Lazovi, Jezik i znaenje

Denotacioni (referencijalni) model znaenja

Prema jednoj od najstarijih i najnaivnijih teorija, znaenje veine rei se
iscrpljuje u imenovanju stvari; ime se direktno odnosi na imenovanu stvar,
kao neka vrsta etikete. Ovakav odnos rei i stvari Mil je nazvao denotacijom,
a u novijoj literaturi se on najee naziva referencijom. Izraz referira na
stvar, a stvar je objekt referencije tog izraza. Tako je znaenje rei Sokrat
ovek koji je tim imenom denotiran, znaenje rei crveno je boja koja je
njome denotirana, znaenje rei krokodil je ivotinjska vrsta koja je njome
imenovana. Dakle, znaenje neke rei ili izraza je ono to je tom reju ili
izrazom denotirano (tj. imenovano). Ovakvo gledite dovodi do sledea dva
problema:
1. Problem praznih imena: ako izraz stie znaenje time to neto
imenuje, kako onda mogu biti smisleni iskazi u kojima se javljaju imena
koja u stvarnom svetu nemaju nosioce; npr. Odiseja usnulog iskrcae
na Itaku?
2. Problem iskaza identiteta: ako se znaenje rei iscrpljuje u njenom
referencijalnom odnosu, dve rei koje bi imenovale isti objekt morale bi
imati isto znaenje, pa ne bismo mogli da objasnimo razliku izmeu
iskaza a=a i a=b. Razlika je ipak oigledna: prvi iskaz je logika istina
(tj. analitiki iskaz), dok drugi ne samo da nije logika istina, nego ak
ima izvesnu informativnu vrednost.
Prvo reenje: obogaivanje ontologije
Jedan nain da se sa ovim problemima izae na kraj je da se obogati
ontologija uvoenjem entiteta koji bi odgovarali svakom smislenom izrazu,
pa i onima koji ne referiraju ni na ta u stvarnom svetu. Ovu strategiju je
primenjivao Majnong. U novijim verzijama (npr. D. Luis) se oslanja na
semantiku moguih svetova. Na primer, ime Odisej ima znaenje
zahvaljujui tome to, mada ne referira ni na ta u aktualnom svetu, moemo

da zamislimo svet u kojem bi Odisej postojao i bio objekt referencije tog

imena: znaenje je funkcija kroz mogue svetove.1

Milovo reenje: druga komponenta znaenja

Drugi nain da se sa ovim problemima izae na kraj je da se pretpostavi jo
neka komponenta znaenja, pored referencijalne: re ne gubi znaenje
ukoliko ne postoji stvar na koju bi trebalo da referira, zato to joj preostaje
druga komponenta po kojoj se razlikuje od besmislenog skupa slova. Prostor
za ovo reenje se nagoveten starom distinkcijom izmeu opsega
(ekstenzije) i sadraja (intenzije) termina; u tom smislu, Mil pravi razliku
izmeu denotacije i konotacije. Mil je izraze koji imenuju podelio u dve grupe:
u vlastita i opta imena. Kod prvih se znaenje iscrpljuje u referencijalnoj
ulozi (tj. vlastita imena imaju samo denotaciju). Kod drugih znaenje
obuhvata i skup sutinskih atributa koje asociramo sa terminom i koje stvar
mora da poseduje da bi se termin mogao na nju odnositi.

Fregeovo reenje
Milovo reenje je polovino uspeno, jer navedeni problemi i dalje pogaaju
vlastita imena. Ovaj nedostatak je otklonio Frege: on je poao od problema
iskaza identiteta i da bi objasnio informativnu vrednost iskaza identiteta, uz
referencijalnu komponentu znaenja je uveo i smisao (tj. nain prikazivanja).
Nain prikazivanja konstituie smisao rei, a odnos izmeu smisla i
referencije je takav da smisao odreuje referenciju: kada shvatimo smisao
nekog izraza, u stanju smo da identifikujemo objekt na koji izraz referira.
Poto smisao odreuje referenciju znaka, smisao na sebe preuzima ulogu
objanjenja naeg razumevanja jezikog znaenja; tj. smisao je znaenje: mi
razumemo znaenje nekog izraza ukoliko shvatamo njegov smisao. Fregeovo
reenje vai i za vlastita imena. Tako je Frege proirio na vlastita imena
model tumaenja znaenja koji je Mil prvobitno uveo samo za opte termine
(kod kojih konotacija odreuje denotaciju).2
1 Ovo reenje ne pokazuje kako moemo da izaemo na kraj sa drugim problemom.
2 Rasel vlastita imena naziva skraenim opisima; ovo je prihvatio Strosn i Serl.
Ovo shvatanje vlastitih imena je prvi kritikovao Kripke.

Fregeov model reava navedene probleme na sledei nain:

Kada je ime prazno, ono ne gubi znaenje, jer je znaenje osigurano

smislom; tj. govor o nepostojeim biima moemo da razumemo zato
to shvatamo smisao (tj. nain prikazivanja) izraza koji referira na ta
nepostojea bia.
Isto tako, iskazi identiteta a=a i a=b nemaju istu saznajnu vrednost
zato to, mada govore o istom objektu referencije, drugi iskaz jo
otkriva kako dva znaka iji je smisao razliit, u stvari refereiraju na isti
objekt: ova informacija se ne nalazi u logikoj istini a=a.

Dok su Frege i Rasel unifikaciju teorije znaenja postigli tako to su model

znaenja koji je Mil primenjivao na opte termine proirili i na vlastita imena,
Kripke i Patnam su model sticanja referencije primenjen na vlastita imena
proitili i na opta imena. Rasel je u imenima video prikrivene deskripcije:
ime Platon je samo neka vrsta skraenice za opis autor Drave, Sokratov
uenik, Aristotel uitelj itd.. Kada poznajemo te deskriptivne uslove, u stanju
smo da identifikujemo imenovani objekt i tako shvatimo ta ime oznaava.
Kripke je ukazao na neke neprihvatljive posledice ovakvog shvatanja imena.
Kripke-Patnamova kritika se svodi na osporavanje shvatanja da je referencija
vlastitih i optih imena odreena opisima koje govorno lice sa njima asocira;
neko mora poznavati identifikujue injenice o objektu o kojem govori kako bi
uopte mogao da upotrebljava ime koje se na njega odnosi: ja moram da
poznajem osobine na osnobu kojih mogu da identifikujem Platona da bih
smisleno upotrebljavao ime Platon i uspeno referirao upravo na Platona, i
drugi moraju sa imenom Platon povezivati priblino isti skup takvih
deskriptivnih uslova da bi razumeli o kome govorim onda kada govorim o
Platonu. Kripke je pokazao da posedovanje takvog znanja nije ni dovoljno ni
nuno za ispravnu upotrebu imena:

Nije dovoljno, zato to je mogue da sticajem okolnosti neka druga

osoba, a ne ona na koju smo hteli da referiramo, zadovoljava dati skup
deskriptivnih uslova: na primer, opis ovek koji je otkrio teoremu
nepotpunosti identifikuje Gedela, ali je mogue da je teoremu u stvari
otkrio neko drugi (npr. mit), koji je nakon toga misteriozno nestao.
Njegov rad je nekako dospeo do Gedela koji ga je prisvojio. Ako bismo
usvojili gledite o imenima kao prikrivenim opisima, proizlazilo bi da,
kada govorimo o Gedelu, u stvari govorimo o mitu.

Nije nuno zato to ponekad i pogrenim opisima moemo uspeti da

identifikujemo osobu o kojoj elimo da govorimo: na primer, ako kaem
Petar je onaj ovek koji upravo sada sedi tamo i pije aj, moj opis
moe biti pogrean (npr. ovek na kojeg pokazujem ne pije aj nego
kafu), a da se ipak zove Petar.

Referencija imena je odreena odgovarajuom vrstom uzrone veze izmeu

imenovanih objekata i imena . ta uzrona veza po prvi put biva uspostavljena
u aktu krtenja objekta, i ona se kasnije kroz komunikacioni istorijski lanac
upotreba tog imena prenosi sa govornog lica na govorno lice; nezavisno od
variranja u predstavama i asocijacijama, ime referira na svog prvobitnog
nosioca. Kada je jednom pripisano nekom objektu, to ime e ga imenovati
rigidno (tj. u svim moguim svetovima).
Time to je ime Platon u ovom svetu uvedeno da bi se referiralo na Platona,
semantika sudbina tog imena je jednom za svagda zacrtana: kad god
hoemo da govorimo o Platonu u zamislivim situacijama, o tome ta se
Platonu moglo desiti, ime Platon se odnosi na istu onu osobu na koje se
odnosi u stvarnom svetu. Opisi menaju tu osobinu; njihova referencija moe
da varira od situacije do situacije, od mogueg sveta do mogueg sveta. U
naem svetu opis ovek koji je otkrio teoremu nepotpunosti odnosi na
Gedela, ali je u nekom drugom svetu mogue da se odnosi na nekog drugog.
Kripke doputa da opisi mogu igrati ulogu u fiksiranju referencije vlastitih
imena, ali ne i to da oni ulaze u znaenje imena.