, у
Лазаревићевој приповеци јунака који је заволео
Немицу муче мисли да ће му у родном крају рећи:
"Гледај га, завртела му памет Швабица." Лазаревић
и у приповеци "У добар час хајдуци" варира исту
тему: Живко настоји да омаловажи Тиму Трифунова
и зато га назива "Швабо", док Тима, кад му се тако
каже, хоће и "да убије". У писму из Берлина, априла
1875. године, исти писац, Лаза К. Лазаревић,
шаљиво се извињава мајци што чешће не пише:
квари га то што "живи међу Швабуријом".[14]
Из политичких односа и догађања изграђено је
осећање неповерења. Српски књижевник 20. века
сажима у тему из 18. века сва искуства накупљена
током времена и, користећи се именом једне немачке
државе, "Гомиле које су биле пошле у Аустрију и
Европу, што су се надале да ће се тући с Турцима и
вратити у своју Сервију, употребљене су, лукаво, за
гушење хунгарских побуда. То је плаћено са око сто
хиљада мртвих."[15] Оптужба постаје клетва због
обмане која је проузроковала погибију небројених. О
истоме је реч и у ратним прогласима српског регента
Александра, 29. јула ("кад год је Бечу требало давана
су најсвечанија обећања..., па је ипак све то остало
неиспуњено") и црногорског краља Николе, 7.
августа 1914. године ("немилосна Аустрија примила
их је... да њиховим месом и крвљу... штити... своје
себичне интересе").[16] У ствари, само се
понављала заклетва кнеза Алексе Ненадовића с
почетка деведесетих година 18. века, коју је овако
забележио Прота Матеја Ненадовић: пошто
аустријски цар безочно на цедило "оставља мене и
сав народ српски", исто "како (су то) његови стари...
наше прадедове остављали", поћи ће "од манастира
до манастира и казивати сваком калуђеру и попу да
запишу да више никад ко је Србин Немцу не верује".
[17]
Осећање угрожености се потпуно уобличило након
Првог светског рата. Наглашено изречено налазимо
га у утисцима Драгише Васића из Немачке првих
година Вајмарске републике. Полазиште Васићевог
тумачења је у менталитету који је описан с
оштрином својственом сликару Георгу Гросу:
"Немац... ради, увек жури: он не губи време и
озбиљан је као машина. Са избразданим образима,
са цигаром у зубима, он иде улицом као да трчи...
Понекад ће, истина, и он доћи да игра... Он просто
игра као да ради... Жену држи у наручју као неку
техничку, мртву ствар..., јер он је човек за рад, а није
човек за игру." Следи питање: "Откуд она његова
безусловна и мртвачка покорност за време рата
онима што су га водили?" Па онда: "И побеђен... он
је донео своју пушку на оно место, у ону исту сошку
из које је њу примио да одлети на фронт у почетку
рата, августа 1914." Ту је и подругљива опаска
опхрвана мрачном слутњом: "Мислим да Немци
верују да имају свог засебног Бога: неког Бога
ђенералисимуса, а сви ми остали... неке Божје
подофицире." Следи и опажање које неповерење
преводи у осећање несигурности: "Његова љубав за
своје значи мржњу за туђе." Закључак је: "Рат који
смо преживели остаје дакле први део приче која тек
има да буде написана."[18] Ово сигурно није
сложено гледиште, видљиве су одлике стереотипа и
то тим пре што је реч само о варијанти представа
које су биле проширене након оба светска рата у
многим крајевима Европе. Ипак, оно спаја у
осећање несигурности недавна ратна искушења.
неспокој зато у Рајху и даље следе већ познате
опасне снове и, најзад, суштину свега политички
доживљеног с Немцима током претходних деценија.
Два другачија изразита садржаја српског виђења
Немаца, присутна и у мирним временима и у
тешким кризама, представљају признања за, прво,
радност и, друго, за војничке особине и ратничко
умеће. Реч Шваба и овде служи као веома погодно
средство за исказивање нарочитог емоционалног
односа. Црњански у свом опису Немачке каже "да
лик немачке земље више није по Божјој вољи
саздан, већ по профилу рада радника."[19] Владан
Ђорђевић у једном писму из Атине, октобра 1891.
железницу назива "благословеном измишљотином
ђаволског Швабе".[20] У српском народу се исто и
са наглашеном симпатијом због изузетних лепих
обдарености, каже у две речи: "Шваба ђаво!"[21]
Слоган исказује крајње признање за врхунско умеће,
при чему је све натопљено срдачношћу која је и
признање и прећутно саопштавање да се одустаје од
сваке жеље за надметањем.
У погледу војне вештине, Србин, спреман да Немцу
штедро одаје признање, првенствено ипак хоће да се
такмичи с њим јер не жели, сагласно историјском
искуству, да му препусти предност. Ослања се на за
себе повољнију прошлост, која га и бодри, али
ризикује да буде опасно неопрезан јер занемарује
стварност - да су историјске прилике увек другачије.
Лазаревићев Живко хвали за јунаштво, безгранично
уздиже Тиму - пошто га је овај спасао од хајдука, а
ког је раније понижавао именом Шваба -
употребљавајући само једну реч: "Србенда!" У
Другом светском рату је на Козари, према
Ћопићевом роману побуњени народ певао
зачикујући: "Сва Немачка нема генерала ко Козара
Пиргу комесара." У Првом светском рату су у
Србији подругљивом песмицом пропраћали
концентрацију непријатељских војних снага на Сави
и Дунаву: "Дошо Швабо до Земуна, од Земуна -
вуна, вуна." Шест или седам месеци после
успостављања окупаторске власти, немачки конзул
је из Београда известио канцелара Рајха да се "Срби
наспрам Аустроугарској монархији осећају надмено
и уопште не рачунају с величином и односом снага
двеју земаља."[22] Исто се показало касније према
Немцима, за шта најбољи пример пружају масовне
демонстрације у Београду 27. марта 1941.
Сме се рећи да би саставнице Србиновог виђења
Немаца биле сигурно другачије да није било
светских ратова, тј. искуства са политиком Другог и
Трећег рајха. Ипак, оне су разноврсне и има их пет:
одређење да је реч о припаднику једног другог
народа; одавање признања и исказивање високог
поштовања (првенствено за техничка умећа);
извесно ниподаштавање, често и подсмех (због
крутости, претераности и сл.); неповерење
проистекло из политичких искустава; најзад,
осећање угрожености засновано на сећањима о
наметању рата и у рату учињена недела. Прва је
почетна и природна, вредносно је у суштини
неутрална; друга је проистекла из сарадње и
схватања користи од веза са изузетно значајним
представником научно-техничке цивилизације; трећа
се некад одликује безазленошћу, некад злобом или,
чак, мржњом, корени су јој у патријархалном
наслеђу поједностављеног зазирања од странаца,
али се временом изједначила са оном врстом
"виђења другог" која је често код различитих народа
у односу према важном суседу тј. историјском
партнеру; четврта и пета саставница су последица
политичких искустава са великим сукобима. У
раздобљима мира се увек примећује потискивање
четврте и пете саставнице, али хроничне кризе у 20.
веку њих обнављају и увећавају.

Једно супротно виђење другог

Србиново виђење Немца има своје сталне садржаје,
али они нису окоштали; упркос
поједностављивањима, није реч о крутости
гледишта. По свој прилици историја међусобних
односа (вишевековне изузетно важне везе са
Немцима, сталне мене сарадње и сукоба, искуство са
немачким освајаштвом у 20. веку), која траје и у
садашњости, мало погодује стварању стереотипа
због своје сложености и динамике, због
испуњености веома разноврсним појавама и
озбиљним питањима и изненадним напетостима. Без
обзира на то што су неповерење и осећање
несигурности извор увек лако обновљиве
поједностављене слике, сводљиве на чињеницу да је
реч о насилнику и освајачу, чини се да је ипак пре у
питању опрезност, упозоравање на старог опасног
противника него онемогућавање веровања у
могућност да се захваљујући новој пракси живота
потисне оваква слика. Суштински је описано виђење
историјско и реалистичко. Није исти случај са
српским виђењем Француза. Оно је занимљиво јер је
потпуно опречно виђењу Немаца. Такође је
историјски настало, с тим да је за његове садржаје
пресудно искуство из Првог светског рата. Сасвим је
једноставно, испуњавају га топле емоције, присутно
је ненаметљиво. Најјасније се, рекли бисмо и
најбучније, показује СПОМЕНИКОМ
ЗАХВАЛНОСТИ с натписом "Волимо Француску
као што је она нас волела 1914-1918." смештеном на
средишном месту на старој тврђави Калемегдан, али
су, ипак, много важнија пријатна и свакодневна, чак
сасвим приватна испољавања, она далеко од
политике и сваке пропаганде. У породичној
библиотеци се са топлином чува похабани примерак
Le Petit Larousse, који је отац давно донео, када се
вратио са студија из Француске, 1920. године, у коју
га је послала влада Србије као болешћу скрхано
момче након учешћа у рату 1915. У наше, пак, време
из свег срца се пред телевизијским екранима
навијало за победу француске фудбалске
репрезентације у драматичном мечу с одличним
противником на светском првенству у Шпанији
1982. године што је београдска "Политика"
пропратила потврдом дуге и дубоке традиције
верности у коментару из пера свог ветерана под
насловом "Очева веза" (очевидном парафразом
наслова филма "Француска веза"). Земљорадник
Тихомир Миљковић, негдашњи обичан војник, у
својим успоменама из рата 1914-1918. сасвим
једноставно и узгредно каже: "Французима скидам
капу и данас. И кажем нека Бог поживи
Французе"[23], итд. У овом виђењу је историја
присутна захвалношћу за помоћ, првенствено за ону
људску, у крајње тешком часу. Све доживљено у
великом ратном искушењу обликовало је топло и
трајно уверење, иначе припремљено још негде
последњих деценија 19. века: културним везама и
угледањем на политичке установе и успешном
сарадњом с банкама Француске. И одржавало се
тако током више деценија, тихо али снажно, мада
бар педесет година после Другог светског рата није
ничим и ни од ког било подстицано. Сами Французи
не само да нису очували бар приближно слично
виђење Срба, него су за њих изгубили свако веће
занимање, заборавили и ратну сарадњу 1914-1918.
штавише, данас су изненађени српском оданошћу,
држе је нестварном.
Код Срба је реч о позитивном стереотипу виђења
другог. У првој фази савремене кризе оно је поново
оживело у српској јавности и имало своју улогу у
стварању наде без икаквих основа и стварности. И
наравно, изазвало разочарања.

Данашње обнављање неповерења

Чини се да је последњих деценија потпуно
превагнуло поштовање Немаца уз одавање признања
под утиском који је СР Немачка створила
демократичношћу, одмереношћу, спремношћу на
сарадњу. Зато су рушење Берлинског зида и, убрзо,
остварено уједињење двеју немачких држава,
примљени, узето суштински, као предзнак још
повољнијих перспектива за сарадњу и удруживање у
Европи, без обзира на пригушене зебње које је
будило питање како ће се убудуће понашати
обновљена велика држава чија прошлост опомиње
на опрез. Уздало се у нове идеје о сарадњи и
обједињавању, у одговарајуће установе, у хтење да
се превазиђе постојеће стање без сукоба, уз
поштовање свих чинилаца међународне политичке
позорнице и смањење значаја граница без њиховог
мењања.
Све се крајем јуна 1991. године нагло и из темеља
променило изузетно активним немачким наступом у
разграђивању југословенске државе (које је, иначе,
проистекло из унутрашњих узрока). Тада су у
српском виђењу више Немачке него Немаца избили
поново на прво место неповерење и несигурност,
али се и име Шваба чешће почело користити (чини
се, ипак, мање него у ранијим сличним приликама).
У лето 1991. године националистичке демонстрације
на београдским улицама обележиле су челне људе
бонске политике као нацисте, а политичко вођство у
Србији је похитало да прибере за себе корист
спекулишући с општом опасношћу од фашизма. Био
је видљив и напор да се покуша проникнути у
немачко иступање као чињеницу савремене европске
стварности. Упоредо су се исказали и уверење,
историјски укорењено, о значају сарадње с
Немачком, посебно оне пословне, и традиционални
пркос, с њим и намера да се одупре. Видну улогу је
добило искуство из два светска рата, чија је
хронична актуелност отприлике овако сажета пре
око две деценије, и то на основу историјских студија
и без икаквог политичког повода: није најважније
због чега немачки цар креће да освоји свет, него
зашто се у таквом случају међу собом покољу
балкански чобани (Милорад Екмечић). Када су се на
југословенском тлу опет почели међусобно убијати
суседи, обновљени су предуслови да се, тачно или
не, помишља на оно што је већ у два маха
доживљено у 20. веку. Вероватно је ту узрок
проширеног прихватања израза "Четврти Рајх" који
је преузет из стране штампе (у сваком случају без
упознатости са књигама Елена Сање и Пјера Бејара,
као и без познавања употребе тог израза кад је реч о
неким страним политичарима, па и о Оскару
Лафонтену[24].
Општи оквир прилика би се могао овако оцртати: у
средњој Европи увећала се Немачка, на истоку се
најпре распао блок реалног социјализма и убрзо
потом његов стожер СССР, на југоистоку је уследило
растакање Југославије, донедавно изузетне
чињенице несврстаног "Трећег света", иначе земље
која је настојала наћи демократски политички
систем и успешнији привредни и културни систем
од система бољшевичке државе (мада је основе ове -
парадоксално - упорно чувала). Исход је: а)
оснажена Немачка, која се наглашено служи - бар
донедавно и јавно - величањем начела права на
самоопредељење као основе свог поновног
уједињења, али и своје дужности да води рачуна о
немачким мањинама у различитим деловима Европе
и свог права да помаже уситњене националистичке
покрете на истоку и југоистоку Европе (што је
националистичка саставница данашње политике
једне изузетно важне европске државе); б) мноштво
нових држава, привредно руинираних и већином
политички пометених, захваћених изузетно јаким
национализмом и међусобно суревњивих (најчешће
с правим узроцима у самом процесу
раздробљавања). У највећем броју ових држава
премоћне су изразито конзервативне групације, међу
којима су по правилу водеће оне сачињене од
непосредних или посредних баштиника снага што су
своје тежње хтеле остварити служећи настајању
Другог и, посебно, Трећег Рајха при "посезању за
светском моћи" 1914-1918. и 1939-1945. године. Уз
ослонац на историјско искуство, а виђено из угла
традиционалних анализа великих држава, могуће је,
ради будућих испитивања, поставити овакву
хипотезу: у савременом тренутку је Немачкој
обезбеђена сигурност на Западу (посредством
Европске заједнице), отвориле су јој се многоструке
и далекосежне, међутим и традиционално неизвесне
могућности према Истоку, а обезбеђен јој је
неспоран утицај, тиме и стратегијска сигурност на
значајном делу Југоистока (корисно најпре због
нејасних перспектива према Истоку, а можда и због
прексутрашњих позиција у зони Средоземља и на
северноафричким и блискоисточним
пространствима). Ако се раздробљавање Истока
може сматрати као неоспорно повољна чињеница за
Немачку, није лако докучити разлог ревносног
потпомагања расула на југословенском тлу, тиме и
разлог саучесништва у локалној деструкцији све
већег замаха и разорености. Југославија је у
последњем раздобљу привредно била значајно
повезана са Немачком, а и била толико упућена на
њу да је готово сигурно да би немачка позиција у
Југославији само даље јачала и то једноставно и
обострано ненаметљиво корисно. Такође,
Југославија је имала много разлога да негује добре
односе са Немачком, што је поодавно и почела
чинити иако је, истина, задржавала високу
самосталност и остајала посебан политички
чинилац у међународним односима, за шта је
располагала, чак снажном, одговарајућом
традицијом и бар неким материјалним предусловима
(што мале наследнице немају и тешко да могу
стећи).
Анализа омогућава да се уочи оваква структура
бонске политике: а) мешање у кризу и то -
политички бар - веома активно, увек партијно (за
једне, а против других), тачније: одлучно
подржавајући сецесију; б) јавно испољавање
мешања коинцидира са ескалацијом кризе у рат
(Словенија крајем јуна и почетком јула 1991), док се
појачано мешање подудара са сталним
продубљивањем кризе и прерастањем сукоба у
"циклус југословенских ратова" (словеначка,
хрватска, босанскохерцеговачка... фаза); в) залагање
за решења која не уважавају целину, тј. у интересу
су само једне стране, а чији се резултати не могу
бранити сопственом политичком основом него
новим претњама и притисцима. Учинак је политичко
раздробљавање простора уз уништавање идеја које
спајају и које су биле и које би могле бити садржаји
заједничке политичке самосвести (етничка сродност,
југословенство). Највероватнија будућност је у
дуготрајној и дубокој нестабилности региона.
Све ово буди различита историјска сећања, а пре
свега на: а) планове и праксу преуређивања
простора источног појаса Средње и Југоисточне
Европе у време Другог и пре свега Трећег Рајха; б)
позивање на национално начело при нацистичкој
деструкцији европског система, наспрам чега су, у
Атлантској повељи (1941) и Повељи Уједињених
нација морала бити постављена демократска
тумачења тог начела; в) активни непријатељски
наступ немачких држава против југословенске идеје
у све три досадашње кризе: оне 1914-1918. око
стварања државе; оне 1941-1945. око рушења и
обнављања државе; коначно и ове данашње, са
разарањем земље. Отуда провала старог неповерења
и јачање осећања угрожености. Последице
савремених прилика откриће у потпуности тек
будућност, али је чињеница да се гомилају нова
искуства која онеспокојавају.
Напомене:
[1] Архив Југославије - Београд, стр. 80-683-682;
види: Грађа о стварању југословенске државе ( 1. I
– 20. XII 1918). Приредили Д. Јанковић и Б.
Кризман, I Београд, 1964, стр. 152-157.
[2] Записници са седница Делегације Краљевине
СХС на Конференцији мира у Паризу 1919-1920.
Приредили Б. Кризман и Б. Храбак, Београд, 1961,
стр. 330.
[3] М. Црњански, Сеобе II, Београд, 1973.
[4] Вид. Речник српскохрватског књижевног језика,
I-IV, Нови Сад, 1967-1976: М. Тривунац, О Немцима,
Београд, 1912, стр. 7-10.
[5] Bundesarchiv (Militдrarchiv-Freiburg, RM 5/1585,
28. 04. 1913.
[6] Три силе притисле Србијицу. Приче Солунаца.
Приредили Д. Пауновић и М. Ђорђевић, Београд,
1985, стр. 74-77, 87-107 (ћирилица).
[7] Архив Србија - Београд, Војни генерални
гувернман VIII/5, 30.04.1916.
[8] Politisches Archiv des Auswдrtigen Amtes-Bonn
Abteilung I, Weltkrieg 14d. Band 1, 29.06.1916.
[9] Б. Нушић: Ратна штета, Бен Акиба, I, Београд,
1932.
[10] Б. Ћопић: Доживљаји Николетине Бурсаћа,
Београд, 1964.
[11] М. Тривунац, нав. дело, стр. 66.
[12] В. Ст. Караџић: Српски рјечник (1818),
приредио П. Ивић, Београд, 1966.
[13] В. Ст. Караџић: Историјски списи, I, II.
Приредио Р. Самарџић, Београд, 1969, стр. (I) 170-
171, (II) 39-40, 368-371 (ћирилица).
[14] Л. К. Лазаревић: Изабрана дела, II, Београд,
1961, материјал из приповедака "Швабица" и "У
добри час хајдуци", такође и из преписке ту
објављене.
[15] М. Црњански: Сеобе III, Београд, 1973.
[16] Документи о постанку Краљевине Срба, Хрвата
и Словенаца 1914-1918. Сабрао Ф. Шишић, Загреб,
1920, стр. 2, 7.
[17] Прота Матеја Ненадовић: Мемоари, Београд,
1951, стр. 43.
[18] Д. Васић: Утисци из данашње Немачке, у
Српском књижевном гласнику, VIII (1923), стр. 362,
429, 430, 434, 441 и 442.
[19] М. Црњански: Књига о Немачкој, Београд, 1931,
стр. 9.
[20] В. Ђорђевић: Слике из Атине и околине, у
Летопису Матице српске, април 1992, стр. 681.
[21] М. Тривунац, нав. дело, стр. 67.
[22] PA-Bonn. Ab. I. WK 14 d. Bd. 1, 29.06.1916.
[23] Tри силе притисле Србијицу, стр. 76.

[24] Heleno Sana: Das vierte Reich, Deutschlands spдter sieg,

Hamburg, 1990; Pierre Behar: Du I-er au IV-e Reich. Permanence

d΄une nation renaissance d΄un etat , Paris, 1990.

(Пролеће 1992)