Frege, O smislu i nominatumu (1892)

Iskazi a=a i a=b jesu iskazi sa oigledno razliitim saznajnim vrednostima. Prvi iskaz vai a
priori (to je analitiki iskaz), dok drugi iskaz nosi znaajna proirenja naeg saznanja (tj. ima
izvesnu informativnu vrednost). Ako je identitet naprosto odnos izmeu onoga to znaci a i b
oznaavaju, onda nije mogue napraviti razliku izmeu a=a i a=b (kada je a=b istinito); time bi
se izrazio odnos neke stvari prema samoj sebi; tj. time bi se tvrdilo da se znaci ili imena a i b
odnose na jedno te isto.
Drugim reima, ako se znaenje jednog znaka iscrpljuje u njegovom referencijalnom
odnosu, onda dva znaka (rei, izraza) koja imenuju isti objekt moraju da imaju isto znaenje, a
tada ne moemo da objasnimo razliku izmeu iskaza a=a i a=b. U tom smislu, ako je
referencijalna komponenta jedina komponenta znaenja, onda bi identitet bio odnos izmeu
onoga to znaci a i b oznaavaju, a onda nije mogue napraviti razliku izmeu a=a i a=b (kada je
a=b istinito). Cilj teksta je da se odgovori na pitanje: kako iskazi a=a i a=b mogu da imaju
razliitu saznajnu vrednost u onim sluajevima u kojima je a=b istinito? Ovo pitanje je tzv.
fregeovska zagonetka.

Smisao i nominatum
Pored onoga to je oznaeno (tj. pored nominatuma), sa znakom je povezan i nain prikazivanja
(tj. smisao tog znaka). Nominatum nekog znaka je sam predmet koji tim znakom oznaavamo;
smisao je nain prikazivanja tog predmeta. Razlika u saznajnoj vrednosti iskaza a=a i a=b moe
se javiti samo kad razlika izmeu znakova a i b odgovara razlici u nainu prikazivanja oznaenih

predmeta; tj. razlika u saznajnoj vrednosti ovih iskaza se izvodi iz razlike u nainu prikazivanja
premeta koji predstavljaju nominatum znakova a i b. Frege pod znakom ili imenom
podrazumeva bilo koju oznaku koja oznaava neki odreeni predmet, ali ne i neki pojam ili
odnos. Ta oznaka koja oznaava jedan odreeni predmet moe da se sastoji od vie rei ili drugih
znakova. Svaku takvu oznaku Frege naziva vlastitim imenom.
Smisao jednog vlastitog imena shvata svako ko dovoljno poznaje jezik. U sluaju nekog
odreenog linog imena (npr. Aristotel), miljenja o njegovom smislu mogu biti razliita. Moe
se uzeti da je ovde smisao Platonov uenik i uitelj Aleksandra Velikog, ali moe da se uzme i
da je smisao Uitelj Aleksandra Velikog koji se rodio u Stagiri. Dokle god nominatum ostaje
isti, ova kolebanja u smislu mogu da se dopuste, ali ih je potrebno izbegavati u sistemu jedne
demonstrative nauke, a ne bi se smela javljati ni u jednom savrenom jeziku. Svestrano
poznavanje nominatuma odlikuje se time to za svaki dati smisao odmah moemo da kaemo da
li mu pripada ili ne: to mi nikada ne postiemo.

Odnos izmeu znaka, smisla, predstave i nominatuma

Uobiajena veza izmeu jednog znaka, njegovog smisla i njegovog nominatuma je takva da
znaku odgovara jedan odreeni smisao, a tom smislu odgovara jedan odreeni nominatum, dok
nominatumu (tj. nekom predmetu) ne odgovara samo jedan znak. Isto tako, jedan isti smisao u
razliitim jezicima, ali i u istom jeziku, moe imati razliite izraze. Meutim, smislu ne mora
odgovarati neki odreeni nominatum: rei od Zemlje najudaljenije nebesko telo svakako ima
neki smisao, ali je vrlo upitno da li ima neki nominatum. U tom smislu, Frege zakljuuje da
shvatanjem smisla jo uvek nije osiguran i nominatum.

Od nominatuma i smisla jednog znaka bi trebalo razlikovati predstavu koja je povezana sa

tim znakom. Ako je nominatum nekog znaka ulno opaljiv predmet, tada je moja predstava o
njemu unutranja slika. Predstava je subjektivna; predstava koju jedan ovek ima nije i predstava
koju ima neko drugi. Prema tome, o smislu se moe govoriti jednostavno i bez ikakvih drugih
odreenja; za predstavu se mora jo rei i kome pripada i u koje vreme. Tako se predstava
razlikuje od smisla jednog znaka, koji moe da bude zajednika svojina mnogih; tj. smisao nije
sadraj pojedinane svesti.

Smisao i nominatum itave iskazne reenice

Iskazna reenica sadri neku misao. Misao nije subjektivni akt miljenja, ve objektivna sadrina
reenice; tj. sadrina koja moe biti zajednika svojina mnogih. Ukoliko u reenici zamenimo
jednu re nekom drugom reju koja ima isti nominatum ali drugaiji smisao, tako da ova zamena
ne moe da bude ni od kakvog uticaja na nominatum itave reenice, primetiemo da se u
takvom sluaju misao ipak menja: misao izraena u reenici Zornjaa je telo koje sunce
osvetljava razlikuje se od misli Veernjaa je telo koje sunce osvetljava. Prema tome, misao
ne moe biti nominatum reenice; misao je smisao reenice.
Postoje reenice koje imaju samo smisao, ali ne i nominatum. To su reenice u kojima se
javljaju vlastita imena bez nominatuma; npr. Odiseja duboko usnulog iskrcae na Itaku. Ova
reenica oigledno ima neki smisao. Ali, budui da je neizvesno da li ime Odisej ima
nominatum, onda je neizvesno da li i itava reenica ima nominatum. Ipak, misao ostaje ista bez
obzira da li ime Odisej ima ili nema nominatum. Prema tome, ako nas interesuje samo smisao
reenice, onda je nepotrebno brinuti se o nominatumima njenih sastavnih delova.

Nas zanima da svako vlastito ime poseduje smisao i nominatum zato to i u onoj meri u
kojoj nas zanima njena istinosna vrednost. To nije uvek sluaj (npr. u sluaju neke poeme ili
umetnikog dela). Nas u tim sluajevima privlai jedino skladnost jezika, smisao reenica i
njima izazvane predstave i oseanja; ako postavimo pitanje istinitosti, nestaje uivanje i mi se
prihvatamo jednog naunog ispitivanja.
Istinosna vrednost jedne reenice je njen nominatum. Postoje dve istinosne vrednosti:
reenica moe biti istinita ili lana. Nema drugih istinosnih vrednosti. Istinosna vrednost ne
moe biti deo misli. Kada se kae Misao da je 5 prost broj je istinita, time nije reeno nita
vie nego to je reeno jednostavnim iskazom 5 je prost broj.

Saznajna vrednost reenice

Ako je istinosna vrednost reenice njen nominatum, onda sve istinite reenice imaju isti
nominatum, ali i sve neistinite reenice imaju isti nominatum. Na taj nain vidimo da ne moe da
nas interesuje sam nominatum; ni sam nominatum, ni sama misao reenice nisu dovoljni za
saznanje. Tek misao zajedno sa svojim nominatumom (tj. sa svojom istinosnom vrednou)
prua saznanje.

Istinosna vrednost cele reenice

Istinosna vrednost reenice ostaje nepromenjena ako jedan izraz zamenimo drugim izrazom koji
ima isti nominatum. Ali, da li bi istinosna vrednost sloene reenice ostala nepromenjena, kada
bismo jedan deo te reenice zamenili drugim ija je istinosna vrednost ista? Frege pokazuje da

ovo nije sluaj: nije uvek mogue jednu sporednu reenicu zameniti drugom koja ima istu
istinosnu vrednost, a da se ne promeni istina celokupnog reenikog sklopa. Postoji nekoliko
razloga za to: (1) Sporedna reenica izraava samo jedan deo misli i nema nikakvu istinosnu
vrednost. (2) Smisao sporedne reenice, pored jedne misli, obuhvata i jedan deo neke druge
misli.

Zakljuak
U reenicama a=a i a=b nalazimo razliitu saznajnu vrednost. To je zato to za saznajnu vrednost
reenice njen smisao (tj. njome izraena misao) nije manje znaajan od njenog nominatuma (tj.
njene istinosne vrednosti). Ako je a=b, onda je nominatum od b isti kao i od a, pa je i
istinosna vrednost reenice a=b ista kao i istinosna vrednost reenice a=a. Ali, smisao izraza b
moe biti razliit od smisla izraza a, tako i misao izraena reenicom a=b moe biti razliita od
misli izraene reenicom a=a; a tada te dve reenice nemaju istu saznajnu vrednost.