Pol epard Priroda i ludilo

Moje pitanje glasi: Zato drutvo uporno unitava svoje prebivalite? Bio sam sklon verovanju da razlog lei u nedovoljnoj informisanosti, pogrenoj tehnici ili, prosto, nedostatku svesti. Ekoloka nauka naeg vremena, po ko zna koji put do sad u istoriji, otkriva intuiciju o meuzavisnosti svih oblika ivota, nesumnjivo drevnu mudrost koja je verovatno stara kao i miljenje samo. Sredinom dvadesetog veka bilo je iroko rasprostranjeno uverenje kako je samo potrebno udruiti poslovne ljude, taksiste, graevinare i politiare zajedno sa odgovarajuim timom okeanografa, strunjaka za tlo ili umara, pa da stvari dou na svoje mesto. Kako je vreme prolazilo, ak i sa medijskom panjom i poplavom sintetiara, popularizatora, gurua ekofilozofije i 1 ostalih ampiona ekologije, i uprkos nekim novim zakonima i jasnim znacima da envajronmentalizam kao nova tema dolazi na politiki dnevni red, nita se nije promenilo. Izgleda da smo ja i drugi pesimisti i zloslutnici pogreili po pitanju ljudske potrebe za ostalim ivim svetom i propadanja planete kao celine koja podstie ivot; ili naa vrsta srlja u samoubistvo ili smo neto bitno prevideli. Tako neto bi jednostavno mogla biti pohlepa. Moda ceo svet samo sledi isti poriv, koji je skup odgajivaa ovaca u zapadnom Teksasu 1898. godine, naveo na zajedniki zakljuak saopten u sledeoj anonimnoj izjavi: Poto niko od nas ne zna, niti hoe ita da zna o panjacima, prirodnim ili nekim drugim, osim injenice da ih sada ima u izobilju i da 2 su najbolji od njih obeleeni, reeni smo da ih maksimalno iskoritavamo sve dok traju. Teko je zadovoljiti se teorijom koja tvrdi da su ljudi loi i da e uvek initi ono najgore. Meutim, imajui u vidu sadanje uslove obrazovanja, znanje o panjacima moe odvesti pohlepu jo dalje na kontinuiranom putu napretka. Odluka koju su doneli stoari moda je bila odgovor na nove ideje oblasnog menadmenta (o kojima je verovatno neko govorio na pomenutom skupu). Generacija Teodora Ruzvelta shvatala je zatitu prirodnog okruenja uglavnom 3 kao odabir odgovarajuih programa i tehnika. Do vremena Alda Leopolda , pola veka kasnije, ovo shvatanje je poelo da se menja. Uvidelo se da je unitavanje zelenih povrina bilo rezultat sadejstva optih uverenja i posebnih politikih mera. U fokusu su bile primedbe i prigovori prirodnjaka agronomima, a na irem planu su se stavovi, vrednosti, filozofije i umetnosti ukupni pogledi na svet ljudi i naroda, mogli shvatiti kao veliki sistem unutar kojeg je priroda ili potovana ili zloupotrebljavana. Izgleda da su implicitna osuda koju je nosila ta ideja kao i njena razumljivost, danas izbledeli; tehnologija obeava jo veu dominaciju nad prirodom, a inherentno zatitarski pristup ekologije posmatra se kao ograniavajui faktor produktivnosti u svetu u kojem je sve vie gladnih i siromanih. Shvatanje da ljudske institucije izraavaju, makar implicitno, odreenu filozofiju prirode, ne navodi uvek te iste institucije da proire svoje doktrine: ee ih utvruje u jo rigidnijoj odbrani tih doktrina. U sred tih novih briga i reafirmacija statusa kvo, distanca izmeu Zemlje i filozofije izgleda da se poveava. Znamo, na primer, da je masovno pustoenje velikih prauma Starog Sveta od panije i Italije pa sve do Skandinavije, koje se desilo pre vie hiljada godina, ponovljeno u severnoj Americi u prolom veku i da se danas nastavlja u amazonskom basenu, Maleziji i na himalajskom pojasu. Vei deo tla unutranje Kine i gornjih tokova reka Gang, Eufrat i Misisipi, sruen je u njihove delte, dok su se ljudska populacija i njene potrebe za energijom udvostruile nekoliko puta. Broj ivotinjskih vrsta koje smo istreblili meri se stotinama. Kao da neto misteriozno blokira volju za promenom, to nije prosto lina pohlepa ili politika inercija. Da li bi to mogli biti pogrean sistem vrednosti ili filozofija? Ideja da je unitavanje kitova logina posledica Bekonove izreke da priroda treba da slui oveku i Dekartovog insistiranja na tome da ivotinje ne oseaju bol jer nemaju duu, nekako je slaba i previe akademska. Istanana analiza tih filozofija i pronalazak odreenog etosa koji je tu reito obrazloen, trai dublje ispitivanje. Tehnologija nije praktino sprovoenje naune teorije, niti se koncepti progresa, biblijska dogma ili renesansni humanizam prosto otelovljuju u svakodnevnom ivotu. Istorija ideja nije dovoljna da bi se objasnilo ljudsko ponaanje.

Envajronmentalizam je tehnokratsko-administrativni model reavanja ekolokih problema, nastao kao rezultat ideoloke konstrukcije i civilizacijskog kompromisa liberalne ekonomije sa drutvenim i politikim interesima za zatitu ivotne sredine. Darko Nadi Ekologizam i Ekoloke Stranke, Beograd: Slubeni glasnik, 2007, str. 15. (nap. prev.) 2 Hervey Kieckly, The Masks of Sanity (St. Louis. Mosby, 1976). 3 Aldo Leopold (1887. 1948.), uveni ameriki ekolog, pisac i profesor. Posebno se bavio zatitom divljih oblasti i uma u Arizoni i Novom Meksiku. Odbacio je Ruzveltov utilitarni pristup ouvanju i zatiti prirode. (nap. prev.)

Nekada je naa vrsta ivela u stabilnoj harmoniji sa prirodnim okruenjem (i u nekoliko malih skupina i dalje ivi). Razlog nije bio nedostatak domiljatosti ili nesposobnost tih ljudi da izmene njihovo okruenje; nije ni zbog odnosa prema svetom ili iz strahopotovanja. Pre e biti da je razlog bio znatno iri i dublji. Promena u pravcu neprijateljskog stava prema prirodi, zapoeta pre pet do deset hiljada godina, donela je sve vie destruktivnosti i sve manje odgovornosti kako je civilizacija napredovala. Mislim da ekonomski i materijalni zahtevi narastajuih sela i gradova nisu uzrok ve posledica te promene. U sadejstvu sa napredujuim znanjem i organizovanjem ljudi, ta promena je sputala drevnu socijalnu organizaciju koja je ograniavala raanje ljudi. Podstaknuti su novo oseanje ljudskog gospodstva i unitavanje neljudskih oblika ivota. Ta promena naknadno je tumaena kao neminovna posledica nestanka drevnih bogova. Ali, pre e biti da je ta promena bila iracionalna (mada ne i nelogina) i nesvesna, neto poput sloma na fundamentalnom planu ljudske egzistencije, jedna iracionalnost s one strane pogrenosti: neka vrsta ludila. Ideja bolesnog drutva nije nova. Bernard Frank, Karl Meninger i Erih From su neki od njenih proponenata. Sigmund Frojd se pita: Ako je razvoj kulture u tolikoj meri slian razvoju pojedinca i slui se istim sredstvima, nemamo li prava da postavimo dijagnozu da su neke kulture, neke kulturne epohe, moda ak i ceo ljudski rod, pod uticajem kulturnih stremljenja postali neurotini?4 Australijski antropolog Derik Friman primeuje da nas je doktrina kulturnog relativizma, koja je zavladala modernom milju, verovatno uinila slepim za devijantno ponaanje celih drutava, jer je odbacila opte normativne standarde duevnog zdravlja. U svojoj knjizi U dvorcu plavobradog (In Bluebeard's Castle), Dord tajner se pita zato je u prethodna dva veka toliko mnogo ljudi ubilo druge ljude (procene dostiu 160 miliona ubijenih). On primeuje da su, iz nekog razloga, periodi mira u Evropi bili suvie teki za podnoenje. Mir je donosio klonulost koja je periodino prekidana ratom. Meutim, sve tei pritisci nisu poticali od nacionalnih sila ili sukobljenih ideologija. On zakljuuje da je jedan od tih pritisaka naao oduak u Holokaustu, koji je motivisala podsvesna mrnja prema nepodnoljivom emocionalnom i intelektualnom teretu monoteizma. Nemci su, kao pomahnitali predstavnici besa nataloenog u celom hrianskom svetu, traili da unite ive predstavnike onih koji su vekovima unazad skrnavili mitsku viziju stvaranja i liavali Zemlju boanskog prisustva i postojanja, zamenjujui to dalekim, nevidljivim, zahtevnim, osvetoljubivim i despotskim bogom. Tim provalama unitenja, tajner prilazi sa pojmom dezintegracije kolektivne linosti. Njegov pristup ima neto da ponudi istraivanju uzroka razaranja prirode. ta moemo da zakljuimo iz: bezobzirnog zaposedanja svih prirodnih stanita, fizikog i hemijskog zagaivanja tla, vode i vazduha, istrebljivanja i izmetanja divljih biljaka i ivotinja, preterane see i pustoenja uma i zelenih povrina, uveanja broja ljudi na utrb biotikog zdravlja planete i pretvaranja svega u neto to ljudi prave i ljudi upotrebljavaju? Pozivati se na psihopatologiju znai ukazivati na rano detinjstvo. Veina duevnih problema potie iz prvih godina naeg ivota, a njihovi simptomi definisani su kategorijama nezrelosti. Duevni bolesnik ima tipino infantilne motive i reaguje na opaaje i stanja svesti koji predstavljaju karikaturu ranog detinjstva. Meu simptomima duevnih bolesti su destruktivna ponaanja uz pomo kojih se pojedinci suprotstavljaju sopstvenim demonima koji bi ih u protivnom obuzeli. Osporiti logiku kojom ljudi pravdaju svoje ponaanje, znai ugroziti ove istinski odbrambene postupke kojima se ljudi brane od zastraujueg ponora. Veina nas ne uspeva da postane zrela onoliko koliko mi to moemo. Na tom putu, postoji kontinuum prepreka, od obinih zabrana do traumatskih okova, od kojih mnoge ciljaju na strahove i fantazije sline onima koje zaokupljaju uplaenu decu i onda nestanu. Takve primarne fantazije i impulsi ispunjavaju nesvesno svakoga od nas. Oni obino ostaju potisnuti: ili je njihova energija preobraena, zaustavljena i sublimirana ili su podreeni realnosti. Te sile nesvesnog ne moraju da budu iskljuivo zastraujue: osim senki koje nas u strahu i nemiru guraju na ivicu ponora, tu su i fantazije o moi, skladu i erotskom zadovoljstvu. Sve one alju svoje slike i simbole u snove i u svest uznemirenog oveka. Nije potpuno jasno da li one igraju konstruktivnu ulogu na dugom putu ka zdravoj zrelosti ili su samo svetlucajue sablasti koje vrebaju pored tog puta na na duh da se saplete. U svakom sluaju, korelacija izmeu duevne bolesti i regresije na ranija stanja psihikog ivota potvrena je hiljadama puta do sad.

Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi, u Antropoloki ogledi, Beograd: Prosveta, 2005. str. 86. (nap. prev.)

Putanja ljudskog razvoja iznenaujue je duga i komplikovana. Celokupan razvoj kroz prvih 20 godina ivota (ukljuujui i fiziki rast) je naa ontogeneza ili postajanje biem. Spojena prenatalnim ivotom sa jedne i fazama odraslosti sa druge strane, ontogeneza je zauujua kao i sve ostalo u ljudskoj biologiji. Svako ko misli da ljudsko bie nije prilagoena ivotinja, treba da provede nekoliko sati itajui tomove Psihoanalitike studije deteta (The Psychoanalytic Study of the Child) ili izdanja urnala dejeg razvoja (Journal of Child Development). U carstvu prirode, ljudska ontogeneza izgleda poput irafinog vrata neverovatne duine, ranjivosti, unutranje grae i izuzetnog pogleda na predeo, koji se prua sa vrha. Meu preostalim skupinama ljudi koje ive u miru sa okolnim svetom i doivljavaju sebe radije kao goste nego kao gospodare, ontogeneza pojedinca ima neke prepoznatljive crte. Polazim od pretpostavke da je njihova ontogeneza zdravija od nae (zbog ega u biti vien kao sentimentalan i romantian) i da ona moe biti uzeta kao model od kojeg smo mi odstupili. Njihov nain ivota je onaj na koji se naa ontogeneza prilagodila prirodnom selekcijom. Taj nain ivota je podsticao saradnju, smer i vremenski tok psihikog razvoja kao i upoznavanje tajanstvenog i prelepog sveta u kojem su znakovi ka smislu ivota bili otelovljeni u prirodnim stvarima i gde je svakodnevni ivot bio neodvojiv od duhovnog susreta i znaenja. U tom svetu, lanovi skupine slavili su posebne periode i prelaze kroz obredno uee u inu prvobitnog stvaranja. To seme normalne ontogeneze prisutno je u svima nama. Ono pokree nejasna oekivanja da e roditelji i zajednica odgovoriti na nau glad. Novoroenetu je, na primer, potrebno gotovo stalno prisustvo majke koja peva i pria sa njim, hrani ga grudima, dri i dodiruje, voli ga i uiva u njemu. Za dete kao osobu koja treba da postane, oblik svega drugog izrasta iz odnosa sa majkom. Pored toga, taj odnos, tokom evolucije ljudskog roda, uspostavljao se u okruenju ivih biljaka bogatih mirisima, oblicima i pokretima. Nezagaen vazduh, lepranje divljih ptica, suneva svetlost i kia, blato da se gnjei i kora drveta da se za nju uhvati, zvuci vetra i vode, glasovi ivotinja, insekata i ljudi sve to nije nejasan ugoaj za dete, ve graa od koje je sainjeno njegovo drugo okruenje, dok je jo u majinom naruju. Spoljanjost je na neki nain druga unutranjost, neka vrsta oivljenog prenatalnog prostora (koji nije tako stalan kao to smo to nekada pretpostavljali). Okruenja e biti progutana, internalizovana i ugraena u linost. Od samog poetka, osnovni ton doivljaja tog sveta je postojanost. Poto je rodila dete na mirnom mestu, majka je stalno prisutna. Opipljiva toplota njenog tela uvek mu je dostupna. Dete radosno uiva u tome da bude milovano i noeno, hranjeno i prano koliko to telo zahteva. Njegov svet je sainjen od raznovrsnih ritmova, sveine i toplote, mirisa i dodira kie i snega, vetra koji miluje lice, zemlje pod nogama i meu prstima. Svet je primamljivo i privlano mesto koje ga zavodljivo zove: Izai, probudi se, pogledaj, oseti, pomirii; sada zagrli i spavaj! To je svet putovanja i mirovanja. Dete se isprva plai da bude ostavljeno, jer je vezano strahom od udaljavanja njegove majke i ostalih. To isprekidano kretanje formira ritam njegovog ivota, govorei mu neno da je on putnik ili gost na ovom svetu. Njegovo kretanje je kao i njegovo odrastanje: kako sazreva i kako se ciklus migracija zajednice obnavlja, ono via mesta koja je i ranije videlo i ta mesta poinju da mu izgledaju manje prostrana i ne tako udna kao ranije. ivot u pokretu i odmorima ispunjen je vraanjima na ista, a opet razliita mesta. Iako su ljudi uvek prisutni, to je svet bogat neljudskim oblicima ivota, bezbrojnim figurama ije se slinosti i razlike mogu jasno osetiti i koje pruaju ivotni izazov. Te slinosti i razlike, dve strane miljenja, izraavaju se govorom. Dete poinje da muca, a onda i da govori, u skladu sa njegovim ritmom i uz saradnju odraslih koji se i sami ponaaju u skladu sa dubokom mudrou ivotnog toka. U poetku, ono ui napamet i ponavlja, imenujui stvari ija je specifina razlika nedvosmislena. Priroda je leksikon u kojem su, na samom poetku, rei ispunjene vrstom istinitou stvari. U tom svetlom novom svetu, izuzev realnih stvorenja koja se posmatraju i oponaaju u igri, jo uvek su prisutne mitske zveri. Igra je imitacija, poevi od jednostavnog beanja i hvatanja do veselog oponaanja znaajnih ivotinja. Deca sve probaju na sebi: za trenutak su jedna ivotinja, a ve sledeeg oseaju se kao neka druga. Dete gleda odrasle kako igraju poput ivotinja pa i ono ini isto. Muzika je stalno prisutna, od majine pesme, preko melodije ptica, do zavijanja vukova. Dete ve osea misteriju srodstva: slinost ali u razliitosti. ivotinje magnetski privlae dete. Izgleda kao da svaka na svoj nain otelovljuje neke instinkte, reakcije ili pokrete koji su ba kao ja. Kroz te razigrane, kontrolisane pokrete, postepeno dolazi i vetina snalaenja u linom unutranjem ivotinjskom carstvu strahova, radosti i odnosa. Sluajui prie odraslih, dete razvija sposobnost imaginacije, a oblici iz pria formiraju predstave i ulivaju se u unutranji ivot deije svesti.

Prostor za igru drvee, grmlje, mesta za skrivanje i penjanje vidljivo je i ureeno jezgro, jo jedan model vrste povezanosti. To je praiskonski teren na kojem igre oponaanja odraslih utvruju temelj pouzdanog sveta i unapred obrazuju domai ambijent: deci lovaca-sakupljaa nije potrebna nikakva kua da uspostavlja i simbolizuje njihov drutveni status. Pojedino drvee i stenje, koje je bilo poznato jo njihovim roditeljima, babama i dedama, stari su znanci koji nose transcendentno znaenje kasnije u ivotu. Neudobnost se, dakako, ne moe izbei. Ali dete sa ponosom uvia da je moe podneti i da ona koristi njegovom telu tako to se tokom lepih dana odlino osea. Ono posmatra bolest i smrt, ali samo kao deo celine koji ne dominira njome (kako bi inae mala skupina od 15 ljudi mogla da se odri ako bi umirali svakog dana?) Deca izlaze iz privremenog boravita da bi oponaala potragu za hranom, a kasnije to i zaista rade, zajedno sa odraslima. Stariji se ne plae dok love, oni strpljivo ekaju, posmatraju i sluaju: ne pronau uvek najbolje, ali uvek neto nau. Svet obiluje znakovima i nema kraja njihovoj finoi i delikatnosti. Znakovi koji se otkrivaju uvek su tu. ovek samo treba da ovlada vetinom njihovog tumaenja. U takvom svetu nema divljine, ni pripitomljenosti. Vlast oveka nad prirodom ograniena je na vetinu njegovih ruku. Ukoliko svet prirode poetski nagovetava svet ljudskog drutva, on ukazuje da ne postoji vlast nad ljudima, ve samo vostvo nastalo osvedoenjem i primerom. Drugost prirode je pristupana ljudima u udesnim formama spajanja, uticaja, izmirenja i nagodbe. Kada deak odlazi sa odraslima u prirodu da trai skriveno korenje ili da se prikrada antilopi, on uvia neograniene mogunosti stapanja sa okruenjem, jer uspeh potrage podjednako zavisi od vetine lovca-sakupljaa i od mimikrijske spretnosti ivotinje ili ploda. Dete je slobodno. Od njega se ne trai da radi. Prvo se penje, pljuska, kopa i istrauje beskrajno bogatstvo oko sebe. Kasnije, eli da stvara, da razume stvari koje ne moe da dira ili menja i da se divi onome to jo nije videlo. Njegov svet je bogat priama: dete slua prie o poslednjem lovu, kazivanja o uvenim dogaajima i epska pripovedanja slojevitog znaenja. Ono je neprestano uronjeno u glasove jedne ili druge vrste. Glasovi traju koliko i njihov zvuk, jer izviru iz ivota. Dete ui da sve u ivotu neto znai. Od kreketanja aba do morskih talasa, svi zvuci koji potiu od bia njemu srodnih i znaajnih, priaju neku priu, daju neki znak, podraavaju neki ritam koji dete treba da prepozna. Nema kraja upoznavanju tog sveta. Dete ipak ne filozofira o tome; ono je zatieno od spekulacije i apstrakcije prisnom vezom njegove due sa prirodnim okruenjem. Dete je slobodno, poput bia koja ga okruuju to znai slobodno da bude istanano i oprezno, ne samo prema ivotinjama nego i prema ljudima, kojima ivot ne nosi beleg podreenosti autoritetu. Ono e se povinovati pritisku i obiajima zajednice, ali ne i sili. Sve je to ve nagoveteno u neljudskom svetu, ali ne zbog toga to dete nikad ne via dominantne i podreene ivotinje, bia koja ubijaju druga bia, ili drvee ija senka spreava rast drugih biljki, ve zato to je, pribliavajui se polnoj zrelosti, ono na domak udesnog tumaenja koje e preobraziti te odnose. Na kraju detinjstva, dete se pribliava najuzbudljivijim danima svog ivota. Prelaz kojem se pribliava, doivee telesno i obredno u isti mah. Detinjstvo lutanja po poznatom svetu, istraivanja i oponaanja prirodnih oblika i paljivog sluanja, pripremilo ga je za potpuno novu oktavu njegovog bitisanja. Sat njegovog tela govori da je vreme da to bude uinjeno, a odrasli e posmatrati kako prolazi kroz inicijaciju. To je ulazak u ugodan, neopisivo raskoan i ponekad bolan svet, koji je shvatljiv paljivim posmatranjem i nagoveten u njegovom detinjstvu. Probe i testovi koji obeleavaju njegov prolazak kroz adolescentsku inicijaciju, nemaju za cilj da mu otkriju kako je njegova ljubav prema prirodi bila iluzija ili da ga je priroda, kakvu je upoznao, na neki nain prevarila. ovek nee odbaciti oaranost nebom i zemljom kao detinjastu i nebitnu stvar. On e sazreti, ne izvan tog sveta, ve unutar njegovog smisla. Dakle, zavretkom detinjstva poinje ivotno istraivanje u uzajamnom odnosu sa prirodnim svetom, ije su dubine jednako beskrajne kao i ovekovo kreativno razmiljanje. On ne istrauje ivotnost prirodnog sveta da bi je transformisao u mrtve objekte koji reprezentuju njegov ego, ve kao boanstvenu i srodnu pesmu ljudske zajednice.

Obredi adolescentske inicijacije koji afirmiu metaforinu, misterioznu i poetsku stranu prirode, uveliko su odbaeni u kulturama zapadne civilizacije i svedeni na estetski ugoaj. Meutim, u periodu razvoja, ovek trai spoljanje modele reda: ako to nije zajednica biljaka i ivotinja, onda su to rei u knjizi, zvanja i profesije u drutvu ili maina. Ako je metaforina osnova rituala koji uspostavlja red neprimerena, svet se moe fiksirati na nivou najbukvalnijeg deijeg razumevanja i tako postati dosadno mesto koje e odrasli ili ignorisati kao neto to se stalno ponavlja ili eksploatisati kao prostu materiju. Harold Sirles dobro primeuje: Izgleda da je neophodan najvii stepen zrelosti da bi se dostigla istinska povezanost sa onim to je potpuno drugaije od nas. Zrelost dolazi u srednjim godinama kao prirodan rezultat unutranjeg razvojnog procesa kroz koji svi prolazimo, a na ije faze roditelji, prijatelji, vaspitai i uitelji pravovremeno reaguju. Zrelost slavi uee u okruenju prepunom znaenjima koja se neprekidno ire i sutinsku srodnost naeg bia sa njim, a ne stalno rastuu dominaciju nad prirodom, bekstvo u apstrakciju ili egzistencijalni strah. Ljudska psihogeneza, kroz koju svi prolazimo u prvih dvadeset godina ivota, evoluirala je tako to se prilagoavala i sluila opstanku. Njene faze postale su integralni deo individualnog razvoja u fizikom i kulturnom okruenju u kojem se naa vrsta pojavila. I tu dolazimo do problema: ovek se prilagodio ivotu u malim zajednicama, potrazi za hranom, odmaranju i neposrednom odnosu sa prirodnim okruenjem.5 Za nas, savremene ljude, taj svet vie ne postoji. Vrhunac individualne ontogeneze koju obeleava blagost, trpeljivost i uzdravanje, uz tradicionalno prilagoavanje neljudskom svetu i dugo i posveeno pripremenje mladih, verovatno je nespojivo sa potrebama naprednih drutava. U takvim drutvima, u koja ubrajam i ovo nae, zadravanje odreenih infantilnih osobina straha od razdvajanja, fantazija o svemoi, oralne zaokupljenosti, slabosti i ranjivosti, telesne zavisnosti i nesposobnosti moe pomoi pojedincu da se bolje prilagodi. Bioloka evolucija ne moe da udovolji zahtevima tih novih drutava. Ona nas suvie sporo prilagoava na uslove nastale tokom poslednjih deset milenijuma, od kada je poelo unitavanje arhainih lovako-sakupljakih kultura od strane njihovih neprijateljski raspoloenih, agresivnih, bolje organizovanih i civilizovanih komija. Prilagoeni na spor i postepen razvoj u pravcu naroite vrste ivotne mudrosti, mi ivimo u svetu u kojem se takva poniznost i tanano oseanje ljudske ogranienosti, vie ne priznaju kao vrednosti. Ipak, mi patimo od elje za tim nestalim svetom, a tu duboku enju nauili smo da pogreno tumaimo. Uloge autoriteta, glava porodice i ostalih monika u civilizovanom svetu, uglavnom su bile preputene nezrelim pojedincima, koji su nastavili da selektuju i vaspitavaju jednako defektne, potinjene sledbenike, kao to su i oni sami. Verovatno niko nije mogao ni da primeti ovaj debilizujui trend, koji se prenosio sa generacije na generaciju, jer je drutvo preuzimalo brigu o detetu u kritinom periodu njegovog odrastanja, servirajui mu razne prie i igrice i manipuliui strahom u njemu na stotinu naina, prethodno odvlaei iscrpljene majke, sa kuom punom dece, na posao. Mogue je da su prolazne, potpuno normalne i zdrave crte adolescentskog narcizma poput edipovskog straha i privrenosti, ambivalencije i nepostojanosti, igre reima i grupnog povezivanja, patoloki prenesene u odraslo doba, gde e biti slavljene kao filozofski zakon i patriotska crta vredna potovanja. Na taj nain, primarni impulsi ranog detinjstva preobraeni su u sutinske pretpostavke vere i moralne superiornosti, a njihova represivna priroda zamaskirana je potiskivanjem i projekcijom, osnovnim mehanizmima odbrane. Najvanije institucije i metafizika uenja, konano su mogle da ovenaju slavom ideje i stavove koji potiu iz konteksta nezrelosti, munih adolescentskih premiljanja, frojdovskih psihoseksualnih faza, ili ak iz najranijih neonatalnih i prenatalnih stanja. Verovatno je ovo ontogenetsko sakaenje unelo u ivot odraslih neke osobine koje nijedno drutvo ne eli, ali koje su svakako prisutne u naem. Poput upornih pratioca koji unose nemir, te osobine su povezane sa dejom eljom za unitavanjem i sa regresijama koje ponekad mogu biti korisne. Moda ne postoji nain da se simbioza majke i odojeta perpetuira kao drutveni ili religiozni ideal, bez zadiranja u bolno podsvesno seanje na telesnu ogranienost ili na nelagodan oseaj konanog odvajanja.

Kenneth Kenniston, Psychological Development and Historical Change, in Robert Jay Lifton, ed., Explorations in Psychohistory (New York: Simon & Schuster, 1974).

Danas je mladost banalan ideal, a idealizacija mladosti pogreno se prenosi u odraslo doba koje karakteriu pojednostavljene suprotnosti. Adolescentski snovi i nade odseeni su od svog izvora i izvrnuti u skladu sa neprijateljstvima, strahovima ili fantazijama korisnim za funkcionisanje drutva. Ometen da prati sopstveni razvojni tok, pojedinac je prinuen da se prilagodi i uestvuje u kolektivnom snu o dominaciji. Menjanje sveta postaje oajnika, nesvesna zamena za promenu sebe. Onda dolaze zatita ivotinja, ouvanje divljih oblasti (nasuprot ostatku planete), eskapistiki naturizam i industrija lepote, aktivnosti koje odravaju postojanje dva sveta, mrze kompromise, a sloene ekoloke probleme brkaju sa zlom i dobrom u ljudima. Problem u udnji da se svet napravi je u tome to je on ve stvoren, pa postojee prvo mora biti uniteno. Idealizovanje pastoralnog i idilinog carstva mira i sree ili elektronskog tehno-raja i svemirskih odiseja, kao i fantazije o herojskoj slavi, izvorno spadaju u adolescentsko matanje. Norman Keli smatra da je pubescent predodreen za promenu dok intuitivno osea da je u centru sveta i zbog toga tei da izbavi oveanstvo iz neovenog stanja u 6 kojem se nalazi, to jest, iz krize identiteta na prelazu iz maloletnosti u odraslo doba. Nevolja naeg vremena je u tome to ne postoji nikakav obred, niti dobroudna zajednica odraslih da predvodi taj prelaz. I tako smo doli do vremena u kojem ivimo. Ista pitanja stoje i dalje: Da li je tehnoloko/urbano drutvo funkcionalno samo zato to su njegovi lanovi zaustavljeni u ontogenetskom razvoju? ta su posledice i znaenja takve psiholoke uskraenosti? Mi nasleujemo prolost i njene zaplete. Beli, evro-ameriki, zapadni narodi, odvojeni su brojnim generacijama od odluka donetih u zajednici, nomadskog ivota u malim skupinama i bez imovine, vrlo razvijenih obreda inicijacije, paljivog upoznavanja prirode kao poziva svakog pojedinca, potpune okruenosti drugou (ili divljinom) koju nisu napravili ljudi, ali koja za njih ima duhovni znaaj i prirodnog odnosa majke i deteta. Sve to nama izgleda strano zato to vie nismo sposobni da ivimo na taj nain, mada je ta sposobnost potencijalno prisutna u svima nama. Pitanje nedovrenosti nae ontogeneze nije reeno ako kaemo da kumulativna sila prolosti odreuje nae sadanje stanje. Urbana tehnika kultura sama proizvodi vlastite ontogenetske deformacije. Neke od njih su nasleene, dok su ostale, u stvari, noviji podsticaji selektivnom perpetuiranju detinjastih i adolescentskih preokupacija. Mnogi delovi urbanih konica oblikovani su prema zahtevima industrije transporta, energetske potronje i modernog spoja sirovina i proizvoda. Sa druge strane, grad su oblikovali i projektovali, svesno i nesvesno, karakterni invalidi uskraeni u mnogim drutvenim i ekolokim aspektima, ali to su invalidi sa potencijalom ostvarenja linosti u arhainoj i velianstvenoj sredini davne prolosti. Slepilo kao patoloka crta onih koji ive u peini rezultat je linog prilagoavanja ili uroene mogunosti svakog lana nae vrste, zavisno od toga kako je posmatramo. Mislim da je tano ovo drugo, ali prilagodljivost je danas veoma poeljna osobina, u smislu fleksibilnosti, spremnosti na promenu posla, adrese ili uverenja, i slavi se kao sastavni deo tehnokratskog ideala udobnosti, sigurnosti, izolacije i podsticanja novina. Ta vrsta prilagodljivosti nije karakteristika graanstva koje prevazilazi mesto i vreme, ve neprilagoenog koje nikada ne pronalazi svoje mesto i vreme. Kulturna antropologija esto ide u prilog te savremene ideje o herojskoj prilagodljivosti. Brojne etnografske studije opisuju nam raznolike naine ivota oveka, ali tek nekoliko njih istie neumoljivo pravilo svih ljudskih drutava: Sve kulture tee da objasne i potvrde pripadnost svojih lanova, ak i po cenu da perpetuiraju infantilne strahove ili da svoje pripadnike lie cilja njihove potrage za prilagoavanjem i da kao jedinu zajedniku crtu ustanove njihovu neukorenjenost. U vezi s tim, ne iznenauje nas to to drutvo prilagoavanja slavi detinjstvo, oboava mladost i prezire starost, izjednaava detinjstvo sa nevinou, mudrou i duhovnom nadmoi. lanovi tog drutva vezani su za detinjstvo zato to njihovo vlastito nije sluilo svojoj svrsi. Ljudi kojima se ivot u odraslom dobu nastavlja na nedovreno detinjstvo, ne mogu da se odreknu neispunjenih oekivanja. eleti da se ostane dete, podstrekivati nostalgiju za detinjstvom, znai aliti za vlastitom izgubljenom zrelou, ne zato to je detinjstvo sinonim za zrelost, ve zato to je tada, epigenetski, jo bilo mogue ii u pravcu zrelosti.

Norman Kiell, The Universal Experience of Adolescence (New York: International Universities Press, 1964).

Divno je videti irom otvorene oi zauenosti, neosuujue reagovanje i uivanje u trenutku postojanja; nadam se da je bar zrno toga ostalo u srcu svakog odraslog oveka. Sasvim je prikladno da se odrasli ponekad odnose prema prirodi na taj nain. Ali neskriveno oduevljenje deteta, barem onog koje je u zdravoj vezi sa majkom, ima svoju posebnu svrhu; dete na taj nain razvrstava, podsvesno pronalazi sklad i antropomorfizira svet oko sebe, to je sve u vezi sa razvojem njegove linosti. Dete uznemireno slabom vezom sa majkom, takoe prolazi kroz period kada se divi prirodi, oseajui da je ta nova materinska stvarnost lekovita za njega. U svakom sluaju, za dete ne postoji simbolina, ve samo neposredna priroda. ak i dok se pretvara, za njega postoji samo jedna stvarnost. Deca koja se oduevljeno igraju na zelenoj travi ili oseaju strah od sove u umi, tokom odrastanja zaboravie na znaaj prirode, ukoliko nikada ne prevaziu tu trenutnu fascinaciju. Kada kao odrasli budu poredili vrednost sove kao takve (ranije shvaenu, to ih je nauilo imenu i rodu sova) sa drugim vrednostima, poput gradnje bolnice, kanalizacije ili naftne buotine na mestu gde je bila uma, verovatno e se odluiti za progres. Zbog slabe prvobitne veze sa majkom, neodgovarajueg i nejasnog prihvatanja predela i bia iz svog okruenja i bez kljune adolescentske obredne inicijacije koja predstavu kosmosa izvodi iz opipljivog sveta, odrasla osoba ne moe izabrati sovu ili umu. Sopstvo je jo uvek uronjeno u detinju stvarnost. Moda je svrha tog detinjastog uivanja u prirodi u njemu samom. Meutim, za dalji razvoj sopstva, isto tako je neophodno prevazilaenje njegovih granica. Kako bih ukazao na sutinu, pojednostavio sam mogunost izbora. Uopte ne postoji izbor izmeu sove ili naftne buotine. U naem drutvu, oni koji bi izabrali sovu nisu nita zreliji od ostalih. Polazei od koncepta Erika Eriksona o poverenju nasuprot nepoverenju, to je crta svojstvena ranoj epigenetskoj fazi i zapaanja Vilijama i Klare Rasl da dete nedovoljnu brigu doivljava kao neprijateljstvo (zapaanje koje se ili porie ili potiskuje meu idealistima ili je pripisano prirodi umesto roditeljima kao njegovom izvoru meu cinicima), uviamo pojavu konflikta koji je nastavak tog infantilnog dualizma. Strah i mrnja prema organskom na jednoj i elja da se sjedini sa njim na drugoj strani, nagon da se neljudski svet kontrolie i potinjava i istovremena tenja da se on oboava, preterano razdvajanje s jedne i strah od izolacije s druge strane svi ti konflikti su dve strane iste medalje. Spretni, veti i epigenetski dovreni odrasli ljudi koji ive u malim skupinama i nadahnjuju se prirodom, nee se nikada nai u tom konfliktu, tako karakteristinom za civilizaciju. Posledice istorijskog odvajanja od prirode i iz te uskraenosti nastale drutvene asimilacije, jasno se vide u kljunim crtama evropsko-amerikog karaktera. Amerikanac nije razuzdani anti-Evropljanin; sudei prema odreenim osobinama, on je kompletno otelotvorenje zapadnog, klasinog, hrianskog oveka kome je neizmerno bogatstvo neeksploatisanog kontinenta omoguilo da dovri izopaeno otuenje, zapoeto sa pojavom poljoprivrede pre pet do deset hiljada godina. Otuda dobro poznati prizori amerikog drutva danas: nemarno gomilanje otpada, istrebljivanje neprijatelja, posedovanje svega najnovijeg odmah, preziranje starosti, proizvodnja pseudotradicija, poricanje prirodnog toka ljudskog razvoja, zaglavljenost u preadolescentnom dobu usled ponavljanja kriza linosti. To su znaci privatnih komara, nesklada i pometnji u atmosferi stvaranja sve gorih problema, pri pokuaju gospodarenja prirodom na tehnoloki nain: line more koje se proiruju na drutveni plan. Svi zapadnjaci ne samo da opravdavaju vlastita prometejska, tehnofilska nastojanja ve i batine nasleeni totalitet. Moda smo mi ljudi sa najslabijom strukturom linosti u istoriji, to je posledica dugotrajnih ontogenetskih nedostataka prema merilima starijeg kamenog doba, mi smo deca u koi odraslih ljudi. Moderno drutvo nastavlja da funkcionie zato to je sastavljeno od zavisnih pojedinaca zaustavljenih u sopstvenom razvoju. Cena je masovna terapija, eskapizam, opojna sredstva, droge, izlivi besa i destrukcije, ogromna tuga, potinjenost hijerarhijama koja otkriva tu nedoraslu nesposobnost na svakom nivou, i moda najgore od svega, spremnost da se obrui na prirodu za koju nejasno oseamo da nas je prevarila. Iz tog sakaenja ljudskog sazrevanja sledi destrukcija celih oblasti ivotnog ciklusa i iscrpljivanje prirodne sredine. U dananjoj civilizaciji gradova, beskonane potrebe vetaki se stvaraju kao da je priroda amnion, a tehnologija njegova placenta. Za razliku od kultura poslunog potinjavanja, odvanog i ponosnog slobodarstva, ili, s druge strane, onih opsednutih krivicom i prljavtinom, ovaj vetaki stvoren svet rodno je mesto snova o trenutnom zadovoljstvu i svemoi. U takvom svetu, ne postoji majka sa ogranienim mogunostima, niti otac sa strogom disciplinom, ve samo pojedinac koji pluta u tenom organizmu.

Visok procenat neuroza u zapadnim drutvima, esto je tumaen kao znak visoko stresnog naina ivota. Ako tome dodamo, ili posmatramo kao proizvod toga, ludilo nacionalizma i pustoenje ivotnih zajednica, ini se da je masovno rairena neuroza vie stvar psihopatskog sakaenja ontogeneze nego naina ivota. izoidni karakter nezrele linosti odlikuje tekoa u razlikovanju fantazija, snova i stvarnosti. Nemo da se razazna da li sopstveno iskustvo potie iz sna, budnog matanja ili iz stvarnosti, notorna je crta tekih duevnih bolesnika. Upotreba droga i new age psihodelinih vebi u potrazi za drugaijom stvarnou, ak i upotreba rei fantazija kao sinonima za stvaralaku imaginaciju i snova za inspiraciju, nagovetava tu elementarnu konfuziju. Te pojave predstavljaju parodiju naglaene adolescentske potrebe za transcedencijom. Strahovi odraslih, udrueni sa tom konfuzijom, doslovno su uasavajui. Muenika enja za neim izgubljenim je neizbena, ne samo za one na psihijatrijskom tretmanu, ili one koji se vikendima nalivaju alkoholom, ve za one koji, nagurani u prenaseljene etvrti i zagaenu sredinu, iz dana u dan robuju radnom vremenu. Te nejasne enje ogledaju se u prikrivenoj infantilnosti, a posredno im se prilazi medijskom zabavom gledalaca, zavisnou od vesti iz celog sveta i religijskim skupovima. O veini ovih stvari bilo je rei i ranije, ali ne tako esto u kontekstu odnosa ljudskog i neljudskog. ak i sa ovolikom drutvenom uslovljenou, vei deo naeg nesvesnog ivota ukorenjen je u interakciji sa drugou koja prevazilazi nau vrstu. Ta interakcija poinje veoma rano u razvoju linosti, ne kao alternativa ljudskoj socijalizaciji ve kao njen dodatak. Fetus se nalazi u vodi, prilagoen je hemiji majke i biolokim ritmovima koji prate dnevne i sezonske cikluse. Respiratorna interakcija izmeu novoroeneta i atmosfere formira vezu izmeu svesti (ili mudrosti) i disanja. Zemljina tea daje tonus svim miiima i odreuje svaki njihov pokret. Identitet se formira iz subjektivnog izdvajanja sopstva od ne-sopstva, ivog od neivog, ljudskog od neljudskog. Njegov razvoj nastavlja se kroz govor koji razlikovanje biljaka i ivotinja koristi kao obrazac konceptualnog miljenja i povezivanja. Prie i igre koje ukljuuju ivotinje slue kao planovi za otkrivanje brojnih dimenzija linosti. Okruenje ispunjeno igrom i poznati predeli iz mladosti, predstavljaju celinu i kreativni izraz lica i obraza prirode. Prvobitna iskuenja osamljenosti usred divljine i ekoloke poruke prenete mitom, doprinose sazrevanju celovite linosti. Jedino ispunjavanjem tog jedinstvenog toka prirodnog razvoja, odrasli stiu sposobnost da vole svet kao osnovu svog bia. Za dete uronjeno u spojeve materinsko-ekolokih matrica, neizbeni su: normalni strahovi, izoblieni opaaji, praznine u iskustvu ispunjene fantazijom, emotivne oluje u vezi sa aktuelnim dogaajima/stvarima, zastraujui snovi i iluzije, neutemeljeni strahovi, sluajni oiljci i povremeni propusti u odgoju, surovost i nemarnost odraslih. Epigenetski rizik odnosi se na neusklaenost uloga odgajivaa i vaspitaa sa nadolazeim stadijumima razvoja kod deteta. Kad takve uskraenosti dostignu kritinu taku, normalni strahovi i fantazije mogu postati trajne crte linosti. Od tog prelomnog trenutka u ivotu, pojedinac u velikoj meri nastavlja da ispoljava detinjaste brige i interesovanja za odvajanje, drugost i ogranienost. ak ni odrasli ne mogu da ih sagledaju celovito dok se bore sa njima na adolescentski i primaran nain. Neki od ovih propusta i hendikepa poveavaju prilagoenost pojedinca na odreene kulture i na taj nain zaustavljaju njegov razvoj. Tako su adolescentske fantazije i primarne misli izraene ne samo u odsenim uzvicima pri sei uma i pustoenju predela, nego i u filozofskim raspravama i papskim doktrinama. Pokazivanje iracionalnih oseanja protiv naizgled neprijateljskog i nezadovoljovajueg sveta prirode moe eskalirati u visokoparno umovanje. Zapad prua iscrpna svedoanstva o detinjstvu spreenom da slui svojoj svrsi, a u njegovoj istoriji se, pod maskom mita, dozvoljava ljudima od akcije da menjaju svet tako da on odgovara njihovim represivnim porivima nesigurnosti i svemoi. Moderni zapad selektivno perpetuira te psihopatske crte. Pripitomljavanje i ropstvo biljaka i ivotinja i humanizacija okruenja, sami po sebi predstavljaju umanjenje znaaja Drugog, nasuprot kojeg ljudi moraju definisati sebe. Na taj nain stvara se izoidna konfuzija u samo-prepoznavanju. Trajno, preplaeno i tipino paranoidno neprijateljstvo prema prirodi, potie iz najranijih vremena judeo-hrianske epohe. Snana opsesivna-kompulzivnost javlja se u 16. veku u opsednutosti neistoom tela i uporednoj urednosti maine. Ti porivi istrajavaju i podstiu jedan drugog u uslovima hroninog ludila industrijske sadanjosti, u kontrastu sa snovima o apsolutnoj kontroli i neogranienom posedovanju.

Postoje dva naina posmatranja tog lanca dogaaja: S jedne strane, to je stalno sakaenje procesa sazrevanja u kojem pripitomljeni svet odbacuje adolescentsku inicijaciju i vrsto vezuje linost za odanost kolektivu, junaka dela i verbalni idealizam pubertetske mladosti. Era Puritanaca i maina bila je fiksirana na detinjaste strahove prema telu i njegovim izluevinama. Urbano/industrijsko doba zarobljeno je u infantilnoj difuziji identiteta, strahovima od razdvajanja i fantazijama o maginoj moi. Ovo sakaenje epigeneze je progresivno, prvo se deava u detinjstvu, a zatim u adolescenciji. Prvobitno pripitomljavanje moemo shvatiti kao propast ljudske ontogeneze. S druge strane, potonja istorija obeleena je kulturnim naporima da se obnovi perspektiva zrele odraslosti, uz zadravanje centralizacije moi koja je omoguena neobuzdanom proizvodnjom i urbanom koncentracijom stanovnitva. U tom smislu, istoriju karakterie protivrena elja za obnovom lepote i stabilnosti zrelog pojedinca, svedenog na trapavca sa poetka neolita, ali bez odustajanja od koristi koju je donela civilizacija. Na primer, psihologija samoostvarenja, grupne dinamike i individualne terapije, usmerena na izleenje osoba uskraenih za odgovarajue adolescentsko duhovno iskustvo, u osnovi je suprotstavljena modernoj dravi koja trai zastraene sledbenike i idealiste koji izvikuju parole, iako moe biti korisna za pojedince. Prema tome, kultura koja se suprotstavlja nastojanjima individualnih terapija i istananom kosmopolitskom filozofskom realizmu koji bi mogao proizai iz njih, potpuno nagriza psihogene osnove zadovoljavajueg ivota u smislenom 7 svetu . To je naroito izraeno u sadejstvu sa: ranim oteenjima fetusa i novoroeneta pri bolnikom poroaju, strahovima zbunjene i izbezumljene majke, guenjem, anestezijom, preuranjenom medikacijom, paraliuim ulnim okom jakim vetakim svetlima, okruenjem ispunjenim bukom i grubim dodirima, stanjem i poloajem tela majke koji pogoravaju poroaj i odvajanjem deteta od majke. ta moemo da kaemo o buduim izgledima u svetu u kojem su sve tee povrede planete simptom ljudske psihopatologije? Nije li situacija mnogo gora od one koja se svodi na racionalne izbore u ekonomskom sistemu i ravnoteu konkuriuih pojedinanih interesa? Na neki nain, situacija je mnogo optimistinija. Ekoloki skladan doivljaj sebe i sveta nije posledica racionalnih izbora. To je uroena mogunost svakog oveka, latentno prisutna u organizmu, kao meudejstvo genoma i ranog iskustva. Faze tog ranog iskustva ili epigeneza, naslee su evolutivne prolosti u kojoj su ljudsko i neljudsko dostigli zdrav odnos. Sadanja drutva poremetila su taj odnos i dalje perpetuirala i izazvala nezrele i neprikladne reakcije. Ta drutva su sama po sebi proizvodi tih sakaenja, jednako kao i njihove upotrebe i zloupotrebe Zemlje. Verovatno nam nisu potrebne nove religijske, ekonomske, tehnoloke, ideoloke, estetske ili filozofske revolucije. Ne bi trebalo da ponemo od vrha i uklonimo politike sisteme, okrenemo naine ivota naopako, oponaamo lovcesakupljae ili prirodnjake, pokuavamo da ivimo ivotima asketskog odricanja ili plemenske organizacije. Civilizovani tok ivota koji je u neskladu sa ljudskim sazrevanjem, ugasie se sam od sebe, u svetu u kojem deca budu normalno prolazila kroz ontogenezu. Pokuao sam da identifikujem kljune faktore u tom normalnom razvoju, pokazujui ta je u prolosti verovatno izgubljeno. Neke od tih faktora, poput ivota u malim skupinama u prostranom svetu, bie teko povratiti mada to nije nemogue, barem za vreme kritinog perioda u individualnom razvoju. Naviknuti na lou muziku, prerano spreeni u sopstvenim mogunostima, odrasli nisu najbolji mentori. Problem je moda tee razumeti nego reiti. Ispod povrine civilizacije, u banalnoj frazi humanizma, ne lei varvarsko i ivotinjsko, ve ljudsko u nama, koje zna ta je dobro i neophodno da se postane celovito ljudsko bie: roenje u gostoljubivom okruenju, bogata neljudska ivotna sredina, mladalake vebe sa jednostavnim oruima, prouavanje razvoja prirode, igre pretvaranja u ivotinje, umee primanja hrane kao spiritualnog dara, a ne kao proizvoda, razvijanje metafizikog znaenja svih vrsta prirodnih pojava, pripadnost zajednici i ivot u malim skupinama, duboko smisleno oslobaanje u ritualnoj inicijaciji kao uvod u odraslo doba. Postoji netaknuta skrivena linost u svima nama, svesna vrednosti tih uslova i njihove pravovremenosti u naim ivotima. U modernom drutvu, svi ti faktori asimilovani su u izopaenoj formi: naa duboka ljubav prema ivotinjama

Joseph Chilton Pearce, The Magical Child (New York: Dutton, 1977), pp. 45-50, 56-60.

izvrgnuta je u posedovanje kunih ljubimaca, zooloke vrtove, ukraavanje i zabavu; naa potraga za poetinom celinom naruena je modelom maine koja je zamenila telo; uzlet pubertetskog idealizma skrenut je u nacionalizam ili onostranu religiju, umesto u kosmologiju prirodne mudrosti. Mi nismo izgubili i ne moemo izgubiti uroene instinkte. Oni samo ekaju na autentian izraz. Na zadatak nije da ponovo zaponemo priu o pomirenju sa zemljom u svim njenim metafizikom taninama, ve da pokrenemo neto mnogo jednostavnije i neposrednije to e iznedriti sopstvenu lekovitu metafiziku.

IZVOR: http://www.primitivism.com/nature-madness.htm

Preveo: Miroslav Budimir Korektura i sugestije: Katarina Milenkovi

WWOOF Srbija 2011. www.wwoofserbia.org