Sociologija okruženja

Sociologija i Okruženje
Kritičko predstavljanje društva, prirode i znanja
Alan Irvin

Nauka i Socijalna konstrukcija ekoloških pretnji

Ovo poglavlje nas upoznaje sa trećim radom u vezi relacije između nauke, prirode i znanja.
Središnji pojam odnosa sociologija-okruženje jeste uloga nauke kao sredstva za razumevanje,
definisanje i merenje ekoloških problema.
Sociologija znanja (The sociology of scientific knowledge- SSK) je proučavala nauku kao
socijalni(društveni) i institucionalni proces. Umesto da sudi o validnosti naučnih tvrdnji, SSK
prihvata skeptičan i simetričan ( ili skladan) pristup svim naučnim tvrdnjama – uključujući i one
nauke koje pokušavaju da govore o prirodi. Ovo ima efekat u izazovu između društva i prirode i
predstavljanja velikih ekoloških problema. SSK takođe naglašava važnost društvene i kognitivne
prakse u konstituisanju znanja o okruženju.

Naša tehnologija i nauka daje nam potencijal da dublje razumemo prirodu. Posedujemo moć
da uskladimo čovečanstvo sa prirodnim zakonima i da napredujemo u procesu.(World
Commission on Environment and Development 1997, p. 1)

Ukoliko bi se govorilo o problemima okruženja, nauka i tehnologija uopšte, i sociologija

znanja posebno, imaju glavno mesto u naučnim diskusijama. Za sociologiju znanja, empirijske i
teorijske studije okruženja predstavljaju glavni element u sociološkim analizama ekoloških
problema. Ovo dovodi do problema kako o razumevanju okruženja tako i samoj disciplini
sociologije. Naravno, teško je govoriti o ekološkim problemima a ne uključivati naučne analize i
argumente. S obzirom na teškoću problema kao što su teškoće idetnifikovanja i merenja
ekoloških problema, U. Bek govori da je nauka postala presudno sredstvo za razumevanje ovih
problema jer ih mi ne možemo nužno dodirnuti, čuti, omirisati, i u svakom slučaju oni (problemi)
mogu postojati ne samo iznad granica naših čula nego i iznad svakog ljudskog iskustva. Kako
Bek argumentuje, nauka je karakteristično sredstvo pomoću kojeg moderna društva identifikuju i
mere ekološke probleme. Sa odgovarajućom finansijskom i tehnološkom pomoći, nauka može da
nastavi širenje znanja vezanih za ekologiju i na taj način stvarajući bazu za društvenu i
institucionalnu akciju. U tom smislu, naučnici igraju važnu ulogu u stvaranju održivosti.
Kada bi se ovakva naturalistička perspektiva ekoloških pitanja uzela kao polazište za
sociološku analizu, ona bi uključivala mnogobrojna pitanja. Sociolozi mogu razmatrati teme kao
što su društveni izazovi za održanje, koncept globalne i intergeneracijske jednakosti, ili kako
društvo reaguje na ekološke probleme. Sve u svemu, postoji velika razlika između društvenih
elemenata i osnovnih naučnih zadataka u definisanju i kvantifikovanju ekoloških pretnji.
Bek generalno više kritikuje ulogu koju igraju naučni eksperti u vezi ekoloških rasprava.
Trenutno je najpotrebnije razlučiti vezu modernosti i ekološkog uništavanja. Po rečima Beka
nauka služi kao zaštitnica kontaminacije. Često je na strani modernih institucija koje su protiv
zabrinutosti i straha građana. Nauka i tehnologija pre postaju uzrok grešaka i problema nego
1
njihovih rešenja. Bek smatra da je nauka ostala bez kontrole. Nauka treba da podučava ali i da
priznaje greške. Dok Brundland predstavlja ovaj problem kroz potrebu za što više nauke i za što
veću institucionalnu obazrivost za ekološke probleme, Bek vidi kvalitet i pravac nauke kao
glavnu temu. Nauka mora da se promeni, da dopusti kritiku i neizvesnost ako želi da izađe na
kraj sa novim društvenim i ekološkim izazovima.
Polazna tačka sociologije znanja je odnos između nauke i okruženja(ekologije) i
naglašavanje shematike savremene nauke i ekoloških problema koje ona stvara.
Sociolozi znanja razmišljaju o nauci kao o socijalnom procesu. Ovaj socijalni proces
uključuje saradnju među naučnicima iz različitih disciplinarnih grupa koje mogu biti angažovane
u analizi ekoloških problema.
Radije nego što bi pretpostavljali da su procesi stvaranja naučnog znanja sociološki
misteriozni, irelevantni i nezanimljivi, SSK vidi ove procese kao značajan teren za detaljno
empirijsko proučavanje. Kako određeni naučnici konstruišu svoje zaključke? Kako se ti zaključci
odnose prema društvenim okolnostima njihovog razvoja? Kako će jedni naučnici ubediti druge
naučnike u validnost svojih zaključaka? I kako će ti isti naučnici ubediti one koji se ne bave
naukom u validnost i istinitost svojih tvrdnji za razumevanje prirode?
Dok udžbenički zaključci tipično tretiraju nauku kao „crnu kutiju“ sa inputom
(institucionalna i novčana podrška) i sa outputom (naučne teroije i činjenice), perspektiva SSK
pokušava da istražuje prirodu labaratorijskog života u svoj svojoj heterogenoj i socijalnoj
složenosti.
Konstruktivizam u okvirima sociologije znanja ukazuje na sociološki pristup koji je široko
agnostičan u vezi validnosti istinitih tvrdnji, umesto toga razmatra kako takve tvrdnje postaju
shvaćene i prihvaćene kao istinite tvrdnje u vezi prirodnog sveta. S toga, konstruktivizam
proučava društvene i institucionalne procese kroz koje se dolazi do istinitig statusa. U tom
slučaju istina nije pretpostavljena da pude input u naučnim diskusijama nego je umesto toga
prestavljena kao output iz naučnih i institucionalnih procesa, Drugim rečima, „istina je naučno
konstruisana“.
Ovo govori o posebnoj važnosti sociologije znanja i o tome kako socijalna konstrukcija
postaje reperna tačka, kako za diskusije vezane za ekologiju i okruženje tako i za samu ssk.
Činjenice o okruženju na govore same za sebe, umesto toga one su aktivno konstruisane i
protumačene, pa stoga, priroda ne sme biti više predstavljana kao spoljašnja kategorija. Tvrđenja
u vezi prirode predstavljaju društvenu i institucionalnu konstrukciju.
Ključna tačka perspektive ssk je da ona ne daje automatski privilegije naučnim procenama
iznad procena koje su proistekle iz nekih drugih grupa. Umesto toga ssk nudi simetričnu i
skeptičnu procenu naučnih tvrdnji i socijalnih procesa njenog stvaranja, tako da su socijalni,
institucionalni i saznajni procesi centralni za razumevanje nauke.
Irvin navodi tri primera iz doskorašnje istorije koje najbolje predstavljaju kako moderna
nauka u povezanosti sa različitim grupama kreiraju u vezi sa problemima okruženja. Ti primeri
su: civilna nuklearna energija, bolest ludih krava (BSE) i hemijski rizici i zagađenje.

Civilna nuklearna energija

Zdravstveni i ekološki efekti koji su poremećeni internacionalnim programima za nuklearnu

energiju predstavljaju glavni primer za nepromišljene rizike o kojima govori Urlih Bek. Značaj
nuklearnog rizika bilo je naglašavano serijama nesreća koje su zadesile niklearne elektrane
(Windscale, UK, 1957.; Three Mile Island, SAD in 1979; Černobilj, Ukraina 1986).
2
 Kontraverze i diskusije koje su vođene ubrzo su zapostavljene, ali nuklearni rizici i dalje su
javno prisutni. Sa jedne strane oformila se interesna grupa na čelu sa naučnicima koji su
„podstaknuti“ raznim političkim pritiscima, branili postojanje i potrebu nuklearnih postrojenja i
objašnjavali da uprkos „malim“ greškama, nuklearna postrojenja su korisna za ljude. Sa druge
strane oformila se grupa zaštitnika prirode koji su iskoristili naučne argumente ne bi li sačuvali
prirodu. Dublji uvid u nuklearnu nauku i tehnologiju govori nam o njenoj visoko-razvijenoj
interdisciplinarnosti što je dovodi do skoro nedodirljivog položaja. Od hemijskog i nuklearnog
inženjeringa do epidemiologije, od fizike do životinjske toksikologije, od medicine do
matematike. Svaka od ovih disciplina poseduje sopstvenu institucionalnu i intelektualnu
strukturu koja stoji iza svojih tvrdnji. Uz sve to, političke i finansijske odluke vrlo često dopiru i
do samog vrha zemlje.
Ugrubo gledano, kompleksnost pitanja u vezi korišćenja nuklearne energije leži u umreženoj
strukturi onih koji najviše imaju korist, od same vlade do same nuklearne industrije.

Bolest ludih krava (BSE)

Ovo je još jedan od nepromišljenih rizika proizveden od strane nauke. Ono što je zadesilo
Veliku Britaniju kasnih osamdesetih, proizvelo je još veću sumnju u nauku. Pitanja koja su se
pojavljivala tih godina su u vezi prenošenja virusa sa životinje na čoveka. I u ovom slučaju, dve
strane su napadale jedna drugu sa skoro istim naučnim argumentima. Pitanje koje se provlačilo
bilo je da li je to greška prirode ili nauke. Ako pogledamo malo dublje, krave su generacijama
bile izložene menjanju usled čovekove brige nad njima koje uljučuje modifikovanu ishranu ne bi
li se dostigao što bolji položaj na tržištu. To nas ponovo dovodi do veze između svetskih
moćnika i prehrambene industrije. Zaključci koji su izrečeni( ili konstruisani) za javnost, uz
pomoć naučnih tvrdnji bili su optimistični i krajnje naivni.

Hemijski rizici i zagađenje

Treći primer u odnosu nauke i okruženja jeste hemijsko zagađenje. Hemijska zagađenja
imaju veliki broj oblika – od velike katastrofe u Bopalu, Indija 1984. do svakodnevnih rizika od
hemijskih instalacija pored kojih živimo. Hemijski proizvodi umešani su u celu seriju
ekololoških i zdravstvenih rasprava: dodatci za hranu, mesto rada i medikamenti su u centru
rasprave u vezi rizika raka i drugih zdravstvenih problema. Mesto hemijskih postrojenja su
optuženi kao glavni krivci zagađenja vazduha i vode.
Da bi se problem bolje ilustrovao, Alan Irvin navodi slučaj sa pesticidima. Od slučaja Rejčel
Karson iz 1960. i njenog napada na moguću zagađenost pesticidima, proizvođači su imali
obavezu da uzmu u obzir štetne efekte svojih proizvoda. Ova obaveza je obuhvatala zagađenje
prirodne sredine i životinja, ali i mogućnost zaraze čoveka putem prskane hrane. Naučni dokazi
su i u ovom slučaju odigrali ulogu kako za zaštitu od rizika, tako i za razvoj novih agrohemija.
Tako, uz industriju razvila se nadzorna ili kontrolna nauka koja je zbog same te veze slabo
cenjena. Šta će biti proizvedeno ili biti povučeno sa tržičta, za javnost, pitanje je nadzora.

Da li da prihvatimo one zaključke koje su u zaštiti interesa konstruisani od strane

dominantnih društvenih grupa u saradnji sa potkupljenim naučnim autoritetom ili da prihvatimo
skeptičan stav koji zauzima SSK? Da li je bolje da javnost zna pravu istinu ili konstruisanu? Za
sada, prava istina ekoloških pretnji uz one koje su konstruisane, izazivaju više
nezainteresovanost, čak i nemar za takve probleme.