THEORIA 2 DOI: 110.

2298/THEO1502033K
BIBLID 03512274 : (2015) : 58 : p. 3347 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Eva Kamerer

DARVINOVSKI DEMONI I LOGIKA NAUNOG OTKRIA1

APSTRAKT: Cilj ovog lanka je da se pokae da lokalni okviri naunih otkria koji
dozvoljavaju samo ograniene generalizacije ne moraju da predstavljaju prepreku za iz-
gradnju jedne metodologije naunog otkria i da govor o naunoj racionalnosti ne mora da
se ograniava samo na rajhenbahovski kontekst opravdanja. Predmet analize je jedno od
najznaajnijih savremenih otkria u evolucionoj biologiji, otkrie mehanizma odgovornog
za evoluciju starenja. U tekstu nastojim da pokaem kako ovo otkrie moemo da tumaimo
uspomo pojma mentalnog modeliranja. Takoe razmatram i pitanje u kojoj meri su studije
sluaja od vanosti za analizu naunog otkria uopte.
KLJUNE REI: nauno otkrie, evolucija starenja, misaoni eksperiment, mentalni mo-
deli.

Nijedan biolog praktiar zainteresovan za problem seksualne rep-

rodukcije nee se baviti detaljnim posledicama koje bi nastale kada bi
organizmi posedovali tri pola ili vie; a opet, ta bi drugo trebalo da radi
ako eli da razume zato zapravo uvek postoje dva pola?
Ronald Fier

Uverenje da do naunog otkria dolazi zahvaljujui tome to raste broj podata-

ka dobijenih eksperimentima ili opservacijama nije retko. Takav stav, uostalom,
odgovara tradicionalnom induktivizmu koji i danas ima svoje zagovornike u nauci:
znaajni pomaci u nauci spontano se asociraju sa takozvanim injeninim otkri-
ima. Ovakva slika, naravno, samo delimino odgovara stvarnosti i najvie to
bismo mogli bez ustezanja da tvrdimo je da u nekim situacijama odreene injenice
mogu biti odsudne za promenu naina na koji naunik posmatra pojavu koju
istrauje. Nove naune ideje, nesumnjivo, mogu da nastanu na mnogo razliitih
naina. Koare u svojoj analizi postanka moderne nauke sugerie da u osnovi ovog

1 Ovaj tekst je nastao u okviru projekata br. 179041 (Dinamiki sistemi u prirodi i drutvu:
filozofski i empirijski aspekti) i br. 41004 (Bioetiki aspekti: moralno prihvatljivo u bio-
tehnoloki i drutveno moguem) koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog
razvoja Republike Srbije.
34 Eva Kamerer

dogaaja stoji promena metafizike: umesto aristotelovskog prostora u kojem svaka

stvar tei svom prirodnom mestu, oblikovan je njutnovski prostor po kome se kreu
materijalne take. Takoe se esto sugerie da postoji relacija korespondencije
izmeu naunih teorija i vladajue ontologije. Smatram da je teko razumeti nauku
ukoliko imamo u vidu samo jedan tako opti okvir, tj. jednu jedinstvenu metafiziku
ili ontologiju, s jedne strane, i skup vaeih teorija, sa druge. Rekla bih da nauna
racionalnost moe adekvatnije da se razume polazei od okvira koji su vie lokal-
nog karaktera i koji nam dozvoljavaju samo ograniene generalizacije. Ipak, izo-
stanak obrasca koji bi mogao univerzalno da se primenjuje kada je u pitanju na-
stajanje novih naunih teorija ne implicira da je govor o naunoj racionalnosti
mogu samo ako su u pitanju procedure opravdanja, kako je to nametnulo poznato
Rajhenbahovo razlikovanje izmeu konteksta otkria i konteksta opravdanja. Po-
jedini autori su raznolikost sa kojom se suoavamo kada istraujemo postanak no-
vih teorija pokuavali da savladaju uvoenjem pojma strategije: postoje razliite
strategije za stvaranje novih teorija i one ne mogu biti obuhvaene jednom jedinom
logikom naunog otkria (Darden 1991, 5). Predmet moje analize bie jedno zna-
ajno otkrie u evolucionoj biologiji, otkrie mehanizma odgovornog za evoluciju
starenja. Pokuau da pokaem u kojoj meri je postanak nove teorije vezan za po-
stupke idealizacije i korienje mentalnog modeliranja. Pitanjem u kojoj meri je
razmatranje jednog sluaja relevantno za donoenje zakljuaka o naunim otkrii-
ma uopte baviu se na kraju analize.

(1)

U prikazima naunih otkria autori esto govore o tzv. eureka efektu, o

iznenadnom bljesku kojim se neki problem razreava (up. Kirkwood 1999, 66). To,
po mom miljenju, ne bi trebalo da nas uini sklonim tumaenju naunog otkria
kao iracionalnog akta ija racionalna analiza je nemogua ili veoma ograniena. U
svojoj analizi upravo elim da pokaem da otkrie nikako ne moe da se svede na
iznenadni akt intuitivnog uvida u kome naunik teoriju sagledava u celini kao
zaokruenu i dovrenu. Iako je sasvim jasno da o otkriu teorije moemo da go-
vorimo samo u prenesenom znaenju, budui da teorije ne postoje kao neka gotova
stvar koja moe da se otkrije, stav da teorije nastaju trenutnim uvidom podravao je
shvatanje njihove geneze kao pukog otkria. Nove teorije se, osim toga, uvek
razvijaju na pozadini ve postojeih i one uglavnom u bitnom odreuju nain na
koji naunici sagledavaju nereene probleme. Pokuau na primeru evolucione teo-
rije starenja koji sasvim jasno ukazuje na to da je geneza naunih teorija sutinski
vezana za procese idealizacije i misaonog variranja da pokaem u kojoj meri nas
strogo razlikovanje konteksta otkria i konteksta opravdanja liava mogunosti
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 35

pravog uvida u prirodu naune racionalnosti. Otkrie o kome govorim je pogodno

za analizu iz jednog specifinog razloga: ono predstavlja nedvosmisleno svedo-
anstvo u prilog tvrdnje da nauno otkrie ne mora da bude vremenski strogo og-
ranien dogaaj koji se odvija u glavi jednog naunika, tavie, da ono to uglavnom
i nije. Istorija evolucione teorije starenja pokazuje da naune teorije mogu da
nastanu tako to vei broj naunika tokom dueg vremena razmatra bazino isti
model, interpretira ga na razliite naine i izvodi razliite zakljuke. Zajedniki ok-
vir za sva ova nastojanja u navedenom sluaju predstavlja darvinovski princip
prirodne selekcije.
Darvin u svom Postanku vrsta analizira razliite naine na koje organizmi ko-
riste raspoloive resurse, grau njihovog tela, ivotne cikluse, reproduktivne navike
itd. On, takoe, polazei od svojih hipoteza, predvia kakvi bi morali da budu
empirijski podaci tamo gde oni jo uvek nedostaju, tj. koji podaci bi opovrgavali
neku od njegovih hipoteza. Ali, pitanje koje Darvin veoma retko postavlja je kako
bi izgledao drugaiji organizmiki plan od onog koji nalazimo u prirodi i zato on
ne postoji. Danas je jasno da forme savremenih i izumrlih ivih bia predstavljaju
samo deli moguih formi. Za Darvinov nain posmatranja prirode je, meutim,
karakteristino da on polazi od datih planova grae (Bauplan) kao od neeg po-
stojeeg u predakim populacijama i da ne ispituje sistematski funkcionisanje mo-
guih ili nemoguih alternativa u ovom podruju.
Kontrafaktiki stil razmiljanja u biologiji je novijeg datuma i on postaje stan-
dardan deo bioloke metodologije tek u poslednjih nekoliko decenija. Ipak, neke
naznake ovakvog tipa razmiljanja nalazimo ve kod Ronalda Fiera u njegovom
postupku variranja. Fier u svojoj Genetikoj teoriji prirodne selekcije (1930.)
postavlja pitanje koje je znaenje 'adaptacije' i njegov odgovor poiva na jednom
zanimljivom postupku. Naime, on kae da se jedan organizam smatra adaptiranim
na posebnu situaciju ili na ukupnost situacija koje ine njegovu ivotnu sredinu
samo utoliko ukoliko moemo da zamislimo skup neznatno drugaijih situacija ili
ivotnih sredina na koje bi ivotinja bila u celini loije adaptirana; i jednako tako,
samo ako moemo da zamislimo skup neznatno razliitih organskih formi koje bi
bile loije adaptirane na datu ivotnu sredinu (Fisher 1930, 38.). Ovaj postupak
moe da se ilustruje geometrijski, pri emu uvek imamo jednu fiksiranu taku, a
variranje se prikazuje kretanjem druge take kroz prostor. Stepen sklada izmeu
date bioloke karakteristike i date ivotne sredine procenjuje se, zapravo, na osnovu
udaljenosti ovih taaka koje ih reprezentuju. Relacije koje u ovom sluaju anali-
ziramo mogu, dakle, da se predstave u trodimenzionalnom prostoru, iako je kom-
pleksnost adaptacija u stvarnosti, po pravilu, mnogo vea. Ovakvo predstavljanje je
izraz idealizacije koja je karakteristina za naune modele: naime, pojave, relacije,
procesi i sl. u nauci se esto predstavljaju u formi u kojoj su svesno izostavljeni
mnogi aspekti prisutni u realnosti, bilo zato to na taj nain naunici jedino mogu
36 Eva Kamerer

da dospeju do produktivnih generalizacija, bilo zato to tako lake sagledavaju

implikacije naunih teorija. U Fierovom modelu radi se o ovom drugom. On eli
da utvrdi implikacije teorije prirodne selekcije u sluaju kada se bioloke osobine
nasleuju na nain kako to predviaju mendelovski principi, tj. kada su geni pred-
met delovanja selekcije. Dve poente su ovde od vanosti za nas. Prva, metodoloki
izuzetno vana poenta je da znaenje 'adaptacije' koje Fier u svojoj analizi eli da
odredi nimalo ne zavisi od toga da li su organizmi stvarno adaptirani na svoje
ivotne sredine (isto). Kao i veina naunih modela u biologiji, i ovaj ima ako-
onda formu, dakle u njemu se ne tvrdi da date bioloke karakteristike zaista i
postoje, ve samo da one moraju da budu u odreenoj meri usklaene sa ivotnom
sredinom organizma ukoliko elimo da ih tumaimo kao adaptacije. Druga poenta
je da nam variranje jednog od ovih aspekata, tj. kretanje take u odnosu na jedan
fiksirani centar, omoguava da procenimo anse da data karakteristika bude po-
boljana. Sasvim je jasno da male promene imaju skoro jednake anse kao i po-
stojee forme. Velike promene, nasuprot tome, imaju drastino drugaije anse.
Metodu neznatnog variranja Fier uvodi u svoju analizu znaenja 'adaptacije'
upravo zato to nam ona omoguava da utvrdimo koja organska forma je u konkret-
noj situaciji optimalna.
Postoji, meutim, i znatno drugaiji postupak u kojem naunici aktuelne ka-
rakteristike organizama uporeuju sa neim to nigde u prirodi ne postoji. To su
organizmi koji bi se reprodukovali odmah nakon roenja, koji bi proizvodili
maksimalan broj potomaka i koji bi iveli neogranieno (Uchmanski et al. 2006,
8). Re je o tzv. darvinovskim demonima koji su dobili ime po analogiji sa uvenim
Maksvelovim misaonim eksperimentom. Prisetimo se da je Maksvel fiktivni entitet
koji je kasnije nazvan Maksvelov demon uveo da bi objasnio rasipanje energije u
prirodi, odnosno da bi objasnio injenicu da energija uvek prelazi sa toplijeg na
hladnije telo. Darvinovski demoni su hipotetiki organizmi koji mogu istovremeno
da maksimalizuju sve aspekte svoje adaptivne vrednosti, tj. cilj darvinovskog de-
mona je da maksimalizuje Pn (verovatnoa preivljavanja do stadijuma n), na koji
god nain to bilo izvodljivo (Williams 1996, 89, dodatak u zagradi moj). Ova kon-
cepcija omoguuje ispitivanje kako organizmi u datim ekolokim okvirima razvija-
ju odreene strategije koje im omoguavaju uspenije korienje raspoloivih
resursa. Prva teorija o tome kako je takvo stanje kao to je starost moglo da evo-
luira vezuje se za ime Augusta Vajsmana. Sredinju metodoloku ulogu u Vajsman-
ovim razmiljanjima o evoluciji starenja ima jedna ideja koja ukljuuje darvi-
novske demone: to je ideja o besmrtnim organizmima koja je Vajsmanu trebalo da
poslui za objanjenje evolucije starenje. Vajsman svoje pitanje postavlja u sasvim
radikalnoj formi: Zato su organizmi uopte poeli da stare? Na ovo pitanje
moda moemo da odgovorimo tako to emo da vidimo ta bi se deavalo u
populaciji u kojoj organizmi nikada ne bi umirali, kae Vajsman. Ovaj postupak
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 37

ima formu misaonog eksperimenta, formu prie u kojoj se ispituju implikacije

jednog potpuno fiktivnog scenarija. ta je specifino za ovakav tip misaonog eks-
perimenta?
Misaoni eksperimenti su u istoriji nauke imali izuzetno vanu ulogu. Vrlo esto
su oni, takoe, imali formu scenarija u kome je relevantna karakteristika ije po-
stojanje ili funkciju elimo da objasnimo izostavljena. Metodoloki, ovaj postupak
nije neto to je rezervisano samo za misaone eksperimente. U nekim realnim,
laboratorijskim eksperimentima objekti prouavanja se stavljaju van funkcije da bi
se videlo kakve to promene u sistemu izaziva. Laboratorijska tehnika iskljuivanja
pojedinanih gena (gene knock out) predstavlja jedan od najboljih primera: da
bismo videli kakva je funkcija odreenog proteina, eliminisaemo gen koji ga
kodira i posmatrati efekte tog zahvata. U naem misaonom eksperimentu bioloka
karakteristika koja izostaje je smrtnost organizma. Trebalo bi da vidimo kakve bi
bile posledice kada bi u prirodi postojala ovakva demonska bia. Prema nekim
tumaenjima misaonih eksperimenata, njihove posledice oigledne su same po sebi:
naime, intuitivno nam je jasno kakve su posledice odreenog stanja. Stvari, me-
utim, nisu tako jednostavne. Da li nam je intuitivno jasno kakve su posledice
izostanka smrti/starenja? Teko da to moemo da tvrdimo. Specifine verzije ovog
misaonog eksperimenta imaju sasvim razliite ishode. S druge strane, mnogi autori
smatraju da misaoni eksperimenti donose nove uvide, ali ne zahvaljujui nekom
apriornom znanju koje posredstvom eksperimenta izlazi na videlo, ve zahvaljujui
zakljuivanju koje nam prikazuje neto znaajno o empirijskom svetu. Ako se vra-
timo naem eksperimentu sa populacijom besmrtnih organizama, videemo da on
ne nalikuje klasinim misaonim eksperimentima, kao to je npr. Galilejev u kome
se pokazuje kako tvrdnja da svet poseduje granice ne moe da bude tana. Iz
vajsmanovskog misaonog eksperimenta ne proizlazi neki konkluzivan zakljuak.
Zato sam sklona da prihvatim tumaenje da se ovde pre radi o tzv. mentalnom
modelu nego o argumentu: u ovom sluaju misaoni eksperiment naunika ne vodi
do neoborivog zakljuka, ve mu omoguava da otkrije relevantne aspekte proble-
ma kojim se bavi. Misaoni eksperiment sa populacijom besmrtnih organizama bio
je produktivan u jednom sasvim specifinom smislu: on je posluio kao osnova za
konstrukciju odgovarajueg matematikog modela i za oblikovanje laboratorijskih
eksperimenata.
Vajsmanov misaoni eksperiment poiva na pretpostavci da je u prirodi mogua
i prisutna tzv. grupna selekcija, odnosno da se odravaju i ire karakteristike koje su
od znaaja za ouvanje populacije. U ovom sluaju, starenje bi sluilo za regulisa-
nje veliine populacije, tj. za spreavanje njenog preteranog rasta (Kirkwood 1999,
59). Ova pretpostavka decenijama je delovala plauzibilno i koriena je ne samo
kao osnova evolucione teorije starenja, ve i kao hipoteza zahvaljujui kojoj su
objanjavani mnogi drugi bioloki fenomeni. Za nau priu o logici naunog otkria
38 Eva Kamerer

od znaaja je injenica da je Vajsmanova adaptivna teorija o evoluciji starenja

transformisana nezavisno od hipoteze o grupnoj selekciji za koju se tek kasnije
ispostavilo da je neprihvatljiva, i da je do transformacije teorije starenja dolo
upravo zahvaljujui upotrebi misaonog eksperimenta sa populacijom besmrtnih
organizama. ta je pria o darvinovskim demonima otkrila naunicima?
Ovu specifinu epizodu iz istorije nauke moemo da tumaimo polazei od
veoma zanimljive ideje o ulozi mentalnog modeliranja u koncepcijskim promena-
ma u nauci: re je o specifinoj vezi koja postoji izmeu fikcionalnih modela u
nauci koji su dominantno narativni i misaonog eksperimentisanja kao uobiajenog
sastavnog dela ovakvog tipa naunog modeliranja. Prema ovom shvatanju, misaono
eksperimentisanje izjednaava se sa stvaranjem mentalnih modela za koje je neka
vrsta slikovitog, nematematikog predstavljanja (mental imagery) od sutinskog
znaaja (up. Nersessian 1992, 294). Ovde je, zapravo, re o ulozi misaonih eksperi-
menata u rastu naunog znanja. ak i ako ne mislimo da se u svakom sluaju
postanka nove naune teorije radi o poetnom stadijumu naune revolucije,
moramo da se sloimo sa Kunovim stavom o ulozi misaonih eksperimenata u
formulisanju novih teorija: misaono eksperimentisanje, po Kunovim reima, izo-
luje izvor krize sa jasnoom kakva ne moe da se postigne u laboratoriji (Kuhn
1996, 88). Dakle, misaoni eksperimenti u nekim vanim sluajevima mogu nau-
nike da dovedu do uvida gde je izvor greke, tj. koja od njihovih poetnih pret-
postavki je neodriva. U sluaju evolucione teorije starenja, to je pretpostavka o
starenju kao adaptaciji. Ovde neu raspravljati o karakteristikama misaonih ekspe-
rimenata kao takvih. Jasno je da su oni isuvie raznoliki da bismo mogli da sastavi-
mo neki spisak obeleja koji bi svaki misaoni eksperiment trebalo da poseduje. U
ovom kontekstu dovoljno je naglasiti da ni eksperiment sa darvinovskim de-
monima, kao ni mnogi drugi misaoni eksperimenti, nema karakter argumenta, ve
pre, kao to sam rekla, scenarija sa otvorenim krajem. On opisuje jednu pret-
postavljenu situaciju za koju bi trebalo pokazati kakav joj je ishod. Takoe, on je
omoguio naunicima da dou...do teorija koje se razlikuju od one koje su se
prethodno pridravali. (Kuhn 1977, 242) Kako je zahvaljujui vajsmanovskom
eksperimentu dolo do formulisanja nove teorije?

(2)

Videli smo ve da nije sasvim oigledno da li bi prirodna selekcija u populaciji

besmrtnih organizama favorizovala one jedinke koje su hronoloki starije ili one
koje su mlae, a jo je manje oigledno iz kog razloga bi to inila. Misaoni eksperi-
ment sa darvinovskim demonima koji je omoguio formulisanje nove teorije po-
kazao se kao produktivan zahvaljujui tome to se pitanje koje ga pokree bitno
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 39

promenilo: umesto pitanja ta predstavlja selektivnu prednost starenja? sada se

postavlja jedno mnogo komplikovanije pitanje, naime pitanje kakvo je delovanje
prirodne selekcije na starosno-specifine efekte gena. To znai da posmatramo ka-
kve su razlike u delovanju prirodne selekcije na gene iji se efekti pokazuju u ranim
fazama ivota i na one iji efekti postaju oigledni tek kasnije. Polazei odatle,
evolucioni biolozi su pokuali da putem prie o darvinovskim demonima utvrde
kakva bi bila starosna struktura date populacije. Nije, meutim, jasno kako je dolo
do ove znaajne transformacije prvobitnog Vajsmanovog pitanja koja je odredila
dalju analizu problema. Da bismo ovo razjasnili neophodno je da ukaemo na
objanjenje jednog sasvim drugaijeg fenomena nego to je starenje, na objanjenje
postojanja specifinih bolesti u ljudskim populacijama. Naime, nasledna neuroloka
bolest kakva je Hantingtonova horeja razvija se zahvaljujui prisustvu dominantnog
gena kod obolelog. Ako stvari posmatramo u evolucionoj perspektivi, oekivali
bismo da se uestalost ove bolesti smanjuje kroz generacije budui da prirodna
selekcija elimie karakteristike sa manjom adaptivnom vrednou. To, meutim,
nije sluaj. Objanjenje konstantne uestalosti ove bolesti, iji je tvorac Don
Holdejn, poiva na izvesnoj modifikaciji principa prirodne selekcije: Hantingtono-
va horeja, po Holdejnu, nije predmet delovanja prirodne selekcije zato to se njeni
prvi primetni simptomi pojavljuju tek u kasnijem razdoblju ivota kada oboleli, po
pravilu, ve ima potomke na koje je preneo gen koji je odgovoran za bolest. Za-
kljuak koji iz Holdejnovog objanjenja proizlazi je da jaina prirodne selekcije
zavisi od godina, tj. da su selektivni efekti gena ije tetno dejstvo se pokazuje tek
kasno u ivotu neznatni ukoliko su lanovi populacije kratkoveni. Da vidimo sada
kako polazei od ovih pretpostavki izgleda savremena varijanta vajsmanovskog
misaonog eksperimenta.
Situacija koja se u savremenom misaonom eksperimentu razmatra ne odnosi se
na populacije ivih organizama kakve poznajemo iz prirode, ve na predmete.
Eksperiment koji u najrazvijenijoj verziji nalazimo kod Pitera Medavara zapravo
predstavlja priu o sudbini epruveta koje se koriste u laboratoriji (Medawar 1951,
16. i sl.). Prvi vaan uvid do kojeg nas pria dovodi odnosi se na verovatnou da
epruvete budu polomljene: verovatnije je da e epruvete koje se due koriste da se
slome. Ovaj segment eksperimenta u prvi plan stavlja neto to je sasvim oi-
gledno, a to je Vajsmanu promaklo: rizici od spoljanjeg oteenja uveavaju se sa
duinom trajanja, tj. sa duinom ivota. O tome svedoi poznata injenica da or-
ganizmi u divljini doivljavaju starost u sasvim retkim sluajevima. Sada kad
imamo skup epruveta razliite starosti, autor uvodi jednu novu pretpostavku:
neophodno je zamisliti da se epruvete lome usled neke unutranje slabosti materi-
jala. To, meutim, nije sve. Neophodna nam je jo jedna idealizovana pretpostavka
koja e nam omoguiti da vidimo ta su posledice kombinacije spoljanjih rizika i
unutranjih slabosti. Moramo da zamislimo da nae epruvete imaju sposobnost da
40 Eva Kamerer

proizvode potomke na koje prenose sopstvene osobine. Posledice su sada prilino

oigledne: epruvete koje nisu stigle da proizvedu potomke pre nego to su slom-
ljene nisu svoju slabost (sklonost ka lomu) prenele dalje. One koje su izbegle lom
do trenutka reprodukcije, obezbedile su da slabost njihovog materijala istraje kroz
generacije. Komplikovana evoluciona pouka je da slabosti koje se manifestuju
nakom reprodukcije bivaju ouvane u populaciji, i tako je, po svedu sudei, nastala
i starost kao progresivno uveanje disfunkcionalnosti u postreproduktivnom peri-
odu. U situaciji kada organizmi usled velikih spoljanjih rizika ive isuvie kratko
da bi se njihova oteenja manifestovala (tj. da bi bili meta prirodne selekcije), ova
oteenja e se akumulirati kod njihovih potomaka. Evoluciona posledica ovakve
akumulacije bie starenje u potomakim populacijama, ukoliko ove populacije ive
u uslovima smanjenih spoljanjih rizika koji im dozvoljavaju da ostare u hrono-
lokom smislu. Zakljuak koji je misaoni eksperiment omoguio odnosi se na
intenzitet delovanja prirodne selekcije: naime, pokazuje se da se jaina sa kojom
priroda selekcija deluje u populaciji nuno smanjuje sa starou. Time je otvoren
put za nastanak jednog novog pojma, pojma sila prirodne selekcije, koji stoji u
osnovi jedne relevantne savremene evolucione teorije.
Dovren oblik teorija je dobila upravo zahvaljujui pojmu sila prirodne se-
lekcije koji je formulisao Vilijam Hamilton. Videli smo da je Medavarov misaoni
eksperiment pokazao da je starenje samo usputni proizvod adaptivnih procesa, a ne
i karakteristika oblikovana delovanjem prirodne selekcije. U situacijama kada su
veliki spoljanji rizici, a one su pravilo za ivot u divljini, prirodna selekcija favo-
rizuje karakteristike koje obezbeuju uspenu reprodukciju bez obzira to postoje
tetni sporedni efekti ovih karakteristika. Vano je samo da se ovi efekti manifestu-
ju u postreproduktivnom periodu. Novo shvatanje prirodne selekcije koje je obli-
kovano zahvaljujui uvidu proizalom iz misaonog eksperimenta ukljuuje intenzit
delovanja selekcije na karakteristike relevantne za preivljavanje i reprodukciju
organizma. Hamiltonov pojam selektivnih sila (Hamilton 1966: 31) na kome po-
iva njegov uticajan model evolucije starenja sjedinjuje upravo Holdejn/Medavarov
uvid o smanjenju intenziteta prirodne selekcije i demografski pojam sile mortaliteta
koja se odnosi na pozitivno ubrzanje stope mortaliteta (obrazac mortaliteta koji
odgovara Gompercovoj jednaini). Vanost misaonog eksperimenta sa darvinov-
skim demonima u ovom kontekstu teko je preceniti: on je odsudno uticao na for-
mulisanje Hamiltonovog matematikog modela, ali i na tumaenje postojeih eks-
perimentalnih rezultata i dizajniranje novih eksperimenata koji su pokazali kako je
evoluiralo starenje (up. Rose 2005, 41. i sl.). Naime, rezultati eksperimenata za koje
se do tada smatralo da pruaju podrku tezi da potomci starijih roditelja imaju
produen ivotni vek zato to ovakvi roditelji ispoljavaju veu brigu za potomke,
pokazali su se pod uticajem nastajue teorije kao neto sasvim drugo. Umesto pret-
postavke o vanosti delovanja negenetikih faktora (roditeljske brige), sada je mo-
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 41

gla da bude formulisana hipoteza o vanosti delovanja genetikih faktora: prema

ovoj hipotezi, potomci starijih roditelja due ive zato to reprodukcija kasnije
nastupa, pa je vreme delovanja prirodne selekcije due (i verovatnoa da su tetni
geni eliminisani iz populacije vea).
Da vidimo zahvaljujui emu je misaoni eksperiment sa darvinovskim demoni-
ma uspeo da bude toliko produktivan u evolucionoj biologiji starenja. Po mom
miljenju, specifian narativni karakter ovog eksperimenta dozvolio je da se tokom
vremena jasno izdvoje relevantne pretpostavke, da se one variraju i da budu uk-
ljuene idealizovane pretpostavke koje su ishod eksperimenta uinile oiglednijim.
Izvorni eksperiment polazi od klasine darvinovske pretpostavke o delovanju pri-
rodne selekcije koja odreuje sam tok prie: ukoliko je prirodna selekcija odgovor-
na za nastanak starenja, neophodno je starenju pripisati nekakav adaptivni smisao.
Savremeni eksperiment polazi od modifikovane pretpostavke o prirodnoj selekciji:
ovom evolucionom mehanizmu pripisuje se odreeni intenzitet koji uslovljava
razliite ishode u razliitom ivotnom dobu. I u jednom i u drugom sluaju ap-
strahuje se od biolokog starenja i posmatraju se efekti hronolokog starenja. Rekla
bih da ovaj sluaj svedoi o tome da nauno otkrie moemo da shvatimo kao
proces reavanja problema u kome se ...nove konceptualne strukture konstruiu
kao reenja specifinih problema uspomo sistematskog razmiljanja (Nersessian
2008, 5), a ne kao trenutno nastale ideje na osnovu kojih neposredno moe da se
razvije nauna teorija. Jedan produktivan nain da se objasni postanak novih poj-
mova i teorija prua nam koncepcija pomenutih mentalnih modela, koji se shvataju
kao strukturne analogije situacije, dogaaja ili procesa koje nalazimo u realnom
svetu ili su imaginarni, a koji se konstruiu da bi se uz njihovu pomo razmi-
ljalo (Nersessian 1992, 293). Jedna vrsta ovakvih modela su i misaoni eksperi-
menti. Dakle, prema ovoj koncepciji, naunici modeliraju odreenu situaciju koja
bi trebalo da im pomogne u reavanju datog problema i sistematski unose izmene u
nju posmatrajui efekte. To misaone eksperimente ini slinim laboratorijskim
eksperimentima. S druge strane, uvoenje idealizovanih pretpostavki koje je ne-
mogue ostvariti u stvarnom eksperimentisanju, pomae naunicima da apstrahuju
od faktora koji esto onemoguavaju jasno sagledavanje kauzalno relevantnih uti-
caja. Na primer, apstrahovanjem od specifinih karakteristika organizama, kao to
su njihova veliina, nain ishrane, socijalna organizacija i slino, za koje se pret-
postavlja da su u datom sluaju irelevantne, dobijamo jednu idealizovanu situaciju
kakvu ne moemo da pronaemo u prirodi.
Dosadanjem izlaganju mogla bi da se uputi zamerka da ono predstavlja neku
vrstu racionalne rekonstrukcije, a ne opis procesa koji su doveli do otkria teorije.
Naime, savremena filozofija nauke se dugo oslanjala na Rajhenbahovo razlikova-
nje izmeu konteksta otkria (Entdeckungszusammenhang) i konteksta opravdanja
(Rechtfertigungszusammenhang). Prvi se odnosi na procese koji naunika dovode
42 Eva Kamerer

do otkria nove teorije, i koji mogu ukljuivati mnogo subjektivnih, ak iracional-

nih faktora, kao to su snovi, iznenadne idiosinkratine asocijacije itd. Obino se
tvrdi da je Rajhenbah smatrao da naunici do otkria dolaze intuitivnim nagaa-
njem koje ne moe racionalno da se analizira. Kontekst opravdanja, naprotiv,
ukljuuje precizno definisane procedure iji cilj je vrednovanje nove hipoteze ili
teorije. One predstavljaju sled precizno odreenih koraka koji nisu vezani za
specifian nain razmiljanja pojedinanog naunika. Rajhenbah ukazuje na razliku
izmeu logike rekonstrukcije misaonih procesa i faktikih misaonih procesa koji
se odvijaju u duhu neke konkretne osobe. Logika rekonstrukcija predstavlja is-
tinski predmet epistemologije i poseduje normativni karakter, dok faktike misaone
procese filozofi preputaju psihologiji: tu je re o opisivanju procesa koji, po
pravilu, nisu konzistentni niti potpuni, pa ne mogu u pravom smislu da budu
predmet racionalne rekonstrukcije.
Rajhenbahovo razlikovanje, meutim, u sebi saima dve razlike koje mogu biti
nezavisne jedna od druge: razliku izmeu normativnog i deskriptivnog, s jedne
stane, i razliku izmeu empirijskog i logikog, sa druge. injenica da ne moemo
da formuliemo skup pravila koji bi nas odveo do otkria ne znai da se pojedina-
no otkrie u potpunosti iscrpljuje u subjektivnim faktorima koji upravljaju duhom
pojedinanog naunika i da proces kojim je on doao do otkria ne moe da bude
predmet logike analize. Naprotiv, pojedinana otkria ve poseduju logiku kon-
zistetnost koja omoguava da ih vidimo kao osnovu, ako ne za govor o logici ot-
kria, onda svakako o jednoj metodologiji otkria, o ijem moguem domaaju u
neto rei u poslednjem delu analize.Prouavanje logike naunog otkria u posled-
njih nekoliko decenija inspirisano je jednim znaajnim zaokretom u filozofiji
nauke, zaokretom od analize logike strukture naunih teorija ka analizi naune
prakse. Tako u sreditu filozofskog interesovanja vie nije normativna epistemo-
logija, ve nain na koji naunici dolaze do novog znanja. Veliki broj istorijsko-
filozofskih studija upravo je tome posveen: koncepcijske promene u nauci ne
tumae se vie u pozitivistikom duhu, kao proirenja i dopune ranijih teorija, ve
kao promene predstava o prirodi koje se mogu razumeti samo polazei od procesa u
kojima su one nastale (Nersessin 2008, 5).
U prvom trenutku bismo bili skloni da tvrdimo da prihvatanje rajhenbahovskog
razlikovanja izmeu dva konteksta u potpunosti poiva na shvatanju filozofije
nauke kao normativne discipline. Vano je, meutim, naglasiti da analiza naunog
otkria, iako ne moe da prui skup pravila koja e naunike voditi do otkria, nije
liena svakog normativnog elementa. Povezivanje poveanog interesovanja filozofa
za problem otkria iskljuivo sa zanimanjem za naunu praksu i istoriju nauke
poiva na nepreciznom tumaenju smisla Rajhenbahovog razlikovanja konteksta
otkria i konteksta opravdanja. Rajhenbahova razlika, naime, ne mora da se tumai
onako kako je to postalo uobiajeno u ranijoj filozofiji nauke. Rajhenbah, dodue,
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 43

na jednom mestu govori o neistraenoj tami stvaralakog miljenja (Reichenbach

240), meutim, iz njegove analize ne moe se izvesti jednoznaan zakljuak da nije
mogue racionalno analizirati procese koji dovode do stvaranja naunih pojmova i
formulisanja novih naunih teorija. Naprotiv, njegovo razlikovanje konteksta sve
ee se shvata kao pokuaj preciziranja razlike izmeu odreenih tipova misaonih
procesa koji se, zapravo, nikada ne pojavljuju u istoj formi: mnogi elementi pro-
cesa otkria mogu da poslue kao opravdanje odreene hipoteze, a, isto tako, i obr-
nuto moe da bude sluaj (up. Nickles 1978, 15). tavie, stroga logika rekon-
strukcija procesa otkria u nauci moe ponekad da se poklopi sa konkretnim
razmiljanjem koje je naunika ili naunike odvelo do otkria o kome je re.

(3)

Odnos izmeu filozofskih teza i istorijskih analiza moe da se razumeva na

razliite naine: studije sluaja mogu da se posmatraju kao prigodne ilustracije, ali
moe da im se pripie i veoma vaan status neke vrste krucijalnog eksperimenta
koji omoguava opredeljivanje izmeu konkurentskih filozofskih polazita (Radder
1997, 637), u naem sluaju, na primer, izmeu teze da je nauno otkrie vremenski
lokalizovano i sutinski iracionalno i teze da je ono podlono racionalnoj analizi.
Stoga pitanje koje u ovom kontekstu mora da se postavi glasi: Da li je za ocenji-
vanje mogunosti objanjenja naunog otkria relevantan pojedinani sluaj, tj. da
li na osnovu studija sluaja moemo da izvodimo obavezujue zakljuke?. Pitanje
epistemikog statusa studija sluaja u filozofiji nauke ukrta se sa dva vana kom-
pleksa pitanja, sa pitanjem o odnosu izmeu istorije nauke i filozofije nauke i sa
pitanjem vanosti eksperimentalne prakse za razumevanje naune racionalnosti.
Naelno, moemo da govorimo o zaokretu koji je karakteristian za noviju filozofi-
ju nauke, i koji je doveo do toga da se nauka vie ne tumai polazei od gotovih
naunih teorija koje mogu da se pronau u udbenicima, ve od aktivnosti samih
naunika. Tako je postalo uobiajeno da se potkrepljenje za filozofske tvrdnje o
nauci trai u pojedinanim sluajevima odreene naune prakse, pritom je obino
re o epizodama iz istorije nauke. Studije sluaja nisu puki primeri koji bi trebalo
da olakaju razumevanje, kao to je to bilo u ranijoj filozofiji nauke, njima se danas
uglavom pripisuje neka vrsta evidencione uloge.
Studije sluaja kao polazite u analizi naunog otkria naelno su izloene
prigovorima koji mogu da se podele u dve grupe: prvo, prigovori u vezi sa pris-
trasnou u izboru sluaja, i, drugo, prigovori koji ciljaju na ogranienost domaaja
zakljuaka koji proizlaze iz razmatranja specifinog sluaja (Pitt 2001, 373). Prema
prvom prigovoru, odreenoj epizodi iz istorije nauke daje se prednost zato to je u
skladu sa kriterijumima naune racionalnosti koje autor zastupa, a bilo bi, meutim,
44 Eva Kamerer

mogue da se pronae mnogo drugih sluajeva koji dovode u pitanje ove kriteri-
jume. Drugi prigovor suoava nas sa injenicom da je nauna praksa, i ona o kojoj
svedoi istorija i ona aktuelna, toliko raznolika, da se postavlja pitanje kako na njoj
moemo zasnovati univerzalne epistemike vrednosti koje su relevantne za nauno
saznanje. Nemogunost generalizacije je ovde naelnog tipa, dakle, ak ni analiza
svih postojeih sluajeva ne bi nas daleko odvela u pokuaju da na osnovu nje
formuliemo neka opta pravila kojih se naunici pridravaju, tj. kojih bi trebalo da
se pridravaju u istraivanju. Ova dva prigovora zapravo svedoe o problemima sa
kojima se susreu dva veoma razliita pristupa nauci: pristup odozgo, prema kome
bi nauku trebalo da objanjavamo polazei od optih pravila, i pristup odozdo u
kome je za razumevanje nauke od odluujueg znaaja nauna praksa. Prvi pristup
je dominantno normativnog tipa, dok je drugi vie deskriptivnog. U osnovi ovog
drugog pristupa moemo da naemo elemente kunovske tenje da se doe do jed-
nog sasvim drugaijeg pojma nauke koji moe da proizae iz istorijskih svedo-
anstava o samoj istraivakoj aktivnosti (Kuhn 1996, 1).
Nemogunost generalizacije u ovom kontekstu nije naroito znaajan prigovor,
budui da se ni ne tvrdi da je mogue izgraditi jednu logiku naunog otkria koja bi
se sastojala od skupa postupaka koji bi obezbeivali otkrivanje novih teorija. Svako
nauno otkrie je kontekstualno uslovljeno, ali ne u tom smislu da je ono u pot-
punosti determinisano nekim subjektivnim i kontingentnim faktorima koji ne mogu
biti predmet racionalne analize, ve u tom smislu to je odreeno specifinim teo-
rijskim kontekstom. To znai da su generalizacije ogranienog vaenja sasvim mo-
gue. Upravo zato rekonstrukcija naina na koji naunici rasuuju u procesu rea-
vanja problema moe da prui veoma znaajan uvid u proces naunog otkria. Iako
istorija nauke svakako podrava gledite da naune teorije mogu da nastanu na
mnogo razliitih naina, primer koji sam analizirala prua uvid koji ne mora da
bude osetljiv na prigovor o ogranienosti studija sluaja: naime, praksa upotrebe
jednog specifinog modela omoguava nam da analiziramo njegovu ulogu u gene-
risanju same teorije. Uostalom, injenica da model populacije besmrtnih organiza-
ma daleko prevazilazi istraivanje jednog naunika i jednog izdvojenog naunog
tima samo govori u prilog tome. Dakle, ako prihvatimo relativno strog kriterijum za
upotrebu istorijskih analiza u filozofiji nauke, prema kojem one moraju da izau
na kraj sa itavim ivotnim vekom jednog naunog problema (Pitt 2001, 373), ini
se da je ovo takav sluaj. Analiza korienja modela darvinovskih demona pred-
stavlja sluaj tzv. longitudinalne studije koja prati kako se istraivanje jednog
problema odvijalo u relativno dugom vremenskom periodu (Burian 2001, 387). Bu-
dui da se radi o razliitim istraivaima, ono to joj obezbeuje jedinstvo nije
samo problem koji je predmet analize, ve i jedinstveni nain na koji se problem
istrauje, u ovom sluaju, po mom miljenju, variranje jedinstvenog modela. Pritom
je kontekst za koji tvrdim da je relevantan ovde ogranien na teorijsko polje: dakle,
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 45

pokazuje se da je do promene u nauci i do formulisanja nove teorije dolo zahvalju-

jui pritisku teorijskih problema nezavisno od eventualnih socijalnih faktora.
U izvesnom smislu, moglo bi da se kae da je funkcija navedene studije sluaja
da nas uveri u mogunost i relevantnost filozofske analize otria: istorijsko svedo-
anstvo trebalo bi da nam otkrije neto novo i da promeni naa uverenja u pogledu
naunih otkria (up. Kinzel 2015, 53). Iz tog razloga, korienje studije sluaja pre
bi moglo da se okarakterie kao, u neku ruku, minimalistiko: nauno miljenje
ovde je analizirano imajui u vidu iri teorijski kontekst, a sluaj je predstavljen
kao reavanje konkretnog problema evolucionog postanka starenja (up. Nickles
1986, 258). ini mi se da ovakav pristup najbolje pokazuje u emu je prednost
tumaenja nekih naunih otkria kao proizvoda razmiljanja zasnovanog na mo-
delima. S druge strane, studija sluaja ovde je, ipak, povezana sa neto veim am-
bicijama nego to je to inae u tzv. minimalistikog pristupu. Ona bi trebalo da ima,
kao to samo videli, i evidencionu ulogu, skromnu, dodue, ali ipak postojeu.
Naime, reavanje problema evolucije starenja u analizi nije zamiljena kao puka
istorijska ilustracija, ve kao potvrda sasvim naelnog stava da je mogue racional-
no govoriti o naunom otkriu. Vano je, s druge strane, naglasiti da studija sluaja
ne moe da bude uzeta kao potvrda teze da je mogue izgraditi jednu univerzalnu
metodologiju naunog otkria. Ona omoguava samo ograniene generalizacije o
lokalnim ili regionalnim standardima naunog istraivanja (Burian 2001,
399-400). Time se otvara jo jedno pitanje: ako studije sluaja omoguavaju uvid u
vrednost odreenih naina naunog istraivanja, da li one onda mogu biti i od
normativnog znaaja? ini mi se da na ovo pitanje moemo da damo nedvosmi-
sleno pozitivan odgovor, naime, budui da nam pruaju podatke za vrednovanje
metodolokih tehnika i njihovog domaaja...one mogu da doprinesu normativnom
istraivanju (Nickles 1986, 261). Ova pozicija implicira da analiza specifinog
naunog otkria ne obezbeuje zakljuak da je bilo nuno da se upravo na takav
nain doe do reenja specifinog problema, ali svakako nam daje pravo da
zakljuimo da je navedeno reenje bilo mogue i da se pokazalo kao produktivno.
Time je obezbeena osnova za ograniene generalizacije o mogunostima reavanja
odreene klase problema, tj. za istraivake strategije koje mogu da dovedu do
naunog otkria. Da li e odreena studija sluaja moi da igra nekakvu ogranienu
i dobro definisanu evidencionu ulogu, a ne samo ulogu ilustracije, zavisie od kon-
kretnog konteksta, pre svega, rekla bih, od injenice da li moemo jasno da og-
raniimo klasu problema za koje bi data metodologija bila reenje.

Eva Kamerer
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
46 Eva Kamerer

Literatura

Burian, R.M. (2001), The Dillema of Case Studies Resolved: The Virtues of Using Case
Studies in the History and Philosophy of Science, Perspectives on Science, vol. 9, no.
4, 383-404.
Darden, L. (1991), Theory Change in Science. Strategies from Mendelian Genetics, Oxford
University Press
Fisher, R.A. (1930), The Genetical Theory of Natural Selection, Oxford at the Clarendon
Press
Hamilton, W.D. (1966), The Moulding of Senescence by Natural Selection, J. Theoret.
Biol. 12, str. 12-45.
Kinzel, K. (2015), Narrative and evidence. How can case studies from the history of
science support claims in the philosophy of science? Studies in History and Philoso-
phy of Science 49, str. 48-57.
Kirkwood, Th. (1999), Time of Our Lives. The Science of Human Aging, Oxford University
Press
Kuhn, Th. (1977), The Essential Tension. Selected Studies on Scientific Tradition and
Change, The University of Chicago Press
(1996), The Structure of Scientific Revolutions, The University of Chicago Press
Magnani, L., Nersessian, N.J., Thagard, P., (eds.) (1998), Model-Based Reasoning in
Scientific Discovery, Springer Science+Business Media, LLC
Medawar, P. B. (1951), An Unsolved Problem of Biology, London: Lewis
Nersessian, N.J. (1992), In the Theoretician's Laboratory: Thought Experimenting as
Mental Modeling, PSA: Preoceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of
Science Association 1992, 291-301.
(2008), Creating Scientific Concepts, The MIT Press
Nickles, Th. (ed.), (1978), Scientific Discovery, Logic, and Rationality, Boston Studies in
the Philosophy of Science v. 56.
(1986), Remarks on the Use of History as Evidence, Synthese 69, str. 253-266.
Pitt, J.C. (2001), The Dilemma of Case Studies: Toward a Heraclitian Philosophy of
Science, Perspectives on Science, vol. 9, no. 4, 373-382.
Radder, H. (1997), Philosophy and History of Science: Beyond the Kuhnian Paradigm,
Studies in History and Philosophy of Science, Vol. 28, No. 4,str. 633-655.
Reichenbach, H., (1983), Erfahrung und Prognose, Gesammelte Werke, Bd. 4., Springer
Fachmedien Wiesbaden
Rose, M.R. (2005), The Long Tomorrow. How Advances in Evolutionary Biology Can Help
Us Postpone Aging, Oxford University Press
Weismann, A. (1882),ber die Dauer des Lebens, Jena: Verlag von Gustav Fischer
Williams, G.C. (1996), Adaptation and Natural Selection, Princeton University Press
Darvinovski demoni i logika naunog otkria 47

Eva Kamerer

Darwinian Demons and the Logic of Scientific Discovery

(Summary)

The purpose of this article is to show that the local frames of scientific discoveries that
allow only limited generalizations are not necessarily an obstacle to the construction of a
methodology of scientific discovery and that our understanding of scientific rationality need
not be limited to Reichenbachian context of justification. The subject of the analysis is one
of the most important discoveries in evolutionary biology, the discovery of the evolutionary
mechanism of aging. I aim to show how the use of mental modeling was significant to this
discovery. I also consider the question whether the case studies can help us understand
scientific discovery in general.
KEY WORDS: scientific discovery, evolution of aging, thought experiment, mental
modeling