KNJIGA

TREĆA
 Treća knjiga
u čijem prvom delu šumama juri jedan faun,
koga koze zovu Kameno oko.
Na poklon dobije saputnika,
sa kojim u početku ne zna šta da radi.
Devojka sa očima koje se teško mogu opisati, podseća ga
na vreme koje je zaboravio, ali kad ga to vreme
najzad sustigne,
on se od očajanja ukoči kao kamen.
U drugom delu se govori o kamenoj figuri sa nogama jarca
koja uopšte nije tako beživotna, kako se čini,
i tumara s one strane granice prostora i vremena sve dok
je ne pronađu
i dok u prvom poglavlju trećeg dela
ne nađe sama sebe kao Slušača
u Arnilukinim rukama.
Ali u dva dalja poglavlja sazna
da to ni izdaleka još nije sve.
 Prvi deo

Kako se oseća neko, kad na razdeljenim kopitama nabada kroz šumu, rutav
kao jarac od bokova na dole i ispao iz istorije o ljudima? Kako misli? Da li uopšte
još misli? Da li mu je životinjski soj stigao do mozga? Možda je u početku još
mislio i delao kao onaj Slušač, koji je nekada bio, ali takav preobražaj ne ostaje
duže vreme ipak bez posledica.
Životinji-čoveku koji je odgalopirao u noć, nije bilo više mnogo ostalo od
njegove prošlosti, sem zelene munje, koja ga je udarila posred tela, pogodila ga
kao bič, preobraženog isterala iz kuće, pored čoveka koji je daveći se povraćao i
smatrao ga životinjom, jarcem, koji juri svojoj dragani. Od nje upravo dolazim,
mislio je jarconogi, ali više nije znao, kako je ona izgledala. Ništa mu nije ostalo,
sem te zelene, bolne munje, ostatak je izgubio, a nije ga ni tražio dok je skakao
ulicom niz selo, između kuća što su crne čučale u tami, u kojima su ljudi, koji su
se njima poslužili, proždirali svoje tajne hodnike kao nezasitiva gamad, jurio je
dalje, dok vazduh nije bio slobodan, bez znojnog isparenja njihove uposlene
brzine, a zagoreli smrad njihovih ognjišta nadjačan lekovitim gorkim mirisom
jesenjeg lišća. Nije išao ni za kakvim ciljem; odlučujuće je bilo samo rastuće
rastojanje, koje ga je delilo od onog mesta, na kome su se ti ljudi ugnjezdili. Volju,
da nad njima ispoljava svoju moć bio je izgubio, kao i srebrni instrument koji je
koristio u tom cilju, a sigurno bi ga odbacio i kad bi mu se sad našao u rukama.
Ali, frula je bila u sobi u kojoj je jedva mogao da zamisli da živi i ostaće tamo još
prilično dugo, dok je neko možda ne otkrije i uzme.
Tako je išao stalno dalje kroz šume prema Severu, gde nije bilo ljudi koji bi
mogli da se rugaju njegovom dvojnom liku. U početku je rezultat preobražaja, koji
se sa njim dogodio od bokova naniže, posmatrao stalno sa izvesnom željom za
užasom, zgađen životinjskom rutavošću na svom telu i jaračkom unakaženošću
svojih nogu, kasnije se prisilio da više ne obraća pažnju na taj deo svoga tela. Što
god da se sa njim desi: živeo je i jurio po beskrajnom moru šuma. Bili su to dani
puni žutećeg jesenjeg lišća, kroz koje su šuštali pljuskovi i sa grana obarali hrastov
i bukov žir da je sve pucketalo; iznad zemlje je visio miris gljiva, koje su izbijale
svuda između korenja bukava i hrastova iz vlažnog zemljišta, ili stajale na
šumskim proplancima u isprepletanim veštačkim prstenovima. Te jeseni je
uglavnom živeo od gljiva, od oporih zrna bukovih žirova i poslednjih kupina, koje
su u crnim grozdovima visile između ljubičastih i crvenih listova na trnovitoj lozi.
Životinje je u to vreme jedva sretao. Sigurno je pravio previše buke dok se
probijao po šipražju na još nepoznatim kopitama i pri svakom koraku gazio po
suvim granama, ili vukao nesavitljive noge kroz otpalo lišće. Čuo je samo tu i tamo
šojku kako krešti i svojim „Pazite! Pazite!“ opominje druge životinje da dolazi
neko maljavo čudovište.
Tada još nije bio svestan da je razumeo tu opomenu. Pa svako zna, šta znači
sojkino kreštanje. Ali, nekoliko dana kasnije, jednog bistrog podneva, kada je nebo
bilo bledozeleno razapeto iznad crnog granja drveća, to saznanje ga sustigne. Dok
je čučao na ivici proplanka, na nekom korenu i grejao krzno na suncu, koje je bilo
nisko iznad krošnji drveća, izvadio je Kamen-oko iz kese i izgubio se u igri
šarenog kruga, koji se širio od sredine oblutka u plavoj, zelenoj i ljubičastoj boji,
probijao površinu i obavijao ga kao neka voda koja izvire iz bezdane dubine i
stalno se širi po jezeru. čiju površinu pokreću prstenovi koji stalno rastu i presecaju
se, između kojih se malo po malo sklapa slika od bezbroj faceta, koju je najpre
smatrao odrazom svog lica, dok ona polako nije poprimila prepoznatljivu formu i
spojila se u lice žene koja ga je gledala, vodom prekriveno lice, koje je u njemu
budilo sećanje na neki san. Sagao se da uhvati tu sliku iz sna, ali čim mu je ruka
uronila u jezero, slika se razlila u svetlucanje prskavih boja, pa je morao dugo da
čeka, da se voda ponovo umiri i lice iznova dobije oblik. Kad je opet iz dubine
pogledala mirno ka njemu, žena se nasmešila i rekla: „Još uvek si suviše nestrpljiv.
Zar u međuvremenu nisi shvatio, da čovek nikada ne dobija ono, što uzima, već
samo ono što mu se poklanja? Sve dolazi onome ko ume da čeka.“
„Ko će još da dođe do mene, ovako unakaženog?“, rekao je. „U buduće će
od mene svi bežati.“
„Dokle god juriš kroz žbunje kao besno čudovište, tako će i biti“, rekla je
žena. „Ne možeš da podneseš sebe. Kako će te onda voleti neko drugi?“
„Mrzim ovog smrdljivog jarca, u čijem liku sad moram da živim“, rekao je
i još ga je više razljutilo, što je žena, kad je čula te reči, počela da se smeje, mada
taj gugutajući, dubok smeh nije zvučao kao podsmeh, nego kao da je veselilo da
posmatra to jarcoliko čudovište, kakvo je on bio.
„Plaši te“, rekla je, „kad se pogledaš takav, kakav si? Nikada nećeš naučiti
da živiš, ako prezireš deo svog tela koji je sada na tebi izašao na dan tako
jarcoliko.“
„Da živim?“, rekao je ogorčeno. „Kakav će to biti život, koji moram da
vodim u ovom obliku?“
Tad se žena ponovo nasmejala i rekla: „Šta ti znaš o životu? Još ni izdaleka
nije sve to, što si do sada saznao.“
Njemu se to što mu se desilo činilo i više nego dovoljno i nije osećao ni
najmanju želju da sakupi još takvih iskustava, ali pre nego što je to mogao da joj
kaže, slika ženinog lica se razbije u hiljadu komadića, a njega uplaši snažno
lepršanje koje mu je dodirnulo kožu. Osetio je kako mu prst grize oštar kljun i kad
mu je konačno uspelo da se oslobodi slike sna, ugleda svraku kako kliznu preko
proplanka, noseći u kljunu nešto blještavo. Bio je dovoljan jedan pogled na praznu
ruku, da mu otkrije da mu je ona ukrala poslednje što je još imao.
Skoči da potrči za njom, ali čim je napravio korak izvan zaštitničkog krova
drveća, iznenada ga spopadne neki nepoznat strah pred praznom površinom, koji
ga natera nazad među stabla. Nije to mogao da shvati, pa pokuša još jednom, ali
bilo je kao da udara u neki stakleni zid; strah bi mu gotovo oduzeo razum, čim bi
znao da je iznad njega slobodno nebo, a napuštao ga je tek kad bi pobegao natrag
u senke šume.
Svraka je u međuvremenu bila prešla proplanak i on je video kako uranja
između grana jednog hrasta mašući krilima. Mora da tamo ima gnezdo u koje
skriva ono što pokrade. Probijao se žurno duž ivice šume, kroz žbunje, ne gubeći
iz vida drvo s gnezdom, svejedno da li mu krzno čupa kupinovo trnje ili ga grane
udaraju po licu. Tada ne bi mogao da kaže, šta mu taj kamen znači, znao je samo
da ga po svaku cenu mora povratiti.
Kad se najzad našao pod drvetom, teško dišući i pogledao uz stablo, da
otkrije kako bi se najbolje mogao popeti, primetio je da nema posla samo sa jednim
razbojnikom, jer je čuo krešteće glasove dve ptice. Gore u gnezdu čekao je
saučesnik. U tom trenutku postalo mu je jasno da razume, šta ptice govore jedna
sa drugom.
„Soko je rekao istinu“, kreštala je prva svraka. „Jarconogi je imao lepu sjajnu
stvarčicu u rukama.“
„Da li smemo da je zadržimo?“, pitala je druga.
„Ne“, rekla je prva. „Doći će soko da je uzme.“
„Kada?“, pitala je druga.
„Večeras“, rekla je prva.
„Možemo da je sakrijemo“, rekla je druga. „Vrlo lepa sjajna stvarčica, šteta
da je dobije soko.”
„Previše opasno“, rekla je prva. „Hoćeš sokola za neprijatelja?”
„Radije ne“, rekla je druga. „Jelʼ jarconogi nešto primetio?“
„Da“, rekla je prva. „Ali on je šumsko biće, pa nije mogao za mnom preko
proplanka. U međuvremenu je izgleda došao pod naše drvo.“
Tada se druga promuklo nasmeja te reče: „Može tamo dugo da ostane.
Svojim trapavim nogama neće se popeti do našeg gnezda.“
To ćemo videti, mislio je jarconogi hvatajući se za najnižu granu, koja je
izbijala iz stabla negde u visini glave. Pažljivo se izvukao uvis, pokušavajući da
pritom pravi što manje buke, da ne bi oterao ptice. Pokazalo se zaista teško, stajati
sa glatkim kopitama na grani, ali je ubrzo pronašao kako da zarije rožnate vrhove
u pukotine kore i nađe čvrst oslonac. Tako se deo po deo uspinjao na više i počeo
već da pogledom traži gnezdo, kad opet začuje svrake kako pričaju blizu iznad
njega.
„Jelʼ još stoji dole?“, pitala je prva.
„Ne mogu da ga vidim“, rekla je druga. „Možda je otišao.“
„Onda nije znao vrednost sjajne stvari“, rekla je prva. „Soko je smatrao
veoma dragocenom.“
„Šta nam nudi za to?“, pitala je druga.
„Zaštitu od njemu sličnih“, rekla je prva.
Druga se zlobno nasmejala. „Lepa pravda“, rekla je onda. „Uzima nam plen,
a iz zahvalnosti će biti tako ljubazan da nam ne prereže grkljan.“
„Ovu sjajnu stvarčicu je nazvao svojim vlasništvom“, rekla je prva.
„Zar veruješ razbojniku?“, pitala je druga.
„Ne“, rekla je prva, „jer sam i ja razbojnik.“
Ova svraka je pametnija nego što sam bio ja, mislio je jarconogi, podigao se
na sledeću granu i viknuo: „Ovamo plen!“
Obe ptice krešteći polete, oblete oko njegove glave, pokušavajući da mu
iskopaju oči, ali ih on otera snažnim pokretom ruke, dohvati svoj kamen, koji je
blješteći ležao među svakakvim stvarima u udubljenju gnezda i skloni ga u kesu.
„Imale ste pravo“, rekao je svrakama, koje su se u međuvremenu spustile malo
više u krošnju drveta, glasno grdeći. „Ova sjajna stvarčica pripada meni. Soko mi
je oduzeo, ali neće je još jednom dobiti u svoje kandže. rečite mu to večeras, kad
bude došao da je ponese.“
„Čuvaćemo se“, rekla je ona svraka koja je izvršila krađu, „mogao bi da se
razljuti. Ne isplati se prenositi lošu vest jačem. Do večeri ćemo biti već s one strane
planine.“
Na to ptice rašire svoja krila i nisko iznad vrhova drveća odlete prema
Zapadu. Video je još nekoliko puta kako im je zasvetlucalo belo perje u repu, kad
su izronile iz mrkog lišća u kratkom luku, onda ih je izgubio iz vida.
Pre nego što je počeo da se spušta, pogledao je gnezdo u koje su svrake krile
svoj plen. Bilo je nagomilano prilično aljkavo u viljušci grane sasvim uz deblo, od
suvih grana i u njemu se nalazilo još nekoliko sjajnih stvarčica, koje su se sada,
pošto su ptice u žurbi napustile svoju riznicu da se više ne vrate, mogle smatrati
ničijim. Radoznalo je prevrtao po stvarima i pored razne dugmadi i komada stakla
otkrio dva predmeta, koji su probudili njegovo interesovanje. Jedno je bila
slomljena oštrica noža. Posmatrao je neko vreme mali komad čelika i pitao se, da
li još želi da ima nešto sa takvim stvarima, ali onda se odluči da i tu sjajnu stvarčicu
stavi u kesu sa kamenom, jer je apsolutno postojala mogućnost da se ona pokaže
korisnom usamljeniku u šumi.
 Pored toga tu se nalazio i ravan, raspuknut kao školjka kremen-kamen, na
čijoj se glatkoj površini ogledalo sunce. Očigledno je to primamilo svraku da i taj
predmet donese u gnezdo. Ali, taj kamen nije samo odbijao svetlost sunca, on je
nosio i njegovu toplotu u sebi. Vatra se proizvodi kamenom i čelikom, toga se još
sećao, a sad je imao oboje, upravo na vreme pred dolazak zime. Zapravo bi trebalo
da bude zahvalan sokolu, mislio je, jer bez njegove pohlepe, ne bi došao na
pomisao da se penje do svrakinog gnezda. I ovaj predmet stavi u svoju kesu.
Ponovo se spusti dole i pri tom utvrdi da već sasvim spretno ume da koristi svoja
kopita.
Odtrupka kroz šumu na drugu stranu proplanka, ponovo sedne na sunce i
pomisli da li treba da čeka sokola, koji će uveče poput strele dojuriti nebom sa
Juga, da ponese kamen. Sigurno bi bilo zadovoljstvo čuti ga kako uzalud kričeći
doziva one lopove i posmatrati, kako se vraća kući neobavljena posla. Ali nije bio
za to. Pored toga, taj soko možda ima zelene oči, a to je bilo poslednje što bi sada
želeo da vidi. Daleko važnijim mu se činilo što je razumeo jezik svraka, što je čak
sa njima bez problema mogao da razgovara. Kad mu je sad ova neoboriva
činjenica doprla do svesti, postane mu jasno da je i prethodno razumeo upozorenje
kreštalice. Da li je to bilo u vezi sa njegovim delimičnim preobražajem? Ili čak
svih životinja? To mu sa čak činilo verovatnijim; jer ni na jednom mestu svoga
tela nije mogao da otkrije ništa ptičije.
Od tog dana je pokušavao da kopita koristi uz manje buke, i da pazi na to šta
se u šumi priča. Pri tom nije saznao mnogo novog, izuzev činjenice, da je stvarno
mogao da razume ne samo ptice već i sve moguće druge životinje. Tako su recimo
uz i niz stablo stare bukve jurile dve veverice i jedna drugoj dovikivale: „Brzo!
Brzo! Da tražimo žirove, sakupljamo orahe i šišarke! Dolazi zima!“, ili je srna,
koja je na proplanku pasla sa dva mladunčeta šištala: „Jedite! Jedite! Zima će biti
duga i oštra“. Svi su izgleda bili u žurbi da nakupe zalihe, ili da još jednom napune
stomak, pre nego što padne sneg i sve pokrije. Baš i nisu bili naročito podsticajni
razgovori, ali su ga ipak podsećali da će morati da se pobrine za zimsko boravište
i zalihe hrane.
Najpre je nameravao da nađe sklonište u kome će moći da prezimi donekle
na suvom. Setio se jedne raspukle stene koja se malo divlje provlačila poprečno
kroz šumu uzbrdo obronkom i odmah se da na put da tamo nađe neku zaštitnu
nastrešnicu, ili čak, neku pećinu.
Po prvi put od svog preobražaja nije besciljno lutao šumom, nego je imao
nešto određeno na pameti, nameru koju je pratio, zamisao, koju je hteo da izvede.
U brzim koracima zabadao je kopita u mahovinu i osmatrao da li se između stabala
već pojavljuje svetlucanje crvenkastog kamena stenovite pregrade. Najzad se
šuma proredi i drveće postane niže. Tu gore bilo je samo mladog drveća, čija su
vitka stabla iznikla pojedinačno iz gustog žbunja leski i drena. A iznad toga je
štrčao zid od stene, uspravan i neprelazno visok, pa je ispunjavao skoro pola neba.
Kad je stigao do njega razmišljao je, da li da ide na desno, ili na levo. I ranije je
već u oba smera tumarao duž njega, ali još nikada nije došao ni do jednog njegovog
kraja, niti je mogao da ga u daljini ugleda.
Na kraju se okrenuo u desno verovatno zbog toga, što je tamo žbunje bilo
gušće i svuda dopiralo sve do zida, mada je između toga mestimično bilo otvorenih
usamljenih travnjaka. Probijao se kroz kamenje i gustiš, istraživao svaku pukotinu
i zavirivao u svaki procep, ali nije našao ni jedan u koji bi mogao da se zavuče.
Pred veče, kad je sunce bilo već duboko iza drveća, i kad je već hteo da digne
ruke od traženja, otkrije prolaz, visok jedva do struka, koji je izgleda vodio dalje
u dubinu. Potrbuške se uvuče i dopuzi do široke pećine, čiju tavanicu je isprva
jedva mogao da vidi u slaboj svetlosti, koja je dopirala od ulaza pokrivenog
žbunjem. Kad se privikao na mrak, uspravi se i počne da istražuje svoje novo
prebivalište. Prostorija je izgleda imala oblik ovalnog kubeta, a tlo je donekle bilo
ravno. Negde u pozadini je pljuskala voda.
Pređe pećinu i posle deset koraka udari na prepreku od stena, visine čoveka,
preko koje se išlo dalje u unutrašnjost planine. Duž desnog bočnog zida tekao je
potok iz gornjeg dela, skakao niz stepenike i sakupljao se u jezero, koje je
očigledno imalo podzemni izlaz. Zahvati šakom i popije vode. Bila je ledena i
svežeg ukusa, pomalo mirisala na krečnjak. Bolje nije mogao da nađe, pomislio je
i odlučio da ispita dalji tok pećine. Preko stene se moglo lako popeti, i tu gore se
još moglo stajati uspravno, ako se malo uvuče glava. U pozadini je prostor onda
postajao uži, ali tek na oko desetak koraka zidovi su se toliko približavali da se
nije usudio da prodire dalje, mada je izgledalo da se procep nastavlja još dublje u
planinu. Vrati se, sedne na ivicu ispusta i razmisli kako da se ovde namesti. Spavao
bi u svakom slučaju u gornjem delu pećine, jer je tamo bio donekle siguran od
nezvanih gostiju.
Pre nego što je sasvim pao mrak, još jednom se izvuče napolje, nakupi par
naramaka lišća i suve trave i od toga sebi napravi ležaj gore na steni. Osim toga
nakupi suvih drva i naslaže ih u pećini, jer sad je bilo došlo vreme da isproba svoj
upaljač. Počne da udara vatru iznad gomile mahovine i trave, pa su između
njegovih ruku sevale varnice, kao male zvezde padalice. Ubrzo upaljač počne da
tinja, podigne se tanka nit dima i pažljivim duvanjem uspe mu da razvije plamičak,
kome je u trakama brezove kore dodao novu hranu. Sad je trebalo samo da naslaže
drva, najpre tanke grane a iznad toga podigne piramidu debelih grana. Plamenovi
su požudno izjedali dalje i rasli, već se širila toplina, podizao se oblak dima,
skupljao pod tavanicom pećine i odlazio kroz jedan procep. Fascinirano je
posmatrao igru plamena, koji je najpre puštao plavičasto treperave najavljivače da
se prikradu niz ispucanu koru, da bi se onda iznenadno razbuktao u plamene
cvetove, i obuhvatio pucketavo drvo jezičastim laticama cveta. Čekao je da se
grane obruše, gurnuo još nekoliko debljih cepanica u žar i onda se popeo gore u
spavaću sobu.
Neko vreme je još ležao budan, obavijen gorkim mirisom bukovog lišća, u
koji se mešao dim vatre i gledao u cepanice koje su tinjale i preko kojih je tu i
tamo šmugnuo još po koji ljubičasti plamičak.
Ujutro ga je probudila glad. Najpre je još ostao da leži, buljio je u raspuknutu
tavanicu pećine i pokušavao da razmišlja. Sad je imao suv stan, imao je vatru, ali
nije imao ništa za jelo. Proteklih nedelja je živeo od danas do sutra i uvek je moglo
nešto da se nađe, nekoliko kasnih gljiva, šaka bukovog žira, ali čim padne prvi
sneg, biće svršeno s tim. Bilo je krajnje vreme da sakupi zalihe, ukoliko već nije
bilo kasno za to.
Pre nego što je napustio pećinu, šakom grančica potpali žar koji je tinjao pod
pepelom, i preko toga stavi nekoliko debelih grana, da se vatra ne ugasi. Napolju
je bilo sveže i vetrovito, ali bar nije padala kiša. Tu i tamo su oblaci koji su brzo
išli nebom, oslobađali čak i sunce, premda od njegove topline nije više bilo mnogo
ostalo. Leske pored stene nosile su na pravo u vis uzdignutim prutovima još par
mrkih, uvenulih listova i između njih prazne čaure lešnika, koje je vetar odavno
otresao. Razgrne otpalo lišće i pod njim nađe zemlju prekrivenu lešnicima. Pošto
je nekoliko pregršti izlupao između dva kamena, da utoli glad, u njemu se probudi
sakupljačka groznica, pa počne žurno da sakuplja i gomilá lešnike, isto kao
veverice, koje je posmatrao. Pošto mu je ubrzo postalo teško da svoju letinu u
šakama unosi u pećinu, isplete od tankih leskovih prutova duboku korpu, koja je
doduše pre izgledala kao izbušena vreća, ali je vršila posao, kad bi se najveće rupe
začepile travom.
Najveći deo dana bio je zaposlen tim sakupljanjem i svaki put kad bi u
zadnjem delu svoje spavaće odaje istresao još jednu korpu punu lešnika, s
dopadanjem je posmatrao kako mu zaliha raste. Ali to još nikako neće biti
dovoljno za dugu zimu u planini, pa se sve više udaljavao od pećine i pretraživao
zemlju ispod svake leske, koju je mogao da nađe.
Bližilo se već veče, kad je opet sa punom korpom krenuo kući. Dok je
umoran i s bolovima u krstima zbog posla na koji nije bio navikao tupkao između
žbunova i zida od stene, prema svom prebivalištu, otkrije da na proplanku u blizini
njegove pećine pase malo stado koza, desetak životinja i jedan snažan jarac sa
široko izvijenim rogovima, koji je stajao najviše, neposredno ispred gustiša koji je
sakrivao ulaz.
Sakupljač lešnika s nelagodnošću primeti da ga je branilac očigledno već
osetio i da ljutito gleda prema njemu. Pokuša da se probije do ulaza u pećinu
između busenja i stene, ali čim se približio na oko deset koraka, jarac sagne glavu,
jurne prema njemu i sasvim kraj njega zabije rogove u travu, da su se grančice
razletele. Sa jarčevima se nije šaliti, kad se njihovom stadu isuviše približi neki
stranac, to je jednom već iskusio, kako se nejasno sećao. U svakom slučaju
smatrao je da bi bilo pametno pritom imati slobodne ruke, pa se tako pažljivo
povuče korak nazad, spusti svoj teret i razmisli kako da otera životinju od svojih
kućnih vrata. Potraži po zemlji neki zgodan kamen, koji bi se dao dobro baciti,
nađe jedan, ali se još nije ponovo ni uspravio, kad odozgo sa zida začuje kotrljanje,
onda pucanje porušenog kamenja i ugleda komade odronjene stene kako skaču na
dole. Jednim skokom zakloni se pod nadstrešnicu, ali jarac nije imao toliko sreće.
Napravio je doduše još jedan snažan skok niz padinu, prema svom stadu, ali ga
onda komad stene pogodi i obori na zemlju. Niže dole koze u divljim skokovima
pobegnu. Zastanu tek između višeg drveća i uplašeno mekećući pogledaju gore
prema svom gospodaru, koji se više nije micao.
Jarconogi sačeka da se skotrlja i poslednji komad stene, izađe onda iz svog
skloništa i zabrinuto osmotri kroz žbunje prema pogođenoj životinji, koja je ležala
na ivici malog proplanka. Pa tako zlo baš nije mislio i sad mu je bilo žao, što je
jarca hteo da otera bacajući kamen. U međuvremenu se bio navikao na to, da ne
podnosi zadržavanje pod otvorenim nebom, pa tako nije ni pokušavao da pređe
proplanak, nego ostane u zaštiti žbunova, dok je išao prema jarcu da pogleda, da
li može da mu pomogne.
Oštar komad stene odvalio je desni rog sasvim do glave i jarcu slomio i levu
prednju nogu. Životinja je ležala oduzeta u travi i nepoverljivo ga gledala svojim
žutim očima. Kad se sagao da pogleda ranu, ona pokuša da se ispravi. On joj stavi
ruku na dlakavo rame i reče: „Budi miran! Neću ništa tebi i tvojim kozama“.
Jarac iskezi zube: „To si ti učinio, polujarče?“
„Ne“, reče on. „Bila je to planina, koja se bacila kamenjem. i ne zovi me
tako!“
„Zašto ne?“, reče jarac. „Tako kako sada izgledaš više mi se sviđaš nego
onda, kad si hteo da uzmeš kozicu. Onda si bio još neko tankonogo stvorenje.“
„Ti si dakle onaj koji me je onda jurio šumom“, reče i iznenada se seti opet
tog susreta. „A ja sam ti samo doneo kozicu, glupane. reči kozama da prestanu sa
blejanjem! Nemam nameru da ih pojedem. A sad ću se pobrinuti za tvoje rane.“
Sećao se da je, dok je sakupljao lešnike između leski, video nekoliko trava
širokog lista, koje je nekad neko, nije mogao da se seti, ko je to bio, stavio njemu
na neku ranu. Sakupi pregršt toga, odlomi uz to i nekoliko jakih leskovih prutova
i otrgne busen duge, žilave trave. Kad se vratio, koze su se već tiskale ližući svom
gospodaru krv sa korena roga. Čim je nepoznati čovek-životinja stigao, one se ipak
uplašeno odmaknu u stranu posmatrajući sa sigurne daljine kako on gnječi lišće i
stavlja ga na ranu.
 „Dobro miriše“, reče jarac. „Poznajem tu travu. Pomaže i kod bolova u
stomaku.“
„Onda neće škoditi ni glavi“, reče on. „Sad je na redu noga.“ Koliko je znao
ispravi slomljenu nogu, stavi uz nju leskovo pruće i čvrsto ga sveže travom. „Da
li sada možeš da ustaneš?“ upita onda.
Jarac pokuša, kratko vreme teturajući se održi se na nogama, ali onda ponovo
padne, na šta stado ponovo udari u glasno meketanje. „Ko će sada da nas brani?“,
jadikovale su životinje. „Ko će nam pokazivati mesta sa hranom ispod snega?
Zima će nas sve ubiti!“ A jarac ispruži sve četiri, položi glavu u travu predajući se
i reče: „Tako je. Tu ništa neće izmeniti ni ovaj bezimeni vidar.“
„Naprotiv, izmeniću“, reče jarconogi s iznenadnim nadahnućem. „Sklopiću
sa tobom ugovor, jednorogi.”
„Brz si u smišljanju imena“, reče jarac. „Kome će takav ugovor koristiti?“
„Vama a i meni“, reče on.
„Objasni mi to“, reče jarac. „Šta ćeš učiniti za nas.“
„Pomoći ću ti da održiš stado u životu“, reče. „Pozivam vas da stanujete u
mojoj pećini, da se grejete na mojoj vatri i da pijete sa mog izvora. Pored toga
pokušaću da donesem hranu za stado, pre nego što padne sneg. Šta misliš o tome?“
„Zvuči dobro”, reče jarac. „Ali kakvu korist očekuješ od toga? Hoćeš da
opasuješ moje koze?“
Video je ljutito sevanje u jarčevim očima, pa požuri da ga uveri da ne
namerava da prekrši takva gospodarska prava. „Ali u svemu drugom životinje će
me slušati kao i tebe“, reče onda. „Pre svega svakog dana treba da mi daju malo
svog mleka, da bih i ja preživeo zimu.“
„Dakle i ti ćeš zavisiti od nas“, reče jarac zadovoljno. „Pošto tri moje koze
nisu noseće, mogu ti dati to obećanje, pa ću tako za ljubav stada sklopiti s tobom
taj ugovor. Ti i ja ćemo se zakleti da ćemo ga se pridržavati, onim što nam je
najmilije.“
„Svoju zdravu prednju nogu zabije u zemlju, s mukom se uspravi i kaže
svojim životinjama: „Čule ste šta je ovde dogovoreno. Od danas ću svoju
vladavinu nad stadom deliti sa ovim bezimenim, a vi ćete mu davati od svog
mleka, dok on ispunjava svoje obaveze. Zaklinjem se svojim jednim rogom, što
mi je ostao, a da to ne zaboravim uzeću ime koje mi je ovaj ovde dao. Sad si ti na
redu bezimeni!“
Bezimen neće više dugo ostati. Dotle je izvadio svoj Kamen iz kese, pokazao
ga na šaci da svi mogu da vide šareni prsten kako zrači na večernjem suncu, i
rekao: „Kunem se ovim kamenim okom, da ću brinuti za stado, kako sam obećao.“
 Pogled na kamen natera čak i mlade, koji su do tada svojim preglasnim
meketanjem ometali ovu svečanu kozju ceremoniju, da zaćute. Svi su gledali u
višebojno svetlucanje i onda se koze jedna za drugom spuste u travu, kao da više
nema razloga za uznemirenost. Iz jednorogovih žutih očiju bio je nestao svaki trag
nepoverenja. „Tom oku verujem više nego tebi“, rekao je. „Od sada ćeš se zvati
Kameno oko, jer je danas dan kada se daju nova imena. Uzmi odlomljeni rog, da
svako može da vidi da kod nas važiš koliko i ja. Odnesi me sada u svoju pećinu!“
Tako je jarconogi dobio novo ime. Da je ranije imao neko drugo već mu je
bilo iščezlo iz sećanja. A tu i nije bilo nikoga ko bi ga tako zvao. Za koze u svakom
slučaju od onda više nije bio stranac i one su ga neumorno stalno zvale Kameno
oko, kao da su stalno iznova htele da se uvere u njegovu bliskost. Prilika za to je
bilo dovoljno, jer je Kameno oko narednih nedelja morao da se brine o svemu, dok
je Jednorog ležao u pećini i lečio svoju slomljenu nogu. Jarac je svakog jutra
dobijao hranu, onda je Kameno oko uzimao svoju korpu, odvodio koze na pašnjak
i onda dok su životinje pasle tražio okolo po šumi svakojaku hranu, kojom se
nadao da stado izvuče preko zime. Pritom je povrh svega morao stalno da ih ima
na oku, jer bez strogog nadzora gospodara, koze su se, svojeglave kakve su,
ponašale krajnje nerazumno, gubile se između žbunja i drveća, verale se na stene
u nadi da će tamo naći posebno sočne travke i onda više nisu umele da siđu.
„Kameno oko, pomozi mi da siđem!“, čulo se onda. „Kameno oko, moje jare je
otišlo u šumu! Potraži ga!“ ili „Kameno oko, brzo dođi! U grmu je ris!“ Navodni
ris je onda bila samo lutajuća divlja mačka, ali je jare zaista bilo odskakutalo već
niz pola obronka kroz šumu, a kozu koja se popela morao je da spusti, ako nije
hteo da leči još jednu slomljenu nogu. Rečju: čitav božji dan je bio stalno zaposlen,
a između toga je, da bi ispunio svoje obaveze, morao još da skuplja hrastov i bukov
žir, divlje jabuke i oskoruše, sve što mu se činilo svarljivo za kozji želudac. Za to
je uveče dobijao svoje mleko, ali bio je skoro isuviše umoran da ispije drvenu
šolju, koju je u tu svrhu izdubio svojim nožem. Ali pored njegovog ležaja rasla su
brda zaliha, koje je iz dana u dan tamo istresao, i on je u sve većoj meri uživao u
tom prizoru, dok mu se oči ne zatvore, dok su koze još bile nemirne dole na svom
lišću u pećini i široko otvorenih očiju piljile u žar nepoznate vatre, koja im je
vraćala toplotu sunca, iako sunca nije bilo na nebu.
Jednog jutra je izgledalo da više neće ni izaći. Kameno oko se probudio od
dreke koza, koje su se komešale negde dole u mraku. Jedna od njih je stala u žar
što je tinjao ispod sagorele vatre, varnice su poletele u vis i on je ugledao na
trenutak životinje kako trče po pećini kao bezumne senke. „Zašto ne spavate?“,
rekao je. „Još je daleko do jutra.“
„Odavno bi morao biti dan“, čuo je kako jednorog kaže. „Mi to osećamo.
Ali neće da se razdani.“
 Vatra je u međuvremenu bila opet utihnula. Kameno oko se pipajući spusti,
prodžara žar, stavi nekoliko grana i sačeka da se napravi plamen. Svetlost plamena
donekle umiri životinje. Gurale su se oko jarca, a u očima im je treperio odbljesak
vatre. Pod kozjim pogledima punim očekivanja, Kameno oko se osetio prisiljenim
da učini bilo šta, pa ode do izlaza pećine. Prema njemu je zevala crna rupa ulaza,
a kad se sagao i pokušao da ispuže napolje primetio je zašto je tako. Umesto da
dospe na slobodan prostor, udario je u leden zid. Preko noći je izlaz bio zavejan.
Za trenutak je ta tama bila i njemu strašna, ali je ipak morao da se nasmeje
plašljivim kozama. Otpuže nazad i reče: „Da vam vratim dnevno svetlo?” Odgovor
nije ni sačekao, nego izvadi upaljenu granu iz vatre, vine je glasno se smejući iznad
glave da se plamen rasplamti i vikne: „Dođi sunce! Moje koze te čekaju!“ Onda
se sagne u ulaz i zabije upaljeno drvo u zid od snega da je zacičalo. Brzo je
bušenjem oslobodio izlaz i preostali sneg rukama odgurnuo u stranu da je mogao
da izađe u zavejano žbunje iz koga su se sjurile kaskade kao prašina sitnih,
svetlucavih kristala po njemu i prekrile mu krzno belim prahom.
U međuvremenu su se i koze počele da tiskaju kroz raščišćen prolaz
otresajući sneg iz krzna. Okupile su se oko Kamenog oka, kao oko svog
predvodnika i zadivljeno gledale u njega svojim kao ćilibar žutim, sjajnim očima.
Najzad reče jedna od njih: „Imaš veliku moć, Kameno oko, kad si mogao da nam
vratiš svetlost dana. Ali sada je pao sneg i više nećemo naći hrane.“
„Dođite!“, rekao je samo Kameno oko i krenuo nabadajući ispred njih kroz
dubok sneg. Računao je sa tim i prethodnih dana upamtio nekoliko travnatih
delova, koji su bili naročito izloženi vetru. Ubrzo nađe jedan, koji je bio skoro
potpuno očišćen i pusti koze da tu pasu. Kad koze dođu u neprilike, brzo gube
glavu, ali, čim su osetile čvrsto tlo pod snežnim pokrivačem, umele su da oštrim
prednjim kopitama oslobode travni pokrivač.
Dok su koze na taj način s mukom otkopavale sebi hranu iz snega, Kameno
oko je ostao između žbunova, sakupljao suva drva i pazio da se njegovo malo stado
ne rasturi. Neko vreme je posmatrao jednog sokola koji je kružio po nebu, najpre
jako visoko, da se u izmaglici jedva razaznavao, kasnije se kružno spustio niže,
kao da je hteo dobro da osmotri stado, ali u to doba godine mladi već odavno nisu
bili tako mali da bi im soko nešto mogao nauditi. Jednom je jurnuo nisko iznad
žbunja, iz koga je Kameno oko upravo odlamao par suvih grana, onda je nestao
prema Jugu iza snegom prekrivenih krošnji. Kameno oko se šćućurio i osećao se
otkrivenim.
Koze se toga dana nisu najele, jer žuta, isušena trava nije imala snage u sebi.
Kad ih je pred veče vratio u pećinu i hteo da namuze svoju šolju mleka, one su ga
prekorno pogledale, kao da nije ispunio svoje obaveze. Onda im baci nešto žira i
divljih jabuka, i od tada je to morao svake večeri da čini, ma koliko se trudio da
nađe mesta pogodna za pašu.
 U to vreme se istovremeno i sa njim dešavao preobražaj, koji je on sam jedva
primećivao. Kad se udružio s kozama, namera mu je bila da se posluži životinjama
i da uz njihovu pomoć prezimi zimu, kao doduše jarconogo šumsko biće, ali koje
je bilo naviklo da se drži uspravno i da na četvoronožna stvorenja gleda odozgo;
odbačeni koji je neočekivano došao do stada, premda je sa povređenim jarcem
pregovarao kao sa ravnopravnim partnerom. Ali od dana tog ugovora počeo je i
taj preobražaj, koji se ogledao u tome što je poprimio povijen hod, dok bi sa
šumskog tla sakupljao žir ili drva za vatru, ili se iz pećine kretao između žbunova
tražeći zaštitu ispod njihovih grana od zastrašujuće ogoljenosti neba, u čijim
neizmernim dubinama je možda lebdeo jedan soko i posmatrao ga svojim
ukočenim zelenim očima.
To držanje ga je približilo njegovim kozama. Dok su za njega u početku
predstavljale grupu životinja koje je teško mogao da razlikuje, iz koje se izdvajao
samo jarac, sada je malo po malo upoznavao osobenosti svake pojedinačne
životinje i ubrzo je svakoj znao ime, nežnu Belu pegu na primer, sa smešnim
svetlim čuperkom dlake između rogova, zlovoljnu Šepavicu, koja je nekad, pre
nego što je on naišao na stado, povredila desnu zadnju nogu, pa je otada išla sa
stadom čudnim skakutavim korakom, da bi svoju manu povremeno koristila da
kao omaškom deli podmukle udarce sa strane, ili dobrodušnu Vimenušu, koju je
u međuvremenu naučio da ceni kao najvelikodušniju mlekulju. I čobanin možda
može da nauči da razlikuje životinje bliskog mu stada na sličan način, ali on stoji
uspravno pod nebom, gleda preko stada kao preko nekog vlasništva i sklanja se na
drugu stranu vetra, kad mu njihov miris postane dosadan. A Kameno oko je iz
dana u dan sve više postajao članom stada, neka vrsta predvodnika, zatvoren u
krug isparenja njihovih tela i jedva da je još i bio svestan svoje različitosti; osećao
je možda povremeno ostatak nekog tupog sećanja, da je nekada živeo u kućama,
među ljudima.
Onda je došlo vreme snežnih mećava. Kameno oko je tog dana, kada je
počelo nevreme bio napolju sa kozama između leski, mada je životinjama jedva
još uspevalo da otkopaju ispod snežnog pokrivača po koju travčicu. Bile su
nemirne već od jutra, a i on je osećao neku kočeću prazninu iza očiju, išao je
neprekidno kroz grmlje i osećao da se nešto približava, što se ne može zadržati.
Onda ugleda kako se iznad ivice stene podiže drugi zid, crn sa iskrzanim sivim
ivicama i nekoliko trenutaka kasnije sa visine dunu bura gurajući ispred sebe prve
ledene kristale, oštre kao igla.
Kameno oko zvizne kozama i potera ih uz padinu prema pećini. Upravo se
još video zid stene kako reže nebo, a sad su ga već progutale vodoravne snežne
zastave. Poslednji komad se izborio slepo nagnut napred protiv gotovo telesno
ledene bujice, pipanjem najzad našao već do pola zavejan ulaz i skliznuo u pećinu
preko nagomilanog snega.
 Njegove koze su se probile lakše kroz mećavu i već su ga čekale. Dok im je
polagao hranu, ulaz je bio potpuno zavejan i odsečen poslednji ostatak dnevnog
svetla. U mraku se nije čulo ništa do brujanje bure, Kameno oko potpali vatru i
naslaga drva da otera hladnoću koja je kočila, onda se popne do svog ležaja i uvije
se u slamu.
Zviždanje vetra je prodiralo u njegov dremež kao zujanje beskonačnog
padanja u bezdani ambis, survavao se u bezoblični prostor straha i kad se najzad
probudio u ledenoj ukočenosti, još uvek se čulo to šištavo jednako zujanje. U neko
doba, nije znao da li je napolju dan ili noć, siđe dole ukočenih nogu kod životinja,
koje su se nemirno tiskale oko dogorele vatre, da im nešto dâ da jedu, otpuže
ponovo nazad do svog ležaja i pokuša da nastavi da spava. Ali, čim je iz vida
izgubio onu tačku tinjajuće vatre i zatvorio oči, ponovo počne pad u crnilo, kao da
se otvorilo dno pećine, da u sebe usisa sve živo. Klizile su senovite slike, bledi,
kuštravi konji, kojima je bura duvala lepršave grive na stranu, jahači, koji su
pognuti čučali u sedlima, mahali bičevima i sabljama, jurili kroz prazninu,
okruživali ga u divljem kovitlacu, rasturali se na sve četiri strane, da bi ostali da
se vrte po prostoru kao udaljene snežne pahulje, pa se ubrzo potom ponovo
neshvatljivom brzinom približavali, jedan od njih je jurio ka njemu, bio već blizu,
lica iskrivljenog od besa, sa pramenjem kose i pletenicama u letu, sevanje
ispruženog krivog mača i onda taj jahač projuri kroz njega, kao leden vetar od
koga je skočio.
Vatra se bila zavukla pod pepeo, u prostoriji nije bilo više ni jedne crveno
žareće tačke, za koju bi se mogao uhvatiti, samo šištavo zujanje, dubokocrna tama
i nesigurnost da li taj prostor uopšte ima još zidove ili se možda već raširio u
neizmerno. Osećao je drhtanje u udovima i kako se hladnoća opipljivo penje uz
njega i širi kao neka gušeća tečnost, koja ga, teško zapljuskujući, prekriva.
Nije bio svestan šta ga tera da ustane i pipajući spusti se do vatre, čija se
toplota još osećala. Razotkrije žar, baci na njega par grana i sačeka da se upale. U
svetlosti ližućih plamenova ugledao je svoje koze kako spavaju skupljene u smeđe
krzneno klupko tela pored ognjišta, čuo njihovo blago hrkanje, video mirno
podizanje i spuštanje tela koja dišu, osetio njihovo isparenje. Onda se spusti iz
uspravnog položaja, zavuče se među njih, uvije se u toplo, živo meso i postane
jedno sa pulsirajućim organizmom stada koje ga primi i obuhvati, ugreje i nahrani.
Spavao je duboko i bez sna, budio se samo povremeno, osećao se zaštićen i sisao
mleko iz vimena koje mu se nudilo, ponovo zadremao i izgubio svako osećanje
vremena, usnuo u toplom krilu treperavom od otkucaja srca stada, u kome je
jenjavalo čak i brujanje oluje i ostavljalo samo još daleko, duboko brujanje koje je
činilo osnovni ton nekog milozvučnog akorda, orguljaška harmonija sveta
potonulog u sebe, oslobođenog prisile vremena i prostora, sveta sigurnosti bez
želja.
 U neko doba, nije znao da li su prošli sati, dani, ili čak nedelje, brujanje bure
je prestalo. Životinje su se leno oslobađale zbijenosti, jedna koza ga gurne nosem
i kaže: „Ustani Kameno oko! Smrzavamo se. Naloži vatru!“ Tek sada je osetio da
leži go u tami pećine, otpušten iz toplog krila stada, a hladnoća se na njega spušta
kao vuk koji ga kida. Tako konačno ustane ukočenih udova, naloži vatru, ubaci
drva i zagreje se sa ostalima. Onda otkopa ulaz dok kroz gole grane žbunova nije
probilo svetlo sunca, izvede stado u dubok zaslepljujući sneg, odlomi grane za
životinje, da bi mogle zubima da gule pupoljke i koru, provede tako dan i uveče
legne da spava kraj koza. Kasnije se stadu pridružio i jednorog, kome je u
međuvremenu noga ozdravila, ali u jednoličnosti tih dana nije se desilo ništa
značajno, stado koje je prezimljavalo, ništa više.
Uz sve to su gomile zaliha postepeno nestajale i koze su počele da gladuju,
ali sunce je svakodnevno bilo za jedan deo više iznad šume, sneg je kopneo i
ostavljao prva gola mesta na obronku, na kojima je cvetao beli i ljubičasti šafran
a ubrzo počele da izbijaju i sveže, svetlozelene travke iz smeđih ubusalih žbunova
trave.
U to vreme Jednorog ponovo počne da traži svoje mesto predvodnika. Sad
je on bio taj koji je izvodio stado i nadgledao ga i zvučalo je skoro zlonamerno
kad je jednog jutra rekao: „Ispunio si obećanje i izveo stado kroz zimu, Kameno
oko. Preko leta ipak treba da ga prepustiš mojoj brizi; na zimu možeš da me onda
opet zameniš. Mislim, to bi bio pravi način podele vladavine, kako smo se zakleli.“
„Hoćeš da vas napustim?“, pitao je Kameno oko iznenađen. Život bez stada
skoro da nije mogao više da zamisli.
„Možeš to smatrati kako te je volja“ rekao je jarac, trljajući svoj snažan rog
o ivicu stene. „Neću te oterati. Ali, treba da u buduće malo budeš po strani, da bi
moje životinje znale, koga da se drže.“
Tako dakle. Jarac je počinjao da biva ljubomoran. Kameno oko je jedva
uspeo da suzbije smeh. U svakom slučaju nije imao ništa protiv da posle svih muka
te zime skine s vrata odgovornost za stado i malo lenčari. „Držaću se toga“, rekao
je, „ali ću za sada još ostati sa vama, jer ovde imam još posla.“
Od tog dana je doduše još spavao kod stada i uživao iz noći u noć blizinu
mirno dišućih životinja, ali ih je ujutru puštao da idu svojim putem, sedao ispred
pećine ispod jednog leskovog grma, na kome su se sada već kostrešile mace, i
grejao svoje krzno na suncu.
Polomljeni jarčev rog je preko zime nosio stalno sa sobom, na izvestan način
kao dokaz svog dostojanstva kao vođe stada i kako je jednog prolećnog dana tako
sedeo i igrao se njim, upitao se kako bi mu sada mogao još koristiti. Dobro je stajao
u ruci, poprečni prevoji su se kao sami od sebe uklapali između prstiju, pa ga je
bilo zgodno držati. To ga navede na misao da od toga napravi korice za svoj nož.
Malo se namučio, ali je oštrica najzad čvrsto ležala u donjem kraju roga, a vrhom
štrčao još dobar komad. Ona izoštri sečivo o jedan kamen dok nije postalo tako
oštro, da je bez ikakvog značajnijeg otpora moglo da pokosi busen trave. Sad je
trebalo samo da sačeka, da trava bude zrela za sečenje, jer to je bio posao koji je
sebi isplanirao.
Nekoliko dana kasnije, pet koza se ojarilo. Zečara je već razvila svoje
mekane, crvenkaste vlati, a između toga su se klatili beli štitovi krbuljice i
siljevine, leptiri su šetali po njima, a u vazduhu je visio miris metvice i dragusenca.
Kameno oko je još jednom shvatio da nije mogao da načini ni dva koraka izvan
hlada rastinja, a uzrok tome sigurno nije bio samo soko, koji je stajao visoko iznad
proplanka između oblaka i osmatrao dole. Tako je Kameno oko morao da se
zadovolji time da kosi travu samo po ivici žbunova dokle je mogao da dohvati
svojim nožem.
Uveče se stado vratilo sa pašnjaka i odmah htelo da navali na sveže nasečenu
hranu. Kad je Kameno oko isterao koze napolje na livadu, jednorog se uputi ka
njemu sa preteći pognutom glavom, zastane pred njim ukočenih nogu i reče:
„Zašto teraš moje životinje? Zar ćeš sve sam pojesti?“
Kameno oko se nasmeja i pokuša da mu objasni da travu hoće sa osuši i
sačuva za kasnije. Jednorog iznenađeno zatrese glavom: „Još nisam čuo za jarca
koji kida travu da bi je onda ostavio. Ti si lud!“
Onda Kameno oko zabije nož ispred sebe u zemlju, da je izgledalo kao da
rog zaista raste iz zemlje i reče: „Pitam te pred ovim rogom, jednorože, da li važi
tvoja reč da sledeće zime ja treba da vodim stado.“
„Čemu tako svečano?“, upita jarac. „Ja svoju reč neću prekršiti. Ali, ko sada
govori o zimi? Šuma je upravo tek ozelenila i trava porasla.“
„Vidim već da ne umeš da misliš do sutra“, reče Kameno oko. „Ako tvoje
koze ne držiš podalje od sečene trave, prepustiću ti brigu o stadu sledeće zime i
svakome reći, da Jednorog obično prebrzo zaboravlja svoja obećanja.“
Jednorog to nije hteo da dozvoli i tako je Kameno oko nekoliko dana kasnije
mogao da unese svoje seno i da ga spakuje u gornjem delu pećine. Oko toga je
celoga dana imao posla, onda se samo spusti u poslednju balu sena i odmah zaspi,
omamljen mirisom trava, koji u njemu probudi zaboravljen san, san o licu, koje se
saginje iznad njega, licu žene, čije su bliske oči stale iznad njega kao tamno nebo
po kome svetlucaju šarene zvezde, i ta žena se tiho nasmejala, dok ga je gledala i
rekla:
”Zar si zadovoljan što živiš kao jarac među kozama? Arni nije imao zapravo
to na umu kad ti je dao Kamen i uz to rekao svoj stih:
 Traži bljesak
traži sjaj,
nikad ga nećeš naći,
nikada potpuno.

Kad je čuo te reči, Kamenom oku je bilo, kao da se budi u sred sna posle
dugog spavanja ili da je beskrajno dugo puzao mračnom pećinom a sad odjednom
kroz otvor vidi zvezde kako ga gledaju.
„Zar ću to ikada naći?“, upita.
„Nećeš ovde kod koza“, rekla je žena i njeno lice istovremeno počne da biva
prozirno, kao onda kod izvora na ivici Krive šume.
„Ne ostavljaj me opet samog!“, kazao je. „Plašim se, da idem sam“.
Lice se još jedva videlo, ali još je čuo tamni glas kako kaže: „I strah spada
tu. Sledi bljesak! I čuvaj svoj Kamen!“
Tad se lice izgubi, ali su poslednje reči zvučale kao opomena, opomena pred
opasnošću koja preti. Još je imao njen zvuk u ušima, kad je skočio iz sna i u istom
trenutku već osetio neko kretanje ispred sebe po senu i lako povlačenje uzice o
kojoj mu je oko vrata visila kesa. Nije se pokretao, pokušao je da mirno diše kao
da spava i čekao. Neko vreme se ništa nije desilo. Onda mu glatko krzno dodirne
vrat i odmah nešto počne da muva oko njegove kese. Ne praveći nikakav šum on
podigne ruku i onda naglo zgrabi. U šaci mu se uvijala mala cičeća vitka životinja
i odmah ga ugrizla za prst, on krikne, ne popuštajući ruku i drugom uhvati glavu
životinje da ne može više da ujeda. „Baš bih imao želju da ti zavrnem vrat“, kaže
besno. „Ko si ti uopšte? I šta ćeš s mojom kesom?“
Umesto odgovora životinja pusti samo nekoliko prigušenih glasova. Teško
može da se govori ako ti neko drži usta. Ali je to bar zvučalo pokorno.
„Zakuni se da me više nećeš ugristi, ako ti oslobodim glavu?“, kaže Kameno
oko. „Zakletva važi ako prestaneš da se uvijaš kao zmija.“
Na to životinja toliko potpuno omlitavi, da je prvo pomislio, da ju je ubio.
Ali čim je otvorio ruku, kojom je životinji držao njušku, ona odmah reče: „Ja sam
lasica i zovem se Tanki zub, na usluzi.“
„Nije mi neophodna takva vrsta usluge“, reče Kameno oko, uhvati lasicu
pažljivo drugom rukom i poliže krv sa svog prsta. „Osim toga još čekam odgovor
na moje pitanje.“
 „Molim te hiljadu puta za oproštaj Nosioče Kamena“, reče lasica. „Smatrala
sam da učtivost nalaže da se prvo predstavim:“
Nakon što je mesecima slušao samo jednostavan govor svojih koza koji se
ticao ničeg drugog nego samo najneophodnijeg u svakodnevnom životu,
Kamenom oku se ovaj način govora učini veoma čudnim. Još čudnijim mu se učini
ime kojim ga je lasica oslovila, mada je ono budilo neko nejasno sećanje, koje on
ipak nije mogao da poveže u nešto što bi imalo smisla. „Prema imenu koje mi
daješ“, rekao je, „znaš dakle šta se krije u kesi, koju nosim oko vrata.“
„Tako je“, reče lasica, „a sada vidim, da nisam smela da se usudim da dirnem
u tvoje vlasništvo, gospodaru sa jakim rukama, u čijem zahvatu beznačajno biće
poput nas nestaje kao voda. I u snu si budan kao neko koga su već opomenuli, pre
nego što se lopov približio.“
„Zaista sam opomenut“, reče Kameno oko. „Ne treba znači sebi da
prebacuješ.“
„Najponiznije hvala, što u svojoj velikodušnosti pokušavaš da ojačaš moju
samouverenost“ reče lasica a Kamenom oku se činilo da u ruci oseća kako
pokušava da se nakloni dok je nastavljala: „Da li je dozvoljeno pitati, ko te je
opomenuo?“
„Žena iz sna sa očima kao zvezdano nebo“, rekao je i pritom se pitao, šta li
lasica po imenu Tanki zub može da misli o sličnim noćnim posetama. Ali lasica
izgleda uopšte nije bila iznenađena nego, s tragom rezignacije u glasu, reče: „To
sam zapravo morala da znam. Pa kažu za taj kamen da je pre mnogo godina
pripadao nekoj staroj mudroj ženi, koja je imala veliku moć nad tajnim stvarima.“
„Tako kažu?“, Kameno oko pokuša da se seti kako stoje stvari sa tim
kamenom. Bio je siguran da je to nekada znao, ali nije mogao da se seti. Kakva je
bila ta stara žena? Žena koja mu je došla u snu nije mu izgledala naročito stara.
On u svakom slučaju nije pazio na njene godine, jer je bila toliko preko svake mere
lepa, da mu je i sada srce brže kucalo kad bi na nju pomislio.
Kameno oko je u međuvremenu saznao da se sa Tankim zubom može lepo
razgovarati. „Čuj“, rekao je, „voleo bih još malo da popričam sa tobom. Ako mi
se zakuneš, da nećeš pobeći i da ćeš pre svega ostaviti na miru moju kesu,
oslobodiću te.“
„Zaklinjem ti se repovima mojih predaka, kojima kraljevi krase svoje
kapute“, reče Tanki zub, a to je stvarno najviša i najsvetija zakletva, koju lasica
može da izgovori. Onda Kameno oko pusti životinjicu da sklizne iz njegove ruke,
posle čega se ona prvo malo protegne a onda sklupča pored njegovog uva. Neko
vreme samo se čulo kako čisti svoje krzno. Onda reče: „Sada, kad više nisam u
tvojoj moći, reći ću ti još nešto. Ljubazan si sa mnom, iako to nikako nisam
zaslužila. Ako dozvoliš, ostaću kod tebe, jer u svom Kamenu nemaš samo snažnu
zaštitu, već si i bolji od one koja me je poslala da ti ukradem taj Kamen.“
„Ko je to bio?“, upita Kameno oko, mada je odgovor slutio unapred.
„Jedna zelenooka ženka sokola“, reče lasica onda. „Obavezna sam utoliko
što mi povremeno prepušta deo svoga plena, pa nisam htela da budem neljubazna,
ali sada uviđam da je ta sokolica htela samo da iskoristi moju skromnu spretnost
za ovu krađu. Izgleda da jako želi da ima taj kamen, koji ti nosiš u kesi. Ubuduće
ću paziti na to da ga na ovaj ili onaj način ne izgubiš, dok spavaš. Da li hoćeš da
me uzmeš u službu?“
„Rado“ reče Kameno oko, „i to utoliko pre što nameravam da napustim stado
i pođem preko ove planine.“ Ta misao mu je došla tek za vreme razgovora sa
lasicom. Od kad je jednorog opet sam preuzeo komandovanje stadom, Kameno
oko je sebi došao prilično nekoristan. Možda je seno nakupio samo zbog toga, da
potvrdi svoj položaj unutar stada i da ga obezbedi, ali smisao te predstave životinje
ionako nisu shvatile. A sad je bilo sigurno i da je zelenookom sokolu bilo poznato
mesto njegovog boravišta, a ta pohlepna ptica će sigurno i dalje pokušavati da
uzme Kamen u svoju vlast. Krajnje vreme da se izgubi, mislio je Kameno oko i
rekao: „Da li hoćeš da me pratiš, Tanki zubu?“
„Sa zadovoljstvom”, rekla je lasica. „Da budem iskrena: tvoje koze su
možda jako poštovanja vredne životinje, ali tako grozno smrde, da ne bih želela
da u ovoj pećini provedem još jednu noć.
Ujutro on sebi isplete veliku torbu za nošenje preko ramena od kozje dlake
koje je bilo svuda po pećini u pramenovima, napuni je poslednjim lešnicima i
krene. Jednorog nije izgledao iznenađen tim iznenadnim odlaskom, već primi s
olakšanjem to što će pre svega da se oslobodi rivala. „Kad sam slomio nogu, bio
si sasvim koristan“, reče, „ali u poslednje vreme praviš još samo gluposti. Idi
samo, dokle god hoćeš. Sad se i bez tebe dobro snalazimo.“
„Pre zime ću se opet vratiti ovamo kod vas“, reče Kameno oko misleći u
sebi kako bi Jednorog ipak mogao da bude malo zahvalniji. Ali ovaj samo ponovi
ne razumevajući: „Pre zime?“, kao da jedva i zna značenje te reči. „Ko sada još
govori o zimi?“
„Tek kad opet do trbuha budeš u snegu, ponovo ćeš govoriti o tome“, reče
Kameno oko i onda krene kroz žbunje. Lasicu više nije video od kada se tog jutra
probudio. Verovatno ga je samo prevarila, da bi se bez opasnosti izgubila. A
možda je sve samo sanjao. Ali pošto je već neko vreme išao duž zida od stene,
stalno prema Severu iznenada oseti blago pomeranje svoje torbe, i već ugleda na
njoj lasicu, iako nije video odakle je došla.
„Pa ti si opet tu“, reče. „Već sam mislio da sam te samo sanjao.“
„Drago mi je da čujem kako te više ne boli prst”, reče lasica.
 „Moj prst?“, reče Kameno oko zbunjeno. Podigne ruku i na kažiprstu otkrije
tragove zuba. Onda se nasmeje: „To je svakako dokaz, da te nisam sanjao. Gde si
se krila?“
„Dovoljno daleko od pećine, da izgubim miris tvojih koza iz nosa“, reče
lasica. „Nadam se da se ne ljutiš zbog te primedbe. Ali, lasice su u tom pogledu
veoma osetljive.“
„U redu je“, reče Kameno oko. „Moram tek da se ponovo naviknem da živim
bez tog mirisa, bez znoja mog stada.“
Tog dana je išao stalno dalje duž podnožja stene, kroz žbunje. Pred veče
predeo poče da se penje, a šuma da se zbija. Pod visokim bukvama i jelama,
Kameno oko se odmah osećao sigurnije. Lasica je tu i tamo skakala po šipražju,
kao mrka, sjajna mrlja. On bi tada išao malo laganije, dok se posle jednog brzog
lova ponovo nije vratila na svoje mesto, a da je nije ni čuo.
Za to vreme staza se sve više približavala gornjoj ivici kamenog zida, koji
je sad štrčao iznad obronka još samo nekoliko čovečjih visina, uspon postane strm
i šljunkovit i Kameno oko najzad dođe do mesta, gde su pored njega u mahovinu
između kao jarbol visokih stabala starih jela uranjali i poslednji crvenkasti ostaci
stene. Tlo prekriveno elastičnom mrkom prostirkom od jelovih iglica pelo se sada
još samo blago i onda se opet spuštalo u ravnu udolinu, gde je između olistalog
žbunja svetlucao mali potok. Kameno oko tu potraži mesto gde će provesti noć.
Pored vode nađe mahovinom obrastao zaklon, koji je bio dovoljno suv, da
preko noći ne zaradi kijavicu, jer tako nešto može da bude vrlo nezgodno na dužim
putovanjima. „Dopada ti se ovde?“, upita svog pratioca. Lasica njuškajući podigne
nos i onda klimne. „Dobro mesto“, reče. „Ovde ne moraš da zaspiš gladan.“
„Onda ćemo nešto pojesti“, reče Kameno oko, uzme šaku lešnika iz torbe i
počne da ih lupa kao pesnica velikim oblutkom iz potoka. Lasica namršti nos: „Sa
tim u stomaku nećeš dugo imati snagu“, reče i jednim skokom nestane u žbunju.
„Lako je tebi da pričaš!”, vikne on za njom. „U proleće za mene u šumi nema
ničeg za jelo.“
Ubrzo potom začuje u šipražju oštar, iznenada ugušen krik, praćen sa malo
koprcanja i ritanja i onda se pojavi lasica vukući mrtvog zeca, koga položi pred
Kameno oko, kao danak. „Da li ćeš mi ukazati tu čast da primiš ovog mršavog
zeca?“, upita učtivo i posle pauze doda: „Ima ovde za jelo više nego dovoljno.“
Kameno oko je gledao u mlitavog zeca, preko čijeg je mekanog krzna na
vratu tekla tanka krvava nit. „Do pre par trenutaka sam sa tobom još mogao da
razgovaram, zečiću“, reče za sebe. „Zapravo mi se ti uopšte i ne jedeš.“
„Ne voliš zečje meso?“, upita lasica. „Ili ga još nisi jeo?“
 „Ranije jesam, mislim“, reče Kameno oko, „ali tada još nisam znao zečiji
jezik.“
„Kakve tu ima razlike?“, upita lasica. „Osim toga bio je to prilično glup zec,
inače ga ne bih ulovila. Razgovor sa njim te ne bi baš zadovoljio.“
Kameno oko je dotle istucao još nekoliko lešnika i napeto ih žvakao, jer su
bili već prilično tvrdi. Jedan ispljune, jer je imao užegao ukus. Uprkos tome reče
napokon: „Pa vidiš, da još imam šta da jedem.“
Lasica jednim pogledom koji je odavao blago gađenje pređe preko
ispljunutog lešnika. „Kakvo je to jelo?“, reče onda. „Dozvoli da te pitam, koliko
dugo misliš da putuješ?“
„Do jeseni“, kaže Kameno oko.
„A dokle će stići tvoja zaliha lešnika?“
Kameno oko zavuče ruku u torbu i zahvati lešnike. „Možda nedelju dana“,
reče onda. „Ako ih dobro raspodelim.“
„Za nedelju dana ćeš dakle morati da pojedeš zeca ili nešto slično“, reče
lasica. „Zašto ne onda odmah?“
Kameno oko nije mogao da se odupre toj lasičjoj logici. Još jednom sa
žaljenjem pomazi zeca po krznu, onda jednostavno reče: „Da, zašto ne odmah!“
Izvadi iz torbe nož i počne da dere zeca. Izvadi ga iz kože i lasici dobaci iznutrice,
onda nakupi suvih drva, potpali vatru i kad se nakupilo dovoljno žara, nabode
pečenje na tanku granu i počne da ga vrti iznad užarenog pepela dok po
ugljenisanim komadima drva nije počeo da cičući kaplje saft. Miris pečenog mesa
probudi u njemu pravu veliku glad i on pokida upola pečenu životinju, pa je jeo i
jeo i nije prestajao da jede dok sa kostiju nije oglodao i poslednji komadić.
Od te večeri se Tanki zub brinuo o dnevnom obroku, a Kameno oko je
grickao po neki lešnik kad bi uz put ogladneo. Od svog prvog prenoćišta je skrenuo
prema Zapadu i pritom zapadao sve više u planine, gde su šume bile svetlije a
drveće niže i pustošnije. Na mnogim mestima nebo je slobodno gledalo odozgo, a
to se Kamenom oku nije dopadalo. Često se dešavalo, da ga opet spopadne onaj
neshvatljiv strah, kad se brzo iskradao od drveta do drveta po malom proplanku i
onda se opet skrivao u grmlju.
Kad je opet jednom tako, umesto da ide otvorenom livadom, puzao sasvim
uz nju kroz isprepletano šipražje, pa su lasici na njegovoj torbi grane udarale oko
ušiju, ona pogleda gore prema njemu i reče: „Plašiš se da bi te ovde mogao otkriti
soko?“
„Možda“, reče Kameno oko. „Ne znam tačno. U svakom slučaju, ne mogu
da podnesem otvoreno nebo.“
„Zašto se onda penješ toliko visoko u planine?“, upita lasica.
 „Zašto se penjem tako visoko u planine?“, ponovi Kameno oko ne
zaustavljajući se i onda neko vreme ne progovori. Onda reče čudno praznim
glasom: „Ni to ne znam tačno. Znam samo, da moram preko tog zida, na drugu
stranu.“
„Kakvog zida?“, upita lasica. „nadugačko i naširoko ne vidim nikakav zid.“
A kad on ne odgovori, nego nastavi da se penje ćutke i ozlojeđeno, lasica postane
nervozna, iskoči na njegovo rame i zasikće mu u uvo: „Zašto ne odgovaraš? Gde
je ovde zid?“
Onda se Kameno oko uplašeno zgrane, zbunjeno se zagleda u lasicu i reče:
„Ko govori o zidu? Hoću preko planine. zar moram uvek da znam da objasnim šta
hoću?“
Tog dana je stigao do vrha prevoja. Tu gore su iznad sabijenog kvrgavog
drveća stajali još samo usamljeni borovi, gustih iglica, tamnozelene piramide
snažnih stabala, kojima je bura malo mogla da naudi. Kameno oko je mirisao
sladak, smolast miris njihovog drveta, dok se pognut probijao kroz isprepletane
žilave, krive grane. Strah ga je skoro ukočio jer je na tim retkim granama, koje su
se klatile iznad njega, ležalo neposredno golo nebo. Osećao se kao mrav u travi,
koga svakog trenutka može da zgazi ogromna peta čizme i na kraju je puzao na
sve četiri kao životinja, ali mu uopšte nije padala na pamet misao da se vrati. A
onda iznenada tlo pod njim postane odsečno. Kameno oko se uhvati za kao zmija
uvijenu granu koja se njihala, glava mu izroni ispod poslednjih grana i on preko
krošnji drveća koje su se strmo spuštale pogleda u široku, ravnu dolinu, kroz čije
skoro nestvarno zelene livade je vijugao potok, u kome se ogledalo sunce, a daleko
u daljini, gde se neverovatno zelenilo već topilo u izmaglici, pasli su konji.
Dugo je ležao tako u vrelom, smolastom mirisu krivih borova i pokušavao
da shvati sećanje koje je u njemu probudila ta široka, zelena površina. Bilo mu je
kao da je sve to već nekada video, mada iz drugog ugla, ali mu nije polazilo za
rukom da uspostavi vezu sa bilo kakvim ranijim događajem. Zar tu nije bilo neko
dete kod njega? Ili je tu sliku nekad sanjao? Nije znao.
Lasica, koja je najpre potražila sebi sama put, dođe sad do njega i proviri
dole u dolinu. „Sad si zadovoljan?“, upita ga.
„Zadovoljan?“, kaže Kameno oko ne znajući, šta da radi sa tom reči. „Znam
samo da moram da se spustim u tu dolinu, ali me nemoj pitati zašto.“
Za vreme mučnog spuštanja niz strmu padinu pokušavao je da se, koliko
može, drži zaštite retko raspoređenih borova i iva. Dalje dole, gde se pošumljen
predeo naginjao prema tlu ravnice nešto ravnije, kao cilj mamio je taman, olistao
planinski javor. Kad se najzad odahnuvši pojavio u hladu njegove široke krošnje,
otkrije da ispod njega izvire dolinski potok. Mesto izvora bilo je ograđeno
komadima stena prekrivenim mahovinom u kojima se voda skupljala u malo
jezero pre nego što između jova i breza, mladih lipa i žbunova mečkovca pojuri ka
livadama.
Tu sebi spremi prenoćište. I lasici se to mesto sviđalo. Posle kraćeg vremena
dovuče divljeg goluba, koga je očigledno ulovila dok je pio vodu, tako da Kameno
oko nije morao da zaspi gladan. Sit i blaženo umoran od strmog spuštanja legne u
meku šumsku travu pored izvora, osluškujući kako vetar šumi u krošnjama javora
a potok žuboreći teče preko kamenja i pospano se zagleda u mrak. Jovino žbunje
je čučalo napolju kao debeli do brade umotani demoni, a između njih su se
podizala vitka stabla breza. Kad je vetar došao u njih, breze su pokrenule svoje
grane kao devojke u kolu, koje sastavljenih nogu stoje u travi, a tela njišu lagano
tamo, ovamo. Onda se pomere i njihove noge, napuste svoja mesta, lebdeći iznad
tla, bleda tela kliznu tamo, ovamo između crnih žbunova, flekave ruke se rašire,
zanjišu u stranu, uhvate se jedna za drugu kao za ruke, ponovo se puste i onda
počne igra kao u vrtlogu, u kojoj su se sve okretale jedan oko druge sve većom
brzinom, u šuštanje i kloparanje lišća umeša se tiho kikotanje i iznenadan smeh.
Kameno oko sedne i ugleda kako se krug igračica povlači u zapenušanu
zbrku belasaste svetlosti a onda opet rastavlja u pojedinačne prilike, varljive
svetlosti koje su se šunjale po proplanku, a jedna od tih prilika zaigra pravo k
njemu, iznenada se nađe sasvim ispred njega, živ a ipak beztelesan kovitlac sa
razletelom kosom, koja je obasipala brezovo svetlo lice kao voda, lice koje nikada
nije bilo tamo gde ga je on upravo tražio, kao da je svuda istovremeno i nigde, sa
očima koje su ga gledale sa svih strana, a ipak se nisu dale dovoljno dugo držati
da bi mogao da im uzvrati pogled ili makar odluči da li svetle ćilibarski žuto ili
kao mahovina zeleno; jer u sledećem trenutku već su opet bile mračnije od noći u
senci drveća, ali on je hteo da istraži tu tamu do dna, ustane i pokuša nespretno da
uhvati tu priliku, pođe za njom i izađe iz senke velikog drveta. Onda ponovo začuje
ono zvonko smejanje a neki glas vikne: „Faun! Faun! Dođite sestre! Faun!“ I tu se
već nađe okružen metežom sestara u kolu, stojeći na od rose vlažnoj livadi kao
cepanica, okrene se da pogledom uhvati jednu od tih prilika, ali nije bio dovoljno
brz i stalno je gubio iz vida. Onda ispruži ruke i vikne: „Dođite! Ostanite kod
mene! Budite moje stado!“
Kad su to čule sestre su već ponovo htele da puknu od smeha, sužavale su
svoj krug oko njega sve više, da mu se od vrtećeg meteža oko njega sasvim
zavrtelo, a između sveg tog smeha, čuo je kako zovu: „Igraj s nama! Onda ćemo
ostati kod tebe, faune!“
Nije dozvolio da mu to kažu dva puta. Divljim jaračkim skokom nađe se u
sred devojaka, da se one vrišteći razbeže, oseti kako nešto telesno gladi njegovu
dlakavu kožu, potrči za jednom od sestara, koja je bežala ispred njega s kosom
koja joj je lepršala, ali odmah ih je bilo opet tri, koje su se držale za ruke, igrale
oko njega i pritom došle toliko blizu da su im usne skoro dodirnule njegove, onda
se razlete između mračnih žbunova, pa je morao da trči za njima, da ih ne izgubi
iz vidika, nađe se u sledećem trenutku u sred jata, pusti da za promenu sestre jure
njega, istovremeno iza njega, pored njega i svuda okolo, cimajući ga za pramenove
jaračkih bedara, dok on nije uspeo da dohvati ni jednu od njih, koliko god da je
brzo trčao.
Kad se opet tako okrenuo na kopitu, video je da prema obližnjem žbunu trči
još samo jedna jedina prilika. On potrči koliko god su to omogućavale njegove
jaračke noge, sustigne je i skoro se spotakne kad ta prilika sasvim ispred senki
jova iznenada zastane, okrene se i pogleda ka njemu. Srce mu zakuca sve do vrata,
dok je pravio poslednje korake i onda se našao sasvim ispred nje. Boja njenih očiju
još nije mogla da se utvrdi, ali mu je u duši bilo kao da se njen pogled sudara iznad
njega, kad je raširio ruke i stavio ih oko njenih ramena koliko traje jedan treptaj
osetio je glatko, meko telo na svom krznu, a na svojim ustima usne koje su imale
ukus prolećnog soka breze, a onda je u rukama držao ispucano stablo, čija je kora
pod njegovim usnama bila između crnih pukotina bela i svilena, ali i hladna i tvrda.
Devojka je svakako bila iščezla. Ili se preobrazila, možda neka vrsta drvo-
devojke, koja povremeno menja svoj lik. Našao je sebi čudno stado, nezgrapni
faun, koji je još uvek u rukama držao vižljastu brezu i mislio da bi njemu za ljubav
morala da postane ponovo meka i podatna. Ali od toga nije bilo ništa, samo se
vetar opet igrao u lišću, a to mu je zvučalo oko ušiju, kao da se tu nekome smeju.
Nije mu ostalo ništa drugo, nego da se i on smeje. Pritisne za rastanak zvučan
poljubac na glatku, svetlu koru, čučne u dno stabla i osvrne se. Breze su sad opet
stajale mirno i uspravno između tamnih žbunova, kao da nikada nisu ni napuštale
mesto. Njegovo stado! Možda se nikada nisu ni pomerile s mesta. Čudni su to bili
snovi, ovde u dolini, mislio je dok je ustajao i polako teturao ka javoru. Čudni
snovi. Ali ipak mu se dopalo. Ponovo legne u travu pokušavajući da zamisli sestre
kako igraju, dok mu se oči nisu sklopile.
Narednih dana se muvao po šumama duž doline i noću spavao u blizini
breza, stalno u nadi da će ponovo sresti sestre koje igraju, ali one nisu dolazile.
Pritom je stalno malo pomalo odlazio dalje uz dolinu a kad je jednom došao blizu
ivice šume, ugleda napolju u ravnici konje kako pasu, visokonoge, koščate
životinje koji su se pasući polako kretali po livadi i repovima terali muve. Onda
začuje glasove i u senci hrasta otkrije dva pastira, koji su tamo doručkovali, hleb i
sir, i pritom razgovarali. Koliko je njegovo sećanje dopiralo, nije čuo ljudski govor
i prva pomisao mu je bila da pobegne i sakrije se u gustoj šumi, jer se uplašio
njihovih glasova. Bili su oštriji i glasniji od glasova životinja i u njihovom akcentu
se osećalo preganjanje i svađa, mada su oba pastira izgledala kao da razgovaraju
jedan s drugim sasvim mirno.
Već je hteo da se otšunja kad čuje dve reči koje su mu zvučale poznato.
Jedan od njih je rekao nešto o „Arnijevim ljudima“, Kameno oko nije znao šta bi
te reči trebalo da znače, ali mu se činilo, kao da ih je nekada već čuo. „Arnijevi
ljudi“, rekao je tiho, „Arnijevi ljudi“ – i dok je osluškivao zvuk tih slogova, bio je
sve sigurniji, da je nekada morao imati posla sa tim ljudima. Pokušao je da se seti,
ali pritom stigne, kao i ranije, do granice preko koje nije mogao. Čim je pokušao
da je pređe, misli su mu se ispreplitale u neproziran šibljak, koji nije dozvoljavao
pogled u ranije događaje, koji bi, u to je bio siguran, morali biti s one strane tog
praga.
A pastiri su pričali o takvim stvarima koje je nekada možda znao i on pa ga
te predstave nateraju da se pažljivo primakne do njihovog mesta i osluškuje ih. U
međuvremenu se bio izvežbao da se po šumi kreće bešumno, pa mu tako uspe da
prodre do gustog grma belog gloga na ivici šume, iza koga je mogao da posmatra
pastire a da ga oni ne otkriju. To nije bilo naročito teško, pošto su ljudi sedeli
leđima okrenuti šumi i gledali u polje prema svojim konjima. Kameno oko se
udobno namesti iza grma i pokuša da prati razgovor. Jedan od pastira je imao tako
gustu kovrdžavu bradu, da mu se izuzev kvrgavog nosa od lica nije mnogo videlo.
Drugi je bio još mlad i golobrad i govorio je visokim prodornim glasom. On je bio
taj koji je pomenuo Arnijeve ljude, a sada je rekao: „Kad smo oterali kobile u selo
Arnijevih ljudi, pitali smo za Henija, koga oni zovu Arnijevim zamenikom, jer je
konje trebalo da predamo njemu.“
„Jesi li video crnog pastuva, koji treba da ih opaše?“, pitao je bradati.
„Da, ali tek posle“, rekao je mladić. „Ali Henija ipak nismo videli. Rečeno
nam je da je teško oboleo i da je sve poslove predao svojoj kćeri. To nam je bar
rekao čovek koga smo na seoskom putu pitali, ali iz načina na koji je o tome
govorio, skoro bih zaključio da Narcija baš i nije mnogo pitala oca da preuzme
vlast.“
„Ženska vladavina!“, progunđa stari. „Daleko su dospeli ti potomci
Pljačkaša! Ti ljudi su mi oduvek bili odvratni sa svojim podvoričkim
pretvaranjem.“
Mladić slegne ramenima. „U svakom slučaju su umeli da uz svu učtivost
iskoriste svoju prednost“, reče. A ta Henijeva kćer je bila sve drugo samo ne
podvorica. Kad je najzad izvolela da izađe iz kuće i pogleda kobile, postavljala je
veoma tačno pitanja, a kad nekog pogleda svojim zelenim očima, čovek se oseća
kao vrabac u njenim rukama i uplaši se da bi ga mogla tamo zadržati zajedno sa
kobilama, a za to smo svi bili malo raspoloženi, pošto smo videli kako postupa sa
svojim slugama.“
„Kakve sluge?“, upita bradati. „Do sada sam mislio da kod Arnijevih ljudi
više ne drže robove, od kad su isekli svoje pletenice.“
„To smo i mi mislili“, reče mladić. „A tačnije gledano tamo i nema robova.
Stvar je samo u tome što ljudima u naseljima okolo naturaju svoju robu na kredit,
pa kad kasnije ne mogu da plate, moraju da im služe besplatno kao sluge. Naravno
da nema robova, pa Arni je to zabranio, ali na kraju ispada na isto. U svakom
slučaju, mi smo bili srećni, što je Narcija bila zadovoljna kobilama, kažem ti!“
„Odvratan narod!“, reče bradati. „Nije uopšte trebalo da se upuštamo sa tim
pokvarenim trgovcima. I zlatari u Arcijaku se već žale da Arnijevi ljudi više ne
plaćaju dobre cene koje su u početku obećavali. Kažem ti: onaj frulaš nas je onda
sve prešao!“
Dok je slušao ovaj razgovor, Kamenom oku su se javile zbrkane slike, kao
neki trg između brvnara, koje su stajale oko kolibe posivele od starosti, ali nije
mogao da se seti, gde je već video tako nešto. A kad je starac sad pomenuo tog
frulaša, Slušač se osetio na čudan način pogođenim, kao da se tu prebacuje njemu,
iako nije mogao da nađe razlog za to. A nije ni imao mnogo vremena da o tome
razmišlja, jer je mladić nastavljao svoju priču i rekao: „Ne čudi me što Arnijevi
ljudi sada plaćaju malo za lepe stvari naših zlatara. Zašto da za skup novac kupuju
ono što im se jeftinije donosi u kuću?“
„A odakle?“, upita stari. „Ovde nadugačko i naširoko nema zlatara izuzev u
Arcijaku.“
„Pa ne mora baš da se kupuje od proizvođača“, reče mladić. „Ispričaću ti
kako to ide: dok smo bili kod Arnijevih ljudi, od stepe je naišla horda Pljačkaša.
Već smo pomišljali da se damo u planine, kad nam padne u oči da stanovnici sela
uopšte ne pokazuju strah, već radoznalo gledaju prema svojim divljim rođacima,
kao da im neko drag dolazi u posetu. A kad smo upitali jednog od ljudi zašto se ne
brine, on se samo nasmejao i rekao: „vidi se da ste neobavešteni pastiri. Zar još
niste čuli da su konji Pljačkaša postali pitomi? Čim ih poteraju u napad, oni se
okrenu i pobegnu. Ne mogu se koristiti ni za lov. A bez konja je Pljačkaš samo
pola ratnika, koga se ne treba plašiti.“ Prvo u to uopšte nismo mogli da verujemo,
ali izgledalo je da je stvarno tačno; jer se horda zaustavila na oko dve strele od sela
a samo tri jahača, od kojih je svaki vodio natovarenog konja, dođu podignutih
ruku, da može da se vidi, da nemaju zle namere. Odveli su ih u Narcijinu kuću, i
ne znam naravno tačno šta su tamo pregovarali. Ali iz svega što se posle desilo,
mogu već da napakujem šta je bilo: pošto horda više nije mogla da se izdržava od
pljačke, ljudi su počeli da gladuju u logoru. I sad su bili došli da svoj dragocen
nakit koji su godinama krali ili izuzetno možda nekad i kupili, menjaju za pšenicu,
pasulj i meso. Kožni džakovi koje su ona tri jahača odvukli u Narcijinu kuću bili
su u svakom slučaju prilično teški i toliko puni, da su gore po ivici ispadali zlatni
i srebrni lanci. Kasnije, kad su ti ljudi zajedno sa Narcijom opet izašli na vrata, ta
zelenooka veštica naredi svojim ljudima da natovare konje zalihama. Arnijevi
ljudi su očigledno imali malo poverenja u svoje rođake, jer više od trojice
Pljačkaša nisu puštali u svoje selo, pa su tako njih trojica morali valjda deset puta
ili i više da odvode natovarene konje do svoje horde i dovode prazne konje, dok
nije bilo zapakovano sve, što su dobili. Ta razmena im sigurno nije pričinila
zadovoljstvo. Posmatrao sam tu trojicu jahača: ljutito su grizli svoje brkove,
mršavih lica, bledih od ljutine i gledali preko stanovnika sela, kao da im na putu
stoji par uškopljenih ovana. Nisam nikada baš mnogo voleo Pljačkaše, ali kad sam
to video, bilo mi ih je skoro žao.“
„Ružna priča, to što pričaš“, reče stari. „Arnijevi ljudi bi zapravo trebalo da
znaju na šta je Pljačkaš sposoban kad se razbesni. Što duže o tome razmišljam, to
me ta priča više plaši.“
„Ni meni nije bilo baš svejedno“, reče mladić. „Ali Narcija se izgleda uopšte
ne brine. Kad su ljudi poslednji put odjahali, doviknula im je nešto prilično
gospodarskim tonom, na šta se jedan od njih okrenuo i viknuo nešto što je zvučalo
kao psovka. Onda je pljunuo i odjahao za ostalima. Jedan od Arnijevih ljudi koga
sam pitao šta je Narcija to htela, rekao mi je da je pitala za neku zlatnu kopču u
obliku jahača, koju nije našla među nakitom. Ako taj komad sledeći put ne bude
tu, neće dati ni pregršt žita više.“
„Narcija mora da je izgubila razum“, reče stari. „Čuo sam o toj kopči. Kan
Hunli je dobio od mudre Urle, i to onda kada je Arni dobio kamen-oko, za koje
sad niko tačno ne zna gde je. Arnijevi ljudi od toga doduše prave tajnu, ali govori
se da je nestao.“
„Kamen oko!“, vikne Kameno oko, skoči i uhvati se za kesu na svom vratu.
Zaboravio je na opreznost, kad je čuo da se pominje Kamen, koji je nosio sa sobom
i koji ga je na tajanstven način povezivao sa životom o kome više ništa nije znao.
„Šta ti znaš o Kamen-oku?”, pitao je i uopšte nije primećivao da je od uzbuđenja
te reči uzviknuo. Tek onda ugleda paničan užas u očima pastira. Buljili su u njega,
golog, dlakavog čoveka-životinju, kome je na dlakavom kopitu čučala lasica i
frktala prema njima, pre uplašeno nego ljutito. Svi skupa su bili uplašeni, i
Kameno oko, čim je postao svestan da je u trenutku uzbuđenja napustio svoje
skrovište i pokazao se dvojici ljudi. Neko vreme su nepomično stajali jedan
naspram drugog, kao da bi svaki pokret mogao da izazove nešto strašno. Onda se
pastiri neočekivano bace ničice, dodirnu čelom zemlju i počnu da mucaju nešto
kao šumski čovek treba da ih poštedi. Stariji od njih otpuza, stalno duboko pognut,
u stranu, ne puštajući jarconogog s očiju, do svoje torbe, iznese pogaču i okrugao
seljački sir odande i položi oboje Kamenom oku pred noge kao žrtvene darove.
Onda pastiri na rukama i kolenima skliznu natrag do svojih mesta. Tek kad su znali
da je između njih i zastrašujućeg polutana debelo stablo drveta, ščepaju svoje
stvari i otrče preko livade kao da ih gone vukovi.
Kameno oko se ljutilo zbog svoje nesmotrenosti, bez koje bi verovatno
saznao još više o kamen-oku. U tom kamenu, a to je sada bio siguran, bio je
zatvoren onaj deo njegovog života, koji je zatrpan u njegovom sećanju. Seo je u
travu, izvadio kamen iz kese i posmatrao ga. Ispod glatko uglačane površine
sunčevo svetlo se lomilo u tanan, končast talog i na taj način činilo da zasvetle
zeleni, plavi i ljubičasti krugovi, čija boja i raširenost se menjala, zavisno od toga
kako je kamen okretao. Posmatrao je igru prstenova i čekao da se izdvoji kao ranije
slika, možda neko lice, koje je poznavao iako nije mogao da kaže, da li je tu ženu
već nekada sreo i gde je to moglo da bude. Ali nije se desilo ništa slično. Kamen
je skrivao svoju tajnu, mada je jarconogi sada sa sigurnošću mislio da zna, da takva
tajna postoji i da tajna mora da ima nešto sa njim. Ponovo se govorilo o nekoj
staroj ženi, koja je nekada posedovala taj kamen. Pastir je nazvao Urla. Kameno
oko je osluškivao zvuk tog imena, koje mu se činilo bliskim na sličan način, kao i
bljesak njegovog Kamena i njegova ljutina se izgubi, što je duže gledao u blago
svetlucanje i pritom osećao kako mu lepota boja na neki utešan način greje srce.
„Tvoj Kamen je stvarno neka velika čarobna stvar“, reče lasica. „Sad ti je
čak doneo i nešto za jelo.“
Ove značajno prozaične reči vrate Kameno oko u stvarnost, koja mu se učini
bleda i banalna prema onoj drugoj stvarnosti, u koju je gledao kroz kameno oko,
ništa naravno od toga ne shvatajući. Ova primedba Tankog zuba mu se u svakom
slučaju učini krajnje neprimerna, pa reče: „Izgleda da su jestive stvari nešto najviše
što ti možeš da zamisliš?“
Lasica kao da nije primećivala prekor u tom pitanju, nego ravnodušno kaže:
„Jelo je uvek važna stvar, ako čovek hoće da ostane u životu“ i da je to odgovaralo
jednoj vrsti, verovatno bi pritom slegnula ramenima. „Osim toga, kod ove tvrdnje
nisam mislila na sebe“, nastavi, „jer meni se to, što je pastir stavio u travu, ne čini
baš mnogo ukusno. Ali, mogla bih da zamislim da se tebi sviđa.“
Sad Kameno oko najzad pogleda žrtveni dar pastira. Pogled na mrku, reš
ispečenu koru hleba probudi sećanje na ukus koga je dugo vremena bio lišen.
Kameno oko vrati kamen na svoje mesto, podigne hleb i prelomi ga. Kad je
pomirisao slatki, testeni miris, spopadne ga takva glad pa je hleb progutao već do
pola, kad se setio da bi uz to mogao da pojede i komad sira.
Narednih dana je Kameno oko stalno dolazio na to mesto u nadi da će opet
moći da prisluškuje razgovor pastira i pritom sazna još više o Kamenu ili o drugim
tajanstvenim stvarima, koje su bile sa njim u vezi, ali nikada nije naišao na ljude.
Zato je svakodnevno tamo nalazio po hleb i nešto jela, recimo komad slanine,
parče suvog mesa, ili opet sir. Na taj način mu je jelovnik postao nešto bogatiji,
pogotovo što Kameno oko i dalje nije odbijao lasičin lovački plen, već i zbog toga
da ne povredi svog prijatelja.
Inače je jarconogi nemirno lutao šumom i stalno se držao u blizini otvorenog
dna doline. „Šta u stvari tražiš ovde?“, pitala ga je jednom lasica, ali nije znao
odgovor na to pitanje. Žir je već počinjao da biva debeo, a na livadama je venulo
letnje cveće, ali Kameno oko je još stajao u dolini i bio pun nemira, kao da mora
da nešto čeka.
Dok je lasica jednog jutra bila u lovu, a on opet besciljno lutao duž ivice
šume, stalno zaštićen žbunjem, kako je bio navikao, ugleda napolju u sredini
doline devojku, skoro još dete, koja je trčala duž potoka. Zastane da posmatra kako
se tanka prilika kreće između uzdignutih livada, nekad daleko a onda opet bliže,
zavisno od toga kako je krivudao potok koji je sledila.
Tok potoka je najzad devojčicu doveo do onog mesta, gde se Kameno oko
sakrio u žbunju, usko detinje lice moglo se sve jasnije razaznati i njegov pogled
iznenada uhvate tamne oči kojima je devojčica gledala prema šumi, oči čudnovate
boje, koja bi se teško opisala, čiji pogled kao da je stalno bio upravljen na njega, i
on je istovremeno znao da te oči ne sreće prvi put, oči koje su na čudan način bile
blizu, a istovremeno se činile daleko udaljene. Tu i tamo devojčica se saginjala, i
rukom prolazila kroz vodu, a kad je došla do mesta, odakle se potok opet okretao
ka sredini doline, sedne na obalsko žbunje, spusti noge u vodu gledajući preko
korita potoka preko u šumu. Ostane neko vreme tako da sedi puštajući vodu da se
vrti oko njenih članaka. I onda devojčica počne da peva. Tamno obojen glas ga je
podsećao na zvuk neke frule, koja svira duboko, a on je razumeo svaku pojedinu
reč pesme, kao da mu je tekst već odavno poznat.

Odlazila devojka na jezero

svake godine
odlazila devojka na jezero
s obrazima belim kao sneg.

Zeleni dolazio sa dna

svake godine
Zeleni dolazio sa dna
i ljubio je u usta.

Plakala devojka tužno

svake godine
Plakala devojka tužno
 i više se nije vraćala.

Otišla Lepa Agla na jezero

te godine
otišla Lepa Agla na jezero
u haljinama belim kao sneg.

Došao Zeleni sa dna

te godine,
došao Zeleni sa dna,
ona ga poljubila u usta.

Smejala se Lepa Agla

te godine
smejala se Lepa Agla
a on je pevao kroz noć.

Tu je bio kraj pesmi, Slušač u žbunju je to znao, ali je devojka pevala dalje
i dodala još jednu strofu:

Svirao je svirač
prošle godine
svirao je svirač
koji više nikada kod nas nije došao.

I devojčica tad počne da doziva na nekom jeziku koji je zvučao drugačije od

reči koje ljudi inače koriste, ali Kameno oko je razumeo i taj jezik, i činilo mu se
da bi to morao biti jezik riba. „Dođite prijatelji!“ vikala je devojčica. „Doplivajte
do mene, pastrmke i zlatulje, zetovi i deverike!“ I već vidi kako voda kruži a
srebrnasto sjajna tela riba skaču i pljuskaju nazad u vodu prskajući. „Slušajte me!“,
viknu devojčica, i voda se odmah opet umiri, ali Kameno oko je mogao da vidi
kako je oko devojčicinih nogu voda postala tamna od senki mnogih, gusto zbijenih
riba. „Slušajte!“ reče devojčica još jednom i onda otpeva:

Tražim jednoga
što svirati zna,
s vukovima govori
čoveka od pesme.

Nekada jahaše sa Barlom,

koji jezik izgubi,
i sviraše za Zelenog
u maglovitoj močvari.

Pevao mi je pesmu
kojoj se Zeleni raduje,
pesmu o Lepoj Agli
koja se ne plaši Zelenog.

Bio je kod ljudi

oko Arnijeve kuće
a sad je nestao
kao miš.

Ah, pitajte Zelenog

gde da nađem
svirača na fruli,
 čoveka od pesme.

Kad je devojčica završila ovu pesmičicu, voda kraj njenih nogu se uskomeša
i senke riba kao strele odjure po dnu.
Devojčica ustane i pogleda svojim čudnim očima prema žbunju u kome se
Kameno oko sakrio. U istom trenutku kad je postao svestan da se bio uspravio da
bi bolje mogao da posmatra šta se dešava na potoku i da je gledao slobodno preko
žbunja, devojčica iznenada podigne ruke uvis i vikne: „Frulašu!“, vikala je u trku.
„Ne skrivaj se više! Izađi, frulašu!“
Onda se Kameno oko seti da je to igra u kojoj se radi o tome da se drugi
ulovi u svom skrovištu. Jedan gleda na drugu stranu i broji do nekog određenog
broja, dok se drugi iskrade, potraži negde neki zaklon i onda čeka da li će ga onaj
pronaći. Tačno se sećao lupanja srca koje spopada kad se čuči u skrovištu a drugi
se već približava. I sad mu je srce lupalo u vratu, jer je bio otkriven i prema
pravilima igre morao je da izađe i preda se. Izađe dakle iz žbunja i preda se. Tada
se devojčicine oči, koja se već bila približila, rašire i ona u trku tako iznenadno
stane da skoro padne. Zaustavi se teturajući, sa čistim užasom na licu. „Ne!“, vikne
i rukama pokrije lice. Onda se okrene, otrči preko livade, preskoči potok i odjuri
prema konjima koji su pasli dalje napolju. Tamo jednim skokom skoči na leđa
pegavom poniju i u galopu potera životinju niz potok po dnu doline.
Od kad je prepoznao oči devojčice, Kameno oko je bio siguran da je shvatio
smisao igre, da je čak zbog te igre morao da dođe u tu dolinu, a sada više ništa nije
shvatao. Možda sam ipak prerano izašao iz skrovišta, mislio je. Uvek sam previše
nestrpljiv. Video je sasvim majušnu priliku daleko u daljini, kako klizi preko
livade, onda se stopila sa mrkim mrljama koje su tamo presecale ravnomerno
zelenilo. To mora da su bile kolibe i štale. „Sledeći put ću igrati bolje“, reče
poluglasno za sebe i činilo mu se da ga ovde za sada više ništa ne očekuje.
Od tog dana je počeo da se priprema za povratak, premda sa tim nije baš
naročito žurio. Ostavio je dno doline za sobom, pošao za potokom uzvodno, kroz
svetle šume i najzad ponovo stigao da izvora pod javorom. Lišće breza se već
bojilo i žućkasto svetlucalo između još tamno zelenih žbunova jova. „Hoćete
noćas opet da igrate sa mnom?”, rekao je Kameno oko dok je prolazio između
vitkih belih stabala i nežno gladio svilenkastu koru vrhovima prstiju. Čeznuo je da
čuje zvonki smeh sestara koje se vrte, koje se nisu plašile njegove jarcolike prilike.
Tanki zub se u međuvremenu dala u lov i donela pre mraka mladog tetreba,
koji je dao ukusno pečenje. Kad se najeo, Kameno oko legne u mekanu travu
pokraj izvora gledajući preko vatre što je dogorevala u šarenilo brezovog lišća,
koje se izdvajalo svetlo na mesečini pred noćnim kulisama loptastih jovinih
žbunova i čekajući da lakonoge sestre ožive i sa njim zaigraju.
Tako mora i da je zaspao, jer kad je skočio od pljuskanja tik uz svoju glavu,
meseca više nije bilo na nebu. Bleda brezova stabla pod mračnim svodom lišća
nisu se makla s mesta, ali na ivici izvora nešto se micalo. Kameno oko oseti kako
se usko telo lasice pored njega zateže kao čelična opruga, ali njemu se činilo da to
nije ništa neprijateljsko, što im se približavalo.
Položi umirujuće svoju ruku na glatko krzno svog prijatelja i reče: „Nemoj!
Na ovom izvoru ne bi trebalo da narušavaš mir!“
„Hvala, Rutavi jarče“, reče neki mek glas. „Onda smem da izađem iz ove
kaljuge.“
Kameno oko, koji se u međuvremenu uspravio više je čuo nego video, kako
neko nezgrapno biće teško izlazi iz vode i ostaje da čuči sasvim uz njegov ležaj u
mahovini. Na slaboj svetlosti zvezda nije mnogo razaznavao, do bljeskanje vlažne
krljuštave kože i dva zlatna oka koja kao da su bila osvetljena iznutra. Posetilac je
bila žaba pozamašne veličine.
„Noćas sam zapravo očekivao nekog drugog“, reče on.
Blubotavo kikotanje žabe mu je reklo da je ona vrlo dobro znala sa kime je
hteo da se igra te noći. „Došao si u nevreme“, rekla je. „Zar nisi video da su sestre
već navukle svoje žute odore? Lakomisleni narod brezovih devojaka je sada suviše
umoran za takve divlje igre. Već su se pripremile za spavanje i uskoro će usnuti u
susret sledećem proleću. Ako tražiš društvo, moraš se zadovoljiti sa mnom, a i ja
dolazim do tebe samo zato, jer si mi jednom dao tako lepo ime.”
„Kakvo ime? Zar sam te već nekada sreo?“, upita Kameno oko lupajući
glavu gde i kada je to moglo biti.
„Razmisli malo, pa će ti već pasti na pamet“, reče žaba i s puno očekivanja
ga pogleda svojim lepim očima.
Kamenom oku je stvarno pri duši bilo tako, kao da je tu situaciju već jednom
doživeo: potok što žubori ispod noćnog žbunja i miran, istovremeno malo
podrugljiv pogled, koji je činio da se zaboravi ružan lik te bezoblične žabe.
„Zlatnooka“ kaže, „gde sam te već sreo? To mora da je bilo pre nego što sam
sve zaboravio.“
„Ime si bar upamtio“, reče žaba. „A to je ipak već nešto. Ko još zna imena,
naći će s vremenom ponovo i ono što uz njih ide. Možda na kraju i sebe. Kako te
sada zovu?“
„Moje koze me zovu Kameno oko“, reče jarconogi. „Zar to nije moje pravo
ime?“
 „To već moraš da otkriješ sam“, reče žaba. „Za sada možeš da budeš sasvim
zadovoljan, što se zoveš Kameno oko. Mogu da zamislim i ružnija imena, koja bi
ti se iz ovog ili onog razloga mogla dati. Izgleda da si bar tu jednu dragocenost
spasao i preneo u svoj jarački život, a to mi ostavlja nadu da svoje dane nećeš
okončati u društvu koza. Volela bih da opet vidim kamen-oko. Da li bi mi učinio
tu radost i izneo ga iz njegovog skrovišta?“
„Rado“, kaže Kameno oko, otvori kesu i izvadi kamen. Čim ga je pokazao
na dlanu, Kamen počne da svetli. Bilo je kao da se zlatni sjaj žabinih očiju hvata
u glatke obline kamena i oživljava šarene prstenove. Najpre je gorela samo jedna
zlatna tačka duboko unutra u sredini Kamena, klica svetlosti koja je rasla i rasla i
širila se talasasto kao prstenovi u vodi oko mesta gde je riba upravo dohvatila
muvu. Ali nije bilo riba, to što se podizalo ispod svetlucanja zelene, plave i
ljubičaste boje, nego lice, lice devojke koja ga je gledala, a oči devojke su imale
iste boje kao Kamen, tako da jarconogi nije znao da li se ti šareni prstenovi
ogledaju u očima devojke, ili to šareno svetlo potiče iz tih očiju i dok je još o tome
razmišljao, devojka otvori usta i kaže: „Frulašu! Videla sam te!“
„Ko si ti?“, kaže Kameno oko. „Zašto si pobegla od mene?“
Tada slika potone pod talasaste krugove a žaba istovremeno počne sa svojim
blabotavim kikotom, kao da joj je sve to prilično smešno. „To te čudi?“, kaže.
„Tako sada izgledaš sa tom rutavom jarećom zadnjicom, lepo si preplašio dete.“
„Zašto me je devojčica nazvala Frulašem?“, upita Kameno oko i ostavi
kamen ponovo na njegovo mesto.
„Možda si nekada bio frulaš“, kaže žaba.
„Onda me devojčica nije zamenila sa nekim drugim?“, upita Kameno oko
napeto.
„Možda“, kaže žaba, kao da to više nije važno.
„Zašto mi ne daš jasan odgovor?“, kaže Kameno oko. „Za mene je to
najvažnija stvar na svetu.“
„Lepo da to čujem“, kaže žaba, „ali toliko važna opet tvoja ličnost nije. Osim
toga to ti u ovom trenutku nije od velike koristi.“
„Slušao sam kako je ta devojčica pevala ribama o tom frulašu“, kaže
Kameno oko. „One treba da kažu nekome, koga je ona nazvala Zeleni. On treba
da traži tog frulaša.“
„Znam“, kaže žaba. „Šta misliš, zašto sam ja ovde? Zeleni zna da ja
poznajem frulaša i da ću ga zato najpre naći.“
„Jesi li ga našla?“, upita Kameno oko.
„Šta vredi kad on više nije onaj frulaš, koji je možda nekada bio?“, kaže
žaba. „Tako kako sada izgleda on više nije onaj koga traže.“
 „Onda ga ona devojčica nikada neće naći“, kaže Kameno oko i izgubi svaku
nadu.
„To nisam tvrdila“, kaže žaba. „Ali sigurno će proći još neko vreme, dok ga
nađu.“
Ovakva neodređena obaveštenja su Kameno oko sve više zbunjivala.
Jednom mu se činilo da se radi o njemu samom, a onda je žaba opet govorila tom
frulašu kao o nekom strancu. Nisu mu bile jasne te reči. „Šta treba sada da radim?“,
upita.
„Bilo je vreme kad si malo važnosti pridavao mojim savetima“, kaže žaba.
„Bar u tome si se izgleda popravio. Prvo ti neće ništa drugo preostati, nego da se
vratiš preko planine tvojim kozama i da pustiš da te one ishrane preko zime. Možda
kasnije treba da potražiš neku frulu. Pa čuo si da traže nekog ko se razume u
sviranje na fruli. Želim ti srećan put i hvala ti što si mi opet pokazao Kamen. Dobro
ga čuvaj!“
„Prepusti to meni“, kaže lasica, koja je sve vreme ležala sklupčana pored
Kamenog oka.
„Eto, imaš dobrog telohranitelja“, kaže žaba. „Zbogom Kameno oko! A i ti
Tanki zubu! I ne isprobavaj svoje oštre zube na mojim rođacima!“
Posle tih reči ona se zavuče pod grmlje. Čulo se kako još neko vreme šuška
po suvom lišću, a onda nastane tišina.
„Imaš čudne poznanike“, kaže Tanki zub.
„Poznanike?“, kaže Kameno oko. „Ne znam tačno, možda sam već ranije
sreo tu žabu, ali ne mogu više da se setim. Hajde da sada još malo spavamo.“
Legne tako ponovo u travu i zatvori oči. Neko vreme još je čuo vetar kako šumi u
krošnjama drveća, duboko u lišću javora i visoko u već požutelom brezovom, a to
je zvučalo kao devojački šapćući glasovi, čas neodlučni i tihi, onda opet glasniji,
kao da se došaptava hor sestara. Kameno oko je osluškivao njihove glasove i činilo
mu se da postepeno počinje da razume ono šta su jedna drugoj govorile: „Dlakavi
faun je opet među našim nogama. Znate li da ga traže?“ Dakle ipak sam ja taj,
koga Zeleni treba da traži, pomisli Kameno oko kroz dremež, dok je šumorenje
jenjavalo. Onda šapat još jednom nadođe i on čuje jednu od sestara kako kaže:
„Lepo spavaj, moj faune! Kod nas si siguran. Traži ono što je bilo, pa ćeš naći
svoju devojku.“ Kameno oko ugleda ispred sebe nejasnu priliku, koja se u
njegovim rukama pretvorila u brezu. Hteo je još da pita, kako da nađe tragove ka
prošlosti, ali tu je bio već zaspao.
Sledećeg jutra se Kameno oko oprosti od svojih breza, iznad čijeg je zlatno
svetlucavog lišća stajalo mlečno nebo. Od planine je duvao za to doba godine
neobično topao vetar i terao ispred sebe po koji uveo list. Za vreme uspinjanja
preko oskudno obraslog tla Kameno oko opet spopadne onaj opterećujući strah,
ali to je morao da podnese, ako je hteo da se preko prevoja vrati nazad svojim
kozama. Dok se preko žilavih grana planinskih iva iz koraka u korak sve više
privlačio poleđini prevoja, pokušavao je da sebe ubedi, da sparno vreme
prouzrokuje tu potištenost, koja mu je terala znoj iz svih pora. Povremeno bi naišao
iznenadni udar vetra, ali nije donosio osveženje.
Najzad stigne u područje krivog drveća i visokih borova pa nastavi da puže
dalje ispod crnog granja iz koga su po njemu padale suve iglice. U međuvremenu
su se po nebu nagomilali visoki, brzi oblaci, koji su brzo prekrili bledo sunce, a da
to nije donelo nikakvu svežinu. „Da potražimo neko sklonište“, reče Tanki zub.
„Tamo gore se sprema nevreme.“
Ali Kameno oko nije imao želju da se duže nego što je potrebno zadržava u
toj oskudno obrasloj oblasti. Probijao se dalje rukama ulepljenim smolom, kroz
gustiš krivih borova, odahnuo povremeno samo na trenutak pod gusto
isprepletanim granama nekog od borova i piljio napred kako bi među kamenitim
prolomima otkrio prohodan put na vrh prevoja. Odluči da se penje obraslim
usekom između stena koji je izgleda vodio ka vrhu između strmih zidova, ali kad
je stigao do mesta, odakle je počinjao poslednji deo, izbije već nevreme.
Iz crnih, obešenih oblaka koji su se navukli iznad prevoja u stene se sjuri
belo užaren vatreni zrak tako da je Kameno oko za desetak otkucaja srca ostao
zaslepljen i nije video ništa više do račvast odraz te munje. Grmljavina koja je
tresnula neposredno posle toga potrese zemlju, kao da će cela planina pući a u
odjek se umeša već nova bela svetlost, jer su munje udarale sa svih strana iz oblaka
a neprestana grmljavina prikovala Kameno oko za kamenito tlo između
čvornovatog korenja krivih borova. Dok se drhteći grčevito držao za zemlju
pritiskajući lice u suve iglice koje su ga greble, osećao je kako lasica puzi do
njegovog uva i šapće između dva groma: „Ako dozvoljavaš da ti dam savet,
preporučila bih ti da se povučeš tamo preko pod onu nastrešnicu od stene pored
visokog bora.“
Kameno oko podigne glavu i ugleda oko dvadeset koraka dalje u dnu jedne
stene neku vrstu pećine, čija se dubina gubila u tami. Počnu da padaju i
pojedinačne teške kapi. Odluka da ustane usred pobesnelog nevremena i otrči do
skloništa koštala ga je prilično snage, ali pođe mu za rukom, probije se krupnim
skokovima kroz šipražje koje se odbijalo i greblo ga i sjuri se gonjen strahom
poslednjih par koraka preko golog terena ka ulazu pećine. Tek kad je znao da je
iznad njega zaštitnički krov, povrati dah i kašljući se nasloni na hladan stenovit
zid. Lasica je bila brža. Sedela je pored njega i čistila krzno.
Napolju je nevreme dalje besnelo. Munja je sustizala munju, a tutnjava
grmljavine pojačavala se ispod tavanice od stene u šuplju tutnjavu. Onda mu se
učini da ceo svet puca uz zaglušujuće treštanje, visoki bor najbliži pećini na
trenutak je bio sav obavijen zaslepljujućom svetlošću i odmah se zapalio. Vatra je
proždirala pucajući igličaste grane i pod iznenadnim udarom vetra jurnula u visinu
kao zastava čiji se lelujav kraj otvorio u kišu varnica. Drvo je bilo prava pravcata
buktinja, lomljenje grana nadjačalo je čak grmljavinu dim je vetar rasterivao na
sve strane, pa je mirisalo omamljujuće po slatkoj smoli.
Kameno oko je ukočeno gledao tu stravičnu predstavu, čija elementarna
snaga je učinila da zaboravi nevreme, buljio u ogromno plameno drvo, koje je
buktalo sve do oblaka, kao da hoće da zapali i samo nebo, stub koji se trza, gori i
gori, dok se granje nije užarilo do vrha i kvrgavo stablo srušilo uz gromoglasnu
lomljavu, ali i raspolućeno drvo je gorelo dalje, kao da mora da dogori do korena.
Onda posle poslednjeg udara groma grune kiša, gaseći sliku iz časa u čas, kao da
se ispred razjapljenog otvora pećine navlačila siva zavesa.
Kameno oko se naslonio na neravan zid stene i duboko disao kao posle
velike napetosti. Čim bi zatvorio oči, vatreni stub bi opet buktao pa nije znao, da
li ga taj prizor fascinira ili užasava. Bilo mu je, kao da uživa u predstavi u kojoj
propada nešto divno.
„To drvo je bilo lepo čak i dok je gorelo“, reče neki glas iz dubine pećine.
Kameno oko se trgne i u istom trenutku zarije svoje jarcolike noge u tlo,
kako bi jednim skokom pobegao iz stešnjenosti pećine. Drugi, koga je u tami jedva
mogao da vidi, je to očigledno primetio jer reče: „Prilično ćeš biti mokar ako
izađeš napolje. Sem toga, bilo bi mi žao, jer bih želeo da sa tobom malo popričam,
Kameno oko.“
To što je stranac, koji je čučao u skrivenoj pozadini pećine kao čvornovat
komad stene, znao njegovo ime, uznemiri Kameno oko više, nego što pojača
njegovo poverenje prema čoveku. „Otkud znaš, kako se zovem?“, upita ga.
„S ove i s one strane planine počelo se o tebi govoriti“, reče čovek. „Koze,
breze, čuvari konja i svi mogući drugi ljudi. A sem toga, ja te već odavno
poznajem.“
Kameno oko je hteo da pita, odakle ga čovek poznaje, ali mu se od jednom
učini da je to pitanje izlišno. Osećao je kako se lasica pored njega proteže, pa je
upita: „Šta ti misliš o ovom strancu, Tanki zubu?“
„Glas mu zvuči dobro“, reče lasica. „Osim toga više volim da ostanem na
suvom.“
„Imaš razumnog prijatelja, Kameno oko“, reče čovek. On se stenjući uspravi
i polako dođe napred na svetlo, mršav, prilično nizak star čovek s retkom belom
bradom na naboranom preplanulom licu. Išao je lako pognut, kao da stalno nešto
traži po tlu, a to je verovatno bilo od njegovog zanimanja, jer šiljat čekić na
dugačkoj držalji, koji mu je visio o pojasu i pohabana kožna torba u to nisu
ostavljali nikakvu sumnju.
 „Ti si dakle tragač kamena“, reče Kameno oko s olakšanjem, malo čak
razočarano.
Stari se isceri i reče: „A šta si očekivao, maljavi faune? Nekog od
crvenokosih Krvavih sekira? Čarobnjaka sa šiljatim šeširom? Ili čak Velikog maga
lično? Pa po planinama, eto, lutaju tragači kamena. Ja sam se samo malo pre tebe
zavukao, kad sam video da se sprema nevreme. Ti si još hteo pošto-poto preko
prevoja, ali sam ja ipak mislio da ćemo se ovde sresti.“
„Ti si znači hteo da se sretnemo?“, upita Kameno oko.
„Kad za to dođe vreme, ljudi se susreću“, kaže stari. „Da li smem da sednem
kod tebe i tvog pratioca?“
Učtivost kojom je taj tragač kamena pitao za dozvolu, iznenadi Kameno oko.
Uprkos svom neuglednom, gotovo lomljivom stasu, stari nije nikako delovao kao
neko ko najpre mora da pita, ako nešto želi. Ali ipak je sačekao odobravajuće
klimanje Kamenog oka, pa se spustio pored njega. Sedeli su neko vreme tako
ćuteći jedan pored drugog i gledali napolje u kišnu zavesu, koja je odvajala
stenovitu prostoriju od sveta i što je duže Kameno oko piljio u taj sivo prugast,
mokar zid, to ga je više spopadao osećaj da je dignut iz opipljivog sveta, u oblast
s one strane prohodnog predela u koju čoveka iznenadno primaju, iako ga nisu
tražili i koji čovek ne može ni da napusti svojom voljom a da se ne sunovrati u
bezdan kroz vlažnu svetlucajuću zavesu.
Posle nekog vremena stari se okrene Kamenom oku: „Pre razgovora treba
zajedno jesti. Budite moji gosti, Kameno oko a i ti, Tanki zubu.“ Izvadi iz torbe
pogaču tvrdu kao drvo i za divno čudo i mali komad svežeg mesa, kao da se na
vreme pobrinuo za ugošćavanje lasice. Pored toga izvadi i bocu istruganu od
crvenkastog kruškinog drveta, koju ponudi Kamenom oku: „Otpij gutljaj crnog
vina“, reče, „da suvi hleb bolje klizi.“ Kamenom oku se činilo da odavno nije jeo
nešto tako ukusno. U ustima mu se hleb začinjen kaprom i korijanderom mešao sa
crnim vinom u jelo neuporedivog ukusa, u kome je, žvaćući polako tvrde komade,
uživao do poslednje mrve, dok je lasica pošteno zagrabila meso.
Kad se najeo, a i stari završio svoj obed poslednjim gutljajem vina, ovaj reče:
„Jesi li na svom putovanju našao ono što si tražio?“
Kameno oko je bio iznenađen tim pitanjem. Zar je uopšte nešto tražio? Ili je
samo bez cilja išao šumama i planinama? Ali, onda mu se opet učini, da je morao
ići za nečim, kad je prihvatio mučenje da pređe tanko obrasli prevoj i celo leto se
muvao po ivici ravne doline. Ali za čim? Nije znao šta da kaže, „Šta ti misliš“
upita, „šta je trebalo da tražim?“
„To moraš sam da pronađeš“, reče stari. „Zar tako malo ima onoga što bi
želeo da saznaš?“
 „Malo?“, upita Kameno oko. „Pre, toga ima previše. Kad sam došao ovamo,
za mene nije postojalo ništa više sem mog stada koza, s one strane planine. Ali,
ovde mi se ponekad činilo, kao da su pastiri govorili o nekome, ko sam nekada,
možda, bio ja. Onda je tu bila i jedna devojka, koja je verovala da me je prepoznala,
pre nego što me je ugledala u dlakavom jaračkom liku. Verovatno se prevarila, ali
odonda se pitam, da nema možda sve to, ipak, veze sa mnom.“
„Zar se stvarno samo to pitaš?“, reče stari i pogleda ga u lice. Oči su mu
imale boju sivozelenog prošaranog lišaja, koji je sijao iz njih na neki čudno
prisiljavajući način, iako nije bilo izvora svetlosti, kome bi se moglo pripisati to
svetlucanje, i u tom svetlu se dignu iskustva koja je Kameno oko napravio
prethodnih dana, sve jasnije iz guste čorbe njegovih nejasnih sećanja, počnu sve
jasnije da se ocrtavaju i postepeno se slože u preglednu sliku u kojoj se sve slagalo
jedno uz drugo, pojedinačne reči iznova ulazile u svest, vezivale se s drugim
rečima, i otvarale tako veze, koje su do tada bile skrivene u neprepoznativom.
Gledao je u te oči, u kojima je još stajalo upravo izgovoreno pitanje, i rekao: „Ne,
to se u stvari ne pitam. To znam. Ali ne mogu da se setim stvari koje prebacuju
tom frulašu, koji mora da sam nekad bio ja.“
„Šta mu prebacuju?“, upita stari.
„Pastiri nisu govorili o njemu naročito prijateljski“ reče Kameno oko. Bili
su mišljenja da je na neki način prevario njihove ljude.“
„A devojka?“, upita stari.
Kameno oko se setio bljeska u čudnim očima devojčice, kad ga je otkrila iza
žbunja. „Devojčica“ rekao je, „radovala se, kad je poverovala da je prepoznala tog
frulaša. Ali, kad je onda ugledala mene, ovakvog kakav sam, uplašila se i
pobegla.“
„A zašto?“, upita stari.
„A zašto?“, ponovi Kameno oko i pokuša da prođe kroz tamnu zavesu koja
je prekrivala njegovu prošlost. „Mora da sam se promenio“, reče. „jednorog mi je
jednom rekao, da sam ranije bio „tako tankonog“. To sam potpuno zaboravio, ali
sad se opet sećam. Ležao je ranjen na tlu i nazvao me „polujarcem“ pre nego što
je to rekao. Sigurno je time mislio da sam ranije izgledao drugačije. Mora da sam
imao onakve noge, kao oni pastiri. Ili kao ona devojka. Mora da je to razlog što
mi je ova jaračka zadnjica tako odvratna.“
„Ne bi trebao da prezireš taj deo svoga tela, jer on te ipak nosi“, reče stari.
„Sem toga, moraćeš sigurno još neko vreme da šumom ideš na tim kopitama. Ali,
šta je bilo sa tom devojkom? Zar ne možeš da se setiš ni tog deteta?“
Kameno oko pokuša da se seti lica devojčice, i to mu mimo svakog
očekivanja uspe. Video ga je tako jasno pred sobom, kao da mu je odavno poznato,
a ne samo od tog kratkog susreta na rubu šume. Pre svega način na koji ga je
pogledala, pre nego što je u te oči stupio užas. „Oči“ rekao je. „Te čudne oči. Ne
bih mogao da ih opišem, ali tih očiju mogu da se setim.“
„Vidiš“, reče stari i zadovoljno se isceri, kao da je već sve u najboljem redu.
„Idi kroz ta vrata i naći ćeš i sebe.“
Dok je Kameno oko još razmišljao o tom čudnom nalogu, pljusak koji je
dotle pljuštao nesmanjenom žestinom, iznenada popusti, ponovo se otvori pogled
na okolinu, kao da je neka zavesa povučena u stranu, na kamenje ispred pećine
padale su još usamljene teške kapi prskajući okolo, a onda se i oblaci raziđu, odjure
brzo gonjeni vetrom i ostave slobodno golo nebo. Mokra zemlja počne da se puši
na suncu, uspravne, crne piramide planinskih borova štrčale su u magličastom
isparenju prema zelenoplavom nebu, a iza toga su ležale naslagane jedna na drugu
zupčaste siluete planinskih vrhova sasvim jasno vidljive.
Stari se digne, protrlja ukočena leđa i reče: „E sad možemo opet da krenemo.
Srećan put! A tebi dobar ulov, Tanki zubu! I pozdravi svoje koze, faune!“
Kameno oko nije bio spreman na tako brz rastanak. „Zar ne možeš sa nama
još komad puta?“, upita. Stari zavrti glavom. „Moram tamo dole“ i pokaže ka
dolini, iz koje se Kameno oko prethodno popeo.
„Šteta“ kaže Kameno oko, „kad čovek sa tobom priča, postane mu štošta
jasnije, a čini mi se da sam još premalo shvatio.“
„Kod tog mišljenja treba da ostaneš“, reče stari, „To još ni izdaleka nije sve
što si saznao. Ali, daću ti saputnika, da imaš čime da se zabavljaš za vreme zime.
Tvoje koze su sigurno draga stvorenja, ali kao partneri za razgovor na duže vreme,
sigurno malo dosadni.“ Posle toga, on napusti pećinu i ode do mesta na kome je
visoki bor goreo do neba. Pljusak je ugasio vatru, pa su sad tamo ležali samo
razbacani crni komadi iz kojih su se dizali usamljeni dimčići. Kameno oko je
pošao za starim, osećajući na jeziku smolast miris požara, čim je stigao među
ugljenisane ostatke diva drveta.
Stari zastane na mestu gde se to moćno stablo raspuklo sve do korena i
prodžara po nagomilanim ugljenisanim komadima i pepelu. Najzad izvuče komad
drveta duži od ruke, na kraju kvrgavo zadebljao, izvadi nož iz torbe i počne polako
da skida crne naslage.
„Još si živ, stari moj“, mrmljao je pritom. „još dugo ti nećeš umreti i
istrunuti.“
Kameno oko je posmatrao, kako stari spretnim pokretima oslobađa čisto,
crvenkasto drvo, prvo guleći držač u visini bokova. „Ovo samo zato da stvar ima
i neku praktičnu korist“, objašnjavao je, iako to za Kameno oko time nije postalo
razumljivije. Staroga to više nije brinulo, Kameno oko je čak imao utisak, da se ne
obraća njemu, nego toj drvenoj stvari, na koju je stari trošio toliko truda, a ovaj
sad uzme kvrgav kraj štapa i promrmlja: „Ne boj se, stari, neću ti učiniti ništa na
žao, ako te izvadim iz izgorele kože.“ Onda stavi nož tako obazrivo, kao da postoji
opasnost da zaseče u živo meso.
Kameno oko najpre nije mogao da prepozna to što je nastajalo pod starčevim
rukama iz bezobličnih kvrga. Štap je očigledno izlazio iz kvrgavo savijenog
korena, na kome je ostrugana samo kora. Stari pažljivo iseče nekoliko izgorelih
mesta, ostruže drvo još malo i izbriše ga maramom koju je izvadio iz torbe, da
ostane čisto i glatko. Onda zadovoljno osmotri svoje delo i pruži ga Kamenom
oku. „Evo ti ga“, kaže. Pokušaj da se sa njim sprijateljiš.“
Kameno oko uzme štap, koji mu je u ruku legao odmah toplo, posmatrajući
uvijenu tvorevinu, čije su čudnovate krivine bile pojačane prugastim šarama. Prvo
na čemu mu se pogled zaustavio bilo je taman, oštro podcrtan čvor, koji je malo
bio izdignut iz svilene glatke površine, na kome je sigurno pre požara izlazila
grana korena, glatko smeđe oko, koje kao da ga je gledalo pažljivo i malo
podrugljivo; i čim je prepoznao to oko, iz spleta se izdvoji i glava tog čudnovatog
bića, široka isturena njuška, oblika od prilike između pačijeg kljuna i kupasto
zasvođene njuške žabe, koja je bez primetne granice prelazila u okruglastu glavu
u čijoj sredini je počivalo oko, lice groteskno iskrivljenog lika, koje je ipak
ostavljalo izraz neuznemirljive smirenosti, do duše bila malo poremećene jedva
primetnom crtom ironije u uglu čvrsto zatvorenih, široko izvijenih usana. I ta bez
sumnje karakterna glava, pred čijim pogledom je Kameno oko obuzela neka vrsta
poštovanja, čak strahopoštovanja, sedela je na telu sklupčanom kao u
meditativnom miru, koje je bilo obavijeno oko gornjeg kraja štapa.
„Pomiriši čvornovatog momka“, kaže mu stari, „pozadi na glavi je mesto sa
smolom, tamo ćeš najjače osetiti“ i dok je Kameno oko savijao glavu i udisao
sladak smolast miris borovine, stari je šaptao:

Idi stalno za mirisom

živog,
Alʼ ako ga ne možeš obuzdati
jadno ćeš se ukočiti.
Idi samo za postojanim
tako ćeš ostati živ.

Kameno oko je čuo te reči iako su bile izgovorene tako tiho, kao da šapćući
glas na neki način sam od sebe odzvanja u njegovoj glavi. U njega je prodirao
miris, sladak i opor istovremeno i u njemu probudio neukrotivu čežnju za životom,
za saopštavanjem i primanjem i bilo mu je kao da će mu telo puknuti od neutoljene
žudnje da oseti taj život i iskuša ga, ma kakav da se ponudi. Mogao je da zagrli
ceo svet u tom trenutku i umalo nije počeo sa tim tajanstvenim starim tragačem
kamena, ali kad je podigao glavu i pogledao stari je bio nestao. Činilo mu se da je
ugledao daleko dole, između povijenih borova, neki nejasan pokret, ali onda tamno
ozelenela padina ostane opet bez pokreta pod široko razapetim nebom. I tek u tom
trenutku postane mu jasno da bez straha stoji pod otvorenim nebom – ili bolje: da
je stajao, jer sekundu kasnije uhvatio ga je tako snažno, da se u nekoliko skokova
našao kod žbunja koje ga može sakriti – i već skoro obeznanjen – bacio se između
igličastih grana borića. Tu najpre ostane ležeći, a srce mu je tako snažno udaralo,
kao da je upravo umakao nekoj velikoj opasnosti, čiji uzrok ipak nije znao. Kad je
opet mogao jasno da misli, pitao se, kako je mogao da stoji pod golim nebom bez
straha. Da li ga je vezalo tajanstveno rezbarenje starog? Ili je samo njegova
prisutnost od njega odagnala strah? Prvo objašnjenje mu se doduše činilo
razumnije, ali je ipak bio skoro siguran, da je tačno bilo drugo, iako ne bi mogao
da kaže na čemu se zasnivalo to mišljenje.
„A ja sam već mislila da te stari oslobodio tvoje sklonosti ka zaklonjenim
mestima“, reče lasica, koja je dotle stigla za njim, mada ne baš mnogo brzo i sad
ga posmatrala sa strane, malo nervozno.
„Izgleda da mu pridaješ razna svojstva“ reče Kameno oko, i posle malo
doda: „Možda je to čak i bio u stanju, ali je očigledno imao druge planove.“
Da ti na primer dâ za putovanje još jednog saputnika“, reče lasica, a iz načina
na koji je naglasila ono „još jednog“, mogao se izvući trag ljubomore. Kameno
oko je to dobro primetio pa joj reče: „Nameravaš da provedeš zimu kod mog
kozjeg stada u pećini?“
Lasica nabere nos, njeni kao igle oštri zubi provire i ona kaže: „Na to me ne
bi navelo čak ni prijateljstvo prema tebi, i mogu samo da se nadam, da mi nećeš
zameriti ovaj otvoren govor. Tvoj štap, koji ti je stari dao za društvo, verovatno
ima manje osetljiv nos, samo on će sigurno biti prilično ćutljiv drug.“
„Njime se makar može odbraniti koža“, reče Kameno oko, koji se u
međuvremenu, koliko je to dozvoljavalo nisko žbunje, bio uspravio, pa
oprobavajući zavrti štapom po vazduhu.
„Sumnjam da ga je stari u tu svrhu snabdeo licem“, reče Tanki zub. „To oko
čini mi se pre ostavlja miroljubiv utisak.“
Toj tvrdnji se nije moglo protivurečiti, ali Kameno oko je imao malo volje
da i dalje razgovara o, i njemu samom, još skrivenim osobinama tog čudnovatog
drvenog bića, čiji ga je mrki drveni smiren pogled pre ubespokojavao, nego
ohrabrivao na bilo kakve izjave. „Trebalo bi da krenemo“ reče zato. Ne bih želeo
da noćim ovde gore.“
 Toga dana prešli su prevoj, najpre puzajući ispod njišućih grana krivih
borova, a kasnije konačno opet ispod gušćeg krova planinskih jela, i spustili se
dole do šuma na drugoj strani planine i tamo trećeg dana napokon obišli severni
kraj velikog zida od stene, koji se uskoro dizao visoko iznad njih.
Kad je Kameno oko pola dana tupkao tu poznatim stazama kroz šipražje,
lasica mu reče: „Uskoro si kod kuće, Kameno oko. Mirišem tvoje koze.“
Čulo mirisa kod Kamenog oka još nije bilo tako tanano, ali posle nekog
vremena i njemu nos počne da štipa jarčev smrad, pa kad se onda između žbunova
otvorio pogled niz padinu, on ugleda stado kako pase dole na zatravnalom pobrđu.
Njihov prodoran miris je u međuvremenu poprimio takav intenzitet, da Tanki zub
nije htela ni koraka više da se približi. „Čekaj trenutak“, kaže mu i skoči u stranu
u žbunje. I ubrzo se vrati vukući zeca za sobom.
„Evo ti na rastanku još jedno pečenje“. Rado sam išla sa tobom preko
planine, ali nam se ovde putevi razilaze. Ja ću verovatno otići još malo prema Jugu.
Naći ćeš me tamo gde se završava veliki zid od stene, ukoliko ti od mene nešto
bude trebalo. Uvek ću ti sa zadovoljstvom biti na usluzi, iako ponekad imaš čudne
navike.“
„Toga ću se kad god mogu rado sećati“, odgovori Kameno oko. „Pre svega
sledećeg proleća, kad ponovo krenem na put. Do tada ću se svakako, manje više,
kretati u krugu isparenja mojih koza.“ Još jednom zahvali lasici na svom ukusnom
pečenju koje mu je pribavljala i onda je Tanki zub u trenutku nestala.
Kameno oko je već hteo da izađe iza leske i pokaže se svom stadu, kad
primeti da je došao prilično nezgodno. Jednorog je očigledno bio prilično uposlen
ispunjavanjem prijatnijih dužnosti predvodnika stada. Terao je jednu kozu ispred
sebe, stalno uz brdo i pravo na Kameno oko. Pritom nije bio baš nežan sa svojom
izabranicom, udarao je rogom u bok i terao je opet malo napred, ali to je valjda
spadalo i jaračke ljubavne igre. Najzad sasvim ispred skrivenog posmatrača
zaustavi životinju i skoči na nju. Kameno oko je sve to doživeo ne bez uzbuđenja,
čak se u toku tih trenutaka osećao gotovo bolno predan dvojnosti svog tela,
istovremeno zgađen i privučen jaračkom uspaljenom snagom tog zbivanja, osećao
je kako mu noge sa kopitama pod njim drhte, dok je ka njemu dopirao talas oštrog
isparenja. Onda se jarac skine s koze, koja odmah odskakuće stadu, očigledno ne
mnogo dirnuta onim što joj se upravo dogodilo.
Kameno oko je smatrao da je sada došao trenutak da se pokaže tadašnjem
gospodaru stada. Izađe između žbunova i reče: „Radujem se što te nalazim u tako
dobrom zdravlju, Jednorože.”
Jarac okrene glavu, kao da je iznenada namirisao neprijatelja, i preteći sagne
svoj snažan rog. Onda prepozna svog suvladara, pa malo popusti u napadačkom
stavu, ali mu glas nije zvučao nimalo prijateljski, kad je rekao: „Rano si se vratio,
Kameno oko.“
„Misliš previše rano“, odgovori Kameno oko, malo oneraspoložen ovakvim
dočekom.
„Pa ako to tako razumeš, neću ti protivurečiti“, kaže Jednorog mrzovoljno.
„Za sada sam još uvek muško, da mogu sam da brinem o svome stadu.“
„To sam video“, kaže Kameno oko smešeći se, ali jarac nije imao smisla za
šale takve vrste.
„Rugaš mi se?“, kaže ljutito i ponovo povije rog.
„Ništa mi nije dalje“ požuri Kameno oko da ga uveri pa doda posle nekog
vremena: „Divim ti se“, pitajući se da to možda stvarno ne odgovara istini.
„Onda se drži još neko vreme dalje od stada“, kaže mu jarac. „Možeš da
spavaš u svojoj pećini, što se mene tiče. Mi preko noći ostajemo napolju, dok bude
dovoljno toplo.“
„Ljubazno od tebe“, kaže Kameno oko, ali kad je primetio da jarac ne
pokazuje ni najmanje razumevanja za ironiju, slegne ramenima i kaže još: „Držaću
se toga“, okrene se i ode kroz žbunje ka ulazu u pećinu.
Nađe pećinu prilično opustošenu. Vetar je naduvao lišće i svakakav korov,
paukovi su gmizali po podu, a pozadi, na njegovom ležaju staro lišće se bilo
ubuđalo i memljivo mirisalo na gljive. Ali je seno koje je naneo u proleće bilo
suvo u pozadini pećine i mirisalo je slatko. Kameno oko je ostatak dana proveo
čisteći pod pećine metlom od pruća, čisteći izvor i donoseći suvo lišće za novi
ležaj.
Kad je uveče najzad seo uz vatru, a miris pečenog zeca mu se peo u nos,
osećao se već ponovo kod kuće. Jeo je polako i zamišljeno, jer će u narednom
periodu morati da se odrekne sličnih večera. Posle toga ostane još neko vreme da
sedi pored žara, posmatrajući štap koji mu je stari izrezao. Okretao ga je u ruci i
pratio igru svetlosti i senke na širokom licu, čije tamno oko kao da ga je
ravnodušno gledalo. „Šta da radim sad sa tobom, nemi druže?“, pitao je. „Imaš li
uopšte neko ime?“
Kad je to rekao, učinilo mu se da ga drveno oko gleda s većim
interesovanjem, čak kao da mu je čvornovato biće klimnulo ohrabrujući ga.
„A, tako znači?“, reče. „Treba da pogađam, kako se zoveš?“
Odgovor nije dobio, ali je sada bio skoro siguran, da je štap u njegovoj ruci
klimnuo. Da li je to bila samo varka, ili ne njega u svakom slučaju spopadne želja,
da igra tu igru, pa tako počne da izmišlja imena za taj čudni štap. „Kvrga?“ kaže i
napeto pogleda u drveno lice. Ali ovo se ne miče. „Onda možda Korenko?“ Ni to
izgleda nije bilo pravo. Kameno oko počne da zamišlja, da li mu je stari možda
dao neki nagoveštaj. Na rastanku je prošaptao stih

„Prati stalno
miris živoga...“

Kamen oko se nagne preko kvrgavog kraja štapa i odmah oseti, kako se iz
drveta penje slatki, smolast miris, magičan miris, nežan i uzbudljiv, stran a ipak
na nepoznat način blizak, miris koji budi slike iščezlih snova, sliku nekog lica,
koje se u tami naglo nad njega, dok je sa strane pljuskanje nekog izvora
rasvetljavalo noć, oči u čijem pogledu su svetlucale zvezde, i onda taj miris koji
ga je obavijao, dok je opuštena kosa te žene na trenutak okrznula njegovo lice, ali
slika nije mogla da se zadrži i nestane kao magla. Ali je miris bio stalan i okruživao
ga kao zagrljaj, slatki miris po smoli i planinskim borovima. Da li je možda to bilo
ime koje je tražio? „Smola?“ pitao je. „Zoveš se Smola?“ Ali njegove reči kao da
su oduvale miris, čarolija nestane i ostane samo mrtvo drvo koje je držao u ruci.
Ostavi pogađanje za to veče. Zatrpa žar i legne da spava. Ali mu se u
snovima pojavi, preveliko i snažno nepokretno lice širokih usta koje ga je nemo
posmatralo svojim glatkim mrkim okom, prastaro u sebe sklupčano biće,
nedodirljivo u svom miru, ali nikako pospano, već budno i puno mudrosti.
Kad je posle buđenja još bio svestan te slike iz sna, učini mu se da sa sobom
ima prijatelja od koga će moći još štošta da očekuje. Ali, toga jutra nije imao
vremena, da ponovo počne sa igrom pogađanja, ako je hteo da preko zime opet
dobije svoje mleko, sada je morao da počne sa donošenjem hrane za koze, jer samo
sa senom, neće hraniti stado.
Neće biti potrebno nabrajati ovde u detalje šta je narednih nedelja sve
dovukao u pećinu i nagomilao iza svog ležaja. Neka bude dovoljno to da bukovog
žira te godine gotovo nije bilo. Zato je berba lešnika bila bogata – na sreću, jer je
to bilo jedino od svih tih stvari što je i on mogao da jede. Za koze je uz to nakupio
još brda hrastovog žira a na kraju je otkrio i par divljih jabuka, čije su grane visile
do zemlje otežale od plodova. Uveče je umoran i ukočen od svog tog saginjanja
padao na slamu i spavao duboko i bez snova. Štap je koristio da mlati jabuke sa
visokih drveta.
Stado je tu i tamo viđao kako pase na travnatim terenima dole po rubu šume,
ali ga izbegavao, da ne staje jarcu na put. I životinje su se držale podalje od stene,
pa tako i od ulaza u pećinu; strah od rušenja stena im je očigledno još bio u
udovima. Ponekad, kad bi mu neočekivano do nosa dopro jarčev znoj, Kamen oko
bi ostao zaklonjen u žbunju i gledao kako jednorog tera ispred sebe jednu od koza.
Sećao se zimskih noći kada je ležao između tela životinja koje su nežno disale,
kao da je i sam deo tog živog organizma. Sada, kad se krio kao tajni posmatrač,
bude mu jasno da ne pripada tom stadu, jer je bio isključen iz ritma njegovog
života, koji im je naređivao parenje pred jesen. Iako još uvek nije znao ko je ipak
je na putovanju preko planine i u dolinu nešto shvatio: bio je upleten u događaje
koji nisu imali ništa sa tim kozama.
Kad bi odstajao tako neko vreme, krenuo bi dalje kroz šipražje berući tu i
tamo po neku lisičarku iz mahovine ili sakupljajući pregršt lešnika iz uvelog lišća
na zemlji, usamljen šetač koji nije znao ni za kakav drugi cilj, nego da se snabde
za zimu. Između srebrnastih stabala bukava visio je težak, gorak miris jeseni i
davao oblacima magle, koji su ujutru sve češće lebdeli iznad livada, ukus
istrunulog lišća i plesnivog spleta gljiva.
Jednog dana u kasnu jesen sunce se još jednom probilo. Iznad golog granja
drveća nebo je stajalo kao plavozeleno stakleno zvono, počišćeno oštrim istočnim
vetrom, koji je još ujutru oduvao maglu. Kameno oko se sada opusti. Doneo je
dovoljno hrane, pa je išao bez cilja kroz šumu, pokušavao da prisluškuje ptice, ali
pritom nije ništa novo saznao, a oko podne potraži najzad jedno zaklonjeno mesto
na rubu šume ispod snažnog hrasta. Čučne u mahovinu, nasloni se leđima o
neravnu koru, grickajući par lešnika i puštajući sunce da mu greje krzno. Neko
vreme je gledao napolje, na obronak, po čijem su već svenulom busenju trave
štrčale bezbrojne tanke stabljike sa elastičnim vlatima i savijale se pod vetrom u
brzim talasima. Tako i zaspi, klizeći po moru stabljika koje su se povijale i čije su
se prazne čaure presijavale srebrnasto na suncu, pena na talasima, koji su usnulog
izbacili ko zna gde, a on je puštao da ga nose, ne primećujući više ništa, sem te
vode, što je tiho brujala, dok posle dugog vremena nije otkrio, daleko na nebu
pticu, koja je puštala da je vetar nosi na raširenim krilima, najpre majušna,
nacrtana oštrim perom pod blagim uglom na čistom nebu, ali ptica se brzo ustremi,
poraste, izroni, a sa njom doleti i strah koji preseče staklasto nebo; jer tamo, gde
je ptica doletela, zjapila je rupa u plavozelenom svodu, koja se brzo širila, i kroz
taj procep probije bezbedno crnilo, koje počne da potiskuje svo svetlo i već u
sledećem trenutku ptica prekrije nebo svojim krilima, od jednog do drugog kraja i
ispruženim kandžama jurne dole ka spavaču, koji je već primetio krutu munju
zelenih očiju, podižući i u snu ruke da se zaštiti. Kad ga je udar oštrog kljuna
pogodio u vrat, on se probudi.
Najpre nije video ništa sem uskovitlavog mrkog perja, dok je osećao kako
ga oštra krila udaraju po podignutim rukama. Naslepo je udarao oko sebe, pogodio
neko telo koje odleti u stranu, zadrži se nisko iznad osušene trave posle popriličnog
teturanja, i onda se spusti na natrulo deblo drveta. Kameno oko tek sada prepozna
ko ga je napao. Bio je to soko, koji je čučao na par koraka od njega, pokušavajući
da kljunom uredi raščerupano perje, onda se uspravi i pogleda ka njemu zelenim
očima.
Mada je Kameno oko sada mogao da vidi, da soko nije veći od svakog
drugog, srce mu je još uvek bilo stegnuto od straha. Ježio se od te ptice, koja je
prešla iz pustog sna u stvarnost, ili možda iz neke prošlosti, koje više nije mogao
da se seti. Ali, sada je znao da ga je taj soko prošle godine ovde posmatrao.
„Šta hoćeš od mene?“, upita ga.
„To dobro znaš“, kaže mu soko, „i da te nešto nije opomenulo, ja bih to sada
imao.“
Kamen oko se uhvati za vrat gde ga je pogodio sokolov kljun i oseti uzicu
kese pod pritiskom. „Kamen“ kaže, „ti hoćeš kamen.“
„Ti si nam ga ukrao“, kaže mu soko.
„Kome sam ga ukrao? Sokolovima?“ upita Kamen oko
„Onima, kojima ja vladam“, kaže soko.
Kameno oko pokuša da probije zid koji ga je delio od prošlosti, ali nije stigao
mnogo dalje od svog susreta sa kozama. Ali je bio siguran da je kamen njegov.
„Lažeš“ kaže, „to je moj kamen.“
„Odakle znaš to?“ kaže mu soko. „Ne znaš čak ni ko si.“
„Ali ti to izgleda znaš“ kaže Kameno oko. „Reci mi!“
„Najpre mi daj kamen!“, kaže soko. „onda ću ti o tvojoj slavnoj prošlosti
pričati koliko god hoćeš.“
Kamenom oku se to učini primamljivom ponudom. Izvadi kamen iz kese,
ali ga zadrži u čvrsto stisnutoj šaci, da ga soko ne bi mogao neočekivano zgrabiti.
Video je i između prstiju kako se šareni prstenovi rascvetavaju u svetlosti niskog
sunca, u plavu, zelenu i ljubičastu boju, ali zelena je bila drugačija od tvrde zelene
boje sokolovih očiju koja je bola, ova je imala svilenkast sjaj letnje livade i
treperela je kao mlado bukovo lišće u maju, kroz koje odozgo sa visine sija sunce.
Dok se predavao igri boja, popusti zagrljaj straha i sad je znao da kamen ne sme
da dâ za nesigurna obaveštenja pohlepnog sokola. „Jedno znam sigurno“, kaže mu.
„ja sam Nosilac Kamena“ jer se setio da ga je Tanki zub tako nazvao.
Te reči razbesne sokola. „Taj nadimak ti je otkrila lasica!“, zakreči. „Ali
svoje pravo ime ne znaš, maljavi jarče! Ne znaš ništa više o tome, kakvu si moć
mogao da vršiš nad ljudima svojom srebrnom cevi. Mogao bi da spavaš u svilenim
krevetima, umesto kod smrdljivih koza!“
Kamen oko je još uvek gledao u kamen, i njegovi prstenovi boja širili su se
oko njega, kao zaštitni omotač o koji se razbijao sokolov bes. Što ga je više
probijala pulsirajuća toplota kamena, to mu se činilo manje poželjnim da čuje, šta
ta zla ptica ima da mu priča; sem toga, bilo je veoma sumnjivo da bi rekla istinu.
„Ne trudi se, sokole“, reče mu. „Za sada ću se zadovoljavati time da se
zovem Nosioc Kamena, ili Kameno oko, kako me zovu moje koze. Čini mi se
važnijim da sa sobom imam Kamen, nego da vršim moć nad bilo kojim ljudima,
jer tako kako kažeš, u mojim ušima zvuči zlobno, pa počinjem da slutim, da me je
to vršenje moći dovelo dovde, gde sam.“
„To ti kaže tvoj Kamen?“, upita soko.
„Vidiš!”, kaže Kameno oko i pogleda sokola. „Sada si sam priznao da je ovo
moj Kamen!“
„Tvoj ili ne“ kaže soko nervozno. „Zar još nisi primetio da taj Kamen ne
možeš da poseduješ kao bilo kakav drugi predmet? Bio ti je samo poveren, da ga
sačuvaš za nas. Zato imam pravo da ga od tebe tražim.“
Kameno oko pogleda u zelene sokolove oči i počne da biva nesiguran, ali
čim opet spusti pogled i oseti se uvučen u igru boja, njegove sumnje nestanu.
„Možda imaš pravo, da mi je Kamen samo poveren“ kaže, „ali siguran sam da nije
određen za tebi slične; jer je poklon a ne roba koju po volji možeš da tražiš. Od
mene ga nećeš dobiti!”
„Onda ostani polujarac, što usamljen luta šumom!“ krikne soko. „Među
kozama ćeš ostati stranac, a i ljudi će se ježiti od tebe, sem ako se ne nađe devojka,
koja će moći da te voli tako ružnog kakav jesi, sa tom dlakavom jaračkom
zadnjicom!“
Soko se resko nasmeje, raširi krila i vine se visoko u nebo gde brzo odleti
prema Jugu.
Kameno oko je gledao za njim i divio se lakoći kojom se vitka ptica izvila u
visinu, puštajući da je vetar nosi, slobodna i prividno nesputana težinom, koja
druga bića prisiljava da dole po tlu pomeraju mučno nogu ispred noge i paze, da
se ne spotaknu na prvu rupu. Lep si sokole, mislio je, čak vrlo lep, iako si zao.
Inače, naumi da u buduće brižljivije pazi na svoj Kamen.
Narednog dana je padala kiša. Kameno oko je ostao u pećini i kroz ulaz
posmatrao žbunje bez lišća, čije su se ispružene grane sijale crne od vlage, a iza
njih se nije videlo ništa sem prugastog sivila. Ali čak ni na tom vremenu koze
očigledno još nisu bile spremne da dođu u pećinu. Sigurno neće doći pre prvog
snega.
Kameno oko ostane da čuči kraj vatre još jednom pokušavajući da povede
razgovor sa štapom. Ispitujući je gledao bezvremeno prastaro lice drvenog bića i
rekao: „Izgleda moram da izmislim druga imena za tebe, ako hoću da te navedem
da pričaš. Možda su imena koja sam nedavno izmislio bila prekratka.“ Pokuša da
zamisli ogromno drvo sa plavozelenim šišarkama visoko u vrhu, koje su bile
debele i okrugle, kao seljačke krofne, pa kaže: Krofnastošišarkasti?“ Ali mrko
sjajno oko je sada gledalo možda još više negirajući, nego pre. Kopao je dalje pa
se seti, kakav je osećaj imao kad su ga obešene grane bora ogreble po nozi, dok je
bežao od nevremena, pa reče: „Igličastolisnatapajalica“ ali ni sa tim nije imao
uspeha. A kad je već bio kod te misli padne mu na pamet da se skoro spotakao o
kvrgavo korenje bora, dok je trčao, pa kaže još: „Korenjezaprevrtanje“, ali je izraz
nemog drugara sad delovao skoro zgađeno. Očigledno nije imao smisla za takvu
vrstu šala. „Izvini ako sam te uvredio“, kaže mu Kameno oko, „ali vidiš kako je
teško naći pravo ime za tebe. Danas mi sigurno neće pasti ništa bolje na pamet.“
Ostavi štap u stranu, prodžara malo po vatri, razmišljajući o svom razgovoru
sa sokolom. To nije mogao biti običan soko, jer je rekao da vlada drugima, a time
sigurno nije mislio samo na sokolove. Sem toga, mora da je ranije već imao posla
sa tim sokolom. Bar je soko tvrdio da o njegovoj prošlosti zna nešto, i to o
vremenu, kad su ga zvali „Nosilac Kamena.“ Kameno oko se trudio da podstakne
bar nešto, da se pojavi iz sećanja i pritom je postajao sve sigurniji, da je tog sokola
već video kako sedi u sred neke livade, na deblu nekog drveta. Setio se sada da to
nije moglo biti uveče, kao sada, jer je u njegovom sećanju nastajala slika ravnog,
travom obraslog proplanka, okruženog mladom šumom tankih stabala, a soko je
sem toga bio bliže njemu. Onda slika u njegovom sećanju počne da se kreće, malo
po malo, smeđa haljina od perja otpadne sa sokola i otkrije, dok je stas stalno
rastao, vitko, belo telo devojke, koja ga je gledala zelenim očima. Soko-devojka,
pomislio je i istovremeno znao da i to ime pripada njegovoj prošlosti. Ipak si mi
znači otkrio nešto o mojoj prošlosti, sokole, mislio je, kad se zelene oči odjednom
pojaviše sasvim ispred njega i onaj strah ga opet spopadne; jer je na dnu tih lepih
očiju prepoznao žudnju za moći i zadrhtao je, kao da je već osetio tu moć. Tek kad
je stavio ruku na grudi i uverio se da je Kamen tu, disanje mu opet postane mirnije
i strah nestane.
Celog dana je kiša lila kao iz kabla, a pred veče Kameno oko začuje topot
koza ispred pećine. Prvi jarac proturi svoj snažan rog kroz ulaz i pogleda okolo.
Kad je video Kameno oko da sedi kraj vatre, zatrese svojom mokrom bradom:
„Odvratno vreme! Nigde suvo mesto da se nađe. Spavaćemo noćas u pećini“. Nije
ni sačekao da bude pozvan, nego se provuče kroz rupu a za njim celo stado.
„Prvo se malo ugrejte“, kaže im Kameno oko i životinje se poređaju oko
ognjišta tiho dahćući a prokislo krzno počne da se isparava. Samo su se mladi,
kojima ni pećina, ni vatra nisu bili poznati, držali po stranu i uplašeno mekećući,
cupkali s noge na nogu, dok im majka ne bi, umirujući ih, nešto rekla i njuškom
ih pogurala ka vatri koja je grejala.
Te večeri Kameno oko po prvi put ponovo namuze šolju mleka, ali se popne
gore do svog ležaja za spavanje. Od tada su koze svakodnevno kad padne mrak
dolazile u pećinu, a Kameno oko je bio zadovoljan što noću čuje mirno disanje
životinja i oseća toplo isparenje njihovih tela. Ubrzo onda padne i prvi sneg i tih
dana reče Jednorog: „Od danas ćeš opet ti biti gospodar stada za vreme zime.
Vidim da si dobro snabdeven.“ I onda s uživanjem smljacka pregršt sena za čije
sakupljanje je u proleće pokazao onako malo razumevanja.
Dani opet poprime mirnu jednoličnost i Kameno oko je posle nekog vremena
imao osećaj da čitavog svog života nije ništa drugo radio, nego ujutro gonio koze
na neku ispašu bez snega, uveče ih vraćao u pećinu, dohranjivao ih još malo svojim
zalihama i muzao.
Dok je jedne večeri tako sedeo uz vatru i ponovo okretao štap tamo-ovamo,
kaže mu Jednorog: „Kakvu si to čudnu stvar doneo s puta? Stalno ga gledaš kao
da bi sa njim da razgovaraš.“
„Pa to bih i hteo“, odgovori Kameno oko, „ali mu ne znam ime.“
„Inače si tako pametan“ kaže Jednorog. „Potraži ime koje odgovara njegovoj
prirodi. Tako se to bar kod nas radi.“
Kamenom oku je ovaj predlog zbog njegove, jednostavnosti otvorio oči. Kad
su životinje pospale, a on leže gore na svom ležaju, uzme drvo u ruku i kaže: „Ti
si od drveta, to je tvoja vrsta. Da ti nisi možda Drvenko?”
Štap nije dao odgovor, ali je Kameno oko osetio lako trzanje u držalji, koje
ga ohrabri da taj trag sledi i dalje: „Drvo je od stabla“ nastavi, „dakle ti se iz
stabala. Da nisi Stablanko?“
U slaboj svetlosti žara činilo mu se da vidi kako je oko na širokom licu
nemog prijatelja iznenada sevnulo i pažljivo ga pogledalo, kao da je htelo da kaže:
samo dalje tako, već si blizu! „Potičeš od sasvim određenog drveta“ kaže Kameno
oko. „Bio je to prastari bor limba. Da nisi možda Limborko?“
„Da to otkriješ morao si prilično dugo da pogađaš“, reče bor. „Nisi mnogo
domišljat. Ali, pošto je stari smatrao vrednim, da me tebi da za saputnika, biće da
sa tobom ima neke planove.“
„Pa to zvuči, kao da mi je time ukazana posebna čast“, kaže Kameno oko.
„Do sada se nisi pokazao baš kao naročito koristan.“
„Šta očekuješ za tako kratko vreme?“, odgovori bor ljutito. Stari ti sigurno
nije zato dao bor limbu, da ga koristiš za mlaćenje divljih jabuka sa drveta. Za to
je dobra i obična batina.
„Mogao je to onda da mi kaže“, odvrati Kameno oko prkosno. „Najzad,
obećao mi je saputnika sa kojim ću moći preko zime da razgovaram, a sve to vreme
odonda ti nisi ni usta otvorio.“
 „Limbe govore samo kad ih osloviš po imenu“, kaže limba. „A šta znači
„sve vreme“? Mora da si veoma mlad i veoma nestrpljiv, kad to smatraš nekim
pomena vrednim vremenom.“
„Još uvek sam znatno stariji od tebe“, kaže Kameno oko. „Pa stari te
napravio pred mojim očima.“
Ta tvrdnja navede limbu na suv, malo drvenast smeh. „Pred tvojim očima?“
kaže onda. „Znaš li uopšte koliko sam ja star? Reći ću ti, kako bi imao predamnom
malo više poštovanja: ovog proleća sam napunio 369 godina, a to je upravo starost,
kada se bor limba šalje među ljude. To što ti nazivaš drugim vremenom, za mene
je samo trenutak.“
Kameno oko to nije mogao da veruje. „Ali video sam” kaže, „kako je stari
podigao parče drveta...“ ali bor mu upadne u reč: „Video, video! Ništa nisi
razumeo! Taj komad drveta je bio srž planinskog bora limba, koji je pred tvojim
očima pogodio grom. Ono što je izgorelo, bio je samo spoljašnji lik, koji uopšte
nije važan. Ali limba koji je pritom oslobođen, je još dovoljno živ da jednom
mladom žutokljuncu ovde objasni šta znači vreme. Ko zna, možda je grom poslan
samo zbog toga, jer je upravo bio potreban jedan limba i stvarno bi trebalo da
budeš malo zahvalniji, da se zbog tebe pokreću tako snažne predstave. I ne govori
više o vremenu! Morao sam 369 godina da stojim tamo gore na prevoju, da bi
stekao predstavu o tome šta ta reč znači.“
Posle toga dugog govora bora Kameno oko je bio prilično obeshrabren.
„Izvini molim te“, rekao je. „To nisam mogao znati. Stari mi o tome nije ništa
rekao.“
„Verovatno je mislio da si pametniji, nego što jesi“, kaže bor. „Zar uvek sve
mora prvo da ti se kaže? Neko kao onaj stari, ništa ne čini tek onako. Trebalo je
da se zamisliš već i zbog toga, što se uopšte brine o tvojim problemima. Ali, za
danas sam dovoljno govorio.“ Tako limba završi razgovor i prepusti Kamenom
oku da iz svega toga izvuče neki zaključak.
Tragač kamena mu je dakle dao saputnika, koji se razumeo u tajne vremena,
mada na pomalo prostran način, za pojmove Kamenog oka. Pri toj misli shvati da
zaista ima nepotpune predstave o protoku vremena; jer iskustvo kojim je u to
vreme raspolagao, zaista nije dopiralo mnogo dalje od jedne godine unazad.
Ostatak mu se izgubio, i ako je hteo ponovo da nađe taj deo svog života, moglo
mu je zaista biti od koristi do kraj sebe ima nekoga poput tog bora. Odluči da svog
saputnika u prvoj narednoj prilici pita kako da povrati izgubljeno vreme i u tome
zaspi. Napolju je padao sneg, i hladni, beli zid ispred ulaza je svakim danom
postajao malo viši. Koze su na debelo zavejanim obroncima jedva još nalazile
hranu, gulile su iskeženim zubima pupoljke i koru sa opuštenih grana, a nekih dana
uopšte nisu napuštale pećinu. Onda je ogrev bio na izmaku, pa je Kameno oko
morao ujutru da krene u potragu za suvim granama. Znao je jednu prastaru, trulu
bukvu na rubu šume koja se slomila u vreme jesenjih oluja, pa je tamo hteo da se
snabde novim zalihama.
Kad je izašao pred pećinu, ugledao je iznad šume jato vrana, kako kruže i
dok se probijao između žbunja kroz sneg visok do kolena, neprestano je čuo
promukle krike crnih ptica. Onda shvati šta ih je tako uzbudilo: nisko iznad njih
ustremio se soko koji je očigledno bio u potrazi za plenom. Ali, ako je mislio da
će sa vranama imati lak posao, prevario se. Iznenada su se sakupile u grupu i one
napale sokola, koji je jedva uspeo da se izbavi izvan dometa njihovih oštrih
kljunova. Izvio se snažnim zamasima krila u bledoplavo promrzlo nebo i onda
brzo skliznu prema Jugu.
Kameno oko najzad stigne do porušenog stabla i počne da lomi kao ruka
debele grane iz krošnje. Vrane su se u međuvremenu spustile u golo granje u
visokoj šumi, gde su čučale kao preostali plodovi, pocrneli od mraza. Dve su
sedele baš iznad Kamenog oka u granama hrasta pa je počeo da shvata ono što su
jedna drugoj kreštale.
„Užasno, taj drski napadač!“, kreštala je jedna. „Da li si ikada videla toliko
bezobraznog sokola?“
„Zar ne poznaješ Zeleno oko?“, kaže joj druga. „Ona je pohlepnija od svakog
drugog!“
„Čula sam da se o njoj krešti“, kaže prva. „Ali je to bilo dalje na jugu.“
„Sad najčešće lovi ovde, kod velike šume kraj stene“, kaže druga. „Ali imaš
pravo. Gnezdi se kod Arnijeve kolibe. Lično sam videla kako izlazi iz prozora
Narcijine kuće.”
„Zar Narcija drži sokola za lov?“, upita prva. „I zašto ga pušta da slobodno
leti?“
„Nije baš sasvim sigurno da je to njen lovački soko“, kaže druga. „Mnogi
tvrde da je to sama Narcija, jer ona ima iste zelene oči kao napadač, pohlepne i
jezive.“
„U tome mu je svakako slična“, kaže prva. „Od kad joj je umro otac, njena
zloba nema granica, kažu. Arnijeve ljude drže kao sluge i ko pred njom ne puzi,
ona mu zlim čarolijama slomi je volju. Znaš njene pse? Njihovo retko krzno liči
na kosu Arnijevih ljudi a oči im podsećaju na ljude kojih više nema. Kod Arnijevih
koliba miriše na strah.“
„Da“ kaže druga, „taj smrad se širi od kada je iz sive kolibe nestalo Blještavo
oko i sa njim Nosilac Kamena. Čula sam da Narcija izleće u liku sokola i traži
njega, da bi mu otela Kamen.“
 „Trebalo bi da je se čuva“, kaže prva, „inače će ga pretvoriti u jednog od
svojih pasa.“
„Možda je to već učinila“, kaže druga.
„Ne verujem“, kaže prva, „ti psi nisu u stanju da pobegnu, jer im je slomila
volju. Možda je taj mladić sa Kamenom otišao kući. On nije od Arnijevih ljudi.“
„Da li znaš odakle je i kako se zove?“, upita druga.
„Da“, kaže prava, i u tom trenutku pod kopitama Kamenog oka se uz prasak
slomije suva grana. Vrane uplašene odlete i kliznu iznad vrhova drveća izvan
vidika.
Kameno oko je proklinjao svoju nespretnost. Pokuša da prati ptice, ali već
posle nekoliko koraka shvati besmislenost tog poduhvata. Dok se on muči tu dole
po dubokom snegu, vrane će gore, iznad vrhova, već negde odleteti. Vrati se do
srušenog drveta, i počne da izvlači zgodne grane iz gomile polomljenog drveta
razmišljajući uz posao o onome što je upravo čuo. Bilo mu je, kao da je veo magle,
koji je ležao preko njegovih sećanja, bio pocepan na nekim mestima nehotice, i
iza toga se pojavile slike, koje nije gledao kao nešto nepoznato, već kao nešto
poznato prepoznavao, brvnare na rubu šume, kolibu sivu od starosti koja je stajala
pored naselja kao svetinja, i znao je da je tamo već bio. Čuo je imena koja su budila
sećanja na lice, na ljude koje je znao: Arnijevi ljudi, muškarci spljoštena nosa sa
maslinastomrkom kožom, i retko crnom kosom; video ih je kako u poslu idu
između kuća tamo-ovamo vukući za sobom natovarene tovarne konje. A Narcija,
to je bilo lice žene ili devojke, usko, svetle kože, sa zelenim očima, lepo lice, koje
ga je istovremeno uzbuđivalo i plašilo. Ali, šta se tamo desilo pa je pobegao sa tog
mesta i sa sobom uzeo Kamen, koji je nosio na grudima? Osećao je kako pod
tankom kožom, koja ga je delila od tog sećanja, raste užas, koji ga je sprečavao da
prodre dalje u tom pravcu, ali sad je znao, ko je soko sa kojim je razgovarao u
kasnu jesen.
U međuvremenu je nakupio svežanj suvih grana i krenuo prema pećini.
Odlazio je toga dana više puta do onog mesta, dok nije navukao dovoljnu količinu
drva za vatru, ali vrane više nije video. Koze su se dotle bile rasule po obronku i
grickale po granama žbunova, ali ono što su tamo dobijale među zube, nije bilo
dovoljno da ih zasiti. Kad je pao mrak, vratile su se samo u pećinu u očekivanju
jače hrane. Ali on ipak nije mogao da spava, jer je još bio previše uzbuđen udarom
u zaboravljeno, koji mu je toga dana bio uspeo.
Pošto je neko vreme ležao tako i buljio u vis, u raspuknutu tavanicu pećine,
po kojoj je klizao odsjaj treperave vatre, uzme štap u ruke i reče: „Limba, pa ti si
onaj što se razume u vreme.“
Umesto odgovora bor najpre pusti neki suv smeh. Onda reče: „Tako nešto
može da kaže samo neko ko nema pojma šta je vreme. Vreme je nešto što se
utoliko manje shvata, što se više o njemu sazna. Čovek u njega nikada ne može da
bude siguran. Ako pazi na vreme, ono se vuče, kao puž, a čim mu nešto drugo
odvuče pažnju, ono skoči kao lasica. Uvek je tu, ali kad hoćeš da ga ščepaš,
zahvatiš u prazno, jer je već opet prošlo. Dobro, stekao sam malo iskustva sa
vremenom, ali ja nikako ne znam sve o njemu. Šta hoćeš? Već sam primetio da ti
nešto ne da da zaspiš.“
„Našao sam danas nekoliko parčića mog izgubljenog vremena“, kaže
Kameno oko i ispriča boru šta je prisluškujući saznao od vrana. „Ali to su samo
pojedinačne slike“ kaže na kraju, „ne znam njihovu vezu.“
„I ja sada treba da ti pomognem da uspostaviš tu vezu?“, kaže bor. „To moraš
ipak sam da pokušaš. Moje vreme je drugačije od tvog vremena.“
„Zar nikada nisi izgubio deo njega?“, upita Kameno oko.
Bor razmisli neko vreme i onda kaže; „To mi se stvarno jednom desilo. Mora
da je bilo pre od prilike 250 godina. Bilo je tada toliko suvo leto, da su se moje
šišarke sasušile pre vremena i ostale gluve, tako da nisam mogao da posejem decu
po svetu, a to je za nekoga poput nas tužna stvar. U kasno leto onda naiđe tako
strašno nevreme, kao onog dana, kada smo se nas dvojica sreli, i onda me pogodila
munja. Prošla je od vrha do korena duž stabla, pa je na tom mestu pukla kora, samo
je naišla kiša pre nego što sam se mogao zapaliti. Od tog trenutka, pa do sledećeg
proleća, stajao sam kao ošamućen, a i kasnije, kad se rana već zatvorila, dugo
nisam znao šta mi se dogodilo.“
„Ali mora da si to jednom saznao, inače ne bi mogao o tome da pričaš“, reče
Kameno oko. „Kako si onda opet našao svoje izgubljeno vreme?“
„Preko jednog mrava“, kaže bor. „Bilo je to već nekoliko godina kasnije u
proleće. Bio sam prilično melanholičan tada i opustio sam grane. Brinuo sam za
moje šišarke, jer od one priče nikada mi nije uspelo da mi semenke dozru. Toga
dana onda uzverao se taj mrav na moje stablo, sve do vrha i počeo da sisa smolu
koja je izlazila između ljuspi šišarki. U tom trenutku sam znao da je tu gore već
jednom bio neki mrav. I on je tražio smolu po mojim suvim šišarkama i grickao
isušene korice. Onda se iznenada uvukao između dve ljuspe, a onda se sjurila i ona
munja, koja mi je skoro oduzela život. Sada, kad sam se setio, najzad sam opet
osetio onaj gorući bol i usplamtelu vrelinu koja je usahla sok ispod moje kore. I
taj bol mi je vratio izgubljeno vreme.“
„Znači treba da tražim takav bol?“, upita Kameno oko, a po njemu se skoro
moglo videti, da u pećini nije bilo tako mračno da za to baš nema volje. Bor to
ipak primeti, verovatno po otegnutom govoru. „Ne, ne“ kaže, „Ko još tako nešto
radi, dok je pri zdravom razumu? Bolje traži nekog mrava. Bol će onda doći već
sam od sebe.“
 „Kakvog mrava?“, upita Kameno oko zbunjeno. „Ne mogu se setiti ni
jednog mrava.“
„Dragi bože! Kako ti teško shvataš!“, kaže mu bor. „Pa zašto sam ti ispričao
tu priču? Traži sitnice, pazi na reči, koje će te na nešto podsetiti! Pa upravo si mi
ispričao, šta si čuo od vrana. Govorilo se o nekoj kolibi. Da li je se sećaš?“
„Arnijeva koliba”, kaže Kameno oko. „A ljudi koji tamo žive u brvnarama,
zovu se Arnijevi ljudi.“
„Mora da si kod njih ranije živeo“, kaže bor. „Ti si taj mladić koji je pobegao
sa kamenom.“
„Znam, jer je Kamen kod mene“, kaže Kameno oko. „Ali, od čega sam tamo
pobegao?“
„Odakle ja to da znam?“, kaže bor. „Možda to ima veze sa tom Narcijom,
koja povremeno izgleda leti ovim predelima kao soko. Da li je poznaješ?“
„Sa tim zelenookim sokolom sam razgovarao prošle jeseni“, kaže Kameno
oko. „Da sam mu dao ovaj Kamen on bi mi rekao ko sam. Skoro sam to bio
učinio.“
„To bi bila loša trgovina“, kaže bor. „Moraš sam da pronađeš, ko si. Ništa
ne vredi, ako ti to neko kaže. Ta Narcija se izgleda razume u svakojake veštine.
Možda je htela da te pretvori u jednog od svojih pasa.“
Kameno oko je za vreme tog razgovora osetio, kako se onaj strah, pipajući,
opet penje ka njegovom srcu i sve jače ga steže. Kod borovih poslednjih reči ta
pesnica kao da ga je naglo ščepala. „Pusti to!“ viknuo je. „Budi miran! Neću više
ništa da čujem o tome!“
„Zar sam ja o tome počeo?“, upita bor. „Pa ti tražiš svoje izgubljeno vreme.
Ali, sada mi se čini da bežiš od mene, jer se bojiš nje. Jednog dana ćeš već naći
svoga mrava. Pa imamo vremena, puno vremena.“
Njega su stvarno imali. Zima se polako vukla. Snežne mećave su povremeno
zavejavale ulaz u pećinu, pa je i danju i noću ostajalo mračno, ali ovoga puta
Kameno oko se nije zavlačio među koze, nego je i dalje spavao gore na svom
ležaju od lišća. Možda mu je bilo nelagodno da pred borovim okom bude tako
prost sa kozama, možda su se sokolove reči, da nikada neće pripadati kozama,
toliko urezalo u njegovoj svesti, da se plašio da ga životinje više ne bi primile u
topli organizam stada kao prošle zime. Tu i tamo je govorio sa borom, ali više nije
pitao o svom izgubljenom vremenu, mada je nameravao da u buduće više pazi na
sitnice i reči, koje mu na bilo koji način dođu do ušiju.
Jednoga dana je onda počeo da se topi sneg. Končići od kapi koje su preko
dana jurile sa ulaza u pećinu kao svetlucava zavesa od blještavog dragog kamenja,
smrzavale su se preko noći u zupčaste čeljusti od ledenih čepova, ali čim bi se
sunce pojavilo na nebu, voda bi počela da klizi po njima i brzo bi ih pojela. Kad
su se napolju pojavila skromna mesta za ispašu, koze su napuštale pećinu da
potraže hranu. Neko vreme su se još uveče vraćale u pećinu, da se noću greju kraj
vatre, ali su ubrzo sasvim ostale. Samo se jednorog još jednom pokazao, klimnuo
Kamenom oku pokroviteljski i rekao: „Preko zime si bio sasvim upotrebljiv, ali
sada je vreme da ja opet sam preuzmem vladavinu nad stadom. Moram omogućiti
stadu malo kretanja, pre nego donesu na svet mlade. Ako za sada još ne nađeš ništa
drugo za jelo, možeš da nas potražiš, da popiješ mleko, kao sisanče.“
Ovu poslednju primedbu Kameno oko nije smatrao naročito dostojnom, jer
je mislio da je zaslužio jasnije izraženu zahvalnost za sav posao koji je preuzeo na
sebe za ljubav koza. Ali, pošto je za sada još bio upućen na kozje mleko, zahvali
se sa svoje strane na ponudi i pećina je sada ostala samo njemu. Moraće da ostane
još neko vreme, dok ne bude mogao da nanese sena za sledeću zimu, kako bi i tada
zaslužio mleko.
Noću, posle iseljenja koza, osećao se prilično napušteno. Nedostajao mu je
topli dah stada, tiho hrkanje životinja koje miruju, pa je u prvo vreme pravio veću
vatru, kako bi, dok zaspi, osećao nešto živo. Iz dana u dan je bivao nemirniji, kao
da ga nešto tera da opet krene na putovanje i kad je uveče tražio stado, ispitivao je
u prolazu izniklu travu, kao da bi je time mogao podstaći da brže raste.
I onda jedne noći stvarno oseti nešto živo, i to na guši, baš toliko blizu sebe.
Iz sna ga je trglo resko zviždanje, osetio je kako mu se nešto malo, krznasto koprca
po vratu, a kad je pokretom ruke hteo da skine krznastog gosta, dodirnule su ga
još i glatke, hladne kovrdže. Uspravio se, a pošto je i te noći vatru bio snabdeo
dovoljnom hranom, mogao je da vidi, ko mu je to došao u posetu. Pored njegovog
ležaja bila se savila zmija, čije je ljuspičavo telo blještalo u sjaju vatre, a ta zmija
je u čeljustima držala miša, koji je jadno vrištao i koprcao se nogama.
„Zar ne možeš da loviš nigde drugde, nego baš u mom krevetu?“, rekao je
ljut zbog ometanja njegovog noćnog mira. „Za tog malog miša bi bilo još dovoljno
mojih lešnika.“
Kad je to rekao, zmija uopšte nije pokazivala nameru da proguta svoju
lovinu, savila je telo unazad, dok drhtavu životinju nije mogla da drži trakom od
svoga tela, podigla onda svoju usku glavu i rekla mekim, melodičnim glasom:
„Oprosti mi, Nosioče Kamena, što sam uznemirila tvoj san. Ime mi je Rinkula i
baš sam došla u pravom trenutku, da ulovim ovog bednog miša kad je hteo da
ukrade nešto bolje od tvojih lešnika.“
Kameno oko je sada po svetlim, mesečastim mrljama iznad vilice zmije
shvatio da govori sa belouškom i mada je do tada osećao malo sklonosti ka
zmijama, s divljenjem je pratio ljupke pokrete životinje i gledao joj u oči, pod
čijim se, kao ogledalo glatkom površinom, pela višestruka igra boja. „Šta bi ovde
bilo bolje za miša?“ pitao je, ali ime, kojim ga je zmija oslovila, već ga je navelo
da nasluti, na šta se miš bio namerio.
„Pa za miša ništa“, kaže Rinkula.
„Ali zato za sokola?” upita Kameno oko.
„Nek to sam prizna“ reče Rinkula, oslobodi miša svog zagrljaja, i kaže mu:
„Hajde, pričaj Nosiocu Kamena svoju priču, ali drži se istine, ako ti je život mio!
Znaš da ne bi imalo smisla pokušavati pobeći od mene.“
Miš je drhteći čučao između zmije i ležaja Kamenog oka, žurno
pokušavajući da prednjim nogama poravna svoje krzno, načini onda ponizan
poklon i kaže: „Znam, moćna Rinkula da ne bih mogao da ti umaknem. A tebi,
Nosioče Kamena ću ispričati istinito, šta sam hteo, jer je moj strah od Rinkule
daleko već nego od sokola o kome si govorio. Zaista mi je ženka sokola sa zelenim
očima naredila da se uvučem u tvoju pećinu, da pregrizem konopac oko tvog vrata
i ukradem kesu u kojoj nosiš onaj Kamen po kome nosiš ime.“
„Kako je Zelenooka mogla tako nešto da ti naredi?“, upita Kameno oko.
„Zar si u njenoj službi?“
„Imala me je u svojim kandžama“, kaže miš i po njemu se moglo videti da
mu to nije prijatno sećanje.
„Šta ti je obećala za tu krađu?“, upita Kameno oko.
„Da će mi u buduće poštedeti život.“ kaže miš.
Rinkula je nezadovoljno vrtela glavom. „Veruješ sokolu?“ upita.
„Ponekad nam je dovoljna i nada“, kaže miš.
„Zar tvoj život nije neprestano na neki način u opasnosti?“, kaže Rinkula.
„Trebalo bi da se stidiš, što si zbog tako nesigurnog obećanja hteo da počiniš tako
nešto.“
Ovaj govor miša nikako nije postideo, nego ga je naljutio, koliko je
dozvoljeno govoriti o ljutini kod tako male životinje. Uspravio se i viknuo glasom:
„Misliš da ne znam da mi je život stalno u opasnosti, bilo od sokola, bilo od tebi
sličnih? Treba da se stidim što sam hteo da samo malo umanjim tu opasnost, ili
samo strah od opasnosti? Lako je vama da govorite, vama jakima, koji nekoga
poput nas ščepaju u prolazu, kad im se prijede malo mišjeg mesa. Lako vam je da
pričate o podlim delima na koja gledate sa prezirom, kad biste vi tako nešto
preduzeli, moglo bi zaista da bude podlo, jer ste dovoljno slobodni da se odlučite
za ili protiv. A mi se, puni straha, krademo po tlu, kroz lišće i travu i stalno
osećamo opasnost od vas za vratom. Zar da stavim svoj život na kocku samo zato
da bi ovaj dlakavi demon ovde mogao da sačuva svoju igračku? Grdi što se mene
tiče tog sokola, koji me je naveo na taj poduhvat, ali nemoj meni prebacivati! A
sad me brzo pojedi, da i to prebrodim!“
 E, to je zaista bio začuđujući govor za miša, i to nije mislio samo Kameno
Oko, već i zmija, jer reče: „Bilo bi šteta tako hrabrom mišu učiniti tako nešto.
Moram priznati da si me postideo. Mogu li da znam tvoje ime?“
„Još ga nemam“, odgovori miš, „Među miševima je običaj da neko dobije
ime tek kad učini nešto izvanredno, pa tako mnogi od nas umiru, pre nego što su
uopšte i sposobni za neko pomena važno delo, bez imena pod kandžama sokola,
među šapama neke divlje mačke, ili“ – tu miš zastane i pogleda Rinkulu uplašeno.
Zmija uzvrati pogled svojim ahatskim očima i kaže: „Ili?“
Onda miš skupi svu svoju hrabrost i nastavi: „Ili u čeljusti neke zmije.“
Rinkula zadovoljno nakrivi glavu: „Stvarno si hrabar miš. A pošto sada nisi
govorio samo u ljutini, nego si prevazišao svoj strah, vreme je da dobiješ ime. U
buduće ćeš se zvati „Onaj-što-go vori-sa-zmijom.“
Onda se Rinkula obrati Kamenom Oku: „Mislim da je „Onaj-što-govori-sa-
zmijom“ zaslužio da mu pokažeš svoj Kamen. Treba da vidi da se pri svemu nije
radilo o bilo kakvoj beznačajnoj igrački, kako očigledno misli.“
„Imaš pravo, mudra Rinkula“, kaže joj Kameno Oko. „pored toga možda će
mi na taj način uspeti da steknem prijateljstvo tog hrabrog miša.“ Još dok je
govorio vadio je Kamen iz kese pa ga stavi ispred miša na stenovito tlo.
Dragocenost je najpre mirovala tamo kao kakav crni oblutak, ali onda vatra dole
u pećini zapucketa, i pod sjajem plamena unutar kamena počnu da gore boje, da
se šire u krugovima, da rastu i probijaju površinu u pulsirajućim talasima zelenog,
plavog i ljubičastog svetla, koje je okružilo začuđenog miša, a u Rinkulinim očima
se odražavalo kao da u dubokoj tami pećine blješte tri jednaka kamena. „Onaj-što-
govori-sa-zmijom“ je mirno sedeo na zadnjim šapama i posmatrao igru boja. Kao
da je rastao pod njihovim bljeskom, ni traga od drhtave zastrašenosti na njemu
više nije bilo, njegove širom otvorene crne oči su gledale jasno a njegovi brkovi
se smelo ušiljili u stranu, rečju: tu je sedeo miš, koji je zasluživao svako
poštovanje.
Neko vreme niko od njih nije govorio ni reči. Onda najzad „Onaj-što-govori-
sa-zmijom“ skrene pogled sa dragulja, pogleda Kameno Oko i kaže: „Sad znam,
kakvo bi nedelo bilo ukrasti ti taj Kamen, ali sada sam saznao i to da si mi oprostio.
Zahvaljujem ti, što si mi ga pokazao. Pod njegovim bljeskom nestaje svako zlo.
Moraću doduše da i ubuduće s vremena na vreme da drhtim za svoj život, ali strah
koji me je do danas pratio iz dana u dan i ponižavao, sada mi je oduzet. Kunem ti
se ovim Kamenom da ću od sada biti tvoj prijatelj, kako si i želeo.“
Sve to je rekao sa takvim dostojanstvom, da Kameno Oko uopšte nije ni
pomislio da je ovakav govor smešan. Dok je ponovo stavljao svoj Kamen u kesu,
uveravao je miša da mu ta zakletva nije bila ni potrebna, pa doda da je ponosan
što ima takvog prijatelja. Onda izvadi pregršt lešnika iz svoje ostave i pozove ga
na noćni obed. Miš sa zahvalnošću prihvati rečima: „Od uzbuđenja uvek
ogladnim.“
I Kameno Oko skrcka nekoliko lešnika i kaže Rinkuli: „Žao mi je što i tebi
ne mogu nešto da ponudim.“
„Ne mari ništa“, kaže zmija. „Još prekjuče sam nešto jela. Sem toga nisam
valjda plivala kroz potok u tvoju pećinu, da bih ovde lovila.“
„Pa šta si onda inače tražila?“
„Tebe“, kaže Rinkula.
Kameno Oko zapanjeno pogleda. „Mene? Kako si uopšte doznala da sam
ovde?“
„Među životinjama u vodi se o tebi mnogo govori“, kaže Rinkula, „Nisi to
znao? Zeleni je poslao još jesenas da te traže.“
Onda se Kameno Oko seti devojčice koja je razgovarala sa ribama: „Ako
sam dobro čuo, zamoljen je da traži frulaša, pesnika.”
„Zar ti to nisi?“, upita Rinkula i pogleda ga svojim ahatskim očima.
„Ne znam“, kaže Kameno Oko. „Jedne jesenje noći, tamo preko planine,
pričao sam sa Zlatnookom o tome, ali posle nisam bio mnogo pametniji nego pre
toga. I ona je rekla nešto o nekom frulašu, koji se traži.“
„Stvarno ne znaš?“, upita Rinkula, a u svetlosti vatre u njenim očima počnu
da tinjaju boje, kao da se u njima još ogleda svetlosna igra Kamena.
Kameno Oko je napeto kopao po svom sećanju, ali nije mogao ništa slično
da iskopa. „Ne mogu da se setim“ kaže, „ali biće da sam ranije bio frulaš. Da li si
došla da me tražiš?“
„Ne“ kaže Rinkula. „Odavno si pronađen i znamo gde se nalaziš. Imam samo
nalog da s vremena na vreme pogledam šta radiš, jer duboko u unutrašnjosti pećine
imam moj zimovnik. Bilo je dobro što sam te posetila baš noćas.“
„Baš u pravo vreme“, odgovori Kameno Oko. „Jesi li već često bila ovde?“
„Nekoliko puta, ali nisam imala razloga da te uznemiravam.“
„Pa onda si viđala samo polujarca kako hrče na svom ležaju od suvog lišća“,
kaže Kameno Oko. „Ni traga od frulaša, ili pesnika“.
„Ništa drugo nisam očekivala“, kaže Rinkula. „Ali kad na leto ponovo izađeš
u šume, trebalo bi možda da pokušaš da izrežeš sebi frulu. Nož imaš.”
Kameno Oko se zahvali na dobrom savetu, a Rinkula to očigledno shvati
kao znak za rastanak; jer se nakloni: „Za danas sam ti dovoljno sna oduzela.
Doviđenja negde pored vode, i pazi na Kamen!“ Posle tih reči ona sklizne prema
potoku u pećini i nestane u mraku.
 Miš je pažljivo pratio razgovor pa sada reče: „Sreća što nisam znao pod
čijom si zaštitom, inače se nikada ne bih usudio da uđem u tvoju pećinu, i dalje
bih ostao bez imena i ne bih dobio tebe za prijatelja. Ako ti treba nešto od mene,
možeš da me dozoveš određenim zviždukom.“
„Ukoliko si blizu“, kaže Kameno Oko sa smeškom.
„Ne samo onda“, kaže miš. „Miševa ima svuda a vest se kod nas prenose
brzo. Ko čuje moj zvižduk, obavestiće me. Pazi!“ i onda miš odzviždi piskav
trozvuk, koji je Kamenom Oku bio tako poznat, da je odmah znao da ga ponovi.
„Izvrsno!“, kaže miš. „Laku noć, Nosioče Kamena! I mnogo hvala na
lešnicima!“
„I tebi laka noć, „Onaj-što-govori-sa-zmijom“, reče Kameno Oko. „I čuvaj
se sokola!“
„To i ti treba da činiš“ reče miš, načini dražestan naklon, i šmugne preko
poda pećine.
Kameno Oko legne na svoj ležaj i za rastanak odzvižduće jednom onaj
trozvuk. Ubrzo začuje daleko, ali jasno, odgovor svog novog prijatelja. I u tom
trenutku se seti, odakle je znao taj zvižduk: sedeo je pod drvetom, a ispred njega
na niskoj grani je sedeo kos i zviždao isti niz tonova, koji su mu još zvučali u
ušima. Znao je i da to nije bio bilo koji kos, nego glasnik Nežnog Svirača,
njegovog dede, prema kome je putovao kroz neizmerne šume Barleboga.
Sve je to sada čisto i jasno izronilo u njegovom sećanju: kako je sreo Gizu i
živeo u njenom zamku, cela priča sa Barlom, koji je njegovom krivicom izgubio
govor i ponovo ga povratio, na nov način, umećem Nežnog Svirača i da je, posle
toga, tri godine putovao sa Barlom zemljom. Tom prilikom je prvi put čuo pesmu
o Zelenom i Zeleni im je dva puta pomagao, dok konačno nisu zajedno, sa mnogo
veselih ljudi pobedili vukove i oterali Gizu iz visokog zamka Barleboga.
„Ja sam dakle unuk Nežnog Svirača“, reče poluglasno za sebe. „Jesi li čuo
to, Limburko?“
Onda se bor pored njega pomeri i kaže: „Izgleda da si našao svoga mrava?”
„Moj mrav je bio miš“, kaže Kameno Oko.
„Sada dakle znaš ko si“, kaže bor.
„Da”, kaže Kameno Oko. „Sećam se svoga dede, moje majke, koja je
njegova kćer i moga oca, Velikog Rikača. Mislim takođe da sam u to vreme imao
drugo ime, ali njega ne mogu da se setim.“
„Da li si tada bio frulaš?“ upita bor.
Kameno Oko razmisli malo. Onda slegne ramenima: „Moj deda je bio frulaš
i dugo sam putovao zemljom sa frulašem i to sa dve prave ljudske noge desno i
levo pored sedla, ali da li sam i sam bio frulaš, ne znam, isto kao što ne mogu da
se setim kako sam došao do ovih jaračkih nogu.“
„Nemoj biti tako nestrpljiv“, kaže bor. „Deo svog izgubljenog vremena si
već našao. Da li si tada već imao svoj Kamen?“
„Da” kaže Kameno Oko, „sa tim Kamenom je sve počelo. Arni, brat
pljačkaškog kana, dao ga je meni kad je umirao. Dobio ga je od jedne stare žene,
koja je živela u planinama.“
„Tu ženu sam poznavao“, kaže bor. „Dok sam bio još mlađi, jednom se
odmarala pod mojim granama; tada sam već bio moćno drvo, Kamen je nosila u
mreži od srebrne žice, na lancu oko vrata. Odmah sam ga prepoznao, kad sam ga
video kod tebe. Ta žena se zvala Urla i imala je vrlo lepe oči.“
„Sada tek mogu da zamislim koliko si star”, kaže mu Kameno Oko. „Arni je
bio oženjen Urlinom unukom i poznavao je samo kao već prastaru ženu, dok je
sam još bio mlad. Njegova kćer Aka već je imala sede vlasi u kosi, kad mi je
pričala Urlinu priču.“
Bor se tiho nasmejao kad je to čuo. „Vi ljudi morate da se držite vremena
dobijanja dece“, reče onda. „Verovatno ste zbog toga toliko nestrpljivi i sve biste
da imate od jednom. Ko je nestrpljiv skraćuje vreme koje ima za življenje. Mojoj
najmlađoj deci nije bilo ni godinu dana, kada me je pogodio grom i ja se radujem
što su i ona mogla da gledaju, kako im je otac, koji im je istovremeno i majka,
izabran za limbu.“
„Otac i istovremeno majka?” ponovi Kameno Oko zbunjen, ali onda shvati
i reče: „Zaboravio sam da si zapravo drvo. Od kada sa tobom razgovaram, smatram
te čovekom.“
Kad bi bor mogao da slegne ramenima, to bi sigurno sada učinio. „Čovek,
šta to uopšte znači?“, kaže. „Zar je to važno? Vi ljudi ste baš nesavršena stvorenja,
jer u sebi imate uvek samo jednu polovinu života.“
Kameno oko je mislio da ta stara drvena krckalica prilično naduveno govori
o ljudima i to ga je ljutilo. „Sada si samo još komad drveta“ reče, „pa i ako možeš
da govoriš. Ali sa decom je za tebe gotovo.“
Ako je mislio, da će time moći da nadmaši bor, prevario se, jer se drveni
drugar zakikotao u sebi i rekao: „Za sada još imam dovoljno života u sebi, da mogu
i tebi da dam komad, ti jarconogi šmokljane!“
Već kod poslednjih reči glas bora je počeo da se menja, više uopšte nije
zvučao podrugljivo, kako bi se moglo pomisliti, već pre prijateljski i pun ljubavi,
onako kako majka govori svom detetu koje teši, a Kameno Oko je istovremeno
osećao kako se od mrkoljubičaste mrlje na zadnjoj strani glave bora penje i obavija
ga nežnim zagrljajem smolast miris, kojim su plavoprstenaste ljuspe koje kaplju
smolu okruživale srž čepića. „Imaš još mnogo vremena“, rekao je nežan
materinski glas limbe. „Moraš samo naučiti da čekaš. Nestrpljivo sve pobegne, ali
onome ko ume da čeka, sve dolazi.“
Dok je slušao taj glas i upijao miris bora, Kameno Oko je osećao kako u
njega ulazi životna snaga tog prastarog bića, koja je stolećima u svet postavila
bezbrojne potomke, i prolazi njegovim telom, zagrevajući ga. Legne nazad na svoj
krevet od lišća, zatvori oči i u istom trenutku, jasnije i čistije od svake slike u snu,
ponovo ugleda onu devojku sa čudnim očima, kako trči prema njemu. I ovoga puta
je on izašao iz žbunja, ali se devojka nije uplašila već je i dalje trčala i smejala se
i, što se više približavala, izgledala je sve veća, dečje crte su se preobražavale u
lepo lice mlade žene, koja širi ruke i skače ka njemu poslednjih par koraka.
Uskoro posle toga trava između žbunja je bila zrela za sečenje tako da je
Kameno Oko mogao da kosi i unese seno. I ove godine je Jednorog vrteći glavom
posmatrao tu čudnu delatnost, ali se makar uzdržao od podrugljivih primedbi.
Očigledno mu je makar malo ostalo u sećanju da je takva suva trava u vreme, koje
njega sada na sočnim livadama nije mnogo brinulo, bila hranljiva. Čim je seno
bilo smešteno pod krov pećine, Kameno oko više ništa nije zadržavalo. Okači
preko ramena svoju torbu od kozje dlake, punu preostalih lešnika, uzme limbu u
ruku i krene na put, ovoga puta prema Jugu, jer se nadao da će tamo sresti svog
prijatelja Tanki zub.
Čitav dan je išao podnožjem zida od stene kroz šipražje. Tek pred veče tlo
počne da se penje, a šuma da se zgušnjava, tako da Kameno Oko više nije bio
prisiljen da traži put pognut od žbuna do žbuna nego je mogao nesmetano da
korača u senci visokih jela.
Sunce je već bilo zašlo za pregradu od stene, kad je začuo žubor i pljuskanje
koje se svakim korakom pojačavalo i kad je zaobišao oštru krivinu, video je da se
zid tu povlači i zatvara polukružni klanac obrastao jovama i vrbama. Iz udubljenja
u gornjoj ivici stene izvirao je vodopad i šušteći se survavao u malo jezero, čija je
površina zbog toga bila u stalnom kretanju.
Kameno Oko potraži sebi logor na mestu gde su grane žbunja visile daleko
preko vode, ostavi tamo ono malo svojih stvari i skoči u jezero da spere znoj od
dugog putovanja i, pre svega, smrad pećinskih koza iz svog krzna. Pljuskao je
dahćući kroz hladnu vodu, usudio se jednom čak da uđe i pod vodopad čija ga je
snaga povukla u dubinu, izronio pljujući vodu i brzo otplivao nazad do ispod krova
od obešenih vrbovih grana. Kad je izašao na obalu i otresao vodu iz krzna kao
mokar pas, čuo je piskav krik a onda je neki vrisak glas zakevtao: „Zar se tako
pozdravlja stari prijatelj?“
 Kameno Oko se zbunjeno okrene i onda ugleda Tanki zub kako sedi pored
njegovog logora. Lasica je ljutito brisala kapi vode iz krzna i nastavljala: „Ako
nešto ne podnosim, onda je to mokro krzno.“
„Oprosti zbog moje nespretnosti“, reče Kameno Oko. „Nisam te primetio,
sem toga, samo tebi za ljubav sam se okupao, kako kozji smrad ne bi vređao tvoj
osetljivi nos; jer sam očekivao da ću te ovde sresti.“
Tim rečima je odmah uspeo da odobrovolji lasicu. Pozdrave se sad kao
prijatelji, a lasica sa mnogo učtivih reči zamoli za izvinjenje zbog svoje žučnosti.
„Voda je dobra za piće“, rekla je, „ali je inače više volim podalje od sebe.
Izvanredno bi umirilo moju savest, ako bi primio mladog tetreba koji mi je
malopre istrčao na put“, i onda ona dovuče plen iz žbunja i stavi ga Kamenom Oku
pred noge.
Malo kasnije sedeli su kao i ranije zajedno pokraj vatre, večerali, svako na
svoj način, to jest: Kameno Oko grudi i batake tetreba pečenog na ražnju, a lasica
ostatak sirov i pričali jedno drugom kako su živeli od poslednjeg viđenja. „Mršav
lov zimi“, rekla je Tanki zub, „i kad uloviš nekog od gladi oslabelog alpskog zeca
ili neku polusmrznutu pticu, onda na tome nema ničeg, sem kože i kostiju. Onaj
zelenooki soko mi je jednom maznuo miša ispred nosa. Izgleda da se još uvek
muva po ovim predelima. Već sam se brinula za tvoj Kamen.“
„Za to si imala razloga“, odgovori Kamen oko i ispriča prijatelju koga je
zelenooka ovog puta naterala u krađu i ko mu je došao u pomoć.
„Sa tim mišom bih i ja izašla na kraj“, kaže Tanki zub sa malim tragom
ljubomore u glasu, pri čemu baš nije bilo jasno, da li joj je bilo stalo do propuštene
prijateljske usluge ili do umaklog plena. U svakom slučaju ona naslađujući se
obriše brkove, a Kameno Oko se požuri da ispriča priču do kraja. „Ako ti je stalo
do mog prijateljstva” reče na kraju, „onda miševe ostavi na miru, dok zajedno
putujemo. Inače bi se moglo dogoditi da za doručak pojedeš mog prijatelja „Onog-
što-govori-sa-zmijom”
„Pokušaću da mislim na to“, reče Tanki zub. „A i belouške ću u buduće
poštedeti.“
„To me jako umiruje“, reče Kameno Oko, „jer ne bih želeo da te izgubim“.
„Izgleda da baš mnogo držiš do te belouške“, reče lasica malo uvredljivo.
„Rinkula nije bilo kakva belouška“, kaže Kameno Oko i seti se plamenog
bljeska njenih ahatskih očiju. „Izgleda da o mom ranijem vremenu zna ponešto,
što sam ja zaboravio.“
„Zar ti je toliko važno ono što je nekada bilo?“, kaže Tanki zub. „Ja sam
zadovoljna ako svakog dana ulovim neku sočnu lovinu!“
 „Tebi to može biti dovoljno“, odgovori Kameno Oko. „Najzad, ti znaš da si
lasica. Ali, ko sam ja? Polujarac? Ili sam nekad bio frulaš, kako neki tvrde?“
„Zašto me pitaš?“, kaže lasica. „Napravi frulu pa ćeš to već otkriti.“
„Baš to mi je savetovala i Rinkula“, kaže Kameno Oko. „Sutra ću odseći
vrbovu frulu.“
„Učini to“ kaže lasica. „Volim muziku.“ I oni onda legnu da spavaju.
Tako Kameno Oko sledećeg jutra izvadi iz torbe svoj nož sa drškom od
kozjeg roga, izreže nekoliko vrbovih pruteva, i podeli ih na komade različite
dužine. Dok je drškom noža blago tukao sočnu zelenu koru, dok svetla drvena srž
nije mogla da se istisne, mislio je da je mali dečak koji sedi na obali uske rečice
kod Fraglunda, gde ga je neki stari čobanin podučio toj umetnosti. Još se tačno
sećao kako se od drveta odseca kratak kočić i zaravnjuje na jednoj strani, Onda bi
se cev urezala na mestu gde se kočić unutra završava i instrument je već davao
zvuk. Osluškivao je meki zvuk vrbove frule, koji se mešao u šum vodopada i u
njegovom sećanju od tog tona naraste melodija, koju je hteo da svira. Prsti su mu
kao sami od sebe pipali rupe, kojih nije bilo i tek kad se čuo onaj zvuk i dalje
neizmenjen, bude mu jasno da se njegove ruke sećaju umeća, koje je on zaboravio.
Očigledno su bile navikle na drugi instrument, možda onakav kakav je imao
njegov deda ili nemi Barlo; ali sad je bar bio siguran, da je ranije na njemu umeo
da svira. Za sada je morao da se pomogne onim što mu je tada pokazao onaj pastir,
pa je tako na isti način dovršavao frulu za frulom, sve jednu malo dužu od druge,
podešavao ih jednu prema drugoj i povezao ih sa nekoliko vrbovih prutića između
dva drveta u jedan niz. Klizne frulama, od najduže do najkraće, preko svojih usana
i odsvira skalu.
„Već je sasvim zgodno“, kaže mu lasica. „Izgleda da si ranije stvarno bio
frulaš.“
„Pa ovo je bilo samo za probu“, kaže Kameno Oko o onda odsvira jednu
melodiju koje se tog momenta setio. Bila je to pesma koju je prošle godine pevala
ona devojčica, pre nego što je dozvala ribe, pesma o Lepoj Agli i Zelenom. A sad
je znao i gde je čuo prvi put, kada je sa Barlom jahao. Dok je svirao i pritom pratio
tekst pesme, odjednom primeti, da stvarno neko peva sa njim, a kad je pogledao
prema vodopadu, od koga je dolazio visok glas, ugleda iza blještave zavese
vodopada neku ženu što sedi, sa zelenkasto plavom kosom, koja joj se slivala u
talasastim, stalno pokretnim mlazovima niz telo. Svirao je dok vodena vila nije
otpevala i poslednju strofu, pa onda ostavi svoju vrbovu frulu. Onda se vodena
vila zvonko i žuboravo nasmeje i reče: „Još nisi zaboravio svoje pesme, jarconogi
frulašu!“
„Ovu jednu sam opet pronašao“, kaže Kameno Oko. „Pevala ju je neka
devojčica prošle godine, kad sam bio s one strane planine.“
 „Znam“, reče vodena vila. „Ona traži nekog frulaša.“
„Znaš li ime te devojčice?“, upita Kameno Oko.
„I njega ćeš se setiti u pravo vreme“, kaže mu vodena vila. „Ako te devojčica
oslovi po imenu, znaćeš i kako se ona zove.“
„Gde da nađem tu devojčicu?“, upita Kameno Oko brzo i čežnjivo.
Onda se vodena vila ponovo nasmeje, a to je zvučalo kao da po pokretnoj
površini jezera padaju milioni kapljica.
„Nestrpljivi trapavko!“, kaže mu onda. „Zar opet hoćeš da prepadneš dete?“
Kamen Oko tužno pogleda u svoje nezgrapne jaračke noge i kaže: „Pa onda
nikada neću saznati svoje ime.“ A posle nekog vremena doda: „Da li bar mogu da
vidim devojčicu? Ima tako lepe oči.”
Vodena vila ga sa sažaljenjem pogleda i kaže: „Naći ćeš je opet preko, u
ravnoj zelenoj dolini. Ali ne očekuj previše od toga. Ko je nestrpljiv, produžava
vreme čekanja.
„Nešto slično rekla je i Rinkula“, odvrati Kameno Oko.
„Onda to upamti!“, kaže mu vodena vila. „Rinkula je starija i mudrija od
mene.“ Onda se opet nasmeje i dovikne: „Mnogo hvala za lepu pesmu!“, sklizne
na trenutak pod vodopad koji se obrušavao, i koji je potpuno prekrije, zaroni
pljuskajući da voda poprska obalu i više se ne pojavi.
Lasica ljutito otrese svoje krzno: „Nisam nameravala da se kupam. Zar ovde
stalno svi moraju da pljuskaju okolo? Na ovom mestu ne ostajem više! Ti ćeš
sigurno preko, u tu dolinu?“
„Da”, odgovori Kameno Oko, „makar morao opet na prevoju da puzim kroz
nisko krivo grmlje.“ „Ne brini se“, reče lasica. „Znam put na kome uvek može da
se ostane u senci drveća. Samo ćemo jedan deo morati da se veremo.“
Ona ga odvede do mesta na kome je stena bila podeljena uskim procepom.
Lasica se verala napred i pokazivala Kamenom Oku, kako korak po korak da se
podiže na gore. Na pola puta je izgledalo da se dalje ne može. Kameno Oko ispita
zid iznad sebe, ali ne nađe ni pukotinu, ni stepenik, samo glatku uspravnu stenu.
„Šta tražiš tamo gore?“, upita Tanki zub, „Ovuda se ide dalje!“ i šmugne u
ispranu rupu kojom se procep završavao. Kameno Oko se uvuče za njom i nađe se
u uskom hodniku koji je vodio koso na gore. Očigledno je nekada tu bio neki
potok, jer je tlo bilo blatnjavo i prekriveno nanosom. Prvo mu se činilo da puže
sve dalje u dubinu planine, ali posle nekog vremena odozgo kroz pukotinu se
pojavi svetlost, uspon istovremeno postane ravniji, procep se raširi i odmah potom
čudan put izađe iz suženja i ulije se gore u gustu jelovu šumu.
„Sad treba da idemo samo stalno na Zapad“, kaže lasica.
 Dva dana su putovali kroz tamne šume, gde su jele bile toliko gusto jedna
uz drugu, da je Kameno Oko bio srećan što ima debelo krzno da ga štiti od granja
koje grebe. Čak i u podne tu je vladala samo zelenkasta svetlost sumraka, a po
mrkom tlu prekrivenom istrunulim iglicama nije ništa raslo sem nešto bledih
letnjih gljiva. Samo retko bi poplašili neku životinju i lasica je imala muke da se
uveče pobrine za pečenje. Trećeg dana oblik drveća počne da se menja. Put do
tada nije bio naročito strm, ali se stalno peo, tako da su putnici u međuvremenu
morali dostići znatnu visinu. Jele su tu bile nešto ređe i niže. Njihova stisnuta
stabla bila su često račvasta i iskrivljena u groteskne oblike, a na granama su se
vijorile duge, sive lijane. Izgledaju kao prastari ljudi sa bledim retkim kosama i
zelenim bradama, mislio je Kameno Oko i imao je osećaj da poznaje tu šumu, ali
nije mogao tu biti. Zar se tada nije neko plašio tog drveća? Čeprkao je za tim, ali
se nije mogao setiti. Najzad ga kreštanje sojke trgne iz misli. Pogleda u visinu i
ugleda pticu mrkog perja kako izleće preko jednog vrha. Odletela je malo napred
i nestala između grana uvrnutog bora. A dalje gore, gde je drveće bilo sve ređe,
pogled se otvarao na travom obraslo uzvišenje, iznad koga je kružilo jato
planinskih čaplji.
„Popećemo se još do poslednjih drveta“, rekla je lasica. „Odatle ćemo dalje
sigurno morati da idemo rubom šume, mada je kraći put preko vrha. Ali njime
nećeš hteti da ideš.“
„Ne mogu, čak i kad bih hteo“, reče Kameno Oko i brzo pođe dalje. Pogled
na tu blago zasvođenu planinsku livadu mu se činio tako poznatim da je sada bio
siguran da je već bio na tom mestu, i nadao se da će mu tamo gore nešto već
pomoći da se seti.
Ubrzo je stigao do granice drveća pa zastane pod široko razgranatim
granama jedne opustošene smreke. Ispred njega se iz šume uzdizao zasvođen vrh,
obrastao kratkom travom u kojoj su cvetale bezbrojne biljke i cveće, sitožute
Arnikine zvezde, tamno plava lincura, krvavo crveni planinski karanfil i
nežnoljubičasti jastučići timijana, čiji se miris peo pod vrelim podnevnim suncem.
Malo dalje desno stajala je, par koraka udaljena od ruba šume, na livadi, jedna
stara oskoruša u čijem su se s belim cvetnim štitovima okićenim granama gnezdile
planinske droplje. Ptice su očigledno iz godine u godinu rasturale plodove pa su
se svuda između tamnih silueta poslednjih smreka uzdizali izdanci sa svetlo
zelenim lišćem u obliku pera. Jedna od tih mladih oskoruša jedva visoka koliko
čovek, iznikla je bila samo par koraka od mesta na kome je stajao Kameno Oko.
On sedne na deblo jedne srušene smreke i osvrne se oko sebe.
„Tražiš nešto?“, upita lasica.
„Svoje izgubljeno vreme“, odgovori Kameno Oko. „Tačno znam da sam već
jednom bio na ovom mestu. Nešto strašno se ovde desilo i to ima veze sa ovom
oskorušom.“
 „Ne verujem“, kaže lasica. „Oskoruše su dobro drveće. U njihovoj senci ne
može da se dogodi ništa strašno.“
„Može biti“, zeče Kameno Oko. „Moj deda je isto to tvrdio. A ipak mi je
hladno od užasa od kada sam ovde.“
„Onda bi trebalo da brzo idemo dalje, kako bismo otišli sa ovog mesta,“ kaže
mu lasica.
„Ne“ kaže Kameno Oko, „ako još malo ostanem da sedim, možda će mi ipak
pasti na pamet to što sam ovde doživeo.“
„Ne znam do duše šta od toga očekuješ“, reče lasica, „ali ne nameravam da
te u tome sprečavam. Ja bih, što se mene tiče, bila srećna, kad bih mogla da
zaboravim užasne događaje. Ja ću dotle da pogledam da li ovde može da se nađe
nešto za jelo.“ I ona tako šmugne i nestane u senci drveća.
Kameno Oko se plašio. Nije znao čega, ali to je samo pogoršavalo stvar.
Onda se setio da je u takvim slučajevima bilo od pomoći posmatrati Kamen. Izvadi
ga iz kese i stavi na dlan na sunce. Očni prsten, zablješti i naglo se proširi u
ogromnoj eksploziji boja, lep i zastrašujući istovremeno; lice koje se i ranije često
izdvajalo iz igre kruga plave, zelene i ljubičaste boje, odjednom iskoči, raširenih
očiju, kao da mu preti neka opasnost i ta žena vikne: „Pazi!“ Ali već u istom
trenutku nešto zašušti sa, kao staklo plavog neba, vetar zazuji u raširenim krilima,
neka senka se obruši i Kamen nestane.
Kameno Oko je buljio u svoju praznu ruku na čijem je dlanu još osećao udar
oštrog kljuna. Onda digne pogled i ugleda sokola kako se brzim zamasima krila
uzdiže iznad planinske livade. Ali, soko nije ostao sam na nebu. Čim je naišao
iznad stare oskoruše, sa grana krešteći uzlete droplje, skupe se u jato i napadnu
sokola. Pokušavao je da dobije u visini, ali ni droplje nisu bile manje spretni letači
i ubrzo ga okruže. Pojedinačno, ili u paru, udare na razbojnika svojim oštrim
kljunovima. Njemu je najpre uspevalo da umakne, ali je sve više bio ugrožen,
pogotovu što nije mogao da koristi svoj kljun, u kome je držao Kamen.
Onda Kameno Oko vide kako soko bude prvi put pogođen i s mukom održi
ravnotežu. Perje se razleti i lagano padajući ostane da kruži, dok je soko još
jednom umakao progoniteljima. Ubrzo ga jato ponovo okruži i igra počne iznova.
Tada soko konačno shvati da se radi o životu, sjuri se na jednu od droplji u
neočekivanom napadu i teško je pogodi, pa ona u sred gomile crnog perja ljuljajući
se padne na zemlju. Ali, soko je istovremeno u vatri borbe izgubio i Kamen iz
kljuna. Kameno Oko ga ugleda kako blješteći pada i negde uranja, dalje gore, u
planinsku livadu.
Soko nije preduzimao ništa da povrati Kamen, nego se sada borio za život.
Pošto ga sada ništa više nije sputavalo, pođe mu za rukom da oko sebe stvori
prostor. Okomitom spiralom se popne u nebo i onda ode prema Istoku, tako brzo,
da droplje napuste pomisao da ga prate, ostanu još neko vreme da uzbuđeno kruže
oko vrha i onda se vrate na oskorušu.
Kameno Oko je pokušao da upamti mesto gde je Kamen morao pasti u travu,
ali mu je naravno bilo potpuno nemoguće da istrči iz senke drveća na livadu i
potraži dragulj. Ubrzo potom vrati se lasica. Položi sivu jarebicu na mesto
logorovanja i upita šta treba da znači ta bučna dreka droplji. Kameno Oko joj
ispriča šta se u međuvremenu desilo i zamoli je da potraži Kamen po padini.
Mada je mesto, na kome bi po njegovom mišljenju morao da leži kamen,
opisao tako tačno, lasica se posle nekog vremena vrati neobavljena posla. „Meni
samoj bi bilo potrebno više nedelja da zavirim pod svaki grm i pod svaki kamen.
Možda bi trebalo da zamolim tri ili četiri rođaka, koji žive ovde u okolini, da mi
pomognu.“
„Znam nešto bolje“ reče Kameno oko, izvadi svoju vrbovu frulu iz torbe i
odsvira tri rastuća tona u nizu koji više puta ponovi.
„Šta će to pomoći?“ upita lasica. „Misliš da će ti Kamen tako sam doći!“
„Neće Kamen“ odgovori Kameno Oko, „ali nadam se da će mi u pomoć doći
prijatelj „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ sa svojim narodom. Sigurno se još seća
svog obećanja, što se tiče miševa?“
„Miševi!“ reče lasica potcenjivački. „Kako će oni pomoći?“
„Sačekaj!“, kaže Kameno Oko.
Morali su stvarno prilično dugo da čekaju. Mada se kod Kamenog Oka
odbojnost prema tome mestu samo još pojačala, ostali su celog dana na tom
logorištu, a ništa se nije desilo. Kameno Oko je za to vreme očerupao jarebicu,
uveče je svako dobio svoj deo, i onda su legli da spavaju.
U svitanje Kameno Oko probudi čupkanje za gornju usnu. Kad se tamo
pipnuo, ruka mu pogladi nešto malo, krznasto i neki tanki glasić šapne: „Zvao si
me Nosače Kamena i došao sam što sam brže mogao.“ „Ah, ti si to Onaj-što-
govori-sa-zmijom“, reče Kameno Oko ne stišavajući glas. Onda mu miš cikne:
„Govori tiše! Sasvim pored tebe vreba lasica!“
Kameno Oko se nasmeje glasno: „To je moj prijatelj Tanki zub. Obećao mi
je da ni jednom mišu neće učiniti ništa nažao.
Miš kao da je sumnjao u to pa papne: „Može li se to verovati lasici?“
Sad se Tanki zub umeša u razgovor i zapita, sa pretećim zvukom u glasu:
„Sumnjaš u moje reči, mišu?“
„Ništa mi nije dalje!“ požuri miš da potvrdi. „Samo su moja iskustva sa
lasicama do sada bila drugačija.“
„Ne volim miševe“, kaže Tanki zub kratko. „Ako si razgovarao sa zmijom,
kako kažu, onda se nećeš valjda plašiti lasice. Takvo ime stvara izvesne obaveze“
 „Verovatno si u pravu“, reče miš. „Sad shvatam da ponekad uopšte nije tako
lako nositi časno ime.“ Onda se malo trgne i nastavi primetno čvršćim glasom:
„Ali ću pokazati da sam ga dostajan“. Onda se ponovo obrati Kamenom Oku i
upita kako može da mu bude na usluzi. Onda mu Kameno Oko ispriča šta se tu
dogodilo i na kraju reče: „Kamen se može pronaći samo ako sazoveš sve miševe
iz ovog kraja i sa njima pretražiš planinski vrh.“
„Ako nije ništa više“, kaže miš i pusti nekoliko piskavih zvižduka Već posle
nekoliko trenutaka počne sa svih strana da šuška, male tamne senke su se šunjale
po šumskom tlu, kao da je trava na livadi oživela, travke su se same od sebe
ljuljale, cveće se povijalo, a sa svih strana se čulo tanko zviždanje i šaputanje.
„Malo ću pomoći mojim rođacima“, reče miš i okrene se da ide.
„Da pođem i ja“ upita Tanki zub, ali miš odmahne: „Za ime boga, ne! Tvoje
prisustvo bi moglo da uznemiri moje rođake.“ I onda šmugne.
Kad je bio daleko da ne može čuti, Tanki zub kaže: „Toliko miševa me pravi
baš nervoznim,“ U očima joj je svetlucala želja za lovom, ali se savladala i ostala
pored Kamenog Oka.
Nije dugo potrajalo kad se sa padine začuo rezak zvižduk. Stotine miševa
pokuljalo je iz svih pravaca ka jednom mestu pa je livada tamo bila siva od
njihovih krzna a onda se oni u dugoj povorci spuste prema logorištu Kamenog
Oka, ispred svih „Onaj-što-govori-sa-zmijom“, koji je ispred sebe kotrljao
Kamen-oko. Položi ga pred noge svome prijatelju: „Evo tvog dragulja. Bilo nam
je zadovoljstvo da ti budemo na usluzi. Da li možemo da učinimo još nešto za
tebe?“
„Već ste dovoljno učinili, jer taj Kamen je nešto najvrednije što imam“
odgovori Kameno Oko. Onda se zahvali mnogim ljubaznim rečima i na kraju reče:
„Sad brzo trčite nazad u vaše rupe! Ne znam koliko će Tanki zub još da izdrži, da
gleda toliko miševa kako mu igra oko nosa!“
To uputstvo je bilo toliko delotvorno da već posle nekoliko trenutaka u
širokom krugu nije bilo ni jednog jedinog miša, sa izuzetkom prijatelja Kamenog
Oka, „Onog-što-govori-sa-zmijom“. Miš lasicu nije udostojio ni pogleda,
poklonio se pred Kamenim Okom i rekao: „Ne mogu da spojim sa mojim imenom
da se na tako nedostojanstven način udaljim, Nosioče Kamena. Ne smeš ostati u
uverenju da sam pobegao od ove lasice.“
Kamen Oko se takođe nakloni i odgovori isto tako ozbiljno: „Poznajem tvoju
hrabrost, „Ti-što-govoriš-sa-zmijom“, ali neću te smatrati kukavicom, ako bežiš
da spaseš život, kad se neko jači nameri na tvoje krzno. Misli na to, u ime našeg
prijateljstva!“
„Držaću se toga“ odgovori miš, nakloni se još jednom s velikom
pristojnošću i udalji se laganim koracima po šumskom tlu.
 Posle toga, Kameno Oko više ništa nije zadržavalo na tom mestu. Išao je sa
Tankim zubom stalno po rubu šume oko vrha sve do druge strane, gde su se dali u
spuštanje u dolinu. Još uveče istog dana stajali su dole između poslednjih drveta i
gledali napolje u široku ravnu livadu, kroz koju je vijugao potok. I sada je malo
dalje niz dolinu pošlo nekoliko desetina konja, ali se čobani nisu mogli videti.
Možda su već bili na večeri, jer se u daljini iz jedne od koliba videlo kako se penje
dim. Tankom zubu u toj sočnoj udolini nije trebalo dugo da dođe do pečenja, a
pošto su jeli, legnu u žbunje da spavaju.
Narednih dana su po dnu doline šetali šumama. Kameno Oko se neprestano
brinuo da između stabala može da gleda na pašnjake, jer se nadao da će konačno
ponovo sresti devojčicu, kako mu je obećala vodena. Ali, sem nekoliko pastira,
koji su tu i tamo obišli životinje, nije mogao da otkrije nikoga više. Ponekad bi seo
na neko skrovito mesto između žbunova, sa koga je imao pogled na dolinu, i svirao
na vrbovoj fruli. Tanki zub je to voleo da sluša i svaki put mu je izražavao svoje
divljenje učtivo složenim rečima, ali to nije bilo ono što je Kameno oko čekao.
Tako je prošlo već nekoliko nedelja, kad je opet jednom sedeo na rubu šume,
između zovinih grmova, na nekom panju i mamio sve moguće melodije sa frule,
za koje ne bi mogao da kaže, odakle ih zna. Bio je toliko utonuo u sviranje da je
zaboravio na okolinu i zatvorenih očiju osluškivao zvuk instrumenta. Kad je u
žbunju sa strane začuo neko šuškanje, spusti frulu i reče, ne osvrćući se: „Jesi li
doneo nešto za večeru, Tanki zubu?“
Šuškanje prestane, a ne dođe ni odgovor. On tek tada otvori oči i pogleda
prema mestu, gde je mislio da se nalazi njegov prijatelj. Tada ugleda sasvim blizu,
između zovinog grmlja, devojčicu. Oči su joj bile širom otvorene kao da se
uplašila, ali nije pobegla, nije se pomerila s mesta, nego ga je gledala svojim
čudnim očima. Dugo su oboje ćutali. Onda devojčica reče: „Dakle ti si ipak
frulaš?“
Kameno Oko joj bez reči pokaže svoj instrument, kao da tako može da
odgovori na njeno pitanje.
„Onda si imao drugačiju frulu“, kaže devojka.
Kameno Oko slegne ramenima: „Ne znam šta je onda bilo.“
„Onda si bio veseo i znao mnogo veselih priča“, kaže devojka.
„Sada mi više nije do smeha“, kaže Kameno Oko, „a ne znam više ni te
priče.“
Onda devojčica počne da plače i vikne: „Šta se dogodilo sa tobom, frulašu,
da tako izgledaš?“ i rukama prekrije lice.
„Ni to ne mogu da ti kažem“, reče Kameno Oko i ustane u želji da devojčicu
na neki način uteši. Ali, čim je čula da dolazi k njoj na svojim jaračkim nogama,
spusti ruke i uzmakne. Kameno Oko spazi kako rastuća strava zatamnjuje
neopisivu boju njenih očiju, spazi kako devojka posmatra njegovo rutavo telo sa
suzdržanom odvratnošću, a kada se našao sasvim ispred nje, ona vikne: „Ne dotiči
me!“ Onda se okrene, probije se kroz grmlje i pobegne kao gonjena.
„Nisam hteo da te uplašim!“, vikne Kameno Oko za njom, ali ona to sigurno
više nije čula, trčala je sa suknjom koja joj je letela, preko livada sve tamo do
konja, kod kojih je stajao njen šareni poni, skočila na njega i odgalopirala niz
dolinu prema kolibama. Kameno Oko je gledao za njom, dok je nije izgubio sa
vidika. Onda ponovo sedne na panj i reče: „Vidiš, boru, sad mi je devojka ponovo
pobegla, a ništa nisam saznao.“
„A šta si očekivao?“, kaže mu bor. „Devojke u tim godinama su jednostavno
malo plašljive. Da li si se bar setio njenog imena?“
„Ne“, kaže Kameno Oko.
„Onda možda naredne godine“, kaže bor limba ravnodušno, kao da uopšte
nije važno da li će to biti godinu pre ili posle. Ali Kameno Oko još nije napuštao
nadu za ovaj put. Neumorno je hodao sa Tankim zubom po šumama na ivici
doline, pritom stigao dole sve do mesta na kome je potok žuborio na niže uskim
klancem, opet se okrenu i danima posmatrao prebivalište pastira. Ali devojka mu
više nije izlazila na oči, pa se na kraju pitao, da li je uopšte još u dolini. Vrbovu
frulu je bio davno bacio, jer su se osušene cevi skupile i više nisu davale čist zvuk.
U tom je lišće bukvi počelo da menja boju, kupine su sazrele, a šuma je mirisala
na gljive.
„Ako opet hoćeš da provedeš zimu kod svojih koza, onda je vreme da
krenemo natrag“ reče mu Tanki zub jednog jutra. Kameno Oko u to vreme odavno
više nije imao nikakve nade da će još jednom sresti devojčicu; samo ga je neka
parališuća neodlučnost tako dugo zadržala u toj dolini. Bez reči klimne lasici i oni
krenu putem kroz šumu uzbrdo, kuda su u proleće sišli udolinu.
Samo što su odmakli mali komad puta, kad lasica odjednom zastane i šapne:
„Dolazi nam neko u susret. Brzo u žbunje!“
Žurno potraže sklonište i dok je Kameno Oko šćućuren na tlu osluškivao,
čuje tad i on kako s vremena na vreme pukne neka suva grana pod nečijim
korakom, onda tupo tupkanje kopita po mekom šumskom tlu i najzad začuje
glasove. Očigledno su to bila dva muškarca koji su jahali dole u dolinu. Brzo su
se približili i uskoro su mogli da se vide između stabala. Jedan je bio visok, bradat
čovek, koji je sigurno pripadao istim ljudima kao i čobani, a drugi odmah privuče
pažnju Kamenog Oka. To je bio prilično star, nizak čovek sa čudno ravnim licem
i uvučenom bradom; preko uglova usana su mu visili tanki beli brkovi, a
vodenaste, bledo plave oči su gledale zastrašeno. Imao je glavu kao riba, mislio je
Kameno Oko, dok su ljudi prolazili pokraj njegovog skrovišta a onda čuje kako
bradati kaže: „Ne treba da se plašiš da ovde nisi dobrodošao. Ljudi koji se
razumeju u konje kod nas su uvek rado viđeni.“
Čim su ljudi odmakli, Kameno Oko reče: „Moram da saznam kakav je to
čovek. Šunjaćemo se za njima.“
„Poznaješ starog Riboglavog?“, upita Tanki zub.
„Možda“, kaže Kameno Oko. „Ne znam tačno. Ali hoću to da doznam.“
Obazrivo su pratili onu dvojicu i gledali kako su ovi na rubu šume
zaustavljaju svoje konje. „To je ispaša za konje“, reče bradati „Tamo preko, kod
životinja su naši ljudi.“ Dovikne pastirima i mahne. Na to dvojica od njih dođu
preko livade i pozdrave bradatog, koji je u međuvremenu kao i njegov pratilac bio
sišao.
„Koga si to doveo?”, upita jedan od njih.
„To je Vacek iz naroda Šaranoglavih“, kaže bradati. „Ako vam treba još
jedan čuvar konja, onda je on pravi čovek za to.“
„Od kad se Šaranoglavi razumeju u konje?“, upita jedan od pastira, a izraz
lica mu je jasno govorio da ne misli najbolje o tim ljudima.
„To je možda duga priča“, odgovori bradati. „Ako hoćete da je čujete onda
bolje da sednemo.“
Dok se petorica muškaraca spuštalo u krug na rubu šume, Kameno Oko
dopuže bliže, kako mu ne bi promakao ni jedan detalj priče.
Nađe pogodno mesto iza žbuna mečkovca, koji ga je dovoljno skrivao, a nije
mu sprečavao vidik. Stari sa ribljom glavom sedeo je tačno preko puta njega, a
pored njega je seo bradati, koji se sad nakašlje i počne sa svojom pričom. „Odneo
sam poruku Rudarskog majstora u Arnijeve kolibe i već sam bio krenuo natrag,
kad sam našao staroga. Ležao je bez svesti na putu, i kad sam otkopčao odeću da
vidim da li je povređen, video sam da su mu leđa sasvim iskidana udarcima biča.
Uzmem ga ispred sebe na konja i odnesem u Arcijak, gde ga je moja žena
negovala, dok donekle nije povratio snagu. Ali, nije hteo da ostane tamo. „I tu će
me naći“ stalno je ponavljao i tražio da ga odvedem na neko mesto, koje je po
strani od velikih puteva. Pošto je kako kaže već godinama radio sa konjima, došao
sam na pomisao da bi mogao da ostane kod vas.“
„A gde je ranije čuvao konje?“, upita jedan od ljudi.
„To još ne znam,“ kaže bradati. „Do sada nije hteo da govori o tome, ali će
možda sada ispričati, kad može da se oseća sigurnim.”
Kad je to čuo, Vacek polako zavrti glavom i reče: „Sigurnim se neću više
nikada i nigde osećati. Ali ovde izgleda tako, kao da za neko vreme mogu da se
odmorim. I ako već hoćete da me primite treba i da znate, sa kim imate posla. U
mladosti stvarno nisam imao mnogo pojma o konjima, jer sam odrastao u
ribarskom selu daleko dole u Smeđoj reči. Jednog dana su onda došli Pljačkaši i
odvukli me sa mnogim mladim momcima i devojkama napolje u stepu. Otada sam
bio kanov rob. U tome sam imao još sreću: poslali su me u konjski zabran i tamo
sam morao da pomažem konjušarima.
U početku mi je sve to bilo svejedno. Dan i noć sam mislio samo na šum
reke, na krik sive čaplje u drveću na obali i tamna leđa riba duboko u vodi, gde
živi stari šaran. Vremenom sam onda našao utehu u privrženosti mojih konja.
Voleli su me, možda zato jer sam u svojoj tuzi prema njima bio nežan, pa su išli
za mnom kao kučići. Tako sam najzad otkrio, da i ja njih volim, te kosmate stepske
konjiće sa mekim njuškama. Na takav način je među Pljačkašima malo po malo
zavladalo mišljenje da ja znam mnogo o konjima, a mnogo vremena kasnije, kad
sam već imao sedu kosu, kan mi poveri glavni nadzor nad celim zabranom.
Tako su stvari stajale kad je pre manje od tri godine u logor dojahao neki
mladi frulaš, da dovede zamenu za šest konja koji su uginuli njegovom krivicom.
Kako su pričali ljudi, koji su tome prisustvovali, on je konje naterao u stepu samo
čarolijom njegovog sviranja na fruli i prisilio ih da trče dok se ne sruše. To mi je
izgledalo dosta čudno, a pored toga se pričalo da on ima Arnijev Kamen, da ga je
sam on izabrao za naslednika i Nosioca Kamena.
Nakon što sam o tom mladom čoveku sve to saznao, nije me čudilo da je
pobedio kana, koji ga je izazvao, u šahu, i pritom mu uzeo skupocen tepih. Arni je
bio jedini koji je svoga brata Hunlija uopšte mogao da pobedi i gde god da je sada,
bio sam siguran da je bio uz mladića za vreme igre.
Sve to je probudilo moje interesovanje za frulaša, a bilo je još nešto tu što je
obuzelo moje misli: u mladosti, dok sam još živeo u našem selu pored Smeđe
Reke, čuo sam svirača koji je u kući našeg seoskog starešine svirao na način, kako
nikada ranije nisam čuo, a ni posle da neki svirač svira. Pričalo se o njemu, da
snagom svojih melodija može da završi svaku svađu, a pošto sam ga čuo, verovao
sam u to potpuno. Kad je mladić došao kod mene, da pogleda svoga konja, pitao
sam ga, da li poznaje tog svirača i tako sam saznao da je on njegov unuk i da je od
njega nasledio instrument. Kan mu je doduše, iz razumljivih razloga, zabranio da
u logoru svira na svojoj fruli, ali, na moju molbu, mladić uveče dođe, kad je pao
mrak, da svira za mene. Njegovo majstorstvo mi nije izgledalo manje od
majstorstva njegovog dede; dok je svirao konji su se okupili kraj ograde da ga
slušaju, pa je tako na kraju odsvirao i jednu pesmu za njih. Tada sam se čudio,
kako je za ratničke konje našao nežne, miroljubive melodije, ali pošto sam i sam
miroljubiv čovek radovao sam se tome i zahvalio mu, ne sluteći kakve će posledice
imati to sviranje.
Zamislio sam se tek kasnije, kad je taj mladi svirač već odavno bio otišao.
Ispostavilo se naime, da su svi konji od tada odbijali da jahače nose u bilo kakav
napad. Čim bi ratnici pustili svoj borbeni poklič, konji bi se svi okrenuli na
zadnjim nogama i pobegli, dok nadugačko i naširoko više nije bilo nikoga, ko bi
mogao biti napadnut. Za kana i njegove je to bilo potpuno neshvatljivo i stalno su
iznova pokušavali svaku borbu, a pošto im gospodari nisu bili navikli da se bore
peške, nije im od tada više nikada uspelo da napadnu neko selo ili preduzmu bilo
kakve pljačkaške pohode.
Nisam imao ništa protiv takvog obrta konjske pameti: jer ja sam jako dobro
znao šta su Pljačkaši učinili samo mojim ljudima kraj Reke u toku godine. Ali za
Pljačkaše je to bila gadna stvar. Od pamtiveka su živeli od prepada i pljačke, i svi
su onda kod velike podele ostali u stepi, nisu imali pameti da krenu nekim drugim
putem.
Ali vuk, koga sprečavate u otimanju, mora da umre od gladi. U logoru su se
zalihe smanjile. Mi robovi smo to prvi osetili pa sam počeo da se pitam, da li je
zaista bilo tako dobro ono što je svirač napravio konjima. Došlo je dotle da je
morao da bude sakupljan sav nakit, sve zlato, sve iole vredno, kako bi se kod
Arnijevih ljudi kupilo najpotrebnije za život. Glasnici koje je kan Hunli poslao
njima, doneli su doduše dovoljno životnih namirnica za jednu godinu, ali su bili
zanemeli od besa zbog poniženja, koja su pretrpeli prilikom te trgovine. Uplašio
sam se kad sam video njihova lica, uplašio od onoga na šta bi ih taj prigušen bes
mogao navesti i uplašio za svoj život.
Do tada sem mene niko nije znao razlog čudnog držanja konja, ali kan Hunli
je imao dovoljno vremena da čeprka po tome, pa je postepeno počeo da zbraja dva
i dva i da sluti šta se dogodilo.
Jednog dana dođe kod mene i reče:
„Sigurno te raduje što su konji koje sam tebi poverio, postali neupotrebljivi
za borbu? Da nisi možda taj što ih je začarao?“
Počeo sam da drhtim pod njegovim pogledom. „Zar ne vidiš, gospodaru,“
rekao sam, „da i ja zbog toga patim isto kao ti i tvoji ljudi“.
„Pa to malo gladovanja mogla bi da vredi već tvoja osveta“, kaže kan. Način
na koji se kod tih reči igrao svojom šibom, povećao je moj strah i ja počnem
duboko u sebi da proklinjem tog frulaša, koji mi je to zamesio. Mucajući od užasa,
uveravao sam ga stalno u svoju nevinost, ali time sam samo pojačao kanovu
sumnju.
„Konji su bili pod tvojim nadzorom“, kaže on konačno. „Na ovaj ili onaj
način saznaću ja već šta si učinio konjima.“
Ja mu padnem pred noge, jer sam isuviše dobro znao, šta je mislio sa onim
na ovaj ili onaj način. Ali on me odgurne u stranu, pozove dvojicu svojih ljudi i
naredi da me izvedu pred njegov šator. Tamo im naredi da na izvesnom rastojanju
u zemlju pobodu dva koplja i da me za palčeve vežu između njih. Onda stane
ispred mene i upita da li sam se setio na koji način su konji izgubili želju za
borbom. Bio je vreo dan, kada se sve to dešavalo. Znoj mi je curio u oči a ruke su
me toliko bolele da sam glasno urlao.
„Ne razumem te“, rekao je kan, „Govori jasnije!“
Onda sam viknuo: „Ma pitaj onog frulaša, sa kojim si igrao šah!“
Kad je to čuo, kan pobeli od ljutine. Naredi da me odvežu i morao sam da
mu ispričam šta je frulaš radio uveče kod konja. Kad sam sa tim završio, kan je
šapnuo za sebe: „Morao sam da znam.“ Onda se okrenuo meni i rekao: „Sve to se
desilo uz tvoj pristanak, robe, i za to ćeš morati da ispaštaš. Ali pre toga ćeš još
gledati kako ću postupiti sa tim pokvarenim konjima.“ Ono što sam onda morao
da gledam, spada u najužasnije stvari koje sam ikada doživeo. Kan je skupio sve
ljude sposobne da nose oružje ispred svog šatora, ispričao im šta je upravo saznao
i onda im naredio da izvuku svoje sablje i da poseku sve konje izuzev
jednogodišnjaka i dvogodišnjaka koji su rođeni tek nakon posete frulaša. Mene su
svezali ispred zabrana za kolac i svaki put kad bih zatvorio oči, jer više nisam
mogao da podnesem taj prizor, jedan od jahača bi mi prislonio nož uz grlo.
Moji jadni konjići nisu slutili šta im predstoji. Radosno su pritrčali svojim
gospodarima njišteći zadovoljno i očekivali da im ovi potapšu vrat. Ali, umesto
toga u telo im se zarivala sablja, da je krv samo lila. Ne smete misliti da je jahačima
taj pokolj pričinjavao zadovoljstvo. Voleli su svoje životinje, ali se nisu usuđivali
da se suprotstave naredbi svog gospodara. Izgled njihovih lica neću nikada
zaboraviti: sivi i ozlojeđeni od nemoćnog gneva ljudi su ukočeno gledali u konje
koji su skončavali. Pošteđena su samo dva, a tek je trebalo da saznam šta je kan sa
njima imao na umu.
Kada je ubijanje bilo završeno, on vikne: „Sad bar znamo od čega ćemo
živeti do sledećeg proleća. Rasporite telesa i obesite meso da se suši na šatorsko
kolje!“ Onda dođe do mene i kaže: „Jelʼ te predstava zadovoljila, robe? A sada će
se i sa tobom postupiti onako kako si zaslužio. Samo brzoj smrti ne treba da se
nadaš.“
Naredio je da mi strgnu odeću sa tela i onda su me dvojica slugu išibala dok
mi na leđima nije ostala ni pruga cele kože. I tim slugama je bilo žao konja, pa su
tako naređenje brižljivo izvršili. Izgubio sam svest, ne znam kad, i došao sebi tek
kad su me kao vreću prebacili preko leđa jednog od preostalih životinja. Jedan
jahač je uzjahao drugog, uhvatio ovog za uzda i izjahao u stepu.
Sunce je još uvek peklo sa neba, iako je u međuvremenu bilo kasno po podne
Kad bih s vremena na vreme otvorio oči, video bih svaki put manje i nejasnije
špicaste siluete šatora iznad beskrajne travnate površine; kasnije se više ništa nije
moglo razaznati u treperavoj izmaglici koja je lebdela iznad sive ravnice. Kad je
sunce bilo još samo nekoliko šaka iznad horizonta, jahač zaustavi svoga konja,
uhvati me za noge i preko glave me spusti u travu. Onda bez reči uzjaše.
 To je dakle bila lagana smrt koju je kan Hunli meni namenio. Znao sam, da
daleko na Zapadu, gde je zalazeće sunce visilo užareno crveno iznad treperave
stepske trave, negde žive ljudi, da tamo ima vode i drveća koje daje hlad, ali sve
to je bilo nedostižno daleko, tako da bi čak i jahaču trebalo više dana da tamo
stigne. Ipak sam pokušao da ustanem i pođem prema Zapadu, ali posle nekoliko
koraka snaga mi otkazala i tako sam ležao bez pokreta u oštroj travi i čekao noć,
osveženje i možda rosu, koju bih mogao da oližem sa oštrih, suvih stabljika.
Ne znam koliko sam lako ležao. Povremeno su me čula napuštala pa sam
dremao dok me žeđ ni bi probudila, ali na prašnjavim travkama nisam našao ni
traga vlažnosti. Kad bih okrenuo glavu u stranu, video bih iznad sebe, na crnom
nebu bez meseca ledene tačke svetlosti zvezda koje su se polako okretale, kao da
se tu odmerava vreme, koje mi je još ostalo od života.
Onda se od jednom ispred zvezda pojavila senka i dopola ih prekrila. Nisam
primetio ni pokret ni šuštanje koraka u travi, senka se pojavila naglo, u trenutku i
neko vreme je ostala nepokretna pored mesta gde sam ležao. A onda je neki glas
rekao: „Tražio sam te, Vacek.“
Tada tačnije pogledam senku i vidim da se pored mene zaustavio jahač. U
istom trenutku iza horizonta se pojavio mesec i u njegovom hladnom svetlu video
sam bele pletenice na slepoočnicama jahača, njegove crte lica su se izdvojile iz
crnila noći, crte lica kana Hunlija, koji je tu sedeo na konju i gledao dole u mene.
Jako sam se začudio što me je oslovio po imenu, jer to inače nije bio njegov način,
kada se obraćao robovima. Sada je sigurno došao da me ubije, mislio sam i to mi
više nije mnogo značilo, jer sam se sa tim već pomirio, da umrem tu u stepi.
Iznenadilo me je što sam u tom trenutku bio gotovo veselo raspoložen, pa sam
rekao: „Mnogo se trudiš, kane Hunli, da bi video roba kako umire.“
Onda konjanik siđe s konja, sagne se nadamnom i reče: „Mešaš me sa mojim
bratom, Vacek. Došao sam jer hoću da, to što ti je udrobio naslednik mog kamena,
popravim bar utoliko, koliko se odnosi na tebe. Ti za to ništa nisi kriv. Ono što će
još iz toga da izraste ja sigurno teško da mogu da sprečim.“
Kad sam prepoznao da to Arni govori sa mnom, bio sam siguran da sam već
prešao granicu smrti. „Ukazuješ mi preveliku čast, Arni“ rekao sam, „što me
primaš u tu oblast, mene koji sam bio rob tvoga brata.“
Onda se Arni tiho nasmeja i reče: „Zar te to čudi, Vacek? Ljudima koji su
već prethodno uzeli svu čast, nije potrebno ukazivati je više. Ali se o tome do sada
nisi naročito brinuo.“ Onda me starac bez mnogo muke podigne sa zemlje, da sam
se čudio njegovoj snazi i stavi me ispred sedla na svog konja a on se popne iza
mene. „Dobro sediš?“ upita me. „Imamo pred nama brz i dalek put.“
„Nikada u životu nisam tako dobro sedeo“, rekao sam i to nije bilo preterano.
Od kad me je dodirnuo nisam osećao bolove i ležao sam naslonjen na njegove ruke
kao dete na grudima majke. On onda obode konja i mi poletimo preko stepe, da je
pod kopitama šuštava trava samo pucala, kao bujica reke koja sve odnosi. U tom
trenutku se više ničemu nisam čudio, ni zvezdama koje su kružeći putovale iznad
mene, a ni tome što noć još dugo nije bila prošla kada su se pred nama na horizontu
pojavile planine, koje su na mesečini bledo svetlucale, tamno talasasto žbunje i
drveće. Ubrzo put krene uz brdo, olistale grane su mi udarale o ruke, a vazduh je
mirisao na svežu travu i vodu.
Uskoro potom Arni zaustavi svoga konja, siđe i spusti mene. Ode do potoka,
što je tamo pod žbunjem tekao žuboreći, i donese mi u šakama vode da pijem.
Onda me pažljivo smesti na meku livadu uz put i reče „Spavaj malo, Vacek. Ubrzo
će neko doći i naći te.“ Pre nego što su mi se oči sklopile, hteo sam još da mu
zahvalim, ali on je bio već nestao, isto onako nečujno, kao što je i došao. Na tom
mestu me onda našao ovaj čovek.“
Kameno Oko je s rastućim uzbuđenjem slušao Vacekov izveštaj i ubrzo
shvatio da se tu govorilo o njemu. Ali, velika je razlika da li čovek o nečemu što
je nekada navodno činio, čuje kako se priča, ili se sam toga seti, a to sećanje nije
htelo da se uspostavi. Pokušao je da sebi predstavi događaje u logoru Pljačkaša ali
se pritom osećao kao Slušalac koji u tome nije učestvovao, koga hoće da ubede,
da je kriv za strašne događaje o kojima mu pričaju. Sad mu nije ostajalo ni vremena
da ovlada zbrkom, jer su ljudi u međuvremenu nastavljali razgovor. „Šta misliš“,
pitao je bradati, „šta će Pljačkaši da rade sada, kad više nemaju konje?“
„Zaboravljaš mladunce“, kaže Vacek. „Dvogoci su već toliki da mogu početi
da ih jašu.“
„Da li će i ti konji bežati, kad treba da napadnu?“, upita jedan od pastira.
Vacek slegne remenima i kaže: „Sumnjam. Plašim se sledećeg proleća. Da
li smem da ostanem kod vas?“
„Koliko god hoćeš“, odgovori pastir. „Od čoveka koji je negovao konje kana
Hunlija može možda još nešto da se nauči, samo onog frulaša ne smeš da pustiš
kod stada, ni kod nas, jer je i nas prevario kao i tebe.“
Vacek podigne ruku braneći se. „Nisam tvrdio da me je prevario“ rekao je.
„Verovatno uopšte nije razmišljao kakve će posledice imati ona pesma koju je
svirao konjima. Zapravo je bio prijatan momak.“
„Prijatan momak!“, vikne pastir s negodovanjem. „Napravio ti je samo
tolike batine, koje su te skoro života koštale. Jelʼ ti prethodno rekao šta namerava
da napravi sa konjima?“, a kad je Vacek zavrteo glavom, on nastavi: „Vidiš! Isto
tako je uradio i sa nama. Kad je prvi put došao u Arcijak, tako nam je zbrkao glavu
svojim dudukanjem, da smo se ne razmišljajući predali u ruke Arnijevim ljudima.
Tek kasnije smo onda saznali, da ga je nama poslao Heni, da bi nas učinio
poslušnim. U međuvremenu nigde nema drugih trgovaca sem Arnijevih ljudi i naši
zlatari moraju da budu zadovoljni cenama koje nam oni ponude. Kažem ti: nek su
ti učtivi brbljivci i pletenice odsekli, ipak su svi skupa ostali isti razbojnici kao i
njihovi rođaci napolju u stepi.“
„Tako nešto ne bi trebalo da govoriš“, kaže Vacek. “I Arni je bio jedan od
Pljačkaša a nije se samo sada zauzeo za mene, bilo otkud da je došao, i ranije je
uvek bio ljubazan sa mojim narodom na Smeđoj reči i zaštitio ga je pred rođenim
bratom. Zar Heni nije nameravao da sledi njega, kada je sa mnogima drugima
napustio hordu i naselio se kod Arnijeve kolibe?“
„Kad sam u početku čuo o tom događaju, i ja sam tako mislio“, rekao je
bradati. „Bilo mi je kao da se ispunjava san koji sam stalno sanjao, toliko mi se
činilo neverovatnim, da Pljačkaši postanu miroljubiv narod. Da li je Heni tada
zaista imao nameru da ide tim putem, ne znam; ali sada je njegova kćer preuzela
komandu, i mogu ti reći da ništa drugo ne misli nego samo na svoju zaradu. Možda
svakako među Arnijevim ljudima ima i onih koji se još sećaju kako je Arni
postupao sa ljudima. Do mene je pak doprlo da su mnogi od njih iznenada nestali.
Tamo kod Arnijeve kolibe se čuju ružne priče.“
„Sad razumeš, zašto se plašim?“, kaže Vacek. „Ako se ime takvog čoveka
zloupotrebljava, zlo se zakuva. Trebalo bi da svi budete na oprezu.”
„I biću, Vacek“, kaže bradati. „Ali sada moram da krenem, ako hoću da pre
ponoći stignem kući.“
Dok se bradonja opraštao od pastira, Vacek otkopča svoj prsluk i izvadi neki
mali predmet, koji mu je na konopcu visio oko vrata. Skine uzicu peko glave, stupi
pred bradonju pomalo svečano i kaže: „Ti ćeš biti bliži zlu, ako dođe, nego ja.
Uzmi ovo. Možda će te štititi, pre svega onda, kad budeš blizu vode.“
„Blizu vode?“, upita bradonja ne shvatajući i uzme uzicu u ruke. „Šta je
ovo?”
Kameno Oko u svetlosti sunca ugleda kako seva tanak, proziran listić i u
istom trenutku je već znao šta je to, pre nego što je čuo odgovor.
„Krljušt Veliko Šarana“, reče Vacek. „Ko je nosi sa sobom, imaće njegovu
pomoć kad se baci u ruke vode. Nosi je oko vrata. Njenu svežinu sam osećao čak
i u vrelini stepe, kad sam ležao premlaćen na suncu. Ovde mi više neće biti
potrebna. Veliki Stari pomaže svojoj deci i bez ovog znaka,“
Bradonja je posmatrao krljušt još malo, onda navuče uzicu preko glave,
zagrli Vaceka na rastanku, uzjaše svog konja i odjaše. Ostali mu mahnu i onda
skupa odu preko livade do koliba.
Kameno Oko ostane da leži iza žbunja i onda kada se Vacek i pastiri odavno
više nisu videli. Nije ni gledao za njima, još uvek je video kako na suncu svetluca
krljušt. Ili je to bio samo čađav plamičak što se u njoj ogledao, crno svetlo uljane
lampe, koje jedva da je dopiralo do zidova od crnosmeđe vune i ravno lice robinje
koja je stajala pred njim. Video je njene svetle vodene oči i setio se, i to sećanje se
širilo kao prstenasti talasi na reči, kad šaran svojim krljuštima dodirne površinu.
Prvo je bila samo ta krljušt, onda šator i robinja, logor Pljačkaša, kan, koga je
pobedio u šahu, ne znajući kako se to desilo. Video je kanovo od znoja mokro lice
pred sobom, čuo ga kako kaže: „Tako igra samo Arni!“, a onda se pojavila i
Narcijina noćna čarolija iz zaborava a time i sve što se dogodilo od njegovog
dolaska kod Arnijevih ljudi, i njegov put u Arcijak kod Promeca, čija je žena imala
iste oči kao ono lice koje se povremeno pojavljivalo u njegovim snovima, i
govorila mu, i njena kćer ga je ga je smešeći se pogledala iz tih očiju, ona devojčica
koju je već dva puta sreo u toj dolini. Ali njeno ime mu još nije padalo na pamet.
„Šta još čekaš?“, pitala je lasica. „Nema više nikoga od koga moraš da se
kriješ.“
Kamenom Oku je s mukom uspelo da se otrgne od slika iz sećanja. Zbunjeno
je gledao oko sebe, kao da je potpuno zaboravio, gde se nalazi. „Ah, Tanki zubu“,
rekao je onda polako, „najradije bih se sakrio od samog sebe, pošto sam se opet
setio ponečega što sam ranije radio.“
„Da li sad napokon znaš da si bio frulaš?“, upita lasica.
Kameno Oko polako klimne. „Da“, reče, „bio sam. Ali sam pogrešno
svirao.“
Na lasicu ovo priznanje nije učinilo neki naročit utisak.
„Sad vidiš da se ne isplati iskopavati kosti odavno istrunulih grabljivica iz
zemlje“ rekla je. „One ne zasićuju, one samo rastužuju. Zaboravi te stvari! Odavno
su prošle!“
„Nisu prošle“, reče Kameno Oko. „Od kada sam čuo ono što je pričao onaj
Vacek, znam da nisu. Idi ti napred! Ja moram još malo da razmislim.“
Kad je ostao sam, Kameno Oko uzme štap, zabije ga u zemlju, sedne pred
njega i kaže: „Limba, moram da govorim s tobom!“
„Opet si našao mrava?“, upita Limba.
„Krljušt od šarana“, kaže Kameno Oko.
„Sad si se dakle setio svega, što si zaboravio?“, upita bor.
Kameno Oko zatrese glavom. „Ni izdaleka nisam još svega“, kaže. „Ali ono,
čega se sećam, prilično je neveselo“, i on ispriča bez milosti kako je u Arcijaku
prevario ljude i kako je u Hunlijevom šatoru varao u igri. „Samo jedno ne mogu
da shvatim“, rekao je na kraju, „zaista sam verovao, da sam pesmom, koju sam
svirao konjima, učinio nešto dobro, a sada izgleda da je to najgore od svega. Time
sam ih sve skupa ubio a za dlaku nisam ubio i tog Vaceka. Počinjem da se pitam,
kakve će još posledice imati ta pesma?“
 „Malo kasno si to počeo da misliš“, odgovori bor. „Ti izgleda ne misliš dalje
od sledećeg jutra i pritom pitaš samo šta bi u svemu tebi moglo koristiti.“
„Sad si nepravedan“, kaže mu Kameno Oko. „Stvar sa konjima je koristila
svakome, koga su Pljačkaši za to vreme hteli da napadnu. Zar to nije bilo dobro
delo?“
„S te strane jeste“, kaže limba, „samo ne za samu hordu i pogotovo ne za
Vaceka i sirote konje. Za ono što se njima desilo snosiš ti krivicu i za sve što će iz
toga proizići.“
Kameno Oko je neko vreme razmišljao i onda rekao: „Da li je čovek kriv,
ako iz nečega, čime je mislio dobro, iznikne zlo?“
„Misliti samo dobro nikada nije dovoljno“, kaže mu bor, „sve dok čovek ne
misli na ono, šta bi vreme moglo da napravi od onoga što čovek u tom dobrom
mišljenju čini.“
„Onda je najbolje da čovek više uopšte ništa ne čini“, odgovori Kameno Oko
ogorčeno. „Okud mogu da znam šta bi moglo da nastane ako oglodanu zečju kost
bacim iza sebe u žbunje? Mogao bi neko da naiđe, da nagazi na nju i da umre od
trovanja krvi. Čovek više ne bi mogao ni mali prst da savije a da ne skrivi nešto.
Ukrućeno i ukočeno, čovek bi morao da stoji, i ničim da ne mrdne.“
„Ja sam baš to činio čitavog života“, kaže bor. „Ali sada vidim da ljudima
to nije moguće. Vi ste tako sazdani da se stalno morate baviti nečim, umesto da
razmišljate o proteku vremena. Nije ni čudo što stalno stvarate pometnju u svetu.“
„Lako je tebi da pričaš“, kaže Kameno Oko. „Dok si stajao tamo gore na
prevoju, sigurno da nisi ništa mogao da poremetiš.“
„Zato sam vrlo zahvalan nakon onoga što sam čuo da si ti učinio sa tom
frulom“, kaže limba. „Ali što je još važnije, ja sam sve vreme znao zašto stojim
tamo gore – treba zapravo da kažem: zašto sam tamo posađen. To mi je potpuno
bilo dovoljno. Ali ti očigledno uopšte nemaš vremena da razmišljaš o tome,
kakvog smisla uopšte ima ta stalna jurnjava. Ili možeš to da mi kažeš?“
„Naravno“, kaže Kameno Oko i počne da razmišlja. Bio je siguran da je
moguće odgovoriti na to jednostavno pitanje, ali što je duže o tome razmišljao, to
mu se teže činilo da na to nađe odgovor.
„I?“ kaže bor.
Kameno Oko slegne ramenima. „Pa ne može se to tako jednostavno reći“,
odgovori.
„Izgovori!“, kaže bor. „Ne znaš jednostavno.“
„Ponekad mi se čini kao da ipak znam“, kaže Kameno Oko. „Kad mi je Arni
dao svoj kamen, hteo sam da tražim tajnu Kamena i nekoliko puta mi se činilo da
mi je već blizu. Ali, to je uvek bila zabluda, a sad pre mislim, da sam se od nje sve
više udaljavao, ako je taj cilj uopšte postojao.“
„Možda ta tajna beži od tebe, jer previše misliš na sebe“, kaže bor.
„Onako kao što je devojka već dva puta pobegla?“, upita Kameno Oko.
„Baš tako!“, kaže bor. „Bez pomoći drugih verovatno bi već bio došao
donde, gde bi video samo sebe i ne bi pitao ni za kakav cilj. Tebi je zaista potrebno
da se neko o tebi stara.“
„Misliš time na sebe?“, upita Kameno Oko. Postepeno je počinjao da se ljuti.
Odakle tom komadu drveta zapravo pravo, da mu na tako uvredljiv način iznosi
njegove zabune i greške? „Mislio sam da bi mogao da me utešiš“ nastavi, „a
umesto toga ti mi nanosiš bol.“
Bor se nasmeja. „Ništa ti ne razumeš“ kaže. „Da ti ispričam jednu priču:
drvorezac je tražio pogodan komad drveta da od njega napravi kašiku. Kad je
stavio nož, drvo glasno krikne i kaže nožu: „Nemoj! Boli me!“ Jer nije znalo da
se u njemu krije oblik kašike i ništa nije slutilo o ruci koja je vadila nož, a baš ništa
o mislima drvoresca.“
„Na taj način si ti načinjen“, kaže Kameno Oko.
„Tako je“, kaže bor. „A zaboravio si onoga koji me napravio. Pa zar misliš
da govorim o sebi, kad kažem da se o tebi neko mora starati? Zaboravio si i kamen,
koji nosiš oko vrata i koji te je uvek zaustavio da ne zalutaš potpuno? Znaš li
uopšte čiji je on?“
„Arnijev“, kaže Kameno Oko. „Pa to zna svako. Arni ga je dao meni, kad je
umro.“
„A od koga ga je Arni dobio?“, upita limba.
„Od stare žene po imenu Urla“, kaže Kameno Oko.
„A ta Urla?“, upita bor.
„Njena unuka Rika mi je jednom pričala o tome“, kaže Kameno Oko.
„Mislim da to bio neki tragač kamena, koji ga je poklonio još dok je bila dete.“
„Tako“, kaže bor tonom, kao da je konačno prestao da se uzbuđuje zbog
sporog shvatanja tog šumskog fauna. „Neki tragač Kamena!“
„Pa nećeš valjda da kažeš...“ reče Kameno Oko, ali već u istom trenutku
shvati da je besmisleno da dovrši rečenicu. Bor ga je namamio u prostor s one
strane izmerljivog vremena, u oblast u kojoj su se prošlost, sadašnjost i budućnost
uvlačile jedan u drugu. Kamenom Oku je bilo, kao da gubi čvrsto tlo pod nogama.
„Ne!“ rekao je, „ne!“
Bor ga je podrugljivo posmatrao. „Sad si sigurno malo zbunjen, ti sa svojim
oskudnim pojmom o vremenu?“, kaže mu. „Vidim već da će ti biti potrebno još
neko vreme dok ne naučiš da tvoje vreme, zajedno sa onim komadom, koga ne
možeš da se setiš, ni izdaleka još nije sve.“
„Šta mi to koristi?“, kaže Kameno Oko. „Govoriš kao da bih mogao da
porušim granice vremena. Zar ne vidiš, da ne mogu više da se probijem iz kaveza
svojih sopstvenih dela? Ono što sam počeo širi se tamo napolju u stepi kao bolest,
raste i buja a ja to više ne mogu da izmenim.“
„Ti teško”, kaže bor.
„A ko inače može?“ kaže Kameno Oko očajno. „Možda taj čudni tragač
kamena? On je otišao svojim putevima i ostavio me samog sa mojim strahom od
otvorenog neba i od svih stvari koje ne mogu da shvatim. A ni ti ne pomažeš
posebno svojim pametnim govorima. Ali od komada drveta sigurno se i ne može
više očekivati.“
Na to više nije dobio odgovor. Bor je bio još samo skvrčena kvrga, krut i
beživotan, pa kameno Oko spopadne osećaj, da je sve vreme govorio sam sa
sobom. Najzad izvadi štap iz zemlje i krene na put.
Posle nekog vremena pojavi se i lasica koja se u međuvremenu pobrinula za
pečenje. Ali Kameno Oko je ostao ćutljiv dok su zajedno išli šumom, ne samo te
večeri, nego i narednih dana. Tako malo po malo stignu prema istoku dok na kraju
nisu dospeli do kraja velikog zida.
„Nisi ovog puta bio mnogo razgovorljiv na povratku“, kaže mu lasica, kad
su se opraštali. „Nije se baš isplatilo iskopavati te stare stvari, ali to sam ti odmah
rekao. Ko strvinu jede, razboli se. Ne razmišljaj više o tome i dobro prezimi! U
proleće ćeš se onda opet smejati i ići sa mnom šumama.“
„Zar misliš da se nikada ništa neće promeniti i da će uvek biti ovako, iz
godine u godinu?“, kaže Kameno Oko.
Lasica ga ne razumevajući pogleda. „Šta bi inače trebalo veliko da se
promeni?“, kaže. „Zečeva i jarebica će sigurno i onda biti.“
„I sokola“, kaže kameno Oko.
„Jedan od njih te prati“, kaže lasica. „Ne zaboravi!“
„Kad bi samo bilo to“, kaže Kameno Oko, ali zahvali Tankom zubu na
dobrom mišljenju i drugarskoj pomoći u toku tog leta, a onda krene opet sam
podnožjem zida kroz žbunje, dok ne stigne do svoje pećine.
U početku je stvarno izgledalo tako kao da će sve i dalje biti isto. Bar je tako
izgledalo Kamenom Oku dok je prikupljao zalihe za treću zimu. Vukao je korpe
pune lešnika, divljih jabuka, bukovog i hrastovog žira kroz žbunje i bio svestan da
je svaku od tih staza već jednom prešao i svaki od tih pokreta rukom već hiljadama
puta načinio, kad je iz uvelog lišća čeprkao malo lešnika i ubacivao u svoju korpu.
Nije video način kako bi to stanje mogao da promeni, a i koze su se izgleda navikle
na to da se pojavljuje kad lišće promeni boju, a jesenji vetrovi obore žir sa drveća.
Za njih je on već spadao u događaje koje je sa sobom donosila promena godišnjih
doba. Jedva da su i dizale pogled kad bi zastao na rubu šume i pogledao prema
stadu, koje je paslo u već požuteloj travi, toliko im je njegovo prisustvo bilo blisko.
A njemu su one pak izgledale tûđe nego ikad, iako je mogao da razume one
beznačajnosti koje su činile njihovu oskudnu komunikaciju. Koze su bile
zadovoljne ravnotežom njihovog bitisanja između proleća i zime, nisu brojale
godine kao on i nikada ne bi imale želju da nešto menjaju. I kad su sa prvim
snegom ušle ponovo u pećinu, to su činile sa takvom prirodnošću, kao da su tu
oduvek imale zimski boravak, a jednorog se tog dana zadovoljio nemarnim
klimanjem glave, kako bi pokazao partneru da je sad njegov red da brine o stadu.
Kameno Oko je osećao kako ritam stada svakim danom sve više određuje
njegov život, ali se ovog puta branio. Napuštao je doduše pećinu ujutro zajedno sa
životinjama, još ih odvodio i do pogodne ispaše, ali, kad bi one tada počele da
odgrću oskudnu hranu iz snega, on bi ostajao dalje od njih, čučnuo bi negde na rub
šume, na neki panj i uzalud premišljao kako bi mogao da promeni svoj položaj.
Redovno je prao svoje telo u snegu, jer mu se kozji smrad koji se uvukao u njegovo
krzno, gadio, a nekad je nervirao neku kozu kad bi je muzao u neuobičajeno vreme,
jer bi mu se upravo pilo malo mleka.
Na taj način mu je uspelo da se suprotstavi nagonu stada, koji ga je naročito
noću spopadao na neki magičan način, kad bi se životinje zbile oko vatre ili mirno
dišući ležale jedna uz drugu. Ali istovremeno je u njemu rastao osećaj
usamljenosti. Nekada je pokušavao da misli na devojku koja je od njega pobegla
već dva puta, ali ravna zelena dolina je bila nedostižno daleko udaljena, a devojka
je bila plašljivo dete, a ne saputnik dlakavom faunu, koji se oseća sigurnim samo
u gustišu.
Onda se jednoga dara opet pojavio soko na nebu. Kameno Oko je sedeo na
svom mestu na rubu šume i pokušavao da zamisli kako nisko sunce iznad golih
vrhova drveća još daje neku toplotu. Onda je ugledao sokola kako lebdi visoko
gore na bledoplavom nebu i pravi krugove iznad zavejanog proplanka. Mada se sa
te daljine mogla prepoznati samo tamna silueta ptice, Kameno Oko je slutio da to
mora biti zelenooki soko i kad je ptica spuštajući se sve niže proletela sasvim nisko
iznad njega, Kameno Oko je video da ga slutnje nisu prevarile. Narcija ga je opet
posećivala, i uprkos svemu što je o njoj saznao, njega obuzme osećaj bliskosti. Još
uvek nije mogao da se seti šta je imao sa čovekom koji se krio pod perjem sokola,
a ipak mu je srce zakucalo u vratu, iako ne bi mogao da kaže, da li od straha ili od
uzbuđenja, kao pri neočekivanom susretu sa voljenom. Možda je sve pogrešno
razumeo što je do tada čuo o toj soko-devojci; možda su drugi samo iz zavisti ili
iz mržnje govorili tako loše o biću koje tako bestežinski klizi preko proplanka,
lepo, tajanstveno i puno zagonetke, čije rešavanje je obećavalo dobitak
neiskazanih stvari.
Soko se još jednom vine u visinu, ponovo se obruši praćen svojom crnom
senkom, koja je klizila pod njim preko blještave snežne površine i onda se
udarajući krilima spusti na jedno deblo. Neko vreme je ukočeno gledao svojim
zelenim očima u lice Kamenog Oka. Onda otvori kljun i kaže zvonkim devojačkim
glasom: „Usamljen si faune. Zar tvoje koze više neće ništa da imaju sa tobom?“
Kameno Oko zavrti glavom. „Koze su iste kao i uvek“, kaže. „Sit sam
njihovog društva, njihovog brbljanja i njihovog otužnog mirisa,“
„Ali golica ti nos“, kaže soko. „Tako je kad je čovek sam. Još uvek juriš
svoju prošlost?“
„Sustiže me korak po korak, kao čopor vukova i jede mi dušu“, odgovori
Kameno Oko.
„Isuviše razmišljaš“, kaže soko nežno. „U usamljenosti čovek počne da kopa
i sve vidi sa tamne strane. Treba da zaboraviš ružne stvari i u sećanju zadržiš samo
prijatne.”
„Onda mi napokon ispričaj šta je u mojoj prošlosti bilo prijatno“, kaže
Kameno Oko. „Ja se ničega takvog ne mogu setiti.“
„Šteta, kaže soko. „Tu bi već imalo šta da se ispriča. Zar se više uopšte ne
sećaš devojke-sokola, koja ti je bila obećana za ženu?“
Srce Kamenog Oka poskoči, kad je to čuo. „Govoriš o sebi?“, upita željno.
„Ti si mi bila obećana za ženu? Sećam se svega mogućeg samo ne stvari koje
imaju veze sa tobom. Zar nećeš da mi pomogneš, da ih ponovo nađem?”
„Znaš cenu“, kaže soko. „Hoćeš još uvek Kamen za sebe?“
„Kamen?”, kaže Kameno Oko. „A šta ću za to dobiti? Još par sećanja koja
mi kradu san?“
Onda se soko zvonko nasmeje i kaže: „Pokazaću ti deo onoga što te očekuje.
Pogledaj me!“
Iako je soko ostao da mirno sedi na svom mestu, Kamenom Oku se činilo
kao da se zelene oči sve više približavaju, postaju veće i veće dok mu potpuno nisu
ispunile vidno polje. Uroni u tu svetlucavu zelenu dubinu iz koje se popne usko,
svetloputo lice zelenooke devojke i on se odjednom nađe pored te devojke za
sofrom, koja je bila prenatrpana izvrsnim jelima. Osećao je na jeziku ukus vina,
primećivao svuda oko sebe u pijanoj magli oznojena lica ljudi, koji su se bez glasa
smejali i zadovoljno pričali jedni sa drugima, ali onda ostanu samo još zelene oči
devojke koja polako ustaje i jedva primetnim klimanjem nalaže njemu da je sledi.
Srce mu se odjednom skupi i krv zašumi u ušima kad i sam ustane i pođe za
devojkom, koja je klizila ispred njega tamnim hodnicima, lepršajuća haljina, koja
mu iza jedne krivine nestane s očiju a onda se opet pojavi i ostane tu. Kad je stigao
devojku, ona je stajala u poluotvorenim vratima i pozivala ga pokretom podignute
ruke da tu sačeka. Onda ona uđe i ostavi poluotvorena vrata. Neko vreme je trpeo
mučno čekanje, a kad je ovo najzad prevazišlo njegove snage, gurne vrata i uđe.
U slaboj svetlosti sveće ugleda lanenu posteljinu na krevetu a na njemu devojku u
kao dah tananoj haljini, koja je pre otkrivala nego sakrivala primamljivost njenog
tela. Kad je žurno svukao svoju odeću i prišao krevetu, devojka pogleda ka njemu,
ispruži ruku i kaže: „Hoćeš mi sada dati Kamen?”
Čežnja da prekorači granice svoje usamljenosti, želja da zagrli to telo, nisu
mu ostavljali izbora. Naslepo se maši kese o vratu, izvadi kamen i položi ga u
Narcijinu ispruženu ruku. Njeni prsti se sklope oko Kamena i on onda ugleda
bljesak smaragda sokolskog prstena. Istovremeno se rascepi i poslednja zavesa što
je skrivala njegovo sećanje i on je znao šta se već desilo i šta će se još desiti. Zeleni
bljesak ga još jednom baci na zid, još jednom začuje kako Narcijin glas viče: „Budi
životinja!“ Još jednom njegovo telo prođe onaj ledeni bol, koji ga je preobrazio u
ono dlakavo jarcoliko biće, koje je sada bio.
Kad je boi minuo i Kameno Oko ponovo bio u stanju da vidi svoju okolinu,
opet ugleda sokola kako sedi da deblu i u jednoj od kandži drži Kamen. „Prevarila
si me, Narcija“, kaže Kameno Oko. Ali soko se samo nasmeje. „Kako prevarila?“,
kaže svojim zvonkim glasom. „Zar nisi saznao sve što si bio zaboravio? Zar sad
ne znaš šta te očekuje? Da ti kažem još jednom? Život ni kao čovek ni kao
životinja, već kao međubiće, stranac za koze i zastrašujući za ljude. Muškarci će
se od tebe užasnuti okretati, a žene od tebe bežati zbog odvratnosti prema rutavosti
tvojih bokova.“
„Zašto si tako surova?“, upita Kameno Oko. „I kad sam bio čovek gadila si
se moje golotinje.”
„Da“, kaže soko. „Učinila sam samo vidljivim ono, što je u tebi već bilo
skriveno, ti pohotljivče! Zar si verovao da ću moć moje magije da žrtvujem tvojoj
požudi? Zar da dopustim da tvoja životinjska priroda zavlada nada mnom?“
„Ako me već smatraš životinjom, onda ću i biti životinja“, kaže Kameno
Oko. „Zašto si stvar uradila samo do pola?“
„Tvoj Kamen me u tome sprečio“, kaže soko. „Sada kad više ne visi na
tvojim grudima, mogla bih te celog učiniti životinjom, ali hoću da te ostavim da
živiš takav, polujarac, da ne zaboraviš šta si mogao da budeš, ali nikada nećeš biti.
Morala bi da te zagrli neka takvog kakav si, pa da razbije moju čaroliju. Pa možeš
da pokušaš, da li je neka devojka raspoložena za to.“
Posle tih reči soko raširi krila i izvije se u bledo zimsko nebo.
„Nećeš imati radosti u Kamenu!“, vikne Kameno Oko za njim. „Zar ne znaš
da baca svakoga u nesreću ko ga silom ili prevarom prisvoji?“
 Ali soko nije slušao to upozorenje. Napravi jedan krug iznad proplanka, a
kad se povukao preko golih vrhova prema Jugu, Kameno Oko još jednom ugleda
bljesak Kamena. Tada izgubi pticu s vidika.
Ostatak zime Kameno Oko je pao u bezutešno prekopavanje. Jedva da je još
napuštao pećinu, često je danima ležao apatično na svom suvom lišću i u gustoj
kaši svojih sećanja tražio neku čvrstu tačku koja bi mu dala povoda da se oslobodi
iz tog bezizlaznog položaja. Sada je znao sve što se dogodilo u prošloj godini ali
to je samo još povećavalo njegovo mučenje; jer dok je stalno iznova puštao da ti
događaji prolaze kraj njega, shvatio je kako je iz koraka u korak stalno išao u
pogrešnom pravcu i zloupotrebio darove koji su mu bili povereni. Na taj način je
izgubio frulu, a sada i Kamen. Što se dublje umotavao u svoju prošlost, utoliko mu
je više nestajala svaka nada.
Samo svoje ime još uvek nije znao i noć i dan je razbijao glavu pitanjem,
kako su ga ljudi ranije zvali, tepao besmislene slogove za sebe i osluškivao njihov
zvuk, kao da na taj način može da pronađe čarobnu formulu koja će ga, samo da
je izgovori, osloboditi iz tog progonstva.
Tako mu je bilo danju, a noću su ga progonili ružni snovi. Opet je video
neopisive oči one devojke, koja ga je užasnuto pogledala, okrenula se i pobegla, a
on je trčao za njom, trčao i trčao po suvoj šuštavoj stepskoj travi ispod golog,
olovnog neba, čija težina je svakim korakom sve teže ležala na njegovim plećima,
dok mu je jedva još uspevalo da diže noge od tla, dok je devojka pred njim
lakonoga letela preko stepe, brzo se udaljavala, postajala sve manja i manja, da bi
kliznula ka horizontu kao još jedva primetna tačka, ali tada mu za trenutak pažnju
odvuče jedna senka, koju je pre osećao, nego video pored sebe, a onda, kad je opet
hteo da potraži onu tačku, daleki horizont je bio prazan. Samo je kraj njega još
vrebala ona senka i sada mu se činilo, kao da se nije tek sada pojavila, nego da je
već dugo bila tu. Možda oduvek.
Pošto se sada u daljini više ništa nije moglo videti, on se okrene senci. Pored
njega je stajao neki čudan sedi gospodin, koga je poznavao. Bio je kao uvek vrlo
brižljivo obučen, nosio je lepo sivo odelo, sive cipele i rukavice, a nije mu samo
kosa bila siva, već i lice, na kome nije bilo ni traga duhovitosti, niti je šta govorio.
„Pokušavaš da ideš u pogrešnom pravcu, Kameno Oko“ kaže mu sivi
gospodin bezbojnim glasom ne mičući pritom crte lica. „Zar ne primećuješ da ne
napreduješ?“
„To sam već primetio“, reče Kameno Oko pokušavajući da Sivog pogleda u
oči. Ali, tamo gde je naslućivao da se nalazi siva zenica, bila je samo praznina. On
odvrti pogled, da ne bi bio usisan u bezdan kroz te rupe, i ponovi: „Već sam
primetio da ni koraka ne napredujem. Ali, kako inače da stignem onu devojku?“
 „Treba da je stigneš?“, kaže mu Sivi. „Zar to nije samo slika iz sna,
uobrazilja za kojom juriš? Pođi sa mnom, u drugom pravcu. Videćeš, kako će ti
svaki korak lako pasti.“
I zaista, čim se okrenuo i počeo da stavlja nogu pred nogu, sa njegovih pleća
nestane one olovne težine i tako je lako išao napred, kao da mu telo nije teže od
pera. Nije čak osećao ni srce da mu kuca dok je koračao pored Sivog kroz suvu
travu. Posle nekog vremena on upita: „Kuda idemo?“
„Videćeš“, kaže mu Sivi. „Možda ćeš sada konačno shvatiti, da je već i ranije
trebalo da pođeš za mnom.“
Sa svojim pratiocem se odjednom našao između grmlja pred zidom od stene,
a da nije ni primetio kada su za sobom ostavili pustu stepu, a već u sledećem
trenutku našli su se i u pećini. Koze su ležale i spavale oko ognjišta, unutra
mladunci a u spoljašnjem krugu starije životinje i jarac.
„Pogledaj ih, kako tupo vegetiraju“, kaže mu Sivi. „Hoćeš da budeš kao one?
Ili još imaš malo inteligencije u sebi da se konačno izdigneš iznad ove glupe
stoke?“
„Upućen sam na te životinje“, kaže Kameno Oko.
„Kako samo to kažeš!“ Sivi se nije trudio da sakrije svoj prezir. „Zar pre nije
slučaj da se njima služiš? Ko si ti da uopšte moraš da za nešto moliš te glupe
travojede? Zar si zaboravio da si određen da vršiš moć? Vreme je da se toga setiš!“
„Izgubio sam moju frulu“, kaže Kameno Oko i oseti kako ga spopada čežnja
da stavi svoju frulu na usta i prisili slušaoce da prihvate njegovu volju.
„Ostavio si je“, ispravi ga Sivi. „Idi po nju!“
„Stidiš se?“, kaže Sivi podrugljivo. „Sašij sebi pantalone, ako se plašiš da će
te ljudi ismejati. Uzmi nož i zakolji jednu kozu. Njena koža će biti dovoljna da
sakrije tvoju sramotu.“
Već u sledećem trenutku Kameno Oko je imao nož u desnoj i klečao iznad
jedne od životinja. Dok je zarivao prste u krzno, nije mislio ni na šta drugo, nego
da mora da se vrati u kuću kraj Arnijeve kolibe, da donese svoju frulu. Sa njom će
postići sve što želi i svakoga naterati da ga sluša, ko mu se suprotstavi. I onu
devojku koja mu je stalno izmicala, „Moram da je imam!“, mrmljao je za sebe,
zabio nož u trzajuće meso ispod krzna i pritom potpuno već bio zaboravio u kakvoj
vezi je to krvavo ubijanje sa njegovom pohlepom da povrati moć frule. Znao je
samo još da je ta žrtva bila potrebna. Moralo je da umre nešto živo, a krv koja je
prskala po njegovim rukama otkupiće mu njegovu moć. Video je kako iz
razjapljenih rana izvire, crvena, i potocima teče po krznu, dok sve nije bilo
poplavljeno krvlju, teška, vrijuća purpurna bujica, koja je rasla i rasla i došla mu
već do vrata, do usta, a on je vikao, kao što viče davljenik koji je izgubio svaku
nadu u pomoć.
Tek kad je postao svestan reskog, višestrukog eha koji mu je odgovarao,
prestao je da viče. Našao se u neprozirnoj tami i osećao pod sobom šuškavo lišće
svog ležaja. A sasvim kraj sebe čuo je kako koze uzbuđeno mekeću. Mora da su
se zbile uz samu ivicu stene ispod njegovog ležaja i izgledalo je da su izvan sebe
od užasa. „Kameno Oko!“ vikala je jedna. „Zašto toliko vičeš? Jesi li bolestan.“
On dopuzi do ruba ispod koga su stajale životinje i pokuša da ih umiri.
„Ružno sam sanjao“, kaže im. „Dobro je da ste me probudile.“ Dok je govorio
spusti ruku dole u mrak iz koga se ka njemu pelo toplo isparenje životinja i počeše
prvo krzno koje mu se nađe pod prstima. „Žao mi je što sam vas uplašio“, kaže
im. „Vratite se da spavate.“
Ali koze se nisu dale tako lako umiriti. Osećao je vlažne gubice kako
njuškaju po njegovoj ruci i hrapave jezike kako ližu znoj straha sa kože. Ili je to
bila krv što mu je poprskala prste? Slika iz sna još uvek je imala nad njim moć i
još je osećao dršku noža u toj istoj ruci u kojoj su sada bila upućena zabrinuta
milovanja koza. „Ne bojte se“, rekao je, „neću vam učiniti ništa na žao”. Ali time
samo još više uznemiri životinje.
„Govori u bunilu?“, viknuše neke, a druge su jadikovale: „Bolestan je! Znoj
mu je gorak!“ Smirile su se tek kad je ustao i sišao kod njih. Podstakne vatru i kad
plamenovi svetlo zabukte, kaže im: „Vidite sada da mi ništa ne fali?“
Životinje su se tiskale oko njega, kao da su htele da se u to uvere, a jedna je
rekla: „Zašto onda govoriš takve gluposti? Ti si naš hranilac! Zašto bi nam onda
nešto nažao činio?“
„Da“, kaže on, „zašto bih to činio?“ i bio je svestan da to pita samog sebe.
Uopšte nije bio načisto, da ipak nije bilo nekog razloga da zabije nož u jedno od
tih krzna, mada sada više nije mogao da zamisli da ubije jednu od tih nežnih
životinja. Baci kozama malo hrane, jer ništa ne smiruje bolje, nego kad se dobije
nešto da se pregrize. Onda se opet popne na svoj ležaj i legne. Iznad njega po
raspuknutoj tavanici pećine je treperila senka vatre koja dogoreva i činilo mu se
da se stena polako spušta na njega da ga zgnječi. Samo bor pored njega izgleda da
ništa nije primećivao od svega toga, nego je ravnodušno gledao svojim tamnim
okom u beskrajnu daljinu s one strane pećinskih zidova.
„Plašim se limba“, kaže mu Kameno Oko. „Plašim se da nikada neću naći
izlaz iz ove rupe u steni.
„Zar te to čudi?“, kaže bor. „Od kad ne nosiš više svoj Kamen strah
neometano može da ti hvata srce. Zašto si ga ostavio?“
„Nemam ga više“, kaže Kameno Oko, „Ukrao mi ga je soko.“
 „Ukrao?“, upita bor tonom, kao da on to zna bolje.
„Pa eto”, kaže Kameno Oko. „Narcija me prevarila.”
„Mogu već misliti, kako je to uspela“, kaže bor. „Ali Kamen joj neće doneti
ništa dobro. I bilo kad on će ti se vratiti.“
„Bilo kad!“ kaže Kameno Oko ogorčeno. „Isto kao moja frula koju sam
ostavio kod Arnijevih ljudi.“
„Da“ kaže bor „onako kao frula. Takve stvari se uvek vraćaju onome ko ih
u stvari poseduje. Moraš samo da sačekaš pravo vreme“:
„Koje pravo vreme?“ upita Kameno Oko. „kada će ono doći? Po tvom
računanju vremena, ne igra ništa deset, pedeset ili čak sto godina. Šta mi koristi
frula, ako do tada ostarim? Hoću je sada. Sad odmah!“
„Pa donesi je onda!“, kaže mu bor ravnodušno. „Znaš gde si je ostavio. Ali
na tvom mestu ja bih sačekao, dok se sneg ne otopi.“
Ovaj poslednji savet se Kamenom Oku činio apsolutno razumnim, pošto je
sledećeg jutra potonuo u sneg do trbuha, kad je pokušao da stigne bar do ruba
šume. Ali u toku sledećih dana je kovao planove, kako da izvede, da neopažen
provali u Narcijinu kuću i uzme svoju frulu. Morala bi u svakom slučaju da bude
noć, kako niko ne bi video kakva se dlakava šumska neman šunja oko kuće. Čekaj
samo Narcija, mislio je, uzeću svoju frulu, pa će onda svi igrati kako ja sviram!“
Ali, što je češće zamišljao tu noćnu avanturu, utoliko više opasnosti je
otkrivao u takvom poduhvatu. Šta će biti ako neočekivano udari na ljude, ili ako
ga čak neko ulovi u pokušaju da uđe u Narcijinu kuću? Verovatno bi ga savladali
i javno ispitivali. Pritom ga je manje brinulo, kako bi se sa njim u takvim
okolnostima postupalo; užasom ga je ipak ispunjavala misao da bi tada bio izložen
pogledima ljudi u svojoj goloj nakaznosti. Tako se dešavalo, da je povremeno
potpuno gubio hrabrost da izvede taj plan, pa je danima samo ležao onako na svom
ležaju.
U tom sneg počne da se topi. Koze su ponovo preko dana napuštale pećinu,
a ubrzo su i preko noći ostale napolju. Samo se jarac jedne večeri još jednom vratio
i rekao: „Od sada opet ja preuzimam vladavinu nad stadom. Ove zime inače nisi
naročito brinuo o životinjama.”
Kameno Oko mrzovoljno pogleda jarca u žute oči i reče: „Je li neko od vas
morao da gladuje?“
„Ne“, kaže Jednorog. „Ali, u tome si se bar držao naše pogodbe. Kao stranac
si nam bacao hranu i držao se u svemu po strani, kao da ne možeš da podneseš naš
miris. Srce ti nije bilo sa stadom i pitam se, da li sledeće zime uopšte možemo da
računamo sa tobom.“
 „Ne znam ni sam“, kaže Kameno Oko. „Kod vas ću uvek ostati stranac, koji
sanja o drugom životu.”
„Snovi u kojima vrištiš od straha“, kaže jarac. „Ne shvatam.“
„A i kako bi“ kaže Kameno Oko. „Ti si skroz jarac a ja sam samo pola jarca.
A još i pola čovek, koji čezne da živi među ljudima.“
„Tako kako izgledaš?“, kaže Jednorog. „Bežaće od tebe.“
„Misliš?“, kaže Kameno Oko ljutito. „Sačekaj da vidiš kako ću ih u tome
sprečiti!“
Jarac ga je posmatrao vrteći glavom a onda reče: „Ne znam šta nameravaš,
ali ne zvuči dobro, kako to kažeš.“
„Prepusti to mojoj brizi“, kaže Kameno Oko. „Želim vam debelu ispašu
preko leta. Više vam i ne treba.“
„Zar to nije dovoljno?“, kaže Jarac.
Kad je Kameno Oko samo slegnuo ramenima, jarac mu poželi srećan put i
odkaska napolje svom stadu. Kameno Oko legne na svoj ležaj. Bio je skoro srećan
što ga je razgovor sa jarcem naveo na odluku, da počne sa ostvarenjem svog plana,
pa je još dugo razmišljao o tome, kako da izvede krađu frule.
U tom padne noć, a onda se odjednom opet pojavio Sivi. Bezbojan i mršav
stajao je iznad ležaja Kamenog Oka i dopirao svojim lepo friziranim sivim
temenom skoro do tavanice pećine, „Nećeš dakle da nabaviš pantalone?“, rekao
je, a glas mu nije odavao, da li to misli podrugljivo ili samo trezveno konstatuje.
U svakom slučaju činilo se da je sa tim saglasan jer je nastavio: „Imaš pravo. To
bi inače bio nekoristan posao kad preko svoje frule opet budeš imao moć, niko se
više neće usuditi da se čudi obliku tvojih nogu. Hajde, idemo do Arnijeve kolibe.“
Kameno Oko je hteo da kaže, kako je zapravo hteo da krene tek ujutro, ali
onda mu se učini da će u pratnji tog čoveka lakše doći do cilja i digne se tako i
krene za sivom prilikom napolje. Napolju odmah zapadne u neku prozračnu maglu
koja je odnekud bila osvetljena, premda nije mogao da se odredi neki izvor
svetlosti. Žbunje je promicalo sablasno, nejasne siluete stabala drveća, čije krune
su se gubile gore u mlečnoj izmaglici. Kameno Oko ne bi mogao da kaže kako je
hodao, ili lebdeo iznad jedva vidljivog tla, imao je pak utisak da šćućureno žbunje,
a ubrzo potom i šipražje, prolazi čudno brzo, a ni jedna grana mu ne udara po koži.
Na taj način su išli stalno dalje, najpre kroz razređenu šumu, kasnije između
retkog drveća, a onda iznenada, između stabala izroni neka prilika, neki čovek koji
je po vrsti odeće izgleda pripadao Arnijevim ljudima. On podigne ruku, kao da
hoće da mahne Kamenom Oku, ili da ga otera natrag u šumu, nije se baš moglo
tačno protumačiti. Kameno Oko se uplaši i pokuša da se sakrije iza jednog debelog
drveta. Tad se Sivi iznenada stvori sasvim uz njega i zasikće: „Zašto se plašiš tog
čoveka? Zar ne vidiš da je sam?“
Mogao bi da bude naoružan, mislio je Kameno Oko, i pre nego što je
izgovorio tu bojazan, Sivi mu je već pružio strele i jak lovački luk i rekao: „Ne daj
se zaustaviti! Misli na svoj cilj!“
Sad je Kameno Oko znao šta mora da čini, već je postavio strelu na tetivu i
tražio cilj na čovekovim grudima, koji mu se polako približavao teškim korakom
jahača. Kameno Oko povuče tetivu unazad i u trenutku kad ju je otpuštao da pojuri
napred, mislio je da prepoznaje tog čoveka, usko, izborano lice sa belim
pletenicama na slepoočnicama.
Čovek je bio udaljen samo nekoliko koraka. Strela mu probije grudi i prikuca
ga za stablo, ispred koga se upravo našao. Kameno Oko je čuo tup udarac, kojim
se vrh zabio u drvo i već se našao kako stoji tik ispred pogođenog. Već je znao da
je to Arni, u koga je pucao, ali sad je mogao tačno da vidi: držan jedino strelom,
stari Pljačkaš kao da je više visio na drvetu, nego što je uz njega stajao. Tamo, gde
mu je strela prodrla u grudi, curila je tanka krvava nit preko kožnog prsluka, ali
izgledalo je da Arni ne oseća bolove, jer se smešio pa mu se oko očiju pojavilo
hiljade bora, i rekao: „Ovako slično je cela priča onda počela. Sećaš se? Samo što
si u međuvremenu sam naučio da gađaš.“
Kameno Oko je zurio u starca koji je visio pred njim na drvetu, i osećao,
kako se u njemu penje užas, leden i nezadrživ.
„Nisam znao u koga ciljam“, rekao je. „Nisam hteo da te pogodim.“
„Kad gađaš, onda treba i da računaš sa tim, da ćeš nekoga pogoditi“, kaže
mu Arni. „A kad si već krenuo da zadobiješ vlast i da je vršiš, onda treba da misliš
i na to, da bi neko zbog toga mogao da pati. Zar to još nisi shvatio?“
Pre nego što je Kameno Oko mogao da nađe neki odgovor na to, između
njega i Arnija se našao Sivi i rekao: „Ma pusti starca da umre! Hajde! Imamo
važnija posla, umesto da ovde diskutujemo s mrtvacem!“
Tek što je te reči izgovorio do kraja, kad se Arni iznenada uspravi i takvom
snagom odgurne od drveta, da strela iza njegovih leđa krckajući izleti iz drveta.
Arni prođe kroz sred Sivog, kao da ovog uopšte nema, i kaže: „Ko je mrtav od nas
dvojice, siva aveti?“
Tamo, gde je upravo stajao Sivi, bila je samo bleda, retka magla, koju u
sledećem trenutku jedan udar vetra podeli i otera. Arni je još malo mahao rukom
kroz vazduh da otera i poslednji ostatak, kao dosadan smrad, i rekao: „Trebalo je
bolje da paziš kamen, strelče!“ Strela je još uvek virila iz njegovih grudi, a iz rane
je kapala krv.
„Jesi li mi ponovo doneo Kamen, Arni?“ upita Kameno Oko.
 Arni se tiho nasmeje i onda kaže: „šta ćeš sad sa kamenom? Mislio sam da
hoćeš da povratiš frulu?“ Klimne Kamenom Oku i ode lagano svojim teškim
korakom između drveća. Kao da je sobom odneo i ostatak svetlosti, jer ubrzo
postane toliko mračno, da Kameno Oko najpre nije mogao da razazna ni najbliže
stablo. Spopadne ga strah da više neće znati da izađe iz te šume, pa vikne za
Arnijem: „Čekaj! Ne ostavljaj me samog!”
„Pa nisi sam“, odgovori neki glas, ali taj glas nije zvučao kao Arnijev, nego
viši i melodičan kao glas žene. Kameno Oko je osećao nešto glatko, hladno, duž
svoje ruke, i kad je otvorio oči nađe se opet na svom ležaju od lišća u pećini. Vatra
je bila dogorela, mirisalo je na dim i bilo je toliko mračno da ni svoju ruku nije
mogao da vidi pred očima. Ali sasvim kraj njega su svetlela dva ahatna oka.
„Jesi li loše sanjao?“, upita Rinkula.
„Ne znam da li je to bio ružan san“, kaže Kameno Oko, „ali mnogo sam se
uplašio.“
„Onda je bilo dobro što sam te probudila, Nosioče Kamena.“
„Ne zovi me više tako“, kaže Kameno Oko. „Izgubio sam Kamen. Ali tvoje
oči su mu toliko slične, da moj strah prolazi. Zašto si došla?“
„Imam poruku za tebe“, kaže Rinkula. „Od kad je Zeleni dao da te traže,
pazio je na sve što se odnosi na tebe. A sada je čuo nešto od Šarana u Smeđoj reči,
što bi trebalo da znaš: Pljačkaši su napali tamo ribarski narod, Šaranoglave. Jahali
su mlade, brze konje koji su jako bili orni za napad, kao oduvek. Nekolicini ribara
je pošlo za rukom da se spasu bežeći u vodu, pa je tako Veliki Stari saznao šta se
dogodilo gore na obali.“
„To su loše vesti“, kaže joj Kameno Oko. Od prošlog leta se plašio nečeg
sličnog, a sada je to nastupilo a sa tim je nestala svaka nada, da je njegova čarolija
sa frulom pripitomila i naknadno rođene konje. „To je stvarno stvar koja me
pogađa“, nastavi „a najgore u tome je što više ništa ne mogu da preduzmem protiv
toga.“
„U tome je Veliki Šaran drugog mišljenja“, kaže Rinkula, „a i Zeleni sigurno
nije samo imao nameru da te opomene, kad me je poslao tebi.“
„Pa šta da radim?“, upita Kameno Oko.
„Ne znam“, kaže Rinkula. „To moraš sam da pronađeš.“
„Od kad ne nosim sa sobom Kamen, izgubio sam svaku hrabrost“, kaže
Kameno Oko utučeno.
„I to je Zeleni sigurno odmerio, kad je mene izabrao za glasnika“, kaže
Rinkula. Oči su joj sada bile vrlo blizu. Kameno Oko uroni u krugove plave, zelene
i ljubičaste boje i oseti kako mu njihovo blago svetlo greje srce. Činilo mu se da u
mraku raspoznaje neko lice, koje pripada tim očima, ali to nije bila uska glatka
glava zmije, nego lice žene, koja ga je gledalo i reklo: „Ti si Nosilac Kamena, ma
gde se on u ovom trenutku nalazio. Zaboravi svoj strah; jer to su vrata kroz koja
Sivi nalazi prolaz do tvojih misli.“
„Hteo je da mi pomogne, da povratim moć moje frule“, kaže Kameno Oko.
„Moć?“ kaže žena. „Samo ko se plaši, teži za moći. Tvoja frula nije za to
stvorena.“
„Znači ne treba da je tražim?“, upita Kameno Oko.
„Zašto ne?“, zapita žena. „Sivi je Ništa. On može samo da te navede da
zloupotrebiš dobro, ali on ne može da ga uništi. Ne idi za svojim strahom, nego za
svojim srcem!“ Na to lice nestane, a u tami ostaše samo još Rinkluline oči. „Sada
si dobio celu poruku“, kaže mu. „Trebalo bi uskoro da kreneš. Već čujem vrane
kako grakću.“ Nakloni se i sklizne ka mestu gde se pećina sužavala u napuklinu.
Kameno Oko je još neko vreme video sjaj njenih očiju, a onda opet ostane sam u
mraku.
Kreštanje vrana se zaista čulo i on se pitao šta li to treba da znači. Pipajući,
spusti se do dna pećine i ispuza kroz otvor napolje. Napolju je upravo počinjalo da
sviće. Na sivom nebu, iznad visokih krošnji bukava, na rubu šume, kružilo je
ogromno jato crnih ptica. Njihovo promuklo kreštanje ubijalo je svaki drugi zvuk,
a kad je jato doletelo ovamo i preletelo zid stene, Kameno oko je mogao da razume
ono što su vikale:

„Ždranje! Ždranje!
Skupljajte se na ždranje!
Pljačkaši su krenuli u lov!
Leševi leže po travi
pobijene sluge i služavke!
Mesa u izobilju!
Hajde, pre nego jutro dovede dan!
Skupljajte se na ždranje!
Ždranje! Ždranje!“

Vrane opišu još jednom širok krug iznad obronka ispred pećine, kao da i
Kameno Oko pozivaju na gozbu i onda odu prema Jugu. Kameno Oko je čuo
njihovo kreštanje još i kad je jato skrenulo tamo daleko preko drveća kao mračan
oblak. „Ždranje! Ždranje!“, odzvanjalo je i činilo mu se da to kreštanje čuje još i
kad se jato već odavno više nije videlo.
Slutio je kuda su se vrane bile zaputile: negde na Jugu je bilo naselje
Arnijevih ljudi i on se pitao da li su Hunlijevi jahači tek bili na putu da Narciji
vrate poniženja, ili je za crne ptice tamo već bila pripremljena gozba. A sada je
znao i šta mora da učini: morao je da ide na Jug, da opomene Arnijeve ljude. Kad
samo opet bude imao frulu u rukama, moći će da natera jahače da se vrate. Jurne
nazad u pećinu, spakuje svoju torbu od kozje dlake, i potrpa u nju žurno sve što bi
mu na putu moglo zatrebati: nož, napravu za paljenje vatre i ostatak lešnika. Onda
dohvati štap od bora limba i dugim skokovima se spusti niz padinu i dalje kroz
šumu sve na Jug. Dok se probijao kroz šipražje, gore iznad krošnji su ga stalno
prestizala nova jata vrana i kreštala svoju gramzivu pesmu „Ždranje! Ždranje!“
zvonilo mu je celog dana u ušima, čak i onda kad je opet bila pala noć i on se
iscrpen, drhtećih udova zavukao u žbunje.
Pet dana je putovao na taj način, stalno gonjen vikom crnih ptica, koje su ga
gonile ispred sebe, dok ih nije video, kako se povlače, gore, preko grana bukava,
načičkanih debelim prolećnim pupoljcima. Kad se onda u jutro šestog dana
izvukao iz skrovišta, gde je spavao, pred njim je ležala retka brezova šuma po
čijim su se kao vlat tananim prepletima grana razvijali majušni svetlo zeleni
listovi. A između beloblještavih stabala, gledao je napolje u beskrajnu sivo zelenu
svetlucavu ravnicu. Konačno je stigao do ruba stepe. A malo dalje na Jug, gde je
žbunje zalazilo dalje u livadu kružilo je ogromno jato vrana oko dima koji se peo
u bledo jutarnje nebo. Tamo u sivomrkim brvnarama postavljenim između breza i
jova Arnijevi ljudi su kuvali svoj jutarnji obed.
Najpre je s olakšanjem odahnuo. Pljačkaši još nisu bili napali naselje.
Trebalo je samo da još ode preko i opomene Arnijeve ljude. Kod te pomisli opet
ga spopadne strah da se u sred bela dana pojavi pred očima ljudi u svojoj jaračkoj
nakaznosti. Dreka vrana je s vremena na vreme dopirala ovamo do njega, onda bi
proletelo novo jato, a „Ždranje! Ždranje!“ je odzvanjalo Kamenom Oku u ušima.
Zar su ljudi u kolibama bili gluvi? Zar nisu slutili šta čeka ta crna, gramziva
vojska? Izgledalo je, da niko ne brine zbog ptica koje su se uzbuđeno komešale,
čiji oblaci su zatamneli nebo iznad krovova, niko nije izlazio pred kuću, Kameno
Oko nigde nije video da se ljudi skupljaju. Onda shvati da vrane, čije mu je
kreštanje već kidalo nerve, neće njemu da oduzmu taj posao. Morao je da tamo
ode sam, i pozove ljude iz koliba.
Od drveta do drveta prikradao se duž ruba šume prema naselju, dok je dreka
gladnih strvojeda stajala iznad njega u vazduhu, kao pobesnela morska bura. Tad
i ptice otkriju njega i ustrele se krešteći, u grupama između stabala, sasvim nisko
iznad jarconogog stranca, kao da žele da ga spreče da im pokvari ždranje kome se
nadaju. Kameno oko je rukama pokrio glavu i naslepo trčao između breza. Onda
začuje krik, digne pogled i ugleda sasvim ispred sebe devojku sa nekom kantom.
Neka mlada služavka Arnijevih ljudi, spljoštenog nosa i retke crne kose koja je
izašla da ujutro donese vode. Širom otvorenih očiju od užasa buljila je u njega.
Usta su joj bila još uvek otvorena, kao da njen krik treba i dalje da se nečujno
prolama u beskraj, ali sada se čulo samo ljutito kreštanje vrana, koje su se
obrušavale i na glavu devojke. Stajala je tako nekoliko trenutaka kao ukočena.
Onda baci kantu Kamenom Oku pred noge ispruži ruku pred sebe kao da tera zle
duhove, okrene se i otrči šljapkajući bosim nogama po rosnom putu.
„Stani!“, vikao je Kameno Oko za njom. „Čekaj! Neću ti ništa! Moram nešto
da ti kažem! Pljačkaši...“ ali devojka je već bila nestala u jednoj kolibi. Tada
Kameno Oko napusti nadu da će mu uspeti da opomene Arnijeve ljude. Ako
Pljačkaši do sada nisu došli, mislio je, verovatno još danas neće, pa odluči da
izvede svoj prvobitni plan. Ako sačeka noć, nekako će mu već uspeti da se popne
u Narcijinu kolibu i iznese frulu. Onda nek Hunlijevi jahači samo dođu! Začudiće
se prijemu, koji im se sprema!
Kameno Oko je sad gotovo čeznuo da odigra ulogu koja je ovde očigledno
bila predviđena za njega, i dok se polako uspinjao nazad u šumu, stekao je sebi
utisak koji će ostaviti na svakoga, kad napadače natera da se vrate u stepu. Video
je već pred očima sliku, kako se mali čupavi konji propinju i jure natrag u
beskrajnu sivu ravnicu, praćeni trijumfalnom vikom stanovnika sela. Arnijevi ljudi
će već znati da cene njegovu pomoć. Kad budeš imao moć, onda se niko neće
usuditi da se čudi obliku tvojih nogu – ko je beše rekao to? Nije mogao da se seti,
i najzad je pomislio da je to sigurno morao sam sebi da kaže.
Tako se udaljio od sela dobar deo puta, kako mu opet ne bi neko od Arnijevih
ljudi natrčao u zagrljaj i tako sve pokvario. Negde gore, na obronku, smesti se na
rubu proplanka, ispod nekog drveta i grejući svoje krzno na prolećnom suncu,
skrca nekoliko lešnika, odmarajući se od zamora višednevne jurnjave kroz šume.
Dok je zatvorenih očiju sedeo naslonjen na stablo, slušao je iznad sebe na granama
ptice kako pevaju, senice su pijukale, zebe su treštale svoju udvaračku pesmu, tu i
tamo bi proleteo crvendać. Onda krešteći projuri kreštalica iznad proplanka i
vikne: „Pazite! Pazite! Pljačkaši dolaze!“
„Neka samo dođu!“ vikne Kameno Oko ka njima u vis. „Nećeš verovati
svojim očima, kad vidiš kako će brzo otići!“ Onda zaspi.
Kad se probudio sunce je bilo već duboko na Zapadu između stabala. U
vazduhu se osećao miris požara. Niže dalje prema Jugu peo se crn dim prema nebu.
Kameno Oko je odmah znao šta se desilo, a ipak kao gonjen, pojuri nazad prema
selu, kao da još može da zadrži nesreću. Kad se konačno našao u brezovoj šumici,
iz koje se moglo videti selo, pokazalo se da je prespavao napad Pljačkaša. Sve
brvnare su bile u velikom plamenu, debeo, težak dim kuljao je u tromim oblacima
iznad žbunova i teran južnim vetrom, polako se peo u visinu i zamračivao nebo,
kao da se sprema nevreme. Ali vrhunac nesreće je bio odavno prošao. Samo još
pojedinačno odjekivali su samrtnički krici i između njih reski pljačkaški poklici
jahača. Nije se mogla videti više ni jedna vrana. Veliko ždranje je bilo počelo.
Kameno Oko je drhteći ležao u retkom šipražju između brezovih stabala i
nije se usuđivao da se pokrene. Smrad dima legao mu je na grudi i on je prigušeno
kašljao u trulo prošlogodišnje lišće, u strahu da neki zalutali jahač može da ga čuje.
Očima punim suza ukočeno je gledao u razbuktali požar i pokušavao da odagna
misao, kako je sve to mogao da spreči, da je išao za onom služavkom do sela.
Ležao je tako i kad je već pala noć a tamu osvetljavao plamen koji se neprestano
raspaljivao. Horda je sad sigurno sedela u krugu na seoskom trgu, a kan je delio
plen. Kameno Oko je čuo uzbuđene pokliče jahača i tu i tamo po neki radostan
krik kad bi neko dobio neki naročito dragocen komad.
Odjednom, onda sa planine dune oštar nalet vetra a ubrzo zašušti pljusak
takve snage da se slika sela u plamenu u trenutku ugasila. Kameno Oko se dublje
zavuče u žbunje koje je prokišnjavalo i ostane da sačeka jutro. Kad je nebo na
istoku iznad stepe počelo najzad da biva svetlije, jahači dozovu svoje konje i
Kameno Oko ih ubrzo vidi kako u prvo svitanje vuku svoje životinje uz strmu
stazu koja je pored Urline kuće vodila za Arcijak.
Kameno Oko sačeka da i poslednji jahač nestane s vidika gore na obronku.
Kiša je bila ugasila vatru, ali su se iz zgarišta još uvek dizali pojedinačni
pramenovi dima. Kameno Oko se obazrivo prikrade selu, osluškujući svaki zvuk.
Ali, nije se čulo ništa, sem treska po neke srušene grede i kreštanja vrana koje su
se svađale oko hrane. Držao se drveća koga je bilo sve do kuća a i između njih i
tako se uvuče u selo. Na pragu prve brvnare koja je bila sagorela do najniže grede,
ležao je mrtvac kome je iz leđa virila strela. Arnijeva, od starosti posivela, koliba
jedina je stajala nedirnuta. Hunli se očigledno ustezao da razori i kuću svoga brata.
Ali, okolni trg je bio posut ubijenima sa kojih su se krešteći dizale vrane da brane
svoje ždranje od upadača. Ali on i nije hteo ništa da im ospori, nego se okrenuo
od jezivog prizora, prikradajući se s leđa Narcijinoj kući. Krov je bio porušen,
ugljenisane grede štrčale su u prazno, ali je deo u kome je bila njegova soba ostao
sačuvan do iznad čovečje visine.
Pre nego što je odlučio, na kom mestu da sebi napravi ulaz, začuje brze,
leteće, korake i sakrije se u žbunje. U tom se iza ugla kuće trčeći pojavi poluodrasla
devojka u svetloj lanenoj kecelji, u velikim skokovima pređe preko rogova i greda,
i nestane isto onako brzo kao što se i pojavila u jovama. Kameno Oko ju je čuo još
kako kao gonjena juri kroz žbunje, a onda je sve nestalo kao priviđenje. Sve se
tako brzo odvilo da je jedva uspeo da spazi nešto više od rđom umrljane kecelje
koja je lepršala oko bokova devojčice, ali je ipak imao osećaj da je tu devojku već
jednom video, dete koje je moglo da trči kao gonjena srna. A sad mu se činilo i da
je držala nešto u ruci, neki plen, nešto tanko, svetlucavo.
 Kameno Oko je čekao još neko vreme a kad je dalje sve ostalo mirno, on
počne da se penje. Kroz dimom zacrnjen prostor dospe u hodnik kuće. Tavanica
je do pola bila srušena, a oštar miris požara mu je zaustavio dah. Probijao se kroz
isprepletane polomljene i načete letve do svoje sobe. Vrata su bila izvaljena iz
ležišta i iskošena visila u sobu, ali je unutra izgledalo još sve na svom mestu. Sto
i stolice su stajale na sredini, krevet uz zid je bio raspremljen a posteljina visila na
podu, kao da je neko iskočio u velikoj žurbi. A skriveni zidni trezor iznad kreveta
je bio otvoren. Tamo je Kameno Oko čuvao svoje blago. Popne se na krevet i
rukom opipa udubljenje. Ali frula više nije bila tu. Umesto toga prsti mu udare o
krhotine stakla po kojima se slepila neka lepljiva tečnost, a sasvim pozadi u uglu
osećao je još neki okrugao predmet. Izvuče ga i u ruci ugleda krčažić veličine
jabuke na kome je stajala ispisana cedulja. Natpis je bio izbledeo i još jedva čitljiv.
Priđe prozoru i pokuša da odgonetne kitnjaste poteze. Prvi redovi su bili potpuno
nestali, ali su se poslednja četiri još mogla razaznati:

Bićeš svezan u kamen

ostaćeš skriven u kamenu
neće te naći
neće probuditi.

Kameno Oko je znao šta mu je od svih stvari ostalo. Stavi krčažić u torbu i
bez mnogo nade pretraži ostatak prostora, ali frulu nije mogao da nađe.
Napokon digne ruke od toga i napusti svoju staru sobu. Malo dalje napred
vidi da su vrata prema velikoj sobi otvorena, ali kad je u sobu bacio pogled
odustane od pomisli da je bliže pretrese. Pljačkaši su to već bili učinili temeljito.
Sto i stolice su bili srušeni, ormani otvoreni i ispražnjeni, a u otvorenom kovčegu
ležao je leš Henijevog kućeupravitelja koji je sigurno do tada služio i kod Narcije.
Kad je ugledao tog mrtvaca koga je dobro poznavao, Kameno Oko se pitao
da li su jahači ubili i Narciju. Onda bi sigurno bili uzeli i kamen-oko. Njena soba
se nalazila gore na zadnjoj strani kuće; možda je pobegla tamo, skočila kroz prozor
i nestala u žbunju kao malopre ona devojčica. Odluči da pogleda i tamo, ali to
uopšte nije bilo tako jednostavno.
Stepenice prema spratu su doduše mogle još da posluže, ali je tavanica iznad
hodnika koji je vodio do Narcijine sobe bila sasvim porušena. Napokon mu uspe
da se probije do njenih vrata, i provali sredinu drvenom daskom.
 Prostorija je bila oskudno osvetljena samo kroz nekoliko procepa u koso
potonulom krovu. Kad se privikao na mrak, Kameno Oko vidi da je spoljni zid tu
više sagoreo. Tavanica od greda visila je tu sve do poda. I lamperije je bila
dohvatila vatra i od zida odvojila veliki deo pa su ležale svuda okolo i delimično
još tinjale. Vazduh je gušio od dima. Ali Narcije nije bilo, ni žive ni mrtve.
Kameno Oko se uspentra kroz rupu u sredini vrata u sobu, odgurnu užarene
komade drveta u stranu, na trenutak ostane da zamišljeno gleda u širok krevet koji
se slomio pod gredama koje su pale, i onda ugleda, tamo gde je nekada morao biti
prozor, na podu u uglu, ispod tavanskih greda, ploču malog razlupanog stola na
kojoj je ispod ugljenisanih komada drveta i šuta nešto svetlucalo. Kamen-oko!
pomislio je, ali, kad je razgrnuo đubre u stranu, video je da tamo ne leži Kamen,
nego Narcijin sokolski prsten, a nađe još nešto: nežan lanac od vešto isprepletanih
zlatnih karika i kad ga pobliže osmotri, shvati da svaka karika ima lik sokola.
Oboje stavi u svoju torbu od kozje dlake, pročeprka još malo po zgarištu, ali ne
nađe Kamen.
Na kraju izgubi nadu i potraži sebi put nazad kroz porušenu kuću. Izađe kroz
isti prozor, kroz koji je bio ušao, ostane pod njim slomljen da sedi, nasloni dlakava
leđa na oprljene grede i pokuša da izbegne samoprebacivanje, koje mu je sve
većom snagom preplavljivalo misli. Pa oni me ne bi saslušali da sam pošao za
služavkom, mislio je; verovatno bi me gađali kamenicama i isterali iz sela, pre
nego što bih i reč mogao da kažem; možda su Pljačkaši i tog jutra bili toliko blizu
da se niko više ne bi mogao spasti – sve to je mislio, ali je istovremeno znao, da je
morao da se usudi, i pokuša da zadrži nesreću, koja se njegovom krivicom sručila
na Arnijeve ljude.
Dok je tako sedeo i razmišljao, dotrči snažna doga iz žbunja i onjuši mu
ruke. Kameno Oko se najpre uplaši, ali, pošto se pas ponašao miroljubivo, on ga
pogladi po leđima i kaže: „Ti si se izgleda na vreme izvukao?”
„Da“, kaže pas. „Juče sam po prvi put bio zadovoljan što sam pas, na koga
niko ne obraća pažnju. Ima li još jahača u selu?“
„Samo mrtvih“, kaže Kameno Oko i oseti kako u njemu ponovo raste užas.
Ali pas izgleda i nije očekivao ništa drugo. Okrene glavu i vikne: „Možete da
izađete! Otišli su!”
Sad dođe još šest pasa iz jovinog žbunja, svi isto tako veliki i jaki kao i prvi
i svi poležu oko Kamenog Oka na zemlju.
„Šta si tražio u toj kući?“, upita prvi pas. „I ti si tako neki pljačkaš i otimač?“
Kameno Oko zavrti glavom. „Tražio sam samo ono što mi pripada“ kaže.
„Jednu frulu i jedan kamen.“
 Na to ga pas pažljivo pogleda u lice i kaže: „Ah, to si ti znači, sviraču. Nisam
te prepoznao, tako dlakavog i bradatog. Jesi li našao što si tražio?“ „Ne“, kaže
Kameno Oko. „Samo ovo“ i iskopa Narcijin prsten i lanac iz torbe.
Kad su psi ugledali nakit, skoče i počnu uzbuđeno da laju. „On ima prsten!“
vikne jedan, a drugi: „Sad smo spaseni!“
„Kako spaseni?“, upita Kameno Oko. „Šta vam znače ove stvari?“
„Ti stvarno uopšte ne znaš kakav je to prsten?“, upita jedan od pasa.
„Znam“, kaže Kameno oko, „to znam isuviše dobro; jer je Narcija na meni
isprobala njegovu moć.“
„Isto kao i na nama“ kaže pas. „Naime onda, kad nas je jednog za drugim
pretvorila u svoje pse.“
„Onda vi možda znate i kakav je ovo lanac“, kaže Kameno Oko. „Izgleda
mi baš kao neka od Narcijinih čarobnih stvari.“
Onda se jedan od pasa probije napred i kaže: „Ja znam to tačno jer me je
zbog tog lanca pretvorila u psa. Narcija mi se dopadala, pa sam je zbog toga
ponekad tajno posmatrao, kad bi stajala na prozoru sobe. Pritom sam posmatrao
njene čarolije: kad stavi lanac oko vrata tako, da napred na grudima može da
zakopča zatvarač, pretvara se, čim je kukica zakačena, u sokola i izleće kroz
prozor. Imao sam taman toliko vremena da se sakrijem, kad sam to primetio. Kad
se soko vraća, onda mora, s glavom napred, da se provuče kroz lanac i opet postaje
devojka. Kad sam video i tu drugu čaroliju ona me otkrila napolju između žbunja,
uprla prstom u mene i iz njenog prstena mi je kroz telo prostrujala zelena munja.
Odmah potom sam trčao oko kuće kao jedan od njenih pasa. Ako nije poginula
tim lancem u rukama imaš njen život, jer ona leti nekud kao soko na nebu. Ali s
prstenom možeš da nas preobratiš u ljude. Stavi ga na prst i pokušaj!“
„To ću rado učiniti“, kaže Kameno Oko. Stavi Narcijin sokolski prsten na
mali prst, pokaže rukom na psa koji mu je ispričao sve to i kaže: „Budi čovek!“ U
sledećem trenutku je na zemlji umesto psa ležao jedan mladi čovek od Arnijevih
ljudi i izgledao je kao da spava. Onda Kameno Oko oproba svoju veštinu i na
drugim psima i ubrzo su okolo u travi ležala i spavala četiri muškarca različite
starosti, dve žene i jedna devojka od 17 godina. Kameno Oko je pokušao da ih
probudi, jer se setio da bi jedan od tih ljudi mogao i njemu uz pomoć prstena da
vrati ljudski lik. Ali, njihov san je bio toliko dubok da mu to nije pošlo za rukom.
Tako ih najzad ostavi na miru, sedne malo dalje od njih ispod breze,
razmišljajući šta sada da radi. Pljačkaši su očigledno imali nameru da opljačkaju i
radionice zlatara u Arcijaku. Kad je zamislio da bi horda i tamo mogla da napravi
sličan pokolj, sledi se od užasa. Mislio je na devojku neopisivih očiju. Ako je kod
kuće, kod svojih roditelja, neće više moći da joj pomogne: jer, čak kad bi još
mogao i da prestigne jahače, što jedva da je dolazilo u obzir, ipak mu uopšte nije
bilo moguće da ih prati na putu preko golog stenja, gde nigde nije bilo jednog
drveta, koje bi moglo da mu pruži zaštitu. Morao bi da ide zaobilaznim putem kroz
šume. Ali postojala je još nada da se devojka nalazi u dolini kod čuvara konja, a
tamo bi mogao da je opomene.
Skoči da odmah krene, ali se onda seti da prethodno mora da nabavi nešto
za jelo, jer mu je zaliha lešnika bila pri kraju. Ostava pored kuće bila je izgorela,
a Pljačkaši su je prethodno, mada žurno i s malo brižljivosti, izgleda ispraznili.
Ispod sanduka koji je ostali palikuća je izgubio kaiš slanine. Kameno Oko spremi
sve to u svoju torbu, a kad posle toga ode iza kuće, vide da su se spavači probudili
i uzbuđeno razgovarali. Čim su ga ugledali oni svi uplašeno kriknu i uzmaknu.
„Pa šta vam je?“ upita Kameno Oko. „Kao psi ste imali više poverenja.“
Onda jedan od muškaraca skupi hrabrost i kaže: „Ranije smo te gledali
očima životinja ali sada teško možemo da podnesemo tvoj izgled. Molim te, ne
prilazi. Ove žene su već dovoljno užasa morale da gledaju.“ Ali po njemu se videlo
da se i on jako boji. Mnogo pomoći od tih ljudi sigurno nije trebalo očekivati. Tako
Kameno Oko kaže samo: „Inače ne mogu da ostanem tu, jer pred sobom imam put
na koji žurim.“
Sedmoro ljudi je odahnulo kad je to čulo, a najstariji od njih reče: „Nemoj
nas, molim te, pogrešno razumeti. Vrlo smo ti zahvalni. Zar ne možemo da
učinimo nešto za tebe?“
Tada Kameno Oko opet oseti nadu i kaže: „Možda zaista i možete. Ako je
prsten na vama dokazao svoju čarobnu moć, onda bi i meni mogao da vrati moj
ljudski lik. Da li neko od vas hoće da pokuša?“
Stari podigne ruke u odbranu i kaže: „Neću da dodirnem taj prokleti prsten!
Moglo bi se desiti da me ponovo pretvori u psa!“
Onda devojka koja je bila kuja, kaže starom: „Zar si već zaboravio šta je
jarconogi ovde učinio za nas?“ Izbegavala je da pogleda Kameno Oko, ali mu
dovikne: „Dobaci prsten ovamo!“ Spretno ga uhvati u vazduhu, stavi na prst,
pokaže rukom na Kameno Oko i vikne: „Budi čovek!“ Ali dejstvo kome su se
nadali, izostane.
Kameno Oko se toga bojao, jer sve vreme je mislio na kletvu koju je Narcija
izrekla. „Zahvaljujem ti što si bar pokušala“, rekao je devojci, „nisam drugo ni
očekivao, sem da si me ovakvog kakav sam zagrlila kao svog dragog.“
Devojka sada podigne pogled, zagleda se užasnuto u rutavo jarconogo
čudovište i počne da drhti. „Ne!“ šapne. „Ne! To ne mogu!“ baci mu prsten nazad
i rukama prekrije lice.
„Pa to nije ni trebalo da zahtevam“, kaže joj Kameno Oko. „Šta ćete sad?“
 „Najpre moramo da pokopamo mrtve“, kaže starac. „Ali nećemo ovde
ostajati duže, jer se plašimo jahača kana Hunlija. Vratiće se bilo kad i pobiti i nas.
Sakrićemo se u šume, mada će to biti težak život za žene.“
„Znam nešto bolje“ kaže Kameno Oko i ispriča im o pećini u kojoj je on
proveo tri zime. Opiše im put i nastavi: „U blizini ćete naići na stado koza, koje
predvodi jednorogi jarac. Možete da muzete životinje, ali budite dobri prema
njima jer je to moje stado.“ Onda im domahne i uputi se kroz grmlje.
Opet je morao da trči kroz šume, samo ovoga puta uz brdo, a to je bilo još
napornije. Ali, on je trčao i trčao, jer je stalno morao da misli na devojku sa očima
koje su se jedva mogle opisati i na to što bi joj se moglo desiti, ako bi pala u ruke
Pljačkaša. Odlučio je da udari putem koji mu je prošle godine pokazala Tanki zub.
Svakim danom koji je proveo u napredovanju kroz šume, više je gubio nadu
da će na bilo koji način moći da utiče na nezadržive događaje, čak mu se
povremeno činilo kao da samo beži od grozne slike koja mu se bila urezala kod
Arnijeve kolibe: ruševine od požara koje se puše, i između njih svuda rasuti leševi,
na kojima se vrane svađaju oko plena; ili, da beži od pomisli da je sve to samo
posledica one večeri kada je pokušao da sa malo sviranja na fruli ceo jedan narod
prisili da sluša njega. Ali, tada i tuda iznad njega, naiđu krešteći jata vrana koja su
tražila hranu s one strane planine i on nastavi dalje kroz šipražje koje ga je šibalo.
Četvrtog dana pred veče konačno stigne do malog jezera na južnom kraju
zida od stene i mrtav umoran se spusti na obalsko žbunje da se napije vode. Srkao
je kao životinja na pojilu, izvali se onda nazad pod obešene grane vrba i pokuša
da spava, ali mu je noge još uvek trzao isti ritam višednevnog jurenja, a čim je
zatvorio oči, ponovo je video pobijene oko Arnijeve kolibe, koji ga podsete da je
sada možda već i u dolini Arcijaka postavljena sofra za crne ptice.
Dok je dremuckao tako između sna i budnosti i osluškivao šum i pljuskanje
vodopada, u žbunju pored njega zašušti i neki glas kaže: „Rano si krenuo ove
godine, Kameno Oko. Još te nisam očekivala, ali se radujem što te vidim, hoćeš
opet preko, u ravnu dolinu?“
„Koliko god brzo mogu“, kaže Kameno Oko. Onda pozdravi lasicu i doda:
„Čini dobro kad se čuje glas prijatelja, kad čoveku do ušiju danima nije doprlo
ništa sem kreštanje proždrljivih vrana.“
„Zbog njih toliko žuriš?“, kaže Tanki zub. „Ovde ne treba da se plašiš
Pljačkaša. Već sam čula da su opet krenuli, ali otišli su dalje na Jug preko planina.“
„Znam“, kaže Kameno Oko. „Izabrali su kraći put“ i ispriča prijatelju šta se
u međuvremenu dogodilo. Kad je pomenuo gubitak Kamena, Tanki zub mu kaže:
„To ne valja!“
„Stvari koje su se posle toga dogodile još su gore“, kaže Kameno Oko. „Šta
će mi sada Kamen?“
 „Zar ti možeš da sudiš o tome?“’, kaže Tanki zub. „Šta znaš o tom Kamenu?
Sigurno još ni izdaleka sve. U svakom slučaju bi trebalo da pokušaš da ga
povratiš.“
„A kako?“, kaže Kameno Oko bez nade. „Sad imam važnija posla.“
„Oprosti mi što ti protivurečim“, reče lasica na svoj ljubazan način, „ali šta
je važno, čovek često shvati tek posle. Osim toga zaboravljaš da imaš prijatelje, a
to me žalosti.“
„Hoćeš li da pođeš u potragu za Kamenom?“ upita Kameno Oko. „Ima
hiljadu mesta na koje je soko mogao da ga sakrije!“
„A ima hiljade miševa“ kaže Tanki zub. „Trebalo bi da pozoveš tvog
prijatelja „Onog-što-govori-sa-zmijom“. On će znati da ga nađe.“
„Iznenađuješ me”, kaže Kameno Oko. „Miševi su izgleda kod tebe znatno
dobili na ugledu. Ali, mogu da pokušam”, i on zvizne signal od tri tona kome ga
je naučio miš. Neko vreme su ćutke sedeli jedno pored drugoga osluškujući veče
koje je padalo. Vodopad je pljuskao, tu i tamo zapevala bi ptica, ali odgovor se
nije čuo. Konačno lasica kaže: „Tako brzo neće biti ovde. Sad najpre moraš da
spavaš, jer će ti sutra trebati normalni udovi, kad se penjemo kroz procep. A ja ću
se već pobrinuti za dobar doručak.“
Razgovor sa prijateljem je Kamenom Oku malo skrenuo misli od jezivih
događaja, pa tako on odmah zaspi, čim se okrenuo na stranu, i probudio se tek kad
su zebe zatreštale svoju jutarnju pesmu.
Prvo što je video kad je otvorio oči, bio je miš „Onaj-što-govori-sa-zmijom“,
koji je čučao kraj njega u travi i čistio svoje duge brke. Odmah je prekinuo svoje
delanje i rekao: „Dobro jutro, Nosioče Kamena!“ i izveo učtiv naklon. „Tu sam
već neko vreme, ali nisam hteo da te budim, jer mi je tvoj prijatelj Tanki zub rekao,
da ti je potreban miran san.“
„Očigledno si se navikao da razgovaraš i sa lasicama, hrabri mišu“, kaže mu
Kameno Oko, pošto je pozdravio svog prijatelja.
„Pa to valjda dugujem svom imenu“, kaže miš i nežno se udari u grudi.
„Osim toga, tvoji prijatelji su i moji prijatelji.“
„Tanki zub će biti počastvovan što ima takvog prijatelja“, kaže Kameno
Oko. „Mnogo te ceni, i on mi je i savetovao da tebe pozovem u pomoć.“ I onda
ispriča mišu kako stoji stvar sa Kamenom. „Ovoga puta nije u pitanju samo mala
planinska livada, koju treba da pretražite,“ završi on svoju informaciju. „Kamen
može biti svuda, gde soko može da se spusti. Uopšte se pitam da li zbog tog
Kamena treba da te dovodim u opasnost, jer će soko držati na oku svoje blago.“
Tada se miš uspravi koliko god je mogao, i kaže: „Hoćeš da uvrediš dobrog
prijatelja?“
 „I ne pomišljam“ požuri Kameno Oko da ga uveri. „Samo ne bih želeo da te
izgubim.“
„Ne boj se!“, kaže miš. „ko je razgovarao sa zmijama i lasicama, izaći će
sigurno na kraj i sa ženkom sokola. Gde da ti donesem Kamen?“
„Ne znam“, kaže Kameno Oko. „Pred sobom imam dug put i ne mogu ti
reći, gde ću biti u naredno vreme. Sačuvaj Kamen kod sebe, ako ti uspe da ga
otmeš od sokola. Čuvaj ga dok te ne pozovem.“
Tada se miš duboko nakloni i kaže: „Prijateljstvo sa tobom mi je donelo
veliko ime, ali ovo je najviša počast koja će mi ikad biti dodeljena: da budem
Čuvar Kamena. Ne znam kako da ti zahvalim.“
„Najpre moraš da ga nađeš”, kaže Kameno Oko. „Ali, kad te tako pogledam,
skoro verujem da će ti to uspeti!“
Pre nego je miš mogao da počne sa daljim svečanim govorima, iz lova se
vrati lasica, vukući za sobom tetreba. „Mislim da će ovo biti dovoljan doručak za
nas troje“, reče i položi plen pred noge Kamenom Oku.
Miš se iz sve snage trudio da prikrije svoju odvratnost i kaže Tankom zubu:
„Za troje je ipak malo premala.“
„Vrlo velikodušno od tebe“, kaže Kameno Oko i pokuša da ostane ozbiljan,
kako „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ ne bi izgubio svoje poštovanje. „Hoćeš umesto
toga da primiš par lešnika od mene?“
„S najvećim zadovoljstvom“, kaže miš. Kameno Oko posle toga naloži
vatru, očerupa pticu, izvadi utrobu i na drvenom ražnju je okrene iznad žara.
Dok su svo troje u slast jeli, miš kaže Kamenom Oku: „Nije moje doduše da
te to pitam, ali voleo bih da znam, kakav je to dug put koji ti predstoji.“
Tad Kameno Oko primeti da je veselost zbog miševog ponašanja na kratko
učinila da zaboravi zbog čega je krenuo na put. Misao o tome što se u
međuvremenu moglo desiti u dolini Arcijaka, padne mu kao kamen na dušu i on
reče: „Mojom krivicom su se kod Arnijeve kolibe dogodile užasne stvari. Sad hoću
da pokušam da od Pljačkaša spasem bar jednu devojku koja stanuje s one strane
planine. Dobro je da si me podsetio na to. Već predugo sedim ovde uz doručak.
Hajde konačno, Tanki zubu! Moramo da požurimo, ako uopšte već nije kasno.“
„Ko žuri, treba prethodno da promisli kako će najbrže stići do cilja“, kaže
lasica. „Sećaš se još one vodene vile, koju smo sreli pre godinu dana?“
„Naravno“, kaže Kameno Oko spremajući se da krene. „Ali šta mi sad ona
može koristiti? Hajde konačno!“
„Čekaj!“, kaže lasica. „Zar ona nije znala šta je sa devojkom? Njeni glasnici
su možda brži od tvojih nogu.“
 „To bi moglo biti“, kaže Kameno Oko. „Ali ne znam kako da je pozovem.
Ne znam joj čak ni ime.”
„Vodene vile dolaze kad im čovek nešto pokloni”, kaže lasica. „Mislila sam
da to znaš.“
„Odakle da znam?“, kaže Kameno Oko. „A šta sam joj to poklonio poslednji
put?“
„Pesmu koju si svirao na fruli“, kaže mu lasica.
Kameno Oko slegne ramenima. „Nemam više frulu“, kaže, „a imam premalo
vremena da napravim novu.“
Ali, lasica se nije dala obeshrabriti. „Zar nemaš nešto drugo što bi joj mogao
pokloniti?“, upita ga.
Kameno Oko zavrti glavom. „Šta ti misliš, kakve ja dragocenosti nosim sa
sobom?“ kaže. „Vidi!“ i istrese sadržaj torbe od kozje dlake na zemlju. Između
lešnika, kremena i noža u mahovinu se skotrlja Narcijin prsten, a onda kao tanka,
svetlucava zmija za njim sklizne ogrlica sa sokolovima.
„I ti tvrdiš da uz sebe nemaš ništa dragoceno!“, kaže lasica prekorno. „Zar ti
je toliko stalo do ovih svetlucavih stvari, pa ne želiš da se odvojiš od njih?“
„Dragi Bože, ne!“ vikne Kameno Oko. „Sasvim sam zaboravio na te stvari.
Biću srećan ako se oslobodim tih prokletih stvari za magiju. Bilo bi zlo da ih
Narcija još jednom dobije u kandže.“ Pokupi oba ukrasa sa zemlje, brzo priđe obali
i velikim zamahom ih baci u sred jezera. „Vodena vilo!“ vikne. „Vodena vilo!
Dođi i pomozi mi!“
Prsten i ogrlica gotovo bešumno potonu u površinu, koja se stalno penila i
kretala zbog potoka što se obrušavao, a ova se bez i jedne kapi sklopi nad njima,
kao da su neka usta progutala obe dragocenosti. Kameno oko ih ugleda kad su još
jednom zeleno zasvetlucale u dubini, onda se neko vreme nije ništa desilo. Samo
je vodopad šuštao i prskao kao i uvek. Onda se jezero u sredini od jednom zatalasa
i u usključalom talasu se podigne vodena vila. Otrese svoju zelenkasto plavu kosu,
pa kapi poprskaju čak obalu i Tanki zub skoči u stranu sa uvređenim uzvikom.
Vodena vila se zvonko nasmeje i kaže svojim pevajućim glasom: „Ko vodu
doziva, dobije mokro krzno! Šta hoćeš od mene, Kameno Oko? Mora da imaš
velike brige kad žrtvuješ tako dragocene čarobne stvari.“
„Zar da se ne brinem što Hunlijeva horda jaše prema Arcijaku?“ kaže
Kameno Oko. „Strah me je za devojku koju sam već dva puta sreo u ravnoj dolini.“
„Koju si već dva puta uplašio“, kaže vodena vila i ponovo se nasmeje.
„Hoćeš valjda i treći put da je uplašiš?“
 „Ne! Ne!“ kaže Kameno Oko žurno. „Hteo bih da je opomenem, ali se bojim
da će za to biti već kasno, dok ja prevalim dug put preko planina. Ne bi mogla ti
da joj pošalješ poruku?“
„Mogu“, kaže vodena vila, „ali samo ako devojka negde dođe do nekog
potoka ili bare. U stepi, ili u suvim šumama je moji prijatelji ne mogu naći.“ I onda
vodena vila digne svoj zvonki glas i zapeva:

„Požurite prijatelji, ne odmarajte se,

tražite devojku koja razgovara sa ribama!
Recite svakome ko pliva u potoku ili viru,
bilo šaran, bilo zlatulja ili žablji narod:
dolaze Pljačkaši!
Neka trči što brže može!
pokažite joj neko sklonište, koje ni jedan jahač neće naći!
Brzo! Nađite je pre nego ovaj dan prođe!“

Još dok je pevala, jezero oko nje počne da vri od bezbrojnih riba, pastrmke
su blješteći skakale u svetlosti jutarnjeg sunca i pljuskajući padale nazad u vodu,
štuke su jurile kao tamne strele, čak su i spori šarani dodali po jedan udar repa i
podigli svoje okrugle bradate njuške iz vode. Čim je pesma bila završena, ribe
kliznu u svim pravcima i nestanu u zelenoj dubini.
„Više ne mogu da učinim za tebe“, kaže vodena vila. „Za ono što se dešava
na suvom, moraš sam da se pobrineš. Ali ne zaboravi jedno ti nestrpljivi faune:
stvari često nisu onakve kakve u trenutku izgledaju. Ako ne napustiš nadu, naći
ćeš ono što tražiš. I mnogo ti hvala na skupom poklonu.“
„Ne pokazuj ga ni jednom sokolu“, kaže Kameno Oko. „Mogao bi pokušati
da ti ukrade nakit.“
Tada se vodena vila ponovo nasmeje i to je zvonilo i pljuskalo kao da se sa
svih strana u jezero obrušava hiljadu vodopada. „Prepusti to meni“ vikne kroz
smeh. „Ko hoće da ima ovaj sokolski nakit, moraće da zaroni kod mene u najdublje
dubine.“
„Da li možeš da mi kažeš svoje ime, da mogu da te pozovem, kad mi opet
zatreba pomoć?“, kaže Kameno Oko.
„Zovi me Lajana“, kaže vodena, „ali to mora biti jezero.“ Onda nestane u
fontani od milion svetlucavih kapljica i više se nije pokazala.
 Tada se oprosti i miš, koji, kako je rekao, nije mogao da dočeka da
zelenookoj sokolici oduzme kamen-oko. Onda nastavi teškim hodom, kako mu se
činilo da dolikuje dostojanstvu, koje je bilo položeno na njegova uska ramena.
Malo kasnije Tanki zub i Kameno Oko su se već verali po uskom procepu
zida do stene, ubrzo stigli do rupe za provlačenje i puzali po starom koritu potoka
dok nisu dospeli gore među stabla planinske šume na dnevno svetlo.
Čim je Kameno Oko opet donekle osetio prohodno tlo pod svojim kopitama,
brzo potrči, kako je poslednjih dana već bio navikao. „Kad neko žuri, ne primeti
da prolazi pored svog plena“, kaže mu lasica bez daha, dok je u dugim skokovima
trčala pored njega, ali nije mogla naterati Kameno Oko da ide malo sporijim
hodom; jer pomisao na ono što se u međuvremenu moglo dogoditi u Arcjaku ga je
terala napred, kao da ne može da dočeka, da sopstvenim očima vidi svu tu nesreću.
Tek kad je šuma smreka postala gušća, pa je dnevno svetlo najzad probijalo samo
kao tanušan zelenkast bljesak, bio je prisiljen da umeri korake, ako nije hteo da se
stalno spotiče o korenje ili natrčava na stabla koja su iz mraka naglo izranjala. Ali
i tu je žurio koliko god je mogao i išao tako dalje sve dok se uveče jedva video
prst pred okom. U prvo jutarnje svitanje opet je već bio na nogama i na taj način
ovoga puta stigne do Jezovite šume već pred veče drugog dana.
Još je bilo vidno kad su njih dvoje stigli do golog vrha na čijem rubu je
stajala stara, široka oskoruša. „Zar ne bi bilo bolje da ovde prenoćimo?“ kaže
lasica. „Pod ovim dobrim drvetom ćemo spavati mirno i neuznemiravani.“ Ali
Kameno Oko je žurio dalje, jer je pogled na tu livadu budio u njemu raznorazne
ružne uspomene, koje je više voleo da ostavi za sobom. Tako su se peli dok je noć
već visila u vrhovima, da bi prešli poslednji komad puta prema ravnoj dolini. Na
kraju je bio takav mrkli mrak, da je Kameno Oko morao da ide pipajući od drveta
do drveta. Kad je najzad stigao do ivice šume, osetio je to samo po određenoj
promeni u vazduhu ili možda i po tome što su šumovi šume, ono tiho krckanje i
šuštanje odjednom ostali iza njega. Upravi pogled u pravcu gde su morale ležati
kolibe čuvara konja, ali mrak nije probijala nikakva udaljena lampa, nikakav
osvetljeni prozor. Da li su ljudi tamo već spavali? Kameno Oko oslušne u noć, ali
do njega nije dopirao nikakav šum, niti zveckanje neke sprave, nit frktanje konja.
„Nešto je drugačije nego prošle godine“, kaže Tanki Zub, njuškajući po
noćnom vazduhu. „Drugačije miriše.“
„Kako?“, upita Kameno Oko i čujno uvuče vazduh kroz nos. „Ništa ne
primećujem.“
„Zato i možeš da izdržiš kod tvojih koza“, kaže Tanki Zub. „Više ne miriše
onako jako na konje, ali zato miriše malo na ribu.“
„Na ribu?“, ponovi Kameno Oko. „Možda dolazi od potoka. Tamo ima
mnogo riba.“
 „Možda“, kaže lasica ali to baš nije zvučalo mnogo ubedljivo.
„A devojku ne mirišeš?“, upita Kameno Oko. „Ne verujem“, kaže lasica.
„Ovoga puta uopšte miriše mnogo manje na ljude.“
Kameno Oko je padao od umora posle dugog, žurno prevaljenog puta, ali
posle svih tih tajanstvenih napomena lasice, hteo je tačno da sazna, kako stoje
stvari tu u dolini. „Sigurno nisi manje umorna od puta nego ja“ kaže Tankom zubu.
„Ali uprkos tome te molim, da pogledaš preko kod koliba, da li ima nekoga i
koga.“
„Pa ako ti je toliko stalo da to tako brzo saznaš“ kaže lasica, „meni to nije
ništa“ i šmugne.
Napolju u dnu doline sve je i dalje bilo mirno. Samo jednom je zalajao neki
pas, ali se ubrzo opet umirio. Posle dužeg vremena, Tanki zub se vrati i kaže: „Sad
znam šta ovde miriše na ribu: u kolibama nema nikoga sem starog Šaranoglavog,
a on čuva samo još par ždrebadi. Svi pastiri su nestali sa jahaćim konjima. Ah, da
tu je i jedan pas, ali on je možda još stariji od Šaranoglavog i jedva da ima koji
upotrebljiv zub u čeljusti.“
„A devojka?”, upita Kameno Oko nestrpljivo.
„Ni ona nije tu“, kaže lasica.
„Onda ima malo nade da je još živa“, kaže Kameno Oko. Te noći više nije
govorio, ali nije ni spavao, nego je ležao na leđima na travnatoj šumskoj zemlji i
zurio gore u neprobojnu tamu iz koje se tu i tamo čulo tiho šuštanje lišća. Već sa
prvim jutarnjim sivilom opet je bio na nogama.
„Šta ćeš sada?“, upita lasica.
„Da vidim kako su prošli Planinski jazavci u Arcjaku“, kaže Kameno Oko.
„Ako ti je dosta jurnjave, možeš da ostaneš ovde.“
„Zar misliš da ću ostaviti prijatelja na cedilu?“, kaže Tanki zub gotovo
uvređeno. „Ali bar bi prvo mogao da doručkuješ.“
„Nemam apetita“ kaže Kameno Oko. „Možda kasnije. Ti ćeš već uz put
nabaviti nešto jestivo.“
„Ko bez doručka krene na put, već je pola izgubio“, kaže lasica, ali Kameno
Oko se pravio kao da nije čuo tu poslovicu vrednu da se uzme u obzir i počne već
da se ponovo uspinje padinom. Tek gore na vrhu brda kratko se odmori; jer je ipak
u udovima osećao neprospavanu noć. Sunce je bilo upravo tek izašlo i stajalo kao
krvavo crvena kugla duboko na istoku iznad udaljene stepe. Kameno Oko se
nasloni na stablo iskrivljene smreke i zagleda se u tu vatru koja se brzo zagrevala,
dok više nije mogao da je podnese. A kad je skrenuo pogled i pogledao prema
staroj oskoruši, koja je stajala dalje gore na ivici Jezovite šume i livade, učini mu
se kao da u njenim granama spava neka velika bela ptica. Pokuša da bolje osmotri
tu čudnu pojavu, ali se odraz užarene lopte, koja se sve više pela, stalno gurao
ispred i pokrivao je svojom zelenkastom senkom, a onda i ptica zaleprša iz granja,
zalebdi ili poskoči iznad vrha, sa svetlim krilima kao maramom iza sebe i nestane
iza vrha.
„Jesi li videla, Tanki Zubu?“, kaže Kameno Oko. „Kakva je ono bila ptica?“
Ali lasica više nije bila pored njega već se bila dala u lov za doručkom u šipražju.
Kad se malo kasnije vratila sa ulovljenim divljim golubom, Kameno Oko je upita,
da nije primetila veliku pticu, koja je upravo bila u granama velike oskoruše“,
dodade još.
U međuvremenu preko neba se opet pojavi jato vrana, i ako je Kameno Oko
uopšte imao apetita za doručak, sad mu je bio potpuno uništen kreštanjem pesme
o ždranju koja je na daleko odjekivala.
„Moramo brzo dalje!“, reče. „Goluba možemo i kasnije da pojedemo. Stavi
ga u svoju torbu i potrči duž ivice livade prema Jezovitoj šumi, kroz koju je put
vodio dole u dolinu Arcijak.
Pošto je sada put išao niz brdo, brzo su napredovali i oko podne stignu do
jednog ispusta sa koga se preko vrhova šuma koje su se pružale pod u širokim
prevojima mogla sagledati dolina. I tada Kameno Oko vide da je i ovde došao
prekasno. Tamo gde je dalje u dolini ležalo naselje Planinskih jazavaca stajali su
mnogobrojni crni stubovi dima, koji su se u vazduhu skoro bez vetra lagano peli
do visine planina i onda bili terani prema Istoku u trakama. U okolini Arcijaka je
gorelo u plamenu, a i u bočnim dolinama, u kojima su ležale kolibe topioničara,
mogli su se videti usamljeni požari. Kameno Oko je isuviše lako mogao da
upotpuni sliku koja bi se sada ukazala tamo dole između kuća: na uličicama i
trgovima na kojima su ranije trgovci nudili svoju robu, leže samo gomile leševa,
ljudi, žena, deca, a među njima i majstor Promeco, njegova žena Aka, koja je imala
Urline oči i njihova kćer, ona devojka u koju je polagao svoju nadu. Sve to je
zamišljao, ali nije hteo da vidi; jer, bilo mu je dosta svih tih pobijenih. Nije hteo
da bude prisiljen da im pogleda u lica, tim ljudima koji su mu jednom poverovali
i koji su samo njegovom krivicom bili mrtvi, pre svega onoj devojci. Ne bi mogao
da podnese konačnost njenog prekinutog pogleda, pa ostane tako da sedi na tom
mestu piljeći dole u dolinu i zamišljajući jezive slike, za koje ipak nije mogao da
zna da li su blizu stvarnosti ili ne.
„Zar ne idemo dalje?“, upita lasica.
Kameno Oko zatrese glavom i posle nekog vremena kaže: „Više nema
svrhe.“
„Zar onda nećeš bar da ispečeš goluba?”, upita laska, ali Kameno Oko joj
bez reči dobaci krvavu pticu, legne na leđa i zagleda se u bledoplavo prolećno
nebo, preko koga su prema Istoku polako išli usamljeni crni pramičci dima. Ležao
je tako i kad je pala noć i kad je nadolazeći legla na šume, dok se više ništa nije
videlo, sem po neke vatre koja bi se u dolini pojavila, i zvezda na nedostižno
visoko razapetom nebu. Kameno Oko je ležao kao prikovan za zemlju, predan
ledenim pogledima tih beskrajno dalekih, neutralnih posmatrača koji su gledali u
njega kao sudije, koje su davno izrekle presudu i uhvati ga bezimeni strah da tu
leži čekajući izvršenje.
„Dotle si dakle doterao“, reče Sivi, „da ležiš ovde i cviliš za milost.“ Stajao
je oslonjen o smreku i nepomičnog lica gledao dole u njega. „Umesto da se brineš
za svoje stvari, straćio si vreme sa onim psima, a onda još zbog one devojke, koja
ti je stalno bežala, bacio dragocen sokolski nakit onoj vodenoj ženi, zbog slabih
obećanja. Za išta i opet ništa. Pogledaj nazad u dolinu! Tamo možeš da vidiš kako
se na ovom svetu do nečega dolazi. Ono što želiš, moraš sam da uzmeš. Poklonjeno
ti neće biti ništa. Dođi! pokazaću ti!“
Kamenom Oku se ježilo od puta u dolinu ali nije imao snage da se
suprotstavi toj naredbi i već je klizio iza Sive prilike kroz šumu i ubrzo se našao
između kuća u Arcijaku. Iz svih vrata su jurili ljudi i trčali ljudi prema vašarskom
trgu i mada je Kameno Oko po otvorenim ustima i iskrivljenim licima ljudi mogao
da shvati da svi skupa viču u glas iz sve snage, ipak se ni glasa nije čulo na drugoj
strani trga prepoznao je kuću rudarskog majstora u kojoj je morala stanovati i
devojka kojoj je – nije znao zbog čega – bio za petama. Ubaci se u gužvu
pokušavajući da je podeli kao plivač, ali ljudi su trčali uskomešani u besciljnoj
žurbi pa skoro i nije bilo moguće napraviti ni koraka napred. Onda iznenada svi
pogledaju prema onoj strani sa koje se u grad ulazi sa planine i zaurlaju od straha,
koliko se to moglo razumeti iz izraza njihovih lica a tad su već jurnuli i prvi
Pljačkaši na trg i stojeći u stremenima ispalili svoje strele, ne birajući, u ustalasanu
gomilu. Video je kako su pojedinci pogođeni; jednom debelom čoveku koji je
stajao ispred njega strela je proletela kroz vrat, a vrh izašao nazad, u masni
potiljak; video je jednu ženu kojoj je dete koje je u gužvi bila podigla, strelom
prikovano za grudi. Onda su jahači prišli, istrgli svoje sablje iz korica i udarali po
svakome, ko bi im se našao na putu, a gde se njihova sablja spustila, otvarale su
se razjapljene široke crvene usne u bezglasan krik. I svaki od tih jahača je kupio
sve što mu se učinilo od ikakve vrednosti, otrzao nekom pogođenom još dok pada
zlatnu kopču sa ramena, ili nekoj ženi otkidao skupocene minđuše iz ušiju.
Kamenom Oku od jednom postane jasno da i sam u desnoj ruci drži istu
krivu sablju. Silom je sad probijao sebi put kroz metež do Promecove kuće, delio
na sve strane snažne udarce i gledao kako pobijeni bešumno padaju. Kad je skočio
na ulazne stepenice, vrata se otvore i devojka izađe. U rukama je držala njegovu
frulu i stavi je na usta, kao da hoće ja prisvoji moć, koja pripada samo pravom
vlasniku.
 „Stani!“, vikne Kameno Oko. „To je moja frula i samo ja ću svirati na njoj!“
i pošto je znao da već u sledećem trenutku može da bude izručen moći, koju se
devojka spremala da izvrši, podigne sablju i zamahne njome po devojčinoj glavi.
Kad je to učinio, primeti da trg, na kome su jahači upravo udarili na stisnutu
gomilu izgleda kao pometen. Samo je on ostao na kamenim stepenicama, a pred
njim je ležala devojka, čije je lice razjapljenom ranom bilo podeljeno u dve
polovine, i mada je to izgledalo neverovatno, devojka je svojim razdeljenim
ustima rekla: „Jelʼ sad znaš kako treba da sviraš na svojoj fruli?“ Onda padne
unazad niz stepenice i zagleda se prelomljenim očima u prazno.
On tada uzme mrtvoj frulu iz ruku i stavi je na usne, ali nije mogao da se seti
ni jednog tona. Dok je još buljio u frulu, ugleda kako se, preko blještavog metala
gura neka senka i na glatkim prevojima se pojavi, iskrivljeni skoro do
neprepoznavanja odraz Sivog. „Vidiš sada“, reče Sivi, „šta su vredne te stvari u
koje si verovao, u stvarnosti? Da li sada konačno znaš koliko je bilo besmisleno
polagati nadu u nekoga kao što je ta devojka! Zar si možda mislio da ljubav znači
nešto više od nagona koji jarca tera da zaskoči kozu? Šta je ostalo od svega toga?
Malo krvi, malo mesa koje nije ništa više do gomilica sive kaše.“
Izađe iza leđa Kamenog Oka i nogom odgurne devojku niz stepenice, koja
je, stalno se prevrćući preko glave, padala stepenik po stepenik sve dalje niz
beskrajne stepenice koje su dopirale do nevidljive dubine, postajala manja i manja,
mogla se videti još samo kao taman, beživotan predmet i raspršila se u sivoj
svetlosti bezdane provalije. Kameno Oko je stajao teturajući se sam na vrhu sive
piramide koja se na sve strane strmo spuštala, osuđen na nepokretnost od urlajućeg
straha, da će bezdan koji usisava, povući dole i njega čim i jednu nogu pomeri, i
tako ostane da stoji dok nije osetio da kolena počinju da mu drhte a onda još samo
zujeći pad u beskonačnost ništavila, vikne bez ikakve nade da bi ga neko mogao
čuti.
Ali za sad je ipak bio neko tu, ko ga je čuo. Uplašena krikom lasica ga
probudi i upita da li je loše sanjao.
„Ne znam je li to bio san“, kaže Kameno Oko. „Možda je to bio pogled s
one strane snova, koju sam do sada smatrao za stvarnost.“
„Šta je to tamo bilo tako strašno da se vidi, kad si morao tako da vrištiš?“,
upita lasica. „Ne razumem. Moji snovi su samo nastavak onoga što preko dana
doživim. Ponekad još i kad se probudim, osećam kako su mi noge zategnute za
skok na plen, koji sam u snu upravo videla pred sobom.“
„Da“, kaže Kameno Oko, „ti si i zadovoljna sa onim što smatraš stvarnošću
svoga života.“
„A zašto ne bih bila?“, upita lasica i posle pauze dodade: „Zašto, ti nisi
zadovoljan?“
 „Ne vidim razloga za to“, kaže Kameno Oko.
Lasica zavrti glavom. „Nemam nameru da te prekorevam“, kaže mu, „ali već
sam primetila da nikada nisi zadovoljan sa onim šta si i što imaš. Ali to je valjda
način ljudi, pa zato prevazilazi moje shvatanje.“
Uprkos učtivoj formi, u koju je lasica uvila svoje reči, Kameno Oko je osetio
nepremostivo otuđenje koje ga je od jednom delilo od te nežne grabljivice. Da li
je i prijateljstvo između njega i Tankog Zuba bila samo besmislena igra njegovih
snova? Sad bi jedva još mogao da kaže šta ga je spojilo sa tim saputnikom, čak je
osećao kako u njemu raste nešto kao ljutnja na tu samozadovoljnu lasicu, za koju
je svet izgleda u svakom pogledu bio u redu i koja je čučala tu pred njim kao neki
živi prekor. To je bilo više nego što je u tom trenutku mogao da podnese. „Ne
zameram ti zbog tvojih reči“ kaže joj. „Verovatno čak imaš pravo, kad govoriš o
posebnoj ljudskoj vrsti. Zahvaljujem ti i na dobro mišljenju, a i zbog toga što si do
sada trčala sa mnom šumama. Ali sada te molim da me ostaviš da sam idem svojim
putem.“
Još dok je govorio znao je kuda je hteo da ide. Video je pred sobom mirne
zelene livade doline u kojoj je dva puta sreo devojku. Možda će mu uspeti da se
oslobodi slike ubijene koja se pred njegovim očima srušila nezadrživo u bezdan. I
hteo je da tamo bude sam.
„Od čega ćeš živeti, ako ja ne lovim za tebe?“, upita lasica zabrinuto.
„Isprva mi ništa neće biti potrebno“, kaže Kameno Oko i spremi se za
polazak. Pomisao na jelo ga je ispunjavala odvratnošću.
„Čekaj samo“, kaže mu lasica, „jednom ćeš ipak opet ogladneti.“
„Zar ti uopšte ne možeš da misliš ni na šta drugo?“, kaže joj Kameno Oko
ogorčeno. Sad mu se baš žurilo da pobegne od tog lovca na plen, mahne Tankom
Zubu još jednom i brzim koracima ode uz brdo prema svom cilju. Kad je stigao u
Jezovitu šumu već se iz dolina pela noć. Najpre je sebi put morao da opipava
rukama, osećao je po prstima grube, retke brade iskrivljenih smreka i zapleo se
svojim nezgrapnim kopitama u žilavo isprepletano korenje, ali se nije odmarao
dok nije stigao do granice drveća i pred sobom ugledao zaobljenu konturu vrha
pod zvezdama, koji se, taman, ocrtavao prema osutom noćnom nebu.
Ni ovde nije hteo da ostane duže, već samo da se na trenutak odmori posle
muka strmog uspona. Dok je pogledom tražio pogodno mesto, činilo mu se kao da
je malo dalje desno između stabala video neko kretanje kao da se tamo neka velika
životinja nečujno približavala. Iako nije mogao tačnije da vidi šta se tamo zbiva,
spopadne ga neki leden užas. Pokuša da se sakrije iza jednog lijanama okićenog
drveta, a onda i vidi, kako ta senka od životinje duž ruba šume juri sve bliže preko
livade, ogroman, gotovo kao skelet mršav vuk, koji se sad jasno raspoznavao pre
nego što je protrčao, iznenada zastane i pogleda svojim žućkastim užarenim
očima. Onda duboko, zloćudno zareži i skoči ka njemu.
Kameno Oko naslepo potrči, stalno ivicom šume gde nije postojala opasnost
da se spotakne o korenje i porušena stabla. Čuo je kašljucavo dahtanje nemani,
kako se sve više približava, a onda ispred njega odjednom izroni neka široka
položena senka iz mraka. Pokuša da preskoči prepreku, ali mu kopita zapnu za
nešto i on koliko je dug padne u travu. „Drži se drveta koje si mi posadio“, šapne
neki glas i pre nego što je shvatio pravi smisao tih reči, uhvati se za kao ruka
debelo, glatko stablo mlade oskoruše, koje se nalazilo odmah tu pred njim. Onda
začuje iza sebe vuka kako besno zavija i učini mu se, da za vratom već oseća
njegov smrdljivi dah.
Posle svega što se poslednjih dana dogodilo, verovao je da mu više nije stalo
do tog života, u kome mu se činilo da nema nikakve nade; ali sada je osećao kako
mu telo drhti od samrtnog straha, dok su mu se ruke, vlažne od znoja, grčevito
držale tankog stabla. Ležao je tako na zemlji i čekao odvrtan kraj među zubima
zveri, ali vuk ga ne napadne, nego počne da ga okružuje na odstojanju od nekoliko
koraka. Svaki put kad je pokušao da provali u taj krug izgledalo je kao da udara u
neki nevidljiv zid, a onda je podigao glavu i počeo jezivo da zavija u noć.
Pošto je to tako išlo neko vreme, Kameno Oko postepeno shvati da je tu na
sigurnom. Ne puštajući drvce iz ruku, malo se uspravi i pogleda mesto na kome se
nalazio. Iza njega je ležalo oboreno stablo smreke iz koga su na sve strane štrčale
čvronovate grane. To je bila prepreka o koju se spotakao. Mlada oskoruša je izbila
iz zemlje na onom mestu na kome se nekada morao nalaziti koren drveta. Neko je
rupu zatrpao i zasadio drvce, a onda je odjednom znao koje je to mesto, i ko ga je
spasao od povampirenog vuka. „Hvala ti na pomoći, Giza“ rekao je. „Ti si mi sada
spasla život iako sam te ovde na ovoj livadi ubio.“ A kad nije dobio odgovor, posle
nekog vremena doda: „Samo se pitam, da li vredi sačuvati mi život.“
Dok je još osluškivao da li dolazi neki odgovor, možda odgovor koji bi mu
protivrečio, osetio je kako viseće lišće preko njega prelazi lakim noćnim vetrom,
kao umirujućom rukom. Možda je i to bila vrsta odgovora. Osećao je kako mu se
telo opušta pod nežnim dodirom, dok je napolju neman još uvek pravila svoje
krugove, i on onda zaspi.
Kad se probudio već je jutarnje sunce bilo na nebu i sijalo mu kroz
svetlozelenu lisnatu zavesu male oskoruše u lice. Skine ruke sa stabaoca, koje je i
u snu držao obgrljeno, i ustane. Vuk je bio nestao, ali tri koraka dalje Kameno Oko
nađe u kratkoj planinskoj travi, između jagorčevine i cvetova lincure, izbledele
kosti skeleta, koji je nekada sigurno morao pripadati nekom snažnom vuku.
 Taj prizor ga učvrsti u ubeđenju da se tu ne zadržava duže nego što je
potrebno. Potraži svoju torbu, koju je u bezglavom bežanju bio izgubio, obiđe onda
vrh planine i s druge strane se spusti u Ravnu dolinu.
Čim je između drveća mogao da pogleda prema dnu livade, osmotri prema
kolibama i štalama, da li se tamo ništa nije promenilo. Onda krene dalje uz dolinu,
dok se pošumljeni brežuljci ponovo nisu postepeno približili. Tlo doline se tu
počelo popunjavati retkim jovinim drvećem, u čijoj zaštiti je Kameno Oko najzad
uspeo da prodre do potoka i utoli žeđ. Zahvati šakom nekoliko gutljaja hladne
bistre vode i krene onda duž potoka, dok nije stigao do retke šume breza oko izvora
ispod snažnog javora. Tu, gde se jednom pre mnogo vremena igrao sa devojkama-
brezama, hteo je da ostane za sada. Sedne na stepenik od stene iznad izvora i
pogleda nazad u dolinu. Između vitkih, belo blještavih stabala breza i
tamnozelenih jovinih žbunova uz obalu potoka, otvarao se pogled na livadu u kojoj
su sijale široke krivine potoka na suncu tamo negde u magličastoj daljini morale
su biti pastirske kolibe, ali se odatle više nisu raspoznavale.
Uopšte mu se činilo da je sve što je do pre kratkog vremena smatrao važnim,
iznenada bilo daleko udaljeno, kao stvari koje ga se više nisu ništa ticale, pa se
pitao da li stvarno ima još nečeg što ga drži u životu. „Reci mi to jednom, bore”,
obrati se svom drvenom saputniku. „Zašto sam sad zapravo proveo tri zime kod
koza i zašto sam leti između toga putovao ovom dolinom? Šta mi je to donelo?
Malo čežnje, malo bola, malo razočarenja i sada saznanje, da je sva ta jurnjava
bila besmislena.“
„Jurnjava je najčešće besmislena“, odgovori bor. „To ti ne govorim po prvi
put. Šta ćeš sad da radiš?“
„Ne znam“, kaže kameno Oko. „Izgubio sam sve u šta sam polagao nadu.
Kamen sam nizašta dao iz ruke, mojom frulom sad verovatno neki Pljačkaš
pokušava da dozove svoje kljuse, a ako sam uopšte imao prijatelje oni sad leže
pobijeni među kolibama, i vrane jedu njihove leševe. I sve to se desilo mojom
krivicom.”
„Ako to uviđaš onda još nije izgubljena svaka nada“, kaže bor.
„Nada?“ Kameno Oko je tu reč izgovorio kao da je bor hteo da mu se
podsmeva. „Ne znam šta ti pod tim podrazumevaš, čemu još treba da se nadam?“
„U svakom slučaju ne nečemu što možeš da udesiš prema svojoj zamisli“,
kaže mu bor. „To je uopšte bila tvoja greška, što se hteo uvek da prisiliš stvari u
pravcu koji se tebi činio korisnim. Ja sam nekoliko stotina godina stajao gore na
prevoju, bez mogućnosti da bilo šta sam pokrenem, ali u to vreme nisam nikada
bio sasvim bez nade.“
„Zar sam ja drvo?“, kaže Kameno Oko sležući ramenima, ali posle nekog
vremena doda: „Sad sam u svakom slučaju došao do tačke gde bih sebi mogao da
poželim da jesam. Za sada hoću da malo ostanem ovde. Možda ću se ukoreniti kao
breze-devojke.”
Drugi put je učinio da je Kameno Oko ipak ogladneo. Isčeprka poslednje
lešnike iz torbe i njegovi prsti pritom udare u okruglastu posudu, koju je poneo sa
sobom iz Narcijine kuće. Izvadi je i pokuša da još jednom odgonetne rukopis i tu
na svetlu prolećnog dana sva slova se jasno pojave:

„Stojiš li posle hiljadu

pokušaja uplašen od sebe samog
Ovo će ti prijati,
iako je gorkog ukusa.
Bićeš potisnut u Kamen
ostaćeš u kamenu skriven,
nećeš biti nađen,
nećeš biti otkriven.“

Tu mu se od jednom učini da drži odgovor na sve svoje očajanje i

beznadežnost. Ne obraćajući pažnju pusti orahe da padnu u travu, ustane i slomije
zatvarač zapečaćenog krčažića. Nije hteo ništa više, nego da ostane kraj tog
pljuskavog izvora i gleda u dolinu, jer više nije bilo mesta do koga bi hteo da ide.
„Hoćeš ostati sa mnom, boru?“, upita. „Možda ću za uvek ostati da stojim
na ovom mestu.“
„Pa što bih drugo?” kaže bor. „Dat sam ti za saputnika, to znaš.“
Onda Kameno Oko stisne desnom čvrsto bor, drugom rukom podigne
posudu do usta i isprazni je u jednom cugu.
Gorčina napitka mu odjednom skupi nepca, a onda oseti kako se magični
sok majstora biljaka brzo širi po njegovom telu. Kad je malo hteo da promeni
položaj, primeti da više ne može da pokreće kopita, jer su bila postala već jedno
sa stenom na kojoj su počivala. Skamenjenost se lagano pela uz njegove udove,
ućutka mu srce, stigne mu do ramena, brade usta, očiju i zatvori se iznad temena.
U hladu javora iznad izvora stajala je nepomično figura fauna i ubrzo mu na glavu
stane crvendać i zapeva.
 Drugi deo

Zeleno. Video je zeleno, svuda okolo, najrazličitije nijanse, zelenog svetlo,

svetlošću prožeto zeleno, tamnosenovito, plavičasto i smeđe zeleno. Nije to video
svojim očima koje su ležale nepokretne u lobanji; osećanje zelenog je sa svih
strana prodiralo u njegovu svest i ispunjavalo je. Na gore su se mešali uz to svetlo
plavi tonovi, a na dole su boje postajale dublje i zasićenije sve do smeđe ljubičaste,
koja je bila osvetljena svetlucavim odsjajima, koji bi tu i tamo sevnuli da bi se u
istom trenutku ugasili. Sve to je kružilo oko njega u jedinstvenom svetlucavom
kovitlacu u kome ništa nije bilo postojano; jer su se i same boje neprestano
menjale, smaragdno zeleno zatamnjivalo se tekući do noćnoplavih senki, ponovo
bledelo prošarano prugama žuto i narandžaste, smeđe je venulo dok opet ne bi
hiljadostruko zeleno sve preplavilo. U tom stalnom kretanju ništa predmetno se
nije moglo uhvatiti. Nikakva tačka za odmor u svetlucavoj zbrci osećaja boja, koja
je neprestano tekla njegovom zamračenom svešću; to nije bio ni događaj o čijem
početku je on nešto znao i koji je težio nekom cilju, već neko stanje lišeno
vremena, boravljenje na jednom mestu, koje je moglo da bude sakupljeno u jednu
jedinu tačku iz koje izlaze boje, ili istovremeno prošireno do sveta bezgranične
rasprostranjenosti.
Na taj način se već večnostima nalazio u bezvremenom i izvan svakog
čvrstog prostornog sklopa, dok ga neočekivano jedna smeđa, još bezlična mrlja
nije podstakla da obrati svoju pažnju na to mesto.
To je grana, rekao je sebi i istovremeno se upitao šta ta reč znači. Ali odmah
će to saznati:, jer ta grana, ili što god da je bilo, počela je da se menja. Zadebljanja
su se nadula i dok se upravo prisećao reči pupoljak, ti pupoljci su se otvarali i
oslobađali zelenožute čuperke nežnih peteljki, na čijim krajevima su opet visili
nežni pupoljci, koji su se takođe otvarali u još nežnije, blještave tvorevine. To
mora da su cvetovi, mislio je i tad se već zaprašilo žuto sa malih dlačica u sredini
tih cvetnih zvezda, onda se kao dah tanane krune opet zatvore i dok su pramenovi
cvetova postajali mlitavi, iz drugih pupoljaka grane izbije nešto zeleno, uvijeno,
što se brzo razvijalo u široke, viseće tvorevine koje su se njihale na tankim
peteljkama, nežno zelene kože razapete između tamnijih vena, koje su se
završavale sa pet vrhova kao pet prstiju na ruci. To su listovi pomislio je, ali šta je
ruka?
U međuvremenu se na precvetalim žbunovima već odvijala nova promena:
latice cvetova su otpadale, lepršale negde u dubinu, ali tamo gde su stajale, na obe
strane su se pojavili uski izraštaji ispružili se i zalepršali pokretom koji je prolazio
kroz svežanj jednoobraznih tvorevina. To zovem krila, mislio je, ali nije baš znao
zašto tako nešto služi. Ali onda se setio: ta kao perce luka krila otvarala su se
pažljivo, jer tamo, gde su zadebljalim krajem bila pričvršćena za peteljku, mogla
su se razdvojiti u dve polovine, koje su iznutra bile prevučene oporim sokom.
Onda se ona lepe na nos (gde se on beše nalazio?), i svi se smeju. Ko su svi? Bilo
je to nekako veselo, činilo mu se. Dok je još razmišljao o tome šta je ta reč značila,
krila su se jedno za drugim odvajala od peteljke i lelujala okrećući se vrtoglavo
napred, pored drugih grana sa lišćem i svežnjevima krilaca, u njegovo polje vida
ulazile su stalno nove, drugačije oblikovane grane, a odasvud se vrtložilo sve više
i više tih krila koja su padala sve dok ne bi sletela na senovitu, somotno zeleno
presvučenu površinu, među bezbroj drugih sličnih, koja su tamo već ležala, a
sasvim pored mesta na kome je krilašce koje je on pratio ostalo da leži, dizao se
snažan okrugao stub, čija je siva površina bila izdubljena dubokim pukotinama.
Padne mu na pamet reč „stablo“ dok je pratio tu stvar što je štrkljala prema visini,
gde se delila na sve strane sve nove grupe grana koje su bile sve tanje, dok se na
kraju ne bi završile grančicama na kojima su između, kao šaka raširenih listova,
visili oni snopići krila. To je drvo, pomislio je, i video kako se još tih krila odvaja
i vesla na dole u brzim okretima.
Jedno od njih stigne na dno na ivici neke providne površine koja je svetlucala
bezbrojnim obrazima i koju je iz dubine neko vrenje održavalo u stalnom pokretu,
a onda začuje i tiho grgotanje i pljuskanje i znao je da je to izvor. Na peskovitom
dnu svetlucali su glatki obluci, crvenkasti i smeđi, sivoplavi i zelenkasto flekavi,
a ono što je izviralo između njih i punilo okrugli bazen i kroz otvor grgućući
oticalo u oivičen prostor, zvalo se voda. Taj prizor je osećao kao nešto
osvežavajuće pa je pratio nizove majušnih perli koje su se pele sa dna i rasturale
se na površini, blago prskajući.
Tada mu pažnju skrene novi pokret na ivici bazena. Tamo je odnekud
dojurilo malo, krznasto biće sa dugim, tankim repom, čučnulo kraj izvora i
prednjim šapama čistilo dražesno raširene brke. Poznajem te, mislio je, ti si miš.
Tada miš podigne glavu, pogleda u vis i kaže: „ne znam da li me razumeš, Kameno
Oko, jer ne izgledaš kao da u tebi još ima života. Ali ipak ću ti preneti poruku.“
Na koga on to misli, zamišljao je. Kome se obraća? I dok je svoju punu
pažnju obratio toj životinjici, prostor koji je mogao da sagleda, neočekivano se
proširi. Gledao je preko beskrajnih šuma talasasto podeljenih nežnim lancima
brežuljaka, u greben planine, koji se u istom trenutku već našao pod njim, i zaronio
naniže preko strmo odsečenog zida od stene, dole među žbunje i šipražje, uvukao
se u rupu širine palca, a kroz uzan hodnik u tamnu pećinu gde je ipak mogao da
vidi jasno što se dešavalo. Okolo, na zidovima, sedeli su zbijeni bezbrojni miševi
i svojim sjajnim crnim očima gledali u jednog miša koji je čučao u sredini i govorio
im: „Tražite svuda gde može da se spusti soko!“, rekao je. „Rasturite se u strelce
i rečite svakom iz našeg naroda, koga uz put sretnete! Nek svako traži kamen, dok
ga ne nađemo.“
Posle nekog vremena ustane jedan od miševa iz kruga i kaže: „Može biti
opasno tražiti nešto što je soko sklonio za sebe. Zašto da stavljamo život na kocku
zbog nekakvog kamena, koji ne može ni da se jede?“ Nekolicina njih iz skupa
klimne odobravajući.
Onda se miš u sredini uspravi, ispruži se koliko je god mogao i kaže: „Znaš
li ti uopšte ko sam ja? „Ja sam „Onaj-što-govori-sa zmijom“, a to bi već morao da
bude dovoljan razlog, da me slušate i radite ono što vam kažem. Ali tu ima još
nešto: taj kamen nije bilo kakav kamen. On spada u najveće dragocenosti koje na
svetu postoje; možda je i najveća dragocenost. Već duže vreme predaje se od
jednog do drugog i svaki od tih nosilaca Kamena držao ga je časno, kao da mu o
njemu zavisi život. Ali onome, ko ga ukrade, on donosi nesreću. Znači, ne treba
da se plašite tog sokola, jer on već gotovo izgubljen. A osim toga: zar za naš narod
neće biti velika čast, što je jedan od nas izabran za Čuvara te dragocenosti? Posle
mnogo generacija, u našim pećinama i rupama će se o tome još pričati.“
Neko vreme svi su sedeli ćutke, gledali pred sebe i kao da su imali malo
želje da se odazovu zahtevu. Tada ustane jedna prastara mišica pređe šapom preko
snežno belih brkova i kaže: „Kakve ste vi to kukavice! Dobro je što kod nas miševa
i žene imaju pravo glasa na savetovanjima, i to ne najbeznačajniji, mislim. Kažem
vam dakle: Ako je neko od vas govorio sa zmijom, onda ćete sigurno izaći na kraj
još i sa tim sokolom, koji je sebi doneo u gnezdo sopstvenu propast. Znam već,
kod nas se ranije nije brinulo mnogo o takvim stvarima kao što je čast, već više o
stvarima koje se mogu pojesti. Ali, ovde se radi o nečemu što je važnije od toga
da neko time zasluži veliko ime. Šta taj Kamen znači, ni ja vam ne mogu tačno
reći, ali on spada u one tajne, koje služe da se održi život svih bića. Možete mi
verovati, jer mi žene znamo o takvim stvarima više od vas muškaraca. Kažu da je
taj kamen čuvala žena. Učinite dakle šta kaže onaj koga zovu „Onaj-što-govori-
sa-zmijom“.
Miš u sredini je pažljivo slušao. Sad priđe staroj mišici, duboko se pokloni i
kaže: „Postidela si me, majko našeg saveta i našla bolje reči nego što bi ih ja ikada
mogao naći. Zahvaljujem ti!“ Onda se još jednom pokloni a onda ustanu i drugi
miševi i svaki kaže u tom pravcu će ići da traži.
I jedan mladi miš, koji je za vreme savetovanja sedeo ćutke u uglu, i pažljivo
saslušao, krene na put i kaže: „Ja ću pogledati gore, kod zida od stene.“ Šmugne
kroz uzan prolaz, izađe na svetlost ispod neke leske i pažljivo njuškajući pogleda
na sve strane, pre nego što krene prema određenom cilju uz brdo kroz žbunje, i
nežnu tek izđiklalu šumsku travu. Pri tačnijem posmatranju moglo se videti da
prati usku stazu ugaženu majušnim mišjim šapama, koja je bezbrojnim krivinama
izbegavala prepreke i slobodne površine na kojima nije bilo zaklona. Na kraju je
staza izlazila iz senke visokih drveta na slobodan prostor, gusto posejan komadima
stena i obrušenih komada zida, koji je iznad padine štrčao ogroman prema nebu.
Mladi miš potraži zaštićeno mesto ispod grma divlje ruže, mirno sedne ispod njega
i zagleda se u nebo.
Dugo vremena nije se desilo ništa značajno. Zrikanje zrikavaca je činilo
vazduh titravim, tu i tamo odjeknulo bi iz šume nežno pevanje ptice, ili krckanje
suve grane pod nogom neke životinje. Plavo nebo je bilo prazno iznad padine,
presečeno na pola zupčastom ivicom zida. Onda se mala, krznasta prilika mladog
miša iznenada zategne, a njegov do tada više pospan pogled, napeto se uperi u
tamnu tačku koja se pojavila na nebu iznad šume, brzo se približavala, ubrzo
pokazala raširena krila i onda već skliznula preko krošnji. Mladi miš se sakrije još
dublje pod trnovito granje, ali su mu crne oči pratile let ptice, koja se sada jasno
mogla raspoznati kao soko, dok je na umerenoj visini klizio iznad padine.
Izgledalo je skoro kao da će udariti lobanjom o stenu, ali u poslednjem trenutku
zakoči udarajući krilima i spusti se na ivicu stene, ispod koje je u pukotini mršav
žbun širio svoje grane iznad provalije. Ostane tamo neko vreme čučeći i prevrćući
po neurednoj gomili suvih grana. Onda pogleda napolje preko padine, kao da hoće
da se uveri da ga niko ne posmatra pa kad mu se učinilo da je vazduh čist, vine se
sa svog sedišta u prazninu, napravi još jedan krug iznad predela, i brzo odleti preko
šuma.
Miš sačeka još neko vreme stalno gledajući prema nebu. Na kraju se izvuče
iz svog skrovišta i brzo šmugne do podnožja zida, do onog mesta, na kome je ona
pukotina u kojoj je gore rastao onaj žbun, stizala dole do zemlje. I onda počne da
se vere na gore u toj pukotini. Pažljivo se pomerao stopu po stopu, skliznuo
jednom uz glasan krik, sa jednim slobodnim kamenom malo opet u dubinu, ali se
uhvati i postepeno nastavi sve više i više. Na kraju dostigne korenje žbuna stisnuto
u procepu i saprano od kiše i delimično oslobođeno, a odatle je sve bilo još samo
dečja igra. Uzvere se gore do neuredno nabacanog žbuna, podvuče se kroz
nagomilan korov i kad pomoli nos iznad suvih grana, pred njim se nađe okrugao
kamen, pod čijom su glatkom površinom na svetlosti sunca sijali prstenovi na
svetlosti sunca sijali prstenovi u boji, kao u živom oku. Igra boja se ogledala u
njegovim očima, krugovi plave, zelene i ljubičaste širili su se i klizali preko
njegovog somotskog krzna, dok sasvim nije bio umotan njihovim nežnim sjajem.
Ne mičući se, miš ostane neko vreme da sedi tu, dok su mu samo vrhovi brkova
po malo vibrirali.
Najzad on prekine čaroliju, pažljivo dopuzi do ivice žbuna i pošalje dole
prema padini zvučan zvižduk. Dole po padini miševi se raziđu i u sledećem
trenutku se više nisu mogli videti, a gore se onaj mišić mučio da povuče Kamen
kroz isprepletan korov na dole. Taman mu je uspelo da iza debelog prepleta
korenja na sigurnom smesti Kamen a onda i sebe, kad se gore na žbun spustio
soko.
„Lopove!“, viknuo je soko. „Lopove! Gde si? Gde si sakrio moj Kamen
Videla sam te! Mora da si još ovde! Vrati Kamen, pre nego što ti zavrnem šiju!“
Mladi miš je drhteći sedeo u svom skrovištu i nije se micao. Onda soko
počne, pun besa, da rastura svoj žbun. Kandžama je čistio suve grane u provaliju,
dok na ivici stene više nije ostalo ni drvce. I tad je mogao da vidi mladog miša,
koji je čučao u pukotini iza korenovih grana, a prednjim šapama na grudi pritiskao
Kamen.
„Pa tu si, mali odrpani lopove!”, vikne soko. „Daj Kamen!“
Miš je još uvek drhtao celim telom, ali digne glavu, pogleda sokola u zelene
oči i kaže: „Ne!“
Onda soko počne oštrim kljunom da kida žilavo korenje, ali mu ne uspe da
prodre u uski procep do mladog miša. Raskrvavi glavu, ali mu to ništa nije
koristilo. Najzad odustane i raskrečenih nogu se postavi iznad pukotine, „Kad tad
ćeš da izađeš!“ kaže. „Ja mogu da čekam!“
„Mogu i ja“ kaže mišić i sigurnosti radi povuče se još malo nazad, u
pukotinu.
„Prilično si drzak, lopove!“, kaže mu soko besno. „Čekaj samo! Platićete mi
već ti i tvoji za to!“
„Zašto me grdiš?“, kaže mu mišić. „Zar i sam nisi lopov? Zar Kamen nisi
ukrao onome, ko ga s pravom poseduje?“
„Šta se to tebe tiče, pametnjakoviću?“, drekne soko. „To je Arnijev kamen,
a ja ga samo čuvam, jer od njega zavisi sreća Arnijevih ljudi.“
„Ma šta kažeš!“, odgovori mišić. „Kako se čuje, Arnijevim ljudima
poslednjih dana nije baš išlo naročito dobro.“
Mišić je to rekao tiho, ali njegove reči još više razbesne sokola „To te
sigurno raduje?“, vikne „Videćeš ti, sakupiću ja opet narod!“
„Zar ne primećuješ da si zapao u nesreću?“, kaže mišić. „Kažu da Kamen
onoga, ko ga ukrade pravom nosiocu, baca u propast. Trebalo bi da budeš srećan
što sam ti ga uzeo.“
„Ma šta ti znaš o takvim stvarima?“, vikne soko. „Zar ga i sam nisi ukrao?“
„To je nešto drugo“, kaže mišić. „Ja radim samo po nalogu njegovog
vlasnika.“
„A, tako znači!“, vikne soko. „Onaj jarconogi je znači prešao od koza na
miševe! Bolje društvo, nego kod najmanjih i najslabijih i nije mogao da nađe,
sigurno?“
 Kad je to čuo, mišić se uspravi i čak istupi korak, naravno samo donde, da
ga kljun sokola još ne može dohvatiti. Još jednom pogleda u šareno svetlo kamena,
a kad je ponovo digao pogled i pogledao sokola u oči bez drhtanja, izgledalo je
skoro, kao da je porastao dobro parče. „Možda si u pravu sokole, da mi miševi
spadamo u najmanje i najslabije među životinjama,“ kaže. „Ali moglo bi se desiti
da dođe čas u kome bi najmanjima i najslabijima bila data sila nad velikim
grabljivcima, koje su celog života nad njihovim glavama. Mi mali radujemo se
toploti drugih, koji spavaju pored nas, u našim rupama i nalazimo našu snagu u
tom zajedništvu.“ Govorio je sada visokim pevajućim glasom kao neko ko govori
u snu, „A ti sokole si sam i ostaćeš usamljen čitavog svog života, a nebo će oko
tebe biti prazno, kada iznad šuma budeš pravio svoje krugove. A to će se desiti,
jer nisi poštovao tajnu ovog Kamena.”
Soko uzmahne, i neko vreme je izgledalo, kao da se plaši tog mladog miša
koji je neočekivano pao u svečano proricanje. Ali onda ga spopadne sumanut bes,
pa krešteći počne da kljuca po isprepletanom korenu, kao da može da poništi
izrečeno ako ubije tog majuška. Mišić je pobesnelu pticu posmatrao kao
pobeđenog neprijatelja i izgledalo je da se više uopšte ne boji, Ali se odmah iza
toga desi nešto, što ga potpuno izbezumi. Začuje iza sebe neke čegrtave zvuke i
kad se okrene ugleda kako se iz dubine procepa pomalja glava zmije. Stisne kamen
na svoje dlakave grudi i užasnuto pogleda u ahatne oči najkrupnije belouške koju
je ikada video.
„Hrabro i mudro rečeno momče“, kaže mu zmija. „Da li već imaš ime kojim
mogu da te zovem?“ A kad je oslovljeni i dalje ostao u kamenoj ukočenosti i
nesposoban da progovori i jednu reč, ona doda: „Pa nećeš se valjda bojati zmije,
pošto si pred sokolom pokazao toliko hrabrosti? Zar želiš da se stidiš pred „Onim-
što-govori-sa-zmijom“?
Mišić se onda pribere i kaže malo mucajući: „Ti si Rinkula.“
„Da, ta sam“, kaže zmija. „Ali ti još nisi odgovorio na moje pitanje:“
Mišiću je posle te informacije izgleda bilo malo lakše, mada ga je pogled na
zmiju, očigledno, još prilično uzbuđivao. Učtivo se nakloni i kaže: „Pozdravljam
te, mudra Rinkula. Zar nisi primetila, koliko sam još mlad? Do sada još nisam
zadobio ime.”
„E onda je vreme da ga dobiješ“, reče mu Rinkula. „Zvaću te „Onaj-što-
sokolu-proriče”. Tako je mišić dobio ime, visoko gore u zidu od stene, priklješten
između pobesnelog sokola i ogromne belouške.
„Ukazuješ mi više časti nego što zaslužujem, mudra Rinkula“, kaže joj. „Od
straha pred tim sokolom sam skoro presvisnuo i sigurno ne bih našao hrabrosti da
mu se suprotstavim, da mi ovaj Kamen nije osnažio srce:“
 „Znači još si i skroman, uzorku mišji“, kaže mu zmija. „Zaista si zaslužio
svoje ime. To je mnogo više vredno, nego uopšte nemati straha.“
Miš se tada još jednom pokloni i reče: „Zahvaljujem ti na tom imenu,
Rinkula i pokušaću da dokažem da sam ga dostojan.“
„Dobro, dobro!“, reče zmija i nestrpljivo zanjiše glavom tamo-ovamo.
„Dosta sa svečanim govorima! Sad ćemo prvo da se udaljimo iz blizine te poludele
ptice. Suviše galami za moj ukus.“
„A kako?“, kaže „Onaj-što-sokolu-proriče“. „Nemam želju da se uputim na
dohvat njegovih kandži.“
„To i ne trebaš da činiš“, kaže zmija. „Pa, navikao si da se provlačiš tamnim
hodnicima. Ovde kroz stenu vode svakojaki putevi koji se spolja ne mogu videti.
Daj meni Kamen! Tebi će šapice trebati za pentranje:“ Ona otvori usta i brižljivo
uhvati Kamen svojim oštrim nizom zuba. „Hajde sad!“ reče malo sputanim
jezikom.“ Ja ću puziti napred a ti treba samo da me slediš:“
Okrene glavu i zaroni dole u procep u steni i neko vreme se nije videlo ništa
drugo do pokretna traka krljuštavog tela zmije koje je na jednoj strani izlazilo iz
dubine a na drugoj opet nestajalo između stena. Izgledalo je kao da zmija nema
kraja, ali se na kraju pojavi vrh njenog repa i onda trzajući se sklizne u procep, a
čim se ona više nije videla, za njom krene i miš.
Uskim procepom silazilo se na dole. Mišić je prešao tek nekoliko koraka,
kad je odozgo začuo sokola kako viče: „Gde si, ti lopovski mišu? Izađi iz svog
skrovišta! Hoću da govorim sa tobom!“, ali „Onaj-što-sokolu-proriče“ je mislio da
je dovoljno pričao sa tim sokolom, pa pođe za nežnim svetlucanjem koje je ispred
njega slabo osvetljavalo strm put. Nije se moglo tačno zaključiti da li svetlost
dolazi od Kamena ili od zmijinih očiju, u svakom slučaju ona mu je pokazivala
gde da stavi noge. Povremeno je put vodio uspravno u dubinu, onda bi jedan deo
išao opet niskim hodnikom, koji se posle nekog vremena ulio u široku pećinu.
Zidovi su bili pokriveni sićušnim kristalima, koji su svetlucali svim bojama kad bi
zmija klizila ispod njih. Odnekud iz visine, u kratkim razmacima su padale
usamljene kapi u jezero, pored koga je zmija sada puzila. Onda se pećina sužavala
i prelazila na kraju u ispranu vododerinu, čijim dnom je žuborila suvišna voda iz
jezera u dubinu. Zmiji to ništa nije smetalo, ali mišić je ne samo pokvasio noge,
nego je ubrzo izgledao kao izvučen iz vode a imao je muke da ga struja ne odvuče
za sobom. Konačno, pad postane ravniji i ubrzo potok izađe u ravno dno pećine,
još jednom padne preko jednog stepenika i slije se onda u okrugao bazen.
Kad je klizavim šapama skliznuo i niz poslednji ispust stene, mišić udari na
zmiju koja se urolala na tlu pećine i čekala ga. Ispred nje, na stenovitom tlu je
ležao Kamen. Iz otvora na suprotnom zidu, prodiralo je crvenkasto večernje svetlo,
koje je visoku kupastu prostoriju slabo osvetljavalo, ali je kamen hvatao čak i taj
poslednji odsjaj sunca i pokazivao vatru svoje igre boja.
„Na cilju smo“, rekla je zmija. „Tamo preko, izlaziš na padinu ispod zida.
Ali, savetovala bih ti da sačekaš, dok sasvim ne padne mrak, inače će te onaj soko
ipak uhvatiti.“
Mišić otrese vlagu iz dlake, njuškajući podigne nos i kaže: „Miriše na koze“.
„Nije ni čudo“, kaže zmija. „U blizini je stado koza koje obično ovde
provodi zimu. A i Nosilac Kamena je stanovao ovde tri zime, pre nego što mu je
soko uzeo Kamen na prevaru.“
„Da li će se opet ovamo vratiti?“, upita miš.
„Neće tako skoro, bojim se“, kaže zmija.
Od tada su ćuteći sedeli jedno preko puta drugog, dok se nije ugasio i
poslednji bljesak dnevne svetlosti. Onda je zmija rekla: „Sada možeš da dozoveš
tvoje ljude, „Ti-što-sokolu-proričeš“.
Mišić onda uzme kamen, otkotrlja ga do izlaza, izađe napolje u noć i zvizne.
Nakon nekoliko trenutaka sa svih strana se pojave miševi, okupe se u krug oko
njega i stanu zadivljeno da gledaju Kamen u kome je još uvek tinjalo ostatak
raznobojne svetlosti. I pre nego što je neki od njih mogao nešto da kaže, visoko
iznad mladog miša progura se glava uspravljene zmije iz pećine, zaklati se tamo-
ovamo i pogleda po skupu. Svi su stajali kao ukočeni. Onda zmija otvori svoje
velike čeljusti i kaže: „Čujte me, jer ja sam Rinkula sa kojim je već ranije jedan
od vas razgovarao. Ovaj mladić, što stoji ispred mene je danas postao odrastao i
dobio ime, koje mu pripada. Od sada će se zvati „Onaj-što-sokolu-proriče“, jer je
pogledao u zelene oči onoj magičnoj ptici gore na zidu i rekao joj istinu o njenom
životu, u oči. Sad odnesite Kamen kući i dobro ga čuvajte, dok ga Nosilac Kamena
ne zatraži.“
Tad se svi miševi duboko poklone, a najstariji od njih kaže: „Zahvaljujemo
ti Rinkula, što si već ponovo jednom iz našeg roda ukazala toliko čast. Možeš biti
sigurna da će „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ Kamen dobro čuvati.
Zmija sagne glavu i povuče se nazad u pećinu. A miševi požure da
udruženim snagama odnesu Kamen u svoju pećinu, pre nego što svane novi dan.
Kad se Kamen konačno našao na sigurnom, u dubini mišje građevine, na
krevetu od mišje dlake lepo sređene, dobro čuvan od „Onog-što-govori-sa-
zmijom“ koji je odmah zauzeo svoje mesto Čuvara Kamena, a ceo narod, stisnut
oko dragulja, čučao zadovoljno, „Onaj-što-sokolu-proriče“ nađe konačno
vremena, da ispriča o svojim doživljajima. Kad je stigao do svog susreta sa
Rinkulom, „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ pogleda malo ljubomorno na mladog
junaka, jer sada više on nije bio jedini koji je govorio sa zmijom. Ali je nova čast
koju je imao kao čuvar Kamena nadoknadila taj gubitak; jer kad je mladi miš
završio svoju priču, „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ reče: „S pravom si dobio svoje
ime „Ti-što-sokolu-proričeš“ i da ti ukažem poštovanje, molim te da odneseš vest
Nosiocu Kamena, da je Kamen nađen i dobro čuvan.“
Mladi miš se učtivo pokloni i reče: „Izgleda da po tom pitanju jedva da mogu
da povratim dah. Ali valjda mora da bude tako, kad čovek dostigne takve počasti.
Možeš li da mi kažeš, kako da nađem Nosioca Kamena? Još ga nikada u životu
nisam video.“
„To nije teško“, kaže „Onaj-što-govori-sa-zmijom“. „Pitaj za onoga, ko gore
izgleda kao čovek, a dole kao jarac. Ko ga je sreo, znaće još i kuda je otišao.“
Tako „Onaj-što-sokolu-proriče“ se sledećeg jutra zaputi, i pitajući ovoga i
onoga stigne na taj način do Jezovite šume. Tu se prepadne skoro na smrt kad se,
obišavši jedno deblo iskrivljeno stablo smreke, sudari sa lasicom. Džinovskim
skokom nađe se u šipražju, ali ga lasica pozove i kaže da ne treba da se plaši. „Ja
ne jedem miševe“, rekla je. „To sam obećala Kamenom Oku“.
Posle takve priče miš se usudi za izađe iz žbunja. i upita lasicu da se možda
ne zove Tanki Zub, a kad lasica to potvrdi, on joj isporuči pozdrave „Onog-što-
govori-sa-zmijom“, učtivo kaže svoje ime i upita lasicu, da li može da mu kaže
gde može da se nađe Kameno Oko.
„Jeste li našli njegov Kamen?“, upita lasica.
„Da“, kaže miš. „Imao sam sreću da ga otkrijem u sokolovom gnezdu.“
Lasica zvizne odajući priznanje. „Izgleda da ste vi miševi baš korisni, kako
se čuje već i po vašim imenima“, kaže mu „Govorite sa zmijama i sokolima, kao
sa sebe ravnima, i tražite da vam lasica pokazuje put.“ I onda mu opiše kako se
dolazi do izvora u vrhu Ravne doline. „Uvek se tamo zadržavao, kad je hteo da
bude sam“, kaže. Miš se zahvali a lasica mu kaže pre nego što su se razišli: „Bila
mi je velika čast, da te upoznam“. Za male noge mišića bio je to dug put preko
vrha planine, dole u Ravnu dolinu i onda još uz potok do brezove šume i snažnog
javora, ali nakon par dana on ga je prešao i izvršio svoju misiju.
Ponovo je video miša sive dlake, kako sedi na ivici izvora i čudio se, šta je
sve u stanju da učini tako majušna životinja. Mnogo toga što je video kod tih
miševa i čuo, učinilo mu se doduše poznato, ali je ipak to doživeo kao posmatrač,
koga se te stvari mnogo ne tiču. Ali čudnim mu se učinilo već to, šta se preduzima
zbog jednog kamena i pitao se, šta je sa njim zapravo hteo da radi soko. Miš se za
sada pokloni na najsvečaniji način, kao da želi da se oprosti od nekog mnogo višeg
od sebe. „Nadam se da su moje reči doprle do tih poštovanja vrednih ušiju, koje
tako izgledaju, kao da su od kamena“ rekao je, još jednom se pokloni i šmugnuo
nekud, među svetla brezova stabla.
 On nije baš sasvim razumeo šta je sve to trebalo da znači. U poređenju sa
događajima koje je u tom drugom svetu kod miševa doživeo, i nije više uopšte bilo
važno, šta je zapravo hteo miš, koji je upravo bio tu. Na ivici izvora se nije videlo
više ništa sem onih krilaca koja su tu i tamo, kad bi vetar prošao kroz drvo, i dalje
još doletala vrteći se. Onda negde zasvira neka ptica, svirala je i svirala i nikako
nije htela da prestane. Gotovo da nije bilo moguće da iz malog ptičjeg kljuna može
da dođe tako jasna, umetnički sagrađena melodija takve slasti. Ali, ko bi tu inače
još svirao? Znači, to mora da je ptica, što dole u dolini peva svoju pesmu i koja je
još dugo pevala.
Na kraju, pesma ptice svirača zanemi i sad se više ništa nije čuo sem šuštanja
vetra u javorovim granama. Miš se više nije pojavio i sigurno je već odavno bio
na putu kući. Da li će soko pokušati da se osveti? U svakom slučaju bi bilo dobro
da ga se pričuva. Bila je to čudna ptica, čak i u svom besu još uvek lepa sa svojim
smaragdno zelenim očima. Zla i lepa istovremeno. I dok je još pokušavao da
zamisli sokola, bila je tu već neka soba sa širokim krevetom pokrivenim vezenim
pokrivačem, sa izrezbarenim kovčegom kraj zida i brušenim ogledalom iznad
njega. Ispred jednog prozora u prostoriji, kroz koji se gledalo napolje u zeleno
žbunje jove, jorgovana i breze, stajao je mali sto, a pored stola je stajala devojka,
ili mlada žena i gledala ga zelenim očima. Ili je gledala kroz njega? Bilo je
očigledno da ne vidi nikoga tamo kud gleda, jer kad je sada napolju nastala galama,
topot konja i glasna vika, ona protrči, tik uz njega, kroz otvorena vrata i dalje kroz
druga, u sobu preko puta. Video je kako sad tamo stoji na prozoru, i gleda na neki
trg dole, preko koga u divljem galopu jure jahači, kojima tanke pletenice lete oko
slepoočnica. Na sredini trga se nalazila od starosti siva brvnara, a jahači su je
okruživali, mahali svojim krivim sabljama i sekli svakog ko bi im se isprečio na
putu.
Zelenooka ispusti prigušen krik i odmah pritisne pesnicu na usta, kao da
može da potisne taj izdajnički krik nazad u grlo. Onda se okrene, otrči nazad u
svoju sobu i zatvori vrata. Lice joj je bilo iskrivljeno od besa. Ili od straha? Otvori
poklopac kovčega i žurno iskopa nekoliko stvari iz njega, umota ih u maramu i
spremi se da se spusti kroz prozor. Ali tada se iza ugla pojavi jedan jahač, projaše
ispod prozora i baci zapaljenu baklju sa smolom na krov. Zelenooka se baci nazad
u sobu i utom se već začuje preteća lupnjava na ulaznim vratima. Zelenooka se
osvrne kao životinja u klopci. Požuri do stola kraj prozora, raširi na njemu maramu
i tu se pojavile stvari koje je htela da skloni na sigurno: jedan prsten na kome je
svetlucalo veliki smaragd u okviru oblika sokolove glave, tanano iskovan zlatni
lanac za oko vrata i kao treće Kamen. Odakle joj samo on? Bez sumnje je to bio
isti kamen, koga su miševi oduzeli sokolu.
Zelenooka je neodlučno stajala pred stolom i gledala u te tri stvari kao da ne
može da se odluči, šta sad da radi. U krovu se već čulo pucketanje vatre, dim je
kuljao kroz pukotine između krovnih greda, varnice su padale i na nekim mestima
vatra je počinjala da probija. istovremeno, uz cepajuću lomljavu, puknu kućna
vrata pod udarcima jahača. Tada zelenooka više nije razmišljala. Zgrabi lanac sa
stola, stavi ga oko vrata i dok se naginjala iznad stola i spreda zakopčavala
zatvarač, njena prilika se tako brzo skupljala, da se preobražaj koji se odvijao,
skoro nije mogao videti. Gde se upravo još videla bleda koža, telo je sada
pokrivalo smeđe perje i u sledećem trenutku je na stolu, u sred lanca stajao soko i
gledao svojim zelenim očima prema vratima. Ali, ona su još bila zatvorena, iako
su palikuće već mogle čuti, kako dole u kući prevrću nameštaj i otvaraju kovčege.
U međuvremenu je već plamen odozgo probijao do sobe i pretio da sokolu
osmudi perje. On dohvati Kamen kljunom i izleti kroz prozor. Spolja se moglo
videti koliko je požar već pojeo kuću (uopšte ga nije zbunjivalo što je tu kuću sad
video spolja). Cela zgrada je bila obavijena plamenom i bilo je čudo da je soko
uopšte uspeo da se spase. Leteo je kao strela sasvim iznad vrhova jova i breza sve
do starog hrasta, čije je čvornovato stablo nadvisivalo sve okolno drveće i spustio
se u račvu između debelih grana. Možda je tu imao osmatračnicu, jer se sa tog
mesta moglo sagledati celo selo i videti još daleko u stepu. Ali, soko za to sada
nije imao vremena. Sakrije kamen u šupljinu između grana, vine se ponovo u
vazduh i žurno odleti nazad. Možda je nameravao da na sigurno skloni i druge
dragocenosti, ali kad je stigao do kuće, upravo se rušio krov, i pod sobom smrskao
pola zida kuće s prozorom iza koga su ležali ukrasi. Soko glasno krikne i pokuša
da na neki način prodre u kuću ali mu je sva muka bila uzalud; gde je još uopšte
bio otvoren neki pristup, izbijao je sjajan plamen. Oprljenih krila i garav od čađi i
dima, odleprša najzad nazad, prema hrastu i ostane da gleda kako selo gori.
Posle nekog vremena dole kroz žbunje se provuče veliki pas i režeći zastane
kad ugleda sokola na hrastu. „Da li ti se dopada, Narcija“, vikne prema sokolu,
„kako ti selo sagoreva, a ljude ubijaju? Ti si mogla da se spaseš. Video sam kako
si izletela iz svog prozora, a ponela si i Arnijev Kamen. Možda se sve ovo ne bi
dogodilo da si ga ostavila da leži u Arnijevoj kolibi u njegovoj zlatnoj činiji. Ali ti
si opčinjena takvim magičnim stvarima, pa si ga htela za sebe.“
„Jezik za zube, brbljivče!“, vikne soko ljutito. „Šta ti znaš o takvim stvarima!
Ovaj Kamen mi više vredi od tih nekoliko ljudi koji sad leže tamo među kućama!“
„Kakva si ti samoživa, surova luda!“, vikne pas, „Tvoje reči samo pokazuju
da nikada nisi razumela, šta ovaj Kamen znači:“ Ispusti promukao smeh, kao
lavež, i onda nastavi: „A ja pak o tom Kamenu znam toliko, da svakom ko ga
neopravdano prisvoji donosi nesreću. Magični lanac nisi imala sa sobom, koliko
sam video, kad si pobegla. On se sada sigurno topi u vatri, a kad kuća sagori neće
se više moći naći. Sad možeš da vidiš šta ti je doneo tvoj Kamen: moraćeš da
ostaneš takva kakva si sada, usamljen soko pod nebom. Sad te je strefilo isto što
si učinila meni i svojim ostalim psima.“
 „Lajavi psu!“ krikne soko. „Gledaj samo koliko visoko se uzdižem iznad
tebe i tebi sličnih!“ Onda zgrabi kljunom Kamen, raširi krila i izvije se visoko u
nebo, dok stepa, šuma i planina nisu ostale daleko pod njim, kao sivo i zeleno
išaran tepih, koji se na nekim mestima malo kovrča i povija. Negde između svetlog
i tamnog zelenog, podizalo se malo dima koji se jedva još raspoznavao, kao blago
zamućenje i bio bez značaja za sokola koji je odlazio brzo prema Severu, do svog
gnezda u nedostupnoj strmoj steni, u čiju je nepristupačnu usamljenost odneo
svoje blago.
Varljiva sigurnost, kako se već pokazalo; jer to sve mora da se desilo pre
nego što se taj miš „Onaj-što-sokolu-proriče“ ipak uspentrao uz zid od stene i uzeo
Kamen. Da li je bio izmešan tok stvari? Ili je čak vreme stavljeno van snage?
Možda više nije postojalo vreme, kao što nije postojalo izgleda ograničenje
prostora, koje nekoga sprečava da u istom trenutku bude ovde i onde, miljima
udaljen. Bio je zbunjen, kao posmatrač kome još nije uspelo da prozre smisao
nekog komada i koga istovremeno draži, da i dalje otkriva taj smisao, možda zato
jer: ni sam ne sluteći – traži tačku, na kojoj će se ispostaviti da se zbivanja tiču
njega samog.
Ali, za sad je još bio daleko od toga, da se oseća pogođenim, pa se zato držao
pojedinosti koje su isključivo zabavljale njegov razum. Bila je tu recimo ona stvar
sa lancem, koja mu se činila toliko zagonetnom, da ju je smatrao mnogo važnijom,
od mnogo čega drugog. Još jednom zamisli sebe pred očima, kako se odvio
preobražaj, u trenutku kad je zelenooka stavila lanac oko vrata i spreda ga
zakopčala. Kako je uspevala da povrati svoj ljudski lik? A pre svega: odakle dolaze
takve magične stvari? Ko ima umešnosti da pravi nešto takvo? To bi voleo da zna.
I pred njim je već sedeo neverovatno mršavi, sedokos starac, omotan nekom
vrstom mantije od plave svile, koji se bavio sastavljanjem majušnih zlatnih karika
u lanac. Kad se bliže pogleda, moglo se videti da svaka od tih filigranskih nežnih
karika ima lik sokola u letu, od kojih je svaki držao kandže u krilima narednog.
Da se radilo o svemu drugom, a ne o običnom zanatliji, nije ukazivala samo
skupocena odora. Sto za kojim je čovek sedeo, još je najpre podsećao na tezgu
zlatara, ali je i na njemu bilo sve skupoceno. Sto je imao kao ogledalo glatko
izbrušenu ploču od crnog Kamena, prošaranog blještavo zelenim četvorougaonim
umecima, na kojoj je ispod rada koji je nastajao bila raširena crna somotska
marama, a pored su u svetlosti sunca što je upadalo kroz širok prozor, svetlucale
sjajne majušne alatke najrazličitijih oblika, koje su bile poređane na dohvat ruke.
Činilo se da sama prostorija ima neobičan iskrivljen oblik, dok se ne ustanovi da
je petougaona. Kraj zidova su stajale staklene vitrine u kojima su svetlucale
skupocene kovine, a u posebnom isto tako zastakljenom ormanu stajalo je
raznorazno kamenje u prirodnom obliku, šiljati kristali ljubičaste, kao sunce žute
i kao mahovine zelene boje, neki opet svetli i prozirni kao voda, kao orah veliki
komadi smaragda, rubina, i safira, parčići zeleno išaranog malahita, mlečni opali,
pod čijom se bledom površinom svetlucaju bezbrojna raznobojna sjajna svetla i
raznorazne, čudno oblikovane, kao drvo razgranate, tvorevine, glatke,
vatrenocrvene kože.
Onda se u tiho zveckanje alata umeša staklasto zavijajući ton, koji kao da je
dolazio iz široke kristalne činije, koja je stajala pored vrata na stubu. Stari digne
pogled i drhtavim glasom kaže: „Uđi, već sam te čekao“. Sad kad je digao glavu,
moglo se tek jasno videti koliko je zlatar oronuo, krečnobela, flekava koža
razapinjala se preko kostiju obraza, a oštar nos je odskakao od lica, kao ptičji kljun.
U međuvremenu su se otvorila vrata i na pragu je stajao čovek upadljive
visine koji je nosio blještavo crvenu, do članaka dugu odoru. Bio je srednjih godina
i izgledalo je da se mnogo kreće napolju, jer mu je lice, iznad tamnocrne brade,
bilo pocrnelo od sunca. za njim je išla devojka, koju je čovek u prvom trenutku
mogao smatrati za zelenooku, ali kad je prišla radnom stolu, pored čoveka u
crvenom, videlo se da joj je samo bila slična, mada su obe imale iste zelene oči.
„Pozdravljam te, Majstore kamena“ rekao je bradati. „Jesi li već sastavio
lanac?”
„Moraš mi oprostiti Vendikar“, rekao je starac, „što lanac još nije dovršen.
Star sam i snaga mi popušta. Karike već vise jedna o drugu, soko na sokolu; samo
treba još staviti zatvarač, a to je najteži deo posla, jer će u njemu biti skrivena
sokolska čarolija, koja treba da posluži tvojoj kćeri.“
„Onda nećemo više da ti smetamo“, reko je čovek, koga je starac nazvao
Vendikar i okrenuo se da pođe, dok je njegova kćer još stajala kraj radnog stola i
posmatrala nedovršen ukras.
„Da li ti se lanac dopada“, upita Majstor kamena.
„Još nikada nisam videla lepši“, kaže devojka. „Ti si veliki umetnik.“
„Starac kome već drhte ruke“, rekao je Majstor kamena. „Hoćeš da ostaneš
ovde dok ubacujem zatvarač? Dobro je, ako onaj ko treba da nosi i koristi ovakav
nakit, doda čaroliji i svoju snagu. Hoćeš joj to dopustiti, Vendikar?“
„Ukazuješ mojoj kćeri veliku čast“, rekao je Vendikar. Na to on napusti
prostoriju, i teška vrata se za njim zatvore.
„Uzmi stolicu i sedi pokraj mene, Belenika“, rekao je starac. „Hoću da budeš
blizu mene pri ovom poslu, jer se bojim da za to moje snage više nisu dovoljne.“
„Kako to misliš?“, upita devojka. „Da ti pomognem?“
„Ne, samo da budeš tu“, rekao je starac
Belenika donese iz pozadine stolicu i sedne sasvim uz majstora. „Je li ovo
zatvarač?“, upita pokazujući na vešto izvijenu tvorevinu, koja je stajala pored
lanca na marami.
 „Da“, kaže starac. „Dobro pogledaj zatvarač i reči mi, šta vidiš“.
„Ima oblik sokola, kao i druge karike lanca“ kaže Belenika. „Samo je ovaj
malo veći“.
„I šta još vidiš?“, upita majstor.
Belenika je posmatrala pticu napravljenu verno, do svih detalja perja i onda
rekla: „Sedi na rukavici i nosi kapu sa perjanicom, kao svi lovački sokolovi.“
„Tačno“, rekao je majstor. „A sad ću ti pokazati, kako se lanac otvara.“
Uzme nežnu stvarčicu sa stola, okrene rukavicu malo u levo oko ose i time
oslobodi sokola sa mesta. „Kad lanac hoćeš da zatvoriš“ kaže onda, moraš
rukavicu da uguraš ovako, između kandži, i okreneš u desno, pa će sedeti kao
prikovan.“ Da joj alatku u ruke i kaže: „Sad ti otvori zatvarač!“
Belenika pažljivo uzme sokola vrhovima prstiju i pokuša da okrene
rukavicu, ali joj nije polazilo za rukom. „Ne ide!“, kaže posle nekog vremena.
Majstor ju je sa smeškom posmatrao. „Tako je i dobro” rekao je, „jer bi se inače
zatvarač mogao otvoriti sam od sebe. Pritisni malo palac rukavice!“
Belenika opipa prstom majušno uzvišenje, i rukavica je sad mogla da se
okrene. Smejala se kao dete, kome je uspelo da reši težak zadatak. „Je li to već sva
čarolija?“, upita.
Majstor zavrti glavom. „Ne“, rekao je. „To je samo običan zlatarski posao.
Najteži nam tek predstoji, ali hoću da ti pokažem, kako se dovodi do dejstva. Da
li već znaš čemu ovaj lanac treba da ti služi?“
Belenika se odjednom uozbilji i odgovori: „Otac je razgovarao sa mnom o
tome. Ali ne smeš misliti da se za Henija udajem samo iz tog razloga. Ja ga stvarno
volim, i dopada mi se njegov način života. Zato sam najpre htela da odbijem taj
zadatak. Tek je Velikom magu onda uspelo da me ubedi koliko je važno za
Sokolovo znati šta se kod Pljačkaša radi. Obećao mi je da kanovim ljudima neće
biti naneta nikakva šteta:“
„To nije trebalo posebno da ti govori“, ubaci majstor. „Trebalo je da znaš,
da je Sokolovo mesto mira.“
„Imaš pravo“, rekla je Belenika. „Sad znam da je Velikom magu pre svega
važno kako će se razvijati stvari sa tim čudnim kanovim bratom, koga zovu Arni
sa Kamenom, i ja ću mu rado donositi takve vesti, ako mi tvoja umetnost u tome
pomogne.“
„I hoće“, reče majstor. „Kako si uopšte mogla i da pomisliš da bi neki od
Malih magova u Sokolovu upotrebio svoju ruku da bi druge ljude oterao u propast?
I to je ujedno i prvo što sebi moraš utuviti: ovaj lanac treba isključivo da služi
Velikoj kući Sokolova, a njoj služi sve što stvari okreće na dobro. Samo za to smeš
da ga upotrebiš.“
 „Da li to znači da njegova čarolija nema dejstva ako se njome ide za drugim
ciljevima ili čak čini zlo?“, upita Belenika.
„Ne“, kaže majstor, „i to je prva i najveća opasnost, na koju moram da ti
ukažem. Čarolija je vezana za rukovanje zatvaračem i uvek deluje. Ali, ko je
koristi samo za ličnu korist, ili čak na štetu drugih, posle kraćeg ili dužeg vremena
će sam sebe odvesti u propast. Upamti sad to, jer će iskušenje biti veće nego što to
možda sada misliš.“
„Upamtiću to“, odgovori Belenika. „Ali, hteo si da mi pokažeš, kako se
oslobađa snaga lanaca iz njegovih stega.“
„Isto kao što se soko pušta da leti“, kaže majstor. „Moraš staviti lanac oko
vrata, tako da sokolovi lete na levo. Kad ga onda zatvoriš spreda, na grudima, i
gurneš unazad kapu većeg sokola, da mu oči budu slobodne, sama ćeš postati soko,
koji Velikom mogu može brže da donosi vesti i od najboljeg jahača. A pre svega
neupadljivije.“
„Zar moj muž neće primetiti kad me danima ne bude?“, upita Belenika
zabrinuto.
„Heni će često duže vreme biti sa Pljačkašima na putu”, kaže majstor. „Sem
toga, moći ćeš mnogo da letiš, od običnog sokola, ali samo onda, kad je tvoj let u
saglasnosti sa tvojom službom Velikoj kući Sokolova. Ako lanac upotrebiš zbog
svojih sopstvenih želja, bićeš samo običan soko koji je u potrazi za plenom.“
Kad je video da Belenika pokušava da pokrene kapu, zadrži je pokretom
ruke i kaže: „Čekaj! I tu se mora biti siguran, da se tako nešto ne dogodi omaškom.
Moraš malo da stisneš perjanicu na kapi vrhovima prstiju. Vidiš! Sad može da se
pomakne.“
„Sve si veoma brižljivo smislio, kaže Belenika. „Sad još samo moram da
saznam, kako se vraćam u ljudski lik.“
„To je jednostavno“, kaže majstor. „Treba samo svoju lepu sokolsku glavu
da proturiš kroz lanac, i to ovoga puta da zlatni sokolovi lete u desno, i bićeš opet
Belenika. Ali ne zaboravi da potom, kao prvo, sokolu staviš njegovu kapu! A pre
svega moraš brinuti o tome, da lanac za vreme tvog odsustva ne nestane. Daće ti
služavku kao pratioca, koja zna te stvari i koja će na to paziti.“
„Šta će se dogoditi, ako lanac za to vreme nestane?“, upita Belenika.
„To je druga opasnost, u koju se upuštaš“ kaže majstor. „Morala bi da
ostaneš soko.“
„A ako ga kasnije opet nađem?“, upita Belenika. „Onda ipak mogu ponovo
da postanem čovek kakav sam nekad bila?“
„Zavisi od vremena, koji si provela kao soko“, kaže majstor, „jer, to je treća
opasnost, i to takva, kakva te ne mogu poštedeti. Mada bi mogla da živiš kao soko
onoliko dugo, koliko bi živela kao čovek, Belenikin život će za to vreme ipak proći
brzo kao život sokola. Soko ništa od toga neće osetiti, ali samo jedna godina, koju
provedeš u njegovom liku će te, pri povratku u tvoje telo, učiniti mnogo godina
starijom. Pazi dakle da svoje letove u Sokolovo obavljaš što je brže moguće. Već
tih nekoliko dana će te brže ostariti, ali to je cena koju čovek mora platiti, za
slobodu sokola pod nebom.“
„Mora da je divno, leteti kao soko iznad stepe!“, uzvikne Belenika. „Za to
ću se rado odreći dela svog života!“
Majstor je gledao smešeći se. „Lako je tebi da pokloniš par nedelja“, rekao
je. „A ja sam već odavno počeo da brojim svoje dane. Sad moram da ti kažem još
nešto poslednje. Obavestio sam te o opasnostima ovog lanca, da bi se sada
odlučila, da li ćeš ga nositi. Još uvek možeš da odustaneš od ovog zadatka – a da
ipak pođeš za svojim Henijem u šatore Pljačkaša“, doda smešeći se. Onda se
odmah ponovo uozbilji i nastavi: „Ali, ako smatraš da si spremna da na takav način
služiš Velikoj kući Sokolova, zaboravićeš sva upozorenja koja sam ovde izrekao i
slediti još samo ono, šta ti smatraš za dobro i ispravno. Da li se osećaš sposobnom
za to?“
Belenika se zamislila neko vreme, onda je podigla glavu i rekla: „Da,
preuzeću taj zadatak. Toliko sam već naučila u svom kratkom životu, da čovek
kad nešto radi, ne treba da pita kakvu korist on od tog ima, već šta će time drugima
učiniti – dobro ili zlo.“
„Nisam drugo ni očekivao od Vendikareve kćeri“; rekao je majstor. „A sad
da se damo na posao.“ Uzme zatvarač iz Belenikinih ruku, razdvoji delove jedan
od drugoga i ubaci ih u krajeve lanca. „Sada moraš da mi pomogneš”, rekao je
onda, „jer se bojim da bi moglo biti previše za moju snagu da unesem svoju volju
u tu zlatnu pticu.“
Zamolio je devojku da ustane i sam se s mukom podigao sa svog radnog
mesta. Tad opet namesti sokola na rukavicu, tako da lanac bude zatvoren i zatraži
od Belenike da oko zatvarača stavi obe ruke a onda on obuhvati njene ruke svojim
tankim veštim prstima.
„Šta sada da radim?“, upita Belenika.
„Baš ništa“, kaže majstor. „Prepusti meni svoju volju i snagu svoje mladosti
i nemoj više da govoriš.“
Neko vreme su oboje stajali jedno kraj drugoga, a nije se dešavalo ništa
upadljivo, mlada devojka i star čovek, čije su isprepletane ruke držale zlatan lanac,
ništa više. Ali, tada postepeno nastupi promena, najpre jedva osetna, onda sve jača,
pa se uskoro više nije mogla prevideti: upalo, posivelo lice starca počne da se
rumeni crte da se zatežu a istovremeno se njegov stas uspravljao i rastao, kao da
očigledno postaje desetinama godina mlađi, dok je devojci sa obraza iščezavala
boja i na kraju je tako izgledala, kao da joj krhki stas uspravnim drži još samo
snaga majstora. A onda majstor počne da govori jasnim, snažnim glasom:

Sokolov znače,
ko te veza oslobodi
nek tebi sliči,
čini li to u dobru
nek ga i dostigne,
čini li to u zlu
nek od njega sreća uzmakne.

Te reči je izgovorio toliko glasno da se kristalna činija pored vrata zatresla.

Njeno brujanje je ispunilo prostoriju za dugo vreme i tek kad je ono zamrlo,
majstor oslobodi Belenikine ruke. U istom trenutku iz njegovog stasa nestane sva
snaga, koža mu postane bleda i flekava kao što je i pre bila, obrazi upadnu zatetura
se, i umalo se ne sruši. Beleniki je taman još uspelo da ga prihvati na svoje ruke.
Htela je da ga pusti da sklizne u stolicu, ali on odmahne glavom i reče jedva čujnim
glasom: „Ne... drži me čvrsto, Belenika, pusti da umrem stojeći. Lepo je u ovom
trenutku biti još jednom u naručju devojke.“ Onda mu glava klone napred a telo
omlitavi. Kad ga je Belenika najzad smestila na njegovu stolicu, oči su mu već bile
slomljene.
Očigledno je bilo rizično proizvoditi takve čarobne stvari. Taj stari Majstor
Kamena je u svakom slučaju to platio životom, a rukovanje takvim predmetima i
dalje ostajalo skopčano s opasnošću po svakoga, ko se njima služi. To mu se činilo
teško razumljivim. Kako je neko ko je hteo da služi dobrom, mogao da dozvoli
istovremeno pristup zlu? Zar nije postao kriv za sve što se uz pomoć njegove
umetnosti kasnije dogodilo nesrećno? Sećao se šta je ona soko-devojka koju su
zvali Narcija učinila drugim ljudima. Pored tog lanca za to je koristila i svoj
sokolski prsten, ali on je u međuvremenu bio ubeđen, da je i taj prsten, na sličan
način istovremeno zatvarao u svoju oblinu blagoslov i kletve. Čak su i mali i slabi
za to znali kao onaj mladi miš „Onaj-što-sokolu-proriče.“
Kako je ta Narcija uopšte došla do lanca? Možda je ona Belinikina kćer,
mislio je i više mu u opšte nije bilo čudno što je događaje koji zapravo mora da
leže odvojeni godinama, doživeo istovremeno. Mnogo više ga je zanimalo pitanje,
da li je Narcija znala za opasnosti vezane za zloupotrebu takvih čarobnih stvari.
Ali, što je duže o tome razmišljao, to je jasno shvatio, da to nije najbitnije pitanje
od koga nešto zavisi, a istovremeno shvati i zašto je Belenika morala ponovo da
zaboravi majstorove opomene. Šta vredi ako neko uzmakne pred zlim delima,
samo zbog toga, jer zna da će time samoga sebe dovesti u propast. Pa on dobro
nije činio samo zbog dobrog, već iz lične koristi. I sad je odjednom shvatio
mudrost starog majstora. Nije hteo da Beleniku učini robinjom prisiljavajući je na
dobro, već joj je ostavio svu slobodu sopstvenog odlučivanja kako će upotrebiti
moć koju joj je davao čarobni lanac. Majstor je nju izgleda veoma cenio pošto joj
je ukazao toliko poverenje. Ili je i sam podlegao zakonu, prema kome mu nije bilo
dozvoljeno da na takav način ograničava čovekovu slobodu? Ali, tada bi i on sam
bio pod nekom vrstom prisile, a to izgleda nije odgovaralo njegovom biću. Što je
duže o tom razmišljao, to mu se verovatnijim činilo, da taj mali mag uopšte nije
znao da postupa sa ljudima drugačije, nego da im poverava dobro.
Da li je Belenika ispunila njegova očekivanja? To pitanje ga je do te mere
interesovalo, da je ubrzo video sokola kako leti visoko iznad stepe prema Severu.
Ptica je brzo, kao strela, jurila čelično plavim večernjim nebom, tako da nije bilo
sumnje da ide nekom cilju, koji se već ocrtavao u daljini na stepi koja je blještala
crvenkasto pod niskim suncem, skup tamnih šatora, pored koje su u velikom
zabranu pasli bezbrojni konji. Soko je klizio sve niže, preleteo grupu jahača, od
kojih jedan pogleda gore prema njemu, prateći njegov let očima. Onda obode svog
konja i odjaše prema logoru praćen ostalima. Soko je u međuvremenu leteo već
sasvim iznad tla, uronio u dugu senku prvog šatora, kao da hoće da se sakrije od
radoznalih pogleda, krivudao između daljih šatora, do jednog naročito velikog,
bogato opremljenog, na senovitoj strani se još jednom vine u visinu i uvuče se kroz
mali otvor u šator.
Gledao je sa visine u malu tepisima podeljenu sobu u kojoj je služavka
sedela nad nekim vezom. Kad je čula lepršanje sokola na krovu šatora, pogledala
je na gore, bez naročitog iznenađenja ostavila svoj rad u stranu i uzela svilenu
maramu sa poda, koja je bila raširena u sredini prostorije. Ispod nje je zatvoren u
krug ležao zlatan lanac. Kad je soko dolepršao, služavka malo podigne lanac s
jedne strane, soko se svojom uskom glavom podvuče pod njega i u sledećem
trenutku je tu na njegovom mestu stajala žena koja je očigledno bila Belenika,
mada je izgledala znatno starija nego ona mlada devojka koja je sedela pored
Majstora Kamena u radionici. Ona klizne prstima preko zatvarača, otvori lanac i
ostavi ga u izrezbaren kovčežić, koji brižljivo zatvori. Ključ okači na traku oko
vrata i sakrije ga ispod haljine. Onda se okrene služavci i kaže: „Zahvaljujem ti
što si kao uvek bdela za mene. Možeš da ideš. Danas mi više nisi potrebna.“
Služavka se nemo poklopi i napusti prostoriju kroz otvor između okačenih
zidova od tepiha. Belenika sedne na jastuk po strani i sagne glavu kao da razmišlja.
Na čelu joj je bila uspravna bora, kao kod nekoga koga muči neko teško pitanje,
od koga mnogo šta zavisi. Sedela je tako dosta dugo, dok je ono malo svetlosti,
što je upadalo kroz otvor u krovu šatora, postajalo sve slabije. Onda se pokrene
zastor i unutra uđe devojčica. U šatoru je bilo već toliko mračno da se na njeno
lice nije moglo prepoznati.
„A tu si, majko“, kaže devojčica. „Uopšte nisam primetila da si se vratila.
Da ti donesem svetlo?“
„Da“, kaže Belenika.
Devojčica dohvati uljanu lampu, otkači je sa lanca na kome je visila sa vrha
šatorske motke, i sa njom napusti prostoriju. Ubrzo se vrati sa upaljenom lampom
i ponovo je okači na njeno mesto. Dok je ona radila oko lampe i svetlost pala na
njene crte, prepoznao je u njoj Narciju. Sela je pored svoje majke i pogledala je
ispitivački u lice. „Čudno“ kaže, „Malo pre sam te tražila ovde, ali tu je bila samo
tvoja služavka. A onda sam sve vreme bila u šatoru, čekajući tvoj povratak, i ti
nisi došla. A sad si ipak ovde.“
„Možda nisi pazila“, kaže Belenika.
„Jesam“, kaže Narcija, „pazila sam. A mislim da sada znam kojim si se
putem ovde uvukla.“
„Je li?“, kaže Belenika, a na čelu joj je opet stajala ona uspravna bora.
„Da“, kaže Narcija žurno. „Pa znam da si kod kuće u Sokolovu izučila
raznorazne magije. Sem toga, nije bilo prvi put da nisam mogla da te nađem, a ti
onda iznenada, na neki način, budeš u ovoj prostoriji. Jednom si, kad sam takvom
prilikom ušla, upravo bila zabavljena zatvaranjem nekog lanca u sandučić, koji
stoji tamo kod tvojih stvari. Mogla sam da pogledam lanac: sastoji se od malih,
zlatnih sokolova. I tu mi je palo na pamet, da sam opet drugi put videla nekog
sokola kako leti oko šatora, kad sam tebe tražila, a odmah potom bila si ti ovde, sa
svojom služavkom. Od onda verujem da se razumeš u umetnost da pomoću tog
lanca napuštaš logor kao soko i letiš visoko gore na nebu.“
Belenika duboko uzdahne i onda kaže: „Pa i kad bi bilo tako, bilo bi bolje
da ništa nisi videla, Narcija. Opasno je znati takve stvari, a još opasnije o njima
pričati. U buduće bi takve pretpostavke trebalo da zadržiš za sebe i čak ni meni o
tome da ne govoriš.“
„Ah, majko“, kaže Narcija, „Možeš se pouzdati u to da o tome neću ni sa
kim drugim razgovarati sem sa tobom, Ali od kad sam to naslutila, stalno u sebi
zamišljam, kako mora biti divno lebdeti kao soko visoko gore između oblaka i
videti pod sobom stepu, kao tepih koji nema kraja, ni na jednoj strani. Zar mi nećeš
jedan jedini put dozvoliti da stvarno doživim taj divan osećaj? Nema ničeg što više
volim!“
„Ne!“, reče Belenika neočekivano oštro. „Ne znaš o čemu govoriš. To što si
tu smislila već mi dovoljno briga zadaje, tu pre svega mislim na sliku koju ti sebi
zamišljaš o takvim stvarima. Uopšte neću da poričem, da bi tako nešto bilo
moguće, ali bi trebalo da znaš da takve magične stvari nisu stvorene za to da drugi
imaju sa njima zadovoljstvo. One nisu igračke i kad je nekome poveren takav
predmet, to znači tešku odgovornost. Zaboravi sve to“ Neću nikada više ni reči o
tome da čujem!“
Po Narciji se jasno moglo videti, da neće biti u stanju da zaboravi tu stvar.
Na njenim čelu je sada stajala ista uspravna bora, kao prethodno kod njene majke.
Neko vreme su obe sedele ćutke. Onda Belenika stavi svoju šaku devojci na ruku,
ali ova ni na koji način ne odgovori na taj gest. Onda se iza zastora od tepiha začuje
muški glas kako glasno i vladarski pita za Beleniku. Ona ustane, odgurne zavesu
i napusti odaju.
„A tu si“, rekao je visok, malo punačak čovek koga je srela u susednoj
prostoriji. „Moram da govorim sa tobom.“ Stajao je u polutami šatora slabo
osvetljenog malobrojnim uljanim lampama i nestrpljivo zabacio glavu unazad, da
su mu pletenice na slepoočnicama poletele. Bilo je očigledno da je upravo došao
sa dugog jahanja, jer mu je kožna odeća bila siva od stepske prašine.
„Bio si na putu mnogo dana, Heni“, kaže mu Belenika. „Zar nećeš prvo da
se presvučeš i večeraš sa mnom? Posle možemo na miru da razgovaramo.“ Već je
htela da izda naređenja dvema služavkama koje su u jednom uglu nešto radile, ali
je Heni zadrži i otera ljude iz šatora naglim pokretom ruke. „Najpre moram da te
nešto pitam“, kaže joj čim su ostalu sami, „Da li tajno držiš lovačkog sokola?“
„Odakle ti takva misao?“, upita Belenika.
„Nije moja“, kaže Heni. „Kan je to pitao, jer je video jednog takvog sokola
kako leti i misli, da je došao iz našeg šatora. Kad mi je to rekao nasmejao sam se,
jer bih tako nešto morao primetiti. Ali, kad smo večeras jahali prema logoru,
sopstvenim očima sam video sokola koji je žurno leteo prema logoru i nestao
između šatora, premda nije mogao tačno da se vidi kuda je nestao. A kan je jahao
ispred mene i isto je posmatrao tog sokola. Da ti kažem šta on o tome misli? On
misli da držiš tog sokola da bi u Sokolovo slala tajne poruke. Da li si izdajnik,
Belenika?”
„Ne“, kaže Belenika odmah, „nisam izdajnik, što god da kan o meni misli.“
„Dobro,“ kaže Heni, „verovaću ti. Ipak slutim da si kod kuće, kod tvojih
naučila tajanstvene veštine, o kojima ja ništa ne znam.“
Belenika je htela da ga prekine, ali je on pokretom ruke zaustavi i nastavi:
„O kojima takođe neću ništa da znam. Bar za sada još ne. Reći ću ti samo još nešto
u vezi toga: kan će ubuduće motriti na tebe i na naš šator. Pazi se pri svemu što
radiš! Obećavaš mi to?“
„Neću se lakomisleno upuštati u opasnost“, kaže Belenika. „Jesi li to hteo
da mi kažeš?“
 „To nije sve“, kaže Heni. „Ali ostatak možemo na miru da dogovorimo.“
Spusti se na klupu sa jastucima pored zida šatora i zamoli Beleniku da sedne kraj
njega. „Od kad je Arni oboren iz sedla od ljudi Velikog Rikača, često mislim na
njega“, počne on.
„I sa mnom je isto“, kaže Belenika. „Volela sam ga više od njegovog brata.“
„Znam“, kaže Heni. „Uvek si se sa njim dobro razumela. Zato ću te sada i u
ovoj stvari uključiti. Ni ja nisam razumeo mnogo od onoga što je Arni govorio ili
činio. Ali od njegove smrti sve jasnije osećam kakav uticaj je vršio na kana i na
hordu. Sada sve češće dolazi do svađe među ljudima i umesto da ih umiruje, Hunli
još podbada one što se svađaju, kao da mu pričinjava radost da gleda, kako jedan
drugome skidaju glave. Kad mu ta igra više ne pričinjava radost, kažnjava borce s
takvom surovošću, koja je već mnogima postala nepodnošljiva. Poslednjih nedelja
sam razgovarao sa nekolicinom ljudi, u koje mogu da imam poverenja, o tome, i
svi su mog mišljenja.“
„Ako na umu imate da Hunliju oduzmete njegovo dostojanstvo kana, onda
morate da ga ubijete“, kaže Belenika. „Drugačije se neće odreći svoga prava.“
Moglo se videti da joj se ta misao ne dopada, ali Heni odbijajući podigne ruku i
kaže: „Toga ne treba da se plašiš. Ali hoćemo da se sa svojim porodicama
odvojimo od horde i uzmemo Arnija za uzor. Arni je kod nas uvek živeo u sukobu
sa samim sobom, jer ga je odbijalo napadanje ili čak ubijanje drugih ljudi zbog
plena. Hoćemo sada da pokušamo da vodimo sa našim susedima život u miru.“
Belenika je pažljivo slušala i neko vreme razmislila. Onda je rekla: „Čini se
da ste sve prilično tačno isplanirali, i to što kažeš zvuči primamljivo. Samo
sumnjam da bi bilo u Arnijevom duhu rušiti jedinstvo horde. On je u svakom
slučaju, uprkos svemu ostao kod horde i uz svog brata i upravo si i sam rekao da
je to za hordu bilo od koristi. Ako ste složni, trebalo bi da ovde nastavite Arnijevo
delo, umesto da odete. Ako učinite to što ste naumili, pre ili kasnije će između vas
i horde doći do neprijateljstva. Da li bi Arni to hteo?“
Heni je Belenikine prigovore slušao nezadovoljno i vrteći glavom i onda
rekao: „A ko zna šta je Arni stvarno hteo? Arni je mrtav i mi sami moramo potražiti
neki put. Osim toga sve je skoro odlučeno. Ja više ne mogu da služim ovom kanu.“
„A, tako znači?“, kaže Belenika i pogleda Henija malo podrugljivo u oči.
„Sigurno ste razgovarali i o tome ko će vas ubuduće predvoditi? Sigurno su već
tebe izabrali za svog novog kana?“
„Kud ti to spremaš?“, kaže Heni zbunjeno, ali kad nije mogao da izbegne
ženin pogled, doda, kao uz put: „Nekoliko ljudi je tako nešto natuknulo, ali ja sam
bio mišljenja da sada još ne treba govoriti o tome.“
„Bilo kako bilo“, zaključi Belenika, „ti ćeš dakle biti gospodar nad tim
ljudima, koji hoće da se drže Arnija, iako tačno ne znaju šta je on imao na pameti.“
 „Ali rekao sam ti...“, zapeni Heni, ali na jedan ženin pogled prekine i kaže
tiše: „Zar ne možeš da razumeš, da me taj zadatak privlači?“
„Mogu“ kaže Belenika, „mogu vrlo dobro. Samo ne znam da li je u redu
tako postupiti, jer sam sigurna da Arni ne bi tako radio.“
„Kasno je da se sada o tome govori“, kaže Heni. „Žao mi je što je naš
razgovor poprimio ovaj obrt. Zapravo sam hteo da ga upravim u drugom pravcu,
a misao o tome mi je pala na pamet danas, kad je kan govorio o sokolu, koga
naslućuje kod tebe.”
„Šta s tim ima vaš plan?“, upita Belenika iznenađeno.
Heni je neko vreme gledao pred sebe u zemlju, kao da traži prave reči za
nešto što hoće da iznese. Onda kaže: „Ako stvar sa tim što ti u potaji radiš stoji
onako kako naslućujem, onda bi mogla da mi učiniš veliku uslugu. Ne znam
doduše tačno, koliko njih će nas slediti, ali to će sigurno biti samo deo horde.
Mislio sam da bi bilo od velike prednosti po nas, ako na našoj strani imamo pomoć
velikog maga iz Sokolova. Mogu da zamislim da naš plan mora biti u njegovom
duhu. Sve bi zavisilo samo od toga da on bude obavešten i zamoljen za podršku.
Da li bi mogla to da učiniš?“
„Ti me znači već uzimaš u službu za vašu stvar“, kaže Belenika a kad je
Heni i dalje gledao očekujući, onda doda: „Pitanje nije da li to mogu, nego da li
smem.“
„Kad tako govoriš“, kaže Heni ljutito, „počinjem da se bojim da bi kan sa
svojom sumnjom još mogao imati i pravo. Moja si žena. Zar za tebe postoji neka
dužnost koju više ceniš?“
„Prisiljavaš me na odluku, koju radije ne bih donosila,“ kaže Belenika. „Ali
kad me tako pitaš, ne preostaje mi ništa drugo, nego da ostanem uz tebe. Ona
ustane i ode do svoje sobice, ali Heni pođe za njom i zadrži je. „Ima vremena do
sutra,“ kaže joj. „Dugo sam bio na putu i radovao sam se da noćas ložim pored
tebe.“
Sad se Belenika po prvi put nasmeši, od kad je počeo taj razgovor. „Do
zore”, reče mu, „Onda će morati neko vreme da me se lišiš. Dođi!“
Video je to dvoje, koji su se očigledno jedino u toj stvari slagali, kako ulaze
u susednu prostoriju i pitao se da li je Belenika učinila dobro što se povinovala
Heniju, koji je hteo da je upregne u svoje kočije. S druge strane, činilo mu se da ti
magovi u Sokolovu prema svemu što je on o njima saznao, neće imati ništa protiv
Henijevih planova. Bili su očevidno miroljubivi ljudi, mada još nije bio u stanju
da prozre šta su smerali sa svojim čudnovatim magijama. Pokušao je da u sećanje
dozove događaje u radionici Majstora kamena, koji su prethodili onako
iznenađujućoj smrti starog čoveka. Bilo je govora o raznim opasnostima, koje su
bile skopčane sa korišćenjem sokolovog lanca pa se pitao nije li Belenika bila blizu
toga da se upusti u takvu opasnost to i ne sluteći. Jer, ako je tačno ono što je stari
promrmljao, onda je ona u trenutku opet zaboravila njegove opomene, kad je
izjavila da se slaže sa tom sokolskom čarolijom. U svakom slučaju nije bio u stanju
da rasudi da ona možda u svojim mislima ipak nije našla neki put da sjedini
Henijev nalog sa svojom službom Velikoj kući u Sokolovu, ili je sve to htela da
učini samo iz ljubavi prema svom mužu. Da li je to bilo koristoljublje? Na kraju
bi ona, ako bi se Henijevi planovi ostvarili, bila žena poglavara tih ljudi, a to bi
već mogao da bude primamljiv cilj. Ona je doduše, protivljenjem u početku, dosta
jasno pokazala da zadatak koji joj je namenjen prihvata samo protiv svoje volje,
ali to je opet ukazivalo samo na to, da je taj let, koji je očigledno htela da preduzme,
bilo teško usaglasiti sa njenim zadatkom glasnice Velikog maga. Kako god da se
stvar okrene: ostajala je nejasna a iza nejasnog se često krije opasnost, a to će se
veoma brzo i pokazati, jer je nebo nad logorom već počinjalo da bledi, a ubrzo
potom iz vrha jednog šatora izleti soko i počne da leti prema Jugu. U istom
trenutku iz senki šatora jurne neki jahač i pokuša da stigne sokola koji je sporo
dobijao na visini i uzalud se trudio da dospe izvan domašaja progoniteljeve strele;
jer, jahač je u ruci držao luk i u punom galopu stavljao strelu na tetivu. Čim je bio
na istoj visini kao soko, naglo povuče konja unazad i odapne. Strela probije sokolu
rame i onda vijugajući padne na zemlju, dok je pogođena ptica najpre lepršajući
gubila na visini, dok joj nije uspelo da se pribere. Teško zamahujući krilima, klizio
je jako nisko iznad stepske trave u širokom luku oko logora, sklizne onda sa
suprotne strane među šatore i poslednjom snagom se izvije do rupe iz koje se
upravo bio podigao. Dok se ptica gore među motkama šatora još borila za svoju
ravnotežu, dole iz šatora izađe Heni i ode nekud sokakom kroz logor.
Služavka je čučala beskrajno daleko dole na tepihom zastrvenom podu pred
raširenom maramom. Ovog puta je pogledala uplašeno, kad je začula gore u vrhu
šatora lepršanje. Soko je teturajući se padao i jedva mu je uspevalo da se održi,
dok nije tresnuo o zemlju. Služavka pusti prigušen krik, kad ugleda krvavo perje.
Trže maramu u stranu i sama stavi sokolu lanac oko vrata, jer je bilo očevidno da
ptica više nije bila u stanju da sopstvenom snagom sprovede čaroliju. i onda je već
umesto nje na podu ležala Belenika. Lice joj je bilo belo kao kreda i iskrivljeno od
bola, a po lanenoj haljini je počela da se širi svetlocrvena krvava mrlja levo iznad
grudi, i brzo rasla. Služavka pažljivo otvori zatvarač haljine i skine je gospodarici
sa ramena. Onda ugleda duboku ranu od strele iz koje je tekla krv u brzo
pulsirajućim udarima.
Dok je služavka iz jednog kovčega izvlačila laneni peškir i pritiskala ga na
ranu da zaustavi krvarenje, Belenika otvori oči i pokuša da govori, ali iz usta joj
uz grčevite napade kašlja izađe samo potok krvi. Služavka uhvati Beleniku ispod
ramena, podupre je i pokuša da joj obriše krv sa lica, ali Belenika joj odgurne ruku
i s mukom kaže: „Lanac – zatvoriti!“
 Služavka je očigledno znala kako se rukuje sa zatvaračem, jer navuče sokolu
kapu na oči, otvori lanac bez problema i htede da ga ostavi, ali Belenika prošapuće
još jednom naređujući: „Zatvoriti!“
Onda služavka smesti Beleniku na klupu sa jastucima uza zid šatora, gurne
joj jastuke pod glavu i ramena i donese kovčežić. Stavi lanac unutra, zaključa ga
ključem koji je visio oko Belenikinog vrata i ponovo ostavi sandučić na njegovo
mesto. Kad je ponovo htela da se pobrine o rani svoje gospodarice, Belenika zavrti
glavom i tiho kaže: „Pusti! Nema svrhe. Sandučić – brini o tome – stavite u moj
grob! Obećaj!”
Služavka stavi desnu ruku na srce i nakloni se duboko; možda je to bio njen
način da potvrdi obećanje. Da li je bila nema? Skoro mu se tako činilo, jer izuzev
onog krika straha, za vreme celog događaja preko njenih usana nije ni glas prešao.
Sad je sigurno shvatila da njenoj gospodarici nema pomoći; jer, ostala je kraj
njenog ležaja da sedi na podu, pritiskala je i dalje lanenu gužvu na ranu i sklanjala
Beleniki umršenu kosu sa lica.
Onda se u spoljašnjoj prostoriji šatora začuju brzi koraci potom bude
odgurnut zastor od tepiha i unutra upadne Heni. „Kan je ranio tvoga sokola
strelom!“ vikne i tek onda ugleda Beleniku kako leži na klupi uz zid, njeno
mrtvački bledo lice, krv na njenim usnama i krvlju natopljen lan na njenim
grudima. Zastane na sred prostorije piljeći dole u nju. „Kako si ti...“ promuca, a
onda se iz izraza njegovog lica moglo pročitati da je iznenada shvatio. Sruši se na
kolena pored ležaja svoje žene i tupim glasom kaže: „Ti sama si bila soko,
Belenika.“
Belenika ga pogleda svojim zelenim očima i šapne: „Zar to stvarno nisi znao,
Heni?”
Onda je opet spopadne onaj kašalj. Pošto joj je služavka izbrisala krv sa usta
i brade, Belenika zamuckujući kaže: „Ja sam bila kriva. Letela sam protiv svoje
savesti – loš predznak za tvoj plan – ostani sa hordom.“ Poslednje reči su se još
jedva razumele. Glava joj padne nazad na jastuk.
Kad je video da je mrtva, Heni krikne, kao da je ona strela pogodila njega.
Skoči i zaurla: „Platićeš mi ovo, kane Hunli! Nek te nađe nesreća, da ti strela više
ne pogodi, a konj nek ti otkaže poslušnost! Da gubiš, u svemu što otpočneš!”
Služavka se uplašena ovim izlivom povukla ka zidu. Kad je Heni zanemeo i
ostao da stoji u sobi bespomoćno opuštenih ruku, gledajući ukočeno u svoju mrtvu
ženu, služavka uzme sandučić, stavi ga na Belenikine grudi i pokuša da Heniju
gestovima nešto saopšti. Dok je posmatrao ne razumevajući, pokrene se zavesa od
tepiha i uđe Narcija.
„Zašto tako vičeš?”, upita. „Šta se desilo?“ Onda ugleda krvlju umrljan leš
svoje majke. U trenutku joj lice postane bledo kao u umrle. „Ko je to učinio?“,
prošapće, a kako joj je otac i dalje ostao kao ukočen, ne dajući odgovor, ona ga
dohvati za ruku i ponovi pitanje. Heni tada konačno primeti svoju kćer, pogleda je
i kaže tupo: „Kan je jutros rano ubio sokola“.
Narcija pogleda ka svojoj mrtvoj majci i kaže: „Jelʼ znao koga će njegova
strela pogoditi?“
Heni slegne ramenima i kaže: „Mislio je sigurno da je tvoja majka držala
sokola da bi u Sokolovo slala tajne poruke.“ Onda primeti da se služavka još uvek
trudi da mu nešto objasni što je bilo u vezi sa sandučićem. „Jelʼ razumeš šta ova
nema traži od mene?“, upita svoju kćer.
Narcija ode do služavke da pažljivo prati pokretima bogatu igru njenih ruku,
koje su stalno stavljale sandučić na grudi gospodarice i onda preko njenog leša kao
da su nešto nagomilavale. „Mislim da znam, šta hoće da te zamoli”, kaže Narcija.
„Trebalo bi da ovaj sandučić daš majci, da ponese u grob.“
„Da li razumeš šta to treba da znači?“, upita Heni. „Kakav je to sandučić?“
Umesto da mu odgovori, Narcija kaže služavci: „Idi i pripremi napolje sve
da opereš telo moje majke i obučeš ga u mrtvačku haljinu! Vrati se tek kad te
pozovem!“
Služavka nerado ostavi sandučić na grudima umrle, stavi njene ruke preko
njega, pokloni joj se i izađe. Čim se za njom opet umirio zastor od tepiha, Narcija
se okrene svome ocu i kaže: „Ovaj koferić sadrži tajnu letećeg sokola. Očigledno
je ova nema služavka u Sokolovu dobila nalog da se stara o tome, da ne padne u
tuđe ruke, pa ona zato želi da bude pokopan zajedno sa majkom.“
„Tako će i biti“, kaže Heni s prigušenim besom. „Ta magija je donela već
dovoljno nesreće.“
„Nije magija“, kaže Narcija, „već onaj što je odapeo strelu“.
„Nek je proklet!“, kaže Heni. „Pobrinuću se da to ne zaboravi. Nek ga strefi
sve zlo i još više .“ Prekine se i pogleda svoju kćer u oči. „Poveravam ti“, nastavi
onda, „i svakako ne treba prvo da te molim da ćutiš o ovome što ću ti sada reći:
već je odlučeno, da će povrh toga izgubiti veliki deo horde; jer ću se dići protiv
njega i otići sa svima koji budu hteli da me slede.“
Narcija pogleda u kovčežić i posle nekog vremena reče: „Ako će tako biti,
onda bi ti moglo koristiti da u službu uzmeš sokola, koji će ti donositi tajne
poruke.“
„Kako to misliš?“, upita Heni, ali kad je pošao za njenim pogledom, koji je
još uvek bio upravljen na kovčežić, shvatio je: „Ti lično?“, rekao je. „Ne! Neću da
izgubim i tebe!“, a kad je Narcija i dalje htela da ga ubeđuje, on čudno nejasnim
pokretom, koji je delovao pre neodlučno, nego konačno, mahne rukom po
vazduhu. „Ni reči više o tome! Idem sada do šatora da objavim da mi je žena
neočekivano umrla od groznice. Ništa više.“
Kad je napustio prostoriju Narcija još neko vreme ostane osluškujući
njegove korake. Čim je mogla da bude sigurna da se on više ne nalazi u šatoru,
brzo ode do odra umrle, uzme joj kovčežić iz ruku i brzim pokretom počne da traži
ključ pod krvlju umrljanom haljinom. Ruke su joj toliko drhtale da je jedva uspela
da stavi ključ u bravu pa je izgledalo kao da se taj beživotni predmet opire da
posluša nju neovlašćenu. Onda ipak klizne u bravu, Narcija otvori kovčežić, izvadi
lanac sa sokolovima i spusti ga u džep svoje haljine. Onda ponovo zatvori kovčežić
i sve namesti, kako je pre bilo. „Sad nek svi misle da je magija pokopana šest stopa
pod zemljom,“ kaže tiho. „Ali, ja ću za svoj račun leteti kao soko.“
Ona ustane, baci još jedan pogled na umrlu i pozove služavku.
Da li je mladi miš znao za te događaje? Činilo mu se to vrlo neverovatnim.
Možda su mali i slabi osećali opasnost takvih čarobnih stvari, dok je onaj, ko se
njima poslužio iz koristoljubivosti, u tolikoj meri bio omamljen svojom pohlepom
za moći da više nije primetio miris opasnosti. „Onaj-što-sokolu-proriče“ je svoje
ime nosio s pravom.
Upravo je opet neki miš trčao duž ruba izvora i između korenova javora
sretne drugog, prilično debelog, koji je tamo sedeo i grickao lešnike.
Ovaj pogleda sa svog jela i upita: „Jel još uvek spava?“
„Ne znam da li se to može nazvati snom“, reče drugi. „Stoji tamo na svojim
jarcolikim nogama i ne miče se. Na ramenima već počinje da mu se hvata
mahovina, kao na steni. A opet mi se čini, svaki put kad ga pogledam, kao da će u
sledećem trenutku sići i okupati kopita u bari. Kažem ti: on doduše izgleda kao da
je skroz na skroz od kamena, ali nekako osećam da je ipak živ.“ „Mora da je to
čudna vrsta života“, kaže debeli, „stajati stalno tu kao prirastao. Možda ti to sam
sebe ubeđuješ, kako ti ne bi bilo dosadno dugo čekanje. Mislim da mirno možemo
malo da prošetamo i vidim o, da li možemo da nađemo nešto bolje, od tih sasušenih
lešnika. Onaj tamo gore nam sigurno neće pobeći.“
„Ne“, kaže drugi. „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ nam je naložio da
stražarimo ovde, dok nas ne smene ili dok se jarconogi opet ne probudi, a onda
moramo da mu kažemo da je kamen pronađen. Nikada ne bih sebi oprostio ako
bih propustio taj trenutak.“
Debeli odbaci praznu ljusku lešnika i neodobravajući zavrti glavom. „Od
kad je jedan od nas govorio sa zmijom, a jedan čak i sa sokolom“ reče, „svi se
odjednom prave, kao da smo mi miševi pozvani na čudovišna dela. Više bih voleo,
da se ne muvamo toliko jer tako samo privlačimo pažnju velikih i jakih, koji tako
nešto vole, pa će to brzo loše završiti, po svakoga, ko nema ništa drugo da pokaže
sem ponosito ime. I onaj tamo je kažu nekad bio neko, kome su davali velika imena
i šta je od njega postalo? Nemi kamen, na koji se spuštaju ptice i ispuštaju izmet.“
„Ma pusti njih!“, reče drugi. „Prva kiša će opet oprati njihovu prljavštinu s
njegovih ramena. Ko još može da učini nešto kamenu? Kad ga pogledam kako
tamo stoji, sa tim čudnim štapom u ruci, kao da će ga sad spustiti na zemlju i poći
nekud, onda mi on izgleda kao neko ko ima još mnogo toga pred sobom čemu
može da se nada. Nije on došao na svet samo da krcka lešnike i ja ću se zato držati
njega, i svaki put kad na mene dođe red čekati ovde, dok se jednog dana ne probudi
iz svoje ukočenosti.“
„Ti si lud!“, kaže mu debeli i počne da grize drugi lešnik.
„Život je lud!“, kaže drugi, „i ja mislim da je to čudesno. Ko to ne primećuje,
prespavaće najlepše.“ On onda sedne između korenova javora i stane da gleda gore
prema granama, na kojima su se razvijali zelenožuti pramenovi cveta, okruženi
hiljadama pčela, vilinih konjica i sićušnim plavim leptirima.
O kome li je miš govorio? Pravili su se kao da je taj baš tu pred njim. Jednom
je već tu bio neki miš da donese neku poruku u kojoj se radilo o nekom kamenu i
o nekom takvom sokolu, kakav je onaj što ponekad pravi krugove iznad krošnje
javora.
Dok je još razmišljao o tome, opet začuje onu pticu da svira, ali sad je
stvarno počeo da sumlja da je to samo ptica. To što je dopiralo iz doline bila je
pesma, koja je bila tužna, a ipak puna nade, sladak, široko rasplinut zvuk frule,
koji je pesmu ptica naterao da zaćuti i kao da se sve više približavao. Onda se luk
pesme spusti, a neki glas počne da peva po istoj melodiji, tako jasno i razgovetno,
da je mogao da razume svaku reč:

Stanuje jedan u šumi,

ne zna ko.
Stanuje jedan u šumi,
koža mu je od kamena,
usta ne mogu da viču,
a telo je hladno
kao da više nije živ,
ne zna ko.
 Osluškivao je pesmu i pokušavao da joj shvati smisao. poslednji red je
zvučao poletno u iščekivanju, kao da pevačica uopšte nije napustila nadu, da sazna
ko je taj nemi sa kožom od Kamena, nego je naumila po svaku cenu da nađe onoga,
o kome su i miševi govorili.
Voleo bi da vidi pevačicu koja je znala da peva tako slatke melodije, a pošto
je u međuvremenu već bio navikao da ubrzo dospe do cilja svojih misli kao
posmatrač, koji postaje svedokom raznoraznih događaja u koja ni na koji način ne
može da se umeša, upravi svoju pažnju u prostranu udolinu, iz koje je do njega bio
dopro glas. Ali, ovog puta nije htela da se stvori slika. Mada je sunce stajalo na
prolećnom nebu bez oblaka, iznad sredine doline kao da je ležala neka mlečna
magla, koju njegove misli nisu mogle da probiju. Trudio se iz sve snage, ali oblast
s one strane breza i jova, koje su upravo terale svoje prvo lišće, ostane mu
nedostižna i zatvorena, iako je izgledalo da je tako blizu da se mogla čuti devojka
koja tamo peva.
Tek kad su ptice u okolnim žbunovima i drveću opet počele da sviraju i
cvrkuću, on shvati da se onaj glas više ne čuje. Odjednom se osećam napuštenim,
kao da je upravo neko bio kod njega i sad otišao. Ali pesma koju je onaj glas pevao,
još je bila prisutna i činila mu se tako bliska kao da ju je već oduvek znao. Budila
je u njemu sliku očiju, čudnih očiju, čija boja se teško mogla opisati; bilo je tu
plave, ali i svetlih odsjaja zelene, a u dubini tamno ljubičasto, koje je ponekada
izgledalo blizu, a onda opet beskrajno daleko. Tim očima je pripadalo, lice koje je
izgledalo mlado, ali je bilo okruženo belom kosom i ta žena je stajala sasvim ispred
njega i smešila se.
„Nisam ja ta koju tražiš“, rekla je žena. „Mi samo sve imamo iste oči, ali ti
to znaš!“
Koga je on to tražio?, pitao se. Je li uopšte nešto tražio? Zar nije bio samo
posmatrač, koji posmatra stvari i događaje, koji ga se ništa ne tiču? Ovog puta su
ga se ticali, osećao je, i ništa nije menjalo na stvari, što je to lice od jednom bilo
lice stare žene. Oči su ostale iste, a samo to je bilo važno.
„Šta tražiš ovde, momče?“, rekla je stara žena. „Zar nisi ti onaj, kome sada
pripada moj Oko-Kamen? Dođi, sedi za moj sto i budi moj gost.“
Tek sada postane svestan da stoji u nekoj sobi. Zidovi su bili sklopljeni od
grubih balvana, kao u prostoj brvnari, nameštaj je pokazivao da tu živi neko ko je
smisao za lepo spojio sa znanjem praktičnog. Video je veliki zidni orman, široku
komodu, i osetio miris biljaka i sušenih plodova. A onda je već sedeo za velikim
okruglim stolom čija je debela javorova ploča bila toliko puta ribana, da su tamna
mesta gde su bile grane, štrčale kao tamna klubad.
Stara žena je na drvenoj dasci donela belog ovčjeg sira i pogaču, nalila belo
vino iz mrkog, zemljanog krčaga u dve čaše, sela onda pored njega i rekla mu da
se prihvati. Kasnije ne bi znao da kaže, kako se desilo da se našao za stolom kod
Urle i sa njom jeo i pio, ali je još i onda osećao kiselkast ukus sira na jeziku koji
se prijatno mešao sa oporim, zemljanim vinom, i znao je da je hleb bio začinjen
kimom, kaprom i korijanderom.
Urla kao da je tačno znala kad je neko dovoljno jeo, jer kad se najeo, ona ga
nije silila dalje, nego mu je samo dolila još vina. Onda je rekla: „Iz daleka si našao
put nazad do mene, momče. Zašto si me tražio?”
„Zar jesam?“, upita on. „Tražio sam jednu devojku koja je pevala dole u
dolini, ali nisam mogao da je nađem, umesto toga sreo sam oči slične tvojima, iako
isprva nije izgledalo da me iz tih očiju gleda stara žena.
Kad je to čula, Urla se nasmeje vedro kao devojka i otpije gutljaj vina. „Tako
sam i mislila, da ne juriš staru ženu“, rekla je onda. „Ali ponekad se tako stigne do
starijih rođaka. Sada si sigurno razočaran?“
On se osvrne po sobi, koja ga je okruživala kao zaštitnička koža, pogleda
onda staru ženu u čudno poznate mu oči i kaže: „Ne, to nisam. Kod tebe se čovek
oseća kao kod kuće.“
„Onda se odmori i pričaj mi, kako si prošao“, kaže Urla.
„Kako sam prošao?“, kaže nemoćno. „Ne znam. Vidim javor koji upravo još
jednom tera cvet i čujem izvor kako žubori, iz koga ptice piju. A po nekad i miševi.
Uvek su tu, čekaju nešto i govore o čudnim stvarima, pre svega o nekom
jarconogom, koji je očigledno izgubio neki kamen, kome oni pridaju veliki značaj.
Soko, koji je u stvari devojka po imenu Narcija, na prevaru mu je uzela taj kamen
i jedan od miševa je uspeo da ga sokolu ponovo oduzme i skloni na sigurno. To
sam lično video. Taj miš se sada zove: „Onaj-što-sokolu-proriče“, jer mu je
prorekao loš kraj.“
„Valjano!“, kaže Urla. „Uvek sam miševe mnogo cenila. Ali šta je sa
jarconogim, o kome miševi pričaju?“
„Kažu da je postao kamen“ reče on, „pa sada čekaju da se probudi iz svoje
ukočenosti. Ali ima jedan miš, jedan debeli, koji uvek mora nešto da gricka, koji
kaže da će ovaj ostati za uvek kamen.“
„Gluposti!“, kaže Urla. „Nikad ne slušaj ljude koji nemaju na umu ništa
drugo nego da napune stomak! U pravo vreme i sa pravim ljudima jelo je dobra i
važna stvar, ali to još ni iz daleka nije sve, što je u životu važno. Jesi li ga ti video,
tog jarconogog, o kome pričaju miševi?“
„Ne“, reče on. „To je i najčudnije. Pričaju o njemu kao da stoji tu pred njima,
ali ne mogu nigde da ga otkrijem.“
„To je sigurno za čuđenje“, kaže Urla. „Šta još znaš o tom jarconogom?“
 „Ono što pričaju miševi“, kaže on. „Kažu da je ranije imao neko poznato
ime, ali sada ne može da se odbrani ni kad ga ptice prljaju svojim đubretom.
Sigurno je svoju sreću izgubio sa tim Kamenom koga mu je ukrao soko. Možda se
suviše uobrazio zbog svog velikog imena. Samo su miševi još njegovi prijatelji i
čuvaju mu sada kamen.“
„Pametne životinje“, rekla je Urla. „Da li znaš od koga je dobio taj kamen?“
„Po svemu što sam do sad čuo, mora da je kamen pre posedovao izvesni
Arni, pre nego ga je dobio jarconogi. Ali je najpre pripadao nekoj staroj ženi.“
„U međuvremenu si jako dobro naučio da slušaš“, kaže Urla. „A ko li je
mogla biti ta stara žena?”
Video je sada još samo njene oči i odjednom je shvatio da je tačno tako
izgledao onaj kamen, iznutra svetleća igra plave, zelene i ljubičaste boje. „To si
bila ti!“, reče. „Da li se sada ljutiš na jarconogog što je izgubio kamen?“
„Zar bih ga onda pozvala za svoj sto?“, reče Urla. „Govoriš o tom
jarconogom, kao o strancu. Zar nisi čuo, kako sam te pozdravila. „Jesam“, reče on,
„ali mislio sam, da misliš da sam neko drugi.“
Onda ga stara žena zagrli i kaže: „Ah, mladiću, zar još odbijaš da budeš onaj
ko si? Pa pogledaj se bar jednom!“
Zar se to može? pomisli on začuđeno i pogleda dole na kamenu tvorevinu,
sa čijih su mahovinom obraslih ramena sa strane padala dva pusta užeta u dubinu,
sve do marljivo izdeljene oblasti koju su nosili dva unazad povijena, na krajevima
u paru razdvojena stuba. Tamo dole, gde su držači izrastali iz Kamena podzemlja
gomilala se naslaga mahovine, a cela figura se ogledala talasasto razlivena u
pokretnoj vodi malog jezera iz koga su miševi imali običaj da piju. Na trenutak je
sjajna površina odbijala i sliku glave te figure, lice koje mu je bilo poznato, i koje
prepozna kao sopstveno. Tada se kameni obroni i strmine sliju sa likom
jarconogog, koji je tu stajao i čije buđenje su miševi čekali. To sam znači ja, mislio
je, tako izgledam: kamena cepanica na nezgrapnim nogama. Ali, zar ja spavam?
Miševi to tvrde, ali ja sam ih čuo i čak sam bio kod njih kući. Nije sasvim shvatio
kako može da istovremeno tu stoji i bude svedok događaja koji su se dešavali s
one strane breza i jova i, kako je izgledalo, čak na znatnoj udaljenosti od tog mesta.
Osećao se pritom kao neutralan posmatrač, ali mu onda postane jasno, da su ga se
ti događaji apsolutno ticali, ako je on taj jarconogi o kome se stalno pričalo. Bio
je to čudan osećaj, biti neko, ko postoji i koga poznajemo, lepo i istovremeno
uznemiravajuće, dok god ne sazna tačno na koji način je on upleten u tu priču.
Pitao se da li će to ikad moći da pronađe i pritom zađe u neku sobu, koja mu
se odmah učini poznatom. Veliki, dug sto stajao je u sredini, kao da se tu
povremeno gosti mnogo gostiju. Na visokim ispustima po zidovima bilo je
poređano svakojako skupoceno posuđe od srebra, malo napadno, kako mu se
činilo, ali ostavljalo je utisak, a uz zid je stajala, ležala kao kovčeg, lepo
izrezbarena komoda. Preko nje je bio raširen tepih, izatkan u blještavim bojama,
ali njemu je ipak ostao utisak mrtvačkog sanduka kao da bi u komodi morao da
leži leš, kad se otvori poklopac. Video je tu sliku pred sobom, otvoren poklopac i
noge mrtvaca koje vise sa strane, ali kad je hteo da pogleda lice ubijenog, sanduk
je ponovo bio zatvoren i pokriven pored zida, a nije ni imao vremena da razmišlja
o toj igri; jer su se u prostoriji sa strane otvorila vrata i ušao je Heni, praćen
njegovom zelenookom kćerkom. „Kad se ovog puta vrati, moraćeš da se udaš za
njega“ rekao je Heni. „To ti je valjda jasno?“
Heni mu se učinio malo puniji, nego što ga je pamtio, pre svega više nije
nosio pletenice na slepoočnicama, već je imao kratko podsečenu kosu iznad ušiju.
Narcija ga pogleda visoko podignutih obrva i slegne ramenima.
„Imaš nešto protiv?“, upita.
„Nikako“, odgovori njen otac „Sve u svemu pokazao se vrlo hrabrim i
svojom frulom će moći da nam učini još mnogo usluga. Samo sam imao utisak, da
se tebi baš ne žuri sa tom svadbom“.
„Tako?“, kaže Narcija. „Imao si utisak? Kad se vrati, ja ću već znati da se
odlučim.“
„Za šta?“, upita Heni.
„Naći će se“, kaže Narcija. „Za sada on putuje prvo u Sokolovo pa ćemo
videti da li može da izvrši zadatak.“ To je rekla kao da sumnja da će onome, o
kome je ovde bilo reči, to uspeti.
„Ne bi trebalo da potcenjuješ tog momka“, kaže Heni. „Priznajem: u početku
od njega nisam mnogo očekivao. Ko je on uopšte bio? Žutokljunac, kome su u
krilo stavili par darova, a da nije mogao ni da se za to naročito potrudi, Arni
sigurno više nije bio pri svesti kad mu je dao Kamen, a frulu je jednostavno
nasledio od dede. Ali jedno se mora reći: zna da na njoj svira na način koji će mu
doneti još moći. Čuvaj se Narcija! Može se dogoditi da te jednog dana nadraste!“
„Taj momak?“, Narcija se podrugljivo nasmejala. „On je već sada toliko
opijen moći koju veruje da ima u rukama, da se sa njim može činiti šta je čoveka
volja, a da on to i ne primeti. Uvek će trčati za svojim snovima i treba mu samo
stvoriti neke kako bi trčao tamo gde čovek hoće.“
Heni je pogleda vrteći glavom i kaže: „Ko sa tobom da bude pametan! Do
sada si mi bila dobra kćer i velika pomoć od kada ti je umrla majka, ali kad te
čujem da tako govoriš, počinjem da te se plašim. Zar se ne plašiš da bi čarobne
stvari koje iskorišćavaš na takav način, mogle jednom da se okrenu protiv tebe?
Prema svemu što se priča o Nežnom sviraču, on je sa svojom muzikom imao nešto
drugo na umu od onoga što taj momak sada po tvom savetu sa njom čini. A ni
Arnijev Kamen sigurno prvobitno nije bio namenjen tome da leži u zlatnoj činiji,
nego na srcu živog čoveka. Poslušao sam tvoj savet u tim stvarima, ali se sada
ponekad pitam, da li je to ispravno.“
„Prepusti to meni!“, reče Narcija oštrije nego što je to bilo potrebno. Oko
usana joj se odjednom našla neka tvrda crta, a na čelu ona uspravna bora koju je
nasledila od majke. „Premalo znaš o takvim stvarima;“ rekla je onda nešto mirnije.
„Da momku nisam uzela Kamen, ne bi mi uspelo da ga učinim poslušnim za duže
vreme. Znam tačno šta radim, a osim toga ne može se više natrag, kad se čovek
jednom odlučio da upražnjava tu vrstu magije.“ Dok je to govorila, njemu se
učinilo da joj u očima prepoznaje senku straha, ali se onda brzo opet pribere i
dodade „Ako mi iz Sokolova donese ono što sam ga molila, moja moć nad njim i
nad drugim će biti samo još toliko veća, pa više neće igrati nikakvu ulogu, da li
noću leži pored mene u krevetu.“
Sad se Heni nasmeši i kaže: „tako može da govori samo devojka, koja još
nikada nije spavala sa muškarcem. Sad se utoliko više nadam da će doći do te
svadbe. Moglo bi se desiti da te neko tu nauči čaroliji, koja će biti jača od svih
tvojih moći.“
Dok se Heni teško smejao u sebi, Narcija se okrene od njega, da sakrije nalet
crvenila koji joj je oblio obraze kod njegovih reči. „Ne“, vikne. „Ne! to se nikada
neće desiti!“
Bio je već navikao da takvim zbivanjima prisustvuje kao nevidljiv svedok,
pa se uplaši kako je Narcija sada pogledala ravno u njega i dok je još mislio da je
slučajno pogledala u tom pravcu, odjednom shvati, da ga ona stvarno vidi. Oči joj
se rašire od užasa i ona tiho krikne. „Tamo!“, šapne. „Eno ga stoji! Go i dlakav
kao životinja!“ Tresla se celim telom.
Heni se trgne pa i on pogleda tamo ali njemu to priviđenje očigledno nije
bilo namenjeno, jer reče: „Ko stoji tamo? Ne vidim ništa, sem ormana u uglu.“
„A ipak je tu“, reče Narcija muklim glasom. „Siv kao mrtvac i bulji u mene
svojim Kamenim očima.“ Ispruži ruku na onaj način kojim se brani od zlih duhova
i vikne: „Odlazi! Nisam te zvala!“ Ali pošto sam nije znao kako je dospeo u sobu,
nije mogao da posluša taj zahtev. Narcija je u svakom slučaju izgleda i dalje videla
sliku jarconoge prilike, jer je rukama prekrila lice. Onda je otac zagrli i u tom
trenutku slika sobe odjednom nestane, kao da je ugašena sveća.
Bio je tako zbunjen, da se za trenutak nije snašao. U tami je titralo neko
bledo svetlo. Onda prepozna drhtavu sliku meseca na pokretnoj vodi izvora, začuje
vetar kako prolazi kroz javorove grane i opet je znao gde je i da je sigurno sve
vreme bio tu, na svojim kamenim jarcolikim nogama. Bio je zapanjen što ga je
Narcija videla. I Urla ga je videla, ali ona nije bila ni uplašena, ni posebno
iznenađena i postupila je sa njim kao sa gostom, koji se pozove unutra i počasti. I
na kraju ga je zagrlila. A Narciju je pri pogledu na jarconogog, kakav je bio, uhvati
goli užas. Šta je uplašilo na takav način? Da li je u tom trenutku naslutila u šta se
upustila sa svojom vrstom magije? Shvatio je da je sa momkom, o kome je
govorila sa svojim ocem, mislila na njega, jer je on imao kamen. Ali njemu je
očigledno pripadalo i neka frula, od čijeg zvuka je izgleda nastajala neka čudna
moć, i tom moći se Narcija služila na svoj pohlepan način. I to je sigurno bila neka
od onih magičnih stvari koje mogu da se upotrebe kako za dobro, tako i za zlo. Po
svemu što im je doprlo do ušiju, on na toj fruli nije svirao onako kako je bilo
predviđeno. Kako je valjda svirao taj Nežni Svirač? Poželeo je da ga sluša, da se
preda zvuku njegove frule i već se odraz zaljuljanog meseca izbriše, podigne se
sivi sumrak iznad jezera čija se trska po ivici nejasno ocrtavala u mlečnoj jutarnjoj
magli. Pristanište od uskih dasaka koje su bile ukucane za sirove drvene kočeve,
vodilo je malo od obale. Na njegovom kraju bio je privezan čamac koji je mirno
ležao na vodi. Negde u izmaglici čulo se kvakanje pataka.
Uplašene prigušenim koracima zalupaju krilima i odlete. Iz izreckane siluete
pojasa trske odvoje se neka senka, lagano se približavajući postane prepoznatljiva
kao bradat čovek koji na leđima nosi spljeskanu kožnu torbu. Zastane na obali
jezera posmatrajući vodenu površinu, čiji su se prigušeni odsjaji malo dalje gubili
u izmaglici. Onda se okrene i tiho zvoni. Odmah potom klizne i druga senka, koja
se pokaže kao žena u dronjcima koja o boku nosi malo dete. Čovek je mahanjem
dozove sebi i prigušenim glasom kaže: „Vidiš plovke napolju na jezeru? Tamo su
ribari pričvrstili svoje vrške. Sad će biti doručak. Sedni dotle na ispust.“
Dok se žena uzdišući spustila na daske i tiho razgovarala sa detetom, čovek
odveže čamac i odvesla do plovaka, koji su štrčali iz vode, jedva koliko pedalj, na
granici gde se vodena površina počinjala da topi u magli. Tamo se nagne preko
ivice čamca, opipa rukom u dubinu i ubrzo izvuče jednu vršku od gustog vrbovog
pruća. Uvuče ruku u rupu, zavuče je sve do pazuha i redom izvuče tri debele
jegulje koje su se u njegovoj ruci izvijale kao srne, mokre sjajne zmije, kad ih je
podigao da ženi pokaže plen. Strpa jegulje u svoju kožnu torbu i na isti način
isprazni i tri preostale vrške, onda ih ponovo baci preko čamca, od čega voda
pljuskajući prsne u vis, a on dovesla nazad do ispusta.
„Zašto si im uzeo ceo ulov?”, upita žena. „Dve, ili tri jegulje ne bi primetili
a mi bismo se najeli, a sada će ribari biti ljuti i tražiće lopova.“
Čovek se zlobno nasmeje i kaže: „Možda hoću da primete, ti debeli ribari,
što sede ovde udobno na obali i čekaju da im Zeleni utera ulov u mrežu, dok mi
nemamo šta da pregrizemo. Osim toga, možemo da nadimimo jegulje nad vatrom,
i tako napravimo zalihu pa ćemo neko vreme imati šta da jedemo.“ „Ipak nije
pravo“, kaže žena.
Čovek besno odmahne i kaže; „Pravo ili ne! Na čije pravo misliš? Pravo
ribara? Ili prosjaka i lutalica? Je li pravo što tvoje dete mora da gladuje?“
 Žena je htela da mu odgovori, ali onda počne dete da joj plače. Umirujućim
pevušenjem ona mu ljuljajući ga na rukama reče:

„Ne plači, detence,

sad ću skuvati supicu,
ako bude prevruća za tvoja ustašca,
malo ću poduvati,
i dati ti gutljajčić,
i daću ti mrvicu,
pa će moje detence biti sito.“

a onda nastavi normalnim glasom: „Pa makar bila samo supa od jegulje!“
Čovek je u međuvremenu prikupio suvu trsku i nekoliko komada nanesenog
drveta, izvadi onda iz svoje vreće lonac sa ušicama i napuni ga vodom. Od
nekoliko komada drveta uvežbanim pokretima napravi postolje, na koje obesi
lonac iznad gomilice od trske. Za par trenutka je potpalio vatru i ubrzo je pod
loncem već pucketao plamen. Onda čovek uhvati jednu jegulju i pokaže je još
jednom ženi. „Zar nije debelo momče?“, dovikne joj. Onda jednim udarcem
poleđinom noža ubije ribu, raspori je, baci iznutricu u jezero i iseče jegulju u
komade koje baci u lonac. „Daj mi malo soli!”, kaže ženi.
„Samo mrvicu“, kaže mu žena. „Nemoj još mnogo“. Iskopa iz džepa malu
lanenu kesu, vrhovima prstiju zahvati iz nje i pospe čoveku na dlan par mrvica.
On ih pusti u supu koja je već počela da peni i da se puši. U sred pokreta se ukoči
i stane da osluškuje. „Dolazi neko“, šapne. „Sakrij se u trsku i pazi da mali ne
plače! Možda je neko, što rano ujutro ide do pogleda svoje vrške. Sa njima ću već
izaći na kraj.“ Dok je to govorio izvuče svoj nož i lupi drškom po dlanu druge
ruke.
Žena skoči, pritisne dete uz sebe i u nekoliko koraka nestane u trsci. Čovek
pođe malo za njom, ali onda ustane među prvim trščanim šipkama da čeka.
Sad su se koraci mogli jasno čuti. Sa kopna je dolazio neko i pritom se nije
trudio da ide tiho. Zviždao je za sebe, a đonovi su mu se šljapkajući odvajali od
vlažnog tla. Onda se u magli nejasno ukaže njegova prilika, približavajući se
polako postane jasnija i iznenada stane. Moglo se već videti da je to neki mladi
čovek u teškim ribarskim čizmama, koji je zastao sad njuškajući po vazduhu. „Ko
je ovde ložio vatru?“, reče poluglasno. Njegova prilika izgubi svu opuštenost. U
nekoliko skokova našao se pred vatrom, sa loncem koji se pušio, a sigurno je već
bio i nanjušio kakva se tamo supa krčkala, jer je vikao: „Pokazaću ti ja, kako se
kuvaju moje jegulje!“, i počne da se osvrće na sve strane tražeći lopova. Ali, ovaj
ja sada bio siguran da ima posla sa jednim jedinim čovekom, pa se laganim
koracima približavao i nemarno rekao: „Onda mi pokaži, žutokljunče! Sigurno još
zaviruješ u mamin lonac?“ Nož je pri tom držao, vrhom napred, u šaci.
Onda i ribar istrgne svoj nož iz pojasa i u sledećem trenutku su njih dvojica
već bili u koštacu, pokušavajući da jedan drugome zariju nož u telo. Mladić je
doduše izgledao snažniji od bradonje, ali je ovaj spretnije umeo da rukuje oružjem.
„Do sada si sigurno samo jegulje porio!“, škrgutao je dok je gotovo kao u igri
odbijao levom podlakticom nespretan napad mladića. Mladić ustukne korak
nazad, saplete se o ognjište i koliko je dug padne u vatru od čega polete varnice.
Lonac se prevrne i vrela čorba se prolije po njegovim nogama. On prodorno krikne
i pokuša da se iskoprca, ali bradonja je već bio iznad njega govoreći „Dečko se
sigurno opekao? Čekaj ubrzo te više ništa neće boleti!“ Zamahne nožem i da se
mladić nije bacio u stranu, bilo bi sa njim svršeno. Tako oštrica pogodi samo rame,
a pre nego što je bradonja mogao da je istrgne, mladić ga ščepa za zglob i hrvanje
počne iznova.
Ipak ne bi mogao duže da se suprotstavlja skitnici, ali je njegov krik dozvao
druge ribare koji su nešto radili u blizini. Neočekivano su se pojavili sa svih strana
iz magle, trčeći u svojim teškim čizmama i razdvoje borce. „Zašto se tučeš s tim
čovekom, Bargaš?“, upita jedan.
Mladić pritisne rukom ranu na ramenu iz koje je jurila krv preko lanene
kecelje i kašljući odgovori: „Pokrao je moje vrške, ikad sam hteo da ga pitam
zašto, jurnuo je na mene nožem.“
„To je ozbiljna stvar“, kaže onaj drugi. „Odvešćemo ga pred Ruloša, nek mu
presudi.“ Onda se okrene ljudima koji su držali bradonju i kaže im: „Vežite ga da
ne počini još više zla.“
Skitnica se psujući branio i pokušavao da otrese ljude, ali oni mu skupe ruke
na leđima i sveže ih konopcem. Onda jedan nađe kožnu vreću i kaže: „Vidi,
Bargaš, evo tvojih jegulja!“
„Izuzev one od koje je hteo da skuva čorbu“, kaže Bargaš besno.
Skitnica se podrugljivo nasmeje i kaže: „Već sam je skuvao. Ili ti pak nije
bilo dovoljno vruća?“
Onda ga jedan udari šakom preko usta i kaže: „Podrugivanje će te već proći,
ribokradice i ubico!“
Magla se dotle proredila. Sad se moglo videti daleko niz jezero i raspoznati
suprotna obala kao rasplinuta siva linija. Iza oblaka magle koji su se povlačili
činilo se da se krije šumom pokrivena planina, čiji su se tamni obronci naslućivali
u izmaglici tu i tamo.
Ribari uzmu bradonju u sredinu i krenu kući. Morali su više da ga vuku,
nego vode, jer se još uvek branio, upirao nogama u meku zemlju i pokušavao da
se otrgne ali nije mogao ništa protiv toliko ljudi. Tako se ta grupa kretala
ugaženom stazom malo poviše pojasa trske duž obale. Malo posle, između drveća
sa voćem pojavili su se, trskom pokriveni, krovovi ribarskog sela. Nekolicina
dece, koja su sigurno shvatila da se dešava nešto neobično, dolazila su od kuće
trčeći. Kad su videla svezanog, koga su njihovi ljudi vukli, ostala su po strani i
uplašenim pogledima posmatrala poderanog čoveka.
Tako su stigli u selo. Uhvaćeni je još uvek, koliko ga grlo nosi, psovao
ribare, a ni ovi nisu ostajali dužni. Galama je izmamila i žene pred vrata. Jedna od
njih, već sedokosa i ne više mlada, dotrčala je i jurnula na mladog Bargaša, kome
je još uvek kapala krv sa ramena. „Šta se desilo?“, viknula je. „Krvariš! Uđi da se
pobrinem o rani!“ Ali Bargaš odgurne njenu ruku i kaže: „Pusti, majko Nije ništa
opasno. Samo ogrebotina. Moram prvo da odvedem ovog čoveka Rulošu, da mu
presudi. Nek svojim očima vidi šta je ovaj uradio.“
Žena je kukajući htela da prigovori, ali je Bargaš jednostavno nastavio da
ide dalje i nju ostavio. Po ljutitom izrazu se jasno videlo da je najpre hteo da vidi
kako će biti kažnjen čovek koji mu je to učinio.
Najzad grupa zastane pred jednom kućom, koja takođe nije izgledala mnogo
drugačije od ostalih, samo što je bila malo veća i brižljivije uređena. Jedan od ljudi,
sigurno je bio najstariji od svih, pa se osećao obaveznim da uzme stvari u svoje
ruke, pokuca na vratima, onda se izmakne i sačeka. Vrata se odmah otvore i izađe
kratkonog, zdepast čovek od oko šezdeset godina. Bela kosa mu je bila kratko
podšišana, pa mu je na okrugloj lobanji stajala kao tesna krznena kapa. „Šta
hoćete?“, upita. „Čujete se još iz daleka kako vičete niz ulicu. I koga to vučete?“
Ribar, koji je kucao na vrata, odgovori: „Moraš da sudiš ovom čoveku ovde,
Ruloše. Ne samo što je pokrao Bargašove jegulje, nego ga i napao nožem i ranio,
a da nismo došli, sigurno bi ga i ubio.“
„U šta možeš biti siguran“, škrgutao je vezani.
Ruloš ga tada svojim očima hladno pogleda u lice i reče: „Može se desiti da
još zažališ zbog tih reči.“ Onda se obrati ribarima i kaže im: „Uđite u sobu, da
raspravimo stvar. Je li bio još neko prisutan, ko može da svedoči?”
„Ne, samo mi“, kaže stari ribar. „A po glavnom pitanju samo Bargaš.“
„Šta je sa tvojom ranom?“, upita Ruloš mladića. Ali ovaj zabaci glavu i kaže:
„Ima vremena za to kasnije.“
 „Dobro“, kaže Ruloš. „Onda dođite!“, Pođe ispred njih i otvori u polumraku
predsoblja, vrata koja su vodila u nisku, ali prostranu sobu u čijoj sredini je stajao
masivan sto od izribanog javorovog drveta. Ruloš zauzme mesto u širokoj stolici
sa naslonom na kraju stola i zatraži i od drugih da sednu na stolice od ispletenog
rogoza, koje su stajale oko stola.
„Tog čoveka stavite naspram mene” kaže, „dvojica nek bolje ostanu pored
njega, da ne pravi probleme.“
„To će biti dobro“, kaže bradonja. „jer nameravam da vam pravim sve
moguće probleme za koje sam sposoban smrdljive kreketuše.“
„Imaš čudan način odbrane“, kaže mu Ruloš.
„Za odbranu koristim samo svoj nož“, kaže bradonja. „Ali njega su mi
oduzeli tvoji ljudi.“
„Ne bez razloga, kako mi se čini“, kaže Ruloš. „Ali time smo već došli na
stvar. Ispričaj mi šta se dogodilo, Bargaš!“
Mladi ribar ustane i kaže: „To će ići brzo. Hteo sam da pogledam vrške i kad
sam došao na obalu, namirisao sam dim. Potrčao sam do pristaništa dole i otkrio
vatru, na kojoj se u loncu kuvala čorba od jegulje, i pre nego što sam se okrenuo,
onaj momak se pojavio iz trske i skoči na mene nožem. Izašao bih ja već sa njim
na kraj, da se nisam sapleo o vatru.“
Bradonja se glasno nasmejao kad je čuo. „To bih voleo da vidim, kako bi ti
sa mnom izašao na kraj, još ti je mleko na bradi.“ kaže mu.“ Dajte mu moj nož, da
može da mi pokaže!“
Stari ribar, koji je već nastupio kao predvodnik, sada ustane i kaže: „Nismo
bili prisutni kad je stvar počela, jer smo tada još išli gore putem uz obalu. Onda
smo čuli krik iz pravca gde je Bargaševo lovilište, otrčali smo dole i videli Bargaša
kako leži na zemlji, a ovaj čovek u njega udara nožem. Otrgli smo ga i oduzeli mu
nož. Pred vratima smo našli i njegovu kožnu vreću sa tucetom živih jegulja u njoj.“
„Dakle krađa ribe i pokušaj ubistva“, rekao je Ruloš i okrenuo se bradonji.
„Da si hteo da ubiješ Bargaša, odao si mi već kod pozdrava. Šta imaš da mi kažeš
u svoju odbranu?“
„Da me briga za vaše brbljanje!“, kaže bradonja. „Tražim ono što mi treba i
uzimam gde nađem. A ko u tome hoće da me spreči, opipa moj nož. Tako sam
uvek mislio i dalje ću tako misliti iako vi to, dok sedite ovde na svojim debelim
guzicama, ne možete da shvatite. Vama Zeleni utera lovinu pravo u mrežu, a da
oko toga i ne treba naročito da se potrudite, ali kad neko, kao ja, malo pokuša da
to udirne, odmah zapomažete i pozivate se na vaše pravo. A ko vam je dao pravo
na to lovilište? Uzeli su ga nekad davno vaši, onako kao što sam ja danas uzeo par
jegulja.“
 „Da si došao u selo, nešto bi ti dali za jelo“, kaže Ruloš. Ali ovo samo još
više uzbudi bradonju.
„Nekoliko smrdljivih ribljih glava, za koje prethodno treba prositi!“, kaže.
„Nisam tako zamišljao svoj život. Sam uzimam, kad se mora i silom. I vi me nećete
u tome sprečiti!“ Naslućenim trzajem on se otrgne i skoči ka vratima. Ali, pre nego
što je mogao da ih otvori vezanim rukama, ljudi su već skočili na njega i dovukli
ga natrag, do sudijskog stola. „Kao divlja zver je, koju je najbolje ubiti“ rekao je
jedan od njih.
„A vi ste gori od zveri!“, vikne bradonja. „Ni jedna životinja ne sprečava
drugu da lovi po šumi i ždere šta hoće. Ali vi širite tanano razapetu mrežu zakona
preko onoga što smatrate svojim posedom, a ko neće da se upravlja po vašim
običajima, oterate ga i radije ga pustite da umre od gladi, nego da za njega otvorite
jednu petlju. Ma radite šta hoćete!“
„Nemaš inače ništa da mi kažeš?“, upita Ruloš. Bradonja slegne ramenima i
više ne govori. Onda Ruloš ustane i kaže: „Pošto očigledno nema više ništa da se
iznese, izreći ću presudu. Prvo, ovaj čovek je iz Bargašove vrške ukrao tuce
jegulja.“
„Trinaest“, kaže Bargaš, „jedna se već kuva u čorbi.“
„Dakle trinaest“, ponovi Ruloš, „ali oko te krađe bismo se još mogli
dogovoriti. A kao drugo taj čovek je napao jednog od naših ljudi i pokušao da ga
ubije. Povrh svega u ovoj sobi se još hvalio da i ubuduće u takvim okolnostima ne
bi drugačije postupio. Zaista je kao divlja zver i opasnost za svakoga ko mu naiđe
na put.“
„Onda me bacite u vaše jezero, da jegulje postanu još deblje!“, vikne
bradonja.
Raloš ga pogleda ravnodušno i kaže: „Ne u jezero. Jezero služi našem životu,
a ne smrti. A i Zelenom se možda ne bi svidelo, da na taj način prljamo njegovo
carstvo. Odvešćemo te u močvaru.“
„Tako znači vi to radite“, kaže bradonja čudno miran. „Kada?“
„Sad odmah“, kaže Ruloš. On ustane, a podignu se i drugi ribari. Ona dvojica
koji su čuvali bradonju povuku ga ka vratima i kroz mračno predsoblje napolje.
Napolju su na izvesnom odstojanju stajale žene i deca između kuća i ukočeno
gledala ovamo. Kad su ljudi udarili putem koji vodi od jezera ka kopnu, jedan
mladić vikne promuklim glasom: „Vode ga u močvaru!“ Onda su svi ostali ćutke
da posmatraju malu povorku koja je uskom, očigledno malo korišćenom stazom
napuštala selo.
Levo i desno od puta najpre su se širile livade po kojima je između trave
raslo žbunje rogoza. Kasnije je predeo bio prekriven sivozelenim vreskom, između
koga su cele površine bile istačkane belo, pahuljama zečje trave. Tu i tamo bi
zasijala mrka i uljasta po neka barica. Staza je mestimično bila učvršćena
poprečnim cepanicama između kojih se grgućući pela smeđa močvarna voda, kad
su ribari prelazili preko njih u svojim teškim čizmama. Magla se u međuvremenu
potpuno povukla, sunce je stajalo već visoko na plavom nebu, i pod njegovom
toplotom osećao se opori miris močvarskih trava. Išli su tako dok se selo odavno
više nije moglo videti. Samo je jezero još ležalo iza njih na horizontu, kao
bledoplava pruga između močvare i plavozelenih šuma koje su se iza toga pele.
Tada Ruloš iznenada zastane i kaže: „Ovde!“ Nekoliko koraka pored staze
ogledala se između rogoza gotovo okrugla površina neke bare. Njena mutna voda
bila je skoro crna, kao da se spušta u neizmerne dubine.
„Svežite mu sada i noge!“, kaže Ruloš.
„Plašite se da bih vam ipak mogao pobeći?“, kaže bradonja. Nije više
govorio onoliko glasno i praskajući već skoro opušteno, kao da je sve već
prebrodio. Ali, lice mu je bilo bledo, a u očima je svetlucao strah.
„Toga se sigurno ne treba plašiti“, kaže Ruloš. „Ali na taj način ide brže.“
Dok su dvojica ribara bradonji vezivali stopala konopcem, jedan drugi
pogleda nazad niz put kojim su došli i reče: „Neko trči za nama.“
Sad i Ruloš pogleda u tom pravcu pa zakloni oči šakom da bi bolje video.
„Dolazi neki čovek koga ne poznajem“, reče posle nekog vremena. „Očigledno
žuri da nas stigne.“
„Gotovi smo“, reče jedan od ljudi koji su bradonji vezivali noge. „Hoćemo
li...?“
„Čekajte!“, kaže Ruloš. „Hoću prvo da saznam zašto onaj čovek ide za
nama.“
Sad su svi gledali prema čoveku koji je žurio kroz močvaru brzim gotovo
igrajućim koracima. Bio je prilično nizak i nežno građen i kad se približio da mu
se moglo raspoznati lice, mahne prema njima rukom, ne zapovednički ili važno,
već pre veselo, onako kako mašemo prijatelju, koga sretnemo u tuđini, još iz
daleka. Bio je malo bez daha kad je sustigao grupu muškaraca i stao. Kao prvo
baci pogled na svezanog i kaže: „Pa stigao sam još na vreme.“
„Šta hoćeš time da kažeš?“, upita Ruloš strogo. „Presuda je donesena, i ti
me nećeš prisiliti da je povučem, što god da ti ovaj mangup znači.“
Sad taj čudni osobenjak stvarno počne da se smeje da mu je zlatni cviker na
nosu zaigrao. „Prisiliti?“ vikne. „Dragi bože, kako bi neko, kao ja mogao da te
prisili na bilo šta? Zar tako izgledam?“
On stvarno nije tako izgledao kao da bi nešto slično ikada pokušao. Njegovo
zadovoljno lice sa crvenim jagodicama zračilo je čistom dobrodušnošću, a oči su
mu gledale bezazleno, kao oči deteta, iako je već imao bele u kosi. Kad je otkrio
neodobravanje u Ruloševom izrazu postane malo ozbiljniji i kaže: „Izvini što sam
se smejao. Znam da mislite da radite neku vrlo važnu stvar. Ali, šta mi znači taj
momak mogu ti reći: on je čovek.“
„Pa to smo svi!“, kaže Ruloš, malo bespomoćno.
„Upravo“, kaže veseli čovek, kao da je time sve objašnjavao.
Ruloš je očigledno shvatio da na taj način neće ništa saznati. Oštro pogleda
stranca i upita: „Ko si ti uopšte?“
„Zovu me nežni Svirač“ kaže čovek i odmah doda: „Ti meni ne ne treba da
se predstavljaš. Znam, ti si Ruloš, koji obično dole u selu izriče pravdu. Uostalom,
smatram da je vredno priznanja to što sebe prisiljavaš da budeš svedok pri
izvršenju svojih presuda. Onda čovek kasnije tri puta razmisli, šta će dosuditi
nekom ovakvom jadnom momku.“
Ruloš ga zapanjeno pogleda. „Odakle znaš da se na to moram prisiljavati?“
i doda onda skoro kivno: „Možda volim da to gledam.“
„Ne pravi se gori nego što jesi“, kaže mu Nežni Svirač. „Oči ti govore da
lažeš.“
„Imaš pravo“, kaže Ruloš i spusti pogled. Onda jednim trzajem opet digne
glavu i kaže: „Ali taj čovek je takva opasnost za sve, da mora umreti. On je...“
Svirač ga prekine odbacujućim pokretom ruke i kaže: „Ne treba da mi pričaš
šta je učinio. To već znam. A neću te ni sprečiti u tome da sa njim postupiš onako
kako si odlučio. Ali mi prethodno ispuni još jednu želju.“
„Zavisi“, kaže Ruloš obazrivo.
„Ništa naročito”, reče Nežni Svirač. „Želeo bih da ovom čoveku malo
sviram na mojoj fruli.“
Bradonja je s priličnim nerazumevanjem pratio ovaj razgovor. „Čemu ta
glupost?“, upita grubo. „Učinite jednom kraj i bacite me u rupu! Da svira! Kao da
mi je sad još do muzike za igru!“
„Zar nije?“, upita Nežni Svirač. „Čudi me. Zar nisi nekad voleo da igraš? I
zar život u to vreme nije bio lep? Zar nećeš još jednom da ostaneš, da si živ i da
možeš da osetiš radost?”
„Radost?“, reče bradonja. „Sumnjam da me ovde, pored ovih močvarnih
bara svojim sviranjem možeš na to navesti“, ali to je već zvučalo kao da je hteo da
kaže: da se kladimo da ti neće uspeti? Svirač to u svakom slučaju to tako shvati i
reče Rulošu: „Da li imaš nešto protiv?“
Ruloš slegne ramenima i reče: „U redu što se mene tiče. Ali kratko!“
 Onda nežni čovek izvuče srebrnu frulu iz torbe, stavi je na usne i počne da
svira. Pred tim pustim predelom i vezanim čovekom pored mračne močvarne rupe,
već su i prvi zvuci delovali kao šok: bila je to vedra melodija, kojom je svirač
počeo, vesela, poletna igra u kojoj čovek okreće devojku u krug da joj suknje lete.
Ljudi prvo zbunjeni pogledaju u svirača koji pravi tu tako nedoličnu muziku, ali
on nije dozvolio da ga to omete, nego ubaci još veselije trilere i prelaze u svirku,
kao da je to na tom mestu baš ono pravo. On nije ljude, recimo, naveo da igraju.
To očigledno nije ni imao na umu, ali su im se lica opustila, iz očiju im nestala
strogost i zatvorenost i nisu više stajali ukrućeni svaki za sebe, već kao grupa
muškaraca koji stoje pred nekom gostionicom i upravo razmišljaju da li da popiju
još po jednu, ili da idu kućama. Izgledalo je da čak i vezani spada među njih; čak
se smešio dok je posmatrao svirača i divio se spretnosti njegovih prstiju.
Tad svirač postepeno dovrši taj veseli ples i počne u sviranje da upliće novu
nežniju melodiju, koju je povezivao na takav umetnički način, da se dobijao utisak,
da dvoje ljudi razgovaraju kroz pitanja i odgovore, pri čemu se melodije, koje su
najpre stajale u kontrastu, preuzimale jedna od druge neke nizove tonova i
ugrađivale ih u svoj uzorak, dok jedna nije postala odraz druge kako se činilo, iako
su ostale potpuno drugačije i samostalne. Tako je svirač oko okupljenih ljudi
podigao građevinu od tonova, koja ih je okruživala kao topla soba u kojoj ljudi
razgovaraju međusobno sa jedinim ciljem da razumeju onog drugog, i te melodije
su bile tako lepe, da su se ljudima jednom za drugim u očima pojavile suze, a da
ih se nisu stideli, a bradonja nije bio poslednji kome se to dogodilo.
Stajali su tako još neko vreme pošto je frulaš završio svoje sviranje.
Bradonja sve vreme nije skidao oči sa svirača. Nakašlje se, kao da prvo treba da
povrati glas i reče mu: „Tako kao tvoja frula, već odavno niko sa mnom nije
govorio.“
„Ni tvoja žena?“, upita Nežni Svirač.
Vezani ga uplašeno pogleda i kaže: „Šta ti znaš o mojoj ženi?“ onda se
pribere i nastavi: „Ona je to umela. Samo, u životu koji smo vodili u poslednje
vreme, nije bilo mnogo prilike za to. Jesi li je sreo?“
„Da“, reče Nežni Svirač. „Ne treba da brineš za nju. Sreo sam je na jezeru,
gde je upravo prala dete. Pošla je onda sa mnom u ribarsko selo pošto mi je
ispričala šta se desilo. Kad sam krenuo u močvaru, upravo je kusala toplu supu, a
dete je već bilo sito i spavalo.“
Ruloš je slušao razgovor i sad je gledao bradonju kao da ga vidi po prvi put.
„Uopšte nisam znao da imaš ženu i dete.”, reče. „Zašto mi to nisi rekao?“
„Nisi me ni pitao, Ruloš“, reče bradonja, „a sigurno ne bih to ni odao, onakav
kakav sam bio raspoložen u tvojoj sobi.“
 „Može biti“, reče Ruloš, „Ali ipak sam to morao da pitam. Sad mi se uopšte
čini da sam to suđenje vodio i suviše brzo. Ne znam čak ni kako se zoveš.“
„Kad je tako“ reče Nežni Svirač Rulošu, „onda ćeš suđenje morati da obaviš
još jednom. Pa, kod vas je običaj da se optuženi pita za ime?“
„Imaš pravo“, reče Ruloš postiđeno. „Svi smo bili prilično besni zbog onoga
što se desilo, ali sudija ne sme da dozvoli da njime upravlja bes.“
„A i ja sam dao dovoljno razloga za to“, reče bradonja. „A da više ne moraš
da pitaš, reći ću ti odmah da se zovem Bernulf.“
„Odgovarajuće ime“, reče Ruloš. „Stvarno izgledaš kao medved a možeš i
da budeš zao, kao medved probuđen iz zimskog sna.“
Kako je on to rekao ostali ljudi takođe pogledaju Bernulfa i iscere se.
Nežni Svirač je izgledao zadovoljan takvim razvojem. „Kako bi bilo“, upita,
„da Bernulfu sada skinete veze? Napokon, nije pravilno osuđen, a sem toga, čini
mi se da je miroljubiv čovek.“
Ribari upitno pogledaju Ruloša, a kad im Ruloš klimne, jedan od njih se da
u odvezivanje konopaca. Bio mu je sigurno isuviše skup da bi ga jednostavno
presekao. Kad je bio slobodan, Bernulf protrlja zglobove da pokrene krvotok.
Onda ode do Bargaša i kaže; „Možeš li da mi oprostiš za ono što sam ti učinio?
Kad te sada takvog pogledam, dvostruko mi je žao, jer izgledaš kao dobar
momak.“
„I ti se meni sad više sviđaš nego jutros rano, Bernulfe“ reče mu Bargaš
smešeći se. „Ne treba da se brineš zbog ove ogrebotine. U tuči se to dešava. A i
moje jegulje su najzad još tu.“
„Izuzev jedne“, reče Bernulf.
„Pa nju sam ipak probao“ reče Bargaš i tad se svi nasmeju, jer su u
međuvremenu saznali da se sve prosulo po njegovoj zadnjici.
Ruloš se kao prvi ponovo uozbilji. „Izgleda da ste svi zaboravili zbog čega
smo došli ovamo u močvaru?“, reče.
„Ne“ reče Bernulf. „Ja nisam zaboravio. I predajem se u tvoje rumke, jer
sam stekao poverenje u tebe.“
Ruloš ga pogleda malo nesigurno, kao da sve to još ne može baš da razume.
Onda reče: „Idem dakle ponovo kući da još jednom počnemo ovo suđenje iz
početka. Na kraju pravo mora da ostane pravo.“ Onda se okrenuo Nežnom Sviraču
i nastavio: „Voleo bih da budeš pored mene prilikom suđenja. Pomažeš čoveku da
stvari lakše posmatra sa ispravne strane.“
Krenu tako nazad i ni jedan od ribara pritom nije, ni na koji način, pokazivao
da tu ima da se čuva neki uhapšenik. Bila je to potpuno miroljubiva slika ljudi koji
po dvojica ili trojica idu uskom stazom prema jezeru, čija se glatka površina sada
sijala, čista pod visokim suncem.
Kako je samo uspeo to taj svirač?, dok je posmatrao malu povorku kako
složno ide ka selu. Da li ih je začarao svojom frulom pa više nisu znali šta su hteli
da urade? Da li ih je na taj način prisilio da slušaju njegovu volju?
„Šta misliš ti?”, reče mu Nežni Svirač i pritom ga pogleda pravo u oči, kao
da želi da isključi svaku sumnju u to da zna tačno ko je postavio to pitanje. „Zar
sam ja jedan od onih mađioničara, koji čine da drugi rade ono, što uopšte ne bi
hteli da rade? Frula u tome uopšte nije toliko važna. Ona mi samo malo pomaže
da kažem ono što se rečima teško može izraziti. Osim toga volim da sviram. Moraš
to ovako da gledaš: gnev ih je sve obuzeo kao bolest koja im je pomutila umove,
i taj gnev je bio onaj koji ih je naveo da čine stvari koje pri bistrom razumu uopšte
ne bi učinili, Bernulf isto koliko i ribari i sudija Ruloš. Nisam učinio ništa više,
sem što sam im mojom muzikom oslobodio dušu tog gneva i učinio da osete, da
verujem kako su dobri. Nisi to čuo? Pa kažu da si u međuvremenu naučio da
slušaš!“
„Šta si to rekao?“, upita Ruloš. „Izvini, bio sam se zamislio i nisam te
slušao.“
„Ne mari“, reče Nežni Svirač smešeći se. „Nisam se obraćao tebi. O čemu
si razmišljao?“
„Teško je to reći, a iz usta sudije sigurno zvuči zaista neobično: pitao sam
se, kako da sudim Bernulfu, jer mi se sada čini kao prijatelj koga volim.“
„Zašto bi to bilo čudno?“, upita Nežni Svirač. „Šta može vredeti sudija, koji
ne voli ljude koji stoje pred njegovim stolom? Zar njegova pravda ne bi bila kao
pišljiv orah? Videćeš: tek sada ćeš biti u stanju da nađeš pravu presudu.“
„Pošto sam mu video lice, kad je slušao tvoje sviranje, dođe mi kao drugi
čovek“, reče Ruloš. „To je ono što stvar čini tako teškom.“
„Kao drugi čovek?“, ponovi Nežni Svirač. „Nije li možda stvar u tome, da
si tek sada spoznao čoveka kakav jeste? Šta si mislio o njemu kad si ga osudio?“
„Rekao sam, da je kao divlja životinja“, reče Ruloš i tek onda primeti da
time daje sviraču za pravo. „Sudio sam o njemu kao da je vuk iz šume, koga čovek
bez razmišljanja ubije,“ reče tad. „Sad shvatam da sam loš sudija. Želeo bih da mu
ti presudiš.“
„To neću učiniti“, reče Nežni Svirač odsečno. „Ti si sudija i ne možeš
jednostavno da skineš svoju dužnost kao kaput, koji ti se više ne dopada. Ko bi
kasnije još imao poverenja prema tebi, ako ti sam više nemaš poverenja u sebe?
Ispitaj Bernulfa i svedoke po drugi put i donesi odluku!“
 Za to vreme su se opet približili selu toliko, da su deca koja su napolju pred
kućama, na mokroj livadi, upravo davila nekog dečaka koji je urlao, u nekoj
kaljuzi, prekinula svoju surovu igru i pogledala prema njima. Onda jedno od njih
prepozna Bernulfa među ribarima. Dovikne drugima šta je otkrio a onda svi potrče
u selo izvikujući novost. Tako su opet žene stajale pred vratima kad su muškarci
stigli u selo. Među njima je bila i Bernulfova žena. Čim je prepoznala svog čoveka,
pritrči mu i baci mu ruke oko vrata.
„Šta je sa dečakom?“, upita Bernulf.
„Sit je i spava“, reče žena. „Kad si se samo vratio! Znači stari je održao reč,
koju mi je dao.“
„A šta ti je to obećao?“, upita Ruloš i nepoverljivo pogleda Nežnog svirača.
Žena se odvoji od svog muža i zbunjeno pogleda sudiju.
„Pa?“, kaže joj Ruloš strogo. „Jelʼ ti obećao da će ti muža vratiti
nepovređenog?“
„Ne, gospodine“, kaže mu žena. „Nije tako rekao.“
„A šta je rekao?“, upita Ruloš.
„Nadam se da mu nećeš zameriti“, reče žena. „Obećao mi je da će tebe, tvoje
ljude a i mog muža urazumiti.“
Ruloš je zapanjeno gledao. Onda mu pogled sklizne do Nežnog Svirača koji
je ravnodušno stajao pokraj njega, kao da ga se sve to uopšte ne tiče. Ruloš ga
onda udari po ramenu i počne iz sve snage da se smeje. „To je svakako uspeo!“,
vikne. Onda se opet uozbilji i doda: „Ali muž ti još nije slobodan. Idemo sada u
moju sobu, da mu još jednom održimo suđenje.“
Žena onda sagne glavu i kaže: „Sigurno i mora tako da bude, jer je Bernulf
jednom od vas naneo nepravdu. Da li dozvoljavaš da pratim muža na suđenje?”
„To čak i moraš“, reče Ruloš. „Ne moraš, doduše, da daješ izjavu, koja bi
teretila tvog muža, ali možda mi ipak možeš pomoći da ispravno presudim u ovoj
stvari.“ „To ću rado pokušati“, reče žena. „Za početak mi se čini da bi trebalo da
daš Bernulfu nešto da pojede, jer danas nije još ni doručkovao. A sem toga, sit
čovek se ne ljuti tako lako.“
„Pametna si ti žena“, reče Ruloš kroz smeh. „Hajde dođi, da ti muž najzad
dobije doručak.“
U svojoj kući Ruloš sve, koji su bili došli sa njim, ne odvede u sudsku sobu,
već u prostoriju koja je bila nasuprot ovoj. Tu se na ognjištu krčkao kazan sa
ribljom čorbom, čija je para udarala one koje su ušli, kao topao mirišljiv talas.
„Mislim da treba da se posle ovog puta najpre malo potkrepimo“, reče Ruloš i
zatraži od svih da sednu za veliki okrugli drveni sto. Jedna služavka je sipala i
donela svakome po punu izdubljenu drvenu činiju, onda je isekla kao vodenički
točak veliki hleb, i parčiće poređala u korpu, koju je stavila na sredinu stola, da
svako može da lako dohvati.
„Nek vam je prijatno!“, reče Ruloš. „Niko od nas ne treba da pođe na suđenje
ljutit:“
Ćutke su kusali čorbu, lomili hleb i njime još na kraju izbrisali svoje činije,
iz čega se moglo zaključiti da im je čorba prijala. I Bernulfova žena, koja je kratko
pre toga već uživala u gostoljubivosti ribara, uzela je još jednom, kao da se radi o
tome da svako učestvuje u zajedničkom obedu. Kad je onda i poslednji odložio
kašiku iz ruke, Ruloš ustane i kaže: „Nadam se da ste se svi najeli. Ako se slažete,
idemo sada preko u sobu da dovršimo ovaj slučaj.“
Svi odgurnu stolice unazad, ustanu i pođu za njim kroz predsoblje, preko u
sudsku sobu. Ruloš primakne za Nežnog Svirača stolicu pored svoje, a svi ostali
opet sednu na mesta na kojima su tog jutra već sedeli, i ona dvojica koji su čuvali
Bernulfa sada potraže slobodne stolice. Samo Bernulfova žena ostane da stoji
pored svog muža.
„Možeš i ti da sedneš sa nama za sto“, reče joj Ruloš. „Ti nisi optužena.“
„Više bih volela da ostanem pored mog muža“, reče žena.
„Nemam ništa protiv“, reče Ruloš. „Čini mi se da si žena koja tačno zna šta
hoće. Pritom još ne znam ni kako se zoveš a neću da mi se još jednom prebaci da
ne znam ime ljudi koji stoje pred mojim sudijskim stolom. Hoćeš li da mi kažeš
svoje ime?“
„Zovem se Ajrin“, reče žena.
„Lepo ime“, reče Ruloš. „Voleo bih da znam, zašto ljudi poput vas, lutaju
zemljom i žive od toga što na primer ribarima pljačkaju vrške. Da li možeš da mi
kažeš Bernulf, kako je do toga došlo?“
„To je duga priča“, reče Bernulf, ali izgleda da ću morati da je ispričam,
kako bi shvatio da ne može svako da sedi mirno, dobro zbrinut u svojoj kući, kao
vi.“
Kad je to rekao, žena mu položi ruku na rame, da ga opomene na razboritost.
On je smešeći se pogleda i reče: „Dobro. Neću se uzbuđivati, samu ću ispričati
našu priču.“ Onda se opet okrene Rulošu i nastavi. „I ja sam bio, kao prethodno
moj otac, čobanin u gornjoj dolini Barleboga. Imao sam tamo kuću sa povrtnjakom
ispred nje i imao dobar prihod od stada. I Ajrin je iz tog sela. Ona je kćer seljaka
koji se naročito razume u uzgoj konja kao mnogi u Barlobogu. Uzeli smo se pre
od prilike tri godine, živeli smo srećno zajedno i Ajrin je dobila sina, koga smo
nazivali Barloken i to po grofu koji je ranije bio sudija u našem selu i koji je na
daleko poznat bio kao mudar čovek koji se razumeo u pravdu. njegov sin Fredebar,
koji je posle njegove smrti preuzeo njegovu dužnost, bio je u tome malo drugačiji.
I on ja važio za nadasve oštroumnog, ali se malo brinuo za to šta se zbivalo po
selima. Pre svega, kad mu je umrla žena, počeo je da pušta da se stvari događaju i
sedeo je gore u zamku Barlebog, slavio svečanosti sa svojim otmenim prijateljima
i pio više nego što je dobro za čoveka koji snosi odgovornost za druge.
Po nas to najpre nije bilo ništa loše, jer u malom selu na rubu šume stvari se
uglavnom regulišu same od sebe, ako se drži starih običaja i niko nije naročito
tužan zbog toga što ga gospodari ostavljaju na miru. Tek kada nastupe događaji,
koji premašuju granice sela, ispostavi se da je propao veći red, a da to niko nije ni
primetio.
Desilo se to onog dana kada je u moj zabran noću upao čopor vukova i
rastrgao mi ovce. Čuo sam kako pas laje, ali dok sam izašao iz perja, dohvatio
neku močugu i istrčao kod ovaca, ni jedna od njih više nije bila živa. Reći ćeš
možda da sam bio previše bezbrižan. Ali takav čopor kod nas u dolini pre toga
nikada nije viđan. Mora da je bilo do pedeset vukova koji su svi od jednom napali
stado, a ja nisam video ni repa vučjeg. Barem tada još ne.
Kad sam sledećeg jutra išao kroz tor da prebrojim mrtve životinje i pogledam
da nije ostalo bar nekoliko koža da se spase, iz šume naiđe gomila ljudi u vučjim
krznima, koje je predvodila neka mlada žena. Ta žena, koja je bila tako lepa i imala
oči plave boje, kakvu sam do sada video samo kod safira, koji su se nalazili kod
nas u potoku, pitala me je, šta se desilo i kad sam joj ispričao, rekla je da su njeni
ljudi lovci na vukove i ponudila nam pomoć. Pošto ni ja, ni seljaci iz sela, nismo
bili u stanju da uzmemo u službu tolike ljude, odveli smo ih u zamak Barlebog da
se Fredebar pobrine oko toga. Znali smo toliko, da nema dovoljno ljudi koji bi
izašli na kraj sa tim čoporom, jer su se njegovi prijatelji razumevali samo u hajku
na sme i zečeve.
Sećam se da mi se ti lovci na vukove od početka nisu dopali. Ni jedan se nije
smejao i gledali su nas svojim žutim očima, kao da nisu vukovi njihov plen, nego
mi. Bio sam tada kao sišao s uma zbog smrti mojih ovaca i nisam mogao ni na šta
drugo da mislim, već da tim zverima mora da se učini kraj, i bilo mi je svejedno
ko će krenuti u taj lov. Fredebar je bio srećan što su ti ljudi hteli da mu uzmu tako
opasan posao, pa ih je pozvao za sto, jer je upravo slavio još jednu svečanost uz
obilato jelo i piće. Gospodaricu lovaca zamoli da sedne pored njega na mesto koje
je ranije zauzimala njegova žena, odmah počne da joj se udvara i da joj nazdravlja,
kao da mu je već najveća ljubav. Ljutio sam se kad sam to video. Moraš znati da
je njegova žena, uprkos svojoj dugoj bolesti učinila za nas u selu više, nego on za
sve vreme svoje vladavine. Čim sam ga video da ašikuje sa tom strankinjom,
razbesneo sam se, otišao bez pozdrava iz sale i napustio zamak.
To je bila moja sreća, jer čim je pao mrak, u zamku su se desile užasne stvari.
Ne mogu tačno da ti kažem šta se tamo odigralo, jer niko nije preživeo tu noć,
izuzev te žene koja se zvala Giza, i njenih lovaca na vukove. Mnogi ljudi misle da
su se ti ljudi, čim je pao mrak pretvorili u one vukove, koji su i moje ovce rastrgli,
i da su ti vukovi onda pobili i Fredebara, njegove prijatelje i sve druge u zamku.
Sledećeg jutra je u zamku gospodarica bila u svakom slučaju Giza. Njeni
ljudi u vučjim krznima sa žutim očima zalazili su do najudaljenijih sela i sve
potčinili svojoj sili. Noću se niko više nije usuđivao da izađe pred vrata, jer sve do
izlaska sunca napolju su se čuli vukovi kako zavijaju, a ni jedan od tih tajanstvenih
lovaca nije ništa preduzimao. Izgleda da je zaista tako da su se noću pretvarali u
vukove i tek sa prvim sunčevim zracima opet dobijali svoj ljudski lik.
Od tada su svi u dolini Barlebog živeli u strahu i to ne samo noću. Gizini
vojnici u vučjim krznima su po svom nahođenju iz sela odvodili muškarce i
prisiljavali ih da rade u rudniku dragog kamenja a kasnije i u rudnicima gore u
planinama, jer, Giza je bila nezasita u svojoj pohlepi za safirima i drugim
plemenitim kamenjem. I u našem selu su bili već odveli par momaka i Gizine
vojnike nije brinulo, da li su imali da hrane porodice, ili da pomažu roditelje. Ali
najstrašniji od svega bio je strah koji je uhvatio sve. Uskoro se niko više nije
usuđivao da pomogne nekom drugom, ko je na takav način zapao u nesreću, jer si
na taj način mogao privući pažnju Gizinih vojnika i biti odveden kao sledeći.
Pošto više nisam imao ovaca, pogodio sam se u službu kod tasta kao sluga,
kako bi smo dobijali najnužnije za život. Na njegovo imanje je onda jednog dana
došao jedan od žutookih, posmatrao me neko vreme ćutke pri radu, stavio mi onda
ruku na rame i rekao: „Hajde! Gizi su potrebni snažni muškarci.“ Rekao sam mu
da imam ženu i dete koje izdržavam, ali me on uopšte nije slušao, nego me terao
ispred sebe iz dvorišta. Moj tast i njegovi ljudi su stajali bespomoćni i niko se nije
usudio ni ruku da podigne. Toga dana sam odlučio da ubuduće i ja živim kao vuk,
jer mi se to činilo jedinim načinom da se u ovom svetu probije.
Žutooki je toliko bio siguran u sebe i naš strah, da čak nije pogledao šta
nosim sa sobom, pa tako nije primetio da u džepu imam nož. Kad smo onda morali
da prođemo uz samu ivicu šume, sagao sam se, kao da moram da vežem cipelu i
sačekao da žutooki dođe pored mene. Onda sam skočio, zario mu nož u grudi i
odvukao mrtvaca u žbunje. Onda sam koliko god sam brzo mogao otrčao kući,
izveo Ajrin i dete i pobegao sa njima u šume. Danju smo išli koliko god smo mogli
i skrivali se, čim bismo čuli neki šum. Uveče bismo se uzverali na neko drvo i
tamo proveli noć, dok su dole urličući trčali vukovi po šipražju. Tih nedelja smo
živeli od jagoda, gljiva, žira bukve i hrasta, jer na sreću, sve se dešavalo u jesen.
Kad smo onda konačno izašli iz šume uvukli smo se iznemogli i prljavi,
kakvi smo bili, u neko selo i hteli da zamolimo za nešto jela i prenoćište, ali su nas
ljudi isterali pred vrata, nazvali nas lopovima i skitnicama i napujdali na nas pse.
Od tad sam uzimao sam ono što nam za život bilo potrebno. Ali, to sam ti već
rekao jutros.“
 „Da“, reče Ruloš. „Samo je sada jasnije. Na takav način si znači ispraznio
Bargaševe vrške. Jesi li mu u tome pomogla, Ajrin?“
„Ne“, reče Bernulfova žena. „Ali sam gledala i nisam ga u tome sprečila, jer
mi je dete bilo gladno.“
„Zašto prećutkuješ ono što si meni rekla, Ajrin?“ reče Bernulf.
„Ono što sam rekla, sad ovde više nije važno“, odgovori Ajrin ali je Ruloš
izgleda bio drugog mišljenja. „Šta je u ovom procesu od značaja, odlučujem ja“,
reče. „Šta ti je rekla žena, Bernulf?“
„Grdila me je što sam ispraznio sve vrške, umesto da izvadim samo dve ili
tri jegulje“, reče Bernulf. „Ajrin nikada nije mogla zapravo da se navikne na život
koji smo morali da vodimo, i nikada nije prestajala da smatra nepravdom, što
seljacima kradem kokoši iz štala, ili provaljujem u njihove ostave.“
Nežni Svirač je pažljivo slušao šta se govorilo, ne mešajući se. Sada podigne
glavu i kaže: „Da li smem da nešto upitam Bernulfa Ruloše?“, a kad je ovaj
klimnuo, on reče: „Da li je tebi smetalo, Bernulfe, što se Ajrin nije slagala sa
tvojim ponašanjem?“
Bernulf razmisli malo i onda kaže: „Teško je da na to odgovorim. Znaš da
sam se odlučio na takav vučji život, ali više bi mi smetalo da Ajrin nije ništa imala
protiv toga. Upravo zbog tih prekora, koje mi je pravila, bila mi je samo još draža,
možda zato što mi je na taj način sačuvala deo onog života, koji smo nekada
zajedno vodili.“
„To si dobro opisao“, reče Nežni Svirač.
Kad je video da se svirač opet zavalio i da više nema pitanja Ruloš reče:
„Sada možemo da okončamo stvar sa krađom ribe. Koliko procenjuješ svoju štetu
Bargaš?“
Oslovljeni ustane i kaže: Ta jedna jegulja nije vredna pomena a ostalo smo
opet našli. Odričem se odštete.“ Onda ponovo sedne.
„Time je taj predmet završen“, reče Ruloš. „Ali sad još ostaje Bernulfov
napad sa nožem, a on se ne može tako lako izbrisati. Šta si mislio, Bernulfe, kad
si udario na Bargaša?“
„Mislio sam“, reče Bernulf, „ko hoće da mi ospori plen, treba prvo da mi
dokaže da je jači.“
„Kao vuk“, reče Ruloš.
„Da“, reče Bernulf, kao vuk. „To sam naučio od Gizinih vojnika.
Tada Nežni Svirač pokretom stavi do znanja da hoće nešto da pita, a Ruloš
klimne odobravajući. Onda se svirač obrati Bernulfu i kaže: „Ispričao si nam
malopre da od početka nisi voleo te žutooke kako onda to da si prisvojio njihove
vučje običaje?“
 „Ako nema nikoga, ko čoveku omogućava njegovo pravo, onda ovaj mora
da se pomogne na taj način”, reče Bernulf. „Tako sam barem mislio onda. Ali, ako
misliš da mi je to činilo zadovoljstvo, onda se varaš. Od tada više samoga sebe
nisam voleo.”
„To sam i slutio“, reče Nežni Svirač. „Mislio si da ti u svetu kojim vladaju
vukovi ne preostaje ništa drugo, nego da sam budeš vuk. Ali to je bilo protiv tvoje
prirode, jer ti si čovek koji se raduje ljubavi, a ne mržnji. I ti si dakle osetio da su
ti žutooki od tebe načinili nešto, što ti nisi hteo da budeš. Zar onda nisi morao znati
da takvo tvoje vučje držanje od svakoga, ko od tebe pati, isto tako može načiniti
vuka?“
„Imaš pravo“ reče Bernulf, „ali na to nisam mislio. Shvatio sam to tek kad
si napolju u močvari svirao na svojoj fruli. Vučje ponašanje čoveka ne može
odagnati iz sveta, ako sam postane vuk. Zaboravio sam da među ljudima postoji
snaga jača od tog vučjeg, ždrati i biti proždran.“
„Priznanje vredno pažnje”, reče Nežni Svirač. „Nemam više pitanja za tebe“.
Onda reč ponovo uzme Ruloš i kaže Bernulfu: „Da li to znači da ćeš u
buduće u takvim prilikama ostaviti svoj nož za pojasom?“
„Da“, reče Bernulf. „To mi se čini jedini način da se takvi vučji običaji više
ne šire među ljudima.“
„Dobro“, reče Ruloš. „Ali time stvar još nije izbrisana. Sad prvo hoću da
vidim, kakvu štetu si svojim nožem naneo. Nek sad nastupi Bargaš i pokaže ranu
koju mu je naneo Bernulf.“
Mladi ribar ustane, otkopča košulju i smakne je. Preko desnog ramena mu
je išao otvoren rez. Rana je do duše prestala da krvari, ali je izgledala dosta gadno.
Ruloš je dobro osmotrio i onda reče: „Možeš ponovo da obučeš košulju, Bargaš.
Nek ti majka na ranu stavi travu za rane i nek te previje. Sada ću izreći presudu:
Ovaj čovek po imenu Bernulf, ima da ti služi bez naknade kao sluga sve dotle, dok
ti sa rane ne otpadne i poslednja krastica. A onda još i da odradi troškove koji ti
nastanu time što na stan i hranu primiš njega i njegovu porodicu. Posle toga
Bernulf je slobodan da ode dalje, ili da ostane kod nas i da radi kao ribar za
pristojnu platu. Da vidi vrške već zna. Prihvataš presudu, Bernulf?“
„Mnogo radije nego prvu, koju si izrekao jutros rano“, reče Bernulf smešeći
se. „A već sada znam da bih želeo da ostanem kod vas, makar dotle dok je Giza
gospodarica u Barlebogu, jer sam sit ovog lutanja okolo.“
„To me raduje“, reče Ruloš. „Sad i tebe moram da pitam, Bargaš da li se ti
slažeš sa ovakvom odlukom, jer ćeš ovo troje morati da primiš u svoju kuću?“
 „Nemam ništa protiv“, reče Bargaš. „U mojoj kući ima dovoljno mesta, a
moja stara majka će biti srećna, da joj neko pomaže. Osim toga, posle svega što
sam ovde čuo, više bih voleo da mi ovaj Bernulf bude prijatelj, nego protivnik.“
„Mogao je znači ipak jače da udari, nego što si prethodno hteo da priznaš?“,
reče Ruloš. „Sem toga, kažu da ima začin za izuzetno ljutu čorbu od jegulja.“ U
smeh ostalih onda ipak vikne: „Suđenje je završeno!“, i pesnicom udari u sto, pri
čemu već nije bilo baš jasno da li time završava svoju dužnost ili daje oduške svom
zadovoljstvu.
Ljudi onda ustanu i napuste sobu jedan za drugim. Bargaš ode do Bernulfa i
Ajrin i pozove ih da pođu sa njim njegovoj kući. Na kraju su ostali samo još Ruloš
i Nežni Svirač i posmatrali kako nekadašnji protivnici složno izlaze zajedno na
vrata. Trebalo je da postaneš sudija, sviraču“, reče Ruloš. „Tek su mi tvoja pitanja
pokazala šta je važno.“
Svirač braneći se podigne ruku i kaže: „To nije posao za mene. Moje presude
bi po mišljenju ljudi bile suviše čudne. Pusti me da sada ja malo sedim na suncu
pred kućom, pre nego što padne veče.“
Tada i on napusti sudsku sobu i sedne napolju na klupu pokraj vrata. Deca
su se još uvek igrala na ulici, ali čim su ugledala svirača, pritrče, zastanu na
izvesnom rastojanju i stanu da posmatraju radoznalo starog čoveka, koji je uspeo
da izmeni presudu seoskog sudije. Sigurno se već proneo glas, kako je to počeo,
jer mu jedna od devojčica dovikne: „Odsviraj nam nešto, sviraču!“
Onda Nežni Svirač izvadi svoj srebrni instrument iz džepa i upita: „A šta da
sviram?“
„Jelʼ znaš pesmu o Lepoj Agli?“, upita devojčica.
„Čuo sam je jednom, kad sam pre mnogo godina bio u ovom kraju“, reče
svirač. „Ali ti moraš da mi pomogneš, jer ne znam da li je se još tačno sećam.
Hoćeš da pevaš sa mnom?“
„Pa to je lako!“, reče devojčica, dođe i sedne pored njega na klupu.
„Pa da pokušamo onda“, reče Nežni Svirač. Odsvirao je nekoliko tonova,
onda spustio frulu i upitao: Jelʼ tako počinje?“
„Naravno“, reče devojčica. „Pa to ovde zna svako dete. Hoćemo sada
stvarno da počnemo?“
Nežni Svirač klimne, podigne opet frulu do usana i počne da svira. Devojčica
je pevala svojim zvonkim, malo lomnim glasom pesmu:

Išla devojčica na jezero

svake godine
po jedna devojka išla na jezero
obraza belih kʼo sneg.

Zeleni dolazio sa dna

svake godine,
Zeleni dolazio sa dna
i ljubio je u usta.

Devojka je plakala jako

svake godine,
plakala je devojka jako
i više se nije vraćala.

Lepa Agla pošla na jezero

te godine,
Lepa Agla pošla na jezero
u haljinama belim kʼo sneg.

Zeleni došao sa dna

te godine
Zeleni došao sa dna
ona ga poljubila u usta.

Lepa Agla se smejala

te godine,
Lepa Agla se smejala.
A on je zapevao kroz noć.
 Dok je slušao pesmu devojčice, setio se da tu pesmu nije čuo samo već
jednom na tom jezeru, već i kasnije. Video je jednu drugu devojčicu kako sedi kraj
bare i peva tu pesmu, dok oko njenih nogu ribe promaljaju glave iz vode, kao da
razumeju svaku reč. Onda ta devojčica na trenutak pogleda ka njemu i on ugleda
njene oči, oči teško opisive boje, koje su mu bile tako poznate, kao da ih zna
oduvek.
Čim je pesma bila završena, slika iz sećanja se ugasila i on opet ugleda
devojčicu iz ribarskog sela kako sedi pored svirača i klati nogama. Deca su za
vreme sviranja bila prišla bliže i tiskala se oko njih dvoje. Sasvim napred je stajao
vižljast, malo bledunjav dečak, čija je odeća bila umazana blatom, kao da su ga
upravo izvukli iz kaljuge. Pogledao je svirača velikim očima i rekao: „Voleo bih
da i ja umem tako da sviram!“
Druga deca su ga ismejala, a jedan dečak je podrugljivo uzviknuo: „Mali
Hurluš bi hteo da postane svirač! Onda će cijukati kao miš, kad ga potopimo u
vodu!“
Nežni Svirač oštro pogleda onoga koji je to rekao, i kaže: „Malog Hurluša
ste malopre bili strpali u onu kaljugu tamo? Zašto ste to učinili?“
„Igrali smo se pogubljenja“, odgovori onaj dečak. „Pa neko mora da bude
prekršilac.“
„A najbolje najslabiji, koji ne može da se brani“, reče Nežni Svirač. „Možda
bi sledećeg puta trebalo izabrati za to, tebe.“ Oči mu sada uopšte nisu izgledale
radosno. „Najbolje da pitaš Ruloša šta misli o takvim igrama“, reče još. Onda se
okrene malom Hurlušu, kome je podrugivanje ostalih već nateralo suze u oči i
reče: „Dođi ovamo, Hurloš i sedni pored mene!“
Dečak priđe i sedne pred njega zagledan u svirača još uvek kao u čudnu
zverku. „Hoćeš zaista da učiš da sviraš na fruli, Hurluš?“, upita ga Nežni Svirač,
a kad je dečak samo nemo klimnuo, svirač izvadi malu drvenu frulu iz džepa i da
mu je u ruke. „Onda ćeš odmah dobiti prvi čas“, reče i pokaže dečaku kako da
stavi prste na rupe svirale. „Dobro gledaj!“, reče onda. „Ovako peva kos.“
Odsvirao je na svom instrumentu rastući niz od tri tona. „Sada ti!“ rekao je onda.
I dečak je bez greške odsvirao isti kosov zov.
„Od tebe će postati veliki majstor“, rekao je svirač, a glas mu nije ostavljao
sumnju, da te reči ozbiljno izgovara. Na ostalu decu je to ostavilo utisak.
Ismejavanje ih je u svakom slučaju bilo prošlo i sada su malog Hurluša gledali
sasvim drugim očima. Ali vižljasti dečak to uopšte nije primećivao, nego je još
jednom isprobao kosov zov što mu je tako ubedljivo uspelo, da su bili u iskušenju
da se okrenu da vide, gde je ptica koja tako lepo svira.
 „Izvanredno!“, rekao je Nežni Svirač. „A sada prava pesma. Radi se o
jednom što skamenjen u kamen stoji negde u šumi i čeka da ga neko nađe i ponovo
probudi u njemu život. Ali, neko kao ti će već iz melodije osetiti o čemu se radi.
Prvo ću ti jednom odsvirati, a tekst ću ti reći posle.“
Već kod prvih tonova mu se učinilo da neko peva tekst pesme, devojački, ili
ženski glas, koji je zvučao drugačije, dublje i jasnije od dečijeg koji je prethodno
pevao pesmu o Lepoj Agli, a ona ribarska devojčica je nemo sedela pored svirača
i gledala kako njegovi prsti klize po srebrenoj fruli. Ali, kad je hteo da se uveri, da
ona možda ipak ne peva, nije više mogao da vidi ni tu bosonogu devojčicu, niti
svirača, a bila je nestala i Ruloševa rogozom pokrivena kuća, kao i široka površina
jezera, koja se još maločas širila pod večernjim suncem svetlucajući crvenkasto,
sve do dalekih šumovitih planina, na onoj strani obale. Umesto toga, okruživala
ga je svetlucavo zelenilo u beskrajnom mnoštvu preliva, čija se mustra neprestano
menjala na zbunjujući način, lepršavi visoki listovi javorovih grana na večernjem
vetru, a iza toga treperavo lišće breza i jova. Pre nego što se još sasvim snašao,
devojka je već pevala drugu strofu pesme:

Stoji jedan u mahovini,

ne znam gde.
Stoji jedan u mahovini
i ne pokreće se
ukočena lica
i maljavog krila,
nije tužan, niti srećan,
ne znam gde je.

Glas je zvučao mnogo bliže nego onda kad ga je jednom već čuo, onako kao
da se pevačica skriva odmah tu iza prvog jovinog žbuna, i sa svakim redom pesme
činilo se da dolazi bliže. Bilo mu je, kao da tonovi, koji su do njega dopirali,
probijaju Kamenu kožu njegovog tela i prodiru u njegove kamene grudi, da dopru
do njegovog srca, koji tu negde počiva nemo i nepokretno kao težak oblutak.
Predao se zvuku toga glasa, ne žaleći ništa drugo, nego da to slatko treperenje
vazduha rastvori skamenjenost njegovog srca i navede ga da kuca, jer sada se
sećao da je bilo takvog osećanja, koji čoveku hvataju srce na taj način. Ali, to je
ostala samo predstava nečeg, što je bilo i prošlo i sad ne nastupi. Kad bih samo
mogao da vidim tu pevačicu! mislio je i bacio svu snagu svoje volje prema glasu,
kako bi probao zelenoblještav zid lišća, ali pevačica je ostala skrivena, niko nije
izašao između žbunova i pesma je odavno bila zanemela.
Neko vreme nije čuo ništa više, do šuštanje vetra u lišću i gledao kako se
baloni od vazduha u jezeru penju do njegovih nogu. Negde kod korenova javora
cijukali su miševi i mogao je da razume kako je rekao: „Jesi li čuo ovu pesmu?
Odgovara jarconogom, kao da se na njega misli. Da li ta devojka njega traži?“
„Pa šta!“, rekao je drugi miš. „Šta se to nas tiče? Devojci ne bi mnogo
koristilo ni kad bi videla ovu kamenu gromadu ovde nas izvoru kako stoji. Ni to
ga ne bi moglo probuditi. Ili si već nekada video, da se Kamen iznenada pomeri i
krene na sopstvenim nogama? To mora da je govorio onaj debeli miš, nije se
mogao neprepoznati njegov debeli, samodopadljivi način govora.
Drugi nije bio zadovoljan time i reče: „Zar misliš da ne postoji ništa drugo
nego samo ono što si već jednom video? Ako se već pevaju pesme o tom
skamenjenom jarconogom, onda on još nije zaboravljen i izgubljen, pa ako ga ta
devojka traži, trebalo bi joj reći gde ga može naći.“
Debeli se zakikotao masno i rekao: „Devojke i miševi! Pevačica će podići
suknju i vrišteći pobeći, ako te ugleda!“
Ali onaj drugi se nije dao obeshrabriti. „Pa trebalo bi pokušati“, rekao je,
šmugnuo kroz talasastu travu i nestao među jovinim žbunjem.
„Hoće samo da se pravi važan“ cijuknuo je debeli mrzovoljno, a onda se
čulo kako nešto glođe.
Neko vreme se nije ništa desilo. Onda se pojavi onaj miš, leteći kao strela i
vičući: „Video sam devojku!“
„I to mi je nešto!“, rekao je debeli. „Da li te je barem saslušala.
„Ne“, priznao je drugi. „Već je odlazila preko livada i nisam više mogao da
je stignem, jer je uzjahala konja i odjahala niz dolinu.“
„Šta je u tome tako naročito, da si tako uzbuđeno dotrčao odande?“, upitao
je debeli.
„Njene oči!“, vikao je drugi. „video sam njene oči, kad se jednom okrenula.
Imaju iste one čudne boje, kao kamen koji pripada jarconogom.“
„Ni njega ne može sada da grizne“, rekao je debeli. „šta mu koristi sada
kamen, kad i sam stoji kao ogromna stenčuga u prirodi?“
„Videćeš već“, rekao je drugi miš. Jednog dana...” Ali debeli ga prekine i
reče: „Ti sa tvojim fantastičnim pričama o tajanstvenom kamenju i takvim
stvarima. Sve si samo izmislio.“
Slušač je razgovor dvojice miševa i sada razmišljao o tome šta mu sada
stvarno koristi taj kamen. Posedovao ga je, toliko je bilo sigurno. A pre toga ga je
uz sebe nosio onaj Arni, koji je kao Pljačkaša igrao onako čudnovatu ulogu. Da li
je Kamen bio kriv, što se onako čudno ponašao? Belenika je volela Arnija i mnogo
ga cenila. A njenom mužu je pre bilo stalo do toga, da za sebe iskoristi uspomenu
na Arnija, ali mora da je bilo nešto značajno na tom bratu kana Hunlija, koji ga je
učinio svojim naslednikom i od jednom mu se činilo veoma važnim, da uđe u trag
tajni tog čoveka.
Gledao je kroz grane breza napolje u prostranu livadu, ali da li su to još bile
one njemu znane breze, čije je lišće svetlucalo slabašno pod bledim jutarnjim
suncem? Oblaci drveća i žbunja koje je desno i levo omeđavalo usku stazu, učini
mu se odjednom drugačije nego ranije, a na tom mestu do maločas nije bilo puta.
Onda začuje topot kopita a ubrzo potom projuri, sve u parovima jedan pored
drugog, malo jato Pljačkaša, sa lukovima i strelama spremnim na odapinjanje u
rukama. Jahači su se inače ponašali veoma oprezno, stalno se zaustavljali i
osmatrali na sve strane, očigledno izvidnica, koja je imala nalog da ispita put.
Poslednja dva jahača su činila čudan par: jedan, mršav, star čovek kome su
se pletenice klatile na slepoočnicama već bele kao sneg, čučao je opuštenih ramena
na svom kosmatom konju i jedini nije nosio luk. Tanka koščata brada visila mu je
oko usana i na smešan način odskakala kad je starac govorio. Drugi, dečak od oko
dvanaest godina, sedeo je uspravno u sedlu i izgledao je kao srastao sa sedlom,
kao da je jahanje naučio pre hodanja. Uzbuđeno je govorio nešto starom i upravo
je rekao: „Ne razumem, čika Arni, zašto učestvuješ u ovom pohodu. Meni je otac
naredio da jašem sa hordom, a volji kana Hunlija ja ne mogu da se suprotstavim,
barem sada još ne. Ali ti možeš da činiš šta te je volja, da jašeš kud želiš, a ipak si
se priključio ovoj povorci, iako ti je odvratno da napadaš sela za ljubav plena i
ljude koji ti ništa nisu učinili.”
„Možda ne bi trebalo napadati ni one ljude koje te smatraju neprijateljem,
koga treba savladati“, reko je Arni.
„Čemu bi to koristilo?“, upita dečak. „Ako tako radiš, ubiće te svako, kome
se tvoje pletenice ne dopadaju.“
„Ti baš tačno znaš?“, upita ga Arni. „Jesi li već isprobao?“
Dečak se nasmejao. „Ti mi se podsmevaš“, reče onda. „Već prvi pokušaj bi
me verovatno stajao života.“
„Kažeš verovatno“, odgovori Arni, „dakle ne znaš tačno. Mislio sam sasvim
ozbiljno. Ako svako svakoga, koga smatra neprijateljem, ubije bez mnogo
razmišljanja, nikada neće saznati, da li mu je on stvarno bio neprijatelj, ili se
možda samo plašio, ili imao pogrešnu predstavu o čoveku koga je sreo.“
Dečak je izvesno vreme razmišljao, a onda reče: „Ne znam da li bih imao
hrabrosti, da te probam.“
Starac klimne. „Tačno si uvideo gde je problem“, reče. „Dokle god niko
nema hrabrosti da se usudi da to oproba, ubijanje među ljudima neće prestati.“
 „Ako tako misliš“, reče dečak, „onda više uopšte ne shvatam zašto si pošao
sa nama.“
„Pa to je sasvim jednostavno da se shvati, Beralni“, reče Arni. „Da li sam
ovaj pohod mogao da sprečim, da sam ostao kod kuće?“
„Ne“, reče Belarni, „Moj otac je odlučio da se ide u pohod i od toga ga čak
ni ti ne bi mogao odvratiti.“
„Vidiš“, reče Arni. „Šta čovek dakle da radi, ako ne može da spreči da se
nešto dogodi, što se njemu ne dopada? Da ostane kod kuće i pravi se kao da se to
ne tiče? Kome bi to koristilo?“
„A kome koristi ako i ti pođeš?“, upita dečak.
„To se nikada ne može znati unapred“, reče Arni.
„Hoćeš li sprečiti da horda napadne selo?“, upita dečak.
Arni zavrti glavom. „Ne radi se o tome“, reče. „Radi se uvek samo o
pojedincu, a zato se nikada ne može predvideti, šta će se od nekoga zahtevati. Ja
bih u svakom slučaju pošao, ali kad sam čuo da Hunli prvi put i tebe šalje u lov,
već je i to samo bio dovoljan razlog.“
Dečak ga je ljutito pogleda. „Zar si mislio“, reče, „da bih se bez tebe plašio,
ili da ne smem da jašem sa hordom bez čuvara?“
Arni se tiho nasmeje. „Sigurno ne. Vidim da se premalo bojiš. Ali, mislio
sam da bi ti bilo drago da imaš pored sebe prijatelja.“
Pre nego što je dečak mogao da odgovori, jahači na vrhu kolone zaustave
konje i sačekaju da se i ostali približe. „Ovde se put deli“, reče predvodnik
izvidnika, mršav, sedokos čovek isečenog lica. „Pa ti si bio u ovom kraju ranije,
Arni. Možeš li da mi savetuješ, u kom pravcu se bolje napreduje?“
„Zavisi od toga šta pod tim podrazumevaš“, reče Arni. „ja bih za sebe
izabrao levi put. Vodi u skrovitu dolinu sa izvanrednom ribolovnom vodom, pored
koje može lepo da se logoruje. Ne jedu ti se pečene pastrmke? Kad se setim mirisa
ribe koja cvrči, već mi sada pođe voda na usta.“
„A kuda vodi drugi put?“, upita predvodnik, hladan prema tom
primamljivom predlogu.
„Kroz šumski klanac, pravo na Fraglund“, reče Arni, „i možeš biti siguran,
da nas tamo negde čeka Veliki Rikač sa svojim ljudima. Ali me nemoj pitati gde,
jer za to ima na desetine pogodnih mesta.“
„Znači nećemo levo“, reče predvodnik. „Nismo toliko daleko jahali da
bismo ulovili nekoliko pastrmki.“ Obode konja i krene praćen svojim ljudima,
desnim putem dalje.“ Arni slegne ramenima i kaže: „Šteta, baš mi se jedu pečene
pastrmke.“
 „Onda jaši levo“, reče dečak.
„A kuda ćeš ti“, upita Arni
„Naravno desno“, reče dečak. „Moram da ostanem sa hordom.“
„Znači nema pastrmki“, reče Arni ravnodušno i upravi svog konja za
ostalima, koji su već bili odmakli niz stazu.
Dok su jahali najpre kroz žbunje, a onda talasastom dolinom, Arni se uhvati
za kesu o svom pojasu i izvadi Kamen.
Uzme ga među vrhove prstiju i pusti da zablista na jutarnjem suncu.
„Zašto to radiš?“, upita Belarni.
„Navika“ reče Arni. „Kad mi neka odluka teško pada, pogledam moj
kamen.“
„Jelʼ ti onda Kamen kaže šta da radiš?“, upita dečak. Opčinjen je gledao u
pulsirajuću igru plave, zelene i ljubičaste boje ispod tankih koščatih prstiju starog
čoveka, koja ih je činila skoro prozirnim.
„Nije to tako jednostavno“, reče Arni. Držao je Kamen tako da ga Belarni
može tačno da posmatra i nastavio: „Pa reci i sam: da li kamen može da govori?
Kakav bih ja uopšte bio čovek, kad bih činio uvek samo ono što mi kaže Kamen?
Bio bih rob, koji nema svoju volju, nego radi samo ono što mu naredi gospodar.
Zar bi voleo da tako živiš?“
„Ne“, reče Belarni. „Ali bilo bi dobro tu i tamo dobiti savet, kad čovek ne
zna tačno šta da radi. Uvek sam verovao da je taj Kamen od tebe načinio takvog
čoveka, kakav jesi. Ljudi bar pričaju, da si tek od onog dana kad ti je Urla dala
Kamen postao drugačiji od moga oca.“
„Ni to nije sasvim tačno“, reče Arni. „Sâm sam onda odabrao taj Kamen, jer
mi je bio draži nego zlatan jahač sa krivim mačem, koga se mašio tvoj otac. Urla
je sama rekla, da sam ja izabrao, jer sam oduvek bio drugačiji nego moj brat. Samo
što to onda još nisam znao, pa sam se zato svađao sa tvojim ocem oko naslednika
za počast kana. Taj Kamen mi je pokazao, da moram da idem drugim putem.
Pomogao mi je da budem onakav, kakav bi zapravo želeo, bez obzira na to šta
ljudi o tome misle.“
„Jelʼ tačno da taj Kamen ima iste boje kao Urline oči?“, upita Belarni.
„Da“, reče Arni. „Nije sličan samo Urlinim očima, nego i očima moje žene,
koja je bila Urlina unuka. Kad ga pogledam, kao da gledam u oči čoveka koga sam
najviše voleo i onda mi nije teško da uradim ono, za šta sam zapravo već pre znao
da je ono pravo.“
„To je dakle tajna tog Kamena“, reče Belarni, a po njegovom izrazu se
moglo pročitati da je očekivao objašnjenje koje nije bilo tako jednostavno. Arni je
to primetio, pa reče smešeći se: „Sve bitne stvari su jednostavne, kad ih čovek
jednom shvati. Težak je samo put, kojim se do tamo mora ići.“
U međuvremenu je put vodio blagim zavojima oko visokog brda po kome je
raslo žbunje, leske i zove, kasnije i mlade bukve i smreke, a ubrzo potom jahali su
pored potoka kroz duboko urezan usek između gusto pošumljenih strmih
obronaka. Jahači su sada išli zbijeno, držali oružje u pripravnosti i osmatrali napeto
na sve strane, jer ovde je bilo lako da se na bilo kom mestu postavi zamka.
Video je ljude sa zapetim lukovima kako čuče po šipražju, pre nego što su
ih Pljačkaši primetili i neočekivano ispusti opominjući krik. Jahači ga izgleda nisu
čuli, već su pustili konje da i dalje idu korakom, samo Arni u tom trenutku uhvati
oglav Belarnijevog konja, ali to je mogla biti i slučajnost, jer je put bio strm i pun
odronjenog kamena, koji je potok naneo za vreme visoke vode. A onda su
fijuknule već i prve strele iz žbunja, i dvojica jahača padnu pogođeni iz sedla.
Predvodnik ispusti krik na koji jahači upute kišu strela okolo u šipražje, okrenu
konje i krenu galopom nazad.
U zbrci okretanja Arni i dečak su dospeli na čelo jahača pa je tako Arni prvi
video strelca, koji je stajao u žbunju, sasvim pored puta, da bi zadržao begunce.
Jašući Arni dohvati dečaka, neverovatnom snagom ga povuče ka sebi, tako da ovaj
potrbuške legne preko sapi njegovog konja. Belarni se uhvati za sedlo, izvuče se
u vis, uzjaše iza svog strica i pri svemu tome uopšte nije primetio opasnost. Arni
ugleda strelu kako poleće sa tetive i trebalo je samo da se savije da bi je izbegao,
ali umesto toga, on se uspravi u sedlu i raširi ruke kako bi zadržao, po svaku cenu,
strelu koja mu za treptaj kasnije, uz tup udar, uđe duboko u grudi. Za trenutak je
Arni izgledao kao ukočen, onda zada snažan udarac konju da se njišteći povio i,
dok je on klizio iz sedla, i uz pucketanje padao u šipražje, konj je sa dečakom jurio
kao pomahnitao ispred svih ostalih usekom naviše.
Tako je dakle umro Arni. Da li je slutio šta će se desiti kad je na putu do tog
mesta posmatrao svoj Kamen? Mora da je neko vreme živ još ležao u žbunju, bar
do onog trenutka kada je svoj Kamen dao dalje. Dok je ovo razmišljao odjednom
mu bude jasno da i sam spada u tu sliku i da je negde među strelcima i sam čučao
u šipražju, dok kratka borba nije bila završena. Pokušao je da ono, što je upravo
doživeo još jednom propusti u svom sećanju, i da u gustišu padina na obe strane
staze, prepozna onoga ko je morao nekada biti on sam, ali ni jedan od lica kojih se
setio nije ličilo onom koje se ogledalo kraj njegovih nogu ljuljajući se na blago
pokretljivoj površini. Uzalud se trudio da nađe neku sličnost između neke od
površno spaženih prilika i one nesavitljive figure, od koje su se na vodi između
refleksa svetlosti, koja je odsijavala, mogle raspoznati uvek samo pojedinačne
kontrole i oblici, jaračka noga zarivena u stenovito tlo, dlakava oblina bokova,
jedna ruka, koja je držala neku vrstu toljage, koja se preko zatvorene pesnice
završavala debelom, čvornovatom glavom. Na trenutak se ta čvornovata,
drvenosmeđa tvorevina jasno videla iznad šljunkovitog dna pružajući čudno
iskrivljeno lice, prema njemu na gore je gledalo mrko oko, ispitivački, čak
izazivački, kao da bi zapravo morao da zna, ko ga gleda. I onda se setio. „Ti si bor
limba“, reče u mislima.
„A ko drugi?“, reče limba malo iznervirano. „Nisi me baš razmazio
razgovorom od kad si ovde.“
„Je li ti vreme postalo dugo?“, upita ga.
„Dugo vreme?“, Limba se drveno zakikotao. „Za šta me ti smatraš? Bilo mi
je pri duši skoro kao da ponovo stojim kao izraslo drvo na čvrstom tlu, a to je
najbolji osećaj koji neko poput mene može da ima. Bio sam samo malo razočaran
što ti je očigledno ponestalo materijala za razgovor. Da li je bar tvoja ograničena
predstava o vremenu u međuvremenu malo proširena?“
„Ne znam, da li se to može tako nazvati“, rekao je. „Više mi se čini da je
vreme pobrkano. Pred mojim očima se neočekivano odigravaju događaji koji leže
daleko unazad, ono kasnije se dešava pre nečeg ranijeg i upravo sam sreo samog
sebe. Čini mi se kao da u opšte ne postoji pre, ni posle, već samo istovremeno.“
„Za čoveka koji inače uvek veruje da može da zadrži vreme ili čak da ga
meri, to je zapanjujuće saznanje“, reče limba. „Gotovo da mi se čini da nisi bez
koristi proveo neko vreme iznad ovog jezera. Trebalo je samo da pogledaš u vodu,
da bi odmah shvatio ono što ti se još uvek čini čudnovatim. Pa gledaj na to ovako:
sa malim talasom koji je pošao od onog mesta, na kome je upravo u vodu pala
suva grana, teče po površini komad tvoga lica. Upravo je tvoj odraz još bio ovde,
sad teče dalje i pojavljuje se na drugom mestu, izroni i opet nestaje. Ali, da li si se
ti pokrenuo? Ti to uopšte ne možeš, jer si od kamena. Celo zbivanje na vodi je bilo
samo obmana. Tako je tebi kad uvek gledaš ukočeno samo u ono što prividno
nastaje, prolazi i opet nestaje. Slične stvari vi nazivate vremenom i pri svemu
uopšte ne primećujete da previđate ono bitno, što je uvek bilo tu od početka i što
nikad ne prolazi.“
„Zar je čitav život samo varka?“, rekao je. „Oduzimaš mi svaku nadu da ću
se ikada izvući iz ove ukočenosti i konačno opet postati onakav kakav sam nekada
bio.“
„Kako si ti glup!“, reče limba. „Život je sve drugo, samo ne varka. Varaš se
samo u tome, šta život zaista znači. Zar nisi dovoljno saznao, šta je sve zbog tebe
pokrenuto? To bi trebalo da ti daje dovoljno razloga za nadu. Čini mi se da je onaj
miš dole u tome pametniji od tebe, o onom drugom radije neću da govorim. Pa
razmisli malo! Onda ćeš već shvatiti!“
Time je limba ovoga puta dovoljno izgovorio, a ni miševi, koji su inače
stalno imali nešto da šapću i grickaju između korenova javorovog drveta se nisu
čuli. Od nekud se začu promukao kreštav krik, kakav on još nikad nije čuo. Kakva
li je to životinja, koja tako gadno krešti? Najpre je zvučalo kao ogromna ptica. A
kad je krik prodorno još jednom, negde levo iza jovinog žbunja, presekao vazduh,
on počne da smatra i traži biće koje je ispuštalo taj glas.
Gde je upravo tamnozelena kulisa jova skrivala prostor, koji se nalazio iza
toga, sad se otvarao pogled na prostranu, brižljivo uređenu i negovanu baštu,
ograđenu visokim, pravougaono orezanim živicama. Ravnomerna mreža šljunkom
posutih puteva bila je oivičena tisinim žbunovima, koji su bili podšišani delimično
okruglo kao kugle, a delimično u obliku piramida, a između njih su se prostirale
leje cveća u blještavim bojama, somotsko plavi ivičnjaci omeđavali su šume
rascvetanih minđušica, žbunovi ruža punili su polja između niskih ogradica od
šimšira, a sve je bilo poređano tako, da su se uzorci i ornamenti uplitali jedni u
druge kao na tepihu. Na raskršćima staza i sa strane pod baldahinima od ruža
puzavica, stajale su kamene figure, muškarci u oklopima, i šlemovima na glavama
i oružjem u rukama, nage figure žena ujednačene lepote i svakojake čudne
životinje, krilati konji koji su se propinjali, jelenovi koji pljuju vodu usred ovalnih
vodoskoka, na širokim podestima odmarale su se opružene lavice sa ženskim
glavama, koje kao da su piljile nekud u beskraj.
Sa svih strana su vodili putevi zrakasto prema bogato načinjenoj velikoj
zgradi, zamku, sa lepo izvijenim, spiralno ukrašenim zabatom, stepenicama i
balkonima, kulisama i blistavim nizovima prostora.
Na ogradi, koja je sa obe strane ulaza delila vodeni jarak zamka od bašte,
stajala su poređane figure namrgođenih patuljaka, sa toliko bezoblično velikim
glavama, da se dobijao utisak da su čitavom robu divova sabijene kosti, sve do
takvih nakaza.
Svuda na putevima se šetali čudno odeveni ljudi, koji kao da nisu išli ni za
kakvim poslovima, već su samo zastajali tu i tamo da bi osmotrili neku figuru, ili
se divili nekom cvetu. Muškarci su nosili neobično duge pantalone, koje su
slobodno padale sve do cipela, kapute nisu zakopčali, očigledno da bi pogledima
izložili uske marame oko vrata izatkane od šarene materije, čiji su vrhovi visili
napred. Neki od njih su sa sobom nosili na kožnom kaišu, mali svetlucav aparat
koji su povremeno podizali na oko i upravljali ga prema nekoj od figura, ili prema
zamku, kao da na taj način sve mogu bolje da vide. Ako su muškarci pokrili svoje
noge, to su haljine žena bile tako kratke, da su im se noge mogle videti sve do
kolena, i čak se ni starije gospođe nisu stidele da se na takav način prikazuju.
Između ljudi, što su tako šetali, trčala su po puteljcima deca malo se brinući o
svemu što je vredelo videti, već igrajući se šuge, kako deca inače svuda čine. Samo
najmlađe, koji još nisu mogli da trče, majke su gurale pred sobom u kolicima na
visokim točkovima.
Kad se sad ponovo začuo onaj promukao krik, nije bilo teško otkriti
životinju, koja je tako ružno kreštala. Na podijumu jedne od kamenih figura sedela
je velika ptica, čiji je rep visio do zemlje, a na kraju ima velike oči, koje su blještale
plavo, zeleno i ljubičasto. Primamljiva snaga tih očiju, mora da ih je bilo više od
tuceta, bila je toliko jaka, da bi skoro prevideo malenu, na takvom vratu nasađenu
glavu ptice, da ova nije nosila krunicu od kitnjastog perja, koja se njihala.
Ali, pogled mu onda padne na figuru kraj čijih je nogu ptica stajala i činilo
mu se da je ugledao samog sebe, onakvog kakav je stajao na steni iznad izvora:
jer, je figura bila slika i prilika jarconogog fauna, kao što je bio on sam. Stajao je
na ivici jezera oko izvora u čijoj je sredini u vis skakala fontana, a na strani preko
puta stajala je na sličnom podestu prilika božanski lepe noge žene, koja je pružala
vitke ruke prema dlakavom faunu, kao da će mu potrčati ravno po sred poprskanog
lica, a i jarconogi je već upro svoja nezgrapna kopita u tlo za skok u penušavu
bujicu. Da li sam konačno ponovo našao tajanstvenu sredinu vrta? pomislio je i
nije tačno znao, odakle mu ta slika koja je u njegovom sećanju sevnula, kao iz
nekog zaboravljenog sna.
Dok je još lupao glavu razmišljajući o tome, ptica odleprša u žbunje, a putem
naiđe stara žena, koja je za ruku vodila malu devojčicu. Prošla je pored fauna i
sela na klupu, koja je stajala sa strane, pored bazena. Devojčica je trčala oko
fontane i posmatrala obe statue. Dete je naročito privlačila nakazna prilika fauna;
popelo se čak na postolje i pažljivo gladilo rukom rundavo krzno na bokovima.
Stara žena je smešeći se posmatrala devojčicu i ostavljala je na miru. Najzad
devojčica skoči opet dole na šljunak sa postolja i sedne pokraj stare žene. „Kakav
je to smešan čovek, bako?“, upitala je. „Ima noge kao veliki jarac, a gore je čovek.
Izgleda kao da će sad da pretrči do one žene, što bi htela da se kupa tamo u
fontani.“
„On bi zaista želeo da pređe do nje“ rekla je stara žena, „ali on je radoznao
mladić koji odmah želi, sve što vidi, pa mu se tako uvek nešto ispreči na putu, dok
ne bude mogao da pređe to, na izgled, neznatno rastojanje. On se zove faun, a ona
gola devojka je izvorska nimfa. Takve nimfe su nekada boravile svuda, gde je iz
zemlje izvirao izvor i brinule su o tome, da voda bude bistra i sveža. Neki ljudi
tvrde da su se te nimfe zvale Marica, ali to se više ne zna tačno, jer su njihovu
priču mnogo stotina godina ljudi stalno prepričavali pa su se u tome događaji i
imena malo pobrkali. Možeš da zamisliš šta ispada kad svako takvu priču
prepravlja kako bi njemu najbolje mogla da koristi. Njih dvoje su se zaljubili jedno
u drugo u prvom trenutku, ali su se odmah razdvojili. Dok je onda ovaj faun lutao
šumom, tražeći svoju nimfu, stalno je sretao druge devojke, koje su mu se takođe
dopadale. Fauni se na taj način lako zavaraju, moraš znati. U svakom slučaju on
je zbog toga stalno iznova udarao pogrešnim putem.“
„Zar nikada nije našao tu Maricu, ili kako se god zvala?“, upitala je
devojčica.
 „Ne“, rekla je baka, „našao je, ali ono što o tome stoji u knjigama toliko je
protivurečno da ne mogu da verujem.“
„Pa odakle to znaš?“, upita devojčica i još se bliže primakne baki u
očekivanju priče.
„Od moje bake“, rekla je stara žena, „a ona mi je pričala, da je priču čula od
svoje prababe, koja ju je opet imala od neke stare žene iz svoje rodbine. Ne mogu
ti reći kroz koliko je generacija priča na taj način prepričavana, ali mora da je već
jako stara. Pošao jednom neki dečak, kažu, sa muškarcima iz svog sela, bez oružja
u boj i posle bitke je pokušao da leči rane koje su njegovi ljudi zadali neprijatelju.
Jedan od njih, starac po imenu Arni, dao je dečaku na samrti skupocen kamen koji
je blještao kao živo oko u tri boje: plavo, zeleno i ljubičasto. Mislio je da neko ko
postupa kao taj dečak, zaslužuje da bude određen za nosioca tog kamena.
Kad se taj rat završio, dečak krene u svet da sazna čemu taj kamen služi i za
to vreme je stalno sanjao o nekoj devojci, koju je morao da traži. U tom je sreo
svog dedu, koga još nikada nije video. Od njega je naučio da svira na fruli, jer,
njegov deda je imao srebrnu frulu, čiji je zvuk bio u stanju da duše ljudi podstiče
na dobro, kad se na njoj ispravno svira. I tu frulu je dečak dobio kad mu je deda
umro, ali onda se sa njim desilo slično, kao sa faunom u priči: i on je bio radoznao
momak koji je uvek hteo da dobije sve. Tako je i on dospeo na stranputicu, izgubio
i Kamen i frulu i pao u ruke neke zle čarobnice, koja koja ga je pretvorila u takvog
fauna. Na kraju, za dobro ili zlo, saznao je doduše šta je sve činio pogrešno, ali je
to saznanje bilo tako strašno da se skamenio u kamen i dugo vreme stajao, kao ta
statua iznad nekog izvora. Imao je sreću da to mesto odabere, jer je tu na kraju
mogla da ga nađe ona devojka. Možda je ta devojka takođe bila neka vrsta izvorske
nimfe, ali nije se zvala Marica.“
„A kako se zvala?“, upita devojčica.
„Znala sam nekada“, reče baka, „ali sam zaboravila. Možda ću se opet setiti,
pa ću ti onda reći.“
„Pričaš o njima kao da je sve to istina, a ne samo priča“, rekla je devojčica.
Baka podigne ruku. „A zašto priče ne bi bile istinite?“, reče. „A šta misliš,
zašto je ta priča u našoj porodici pričana iz generacije u generaciju dalje? Pa mi
smo njihovi potomci!“ Kad je to rekla, digla je pogled i on je video njene oči, oči
teško opisive boje, između plave, zelene i ljubičaste, koje su ga gledale, kao da
stara žena može da ga vidi. „Da, tako je!“, još jednom potvrdi i on je još teško
mogao da razluči, da li je to neka njemu nepoznata stara žena, ili je sama Urla
pričala tu priču maloj devojčici.
Devojčica je sada gledala prema onim statuama i njemu tad bude jasno da je
i to dete nasledilo one oči. „Da li će se i ovo dvoje, što stoje tu kraj izvora, nekada
opet naći?“, upita ona.
 „Zašto ne?“, rekla je stara žena. „Postoji pesma koju sam naučila od moje
bake i koja dobro pristaje tom skamenjenom faunu. Slušaj dobro! Možda ćeš,
jednom kasnije, kad i sama budeš stara žena, moći da je preneseš svojoj unuci:

Stanuje jedan u šumi,

ne znam ko.
Stanuje jedan u šumi,
koža mu je od kamena
usta ne mogu da viknu
a telo mu je hladno
kao da više nije živ,
ne znam koje.“

Dok je starica pevala drhtavim staračkim glasom, činilo mu se da iz daljine

neka frula prati pesmu, sladak, srebrnast zvuk, koji je njenom pevanju davao vezu
i snagu, a kad je počeo sa drugom strofom, glas joj je zvučao već punije i jasnije:

„Stoji jedan u mahovini,

ne znam gde,
Stoji jedan u mahovini,
i ne pomera se,
ukočena lica,
i dlakava krila,
nije tužan, nitʼ veseo,
ne znam gde.“

Pevanje je sve više dobijalo na punoći zvuka i jasnoći, kao da se pevačica

približava korak po korak, dok je stara žena još uvek sedela pored deteta kraj
vodoskoka. Ali, što je određenije tamo gledao, to su konture njih dveju bivale sve
nejasnije, njihove prilike postanu providne, kao i konture klupe i obrezanih
šimšira, dok se sve nije stopilo sa nepravilnom pozadinom jova i breza. Ali pesma
nije prestajala sa nestankom te slike, nego je bila sada sasvim blizu:

„Čeka neko na izvoru,

ne znam kad.
Čeka neko na izvoru,
da ga neka probudi,
ka njemu ruku ispruži,
i pomiluj mu krzno
i ukloni čini,
ne znam kad.“

A kod poslednjih reči se pomeri jovino žbunje, jedna ruka ga razdvoji i gurne
u stranu, i između zanjihanih grana izađe mlada žena koja je u ruci držala srebrnu
frulu. Već na prvi pogled on je video oči te žene, ili zapravo nije video ništa drugo,
do te oči, koje su bile slične očima one stare pripovedačice, ili Urlinim očima, kad
ga je ugostila u svojoj kolibi.
Žena strašljivo pogleda gore u grane drveća, kao da tamo vreba neka
opasnost, onda hitrim koracima dođe duž potoka bliže i zaustavi se tek kraj jezera
uz izvor, da bi se sagnula i šakom zahvatila vodu. Video je kako se saginje i uranja
ruku u vodu, i istovremeno je mogao da prepozna odraz u talasasto rasutoj vodi,
koji je žena podigla iz dubine, lice u svetlucavoj vodi je postalo jasnije, izgledalo
je da lebdi ispod površine na dohvat ruke, a kad su se njihove ruke dodirnule, oči
tog vodenog bića susretnu njegov pogled. Činilo mu se da se lice u njegovim
grudima topi pod toplinom tih očiju, čije su se tamne boje kao talasasti prstenovi,
koji se mirno povlače, širili po njegovoj unutrašnjosti. Onda žena, koja se bila
nagnula nad vodu, podigne glavu i pogleda ga pravo u lice. „Pa ti si tu, kameni
faune! Jesam li te najzad pronašla!“, rekla je, ustala i lagano pošla po ivici izvora
ka njemu. Kratko vreme je ostala još da stoji ispod kamenog stepenika na kome
su počivala njegova razdeljena kopita, onda se brzim korakom popela ka njemu i
rukom pogladila hrapave, ispucane čuperke njegovog krzna. Osetio je mekoću
prstiju na svojim bokovima i osećao je kako se zarivaju u njegovo krzno sve do
kože i blago ga miluju i pod tim nežnim dodirom nestane ukočenosti u njegovim
udovima, neosetljiva koža mu izgubi tvrdoću i prihvati osećanja koja su kao
pljusak buđenja prostrujala njegovim telom, a u grudima počne da mu kuca srce,
kao čekić koji razbija poslednje ostatke ukočenosti.
 Dok god je bio u stanju, bez pokreta se prepuštao nežnosti te ruke, ali onda
više nije mogao da obuzdava svoju čežnju za pokretom. Podigne ruku, pipajući
dodirne ženino rame i približi se da primi toplotu tog živog tela. Žena se tada
prepadne do srži. Vrisne, skoči dole u travu i u nekoliko koraka bila je nestala u
žbunju.
Dugo je gledao za njom, ali se više ništa nije pomeralo u granama jova. Onda
siđe sa svog postolja, sedne na ivicu jezera, zahvati vodu i počne da pije kao neko,
ko je posle dugog lutanja pustinjom, najzad stigao do izvora.
 Treći deo

Prvo poglavlje

Kad se probudio, ležao je u travi pored jezera uz izvor i video iznad sebe
višestruko naslagane grane javora, između čijeg lišća je na pojedinim mestima
prosijavalo plavo nebo. Mora da je dugo i duboko spavao, jer se sećao da je još
bio dan kad je legao na to mesto, a sad je sunce već opet bilo visoko na nebu. Znao
je još toliko da se iznenada osetio beskrajno umornim, kao da od ko zna kad nije
spavao, a i nije, mada je nepokretno stajao na postolju iznad jezera. Bez prestanka
su pored njega prolazili događaji, koji su uzbudili njegovu pažnju i obuzeli mu
misli, slike i zbivanja, kojih se tako tačno sećao, kao da je sam bio prisutan, premda
to uopšte nije bilo moguće, nije moglo biti; jer, sećao se istovremeno i celog svog
života ponovo, kako je tekao do tog trenutka njegovog skamenjivanja, sve je
ponovo znao, što je privremeno bio zaboravio, onda postepeno opet pronalazio i
najzad ponovo izgubio, da bi kao neutralan, a ipak u sve te događaje je najdublje
upleten posmatrač, tumarao u prostoru i vremenu, dok ga ta žena najzad nije
pronašla.
Kad je pokušao da u sećanje još jednom prizove taj kratak susret bude mu
jasno da je mogao da se seti zapravo samo očiju, očiju teško opisive boje, koje je
poznavao, i koje su mu bile poznate iz bezbrojnih snova i priča. Takođe je znao da
je u toj dolini više puta sretao devojku, koja ga je takvim očima pogledala
uplašeno, čak užasnuto, pre nego što je pobegla od njega. Ali ta devojka je bila
mnogo mlađa, Promecova kćer, kćer rudarskog majstora i njegove žene Ake, samo
još uvek nije mogao da se seti kako se ona zvala. Ova što ga je tu našla i probudila,
mora da je bila makar malo viša, jer je mogla da mu gleda u lice kad je stajala
pokraj njega, toga se još sećao. Još je osećao njeno telo pored sebe i to nije bilo
usko telo deteta, već telo odrasle žene. Dakle to nije bila ona devojčica, mislio je.
Ali, ko je onda to bio? I zašto je pobegla, iako ga je onako nežno milovala. Možda
je još bila u blizini?
Čim je to smislio skoči i krene da je traži, ode na svojim motkastim jaračkim
nogama do jovinog žbuna, razdeli rukama grane i pogleda napolje u prostranu,
ravnu dolinu. Pred njim je širokim lukovima vijugao potok kroz blago nagnute
livade, koje su bile žute od rascvetalog maslačka i đurđevskog cveća, ali
nadugačko i naširoko se nije video čovek, samo je dolinu vodio trag koji se gubio
negde u zelenilu.
 Jedan korak iz žbunja na otvorenu zemlju naučio ga je da ga i dalje spopada
onaj snažan strah, čim iznad sebe oseti slobodno nebo, i prisili ga da se opet skloni
pod zaštitnički krov grana. Sedne pod gusto olistali jovin žbun i pogleda dole u
dolinu, gde bi negde u daljini morao da se diže dim iz pastirskih kuća, i pitao se
da li ona mlada žena tamo živi.
Dok je još razmišljao, koga je to sad opet sreo iz Urlinog roda, odmerenim
korakom mu pristupi jedan miš i učtivo se poklonivši kaže mu: „Neobično sam
obradovan, Kamen oko, da te nalazim tako živog i kako se čini uopšte više ne
skamenjenog. Dozvoli mi da ti isporučim odane pozdrave jednog starog miša iz
našeg naroda, koji kod nas nosi ime „Čuvar Kamena“. Poručuje ti, da je tvoja
skupocena dragocenost kod nas na sigurnom i očekuje tvoju naredbu, kada i gde
da ti ga vrati.“
Kameno Oko ostane u sedećem položaju da se ne bi podigao toliko visoko
iznad tog glasnika, koji je i ovako bio daleko ispod njega u travi i gledao ga
odozdo. „Zahvaljujem ti na toj vesti“, rekao je. „U svakom slučaju, već sam znao
da je jednome od vas uspelo da nadmudri sokola. Isporuči „Onom-što-govori-sa-
zmijom“ koji kao što znam takođe čuva moj Kamen, moje pozdrave i moju
zahvalnost i reci mu da mi Kamen donese ovde, na ovo mesto, jer nameravam da
ovde ostanem još neko vreme.“
Miš je izgleda bio zaprepašćen ovim saopštenjem. „mislio sam da ti ja prvi
donosim tu vest“, reče malo razočaran. „Ali sasvim u toku izgleda ipak nisi.
Poštovanja dostojni „Onaj-što-govori-sa-zmijom“ je već pre izvesnog vremena u
dubokoj starosti otišao kod naših predaka, pošto ostatak svog života tvoj Kamen
nije puštao iz očiju.“
„To je tužna vest“, reče Kameno Oko. „U njemu sam izgubio najhrabrijeg
prijatelja koji mi je mnogo pomogao. Ko sad čuva Kamen?”
„Njegov naslednik postao je „Onaj-što-sokolu-proriče“, reče miš, i po njemu
se pri tome videlo, da je ponosan što u svoj narod ubrajaju ljude sa tako zvučnim
imenima.
„To i odgovara njegovoj zasluzi“; reče Kamen Oko. „Pa on je bio taj što se
suprotstavio sokolu i oduzeo mu Kamen“.
Ovo saznanje sada potpuno zbuni jadnog miša. „Ko ti je sve to već pre mene
ispričao?“, upita. „Pa tek juče si se ponovo vratio u život, a dotada si neprestano
spavao.“
„Bio sam prisutan“, reče Kameno Oko, ali kad je primetio da to otkrovenje
potpuno prevazilazi mišji razum, doda: „Ma pusti! Uopšte nisam bio toliko
beživotan, kako se činilo, moraš znati, i za to vreme sam svašta saznao. Ali, jedno
te moram još pitati: šta znaš o ženi koja me je probudila iz moje skamenjenosti?“
 „Svakako!”, reče i miš i činilo se da bukvalno raste od ponosa što će ipak
moći da kaže nešto novo. „Taj dan sam odavno čekao, iako su mi se zbog toga
stalno podsmevali.“
„Debeli?“, reče smešeći se Kameno Oko „Gde je on uopšte?“
„Spava“, reče miš, koji je prestao da se čudi tome što jarconogi sve zna.
„Juče se sigurno prejeo. Ali o onoj ženi mogu ja da ti pričam. Često je dolazila iz
doline, svirala na svojoj fruli i ponekad pevala pesmu u kojoj se radilo o tebi, kako
stojiš ovde skamenjen kraj izvora. Rado bih joj rekao gde može da nađe, onoga
koga traži, ali najčešće je već bila na svom konju, pre nego što sam ja do nje stigao.
Jednom je uspelo da je sretnem, ali me ona nije razumela, iako se nije plašila
miševa, kako se za devojku i ženu uvek tvrdi. Gledala je moje krzno i dala mi
mrvu svoga hleba, pre nego što je odjahala dalje. Kasnije sam dole na potoku sreo
žabu od koje sam saznao, da ta žena može da govori sa ribama, i ta žaba je prenela
moju poruku ribama. Biće da je na taj način saznala gde te može naći. U svakom
slučaju tako daleko nikada pre nije došla uz potok, kao da se plašila gustog
šipražja”.
„I onda je opet pobegla“, reče Kameno Oko tužno. „Nije ni čudo, kad
izgledam ovako ružno, sa jaračkim pramenovima dlake na telu.“
„Priznajem, biće da se žena malo uplašila“, reče miš sa izrazom iskusnog.
„Ne smeš to pogrešno da shvatiš. Ona će se već opet pribrati. Zar misliš da će te
tako brzo zaboraviti, pošto te je tako dugo tražila i pevala onu pesmu o tebi!“
„Hoćeš samo da me ohrabriš, ili to stvarno misliš?“, upita Kameno Oko,
željan da čuje još takvih reči i uopšte mu nije bilo čudno što od miša traži utehu.
„Žena će se sigurno vratiti, kao što ja ovde stojim“, reče miš sa sigurnošću.
„Voleo bih jako da u to verujem“, reče Kameno Oko. „Možeš li da mi kažeš
kako se ti zoveš, da bih znao ko je sa mnom ovde razgovarao kao dobar prijatelj?“
Tada miš sagne glavu i reče: „Do sada još nikada nisam učinio nešto
značajno. Još nemam ime.“
Kameno Oko je smatrao da je to začuđujuće kod miša sa tako upornom
izdržljivošću. Očigledno njegovi još nisu primetili tu njegovu osobinu. Čak je i
pogled bora limbe, koji je ležao pored sivog dlakavog kepeca u travi, činilo se
izražavao nešto kao čuđenje. Kameno Oko ga uzme u ruke i kaže: „Šta misliš o
tome Limba? Kod miševa je očigledno teže steći neko ime, nego kod ljudi.“
„To te čudi?“, reče Limba i poprimi podrugljivu crtu oko uglova usta. „Pa ti
bi zapravo trebalo da znaš, kako prolazi neko ko prerano dobije veliko ime. Ali
ovaj hrabri miš je sada zaista zaslužio ime. A znam već i koje.“
 „Kad ti to kažeš, onda je stvarno došlo vreme za to“, reče Kameno Oko.
„Kod tebe čovek može biti siguran da još nikada ništa nisi učinio preuranjeno. Daj
dakle mom prijatelju ime, kako bih mogao da ga njime oslovljavam.“
Limba pogleda miša svojim čistim, drvenosmeđim okom i reče: „Imaš jednu
osobinu, momče, koju veoma cenim i koja je zaista vredna pažnje. Po njoj ću te
nazvati pa ćeš se u buduće zvati „Onaj-što-ne-napušta-nadu“.
Tako nazvani miš je u tom trenutku sigurno pocrveneo od gordosti i
zbunjenosti, ali to se naravno nije moglo videti kroz njegovu gustu, kao somot
meku dlaku. Duboko se nakloni i reče: „Zahvaljujem ti, Prastari, za tu počast i
pokušaću da budem takav, kako mi ime glasi.“
„Dobar, dobro“, reče Limba. „Ne moraš da držiš velike govore, već sam
video kakav si. Ovaj jarconogi ovde bi trebalo da se ugleda na tebe, premda bi se
moglo očekivati da je u međuvremenu naučio da čeka.“
„Onda ću požuriti, da ne mora da čeka predugo na svoj Kamen“, rekao je
miš, naklonio se i šmugnuo.
Tek što je on nestao u šipražju, kroz travu se pojavi polako tapkajući jedan
debeli miš, osvrne se oko sebe dremljivo žmirkajući i konačno ugleda jarconogog
kako sedi između žbunja. „Šta ti radiš ovde?“, upita ga zbunjeno!
„Trebalo bi?“, upita Kameno Oko smejući se. „A zašto?“
„Pa ti si samo kamena figura!“, reče miš i protrlja oči.
„Tako izgledam?“, reče Kameno Oko. „Izgleda da si nešto propustio, od kad
si juče legao da malo dremneš posle ručka za bolje varenje.“
„Dragi Bože!“, vikne debeli. „Pa ti si se stvarno probudio? Moram to brzo
da javim Čuvaru Kamena! Kakva će to za mene biti čast, kakva čast!“
„Ne moraš mnogo da žuriš“, reče Kameno Oko. „Onaj-što-ne-napušta-nadu“
je već na putu, a takav, kakav si, teško da ga još možeš stići.“
„Onaj-što-ne-napušta-nadu? A ko je to?“, upita debeli iznenađeno. „Pa ti bi
to najbolje trebalo da znaš“, reče Kameno Oko. „Mislim na miša koji je stražario
sa tobom. Upravo si propustio da budeš svedok, kako je dobio to ime.“
„Taj uobraženko!“, reče debeli ljutito. „Mogao je bar da me probudi! Sad
moram da trčim za njim dok ne dobijem probode sa strane!“ na to se on okrene i
odskakuće teškim korakom.
„Trči samo!“, vikne za njim Kameno Oko. „Dobro će ti doći!“
On ostane da sedi nepokretno i gleda u dolinu, neće li se ipak negde u
izmagličastoj daljini pokazati neki trag one žene. Pobo je limbu ispred sebe u
zemlju i oslonio bradu na čvornovatu glavu. Pri tom mu je, a da toga najpre nije
bio svestan, slatki, smolasti miris iz korena drveta išao u nos, primamljiv i pun
obećanja, miris koji je budio čežnju za susretom i dodirom, za zagrljajem i
predavanjem. Osećao je kako mu taj miris oduzima sva čula i činilo mu se, kad se
zatvorenih očiju potpuno predao tom osećanju, kao da čuje tiho smejanje, toplo,
tamno smejanje žene bora, čija ga je magija, koja daruje život, okruživala kao
sočna smolasta šišarka jezgro i u tom materinskom zagrljaju, u njemu je rasla nada
u ispunjenje njegovih želja i čežnja snagom, koja je pretila da mu raspukne srce.
Ne bi mogao da kaže koliko je tako sedeo predan tajanstvenoj moći te
prastare hiljadostruke majke, kad je začuo zvuk frule, melodiju u kojoj je sve to,
što je sam osećao, dobijalo oblik i lik i ta muzika koja se do njega izvijala u
širokom luku dolazila je bliže, dok nije ispunila sva njegova osećanja i učinila da
zadrhti. On onda digne glavu i otvori oči. Nekoliko koraka od njega stajala je
mlada žena sa Urlinim očima, upravo je spuštala srebrnu frulu i smešila se. Malo
dalje dole u dolini video je pod rozikastim večernjim nebom njenog konja kako
pasući polako korača livadom. „Ipak si se vratila?“ upitao je. „Zašto si juče
pobegla?“
„Ni sama ne znam tačno“, rekla je „Verovatno me je uplašilo kad tvoje krzno
od jednom više nije bilo od kamena i tvoje se telo micalo. Ali morala sam da ti
donesem tvoju frulu. Tvoja je?“, i kod tih reči ona mu pruži instrument.
On ga uzme u ruke i pogleda ga posmatrajući besprekornu oblinu video je
sićušan zapis koji je okruživao donju ivicu cevi. „Da“ rekao je, „to je moja frula,
onakva kakvu sam dobio od dede. Gde si je našla?”
„Ispričaću ti jednom kasnije,” rekla je. „nećeš da probaš da li još znaš da
sviraš na njoj?“ On onda podigne frulu do usana, nemajući još pravu predstavu o
melodiji, ali prsti su mu kao sami našli put, klizali su preko srebrne cevi i počeli
da oblikuju tonove i da ih nižu, motive koji su počinjali tamo gde je sviračica
upravo bila prestala, nabacujući odgovore na onu melodiju koja je njegovu svest
pokrenula takvom snagom, i dok je svirao pred sobom nije video ništa, sem te oči
koje su ga pratile od kad je kod sebe imao Arnijev kamen, uranjao je pulsirajuće
svetlo prstenova plave, zelene i ljubičaste boje i ponovo našao sve one slike, koje
su odonda njegovu nadu približavale ovom cilju: onu trenutnu pojavu koja je onda
bila pokraj njega na zamrzlom putu na obali zaleđene reke i govorila sa njim, dok
njene oči nisu otišle sa sivim oblacima; lice one žene koja se nagnula nad njega
ispred zvezda u pozadini, dok je ispod sebe osećao njeno krilo, onda na izvoru na
rubu krive šume, koja ga je poljubila kako ne bi sasvim zaboravio kuda je krenuo
i, dok su se te slike pele iz njegovog sećanja on je shvatio da bi bez čežnje, koju je
u njemu probudio taj tajanstveni susret, potpuno zalutao do one granice na kojoj
čoveka ispljunu u prazninu, u Ništa; a i jeza straha koji ga je hvatao u takvim
trenucima spoznaje, našla je lik u njegovom sviranju i pretila da trešteći rastrgne
luk melodije, ali je most od tonova izdržao, luk se uklapao u luk, da probije put ka
onim očima čija je igra boja sada obuhvatala horizont sveta, a sa nestankom
svetlosti i penjanjem noći muzika je dobijala u punoći, glasovi su preuzeli pevanje
frule i poveli ga dalje i onda kad je Slušač već odavno bio spustio svoj instrument.
Video ih je sada ponovo, breze-devojke, koje su se sa dolaskom noći
probudile iz sna i lakonoge igrale po livadi. Dobacivale su jedan drugoj delove
melodije, kao lopte, najpre pojedinačne, čiji su se svetli, gotovo telesni glasovi
jedva razlikovali od pljuskanja izvora i zviždanja vetra u lišću, ali su ubrzo upali
sve novi i novi glasovi i upleli se u pesmu takve slasti, da su se ptice okolo
probudile i uključile u koncert svojim ćurlikanjem i mamećim zvižducima. Slušač
je stajao kao u snu, okružen tom muzikom, koja je kao kiša zvezda kapala sa neba
i na zemlji rascvetavala cvetove između trave koja je izbijala; anemone su u mraku
razvijale svoje blještave čašice, nebeski ključevi su zvonili svojim zlatnim
zvoncima, grozdovi zumbula i rumenika rasipali su svoj magični miris. Slušač se
našao okružen kolom breza-devojaka koje su igrale, dok i njega nije zahvatio polet
njihove pesme; zaboravio je na svoje nezgrapne jaračke noge i hteo da se pridruži
krugu igračica, ali ga one nisu puštale unutra i takvom brzinom su proletele pored
njega da je jedva još mogao da razlikuje pojedine prilike, neka ruka je gladila
njegove rutave bokove, neka nasmejana usta su klizala pored njega, ali ništa nije
moglo da se zadrži, dok se onda odjednom pred njim opet nije našao onaj par očiju
koje je tražio od kada je na putu, i dok se kolo pojačavalo u divlji kovitlac, a pesma
dostigla takvu lepotu da je bolelo, te oči su ostale kraj njega, široko otvoreni ulazi
u zemlju koju nije poznavao i on je rekao: „Tvoje oči liče na Kamen, koji sam
izgubio, samo su lepše.“
I dok je probao da načini prve korake kroz kapije u beskrajne dubine te
zemlje, čuo je kako žena, koja ga je gledala tim očima, dalje peva pesmu po kojoj
su igrale breze-devojke:

„Stoji jedna u šumi

ove noći,
Stoji jedna u šumi
da bi rutavog fauna
u oči pogledala.
Uskoro će je prepoznati
jer se probudio
ove noći.“
 Njen glas se uzdisao jasan i topao iz površnih glasova breza-devojaka i činilo
mu se kao da mu njegov zvuk dodiruje srce. „Tvoj glas“, rekao je, „zvuči kao frula
koju si mi ponovo donela, samo je lepši.“ Tek što je to rekao osetio je da žena
stavlja ruke oko njegovog vrata i povlači ga ka sebi, dok je pevala:

„Sedi jedan u mahovini

ove noći,
sedi jedna u mahovini
osluškuje slatko pevanje
na brezovoj padini
i drži na krilu onoga
na koga je mislila
ove noći.“

Osećao je telo žene koja je ležala pored njega i čija mu je mirisna kosa padala
preko lica, i taj miris mu je bio poznat i on reče: „Tvoja kosa miriše tako slatko,
kao smola limburice, prastare majke hiljada drveća, samo još opojnije.“
A žena je još jednom pevala:

„Leži jedna na izvoru

ove noći,
leži jedna na izvoru
i jedan kraj nje,
polu čovek polu zver,
njen dragi dragan,
zove se Slušač i smeje se
ove noći.“

On je tada prepozna i nasmeje se: „Arniluka!“ rekao je „Arniluka!“ Negde

u sred noći Slušač se probudio i ugledao svetla stabla breze kako stoje okolo kao
vitke stražarke u tami. Kroz mrežu olistalih grana svetlucale su usamljene zvezde
a njemu je bilo tako lako, kao da je tek sada izgubio kamenu težinu svoga tela.
Uzeo je svoju frulu i tražio melodiju koja bi mogla da izrazi taj osećaj lebdenja i
dok je nizao ton na ton, pokraj njega se pomeri Arniluka i ono što je svirao
sređivalo se u reči i redove stiha koji je glasio:

Lakonogog kao ptica

bez težine,
čvrsto me drži
inače ću poleteti
pravo u nebo.

Ona ga onda opet uzme u zagrljaj i čvrsto zagrli, kao da se plaši da bi ga

mogla opet izgubiti.
„Jedno još ne razumem“, reče Slušač posle nekog vremena. „Kad sam te
prošle godine video, bila si još dete a sada si odrasla žena.“
„Prošle godine?“, ponovi Arniluka. „Zar ne znaš koliko je vremena u
međuvremenu proteklo? Poslednji put sam te srela u dolini onog leta pre
poslednjeg velikog naleta jahača i pobegla sam od sebe, a to je bilo pre skoro deset
godina!“
„Znači devet godina sam bio kameni faun?“, reče Slušač. Arniluka se
nasmeje i kaže: „Faun si još uvek.”
„To te ne plaši?“, upita Slušač.
„Više ne“, odgovori Arniluka i pritisne ga uz sebe. Tako su ležali zajedno
sve do jutra, a kad je nebo iznad šume postalo svetlije, Slušač ustane da bi se napio
vode na izvoru. Tek kad je osetio kako mu mokra trava miluje bosa stopala, primeti
da više ne nabada na razdeljenim kopitama. „Arnilukaaaa!“ vikne. „Probudi se!
Više nisam faun! Čarolija je prekinuta!“
Arniluka otvori oči i pogleda ga smešeći se. „Upravo sam počela da volim
tvoje jaračke noge,“ rekla je. „Kako si povratio svoj ljudski lik?“
„Preko tebe“ reče i ispriča joj koju mu je magiju Narcija izrekla.
„Sigurno je mislila da ti time nanosi zlo“, rekla je Arniluka. „Biće da ona
nije volela fauna koji se već ranije krio u tvom maljavom telu pa nije mogla da
zamisli, da neko može da te voli u takvom liku: ja sam srećna što još uvek izgledaš
po malo kao faun, tako dlakav kakav jesi. Tako nikad neću zaboraviti kakav si bio,
kad sam te našla.“
 „Zvuči kao da ti je žao što sad opet imam prave noge, sa kojima mogu da se
pokažem među ljudima, a da ih odmah ne prepadnem,“ rekao je.
Arniluka se smeje: „I tako kako stojiš predamnom u svojoj dlakavoj nagosti,
bolje da se ne pokazuješ među ljudima. Odjahaću sada do pastirskih kuća i nabaviti
nešto da obučeš. Taj faun u tebi je samo za moje oči! Osim toga, volela bih da sa
tobom doručkujem na ovom mestu.“ Ona ustane, navuče lanenu kecelju i pozove
svog konja, koji je stajao malo dalje dole na vodi i gledao prema njoj. On njišteći
zabaci glavu i dođe svojoj gospodarici brzim kasom.
„Vraćam se što pre mogu“, rekla je Arniluka. „Čekaj me ovde!“, što je
zvučalo skoro kao da se plašio da bi Slušač mogao posle svih tih magičnih
preobražaja, koji su se sa njim dogodili, slučajno da nestane. Brzo ga poljubi u
usta, skoči na konja i letećim galopom odjaše niz dolinu preko livada.
Slušač ponovo legne u travu između jovinog žbunja gledajući za njom dok
je nije izgubio iz očiju i pitajući se da li je sada stigao na cilj puta. Zar sada nije
pred njim bilo sve jasno? Živeće sa Arnilukom u nekoj kući, ona će mu rađati decu
i na kraju će zajedno da ostare.
Dok je slikao sebi taj budući život, iz visine začuje prodoran krik. Pogleda
na gore kroz granje jova i ugleda sokola koji je visoko na nebu pravio krugove.
Ptica se onda iznenada strmoglavi, kao da je ugledala plen, ali se zaustavi iznad
zemlje, lepršajući i vine se na jednu jovinu granu. Odatle je svojim zelenim očima
piljila u Slušača. Sedela je tako neko vreme. Onda reče mekim devojačkim
glasom: „Znači našao si nekoga, ko te je uzeo na svoje ruke, Slušaču“
„Da“, rekao je Slušač. „Tvoja magija više nema nadamnom moći.“
Soko se podrugljivo nasmejao. „Opet imaš svoje lepe noge.“ reče. „Sada bi
sigurno da siđeš dole u dolinu, sa tom ženom i da živiš tamo kao svako drugi.“
„Šta će me u tome sprečiti?“, odgovori Slušač, ali u sokolovom glasu se čuo
ton od koga ga je prošla jeza.
„Pa možeš da probaš“, rekao je soko. Još jednom se zvonko nasmejao,
raširio svoja krila i popeo se u jutarnje nebo sve dok se jedva mogao videti, a onda
brzo otišao prema Istoku.
Slušač je buljio u prazno i razmišljao o sokolovim rečima. Šta su značile?
Da li je soko znao nešto, što je njemu bilo skriveno? Iznenada ga spopadne strah
da Arniluka neće moći da se vrati. Osmatrao je dolinu dok ga oči nisu zabolele, a
od nje se još ništa nije videlo. Čučao je dugo tako ispod žbunja, a strah mu je rastao
sa svakim otkucajem srca. Možda je sve, što se te noći dogodilo, samo sanjao?
Osvrne se da vidi, može li da nađe neki trag one devojke i onda ugleda frulu u
travi. Uzme je za ruke da se uveri da to nije varka, oseti hladnu, glatku oblinu po
prstima i pročita zapis koji je na donjem kraju zbijen redovima obavijao ulaz u
cev:
 Osluškuj zvuk,
sledi ton,
ali ako vršiš silu
moja pesma će te
zlim nagraditi.

Sad je već bolje razumeo šta te reči znače i pitao se, da li je već dobio
nagradu za zloupotrebu, ili je ono što mu se desilo bio tek početak još goreg
iskustva. Tek sada mu je palo u oči da je frula izgubila pozlatu pod kojom je ta
izreka bila nečitljiva, pa mu se skoro činilo da je to razlog za nadanje.
Zabavljen tako frulom, potpuno je zaboravio da osmatra dolazi li Arniluka,
pa je ona tako došla sasvim blizu, kad je on čuo prigušen topot njenog konja.
Dojahala je brzo, skliznula iz sedla i sa konja uzela paket.
„Obuci najpre nešto!“, rekla je. „Ja ću se u međuvremenu pobrinuti za
doručak.“ Dobaci mu zavežljaj sa odećom i počne da reže hleb, u travi stavi krčag
sa medom a iz mokre krpe odvije kotur ovčijeg sira, dok se on mučio sa uskim
lanenim pantalonama i preko glave navlačio košulju. Arniluka ga je uz smeh
posmatrala pa reče: „Sad izgledaš skoro, kao da nikada nisi bio faun. Ali ja bolje
znam. Budi moj gost! Sedni kraj mene i nek ti je prijatno!“
Dok je sa njom jeo, razmišljao je kako ga je Urla skoro istim rečima pozvala
za svoj sto, ali nije ništa rekao, jer nije znao kako bi to Arniluki objasnio. Zato je
radije ćutao, povremeno podizao pogled i radovao se ljupkim pokretima njenih
ruku.
Kad se najeo, a Arniluka, koja je jela s jednako dobrim apetitom kao i on,
sakupila ostatke doručka u korpu, on reče: „Kako to da je frula izgubila pozlatu,
koju je tvoj otac dao da stave?“
„Bila je u vatri“, reče Arniluka, „i u jari je pozlata popucala i otpala. Ali ta
vatra nije ništa mogla tvojoj fruli.“
„Gde si je našla?“, upita on.
„Tamo gde je gorelo“, reče ona.
„Kada je to bilo?“, upita on.
„Pre devet godina“, reče ona. „Kod Arnijevih ljudi kada je na selo naišla
velika najezda jahača.“
 „Mojom krivicom“, reče Slušač. „Ježim se od tog sećanja, ali moram da
saznam šta se tada i od onda dogodilo. Hoćeš da mi ispričaš?“
„Da“ reče Arniluka,. „Dođi kod mene i stavi glavu na moje krilo. To je duga
priča, i bolje se podnosi ako se oseća toplina živog čoveka.
Počelo je tako što sam u jesen pre one godine kad se sve to desilo odjahala
sa ocem preko brda do naselja Arnijevih ljudi. Nisam znala kakve poslove ima
moj otac da dogovara sa Narcijom, ali čula sam je kako ga prijateljskim rečima
poziva da povede i svoju kćer, koja je, kako je ona saznala, uvek volela da bude
kod Arnijeve kolibe. Moj otac je prvo hteo da ide sam, ali ja sam moljakala sve
dok nije popustio, jer htela sam da najzad opet vidim široku stepu. Još znam kako
sam od radosti glasno uzviknula, kad smo izašli iza stene, a ispod nas se raširila
ravnica koja je svetlucala sivo sve do udaljenog horizonta. Dugo sam stajala na
tom mestu i nisam mogla da se sita nagledam. Napokon moj otac me požuri, jer je
sunce bilo već nisko na Zapadu iznad planina, i tako smo te večeri pred sam mrak
stigli do kuće.
Otac je ujahao sa mnom u dvorište Narcijine kuće. Kad smo sjahali, naiđe
jedan sluga i htede da preuzme naše konje, ali mi otac reče da pođem sa tim
čovekom do štala, dok je on sa Narcijom razgovarao u kući. Ja dakle uzmem mog
ponija za uzde i pođem za slugom koji je ka štalama vodio konja moga oca. Tamo
obrišemo životinje, a sluga im naspe ovsa. Onda prođe sa mnom kroz štalu i
pokaže mi Narcijine konje. Bio je naročito ponosan na jednog crnog dugonogog
iz sokolovske pasmine, a bilo je već i pet ždrebeta koji su poticali od njega.
Dok smo još stajali kod ždrebadi, u štalu dođe neki čovek i kaže mi da
gospodarica hoće da me vidi. Pošla sam sa njim a on me uveo u veliku sobu u
kojoj su moj otac i Narcija sedeli za stolom jedno preko puta drugoga. Narcija me
doduše pozdravila ljubaznim rečima ali su joj oči bile tvrde, kao u sokola koji je
ugledao plen. „Rekli su mi o tebi“, rekla je, „da naročito voliš ovo mesto na rubu
stepe. Je li to istina?“
„Da“ rekla sam i ispričala joj kako sam se uvek radovala poseti mome dedi
Arniju. „Ne znam ništa lepše nego da jašem preko stepe“, rekla sam, „gde se ne
vidi ništa sem trave i neba, dokle pogled dopire.“
„Vidiš“, rekla je Narcija mome ocu, „ona bi najradije ostala ovde.“
Otac je ljutito pogleda i kaže: „Ne mešaj dete u igru!“
„A zašto?“, odgovorila je Narcija hladnim osmehom. „Misliš li da ću se u
ovoj igri dobrovoljno odreći figure koja će mi doneti prednost? Onda se ponovo
obrati meni i reče: „Da li bi volela da ostaneš kod Arnijeve kolibe?“
Nisam znala šta da odgovorim. Mogućnost da svakog dana jašem po stepi
činila mi se primamljivom, ali sam istovremeno počinjala i da slutim, da Narcija
hoće da me na neki način iskoristi za svoje ciljeve. „Ako moj otac dozvoli“, rekla
sam zato obazrivo.
„I?“, upitala je Narcija i pogleda moga oca, „zar joj to nećeš dozvoliti?“, a
kad je otac samo nemo zavrteo glavom, ona je nastavila: „Stidi se Promeco, što
hoćeš da joj upropastiš tu radost! Zadržaću dete u svakom slučaju i to ti znaš.
Možda će te to u buduće sprečiti da posluješ sa drugim trgovcima. Svojevremeno
ste nam odobrili isključivo pravo da trgujemo vašim zlatarskim radovima i ja ću
se pobrinuti da tako i ostane.“
„Morate mi više plaćati, ako treba samo od toga da živimo“, rekao je otac,
ali Narcija se samo nasmejala i rekla: „Morate jednostavno više da radite, pa ćete
imati za život.“
„Uzela te je dakle za taoca“, reče Slušač. „To i liči na nju.“
„Da“, reče Arniluka, „učinila je to i tačno je znala da moj otac neće preduzeti
ništa što će meni štetiti. Sledećeg jutra se dakle moj otac vratio sam. Kad se od
mene opraštao, a od Arnijevih ljudi upravo nikoga nije bilo u blizini, šapatom mi
je ispričao o tajnom putu preko planine, o kome Arnijevi ljudi nisu znali. „Ako
možeš da pobegneš“ rekao je, „moraš da trčiš prema Severu u šume, posle tri dana
okreni se prema Zapadu, dok ne stigneš do velikog zida od stene“ i onda mi je
opisao prolaz kojim se dospevalo gore u šumu iznad ravne doline.
„Plašim se u šumi”, rekla sam, ali on me zagrlio i rekao je: „Tvoja majka i
ja ćemo se plašiti, dok god ti moraš da živiš kod ove zelenooke veštice. Ne
zaboravi to!“
Od tada sam živela u Narcijinoj kući. Dala mi je malu sobu sa zadnje strane.
Sem kreveta pored zida, tu je bio i mali sto sa obrađenim nogama, dve stolice a na
suprotnom zidu škrinja, ali ja sem haljine na sebi, nisam imala skoro ništa, što bih
tamo stavila.“
„U toj sobi sam ja stanovao, dok sam živeo kod Arnijevih ljudi“, reče Slušač.
„Znam“, reče Arniluka. „Kad sam uveče legla u krevet, otkrila sam u
daskama iznad njega vrata zidnog ormarića.”
„I tamo si našla moju frulu“, reče Slušač.
„Da“, reče Arniluka. „Pored nje su bila još dva zemljana krčažića, ali pošto
nisam znala šta je u njima, ostavila sam ih. Ali, frulu sam odmah prepoznala i kako
sam znala da u kući nema nikoga, pokušavala sam da na njoj sviram. Jednom me
Narcijin upravitelj kuće u tome skoro uhvatio. Čula sam ga kako napolju vuče
noge hodnicima, pa sam upravo uspela da stavim frulu pod prekrivač. Tad se on
već našao u sobi, osvrtao se okolo, i najzad upitao kakvo je to bilo sviranje. „Kos
ispod prozora“, rekla sam. Bio je star i više nije dobro čuo, ali nisam bila sigurna
da li mi je poverovao, pa sam odlučila da frulu ne čuvam više u mojoj sobi već da
je sakrijem negde u kući gde je niko neće naći. Pravo mesto za to su mi se činile
daske na tavanici, pa sam tamo između dve grede stavila frulu, gde je tačno
pasovala. Imala sam u planu da je ne ostavim u toj kući kad se budem vratila u
Arcijak.
Ali od toga za sada nije bilo ništa, jer me ni korak nisu puštali izvan kuće.
Kad sam htela da jašem, Narcija je sa mnom slala jednog od svojih ljudi, koji se
nije sklanjao od mene, a noću su oko kuće trčali njeni psi, a bili su toliko ogromni
i strašni da se nisam usuđivala da izađem.
U početku me Narcija češće pozivala kod sebe i tražila da joj pričam o
Arcijaku, recimo o zlatarskim radionicama, rudnicima, ili me je pitala da li nekada
u selo dolaze strani ljudi. Po načinu na koji se kao uz put raspitivala o ovome ili
onome, ubrzo sam primetila da se nada da od mene sazna stvari, koje joj je moj
otac prećutao, pa sam joj zato govorila samo ono što je ionako morala znati. Ubrzo
sam sebi izgledala kao neka starica koja stalno priča iste stare priče. Vremenom je
to sigurno primetila, pa me nije više tako često pozivala, ali od tada pod raznim
izgovorima, više nisam dobijala dozvolu da izađem.
Kasnije, kad je već pao sneg, dođe ona jednog jutra u moju sobu i zatraži da
je pratim u lov. „Tvoj konj je već osedlan i stoji u dvorištu“, rekla je. Radovala
sam se da konačno opet izađem pred vrata, brzo obučem krznene stvari koje su mi
dali za zimu i istrčim napolje. Narcija je već sedela na konju a o sedlu su joj visili
luk i tobolac sa strelama.
„Jašemo same?“, upitala sam. Narcija se nasmejala i rekla: „Kad ti jašeš sa
mnom, ne treba nam straža. Pokaži mi kako jašeš!“ Obode konja petama u slabine,
i jurne ka kapiji, a ja za njom. Neko vreme smo se trkale, sve po ivici stepe, levo
od nas žbunje i breze, desno beskrajno, pod snegom sjajna ravnica. Jednom mi je
skoro uspelo da je prestignem, ali tad se ona nagnula konju iznad vrata, šapnula
mu nešto u uvo i u sledećem trenutku je izgledalo da leti iznad skorelog snega, kao
da ima krila.
Zaustavila se kod jedne brvnare na ivici šume i sišla. Kad sam prišla, ona
reče: „Ovde ćemo ostaviti konje, da njihov topot ne bi poplašio divljač.“ Odvele
smo konje u štalu sa zadnje strane kolibe, istrljale ih slamom i preko njih prebacile
pokrivače. Narcija je uzela luk i strele, a onda smo obazrivo pošle dalje rubom
šume. Posle nekog vremena Narcija je zastala i šapnula: „Tamo napred u žbunju
stoji jelen. Čekaj ovde dok pređem s druge strane, a onda ga poteraj prema meni!“
Lakonoga je potrčala prema snegu, obišla taj deo šume, koji se tu kao jezik
uvlačio u stepu, i nestala iza grmlja. Po prvi put od kad sam živela kod Arnijevih
ljudi, bila sam sama. Činilo mi se da je to prilika za bekstvo, na koje sam tako
dugo čekala. Ne razmišljajući dugo, jurnula sam pravo u žbunje, dok su mi grane
šibale oko ušiju i trčala prema pošumljenom obronku, koji se uzdizao u nebo
taman iza golih brezovih grana. Trčala sam i trčala. A onda ispred mene postane
ponovo svetlije i, na svoj užas, otkrijem da moram da pređem otvoreno, snegom
pokriveno polje, koje je to šipražje delilo od šume.
Čim sam se našla na slobodnom, ugledala sam Narciju, kako stoji na kraju
ostrva sa žbunjem, kao da me tamo čeka. Nije trčala za mnom, dok sam trčala dalje
po škripavom snegu, ali osećala sam pogled njenih zelenih očiju za vratom. I onda
sam odjednom bila miš, još uvek sam trčala da spasem život, ali spasonosna šuma
je bila beskrajno udaljena na horizontu, a iza sebe sam čula kako krešti soko, čija
se senka ubrzo potom našla iznad mene. Pokušala sam da se probijem u stranu, ali
on se već sjurio dole i uhvatio me svojim kandžama.
Kad sam ponovo došla sebi, ležala sam u snegu, a Narcija je stajala iznad
mene. „Jelen je pobegao“, rekla je. „Trčala si u pogrešnom pravcu.“ Gledala je
dole u mene, kao lovac u žrtvu, i kad sam videla njene oči, bilo mi je jasno, da je
tačno znala šta sam nameravala i shvatila sam dvosmislenost njenog govora.
„Ustani!“ rekla je. „Idemo kući.“
Tada još nisam shvatila šta se desilo. Tek kasnije, kad se zima već bližila
kraju, otkrila sam Narcijinu tajnu. Bila je u kući jedna mlada služavka koja je
prema meni uvek bila ljubazna. Kad sam uveče, posle tog čudnog lova, ležala u
svom krevetu i jecala u jastuk, jer sam još uvek osećala sokola iznad sebe, koji me
drži u svojim kandžama, ona se ušunjala u moju sobu, sela pored mene i
pomilovala me. „Isplači se samo, dete“, rekla je „Je li ti učinila neko zlo, ta
zelenooka veštica?“ Ispričala sam joj onda kako sam prošla i činilo mi je dobro,
da sa nekim o tome pričam, kako se i tu na svom krevetu osećam kao bespomoćan
miš. Služavka, zvala se Lingli, uzela me u naručje i pokušala da uteši, kao da sam
njeno rođeno dete. „Ah, detence“, rekla je, „ma ti nisi miš! Pogledaj svoje šake sa
lepim prstićima, ruke i noge! Jelʼ tako izgleda miš!“
„Ali bila sam miš!“, jecala sam. „I taj soko me umalo nije ubio. Možeš li da
mi objasniš to?“
„Da“, rekla je, „mogu, iako bi hiljadu puta želela da nikada nisam ništa o
tome saznala.“ I onda mi je ispričala da Narcija, ne samo da može da leti nebom
pomoću neke čarolije, nego da ima moć da i druge pretvara u životinje.“
„Ja to jako dobro znam“, rekao je Slušač, „jer je i na meni okušala svoju
veštinu, mada joj je uspela samo do pola!“
„To se znači sa tobom dogodilo“, reče Arniluka. „Pa onda ne treba dalje da
ti objašnjavam. Ona te je znači načinila mojim faunom!“ Nasmejala se i rukom
mu pošla kroz kosu. Onda se opet uozbiljila i rekla: „Sirota Lingli je ipak prošla
gore. Od one noći kad je ostala kod mene, da me prođe strah, često je dolazila u
moju sobu, i postale smo toliko bliske, da sam ja upitala, da li zna neku mogućnost
za bekstvo. „To je teško, detence“, rekla je. „Narcija svuda ima svoje oči i nikada
ne znaš da ne sedi kao soko na nekom drvetu.“ Ali mi je obećala da će potražiti
neku priliku.“
U tome je prošla zima, sneg se topio, a na rubu šume je od jednom procvetao
podbelj. Lingli jedno veče dođe kod mene u sobu i reče: „Jelʼ još uvek hoćeš da
bežiš?“, a kad sam samo nemo klimnula, ona nastavi: „Onda to moraš uraditi
noćas! Po podne su se vratili trgovci iz daleka. Narcija je bila veoma zadovoljna
njihovim poslovima i napred u sobi slavi sa njima veliku svečanost. većina ih je
već pijana, jer su doneli vino.“
Sada kad je prilika bila tu, uhvatio me veliki strah od mračne šume. „Zar ne
možemo da sačekamo da se bar razdani?“, pitala sam. „Da te Narcija bolje vidi?“,
rekla je Lingli. „Ne“, ako hoćeš da ideš, onda to mora biti sada. „Tako se plašim“,
rekla sam. Onda mi je Lingli stavila ruke na ramena, dugo me gledala u oči i
upitala: „Da li bi povela i mene? Ja bih se na svakom mestu na svetu manje plašila
nego u ovoj kući.“ Tada mi sa srca padne kamen, jer neću morati da izađem sama
u noć, pa zagrlim Lingli od olakšanja. „Već sam sklonila nešto za jelo uz put, da
ne moramo da gladujemo“, rekla je Lingli i pokazala mi zavežljaj oko koga je bila
u čvor vezana marama. Navučem svoje krznene stvari, jer su noći još bile hladne,
a onda se iskrademo pored vrata sobe, iza kojih su pijanci pevali i galamili,
išunjamo se iz kuće i potrčimo prema šumi u zaklon žbunja.
Bile smo već među prvim visokim smrekovim stablima, kad se od jednom,
kao iz zemlje iznikla pred nama stvorila Narcija, a da nismo videli odakle je došla.
„Zar ti se kod mene toliko ne dopada Arniluka“ rekla je, „da bez pozdrava hoćeš
da se izvučeš? A ukrala si mi i jednu od mojih služavki? Da li znaš šta radim sa
takvom poslugom koja se usprotivi mojoj volji? Ne? Onda ću ti pokazati!“ Ispruži
ruku na kojoj je na mesečini sevnuo zeleni Kamen i u istom trenutku je umesto
služavke stajao veliki pas pored mene, arlauknuo i po zemlji dopuzao do svoje
gospodarice. „Tako mi se već više dopadaš, Lingli!“, rekla je Narcija. Ali, kad se
pas privio uz nju i zamahao repom, kao da bi da je zamoli da povuče preobražaj,
ona ga odgurne nogom i vikne: „Trči ostalima, koji noću šetaju oko kuće!“ Onda
pogleda mene i reče: „A šta je sa tobom? Hoćeš da opet osetiš, kako je kad soko
lovi miša? Samo, moglo bi da se desi da ovoga puta svoje kandže zarije nešto
dublje!“
Stajala sam kao prikovana na mestu na kome nas je uhvatila, drhtala celim
telom i nisam ispuštala ni reči preko usana. Narcija me neko vreme gledala
podrugljivo, a onda je rekla: „Izgleda da ti je još od prošlog puta dosta toga? Onda
moraš u kuću!” Ne osvrnuvši se ona pođe ka kućama a ja za njom, kao da me vuče
na nevidljivom konopcu za sobom.
Te noći nisam oka sklopila. Dok sam napolju čula Narcijine pse kako režeći
trče po žbunju, shvatila sam tek tada šta mi je Lingli govorila o toj kući. Drhtala
sam već i pri pomisli da sretnem Narciju sledeće jutro i pitala se da li su i ostali
psi nekada bili takva posluga koja se nije povinovala volji gospodarice i to mi se
činilo toliko verovatnim, da sam od jednom izgubila svaki strah od njih; mislila
sam valjda da mi svako mora biti prijatelj, kome je Narcija učinila nešto slično. U
svakom slučaju, još te noći sam odlučila da pomognem Lingli, koliko god budem
mogla.
U prvo svitanje sam otvorila prozor, koji sam do tada, iz straha od pasa, noću
uvek držala zatvoren i izverala se na slobodu. Pasa nigde nije bilo, mada su u to
vreme inače još uvek šetali oko kuće. Otrčala sam do žbunja iza kuće i tiho pozvala
Lingli. Neko vreme je sve ostalo mirno, ali onda se od šume začuje nešto kako trči
šušteći u starom lišću na zemlji, odmah potom iz žbunja skoči pravo na mene
snažna keruša. Da li je to bila Lingli? Nisam znala, ali sam zastala, mada me je
sad opet uhvatila drhtavica od te strašne životinje.
Keruša je igrajući stajala predamnom, gurnula mi spuštene ruke svojim
mokrim nosem, otrčala onda malo prema šumi, osvrnula se, a kad je videla da još
uvek stojim na istom mestu, vratila se i pokušala da me nežnim gurkanjem glavom
pogura do visokog drveća. Najzad sam shvatila da treba da pođem sa njom, pa
potrčim ispred nje u gusto šipražje. Tamo su ležali na okupu svi ostali psi sa još
šest drugih životinja, i napeto gledali prema kućama.
Kad je keruša legla pored njih, sela sam pored nje i milovala joj krzno. Sedeli
smo tako skupa izvesno vreme i nisam znala šta će sada biti. Kad sam pokušala da
ustanem, psi su zarežali, a keruša, za koju sam mislila da je Lingli, je položila
glavu na moje krilo tako da sam morala da ostanem da sedim. Pri svemu tome su
se psi držali potpuno mirno, iako su bili sasvim budni. Njihova napetost se malo
po malo prenela i na mene, pa mi je na kraju bilo, kao da svakog trenutka mora da
izbije nevreme, premda na nebu nije bilo ni oblaka. Iznad kuće je kružilo samo
ogromno jato vrana i njihovo kreštanja je raspoloženje toga jutra činilo još
sumornijim.
U međuvremenu sunce se popelo visoko iznad kuća i ja sam baš razmišljala,
šta će Narcija preduzeti kad vidi da me nema, kad sam iznenada od stepe začula
topot kopita, kao od velikog jata konjanika, a ubrzo i prodorne krike. Sad sam
slutila šta su psi nanjušili i shvatila zašto me je Lingli namamila u šumu. Bila sam
sigurna sada da je ona ta keruša što leži pored mene i liže mi ruku.
Ono što je sledilo bilo je kao grozna mora. Videla sam kako u naselje uleću
Pljačkaši sa letećim pletenicama, izranjali su svuda između kuća, čula sam kako
razvaljuju vrata, tupe udarce i pucanje razvaljenog drveta i samrtničke krike
Arnijevih ljudi, otegnute promukle krike koje su se naglo prekidali.
Videla sam pojedince kako istrčavaju napolje i trče kroz ulice, dok ih u leđa
ne bi pogodila neka strela, videla kako teturajući se zastaju, padaju i ostaju na
zemlji trzajući se, dok nisu prestali da se miču. Jahači su u međuvremenu iz kuća
izvlačili sanduke i kovčege, izbacivali pokućstvo kroz prozor, koje se uz treskanje
lomilo, i pokazivali jedni drugima kličući svoj plen. Onda su poletele prve baklje
na krovove i malo kasnije celo naselje je bilo u plamenu i Narcijina kuća, koja
nam je bila najbliža.
Setila sam se tvoje frule koja je ležala gore između krovnih greda i bolelo
me je što sam je ostavila tamo. Dok sam još užasnuta piljila u crni dim, koji je
kuljao iz krova između jezičaka plamena videla sam kako se ispod njega otvara
prozor, onda se izdvojilo nešto iz dima koji se peo i neki soko proleti uz brze udare
krila iznad nas i nestane između kruna drveća. Tada sam znala da se Narcija spasla,
dok su njene ljude Pljačkaši pobili. U tome je već ubrzo palo veče. Više se nisu
čuli krici, samo je još jednolična pesma jahača, koji su sedeli skupa negde između
kuća što su gorele, dopirala do nas. U međuvremenu su se bili podigli oblaci i noću
udari provala oblaka koja ugasi plamen. Čitavo to vreme ležala sam kod pasa i bila
mokra do kože, ali Lingli, ili keruša, koja je nekada bila Lingli, pripijala se uz
mene i grejala me svojim telom. Pred jutro jahači se povuku. Na svoj užas videla
sam da svoje konje vuku stazom uz brdo, koja je preko planine vodila u Arcijak.
Bilo mi je jasno da ću i sada, kad niko više nije pazio na mene, morati da idem
tajnim putem kroz šume, ako hoću kući, ukoliko do tada tamo uopšte bude kuće
za mene. Ali, prethodno sam htela bar da pokušam da spasem tvoju frulu.
Psi me sada nisu sprečavali da ustanem i otrčim do naselja. Obazrivo sam se
držala zaštite gromova, ali sam ubrzo shvatila, da tu više nema živog čoveka.
Svuda su po ulicama ležali pobijeni i ja sam se prisiljavala da ne gledam, kad sam
morala da protrčim pored njih. Ali ono što sam ipak videla, neću moći da
zaboravim čitavog svog života.
Narcijina kuća je bila od prilike do polovine sagorela a krov najvećim delom
spašen. Smrad dima me je skoro ugušio, ali mi je uspelo da preko polomljenih
greda dospem do onog dela tavanice koji se nije bio srušio i da prodrem do mesta
na kome sam sakrila frulu. Tu je vatri odolela jedna jedina greda. Možda je bila
slučajnost što je na tom mestu, jer nije bilo drugog drveta pri ruci ubačena hrastova
greda, dok je inače bila, upotrebljena samo jelovina. Ali, sada se pitam, da li je
isto tako bilo slučajno, da sam frulu sklonila na sigurno upravo ispod te grede. U
svakom slučaju ona ju je zaštitila. Daske između kojih sam ja sakrila, bile su
ugljenisane i frula je još bila vrela kad sam je izvadila. I promenila se. Pozlata je
bila pukla i istopila se u male kuglice. Ali srebrna cev nije pretrpela štetu i sijala
je besprekorno kad sam je obrisala o svoju čađu umrljanu kecelju.
Čim sam se uverila da je frula ostala neoštećena, probila sam se kroz ostatke
vatre dole, otrčala do kapije i oko kuće u šumu.
„Tada sam te video“, reče Slušač.
„Ti?“, reče Arniluka, „Kako to?“
 „Stajao sam iza kuće i upravo hteo da se popnem kroz prozor da potražim
frulu“, reče on.
Arniluka ga je zapanjeno pogledala. „Stvarno si bio tamo, onog dana?“,
vikne. Onda se naglo nasmeje i kaže: „Možda je i dobro što te nisam videla.
Verovatno bih od straha pala mrtva. Jesi li me prepoznao?“
„Ne“, reče Slušač „i ako si mi se učinila nekako poznatom. Ali video sam
samo mršavo dete u čađu umrljanoj kecelji, kako u par koraka trči do šume. Pre
nego što sam stvarno shvatio, ko to trči, bila si već nestala.
„I onda sam bila sama“, nastavi Arniluka svoju priču. „Dozivala sam Lingli,
zvala i zvala, ali ona se nije pokazivala. I danas se pitam šta li je sa njom bilo. Da
li još sa ostalim psima šeta kod Arnijeve kolibe oko ruševina?“
„Ne“, kaže Slušač, „to sasvim sigurno ne radi“ i ispriča Arniluki kako je sreo
pse i kako mu je uz pomoć Narcijinog prstena uspelo da ih ponovo pretvori u ljude.
„Ako su poslušali moj savet, žive ispod velikog zida od stene u pećini“, reče on a
onda, posle malo razmišljanja, doda: „Čudno je ipak: kad se dobro razmisli,
Narcija je onda toj devojci spasla život, time što ju je pretvorila u kerušu. Ono što
ona učini zlo, izgleda da se, protiv njene volje, ipak okreće na dobro. I Arnijev
Kamen je sklonila za sebe i samo zato su miševi uspeli da joj ga oduzmu i sačuvaju
ga za mene, a mene je pretvorila u fauna, da bi ti mogla da me nađeš.“
„Da joj za to još budem zahvalna?”, reče Arniluka. „Pre mislim da je život
tako stvoren, da ume da koristi za sebe dela zlih, i upliće ih u uzorak stalno rastućeg
i sve šireg tepiha svega živog.“
„To je mogao da kaže moj deda Arni“, reče Slušač.
„Sigurno je on i bio taj koji mi je u detinjstvu stvorio takvu sliku o životu“,
reče Arniluka. „Samo je jako teško sačuvati to u mislima, kad čovek, teran
strahom, trči kroz mračnu šumu i na smrt se prepadne od svakog krckanja u
šipražju. Tako mi je bilo onda kada sam se sama probijala kroz šume. Ne mogu ti
reći koliko sam dana tako putovala; to vreme leži u mom sećanju pokopano kao
usamljen, pust san o mraku, strahu i bojazni od smrti. Ne znam koliko sam puta
gubila put i trčala u krug, dok ne bih prepoznala neki proplanak ili neko staro drvo,
pored koga sam već bila prošla. Iskopavala sam nekad proklijale hrastove i bukove
žirove iz starog lišća, da umirim najcrniju glad, ali strah je bio gori od gladi i
iskakao pred mene neprestano, sa svakog mesta u šipražju. Znaš da sam oduvek
nerado išla kroz šumu, ali sada sam i otvorenih očiju, svuda u senkama videla
ubijene lako leže i gledaju me svojim ukočenim očima. Jednog trenutka sam tako
ostala da ležim i želela samo da umrem. Onda se desilo nešto, čega se još dobro
sećam: pored moje glave iznenada se našla žaba i rekla: „Zašto hoćeš da umreš
kad ležiš tu kraj žive vode? Onda sam primetila da ležim kraj potoka koji je tekao
kroz šumu preko kamenja obraslog mahovinom. „Ne mogu da izađem iz ove
šume“", rekla sam. „Da li ti znaš put?“
„Kad bi još mogla jasno da razmišljam, sama bi ga našla“", reče žaba. „Idi
uz potok do malog jezera. Odmah iza toga, naći ćeš uspon na stari put kroz veliki
zid od stene.“
Žaba me je lepim zlatnim očima gledala tako prijateljski da sam opet skupila
hrabrost, ali čim sam potrčala sama šumom, opet me spopadne strah. Mora da sam
jedva bila pri svesti, kad sam konačno stigla do velikog zida i uspuzala se starim
koritom potoka, kroz mračnu, usku cev kojoj nikada nije bilo kraja, a i gore se
onda nastavljalo kroz beskrajne šume. Probudila sam se tako jednog jutra i shvatila
da sam spavala u Jezovitoj šumi. Ukočila sam se od užasa i isprva se skoro nisam
usuđivala da se pokrenem, jer sam iza svakog iskrivljenog drveta videla, kako
vrebaju oni vukovi za koje sam zapravo morala da znam da su mrtvi. Ali takvo
znanje ne koristi čoveku mnogo, kada strah ščepa srce kao pticu što se koprca i
stiska ga. Ko zna kad, kad se opet malo rasvetlilo potrčala sam kao gonjena uz
brdo, zakačinjala se o lelujave brade krivih smreka, padala preko korenja koje je
svuda puzalo po zemlji, kao zmije i najzad stigla do livade na vrhu planine. Tamo
sam opet mogla da dišem malo slobodnije. Sledeću noć sam provela u krošnji stare
oskoruše, jer sam se kod tog drveta osećala sigurnom.“
„Velika ptica“, reče Slušač.
„Kakva ptica?“, upita Arniluka i pogleda ga začuđeno.
„Kad sam u to vreme bio tamo gore“, reče Slušač, „video sam, kako jednog
jutra iz granja izleće velika bela ptica i odlazi preko vrha brda. To mora da si bila
ti. Ali tada sam bila toliko zaokupljena sopstvenim očajem, da nisam više
razmišljala o tome.“
„Pa mi smo znači stalno prolazili jedno pored drugoga,“ reče Arniluka.
„Da“, reče Slušač. „Čudno, da smo onda, kad smo se osećali potpuno samim,
uvek bili blizu jedno drugog.“
„Ja te ne bih primetila, ni da si mi prešao preko puta,“ reče Arniluka, „jer
sam videla još samo užasne slike, koje mi je davao moj strah. Toga dana sam
poslednji put protrčala kroz šumu i konačno se spustila u Ravnu dolinu. Trčala
sam još malo po livadama, do par ždrebadi, koja su tamo pasla i onda izgubila
svest. Pred veče me je tamo mašao stari Vacek, kad je hteo da potera konje u štalu.
Pričao mi je kasnije da sam još nedeljama ležala u groznici i govorila zbrkane
stvari. Ali je na kraju ptica smrti odletela sa mog kreveta, kako se on izrazio, pa
sam mogla da ustanem i kasnije mu pomažem oko posla sa konjima; jer je tada bio
potpuno sam. Ali negde iza mojih misli skriven je još uvek onaj strah i ako
napravim samo nekoliko koraka u šumu, on izbija i tera me ponovo da izađem iz
šume. Stajalo me je truda da pređem ovaj kratki put između jova i breza do izvora,
iako još svuda nebo proviruje između grana i pogleda u dolinu nije zaklonjen
šipražjem i gustišem. Moje ribe su mi rekle gde mogu da te nađem, ali sama od
sebe nikada ne bih pošla tim putem.“
„Za tu vest treba da zahvališ jednom mišu koji je stražario ovde kod mene i
nije se dao omesti u verovanju da sam još živ i da ne moram da ostanem iznad
izvora za sva vremena, kao kamena gromada. Zato se on sada zove „Onaj-što-ne-
napušta-nadu“, ali dok je to pričao osećao je kako u njemu raste nejasna a
istovremeno strašna slutnja, koja je bila probuđena onim što je Arniluka rekla na
kraju. „Tebe taj strah spopada, kad nemaš slobodan vidik“ rekao je, „kao što je
mene do sada hvatao strah, čim bih se našao pod golim nebom. Ali to je sigurno
bio samo deo preobražaja, koga si me ti sada oslobodila.“ Očajnički se nadao da
je to stvarno tako, a Arniluka je to primila kao gotovu stvar, jer je viknula: „Onda
dođi najzad sa mnom na otvoreno!“ Ustane, uhvati ga za ruku, povuče sa zemlje i
htede da istrči sa njim na livadu, koja je pod suncem blještala i svetlela od zelenila
i zasićenosti raznobojnih pufnama bezbrojnog cveća. Ali, čim je izašao iz senke
bukve, strah ga pogodi kao pesnica i gotovo ga obori na zemlju. Pusti Arnilukinu
ruku i jurne nazad u žbunje, gde drhteći leže. To je znači ono što je sokola navelo
na smeh, mislio je. Povratio sam moj ljudski lik, ali gori deo čarolije je ostao, a
Narcija je to znala.
Gledao je napolje prema Arniluki, koja je stajala pod svetlim suncem i
uplašeno pogledala nazad prema njemu i znao, da će uvek ostati tako. Gde god da
budu, jedno od njih će se plašiti.
Najzad, Arniluka se vrati do njega. U očima su joj bile suze, kad ga je videla
onako bespomoćnog, kako leži na zemlji. „Dođi!“, rekla je. „Ustani! Naći ćemo
već neko rešenje. Ovde u svakom slučaju ne možeš ostati. Ići ćemo rubom šume,
duž doline, sve do pastirskih kuća, ja po travi, a ti između žbunja. Bićemo tako
blizu da ćemo svakog trenutka moći da se uhvatimo za ruke.“
Pozvala je svog konja i onda su krenuli. Ponekad su se držali za ruke, dok ih
leska ili svibin grm ne bi razdvojili, a kad su se posle nekoliko koraka opet sreli,
pali su smejući se jedno drugom u zagrljaj, kao da se nedeljama nisu videli. Za
Arniluku je to izgleda bilo vesela igra, i njena veselost je prešla na Slušača, ali ga
je istovremeno pogađalo svako od tih razdvajanja, kao oštar rez i činilo mu se kao
čudo, što se Arniluka stvarno ponovo pojavljivala iza žbunja i razdragano mu širila
ruke.
Tako su, polako i uz mnogo zaustavljanja, stigli dalje u dolinu dok se pred
njima nisu pokazale pastirske kuće, iza kojih su uz dolinu pasli konji. Kad su
preskakali stazu što je od štala vodila ovamo ka jednoj brvnari, koja se videla
nekoliko desetina koraka dalje u šumi između visokih smreka, Arniluka zastane i
kaže „Sad zaista moramo da se razdvojimo; jer već sam shvatila da ne možeš proći
preko pašnjaka do kuća. Privremeno ćeš morati da stanuješ preko, u drvosečinoj
kolibi, ali tamo neću moći da te posećujem. Poslaću ti Vaceka sa nešto stvari za
noć. Ujutru rano te čekam ovde na rubu šume.“
Zagrlili su se, kao da se rastaju za čitav život i sigurno bi još satima stajali
na tom mestu da konj nije frknuo i povukao uzde. „Moja kobila hoće u štalu“, reče
Arniluka. Još jednom poljubi Slušača, baci se u sedlo i odjaše brzim kasom prema
kućama.
Gledao je za njom, dok nije nestala iza štala, onda polako uđe u šumu i krene
ka brvnari. Vrata nisu bila zatvorena i on preko uske nastrešnice stigne u nisku
sobu u kojoj je mirisalo na dim bezbrojnih vatri koje su gorele na podzidanom
ognjištu. Zid iza njega bio je obložen pločama škriljaca, koje su štitile balvane od
toplote i do tavanice bile pocrnele od dima. U sredini prostorije je stajao stabilan
sto sa nekoliko stolica, onda je na zidu bila tu još jedna polica sa tiganjima i
svakojakim kuhinjskim posuđem, škrinja i širok krevet od dasaka, na kome je
moglo da se smesti više ljudi.
Slušač donese sa gomile drva, koja je video napolju pred vratima, naramak
cepanica, nasecka ih i zapali vatru pomoću kamena i čelika. Čim se plamen
pucketajući probio kroz drvo, on se već osetio u kolibi kao kod kuće. Dim se
skupljao ispod krova i odlazio u vis kroz otvor. Slušač sedne kraj vatre
posmatrajući plamen kako klizi po svetlom drvetu, dok ono brzo ne potamni i
popuca, a ivice pukotine se užare. Bio je to čudan osećaj posle svih tih godina koje
je proveo pod vedrim nebom, opet biti u zatvorenoj prostoriji. I vatra je tu gorela
drugačije nego napolju, gde je svako kretanje vazduha duvalo plamenove u stranu.
Pokušao je da zamisli, kakav će tok njegov život u buduće imati, ali nije uspevao
da pred očima sagleda bilo kakav plan, – sve je ostajalo nejasno i bledo. Osećao
se kao na nepoznatom terenu, gde čovek ne zna tačno kojim putem da krene.
Sedeo je tako još i premišljao, kad je začuo zatvaranje spoljnih vrata, posle
čega je u sobu ušao Vacek. Stari Šaranoglavi se proteklih godina tek malo izmenio,
samo što mu je kao slama bela kosa postala još tanja, a oči još svetlije i vodenastije.
Nosio je sa sobom zavežljaj, koji stavi na krevet, pre nego se okrene Slušaču. „Već
sam i mislio da si to ti, Sviraču“, reko je, „iako su Arnilukina obaveštenja bila
oskudna, kad me je poslala tebi. Prošlo je mnogo vremena od kad smo se sreli kod
konjskog zabrana kana Hunlija poslednji put.“
Čuo sam da si zbog mene morao mnogo da patiš, Vacek“, reče Slušač.
„Možeš li da mi oprostiš što sam onda radio tako nepromišljeno? Mislio sam
dobro, ali nisam razmišljao o posledicama.“ On ustane i pođe nekoliko koraka
prema starom, koji je upravo raširio vunene pokrivače po krevetu i sad nosio nešto
namirnica prema policama, pogaču i komad slanine, balon sa vinom i još ponešto.
Vacek sve to brižljivo poređa po policama na zidu, pre nego što se okrete i pogleda
Slušača sa osmehom: „Znam ja to“, rekao je „I nisam ljut na tebe:“ Pruži mu ruku,
dugo je zadrža u svojoj i odmeri ga od glave do pete. „Onda si bio skoro još dečak“
reče onda, „a sem toga, to je sve davno prošlo.”
Slušač ga pozove da na kratko sedne sa njim pored vatre, a kad stari spremno
privuče sebi stolicu i sede na nju opkoračivši je. Slušač uzme dva pehara sa police,
natoči vina i sedne kod njega.
„Video sam te još jednom posle toga“, reče, „samo ti mene nisi primetio“ i
ispriča mu kako je bio svedok njegovog dolaska udolinu.
„Zato se znači nisi čudio, što me ovde ponovo vidiš“, reče Vacek. „Bilo je
to gadno vreme i ja sam se toliko plašio, da bih se najradije bio zavukao u mišju
rupu.“
„A ja sam bio kriv što su te onako udesili“, reče Slušač.
„Kriv“, reče Vacek i polako zavrti glavom. „Ko je kriv za takva dešavanja?
Nabrojaću ti ko je sve mogao da bude kriv za veliki nalet jahača pre devet godina.
To su prvo bili Pljačkaši, koji su od kad je veka napadali ljude na ivici stepe,
pljačkali ih i odvlačili u ropstvo, kao svojevremeno mene i moje sa Smeđe Reke.
Jahači nisu znali drugačije da žive, jer je horda od pamtiveka tako živela. A mi
smo to primali kao zlu nepogodu od koje se ne može braniti. Zar je naša krivica
što nismo pružali otpor, makar da bi jahači svesni nepravde koju su nam nanosili?
Onda je došao Arni i pokazao nekolicini ljudi, koji ga nisu smatrali potpuno ludim,
da može i drugačije da se živi. A kad je umro, drugi su pokušali da rade kao on,
pri čemu ne želim da govorim o tome da li su ga ispravno shvatili. U početku je
možda čovek kao Heni mislio pošteno, mada je mogao da ima i druge razloge. Ali
je onda ubrzo primetio da se i na taj način može zadobiti moć, a njegova kćer ga
je u tome sigurno još mnogo prevazišla. Ali ta priča o Arnijevim ljudima je ipak
započela kod samog Arnija. Jeli možda zato on kriv za sve, što je iz toga proizišlo?
A onda si najzad došao ti, sa tom veličanstvenom idejom, da Pljačkašima pokvariš
konje a danas misliš da si za sve kriv. Tad, kad sam otkrio tvoj trik, i meni se ta
dosetka uopšte nije učinila lošom, svakako samo dok mi samom nije došla glave.
Možda sam malo i ja kriv, što te nisam sprečio da konjima sviraš onu pesmu. U
svakom slučaju kan Hunli je bio tog mišljenja, a nije čak ni pogrešio, jer ja sam
znao, da ti je zabranio da sviraš na tvojoj fruli u logoru horde. Na svoj način on je
imao apsolutno predstavu o tome, šta ni Pljačkaš ne sme da učini, pa je tako za
vreme svoga života, uprkos svim poniženjima koja je doživeo od Narcije, odbijao
da preduzme nešto protiv ljudi, koji su se nazivali po njegovom bratu; jer se pred
Urlom zakleo da će Arnija ostaviti na miru. Ali, on je umro one zime pre velike
najezde jahača, tačnije rečeno, udario ga je šlog u napadu besa zbog Narcijine
oholosti, a njegov najstariji sin Huski, koji je posle njega postao kan, nije se osećao
obaveznim. Na taj način i sama Narcija može biti kriva što su svi njeni ljudi bili
pobijeni. Kad se stvari tako posmatraju, može da se dođe do saznanja, da uopšte
nije toliko važno ko je učestvovao u dešavanju ove ili one nesreće, jer na taj način
sigurno bi svaki čovek bio kriv.“
Slušač razmisli neko vreme i onda reče: „Kad te čovek čuje kako govoriš,
mogao bi steći uverenje da svako može da radi šta mu se svidi, šta mu padne na
pamet, jer će kriv biti u svakom slučaju.“
„Pa nije baš ni tako jednostavno“, reče Vacek smešeći se. „Ispričaću ti priču,
koju sam kao dečak čuo u našem selu od jednog ribara. Bila dva brata po imenu
Oleg i Boleg, čiji je otac ležao teško bolestan. Pozvao je mudru i čarolijama veštu
ženu i ova mu je rekla, da dalje uzvodno uz reku postoji ostrvo na kome na
granama džinovskih balzamskih topola raste čarobno jaka imela, čijim bobicama
može da se izleči svaka bolest i da će ozdraviti samo ako mu neko donese taj lek.
Ali, pri tom se mora vrlo obazrivo postupati jer na tom ostrvu živi kraljica vila,
koja jako zamera kad se lomi njeno lepo drveće.
Bolesnik pozove sebi sina Olega, ispriča mu šta je žena rekla i zamoli ga da
ubere jednu granu takve imele i donese mu je, kako bi ponovo ozdravio. Oleg
uzme sekiru, uđe u čamac i odvesla uz reku. Putovao je tri dana, dok se pred njim
reka nije podelila u dva rukavca, a između njih ugleda na ostrvu džinovske
miomirisne topole, koje su širile grane iznad vode. Pristane uz obalu ostrva,
priveže čamac, uzme sekiru i prokrstari ostrvo uz duž i popreko dok ne nađe
konačno jednu topolu, na čijoj je najvišoj grani bio snažan bokor imela.
Oleg pokuša da se popne na drvo, ali je drvo do visine tri čoveka bilo bez
grana i toliko debelo, da ga ni trojica ne bi mogla obuhvatiti. Oleg pogleda gore
prema imelama, koje su se njihale iznad njega visoko, kao kula na vetru, a on ih
nije mogao dohvatiti, sem da poseče drvo i tako dođe do imela. Sedne pod drvo i
razmisli šta da radi. Da će naljutiti kraljicu vila, ako drvetu nešto učini, otac mu je
rekao, ali Oleg nikako nije hteo da se vrati kući bez imela. Ako ocu odnesem takvu
granu imela, mislio je biće toliko zahvalan da će me učiniti jedinim naslednikom.
I kad je još jednom pogledao u vis i video koliko je bokor imela veliki i bogato
razgranat, dođe mu i pomisao, da može steći mnogo ugleda i moći, ako bude imao
takav bokor imele, na kome mora da ima na stotine bobica. Svako, ko je teško
bolestan, poslaće po njega i moliti ga za jednu takvu bobicu. Svaku će moći da
desetostruko nadoknadi zlatom.
Smišljeno, učinjeno. Oleg uzme sekiru i počne da udara zarez u deblo. Drvo
je do duše bilo debelo, ali topolovina je meka, pa je zarez tako brzo postajao dublji
i posle nekog vremena drvo počne da stenje, da se ljulja i uz prasak padne u
obalsko šipražje. Olegu se činilo da je u pucanju drveta čuo neki krik, ali nije se
mnogo brinuo zbog toga, već otrči do onog mesta, gde je pala krošnja drveta sa
bokorom imela. Brzo ga nađe, ali kad je hteo da ga odseče nožem vidi da je grana
u padu pogodila vidru, koja je sad cvileći ležala pod njom.
 Vidra pogleda Olega svojim okruglim očima i reče: „Izvadi me molim te
ispod ove grane i daj mi jednu od imelinih bobica da probam, pa ću ponovo
ozdraviti. Oleg se nasmeje i reče: „šta ćeš mi za to dati?“ „Moje prijateljstvo“, reče
vidra. „Za to ne mogu ništa da kupim”, reče Oleg, „a sem toga, mogla bi me uloviti
kraljica vila, ako se ovde duže zadržim.“ Odseče bokor imele i otrči do svog
čamca. Ali, pre nego što je do njega stigao, pred njim se našla vilinska kraljica.
Oči su joj sevale od besa, a kad je podigla ruku prema njemu Oleg je morao da
zastane i više se nije mogao pomeriti. „Ubio si jedno od mojih najlepših drveta“,
rekla je. „Zato ćeš za sve vreme ostati da stojiš ovde, kao drvo, sem ako ne dođe
neko da moli za tebe.“ I tako ga ostavi.
Otac je uzaludno čekao Olegov povratak, bolest mu se pogoršavala i kad je
posle nedelju dana mislio da oseća kako mu se bliži kraj pozove Bolega i kaže:
„Više nemam nade da će se tvoj brat vratiti. Biće da je dopao moći vilinske
kraljice. Da li hoćeš da pokušaš sada ti da mi doneseš tu granu imele?“, a kaže mu
i kakva je opasnost sa tim vezana.
Boleg je video da će mu otac umreti, ako mu ne pomogne na taj način, pa
tako i on uzme svoju sekiru, uđe u čamac i veslajući tri dana uz reku stigne do
ostrva. Pristane, priveže čamac i pođe po žbunju uz duž i popreko, dok ne dođe do
visoke balzamske topole na čijoj je najvišoj grani bio bokor imele. Ni na to drvo
se nikako nije mogao popeti, pa Boleg sedne pored drveta razmišljajući šta da radi.
Ako kući ne donesem granu imele, otac će umreti, mislio je. Ako hoću da mu
pomognem moraću da oborim ovo lepo drvo makar i uz opasnost da izazovem
gnev vilinske kraljice. A kad je pogledao gore i video koliko je veliki taj bokor
imele, dođe mu misao da bi tim bobicama mogao pomoći mnogim ljudima. Tako
donese odluku da poseče drvo.
Smišljeno, učinjeno. Uzme sekiru, počne da pravi zarez u stablu udarajući
sve dublje i dublje u meko, svetlo drvo i posle nekog vremena drvo počne da
stenje, da se ljulja i sruši se uz tresak u šipražje. Bolegu se činilo da je drvo u padu
viknulo, pa se uplaši. Ali, kad je drvo bilo oboreno, Boleg pođe duž presečenog
stabla do grane koja je nosila imelu i upravo htede da je odseče nožem, kad otkrije
da je grana pogodila dabra, koji je sada ležao pod njom cvileći.
Dabar pogleda Bolega i kaže: „Izvadi me molim te ispod ove grane i daj mi
jednu od tih bobica, pa ću opet ozdraviti.“
Kad je Boleg video, šta je nehotice napravio dohvati granu, upotrebi svu
svoju snagu i uspe mu da granu u kojoj je bila težina, celog drveta podigne toliko,
da je dabar mogao da se ispod nje izvuče. Boleg onda ubere jednu bobicu sa bokora
imele i stavi je dabru iza dugih zuba. Dabar malo prožvaće bobicu, onda se uspravi,
otrese krzno i reče: „A sad trebaš da požuriš da stigneš do čamca, jer će vilinska
kraljica biti veoma ljuta, kad otkrije, da si oborio jedno od njenih najlepših drveta.“
 „Jesi li opet sasvim zdrav?”, upita Boleg.
„Da“, odgovori dabar, „i mnogo ti hvala što si mi pomogao. Ali ne smeš sad
da gubiš više vremena, inače ćeš loše proći.“ Onda dabar potrči ka obali, zaroni u
vodu i otpliva.
Boleg odseče bokor imele i potrči duž obale ka čamcu. Ali pre nego što je
do njega stigao, ispred njega se odjednom pojavi vilinska kraljica. Oči su joj sevale
od ljutine, a kad je podigla ruku prema njemu, Boleg je morao da zastane i više
nije mogao da se makne s mesta.
„Ubio si jedno od mojih najlepših drveta, kao i tvoj brat pre tebe“, reče ona.
„Zato ćeš za sva vremena ostati da stojiš ovde kao drvo, sem ako neko ne dođe da
moli za tebe.“
Na to se ona okrene da ode, ali pre nego što je napravila i tri koraka, voda
zašumi i dabar šljapkajući izađe na obalu. Otrese vodu iz krzna i kaže: „Vilinska
kraljice, molim te da pustiš Bolega“.
„Znaš li uopšte šta je učinio?“, reče Vilinska kraljica. „Oborio je, kao i
njegov brat Oleg, jednu od mojih najlepših topola i potrajaće više od stotinu godina
dok ponovo poraste ovakvo drvo.“
„Znam“, reče dabar, „jer sam dospeo pod to drvo, kad je palo. Ali Boleg se
pokazao dobrodušnim, oslobodio me i dao mi jednu od bobica, da me izleči.“
„Onda s pravom moliš za njega“, reče Vilinska kraljica. Ispruži ruku i Boleg
je odmah mogao ponovo da se pokrene. Zahvali vilinskoj kraljici, a i dabru na
njegovom zalaganju i htede da podigne bokor imele koji mu je od straha bio ispao
iz ruke. Kad je vilinska kraljica to videla, upita ga, zašto su mu potrebne imele.
„Otac mi je teško bolestan“, reče Boleg, „pa me je zamolio da mu donesem
granu imele sa ovog ostrva, kako bi ponovo ozdravio.“
„Je li ti rekao da kažnjavam svakoga, ko mom drveću čini nažao?“, upita
vilinska kraljica.
„Da“, reče Boleg. „Ali na drugi način se nije moglo doći do imela, a ja volim
oca, tako da sam rizikovao tu opasnost.“
„Dobro“, reče vilinska kraljica. „Ali zašto si odmah uzeo ceo bokor, kad ti
treba jedna jedina grančica sa jednom bobicom?”
„Mislio sam“, reče Boleg, „da tim mogu da pomognem i drugim ljudima.
Bolesnih i umirućih ima svuda po svetu.”
„To znam“, reče vilinska kraljica. „Ali, ko hoće da dobije takvu bobicu
imele, mora sam da se potrudi i donese je, tako kao što si je ti doneo za svog oca.
Odlomi dakle jednu grančicu, ali bokor ostavi ovde!”
„Ako je tako, u redu“, reče Boleg, sagne se i odlomi jednu grančicu na kojoj
je između listova, bila jedna jedina mlečna bela bobica. Kad je to uradio, stane
pred vilinsku kraljicu i kaže: „Povinovao sam se tvojoj volji u ovome, jer si
gospodarica ovoga ostrva, ali sada te molim da oslobodiš i mog brata Olega.“
„Da li znaš šta je učinio?“, upita vilinska kraljica.
„Isto što i ja“, reče Boleg. „Pa sama si to rekla.“
„Isto, a ipak ne isto“, reče vilinska kraljica. „kad sam došla do drveta, koje
je Boleg ubio, našla sam pod granama vidru koja je bila mrtva. Možda je i ona
molila za pomoć, ali joj je Oleg nije ukazao.“
„Može biti da je vidra bila odmah mrtva, pa joj moj brat nije ni mogao
pomoći?“, reče Boleg.
„Može biti, a i ne mora“, reče vilinska kraljica. „Ali sada ima na savesti dva
života: drvo i vidru.“
„Kad je sekao drvo, nije mogao znati da će ono ubiti vidru“, reče Boleg.
„Molim te još jednom: oslobodi ga, jer ne mogu bez brata da izađem pred oca.“
Vilinska kraljica zatraži da pođe za njom i posle nekoliko koraka, on ugleda
Olega kako ukočen i krut stoji u grmlju. U ruci je još držao bokor imele. Čim je
vilinska kraljica ispružila ruku, sa Olega spadne čarolija. Kad je prepoznao brata i
video da u ruci drži granu imele, vikne: „Hajde da se trkamo u veslanju i vidimo
ko će prvi biti kod kuće!“ jer je znao da je bolji veslač i mislio na to šta će dobiti
od oca za tu granu imele. Ali, vilinska kraljica ga zapovedničkim pokretom ruke
zaustavi i kaže: „Čekaj! Taj bokor imele moraš ostaviti ovde! Dovoljno je što tvoj
brat ima jednu granu.“
Oleg je besno pogleda i kaže: „Mene je otac prvog poslao. Zar da se kući
vratim praznih ruku?“
Vilinska kraljica ga ispitivački pogleda u oči i reče: „Do čega je tebi zapravo
stalo, Oleg? Do toga da otac ozdravi, ili do toga, da ti budeš taj, koji mu donosi
spasenje? Spusti bokor na zemlju! Ili hoćeš da ostaneš ovde za sva vremena?
Oslobodila sam te samo zato jer je tvoj brat to molio.“
Oleg onda ljutito baci granu na zemlju i kaže: „Dođi, Boleg, idemo kući!“,
okrene se i krene ka svom čamcu. Kad se Boleg još jednom zahvali vilinskoj
kraljici ona mu reče: „Nadam se da se nećeš pokajati što si oslobodio brata.“
„Kako mogu da se pokajem što sam oca poštedeo takvog jada?“ reče Boleg
i pođe za svojim bratom.
Oleg je u međuvremenu privezao čamac svoga brata za svoj, a kad je video
Bolega da dolazi reče: „Ići ćemo zajedno mojim čamcem. Onda uvek jedan može
da vesla, a jedan da se odmara, pa ćemo na taj način brže stići kući.“ Bolegu se taj
predlog dopade pa oni tako pođu niz reku, što je išlo mnogo brže od vožnje uz
reku. Oleg najpre pusti brata da vesla, pa kad posle nekog vremena primeti da se
Boleg umorio, reče: „Odmori se sada! Ti si već veslao i prethodna tri dana, dok
sam ja mogao da se odmaram ne pomerajući se.“ Boleg je bio zadovoljan, legne
napred u čamac i ubrzo zaspi.
Oleg se čuvao da ga ne probudi i držao je čamac bez mnogo buke, da ga
voda nosi, dok nije ugledao očevu kuću. Onda upravi čamac ka pristaništu, uzme
bratu grančicu imele iz ruke, pažljivo i odgurne drugi u kome je spavao njegov
brat, natrag u reku.
Tako se desilo da prvi dođe ocu i donese mu imelinu grančicu. Čim je otac
pojeo bobice, njegovo stanje se vidno popravi, tako da je još istog dana mogao da
ustane i dobro se najede. „Spasio si mi život“, reče Olegu. „Dok sam još ležao
bolestan u krevetu, a vas dvojica bili na putu za ostrvo vilinske kraljice, odlučio
sam da moj naslednik bude onaj, ko mi donese imelinu granu. To je sada rešeno.“
Oleg je jedva mogao da prikrije radost što mu je plan tako dobro uspeo, a
kad ga je otac upitao da li je negde na reci sreo brata, odgovori da ga nije nigde
video. Pa znalo se da Boleg nije dobar veslač, možda je udario pogrešnim
pravcem.
„Nadajmo se da će zdrav stići kući“ reče otac i od tog dana je više puta
dnevno odlazio do pristaništa da pogleda ne vidi li se Bolegov čamac.
Boleg je dotle spavao, a reka je vukla čamac nizvodno. U tom pravcu je bilo
opasnih brzaka i čim je čamac došao blizu njih sve je brže išao. Ali, Boleg je zbog
iscrpenosti tako čvrsto spavao, da čak nije čuo ni buku vode koja se obrušavala i
kako se približavao postojala je sve glasnija i probudio se tek kad mu je čamac bio
odbačen između stena i prevrnuo se. Bujica koja ga je sve vreme vukla, još pre
nego što je postao svestan šta se desilo, tako jako ga je udarila o stenu, da je izgubio
svest i bespomoćno bio odnesen dalje, dok ga pred veče, na kraju brzaka, reka,
koja se tu smirivala, nije iznela na neko ravno ostrvo.
Ležao je tu cele noći izubijan po celom telu, tu i tamo upola dolazio svesti,
ali nesposoban da pomakne i jedan deo. Dok je tako kad se već bilo razdanilo, opet
jednom dolazio sebi, začuje kako kraj njega nešto pljuskajući šljapka iz vode, a
kad je otvorio oči ugleda dva dabra, kako čuče kraj njega i gledaju ga.
„Ovaj čovek loše izgleda“, rekao je.
„Mora da je dospeo u brzake“, reče drugi.
„Onda mu je kuća dalje uz reku“, reče prvi. „Da li ga poznaješ? Imao si
ranije kuću tamo gore.“
Onaj drugi pogleda još jednom bolje i onda reče: „Da to nije Boleg, koji je
našem rođaku na vilinskom jezeru pomogao da izađe ispod srušenog stabla?“
„O tome ne znam ništa“, reče prvi. „Kada je to bilo?“
„Baš juče“, reče drugi. „Zar nisi čuo kako vrapci na obali brbljaju o tome?“
„Ma oni uvek brbljaju“, reče prvi. „Ko ih je slušao?“
 „Na primer ja“, reče drugi. „I to je bilo dobro. Ostani ovde kod Bolega, dok
ja odem do vilinskog jezera da donesem grančicu imele za Bolega.“
Posle toga on sklizne u vodu i otpliva uz vodu.
Boleg je i dalje ležao na obali sa nogama u vodi, sunce se popelo više i
grejalo na njega, ali dabar koji je ostao kraj njega, bio se već dao na posao. Tako
je spretno presekao okolna tanka jovina stabla, da su se ona srušila iznad Bolega
u zaštitni krov koji mu je pravio hlad, a od obale do Bolegove glave iskopa kanal,
tako da je mogao da pije vodu. Dabar za njega više nije mogao da učini. Tako su
prolazili dani i noći, koje Boleg nije brojao, dok se drugi dabar nije vratio sa
imelinom granom među zubima. Tek što je osetio kiselkasto meso bobe na jeziku,
primetio je kako se snaga vraća u njegovo telo, a rane iz trenutka u trenutak
zarastaju. Zahvalio se dabrovima, isplivao na kopno i obalom krenuo kući.
Oleg se dotle ponovo bio latio posla, i već dan posle povratka otišao u
ribolov na reku i onda legao u čamac da još malo spava. Dok je dremuckao tako,
začuje nešto kako se plivajući približava i nešto radi oko njegovog čamca. Bio je
toliko pospan, da je jedva mogao da otvori oči, ali je ipak toliko video, da se iznad
palube na trenutak pomolilo tamno krznasto lice sa okruglim očima, ali on je bio
previše lenj, da bi ustao i pogledao. Možda neka radoznala vidra, pomislio je, a
onda je začuo, kako neko napolju u vodi govori: „Zar to nije Oleg koji je na
vilinskom jezeru našeg rođaka ostavio da umre?“ „Da, to je on“, rekao je drugi
glas. „E on ovde neće više loviti ribu“. Već u sledećem trenutku Oleg je osetio
kako mu se mreža vuče i udice trzaju. Uz psovku se ispravio, ali je izvukao samo
pokidanu mrežu i presečene udice u čamac. I tako je to išlo iz dana u dan, mada se
snabdeo toljagom, da bi platio vidrama. Izbijale su nekud iz dubine iznenada, pre
nego što se snašao, učinile neupotrebljivom novu zakrpljenu mrežu i konopce
udica.
Išlo je to tako neko vreme, dok otac jedne večeri nije rekao Olegu: „U
poslednje vreme si malo sreće imao u ribarenju.“
„Vidre mi kradu ulov” rekao je Oleg, „ali ja ću im već to izbiti iz glave.“
Te večeri je kući stigao Boleg, iscepan, prljav i bez čamca. Otac ga je zagrlio
i rekao: „Kad si se samo vratio! Gde si bio?“ Boleg pogleda brata i kaže: „Upao
sam u brzake i izgubio čamac.“
„Vidiš, oče“ reče Oleg, „pa rekao sam ti: otišao nizvodno i nije se mogao
održati u struji. Dobrom veslaču se to ne bi desilo“.
Boleg je hteo da mu da odgovor koji zaslužuje i ispriča kako je tamo dospeo,
ali kad je video, da se na ocu još vidi trag tek preležane bolesti, ućutao je, da ga
poštedi uzbuđenja.
 „Ne može svako da bude valjan na isti način“, reče otac. „Pošto sada imamo
samo taj jedan čamac u buduće će Oleg ići u ribolov. A ti Boleg ćeš uzeti luk i
strelu i vrebati vidre koje mu kradu ulov.“
Sad je Boleg zapao u težak položaj. Vrlo dobro je znao zašto su se vidre
okomile na Olega, a sećao se i koliko je bila ljuta vilinska kraljica zbog smrti te
životinje. S druge strane, on i njegov otac bili su upućeni na Olegov ulov. Već
sada je jedva još bilo zaliha u kući i ubrzo će morati da gladuju.
Tako je jednog dana bio zabrinut na reci, kad doplivaju dve vidre, iskoče na
obalu i počnu da se igraju i tuku kao dve mlade mačke. Veselila ga je spretnost
životinja pa im kaže posle nekog vremena: „Zapravo bi trebalo da vas ustrelim!“
Onda jedna vidra pogleda i kaže: „Zašto hoćeš da učiniš to, kad si dabru na
vilinskom ostrvu pomogao?“
„Ja to uopšte neću!“, reče Boleg, „ali ću morati to da uradim, ako i dalje
upropašćujete ulov mome bratu.“
„To on ima da zahvali samom sebi“, reče vidra.
„Znam“, reče Boleg, „ali ako tako radite i dalje, moraćemo svi da umremo
od gladi, moj otac, Oleg i ja.“
„Zar tvoj otac ne zna, šta se desilo na vilinskom ostrvu i kako se tvoj brat
poneo?“, upita vidra.
Boleg zavrti glavom. „Nisam mogao da mu kažem, jer sam hteo da ga
poštedim brige,“ reče.
„Onda si sam kriv, što je dotle došlo“, reče vidra. „Moraćeš da ispričaš sve
ocu, ako hoćeš da se u vaš život vrati red. Ne možeš zahtevati od nas da
zaboravimo šta je tvoj brat učinio našem rođaku.“
Te večeri kada su oba sina sedela kod oca u sobi. Boleg skupi hrabrost i
ispriča ocu, kako se sve dogodilo. Oleg je ćutke slušao i kad je Boleg završio on
kaže: „Zavidi mi na nasledstvu, oče. Zato priča takve laži.“
„Zar su to laži?“, upita otac i dugo se zagledao u Olega. Onda ustane i kaže:
„Dobro sam slušao tvoju priču, Boleg. Pođite sada obojica do pristaništa, da tamo
otkrijem, ko je govorio istinu.“
On pođe ispred njih, a kad su se sva trojica našli na mestu gde se čamci
vezuju, otac privuče čamac i dobro ga osmotri. Onda se uspravi i kaže: „Kako to
Oleg, da od povratka koristiš bratovljev čamac, kad ga, kako kažeš, na putu do
vilinskog ostrva uopšte nisi sreo?“ Kad Oleg ništa ne odgovori, nego samo
prkosno pogleda u zemlju otac kaže: „Imam samo još jednog sina! Hajde sa mnom
u kuću, Boleg!“ Ali, već na prvom koraku on se uhvati za srce, padne i na mesto
bude mrtav.
 Pitam sad tebe, Sviraču: ko je bio kriv za smrt tog čoveka: Oleg koji mu je
sa imelinom grančicom povratio život, ili Boleg koji ga je svojom istinom ubio?”
Slušač je dugo razmišljao, pa reče: „Boleg je prouzrokovao smrt svoga oca,
ali uvek je radio misleći najbolje. Kako da ga čovek zbog toga osuđuje?“
„Tako je”, reče Vacek. „Kad već pitaš za krivicu, ne bi trebalo da misliš da
je to samo stvar uzroka i posledice. Kad bi tako bilo, bilo bi najbolje odmah sebi
prorezati grkljan; jer takvoj krivici ne bi niko mogao da umakne. Moraš se vratiti
na priču sve do njenog početka, ako hoćeš da nađeš koren zla. Šta su braća
uradila?“
„Obojica su posekli drvo, mada su znali, da je protiv tvoje volje vilinske
kraljice“, reče Slušač.
„Ako dvojica urade isto, to još uopšte nije isto“, reče Vacek. „Pitanje je pre:
zašto su to uradili?”
„Da bi došli do bokora imele“, reče Slušač.
„A zašto to?“, upita Vacek.
„Obojica su hteli da ocu donesu jednu imelinu bobicu“, reče Slušač.
„Zašto?“, upita Vacek dalje.
„Boleg je hteo da spase očev život“. reče Slušač
„A Oleg?“, upita Vacek.
„Njemu je pre svega bilo stalo do nasledstva i moći koju bi dobio sa
imelinom grančicom“, reče Slušač.
„Eto ti“, reče Vacek. „Ali me nemoj sada pitati, šta ga je navelo da tako
misli. Zlo počinje tamo, gde se neko nameri da na račun drugoga zadobije moć.
Na početku stoji misao, ali ona se probija kroz površinu dalje i iskopava tlo, dok
neko, ko o tome ništa ne sluti, neočekivano provali to mesto i surva se. Na takav
način su se mnogi za vreme velikog naleta jahača poubijali i ne znajući upravo
zašto se to zbiva. Tek je kan Belarni učinio tome kraj.”
„Kan Belarni?“, upita Slušač. „Kako to da je najmlađi Hunlijev sin izabran
za kana?“
„Ne znaš za to?“, reče Vacek iznenađeno. „Pa gde si to bio poslednjih
godina? Belarni je uz to samo kanov usvojenik. Još kad je bio sasvim mali, otac
mu je u borbi izgubio život, kad je hteo da zaštiti kana, a u takvim okolnostima
spaseni uzima siroče u svoj šator i daje mu sva prava rođenog naslednika.“
„Znam samo toliko da je Hunli umro u zimu pre naleta jahača“, reče Slušač,
„i da je njegov najstariji sin Huski postao kan.“
„Da“, reče Vacek, „a taj Huski je goreo od želje da Arnijevim ljudima vrati
poniženja koja je od njih morao da proguta. U tom pohodu je lično predvodio
hordu, a kad se obračunao sa Narcijom, pošao je sa jahačima dalje u dolinu
Arcijaka. Ubrzo su i rudarske kolibe u gornjim bočnim dolinama bile u plamenu,
ali time su ljudi u Arcijaku bili opomenuti, pa je rudarski majstor uspeo da sakupi
ljude sposobne da nose oružje, pre nego što su jahači stigli pred grad. Još iste noći
je nekoliko muškaraca došlo u dolinu i povelo sve jahače konja i uz to sluge preko
planine. Ostao sam ovde sam sa par ždrebadi. Što se dalje desilo, saznao sam tek
mnogo kasnije, kad je sve bilo prošlo, jer ovamo u Ravnu dolini Pljačkaši nisu
došli. Samo je Arniluka bila jednog dana napolju pored ždrebadi. Dete je od straha
bilo skoro izgubilo razum, ali bio sam srećan što kod sebe imam makar jednog
čoveka.
Promeco je sa svojim ljudima izjahao u susret hordi pa je došlo do ubilačke
bitke, u kojoj su mnogi ostavili život. I Huski je bio među mrtvima, i njegovi jahači
još istog dana izaberu njegovog brata Truskija za kana. Promecu pođe za rukom
da odbrani srce Arcijaka, ali usamljene kuće napolju po selu nije mogao da štiti i
morao je da gleda kako Pljačkaši tamo pale i pljačkaju. Onda su nestali u šumama.
Većina je tada mislila da je zlo prošlo, ali posle nekoliko dana horda napadne
jedno selo dalje niz dolinu. Kad je Promeco sa svojim ljudima najzad stigao na
mesto, našao je samo leševe i zadimljene ruševine, ali ubicama i palikućama nije
bilo traga. Isto se ponovilo još nekoliko puta i taj mali rat se razvukao nedeljama,
dok Promecu nije uspelo da namami hordu u zamku. Mogao je da izračuna, koje
sledeće selo bi moralo da bude na redu, pa se tamo smestio jedne noći u tajnosti
sa svojim vojnicima. U svitanje onda horda izbije iz šume i jurne na selo, ali
Promeco zadrži svoje ljude i sačeka da jahači zađu između kuća. Onda da znak za
napad. Otprilike polovina Pljačkaša zajedno sa kanom Truskijem izgubi život u
tom metežu, ali i Promeca pogodi strela i on umre još iste večeri, pošto je ostatku
horde uspelo da se povuče u šume.
Posle toga se nekoliko dana o njima ništa nije čulo. Promecevoj ženi Aki
nije ostalo mnogo vremena za žalost. Bez mnogo okolišenja ona u Arcijaku
preuzme komandu u svoje ruke, naredi da se mrtvi pokopaju i pomogne seljacima
čija su imanja bila popaljena. Kad su je na kraju još forme radi izabrali za rudarsku
majstoricu, bilo je samo potvrđeno stanje koje je već postojalo.
Tako su stajali stvari kad se desilo nešto čudno. jedan od čuvara konja, koji
je radio ovde kod mene, bio je prisutan, pa mu je pričao. Počelo je tako što su
jednog jutra tri Pljačkaša polako iz šume dojahala do Arcijaka. Kad su se približili,
videli su da su bez oružja. Uprkos tome ljudi ih ne bi pustili da nekažnjeni prođu
ulicom, da Aka, koju su odmah obavestili, nije izdala naređenje, da se tri jahača
puste na miru. Tako oni stignu do kuće rudarske majstorice, koja je već stajala
pred vratima, kad su njih trojica sjahali. Jedan od njih istupi, nakloni se i kaže da
se zove Belarni i da ga je ostatak Pljačkaša, koji su umakli Promecovoj zamci,
izabrao za kana. A kad je Aka upitala, šta tu traži, Belarni je rekao da je došao da
sklopi mir.“
„Poznajem tog Belarnija“, reče Slušač, „zato me ne čudi što je on hteo da
tom ubijanju učini kraj. Mnogo je cenio strica Arnija i već onda je njegovu misao
bolje shvatio od onih koji su se nazivali Arnijevim ljudima.“
„Znam da je često jahao sa Arnijevim“, reče Vacek, „i on je u logoru bio
jedan od malobrojnih koji su za robove poput mene imali lepu reč. Ali ljudi u
Arcijaku su se začudili da kan Pljačkaša moli za mir. U svakom slučaju Aka
pozove njega i njegove pratioce u kuću, i dugo ostane sa njima u razgovoru. Šta
se tamo detaljno razgovaralo ne mogu ti reći; znam samo da se napolju ispred kuće
ubrzo okupilo celokupno stanovništvo Arcijaka i čekalo da vidi šta će izaći iz tog
razgovora.
Najzad njih dvoje izađu pred vrata i onaj čuvar konja koji mu je sve to pričao,
kaže da se već u tom trenutku po njima moglo videti da se ophode jedna prema
drugome kao prijatelji. Nekim ljudima se to nije dopalo, pa su vikali da li je Aka
već zaboravila, kako joj je umro muž, ali im Aka naredi da ćute i kaže, da je
Belarnija poznavala još kao dete, jer se više držao njenog oca Arnija, nego
poočima Hunlija. Zato ima poverenje u njega i moli sada sve okupljene, da u miru
saslušaju šta kan Belarni ima da kaže.
Na to je onda istupio Belarni i održao govor o kome se onda toliko govorilo,
da bih mogao napamet da ga ponovim, iako ga sam uopšte nisam čuo. „Ljudi
Arcijaka“, rekao je, „čudite se što kan Pljačkaša stoji ovde prijateljski pored Ake,
vaše rudarske majstorice, i moli za mir. Dobro razumem što ste nepoverljivi, jer
već su vam dolazili ljudi iz našeg plemena, pošto su odsekli svoje pletenice i nudili
se za miroljubive susede i trgovinske partnere, ali ste kasnije morali da uvidite, da
su samo na drugi način hteli da zagospodare vama. Nazivali su se doduše po mom
stricu Arniju, ali Arni je već bio mrtav i nije mogao više da im kaže, da smo
zloupotrebljavali njegove misli i reči. Kad je horda onda zapala u nevolju, Narcija
je naše izaslanike ponižavala i pokušala da raširi svoju vladavinu i nad stepom.
Jedno sam iz toga naučio: ko jednom proba ukus te moći, stalno hoće više i više i
ne može da miruje, dok god postoji nešto što nije podređeno njegovoj moći. Ali
pošto ljudi hoće da žive u slobodi, on time istovremeno izaziva bes svih koji neće
da se potčine tom jarmu, i taj gnev je u hordi rastao iz dana u dan, kao podzemni
požar, koji je onda jednog dana izbio na užasan način. Znate o čemu govorim, a i
ja znam, jer sam morao da jašem sa hordom, iako bi radije bio ostao kod kuće. Ali,
od Arnija sam naučio da nikome ne pomaže, ako čovek u takvim okolnostima
okrene glavu i pravi se, kao da ga se to ništa ne tiče.
Kad su onda kuće Arnijevih ljudi gorele, a njihovi stanovnici, krivi ili ne za
sve, ležali pobijeni po ulicama, hordu je taj smrad dima i krvi obuzeo kao pijanstvo
i terao je dalje preko planine, dovde. Mnogi su vas smatrali prijateljima Arnijevih
ljudi, koje takođe treba kazniti i malo je koristilo uveravati ih u suprotno. U zanosu
osvete i ubistva niko više ne sluša reči razuma. Ježio sam se prilikom tog jahanja
preko planine i ne znam da li je neko sem mene video grob, koji ste podigli onim
jahačima koji su pre mnogo godina tamo umrli u snažnoj mećavi, posle napada na
vašu dolinu.
Znate šta se odonda desilo: oba Hunlijeva sina su ubijena u borbi i sa njima
toliko jahača da sumnjam da će se horda ikada oporaviti od tog udara a i kod vas
su mnogi ljudi izgubili život, ispred svih majstor Promeco. Najstariji iz horde su
hteli zato da me ubede da ne dođem kod vas jer su se plašili za moj život, ali ja
sam nadu polagao u to, što je Promecova udovica Aka, Arnijeva kćer, a on nije
bio čovek osvete, već čovek mira.
Reći ću vam sada o čemu smo razgovarali. Pokazalo se da su oni, koji su u
ime Arnija odrezali pletenice i odložili oružje bili na pogrešnom putu jer su i dalje
mislili samo na sopstveno dobro i na to kako da druge podjarme. Aka i ja smo
došli do saznanja, da će to moći da se spreči samo ako ubuduće ne žive odvojeni
jedni od drugih, već zajedno, u selima i mestima, tako što će svako doprinositi
zajedničkom dobru onim, u šta se najbolje razume. Vi imate iskustva u tome kako
se kopa ruda i izrađuju alatke ili nakit, mi znamo kako se uzgajaju konji i stoka.
Potrajaće svakako izvesno vreme, dok se naviknemo jedni na druge, ali će
nepoznavanje nestajati svakim danom u kome smo zajedno radili i sa svakom noći
koju smo proveli zajedno pod jednim krovom.“
To je dakle govor koji je Belarni održao pred kućom majstorice a kad je
završio, Aka ga je pred očima svih zagrlila i poljubila u oba obraza. Još istog dana
Narodna skupština Arcijaka odobrila je taj predlog i onda je Belarni odjahao nazad
u šumu sa svojim pratiocem da dovede ostatak horde. Jedva da je još neko od tih
jahača bio nepovređen, pa su mnogi morali da budu najpre izlečeni u kućama
Arcijaka, pre nego što je Belarni mogao da odjaše sa njima nazad preko planine,
da digne logor u stepi. Već tada je nekoliko muškaraca iz Arcijaka odjahalo sa
njima i posle nekoliko nedelja vratili su se svi sa staricama, ženama i decom,
stokom i svim što su imali. Neki od njih su još neko vreme živeli u svojim
šatorima, ali su se danas svi navikli da stanuju u čvrstim kućama. I većina čuvara
konja ovde u pastirskim kućama potiče iz stepe i jedva da još misle na to kako sam
ja nekada kao rob čuvao njihove konje.“
„Znači na savesti imam još i smrt Arnilukinog oca“, reče Slušač. Nije mogao
da misli skoro ni na šta drugo, od kad je Vacek ispričao o majstorovom kraju i
pitao se kako će ikada moći da pogleda Arniluki u oči. Vaceku nije bilo teško da
mu pogodi misli. „Ne počinji opet sa izračunavanjem svoga dela krivice“, reče
mu. „Ako nađeš hrabrosti da o tome razgovaraš sa Arnilukom, taj mrtvac neće
stajati između vas.“ Onda ispije svoj pehar, ustane i poželi Slušaču laku noć.
 Slušač je još dugo ležao bez sna na krevetu na koji nije bio navikao i pokušao
da složi reči koje će biti valjane da prizna Arniluki deo svoje krivice u smrti njenog
oca, ali mu je misli stalno iznova preplavljivala bujica osećanja koja su prethodne
noći navalila na njega, kad je u rukama držao sliku snevanu prethodnih godina,
uranjao u ogledalo tih teško opisanih očiju i topio se u ustalasalom moru plave,
zelene i ljubičaste, koja ga je obgrlila nežnim rukama i rastvorila i poslednje
ostatke njegove skamenjenosti. Na kraju, jedva da je znao da razluči, da li je to bio
samo san, ili stvarnost i kad je sledećeg jutra išao pored Arniluke duž ivice šume,
još uvek mu se činilo da sanja, pa je ulovio sebe kako gleda, da li je trava ostajala
pritisnuta na zemlju od Arnilukinih stopala, ili ona kao vanzemaljsko biće lebdi
iznad trave.
Bilo je očigledno da nije lebdela, već u opuštenoj veselosti skakutala po
livadi i tu i tamo mu pružala ruku kroz žbunje, da je dodirne i uhvati. A i dodir te
ruke bio je apsolutno osetljiv i čvrst. U jednoj takvoj prilici Slušač nije puštao
Arnilukinu ruku rekavši: „Čekaj! Moram da pričam sa tobom dok je između nas
ovaj žbun, inače više neću naći reči koje sam hteo da kažem.“ I onda joj ispriča
kako je svojom frulom začarao konje Pljačkaša i time prouzrokovao Veliku
najezdu jahača. „Na taj način“, rekao je na kraju, „postao sam i sukrivac za smrt
tvoga oca.“
Arniluka je dugo ćutala, ali se onda iznenada progura kroz žbunje, zagrli ga
i reče; „Ah, Slušaču, zar je sada važno, šta si nekad učinio? Hoću te takvog kakav
si, sa tvojim greškama, zabludama i slabostima.“ Poljubi ga i kaže joj: „Osim toga,
od svega toga je prošlo mnogo vremena, i ljudi koji su tada ubili moga oca, žive
danas kao naši prijatelji u Arcijaku. Ali dobro je da si mi ispričao to, dobro je za
tebe, a ja ne bih volela da to čujem od nekog drugog.“
Dugo su stajali tako jedno pokraj drugoga, pa Slušač najzad reče: „Ostani
ovde, kod mene!“ Još dok je govorio video je kako Arnilikin pogled skreće i kako
njoj, sa iznenadnim užasom, postaje jasno, da stoji u senovitoj tami žbuna,
okružena sa svih strana gusto olistalim granama kao u kavezu. Oči su joj
potamnele od straha i ona reče: „Ne mogu!“, otrgne se od njega i brzo pobegne na
livadu. Tek kad je oko sebe ponovo osetila slobodan prostor, okrenula se ka njemu
odahnuvši, ispružila mu ruke u susret i viknula: „Izađi kod mene, Slušaču!“
Pokušao je, ali već kod prvog koraka na otvoreno, na ramena mu padne ogromna
težina beskrajno dubokog, plavog neba i skoro ga obori. „Ne mogu!“ kaže i
ponovo uzmakne u senku žbunja.
„Šta će biti sa tim?“, upita Arniluka glasom da Slušač nije znao da li ga ona
to pita ili govori sa samom sobom, a ono što je odgovorio pre je zvučalo kao
poluglasno vođen razgovor sa samim sobom: „Otkrili smo i upoznali jedno
drugo“, rekao je, „a to je već više nego što sam se ikada usudio da se nadam. Sad
moram pokušati da sa tim živimo – bilo kako.“
 „Ali kako?“, upita Arniluka. „Ne znam“, reče Slušač. Znam samo da se
nikada više neću osećati sasvim izgubljeno, od kada si me ti našla. Dalje danas
neću da mislim. Pođi sa mnom gore do breze kod izvora! Tamo je oblast između
svetlosti i senke, u kojoj oboje možemo da boravimo bez prevelikog straha.“
Onda su tim putem išli svakog dana. Na sreću, tog proleća je retko padala
kiša, tako da su mogli da leže jedno pored drugoga u suvoj travi i da se stalno
iznova uveravaju u opipljivu prisutnost onog drugog. Kad su opet tako jednom
sedeli držeći se za ruke u treperavoj igri smene sunčeve svetlosti i hladna od lišća,
ispod jedne od poslednjih breza na ivici doline, iz žbunja izađe neki stari miš
dostojanstveno im priđe i duboko se nakloni. Mada su mu brkovi u svim tim
godinama pobeleli, Slušač ga je odmah prepoznao. „Radujem se što te vidim u
dobrom zdravlju „Ti-što-sokolu-proričeš“ reče i upozna Arniluku sa mišem po
svim formama.
„Onaj-što-proriče-sokolu“ nije bio samo veoma počašćen takvim ličnim
oslovljavanjem, već pored toga i izuzetno iznenađen. „Odakle me poznaješ?“,
upitao je. „Koliko ja znam još se nikada nismo sreli.“
Tek na taj način Slušaču postane jasno pod kojim je okolnostima mogao da
posmatra miša prilikom njegovog junačkog dela, ali to je bilo teško objasniti. Tako
on najzad reče: „U snu sam doživeo kako si umakao sa mojim kamenom i moram
reći, da sam se veoma divio tvojoj hrabrosti.“
Takva pohvala je mišu veoma godila. Još jednom se nakloni i reče skromno:
„Isuviše časti! Bez mudre Rinkule bih bio izgubljen.“
„To ni na koji način ne umanjuje tvoju zaslugu“, reče Slušač. „Bez tvoje
smelosti Kamen ne bi bio spasen, a kako sam čuo, u poslednje vreme ti si njegov
čuvar.”
„Tako je“, reče miš, „i zato sam ovde. Nije bilo za nas lako nositi Kamen
toliko daleko kroz šume i preko planine i već sam se bojao da će ti čekanje dosaditi.
Ali sada za moje umirenje, vidim da kraj sebe imaš nekoga, ko ti je pomogao da
prekratiš vreme.“ Pažljivo je pogledao Arniluku u oči i nastavio: „Izgleda da ti se
Kamen vratio već na drugi način, i da smo se mi uzalud trudili.“
Slušač primeti razočarenje u miševom izrazu pa reče: „Jedva čekam da
upotrebim Arnijev Kamen sa Arnilukinim očima. Gde ti je?“
Onda se „Onaj-što-sokolu-proriče“ okrene, ispusti prodoran zvižduk i iz
žbunja zatapka duga povorka miševa koji su u parovima između sebe nosili mrežu
od tankih travčica. Spuste teret pred Slušačeve noge i stari miš otvori nežno tkanje.
Na suncu je ležao Kamen dok je njegova blještava igra boja izranjala iz dubine
takvom snagom, da se odraz plave, zelene i ljubičaste ogledao u majušnim crnim
očima začuđenih miševa.
„Arnijev Kamen!“, vikne Arniluka. „Doneli su ti Arnijev Kamen!“
 „Naravno“, reče Slušač. „On mi pripada. Pa o tome se sve vreme pričalo.“ I
tek tada postane svestan da još uvek razume govor životinja, iako više nije faun.
„Ja umem da govorim sa ribama, ali ne s miševima, kao ti“, reče Arniluka.
„Ne samo s miševima nego i sa svim ostalim životinjama“, reče Slušač. „I
taj deo moje začaranosti je ostao, ali bih ga rado dao da mogu sa tobom da izađem
na otvoren prostor.“
Još dok je govorio i utučeno gledao u Kamen, osetio je kako mu pulsirajuća
svetlost prstenova u boji greje srce i rasteruje tugu koja se pojavila; osećao je
prastaro obećanje koje je izbijalo iz dubine kristala i nalazilo ispunjenje u
Arnilukinim očima i znao da taj beskonačni trenutak u kome je vreme stalo, ili
potpuno bilo ukinuto više ne može izgubiti i da on uravnotežava unapred sve, što
bi mu se još moglo desiti, pa pošto radost koju je osećao nije hteo da zadrži za
sebe, on reče: „Ovo je prvi dan za slavljenje svečanosti, a vi svi ćete biti naši
gosti!“
Za sve koji su bili okupljeni na rubu brezove šumice to je bila terevenka da
se pamti. Arniluka je zapakovala korpu, koju je toga jutra ponela sa sobom i
izgledalo je skoro kao da je znala kakve goste će toga dana imati da ugosti. Vreća
je bila puna slatkih lešnika, sušenih jabuka, krušaka i šljiva iz prošle godine,
hrskavog hleba koji je mirisao, kao da je tek izvađen iz pećnice, čvrstog, belog
ovčijeg sira i pun krčag vina od kruške. Miševi su se okupili u krug, brzo još
očistili svoje brke, onda mu je Arniluka servirala grickalice a u sredinu sofre
postavila plitku šolju sa vinom. Svima je prijalo i miševi su postali vidno veseliji,
što su češće uranjali svoje šiljate njuške u piće koje je rezilo. Nije dugo potrajalo,
kad je jedan od njih seo na zadnjicu i počeo da peva i to neku vrstu junačke pesme
o „Onome-što-ne-napušta-nadu“ u kojoj se radilo o tome, kako je taj mladi miš
stalno dolazio na svoje stražarsko mesto i trpeo podsmeh svog debelog nevernog
drugara, sve do dana kada je njegovo čekanje bilo nagrađeno. Pesma je imala
bezbroj strofa i pevač nije škrtario u podsmehu debelom mišu, koji je sve
prespavao i te scene je znao da naslika tako plastično, da ga je stalno prekidao
mišji smeh. A sa poslednje tri strofe je išao ka vrhuncu:

„Legao Debeljko umorno u travu

hrkao i sanjao o bogatom ždranju,
Tako prespavao je čas u kome se to desilo,
I propustio ono što samo mladić je video,
Izroni nimfa iz izvora
i pomilova kamenom faunu krzno
 i probudi ga nežnom rukom,
njega, što od pamtiveka kraj vode stajao je.
Tako mladić pokazao toga dana je
starom i sitom, šta neko može
ko nadu ne gubi, uprkos podsmehu i porazu
pa tako ime za nagradu zaslužio je.“

Dok je pevač pevao baladu, Slušač je prevodio Arniluki svaku reč, a kad je
otpevao do kraja, ona upita da li je miš sa počasnim imenom među gostima. Slušač
je već bio prepoznao „Onog-što-ne-napušta-nadu“, pozove ga da zauzme mesto na
njegovoj ruci i predstavi ga Arniluki. „Hteo je da ti pokaže, gde ćeš me naći, ali
ga nisi mogla razumeti.“
„Toga se sećam“, reče Arniluka. „Imao je tako lepu belu dlaku. Zar nije on
preneo vest mojim ribama? Za to moram još da se zahvalim“ Uzme miša u svoju
šaku, tako da se nađe u toploj šupljini, i poljubi ga u majušni vrh nosa. Ostalim
miševima se to izuzetno dopalo, a jedan vikne: „Sad si zaradio još jedno ime! Zar
ne bi trebalo da te zovem „Onaj- što-ljubi-nimfu“
„Onome-što-ne-gubi-nadu“ to je bilo malo nezgodno pa se tako zavukao
među Arnilukine šake da se jedva vidio. Ali kad ga je ponovo spustila među ostale
miševe, po njemu se moglo videti, koliko je ponosan na tu nagradu.
Tako se ta svečanost veselo nastavila dok „Ona-što-proriče-sokolu“ nije
opomenuo da je vreme da se krene. Zahvali se u ime svih miševa na pozivu, a kad
se opraštao od Slušača, reče: „Dobro čuvaj Kamen! Zelenooki soko još uvek kruži
nebom. Čuo sam da je svim životinjama obećao božanstvene stvari, ako bi pronašli
određeni zlatni lanac. Da li znaš nešto o tome?“
„Da“, reče Slušač. „Lanac leži na mestu na koje niko ne može da pristupi.“
„Ni ti?“, upita miš.
„Teško“, reče Slušač. „A šta bih ja i radio sa tim lancem?“
„To se nikad ne zna“, reče miš. „Poznajem tog sokola i imam tako neku
slutnju, da njegova priča još nije završena.“
„Možda si u pravu“, reče Slušač i seti se onog dela svoje začaranosti koji je
još bio delotvoran. Ali ne reče ništa o tome, jer mu u tome „Onaj-što-sokolu-
proriče“ ne bi mogao pomoći. Tako još jednom zahvali mišu što je tako dugo
čuvao njegov Kamen. Onda se miševi daju na put, neki doduše malo teturajući, ali
su se ipak trudili da domarširaju donekle dostojanstveno u dva uredna reda, bar
dok su ih još mogli videti.
 Arniluka ispriča da je toga dana dobila vest iz Arcijaka da su u pećini ispod
Velike Stene nađeni ljudi, koji su neko vreme morali da žive kao Narcijini psi.
„Odmah narednog jutra, pošto si mi ispričao o njima, poslala sam glasnika majci
i molila je da pošalje nekoga da traži te ljude,“ reče ona. „Sve ove godine su živeli
tamo u strahu da će ih Pljačkaši ipak pronaći. Sad ih ima dvanaestoro jer su se
dvojica muškaraca udružili sa ženama koje su im u pećini rodile decu. I Lingli je
u međuvremenu majka tri devojčice. Sada skupa sa svojim stadom koza stanuje u
jednom selu dalje niz dolinu.“
Slušač i Arniluka su celo to leto živeli kao na ostrvu van sveta. Nisu imali
ni jednu drugu želju, do da ostanu zajedno, uskoro su stekli pouzdan osećaj za
mesta na kojima su oboje mogli da ostanu bez prevelike potištenosti, svetlo mesto
sa leskama na rubu šume recimo, ili jovino žbunje na jednom mestu, gde se jedan
rukavac potoka probijao sve do šume. Ali, najdraže im je ostalo mesto u svetloj
brezovoj šumici pored izvora. Kad su jednog dana u kasno leto opet sedeli tamo
pod jednom od breza, oslonjeni leđima o belu, svilenkastu koru, Arniluka reče:
„Očekujem dete, Slušaču.“
Nakon što je shvatio sadržinu Arnilukinih reči, osetio je to saopštenje najpre
kao remećenje bezvremenskog stanja lebdenja u kome se nalazio, i postao svestan
da je živeo iz dana u dan, bez i jedne pomisli na budućnost, kao da to tako mora
da ide čitavu večnost, i neka promena je bila poslednje, što je mogao da zamisli.
Tek kad je video radost u Arnilukinim očima, shvatio je da je to i njegovo dete o
kome je ona govorila, novi život u čijem je još nerođenom telu na neraskidiv način
povezan život njih oboje. „Imaćemo dete“, rekao je.
„Da“, rekla je Arniluka. „I na svet će doći u zimu.“
„Lepo“, rekao je. „Zašto ne u zimu?“, i zagrli je.
Tek nekoliko nedelja kasnije počeo je da shvata šta je time htela da mu kaže.
Jesen je preko doline došla sa hladnim burama, čistila uvelo lišće sa drveća i sve
ređi su bili dani kada je mogao sa Arnilukom da ide na jedno od njihovih mesta.
Kad je po krovu njegove kolibe dobovala kiša, morao je da ostane sam, jer
Arniluka isto tako nije mogla da prođe kroz šumu do njegove kuće, kao što je on
bio nesposoban da pređe preko livade do pastirskih kuća.
U to vreme je počeo da razmišlja o tome, kako će biti zimi. Noćima je kopao
da nađe mogućnosti da sa Arnilukom živi zajedno. Kuća na rubu šume bi bila ono
pravo, mislio je. Vrata bi morala da se otvaraju tačno između svetlosti i senke, da
bi mogao kroz njih da prođe zajedno sa Arnilukom, da bi sa njom šetao duž ruba
šume. Poznavao je već svaki žbun na putu, svaki kupinjak, svaki koren i svaku
neravninu tla i odjednom mu je bilo jasno, da čitav svoj život više ništa neće videti
do taj put, ako hoće da živi sa Arnilukom.
 Pošto se ta predstava jednom stvorila, više joj nije mogao izbeći, pa je počeo
da se pita, da li je to trebalo da bude smisao svih njegovih snova i lica, koji su ga
pratili do one večeri, kada je konačno u ruke uzeo Arniluku. Mada mu je već i pri
samoj pomisli na taj susret izgledalo nepodnošljivo, što mora da leži tu odvojen
od nje, sam u toj staroj šumarskoj kolibi, istovremeno ga je hvatao i osećaj da je
dospeo u ćorsokak, iz koga nije mogao da nađe izlaz. Preko čitavog leta je ona bila
jedini čovek, sa kojim je razgovarao i kome je svirao na svojoj fruli, a vreme kada
je bio sam provodio je čekajući sledeći susret sa njom. U njegovom sećanju izroni
kućica u kojoj su živeli njegovi deda i baba. Doživeo je onda da vidi koliko su oni
bili bliski jedno drugom, a ipak je Nežni Svirač imao i sasvim druge stvari na umu,
nego da svaki trenutak provodi samo u društvu svoje žene, a ni ona sigurno, uprkos
svom grubom govoru, nije htela drugačije. Dok je u mislima išao po kući svoga
dede i pritom ušao i u sobu sa frulama i radionicu, u kojoj je naučio izradu frule,
uhvati ga želja da kao onda izbuši komad drveta i da izvrti glatki otvor u krug.
Kad je ujutru posle te noći izašao pred kuću, tirkizno plavo jesenje nebo je
stajalo staklasto iznad, skoro golog granja drveća. Pravo vreme za šetnju do izvora,
pomislio je i brzo pošao stazom prema sivozelenoj livadi pod suncem. Već
izdaleka je ugledao Arniluku, kako stoji na ivici šume. Moglo se videti već da nosi
dete, ali se njemu činilo da je zbog toga postala još lepša. Rekao joj je to pošto je
zagrlio za pozdrav, a ona mu zahvali osmehom, ali je video da su joj oči ostale
ozbiljne.
„Šta ti je?“, upita je. „Jesi li tužna?“ Arniluka ostavi pitanje bez odgovora i
reče: „Dođi, idemo još jednom gore do izvora.“
Zašto je rekla „još jednom“ mislio je, ali ona je već bila pošla par koraka
ispred njega, pa tako nije ništa rekao, nego se brzo probio kroz žbunje, dok je nije
sustigao. I ovog puta su igrali njihovu igru, pokušavali da se uhvate za ruke kroz
žbunje i to im je utoliko lakše uspevalo, jer su mogli da se vide kroz ogolele grane,
ali Slušač je video i koliko je Arniluki svaki put teško da se oslobodi tog dodira.
U šipražju ispod izvora, zemlja je bila prekrivena blještavim žutim lišćem
breze, po kome su ležale senke opuštenih, kao vlat tankih grana, kao tanano tkanje.
Dugo su sedeli ćuteći jedno pored drugog i posmatrali pod sobom livadu što je
venula, prezasićenu bledoljubičastim lopticama mrazovca.
„Moram da govorim s tobom”, reče najzad Arniluka.
„Zar je to tako teško?“, reče Slušač. „Pa uvek možemo da govorimo jedno
sa drugim.“
„Da“, reče Arniluka. „Ali ovog puta je teško naći početak.“ Položi ruku na
njegovu i onda nastavi: „Ne mogu da donesem dete na svet ovde, u pastirskim
kućama, gde nema žene koja će mi pomoći. A ako ovde ostanem još, neću više
moći da jašem onom teškom stazom kroz klanac.“
 „Put kroz Jezovitu šumu bi bio lakši“, reče Slušač, ali još dok je govorio,
video je kako u Arnilukinim očima raste go strah.
„Ne“, skoro je viknula, a posle nekog vremena tiše dodala: „Pa znaš da ne
mogu da podnesem taj put. Poći ću ujutro rano sa jednim od sluga u Arcijak i tamo
ostati preko zime.”
Slušač je bio kao oduzet. „Već sutra“, reče, a ipak je znao da je sve vreme
to slutio, ali nije hteo da prihvati. „Znači neću te videti cele zime.“
„Zar je to tako važno?“, reče Arniluka. „Važno je jedino da smo se sreli.
Majka mi je jednom ispričala kako je bilo sa mojom prabakom Urlom, koja je prva
imala tvoj Kamen. Bila je mlada žena i dete joj je bilo još malo kad su joj Pljačkaši
ubili muža i bila je očajna kad se to desilo. Ali ona je onda celog svog života bila
toliko srećna žena, da je svakome ko je stupio u njenu kolibu mogla da da nešto
od ljubavi koju je doživela.“
„Znam to, jer sam u vreme dok sam kao kamen stojao iznad izvora bio kod
nje u gostima”, reče Slušač.
Arniluka se izgleda nije mnogo čudila tom saopštenju, nego samo reče:
„Onda sam gotovo sigurna da ćeš još naučiti da to shvatiš. Bilo bi loše ako bi se
preko zime uvio ovde u svoju tugu. Loše za mene, jer bi to osećala, a loše i za tebe.
Ta vrsta tuge je kao proždrljiv crv, koji ti prošuplji srce, dok više ništa ne osećaš.
I o tome sam htela da govorim s tobom. Šta ćeš da radiš, kad više ne budem tu?“
„Znam već nešto“, reče Slušač i ispriča joj o dedinoj radionici. „Da li bi
mogla da mi od nekog kovača u Arcijaku nabaviš nekoliko bušilica i noževe za
strug? Ostalo ću već napraviti sam, ako mi pošalješ neophodno oruđe. Drveta ovde
ima dovoljno. Imam želju da napravim nekoliko frula. Možda će se naći i neko
koga mogu da učim da na njima svira.“ I on joj onda opiše kako mora da bude
napravljen alat, koji mu za to treba. Govorio je žurno, otrgao komad brezine kore
i oštrim kamenom nacrtao konture sprave koje su mu potrebne. Kad je digao
pogled, da Arniluki objasni crteže, primeti da je iz Arnilukinih očiju bila nestala
potajna tuga. Slušač je opisivanje kako to radi strug sa frulom i najzad ga zamolila
da joj još jednom svira na srebrnoj fruli.
Na to je on mislio već sve vreme, jer su mu u mislima već bili tonovi kojima
je hteo da izrazi svoju žalost zbog rastanka, ali kad je počeo i pritom još gledao u
Arnilukine oči, u melodiju se neočekivano umeša dašak radosti, koja ubrzo
nadvlada i odagna i poslednje ostatke tužnog raspoloženja u veselom sledu tonova,
trilera i skokova. U Arnilukinim očima su igrale iskre plave, zelene i ljubičaste
boje, dok je sa rukama obavijenim oko kolena sedela pred njim i slušala ga. Kad
je završio sviranje ona ga poljubi u usta i reče: „Tu muziku ću čuti cele duge zime
i biti zbog nje radosna.“
 Sledećeg jutra još su se jednom sreli na ivici šume. Slušaču je bilo, kao da
je rastanak već iza njega, pa mu tako nije padalo na pamet ništa pravo što bi još
rekao Arniluki. A onda je već došao i sluga sa njenim konjem. Slušač joj je
pomogao u sedlo i ona je odjahala sa svojim pratiocem uz dolinu, ne okrenuvši se.
Narednih dana Slušač je bio zabavljen time, da iz cepanica iza svoje kolibe
izabere drvo, koje će moći da upotrebi za svoj plan. Za strug je odvojio u stranu
nekoliko komada oskorušinog dugog drveta, a sem toga našao je dve išarane
cepanice javora bez grana. Ručnom sekirom koju je našao u kolibi počeo je već da
grubo priprema komade duge kao ruka.
Kad je nedelju dana kasnije sedeo na cepanicama ispred svoje kolibe i
ispitivao kakve mane ima komad oskoruše iz koga je hteo da iseče osovinu vretena
za strug, naiđe od pastirskih kuća po šumskoj stazi ka kolibi sluga koji je pratio
Arniluku, sa tovarnim konjem. Sa konja je skinuo težak zavežljaj i ostavi ga pred
vrata. „Imam pozdrav za tebe od mlade gospodarice“, rekao je. „Dobro smo prošli
kroz klanac i već sledećeg dana je jednom kovaču dala da napravi sve što ti je
potrebno. Juče sam doneo te stvari preko Jezovite šume ovamo.“ Slušač se zahvali
i upita, da li je Arniluka rekla još nešto.
„Jeste“, reče sluga, „ali nek to razume ko hoće. Treba da ti kažem da u
Arcijaku ima premalo frula. Znaš li šta je time mislila?“
„Naravno“, reče Slušač zadovoljno. „Da li ti imaš frulu?“
„Ne“, reče sluga zbunjeno. Slušač ga sada prvi put bolje pogleda. Bio je još
skoro dečak i očigledno rođen u šatoru Pljačkaša. Ali retku crnu kosu nosio je
kratko podsečenu kao ostali ljudi u Arcijaku. A ono što je Slušača navelo da
posebno oslušne, bio je glas mladića, govorio je na neki način kao da mu je stalo
da svaku rečenicu oblikuje u neku melodiju. U svaku reč se uvlačila i skrivena
muzika, koja je čekala samo da se još slobodnije razvije. Tako je u svakom slučaju
Slušač osećao taj način govora i to ga navede na jednu ideju. „A da li bi voleo da
je imaš?“, upita ga.
„Frulu?“, upita dečak. „Šta ću sa njom?“
„A šta bi?“, reče Slušač „Da sviraš!“
„Onako kao ti na svojoj srebrnoj?“, upita dečak. „To nikada ne bih mogao!“
Ali se moglo videti da je stvar počela da ga interesuje.
„Ako želiš, ja ću te naučiti“, reče Slušač.
„Kada?“, upita dečak žurno. „Po podne bih imao malo vremena za to“.
Slušač se nasmejao. „Ne ide to tako brzo“, rekao je i objasnio mladiću šta
namerava da radi sa gvozdenim spravama, koje su bile spakovane u zavežljaju.
„Da li sve to možeš da uradiš sasvim sam?“, upita mladić.
 „Nadam se“, rekao je Slušač, „ali ako mi pritom malo pomogneš, ići će
brže.“
„Pa voleo bih“, reče mladić. „Ali prvo bih morao da molim Vaceka za
dozvolu.“
„Pusti mene da s njim razgovaram“, rekao je Slušač. „Neće imati ništa
protiv, ako ga ja zamolim. Kako se zoveš?”
„Deli“, reče mladić.
„Lepo ime za svirača“, reče Slušač. „Kad vidiš Vaceka reči mu, da bih želeo
da se o nečemu sa njim dogovorim.“
Tako se desilo da je Slušač narednih nedelja imao pomagača, kad se ozbiljno
dao na izgradnju struga. Vacek nije imao ništa protiv. Naprotiv. Mladić ionako
kod štalskih radova gotovo i nije od koristi, rekao je. Čim ga čovek izgubi iz vida
sedne u neki ugao i sanjari, ili pravi neke gluposti i krajnje je vreme da nauči da
se pošteno prihvati posla. Slušač ga je dakle dobio potpuno na raspolaganje i
ispostavilo se, da Deli u novom poslu nalazi zadovoljstvo. Da li ga je obećanje da
će dobiti svoju frulu i nastavu, koju mu je Slušač obećao, podsticao na toliku
vrednoću, ili mu je rad sa drvetom pričinjavao više radosti od čišćenja štala, u
svakom slučaju, pokazao se sasvim dobar i spretan, pa je tako izgradnja struga
brzo napredovala.
Jednog dana posao je bio završen. Slušač je izbušio prvi komad javorovog
drveta, pokazao Deliju kako se komadu za obradu nožem grubo daje oblik i onda
ga zategao na vreteno. „Sad je na redu spoljašnji oblik“, rekao je Deliju, koji ga je
napeto posmatrao. Čim je Slušač nogom pokrenuo njihalicu, vreteno je počelo da
se okreće, pod nožem su se odvajale tanke, u spiralu savijene, sepkice i za sobom
ostavile finu udubljenu oblinu. Vitko telo instrumenta se malo po malo glačalo i
jasnije je izlazila na videlo talasasta šara drveta. Kad je Slušač poslednji put
odložio nož i pustio strug da prestane da se vrti, Deli je upitao: „Je li to sada moja
frula?“
„Još nije gotova“, rekao je Slušač. „Sad počinje najteži deo posla: „moramo
je dovesti do zvuka“. Pričvrsti čistu cev, zareže pod debelom glavom dubok zarez
koso u drvo i u otvor cevi uvuče kratak kočić, koji je ostavljao samo usku pukotinu
za duvanje.
„Ovako se nekako prave pastirske frule,“ reče Deli.
Slušač ga iznenađeno pogleda. „Vidi!“ reče, „pa ti se ipak malo razumeš u
tu umetnost. Znao sam da se u tebi krije svirač. Ko ti je to pokazao?“
„Mlada gospodarica Arniluka“, reče Deli. „Ali to je bilo davno. Bio sam još
dete i tek smo oko godinu dana živeli u Arcijaku. U početku se ovde nisam
snalazio i mnogo sam se plašio između visokih planinskih obronaka i silnog
drveća. Sviđalo mi se jako samo što ovde ima toliko vode, jer je u stepi voda bila
dragocena. Kad sam jednom, kao često pre toga sedeo kraj potoka i čeznuo za
širinom stepe, čuo sam kako neko svira. Pošao sam za zvukom i onda ugledao
Arniluku kako sedi pod nekom vrbom i svira, a ispod nje u vodi su skakale ribe,
pa su kapi koje su letele svetlucale u svim bojama na suncu. Slušao sam neko
vreme kako svira ribama, onda me ona otkrila i pokazala mi kako se pravi takva
frula. Tada su me melodije moje frule tešile ali to već odavno nisam probao.
„To su stvari koje se nikada ne zaboravljaju“, reče Slušač zamišljajući
Arniluku kako sedi ispod vrbe, devojčica sa očima teško opisive boje, koja govori
sa ribama, kao sa sebi ravnim i peva im pesme. „Dobro je imati frulu, kad je čovek
sam. Probaj sad kako zvuči tvoja frula!“ Da mu instrument. Deli ga stavi na usne
i, od daha koji je uduvao, oslobodi se dubok topao ton, postepeno nadođe i izgubi
se, tek kad je mladiću ponestalo daha.
„Lepo zvuči“, reče Deli, „ali ima samo ovaj jedan ton.“
„Čekaj samo“, reče Slušač, „ima ona još mnogo tonova. Moramo ih
osloboditi iz drveta, tako što ćemo za svaki napraviti po jednu rupu. Važno je samo
pravo rastojanje. Na sreću za to imam uzorak.“ Donese svoju srebrnu frulu, položi
je pored drvene cevi i obeleži komadom drvenog ugljena mesta za rupe. „Sada
znam gde tonovi spavaju“ reče onda. „Pa ćemo ih probuditi.“
Uzme u ruke tanku burgiju i pažljivo je zavrti u drvo na onom mestu gde je
obeležio najniži znak. Kad je rupa bila uglačana, da frulu Deliju i kaže: „Ako sada
zatvoriš tu rupu malim prstom desne ruke, ponovo ćeš čuti prvi ton, a čim prst
podigneš, probudiće se novi ton.“
Deli posluša uputstvo i ubrzo je za prvim, dubokim tonom došao drugi, malo
viši.
„Uporedi ga sa tonom moje frule!“, reče Slušač i dune oba ista tona. „pa, šta
kažeš?“
„Drugi ton moje frule zvuči malo dublje“, reče Deli od mah.
„Imaš tanan sluh“, reče Slušač. „Sad sam siguran da će od tebe postati
majstor na fruli. Moramo da rupu još malo proširimo, da bi ton mogao da izađe.“
Pošto je to učinio i pošto su ponovili probu, frule su bile potpuno jednake. Na isti
način je u frulu probušeno ukupno sedam rupa, ispitano i popravljeno, dok oba
instrumenta nisu bila jednaka bez ikakvih odstupanja. Na kraju slušač natopi frulu
uljem, da se drvo ne osuši, stavi je onda na stranu i reče: „Hvatanje si upoznao već
danas prilikom isprobavanja. Sutra počinjemo sa nastavom!“
Posle ovakvog početka koji je mnogo obećavao, sledile su nedelje vrednog
rada. U toku dana Slušač je sedeo za strugom, dok mu je Deli gledao u prste ili se
povremeno i sam okušavao u tom umeću. Pokazao se pri tom vrlo spretnim, ali je
pokazao i poseban dar za pronalaženje pogodnih komada drveta. „Uzmi ovo
ovde“, rekao bi onda, „ima dobar zvuk” i kucnuo prstom po njemu. Slušač mu
posle nekog vremena prepusti bušenje cepanica, pošto je video koliko pažljivo,
čak sa ljubavlju Deli postupa sa alatkama. Uveče je Slušač uvodio Delija u
umetnost sviranja na fruli i pritom postupao isto kao onda njegov deda, kad je
Barloa učio sviranju. U tom na Ravnu dolinu naiđe zima, na livadama je ležao
sneg do kolena, a od mraza su pucala stabla drveća, ali drva za loženje je bilo
dovoljno, a Vacek se pobrinuo da njima dvojici u šumskoj kolibi ne ponestane
namirnica.
Ali noću Slušač nije mogao da se otrgne misli, kojoj je preko dana
pokušavao da umakne bacajući se s takvim žarom u strugarski posao. Ležao je bez
sna na drvenom krevetu i pitao se šta će biti kad zima prođe. Svom snagom se
hvatao za nadu da će se Arniluka vratiti u Ravnu dolinu, već i da bi mu donela
dete. Ali, šta će biti onda? Kako će živeti dalje ovde, kad nemaju drugog izlaza,
do da idu duž granice drveća uz dolinu i niz dolinu, dok više ne budu mogli da
podnesu taj kavez, pored čijih rešetaka večito moraju da idu u krug? Kakva je bila
ta nada koja je već na drugom koraku vodila u bespuće?
„Hej, Limba, probudi se!“, rekao je kad je jednom dospeo do te tačke na
kojoj više nije znao kuda. „Pa ti tvrdiš da se malo razumeš u nadu. Dali možda
možeš da mi kažeš, čemu zapravo treba da se nadam?“
Limba je kao i uvek ležao na uzglavlju kreveta. Preko njegovog čvornovatog
lica klizio je odsjaj rasplamsale vatre i njegovim crtama davao stalno promenljiv
izraz, pa se nije moglo razlučiti da li njegovo čisto, tamnosmeđe oko gleda Slušača
podrugljivo, ili pažljivo. „Ne moraš da me budiš“, reko je. „Da li si ikada video da
sklapam oko da spavam? A to što trabunjaš o nadi, samo pokazuje da uopšte ne
znaš o čemu govoriš.“
„Vrlo dobro znam o čemu govorim, stara drvena glavo“, reče Slušač.
„Noćima sebi lupam glavu oko toga, što svoju nadu polažem u Arniluku a pritom
ipak ne mogu da pronađem kako da je zadržim ovde kod sebe.“
„Zar bi trebalo?“, reče Limba. „Odmah se po tome vidi kako ti čudnu
predstavu o nadi imaš. Da je zadrži! Kad bi se tu radilo samo o imanju i želji da se
to zadrži, ne bih oko toga dizao toliko uzbunu. Ako onda najzad imaš sve što si
hteo, stigao si na vrhunac beznadežnosti. Zar to još uvek nisi shvatio? Postojala je
kod nas, dok sam još stajao na prevoju među ostalim borovima, priča o drvetu koje
je takođe sve htelo da uvek ima. Prvo mu nije odgovaralo što noću pada mrak i
postaje hladno. Hoću za sebe sunce, govorio je i onda ga je i dobio. Ostalo je da
stoji tačno iznad njegovog vrha, i sijalo dole u njega, dok mu grane od suše nisu
popucale a iglice postale mrke i suve kao palilo. Kad mu je bilo toga dosta, rekao
je: „Ne mogu to više da izdržim, sunce! Hoću za sebe kišu!”, i onda se iznad njega
navuče debeo crn oblak i izlije na njega pravi vodopad kiše. To mu se prvo dopalo,
ali kad ta kiša uopšte više nije htela da prestane, ni to mu nije odgovaralo. „mokar
sam već do ispod kože“, rekao je. „Ako se ovako nastavi, iglice će početi da mi
trule. Hoću za sebe vetar, da me osuši svojim dahom!“ I oko njega počne da se vrti
kovitlac vetra, da su mu se grane samo savijale. Vuklo je i čupalo po njegovim
granama, dok ga nije zabolelo svako vlakno i sasvim mu se zavrtelo od tog vetra
koji mu je skoro počupao korenje iz zemlje. Onda počne da stenje od muke i kaže:
„Ne mogu ovo više da izdržim! Čim nešto imam to počinje da me ubija. Neću više
uopšte ništa.“ Tada vetar oko njega popusti i drvo je opet stajalo kao i sva ostala
drveta gore na prevoju a kad bi naišlo sunce i zasijalo na njega ono bi reklo: „Hvala
ti sunce, što mi poklanjaš malo svoje topline!“, a kad je padala kiša, opet je bio
zadovoljan i govorilo: „Hvala ti, kišo, što mi daješ malo svoje sveže vode“, a ako
je duvao vetar, drvo se radovalo što je tako lepo šumeo njegovim granama i
govorilo: „Hvala ti vetre, što mi poklanjaš malo svoga daha.“ A drugom drveću je
reklo: „Dobro je znati da ima sunca, kiše i vetra. Svakog dana se može živeti u
nadi da će se dobiti od svakog po malo ako ne danas, onda sutra.“ Tako je to bilo
sa tim drvetom.“
„To je priča za drveće, koji imaju da žive ko zna koliko stotina godina“, reče
Slušač. „Sem toga, još kao detetu su mi pričali slične priče, kad sam hteo nešto što
nisam mogao da dobijem, pa sam ubrzo bio sit i da ih slušam. Da li možda možeš
da mi objasniš kakvog je smisla trebalo da ima to, što me je moj Kamen tolikim
stranputicama odveo toj devojci? Nadao sam se da sam na cilju i da mogu da
ostanem kod Arniluke, ali sada se ispostavilo da skoro i nema mesta na kome
možemo da živimo zajedno.“
„Pa našli ste mesto na kome ste bili zajedno srećni“, reče Limba. „Ali sa
vama ljudima je tako, vi ne možete da podnesete da uvek budete na jednom te
istom mestu. Na taj način si i dospeo u sve ono što nazivaš stranputicom i sebe
povrh svega učinio šumskim bićem, koje ne može da izdrži pod otvorenim
nebom.“
„To imam da zahvalim samo Narciji“, reče Slušač, ali pod borovima
opuštenim pogledom, rečenicu više nije doveo do kraja s punim ubeđenjem, a
prastari drveni gnom to razume se odmah primeti. „Vidiš“, reče Limba, „Ni sam
ne veruješ u to. Zašto to onda uopšte kažeš? Tada nisi niti pratio bljesak svog
Kamena, niti si se obazirao na zapovest napisanu na tvojoj fruli. A sada se čudiš
kuda si dospeo na taj način. Ali tako je to valjda sa vama ljudima: čim se pokrenete,
dospete na stranputicu i zalutate.“ Slušač je jako dobro znao da je Limba u pravu
i to je upravo povećavalo njegovo očajanje. „Ako je tako kako tvrdiš,“ reče, „onda
se pitam zašto čovek uopšte živi, jer za ovakve nema nade.“
Bor se drveno nasmejao. „Ti si magarac!“, reče. „Ja pričam i pričam, a ti
uopšte ništa ne shvataš. Zar nisi stalno ponovo saznavao, a na poseban način ovde
u ovoj dolini, da si voljen? Zar bi inače uopšte došao dovde? To bi trebalo da bude
dovoljan razlog za nadu dovoljnu za čitav život. Od kad si prvi put video te oči,
koje čak ne umeš ni da opišeš, morao si to već da osetiš, ali ti si većinu vremena
bio zauzet da u svemu tome izvučeš nešto za sebe lično. Šta ti sve nije poklonjeno
u to malo života, koji imaš za sobom! I ti si to uzimao kao da ti pripada. Možda bi
trebalo da počneš nešto da poklanjaš, kako bi primetio šta ti još ostaje od nade.
Načinio si već početak sa dečakom koga učiš da svira na fruli, pa sam mislio da si
konačno shvatio šta je važno. Ali ljude poput tebe čovek uvek mora nosem da
udari u nešto, ako treba da vide ono što sve vreme imaju pred očima.“ Time je
Limba za tu noć dovoljno govorio. S takvom odlučnošću je zaklopio svoja široka
usta, da se Slušač nije usuđivao da postavi ni jedno pitanje više. Ali, za
razmišljanje je te noći imao dosta, a i narednih nedelja.
U tome su dani opet postali duži, a po leskama se opružale mace, čekajući
sunčano vreme, da bi im vetar odneo žuti cvetni prah. Na polici u Slušačevoj sobi
stajala je već poprilična gomila gotovih frula, i Deli je imao muke da još nađe
pogodno drvo ispod naslaga iza kuće.
„Drveta za struganje ima dovoljno“, rekao je jednog jutra, „ali nije dobro za
pravljenje frula.“
„Onda ću strugati nešto drugo“, rekao je Slušač. Imao je već gotov plan, jer
je hteo da pokloni Arniluki nešto, kad se bude vratila sa detetom u dolinu. Na
početku zime mi je bilo kao da se Arniluka svakom, sve dužom noći, sve više
udaljuje od njega, ali sada kada je sunce svakog podneva stajalo malo više iznad
šume, a pupoljci bili već deblji i sočno se sijali, Arniluka mu se opet iz dan u dan
približavala. Dok je još snega, neće doći, ali već je kapalo sa ledenih sveća po ivici
krova a u šumi su sa grane klizile naslage snega. „Napravićemo kolevku“, rekao
je. Za pod i nogare mi je potrebno nekoliko čvršćih dasaka, a iznad toga ćemo
staviti rešetku od istruganih štapova između kojih će moje dete moći sigurno da
leži.“
„Znam pravo drvo za to“, reče Deli. „na gomili iza kuće ima jedno stablo
divlje trešnje, lepo, crveno prošarano drvo, baš prava stvar za kolevku.“
Dok se napolju malo po malo sneg otapao, njih dvojica su se dali na novi
posao i kad je kolevka bila gotova, a proleće još uvek nije dolazilo, Slušač počne
istrugane štapove, koje je povezao kao male listove, na krajevima da ukrašava
raznoraznim rezbarijama. Na bočnim stranama je paslo celo stado koza, ispred njih
jarac sa jednim ali zato snažnim rogom, a preko puta njega se u oholom skoku
izvio magarac; u nogama je lasica pružala svoju usku glavu u vis, desno od nje
čučala je žaba krastača, a levo puzala belouška iz letava, ali preko uzglavlja su sa
istrugane rešetke virila tri miša. Tako je Slušač svome detetu, koje još uopšte nije
video, malo po malo ispričao svoju priču, a na kraju je rekao: „poveravam vam
moje dete, pre svega vama, miševi „Tebi-što-govoriš-sa-zmijom“, „Tebi-što-
sokolu-proričeš“ i „Tebi-što-ne-napuštaš-nadu“, jer nikada niste sumljali u to da
je život jači od svake zle čarolije.“
 Danima jedva da je napustio strug i sad je već cele noći radio na rezbariji.
Kad je toga jutra ostavio nož i izašao pred vrata, video je da su se istopili i poslednji
ostaci snega. Vazduh je bio hladan i bistar i mirisao na cvetni prah, a po ivicama
staza tiskale su se žute zvezde podbelja. Slušač tada začuje korake i ugleda da mu
od pastirskih koliba prilazi neki čovek. Najpre je mogao da vidi samo njegove
konture prema svetloj pozadini, uski, izdužen stas mladog čoveka, koji je brzim,
pomalo nestrpljivim koracima pratio šumsku stazu. Slušač je čekao pred vratima i
prepoznao pridošlicu tek kad je došao do njega i podigao glavu.
„Dobro jutro, Belarni“, reko je Slušač. „Prošlo je mnogo vremena od kad
smo se sreli. Od kad si u Ravnoj dolini?“
„Od sinoć“, reče Belarni. „Dojahao sam sa Arnilukom uz klanac.“
Slušačevo srce zastane za jedan otkucaj, kad je to čuo. Proteklih nedelja je
stalno pokušavao da zamisli taj trenutak, čeznuo za njim i slikao sebi kako će to
biti kad Arniluka bude ponovo čekala na rubu šume. Dalje se nije usudio da misli.
Ali sada mu sa užasom postane jasno da će taj susret istovremeno značiti odluku
o budućnosti. „Kako je ona?“, upita.
„Dobro”, reče Belarn. „Donela je kćer i čeka nas na rubu šume.“ A kad je
video, kako Slušač pipa iza sebe i kako je klonuo na isečena drva koja su tu stajala,
doda još: „Zar nećeš sa mnom?“
„Hoću“, reče Slušač. „Naravno. Samo trenutak. Cele noći sam radio i nisam
očekivao da je već ovde.“
Belarni je izgledao malo začuđen, ali nije rekao ništa, nego se ramenima
osloni o balvane kolibe i zaćuti neko vreme. Slušač ga je posmatrao sa strane i
pokušavao da u Belarnijevim crtama prepozna mladića, koji mu je onda u logoru
Pljačkaša u šator doneo Hunlijev sokolski tepih, ali bilo je teško otkriti ostatak
dečje mekoće u mršavim, zategnutim crtama tog mladog čoveka, kome su isuviše
rano natovarili veliku odgovornost i oko čijih usta se već urezala oštra crta.
„Svađali smo se onda kad si došao u moj šator da me ispituješ o Arnijevim ljudima,
reče Slušač.
Belarni ga pogleda, kao da se još jedva seća okolnosti tog susreta. „Da“,
reče, „bio sam ljut zbog toga što se neko poput Henlija usuđuje da igra Arnijevog
naslednika. Što sam otrčao u ljutnji, moraš oprostiti detetu, koje sam tad bio.“
Slušač polako zatrese glavom. „Nema tu šta da se prašta“, reče. „Pa bio si u
pravu sa svojim mišljenjem o Arnijevim ljudima i da sam te poslušao, mnogi bi
možda još bili u životu.“
„Možda da, a možda i ne“, reče Belarni. „Ko će to znati posle? Odvikao sam
se da razmišljam o stvarima koje više ne mogu izmeniti. Verovatno poslednjih
godina i nisam imao previše vremena za to. Uostalom ni ti se nisi izvukao
nekažnjeno, kako sam čuo.“
 Slušač ga pažljivo pogleda u lice. Odakle je Belarni to čuo? Da li je Arniluka
o tome pričala sa njim? Zašto onda to ne kaže? Belarniju je izgleda bilo skoro
nelagodno što je to uopšte pomenuo. „To je prošlo“, reče Slušač posle nekog
vremena. „Sada ponovo imam nadu.“
„Znam“, reče Belarni a onda bez okolišenja doda „Želeo bih da te zamolim
da budeš moj prijatelj i da to ostaneš, što god da se desi.“
Šta će se desiti? pomislio je Slušač začuđen tom čudnom formulacijom.
Pruži Belarniju ruku i reče: „To ti rado obećavam. A sada, nećemo pustiti da nas
Arniluka još čeka, Uzeću još nešto iz kolibe i onda idemo njoj.“
Kad je ponovo izašao na vrata na leđima je imao kolevku i tako njih dvojica
ćutke pođu stazom. Svakim korakom se između drveća širio pogled na otvoreno i
Slušač onda ugleda Arniluku kako stoji napolju u svetlosti jutarnjeg sunca na
livadi. Na rukama je držala dete i pođe im u susret čim su se približili rubu šume.
Susrela se u senci poslednjih drveta, zastali i neko vreme se ćutke gledali. Slušač
je potpuno zaboravio da je pored njega Belarni, video je još samo Arniluku, a
učinila mu se hiljadu puta lepša nego što je se sećao, osmeh na njenim usnama i
pogled njenih očiju skoru su mu oduzeli razum. Konačno, ipak oseti teret kolevke
na plećima, polako je spusti u travu i reče: „Doneo sam ti nešto, Arniluka.“
Ona se onda nasmejala i rekla: „I ja tebi, Slušaču!“, i pružila mu dete.
„Devojčica je.“
On je brižljivo uzme za ruke, a kad je pogledao, gotovo se uplašio mada je
na to morao da bude pripremljen: gledalo ga je istim očima kao što su Arnilukine
i svih žena iz Urlinog roda, koje je sreo. „Da li si joj već dala ime?“ upita je.
„Htela sam da sačekam dok se o tome dogovorim sa tobom“, rekla mu je
Arniluka, „ali sam je već od prvog trenutka zvala jednim imenom.“
Slušač zamišljeno pogleda dete i onda reče: „Urla. Zvala si je Urla“
„Da“ reče Arnikula smejući se. „Pogodio si. Ako nemaš ništa protiv,
nazvaćemo je po prababi.“
Dok se Slušač još divio tim tako mladim a ipak prastarim očima na malom
licu, Belarni pored njega se nakašljao i reče: „Hteo sam da pogledam konje.“
Napravi nespretan pokret izvinjenja i ode malo ukočenog koraka preko livade ka
pastirskim kućama,. Slušač je gledao za njim i onda rekao: „Belarni je osetljiv
čovek. Drag mi je ali sam mu ipak zahvalan što nas je sada ostavio nasamo.“
„Radujem se što ga voliš“, reče Arniluka, „jer hoću da ti pričam o njemu.“
Pokaže glavom na oboreno stablo na ivici šume. „Možemo da sednemo tamo, a
dete nek nam prvi put leži u lepoj kolevci.“
Slušač pospe tvrdo drvo naslagom suvog lišća. Arniluka preko toga raširi
pokrivač u kome je nosila dete i onda položi unutra malu Urlu. „Dođi, sedni kraj
mene“, rekla je Arniluka i čim je Slušač seo pokraj nje, na ispucano hrastovo
stablo, ona bez mnogo okolišenja počne da priča.
„Znaš“ rekla je, „kako sam za vreme Velike najezde jahača došla ovamo u
dolinu i kako me je stari Vacek ponovo digao na noge. Kasnije, kad su napolju u
Arcijaku borbe bile prošle, vrate se jednog dana dvojica sluga sa preživelim
konjima u Ravnu dolinu, a kad su saznali da stanujem kod Vaceka rekli su da se
moja majka jako brine. Jedan od njih odmah odjaše nazad da joj odnese vest da
sam živa i na sigurnom. Ubrzo potom vrati se do pastirskih kuća sa mojom
majkom, i čim mi je bilo bolje dojahala sam sa njom kroz klanac u Arcijak.
Pripremila me je na to da oca neću više zateći, ali da je mrtav shvatila sam tek kad
sam ponovo živela u našoj kući, gde me je svaki predmet podsećao na njega. Još
bih brže otrčala u sobu da mu nešto kažem i tek kad ga tamo više ne bih našla,
setila bih se da ga nikada više u životu neću videti.
Ali povremeno bih u sobi našla Belarnija, koga je majka primila u svoju
kuću. U početku je on za mene bio jedan od jahača koji su mi ubili oca i nisam
razumela, kako je majka mogla da ga trpi pod svojim krovom. Odbijala sam da sa
njim govorim i samo bih ga besno pogledala kad je on hteo sa mnom da razgovara.
U to vreme sam toliko bila obuzeta mojom žalošću i gnevom da nisam primetila
čak ni to koliko je i sam Belarni iscrpen. Svakodnevno je satima bio na konju,
jahao uz i niz dolinu, brinuo se da mu ljudi sa porodicama dobiju krov nad glavom,
pregovarao sa seljacima po selima, da sakupi hranu za životinje i jelo za ljude, ili
mirio nesuglasice u koje su zapadali bivši Pljačkaši sa ljudima iz doline. Pored
svega pomogao je i mojoj majci, gde god je mogao.
Opet sam jednom sedela plačući na mestu moga oca u sobi, kad je ušao iza
mene, prišao ravno do mene, seo i obavio mi ruku oko ramena. Bila sam toliko
uplašena da sam se sasvim ukočila i nisam se usuđivala da se pomerim. „Znaš“,
rekao je, „kad već živimo skupa pod jednim krovom, mogli bismo i da
razgovaramo jedno s drugim, umesto da se sklanjamo jedno drugom s puta kao
smrtni neprijatelji. Zar ne primećuješ da i sam nisam manje tužan od tebe, zbog
stvari koje su se ovde desile? Nedeljama pokušavam da učinim sve da ljudi u ovoj
dolini opet mogu da žive, ali sam na kraju snaga i ne mogu više da podnesem da
me smatraš neprijateljem, koji nisam. Ono što se desilo niko više ne može da
izmeni, ali kad bi svako puštao da mu tuga i gnev izjedaju srce na takav način kao
ti, onda ni u buduće ne bi bilo bolje. Viči na mene, udari me ako to želiš, ali mi
nemoj tovariti još svoj nemi gnev na pleća.“
Kad mi je rekao to i još štošta, prvi put sam ga potpuno svesno pogledala u
lice i videla njegovu iscrpenost i očaj u očima. Pala sam mu oko vrata i isplakala
se dok me je on čvrsto držao i nežno me ljuljao tamo-ovamo kao dete, što sam
onda još i bila. Od toga dana sam počela da govorim sa Belarnijem a onda su došli
i oni snovi, o kojima dugo nikome nisam ništa govorila. Najpre nisam mogla da ih
dovedem ni u kakvu vezu, mada sam osećala da imaju nešto međusobno. Pre svega
činili su mi se stvarnijim, od svega što sam pre toga sanjala. Videla sam tako na
primer nekog mladića kako jaše na magarcu uz zamrznutu reku. Sasvim dobro se
sećam polomljenih ledenih ploča, koje su visile po obalskom žbunju. Mladić je
posle nekog vremena sjahao, pustio magarca da sam ide i polako šetao, kao da
nema cilja. Videla sam ga sasvim ispred sebe, mogla sam čak da vidim kroz
njegovu odeću i otkrila sam da na grudima u vrećici nosi nešto blještavo, a ta
vrećica je onda odjednom bila kao mreža od stakla i pokazala mi da mladić kod
sebe ima Arnijev Kamen. Kako može da luta tako besciljno i tužno, mislila sam,
kad ima tu dragocenost, za koju tada niko nije znao, gde je nestala. Treba da dođe
kod mene, mislila sam, jer sam ga volela od prvog trenutka. I onda sam mu se
obratila da ga ohrabrim jer sam imala osećaj da još uopšte nije shvatio šta u
Kamenu ima. Nisam mogla da vidim da li me je čuo, pa sam ispružila ruke ali čim
sam ga dodirnula, slika iz sna je bila kao izbrisana.
Drugi put, tada sam već bila nešto starija, videla sam mladića kako noću leži
u žbunju pokraj nekog izvora, a znala sam da je krenuo na put, koji će ga odvesti
na stranputicu. Ne pitaj me, odakle mi to znanje – jednostavno sam mogla da
vidim. A videla sam unapred i očajanje u koje će zapasti, a ja ga ni na koji način
nisam mogla sprečiti da i dalje ide tim putem. Onda sam ga uzela u zagrljaj, da bi
se setio te utehe kad bi ga obuzeo očaj, ali on je nestao u mojim rukama kao dim i
više ga nisam mogla videti. Samo sam izvor čula kako još neko vreme šumi.
Kasnije sam imala sasvim kratak san. Ponovo sam videla onog mladića,
mada mi se tada učinilo nešto izmenjen. Sedeo je na rubu nekog proplanka na
deblu drveta i buljio u Arnijev Kamen koji je držao u ruci. Ubrzo potom preko
Kamena proleti senka koja jednim udarom ugasi njegov sjaj i ja vidim pticu kako
se obrušava sa neba i pruža kandže prema Kamenu. Glasno kriknem, da
opomenem mladića i u istom trenutku slika nestane.“
„Da li znaš da se sve to zaista dogodilo i da sam svaki put tada osetio tvoju
blizinu?“, upita Slušač.
„Nadala sam se da ćeš je osetiti“, reče Arniluka, „i bila sam sigurna, da su
mi ti snovi pokazivali komad stvarnosti. Tada sam Belarniju prvi put pričala o
tome. U međuvremenu bila sam sa njim toliko bliska da je i on o mnogim stvarima
o kojima je razmišljao razgovarao sa mnom. Mnogo toga još uopšte nisam mogla
da razumem, ali sam osećala da mu činim dobro da sa nekim o tome govori ili da
ima nekoga ko će ga saslušati. Plašila sam se da će me je ismejati kad mu budem
pričala o mojim snovima, ali on me je mirno saslušao i onda rekao, pošto je neko
vreme razmislio: „Izgleda, kao da neko ide ka tebi, a da toga nije ni svestan.
Mislim da čak znam i ko je to.“
„Onda mi reci!“, viknula sam. Ali, Belarni je odmahnuo glavom. „Ako ti to
ne odaju tvoji snovi, onda to još ne treba da znaš. Taj mladić će morati sam da ide
svojim putem, dok ne spozna svoj cilj. Ali, pomoći će mu, ako oseti tvoje misli
koje mu idu u susret.“ Otada sam u svojim mislima i snovima živela sve jače sa
tim mladićem. Odavno sam već imala osećaj da me podseća na nekoga. Ko je to
bio, saznala sam tek kad sam te prvi put srela u Ravnoj dolini i pobegla. Najpre
sam mislila da vidim mladića iz svojih snova, onda sam prepoznala lice svirača,
koji je sa mnom jahao kroz Jezovitu šumu, i znala sam da su obojica jedan te isti.
Ali prizor tvoje rutave nagosti mi je onda ulio takav strah u telo, da sam mislila da
se sa mnom poigrao šumski duh, a ni po drugi put nisam bolje prošla, kao što znaš.
Onda je došao onaj strašan san u kome sam videla onog jarconogog koji je
imao lice mladića ili svirača, kako stoji na steni iznad nekog izvora. Oči su mu
bile prazne kao u mrtvaca. Primakao je neki sud do usana i u tom trenutku sam
znala da ima na umu nešto užasno. Htela sam da ga sprečim, ali nisam mogla da
se pomerim i morala sam da posmatram kako ispija taj mali okruglasti krčag i baci
ga. A onda je bilo kao da mu udove, počev od nezgrapnih nogu, nezadrživo obavija
siva plesan, koja se brzo širila i kožu mu činila tupom kao kamen, To je poslednji
od tih snova, ali sam onda jedne noći čula tu pesmu o kamenom čoveku koji stoji
negde u šumi i čeka da ga neko nađe. Čula sam je toliko puta da sam je ubrzo znala
na pamet i onda sam iz kovčega izvadila tvoju frulu i naučila da sviram tu pesmu
na njoj.
Belarni je čuo jednom kako je pevam. Pogledao me na neki čudan način,
zamišljeno i tužno i rekao: „Nećeš moći ni na koga drugog da misliš, dok ne nađeš
tog kamenog i u njemu probudiš život.“
„A zar ne treba?“, upitala sam ali on je samo slegao ramenima i progunđao
nešto kao, da on to ne može promeniti. Tada mi je postalo jasno, da me voli i da
pokušava da od mene sakrije tu ljubav zbog tog mladića za koga je verovao da ga
moram pronaći.
Onda sam ga i pronašla, a za vreme leta koje sam provela ovde sa tobom u
Ravnoj dolini, Belarnija se skoro nisam ni setila. Kad sam se onda u kasnu jesen
vratila kući i na meni svako mogao da vidi u kakvom sam stanju, on uopšte nije
bio iznenađen, već je izgledalo da je tako nešto i očekivao, sasvim suprotno od
moje majke, koja je imala prilično pitanja da mi postavi. Njena pitanja su
delimično bila ista, koja sam i sama sebi postavljala, ali opet odbacivala. Ali, sada
sam morala nešto da odgovorim i tada tek sam shvatila zapravo, da uopšte nemam
nikakvog pojma o tome šta će biti dalje.
Belarni je ubrzo primetio, da nisam onako radosna, kako bi trebalo da bude
žena posle takvog leta, pa me najzad upita šta me tišti. Onda sam mu ispričala kako
stoje stvari sa nama i da se jedva može naći mesto na kome bismo oboje mogli da
živimo zajedno bez straha. Pokušao je da me teši, ali ni on nije znao da mi da neki
savet. Onda sam dobila bolove, a kad se dete rodilo, najpre sam pokušala da više
ne mislim o budućnosti. Ali proleće se sve više približavalo, i svakim danom mi
je bilo sve jasnije, da nisam sposobna da čitavog svog života idem duž granice
straha, iza koje tvoj svet tek počinje. Možeš li to da razumeš, Slušaču?“
Slušač lagano klimne. „I ja sam za vreme drugih zimskih noći o tome mnogo
razmišljao“ rekao je, „ali rešenja nisam našao“.
„Pa i nema ga valjda“, reče Arniluka. „I to sam na kraju rekla i Belarniju. Te
večeri me pitao da li hoću da budem njegova žena.“
„Zar ga voliš?“, upita Slušač. Čuo je svoj glas kao glas nekog stranca, dok
je govorio već je čekao bol, koji će se na njega neizbežno sručiti i koji još nije hteo
da dođe. Arniluka ga je dugo gledala i onda rekla: „Da, volim Belarnija, mada na
drugi način nego tebe. Osim toga, potrebna sam mu, i mislim da sam sada njemu
više potrebna nego tebi.“
„Već si se znači odlučila“, reče Slušač osećajući kako bol dolazi bliže i bliže.
„Ne“, reče Arniluka. Primetio je kako je pokušavala da se savlada, ali ona
tada izgubi s mukom čuveno strpljenje i skoro vikne: „Zar ne primećuješ kako mi
ta odluka kida srce?“
Zaćutala je nekoliko trenutaka a onda rekla nešto mirnije: „Čuj ta je ljubav
protiv svakog razuma, obarajući lepa, ali sasvim blizu bezdanog ponora straha i
puna stalnog nemira, Belarni – to je postojanost, ljubav kao čvrsto građena kuća,
u kojoj čovek može da živi čitavog života. Ne znam kako da odlučim. To mi ti
moraš reći.“
„Ti to već znaš“, reče Slušač. Sad je bol bio tu i pogodio ga kao udar
batinom. Pokušao je da se održi. Onda se maši za kesu, izvadi Kamen i stavi ga na
grudi male Urle u kolevci. „Ti imaš te oči“, reče

„Sledi bljesak,
sledi sjaj,
nećeš ga nikada naći,
nikada sasvim.“

Arniluka ga začuđeno pogleda i upita: „Kako ćeš živeti dalje bez Kamena?“
„Više mi nije potreban“, reče Slušač. „On je bio samo znak za ono, što si mi
ti poklonila i što je sad postalo deo mene samog. Dugo sam verovao da si ti taj cilj
kome putujem, ali sada izgleda kao da je trebalo da mi ti tek pokažeš taj cilj. Kod
takvih stvari kao što je taj Kamen, nije važno da ih čovek ima, nego da ih u pravo
vreme pokloni. A sad ga je Urla dobila nazad. Hoće li Belarni voleti naše dete?“
 „On ga već sada voli“, reče Arniluka i ustane da spreči Urlu da svetlucajući
Kamen stavi u usta.
„Sačuvaj ga za nju, dok ne bude dovoljno velika da sledi njegovu tajnu“,
reče Slušač. Stajali su neko vreme ćuteći jedno pored drugog i posmatrali dete,
kako majušnim ručicama hvata figure na stranicama kolevke. Onda su se zagrlili
i dugo stajali tako tesno pripijeni, kao da imaju samo jedno zajedničko telo. Tek
tada Slušaču, na njegovo čuđenje, postane jasno, da je bol nestao u trenutku kad
je iz ruke dao Arnijev Kamen.
Kad se Belarni vratio od pastirskih kuća, oni su već ponovo stajali pored
kolevke i igrali se sa detetom. „Šta ćeš sada da radiš?“, upitala je Arniluka.
„Ići ću neko vreme šumama i gledati da li negde trebaju svirača,“ reče
Slušač, „Da li možeš da mi ostaviš dva konja? Jednog za jahanje a jednog za
nošenje.“
„Vacek će ti dati sve što ti je potrebno,“ reče Arniluka.
Sledećeg jutra su Arniluka i Belarni odjahali nazad u Arcijak sa detetom.
Slušač je stajao na rubu šume i gledao za njima, dok više nije mogao da ih vidi.
Onda se vrati u svoju radionicu i zajedno sa Delijem počeo da pravi drugi strug,
koji se mogao rastaviti i lako ponovo sastaviti a uveče je dalje uvodio mladića u
umetnost sviranja, ali mu misli pritom nisu baš bile prisutne.
Kad je došlo leto, Slušač stari strug pokloni mladiću, uz to deo alatki i tri
frule koje su napravili u toku zime. „Sad je vreme“, rekao je, „da se vratiš u Arcijak
i pokažeš ljudima šta si naučio“.
Sledećeg jutra prikačio je delove novog struga zajedno sa alatkama i kožnom
vrećom sa preostalim frulama na teretno sedlo konja za nošenje tereta i odjahao
niz dolinu kroz šumu.
 Drugo poglavlje

One večeri kada je počela priča koju sada treba da ispričamo, Slušač je sedeo
ispod nadstrešnice svoje kolibe i gledao prema grebenu planine, čiji su oštri vrhovi
i kule bili još obliveni poslednjim zracima večernjeg sunca, dok su glečeri ispod
njih bili već u senci. U početku, kad su ga Krvave sekire dovukle ovamo u svoje
selo, ježio se od tog golog pejzaža ispresecanog obronima i usecima, na kome je
samo tu i tamo na dugim strmim obronima raslo nešto krivog drveća. Od tog dana
je bilo prošlo skoro dvanaest godina, kad su ga crvenokosi grubijani napali negde
u pustoj šumi, ali i danas bi mu srce zadrhtalo, kad bi se setio tog puta u planine.
Bili su ga svezali za konja dugim kajiševima i nisu se ni okrenuli kad je glasno
kriknuo od straha, čim je put izašao iz šume i pošao otvorenim predelom livada uz
reku, iznad kojih je tamnoplavo nebo visilo kao čelična ploča. I dalje su
razgovarali na svom grlenom, kloparavom jeziku, dok je on visio u sedlu upola
onesvešćen, zatvorenih očiju. U selu su ga zatvorili u nisku brvnaru, koja je
očigledno bila predviđena za takve svrhe i tek tu, u polumračnom prostoru, u koji
je ulazilo samo malo svetlosti kroz dva prozorska proreza, donekle je ponovo
došao svesti. Mogli su i izostaviti zaključavanje, mislio je tada, jer je bio siguran,
da taj prostor nikada više neće napustiti svojom voljom, da bi se izložio mučenju
tog neba, koje je izgledalo, kao da visi skoro na dohvat ruke iznad planinskih
vrhova.
Kad se onda kasnije jedan od ljudi vratio i pokazao mu da treba nekuda da
pođe za njim, Slušač je jednostavno odbio i čovek je ubrzo primetio da će morati
silom da ga izvuče kroz vrata, ako hoće da ga izvadi na otvoreno. Na kraju je vrteći
glavom digao ruke od toga, otišao, pošto je vrata opet zaključao, i ubrzo se vratio
sa jednim drugim crvenokosim, srednjeg doba, koji je bio viši od njega za celu
glavu, mada ni sam nije bio baš nizak. Sudeći po zlatnoj kopči na pojasu i kopčama
na odeći koje su imale ugrađeno crveno kamenje, kojim je taj drugi ukrasio svoju
košulju, mora da je bio neka vrsta predvodnika. Osim toga pokazalo se da zna
jezike jer ga je upitao na jeziku ljudi iz doline, da li je iz Arcijaka.
„Odakle znaš?“, upitao je Slušač.
„To otkriva tvoje sedlo“, rekao je čovek. „Razumem se u sedla u krugu od
trideset dana jahanja, jer gotovo da nema većeg naselja u toj oblasti iz koje nisam
već dovodio zarobljenika, da bih dobio otkupninu za njega.“
„Ti si znači ovde poglavica?“, upita Slušač. „Čuo sam jednom da se priča o
nekom koga su zvali Lobanja, ali ti ne možeš biti on, jer je ta priča već jako stara.“
 „Lobanja?“, rekao je čovek i grohotom se nasmejao. „O njemu se ovde već
odavno ne priča. Od kad ga je prevario tako neki ludi starac u igri na ploči, više
nije imao ugled među ljudima. Sa svakim je započinjao svađu i jednom bio tako
jednostavno i ubijen. Od tada sam ovde ja poglavica. Kako se zoveš?“
Slušač je naveo svoje ime i pritom pomislio da to mora da je onaj ubica koji
je Lobanji dao još ostatak. To sećanje je diva izgleda malo brinulo, a više
ispunjavalo zadovoljstvom. Slušač je posmatrao njegovo lice ispresecano
ožiljcima i upitao: „Kako da ja tebe zovem?“
„Zovem se Satara“, rekao je poglavica, „i možeš da zamisliš na koji način
sam stekao ime“. Činilo se da mu misao na taj događaj koji mu je pribavio ime
pričinjava mnogo veselja jer se još jednom nasmejao, da su niski balvani tavanice
zatresli, a onda je rekao: „Izgleda da si neki smešan momak. Već uz put si dizao
mnogo galame kako čujem, a sada si čak odbio da se pojaviš preda mnom. Šta se
u stvari dešava sa tobom?“
„To je duga priča“, rekao je Slušač.
Satara je bio odmah zainteresovan. „Volim priče!“, rekao je. „Sedni i pričaj
mi!“ Pokretom ruke oterao je drugog crvenokosog iz prostorije, kao dosadnu
kokoš, onda se srušio na klupu duž zida, od čega su daske zaškripale i pokazao
Slušaču mesto pored sebe. „Dakle“, rekao je, „slušam“.
Onda je Slušač ispričao kako ga je veštica začarala da više nije mogao da
podnese boravak pod otvorenim nebom. Poglavicu je to izgleda izuzetno
privlačilo. Napeto je slušao, pitao o pojedinostima i lupao se pun čuđenja po
zamašnim butinama. Na kraju je rekao: „Božanstvena čarolija! I tako praktična!
Ovde, u ovom predelu bez drveća, znači uopšte nije potrebno zaključavati tako
obrađenog, jer uopšte ne može da pobegne. Rado bih uzeo tu vešticu u službu. Gde
je mogu naći?“
„Svuda i nigde“. rekao je Slušač i bio prinuđen da se i sam nasmeje načinu
na koji je Satara umeo da tu priču o čaroliji vidi sa korisne strane. „Uhvatila se u
svoju sopstvenu mrežu i sad leti negde kao soko po nebu.“
„Šteta“, rekao je Satara s iskrenim žaljenjem. „Ali tebe bar više ne moramo
da čuvamo. Da li postoji neko, ko bi za tebe platio otkupninu?“
Slušač je neko vreme razmišljao. Arniluka bi verovatno učinila sve da ga
otkupi, ali ona je bila poslednja koju je sada za to hteo da moli. O roditeljima nije
znao ni da li su još u životu, a oni i inače nisu bili bogati. Barlo? O njemu godinama
nije ništa čuo. Zavrtio je glavom. „Sa mnom si imao loš ulov“, reko je. „Ja sam
samo lutajući svirač na fruli, koji nigde stvarno nije kod kuće. Ko bi za mene platio
otkupninu?“
„Znači jedna usta više za hranjenje“, rekao je Satara. „Možda bi te trebalo
brzo odstraniti.“ Slušača je prošla volja za smehom, jer je Satara to rekao tako
stvarno, kao da se radilo o tome da li tele treba još hraniti ili odmah zaklati. Ali,
poglavica je očigledno još odlagao tako brzo donošenje te odluke. „Šta je to što si
dovukao sa sobom na teretnom konju?“ upitao je.
„Strug“ rekao je Slušač. „Uz put izrađujem frule a umem da pravim i razne
druge stvari na strugu od drveta.“
„I kamenje za igranje?“, upita je Satara.
„Naravno“, rekao je Slušač. „I kamenje za igranje, svih oblika koje možeš
poželeti. Poslednji što sam napravio bila je kolevka od izrezbarenih štapova za
moju kćer.“
Poglavica je naglo podigao glavu, kao da je iznenada otkrio svež trag. „Za
tvoju kćer, kažeš? Znači negde imaš ženu, koja bi mogla za tebe platiti!“
„Ne“ rekao je Slušač. „Ta žena se udala za drugoga.“
„To sam mogao i da mislim!“ Satara je pesnicom udario po klupi i zaurlao
od smeha. „Maznuo ti je neki? Kako si ti jadno stvorenje!“ Onda se ponovo umirio
i rekao: „Znači umeš da obrađuješ drvo. To je bar nešto. Radićeš ovde za mene, a
kad slavimo svečanost, sedećeš ispred vrata, pošto već ne smeš da budeš napolju,
i svirati nam na fruli. Zato ću te ostaviti u životu i davati da jedeš.“ Rekao je to
kao da Slušaču ukazuje veliku čast, a ovaj je bio dovoljno zahvalan, što je ostao
pošteđen poznanstva sa jednom od tih kao nož oštrih bojnih sekira.
Od tada je živeo tu kod Krvavih sekira u kolibi, tesao kamenje za igru od
borovog drveta ili kozjih rogova, i razne druge igračke za decu i s vremena na
vreme svirao na fruli za stanovnike sela na njihovim divljim svečanostima. Pritom
mu je naravno dolazilo na pamet, da svojom umetnošću utiče na igrače tako da ga
puste da ode, ali se jako dobro sećao, šta se desilo kad je upotrebio magičnu moć
svoje frule za svoju korist. Osim toga: kuda bi i pošao u tom stenovitom
planinskom predelu, gde je najbliža šuma bila nedostižno daleko? Tako je ostao i
s vremenom je naučio sirovi jezik Krvavih sekira, tako da je posle nekog vremena
već mogao da malo ćaska sa starom ženom koja mu je donosila jelo. Zvala se
Kivit, što je na jeziku tih ljudi značilo Crna čavka i stvarno je ličila na te crne ptice
žutog kljuna, sa svojim oštro izbačenim nosem, koje su preko dana kružile gore u
bestežinskom letu iznad vrhova stena, a ponekad silazile i dole do sela.
Tu je bio i Klizač, Kivitin unuk. Taj svetloplavi dečak, uskog lica, mu je prvi
put pao u oči kad je na jednoj od svečanosti sedeo ispod vrata i svirao. Živeo je
tada već nekoliko godina u tom selu i bio navikao da ga skoro niko ne sluša. Zato
mu je pažnju i privukao taj dečak bele kose. Dok su ostali dečaci skakali u krug
oko igrača ili se tukli negde na ivici te gužve, taj Beloglavi je stajo nekoliko koraka
od njega na seoskom trgu i slušao. Izgledalo je kao da ne primećuje, kako ga drugi
gaze, ili dovikuju pogrdne reči, jer nije učestvovao u njihovim tučama, nego se
predavao muzici na neki način, koji je činio da zaboravi svo bešnjenje i skakanje
okolo. A i kad bi svirao tek onako malo za sebe, Slušač je mogao da bude siguran
da će se posle kraćeg vremena dečak pojaviti, kao iznikao iz zemlje, i ostati na
istom mestu dokle god se nešto čulo.
U početku nije znao, ko je taj dečak. Saznao je tek kad ga je Kivit jednog
dana oslovila, dok je jeo kašu od heljde prelivenu istopljenom slaninom, koju mu
je ona donela. „Imam unuka“, rekla je. „Zove se Klizač i sasvim je lud za tvojom
frulom. Čim čuje da sviraš, ostavlja sve i trči ovamo samo da ne bi propustio ni
jedan ton.“
„Je li to belokosi, tanak dečačić?“, upitao je Slušač.
„Da“, rekla je. „malo je slabunjav i svašta mora da podnosi od ovih
crvenokosih klipana u selu. Mnogo sam se puta već brinula, šta će biti sa njim.
Sigurno neće izrasti u prostačinu i razbijača lobanja kakvi su ostali ljudi ovde, pa
sam mislila, da bi možda mogao da postane svirač na fruli. Šta misliš o tome?“
Slušač nije imao ništa protiv i tako je na taj način došao do učenika, koji je
po vrednoći prevazilazio čak i Delija. Klizač je jednostavno upijao muziku u sebe
i ubrzo se pokazalo da mu prsti kao sami od sebe nalaze rupe na drvenoj fruli koju
mu je Slušač poklonio iz svojih zaliha.
U ovoj obuci Slušač je išao polako napred jer je imao beskrajno mnogo
vremena, ali za par godina koliko je odonda prošlo, Klizač je bio doterao do
majstorstva koje bi ga na nekom drugom mestu već odavno učinilo poželjnim
sviračem. Ali, ovde u selu je važio samo za zanesenjaka, koji nije upotrebljiv ni
za kakav drugi pametan posao. U međuvremenu je bio izrastao u mršavog momka,
koji jedva da je znao kud će sa svojim mlitavim rukama, čim među prstima nije
imao frulu.
Te večeri, o kojoj je na početku bilo reči, Slušač je neko vreme podučavao
svog učenika i opet mu pokazao nekoliko finesa, kao, kako urazumiti nekog
gnevnog, ili uliti sviranjem hrabrost uplašenom. Onda je Klizača poslao kući i
ostao još neko vreme sam pod vratima, da sedi i posmatra kako zalazi sunce. Taj
bizarni predeo koji ga je u početku plašio u međuvremenu mu je bio toliko postao
blizak, da ne samo da je mogao da podnese taj prizor nego je naučio i da voli
ponešto od njegove divlje lepote.
Dok je sedeo tu i posmatrao kako se na zidovima od stena, oštro odvojena
granica između crvenoljubičasto blještavog područja i tupog sivila kamena ispod
njega, polako pomera na gore, naiđe preko gomile kamenja koje je davno već
ležalo u senci malo jato crnih čavki i spusti se na krov njegove kolibe. To nije bilo
ništa neobično, jer je Kivit često bacala natrag ispred kolibe mrve hleba, ili druge
ostatke jela, iz čega su one onda odabirale ono najbolje. I tog dana je ona učinila
to isto, pre nego što je otišla kući pa se sada nekoliko čavki spustilo s krova, da
osmotre šta je tamo pripremljeno za njih.
 Čim je senka koja se pela progutala i poslednji planinski vrh i samo još nebo
iznad njega ostalo obojeno prljavocrvenim i tamnoljubičastim prugama, Slušač
svoju pažnju usmeri na čavke, koje su iskrivljenih glava osmatrale mrve rasute po
kamenitom tlu. Nisu žurile, jer leti je ovde za njih bilo dovoljno hrane.
„Nije baš naročito ukusno ovo što ljudi ovde jedu“, rekla je jedna od njih.
Slušač je primetio da ta čavka ima majušno belo pero iznad početka kijuna, što joj
je davalo donekle mangupski izgled.
„Pa da“, rekla je druga. „I ja sam već večerala i bolje stvari. Ali, moraš
kljucnuti makar malo iz učtivosti, da starica ne bude razočarana, kad ujutru nađe
još sve tu. Gde si bila zimus, Belo pero, pa sada imaš tako visoke prohteve?“
„U blizini Arcijaka“, rekla je oslovljena. „Od kad su tamo ljudi primili kod
sebe ostatke Pljačkaša mogu ponovo neometano da obavljaju svoj posao i da sami
prodaju svoj lepi nakit uz dobru dobit. To se vidi već i po tome šta sve stiže na sto.
Tamo čovek zimi ne mora da gladuje i dobija ponekad da proba i fini beli hleb, ili
čak komad pečenja i slične poslastice.“
„To moram da upamtim“, rekla je druga. „Kad je onda tamo dole vladala
smrt i pokolj, potražila sam drugi zimovnik. Znači, ljudi tamo opet žive srećno i
zadovoljno?“
„Većina da“, rekla je Belo pero. „Samo je gospođica Arniluka zaboravila da
se smeje, a ni njen muž Belarni ne može da bude više stvarno srećan. Oboje se
brinu zbog najstarije kćeri.“
Tada su sa krova doletele i druge čavke i okupile se oko Belog pera. „Šta je
sa kćerkom?“, pitale su sve u glas. „Znaš neku priču? Pričaj, pričaj!“
Slušač nije bio manje radoznao od čavki, da čuje šta Belo pero ima da
ispriča. Nije se usudio ni da se makne, da ne bi poplašio ptice a onda Belo pero
počne sa svojom pričom.
„Ta ćerka je“, rekla je, „nekako čudna. Lepa je preko svake mere, ima kosu
boje oraha i oči čija se boja teško može opisati. Vrlo je ljubazna sa svakim i spretna
u svakom pogledu. Ali ne ume da govori kao ljudi. Možete misliti kako je to teško,
kad roditelji sa rođenim detetom još ni reč nisu progovorili.“
„A zna li se zbog čega je to?“, pitala je jedna od čavki. Belo pero je ćutala
neko vreme, da poveća napetost, a onda je rekla: „Pa roditelji u svakom slučaju to
ne znaju, jer inače ne bi pokušavali da na svaki način devojku navedu da govori.“
„Ali ti si to otkrila!“, vikne jedna druga čavka a ostale sad opet graknu sve
u glas. „Pa pričaj! pričaj!“
Belo pero se osvrne okolo, da vidi da li svi zaista slušaju i onda reče: „Da,
ja sam otkrila, mada nisam baš sve razumela, šta mi je došlo do ušiju. Iza toga se
krije neka čarolija i to sam saznala kad sam u proleće već bila na putu nazad u
planine. Letela sam iznad ravne zelene doline, u kojoj ljudi iz Arcijaka napasaju
svoje konje. Tamo, na gornjem kraju doline, izvire izvor na kome sam pila, pre
nego što sam se na kraći odmor spustila na ogromno javorovo stablo, koji širi svoje
grane iznad tog izvora. Dok sam tu sedela, kroz mlado lišće klizne neka senka i
kad sam pogledala ugledala sam sokola, kako po nebu pravi krugove. Bila sam
mirna ispod lišća da me ne otkrije, ali jedan miš dole u travi nije bio tako oprezan.
Pre nego što se i snašao, soko se obruši kao strela i ščepa ga svojim kandžama,
iako ga nije odmah ubio.
Miš je prodorno skiknuo od straha i onda rekao: „Uhvatio si me, pa požuri,
da obavimo i to.“
Ali soko nije žurio i to možda baš zato, jer miš nije molio za svoj život nego
se pokazao hrabar. To mu se očigledno nije dopadalo. „Zašto da žurim?“, rekao
je. „Imam vremena a dosadno mi je što uvek moram da letim nebom tako sam.
Hoću sa tobom još malo da porazgovaram. Kako bi bilo da igramo pogađanja?
Ako pobediš, pustiću te.“
I dalje je držao miša čvrsto ispod kandže, ali ovaj se nije dao zaplašiti.
Podigao je glavu i gledao sokola u lice i tek tada sam primetila da je imao zelene
oči. I mišu je to sigurno palo u oči, jer je rekao: „Sa tobom je jednom već
razgovarao jedan iz mog naroda. Slažem se, ako i meni pripada čast da ti još
jednom pokažem, da miševi od tebi sličnih ne gube odmah razum.“
Soko se prilično razbesneo kad je to čuo, ali pošto je već ponudio igru
pogađanja, više nije mogao nazad, pa reče: „Proći će te već to hvalisavo brbljanje,
kad čuješ moje tri zagonetke. Dakle prva: razbojnik je i nije razbojnik, sin i nije
sin, otac i nije otac: ko je to?“
Tada miš zaista počne da se kikoće. „Pa to je jednostavno“ kaže. „Ako ne
znaš bolje zagonetke, život mi je siguran. Misliš na Belarnija. Pljačkaš je, a opet
nikada nije išao za plenom, važi za sina Hunlijevog, ali nije njegov sin, prihvatio
je Arnilukinu kćer kao otac, ali nije njen otac.“
Soko je besno prosiktao: „Lukava mrvice!“, kreštao je. „Odakle znaš sve
to?“
„Ne stiže se samo na krilima u svetska dešavanja“, reče mu miš. „A sem
toga, mi jako volimo priče i pažljivo slušamo kad neko zna nešto da ispriča. Kako
glasi druga zagonetka?“
„To nikad nećeš pogoditi!“, reko je soko. „Pazi; otac govori sa kozama,
majka sa ribama – nije ni čudo što im je dete nemo. Možeš li da pogodiš?“
„Ništa lakše od toga“ rekao je miš zadovoljno: „Misliš na devojčicu Urlu,
koja ne zna da govori kao ljudi, mada joj majka govori čak i sa ribama. Da li to
možda ima veze sa tim, što je Urlin otac još imao jaračke noge, kad je spavao sa
Arnilukom?“
 Soko je ljutito zakreštao kad je primetio da je otkrio više nego što je hteo i
bio je već blizu pomisli da s mišom učini kraj. Ali ovaj vikne: „Zar hoćeš da se za
tebe kaže, kako si bio isuviše kukavica da igru pogađanja odigraš do kraja? Reci
mi treću a onda me ubij, ako ne znam odgovor!“
„To će mi biti sasvim posebno zadovoljstvo“, rekao je soko. „I brzo
odgovori, jer je mom strpljenju kraj! Pazi:

Jedno mi stvara belu kožu,

drugo služi runjavo krzno,
a oboje mora biti pronađeno
da se odveže jezik nemom detetu.

Šta je to? reči brzo! „Lanac i prsten!“, vikne miš odmah, a po sokolu se
videlo da je pogodio pravo. Nakostrešio je perje i podigao krivi kljun, da mišu da
ostatak, ali tu nije računao sa mnom. Tako hrabrog miša nisam htela da ostavim
na cedilu, pa se tako krešteći vinem dole sa grane i sjurim se tako blizu sokola da
mu očešem perje na glavi. Toliko se uplašio da je ispustio miša i taman sam još
mogla da vidim kako je nestao u žbunju. Dok je soko shvatio, ko mu je pomrsio
račun, ja sam se već vinula visoko u nebo i brzo odletela prema Severu, ka
planinama jer nisam htela da dozvolim, da baš dođe do borbe. A sada same
izvedite zaključak, kako bi se devojčica mogla osloboditi magije.“
„Lanac i prsten? Prsten i lanac?“, vikale su druge čavke. „Kakav lanac?
Kakav prsten?“
„Ne znam“, rekla je Belo pero, ali Slušač koji je sve to čuo, tačno je znao na
koji lanac i na koji prsten se misli. Ali znao je i da te stvari leže negde u dubini
jezera ispod velike stene, gde ih niko nikada neće moći da pronađe. Stvarno niko?
Još je razmišljao o tome kad su čavke već davno ponovo bile otišle, i cele noći,
dok je bez sna ležao na krevetu, ta misao ga nije napuštala. On je bio jedini koji je
znao gde treba tražiti lanac i prsten, pa tako i jedini koji je mogao da pomogne
svom detetu. I lasica je doduše bila prisutna, kad je oboje bacio u jezero, ali Tanki
zub je sigurno već davno otišao svojim rođacima, kako je on voleo da se izražava.
Malo po malo, u njegovoj mašti se stvori plan i kad je napolju već počelo da sivi
jutro, Slušač je bio doneo odluku, pa je prilegao još malo dok nije došla Kivit i
probudila ga sa doručkom.
Na miru je pokusao udrobljene komade hleba iz kozjeg mleka, ispio ostatak
iz drvene šolje koju je sam izradio, obrisao nadlanicom usta i rekao staroj ženi
koja je u međuvremenu pospremala sobu: „Da li možeš danas pre podne da mi
pošalješ Klizača? Moram sa njim da se još nešto dogovorim oko svečanosti, koja
treba da se održi prekosutra. Satari ovog puta treba da bude ponuđeno posebno
lepa muzika sa frule.“
„Kao da te je on ikada slušao!“, rekla je Kivit, ali je obećala da će mladiću
reći. Tek što je ona napustila kolibu, Klizač je već dojurio. „Baka je rekla da ću
smeti da sviram sa tobom na svečanosti!“ viknuo je ispred vrata. „Je li to istina?“
„Sigurno“, rekao je Slušač. „Prekosutra ćeš svima u selu pokazati šta si
naučio. Ali to nije toliko važno pored onoga što sam zapravo hteo da se sa tobom
dogovorim. Da li imaš nameru da čitav svoj život provodiš ovde u selu?“
Klizač ga uplašeno pogleda. „Hoćeš da me oteraš?“, rekao je. „Dok si ti
ovde, i ja ću ostati, da naučim još tvoje umetnosti!“
„Ne radi se o tome“, reko je Slušač. „Da li bi bio spreman da pođeš sa mnom,
ako se ja iskradem?“
„Ako treba i odmah!“, rekao je Klizač, a uši su mu pocrvenele od žustrine.
„Ali ti uopšte ne možeš da izađeš na otvoreno, čak i kad bi hteo! To zna svako u
selu!”
„Onako kako sam došao tako ću i odjahati“ rekao je Slušač. „Samo mi ti
moraš u tome pomoći.“
„Kada treba to da se desi?“, upita je Klizač.
„Prekosutra na noć, posle svečanosti, kada svi budu ležali u kolibama
pijani“, rekao je Slušač. „Bićemo već daleko dole u šumama, kada se budu
otreznili i primetili da više nismo tu.“ I onda objasni mladiću plan koji je smislio.
Svečanost je bila posvećena uspešnom pljačkaškom pohodu, sa koga se
Satara bio vratio pre par dana sa svojim ljudima. Nisu doveli zarobljenike, ali zato,
pored mnogih korisnih stvari, par mešina sa teškim crnim vinom, ali je poglavica
njega držao još skriveno. Najpre se pila medovina, a između toga ljudi su trupkali
svoj divlji ples. Stajali su pritom u krugu, držali jedan drugoga za pojas zajedno
čučkali, ponovo skakali, onda bi krug počinjao polako da se okreće, dok su žene
stajale okolo i dlanovima udarale takt. Zatvoren lanac muškaraca se okretao sve
brže, dok iznenada ne bi stali u mestu uz prodoran krik, ne prekidajući svoje
trupkanje. Ali tada bi pustili pojaseve i svi zajedno zapljeskali u ritmu, dok bi dva
igrača počela da skaču jedan prema drugome u sredini kruga. Izvadili bi sekire iz
pojasa, mahali njima iznad glava i iz tog zamaha neočekivano udarili jedan na
drugoga. Ali to se odvijalo očigledno po strogo utvrđenim pravilima, jer su uvek
oštrice oružja udarale jedna u drugu uz oštar prasak, sekire bi se odbile nazad u
kružno kretanje i odmah iznova zamahivale na suigrača i to svaki put u drugom
uglu, kao kod brižljivo prostudirane vežbe sa oružjem, kod koje je važno odbiti
svaki udarac protivnika. Na kraju bi igrači zakačili sekire jednu za drugu i okretali
se sve brže oko tako stvorenog središta, sve dok posmatrači njihove glave više ne
bi mogli da razdvoje u vrtlogu pokreta, dok se pljeskanje pojačavalo do besnog
tempa i najzad završavalo prodornim krikom, čiji se eho višestruko odbijao o
planine. U tom trenutku dvojica su odvajali sekire i snagom okretanja bivali
takvom silinom odbacivani u stranu, da su ljudi u krugu imali muke da ih zadrže.
Izbijao je glasan smeh kad bi neki od njih popadali jedan preko drugog i tada se
grupa igrača razdvajala.
Tek tad je Satara naredio da donesu mešine sa vinom i lično je nadgledao
kako iscrpljenim igračima nalivaju vino. Čim su svima bili naliveni pehari, galama
se stišala. Slušač, koji je do tada sedeo sa Klizačem na pragu kolibe i posmatrao
huku i buku, ustane uzme frulu u ruke i kaže: „Sad je vreme da vam odsviram
jednu.“
Podigne frulu do usana i sam počne. Ako su se pojedinci do tada još glasno
smejali ili glasnim dovikivanjem ispijali zdravice, to sada brzo zavlada mir. Slušač
je preuzeo ritam upravo završenog plesa i pretvorio ga u poskakujuću melodiju.
Zvučalo je kao da se do tada čula samo pratnja uz njegovu pesmu, koja je tek sada
zapravo počinjala i davala pravi smisao trupkanju plesa, koji je još svako imao u
udovima, svojim izlaznim i silaznim nizom tonova. Svi su pogledali prema njemu,
dok je Slušač privodio melodiju kraju u raskošnom zamahu, na trenutak spustio
frulu i šapnuo Klizaču: „Sada ti!“
Tada mladić svojom drvenom frulom koja je zvučala dublje, preuzme
melodiju koju su već sada neki od učesnika slavlja pevušili, a posle prvih taktova
Slušač počne na svom srebrnom instrumentu da obrađuje pesmu brzo odmičućim
tokovima, koji su se uspinjali kao pesma ptica u večernje nebo, i kad je Klizač po
drugi put pesmu priveo kraju, obojica su otpočeli treću strofu u kojoj su sada već
mnogi upali snažnim glasom. Čim se moglo čuti da su pevači sigurni, Slušač da
Klizaču znak i obe frule odskoče od osnovne melodije, obavijajući je prskajućim
kovitlacom trilera.
Kad su na takav način završili melodiju, podiglo se gromoglasno pohvalno
urlanje, jer se nešto slično tu u selu još nikada nije čulo. Klizaču je očigledno
prijalo da prvi put u životu i to odmah na tako snažan način doživi javno priznanje.
„Hoćemo da sviraš još jedan komad?“, upita i već se maši prema instrumentu. Ali
Slušač ga zadrži: „Pusti ih prvo da još malo popiju, pre nego što im odsviramo
uspavanku.“
Ponovo sednu na prag kad im priđe Satara sa mešinom vina i kaže: „I vi ste
zaslužili gutljaj. Pa naći će se sigurno još dva pehara za tebe i mladića.“ Klizač
skoči i donese dva drvena vrča iz kolibe koja poglavica napuni do ivice. „Uopšte
nisam znao“, rekao je, „da već imam dva svirača u selu. Pa ipak se isplatilo što
sam te ishranio. Dopala mi se vaša muzika, stvarno mi se dopala. Smete da pijete
u moje zdravlje.“
 Ostao je kod njih još dok su probali vino, kao da je hteo da se uveri, da znaju
da cene njegov dar. Da su otpili svak samo po mali gutljaj, već više nije primetio,
jer kad su njih dvojica spustili pehare, on se već bio ponovo okrenuo i pošao natrag
svojim ljudima.
I te večeri su čavke došle do Slušačeve kolibe, ali su zbog mnogo ljudi ostale
na krovu. Samo se Belo pero spustila dole na trg i pogledala šta im je Kivit ovog
puta prosula. Dok je posmatrao pticu, Slušač je dobio ideju. „Bila je to interesantna
priča, ono što si prekjuče ispričala“, rekao je.
Čavka od straha odleprša malo u vis, kad je bila na taj način oslovljena, ali
onda pobedi njena radoznalost i ona se ponovo spusti na zemlju, mada na
pristojnom odstojanju: „Gde si naučio naš jezik“?, upitala je. „To je preduga priča,
da bih ti je sada pričao“, reko je Slušač. „Možda će biti dovoljno ako ti kažem, da
je o meni bilo govora u jednoj zagonetki sokola. Pre svega znam gde treba tražiti
lanac i prsten.“
Kad je to čula, čavka doskakuće opet bliže i pažljivo ga pogleda. „Onda
mora da si ti bio taj jarconogi, o kome se govori da je Urlin otac.“
„Taj sam“, reko je Slušač.
„Ako je to istina, trebalo bi da kreneš na put, da pomogneš svojoj kćeri“,
rekla je Belo pero.
„To bih jako voleo“, rekao je Slušač, „ali nije tako jednostavno izvući se,
kad te Krvave sekire čuvaju kao zarobljenika. Da li biste mi vi pomogle?“
„Rado, ako možemo“, rekla je odmah Belo pero. „Već i zbog neme
devojčice. Šta treba da radimo?“
Onda joj slušač ispriča da namerava da pobegne sa Klizačem te noći. „Da li
ćete moći da nas pronađete kada se sakrijemo u šumama?“ upita je.
„Ništa lakše od toga“, rekla je Belo pero. „Gde ispod drveća ima ljudi,
odozgo se vide ptice kako uzleću.“
„Onda idite za nama, dok te ne pozovem“, reko je Slušač. Izmrvi komad
hleba, a tada se i ostale čavke usude da siđu sa krova i pokljucaju večeru.
U međuvremenu je galama na svetkovini bila opet narasla. Većina je bila
već toliko pijana, da više ni koraka nisu mogli ravno da naprave. Nekolicina, koje
je vino već pokosilo, ležala je tepajući ispod klupa.
„Sad ćemo im odsvirati nežnu muziku za spavanje“, rekao je Slušač i uzeo
svoju frulu. Počeo je tihim tonom koji je sve više pojačavao dok treperav zvuk nije
ispunio celu kotlinu i naterao i poslednje bukače da zaćute. Kad se više nije čuo ni
jedan drugi glas, Slušač pusti da taj ton opet postepeno utihne i uzme ga za polaznu
tačku nežne melodije, kakvu obično pevaju majke kraj kolevki svojoj deci. Klizač
je odmah uhvatio vrstu pesme i pratio je mekim slatkim harmonijama, i tako su
stalno ponavljali taj jednaki uspavljujući niz tonova pri čemu je jednom Slušač a
drugi put Klizač preuzimao vođstvo. I dok su svirali, iznad planina na Istoku se
polako pela noć i širila preko neba, dok nije stigla i do vrhova sa one strane. U
mraku su se videle usamljene prilike kako teturaju prema svojim kolibama, drugi
su hrčući ostali između oborenih klupa na zemlji. Duet frula je još neko vreme tiho
lebdeo iznad usnulog sela, postajao slabiji i slabiji i najzad potpuno zanemeo u
dugo zadržanom, jedva čujnom tonu.
Slušač spusti frulu i šapne: „Sada možemo da se damo na posao, Klizaču.“
Kao prvo, rasturili su strug i mladić je izneo delove napolje u noć. Onda je doneo
ostali pribor, vreću sa frulama i ono malo stvari što je Slušač imao... „Sada ću ti
dovesti tvoga konja,“ rekao je kad je poslednji put napustio kolibu. Ubrzo potom
doveo je konja za uzde do ispod vrata kolibe.
Slušač ga je tek u poslednjem trenutku čuo da dolazi, jer je Klizač obavio
kopita konja krpama. „Dovedi ga sasvim do vrata, da dođe ispod krova“ rekao je
Slušač, a kad je mladić to učinio, Slušač se popne u sedlo. „Sada mi sveži noge
ispod trbuha konja“ rekao je. Klizač je za to već bio doneo kožni kajiš, i kad je
svezao Slušačeve noge, ovaj da da mu sveže još i ruke na leđima. „Sada gužvu u
usta“ rekao je, „ali čvrsto veži maramu preko toga da je ne bih mogao istisnuti. I
pazi da brzo odmičemo! Želeo bih da prvi deo puta prevalim što brže.“
Pošto je Klizač savesno izvršio sve što mu je naložio, uhvati Slušačevog
konja za uzde i povuče ga napolje na otvoreno. Čim nad glavom više nije imao
krov, na Slušačevo srce se iz crnog noćnog neba sruši strah, kao stena, i on bi
sigurno kriknuo, da mu marama nije zatvarala usta. Klizač je sa konjem brzo išao
oko kolibe i mali komad puta prema padini iza kuće, dok je Slušač već počeo da
proklinje ideju, koja ga je navela da se izlaže tom nepodnošljivom mučenju.
Upravo je još mogao da vidi kako Klizač zavija iza stene visoke kao kuća, iza koje
je bio sakrio još dva konja, jedan je bio tovarni sa visoko natovarenim sedlom, na
drugoga se vine mladić, uhvati uzde druga dva konja i pođe onda sa njima oštrim
kasom prema Jugu.
Slušač posle ne bi mogao da kaže koliko dugo su jahali tako kroz mrak,
između oštrih zidina stena. Udari njegovog straha su ga stizali sve snažnije, tako
da su mu se grudi grčile, kao da mu neka nevidljiva pesnica sabija srce. Povremeno
bi gubio svest dok ga spoticanje konja ne bi prodrmalo i iznova izložilo mučenju
golog neba, posejanog ledeno svetlucavim zvezdama. Najzad oseti kako put
počinje strmije da se spušta, desno i levo su se već pojavljivale senke usamljenih,
od bura polomljenih smreka i borova, zgušnjavale se u grupe, koje su se sve više
približavale jedna drugoj i onda staza uroni dole u gustu šumu. već i na poslednjoj
etapi Slušačev grč je vidno popustio i kad je konačno znao, da je iznad njega gusti
krov krošnji drveća, klimne svom pratiocu i pritiskom u slabine zaustavi svoga
konja.
 Mladić skoči s konja i oslobodi Slušača brzim pokretima veze na ustima i
nogama i rukama. Slušač kašljucajući odahne, kao posle ogromnog napora a lice
mu je, uprkos svežem noćnom vazduhu bilo mokro od znoja. „Ovo je bilo
najgore“, rekao je pošto je ponovo došao do daha. „Bez vezivanja i marame na
ustima ne bih stigao ni do onih drugih konja i celo selo bih drekom probudio. Jelʼ
sada uviđaš da je sve ovo bilo neophodno?”
„Nisam verovao, da će te tako uhvatiti“, reko je Klizač. „Mora da je bila jaka
magija koju su bacili na tebe.“
„Uprkos tome moramo ići na kraj sa tom vešticom“, rekao je Slušač. „A sad
na konje i brzo dalje dole u šume! Na Istoku postaje već svetlije iza brda.“ Dok se
postepeno danilo, oni su jahali brzo koliko god je dopuštala kamenita planinska
staza, dalje niz padinu. Posle nekog vremena, Slušač začuje gore iznad vrhova
drveća, kako čavke zvižde. Belo pero doleprša između smrekinih grana dole i stane
na njegovo rame. „Tu smo“, kaže. „Šta sada treba da radimo?“
„Neka jato ostane u našoj blizini“, reče Slušač, „ali ti ostani bolje kod mene.
Moglo bi se desiti da ne mogu glasno da viknem, kad mi budete potrebne.“
Tako su nastavili bez odmora sve do ranog prepodneva. Kad su stigli do
jednog izvora, koji je bio okružen gustim žbunjem, Slušač zauzda svoga konja i
kaže: „Sada neće više tako brzo stići. Napravićemo ovde pauzu.“ Sjašu obojica,
napoje konje, a Klizač izvadi od namirnica koje je poneo za put, jednu suvu pogaču
i komad prošarane slanine, koja je mirisala na kleku i beli luk. Kad su čavke
primetile da tu ima nečega za jelo, skliznu dole sa drveća i pokupe svoj deo. Tako
su dva begunca neko vreme sedeli mirno jedan pored drugoga, žvakali tvrde korice
hleba i dogovarali se kojim putem dalje da idu. Onda Slušač pozove sebi Belo pero
i kaže joj: „Da li bi mogla odozgo da vidiš da li nam je Satara sa svojim ljudima
za petama?“
„Naravno“, rekla je čavka. Odleti gore iznad vrhova drveća i napravi
nekoliko širokih krugova. Onda doleprša nazad dole i vikne: „Trebalo bi brzo da
krenete! Već su toliko blizu da ćete ih ubrzo morati čuti.“
Slušač skoči i Klizač, koji od svega toga ništa nije mogao da razume, ali je
primetio da se bliži opasnost i pripremi konje. „Sada možete da preuzmete svoj
zadatak“, reče Slušač Belom peru. „Rekla si da si po uzletanju ptica može da vidi,
gde se u šumi nalaze ljudi. I Satara će za to znati, jer njegov je zanat da goni
nekoga. Morale biste sada da ga navedete na lažan trag. Mi ćemo jahati desno
planinskim lancem ispred nas, prema Jugoistoku dole u dolinu, a vi ćete se držati
levo u pravcu Jugozapada i dizati veliku galamu. Stalno se spuštajte na drveće,
dok se gonioci ne približe, a onda letite dalje, kao da vas je neko poplašio. I kreštite
koliko možete!“
 „To je dobar plan“, rekla je Belo pero „Povući ćemo mi njih za nos, u to
možete biti sigurni.“
Slušač se zahvali i pogledom otprati jato preko drveća prema Severu. Tada
se već mogao čuti tup topot kopita, po mekom šumskom tlu, posutom iglicama.
Bilo je prekasno da pobegnu. Slušač i Klizač povuku svoje konje u žbunje iza
izvora i sačekaju. Malo dalje iznad njih jahači se zaustave i jedan od njih kaže:
„Ovde moramo odlučiti da li ćemo tražiti levo, ili desno niz planinu.“
Dok su se još prepirali, kojim putem da krenu, izdaleka se začuje kreštanje
čavki. napravile su krug na nebu i opet odletele prema Jugozapadu. „Tamo ima
ljudi u šumi!“ vikne neko. „To moraju biti oni!“ I jahači tako poteraju konje
prodorno vičući i brzim tempom odu za čavkama. Posle nekog vremena još
jednom se začulo kreštanje ptica, ali već iz velike daljine, a onda je opet bilo mirno
pod drvećem.
Na taj način su se otresli gonilaca. Slušač je imao od prilike predstavu o
pravcu, koga su se morali držati, ali su po šumovitom predelu ispresecanom
bezbrojnim potocima i dolinskim usecima sporo odmicali, morali ponekad i da
zaobiđu i često da sjašu i povedu konje niz strme obronke. Na sreću, Klizač se
pobrinuo da namirnica bude dovoljno. „Jesi li opljačkao bakinu ostavu?“, pitao je
Slušač, kad su uveče našli pogodno mesto na obali planinskog potoka, a mladić
doneo celu stranu slanine, suvo meso kozji sir i nekoliko jako začinjenih pogača.
„Pa šta ti misliš?“, rekao je Klizač. „Odavno sam znao da na poglavičinoj
ostavi jedna daska u podu nije čvrsta. Tamo ima toliko toga, da Satara neće ni
primetiti, da nešto nedostaje. On sigurno lakše može to da podnese od moje bake.“
Slušač tada počne da uživa u jelu bez griže savesti, pogotovu što je i njegova
hrana pripremljena za put pre dvanaest godina završila sigurno takođe u ostavi
poglavice. Posle jela seo je na obalu potoka i okupao ugrejane noge u ledenoj
planinskoj vodi. Ispod stene koja se nadvila ugleda jato pastrmki. Ribe se uopšte
nisu uznemirile, jedna od njih čak jednim zamahom peraja dopliva do njegove
noge i osmotri svaki od njegovih prstiju. Ovde bi se lako moglo toviti pastrmke,
pomislio je, ali tu pomisao potisne druga slika koja se pojavila iz njegovog sećanja:
video je devojčicu Arniluku kako sedi pod vrbom na obali jezera i priča sa ribama.
On tada nije mogao da razume ono što je govorila, ali to se u međuvremenu
promenilo. Posmatrao je pastrmku koja je stajala kraj njegovih nogu u potoku i
kao da je gledala gore prema njemu, kao da čeka da on nešto preduzme. On onda
izmrvi komad hleba i pospe mrve po vodi. Pastrmka odmah zagrize, ali onda
podigne glavu iznad površine i pravo ga pogleda u oči. Očigledno je htela nešto
drugo, a ne mrve hleba. Do tada još nikada nije pokušao da razgovara sa ribama,
ali čovek sve jednom mora da učini prvi put. Tako on reče: „Da li poznaješ
Arniluku?“
 Riba se jednim jedinim zamahom repa vine iz vode, ostane za trenutak usred
kaskade što je vrcala bojama u vazduhu i pljusne onda opet nazad u potok. Slušač
to prihvati kao neku vrstu potvrde i nastavi: „Onda joj prenesi poruku od Slušača:
putujem da pomognem našem nemom detetu:“ Pastrmka sada ponovo digne glavu
iz vode i otvori svoja okrugla usta, ali glas koji se tada začuo, nije zvučao kao da
dolazi spolja, već kao da je govorilo negde u njenoj glavi, i ona reče:

„Zašto govoriš takve gluposti?

To devojče nemo samo izgleda,
jer ne govori sa ljudima,
dok zla čarolija se ne podigne,
Mnogi koji šumom hodaju, kažu
da je dobro razumeju.“

„Nema ili ne”, reče Slušač, „u svakom slučaju ne zna da govori sa svojim
roditeljima. Da bih uklonio tu čaroliju, potrebni su mi prsten i lanac, koje sam
bacio u jezero pokraj velikog zida od stene. Kako da ih ponovo nađem?“
Čim je to rekao, začuo se glas:

„Gde tri zime ti provede,

siđi dole v jamu
ali lanac i prsten
za tebe su nekorisne stvari,
Pomoć će doneti te zlatne tričarije
samo u rukama jednog sokola.“

„Ti će biti opasno“, reče Slušač. „Taj soko je poslednji kome bih želeo da
dam te čarobne stvari. Sad znači moram još i sokola da tražim. Gde njega moram
da nađem, ti ćeš mi teško moći reći.” Ali glas je i na to znao odgovor:
 Gde Ravna dolina počinje
i javorov izvor teče,
gde breze-devojke stoje
možeš ga videti na nebu.
Ali doneseš li mu blago,
čuvaj se njegove moći!“

„Ti si mudra pastrmka i mnogo znaš“, reče Slušač. „Zahvaljujem ti na

obaveštenjima. Sada već bolje znam put koji je preda mnom.“ Od tada su se
dvojica jahača držala još više istočno, nego do tada, ali putovali su još nedelju
dana, dok se Slušaču, šume kojima su jahali nisu učinile poznate. Te večeri su
stigli do izvora na gornjem kraju Ravne doline, gde ih je lišće velikog javora
uspavalo svojim šuštanjem. Tada Slušač još nije tražio sokola, hteo je to da učini
tek pri povratku, kada bude imao šta da mu ponudi. Odmah sledećeg jutra odjahali
su uz brdo kroz gustu šumu i posle tri dana stigli do klanca kroz koji se moglo
spustiti u veliki zid od stene. Ovde Slušač ostavi mladića sa konjima, a od svojih
stvari ponese samo frulu. „Čekaj me ovde tri dana“, rekao je, ako me tada još nema
odjaši dole do pastirskih kuća. Ja ću se vratiti već kad-tad.“
„A šta da radim, ako ne dođeš?“, pitao je Klizač.
„Vratiću se, budi siguran“, rekao je Slušač i počne da silazi. Sad je opet bio
sam i osećao se skoro kao u vreme kada je kao faun sam lutao šumama. Samo je
veranje kroz taj procep sa jaračkim nogama sa kopitama bilo onda mnogo mučnije.
Već posle kraćeg vremena stigao je do čvrstog tla i potražio put kroz vrbak, iza
koga se već svetlelo ogledalo jezera. Ostao je neko vreme da sedi na obali i
razmišljao da li da pozove vodenu Vilu kojoj je poklonio Narcijin nakit. Vazduh
je bio ispunjen šuštanjem vodopada, u koje su povici pastirica ubacivali
pojedinačne visoke tonove. Osluškivao je tu muziku, onda izvadi svoju frulu i uz
tu pratnju našao melodiju koja bi se zapravo morala dopasti vodenoj Vili, ali ova
nije htela da se pokaže. On napokon izgubi nadu, da će na tako lak način moći da
povrati svoj poklon. Pastrmka je to sigurno već znala jer u njenim stihovima nije
bilo reči ni o jezeru, ni o vodenoj Vili.

„Gde tri zime proveo si

siđi dole u rupu“
time mora da je mislila jedino na pećinu, u kojoj je onda stanovao sa kozama. Nije
doduše mogao da se seti, gde bi tamo trebalo da bude neka rupa, ali na licu mesta
će se nešto tako, već moći da nađe. Tako stavi frulu u džep i krene na put sve pored
reke duž zida do stene.
Ulaz u pećinu je starim lišćem bio toliko zatrpan, da bi ga jedva našao da mu
to mesto nije tako tačno ostalo u sećanju. Otkopa ulaz i uvuče se pod tamni svod.
U početku jedva da je nešto mogao da razazna, ali su mu se oči postepeno navikle
na slabu svetlost, dok nije razaznao uredno složenu gomilu drva s desne strane uza
zid. Tu su sigurno živeli ljudi, koji su nekada bili Narcijini psi. Grubo skovani
stolovi, klupe i kreveti stajali su poređani, delimično propali i polomljeni. Sve
ostalo stanovnici su poneli sobom, kad su ih odveli u Arcijak. Ali, gde je tu neka
rupa. U glavnoj prostoriji pećine nigde nije bilo nikakvog ulaza, niti nekog
procepa.
Pre nego što je krenuo dalje da traga, Slušač nakupi od ostataka nameštaja
suvih drva i u sredini pećine zapali vatru. Sa jednom upaljenom granom popne se
onda gore do svog nekadašnjeg ležaja.
Seti se da se tu, gde su se zidovi pećine sve više približavali jedan drugom i
gde je izvirao potok iz tesnaca, išlo dalje u dubinu. Onda, kad je ovde još živeo,
nikada nije prodro dalje u taj procep, ali ako je uopšte postajalo nešto kao rupa,
onda je to moralo ovde da se nađe.
Najpre je prolaz bio toliko uzan da je Slušač jedva uspeo da se provuče a
dalje je morao da puzi deo po deo po klizavom koritu potoka. Onda se put delio.
Potok je dolazio s desna padajući u ispranu vododerinu, a na levo se odvajao drugi
procep koji je bio suv i vodio preko proširenih stena dalje. Slušač odluči da ispita
taj put i posle mukotrpnog veranja, stigne u manji pećinski prostor na čijim su se
zidovima, u treperavoj svetlosti njegove baklje, pojavile azurne plave i
malahitzelene boje, koje su preko svetlog Kamena išle u prugama, a na drugom
kraju te pećine, uzan prolaz vodio je strmo u dubinu. To mora da je ta rupa o kojoj
je govorila pastrmka. ali pre nego što je mogao da počne sa spuštanjem, neko
šištanje, tik uz ovo, ga preplaši. Najpre je video samo dva ahatna oka, kako sevaju
u bljesku plamena, a tek onda prepoznao zmiju koja je ležala sklupčana sa
ispruženim vratom, u udubljenju stene.
„Tu si konačno, Slušaču“, rekla je zmija.
Tek tada je Slušač shvatio, ko ga je tu očekivao. „Dobro si me prestrašila
Rinkula“, rekao je i osvetlio svojom bakljom zmijino skrovište, „ali sada sam
srećan, što sam te tu našao.“
Rinkula uzmakne od pucketavog plamena i oštro kaže: „Ugasi tu svetlost!
Oni što žive ovde u dubini, ne vole vatru!“
 „Pa ne mogu po mraku da silazim u ovu rupu“, rekao je Slušač uplašeno.
„Možeš“ kaže Rinkula, „moraćeš to da učiniš, ako hoćeš da dobiješ ono što
tražiš. Ugasi baklju, inače nećeš nikada stići do cilja.“
Slušač tada posluša i gaženjem ugasi plamen. Dim što štipa mu zaustavi dah,
pa je za trenutak mislio da će morati da se uguši tu dole. Onda se vazduh postepeno
razbistri, ali je sada bilo mračno kao u rogu.
Slušač se nije usuđivao da se pomakne, iz straha da će se strmoglaviti u
bezdani procep. Pred očima mu je još neko vreme titrala slika ugaslog plamena, a
onda oko njega ostane samo bezlično crnilo. „Ovako ni koraka neću stići dalje“,
reče obeshrabren i čučne na dno. Sada ne bi mogao da kaže, ni gde se nalazila
zmija ili da li je uopšte još bila tu, ali onda začuje tiho grebanje njene krljuštave
kože po hrapavom kamenu a to je bila makar neka određena tačka u tom
neprobojnom mraku.
„Čekaj samo!“, kaže Rinkula, „čekaj samo, naći ćeš put.“ A kad je pogledao
u pravcu iz koga su dolazile njene reči, činilo mu se da u tami razaznaje dve jedva
primetne svetlije mrlje i što je duže piljio u to mesto, to su se ta svetlija mesta
oštrije ocrtavala, pa tako shvati da su to Rinkuline oči. „Zar me ti nećeš pratiti, kad
budem silazio dole?“, kaže. „Svetlo tvojih očiju bi mi već bile dovoljno.“ „Ne“,
reče zmija. „Taj put moraš sam da prođeš. Ako ovde stvarno hoćeš nešto da nađeš,
strano svetlo bi ti samo smetalo. Misli na svoje ime i pouzdaj se u svoj sluh. I ne
zaboravi šta tražiš!“
Dok je govorila te poslednje reči, slaba svetlost Rinkulinih očiju je postajala
sve slabija a i glas joj je zvučao tiše, kao da već dolazi sa velike udaljenosti. Neko
vreme još je čuo šuštanje krljuštave kože, koja se klizeći udaljavala, a onda je bio
sam u mraku.
Najpre je bio blizu panike. Bezglasno crnilo stajalo je oko njega kao pretnja,
kojoj je bespomoćno bio izručen. Dugo je sedeo nepokretan i osluškivao i, kad je
već mislio da je ogluveo u toj pećini odvojenoj od celog sveta, do njegovog uva
dopre jedva čujan šum, možda od kapi vode, koja se odvojila od nekog ispusta i
udarila o neku kamenu ploču. Posle duge pauze, u kojoj je skoro ponovo izgubio
nadu, padne druga kap, a ubrzo potom i treća. To zvonko „ping“ je činilo se
dolazilo iz dubine i tamo mora da je bila rupa.
Slušač opipa ispucani pod pećine i polako počne da puzi u pravcu, iz koga
je došao onaj šum. Činilo mu se da je prevalio beskrajno parče, kad su mu prsti
konačno osetili da odmah tu, ispred njega počinje dubina. Odozgo mu je duvao
hladan vazduh u lice i kad je onda onaj šum još jednom prolomio tišinu, zvučao je
već jasnije i skoro na dohvat blizu. Slušač onda skupi hrabrost i počne, s nogama
napred, polako da silazi u strm hodnik. Svaki oslonac je morao najpre da opipa
vrhovima prstiju i da proveri njegovu čvrstinu, pre nego što se usudi da mu se
poveri i prodre malo dalje. Jednom se komad kamena odronio pod njegovom
nogom i u dugim skokovima, otkotrljao u dolinu. Na taj način je napredovao
polako, a ipak mu je sa čela kapao znoj.
Kad se neko vreme odmorio na jednom ispustu i upravo hteo da nastavi
spuštanje, začuje tiho šaptanje koje je do njega prodiralo odozgo, sa blagim
strujanjem vazduha. Odmah se zaustavio u pokretu i oslušnuo, ali je opet sve bilo
mirno. Tek kada se spustio još malo dalje, ponovo se začulo to šaptanje, ovoga
puta već nešto jasnije. Zvučalo je kao da neko tiho i monotono govori sam za sebe,
ali se reči nisu mogle razumeti. Istovremeno Slušač primeti, kad je osmotrio dole
u dubinu, daleko ispod sebe žućkasti sjaj. Sad, kad je pred očima imao cilj i ubrzo
i u tom slabom tračku mogao da odredi nekoliko koraka i mesta za držanje, brže
je napredovao, a sa svakim korakom i glas se jasnije čuo.
„Imam ovde mali, lep okrugao grumen zlata“, govorio je glas a ovde je još
jedan, koji ću staviti pokraj, a doneću i onaj odande.“ Slušač je čuo tiho povlačenje
i stenjanje kao da se neko teško telo pokreće, a onda je opet zašaputalo: „Imam te,
lepo moje sjajno zlato, sad ću te staviti kod ostalih, dođi samo, blago moje, moja
dragocenosti.“
Slušač je sada bio tik iznad mesta na kome se činilo, da njegovo spuštanje
završava u nekom većem prostoru, iza koga je prodirala svetlost. Obazrivo i ne
praveći nikakav šum spustio se i poslednji komad i pogledao u zasvođenu pećinu,
slabo osvetljenu sjajem zlatno blještavih komada, koji su stajali svuda po
zidovima, kao grožđice u kolaču i bile nagomilane na jednom mestu u pozadini na
zemlji, i dok se još pitao, odakle može dolaziti, onaj glas, koji je čuo, ugleda kako
neka bezoblična masa, koju je smatrao nekom stenom, dolazi polako klizeći po
neravnom tlu i počinje da se pomera preko kreveta od kao pesnica velikih zlatnih
oblutaka.
„Da li to dolazi neko, ko hoće da mi pokrade moje zlato?“, rekao je glas.
„Pokrijte se, dragi moji, niko ne sme da vas vidi, niko ne sme da vas dodirne, niko
ne sme da mi vas oduzme!“ I dok su blještavi grumenovi zlata, komad po komad
nestajali ispod bezobličnog tela, Slušač je počeo da naslućuje razmere tog bića,
koje je kao ogroman puž puzalo preko svog blaga, dok ga nije potpuno prekrilo.
Ali tek što se umirilo, počelo je opet da šapuće: „Ah, tamo preko u zidu nalazi se
još jedan skupocen grumen, a ja ne mogu da ga uzmem, jer ne smem da napustim
moje blago.“
Slušaču se ježila koža od tog bića čija prilika se u polutami jedva mogla
sagledati. Ali, ako je hteo da prodre dalje u dubinu, morao je da prođe kroz tu
prostoriju, da bi dospeo do ušća hodnika, koje je zevalo ka njemu sa suprotnog
zida. On skupi svu svoju hrabrost i kaže: „Ja neću tvoje zlato. Samo me pusti da
prođem kroz pećinu, molim te!”
 „On neće zlato?“, šapne biće. „Neće zlato taj patuljak? Sigurno laže, taj
patuljak? Nek se samo usudi da dođe ovamo! Loše bi prošao! Loše bi prošao kad
bih legao preko njega i ugušio ga! Nek samo dođe!“
„Neću ti ništa uzeti!“, rekao je Slušač. „Ono što tražim, sakriveno je još
dublje u ovom brdu.“
„A šta to traži, taj patuljak?“, reklo je biće. „Neka mi kaže, šta to traži.“
„Jedan prsten i jedan lanac“, rekao je Slušač.
„On hoće zlatan prsten i zlatan lanac?“, reklo je biće. „Znači ipak hoće da
uzme zlato za sebe.“
„Nije za mene“, rekao je Slušač, ali biće ljutito frkne i kaže: „Zar već opet
laže, taj patuljak? Zašto bi neko nešto uzimao, ako nije za njega? On je lopov i ja
ću ga ugušiti.“
Slušač je shvatio da na taj način neće stići dalje. To biće je izgleda bilo toliko
opsednuto svojom pohlepom za zlatom, da ni na šta drugo nije moglo da misli.
Morao bi osloboditi njegove misli tog pritiska i onda mu na pamet padne njegova
frula. Izvadi je iz džepa, stavi je na usne i već dok je svirao prve tonove čuo je još
kako biće šapuće: „Šta to radi taj patuljak sa lepom sjajnom stvarčicom?
Odjednom govori neki drugi jezik, koji mi nanosi bol, tu unutra. Ne treba to da
čini!“ Poslednje reči biće je skoro viknulo, ali Slušača to nije uznemirilo, već je i
dalje svojom muzikom tražio put do srca tog bića, ukoliko je uopšte imalo srca.
Slušač je pokušao da zamisli to biće koje je, skoro neprimetno u svojoj
nakaznosti, čučalo na zlatnom ležaju pored drugog izlaza pećine i tiho stenjalo.
Koliko li je dugo već čuvalo svoje blago tu u toj izolovanosti? Da li je oduvek
živelo tu? Ili je nekada ko zna kad slučajno dopuzalo u dubinu i više se nije moglo
razdvojiti od svetlucavog zlata? Možda je ranije bilo drugačije, pre nego što su mu
blještava blaga zbunila čula? Živelo je u rečima koje je govorilo mrtvim
grumenima zlata, ni iz daleka se ne sećajući osećanja koja su sada ležala zatrpana
ispod požude za blještavim metalom koja je vladala svim njegovim čulima?
„Dragi“, reklo je, „Dođi, dragi“ kao što se govori živom biću koja se vole, pa je
tako frulom pokušavao da oslobodi skriveno jezgro u kome je možda živeo još
neki ostatak sećanja na takva osećanja. I dok se svojom muzikom približavao sve
bliže, stenjanje onog bića postepeno pređe u cviljenje i plakanje i na kraju ono
zajeca: „Šta radi sa mnom, taj patuljak, sa svojom sjajnom čarobnom stvarčicom?
Budi u meni slike koje su nekada postajale, pre nego što sam stanovao ovde u
pećini. Bilo je ljubavi i nežnosti. Dođi meni, patuljče i dozvoli mi da osetim tvoju
toplu ruku, da još jednom to osetim!“
Slušač je video kako biće polako klizi sa svog ležaja i približava se. Uhvati
ga strah pred groznim stvorenjem, ali istovremeno je znao da mora da nastavi to
što je započeo. Stavi frulu u džep i pođe u susret biću dok nije osetio njegovo
plesnivo isparavanje, i dok se bezoblična, ogromno nagomilana masa nije našla
pred njim i nagnuvši neku vrstu glave u stranu rekla: „Malo nežnosti za jednog
Mola patuljak će sigurno imati?“
Slušača tada uhvati sažaljenje, ispruži ruku i dodirne biće koje se nazvalo
Molo. Molo blaženo uzdahne i zaprede skoro kao mačka kad mu je Slušač rukom
prešao preko suve, glatke kože, pa kad je tako radio neko vreme, Molo reče: „Sada
patuljak može da uzme par lepih okruglih grumenova zlata“ i otpuzi u stranu, da
oslobodi put do blaga.
Slušač i nehotice pristupi nagomilanim komadima zlata osetivši iskušenje
da uzme u ruke te svetlucave stvari. Kad bi čovek mogao da sakupi sve to blago i
izvuče ga na površinu, mislio je kako bi divno moralo tamo da sjaji! Mogao bi da
postane veliki čovek sa tim bogatstvom, mogao bi za to da kupi celo kraljevstvo!
„Zar nisu lepi, moji dragi komadi zlata?“, šapne Malo, „zar ne poželiš da se
zavučeš u tu gomilu dok više ni na šta drugo ne budeš mislio? Sve to sam hteo za
sebe, ali ti smeš da uzmeš malo.“
Kad je čuo te reči, Slušač je osetio kako ga spopada ista požuda koja je i
Mola prikovala ovde u tamu pećine i on se uplaši samog sebe. S mukom mu je
uspelo da otrgne od zlatnog sjaja, koji je učinio da skoro zaboravi zbog čega je
sišao ovamo. „Ne“, rekao je. „Neću zlato Malo. Pusti me da se spustim dalje u
dubinu.“
Malo zanjiše svoju bezobličnu glavu i kaže: „Pametan je, patuljak. Ne bi mu
sigurno bilo dobro, kad bi se mašio zlata. Zna li on da li bi Malo mogao da podnese,
da neko uzme njegovo zlato? Idi samo, patuljak, idi samo dok još možeš!“
Slušač nije dozvolio da mu se to kaže dva puta. Provuče se kroz drugi izlaz
pećine u procep, koji je dalje vodio gotovo ravno i iza njega ubrzo nestane i
poslednji bljesak Molove zlatne jame, tako da je opet morao da se probija kroz
tamu. Jednom je izgledalo kao da hodnik završava na ravnom zidu, ali posle
dugog, mučnog traganja Slušač pronađe pukotinu kroz koju je mogao da se
provuče. Morao je da se vere po stenama koje su prečile put, da puže potrbuške
kroz niski deo, gde je jedva mogao da podigne glavu, i taj tesnac se ulivao u široku
prostoriju od čijih zidova je svaki šum višestruko odzvanjao. Slušač se uspravio
da prođe tu pećinu, ali već na prvom koraku nađe se na klizavom odronjenom
kamenu, koje ga povuče u ždrelo, kroz koje je rastućom brzinom išao između
sitnog kamena, koji je klizao i kotrljao se u dubinu. Osetio je još, kako mu noge
udaraju o stenovito tlo, a onda neko vreme ostao ležeći, onesvešćen od straha, dok
se kraj njega još uvek kotrljalo kamenje. Najzad se podigne i nađe se u uskom
hodniku koji je bio dovoljno visok da se u njemu moglo stajati.
Kad se kamenje, koje se za njim skliznulo, najzad umirilo, začulo se
žamorenje koje kao da je dolazilo, iz dubine hodnika. Slušač pođe polako pipajući
duž zida i posle jedne krivine, daleko napred zablješti trag svetlosti. Obazrivo se
primicao tom zraku i onda je već jasnije mogao da čuje ono žamorenje. Iz
jednoličnog mrmljanja se čak izdvajalo i nekoliko reči: „Kristal... površine...
ugao... skladnost...“ Više se nije moglo razumeti. Kad je stigao do sledeće krivine
hodnika pogleda kroz glatki, zaokružen otvor u prostoriju ispunjenu hladnom
bezbojnom svetlošću. Sa nekoliko koraka stigne do ušća hodnika i tada ugleda
odakle dolazi ta svetlost.
U sredini široke pećine lebdeli su okačeni nevidljivim nitima bezbrojni beli
svetlucavi kristali, koji su u stalnom pokretu kružili jedan oko drugog, a pored
toga se kretala neka čudno paučinasta prilika: majušno mršavo telo sa neizrecivo
dugim i tankim udovima, koji su nosili kruškastu glavu, iznad čijeg je zbrčkanog
lica ćelava lobanja bila bezoblično natečena i taj momčić je trzajući pokretima
igrao, uz stalno mrmljanje oko lebdećih kristala. „Sada je uspostavljen red“ rekla
je, „svi kristali u pravilnom uglu jedan prema drugom, sve površine paralelne,
svaki sektor ogledalo sledećeg, svi krugovi koordinirane, ma ne! Ovde moram da
regulišem ekliptiku (prividni godišnji put sunca – prim. prev.), tamo je nered, a
toga ne sme da bude,“ i momčić je skočio na kružiće kristale, pružajući svoje blede
poučinaste ruke, da nekako zahvati i tu magičnu tvorevinu, ali se dva kristala
sudare uz tanan, staklen zvuk i posrćući skrenu sa putanje. „Taj nered, taj nered!“,
mrmljao je momčić. „Sad opet moram da počnem iz početka, da odmerim da
procenim, da sve regulišem!“ Izvuče zalutale kristale svojim mršavim prstima iz
kola ostalih, stavi ih onda velikom brižljivošću na njihovo predviđeno mesto i
blago ih udari što ih dovede u njihovo mirno kruženje.
Slušač je sa divljenjem posmatrao ovaj čudan posao i pritom na suprotnom
zidu otkrio drugi kružan otvor, kroz koji se pećina mogla napustiti prema drugoj
strani. Neko vreme se nije usuđivao da ometa momčića koji je u poslu skakutao
tamo-ovamo, ali kako je ovaj uz stalno mrmljanje, neprestano muvao oko svoje
igračke, dođe do saznanja da bi ovde mogao da čeka, dok to biće sa nogama pauka
sebi dozvoli pauzu. „Izvini ako te ometam u igri“ reko je zato, „Hoćeš li mi
dozvoliti da prođem kroz tvoju pećinu? Moram da se spuštam dalje u dubinu.“
Momčić se trgne, kao da ga je ujela zmija. „Igra?“, isceri se. „Smetnja? Čitav
svet će izaći iz koloseka, ako kažeš još i jednu reč! Pa znaš li ti kakva je to muka
održavati svet u hodu? Ti to nazivaš igrom? Nije nikakva budalasta igra nadgledati
kretanje zvezda, ravnotežu kružećih nebeskih tela, usaglašenost njihovih putanja!
Red, kažem, reda mora da bude!“ Onda se trijumfujući zakikoće i nastavi: „Ali ja
sam Direks, ja imam moć da stvorim red i da ga održim! Ja sam mogu sve to da
regulišem! Ne usuđuj se da mi u tome ometaš!“
Još jedan luđak, pomislio je Slušač i hteo da prođe kroz ulaz da bi i bez
dozvole prošao kroz prostoriju, ali udari u neki nevidljiv zid, koji mu je sprečavao
ulaz.
 „Sigurno si mislio da ne moraš da brineš zbog Direksa?“, zakikotao se
momčić. „Čudiš se? Vidiš sada da Direks ima moć da upotrebi sile koje čovek ne
može da primeti?“ Onda se opet okrene kružećim kristalima i promrmlja: „Stvoriti
red, stvoriti red, da se sve kreće po mojoj volji. Jao, sistem već ponovo ispada iz
koloseka!“ Njegova mršava ruka uvuče se između lebdećih kristala, ali ni ovog
puta Direks nije mogao da zadrži nered koji je počinjao. Istovremeno se sudarilo
više kristala uz finu zvonjavu različite visine tonova, i to je zvučalo kao nežna,
staklena muzika.
Slušač se pitao da li bi i do ovog bića mogao da dopre zvuk njegove frule.
Izvadio je i, dok je sve više kristala udaralo jedan o drugi i bilo izbačeno sa putanje,
on preuzme redosled njihovih oscilirajućih tonova i uobliči ih u melodiju. Treba li
to da bude odraz sveta, taj ukočeni, stakleni red?, pitao se. To večito kruženje
stalno istim putanjama iz kojih se nekada nije moglo izaći u nove nepredviđene
pokrete, zar je to bio život? Nije moguće. Život je bio kao cvet, koji raste, razvija
listove, rascvetava se i donosi plod i kad se toga setio, setio se i muzike koju je
čuo one noći, kad je umro njegov deda, onih lanaca tonova svih boja, iz kojih su
zamahnutih lukova izbijali stalno novi tonovi i uklapali se u povezanost celine, ne
napuštajući svoju karakteristiku i on zasvira tu pesmu, onako kako je našao u svom
sećanju i ona je bila ipak nova i drugačija, jer takva pesma je neponovljiva. Dok
je muzika ispunjavala pećinu svojim zvucima, kristali su se sredili u nove redove,
odstupili od svojih određenih putanja i činilo se da lebdi slobodno prostorom, a da
ipak ni jedan nije ometao kretanje drugog, dok nije izgledalo, da svaki biva teran
napred sopstvenom, stalno promenljivom silom, a povezanost celine se nije gubila,
živa mustra neuporedive lepote, čiji oblici su se menjali i rađali iz sebe stalne nove
oblike.
Direks je skakutao sve više uzbuđen oko blještave tvorevine i grdio: „Ostavi
to glupo duvanje! Poremetićeš moj red! Zar ne vidiš kako moje zvezde iskaču na
sve strane? Sad će se sve survati! Ah, taj nered, taj nered! Ovo je propast sveta!“
Pokušavao je da interveniše i da spase što se po njegovom mišljenju moralo spasti,
ali kristali nisu dozvoljavali da ih uhvati, nego su još u svoje pokrete hvatali i
užurbane pokrete mršavih prstiju, a ni to m na koji način nije umanjilo povezanost
celine.
Momčić najzad shvati da se ovde sve sređuje bez njegovog mešanja, pa neko
vreme ostane zadivljen i bez reči, ispod sevajućeg bljeska. „Ne shvatam“, mrmljao
je, „sve leti izmešano, a ipak ima neki red, čija pravila ne poznajem. Izmislio sam
toliko zakona, ali oni sada ne važe više. Ovo prevazilazi moj razum! Kako to
postižeš sviraču? Moraš mi pokazati! Dozvoli da budem tvoj učenik, jer ti si zaista
pravi majstor, koji zna da održi svet u hodu. Uđi, uđi! Budi dobrodošao i pouči me
svojoj mudrosti!“
 Slušača više nije zadržavala nikakva nevidljiva sila kad je stupio u pećinu i
zadivljen zastao pred kružećim kristalima. Bilo je lepo posmatrati ih iz blizine,
kako klize po svojim putanjama i stalno prave nove, iznenađujuće figure, kao
varijacija na neku pesmu. „Moraš da sviraš!“, rekao je momčić, koji je sada skakao
oko njega uz ponizne naklone. „Sviraj na svojoj fruli, pre nego što opet sve ispadne
iz ravnoteže! Sada si ti majstor, koji svetom upravlja po svojoj volji!“
Na trenutak se Slušaču učinilo, kao da zaista celokupan univerzum
svetlucajući lebdi tu pred njim u tami te prostorije, i spopadne ga želja da i dalje
uživa u toj moći, koju mu je davala frula i tako pripremi sebi samom predstavu,
kojoj ništa na svetu nije ravno, jer je to bio sam celi svet, koji on svojom muzikom
dovodi do zamaha. On bi to bolje radio od tog Direksa, koji ga je nemirnim
pokretima ruku terao na taj posao. „Ostani ovde!“, mrmljao je pauku sličan
patuljak. „Tek kad se budeš izgubio u plesu zvezda, nikada više nećeš želeti da
radiš ništa drugo!“
Da radiš nešto drugo! To je bilo ono što je hteo, kad je ušao u tu prostoriju.
Da radi nešto drugo, umesto da se potčini ropstvu te igračke. Slušač je sada shvatio
u šta se umalo nije upustio, pa reče: „Tu igračku prepuštam tebi! Ja tražim nešto
drugo, a to leži skriveno još dublje u ovom brdu.“
Skoči kroz drugi izlaz iz pećine i brzim koracima ode dalje, dokle god je pod
svetlošću kristala, koja se gubila, mogao da raspozna ispucani pod hodnika, a iza
sebe je čuo kako Direks jadikuje: „Ah, evo već opet nastaje nered, moje zvezde, a
ja ne znam pravilo po kome vas je ovaj svirač rasporedio u krugu! Kako da sada
stvorim red? Kako?“ Onda mrmljanje zamre i Slušač je ponovo bio sam u mraku.
Dok se Slušač polako kretao pipajući duž zida hodnika presvučenog
čudnovato glatkim naborima, osećao je vlagu pod prstima, a i po neravnom tlu
bilo je tu i tamo barica, u koje je neočekivano stajao. Sa tavanice je stalno kapalo,
a sa strane je čuo žuborenje potoka koji su tekli kroz isprane pukotine stena i
nestajali u dubini. Onda je put uronio u vodu, a voda je rasla. Uskoro mu je
dostizala do stomaka, hranjena sve većim brojem pritoka. Pod prstima je osećao
glatku površinu visećih kapljanika, koji su dostizali sve do nivoa vode i sprečavali
mu dalje prodiranje, ali on oslobodi sebi put i potpuno mokar stigne do mesta, gde
se činilo da taj hodnik završava strmim zidom. Na kamenu se nigde nije mogao
otkriti neki prolaz, pa on krene da se penje tim zidom presvučenim kao led glatkim
kapljanikom.
Nekoliko puta se okliznuo i pljusnuo nazad u vodu, ali konačno mu uspe da
se popne više, dok nije stigao do ruba preko koga se izgleda išlo dalje. Kad je
digao glavu iznad te barijere od stene, ugleda zelenkaste odsjaje kako lelujaju po
blještavoj tavanici pećine, pa pošto je otpuzao još malo napred, pogleda dole u
sledeće podzemno jezero, koje je kao ogroman zeleno svetleći dragi kamen
ispunjavalo prostor pećine, sa čije su tavanice visili bezbrojni oblici kapljanika,
ogromne na dole zašiljene kupe i nežno zatalasane zavese, koje su izgledale, kao
da su lepršale na vetru pre nego što su se skamenile u mlečno kamenje. Smaragdna
svetlost je izgledalo da dolazi iz dubine jezera i zatamnjuje se prema ivicama u sve
sitnije nijanse zelene boje sve do boje gotovo crnog turmalina.
Dok je još ležao gore na stenama i divio se tom čudu, voda zašušti i tri
zelenokose vodene vile izrone iz dubine. Klizile su kao delfini kroz penušavu
bujicu, glatke grudi su im blještale i meko zaobljeni bokovi i, dok su vodene vile
u igri plivale jedan oko druge, počnu da pevaju neku pesmu bez reči, koju su zidovi
pećine odbacivali u višestrukom ehu, i čija je mameća, slatka melodija u Slušaču
budila čežnju, da zaroni sa tim vodenim vilama kroz uskomešanu vodu i da
dodirne njihovu vlažnu kožu. Ali još nije bio zaboravio šta tu traži, pa se tako
uspravi i vikne: „Čujte me, lepe vodene vile! Možete li da mi kažete, gde ovde
mogu da nađem zlatan prsten u obliku sokola i lanac uz njega? Da li vam je taj
nakit poznat?“
Njih tri se nasmeju da je sve odzvanjalo od zidova, a jedna od njih reče:
„Nikada ga nećeš naći jer leži toliko duboko na dnu ovog jezera, da ćeš se već
udaviti pre nego što zaroniš samo do polovine puta, jadni čovečiću!“ I opet su htele
da puknu od smeha.
„Ne možete vi da mi ga donesete gore?“, upita Slušač i spusti se malo niže.
„Kako bismo došli na to?“ kažu tri vodene vile. „Što ovo jezero krije, ostaje
nedostižno za ruke pohlepnih ljudi,“ i njih tri opet počnu da pevaju ne brinući više
o nepozvanom slušaocu. Njihova pesma Slušača dovede na ideju da mu možda i
ovde može pomoći frula. Izvadi je iz džepa, izduva iz nje vodu i počne da obavija
pevanje vodenih vila melodijama, koje su trebale da ih učine naklonjenim
njegovim molbama. Ali što se više predavao zvuku njihovih visokih, ptičjih
glasova, u njemu je sve jače rasla želja da klizi kroz smaragdnu vodu u kolu
zelenokosih nimfi, da uhvati jedno od tih klizavih bića i uzme u naručje i ta želja
nadvlada njegovim sviranjem, dok vodene vile nisu povikale: „Dođi k nama u
jezero, sviraču! Ostani kod nas i sviraj nam svoju muziku!“
Slušač nije mogao da odoli tom pozivu. Skoči niz poslednje stepenike stene,
sedne na obalu i počne da svira još slađe varijacije uz pesmu nimfi, koje su
plivajući dolazile sve bliže njemu, privučene moći njegove frule, kako je mislio.
Ubrzo su bile kod njega, obavile mu noge, dodirivale svojim vlažnim rukama
njegovo lice i najzad jedna od njih reče: „Dođi, sviraču! Budi jedan od nas!“
Slušač ostavi frulu na stranu i one ga povuku u hladnu vodu da se sa njim
igraju. Čim je zaronio u vodu, Slušač na svoj užas primeti da se ne drži na vodi.
Moć, kojoj nije mogao odoleti, vukla ga je dole u dubinu vode i voda se zatvarala
iznad njegove glave. Dok je uz smeh nimfi divlje udarao oko sebe i još jednom
izronio, na pamet mu padne ime one vodene vile koja se ranije jednom pokazala
spremnom da pomogne. „Lajanaaa!“ viknuo je. „Lajana, pomozi mi!“ i onda je
ponovo potonuo, da, kako je mislio, više nikada ne izroni, tonuo je i tonuo i skoro
da više nije bio pri svesti, kad je osetio kako ga neko hvata za ruku i vuče gore.
Neko vreme je ležao kašljući i duvajući na obali i pljuvao vodu koju je
progutao. Onda polako dođe svesti i ugleda Lajanu koja ga je stvarno izvukla iz
jezera. Sedela je pokraj njega i smešila se: „Na takav način bolje nemoj da se
upuštaš sa nimfama“, rekla je. „Neke od nas su malo glupe i uvek zaboravljaju da
ljudi ne mogu da izdrže dugo u vodi. Oterala sam ih, da ti pogled na njih ne pomuti
ponovo čula. Prethodno su mi rekle šta ovde tražiš. Jelʼ ti sada žao što si mi onda
poklonio lanac i prsten?“
„Ne”, reče Slušač. „Bilo bi mi draže, kad bi oboje zauvek ostalo da leži na
dnu ovog jezera. Ali po svemu što sam saznao, mojoj kćeri samo uz pomoć tih
magičnih stvari može da se pomogne“, i on joj ispriča šta je znao o tome.
„Hoćeš znači samo da pozajmiš sokolski nakit?“, upita Lajana.
„Da“, kaže Slušač. „Dobićeš ga natrag, jer je tvoj.“
„A ako soko više ne bude hteo da ga pusti iz kandži?“, upita Lajana.
Slušač slegne ramenima. „Onda ću morati da pokušam da mu opet otmem
nakit,“ rekao je.
„Nadam se da znaš u šta se upuštaš“; rekla je vodena vila. „Upuštaš se u
opasnu avanturu. Ipak ćeš dobiti magične stvari, ali moraš da mi ostaviš nešto u
zalog.“
„Kakav zalog?“, kaže Slušač. „Nisam poneo mnogo sa sobom, kad sam
krenuo ovamo.”
„Dovoljno“, rekla je Lajana. „Imaš kod sebe nešto što daleko prevazilazi
vrednost Narcijinog nakita: tvoju frulu.“
Slušač se uplaši kad to čuje. Ako ne povrati nakit, izgubiće i frulu. Ali onda
se seti svoje kćeri i klimne glavom. Uzme frulu koja je još ležala na istom mestu,
gde je on ostavio, kad su ga vile namamile u vodu, i da je Lajani u ruke. „Hoćeš
mi sada doneti prsten i lanac?“, upita je.
„Ne mogu“, reče Lajana. „Zar se više ne sećaš šta sam rekla kad si mi ih
poklonio? Ko ih bude hteo, moraće sam da ih iznese sa dubine.“
Slušač tada izgubi svaku nadu. „Kako da to uradim”, rekao je „kad samo što
se nisam udavio?“
Lajana se nasmejala i rekla: „Plivaćeš pod vodom kao riba.“ Iščupa jednu
vlat svoje duge, zelenoplave kose i zaveže je Slušaču oko gole nadlaktice. „Dok
nosiš ovu kosu“, rekla je, bićeš kao jedna od nas i moći ćeš da dišeš i pod vodom.
Moraš da zaroniš do dna. Čim iznad tebe bude zeleno sunce, naći ćeš šta tražiš.
Moraš onda da plivaš ka tom zelenom suncu. Mnogo sreće, Slušaču i misli na
svoju frulu.“
Pošto se za dlaku nije udavio, Slušač se plašio da se još jednom poveri vodi,
ali mu nije ostajao drugi izbor. Tako klizne u zeleno blještavo jezero i odmah
potone u dubinu. Pored njega su promicale stene po kojima su bili poređani svetli
šiljci kopljanika kao čeljusti ogromnog čudovišta, koje ga je usisavalo u svoje
bezdano ždrelo. Tonuo je dublje i dublje i pritom još uvek zadržavao dah, manje
zbog toga što nije verovao Lajaninim rečima, a više zato jer mu se telo protivilo
dok god je oko njega bila voda. već su mu pred očima igrali crveni krugovi i umalo
se nije onesvestio, kad je prestao da se opire i prisili se, protiv svakog razuma, da
udahne, a ono što je poteklo u njegova pluća bilo je hladno i osvežavajuće kao
bistar vazduh, koji čovek udiše kad se posle dugog pešačenja odmara na vrhu
nekog brda. Pokreti su mu se prilagodili blagoj struji koja ga je vukla dole i sada
je stvarno plivao kao riba, glavom napred prema smaragdnoj svetlosti koja je
prema njemu dopirala sve više.
Kad se približio dnu jezera, stigne u fantastičan predeo. Bili su tu nežni
brežuljci i izvijene doline, čije su površine bile presvučene livadom blještavih
kristala, na čijem se ogledalastim površinama zeleno svetlo hiljadostruko lomilo.
Mirno je plivao ka njemu i pritom otkrio da je tu dole moglo da se nađe mnogo
više i mnogo dragocenijeg nakita od Narcijinog magičnog. U gnezdu od, kao
staklo providnih kristalnih iglica, ležao je venac od kao orah krupnih svileno
blistavih bisera, na trupcu stuba od kapljanika stajala je zlatna, dragim kamenjem
optočena kruna, a ispod nje mač čudno zastarelog oblika, čije je držalje od slonove
kosti na kraju kao glavu imalo rubin veličine jajeta; na ravnoj ploči presvučenoj
kapljanikom što se prelivao kao duga, stajale su posude: pehari, šolje i lončići, čije
su površine bile presvučene urezanim ornamentima: bilo je tu jahača u nepoznatim
odorama koji su išli u lov, neki sa sokolom na ruci, a drugi sa strelom i lukom, na
dnu plitke šolje igrale su devojke u lepršavim haljinama kolo, a po zidovima
pehara sa dve ručice prevrtali su se delfini i raznorazne druge vodene životinje.
Slušač je izgubio svaki strah, posmatrao je sva ta blaga i pitao se koji su to
moćni ljudi mogli biti, koji su žrtvovali deo svoga bogatstva da bi sebi obezbedili
naklonost vodenih vila. Njihovi darovi su očigledno čuvani s poštovanjem, jer su
bili brižljivo poređani u ovoj podzemnoj riznici koja se, činilo se, prostirala i van
jezera kroz koje je on zaronio. Povremeno su se zidovi od stene više približavali,
a onda se pećina opet širila u nove sale u kojima je blještalo još više dragocenosti,
uvek u jednakom zelenom svetlu bez senki, a Slušač je klizio preko toga i mislio
da sanja san o bestežinskom lebdenju, koji nije hteo da se završi i koji ga je vodio
stalno u nove prostorije.
Nije znao koliko dugo je tako plivao, kada je svetlo iznenada dobilo na
intenzitetu. On nehotice pogleda na gore i ugleda na visini smaragdno sunce čija
se kružna kontura oštro ocrtavala u vodi. Znao je da je stigao na mesto, na kome
je morao biti Narcijin magični nakit. Tlo je bilo ovde presvučeno sjajnom
mahovinom od majušnih kristalčića koji su se gomilali u jastučiće i na jednom od
tih okruglih jastuka Slušač ugleda lanac raširen u krug i u njegovoj sredini prsten.
Lebdeo je neko vreme iznad toga i divio se umetničkom kujundžijskom radu i
svetlucavom kamenu, u kome kao da se hvatalo svo svetlo koje je prodiralo iz
pećine. Onda uzme nakit, stavi ga u džep i krene na gore, prema zelenom suncu.
Okrugla zelenosvetleća površina širila se kako joj se primicao i onda shvati
da je to ulaz u tavanici pećine, iznad koga je stajala voda okupana svetlošću. Bio
je toliko radoznao da sazna šta će naći tamo gore, pa brzim zamahom klizne kroz
otvor i pritom rukom okrzne hrapavu stenu. Lajanina kosa se pokida i istog
trenutka mu se činilo da se guši pod iznenadnim napadom pritiska, koji mu je
pritiskao pluća. Udarao je divljački oko sebe, gutao vodu i jedva još bio pri svesti,
kad je osetio da mu glava probija površinu. On požudno udahne, ugleda tu pred
sobom kamenitu obalu, probije se kroz vodu, oseti čvrsto tlo po nogama i izvuče
se na kopno. Ležao je onda neko vreme hvatajući dah, dok mu se srce postepeno
nije smirilo.
Kad se uspravio i pogledao oko sebe, našao se na obali onog jezera u koje je
pre mnogo godina bacio nakit. Iznad njega se dizao crvenkasto blještav zid od
stene, a iznad njega je stajalo popodnevno sunce na nebu. Odmorio se još malo,
popeo se onda kroz procep u zid od stene i otpuzio ispranim koritom potoka na
gore, dok se ponovo nije našao na otvorenom, gore u šumi. Još dok se uspinjao
uskim prolazom, začuo je odozgo zvuk frule, pa kad se izvukao iz procepa video
je Klizača kako sedi u podnožju kao kula visoke smreke i svira na fruli. Mladić
prekine u sred tona čim ga je ugledao, skoči i potrča mu u susret. „Ti si najzad!“,
vikne. „već sam hteo da spakujem naše stvari i da odjašem dole do pastirskih
koliba.“
„Zašto tako rano?“, upita Slušač. „Pa rekao sam ti da čekaš tri dana.“
„To je prošlo još danas pre podne“, reče mladić, „a sada će sunce ubrzo da
zađe. Ti to ne znaš?“
„Tamo dole, gde sam bio, nije bilo merljivog vremena“, kaže Slušač. „Ne
bih mogao da ti kažem da li sam tamo proveo samo pola dana ili nekoliko nedelja:
Ali, sada kad ti kažeš da sam na putu bio više od tri dana, verujem ti, jer ovako
gladan već odavno nisam bio.“
Tako oni najpre sednu i pojedu nešto hrane koju je Klizač poneo na put, a
kad je ponovo zapakovao ostatke, upita: „Jesi li tamo našao ono što si tražio?“
„Da“, reče Slušač, zavuče ruke u džep i izvadi Narcijin magični nakit. Klizač
je zadivljeno posmatrao zlatnu kovinu i prsten s blještavim smaragdom i upita:
„Jednostavno si to uzeo?“
 „Ne“, reče Slušač. „Morao sam da, kao zalog, ostavim frulu. Ako u
narednom periodu bude potreban svirač moraćeš da nastupiš umesto mene.“
Sledeća tri dana jahali su nazad kroz šumu do izvora ispod javorovog drveta,
a kad su tamo stigli Slušač reče: „Sad će se pokazati da li soko boravi ovde.“ Ali i
u tom pogledu se pokazalo da je pastrmkin savet bio pouzdan. Čim je slušač
krenuo napred malo niz dolinu kroz jovino žbunje i odande pretražio nebo video
je daleko gore sokola, kako pravi krugove. Leteo je isuviše visoko da bi ga mogao
dozvati, ali Slušač je znao da taj soko i sa te visine još može da ugleda miša na
zemlji. Tako on izvadi prsten iz džepa i okrene kamen prema suncu.
Tek što je to učinio, učini mu se da se soko u sred leta na trenutak zaustavio
a onda se sunovrati, kao kamen, s neba. Spusti se na jovinu granu sasvim iznad
Slušačeve glave i kaže: „To je moj prsten! Daj mi ga!“
„Samo polako!“, kaže Slušač i stavi prsten na svoj mali prst. „U ovom
trenutku ja imam ovu magičnu stvarčicu i dobro ću razmisliti, da li ću te pustiti i
blizu njega. Sam prsten ti i ne bi mnogo koristio, koliko znam.“
„Znači, imaš i lanac“, kaže soko. „Imaš ga? Pokaži mi!”
„Sa zadovoljstvom!“. kaže Slušač, izvadi lanac iz džepa i izloži njegove
karike suncu. „Imam oboje, i uvek sam spreman da saslušam, šta ćeš mi ponuditi,
za ove dve magične stvarčice!“
„Ti si lopov!“, drekne soko. „Te stvari su moje!”
„Baš ti ne bi trebalo da govoriš tako“, kaže Slušač. „Oboje sam našao u
sagoreloj kući i uzeo. A osim toga, možeš da vidiš da sam spreman da o tome sa
tobom razgovaram. Šta mi dakle predlažeš?“
Soko se besno zagleda u njega svojim zelenim očima i ućuta nekoliko
trenutaka. Onda reče: „Ako mi daš nakit, mogao bih da te oslobodim straha, koji
te hvata kad se nađeš pod otvorenim nebom.“
Ova ponuda se slušaču učini zaista primamljivom. Zamisli kako bi bilo lepo
ponovo nesmetano šetati poljima i livadama i popeti se tako visoko u planine dok
i poslednje drveće ne ostane dole u dolini i ući dalje, preko kratkih livada uz reku,
iz kojih se penje miris timijana. I još dok je on o tome razmišljao, soko reče: „Onda
te više ništa ne bi sprečavalo da živiš sa onom ženom, koja te je našla kao fauna i
koja se boji da ide kroz šumu.“
„Za to je prekasno“, reče Slušač. „Ona je već odavno uzela drugoga za
muža.“
„Zar to igra neku ulogu, ako je ti hoćeš?“, kaže soko.
„Da“, reče Slušač. „To igra vrlo odlučujuću ulogu. Ali time si me podsetila.
Kćer, koju mi je ta žena rodila, je nema od rođenja, kako kažu, a ja sumnjam da to
ima veze sa dejstvom tvoje magije, koja je još bila na meni, kada sam to dete
stvarao. Možda sam mu na taj način u nasleđe dao ostatke moje životinjske
prirode. Predložiću ti nešto: dobićeš prsten i lanac, ako mojoj kćeri Urli vratiš
govor. Možeš li to?“
„Naravno da mogu“, kaže soko. „Ali samo pomoću tih stvari. Moraćeš znači
da mi ih pre toga daš.“
„To se očigledno neće moći izbeći“, reče slušač. „Možda je s moje strane
budalasto što ti poklanjam toliko poverenja, ali možda čak i u tvom srcu drema još
neki ostatak milosrđa. Poslaću dakle poruku u Arcijak, da Arniluka dođe sa
kćerkom do pastirskih kuća. Onda ću je ja sačekati u šumarskoj kolibi. Njen
dolazak neće umaći tvom oštrom oku, a narednog jutra ćemo se onda sresti na rubu
šume, između pastirskih kuća i one kolibe. Hoćeš li doći?“
„U to možeš biti siguran“, reče soko. Onda raširi krila i vine se u nebo.
Toga dana odjahali su još dalje do šumarske kolibe, a odande Slušač pošalje
mladića da pastirskih kuća. „Traži Vaceka ili čoveka koji je u međuvremenu
preuzeo njegovo mesto, i zamoli ga da dođe kod mene u kolibu.“
Slušač nađe kolibu nezaključanu. Otvori vrata i prođe kroz malo predsoblje
u sobu. Ovde se, od njegovog odlaska pre dvanaest godina malo toga promenilo,
samo strug više nije bio tu. Deli ga je sigurno poneo sa sobom u Arcijak, da time
otvori radionicu. Slušač još jednom izađe pred vrata, rasedla konje i odvede ih na
pašnjak. Onda se vrati u kolibu i unese sedlo i bisage.
Upravo je otvorio prozor i zapalio vatru na ognjištu, da otera ustajali vazduh
iz sobe, kad začuje da se otvaraju spoljna vrata. Ubrzo potom uđe veliki čovek,
sive brade, a za njim Klizač, koji je na ramenu nosio paket umotan u ćebe. Čovek
zastane u vratima, pogleda Slušača i kaže: „Dakle stvarno si ti? Prvo uopšte nisam
mogao da verujem to što mi mladić govori. Jer ovde se godinama o tebi nije ništa
čulo.“
„Zar me ti poznaješ?“, upita Slušač.
„Video sam te onda nekoliko puta“, reče čovek, „ali ti ćeš se teško setiti
mene, jer nismo nikada razgovarali.“
„Vrlo dobro te se sećam“, reče Slušač. „Ti si onaj, što je onda doveo starog
Vaceka u dolinu.“
„Tačno“, reče čovek iznenađeno. „Ali, odakle ti to znaš? Tada uopšte nisi
bio tu.“
„Bio sam“, reče Slušač. „Samo me ti nisi mogao videti, jer sam bio skriven
u žbunju. Samo ti ne znam ime.“
„Zovem se Ruco, i ovde sam nadzornik konja, od kada je Vacek pre tri
godine umro,“ reče čovek. „Mladić mi je rekao da hoćeš da govoriš sa mnom. O
čemu se radi?”
 „To ne moramo da dogovaramo ovde, stojeći“, reče Slušač i pozove Ruca
da sedne sa njim uz ognjište. Klizač je u međuvremenu stavio paket na ležaj,
otvorio je ćebe i otkrio pritom lanenu vreću sa raznoraznim namirnicama, koje
stavi na sto: nekoliko lepinja, veliki komad suvog mesa, okrugli sir i punu mešinu
od kozje kože.
Ruco ga je posmatrao pa reče: „Ako ćemo duže razgovarati, možemo uz to
da uzmemo i po gutljaj vina. Daj nam, momče, sa police pehare, i za tebe jedan!“
Klizač stavi na sto tri izrezana drvena pehara, otvori mešinu sa vinom i
naspe. Onda sedne kraj njih.
„Žao mi je što je stari Vacek umro“, reče Slušač. „Voleo bih da sam ga još
jednom video.“
„To sasvim shvatam“, reče Ruco. „On ne samo da je znao dobro oko konja,
bio je i čovek sa kojim se moglo lepo razgovarati. Mnogo mi je pričao o tebi, a to
je dovelo dotle, da sam promenio svoje mišljenje o tebi. Moraš znati, da mi ovde
u Arcijaku svojevremeno nismo dobro govorili o onom sviraču.“
„Za to ste imali puno razloga“, reče Slušač, „a pre svih sam Vacek. A pritom
je on bio taj, koji mi je pomogao da izađem na kraj sa svojim osećanjem krivice.“
„A meni je čak spasao život“, reče Ruco. „Onda, kada sam ga doveo u ravnu
dolinu dao mi je na rastanku jednu krljušt ribe. Okačio sam je oko vrata, ne
razmišljajući mnogo o njoj i nosio je od tada ispod košulje, više kao uspomenu na
prijatelja. Ali tek kad su u Arcijaku pustošili Pljačkaši, stekao sam o tome drugo
mišljenje. Jahao sam tada sa Majstorovim ljudima, a kad je bio odbijen prvi napad
na mesto, on me dodeli maloj grupi jahača, koja je trebalo da osmatra, da li se
Pljačkaši pojavljuju negde u dolini. U početku je bilo, kao da ih je zemlja
progutala. Danima smo jahali uz dolinu, a da nismo ugledali ni jedan jedini konjski
rep. Kad smo postali sigurni i skoro se nismo više plašili napada, oni su odjednom
bili tu. Jurnuli su iz šume sasvim kraj nas, pedeset ili šezdeset jahača, a nas je bilo
samo šestorica. Poteramo konje galopom dole u dolinu. Dvojicu od nas odmah
ustrele, oni što su bili ispred mene jurnu u reku koja je tamo već prilično široka,
ali moj konj se uplaši i zbaci me.
Kad sam se našao na zemlju, a iza sebe čuo jahače kako uz prodorne krike
tutnje prema meni, setim se onoga što je Vacek rekao o toj krljušti. Podignem se,
potrčim par koraka do reke, dok su oko mene već zviždale strele i bacim se u vodu.
Poznavao sam to mesto s pecanja: poviše plićaka je dubok vir u kome uvek ima
pastrmki. Spustim se dakle ispod žbunja što je visilo kraj strme obale i potonem
sve do dna, zadržim dah i ostanem da čekam.
Ubrzo začujem jahače kako pretražuju žbunje iznad mene. Verovatno su
posmatrali i površinu vode. Znao sam da sam izgubljen ako izronim i čekao sam
da mi nestane daha, ali sam odlučio da ostanem u dubini koliko god mogu da
izdržim. Posle nekog vremena postane mi jasno da mora da je odavno prošlo
vreme koje čovek može da provede ispod vode, a ja još nisam osećao nikakve
probleme sa vazduhom. Pred sobom u viru, video sam ribe. Posmatrale su me bez
straha, svojim okruglim očima, kao da su htele da kažu: čekaj još malo, uskoro će
opasnost proći. Tako je i bilo. Jahači su još izvesno vreme žamorili tamo gore
između obalskog žbunja, onda sam čuo krik i ubrzo je zemlja zadrhtala pod
topotom konjskih kopita, koji se brzo udaljivao.
Na taj način sam uz pomoć Velikog starca, kako je Vacek obično nazivao tu
krljušt, izvukao živu glavu. Kasnije sam radio ovde pod Vacekom i to je bilo
vreme koje ne bih voleo da sam propustio. Čitavog svog života ni od jednog
čoveka nisam toliko puno naučio, koliko od tog starog Šaranoglavog i to ne samo
o konjima. Ali, ja ti pričam i pričam, a tebi ne dam ni do reči da dođeš. Hteo si
nešto da mi saopštiš“.
Ruco otpije gutalj vina i pogleda Slušača s puno očekivanja. Ovaj mu onda
ispriča šta je saznao o bolesti Arnilukine kćeri Urle i kako namerava da prekine tu
magiju. „Da li možeš da pošalješ glasnike Arniluki, koji će je dovesti ovamo sa
kćerkom?“, upita na kraju.
„Sam ću odjahati i to odmah ujutro sasvim rano“, reče Ruco. „To je vest
koju bih želeo da odnesem lično. Moraš računati s tim da ćemo prekosutra pred
veče biti ovde, jer gospodarica neće dugo premišljati kada čuje o čemu se radi.“
Klizač je sve vreme sedeo tu i s napetošću slušao Rucovu priču. Sada reče:
„Smem li da te nešto pitam, Ruco?“
„Samo napred, momče“, reče mu konjušar. „Danas je dan kad se daju razna
obaveštenja.“
„Slušač mi je pričao o mladiću po imenu Deli“, reče Klizač, „koga je ovde
u ovoj kolibi učio da svira na fruli. Šta je bilo sa njim?“
„Deli“, reče Ruco. „Od njega je postao veliki čovek. Zovu ga sada Veseli
svirač, a mladić nije već odavno, premda još nije uzeo ženu. Zato po celoj dolini
Arcijaka devojke trče za njim i udvaraju mu se. Nije ni čudo što se nije mogao
odlučiti. Ali nema kod nas svadbe, ni vašara na kojima on ne svira, sve dok
igračima ne nestane daha. Zaista se postarao da ljudi posle svih onih užasnih
događaja ponovo postanu vedri, a to je više nego što se može reći za mnoge sasvim
vredne ljude. Imaš dobru budućnost pred sobom, momče, ako nastaviš da učiš kod
Slušača. Jesi li to hteo da znaš?“
Klizač je neko vreme gledao pred sebe u ploču stola. Onda podigne glavu i
kaže: „Mislim da se svirač može biti na razne načine. Takav „Veseli Svirač“ kao
Deli je sigurno baš ono što je ljudima ovde u dolini bilo potrebno, pa je tako on na
svoj način učinio jedinu ispravnu stvar. Ali, ja bih želeo da budem drugačiji
svirač.“
 „Kakav to?“ upita Ruco.
„To još ne znam“, reče Klizač.
Slušač je bio zapanjen mladićevim odgovorima. Izgovorio je nešto, što je on
sam doduše na nejasan način osećao, ali ne bi umeo da se krije više nego što je on
to slutio. Ubrzo potom Ruco se oprostio da bi pripremio sve za sutrašnji put.
Te noći Slušač nije mogao da zaspi. Ležao je pored dečaka koji je mirno
disao na ležaju i razmišljao šta će učiniti soko ili tačnije Narcija, kada u kandžama
bude imala svoj magičan nakit. Moglo bi se desiti da svi oni, koji tada budu
prisutni budu pretvoreni u životinje, ili da se ona opet kao soko digne u vazduh i
ostavi dete bolesno. Sve to je ona bila u stanju da učini, ali on nije video način na
koji bi se ta opasnost dala izbeći. „Šta da radim, Limba?“, pitao je uzimajući štap
u ruke. „Kako god da okrenem i obrnem, svi ćemo biti izručeni Narciji na milost
i nemilost, čim joj budem dao lanac i prsten, a nemam čak ni frulu, da je zadržim
od najgoreg.“
„Zašto onda započinješ tako nešto?“, rekao je bor, „Prvo hoćeš da izigravaš
spasitelja čovečanstva, a kad postane ozbiljno, uplašiš se. Šta zapravo
nameravaš?“
„Da pomognem svojoj kćeri, ništa više“, reče Slušač.
„A Arniluka?“, upita Limba. „I nju sigurno želiš da opet vidiš?“
„Naravno“, reče Slušač. „Ali tu se više ničemu ne nadam.“
„Ne nadaš se?“ kaže Limba začuđeno. „Šta sad to opet treba da znači? Reći
ću ti nešto: to što ti misliš uopšte nije nada, jer bi inače stizala malo dalje od tvog
kratkog života. Ali, tu pravu nadu uopšte ne smeš da gubiš.“
Uprkos sarkastičnom tonu ove reči su na Slušača delovale pre utešno, onako
kao da sa njim nije razgovarao bor, nego žena „Trudiću se“ rekao je, „da to dvoje
razdvojim, pravu nadu i onu pogrešnu, koja i nije nada, kako kažeš.“
„Hoćeš li se setiti te tanane razlike i onda kada pred tobom bude stajala živa
Arniluka?“, upita Limba.
Slušač oseti kako mu srce brže udara pri toj pomisli. „Ne znam,“ rekao je.
„Možda ćeš biti onda toliko prijatelj da me na to podsetiš.“
„Ako me pitaš“, reče Limba. „Znaš da govorim samo kad me osloviš.“
„Mislim da ti imaš i druge mogućnosti da mi skreneš pažnju na sebe“, reče
Slušač. „Nisi u tome baš tako bespomoćan, kako mi se čini.“
Limbo se drveno zakikoće i kaže: „Ne izgleda da si baš siguran u sebe, ali
kad to i jeste neko tvoga roda, ako hoće da bude pošten prema sebi? Dok god misliš
samo na tu malu Urlu, moralo bi sve da teče onako kako si zamislio. Možda ne bi
trebalo da se suviše oslanjaš na sebe samog, već da se nadaš, da te u tome neće
ostaviti samog, dokle god se budeš makar malo trudio da ostaneš pri onome što
imaš na umu.”
Slušač opet oseti sladak, smolast miris tog prastarog drvenog bića i to u
njemu probudi osećanje kao da ga majčinska limburica uzima u naručje kao dete
koje ne zna kud bi u svojoj nesigurnosti. „Spavaj sada, Slušaču“, rekla je svojim
nežnim glasom, koji je zvučao sasvim drugačije od podrugljivog, režećeg glasa
Limbe. „Spavaj i imaj malo poverenja. Sa takvom vrstom ošljarske magije, kakvu
Narcija upražnjava, mi još uvek izlazimo na kraj.“
Sledeća dva dana Slušač je proveo uglavnom na rubu šume, gledao napolje
prema livadama i posmatrao konje, koji su pasući polako koračali i samo tu i tamo
podizali glavu da pogledaju prema njemu. I svaki put kad bi pogledao prema nebu,
video bi sasvim visoko, ispod oblaka, sokola kako pravi krugove. Kasnije po
podne drugog dana naiđe uz dolinu nekoliko jahača. Slušač ih je ugledao već iz
daleka, a i soko je sada stajao nisko iznad njih. Posle nekog vremena Slušač je
mogao da prepozna da prema pastirskim kućama jašu dva muškaraca, jedna žena
i jedno dete, i znao je da je Arniluka došla.
Malo kasnije ona se pojavi već ponovo između brvnara i pođe prema njemu
preko livada. Što se više približavala, to mu se činila lepša, a kad je najzad stajala
pred njim, slika koju je o njoj nosio sa sobom ustukne, kao bleda senka, pred
lepotom ove žene, koja ga je gledala svojim očima, koje su se teško dale opisati.
„Gde si bio tako dugo, Slušaču?“, upita ga.
On joj ispriča kako mu je bilo kod Krvavih sekira i na koji način je saznao
za Urlinu nemost. „Klizač mi je pomogao da pobegnem odande“, reče.
„Već sam saznala da si na putu“, reče Arniluka.
„Tvoje ribe?“, upita Slušač, a kad je Arniluka klimnula, on reče: „Imaš
pouzdane glasnike. Bilo je sigurno pogrešno s moje strane što sam pobegao od
tebe, iako nisam nameravao da se uputim u toliko izolovanost. Često sam tamo
gore u planini morao da mislim na tebe. Možda ipak ne bi trebalo da potpuno
gubimo jedno drugo iz vida, čak i ako sada imaš drugog muža.“
„Belarni je dojahao sa mnom do pastirskih kuća“, reče Arniluka, „ali mislila
sam da prvo treba sa tobom da razgovaram na samo. Znaš da ti je prijatelj?“
„Da“, reče Slušač, „ni to nisam zaboravio, kao ni boju tvojih očiju, mada
tvoga lica na kraju jedva da sam mogao da se setim. Ali, tvoje oči su bile kod
mene, kao da sa sobom još uvek nosim Arnijev kamen na grudima.“
„Ah, Slušaču“, reče Arniluka i zagrli ga, „tako je to, a ja se ipak radujem da
si se vratio.“
Slušač se izgubio u zbunjujućoj igri boja njenih očiju, a opijajući miris njene
kose skoro mu je oduzeo pamet. Ali, tada bude grubo vraćen u stvarnost iz te
utonulosti: oseti oštar udar po nozi, i to se stvarno Limba javio za reč, koga je u
Arnilukinom zagrljaju ispustio iz ruke, pa je svojom čvornovatom glavom udario
o njegove prste na nogama. „Dobro, dobro, Limba“, promrmlja, „već sam
razumeo.“ Oslobodi se njenog zagrljaja i kaže: „Sedni uz mene na ivicu šume,
Arniluka i pričaj mi o maloj Urli. Je li stvarno tako nema, kako ljudi pričaju?“
Arniluka je neko vreme gledala pred sebe ćutke u travu, pošto su seli, a onda
reče: „Ako time misliš da ne može da govori kao čovek, onda je nema. Ali ona
često brblja čudnim glasovima za sebe, tako da čovek nekada pomisli da govori
nekim jezikom koji niko ne razume. Mnogo toga što joj se kaže, izgleda da shvata,
ali nisam sigurana da li stvarno razume reči, ili na neki drugi način prima ono što
čovek hoće da joj saopšti. Draga je i ljubazna, a i spretna u svim mogućim
poslovima, ali nemam pojma šta misli ili šta se u njoj zbiva.“
„Kako se razume sa životinjama?“, upita Slušač.
Arniluka ga iznenađeno pogleda. „Čudno da to pitaš“, reče. „Urla se
najradije zadržava kod životinja, i sa njima postupa na tako normalan način, kako
još nikada nisam videla da dete čini. Ako je neka životinja bolesna, ona odmah
zna, šta joj je i onda svojim malim spretnim rukama pokaže šta treba raditi.“
Slušač klimne, jer je tako nešto već slutio. Onda upita Arniluku, da li joj je
Ruco pričao, kako on hoće da pomogne detetu.
„Da“, reče Arniluka, „i uz put sam stalno mislila na to, da li se treba u to
upuštati. Može biti opasno za sve nas, ali pre svega za Urlu.“
„Znam“, reče Slušač, „ali ne mogu napustiti nadu, da čak i u veštici kakva
je Narcija, još postoji nešto što je može pokrenuti na dobro. Ali, ako ti se čini da
je cena isuviše visoka, koliko će nas možda to stajati, onda je bolje da se sa Urlom
vratiš u Arcijak. Neću ništa da činim protiv tvoje volje.“
„Ne“, reče Arniluka. „Moramo prihvatiti taj rizik. Zar ne bi značilo da onda
gubimo svaku nadu, da je dobro na ovom svetu jače od zla? Kako da čovek onda
još živi?“
Dogovore se još gde i u koje vreme će se ujutro naći, i onda se Arniluka vrati
nazad u pastirske kuće. Slušač je gledao kako polako odlazi niz livade, i uopšte
više nije mogao da shvati da je nekada odlučio da joj se skloni s puta. Bio je
zapanjen, koliko mu je sada malo značilo što sada odlazi Belarniju. Mnogo važnija
je bila radost zbog toga što je ona postajala, što nije samo san, koji je on usnio.
Živela je, bila tu i verovala mu, i sve to ga je ispunjavalo radošću, dok se između
drveća polako vraćao šumarskoj kolibi, pošto se uverio da soko još uvek lebdi
nisko iznad dna doline. Sledećeg jutra Slušač je sa Klizačem već pri izlasku sunca
stajao na ivici šume i gledao prema pastirskim kućama. Malo kasnije ugleda
Belarnija sa Arnilukom i malom Urlom kako izlazi na vrata. Oboje su uhvatili dete
za ruke i tako pošli prema njemu.
 Slušač je sada imao oči samo za devojčicu. Bila je otprilike onolika, kao
onda Arniluka, kad ju je on prvi put sreo u Arcijaku, i imala je iste oči kao ona.
Na grudima je nosila, u nežnoj mreži od srebrene niti, Arnijev Kamen. Urla je već,
dok se približavala, gledala Slušaču ravno u lice, a kad se našla pred njim, rekla
je: „Ti si čovek koji je napravio moju kolevku.“
„Da, taj sam“ rekao je Slušač, i tek kad je video zbunjene izraze Arniluke i
Belarnija, bude mu jasno da je Urla sa njim govorila nekim jezikom koji je zvučao
najbliže jeziku koza. Onda se nasmejao i kaže: „Dete nije nemo. Vi samo ne
razumete jezik kojim ono govori.“
„To si još juče naslućivao“, kaže Arniluka.
„Da“, kaže Slušač, „ali nisam bio toliko siguran u to.“
Pre nego što su njih dvoje mogli još nešto da kažu, Urla nastavi da govori i
reče: „Znam sve priče o tebi. Pričali su mi ih tvoje životinje: veseli magarac Jalf,
jarac Jednorog sa svojim kozama, Zlatno oko, Tanki zub i zmija Rinkula i tri miša
sa dugim imenima koje uvek mešam. Još dok sam ležala u kolevci, pričali su mi
priče ali oba moja brata koji su posle mene ležali u kolevci, nisu mogli da ih
razumeju. Sada kolevka opet stoji u mojoj sobi i ja mogu da razgovaram sa tvojim
životinjama. Najviše volim miševe.“
„To mogu sasvim da razumem“, reče Slušač. „Niko mi nije tako pomogao
kao ti hrabri miševi. Ali, dozvoli mi sada da pozdravim Belarnija.“
Belarni je još uvek nosio svoje pletenice na slepoočnicama, a kad je primetio
Slušačev pogled reče: „Da, mi, koji smo živeli u stepi, nismo odrezali naše
pletenice kao Arnijevi ljudi. Ne bi trebalo da ljudi pomisle da je dovoljno
promeniti spoljašnjost, kad treba menjati ceo život.“
Još dok su razgovarali, Slušač je već primetio sokola, koji je kliznuo nisko
iznad livade i sada se spustio na jedno deblo na ivici šume. „Sada ćeš morati da
mi vratiš moje vlasništvo, ako dete treba da nauči da govori kao čovek“, rekla je
ptica.
Čim su čuli taj, za njih nerazumljivi glas, koji nije zvučao kao glas sokola,
Arniluka i Belarni uzmu devojčicu između sebe, kao da moraju da je zaštite od tog
čarobnjačkog bića.
„Njima se ovo izgleda ne dopada?“, kaže soko podrugljivo. „Daj mi sada
nakit, Slušaču! Ili si se predomislio?“
„Ne“, reče Slušač. „Uzdam se u to da ćeš održati reč“. Pređe onih nekoliko
koraka do debla i stavi lanac sa prstenom na pocrnelo drvo.
Tada se sve dogodilo veoma brzo: soko je sagnuo svoju usku glavu ka lancu
i već u sledećem trenutku je umesto njega tu stajala Narcija i navlačila prsten na
prst. Sokolski nakit je obavijao njen tanki vrat, blješteći zlatno, a izgledala je
onako mlada, kao onog dana kada ju je Slušač po prvi put video. Lagano priđe
maloj Urli i zastane sasvim ispred nje. „Imaš oko vrata lep nakit“, rekla je
ulagujućim glasom i uhvatila Kamen. Onda odmah oštro doda: „Daj to ovamo,
ako nećeš da ostaneš nema!”
„To nije bilo dogovoreno!“, vikne Slušač.
„Dogovoreno ili ne“, kaže Narcija. „To si morao ranije da promisliš,
glupane! Sada, kad opet na prstu nosim moj sokolski prsten, treba da se čuvaš, da
mi nešto ne uskratiš. Pa ti bi najbolje morao da znaš, kako se oseća neko koga
pogodi moja magična snaga.“
Urla je još uvek gledala tu mladu ženu, koja se tako naglo pojavila, sa
zelenim očima. Jedva je razumela šta je Narcija rekla, ali je vrlo dobro shvatila,
šta ta žena hoće od nje. Brzim pokretom ona smakne lanac preko glave, na kome
je visio Arnijev Kamen i stavi ga uz dragocenost u Narcijinoj ruci. „Poklanjam ti
Kamen“, rekla ja na svom čudnom jeziku. „Zar ne znaš da donosi nesreću, ako se
otme? Moraš ga dobiti na poklon, onda donesi sreću.“
Da Narcija nije razumela devojčicine reči, bilo je očigledno. Gledala je
pohlepno u Kamen i rekla: „Ti si pametno dete što mi svojevoljno daješ tu
blještavu stvarčicu. Loše bi prošla, da si mi to odbila.“ Onda trijumfujući pogleda
Slušača. „Sad si ipak izgubio igru. Sad me ovde više ništa ne zadržava.“ Otkopča
lanac na kome je visio Arnijev Kamen, da bi ga stavila oko vrata. Belarni koji je
ovu scenu posmatrao sa rastućim gnevom, htede da istupi i spreči je u tome, ali ga
Slušač zaustavi i zatrese glavom. Očajnički je želeo da pri ruci ima svoju frulu.
Verovatno bi u tom trenutku bio sposoban, da na tu zelenooku vešticu izvrši svaki
mogući pritisak, ali želja ništa nije pomogla, jer je instrument ležao nedostižan na
najdubljem dnu jezera, pod Lajaninom zaštitom.
Narcija je dotle zakopčala lanac na vratu i sada je Kamen-oko blještao na
njenim grudima. U istom trenutku izraz njenog lica se promeni. Slušač je to odmah
primetio. Lice joj je izgledalo kao lice čoveka, koji se budi iz sna mržnje: izraz
podrugljivog trijumfa bio je kao izbrisan. Crte su joj se zategle, pa mu se učini
lepša nego što je ikada video, a ona pogleda devojčicu, kao da je vidi prvi put.
„Dođi meni, Urla!“ reče potpuno izmenjenim glasom. „Dođi da ti zahvalim na
Kamenu. U duši mi je, kao da se otvorio čarobni obruč, koji mi je do sada
okruživao srce.“
Zagrli dete, i dok ga je pritiskala na grudi, stavi mu ruku sa sokolskim
prstenom na usne i šapne: „Govori kao čovek, mala Urlo!“ Još dok je to govorila,
lice kao da joj je vidno starilo. Ruke su joj već drhtale kao u starice, kad je opet
skinula lanac sa Arnijevim Kamenom sa vrata i stavila ga devojčici „Bar jednom
u životu bih želela nešto da poklonim“ šapnula je. „Poklanjam ti nazad tvoj
Kamen, i sigurna sam, da ćeš ti slediti njegov sjaj.“
 Telo joj je bilo već toliko oronulo i lomno, da je Urla morala da je pridrži,
da se ne sruši. Zelene oči su joj bile još bistre, kao smaragd na prstenu, ali joj se
pogled potpuno izmenio kad je sada pogledala Slušača i rekla: „Odsviraj mi nešto
na fruli, dok još mogu da čujem!“
Tek sada je Slušač imao stvarnog razloga da žali što nema frulu sa sobom,
ali dok je još stajao neodlučno i nije znao šta da radi, Klizač je na usnama već imao
svoju frulu i počinjao da svira.
Počeo je tihim, dubokim tonom, čak pre, nekom vrstom zujanja, onako kao
kad vetar struji stepskom travom, taj ton je onda postepeno dobijao u jačini, dok
nije dostigao jačinu oluje, pod kojom se travke povijaju do zemlje, onda je ponovo
oslabio, ali sada se od te bezlične ravnice odvoje drugi usamljeni tonovi, malo po
malo se udruže u jednoličnu melodiju, kakve se pevaju u šatorima Pljačkaša, i taj
najpre miran, sebi okrenut niz tonova pojačavao je ritam, postajao brži i brži, dok
Slušač nije ugledao kosmate konje, kako jure preko sive beskonačnosti travnate
površine, kopita koja tutnje, trakaste tragove i zemlju koja odleće, video je još više
dok je mladić dalje svirao: iz melodije su izbijali oštri, zlokobni skokovi, ali je iz
svakog od tih, na izgled protivurečnih zvukova, nastajao harmoničan sklop, čija je
lepota bila samo pojačana gotovo nepodnošljivom napetošću početka i sada su se
u Slušačevoj mašti rađale slike i on je video kako ga je Narcija pretvorila u ono
dvostruko biće od Fauna, da ga sačuva za susret sa Arnilukom, video je kako mu
preko svraka pokazuje put prema čeliku i kremenu, da bi zimi mogao da se zagreje
na vatri i kako mu je poslala lasicu i miša koji su mu postali prijatelji, svi koje je
pretvorila u pse su ostali u životu i bili spaseni pri Velikoj najezdi jahača, čak je i
svoj magični nakit pripremila za njega kako bi mogao da joj u ruke da sredstva da
maloj Urli pokloni jezik ljudi. Sva ta dešavanja, koja su otpočela tako zlokobno,
na neki tajanstven način obrnula su se na dobro, shvatio je tek sada zapravo i po
Narcijinim očima je video, da je i ona to shvatila dok je slušala Klizačevo sviranje,
koje je stalno variralo tu sekvencu, u kojoj je prividni nered svaki put u
kristalizirajućoj tački postajao novo razvijeni red.
Urla je položila Narcijino propadajuće telo u meku šumsku travu ispod
žbunja, jedino živo na samrtnici bile su njene oči, koje su kao smaragdi svetlele u
mrtvačkoj lobanji, i dok je Klizač nalazio stalno nove melodije, ona u iznenadnom
strahu pogleda Slušača i kaže: „Tvoj strah! Nisam ti ga još uzela! Neka opet možeš
da stojiš pod otvorenim nebom.“ Podigla je poslednjim mučnim naporom desnu
ruku na kojoj je još uvek blještao sokolski prsten i zamuckujući promrmljala:
„Budi...“ Onda joj ruka padne, a ono što je još bilo preostalo od njenog tela raspalo
se za nekoliko trenutaka u sivu prašinu u kojoj nije ostalo ništa do jedan lanac i
jedan prsten.
 Tek tada Klizač spusti frulu. Neko vreme stajao je još obešenih ruku, kao da
osluškuje poslednje tonove, a onda reče istovremeno se izvinjavajući: „Poveo si
me ovamo, jer je moglo da se dogodi da bude potreban svirač.“
„Da“, reče Slušač, „i ni ja sam ne bih ni izbliza mogao tako dobro da rešim
taj zadatak kao ti. Sada sam srećan što sam svoju frulu ostavio kao zalog kod
vodene vile, ali tako nešto se uvek shvati tek naknadno.“
„Ono što znam, naučio sam od tebe.“ reče Klizač. Ali Slušač zavrti glavom.
„Ta vrsta učenja ne znači mnogo“, rekao je. „Odlučujuće je samo da čovek shvati,
kada i zašto treba da svira, a to si ti pronašao sam. Naročitu ulogu pritom ne igra,
niti da li je frula od drveta ili srebra.“
„Ipak bi trebalo da uzmeš taj čarobni nakit, da bi mogao da otkupiš frulu“,
reče mladić.
„Pre svega zato jer nije moj, već Lajanin,“ reče Slušač. „Moram joj ga
vratiti.“ Kad je podigao lanac i prsten sa zemlje, iz njih se okruni još malo prašine
koju oduva vetar. Ostatak je bio već nestao među travom i biljkama.
Mala Urla je za to vreme stajala između svojih roditelja i pričala sa njima
kao da sada odmah mora da nadoknadi sve što je do sada propustila. „Ta žena sa
zelenim očima“, upravo je govorila, „mora da je i sama bila začarana, jer uopšte
nije bila onako zla kako se isprva činilo.“
„Tu magiju si poništila sama ti, kad si joj poklonila Kamen“, rekao je Slušač.
„U odlučujućem trenutku si učinila ono jedino ispravno, i bez tebe bismo sada svi
možda čučali u travi kao miševi.“
Urla sa nasmeje. „Baš bi to bilo veselo! Volim miševe. Ali, mene ne bi
začarala, to tačno znam.“
Sad su svi morali da se nasmeju, a Belarni reče: „Ne verujem da bi ljudima
u Arcijaku bilo pravo da smo se tvoja majka i ja sa ovog izleta vratili kao miševi.“
To Urlu navede na još jači smeh, a kad je povratila dah, reče: „Stavila bih
vas onda svako u po jedan džep moje kecelje, jednog miša desno, a drugog levo,
da vas ne pobrkam, pa kad se onda sastaje Veliki savet, stavljala bih vas na sto.
Ovo je Rudarska Majstorica, rekla bih, a ovo je kan. Budite samo tihi da možete
da čujete, šta imaju da vam kažu!“
Slušač je smešeći se slušao, ali se kod poslednjih njenih reči trgne. „Ti si
sada Majstorica, Arniluka?“ upita.
„Da“, reče ona. „Pre pet godina umrla je majka. Rado bih te pozvala u našu
sobu u pastirskim kućama preko, da ti pričam kako sada stoje stvari u Arcijaku,
ali ne znam, da li te je Narcija još mogla osloboditi čini. Hoćeš da pokušaš da nas
pratiš?“
 Još od trenutka kada je Narcijina ruka onemoćala klonula, Slušač se pitao da
li je mogla da do kraja izgovori svoju izreku makar i nečujno – ali boravak pod
zaštitničkim krovom drveća mu je već toliko postalo navika, da ga je koštalo
mnogo savlađivanja da kroči iz senke na otvoreno. Dok je još stajao neodlučan,
mala Urla ga uzme za ruku i kaže: „Moraš da probaš! Hajde!“ Povuče ga napolje
na livadu, i Slušač je bio pripremljen da ga njegov strah pogodi kao obrušena stena.
Ali udarac je izostao. Osetio je samo laku nelagodnost, koja je isto tako mogla
nastati zbog toga, što je dugo izbegavao zadržavanje pod otvorenim nebom.
„Vidiš!”, rekla je Urla smešeći se, „ide!“ Pustila mu je ruku, da otrči natrag
majci. Ali u tom trenutku, njemu kao da se oko srca zatvorio ogroman prsten. Strah
je opet bio tu, mada ne onako snažan, da bi mu oduzeo razum. Uz korišćenje svih
svojih snaga ostao je da stoji, mada mu je po čelu izbio hladan znoj. „Uspela je
sigurno samo dopola“, rekao je mučno, a u naletu crnog humora dodao: „Kod
mene joj je svaka magija uspela samo do pola. Daj mi ruku, Urla! kad si kraj mene,
lakše je“. I tako je i bilo: Čim je ponovo uhvatio njenu malu toplu ruku, popusti
grč a nelagodan osećaj, koji mu je još ostao, nije mu se sada činio vredan pomena.
Tako su zajedno otišli preko livade do pastirskih kuća, a čim je nad glavom
osetio krov, Slušač je ponovo mogao slobodno da diše. Bila je to ona ista soba, u
kojoj je sedeo sa Arnilukom kad je još bila dete. Tada je ona čučala na klupi u
uglu, a on joj je svirao vesele pesmice, da bi zaboravila strah koji su joj ulila ona
dva vuka. Ovoga puta ona je ovde bila domaćica, iznela je hleba, sira i komad
prošarane dimljene slanine, stavila na sto za svakog po pehar i na kraju još krčag
vina. Tek tada je sela sa njima i ponudila ih da se prihvate. „Budi moj gost,
Sviraču!“ rekla je, „a i ti Klizaču, što umeš tako lepo da sviraš. Nekʼ vam je
prijatno!“
I Arniluka je još pazila na stare običaje. Slušač se setio sna iz vremena
njegove skamenjenosti u kome je bio u gostima kod Urle. Izgovorila je iste reči
kao sada Arniluka, pa tako ni sada za vreme jela nije kako i prilični, razgovarano
ni o čemu važnom. Urla je za vreme jela igrala i dalje svoju igru sa miševima i
neumorno stalno izmišljala nove priče u kojima su njeni roditelji nastupali kao
miševi. „Morala bih i da vas hranim“, rekla je. „Pa vi uopšte ne biste stigli do
stola“, i onda je svakom od njih stavila po zalogaj u usta. Svi su učestvovali u igri
s miševima i radovali se što Urla može da govori kao čovek i bili veseli zajedno.
Kad su se svi najeli i niko više nije hteo da jede uprkos Arnilukinom
navaljivanju, ona raspremi jelo, naspe još jednom vina i sedne na svoje mesto
pored Belarnija.
„Imate dva sina ako sam dobro razumeo Urlu“, kaže Slušač. „Pomenula ih
je kad mi je pričala o svojoj kolevci.“
 „Da“, kaže Belarni. „Aco ima deset godina, a Arnico će ovog meseca
napuniti sedam. I to uopšte nisu jedina deca u Arcijaku, koja uz tamne oči stepskih
jahača imaju plave ili smeđe kose Planinskih jazavaca.“
„Sada se zovete Stepski jahači?“, upita Slušač.
„Bar oni koji su još odrasli napolju na travnatoj zemlji“, kaže Belarni. „Ali
u proteklih dvadeset godina mnogo toga je ipak zbrisano. Samo, ima još par ljudi,
koji se odvajaju i „čuvaju čistu rasu“ kako oni to nazivaju. S jedne strane, to je
esnaf zlatara, čiji članovi odbijaju da u kuću, ili u porodicu, prime potomka
Stepskih jahača. Iskopali su neki stari, gotovo zaboravljeni zakon koji im
zabranjuje da zaposle bivšeg lopova ili nekog iz njegovog srodstva, ili da sa njim
stupe u brak. Taj zakon je možda nekada imao smisla, jer ko u kući stalno čuva
skupocene predmete, mora paziti da ne dozvoli, da mu se uvuku sumnjive osobe.
Ali, mislim da je pogrešno primenjivati taj zakon prema ljudima iz stepe koji više
ne idu u pljačku, već hoće da žive mirno, zajedno sa Planinskim jazavcima. Neki
zakon više ne ispunjava svoj smisao, ako se koristi samo kao forma, kojom se ide
za drugim namerama.“
„A kakve namere slede zlatari po tvom mišljenju?“, upita Slušač.
„Misle da su bolji od ostalog naroda“, reče Belarni. „Njihova krv ne treba
da se meša sa krvlju običnog Pljačkaša, kako se izražavaju. Da, dobro si čuo: oni
su jedini koji nas još zovu tim starim imenom. Ali ima i jedna grupa porodica iz
šatora horde, koja se drži po strani, uglavnom su to robovi bivših poglavara. Ni
njihova deca neće da se uklope u zajednicu. Mladići često jašu zajedno preko
planina, da bi proveli nekoliko nedelja napolju u stepi i organizovali jahačke
vežbe. To je prvenstveno igra, ali načuo sam, da su u nekom selu na rubu stepe
ukrali nekoliko konja. Krivci se nisu mogli pronaći, ali brinem zbog toga.“
Videlo se po njemu da se brine. U njegovo mršavo lice već su se urezale
duboke bore, a ramena su mu bila pognuta malo unapred, kao da stalno nosi neki
težak teret. Arniluka mu je položila ruku na mišicu i reče: „Ne zaboravi samo da
je to malo ljudi u poređenju prema broju koji živi zadovoljni zajedno u Arcijaku.
Bila je sreća, Slušaču da si nam poslao Delija. Sad svuda po dolini može da se čuje
muzika, a ništa brže ne zbližava ljude nego kad zajedno igraju i pevaju. To nam je
nedostajalo prvih godina posle Velike najezde jahača.“
„Tvoja majka mora da je onda imala težak zadatak“, rekao je Slušač.
„Da“, reče Arniluka. „Koliko je to iscrpilo njene snage videli smo tek kad je
iznenada umrla. Ali svi ljudi u selu su osećali prema njoj veliko poštovanje. Osim
toga, ona je za Planinske jazavce bila majstorova udovica, a i sama je kao Urlina
praunuka poticala iz starog zlatarskog roda. Stepski jahači su u njoj videli nećaku
svoga starog kana, a za one koji nisu mogli da se naviknu na to da se potčine ženi,
od početka je tu bio Belarni, koji kod svojih ljudi još važi kao kan. Naš brak je
onda bio znak da je ujedinjenje dvaju naroda konačno. Ono malo ljudi, o kojima
je Belarni govorio, će to takođe jednog dana shvatiti.“
„Nadam se“, rekao je Belarni, „ali me ipak uznemirava njihova tvrdoglavost.
Kad sam se u sobi onda sa tvojom majkom dogovorio o tom ugovoru, ispunio mi
se san, koji sam sanjao još kao dečak. Zašto onda uvek moraju da postoje ljudi
koji istrajavaju uz svoja stara shvatanja i neće da shvate, da je bolje živeti u
prijateljstvu međusobno, umesto se izdvajati? Zar čovek ne može da ih prisili na
ono što smatra ispravnim?“
„Ne“, rekao je Slušač, „to ne možeš, a ti bi to najbolje trebalo da znaš, jer si
često jahao sa Arnijem. Njegovo mišljenje je svakako bilo, da čovek ne može da
odlučuje o drugim ljudima.“
„Onda nikada neću moći da potpuno ostvarim svoj san“, reče Belarni.
„Pa tako je to uvek sa snovima”, odvrati Slušač. Primetio je kako ga je
Arniluka pogledala kad je to rekao. Pod pogledom njenih očiju tek mu je postalo
potpuno jasno, da je govorio o sebi, pa nastavi: „ipak bi bilo pogrešno, zaboraviti
takve snove, jer oni su znak da postoji savršenstvo, makar se činilo i nedostižno“.
Klizač do tada nije učestvovao u razgovoru, već je zamišljeno zurio u ploču
stola ispred sebe. Sad podigne glavu i kaže: „Zar ne bi bilo nepodnošljivo dostići
takvu vrstu savršenstva? Šta bi onda ostalo još da se čini? Zar se čovek ne bi morao
ukočiti u nepokretnosti, jer bi inače poremetio to stanje savršenstva? Kad počnem
da sviram na fruli, imam neku ideju o savršenoj melodiji, koju bih želeo da
pronađem. Ali. tu su onda moji prsti, čija je pokretljivost ograničena, u
odlučujućem trenutku mi ponestane dah, a i sam instrument koliko god da je dobar,
pruža mi otpor. Ali, upravo u tome za mene i leži draž sviranja: unutar granica,
koje su mi postavljene, da se približim savršenoj melodiji, koju ipak nikada neću
dostići. Uopšte verujem da savršenstvo nije ništa čvrsto i konačno, već nešto, što
se stalno dalje razvija. Ja ga bar mogu zamisliti samo kao nešto živo, a sve živo
raste i menja se.“
„Ti umeš čoveku da uliješ nadu Klizaču“, rekao je Belarni, „a to mi se čini
još vrednijim od veselosti koju je Veseli svirač doneo u dolinu. Šta sada
nameravaš, Slušaču? Hoćeš li ostati sa nama duže?“
„Za sada da, ako mi opet prepustite šumarsku kolibu“ rekao je Slušač. „Ali
prvo moram da vratim sokolski nakit Vodenoj vili.“
„A kad se vratiš“, rekla je mala Urla, „moraš da mi sviraš na svojoj fruli
pesme koje je moja majka naučila od tebe.“
„To ti obećavam“, rekao je Slušač. „Hoćeš li da me sada odvedeš do moje
kolibe? Kad ideš sa mnom mogu da izdržim pod golim nebom.“
 Sledećeg jutra su Slušač i Klizač osedlali konje i krenuli na put ka Velikom
zidu. Slušač je primetio da je mladić spakovao sve svoje stvari, i još se dobro
snabdeo namirnicama. „Nećemo toliko dugo putovati, Klizaču“ rekao mu je.
„Ti sigurno ne“, reko je Klizač, „ali ja nameravam da malo pogledam po
svetu. Još ne znam mnogo više od moga sela u planini i ove doline. Pričao si mi
jednom o ribarima kraj Smeđe reke, kod kojih retko svrati svirač, mada rado
slušaju muziku. Voleo bih da posetim te Šaranoglave, a možda ću odjahati i dalje,
niz reku do Sokolova. Voleo bih da upoznam Majstora tonova, koji ume da svira
tako čudne melodije od samo pet tonova, a tom prilikom mogu odmah i da
obavestim čarobnjake o tome šta je bilo sa Narcijinim magičnim nakitom.“
„Pa ti to imaš čvrst plan!“, rekao je Slušač. Bilo mu je žao što je gubio
mladića, ali posle svega što je od njega čuo toga dana, znao je da ga više ničemu
ne može naučiti. „Imaš pravo, što hoćeš da staneš na svoje noge“ rekao je zato.
„Ali ćeš me još ispratiti do jezera ispod Velikog zida?“
„Rado“, rekao je Klizač. „Ali moram onda birati put kojim mogu da jašem
do jezera. Kroz prolaz u Velikom zidu teško da bih mogao da provučem konja.“
Tako su ovog puta jahali od javorovog izvora dalje, prema Istoku u planine
i poveli konje gore do prevoja, na kome je nekada stajao Limba dok je bio drvo.
Prilikom penjanja uz padinu obraslu još samo kvrgavim drvećem, Slušač je doduše
spopao onaj nelagodan osećaj straha i najradije bi se bio opet zavukao pod
zanjihane grane krivog bora. Ali, pošto je morao da drži konja za uzde, nije mu
ostalo ništa drugo, nego da i dalje ide uspravno ispod plavog neba, a blizina tople,
žive životinje, koja je tu i tamo njušila njegovu ruku, pomagala mu je da podnese
teret neba.
Pošto je već palo veče ostali su u pećini u koju je Slušač onda pobegao pred
nevremenom. Kad su jeli, Slušač ispriča mladiću tu priču, uzme pritom svoj štap
u ruke i kaže: „Sad smo ponovo na mestu, sa koga smo zajedno krenuli, Limba.
Od tada je prošlo skoro 23 godine.
„Pa šta je već 23 godine“, kaže Limba. „Ovde se skoro ništa nije promenilo.
Moja deca su malo porasla i posejala u svet par dece to je sve. Ali, lepo je videti
ih ponovo.“
Sa prevoja koji je još ležao pod crvenkastim sjajem večernjeg sunca, duvao
je sladak, smolast miris borova limba i sve više i više ispunjavao pećinu.
„Što ovde dobro miriše!“, reko je Klizač. „Kao kod kuće“.
„Ako se mladiću ovaj miris toliko dopada“, kaže bor, „možeš da potražiš
neki moj komad. Rado ću mu ga pokloniti. Mora da napolju ima još dosta
nagorelog drveta. Limba je doduše uvek samo jedan, kada bude preduzet takav
preobražaj, ali takav komad smolastog drveta takođe nije za potcenjivanje.
Podsećaće ga još svojim mirisom na ovaj dan i kad odavno bude ostario.“
 Onda Slušač ode još jednom sa mladićem do mesta na koje je onda udario
grom i Klizač tamo iskopa zgodan komad ugljenisanog drveta od korena iz zemlje
prošarane crnim pepelom. U pećini onda Slušač nožem oguli ugljenisanu koru i
oslobodi tvorevinu koja je mogla da bude mali brat Limbe. Čak se između
izvijanih drvenih vlakana ukazalo i smeđeljubičasto sjajno oko koje je opušteno
posmatralo mladića kome je bio namenjen ovaj dar. Na kraju Slušač istrlja rezultat
svog truda o svoje pantalone i položi ga Klizaču u ruke. „Ovoga ti daje moj Limba
za put“, kaže. „Kad si sam, tešiće te njegov miris”.
Limba je zadovoljno posmatrao čvornovatu tvorevinu i rekao: „Izgleda
skoro tako, kao da sam dobio blizanca.“
Sledećeg dana oni povedu konje po spoljnoj strani prevoja dole u šume, onda
nastave da jašu dok nisu stigli do severnog kraja Velikog zida, a onda je trebalo
samo da se još drže njegove senke. Po podne trećeg dana začuju kako šušti
vodopad, a malo kasnije, kad su zavili za izbočinu Velikog zida ugledaju stalno
pokretnu površinu jezera kako svetluca na suncu. Ispod jedne vrbe privežu konje
i Slušač onda izvadi sokolski nakit iz džepa i pristupi obali. „Lajana!“, vikne.
„Lajana, došao sam da ti vratim lanac i prsten!”
Onda širokim zamahom baci oboje u jezero.
Video je kako blještave kovine tonu kroz ustalasalu površinu i kako se gube
u dubinu, dok nisu nestale u tamnozelenom dnu. Ubrzo potom voda u sredini
jezera počne da kuva i u talasu pene koja je prskala, izroni Lajana sa srebrnom
frulom u ruci. „Već si ponovo tu, Slušaču!. Zar ti je tako brzo pošlo za rukom da
nadmudriš Narciju?“
„Ne“, kaže Slušač. „Samo dete je raskinulo njenu začaranost.”
Vodena vila se tada nasmejala da je voda oko nje samo prsnula, i rekla: „Šta
ti vredi sva tvoja mudrost protiv kakve magije, dlakava sliko čoveka! Tu više
snage ima mala devojčica od tebe. Hoćeš da mi odsviraš još nešto, pre nego što
odeš?“
„Rado ako mi daš frulu“, kaže Slušač. „Ali, savetujem ti da ovog mladića po
imenu Klizač zamoliš to. On je svirač koji nema premca.“
„Ako to ti tvrdiš, verovaću“, kaže Lajana. „Odsviraj mi onda ti nešto,
Klizaču!“ Dopliva bliže i stavi frulu na obalu.
Klizač pogleda upitno Slušača, ali ovaj reče: „Kad te Lajana to moli, bilo bi
vrlo nepristojno, ne ispuniti joj želju.“
Klizač onda podigne frulu i počne da svira. Bila je to pesma koja je počela
prskajućom kaskadom tonova, koji su kao kapi vodopada skakutali po jezeru poput
bisera i onda Klizač na svoj način ispriča, kako je Narcija, oslobođena zlih čini,
odvezala jezik maloj Urli. U pesmi se nalazilo sve ono što je Klizač one večeri
rekao u sobi Belarniju, jer stalno se pokazivalo kako niz, na izgled slučajno
nabačenih tonova, neočekivano postaju osnova nove, skoro savršene melodije, čija
se lepota sastajala upravo u tome, što se njen smisao počinjao shvatati tek onda,
kada se celina zatvarala u jedinstvo. A i voda je pripadala tom svetu koji je Klizač
gradio od tonova, jer su ti biseri i prskanje ostali prisutni u njegovoj muzici.
Tako je Klizač svirao pred Lajanom, a kad je spustio frulu, ona reče: „Tu
pesmu neću nikada zaboraviti, Klizaču, jer si mi pokazao da moj sopstveni svet
kao šumeći potok teče onim svetom u kome vi živite i da oba pripadaju jedan
drugom. Tako sam zadovoljna kao što već davno nisam bila!“ Skočila je kao divna,
vitka riba iz vode u vis, zelenoplava kosa joj je poletala oko glave kao zastava, uz
snažan pljesak se spustila nazad u svoj element i zaronila u dubinu.
Ova dvojica na obali obrišu vodu s lica i nasmeju se mokrom rastanku.
Klizač rukavom otkrije kapi sa srebrene frule i htede da je da Slušaču, ali ovaj
zavrti glavom. „Zadrži je,“ kaže, „Ja sam dovoljno dugo svirao na njoj, ali kako bi
trebalo da sviram, naučio sam tek od tebe. Sviraćeš na njoj bolje od mene. I nikada
nemoj zaboraviti poslovicu koja je urezana na njenom kraju:

Osluškuj zvuk
sledi ton
ali ako vršiš silu
moja pesma će
te zlim nagraditi.“

I doda ono što je inače moralo da se kaže prilikom predaje frule.

Te noći su spavali još ispod vrbe kraj jezera, a šuštanje vodopada je dopiralo
u njihove snove, za Klizača svakako već kao predskazanje snažnog toka Smeđe
Reke, čijom obalom je hteo da jaše nizvodno, a za Slušača, kao šum vremena
pomešan od mnogostrukog sazvučja bezbrojnih kapi, koje je izgledalo, kao da sve
brže klizi pokraj njega. Sledećeg jutra je Klizač odjahao dalje kroz šume, dok je
Slušač krenuo nazad u Ravnu dolinu.

Sken: zmilosavljevic
Obrada:
 LEGENDA
– DORF DER BLUTAXTLEUTE – Selo Krvavih sekira
– GROSSE FELSVVAND – Veliki zid od stene
– JOCH DES ZIRBELS – Prevoj bora Limba
– HIRTENHAUSER – Kuće pastira
– Klamm – Greben
– FLACHTAL – Ravna dolina
– AHORN QUELLE – Izvor ispod javora
– STEINAUGES HÖLE– PEĆINA KAMENOG OKA
– SCHAUERWALD – Jezovita Šuma
– LAIANNAS SEE – Lajanino jezero
– STEPPE – Stepa
– ARZIAK – Ardjak, / URLAS HÜTTE – Urlina koliba
– ARNIS HÜTTE – Arnijeva koliba
– LAGER DER BEUTEREITER – Logor Pljačkaša
– KRUMMWALD – Kriva šuma
– ESELWIRT – Magareći krčmar
– HAUS DES SANFTEN FLOTERS – Kuća Nežnog Svirača
– FURROS SCHMIEDE – Furoova kovačnica
– BARLEBOOG – Barlebog
– FRAGLUND – Fraglund
– ZUM BRAUNEN FLUSS – Prema Smeđoj reči
– SCHAFWEIDEN – Pašnjaci ovaca
– DORF – selo
– FISCHERDÖRFER – NEBELMOOR – Ribarska sela – Maglovita močvara
– Draglop – Draglop