K ada sam u jednom lokalnom slovenakom bi-

oskopu gledao Matriks, imao sam jedinstvenu priliku da se-

dim nedaleko od idealnog filmskog gledaoca naime,
nekog idiota. Tip u poznim dvadesetim, sa moje desne
strane, toliko se bio uneo u film da je sve vreme ostale
gledaoce uznemiravao svojim preglasnim uzvicima, po-
put O Boe, ijao, pa to stvarnost ne postoji!... Defi-
nitivno mi je drae takvo naivno udubljivanje od pseu-
do-sofisticiranih intelektualistikih itanja koja u doti-
ni film projektuju prefinjene filozofske ili psihoanali-
tike pojmovne distinkcije.1
I pored toga, intelektualna privlanost Matriksa lako je shva-
MATRIKS, ILI DVE tljiva: nije li Matriks jedan od onih filmova koji funkcioni-
STRANE PERVERZIJE u kao neka vrsta Rorahovog testa (http://ror-
SLAVOJ IEK schach.test.at), pokreui univerzalne procese prepozna-
vanja i nalikujui poslovinoj risariji Boga, koji kao da
Sa engleskog preveo Predrag Brebanovi
uvek pilji pravo u vas, odakle god da ga posmatrate te
praktino svako usmerenje, ini se, smo sebe prepozna-
je u njemu? Moji prijatelji lakanovci upozoravaju me

1 Ukoliko se porede originalni scenario (dostupan na internetu) i

film sm, moe se videti kako su reditelji (braa Voovski, koji su
takoe potpisali i scenario) bili dovoljno pametni da izbace isu-
vie direktne pseudo-intelektualne aluzije, poput one sadrane u
sledeim replikama: Pogledaj ih. Roboti. Ne misle o tome ta ra-
de i zato. Kompjuter im govori ta da rade i oni to rade. Ba-
nalnost zla. Ovo pretenciozno upuivanje na Hanu Arent je u
potpunosti promaeno: ljudi uronjeni u virtualnu stvarnost Ma-
trice nalaze se u sasvim razliitom, gotovo suprotnom poloaju u
odnosu na delate holokausta. Drugi mudar potez bilo je odbaci-
vanje svih oiglednih aluzija na istonjake tehnike proiavanja
uma kao naina da se umakne kontroli Matrice: Mora da naui
da napusti taj bes. Mora da napusti sve. Mora sebe da isprazni
kako bi oslobodio svoj um.

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

na to da su autori svakako itali Lakana; pri-
stalice frankfurtske kole u Matriksu vide utak-
nuto ovaploenje sme Kulturindustrie, otueno-
postvarenu socijalnu Tvar (Kapital), kako
otvoreno odnosi premo, kolonizujui sav na
unutranji ivot i koristei nas kao izvor ener-
gije; njuejderi tu vide podsticaj za spekula-
ciju o tome kako je na svet puka optika var-
ka, proizvedena globalnim Umom, ije ote-
lovljenje jeste World Wide Web. Ovi nizovi seu
unatrag sve do Platonove Drave: zar Matriks do-
slovno ne ponavlja Platonov peinski poredak
(obina ljudska bia kao zatoenici, vrsto ve-
zani za svoja sedita i prisiljeni da posmatra-
ju igru senki za koju pogreno smatraju da
predstavlja stvarnost)? Vana razlika, naravno,
jeste u tome to, onda kada izvesni pojedinci
uteknu iz svog zatoenitva i kroe na Ze-
mljino tlo, ono to zatiu vie nije svetla povr-
ina obasjana Sunevim zracima, vrhovno Do-
bro, nego nenaseljena pustinja stvarnog.
Opozicija izmeu frankfurtske kole i Lakana je
u ovom sluaju kljuna: hoemo li Matricu
istorizovati u metaforu Kapitala koji je koloni-
zovao kulturu i subjektivitet, ili pak govoriti o
postvarenju simbolikog poretka kao takvog?
Meutim, ta ako je upravo ova alternativa la-
na? ta ako ba virtualni karakter simbolikog
poretka kao takvog jeste pretpostavka samog
istoriciteta?
DOSEZANJE KRAJA SVETA
Naravno, ideja o junaku nastanjenom u potpu-
no izmanipulisanom i kontrolisanom univer-
zumu teko da je nova. Matriks ju samo radika-
lizuje transponovanjem u virtualnu stvarnost.
Sutina je u korenitoj dvosmislenosti virtualne
stvarnosti u pogledu problematike ikonokla-
zma. S jedne strane, virtualna stvarnost pred-
stavlja drastino svoenje moi naeg ulnog
aparata ne ak ni na slova, nego na mini-
malne digitalne nizove u kojima se pojavljuju
0 i 1, na proputanje i neproputanje elek-
trinog signala. S druge strane, taj u potpuno-
sti digitalizovani mehanizam produkuje si-
mulirano iskustvo stvarnosti koja tei da po-
stane nerazluiva od stvarne stvarnosti, to
pak za posledicu ima podrivanje same predsta-
ve o stvarnoj stvarnosti pa virtualna stvar-
nost otuda u isti mah jeste i najizrazitija potvr-
da zavodljive moi slika.
516
Nije li ultimativno-amerika paranoika fan-
tazija upravo ona o pojedincu koji ivi u idili-
nom kalifornijskom gradiu, potroakom ra-
ju, i koji iznenada poinje da podozreva kako je
svet u kojem on ivi zapravo prevara, spektakl
uprizoren da bi ga se ubedilo u to da on ivi u
stvarnom svetu, dok su svi ljudi oko njega za-
pravo glumci i statisti u grandioznoj pred-
stavi? Najnoviji primer za sve ovo jeste Truma-
nov ou (1998) Pitera Vira, sa Dimom Kerijem
u ulozi provincijskog inovnika koji postupno
spoznaje istinu o tome kako je on junak ne-
prekidne, dvadesetetvoroasovne TV serije:
njegovo rodno mesto sagraeno je u grandio-
znom studiju, sa kamerama koje ga u stopu
prate. Sloterdajkova sfera ovde biva reali-
zovana doslovno, u vidu gigantske metalne
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 sfere kojom je natktiven i pomou koje je
izolovan itav grad. Moe nam se priiniti da
zavrna scena filma Trumanov ou donosi oslo-
baajue iskustvo probijanja ideolokog ava
smog ograenog univerzuma i prodiranja u
njegovu spoljanjost, nevidljivu iz ideoloke
unutranjosti. Meutim, ta ako upravo ovaj
sreni rasplet (ne zaboravimo: pozdravljen
od strane miliona onih koji, irom sveta, po-
smatraju poslednje trenutke predstave), sa ju-
nakom koji nestaje kako bi se, kao to smo na-
vedeni da verujemo, uskoro pridruio svojoj
istinskoj ljubavi (tako da ponovo dolazimo do
formule produkovanja ljubavnog para!), pred-
stavlja ideologiju u najistijem njenom obliku?
ta ukoliko ideologija ui u samom uvere-
517 nju da, s onu stranu kraja ogranienog uni-
verzuma, postoji nekakva istinska stvarnost
u koju tek treba kroiti?2
Meu prethodnicima ovakvog pristupa vredi
pomenuti Vremensko iskliznue (1959) Filipa Di-
ka, u kojem jedan od junaka, ivei skromnim
svakodnevnim ivotom u idilinom kalifor-
nijskom gradiu kasnih pedesetih, postepeno
otkriva kako je itav grad neka vrsta prevare
uprizorene zarad toga da bi on ostao zadovo-
ljan... Fundamentalno iskustvo romana
Vremensko iskliznue i filma Trumanov ou sastoji se u
tome da poznokapitalistiki potroaki kalifor-
2 Bitno je takoe i to da ono to omoguuje junaku filma Trumanov ou da progleda i napusti izmanipulisani svet je-
ste neoekivana intervencija njegovog oca u filmu postoje dve oinske figure, pravi simboliko-bioloki otac i pa-
ranoiki stvarni otac, reiser TV programa, koji u potpunosti upravlja junakovim ivotom zadravajui ga
unutar strogo omeenog okvira, i kojeg glumi Ed Haris.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
nijski raj jeste, u samoj svojoj hiper-stvarnosti,
na neki nain nestvaran, oskudan, lien mate-
rijalne inercije. Nije dakle Holivud jedini koji
nam doarava slinost stvarnog ivota lienog
znaaja i inercije materijalnosti u poznokapi-
talistikom potroakom drutvu stvarni so-
cijalni ivot sam po sebi nekako iziskuje
osobine inscenirane prevare, sa sve naim su-
sedima koji se u stvarnom ivotu ponaaju
kao glumci i statisti u predstavi... Konana
istina kapitalistikog, utilitarnog, de-spiri-
tualizovanog univerzuma jeste de-materija-
lizacija samog stvarnog ivota, njegovo
preokretanje u avetinjski show.
U domenu naune fantastike, treba takoe
pomenuti Svemirsku krstaricu Brajana Oldisa,
gde pripadnici jednog plemena prebivaju u za-
tvorenom svetu nekakvog tunela unutar di-
novskog svemirskog broda, izolovani od pre-
ostalog dela broda pojasom bujne vegetacije,
nesvesni toga da se s onu stranu nalazi drugi
univerzum; najzad, neka deca probiju se kroz
bunje i dospeju u novi svet, naseljen drugim
plemenima. Meu starijim, naivnijim prete-
ama, vredan je pomena Trideset est sati Dorda
Sitona, film iz ranih ezdesetih o amerikom
oficiru (Dejms Garner) kome su poznati svi
planovi u vezi sa Danom D invazije na Nor-
mandiju, i koga Nemci sluajno zarobe nepo-
sredno uoi napada. Poto je zarobljenitva do-
pao u nesvesnom stanju, u kojem se naao pod
dejstvom eksplozije, Nemci za njega hitro gra-
de repliku malog amerikog vojnog leilita,
nastojei da ga ubede u to da sada ivi u godi-
ni 1950, da je Amerika dobila rat, te da on sm
tokom poslednjih est godina ivi u amneziji
ideja je bila u tome da on otkrije sve o planovi-
ma za invaziju, kako bi se Nemci za nju pripre-
mili; naravno, na paljivo iskonstruisanoj gra-
evini ubrzo se pomaljaju pukotine... (Nije
li i sm Lenjin, tokom poslednje dve godine
svog ivota, iveo u donekle slinom, kontro-
lisanom okruenju, unutar kojeg je, kao to
znamo, Staljin specijalno za njega tampao po
jedan primerak Pravde, cenzurisan u pogledu
svih informacija na osnovu kojih bi Lenjin
mogao doznati za tekue politike okraje, i sve
to uz izgovor da Drug Lenjin treba da se od-
mara, a ne da bude uznemiravan nepotreb-
nim provokacijama.)
Ono to se ovde iza brda valja jeste, svakako,
pre-moderna predstava o stizanju na kraj
univerzuma: na dobro poznatim gravurama,
iznenaeni putnici primiu se pregradi/zavesi
neba, nekakvoj ravnoj povri prekrivenoj na-
slikanim zvezdama, probijaju je i dospevaju na
drugu stranu re je upravo o onome to se
zbiva na zavretku filma Trumanov ou. Nema
sumnje u to da poslednja scena, u kojoj Tru-
man stupa na stepenice to vode ka zidu na ko-
jem je naslikan horizont plavog neba, da bi
tamo otvorio vrata, nosi neskrivenu magritov-
sku notu: ne vraa li nam se to opet, danas,
upravo ta osetljivost praena nekom vrstom
osvete? Nisu li dela poput Ziberbergovog Parsi-
fala, u kojem je beskrajni horizont takoe blo-
kiran posredstvom oigledno vetakih rear-
projections, znak da vreme beskrajne kartezijanske
perspektive nepovratno istie, te da se vraamo
nekoj vrsti obnovljenog srednjovekovnog pre-
perspektivnog univerzuma? Fred Dejmson je
jasno skrenuo panju na prisustvo istovetnog
fenomena u izvesnim romanima Rejmonda
endlera i filmovima Alfreda Hikoka: obala
Pacifika u Zbogom, lepojko funkcionie kao neka
vrsta kraja/granice sveta, iza koje zjapi ne-
poznati ambis; slino je i sa ogromnom otvo-
renom dolinom koja se prua pod isklesanim
glavama Maunt Ramora kada, beei pred
svojim goniocima, Eva-Meri Sent i Keri Grant
518
dospevaju na vrh spomenika, sa kojeg Eva-
Meri umalo da padne, pre no to je za ruku
povue Keri Grant; a ovek je u iskuenju da
ovom nizu pridoda i uvenu scenu bitke na mo-
stu sa vijetnamsko/kambodanske granice iz
Apokalipse sada, gde prostor iza mosta biva doi-
vljavan kao neto izvan nama poznatog univer-
zuma. I kako se onda ne prisetiti i injenice
da je ideja po kojoj naa Zemlja nije planeta
to pluta u beskrajnom prostoru, nego kruni
otvor, rupa unutar beskrajne kompaktne mase
venog leda u ijem se sreditu nalazi Sunce, bi-
la jedna od omiljenih nacistikih pseudo-nau-
nih fantazija (prema izvesnim izvorima, nacisti su
ak razmatrali i pitanje postavljanja nekakvih
teleskopa na Siltskim ostrvima, kako bi odande
osmatrali Ameriku)?
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 STVARNO POSTOJEE VELIKO DRUGO
ta je onda Matrica? Naprosto, lakanovsko
veliko Drugo, virtualni simboliki poredak,
mrea koja strukturie nau stvarnost. Ta di-
menzija velikog Drugog ogleda se u konsti-
tutivnom otuenju subjekta unutar simboli-
kog poretka: veliko Drugo povlai konce, a su-
bjekt ne govori, ve biva govoren posred-
stvom simbolike strukture. Ukratko, ovo
veliko Drugo jeste naziv za samu socijalnu
Tvar, za sve ono usled ega subjekt nikada ne
kontrolie u potpunosti efekte sopstvenog
delanja, tj. usled ega konani ishod njego-
vih aktivnosti uvek jeste neto drugo u odnosu
na ono na ta je on bio usredsreen ili to je
predviao. Za nas je, meutim, od presudne
vanosti uoiti kako, u kljunim odeljcima Semi-
519
nara XI, Lakan nastoji da opie operaciju koja se
odvija nakon otuenja i u izvesnom smislu
predstavlja njegov kontrapunkt, operaciju odva-
janja: otuenje unutar velikog Drugog praeno je
odvajanjem od velikog Drugog. Odvajanje nastu-
pa u trenutku kada subjekt primeti kako je veliko
Drugo samo po sebi nedosledno, u potpunosti
virtualno, zapreeno, lieno Stvari dok je
fantazija puki pokuaj da se nadoknadi ovaj izo-
stanak Drugoga, a ne samog subjekta, tj. da se (iz-
nova) uspostavi konzistencija velikog Drugog. Iz
istog razloga, fantazija i paranoja nerazdvojno su
povezane: fantazija po svojoj sutini predstavlja
verovanje u nekakvo Drugo Drugoga, u drugo
Drugo koje, skriveno iza Drugog same drutvene
teksture, programira (ono to u naim oima
predstavlja) nepredvidljive rezultate drutvenog
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
ivota i time obezbeuje njegovu konzistentnost:
pod prividom haosa trita, degradacije morala
itd., odvija se podmukla strategija jevrejske zave-
re... Ovakav paranoiki stav novi poticaj stie za-
hvaljujui savremenoj digitalizaciji svakodnevnog
ivota: u situaciji kada se itava naa (drutvena)
egzistencija sve intenzivnije eksternalizuje-mate-
rijalizuje u velikom Drugom kompjuterske mre-
e, lako je zamisliti zlog programera koji unitava
na digitalni identitet i tako nas liava samog so-
cijalnog postojanja, pretvarajui nas u neposto-
jea lica.
Prema istom ovom paranoikom obrascu, te-
za Matriksa poiva na tome da je veliko Drugo
otelovljeno u stvarno postojeem Mega-Kom-
pjuteru. Matrica postoji mora postojati jer
stvari ne stoje dobro, mogunosti su propu-
tene, neto loe se sve vreme deava, tj. ide-
ja filma je da se sve deava usled toga to Matri-
ca zamrauje istinitu stvarnost koja se iza sve-
ga nalazi. Stoga, problem filma lei u tome to
on nije dovoljno lud, budui da se u njemu
pretpostavlja postojanje druge stvarne stvar-
nosti, iza one svakodnevne koju odrava Ma-
trica. Otklonimo, meutim, fatalni nespora-
zum: suprotno miljenje, da je sve to posto-
ji proizvela Matrica, da ne postoji konana
stvarnost, ve samo beskonaan niz virtualnih
stvarnosti koje se jedna u drugoj zrcale, nije u
manjoj meri ideoloko. (U nastavcima Matrik-
sa, verovatno emo nauiti to da je i samu
pustinju stvarnog proizvela /neka druga/
matrica.) Mnogo subverzivnija u odnosu na
ovo umnoavanje virtualnih univerzuma bila
bi multiplikacija samih stvarnosti re je o
neemu to bi uvealo paradoksalnu opa-
snost koju izvesni lekari prepoznaju u nedav-
nim eksperimentima sa ubrzanjem. Kao to je
svima poznato, danas naunici nastoje da pro-
izvedu akcelerator koji bi bio dovoljan za raz-
bijanje tekih atoma pri brzinama koje se pri-
bliavaju svetlosnoj. Poenta je u tome da takva
kolizija nee samo ralaniti atomsko jezgro
na sastavne protone i neutrone, nego e zdro-
biti i sme protone i neutrone, ostavljajui za
sobom plazmu, neku vrstu energetske orbe
sainjene od preostalog kvarka i estica gluona,
blokova materije koji nikada ranije nisu bili
prouavani u tom stanju, zato to je ono po-
stojalo jedino neposredno posle Velikog
Praska. Meutim, ovakvo istraivanje aktivi-
ralo je novi komarni scenario: ta ukoliko
uspeh ovog eksperimenta dovede do stvaranja
mehanizma stranog suda, neke vrste udovita
koje prodire svet i koje e, gonjeno neutaivom
potrebom, unitavati obinu materiju oko se-
be sve dok ne ukine svet u obliku u kojem nam
je on poznat? Ironija je u tome to bi takav kraj
sveta, takav rasap univerzuma, predstavljao i
krajnji, neoborivi dokaz tanosti ispitivane te-
orije, poto bi itava materija bila usisana u cr-
nu rupu i potom preoblikovana u jedan novi
univerzum, ime bi se u potpunosti ponovio
scenario Velikog Praska.
Otuda su, paradoksalno, obe varijante (1) su-
bjekt pluta iz jedne virtualne stvarnosti u drugu,
nalikujui istom duhu koji je svestan da je svaka
stvarnost puki privid; (2) paranoika pretpo-
stavka o stvarnoj stvarnosti koja se nalazi iz-
van Matrice u podjednakoj meri pogrene:
ni u jednoj od njih ne biva obuhvaeno Stvar-
no. Sm film nije slab usled toga to poiva na
tezi da, s onu stranu simulacije virtualne
stvarnosti, Stvarno doista postoji to uostalom i
Morfeus saoptava Neu, pokazujui mu ruini-
rani ikaki pejza: Dobrodoao u pustinju
Stvarnog. Jer Stvarno, naprotiv, ne predsta-
vlja pravu stvarnost skrivenu iza virtualne si-
mulacije, nego onu prazninu koja stvarnost i-
ni nepotpunom/nekonzistentnom, pri emu
se funkcija svake simbolike Matrice ogleda u
prikrivanju te nekonzistentnosti jedan od
naina da se to prikrivanje ostvari jeste upra-
vo tvrenje da, ispod nepotpune/nekozistent-
ne, nama poznate stvarnosti, postoji nekakva 520
druga stvarnost, liena onog orsokaka koji bi
proistekao iz nemogunosti da se ona struk-
tuira.
VELIKO DRUGO NE POSTOJI
Veliko Drugo simbolizuje takoe i polje
zdravog razuma, u koje stupamo posred-
stvom nesputane spekulacije; a filozofski,
njegova poslednja znaajna inkarnacija bila je
Habermasova komunikativna zajednica sa
svojom regulativnom idejom sporazuma. I
upravo se to veliko Drugo danas ubrzano
rastae. Ono to danas imamo jeste izvestan ra-
dikalan rascep: objektivizovani jezik eksperata i
naunika koji se vie ne d prevesti na obian,
svakome pristupaan jezik, ali koji je u poto-
njem ipak prisutan, u obliku fetiizovanih
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 formula koje vie niko uistinu ne razumeva,
mada one oblikuju nae umetnike i popular-
ne predstave (Crna Rupa, Veliki Prasak, Super-
strings, Kvantna Oscilacija...). Ne samo u pri-
rodnim naukama, ve i u ekonomiji i dru-
gim drutvenim disciplinama, ekspertski
argon biva predstavljen kao objektivan uvid
kome se nije mogue ozbiljnije suprotsta-
vljati, pri emu on u isti mah ostaje i nepre-
vodiv na nae uobiajeno iskustvo. Ukratko,
procep izmeu naunog uvida i zdravog razu-
ma nije premostiv, i upravo nad tim ponorom
izvesni naunici bivaju promovisani u popu-
larne kultne figure onih koji znaju (feno-
men Stivena Hokinga). Kao direktna suprot-
nost opisanoj objektivnosti pojavljuje se nain
na koji se, u domenu kulture, suoavamo sa
521 mnotvom ivotnih stilova koji nisu uzajamno
prevodivi: sve to moemo jeste da obezbedi-
mo uslove za njihovu miroljubivu koegzisten-
ciju unutar multikulturnog drutva. Ikona sa-
vremenog subjekta jeste moda Indus-kom-
pjuterista, koji se tokom dana pokazuje kao
nenadmaan u svom zanatu, dok u veernjim
asovima, po povratku u vlastiti dom, pali
sveu lokalnom indijskom boanstvu i veruje
u svetost krave. Ovakav se rascep savreno
ukazuje i kada je re o fenomenu cyber-pro-
stora. Potonji bi trebalo da nas sve povee u
nekakvo Globalno Selo; meutim, ono to se
doista dogaa jeste to da smo bombardovani
mnotvom poruka koje potiu iz nekonzi-
stentnih i uzajamno neuskladivih univerzum
umesto Globalnog Sela, velikog Drugog, dobi-
jamo mnotvo malih drugih, tribalnih,
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
partikularnih identifikacija koje nam stoje
na raspolaganju. Da izbegnemo nesporazum:
Lakan je u tom pogledu daleko od bilo kakvog
relativizovanja nauke i njenog svoenja na
jednu od meta-naracija, na ravan na kojoj se
nalaze mitovi Politike Korektnosti itd.: nauka
zaista dotie Stvarno, njeno znanje jeste znanje
unutar Stvarnog ali zamka lei u jednostavnoj
injenici da nauno znanje ne moe posluiti u
svrhe simbolikog velikog Drugog. Procep izme-
u moderne nauke i aristotelovskog zdravog
razuma filozofske ontologije je u toj taki ne-
savladiv: on se pomalja ve kod Galileja, a vr-
hunac dostie u kvantnoj fizici, gde vaeim
pravilima/zakonima baratamo uprkos tome to
oni vie ne mogu biti ponovo prevedeni na na-
e iskustvo predstavljive stvarnosti.
Teorija o drutvu rizika sa svojim globalnim po-
vratnim dejstvom jeste tana utoliko to se njo-
me naglaava kako se, danas, nalazimo na upra-
vo suprotnim pozicijama u odnosu na klasinu,
prosvetiteljsko-univerzalistiku ideologiju,
prema ijoj pretpostavci fundamentalna pi-
tanja mogu na due staze biti reavana stica-
njem uvida u objektivno znanje eksperata:
onda kada se naemo suoeni sa meusobno
suprotstavljenim miljenjima u pogledu posle-
dica koje e izvesni novi proizvod (recimo, ge-
netiki modifikovano povre) imati po ivotnu
sredinu, mi zalud tragamo za neoborivim eks-
pertskim zakljukom. Sutina, jednostavno, ni-
je u tome da injenice bivaju zamagljene usled
toga to je nauka korumpirana finansijskom
zavisnou od velikih korporacija i dravnih
agencija ak ni unutar sebe samih nauke ni- ne, akademski institucionalizovane) nauke i i-
su kadre da prue odgovor. Pre petnaest godi- rokog dijapazona takozvanih pseudo-nauka, od
_
na, ekolozi su predviali ieznue naih u- ufologije do pokuaja da se deifruju tajne egi-
ma a sada je problem u sve veoj koliini patskih piramida: nije mogue ne biti oki-
drveta... Tako se teorija o drutvu rizika poka- ran time to se upravo zvanini naunici pona-
zuje kao nedostatna zbog toga to isuvie po- aju dogmatski iskljuivo, dok se pseudo-nauni-
tencira iracionalnu situaciju u koju dovodi nas, ci pozivaju na injenice i argumentaciju lienu
obine subjekte: mi uvek iznova bivamo pri- uobiajenih predrasuda. Naravno, na sve ovo
moravani da, premda smo i te kako svesni da e nam se odgovoriti tezom da etablirani na-
uopte nismo u poziciji da odluujemo, dono- unici govore oslonjeni na autoritet velikog
simo odluku o tome da e svaka naa odluka biti Drugog naune Institucije; ali problem je ba
proizvoljna. Urlih Bek i njegove pristalice se u tome to se smo nauniko veliko Drugo uvek
u ovoj taki pozivaju na demokratsku raspra- iznova oituje u opteprihvaenoj simbolikoj fik-
vu o svim opcijama, na stvaranje konsenzusa; ciji. Stoga, onda kada smo suoeni sa konspira-
meutim, time se uopte ne razreava paraliu- tivnim teorijama, treba da postupimo tano
a dilema: zato bi demokratska rasprava, u ko- onako kako postupaju najdovitljiviji itaoci
joj uestvuje veina, dovela do boljih rezulta- Okretaja zavrtnja Henrija Dejmsa: ne treba niti
ta, kada, u kognitivnom pogledu, neznanje prihvatati postojanje duhova kao integralnog de- 522
veine uopte ne biva prevazieno. Otuda je ra- la (narativne) stvarnosti, niti svoditi ih, u neka-
zumljiva politika frustriranost iste te veine: kvom pseudo-frojdovskom maniru, na puke
ljudi bivaju pozivani da donose odluke, dok projekcije seksualnih frustracija histerine
im se u isti mah alje i poruka da oni zapravo junakinje. Teorije zavere ne treba, naravno,
nisu u poziciji da odluuju, tj. da objektivno uzimati kao injenice meutim, takoe ih
odmere razloge za i protiv neega. Pribega- ne treba tretirati ni kao moderni fenomen
vanje konspirativnim teorijama jeste oajniki masovne histerije. Potonji stav jo uvek poiva
izlaz iz takve stupice, svojevrsni pokuaj da se po-
na velikom Drugom, na modelu normalne
novo stekne minimum onoga to Fred Dej- percepcije zajednike socijalne stvarnosti, te
mson naziva kognitivnim mapiranjem. otuda ne uzima u obzir injenicu da je upra-
Dodi Din3 je skrenula panju na jedan udan vo takvo doivljavanje stvarnosti danas potko-
fenomen, oigledno prisutan u dijalogu muta- pano. Pravi problem nije u tome to ufolozi i
vaca koji se odvija izmeu oficijelne (ozbilj- teoretiari zavere regrediraju na paranoiki

3 Moje izlaganje e ovde u velikoj meri biti oslonjeno na njeno; vidi: Jody Dean, Aliens in America. Cospiracy Cultures
from Outerspace to Cyberspace, Ithaca and London, Cornell University Press 1998.

R. E. . no. 59/5, septembar 2000

 pristup, pri kojem nije moguno prihvatanje
(socijalne) stvarnosti; pravi problem lei u to-
me to sama ta stvarnost postaje paranoika. Sa-
vremeno iskustvo nas uvek iznova dovodi u situ-
acije u kojima smo primorani da primetimo
kako su na smisao za stvarnost i normalan od-
nos prema njoj utemeljeni na simbolikoj
fikciji, to jest da veliko Drugo koje odreu-
je ta e biti usvojeno kao normalna i prihva-
ena istina, kakav e biti horizont znaenja u
datom drutvu, ni na jedan nain nije uteme-
ljeno na neposrednim injenicama, to se ina-
e podrazumeva kad je o naunikom znanju
unutar Stvarnog re. Uzmimo na primer tra-
dicionalno drutvo u kojem moderna nauka
jo uvek nije uzdignuta na nivo diskursa-go-
spodara; ukoliko unutar takvog simbolikog pro-
523
stora izvesni pojedinac zastupa principe mo-
derne nauke, bie diskvalifikovan kao ludak
pri emu je poenta u tome da nije dovoljno rei
samo da on nije stvarno lud, ve i to da mu je
iskljuivo zatucana zajednica u kojoj nema
pravog znanja utvrdila takvu poziciju on e
na neki nain biti tretiran kao ludak, iskljuen
iz socijalnog velikog Drugog, faktiki izjednaen sa
ludakom. Ludilo pri tom nije odreenje ko-
je bi moglo biti utemeljeno na nekakvom nepo-
srednom pozivanju na injenice (u smislu u
kome ludak nije sposoban da doivljava stvari
onakvima kakve one stvarno jesu, poto je ob-
uzet vlastitim halucinantnim projekcijama),
nego poiva na tome u kakvom se odnosu izve-
sni pojedinac nalazi prema velikom Drugom.
Lakan obino naglaava suprotni aspekt ovog
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
paradoksa: ludak nije samo prosjak koji misli
da je kralj, nego i kralj koji misli da je kralj,
tj. ludilo oznaava uruavanje distance izmeu
Simbolikog i Stvarnog, neposrednu identifi-
kaciju sa simbolikim mandatom; ili, da se poslu-
imo drugim poznatim iskazom, ukoliko je mu
patoloki ljubomoran, opsednut idejom da nje-
gova ena spava sa drugim mukarcima, njegova
opsesija ostaje patoloka crta ak i onda kada je
dokazano da je on u pravu i da mu ena zaista
spava sa drugim mukarcima. Pouka ovakvih
paradoksa je nedvosmislena: patoloka ljubo-
mora nije sama po sebi nain na koji se istra-
java na pogrenim injenicama, nego nain
na koji takve injenice bivaju integrisane u li-
bidinalnu ekonomiju dotinog subjekta. Ono
to, meutim, ovde vredi istai jeste da istovet-
ni paradoks treba izvesti i u obrnutom smeru:
drutvo (socio-simboliko polje, veliko Drugo)
jeste zdravo i normalno ak i onda kada se
dokae da faktiki nije u pravu (moda je to bio
smisao u kojem je pozni Lakan sebe nazivao psi-
hotinim: on je, uistinu, psihotian bio utoliko
to nije bilo moguno njegov diskurs ukljuiti
u oblast velikog Drugog).
U iskuenju smo da, u kantovskom duhu, utvr-
dimo kako je pogreka konspirativnih teorija u
izvesnom smislu podudarna sa paralogizmom
istog uma, sa brkanjem dveju ravni: sumnje kao
formalnog metodolokog stava (smog priznatog
naunog, socijalnog... pa i zdravog razuma), i
unapreivanja te sumnje u novu, sve-objanja-
vajuu, globalnu para-teoriju.
EKRANIZOVANJE STVARNOG
Sa druge take gledita, Matrica funkcionie i
kao ekran koji nas odvaja od Stvarnog, koji
pustinju stvarnog ini podnoljivom. Na
ovom mestu, meutim, ne smemo zaboraviti
izrazitu dvosmislenost lakanovskog Stvarnog:
nije samo krajnji oznaitelj neto to treba
maskirati/doterati/pripitomiti uz pomo
ekrana fantazije Stvarno je takoe, i to pri-
marno, smo po sebi ekran, prepreka koja
uvek-ionako iskrivljuje nau percepciju ozna-
itelja, spoljanje stvarnosti. Filozofski govo-
rei, u tome je razlika izmeu Kanta i Hege-
la; za Kanta, Stvarno jeste podruje noume-
nalnog koje mi opaamo kao ematizovano
kroz pregradu transcendentalnih kategorija;
po Hegelu je, naprotiv, kako on sm tvrdi u
Uvodu Fenomenologije, ovaj kantovski procep la-
an. Hegel i tu barata trima pojmovima: kada
pregrada stoji izmeu nas i Stvarnog, ona
uvek stvara utisak o onome to je unutar nje, iza
ekrana (pojave), tako da procep izmeu pojav-
nog i onog to je unutra jeste neto to je
uvek-unapred ve za nas. Shodno tome,
ukoliko od Stvari oduzmemo iskrivljenje koje
joj daje Ekran, gubimo samu Stvar (u kontek-
stu religije, Hristova smrt jeste smrt Boga
uopte, a ne samo njegovog ljudskog ovaploe-
nja) zbog ega za Lakana, koji ovde sledi He-
gela, Stvar kao takva jeste u krajnjoj liniji pogled
sm, a ne opaeni objekt. Dakle, ukoliko se vra-
4 Claude Levi-Strauss, Do Dual Organizations Exist, Structural Antropology (New York: Basic Books 1963), str.
131-163; crtei su na str. 133-134.
timo Matriksu: Matrica kao takva jeste ono Stvar-
no koje iskrivljuje nau percepciju stvarnosti.
Ovde nam u izvesnoj meri moe pomoi i po-
zivanje na Levi-Strosovu egzemplarnu analizu
iz Strukturalne antropologije, koja se odnosi na
prostorno rasporeivanje graevinskih obje-
kata kod Vinebaga, plemena iz oblasti velikih
amerikih jezera. To pleme je podeljeno u
dve pod-grupe (polovine), na one koji su
od gore i na one koji su od dole; onda ka-
da nekog od njegovih pripadnika/pripadnica
zamolimo da na paretu papira, ili u pesku, is-
crta zemljini plan svoga sela (prostorni raspo-
red kua), dobijamo dva dijametralno suprotna
odgovora, zavisno od toga da li on/ona spada u
jednu ili drugu pod-grupu. Obe pod-grupe
selo opisuju kao krug; ali dok za prvu unutar 524
njega postoji jo jedan krug sainjen od sre-
dinjih kua, tako da je u stvari re o dva kon-
centrina kruga, po drugoj pod-grupi je krug
posredstvom jasne linije razvajanja podeljen
na dva dela. Drugim reima, lan prve pod-
grupe (nazovimo je konzervativno-korporati-
vistikom) zemljini plan sela sagledava kao
krug sainjen od kua koje su manje-vie si-
metrino poreane oko sredinjeg hrama, dok
lan druge pod-grupe (revolucionarno-antago-
nistike) vlastito selo vidi kao dve razliite
skupine kua koje su meusobno razdvojene
nevidljivom granicom...4 Sredinja Levi-Stro-
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 sova ideja odnosi se na to da nas ovaj primer
ne sme odvesti u kulturni relativizam, do toga
da tvrdimo kako je percepcija drutvenog
prostora uslovljena iskljuivo promatrae-
vom pripadnou odreenoj grupi: sm ras-
cep na dve relativne percepcije podrazu-
meva skriveno upuivanje na izvesnu konstantu
ne na objektivni, faktiki raspored objekata, ve
na traumatsko jezgro, na fundamentalni anta-
gonizam koji stanovnici sela nisu bili u stanju
da simbolizuju, objasne, internalizuju, razu-
meju: na poremeaj drutvenih odnosa koji
je spreio zajednicu da se sama stabilizuje
kao nekakva skladna celina. Dve percepcije
zemljinog plana predstavljaju, jednostavno,
dva uzajamno iskljuiva nastojanja da se sa-
vlada taj traumatini antagonizam, da se ta
525
rana zalei uz pomo nametanja uravnotee-
ne simbolike strukture. Je li potrebno doda-
ti da stvari stoje potpuno isto u pogledu polne
razlike: da su muko i ensko poput dveju
konfiguracija kua u levi-strosovskom selu?
Uostalom, da bi se rasprila iluzija o tome ka-
ko u naem usavrenom univerzumu nije
prevladala istovetna logika, dovoljno je priseti-
ti se podele naeg politikog prostora na levicu
i desnicu: leviar i desniar ponaaju se upravo
onako kako se ponaaju pripadnici dveju su-
protstavljenih pod-grupa u levi-strosovskom se-
lu. Oni ne zauzimaju razliite pozicije unutar
politikog prostora; oni razliito opaaju po-
litiki prostor sm leviar kao polje koje je u
sebi raspolueno usled izvesnog fundamen-
talnog antagonizma, a desniar kao organsko
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
jedinstvo Zajednice koje ugroavaju jedino
strani uljezi.
Meutim, Levi-Stros tu ini odluujui korak:
poto dve pod-grupe ipak sainjavaju jedno
isto pleme, a i ive u istom selu, njihov iden-
titet mora na neki nain biti i simboliki
upisan pitanje je samo: kako, s obzirom na to
da simbolika artikulacija uopte, odnosno ni-
jedna plemenska drutvena institucija, nije
neutralna, nego unapred predodreena
osnovnim i konstitutivnim antagonistikim
razdorom? Tu na scenu stupa ono to Levi-
Stros ingeniozno naziva nultom instituci-
jom, neka vrsta institucionalnog duplikata
uvene mane, prazan oznaitelj lien bilo ka-
kvog odreenog znaenja, budui da, u opozi-
ciji prema vlastitom odsustvu, oznaava jedino
prisustvo znaenja kao takvog: to je naroita
institucija, koja ne poseduje pozitivnu, odreu-
juu funkciju njena je jedina funkcija isto
negativna, funkcija signalizovanja prisustva i
potvrivanja socijalne institucije kao takve, u
opoziciji prema njenom odsustvu, pre-dru-
tvenom haosu. Upravo veza sa takvom nultom-
institucijom omoguava svim lanovima ple-
mena da doive sami sebe kao takve, kao la-
nove iste zajednice. Nije li, onda, ta nulta-
institucija u stvari ideologija u svom najisti-
jem obliku, tj. direktno otelotvorenje ideo-
loke funkcije obezbeivanja jednog neu-
tralnog sve-obuhvatnog prostora u kojem
drutveni antagonizam biva izbrisan, i unu-
tar kojeg svi lanovi drutva mogu da prepo-
znaju sami sebe? I nije li sama borba za pre-
vlast upravo borba za to kako e ta nulta-in-
stitucija biti utvrena, kojim naroitim zna-
enjem e biti obojena? Uzmimo jo jedan
primer: nije li moderni pojam nacije takva
jedna nulta-institucija, koja se pojavila sa po-
nitavanjem drutvenih veza utemeljenih na
porodinoj osnovi ili tradicionalnim simbo-
likim matricama, to jest onda kada su, u na-
letu modernizacije, drutvene institucije po-
stajale sve manje i manje utemeljene na pri-
rodnom nasleu, a sve vie i vie postajale
doivljavane kao stvar ugovora.5 Ovde je od
naroite vanosti injenica da se nacionalni
identitet ipak doivljava kao makar i u mini-
malnoj meri prirodan, kao pripadnost za-
snovana na krvi i tlu, i da je kao takav u
opoziciji prema vetakoj pripadnosti
istinskim drutvenim institucijama (drava,
profesija...): pre-moderne institucije funk-
cioniu kao prirodni simboliki entiteti
(re je o institucijama zasnovanim na neupit-
nom nasleu), dok su sadanje institucije
osmiljavane kao drutveni artefakti, onda
kada bi se javljala potreba za prirodnom
nultom institucijom koja bi posluila kao ne-
utralno zajedniko utemeljenje.
Ukoliko se vratimo polnoj razlici, u iskuenju
sam da se upustim u rizik iznosei hipotezu pre-
ma kojoj, moda, istovetna logika nulte-institu-
cije treba da bude primenjena ne samo na drutvo
u celini, nego i na njegov antagonistiki rascep:
5 Vidi: Rastko Mocnik, Das Subjekt, dem untersellt wird zu glauben und die Nation als eine Null-Institu-
tion, Denk-Prozesse nach Althusser, prir. H. Boke, Hamburg: Argument Verlag 1994.
ta ako je polna razlika u krajnjoj liniji neka vr-
sta nulte-institucije drutvenog rascepa ljudske
vrste, naturalizovana minimalna nulta-razlika,
rascep koji, pre no to ukae na neku odreenu
socijalnu razliku, ukazuje na samu ovu razliku kao
takvu? Borba za prevlast je onda, jo jednom,
borba za to kako e ova nulta-razlika biti utvre-
na posredstvom drugih pojedinanih socijalnih
razlika. Upravo kao protivteu ovakvoj argumen-
taciji treba itati veoma vaan, premda obino
ignorisan, Lakanov prikaz sheme oznaitelja: La-
kan standardnu sosirovsku shemu (gde iznad
pregrade stoji re arbre, a ispod nje crte drve-
ta) zamenjuje shemom u kojoj se, iznad pregrade,
jedna pored druge nalaze dve rei, homme i fem-
me, dok se ispod nalaze dva identina crtea vra-
ta. Da bi naglasio diferencijalnu prirodu ozna- 526
itelja, Lakan najpre zamenjuje Sosirovu jedno-
lanu shemu oznaiteljskim parom, opozicijom
mukarac/ena, polnom razlikom: ali pravo iz-
nenaenje predstavlja tek injenica da, na ni-
vou imaginarnog oznaenog, razlika ne postoji (ne
daje nam se nikakav grafiki indeks polne razli-
ke, pojednostavljeni crtei mukarca i ene, kakve
sreemo u veini dananjih javnih toaleta, nego
su ista vrata prikazana dva puta). Jasnije govore-
i, moe se rei da polna razlika ne oznaava
nikakvu bioloku opoziciju utemeljenu na re-
alnim osobinama, nego isto simboliku opozi-
ciju sa kojom ne korespondira nita u oznaenim
objektima nita izuzev samog Stvarnog nekog
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 nedefinisanog X koje nikada ne moe biti obu- kvadrata na beloj podlozi Kazimira Maljevi-
hvaeno slikom nekog oznaenog? a, i izlaganja ready-made objekata kao umetni-
Vratimo se Levi-Strosovim dvama crteima istog kih dela kod Marsela Diana. Osnovu za Diano-
sela: upravo se na tom primeru moe videti u vo uzdizanje obinog svakodnevnog objekta u
kom to tano smislu Stvarno dejstvuje kroz umetniko delo ne predstavlja nekakvo inhe-
anamorfozu. Imamo najpre pravi, objek- rentno svojstvo samog predmeta; umetnik je
onaj koji, prisvajanjem odreenog (ili, tani-
tivan poredak kua, a potom njegove dve
je, bilo kog) objekta i njegovim lociranjem na
razliite simbolizacije, koje na anamorfni na-
izvesno mesto, stvara od njega umetniko delo
in iskrivljuju pravi poredak. Meutim, stva-
za samo umetniko delo nije sutina u onom
ran ovde nije pravi poredak, ve traumatsko
zato, nego u onom gde. A ono to Malje-
jezgro drutvenog antagonizma koji iskrivlju-
vieva minimalistika kompozicija ini jeste
je pogled lanova plemena na pravi antagoni-
da nam jednostavno pokazuje izdvaja smo to
zam. Dakle, Stvarno jeste upravo ono poreknu-
mesto kao takvo, to prazno mesto (ili okvir)
to X na iji je raun nae vienje stvarnosti ana- proto-magijskog pretvaranja svakog objekta
morfno iskrivljeno. (Uzgred, ovakav poredak koji se nae unutar njegovog prostora u
triju nivoa u potpunosti odgovara Frojdovom umetniko delo. Ukratko, bez Maljevia nema
527 poretku triju nivoa u tumaenju snova: stvarno ni Diana: tek poto je umetnika praksa izo-
jezgro sna nije njegova latentna poruka pre- lovala okvir/prostor kao takav, ispranjen od
metena/prevedena u njegov doslovni sklop, bilo kakvog sadraja, postaje mogue upustiti
ve nesvesna elja koja samu sebe opisuje upra- se u ready-made postupak. Pre Diana, pisoar bi
vo iskrivljavanjem latentne poruke unutar ostao pisoar, ak i ukoliko bi bio izloen u naj-
doslovnog sklopa.) prestinijoj galeriji.
A isto vai i za dananju umetniku scenu: na Pojavljivanje neumesnih ekskrementalnih
njoj se povratak Stvarnog nije dogodio prevas- predmeta je na taj nain u direktnoj vezi sa
hodno u obliku okantno brutalnih pojavljiva- pojavljivanjem samog mesta lienog bilo kakvog
nja ekskrementalnih predmeta, hrpa leeva, go- predmeta, ili praznog okvira kao takvog.
van, itd. Ti objekti svakako jesu neumesni Stoga Stvarno u savremenoj umetnosti pose-
ali da bi oni bili neumesni, nekakvo (pra- duje tri dimenzije, koje na neki nain unutar
zno) mesto mora ve biti prisutno, a to je njega samog ponavljaju trijadu Imaginarno-
upravo ono mesto koje, poev od Maljevia, Simboliko-Realno. Najpre se Stvarno poja-
predoava minimalna umetnost. U tome se vljuje kao anamorfna mrlja, anamorfika de-
ogleda sauesnitvo dveju uzajamno suprotsta- formacija neposredne slike stvarnosti kao
vljenih ikona visokog modernizma Crnog iskrivljena slika, puka pojavnost koja subjek-

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

tivizuje objektivnu stvarnost. Zatim se Stvarno preiveli koncentracione logore uvek se po-
pojavljuje kao prazno mesto, kao struktura, minje onaj Pravi, pojedinac koji nije pokle-
kao konstrukcija koja nikada nije prisutna, kao, ve je, sred nepodnoljivih uslova koji su
koja sama po sebi biva doivljavana, ali ije je sve druge odveli u egoistiku borbu za goli op-
konstruisanje mogue jedino retroaktivno, stanak, na udesan nain zadrao i emitovao
dok ona kao takva mora biti pretpostavljena nekakvu iracionalnu dareljivost i dosto-
re je o Stvarnom kao simbolikoj konstruk- janstvo Lakanovim reima, tu smo suoeni
ciji. Konano, Stvarno jeste neumesni, opsce- sa funkcijom Ya de lUn, sa tim da je ak i
ni ekskrementalni Objekt, Stvarno po sebi. na takvom jednom mestu postojao onaj Pra-
To poslednje Stvarno, ukoliko ga izdvojimo, vi, podupirui minimum solidarnosti neop-
jeste isti feti ije fascinirajue/oaravajue hodan za uspostavljanje istinskih socijalnih
prisustvo maskira ono strukturalno Stvarno, veza, suprotstavljajui se kolaboraciji unutar
na isti onaj nain na koji, u nacistikom anti- okvira iste strategije preivljavanja. Dva su
semitizmu, Jevrejin kao ekskrementalni momenta, pri tom, od osnovne vanosti: prvo,
Objekt jeste Stvarno koje maskira ono ne- takav pojedinac je uvek bio opaan kao jedan
podnoljivo strukturalno Stvarno drutve- jedini (nikada nije postojalo mnotvo njih,
nog antagonizma. Ove tri dimenzije Stvarnog kao da, sledei nekakvu nejasnu potrebu, taj
528
proistiu iz tri modusa stvaranja distance u od- eksces neobjanjivog uda solidarnosti uvek
nosu na obinu stvarnost: neki tu stvarnost mora biti otelotvoren u Jednom); i drugo,
podvrgavaju anamorfikom iskrivljenju; neki taj Pravi nije puno toga uistinu uinio za
uvode izvesni objekt koji nema svoje mesto unu- druge oko sebe, osim ako izuzmemo smo nje-
tar nje; neki iz same stvarnosti izuzimaju/briu govo prisustvo meu njima (ono to je drugi-
celokupan sadraj (objekte), u kom sluaju je ma pomoglo da opstanu bila je njihova svest
sve to preostaje upravo ono prazno mesto da, uprkos tome to su tokom pretenog dela
koje su objekti popunjavali. vremena oni sami svedeni na maine za prei-
vljavanje, postoji onaj Pravi koji je zadrao
FROJDOVSKA NATRUHA ljudsko dostojanstvo). Na nain na koji govo-
Lanost Matriksa se moda najneposrednije rimo o zamrznutom osmehu, ovde imamo ne-
ogleda u proglaavanju Nea za onog Pravog. to poput zamrznutog dostojanstva, pri e-
Ko je Pravi? Postoji, zaista, i takva pozicija u mu Drugi (Pravi) uva moje dostojanstvo za
drutvenom lancu. Postoji, najpre, Pravi u mene, na mom mestu, ili preciznije, tamo
smislu Gospodara-Oznaitelja, simbolikog gde ja uvam svoje dostojanstvo kroz Drugog: ja
autoriteta. ak i u najstranijim oblicima mogu biti sveden na okrutnu borbu za opsta-
drutvenog ivota, u seanjima onih koji su nak, no sama svest da postoji onaj Pravi koji je

R. E. . no. 59/5, septembar 2000

 svoje dostojanstvo zadrao i meni omoguava da
zadrim nekakav minimum veze sa ljudsko-
u. esto, onda kada taj Pravi poklekne ili
bude demaskiran kao prevarant, drugi zatvore-
nici gube volju za opstanak i pretvaraju se u rav-
nodune ivue mrtvace sama njihova sprem-
nost da se bore za goli opstanak bila je, paradok-
salno, odravana posredstvom njenog porica-
nja, posredstvom injenice da je postojao je-
dan Pravi koji nije bio sveden na taj nivo, te za-
to, onda kada taj izuzetak nestane, i sama bor-
ba za opstanak gubi na intenzitetu. to, narav-
no, znai da taj Pravi nije kao takav bio odre-
en iskljuivo svojim stvarnim kvalitetima
(na tom nivou, moglo bi postojati vie takvih
pojedinaca kao to je on, ili bi on ak mogao
biti ne nesalomiv, nego varalica koja igra tu
529
ulogu): njegova jedinstvena uloga bila je pre-
vashodno uloga prenosa, tj. on je zauzimao
ono mesto koje su za njega konstruisali
(predodredili) drugi.
Nasuprot tome, u Matriksu, Pravi je onaj koji je
sposoban da vidi to da na svakodnevni ivot ni-
je stvaran, ve puki kodifikovani virtualni uni-
verzum, i koji je otuda kadar da se iz njega is-
kljui, da manipulie njegovim pravilima i da
im se opire (letenje kroz vazduh, zaustavljeni
meci...). Osnovno za funkcionisanje ovog
Pravog jeste njegovo virtualizovanje stvarno-
sti: stvarnost je jedan vetaki konstrukt ija
pravila mogu biti opovrgnuta ili makar izno-
va napisana u tome se ogleda sutinski pa-
ranoina teza da je Pravi u stanju da savlada
otpor Stvarnog (Mogu da proem kroz naj-
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
deblji zid, samo ukoliko to odluim..., tj.
nemogunost veine nas da to uinimo biva
svedena na slabost volje samog subjekta). Me-
utim, film ni u ovom pogledu ne ide do-
voljno daleko: u znamenitoj sceni u ekaoni-
ci proroice koja treba da donese odluku o to-
me da li Neo jeste Pravi, dete koje je prikaza-
no kako savija kaiku snagom sopstvenih mi-
sli iznenaenom Neu kazuje kako nain da se
u tome uspe nije taj da sebe ubedim kako sam
u stanju da savijem kaiku, ve da sebe ubedim
u to da kaika ne postoji... ta, meutim, biva sa
mnom? Zar sledei korak ne treba da bude bu-
distiki stav da ni ja kao takvo, subjekt sm, ne
postoji?
Da bismo sproveli dalju specifikaciju svega to
je lano u Matriksu, treba razluiti puku tehno-
loku nemogunost od fantazmatske neistini-
tosti: putovanje kroz vreme (verovatno) jeste
nemogue, ali su fantazmatska scenarija o to-
me ipak istinita u smislu da ukazuju na li-
bidinalne orsokake. Stoga, problem sa Ma-
triksom nije u naivnosti njegovih trikova: ideja o
prelasku iz stvarnosti u virtualnu stvarnost po-
sredstvom telefona ima smisla, budui da sve
to nam je za to potrebno jeste nekakav pro-
cep/rupa kroz koju je mogue pobei. (Dru-
go, moda ak bolje reenje mogao bi biti to-
alet: nije li podruje u kojem ekskrementi ie-
zavaju nakon povlaenja vode u stvari jedna od
metafora za uasnu-uzvienu Drugu Stranu, za
primordijalni, pre-ontoloki Haos u kome
stvari nestaju? Premda racionalno znamo ta
se deava sa ekskrementima, zamiljena mi-
sterija ipak ostaje govno ostaje eksces koji ne
spada u nau svakodnevnu stvarnost, i Lakan je
bio u pravu kada je tvrdio da smo od ivotinja po-
stali ljudska bia u onom trenutku kada se kod
ivotinje pojavio problem ta da se ini sa ekskre-
mentima, u trenutku kada su se oni pretvorili u
eksces koji joj smeta. Otuda Stvarno nije prevas-
hodno uasano-odvratana tvar koja se pomalja
sa dna klozetske olje, nego pre rupa sama, pro-
cep koji slui kao prelaz prema drukijem on-
tolokom poretku topoloka rupa ili torzija
koja zakrivljuje prostor nae stvarnosti tako da
mi opaamo/zamiljamo ekskremente kako ne-
staju u nekakvu alternativnu dimenziju koja nije
deo nae svakodnevne stvarnosti.) Problem
predstavlja jedna jo izrazitija fantazmatska ne-
doslednost, koja najoiglednije izbija na videlo
onda kada Morfeus (afro-ameriki predvod-
nik Otpora koji veruje da Neo jeste onaj Pravi)
pokuava da objasni jo uvek zbunjenom Neu
ta je Matrica dosledno je pri tom povezujui
sa grekom u strukturi univerzuma:
To je ono oseanje koje si imao itavog i-
vota. Oseanje da neto nije u redu sa
svetom. Ne zna ta je to, ali ono je tu,
kao trn u tvojoj svesti, izluuje te... (...)
Matrica je svuda, ona je sve oko nas, ak i
ovde u ovoj sobi. (...) Ona je svet kojim su
ti zamazane oi, kako bi postao slep za isti-
nu. (...) Da si rob, Neo. Da si, kao i svi
drugi, roen u ropstvu ... i zadran u tam-
nici koju nisi u stanju da pomirie, oku-
si, ili dodirne. U tamnici svog uma.
Na tom mestu film dostie vrhunac nekonzi-
stentnosti: iskustvo nedostatka/nedosledno-
sti/prepreke treba da nam pomogne da se su-
oimo sa injenicom da je ono to doivlja-
vamo kao stvarnost puka prevara pa ipak,
pred kraj filma Smit, agent Matrice, daje
drugaije, u znatno veoj meri frojdovsko
objanjenje:
Da li ste znali da je prva Matrica bila pro-
jektovana kao savren ljudski svet? U kome
niko ne bi patio, u kome bi svi bili sreni?
To je bila katastrofa. Niko nije prihvatao pro-
gram. itave grupe/ljudskih bia koja su
sluila kao baterije/ bile su izgubljene. Ne-
ki su verovali da nam nedostaje program-
ski jezik za opisivanje vaeg savrenog sve-
530
ta. Ali ja verujem da, kao vrsta, ljudska bia
definiu svoju stvarnost kroz patnju i bedu.
Savreni svet bio je san iz kojeg je va pri-
mitivni mozak pokuavao da se probudi.
Usled ega je Matrica bila re-programira-
na u ovo: vrh vae civilizacije.
Nesavrenost naeg sveta je dakle u isti mah i
znak njegove virtualnosti i znak njegove
stvarnosti. Moglo bi se u stvari tvrditi da
agent Smit (ne zaboravimo da on nije ljudsko
bie poput ostalih, ve neposredno virtualno
otelotvorenje Matrice velikog Drugog sa-
mog) jeste, unutar univerzuma filma, zamena za
analitiku figuru: njegova pouka glasi da iskustvo
nepremostive prepreke u naem sluaju, slua-
ju ljudskih bia, predstavlja pozitivni uslov za to
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 da neto bude doivljeno kao stvarnost stvar- sopstvenom telu). Sve nas to vraa Malbran-
nost je, u naelu, ono to prua Otpor. ovom okazionalizmu: mnogo vie nego Bar-
klijev Bog koji svet odrava unutar sopstvenog
MALBRAN U HOLIVUDU uma, krajnja Matrica jeste Malbranov okazio-
Sledea nedoslednost tie se smrti: zbog ega bi nalistiki Bog.
neko stvarno umro, ukoliko umire samo u Sa svojim okazionalizmom, Malbran je ne-
virtualnoj stvarnosti kontrolisanoj posredstvom sumnjivo filozof koji nam je ponudio najbolji
Matrice? Film nudi nerazumljiv odgovor: pojmovni aparat za pristup Virtualnoj Stvar-
NEO: Ako te ubiju u Matrici, da li umire i nosti. Iako Dekartov uenik, Malbran odbacuje
ovde /tj. ne samo u virtualnoj stvarnosti, nego i njegovo smeno upuivanje na pinealnu lezdu
u stvarnom ivotu/? MORFEUS: Telo ne mo- kako bi se objasnilo usklaivanje materijalne
e da ivi bez uma. Logika ovog reenja sastoji supstance sa duhovnom, to jest tela sa duom;
se u tome da vae stvarno telo moe ostati u ali kako onda objasniti njihovu koordinaciju,
ivotu (funkcionisati) jedino ukoliko je u ve- ukoliko to dvoje nisu u meusobnoj vezi, ukoli-
zi sa umom, tj. sa mentalnim univerzumom ko ne postoji taka u kojoj bi dua mogla uzro-
u koji ste uronjeni: tako da, kada se naete u no dejstvovati na telo i vice versa? Budui da su dve
virtualnoj stvarnosti i budete u njoj ubijeni, uzrone mree (jedna koju ine ideje u mom
531
ta smrt pogaa i vae stvarno telo... Dijame- umu, a druga sainjena od telesnih interakcija)
tralno suprotno reenje (stvarno umirete je- u potpunosti nezavisne, jedino reenje je u to-
dino ukoliko ste ubijeni u stvarnosti) takoe je me da ih trea, istinska Supstanca (Bog), ne-
nedostatno. Kvaka je u sledeem: da li je su- prekidno usklauje i posreduje izmeu njih,
bjekt u potpunosti usisan u virtualnu stvarnost stvarajui utisak kontinuiteta; onda kada po-
kojom vlada Matrica, ili pak poznaje, ili makar miljam na to da podignem vlastitu ruku, i
nasluuje pravo stanje stvari? Ako na potonje kada ona potom zaista i bude podignuta, mo-
pitanje odgovorimo sa DA, tada e nas prosto ja misao nije prouzrokovala to podizanje nepo-
povlaenje u adamsko stanje uzdranosti, koje sredno, ve samo okazionalno tako to je,
je prethodilo padu u greh, uiniti besmrtnima primetivi moju misao usmerenu na podizanje
unutar virtualne stvarnosti, te bi otuda Neo, koji je sopstvene ruke, Bog u pokret stavio drugi, ma-
ve osloboen potpune uronjenosti u virtual- terijalni, uzroni lanac koji u stvari dovodi do
nu stvarnost, trebalo da preivi borbu sa agen- toga da moja ruka krene uvis. Ako ovde Boga
tom Smitom, koja se odvija unutar virtualne zamenimo velikim Drugim, simbolikim po-
stvarnosti koju kontrolie Matrica (na isti onaj retkom, uviamo bliskost izmeu okazionali-
nain na koji je u stanju da zaustavi metke, tre- zma i Lakanove pozicije: kao to u svojoj pole-
balo bi i da bude kadar da obesnai udarce po mici protiv Aristotela u spisu Television tvrdi La-

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

kan,6 odnos izmeu due i tela nikada nije ne-
posredan, zato to se veliko Drugo uvek umee
izmeu njih. Okazionalizam je otuda drugo
ime za arbitrarnost znaka, za procep koji
razdvaja mreu ideja od mree telesne (stvar-
ne) kauzalnosti, s obzirom na to da se veliko
Drugo stara o koordinaciji dveju mrea, usled
ega, onda kada moje telo zagrize jabuku,
moja dua doivi oseaj zadovoljstva. Na isti
ovaj procep ciljao je onaj drevni acteki svete-
nik kada je organizovao rtvovanje ljudi kako bi
obezbedio to da sunce nastavi da i dalje izlazi:
tu ljudska rtva jeste molba Bogu da ouva ko-
ordinaciju izmeu dva niza, izmeu telesne
potrebe i sticaja simbolikih dogaaja. Mada
iracionalan u meri u kojoj nam se rtvova-
nje koje sprovodi acteki svetenik ve samo po
sebi moe initi takvim, taj postupak poseduje
ishodinu premisu koja je daleko pro-
muurnija u odnosu na nau uobiajenu intu-
iciju prema kojoj je koordinacija izmeu tela i
due neposredna, odnosno prema kojoj je za
mene prirodno da doivim oseanje zado-
voljstva kada zagrizem jabuku jer to oseanje
neposredno izaziva sama jabuka: ono to se
pri potonjem stavu gubi jeste posrednika ulo-
ga velikog Drugog u obezbeivanju koordina-
cije izmeu stvarnosti i naeg mentalnog doi-
vljaja. A ne vai li isto i za na boravak unutar
Virtualne Stvarnosti? Kada u virtualnom pro-
storu podignem ruku kako bih odgurnuo
6 Vidi: Jacques Lacan, Television, October 40 (1987).
7 Glavno Malbranovo delo jeste Recherches de la vrit (1674-75; najpristupanije izdanje: Paris, Vrin 1975).
predmet, taj se predmet onda doista i pokre-
ne no, ideja da je pokret ruke sam po sebi di-
rektno doveo do premetanja predmeta jeste,
naravno, moja iluzija; budui da sam u stanju
uronjenosti, ja previam komplikovani me-
hanizam kompjuterske koordinacije, uporediv
sa ulogom okazionalistikog Boga7 koji obezbe-
uje koordinaciju izmeu dva opisana niza.
Kao to je opte poznato, dugme namenjeno
zatvaranju vrata kod ogromne veine liftova
predstavlja nekakav u potpunosti neupotre-
bljivi placebo, postavljen samo zarad toga da
bi se kod pojedinaca stvorio utisak nekakvog
njihovog uea, davanja doprinosa brzini ko-
jom se odvija putovanje same naprave onda
kada ovo dugme pritisnemo, vrata se zatvaraju
532
istovetnom brzinom kao i kada jednostavno
pritisnemo dugme sa oznakom prizemlja bez
ubrzavanja procesa stiskanjem onog s nat-
pisom zatvori vrata. Ovaj ekstreman i jasan
sluaj lanog uestvovanja jeste prikladna me-
tafora za uee pojedinaca u naem postmo-
dernom politikom procesu. A to je i okazi-
onalizam u njegovom najistijem obliku: pre-
ma Malbranu, mi sve vreme pritiskamo takvu
dugmad, pri emu neprestana aktivnost sa-
mog Boga vri koordinaciju izmeu prethod-
nog i dogaaja koji e uslediti (zatvaranje vra-
ta), iako je po naem miljenju taj dogaaj
izazvan naim stiskanjem dugmeta.
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 Iz istog razloga, od presudnog je znaaja ostavi-
ti nerazreenom izrazitu dvosmislenost budu-
eg uticaja cyber-prostora na nae ivote: taj uticaj
ne zavisi od tehnologije kao takve, ve od naina
njene socijalne primene. Ukljuenost u cyberspace
e moda intenzivirati nae telesno iskustvo (no-
va senzualnost, novo telo sa veim brojem orga-
na, novi polovi...), ali e, takoe, onome koji
upravlja postrojenjem koje pokree cyberspace
pruiti priliku da, doslovce, ukrade nae (vir-
tualno) telo, da nas lii kontrole nad njim, tako
da se vie niko prema sopstvenom telu nee
odnositi kao prema svojoj svojini. Ono sa ime
se ovde susreemo jeste konstitutivna dvosmi-
slenost pojma medijatizacije:8 taj pojam je iz-
vorno oznaavao gest putem koga je subjektu
ukidano njegovo direktno, neposredno pravo
533 da donosi odluke; veliki majstor politike
medijatizacije bio je Napoleon, koji bi poko-
renim vladarima ostavljao privid moi, prem-
da oni u stvari vie nisu bivali u poloaju da je
koriste. Na nekom optijem planu, moglo bi se
rei da taj tip medijatizacije monarha odre-
uje ustavnu monarhiju: u njoj je monarh
sveden na isto formalni simboliki gest sta-
vljanja take na i, potpisivanja te otuda i do-
deljivanja performativne snage ukazima iji sa-
draj odreuje neko izabrano vladajue telo. A
nije li, mutatis mutandis, identina procedura jo
uvek prisutna u dananjoj sve broj kompjute-
rizaciji naih svakodnevnih ivota, tokom koje
8 Za tu dvosmislenost, vidi: Paul Virilio, The Art of the Motor, Minneapolis: Minnesota University Press.
9 Na postojanje ove veze izmeu cyber-prostora i reberovog psihotinog univerzuma ukazala mi je Vendi
an, sa Prinstona.
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
subjekt takoe sve vie i vie biva medijatizo-
van, neopaeno liavan vlastitih moi, a sve
pod lanom firmom njihovog uveavanja?
Onda kada je nae telo medijatizovano (uhvae-
no u mreu elektronskih medija), ono je u
isti mah izloeno i pretnji jedne radikalne
proleterizacije: subjekt ostaje sveden na pu-
ko $, budui da ak i moje najlinije iskustvo
moe biti ukradeno, izmanipulisano, regulisa-
no posredstvom mainskog Drugog. Tako po-
novo postaje oigledno da je u projektu radikal-
ne virtualizacije raunaru dodeljen poloaj ko-
ji u potpunosti odgovara poloaju Boga u mal-
branovskom okazionalizmu: poto je odnos
izmeu mog uma i (onoga to se prema mom
vlastitom doivljaju pojavljuje u vidu) pokre-
tanja mojih udova (u virtualnoj stvarnosti)
kompjuterski koordiniran, lako je onda za-
misliv jedan kompjuter koji bi se razbesneo i
poeo da se ponaa poput Zlog Boga, narua-
vajui ravnoteu izmeu mog uma i mog te-
lesnog doivljavanja sebe samog u situaciji
kada je signal za podizanje ruke iz mog uma
obustavljen ili ak preusmeren u (virtualnu)
stvarnost, i najelementarnije iskustvo tela kao
sopstvenog biva potkopano... ini se, otu-
da, da cyberspace u stvari ostvaruje paranoiku
fantaziju koju je izloio reber, nemaki sudija
ije je uspomene analizirao Frojd:9 iani
univerzum jeste psihotian utoliko to kao da
materijalizuje reberovu halucinaciju o boan-
skim zracima putem kojih Bog direktno kontro-
lie ljudski um. Drugim reima, ne potvruje li
eksternalizacija velikog Drugog u kompjuteru
inherentno paranoiku dimenziju ianog
univerzuma? Ili, kaimo to na jedan drugai-
ji nain: opte je mesto to da, u cyber-prostoru,
mogunost da se svest izrui u raunar ljude
konano oslobaa njihovih tela ali takoe i
same maine oslobaa njihovih ljudi...
INSCENACIJA
ELEMENTARNE FANTAZIJE
Poslednja nekonzistentnost tie se nedore-
enog statusa oslobaanja oveanstva koje Neo
najavljuje u zavrnoj sceni. Zahvaljujui Neo-
voj intervenciji, u Matrici pada sistem;
istovremeno se Neo onima koji su jo uvek za-
robljeni u Matrici obraa kao Spasitelj koji e ih
poduiti tome kako da prevladaju ogranienja
koja namee Matrica i postanu kadri da po-
bede zakone fizike, saviju metal, lete... Meu-
tim, problem je u tome to su sva ta uda mo-
gua jedino ukoliko ostanemo unutar virtualne
stvarnosti koju odrava Matrica i eventualno
modifikujemo ili promenimo njena pravila:
na stvarni poloaj jo uvek je poloaj roba Ma-
trice, a time smo jedino zadobili dodatnu mo
da menjamo pravila naeg mentalnog zatvora
kako, dakle, u potpunosti napustiti Matri-
cu i stupiti u stvarnu stvarnost, u kojoj
smo mi samo jadna stvorenja iji se ivot od-
vija na unitenoj povrini Zemlje?
10 Jo jedna znaajna nedoslednost tie se ponovo statusa intersubjektivnosti u univerzumu koji pokree Matri-
ca: da li svi pojedinci dele istu virtualnu stvarnost? Zato? I zato ne svakome po jedna koju sam poeli?
Moglo bi se, u adornovskom duhu, tvrditi ka-
ko ove nedoslednosti10 predstavljaju trenutak
istine samog filma: one ukazuju na antago-
nizme naeg pozno-kapitalistikog drutve-
nog iskustva, antagonizme koji zadiru i u
osnovne ontoloke veze, poput onih izmeu
stvarnosti i bola (stvarnost kao ono to spre-
ava vladavinu principa zadovoljstva), ili slo-
bode i sistema (sloboda je mogua jedino
unutar sistema koji ometa njeno neograni-
eno rasprostiranje). Meutim, svoju ulti-
mativnu snagu film ipak crpe na jednoj sasvim
drugoj ravni. Pre mnogo godina, itav niz na-
uno-fantastinih filmova kao to su Zardoz
ili Loganov beg nagovestio je nau dananju
postmodernu nezgodu: izolovana grupa ivi
aseptinim ivotom, u odvojenoj oblasti, uda-
534
ljena od svakog iskustva stvarnog sveta materi-
jalnog raspadanja. Pre postmodernizma, svako
nastojanje da se pobegne iz stvarnog istorijskog
vremena u bezvremenu Drugost bilo je utopija.
Sa postmodernim poklapanjem kraja istorije i
potpune dostupnosti prolosti putem digitali-
zovanog pamenja, u ovom vremenu u kome
proivljavamo atemporalnu utopiju kao svoje
svakodnevno ideoloko iskustvo, utopija po-
staje svako udaljavanje od Stvarnog Istorije
same, od seanja, od puteva stvarne prolosti,
svaki pokuaj da se iz zatvorene kupole pobeg-
ne u vonj i trule sirove stvarnosti. Matriks
daje konani zamah ovom preokretu, kom-
R. E. . no. 59/5, septembar 2000
 binujui utopiju i distopiju: sama stvarnost
u kojoj ivimo, atemporalna utopija uprizo-
rena od strane Matrice, jeste mesto takvo da
u njemu efektivno moemo biti svedeni na pa-
sivno stanje ivuih baterija koje Matricu
snabdevaju energijom.
Jedinstveni naboj koji ovaj film poseduje ne
lei dakle toliko u njegovoj osnovnoj tezi (da
je ono to mi doivljavamo kao stvarnost pu-
ka vetaka, virtualna stvarnost koju stvara
Matrica, mega-kompjuter direktno pove-
zan sa umovima svih nas), koliko u njegovoj
sredinjoj slici miliona ljudskih bia koja vo-
de klaustrofobian ivot u kolevkama ispu-
njenim vodom, i iji takav ivot biva odravan
samo zato da bi bila proizvedena energija
(elektricitet) za napajanje Matrice. Elem, ka-
535
da se (neki) ljudi prenu iz svoje utonulosti u
virtualnu stvarnost koju kontrolie Matrica, to
buenje ne znai i iskorak u iri prostor spo-
ljanje stvarnosti, ve pre svega stravinu svest
o ovom zatoenitvu, u kome je svako od nas
zapravo tek fetusoliki organizam, uronjen u
pre-natalni fluid... Ta apsolutna pasivnost
predstavlja ponitenje fantazije na kojoj poiva
na doivljaj samih sebe kao aktivnih, vlastitog
poloaja svesnih subjekata u pitanju je kraj-
nje perverzna fantazija, stav da smo mi u kraj-
njoj liniji puki instrument uivanja Drugog
(Matrice), da smo iz svoje sopstvene ivotne
supstance isisani u vidu baterija. U tome po-
iva i istinska libidinalna zagonetka ovakvog
poretka: zato je Matrici neophodna ljudska
energija? isto energetsko reenje, razume se,
asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja
nema nikakvog smisla: Matrica bi lako mogla
iznai drugi, pouzdaniji izvor energije, koji
ne bi zahtevao takvo izrazito sloeno ureenje
virtualne stvarnosti usaglaene sa milionima
ljudskih jedinica (ovde je primetna jo jedna
neloginost: zbog ega Matrica svakog pojedin-
ca ne prikljui na njegov/njen lini, solipsisti-
ki vetaki univerzum? emu komplikovati
stvari usklaivanjem svih programa kako bi se
itavo oveanstvo nastanilo u jedan isti virtual-
ni univerzum?). Jedini dosledan odgovor
glasi: Matrica se hrani ljudskim uivanjem
tako da smo se ovde opet vratili osnovnoj Laka-
novoj tezi da veliko Drugo smo, daleko od to-
ga da predstavlja nekakvu anonimnu mainu,
zahteva neprekidan priliv uivanja. Na ovaj na-
in, treba naglavce okrenuti stanje stvari koje
sm film prikazuje: ono to nam se nudi kao
scena uvida u nau istinsku situaciju jeste u
stvari neto upravo suprotno, najelementarnija
fantazija koja odrava nae postojanje.
Tesna povezanost izmeu perverzije i cyber-pro-
stora danas predstavlja opte mesto. Prema
standardnom vienju, perverzni scenario
uprizoruje odricanje od kastracije: perverzija
moe biti sagledana kao odbrana od motiva
smrt i seksualnost, od pretnje smrtnosti, ba
kao i od mogueg nametanja polne razlike:
ono to izopaenik nosi sobom jeste univer-
zum u kome, kao u crtanim filmovima, ljudsko
bie moe preiveti svaku katastrofu; u kome je
seksualnost odraslih svedena na deju igru; u
kome niko nije prisiljavan da umre, niti da
odabere jedan od dva pola. Kao takav, razvrat-
nikov univerzum jeste univerzum istog sim-
bolikog poretka, igre oznaitelja koja proti-
e svojim tokom, neometana Stvarnim ili
ljudskom konanou. Na prvu loptu, moe iz-
gledati da nae iskustvo cyber-prostora savreno
pristaje ovakvom univerzumu; nije li cyberspace
takoe nekakav univerzum neometen inercijom
Stvarnog, ogranien jedino svojim samo-pro-
klamovanim pravilima? I ne vai li isto za Vir-
tualnu Stvarnost Matriksa? Stvarnost u kojoj
ivimo gubi svoj neumoljivi karakter, ona po-
staje domen arbitrarnih pravila (namee ih
Matrica) koja mogu biti naruena ukoliko je
neija Volja dovoljno jaka... Prema Lakanu,
meutim, ono to ovaj uobiajeni stav ne uzi-
ma u obzir jeste jedinstveni odnos izmeu Dru-
gog i uivanja koji se pojavljuje pri perverziji.
ta to tano znai?
U Le prix du progress, jednom od zakljunih
fragmenata iz Dijalektike prosvetiteljstva, Adorno i
Horkhajmer navode argumentaciju devetnae-
stovekovnog francuskog fiziologa Pjera Fluran-
sa uperenu protiv davanja medicinske anestezi-
je hloroformom. Flurans je tvrdio kako je mo-
gue dokazati da taj anestetik deluje jedino
na neuronsku mreu naeg pamenja. Ukrat-
ko, dok nas ive kolju na operacionom stolu,
mi oseamo uasan bol, ali ga se kasnije, po-
sle buenja, ne seamo... Naravno, po
Adornu i Horkhajmeru je u pitanju savrena
metafora za sudbinu Razuma u sebi zasnovanog
na nasilju nad prirodom: njegovo telo, deo
prirode unutar subjekta smog, u potpunosti
osea bol, samo to ga se, usled represije, ne se-
a. U tome je savrena osveta prirode za nau
vladavinu nad njom: i ne znajui, mi smo
najvee rtve nas samih, mi sami sebe ive ko-
ljemo... A nije li mogue sve ovo itati kao sa-
vreni fantazijski scenario inter-pasivnosti,
Druge Scene u kojoj plaamo cenu za svoje ak-
tivno meanje u svet? Ne postoji aktivan slobod-
ni delatnik bez ovog fantazmatskog oslonca,
bez ove Druge Scene u kojoj on u potpunosti
biva izmanipulisan od strane Drugog.11 Jedan
sado-mazohista spremno e pretpostaviti da 536
takva patnja jeste pristup u Postojanje.
Moda upravo na ovom tragu moe biti pro-
tumaena i opsednutost Hitlerovih biografa
njegovim odnosom prema roaci Geli Raubal
(naena mrtva u njegovom minhenskom
apartmanu godine 1931), u nadi da e nam
navodna Hitlerova seksualna perverzija
obezbediti skrivenu promenljivu, intimnu
kopu koja nedostaje, fantazmatski oslonac ko-
ji bi bio objanjenje njegove javne linosti evo
kako nas o tom scenariju izvetava Oto traser:

11 Ono to Hegel ini ogleda se u pregraivanju ove fantazije ukazivanjem na njenu funkciju popunjavanja
pre-ontolokog ambisa slobode, tj. ponovnog konstituisanja pozitivne Scene u kojoj subjekt biva umetnut
unutar pozitivnog noumenalnog poretka. Drugim reima, za Hegela je Kantova vizija beznaajna i nekonzi-
stentna, budui da na mala vrata ponovo uvodi ontoloki u potpunosti konstituisani boanski totalitet, tj. svet
zamiljen iskljuivo kao Tvar, a nipoto i kao Subjekt.

R. E. . no. 59/5, septembar 2000

 ... Hitler ju je svlaio /dok bi on sam leao/
na podu. Potom bi ona morala da une iz-
nad njegovog lica kako bi je on mogao pogle-
dati izbliza, to ga je veoma uzbuivalo. Kada
se uzbuenje pribliavalo vrhuncu, zahtevao je
od nje da urinira po njemu, i to mu je prua-
lo ono konano zadovoljstvo.12 Sutina je u
apsolutnoj pasivnosti Hitlerove uloge u ovom
scenariju kao fantazmatskom osloncu sa koga
e se on otisnuti u svoju frenetino destruk-
tivnu javnu politiku delatnost a ne udi to
to je Geli tokom tih rituala bila oajna i
zgaena.
U tome lei ispravan uvid Matriksa: u
naporednosti dvaju aspekata perverzije s jed-
ne strane, redukcije stvarnosti na virtualno pod-
ruje regulisano proizvoljnim pravilima koja
mogu biti ukidana; s druge strane, skrivene isti-
ne te slobode, svoenja subjekta na u potpuno-
sti instrumentalizovanu pasivnost.

Izlaganje na Internacionalnom simpozijumu Centra za umetnost i medije u Karlsrueu, 28. oktobra 1999.

537

12 Citirano prema: Ron Rosenbaum, Explaining Hitler, New York: Harper 1999, str. 134.

asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja