Biblioteka

polyphonia

urednik
Dejan Aničić

Cet ouvrage a bénéficié du soutien de l’institut

français et du Programme d’aide à la publication
« Danilo Kiš ».

Ovo delo je objavljeno uz podršku Francuskog

instituta i Programa za pomoć izdavačima
« Danilo Kiš ».

© Karpos, 2013. Sva prava zadržana. Ova publikacija se ne sme, u celini ili u
delovima, umnožavati, preštampavati, fotokopirati, skenirati i postavljati na
internet bez odobrenja izdavača.

All rights reserved. No portion of this publication may be reproduced or

transmitted in any form or by any means, electronic or mechanical, including
photocopy, recording, scanning, or any information or storage retrieval
system, without permission in writing from the publisher, except in the case
of brief quotations embodied in critical articles and reviews.
 Moris Blanšo

TOMA MRAČNI
nova verzija

Naslov originala:
Maurice Blanchot
THOMAS L’OBSCUR
Nouvelle version

© Gallimard, 1950

Prevod sa francuskog:
Bojan Savić Ostojić

MMXXI

Karpos
2013
Za svako delo postoji bezbroj mogućih varijanti. Stranicama koje
nose naslov Toma Mračni, pisanim od 1932, predatim izdavaču u
maju 1940, a objavljenim 1941, ova verzija ne dodaje ništa, ali kako
im mnogo toga oduzima, može se smatrati drugom, pa i potpuno
novom, ali isto tako i potpuno istom, ako se s pravom ne pravi razlika
između figure i onoga što jeste ili što bi trebalo da bude njen centar,
kad god čitava figura samu sebe izražava samo kao potragu za
zamišljenim centrom. (M. B., 1950.)
 I

T
oma sede i zagleda se u more. Neko vreme provede nepomičan, kao
da je došao da prati pokrete drugih plivača te, iako od izmaglice nije
mogao da vidi daleko, nastavi, istrajno i usredsređeno, da motri ta
tela koja su s mukom plutala. Zatim, dodirnut jednini jačim talasom,
i sam siđe peskovitom stazom i zaroni u virove koji ga odmah poklopiše.
More je bilo mirno i Toma je imao običaj da dugo pliva a da se ne umara. Ali
danas je izabrao drugačiju putanju. Izmaglica je skrivala obalu. Oblak se
spustio na more, a površina je iščezavala u svetlosti koja je, naizgled, jedina
bila stvarna. Struje su ga bacakale, a da on pritom nije imao utisak da se
nalazi među talasima i da se kotrlja po elementima koji su mu poznati.
Štaviše, sigurnost u to da nema vode nametala je njegovim plivačkim
poduhvatima karakter nebitne vežbe koja ga je samo obeshrabrivala. Možda
bi bilo dovoljno da se savladao ne bi li oterao takve misli, ali kako pogled ni
za šta nije mogao da mu se uhvati, činilo mu se da posmatra prazninu tražeći
u njoj pomoć. I tada se more, uzburkano vetrom, razjari. Oluja ga je zamutila,
rasula u nedostupne oblasti, naleti vetra su potresali nebo, a u isto vreme
zavladaše tišina i mir, nagoveštavajući da je sve već uništeno. Toma pokuša
da se izbavi iz slabašnog talasa koji ga je ophrvavao. Neopisiva hladnoća mu
je paralisala ruke. Voda se kovitlala. Je li to stvarno bila voda? Čas mu je
pena lepršala oko očiju poput beličastih pahuljica, čas je odsustvo vode
dobijalo oblik i silovito ga uvlačilo. Usporivši disanje, nekoliko trenutaka
zadrža u ustima tekućinu koju su mu naleti vetra nanosili na glavu: mlaka
slatkoća, neobičan napitak za čoveka lišenog čula ukusa. Potom, zbog umora
ili ko zna čega, i udovi mu pridadoše isti čudnovati utisak kao i voda u kojoj
su se valjali. Taj utisak mu se isprva učini gotovo prijatnim. Dok je plivao,
nastavljao je da sanjari kako se stapa s morem. Opijen iskoračivanjem iz
sebe, uronjen u prazninu, rasut u misli o vodi, smetnuo je svaku mučninu s
uma. Štaviše, kad je to idealno more, kojim je svaki put sve prisnije postajao,
zauzvrat postalo pravo more u čijem se okrilju doimao kao davljenik, nije bio
uzbuđen koliko bi se očekivalo: bilo je, sasvim sigurno, nečeg
nepodnošljivog u tom nasumičnom plivanju, sa telom koje mu je služilo
samo da misli kako pliva, ali on je takođe osećao olakšanje, kao da je
konačno raskrinkao to stanje, i kao da se sve svelo na to da, u odsustvu
organizma i mora, nastavi sa svojom beskrajnom plovidbom. Iluzija nije
potrajala. Trebalo je da se otkotrlja od jedne do druge obale, kao brod
skrenuo s kursa, u vodi koja mu je pružala telo za plivanje. Kako da se
izbavi? Da se bori kako ga ne bi odneo talas koji je bio njegova ruka? Da se
potopi? Da se, gorko, udavi u sebi? To je svakako mogao biti pogodan
trenutak da stane, ali ostalo mu je nade, on zapliva još, kao da će u okrilju
svoje obnovljene bliskosti otkriti neku novu mogućnost. Plivao je, čudovište
lišeno peraja. Pod ogromnim mikroskopom, pretvorio se u odvažnu gomilu
trepavica i podrhtavanja. Iskušenje je poprimilo potpuno neuobičajen izraz,
kad je pokušao da iz kapi vode uroni u neodređenu, pa ipak beskrajno
utanačenu oblast, nalik svetom mestu, njemu toliko prilagođenu da je bilo
dovoljno da se u njoj nađe da bi postojao; poput ogromnog udubljenja u koje
je uranjao jer je, pre nego što bi se u njemu našao, njegov otisak tu već bio
ocrtan. Dakle, učinio je krajnji napor da bi se potpuno uvukao. Bilo je lako,
nije naišao ni na kakvu prepreku, pridružio se sebi, sjedinio se sa sobom
nastanjujući taj prostor u koji niko drugi nije mogao prodreti.
Naposletku, morao je da se vrati. S lakoćom nađe put natrag i ustali se na
mestu koje su neki plivači koristili za ronjenje. Umor je minuo. U ušima mu
je i dalje brujalo, a oči su mu gorele, što se i dalo očekivati posle predugog
boravka u slanoj vodi. Shvatao je to kad je, okrećući se prema toj beskrajnoj
prostirci na kojoj se ogledalo sunce, pokušavao da prepozna kuda se udaljio.
Pred sobom je tada video pravu maglu, razaznavajući u toj nemirnoj praznini
sve do čega su mu pogledi grozničavo dopirali. Usredsređeno vrebajući,
otkrio je jednog veoma dalekog plivača, gotovo izgubljenog na horizontu. Na
tolikoj udaljenosti, plivač mu je stalno izmicao. Čas ga je video, čas gubio iz
vida, a ipak mu se činilo da prati sve njegove zamahe: i ne samo da ga i dalje
primećuje veoma dobro, već da mu je postao blizak na sasvim intiman način,
kakav se nikakvim drugim kontaktom ne bi mogao postići. Dugo je samo
posmatrao i čekao. U tom posmatranju bilo je nečeg bolnog, nalik iskazivanju
prevelike slobode, slobode dobijene raskidom svih veza. Lice mu se zamuti i
poprimi neobičan izraz.
 II

I
pak odlučivši da okrene leđa moru, uputi se u malu šumu u kojoj se
ispruži, načinivši nekoliko koraka. Dan se bližio kraju; gotovo da više nije
bilo svetlosti, ali i dalje su se veoma jasno mogle videti neke pojedinosti
predela, a naročito brdo koje je ivičilo horizont, koje je sijalo, bezbrižno i
slobodno. Dok je ležao u travi, Tomu je brinulo to što je nameravao da se tu
zadrži još dugo, iako mu je taj položaj bio zabranjen. Kako je noć padala,
pokuša da se izdigne, i oslonivši se šakama o tlo, položi koleno na zemlju,
dok mu se druga noga njihala; potom, iznenada poskoči i s uspehom se
uspravi. Sada je, dakle, stajao. U njegovom je držanju, pak, postojala izvesna
neodlučnost koja je budila sumnju u sve što radi. Tako, iako je žmurio, iako
naizgled nije odustajao da gleda u mraku, bilo je upravo suprotno. Takođe,
kad je zakoračio, nije se kretao zahvaljujući svojim nogama, moglo se
pomisliti, već snagom želje da ne hoda. Sišao je u nekakav podrum za koji je
verovao da je veoma širok, ali koji je, to je ubrzo uvideo, bio veoma skučen:
spreda, otpozadi, iznad njega, gde god bi zamahao rukama, udario bi tupo o
pregradu, čvrstu poput kamenog zida; gde god da krene, put bi mu bio
zakrčen, sa svih strana nepremostivi zid, a taj zid nije bio najveća prepreka, u
prepreke se ubrajala i njegova volja, koja je čvrsto rešila da ga ostavi tu,
usnulog, u nepomičnosti bliskoj smrti. To jest, u ludilu; u toj nesigurnosti,
nasumice ispitujući granice tog zasvođenog rova, telom se priljubio tik uz
pregradu, spreman da čeka. Obuzimao ga je osećaj da se kreće zato što odbija
kretanje. Budući da mu je njegova zebnja jasno predskazivala budućnost, nije
bio bogzna koliko iznenađen kad je malo kasnije uvideo da je odmakao za
nekoliko koraka. Nekoliko koraka, prosto da čovek ne poveruje. Zacelo,
njegova prednost bila je više prividna nego stvarna, jer, pošto se novo mesto
nije razlikovalo od starog, na njemu je nailazio na iste teškoće, tako da je to
na neki način bilo isto mesto, odakle se udaljavao iz straha da se udalji od
njega. U tom trenutku, Toma se drznu da pogleda oko sebe. Noć je bila
tamnija i mučnija nego što je očekivao. Mrak je potapao sve, nije bilo
nikakve nade da bi se kroz njegove senke moglo proći, ali sa njegovom
realnošću se suočavalo odnosom zapanjujuće bliskosti. Prvo je primetio da i
dalje može da koristi svoje telo, naročito oči; to ne znači da je nešto video,
već ga je ono što je gledao, poduže, dovodilo u odnos sa noćnom masom za
koju je nejasno slutio da je zapravo on sam, i u kojoj se kupao. Razume se,
ovu primedbu je izneo tek kao pretpostavku, kao pogodno stanovište, ali
kojem je pribegavao samo iz nužde da razluči novonastale okolnosti. Pošto ni
na koji način nije mogao da meri vreme, verovatno su protekli sati pre nego
što je prihvatio taj novi pogled, ali kao da je netom u njemu zavladao strah, te
sa izvesnim osećanjem stida podiže glavu prihvatajući ideju koju je
razmatrao: izvan njega se nalazilo nešto nalik njegovoj misli, što je mogao
pogledom ili rukom da dotakne. Odurno snoviđenje. Uskoro, noć mu se učini
mračnijom, užasnijom od ma koje noći, kao da je zaista izbila iz rane u misli
koja više sebe ne promišlja, iz misli koju je, ironično, počelo da razmatra
nešto što misao nije. Bila je to sušta noć. Slike koje su činile njenu tminu
zapljuskivale su ga. Ništa nije video, ali je, umesto da bude pokoleban, to
odsustvo vida doživljavao kao vrhunac svog pogleda. Njegovo oko, za vid
neupotrebljivo, poprimalo je nesagledive razmere, neumereno se uvećavalo i,
šireći se na obzorju, uvlačilo u svoje središte noć, koja će mu podariti dan.
Kroz tu prazninu su se mešali pogled i posmatrani predmet. To slepo oko nije
se bojalo tek nečega; plašio ga je uzrok sopstvenog vida. Uzrok svog slepila
ono je videlo kao predmet. U njega je sopstveni pogled prodirao u obliku
slike, u trenutku kada se taj pogled smatrao okončanjem svake slike. Iz ovoga
su za Tomu proistekle nove brige. Više nije imao utisak da je njegova samoća
tako potpuna, čak mu se učini da se nešto realno obrušava o njega, nastojeći
da prodre unutra. Možda je taj osećaj mogao i drugačije da protumači, ali on
se uvek opredeljivao za najgore. Izgovarao se time da je utisak tako
upečatljiv i tako mučan da mu je gotovo nemoguće odoleti. Ako bi i osporio
njegovu istinitost, teško bi mu pošlo za rukom da ne poveruje u nešto tako
ekstremno i žestoko, jer se, po svemu sudeći, strano telo smestilo u njegovu
zenicu, s namerom da prodre još dublje. Bilo je čudnovato, potpuno
nelagodno, tim neugodnije što to nije bio sitan predmet, već čitavo drveće,
čitava šuma, još ustreptala, puna života. Doživeo je to kao slabost koja ga
unižava. Čak, više nije pazio na pojedinosti zbivanja. Da li se to možda čovek
provukao kroz isti otvor – to nije mogao ni da potvrdi ni da porekne. Pričini
mu se da talasi osvajaju taj svojevrsni ponor, njega samog. Za sve to nije
mnogo mario. Pazio je samo na svoje ruke, zaokupljene raspoznavanjem bića
pomešanih s njim, čije su odlike delimično razlučivale: pas predstavljen
uhom, ptica umesto drveta na kojem je pevala. Zahvaljujući tim bićima, koja
su se prepuštala radnjama otpornim na svako tumačenje, izgradiše se zdanja,
čitavi gradovi, stvarni gradovi načinjeni od praznine i na hiljade naslaganih
kamenova, stvorenja koja su se valjala u krvi, ponekad kidajući arterije,
igrajući ulogu onog što je Toma nekada nazivao idejama i strastima. Strah ga
se tako dočepa, ni u čemu se ne razlikujući od njegovog leša. Želja je bila taj
isti leš koji je otvarao oči, i svestan da je mrtav, nespretno se uspinjao do
samih usta kao životinja koja je živa progutana. Osećanja ga nastaniše, potom
i rastrgnuše. Svaki komadić kože stiskale su mu hiljade ruku, koje su zapravo
bile njegova ruka. Uz srce mu je damarala smrtna zebnja. Znao je da mu oko
tela bdi misao, nerazlučiva od noći. Znao je, s užasom je bio ubeđen, da i ona
traži način da uđe u njega. Pripijena uz njegove usne, u njegovim ustima, ona
se primoravala na to nakazno sjedinjenje. Pod veđama je uspodobljavala
potreban pogled. A u isti mah je gnevno uništavala lice koje je grlila.
Iščeznuše čudesni gradovi, oronule tvrđave. Kamenje beše razbacano vani;
drveće presađeno; ruke i leševi uklonjeni. Samo Tomino telo ostade, lišeno
čula. Našavši se ponovo u njemu, misao razmeni dodire sa prazninom.
 III

V
ratio se u hotel na večeru. Mogao je, zacelo, da zauzme svoje
uobičajeno mesto za velikom trpezom, ali predomislio se, ostavši po
strani. Jesti, u tom trenutku, nije bilo nimalo beznačajno. S jedne ga
je strane mamilo, jer je tako iskazivao slobodu da se povuče; ali s
druge strane, bilo je loše, jer je rizikovao da ponovo stekne svoju slobodu na
preuskoj osnovi. Stoga je, opredeljen za pritvorni stav, načinio nekoliko
koraka da vidi kako će ostali prihvatiti njegovo novo ponašanje. Prvo je
naćulio uši; vladala je smetena i nepristojna graja, čas glasnija, čas stišana do
neprimetnosti. Svakako, u tome se nije mogao prevariti, bila je to graja
razgovora, a uostalom, kad se govor stišavao, prepoznavao je jednostavne
reči koje kao da su bile birane da bi se mogle lakše shvatiti. Ali pošto mu reči
nisu bile dovoljne, požele da se obrati tim ljudima preko puta i probi se do
stola: čim se tu zatekao, zastao je bez reči, gledajući te ljude koji su mu, svi
do jednoga, izgledali nekako važno. Dadoše mu znak da sedne. On se ogluši
o taj poziv. Pozvaše ga glasnije, a jedna žena, već u godinama, okrenu se k
njemu i upita ga da li se popodne kupao. Toma odgovori da jeste. Nastupi
tišina; znači, razgovor je moguć? Međutim, izgleda da ono što je rekao nije
bilo zadovoljavajuće, jer ga žena pogleda prekorno i polako ustade, kao neko
ko, budući da nije uspeo da obavi zadatak, neodređeno zbog toga žali, pri
čemu svojim odlaskom ostavlja utisak da drage volje odustaje od svoje uloge.
Ne razmišljajući, Toma zauze slobodno mesto i, čim je seo na stolicu koja mu
se učini začuđujuće niskom, ali udobnom, požele da se posluži maločas
odbijenim obrokom. Nije li pak bilo prekasno? Rado bi se o tome
posavetovao sa prisutnima. Očigledno, oni se prema njemu nisu ophodili
otvoreno neprijateljski, mogao je čak da računa s njihovom dobrom voljom,
bez koje ne bi mogao ni sekund da provede u toj prostoriji; ali u njihovom
ponašanju je takođe bilo nečeg podmuklog što ne uliva poverenje, a kamoli
mogućnost ma kakvih odnosa. Osmotrivši svoju susetku, Toma je bio
zapanjen: što je ustrajnije gledao tu visoku, plavu devojku, njena lepota se
utoliko više otkrivala. Učinilo mu se da je njoj isprva veoma godilo što je seo
pored nje, ali sada se držala pomalo kruto, kao da je detinjasto naumila da
ostane po strani: što joj se više bližio da bi dobio znak ohrabrenja, to se
doimala daljom. Ipak, nije odvajao pogled, jer ga je privlačila cela njena
ličnost, obasjana izuzetnom svetlošću. Čuvši kako je neko doziva: Ana
(veoma piskavim glasom), videvši kako ona odjednom uspravlja glavu,
spremna da odgovori, Toma odluči da nešto učini, te iz sve snage lupi po
stolu. Bila je to, van svake sumnje, taktička greška, nesrećan potez: posledice
su se ubrzo ukazale. Kao uvređeni drskošću koja se mogla podneti samo
ignorisanjem, svi ispoljiše suzdržanost, protiv koje se više ništa nije moglo
učiniti. Proticali su sati, bez najmanje nade, i najubedljiviji dokaz poslušnosti
bio je ubuduće osuđen na propast, kao i svaki pokušaj pobune. Bio je to,
činilo se, potpuni poraz. Tada Toma, da bi ubrzao stvari, stade sve da ih
posmatra, čak i one koji su odvraćali pogled, čak i one koji su ga, kad bi im
se pogled ukrstio s njegovim, motrili manje nego ikad. Niko ne bi imao snage
da dugo istrpi taj isprazni, zahtevni pogled, koji je tražio pitaj boga šta, i koji
je razulareno vrludao, ali njegova susetka je naročito rđavo reagovala: ustala
je, sredila kosu, obrisala lice i tiho se spremila za odlazak. Kako su joj pokreti
bili umorni! A maločas, svetlost koja joj je obasipala lice i odblesak koji joj
je obasjavao haljinu, pridavali su njenom prisustvu nešto okrepljujuće: taj sjaj
je sada izbledeo. Ostalo je samo biće čija se krhkost ukazivala u usahloj
lepoti, i koje je gubilo realnost, kao da obrise tog tela nije ocrtavala svetlost,
već rasplinuto svetlucanje, koje je naizgled izbijalo iz kostiju. Od nje se nije
više moglo očekivati nikakvo ohrabrenje. Ako bi se iz inata nepristojno
prepustio posmatranju, mogao je samo da potone u osećaj samoće u kojem bi
se, koliko god daleko otišao, izgubio, i nastavio da se gubi. Ipak, Toma nije
dozvolio da ga obični utisci pokolebaju. Štaviše, okrenuo se ka devojci, iako
nije s nje skidao pogled. Svi oko njega ustajali su od stola, u neredu, dižući
neprijatnu graju. I on ustade, te u dvorani sada utonuloj u polumrak, izmeri
pogledom koliko je udaljen od vrata. U tom trenutku sve se upali, zasijaše
električne sijalice, osvetliše predvorje, bacajući zrake napolje. Tu kao da se
stupalo u nekakvu toplu i gipku gustinu. U istom trenutku, devojka ga pozva
da izađe odlučnim, gotovo prejakim glasom, koji je pobednički odzvanjao, a
da se nije moglo razaznati da li ta snaga potiče od izdatog naređenja ili od
glasa koji je naredbu preozbiljno shvatao. Toma, veoma osetljiv na ovaj
poziv, prvo posluša i ustremi se u prazni prostor. Potom, kad je tišina pokrila
obraćanje, više nije bio siguran da je zaista čuo svoje ime, i zadovolji se time
da naćuli uši, u nadi da će ga opet pozvati. Osluškujući, pomisli na
udaljavanje svih tih ljudi, na njihovu potpunu nemuštost, na njihovu
ravnodušnost. Bilo je krajnje detinjasto očekivati da se sve te udaljenosti
ponište jednim pukim pozivom. Štaviše, bilo je ponižavajuće i opasno. Tada,
uspravi glavu te, shvativši da su svi otišli, i sam izađe iz prostorije.
 IV

T
oma ostade u sobi da čita. Sedeo je, šaka spojenih iznad čela,
palcima pritisnuvši koren kose, tako udubljen da se pri otvaranju
vrata nije ni micao. Ko je ušao, videvši da mu je knjiga i dalje
otvorena na istim stranama, mislio je da se pretvara da čita. On je
čitao. Čitao je nenadmašno pažljivo i pomno. Pred svakim znakom zaticao je
sebe u stanju koje iskusi mužjak pre nego što ga proguta bogomoljka. Motrili
su jedno drugo. Reči navrle iz knjige koja je zadobijala smrtonosnu snagu,
blago su i spokojno privlačile pogled koji ih je dodirivao. I jedno i drugo su,
kao zažmirivši na jedno oko, k sebi pripuštali odveć ustrajan pogled koji bi u
drugim okolnostima bio nepodnošljiv. Toma skliznu prema tim hodnicima
kojima se neopaženo približio, sve dok ga intima reči nije primetila. To još
uvek nije ulivalo strah, naprotiv, bio je to jedan gotovo prijatan trenutak koji
bi on, da može, produžio. Čitalac je veselo posmatrao tu varnicu života,
posve siguran da ju je on pobudio. Da vidi sebe u tom oku koje ga gleda, to
mu je godilo. Njegovo zadovoljstvo je poprimilo široke razmere. Toliko je
poraslo, postalo toliko nemilosrdno, da ga je istrpeo s izvesnom dozom
straha, i da je, pridignuvši se (nepodnošljivog li trenutka) a da od svog
sagovornika nije primio nikakav znak učešća, postao svestan koliko je
bizarno izlagati se pogledu reči kao da je živo biće, i to ne samo jednoj reči,
već svim rečima koje se u toj reči nalaze, svim rečima koje je prate, a koje i
same obitavaju u drugim rečima, kao svita anđela koja se otvara u beskraj,
sve do oka apsolutnog. Umesto da ustukne od teksta koji se tako dobro brani,
svim silama se založio da ga se domogne, tvrdoglavo odbijajući da odvrati
pogled, verujući da i dalje pomno čita, međutim, reči su ga se već dočepale i
počele da ga čitaju. Skopale su ga razborite ruke, stale da ga gnječe, zagrizao
ga žestoki zub; u njegovo živo telo uvukle su anonimne forme reči, predao im
svoju srž, obrazovao odnose među njima, darovao svoje postojanje reči
postojanje. Satima nepomičnom, umesto očiju, povremeno bi mu nicala reč
oči: bio je trom, ushićen, raskrinkan. Pa čak i kasnije, kad je, olabavljen,
pogledavši u knjigu, prepoznao sebe, zgađen, u formi teksta koji je čitao,
pomisli – dok su, na njegovim ramenima zasele, reči On i Ja već počinjale da
se satiru – kako u njegovoj ličnosti, već lišenoj smisla, opstaju nejasne
izgovorene reči, bestelesne duše i anđeli reči, koje ga predano istražuju.
Prvi put kad je razaznao to prisustvo, bila je noć. Pri svetlosti koja se
spuštala duž kapaka, i predvajala krevet, video je potpuno praznu sobu, toliko
nenastanjivu predmetima da je njen prizor ulivao mučninu. Knjiga je trunula
na stolu. Kroz sobu niko nije hodao. Njegova samoća bila je potpuna. Ipak,
koliko god da je bio siguran da ni u sobi, pa čak ni na svetu, nikog nema,
toliko je pouzdano znao da je neko tu, da mu se stani u snu, da mu se prisno
bliži, da ga okružuje, zaposeda mu nutrinu. Prostodušno se pridiže na svom
sedalu i pokuša da probije noć, rukom da se obasja. Ali bio je nalik slepcu
koji bi, čuvši buku, žustro upalio svetiljku: ništa mu nije moglo dopustiti da u
ma kojem obliku dohvati to prisustvo. Uhvatio se u koštac sa nečim
nedostupnim, tuđim, nečim o čemu se moglo reći: to ne postoji, a što ga je
ipak ispunjavalo strahom, čije je tumaranje osećao po površini svoje samoće.
Pošto je čitavu noć i dan probdeo s tim bićem, priželjkujući počinak,
spoznade da je na mesto prvog bića sada došlo neko drugo, isto tako
nedostupno i mračno, a ipak drugačije. Bilo je to preinačenje unutar
nepostojećeg, drugačiji način odsustvovanja, drugačija praznina u kojoj je
oživljavao. Sada mu se, sasvim sigurno, neko približavao, i to ne niotkud niti
odasvud, već sa razdaljine od samo nekoliko koraka, nevidljiv i siguran.
Korakom koji ništa ne bi moglo da zaustavi niti da ubrza, u susret mu je išla
sila čiji dodir nije mogao da prilivati. Htede da pobegne. Baci se u hodnik.
Zadihan i bezmalo van sebe, ne načiniv ni par koraka, ustanovio je neumitno
napredovanje bića koje mu se primiče. Tada se vrati u sobu. Zamandali vrata.
Nasloni se na zid, da sačeka. Ali ni minuti ni sati ne iscrpiše njegovo čekanje.
I dalje se osećao bližim sve groznijem odsustvu s kojim se susret beskonačno
odgađao. Svakim je trenom osećao da mu se bliži, i da je u neznatnoj, ali
nezanemarljivoj vremenskoj prednosti. Video ga je, to gnusno biće koje se
već u prostoru trvilo s njim, a budući da je bilo vanvremeno, ostajalo je
beskrajno udaljeno. Čekanje i strepnja behu tako nesnosne da se on otkinu od
sebe. Nekakav Toma izbi iz njegovog tela i krenu u susret pritajenoj pretnji.
Njegove oči su nastojale da se zagledaju, ali ne u prostor, nego u trajanje, u
još neuspostavljenu tačku vremena. Rukama je pokušao da dotakne jedno
neopipljivo, nestvarno telo. Taj je trud bio tako mučan da mu se učinilo da je
to što se udaljava od njega, i što udaljavajući pokušava da ga privoli k sebi,
isto ono što mu se neizrecivo primiče. Pade nauznak. Oseti da je obasut
nečistoćama. Svakim delom tela bio je pod dejstvom agonije. Glavom je bio
prisiljen da dotakne zlo, plućima da ga udahne. Bio je tu, na podu, previjao
se, u sebe se vraćao, iz sebe ishodio. Gmizao je tegobno, jedva se razlikujući
od zmije u koju je želeo da se pretvori da bi poverovao u otrov koji je osećao
u ustima. Gurao je glavu pod krevet, u ćošak pun prašine, počivao u izmetu,
tobožnjem odmorištu, gde se osećao prisebnije nego u sebi samom. I u tom
stanju oseti kako ga – da li ujede ili udari – nešto što zaliči na reč, ali što je
više podsećalo na kolosalnog pacova s prozirnim očima, čistim zubima, koji
je bio svemoguća zver. Videvši zver na prst od lica, nije se mogao otrgnuti
želji da je proždere, da je na najprisniji mogući način približi sebi. Obruši se
na nju i, zabivši joj nokte u slabine, pokuša da je pripoji. Nastupi i kraj noći.
Svetlost koja je sijala kroz kapke se ugasi. Ali borba sa užasnom zveri, koja
se tek otkrila u neuporedivom dostojanstvu i sjaju, potraja neko vreme, koje
se nije moglo izmeriti. Taj je sukob bio užasan za poleglo biće, koje je
škrgutalo, grdilo lice, kopalo oči da bi u sebe usisalo zver, i koje bi, da liči na
čoveka, svakako ličilo na sumanutog. Zver je bila gotovo lepa za tu vrstu
crnog anđela, pokrivena riđim dlakama, svetlucavih očiju. Čas je jedan od
takmaca verovao da je pobedio, te je osećao kako se iz unutrašnjosti podiže,
neizdrživo mučno, reč nevinost; osećajući kako prlja.. Čas je ovog drugi
proždirao, vukući ga kroz rupu odakle je došao, a potom ga odbacujući kao
čvrsto i prazno telo. Svaki put bi Tomu u srž bića potisnule same reči, koje su
ga pratile i koje je sam gonio, kao košmar, i kao tumačenje njegovog
košmara. Uvek je sebe zaticao sve praznijeg i sve težeg, mrdao se tek uz
beskrajnu iscrpljenost. Njegovo telo, posle tolikih borbi, postade potpuno
neprozirno, a onima koji su ga gledali, pridavao je blagotvorni utisak da
spava, premda svejednako budan.
 V

U
sred druge noći, Toma ustade i tiho siđe. Niko ga ne primeti, sem
jednog skoro slepog mačka, koji je, videvši da se noć izobličava,
potrčao za tom novom, nevidljivom noći. Pošto se uvukao u tunel
gde nije razaznavao nikakav miris, mačak je zamjaukao, iz dna grla
izbacujući hrapavi krik kojim mačke obznanjuju da su svete životinje. Naduo
se i zahripao. Iz božanstva u koje je prerastao iznedrio je nerazumljiv glas
koji se obraćao noći govoreći.
„Šta se zbiva? – kazivao je glas. Duhovi s kojima inače razgovaram, duh
koji me vuče za rep kada je zdelica puna, duh koji me izjutra otima i smešta u
udobno paperje, i duh, najlepši od svih, onaj koji mjauče, prede, i koji toliko
liči na mene da je mom duhu nalik – svi su nestali. Gde sam sad? Ako
obazrivo opipam šapom, ne nalazim ništa. Nigde ničeg. Na ivici sam krova,
odakle samo mogu pasti. Ne bi me, pri svemu tome, uplašio pad. Štaviše, ja i
ne mogu da padnem; nikakav pad nije moguć; opkoljava me nekakav bezdan
koji me odbacuje i koji ne bih mogao preći. Gde sam onda? Jadan ja. Nekada
sam, postajući iznenada zver koju ste mogli nekažnjeno baciti u vatru,
pronicao u tajne prvog reda. Munja koja me je predvajala, zamah kandžom,
saopštavali su mi laži, zločine, pre nego što behu počinjeni. A sada sam
stvorenje bez vida. Čujem kako neki grozomoran glas saopštava ono što
govorim, a da ja ne razumem ni reč. Razmišljam, a misli su mi toliko
beskorisne kao što bi drugim vrstama, od kojih zavisim, bilo kostrešenje
dlake ili dodirivanje ušiju. Sam me užas ispunjava. Vrtim se i vrpoljim
izbacujući žalobni krik preplašene životinje. Osećam da mi je lice, odvratna
rana, veliko kao lice duha; jezik gladak i mlak, jezik slepca; nos nakazan,
nesposoban da predoseti; oči ogromne, bez onog izravnog plamena koji
omogućava da se sagledaju stvari u sebi. Dlaka mi se krza. Sudnji je dan,
zacelo. Čim se više ne bude mogla iz mene trljanjem dlake izvući natprirodna
svetlost, čak i u ovoj noći nastupiće kraj. Već sam od tame tamniji. Od noći
noćniji. Kroz senke od kojih se razlikujem jer sam njihova senka, hodim u
susret vrhovnom mačku. Sada me nije strah. Moje telo, koje u svemu podseća
na ljudsko, telo srećkovića, očuvalo je svoje dimenzije, ali glava je ogromna.
Izbija zvuk, koji dosad nisam čuo. Sjaj koji naoko iskrsava iz mog, bezbojnog
i vlažnog tela, obrazuje oko mene krug sličan nekom drugom telu, izvan
kojeg ne mogu. Počinjem da razlučujem krajolik. Dok mrak sve više otežava,
preda mnom se izdiže velika beličasta figura. Kažem preda mnom, vođen
slepim nagonom, jer otkako sam izgubio svoj pravi rep, koji mi je u svetu
koristio kao kormilo, očito više nisam sasvim svoj. Ta glava koja bez
prestanka raste, i koja je, umesto da bude glava, samo pogled – šta je ona u
stvari? Kako je okrznem pogledom, pozli mi. Miče se, bliži. Uprta je tačno k
meni, i koliko god ona zapravo bila pogled odaje užasan utisak da ne mogu
da steknem uvid. Taj osećaj je nesnosan. Da još imam dlake, osetio bih kako
se uzdižu uokrug mog tela. Ali u ovom stanju čak nemam načina da iskusim
bojazan koju osećam. Mrtav sam, mrtav. Ta glava, moja glava, čak me i ne
vidi, jer sam uništen. Jer to ja sebe gledam i ne razaznajem. O vrhovni
mačku, tobom sam postao na tren da bih ustanovio svoju smrt, a sada ću
nestati jednom zasvagda. Najpre, više nisam čovek. Ponovo se pretvaram u
malog, hladnog i nenastanjivog mačka, prostrtog po tlu. Ponovo hropćem.
Bacam poslednji krajičak oka na tu dolinu koja će se ponovo sklopiti, i gde
vidim čoveka, koji je takođe vrhovni mačak. Čujem ga kako grebe tlo,
verovatno kandžama. S onim što se naziva onostranim za mene je svršeno.“
Na kolenima, iskrivljenih leđa, Toma je kopao zemlju. Oko njega se
prostiralo nekoliko jama na čijim se ivicama tiskala svetlost. Po sedmi put je
lagano pripremao, ostavljajući u zemljištu otisak svojih ruku, veliku rupu
koju je proširivao po svom stasu. Dok je kopao, praznina je, kao da je bila
ispunjena desetinama šaka, potom ruku, najzad i čitavim telom, njegovom
poslu pružala otpor koji ubrzo više nije mogao savladati. Humka je bila puna
bića čiju je odsutnost usisavala. U nju se utisnuo neiseljivi leš, našavši u tom
odsustvu forme savršenu formu svog prisustva. Čim se, iskopavši jamu,
Toma bacio u nju, obesivši o vrat veliki kamen, sudario se sa telom hiljadu
puta čvršćim od zemljišta, sa telom grobara koji je već stupio u grob da ga
iskopa. Ta raka koja je imala dimenzije njegovog stasa, njegovu formu,
debljinu, bila je nalik njegovom sopstvenom lešu, i kad god bi pokušao da u
njoj nađe utočište, podsećao je na nesuvislog mrtvaca koji bi pokušavao da
svoje telo sahrani u svom telu. Od sada je u svim sahranjivanjima u kojima je
mogao da učestvuje, u svim osećanjima koja su takođe grobovi za mrtve, u
tom samoništenju koje ga je ubijalo, a koje nije dopuštalo da sebe poima kao
mrtvog, postojao još jedan mrtvac koji ga je preduhitrio, i koji je, istovetan
njemu, doveo do krajnosti dvosmislenost Tominog života i smrti. U toj
podzemnoj noći u koju se spustio sa mačkama i snovima o mačkama,
dvojnik, obmotan trakama, čija su čula bila zaključana pomoću sedam pečata,
a duh odsutan, zauzimao je njegovo mesto, i samo se s tim dvojnikom nije
mogao nagoditi, jer je bio istovetan njemu, ostvaren u apsolutnoj praznini.
Nagnuo se nad ledeni grob. Kao što čovek koji hoće da se obesi, nakon što
odgurne hoklicu na koju se naslanjao, kao poslednje uporište, umesto da oseti
skok u prazno, oseća samo omču koja ga steže, do kraja zategnutu, prikovan,
privrženiji nego ikad za život od kojeg bi sada da se odvoji – i on je, kad je
postao svestan da je mrtav, osećao da je odsutan, potpuno odsutan iz svoje
smrti. Ni telo koje mu je u dubini duše ostavljalo hladnoću koju pridaje dodir
leša, a koja nije hladnoća, već odsustvo dodira, niti tama koja je kapala iz
svih njegovih pora, pa je, čak i dok je bio vidljiv, činila čula neupotrebljivim,
osujećujući svaku intuiciju, pa i misao da bi se on mogao videti – ni činjenica
da ni pod kojim uslovima ne bi mogao da se izda za živog, nije bila dovoljna
da ga učini mrtvim u njegovim očima. I to nije bio nesporazum. On je stvarno
bio mrtav, a u isti mah, nije mogao da prihvati činjenicu smrti. Unutar smrti,
sama smrt mu je bila uskraćena; tom užasno uništenom čoveku, koga je u
ništavilu zaustavila sopstvena slika, slika tog Tome koji juri pred njim,
nosioca utuljenih baklji, kao ovaploćenje poslednje smrti. Dok se naginjao
nad ambis gde je ugledao svoju sliku u potpunom odsustvu slika, obuzet
najjačom od svih vrtoglavica, vrtoglavicom koja ga nije obarala, već mu nije
dopuštala da padne, onemogućujući pad koji je za njega, pak, bio neminovan,
zemlja je već počela da se sužava oko njega, opkolila ga je noć, koja više ni
na šta nije odgovarala, koju nije video, i čiju je realnost osećao samo zato što
je od njega bila nestvarnija. U svim oblicima, prožimao ga je utisak da se
nalazi u srži svih stvari. Čak i na površini tog zemljišta u koje nije mogao
prodreti, nalazio se unutar tog tla, čija ga je unutrašnjost odasvud doticala. Sa
svih strana, poklopila ga je noć. Video je i čuo bliskost beskraja u kojem je
bio zadržan samim odsustvom granica. Nepostojanje te doline smrti
doživljavao je kao svojevrsni pokolebljivi život. Do njega su postepeno
dopirali izlivi oporog i smočenog zemljišta. Kao da se probudio živ u
sanduku, sa užasom je posmatrao kako se neopipljiva zemlja u kojoj leluja
pretvara u vazduh bez vazduha, zasićen mirisima zemlje, trulog drveta,
vlažne tkanine. Pošto je sada bio stvarno sahranjen, zatekao je sebe, pod
iskrzanim slojevima tvari koja je podsećala na gips, u grobnici u kojoj se
gušio. Bio je potopljen u zaleđenu sredinu, a predmeti su ga pritiskali sa svih
strana. Postojao je, ako se tako uopšte moglo reći, samo da bi u toj prostoriji
punoj pogrebnih cvetova i utvarne svetlosti prepoznao nemogućnost da
ponovo oživi. Dah je povratio u gušenju. Ponovo je stekao sposobnost hoda,
vida, uzvika, unutar zatvora u kojem je bio zatočen u neprobojnom muku i
mraku. Čudnovat beše njegov užas, kada se, prešavši poslednje prepreke,
našao na uskim vratima svoje grobnice, i to ne kao vaskrsao, već mrtav,
uveren da je istovremeno izbegao i smrt i život. Hodao je, oslikana mumija;
posmatrao sunce koje je nastojalo da mu izmami nasmejano i živahno lice.
Hodao je, jedini verodostojni Lazar, u kojem je vaskrsla sama smrt. Stupao
je, prolazeći ponad poslednjih senki noći, ne gubeći ništa od svoje slave,
zastrt travama i zemljom, odmičući, dok su padale zvezde, jednakim
korakom, istim korakom kojim se ljudi, oni koji nisu umotani u pokrov,
uzdižu ka najdragocenijoj tački života.
 VI

A
na ga ugleda kako se približava, nimalo začuđena, poznavši u tom
neminovnom biću čoveka od koga će uzalud nastojati da pobegne,
koga će sretati svakog dana. Svaki put joj je išao pravo u susret,
nepokolebljivim korakom sledeći stazu preko mora, šuma, čak i
preko neba. Svaki put, kad na svetu nije bilo ničeg sem sunca i tog bića koje
je nepomice stajalo kraj nje, obuzeta njegovom tihom nepokretnošću,
ponesena tom dubokom bezosećajnošću koja ju je otkrivala, osećajući da se
njegovim posredstvom u nju sliva čitav spokoj vasione, u trenutku kad bi
odjeknuo blistavi zvon podneva, Ana je, srasla s tišinom, obuzeta najvišim
mirom, ne usuđujući se da načini pokret niti da presabere misao, videla sebe
kako gori, kako umire, raspaljenih očiju i obraza, polurastvorenih usta,
ispuštajući, poput poslednjeg daha, svoje tamne forme pravo ka suncu,
savršeno prozirna pokojnica, pored tog neprozirnog mrtvaca koji se, pokraj
nje, sve više širio i koji je, od tišine nečujniji, traćio sate i gubio vreme.
Pravedna i nesavladiva smrt, nečovečni i sramni trenutak koji je svakog dana
ponovo otpočinjao, od kojeg se nije mogla izbaviti. Svakog bi dana dolazio u
isto vreme, na uvek isto mesto. Uvek u tačno vreme, uvek u isti vrt. S
pronicljivošću Isusa Navina koji zaustavlja sunce da bi dobio na vremenu,
Ana je verovala da stvari i dalje teku svojim tokom. Ali užasno drveće,
izumrlo u zelenoj krošnji, koja nije mogla da se osuši, ptice koje su letele
iznad nje, ne donoseći, avaj, nikakvu promenu, ne uspevajući da ostave utisak
života, svečano su čuvale horizont, i uvek su otpočinjale prizor koji je
proživljavala prethodne večeri. Ipak, tog dana, kao da se leš prenošen iz
kreveta u krevet odista miče, i ona je ustala, pošla ka Tomi i odvela ga ka
obližnjem gaju, izvela na put, gde se onima koji su mu išli u susret činilo da
se udaljava, ili pak da se ni ne miče. A on je, u stvari, zaista hodao, telesan
poput drugih i, iako su mu tri četvrtine bile smoždene, prodirao je u oblast u
kojoj je, ako bi sam nestao, namah video kako drugi padaju u neko drugo
ništavilo koje ih je od njega udaljavalo više nego da su nastavili sa životom.
Svako kog je susreo pao je mrtav. Ako bi Toma odvratio pogled, svaki čovek
je umirao smrću, nenajavljenu kakvim krikom. Gledao ih je, i već je video
kako pod njegovim pogledom gube svaku sličnost, kako im na čelu izbija
mala rana kroz koju im otiče lice. Nisu nestajali, ali iskrsavali više nisu.
Odakle god da su izbili, behu nakazni i nemi. Pobliže, kad bi ih dodirnuo,
upro na njih pogled, koji više nije bio njegov, već pogled tog sjajnog i
nevidljivog oka u koje se njegovo biće u potpunosti prelilo, prišavši im još
bliže, gotovo stopljen s njima, uzevši ih čas za svoju senku, čas za mrtve
duše, udišući ih, ližući ih, mažući se njihovim telima, nije pod njima osećao
ništa, ni najmanju sliku, isto toliko nenastanjen njima koliko su i oni bili
nenastanjeni njim. Naposletku su ga mimoilazili. Definitivno odlazili. Klizili
su po vrtoglavoj nizbrdici, prema predelu u kojem se ništa od njih više nije
moglo videti, sem, pokatkad, poslednjeg fosforescentnog pogleda, na ivici
obzorja, sličnog velikim svetlosnim brazdama. Bila je to tajanstvena i užasna
otmica. Iza njega više nije bilo reči, tišine; više nisu postojali ni ispred ni iza.
Prostor koji ga je opkoljavao bio je antonim prostora, beskonačna misao u
koju su, zastrti velovima, stupali oni čije je postojanje izgubilo svrhu.
U tom se ambisu opirala samo Ana. Mrtva, rasuta po prostoru najbližem
praznini, tu je uspela da iznađe ostatke bića s kojima je prilikom brodoloma
održavala neku vrstu bliske sličnosti na svojim crtama. Ako bi joj prišao
spreda, naglo, da je iznenadi, uvek mu je poturala jedno lice. Menjala se, ne
prestajući da bude Ana. Ona je bila Ana, a više sa Anom nije imala nikakve
sličnosti. Svojim likom i svim crtama, a ipak potpuno nalik nekoj drugoj, ona
je ostajala ista, Ana, potpuna Ana, neporeciva. Video ju je kako se kreće
putem, kao pauk istovetan devojci, koji se, među nestalim leševima,
opustelim ljudima, šetao po napuštenom svetu sa čudnovatim spokojem,
poslednji izdanak basnoslovne loze. Hodala je na svojih osam ogromnih
pipaka, kao da hoda pomoću dve vitke noge. Njeno crno telo, njen surovi
izgled, zbog kojeg se, dok se sprema da pobegne, činilo da će ujesti, nisu se
razlikovali od Aninog odevenog tela, od njegove ležernosti koja se mogla
izbliza videti. Kročila je rastrzano, čas proždirući prostor u nekoliko koraka,
čas se opružajući na putu, grejući ga sobom, vukući ga poput nevidljive niti.
Prodrla je u oblast koja okružuje Tomu a da se nije ni zgrčila. Neodoljivo se
približavala. Zastala je ispred njega. Tada, tog dana, odišući neverovatnom
smelošću i istrajnošću, prepoznajući u njoj nešto bezbrižno što nije moglo da
iščezne sred svih izazova i što je odjekivalo kao spomen na slobodu, videvši
je kako se uspravlja na dugim pipcima, kako se održava u ravni njegovog lica
da bi se sporazumevala, lučeći čitav vrtlog nijansi, mirisa i misli – on se
osvrnu i gorko pogleda iza sebe, kao putnik koji se, promašiv put, udaljava,
grči i na kraju iščezava u misli o svom putovanju. Tu šumu je prepoznao,
dabome. I to sunce na zalasku, i to zeleno lišće koje se crnelo, sve je
prepoznao. Pokuša da prodrma ogromnu težinu svog tela, koje mu je
nedostajalo, prema kojem se obmanut ophodio kao da je posuđeno. Bilo mu
je potrebno da oseti tu lažnu toplotu koja izbija iz njega samog, kao iz nekog
tuđeg sunca, da čuje dah izliven iz lažnog vrela, da počuje otkucaj veštačkog
srca. A ona, da li je ona prepoznavala tu pokojnicu koja je vrebala iza gnusne
sličnosti, spremna da se pojavi kakva je i bila u vazduhu isparanom malim
ogledalima gde je preostajala svaka njena crta? „Vi ste?“, upita on.
Odjednom vide oganj u njenim očima, oganj koji je na licu bio tužan i
hladan. Zadrhtao je u tom nepoznatom telu, a Ana je, osećajući kako u nju
stupa bolni duh, zloslutna mladost kojoj se zaklela na ljubav, verovala da joj
se prisebnost vraća.
 VII

A
na je nekoliko dana obitavala u velikom blagostanju. Štaviše, nikad
nije sanjala ni jednostavniju sreću, ni prijatniju nežnost. Uz nju je
on postao biće kojim je mogla da raspolaže bez ikakve opasnosti. S
najvećom bi slobodom posezala za njim. On je svoj razum
prepuštao njoj. Toliko joj je povlađivao da su, pre nego što zausti, reči
jednako prebivale u njegovim ili njenim ustima. U tom Aninom poigravanju
sa njegovom ličnošću, u nedostatku rizika koji joj je dopuštao da tom stranom
telu pristupi kao da joj pripada, bilo je dovoljno opasne lakoumnosti da se
čoveku stegne srce. Ali ona je u njemu videla samo beznačajna usta, lagodne
poglede, te je, umesto da se zgadi time što čovek kome nije mogla pristupiti,
s kojim nije ni pomišljala da razgovara, rado svoju glavu smeštao u njeno
krilo, to ju je, naprotiv, zabavljalo. Njeno se držanje teško moglo opravdati.
Između ta dva tela, spojena tako krhkim vezama, svakog trenutka je mogao
da se nasluti, dodir koji će na užasan način otkriti koliko su jedno drugom
tuđi. Što se on više povlačio u sebe, to je ona nežno pristupala k njemu.
Privlačio ju je, i ona je zadirala u to lice, još uvek verujući da miluje njegove
obrise. Da li se ponašala tako neoprezno zato što je smatrala da ima posla sa
nekim nepristupačnim, ili pak nekim odveć prijemčivim? Je li prikivajući
poglede za njega igrala igru bezočnu ili očajnu? Reči su joj bile sve vlažnije,
njeni najslabiji pokreti priljubljivali su je uz njega, dok se u njoj punio
rezervoar s telesnim tečnostima, iz kojeg će možda u pogodnom trenutku
iskočiti snažna moć prianjanja. Pokrivala se sisaljkama. I iznutra i spolja, bila
je sva u ranama koje su pokušavale da se zagnoje, koža koja stremi
kalemljenju. Unatoč takvoj promeni, ona se i dalje igrala i smejala. Pruživši
mu ruku, reče:
– U suštini, ko biste Vi mogli biti?
U toj opaski nije bilo nikakvog pitanja, usko govoreći. Kako je ona
mogla, tako rasejana, da ispituje čoveka čije je postojanje upravo bilo užasno
pitanje koje je sama sebi postavljala? Nju je iznenađivala, i blago šokirala
činjenica da joj još nije omogućeno – ne da ga razume, što bi već bila krajnja
oholost, a tu je već neopreznost prevazilazila sve granice – već da dobije neka
obaveštenja o njemu. Ta smelost joj nije bila dovoljna, jer žalost što ga ne
poznaje, umesto da bude opravdana u izravnom obliku nasiljem i ludilom
izražavanja, beše prikazivana kao nehajna i gotovo ravnodušna žalost. Pod
dobroćudnom maskom, koju nose sva ovakva dejstva, to je bilo pravo
kušanje Boga. Ona mu se zagleda pravo u lice:
– Ama šta ste Vi?
Mada nije očekivala da joj odgovori, i mada je bila sigurna da joj neće
odgovoriti, ona mu ne bi, u stvari, ni postavila pitanje, koliko je bila pogrešna
njena pretpostavka da bi mogao odgovoriti (razume se, on neće odgovoriti,
ona od njega nije zahtevala odgovor, već je pitanjem koje mu je postavila
lično, i povodom njegove ličnosti, zamišljala da može da protumači njegovo
ćutanje kao slučajno odbijanje odgovora, kao stav koji bi se mogao do
sutradan izmeniti) – bio je to tako sirov način postavljanja prema
nemogućem, da je Ana odjednom postala svesna užasne scene u koju se
strmoglavljivala vezanih očiju, i u trenutku, prenuvši se, opazi sve posledice
svog čina, i ludost svog ponašanja. Najpre je poželela da ga spreči da
odgovori. Jer je sada, nakon što mu se nepromišljeno i proizvoljno obratila
kao biću koje može biti pitano, velika opasnost bila u tome što je i on mogao
sebe da pojmi kao čoveka kadrog da odgovori i predoči joj svoj odgovor.
Osećala je da ta pretnja počiva u unutrašnjosti, na mestu reči koje je izustila.
On je već hvatao pruženu ruku. Hvatao ju je okrutno, uveravajući Anu da
razume njene razloge i da je naposletku među njima kontakt moguć. Sad kad
je bila sigurna da će joj, nemilosrdno strog, ako uopšte progovori, reći sve što
ima da kaže, ništa ne krijući, da će joj reći sve da bi, kad prestane da govori,
njegovo ćutanje, ćutanje bića koje više nema šta da ponudi, a koje ipak ništa
nije ponudilo, bilo još užasnije – bila je sigurna da će progovoriti. A ta
verovatnoća je bila tim veća što joj se doimalo da je on već progovorio.
Opkoljavao ju je poput ponora. Obletao je. Oduševljavao. Bio je na pragu da
je proguta pretvarajući najneočekivanije reči u reči koje ne bi mogla ni da
očekuje.
– Šta sam ja…
– Ćutite.
Bilo je kasno, te je, znajući da se časovi i dani tiču samo nje, viknula je
snažnije u tami. Ona priđe i pribi se uz prozor. Lice joj se skrha i sklopi. Kad
je tama potpuno zavladala, naginjući se skršenog lica prema onome koga je
sada, novogovorom proisteklom iz dubina, nazivala prijateljem, i ne brinući
se o stanju u kojem se nalazila, poput pijanca koji više nema nadzor nad
nogama i koji svojim pijanstvom opravdava nesposobnost da hoda, poželela
je da sazna zašto njeni odnosi s tim mrtvacem nisu zaživeli. Koliko god da je
nisko pala, verovatno zbog toga što je s tog dna dobro videla da među njima
postoji razlika, odveć velika, ali ipak ne tolika da bi njihovi odnosi ostali
zauvek nemogući, odjednom se više nije uzdala u sve nežnosti koje su dotad
razmenili. U naborima kojima se skrivala, pomišljala je, naizgled duboko
lukavo, da neće dopustiti da je prevari izgled tog savršeno prijatnog mladića,
te se s grižom savesti priseti svog potonjeg prihvatanja, lakoće pristupa. Nije
se drznula da ga sumnjiči za licemerje (mogla je da se žali, mogla je podlo da
zaplače, jer ju je održavao na trideset hvata ispod istine, među blistavim,
ispraznim rečima; ali joj nije padalo na pamet, bez obzira na njene podmukle
pokušaje da progovori o sebi i o njemu istim rečima, da u onome što je
nazivala Tominim karakterom postoji ikakva udvojenost), zato što je samo
jednim osvrtom na njegovo uobičajeno ćutanje tako upadljivo pogodila
njegovu nepropustljivost da je dobro osećala koliko bi bilo budalasto smatrati
ga pritvornim. Nije je varao, a ipak, imala je utisak da ju je obmanuo. Oko
njih se vrtela izdaja, užasnija tim pre što je ona bila ta koja izdaje njega, tim
pre što je samu sebe obmanjivala, bez nade da će staviti tačku na tu
smućenost, pošto je, ne znajući ko je on, uvek u svom krilu zaticala nekog
drugog. Čak je i noć uvećavala njenu zabludu, čak i vreme, pod čijim
nalogom je uvek iznova neumorno otpočinjala pokušaje, uvek iste, u koje se
zaglibila, osramoćena i razjarena. To je bila povest bez događaja, toliko
prazna da su iz nje bili isključeni svako sećanje i perspektiva, ali povest koja
je ipak iz tog odsustva zadobijala nesalomivi tok, koji kao da je sve,
neodoljivim pokretom, nosio put neposredne katastrofe. Šta će se desiti? Nije
imala pojma, ali, budući da je čitav život čekala, njeno se nestrpljenje stapalo
sa nadom da će učestvovati u opštoj propasti u kojoj će, istovremeno sa svim
bićima, biti poništene razdaljine koje ih razdvajaju.
 VIII

U
tom novom stanju, osećajući kako sama postaje ogromna i
nesamerljiva realnost kojom je hranila svoju nadu, poput čudovišta
kojeg niko, ponajmanje ona, ne bi bila svesna, ona se još više
osmeli, i oblećući Tomu, teškoće sopstvenih odnosa s njim pripisa
razlozima koji su bili sve shvatljiviji. Pomišljala je, na primer, da nije
normalno to što se o njegovom životu ništa ne može doznati, i što on, u
svakoj prilici, ostaje anoniman, lišen istorije. Čim je zakoračila tim putem,
izgubila je svaku šansu da se zaustavi na vreme. Mogla je isto tako reći ma
šta, samo da iskuša reči. Međutim, umesto da popusti pred tim obzirima,
pomislila je da bi bilo dobro da, govorom čiji se svečani ton suprotstavljao
njenom bednom stanju, dosegne stupanj profanosti kojoj je stalo do
verodostojnosti njenih reči. Obratila mu se neposrednim jezikom. Bio je to
krik pun oholosti koji je odjekivao na javi, zadržavajući karakter sna.
– Da, reče ona, htela bih da vas vidim kad ste sami. Kad bih mogla da se
nađem ispred vas, a da budem od vas potpuno odvojena, imala bih priliku da
vam se približim. Ili pak znam da vam se ne bih približila. Jedina mogućnost
da umanjim razdaljinu među nama bila bi da se beskonačno udaljim. A već
sam beskonačno daleko, i dalje ne mogu. Čim vas dodirnem, Toma…
Tek što ih je izgovorila, ove reči je uzbudiše: baci pogled na njega, a on
zablista. Izvrnuvši glavu unatrag, izusti veoma nežan zvuk koji se opraštao sa
sećanjima; sad više nije bilo potrebe za vikom, oči su joj se zatvarale, duh joj
beše opijen; disanje joj se uspori i produbi, jedna ruka nađe drugu: to je
moglo beskonačno potrajati. Ali kao da je muk zapravo bio poziv na povratak
(jer on je ni na šta nije obavezivao), ona se prepusti, otvori oči, prepoznade
spavaću sobu i, još jednom, sve se nalazilo na početku. Bila je ravnodušna na
činjenicu da nije dobila željeno objašnjenje. Svakako, više nije mogla ni da
pomišlja da će joj otkriti ono što je za nju bilo tajna, a što pak za njega nije
predstavljalo nikakvu tajnu. Ali zato, dok je pomišljala da bi ono što je rekla i
pored svega moglo da opstane, nastojala je da ga ubedi da će se, koliko god
svesna izuzetne udaljenosti među njima, iz sve snage potruditi da održi
kontakt s njim, jer ako je bilo nečeg besramnog, bilo je takođe i nečeg
kušajućeg u njegovoj izjavi da ona čini ludost, i da to nastavlja da radi i
mimo svesti o tome. Ali da li se moglo uopšte verovati da bi ona, ma koliko
to zvučalo detinjasto, mogla to sama od sebe da izvede? Da progovori, to je,
dakako, mogla, osećajući krivicu kao saučesnik koji odaje svog sadruga, i to
ne tako što priznaje šta zna – jer ne zna ništa – već, priznajući ono što ne zna.
Jer ona nije imala mogućnosti da iznese bilo kakvu istinu, ili bilo šta, što
barem na istinu liči; a ipak, ono što je govorila, ne dopuštajući mu da nazre
istinu u njenom govoru, ne odajući mu zauzvrat ni najmanju odgonetku,
podjarmljivalo ju je isto tako ustrajno, možda i ustrajnije nego da je iznela srž
svega što je prećutkivala. Umesto da sklizne niz zatrte staze u kojima bi bilo
nade da mu se približi, ona se gubila u svojoj putanji, vodeći sobom iluziju,
koja ni za nju nije bila ništa drugo do iluzija. I zaslepljena je uviđala da je
njen poduhvat detinjast, i da štaviše čini veoma ozbiljnu i beskorisnu grešku,
iako je usput pomišljala i to (upravo je u tome bila greška) da time što greši
zbog njega, ili povodom njega, među njima stvara odnose na koje bi on
morao da računa. Ali i pored toga je dobro slutila koliko bi bilo opasno ga
shvati kao nekog ko je doživeo iskustva drugačija od drugih, ali koja su u biti
slična svim drugim – da ga uroni u istu vodu koja je nju potopila. Po svemu
sudeći, nije bilo nekažnjivo mešati vreme, njeno lično vreme, sa onim što se
vremena užasavalo. Ona je znala da će njeno detinjstvo pretrpeti štetu ukoliko
prevlada nakaradna slika detinjstva koju bi mogao ponuditi neko lišen istorije
(utoliko gore ako je ta nakaradna slika savršena). Iz nje je već kuljao nemir,
kao da je vreme već bilo iskvareno, kao da se čitava njena prošlost, još
jednom osporena, ukazala u nekoj suvoparnoj i nenadoknadivo krivoj
budućnosti. A ona se čak nije ni mogla utešiti mišlju kako je, s obzirom da
namerava da izrekne puke proizvoljnosti, sama opasnost iluzorna. Ali je zato
znala, osećala je, strepeći kao da joj je život ugrožen tom strepnjom,
dragocenijom od njenog života: iako nije govorila istinu, ma šta da zausti,
ona se razotkrivala, zadržavajući samo jednu od svih mogućih verzija,
odbacujući klice istine koje bi mogla žrtvovati. I osećala je pored toga, uz
teskobu koja je pretila njenoj čistoti ali koja joj je donosila jednu novu
čistotu, da će, čak i ako pokuša da se skrije iza najproizvoljnijeg i
najnevinijeg poziva, biti prinuđena da u svoju povest unese nešto ozbiljno,
neko neprobojno i užasno prisećanje, ne bi li se, dok iz senke iskrsava ta
lažna figura, stičući beskorisnom pomnošću sve veću i neprirodniju
preciznost, ona sama, pripovedačica, već osuđena i predata demonima, vezala
na nepovratan način za istinsku figuru o kojoj nije znala ništa.
– Šta ste vi, reče… I izgovarajući ove reči, kao da je poskakivala oko
njega, i izbegavajući ga, nagonila u imaginarnu vučju zamku. Šta ste vi…
Nije mogla da govori, pa ipak je govorila. Jezik joj je tako treperio da se
sticao utisak da značenja dočarava beslovesno. A onda, iznebuha, dopusti da
je odvuče bujica reči koje je izgovarala gotovo šapatom, sa raznim pregibima,
kao da se samo zabavlja zvucima i praskovima slogova. Moglo se pomisliti
da je, govoreći jezik koji je bio odveć detinjast da bi se smatrao jezikom,
beznačajnim rečima pridavala izgled nerazumljivih reči. Ništa nije govorila,
ali za nju je negovor postao način izražavanja, odveć bremenit značenjima,
ispod kojeg joj je polazilo za rukom da ne-govori još više. Odstupila je,
neodređeno, od svog zamuckivanja, da bi stupila u još ozbiljnije mucanje,
koje je odbacivala kao previše ozbiljno, pripremajući se, beskrajnim
povlačenjem van svake ozbiljnosti, za odmor u apsolutnoj detinjariji, sve dok
njen rečnik, sveden na nulu, nije poprimio obličje uspavanosti koja je sama
za sebe bila glas ozbiljnosti. Zatim, kao da je u okrilju te dubine osetila kako
je nadzire pažnja nesalomive svesti, ona je poskakivala, vrištala, otvarala
strahovito vidovite oči i, odlažući na tren svoju povest:
– Ne, rekla je, to nije to. Šta ste vi zaista…
Čak je i ona poprimala detinjast, površan izgled. Pod kaljavom patinom
koja joj je prekrila lice, izbijale su grimase koje su nagoveštavale njenu
odsutnost. Izraz joj je bio tako nestalan da pogled nije uspevao da održi
pažnju na njenim crtama, ni na celosti njene ličnosti. Tim pre je bilo tegobno
prisetiti se njenih potonjih reči i pridati im smisao. Nije se moglo shvatiti ni o
kome tačno govori. Čas je izgledalo da se obraća Tomi, ali sama činjenica da
se obraća njemu sprečavala je da se sazna ko joj je bio pravi sagovornik. Čas
se nije obraćala nikom, te je, koliko god da je njeno mucanje bilo uzaludno,
nastupao trenutak kada je, vođena tim beskrajnim tumaranjem pred
bezrazložnom realnošću, iznenada zastajala, izbivši sa gnusnim licem sa dna
svoje površnosti. Ishod je uvek bio isti. Uzalud je u daljini tragala za svojom
putanjom, uzalud se gubila u beskonačnim vrludanjima – njeno je putovanje
moglo potrajati zauvek – znala je da se svakim korakom bliži trenutku kada
će ne samo morati da stane, već i da poništi svoj put, bilo zato što će pronaći
ono što ne bi smela, bilo zato što ga nikada neće pronaći. A nije mogla da se
okane svog plana. Kako i da zaćuti, ona čiji je govor već bio na nekoliko
stupnjeva ispod ćutanja? Kako da prestane da prebiva tu, kako da prestane da
živi? Ona bi druge besmislene stratageme samo ubrzala svojom smrću,
zatvarajući sve izlaze, u večitom trku po lavirintu, gajeći nadu, s obzirom na
to koliko je mogla da sagleda vreme, da će iz njega izaći. Takođe, više nije
uviđala da se neosetno približava Tomi. Pratila ga je, korak po korak,
nesvesna toga, ili ako bi to i primetila, ako bi i poželela da ga napusti i
pobegne, uvek je trebalo napregnuti se još više. Njena mlitavost je postala
tako kolebljiva da se zadovoljila podražavanjem svog bekstva, ostavši
priljubljena uz njega, rasplakana, preklinjući ga, moleći ga da stavi tačku na
tu situaciju, pokušavajući još, nagnuta nad ta usta, da iznese reči kako bi, po
svaku cenu, nastavila svoju povest, istu povest koju je poslednjim atomima
snage pokušavala da prekine i uguši.
U takvom opustelom stanju, ona se predade osećaju trajanja. Njene se
ruke nežno skršiše, koraci je napustiše, i ona utonu u čistu vodu u kojoj je,
svakog trena, preskačući beskrajne potočiće, preskakala iz života u smrt i, još
gore, iz smrti u život, u mučnom snu koji se već nalazio u okrilju mirnog sna.
A onda, iznenada, uz olujni prasak, stupila je u samoću načinjenu ukidanjem
čitavog prostora te se, silovito rastrzana otkucajima koji su pozivali na
službu, razotkrila. Tada kao da se zatekla u zelenoj dolini u kojoj je, pozvana
u svojstvu ličnog ritma, bezlične kadence svih stvari, zahvaljujući svojim
godinama i mladosti, postala starost, starenje drugih. Ona se najpre spusti u
dubinu jednog dana, potpuno stranog ljudskim danima, te nakon što je stupila
preozbiljna u prisan odnos sa čistim stvarima, a potom se uzdigla ka
vrhunskom vremenu, uronila među nebeska tela i sfere, umesto da je prožme
spokoj nebesa, poče da drhti i zapomaže. Tokom te noći, te večnosti, ona se
pripremi da postane vreme ljudi. Počela je beskrajno da tumara praznim
hodnicima, osvetljenim odblescima svetlosti koja je neprestano uzmicala i
koju je pratila nežno, istrajno poput već izgubljene duše, nesposobne da
shvati razlog tih preobražaja i cilj tog tihog hodanja. Ali kada je prošla ispred
vrata nalik vratima Tomine sobe, prepoznajući da se tragično objašnjavanje
nastavlja, shvatila je da s njim više ne razgovara samo rečima i mislima, već
samim vremenom s kojim se spojila. Sada su se svaka sekunda, svaki uzdah –
a to je bila ona, i ništa sem nje – zaglušeno obrušavale na bezosećajni život
koji joj je on suprotstavljao. I u svakom njenom sudu, još tajanstvenijem od
njenog postojanja, on je osećao smrtno prisustvo neprijatelja, tog vremena,
bez kojeg bi, zauvek nepokretan, nesposoban da dopre iz dubine budućnosti,
bio osuđen da posmatra, kao proročanski orao iz snova, kako se na njegovom
opustelom vrhu gasi svetlost života. Razmišljao je, a u najvećoj dubini
njegovog obrazloženja počivala je apsolutna protivrečnost; razmišljao je, a u
dubini njegove misli počivali su neprijatelj i predmet svake misli, njen
savršeni suparnik – to vreme, Ana – i dok ju je tajanstveno primao u sebe,
shvatio je da po prvi put ima posla sa ozbiljnim razgovorom. U tim je
uslovima ona, neodređena forma, prodrla u Tomin život. Tu se sve činilo
opustošenim, turobnim. Opustele obale na kojima su se polako raspadala sve
dublja i dublja odsustva, koje je nakon grandioznog brodoloma napustilo
more, zauvek povučeno. Ona prođe kroz čudnovate mrtve gradove gde je,
umesto okamenjenih oblika, mumificiranih okolnosti, susrela nekropolu
pokreta, tišina, praznina; sudarila se sa izuzetnom zvučnošću ništavila,
načinjenog na naličju zvuka, a pred njom se prosuše divni vodopadi,
uspavanost bez sna, nesvest koja sahranjuje mrtve u život iz snova, smrt
pomoću koje svako, pa i najslabiji duh, postaje duhom samim. Pri tom
istraživanju koje je poduzela tako naivno, verujući da će pronaći rečenicu
koja bi i nju razrešila, ona je sa strašću uvidela da u stvari traga za Aninim
odsustvom, za Aninim najpotpunijim ništavilom. Činilo joj se da shvata –
kakva surova iluzija – da ravnodušnost koja je kuljala Tomom kao kakva
stajaća voda, potiče od njenog upada u oblasti u koje nikad nije trebalo da
prodre, od kobnog odsustva koje je uspelo da probije sve brane, i to tako da
je, želeći da sada otkrije to nago odsustvo, taj čisti negativ, jednak čistoj
svetlosti i dubokoj želji, morala da se podvrgne velikim izazovima da bi ga
domašila. Morala je, tokom nekoliko života, da glača svoju misao, da je
oslobodi svega što je u nju unosilo bedni nered, ogledalo koje se ogleda,
prizmu sa unutarnjim suncem: trebalo joj je jedno ja bez usamljenosti u
staklu, bez tog oka, odavno razrokog, oka čija se vrhunska lepota odražava u
žmirkanju, trebalo joj je oko oka, trebala joj je misao misli. Mogla se
razaznati u trku ka suncu, pri svakom zaokretu s puta bacajući u stalno
proždrljiviji ponor jednu Anu, koja je bila sve siromašnija, sve ređa. Mogla se
pobrkati sa tim ponorom u kojem se – održavajući budnost u okrilju
usnulosti, duh slobodan za učenje, bez svetlosti, u svom susretu s mišlju ne
dolazeći ni do kakve misli – pripremala da odmakne toliko ispred sebe same,
da je u dodiru sa potpunom nagošću, prelazeći čudom kroz sebe, mogla da
otkrije sopstvenu čistu prozirnost. Polako, opskrbljena samo imenom Ana,
pomoću kojeg je nakon zaranjanja trebalo da ispliva na površinu, iz nje
pokulja plima prvih, sirovih odsustava – odsustva zvuka tišine, odsustva buka
smrti; ali nakon tog tako mlakog i lakog ništavila, u kojem je prebivao
Paskal, ipak već preplašen, uvukoše je odsustvo dijamanta, odsustvo tišine,
odsustvo smrti, u kojem je mogla da se pribere samo u neizrecivim
pojmovima, onima na vrh jezika, sfingama nečuvenog praska, drhtajima od
kojih puca eter, najrazornijim tonovima, i od kojeg pucaju i sami tonovi, još
istrajnije. I ona upade u velike krugove, nalik krugovima Pakla, prošavši, kao
prasak čistog uma, kroz kritičan trenutak u kojem na vrlo kratak tren, treba
ostati u besmislu, i napustivši sve što se može prikazati, beskrajno gomilati
odsustvo preko odsustva, odsustvo preko odsustva, odsustvo preko odsustva
– i tako, tom mašinom koja usisava, očajno načiniti prazninu. U tom trenutku
počinje pravi pad, onaj koji samog sebe ništi, ništavilo koje beskonačno
nestaje u čeljustima jednog čistijeg ništavila postade svesna ludosti svog
poduhvata. Bila je sigurna da će ono što je navodno iz sebe odstranila pronaći
u celini. U tom vrhovnom trenutku apsorbovanja, u najvećoj dubini svoje
misli prepoznavala je bednu misao da je ona Ana, da je živa, plava, i – užasa
li – razumna. Slike su je gnječile, patvorile, proizvodile. Dobila je i telo,
hiljadu puta lepše od sopstvenog, hiljadu puta telesnije; bila je vidljiva,
zračila je materijom koju nije bilo moguće narušiti, unutar nulte misli bila je
vrhovna stena, prhka zemlja, bez azota, ona od koje ni Adama ne bi bilo
moguće stvoriti; na kraju je poželela da se osveti uhvativši se u koštac sa
nesporazumljivim, sa tim najsirovijim telom, najružnijim, telom od mulja, sa
tom vulgarnom idejom da je poželela da povrati, da je povraćala, noseći ka
svom čudnovatom odsustvu svoj udeo izlučevina. Tada u srcu nečuvenog
odjeknu bolna buka, i ona povika Ana, Ana, gnevnim glasom. U okrilju
ravnodušnosti ona odjednom izgori, iz jednog poteza, potpuna baklja, sa
svom strašću, mržnjom prema Tomi, ljubavlju prema Tomi. U srž ništavila
uletela je kao pobedničko prisustvo, i u njega se bacila, kao leš, kao
neiskupljivo ništavilo, Ana koja je još živela, i koje više nije bilo, kao
poslednji podsmeh Tominoj misli.
 IX

K
ada se vratila na svetlost dana, ovog puta potpuno beslovesna,
odbijajući da se izrazi i očima i usnama, i dalje prostrta po tlu, u
tišini je bila s tišinom toliko sjedinjena da se te bliskosti besno
stidela, kao da joj je druga priroda, koja bi je, da je prisnija, ispunila
gađenjem. Kao da je tokom te noći usisala neki imaginarni vatreni trn, koji ju
je prisilio da iz sebe izbaci sopstveni život kao da je puki otpadak. Ne mičući
se, priljubljena uz pregradu, pomešavši telo sa čistom prazninom, spojivši
prepone i trbuh sa bespolnim, neorganskim ništavilom, rukama grčevito
stežući odsustvo ruku, lik koji je ispijao nešto što nije bilo ni dah ni usta,
preobrazila se u neko drugo telo, čiji ju je život, krajnja oskudica i nedaća,
postepeno naterao da u celosti postane ono što nije smela postati. Tu gde joj
je bilo telo, usnula glava, nalazilo se i telo bez glave, glava bez tela, telo jada.
Ništa se, bez sumnje, nije na njoj promenilo spolja, ali pogled koji se mogao
baciti na nju, utvrđujući da je slična ma kojoj drugoj, uopšte nije bio važan, i
pošto je postalo upravo nemoguće prepoznati je, upravo je iz savršene
sličnosti njenih crta, iz sjaja prirode i iskrenosti koju je postavila noć, poticao
užas što je pogled vidi onakvu kakva je oduvek bila, bez i najmanje promene,
pri tom, siguran da se potpuno promenila. Prizor bez reči. Prizor čudovišta bi
se mogao istrpeti, ali nije bilo te hladnokrvnosti koja bi se mogla izboriti sa
utiskom tog lika na kojem je satima, besmisleno prilježno, oko nastojalo da
prepozna čudno i neobično. Ono što se videlo, što je bilo tako prirodno
prisno, postajalo je, usled činjenice da to očigledno nije trebalo videti,
zagonetka, koja ne samo da je zaslepljivala oko, već je izazivala pravu
mučninu, terala na izbacivanje raznih otpadaka, na koje se prisiljavao pogled
pokušavajući da u tom predmetu nasluti nešto izvan vidljivog. Zapravo, ako
je ono što je bilo potpuno izmenjeno u potpuno istovetnom telu, utisak
gađenja nametnut svim čulima, prisiljenim da se smatraju neosetljivim; ako je
neuhvatljivi karakter nove osobe koja je proždrala staru ostavivši je onakvom
kakva je bila; ako tajna ukopana u odsustvo tajne nije objasnila muk koji je
izbijao iz spavačice, moglo bi se pasti u iskušenje da se u spokoju potraže
naznake tragedije iluzija i laži kojima se Anino telo obmotalo. U njenoj
nemuštosti bilo je nečega strahovito sumnjivog. To što nije govorila, što je u
svojoj nepomičnosti čuvala diskreciju nekog ko čak i u okruženju svojih
snova ćuti, to je u biti bilo prirodno, i ona se nije mogla odati tim spavanjem
nadovezanim na spavanje. Ali njeno ćutanje nije imalo pravo ni na ćutanje, i
tim apsolutnim stanjem se izražavala i potpuna nestvarnost Anina i
neosporno i nedokazivo prisustvo te nestvarne Ane, iz koje je izbijao, tim
ćutanjem, nekakav užasan humor, osvešćen s mučninom. Kao da ju je
opkoljavala gomila zainteresovanih i uzbuđenih gledalaca, ona se
podsmevala mogućnosti da bude viđena, a urnebesan utisak je izbijao iz te
pregrade uz koju se prostrla, s namerom koja bi se – o gluposti – mogla
protumačiti kao san, iz te sobe u kojoj je bila zatvorena, umotana u vuneni
mantil, u koju je dan nadirao, sa uzaludnom namerom da okonča noć, izričući
naredbu: „Život ide dalje.“ Čak i kad je bila sama, oko nje je opstajala
nezasita i bolna radoznalost, zaglušena zapitanost koja je bila uperena i u nju,
kao u stvar, ali i nasumice, na druge stvari, te je tako postojala kao pitanje
kadro da daruje smrt, ali ne kao sfinga, usled teškoće zagonetke, već time što
je navodila na iskušenje da se pitanje reši u smrti.
Kad je osvanuo dan, dok se budila, moglo se pomisliti da ju je svetlost
rasanila. Međutim, konac noći nije objašnjavao da je ona već otvorila oči, i
njeno buđenje bilo je samo polagano iscrpljenje, poslednji korak ka odmoru:
više nije mogla da zaspi usled dejstva sile koja nije bila protivnik noći, koja
bi se takođe mogla nazvati noćnom. Ona vide sebe samu, ali iako je mogla da
ustane samo u svetu samoće, ta usamljenost joj ostade strana, i u pasivnosti u
kojoj je obitavala, bilo je nevažno što je njena samoća bleštala u njenoj
unutrašnjosti kao nešto što nije morala da oseti, što ju je odvlačilo ka polju
zauvek udaljenom od dana. Čak ni nesreću više nije doživljavala kao
sadašnju. Nesreća je šestarila oko nje u slepom obliku. Napredovala je po
prostranstvu ravnodušnosti gde nije mogla ni da je udari ni da je dosegne.
Kroz izdanu fatalnost, nesreća je dopirala sve do srca mlade žene, dotičući je
osećajem napuštenosti, odsustvom svesti u koje se strmoglavljivala bez
ikakve zadrške. Nakon tog trenutka, nije joj došla nikakva želja da na ma
kakav način razreši situaciju u kojoj se zatekla, i ljubav se svela na
nemogućnost izražavanja i osećanja te ljubavi. Toma uđe. Ali ni Tomino
prisustvo više nije značilo ništa. Naprotiv, s užasom se moglo konstatovati do
koje je mere svenula želja da se to prisustvo čak i na najbanalniji način opazi.
Ne samo da je bio uništen svaki povod jasnog sporazumevanja, već se Ani
činilo da je tajna tog bića prešla u njeno srce, gde je mogla biti shvaćena
samo kao pitanje koje se beskonačno postavlja na pogrešan način. A on je,
zauzvrat, u tihoj ravnodušnosti svog dolaska, zračio uvredljivom svetlošću,
bez najslabije i najutešnije naznake tajne. Uzalud ga je posmatrala mutnim
pogledom oskrnavljene strasti. On je iz noći izbio kao najsvetliji čovek,
okupan prozračnošću koju je pridala njegova bespogovorna neupitanost,
izobličeni lik, ali luckast, od kojeg su se problemi sada udaljavali, na isti
način na koji se ona, tim dramatično ništavnim prizorom, odeljivala od njega,
i okretala sebi samoj, gde nije zaticala ni bogatstvo ni punoću, već samo
otežalost usled turobne zasićenosti, sigurnost da će jedina drama koja će se
odigrati biti dan u kojem se dave nada i beznađe, pri čemu je beskorisno
očekivanje postalo, usled ukidanja svakog cilja i vremena samog, obična
mašina čiji je mehanizam imao jedini zadatak da, tihim ispitivanjem, izračuna
prazni hod svojih različitih elemenata. Ona siđe u vrt, i tu se, naizgled, barem
delimično odvoji od sudbine u koju su je uvela noćna zbivanja. Pogled na
drveće je začudi. Oči joj se zamutiše. Sada je bila upadljiva izuzetna slabost
koju je ispoljavala. U njenom organizmu više nije bilo nikakvog otpora, a s
tako prozirnom kožom, sa svojim bledim pogledom, izgledala je kao
izmrcvarena, kad god bi joj prišao neko, nešto. Moglo se, u stvari, zapitati
kako podnosi dodir s vazduhom i kliktaje ptica. Na osnovu njenog kretanja
po vrtu, bilo je gotovo sigurno da se ona zapravo nalazi u nekom drugom
vrtu: i to ne, poput somnambula, tumarajući sred snoviđenja, ali je uspešno
odmakla, kroz zvonko i sunčano polje, koje je odisalo životom, sve do jednog
iscrpenog, turobnog i ugašenog polja, koje je bilo druga verzija stvarnosti
koju je posetila. Kad se naočigled sviju zaustavila, zadihana, jedva udišući
prejak vazduh koji ju je udarao, prodirala je u retku atmosferu u kojoj je, da
bi došla do daha, morala da prestane s disanjem. Hodajući tegobno putem na
kojem je pri svakom koraku morala da izdiže telo, krenula je, telo bez kolena,
putem koji je u svemu bio nalik prvom, kuda je jedino mogla proći. Taj obzor
ju je odmarao, i ona je u njemu osetila isto olakšanje kao da je, okrećući
naopako to iluzorno telo, čija ju je otuđenost uzrujavala, mogla prema suncu,
koje ju je obasjavalo poput mračne zvezde, da ispruži svoje raširene noge,
povešane ruke, gorko gnušanje koje je u dubini njene duše stvarala drugu,
potpuno skrivenu osobu. U tom opustošenom danu, ona je mogla da ispovedi
zgađenost i strah čije se dimenzije nisu nikakvom slikom mogle naslutiti, i
ona je gotovo radosno uspevala da iz trbuha izbaci larve koje su bile čas u
obliku njenog lica, čas njenog skeleta, čas vascelog tela – neizreciva osećanja
koja su u nju, posredstvom izazvanog straha, privukla čitav svet odbojnih i
nesnošljivih stvari. Samoća koju je Ana osećala bila je ogromna. Videla je i
osećala samo rastrzanost koja ju je razdvajala od onoga što oseća i vidi.
Zloslutni oblaci, iako su pokrivali vrt, ipak su ostajali nevidljivi u oblačju
koje ih je obuhvatalo. Drvo, koje se izdizalo na nekoliko koraka, bilo je drvo
u odnosu na koje je ona iz svega odsustvovala, od svega različita. U svim
dušama koje su je opkoljavale kao ledine kojima se mogla približiti isto tako
prisno kao i svojoj duši, postojala je, kao jedina svetlost koja ih je činila
vidljivim, jedna tiha, zatvorena i opustela svest, a oko nje je samoća
obrazovala blago polje ljudskih odnosa u kojem je, između raznih odnosa
punih sklada i nežnosti, videla kako joj u susret ide njen smrtonosni jad.
 X

K
ada je zatekoše izvaljenu na baštenskoj klupi, pomisliše da se
onesvestila. Ali varali su se, spavala je, stupila u san počinkom
dubljim od sna. Od sada je njen hod ka nesvesnom bio svečana
borba u kojoj je, prepuštajući se drhtaju dremeža jedino kao
ozleđena, već mrtva, do poslednjeg trena branila svoje pravo na svest i svoj
deo jasnih misli. Nije bilo nikakvog saučesništva između nje i noći. Čim bi
dan počeo da se smračuje, ona se, slušajući tajanstvenu himnu koja ju je zvala
u neki drugi život, pripremala za borbu u kojoj je mogla biti pobeđena samo
ako se potpuno poništi život. Crvenih jagodica, sjajnih očiju, mirna i
nasmejana, ona je žarko prikupljala sve svoje snage. A suton joj je uzalud
pod uho prinosio pesmu kajanja, uzalud se u korist tame protiv nje plela
urota. Nikakva nežnost nije prodirala u njenu dušu putem tuposti, nikakva
prikaza svetosti koja se stiče dobrom upotrebom bolesti. Na samrti, osećalo
se da bi ona predala samo Anu, i da, ponosno netaknuta, čuvajući do samog
kraja sve što je bila, ne bi pristala da se spasi, nikakvim imaginarnim
umiranjem, od prave smrti. Noć je potrajala, i nikad nije bila tako blaga,
nikad podesnija da smlati bolesnika. Tišina je curila, a samoća, puna
prijateljstva, i noć, odišući nadom, navališe se na Anino izvaljeno telo. Ona je
van bunila bdila. U senkama nije bilo nijednog sredstva za smirenje, nije bilo
onih sumnjivih doticanja koja tami omogućuju da namagnetiše one koji se
opiru počinku. Noć je plemenito postupala sa Anom, i pristala je da je porazi
upravo njenim sredstvima, čistotom, poverenjem i spokojem. Bilo je prijatno,
beskonačno prijatno osetiti, u trenutku tako velike slabosti, svet koji je toliko
lišen neprirodnosti i podmuklosti. Ta noć je bila tako lepa, ali ne blaga,
klasična noć, koju strah čini neprozirnom, koja najuruje prikaze, koja takođe
briše lažnu lepotu sveta. Sve što je Ana i dalje volela, tišina i samoća, sada se
zvalo noć. Sve što je Ana mrzela, tišina i samoća, takođe se zvalo noć.
Potpuna noć u pričinjavali spušteni kapci. Sasvim svesna, u punom svetlu,
osećala je kako se njena noć pridodaje noći. Otkrivala je sebe u toj velikoj
spoljašnjoj noći u najvećoj svojoj intimi, nemajući potrebu, kako bi se
umirila, da prolazi ispred ogorčene i uzrujane duše. Bila je bolesna, ali ta
bolest, koja nije bila njena, koja je bila zdravlje sveta, kako je samo bila
dobra! Kako je san koji ju je obuzimao, koji nije bio njen, koji se brkao sa
vrhovnom svešću svih stvari, bio čist! I Ana je padala u san.
Tokom narednih dana, stupila je u polje bezbrižnog mira u kojem se
svima činila okupanom u pijanstvu ozdravljenja. Pred tim čarobnim prizorom
i ona sama u sebi oseti tu radost vasione, ali ta radost kao da je bila zaleđena.
Ona stade da čeka da otpočne nešto što nije moglo biti ni dan ni noć. Nešto
što je bilo preludijum, ali ne ozdravljenja, već zapanjujućeg stanja snage,
uvuče se pored nje. Niko nije shvatao da će ona proći kroz stanje savršenog
zdravlja, kroz savršeno uravnoteženu tačku života, njihalo koje je išlo od
jednog do drugog sveta. I ona sama, kroz oblake na brzinu rasterane ponad
nje, brzinom zvezde, ugleda kako se bliži trenutak kad će, ponovo stupivši u
dodir sa zemljom, dotaći banalnu egzistenciju, kad neće videti, ni osetiti
ništa, gde bi mogla živeti, gde, naposletku, neće živeti, možda čak i umreti,
kakva divna epizoda. Iz velike daljine, ona je primeti, tu krepku Anu, koju
nije poznavala, kroz koju će iscureti razgaljena srca. Ah! Odveć sjajan
trenutak. Iz okrilja tame, jedan glas joj reče: Idi.
Poče njena prava bolest. Obilazili su je samo retki prijatelji, a oni koji su i
dalje dolazili prestali su da je pitaju za zdravlje. Svakom je bilo jasno da nega
više ne može da se takmiči sa bolešću. Ali Ana tu prepoznade drugu vrstu
obmane i nasmeši se. Kakva god da je bila njena sudbina, u njoj je bilo života
i snage više nego ikada. Satima nepomična, spavajući – dok je u snu nosila
silu, brzinu i gipkost, ona je ličila na sportistu koji je na duže vreme prilegao,
a njen je počinak ličio na počinak svih ljudi koji su nadmoćni u utrci i borbi.
Naposletku, ona na čudan način postade ponosna na svoje telo; ona je svom
snagom uživala u svome biću; nakon jednog ozbiljnog sna, oseti da je i dalje
živa, potpuno živa, i da bi mogla još više da oseća život samo kad bi mogla
da iz njega odstrani ustupke i olake nade. Misteriozni trenuci za vreme kojih
je izgledala, lišena svake hrabrosti, nesposobna da se pokrene, kao da ne radi
ništa, pri čemu je ipak bila prionula na beskonačni posao, neprestano silazeći
da u more baci misli života, misli one koja je bila u životu i misli umrle, da bi
u sebi iskopala sklonište potpune tišine. A onda se pojaviše zloslutne zvezde i
ona je morala da požuri: uskratila je sebi poslednje užitke, oslobodila se
poslednjih patnji. Bilo je nesigurno kuda je to vodi. Već se gušila. Gospode,
dobro joj je; ne, ona je; ona je savršena sa tačke gledišta bića, ona je, na
najviši nivo, uzdigla radost najvećeg duha koji nalazi svoju najlepšu misao.
Ona je; ne, njoj je dobro, gubi tlo pod nogama, na nju pada grom oseta, ona
se guši, plače, čuje sebe, živi. Kakvo blagostanje! Daju joj da pije, plače, teše
je. Još je noć. Međutim, toga je morala da bude svesna: oko nje se mnogo
toga menjalo, opkolila ju je opustošena klima, kao da su mračni duhovi
pokušavali da je privuku prema neljudskim osećanjima. Lagano,
nemilosrdnim protokolom, uskraćivale su joj se nežnost i prijateljstvo sveta.
Ako je tražila svoje omiljeno cveće, dobijala je veštačke ruže koje nisu
mirisale, i koje joj nisu pričinjavale to zadovoljstvo – ta jedina bića od nje
smrtnija – da kopne, venu, umiru pred njenim očima. Soba joj postade
nenastanjiva: po prvi put izložena severu, sa samo jednim prozorom kroz koji
je dopiralo sunce s kraja dana, iz koje je svakodnevno nestajao po jedan
ljupki predmet, ta je soba po svemu sudeći bila kriomice pražnjena ne bi li
ona što pre poželela da je napusti. I svet je bio opustošen. Prognana su blaga
doba, deca su zamoljena da radosno usklikuju drugde, u ulice je sazvana sva
srdžba gradova, nepremostivi bedem parajućih zvukova odvajao ju je od
ljudi. Katkad, otvarajući oči, iznenađeno bi posmatrala: ne samo stvari,
menjali su se i ljudi, nekada najbliži; kako to ne podozrevati? Nežnost, njoj
namenjena, tragično se smanjila. Sada je njena majka, u fotelji satima
skutrena, ne progovarajući, zamućenog lica, brižljivo oslobođena svega što bi
je moglo učiniti prijatnom, od sve svoje ljubavi pokazivala samo osećanje
koje ju je nagrđivalo, u trenutku kad je i njoj samoj, kao nikad u životu,
nedostajalo mladili i lepih stvari. Ono što je nekada volela u majci, njenu
radost, smeh i suze, sve izraze detinjstva koje je preuzela odrasla osoba,
nestalo je s tog lica, na kojem se čitao samo umor, i jedino je daleko odatle
mogla da je zamisli, ponovo kadru da plače, da se smeje – kakvo čudo:
smejati se! Niko se ovde više nije smejao! – majka svega i svakoga, samo
svoje kćeri ne. Ana se oglasi i upita je da li je išla na kupanje. „Ćuti, reče joj
majka. Ne govori, umorićeš se.“ Nije očigledno bilo umesno poveravati se
samrtnici, niti je moglo biti mogućih odnosa između nje i onih koji se
zabavljaju, koji žive. Ona uzdahnu. Majka je ipak ličila na nju i svakog
popodneva je toj sličnosti dodavala jednu novu crtu. Opirući se uobičajenom,
majka se ugledala na lice svoje kćeri, činila ga vremešnim, pokazivala joj
kako će izgledati sa šezdeset godina. Ta gojazna Ana, kojoj su posedele ne
samo vlasi već i oči, bila je, bez sumnje, Ana, samo ako se ludo drzne da
izbegne smrt. Nevina komedija, na koju Ana nije nasedala. Uprkos svemu što
je život činio da bi ga omrzla, ona će se svojski truditi da ga voli. Bila je
pripravna da umre, ali će to učiniti voleći cveće, čak i veštačko, osećajući se
u smrti kao strašna sirotica, svom snagom žaleći zbog te ružne i nemoćne
Ane, u koju se nikad neće preobraziti. Sve što joj je podmuklo potureno da ne
bi videla koliko gubi napuštanjem sveta, to saučesništvo moralista i lekara,
tradicionalna podvala sunca, ljudi, koji poklanjaju poslednji dan, kao
poslednji prizor, najneuglednije slike i prilike u mračnim skrovištima u
kojima je jasno da se umire zadovoljan smrću, sva su ta lukavstva omanula.
Ana je u smrt htela da stupi živa, zaobilazeći međustanja, gnušanje i otpor
prema životu. Međutim, opkoljena krutošću, pod prismotrom prijatelja koji
su to nevino osećali govoreći: „Sutra ne možemo doći, oprosti“, i koji su
zatim, pošto je ona prijateljski odgovarala: „Nema veze, ne uzrujavajte se“,
mislili: „Kako je samo postala neosetljiva, više je ništa ne zanima“ – suočena
s tom žalosnom urotom koja je imala za cilj da je svede na osećanja koja su,
pred smrt, imala za cilj da je unize, učine žaljenje izlišnim, dođe čas kad ona
uvide da su je odale njena sramežljivost i diskrecija, upravo ono što je
smatrala svojim uobičajenim manirima. Uskoro bi se moglo reći: „Više nije
ista, pa i neka umre“, a zatim: „Kako bi joj smrt olakšala!“ Nežan i neodoljiv
pritisak, kako mu se odupreti? Čime je to još mogla obznaniti da se nije
promenila? Kada je, svako malo, trebalo da se baca u zagrljaj prijateljima, da
govori lekaru: „Spasite me, ne želim da umrem“ – možda bi u takvim
uslovima i dalje smatrali da je od ovoga sveta – ona je samo klimnuvši
glavom primala one koji su ulazili, pružala im ono što joj je bilo
najdragocenije, pogled, misao, čiste pokrete, nekad znake istinske simpatije,
koji su sada ličili na hladnu rezervu nekog ko se sa životom sporečkao. Ti
prizori su je zapanjili, i ona je shvatila da se od samrtnika ne zahtevaju ni
uzdržanost ni delikatnost, osećanja koja dolikuju civilizacijama u dobrom
zdravlju, već grubost i besnilo. Pošto je to važilo za zakon, pošto je to bio
jedini način da se dokaže da ona nikad nije bila toliko vezana za sve što je
okružuje, obuze je želja da se prodere na sav glas, spremna da jednim
potezom ojača sve veze, da u svojim bližnjima i dalje vidi sve bliža bića. Na
nesreću, bilo je prekasno: više nije imala ni lik ni telo svojih osećanja, i više
nije bilo moguće da bude radosna s radošću. Sada je svima koji su dolazili
(ma kome, to nije bilo bitno, vreme je isticalo) zatvorenim očima i stisnutim
usnama izražavala najveću strast koja se ikad mogla osetiti. A pošto
izražavanje naklonosti nije bilo dovoljno da iskaže koliko ih voli, posegla je
za najkrućim i najhladnijim pokretima svoje duše. Istina, sve se u njoj krutilo.
Do tog trenutka joj je preostala patnja. Ona je patila da bi otvorila oči, primila
najblaže reči: jedino tako je mogla da se uzbudi, a nijedan pogled nije bio
osetljiviji od tog pogleda koji je tim okrutnim trzajima kupovao zadovoljstvo
da vidi. Ali, sada, gotovo da više nije patila; njeno telo je doseglo ideal
sebičnosti, koji je ideal svakog tela: ono je bilo najtvrđe u trenutku kad je
postalo najslabije, telo koje nije zapomagalo pod udarcima, koje nije ni za šta
moljakalo svet, koje se, lepote radi, poistovećivalo sa kipom. Ta čvrstina
užasno optereti Anu; ona u sebi oseti odsustvo svakog osećanja, kao ogromnu
prazninu, ophrva je zebnja. I tada, u obliku te prvotne strasti, imajući samo
tihu i turobnu dušu, sa pustim i mrtvim srcem, ona ponudi svoje odsustvo
prijateljstva kao najiskrenije i najčistije prijateljstvo; u toj mračnoj oblasti u
kojoj niko do nje nije mogao dopreti, prihvati da odgovori na banalnu nežnost
svojih dragih tom vrhovnom sumnjom u svoje biće, očajnom svešću da više
nije ništa, svojom zebnjom; ona prinese kao žrtvu, odveć neobičnu, svoju
sigurnost da postoji da bi pridala smisao tom ništavilu ljubavi u koje se
izrodila. I tako se, u dubini njene, već zapečaćene, već umrtvljene duše,
obrazovala najdublja strast. Onima koji su je oplakivali, hladna i nesvesna,
stostruko je vraćala to što su joj pružali, posvećujući im predosećaj svoje
smrti, svoju smrt, čisto osećanje, nikad čistije, svog života u predosećaju
mučenim svojim neživotom. Iz sebe nije izvlačila ona slaba osećanja, tugu i
žaljenje, zalog onih koji su je okruživali, beznačajne slučajeve koji nisu
pretili da ih promene, već jednu jedinu strast kadru da ugrozi njeno biće, koju
nije dozvoljeno otuđiti, i koja će nastaviti se sva svetla ugase. Po prvi put,
uzdigla je reči dati se do istinskog značenja: ona je davala Anu, davala je
mnogo više od Aninog života, ona je davala, kao poslednji dar, Aninu smrt;
odvajala se od svog užasno jakog osećanja da jeste Ana, od užasne zebnje što
jeste Ana kojoj preti smrt, pretvarajući ga u jedan mnogo tegobniji osećaj da
više nije Ana, već svoja majka, majka kojoj preti smrt, čitav svet na rubu
uništenja. Nikad u tom telu, mramornom idealu izobličenom od sebičnosti,
koje je od svoje nesavesti tvorilo simbol otuđene savesti kao poslednjeg
dokaza prijateljstva, nije bilo više nežnosti, i nikad u tom jadnom biću,
svedenom na nešto niže od smrti, lišenom najintimnijeg blaga, svoje smrti,
prinuđenom da umre, ne lično, već posredstvom drugih, nije bilo više bića,
više savršenstva bića. I tako je uspela: njeno je telo upravo bilo najjače,
najsrećnije. Za tim životom, toliko ubogim i uskraćenim da više nije mogao
ni svoju suprotnost, neživot, da primi – upravo je za njim tragala. Upravo joj
je to omogućavalo da do kraja bude na ravnoj nozi sa ostalima, u punoj formi
da nestane, potpuno osnažena za poslednju bitku. U narednim trenucima, oko
Ane se podigla neobična tvrđava. Ona nije bila ni nalik na grad. Tu nije bilo
ni kuće, ni dvora, niti ikakve građevine; bilo je to pre svega jedno ogromno
more, iako je voda bila nevidljiva, a obala iščezla. U tom gradu, sazdanom
daleko od svega, žalosnom, poslednjem snu izgubljenom u tmini, dok se
spuštao suton, dok su se nežno uzdizali jauci, u perspektivama neobičnog
obzorja, kao nešto što ne bi moglo da se prikaže, ne više kao ljudsko biće,
već prosto biće, čudesno biće, među nestalnim suncima koja zalaze, sa
atomima na izmaku snage, osuđenim vrstama, ozleđenim bolestima, Ana je
plivala uzvodno rekama u kojima su se koprcale mračne klice. Dokle je
doprla, to nažalost nikako nije mogla znati, ali dok su se produženi odjeci ove
ogromne noći stapali u tmurnu i neodređenu nesvest, tražeći i jecajući
jadikovkom uništenje nečega neživog, probudiše se prazni entiteti, i poput
čudovišta koja neprestano razmenjuju odsustvo forme za druga odsustva
forme, kroteći tišinu užasnim podsećanjima na tišinu, oni izbiše u tajanstvenu
agoniju. Šta su zapravo bile te forme, bića, turobni entiteti, to se ne bi moglo
reći – uostalom, može li se nama pod okriljem dana ukazati nešto što nije
dan, nešto što bi u atmosferi svetlosti i prozračnosti predstavljalo drhtaj užasa
iz kojeg je dan izbio? Ali ti entiteti su se podmuklo razotkrili, na pragu
neizlečivog, kao mračni zakoni osuđeni da nestanu zajedno sa Anom. I koji je
bio ishod toga otkrovenja? Moglo bi se reći da je sve bilo uništeno, ali isto
tako da je sve počinjalo iznova. Vreme, koje se kobeljalo iz svojih jezera,
umotalo ju je u nesagledivu prošlost i, iako nije mogla potpuno da napusti
prostor u kojem je još disala, odvuklo je sve do nedokučivih dolina u kojima
svet kao da se vratio na tren svog stvaranja. Anin život – štaviše, ta reč je
odjekivala u ovoj sredini u kojoj život kao izazov nije postojao – uzeo je
učešća u prvom zraku koji je iz čitave večnosti hitnut sred nehajnih pojmova.
Okrepljujuće sile je okupaše, kao da su iznenada, na njenim grudima
zavetovanim smrti, pronašle uzalud traženi smisao reči okrepljujući.
Hir koji je kovao niz svojih kombinacija da bi izazvao prazninu, obuze je,
i iako tad nije ostala bez života, bolest joj se pogoršala, promenila se više
nego da je stvarno, u svom spokojnom ljudskom stanju, napustila život, jer
nije bilo besmislenosti od kojih bi umakla, i ona se, u tom vremenskom
razmaku podražavanom spajanjem večnosti i ideje ništavila, preobrazi u sva
čudovišta u kojima se stvaranje uzalud iskušavalo. Odjednom – i ništa nije
bilo toliko naglo – neuspesi slučaja behu privedeni kraju, i ono što se ni na
koji način nije moglo dočekati primilo je iz tajanstvene ruke svoj uspeh. Bio
je to neverovatan trenutak, u kojem se ona ponovo pojavila u sopstvenom
obliku, ali taj je trenutak bio takođe uklet, jer se ta jedinstvena kombinacija,
iznebuha naslućena, iznebuha i rasula, a nepogazivi zakoni koje nikakav
brodolom nije još potopio, behu pogaženi, ustupajući korak bezgraničnom
hiru. Taj je događaj bio tako ozbiljan da ga niko od prisutnih nije uočio, i
iako je atmosfera bila teška i čudnovato poremećena, niko nije osetio šta tu
ne štima. Ona se neprimetno pokrenu, a niko nije shvatio da se opirala u
trenutku u kojem je smrt, uništavajući sve, mogla takođe da uništi mogućnost
ništenja. Usamljena, vide kako joj se bliži trenutak čuda i ne primi nikakvu
pomoć. O, gluposti onih koji su rastrzani bolom. Pored nje koja je bila mnogo
manje od samrtnice, koja je bila mrtva, niko ni ne pomisli da umnogostruči
besmislene pokrete, da se dovede, oslobađanjem od svake konvencije, u
uslove postanja sveta. Niko nije počeo da traži pritvorne, licemerne, dvolične,
sve koji odbacuju ideju razuma. Niko, u tišini, nije rekao: „Požurimo, i pre
nego se ohladi, strmoglavimo je u nepoznato. Načinimo tamu nad njom, da bi
se zakon, neverno, prepustio nemogućem. I mi sami, udaljimo se, izgubimo
svaku nadu: sama nada mora biti zaboravljena.“
Ana je sada otvarala oči. Dakako, više nije bilo nade. U taj trenutak
krajnje rasejanosti, u tu klopku u koju upadaju oni koji su već gotovo
savladali smrt, pogledajući poslednji Euridikin osvrt, poslednji put osvrnuti
prema onome što se vidi, i Ana je u nju upala. Oči je otvarala bez ikakve
radoznalosti, sa umorom onoga ko savršeno unapred zna šta mu se pogledu
nudi. Ovo je ona soba, ovo joj je majka, evo i prijateljice Luiz, evo i Tome.
Gospode, to je to. Svi koji je vole bili su tu. Nužno je da njena smrt izgleda
kao svečani oproštaj, da svakom udeli stisak ruke, osmeh. I ona im je zaista
stiskala ruke, osmehivala se, volela ih je. Disala je polako. Lica okrenutog ka
njima kao da želi da ih vidi sve do poslednjeg trenutka. Radila je sve po
propisima. Kao svi samrtnici, odlazila je sledeći običaje, opraštajući
neprijateljima, nežna prema prijateljima, ne priznajući tajnu koju ne odaje
niko, da je sve to već bez ikakvog značaja. Više ni ona nije imala značaj.
Gledala ih je pogledom sve skromnijim, pogledom prostim koji je za njih,
ljude, bio prazan pogled. Ruke im je stezala sve blaže, stiskom koji nije
ostavljao traga, koji nisu ni osećali. Ćutala je. Bilo je potrebno da njeni
poslednji trenuci ostanu nezapamćeni. Bilo je potrebno da joj lice i ramena
postanu nevidljivi, kao što priliči nečemu što nestaje. Maj-ka joj je jecala:
„Ana, prepoznaješ li me? Odgovori mi, stegni mi ruku.“ Ana je čula glas:
čemu. Majka je sada bila beznačajno biće. Čula je i Tomu; sada je u stvari
znala šta treba Tomi reći, sada je znala tačno one reči koje je tražila čitavog
života da bi ga dotakla. Ali ćutala je, mislila je: čemu – to je bila takođe reč
koju je tražila – Toma je nebitan. Spavajmo.
 XI

K
ada je Ana umrla, Toma nije napustio sobu i izgledao je duboko
skrhano. U svim prisutnima taj bol izazva veliku mučninu, imali su
predosećaj da je ono što u tom trenutku govori uvod u dramu koja
ih je zapanjila. Oni se s tugom povukoše i ostaviše ga samog.
Moglo bi se učiniti da se ono što je on pomislio nije nikako moglo očitati, ali
on se potrudio da govori kao da se njegove misli mogu čuti, ostavivši sa
strane neobičnu istinu za koju je bio, naoko, zakovan.
„Pomišljao sam, reče on, da je Ana naumila da umre. Večeras je bila
spokojna i otmena. Bez te koketnosti koja krije stvarno stanje mrtvih, bez tog
poslednjeg kukavičluka usled kojeg očekuju da umru od ruke lekara, ona je
sebi u jednom trenutku sasvim dala smrt. Prišao sam tom savršenom lešu. Oči
su se zatvorile. Usta se nisu smešila. Na tom licu nije bilo nijednog odsjaja
života. Telo bez utehe, ono nije čula glas koji je pitao: „Je li to moguće?“, i
niko nije pomišljao da za nju kaže ono što se govori o strašljivim mrtvacima,
kako je Hrist rekao za devojčicu koja nije bila dostojna pokopa: spava. Ona
nije spavala. Niti se izmenila. Zaustavila se na tački u kojoj je ličila samo na
sebe, i u kojoj je njeno lice, koje je imalo samo Anin izraz, uzrujavalo
poglede. Uzeo sam je za ruku. Usne sam joj prineo čelu. Ophodio sam se
prema njoj kao da je živa, a pošto je bila jedina pokojnica sa licem i rukom,
moji gestovi nisu bili bezumni. Doimala se, dakle, živom? Avaj, sve što je
onemogućavalo da se razlikuje od stvarne osobe bilo je ono što je uveravalo u
njenu smrt. Bila je posve svoja: i u smrti, obilujući životom. Izgledala je
postojanije, samouverenije. Nije manjkalo nimalo Ane u Aninom lešu. Sve
Ane su bile neophodne da bi nju dovele do ništavila. I ljubomorna, i
zamišljena, i silovita poslužile su samo po jedanput, da je potpuno umrtve.
Na kraju je izgledalo da joj treba više bića da bi bila uništena nego da bi bila,
i, pošto je umrla upravo od tog suviška koji joj je omogućavao da se pokaže u
celosti, ona je smrti davala svu realnost i svu egzistenciju koje su obrazovale
dokaz njenog ličnog ništavila. Ni neopipljiva, ni rasuta po senkama, sve se
ustrajnije nametala čulima. Što je njena smrt postajala stvarnija, to je sve više
rasla, širila se, to je u svom odru kopala dublji grob. Privlačila je, tako
zbrisana, sve poglede. Mi, koji smo ostali kraj nje, osetili smo kako nas
istiskuje to biće velikog formata. Gušili smo se, ostajali bez vazduha. Ono što
samo nosioci kovčega mogu znati, da se mrtvima težina udvostruči, to su
zazirući mogli otkriti svi. Svako je nosio svoj deo tog nepobitnog mrtvog
tela. Majka, videvši je tako sličnu živoj, podiže joj prostodušno glavu, i ne
uspe da podnese ogroman teret, dokaz propasti svoje kćeri. Zatim sam ja
ostao sam kraj nje. Zacelo je umrla zbog tog trenutka u kojem se moglo
verovati da će mene nadvladati. Jer je u umiranju bilo njeno lukavstvo da bi
telo predala ništavilu. U trenutku u kojem se sve raspadalo, ona je učinila
najteže i nije izvukla nešto iz ničega, što je čin bez značaja, već je ničemu, u
formi ničega, pružila oblik nečega. Čin nevida je sada imao svoje unutrašnje
oko. Muk, pravi muk, onaj koji nije načinjen od prećutanih reči, mogućih
misli, imao je glas. Njeno lice, iz trena u tren sve lepše, obrazovalo je njeno
odsustvo. Nijedan njen deo nije više bio potpora nekakve realnosti. Tada,
nakon što su njena povest i povest njene smrti zajedno nestale, i pošto više na
svetu nikog nije bilo da bi imenovao Anu, ona je dosegla trenutak
besmrtnosti ništavila gde ono što je prestalo da postoji stupa u san oslobođen
misli. Bila je to izistinska noć. Okruživale su me zvezde. Celovitost stvari me
je obuzela, i počeh da se pripremam za samrt zanesenom svešću da ne mogu
umreti. Ali u tom trenutku, ono što je samo ona naslutila ukaza se svima:
otkrio sam im, u dubini duše, začuđenost njihovim životima, i sramotu
jednog beskrajnog postojanja. I ja sam zacelo mogao umreti, ali smrt je za
mene podmuklo sijala kao smrt smrti, tako da, postajući večiti čovek koji
zauzima mesto samrtnika, tog čoveka bez zločina, bez razloga za umiranjem,
koji je svaki čovek koji umire, umirao sam, mrtvac tako stran smrti, da sam
svoj potonji čas provodio u vremenu u kojem već više nije bilo moguće
umreti, i da sam ipak živeo sve sate svog života u času u kojem više nisam
mogao da ih živim. Koga sam više puta oterao od sebe, ako nisam to učinio s
poslednjim minutom punim nade, toliko lišenim poslednje utehe koju sećanje
pruža beznadežnima, onima koji su upravo zaboravili sreće i strmoglavljuju
se sa visine života da bi se prisetili njegovih radosti? A ipak, bio sam stvarno
mrtvac, štaviše, jedini mogući mrtvac, jedini čovek koji nije ostavljao dojam
da je umro slučajno. Sva moja snaga, osećaj života koji sam imao, uzimajući
gutljaj kukute, ne kao Sokrat na samrti, već Sokrat koji se uvećava Platonom,
ta sigurnost da ne mogu nestati koju imaju jedino oni koji boluju od smrtne
bolesti, ta vedrina pred vešalima koja osuđenicima pruža pravu gracioznost,
od svakog trena mog života tvorila je trenutak u kojem ću život napustiti.
Celo moje biće kao da se stapalo sa smrću. Prirodno kako drugi veruju da
žive, prihvatajući kao neizbežno kretanje smenjivanje daha i kolanje krvi, ja
sam prestao da živim. Smrt sam izvukao iz života, a ne iz prestanka života.
Pokazivao sam mrtvaca koji se nije ograničavao na izgled umanjenog bića, a
taj mrtvac – koji je buktao od strasti, ali koji je bio bešćutan, zahtevajući
misao od manjka misli, pa ipak brižljivo otklanjajući ono u čemu je moglo
biti praznine, negacije, u život, da ne bi od svoje smrti načinio metaforu, još
oslabljenu sliku uobičajene smrti – na najsnažniji način paradoksa i
nemogućnosti smrti. Po čemu sam se onda razlikovao od živih? Upravo po
tome što me ni noć, ni gubitak svesti, ni ravnodušnost nisu pozivale da
napustim život. A po čemu sam se drugom razlikovao od mrtvih ako ne po
ličnom činu u kojem sam, u svakom trenutku, izvan privida koji su mahom
dovoljni, morao da pronađem smisao i definitivno objašnjenje svoje smrti?
Od toga mi se ništa nije htelo verovati, već se moja smrt poistovećivala sa
smrću uopšte. Naspram ljudi koji znaju samo da umiru, koji žive do kraja,
kad ih žive dodirne neznatna nezgoda, konac života, za mene je smrt bila
znamenje po meri čoveka. I baš je zbog toga moja sudbina bila neobjašnjiva.
Pod Tominim imenom, u tom odabranom stanju, u kojem sam mogao biti
nazivan i opisivan, izgledao sam kao ma koji živi čovek, ali pošto sam bio
stvaran samo pod imenom mrtvaca, dopustio sam da iz mene izbije krv
pomešana s mojom, turobni duh seni, te se na ogledalu svakog mog dana
odraziše stopljene slike smrti i života. Moja sudbina je na taj način
zaprepastila svetinu. Taj Toma me je prinudio da, koliko god ličio na živog,
izgledam – ne kao večiti mrtvac, što sam i bio, koga niko ne bi mogao da
obuhvati pogledom – već kao običan mrtvac, beživotno telo, bezosećajna
osećajnost, misao bez misli. Na najvišem stupnju suprotnosti, ja sam bio taj
nepropisni mrtvac. Predstavljen u svojim osećanjima kao dvojnik za koga je
svako osećanje predstavljalo isto toliko besmisla, koliko i za mrtvaca, na
vrhuncu strasti sam dosegao vrhunac čudnovatog, ostavljajući utisak da sam
razgaljen ljudskim životom, kao da sam ga stvarno iskusio. Pošto sam, u
svakom ljudskom činu, ostajao mrtvac koji čin istovremeno omogućuje i
osujećuje, te kad sam hodao, kad sam mislio, budući da sam bio onaj čije
potpuno odsustvo jedino omogućava korak i misao, nasuprot životinjama,
bićima koja u sebi ne nose svoju dvostruku smrt, izgubio sam poslednji
razlog svog postojanja. Između nas je počivao tragičan razmak. Čovek bez
ičeg životinjskog u sebi, glasom koji više nije pevao, niti govorio poput glasa
ptice koja govori, prestao sam da se izražavam. Razmišljao sam, van svake
slike i misli, jednim činom koji se sastojao u nezamislivosti. U svakom trenu,
bio sam taj čisto ljudski čovek, sušti pojedinac, jedinstven, s kojim se, u
trenutku smrti, svako zameni i koji umire sam mesto svih. Sa mnom je vrsta
svaki put izumirala. Da se ljudima, tim od svega sačinjenim bićima, dopustilo
da umiru po svom nahođenju, oni bi preživeli bedno kao paramparčad
rastrzana između različitih vrsta, obnovljena u mešavini insekta, drveta i
zemljišta; a ja sam nestajao, za sobom ne ostavljajući traga, i vršio službu
smrti koja je jedinstvena do savršenstva. Ja sam, stoga, bio jedini leš
čovečanstva. Za razliku od onih koji kažu da čovečanstvo ne umire, ja sam u
svakoj prilici dokazivao da samo čovečanstvo može da umre. Ja sam se
pojavio u svakom od tih jadnih, tako ružnih samrtnika, u trenutku prepunom
lepote u kojem oni, odeljujući se od drugih vrsta (napuštajući ne samo svet,
već i šakala, i bršljan) postaju samo ljudi. Ti prizori i dalje bukte u meni kao
samosvojne svetkovine. Približio sam im se, sve su više zazirali. Ti bednici
koji su postajali ljudi, osetili su, pred pragom čovečanstva, strah Isaka na
lomači da ne postane ovan. Niko od njih nije bio svestan mog prisustva, pa
ipak je u njihovom najintimnijem kutku, kao turobni ideal, postojala praznina
čijem su se iskušenju podvrgavali, koju su poimali kao osobu tako potpuno i
značajno stvarnu, da su je morali pretpostavljati ma kome drugom, pa i po
cenu života. Tad su se otvarale kapije samrti i oni su upadali u svoju zabludu.
Smanjivali su se, na silu se svodili na ništavnost, da bi se usaglasili prema
tom uzoru ništavila koji su uzimali za uzor života. Samo su život voleli, a
borili su se protiv njega. Podlegali su zbog poriva da žive, tako snažnog da
im je život ličio na smrt čiju su blizinu slutili, da su verovali da beže hitajući
joj u susret, i tek je u poslednjem času prepoznavali, kad sam ja, uz pratnju
glasa koji im je govorio: „Prekasno je“, već zauzimao njihovo mesto. Šta se
onda dešavalo? Kada se zagovarana straža vratila, videla je nekog ko nije ni
na koga ličio, stranca bez lika, suprotnog biću. I najdražoj prijateljici, i
najboljem sinu, pred tim stranim oblikom, remetila su se čula, na ono što su
najviše voleli sada su bacali užasnuti pogled, hladan, neprepoznatljiv, kao da
smrt nije pogodila njihovog prijatelja, već njihova osećanja, i sada su se oni,
živi, počeli menjati tako upadljivo da se to moglo nazvati smrću. Čak su se
pokvarili i odnosi među njima. Zadrhtali bi kada se okrznu, kao da su iskusili
nepoznati dodir. Svak je za onog drugog, u potpunoj samoći i intimnosti,
postajao jedini mrtvac i jedini preživeli. A kad bi se onaj uplakani i
oplakivani stopili u jedno, tad bi nastupio očaj, najčudniji trenutak žalosti,
kad u sobi samrtnika bližnji sebi pripisuju onog od koga su odsečeni,
osećajući da s njim dele istu srž, isti ugled, te se čak smatraju autentičnim
mrtvacem, jedinim dostojnim da se nametne opštem bolu. Od tog trenutka,
sve im se čini jednostavnim. Nakon što su pokojnog zaobilazili kao
neprihvatljivu realnost, sada mu vraćaju njegovu uobičajenu ćud. Kažu: „Sad
mi je jasan moj jadni muž, moj jadni otac.“ Umišljaju da ga razumeju, ne
samo dok je bio živ, već i mrtvog, znajući o njemu isto što može znati snažno
drvo o grani nakon odsecanja, preko soka koji i dalje kruži. Zatim,
naposletku, živi sebi potpuno prisajedinjuju umrle. Misliti o mrtvima kad se
misli o sebi – to postaje recept za smirenje. Pobednički se vraćaju u život.
Groblja se prazne. Pogrebno odsustvo ponovo postaje nevidljivo. Čudne
protivrečnosti iščezavaju. Svi nastavljaju da žive u skladnom svetu, besmrtni
do kraja.
Sigurnost da se umire, sigurnost da se ne umire, to je za svetinu preostalo
od realnosti smrti. Ali oni koji su me posmatrali osetili su da smrt takođe
može da se stopi sa postojanjem i obrazuje ovu presudnu reč: smrt postoji.
Stekli su naviku da govore o životu sve što su mogli reći o smrti za mene, te
umesto da šapuću: „Ja jesam, ja nisam“, spajajući reči u jedinstvenu, srećnu
kombinaciju, i kažu: „Ne budući, jesam“, ili „Budući, nisam“, a da u tome
nema ni najmanjeg pokušaja da spoje reči suprotnog značenja, tako što se
jedna drugom izliže, kao kamenovi. Pozivajući se na nju glasovima koji su,
naizmenično, ali s istom strašću, tvrdili: on je večan, on nije večan, moja
egzistencija je u njihovim očima postala kobna. Činilo se da komotno hodam
po ponorima i da čitav, a ne čovek-utvara, prodirem u svoje savršeno
ništavilo. Kao da sam kakav ostvareni trbuhozborac, gde god mi se razlegao
glas, tu me nije bilo, ili sam bio prisutan, sasvim stopljen sa tišinom. Moj
govor, kao da je načinjen od previsokih vibracija, prvo je progutao tišinu, a
potom i govor. Govorio sam, a istom sam bio smešten u samo srce zapleta.
Bacao sam se u čisti požar koji me je palio, u isto vreme me čineći vidljivim.
Postajao sam proziran za svoj pogled. Pogledajte ljude: čista praznina nalaže
njihovom oku da se smatra slepim, a večiti alibi između spoljne i unutarnje
noći omogućava im da čitavog života uživaju iluziju dana. Činilo mi se da je
ta iluzija na neobjašnjiv način izbila iz mene samog. Zatekao sam na sebi dva
slepljena lica. Neprestano sam doticao obe obale. Jednom rukom pokazujući
da sam tu, a drugom – šta govorim? – bez druge, tim telom koje je,
nadstavljeno mom stvarnom telu, potpuno težilo poništenju tela, sebe sam na
najubedljiviji način osporavao. Opskrbljen sa dva oka, od kojih je jedno bilo
krajnje pronicljivo, onim drugim, koje je bilo oko usled svog odbijanja vida,
mogao sam videti sve vidljivo. Isto je važilo za sve moje organe. Jednim sam
delom bio potopljen, i tom sam delu, izgubljenom u stalnom brodolomu,
imao da zahvalim na pravcu, figuri, svojoj neophodnosti. Dokaz za to sam
pronašao u tom pokretu prema nepostojećem, u kojem se dokaz da postojim,
umesto da se rastače, sve više pojačavao, do očiglednog. Uložio sam
poslednji napor da zalebdim iznad sebe, što bliže leglu klica. Međutim,
umesto da, poput potpunog čoveka, mladića, protoplazme, dospem u stanje
mogućeg, uputio sam se prema ostvarenom, i nazro, u tom talogu, neobični
lik onoga što zaista jesam, bez ikakve veze sa čovekom već mrtvim, još
nerođenim: prijatnog sadruga s kojim sam iz petnih žila želeo da se stopim,
ali koji je bio odvojen od mene, bez ikakvog puta kojim bih mu pristupio.
Kako ga se domoći? Ubiti se – to bi bilo besmisleno. Između tog leša, nalik
živom ali beživotnom, i tog neimenljivog, nalik mrtvom, ali besmrtnog,
nisam video nikakvo srodstvo. Nigde otrova da se sjedinim s onim što nije
moglo podneti ime, niti da se na njega ukaže antonimom njegovog antonima;
s onim što nije moglo biti shvaćeno kao odnos sa ma čim. Smrt je bila
nedostojni preobražaj nasuprot nerazaznatljivoj ništavnosti koju sam vezivao
za Tomino ime. Je li to, onda, bila tlapnja, ta zagonetka, delo zlurado
stvorene reči, da bi sve ostale uništila? Ali iako sam odmicao u sebi, hitajući
u velikom poslu ka svom podnevu, osećao sam, kao tragičnu sigurnost, u
centru živog Tome, nepristupačnu bliskost tog ništavnog Tome, a što se moja
senka ustrajnije smanjivala, to sam sebe u toj besprekornoj svetlosti zamišljao
kao mogućeg domaćina, željnog tog mračnog Tome. U punoći svoje
stvarnosti učinilo mi se da sam dotakao nestvarno. O, savesti, nisam hteo da
te opteretim, u obliku sanjarenja, nestajanja, šupljine, onim što bi moralo, jer
se ne može sjediniti sa smrću, da slovi za goru stvar, za tvoju sopstvenu smrt.
Šta to govorim? Osećao sam da je to ništavilo kao nepobitni uslov vezano za
tvoju krajnju egzistenciju. Osećao sam da se između ništavila i tebe prepliću
neporecivi razlozi. Sve logičke sveze bile su nesposobne da izraze to
sjedinjenje u kojem ste, bez ijednog dakle, bez ijednog zato, čas kao uzrok
čas kao sin, bili neizmirljivi i nerazlučivi. Da lije ništavilo bilo tvoja
suprotnost? Rekao sam da nije. Ali, uz blago krivotvorenje spoja reci, stekao
sam jedan utisak. Da sam tražio suprotnost tvoje suprotnosti, izgubivši pravi
put, i bez povratka, izvrsno napredujući od tebe-svesti (koja si i postojanje i
život) do tebe-nesvesti (koja si i stvarnost i smrt) – našao bih, bačen u užas
nepoznatog, sliku svoje zagonetke koja bi bila u isti mah i ništavilo i
postojanje. I pomoću ove dve reći, mogao bih neprestano da uništavam ono
što jedna označava drugom, ono što obe znače, i uništio bih istovremeno
suprotstavljenošću, sve što je suprotno između tih suprotnosti, i na kraju bih,
spajajući ih neumorno da bih istopio ono što se ne može opipati, izbio
nadomak sebe samog, poput Harpagona koji iznenada pronalazi svog
kradljivca i hvata sebe za ruku. Tad mi se u okrilju duboke špilje ukaza ludost
ćutljivog mislioca, i nerazumljive reči odjeknuše u mojim ušima, dok sam na
zidu ispisivao ove nežne reči: „Mislim, dakle ne postojim.“ Te reči su mi
podarile jednu ugodnu viziju. Usred nekog nepreglednog sela, užarena lupa
primala je rasute zrake sunca i tim vatrama je postajala svesna sebe same kao
nekakvog izopačenog ja, i to ne u tačkama u kojima ih je primala, već u
kojima je projektovala zrake, spajajući ih u jedinstveni snop. U toj žiži,
središtu neizdržive vreline, lupa je bila delotvorna, obasjavala je, sagorevala,
proždirala; čitav se svet raspirivao tu gde ga je dotakla; za sobom ga je
ostavljala tek uništenog. Međutim, uočio sam da je to ogledalo nalik živoj
životinji koju izjeda unutarnja vatra. Zemlja koju je palila bila je njeno čitavo
telo, pretvoreno u prah, a iz tog plamena koji nije posustajao ona je, u bujici
sumpora i zlata, izvlačila posledicu: da se neprestano uništavala. Lupa tad
progovori, a glas kao da joj je isticao iz mog srca. Ja mislim, reče, spajam sve
što je svetlost bez toplote, zrake bez sjaja, neprečišćene proizvode, spajam ih
i povezujem, pa se, u prvom odsustvu sebe, zatičem u okrilju najžešće jačine,
kao savršeno jedinstvo. Mislim, reče, ja sam subjekat i objekat svemoćnog
zračenja; sunce koje svu svoju energiju koristi da bi postalo noć, isto koliko i
da bi bilo sunce. Ja mislim: tu gde se misao nadovezuje na mene, mogu da se
odelim od bića, a da se ne smanjujem i ne menjam, putem preobražaja koji
me održava na svome, izvan svakog skrovišta u kojem bih mogao biti
uhvaćen. To je svojstvo moje misli – ne da sebe ubedim u postojanje, poput
svega, poput kamena – već da se uverim u biće u samom ništavilu, i da sebe
nateram da ne postojim, kako bih sebi dočarao svoje odsustvo, dostojno
divljenja. Ja mislim, reče Toma, i taj nevidljivi, neizrecivi, nepostojeći Toma
u kog sam se preobrazio, naloži da ubuduće nikad ne budem tamo gde jesam,
u čemu, štaviše, nije bilo ničeg tajanstvenog. Moje postojanje se potpuno
poistovetilo sa postojanjem odsutnog koji je, sledeći svaki moj čin, vršio isti
čin, ne vršeći ga. Hodao sam, brojeći korake, a moj život je bio život čoveka
zabijenog u beton, koji nije imao noge, koji čak nije ni pojmio pokret. Pod
suncem je odmicao jedini čovek koga sunce nije obasjavalo, a ta svetlost,
koja se sebi samoj otimala, ta žarka vrelina koja nije bila vrelina, bila je ipak
izvor pravog sunca. Pogledah preda se: jedna mlada devojka je sedela na
klupi, približih se, smestih se kraj nje. Razdvajao nas je neznatan razmak.
Čak i kad bi okrenula glavu, primećivala me je celog. Videla me je mojim
očima, koje je dobila u zamenu za svoje, mojim licem koje je u grubim
crtama bilo njeno lice, mojom glavom koja se bez muke nasadila na njena
ramena. Već mi se pripajala. Jednim pogledom se pretopila u mene i, u toj
bliskosti, postala svesna mog odsustva. Osetih da je potlačena, osetih kako
drhti. Naslutih da je njena ruka spremna da mi priđe da bi me dodirnula, ali
sama ruka koju je htela da zgrabi bila je neuhvatljiva. Shvatio sam da ona
svim snagama traži razlog svog nemira, a kad je videla da u meni nema ničeg
neuobičajenog, obuze je strah. Bio sam joj sličan. Bio sam čudan zbog svega
što je činilo da joj ne izgledam kao stranac. U svemu što je u njoj samoj bilo
obično nalazila je, prestrašena, izvor svega neobičnog u meni. Bio sam njen
kobni dvojnik. Ako bi ustala, znala je, videvši mene kako ustajem, da je taj
pokret nemoguć, ali je takođe znala da je za nju to veoma jednostavan pokret.
Njen strah je bio na vrhuncu jer među nama nije bilo nikakve razlike. Prineo
sam ruku svom čelu, bilo je toplo, pogladio sam kosu. Pogledala me je veoma
sažaljivo. Sažaljevala je tog čoveka bez glave, bez ruku, koji uopšte nije
pripadao ovom letnjem dobu, koji je brisao znoj po cenu nezamislivog truda.
A onda me je pogledala još jednom, i uhvati je vrtoglavica. Šta je to u mom
gestu bilo bezumno? Bilo je to nešto besmisleno, što se ničim nije dalo
objasniti, pokazati, čija je besmislenost sebe poništavala, besmislena u svojoj
besmislici, u svemu nalik nečemu razumnom. Toj devojci sam pružao
iskustvo besmislenog, i taj izazov je bio užasan. Bio sam besmislen, i to ne
zbog kozjeg stopala, kojim sam hodao poput čoveka, već zbog svoje pravilne
anatomije i svoje kompletne muskulature, koji su mi omogućavali normalan
hod, hod koji je ipak bio besmislen, i što je više bio normalan, to je bio sve
besmisleniji. Pogledah je: ja sam joj pružao jedinu istinsku tajnu, koja se
sastoji u odsustvu tajne, koju je mogla večito da otkriva. Sve je bilo jasno,
sve prosto u meni: u čistoj zagonetki nema unutrašnjih slojeva. Pokazivao
sam joj lice lišeno tajne, neodgonetljivo; moje je srce tumačila kao što ničije
nije; znala je zašto sam rođen, zašto sam bio tu, i što je više nepoznatog u
meni nestajalo, to joj je bilo mučnije, to je više zazirala. Bila je prinuđena da
me obznani, razdvojila me je od mojih poslednjih senki, strahujući da će me
videti bez senke. Žestoko je istrajavala u toj tajni; nezasito me je uništavala.
Sudeći po njoj, gde sam mogao biti? Nestao sam i osećao sam kako se pribira
da bi se strmoglavila u moje odsustvo kao u svoje ogledalo. Tu je sada bio
moj odraz, njen tačni oblik, tu njen lični ponor. Videla je sebe i sebe je
priželjkivala, brisala se i odricala sebe, neizrecivo je u sebe sumnjala,
popuštala je iskušenju da sebe dosegne tamo gde je nije bilo. Video sam je
kako podleže. Položio sam joj ruku na kolena.
Tužan sam, smrkava se. Ali osećam i nešto što je tugovanju suprotno.
Nalazim se u onom trenutku u kojem je dovoljno osetiti malo melanholije da
bi se osetile mržnja i radost. Stremim ljudima, ali ne samo njima, već i
njihovim strastima. Volim ih tako što volim osećanja kojima bi ih neko
mogao zavoleti. Donosim im na drugom stupnju odanost i život: da nas
razdvoji, dovoljno je ono što bi nas moglo spojiti: prijateljstvo, ljubav. U
nutrini, krajem dana, talože se čudne emocije koje se ophode prema meni kao
da sam predmet. Samog sebe volim duhom prezira, smirujem se strahom,
kušam život osećanjem koje me od njega odvaja. Sve te strasti, zbijene u
meni, proizvode samo ono što jesam, čitav svet iskaljuje svoj gnev da bi mi
neodređeno dočarao mene, da bih osetio nešto što se ne da osetiti. Sada se, uz
noć, spušta i mir. Više ne umem imenovati nijedno osećanje. Ako bih stanje u
kojem obitavam mogao nazvati bezosećajnošću, ono bi isto tako moglo biti i
žar. Ono što slutim je izvor onoga što je naslućeno, poreklo za koje se smatra
da je neosetljivo, to je nerazlučivo prožimanje slasti i gnušanja. I, istina je, ja
ništa ne osećam. Okrznem oblasti u kojima ono što se kuša nema nikakve
veze s onim što je okušano. Spuštam se u tvrdi komad mramora, a osećam da
uranjam u more. Tonem u nemu bronzu. Odasvud nadiru strogost, dijamant,
nemilosrdna vatra, a ipak utisak pene. Potpuno odsustvo želje. Nikakvog
pokreta, nikakve utvare pokreta, ali i ničega nepomičnog. Po takvoj nestašici
prepoznajem sve strasti iz kojih sam izvučen blagodareći beznačajnom čudu.
Odeljen od Ane, odeljen od ljubavi prema Ani, ukoliko sam je voleo. A
dvostruko odeljen od sebe, svaki put nošen željom izvan želje, ništeći čak i
tog nepostojećeg Tomu, u kom sam zaista verovao da postojim. Gubim svaki
dodir sa obzorjem koje izbegavam. Izbegavam svoj zbeg. Gde je kraj? Već
mi praznina izgleda kao vrhunac punoće: osluškivao sam je, osećao, crpeo.
Sada sam kao zver prestrašena sopstvenim skokom. Padam, užasnut svojim
padom. Vrtoglavo čeznem da sebe odbacim. Je li noć? Jesam li se vratio,
drugačiji, tu gde sam bio? Ponovo vlada uzvišeni trenutak mira. Tišina,
prozirno sklonište za dušu. Strah me je od tog mira. Osećam blaženost, a u
njoj moru koja me izjeda. Kad bih imao ruke, poželeo bih da ih prinesem
vratu. Poželeo bih da patim. Pripravio bih sebi jednostavnu smrt u agoniji u
kojoj bih sebe rastrgao. Kakav mir! Pustoše me slasti. Više u meni nema
ničeg što se ne otvara ka toj budućoj praznini, kao kakvoj grozomornoj
sladostrasti. Ne podupiru me nikakvi pojmovi, nikakve slike, nikakva
osećanja. Dok maločas ništa nisam osećao, doživljavajući svako osećanje kao
veliko odsustvo, sada, u potpunom odsustvu osećanja, mogu najsnažnije da
osetim. Svoj strah crpim iz straha koga nemam. Bojazan, preplašenost,
preobražaj prožimaju svaku misao. Uhvaćen sam u koštac sa osećanjem koje
mi otkriva da ne mogu da ga iskusim, i upravo u tom trenutku ga iskušavam
sa silom koja ga pretvara u neizrecivu patnju. A osetiti strah kao nasladu nije
ništa, jer bih mogao da ga osetim i drugačijim nego što jeste. Ali užas je u
tome što se u njemu otvara svest da nijedno osećanje nije moguće, kao
uostalom nikakva misao i nikakva svest. A još gori užas je u tome što ga,
zazirući od njega, umesto da ga kao utvaru rastvorim dodirom, povećavam
van svake mere. Kušam ga kao da ga ni ne kušam, kao da ne kušam ništa,
budući da sam ništa, i ta besmislenost je njegova izopačena srž. Nešto posve
besmisleno služi mi kao razum. Osećam da sam mrtav – ne; osećam, živ, da
sam beskrajno mrtviji od mrtvog. Otkrivam svoje biće u vrtoglavom ponoru u
kojem ga nema, odsustvo, odsustvo u koje se smešta poput kakvog boga. Ne
postojim i trajem; neumoljiva budućnost se beskrajno širi zarad tog
ugnjetavanog bića. Duh se u užasu osvrće prema vremenu koje ga odvlači.
Sva osećanja izbijaju van sebe, i usredsređuju se, uništena i ukinuta, ka tom
osećanju koje me gnječi, koje me sastavlja i rastavlja, i koje čini da s užasom
osećam, u potpunom odsustvu osećanja, svoju stvarnost u obličju ništavila.
To osećanje zacelo treba imenovati, nazivam ga zebnjom. Evo i noći. Mrak
ništa ne skriva. Moja prva opaska jeste da ova noć nije privremeno odsustvo
svetlosti. Sušta suprotnost mogućeg staništa slika, ona se sastoji od svega što
se ne vidi i ne čuje, i slušajući je, čak i čovek zna da, ako nije čovek, ne bi
čuo ništa. Pravoj noći, dakle, nedostaju nečuveno, nevidljivo, sve što može
učiniti noć gostoljubivom. Ona ne dopušta da joj se pripiše ma šta drugo, što
nije ona, ona je neprobojna. Zaista sebe zatičem izvan, ako je izvan ono što
ne dopušta da postoji nešto izvan njega. Ova noć mi donosi, sa osećanjem da
je iščezlo sve, osećanje da mi je svaka stvar neposredna. Ona je krajnji odnos,
samodovoljan; upravlja me večito k sebi, a mračna trka istovetnog s
istovetnim uči me da stremim hvaljenom napretku. U tom apsolutnom
ponavljanju istog rađa se pravi pokret, koji se ne može okončati odmorom.
Osećam da me je ka noći usmerila noć. Nekakvo biće, sačinjeno od svega što
je isključeno iz bića, nudi sebe kao cilj mojih nastojanja. Ono što se ne vidi,
što se ne razume, što ne postoji, obrazuje, tik uz mene, nivo neke druge noći,
koja je štaviše ista, kojoj, iako već stopljen s njom, neizrecivo stremim. Jedan
svet mi je na dohvat ruke – zovem ga svetom, isto kao što, mrtav, zemlju
nazivam ništavilom. Zovem ga svetom, jer za mene nema drugog mogućeg
sveta. Verujem da ga sebi približavam, kao predmet ako se krene ka njemu,
ali to on mene razumeva. Nevidljiv, izvan bivstva, on me uočava i podupire u
postojanju. Njega samog, koji bi, da nisam tu, bio neutemeljena utvara,
razaznajem, ne u svom pogledu na njega, već u načinu na koji on vidi i
spoznaje mene. Viđen sam. Pod tim pogledom, sebe namenjujem pasivnosti,
koja me, umesto da me umanji, čini stvarnim. Ne nastojim ni da ga razaznam,
ni da ga dosegnem, ni da ga pretpostavim. Savršeno nehajan, održavam ga,
svojom rasejanošću, kao nedostupnog, što mu po karakteru odgovara. Moja
čula, moja mašta i duh, mrtvi su s one strane s koje me on gleda. Shvatam ga
kao jedinu nužnost, njega koji nije čak ni pretpostavka; kao jedini svoj otpor,
mene koji se uništavam. Vidim se. Porozan, identičan noći koja se ne vidi,
vidim se. Srazmerno s njim neprimetan, znam da me vidi. On je štaviše
poslednja mogućnost da se vidim, s obzirom da ne postojim. On je taj pogled
koji nastavlja da me posmatra u mom odsustvu. Oko je, koje je mom
nestanku, u skladu sa svojim upotpunjenjem, sve više potrebno, da bih bio
održan kao predmet pogleda. U noći smo nerazdvojni. Naša bliskost je sama
noć. Među nama je svaka udaljenost ukinuta, ali da ne bismo mogli jedno
drugom prići. Prijatelj mi je, prijateljstvo nas razdvaja. Sjedinjen je sa mnom,
to nas jedinstvo razlikuje. On je ja, ja koji za sebe ne postojim. U ovom
trenutku postojim samo za njega, koji ne postoji za mene. Moje biće opstaje
samo pod krajnjim stavom, koji upravo nije saobrazan mom stavu.
Perspektiva u kojoj nestajem u svojim očima, obnavlja me, potpuna slika, u
nestvarnom oku kojem svaku sliku zabranjujem. Potpuna slika u odnosu na
svet bez slike koji me zamišlja u odsustvu svake zamislive figure. Biće
nebića čija sam nedostojna negacija, koju prouzrokuje kao svoju duboku
harmoniju. Hoću li to u noći postati svet? Osećam da sam, u svakom delu
sebe, nevidljiv i nepostojeć, potpuno čitav sam savršeno vidljiv. Uzorno
vezan, nudim u jedinstvenoj slici izraz sveta. Bez boje, niti upisan u ma koju
formu koja bi se mogla promišljati, niti proizvod moćnog mozga, ja sam
jedina neophodna slika. Na mrežnjači apsolutnog oka, ja sam mala obrnuta
slika svih stvari. Ja mu dajem, u mom formatu, lični pogled, ne samo na
more, već i na odjek brega u kojem još odzvanja krik prvog čoveka. Tu je sve
razlučeno, sve stopljeno. Savršeno jedinstvo, u prizmi koja jesam, obnavlja
beskrajno rasplinjavanje koji omogućava da se sve vidi bez pogleda.
Obnavljam Nojev nespretni pokušaj. U svoje odsustvo zatvaram princip
totaliteta koji je stvaran i razuman samo za besmisleno biće koje premašuje
totalitet, za tog besmislenog posmatrača koji me potiskuje, voli i moćno
privlači u svoju besmislenost. Onoliko koliko u sebi nosim tu celinu, kojoj
nudim, kao voda Narcisu, odraz u kojem se priželjkuje, ja sam iz svega
izopšten, a i sama celina je isključena, a još više strahoviti odsutnik, odustan
iz mene i iz svega, odsutan i za mene, a za koga ipak sam okapavam nad tom
besmislenošću koju on prihvata. Sve troje, što je već užasan broj, kad je jedan
od trojice sve, pod udarom smo iste logičke zabrane. Sjedinjuje nas uzajamni
peh, u kojem se održavamo, s tom razlikom što sam u odnosu na svog
posmatrača ja nerazumno biće, koje predstavlja sve izvan sebe, ali i s tim što
u odnosu na njega ne mogu biti nerazuman, ako on sam zamišlja razlog tog
postojanja izvan svega. U ovoj noći, pak, nastavljam, noseći celinu, hod ka
onome što celinu beskrajno premašuje. Nastavljam izvan celokupnosti koju
ipak prisno obuhvatam. Grabim ka marginama sveta, hodajući smelo drugde,
a ne tamo gde mogu biti, unekoliko tuđ svojim koracima. Ta neznatna
nastranost, skretanje ka onome što ne može biti, nije samo moj lični pokret
koji me vodi ka ličnom ludilu, već pokret razuma koji vučem sa sobom. Sa
mnom se zakoni otimaju teži zakona, sa mnom se moguće otcepljuje od
mogućeg. O noći, sada me ništa neće naterati da budem, ništa me neće od
tebe odvojiti. Prekrasno prianjam uz prostotu u koju me pozivaš. Naginjem se
nad tobom, tebi jednak, nudeći ti ogledalo za tvoje savršeno ništavilo, za
tvoju tamu koja nije ni svetlo ni odsustvo svetlosti, za tu prazninu koja
posmatra. Svemu što jesi a, što u našem jeziku, ne postoji, pridodajem jednu
svest. Nalažem ti da svoj krajnji identitet doživiš kao odnos, imenujem te i
određujem. Ti postaješ slasna pasivnost. Dosežeš potpuno posedovanje same
sebe u uzdržavanju. Predaješ beskonačnosti slavno osećanje njegovih
granica. O, noći, hranim te tvojom ekstazom. U sebi primećujem drugu noć
koju ti donosi svest o tvojoj bezosećajnosti. Rasprostireš se u novim
zabranama. Večito sebe posmatraš preko mog posrednika. S tobom sam, kao
da si moje delo. Moje delo… Kakva to čudna svetlost pada na mene? Da li će
se trud da se odelim od svega što nisam, okončati tako što ću postati vrhovni
tvorac? Suprotstavljen postojanju, prikupivši sve snage, nalazim se u srcu
postanja. Samog sam sebe načinio tvorcem, nasuprot činu stvaranja. Tu sam,
sa svešću o apsolutnom kao o predmetu koji stvaram u samom vremenu u
kojem se trudim da sebe ne napravim. Ono što nikad nije imalo načela prima
mene na svom večnom početku, mene koji predstavljam tvrdoglavo odbijanje
sopstvenog početka. Ja sam upravo poreklo onoga što je bez porekla. Tvorim
ono što ne može biti stvoreno. Usled svemoćne dvoličnosti, nestvoreno je za
njega i mene ista reč. Ja sam za njega slika onoga što bi moglo da bude, da
njega nije. Pošto nije moguće da on postoji, ja sam, zahvaljujući svom
besmislu, vladajući razum. Prisiljavam ga da postoji. O, noći, ja sam on sam.
To me je, eto, uvuklo u klopku njegovog postajanja. Sada on mene prisiljava
da postojim. To sam ja, njegov večiti zarobljenik. On me stvara samo za sebe.
On me pravi, mene ništavilo, po liku svog ništavila. Kukavički me prepušta
radosti?
 XII

T
oma produži ka selu i vide da počinje proleće. U daljini, močvare su
rasprostirale svoje mutne vode, nebo je bilo blistavo, život mlad i
slobodan. Kad se sunce uspelo uz obzorje, rodovi, rase, pa i buduće
vrste, predstavljene pojedincima bez vrste, nastaniše samoću u
neredu punom divote. Vilini konjici bez prednjih krila, koji bi smeli da polete
tek za deset miliona godina, okušaše se u letu; slepe krastače počeše da se
vuku po mulju pokušavajući da otvore oči, sposobne da vide samo u
budućnosti. Druge, privlačeći pogled u prozirnosti vremena, nalagali su onom
ko ih posmatra da postane vizionar, zahvaljujući vrhovnom proročanstvu oka.
Blistava svetlost u kojoj su se, osvetljeni, nadojeni suncem, svi gibali ne bi li
primili odblesak novih plamenova. Svest o smrti požurivala je lutku da
postane leptir, smrt je zelenoj gusenici naložila da primi tamna krila leptira
mrtvačke glave, a u vodenih cvetova očitavala se ohola svest izazova koja je
pridavala utisak da život i dalje traje. Da li je svet uopšte mogao biti lepši od
ovoga? Kroz polja se širio ideal boje. Kroz prozirno i pusto nebo širio se
ideal svetlosti. Drveće bez plodova, cveće bez cvasti nosilo je na vrhovima
stabljika svežinu i mladost. Umesto ruže, na ružinom drvetu rastao je crni
cvet, koji nije mogao uvenuti. Proleće je obuzelo Tomu kao svetlucava noć, i
on oseti nežan zov te prirode koja je odisala blaženstvom. Za njega se
razgranao voćnjak u okrilju zemlje, za njega ptice poleteše u ništavilo, i jedno
ogromno more dosegnu mu stopala. Hodao je. Je li to bio novi bljesak
svetlosti? Činilo se da je, usled nekog vekovima očekivanog fenomena,
zemlja sada mogla da ga vidi. Visibabe su se prepuštale njegovom
oslepljenom pogledu. Kukavica za njegovo gluvo uho zapeva nečujan poj.
Svet ga je posmatrao. Svraka koju je probudio sada je bila samo opšta ptica
koja je graktala za iskvareni svet. Kamen se kotrljao, klizeći kroz beskrajne
preobražaje, čije je jedinstvo bilo jedinstvo sveta u njegovoj divoti. Sred tih
drhtaja, buknu samoća. U dubini neba ukaza se sjajno i ljubomorno lice čije
su oči upijale sve ostale figure. Začu se ton, dubok i skladan, koji je
odjekivao u zvonima, kao zvuk koji niko ne može čuti. Toma je išao dalje.
Velika nesreća koja će se uskoro desiti i dalje se prikazivala kao nežan i
spokojan događaj. U dolinama, na brdima, njen prolazak se čekao kao san na
svetlucavoj zemlji. Bilo je neobično proći sred balsamovanog proleća koje
izbegava svoj miris, posmatrati cveće koje, uprkos svojim bleštavim bojama,
nije moglo biti primećeno. Šarene ptice, izabrane da bi predstavile sve
nijanse, uzletale su, nudeći prazninu crvene i crne. Bezbojne ptice, ovlašćene
da budu konzervatorijum muzike bez nota, pevale su odsustvo poja. Video se
još poneki vodeni cvet, lepećući pravim krilima, jer su bili nadomak smrti, i
to je bilo sve. Toma se zatrča i, odjednom, svet više nije čuo veliki krik koji
je premošćivao ponore. Ševa, koju niko nije čuo, izbaci oštre zvuke suncu
koje nije videla, i napusti vazduh i prostor, ne nalazeći u ništavilu vrhunac
svog uspona. Ruža koja je procvetala dok je prolazio, dodirnu Tomu sjajem
svojih hiljadu krunica. Slavuj koji ga je pratio od drveta do drveta, ispusti
izuzetan nemi glas, nemo pevajući samom sebi i za sve druge, poj inače
milozvučan. Toma je nastavljao ka gradu. Više nije bilo ni zvuka ni tišine.
Čovek, poplavljen talasima koje je zgrnulo odsustvo talasa, razgovarao je sa
svojim konjem u dijalogu od jednog glasa. Grad koji je razgovarao sa sobom
u bučnom monologu od hiljadu glasova, počivao je u ostacima obasjanih i
prozirnih slika. Gde je uopšte bio grad? U srcu naselja, Toma ne susretnu
nikog. Ogromne kuće, sa hiljadama stanovnika, bile su puste, lišene tog
prvobitnog stanovnika, koji je arhitekta moćno zarobljen u kamenu. Ogromni
nesazdani gradovi. Zgrade su bile naslagane jedna na drugu. Petlje
spomenika i zdanja obrazovale su se po raskršćima. Do horizonta su se
lagano uzdizale nepristupačne kamene obale, ćorsokaci koji su izbijali na
strvinu sunca. To tamno osmatranje nije moglo potrajati. Hiljade ljudi,
nomada u sopstvenim kućama, odasvud iseljenih, razmileše se po čitavom
svetu. Baciše se, zabiše u tlo gde su – zazidani između cigli koje je Toma
brižljivo učvrstio, dok se ogromna gomila stvari kršila pod pepeljastim
oblakom – nastavljali dalje, vukući pod svojim koracima nepreglednost
prostranstva. Pomešani s nacrtima postanja, na tren su se pripajali planinama.
Uznosili su se kao zvezde, pustošeći svojim nasumičnim kretanjem opšti
poredak. Svojim slepim rukama su doticali nevidljive svetove, da bi ih
uništili. Sunca koja više nisu sijala širila su se u orbitama. Veliki dan im je
uzalud izlazio u susret. Toma je i dalje išao. Kao pastir, vodio je stado
sazvežđa, plimu ljudi-zvezda prema prvoj noći. Njen hod je bio svečan i
plemenit, ali prema kojem cilju i u kojem obliku? Oni su i dalje verovali da
su zatvoreni u nekakvu dušu čije bi granice trebalo preći. Pamćenje im se
činilo kao ledena pustinja koju je topilo divno sunce, i gde su ponovo
obuhvatali, mračnim i hladnim sećanjem, svet u kojem su pokušavali ponovo
da žive, odstranjen od odanog srca. Iako više nisu imali tela, naslađivali su se
time što poseduju sve slike koje predstavljaju telo, a njihov um je hranio
beskrajni sprovod zamišljenih leševa. Ali postepeno nastupi zaborav.
Divovsko pamćenje u kojem su se komešali u užasnim spletkama, obruši se
na njih i protera ih iz tog grada u kojem su naizgled još uvek slabo disali. Još
jednom izgubiše telo. Neki koji su ponosito uranjali pogled u more, drugi koji
su ljubomorno čuvali svoje ime, izgubiše sećanje na govor, ponavljajući
praznu reč Toma. Sećanje beše izbrisano te, postavši ukleta groznica koja je
uzalud zabavljala njihovu nadu, poput zatvorenika kojima su lanci jedina
sredstva za beg, pokušaše da se uspnu do života koji nisu mogli zamisliti.
Iskakali su očajno izvan svoje utvrde, plutali, podmuklo isklizavali, ali onda
kad su smatrali da su se već vinuli ka pobedi, nastojeći da od odsustva misli
sačine neku jaču misao koja bi pogazila zakone, teoreme, mudrost, zarobi ih
čuvar nemogućeg i oni propadoše u brodolomu. Produženi, otežali pad: jesu
li dosegli, kao što su sanjali, granice duše kroz koju su mislili da prolaze?
Polagano su se iskobeljali iz tog sna i zatekli tako veliku samoću da, nakon
prilaska čudovišta koja su ili zastrašivala dok su bili ljudi, pogledaše ih
ravnodušno, ne primetivši ništa, i nagnuvši se nad kriptu, tu i ostadoše,
duboko nepomični, tajanstveno očekujući da jezik čije je rođenje, u svom
grlu, osetio svaki prorok, izađe iz mora, i da im u ustima niknu nemoguće
reči. To čekanje, zlokobna para, koja je, kap po kap, isparavala sa vrha jedne
planine, kao da se nikad nije moglo okončati. Međutim, kada se odista iz dna
tame razlegao dugačak krik, poput konca sna, svi prepoznaše okean i uočiše
pogled čije su nepreglednost i blagost pobudile u njima neizdržive želje. Na
tren ponovo postavši ljudi, videše u beskraju sliku u kojoj su uživali, i
prepuštajući se sudnjem iskušenju, strasno se razgolitiše u vodi.
Toma, takođe, pogleda taj talas nedostojnih slika, te kad na njega dođe
red, skoči, ali žalosno, beznadežno, kao da je već počeo da ga obuzima stid.
Moris Blanšo | Toma Mračni | Prevod: Bojan Savić Ostojić | Motiv na
koricama: Conrad Felix Müller: Der Tod Des Dichters Walter Rheiner (1925)
| Izdavač: Karpos | Za izdavača: Dubravka Prokić | Lektura: D. Popadić |
Korice: D. Aničić | Prelom: A. M. Milanović | Štampa: Zuhra, Beograd |
Tiraž: 500 | Loznica, 2013 |

www.karposbooks.com

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
821.133.3-31
БЛАНШО, Морис, 1907-2003
Toma Mračni: nova verzija / Moris Blanšo;
prevod sa francuskog Bojan Savić Ostojić. –
Loznica: Karpos, 2013 (Beograd: Zuhra). –
101 str. ; 14 cm
Prevod dela: Thomas l’Obscur / Maurice
Blanchot. – Tiraž 500.

ISBN 978-86-85941-64-1

COBISS.SR-ID 197963788
„Pogledah je: ja sam joj pružao jedinu istinsku tajnu, koja se sastoji u
odsustvu tajne, za kojom je mogla večito da traga. Sve je bilo jasno, sve
prosto u meni: u čistoj zagonetki nema unutrašnjih slojeva. Pokazivao sam
joj lice lišeno tajne, neodgonetljivo; čitala mi je srce kako ničije srce nije
čitala; znala je zašto sam rođen, zašto sam bio tu, i što je više u meni
smanjivala udeo nepoznatog, to joj je bilo mučnije, to je više zazirala.“
Moris Blanšo

Toma Mračni je najpoznatije prozno delo uticajnog francuskog pisca Morisa

Blanšoa (1907-2003). Toma i Ana se sastaju u malom hotelu i veruju da vole
jedno drugo. Blanšo uz pomoć ovog para ispituje do koje mere smo našom
individualističkom prirodom odvojeni od bližnjih i da li je dublja
komunikacija uopšte moguća. Toma Mračni nije nikakav književni lik ili
junak, nego ime koje se dovodi u vezu sa iskustvima samoće i preobražajima,
ime čija realistična vrednost ostaje nerazjašnjena.