■

по
Едгар Алан по (Edgar Allan Рое), родио се у
Бостону, Северна Америка, 1809. године из роман-
тичног брака: отац и мати били су му глумци неког
путујућег позоришта.
Оставши у раном детињству без родитеља, буде
усињен од једног богаташ а из Ричмонда у
Вирџинији, Г. Алана. Породица Алан са Е. Поом
пређе 1815. године у Енглеску, где остане неколико
година и где је По отпочео своје школовање, које је
по повратку Аланових у Америку наставио на
Вирџинијском универзитету. Као ђак одликовао се
својим талентима, али се рано био одао коцкању
због чега је морао напустити школовање.
Године 1829. изда он малу збирку својих првих
песама између којих су биле и песме „Тамерлан” и
„Ал А раф ”.
У то време реши се на војничку каријеру, и ступи
под лажним именом у војну академију у Вест
Поинту. Али га порочан и неуредан живот и овде
онемогући, те буде и одатле пуштен 1831. године.
Онда се врати кући свога поочима, али се с овим ра-
зиђе, тако да је дошао до потпуног и коначног рас-
кида. Те године штампа умножено издање својих
песама, а 1833. добија две награде - једну за
приповетку и једну за песму.
6
Идуће године умире Г. Алан, не оставивши Поу
ништа у наследство, те се По посвети литератури
као професији, и постане сарадник разних листова и
часописа.
Године 1836. ожени се својом веома младом
кузином Вирџијином Клем, са којом је живео у
срећи и љубави све до њене ране смрти.
Године 1838. појави се Поово фантастично и
авантуристичко Причање Г. Арт ура Гордона Пима
које заинтересује за њ, те 1839. године постане уре-
дник једног часописа (The Gentleman's Magazine), у
којем су изашле неке од његових најлепших новела
и прича под насловом: Приче арабеске и Гротеске.
Године 1845. појави се његов чувени Гавран, који
га начини популарним кроз целу Северну Америку,
а 1848. изађе Еурека, песма у прози, полуфилозо-
фска полуфантастична, једно од најчуднијих његов-
их дела. Смрт његове жене била је почетак руине
његовог живота: он се сасвим ода пићу, у којем је на
најжалоснији начин нашао смрт у једној болници у
Балтимору, камо је у несвесном стању донет био, и
умро 1849. године.
 ГАВРАН
Једном једне ноћи тужне, док ја морих очи снене
Над књигама од науке давно већ заборављене,
Глава клима, око дрема, кад ал нуто шушња нема,
Ко да неко тихо хвата за та моја собна врата.
„То посета нека куца”, страшљиво ми језик муца,
„Само то и ништа више.”
Сећање ми живо буди: децембарске беху студи,
Сваки угљен што догара на поду се авет ствара.
Жудно чекам освит дана, заман тражим у књигама
Утехе ми јаду скором, за умрлом за Ленором
Дивном, сјајном момом што је анђели зову Ленором
Ја је звати нећу више!
Тихо, тајно од покрета завесе ми од скрлета
Зашуморе, па ме море стравом још неокушаном.
Да утишам срца лупу стадох реч понављат глупу:
„То посета нека хвата да отвори моја врата,
То посета нека хвата да отвори моја врата,
Само то и ништа више!”
Храбрије ми душа дише и не чекам ништа више:
„Господине, или Госпо,” рекох, „молим опростите,
Ал ја бејах већ задремо, ви куцнусте тако немо,
Тихо тако, тако лако на та моја собна врата,
Да вас једва чути могах.” Ту отворих широм врата.
Помрчина, ништа више.
8

Гледам немо у мрак густи, а гроза ми пуни груди.

Сумњам, сањам снове што се нико снити не усуди.
Ал тишина мртва спава, мрак од себе не да јава.
Једну само речцу чујем један шапат: „О Леноро!”
То ја шапнух, а одјек ми одговара: „О Леноро!”
Само то, и ништа више
У собу се опет врнем, а у души горим, трнем.
Опет чујем шушње тије, мало јаче но раније.
„Нешто,” рекох, „бити мора на решетки мог прозора.
Дај да видим, дај да сазнам тајну ову што ме мучи,
Смири ми се, срце, за час, дај што брже то докучи:”
Ветар само, ништа више.
И отворих прозор широм, кад ал нешто махну крилом,
И у собу улете ми гавран један лика стара
Ни с’ поклони, нит ме здрави, нит се зачас заустави,
Већ с изразом господственим изнад мојих врата стаде,
Паде, стаде - ништа више.
Гледећ ову тицу црну, у смех ми се бол обрну
Због строгости, озбиљности, поноситог тог држања.
„И ако си дрпав, чупав, рекох, али плашљив ниси,
Стари вране што ко авет пловиш ноћним тамнинама,
Какво ти је име реци, на тим црним пучинама?”
Рече гавран: „Никад више!”
Зачудих се чудном створу, и том јасном разговору,
Мада гласи што их граче мало кажу, мало значе.
Ал зацело нико живи досад јоште не доживи,
Да тичуру види какву изнад својих собних врата,
Тицу или звере неко, на попрсју изнад врата,
С тим именом: „Никад више!”
Али гавран, сам седећи, осим ове једне речи,
Већ не рече ништа више, ко све мисли да се слише,
 9

Сва му душа у ту речцу; нити махну крилом више,

Док не шапнух: „И други ме пријатељи оставише,
Па и он ће одлетети, сутра ће ме оставити.”
Рече гавран: „Никад више.”
Зачудих се чудном створу и том складном одговору.
Без сумње је то што вели све му знање, језик цели,
Што је, рекох, учио се у несрећног неког госе,
Ког зле коби погонише док му све се песме слише,
Све тужаљке палих нада у тај један рефрен тада,
Тужни рефрен: „Никад више.”
Гавран моје мисли прати, и тек ће се насмејати.
Ја окренух наслоњачу према тици, према врати,
Па на душек меки падох, мисо с мишљу спајат стадох,
Умујући шта та кобна тичурина доба стара,
Шта та страшна, сура тица, авет-тица доба стара,
Мисли, гракћућ: „Никад више.”
Мислим тако и нагађам, ал ни речи реко нисам
Тици што јој очи мале ко огњи ми душу пале.
Размишљајућ седим тако, а глава ми клону лако
На свилени душек меки што га светлост обасјава.
Она, ах, на душек овај што га светлост обасјава.
ЈЈећи неће никад више.
У том ваздух гушћи пада, пун мириса тајног када,
Што га анђо неки кади, тихо газећ лаком ногом.
„Несретниче”, викнух на то „овај анђо послат Богом,
Доноси ти мир и покој и заборав на Ленору!
Испи слатки тај Непенте1, заборави на Ленору!”
Рече гавран: „Никад више”.

^Неиенше - из грчке митологије, чаробни напитак који је

помешан с вином чинио да се заборави сваки бол
10

„Пророче ил злокобниче, био тица или враже,

Заклињем те небом овим, Богом ког нам бића траже.
Стишај душу ојађену, кажи хоћу л’ у Едену
Загрлити драгу што је анђели Ленором зову,
Дивну, сјајну мому што је анђели Ленором зову?”
Рече гавран: „Никад више!”
„Реч та нек је последња нам, врашка тицо!” викнем, скочим!
„У олуј се натраг врни и на ноћни талас црни!
Да ни пера не остане, проклете ти лажи трази!
Самоћу ми већ не квари, с кипа тога доле слази!
Из срца ми кљун твој вуци, с врата ми се доле вуци!”
Рече гавран: „Никад више.”
Стоји гавран, не полеће, нити слази, нит се креће.
На попрсју Паладином стоји изнад врата моји’,
Очи су му злокоб права ко демона који спава.
И сјај лампе по њем пловећ на поду му сенку пише.
Душа ми се од те сенке што се пловећ подом пише,
Спасти неће - никад више!
 ЛИГЕЈА
И у томе лежи воља
која не умире. Ко зна
таЈне воље и љену снагу?
Јер Бог је само једна
велика воља која прониче
све ствари cb o jo m си л о м .
Човек се не предаје сав
ни анђелима нити смрти
до једино кроз немоћ
своје слабе воље.
Joseph Glanvill

Ја не могу, душе ми, да се сетим како ни

када, ни чак тачно, где сам се прво упознао са
Леди Лигејом. Многе су године отад протек-
ле, а моје памћење је ослабило многим патња-
ма. Или можда ја не могу сада да се сетим тих
појединости због тога што су у истини: карак-
тер моје драге, њена ретка ученост, њена нео-
бична и нежна лепота и речитост њеног
дубоког и музикалног говора која продире и
осваја - што је све то улазило у моје срце
стално али тако постепено и тајно да ми је
остало непримећено и незапажено. Ја ипак
верујем да сам је први пут и најчешће виђао у
некој великој, старој вароши у опадању, негде
близу Рајне. О својој породици она ми је
22

извесно говорила. Да јој је породица била из

врло велике старине, не може бити сумње.
Лигеја! Лигеја! Закопан у студијама које
више свега другог могу да умртве утиске спо-
љашњег света, ја једино кроз ту слатку реч:
Лигеја, успевам да у машти вратим пред своје
очи слику оне која више не постоји. И сада
када ово пишем, једно сећање севнуло ми је у
памети, да никад нисам сазнао породично име
оне која је била моја пријатељица и вереница,
и која ми је постала друг у мојим студијама, и
најзад жена мога срца. Је ли то била игра од
стране моје Лигеје? Или је било доказ јачине
моје љубави, да никад нисам истраживао ову
ствар? Или је пре био каприс од моје стране,
једна страсна романтична жртва на олтару
најстрасније оданости? Ја се тек нејасно
сећам саме те чињенице, па какво је чудо што
сам заборавио околности из којих је она
постала, и које су је пратиле. Јер заиста, ако је
икад онај дух који се зове романтика, ако је
икад она бледа и са тамним крилима
Аш тофета идолопоклоничког Египта пред-
седавала, као што кажу, над браковима са
злим знамењима, онда је то сасвим извесно
било над мојим браком.
Али ипак, има једна мила ствар у којој ме
моје памћење не оставља, а то је личност
Лигејина. Растом, она је била висока, нешто
танка, и у њеним доцнијим данима чак мрша-
ва. Узалуд бих покушавао да оцртам досто-
јанственост и мирну лакоћу њеног држања,
 23

или непојмљиву лакоћу и еластичност њеног

корака. Она је долазила и одлазила као сенка.
Никада нисам приметио њен улазак у моју
затворену собу за рад, сем по милој музици
њеног ниског, слатког гласа, када би
положила своју мраморну руку на моје раме.
У лепоти лица никада ни једна девојка јој није
била равна. Оно је било зрачење једног опи-
јумског сна, једна ваздушаста визија која
уздиже дух, божанственија него маштаније
које су лебделе око задремалих душа кћери
Делоса. Али ипак њене црте нису биле од
оног правилног узора које су нас лажно учили
да обожавамо у класичним делима паганаца.
Нема изванредне лепоте, каже Бакон, лорд
Веруламски, говорећи правилно о свима
облицима и врстама лепоте „без нечега
чудног и необичног у сразмери.” Ипак, мада
сам видео да црте Лигејине нису биле
класичне правилности, мада сам приметио да
је њена лепота била заиста изванредна, и
осећао да је у њој било много чега чудног и
необичног, ја сам ипак покушавао узалуд да
откријем неправилности и да пронађем неки
траг своје сопствене представе тога чудног и
необичног. Испитивао сам контуре њеног
високог бледог чела - оно је било без мане.
Како је, заиста, хладна та реч када се при-
мењује на тако божанствено величанство.
Кожа се такмичила с најчистијом слоновом
кошћу; заповеднички обим и мир чела, нежна
испупченост крајева изнад слепих очију; па
24

онда она црна као гавран, сјајна, раскошна и

природно гргурава коса која је одавала пуну
снагу омирског епитета ,,hyacinthine” (зумбул-
ска). Посматрао сам нежне линије носа, и
нигде до у пуним грације медаљонима јевреј-
ским нисам видео слично савршенство. Ту је
била иста та раскошна глаткоћа површине,
иста једва приметна тенденција ка орловском
типу, исто хармонично повијене ноздрве које
одају слободан дух. Посматрао сам слатка
уста. Ту је заиста био тријумф свих небеских
ствари. Величанствени потез кратке горње
усне, меки сладострасни сан доње усне,
рупице које су се играле, и боја која је гово-
рила, зуби од којих се одбијао, са сјајем који
скоро плаши, сваки зрак светлости која би
пала на њих, у њеном озбиљном и млрном
осмејку који је ипак био најраздраганији и
најсјајнији од свих осмеха. Испитивао сам
облике њене браде, и овде сам такође нашао
нежност ширине, мекоту и достојанство,
пуноћу и спиритуалност Грка, оне црте које је
бог Аполо открио у сну Клеоменесу, сину
Атињанина. И овде сам се загледао у велике
очи Лигејине.
З а очи ми немамо узора у далеком старом
свету. Може бити, такође, да је у тим очима
моје миле лежала она тајна на коју мисли
Лорд Веруламски. Оне су биле, морам да
верујем то, много веће него обичне очи наше
расе; оне су биле чак пуније него најпуније
очи газела из племена у долини Нурџахад.
 25

Али ипак само у размацима, у моментима

силног узбуђења, ова особитост постајала је
више но лако приметна на ЈТигеји. И у таквим
тренуцима њена је лепота била - или је можда
тако изгледало у мојој загрејаној машти -
лепота неких бића, било изнад или изван
земље, лепота хурија из турских бајки. Боја
ока била је најсјајније црна, а далеко изнад
очију висиле су црне трепавице велике
дужине. Обрве мало неправилног лука имале
су исту боју. Али необичност коју сам ја
налазио у тим очима била је сасвим независна
од облика или од боје, или од сјајности црта, и
мора се, на крају крајева, довести у везу са
њеним изразом. Ах, та реч која ништа не
значи, за чију велику ширину празног звука
ми укопавамо наше незнање о тако многом
што је духовно у свету. Израз Лигејиних
очију! Како сам дуге часове проводио раз-
мишљајући о том! Како сам се целу једну
летњу ноћ борио да их проникнем. Шта је
било то нешто дубље неко кладенац Демо-
критов, што је лежало дубоко у зеницама
моје миле? Шта је било то? Био сам обузет
страсном жељом да то откријем! Те очи, те
велике, те сјајне, божанствене кугле! Оне су
мени постале звезде близнакиње Леде, а ја
њима најоданији астролог.
Нема између многих непојмљивих анома-
лија у науци о духу ничега што нас више
узбуђује, него та чињеница која, ја верујем,
никад није била запажена у школама: да кад
26

се трудимо да се сетимо нечега давно забо-

рављеног, ми се често нађемо на самој ивици
сећања, али ипак на крају нисмо у стању да се
сетимо. И тако како сам ја често у мом живом
испитивању Лигејиних очију, осећао како ми
се приближује пуно сазнање њиховог израза,
осећао сам да се приближује, али да није ипак
сасвим моје - и како се полако сасвим губи. И
чудно, о најчуднија мистеријо од свију! На-
лазио сам у најпростијим стварима на свету
један круг сличности том истом изразу. Хоћу
да кажем да после тога времена када је
Лигејина лепота прешла била у моју душу и
ту се настанила као у олтару, да сам у многим
бићима и стварима материјалнога света
налазио осећање које сам увек осећао около
мене и у мени под њеним великим сјајним
очима. Али при свем том ја не бих умео
дефинисати то осећање, нити га аналисати,
нити га чак одлучно испитивати. Ја сам га
познао, дозволите ми да то поновим, по-
каткад гледајући лозу која брзо расте, посма-
трајући неку бубицу, лептира или ларву, или
реку текуће воде; ја сам га осетио у океану, у
падању метеора. Ја сам га осетио у погледима
необично старих људи. И има једна или две
звезде на небу (једна нарочито, звезда шесте
величине, двострука и променљива која се
налази у близини велике звезде у сазвежђу
Лире) које када испитујем на телескопу, ја
приметим у себи оно исто осећање. Ја се ис-
пуњавам њиме при извесним звуцима инстру-
 27

мената са жицама, и неретко при извесним

местима у књигама. Између безбројних
других примера, ја се добро сећам нечега у
једној свесци Џозефа Гленвиља, које ме је
(можда само због своје необичности, ко зна?)
увек испуњавало тим осећањем: „И у томе
лежи воља која не умире. Ко зна мистерије
воље и њену снагу? Јер Бог је само једна
велика воља, која прониче све ствари својом
силом. Човек се не предаје сав ни анђелима
нити смрти до једино кроз немоћ своје слабе
воље.”
Дуге године и потоње размишљање дало
ми је могућности да пронађем, заиста, неку
далеку везу између ове ф разе енглеског
моралисте и једног дела Лигејиног карактера.
Интензивност у мишљењу, делању и говору
била је, могућно, код ње последица, или у нај-
мању руку навештење оног гигантског хоте-
ња које у току нашег дугог и међусобног
општења није дало другог и непосреднијег
очигледног доказа своје егзистенције. Од
свих жена које сам икад познао, она, та, споља
мирна, увек сталожена Лигеја, била је у
најжешћем облику жртва бурних грабљивица
дубоке страсти. О тој страсти ја нисам могао
да створим себи никакав суд осим по чудно-
ватом ширењу тих очију које су ме у исти мах
раздрагавале и ужасавале, или по скоро мађи-
јској мелодији, модулацији, јасности и ме-
кости њеног врло тихог гласа, или по силној
енергији страсних речи које је обично при
28

том казивала, двоструко силнијој због кон-

траста са њеним обичним начином изра-
жавања.
Говорио сам о учености Лигејиној: она је
била огромна - какву никад нисам познао код
жена. У класичним језицима била је дубоко
извежбана, а уколико се моје сопствено поз-
навање простирало на модерне европске
језике, нисам је никад ухватио у некој по-
грешци. Заиста, ма у којој теми много хва-
љеног академског знања, које се највише
хвали просто зато што је највише нејасно и
неразумљиво - јесам ли икад ухватио ЈТигеју у
погрешци? Како необично, како продирно, та
једна црта у карактеру моје жене наметала се
силом, истом у ово позније доба, мојој пажњи!
Рекао сам да је њено знање било такво какво
никад нисам нашао код жена; али где живч тај
човек који је, и то с успехом, прокрстарио све
простране домене моралних, природних и
математских наука? Ја онда нисам видео што
сада јасно поимам: да је ученост ЈЈигејина
била огромна, за дивљење; али сам био дово-
љно свестан њене безграничне надмоћности
да се предам, са једном детињом повер-
љивошћу, њеном вођству кроз каотични свет
метафизичких испитивања којима сам се
најревносније бавио у ранијим годинама
нашег брака. Са каквим великим тријумфом,
са како живим уживањем, са како много свега
оног што је етерично у нади, осећао бих, када
би се она нагнула нада мном загњуреним у
 29

студије, мало тражене а још мање знане -

како се она дивотна алеја полако и постепено
шири преда мном, по чијој бих дугој,
раскошној и сасвим негаженој стази можда
полако прошао напред, до циља једног саз-
нања, одвише божански драгоценог да не
буде забрањено!
Како је онда поразан морао бити бол са
којим сам, после неколико година, гледао где
моје тако добро утемељене наде узеше крила
и одлетеше! Без Лигеје ја сам био само као
дете што тапка у мраку. Њ ено присуство,
само њено читање чинило је живо јаснима
оне многе мистерије трансцендентализма у
које смо били утонули. Без зрачнога сјаја
њених очију сјајна и златна слова постала су
тамнија него Сатурнијско олово. А те очи
сијале су све ређе и ређе над странама над
којима сам ја умовао. Лигеја се разболела.
Страсне очи блистале су једним одвише,
одвише сјајним зрачењем; бледи прсти
постали су провидне воштане боје гроба; а
празне жиле на високом челу пуниле су се и
празниле живо и нагло са таласима и
најнежнијег узбуђења; ја сам видео да она
мора умрети - и борио сам се очајно у души са
срдитим Азраелом. А борбе моје страсне
жене биле су, на моје изненађење, још
енергичније но моје сопствене. Имало је
много чега у њеној озбиљној природи што ми
је уливало веру да ће њој смрт морати доћи
без својих ужаса, али не овако. Речи су
30

немоћне да даду ма какву правичну представу

о жестини отпора којим се она рвала са
смрћу. Ја сам грцао у страху и болу на тај
жалосни призор. Покушавао сам да је тешим,
покушавао сам да говорим разлоге; али у
жестини њене страсне жеље за животом - за
животом - само за животом - утеха и разлози
били су слични највећој лудости. Но све до
последњег тренутка, усред најгрчевитијих
превијања њене страсне душе, није била уз-
дрмана спољашња мирноћа њеног држања.
Њ ен глас бивао је све нежнији, све тиши; али
ја не бих хтео да се задржавам на страсном
значењу мирно исказаних речи. Мој мозак се
ковитлао док сам омађијан слушао мелодију
изнад - земаљске чежње и наде које смртно
биће никад пре није познало.
Да ме је волела нисам требао сумњатч; а
могао сам лако опазити да у срцу таквом као
њено љубав није значила неку обичну страст.
Али тек у смрти ја сам потпуно осетио сву
јачину њене љубави. Кроз дуге часове,
држећи ме за руке, она би изливала пред мене
пребујалу садржину једног срца чија је више
но страсна наклоност достизала до идолатри-
је. Чиме сам заслужио да будем усрећен
таквим исповестима? Чиме сам заслужио да
будем тако унесрећен одузимањем од мене
моје миле, у часу када ми је чинила те
исповести? Али о овом предмету не могу да
поднесем да се опширно бавим. Дајте да
кажем само то, да сам ја у Лигејиној више но
 31

женској преданости, љубави, авај! сасвим не-

заслужено, сасвим недостојноме датој, са-
гледао најзад главни основ њене чежње, њене
тако страсне озбиљне жеље за животом који
је сада тако брзо одлетао од ње. То страсно
жуђење, та несита жестина жеље за животом
- само за животом - што ја немам моћи да
опишем - немам ниједног израза способног да
је изрази!
Око подне, пре оне ноћи када ће умрети,
дајући ми заповеднички знак да јој приђем,
молила ме је да поновим неке стихове које је
она саставила неколико дана пре тога. Ја сам
је послушао. То су били ови стихови:

Свечана је ноћна представа,

У једној од задњих Година,
Анђела јато сјајно, крилато,
А у сузама окупато,
У позоришту седи и Гледи
Представу нада, представу вера,
Д о к оркестар складно свира
Мелодију сфера.
И Глумци, с обличјем БоГа,
Мрмоље тихо, полако,
И трче на све стране.
Ко лутке, од њих слуша свако
Заповест бића незнаноГа
Шт,о приказ сав удешава тај,
Тресућ са својих кондорских крила
Невидовни вај.
32

Шарена драма - ох, ал знајте

У душу се упија.
Фантоми Спуна трче и јуре
Кроз гомилу, Где нема ко да их схваћа,
Кроз котур, који се једнако враћа
На исто место, Где беше пре;
Лудости м н о г о , још више Греха,
И ужаса, с к о г душа мре.

А л, Гле, кроз Глумаца збрку

Сплворење неко мили.
Крвави створ шт-о однекуд тајно
Измилио је па ко црв
Вије се, Гмиже. - У смртној Грози.
Глумци су беГатш стали,
А анђеле са црвових уста
Упрља људска крв.
УГасиле се свеће cee,
Cee сплрепи, дршће, Грози се;
А мртвачки покров, завеса та,
Пада брзином вихора.
И анђели бледе, леди им се крв,
Па устшју, дижу се да потврде:
Ta užpa да је траГедија „ Човек” -
А јунак јој је: победник црв.

„О Б о ж е!” упола је крикнула Лигеја,

скочивши на ноге и ширећи руке увис, са јед-
ним грчевитим покретом, када сам завршио
стихове. - О Боже! О небески оче! Хоће ли
све ово бити неопозиво тако? Зар тај побед-
 33

ник неће бити ни једанпут побеђен? Зар ми

нисмо део или делић у Теби? Ко познаје тајне
воље и њену снагу? Човек се не предаје ни
анђелима, па ни самој смрти сав, него само по
немоћи своје слабе воље.
И затим, као исцрпена узбуђењем, она
пусти своје беле руке да падну, и свечано се
врати у своју самртну постељу. И док је дисала
своје последње уздисаје, долазио је измешан са
њима, један тих шапат са њених усана. Ја сам
нагнуо к њима ухо, и разазнао сам, и опет,
завршне речи оне фразе из Гланвила: „Човек
се не предаје ни анђелима, па ни самој смрти
сав, сем по немоћи своје слабе воље.”
Она је умрла, и ја, смрвљен у прах од туге,
нисам могао више издржати усамљену пус-
тош мога борављења у тој вароши на Рајни,
која је била суморна и у опадању. Није ми
недостајало ништа од оног што свет зове
богатство. Лигеја ми је била донела много
више, далеко много више, него што обично
пада у део смртнима. Зато после неколико
месеци досадног и бесциљног путовања,
купио сам и дао мало оправити један мана-
стир, који нећу да именујем, у једном од најди-
внијих и најмање посећених крајева лепе
Енглеске. Суморна и тужна величина зграде,
скоро дивљи изглед целог поседа, многе сетне
и старином славне успомене, спојене са
зградом и са местом, све то било је јако у
складу са осећањем крајње напуштености
које ме је отерало у тај удаљени и недруш-
34

твени крај земље. Ипак, иако је спољашњи

дворац, покривен свуда унаоколо зеленилом
рушевина, само мало мењан, ја сам, са неком
детињом перверзношћу, и можда са једном
слабом надом да ћу ублажити свој бол, дао да
се изнутра изгради више но краљевски
раскош. За такве лудости ја сам још у дети-
њству усисао неки укус, и сада су ми се оне
враћале, као у некој врсти опчињености од
туге. Авај, ја осећам колико се баш и самог
почетног лудила могло открити у раскошним
и фантастичним драперијама, у сјајним еги-
патским резбаријама, у чудним завесама и
намештају, у бедламским моделима ћилимова
од дебелог злата! Постао сам био везани роб
у оковима опијума, и мој рад и моји налози
добијали су боје мојих снова. Али не смем се
задржавати у појединостима на овим лудссти-
ма. Дајте да говорим само о оној једној соби,
вечито проклетој, у коју сам, у једном тре-
нутку душевне отуђености и бесвесности,
довео испред олтара, као своју наследницу
незаборављене Лигеје - плавокосу и пла-
вооку Госпу Ровену Треванион од Тремена.
Нема ни једног посебног дела архитектуре
или украса те брачне собе која ми не стоји
сада видно пред очима. Где су биле душе те
горде породице моје невесте, када су, из жеђи
за златом, дозволили једној девојци и кћери
толико љубљеној, да пређе праг собе тако
украшене? Рекао сам да се до ситница сећам
свих појединости те собе, мада сам ја иначе
 35

жалосно забораван што се тиче предмета

дубљег значаја; а није било ни реда ни систе-
ма у тим фантастичним шарама што би се
задржало у сећању! Соба је лежала у једној
високој кули манастирског дворца, била је
петоугаоног облика и великог обима. Заузи-
мајући целу јужну страну петоугаоника,
налазио се један једини призор, једно огромно
окно једноставног млетачког стакла - једна
једина плоча, обојена оловном бојом, тако да
су зраци, било сунца било месеца, пролазећи
кроза њ, падали са неким аветињским блеском
на ствари и предмете у соби. Изнад горњег
дела тога огромног прозора шириле су се
вреже стародревне лозе која се пружала уз
масивне зидове куле. Таваница од суморне
храстовине, била је претерано висока, у
облику свода, и вештачки украшена с најнео-
бичнијим и најгротескнијим обрасцима полу-
готског, полудруидског стила. Из најсре-
дишнијег удубљења тога суморног свода, виси-
ло је о једном једином ланцу од самог гвожђа
са дугим прстеновима, једно огромно кандило
истог метала, сараценске израде, и са много
рупица, вешто израђених тако, да су кроз њих
пролазили, унутра и напоље, као обдарени
неком змијском покретљивошћу, стални
млазеви обојених пламенова.
Неколико отомана и златних свећњака
источњачког облика било је на разним мести-
ма по соби, а стојала је ту и постеља, брачна
постеља, индијског модела, ниска, израђена
36

од чврстог абоноса, са засторима над њима

као од мртвачког покрова. У сваком углу
собе стојао је усправно по један џиновски
саркофаг од црног гранита, из краљевских
гробница преко од Луксора1 са њиним прас-
тарим поклопцима пуним стародревних
скулптура. Али авај! Највећа фантастичност
од свега била је у драперијама собним. Високи
зидови, џиновски, управо несразмерно висо-
ки, били су од врха до доле покривени у
огромним наборима са тешким и масивним
ћилимима, ћилимима од материје сличне зас-
тору на поду, и покривачу отомана, и або-
носовини постеље, и засторима над посте-
љом, и сличне раскошним наборима завеса
које су делимично осенчавале прозор.
Материја је била од најскупоценије златне
тканине. Била је сва у неправилним размзци-
ма, прошарана арабескама и фигурама, око
једне стопе у пречнику, израђеним на златној
тканини у најцрње црном. Али ове шаре
имале су прави карактер арабески само кад
би се посматрале са једне нарочите тачке.
Једном, сада опште познатом вештином, чији
се траг може да прати до врло далеких епоха
старог света, те шаре су биле променљива
изгледа. Човеку који улази у собу изгледале
су као проста чудовишта, али што би он даље
улазио, тај се изглед постепено губио, и корак

^Луксор је место на горњем Нилу, преко од Теба где су гроб-

нице старих египатских краљева.
 37

по корак, како би посетилац мењао своје

место у соби, он се видео окружен бескрајним
низом аветских ликова, који припадају
празноверју Норманаца, или се јављају у
грешним сновима калуђера. То фантазма-
горично дејство било је још грозно повећано
вештачким спровођењем једне сталне јаке
струје ветра иза драперија, дајући ужасну и
нелагодну живост томе свему.
У таквим дворанама, у таквој брачној соби
као та, ја сам провео са Госпом од Тремена
грешне часове првог месеца нашег брака,
провео сам их са једва мало узнемирења. Да
се моја жена плашила страшне ћудљивости
моје нарави, да ме је избегавала, и волела
само мало, то сам морао приметити. Али то
ми је задавало пре уживања него шта друго.
Ја сам се ње гадио, са мржњом више једног
демона него човека. Моје сећање враћало се -
(о! са каквом жестином кајања!) - Лигеји,
љубљеној, узвишеној, сахрањеној! Опијао сам
се сећањима на њену чистоту, њену памет,
њено узвишено, етерично биће, њену страсну,
идолатријску љубав. Тако је сада мој дух
почео горети сав, и слободно, са више него
свима огњевима ње саме. У раздражењу мојих
опијумских снова - јер ја сам се био навикао
на окове тога отрова - ја бих гласно викао
њено име у ћутању ноћи, или дању међу
скривеним увалама брда, као да бих том
дивљом чежњом, том свечаном страшћу, тим
саждирућим жаром моје чежње за умрлом,
38

могао да је повратим на пут који је она, ах, је

ли могућно, занавек оставила на земљи!
У почетку другог месеца брака, госпа
Ровена се напрасно разболе од болести од
које се споро опорављала. Ватра која ју је
трошила начинила је њене ноћи немирним; и
у њеном узнемиреном полуспавању она је
говорила о неким шумовима и покретима у и
око собе на кули, за које сам ја закључио да
немају другог узрока до у раздешености њене
уобразиље, или можда у фантастичним ути-
цајима саме собе. Она се најзад поче добро
опорављати. Али једва да је прошло кратко
време, а други још снажнији напад растројс-
тва свали је на постељу; и од тог напада њен и
иначе слаби организам никада се није више
сасвим опоравио. После овога, њена болест
била је озбиљне, узнемирујуће природе, са све
озбиљнијим наступима, пркосећи и знању и
великом заузимању њених лекара. Са напре-
довањем њене хроничне болести која је тако
наочиглед освајала њену конституцију, одвећ
сигурно је да би ма која људска средства
могла искоренити, ја сам имао прилике да
посматрам слично напредовање у живчаној
раздражљивости њеног темперамента, и у
њеној узнемирености при сасвим ништавним
узроцима страха. Она је говорила и опет, и то
сада све чешће, и све упорније, о шумовима -
о тихим звуцима - и о необичним покретима
међу засторима, на које је раније обратила
пажњу.
 39

Једне ноћи пред крај септембра, она је тим

тужним предметом наваљивала на моју па-
жњу са више но обичном емфазом. Била се
истом пробудила из узнемиреног дремежа, а
ја сам још био будан са осећајима полу ужаса,
полу неког неодређеног страха због њенога
измршавелога лица. Седео сам покрај њене
абоносове постеље, на једном од индијских
отомана. Она се мало подигла и говорила је,
са једним озбиљним шапатом, о шумовима
које је она у тај мах чула, али које ја нисам
могао да чујем; о покретима које је она у тај
мах видела, али ја их нисам могао да приме-
тим. Ветар је струјао с наглом жестином иза
застора, и ја сам хтео да јој покажем - што,
признајем, нисам могао ни сам да верујем - да
су ти скоро неразговетни шумови, и те врло
нежне промене у шарама на зиду само
природна дејства обичног струјања ветра.
Али самртно бледило које се ширило по
целом њеном лицу казивало ми је да би мој
труд, да је умирим и убедим, био бесплодан.
Изгледала је као да ће пасти у несвест, а
послуге није било при руци. Ја се сетих где је
био остављен бокал лаког вина које су јој
лекари били преписали, и пожурих се преко
собе да га нађем. Али како сам био кораком
испод кандила, две околности чудне и нео-
бичне природе привукоше моју пажњу.
Осетио сам да је неки опипљиви иако невид-
љиви предмет прошао тихо поред мене; и
видео сам да на златном ћилиму у самој среди-
40

ни раскошног осветљења које је падало са

кандила, лежи једна сенка - слаба, неодређе-
на сенка, анђеоског изгледа, како би човек
замислио сенку једне сени. Али ја сам био у
раздражењу од прекомерне дозе опијума, и
обраћао сам мало пажње на те ствари, и
нисам ни о чем говорио Ровени. Нашавши
вино, вратим се натраг преко собе, и успем
пун један пехар, који принесем уснама
обнесвесле жене. Она се међутим била
делимично повратила и узе пехар сама, док ја
клонух на један отоман близу мене, са очима
чврсто упртим у њу. У тај мах сам сасвим
јасно приметио један нежан ступај ноге на
ћилиму, у близини постеље: и у тренутку
затим, кад је Ровена била баш дизала вино к
својим уснама, видео сам, или сам можда
сањао да сам видео, како у пехар падоше, као
из неког невидљивог извора у ваздуху собе,
три или четири велике капље једне сјајне и
рујно обојене течности. Ако сам то ја видео -
није Ровена: она је попила вино без оклевања,
и ја пропустих да јој говорим о нечем што је,
према свему што сам размислио, морало бити
само замисао једног живог уображења, које је
постало болесно активно ужасом жене, опију-
мом и самим добом ноћи.
Али ја не могу да сакријем испред свога
сопственога разума, да је непосредно иза пада
тих рубинских капљица, настало брзо погор-
шање у болести моје жене, тако да су је треће
по реду ноћи руке њене послуге спремале за
 41

гроб, а четврту ноћ седео сам ја сам самцит, са

њеним телом у мртвачком покрову, у тој фан-
тастичној соби која ју је примила била као моју
невесту у себе. - Дивље визије, зачете у опију-
му, лепршале су као сенке преда мном. Узне-
миреним оком ја сам гледао на саркофаге у
угловима соба, на променљиве шаре драпери-
ја, и на треперење полуобојених пламенова на
кандилу више главе. Тада, док сам дозивао у
сећање догађаје и појаве једне раније ноћи, мој
поглед паде на место испод блеска кандиловог
где сам оно био видео нејасне трагове сенке.
Но ту их више није било; и дишући слободније,
ја окренем своје погледе на бледу и укочену
фигуру у постељи. У тај мах навалише на мене
тисуће успомена на Лигеју, и на моје срце
врати се, са вијорном силином бујице, цели
онај неизрециви бол са којим сам посматрао
њу овако у покров увијену. Ноћ је бледела; а ја
сам једнако са срцем пуним горких мисли на
једну једину и највише љубљену, остао посма-
трајући мртво тело Ровенино.
Могла је бити поноћ, или можда раније,
или касније, јер нисам више опажао време,
када ме једно јецање тихо, нежно, али сасвим
разговетно, трже из мојих сањарија. Осетио
сам да оно долази са абоносове постеље -
постеље смрти. Ослухнем у агонији сујеве-
рног ужаса - али се звук не понови. Напре-
гнем вид да откријем ма какав покрет на
лешу, али се ни најслабији покрет није могао
приметити. Па ипак, ја се нисам могао пре-
42

варити. Ја сам чуо шум, ма како слаб, и моја

душа пробудила се у мени. Одлучно и истра-
јно држао сам сву своју пажњу везану за
мртво тело.
Прошло је више минута пре него што се
ишта десило што би бацило светлости на ову
тајну. Најзад постаде очевидно да се један
слаб, врло слаб, једва приметни тон боја
разлио у образима и дуж упалих малих вена у
очним капцима. У некој врсти неизрецивог
ужаса и грозе, за који језик смртних нема
довољно снажних израза, осетио сам како ми
срце престаје куцати, и како ми се удови укру-
тише тамо где сам седео. Али ипак осећање
дужности најзад ми поврати моћ над собом.
Нисам могао даље сумњати да смо ми били
пренаглили у нашим припремама за погреб -
да је Ровена још била жива! Било је неонход-
но потребно да се одмах, сместа учини нешто:
али кула је била сасвим одвојена од дворца
где су становале слуге - никог није било да
бих га могао дозвати, нисам имао могућности
да их дозовем сам а да не напустим собу за
неколико тренутака, а то нисам смео ризико-
вати. С тога сам се ја сам борио у својим
покушајима да повратим дух који је још окле-
вао. Али замало постаде извесно да се колапс
повратио, боја је ишчезла са очних капака и
образа, оставивши једно бледило јаче него у
мрамору, усне се двоструко набраше и сти-
скоше у аветињском изразу смрти; одвратна
лепљивост и хладноћа рашири се брзо по
 43

целом телу; и сва она обична крута смртна

укоченост одједном наступи. Тресући се, ја
падох назад на отоман са кога сам тако
страшно био дигнут, и предадох се поново
страсним будним визијама о ЈТигеји.
Један сат је протекао, када - је ли то мо-
гућно? по други пут приметим неки неодре-
ђени шум који је долазио из околине постеље.
Ослушкивао сам - у крајњем ужасу. Шум је
опет долазио - био је то уздах. Полетим на
леш и видим - сасвим јасно видех дрхат на
уснама. Један минут затим оне се опустише и
показа се сјајна линија бисерних зуба. Чуђење
се сада борило у мом срцу са дубоким страхом
који је дотле сам у мени владао. Осетио сам
како ми се вид помрачује, како ми се свест
губи, и само једним силним напором успео сам
толико да се оснажим за покушај који ми је
дужност, ето, још једанпут била на тај начин
наложила. Видео се сада делимичан жар на
челу и образима и грлу; осетна топлина про-
лазила је цело тело; појавило се чак и тихо
куцање на срцу. Жена је живела, и са удво-
јеном ревношћу ја се дадох на покушај да је
повратим. Трљао сам јој и квасио слепе очи и
руке, и употребио сам све на што ме је искус-
тво и не мала медицинска лектира могла под-
сетити. Али узалуд. Наједном боја ишчезе,
куцање срца престаде, усне добише поново
израз мртваца, и један тренутак затим цело
тело обузме ледена хладноћа, модра боја,
интензивна укоченост, упале црте и линије, и
44

све оне одвратне особености тела које је већ

више дана било у гробу.
И ја опет потонух у визије о Лигеји - и
опет - је ли чудо што задрхтим док ово пи-
шем? И опет ми допре до ушију тихо јецање
из краја где је била абоносова постеља. Али
што да до ситница наводим све неисказане
страхоте те ноћи? Што да се задржавам при-
чајући како се с времена на време, до близу
самог сивог сванућа, та гадна драма ожи-
вљавања понављавала; како је сваки ужасни
повратак колапса значио само све озбиљнију
и очевидно све више непоправиму смрт; како
је свака агонија имала изглед борбе са неким
невидовним непријатељем; и како је свака та
борба ила праћена ја не знам каквом чудно-
ватом променом у самом особеном изгледу
леша! Да хитам ка завршетку.
Већи део страшне ноћи био је прошао, и
она која је била мртва, поче се опет мицати,
сада много живље него дотле, мада се дизала
из самртног растварања страшнијег у својој
крајњој безнадежности него и једно раније. Ја
сам давно већ престао да се борим или да се
крећем, и остао сам седећи на отоману, као
беспомоћна жртва једног вихора од страсних
узбуђења и осећања од којих је крајњи страх
био можда најмање ужасан и најмање
поразан. Понављам, леш се стаде мицати и то
сада живље него пре. Боје живота разлише се
са необичном снагом по лицу - удови се омли-
тавише - и да нису очни капци били још
 45

чврсто заклопљени, и да нису покрови и укра-

си мртвачки давали свој гробни карактер ње-
ном телу, ја бих сањао да је Ровена заиста
била потпуно стресла са себе окове смрти.
Али ако још тада нисам сасвим прихватио ту
мисао, ја нисам више могао у то сумњати када
је, уставши са постеље, посрћући, са слабим
корацима, са затвореним очима, и као неко
вођен у сну, та ствар што беше у мртвачком
покрову приступала телесно и опипљиво ка
средини собе.
Ја нисам дрхтао - нисам се макао - јер је-
дна гомила неизрецивих мисли у вези са изра-
зом, стасом, држањем тела, појури силном
брзином кроз мој мозак, и укрути ме, заледи
ме као камен. Нисам се кретао - него сам
гледао на појаву. У мојим мислима био је
један неред - збрка и узбуна која се није дала
стишати. Је ли, заправо, могла бити то жива
Ровена што је била преда мном? Је ли могла
то уопште бити Ровена - плавокоса, плавоока
госпа Ровена Треванион од Тремена? Заш то,
зашто бих ја сумњао то? Повеска је тешко
лежала око уста - али онда, јесу ли могла то
бити уста Госпе од Тремена која су дисала? А
образи - на њима су биле руже као у подне
њеног живота, да, то су заиста могли бити
лепи образи живе Госпе од Тремена. А брада,
са њеним рупицама, као док је била здрава,
зар није могла бити њена? Али зар је она
порасла виша откако се разболела? Како ме
је неисказано лудило шчепало при тој мисли?
46

Један скок, и ја падох пред њене ноге.

Устукнувши од мога додира, она пусти да јој
са главе падне гробно покровско платно које
ју је окруживало, и по узнемиреном ваздуху
собе, плинуше грдне масе дугих расплетених
коса. Оне су биле црње него гавранска крила
поноћи. И онда се полако отворише очи жене
која је стајала преда мном. „Ево” крикнух ја
гласно, „ту се бар не могу; не могу се никад
преварити: - ово су оне пуне, оне црне, оне
страсне очи моје изгубљене драге - моје
Госпе - моје Госпе Лигеје!”

*
 ЋУТАЊЕ
Бајка
Врхови брегова спавају;
Долине, стене и планине ћуте.
Alcman

„Чуј ме”, рече Демон, спуштајући руку на

моју главу. „Предео о којем говорим јесте
један пусти предео у Либији на обалама реке
Зеире. И тамо нема мира, ни ћутања.
„Воде те реке су шафранове и болесне боје,
и оне не теку ка мору, него дрхте увек и вечи-
то под црвеним оком сунца, у хучном и грче-
витом покрету. За много миља на обе стране
муљевитог речног корита простире се бледа
пустиња џиновских водених кринова. Они
уздишу један другом у тој самоћи, и пружају
небу своје дуге сабласне вратове, и климају
тамо и амо своје вечите главе. И неки нео-
дређен шум долази између њих као шум
подземне воде. И они уздишу један другоме.
Али има граница њиховом царству -
граница од црне, страшне, високе шуме. Ту
као таласи око Хебрида, ниско шипражје
вечито је у покрету. Али нема ни најмањег
ветарца нигде на целом небу, и високо
78

прашумско дрвеће њија се вечито тамо и амо

са снажним и бурним звуком. И са њихових
високих круна падају, једна по једна, вечите
росе. А при корењу им, чудно отровно цвеће
лежи грчећи се у узнемиреном дремању. А
изнад њих, са гласним и шуштећим шумом,
сиви облаци лете вечито ка западу, док се не
скотрљају као водопад преко ватреног беде-
ма хоризонта. Али нема ни најмањег ветра на
небу. А на обалама реке Зеире нема ни мира
ни ћутања.
Била је ноћ и киша падаше. И падајући то
беше киша, а када је пала она беше крв. И ја
сам стојао у мочвари између високих љиља-
нова, а киша је падала на моју главу - и кри-
нови су уздисали један другом у свечаности
своје осамљености.
И сасвим одједном, месец се роди кроз те-
шку аветињску маглу, и беше пурпурне боје. И
моје очи падоше на огромну сиву стену што је
стојала на обали реке, и беше обасјана светло-
шћу месеца. И стена беше сива, и аветињска и
висока - и стена беше сива. Спреда на њој беху
слова урезана у камену и ја идох кроз мочар од
водених кринова док не дођох близу до обале,
да сам могао прочитати слова на камену. Али
их нисам могао одгонетнути. И ја пођох натраг
у мочар, када месец засија још јаче црвено, и ја
се окренух назад, и погледах на стену и на
слова; и слова беху: самоћа.
И ја погледах горе; и на врху стене стајаше
човек; и ја се сакрих међу водене кринове да
 79

бих посматрао покрете човека. И човек беше

висок и снажан, и од плећа до ногу беше огр-
нут у тогу старог Рима. И црте његове фигуре
беху нејасне - али његове црте лица беху црте
неког божанства; јер вео ноћи, и магле, и
месеца, и росе оставише непокривене црте
његова лица. И његово чело беше високо од
мисли, а његово око дивље од туге; и у оно
мало бора на његовом образу, читао сам
приче бола, умора и досаде са човечанством,
и чезнуће за самоћом.
И човек седе на стени, и наслони главу
своју на руку, и гледаше у пустош. Гледао је
доле у ниско немирно шипражје, и горе на
високо прашумско дрвеће, и још више горе на
шуштеће небо, и на пурпурни месец. А ја сам
лежао у заклону од кринова, и посматрао сам
покрет човека. И човек је дрхтао у самоћи, али
ноћ се губила, а он је седео на стени.
И човек окрете своју пажњу од неба, и
погледа доле у пусту реку Зеире, и на жуте
сабласне воде, и на бледе легије водених кри-
нова. И човек слушаше уздисаје водених кри-
нова, и шум који је између њих долазио. А ја
сам лежао у мом заклону, и посматрао сам
покрете човека. А човек дрхташе у самоћи -
али ноћ се губила, а он је седео на стени.
Онда ја сиђох доле у дубине мочари, и
корачах далеко у пустињи водених кринова, и
дозивах хипопотаме који су живели у муљу у
дубинама мочваре. И хипопотами чуше мој
глас, и дођоше са воденим биковима на
80

подножје стене, и рикаху гласно и страсно

испод месеца. А ја сам лежао у моме заклону,
и посматрао сам покрете човека. А човек је
дрхтао у самоћи - али ноћ се губила, а он је
седео на стени.
Тада сам ја проклео стихије клетвом уз-
буне; и страшна бура скупи се на небу где пре
тога не беше ни једног ветарца. И небо по-
стаде модро од жестине олује - и киша уда-
раше по глави човека - и бујица реке дође - и
река се од муке запенуши - и водени кринови
цичаху у својим лежиштима - и шума се сави-
јала пред ветром - и гром се котрљао - и муње
су падале - и стена се тресла из темеља. А ја
сам лежао у моме склоништу, и посматрао сам
покрете човека. А човек је дрхтао у самоћи -
али ноћ је бледила, а он је седео на стени.
Онда сам се разљутио, и проклео клетвом
ћутања реку, и кринове, и ветар, и шуму, и
небо, и гром, и уздисаје водених кринова. И
они беху уклети, и постадоше мирни. И месец
престаде да се гега - на свом путу, горе к небу
- и гром изумре - и муње не севаху - и облаци
вишаху непокретни - и воде се спустише до
свог огледала и стадоше - и дрвеће се пре-
стаде њијати - и водени кринови не уздисаху
више - и шум између њих не чу се више, нити
икаква сенка звука кроз целу ту бескрајну
пустињу. И ја погледах у слова на стени, и она
беху измењена. И слова беху: ћутање.
„И моје очи падоше на лице човека, и
његово лице беше бледо од ужаса. И муњеви-
 81

то, он подиже главу са руке, и стаде усправно

на стени и слушаше. Али гласа не беше
никаква у целој огромној пустињи; и слова на
стени беху: ћутање. И човек се затресе, и
окрете своје лице и побеже далеко, и хитно
тако да га више нисам видео.”

Има лепих прича у књигама Мага - у гво-

жђем повезаним тужним књигама Мага. Ту
има, кажем, славних повести о небу и земљи и
о моћноме мору - и о генијима што управља-
ју морем и земљом и високим небом. Ту беху
и многе мудрости у изрекама које изрекоше
сибиле; и свете, свете ствари у давнини чуло
је тужно лишће што је дрхтало око Додоне -
али, као што је жив Алах! - та прича што ми
је Демон рекао седећи поред мене у сенци
гроба, ја мислим да је најчудноватија од свију.
И када је Демон довршио своју причу, он паде
назад у шупљину гроба, и смејаше се. А ја се
не могох смејати са Демоном, и он ме је грдио
што се нисам могао смејати. И рис који вечи-
то станује у гробу, изађе напоље, и леже крај
ногу Демонових и гледаше му чврстим погле-
дом у лице.
 СЕНКА
Парабола
Заиста! Ја идем
кроз долину сенки.
П салам Д а в и д о в

Ви који ово читате још сте међу живима;

али ја који пишем бићу већ одавно отишао у
царство сенки. Јер заиста, необичне ће се
ствари догодити, и тајне ће се ствари сазнати,
и многи векови ће проћи, пре него што ове
успомене буду виђене од људи. А када буду,
имаће неких који неће веровати, и неких који
ће сумњати, но ипак биће и један мали број
оних који ће наћи много чега за размишљање
у писменима утиснутим овде стилусом од
гвожђа.
Година је била година ужаса, и осећаја
јачих од ужаса за које нема имена на земљи.
Јер многа знамења и предсказања десила су се
била, и на близу и на далеко, преко мора и
земаља, црна крила куге свуда су се била
раширила. Онима који су били вешти у
читању звезда, није било непознато да су
небеса имала изглед зла, а мени, Грку, Ојносу
између осталих, било је јасно, да је сада
84

дошла била она промена седам стотина и

девет четврте године, када се, улазећи у знак
Овна, планета Јупитер спојила са црвеним
прстеном страшнога Сатурна. Необични дух
неба, ако ја не тумачим све веома рђаво,
показао се јасно не само у физичкој кугли зе-
мљиној, него и у душама, маштама и разми-
шљањима људским.
Над неколико боца црвеног хијоског вина,
у једној отменој дворани једне мрачне вароши
која се звала Птолемаис, седели смо у ноћи, ми
једно друштво седморице. У нашу собу није
било другог улаза до на једна висока врата од
бакра, та врата била су израђена од вештака
Кориноса, и како су била необично уметничке
израде, затварала су се изнутра. Црне драпе-
рије у мрачној соби, затварале су од нас изглед
месеца, сјај звезда, и опустеле улице - али
значење и успомена на зло нису могли бити
тако искључени. Имало је свуда око нас ствари
о којима не могу дати никаквог јасног рачуна -
ствари материјалних и духовних - тежина у
атмосфери - осећање угушења - страх - и,
надасве, оно ужасно стање егзистенције, које
имају нервозни људи када су им чула оштро
жива и будна, а у исто време моћи мишљења
леже успаване. Нека мртва тежина лежала је
на нама. ЈТежала је на нашим удовима - на
кућном намештају - на пехарима из којих смо
пили; и све ствари биле су тиме притиснуте и
пригњечене, све ствари осим пламенова седам
гвоздених лампи које су осветљавале нашу
 85

гозбу. Усправивши се у високим, танким лини-

јама светлости, они су остали тако горући
бледо и без покрета, и у огледалу, које је
њихов блесак правио на округлом столу од
абоноса за којим смо седели у друштву, сваки
од нас посматрао је бледило свога сопственог
лица, и узнемирено зверање у обореним очима
својих другова. А ипак, ми смо се смејали и
били смо весели на свој нарочит начин који је
био хистеричан; и певали смо песме Анакре-
онове - које су лудост; и пили смо много мада
нас је пурпурно вино опомињало на крв. Јер ту
је био још један становник наше собе у соби
младога Зоилуса. Мртав и сав испружен,
лежао је он, увијен у мртвачки покров - геније
и демон овог призора. Авај! Он није имао
никаква удела у нашем весељу, осим што је
његово лице, искривљено кугом, и што су
његове очи у којима је смрт тек упола била
угасила огањ болести, изгледале да имају тако
живог удела у нашем весељу, као што можда
мртви имају у весељу оних који имају да умру.
Али мада сам ја, Ојнос, осећао да су очи умрло-
га биле на мени, ја сам се ипак усиљавао да не
приметим горчину њиног израза, и гледајући
чврсто доле у дубине абоносовог огледала, пе-
вао сам гласним и звучним гласом песме сина
вароши Теоса1.
Али постепено моје песме престадоше, и
њихови одјеци, котрљајући се далеко између

1Анакреона, који се родио у Теосу

86

тамних драперија собе, постадоше слаби и

неразговетни, и тако ишчезоше. И гле,
између тих тамних драперија где се звуци
песме изгубише, изађе једна мрачна и нео-
дређена сенка, сенка какву би месец, када је
ниско на небу, направио од човека. Али то је
била сенка ни од човека ни од Бога, нити од
ма које познате ствари. И дршћући замало
међу драперијама собе, она се најзад заустави,
у пуном изгледу, на површини од врата од
бакра. Али сенка је била без облика, нео-
дређена, и била је сенка нити човека ни Бога,
ни бога грчког, ни бога халдејског, нити ма
ког бога египатског. И сенка је стојала мирно
на тучним вратима, испод лука и свода, и није
се кретала, нити је рекла иједну реч, него је ту
застала и остала. И врата на којима је сенка
стојала била су, ако се добро сећам, чело ногу
младога Зоилуса у покрову. Али ми, нас сед-
морица у друштву, када смо видели сенку,
како је изашла између драперија, нисмо
смели да је право посматрамо, него смо обо-
рили очи, и гледали смо стално у дубине або-
носовог огледала. И најзад ја, Ојнос, рекавши
тихо неколико речи, запитах сенку за њено
пребивалиште и име. И сенка одговори: „Ја
сам Сенка, и моје је пребивалиште близу
катакомби Птолемејских, а код оних мрачних
долина Јелисиума које се граниче са гадним
каналом Хароновим.” И онда ми, седморица
скочисмо са наших седишта у ужасу, и стоја-
смо дркћући и тресући се, и пренеражени, јер
 87

звуци у гласу сенке не беху звуци ма кога

једног бића, него множине бића, и мењајући
се у својим нагласцима од слова до слова,
падали су тужно на наше уши, у добро позна-
тим и добро запамћеним нагласцима многих
тисућа умрлих пријатеља.
'
 Сшанислав Винавер
ПООВ Н ЕРВН И СИСТЕМ
Поова проза има у себи органске нервне центре
и осетљиву нервну дугмад за изненадна, кобна при-
тискивања. Затворено, заливено музиком таласа, то
се не види увек у оригиналу - не назру се увек те
осетљиве тачке, те жуте мрље очију које гледају у
свет, оне микроскопски мале жлезде које - држао је
Декарт: и јесу полазни чвор свег живота што је око
њих.
Конгенијалан преводилац назре, наслути те
тачке, и оне, у осветљењу другог језика, заблистају
кобнијим, видовитијим сјајем. Једна прича Едгара
Поа није низ наслаганих, једно на друго, плоча
догађаја, није мноштво једно за друго надовезаних,
као жица на жицу и конац за конац, продужавања,
него је то сложен и чудан организам, са осетљивим
нервним системом...
.
 Љ У Б А В И СМ РТ

„Страсне бурне визије”, „раздешеност уобразиље”, „у

тренутку душевне отуђености и бесвесности” - чине грађу
Поове књижевности.
Његов јунак је обично у првом лицу. И у поезији и у
приповеткама он саопштава своје доживљаје - света и оста-
лих актера. Ти су доживљаји љубавни у основи, а из љубави
настају фантазмагорични, понорни, психолошки доживљаји.
Љубав је изузетно снажна и та емоционална сила увек је надо-
мак - пре или после - смрти. Спој љубави и смрти мора бити
сложен у својој контрастној потресносга. Преосетљивосги и
узбуђеносги! - Смрт није само губитак љубави, него и губитак
реалности, сгварности, разума - у сгвари, психосугестивни про-
дужетак живота љубави. - Ето, чуда - доживљаја и приче! - Тај
свет и та стања свести и духа - дочарава у својим приповеткама
песник Гавраиа, песме највиших уметничких домета.
Као да се та песма понавља у свакој причи овога писца.
У Поовим причама смрт није смрт. Љубав - чини се да значи
у његовим књигама - не умире. Она се мења, претвара, оживљу-
је. Збива се више у наратору-јунаку, него у мртвој драгој чије
биће-лепота одређује стање ствари, простор, штимунг приче.
Поове приче-слике налазе се у ноћном раму. Ноћ је доба
сенки: боја ноћи прожима боју приче - нарације и доживља-
ја. Страх и сенка непрекидно су у додиру.
Страхота смрти део је страхоте ноћи, а све је део мапгге,
или, пре, унутрашњег човековог живота - хиперсензибилно-
сти, која је почетак Поове књижевности: „У мојим мислима
био је један неред - збрка и узбуна која се није дала стишати...”
Та збрка и узбуна изражена је сложеним психоемотивним
сликама, доживљајима који су исприповедани песничком дина-
миком, изванредним ритмом, математичком прецизношћу
којој је био дорадтао само песник „Филозофије композиције”.
Чини се да је По и своје приче могао компоновати као
песме. Слике и ритам - оне имају, а песма „Сеновита палата”
92

у средишту најпознатије приповетке, својом наративношћу

показује песничку виртуозност приче. Сва од контраста -
светлости и сенке, живота и смрти, здравља и болести -
свечаности и распадања - поезија и проза Едгара Алана Поа
чини лекцију о савршенству њижевности. Чим је реч о
савршенству - књижевност није сама: ту су музика, и слика, и
фигура... Подразумевајућа, иманентна полифонија обухвата
реченице и форме овог чудесног писца - у једну целину.
Стравичне сцене, из којих се састоје визије, односно
приче овог писца - стравичне су саме од себе, али много
више због стања свести јунака приче... Оне су такве само у
причи, само у тренутку његовог доживљаја. Неком другом, и
у другом тренутку - не би оставиле такав утисак, нити то-
лику снагу бола и ужаса: „Било је могућно, размишљао сам,
да би сам друкчији распоред појединости у тој сцени, рас-
поред детаља слике био довољан да промени или можда да
уништи њену способност за овако болну импресију.”
Аветињски призори и симболи смрти - потичу из „умет-
ничке” потребе писца или човека уопште за таквим визијама,
исто колико и из хиперсензибилног осећања или доживљаја
болести. Болест је бол.
Власник кућа Ушера има рукопис који је „одавао нервну
раздраженост”. Тим рукописом он позива јунака-наратора (а
наратор тумача а тумач читаоца) да му се нађе у „телесном
обољењу” и „душевном растројству које га је мучило”. Та
особина рукописа трепери и у рукопису Едгара Алана Поа,
али она вибрира по законима високоуметничког припо-
ведања, мајсторског и музичког чарања реченице која обли-
кује слике простора и слике душе - једно у другом.
Те слике дочарао је преводилац Светислав Стефановић,
у књизи П р и ч е т а ја н с т ва и м а ш т е - избор из Едгара Алана
Поа, с предговором Станислава Винавера, Графичко пре-
дузеће „Просвета” у Београду, пре Другог светског рата.
„Тако у преводима - пише Винавер - то нервно нешто
долази до свог музички обнаженијег струјања. - И превод
Стефановићев значи да је одболовао и на српском нешто
океанско-поовско: једна љубав је она моћ успона стазама
нашег језика ка Едгару Поу...”
Др Светислав Стефановић (1874-1944) био је лекар, пес-
ник, преводилац енглеских писаца и Шекспира. Стрељан,
вероватно у Лисичјем потоку, у Београду, на крају Другог
светског рата. Задуго заборавље
Д.Л.