Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet
Odsek za sociologiju

Seminarski rad iz predmeta Sociologija okruženja

Tema: Tehnologija i ekološka kriza zemalja u razvoju

Mentor: Student:
doc.dr. Ana Pajvančić-Cizelj Milan Parojčić

Novi Sad , 2017. Godine

1
 Sadržaj:

Uvod............................................................................................................................................- 3 -

Industrijalizam i ekološka kriza..................................................................................................- 4 -

Pogođenost zemlje......................................................................................................................- 7 -

Ekološka kriza zemalja u razvoju...............................................................................................- 8 -

Zaključak- rešenje ekološke krize.............................................................................................- 11 -

Literatura...................................................................................................................................- 13 -

2
 Uvod

Čitajući ne tako davno jedan časopis u kojem je bila reč, o tome, kako velike razvijene
zemlje “iskorištavaju” zemlje u razvoju. Pri odabiru svoje teme za ovaj rad iz predmeta
Sociologija okruženja, došao sam u dodir sa tekstom pod nazivom ,, Tehnologija, razvoj i
okruženje: analtički okvir”. U samom tekstu ima podnaslov ,,Zemlje u razvoju-ekološka kritika”
autora indijskog sociologa A.K.N. Redia (Reddy), koji me je upravo podsetio na taj moj ranije
pročitan članak i probudio u meni ideju da upravo sagledam tu situaciju “iskorištavanja” zemalja
u razvoju.
Međutim, želeo sam da sagledam malo širu sliku, što i sam naziv moga rada govori. Do
samog predmeta sociologija okruženja, nisam imao velikog dodira sa ovim temama, uglavnom je
sve to bilo samo spoljnog efekta, i obaveznog učenja u školama, šta je to ekologija, šta je
ekološka kriza, kakvog efekta ima na nju tehnologija, samim tim i na zemlje u razvoju. Da bi se
što bolje razumeo moj rad, a da i sam bolje razumem sve ovo, prvo ću da iznesem par stvari o
tome šta je to socilogija okruženja, šta je ekologija, šta se podrazumeva pod tim ,,ekološka
kriza”.
Put dolaska do prepoznavanja ,,sociologije okruženja” kao takve, vodio od socijalne
ekologije, preko sociologije životne sredine. Bez ove dve međufaze ne bi bilo moguće da se
teorijski i istraživački oblikuje ni sociologija okruženja, Međutim, ono što na tom putu
neprekidno skreće teorijski i istraživački tok jeste stavljanje ekološke krize u prvi plan. Iako ona
predstavlja podsticaj, nije dovaljan uslov za razvoj jedne discipline. Upravo, zbog toga govorimo
o sociologiji okruženja , kao sociološkoj disciplini koja je zainteresovana za probleme ekološke
krize, ali nije njen direktan prozivod (Pušić, 2009: 29). Rečima profesora Pušića 1 koji se ovde
pozvao na Hanigena (Jonh Hannigan) , gde kaže: ,, da je Hanigen potpuno upravu kada tvrdi da
se celokupna teorijska osnova sociologije okruženja formima oko dve vrste problema: a)
posledica koje su izazvane destrukcijom orkuženja, b) podizanje svesti o značaju okruženja i
pokretima koji iz toga proizilaze” (Pušić, 2001: 351).
Kada je reč o ,,Ekologija”, ona je naučna disciplina koja proučava raspored i
rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije između organizama i njihovih
okruženja. Termin ,,Ekologija” prvi je upotrebio nemački biolog Ernest Hekel  (Ernest Heackel),

1
Profesor Ljubinko Pušić (1952-2016), bio je redovni profesor Sociologije okruženja i Sociologije grada na
Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (Pušić)

3
1866. godine. Međutim, treba napomenuti da je možda najstabilnije naučno značenje ekologija
dobila u sociologiji; razume se, specifično društveno, a ne biologističko (Pušić, 2001: 100).
I na kraju, šta je to “ekološka kriza”, zašto ona predstavlja svestski problem
prvostepenog značaja? Ko snosi odgovornost za “ekološki krizu”, da li možda ljudi, pojedinac,
društvo, ili kako navodi ovaj članak, zašto su zemlje u razvoju mnogo više ugroženije od
razvijenih zemalja. Kakve sve ima veze tehnologija sa ovim? Smatram, da mi budući sociolozi,
treba da ponudimo što objektivniju sliku svega ovoga, i da kao socilozi pronađemo, uzroke i
posledice ovog problema.
Čovekovu istoriju su pratile mnoge pošasti i ,,jahači smrti”, pratili mnogobrojni
problemi i krize, ratovi, epidemije, prirodne katastrofe, nedostatke hrane i slično, ali, za razliku
od ovih kriza i problema koji su pretežno bili ograničeni na lokalni ili regionalni nivo, danas se
suočavamo sa globalnim problemima i krizama koje mogu da unište život na Zemlji. Jedan od
njih odnosi se i na “ekološku krizu”. Ekološka kriza, danas predstavlja ugroženost stabilnog
funkcionisanja biosfere, i društva dovodeći u pitanje čovekovu egzistenciju (Kovačević, 2012).
Ako je tako, zašto je onda čovek sebe doveo u ovu situaciju, da se bori za svoju egzistenciju?
Zašto se u današnje vreme čovek smatra kao uzrok narušavanja ,,ekološke ravnoteže2” i kao akter
koji prozivodu ekološku krizu ?!

Industrijalizam i ekološka kriza

U emisiji koja se zove Origins: the Jurney of Humankid na Diskaveri-u (Discovery

Channel) bilo je rečeno, da je narušavanje prirode počelo još sa pojavom prvog oruđa, i
mogućnosti da ljudi sami prozivode sredstva za sopstveni život i preživljavanje. S obzirom da je
to daleki period, okrenuću se drugom uzroku koji je dosta bliži našem današnjem vremenu, i koji
je povezan sa mojim naslovom , a pod tim mislim na pojam ,,industrijalizam”, koji je doveo do
najobimnijeg ugrožavanja planete i do ekološke krize. Industrijalizam se temelji na razvoju
nauke i tehnologije, a sve na ideji-racionalizacije (Kovačević, 2012: 57). Kao jedan od uzrok
ekološke krize i ekoloških probema, koje nas danas prate, odnosi se na racionalnu industrijsku

2
Ekološka ravnoteža postoji u svakom ekosistemu, u čitavoj biosferi. Čovek kao vrsta , je črvrsto povezan sa
ostalim komponentama ekosistema. Čovek svojim nesmotrenim aktivnostima, ugrožava sva ostala živa bića na
planeti, mislimo i na životnje i biljke... nekada namerno, nekada slučajno, ali sve to dovodi do narušavanje te
ekološke ravnoteže, što dovodi do nepoželjnih posledica koje nas danas potresaju.

4
proizvodnju, fordizma3, tejlorizma4 ili jednostavno, kako i mi danas umemo sami da kažemo,
fabrička proizvodnja ili proizvodna traka. Pojavile su se i nove tehnologije proizvodnje i novi
način organizovanja rada, a to su popularne pokretne trake, koje i danas postoje, i gde je ,,čovek
postao sastavni deo mašine”, kako kaže Marks (Karl Marx) (Kovačević, 2012).
Naime, sve je počelo sa pojavom prve parne mašine, koja zamenila do tada ručnu
proizvodnju. Ovaj događaj se zove ,,industrijska revolucija, a ne retko možemo da pročitamo i
kao ,,prva industrijska revolucija”. Kao što već znamo, industrijska revolucija se prvi put javlja u
Engleskoj, krajem 18. veka i ako Lusi Mamfort smatra da ,industrijska revolucija vodi poreklo
od rano srednjeg veka” (Markus, 2003: 28), a zatim se kasnije širi i na druge evropske zemlje.
Sa pojavom parnih mašina, došlo je do temeljnih izmena kako političkih, tako i društvenih i
privrednih sistema. Naime, parne mašine su vrlo brzo su pronašli svoju svrhu i primenu u
fabrikama, rudnicima i saobraćaju. Zbog konstrukcije same mašine, koja je morala da bude od
gvožđa, dolazi do sve veće potražnje za ugljem i samim rudama gvožđa. Ono što je
karakteristično za industrijsku revoluciju, jeste da izvodi kapitalizam, koji je još uvek na snazi. U
ovom periodu, već polako dolazi do izmena sela, i stvaranja sve više građanskog društva. Naime,
došlo je do povećanog broja fabrika, a u njima je bilo sve više zaposlenih radnika (Škorić i
Aleksej, 2011). Kako Supek kaže u svojoj knjizi ,,Ova jedna zemlja”, ljudska civilizacija je
prošla kroz dve revolucije - agrarnu ( sunčeva energija, domestikacija biljaka i životnja) i
industrijsku revolucija (fosilna goriva, ugalj, nafta, parni i električni motori, motori sa
unutrašnjim sagorevanjem) (Supek, 1973: 21-23).
Druga revolucija počela je drugom polovinom 19.veka, i ona je više promenila
svakodnevnicu i način života, pod ti mislimo, prvenstveno na sva naučna otkrića koje je ona
donela, počev od Teslinog (Nikola Tesla)5 otkrića motor na neizmeničnu struju, do toga da se
čelik proizvodi od rastopljenog gvožđa. Naime, u vreme druge industrijske revolucije, nauka je
doživela veliki napred, pronađeni su lekovi za tuberkulozu (koja je do tada bila smrtonosna),
vakcine protiv besnila, teorija relavititeta od strane Alberta Anštajna ( Albert Einstien), itd... Kao
što sam već gore naveo na početku ovog pasusa, druga revolucija je izazvala velike promene u
načinu života, nastavljene su velike migracije iz sela, prema gradovima, samim time se
3
Fordizam je sistem naučne organizacije rada, nazvan po svom tvorcu, američkom velikom industrijalcu Henri
Fordu, a njegove reči su: uspeh nekog preduzeća zavisi od tačne procene potreba za nekim dobrom i organizacije
rada .
4
https://sh.wikipedia.org/wiki/Tejlorizam
5
https://sh.wikipedia.org/wiki/NikolaTesla

5
povećavala gustina naseljenosti oko industrijskih zona. Pored električne energije , pronađeni su i
usavršavani benzinski i dizel motori , telekomunikacijska industrija, i hemijska industrija, koja se
danas smatra jednim od glavnih zagčivača prirode (Škoric i Kišjuhas, 2011 ).
Bitno je spomenuti i treću revoluciju, ili drugo naziv ,,digitalnu revoluciju”, koja
se pojavila u period pred kraj 20. veka, i koja se dan, danas razvija, a mi uživamo u njenim
mogućnostima. Koje i sami vrlo često kritikujemo, i govorimo da nije trebala da se desi.
Digitnalna revolucija nam je donela kompijutere, mobilne telefone, a danas i interent koji je
skoro svima dostupan. Digitalna revolucija se za sada smatra kao najveći stepen razvoja i za
pronalaz atomske energije (Škorić i Kišjuhas, 2011). Svaki period koji karakteriše značajan
napredak u sveopštem razvoju ljudskog društva bio je usko povezan sa stepenom razvoja
industrije, a sa njom i neke oblike energije.
Ubrazani proces industrijalizacije, urbanizacije, saobraćajne infrastrukture, kao i
migracija (sa kojima se i danas susrećemo), imaju za posledicu nekontrolisanu izgradnju prostora
za stanovanje, kao i ekološke probleme. Za industrijska društva je karakteristično neracionalno
iskorišćavanje prirode, i iscrpljivanje (neobnovljivih) resursa i stvaranje ogromnih ekoloških
problema koji su doveli do ekološke krize koja ugrožava opstanak ljudske vrste, nego i drugih
vrsta i života na Planeti (Kovačević, 2012). Na primer: odgovornost za najveću količinu ugljen-
dioksida koje su dospele u atmosferu u poslednja dva veka leži na vodećim industrijskim
zemljama, naročitao SAD, Britaniji, Nemačkoj, Japanu, nekada i SSSR, a danas Rusiji. Takođe,
krajem 20. veka ovim industrijskim zemljama su se priključile Kina i Indija. Takođe, kao i
najveća ekonomija na svetu, Sjedinjene Američke Države su najveći pojedinačni emiteri ugljen-
dioksida ( Ponting 2009: 416). U to vreme se počela širiti fatalna težnja vladanja čoveka nad
prirodom, koja ,posebno u 19. i 21. veku, nastoji da pronađe zamene za svaki prirodni proces ,
pretvarajući čoveka u roba vlastite proizvodnje (Markus, 2003: 34. Prema Irena Kovačević ).
Takođe, bitno je spomenuti, da je pojavi kapitalizma, upravo prethodio razvoj
industrijalizma. Kapitalističko preduzeće je imalo najveću ulogu u odvajanju modernog
društvenog života od institucija tradicionalnog sveta (Gidens, 1998). Prema, Voleristnovoj
analizi, pojava kapitalizma dovodi do potpuno drugačijeg tipa poretka-koji je po prvi put izvorno
globalan po svom rasprostiranju i zasnovan više na ekonomskoj, nego političkoj moć (Imanule
Volerstin). Danas jedni od najvećih zagađivača planete, upravo i jesu najmoćnije ekonomske
zemlje, koje su takođe i najveće industrijske zemlje ili ti ,,razvijene zemlje”. Što nužno ne znači

6
da i male zemlje, zemlje u razvoju ili ,,zemlje trećeg sveta” 6 , ne proizvede rizike7, i izazivaju
ekološku krizu.

Pogođenost zemlje

Danas, sa svim ovim zagađenjima koja su nas zadesila, možemo da povežemo upravo sa
ovim tehničkim rastom i ekonomskim. Naime, u prošlom poglavlju sam naveo da do
intenzifikacije ekonomije i tehnologije dolazi od period ,,industrijske revolucije”, te da od tog
vremena pa do danas dolazi do sve većeg porasta društvenih potreba (gde su se ljudske potrebe
povećale i podigao se standard, u odnosu na raniji period) i zadovoljenja nedeakvatnim ili
adekvatnim sredstvima, koje nam upravo omogućuje ekonomski rast i tehnološki. Zemlja je
danas pogođena sa dve strane : prvo, od strane stanovništva razvijenih zemalja koje imaju
preterane i rasipničke navike (koje podupire dominantna profitabilna ekonomija) i, drugo, od
strane stanovništva nerazvijenih zemalja koje teže povećanju spostvenog nivoga potrošnje
(Kovačević, 2002).
Međutim, često možemo pročitati kako razvijene zemlje, okrivljuju zemlje u razvoju,
periferne ili polu-periferne zemlje kao glavne krivce za ekološku krizu. Prema Kastelsu (M.
Casstells), ,,ljudi bez svog doma i siromašni su, osnovni uzrok pada kvaliteta života i degradacije
okoline, i to od paljenja šuma, zagađivanja reka, jezera, mora...” ( Kastels, 2002: 138. prema
Kovačević). Prema rečima Irene Kovačević, koja je rekla sledeće: ,,[a]li isto tako onda možemo
reći da je i ,,bogatstvo” uzrok degradacije okoline, ekoloških problema i ekološke krize. Jer,
,,kako drugačije razumeti izmeštanje prljavih, zagađujućih i opasnih tehnologija u nerazvijene i
siromašnim zemljama jeftine radne snage i sirovina, te ,,labavih” ekoloških zakona, već kao
činjenicu da i bogatstvo, odnosno bogate zemlje takođe doprinose ekološkim problemima, kao i
siromašne zemlje (siromaštvo)” (Kovačević, 2002: 128). Ovo samo može da nam kaže da u
ugrožavanju planete nema nevinih, da svi snosimo jedanake posledice, koje su se počele
ispoljavati, a primer nam jeste otapanje leda, povećanja nivoa vode, što čini još veći ironiju
svega ovoga, što je sve manje pijaće vode. No, u daljem tekstu ću obrazložiti malo više deo u
vezi odnosa, tehnologije, ekolške krize u zemljama u razvoju.

6
Kad je reč ovom terminu, imamo zanimljiv deo od samog Volerstina, koji negira postojanje zemalja trećeg sveta. O
tome može više da se pročita u njegovom delu ,,uvod u analizu svetskih sistema“. (Volerstin, 2005).
7
Pojam rizika je potekao od Urlih Beka koji je obrazložio u svom čuvenom delu ,,Razično društvo”.

7
 Ekološka kriza zemalja u razvoju

Kad mislimo na tehnologiju i ekološku krizu, mislimo naročito na ovu što se razvila
poslednjih tridesetak godina, i koja se širi zapanjujućom brzinom, i to ne samo u razvijenim
zemljama, već, i u zemljama u razvoju na koje se nezaustvljivo prenosi, a sve snažnije kritike su
upravo ka njima upućene (Redi, 2014. prema Pušić Ljubnko). Snažan napredak moderne
tehnoligije u razvijenim zemljama doveo je do neprikosnovenog napretka u čovekovoj istoriji i
impresivnog povećanja blagostanja, no, kako kaže Redi u svom tekstu ,,utvrđeno je da to
blagostanje ne mora obavezno da rezultira okruženjem koje će doprinosti da ljudima bude bolje u
fizičkom i duhovnom smislu“ ( Redi, 2014: 191. prema Pušić Ljubinko). Sav ovaj tehnološki
napredak je doveo do velikog rizika, i degradacije okruženja.
Tehnološki napredak je doveo do prekomerne proizvodnje i potrošnje i samim tim
do velike ,,eksploatacije prirodnih resursa8“ u dosad ne viđenim razmerama ljudske istorije. Zato
ni ne treba da nas iznenadi što se javlja panika zbog prebrzog trošenja neobnovljivih resursa
(Pušić, 2001). Otuda, možemo i sami zaključiti, otkud to razvijene zemlje delaju u zemljama u
razvoju. Imamo primer, sa kojim se često susrećemo gledajući i vesti, a to je, kako Sjedinjene
Američke Države, interveniše u Africi i Bliskom Istoku, a sve to zbog prirodnih resursa. Ne
mislim samo na SAD, imamo i druge države, ali sam SAD iskoristio, kao najbolje ilustrovan
primer, jer najviše možemo u vezi njih da čujemo, barem kod nas. Tehnologija neizbežno stvara i
povlači sa sobom rizike, čitajući Beka (Urlih Beck), ti rizici često mogu biti trivijalni, kao što su
npr.saobraćajne nesreće, pa do nuklearne katastrofe u Čerbnoblju, a možda i najvećeg, koji može
dovesti do uništenja čoveka, a to se misli na nuklearni rat (Bek, 2001). Nuklerana katastrofa u
Černobilju se dogodia 1986. godine, gde je kontaminirano izuzutno površinsko tlo, radioaktivne
materije su pogodile oko dvadest država, a posledice se i dan danas osete. Čak, trideset godina
kasnije , pristup Černoblju je zabranjen, ako se nema adekvatna zaštitta. Počele su se pojavljivati
životinje, koje imaju genetske mutacije. Bilo je evakuisano oko 400.000 ljud, koji su kasnijim
godinama umirali od kancera, za koje se smatralo da je upravo izazvano, tom nuklearnom
katastrofom9. Otud, je Bekov strah od nuklearnog rata opravdan. Takođe, kako Redi kaže u svom
tekstu ,,neki rizici imaju kumulativnu prirodu, kao što je nagomilavanje nuklearnog otpada ili

8
Upravo termin ,,ekspolatacija“prirodnih resursa nam precizno opisuje suštiniski odnos između čoveka i prirode,
sadržanog u modernoj tehnologiji i označava upravo suprotnost od onog što bi bilo efkasno upravljanje resursima
(Pušić 2001: 192).
9
Opširnije o Černobilju ima na ovom linku : http://elementarium.cpn.rs/teme/cernobiljska-zona/

8
optičkih zagađivača u atmosferi, a neki ne, poput nepredviđenih ishoda pri genetičkom
inženjeringu“ (Redi 2014:192. prema Pušić Ljubinko).
Okrenimo se sada zemljama u razvoju. Nikada, ne bismo očekivali da ekološke
posledice moderne tehnologije budu isto tako ozbiljne u zemljama koje nisu u tako velikoj meri
industrijalizovane, samim tim što se smatra da ima toliko netaknute prirode, kao u razvijenim
zemljama (Redi, 2014. prema Pušić Ljubinko). Međutim, realna slika nije baš tako idilična, kao
što na prvi pogled izgleda. Siromašne zemlje koje su krenule putem inudustrijalizacije spadaju u
ekološki najugroženija društva. U njima se nemilosrdno uništavaju prirodna dobra, naime: seku
se šume, grade fabrike, raste broj stanovnika i naseljavaju se gradovi, po njivama se bacaju
veštačka đubriva, razni herbicidi i pesticidi, a sve do, radi bržeg rasta hrane . Paradoks je, što u
razvijenim zemljama su sve ove vrste veštačkog đubriva, hebricidi, pesticidi, odavno zabranjeni i
izbačeni iz upotrebe. Nerazvijena društva ili ti zemlje u razvoju, imaju samo prividno bolje
ekološku situaciju od razvijenih, i to samo pre početka industrijalizacije u njima. Imaju očuvanu
prirodnu sredinu, ali njihov glavni ekolški problem je njihova tehnološka i ekonomska
nerazvijenost. Kako su zemlje u razvoju ekonomski i tehnološki zavisni od razvijenih, njihova
industrijalizacija se odvija uvozom prljave i zastarale tehnologije, jer im je samo ona dostupna, a
i ako imaju svoju sopstvenu, u većini slučajeva je zastarela, nije prilagođena novim zahtevima, i
samim time još više ugrožavaju planetu (Bek, 2001).
Razlika je u tome, ma koliko čudno zvučalo, ili paradoksalno, što se zemlje u
razvoju nalaze čak mnogo više u ekološkoj krizi, nego razvijene zemlje (od kojih je sve krenulo).
Stvar je u tome, što se bogate zemlje, ili razvijene zemlje imaju novca da ulažu u programe koji
će da reše ekološke probleme. Danas imamo skandinavske države koje imaju najdosledniju
ekološku politiku i koje sve više brinu o tome kako da zaštite prirodu. Imamo jednu Švedsku
koja čak uvozi otpad i reciklira ga, jer nemaju dovoljno svog. U razvijenim zemljama imamo
jake ekološke pokrete (tzv.zeleni), koji vrše jake pritiske na zagađivače, razvijenija je ekološka
svest građana, standardi zdavlja su viši. Međutim, to ne znači da u zemlja u razvoju nepostoji
zeleni pokreti, samo prosto, oni nemaju takvu moć, bogastvo, da se bore, kao pokreti iz bogatih
zemalja (Bek, 2001). Takođe, razvijenije zemlje su u mogućnosti što svoju ,,prljavu industriju“,a
tu mislimo na hemijsku industriju, metalurgiju, da izmeste u nerazvijene zemlje. Kako kaže
Bek ,,rizične industrije izmeštene su u zemlje sa niskim zaradam. To nije slučajno“ (Bek, 2001:
62). Često su zemlje u razvoju, vrlo siromašne, slaba ekonomija, velika nezaposlenost, a broj

9
stanovnika sve veći. Za te ljude složena postrojenja kao što su hemijske fabrike često su simobl
uspeha i znak napretka (Bek, 2001) .
Kako sam već gore spomenuo za njih veštačka đubriva, pesticidi i hebricidi, koji
oni prozivode, označava pre svega oslobođenje od ,,materijalne bede“, kako je Bek to nazvao
(Bek, 2001: 63) . Bez šireg korišćenja ovih hemijskih supstanci, zemljišni prihod bi se smanjio,
sa tim hemikalijama ove zemlje mogu da stvore svoje sopstvene zalihe hrane, i tako bar koliko
toliko, sebi stvore neku nezavisnost. Tako da ljudi u ovim zemljama, ustvari često nisu ni svesti,
pod kojim su rizikom, oni se samo bore protiv gladi, a ne vide, koliko je ustvari to štetno po njih
(Bek, 2001). Imam jedan primer na osnovu ličnog iskustva, za koji mislim da može da pokaže
neku realnu sliku. Srbija je zemlja u razvoju, već godinama se nalazimo u tranziciji i oporavku
naše zemlje još od sloma socijalizma i bombardovanja devedesetih godina, borimo se sa
siromaštvom, nezaposlenosti, itd. Jedna opština u okolini Novog Sada, ima svoju šećeranu, koju
drži privatnik iz Grčke. Kada smo putovali autobusom, prolazeći pored šećerane, bili su gusti
dimovi, crni, koji su se čak osetili u autobusu. U jednom momentu, neko je prokomentarisao
,,gledajte šta je ovo, ovo je veliki nivo zagađenosti“, da bi na osnovu toga, jedan čovek rekao
,,ova omladina neće ništa da radi, samo traže opravdanja da ne rade, ne treba da se žalite, neka se
radi, bar neki posao imamo“.
Međutim, možda je kriva i politika vođenja, zemalja u razvoju, teže ka tome da budu
ravnomerne sa vodećim zemljama. Naime, u nekim slučajevima, nivo zagađenosti je čak i
mnogo veći nego u razvijenim zemljama, ne samo zbog toga što se ovde mnogo manje pazi na
okruženje, nego što se to da se svi razgovori o problemima okruženja mogu predstavljati
prepreku po domaći razvoj. Ne sme da postoji prepreka da ih bilo šta skrene sa tog puta
ekonomskog rasta i razvitka, i čak pod cenu, iscrpljivanja spostvenih resursa, ugrožavanja svojih
stanovnika, samim tim i ugrožavanjem prirode. Kako je i sam Redi rekao u svom tekstu ,,oni se
ne obaziru na činjenicu da stanovništvo u siromaštvo pogođenim zemljama u razvoju mnogo više
stradaju od zagađenja, zbog daleko nižeg nivoa ishranjenosti i lošijeg zdravlja koje
prouzrokovano, nemarnošću sopstvene zemlje“ (Redi 2014. prema Pušić Ljubinko).
Takođe, smatra se da je uvođenje savremene tehnologije u zemljama u razvoju ,
dovelo do postepenog osiromašljenja ruralnih predela, i masovnih migracija u gradove i
nekontrolisane urbanizacije, što je dovelo do ,,[v]elikog pritiska na ograničenu infrastrukturu“
(Ponting, 2009: 323), što dovodi do velikog porasta nezaposlenosti. Siromašenje sela povećava

10
masovne migracije u velike gradske centre, to pogoršava probleme sa slamovima i kartonskim
naseljima, što pokazuje sliku nezamislivog siromaštva. Sve ovo je povećavalo još veći jaz
između dobrostojećih i siromašnih (Redi 2014. Prema Pušić Ljubinko). U siromašnijim
sredinama u zemljama u razvoju, a pogotovo u njihovim velikim gradovima, jedino kriminala ne
manjka, pojedini koriste ovo i bogate se, a ekonomske mogućnosti za njihovu kontrolu i
suzbijanje su znatno manje nego u razvijenim državama (Pušić, 2001).
Profesor Pušić je citirao indijskog sociologa K. Mutagi-a, koji je na
jedan sažet, sveobuhvatan način objasnio zemlje u razvoju:

„[O]štećenje prirodne sredine u zemljama u razvoju može se prepisati neadekvatnoj

industrijalizaciji, sistematskom trošenju prirodnih sirovina kao tradicionalnih izvora energije,
neprekidnom populacionom rastu, zagađenju prirodnih izvora energije, istrebljenju mnogih
biljnih i životnjskih vrsta, zagađenju vazduha i vode, eroziji zemšljišta, neodgovarajućem
deponovanju čvrstog otpada, itd. Sve ovo omogućeno je čitavim nizom okolnosti: odsustvom
ili pogrešnom orijentacijom nauke i tehnologije, zloputrebom političke i administrativne moći,
bujanjem korupcije i nepotizma, favorizovanjem samo nekih aktivnosti koje treba da dovedu
do društvenog boljitka, urušavanjem javnog morala, nedostatkom osećanja za nacionalni
karakter, ostvarivanjem planova uz pomoć neobrazovanog i nekvalifikovanog osoblja,
bežanjem od odgovornosti, podelom društva na klase, klase ili po osnovnu religije, nekritičkim
imitiranjem razvijenih itd“ (Pušić, 2001: 109-110).

Međutim, sva ova zagađenja prirode koje nas potresaju, pogotovo što su to posledice
direktno od čoveka. Otud je i primetan sve veći porast svest o prirodi i ekološkoj zašititi. S
obzirom da je naša tema više bila usresređena na ekološku krizu zemalja u razvoju i to da su ono
najveći ’’prozivođači“ iste, ipak moramo da budemo objektivniji pri deljenju ovakve slike. Kako
kaže Gidens, da moramo biti obazrivi prilikom, deljenja etike siromašnim zemljama da su samo
one krive za narušvanje prirode i našeg okruženja, i da je njihov uticaj mizeran kada se gleda
slika na globalnom niovu i da se samim tim moraju prilagoditi velikim silama ili razvijenim
zemljama (Gidens, 2009).

Zaključak-rešenje ekološke krize

11
 U potrazi za objašnjenem šta to izaziva ekološku krizu zemalja u razvoju i uopšte , sa
kakvim problemima se susreće današnji čovek i kakve posledice trpi priroda, koje je upravo
izazvao sam čovek. U potrazi za uzorcima ove ekološke krize, i potencijane katastrofe koja nam
preti da nas uništi, mogli smo da uvidimo izuzetan uticaj ne samo tehnologije, nego i ekonomije.
Danas se susrećemo sa sve većom kritikom koja je uperena upravo prema tehnologiji, koja je
dovela uz pomoć čoveka da ove krize danas, zahtev za novim skupom tehnologija, koje mogu da
postanu ekološki isprave i adekvatne tehnologije (Redi, 2014. Prema Pušić Ljubinko). Naime,
dok je s jedne strane dejstvo tehnologija višestruko poboljšalo kvalitete življenja, s druge strane,
stvorilo je ekološke probleme. I konačno, opet, treći put je pozvana da taj problem reši, koji je
sama izazvala (Pušić, 2001). Pod ovim je Grej (Paul Gray) upotrebio izraz ,,paradoks
tehnologije“, kako bi objasnio ulogu tehnologije u cikulusu narušavanja životne i zaštiti životne
sredine (Pušić, 2001: 103). Ono, oko čega se svi slažu jeste da se tehnologije moraju odabrati
tako da što će podjedanko uzeti u obzir i ekološke, ekonomske i društvene ciljeve. Supek je
rekao kako ljudi gaje veliko poverenje u nepogrešivost moderne tehnologije, žive u uverenju da
se uvek može pronaći neko tehničko rešenje da se očuv naša sigurnost i spasu žovoti. Supek,
kaže da tehničkog rešenja nema i ne može biti, ali postoji socijalno rešenje , koje znače radikalne
promene u ljudskom odnosu prema prozivodnji, načinu života, reprodukciji (Supek, 1973) . Da li
tehničko rešenje stvarno postoji, ne znamo.
Ono što je znamo, jeste, da posledice svega što je izazvano od strane čoveka i društva,
trpi i samo to društvo. Bek je to objasnio preko preko jednog termina koji je nazvao ,,efekat
bumeranga“, da i sami akteri koji izazivaju rizike, trpe posledice. Naime, ni bogati, a ni
siromašni nisu bezbedni u odnosu na njih. Na neke rizike se ne može pomoći to što imaš novac.
Bek je to objasnio da i ,, sami akteri modernizacije spadaju izrazito i veoma konkretno u vrtlog
opasnost, koje oni produkuju i od kojih profitiraju (Bek, 2001). Ono što može da nam da nadu,
da nas obrabi, jeste svest koja postoji o ekološkoj krizi, u ekološkim problemam koji nas
potresaju, i gde vidimo da ipak postoji nada da se barem donekle uspori ovaj put zemlje ka
ponoru i samouništenju. Danas postoje zabrane sečenja šuma, ili samo ograničen broj stabala
koji smeju da se seku, imamo nacionalne parkove, koji su pod zaštitama, fabrike moraju da imaju
obavezne filtere, itd.

Literatura

12
1. A.K.N. Redi ’’Tehnologija, razvoj i okruženje: analitčki okvir“ ( 190- 217) , u Pušić
Ljubinko, Sociologija okruženja , sociološka hrestomatija. Medierran Publishing, Novi
Sad, 2014.
2. Bek, U. (2001). Rizično društvo: U susret novoj moderni. Beograd: Filip Višnjić.
3. Gidens, E. (2009). Evropa u globalnom dobu. Beograd: Clio.
4. Gidens, E. (1998). Posledica modernosti. Beograd: Filip Višnjić.
5. Kovačević, I.(2012). Moderni pogleda na svijet i ekološka kriza. Banja Luka.
6. Markus, T. (2003). Lewis Mumford i ekološka kritika tehničke civilizacije. Naprijed u
nigdje: Soc-ekol. Zagreb, Vol. 12( 2003) No. 1-2 (27-45).
7. Pušić, Lj. (2001). Održivi grad: ka jednoj sociologiji okruženja. Beograd: S.Mašić.
8. Pušić, Lj. ,, Sociologija okruženja u traženju svog akademskog i istraživačkog profila“,
Sociologija i prostor, 47, 183(1), 27-42, 2009).
9. Ponting Klajv, ,,Uspon gradova“, u: Klajv Ponting, Ekološka istorija sveta: Životna
sredina i propast velikih civilizacija, Odiseja, Beograd, 2009, 307-327.
10. Ponting Klajv, „Pretnja globalnih razmena“, u: Klajv Ponting, Ekološka istorija sveta:
Životna sredina i propast velikih civilizacija, Odiseja, Beograd, 2009, 395-423.
11. Supek, R (1973). Ova jedna zemlja. Globus, Zagreb, 5-36.
12. Škorić, M. i Kišjuhas, A.(2011). Socijalne teorije. Novi Sad.
13. Volerstin, I.(2005). Uvod u analizu svetskog sistema.Cetinje:Otvoreni kulturni forum
Cetinje.

13