Šta hedonizam jeste, a šta nije?

Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio

je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i
predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije.

Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori

ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem
kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu
prema hedonizmu i da čitaocima prometejski vatru koja im može
služiti.

Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta

hedonizam jeste
Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro.
Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira.
Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao
prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali
da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu
je uskraćeno.

Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne

možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet.
Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži
blaženstvo, a samim tim i mir.

Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća.

Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma:
zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti
do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih
kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je
da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol
jedino merilo moralne ispravnosti.

Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam

dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota
i obim.

Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje

daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom
donosi vlastito zadovoljstvo.

Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov

utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na
društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća
svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva
zadovoljstva jednaka.

I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog.

Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod
uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto.
Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam,
egoizam, gikovština, luksuz, čaršija,
oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije

Religija
Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i
religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo
kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne
uživamo u bogu, već smo robovi religije.

Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to

postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se
može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao
u Almodovarovom filmu Mračne navike(1983) bogougodno? Zašto bi
bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?!

Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da

je Novi zavetukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se
stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno.

Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad

ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je
religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba,
doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu
ima ataraksije u poslovici:

„Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti

da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“

Razvrat
Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda
kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama
i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački
nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom.
Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da
se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada
njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od
zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u
vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji.

Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka

robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati
mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku
treba da imamo uvid u stanje stvari.

Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se

poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja
direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz
Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti
da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga
i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a
ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici.

Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz

uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna
je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i
harmoniji, odnosno, u spoznaji.

Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi

dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički
pozicionira.

Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali

je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu.
U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra.

Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali

se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je
tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu
treba da bude dozvoljeno.

Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene
i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za
jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni
i unutarnji opažaj.

Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i

uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon
prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova
(refleksija).

Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom

veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje.

Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj

prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se
radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa
u svojoj knjizi Gurmanski umkaže o šampanjcu i mehurićima

„Mehurići su filozofski kamen svakog dobrog jela.“

Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao.

Veštački rajevi
Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom,
na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe
koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni.

Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu

prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali
kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi
sa tom aktivnošću po svaku cenu.
Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva.
Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa
najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom
najmanje„nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne
posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti.

Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim

aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali
zli gospodari.

Elitizam
Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog
romana Glasovi prozora (2017) gde junak kaže:

„Sve ono što volim, ne volim zato što je vredno ili dobro, već iz čistog
hedonizma i egoizma. U knjigama i filmovima tražim sebe, upoznajem se i
spoznajem.“
Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne
vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna
vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme
će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je
zaobiđemo.
Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je
sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu
je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je
otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i
talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile.

Egoizam
Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu
na „ti“, „vi“ i „mi“.

Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još
je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na
aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i
durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom.

Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema

drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u
hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro
„tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“.
Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni
hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća
sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo.

Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom:

„Uživaj i pruži drugom uživanje, a da pri tome ne povrediš ni sebe ni

drugoga“.

Gikovština
Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada
postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u
obrazovanju i znanju nego ropstvo.

Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da

samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac,
ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da
bi znao, bez da ga istine oplemene.

Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost

življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju.
Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi
hedonističku filozofiju.

Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama,

neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je
kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio
Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i
intuicijom.

Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija

umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na
sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje.

U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za

reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je
renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što
će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada
prirodom.

Luksuz
Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego
za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem.

Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju.

Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili
hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u
situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo.

Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je

prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da
maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima.
Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo
maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da
prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih.

Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom

trenutku.

Čaršija
Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto
„moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome
da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže
nego o ropstvu.

Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg

delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi.
Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su
logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da
je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod
izgovorom naših vrednovanja i verovanja.

Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da

budemo po meri komšija, strina i šogora.
Oportunizam i politika
Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u
takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi
subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za
uživanje u lepom danu i slično.

Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno

vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori
loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i
zemaljske radosti.

Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče

manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim
ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično
zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje
istine.

Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o

manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da
hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao
što postoje i hedonističe epohe.

Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o

hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji:

„Utopljani smatraju da je životna radost, odnosno uživanje, od same prirode

određeno kao cilj svih naših delovanja i živeti prema toj odredbi za njih je
vrlina. (…) Utopljani smatraju da je nužno čuvati ne samo ugovore koje su
međusobno sklopili pojedinci, već da treba poštovati državne zakone koji
određuju ravnomernu upotrebu životnih dobara, tj. sve ono što sačinjava
ljudsko zadovoljstvo, bilo da je ove zakone iz opravdanih razloga doneo neki
vladar, bilo da ih je sam narod jednodušno usvojio, ali bez ikakvog pritiska
i bez ikakve prevare. Ako ne kršeći ove zakone radiš za svoju korist, onda
postupaš mudro, a radiš li za opštu korist onda, sem mudrosti, dokazuješ i
čestitost.“
Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom
prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma.
Zaključak
Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć
koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo
robovi.
Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i
postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo
zadovoljstvo posledica je slobode.