Žan Bodrijar

SAVRŠEN ZLOČIN

RADIKALNA ILUZIJA

Svet je, dakle, radikalna iluzija. To je hipoteza kao svaka druga, ali je ona, kako god se uzme,
neizdržljiva. Da bi se odagnala, treba realizovati svet, dati mu snagu realnosti, po svaku cenu
učiniti da on postoji i nešto znači, oduzeti mu sve što ga čini tajnim, proizvoljnim, slučajnim,
isterati iz njega pojave i izvući iz njega smisao, otrgnuti ga od predestinacije i na taj način ga
vratiti njegovoj svrsi i njegovoj najvećoj delotvornosti, odvojiti ga od njegove forme i tako ga
vratiti njegovoj formuli. Taj divovski poduhvat deziluzionizacije - doslovno: usmrćivanja
iluzije sveta u korist jednog apsolutno realnog sveta - jeste, u pravom smislu reči, simulacija.

Dakle, ono što se opire simulaciji nije realno, koje je samo njen pojedinačan slučaj, već iluzija.
I nema nikakve krize realnosti, naprotiv: realnog će uvek biti sve više, zato što ono nastaje i
reprodukuje se simulacijom, zato što ono i nije ništa drugo do jedan model simulacije.
Umnožavanje realnosti kao kakve životinjske vrste čiji su prirodni neprijatelji uništeni, naša je
istinska katastrofa. To je neumitna kob predmetnog sveta.

Potrebno je vratiti moć i radikalni smisao iluziji, najčešće srozanoj na nivo himere koja nas
odvraća od istinitog, i u kojoj se stvari doteruju da bi prikrile šta zapravo jesu. Dok je iluzija
sveta način na koji se stvari izdaju za ono što jesu onda kad ih nikako nema. U pojavi su stvari
ono za šta se izdaju. Pojavljuju se i nestaju, ne dozvoljavajući da se išta nazre. Izlažu se, ne
brinući o svome biću, pa čak ni o svojoj egzistenciji One su znaci, ali se ne daju dešifrovati.
Naprotiv, u simulaciji, u tom ogromnom mehanizmu značenja, računa i efikasnosti koji
obuhvata sve naše tehničke naprave, uključujući i aktuelnu virtuelnu realnost, izgubljena je
upravo iluzija znaka u korist njegove operativnosti. Blaženo nerazlikovanje istinitog i lažnog,
realnog i nerealnog, prepušta znak simulakrumu, koji, pak, blagosilja zlosrećno razlikovanje
istinitog i lažnog, realnog i njegovih znakova, tu zlosrećnu, nužno zlosrećnu sudbinu značenja
u našoj kulturi.

Nastavljamo da proizvodimo značenje čak i onda kad znamo da ga nema. Ostaje pitanje da li
je iluzija značenja vitalna iluzija ili destruktivna iluzija sveta i samog subjekta. Kako god bilo,
suočen s tom strategijom subjekta svet razvija jednu mnogo istančaniju i paradoksalmju
strategiju, to jest, izdaje se za ono što jeste, dok ga, zapravo, nema. Naspram subjekta,
nesvodivog proizvođača smisla, stoji svet kao neiscrpan proizvođač iluzije, čak i iluzije smisla,
i to uz nehotično saučestvovanje subjekta.

Ta pomamna trka po Mebijusovoj traci, gde se površina smisla neprekidno izvrće u površinu
iluzije, neće se završiti - osim u slučaju da definitivno prevagne iluzija smisla, što bi okončalo
svet.

Čitava naša istorija svedoči o toj aparaturi razuma, koja je na putu da samu sebe rastroji. Naša
kultura smisla stropoštava se pod viškom smisla, kultura realnosti stropoštava se pod viškom
realnosti, kultura informacije stropoštava se pod viškom informacije. Umotavanje znaka i
realnosti u isti mrtvački pokrov.

Pokušavaju da nas ubede u neminovnu dobru svrhovitost tehnike, da prikažu veštačku sredinu
kao drugu prirodu, da odabiraju samo automatske reflekse, prema modalitetima neke vrste
genetičkog mentalnog koda. Nastoje da izbrišu svaki natprirodni refleks mišljenja, onog koje
instinktivno reaguje na iluziju sveta, koje okreće pojave protiv realnosti, koje okreće iluziju
sveta protiv samog sveta, te manihejske inteligencije zla, inteligencije sveta kao mahinacije.
Kaže se: stanje prirode se ne može misliti, jer u njemu nema misli. Ali, mi upravo tome
težimo; jednom čistom stanju operativne inteligencije, radikalnoj deziluzionizaciji mišljenja.

Taj san o odstranjivanju svake čarolije mišljenja, o uklanjanju svakog načela zla jednako je
apsurdan kao i onaj da se progna svaka požuda, čak i iz sna.

Ako je jeres pojava naš prvobitni zločin, onda je svaki racionalni prohtev da se ona ukloni
simptom jedne fantastične zablude volje, jednog zastranjivanja želje.

U svakom slučaju, iluzija je neuništiva. Svet, takav kakav jeste - koji nikako nije "realan" svet
- neprestano se otima ispitivanju smisla, izazivajući aktuelnu pošast aparata za proizvodnju
2realnog" sveta. U tolikoj meri je tačno da se protiv iluzije ne bori istinom - to je udvojena
iluzija - već višom iluzijom.

Na fantazmagoriju o svetovima u pozadini, od kojih je poslednji i najistančaniji artificijelna

sinteza ovog sveta, ne može se odgovoriti drukčije do višom iluzijom našeg sveta.

Svaka revolucija povlači opštu involuciju po nekakvoj silaznoj spirali. A protiv te negativne
spirale možemo se boriti jedino protivudarom, tako što ćemo beznačajnom suprotstaviti ništa,
vidljivom pojavu, lažnom iluziju, a zlu veće zlo.

Radikalnu iluziju sveta nemoguće je umanjiti. Iluzija da je ona umanjena uzgredna je posledica
iluzije o poricanju i preobražavanju sveta. Ali, možda to kretanje, dovedeno do krajnosti,
naseda na sopstvemi igru i na kraju potire sopstvene tragove, ostavljajući mesta skretanju,
nasavršenstvu, prvobitnom zločinu? Možda postoji neko lukavstvo sveta, kao što postoji
lukavstvo istorije, te racionalnost i savršenstvo u celini samo ispunjavaju njegov iracionalni
nalog? U tom slučaju, ni nauke ni tehnike ne bi bile ništa drugo do ogromno, ironično
vrludanje po horizontu nestanka sveta.

Ono što je u istim samo istina pada pod udar iluzije. Ono što u istini premaša istinu ishodi iz
jedne više iluzije. Samo ono što premaša realnost može prevazići iluziju realnosti.