IPST ispitna pitanja

1. SOFISTIČKO PRIRODNOPRAVNO UČENJE

Sofisti su bili profesionalni putujući učitelji, filozofi, mudri ljudi koji su pričali na Agori u 2.polovini 5. veka
pne. Pod sofistom se smatra neko koji nešto zna i ume i spreman je da to i podučava, baš kao i učitelji u
gimnaziji. Nije im bilo strano prodavanje svog znanja, smatrali su se egoistima koji nisu imali za cilj opšte
dobro. Njihovo učenje se svodio na govornoj teoriji, tj. retorici i tehnikama lepo izdražavanja, gramatici i
poetici. Prirodni zakoni su jedini pravi i čist oblik pravde, a građanski zakoni su nametnuti i tiranski.
Prirodno pravo je više od građanskog (pozitivnog). Nisu podržavali tradiciju i religiju.
Sokrat nije sofista!
Nazjistaknutije ličnosti bile su:
Protagora: ,,Čovek je merilo svih stvari: onih koje jesu da jesu, onih koji nisu da nisu.''
1. Sva znanja su delo čoveka, stoga i nesavršena, uvodi tu vrstu tolerancije među različitim pogledima na
svet. U etičkoj sferi, kada ljudi biraju način života, ta teza je značila da je svako vlastan da izabere život
prema sebi.
2. Za svakoga je istina ono što se njemu čini, postoji samo subjektivna istina -> relativizam -> odbacvanje
postojanja objektivne istine. Svaki čovek ima svoju istinu i svoje viđenje stvari, pa tako i svoje tumačenje
zakona; istina ima koliko i ljudi, a zakoni su otvoreni za diskusiju.

Rađa se ideja o prirodnom pravu:

1. Hipija: ,,Ljudi su srodnici, pripadnici jednog društva i sugrađani po prirodi, a ne po ljudskom zakonu, jer
je jednako jednakom po prirodi srodno, a zakon, nasilnih ljudi, mnogo toga nameće im protiv prirode.''
On započinje klasični sofistički način gledanja na zakone, da su u suprotnosti sa prirodom, kao i stav da
ljudi nisu jednaki.
2. Gorgija: ,,Ljudi su po prirodi nejednaki. Vrlina jakih leži u vladavini, a slabih u pokoravanju.''

2. SOKRATOVA TEORIJA
Nije bio sofista. O njemu znamo iz sekundarnog izvora, dela njegovog učenika - Platona.
Nomos, tj. zakoni, su centralni pojam na kojem Sokrat gradi svoju političku filozofiju. Usredsređen je na
ideju pravde i povezan gustim vezivnim tkivom razuma (logosa). Insistira na usklađenosti nomosa i fizisa
(zakona i pravde), pravde i sa celokupnim božanskim umom. Smatra da od Boga dolazi da poštujemo
ljudske zakone i kod njega nema kontradikcija.
Ako dođe do razmomilaženja u tumačenju božanskih zakona, onda sledi čuvena krilatica ,,Ubeđuj ili se
pokoravaj.''
Zakoni nisu isto što i polis i magistrati mogu pogrešiti kada donose zakone i kada ih primenjuju. Zato onaj
ko drugačije shvata prirodu, tj. zakon, te odbija da se pokori, mora da ubedi svoje sugrađane u
nepravednost pokoravanja pred narodnom skupštinom (eklezija) ili porotnim sudom (helileja).
Sokrat je 4 puta pobijao pravednost atinskih zakona i uspevao da ubedi masu, ali je poslednji put bio
okrivljen da loše utiče na omladinu, te ga je sud osudio da popije otrov ili daa se odrekne filozofije (što za
njega nije bila opcija), pa se pokorio i popio otrov u svojoj 70. godini.

3. PLATONOVA TEORIJA O VRLINAMA U ,,DRŽAVI''

U svom delu ''Država'' on iznosi stav da postoji biološka nejednakost među ljudima. Definisanje uloge
vrline nije moguće bez prethodnog određenja cilja politike i shodno tome svrhe države. Osnovni cilj
politike je načiniti ,,što je moguće savršenije građane'', a pod savesnošću se podrazumeva posedovanje
vrline umerenosti, pravičnosti (pravednosti), mudrosti i hrabrosti. Politička delatnost se zasniva na vrlini, i
cilj te delatnoti je podsticanje građana da postanu što ,,savršeniji''.
 Postoje 3 osobine, tj. ''delova duše'': požuda, volja i raz(um). Prema tim osobinama koje dobijamo po
rođenju (našim predipozicijama) dobijamo i položaje.

Požuda je glavna osobina radnika, volja ili odlučnost je osobina ratnika i raz(um) je glavna osobina
filozofa-vladara.
Potrebno je imati i neku od 4 vrlina: umerenost uz požudu za radnike (ne sme ga voditi samo požuda),
hrabrost uz volju za ratnike i mudrost uz um filozofa-vladara. Četvrta vrlina je pravednost, koja treba da
važi za celu državu. Zato pojedinac ne može biti savršen - ,,pravedan''. To može samo država ako dobro
uskladi svoje članove unutar svoje staleške strukture.

4. PLATONOVA TEORIJA O CIKLIČNOJ SMENI DRŽAVNIH UREĐENJA U ,,DRŽAVI''

Platon je u svom delu ,,Država'' izneo teoriju 5 oblika državnog uređenja. Ona nisu stalna ni
nepromenljiva, a njima deluju sile koje vode njihovom uništenju i uspostavljanju novog državnog uređenja.
1. Aristokratija (monarhija) - jedan dobar vladar uz pratnju nekoliko filozofa kao savetnik u državi uređenoj
po prethodno opisanom postupku (savršena država).
2. Timokratija – vladavina nekoliko oficira i vojskovođa koji su se dobro pokazali u ratu
3. Oligarhija – vladavina bogatih, neki smatraju da je ovaj oblik državnog uređenja zastupljen u mnogim
državama
4. Demokratija – vladavina većine, najgora vrsta državnog uređenja, jer nauka većina odlučuje
5. Tiranija – vladavina pojedinca tiranina.

Ciklična smena:
Desiće se greška u radu filozofa-vladara, državu će sruvati u haos. I takvog haosa državu će moći da
izvuće jedino grupa ratnika, oni će nametnuti vojnu vlast (timokratiju). Kada se vojskovođe budu obogatile
ratnim plenom, uspostaviće se oligarhijsko uređenje. Vladavina bogatih će naići na otpor siromašnih i
oligarhijski poredak će biti srušen. Na njegovim ruševinama nastaće demokratija, kao vlast siromašnog
demosa. Neumešan u vladanju, sklona anarhiji, demos će se dati zavesti od strane nekog pojedinca koji
preuzima kontrolu i postaje vladar i sebi obezbeđuje tiranski položaj.
Nije najbolje objasnio kako tiranija opet prelazi u aristokratiju, ali će u teoriji doći filozofi da prosvetle
tiranina i pokažu mu kako da pravilno vlada.

5. PLATONOVA TEORIJA O DRŽAVNIM UREĐENJIMA U ,,ZAKONIMA''

Potpuno menja i odbacuje stanovište.
Iznosi stav da postoje 2 ,,čista'', ali loša državna uređenja: demokratija i monarhija.
Idealni oblik je mešovitno državno uređenje, koje će kasnije autori zvati republikom, u kojem postoji
vladavina zakona, a ne ljudi, čak ni filozofa. U ovome tiranin ima prelaznu ulogu, on zajedno sa filozofom
(zakonodavcem) treba da odredi zakone države. Bio je inspirisan Spartom i njenim uređenjem (podelom
vlasti). U spartanskom uređenju postojala je narodna skupština kao predstavništvo građanskog sloja
(demokratija), eforat kao izdvojene, istaknute, bogate građane (oligarhija) i geruzija – veće mudrih staraca
(aristokratija) + 2 kralja. Sve 3 rade zajedno i niko od njih ne vlada u potpunosti.
U svojoj konstrukciji savršene države Platon navodi:
Veće od 360 članova, NS (koja bira državne službenike), 37 čuvara zakona (glavni upravljači koji moraju
imati 50-70 godina) i Noćno veće vrhovnih upravljača (10 najstarijih čuvara zakona koji su imali zadatak
da usmeravaju građane ka vrlinama, ima pravo na kontrolu bilo koje od prethodne 3 institucije, stoga ima
potpunu nadmoć, pa one gube funkciju).
6. ARISTOTELOVA ETIČKA TEORIJA
U svom delu ,,Nikomahova etika'' on izlaže opšte etičke principe, na kojima počiva svako društvo. Svaki
čovek po svojoj prirodi teži sreći. Etika ispituje mogućnosti da tu sreću postignemo. Čovek može da bude
srećan samo ukoliko razvije svoju specifičnu prirodu, a to je razum, i to na 2 načina: teorijski i praktično.
Zato postoje i 2 tipa vrlina:

Etičke (moralne) vrline koje se stiču navikvanjem.

Dijanoetičke (dijanoja = razum), stiču se učenjem.

Čovek je zoon politikon, tj. biće određeno vlastitom društvenošću. Cilj države je opšte dobro, a opšte
dobro je krajnji cilj za koji se opredeljujemo zbog njega samog i u čijem ostvarenju nalazimo sreću. Sreću
donose vrline, koje se stiču odgovarajućim zalaganjem.

1. Etičke vrline su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su vrline volje. Mi svojom
voljom biramo delatnost, praksu. One se postižu na taj način što se volja usmerava ka principu mere
(zlatne sredine). To je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom mere. Hrabrost kao vrlina
se nalazi između kukavičluka i nepromišljene smelosti, ona je mera između dve krajnosti. Razum uvek
treba da upućuje na princip mere. Darežljivost kao vrlina se nalazi između škrtosti i rasipništva, ona je
mera između dve mudrosti. Ponos je vrlina izeđu malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja
u sebe).
Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.
*Najviše dobro – sreća – autarhija
Cilj države je pravda, a pravda je izbegavanje dve krajnosti, činjenja i trpljenja nepravde. Pravda je
poštovanje zakona (opšta pravda) i jednakosti (posebna pravda). Državno pravo se sastoji iz prirodnog i
zakonskog. Svaki polis i zakonodavac ima svoje shvatanje pravde. Država ima ulogu razvijanja vrlina
svojim građanima u svrhu višeg dobra-autarhije.

2. Dijanoetičke vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju mudrost, razboristost i
upućuju na bavljenje naukama koje omogućuje sreću naročitog tipa koje iskušavaju oni ljudi koji se bave
proučavanjem uzroka svega što postoji. Proučavanje uzroka mora da vodi ka prvom uzroku – Bogu
(uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga, a više vodi ka Bogu.

7. ARISTOTELOVO SHVATANJE ČOVEKA I DRUŠTVA

Čovek je zoon politikon, tj. politička životinja koja teži da živi u polisu. Ljudska društva (zajednice,
ortakluci), porodica kao najmanja i samostalna jedinica, seoska opština kao udruženje više porodica i
polis, tj. udruženje seoskih opština.
Teološko definisanje čoveka jeste preko cilja, tj. njegove težnje. Svako bi pre živeo u seoskoj opštini nego
samo u porodici, kao i u polisu pre nego u seoskoj opštini.
Aristotel kaže da je jedan polis moguće porediti sa brodom. Društvo je poput broda, a građanin, poput
mornara, ima dvostruku vrlinu:
1. vrlinu usmerenu ka opštem dobru, tj. spasenju broda i
2. vrlinu usmerenu ka mestu u podeli rada (krmar, pokrmar, veslač itd.)
Sigurna luka jeste opšte dobro u ovom slučaju.
Vrlina građanina u dobro uređenoj republici je da vlast vrši u korist opšteg dobra (kada je nosilac vlasti) ili
da se pokorava nosiocu vlasti koji je vrši u korist opšteg dobra. Zato nisu dovoljne samo institucije, mora
da postoji i socijalni element za održavanje pravde.
U republici je srednji sloj dovoljno veliki da se, zajedno sa siromašnim ili bogatima, može suprotstavi
nepravednim zahtevima svakog sloja. Tako srednjim slojem dobijamo potvrdu, on zapravouspostavlja
ravnotežu između bogatih i siromašnih.
8. ARISTOTELOVA TEORIJA O DRŽAVNIM UREĐENJIMA
Tipologiju državnih uređenja Aristotel izlaže u ,,Politici''. Za Aristotela ispravna državna uređenja su:
1. monarhija
2. aristokratiju
3. republika (mešavina oligarhija i demokratije)
Iskvarena državna uređenja su:
1. tiranija
2. oligarhija
3. demokratija

Republika je idealno državno uređenje koje je zasnovano na vrlini umetnosti, tj. pravde i u ostvarivanju
pravde učestvuju građani, a ne manjina (kao u monarhiji ili aristokratiji). To nije ni vladavina bogatih, ni
siromašnih, a da bi to bilo moguće javlja se ideja o srednjoj klasi. Srednja klasa je ovaplođenje
umerenosti (nema težnje ka eksremu) i tada može da vlada republika. Jer srednja klasa ne mora biti
najveća, dovoljno je da postoji i da se uvek može udružiti sa siromašnima i tim savezom sprečiti bogate u
sebičnim namerama i slično.
Monarhija može biti idealno uređenje, ali lako prerasta u tiraniju.
Govoreći o idealnom uređenju države, Aristotel demokratiju određuje kao vladavinu najsiromašnijih i
ističe:,,To je država u kojoj je vlast u rukama siromašnih, koji se zalažu za svoje interese. Budući da nisu
potpuno sposobni za praktičnu racionalnu mudrost, njihove oduke često će biti pogrešne.''
Po Aristotelu, svi građani treba naizmenično da uzimaju učešće u vlasti i da budu podvrgnuti vlasti.
Republika treba težiti stvaranju srednjeg sloja, a od svih u republici se očekuje težnja ka opštem dobru,
jer sa društvenom ravnotežom, dobrim političkim institucijama i pravednim pozitivnim stavom, neće biti
potrebe za opozivanjem na prirodno pravo. U republici se očekuje da svi učestvuju u državnoj misiji.
Tiranija je najgora i jedino se ona ne može popraviti.

9. POLIBIJEVA POLITIČKA TEORIJA

Nakon pobede Rima nad Ahajskim savezom, Polibije je kao 1 od 1000 talaca 168.god pne. doveden u
Rim. Filozofi su počeli da šire svoje ideje po Rimu i na taj način grčka filozofija pušta svoje korene u Rimu
Mnoge porodice uzimaju kod sebe Grke i njihov uticaj postaje veoma jak.
Polibije je pisao mnogo, ali većina spisa nisu sačuvani, iz njegove VI knjige možemo videti državno
uređenje Rima tog vemena, a za njega pravi uzor sve više postaje Rim, a ne Sparta.
Tipologija držvnih uređenja kod Polibija glasi:
Ispravni: Iskvareni:
1. Monarhija 1. Tiranija
2. Aristokratija 2. Oligarhija
3. Demokratija 3. Ohlokratija (vladavina ološa)
Smenjuju se ispravni, pa zatim iskvareni oblici, odnosno postoji ciklično kretanje državnih uređenja:
monarhija – tiranija – aristokratija – oligarhija – demokratija – ohlokratija.
Republika kao idealno državno uređenje prekida cikličnu smenu državnih uređenja, jer ako je idealno,
onda se nikada neće srušiti.

Republikansko uređenje u Polibijevim ,,Istorijama''

Polibijeva šesta knjiga ,,Istorija'' posvećena je državnim uređenjima Rima i Sparte, smatrao je da su ta
dva polisa saznana upravo jer su znali da se urede i organizuju na pravi način.
 Organi republike:
Državni element Sparta Rim
1. aristokratija Geruzija Senat
2. demokratija Narodna skupština 3 skupštine
3. monarhija 2 kralja 2 konzula

Oni su udružili ove 3 stavke i tu je ležala njihova snaga. Zašto je onda Rim uspeo, a Sparta ne?
Polibije kaže da su imali ista uređenja, ali ključna razlika je bila ekspanzijska politika, odnosno ulazak
imperijalnog argumenta u politički diskurs. Sparta nije imala ekspanzijalističke namere, bila je spremna da
se brani, imala je dovoljnosvih dobara i mogla je da zadovolji sve svoje građanine, ali samo ako bi broj
ostao isti, a ne ako bi se i širili, za razliku od Rima koji je želeo ekspanziju i sve preuredio ka tom cilju sa
namerom na dalja osvajanja i širenja.

10. KLASIČNO REPUBLIKANSKO UČENJE

Marko Tulije Ciceron je živeo malo više od pola veka posle Polibija, 63, god pne. Bio je konzul. Tada
dolazi do Rimskog građanskog rata. Osnovni stav mu je bio da je republikansko uređenje Rima vrhunac
istorije čovečanstva.
Glavni spisi su mu, kao i kod Platona, ,,Zakon'' i ,,Država''.
44.g pne je podržao ubistvo Gaja Julija Cezara, 43.g pne Drugi trijumvirat (Oktavijan, Marko Emilije Lepid
i Marko Antonije) ga je proglasio neprijateljem države i pogubio.

Među najznačajnijim prestavnicima našli su se Ciceron, Tit Livije i Tacit.

Sa jedne strane, postojalo je mišljenje da je država nastala prirodno, kao posledica ljudskog ponašanja, a
sa druge neki republikanci nastojali su da je država nastala da bi svako očuvao svoje vlasništvo. Država
je imala ulogu da štiti i privatnu svojinu, zajedno sa prirodnim pravom. U republici bi državni novac trebao
da služi samo za javne svrhe.

Ciceronovo republikansko učenje

Njegovo republikansko učenje se sastojalo od:
- 2 konzulata (najstariji pojedinci)
- senata (plemstva) i
- 3 skupštine (mnoštva)
Država je:
1) patria civile – građanska domovina (proizvod građanskog opredeljenja, nasuprot prirodnoj domovini
koja se ne može braniti)
2) (optimus) status rei piblicae - (najbolja) republika (u kojoj građani međusobno priznavaju prava i
zajedništvo koristi)
3) societas iuris – ortakluk zasnovan na pravu (na prirodnom pravu, zakonima i drguim izvorima prava)

Zalagao se za čuvanje vrlina i zagovarao je velikodušnost, prvenstveno prema ljudima. Radilo se o

malom broju ljudi pošto se verovalo da žene, robovi i stranci nemaju šta da traže u političkom životu i
građanskoj sferi i to smatrali pravednim. Rimska Republika je bila vrhunac istorije (poštovanje
vlasti+poštovanje zakona+poštovanje i sprovođenje vrlina). Klasični republikanci su krivili rimsku
imperijalističku politiku za gubljenje vrlina, a gubitak vrlina za samu propast republike. Oni su prelaz iz
polisa u imperiju, uz teritorijalno osvajanje kroz razne ratove, videli kao izvor propasti republike u kojem
stanovnici gube svoje vrline i pripremu za tiraniju.
11. STOIČKO UČENJE
Stoicizam (ili stoa) jeste pravac antičke filozofije popularan od 4. do 2. veka pne, posebno među
obrazovanom elitom Grčke i Rimskog carstva. Izveden je iz kinizma i deli se na staru, srednju i novu
stoičku školu. Osnivač ovog pravca je grčki filozof Zenon (333-264pne) iz današnje Larnake. Ostali
predstavnici su: Hrizip, Seneka, Epiktet i car Marko Aurelije. Stoici su se organizovali u Atini oko 310. pne
i objasnili kako je svet satkan u skladu sa zakonima logike, fizike i etike. Tvrdili su da svetom vlada logos
(svetski um, sudbina) i zbog toga je sve određeno. Centralni probem kojim se bave je etika, koji je i
najpoznatiji u moderno vreme. Osnovni moto je ,,život u skladu sa prirodom''. Mudar čovek živi u skladu
sa prirodom i sopstvenim razumom, jer tako postiže mir duše.
Najznačajnije vrline su razumnost, ljubav, strast, mržnja, strah, bol itd. Druga poznata stoička izreka je
,,blažen onaj koji je zadovoljan onim što ima''.
Stoicizam je promovisan kao način života koji se ne dokazuje rečima, već delima. Stoičku školu zabranio
je 529. godine vladar Justinijan sa obrazloženjem da potiče iz paganizma i da nije u skladu sa
hrišćanstvom. Ključna novina (kao posledica imperijalnog iskustva – Aleksandar Makedonski i Rim):
kosmopolis namesto polisa.

Bogat unutrašnji život, moralni i duhovni mir je najvažniji, odbacili su i grozili su se svega što je
materijalne vrednosti. Odbacili su pojam polisa i fokusirali se na kosmopolis (,,nebeski grad‘‘), u kojem
žive i ljudi i bogovi u beskonačnosti. Pred zakonima kosmopolisa isti si i kao rob i kao imperator. Kada
shvatimo da u polisu vlada mržnja, prezir, pohlepa, strah i to ,,stoički izdržimo‘‘ post mortem ćemo biti
spokojni u kosmopolisu. Stoicizam je proizišao iz orijentalnih razloga.

Periodizacija:
Grčki period (300 – 130 g pne): Zenon (,,otac dijalektike‘‘, podelio je filozofiju na fiziku, logiku i etiku; za
osnovni etički pojam je stavio dužnost, ono što čoveku priliči da čini)
Grčko-rimski period (130- 50g pne): Panetije i Posejdonije
Rimski period (50g pne- 3 vek ne): Seneka, Epiktet, Marko Aurelije (nisu živeli u skladu sa svojim
moralnim načelima koja su se kosila sa njihovim imućnim pozicijama, Aurelije se više trudio)
Pošto su prirodu shvatali različito, davali su i različite odgovore na pitanje šta je za čoveka dobro (najviše
dobro). Za stoike najviše dobro je slobodna duša koja prezire slučajnosti i raduje se samo svojoj vrlini.

12. SLIČNOSTI I RAZLIKE IZMEĐU PATRISTIKE I SHOLASTIKE

U razvoju hrišćanske misli obično se razlikuju 2 pravca. Prvi se naziva patristikom, a drugi sholastikom.
Ova 2 pravca nisu konkretno različita jedna od drugog, kao što bi se na prvi pogled moglo pomisliti. Ipak,
treba reći da u prvom preovladavaju mistički, a u drugom racionalni elementi.
Sholastika predstavlja spoj racionalnih mišljenja sa teologijom, dok se patristika bavi eshatološkim
stvaranjem istorije kroz učenje crkvenih otaca.
Među hrišćanskim misliocima koji pripadaju patristici najvažniji je Avgustin (354-430). On je važan zbog
toga što je povodom propasti Rima napisao delo ,,O božjoj državi'', u kojem je na sistematski način
objasnio zašto je Rim pao i da na taj način odbrani hrišćanstvo od paganskih optužbi da hrišćani snose
glavu krivicu za sve što se dogodilo.
Glavni predstavnik sholastike bio je Toma Akvinski.

13. AVGUSTINOVO OBJAŠNJENJE PROPASTI RIMA

Među hrišćanskim misliocima koji pripadaju patristici najvažniji je Avgustin (354-430). On je važan zbog
toga što je povodom propasti Rima napisao deo ,,O božjoj državi'', u kojem je na sistematski način izložio
hrišćansko shvatanje tj. ono shvatanje koje je u ono vreme najpre odgovaralo hrišćanskim verovanjima i
očekivanjima. Po njegovom mišljenju, nema ničeg čudnog u tome što je Rim propao.
 Jer, ako se ima na umu bitna razlika između duše i tela, na kojoj se osnivaju hrišćanska vera i hrišćnsko
učenje, onda se lako može uvideti da je sve ono što su ljudi stvorili na ovom svetu znatno više priozvod
njihove samoživosti nego prave hrišćanske ljubavi. Prema tome, ništa što su stvorili ljudi ne može trajati
večno.
U tom spisu, on daje odgovor na 2 ključna pitanja tog vremena:
1. Rim je poražen 410. g zato što su Rimljani zaboravili svoje vrline i običaje, što je Ciceron govorio u 1.
veku pne.
2. Rim je poharan 410. godine zato što to spada u univerzalne običaje ratovanja.
Rim je pao kao izraz volje Boga, jer je bio nepravedna država ,,ravna razbojničkoj bandi''. Ta država je
bila nepravedna jer su tu vladali poroci i bratoubilaštvo, a zatim su se zla povećavala dok Rim nije kao
država bezbožnika pao.

14. AVGUSTINOVO UČENJE O DISTINKCIJI IZMEĐU DVE DRŽAVE

Avgusin pravi razliku između dva tipa zajednice, tj. države. Jedno je zemaljska država (civitas terrena),
drugo je nebeska, ili Božja država (civitas Rei). Ova razlika ima više idealnotipsko nego iskustveno
obeležje. Ona ne ide za tim da rimsku imperiju izjednači sa zemaljskom državom, a još manje hoće da
kaže kako je hrišćanska crkva isto što i Božja crkva. Razlika između zemaljske i nebeske države zasniva
se na razlici izmežu dve vrste ljubavi. Zemaljska država je sazdana na samoljublju, na ljubavi prema sebi,
koja ide čak do prezrenja Boga, a nebeska država na ljubavi prema Bogu, koja ide do prezrenja sebe.
Prva je stvorena da slavi čoveka, a druga postoji u slavu Božju. Prva je proizvod čovekove žeje da stekne
stvari koje su od koristi za ovozemaljski život, u njoj se vlada iz želje za potčinjavanjem svojih bližnjih.
Druga postoji iz iskona, u njoj se živi pomoću vere, u miru i harmoniji, u zajedničkom radovanju Boga,
nadi u duhovno spasenje.
Dihotomija dve države (država zemaljska i država Božja) ima uzor u biblijskoj dihotomiji dva grada:
Vavilona i Jerusalima.

15. AVGUSTINOVO POLITIČKO I SOCIJALNO UČENJE

Avgustin je razlikovao 3 tipa društva:
1. porodica (nastaje iz Adamovog greha)
2. grad (nastaje iz Romulovog greha)
3. čovečanstvo (nastaje iz Hristovog jevanđelja)
Cela istorija čovečanstva se deli na 6 epoha. To su:
1. od Adama do potopa
2. od Noja do avrama
3. od Avrama do Davida
4. od Davida do Vavilonskog ropstva
5. od ropstva do Hrista
6. od Hrista do Strašnog suda
Avgustin u vezi sa pravom smatra da prava nije oduvek bilo, nego da su ljudi živeli pre prvobitnog greha u
,,srećnom stanju'' kao pred-državom. U prvobitnom grehu on vidi razlog uspostavljanja privatne svojine i
prava, kao i države. Paralelno, međutim, ovaj teolog zastupa i teoriju prirodnog prava, kao Božjeg prava.
Ovo prirodno pravo, kao izraz te volje Boga, je više od pozitivnog prava, odnosno od strane ljudi
stvorenog prava.

Večiti zakon je Božji ,,razum ili volja da naređuje da se prirodni red poštuje, a zabranjuje da se kvari''. Kao
izraz volje Boga, prirodno pravo i zakon uvek imaju prevagu nad ljudskim ,,nesavršnim'' pravom i ljudskim
ustanovama.
Za privatnu svojinu i ropstvo koje inače prema njegovom viđenju ne pripadaju ,,prirodnom pravu'', smatra
da su opravdani, zbog prvobitnog greha, i da će trajati do Strašnog suda.
 Privatna svojina i ropstvo deo su pozitivnog prava, i moraju se poštovati. Isto tako, Avgustin opravdava i
vlast cara na zemlji, koja se ne sme rušiti, jer bi nastao haos i niko ne bi mogao znati kome šta pripada.
Ipak, on pravi razliku između pravednog i nepravednog vladara.
Smatrao je da postoje 3 vrste mira. Božji mir, pravedan mir i nepravedan mir. Nadalje, vezano za pojavu
rata, razlikuje pravedan i nepravedan rat, gde je pravedan rat onaj izmđu vernika protiv nevernika.

16. PRAVNA TEORIJA TOME AKVINSKOG

U spisima Tome Akvinskog dostignut je vrhunac sholastičke misli (centralni spis; Summa Theologiae).
Toma je pratio aristotelijansku u kojoj se čovek posmatra kao zoon politikom i kombinovao ju je sa
stoičkim učenjem o prirodnom pravu. Toma prihvata taj aksiom, ali ga značajno usavršava
naglašavanjem da je čovek ‘’politička’’ životinja, koju od drugih životinja razlikuje razum i mogućnost
komunikacije. Tako se u Tominom sholastičkom prirodnopravnom učenju pojavljuju prvi znaci
novovekovnog racionalizma: prirodno pravo je relevantno za ljude kao životinjsku vrstu, postaje im
pristupačno samo kao umnim bićima. Prirodno pravo je jedan složen sistem normi koji se mora razumeti.
Fundamentalni pojam postaje zakon. Zakon je pravilo ili ono što se po tom pravilu zakonomerno odvija.
Svrha zakona je opšte dobro. Postoje 3 vrste zakona: večni, prirodni i pozitivni. Večni zakon je stvorio
Bog i važi za ceo kosmos (tj. prirodu). Prirodni zakoni su opšta načela razlikovanja dobra od zla,
prilagođena ljudskom razumu koja je Bog zapisao u srcima svih ljudi. Pozitivni zakoni su državni zakoni i
običaji. Toma kaže da pozitivni zakoni služe da se prirodni zkoni učine bližim i jačim.

17. POLITIČKO I SOCIJALNO UČENJE TOME AKVINSKOG

Na njega je veliki uticaj ostavio Aristotel i poziva se na njega kada kaže da je čovek zoon politikon –
politička životinja.
Takođe se poziva i na stoicizam i imamo 3 vrste poslušnosti:
1. obaveza prema obavezama (život u zajednici sa drugima)
2. obaveza prema dopuštenom (moralno usavršavanje – preko obaveza)
3. obaveza prema onom nedopuštenom (tj. onom što su tirani činili)
Dve vrste državnog uređenja:
Ispravni Iskvareni
1. monarhija 1. tiranija
2. aristokratija 2. oligarhija
3. republika 3. demokratija
Najbolje državno uređenje je monarhija, ali pošto se monarhija lako premetne u tiraniju (jer u oba ta
državna uređenja vlada jedan čovek), bolje je da postoji republika (Aristotelova politeja).
Republika je mešovito državno uređenje koje nalazimo već u Starom zavetu, kod Jevreja:
1. car - monarhijski element
2. sinhedrion - aristokratski element
3. narod koji bira cara – demokratski element
Narod kojim vlada tiranin može:
1. da se pobuni i svrgne tiranina - ako ga je sam izabrao
2. da se obrati sizerenu – ako je tiranin njegov vazal
3. ako tiranin vlada tako da je sva vlast u njegovim rukama, a narod nema kome da sežali, a nema ni
snage ni načina da ga svrgne, onda mu preostaje da se moli Bogu da svrgne tiranina – a ako Bog ne
svrgne tiranina, to znači da su zasužili tiranina, zbog svojih nepokajanih greha. Tiranija ne može dugo da
traje jer nije prirodno stanje (opet se poziva na Aristotela i Platona). ,,ugovorna obaveza’’ između Boga i
naroda, racionalni element u ovom sholastičkom shvatanju.
18. MAKIJAVELIJEVO SHVATANJE VIRTU, NECESITE I FORTUNE
Svet politike je samo istorijsko zbvnje u kojem se stalno pojavljuju novi, nepredvidljivi, neuhvatjivi
elementi. Otuda nikakvo čudo što Makijaveli smatra da u političkom životu veliku ulogu igra sreća, tj.
fortuna.
Po njemu, lična sposobnost, tj. virtu – odlučnost i spremnost da upotrebi silu i lukavstvo, jer nikakva
garancija da će neko uspeti u političkom životu. Volja da se stvori vlastita sudbina, duh preduzetništva,
sračunata smelost, oštra inteligencija. Sposobnost da se dela u skladu sa ciljem, da se maksimizuje
uspeh i smanje troškovi. Ne isključuje ni surovost, ni pevaru kad se pkokažu neophodnim. Vladar mora
delovati, vladati svojstevno, tj. svojstevno vlasti koju ima, to može, ali i ne mora biti moralno. Mora znati
kad da bude lukav kao lisica, a kada da pokaže hrabrost kao lav. Vezuje se isključivo za vojskovođe i
ratnike. Virtu nije garancija za uspeh, nekda iracionalni eementi prevladavaju nad sudbinama ljudi, zato je
bitna fortuna.
Necesita je nužnost koja se mora razumeti da bi se razumela virtu. Vezana je za ratno stanje, kada nema
nužnosti, nema ni vrlina. Da bi vladari održali virtu, oni moraju konstantno održavati ratno stanje. Najbolji
slučaj je da vrli vojskovoža vlada vrlim pukom. Kada nad vrlim pukom vlada korumpirani vođa (npr.
Cezar), bitno je da vladar koristi darove fortune.
Fortuna je jako bitna, jer su to zapravo okolnosti za ostvarivanje ciljeva. Ta spoobnost je neophodan, ali
ne i dovoljan uslov. U ljudskom životu postoje i dejstvuju neki tajanstveni, iracionalni elementi, kojima se
ne može racionalno ovladati. Sticaj izvesnih okolnosti može jednog čoveka upropastiti, a drugog uzdići.
Iako su svi ljudi obdareni sposobnošću da gledaju stvari i pojave oko sebe, mali je broj onih koji su u
stanju da shvate šta se stvarno događa. Nekoga može dovesti do uzdizanja, a nekog do potpunog sloma.
Ako vladar zna kako da iskoristi pravilno darove fortune, on će steći čast, slavu i čuvenje, održati državu i
postići velike stvari. Vladar mora da balansira između i virtu i necesite i fortune.

19. MAKIJAVELIJEVO SHVATANJE DRŽAVNOG REZONA

Makijavlijevo shvatanje državnog rezone (ragione di stato) razvijeno je u ,,Vladaocu’’. Makijaveli se bavio
uputstvim državnog rezone kao svojevrsnim naučnim uvidima u dinamiku univerzanlne prirodne sile i
njenih pravilnosti. Stoga je Makijavelijevo učenje o državnom rezone primenljivo kako na monarhije, tako i
na republike; štaviše, njen najvažniji uticaj on je očekivao u temeljno degenrisanim republikama (poput
onih italijanskih) u kojima sposoban vođa primenjuje program regeneracije.
Naglašava da vadar ne treba imati prijatelje i pristaše, da ne treba verovati nikome jer se svaka
privrženost zasniva na koristi i proračunu. Sigurniji je onaj vladar kojeg postavi narod i bitno je da vladar u
narodu ima ,,prijatelja’’, ne treba tlačiti ceo narod, već samo deo da bi mu ostatak bio zahvalan, trebaju da
ga se plaše, ali i da ga vole. Ideal je bila Francuska – vladar stoji iznad naroda i velikaša, ne meša se u
sporove, već njih rešava parlament.
Smisao maksime ,,Cilj opravdava sredstvo’’: radikalno iskvareni političko stanje iziskuje samodršca koji će
svim sredstvima ponovo uspostaviti republiku i samo u svrhu ujedinjenja države
Centralna kategorija – država – ‘’Država, to sam ja.’’
Državni rezon: uputstvo vladaru kako da pobedi svoje porive i sledi cilj očuvanja ili uvećavanja moći. Deli
politiku na unutrašnje i spoljašnje poslove, a vladaru daje veliku moć. Moć može samo da se uvećava i
širi, ali ne i da se kvalitativno menja. Svodi se na umeće da se država održi u životu.
Vrline kojima se vladar rukovodi u vladanju su ljudske (iz tradicionalne etike) i životinjske.
Životinjske vrline: vrlina lava (hrabrost) i vrlina lisice (lukavstvo).
Cilj: ujedinjenje Italije (uz pomoć narodne vojske).
Problemi sa ovako koncepiranom teorijom: gde naći zabrinutog republikanca za vlast neiskvarene
građane za podanike?
20. MAKIJAVELIJEVO SHVATANJE REPUBLIKE
Makijaveli je bio ozbiljan i predan republikanac. Smatrao je da je Rim išao putem Sparte. Zakonodavac u
republici treba biti tiranin kako bi svoju samovlast iskoristio u svrhu opšteg dobra u stvaranju savršene
republike, ali je smatrao da u državi mora postojati i ,,čuvari slobode’’. Oni u re republici imaju
kontruktivnu ulogu održavanja republike. U zavisnosti da li su to moćni ljudi ili siromašni puk, republika
treba da bude ili mala-polis ili velika-imperija. Ako državne čuvare slobode predstavljaju moćni ljudi, ona
nema mogućnost da se širi, dok ako je to siromašni puk, oni toj državi mogu predstavljati snagu u
pohodima, pa vladar može da ,,priušti’’ nova osvajanja. Za njega prerastanje iz polisa u imperiju ne
predstavlja onakvo zlo kao što su to videli klasični republikanci, za njega je to zapravo izvor sve snage i
prosperiteta jedne države.
Prema Makijaveliju, republika je jedna od 3 ispravna državna uređenja, uz monarhiju i aristokratiju.
Najbolje državno uređenje je mešovito, zato što u njemu svaka klasa ima svoj državni organ. Siromašni
se bore za slobodu, a plemići za vlast. Građanski rat traje sve dok se ne uspostavi republika u kojoj
siromašni imaju svoj organ vlasti, odnosno skupštinu, i zauzvrat opštu vojnu obavezu u narodnoj vojsci.
A da bi republika ostala, ona mora da ratuje i da se širi – povezivanje republikanske misli sa
imperijalizacijom.
Makijaveli opravdava ratovanje, jer tada su bile plaćeničke vojske, odnosno svako ko je imao da plati
mogao bi da iznajmi vojsku.
Osporava razlikovanje države Božje i države zemaljske i napada hrišćansku religiju kao obično sredstvo
za postizanje svetovnih ciljeva. Za njega hrišćanstvo predstavlja lošu religiju.