Гроф Сава Владиславић

ГРОФ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ
ЈЕДАН СРБИН ДИПЛОМАТА НА ДВОРУ ПЕТРА

ВЕЛИКОГ И КАТАРИНЕ I
МЕСТО ПРЕДГОВОРА
Овом књигом враћам српском народу и завичајној

Херцеговини њиховог племенитог сина Саву Владиславића,
првог православног Србина који је после нестанка српских
краљева и царева и деспота, као туђи поклисар у мисијама
по страним државама, представљао нашу урођену расну
обдареност и далековидост.
Caвa Владиславић је постигао у историји Русије веома
угледно место међу њеним дипломатима прве трећине XVIII
века. За четвртину столећа био је умешан у cвe важне
догађаје руског царства: закључивао је војни савез са
владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на
Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству
и првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским
царем у Пекингу. Али је Владиславић, што је досад остало
непознато српском народу, а што је за нас најважније, био
и први Србин који је, још на истеку нашег тамног XVII
столећа, задобио православну Русију, и лично цара Петра
Великог, за ослобођење Српства и Балкана.
Caвa Владиславић је досад био уопште непознат нашој
науци. Толико непознат српској историји да га ни скуп
наших првих научника није речју поменуо у првој Српској
енциклопедији (Београд, 1924). Oвaj случај сведочи само
колико је било тешко доћи до историјских података о овом
великом Србину, чија је успомена била на путу и да ускоро
потпуно избледи. Али је још можда чудније да ни у Русији
није било више него код нас писано о овом важном руском
дипломати, него се само у неколико реда помињао по
енциклопедијама, макар што се његово име налазило и
истицало у стотинама разних руских и страних
докумената.
Пишући ову књигу, био сам, као песник, далеко од свог
обичног књижевног предмета, који је увек био дело чисте
инспирације. А прешао сам на oвo друго тло једино из
љубави за cвoj српски народ који је дао пуно великана
познатих и непознатих, али и заборављених. Написао сам
ову књигу и из посебне љубави за Гусларски крај cвoje
Херцеговине, за ову расадницу језика, што значи
изграђивање појмова; и за ову ковницу нашег десетерца, који
је, поникавши из косовског бола, својина једино Српства,
исто онолико колико је био и хексаметар један духовни и
изражајни облик искључиво старих Грка.
Caвa Владиславић је био типични израст свог родног краја:
оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног,
гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог,
што представља карактер Херцеговине у познатој
равнотежи између његових позитивних и негативних
особина, и са његовим, скоро јелинским, осећањем мере.
Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац,
човек маште колико и реалист, и човек сна колико и
позитивни стваралац, Владиславић је створио себи, на
изласку из нашег чемерног XVII века, велико име дипломате
у једном великом словенском народу, и огромне заслуге у
једном великом словенском добу. Он је и први поставио
српски проблему Русији као Главни проблем Балкана.
Кроз доста дуги низ година уложио сам сву добру вољу у
сабирање историјских података по разним изворима, и то
до најмањих ситница, које су се тицале Caвe Владиславића,
и које су његову личност осветљавале и употпуњавале. Сава
Владиславић се не представља у oвoj књизи само по каквом
његовом посебном дипломатском делу, нити само по једној
јединој периоди његовог живота, него је он oвде оживљен и
реконструисан из многобројних детаља, као у мозаику, што
значи по свему и малом и великом што је он урадио и
интимно проживео.
Он је за нас био дубоко интересантан и као дипломат, и као
Србин, и као Херцеговац. Да бисмо дошли до свих
појединости о њему, служили смо се књигама и рукописима
на језицима српском, руском, француском, немачком,
талијанском и румунском. А податке о Владиславићу
истражили смо, лично или по поруџби, у архивима: у
Дубровнику, Венецији, Москви, Хелсинкију, Букурешту и
Београду. Верујемо да је после овога свега, одиста врло мало
остало неистраженог. – Народно предање о
Владиславићима, такође представља један докуменат cвoje
врсте.
Верујем и да се после oвe књиге, Савa Владиславић не може
више никад потиснути из историје о знаменитим људима
српске расе, нити његово име заборавити у широким
слојевима српског народа.
Рим–Букурешт, 1933–1940.
Ј. Д.
I.
ПРЕДАЊЕ О ПОРОДИЦИ ВЛАДИСЛАВИЋ
Порекло Владиславића и њихов значај. – Владиславићи и
Ченгићи. –
Разне верзије подударне с историјским подацима. –
Српска херцеговачка властела у XVI веку. – 4. Владиславићи
у млетачкој и дубровачкој земљи. – Подаци о породици
Владиславића у Дубровачком архиву.
I.
Између Јасеника и Берушице, који се налазе на дваестину
километара од Гацка, на путу ка Пиви, живела је до краја
XVII века српска племићка породица Владиславићи.1
Развалине њиховог дома налазе се и сада на том месту, и
народ их зове кулама кнеза Владиславића. И данас Гачани о
тој породици с поносом причају како је била међу
најзнаменитијим породицама целог Гацка још од времена
српског царства, и како је увек давала кнезове и народне
главаре који су тим крајевима управљали. „Ова породица,
као што је имала властелинско право за време српског
царства, исто је право задржала и за отоманске владе, до
свог боравка у Гацку.“2
Према народном казивању, које је и данас живо, властеоско
право Владиславића било је трн у оку беговима Ченгићима,
који су већ били добили део гатачког пашалука. Они су
покушали да Владиславиће униште или натерају у бекство.
А ово најпре тако да им пред народом убију углед, а затим
присвоје њихова имања. У том циљу најзад „скупе војску да
ударе на Владиславиће“.3 Међутим, у гатачком крају је
пребивала и једна српска помуслимањена породица,
Хасанбеговићи, који су живели у пријатељству са
1
Нићифор Дучић: Гласник српског ученог друштва, Београд, 1878, XV,
67.
2
Леонтије Нинковић: Монографија Ман. Добрићева, Мостар, 1908, 24.
3
Л. Нинковић: op. cit., стр. 24.
Владиславићима, те им јаве за намеру бегова Ченгића.4 Исте
ноћи Владиславићи пребегну у Црну Гору.5 Према једном
предању, њихово „робље“ (жене и децу), провео је до
Дубровника неки муслиман из породице Звиздића из Гацка,
која је такођер била у пријатељству са Владиславићима.
„Ови се затим одселе у Русију, где и данас, каже Нинковић,
заузимају угледне положаје у држави. У Русији су добили
грофовске титуле за храброст и заслуге.“
Као што ћемо доцније видети и по архивским документима,
породица Владиславића је одиста била разбијена овим
ударом Ченгића. Међутим, она, по традицији, није цела
напустила Јасеник, а, ни по историји, није цела отишла у
Русију. Када су Владиславићи пребегли у Црну Гору, остала
је иза њих једна њихова невеста која беше у род отишла, и
није се стога налазила у Јасенику за време ове несреће. Та је
жена била носећа, и роди сина, коме дадоше име Вукан. Она
и даље остане у свом роду, а синови овог Вукана прозову се
затим Вукановићи, који и данас живе у Гацку. 6
Позната гатачка села Јасеник, Берушице и Врба, зову се и
данас њиховим старим именима. Ка њима се иде од Гацка до
Автовца колским путем, а од Автовца даље коњском стазом.
Ова стаза иде право на Липник, постојбину Ченгића, све до
Јасеника, постојбину некадашњих Владиславића, а данас
Вукомановића. На том путу ка Јасенику, с једне стране
остаје село Врба, а с друге стране село Берушица. – Сам
Јасеник је један веома занимљив предео. Ту се одиста налазе
развалине које се зову Градина, и које су некада могле бити
куће Владиславића; а оне данас припадају Вукомановићима.
Туда сељаци и данас сваке године изору старог новца, који
зову мангуре. Ту се налази и једна старинска црквина где је
била некад црква. Под њом је гробље. – Насред Јасеника
постоји бара за косидбу, а по околини шуме, луке и
пашњаци, за које се каже да су били својина Владиславића.
4
Н. Дучић (op. cit.) пише да су Ченгићи ударили на Владиславиће због
крвне освете, што је један од Владиславића, син Дукин, убио једног
Ченгића.
5
Др Јевто Дедијер: Гласник српске краљевске академије наука, Насеља,
књ. IV, каже да су Х
6
Лука Грђић Бјелокосић: Из народа о народу, Мостар, 1892.
Јасеник је иначе долина опкољена благим узвишењима, а
Градина се налази на оштром врхунцу који је дигнут између
Липника, Јасеника и Берушице. Између ова два последња
села налази се дугачко обло брдо са чије је једне стране
Лука, а са друге стране поменута Градина. Површина имања
кнежева Владиславића изгледа, према свему, један огроман
феуд, који би се пре могао мерити квадратним километрима,
неголи дулумима. Ту има село, шума, ливаде, пашњаци, река
и поток. Облика је неправилног четвороугла. То је скоро
једна мала област од неколико десетина квадратних
километара.
Као што смо видели, Ченгићи су у њиховом Липнику били
први суседи Владиславића у Јасенику. Бегови Ченгићи су
имали своје феуде са високим кулама и млином, такођер на
самом уласку у Гацко поље, између Самобора и Автовца, као
што су имали и код Фоче читлуке Ратај и Оџак. Народна
традиција тврди да су Ченгићи били пореклом Сијерчићи из
Загоре, а каже се и да су од невесињских бегова Љубовића,
што би значило да су потпуно српског порекла.7 Међутим,
историчар др В. Ћоровић тврди да су Ченгићи пореклом из
Мале Азије, и да је њихов предак био Исфендијар-бег, чија
су имања била на далеком Еуфрату.8 – Пут коњски од
Липника и Јасеника води даље на Горанско у Пиви, којим су
путем те несрећне ноћи, кад су били нападнути, избегли
Владиславићи у Црну Гору. – Недалеко од овог Горанског,
које су Турци рано утврдили, налази се познати манастир
Пивски, звани такођер и манастир Пива, храм Успенија, који
је 1573. г. подигло братство Гаговића уз помоћ њихових
племеника, а у којем се манастиру и данас налази једно
чувено еванђеље, на којем пише да га је поклонио гроф Сава
Владиславић из Русије, за спомен својих покојних родитеља,
и за своје здравље и духовно спасеније. Ту су и неке друге
7
Нићифор Дучић пише да су Ченгићи иста породица од које је и
дубровачки српски песник кнез Медо Пуцић (op. cit.,67). И сами бегови
Ченгићи са поносом истичу себе. Србина „који србују у својој кући
већма него и једна друга муслиманска или православна породица у
Босни и Херцеговини“ (види београдски лист Време од 2. јануара 1940,
чланак Исфендијар-бега Ченгића из Сарајева).
8
Др Вл. Ћоровић: Муслимани у Босни и Херцеговини, у Народној
енциклопедији, св. II, стр. 11–12.
црквене књиге, такођер дарови Саве Владиславића, на
којима се у запису сам назива грофом илирским.9
У народној традицији се такођер говори како су се доцније
Владиславићи крваво осветили Ченгићима. Та освета је
опевана у народним песмама. Леонтије Нинковић пише у
својој поменутој књизи како је у бици код Озије, „на Озији
испод Московије“, руски генерал Сава Владиславић позвао
међу турским војницима ако има који Хасанбеговић да му се
јави. А кад су се јавили Хасанбеговићи, он их је све даривао
као пријатеље, а затим их пустио да се слободно врате
кућама у Херцеговину. Затим је на исти начин позвао ако
има и који од Ченгића да му се јаве. Сви бегови који су се ту
налазили, мислећи да ће такођер бити редом даривани, и
враћени слободно у Херцеговину, пријаве се један за другим,
а све под именом Ченгића, и то њих седамдесет и седам
бегова, међу којима је, међутим, најмање било самих
Ченгића. – Једна нештампана народна песма пева, одиста,
како су два врана гаврана полетела од Озије испод
Московије, и дошли на границу Херцеговине, спустивши се
у Ратај, на кулу Бећир-паше Ченгића, где их је дочекала
кадуна, његова пашиница.10 Она пита два врана гаврана како
је испала победа на Озији:
Вије ли се барјак Мушовића,
Сјају ли се токе Сијерчића,
Игра ли се дорат Љубовића,
Са лијепа поља Невесиња?
Гаврани јој одговорише причом о турском поразу, и како је
Владиславић на превару намамио бегове да му се прокажу,
9
В. Ђ. Милошевић: Манастир Пива, Никшић, 1937, стр. 11–12.
10
Ченгићи, аге и бегови, заузимали су све високе положаје алајбега и
беглербега, и важили као изванредни јунаци. Историчар Владимир
Скарић пише да су Ибраим-бегу Ченгићу давали Дубровчани титулу
Signor, мимо готово све друге спахије, што значи да је спадао међу
спахије највећег ранга. (Подаци за хисторију Херцеговине, Сарајево,
1931, стр. 65). На другом месту налазимо да дубр. Влада честита рођење
сина Бећир-бегу Ченгићу (кал. Гајрет за 1940).
намамио па их затим посекао, „да од врага не остане
трага…“
Доносимо у овој књизи фотографију ове епске куле Бећир-
бегове у Ратају код Фоче.
Није л’ когод од Херцеговине,
Од Ченгића соја свијетлога,
Честитим ћу њега учинити?
питао је лукаво Сава Владиславић, ходећи по заробљеној
турској хордији.
Кад виђеше Херцеговци Турци,
Стадоше му долазити, кадо,
Долазити па се предавати:
Од Никшића града бијелога,
Дође к њему свих пет Мушовића,
И сваки се под Ченгића каза.
Са Клобука два Ковчеговића,
И они се под Ченгиће кажу.
Од бијеле Подгорице шера,
И одатле два Бећиркућића,
Од бијела Колашина града,
И одатле четири Мекића,
А од Скадра седам Бибезића,
Од Црквица, села некаквога,
И одатле два Шахинагића,
Од Билеће до три Капиџића,
Од Требиња, шера бијелога,
И одатле Ризванбеговићи,
И од Стоца до два Сточевића,
Од Мостара два Кајтаза млада,
С Невесиња cвe пет Љубовића,
С Метковића Ресулбеговића,
Од бијела шехер Љубушкога
И одатле до два Љубушћака,
Од Коњица, на води Неретви,
И одатле два Вератовића,
Са Сокоца, испод Романије,
И одатле до два Танковића,
Од загоре седам Сијерчића,
А од Фоче до три Шошевића,
Од Горажде стара Сеисака,
И он му се под Ченгића каза…
Кад се бези окупише, кадо,
Од Санџака и Херцеговине –
Седамдесет и седам бегова… итд.
Битка код Озије је одиста постојала, и то 1735. године.11 Али
Сава Владиславић није лично могао онамо учествовати као
генерал, ни сећи онако своје земљаке, бегове из Санџака и
Херцеговине. Пре свега, Сава Владиславић није уопште био
генерал, за каквог га представља горња народна песма, а
године 1735. је Сава био и одвећ престар да би могао сећи
Турке на буљуке (рођен 1664. а умро 1738. г.). И не само да
није учествовао код Озије12као војсковођа него није био онде
присутан ни ма у којем другом својству. – Некад је
присуствовао једној другој бици са Турцима, а то је 1711.
године на Пруту, у Молдавији, али и онде само као
дипломат, и већ као „министар-саветник при
главнокомандујућем фелдмаршалу Шереметеву“. Био је,
истина, на Пруту том приликом и један његов земљак из
Гацка, и то баш један бег Ченгић, али је ово био Хасанбег,
босански алајбег, а не Бећир-паша Ченгић, босански
беглербег, који је тобож погинуо од Владиславићеве сабље
код Озије, 1735. године.
Зна се и да је Бећир-бег Ченгић био повео у Јужну Русију
нашу „босанску војску“, и то 29.930 муслимана Бошњака и
Херцеговаца, да чувају онамо турску границу, и да затим
спасавају од Руса и онамошњу турску тврђаву Озију. Ту су
ови наши јуначни земљаци немилице изгинули. Озију су
11
Safvet-beg Bašagić -Redžepašić: Kratka uputa i prošlost Bosne i
Hercegovine, Sarajevo, стр. 90–94.
12
Према српској народној песми (варијанта коју сам добио од проте
Косте Љешевића), кадуна Бећир-бега Ченгића била је од породице
Ђулића, и имала је на воjсци у Озији брата Османа, којег су Руси
покрстили, и сина Јакуба Ченгића, којег су онде посекли. Према песми,
на Озији је Сава само опростио Звиздићима из Гацка, који су помогли
његовој породици да се спасе и склони у Дубровник.
Руси дигли барутом у ваздух, а целу једну трећину турске
војске побили, а остало заробили. Бећир-паша Ченгић је био
убијен после ове битке, и то са још више других паша, и са
већом половином заробљеника. Ових заробљеника је било на
броју 7.743, од којих се након две године заточења вратило у
Босну свега њих 1.340. Остатак је или поубијан путем, или
умро од глади, или свршио на мукама. Башагић наводи нам
поред овог и неколико имена тих бегова који су једва успели
да се врате године 1740. својим кућама: Мухмед-бег Дугалић
од Клиса, Рустем-бег Шахинпашић, Абдибег и Хусеин-бег
Корче, Заим-бег Џаферзаимбеговић из Зворника, Дервиш-
бег, капетан Тузле, Смаил-ага из Бихаћа, пашин хазнадар, а
од херцеговачких бегова Абди-бег из Љубошког. Говорећи о
оним који су свршили на мукама, Башагић мисли на
заробљенике задржане у Русији, са Осман-бегом Реповцем у
Гадичу (Гадлачу?), са Хасан-бегом Алипашићем и Сулејман
алајбегом Османпашићем у Белокију, и најзад са Јахијом
капетаном Ченгићем, братом Бећир-бега Ченгића, у Равној
гори.
Ето коју је катастрофу наших бегова из „бошњачке војске“
опевао српски гуслар XVIII века. Азбот је у преводу први
забележио ову нашу народну песму о погибији Бећир-
беговој, а према истој, такођер и број погинулих бегова
босанских и херцеговачких, који износи до 80, што
погинулих у бици, а што побијених после битке.
Макар што код Озије након битке бива убијен и сам наш
Бећир-паша Ченгић, за којег знамо да је лично напао на
Владиславиће на њиховом огњишту у Јасенику, и отео
њихова имања, и натерао их на бекство у наше Приморје, а
неке чак и у Русију, ипак нема никакве вероватноће да је пао
од освете Саве Владиславића, онда престарелог иако веома
познатог дипломате, и врло утицајног у свим високим
круговима. Немамо ни података да су ни ма који други од
оних Владиславића који су за време Озије 1735. г. живели у
Русији, били умешани у судбину ових својих несрећних
земљака, које је Бећир-паша био довео у Јужну Русију, да
онамо бране султана. – Међутим, осим старог Саве, била су
онамо још и његова четири синовца, од којих је један био
чак и генерал руски, гроф Ефим Ивановић Владиславић, син
Савиног брата Јована, најстаријег, о којима ће бити
опширнијег говора у овој књизи (в. глава VIII). А о овом
Ефиму пише један његов рођак да је био „свима спољним
лепотама украшен, али у речи свиреп и дрзовит“.13 Не брка
ли српски гуслар овог генерала Ефима са његовим стрицем
Савом? Нема изгледа ни ово. Ефим је рођен 1691. г., и малим
дететом дошао у Русију, а младићем отишао на науке у
Француску, где је дуго живео и онамо се оженио, а
вероватно био и духовно врло далеко од успомене на
предачки Јасеник, на очево бекство од Турака, и на крвави
напад Ченгића на његову породицу.
У збирци народних песама Вука Караџића налазим једну
песму „Бошњаци на Москву“, у којој се такођер опева она
битка на Озији, али у којој се место Саве Владиславића, као
осветника, спомиње некакав Сава Црнојевић, светећи се за
пет својих погинулих брата овом истом Бећир-бегу
Ченгићу.14 Затим у једној другој Вуковој песми „Фоча и
Фочанке“,15 заробљени Асан-паша из Босне, изведен из
тамнице на сунчање, прича Русима да је у Босни најлепши
град Сарајево, Мостарци најбољи јунаци, а Фочанке
најлепше девојке. У истој песми стоји да се ту налазио међу
Русима и неки Јован Владиславић, који опет прича Русима
како је тешко Фочу освојити због река Дрине и Ћиотине, и
због њене планине Црнога врха. – Сви ови детаљи, и овако
диспаратни, нису можда без своје аутентичности. Сава
Владиславић је, према руским подацима, као што ћемо
доцније видети, имао са собом у Русији брата Јована, са
четворицом његових синова, и његову кћер; а четврти од
ових Јованових синова носио је такођер име Јована. Не би
било чудно да је овде у Вуковој песми можда реч и о једном
од ове двојице Владиславића (оцу или сину), и то тим пре
што је овде реч о Фочи за коју се каже да је била и
13
Види Театрон у ман. Добрићеву (Нинковић 22–23).
14
Вук Ст. Караџић: Српске народне песме, књ. III, песма 85.
15
Караџић, књ. III, песма 87.
постојбином неких наших Владиславића из Јасеника код
Гацка.16
Свакако, што је за нас од нарочитог интереса у оној песми о
освети Савиној над Бећир-бегом, јесте то што је, осим
успомене на Бећир-бега Ченгића, у њој сачуван, скоро у
потпуности, и списак имена наших беговских породица које
су онда у Херцеговини постојале, и које су биле стубови
турског режима у нашој земљи, а које је раја српска,
природно, сматрала својим непријатељима. Без српског
гуслара, ове чувене породице би можда већ једним делом
биле заборављене.
2.
Предање о старој српској породици Владиславића
забележили су и објавили пет наших босанских и
херцеговачких писаца који су писали о народу: Нићифор
Дучић, Лука Грђић-Бјелокосић, Стјепо Трифковић, др Јевто
Дедијер, и Леонтије Нинковић. Тројица од њих су објавили
та предања у Гласницима Српске академије наука у
Београду, а Грђић и Нинковић у посебним студијама о
народу.
Тројица од ових писаца су набројала и имена неколицине
Владиславића који су се, према народном казивању, затекли
на свом огњишту када их је Ченгић напао, а који су се затим
спасли бекством и растурили по другим крајевима. На новим
својим насељима, они су, каже предање, изродили неколико
других познатих српских породица, али које се више неће
презивати Владиславићима, него по крштеном имену својих
домаћина тога времена, а та презимена затим сачувати даље
без нове промене.
Тако први по реду од поменутих пет писаца, Нићифор
Дучић, пише да су у те дане живела у Јасенику код Гацка
три Владиславића: Сава, Дука и Вукоман. Сава је отишао у
Русију и о његовом породу нема спомена. Дукини синови
убију једног Ченгића и избегну у требињску нахију, и од
њих су Дучићи у Требињу. Од Вукомана су Вукомановићи,
16
О Јовану Владиславићу, види гл. 2. ове књиге.
који и данас живе у Јасенику.17 Други од ових писаца, Лука
Грђић, такођер говори о знаменитости ове породице и о
њеном бекству, а говори узгред и о једном детету од којег су
у Гацку данашњи Вукановићи (мислећи на Вукомановиће).18
– Трећи по реду од горњих писаца, Стјепо Трифковић, каже
да су у породици Владиславића била тада три брата: Дука,
Максим и Милорад. Овај Дука је остао у Требињу, и од њега
су Дучићи; Максим се пре двеста година одселио у Босну, у
село Поткрај у Раковици, и од њега су онамошњи
Максимовићи, а трећи брат Милорад је избегао у Русију. Из
Поткраја су се Максимовићи доселили на Велу, а из Веле се
раселили у Зеник и Зеницу.19 Четврти од ових писаца, др
Јевто Дедијер, пише да су била четири брата Владиславића:
Лако, Бјеле, Дука и Вуко. Они су се из Јасеника растурили
на више страна: Бјеле и Дука су отишли у Загору (ово би
било код Добромана близу Требиња?), али им се туде није
свидело, и стога Бјеле оде у Бјелошев До код Љубиња, а
Дука је прешао у Луг, и од њега су Дучићи у Требињу.
Дукин син Максим је отишао у Сарајево, пак му тамо
потомке зову Максимовићима. Једна кућа те породице живи
у Трнову код Сарајева. Од Дучића су, пише још др Јевто
Дедијер, и Чабрили у Подвележју код Невесиња.20 –
Напослетку, пети од ових писаца, Леонтије Нинковић,
говорећи о Владиславићима у Јасенику, спомиње само Саву
и његовог брата Мата – који су одиста постојала обојица, и у
исто доба, али који нису, као што ћемо видети, били и браћа.
Оволико је углавном било објављено до данас о пореклу и
породици Саве Владиславића, односно о онима који се
спомињу као његова рођена браћа. Треба овоме додати и да
једна народна песма, варијанта о освети Савиној над Бећир-
бегом, код Озије, истиче и једно име код Савиног брата, које
дотле нико није поменуо, а то је Тодор. Наиме, Сава
Владиславић довикује код Озије бегу Ченгићу ове речи:
17
Н. Дучић: op.cit., стр. 67.
18
Лука Грђић: op. cit., стр. 23.
19
Стјепо Трифковић: Гласник Српске академије наука, Насеља. V, 213–
214.
20
Др Јевто Дедијер: op. cit., стр. 289.
Знаш ли, пашо, не знали те људи,
Када моју кућу раскућисте,
Посјекосте мог брата Toдора
Мог Toдорa брата рођенога,
И крвљу ми ватру погасисте…21
Једна друга народна песма о истом овом случају (варијанта у
нештампаној збирци г. Андрије Лубурића) говори о једном
Савином брату Живку: „Што си моју чељад намучио, – и
посјеко мога брата Живка…“ А најзад, има и једна трећа
варијанта (добивена од проте г. К. Љешевића) која говори о
неком Савином брату који је посечен у Јасенику, али не
помиње његово име: „И милог ми брата посјекосте – на
огњишту у бијелој кули, те ми крвљу ватру погасисте…“
Као што смо горе видели, пет споменутих писаца давали су
нам листе са неједнаким именима браће Саве Владиславића.
Код једног се Максим каже као Дукин брат, а код другог као
Дукин син. Тако се и у народној песми каже да је Живко
брат Савин, а у народном причању, као што ћемо даље
видети, да је Савин братић. Међутим, ништа у народном
предању нема узалуд казаног. Живко је одиста, као што каже
предање, био Савин братић, син Дукин, што се види и по
једном писму Дукином у Дубровачком архиву; а према
народној причи, и према народној песми, он је посечен у
Јасенику. И то баш поред огњишта, можда приликом ручка,
од руке Бећир-бега Ченгића, као што и Сава истиче у горњој
изванредној песми о тобожњој освети његовој код Озије, а
што ће се даље видети.
Што може да нас овде нарочито зачуди то је да др Јевто
Дедијер, говорећи о Владиславићима, не помиње Саву који
је, међутим, најзнаменитији међу њима, а знаменитији и од
ма којег Херцеговца његовог времена, чак скоро и од ма
којег Србина у веку у којем се родио: и то по својим великим
дипломатским способностима, које су га истакле међу
21
Варијанта песме Освета Саве Владиславића коју сам добио од
професора О. Вукомановића, забележену у Јасенику.
главне сараднике цара Петра Великог, а нарочито по
његовом покушају да помоћу Русије и њеног великог
православног цара, ослободи Српство и православни Балкан
од турског ропства. Дедијер, који је написао досад најбоље
научно дело о Херцеговини, није чуо за име Савино у
Херцеговини, макар што је оно и сад живо, нарочито поред
наших манастира. У овима се још чувају свештене утвари и
црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије, а на
тим је књигама често стајала и својеручна посвета са
Савиним аутентичним потписом: гроф илирски Сава
Владиславић (који доносимо у овој књизи фотографисан).
Слао их је манастиру Пиви, ман. Житомислићу, цркви на
Топли код Херцег Новог, и цркви у Рисан (за живота
његовог 1732. г., и затим тестаментом 173822), од којих
дарова неке доносимо у овој књизи фотографисане (у цркви
на Топли), и са таквим Савиним аутентичним потписом. –
Чак и народне песме у Херцеговини су опевале у више
махова Саву Владиславића, као велможу у Русији, и као
љубимца Петра Великог, али и као Херцеговца и увек
великог Србина.
Свакако, једно је заједничко у предањима народним о
породици Саве Владиславића, како су нам то забележили
споменути наши писци: наиме, сви говоре о истој породици
и кад не погађају тачно имена њених чланова. Од петорице
тих писаца су њих сва петорица сложни у том да је породица
Владиславића пореклом из Гацка, односно из Јасеника, а не
са које друге стране, што је нарочито важно.
Катастрофу у Јасенику народ описује са пуно
драматичности. Гуслар ставља у уста Сави Владиславићу,
после битке код Озије, дирљиве стихове да оптужи Бећир-
пашу Ченгића, како му је кућу раскућио. Пита га: где је
његова кула наврх Јасеника, и бара на дну Јасеника, и њиве
Луке, и читлуци, и његових седам воденица, и онијех ступа
ваљалица… Камо његових хиљаду оваца, и под њима петсто
22
М. Ђ. Милошевић: op. cit., стр. 11–12. Н. Дучић, Књижевна дела. –
Томо К. Поповић: Херцег-Нови, истор. Белешке, Дубровник, 1934, и
затим од истог писца: Херцег-Нови, у спомен 500-годишњице, Задар,
1883, 178.
јагањаца, и стотину коња и говеда, и дората коња великога,
који ваља кол’ко људска глава… И стотину пчела пријесједа,
и у новцу маџарије жуте, „у гомили што ми остадоше, што
их нико потрошит’ не може“ – Бећир-паша обећава да ће све
ово вратити што је отео; али га тад пита Сава Владиславић:
ко ће му повратити брата рођенога, којег су посекли, „на
огњишту у бијелој кули, те ми крвљу ватру погасисте…“
У овој истој песми се говори да су Турци одвели
Владиславићима и њихове жене и децу, и довели их у
Метохију (варош Гацко), међу којима и Савину сестру
Милицу („љепша бјеше од бијеле виле“), коју су онамо
затворили у ледену тамницу. Бећир-паша је био наредио,
каже се даље, својим људима да кад пођу к њему у Ратај,
поведу собом и Милицу Владиславићеву, како би је удао за
неког потурицу, а да остало робље потамане… Али се Бећир
брзо тргао и покајао, и затим по неком српском младићу
послао „робље“ Владиславићево у Дубровник. Тамо, према
народној песми, Латини лепо примише Савину чељад, и
упутише је у Русију…
Овакво је предање о Владиславићевој катастрофи у Јасенику
према народној песми, која је, извесно, из истог краја, и из
истог времена.
Додајмо овом и да један писац, шести по броју, и то писац
XVIII века, и савременик Саве Владиславића, пише да су
Владиславићи из Гацка. То је несуђени владика далматински
Симеон Кончаревић, који је не добивши од млетачке владе
потврду његовог избора на далматинском Косову за
епископа, напустио Далмацију а затим и отаџбину, и 1758. г.
одбегао у Русију, где умре у Кијеву 26. августа 1769. У свом
познатом Летопису, Кончаревић спомиње кнеза Луку
Владиславића из Гацка.23 Тај кнез Лука је пратио у Пећ
требињског митрополита Василија Јовановића, доцнијег
светог Василија Острошког (умро 1671. г.), и на повратку са
тог пута кнез Лука богато обдари манастир у Острогу. У
истом Летопису, под годином 1711, Кончаревић каже да је
овај кнез Лука из Гацка имао у Дубровнику сина Саву
23
Гласник Далматинске цркве за 1897. стр. 129/3.
Владиславића, који је тамо остао до 1687. г., дружећи се са
онамошњом „најугледнијом властелом“. Овај Кончаревићев
Летопис је, између осталог, и једини историјски доказ да су
Владиславићи из Гацка, а не из каквог другог краја.
Има и једна наша народна верзија да су Владиславићи
пореклом из Попова24, а исти се податак налази и међу
руским изворима. Такође има у Дубровачком архиву један
податак да су Владиславићи пореклом из Фоче.25 Најзад, има
и једна трећа верзија: да су Владиславићи пореклом из
Житомислића.26 Прва од ове три верзије могла би тренутно
изазвати забуну, пошто се, после расељавања Владиславића
из Јасеника, могло с разлогом тражити у Попову њихово
ново пребивалиште, а поред тога, онамо тражити и њихово
порекло. Традиција већ и тако тврди у више махова да се
Дука или неко од синова Дуке Владиславића био у тај крај
преселио, променивши старо име Владиславића према имену
Дукином. У једној народној песми у којој се опева устанак
под Милорадовићем и владиком Данилом, 1711. г., стоји
како се руски цар Петар Велики у једном разговору обраћа
свом доглавнику Сави Владиславићу, пореклом Србину,
овим речима: „Вјерни Саво Владислављевићу, од Попова од
Херцеговине…“27 Руски податак да су Владиславићи, и то
баш сам Сава, из Попова, могао се увући у њихов руски
родослов можда из ове горње песме, која је преведена и на
руски.
Остаје најзад и верзија, и то опет из једног руског извора, да
су Владиславићи пореклом из Житомислића. Према руском
родослову Савином, тврди се да је кнез Лука Владиславић,
отац Савин, умро у Дубровнику, и да је затим бригом
Савином пренесен у манастир Житомислић на Неретви, и
онамо сахрањен. – Постоји одиста и једно народно предање
да су Владиславићи и Милорадовићи изданци једне исте
српске племићке породице Храбрена, која је живела у XVI и
24
Огледало српско (народне песме) Београд, 1845, са предговором П. П.
Његоша.
25
Јиречек: Poselstvi Dubr. Rep., (1771–1775) v Praze, 1893, 10.
26
Бычковь, Барановь, Модзалевскй
27
Огледало српско, песма „Милорадовићи 1711. г.“.
XVII веку, а чак и много раније, у столачким Дубравама.
Тако једна дивна народна песма тврди како те обе српске
породице потичу од двојице рођене браће: „Од Милоша
Милорадовићи, од Милинка Владислав(ље)ићи…28 И сам
Сава Владиславић у једном свом руском писму из године
1728. хвали се Русима како су његови преци дизали
манастире и помагали сиротињу. 29 Не зна се да ли је овде
Владиславић мислио на своје сродство са Милорадовићима,
и на манастир Житомислић, или је мислио на манастир Пиву
што су зидали Гаговићи, који су опет (према казивању
историчара Ћоровића), такође пореклом од Владиславића.
Видећемо доцније и да је Сава Владиславић био у Русији у
присним односима са онамошњим Милорадовићима, а, како
се каже, исте и пуно помагао.
Српска херцеговачка породица Храбрени дала је неколико
знаменитих имена, чак и од историјског значаја. Она је
одиста старином из краја који се и данас зове Дубрава,
између Мостара и Стоца. У једном документу који су
изасланици патријарха Јована и војводе Грдана упутили
папи, каже се за Храбрене да су они господари Доњих
Влаха, а за ове Влахе се каже да су православне вере: У
Дониех Власиех есу главe Храбрени.30 Ова стара породица је
позната код нас Срба нарочито по том што је као своју
задужбину подигла најбогатији манастир у Херцеговини,
Житомислић на Неретви, јужно од Мостара. Ову задужбину
је подигао 1563. г. спахија Милисав Храбрен, као што се
види из његовог записа на камену у манастирској цркви. У
тој истој цркви налази се и доста неугледна фреска истог
спахије Милисава из године 1609. канда у племићком оделу
оног доба, и са минијатуром његове задужбине на његовом
28
Пеованя церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем
Церногорцем (Сима Милутиновић Сарајлија), Лајпциг, 1837. (песма „Два
Херака“ од Петра Мркајића из места Перовића у Бањанима).
29
П. Пежемскй у листу „Московитянинъ“ за 1852. г. (св. I, гл. 2, стр. 53–
57) износи једно писмо Саве Владиславића епископу иркуцком,
Инокентију Кулчицком, од 7. фебр. 1728, где Сава пише између осталог:
„прародителеи моихь дльать монастыри и святя обители вспомоаль…“
(Ја сам наследио од мојих предака да манастире и свете обитељи
помажем.)
30
Dr Rudolf Horvat: Glasnik zemaljskog muzeja, Sarajevo, 1909, 58.
десном длану. Ово је једина слика ове врсте у Херцеговини.
Са једне стране његове главе пише реч Милисав, а са друге
стране спахија. Постоје у истом манастиру и документа како
је тај спахија Милисав Храбрен ишао лично у Цариград да
од султана Мухамеда II Освајача измоли ферман за
подизање овог манастира на темељима неке старе цркве из
времена Немањића. Милисав је укопан у манастирској
цркви.
Храбрени су били богата српска властела, што се види по
њиховим задужбинама и завештањима. Као што су
Владиславићи имали њихов Јасеник и Берушицу, тако су и
Храбрени имали своје велике поседе у столачким
Дубравама. Пишу да су три брата Храбрена подигли три
задужбине: Радоје, своју цркву на Тријебњу, а Љубосав своју
цркву на Ошенићима, код Стоца, и најзад Милисав свој
поменути манастир Житомислић. Манастир је посвећен
Благовештењу, али је црква посвећена Светом Николи, по
чему Нићифор Дучић претпоставља да су Милорадовићи
можда славили Светог Николу. – У овим се црквама и данас
служи по једном у години помен ктиторима Храбренима. У
Тријебњу пише чисто на црквеном зиду: „ Воивода Радое
Храбрен.“ У документима на турском језику, који се чувају у
манастиру Житомислићу, има спомена и о војводи Милошу
Храбрену, оцу ових Милорадовића, као и о спахији Петру
Храбрену.31 Већ у X веку, дубровачки Сенат прима за
грађанина своје републике неког војводу Петра
Стјепановића Милорадовића, заједно са његовом браћом:
кнезом Вукцем, затим кнезом Павком, и кнезом Стјепаном, и
најзад кнезом Добријем.32 Један од Милорадовића доцнијег
времена, Јероним, добио је 1760. године од царице Марије
Терезије племићку титулу у којој се назива Јероним
Милорадовић Хребреновић-Дубрава.33
Милисав Храбрен је завештао свом манастиру Житомислићу
не само земљиште које се налази у самом селу истог имена,
на обали Неретве, него и земљишта у селу Драчеву, затим у
31
Н. Дучић: О Милорадовићима (у његовим Књижевним радовима)
32
Љуб. Стојановић: Старе повеље и писма, Срп. акад. наука, 1934, I.
33
Графь Милорадовичь: Всемрная Иллустраця, 1886, N° 910.
планини Обрљину, и најзад у Зијемњу више Мостара. –
Припрата цркве у Житомислићу била је, према народном
предању, гробница породице Храбрена. Ту су одиста под
плочама, на којима није било никаквог натписа, открили
једног дана четири костура.34 Али нигде гробни натпис
ктитора спахије Милисава. Калуђери ми кажу да о његовом
гробу немају никаквог сазнања.
Имања породице Храбрена-Милорадовића у столачким
Дубравама, припадају данас њиховим помуслимањеним
потомцима (како их сматра Скарић) који се зову Опијачи,
настањеним у дубровачким Црнићима. А они други
Храбрени који су у Херцеговини остали, а задржали
православље, прозвали су се Љољићима и Кузманима и, како
пише Скарић, Кнежићима. Ови Љољићи и Кузмани живе
данас као сељаци и обични кметови на земљи својих предака
код манастира у селу Житомислићу. Други су се Храбрени
одселили у Русију, и каже се да су се онамо прозвали
Милорадовићима. Историчар Скарић35 пише да је први од
њих отишао Илија, са два сина, Михајлом и Гаврилом, и то
за време Морејског рата (1683–1689). – Мислим да треба
овде овај Скарићев датум исправити или бар допунити.
Наиме, ја налазим како, још године 1644, руски цар Алексије
Михајловић шаље из Русије неког „српског кнеза“ Стјепана
Милорадовића у манастир Студеницу у Србију да му оданде
доведе веште рударе за проналажење сребра.36 Канда је
таквих вештих рудара одиста било онда у Студеници, пошто
је о њима Русима причао и студенички архимандрит Неофит,
који се баш у то време са још тројицом студеничких
калуђера бавио у прошњи по Русији. Са овим је Неофитом и
његовим калуђерима поменути кнез Стјепан Милорадовић и
отпутовао, 1644. године, тим послом за Србију. – Што је
важно, то је и факат да је 1644. г. кнез Стјепан Милорадовић
путовао већ по други пут у истом циљу за манастир
Студеницу. А ово би значило да су кнезови Милорадовићи
34
Н. А. Илларионовь (бивши руски конзул у Мостару, а затим 1884. у
Једрену). Види чланак: „Чтеня Общтества Истори Древностей
Россискихь“, Москва, 1870, Черниговъ, 1884.
35
Скарић: Требиње у XVIII веку, Сарајево, 1933.
36
Споменик Срп. кр. Академије наука, 53.
живели у Русији, не само нешто пре Морејског рата него и
пре ове 1644. године.
Додајмо још да осим оног Илије Милорадовића и два његова
сина, Михајла и Гаврила, које помиње Скарић, с њима је у
Русији живео и трећи њихов брат, Александар, којег, као
што ћемо доцније видети, сам Сава Владиславић помиње у
једном свом писму (види глава VI, 2). Михајло и Гаврило су
долазили, каже Скарић, већ 1707. г. у Херцеговину, да обиђу
задужбину својих предака у селу Житомислићу. После тога
је 1711. г. поново и сам долазио исти Михајло, али сад као
„српски пуковник“, постављен у том чину нарочитим
царевим указом, и послат, иницијативом Саве Владиславића,
на Цетиње, са царевим прокламацијама народу у Црној Гори
и Херцеговини, да се дигне на устанак за ослобођење од
Турака, на које је и Русија била дигла војску да их коначно
протера из Европе. То је био познати устанак прокламован
на Цетињу на Видовдан 1711, под вођством пуковника
Милорадовића и владике Данила I Петровића, оног којег је
доцније Његош опевао у свом Горском вијенцу.
Постоји и једна верзија да су Владиславићи пореклом из
Фоче. У једном податку у Дубровачком архиву стоји: ben si
sapesse che era nattivo ed abitante in Foccia (у Фочи рођен и
настањен). Историчар К. Јиречек, наводећи овај податак,
помиње неког Николу Владиславића трговца 1689. у Фочи. 37
У Фочи су одиста живели неки Владиславићи, као што ћемо
и ми даље видети, а међу овима и сам Дука Владиславић,
који се спомиње као Савин брат, свугде осим у забелешци
коју налазимо у једном рукопису Херцегновског архива,38
где се Дука спомиње, уосталом сасвим погрешно, као Савин
отац. А погрешно зато што се сам Сава на свима званичним
документима (венчаном акту,39 декрету о руској грофовској
37
Jireček: op. cit., 10.
38
Својина г. Ј. Секуловића у Херцег Новом.
Che la verita fu ed e, she li Nobili Sig. Ri Zuanne, Hifko e Sava Co Co
Vladislavich sono figlioli di Dto matrimonio gisto (?) al rito ortodoso del
Nobile Signor Ducca Vladislavich, nattivi nella citta di Fozza, statti ottomani.
39
Archivio della sciesa parrochiale di San Cassiano in Venezia. Registro
matrimoni della sopressa parrochia di Santa Stae, pag. 378, doc. cop. pag. 51.
титули,40 као најзад и на самој гробној његовој плочи у
Петрограду),41 називао Сава Лукић Владиславић, значи син
Лукин, као што нам га је таквог приказао и Кончаревић у
свом Летопису, а не син Дукин. Из писама дубровачког
конзула у Цариграду, Луке Барке, видимо да је већ од 1692.
г. дубровачки сенат слао званичну пошту Луки Барки, и
обратно, преко Дуке Владиславића у Фочи; и да је тим путем
ишла његова дипломатска преписка, колико архивски
дубровачки подаци сведоче, све до 1705. г., ако не и нешто
дуже. Значи скоро цело четврт века. Конзул Лука Барка у
свом писму од 21. октобра 1693, које се налази међу
његовим осталим писмима у Дубровачком архиву, назива
Владиславиће у Фочи persone honorate.42– Најзад, постоји и
у самој Фочи народно предање о тој властелинској породици
која је живела некад у том херцеговачком граду. О томе са
приватне стране добијам следећи податак по усменом
казивању двојице данашњих фочанских стараца, Николе
Кочовића и Тане Јеремића.43
„У Фочи су живели у средњем веку Владислав(ље)ићи,
српска властела. Била су три брата: Мироје, Влаислав и
Љубоје. Мироје се потурчио, и од њега воде порекло
Ченгићи (!) који и данас живе у Кремину, недалеко од Фоче,
а народ их зове Миројевићи, по томе Мироју. Љубоје се
такођер потурчио, и од њега су бегови Ченгићи-Љубовићи
(!) који и данас живе у Невесињу. Трећи брат Влаислав44није
се потурчио, него је испред Турака побегао у Дубровник.
Последњи изданак Владиславића у Фочи била је нека баба
Савка, од које излазе познате породице фочанске, Јовичићи
и Јеремићи. Земљиште где је саграђена данашња
40
Списокь титулованнимь родамь, СПв, 124–125.
41
Описание Свято-Троицкои Александро-Невскои Лаври, СПв, 1842.
42
Дубровачки архив: писма конзула Луке Барке.
43
Горње фочанске податке саопштио ми је личним писмом г. Жарко
Пецељ, инж. агр. у Фочи, дана 25. марта 1940.
44
Н. Дучић у Гласнику Срп. уч. друштва (књ. 40, г. 1874, стр. 67) пише
да се први од Владиславића одселио у Русију Влаислав, дед Савин, али је
овај податак извесно узет из поменуте песме „Бан Влаисав“ која брка
имена, пошто о овом деди и бану Влаисаву нема ни речи у народном
причању ни у архивским и другим подацима.
православна црква и школа у Фочи, поклонили су
Владиславићи.45 – И данас се види гроб ове Савке у Фочи са
њеним именом. Отац и брат ове Савке, којима се више не зна
име, побегли су – како каже ово фочанско предање – испред
Турака у Влашку. У Фочи је остало још седам њених
сестара, од којих се једна била удала у Дубровник, не памти
се за кога. Тако се исто не зна за кога су удате и оних
осталих пет сестара, ни шта је с њима било. Још се прича да
је један од Владиславића отишао у Дубровник, и „онамо
заузимао врло важан положај.“
„Покрај Фоче, на 11 километара, налази се Ратај, некад
летњиковац породице Ченгића. У том се селу налазе и неке
старе зидине, капије, куле и тамнице. Кажу да су ту
затварани зликовци и изрицане пресуде. Недалеко од Ратаја
налази се село Јасеново, на 8 километара, у коме данас живе
муслимани Сердаревићи и Чаушевићи. Ту се налазе очувани
и неки стари бунари за које народ каже да су из грчког доба.
У срезу фочанском, у општини Валенићи, налази се село
Мештровац…“
Као што се види, изгледа доста вероватно да су
Владиславићи пореклом из Фоче, а у Јасенику имали своје
катуниште и летњиковац, као што се и данас тврди у
Јасенику, што ћемо даље видети. Свакако Симеон
Кончаревић каже за Савиног оца кнеза Луку да је из Гацка, а
не из Фоче. И народна песма о „Бану Влаисаву“ исто
сведочи. У њој се пева како је Бећир-бег Ченгић, сазнавши
да у Гацку имају три лепе српске девојке, Мика Старовића,
Ружица Срђевић Шћепанова и Ана Мандић Јованова, писао
је бану Влаисаву у Гацко, да му уз арач пошаље и ове три
лепотице, да њима ожени три своја сина. Под баном
Влаиславом се брка Сава Владиславић? Бан увређен оваквом
дрском поруком, намами у Гацко три сина Бећир-пашина, и
сву тројицу обеси. После овог Влаислав, заједно са
породицама девојачким, одбеже у Дробњак код попа
Копривице, а оданде у Немачку, и најзад галијом у Русију.
Спасивши живот цару Петру Великом од некаквог атентата
45
Такођер види: Prof D. J. Deroko: Drina, Novi Sad, 1939, стр. 89 („Crkva
sagrađena na imanju poznate porodice Vladislavića.“).
који је био спремљен у Турској, постане царевим љубимцем,
после чега много користи Херцеговцима у Русији… итд.46
Из ове песме се такође види да је Сава Владиславић требало
да шаље бегу у Ратај арач и српске девојке из свог Гацка, а
не из Фоче, према чему би Владиславићи били Гачани а не
Фочани.
Интересантно је да се породица Владиславића први пут у
народној песми и причању спомиње тек приликом
Ченгићевог напада на њихов Јасеник, напад који је морао
бити врло опак и крвав, кад је он потиснуо сва друга
памћења о њима. Историјски се Владиславићи први пут чују
у Летопису Кончаревићевом, а архивски се о њима види
први траг у Дубровачком архиву, у писмима дубровачког
цариградског конзула Луке Барке.
Међутим, један Владиславић се спомиње и пре оног Луке
Владиславића, кнеза из Гацка. То је неки Стефан Влаисалић
(алтерација од Владиславић, како је то име написано и у
потпису Дукином, ћирилицом, који се види фотографисан у
овој књизи; макар што се Дука другде писао Владиславић,
што се такођер види у потпису латиницом, који такођер
доносимо фотографисан у овој књизи). Поменути Стефан
Влаисалић се јавља у једном запису који се налази на
корицама Зонарина Летописа у српскословенском преводу, у
Карловачкој патријаршијској библиотеци. Овако гласи тај
запис: „Боже в име твое да се знает како приложи си книгу
Стефан Влаисалић лета 7147 (1639) месеца февр. 13. дн св.
Симеон Србски Мироточец) и потписах аз смерен
Митрополит Захл … мски Вас … ле при игумену Логиноу.“
– Владиславићи се спомињу и још израније. На име,
спомиње се неки кнез Херак Влаисалић у области Доњих
Влаха, године 1483, значи у дане када су Турци покорили
Херцеговину.
Ни ово није најстарији спомен о Владиславићима. У повељи
Стевана Твртка од 1378. године, говори се о Влкцу
Владислалику.47 Чак и на две године пре овога, 1376,
46
Из нештампене збирке г. Андрије Лубурића.
47
Monumenta Serbica, 189.
спомиње се као изасланик кнеза Николе Алтомановића неки
Вукша Владисалић.48
Како је народно предање у Херцеговини о породици
Владиславића било у књигама првих поменутих неколико
писаца забележено још у току друге половине XIX века,
занимало ме да сазнам да ли то предање још и данас живи на
устима херцеговачког народа. Одиста, нашао сам да је оно и
данас живо, и чак у потпуности сачувано. Налазим и да је
баш у данашњем облику још више занимљиво због пуно
досад непознатих детаља, и врло узбудљиво, зато што се све
подудара са народном песмом, као и са многим архивским
подацима.
Гацко је једно од најживљих подручја наше српске поезије, и
крај који је пуно урадио за изградњу наше гусларске и
устаничке психологије. Гацко није само један град, него
један велики предео; а град гатачки се зове Метохија, за
разлику од целе оне покрајине. На гатачкој висоравни
сусрећу се главни старински путови. Један води од
Дубровника на Требиње и Билећу до Гацка, а други долази
онамо из Босне, преко Коњица – Невесиња – Гацка на
Оногошт, и даље. На дну Гатачког поља се овај други пут
грана у два правца: један иде преко планине Беласнице на
Чемерно за Фочу и за Санџак, а други правац иде преко
Гатачког поља на Јасеник – Равно – Пиву – Дробњак. Овим
путовима је вековима ишла и велика дубровачка трговина за
Србију, и даље за остале балканске земље.
На овој раскрсници се живело ужурбаније него на многим
другим местима. Од времена кад су још на Гатачком пољу
били битку краљеви Драгутин и отац му Урош I, па све до
пада Дубровачке републике, туда су ишли многи курири,
каравани, страни мисионари и страни агенти. Ту су
природно биле насељене и многе српске угледне и
властелинске породице, а међу њима и Владиславићи. Гацко
и Дробњак су дакле историјска насеља одакле су потекла
највећа српска епска и културна имена. Уосталом, од
Дурмитора, на стотину ваздушних километара унаоколо, то
48
Проф. Мих. Динић: Никола Алтомановић, Београд, стр. 29.
је расадник свих српских стремљења, ковница језика, извор
поезије, и школа српског витештва и чојства. Дурмитор је,
према томе, центар српске главне моралне сфере, наш
Олимп.
Један културан човек и добар познавалац Херцеговине,
Гачанин пореклом, забележио је ових дана са живих уста
једног старца из Јасеника и данас живо народно предање о
Владиславићима, које се овим може сматрати и исцрпним.
Тодор Вукомановић, шездесетогодишњак, и данас чувар
огњишта старих Владиславића у њиховом гнезду, испричао
је у перо Милошу Слепчевићу оно што је и сам некад чуо од
Томе Вукомановића, кад је и овом било већ пуних осамдесет
година. Ево те данашње традиције из самог Јасеника.49
„За Владиславиће се каже да су пре Косова живели негде у
источној Србији, према Видину, и да је њихов предак
властелин Влајко ишао са војском на Косово. После
косовске катастрофе, Владиславићи су се склонили у ове
крајеве, негде око Фоче, а Јасеник им је најпре био
катуниште, а затим њихово летовалиште, док се негде пред
конац XVII века нису коначно и настанили у Јасенику. Први
су познати Сава са његовом браћом Дуком и Тодором. Сава
је имао везе са Русијом, и одонуд примао важна писма, како
ће ускоро престати робовање и настати слобода за потлачени
српски народ. За ова писма сазнаде од самог Саве неки
Шојић, који се био окумио са Савом, а затим га потказао
Турцима; и то га потказао главом Бећир-паши Ченгићу. Ово
Шојићево издајство дође до ушију неком помуслимањеном
Ђуру Звизди, који то јави Сави Владиславићу. Сава се
пожури да тајна писма негде прикрије, и зато их дадне
Дукином сину Живку. Утом искрсне у Јасенику Бећир-паша
Ченгић. Сава се био тога дана склонио пред Турцима у једно
место звано Јасење, одводећи собом и једно Живково мушко
дете. Живко Владиславић прими Турке у Владиславићевом
дому; али код огњишта, за време ручка или огрева, испадну
Живку из недара поменута писма која је Сава био добио из
Русије. Бећир-паша Ченгић, видевши шта ова писма пишу, и
од кога су, тргне сабљу и посече Живка Владиславића, а крв
49
Саопштио ми 1941. г., учитељ г. Милош Слепчевић.
Живкова се проспе по огњишту. (Ова Живкова погибија
поред огњишта подударала би се са речима у народној песми
којим је Сава оптуживао Бећир-бега на дан освете код Озије.
А Живкова смрт због писама из Русије потврђује се, као што
ћемо доцније видети, и историјски.)
„Сава, који је, како смо видели, за то време био склоњен у
Јасењу, са Живковим синчићем, брзо сазна за ову погибују у
Јасенику; а Живково дете, престрављено, или након убиства
очевог било и само рањено, умре. Сава га сахрани на месту
које се и данас зове „Владиславића план“. – Ченгићеви људи
опљачкају Владиславићеву кулу, а жене и децу отерају у
Гацко у тамницу. Жена Тодорова налазила се тог дана у
Дробњаку код својих родитеља, а како је била бременита,
роди мушко дете коме дадну име Вукоман, и од њега су
Вукомановићи који живе и данас у Јасенику. – У тамници у
Гацку налазила се са осталом Савином чељади и Савина
сестра коју Бећир-паша хтеде узети за своју жену; ово
зачуше Срби и запале велике ватре по брдима, у знак да се
сазивају на устанак. Чувши од једног Звиздића да се народ
побунио, Бећир-паша одуста од своје женидбе. Утом и
муслиман Звиздић, пријатељ Владиславића, поручи Србима
да кришом по ноћи дођу и навале на његову кулу, и на њу
набацају камење, пошто је у њој Ченгић био ухапсио
Владиславићеву чељад, што Срби одмах и учине. Звиздић
уграби ову прилику, и по својим слугама пребаци Савино
„робље“ (чељад) у млетачку област, у Рисан, где су се већ
налазили Сава и браћа му Дука и Тодор.“
Исто предање наставља даље:
„Сава је убрзо након овог отишао у Цариград, а Тодор, чија
је жена остала у Дробњаку, пребаци се опет натраг у
Јасеник, где подиже тридесет Вишњана. Али како Тодор овај
пут задани у пећини, званој Мушина пећина, сазнаду Турци
за њега, и ударе на пећину. Први са јатаганом навали
некакав бег Сребреница, којег Срби посеку пред пећином,
због чега се она данас зове Сребреница. У овој бици је
погинуо и Савин брат Тодор Владиславић.“
„Два Дукина сина са својим породицама остали су у
Јасенику и након погибије оца им Живка и њиховог стрица
Тодора. Владиславићи су онде имали своје куће о којима је
народна традиција сачувала опис у свима главним детаљима.
Кула се налазила на месту званом Главица, а њени темељи се
и данас виде. То је била велика и тврда зграда од 20 метара
дужине и 10 метара ширине, чији је план био у стилу кула
наших феудалаца, хришћана и муслимана оног доба.
Дигнута уврх Јасеника, била је сва од тесаног камена, што се
види још и данас. Била је на два спрата са избом. Под
огњиштем је био ’волат’ од сиге, у који се улазило на тајна
врата. На првом спрату биле су, место прозора, пушкарнице,
око којих су зидови били црвени од многог барута. На кули
су била гвоздена врата, која су постојала све до 1875. г., кад
их је сељак Трифко Драгумило расковао у околишта за млин
Вукомановића. Пред кулом је била једна зграда са
огњиштем, звана оџаклија, а за кулом је било гумно, и даље
на стрмини, шљивик; и најзад, у непосредној близини, на
Берушичком потоку, млин. Кула је била покривена клисом.
Камен од куле је тек пре 50 година однесен за градњу цркве
у Берушицама. – Од куле се ишло великим калдрмисаним
путем кроз Јасеник, а тај се пут и данас зове Калдрма. Под
јасеничком старом градином су биле Владиславићеве стаје.
Било је и једно камено гумно, на месту званом Челина, као и
највећа од свих стаја, а то су биле ’пијеле’. Прича се да је
под тим каменим гумном закопано благо Владиславића…“
„Сава Владиславић је направио и једну велику чесму у
Јасенику, која и данас постоји. Направио је туде и цркву, на
чијем се гробљу и сад сахрањују Вукомановићи и Ребићи,
док су се издајице Шојићи, који су, према традицији, били
приграбили део Владиславићеве земље, копали у једном
засебном гробљу. Кад је једном откопаван гроб оног
Шојића, кума Савиног, претка ове породице, који је Саву
потказао Турцима, нашли су га још нераспаднутог, знак да
га ни српска земља није хтела да у себе прими.“
„Од цркве коју је Сава подигао, још се виде остаци један
метар високи, а олтар и часна трапеза су потпуно очувани.
Пред црквом има једна добро очувана камена столица, док
су друге, и сличне, поломили Авдићи кад су овуд пролазили
из Плане за планину Зуку. Земља ове цркве у Јасенику
припадала је првој суседној цркви у Самобору.
Вукомановићи су пре 40 година поново купили ову земљу од
Ченгића, и данас је она њихова својина. У Самоборском
пољу има једна бара која је припадала као завештање
поменутој Савиној цркви у Јасенику, док Турци нису ту
цркву разорили.“
„Два сина Дуке Владиславића, који су остали у Јасенику и
после Ченгићевог напада и погибије Живкове и Тодорове,50
са својим сопственим фамилијама, сукобе се једног дана због
имања. Имали су обојица и своје засебне куће, на Главицама.
Њихови суседи се умешају у сукоб, после чега дође до крви,
и од њихове руке погине један од ових двају Дукиних
синова, чији се гроб налази и данас у селу Платицама близу
Јасеника. Ова крв даде повода да се умешају и Турци, који
отму Владиславићима њихова имања због ’крвнине’, као
што се то у оно време обичавало. Потомци ових Дукиних
синова су данашњи Дучићи у Требињу. Онамо су, кажу, деца
убијеног сина Дукиног променили крсну славу због овог
трагичног случаја у њиховој породици.“
Овако је забележио Милош Слепчевић данашње предање о
Владиславићима, забележено на самом месту, у Јасенику.
А затим се у истом предању даље каже:
„Једна сестра Саве Владиславића удала се у Рисан. После
неколико година дође из Гацка у Рисан да набави и натовари
соли неки Голубовић, који је раније био слуга код
Владиславића. У Рисну, оде и да се успут јави тој Савиној
сестри. ’Она му рече на верно’, да под огњиштем у „волти“ у
кули Владиславића у Јасенику има пун арар сребрног новца,
50
Нићифор Дучић, који је 1874. г., значи пре три четврти века, штампао
своје податке о Владиславићима (в. Гласник Српског ученог друштва, Б.,
1874, XVI, 67), такођер пише како су, и после напада Ченгићевог на
Јасеник, остала онамо на својој земљи двојица Владиславића, али каже
да су то били Дука и Вукоман. Дукини синови убију Ченгића, и одселе се
у Требињску област где се прозову Дучићима, а Вукомановићи остану у
Јасенику. Да су Дукини синови одселили у Требиње, тврди и ово
данашње предање (као што ћемо даље видети), које је записао г. Милош
Слепчевић.
’плета’, а кад их нађе, да половину узме себи, а другу
половину донесе њој; и уз то дадне му и право да се насели у
кули Владиславићевој. Још му обећа да ће му, ако донесе
сребрни новац, поверити и где се налазе златне паре. –
Голубовић одиста нађе новац, али га сакри, а Савиној сестри
ништа не дадне. Турци опазе како Голубовић почиње богато
живети, пак се присете да је извесно нашао паре
Владиславићеве. С њим се окуми тада Мурад-бег Ченгић, а
једног дана Голубовићева жена се изрекне пред Ченгићевом
ханумом о том новцу. Чим Мурад-бег сазна о овом, узјаше
коња, и дође свом кмету Голубовићу да му напуни пуну
зобницу новца. Голубовић се сети о чему се ради, и наспе му
пуну зобницу плета. Голубовић је доцније за новац
Владиславићев купио и земљу у Ораху, а затим зидао и кулу,
велику као што је била Владиславићева; али је никад није
завршио, што се и данас види по њеним остацима.
Голубовићеви потомци су изумрли.“
За Саву Владиславића се каже да је српску школу учио у
манастиру Добрићеву, код Требиња. Ово је занимљиво зато
што Кончаревић у свом Летопису пише да је Сава учио и у
Дубровнику („дружећи се са највишом властелом“) до
године 1687.
Овако се, дакле, и данас прича около Владиславићевог
огњишта, растуреног пре више од два столећа.
Треба одмах приметити и да се сва ова традиција обрће
искључиво около саме личности Савине, зато што је спомен
његов најдубље и зарезан у народном памћењу. Сава је,
кажу, преселио Владиславиће из Фоче у Јасеник, а приписује
му се и да је онде саградио кулу, подигао цркву, направио
чесму, начинио камено гумно, поставио млин на потоку,
израдио калдрмисан пут, итд. Међутим, не помиње се ни
речју његов отац кнез Лука, ни његова браћа за које смо
сигурни да су, као и он, синови Лукини, наиме Дука, Јован и
Тодор, и остали, чак и старији по годинама него што је Сава.
Наиме, Дука је имао сина Живка већ ожењеног и са породом
у време Ченгићевог напада, као што смо видели из
Слепчевићеве белешке, а као што се види и по једном писму
Дукине жене у Архиву дубровачком из године 1712, о којем
ћемо даље говорити. Видели смо да је Тодор, брат Савин,
такођер у оно време био ожењен, и добио сина Вука, или
Вукомана. На овај начин, као што је и разумљиво, сва имена
поред Савиног у кнез Лукиној кући остају засењена Савиним
великим именом, о којем се и у целој Херцеговини одувек
говорило с поносом и славом.
Има пометње и у питањима хронолошким. Није могуће да је
Сава Владиславић био у Јасенику, ни у Херцеговини, када се
догодио Ченгићев напад (а ово је било, као што ћемо видети,
около устанка 1711. године), пошто је у то време Сава већ
био у Русији, и то као врло значајна руска дипломатска
личност. Чак је 1711. године био Сава Владиславић и
министар при армији фелдмаршала грофа Шереметева,
приликом похода руске војске на Прут. Писма о којима
говори предање да је Сава примао из Русије о скором
ослобођењу Српства од Турака, односе се такођер на време
тог устанка. То су писма која је баш он сам упутио из Русије
у нашу земљу. Она су, наиме, са Цетиња широм послата по
Црној Гори, Херцеговини и Албанији. Ово је била копија
оне прокламације Петра Великог, коју је у Москви писао сам
Владиславић, организатор тог првог српског устанка за
ослобођење, а коју је Михајло I. Милорадовић донео на
Цетиње.
Као што се види, народно предање ће погрешити понекад у
именима лица и у датумима, али скоро никад у фактима.
Зато сличне пометње не одузимају ништа од историјске
вредности оваквих уставних докумената.
3.
О српској властели у Босни и Херцеговини је писано да је
листом прелазила на ислам како би сачувала своја имања и
титуле. В. Ћоровић51 набраја и поименце неке од највиших
босанских породица које су прешле на ислам: Скендер-бег
Михаиловић, Ахмед-бег Вранешевић, Синан-паша
Бороновић, Мехмед-паша Соколовић, велики везир, а
спомиње такођер и Стевана, сина Херцега Стјепана, који је,
51
Др В. Ћоровић: Муслимани у Босни и Херцеговини (Народна
енциклопедија, св. II, стр. 923).
као Ахмед Херцеговић био велики турски војсковођа по
Азији, и најзад постао и зет Султанов. – Историчар В.
Чубриловић52 дели ипак ове наше босанско-херцеговачке
феудалце у три категорије: прво, старо српско племство,
друго, личности заслужне на бојном или државном пољу; и,
најзад, треће, синови турског чиновништва које је дошло са
војском, и којима су дељене земље и имања српског домаћег
становништва. Чубриловић говори и о четвртој групи
босанских бегова, која је била врло многобројна, али чије
порекло није познато: то су бегунци турског порекла из
крајева мађарских, хрватских и српских, придошлих овамо,
када је Турска губила ратом онамошње покрајине. Најзад,
исти писац говори и о извесним босанским „капетанима“
који су се храбро борили у граничним тврђавама против
Аустрије, у доба од 1683. до 1699. г., а многи од њих постали
и паше: Фирдуси, Куленовићи, Беширевићи, Видајићи,
Тузлићи, Ризванбеговићи и Ресулбеговићи. Они су
искористили слабост Турског царства у XVIII и XIX веку,
када је оно почело пропадати да од бивших капетана постану
готово независним господарима у својим областима, и да
читлучењем створе себи и својим рођацима највеће поседе у
Босни и Херцеговини.53
Међутим, и данас се у Херцеговини верује, да је после
турске најезде у XVI и XVII веку велики део херцеговачког
племства пребегао у Црну Гору. Нићифор Дучић, рођен пре
стотину и више година (1832), могао је у младости и на лицу
места чути много народних предања (онда још можда и
свежијих него данас) о тим исељењима. А он пише у свом
опису Црне Горе (куда је био избегао 1863. године) да се то
племство није из Херцеговине селило у Зету. Он наводи као
изузетан случај Црнојевиће, који су из Херцеговине
пребегли у зетску планину, и то већ годину дана након пада
Херцеговине под турску власт (што излази г. 1484), и успели
у Зети сачувати своја имања, а чак, после Балшића, и
завладати Зетом, поред све онамошње домаће властеле.
52
Др Васо Чубриловић: Порекло муслиманског племства у Босни и
Херцеговини (в. Историјски часопис, 368–403).
53
Чубриловић: op. cit., II, 368–403.
Неоспорно, „турчила“ се и херцеговачка велика и мала
властела, мисли исти писац. Они који су се томе одупрли,
губили су, као што је познато, своја имања, сва своја права,
титуле, и постајали обичном рајом. Ни сама њихова
потурчена родбина није доцније подносила да с овима
продужи заједничко име; и зато они, који нису хтели
примити коран, морали су напуштати своја стара породична
имена. И дан данашњи, пише Н. Дучић даље, једни и други
признају да су исте породице, али су једни од њих бегови и
аге, а други њихова раја. Српски племићи Љубовићи од
Невесиња, своје рођаке хришћане натерали су да се зову
погрдним именом Кашиковићи, и да буду њихове чивчије,
макар што је свако знао да су обоји од исте породице. Др
Јевто Дедијер бележи да су девет Љубовића ишли на Косово,
а један једини се од њих потурчио.
Нићифор Дучић мисли и да се мала властела боље
одржавала у православљу него велика.
Па ипак, уопште узевши, један мали број српске властеле у
Херцеговини успео је да очува своја историјска имања, и
нешто од својих права, а најзад и своје титуле из доба
српских старих владара. Одржале су се, на пример, титуле
„кнез“ и „војвода“, које су и даље биле потврђиване
султановим бератима. Ови су се кнезови и војводе српске
разликовали од обичне српске раје овим трима правима:
дозвољено им је било ићи на коњу, носити оружје, и не
плаћати харач султану.54 У Дубровачком архиву (Dona
Turcarum) наводе се поименце велики број српских
херцеговачких војвода и кнезова, који су били и управне
личности у својим областима: кнез Милко Вучетић у
Рудинама, Ђоро Томашевић у Гацку, Иван Петровић у
Бањанима, Радосав у Пиви, и најзад Иван Калуђеровић у
Дробњацима, итд.55 Овакви кнезови су несумњиво били
преци и оног кнеза Луке Владиславића из Јасеника, и оног
Милоша и Радосава Храбрена из столачких Дубрава,
знаменитих по свом угледу још од доба српских владара. –
Тешка времена су, међутим, натерала и ове две старе
54
Н. Дучић: Гласник Срп. уч. друштва, Б, св. X, 1874, стр. 66.
55
Вл. Скарић: Подаци за хисторију Херцеговине, стр. 61.
породице да најзад напусте своја предачка огњишта, и да
оду једним делом чак у Русију. Пуно се и друге херцеговачке
властеле иселило у Русију, Мађарску, Хрватску, Италију и
Турску: Витковићи, Стратимировићи, Љубибратићи,
Војновићи итд. Дедијер пише да је било чисто
херцеговачких насеља у Русији, са неколико знаменитих
властелинских фамилија, као Милорадовићи, Владиславићи,
Божидаревићи, и др.56 Они пак који су остали у
Херцеговини, дизали су устанке: Караџићи, Церовићи,
Љешевићи, Зимоњићи, Бојовићи, Копривице, Баћевићи,
Даниловићи, Зотовићи, Павловићи, Мариновићи,
Магазиновићи, Јокановићи, Вукаловићи, Спахићи, Радовићи,
Јакшићи, Укропине, Комненовићи, Кнежевићи, Памучине,
Балордићи, итд.57
Према руским изворима, изгледа да се највећи број Срба
иселио у Русију у времену између 1672. и 1725. године. Ове
године би одговарале и времену када се свет и из
Херцеговине исељавао у Русију. Између осталих, и неки од
Владиславића из Јасеника код Гацка, који ће онамо дати
једног важног руског дипломату и једног од највећих Срба
тога столећа.
Никад ови херцеговачки емигранти нису ни у туђини, ни у
најудаљенијим земљама, престали да се интересирају за
своју напуштену отаџбину. Они су се чак са побожним
сећањем до краја свугде казивали Србима и Херцеговцима,
чак и онда када су постизавали у страним земљама
најугледније положаје. Пример је једна књига која се налази
у требињском манастиру Добрићеву, поклон једног од
Владиславића, и на коју ћемо се у више махова овде
навратити. На њој стоји написано:
Ся книга Театронь историческихъ Сербской нацй
Iллиричанской провинций Херцеговини тамощега
юрожденца Матеа Павлова Владиславича.
Овај натпис показује целу љубав овог Херцеговца, вероватно
емигранта, за његову родну покрајину. Али још нешто: тај
56
Др Дедијер: op. cit., стр. 167.
57
Н. Дучић: op. cit., стр. 68.
натпис показује и да су Владиславићи одиста из
Херцеговине, а не из Боке, или са ма које друге стране.
Свакако, у свему што је горе наведено, показује се и како је
народно предање херцеговачко, по питању породице
Владиславића, као и по сваком другом питању, увек остајало
на поузданом историјском тлу, и то толико да се не може
понекад разликовати традиција од историје. То ће се видети
и скоро кроз целу ову књигу. Нарочито ће се утврдити
следеће: прво, да су Владиславићи одиста силом натерани да
избегну са свога огњишта из Гацка; друго, да су их напали
Ченгићи и отели њихова имања у Јасенику; треће, да су том
приликом изгинули неки од Владиславића; четврто, да су
Владиславићи том приликом напустили Херцеговину,
заједно са својим женама и децом; и најзад, пето, да су
побегли у Приморје, путем преко Црне Горе, а неки затим и
отишли у Русију. – У Дубровачком архиву, као што ћемо
видети, о свима овим појединостима налазимо одговарајућа
историјска документа, која се дословце поклапају са горњом
народном традицијом. Али је несумњиво врло узбудљив
случај и да се и после два столећа, и више, ово предање о
породици Саве Владиславића још и данас налази толико
живо и аутентично на устима онамошњег народа.
4.
Има једно писмо у Дубровачком архиву од највећег
интереса, које нарочито на длаку потврђује све оно што је на
нас пренела народна традиција о том нападу на Јасеник, и о
бекству Владиславића са њиховог огњишта. Оно утврђује
неколико чињеница које без овог писаног доказа не би могле
изгледати до краја поуздане, али тим писмом добивају
потпуно осветљење и своју коначну аутентичност.
Ово писмо је писано у „Кунфинама“ (код Херцег Новог?),
26. априла 1712. г., од стране двеју жена из дома наших
Владиславића из Јасеника, на адресу Ахмед-паше, босанског
везира. Због изузетне његове занимљивости, ми га наводимо
овде у целини.
То писмо гласи:
„Oд нас невољнијех поробљенијех и проћеранијех, Симе Дуке
Владиславића и Канде Живка Владиславића, умиљени поклон,
од бога здравље а од честитог царства помиловање. А
потом Господине евo на коју невољу дође твоја снаха,
прогна је из ceoje куће кољено Ченгића, оголи је и у ничему
остави на правди јакога бога а преко воље честитога
царства. Ми ни криви ни дужни евo се сада скитамо по гори
и планини; Турци нас ишћераше а господа млетачка не
прихватише. И тако се скитамо од горе до горе, а немамо
мјеста ни пристаништа, покле нами не да стање у
Херцеговину. Молимо те, господине, за твоје старо
пријатељство и садашње узвишено господство, пиши за нас
књигу ђенералу од Далмације и кавалиеру Грбичићу у Котор,
дa би прихватили у принципову земљи, докле ако бог да с
вашом помоћи вратимо се на наше куће, како се уздамо у
здрављу твоме и у честитога цара. Невоље наше нигде ми
не бисмо задовољно исплакали. Ченгић нас прогна,
Црногорци одријеше на путу, Млечићи нас не кћеше
примити у своју земљу и тако се скитамо по јамах и
рупинах не имајући нигђе мира ни покоја. У злу смо велику,
али у здрављу твојему надамо се сваком добру. Молимо за
то ваше Господство и опет за оне речене двије књиге, нека
би еданпут починуле ове твоје невољне сироте. Ако бисте
нам, Господине, што заповједали пишите нам по руке од
Дубровника, нека бисмо се сироте обвеселиле…
Из Кунфинама, месеца априла 26, 1712.“58
Две властелинке српске, две отмене херцеговачке жене
кобног XVII века, избеглице су из своје поробљене земље, и
то у крајеве у које их не примају ни Турци, ни Млечани, ни
Дубровчани. Ово писмо је крајње занимљиво у историјском
погледу, пошто даје једну крваву страницу о том како се у
Херцеговини живело столећима, али је исто тако занимљиво
и у погледу књижевном. По његовом отменом тону и по
господском ставу истих двеју госпођа, не може бити никакве
сумње о њиховом најбољем пореклу. А по познатој техници
херцеговачког изражавања, и по лирским лепотама самих
речи, истих какве и данас живе на устима онамошњег дела
58
Овај испис је добивен добротом проф. др Ћоровића.
српског народа, ово писмо представља један образац прозе
скоро школски, и спада у књижевну антологију.
Тражећи да им се врати отето имање, и дозволи повратак у
завичај из којег су протеране, госпођа Сима Дуке
Владиславића, свекрва госпође Канде Живка Владиславића,
каже у овом писму, писаном босанском везиру: „Ево на
какве невоље дође твоја снаха…“ и апелује на везира Ахмед-
пашу „у име његовог старог пријатељства“, колико и „у име
његовог садашњег узвишеног господства…“ Жена Дукина и
њена снаха Канда, траже да се врате у Херцеговину, и то „на
наше куће“. Ове појединости су за овај трагичан догађај
подједнако карактеристичне. Дукина жена се каже
босанском везиру његовом снахом, и према томе му се
обраћа као свом деверу; а позива се и на његово старо
пријатељство према породици Владиславића, што у обичају
херцеговачком значи много више него акт куртоазије. Зато
реч „снаха“ може овде значити: или да је Ахмед-паша био по
крви рођак Дуке Владиславића, а као потурчен затим
постигао положај паше и везира босанског, или да је Ахмед-
паша био као што се често онамо догађало, Дукин
„побратим“. А „старо пријатељство“ овде значи лепа веза
која је у оним жалосним столећима, и поред свих тешкоћа и
подељености и несрећа, постојано и потпуно искрено
постојала између Срба православних и Срба муслимана, чак
и у најбољим породицама. Никад се муслимани нису
одрицали крвног сродства и заједничке народности са
Србима православним. Само су зулумћари и силеџије из
сопствених интереса, или по наредби из Цариграда, и у
случају ратовања, одустајали од ове везе са својим
сународницима, и на њих ударали. Тако треба разумети оне
речи о „старом пријатељству“.
Ово писмо је занимљиво и са других страна. Наиме по њему
се даје утврдити да се катастрофа у Јасенику догодила
отприлике у исто доба када је устанак, који су дигли
Милорадовић и владика Данило, био већ захватио Црну
Гору и Херцеговину, 1711. године. Тај устанак је
прокламован тог лета на Видовдан на Цетињу, а писмо тих
двеју госпођа Владиславић босанском везиру је писано
идуће године, 26. априла 1712. Значи на неколико месеци иза
прокламовања устанка, или одмах након закључења мира
(пошто је устанак трајао само три месеца). Према томе,
Ченгић је напао на Јасеник или за време припреме, или за
време самог почетка овог усташког рата. – Владиславићи су
у свом крају извесно били енергични покретачи устанка који
је кренут по наредби цара Петра Великог, а иницијативом
Саве Владиславића (као што ће се видети у VI глави ове
књиге).
Изгледа да је у том свом крају био нарочито истакнут онај
Дукин син Живко, о којем је било говора раније, а о којем ће
нарочито бити речи у глави иза ове. Живко је ту своју акцију
платио главом, као што и народно предање каже. За ово
имамо и један историјски доказ у писму самог пуковника
Милорадовића, које је објављено у књизи Казивање старих
Требјешана, штампаној 1842. године. Шеф устанка, први
после владике Данила, и царев представник у овој
револуционарној акцији, пуковник Милорадовић, тим
писмом доказује да су Турци у Гацку ухватили Живка
Владиславића, и код њега нашли манифест цара Петра којим
позива Црногорце и Херцеговце на оружје да заједно с
његовим ратом у Молдавији оборе турску власт и тиранију.
Постоји у Дубровачком архиву још једна збирка писама која
се односе на Владиславиће, и која непобитно сведоче да се
напад у Јасенику догодио у време какво смо ми горе
утврдили, али и која такођер показују: да народ у
Херцеговини не памти тај напад само стога што је то био
један турски злочин више, нити што је ударено на једну
стару и угледну породицу српску, него га памти и што је тај
напад на Јасеник био тако тесно везан за тај велики устанак
од којег се очекивало хришћанско ослобођење од вековног
робовања. Памти га и зато што није било само јунака који су
том приликом пали на бојиштима, него и мученика, као
Живко, син Дуке Владиславића, који је погинуо за исту
ствар, а можда и раније него је видео бар први успех те
акције.
Међу овим писмима дубровачким наилазимо и на једно које
је писала једна трећа госпођа из дома Владиславића: а то је
Сима, жена кнеза Луке, и мајка Дукина и Савина, коју не
треба бркати са њеном снахом, женом Дукином која се
такођер звала Сима. Иста старица пише 30. новембра 1711.
из Херцег Новог капетану Ивану Лучину Црнојевићу, који је
био дошао из Русије заједно са пуковником Милорадовићем,
да јој нађе на дубровачком подручју стан: „да дођемо с ово
нејаке ђеце, зашто нас одавле дижу ова господа (млетачка)
да пођемо у Далмацију. А ви знате да ми прије мора нијесмо
ни виђеле камо ли с оваком ђецом по мору по зими
пођемо…“59 Сима, мајка Саве Владиславића је у ово време
била већ у дубокој старости, као што ћемо доцније и видети
по руским подацима: рођена 1618. године, она је тада имала
94 г. Она пише и једно друго писмо, али овај пут
дубровачкој влади, 12. маја 1712, којима јавља да је по
њиховом упутству дошла у Цавтат да прими „оно што јој је
послао син Сава“, и моли да се то изврши.
Из свега овог би дакле излазило да су чланови породице
Саве Владиславића године 1712. били већ у збегу у
дубровачкој или у млетачкој области (у Боки Которској).
Додајмо узгред да из свих ових писама поменутих госпођа
Владиславићевих добијамо још неколико досад непознатих
имена из исте породице, и то три жене које народно предање
уопште и не наводи: Симу, жену Дукину, Канду, жену
Живкову, и најзад Симу, мајку Савину и Дукину.
Живко је помињан једанпут и много раније у Дубровачком
архиву, а то је у писму које је његов отац Дука писао
дубровачком сенату (латиницом), јављајући му како је његов
син Живко дошао из Цариграда праћен једним дубровачким
куриром, којег овом приликом Дука препоручује
Дубровчанима као врло поузданог. Исто писмо је писано
1699. године „на наше биеле покладе“ (које доносимо
фотографисано даље у овој књизи).
Ахмед-паша, босански везир, одговорио је на писмо госпође
Симе Дукине и Канде Живкове, од 26. априла 1712, и то
преко Дубровника, као што су и оне молиле у свом писму.
Садржај одговора везировог нам је непознат. Није вероватно
59
В. Дубровачки архив.
да се породици Владиславића овом приликом дозволио
повратак „на њихове куће“, како се у писму молило.
Свакако, после везировог одговора овим госпођама,
дубровачко вијеће умољених дозвољава целој породици да
може несметано живети у границама републике, решењем од
5. новембра 1712. године:
Prima pars est de contendo nos quod familia Save Vladislavich
posit venire libere ad habitandum in statu et dominio nostro.60
Остаје недовољно јасно да ли су се одиста чланови породице
Саве Владиславића користили овим допуштењем, и као
избеглице херцеговачке настанили на територији
дубровачкој, или су отишли на територију млетачку, у
Херцег Нови или Рисан. Ми смо видели како Колети пише
да је Сава био купио у Дубровнику једну палату са вртом.
Има у Дубровачком архиву доказа да је Сава имао и на
Бонинову једно друго своје имање.
Видећемо како у једном писму цара Петра Великог од 1716.
године пише да ће Сава доћи у Дубровник „да онамо посети
своју породицу“. Али и поред свега овог, није можда
довољно сигурно да су се Владиславићи користили
допуштењем дубровачке владе да се настане у њиховом
граду.
Није немогућно и да су се били настанили у Херцег Новом.
Има једно писмо будућег руског адмирала Матије Змајевића,
родом из Пераста, које пише из Русије 1714. г. својима у
Пераст, тражећи да његова жена оде и посети (извесно у
близини и на територији млетачкој) Савину мајку.61 – Можда
је једним делом породица Владиславића становала у
Дубровнику, а другим делом у Боки Которској, где ће се, као
што ћемо доцније видети, неки Владиславићи одржати и
кроз цео XVIII век. Једино мајка Савина, стара госпођа
Сима, тек ће 1722. године напустити нашу земљу, и са сином
одселити у Русију, где ће и умрети 1728. године.
60
Дубровачки архив: Cons. Rogatorum, 5. nov., 1712.
61
Оригинално писмо Змајевића налази се у архиву пок. Трипа Смекија
(Smechia) у Перасту. Саопштио ми га је г. Јосиф Мах из Котора. Види
главу IV ове књиге.
О мајци Саве Владиславића остао је такођер посебан спомен
у народном предању, и то као о жени умној и духовитој.
Тома К. Поповић, у својој првој књизи Херцегнови (прво
издање) има две интересантне приче из народа о
Владиславићима. У једној причи се говори како је цар Петар
Велики долазио кришом у Цариград лично да упозна праву
турску силу, и том се приликом крио у кући Саве
Владиславића, који је у то време још становао у Цариграду,
откуд и долази доцније пријатељство царево према Сави у
Москви и Петрограду. У другој причи се каже како је Сава
водио у царски руски двор своју стару мајку да је представи
цару Петру Великом. Овај није могао да се довољно нагледа
њеног лепог херцеговачког одела, пошто је она била обучена
сељачки: у копоран, зубун, опрегачу, руком плетене бјечве,
капу са повезачом, појас и папуче, а за појасом носила
бритвицу… Цар је сам лично водио по свом дворцу старицу
да јој покаже његов сјај и раскош, а кад се она нагледала
свих лепота и чудеса, указа се и царева ризница пуна злата и
драгог камења. Тад јој цар руски рече: „Узми, бако, за
спомен од мене оно што ти се у овој ризници највише
допало.“ Тада Савина мајка одговори руском цару, ставивши
најпре иза појаса своју бритвицу на царево благо: „Мој
синко, да се одавде дизало а не овде мећало, вјеру ти дајем,
давно би овог блага нестало.“
Наравно, ова прича има сав изглед да је измишљена. Али у
њој има и зрно истине. Познати ађутант цареве кћери
кнегиње Ане Петровне, камерјункер Бергхолц, који је
оставио један интересантан дневник о интимним догађајима
у својој средини, а о којем ћемо доцније опширније
говорити, има и једну успомену на мајку Саве Владиславића,
причајући како се цар Петар једном приликом с њом шалио
и забављао. Може се дакле сматрати фантастичном само она
легенда о тобожњем боравку кришом цара Петра Великог у
Цариграду, јер је добро познато да цар никад није ишао на ту
страну.
Народна фантазија је тражила и у једној трећој причи
разлога царевом пријатељству према Србину и Херцеговцу
Сави Владиславићу. У овој се причи каже како је цар био
поклонио султану једну џамију од сребра, а овај њему једну
велику и украшену свећу. Једини од свију царевих људи,
Сава Владиславић опази да је свећа била пуна барута и
напуњена да експлодира. Овим је Сава спасао царев живот и
тиме задобио царево велико пријатељство, које је, каже се
даље, пуно вредело и осталим Херцеговцима у Русији. Овим
наивним причама о Владиславићу, једином нашем човеку о
ком је народ правио сличне легенде, доказује се како је
српски свет пре двеста и педесет година добро знао за
присни однос једног нашег земљака са највећим словенским
царем и највећим владарем свога века.
II.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ У ДУБРОВНИКУ
Верзија о сеоби Савиног оца Луке Владиславића из
Херцеговине у Дубровник. – 2. Односи браће Дуке и Caвe
Владиславића са дубровачким сенатом. – 3. Дука
Владиславић и дед Руђера Бошковића. – 4. Дубровник у доба
Caвe Владиславића. – 5. Дубровник за време Морејског рата
1683–1698.
1.
Први од Владиславића, који се спомиње да је пребивао у
Дубровнику, јесте кнез Лука из Гацка, о којем Кончаревић
писаше у свом Летопису62 да је пратио у Пећ требињског
митрополита Василија, доцније Светог Василија Острошког.
Истина, за ово пребивање, односно насељење, кнеза Луке у
Дубровнику, не зна ни народно предање, нити о њему
говори икакав наш архивски податак, него један податак
руски, говорећи о Владиславићима настањеним у Русији.63
Према том руском податку, кнез Лука је због турског
прогањања морао да се пресели у Дубровник, и то још
половином XVII века. Према истом извору, кнез Лука је у
Дубровнику и умро, а затим, по настојању сина Саве,
пренесен у манастир Житомислић на Неретви, где је
сахрањен. Према једном другом руском извору, кнез Лука се
био преселио из Житомислића (а не из Гацка) у Дубровник,
као да су Владиславићи пореклом из Житомислића, о чему,
наравно, нити што каже народно предање, нити ишта слично
помиње наша архивска грађа.
Према једном српском извору, путовање кнеза Луке са
требињским митрополитом Василијем, 1667. године,64 било
би баш оне несрећне године када су били земљотресом
62
Гласник Далматинске цркве за 1897. г. стр. 129–131 (о Кончаревићу и
његовом Летопису). – о Симеону Кончаревићу је писано још и у „Срб.
Далм. магазину“ за 1847. г., стр. 136–147, и за 1861. г., стр. 217–226.
63
Бычковъ: Писма и бумаги императора Петра I; Барановь: Описъ
Сенатскимь указамъ и Височайшимъ указамь хранящимся въ Сентскомь
Архиве, СПв, 1878; и З. Модзалевскй: Малоросс. Родословникъ.
64
Др Никодије Милаш, епископ далматински: Свети Василије
Острошки, Дубровник, 1913, 63.
порушени Дубровник и градови по Боки Которској, и када
од града Светог Влаха није, осим утврђења, остао био више
ни камен на камену (на Велику среду). Тај њихов пут у Пећ
је вероватно био за време лета, пошто је познато да је зими
било немогуће, у оно доба нарочито, путовати онамо због
пуно неугодности и разних опасности. Према томе, кнез
Лука и митрополит Василије су путовали у Пећ или баш у
време земљотреса, тог пролећа, можда за Ускрс, или доцније
у само лето. Због овог питања о времену, тешко је
претпоставити да је кнез Лука те године већ био настањен у
Дубровнику, и из њега кретао на далеки пут, када су у граду
постојале само рушевине, и кад су дубровачке породице
безмало листом нестале под камењем или у пожару.
Кнез Лука, отац Савин, могао је ићи у Пећ извесно само зато
да би се поклонио онамошњој чувеној Светој Богородици, и
затим обишао Патријаршију која је одувек била једна велика
српска светиња, и најзад, да би видео онамошњег патријарха
Максима. Митрополит Василије је ишао из истих разлога,
али и једним приватним послом. Митрополит Василије је
био најпре калуђер у требињском манастиру Тврдошу на
реци Требишњици, и затим у манастиру цетињском, а након
тога архимандритом поново у Тврдошу, пак митрополитом у
Требињу, све до 1655. године, да се најзад одсели у Никшић,
звани Оногошт. Оданде се коначно повуче, као испосник, у
манастир Острог, недалеко од тога града. – Ово је био
најубогији манастир међу свима задужбинама и богомољама
српским, пошто се састојао од неколико бедних ћелијица.
Митрополит и испосник Василије купи за свој новац неку
земљу, и поклони је своме манастиру. Да му сељаци не би
разграбили ту бедну земљу за време глади, митрополит
Василије, године 1667, оде са кнезом Луком у Пећ код
патријарха, да му тражи благослов, али и писмену препоруку
на неког кнеза Раича, да нико то манастирско имање не
дира.65 Четири године након овог пута у Пећ, умро је
митрополит Василије (19. априла 1671).
Имање које је поклонио митрополит и испосник Василије манастиру

65
Острогу, било је потпуно светачки поклон. Имање се звало Вељи До.

Купио га је од Саве Луковића за 12 гроша и по. – Пећки патријарх
А пошто не изгледа вероватно да је 1667. године кнез Лука
Владиславић био са својом породицом становник
Дубровника, тако, по целом изгледу, он то није био ни
доцније. Ово потврђује и случај што се његова породица,
према већ поменутом писму госпође Симе, жене Дуке
Владиславића, и њихове снахе Канде, жене Живкове, везиру
Ахмед-паши босанском, доселила на Приморје, тек кад су
Ченгићи напали на њих, и отерали их са имања у
Херцеговини. Ово се, дакле, могло догодити, као што смо
већ видели, тек у време устанка године 1711. – Стара
госпођа Сима, мајка Савина, доживела је свакако да и сама у
дубокој старости буде из Гацка протерана, и да се заједно са
својом чељади склони најпре у Боку Которску, у „конфине“,
одакле се затим јавља писмима дубровачкој влади, која се и
данас онамо чувају, и од којих смо навели неке одломке у
глави пред овом. Према руском родослову породице Савине,
ова је старица умрла као калуђерица у Петрограду 1725. г.,
кад јој је било, како пише Бергхолц, већ 105 година, што би
значило да је она рођена 1620.
Има још један доказ да се Савини родитељи никад нису
преселили из Гацка у Приморје, пошто се у својим писмима
1712. г. ова старица, која је онда имала 92 године, показује
како пуно страхује од мора „које прије никад нисмо ни
виђеле“. Да се кнез Лука одиста селио у Дубровник, бежећи
од Турака, он би то учинио одводећи собом онамо и своју
породицу. Међутим, нема уопште примера да Херцеговац
остави код куће жену и децу да би отишао у другу земљу за
послом; а догађа се, напротив, сасвим друго: да синови оду
на страну са пословима, а старе родитеље оставе и даље на
њиховом огњишту. – Најзад, да се кнез Лука са породицом
икад доселио у Дубровник, онда би он онде остао занавек,
као што се то другим Херцеговцима догађало; а да је остао у
Дубровнику, не би ни постојало оно изванредно предање о
Ченгићевом нападу, које је истинито, пошто о њему говоре и
Сима и Канда у писму босанском везиру.
Максим је одиста писао кнезу Раичу, по жељи митрополита Василија, и

то писмом од 5. октобра 1667. године.
Према свему овом, дакле, Савини родитељи нису били
становници Дубровника, што није без важности утврдити,
због Савиног моралног изграђивања за даљи његов велики и
плодни живот.
Не изгледа вероватно ни да је кнез Лука Владиславић, тобож
умревши у Дубровнику, био пренесен у манастир
Житомислић, и онамо сахрањен. Дубровачка влада одиста
није дозвољавала, из њене верске искључивости, да се
православни Срби сахрањују на дубровачкој територији, све
до XIX века, него су мртваци одношени у Херцеговину и
онамо сахрањивани. Али да је Савин отац умро у
Дубровнику, и био донесен у манастир Житомислић да ту
буде сахрањен, извесно би о том било неког трага у
манастирским књигама, или у народној успомени, а таквог
трага онамо, како смо дознали, апсолутно нема. А да је
његов гроб једном у Житомислићу постојао, он не би био
заборављен, као гроб једног угледног властелина, а нарочито
гроб оца Саве Владиславића, тако чувеног у XVIII веку међу
свима Србима. Уосталом, у манастиру су се одувек чували
побожни поклони Савини из Русије, са његовом личном
посветом, као и у Пиви, на Топли и у Рисну.
Један руски податак тврди и да је Сава Владиславић рођен у
Херцег Новом,66 а други руски податак тврди ово исто,
наводећи само друкчију годину његовог рођења (1670).
Такођер каже да је Сава и крштен у цркви на Топли, близу
Херцег Новог. Српски писац Томо К. Поповић, пореклом
Бокељ, и сам пише у једној својој књизи да је Сава рођен на
Бајеру, повише Херцег Новога.67 Одиста, да је кнез Лука
становао у Дубровнику, и да му се онамо родио син, Сава,
било би и сасвим могућно да он буде и крштен у цркви на
Топли, пошто је она била једна од најближих православних
цркава на приморском земљишту. Црква на Топли је и
стварно постојала у доба Савиног рођења, пошто је
саграђена још за млетачко доба на рушевини једне џамије.
66
В. Бычков: Писма и бумаги Петра I, и Барановь: Опись Сенатскимь
указамь и Височайшимь указамь хранящимся вь Сенатском Архиве,
СПв, 1878. г. и Модзалевскй: Малоросс. Родословникь.
67
Томо К. Поповић: Херцегнови, Задар, 1883, 178.
Али о овом Савином рођењу на Бајеру, и његовом крштењу
на Топли, нема никаквих поузданијих података, осим оних
Томе К. Поповића, који нам, међутим, не казује по којем је
документу сазнао да је Сава Владиславић рођен на Бајеру.
Уосталом, ако је Сава рођен у Гацку, онда није могао бити
крштен на Топли, јер је то место врло далеко. Ако је Сава
слао из Русије поклоне цркви Вазнесенија Христова на
Топли, он је такве дарове слао, као што смо видели, и
другим црквама у Херцеговини и у Приморје. Све ово
показује да Сава није рођен ни у Дубровнику, ни у Херцег
Новом.
Изгледа једино могућно да је постојала, и пре катастрофе у
Јасенику, нека сеоба Владиславића у Дубровник, али сеоба
делимична, пошто Кончаревић у свом Летопису, под 1711.
годином, изрично вели да је Сава Владиславић, син кнеза
Луке из Гацка, живео у Дубровнику до 1677. г., дружећи се
онде „са најугледнијом властелом“. Сава Владиславић се
после те године одселио у Цариград, вероватно директно,
пошто га тамо већ лако проналазимо у последњој десетини
XVII века, и у додиру са дубровачким конзулом Луком
Барком.
Поред свега овог врло је чудно да се баш у руском сенату
налазе о породици Саве Владиславића подаци који су,
очевидно, ако не погрешни, а оно непотпуни. Ако је Сава и
сам био сенатор, и сам дао сенату свој curriculum vitae, онда
га је дао непотпуно; а ако тај родослов није из његовог пера
онда је он и погрешан, бар уколико са друге стране имамо
сигурније податке. Оно о Житомислићу, као месту порекла,
сасвим је нетачно; а и оно о Савином рођењу на Бајеру и
крштењу код Топле, нигде се не потврђује.
2.
На везе између породице Владиславића и дубровачке владе
наилазимо први пут у једном писму цариградског
дубровачког конзула Луке Барке, и то из времена Морејског
рата, под датумом 2. јануара 1692. Међутим, већ и по том
писму би изгледало да су те везе постојале и још израније. У
свесци аката овог конзула у Дубровачком архиву наилазимо
на више писама у којима говори о signori Vladislavich,
поименце само о Дуки, или поименце само о Сави. Таква су
Баркина званична писма: једно од 10. марта 1692, друго од 1.
августа 1693, треће од 21. октобра 1693, четврто од 11. марта
1699; а вероватно да их има и других до којих ми нисмо
били у стању доћи. Постоје и три лична Дукина писма
дубровачком сенату у истом архиву: једно из 1699, друго
канда из 1704, а треће из 1705. Ова три Дукина писма
доносимо у овој књизи у целости, као и фотографије
њихових аутографа.
Сва горња писма се односе на дипломатску преписку
дубровачког сената са његовим представником у турској
престоници, и обратно. У ово време је султан пребивао у
Једренима, а турска влада, звана Диван, или Висока порта,
остајала је у Цариграду, све док у Једренима није свргнут
султан Мустафа II, а на његово место дошао његов брат
Ахмед III, који је понова вратио Цариграду његово значење
престонице. Неки су Владиславићи онда становали у Фочи,
бар Дука, којем Дубровчани сваки пут препоручиваху
курира за њиховог представника цариградског, као што је и
Барка радио са куриром којег је слао са својом
дипломатском поштом за Дубровник. – Несумњиво, ова веза
Дукина са градом Светог Влаха је интересантна. Било је
онда у Санџаку, као и у Једренима и Цариграду,
дубровачких трговачких колонија, у којима су се обично
налазили и дубровачки племићи, по занимању трговци, али
дубровачка влада ипак шаље своју поверљиву преписку
препоручујући је овим Србима из Херцеговине, Дуки и
Сави. Они се, уосталом, и Дуке и Саве, не могу да довољно
нахвале.
Курирски саобраћај о коме је овде реч, био је свакако
скопчан са великим тешкоћама, пошто се непрестано ишло
преко турске територије. Један дубровачки амбасадор нам је
у једном свом меморандуму тачно забележио којим је путем
ишао од Дубровника до Цариграда, а којим је путем извесно
ишао и курир дубровачки. То је овај правац: Дубровник –
Љубиње – Столац – Коњиц – Кисељак – Сарајево – Горажде
Пљевља – Сјеница – Митровица – Качаник – Скопље –
Ћустендил – Дупница – Пловдив – Једрене – Бургас
Цариград.68 Или можда нешто краћим путем: Дубровник –
Требиње – Билећа – Гацко – Фоча, итд. Курири су били
наши људи, као некакав Комнен, Јозо и Јово, или какви
„Турци“ од особитог поверења.
Вероватно и да су везе између Дуке и Саве у Цариграду са
Луком Барком, дубровачким дипломатом, биле и још уже.
Више пута се Барка позива у својим писмима влади у
Дубровник на Саву у Једренима и у Цариграду. Тако већ у
писму од 21. октобра 1693. дубровачки дипломата код
Високе порте пише: detti Vladislavich li quali sono persone
honorate. Cosi anchora Jo li racomando a Vostre Eccelenze acio
nelle loro ocorenze capitando il loro fratello costi sia protetto et
con il loro benigno ochio visto… (Лука Барка из захвалности
за услуге ових неких Владиславића препоручује топлим
речима својој влади у Дубровник да у случају потребе и она
укаже помоћ њиховом брату, и да му буде благонаклона.)
Ми не видимо на којег се брата Владиславића односи ова
Баркина препорука. У писму конзуловом од 11. марта 1699.
видимо да је Сава Владиславић умешан у питање султанових
берата за дубровачке конзуле на Леванту, и то за неког
Матију Катло у Смирни, и за Франческа Марија Бајарди на
Кипру. Questo di Smirne si e cavato, I’ho ricevuto e consignato
a Sava Vladislavich… Ha другом месту пише: Per questo dal
Cotlo di Smirne, Sava Vladislavich ordinava in Adrianopoli e fu
pagato…
Брат оног Матије Катла из Смирне, Илија Катло (како пише
Барка својој влади) из Драча је писао Сави Владиславићу
речи неповољне за самог Барку, наиме како се негде меша
код његових пријатеља велики квас, и да он не зна нашто ће
свршити: Miesise oudi od gniegouieh priateglia golem quas,
nesnam nasctochie suersciti… Матија ce опет жали на Барку за
Султанов берат. – Из ових малих ствари сасвим је видљиво
да су Лука Барка и Сава Владиславић били у Цариграду у
блиском и честом додиру, а извесно и у сарадњи, која је
могла бити и доста важна у дане Морејског рата, када су
били у питању и Дубровник и Херцеговина. – Истина,
68
Engel-St.: Povjest dubr. rep., Dubrovnik, 1923, str. 198.
морамо се и запитати да ли је збиља могла бити одиста каква
политичка сарадња између једног тадашњег званичног
дубровачког представника и једног чисто српског патриоте и
херцеговачког народњака. Ми ћемо, наиме, видети да су
Дубровчани за време Морејског рата били пријатељи
Турске, и помагали је против хришћанске и културне
Венеције, наравно из својих разумљивих државних разлога,
док је Сава Владиславић, као што ћемо такођер видети,
радио, напротив, на смаку Турске, иако не желећи ни
Венецији никакав успех у Херцеговини и Далмацији, којима
је онда подједнако била загрозила иста република Светог
Марка.
Што се пак тиче писама Дуке Владиславића, која се налазе у
Дубровачком архиву, наиме писма латиницом, писаног
приликом повратка из Цариграда његовог сина Живка, 1699.
г., оно одиста представља један посебан случај. То писмо,
као, уосталом, и друга два писана ћирилицом, које такођер
доносимо у овој књизи, показују по самом рукопису, тако
фином и гипком, благородство и отменост карактера Дуке
Владиславића, нарочито кад се помисли да су ти рукописи
из тамног XVII века, и из паћеничке и убоге Херцеговине. Та
писма показују и исписаност и културу, чак и школованост.
Ово се такођер види и на елегантном и духовитом потпису
Савином, који такођер доносимо фотографисан на једном
писму неког званичног калиграфа. Два ова примера, Дукин и
Савин, дали би повода да се поверује како су још можда до
њиховог времена имућпије наше српске породице
показивале културног атавизма и виших духовних навика, и
да су можда школовале своје синове по школама у
Дубровнику, Боки и Далмацији, а можда и у Млецима.
Рукопис Дукин латиницом могао би проћи и под рукопис
каквог данашњег врло књижевног човека, а писма
ћирилицом су писана са грацијом да би се рекло на први мах
да је пред нама какво ванредно грчко калиграфско парче
прозе. Дука је несумњиво био школован као и Сава.
Писмо Дукино латиницом гласи овако:
Na 1699 па nase biele poklade
Presuetloi i usmnozitoi Gospodi dubrovackoi VRP. samo
Gospodo neka snate kako doghie moi sin Sciuko is Zarigrada, i
segnime isti kurier Vascega prisuieloga Gospostua, i pisao
namie Vlagh, i priporucioga nami sa neposlatga samoga nego da
naghemo iednoga sicura momka poslati ga segnime, i akobiuibio
od potrebe sa poslatiga unutra moscetese ugn pousdati miui
gouorimo daie momakdobar u sfako pousdagne u gniemu, a
darscimo daie gospodin Vlagh pisao dagha nepromienite erie
dobar i od dobre kuchie i pogodilismo dua Zekina uegliu dua,
molimouas tomu platite liepo sa scto naghosce ueliki sniegoui ter
od onuda nemogosce prichi, nego otidosce po put saraieua ter ne
drugo danas ne saghuscam, Ja Duka Vladislauich vasc priategl i
sluga na suakrnu miestu sctosmo jazi nechiemose sctghieti sue
dni posluscati.
Очевидно, и ово ce писмо односи на дубровачки саобраћај са
Цариградом. Карактеристична је последња реченица овог
Дукиног писма, по којој Дука говори са дубровачким
сенатом као пријатељ, додајући: како се све радије праве
услуге што је неко и сам у господском положају… Ово значи
да су све Дукине услуге биле ствар пријатељства према
Дубровнику. „А што смо јачи нећемо се стидети све дане
послушати.“
Има и једно канда доцније Дукино писмо, писано
ћирилицом, које такођер доносимо овде у целости, као и
Дукин фотографисан аутограф. Оно нема датума, а проф.
Ристо Ковачић, који је његов текст први објавио, и то још
1884. године,69 мисли да је писано 1704. зато што је још у то
време Барка био конзулом у Цариграду. И ми тражећи у
Дубровачком архиву аутограф Дукин за ову књигу, узалуд
смо покушавали да му нађемо већма одговарајући датум.
Има и једно треће Дукино писмо, из Фоче, писано 1705. г.,
што ће бити можда из приближно истог доба. Ово Дукино
писмо се односи као и два остала на дубровачку
дипломатску пошту за Цариград. Барка је врло често у
69
Реч у горњем писму „данас не загушћам“ долази од речи загустити за
коју сазнајем да и данас постоји у Фочи, Горажду, итд., а значи
„претерати“ или „злоуопотребити“ (овде злоупотребити нечије
стрпљење).
својим извештајима дубровачкој влади говорио како јој
шаље ово или оно своје писмо „које сам препоручио Дуки
Владиславићу у Фочу“, или „које сам препоручио
поменутим Владиславићима“, увек додајући да је то у Фочу.
Ево овог другог Дукиног писма, које је, као што ћемо
видети, и друкчије интересантно.
„Пишем Дука Влаисалић пресвиетлои и умножитои господи
дубровачкои поздравление а потому разумех што ми
пишете да ваше книге што сте послали за Цариград на ме
да нису дошле господину Луки Барци а и сам послао до десет
дана по диван хевенди Милетковићу то је чоек добар и мени
пријатељ голем али ми рече чоек имао е посао на селанику,70
ние могао прие доћи а оне ће книге доћи – већ ако погине –
Господину Луки Барци не мислите за то ништа спасите се у
смирениу Дука ваша слуга писа на светога Илиу.
Да се преда Господину Бару Бетери у пошчене руке у
Дубровник.“
Име Дуке Владиславића изгубило се, међутим, већ првих
година XVIII века, без икаквог даљег трага ни у
Дубровачком архиву, ни у народном предању, вероватно
зато што је он у то доба (после 1705. г.) већ био умро. Доказ
што ни Дукина жена госпођа Сима, ни снаха јој, госпођа
Канда, жена Живкова, пишући 1712. године босанском
везиру не помињу ни речју своје мужеве. Да су они у то
време били у животу, вероватно да би се сами лично
обратили босанском везиру у име старог пријатељства, чак и
у случају да су у то време оба били негде на страни, на
пример у Цариграду. Можда је чудно још и то како је било
могућно да, ако су Дука и Живко били већ умрли, никако их
у свом тако и иначе жалосном писму, односно молби, те две
госпође и не помињу. Речи везиру „ваше невољне сироте“,
показивале би да су тада одиста биле без мужева, пошто се
реч сирота у Херцеговини често употребљује да се каже за
неког да је дете без оца или жена без мужа, односно без иког
свога као заштитника.
70
Солун.
3.
Нисам се одмах сетио ко је био онај Баро Бетера коме Дука
шаље у Дубровник своје писмо „у поштене руке“. На моје
велико изненађење, тај Дубровчанин није био нико други
него отац Павлице, мајке Руђера Бошковића, нашег великог
астронома. Баро Бетера је био син једне угледне трговачке
породице, која се била 1610. године доселила из Бергама из
Италије у Дубровник, и ту пословенила.71 Овај Баро Бетера
је био лепо образован трговац, и чак један угледан
дубровачки песник. Штампао је своју књигу Оронта из
Ципра, превод са талијанског, године 1699. у Млецима, и
затим Ћућења богољубна врху седам пјесних од покоре
Давидове, штампане такођер у Млецима, 1702, и најзад,
Размишљања светог Августина, 1701, итд.
Баро Бетера, дед Руђера Бошковића по мајци, био је таст
Николе Бошковића, Херцеговца, а то значи да је био,
природно, у вези са херцеговачким породицама настањеним
у то исто време у Дубровнику, иако малобројне. Као таст
Николе Бошковића, Херцеговца, оца Руђеровог, Бетера је
већ самим тим имао кућу за половину херцеговачку. –
Бошковићи су, по предању које постоји у Херцеговини,
пореклом од требињских Покрајчића, што је помињао и др
Трухелка. Бошко Покрајчић, отац Николин а дед Руђеров по
мајци, рођењем је из Голог Брда изнад Требишњице код
Арсланагића моста, на два корака од Требиња. На томе
истом месту и данас станују Бошковићеви рођаци Гундељи.
Бошко Покрајчић се одселио из Требиња у Дубровник за
71
Dr Franjo Rački: Ruđer Josip Bošković, Zagreb, 1883, 3.
У Фрањевачком манастиру у Дубровнику налази се једна књига под
натписом Genealogie delle famiglie Ragusse, бр. 239 (нови број 386) са
преписом исте књиге у Библиотеци Академије наука у Загребу. Према
овој књизи у доба када се родио Руђер Бошковић две породице под
именом Бошковић биле су настањене у Дубровнику: једна пореклом из
Доли код Стона, а друга из Ораховице у Поповом пољу (али, као што се
види ниједна од Требиња, нити старином Покрајчићи). Наравно да их
иста књига не спомиње ни као православне, иако је Ораховица у Попову,
звана и Орашац, село православно. Зар је могуће веровати да у
дубровачким црквеним књигама одиста није записано о томе када је та
породица прешла из православља у католичанство – породица толико
знаменита и по неколико њених чланова.
време Морејског рата (1683–1699), и ступио онде у службу
код Раде Глеђевића. Овај Бошко (Бошко је у Херцеговини
име православно, а Божо име и православно и католичко)
бавио се трговином кожа из Србије и Новог Пазара, и, ако се
не варам, и сам имао оца по имену Николу који се бавио по
Санџаку, са сином, малом трговином. Др Б. Трухелка каже
да Никола пише сину у Дубровник писма која су сачувана; и
да има у њима један необично леп и топао његов талијански
опис старих рашких задужбина које је он видео кад су још
стајале у сјају. Овај први Никола, отац Бошков је имао сина
и у Млецима, а једног и у Бугарској.
Његовог сина Николу Бошкова или Бошковића су у
Дубровнику покатоличили, као што је то већ рађено кроз
векове, после чега се оженио кћерком Баре Бетере,
Павлицом, која му је родила осморо деце од којих петоро
мушке. Међу њима је рођен 18. маја 1711. године и славни
астроном Руђер Бошковић, назван Руђером по имену свога
ујака Руђера Агостини, а Бошковићем по свом деду Бошку
Покрајчићу. Велики део ове деце Николе Бошковог
Покрајчића, човека из рапсодског Требиња бавили су се
књижевношћу.72 – Свакако, присна веза која је према
Дукином писму могла постојати између двеју херцеговачких
породица, Бошковића и Владиславића, и посредно са Баром
Бетером, није можда била ни само пословна, ни случајна.73
4.
Боравак Саве Владиславића у Дубровнику, врло политичком
и врло дипломатски окретном, на начин млетачки, који је
република копирала у свима танчинама, морао је бити од
72
У питање родног места Руђера Бошковића и вере његовог деда и
осталих предака његових, мешали су се и попoви. Најновија је теза да су
Бошковићи из Ораховог Дола, села католичког, што би требало да
затвори сваку даљу дискусију… Ово је теза католичког жупника Јосипа
Зовка.
73
Познато је такођер да је велики физичар Никола Тесла, по прецима,
досељеним у Смиљево у Лици, пореклом од Билеће у Херцеговини; и од
породице Комненића, од којих су неки далеки рођаци ишли да га траже
по Америци. Њихово село у ваздушној линији је блиско селу Бошка
Покрајчића код Требиња, на неколико километара у растојању једног од
другог.
знатног утицаја и на дух младог херцеговачког Србина. Он је
ту примио неко образовање, и проживео неколико година
врло узбудљивих, али и веома поучних за даљи живот једног
великог патриоте, који ће доцније постати и једним од
најзаслужнијих дипломата цара Петра Великог.
Свакако, XVII век је био можда најкобније доба нашег
племена на југу. Још у првој половини његовој је у
Дубровнику цветала књижевност и наука, са песником
Иваном Гундулићем и са историчарима Мавром Орбинијем
и Јаковом Лукаревићем. Али је 1647. године већ био избио
такозвани Кандијски рат и трајао до 1664, значи скоро пуних
двадесет година; рат од којег је зависило хоће ли Млеци под
своју власт приграбити целокупну Далмацију са
Дубровником и са Боком Которском. А три године после
овог страшног рата, дошао је такозвани велики земљотрес
1667. године који је потпуно уништио Дубровник, и то не
само уништио куће него и породице. У тој републици где су,
по примеру Венеције, владали племићи, осамдесет самих тих
племића је наједном на улици засуто камењем, а пред
двором је затрпан и кнез са сенаторима. Порушено је самих
осам женских манастира. Олвизо Молина, млетачки
гувернер Далмације, јавио је својој влади да су остале
непорушене свега три куће… Море које се било повукло,
вратило се и разбило о обалу и последње бродове светог
Влаха. – Најзад, петнаест година доцније, долази и Морејски
рат и млетачко освајање по Херцеговини, са окружавањем
Дубровника, и са опасношћу да Талијани не заузму целу
нашу обалу са добрим делом њене позадине православне.
Овај рат је избио након што су Турци били 1683. разбијени
код Беча под Кара Мустафом. Велику победу увек херојске
пољске војске искористе Аустријанци, Млечићи и Пољаци
да направе један савез против турске владавине у Европи,
који су назвали Светим савезом, 1684. закљученим у Линцу,
и са погодбом: да ко што буде освојио од Турске, да му то и
остане на основу ратног права и хришћанске правде.
Млетачка флота је тада успешно ратовала под Морозинијем
на Леванту, а аустријска војска под Еугеном Савојским је
разбила султанову војску код Сенте, и затим заузела
Београд, а силазила и до Сарајева. – Међутим, док је
хришћанство са радошћу поздрављало ове победе, српски
народ на југу живео је у страху да не поднесе нову косовску
катастрофу. Стрепила је мала република Светог Влаха,
направљена на једном камену српске и православне
Херцеговине, и која се вековима дизала и падала са том
својом позадином, која је њу снабдевала људством, храном,
а чак и водом Требишницом, што је онамо силазила под
именом Омбле. – Свети савез, остављајући право да свака од
савезничких држава задржи себи и Херцеговину иза њега.
Млечани су одиста били освојили сву јужну Херцеговину од
Габеле до Требиња и Грахова и Зубаца, везавши се тако са
Боком, где су већ и господарили. По мору су хватали
дубровачке бродове, и најзад достизали до Невесиња и
Гацка, и у саму Пиву, и у мостарско поље. Како су Турци
увек били тучени кад су год два хришћанина била заједно,
овај пут су осећали блиску пропаст. Дубровчани, желећи
задржати под турском влашћу српску позадину за коју су
судбински везани, снабдевали су Турке обавештењима и
муницијом, што је давало повода зађевицама и сукобима са
Млецима. Мржња на вековну турску тиранију у залеђу
Дубровника, дала је опет повода да се онамо развије српско
четништво, звано хајдучијом, које је ратовало, а понегде и
харало за свој рачун помагано од Млечића. Дубровник је био
против хајдука пошто су напали Турке а не нове
непријатеље Млечиће. Ово је давало повода честим малим
бојевима између хајдука и Дубровчана. Једном приликом су
чак послали Дубровчани 800 својих људи са три племића на
хајдуке, и они су имали успеха, и вратили се у Дубровник
носећи одсечене хајдучке главе.74 Од ових глава послаше две
турском емину, три турском капућехаји у Требиње, а две
прибише сами на врата дубровачког града да би Турци још
јасније разумели како је Дубровник против ове четничке
акције по Херцеговини… Дата је и уцена на хајдуке, и то за
сваку главу 100 дуката и 15 дуката месечно. – Међутим,
хајдуци су и даље нападали и узнемиравали Турке. У
74
ŠIme Ljubić: Ob odnošajih Dubrovačke sa Mletačkom republikom, tja do
godine 1358, Zagreb, 1868 (Rad Jug. Akademije znanosti i umjetnosti), str.
89.
Попову су 1687. г. замало били потукли Турке да нису
Турцима дошли у помоћ Дубровчани, и то са крсташима
барјацима.75
Међутим, увек логични у својој државној политици,
Дубровчани су радили и са Аустријанцима а не само са
Турцима. Они шаљу писмо аустријском ћесару о својим
правима на Херцеговину, можда и по саветима Турака, који
су се били уплашили Млечића. Дубровчани су послали и
своје агенте по Херцеговини и Црној Гори, и онамо
поткупљивали обећањима и поклонима српске главаре да
задобију онамошњи народ за аустријску власт, пошто су
Дубровчани веровали да би им аустријски цар за ове услуге
затим поклонио Попово и Требиње.
На срећу Дубровника, а толико исто и српске Херцеговине,
нису после овог рата ни Млечићи остали на херцеговачком
тлу, ни онамо дошли Аустријанци. Млетачки провидур је
писао својој влади о дубровачкој пропаганди: „Дубровчани
агитују да Херцеговина припада Босни и Србији.“76 Одиста,
Дубровчани су знали да је цар Леополд имао намеру да
заузме Босну, а војвода Баденски је ускоро за овим продирао
у Србију до Призрена, и да се према томе помаља на видику
могућност за образовање једног словенског блока на југу у
којем би просвећена Република Светог Влаха имала место
какво би сама желела… Након овог рата, на Карловачком
миру 1688/9. је неоспорно Дубровник једини успео што
Млечићи нису код нас успели задржати оно што су били
освојили, и зато што ни остали ни у Херцеговини. Са
пропалошћу Херцеговине, пропала би и Република Светог
Влаха, која је за своју српску и балканску позадину
судбински везана на сва времена.
5.
Не зна се кад је Сава Владиславић био дошао у Дубровник.
Рођен канда 1664. године, могао је имати дваестину година
када је 1683. избио поменути Морејски рат, а и Кончаревић
пише у свом Летопису да је Сава године 1687. живео у
75
Ibidem: op. cit., 100.
76
ŠIme Ljubić: Rad Jugosl. Akademije nauka, Zagreb, knj. 53, str. 176.
Дубровнику и онамо се „дружио са највећом властелом“.
Значи да је својим очима видео све страхоте које су од тога
рата долазиле, и како се Турска била почела да руши, али и
без икакве наде да се тим обнови стари сјај Дубровника,
нити слава старе немањићке државе у његовој позадини. Али
је Сава могао и да много научи посматрајући
опортунистичку и окретну политику дубровачког сената,
који увек успева да добива и онда кад су много јачи од њега
губили.
Сава Владиславић је живео у Дубровнику када је тај град по
становништву био спао на врло мали број света. У доба
немањићке државе, и благодарећи трговини са њом,
Дубровник је, кажу неки, достизао до 40.000 становника, али
Енгел пише да је Дубровник већ у 1724. години имао свега
1300 кућа са 2000 становника. Тако је и у давно време
Дубровник бројао 117 племићких породица, да, како каже
Лукари, спадну затим (около 1677) на свега 27 породица.
Године 1802, као што је познато биће у животу још укупно
17 племићких породица.
И Херцеговина и Црна Гора су биле онда добро истанчале у
погледу становништва, услед многих ратова и исељавања.
Владиславић је можда још живео у Дубровнику када су
Млечани 1690. напали Требиње, под командом католика
Кристофора Змајевића, који је онамо водио 1800 тако исто
унајмљених сељака. У пољу требињском чекало их је 500
непријатеља, извесно наших муслимана, који су храбро
примили борбу овако несразмерну. Дана 5. јула 1690. навали
сва млетачка војска на тврђаву требињску, на њену чувену
кулу и шанчеве поред реке, које раније нико није смео
напасти. Битка је трајала осам сати. Млечани преселе на
Зупце цело људство из требињских села Нецвијећа, Горице,
Подгливља, Хрупјела, Засада. „Тако смо затим оборили те
шанчеве, стражаре, куле, куће и мост; порушили смо свих
ових пет села са кућама и кулама којих је било 500; и
поништили смо цело требињско поље са његовим јаким
кулама, и Мустаће, а оставили смо једино Згоњево са једним
стражаром. Дошли су нам 700 људи да се поклоне: Дука
Јањић, Сава Вукашиновић, Вукан Степановић, Јанко
Петровић, кнезови и буљубаше; и заузели смо пет
непријатељских застава“.77
Наводим овај пример млетачких зала по Херцеговини (1690–
1695) о којима је могао Сава Владиславић да добро сазна, и
да створи слику како су Млечани, тобож пријатељи,
поступали и по његовом Гацку, где су му још онда живели
родитељи и браћа. Могао је изблиза дочути и за бацање у
ваздух млетачким барутом великог православног манастира
Тврдоша код Требиња, којег је некад обновио краљ
Милутин, у ком је био до јуче живео и митрополит Василије,
доцнији Свети Василије Острошки, пријатељ Савиног оца,
кнеза Луке из Гацка, пошто би према свему излазило да се
одиста Сава још у то време могао налазити у граду светог
Влаха. Дубровачки конзул Лука Барка први пут спомиње
присуство Саве Владиславића у Цариграду у једном свом
писму од 11. марта 1699, значи тек у време Карловачког
мира, иако по једном Јиречековом податку, Сава је био у
Цариграду већ 1693.
Напустивши Дубровник, Сава је однео на Исток образовање
једног савременог и даровитог младића. Живео је у Граду,
истина, у периоду тешких искушења, али и за време цветања
нашег хуманизма: у доба Палмотића песника, и Замање
филолога. Видећемо доцније како руски извори наводе, да је
Владиславић, долазећи у Русију, знао латински, грчки и
талијански, и да је у Цариграду научио и „дипломатски
турски језик“, научивши на крају онамо и руски „иако са
страним нагласком“. Значило би према овом да је Сава
Владиславић имао класично образовање, што је онда у
Русији било безмало непознато. Међутим, није могућно
докучити у којој је дубровачкој школи Сава био учеником.
Онамо је Марин Гундулић био 1647. године подигао славни
језуитски завод Collegio Romano, средиште дубровачке
учености, а који је г. 1677. оборен великим земљотресом.
Али кад га је 1684. Фрања Гундулић поново обновио,
Владиславићу је било већ 20 година. Значи да Сава није
могао бити ђаком дубровачких језуита, чак и да су они
уопште припуштали у ту школу иноверце.
77
Il Montenegro, Roma (Proveditore al Senato, Cataro, 12. luglio 1690).
Било би занимљиво знати бар колика је била онамошња
православна средина у којој се Сава Владиславић кретао. По
свој прилици православних је у време Савино у Дубровнику
било веома мало. Када је 1667. г. земљотрес био до темеља
упропастио град светог Влаха, понудило се 600
православних породица да се населе у Дубровник са целом
њиховом имовином, и да чак плате за то по 2500 дуката
улазнине, али их дубровачки сенат није примио.78 Кад су у
Град примане православне породице, онда су примане у
малим групама, како би биле лакше потчињене, а затим
покатоличене, пошто им се није дозвољавало ни
православно гробље а камоли православна црква. Нису то
извесно били завели Дубровчани наше крви. Треба знати да
је дубровачки сенат дуго био састављен сав од римских
породица79 које су биле дошле у Град из Епидаура, односно
Цавтата, или из Аскривија, односно Котора, а често и
директно из Италије или Далмације. И језуитски колегијум
су држали већином талијански свештеници. Ове стране
породице су биле од највећег уплива, и њима се дугује сва
мржња на православни свет. Дубровачки Сенат пише својим
посланицима у Петрограду, Тудузићу и Рањини, крајем
XVIII века, како у Дубровнику нема више од 15 до 20
православних кућа.80
Из овакве је средине Владиславић однео и спомен на једну
овако разорну црту ове наше републике, која је до пред сама
своја градска врата имала православни народ. Најбоље
дубровачке властелинске породице беху и у Граду само
досељеници из чисто српских и православних крајева у
позадини. – Ми ћемо доцније видети да је у сјајној
дипломатској каријери Саве Владиславића ово искуство
морало играти извесну улогу, и поред све његове изванредне
широкогрудости. Нарочито кад је 1720–1722. ишао као
министар цара Петра Великог да са папом Клементијем XI
преговара у Риму о конкордату између руске државе и
католичке цркве.
78
Engel-Stojanović: Povjest Dubrovačke Republike, Dubrovnik, 191.
79
Engel-St.: ibidem.
80
Дубровачки архив (K. Inpereka додатак у књизи Peselstvy)
Мислим да су ове наше дигресије биле овде потребне како
би се имала пунија идеја о духовном уобличењу овог нашег
великог Србина.
III.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ У ЦАРИГРАДУ
1. Прве године Саве Владиславића у Цариграду и његов
надимак „Рагузински“. – 2. Сава Владиславић у вези са
руским посланством у Цариграду. – 3. Јерусалимски
патријарх Доситеј и Сава Владиславић. – 4. Сава
Владиславић и руски посланик код Високе порте, Петар
Андрејевић Толстој. – 5. Збацивање са престола султанa
Мустафе II и долазак Ахмета III. – Одлазак Саве
Владиславића у Русију.
1.
Сава Владиславић, којег Енгел назива српским бољаром,81 а
Фрања Рачки дубровачким кнезом, „врло поносним на ту
своју титулу“,82 и који ће за време цара Петра Великог и
Катарине I играти у историји Русије значајну улогу, 83 јавља
се крајем XVII и почетком XVIII века у Цариграду, не баш
сасвим неприметан. По целом изгледу, дошао је у Цариград
право из Дубровника. Према Кончаревићу, ово би било
негде после 1687. године. А како је Сава по свој прилици
рођен 1644,84 то би значило да је у Цариград дошао већ у
својој 23. години. Један писац који га спомиње у Цариграду,
а то је немачки историчар Турске царевине Цинкхаузен,
назива Саву драгоманом енглеског посланства, и подозривог
турским властима.85
Пре би изгледало да се Владиславић последње деценије XVI
века бавио у Цариграду својим приватним пословима. Али
већ 1700, он се спомиње и у вези са руским посланицима,
дајући им информације у питањима турске политике, двора,
државе. Ми га тад налазимо под именом „Саве Рагузинског“,
81
Engel: Povjest Dubrovačke Republike, 1923, 156.
82
83
А. Кочубинскй: Знаменити своею деятелностю въ истори Россй.“
(Сношея Россй при Петръ I сь южными и румынами, стр. 34.)
84
Описъ Сенатскимъ указамъ и Височаишимъ указамъ хранящимся въ
Сенатскомъ Архиве, СПв, 1878.
85
Zinckhausen: Geschichte des Osmanischen Reiches in Europa, Gotha, 1857,
V, 405. – B. Poniatowsky: Remarques, 90.
прозваног тако ваљда што је дошао из Дубровника, или што
је можда био у пословним везама са Дубровником, и у
блиским односима са дубровачком онамошњом колонијом.
Не би било невероватно да се тако презивао и да би био у
Цариграду слободнији, пошто је, као Херцеговац, био
отомански поданик, и скучен у свом кретању. Сава је носио
то име Рагузинског и пуно доцније, читавих двадесет година
живота у Русији, све док се није по други пут оженио, и
нарочито док није од царице Катарине I добио 24. фебруара
1725. титулу грофа. Том приликом је молио изрично руски
сенат да може напустити надимак Рагузински, за који каже
да га „никад није раније носио, чак ни у Цариграду.“86
Уосталом, ово последње је могло бити сасвим тачно. Ако су
Сава и Дука, као браћа, или Сава и Живко, као стриц и
братић, у исто време живели у Цариграду, није се један од
њих могао презивати Рагузинским а други Владиславићем. –
И руски посланик Толстој у својим писмима назива Саву
презименом Владиславић-Рагузински. Дубровачки конзул
Лука Барка га такођер у својим извештајима назива
Владиславићем. Према томе, надимак Рагузински је одиста
добивен у Цариграду, незнано због чега, ни каквим начином.
Свакако, Сава је тај надимак добио у вези са цариградским
Русима.
Уосталом, са пореклом и именом нашег Херцеговца, Саве
Владиславића биће целог његовог живота пуно забуне. Једна
„справка“ у Министарству иностраних дела у Москви,
назива га Грком (ваљда зато што је у Москву дошао из
Цариграда). Н. А. Полевои исправља ово, и каже да је дошао
под видом грчког трговца, али да је Илирац. В. Макушев га
назива Херцеговцем. П. Словцов, историчар Сибира, назива
га Црногорцем. С. Васиљевић, генеалог, назива га Босанцем.
И последњи генеалози га држе потомком босанског
племства, ваљда зато што је у његовој грофовској титули
тако речено. Језуит Пиерлинг, историчар односа Русије и
Ватикана, каже за Саву да је Дубровчанин, и, као таквог,
сматра га католиком. Руским указом од 20. јула 1703. даје се
86
„Дела Турецкаго Двора“ у москв. архиву Мин. ин. послова, цв. 2. –
Барановъ: Списокъ титулованнимъ родамъ, 124/5.
Владиславићу пропуст неких његових ствари у Русију, и
називају га Венецијанцем, а тако исто мало раније, 1702.
године, називају га Венецијанцем.87 – Као што смо видели,
иста оваква збрка постојала је и у питању о Савином месту
рођења. Једни га сматрају из Гацка, други из Дубровника,
трећи из Попова код Требиња, четврти из Херцег Новога, а
пети из Житомислића.
Већ смо рекли да је немогуће из података који се чувају у
Дубровачком архиву сазнати колико је Сава Владиславић
био у каквој ближој политичкој сарадњи са дубровачким
дипломатом на турском двору, Луком Барком. Свакако,
Владиславић и Барка су били стари познаници још из
Дубровника, а дошли су и у Цариград отприлике у исто
време, као што су и у Цариграду боравили скоро исти број
година. Значи да су Владиславић и Барка живели обојица у
Цариграду за време Морејског рата, 1683–1698. Истина је да
су онда Дубровник и Херцеговина, у логици једног
народњака, као што је Владиславић, били на гледиштима
доста различним: Дубровник је желео да у Херцеговину дође
аустријска војска која би Дубровнику поклонила Попово и
Требиње, а Сава Владиславић извесно није ово могао
пожелети. Међутим, било је нешто између дубровачког
дипломате и народњака херцеговачког ипак заједничког:
обојица су подједнако морали мрзети Млетке, и против њих
радити где су год стигли, пошто су Млеци претили слободи
Републике дубровачке као што су претили и православљу
Херцеговине. Осим тога, Владиславић и Барка су имали још
то заједничко што нису желели да после турског ропства
дође талијанско, због чега су радили подједнако искрено да
Турска и даље господари Херцеговином, што значи, како би
рекли Енглези, направили су били свој избор између мора и
ђавола.
Лука Барка је као што се види из великог броја његових
писама дубровачкој влади, био у Цариграду врло активан, и
имао пуно личне иницијативе, стојећи у нарочито добрим
везама са ондашњим Портиним драгоманом и изврсним
дипломатом Александром Маврокордатом, који се толико
87
Архив Морскаго Министерства, листъ 161 и 911.
одликовао на Карловачком миру. Барка је давао дубровачкој
влади своје сугестије, које су увек биле врло умесне и
позитивне. Он је очевидно био проницљив, пошто је
предвидео пуно ствари које су се затим догодиле. Он је
својој влади дао савет да ради са турском владом
подмићивањем, пошто Турци брже подлегну миту него
оружју. Луки Барки се може благодарити и што је
Дубровник на Карловачком конгресу био уопште брањен,
чак и добро одбрањен, и то нарочитом речитошћу и
заузимањем поменутог турског драгомана Маврокордата,
који је за ово био подмићен.
Али и Сава Владиславић, иако онда врло млад, имао је пуно
уважења у Цариграду. Био је очевидно најугледнији члан
ондашње цариградске југословенске колоније. Руски
посланици који су у то време били на Порти, говоре о
„господину Сави“ напоредо са јерусалимским патријархом
Доситејем, врло уваженим и у Русији, као о двојици
онамошњих људи на које се највише наслања рад њихов на
Порти.88 Било је, дакле, природно да се и дубровачки конзул
користи талентом овог будућег значајног дипломате, Србина
из Херцеговине, и који је, уосталом, као што ћемо доцније
видети, чувао благородну успомену према Дубровнику још,
како он каже, из његовог младићства. Сава и Дука
Владиславић се помињу често у Баркиној преписци са
дубровачком владом, у којој их Барка назива persone
honorate.89 Није нимало немогућно да је Лука Барка био у
личној вези и са Дуком братом Савиним, пошто историчар
Јиречек каже на једном месту у његовој студији о односима
Дубровника са Русијом да је и Дука Владиславић пребивао у
Цариграду.
Али већ три године након Морејског рата, односно после
Карловачког мира 1669. године, Лука Барка и Сава
Владиславић су се растали, пошто је Владиславић напустио
Цариград у лето 1703. године, отпутовавши за Русију, а и
Лука Барка није канда ни сам пуно година после тога
продужио своју мисију у Цариграду, пошто видимо да га већ
88
Соловьевъ: Исторя Россй съ древнейшихъ временъ, XV, III.
89
Писмо конзула Барке од 26. октобра 1693.
1709. године замењује Лука Кирика, такође врло активан
дубровачки представник у догађајима који су претходили
Пожаревачком миру 1718. године. Међутим, и после
Савиног одласка за Русију, његов брат Дука послао је још
два писма писана из Фоче, за Дубровник, а у вези са
дипломатском преписком коју је, као што смо видели раније,
дубровачки сенат слао преко њега свом представнику
цариградском.
2.
Политичка каријера Саве Владиславића почиње стварно у
Цариграду, и то већ пред сам крај XVII века. Од 1699.
године Владиславић ступа у додир са тадашњим руским
послаником на Високој порти, Емилијаном Ивановичем
Украјинцовим. Посланик Украјинцов је био дошао у
Цариград те исте 1699. године, упућен са једном нарочитом
мисијом: да закључи са султаном коначан мир, пошто је на
Карловачком конгресу Русија била успела да закључи са
Турском само једно несигурно примирје. Петар Велики је
био ставио у дужност Украјинцову да увери султана о
његовом пријатељству, али да га такође увери и о опасности
за Турску ако буде помишљала на какав рат против Русије. –
На Карловачком конгресу су савезници били потпуно
напустили Русију, тако да први руски делегат Прокопије
Богдановић Возницин – тадашњи руски посланик у Бечу –
није имао права ни да заседа заједно са осталим делегатима
на конгресу, него је заседао засебно са турским
представницима Реис-пашом и драгоманом Маврокордатом.
Закључивши једва једно примирје на две године са Русијом,
није могао задовољити тиме руску владу. Зато је 1699.
године, одмах након конгреса, послат у Цариград
Украјинцов, с тим да закључи мир са Портом какав она има
и са другим државама. Међутим, наишао је у Цариграду не
само на резервисаност турских политичара него и на
непријатељства извесних европских дворова који су се
бојали да би Русија могла на истоку заузети временом
нарочити положај политички и трговачки. Турска се опет
плашила да руским изласком на Азов и Црно море, које су
дотле заузимале само Византија и Турска, не буде Русија
фатална по будуће турске интересе трговачке, као и за
турски престиж на тој страни царевине. Према томе, почетак
мисије Украјинцова није одиста могао бити тежи.
Посланик Украјинцов помиње у писмима својој влади, као
своја два главна сарадника у Цариграду, јерусалимског
патријарха Доситеја и нашег Саву Владиславића. Из једног
таквог извештаја Украјинцова преноси историчар руски С.
М. Соловјев ове редове: „Србин Сава Рагузински дао ми је
на знање да су посланици хришћански у Цариграду сви
одреда противници нашем миру, и да због тога никоме од
њих не треба ништа веровати. Сви они, напротив, имају циљ
да Русију уплету у рат.“90 – У једном другом извештају
посланик Украјинцов саопштава како се на четири
конференције, које је дотле био одржао са турским
представницима, бавио и питањем светих места у
Палестини, настојећи да она буду уступљена православним
Грцима а никако католичком народу. У том истом извештају
стоји и ово: „Србин Сава Владиславић Рагузински дошао ми
је и рекао да је пољски посланик Лешчински у име целог
Сената молио турску владу да се не измирује са руским
царом, него, напротив, да закључи савез са Пољском.
Лешчински се такође жалио и на свог пољског краља како је
велики пријатељ руског цара, и говорио да ће га због тога
Пољаци свргнути са престола. Владиславић ми је, међутим,
додао да Турци ни у чему нису слушали посланика
Лешчинскога.“91
Јерусалимски патријарх Доситеј је неоспорно до краја
живота био стуб руске политике у турској престоници.
Постоји траг дугогодишње преписке овог патријарха са
руском владом, његови савети, интервенције и опомене.
Његовом учешћу се приписује и закључење мира руско-
турског у Москви, 18. марта 1701. године. Како је, опет, и
овај мир био направљен подмићивањем руских државника,
није обећавао да ће бити трајан. Турска влада ни у ком
случају није могла прегорети губитак Азова, нити се
90
Соловьевъ: op. cit., XIX, IV (Из Донесеня Украинцова, у Архиву моск.
Мин. ин. послова).
91
Соловьевъ: XIX, IV.
измирити са изласком Русије на Црно море. Због тога, за
целог владања Петра Великог остаће Турска и Русија у
сталним трзавицама, ратовима и страним интригама. – Једна
од важних услуга коју је патријарх Доситеј направио
посланику Украјинцову, била је, као што се видело, што га је
упознао са Савом Владиславићем, који му је дао пуно
обавештења о турским приликама и о њиховим главним
људима. Сам Украјинцов се хвали да му је Сава
Владиславић набавио исписе свију међународних уговора
које је Турска закључила била са Француском, Млецима,
ћесаром и Енглеском, а што је за руску дипломатију дотле
недостајало. – Ова услуга учинила је Саву Владиславића
познатим на руском двору.92
После поменутог закључења мира са Турском, цар Петар се
реши да Украјинцова повуче из Цариграда, и да онамо
пошаље новог посланика, кнеза Димитра Михајловића
Галицина. Мисија новог посланика била је у томе да од
Турске добије право слободне трговине за руске бродове у
Црном мору, а што је већ пре њега узалудно тражио и
Украјинцов. Руски историчар Шчербатов пише за тог
Галицина да је био један од најумнијих људи свог времена.
Галицин је већ првих дана, што значи почетком 1701.
године, добио од великог везира по овој ствари одговор
крајње неповољан. Турска је пристајала на слободну
трговину између две земље, али не и на излазак руских
бродова из Азовског мора у Црно море, и њихову слободну
пловидбу по Црном мору које је Турска сматрала искључиво
својим. Она није дозвољавала чак ни самим руским
посланицима да из Русије долазе Црним морем до
Цариграда, него сухим путем преко Украјине. Везир је
подвукао кнезу Галицину како султан сматра Црно море
делом своје куће у коју се не може пустити странац да по
њој слободно шета; и да ће пре пристати на рат, него Русима
дозволити такву слободну пловидбу. Кнез Галицин је и сам
брзо прекратио овај разговор; а нарочито кад му је
јерусалимски патријарх рекао: „Не говори више и
Писмо Украјинцова од 28. априла 1700 (Дела Турецкя, 1699, 7, Моск.

92
мин. ин. послова).

црноморској трговини. Ако будеш и даље о њој говорио,
упропастићеш мир; а изазвавши сумњу својом упорношћу,
Турци ће одмах почети да се спремају на рат против цара.
Турска влада жели чак и да затвори пролаз из Азовског у
Црно море, поставивши на његовом уласку такве тврђаве
како руске лађе не би више уопште могле пролазити…“
Патријарх је затим додао кнезу Галицину да би такво
затварање Азовског мора била права катастрофа за све
православне народе, који једино од православног цара
очекују своје ослобођење. Турци знају да цар спрема
морнарицу и да је наоружава само против њих. Зато је
патријарх говорио да цар може пробити и у Црно море
својим снагама, али никако не може очекивати да му у томе
Турци помогну. После овог неуспеха, кнез Галицин се
коначно вратио из Цариграда у Москву. Помиње се да је и
Сава Владиславић био у вези са Галицином у Цариграду, али
нам није било могућно о томе сазнати ништа подробније.
3.
У таквим приликама долази сада новембра 1701. године – у
Цариград и трећи руски посланик, Петар Андрејевић
Толстој, али не више са привременом мисијом, као што су то
радили дотадашњи посланици, него као стални представник
Петра Великог на турском двору. Толстој је био човек
изузетно уман, дипломат пун опрезности и лукавства,
проницљив и окретан, али умешан да се послужи и
циљевима које данашња дипломатија не би сматрала
дозвољеним. За време малолетства Петра Великог, Толстој је
био присталица регенткиње Софије, што је значило
противник младог будућег цара Петра. Али цар Петар је
великодушно прешао преко тог старог непријатељства, и
послао Толстоја за свог посланика у Цариград, а његовог
брата Ивана за гувернера Азова. – Толстој ће одиста за владе
Петра Великог постати највећим руским дипломатом. Цар
Петар га је високо ценио. Кажу да га је једном узео за главу
и рекао: „Главо, главо, да ниси тако умна, ја бих те давно
одрубио.“ – Као млад човек, Толстој је био један од првих
Руса који је путовао изван Русије и добровољно пристао да
буде у једној од група које је Петар Велики слао у
иностранство да уче технику, механику и бродарство (као
Галовин, Галицин, итд.). Толстој је тада посетио на страни
многе земље и бродоградилишта. Он се бавио и
књижевношћу, макар и споредно. Још се чувају у Казанском
универзитету његови рукописи нештампани; наиме, његово
интересантно дело које је послао цару Петру о турским
земљама на обалама Црног мора.93 – Његове забелешке о
Венецији су нарочито пуне лепих опажања. Млечане описује
као умне и политичне, а њихове жене витке и лепе, али
раскалашне. Млеци су град чији је цео свет на улици, у
гондолама и у музици, затим у сталним карневалима на
пијаци Светог Марка. Народ весео, безбрижан и распеван.
Описује и у Холандији први кабинет једног чувеног анатома,
са пуно лешева, какав се у оно време у Европи није могао ни
замислити, пошто су тек тада биле измишљене дисекције и
обдукције. Говорио је и о Немачкој, где замало није цркао од
жеђи, „пошто је онамо вода нездрава“. У Ротердаму је
наишао само на богословске препирке; а у Амстердаму је,
напротив, ручавао за столом где су служиле девојке потпуно
голе. У Риму га нису занимали ни мрамори, ни слике. Канда
је путовао и по Далмацији, која је онда, изузевши
Дубровника, била сва талијанска, и посетио познату
морнарску школу Марка Мартиновића у Перасту, где се
такође учила бродарству једна група младих Руса.94
Али Толстој је био трагична личност. Умешан некад у заверу
стрелаца против Петра Великог, избегао је смртну казну
благодарећи само једној дами из царске породице. Доцније
ће бити затваран у Турској, приликом рата на Пруту, затим
ће у Русији под Катарином I пасти под суд, да најзад умре у
заточењу, 1730. Бергхолц, његов савременик, пише у свом
познатом Дневнику да је Толстој био не само уман него и
изванредно љубазан и пријатан. Професор Пекарски пише
како је Толстој био далеким пореклом Грк, и као дипломат
93
Соловьевъ: op. Cit.
94
Неки тај спис сматрају делом Саве Владиславића, пошто је он обале
Црног мора лично обишао, и то се можда догодило први пут откад је
Русија била сишла на Азов.
руски добио грофовство и разне високе чинове, али додаје да
су његови преци одавно насељени у Русији.95
Гроф Петар Андрејевић Толстој дошао је у Цариград 1.
новембра 1701. године. Тајне инструкције које је од цара
добио, полазећи на ову дужност, биле су ове: видети општи
положај у којем се налази народ; каква је тамо управа, ко су
властродршци, како се они са другим владарима опходе у
војничким и у политичким пословима, шта су учинили са
војном спремом, против кога се оружају на мору, а против
кога на сухом, коју државу највише уважавају, и коју
највише воле, колики су државни приходи, и како их
сабирају? Да ли је у народу благодет или оскудица?
Нарочито извидети све што се односи на Персију. Колико и
где држе војске; колико је плаћају; каква им је морнарица; и
постоји ли нарочита њена припрема? Да ли ће у Керчи
(пролаз из Азовског у Црно море) засути продор и када? Да
ли обучавају коњицу и пешадију по европском начину, или
раде и даље по старом? Јесу ли тобџије и пушкари страни
или домаћи; имају ли школе? Осим патријарха
јерусалимског видети има ли још који човек сличан њему
који би могао бити пожељан, и да му такве људе патријарх
препоручи.96
Примајући овакве инструкције од цара, посланик Толстој је
примио и препоруку цареву да се обрати у Цариграду на
патријарха Доситеја као на осведоченог руског пријатеља, на
којег може рачунати за најповерљивије ствари. Затим је
Доситеј препоручио Толстоју као личност најпогоднију
„Господина Саву Рагузинског“, како ће Толстој затим у
својој преписци са Москвом називати овог Србина, који је и
његовим претходницима био од користи.97 Сава је важио као
одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике,
95
Пекарскй: op. cit., XV – в. Биографију П. А. Толстоја у „Древная и
Новая Росся“, 1875, бр. 5. – Подробније о Толстоју види у „Русскй
Въстникъ“, 1860, 319–341.
96
Соловьевъ: op. cit. – Види „Русскй Архивъ“, 1864, стр. 473–494:
(Толстојева писма брату о турској држави и његовом дипломатском
раду).
97
Мышлаевскй: „Россия и Турция передъ Прутскимъ походомъ“, СПв,
1901, 68.
компликованих дворских тајни, и мрачних турских
политичких личности. Савине одличне способности одмах је
приметио гроф Толстој.98
Са грофом Толстојем, и Сава заправо започиње своју
дипломатску каријеру. Овако излази и из свих руских
података. „Патријарх Доситеј и господин Сава“, то су главна
лица на која се позива руски посланик Толстој, као што је то
радио и Украјинцов, а можда и Галицин, као на стубове
своје дипломатске акције на Босфору. Било му је већ познато
да Русија дугује Сави Владиславићу један важан елаборат о
турским мореузима.99
Долазећи у Цариград, Толстој је понео собом велика новчана
средства, и тиме пуно олакшао свој рад. Тим новчаним
средствима могао је задобити многе турске министре, и
лакше се приближити многим страним личностима које су
биле готове да помогну руског посланика. Наређено му је да
тим новцем изиђе на сусрет патријарху Доситеју и другим
вишим грчким свештеницима, који су у Русији гледали
будуће ослободитеље њихове потлачене грчке отаџбине. Ово
су била и главна средства посланикова.100 Ондашња Русија,
немајући још својих сталних представника на страни него
само привремене и пригодне, примала је своја поверљива
обавештења од избеглица, шпијуна, дезертера, и калуђера-
просјака. Била је, нарочито после изласка Русије на Црно и
Балтичко море, неопходна и једна одиста модерна
обавештајна организација, која би могла рачунати са људима
који би за Русију радили са симпатијом као за своју духовну
отаџбину. Патријарх Доситеј и Сава Владиславић су одиста
били од таквих људи, што се добро видело и по начину како
је патријарх био уважаван на руском двору, као и по начину
на који је Сава Владиславић био доцније примљен у Русији и
лично код самог цара Петра Великог.
98
Пекарскй: op. cit. – в. Биографију П. А. Толстоја у „Древня и Новая
Руссия“, 1875, бр. 3.
99
„Дела Турецкаго двора“ (у Моск. Мин. ин. посл.).
100
Русија је у ово време плаћала своје посланике на страни пола у новцу
а пола у каквој роби, крзнима итд. Толстој се у једном писму из
Цариграда жали својој влади како не може да прода зибелинс, пошто је
забрањено да та фина крзна носи ико други осим султан и велики везир.
У сваком случају, изгледа да је већ за Морејског рата
обавештајна служба руског посланства у Цариграду била
раширена по целом Балкану. Занимљив је пример једног
српског монаха из манастира Раковице код Београда, који је
1699. био у Цариграду код посланика Украјинцова, доносећи
му вести о турским намерама на Дунаву. Када је затим исти
јеромонах долазио у Москву, жалио се онамо, 21. марта
1701, да за своје услуге цару ничим није био награђен. Тада
му је руска влада издала грамоту за прошњу, каква се онда
издавала калуђерима из страних земаља, затим у готовом 15
рубаља у новцу, 25 у самурима, а његовом слуги 2 рубље.
Такође је добио дарове у тканинама, а за његов манастир
Раковицу дата му је помоћ од 100 рубаља у самурима, пошто
се тужио цару да његов манастир нема ни црквених утвари,
ни свештених књига, ни одежда, ни одела и обуће за
свештенике.101 – Осим оваквих примера, постоје још
сачувани и до данас протоколи свих путника који су онда
стизали у Русију, и том приликом саопштавали шта је ко
имао да каже о земљама из којих су долазили. Ово је била
једна обавештајна организација која се простирала и на
српске земље, тако да постоје многи искази Срба који су
онамо долазили, и по којима су сачувана такођер њихова
имена, међу којима нека и која су нам остала позната у
историји оног времена.
Посланик Толстој је био незадовољан својим новим
положајем. Он пише цару: „Мој долазак изазвао је међу
Турцима велико подозрење. Никад се од памтивека није
догодило да овамо дође руски посланик који би не само
свршавао своје послове него се затим овде и настанио.
Турци се ужасавају ваше царске морнарице. Док ја на све
начине ширим вести како сам дошао у Цариград једино зато
да утврдим мир између Русије и Турске, нико у то не верује,
чак ни прост народ.“ Толстој се даље тужи како му Турци
отворено показују своје презирање, чак и пред страним
посланицима, најпре зато што не воле његов стални боравак
међу њима, и затим стога што је исте вере као и Грци, које
Турци сматрају својим непријатељима. Они се боје да ће
101
Споменик С. к. Академије, књ. 53.
Толстој, живећи у Цариграду, ширити лоше вести, и бунити
њихове поданике. Због овога, хришћани не смеју да прођу
ни близу његове куће, а камоли да сврате к њему. Нарочито
је мржња порасла откад су дошле вести како су Руси
направили некаквих 70 великих бродова у Архангелску, који
треба да дођу у Средоземно море, и оданде отплове право
под Цариград. Најзад, Толстој се тужи у једном писму да ни
после две године свога боравка у Цариграду није успео да се
лично састане са јерусалимским патријархом Доситејем. 102
Ко је заправо овај јерусалимски патријарх Доситеј који је,
као што се види, био близак пријатељ нашег Саве
Владиславића, и очевидно имао знатног учешћа у његовој
каријери, пошто је он Саву довео у везу са руским
послаником у Цариграду.103
Доситеј, патријарх јерусалимски (1657–1708), био је у то
време један од највећих писаца православног учења, и један
од највећих војника своје Цркве. Рођен 1641. године у
Пелопонезу, он се већ 1657. налази у Цариграду, где је у 16-
oj години постављен ђаконом, а у његовој 25-oj години,
цариградски Синод га бира за митрополита Цезареје, да га
најзад, већ у 28-oj години (1666), исти цариградски Синод
изабере и за патријарха јерусалимског. – Доситеј је био онај
патријарх који се први латио да организује Братство светог
гроба, и поведе љуте борбе за добивање за православље
светих места, нарочито Витлејема, о који се нарочито отимао
француски амбасадор на Порти да га присвоји за Француску.
Благодарећи свом пријатељству са султаном Мустафом,
Доситеј је успео да у том спору коначно победи, добивајући
право и за грађење Витлејемске цркве. Он је ту цркву најзад
и саградио и лично освештао, после чега је Витлејем био
коначно отет од Латина, и то не само поред противљења
француског амбасадора него и његовог млетачког и
аустријског колеге на турском двору.
Доситеј, осим што је био велики православни писац, био је у
целом свету познат и као критичар протестантизма и
102
Соловьевъ: op. cit., XV.
103
Ibidem. – Види Мышлаевскй: op. cit.
католицизма, и свакако највећи хришћански научник свога
времена за догматику. Њега су консултовали са свих страна
и из свију земаља о свима крупним верским питањима.
Његово је знаменито дело Исповест (Хистологија). Ово се
дело сматра и данас најважнијом симболичном књигом која
је уопште написана у православном свету. Друго је његово
дело Теологија противкатоличка, којом је сузбио осетно
католичку пропаганду на истоку где се она била у XVII веку
почела увлачити у православље. И то не само католицизам
него и протестантизам, почели су подривати православље
верским исповедањима неког Кирила Лукараса. Његово дело
о исповедању вере преведено је на латински, у Паризу 1676,
и затим опет у Паризу 1678. После тога су ова дела
преведена и на руски и на румунски. За 38 година, колико је
Доситеј био патријархом, непрестано је зидао манастире и
метохе, нарочито у Светој земљи.104
Дуго су јерусалимски патријарси (Пајсије, Нектарије,
Доситеј и Нотарас), који су живели у Цариграду у Метоху,
били истакнутији него и сами цариградски патријарси. Били
су познати и као политичари. – У XVII веку, грчки народ је
сматрао јерусалимског патријарха Доситеја својим вођом, не
само црквеним него и народним. Одиста, Доситеј је ишао и
лично у Русију, где је посетио цара Петра Великог, и тражио
му да ослободи Грчку. Као такав, он је природно био и
главно упориште акције руских амбасадора на турском
двору, и најдубљим извором њихових информација о турској
држави, и најбољим саветодавцем за начине какве је требало
примењивати у односима са државом онако дубоко
азијатском каква је била Турска у оно време, а остала можда
и до данашњег дана. – Русија је међу источним
православним народима била добила изглед будуће
спаситељске државе, која има мисију сличну Христовој, да
ослободи робље од крвника, и да врати светлост онима који
су у мраку чекали Спаситеља у лицу руског цара. Русија је и
104
О патријарху јерусалимском види: A. Palmieri: Dositeo Patriarcha
greco di Gerusaleme, Firenze, 1909. – Karl Krumbacher: Geschichte der
Byzantinischen Literatur, Muenchen, 1887. – Велика Грчка енциклопедија
(на грчком језику). – Dimitriu Stanibvae: Viata si activitateo patr. Dosofteiu
al Jerusalimului, Cernovice, 1925. – Migne: Patrologia Graeca.
сама себе већ и пре Петра Великог почела сматрати тзв.
Трећим Римом. За време Петра Великог избила је најзад и
идеја о крсташком рату против Турске којим би она била
истерана из Европе. Ова мистична појава једног политичког
проблема била је у пуној акцији и најживља за време овог
патријарха Доситеја.
Таква је крупна фигура XVII и XVIII века био јерусалимски
патријарх Доситеј.
Ова акција за ослобођење од Азијата била је, наравно,
нарочито интензивна после руског заузимања Азова, и затим
после Морејског рата, а то значи баш за време када су у
Цариграду један за другим дејствовали посланици
Украјинцов, Галицин и Толстој.
Ми смо напред видели да је патријарх Доситеј довео у везу
ове амбасадоре са Савом Владиславићем. Петар А. Толстој у
својим писмима цару и царевом канцелару често упадљиво
помиње уз име патријарха Доситеја и Саву Владиславића.
Овакав начин истицања Саве Владиславића, напоредо са
патријархом, најбољи је доказ да Сава није био у служби
руског посланства као званичник, него као пријатељ, као
словенски политичар и српски патриот, који је радио, као и
патријарх Доситеј, за ослобођење своје српске отаџбине од
турског ропства. И то очевидно радио са планом, и
заједнички са овим великим Грком, чије пријатељство и
дружење најбоље показује, између осталог, и високи став у
животу и у цариградском друштву какав је онда заузимао
Сава Владиславић.
4.
Руски писци тврде како се у Москви добро знало да је Сава
Владиславић из Цариграда учинио неколико крупних услуга
Русији. Али се ово знало и на Порти. Стога су у једном
моменту турске власти биле пооштриле надзор над
Владиславићем, над његовим кретањем и над његовим
односима са извесним личностима. А ово је побудило и
посланика Толстоја да Саву Владиславића склони из
Цариграда и упути у Русију. Зато Толстој моли једним
писмом цара Петра I за одобрење да Саву Владиславића
пошаље у Москву. Такође је Толстој писао и једно писмо
царском канцелару Галовкину, 25. септембра 1702, у којем
имају и ове речи:
„У многим мојим писмима говорио сам ти о једном човеку,
Дубровчанину, Сави званом Владиславов, о коме мислим да
твоја милост већ знаде и од других посланика који су овде
били раниje.“105
Толстој јавља Галовкину да ће Сава ићи ускоро својим
пословима у Азов, ако му то Турци дозволе, а да би том
приликом отишао и до Москве. Толстој моли канцелара да
буде Сави благонаклон, и да му Сава исприча ситуацију у
Турској, јер је човек веома искусан, и знаде многе тајне
ствари. Толстој најзад каже и да Сава жели да лично види
господара у Москви. У истом писму посланик Толстој додаје
за себе: „Мој долазак овамо изазвао је сумњу. Мене не воле.
Мој боравак овде више шкоди него што користи. Живим по
четири недеље, а султана и везира и не видим.“106
Званично карактер Савиног пута у Азов био је: „Проучавање
пута Црним морем у Москву“107 (пошто се зна да се до оног
времена није ишло у Москву Црним морем него сухим,
преко Пољске и Румуније). По овом би стварно изгледало и
да је Сава овај пут, 1702. године, коначно напустио Турску и
одселио се у Русију, где га је чекала брза и огромна каријера.
Међутим, било да је одиста ишао личним пословима, било
да је под тим видом прикривао прави карактер свог пута,
који је могао бити само политички, он је пошао једним
унајмљеним бродом са пуно робе, у Црно море, за Азов.
Брод је оставио у Таганрогу, преко зиме, да би се идућег
пролећа могао опет вратити у Цариград.108
Ове исте 1702. године догодила се у Турском царству једна
врло крупна промена: збачен је са престола султан Мустафа
II, а дошао место њега његов брат Ахмет III. Револуција се
догодила без проливања крви, и то у Једрену где је Мустафа
105
Пекарскй: op. cit., књ. I.
106
Соловьевъ: op. cit., XV.
107
Jireček: op. cit.
108
Ibidem.
II стално боравио. Ово се догодило 24. августа 1702. године.
Званично је гласило да је збачен од „издајника и
бунтовника“. У критичном моменту саме завере, Мустафа II
је по савету пријатеља имао да бира само једно од ово двоје:
или да отрује свог наследника и брата Ахмета, или да га
прими и сам као новог султана. Два брата су се загрлила
овом приликом. Међутим, Ахмет III, коме је било 37 година,
и који је дотле живео слободно и безбрижно, био је врло
подмукао и велико сумњало. Он је одмах почео да и сам
влада завереничким методама, византијским начинима,
млетачким интригама. Против оних који су његовог брата
оборили из својих интереса а не државних, он је прикривао
мржњу човека који се плашио да му се исто тако једног дана
не запрети издајом. – Показао се најпре врло издашним и
претерано љубазним, али се одмах затим почео да лагано
ослобађа тих завереника, и да их поступно уништава. Почео
је најпре са Салхадаром, Хасан-пашом, који је био муж
његове сестре, а затим наставио непоштедно. Место да све
бунтовнике одмах поубија заједно, он их је најпре растурио
по целој Турској, и то тако да се после о њима није више
ништа чуло. Главног шефа ових завереника послао је на
Ћабу, да по обичају однесе на гроб Пророков кафтан и
сабљу новог султана; али претходно заповеди својим
људима да га у Алепу задрже и удаве. Затим шефа свију
јањичара, Ахмед-агу посла у прогонство на Црно море, и
најзад великог везира протера у Лепанто. Свог поменутог
зета Салхадара постави на место овог великог везира са
наредбом да подави у Босфору 14.000 официра и војника,
учесника завере, а кад је везира овако компромитовао, он је
и њега збацио. На његово место везирско, позвао је Калили
Ахмед-пашу „мајстора свију злочина“. Сви
великодостојници се разбегоше куд који не чекајући да виде
шта ће тек овај нови везир почети. Међутим, он је убрзо био
збачен као и његов претходник, а замењен Балтаџи Мехмед-
пашом, законитим мужем султанове љубазнице, лепотице
Черкескиње Сарај, која је била за неко време турска
Помпадура. Унутрашња ситуација у земљи била је тако
постала не може бити гора.109
109
B. Cantemir: Hist. de l’Emp. Ottoman
Сава Владиславић није губио из вида да је сада долазила на
власт странка одана шведском краљу Карлу XII, а противна
руском цару Петру I, и да због тога треба неминовно
очекивати непријатан даљи развитак догађаја. Тако је
извесно мислио и Толстој чија је једна од првих брига била
канда и да склони Саву Владиславића из Цариграда.
Државни удар у Једрену догодио се 24. августа 1702. године,
а ми већ видимо да се Сава Владиславић 6. новембра исте
године искрцава у руски Азов. Није дакле искључено да је
Савин пут био у вези са овим државним ударом, који је и за
њега лично могао бити опасан. Истина, према једном
важном податку из извештаја једног француског дипломате
Делавиа (De la Vie), Сава Владиславић је живео у Цариграду
под заштитом Француске.110
110
Сборникъ Имп. Русскаго ист. Общества (Rapports diplomatiques
français de S. Petrsbourg) XXXIV, p. 99.
IV.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ У МОСКВИ (I)
1. Сава Владиславић првих година у Русији. – Владиславић
код цара Петра Великог. – 2. Цар даје Владиславићу једну
мисију за Цариград.– Ситуација у Цариграду пред прутским
походом. – О Савиној личност. – 3. Caвa Владиславић и
Пушкинов прадед црнац Ханибал. – 4. Руска победа над
Карлом XII код Полтаве, и улога Caвe Владиславића у тој
победи.
1.
Већ на вест да је Сава Владиславић дошао из Цариграда у
Азов, адмирал гроф Апраксин, ујак царев, пише цару из
Москве у његов северни логор: „Писао сам ти, господару, о
Сави Рагузинском, који жели да те види. Без твог наређења,
не могу га пустити. Реци шта да радим с њим. Он је човек
врло потребан; добро зна онамошње ствари; и паметан је.“111
– Примивши ово писмо, цар Петар је одговорио грофу
Апраксину из Шлиселбурга на Неви, 7. априла 1703, да Саву
Владиславића задржи док он не дође натраг у Москву.112 Већ
сам овај случај показује да цар није сматрао Владиславића
ни својим обичним чиновником, ни обичним трговцем.
Доказ и то што је наредио да се Сави издаје у име трошкова
сума новца коју је било уобичајено издавати посланицима
влашког (мултенског) кнеза.113 Најзад, Сава Владиславић је
успео и да буде лично примљен и цару представљен у
Шлиселбургу, у царевом логору на северној граници; а у
јулу 1703, цар Петар је писао грофу Апраксину да је видео
Владиславића.114 И Апраксин саопштава цару своје
мишљење о Владиславићу после првог сусрета: „Одликује се
великом побожношћу; и Бог управља његовим срцем; он је
зналац; и сав је предат задатој речи.“115
111
Голиковъ: Деяня Петра Великаго, л. 14, 62, 74.
112
Бычковъ: Писма и бумаги Петра Великаго, II, 152.
113
Голиковъ: op. cit., 16, 62, 74.
114
Jireček, op. cit., 11.
115
Голиковъ: op. cit. 16, 62, 74.
Изгледа да је цар Петар имао већ први утисак о овом младом
Србину врло повољан. Одмах му је одао и материјално
признање за његове дотадашње заслуге за Русију, наиме, дао
му је тзв. „пожалевану грамоту“ на слободну трговину, што
је онда значило највише које се могло учинити једном
странцу. То је значило отворити Владиславићу пут за велико
обогаћење, а које ће он доцније и постићи. У тој грамоти,
руски цар назива Саву Владиславића илирским племићем:
„Нашем верном илирском племићу за његово Нама, Великом
Господару и Царском Величанству, верно служење.“ Ово
право на пословање у Русији, дато је Сави Владиславићу на
мору и на суву, какво су имали и московски трговци и
финансијери, а о које су се отимали разни странци, нарочито
Немци, Холанђани и Енглези. Сава је имао права да отвара и
своје агенције, а да послове води сам или преко својих
посредника.116
Сава Владиславић је био пореклом из Херцеговине, која је
одувек давала и нашој земљи прве трговце; а долазио је из
Дубровника и Цариграда, где су онда трговачки сталежи
представљали елиту њиховог друштва. Уосталом, и у Русији
су се трговином и финансијама у то време бавили људи
познати не само као први аристократи него и као државници
и војници. Тако су адмирал Апраксин, царев ујак, и
вицеканцелар Шафиров, као и министар гроф Петар А.
Толстој, имали своје фабрике свилених тканина са правом да
за педесет година продају своју робу без плаћања државних
такса.117 И други царев рођак, А. Љ. Наришкин, имао је своје
топовске ливнице. – Ми ћемо и Саву Владиславића, доцније
царевог тајног саветника, државног министра и амбасадора
на страни, видети у току његове јавне каријере и творцем
неколиких монопола у Русији.118 Његов синовац, Мојсеј
Владиславић, син Јованов, који се није никад од Саве
одвајао, водио је затим све велике Савине послове
трговачког и финансијског карактера, макар што је поред
116
Полное собр. законовъ, IV, N°. 2044.
117
Соловьевъ: История Россй, XI, 170.
118
В. Отечественная портретњая Галлерея знаменитихъ особъ въ
Россиской импери, СПв, 1838.
тога и сам достигао чин дворског саветника (указом од 18.
априла 1763.).119
Цар Петар је владао помоћу својих државника и старог
руског племства, али је правио и ново племство од људи који
су се нарочито истакли. Главни сарадници су му били
Меншиков, Апраксин, Головкин, Толстој, Непљујев,
Шафиров, итд., представници познатог племства, али је тако
исто имао, нарочито међу стручњацима, често и странце који
су својим личним заслугама добијали руско племство. Међу
овим ће бити и наш Сава Владиславић. Он је убрзо задобио
царево највеће поверење, тако да га и руски писци називају
царевим љубимцем. Са њим ће цар доцније свршавати
извесне ствари од највећег државног значаја. Већ првих
година ми видимо Владиславића у кругу главних царевих
људи и најутицајнијих великодстојника. Како је ово било
доба кад је свачији таленат могао да се истакне, и свачије
способности добро уоче, за Владиславиће је Русија била
права обећана земља. – Долазећи у Азов, 1702. године, Сава
је долазио у једну земљу која је са огромном снагом ишла ка
препороду, цивилизирању, европејству. Већ до ове 1702.
године, млади цар је био извршио извесне крупне реформе.
Већ је једном и путовао у Европу, наиме у Холандију и у
Енглеску, направио своју прву флоту, и организовао на
европски начин своју прву војску. Енглески историчар
Меколе пише да пут младог цара Петра, будућег Петра
Великог, у Холандију и Енглеску, 1697–1698, после којег је
он применио европске начине у Русији, „представља епоху
не само у историји Русије него и у историји света“.
Одиста, млади цар је разумео да Русија не може остати
државом затвореном у степама и тундрама, без иједних врата
са европским народима, на северу одвојена од Балтичког
мора земљама Шведске и Пољске и Прусије, а на југу од
Црног мора одвојена Турском, која је све његове обале
држала неподељено у својим рукама. На западу су Русију
делиле од осталог света Пољска и Саксонија, увек
непријатељске, а на истоку је Архангелск био такође у
рукама шведског краља. Требало је, дакле, пробити четворо
119
Архивъ Морскаго Министерства, т. IV, 1884 (Дъло N° 886, 1763).
врата, и пустити у Русију сунце и ваздух, савремену
цивилизацију, и хришћанску културу.
Када је Сава Владиславић први пут ставио ногу на обалу
Азовског мора, 1702. године, ово море и овај црноморски
градић и пристаниште, били су први пут, неколико година
раније, освојени за руску државу. На северу је такође већ
била освојена и Нарва, важна лука естонска у Финском
заливу. Неће дуго трајати да и на страни Пољске и
Архангелска цар Петар пообара зидове који су чинили да је
свет Русију сматрао, као што данас сматра Монголију,
азијском земљом без везе са општим животом. До његовог
времена, Русија уопште није сматрана земљом која спада у
европску заједницу. Два главна непријатеља Русије била су
Шведска на северу и Турска на југу, и цар Петар ће се
одиста с њима носити целог живота. За 43 године, колико је
цар Петар Велики владао својом земљом, свега је 16 месеци
његова земља била у миру унутра и по границама. У
његовим борбама са Шведском и са Турском, и Сава
Владиславић је, као што ћемо видети, играо врло видну
улогу. Због таквих услуга, а затим и због његовог великог
дипломатског успеха у Кини, Сава се помиње као једна
знаменита личност руске историје тог времена.120
Година 1700. била је уопште једна од најкобнијих година у
европској историји. Ово је епоха међусобних борби вечних
непријатеља Хабзбурга и Бурбона. Од Архангелска до
Гибралтара, од Финске и Шведске, преко Пољске, Холандије
и Енглеске, до у јужну Француску и северну Италију, сви су
народи једновремено ратовали. Тицало се наслеђа шпанске
круне после смрти Карлоса II, сина Филипа II, 1. новембра
1700. И најдаљи европски народи неочекивано су узели
учешће међу супарницима, Лујом XIV с једне стране, а
Енглеске и Холандије с друге стране. Карлос II је
тестаментом оставио све своје наследство једном принцу
куће Бурбонске, војводи од Анжуја, сину великог дофена, по
савету своје националне странке, и да би сачувао интегритет
A. Кочубинскй: Сношеня Россй при Петре I съ ыжными Славянами и

120
Румынами, Москва, 1867 (штампано у „Чт. Имп. Общ. Ист. и Древн.

Росскихъ“, 1872, књ. 2).
Шпаније. Остале европске силе, међутим, и то највише
Енглеска и Холандија, нису дозвољавале да се обнови
царство Карлоса V, ни у корист Бурбона, ни у корист
Хабзбурга. Отуда је поникао овај велики рат назван „ратом
за шпанско наслеђе“, а противу уједињења Француске и
Шпаније. Као што се зна, рат је ипак завршен у корист
Бурбона са утврђењем Филипа V, праунука Луја XIV, на
шпанском престолу, као краља независне Шпаније.
То се догодило тек првих година владе будућег Петра
Великог, који је у то време и сам био млад (рођен 1672.
године), а после регентства његове сестре Софије, која је
владала за време његовог малолетства. Прва младост цара
Петра била је тамна и невесела, пошто је живео у правом
заточењу, са полумужицима војницима и необразованим
официрима, у гарнизону Преображенском код Москве.
Истина, мали цар је растао у мушкости и војничком
авантуризму и требало му је свега тих првих неколико
година самосталног владања, да изиђе и на Балтичко море на
северу, и на Азовско море на југу, као и да већ 1703. године,
указом оснује своју нову престоницу Петроград, која ће
убрзо да задиви свет. – Већ кад су његови делегати дошли
натраг са Карловачког конгреса, 1698–1699, цар Петар,
макар и не био по природи велики војник, био је,
несумњиво, оличен велики владар. Због овога је брзо
проникнуо, какво је право место Русије међу европским
народима који су, на његове очи, 1700. године ушли у један
огроман рат.
Још његов отац, цар Алексије, био је урадио понешто да
унапреди стару руску војску, која је све до његовог времена
доста личила на татарске хорде. Млади цар Петар је сад
имао прву мисао да и сам организује бар две дивизије, и то
на потпуно европски начин, и са потпуно модерном
опремом. Чим је то урадио, он је тих 40.000 војника послао
на Нарву, естонски утврђени град у Финском заливу, који је
онда био у шведским рукама. Тамо је имао противника
Карла XII, шведског краља, који је и од њега самог био
млађи за десетину година, али велики херој и сјајан војник.
У ово време је и шведски краљ био заузет ратом за шпанско
наследство, због чега је цар Петар веровао да ћe Нарва без
његове одбране брзо пасти у руске руке. Међутим, догодило
се противно. Руска војска је узалуд два месеца опседала град
Нарву; Карло XII је имао војску која је била модерна док још
руска војска не беше друго него наоружана руља. Ипак, као
прави војник, он није потцењивао свог руског противника,
знајући да је и он сада располагао и новом војском. Зато
краљ Карло XII лично пође у помоћ својој опседнутој
тврђави. Он је ту са 8.000 Швеђана напао 40.000 Руса, од
којих једне побије, а друге баци у бекство. За пола сата је
битка била добијена. Главни руски војсковођа, Дикрој,
дошао је да се преда, отпасавши своју сабљу коју је пружио
младом шведском краљу. Тако су учинили већим делом и
његови официри. – Догађај у Нарви направио је највећи
утисак у Европи. Када је цар Петар неколико година раније
био отео од Турака Азов, цела му се Европа дивила, али
изгубивши сада Нарву на овако бедан начин, Европа је
сматрала тај неуспех војничким скандалом цара руског, и
била индигринирана.
Међутим, цар Петар је био човек који се дао брзо збунити,
али и брзо прибрати. Већ годину дана након овог пораза,
1701. године, он поново нападне Нарву, и то двема новим
војскама, под командом Шереметева и Репнина, заузме је, и
коначно се утврди на Балтичком мору. Одмах се затим баци
на исушивање бескрајних мочвара између језера Ладоге и
реке Неве, по цену врло великог помора радника у
епидемији која је немилосрдно косила. Он оснива Петроград
којег је звао „балтичком Палмиром“, или „будућим
Амстердамом“, или „будућом Венецијом“, или најзад, „оком
на цео свет“. Као Александар Македонски своју
Александрију, и он је назвао ову престоницу својим именом.
– Истина, он је освојио Нарву кад није било Карла XII да је
брани лично, пошто се он у то време бавио у Пољској,
против које је отишао као против руске савезнице. Пољски
краљ је и овом приликом био споразуман са Русијом да се
она пробије на Балтик, као што је некад желео да Русија
пробије на Азов. Карло XII кренуо је стога противу пољског
краља Августа, да њега најпре онемогући. Намера му је била
да збаци овог руског савезника, а доведе на пољски престо
једног новог краља, који би био одан њему а не руском цару;
а савладавши Пољску, намеравао је затим директно кренути
на Москву, а онамо диктирати мир Петру Великом,
збацивши и њега са престола. – Руски цар није губио из вида
оваквог свог противника. Он је од њега страховао, у првом
реду због свога Петрограда, који је указом проглашен
престоницом 27. маја 1703. године,121 и који ће већ за две-
три године порасти на 300.000 душа.122 Нови град је
даномице растао, иако с почетка нико није хтео да станује у
мочварном Петрограду; а ко је већ био и дошао, желео је да
из њега побегне. Престоница је стога остајала и даље у
Москви, где се и двор бавио све до 1732. године, кад се
најзад и сам преселио на Неву. Међутим, стварање
Петрограда је била круна владања Петра Великог, и највећи
датум руске историје.123
Као што смо видели, Сава Владиславић се искрцао у град
Азов када је била на помолу опасност да се шпански рат
рашири и обухвати цео европски континенат. Цар Петар је
примио Владиславића у свом логору у Шлиселбургу, на
северу Русије, код Ладоге. Српски патриота је извесно
пришао руском цару већ са уверењем да ће једино тај
православни владар хтети ослободити и његово Српство од
дотадашњег 300-годишњег турског ропства. Можда је Сава
том приликом добро проникнуо руског цара као ратоборног
Словена и православног идеалисту, значи оно што је као
Србин могао и највише желети. Вероватно је имао утисак да
ће некад и сам постати једним од главних његових саветника
и великодостојника. Сава је био уман, поштен, енергичан и
врло истрајан, и, како по свему изгледа, био и чаробан у
личном додиру. Могућно да је стога и Сава Владиславић на
цара већ онда с почетка направио утисак какав је сам могао
пожелети, пошто видимо да је цар нашао за вредно и да
нарочито извештава из Шлиселбурга свога ујака, адмирала
Апраксина, како је видео Саву Владиславића.124
121
Voltaire: Histoire de Charles XII.
122
Milioukov: Histoire de Russie, Paris, 1939, II, 34.
123
Kurt Kersten: Pierre le Grand, Paris, 1939.
124
Голиковъ: Деяня, XI, 62, 74.
2.
Одиста, цар Петар, чим је лично упознао Саву
Владиславића, почео је да му поверава разне мисије тајног
карактера. Мир са Турском био је закључен и потписан већ
априла 1701. године, али се није могло рачунати на тај мир,
постигнут преко јерусалимског патријарха Доситеја, и
изнуђен подмићивањем. Већ је Толстој из Цариграда писао
грофу Апраксину да саслуша Владиславића о том каква је
лоша ситуација настала у Турској доласком Ахмета III за
султана и за његове државнике, који су били већином
наклоњени шведском краљу. Сасвим је вероватно да је и цар
Петар тражио оваква лична обавештења и приликом пријема
Владиславића у свом логору у Шлиселбургу. Сазнавши да је
заузимање Балтичког мора, мало година након његовог
заузимања Азовског мора, изазвало било мрачни страх у
Турској, где су и иначе стране интриге успевале да тај страх
претварају у праву панику, цар Петар, већ идуће 1704.
године, шаље Саву Владиславића натраг у Цариград, са
једним својеручним писмом за посланика Толстоја. То је
писмо, извесно, садржавало сва осећања несигурности
цареве за ситуацију на тој страни. – Свакако, из овог се види
и то да Владиславић није ни даље напуштао своје везе са
Турском, ни своју сарадњу са Толстојем; а ми ћемо видети и
да је ово путовање Саве Владиславића натраг у Цариград,
имало важан циљ, и да је његова акција онамо задовољила
сва царева очекивања. Добија се утисак да је после ове
акције, Савина будућа дипломатска каријера у Русији
изгледала већ потпуно осигурана.125
На повратку у турску престоницу, Сава Владиславић је
могао затећи посланика Толстоја, 1704. и 1705. године, само
још у горем положају него што га је био оставио године
1702. Видели смо већ раније, да долазећи за руског
посланика, после Украјинцова и Галицина, Петар Толстој
није имао пред собом нимало утрвен пут, нити је наследио
пуно добрих веза, нарочито званичних. Не само Швеђани,
125
Према једном податку, Владиславић се овај пут вратио натраг у
Москву тек након три године, проведене поново у Цариграду (б. Словаръ
Ф. Брокхаузена и I. Ефрона, СПв, 1892, т. VI, стр. 657).
него и Татари, ширили су интриге како се нова руска флота у
Азову спрема као један смртоносни караван, који ће ускоро
доћи под Цариград, и коначно оборити Турско царство.
Толстој је слао у Москву извештаје „од добрих људи“ (како
се онда звала његова обавештајна организација), који су
изреда саопштавали само узнемиравајуће вести. А ово је
било најмање пожељно у дане када је северни рат Русије са
Швеђанима био тек узео своје стварне размере.
Главни стуб Толстојеве информације, јерусалимски
патријарх Доситеј, као што видимо из једног српског
податка, налазио се 5. априла 1704. године, не у Цариграду,
него у Букурешту,126 где је иначе одлазио због румунске
цркве, о којој је водио велике бриге. А знамо из истог
податка да је тог дана био у Букурешту, пошто је онамо
примио познатог Србина, пуковника ћесарове војске,
Пантелејмона Божића, који је из Титела био пошао да одведе
цару против Турака своје одличне војнике Србе, „не због
какве користи, него само због православља“.127 Пуковник
Божић је том приликом добио од Доситеја препоручено
писмо на познатог козачког хетмана Мазепу у Кијеву, као
што ће му овај затим издати и пасош за Москву. По свему
изгледа, да је патријарх Доситеј познавао већ велики број
Срба, благодарећи свом пријатељству са Савом
Владиславићем. Тако, 21. марта 1701. године, позива се у
Москви на Доситеја, и већ поменути јеромонах Глигорије, из
београдске Раковице, тврдећи да је носио из Београда у
Цариград извештаје о турској војсци и патријарху Доситеју,
као што их је односио и самом руском посланику кнезу
Украјинцову.128
Толстој је био у то време ванредно добро виђен на руском
двору. Он се дописивао и лично са царем, што је доцније
радио, као министар, и Сава Владиславић.129 Али је његов
положај постајао често толико тегобним, да је отворено
тражио да га из Цариграда повуку, на што му је цар
126
Српска кр. академија наука, Споменик, 53.
127
Соловьевъ: op. cit.
128
Српска академија наука, Споменик, 53.
129
„Киевская Стариња“, 1887, 487.
одговарао молећи га да то не тражи, називајући га
амбасадором, и говорећи му ласкаве речи, које су Толстоју
једине давале енергију каква му је у тим тешким приликама
била потребна.130 Помиње се да је Доситеј довео Толстоја у
везу и са једним угледним Грком, његовим земљаком, који
се звао Спилиот, и који је Толстоју био од користи, али ми о
овом Спилиоту не знамо ништа више. Међутим, ми ћемо из
даљих писама цару Петру и канцелару Галовкину видети
како Толстој није престајао да подвлачи користи које је имао
и даље од патријарха Доситеја и Саве Владиславића,
помињући их са подједнаким поштовањем као своје главне
пријатеље.
Гроф Толстој се тужи 1703. године, како је прогоњен и
одвојен од целог света. Али у лето 1704. почео је јављати
нешто повољније ствари, баш када је Сава Владиславић или
био стигао у Цариград, или био на путу да онамо стигне.
Турци су одиста почели да бивају нешто љубазнији
последњих дана, татарске интриге против Руса биле су
пропале, и свако је већ могао долазити у руско посланство
слободно као и сам посланик, кад му је била воља.
Нажалост, опет је то кратко трајало. Убрзо је дошао, нов
везир, Ахмет-паша, и опет Толстојеву кућу окружише
јањичари. Поново Толстој нити сме куда отићи, нити кога
примити, без велике опасности за своје пријатеље. Турски
посланик у Москви, који је тих дана пошао за Цариград,
задржао се у Кијеву, а послао Порти писмо за које је Толстој
страховао шта у њему пише. Толстој се најзад бојао и својих
служитеља, чак после три године њиховог онамошњег
боравка с њим. Послуга се била упознала с Турцима,
научила турски језик, поколебала се у православљу. Слуге
би могле одати ко се с њим састаје, а према томе, и ко је
онамо одан цару руском … „као што су одани на пример
јерусалимски патријарх и господин Сава (Владиславић
Рагузински) и други…“131 Један од његових слуга, Тимотеј,
већ хоће да пређе у бусурманску веру, упркос његовим
саветима. Толстој пише да је Тимотеја затворио у своју
130
Соловьевъ: op. cit., XV, III.
131
Соловьевъ: op. cit., XV, I.
спаваћу собу, а Тимотеј је пио све време, тако да је од пића и
умро. Толстој додаје у писму: „о овом знаде и Сава“.132
Убрзо затим ситуација се поново побољшава. Толстој пише
својој влади: „Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам
таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти, и
мени их саопштити.“133
Међутим, није више било опасности од Турака за пуних
наредних пет година; а за ових првих пет година, цар Петар
је већ имао времена да организује рат са својим северним
суседима, а несметан са стране турске, и коначно разбије
шведске војске Карла XII.
Сава Владиславић се ове 1704. године није дуго задржао у
Цариграду, него се већ крајем исте године, или почетком
1705, вратио натраг у Москву.
Дана 11. новембра 1704, јавља се властима у Посољском
приказу у Москви, некакав дошљак из Цариграда, Никола
Павлов Дубровчанин. На саслушању је казао да га је одаслао
из Цариграда његов господар Сава Рагузински, 15. јула, са
робом. Овај Дубровчанин прича како је најмљеним бродом
допутовао преко Црног мора до Керче, али су га завезли у
Таману, откуда је сувим путем отпутовао преко Кубана у
Азов. Он је трговао путем. – Затим је допутовао и један
синовац Савин са слугама, и казао да је Саву задржао на
путу „на Чишку Бур“ Осман-паша, али он не зна да каже
због чега. – Ови путници су одсели у Богојављенском
манастиру. Никаквих других извештаја нису знали
саопштити. – На другом месту записан је овај Павлов као
„Крек Никола Сербин“, што значи „православни Никола
Србин“.134 Што се пак тиче имена оног Савиног синовца,
који је овом приликом допутовао у Москву са слугама, оно
нам остаје засад непознато. Према руском родослову
Владиславића, четири синовца који су Саву допратили у
132
Ibidem: op. cit., XV, I.
133
Соловьевъ: op. cit., XV, I („По любви Господина Савви Владиславича,
имъю такихъ приятелей, котория могутъ скоро узнатъ секреты у Порти и
мнъ объ нихъ сообшають“.) Види и Московскй Архивъ: „Дела Турецкя“
(класификација по годинама).
134
Срп. кр. акаедмија наука, Споменик, 53.
Русију били су још у малим годинама. Према руским
подацима такођер, Сава је приликом овог повратка из
Цариграда у Русију 1705. године, довео собом и свога брата
Јована, оца ових Савиних четворице младих синоваца:
Јеврема (Ефима), Гаврила, Мојсеја и Јована Јовановог, који
ће се у Русији презивати по оцу Ивановићи, и затим достићи
до угледних положаја и великог богатства. О њима ће бити
говора даље у овој књизи.
Сава Владиславић је овом приликом донео цару од грофа
Толстоја из Цариграда један веома важан докуменат, „Тајни
опис Црног мора“, мора које је онда Русима било непознато,
и по његовим обалама, и по његовим путевима, и по
утврђењима, и по војним базама. Овај рад се сматра и делом
Саве Владиславића, можда с разлогом: пошто је одиста Сава
доцније, 1729. године, на повратку из Кине, донео сличан
дипломатски елаборат „Тајни опис Кине“, значи под истим
натписом и сличне садржине.135 – Свакако цар Петар је био
задовољан горњом мисијом Саве Владиславића у Цариграду,
као и пријемом овог важног документа о Црном мору. Та
Савина заслуга је морала бити велика, пошто је цар Петар
овом приликом обасуо Владиславића богатим поклонима:
прво, дао му је дворац на Покровки у Москви; друго,
годишње 325 рубаља за личне издатке; треће, право за
слободни извоз у иностранство; и, најзад, четврто, право за
трговање у Азову и у Малој Русији. – Додајмо да су све ово
досад били само први докази цареве љубави и издашности за
Саву Владиславића. Руски писци не престају помињати како
је цар често и доцније слао Саву у разне мисије у
иностранство, и ван Цариграда, а каже се и да су увек те
мисије биле од великог поверења. Видећемо такођер да цар
није престајао, као ни његови наследници, да Владиславића
осипље увек новим поклонима. У књигама Галикова136 и
Бичкова137 на сваком месту видимо наредбе цареве „да се
Рагузинском покаже пажња и свака помоћи. На питање
разних министара, у погледу Савиних трошкова, цар обично
135
Часопис „Древная и Новая Россиа“ (биографија грофа П. А.Толстоја)
1875, N° 3.
136
Голиковъ: „Деяня Петра Великаго“.
137
Бычковъ: Писма и бумаги Имп. Петра I.
одговара својеручним писмима: „Рагузинском исплатите
што му следујеС – По царевој наредби, Сава је и у
иностранству долазио на састанак с њим. Том приликом се
са Владиславићем увек дописивао узајамно својеручним
писмима. У историјском листу Кијевска старинаи од 1887.
године, стр. 487, налази се чланак А. Лашкевића под
натписом „Трагови приватне преписке императора Петра I
са Савом Рагузинским“. Већ 1750. године, потпуковник
Зиновјев и његов друг Иван Туровски, сачували су у
документима о породици Владиславића трагове ове
преписке између цара и Саве Владиславића, која пуно
говори о њиховој заједничкој делатности, као и о њиховим
личним односима. О овом ће још бити говора у овој књизи.
У руским изворима налазе се и подаци о том какав је Сава
Владиславић спољашње изгледао за време овог првог
његовог боравка у Русији, као и о извесним његовим
навикама.
Према њима, Владиславић је имао ванредно привлачну
спољашњост, и био сматран светским човеком. Никакви
састанци у та времена нису се, како пишу руски
савременици, одржавали без његовог учешћа. Зна се и у
каква је одела био обучен на неким дворским маскарадама и
у свечаностима по аристократским домовима. Његово
омиљено одело је било венецијанско. У том костиму је Сава
Владиславић био и на свадби старог грофа Зотова, и свирао
на свирали. Имао је велике тамне очи, нос повијен и снажан,
уста лепо разрезана, а бркове мале и неговане. Био је
осредњи стасом, мужеван и гибак. Важио је као један од
најлепших људи. А кад је остарио, приговарало му се да је
изгубио своју чувену лепоту.138
138
Пекарскй: Наука и Лит. При Петре Вел., 1862, I, 255.
Сава Владиславић је већ првих година боравка у Русији био сликан
масним бојама од сликара који је непознат. Кажу да је тај портрет затим
пресликао неки даровити портретист. Ова копија се налазила у галерији
слика грофова Шереметев у њиховом селу у Кускову, код Москве.
Познати скупљач старих слика и гравура Д. А. Ровински пише у свом
делу Словар Русских гравированних портретов на стр. 237–238, 1738–
1742, да је лично онамо видео копију. Њу је и уметник Андрејев израдио
на бакрорезу за дело Слике знаменитих Руса, стр. 113–115, а чију
Био је и књижеван. Као дубровачки ђак је изврсно знао
класике и талијанске писце највећег доба, пошто се каже да
је знао латински и грчки и талијански. На једном месту пишу
да је преводио „са српског на руски и обратно“. О томе се
налази подробније у познатом делу академика Пекарског, о
чему ћемо и ми говорити у овој књизи мало доцније.
3.
Враћајући се из Цариграда 1705. године у Москву, Сава
Владиславић није затекао цара у његовој престоници, пошто
је он тада био на фронту код Вилне.
Занимљиво је да је Сава Владиславић овом приликом довео
собом, осим једног дела своје породице о којој смо
говорили, још и једног дечака Арапина на поклон Петру I.
Мали Арапин је био Абисинац, доведен у Цариград као
„аманет“ или „залог“, међу осталим људима и стварима које
су из вазалних државица Турци тражили да им се донесе у
Цариград. Овај Абисинац је био дечко из Лагона (који је
спадао у савез северне Абисиније са Турском у некој вези).
Сава га је био купио на цариградској пијаци као роба. – Цар
Петар сазнавши за овај поклон, јави Владиславићу да му га
пошаље у Вилно, где се онда цар налазио у свом штабу.
Дечко црнац, којег су звали Ибрахим и Абрахам, био је
доцније у Русији покрштен, 1707. године, по православном
обреду, са нареченим именом Петар, а по оцу, у част цара
Петра, назван је Петровним. Дакле Петар Петровни; али се
овим именом никад није презивао. Кум на крштењу малог
Арапина био је сам цар, а матер његову је на крштењу
фотографију и ми доносимо на почетку ове књиге, као Владиславића у

младим годинама и са власуљом, са ликом пуним расе.
Трагајући са портретом, који је Ровински лично видео у галерији
грофова Шерметева, која и данас постоји у Кускову код Москве, наишли
смо на један други и интересантан портрет Савин, који опет важи као
копија неке слике коју приписујемо само Ван Дајку, представљајући
Владиславића већ добро у годинама. Њу је тамо нашао и фотографисао
за мене мој пријатељ, онамошњи посланик Румуније, г. Н. Диану, 1939, и
послао ми је, пошто је исту најшре оверио у совјетском „Всесојузном
Комитету по Дјелам Искуства“, са печатом, да је та слика истински
портрет Саве Рагузинског. Она одиста представља, и оваква, ремек-дело.
представљала жена пољског краља Аргуста, краљица
Христина Ебергердина.
Целог живота су овог абисинског црнца звали Аврамом
Петровним. Младић је добио добро образовање, свршивши у
Мецу политехничку школу, и борио се у француској војној
служби у Шпанији. Године 1716, вратио се у Русију. У
руској војној служби је постигао чин капетана-поручника
бомбардерске чете, у којој је и сам цар био капетаном. Када
је Сава Владиславић био постављен за изванредног
посланика у Кину, са мисијом да најзад повуче царску руску
границу између Русије и Кине, онда му је послат у помоћ и
Аврам Петров Ханибал. – Овај је Арап Петра Великог, био,
као што је познато, рођени прадед великог руског песника
Александра Сергејевича Пушкина, по матери Надежди
Осиповној, унуци Ханибаловој. – На граници кинеској, са
Савом, Ханибал је подигао Селенгијску тврђаву. По
истраживању кнеза Меншикова, Ханибал је проживео у
Сибиру неколико година као мајор Тоболског гарнизонског
пука. Тек са доласком на престо Јелисавете Петровне, кћери
цареве, Ханибал је добио могућност да се врати дома и
добије чин бригадира. Постављен је у Естонији, и био је у
Ревелу обер-командант. За време владе Петра III, био је
пензионисан. Умро је у 93. години свог живота.
Јединац син Саве Владиславића, Лука, који је, кажу, рођен
1684, играо се детињих година са малим црним Абисинцем,
и према томе био његов друг из детињства. О томе говори и
Пушкин у једном свом роману о свом претку Ханибалу.139
У том роману Пушкин на једном месту спомиње и Луку
Рагузинског Владиславића, сина Савиног. Наиме, он описује
како цар Петар хоће да дадне једну од најугледнијих
девојака из петроградског друштва за неког свог љубимца:
– Шта је, брате? У чему је ствар?
139
А. С. Пушкинъ: Арапъ Петра Великаго, гл. II, 19. (Опширније у
Ханибалу види у Енциклоп. Брокхауза и Ефрона, под словом „Х“
(Ханибалъ). – Пушкин пише у свом горњем роману спомињући сина
Саве Владиславића: „молодаго Рагузинскаго, бившаго своего товарища,
и других…“)
– Питање о Наташи. Цар је долазио да је за неког испроси.
– Слава Богу – рече Татјана Атанасијевна, прекрстивши се.
Девојка је на удају. А какав је просилац, такав ћe бити и
младожења. Нека Бог дадне да љубав све упути на добро, а
части је овде препуно. За кога је цар проси?
– Хм – узвикну Гаврило Атанасијевић. За кога? То је баш и
питање, за кога?
– А за кога – повика кнез Ликов, који је почео да дрема.
– Погодите – рече Гаврило Атанасиевић.
– Оче, брате – одговори старица, како би то ми могли
погодити… Зар је мало младожења у двору: сваки би се
радовао да узме твоју Наташу. Да није Долгоруки?
– Није, није Долгоруки.
– Уосталом, нека иде с Богом: он је болешљив. Да није
Шејин, Тројекуров…?
– Није ни један ни други.
– Ни они ми нису по вољи: ветрогоње. И сувише имају у
себи немачког духа.
– Е онда је свакако Милославски.
– Није, није ни он.
– Нек иде с Богом… Он је богат, али глуп.
– Да није онда Елецки, Гривов, а може бити и Рагузински?
– Не могу да будем довољно паметан.
– Па добро, за кога је цар проси?
– За Арапина Ибрахима…
Свакако ово учешће Србина Саве Владиславића, преко
црнца Ханибала, у животу највећег руског песника, остаје
једна знаменитост и за српски народ. И сам Пушкин се тога
ceћao у својим делима, а није случајно што је велики песник
био у врло честим везама и са ондашњим српским
емигрантима у Русији; као што није случајно што се толико
интересирао и српском народном поезијом, и српским
устанком под Карађорђем, о којем и сам пева. Пушкин је
могао и од своје бабе, Ханибалове кћери, Марије пуно чути
о Сави Владиславићу. Била је, дакле, стално веома жива
успомена у кући Пушкиновој да је Србин Сава Владиславић
донео њиховог претка Ханибала у Русију, али и да га је на
повратку са своје амбасадорске мисије у Пекингу, успео
ослободити из Сибира, где је тај црнац био протеран.140
4.
После повратка из Цариграда 1704. године, Сава
Владиславић је из блиске околине цареве пажљиво пратио
развијање прилика у Турској. Као што ћемо ниже видети,
Сава се још једном враћа у сличној мисији у Цариград 1707–
1708. године. Међутим, у времену од 1704. до 1707, значи за
три године које су сада биле наступиле, Владиславић је био
умешан у све државне послове. Истина, никад не
напуштајући да се у исто време бави и својим пословима
приватним. Наиме, Владиславић је био брзо ушао у највећа
пословна предузећа везана за државу. Постао је ортаком
Енглеза Гутфилова (Goodfellow), конзула, који је био
закупник дуванског државног монопола у целој Русији.
Доцније ће Владиславић постати и главним произвођачем
поташе за цело Руско царство. Биће и главни лиферант бакра
за руски државни новац. Добиће од цара, у друштву са
ортаком Иваном Љубеом, и монопол за набавку катарки за
све бродове у Архангелску, право које је пре њега имао
некакав Андреја Стелс са друговима.141 Био је и посредник у
великој продаји државних артикала. Имао је своје људе и
агенције на југу у Азову, и на северу у Архангелску, као и
своје људе у Венецији. Његови бродови одлазе у највеће
европске луке. Његово богатство ускоро постаје чувено.
Један француски дипломата пише својој влади како је руски
цар толико уважавао Владиславића да му је дао сву трговину
140
Л. М. Савеловъ: Генеалогическя Розыскањя, I (о црнцу Ханибалу види
и „Словаръ Дост. людей“, и Родъ и дътство Пушкина“. Отачеств.
Записки, 1853, II, 14–15).
141
Русс. Закони, N° 2558, ч.5.
у свом царству.142 Владиславић саставља једног дана чак и
пројекат руског државног буџета.143 У једном критичном
моменту руских финансија, Сава Владиславић даје цару
један предлог који је био одмах и прихваћен, и који је
државне руске финансије спасао од катастрофе.144
Благодарећи својим важним везама у Цариграду, Сава је
остајао и даље врло корисним сарадником грофа Толстоја.
Он је имао своје личне кореспонденте на Босфору, који су
му саопштавали о променама догађаја и људи у Турском
царству, о чему је затим Владиславић непосредно давао цару
личне извештаје. Преко тих својих кореспондената из
Москве, он је у важним тренуцима слао и новац за
посланика Толстоја, као што се види из једног Толстојевог
писма које ћемо доцније овде навести. – Историчар
Константин Јиречек, пишући о односима Дубровника са
Русијом, наводи на једном месту да је Сава Владиславић, не
само из Москве чешће долазио у Цариград него онамо чешће
и становао.145 Године 1708, 8. јануара, Владиславић шаље
цару једно писмо из Цариграда са саопштењима „од добрих
људи“, које канда представља његово мишљење о тадашњој
ситуацији у Турској. – И по неким другим знацима изгледа
да је Сава Владиславић неколико пута долазио и одлазио, од
1705. до 1709. у Цариград, значи у доба највеће кризе између
Русије и Турске. Један руски историчар каже да је
Владиславић приликом свог боравка 1709. године у турској
престоници направио Русији једну велику услугу (патријарх
Доситеј је већ био умро). Турска је била на путу да наруши
мир са Русијом, а Толстој, по савету Владиславића који је
добро познавао Турке, пусти вест како је свих 55 бродова
руске морнарице изишло из Азовског мора у Црно море, и
како ће се она за кратко време појавити пред Цариградом са
100.000 војника готових за искрцавање. Ова вест проширила
се кроз турску престоницу невероватном брзином, и
произвела панику; а султан немајући него мали број
142
Извештај дипломатског агента Делавија (Сборникъ Имп. Русс. Ист.
Общества, т. XXXIV, стр. 99).
143
Мышлаевскй: Росся и Турця передъ Прутскимъ Похзодом, СПв, 10.
144
Milioukov: Historie de la Russie, Paris, 1935, 365.
145
Jireček: op. cit.
бродова, реши се истог часа да потврди мир са Русијом. Овај
мир је у оном моменту био неопходан, пошто се Русија
налазила уочи коначног обрачуна са шведским краљем на
Полтави.146
После оваквог решења султановог да према руском цару
поново заузме мирољубив став, Толстој је упутио цару
писмо које га је могло само обрадовати, а у којем се на
једном месту помиње и Сава Владиславић. У том писму је
реч и о неком новцу који је Владиславић послао за Толстоја,
преко својих људи у Цариграду. Ми то писмо доносимо
пошто је од важности, макар што се у њему не подударају
два факта, или бар два датума.
„Слободан сам известити Ваше Величанство, пуно урођеног
милосрђа, односно питања које је данас нарочито актуелно,
што значи односно мира који жели Ваше Царско
Величанство. Одиста, турски двор је коначно решен остати
непоколебљиво при томе да ни од кога не прими уплив за
никакве пресије против Русије. Према томе, схватање Турака
иде, Божјом помоћу, на Благополучну срећу Вашег
Величанства, што сам и ја, Ваш слуга, успео да, на састанку
са министром турског двора, утврдим без сваке даље
сумње.“
„Већ од данас до идућег пролећа може бити мирно Ваше
Величанство, не само колико се тиче Турака него и Татара.“
„Овом приликом је одлично поступио господин Рагузински,
јер је пожурио са исплатом преко овамошњих својих
кореспондената своте златних дуката које су већ дошле у
моје руке, и што ми је пуно помогло у мом послу. Ово
јављам Вашем Величанству заједно са својим ропским
поклоњењем.“147
Међутим, ове наде, да ће се рат избећи, биле су узалудне.
После прве победе над руским царем Петром I код Нарве,
године 1701, шведски краљ Карло XII осетио се био већим
Голиковъ: op. cit., III, 342.

146
Моск. Архив. Мин. Ин. Послова (Дела Молдавская, т. 14, л. 1) и

147
Мышлаевскй: Росся и Турця, 196.

војником и способнијим генералом него његов противник.
Била је, међутим, његова несрећа што је отишао у Пољску да
онамо збацује и поставља краљеве, јер је у Пољској заглавио
за један добар низ година, и то баш онај број година колико
је Петру I требало да подигне Петроград, и изврши велики
број унутрашњих реформи, и, нарочито, да унапреди и
модернизира своју војску. После четири године авантуре у
Пољској, и пошто је онамо поставио за краља Станислава
Лешчинског, нове победе на тој страни дале су младом
шведском краљу још више самољубља и осионости.
Напуштајући затим Пољску са својом војском, која је била
одлично спремна, упутио се право на Москву да збаци и
Петра Великог. Он је сматрао да је његова војска овај пут
сјајније опремљена и снабдевена него икад раније, а бројала
је 40.000 војника, што је овом хероју давало дрскости да
мисли како је довољно толико снаге да и Русију коначно
уништи. – Цар Петар је међутим, мирно и својеручно цртао
планове свога Петрограда, повлачио линије зидова његових
тврђава, давао све планове за шанчеве и за утврђивање обала
нове престонице. Млади Петроград је одиста имао своја
нарочита утврђења. Град је бујао на некадашњим
баруштинама, и светлио као каква фатаморгана. Да би
његово грађење ишло што брже, и град био што лепши,
наредио је да сваки његов великодостојник мора себи
подићи кућу у Петрограду.
У то време, маршујући ка Москви, занесењак и херој Карло
XII, морао је, на путу ка Березини, да се најпре туче са већим
и мањим војскама и гарнизонима руског цара, на које је
наилазио. Макар наносећи и овај пут тешке губитке свом
непријатељу, он је и сам у овим борбама постајао све
слабији. Дошавши до Смоленска, он је стварно пришао био
Москви на једва неких стотину миља удаљености, али је
његова радост била помућена тиме што је гледао своју
војску већ изморену и изгладнелу у малим али непрестаним
биткама. Зато се реши да напусти даље маршовање за
Москву, и да крене на југ. – Украјина, земља козака, већ је
одавно желела да се ослободи Руса, и оснује засебну државу.
Њен хетман Мазепа, пољски племић, којег је цар Петар
морао признати кнезом Украјине, реши се да сам помоћу
шведског краља створи независну државу украјинску, и да
се сам прогласи краљем, макар већ био и у старијим
годинама. Мазепа обећа Карлу XII да ће му доћи у помоћ са
30.000 људи, а састанак двеју војски био је заказан на обали
реке Весне. Место Мазепе, Карло нађе тамо поново руске
трупе. Нада се да ће му бар доћи у помоћ његов сопствени
генерал Левенхаупт са својих 15.000 војника, али је и овај
био разбијен код Лесна, макар било и са пуно губитака за
Русе; и једва је довео у помоћ свом краљу 4.000 војника, који
му беху остали у животу после пет огорчених битака.
Утом је дошла страшна зима 1709. године, која је ову
шведску војску, недавно тако силну, срозала на свега 20.000
изгладнелих невољника. Непоколебљиви Карло XII није
ипак хтео веровати друго него да ће ускоро ући у Москву, и
онамо обући и нахранити своје трупе. Најзад, и Мезепа му је
помогао у исхрани, и дао му неколико хиљада козака.
С тим је Карло XII пао под Полтаву, украјински град, где је
руски цар имао своје велике депозите, које, да је успео
отети, његов пут за Москву био би можда сигурнији. – Краљ
одмах опседну Полтаву у којој је командовао кнез
Меншиков са свега 5.000 војника. Већ у јуну краљ је
извршио први напад, и био сам рањен у ногу. Он је брзо
остао без хране и муниције, али ипак решен да иде до краја.
Млади краљ, право оличење античког хероја, дао је и 8. јула
1709. једну очајну битку под Полтавом, која је била и његова
коначна пропаст. Чак и више: после ове руске победе на
Полтави биће коначно утврђена руска хегемонија на
Балтичком мору, и то после девет година непрестаног
непријатељства између ова два млада и велика владара, цара
Петра I и краља Карла XII. – Краљ шведски је код Полтаве
изгубио целу своју војску. Није му више остало ништа друго
него да се са пољским генералом Поњатовским, који му је
остао веран, пробије, као бегунац, у Бендер у Бесарабију, где
га је затим стигао и пољски краљ Станислав, његов пријатељ
(који је био свргнут), са пуно својих племића. Краљу Карлу
XII је било све заробљено: војска, артиљерија, каса, пртљаг.
Девет хиљада Швеђана је било убијено. Остало се разбегло
без трага. У Бендеру је краљ остао девет месеци, чекајући да
Турска објави рат Русији. Поњатовски, који је за ово време
био код Порте његов посланик, радио је са успехом да
задобије турске кругове за један коначни рат са руским
царем. Међутим у Бендеру, иако мислећи да је онде био
турски гост, Карло XII је био, стварно, турски заробљеник.
Заслуге Саве Владиславића код Полтаве биле су врло
значајне. Оне се више нису овде ограничавале на
дипломатске интервенције, ни на стручна мишљења, него је
Владиславић овом приликом вршио једну дужност која је
била од најтежих: био је шеф интендатуре (снабдевања) целе
оперативне руске војске. Кад се узме да оваква дужност није
ни данас лака, није тешко замислити ни шта је тек била у
оно доба кад су се транспорти вршили запрегама, и када није
још било шосираних путева (који су први пут саграђени тек
у доба Катарине II). По свему се види, дакле, да је Сава
Владиславић сматран човеком изузетних организаторских
способности, а видећемо, и човеком велике моралне
исправности. – Када је године 1710, након победе, имао
прилику да дадне опширан експозе о том свом гигантском
послу и утрошеним сумама, цар Петар Велики је добро
схватио и оценио Савине заслуге. Доказ, што му је, као
признање, 12. фебруара 1710. даровао велика имања: Топал,
Парафејевку и Вишенку, земље одузете за казну Ивану
Ломанском, који је, за време битке код Полтаве, прешао био
на страну козачког хетмана Мазепе, и тако помогао козачку
издају.148 – Чак предвиђајући случај да би Сава Владиславић
могао имати каквих тешкоћа док не уђе у власништво тих
дарованих имања, цар је одредио да се о том лично брину
његов канцелар гроф Гаврило Галовкин и свемоћни кнез
Меншиков, онај који је бранио Полтаву.
До нас су дошла четири лична писма ових царевих
великодостојника, Галовкина и Меншикова, упућена новом
хетману Скоропатском, који је био заменио Мезепу у Малој
148
Ова имања су се налазила у Черниговској губернији. Владиславић је
1718. г. докупио од неке Теодоре Сергијевне Бороздни за 1000 талира у
Великој Топали млин на реци Снови. Владиславићи су уз Топал, од којег
је он створио тзв. Топољску област, била дарована ова села: Киваји,
Туросна, Смотрова, Буда, Гулевка, Крутобережно, Внуковичи, Корознов,
Пловња, Чернооков, Прусна и Каменка.
Русији, у којим писмима моле да се помогне Рагузинском,
како би што лакше ушао у власништво поменутих трију
имања у Украјини. Наводим овде садржину тих писама, да
се види колико су ови великодостојници Владиславића
лично ценили, као најближи сарадници Петра Великог, и
колико су веровали да је Владиславић својим ауторитетом у
стању да за сваку услугу одговори равномерно.
Ова писма се налазе у архиву Руског главног штаба.149
У писму под бр. 32, кнез Меншиков пише хетману Ивану
Илићу Скоропатском: „Светловелеможни господине
Хетмане, мој нарочито истинити добротворе, слободан сам
замолити Вашу велеможност да би Сави Рагузинском, из
љубави према нама и према њему, а на основу писма
Његовог Величанства, осигурали дарована имања са свима
припадајућим селима, млиновима, грунтовима, и осталим
принадлежностима; и дали му могућности да он њима
загосподари као својом сопственошћу. Циљ ове молбе јесте
и то да се истом Рагузинском посведочи захвалност за
његову оданост и верност и знатне услуге које је Царском
Величанству указао. Гроф А. Меншиков, у С. Петерсбургу,
22. јула 1710.“
Под бр. 62, сачувано је писмо царског канцелара грофа
Галовкина истом малоруском хетману Скоропатском, али
овај пут по питању некаквог Савиног права за убирање
пореза за војску: „Светловелеможни… итд. Моли ме
Дворски саветник Рагузински да пишем Вашој
Велеможности, и објасним да је у Кијеву и другим местима
Украјине немогуће због смањења природних услова да се
наплати порез који је њему остављен за убирање у циљу
издржавања војске. Тога ради молим указати господину
Рагузинском снисходитељност, и показати му вашу
наклоност. – Гроф Галовкин, С. Петерсбург, 16. октобра
1710.
Под бројем 84, има друго писмо грофа Галовкина, којим
јавља хетману Скоропатском да ће дворски саветник Сава
149
Матералы Военноученаго Главнаго Штаба, X и XI кн., СПв, 1871, св.
I.
Рагузински доћи у Украјину да обиђе своја имања, како би,
по царској наредби, могао после зиме да буде већ на
повратку у двору. Моли се Скаропатски да укаже сву
љубазност према жељама Рагузинског, додајући: „Пошто и
он сам (Рагузински) може бити од користи Вашој Милости.“
(Писмо од 1. августа 1711.) Најзад, канцелар Галовкин моли
истог Скоропатског да спречи извесне нереде који су избили
при разграничењу Савиних имања у Украјини, пошто то
задаје бриге; и да Рагузинском буду указани сви обзири и
помоћ, „коју ће Рагузински Вашој Велеможности истом
мером одвратити“. (Писмо од 2. августа 1713.)
Додајмо овим писмима и то да у истом архиву Генералног
штаба постоје и записници по којима се тачно види како је
Сава Владиславић располагао сумама новаца у години 1708,
као царски интендант. Канцеларија адмиралитета чува и
данас сву ову огромну преписку.150
150
Дела грофа Апраксина въ архив Морс. Мин., Дъло N° 287 Документи.
Уопште, у руском архиву Министарства морнарице постоји пуно писама
из преписке Саве Владиславића са грофом Апраксином (Дъла
Апраксина), шифрована и нешифрована. У једном таквом писму,
Владиславић моли за протекцију неком немачком јувелиру Клеркају. У
другом, Апраксин препоручује свом брату Петру неког помоћника
Владиславићевог. У трећем, Апраксин моли Владиславића да би се син
грофа Толстоја учио у његовој кући писању (лист 218). Ту је и
Владиславићев извештај грофу Апраксину о труском рату с Венецијом, о
пловидби данске и енглеске и морнарице у Балтичком мору, и о њеном
нападу на шведске бродове (листови 11–14). – Ту су и друга писма
Савина, из земље и са стране: из Петрограда, Пирмонта, Венеције
(листови 42–46–57–65): о куповању Савиног сребрног сервиса у Лондону
за Апраксина; о милостивом пријему Владиславића код цара у
Пирмонту; о разговорима Савиним са царем, о куповању мраморних
статуа у Италији за цара и за Апраксина; о пошиљању Савином на дар
Апраксину коња из Кенигзберга; о пребацивању царевом у Паризу и у
Спау; о женидби Савиној ћерком сенатора у Венецији (лист 232, 234). –
Ту се најзад налазе и документа о Савином извештају о акцији турске
војске у Персији, о заузећу Табриса, Гонџи, Ардебила, итд., да и не
помињемо интимна писма Савина о набавци у Венецији намештаја и
осталих ствари за дом Апраксинов.
Односи између брађе грофова Апраксина, Фјодора, адмиралисима и
Петра, главног царевог дворјанина, са Владиславићем, трајали су до
краја његовог живота. У једном од ових писама гроф Петар пише брату
Фјодору, гувернеру Азова, 1. јануара 1711, између осталога следеће: И
Господинъ Рагузинскй, наш благодетелъ, при семъ часъ бившй Вашой
Милости кланяется“. (Мышлаевскй: Война с Турц).
V.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ У МОСКВИ
(II)
1. Сава Владиславић први покретач тзв. источног питања.
– 2. Caвa Владиславић и Срби у Русији. – 3. Случај адмирала
Матије Змајевића. – 4. Caвa Владиславић као руски
финансијеру и уравнотежење државног буџета. – 5. Руске
припреме за поход на Прут, и улога Владиславића у том
рату.
1.
Сава Владиславић у години 1710. заузима код цара Петра
Великог изузетан политички положај: он постаје дворским
саветником за питања православног Истока.151 Он у то време
не само да више не зависи од Петра Андрејевића Толстоја,
посланика у Цариграду, него га чак у иностраним питањима
баца у засенак.152 Сава Владиславић, може се слободно
тврдити, био је уопште у Русији први човек који је покренуо
такозвано „источно питање“, које је затим два столећа било
једно од најважнијих питања европске политике. И ово
доказује да је Владиславић неоспорно био један од најбољих
познавалаца турске политике. Историчар др Фрањо Рачки
каже да је Сава Владиславић, стојећи у служби руског цара,
обратио пажњу на Јадранско море, указујући на корист коју
би Русија имала када би код Црне Горе задобила у своју
власт једну тврђаву.153
Владиславић је, сасвим природно, у православном руском
цару гледао јединог Богом опредељеног будућег
ослободиоца православног Истока, Балкана и његовог
Српства. Већ је 1698, будући руски министар у Бечу и руски
делегат на Карловачком конгресу, Возницин, под Савиним
утицајем, писао својој влади да се треба инспирисати идејом
о зближењу Русије са Јужним Словенима, о којима се дотле
врло мало знало. То писмо Возницина садржавало је ове
151
Мишлаевскй: Росся и Турця передъ Прутскимъ Походомъ, СПв, 68.
152
Ibidem: 68.
153
Dr Franjo Rački: op. cit., 78.
речи: „Кад бисмо дошли до Дунава, пришли би нам не само
хиљаде наших људи, него и велике масе других народа, што
нашег језика, а што наше вере, пошто нико више онамо не
жели мира…“ Стварно, везе између Јужних Словена и
Русије, макар што су постојале делимично већ и у XVI веку,
нарочито са православним Србима,154 и поред свега тога није
било у тим везама још ничег стварног.155 Ми ћемо видети да
је тек постављањем за главног царевог саветника у источним
питањима Саве Владиславића, дошао и Петар Велики у
директну везу са тим народима, и стекао идеју да су они
одиста једино од њега чекали своје ослобођење. Нарочито се
Сави Владиславићу приписује заслуга да је цара довео у везу
са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, затим са
владиком Данилом, кнезом Црне Горе, и најзад са
Дубровачком републиком.156
Сава је на овом свом значајном положају постао стуб око
којег се онамо кретао уопште југословенски живаљ,
нарочито Срби, који су често и у великом броју наилазили у
Русију; и то, према неким знацима, већ од XV века, значи
одмах после коначне пропасти српске државне
независности. У Русији су већ одавна Срби почели и
служити у војсци. Онамо су нарочито долазили њихови
калуђери у прошњу за цркве и манастире, који су турским
паљевинама и пустошењем остали без свештених књига и
свештених утвари, без свештеничког одела, и уопште без
средстава за живот свештенства. Ти калуђери-просјаци
набављали су у Русији све те потребне ствари било царским
даровима, било добровољним прилозима, на основу
нарочито издатих царских грамота. Међу овим
свештеницима-просјацима ми налазимо имена и неколико
врло значајних српских црквених главара, као што је остао
спомен и на пуно људи из нашег српског нижег свештенства.
Због националног и верског прогањања у Аустрији и
Мађарској, Срби су у великим гомилама, нарочито са Дунава
154
Модзалевскй: Малороссйскй Родословникъ, III, 513.
155
Часопис: Древная и Новая Росся (биографија П. А. Толстоја), 1875, бр.
3.
156
Кочубинскй: Сношеня Россй, 43.
и Тисе и из Хрватске, пребегавали, као што ћемо видети,
директно у Русију. У XVII веку, а нарочито у XVIII, те су
српске масе биле изгубиле осећање да ће уопште моћи
опстати у тим својим земљама, нарочито због притиска
католичке пропаганде. Срби из ћесарове земље радили су у
Русији за ослобођење својих крајева, напоредо са
цариградским патријарсима, који су неуморно позивали
руског цара да дође и ослободи Балкан од непријатеља
хришћанства. – За време самог Карловачког конгреса, 1688–
1689, патријарх цариградски Дионисије, пише руском цару
како је куцнуо најбољи час да се Турци изгнају из Европе,
истичући да ово протеривање Турака траже балкански
хришћани са правом, пошто, како он пише, и сви други
кнежеви и краљеви ратују против некрсти, „а царство Ваше
дрема“.157 Писао је слично цару и Шербан Кантакузен, кнез
Влашке, „у име православља“. Најзад је то исто молио цара
и српски патријарх Арсеније III. Неки архимандрит атински,
Исаије, доноси у Москву из Грчке писмо „у име свих Грка и
Словена“, указујући цару не само на турско непријатељство
него и на католичко. Говорећи у име Кантакузена, овај
архимандрит Исаије тврди цару да ће му овај хришћански
кнез Кантакузен доћи са 70.000 војника у помоћ, ако он
хтедне стати на чело покрета против Турака. Исаија је додао:
„А сабраће се још и Срба и Бугара до 30.000.“158 – За све
време оваквих изасланика и оваквих писама, Срби су
пребегавали у мањим или већим количинама у руску војску.
Као што смо раније видели, из Херцеговине су, већ и пре
1664. године, у Русију насељени Милорадовићи као
„кнежеви српски“.159
Године 1704, пролазио је кроз Букурешт српски официр
Пантелејмон Божић, пребеглица из ћесарове војске, где, као
157
Соловьевъ: Ист. Росс., XIV, I („Всъ благочествие святаго вашего
царствя ожидоютъ Серби и Болгари, Молдаване и Валахи: востаните, не
дремлите, придите спасти нас.“). Чак и српски патријарх Арсеније II
више пута слао је руском цару молбе исте врсте.
158
Соловьевъ: op. cit., XVI, I, 1018.
159
Проф. В. Глигоровичъ (Одеса) штампао је једно интересантно
предавање „О заслугама Срба за Русију“ у „Записи Импер. Новоросс.
Универзитета“, св. XX (Цитира га и К. Т. Поповић у „Херцеговини“,
149). Види и „Летопис Српске матице“, 1879, књ. 120.
што смо већ поменули, прима писмену препоруку од
чувеног јерусалимског патријарха Доситеја, који се онамо
био затекао, за познатог козачког хетмана Мазепу. У Москви
се, препоруком Мазепе, јавља Божић адмиралу Галовкину,
ондашњем шефу за спољне послове. У свом писменом
саопштењу, Пантелејмон Божић каже ове интересантне
речи: „Тога ради јављам Његовом Величанству Цару да сам
ја послан од свих главних Срба који живе под Ћесаром у
земљи Угарској, поред границе Турске, како би молио Цара
да нам каже да ли жели имати нас за своје поданике, а ми
ћемо њега служити против муслимана без икакве плате и
накнаде, не требајући никаква оружја, него једино за
православље. Колики ће број наше војске бити, и сам ће се
Цар задивити. Нас натерују мађарски побуњеници да идемо
с њима против аустријског ћесара, али смо ми то одбили док
не видимо хоћемо ли дуго чекати на Русију, или ћемо себи
другде место тражити. Тако и остали Срби, они који су под
Турцима и Млечанима, сагласни су с нама; јер ми друге наде
немамо осим Његово Величанство руског Цара. Ако ли нас
Цар напусти, све ће православље изгинути.“160 – И овај
Божић остао је у Русији, као толики други, али и као даља
веза цара Петра са Србима, у очекивању да Русија најзад
устане и протера Турке са Балкана.161
Руски посланик из Беча пише својој влади интересантно
писмо 17. марта 1707, како се у Бечу говорило да ће руски
цар по ћесаревој жељи послати у Ердељ неколико тисућа
козака да помогну Аустрију, али су аустријски министри све
учинили да до ове руске помоћи не дође „пошто би се Цар
на тај начин могао у Мађарској утврдити, наслањајући се на
Србе који већ онамо живе“.162
Један српски историчар наводи интересантне појединости о
Србима који су се као војници овако селили у суседне
хришћанске земље.163 Он пише да су Срби, по сведочанству
160
Соловьевъ: op. cit., XV, III.
161
С. К. Академија наука: Споменик 53, стр. 245.
162
Соловьевъ: op. cit., XVI, II. – Писмо у целости налази се као прилог
свесци XV, IV.
163
С. К. академија наука: Споменик 53, стр. 245.
једног писца из 1569. године, први однели на Подоље у
Пољску и обичај војне службе на коњима са копљем и
штитом; и да су Пољаци, служећи заједно са Србима,
примили затим од њих овај начин војевања.164 – Он пише
даље како се „козаци Срби“ спомињу у почетку XVIII века
на Волину. Срби најамници јављају се као храбри војници у
многим козачким бојевима, затим у служби румунских
војвода под именом „српски хусари“, као, најзад, и у свима
ћесарским походима, у којој је војсци српски елемент изучио
ратну вештину какву донде нису имали ни Пољаци ни Руси.
– Руска војна историја бележи неколико десетина крупних
имена таквих српских пребеглица, међу којима су:
Милорадовићи, Шевићи, Текелије, Хорвати, Божићи,
Прерадовићи, гроф Подгоричанин, Стратимировићи,
Верешчагини, Мировићи, Пишчевићи, Косанчићи, Скорићи,
Рашковићи, Наранџићи, Грудићи, Витковићи, као и
знаменити генерал Зорић, који је заменио љубимца
Потемкина на двору Катарине II, и први отворио војну
наставу у руској војсци, најзад, и основао о свом трошку и
на свом имању у Шклову прву модерну војну гимназију.165
У XVIII веку налазило се до 100.000 Срба у Јужној Русији,
где је била створена нарочита српска област, тзв. Нова
Србија, нешто налик на „границу“ у Јужној Угарској. Ова
Нова Србија је имала у руској војсци три своја нарочита
српска пука. Већ царица Ана Ивановна, видећи долазак Срба
у огромном броју, образовала је била, 1727, њихово
нарочито војно насеље, које се све више умножавало. Кад су
Мађари успели да укину ланд-милицију у ћесаревој војсци,
онда су у Русију прешли српски пуковници Јован
Самуиловић Хорват, Јован Хорват, Јован Шевић и браћа
Никола и Тодор Чорда, као и Прерадовићи. Били су
насељени на десној страни Дњепра између Сињуха, Буга и
Виса, а указом од 11. фебруара 1752. ово земљиште ће се,
како поменусмо, назвати „Новаја Сербија“. Ова је област
српска била затим подељена између управе Шевића, Хорвата
и Прерадовића, који нису могли остати без личне
164
Ibidem (прота Стеван Димитријевић, проф. теол. факултета). Види Ј.
Перволофъ: Славянская взаимностъ, СПв, 1874.
165
Ст. Димитријевић у Споменику С. к. акад., 53.
суревњивости један према другоме. Оним трима пуковима
српским које је давала ова област, командовао је једно време
чувени фелдмаршал гроф Борис Шереметев, о коме ће у овој
књизи бити пуно говора.
2.
У околини Саве Владиславића у Петрограду налазило се не
само пуно православних Срба из разних српских крајева
него и доста католика из нашег Приморја. Међу овим
Југословенима који су тада живели по Русији, и били у
руској служби, био је најзнаменитији један Бокељ и католик,
Матија Змајевић из Пераста. Он је био син познате породице
Змајевића, који су дали двојицу бискупа, primasa Serbiae
Андрију Змајевића, арцибискупа барског (1624–1694), и
Вицка Змајевића, доцнијег надбискупа задарског. Андрија
Змајевић је био љубитељ народног језика, у оно доба када је
било зазорно католичким свештеницима да се њиме служе.
Он је био и књижевник. Написао је један летопис, и то
ћирилицом (босанчицом), а наменио га „свом словинском
народу“. Радио је искрено на народном и црквеном
јединству и први сабирао српске народне песме о јуначким
бојевима. Сам је испевао „Словинску Дубраву“, песму о
земљотресу 1667. године. Његов нећак Вицко Змајевић
(1670–1745), рођени брат поменутог Матије Змајевића који
је живео у Русији, постао је такођер primasa Serbiae али, ма
колико просвећен свештеник, Вицко је био загрижен верски
фанатик и безобзиран агитатор, чак толико да га је сам папа
Клемент XI преместио оданде у родно место Пераст, и то,
што је занимљиво, по жељи млетачке владе која је онда
владала Боком Которском.
Доцније је Вицко постао чувеним арцибискупом у Задру.
Помагао је књижевнике, макар што су дохоци његове
задарске бискупије износили свега 350 шкуда млетачких на
годину, и макар што је католичко свештенство било онда
заостало, „да се једва могло да сматра и аналфабетским“.166
У свом напису Spechio della verita, овај српски примас,
написао је најоштрије нападе против православља. Са својим
166
Pavle Butorac, kotorski biskup: op. cit., 17.
даровитим штићеником Матијом Караманом, пуно је радио
на покатоличењу православља, истина са мало успеха.
Задарски арцибискуп Вицко Змајевић био је онај безобзирни
агент Пропаганде из Рима који је написао и познато писмо
Арнаутима да не приступе устанку Милорадовића и владике
Данила, године 1711, макар што је тај устанак био дигнут за
ослобођење свих балканских хришћана.167
Матија Змајевић, брат овог арцибискупа Вицка, доцније
адмирал царске руске флоте, нашао се најпре 1710. године у
Цариграду, као избеглица из Пераста. Прогоњен је био од
Млечана који су га били осудили на смрт за учешће у
убиству кнеза Вујовића, чија се лепа палата у ренесансу
види и сада опустела на обали у Перасту. Он се и у Турској
брзо нашао у тамници Једи-куле (седам кула), где је султан
био у то време затворио и Петра А. Толстоја, руског
посланика у Цариграду, са целим његовим чиновништвом,
одмах после свечане објаве рата Турске Русији, дана 20.
октобра 1710. – Змајевић је ипак успео да из цариградске
тамнице дотури понека писма својој породици у Пераст. Он
у њима описује ову тамницу да је била 17 степеница испод
земље, без светлости и ваздуха, испуњена инструментима за
тортуру и смртну казну. После годину и по тамновања, он се
из ње најзад спасава, и, преко Петроварадина, долази у
Карлсбад, где се тог лета налазио на лечењу руски цар Петар
Велики, који га прима, као одличног морнара, за капетана
своје царске морнарице.
Матија Змајевић је био врло побожан католик. Из
православног Петрограда пише писмо пуно оданости за папу
и за веру. Саградио је у арсеналу у Петрограду католичку
цркву и наместио свештеника.168 Заузимао се пуно за
језуите, које је у Русију био послао аустријски цар Карло VI,
и који су били изазвали незадовољство својим мешањем у
руске политичке ствари, и најзад довели односе Русије и
Ватикана у критичан положај. Матија Змајевић зато тражи
фрањевце за цркву у Москви и за цркву у Петрограду.
Фрањевци су некад донели католичанство и у Босну, а међу
167
Theiner: Monumenta Slavorum Merid., II, 24.
168
Theiner, II, 246–277, Archivio Vat. Literae diversae, v. 113, fol. 175.
Словенима служе словенску службу, и тако успешније
пропагирају католичанство.169 Папа је одликовао Матију
Змајевића својим орденом већ године 1714, значи у време
када је Змајевић писао једно занимљиво писмо
Владиславићу; а био је овако одликован од папе, макар што
је био протеран из венецијанских крајева.
У околини Саве Владиславића у Петрограду налазио се још
и један католички поп, по имену Иван Крушола, „који се
издавао за царевог секретара“ (Пиерлинг), а „који је био у
служби Саве Владиславића“.170 Задарски бискуп је био
послао године 1735. у Русију и поменутог Матију
Карамана171 о трошку Пропаганде из Рима, да помогне у
тешкој ситуацији католицизму у Русији. Овај је о свом раду
и осведочењу о том послу предао затим Пропаганди у Риму
три меморандума, први 1736, други 1739, а трећи 1742.
године.172 – У том истом кругу око Владиславића у
Петрограду налазио се и католички архимандрит Смиетић.
Пиерлинг, историчар односа Свете столице са Русијом, пише
да је Караман волео словенску службу, и размишљао како би
католичка вера, помешана са словенским језиком, могла
одвојити руски народ од православља, или бар одвести у
неку заједничку црквену доктрину.173 Ово је Караман био
узео за свој апостолат у православној Русији. Он је сањао и
како би један пољски краљ могао бити доведен на руски
престо, и тиме решити судбину православља у корист
римске цркве. Међутим, Караман се ипак показао „јачи у
литургији него у политици“.174
И сам Матија Змајевић је био у римској пропаганди по
Русији врло активан. Како је цар Петар Велики имао сујету
169
Archivio della Propaganda Fide, Scr. Rit., t.
170
Butorac: op. cit.
171
Арцибискуп Матија Караман пише о Сави Владиславићу: „Il conte
Sava Vladislavich, nato in Herzegovina de rito serviano, divenuto consigliere
del Gabineto Russo, pose in vista a Pietro il Grande, zar della Moscovia, la
situazione del Monte Negro, e di quanto vantaggio serebe alla Moscovia avere
ivi una Fortezza per tenervi un Commessario con molta provisione di donari.“
172
Старине, XV, 96–97.
173
Ibidem.
174
Pierling: La Russie et el Saint-Siege.
да Русију уведе у ред западних држава, хтео је и да има код
папе једног представника кардинала. Канда је Змајевић
требало у вези с тим и да лично иде у Рим.175 Тамо би дошао
у додир са великим мајстором Малтешког реда, пошто је и
од њега зависило да ли би руска флота од шест бродова
могла стално боравити пред Малтом под командом адмирала
Мамонова. Помишљало се и да би малтешки витезови могли
Русе научити морепловству и ратној вештини, а затим и
заједно с њима кренути против Цариграда.176
Матија Змајевић се одликовао као ратни командант у боју са
Швеђанима. О својим бојевима писао је рођацима писма на
талијанском језику, која се и сада у Перасту чувају, заједно
са његовом сабљом.177 Он већ 1719. добија чин руског
контраадмирала, а 1721. чин вицеадмирала. Папа Клемент
XI је покушавао да код Млечана изради амнестију за
Змајевића, пошто га је и сам одликовао златном остругом. За
време царице Катарине I, Змајевић је добио и чин адмирала
у балтичкој флоти.
Има једно врло важно писмо Матије Змајевића о Сави
Владиславићу које је он писао из Петрограда у Пераст своме
рођаку и доцнијем арцибискупу барском, Матији
Штукановићу, који је сва Змајевићева писма сачувао и затим
их завештао њиховом родном месту. И ово је писмо писано
талијанским језиком, а датирано 3. новембра 1714. године.
Из њега се најбоље виде односи између ове двојице наших
знаменитих људи у служби руског цара, Владиславића и
Змајевића, као и огромно место и углед које је у Русији био
постигао Сава Владиславић, већ до 1714, значи тек после
првих својих десет година проведених онамо.
У писму каже Змајевић свом рођаку Штукановићу у Пераст
како му пише користећи се приликом што из Петрограда
одлази неки Михаило Павлов, поверљива личност Саве
Владиславића, „да посвршава неке важне послове Његове
Екселенције каваљера Саве, мог јединог протектора“. Тај
175
Pierling: op. cit.
176
Ibidem.
177
У библиотеци опата А. Роси (в. Butorac, op. cit.).
Михаило Павлов је чељаде из Савине куће у Москви, и
његов веран слуга. Он има наредбу да, свршивши те важне
послове, крене „још даље низ обалу“ и обиђе породицу
Савину. Зато препоручује Змајевић овом рођаку
Штукановићу (који се бринуо у Перасту о његовој жени и
његовим трима ћеркама, од којих су две биле монахиње), као
и својим осталим рођацима и онамошњим пријатељима: да
приме овог Михаила Павлова на стан и храну у кући
Змајевића, и дадну му све што затреба, као што би дали
њему самом. Ово је, каже, потребно стога што ће се Павлов
поново вратити у Русију, па треба, на повратку, да се
похвали свом господару тим пријемом у Змајевићевој
породици у Перасту. Змајевић још изрично моли да се у
разговору помене Павлову, како Змајевић од свог доласка у
Русију „сматра Његову Екселенцију својим јединим
’господарем, оцем и заштитником’“. И да спомену како је
познато и њима у Перасту да Змајевић сваког дана од
Његове Екселенције прима доказе великодушности, да је
често гост у његовој кући, уживајући његову моћну
протекцију; и најзад, да би сви Змајевићеви напори били
узалудни, да нема ту моћну протекцију Његове Екселенције.
Змајевић о Сави Владиславићу у истом писму наставља
овако: „Овај мој високи заштитник има положај министра и
саветника Његовог Царског Величанства; и има велико
поверење и углед на његовом двору и у целом царству; и
вољен је, и поштован, и угледан код свију уопште
(universalmente).“ Змајевић додаје како није хтео пропустити
да саопшти и рођацима у Перасту ове своје велике обавезе.
Он моли затим да његови рођаци и пријатељи укажу још
своју пажњу и поштовање одличној (illustrissime) мајци и
породици Саве Владиславића, „тако да и моја супруга оде и
посети исту, и да јој се захвали за сва добра која добијам од
њеног одличног сина, замоливши је и да она пише сину,
препоручујући му и са своје стране њега (Змајевића)“, итд.
Змајевић сматра да ће оваквом пажњом најпре према
Михаилу Павлову, а затим према породици Владиславића,
он показати своју бескрајну захвалност према добротвору и
заштитнику, али молећи да и његова родбина то
посведочи.178
Као што знамо, Матија Змајевић је после овог писма 1714.
године само продужавао да напредује у каријери једног
одличног поморца, и да најзад постигне адмиралски чин у
царској ратној морнарици. Међутим, адмирал Змајевић је
имао трагичан свршетак. Руски историчар Соловјев пише да
кратковремено царство Петра II није прошло и без суђења
„једном од највиђенијих људи“, адмиралу Матији Змајевићу,
оптуженом за крађу државне својине.179 У децембру 1727.
издата је царска наредба да се суди Змајевићу што је у својој
управи бродоградилишта и пристаништа, узимао, под видом
зајма, од оберофицира који су били одређени тамо на
службу, државни материјал и што је дао једном иностраном
скиперу, његовом познанику, бесплатно државне конопце; и
што је, по његовој наредби, мајор Посинков лажно прерадио
списак радника којима је требало исплатити надницу, а
другима издавао плате које им нису припадале; и још што је
Змајевић лично присвојио неких 300 до 400 рубаља, који
нису њему припадали, као и неку државну дрвену грађу.
Најзад, Змајевић је тужен и што је већи део људи из своје
команде искоришћавао за своје личне радове, а што је,
уосталом, и сам признао на суду. Суд је осудио адмирала
Змајевића за ове злоупотребе, као и мајора Посинкова
учесника, и то обојицу на смрт, пише даље историчар
Соловјев.180
Ова страшна пресуда против угледног амидрала Змајевића
изазвала је огромну сензацију у свима врховима руског
друштва и руске војске. Нажалост, његов пријатељ и
заштитник, Сава Владиславић, као што ћемо видети доцније,
није се у ово време налазио у Русији, него као пуномоћни
министар чак у Кини. Срећом, узевши у обзир Змајевићеве
178
Оригинал овог писма се налази у архиву пок. Трипа Смекија у
Перасту (Smechia), који је био познат због своје активности почетком
XIX. Тачан препис тога оригинала мени је љубазно уступио г. Јосип
Мах, а добротом протопрезвитера г. Јована Бућина из Котора, 1940. г.
179
Соловьевъ: Исторя Россй, књ. XVI, гл. II (по Дъла Верх. Тайн. Сов. въ
Госсуд. Архивъ).
180
Ibidem, XIX, II.
заслуге, одлуком царевом ублажена је та смртна казна тако
што је Змајевић са степена адмирала само деградиран на
степен вицеадмирала, и затим послат у Астрахан за
команданта пристаништа; али ипак с тим и да све почињене
штете из свог имања накнади држави, и то троструко, док је
његов сукривац, мајор Посинков, послан негде у новозаузете
персијске провинције. – Матија Змајевић је умро у Таурову,
1735. године, значи три године раније него што је умро Сава
Владиславић. Брат адмирала Змајевића, задарски
арцибискуп Вицко, пренео је његове кости у Задар, где се и
данас налазе у цркви Св. Марије од здравља.181
3.
Нада српског народа, као и осталих хришћанских народа на
европском истоку, да ће их цар руски најзад ослободити,
није престајала ни до самих наших времена. Осим Срба, ово
су очекивали са пуно настојања и влашки кнежеви и грчки
патријарси. За време истог Петра Великог, његов канцелар
Галовкин пише Михаилу Кантакузену о таквој оданости
хришћанских православних народа руском цару као о нечем
о чему се водило у Москви пуно рачуна: „Што Ваша Милост
јавља о горућем срцу православних народа, који живе под
влашћу ћесарском, а против општег непријатеља турског
султана, нарочито о српском пуковнику Вулину, који има до
20.000 спремне војске, могу Вам рећи да је тај пуковник
Вулин, и с њим Тукелин и Хаџи, послао царском
Величанству једног свог нарочитог поручника са изјавом да
су готови одмах доћи са 10.000 војника у службу Цару, и
траже нам за то одобрење… Цар ми је, наредио да пишем
Вашој Милости да би ви, по вашој хришћанској ревности,
јавили српским пуковницима Тукелину и Вулину и Хаџи, и
по вашем познатом искуству, писали им да дођу у службу
Цареву са 10.000 војника, а ако је могуће чак и са више; да
буду људи добро оружани и са коњима; и упуте се на
границу руску, како би заједно са руском војском своје
оружје окренули против непријатеља. Ако им треба пара,
нека им Тома (Кантакузен) дадне пара, а Цар ће му их
вратити. Ваш пријатељ Галовкин, 25. марта 1712.“
181
Butorac: op. cit.
Доносећи ово писмо, руски историчар Соловјев каже да је
оно било послано по Србину Димитрију Семеновом.
Соловјев додаје да је 21. марта исте године, пре него што је
оно послато Кантакузену, било прочитано „у присуству
господина Рагузинског“, царског саветника за питање
православног Истока. Овај докуменат, који иначе датира пре
Прута, наводимо да се види како је и пре тога похода против
Турске (1711. године), као и увек после тога, Сава
Владиславић био главни саветник царев за балканска питања
и православне народе на Истоку. Владиславић је довео први
цара Петра Великог и у везу са Црногорцима.
Уопште углед Владиславићев је растао великом брзином.
А како је рат са Турском за ослобођење хришћанских народа
на истоку изгледао у то време неизбежан, делокруг Саве
Владиславића постајао је све шири и значајнији. Ми
Владиславића те исте 1710. године, видимо и као знаменитог
руског финансијера, који ће у једном моменту ништа мање
него спасти руске државне финансије. Он се за све време
своје делатности показује правим расним Србином, и
посебно, типичним Херцеговцем: значи, не само необичном
енергијом и изузетним поштењем него и смелошћу својих
планова и способношћу у разним струкама. Наводимо овде и
тај Владиславићев финансијски план.
Године 1710, попис становништва у Русији био је показао
мањак, што је забринуло цара Петра, који је то сматрао
последицом великих државних намета. Руски историчар
Миљуков,182 из чијег дела узимамо овај интересантни
податак, наводи да је ово питање одиста било испитано у
смислу како је то цар схватао, и показало се да збиља
никакав нови порез више није могао бити наметнут. Цареви
саветници су се пуно бавили овим предметом. Један од њих,
Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој
посебни предлог, под натписом: „Како да се испуни државна
благајна за потребе садашњег рата.“ (Ово се догађало кад је
Турска већ била објавила рат, и већ био спремљен руски
Милюковъ: Государственное Хозяйство Россй въ связи съ реформой

182
Петра Великаго
поход на Прут.) Владиславић је био мишљења да ако држава
одвећ оптерети порезима земљиште, сељаци ће земљиште
напустити; зато је неопходно да се благајна „гарнира“, али
тако да се више ниједном копејком не оптерети сиротиња.
Предложио је да се повиси приход монети тиме што би њена
тежина била смањена за 10% по комаду. Примена оваквог
начина у историји није била нова, каже Миљуков, али је се
сада Сава Владиславић први сетио. Цар Петар је одмах
прихватио мишљење Владиславићево и издао наредбу да се
поступи по његовом предлогу. Како је иначе у години 1712.
искварена сребрна монета није више давала довољно
добитка, искована је овај пут бакрена монета, која је, већ
1713, брзо поплавила пијаце и истерала из оптицаја ону
сребрну монету. Пређашњи државни приход од 156.000
рубаља, ова га је бакрена монета повисила у раздобљу од
1712. до 1717. године, и доходак је био знатно повишен.
Али ово није био цео финансијски план Саве Владиславића,
каже даље руски историчар. Он је још предложио да се
повисе државни приходи од соли, и то једним врло
упрошћеним начином: наиме, да се за све време рата
лиферанти соли морају одрећи сваке личне добити. Сенат је
покушао да примени ову мисао, и наредио да се задржи по 2
и по копејка на сваку оку соли. Међутим, главни лиферант
Строганов, а затим и његови другови, откажу испоруку соли
по таквим неповољним условима, због чега је 1714. године
десетина великих соларница било обуставило сваки промет.
– После овог, Владиславић учини и предлог да се у Русији
укину неки други монополи (од којих је он сам био велики
број створио, каже Миљуков), и да се дозволи слободна
продаја робе без икаквих других обавеза осим плаћања
такса. Цар Петар нареди да се проучи и овај предлог Саве
Владиславића, а у случају да не буде препреке, да се по
њему одмах и поступи. Историчар Миљуков тврди да је за
горње услуге Саве Владиславића, у питањима државних
финансија, цар Петар Велики дао истоме титулу дворског
саветника.183
183
Milioukov: Histoire de Russie, 365.
Историчар Миљуков каже даље да је ова Владиславићева
метода примењена такође и на војни буџет, затим на буџет
јавних радова, и на буџет дипломатски, а, најзад, и на буџет
дворски. Сви ови буџети били су обухваћени овом
Владиславићевом комбинацијом са приходима од државне
ковнице и продаје соли. Чак још велики број и других
државних расхода покривани су били из ових доходака.
Скуп свију државних прихода у Русији раније је износио
6.000.000 рубаља, а на овај начин се подигао у години 1725.
(смрт царева) на 8.500.000 рубаља. Ово је значило ништа
мање него да је равнотежа државног буџета била коначно
спасена.184
4.
Између руске победе код Полтаве над шведским краљем
Карлом XII и руским походом против Турака на Прут, за
пуне две године растојања, рат између цара и султана је за
сваког изгледао неизбежним. Пораз шведске војске коју је
Турска сматрала савезничком, а нарочито пораст руског
престижа у свету после те победе, изазвали су страх на
турском двору. Међутим, онај који се није дао обесхрабрити,
и који је једини веровао да ће ипак помоћу Турске једног
дана диктирати мир у Москви, то је био опет Карло XII.
Разбијен код Полтаве, склонио се био на турску територију у
Бендер, у Бесарабији. С њим заједно онамо се склонио и
пољски краљ Станислав са пуно пољских племића који су му
остали верни, пошто је руски цар вратио свог пријатеља
краља Августа на престо Пољске. Краљ шведски је оданде
развијао све већу акцију против Русије у Цариграду, куда је
био послао свог посланика Поњатовског, пореклом Пољака,
али у његовој личној служби, човека дрског и окретног, који
је интригирао на турском двору чак и преко саме султанове
мајке, султаније Валиде. Међутим, као што смо раније
видели, руски посланик Петар А. Толстој је, пуштајући глас
о силној царевој морнарици која тобож креће на Цариград,
успео да исте 1709. године склони преплашену Турску да
потврди мир са Русијом. Поњатовски је затим оптужио
184
Milioukov: op. cit., 365.
великог везира како је од цара руског био поткупљен а тај
мир.
Ствари су се ипак све већма компликовале. Месеца октобра
1710, цар Петар је тражио од турске владе изјашњење да ли
ће султан испунити уговор да уклони шведског краља из
своје земље, иначе је запретио да ће се, заједно са својим
савезницима Пољацима, латити оружја.185 Курири који су
носили ово царево писмо, ухваћени су били већ на граници и
бачени у тамницу. Дошле су и вести како је руски цар преко
Саве Владиславића, ухватио везе са хришћанима све до
Албаније.186 „Дубровчанин Саваи отишао је лично међу те
хришћане као царев емисар, и зато није више било места
оклевању.“187
Дана 12. октобра 1710. године, свечано је заседао турски
Диван (влада), у којој је најзад објављен рат Русији, после
чега је и посланик Толстој са целим својим чиновништвом
бачен у цариградску тамницу Једи-куле (седам кула). Вест о
прекидању односа између Русије и Турске пала је као бомба
у оба народа, као и у многе друге европске државе.
Млечићи, видећи турску припрему за рат, уплаше се да је то
спремање против Мореје, и проспу злато пашама по
Цариграду. Један историчар каже како је Толстој погрешио
што није тако исто поступио док је било на време, а Турци
су били први који му ово замерише. Кажу да је Толстој,
одведен у тамницу, био затим и осуђен на смрт, као
зликовац; све његове ствари су биле конфисковане; а
вероватно да би и изгубио главу да га од султана „не спасе
велики везир због угледа државе“. – У то време козачки
хетман Мезепа оптужи у Цариграду влашког кнеза
Константина Бранкована да је ушао у везе са Петром I, који
хоће да га ослободи турског јарма; и да је већ добио Орден
Св. Андреје због савеза који су закључили, и да je обећао
Русији муницију за више година, ако продре у Молдавију.
Ова оптужба против Бранкована побуни све султанове паше.
Већ је одраније и сам султан сматрао кнеза Бранкована као
185
Соловьевъ: op. cit., XVI, I.
186
Poniatowsky: Remarques, 90.
187
Zinckhausen: op. cit.
свог опасног унутрашњег непријатеља, пошто је имао пуно
војске. Зато је сматрао да се с њим треба одмах разрачунати.
Овоме се придружио и кримски хан који побуни султана још
и противу молдавског кнеза Николе Маврокордата, као тако
исто несигурног. Султан одмах свргну овог молдавског
кнеза, а на његово место постави Димитрија Кантемира,
познатог књижевника и историчара румунског давши му
кнежевски зибелин, са наредбом да онамо што пре на
превару ухвати кнеза влашког Бранкована, па да затим и
Влашку он сам узме под своју власт, заједно са
Молдавијом.188
Стварно, султан није имао новаца за један овакав рат, и зато
одмах нареди да се дигне порез; и то не као обични „намет
на вилајет“, него „по закону и по вољи пророка“. Ово је
донекле значило да султан сматра тај рат са Русијом као
свештени рат. Истина, и сам је руски цар сматрао овај рат
као хришћански, тј. светим ратом за ослобођење
православља. Вести које су после тога долазиле у Москву,
врло су узрујавале цара, пошто се бојао да не буду одвећ
охрабрени Швеђани и сада нападнули Русију са севера. – По
свему је изгледало да је цар био због тога прилично
нерешљив за овај рат, који је иначе био у његовој вољи.
Није, дакле, било остало друго за цара Петра него брзо
извршити спрему, упутити све војске на југ, и сам се одмах
ставити на њихово чело. То је он и урадио. Дана 25.
фебруара 1711, на московском Успењском сабору објављено
је народу о рату против „непријатеља крста Христовог“, док
су војници у присутним пуковима носили црвени знак крста:
„У овом ћеш знаку победити.“189 Очевидно, руски цар је
хтео да Европа осети како се овај пут ради не о једном рату
завојевачком, него о једном крсташком походу, и о једном
ослободилачком рату за добро хришћанства, после чега,
мислио је цар, непријатељи би били умирени, а пријатељи
још више наклоњени. Тако је дана 6. јануара 1711. објавио
цар и једну прокламацију на латинском језику у том истом
циљу. У њој се излагало досадашње понашање Турака према
188
D. Cantemir: Histoire de l’Empire Ottoman, Paris.
189
Соловьевъ: op. cit., XVI, II.
Русима; а нарочито у њој падају у очи почетне речи ове
декларације:
Gemunt barbarum jugo opressi Graeci, Valachi, Bulgari,
Sarvique; quanta sit illio religio pactorum, delirrime suae
miseriae ехреrientur, nec minus regnum Hunariae notabili
damno probavit.
У овим речима je први пут објављен хришћанској Европи и
очајан положај Јужних Словена и Грка у турском ропству.
Сава Владиславић, дворски саветник, назван љубимцем
царевим, био је, као што ћемо даље видети, предодређен да у
овом рату хришћанском и ослободилачком, игра једну од
најистакнутијих улога. Као што је већ у рату против
шведског краља Карла XII, имао на Полтави у рукама
снабдевање целе руске војске, тако ће од цара добити
дужност да овај пут прими на себе „целу цивилну страну
рата против Турске“. Цар је послао указ кнезу Михаилу М.
Галицину да пређе молдавску границу са десет драгонских
пукова, и онамо пази на кретање Татара и Турака; а старог
фелдмаршала Бориса Шереметева посла из Ливоније на југ,
са 22 пешадијска пука; генерала кнеза Ромадановског, са
пуковима дворским; и најзад, кијевског гувернера кнеза
Димитрија М. Галицина, са запорошким козацима.
Ово је сачињавало сву војску против Турске. Најзад, дана 7.
маја 1711, излази, у Нарви, Указ царев којим наређује
Шереметеву да исти час пређе у поход против Турака у
Молдавији, где ће се сјединити са господарима Влашке и
Молдавије, царевим савезницима „већ примљеним у руско
поданство“. Тада је истовремено изишло и постављење
дворског саветника, господина Саве Рагузинског „за савете у
тамошњим пословима при војсци“.190
Сава Владиславић, пре свега као српски патриот, морао је
сматрати да је на добром путу да лично изврши огромно
дело за ослобођење свог народа и осталих балканских
хришћана. Зато га је царево поверење, којим је као Србин
Дела Адмирателстейства Совета, Приказа Воинскаго Морскаго Флота,

190
Адмиралской Канцеларй, Д. N° 17 (Адм. Сов.).

добио у руке, што ћемо видети, „сву цивилну страну овог
рата“, испунило очевидно поноситошћу и задовољењем. Ово
се види по једном писму које се налази још и данас у
Московском архиву, а које је, после овог постављења,
Владиславић писао царевом ујаку грофу Апраксину. То
писмо доносимо овде у целости:
„Мој Господару, премилостиви и поуздани заштитниче,
Федоре Матвејовићу, писмо Ваше високогрофовске
светлости, послано по вашем куриру у Jaвopoв, примио сам
радосно. У њему сте ми изволели саопштити заузеће града
Сергијевска, у бурном налету, а са губицима и бешчашћем за
издајицу и непријатеља. Дај Боже да се и убудуће понављају
такве вести. А за поздрав и помоћ твоју, мога господара,
благодарим поново.
Указом нашег Свемилостивог Монарха, Његовог царског
пресветлог Величанства, ја сам послан из Jaвopoвa 8. овог
месеца, овамо ка господину фелдмаршалу грофу Борису
Шереметеву, као министар и саветник заједно са кнезом
Василијем Долгорукиним, пошто треба да ускоро пођемо у
непријатељску земљу са прилично великом војском. Нека Бог
дадне да наш поход успе, на славу и величину и корист
Царског Величанства.
О другим новостима јављам овде у приложеној цедуљици, а
што се убудуће буде показало новог, нећу пропустити да о
том известим Вашу Светлост, као што сам и раније чинио,
опширно и преко вашег посилног.
А oвде, по милости Свевишњег, cве је у добром реду. Cви
ваши пријатељи шаљу поздраве Вашој Светлости, а ја
остајем Вашој Светлости, Милостивом Господару,
најнижи и најпокорнији слуга. – Caвa Рагузински, из
Немирова, 16. маја 1711.“191
5.
Годину дана раније него што је дошло до ове објаве рата
између Турске и Русије, Петар А. Толстој, руски посланик у
Дело грофа Апраксина, 6/284, л. 191–193. – в.Мышлаевскй: Северная

191
Война, 1710–1714, СПв, 1893, 106.

Цариграду, и Сава Владиславић, дворски саветник за питање
православног Истока у Москви, нису престајали да
прибављају потребна обавештења о правим намерама турске
владе, односно о целом утицају Карла XII на Ахмета III.
Руси су тако имали своје тајне агенте раширене по целој
Турској и на Криму. Преносним станицама такве врсте
служили су Русији кнез Влашке и кнез Молдавије, који су
чак и лично били цареви извештачи, очекујући у замену за
такве услуге, наравно, да једног дана буду ослобођени од
Турака, а њихове породице коначно утврђене на својим
владарским положајима. Врло је интересантно да се у
Московском архиву налази и једно писмо дубровачког
конзула Луке Барке из Цариграда из 1710. године, упућено
Сави Владиславићу, „О намерана Турске да објави рат
Русији, у савезу са шведским краљем и пољским
претендентом на престо, Станиславом Лешчинским, и о
одбијању Царевом да допусти Турцима улазак у Пољску.“192
Према овом писму Баркином изгледало би да је он са Савом
Владиславићем политички сарађивао баш нарочито у ово
време кад је Сава Владиславић био већ заузео у Русији
положај главног фактора за политичка питања Турске и
Истока.
Има и у Дубровачком архиву једно занимљиво писмо Саве
Владиславића из године 1710, 22. августа, које је, на
талијанском језику, писао дубровачком сенату „из Глухог у
Козакији“, а послао преко дубровачког конзула у Цариграду,
канда заменика Баркиног, Луке Кирике, који ће се доцније и
сам одликовати као вешт дипломат мале републике. Ово
писмо показује да Сава Владиславић, ни двадесет година
после свог одласка из Дубровника, није престајао да одржава
везе са градом Св. Влаха. Пошто је ово писмо особито
интересантно, ми га у овој књизи доносимо фотографисано,
и због тога што се на крају његовог текста, који је писао
неки калиграф, налази својеручни потпис Саве
Владиславића латиницом. За ученог графолога овај потпис
Савин показује пуно карактеристичних појединости. Савин
Дело Адмиралтейской канцеларй Архива Морскаго Министерства, N°

192
173, листови 1–3.

рукопис је у њему „исписани, отмен и духовит, и он открива
неколико изванредних особина Савине личности. Писмо
показује такођер да је постојала извесна трајна политичка
веза између Дубровника и Саве Владиславића, пошто Сава
саопштава овим писмом Дубровчанима извештај о великој
победи цара Петра код Полтаве.
Владиславић у том писму јавља дубровачкој влади и то како
је дошао у Москву дубровачки племић Јероним Маринов
Наталић, чији му је долазак иста дубровачка влада навестила
била већ 29. априла 1710, молећи Владиславића како би му
помогао да у Русији нађе какву државну службу. Дубровачка
влада је у том писму молила да помогне Наталића као висока
и моћна личност код цара руског. У истом писму дубровачки
Сенат подсећа Владиславића на „љубав коју је и Сенат
дубровачки увек показивао према интересима Вашег
Господства…“193 У свом споменутом писму Сенату, из
Глухог у Козакији, које доносимо овде фотографисано,
Владиславић одговара три месеца доцније, и то љубазним
тоном, напомињући како се и сам сећа да је „од детињства
увек уживао плодове благовољења и потпоре Ваше
Милости“.194
6.
Многобројни и различити извештачи са свију страна давали
су цару Петру неоцењиве податке о Турској. Једини
недостатак свих тих извештаја био је у том што су долазили
већином од људи нестручних, а врло мало од војника, што се
у Москви знатно осећало. Нарочито је примећено да су
многа лица у турским земљама, скоро без разлике, пре свега
желела и настојала један обрачун између цара и султана на
бојном пољу, како би се њихове сопствене земље на тај
начин ослободиле, и како би Турци били коначно пребачени
из Европе у Азију. Оваквим су мишљењима сматрана чак и
ауторитативна гледишта јерусалимског патријарха, и самога
Саве Владиславића, као повереника царевог за турска
питања. Чак се каже да је октобра 1710, у личним
Дубровачки архив: Lettere e Commissioni di Ponente.

193
Писмо Саве Владиславића у Дубровачком архиву (међу писмима Луке

194
Кирике, конзула у Цариграду).

рефератима цару, Сава Владиславић био сасвим видно пао у
тенденциозност. Уосталом, тог месеца већ је било решено у
Цариграду да се Русији објави „свештени рат“, што, извесно,
нико није примио радосније него патријарх Доситеј и Сава
Владиславић.
Истина, ми налазимо једно писмо Саве Владиславића,
адмиралисиму грофу Апраксину, у којем показује и понешто
опрезније мишљење:
„Светли и преузвишени грофе, каваљеру мој премилостиви
Фјодоре Матвејовићу, овим извештавам Вашу Светлост да
ми јављају из Цариграда 5. јула како Турци још не знају
тачно на какав ће начин и кроз која места они провести
шведског краља, и са коликом пратњом.
Изгледа да је прва турска намера била да проведу шведског
краља кроз Пољску, у коју би он ушао на тобожњи позив
неких пољских сенатора који су остали присталице
Лешчинског. Друга је њихова намера била дa краља проведу
кроз Мађарску. Tpeћa, како чујем, да га oве године уопште и
не пуштају из Турске, док не виде најпре своју сопствену
ситуацију. Турци би очевидно желели двоје: и да са царским
Величанством одрже мир, и да краља шведског поново виде
на власти.
Ја имам добру наду да против нас засад не иде никакво зло.
А за даље Бог зна. – Вашој Светлости најпокорнији слуга,
Caвa Рагузински. У Петрограду, августа 1710.“195
Нису давали повољне вести ни извештаји грофа Толстоја из
Цариграда. Толстој је живео под сталном присмотром
јањичара, не излазећи из своје куће, лишен могућности да се
састане са компетентним лицима, ни да дође до икаквих
сигурнијих извора. У недостатку стручних обавештења,
најзад су била добродошла и сама пророчанства. Она су из
Цариграда слата право дворском саветнику Сави
Владиславићу у Москву. Наводи се као такав један извештај
Дело гр. Апраксина, N° 6/284, л. 176–177. – Мышлаевскй: Война съ

195
Турц. 1711, 1898, стр. 215 (в. Дела Кабинета П. Вел., од II, књ. 14, л. 195)
и Мышлаевскй: Росс. и Турцй.
и онај од 18. октобра 1710. Некакав мудри човек, по имену
Франческо Баровијер из Цариграда, јавља Сави
Владиславићу да се 13. октобра, у два часа ноћу, јавила на
небесима једна репата звезда на северу, висећи право над
Цариградом, и у изванредном блеску; а затим се иста звезда
претворила у огромну змију, а из змије се најзад претворила
у велику железну топузину, која, оставши мало на видику,
најзад, нестаде. „Овде у Цариграду то знамење сматрају као
велико предсказање: да ће Цариград бити заузет. Ово тврде и
Турци и остали грађани, говорећи како је дошло време да се
најзад испуне и друга пророчанства.“196 Сава Владиславић
саопштава даље у свом реферату: „О овом не само да је мени
писано него и игуману Минијату, и другим Грцима, од
њихових онамошњих дописника.“ Такођер и из Влашке
писаше гроф Кантакузен у Москву: „Пробудите се, ви који
данас спавате, јер већ и небески знаци позивају.“197 У овом
смислу је писао у Москву из Цариграда и католички
архиепископ Галани, који ће доцније постати дубровачким
арцибискупом,198 додајући ако цар руски нападне, хришћани
ће се побунити на свима странама, и тако Турску знатно
ослабити. Најзад из Албаније је слао сличне вести и
онамошњи арцибискуп Исмаиловић.
Поред свих ових вести из разних извора, и са разним
тенденцијама, цар Петар је сматрао да ипак о Турској није
био довољно обавештен. Стварно, извештаји су били ове
врсте: прво, официрски извештаји са границе; друго,
извештаји бегунаца из војске Карла XII; треће, извештаји
разних шпијуна; четврто, извештаји кнеза влашког и кнеза
молдавског; и најзад, пето, извештаји запорошких козака.
Због свега овога, цар је наједанпут дошао на помисао и да
рат са Турском није баш ни тако неизбежан… Али је осећао
и да је рат ипак на видику… Сава Владиславић, на вести
како је турска војска већ у покрету, пише грофу Апраксину,
23. фебруара 1710, значи још на годину дана пре сукоба,
196
Мышлаевскй: Война съ Турце 1711, СПв, 1898.
197
Соловьевъ: op. cit.
198
Engel: op. cit.
„многи већ осећају силно узбуђење, а нека су господа почела
да се спремају и за рат“.199
Сава Владиславић је, осим свог поменутог финансијског
плана о државном руском буџету, о коме смо напред
говорили, направио и приликом овог рата са Турском још
један врло занимљив потез.
Међу хартијама кабинета цара Петра Великог налази се
један пројекат Савиног ратног плана, којег, иако није био
лично потписао, сматрају ипак, да је, несумњиво, из његовог
пера. У потврду тога служи колико сам садржај овог нацрта,
толико и начин излагања пишчеве мисли. Већи део нацрта је
испунио Сава, чак и својеручно. Осим тога, међу
рукописима у којима се овај пројекат нашао, налази се,
одиста, и неколико других докумената од самог Саве
Владиславића. У сравњењу с њима, а нарочито по начину
изражавања, очевидно је било сваком да он припада истом
перу: сва су ова документа писана истим стилом. У том
ратном плану спомиње се и један курир, Петар Сербенин,
Србин, познато лице које је Сава често слао као курира у
Цариград, а које у овом нацрту за ратни план препоручује
такођер као курира за Венецију и Српско приморје.
Тај нацрт ратног плана Саве Владиславића гласи овако у
целини:
„Дајем овде своје мишљење.
1. Нека Бог Вишњи покаже добар знак нашем рату
хришћанском, а нека се народи почну оружати против
Tyрака. Треба да се споразумемо са нашим таквим
помоћницима, и да почнемо наступати против
непријатеља, како би се наши савезници и пријатељи, чујући
за наше наступање, још јаче наоружали.
Први наш напад треба упутити на Кубан, полазећи од Азова
са донским козацима и Калмуцима, како би силе анадолске
на ту страну предузеле напад, а тиме и саме учиниле
диверзију.
199
Дело гр. Апраксина (Арх. Морскаго Мин.), N° 6, 284.
2. Показати се близу Крима са неколико одреда черкеских
козака, и осталим; а у Крим не улазити, него тако
оставити онамошње Татаре да остану и даље мирно у
својим логорима.
3. Наступати са војском на Мултенију (Влашку), на
Границу, са обе стране Дњестра, и кренути ка Јашу, а онде
Влахе окупљати под наше заставе до доласка наших главних
војски.
4. Подићи у Кијеву и Смоленску магазине, како би могли већ
на пролеће сву храну пребацити у Оџаков.
5. Исећи шуму над Дњестром и у Могилеву, и правити
слапове, који би били готови дo пролећа, дa плове ка Сароку
и Бендеру по Дњестру.
6. Куриром који носи писма за Цариград, писати онамо
папином намеснику, да би он писао у Албанију и Маћедонију
хришћанима, владикама грчког и руског закона, позивајући
их да се наоружају, пошто је сад дошло време њиховог
избављења од поданства турског, и пружајући им наде
превеликим војним силама Царског Величанства. И да се
пошаљу к њима познати писмени људи, наиме Матија
Исаиловић, који се код њих налази, а има брата арцибискупа
cвe Албаније; и по њему послати господарева писма
онамошњим народима.
7. Писати писмо дубровачком Сенату, а тако исто и
српским кнежевима и другим њиховим главарима,
обећавајући им за неко време велике привилегије.
8. Послати ђакона суздалског, Петра Сербенина, преко Беча
и Фијуме до Дубровника и дo осталих онамошњих племена,
опет са писмима; исти Сербенин је човек отресит, онамо
рођен, и познаје cцe онамошње главне људе.
9. У Венецију послати човека паметног, који би могао
сазнати онамошње намере, и нама о томе јавити шифром.
10. Српског курира, који је послан од стране онамошњег
Митрополита, вратити натраг, да саопшти њиховим
главарима, да и они са осталим дигну народ на оружје, и да
у слози с њима, и наоружавши се, пођу на невернике.“200
Ово је тај нацрт Саве Владиславића који представља укратко
ратни план против Турске. Већи део овог плана био је одиста
извршен, и то, као што ћемо даље видети, извршио га је сам
Сава Владиславић.
У сваком случају, Сава Владиславић је све већма узимао
учешће у крупним државним руским питањима. Ово сведочи
и једно писмо фелдмаршала грофа Бориса Шереметева, од
12. јуна 1711, упућепо Сави Владиславићу по свом посилном
Филипу Оболевом, из Белозерског пука.
То писмо гласи:
„Благородни и Високопоштовани Господине, писмо Вашег
Благородства, које сте ми по мом ађутанту упутили, примио
сам, а тако и усмена саопштења, која смо примили на знање:
да је по жељи Његове Светлости Господара влашког
одређено 250 људи да бораве на пола миље далеко од Јаша,
где засад борави азовски пук. Потпуковник инжењер Терсон,
који је одређен да прегледа све фортификације, јутрос је
отпутовао.
Уосталом, после сретног доласка Вашег Благородства,
одржаћемо једну конференцију, како бисмо могли да
донесемо најбоља решења. – Остајем Ваш услужни гроф Б.
Шереметев.“
200
Хартије Кабинета Петра Великог (део II, књига 14, листови 201–203).
VI.
ПОХОД ПЕТРА ВЕЛИКОГ НА ПРУТ
1. Преговори Саве Владиславића са Кантемиром, кнезом
Молдавије. – 2. Српски устанак за ослобођење под
пуковником Милорадовићем и владиком Данилом I, 1711.
године. – 3. Фелдмаршал Борис Шереметев прелази
Дњестар. – 4. Цар Петар Велики у Јашију. – 5. Преговори за
мир с Турцима и учешће Caвe Владиславића. – 6. Пораз и
закључење мира.
1.
Цар Петар је најзад напустио Москву 6. марта 1711,
пошавши да се стави на чело своје војске. Ушао је 8. марта у
Смоленск, а отуда у Луцк, и кренуо даље у Галицију, где је
стигао почетком априла. Онамо се у Јарославу састао са
пољским краљем Августом, својим савезником, којем је и
овај пут учинио разне доброте. Обећао му је војну помоћ за
случај да Швеђани нападну Померанију, дао му гарантију да
Русија неће више проваљивати у Пољску, и најзад, пружио
му новчану помоћ од 100.000 рубаља. У замену за ово, краљ
пољски је цару обећао дати одред војника за овај заједнички
рат против Турске. Истина, цар на ову помоћ није рачунао,
макар што је Турска представљала и за краља Августа
озбиљну опасност, пошто је Карло XII и даље непрестано
боравио на њеној територији.
Цар је више рачунао на помоћ „бедних хришћана у Турској,
који су се увек показивали ревносни према њему“. 201 Одиста,
биле су пуно учестале вести о узрујаности, која је већ
владала у султановој држави међу хришћанима, као што се
чуло и о симпатијама за „православног Цара“ и „Цара
ослободиоца“, a ово нарочито међу Србима. Румунски
хроничари тога времена говоре већ озбиљно о том првом
добу „панславизма“. Нарочито се помиње дотадашња акција
патријарха Доситеја и Саве Владиславића. Професор Никола
Јорга пише да су тада у Цариграду већ сањали Грци како ће
вратити на византијски престо свога василеуса, а велико
201
Соловьевъ: Истор. Россй, XVI, II.
православно свештенство рачунало да поново врати сјај
средишту православља у старом Бизанту, док су Славени са
Савом Рагузинским и очекивали онамо славенског цара.
Најзад, пише Јорга даље, и Албанци су сматрали блиским
дане кад ће из Албаније истерати Турке, а нарочито је о овом
сањао неки албански Цинцарин, који се називао Ђорђе
Кастриот, и који је био ађутант влашког кнеза Константина
Бранкована 202 Одиста, дошавши у Галицију, прва брига цара
Петра била је закључивање формалног савеза са владајућим
кнежевима у Влашкој и Молдавији, о чему су се дотле
споразумевали и водили преговори и правили споразуми.
Већ неколико година раније, цар је имао везе са влашким
кнезом Константином Бранкованом, султановим гувернером
у Букурешту.203 Млади молдавски кнез Димитрије Кантемир,
који је био тек неколико месеци раније постављен у
Молдавији на место кнеза Николе Маврокордата (иначе
писац и полиглот, одлично школован у грчкој Академији),
већ је и пре ступања на дужност молдавског кнеза у Јашу,
био дао свечану обавезу цариградском посланику Петру А.
Толстоју о својој оданости према руском цару.204 Преговори
су одмах отпочели такођер за писмен и формалан савез са
Кантемиром.
Сава Владиславић је био онај којег је цар Петар одредио да о
том преговара, и „који је био довео Цара у везу са
Кантемиром“.205 Молдавски познати хроничар оног времена,
Аксинт, пише да је 5. јула 1711. војска фелдмаршала
Шереметева била већ на Пруту, а да је са Шереметевим био
и царев министар Сава Владиславић, човек „горд и
достојанствени (omo mandru si trufasi)206 коме је цар, вели,
202
N. Yorga: La place des Roumains dans l’histoire universelle, II, 184.
203
M. Kogalniceanu: Fragments tirés de Chroniques moldaves et valaques,
Berlin, 1838. – М. Когалниченау је издао у овом француском преводу
интересантну збирку чувених молдавских и влашких хроничара XVIII
века, које и руски историчари сматрају – као очевице догађаја на Пруту
1711. – најсигурнијим изворима за историју овог похода. У овој књизи се
први пут спомиње „панславизам“.
204
St. Ciobanu: Dimitrie Cantemir in Russia, p.3–4, 116–117.
205
Кочубинскй: Сношеня Россй при Петре I съ южним Славянами и
Румынами, СПв, 43. – Голиковъ: Деяня Петра Великаго, IV, 550.
206
Axinte Uricariul: Chronique moldave, Craiova, 309/14.
био поверио цивилну управу у овом рату. И по писању
других молдавских хроничара, Сава Владиславић је био тај
који је аранжирао ствари између Кантемира и цара. 207 Други
познати молдавски кроничар, Амирас, пише да, задобивши
Кантемиру наследно право за кнеза молдавског – за које се
право молдавски бољари нису нимало одушевљавали –
„Сава Владиславић је, поред канцелара Галовкина, узео
енергичан став у Јашу да умири молдавско племство које је
било, напротив, задобивено за пољске идеје.“208 Поњатовски,
посланик Карла XII, такођер пише како је Сава Владиславић
био царев емисар у румунским кнежевинама, и да стога
султан није могао са овим ратом против Русије дуже
оклевати.209 Као шго се види, улога Саве Владиславића у
стварању савеза између Молдавије и Русије, потврђује се
овако са више разних извора.
Преговори су одмах поведени. Већ првих дана по доласку
кнеза Кантемира у Јаш, било је из Москве послато једно
поверљиво лице, царев лични лекар Портокала, пореклом
грчки племић из Кефалоније, да уђе у први додир са
молдавским кнезом, и испита његово право расположење 210
Кнез Кантемир је такође са своје стране послао Русима свога
логотета Стевана Луку, који је био ожењен његовом
нећаком, да лично однесе цару знаке његове оданости, и да у
име његово положи заклетву верности молдавског кнеза и
његовог народа.211 Овај логотет Стеван Лука је отишао преко
Черновице у Галицију, и онамо у Луцку и Јарославу, водио
преговоре са Савом Владиславићем.212
Кнез Кантемир је све чинио да задобије и цареву наклоност
личну. Како је већ од султана био успео добити право да с
Петром Великим безазорно и непосредно општи, тобож да
би испитао праву снагу руске војске, он је сад одиста
општио отворено, без икаквог страха да ћe се то у Турској
лоше разумети. Ако је од кога крио ову тајну, то је од својих
207
N. Costin: Chronique moldave, 92, 99.
208
Amiras: Chronique moldave, 119.
209
Poniatowsky: Remarques, 90.
210
D. Cantemir: Histoire de l’Empire Ottoman, IV.
211
N. Costin: op. cit., 92–93.
212
N. Muste: Chronique moldave, 44; – N. Costin: op. cit., 92–93.
Молдаваца.213 – Кантемир је у том удварању цару ишао тако
далеко да је и преко неког свог капућехаје у Цариграду,
званог Јану, добивао писма од посланика Толстоја из
тамнице у Једи-куле, и затим их слао у руски логор Петру
Великом.214 Овај начин услуге успео је да нарочито увери
Русе о Кантемировој верности према цару руском.
Кнез Кантемир је стварно више био кабинетски научник
него владар или војник. Рођен је 1673. године, што значи да
му је било тада 38 година. Отац му је био такођер владајући
молдавски кнез, постављен године 1674, којег млади кнез
Димитрије није наследио на престолу зато што га султан
није хтео признати. После овог је, након првих месец дана
владања и без султанове потврде, отишао у Цариград, где је
живео све док га је сада, 1711. године, султан најзад признао
за кнеза молдавског, и вратио у Јаши. Султан је ово урадио
једино на изричну жељу татарског хана, који опет није
веровао дотадашњем кнезу молдавском, Николи
Маврокордату. У Цариграду је Кантемир важио као учен
младић и писац. Он је познавао све друштвене и
дипломатске кругове, у којима је вероватно упознао и Саву
Владиславића; а био је најзад добро виђен и на турском
двору. Већ првих дана по доласку на престо у Јашију, 11.
октобра 1710, кнез Кантемир добије писмо од великог
везира, да му пошаље пара, као и да подигне мост на Дунаву,
за прелаз турске војске која креће на руског цара. Кантемир
је био индигниран, нарочито тим захтевом да му одмах
шаље пара. Он сам пише доцније у својој Историји Турске
да је ово сматрао везировим ружним препадом, и да је под
тим непријатним осећањем прешао на страну руског цара. 215
Међутим, руски историчар Соловјев каже, напротив, да је
Кантемир био у прво време уопште неодлучан на коју страну
да пређе. Чак је питао своје бољаре за мишљење, шта да
ради, на што су му ови саветовали да чека најпре резултате
победе, па да тек у задњем часу приђе победиоцу, а дотле да
се повуче на сигурно место. Он је ово и учинио, повукавши
213
Julian Marinescu: Documents relatifs ŕ la famille, Neculce, Buletin ŕla
Com. hist. De la Rumanie, IV, 49.
214
215
Соловъевь: op. cit., IV.
се у фалчанску област.216 Мост на Дунаву је ипак брзо
градио да угоди Турцима, али истовремено и позивао Русе
да што пре дођу, и спрече грађење моста и прелазак Турака.
Треба се такођер сетити да је султан поставио Кантемира за
кнеза молдавског да би, можда пре свега другог, дошао главе
влашком кнезу Бранковану и узео његов престо. Овог
несрећног кнеза је оптужио био Карло XII султану као
издајицу, а на Дивану то исто потврдио и татарски хан.217
Сава Владиславић је као министар и саветник у војсци
Шереметева,218 а већ и као шеф цареве канцеларије за
питања православног Истока, имао неоспорно за ове
преговоре са кнезом Кантемиром највећи лични ауторитет.
Можда највише као добар познавалац балканских људи и
прилика, у чему се није смело грешити. Кнез Кантемир је по
свом логотету Стевану Луки био већ послао један свој нацрт
споразума између Молдавије и Русије,219 и писмо о својој
оданости цару, али са главним циљем да задобије Петра
Великог, како би овај осигурао независност Молдавије са
наследним правом за породицу Кантемира. Преговори су
вођени у Слуцку и Јарославу, и у потпуној сигурности да све
остаје најдубљом тајном. Од Молдаваца је за ове преговоре,
осим самог кнеза, знао канда још само његов доцнији хетман
Јон Некулче, зет оног логотета Стевана Луке, и чувени
молдавски кроничар из тог времена. Ствар је дакле остајала
у породици. Споразум је вођен највише у Јарославу, али је
парафиран у Луцку 13/24. априла 1711, да затим буде
свечано потписан од цара руског и кнеза молдавског на
доласку царевом у Јаш.220
Логотет молдавског кнеза, долазећи из Јаша да се поклони
Петру Великом у име кнеза, већ је био онамо нашао и пуно
216
Соловъевь: op. cit., XIV, II.
217
Cantemir: op. cit., IV.
218
Шарифов, министар финансија у то време, пише из Јаворова 13. маја
1711. адмиралу Априксину да је цар одредио Саву Владиславића
фелдмаршалу Шереметеву „за савете и коресподенцију“. (Дело гр.
Апраксина, бр. 32).
219
J. Minea: Despore Cantemir, 368, 369, 371. – S. Ciobanu: Dimitrie
Cantemir in Russia, 3–4, 116–117.
220
N. Tindal: Preface a l’histoire de l’empire Ottoman, Londreas, 1724, p.
799.
молдавских бољара, који су били дошли пре њега да цара
опомену како ништа не треба веровати кнезу Кантемиру,
додајући и да је он по крви Турчин.221 И Волтер је писао да
је Кантемир, да би се ваљда допао Турцима и Татарима, и
сам за себе говорио како је татарског порекла.222 – Бољари су
још говорили руском цару и да лаже Кантемир говорећи
како иза себе има војску од 10.000 војника, који би, са још
толико Руса, били довољни да спрече прелаз Турака преко
моста на Дунаву. Али цар Петар, задовољан дотадашњим
услугама Кантемировим, није слушао ове интриге.
Преговори су тако настављени и даље у највећем реду,
колико и у највећој тајности. Уосталом, већ је пре доласка
ових бољара к цару, споразум био закључен и парафиран,
као што смо видели раније, од стране Саве Владиславића и
Стефана Луке, у Луцку 13/24. априла 1711, због чега ни
иначе нико не би могао више од уговора устукнути. Стварно,
обе уговорне стране су биле њиме задовољне. Кантемир,
сазнавши за интриге својих бољара, брзо се користио овим
случајем: налазећи не само за умесно него за опрезно, он
постави за хетмана своје војске поменутог Јона Некулчеа,
хроничара, свог кнежевског рођака, значи свог сигурног
човека.
Што се тиче споразума Петра Великог са другим румунским
господаром, Константином Бранкованом, кнезом Влашке
(који је био дошао на престо Мултеније или Влашке 1678.
године), ствар је стајала друкчије. Влашки кнез је био ушао у
везу с царем Петром I још 1706. године, значи већ на четири
године пре овог рата, а то није била више тајна ни за ког,
најмање за Турке. Према једном податку, већ је долазећи на
престо 1688. г., Бранкован слао цару свог секретара Давида
Корбеа (који ће после постати дворским саветником у
Русији), да са Русима поведе разговор о споразуму за савез.
Преко овог Корбеа је водио преговоре и у Ердељу са
Фрањом Ракоцијем, мађарским побуњеником, и у Јужној
Угарској са Србима пуковницима у мађарској војсци, који су
још једино од свих Срба представљали српску ратничку
221
Cantemir: Evenimentele, 11.
222
Minea: op. cit. – Voltaire: Histoire de Charles XII.
струју,223 као што је водио исте такве преговоре и сам цар
Петар. Корбеа је и по царевој наредби ишао да се са свима
тим елементима споразуме и о томе како да се организује
борба против унијатства, које се онде из Рима ширило као
пламен и безобзирно.224 – Кнез Бранкован је био, дакле,
одавно изврсно виђен на руском двору. Носио је и титулу
руског кнеза; а добио је и Орден Александра Невског,
огромно одликовање, које кнез Кантемир, иако савезник
Русије, никад ни до смрти није успео добити. Цар Петар је
од почетка ове кризе био стога дубоко уверен да је кнез
Бранкован сигурнији у оданости према Русији и од самог
молдавског кнеза.225
Била је велика несрећа што се цар у овом преварио. Уопште,
цар Петар није могао разумети Бранкована ни као човека, ни
као владара. Бранкован је пре свега био рођени суверен, као
што је Кантемир био рођени литерат. Бранкован је по
карактеру био личност из ренесансе. Не само војнички
снажан и богат него и аутократ и пљачкаш, врло образован и
врло амбициозан. А био је и под оптужбом да је смакнуо
кнеза Шербана Кантакузена, таста Кантемировог, да му отме
престо и имање.226 Међутим, благодарећи својој умешности,
он је у оним критичним временима и као турски гувернер,
успео да влада целу четвртину века, што је онда било
невероватно ретко.
Према споразуму између цара Петра и кнеза Бранкована,
овај је био обавезан да са целом влашком војском и свом
потребном храном помогне овај хришћански рат. Састанак је
између цара и кнеза био заказан код Фалче. Кад је затим цар
закључио и споразум са молдавским кнезом Кантемиром, и
овај је знао, не без горчине, и да већ одавно такав савез
постоји између и Русије и Влашке: сам поменути Давид
223
Изасланици српских пукова из Арада и Сегедина, Пантелије Божић и
Богдан Поповић.
224
Memoirs des Archives d’Odessa, vol. XXV. – Yorga: Ist. lit. romane in XII
s. – Cantemir: Evenimentele Cantulizor, 10.
225
Голиковъ: Деяня, т. IV, 550.
226
Данашњи румунски историчари сматрају верзију о насилној смрти
кнеза Шербана као измислицу самог кнеза Кантемира, пошто се зна да је
овај кнез влашки умро природном смрћу.
Корбеа дошао је био из Кијева да лично саопшти Кантемиру
како је питање савеза Русије са Влашком одавна готова
ствар.227 Кантемир је мрзео Бранкована што му је тобож
убио таста, а још више што је био отео и сва имања његове
жене Марије, кћери убијеног кнеза. Није ипак сметало да
Кантемир са Бранкованом већ на молдавски престо, отпочне
нормалне везе суседног владара и доброг Румуна. Чак се с
њим и дописивао неко време по питању ових односа са
руским царом.
Али Бранкован је убрзо показао како и не помишља да
ратује против султана. Кнезу Бранковану није нимало
изгледало спасењем за Румуне ако победе руске хорде у
друштву са кнезом Кантемиром, пошто кад би победили
Руси, посели би сву румунску земљу до Дунава. Како ни цар,
сишавши у Молдавију, није стигао да дође на уговорени
састанак са Бранкованом у Фалчу, одмах после састанка са
Кантемиром у Јашију, нити зато више имао времена,
Бранковану је то било добродошло да би нашао разлога за
вероломство и издају. Он тада пошаље у Јаши свог ађутанта
Ђорђа Кастриота, неког албанског Цинцарина, да извести
цара како је Влашка у немогућности да одговори својим
савезничким обавезама, наводећи да је и сама одвећ
окружена Турцима и Татарима 228 – Ствар је и цару и
његовој околини постала сада већ јасном. Сазнало се и да
Бранкован није уопште ни био мобилизовао своје трупе.
Према руским подацима, Бранкован није био пустио ни да
пређу из Угарске преко његове територије 19.000 Срба, које
је био повео Богдан Поповић из Арада и Сегедина у помоћ
руском цару против турске војске. Затим, када је цар Петар
био послао у Влашку неке одреде своје коњице да приморају
Бранкована да изврши обећање за снабдевање руске војске,
кнез влашки је приморао Русе да одступе, како не би били
нападнути и заробљени.
Што је најинтересантније, Бранкованов емисар у Јашију код
цара, ађутант Ђорђе Кастриот, имао је још једну мисију коју
је био султан Ахмет III ставио у дужност кнезу Бранковану,
227
Minea: Despre Cantemir, 387, 389, n. 3.
228
Hermuzaki: Documents, XIII, 49–76.
преко јерусалимског патријарха Нотараса (Доситеј је био већ
умро) да понуди мир цару Петру Великом у име Турске.
Турска влада се била побојала да се у једном хришћанском
рату, као што је изгледао овај у Молдавији, сви хришћани у
Европи не окрену заједно против Турака. Султан се зато
предомислио и сада послао цару и обећање да ће му, за
случај мира, дати Дунав као границу између Русије и Турске.
Бранкован је морао ово доставити руском цару који се
налазио у Јашију. Наравно, сасвим преко срца. Међутим, цар
није на ово пристао, „да се Турци не би осмелили и постали
још опаснији“.229 – Ову чињеницу је забележио и молдавски
хроничар Некулче, хетман Кантемиров, који је присуствовао
овим догађајима, и тачно забележио све што се збивало, као,
најзад, и други молдавски хроничари. – Ови су нам остали
главним извором руске историје тога времена. Руси,
напротив, у овој поразној атмосфери фалсификовали су
вести о правом стању ствари, и из Москве саопштавали само
своју званичну тезу. Стога се ова понуда мира руском цару
била превртала у Русији. Волтер у свом делу о Карлу XII
говори о овој понуди Турске за мир. Влашки кроничар
Клечеану, човек кнеза Бранкована, међутим, не говори
отворено, придајући Ђорђу Кастриоту само улогу човека
који је у Јашију требало да умирује и да образложава, а да
ништа не предлаже.230 Најзад, један трећи молдавски
кроничар, Афендули, такођер говори о тој понуди
султановој, и то у смислу у којем је говорио и Никулче.
Такођер један дневник из доба ових руских операција, који
је Никола Јорга нашао у неком архиву у Берлину, потпуно
потврђује Неколчеву тврдњу да је Бранкован, по наредби
султана Ахмета III, нудио Русији мир.
Што је за нас Србе од нарочите занимљивости, то је што
Бранкован није пристао да после овог рата дође у положај да
бира између ропства руском цару, или новог робовања
султану, него је чак био готов да за случај руске победе
дадне своју кнежевину Влашку својевољно цару
аустријском! Бранкован је, уосталом, већ израније био
229
230
Chronique officielle de Brancovenau (Yorga: Hist. lit. romane).
познат као пријатељ Хабзбурга, а тврди се да је с њима имао
и савез какав је имао и са руским царем. И то истовремено.
Неоспорно, Бранкован је имао са Хабзбурзима уговор о
слободном склоништу у ћесаровину у случају потребе. Па
ипак за катастрофу хришћанске војске на Пруту није криво
једино ово велико издајство влашког кнеза Бранкована.
Кривица је пре свега била у том што је Петар Велики водио
на Прут војску десет пута мању него што је била војска
његових непријатеља Турака и Татара; и што је водио војску
која није носила собом хране ни фураже; и која није имала
артиљерије; и што је ту војску водио фелдмаршал гроф
Шереметев, који није на време оборио мост на Дунаву, да
спречи прелаз турске војске у Молдавију; и најзад, што је на
руској страни рађено већ с почетка све лабаво и нерешљиво.
Ипак, издајство Бранкована није било ни војнички
оправдано, ни политички разумљиво. Петар Велики је могао
изгубити бој на Пруту, али би после њега повео други рат,
већи и боље спремљен, прави рат крстоношки. После овог
издајства, он је, међутим, изгубио веру у оближње
хришћане, и затим коначно устукнуо. За нас Србе, свакако,
кнез Бранкован остаје издајник једне велике и заједничке
хришћанске ствари. Његово издајство је било довољно да се
скоро за два столећа комрпомитује идеја српских и грчких
патриота за ослобођење од Турака, идеја за коју су, међутим,
патријарх Доситеј и Сава Владиславић били задобили и
самог Петра Великог.
2.
Сава Владиславић, као што смо видели, веровао је да ће
један овакав руски покрет бити довољан да изазове
многобројне побуне међу хришћанским народима у Турској.
Не види се јасно колико је веровао у Грке и Бугаре, али је
неоспорно веровао у Србе и Албанце, као што се то видело и
у плану ратном који је уочи рата био дао цару, где је одиста
реч само о Србима и Албанцима, без икаквог помена и о
Грцима и Бугарима. Веровао је свакако и у румунске
владајуће кнежеве, макар и знајући можда довољно колико
су њихови династички интереси били њихова главна брига. –
Владиславић је био одвећ добар познавалац свих српских
земаља, и није могао претеривати оцењујући бројну снагу
устаника који би прешли у напад на султанове пограничне
гарнизоне. Али је Владиславић, што је још важније, био и
добар дипломата, и стога знао да би једино стварним
учешћем Срба у овом рату против Турске, могло бити
могућно да се на будућој конференцији мира постави и
српско питање. Победилачка Русија би у таквом случају
самим дипломатским путем на зеленом столу, где би најзад
било решавано о протеривању Турске из Европе у Азију,
била у стању да извојује слободу и независност будуће
Србије. – Могло би се тако исто претпоставити да
Владиславићево настојање оног времена да што више Срба
прибере у Русију, није долазило само из хуманих разлога да
их ослободи турског клања, него можда и нарочито зато да у
Русији створи један српски сталеж, који би био готов да, у
случају ослобођења, заузме положаје у будућој новој Србији
о којој је он сањао, а на којој је и стварно радио. И то као
први од свих Срба који је за свој план био задобио подршку
руског цара и руске војске. Владиславићево позивање Срба у
Русију било је дало изванредно велики одзив.231
Сава Владиславић је сутрадан после турске објаве рата
Русији, лично организовао и српски устанак за ослобођење
под видом помоћи православном цару ослободиоцу. Он је са
одобрењем царевим одмах нашао и људе и средства да се
тако из Москве инспирише устанак Црне Горе и
Херцеговине. За ово је Владиславић позвао угледног српског
племића Михаила Милорадовића, пореклом такође
Херцеговца, о којем смо овде раније говорили. С њим је
Владиславић био канда у присним, а можда и рођачким
везама. Сава му је дао наредбу да оде ка владици Данилу на
Цетиње и с њим заједно дигну на устанак црногорска и
херцеговачка племена, покушавши да им се придруже и
хришћанска племена албанска. Сачувано је једно писмо Саве
Владиславића истом Милорадовићу, у коме пише ово: „Ако
се добросрдачно потрудиш, и такво славно дело као што је
устанак словенског народа против Турака доброме крају
приведеш, и многобројни народ против Турака дигнеш, онда
231
Модзалевскй: Малороссйскй Родословникъ, Киев, 1912, стр. 513/14.
ћеш ускоро постати и генерал, и превелику ћеш милост
постићи.“232
Сава Владиславић затим моли Милорадовића, који је и канда
већ у ово време био у војсци, да пише такођер свом брату
Александру, да би се и он могао потрудити за овакво
праведно дело. Видели смо у првој глави ове књиге да је
Михаило Милорадовић и већ једном раније (пре четири
године, 1707), ишао са братом Гаврилом у Херцеговину да
види манастир Житомислић, задужбину својих предака.233 –
Овај предлог који му је Сава Владиславић учинио у име цара
да иде сад на Цетиње и онамо дигне устанак, примио је
Милорадовић више као заповест него као предлог.
Вероватно да га је примио и као особиту част за себе; јер
ћемо видети доцније да је био врло храбар официр, а помало
и сујетан и помпезан. Цар Петар је поставио Милорадовића
већ указом од 30. марта 1711. за пуковника, што је онда
значио врло висок чин у царевој војсци. Истина, био је
постављен за „српског пуковника“, што је можда значило да
му је дат тако висок војнички чин поводом само ове једне
једине, иако велике, мисије. Ми ћемо видети да ће нешто
доцније (1715. године), на повратку из Црне Горе после
устанка, Милорадовић постати и редовним „руским
пуковником“. Овај чин је добио године 1715, кад је
постављен у Гадлачу, у Малој Русији.234
Милорадовићев устанак је требало, према плану оних који
су га у Москви организовали (тј. најпре Сава Владиславић),
да крене напоредо са руским операцијама у Молдавији. Оба
фронта је требало да иду на срећу српског народа. Вероватно
и да никад од косовске катастрофе осећање да је ослобођење
Српства већ близу није било оволико раширено на Балкану,
а нарочито међу Србима. – Несумњиво, за руске војне и
политичке кругове, ова руска иницијатива на далеком
Јадранском мору морала је изгледати мало чудном, а можда
232
Модзалевскй: Малороссйскй Родословникъ, Киев, 1912, стр. 513/14.
(У овом писму приложеном уз указ Сава Владиславић назива себе
илирским грофом, римским каваљером, и царским слугом.)
233
Вл. Скарић: Требиње у XVIII веку, Сарајево, 1993.
234
и беспредметном. Истина, ми смо видели да је већ за време
Карловачког мира, године 1699, царев посланик у Бечу и
делегат на том Конгресу, Прокопије Богдановић Возницин,
под утицајем Саве Владиславића, говорио цару како су
балкански Словени и други онамошњи хришћански народи
готови да помогну Русију у њеном евентуалном коначном
обрачунавању са турским султаном. А видели смо и да су
Грци, преко својих патријарха, као и влашки и молдавски
кнежеви, одржавали тајне везе са Петром Великим у овом
циљу, већ и у току последње деценије XVII века.
Према томе, ова идеја сарадње са Балканцима, већ је могла
бити разумљива бар за кругове блиске цару. А Сава
Владиславић, са дипломатским талентом какав му се са
свију страна признавао, могао је, сасвим природно, да
постане у Москви и код цара Петра Великог, не само први
творац такозваног источног питања у његовом целом и
гломазном обиму, него и да овако први покрене питање
ослобођења Срба у Турској. Уосталом, оно је у основи и
било главно питање европског Истока.
Свакако, Владиславић је добро схватио да ослобођење
православног Балкана не би могло доћи ни од Млетака ни од
Аустрије, и без опасности за српско православље. Стога
једини ослободилац Срба могао је бити православни цар
Петар Велики, који, потиснувши већ подобро Турску са
Црног мора, није могао не предвиђати и њено потискивање
са Балкана. Једна обимнија револуција хришћана на Балкану
знатно би ослабила султана према Русији, што би овој добро
дошло, али и један устанак на периферији европске Турске,
макар и један ограниченији, нарочито у Црној Гори,
Херцеговини и Албанији (које су одиста једва чекале овакву
комбинацију), довео би Турску у велику забуну. После
овога, не би било искључено да се слични случајеви појаве и
међу њеним другим поробљеним народима, чак и
муслиманским, афричким и азијским. – Ако се нешто могло
пребацити овој идеји, то је можда једино да се она није у
Москви већ одраније изражавала, и са пуним планом
преносила на Балкан, него тек при оваквом избијању рата
између Русије и Турске. Нажалост, у Русији се никад ни
раније ни доцније ништа није урадило са планом, нити су
икад догађаји нашли Русију спремну да им са сигурношћу
одговори. Овај рат Петра Великог са Ахметом III испао је
због тога само једном епизодом, случајним предузећем,
скоро авантуром.
Према руским изворима, Сава Владиславић је лично био
пријатељ са главним људима на Балкану, и то пре свега, са
младим црногорским кнезом, владиком Данилом, врло
смелим и ратоборним човеком. Тај владика је стога, сасвим
природно, дошао одмах и у први план будуће акције.
Данило је био проглашен за владику и кнеза на Цетињу
1697. године, након смрти владике Саве Очинића. Ово је
први члан будуће династије Петровића, пореклом из Његуша
у Дробњаку, у Херцеговини, због чега је и међу
Херцеговцима имао пуно популарности. Његово лаичко име
било је Никола Шћепчевић Његош. Њега ће величанствено
опевати на првој страници у свом Горском вијенцу песник
Његош. Завладичио га је у Угарској 1700. године пећки
патријарх Арсеније III, родом Црногорац из Бајица, који је
себе прозвао Чарнојевићем.235 – Овај владика Данило, као
што ћемо видети, довешће Црну Гору први пут у везу са
Русијом, и прославити се још у младости као врло велики
јунак. Али је Данило иначе био и један од најтрагичнијих
владалаца. Народ у Црној Гори се у то доба стално турчио, а
српски свет пуно разређивао. Сви градови црногорски били
су у муслиманским рукама. На самом Цетињу беху три
џамије, и то међу једва оно неколико кућа цетињских
становника. Земља је била на ивици пропасти.
Од године 1690. у Турској је била настала политика
систематског и насилног ширења ислама. За ово је
употребљавано оружје, новац и лукавство. Да би брже
успели, Турци су били послали нарочиту војску у Метохију
и Санџак према Црној Гори. На тој страни од Албаније
према Мореји, Турска је имала против себе Млетке, који су
ометали цео њихов живот на грчким и српским обалама.
Требало је дакле за Турску поставити једну авангарду са
235
Грлица за 1835, стр. 73–75, и Грлица за 1836, стр. 50.
густим масама муслиманским које би јој служиле као први
бастион у даљој борби противу Млетака. Сулејман-паша
Бушатлија из Скадра одликовао се нарочитим насиљима
настојећи да би наметнуо ислам хришћанима српским и
албанским. Све што није добровољно напуштало крст,
стављано је на муке и под нож. Стање је Срба било
постојано очајно. Међутим, и сам папа, видећи како се ово
турско насиље шири такођер по католичком делу Албаније,
саветовао је католицима да примају ислам, али привидно, а
да у ствари остану добрим католицима, чекајући боље
прилике. Нажалост, велики део најбољих српских породица
или су изгинуле или биле исламизиране овом приликом.
Једног дана, Турци су били домамили у Скадар и младог
црногорског владику Данила, а затим га одвели у
Подгорицу, да онамо буде стављен на муке како би се
потурчио. Владика је успео да спасе живот тек кад је био
откупљен за 3.000 дуката, које су с великом муком скупили
по народу, а од којих је дуката дао сам митрополит
требињски Саватије Љубибратић (склоњен у манастир
Савину у Боки Которској, након што су му Млечани дигли у
ваздух чувени манастир Тврдош, зидан око 1500. године, и
познат на целом Балкану).
На повратку на Цетиње, млади и смели владика Данило је
одговорио Турцима организујући чувени „покољ потурицаи.
То се догодило на Бадње вече 1702. године, када су поклани
сви ренегати који нису пристали да се поново врате у
хришћанство, и приме поново српско име. Ова
Вартоломејска ноћ, истина, малих димензија, ма колико
крвава и сурова, спасла је невољну Црну Гору од даљег
турчења. Осим тога, за овај покољ се добро знало међу
свима балканским патриотама, а за њега је нарочито знао
Сава Владиславић у Москви, који је био већ на положају
одакле је требало пратити све балканске догађаје.
Владиславић је, као Херцеговац, добро разумео да је
оваквим начином владика Данило био постигао као кнез и
војсковођа своје мале земље један огромни морални
ауторитет међу Србима, а чак и широм целе једне велике
области Балканског полуострва. Природно да је тај
ауторитет узео Владиславић у своје будуће комбинације које
су све ишле за ослобођењем балканских хришћана, и за
коначно протеривање Турака из Европе.
Када су пуковник Михаило Милорадовић и официр
Лукачевић, родом Подгоричанин, пали из Москве на
Цетиње, доносећи царево писмо којим је јављао да је кренуо
војну акцију за протеривање Турака из хришћанских земаља,
радост је међу Црногорцима и Херцеговцима била
изванредна. Владика сазва пуно народа на Цетињско поље,
на сам Видовдан, одржавши један говор, и прочитавши
прокламацију коју је цар Петар Велики, преко њега и кнеза
Луке Петровића, његовог брата, упутио српским племенима
оног широког подручја. Та царева прокламација, према
добром познавању онамошњих племена црногорских која се
у њој наводе, показује да је потекла из пера главног
организатора овог устанка, Саве Владиславића.236
Ово царево писмо доносимо овде у целости:
„Благородним, превасходним, уваженим митрополитима,
кнежевима, војводама, сердарима, харамбашама,
капетанима, витезовима, и свима добронамерним
хришћанима православне вере грчке и римске, и осталим
духовним и световним достојанственицима Србије,
Славоније, Маћедоније, Босне, Херцеговине и Црне Горе, и
Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима и
Хрватима, и осталим христољубивим, који се налазе под
тиранским јармом турског султана да живе и да се радују.
Пошто су Турци, непријатељи хришћанске цркве, и
душмани православног народа, већ многе државе и земље
насилно задобили, и велики број цркава и манастира
разорили, нису ипак потпуно задовољни што управљају
грчком империјом и осталим земљама, неправедно заузетим.
Напротив, под изговором узимања под заштиту сиромашних
и убогих, они су затим, као вуци овце, разнели хришћанско
стадо, силом преводећи те хришћане у своју безбожничку
веру.
Jireček: op. cit., 13 (и сам Јиречек изразито каже да је ову

236
прокламацију писао Сава Владиславић).

А данас, увиђајући да смо Ми, Наше Царско Величанство,
наклоњени хришћанском свету, и да смо досад, Божјом
помоћу, имали успеха, као и да смо решени хришћане
ослободити турског ропства, Турци закључише савез са
јеретиком, краљем шведским, којег је, Божјом помоћу, Наша
војска недавно потукла, и један део његове државе узела, а
други део бацила у бедно стање. Од истог тог Краља узели
смо све оне покрајине које су Швеђани у своје време били
отели од нас, а одузели смо их са свима градовима на
балтичкој обали, и на тај начин своје оружје славом
овенчали.
Неочекивано, Турци су нам недавно објавили рат, бацили
нашег цариградског посланика у тамницу, све у намери да и
остало Христово стадо подвргну својој власти. Стога Ми,
увиђајући неправде и гоњења хришћана који вапе Божју
помоћ, одлучисмо да дигнемо своју војску. Али у том циљу
апелујемо и на наше савезнике, да бисмо још овог пролећа
заратили у одбрану православних хришћана, и да их, ако
дадне Бог, ослободимо од турског јарма. Ми се надамо у
храброст и искуство Наше војске; јер сви хришћански
војници треба да са презрењем гледају на опасности и
тешкоће када се боре за православље, што ћемо свакако и
урадити.
Као што су се у току историје, наши краљеви и деспоти и
кнежеви везивали истим словенским језиком, међусобно се
поштовали и оружјем једни друге помагали у борбама по
Европи, против тирана и освајача, и ми ћемо том примеру
својих предака следовати, ратујући убудуће за Веру и
Отаџбину, за част и славу вашу, и за слободу вашу и
потомства вашег. Ко год се од вас придружи овој борби, која
значи борбу за ослобођење хришћана, биће награђен од
Свевишњег Бога, а код Нас ће уживати милост, и добити
награду какву буде заслужио и пожелео.
Јер ми не тражимо никакве славе друге него да ослободимо
хришћанство од тирана безбожника, и да од безбожничког
Мухамеда православље ослободимо и крст уздигнемо, како
би, пошто ослободимо православне хришћане и њихово
потомство, наследници Мухамедови били протерани у
пустињу и степе арабљанске.
Ову повељу ће вам уручити наши посланици.“237
Народ је одушевљено поздрављао читање овог царевог
писма238 и клицао владици Данилу, пуковнику
Милорадовићу и официрима. Наивни народ, који није
одмеравао опасност оваквог покрета, поверовао је како је
одиста свануо дан да се обнови царство Немањића, и заклео
се да ће се борити сви до последњег човека. Милорадовић је
поделио и нешто новца. – Примивши у руке цареву
прокламацију, владика Данило је са официрима и другим
писменим људима исту преписао у пуно копија, и ове копије
послао такође у све суседне херцеговачке и арбанашке
крајеве. У Гацку се и данас спомиње како су онамо неки
Владиславићи и Зимонићи са осталим Србима у Дробњаку
примили овакве позиве и на њих се одазвали.239 Један син
Дуке Владиславића, Живко, агитовао је за тај устанак по
свом крају, носећи ту цареву прокламацију у недрима, а кад
га је Бећир-бег Ченгић ухватио са тим писмом, посекао га је
на сопственом огњишту. Историчар Стојан Новаковић
пише240 како је Милорадовић послао 3. јуна 1711. и једно
лично писмо требињском митрополиту Саватију
Љубибратићу у Боку Которску, у коме му је писму обећавао
да ће, ако победе Срби, митрополиту Саватију и његовом
саветнику епарху хаџи Стевану, дати на поклон куће и
дућане Мустаф-аге Ћатовића у Требињу, као и све
Ћатовићеве куће и имања у селу Придворцима, и на другим
странама. Све то у приватну својину митрополиту и егзарху
за њихова живота; а након њихове смрти, да та имања падну
под манастир Св. Успенија, назван манастир Требиње, и на
уживање будућим архимандритима.
237
Соловьевъ: Ист. Россй, XVI, II.
238
Грлица за 1853. г., стр. 73–75.
239
Лично писмо Стевана Зимоњића, сина војводе Богдана, из Гацка,
писму ове књиге, 1. јануара 1937.
240
Стојан Новаковић: Требиње, Тврдош и Савина, (Старине Југ.
академије, књ. XVI, 105).
У међувремену, Црногорци пожурише да за своје сопствене
паре купе праха и олова. Набавке су се правиле у
Дубровнику, који, међутим, из својих државних разлога, није
био расположен према устанку Милорадовићевом.
Град Св. Влаха је стога снабдевао муницијом подједнако и
Милорадовићеве чете и турску војску.241 – Такође млетачке
власти у Боки Которској примале су врло хладно појаву три
официра руског цара на Јадрану, и стварале им велике
тешкоће; а затим са неповерењем прихватиле и устанак Срба
под вођством Русије, и то у крајевима које су Млеци били
већ раније резервисали за себе, и у том циљу онамо правили
често упаде и дуже окупације.
У пролеће 1711. године, уочи самог устанка, пише
Милорадовић канцелару Галовкину у Москву о бедном
наоружању устаничке војске, о споразуму „Латина и
Млечана“ да им не продају праха и олова, као и да њега
самог нико није смео примити у кућу, због чега је морао
становати по црквама. Додао је и то да, кад је он пошао на
Турке, „Латини“ су писали Турцима како треба да уцене
његову главу, а затим хришћанима (Србима) слали мито да
га издаду, макар што то ови нипошто нису хтели учинити.242
– Због овог држања „Латина“, католички хришћани из
Албаније нису се придружили овом српском
ослободилачком покрету, нарочито после писма које им је
упутио епископ барски Виченцо Змајевић,243 иначе носилац
славне титуле „примаса Србије“, заостале још из
пренемањићког доба. Непријатељи овог ослободилачког
покрета су чак и достављали турским властима о кретању
устаничке војске, тако да је владика већ опомињао нека
племена да буду опрезна „пошто Млечани издају Турцима
241
Д. Милаковић: Историја Црне Горе. – Проф. Б. Цветковић: Петар
Велики и Дубровник (Buli}ev Zbornik).
242
Московскй: Архив. Мин. Ин. Д. (Дела Сербская, 1712) и Соловьевъ:
op. cit., XVI, II.
243
Theiner: Mon. Slavorum Mer., II, 241.
све тајне нашег устанка“.244 Устанак је ипак почео пуном
жестином.245
Са Пиперима и Белопавлићима нападну владика Данило и
пуковник Милорадовић најпре град Спуж, обојица са пуно
личне храбрости. После овог напада сви погранични
херцеговачки крајеви листом се придружише Црногорцима и
Брђанима, палећи Турцима куће у Оногошту (Никшићу),
Подгорици и Жабљаку, и натеравши Турке у тврђаве одакле
се више нису могли макнути. Ратовало се на дугачкој линији
од подручја скадарског до подручја требињског. Може се
рећи да је устанак овако широких размера био свакоме дао
утисак једне акције добро спремне и добро успеле. Свакако,
одушевљење међу Србима било је неисцрпно, а теренске
позиције биле су увек на време у рукама устаничке војске.
Али на несрећу, баш у тренутку кад су се владика Данило и
пуковник Милорадовић надали најбољем успеху, да натерају
Турке чак и на потписивање мира који би они диктирали,
дође вест од цара Петра са Прута да је био онамо приморан
закључити мир с Турцима на своју штету, већ 21. јуна.
Извештавајући о овоме владику Данила, руски цар је
препоручио и њему да прекине бојеве са Турцима, и да се с
народом повуче у брда. Нажалост, цар Петар није могао
истовремено признати и жалосну чињеницу да у свом
уговору о миру са Турцима на Пруту није ни поменуо Србе,
ни њихов устанак, који је стварно био први устанак кренут
за ослобођење Српства, и кренут са Цетиња. Племенити
црногорски владика Данило, побожни херој, био је
задовољан што је бар својим устанком спречио херцеговачке
и албанске муслимане да у масама пођу против Русије.246
Млетачка и дубровачка влада примиле су са подједнаким
задовољством вест да је угушен устанак Црногораца и
Херцеговаца, јер, као што смо већ поменули, оне нису
волеле, због својих сопствених рачуна, што се најзад био
јавио руски утицај међу православним Србима. Млечани су
244
Причања старих Требјешана, 117.
245
Московскй: Архив. Мин. Ин. Д. (Дела Сербская, 1712) и Соловьевъ:
op. cit., XVI, II.
246
Грлица за 1836, стр. 41–42.
у задње време отворено радили против Милорадовића, а чак
му и главу уценили. Дубровачки поданици из Жупе и
Конавала, који су се увек добро сећали да је њихове крајеве
Дубровник у XV веку купио за паре, и затим их силом
покатоличио, били су се узбудили устанком своје браће у
Црној Гори и Херцеговини. Дубровачка влада је стога слала
свога команданта Николу Бућу да спречи ту дубровачку
околину да не би пришла овом устанку против Турака, и
тиме довела Републику у тежак положај према Порти. Сам
град Дубровник, у то време мала општина са свега 2.000
становника,247 продавајући муницију и једним и другим,
успео је да се на тај начин умили и Турцима и устаницима, и
Петру Великом и Млечанима. Дубровачки сенат је слао и у
Мостар код паше свог канцелара за српски језик, Луку
Лучића, да позове Турке да окупирају Царину (која се
налазила на путу из Дубровника за Требиње), како не би
пала усташима у руке. Ова порука је умирила Турке
уверивши их да Дубровник одиста нема везе са
Црногорцима. Сенат дубровачки је слао и Јунија Растића да
тако исто умири и босанског везира Ахмет-пашу.
Пуковник Милорадовић, врло храбар официр на српски
начин, али и прилично лакомислен на начин руски, називао
је себе „великим полковником“, и узимао прилично
разметљив тон. После пораза на Пруту, он се још скоро целу
годину задржао у Црној Гори, све до априла 1712. године; а
на растанку са Црногорцима, на једној народној скупштини,
дао им је некакво писмо у ком је обећавао златна брда.248
Према једном податку у Дубровачком архиву, Милорадовић
се кренуо натраг за Русију преко Сењске Ријеке (овако су
Дубровчани звали Фијуму), заједно са неким члановима
породице Владиславића, а путовао је тајно због тога што су
га вребали гусари из Улциња, онда врло озлоглашени на
нашем Приморју. Његово место је заузео капетан Јово
Црнојевић (стварно Иван Лукачевић, руски капетан родом из
Подгорице) који је с њим допутовао из Москве на Цетиње.
Како усташи нису веровали Дубровнику, били су наумили да
247
J. Chr. Engel: Povjest. Dubr. Rep.
248
Историја, 55–57. – Milaković: Storia di Montenegro, 87.
му се освете, и почеше пљачкати дубровачке летњиковце по
Конавлима; али на молбу Дубровчана, Црнојевић, као друг
Милорадовића, пријатеља дубровачког, задржа усташе.249
Несрећне последице руског пораза на Пруту, проузроковале
су не само пропаст и овог првог српског устанка за
ослобођење него затим изазвале и две освете султанове над
Црном Гором и несретним владиком Данилом. Босански
везир Ахмет-паша послан је на Црну Гору већ одмах 1712.
године са војника, где га примише три црногорске војске:
прва, Јанка Ђурашковића, на планини Пржнику, затим друга
војска, Вука Мићуновића на висинама Вране, и најзад, међу
њима у центру, трећа војска, војска самог владике Данила.
Одмах је дошло до крвавих окршаја, у којима је рањен и сам
владика Данило. Ово је била славна битка на Царевом Лазу,
где је, ако је тачно, погинуло 20.000 Турака, и отето
њихових 86 застава. Ово би била и најславнија битка нове
српске историје (29. јула 1712), истина доста дискутована у
погледу њеног правог обима, иако не и њене праве славе. –
За другу освету, султан ускоро затим посла Нуман-пашу
Кеприли (Ћуприлића), 1714. године који затече Црногорце
без довољно муниције и разбегле по Боки Которској. Ово су
била три црногорска рата у три године! Кеприли-паша
разори куће и цркве, обори Црнојевићев манастир на
Цетињу, одведе децу и жене у ропство, и натера владику на
бекство у Венецију. – Из Црне Горе крену турска војска и за
Мореју, коју оте од Венеције.
Међутим, овај Милорадовићев устанак је имао ипак једну
неоспорну заслугу: ово је био први додир православног
српског народа са моћном православном и словенском
Русијом, а нарочито први додир Црне Горе са руским царем.
За Српство, овај додир је значио да оно више није
препуштено самом себи; а за саму Црну Гору је ово значило
пред Турском и Венецијом да она постаје убудуће извесним
249
Дубровачки архив: Lettere e Commissioni di Ponente.
политичким фактором на Јадрану, због чега се и према њој
даље поступало са пуно више обзира.250
Поменусмо и да је „српски пуковник“ Михаило
Милорадовић, на повратку из Црне Горе у Москву, нешто
касније (1715), добио место „руског пуковника“ у граду
Гадлачу, у Малој Русији. После овога о њему није више било
помена, осим што је забележено да је на тој својој дужности
претерано и незаконито помагао онамошње Србе. Ми смо
већ раније видели да му је Сава Владиславић, шаљући га у
Црну Гору као српског пуковника, обећао и чин генерала,
ако успе да Србе и околне народе подигне против Турака на
устанак. Али се ни из чега не види да је Милорадовићева
заслуга у Црној Гори била доцније правилно оцењена у
Русији, пошто ни после једног онако успешног устанка, није
добио обећани генералски чин. – Међутим, у српској
књижевности постоји још један спомен о овом пуковнику
Михаилу Илијином Милорадовићу. Пре пола века објавио је
Павле Ровински251 један „Цароставник“, који се био случајно
нашао у Никшићу, и који је затим назван „Рукописни
зборник Михаила Милорадовића“. У том „Цароставнику“
бележени су датуми од почетка света главних догађаја и
главних народа у историји, а међу њима и Срба. На том
рукопису је најпре радио Милорадовић по некаквом
старијем цароставнику који се налазио у манастиру
требињском, Тврдошу; после њега је у истом
„Цароставнику“ наставио писање и неки Никола
Властелиновић, који се налазио у Москви, у двору Ивана
Свиркова на Покровки, „а то на квартиру господина
Михаила Милорадовића, 1715. године, 14. јануара“. – На
препис Властелиновићев додао је Милорадовић својеручно
још и ове речи: „Сврши се дан, и ја му га потписа за вечу
веру својеју рукоју, будучи цароставник његов и његова
труда а и подвиг, бивши заедно на квартиру.“ Затим је додао
и његов својеручни потпис: „Царскаго Величанства
полковник и кавалер Михаил Милорадович.“ – Ровински је у
овом рукопису, који је канда изгледао прави краснопис,
250
П. Ровинскй: О Царственику Михаила Милорадовића, у Летопису
Матице српске, књ. 181–182, стр. 40, 267.
251
Ibidem.
видео „да је Милорадовић не само био љубитељ писмености
него да је и сам умео лепо писати, а то значи да се он много
бавио писањем“. Некакав Никола Лаиновић из Никшића,
донео је био овај зборник из Москве у свој Оногошт.
Са горе поменутим обећањима пуковника Милорадовића
требињском митрополиту Саватију, за случај успеха његовог
устанка, стоји у вези и неки Павле Аркулеј, Грк, такођер
руски официр. Према једном податку који сам добио из
Дубровачког архива, Аркулеј је био некакав руски војни
аташе у Венецији, а био је и човек Саве Владиславића. У том
податку се каже да је 17. јула 1712. овај Аркулеј тражио
тајни састанак са представницима Дубровника, и имао га већ
сутрадан; а каже се у истом податку и да је с њим отпутовала
преко Сењске Ријеке породица Владиславића, као и сам
Милорадовић. Што је главно, овај Аркулеј испада према
исписима из руског Архива једног нашег историчара252
умешан и у устанак пуковника Милорадовића. Види се,
наиме, да је, за ратне циљеве Милорадовићеве, овај Грк
успео да узме у зајам од требињских калуђера 1.700
млетачких дуката. Кад је устанак пропао, и кад после тога
ови калуђери нису добили натраг своје дукате, ни после
десет година очекивања,253 крене се 1721. године лично у
Москву требињски архимандрит Леонтије да тај
десетгодишњи дуг наплати. Срећом, постојала је у актима
Милорадовићевим признаница Аркулеја да је тај новац узео
из требињског манастира Св. Успенија „за војне потребе Њ.
Ц. Величанства“. Сам гроф Галовкин, царев канцелар (Сава
Владиславић је већ у то време био руски посланик у Риму),
пише владици Данилу у Црну Гору да је примио по овом
требињском архимандриту владичино писмо, и да је
Леонтију враћено 1.000 дуката које је Павле Аркулеј узео
„без указа и наредбе“; и да су Леонтије и његови људи били
252
Прота Стева Димитријевић. проф. теол. факултета: С. к. академија,
Споменик 53.
253
А. Г. Брукнеръ, Илустр. Истор. Петра Вел., издање Суворина, СПв,
1882, т. II. – Брукнер пише да је овај Грк изнудио новац из двају српских
манастира, оставивши им у залогу ствари без икакве вредности. – Види
по овоме и „Росскй Архивъ“ за 1715, књ. III, 310–312.
у Москви издржавани из царске благајне, и најзад враћени
кућама.
Додајмо овде као занимљивост да је Леонтије у Москви „са
сузама у очима“, и већ примивши путни трошак за повратак
у Требиње, молио да му се исплати и оних осталих 700
дуката, пошто су „велики трошкови за време чекања били за
њега пуно тегобни“. – Грк Аркулеј је одиста ишао у Црну
Гору, без цареве наредбе, и збиља узео тих 1.700 дуката од
требињских калуђера, простом обманом. Од тог новца 400
дуката поделио је Црногорцима, што је посведочио и
Милорадовић канцелару грофу Галовкину, писмом од 17.
септембра 1742.254 Стога Милорадовић предлаже да се тих
400 дуката не траже натраг од Аркулеја, али за осталих 600
дуката, које узео Аркулеј себи, треба да му Магистрат не
издаје плату све док се овај дуг не исплати. Милорадовић је
предложио такође да се 1.000 других дуката исплате
архимандриту Леонтију, што је и учињено, како јавља гроф
Галовкин; а признанице, које је Аркулеј дао калуђерима
требињским, да се врате Аркулеју.
Оволико о устанку Милорадовићевом 1711. године.
3.
Међутим, вратимо се на Прут да видимо шта се онамо
догодило.
Цар је био наредио Шереметеву да буде на Дњестру 25. маја,
и да спреми магазине са намирницама. Јавио му је и да ће
ускоро и сам доћи к њему. Наређује фелдмаршалу да, чим
пређе границу, изврши спајање са молдавским трупама,
тражећи и да кнез Кантемир буде извештен и позван да му
дође у сусрет. У писму додаје: „Споразумевши се са Савом
Рагузинским, урадите како буде даље саветовао Кантемир и
његови бољари.“255 После тога наређује Шереметеву да оде
и поруши мост на Дунаву, и да пошаље уходе како би
извидели колико везир води војске. Затим да привуче у
254
Ц. к. акад.: Споменик 53, стр. 58. – Московскй Архивъ од 9. новембра
1721.
255
помоћ Русима што више Влаха и Срба.256 Цар се у
међувремену био разболео у Галицији, а кад је мало
прездравио, настале су сјајне вечеринке код кнеза
Сињавског, на којима се пуно играло и пило. Изгледало је
као да је цар већ после победе, а не уочи пораза. Међутим,
цар је одиста веровао у свој тријумф, у молдавску и влашку
војску, у устанак балканских хришћана, у благословени
исход овог крсташког рата.
Цар поново пише Шереметеву: „Кнежеви влашки и
молдавски једва чекају долазак руске војске, како би се и
они кренули и пришли к нама. Тако и Срби и други
хришћани. Једни ће прићи овамо к нама, а други ће ратовати
онамо по својој земљи. Али ако не пожуримо, Турци ће
прећи Дунав и натерати Господаре да се к њима придруже.
Господар молдавски нам је већ положио заклетву на
поданство, а и влашки ће то учинити.“257 Шереметев се
после овога одиста кренуо и прешао Дњестар. Према
уговору, кнез Кантемир је требало да пређе Шереметеву
одмах по његовом преласку ове реке. Он је ово збиља и
учинио „вољно или невољно“, као што каже историчар
Галиков, и тако се најзад коначно и отворено објавио
савезником руског цара. Петар Велики је био радостан, и
унапред поздрављао приступ хришћана, „које ускоро желим
и лично видети“, пише он 4. јуна, још увек из Бреславе. Два
дана доцније, наређује Шереметеву да се више не губи
време, него да што пре пође на Дунав и стигне онамо пре
Турака. Поздрављајући Кантемира, цар пише и како чека
скори прилазак кнеза Бранкована. Ово писмо од 4. јуна, било
је, међутим, последње радосно писмо Петра Великог у овом
походу.
Сава Владиславић је био примио једно писмо од молдавског
кнеза Кантемира, пре него што су Шереметев и он са 30.000
војске били прешли Дњестар. Из писма се већ видела
невољна ситуација руске војске, која је била овако прешла у
Молдавију не носећи ништа од провијанте из козачке
Украјине, у којој је такође овај пут била гладна година. Ни у
256
257
Соловьевъ: op. cit., XVI, књ., II арт.
Молдавији ни у Влашкој, тог лета није уопште било жетве. –
Ово писмо кнеза Кантемира Сави Владиславићу доносимо
овде у целини. Из њега се, поред осталог, још види и однос
између молдавског кнеза и овог Србина, руског дипломате,
као и велико место које је Владиславић заузимао у оваквом
пресудном моменту за руско царство. Писмо је писано у
Јашију 2. јуна 1711, на грчком језику, по чему судимо да су
Владиславић и Кантемир били већ стари познаници, и
саобраћали међу собом, као стари Цариграђани, грчким
језиком. Иначе, обојица су знали одлично још италијански и
латински. Владиславић је знао шест језика, а Кантемир их је
знао десет, чак и словенски (esclavon).258
„Благородни и Превасходни,
Писмо Ваше Превасходности, послано по господину
бригадиру Кропотовом, примио сам.
За послане трупе Његовог Царског Пресветлог Величанства
по мојој жељи, премного благодарим, и верно обећавам
служити Његовом Величанству до краја свога живота. Данас
сам се спремио да пређем преко Прута и да идем са војском
Његовог Величанства до Јаша, који лежи на угодном месту,
где има довољно траве и воде; и чекаћу тамо са великом
жељом долазак Вашег Превасходства. Изволите се пожурити
колико је могућно више. А што сте ми изволели писати да
ћете и ви скоро са војском ка Пруту на уречену Чучору, то је
изванредно. Ако Бог хтедне, и ја ћу скоро са мојим трупама
на исто урочиште, и тад ћу видети и опширно се саветовати
како ћемо поступити за најбољу корист. За данас и сутра
раздао сам плате мојим трупама, и наредио сам
становништву све што води добром реду.
Послао сам наредбе по целом мом Кнежевству, и заповедио
целом народу да би се скупили и наоружали и пришли
царским војскама под мојом командом, до 15. овог месеца;
ако не дође, племићи ће бити одвојени од својих имања, а
пучани ће бити предани суду, и то не само суду мирском
него и проклетству црквеном.
258
Cantemir: Histoire de l’Emp. Ott., IV, p. 488.
Нашем љубазном брату, господару мултенском,259 послали
смо ваше писмо. И са своје смо му стране писали опширно,
на што очекујемо одговор. Изволите му и ви поново писати,
да би неодложно и он своје обећање извршио, и с нама се
ујединио, пошто се част, достојанство и милост Монарха
добијају са страхом.
О турским трупама имам извештај да до 4. овог месеца треба
да стигну до Сакчи. Кад се будемо ви и ја састали, о свему
ћемо усмено говорити опширније.
Провијантом, чак и хлебом, наша је земља врло оскудна и
гладна, јер ова година није родила; а и што има мало у кога,
то чува за себе. Једино стоке имамо довољно.
Још вам саопштавам да изволите, ако је икако могуће, што
пре позвати пешака. Са толико војске довољно ће бити, ако
Бог буде хтео, да се дадне битка с Турцима без икакве
опасности. Али ако немате намеру дати битку пре доласка
Његовог Величанства, онда изволите писати Његовом
Величанству да би изволео предузети напредовање са
великом журбом, не због чега другог него да што пре
могнемо дати битку. Тако би било и мање Турака, који се сад
налазе у великом страху; њихова војска није још на окупу, а
у једној неочекиваној бици, могу пропасти. Ако ли пак
закаснимо, онда се трава може сасушити, и од Турака бити
упаљена, што би за наше војске била велика беда. Што пре,
то ће, дакле, за интересе Његовог Величанства бити све
боље. А кад се, ако Бог дадне, приближимо Дунаву, онда ће
војска Његовог Величанства бити задовољена провијантом,
пошто су Турци на Дунаву велике магазине напунили
брашном, овсом, јечмом, и осталим провијантама. Не само
сада него и унапред остаје Вашег Превасходитељства
покорни брат и слуга, кнез Димитрије Кантемир.“260
У међувремену Шереметев јавља цару да није у стању
спречити прелаз Турака преко Дунава, јер су га већ њихове
259
Кнезом Мултеније звао се кнез влашки (у ово време кнез Константин
Басараб Бранкован).
260
В. Бумаги Кабинета Петра Великаго, одт. II, књ. 13, л. 1033, 1037 и
1038 (копија у Мышлаевскй: Воина съ Турцей 1712. г., СПв, 1898, 121).
трупе потпуно прешле. Нарочито извештава цара да руска
војска нема више хране (а она је носила хране собом свега за
двадесет дана) Бранкован није ништа послао, него остао
равнодушан. Сазнало се да је све намирнице, напротив,
послао везиру, а о магазинима нема ни помена.
Саопштавајући цару, који је још 8. јула боравио у Галицији,
о глади својих трупа, Шереметев пита шта треба да ради.
Цар изјављује 12. јуна Шереметеву своје запрепашћење што
није извршио његове наредбе о брзом наступању. „Вашем
закашњењу не могу да се довољно начудим. Ви сте требали
из Бреславе поћи већ 16. маја, а пошли сте тек 30. маја;
према томе, изгубили сте у времену бар десет дана. Да сте
радили по мом наређењу, били бисте стигли пре Турака на
Дунав, пошто од Дњестра до Дунава има само десет дана
хода, или највише тринаест дана. Овог часа, смо, продужава
цар, и ми на Дњестру са војском. Мост ће бити готов за два-
три дана. Али ево већ пет дана како неки моји пукови немају
више ни хлеба ни меса. Чекамо 6.000 оваца. Одговорите да
ли ће ови војници добити хране кад тамо стигну, јер у нас
нема уопште никаквих намирница. Чекам да ми одговорите о
овом, кад ми већ не можете одговорити на главно питање.“
Шереметев је на ово одговорио Цару зашто није отишао са
Дњестра на Дунав, како му је цар био наредио, правдајући се
тиме што би се у том случају или кнез Кантемир био
прикључио Турцима, или би га они били уништили.
Шереметев додаје како ни његова војска нема чак ни воде
путевима којим путује. Коњички пукови су одавно остали
без хлеба. Све и да је журио од Дјестра на Дунав, не би, у
оваквом стању, могао спречити Турке да пређу у Молдавију.
Јавља како је са молдавским бољарима уредио да му дадну
10.000 глава стоке за новац; првих 5.000 већ сабирају, а
друге ће сабрати сасвим ускоро.
Ситуација је била ужасна. Шта да се ради? Цареви генерали
Галард, Енсберг, Остед, Бергхолц и Рене, одржаше ратни
савет. Последњи, Немац пореклом, задоби остале за идеју да
се иде напред. Веровали су и даље да ће „хришћани“ устати
и прићи цару. Молдавија је већ била устала. Јер шта би се
тек догодило, питали су се, да сад наједном маршал
Шереметев устукне и нареди повлачење руске војске?
Цар опет пише Шереметеву 13. јула:
„Кад сам овде дошао, нађох одвећ мало хране; једва за три
до пет дана. Чим добијемо мало хране, кренућемо к вама
тамо (на Прут). Не можемо ни овде остати без ичег.“ Али 16.
јуна доби цар хране бар толико да је могао доћи до Јашија.
Затим му и Шереметев обећа још нешто више намирница.
После овог, цареви пукови кренуше напред. Ноћу, 24. јуна,
цар Петар изби на Прут, а те исте вечери, оставивши војску,
стиже и у Јаши, престоницу молдавског кнеза Кантемира.
Цар наређује Шереметеву да пошаље одред од 3.000
регуларне коњице, а колико треба и нерегуларне, у Влашку.
„Пишите Власима са своје стране, а нека им пише и Сава
Владиславић.261 Позовите их да приступе к нама, као што су
обећали. И побрините се за намирнице. Ако не добијете
хлеба, нађите бар стоке, и то за недељу дана за целу војску.
И што могуће јевтиније. Ако Власи не пристану, реците да
ћемо такав поступак сматрати актом непријатељства; а у том
случају наредите команданту наше коњице да све заузме без
новаца, и храну и стоку, колико год тога буде нашао; само
немојте пљачкати.“262
Сава Владиславић ових дана писаше грофу Апраксину,
адмиралисиму царске флоте и гувернеру у Азову, ово очајно
писмо писано шифром:
„У нас у војсци врло мало хлеба, и већ од глади пуно трпимо.
Ипак, ја сам скупио у Влашкој, пре господаревог доласка,
10.000 волова и 30.000 оваца, и тим се сад прехрањујемо.
У влашку земљу смо послали за намирнице, више него за
ишта друго; а ако не добијемо тога, нећемо моћи ни дати
главну битку; и бићемо, не дај Боже, чак и присиљени

261
Голиковъ: op. cit., XII, 314 (цар је наредио чак и смртну казну против
262
пљачкаша).
напустити план за главну битку, и само тражити хлеба да
војска не би пропала.263
Татари нас нападају; мада нам никаква зла не могу
учинити, ипак стварају тешкоће фуражирању и осталом.
Међутим, по милости Вишњега, до данашњег дана наша
армија ипак маршира у поретку, и ми се данас налазимо
свега 120 врста далеко од Дунава и од везира.
Посао наш у Пољској смо свршили изванредно. Пољаци, иако
нам никад не желе добра, и мада чак обећавају да ће уз нас
ратовати против Турака, вpло су радосни што могу
остати неутралним. Од њих против Турака никакве помоћи
неће бити. У Померанији, не само да ће шведски корпус
бити задржан, него ће га узнемиравати вojска нашег верног
савезника краља данског и шетача (!) Августа; а oвo је пуно
у интересу Царском Величанству, његов добитак и радост.
Генерал Шидловски се налази иза зидова карауле. Јуче сам
хтео да га метнем на муке, али ме је свемилостива Царица
са сузама молила да га не мучим за још неко време.
Уосталом, срдња против њега није ни због чег другог, него
зато што се противио. Данас се многи у његово име
појављују, што ја жалим. Kaд бих могао дa му помогнем,
збиља бих то урадио свом душом, иако му нико осим Бога и
Господара не би могао помоћи. Царско Пресветло
Величанство, по милости Вишњег, здравo је и весело. Често
спомиње Вашу личност, с великом милошћу и поштовањем;
а ја, где могу, враћам мој дуг према вама, чему је Бог сведок.
Јављам вам у поверењу да Његово Величанство није срдито,
али се много руга господину вашем брату Петру
Матвејевићу, нарочито због неког његовог пискарања на
стари начин: више титула, него послова. Изволите га
убудуће у том спречавати, и рећи му да пише о стварним
делима; и то с покорношћу, и на твој начин; а не по његовом
старом обичају, обичним пискарањем. А мене, у име
Христове љубави, узми у заштиту, и сачувај oвo саопштење
тајним. Даље, вашем брату немојте ништа писати, макар
што то ником не би шкодило. Ја сам вашем дому врло
263
Дело грофа Апраксина (Архивъ Морскаго Мин, N° 2/298, лист).
обавезан, али ипак сваку тајну други искоришћују на своју
велику добит. И убудуће ћемо моћи један другом помоћи и
спасавати се од случајних опасности којима се cви
покоравају. Међу мојом господом министрима, долази често
до свађе, јер један другом не попуштају.“264
4.
Фелдмаршал Шереметев, као што смо видели, прешао је
Дњестар код града Сарока, 30. маја, а већ 5. јуна стигао у
Чучори, на реци Пруту. Водио је собом 30.000 људи са
неколико генерала, међу којима и Долгорукова, кога је цар
нарочито послао да старог фелдмаршала подстиче да
пожури. „Чим је сазнао Кантемир за овај прелаз преко
Дњестра, крену и он на пут, водећи собом свог хетмана Јона
Некулчеа и великог благајника Стевана Луку, да се састане
са Шереметевом и ’сињор Савом’ са којим су свршени
послови између кнеза Кантемира и цара руског“ – пише
молдавски хроничар Аксинт.265 За Владиславића каже даље
овај писац: „Овај Сава је био из Дубровника“… „човек горд
и достојанствен“ (omu mandru si trufasi).266
Други молдавски хроничар из тог времена, хетман Јон
Некулче, пише о Сави у овој прилици: „Фелдмаршала
Шереметева је пратио један од царевих министара, сињор
Сава Рагузински, пореклом из Дубровника, турске
провинције. Њега сматрају бољаром великог значаја и
чланом Дворског савета у Москви, који познаје више језика.
Цар му је дао много новца за потребе војске; и овај министар
је дао кнезу Димитрију (Кантемиру) 100 кеса новца 267 да би
у Молдавији могао дићи војску, више него 10.000 људи.
264
Мышлаевскй: Война съ Турцею, 1711. г. Прутская операця (по
Сборникъ военноист. метер., Выпуск, XII, 1898).
265
Axinte Uricariul: Chronique moldave (ed. M. Kogal, ed. II, v. II, p.
101/103).
266
Axinte Uricariul: op. cit., 101–103.
267
Neculce: Chronique moldave, Craiova, 309–314. – Prof. un. Panaitescu:
Nikola Spathar Milescu (Melanges de l’ec. Roum. En France). (Горње речи
преведене тачно на француски значиле би: fier el altier). Професор
Панаитеско у овом свом напису пише о Сави Владиславићу ово: „Сава
Владиславић, из Дубровника, уживао је велику част на руском двору, и
он је био веза између Руса и балканских Словена.“
Обећао је да ће дати још и више ако буде затребало. Сава је
био овлашћен да дадне сваком пуковнику молдавском по
100 рубаља, сваком подофициру по 30 рубаља, сваком
интенданту и заставнику по 10 рубаља, а сваком војнику по
5 рубаља. Ово за личне потребе; а ко буде хтео и даље у
војсци остати, примаће редовну плату. Министар Сава
примио је и 30 кеса да купи у Молдавији стоку, 4. леја по
глави, за храну војсци. Исти министар је донео царска писма
упућена свој властели и народу молдавском, наређујући им
да сви појашу коње и ступе у војску као плаћеници; а они
који не ступе у војску, и кад постану руским поданицима,
биће лишени имања (земље). Сељаци су позвани да донесу
намирнице за војску, које ће им на месту платити.
Кнез Кантемир пусти ову вест кроз своју земљу, и мало њих
остаде ко се није одазвао. А кад још чуше да ће бити
плаћени, јавише се не само кметови него и обућари, кројачи,
ћурчије и крчмари. И слуге оставише своје бољаре. Али
војска је била без оружја; за 15 дана скупи се 17 пуковника и
170 официра са заставом. Али без журбе. Не окупи се ипак
око једне заставе више од 100 људи, пошто не беше
времена…“268
Тако хетман Некулче о војсци свог кнеза и царевог
савезника, и о Савиној улози.
Додајмо и да је на три недеље пред саму битку, издајство
Бранкованово било већ сваком очевидна ствар. Једини је
можда још цар веровао да ће Бранкован у задњем часу
одржати своју реч.
Други молдавски хроничар, Аксинт, о истој ствари говори
овим живописним описом:
„У суботу, 24. јуна, стиже на Прут код Чучора и император
из Москве са његовим штабом. Ту га сретоше молдавски
митрополит Гедеон и гувернер Јордаки, са другим
бољарима, јер се кнез Кантемир није налазио у Јашу, пошто
је био отпутовао у логор код фелдмаршала Шереметева.
Митрополит је императора Петра благословио крстом и
268
Neculce: op. cit.
пошкропио водом, док су га сви бољари љубили у руку. У
његовој пратњи је цар пошао напред. Догодило се и то да се
један царев буфон удавио у реци, покушавајући да прави
своје ексцентричности на таласима Прута. Коњ је његов
пливао, а он је стајао усправ на његовом седлу, можда пијан,
и најзад су оба потонула. Пошто се сви бољари окупише,
цар, са његовим двором, остави Прут и дође у Јаш, истог
дана у мрак, и оде у дворац молдавског кнеза. Његова жена,
царица Катарина, која га је пратила, стиже тек сутрадан
ујутру. Нешто касније пристиже и кнез Кантемир. На дну
степеница, у дворишту, срете се са Императором, који се
враћао из купатила. Цар га пољуби у чело, узе га у наручје и
подиже, пошто је кнез Кантемир био мален стасом, док је
цар био прави колос. Кнегиња Касандра, жена Кантемирова,
кћи покојног кнеза Шербана Кантакузина, оде да обиђе
царицу, која јој поклони један ђердан од златног новца, са
ланцем и скупим камењем, и обеси јој га о врат.“269
У недељу, 25. јуна, кнез Кантемир је дао велики ручак за
цара и све генерале колико их је било. Хроничар хетман
Некулче каже да је и сам присуствовао за овим столом. Цар
није хтео да буде на челу стола, него је метнуо тамо
канцелара Галовкина, и до њега Долгоруког, затим Михаила
Галицина, затим „министра Саву“, затим министра
финансија Шафирова, затим генерала Рена, затим Вејбаха,
затим спатора Тому Кантакузина (рођака Бранковановог), и
најзад сина фелдмаршала грофа Шереметева, док се сам
фелдмаршал није био ни задржао на ручку, отишавши
поново у логор на Чору са бригадирима и пуковницима.270
Кад се цар дигао, приђоше му бољари са свим страна,
којима, сваком посебице, цар пружи по чашу вина. За ово
време царица беше у малој кући за столом, где је такође био
ручак. – Хроничар Аксинт, и сам описујући овај ручак за
цара, каже да је цар био поставио на једну столицу више
себе кнеза Кантемира, а кад је овај пошао да седне, пољуби
цара у руку, а овај њега у чело. Затим при првој чаши коју је
дигао Кантемир, цар и кнез су измењали пољупце.
269
Axinte Uricariul: op. cit., II, 101–103.
270
Neculce: op. cit., II, 289 (Craiova).
Цар је изненадио молдавске бољаре својим благим држањем,
и нимало гордим. Обилазио је цркве и манастире пешке са
слугама. Показивао је свугде пуно симпатије за Кантемира,
који је био сав усхићен, и сав му се стављао на располагање,
бацајући му се у наручје. Цар га је љубио у оба образа, у очи,
у косу, као отац сина. Некулче овде додаје: „Наједном
приђоше цару бољари и почеше клеветати Кантемира,
тражећи за себе другог кнеза, којег народ буде зажелео. Цар,
међутим, разумевши њихове намере, даде упутства
Галовкину и Сави Владиславићу271 да позове бољаре себи, и
да им објасни цареву добру жељу да их ослободи од Турака,
не тражећи ништа за самог себе. Ови то и ураде, и одбију ове
завидљивце.“ – Цар се затим вратио са царицом из Јашија
натраг на Прут. Сутрадан је била годишњица Полтаве, и
пуцало се из 40 топова, и пило колико је било више могућно.
Дана 28, цар је дао ручак у част кнеза Кантемира и свију
присутних бољара. Ту су бољари потписали да примају
Кантемира за доживотног кнеза са наследним правом.
Румунски хроничар каже да су бољари тамо и преспавали
ноћ. Али нико не измаче да му руски војници не смакоше
неком пиштољ, неком узде, неком огртач, и то колико
бољарима, толико и њиховим слугама, каже Некулче.
Међутим, споразум са Русима је прихваћен од свију
срдачно.272
Кнез Кантемир и Сава Владиславић одоше сутрадан у Јаши
и скупише онамо и друге бољаре који нису те ноћи били на
Пруту.273 Сви уђоше у кнежевску цркву на молитву и затим
прочиташе Уговор о савезу, који сви бољари примише и
потписаше, усвојивши све услове цареве. – Молдавски
хроничар, којег смо раније узгред поменули, Никола Мусте,
такође спомиње Саву Владиславића као оног који је успео да
цара задобије за наследно право Кантемирово.274
271
Neculce: op. cit. (Craiova, 1936), 289.
272
Moreau de Brasay: Memoires, II (писац овог дела био је очевидац
догађаја на Пруту, и у свему се слаже са молдавским хроничарем Јоном
Некулче).
273
Neculce: op. cit., 1925.
274
Muste: Chronique moldave.
„Војвода Думитрашко (Кантемир), већ на доласку за кнеза,
тражио је да и цар потврди његов избор, а овај је то и
учинио; и послао му своју слику са драгим камењем, коју је
он затим носио на грудима на десној страни. Кнез једног
дана позва бољаре у цркву, заједно са сињор Савом, седе на
престо као господар, а бољари седоше према њему. Тад је
логотет прочитао уговор, тачку по тачку, а кнез је сваком
приликом питао: ,Је ли добра ова тачка, а они су одговарали:
’Добра је’“.
Најзад је прихваћен Уговор који су затим потписали кнез и
цар. Тај споразум руско-молдавски гласио је:
1) Молдавија задржава старе границе на Дњестру,
укључујући и Буџак. Сва утврђења остају њезина. У
одређено време ће руске војске заузети утврђена места; али
кад земља опет дође у нормално стање, њих ће сменити
молдавска војска. – 2) Молдавија неће плаћати никакав
данак. – 3) Господар кнез Молдавије никад не може бити
лишен престола, осим у случају ако би издао општу ствар
или напустио православље. Земља ће у таквом случају узети
за заменика једног од његових синова или браће, по свом
нахођењу. Али престо никад више не може изићи из рода
Кантемировог докле не изумре. – 4) Господар никад не може
лишити бољара његовог положаја, осим у случају ако неко
од њих буде оптужен за кривични преступ. – 5) Порезе од
градова и приход од соли припадају кнезу, господару, али он
не може имати претензије ни на који други порез. – 6)
Манастири, бољари и мазили сачуваће у пуној потпуности
своје земље и сељаке. – 7) Земља за цело трајање рата има на
ратној нози 10.000 људи који добијају плату из цареве
благајне. – 8) Руси никад немају права заузимати положаје у
кнежевини. – 9) Руси немају права куповати имања у
Молдавији. – 10) Руси немају права женити се Молдавкама.
– 11) Кнез никад не кажњава бољарина, ма колико велика
била његова кривица, без пресуде скупштине свију бољара и
без митрополитовог потписа под оптужбом. – 12) Титула
господара Молдавије мора бити следећа: Пресветли
Господар (Кнез) Молдавије, Самодржац и Саветник Руске
империје. – 13) Цар никад не закључује мир са Турцима
којим би се Молдавија вратила под иго муслиманско.“ Овако
гласи главни Уговор275 између цара Петра Великог и кнеза
Кантемира, који је редиговао Сава Владиславић са истим
кнезом. Али осим овог уговора, Кантемир је закључио са
царом и још један посебни споразум, према коме за случај
ратног неуспеха, цар гарантује кнезу пријем и издржавање у
Русији, како њему тако и његовом двору. Друга редакција
Уговора разликовала би се у томе што постоје ограничења
кнежевске власти и кнежевских прихода, док тачке текста
какав је штампан у „Полноје Собраније Законов“ састављене
су у противном духу. Историчар Соловјев мисли да се у
тачкама састављеним у Молдавији поименце говори о
правима бољарским, како би оне биле показана бољарима; а
у тачкама које је Кантемир доставио цару не говори се о
правима бољарским, него о правима кнеза. Цар се, према
Соловјеву, свакако обавезује да неће закључити мир са
Турском, по којем би се Молдавија морала вратити под
турску власт. За случај да војна срећа не буде на страни
Русије, цар се према Кантемиру у посебном уговору
обавезао: прво, ако Руси буду приморани закључити мир са
Турцима, онда Кантемир добија два дома у Москви, и то оба
равна по вредности оним домовима каквим је он располагао
у Молдавији; осим тога, Кантемир добија издржавање за
себе и за своје чланове породице, а то ће издржавање
примати из царске благајне; треће ако Кантемир не жели
остати у Русији, онда је слободан да себи бира друго место
пребивања.276
Приликом ове цареве посете у Јашију, однос са Кантемиром
је постао сасвим јасан: и поред добро свршеног уговора о
овом Савезу, није се од молдавског кнеза могла очекивати
никаква озбиљна војничка помоћ нити икакво снабдевање
исхраном. На цара је Кантемир иначе направио утисак
275
Полное Собр. Зак., N° 2347.
276
О породици кнеза Кантемира у Русији, види Пекарског (op. cit., 1,
251) као и Ciobanu: D. Cantemir in Russia, 1925. (Овај писац износи и
јендо писмо Кантемира за које каже да је писано у два примерка, од
којих је једно упућено Шереметеву, а друго Сави Владиславићу, 4. јуна
1711, и које се налази у препису сачувано у Румунској академији наука
под бр. 326.)
човека умног и корисног у давању савета,277 али немоћног
међу својим бољарима, и нарочито неспособног да
импровизира какву војску. – Ни са Бранкованом није могло
бити даље ни најмањих илузија. Он је био цара издао,
прешавши потпуно на султанову страну. Сам његов рођак
хетман Тома Кантакузин уграбио је прилику да у Јашију
први открије ову издају.278 Рекао је цару да је на руској
страни цео влашки народ, осим једног јединог човека:
влашког кнеза. За себе је говорио да је и он сам кришом
побегао до Јашија да види цара и да му ово достави. – После
овог је дошао у Јаши и нарочити изасланик Бранкованов да
потврди ове исте жалосне вести: то је био Ђорђе Кастриот,
ађутант влашког кнеза, који је овако уочи саме битке, и пре
него што је цар могао закључити какав повољан мир, донео
отворену поруку да Влашка не може одговорити својим
савезничким обавезама.
Цар је најзад увидео свој пораз. Турака је било према њему
119.665, а Татара за његовим леђима 70.000, док је цар имао
само 38.246 Руса. Ако је тако цар имао седам пута мање
војске него његов непријатељ, имао је и десет пута мање
артиљерије! А што је најгоре, остао је био и без хлеба. Да би
дошао до каквих намирница, послао је са трупама генерала
Рена да оде и освоји Браилу, у којој је било хране, што је он
и урадио; али је затим брзо морао вратити Ренове трупе,
пошто се осећао опкољен непријатељима са свију страна.
Узалуд су одржани војни савети, ситуација је била
безизлазна. Цар Петар, увек импулсиван, наједном нареди да
се војска повуче са Прута на боље положаје, на место звано
Станилешти, где је канда и славни Собјески раније изгубио
једну битку.
Руска војска је ипак показала и храброст и дисциплину. 279 У
турској војсци, напротив, осетио се неред кад су дошле вести
да је пала Браила. Борбе пушчане и топовске наједном су
277
Соловьевъ: op. cit., XVI, II. – Голиковъ: Деяная Петра Великаго, XII,
324.
278
279
Just-Juel Saint Allar, амбасадор Данске на двору Петра Великог,
оставио је један занимљив опис битке на Пруту. Сагласан је и он са
хроником хетмана Некулче.
захватиле цео фронт и први јуриши су били не може бити
крвавији. Затим је дошло до кратког примирја. Међу
јањичарима изби побуна: они су у првим сукобима били
покошени, изгубивши 7.000 својих људи. Цар ипак није
помишљао да се везир боље осећао него и он сам. Балтаџи-
паша, по природи нимало ратник, био је чак готов да
преговара, макар што ово одмах није било Русима јасно.
Четврти дан борбе, већ на обема странама се није ни
говорило о другом него о миру.
Трагичне ноћи између 9. и 10. јула, цар позва под шатор
Шереметева, и даде му наредбу да у зору на целом фронту
нападне непријатеља. Затим нареди да дотле нико не
привири у његов шатор. Написао је једно писмо Сенату у
Москву да у случају његове погибије или заробљења, бира за
цара оног који буде изгледао најспособнијим. – Међутим,
Шереметев, Шафиров и Владиславић280 одржаше у ужем
кругу савет који одби идеју о нападу. Кажу да је царица
Катарина успела ипак да те ноћи упадне у царев шатор, и
задобије цара за преговоре о миру на основу уступака,
обећања, и пре свега, мита у новцу и другим поклонима, по
предлогу Саве Владиславића.281
После овог, фелдмаршал Шереметев упути свог трубача
великом везиру са писмом да Руси не желе крвопролиће, а
ако то не жели ни везир, онда да се почну преговори о миру.
На ово писмо велики везир није ни одговорио, што изазва
страх у врховима руским. Шереметев посла и друго писмо,
да ако везир не жели одговорити, онда је потребно да бар
узме брзо решење. На ово везир одговори да не бежи од
мира.
Из свега овог се видело како се погрешно мисли да на Пруту
уопште није ни било праве битке. Повлачећи се са Прута ка
Станилешти, Руси су били узастопце праћени турском
војском. Сам везир је био на челу јањичара; имао је 470
топова; и извршио је седам јањичарских јуриша: Руси, иако
без хране и без фураже, косили су тако јањичаре да су их
280
Neculce: Chronique (Craiova, 1936), 329.
281
Neculce, 329.
најзад натерали да се повуку. Кнез Кантемир у својој књизи
Историја Турске пише (IV, 427) да су три дана непрестано
трајале страшне битке. Пише и за себе (IV, 425) како се
борио на челу молдавских трупа, помажући генералу Јанусу
да се повуче. Каже и да се тукао против 60.000 коњаника
турских и татарских, „и имао славу да их одбије“.
На одговор везиров да не бежи од мира, цар одмах посла три
своја делегата за преговоре: министра Шафирова,
фелдмаршаловог сина грофа Шереметева, и Саву
Владиславића. Ово учешће Савино потврђују најпре
молдавски хроничари који су били у околини кнеза
Кантемира, а најпре хетман молдавске војске и најбољи
историчар овог похода, Јон Некулче, који пише: „Министри
Шафиров и Сава и син Шереметев, одоше да преговарају за
мир са везиром, тражећи за Русију да јој се дадне као
граница Дунав, пошто је неколико дана раније кнез
Бранкован по наредби султана предлагао такав услов
посредством Кастриота.282 Савино присуство у овим
преговорима потврђује и руски историчар Галиков.283 А ово
нарочито потврђује сама царица Катарина I, приликом
давања грофовске титуле Владиславићу (1725), говорећи да
је он заслужан што је и на Пруту преговарао за закључење
мира.284
Али ови преговори нису ишли без великих тешкоћа. У
логору везирову налазио се и шведски генерал Поњатовски,
пореклом Пољак, којег смо видели већ у Цариграду како у
име краља Карла XII прави интриге, да би изазвао тешкоће
за закључење мира са Турском, на којем је после Полтаве
цар Петар толико настојао. Међутим, ова три царева
делегата на Пруту добили су од цара овлашћења која су
наличила на најжалоснију капитулацију: наиме, 1) да ће
вратити Турској све градове освојене ранијим ратом; 2) ако
Швеђани такођер затраже концесије за себе, онда да и њима
врати све земље које је био заузео на Балтичком мору,
282
Neculce, 314.
283
Голиковъ: Деяня, IV, 550.
284
Список титулованнымъ родамъ, 1903, 124. (Ову диплому у целини
доносимо у руском тексту међу подацима ове књиге.)
изузимајући на северу једино Ингрију; 3) ако би се
потегнуло и питање супарништва између краља Августа и
Станислава Лешчинског, онда да се жртвује Август као
пријатељ царев; 4) а ако везир пристане да уопште не
покреће питање шведско, онда то врло радо прихватити, и
обећати му новац и друге дарове. Најпре мито везиру:
150.000 рубаља, с тим да од тог новца везир задржи за себе
лично 60.000 рубаља; а да затим дадне 10.000 рубаља
јањичарском аги (команданту); и најзад да дадне 10.000
рубаља неком другом команданту. Најзад, и споредном
особљу обећати добре поклоне.285 Међутим, Шафиров се
враћа да јави цару тешку вест како Турци нису уопште за
мир, него само да желе добити у времену. Тада цар пружи
још веће уступке: 1) вратити Турској освојени Азов, и
новосаграђени Таганрог, и топове са тврђаве Камени затон;
2) обећати да се Русија више неће уопште мешати у пољска
питања; 3) дати Турској слободу трговине; 4) заувек повући
сталног руског посланика из Цариграда; 5) дозволити Карлу
XII да се врати у Шведску кад он буде хтео; и најзад, 6)
заборавити сва стара непријатељства.286
Кад је цар примио затим и све турске услове мир је био исти
час закључен. Међу овим турским непомирљивим условима,
била су два услова за нас нарочито интересантна: везир је
тражио да му се предају живи у руке кнез Кантемир и Сава
Владиславић, као турски поданици пореклом, са намером да
их одведе у Цариград или да им сам на месту суди. Везир
није ни помишљао да је један од тројице преговарача био
главом Сава Владиславић, који се опет и сам прибојавао да
га Турци не препознају.287
5.
285
286
Ibidem.
287
Голиковъ: Деяня Петра Великаго, IV, 505 („Во время мирныхъ
преговоровъ Турки, между прочим требовали выдачи Рагузинскаго какъ
перебешика“). Ово исто тврди и Пекарскй (Наука и Лит. При Петре, I,
252. „Требовали его (Владиславича) выдачи какъ и Кантемира). Види и
Antonio Cariforo: Vita di Pitro il Grande, Venezia, ed. Pitteri, 1739. p. 228:
„Consegnarli (veziru) nelle mani in Principe Cantemiro ed il conte Sava,
contro i quali voleva egli procedere con estrema severita, come contro felloni
e traditori della Eccelsa Porta.“ –Neculce, 314. – Голиковъ, IV, 267.
Пораз руског престижа на Пруту морао је унети крајње
очајање међу балканске хришћане. Цар Петар је и сам
кренуо натраг с Прута у Москву са најбољом намером да
што пре поново крене други организованији рат са Турском.
Можда су и Сава Владиславић и кнез Кантемир такођер
поверовали да је поход на Прут био мање пораз него поука,
пошто је Турско царство после пораза код Беча 1683. године,
и после губитка Угарске, ушло било у коначно помрачење,
са слабим владарима, режимима фаворита, интригама
странаца, и господарењем евнуха.
Али по несрећи, и после свих великих трзавица које су тек
након Прута настале између Москве и Цариграда, није никад
више ослободилачки рат за хришћане био у првом плану
руске политике. Неколико година доцније, после мира са
Швеђанима у Ништаду, 1715. године, цар је након једне
побуне у Персији 1720. кренуо онамо и заузео неколико
провинција на Каспијском мору. Са смрћу цара Петра
Великог 1725, Русија је престала уопште ратовати, а, као
што се говорило, и једва одахнула после непрестаних
ратовања. Занемарила је убрзо и своју војску и своју
морнарицу. У Русији су настали режими куртизана,
авантуриста, страних каријериста, царичиних љубавника, и
слаботиња на престолу. Тек са Катарином II Русија ће
почети да се опоравља од губитка који је поднела смрћу
Петра Великог, највећег владара свог времена.
Али да се вратимо још једном на Прут.
Док је цар водио са собом у Русију несрећног молдавског
кнеза Кантемира, и Турци су повели собом у Цариград
окованог влашког Бранкована, којег су онамо бацили у
чувену Једи-кулу. Кад је за овим сужњем дошла из
Букурешта и његова жена са четири њихова сина, бачени су
сви они у тамницу. Кнез Бранкован је био већ унапред
осуђен; главна његова кривица била је, по мишљењу свију,
његово огромно богатство које су хтели Турци дограбити.
Бранкован је са сва четири сина био осуђен на смрт, и сва су
петорица били јавно посечени, отац после свих његових
синова. Муфтија је био задобио султана да Бранковану
остави живот ако пређе на муслиманство, али је Бранкован
ово одбио.288 Смртна казна извршена је у Једи-кули, где је
некад погинуо и Отман II, а где је још у то време чамио и
цариградски руски посланик Петар А. Толстој.
Ово је трагични конац похода на Прут.
Међутим, руски Сенат је био једнодушног мишљења да је
мир на Пруту и одвећ брзо закључен, и да зато треба повести
нови рат против Турске. И то већ одмах на пролеће, идуће
1712. године. У том циљу је и цар Петар издао наредбу за
брзу припрему хране и муниције у великим количинама. Тек
у последњем тренутку царев ујак гроф Петар М. Апраксин и
фелдмаршал Шереметев успеше да поколебају цара у овој
намери. Затим је дошао из Азова и други царев ујак,
адмиралисим Фјодор
М. Апраксин, који је такође гласао против новог рата на
султана.
Најзад позваше у Сенат и Саву Владиславића, стручњака за
источна питања, који се сложио са мишљењем браће
Апраксина: да је немогуће почети нови рат са султаном, кад
још није завршен ни рат са Шведском.289 Сенат је и ово ново
гледиште поднео цару после којег је коначно формулисано
мишљење Сената по овом питању. Цар је напослетку усвојио
ово гледиште. Истина, као што многи тврде, усвојио га је
преко срца, пошто све до краја живота није напуштао намеру
да ипак зарати са султаном и протера Турску из Европе.
Свакако, и овај случај у Сенату, показује колико је мишљење
Саве Владиславића било цењено и тражено у
најсудбоноснијим тренуцима.
Изгледа да се и Сава Владиславић надао да ће рат против
Турске морати поново избити кад буде коначно завршен рат
са Шведском, који се био отегао. Он се 1715. године састао
са владиком Данилом, када је овај долазио у Москву,
сутрадан после страшне најезде Кеприли-паше против Црне
Горе. Владиславић је био овом приликом и писац једног
288
M. de Salaberry: Histoire de l’Empire Ottoman, Paris-Londres, 1817, vol.
III, p. 99.
289
Н. Г.: Петар Велики на берегахъ Прута, 119 (Журналъ Мин. Нар.
Просв., 1847, I и II.) – Neculce, 329.
новог писма Црногорцима, али се, нажалост, баш из овог
његовог писма најбоље видело да је ипак у Русији била већ
тада напуштена намера за нови рат против Турске, и да је
ствар ослобођења Српства била поново пала у воду.
Ми доносимо овде ниже превод и овог другог
Владиславићевог писма Црногорцима од стране цара руског.
Оно је важно стога што се њиме завршава Савина даља
акција да Русију поново крене за ослобођење Балкана. Оно је
важно и због тога што се њиме коначно успоставља блиски
дипломатски однос Црне Горе са Русијом, и одређује будућа
материјална помоћ црногорском кнезу за његову земљу и
цркву, која је помоћ трајала безмало до краја обеју ових
монархија, Русије и Црне Горе.290 Оба су ова дела Саве
Владиславића.
У писму које ниже доносимо не искључује се, као што ће се
видети, ни нови рат са Турском, ни обимнија помоћ
Црногорцима за њихово наоружање, али се ово и не
предвиђа за скора времена.
„Ми, Божјом Милошћу, Петар I, Цар Свих Руса, итд. итд.
Пресветлом Митрополиту, преузвишеној и уваженој
господи губернаторима, капетанима, кнезовима и
војводама, и свима хришћанима грчке и римске
вероисповести, духовног и световног чина, у Србији и
Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и
Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и
Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и
Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и
Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима,
Шаљемо благонаклоност нашег Царског Величанства.
Како је нама, Великом Господару, и Нашој Царској
Милости, познато, да је 1711. године, када је турски
султан, без икаквог повода са наше стране против нас
повео рат – а ви са cвoje стране и по сопственој жељи
сагласно писмима урученим вам преко пуковника
Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића из Подгорице,
290
на адресу пресветлог Данила Шћепчевића Његоша,
наоружасте cвoj народ, и показасте храбра и славна дела
против општег непријатеља, са ревношћу и хришћанском
вером, по примеру својих славних предака, као и по примеру
мога народа славенског, са вама једнокрвног. Али је Султан,
закључивши мир с Нама, и после тога послао у ваше
покрајине војску, која је многе ваше људе поубијала, или
мучила, или у тамнице бацала, као што је и манастире и
цркве палила, црквене утвари и имања разграбила,
починивши зла за која смо сазнали од других, као и од самих
ваших изасланика на нашем двору. За све то изражавамо
вам Своје хришћанско саучешће.
Истим поводом наредисмо да се у целој Нашој православној
Царевини одрже по свима црквама и манастирима помени
за погинуле који су се овенчали мучеништвом. А вама
ратницима, преосталим у животу, ми, Велики Господар,
Наше Царско Величанство, овом повељом захваљујемо на
вашој хришћанској ревности, јуначким подвизима, и
привржности нашем Царском Величанству и Нашој
Империји.
Иако због садашњег дуготрајног рата са шведским
јеретиком трошимо неизмерне расходе да тај рат са
успехом што пре завршимо, нисмо у стању да вac по
достојанству и заслузи наградимо. Ми вам ипак у знак Наше
милости шаљемо преко вашег поглавице Пресветлог Данила
Његоша Шћепчевића, митрополита Скендеријског и
Приморског, 160 златника с нашим ликом, и 5.000 рубаља
као прву помоћ пострадалим, а затим 5.000 рубаља лично
Пресветлом Митрополиту Данилу за исплату његових
личних дуговa, и за оправку разорених цркава и манастира.
А кад доцније закључимо повољан мир и ослободимо се свих
ратних издатака, Ми вac нећемо оставити без награде у
Нашој Царској Милости. Како смо данас Ми у миру са
турским султаном, а желимо да те односе мира и даље
одржавамо, саветујемо вам да и eu живите с њим у миру.
Ако ли би он ипак против нас и Нашег Царства поeeo нови
рат, у што не верујемо, Ми ћемо eac у том случају снабдети
оружјем, а обећавамо вам нашу Царску милост и награду
која ће бити стурна. Уосталом, ову Нашу милост
саопштиће Вам и митрополит Данило, који је боравио на
нашем двору.
Издато у Царској престоници Санкт-Петерсбургу, 1715.
године од рођења Спаситеља, 9. јула, а у 34-oj години наше
владавине.“291
291
VII.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ У ИТАЛИЈИ И У ДУБРОВНИКУ,
1716–1722.
1. Сава Владиславић долази из Русије у Дубровник. – Његова
акција за подизање православне цркве у граду Св. Влаха. – 2.
Caвa Владиславић у Венецији. – Женидба Caвe Владиславића.
– Породица патрицијке Вирђиније Тревизан. – 3. Caвa
Владиславић, руски посланик код папе Клемента XI. – 4.
Caвa Владиславић, патриције венецијански.
1.
Сава Владиславић, дворски саветник цара Петра I, молио је
1716. године одсуство како би отишао у Дубровник да се
види са старом мајком и осталом породицом. Значи да се
Владиславић том приликом враћао поново у град Св. Влаха
први пут након можда триестину година проведених у
Цариграду и у Москви.
Сенат дубровачки је сматрао ову посету као почаст за
државу, и стога је послао у сусрет Владиславићу два своја
племића, Марина Мар. Кабогу и Владислава Бунића, да га
допрате свечано у град. Они су, извесно, изишли до на саму
границу Дубровачке републике, да Владиславића приме и
поздраве у име кнеза и Сената.292
Цар Петар I је дао за овај случај своме саветнику једно
својеручно писмо дубровачком кнезу и Сенату. То писмо је
писано у Пиермонту, 14. јула 1716. године, на руском језику,
а налази се и данас у Дубровачком архиву, са великим
печатом цара Петра.293
То царево писмо гласи:
„Светли Кнеже и узвишени Сенате, пошто наш Дворски
саветник, илирски Гроф Caвa Владиславић, одлази у
Дубровник да посети своју породицу и посвршава cвoje
домаће потребе, као и да, по Нашој наредби, истовремено
Решење Сената од 26. окт. 1717. (Sec. Pars. – Maioris Consilli).

292
Orig. in fasc. I Actorum 1700–1800, n. 89 (види исто писмо међу

293
прилозима ове књиге).

посвршава и неке Наше послове, Ми овог Нашег Дворског
саветника најбоље препоручујемо Вашој светлости, дa би
не само свугде у вашој области слободно и без сваких
препрека могао боравити, него да му и иначе у сваком
случају своју заштиту пружите, и да свима његовим
оправданим жељама и молбама учините задовољење. Ми
ћемо ту услугу сматрати нарочитим знаком ваше добре
воље према нама, и вашом готовошћу да свагда у сличним
случајевима међусобно излазимо у сусрет нашим
поданицима. Уз oвo, Вашој Светлости желим добро
здравље, и остајем са Нашом љубазношћу благонаклони
Петар
Граф Головник.
Дано у Пиермонту, 14. јула 1716, а владања Нашега 35.
године.“
Заједно са овим писмом дубровачком Сенату, цар је канда
дао и једно писмо Владиславићу за млетачки Сенат, али до
њега нам није било могуће доћи.
Полазећи из Москве на овај далеки пут, Сава Владиславић је
одлазио на одсуство које ће трајати не мање него пуних шест
година. За тих шест година је Владиславић, као што ћемо
видети, требало да посвршава разне мисије, од којих је била
најважнија његови преговори са папом Клементом XI, за
уређење односа католичке цркве у Русији, нарочито зато
што су они били дошли у неиздржљив положај.
Према свему изгледа да је Владиславић дошао из Москве
право у Венецију, а тек оданде, у октобру 1717. г., отишао у
Дубровник. По извесним подацима, Владиславић је већ
раније, ваљда након бекства из Јасеника, био у Дубровнику
настанио своју стару мајку, вероватно и са неким другим
члановима породице Владиславића, као што се то види и у
поменутом писму цара Петра I. Осим породичних брига,
Владиславић је имао и жељу да у граду Светог Влаха
подигне православну цркву која дотле није ту постојала, и
где би доцније сахранио своју мајку, која је већ тада била у
дубокој старости. Једним својим актом, дубровачки Сенат
тврди да је том приликом и сам Петар Велики предлагао
преко Владиславића подизање такве цркве. (Ово се види у
писму писаном 50 година доцније, 20. јануара 1771.
дубровачким посланицима у Петрограду Марину Фрањином
Тудузићу и Фрању Рањини.)294 Један дубровачки историчар
пита се да ли се Сава Владиславић, тражећи да сагради
цркву у Дубровнику у свом врту,295 позвао у свом писму
Сенату и на случај да је дубровачки Сенат некад био
дозволио Вуку Бранковићу такво грађење цркве, када је то
овај тражио.296
Међутим, дубровачки Сенат није изишао у сусрет овој жељи
Саве Владиславића, макар што је међу сенаторима Сава
имао пуно другова и пријатеља из младости проведене у
Дубровнику, и „макар што их он није толико ни молио,
колико их је даривао новцем и другим поклонима“, како
пише Енгел, историчар Дубровачке републике. Исти
историчар Енгел каже да је Сава имао међу дубровачком
властелом „многе кућне пријатеље и госте“, и додаје да је за
ову православну цркву, коју је Владиславић хтео сазидати,
„од Петра цара руског дошла посланица да поткрепи његову
молбу“. Дубровачки Сенат, под утицајем језуита, није
дозволио градњу православне цркве на земљишту
дубровачком. Чак су у Дубровнику ту молбу сматрали
оскрвњењем католичке вере.297
При претресању овог питања у пленуму Сената, неки
сенатори су помињали и предање о посети коју је 1219.
године граду Св. Влаха учинио Св. Фрања Асишки, и том
приликом предсказао да ће Дубровачка република изгубити
своју независност, ако икад дозволи да се на њеном тлу
подигне каква иноверна црква. Ми, збиља, знамо да је 1435.
године била изјавила жељу и кћерка косовског кнеза Лазара,
Јелена, удовица великог кнеза Сандаља Хранића, богумила,
како је вољна подићи православну цркву испред
дубровачких капија, у којој би она била сахрањена. Њену
294
Дубровачки архив: Lettere e Commiissioni di Ponente, 1771.
295
Coletti.
296
Prof. Božo Cvetković: Dubrovnik i Petar Veliki (Bulićev Zbornik, 602)
297
Енгел, стр. 156.
молбу је био препоручио моћни деспот Ђурађ Бранковић, у
чијој су држави Дубровчани зарађивали трговином своја
највећа богатства; али је дубровачки Сенат одбио молбу ове
књегиње, изјавивши да Дубровчани не могу њену жељу
задовољити,298 јер се бојаху да ће их папа екскомуницирати.
И по овом случају се види каква је католичка тврђава био
Дубровник, благодарећи таквом утицају из Рима, и то кроз
векове. Према Енгелу, и године 1743.папа Бенедикт XIV
пише нарочитим писмом дубровачком Сенату и тадашњем
надбискупу Анџелу Франку препоручује да не дозволе у
Дубровник насељавање људи источне вере, калуђера или
других каквих духовника православних, и да не трпе
њихових обреда у Републици дубровачкој, него, напротив,
да и оне источне хришћане којима се допушта да због
трговине долазе у Дубровник, и настане се онде за неко
време, поучава у католичкој вери један за то нарочито
одређени свештеник.299
Јиречек на једном месту каже да је католички Дубровник
био иначе пажљив према православним људима у својој
области за време наших старих краљева, а нарочито у доба
деспота Ђурђа Бранковића, према којему су Дубровчани
имали нарочитог обзира, као и према неким богаташима у
околини, али да Дубровник до крајњих граница
попустљивости није могао ићи.300 Таква граница
попустљивости била је, извесно, пресечена када је била
посреди градња какве иноверне цркве, или вршење каквог
туђег обреда. Оваквом се границом сматрало и то да се у
предграђу српског Дубровника, где су још у XIV веку по
жупи и Конавалима живели само Срби православни (доказ и
данас стара црква свете Ане са иконостасом на Бргату), није
дозволило грађење православне цркве на овом земљишту.
Чак ни за кћерку једног од најсветлијих и највећих
бранилаца хришћанства, косовског хероја кнеза Лазара.
Сава Владиславић је, међутим, долазећи у Дубровник,
свакако веровао да ће писмена препорука руског цара
298
Константин Јиречек: Историја српског народа, Београд, III, 174.
299
Engel: Povjest, 156.
300
Константин Јиречек: Историја српског народа, Београд, III, 164.
опоменути неке фанатичне људе у Дубровнику да добро
размисле пре него што би, из верске нетрпељивости, одбили
молбу једног царевог великодостојника и српског
властелина.301 Владиславић је био и купио у Дубровнику
онај врт с кућом, о којем пише Колетић а што се такође види
и по једном документу у Дубровачком архиву, који
наводимо даље у овој књизи.
Овај врт с кућом, који је Владиславић био купио да на њему
направи цркву, у којој би сахранио своју стару мајку, то је
како изгледа, данашња православна капела Св. Ђорђа на
Посату, с ону страну великог градског зида, и на коју
вечером дубровачка тврђава Минчета баца своју тешку
сенку. Врт је и данас вероватно исти какав је био и давно
раније, а кућа у врту тако исто; једино што је у том врту
могло бити измењено, то је црквица Св. Ђорђа, саграђена
нешто доцније, и ред гробова дубровачких православних
Срба са херцеговачким именима. – С једне и друге стране
степеница, које из врта воде у ту цркву, имају две мале
терасе, на којима се ништа не сеје нити сади. То су две
велике гробнице Срба устаника, из чувеног херцеговачког
устанка 1876–1878. године, који су у Дубровнику умрли од
рана или од болештина. (У левој од њих две, у оној која се
налази испред самих црквених врата, лежи и млади
херцеговачки устаник Андрија Дучић, отац писца ове
књиге.)
Наш познати црквени писац, епископ др Никодим Милаш,
пишући о овом гробљу на Посату, каже да, немајући своје
цркве све до краја XVIII века, дубровачки православни Срби
су се састајали у једној кућици у подножју брега Срђа, где
би им долазили за верске обреде свештеници из
Херцеговине. Кад би умирали, онда су имућнији
православци били преношени у Херцеговину, а сиромашни
сахрањивани, кришом и ноћу, на каквом пустом месту испод
Срђа. – Заузимањем руског државника грофа Воронцова, она
кућица у врту на Посату претворена је некад у црквицу Св.
301
Дубровачки племић и песник Игњат Градић, језуит, посвећује једну
своју песму Сави Владиславићу, називајући га „кнезом и властелином
словинским“.
Благовештења, која је затим имала и свог сталног
свештеника; а убрзо након тога, ту је направљено и гробље,
где су се они од 1803. године, за време Дубровачке
републике, сахрањивали несметано. – Године 1808, за време
француске окупације, генерал Клозел забрани истим Србима
да се сахрањују на Посату, или ма где другде у близини
града. Међутим, после Француза опет су на Посату
сахрањивани наши људи све до 1837. године, после чега је
уређено ново данашње српско гробље на Бонинову. На
Посату су и нешто доцније, и повремено, вршене понеке
сахране, а нарочито, као што смо рекли, за време
херцеговачког устанка, у заједничким гробницама. –
Црквица Св. Благовештења обновљена је 1906. године, и
посвећена Св. Ђорђу. (Дубровачка градска општина донела
је сада, 1940. године, закон да нови пут од Плоча на Груж
пређе баш преко овог православног гробља и његове
црквице, после чега ће оно на тај начин бити на наше очи
коначно збрисано.)
Да је овај врт на Посату одиста припадао породици
Владиславић, потврђује један докуменат који налазимо у
Дубровачком архиву. Истина, овај се докуменат не односи
на самог Саву Владиславића лично, него на неке од
потомака исте породице. Тај архивски докуменат јесте један
продајни уговор за овај „врт са палачоми, закључен између
неке госпође Солумије Лучић, рођене Владиславић, и
двојице тутора српске православне општине, која се баш у то
време у Дубровнику оснивала. То су били Симо Вуковић и
Стеван Ђурашковић. Имање је продато за 700 цекина, а
земљиште је узето да би се ту направила црква и гробље. –
Продаја је била закључена 18. јуна 1790. У продајном
уговору стоји да је овај пренос својине извршен уз пристанак
и трију кћерки сопственице госпође Солумије: наиме,
госпође Маре, удовице Јована Ризнића; госпође Гоше,
удовице хаџи Христифора Николића; и најзад, госпође Ане,
жене Андрије Филотића. Видећемо на другом месту ове
књиге, да је ова Солумија била „племеница“ Савине
породице, а можда од ње и наследила или купила ово имање
на Посату. Међутим, немогуће је наћи у Дубровачком
архиву податке кад су то имање и од кога Владиславићи
сами купили.
Тако би остало, дакле, да је баш црква Св. Ђорђа била она
„палата“ коју је, према Колетију, купио Сава Владиславић, и
у њој становао за време свог боравка у Дубровнику, 1717. г.
Она није била рушена од оног времена, него је претворена у
цркву, а затим, како се говори и данас у Дубровнику, опет
затим претворена у кућу за становање. Најзад 1906. године,
та је зграда обновљена, али никада није била измењена по
својој спољашности. – Што се тиче ове госпође Солумије,
она је извесно од оних Владиславића који су живели у
Херцег Новом, или још вероватније, у Рисну, пошто изгледа
да је и тамо пребивала једна породица Владиславића, која је
имала и свој посебни грб, који износи Ј. Сибмахер у својој
књизи,302 а који ми доносимо фотографисан у овој књизи
даље међу нашим осталим сликама. – Вероватно од ових
Владиславића силази и њихов последњи бокељски изданак,
она госпођа Јевросима Лакетић, рођена Владиславић,
сахрањена у ман. Савини, која, под тим именом, завештава
1855. г. српском народу свој лепи дом у Херцег Новом где је
затим била смештена Српска поморска школа, а доцније
обновљена за државну гимназију. – На ранијој Српској
поморској школи био је остављен грб кнежева
Владиславића, исти онакав какав је Сава дао да му се призна
од млетачког Сената 1722. г., и од Сената московског, 1725.
г., који се у овој књизи налази такођер фотографисан.
Ово питање са породичним грбовима, онда веома у моди,
изненађује када се тиче двоструког грба породице
Владиславића. Грб рисанских Владиславића је вероватно дат
истој породици од стране Млетака, пошто су Млеци давали
своје грбове и онима који су већ и раније имали домаће и
националне грбове. Случај са старим каменим грбом на
некадашњој кући Саве Владиславића у Херцег Новом био би
можда доказ да је то имање прелазећи с колена на колено,
све до оне добротворке, Јевросиме Лакетић-Владиславић,
прелазило заједно са домаћим грбом, који је претпостављен
туђинском дарованом грбу. – Што се још тиче оне госпође
302
J. Siebmacher: Wappenbuch Koenigreichs Dalmatien, Nurnberg, 1873.
Солумије Владиславић-Лучић, њу спомиње и Герасим Зељић
у свом познатом Путопису, где каже како је њу срео у Трсту
и с њом разговарао. Она је канда и становала у Трсту.
Одиста, продајни уговор, о коме је била горе реч, био је
потврђен у Трсту потписом онамошњег нотара Ђакома
Гравизија, као и потписом онамошњег дубровачког
конзуларног представника, Ђузепа Белуска, 18. јула 1790.
Међутим, постоји у Дубровачком архиву и један докуменат
који нам је дошао до руку, о неком другом непокретном
имању Саве Владиславића у Дубровнику. То је једно имање
које је, према званичном документу, даривао дубровачки
властелин Владислав II де Бућа истом Сави Владиславићу,
27. априла 1712. године. Пренос овог другог имања заведен
је прописно у дубровачким књигама.303 Ово имање се
налазило такође с ону страну градског зида, на Бонинову, на
месту које се и данас зове „Међу три цркве“. Увек се
веровало у Дубровнику да је Владиславић пуно користио
Дубровчанима у Русији, због чега је био нарочиго цењен у
граду Св. Влаха. Само тако можда треба разумети и што он,
као велики руски богаташ, прима овако на поклон једно
незнатно имање, и у граду малом, иако славном. – На том
имању Владиславићевом „Међу три цркве“ налази се данас
некакав завод католичких калуђерица. Није нам било могуће
сазнати како је и када то земљиште прешло у њихове руке. 304
Дубровачки Сенат, који је иначе са највећом учтивошћу
примио 1717. године царског дворског саветника Саву
Владиславића, успео је да га на крају озловољи.305
303
Дубровачки архив: Vend. di Canc. 1710–1716 in folio 73 v. 74. – Div.
Canc. 1708. In folio 188/9 (И овај докуменат доносимо на крају наше
књиге међу нашим прилозима.)
304
Да је један део породице Владиславића живео још све до наших дана
у Боки Которској, види се и по двема одивама из исте породице.Софије
Живковић „рођене од гласовите и надалеко чувене породице
Владиславић“ и Евросиме Лакетић, такође из породице Владиславић,
добротворке српске поморске школе у Херцег Новом. Тома К. Поповић:
Херцегнови, и Манастир Савина (историјске цртице 1909. стр. 25,
издање Ј. Секуловића).
305
Farlati: Illyricum Sacrum, Venetiis, tom VI.
Владиславић је и дотле чинио Дубровнику услуге у Москви
када му се Сенат за то обраћао писмима: „аl molto illustre
signor Sava Vladislavich, Nobile Illirico“. Чак за време и овог
његовог последњег боравка међу Дубровчанима, 1717.
године, Сава Владиславић је, по одобрењу цара Петра
послао из нашег Приморја у Венецију, на онамошњег
„резидента“ (председника) руског Петра Непљујева,
неколико Дубровчана, који су доцније отишли у Русију, и
онамо се одликовали у руској поморској служби. Међу њима
се помињу Беневени, Натали, Водопићи, Стули и Алтести. О
оваквој мисији Савиној у нашем Приморју, по наредби самог
цара, говори изричито и један руски докуменат.306 Други део
поверене мисије од стране цара, била је брига коју је његов
дворски саветник требало да води о руским младићима што
су се у то време налазили у Венецији на поморским
студијама,307 о чему ће даље бити више говора.
Према извесним подацима, Сава Владиславић је после
неуспелог случаја са зидањем православне цркве у
Дубровнику раскинуо своје везе са дубровачком владом, и
напустио Дубровник, заједно са породицом коју је одвео у
Боку Которску. Одиста он се више никад у животу није
повратио у град Св. Влаха.
Дошавши у Боку Которску, он је у Србинама, у Херцег
Новом направио красан дом308 за оне Владиславиће који су и
даље тамо требали да пребивају, и који ће онамо, као што
смо раније рекли, пребивати и кроз цео XVIII, и половину
XIX века. Интересантна је посвета коју ова последња
добротворка чини у свом тестаменту, завештавајући Српској
поморској школи кућу са мраморним грбом Саве
Владиславића: „Ова моја кућа у којој живим, и баштина
около куће, то ми је трећи дио од очинства, а два дијела
купио почивши мој муж од нашљедника покојног мог оца,
„Id facillime ab se impetrari posse sperabat, non solum ob veterom amititiam

quae illi erat cum senatoribus primariis, et summam necessitudinem, multis
officis ultro atroque collatis et acceptis constitutam.“ (v. et p. 276.)
306
Списокъ потготобанимъ родамъ Россйской Имперй, Госуд.
типографя, СПв, 1901.
307
Полн. Собр. Законовъ (в. Пекарскй: op. cit., I).
308
Jireček: Poselstvi Republiky Dubrovnicke, 19.
желим да буде у ползу школе која се благонадежно очекује
да се установи по завијештајима почивших Јована
Бошковића и Георгија Ђуровића на српском дијалекту
словима киријанским нашијем црквенијем буквама ради
ползе наше младежи.“
Колети сматра да је препоручено писмо, које је Сава
Владиславић 1716. године понео од цара у Дубровник, у
ствари било више заповест него молба.309 Један савремени
дубровачки историчар310 мисли да је молба Владиславића за
подизање православне цркве у Дубровнику била одбијена из
два разлога: прво, и несумњиво, из вековне верске
нетрпељивости Дубровника, али и друго, из сопствених
државних разлога. Православна црква и општина у граду Св.
Влаха, каже он даље, намамила би много православног
богатог елемента из оближњих крајева под турском управом,
озлоједивши султана што му се отимају богати и корисни
поданици. Ово Дубровник није никако желео. Али су
Дубровчани одбили молбу Владиславића нарочито стога
што су се бојали да би се наилажењем православних у
Дубровник, могао претећи број онамошњих католика, „и
наметнути се Дубровнику за господара“. – Ово су били
прави разлози што је на писмо царево одговорио Дубровачки
сенат, 10. новембра 1717. године, понизно, али и без икакве
обавезе. Заблагодарио се са највећом снисходљивошћу за
почаст и пажњу од стране „најсветије славе славеначког
језика и народа“, изјављујући цару „своје особито дивљење
које прелази у обожавање“, и своју свагдашњу готовост да
оствари његове жеље. Сенат додаје и како је у свему (!)
изишао у сусрет Сави Владиславићу „врсном и умном
човеку“,311 потписујући се најпонизијим слугом итд.
Мора се подвући да је писмо цара Петра I, које је
Владиславић донео Дубровачком сенату било, без обзира на
питање православне цркве у граду Св. Влаха, још и од
309
Види: Illiricum Sacrum, Venetiis, 1800, VI, 276 („quae non tam rogandi
quam imperandi“).
310
Prof. Božo Cvetković: Dubrovnik i Petar Veliki (Bulićev Zbornik, 602).
311
Дубровачки архив: Comitem ipsum Vladislavich, virum quidem clarum
ac praestantem (Lettere e Commissioni di Levante, 1716–1720).
највеће политичке важности: оно се сматра првим додиром
царске Русије са Дубровачком републиком. Рецимо одмах да
је тај почетак односа, који није престајао скоро до нестанка
дубровачке државе, био успостављен једино заслугом
Србина Саве Владиславића. Али додајмо и то, да се после
овог случаја са одбијањем градње православне цркве, цар
Петар I није више лично ни за што обратио Дубровнику, као
што се ни Сава Владиславић није више овамо повратио.
Хрватски историчар др Фрања Рачки пише да је овако мала
дубровачка општина, као поморска област, дакле почетком
XVIII века, кад је и Русија била сишла на Азов, долазила у
дотицај са северном словенском државом (пошто је Русија
била, постајући и сама поморском силом, почела и већма
упливисати на догађаје међу западним државама).
Херцеговац Сава Владиславић „који се поносио насловом
дубровачког кнеза“, каже Рачки, а стојећи у руској служби,
обратио је пажњу великог цара на нашу обалу Јадранског
мора, указујући му на корист за Русију када би код Црне
Горе задобила под своју власт какву тврђаву.312 Иначе, Рачки
мисли да се, одбијањем Савине молбе за градњу православне
цркве, ипак нису пореметили односи, први пут са Русијом
заметнути. Односи руског цара са Сенатом града
Дубровника, каже Рачки, били су збиља поремећени тек
приликом руско-турског рата, године 1768. за време царице
Катарине II.
И према руским изворима, Сава Владиславић је, овако
нерасположен против дубровачког Сената због питања
православне цркве, напустио Дубровник с тим да се онамо
више никад не врати. Отићи у то доба из Дубровника у Боку
Которску, то је одиста било отићи у иностранство, пошто су
Херцег Нови, који су Турци држали од године 1483. и 1538,
били заузели Млечићи, и то Рисан 1649, а Херцег Нови 1687.
године. Истеравши оданде Турке у требињску област,
избеглице Турци су поотимали затим по Херцеговини српске
земље, и онде се настанили и измешали са српским
муслиманима, а Срби, овако поробљени, истерани са свог
огњишта, сишли су 1694. године под Стратимировићем и
312
Војином Војновићем у Боку да се онамо населе у млетачку
област, и на оне земље које су до тог времена припадале
Турцима.313
Долазећи у Херцег Нови, 1717–1718, Сава Владиславић је,
дакле, дошао у тај крај већ поново насељен православним
Србима, и многим породицама херцеговачким које је већ по
имену добро познавао. То је скоро била једна нова
Херцеговина. – Херцег Нови је, међутим, био већ
организован на млетачки начин. Наиме, у граду је седео
млетачки провидур, потчињен провидуру у Котору, а
обојица зависна од главног провидура у Задру. Ова тројица
су сачињавали главно представништво млетачке власти у
Далмацији и у Боки. У неким местима Боке постојаху и
такозвани комунитади од шест главара, које бираше народ,
међу собом сваке шесте године: један капетан, четири
судије, и један писар. Судили су и цивилне спорове, а све
службене акте писали српски. – Таква је једна комунитада
била и топољска (Топла) у чијој се цркви налазе данас многи
поклони које је доцније слао Сава Владиславић из Русије. -
Због благости млетачке власти, православни Срби из Зубаца,
Требиња, Попова и Љубомира, силажаху у масама овамо у
област дуждеву, пошто су добијали земље само с једном
једином обавезом: да ће дужда верно служити.314 Србима је
давано и нешто новца, и по четири деонице земље, као и
верска слобода какву им није давао ни српски Дубровник.
Католичка црква је била нарочито агресивна само у
крајевима у којима су се њене мањине сматрале угроженим.
Истина, католичка црква је била увек авангарда талијанске
државе, по оној старој изреци ubi ecclesia catolica ibi Italia.
Међутим, иако ce ово догађало нарочито у српским
313
Маројица Кабога, дубровачки амбасадор, путујући за Цариград 1706.
године, пише да га је у Новом Пазару посетио кнез Војин Војновић, који
је, каже, 1695. прешао с браћом из Требиња и Поова у Херцег Нови, са
неколико стотина српских домова, а да је до тада, као Портин вазал,
управљао требињском и поповском области (Споменик Срп. кр.
академије наука, XXXIV, II/31, 220).
314
Томо К. Поповић: Херцегнови, 1924, 177. – Проф. Ристо Ковачић:
Прилози за повесницу Боке Которске. – Младен Црногорчевић:
Манастир Савина. – Лазо Томановић: Догађаји у Боки Которској. – E.
Viscovich: Storia di Perasto.
крајевима, ипак није у свима подједнако. Док је у своје
време по Босни из Рима диригована војна експедиција за
уништење такозваних шизматика, талијанска република
Светог Марка правила је понекад из Венеције политику
слободњаштва у Боки.
Нарочито је Сава нашао у Херцег Новом пуно требињских
породица. Дужд млетачки Јован Корнар је ратовао у
требињском крају 1687–1693, уз помоћ онамошњих Срба,
који су доцније морали силазити овамо у Боку. У том рату је
бачен у ваздух славни требињски манастир Тврдош,
запустео од 1708, после одсељења у Херцег Нови
митрополита захумског Саватија Љубибратића. Наш Сава
Владиславић се могао дакле у Херцег Новом срести поново
са својим Херцеговцима и њиховим свештенством, 1717,
значи шест година по устанку Милорадовићевом (1711) који
је сам Сава био организовао из Москве.
Немамо података о том које је чланове породице Сава повео
из Дубровника у Херцег Нови, ни да ли су пре овог његовог
доласка 1718. године, живели и други чланови његове
породице у Боки: наиме, она Дукина жена госпођа Сима, и
Живкова жена госпођа Канда, „са нејаком децом“ о којој
говоре у својим писмима. Не зна се ни где је умро Дука. Сва
наша трагања за њим по Боки Которској и Херцеговини,
остала су без икаквих писмених података, и других осим
народног предања. Да ли им је Ахмет-паша вратио њихове
земље у Херцеговини, да се поново врате „на своје куће“,
као што су то они тражили пишући везиру своја писма? –
Ми ћемо само видети да је Сава Владиславић, на повратку
једном (1705) из Цариграда у Русију, одиста одвео онамо
четири сина свога брата Јована, који ће се и сами попети на
високе положаје; а овог пута (1722), после свог
шестогодишњег боравка у Италији, и своје посете
Дубровнику, одвео је у Русију и своју стару мајку госпођу
Симу, која ће у Русији и умрети. – Свакако, из писма Матије
Змајевића, руског адмирала, својој породици у Пераст, види
се да је још 1714. године у нашем Приморју, негде близу
Пераста (ваљда у Херцег Новом или Рисну, ако не и у самом
Дубровнику), живела још највећим делом породица
Владиславића, прогнана из Јасеника.
Врло побожан, Сава Владиславић је овде на Топли, код
Херцег Новог, нашао српску православну цркву Св. Ђорђа.
Грађење ове цркве дозволили су Млечићи када је у том крају
било остало свега двадесет још непокатоличених српских
породица. Она је брзо постала одвећ тесна, навалом народа
из Херцеговине, тако да су Топљани почели, 1709. године,
зидати данашњу парохијску цркву, и завршити је 1713.
Значи, тек пет година пре него што је Сава Владиславић овај
пут посетио Боку Которску. – Ту је цркву освештао
поменути требињски митрополит Саватије Љубибратић,315
који је био протеран овамо 1693. г., из требињског манастира
Тврдоша, и умро овде у Боки 1716, и зато је ова црква на
Топли била постала и мигрополијском црквом. Раније
посвећена Св. Ђорђу, била је сада посвећена Вознесењу
Христовом. Али и опет, жалосном судбином, морала је бити
рушена, да би се због њеног земљишта које се ронило,
изнова подизала године 1865. Ово спомињемо стога што се и
данас у тој цркви налазе свештене утвари које је Сава
Владиславић доцније слао из Русије, као што је и цркви Св.
Петра и Павла у Рисну послао књигу Минеј, извесно за
спомен на дане које је приликом овог свог боравка у Боки
провео близу тих двеју цркава.
Нарочито је интересантна једна велика црквена
комеморативна плоча од црвеног камена на поду цркве у
Топли, коју је плочу из Русије донео гроф Матеја
Владиславић (Мато) којег неки помињу316 као брата Саве
Владиславића; а иста оваква плоча, сасвим излизана
временом, налази се и у манастиру Савини. – Плоча на
Топли постављена најпре у старој цркви Св. Ђорђа била је
затим пренесена у цркву Св. Вазнесења, где је и данас
налазимо на средини пода, са словима ћирилице, доста
315
Срб. далм. магазин, 1859, г. – Н. Дучић: Књижевни рaдови, књ. V. –
Епископ Н. Милаш: Православна Далмација.
316
Т. К. Поповић: op. cit., стр. 175 и Накићеновић: Бока, С. к. академија
(Насеља), 140–142. Овај Матија је био рођак, а не брат Саве, као што се у
овим књигама говори.
оштећеним, али и са словима латинским, потпуно очуваним.
Овакав је на њој латински епиграф:
COMES SABBAS WLADISLAVICH
AVGUSTISSIMAE CAESARAE MAESTATIS
PETRI I MAGNAE RUSSIAE IMPERATORIS
CONSILIARIUS HINTIMUS
ANNUENTE EXCELSO SENATU
MONUMENTUM HOC
COMITISSAE THEOPHANIAE WLADISLAVICH
PARENTI SUAVISSIMAE
RELIGIONI ET DISCIPLINA GRAECAE
ORTODOXAE
ET POSTERIS
POSUIT
ANO A CRISTO NATO MDCCCXII
IBIDUS OBRIS
Враћајући ce из Дубровника и Боке Которске натраг у
Венецију, вероватно неколико месеци доцније, Сава
Владиславић морао је с болом у души бацити свој последњи
поглед на Дубровник, који је свагда био пре један католички
манастир него једна словенска република, и који није никад
знао изићи из свог партикуларизма, наметнутог несрећним
приливом стране крви и стране културе. Сава Владиславић је
у Дубровнику имао своја стара пријатељства из младости;
затим своја познанства још из Цариграда са такозваним
амбасадорима дубровачким који су долазили повремено да
донесу онамо данак султану; и, најзад, имао је онде нова
познанства, стечена приликом овог свог задњег боравка. Али
приликом случаја са одбијањем грађења православне цркве у
граду Св. Влаха, Дубровник је, несумњиво, на лош начин
изгубио једног моћног пријатеља какав је био Сава
Владиславић, лични сарадник царев. – Не треба заборавити
да је Владиславић у Русији био прави отац онамошњих
католичких емиграната и њихове верске општине. Ово се
видело из случаја адмирала Змајевића. Сава Владиславић
баш за своју верску толеранцију према католицима у Русији
добио је од папе Орден златне оструге (као што то стоји у
једном документу), или Константинов орден папин (као што
то стоји у другом документу). Он је такав толерантан остао
до краја живота, чак и после овог лошег поступања
Дубровчана са његовом побожном жељом, коју су
Дубровчани у пленуму свог сената онако одбили.
Владиславић ће постати две године доцније (1720) посланик
Петра Великог код Клемента XI у Риму, и преговарати са
папом Клементом XI за Конкордат са Русијом. Чак је такође
и том приликом показао толеранцију према католичкој
цркви, толико да се видело и одвећ мало злопамћења према
дубровачком понашању према њему.
За личност Саве Владиславића била је иначе у Дубровнику
велика симпатија и уважење. Његов углед међу властелом
спомиње и Симеун Кончаревић у свом Летопису, као и
доцнији историчар Енгел у својој Повести Дубровачке
Републике. Најзад, властелин и познати песник Иван Градић
(de Gradi), свештеник језуитског реда, канда из манастира
Св. Јакова у Дубровнику, био је, као што смо раније
споменули, такође особити поштовалац Саве Владиславића.
Свој спев „Пламен сјеверскии у славу Петра Великог после
победе код Полтаве, посветио је његовом саветнику, Сави
Владиславићу, на следећи начин:
„Плам сјеверски, то јест пјевања и хвалу Мошковскога
величанства, приказано Присвијетлом и Приузвишеном
Господину Сави Владиславићу, истога величанства
Савјетнику, златне остроге (мамузе) Витезу, Кнезу,
Властелину словинском, од Игнација Градића,
Дубровчанина, дружбе Језусове љета Господинова 1710.“
Исти је такав углед уживао и у целом нашем Приморју.
Христифор Мазаровић из Пераста, написао је и штампао у
Венецији једну књижицу у којој је описано заузимање једне
сареценске лађе близу Драча, 1716. године. Ту књигу је
посветио грофу Сави Владиславићу, и у њој истиче да је
Сава био „обдарен највећим особинама духа и срца“. (Ово
истиче и хрватски историчар Љубић.)317Овај Мазаровић је по
занимању био лекар. Он је служио и у некој руској
дипломатској мисији у Персији.318
Саву Владиславића пева такође и други један песник, његов
савременик, Приморац и католик, Јероним Кавањанин са
Корчуле, овим речима: „Владиславић свјетао Сава, згодан
собник Велом Цару московијском, скоро од Папе ки је сад
дворен, златокрижи витез створен.“319
2.
Напред је речено да је Сава Владиславић из Русије најпре,
1716. године, дошао у Италију, и то у Венецију, а тек после
једногодишњег боравка у Венецији, где се бавио разним
пословима царевим и својим личним, кренуо оданде и за
Дубровник. У овом међувремену од годину дана, Сава
Владиславић је примао својеручна писма од цара Петра
Великог, који је у то доба правио свој други пут у Европу.
Писма су долазила у Венецију. Целу збирку ових писама
царевих упућених Сави, скупили су, још 1750. године, неки
потпуковник Зиновјев и његов друг Иван Туровски.320 Она
су од највећег интереса, показујући интимни однос цара
Петра са његовим саветником Владиславићем.
Владиславић је био кренуо одмах после писма добивеног од
цара у Пирмонту,321 под датумом 14. јуна 1716. године, а
које смо напред навели, кренуо право за Венецију, где је већ
6. септембра те исте 1716. године примио наредбу од цара
Петра да му набави једног мајстора за израду катарки за
317
Simeone Gliubich: Dizionario Biografico degli uomini illustri della
Dalmacia, Vienna, 1856.
318
Pavle Butorac: Zmajević, Ogled, Zagreb, 1928, str. 49. – Conte Viscovich:
Storia di Perasto, Trieste, 1899, 274.
319
Будуловић о Кавањанину у јубиларном зборнику Ламанског,
Петроград, 1883 (О Кавањанину в. Дубр. арх., fasc. Actorum 1700).
320
„Киевская старина“, 1887, стр. 487 (чланак А. Лашковића).
321
О Савином пословању у Русији у Венецији овом приликом има
помена и код Соловјева у његовој Историји Русије (XVI, II).
бродове.322 Једно од тих писама је Владиславићу писала и
царица Катарина из Копенхагена, 14. септембра 1716, да јој
поручи у Италији за варош Петроград 30 статуа, „од којих 10
до појаса“. Има такође једно писмо од 14. децембра 1716,
којим царски секретар Макаров извештава Владиславића да
је цар стигао у Амстердам 7. децембра, а да се за Божић
очекује и долазак царице. Писмом од 1. фебруара 1717. цар
Петар I пише из Амстердама Сави Владиславићу да му
набави већи број мраморних белих и црних плоча, разних
величина, по 1 и 1 и по метар у квадрату, а које се
употребљавају за фасаде кућа. У истом писму цар извештава
Саву како је наредио да му се пошаље 2.363 рубље за разне
потребе. Једно царево писмо од 15. фебруара 1717. из
Амстердама тражи од Владиславића да му пошаље једног
мајстора који израђује стакло; а, истовремено, да пошаље и
књигу Бокача, како би је превели на руски језик.323
Ова својеручна писма цара Петра, од којих наводимо само
неколико, писана су Сави из Амстердама, Ротердама,
Париза, Берлина и Петрограда овамо у Италију, и великим
делом се односе на послове које је требало да Владиславић
посвршава лично за цара и царицу у Млецима. Тих писама
има сачуваних 46 укупно. Ту се налазе и следећа писма:
једно писмо царице Катарине од 19. марта 1717.
Владиславићу у Венецију, благодарећи му за послате ствари,
и моли да прегледа разне дамске украсе последње моде, и да
јој пошаље по један примерак на пробу. Нарочито је
интересантно писмо од 24. марта 1717, у коме цар из
Ротердама позива Саву да што пре дође у Париз ради
састанка.324 Затим ускоро после тога, 28. маја 1717, цар пише
322
Својеручна писма цара Петра Великог његовог саветнику Сави
Владиславићу сачувана су у Адмиралском савету у Архиву
Министарства морнарице (Дело N° 10, листови 24, Дело 329, 1711. г.,
листови 517, Дело 298, 333, 342, 418, 486, 489, 578).
323
„Киевская страина“, 1887.
324
„Какъ скорйе возможно приезди въ Парижъ для свиданя…“ Из једног
писца француског дипломате Делавија (De la Vie), упућеног војводи
Орлеанском, о овом путу Саве Владиславића из Венеције у Париз,
приликом званичне посете Петра Великог Француској, види се да је
Владиславић имао намеру да се том приликом састане лично и са истим
регентом. (в. Сборникъ Имп. Посс. Истор. Общества, XXXIV, 193–194).
опет својеручно из Париза Сави Владиславићу у Венецију о
неком новцу за дипломатског агента Беклемешева у
Млецима. Такође 21. августа 1717. пише цар из Амстердама
наређујући Владиславићу да изда неки налог Јурју
Калогривову, који је био послат у Италију да пронађе
неколико сликара, и за набавку разних ствари, како би му
Владиславић исплаћивао потребне суме на признаницу. Из
Берлина, цар Петар пише Владиславићу да споразумно са
дипломатским агентом Беклемешевом, отпрати неку робу
бродовима; а исто тако 18. фебруара 1717. извештава
Владиславића о некаквој фрегати „Армонте“ да је
отпутовала у Ливорно да натовари робу. Наилазимо такође
на једно писмо, врло карактеристично, из Париза, како је
једном синовцу Саве Владиславића исплаћено за рачун
његовог дуга 4.000 рубаља. (О овом Савином синовцу биће
говора даље у овој књизи.)
Према овим писмима цара и царице, која су безмало сва
писана из месеца у месец те исте 1717. године, рекло би се
да је Сава Владиславић живео у Венецији непрестано до
последњег горе поменутог писма, значи до јесени. Овде
настаје затим један прекид, до августа 1718, одакле наступа
опет једна празнина, до фебруара 1720. Према овом
закључујемо да Владиславић у овом самом раздобљу долази
у Дубровник. Значи после месеца августа 1717. Ово
потврђује и већ поменуто решење донесено у дубровачком
Сенату 26. октобра 1717. којим се одређују племићи Никша
Бунић и Марин Кабога, да изиђу у сусрет Сави
Владиславићу у име дубровачког кнеза, и да га на доласку из
Млетака свечано допрате у Дубровник.
Према целој горњој преписци, изгледало би да је Сава
Владиславић долазио у Венецију само за неке мање набавке
које су биле цару потребне, а које је Сава, као добар
познавалац талијанског језика и Млечана, могао
посвршавати боље него ико други. Ту се радило о набавкама
статуа, мајстора, макета разних типова лађа, украса за
царичине хаљине, истовремено кад и набавке за војску,
морнарицу, ковницу новца, итд. Најзад, Сава је правио и
неке набавке за извесне руске великодостојнике, своје
пријатеље. Поводом ових последњих набавки, нарочито за
грофове Апраксине, који су били Владиславићеви пријатељи
од првог до последњег дана, вођена је доцније опширна
преписка са руским царским властима, пошто су се ове
жалиле да за њих није плаћена потребна законска царина, и
за ово кривили Владиславића. Исти случај, како сазнајемо,
види се и из описа који се налази у приватној архиви
кнегиње М. П. Долгорукове у Великој Тополи, среза
Новозидсковског, Черниговске губерније.
Из горњих писама, излази, најзад, да је Петар Велики, иако
стално заузет шведским ратовањем и другим важним
државним пословима, настојао и да се у Русији развије
уметност, и да украси уметничким делима његов „Мали рај“
Петроград, за који је говорио да ће постати „Нови
Амстердам“ или „Нова Венеција“. Очевидно је по свему да
је Сава Владиславић у Венецији чинио поруџбине у све
већим количинама. У децембру 1717, Владиславић је писао
цару:
„Два кипа, Адама и Еве, које сам поручио најбољем
овдашњем мајстору Бонацију, скоро ће бити готови, и
надам се да ће бити тако добре ствари да ће се иу славном
Версају ретко моћи видети такве. Послаћу вам такође 100
или 200 орахових дасака, за украс куће Вашег
Величанства.“325
(Горњи скулптор Бонаци, то је Ђовани Бонаци, док је један
тада други Бонаци био такође познати скулптор чија се
мраморна дела виде још у цркви Сан Ђовани и Паоло у
Венецији.)
Између осталих сличних ствари које је у Италији
Владиславић требало за цара да посвршава било је, као што
смо већ поменули, и питање руских младића који су онамо
послани на поморске школе, као што су и другде у то време
млади Руси ишли да изуче европско бродарство. Руски
историчар Миљуков пише да се ови млади Руси нису могли
у Венецији навићи на страну културу, него се враћали с
носталгијом својим кућама; и то млади племићи као и млади
325
Соловьевъ: op. cit., XVI, III.
пучани, мрзели су и море. Педесет њих је отишло године
1697. у Венецију, Енглеску и Холандију да уче за бродарске
инжењере, али ниједан није доцније пристао да се ода
морнарству. У Венецији ниједан није хтео ни да макне из
куће, „бојећи се католичке цркве и мрзећи странце“. Познат
је пример једног од њих, Непљујева, који пише: „Не разумем
овде ни језик ни науку.“ Други младић, Буженинов, пише
како му дају „да учи њихову географију, а он не зна ни
њихову азбуку“.326 – Цар је био ставио у дужност
Владиславићу да одабере за руску морнарицу најбоље међу
овим младићима који су се учили у Венецији, и да се брине о
њиховом васпитању и образовању.327 Руски посланик Конон
Зотов који је превео пуно француских књига на руски, ово је
исто радио у Паризу.
Уопште, надзор над младићима, које је у групама слао Петар
Велики у иностранство на науке, а који су, по правилу, били
из првих руских породица, повераван је такође људима из
најбољих руских кругова. Већ чим је био заузет Азов, цар је
послао у иностранство такву своју прву групу младих
аристократа да уче морепловство, међу којима су доцније
постали познатим великашима и државницима Александар
Меншиков и Гаврило Галовкин. Ученици који су послати у
Холандију били су такођер најзначајнији кнезови из
дворских кругова, као И. Л. Наришкин, М. Галицин, А. А.
Черкаски, А. Долгоруки, И. Лобанов, Петар Пушкин, И. А.
Русов, Ф. В. Шереметев, В. Д. Мамонов. – У Холандији је
надзор над овим младићима вршио кнез Иван Лавов, онако
како је у Паризу вршио такав исти надзор царев посланик
Зотов, а у Венецији, за једно време, царев саветник Сава
Владиславић. Ови ученици из Венеције отишли су затим у
Шпанију, у Поморску академију. Међу овим је био и онај
Иван Непљујев, доцније познати руски посланик у
Цариграду, и доцније један од најугледнијих дипломата
Петра Великог. Овако је на поморске школе у иностранство
отишао, 1697. године, и познати нам гроф Петар А. Толстој,
доцније руски посланик у Цариграду и пријатељ Саве
326
327
Полн. Собр. Зак., IV, н. 2558.
Владиславића; и то у нешто зрелијим годинама, пошто је већ
имао и жену и децу. А отишао је онамо само како о њему
пишу, да би задовољио цара Петра.
Поред свега тога што су овако старији људи из највиших
руских кругова, и цареви великодостојници, водили надзор
над овим младићима, потребе ових студената на страни биле
су често лоше збрињаване. О том пише из Париза и Конон
Зотов.328 За нас је интересантно једно писмо овог Зотова
цару Петру о једном синовцу Саве Владиславића, таквом
студенту, Ефиму, за којег пише како га је Сава, његов стриц,
потпуно напустио, тако да га његови повериоци често бацају
у тамницу, где живи у крајњој невољи. „Макар што цео свет
зна да је он из Дубровника, ипак га овде сматрају руским
племићем“, пише посланик Зотов забринут да овакав лош
пример овог студента не би шкодио руском угледу у
иностранству. Зотов моли цара да нареди Сави
Владиславићу да исплати дугове овог Ефима. (Ово је,
међутим, учинио цар лично, о чему је саопштио Сави у свом
споменутом писму, посланом из Париза у Венецију 1717.
године о исплаћеним 4.000 рубаља за дугове младог
Владиславића.) С друге стране и познати Пушкинов прадед
Арап Абрам или Ханибал, такође јадикује царевом секретару
Макарову, 1718. године, из Француске, „о нама бедним“,
што се односило најпре на њега, а затим и на његове другове
који су били као и он послани да уче на страни механику,
технику и поморство. Изгледа да је овај секретар Макаров
био тај који је слао новац руским младићима, и то неуредно
или непотпуно. Писма Ханибала секретару Макарову о
његовој новчаној беди (учио је у Мецу), и о страху да се
преко мора враћа у Русију, изнео је академик Пекарски у
свом делу.329
Ових руских студената било је у мањим или већим групама у
Енглеској, Холандији, Француској и Италији, а чак, како
изгледа, и код нас у Перасту, онда млетачком, у школи
поморског стручњака Марка Маринковића. Непљујев пише у
својим забелешкама како је полагао на повратку у Русију
328
Пекарскй: Наука и Литер., СПв, 1862, I, 140–155.
329
Пекарскй: op. cit., I, 165–167.
испит пред самим царем и његовим вицеадмиралом
Змајевићем, нашим земљаком родом из Боке.330
Владиславићева група из Венеције која је са Непљујевим
била дошла 1716. и стајала под надзором Саве
Владиславића, отишла је затим у Шпанију да се оданде опет
заједно са Непљујевим, а по царевој наредби, врати у Русију
1720. године.
Треба знати да је бродоградилиште у Венецији било оног
времена надалеко чувено. Онамо су се обраћали за
бродарске инжењере и грађевинаре разни европски краљеви,
Хенри VIII из Енглеске, Петар Велики из Русије, као и
краљеви пољски. Венеција је и пуно раније била славна у
овом погледу. Данте је опевао млетачко бродоградилиште, а
Галилео му се дивио. Млетачки Арсенал је назван Агх
Senatus и сматран осмим чудом света.331 – Већ од почетка у
Венецији поручују бродове не само разне стране државе
него и појединци; и не само Талијани „него и Илирци“.332
Кад је створена млетачка морнарица, Млеци су постали
малим завојевачким Римом. У сталном порасту, већ од доба
Карла Великог, млетачка морнарица је постизавала сјајне
тријумфе, нарочито под својим дуждевима Трибуном,
Орсолом и Енриком Дандолом, који је, иако слепац, заузео
Цариград, и најзад под чувеним Морозинијем, који је
побеђивао Турке у Егејском мору, и тукао се у славној бици
на Лепанту 1572. године, где се нарочито млетачка
морнарица овенчала ловорима. Застава млетачке морнарице
је била, може се рећи, вратила поцепаној средњовековној
Италији славу старих великих времена.333
Цар је давао Владиславићу у Венецији и разне друге
послове. Тако 1717. наређује свом представнику у Венецији,
Баклемешеву: „Наредили смо да се упуте два брода: један из
Петрограда са јуфом и смолом и воском, вама у Венецију, а
други из Архангелска, са јуфом у Ливорно, и да буду
330
Пекарскй: I, 144. – V. Klutchevski: Pierre le Grand et son oeuvre, Pavot,
Paris, 1930.
331
Pacifico: Cronica Veneta, Venezia, 1697, 536.
332
Levi: Novi Venete, Venezia, 1892, 75.
333
Bruno Dudan: Il domino veneziano di Levante, Bologna, 1938.
адресовани на дворског саветника Саву Рагузинског.
Настојте да та роба буде продана по општој цени.“334 У то
исто време цар је писао своме министру у Холандији, кнезу
Куракину, о једном много важнијем питању: „Пре неколико
дана писао ми је Сава Рагузински да му је говорио у
Венецији њихов (?) представник како би њихов (?) краљ
желео оженити свога сина мојом кћерком, тражећи у име
мираза и шест бродова; а за то обећава суму од два милиона
на годину, за време нашег рата, а ја сам против тога; и писао
сам Рагузинском да на то не пристане. Али ако је то одиста
за нас потребно, нека теби о том говори.“335
Треба овде додати, као врло чудновато, да се од свих 6
писама из личне преписке цареве с Владиславићем не види
ни једна друга царева наредба дипломатског или политичког
обележја. На сва моја трагања у Архиву у Венецији, као и у
документима руским из времена Петра Великог, нема
уопште помена о каквом прецизном и конкретном предмету
политичке природе којим би се Сава Владиславић том
приликом бавио у Венецији. У млетачким књигама о
страним дипломатским представницима, нигде није
поменуто име Саве Владиславића као каквог руског
представника код дужда. Тек године 1720. руски резидент
(представник), у Млецима, прима од цара акредитивна писма
за Саву Владиславића, адресована на папу Клемента XI, с
мисијом да код Свете столице преговара о Конкордату,
пошто су прилике католичке цркве у Русији биле достигле
врло неповољан обрт, а лични односи између цара и папе
били постали сасвим лоши.
Изгледа ипак невероватно да за време овог свог дугог
боравка у Венецији Сава Владиславић није имао неку другу
мисију него приватне цареве ствари и своје личне послове.
Зар све горње радње није могао посвршавати и сам
онамошњи представник царев, најпре Бекламашев а затим
Непљујев? Или је Савина права мисија у Венецији остала
засад непозната? Ово друго тим пре треба претпоставити
што цар није никад престајао да Владиславића обавештава о
334
„Киевская Старина“, 1877, 487.
335
Голиковъ: Деаня, VIII, 463.
званичним стварима: о успесима и неуспесима у рату са
Швеђанима, о покрету руских војски, о бици под вођством
генерала Леслија и кнеза Галицина, као и, после 2. септембра
1721. о срећном потпису мира са Шведском, након којег је
Русија задржала Ингрију, Естонију, Ливонију, део Карелије,
и део Финске, а после чега је Шведска коначно престала
даље бити великом силом.
Лични позив царев да Владиславић из Венеције одмах дође у
Париз к њему на састанак показује да је Сава тамо био онда
потребан. У Паризу је са царем Петром, приликом гостовања
у званичној Француској, боравио и његов цео најинтимнији
круг дворског особља и политичких шефова: потканцелар
Шафиров, Петар А. Толстој, кнез Долгоруки, генерал
Јагушински, царев секретар Макаров, лични царев лекар
Арескин, итд., њих ништа мање него 57 лица. И то баш сва
лица која су играла велику улогу и у сјајној каријери самог
Владиславића. – Зна се такође да је цар имао намеру да
посети и Венецију. Међутим, неуморно његово обилажење
свих институција у Паризу, од ковнице новца до Сорбоне, од
Парламента до седница у Академији наука, од војничких
касарни до царевих дебата са професорима Сорбоне о
јединству цркава, однели су му све време. Видећемо доцније
да није чудо што је и Сава Владиславић тих дана био
сматран потребним при таквим пословима и у таквим
дискусијама.
Цара Петра Великог је занимало питање вера у његовој
држави колико и сви други државни проблеми. У Русији су
толериране све врсте вера, осим јеврејске. Због ове
толеранције, изродило се било и пуно верских секта због
чега је долазило до честих нереда. Углавном, биле су
раширене три вере: хришћанска, муслиманска и
незнабожачка. Од хришћана су највише били православни, и
то већ од поделе хришћанства на Источну и Западну цркву.
Доцније се одбила од ње једна врло велика секта, тзв.
раскољници, који су се губили у магловитим и збрканим
тумачењима догме, једна врста верског комунизма, али без
мистике и догматике. Кад су били прогањани, они су се
затварали у своје зграде, и по 400–500 њих жива се
спаљивали да спасу душу; а све што је човек друге вере
додирнуо руком, сматрано је нечистим за раскољнике.
Угушивање многобројних других секти правило је такођер
зло држави. Први је Петар Велики зато био наредио да се
секте не прогоне, у његовом царству, него, напротив, да се
задобивају проповедима. Кажњавао их је само плаћањем
двоструке порезе.
Петар Велики је ипак сматрао да је верско питање једно од
битних начела сваке државе. Помоћу митрополита из
Лескова, неког Теофана Прокопијевића, дао је да се напишу
разне црквене књиге, верске студије и уџбеници: катехизиси,
тумачења еванђеља, тумачења крштења (шкропљење или
замакање), књига о исповеди, књига о браку (венчање у
мешовитим верама), историју цркве, итд. – Било је у Русији
Петра Великог и других хришћанских вера. Због
новозаузетих провинција литванских, естонских,
финандлијских и карелијских, такођер је и лутеранство било
раширено, и то највише после православља. Било је и доста
калвиниста, и католика. Све цркве су биле подједнако
слободне, што је уосталом свагда била одлика православних
држава. Ни највећим великодостојницима у војсци није
сметало ако нису били православни: гроф Дебрус је био
калвинист, барон Остерман и Јагушински су били лутерани,
а наш земљак адмирал Матија Змајевић био је католик, и у
служби римске Пропаганде.
3.
За време боравка Петра Великог у Паризу, као званичног
госта Француске, а на свом другом путу у Европи, отишао је
руски владар да види и чувени завод Сорбоне. Многи
такозвани доктори Сорбоне, знајући за лоше односе између
Русије и Свете столице, покушаше да измире великог
православног владара са папом. Они су покренули и питање
о измирењу и уједињењу хришћанских цркава. Цар Петар се
овом приликом пустио с њима у дискусије, можда чак и
догматичне. Али сорбонски теолози су га засули масом
верских суптилности, међу којима се цар Петар можда
тешко сналазио. Они су тврдили да између католичанства и
православља нема разлике, а цар је налазио да, напротив,
постоје две оштре разлике које деле ове две Христове цркве,
али им цар није хтео рећи које су, изговарајући се да је он
владар и војник, а не теолог. Доктори Сорбоне су говорили
да је сам Св. Павле тражио да хришћанство остане
уједињено; и указивали како су и протестанти нашли начина
да се уједине са неким источним религијама. Православље
као и Рим признаје једног Бога, представљеног у Св.
Тројици; разликује две природе Христове; има исту идеју о
праотачком греху; проповеда милосрђе и опроштај грехова;
признаје такође седам сакрамената; и да се хлеб и вино у
олтару претварају у тело и крв Исуса Христа; и да је он
присутан у еухаристији… Православље признаје још и
Богородицу за мајку Христову; и признаје светитеље на
небесима; и обожава мошти, као и католици; и наређује
молитву и милостињу; и обожава иконе и жртве; и врши
исповед и причешће; и сматра да је црква од Христа
примила овлашћење да прави законе… Православље
признаје и Свето писмо инспирисано Богом; и традицију
цркве и да је црква једна, и хришћанска, која све верско
суверено суди, као и црква католичка, апостолска… Кажу да
је цар Петар Велики био у овој дискусији изгубљен као на
некој пучини.
А разлика? То је у дисциплини. Али она може бити различна
у разним деловима цркве и не кварећи јој јединство. Цару
Петру су цитирани Св. Фермилијан, св. Августин, Св.
Еузебио… Јединство значи једно а обичај у цркви друго, као
што су ово признали Теофилактос, Деметрио, Јован
Киприот, Варлаам, Григорије Протосинђел… говораху цару
ови теолози. Не треба стога да се Русија боји ако папа обори
неке обичаје, јер се ово дозволило и у англиканској цркви –
саветовали су Петру Великом. Владике су следбеници
апостола, а викари Исуса Христа. Епископ Рима је законити
наследник Св. Петра; и према томе, он је у центру идеје
јединства у цкрви… Ово је цара прилично збуњивало. Чак је
главно усвојити, говораху они, првенство епископске
столице у Риму над свим осталим владичанским столицама у
хришћанском свету… Овако цару говораху на Сорбони.
Једино што папа врши својом надвлашћу то је избор
епископа своје цркве, али на основу Конкордата закљученог
са краљевима… Цела разлика дакле, догматична, тако лежи
у том што православље исповеда да Свети Дух силази од
Оца, а католичанство да силази од Оца и Сина… Али су
Свети Василије Велики и Свети Глигорије Теологос
тумачили да једна реч грчка у догматици значи истовремено
и „ од“ и „ по“ у исто време.
Цар Петар Велики је био на крају као покиснуо.
Као што се види, ове суптилности су збуњивале овог иначе
врло разборитог владара, али чија се природа није
подударала са апстракцијама и верском дијалектиком.
Доктори Сорбоне су све ове принципе због тога изложили и
у нарочитом Меморандуму, који су цару предали 15. јуна
1717, с молбом да га представи и царици Катарини (!), и да је
чак замоле да као заштитница свега великог у држави,
заштити и цркву која је највећа од свега.
Овај случај Петра Великог са Сорбоном не наводимо у овој
књизи ни случајно, ни без везе са нашим Савом
Владиславићем. Он је већ 24. марта 1717. био од цара из
Ротердама позван да дође у Париз ради састанка. Ма колико
изгледало чудно, изгледа и сасвим вероватно да га је цар
Петар позвао у Париз да се поред њега нађе при оваквим
дискусијама као што је била она на Сорбони. Требало је ову
дискусију, наравно, примити када је већ била реч о
измирењу са Св. столицом, а затим и реч о питању
уједињења хришћанских цркава.
Треба имати на уму да је цар дао одговор докторима
Сорбоне како он лично неће моћи одговорити на све оне
њихове догматичке суптилности и теолошке финесе, али
пристаје да на Меморандум одговоре учени епископи руске
цркве, ако и сорбонски доктори на ово пристану… Овакав
одговор нама наличи на једну методу Саве Владиславића,
која се у целом његовом дипломатском раду, као што ћемо
видети, свугде подједнако огледала: нигде не заоштрити, не
доводити до сукоба, не ићи у страсти, не препоручивати
прека решења. Одложити све што није довољно прецизно.
Дакле начин најбољег дипломате. – Доказ да је Сава
Владиславић у овој дискусији на Сорбони био одиста од
личног значења, јесте то што је Сава био баш онај који је,
после овог случаја, послат као пуномоћни министар у
Италију, да онамо преговара са Клементом XI за измирење
Русије са Светом столицом и за закључење Конкордата о
коначном уређењу питања католичке цркве у Русији.
Сорбона је дала свој Меморандум цару Петру Великом у
Паризу дана 17. јуна 1717. а цар Петар Велики је већ идућег
лета послао свом представнику Непљујеву у Венецију
акредитивна писма за Саву Владиславића да иде и преговара
за закључење Конкордата са Светом столицом.
Сава Владиславић бавио се у Италији у времену од 1716. до
1722. године стално у Венецији, са прекидом његове мисије
код папе у Риму. Важно је овде додати да су се баш у овом
раздобљу на Балкану и на европском Истоку развијали врло
крупни и судбоносни догађаји. То је био тзв. млетачко-
турски рат, који је завршен тек на Пожаревачком миру, 1718.
године. Као што је познато, овај рат је био избио након
напада Кеприли-паше на Црну Гору, који је ишао да је казни
и уништи за устанак који је Црна Гора дигла 1711. против
султана. А можда нарочито и зато да Турска онемогући
једном заувек сваку сарадњу између Црне Горе и Млетачке
републике, главне непријатељице Турске на тој страни.
Сава Владиславић није могао ни сам бити, после несрећног
устанка 1711. г., равнодушан према овој најезди Кеприли-
паше. Овај је био велики непријатељ хришћана уопште, као
и Срба посебно. По свом деду Мехмеду, био је пореклом
Албанац, а и дед и отац његов били су велики везири. Овај
Нуман Кеприли, којег, као што видите, код нас погрешно
зову Ћуприлићем као да је Србин, оженио се 1710. кћерком
султана Мустафе II, постао затим сам великим везиром, и
као такав био у Босни. Нуман је онамо врло пажљиво
организовао поход на Црну Гору, и са арнаутским осећањем
за крвну освету, радио за тим да Црну Гору збрише са
земље, на начин који дотле одиста није познавала историја
европских ратова, по крајњој нечовечности и по потпуно
зверском крволоштву. – Није, као што се то чини, тражио од
Црне Горе покорност, вазалство или чак коначну анексију,
нити је тражио таоце, откупину и харач, него је најпре
наредио да му се одмах живи изруче, као бунтовници,
владика Данило и Вукота Вукашиновић из Катуна, са још 18
најугледнијих црногорских главара, да, наравно, први буду
исечени. Не успевши на овакву предају без крви, значило је
нови рат. Нуман удари из Сарајева, преко Невесиња и Гацка,
путем за Црну Гору, са 40.000 босанске и турске војске. Брзо
је опустошио већ и тако изморену Црну Гору, побио што је
стигао и одвео затим у ропство 3.000 Црногораца, са
њиховим женама и децом. А натеравши владику Данила да
се склони у Сењску Ријеку (Фијуму), овај је морао да оданде
одбегне у Русију. – Одмах затим је султан објавио рат и
Млецима, за тобожње њихово саучесништво са
Црногорцима.
Овај је рат објављен неколико месеци пре доласка Саве
Владиславића у Венецију, а развијао се баш за време
његовог боравка у граду Св. Марка. Турци су отели
Млечанима Мореју, а бојеви су захватили и Далмацију и
Херце-говину, за које је време босански паша са својих
50.000 војника наносио велика зла Млечанима. Али је и
дуждева војска враћала ове ударце заузимањем Доње
Неретве, Попова, Требиња и Зубаца, све док Млечани нису
били најзад сузбијени и пред поразом. Срећом, Еуген
Савојски, са војском аустријског ћесара Карла VI, разби
Турке код Сенте и Београда, после чега су Турци морали
закључити мир у Пожаревцу, 1718, али на којем су Млечани
морали Турцима вратити, као и после Карловачког мира
1696, све освојене крајеве по јужној Херцеговини и по
залеђини Дубровника. Срби су овим добили опет своје
приморске земље које су биле пред коначном пропашћу.
4.
Је ли могуће да Сава Владиславић, главни саветник Петра
Великог у стварима европског Истока, не узима никаквог
учешћа у догађајима који су претходили овом Пожаревачком
миру, на којем се решавала и судбина српских земаља, а у
првом реду његове завичајне Херцеговине. Сава
Владиславић је ишао под јесен 1717. из Млетака у
Дубровник на виђење са својом породицом, и затим одвео
мајку у Херцег Нови можда исте године, а то значи баш у
доба кад је свуд наоколо беснео рат млетачко-турски.
Међутим, овај део живота дипломате Владиславића остаје,
бар засад, потпуно непознат. – Додајмо овде и да се у то исто
време налазио у Напуљу у Италији као избеглица и руски
царевић Алексије, за којег знамо да га је онамо посетио, по
царевој наредби, Петар А. Толстој, стари пријатељ Саве
Владиславића. Остаје нам такође непознато да ли је
Владиславић имао и сам какву улогу приликом тог жалосног
избеглиштва царевића Алексија у Италију.
Нама би изгледало вероватније да су набавке за улепшање
Петрограда, какве је правио Владиславић у Венецији, биле
његово споредно дело. Тако исто велики послови око
развијања трговине између Русије и Италије, као и његови
лични обрти са великим фирмама са којима је могао стајати
онде у додиру. Истина, у млетачким изворима има пуно
података о Савиним бродовима. Улепшање Петрограда била
је свакако једна огромна работа за све сараднике Петра
Великог. И сам посланик царев у Паризу, Канон Зотов, био
је веома заузет непрестаним наредбама за те набавке. Цар
пише у новембру 1715. године овом свом париском
посланику: „Како вам је речено приликом поласка за Париз,
старајте се о механици и о другим стварима. То вам и сад
понављам. Додајем и ово: пошто је краљ француски умро, а
наследник његов још веома млад, извесно ће многи
француски мајстори сада тражити посла и по другим
државама. Зато не пропуштајте, него их проналазите; и
пишите ми о томе. Тако исто кад буду какве ствари из двора
продаване.“336 И збиља, руско париско посланство (Зотов,
Лефорт) слали су цару познате француске сликаре, о којима
су још и до данас сачувани спискови. Затим су слати и
одливци бронзаних предмета, ограда, фонтана, итд.
Одашиљани су и мајстори за мрамор, дрво, челик; мајстори
за фигуре у воску, за медаље и монете; мајстори за
декорацију опере и за позоришне кулисе. Ту су Лебланк,
Лавал, Луј Каравак. Свемоћни кнез Меншиков извештава,
336
1717. године, и сам цара Петра Великог како је наредио
сликару Караваку да наслика Полтавску битку.337
Према једном податку из поменутог дела П. Пекарског, Сава
Владиславић је у Венецији тих година одиста организовао
трговину руске владе. „Међу младим људима у Венецији био
је и Петар Непљујев, који је оставио белешке о свом животу.
Непљујев и сам пише да се, заједно са Савом Рагузинским,
бавио трговачким пословима руске владе у то време, 1717.
Тако и П. И. Беклемешев, син старе руске породице, који се
бавио и преводима театраС С друге стране знамо да је овај
Беклемешев, с ким је радио Владиславић у Венецији, био
онамошњи руски дипломатски агент.
У сваком случају, страна се дипломација интересирала
путем Владиславића у Венецију. Тако изгледа према
кореспонденцији француског дипломатског агента Делавија
(De la Fie), из године 1717, који пише својој влади да није
познато дипломатима зашто је Владиславић одлазио у
Венецију, ни чим се заправо бавио у Италији. Овако пише
Делави својим нарочитим писмом француском регенту,
војводи Орлеанском.338
Што се тиче трговинских односа између Русије и Венеције,
они су кренули живље тек ових истих година. Нашли смо у
Млетачком архиву339 да је тек 1711. године цар Петар
Велики издао неком Димитрију Беци (Bezzi) патент као свом
конзулу у Венецији. Овај патент је примио магистар
трговине у Венецији 22. јуна 1711. са уобичајеним
церемонијалом. Налазимо и податак од 25. јуна 1711. како је
већ тај конзул ушао у пуну дужност. Према свему изгледа да
је тек ово био почетак редовних веза између две државе, а не
само између две фирме, и да је после овог трговинска
политика Венеције са Москвом постала много активнија. У
једној стручној књизи налазимо и да је у то време дужд
послао у Москву једну трговинску делегацију са племићима
337
Ibidem.
338
Сборникъ Имп. Русскаго Историческаго Общества, XXIV, СТР. 192,
193. (Rapports diplomatiques français de S. Petersbourg).
339
Archivio di Stao di Venezia: Savi alla Mercanzia. Comercio Veneto. Busta
143. Console di Moscovia a Venezia.
Федериком Фоскаријем, Пиером Гриманијем и Николом
Венијером.340
У Млетачком архиву се помиње нарочито неки Ђовани
Скијаво341 за ове трговинске везе, у којима налазимо
умешаног и Саву Владиславића, као што ћемо и даље
видети.342 Владиславић је према руским документима,343 као
и по млетачким, био приликом тог свог бављења у Венецији
одиста на челу једне економске мисије као дворски саветник
руског цара. – На жалост није било могуће наћи у Венецији
никакав податак о каквој тадашњој Владиславићевој сталној
мисији, као што би то излазило из података руских. Али
поред свег тога, има података да је Владиславић имао у
Венецији везе са разним лицима пословним, међу којима,
поред поменутог Ђованија Скијаво, налазимо и једног
Литванца, Константина фон Ахена и затим млетачког
патриција Доменика Готонија, затим неког Инокентија
Лориса, који излгеда да је имао важну улогу посредника. –
Има и један докуменат о неком нашем човеку у Венецији,
који је био у своје време човек Саве Владиславића. То је
неки Антоније Војновић, пореклом из Дубровника. Ово
знамо по једном српском податку. Године 1712. предао је
Сава Владиславић Рагузински једну молбу у Москви, да му
се овере три примерка завештања Антонија Воинова,
његовог помоћника (прикашчика), који је био умро у
Јежину, у Русији, а у свом тестаменту учинио распоред са
својом имовином у Венецији.344 У актима се налази препис
тог завештања на латинском језику, а сам Сава Владиславић
је своју молбу потписао латиницом.
Податак из француске дипломатске кореспонденције, који
смо напред навели, врло је овде интересантан, пошто се
односи на ово исто доба Савиног живота. Дипломатски агент
француски, Делави, познавао је лично Саву Владиславића у
Петрограду. У једном свом писму од 14. јануара 1715, он
340
Borgherini-Scarabellin: Il
341
Archivio Magistrato alle Pompe, S. Moise, busta 14, n. 10, p. 20.
342
Archivo Magistrato
343
Пекарскй: op. cit., I.
344
Српска краљевска академија: Споменик 53, стр. 253.
саопштава својој влади како је вечерао код Саве
Владиславића, царевог министра, за којег цар има пуно
уважења:
…је dinai avant hier chez Mr. Sava, ministre du Czar,
fort estime de ce prince.345
A доцније, 1717, када ce Сава Владиславић бавио у
Венецији, исти Делави пише француском регенту, војводи
Орлеанском о неком Пардерију који тражи да добије место у
Русији: „Уосталом, Пардери познаје цареве министре,
господу Шафорова, Петра Толстоја и г. Саву, пошто је имао
с њима у Једренима инкогнито конференцију 1713. године, у
време кад је још био под шефством г. Дезијера. Нарочито
познаје г. Саву из времена кад је био француским
амбасадором на Порти г. Шатонев. Сава је Дубровчанин по
народности, а био је трговац у Цариграду, под француском
протекцијом, и оданде прешао у Московију. Цар има за њега
поштовање, и дао му је управу над свим што се односи на
трговину у целом царству. Сава је добио од Цара наредбу да
из Италије где се налазио оде у Париз. Ја сам имао част
саопштити г. маршалу Д’Хикселу да је он дошао овде, и да
жели видети Ваше Краљевско Височанство. Нисам имао
времена да проникнем разлог његовог пута у Италију и
Венецију, пошто је отпутовао да види Цара.“346
5.
345
Сборникъ Имп. Русс. Историческаго Общества, св. XXXIV, стр. 99.
(Rapports diplomatiques français de S. Petersbourg).
346
Pardery, s’adresse Régent pour obtenir un poste en Russie.
„D’ailleurs il connaît les ministres du Czar: Um. Saphirof, P. Tolstoy, Mr.
Sawa, et il a eu des conférences ŕ Adrianople avec eux incognito, I’an 1713,
lorsq’il était sous les ordres de Mr. Dessauleurs. Il connaît plus
particuliérment Mr. Sawa et dčs les temps de l’ambassade de Mr. Chateauneuf
ŕ la Porte. Sawa est Ragusais de nation, il était marchand ŕ Constantinople et
sous la protection de la France, ensuite de quoi il a passé en Moscovie. Le
Czar a de l’estime pour lui et il lui a donneé le maniement de tout se qui
regarde le commerce de ses états. Il a u ordre du Czar de se rendre d’Italie, oů
il était, ŕ Paris. J’ai eu l’honneur de faire savoir ŕ Mr. maréchal d’Huxelles
qu’il était arrivé ici et qu’il souhatait voir Votre Altesse Royale. Je na’i pas eu
assez de assez de temps pour pouvoir pénétrer le sujet de son voyage en Italie
et ŕ Venise, parce qu’il partit pour se rendre auprés du czar.“ (Raports
diplomatiques français de S. Petersbourg. У Сборникъ Имп. Русс.
Историческаго Общества, стр. 193–194.)
За време овог свог боравка у Венецији, Сава Владиславић је
успео и да се онде ожени. Ово је сад био његов други брак.
Име и порекло његове прве жене није нам било могуће
утврдити, и поред свих покушаја које смо чинили по нашим
крајевима, затим код Патријаршије у Цариграду, и најзад у
Русији. Његова прва жена је по свој прилици била или
Српкиња, или Гркиња, или каква Левантинка, пошто је у
Цариграду већ био ожењен, и пре његовог одласка у Русију.
Од тог првог брака имао је једног сина, Луку, тако названог
по имену Савиног оца кнеза Луке. О овом његовом сину
биће говора у идућој глави ове књиге.
Брак Саве Владиславића у Венецији обављен је 19.
септембра 1720.347 Девојка је била из патрицијске
венецијанске куће, Вирђинија Тревизан, из чувене породице
која је имала као претка и једног дужда, Маркантонија
Тревизана (умро 1554). Отац ове девојке био је патриције
Камило Тревизан, у оно време потестат у Креми.348 У једном
свом писму којим јавља за ову женидбу грофу Апраксину,
Сава Владиславић, говорећи о својој тазбини, пише из
Венеције како је отац девојчин био и сенатор.349
Мајка девојчина била је такође патрицијка, Корнелија
Бенцон, пореклом из града Креме. Она је имала више
синова, од којих је један био и свештеник, а од кћери је
имала само ову Вирђинију која се сада удавала за Саву
На дан венчања са Владиславићем, Вирђинија је имала свега
22 године, док је њен младожења, изгледа, имао около 50.
Како није било у Венецији тог времена обичаја да се девојке
удају за људе са таквом разликом година, овај брак се може
разумети само личним престижом Владиславића, тада већ
дворског саветника Петра Великог, значи човека из цареве
најближе околине; затим физичком лепотом и снагом, које
се виде са његове слике у бакрорезу што се налази приложен
347
Регистар о браковима цркве Санта Стае у Венецији (данас у цркви
Сан. Касиано), год. 1720, стр. 374.
348
Parrochia della Chiesa Cattedrale di Crema. Libro dei Morti, 1706–1723.
(Die 4 Junij 1718).
349
Архивъ Морскаго Министерства, т. I, Д. N° 578–1722. г.
у овој књизи (истина рађен десет или петнаест година пре
овог брака); затим његовог личног чара као херцеговачког
Србина, који су сви лепореки и савитљиви, са пуно
карактера и много поноситости, и, што кажу у Дубровнику,
са пуно складности; а најзад и због Савиних духовних
врлина које су морале бити врло велике кад су га овако
стално носиле само у висину.350 Вероватно да је Вирђинија
пошла за Саву занесена и далеким хоризонтом, двором једне
младе и сјајне престонице, личним богатством
Владиславића, као и причама о његовом витешком и
племићком српском пореклу.351
Родоначелник ове дуждовске породице Тревизана у
Венецији, звао се сер Поло Тревизан од Свете Стае, за
разлику од других Тревизана, који нису били из парохије
Свете Стае (епархије Св. Еустахија). Овај Поло Тревизан
помиње се први пут 2. децембра 1379. године. У једној
књизи о млетачким грбовима, штампаној 1500. године,
пише: „Тревизани који носе у грбу пантљике плаве и златне,
дошли су из Тревизе 856. године, и јесу људи од поверења, а
нарочито велики мајстори на мору.“ Они су у Венецији
подигли, већ на доласку, цркву Св. Јована Новог.352 Али се
сматра немогућим утврдити и када су ови Тревизани заправо
350
Cristiforo Mazarovich: Valor trionfante ovveero raguaglio istorico sopra
l’attaco e arrmbo tra il vascello Perastino barbaresca successo nella rada di
Durazzo 1716, Venezia 1718, dedicato all’ Issulstriss. e Eccelentiss. Signor
Sava Vladislavich, etc., etc.
(У овој књизи Мазаровић пише чиатву апотеозу о Сави Владиславићу,
његовој славној нацији, његовој личности „која је познавањем светских
питања задобила све почасти и положаје“… „Прави изданак Илирије,
прослављене кроз векове, и потомак по обадве линије првих Госпара,
Бранилаца, и кнежева исте ратничке нације.“) Овај Мазаревић је могао и
лично познавати Саву Владиславића у Венецији 1716–1722. године,
пошто је онде издао своју књигу и посветио је Владиславићу, а ову је
књигу могла и породица Тревизан имати у рукама. („Vero rampolo delle
Illiria, illustrata da molti secoli, e discendente per ambi linee da primi Signori,
Disputi e Conti di questa bellica nazione.“)
351
S. Glioubich: Dizionario biografici degli uomini illustri della Dalmazia.
Vienna, 1856, p. 312. (Шиме Љубић пише за Саву Владиславића деа је
био „обдарен свим врлинама ума и срца.“)
352
Cronaca delle famiglie venete, Codice cartaceo del secolo, XVI, Venezia.
дошли у Венецију.353 Према једном писцу,354 њихово
порекло иде већ од 1157. године. – Онај већ поменути њихов
родоначелник сер Поло, понудо је, као што се добро знало,
2. децембра 1379, за одбрану Венеције у рату који је водила
Кјоџа са Ђеновљанима, својих сопствених 15.000 дуката,355
што је за оно време представљало огромну суму злата, и што
показује већ далеко богатство ове породице. Тај патриотизам
и доброчинство сер Пола Тревизана, били су од државе
награђени тиме што су они његови потомци добили право да
заседају у Великом већу. 356 Овај сер Поло имао је три сина:
Јована који је дао опет сина Захарију, чувеног државника,357
и Аца, и Антонија. Неколицина међу овим потомцима првог
Тревизана дали су Венецији знамените људе: писце,
администраторе и политичаре. Најзнаменитији је извесно
био дужд Маркантонио Тревизан, изабран за дужда 4. јуна
1553, а умро већ 1554. године. Каже се да најдаље порекло
ове породице Тревизана треба тражити у Фриулу. Линија
наше Вирђиније Тревизан-Владиславић, као што се види из
генеалогије породице Тревизана, силази од поменутог
Јована, најстаријег сина поменутог родоначелника
венецијанских Тревизана, сер Пола. Према томе, дужд
Маркантонио излази из побочне линије исте породице као
потомак сер Половог сина Аца (Azza).
Највећи понос породице, и поред других одличних имена,
сасвим природно, био је овај дужд Маркантонио. У
богобојажљивој Венецији XVI века он је био чувен због
својих побожних дела. Историчар Муратори пише за њега да
је био најпобожнији дужд млетачки: „Il piissimo doge di
Venezia“. Макар што је владао свега годину дана као дужд,
његове претходне заслуге у важнијим гранама државне
управе биле су високо цењене, нарочито његова добра
353
C. Tassini: Curiositŕ veneziane ovvero origine delle denominazioni di
Venezia. Ivi, 1887, p. 327, 333, 748.
354
A. da Mosto: I doggi di Venezia con particolare riguardo alle tombe.
Venezia, Ongania, 1839.
355
G. B. Gallicioli: Delle memorie venete antiche, profane ed ecclesiastiche,
Venezia, 1795, v. III, p. 178.
356
Ibidem.
357
Percy Gothein, спомиње овог Захарију Тревизана. – Vidi i G. Degli
Agostini: Storia degli scritori veneziani, Venezia, 1752, vol. I, p. 310.
организација републике након задобијања Кипра и Камбије.
Дужд Маркантонио имао је у породици и чувеног Маркиа,
који је био млетачки генерал, и донео 1470. године реликвије
Христове крви, која се и данас налази и обожава у
венецијанској Деи-фрари. – Славни сликар Тинторето је
сликао дужда Тревизана неколико пута. У самој престоној
дворани дуждеве палате, насликао је дужда Тревизана у
клечећем ставу и у обожавању Христовог вазнесења, са
десне стране, док на левој страни исте Тинторетове слике
клечи дужд Пиетро Ланди, његов претходник. Такођер у
млетачкој галерији, Academia delle Belle Arti, има чувени
портрет дужда Маркантониа, опет једно ремек-дело
Тинторетово. Ми доносимо у овој књизи обе ове поменуте
слике у фотографијама.
Дужд Маркантонио Тревизан спава свој последњи сан у
средини једне нешто удаљене венецијанске цркве Сан
Франческо де ла Виња, у дивном гробу који досад није никад
био дирнут. На том гробу је написано само име и дан смрти
дуждове. На угловима споменика стоје велики чираци од
бронзе са лавом св. Марка изнад њих, као грба државног, али
оштећен временом. – Дужд Тревизан је споменут још једном
у истој цркви изнад врата акристије и изнад часовника. Ту је
дужд насликан у лепом рељефу, на коленима, у обожавању
Христа, и са лађом Св. Марка на левој руци. Рељеф је, како
кажу, дело Ђиролама Кампање, док архитектуру тога
рељефа приписују самом Сансовину.358
358
A. da Mosta: I dogi di Venezia, 1939, Venezia.
Epitaf du`da Trevizana:
MARCANTONI TREVIZAN
DEO OPT. MAX. MAR. ANT. TREVIZANUS P.,
INTEGER VITAE ET PATERNA VIRTUTE AC –
GLORIA SEMPER CLARUS, OMNIBUS HONORIBUS
EGREGIE PERFUNCTUS – A PATRIBUS INVITO
IPSIUS GENIO PRINCEPS COOPTATUS, CUL ANNUM –
REMP. SANCTE GUBERNASSET RELIGIONIS
AMANTISS. DUM SACRIS IN – IMAGINUM
AULA INTERESSET, NULA AEGRITUDINE, FLEXIS
ANTE ARAS – GENIBUS, IN GREMIO MORIENS
MIGRAVIT IN COELUM BEATISS. MDLV
I OCTOBRIS (Monumento)
Дужд Тревизан је сликан овако на коленима пред Христом,
не само што је био, као што каже Муратори, најпобожнији
дужд млетачки, него и што је заиста умро клечећи пред
иконом и у молитви. Њему се приписују и друге легенде
овакве врсте. Наиме, док је једном лежао у својој дуждевској
палати и у раскошној постељи, усни да се на пијаци Св.
Марка смрзава неки сиромашак. А кад је сишао да види ко
је, нађе одиста где се смрзава на земљи Св. Игнацио
Лојола.359
Отац Вирђиније Тревизан Владиславић, млетачки патриције
Камило Тревизан, и сам је представљао једног од највећих
госпара у Serenissima dominante cita di Venezia. Била je за
њега права слава носити име једног дужда чија ce слика из
кичице Тинторета налазила изнад самог престола млетачких
дуждева у сали Сената у Дуждевој палати. – Међутим, о
њему самом није било могуће наћи довољно података. Као
што смо видели, он је био потестат у Креми, завичају својих
предака који су онамо били дошли из Фриула, а одакле су се
затим, можда у XV веку, одселили у Венецију. Он је био и
венецијански сенатор, према писму које је Владиславић
писао приликом своје женидбе у Москву грофу Апраксину.
Камило Тревизан је био рођен 20. маја 1656, а венчао се са
доном Корнелијом Бенцон, такође патрицијком млетачком,
мајком Вирђинијином, 2. августа 1698.360 Боравећи у
Венецији, живео је у једном крилу палате својих предака у
Санта Стае (епархија Св. Еустахија), код моста дел Равано,
са сином Маркантонијем, док је у другом крилу, на
фондаменту Cŕ Pesaro, становала, са својим другим
синовима, његова жена дона Корнелија. Слику ове палате
доносимо у овој књизи. – Камило је умро 4. јуна 1718. у 64-
oj години старости, а само на три месеца пре венчања његове
кћери Вирђиније са илирским грофом Савом
Владиславићем. Тестаменат КамилаТревизана није нам било
могућно пронаћи, што је велика штета, пошто би се из њега
359
Archivio di Stati in Venezia: Testamenti, b. 677, n. 727. Testamento di
Marcantonio Trevisan, 30 giugno 1549.
A. S. V. – Procuratori de Ultra, b. 61, fasc. I: commisaria del doge Trevisan.
360
Archiivio di stato in Venezia: Testamenti notaio boni, busta 115, n. 142.
Testamento della nobile donna Conrelia Benzon Trevisan.
могло више сазнати не само о њему самом него и о Сави и
Вирђинији. Међутим, из тестамента његове жене Корнелије,
који је срећом сачуван,361 види се и да је он умро у Креми
као потестат, и сахрањен насред саме катедрале, о чему смо
затим потражили и нашли аутентичне податке.362
Његов тестамент би се такође можда био нашао да пожар
године 1797. или 1799. у Креми није уништио онамошњи
архив градски.363 Тако исто старе плоче са натписима по
поду катедрале у Креми биле су уклоњене, када се године
1833. поново поплочавала, и тим био затрвен и последњи
траг о Камилу Тревизану. Треба додати да у оно време
потестати у Креми нису овако мирно завршавали свој живот.
А тако исто пада у очи да је Камило Тревизан био сахрањен
исти дан кад је и умро. (Ово би се последње могло објаснити
и тим да је можда умро тог дана одмах после поноћи, и
сахрањен у току дана пре мрака.) Важно је свакако за његов
спомен што му је лично вршио опело сам епископ дијецезе,
и што је био сахрањен усред катедрале, као што се обоје
види из наведеног регистра. – Зна се још о оцу Вирђиније
само толико да су његова браћа била у сродству и са другим
највећим млетачким породицама: Балби, Дандоло, Содерини
и Негри. Према томе, ово је био и друштвени круг у којем се
Сава Владиславић за неколико година кретао у Венецији,
као међу својом сопственом родбином.
Толико о оцу Вирђинијином.
361
Ibidem.
362
Parrochia della Chiesa cattedrale in Crema. Libro dei Morti, 1706–1723.
Die 4 junij 1718.
Nob. Vir Camillus Trevianus q. m. Nob. Vir. Leonardi Paritiis Venetus
Praetor Praefetusque huius Civitatis Cremenaetatis suae annorum 64 circiter
munitus Sacramentis poenitentiae SS mi Viatici, nec non extremae unctionis
par me D.Joseph Benesaleo Cathedralis ECC. liae V.P. administratis, ac anima
eius Deo commendata obijt hodie in unione S. M. E. hodieque ab. Ill. mo et R-
mo D. D. Faustino Joseph Grifono de S. Angelo eusdem CivigtisEpiscopo
(previa missa Solemni a prefato ill-mo e Re-mo Episcopo pontificalibus
induto cebrata factis solitis exequis sepultus est in medio Ecclesiae
Cathedralis.
n. b. Trevisanus N. H. Camillus Venetus.
363
Испис из регистра Катедрале у Креми за нас је извршио cannonico
Giuseppe Quadri della cattedrale di Crema, 7. априла 1940. Преписао је све
тачно (и са погрешкама у правопису какве је нашао).
Мајка доне Вирђиније била је такође млетачка патрицијка из
породице Бенцон-Бригадин-Ђакомо. Ова породица Бенцон
била је такође пореклом из Креме. Чувена је била најпре по
Ђорђу Бенцон, који је још 1407. године добио венецијанско
племство.364 Макар и живећи у Венецији, Тревизани и
Бенцони су чували кроз векове њихове везе духовне и
материјалне (њихова непокретна имања) са Кремом. – Дона
Корнелија је само за тринаест година надживела свога мужа
Камила: умрла је 13. фебруара 1713. као што се види у
Млетачком архиву. О мајци Вирђинијиној биће још говора у
овој књизи. Најзад, о браћи Вирђиније Владиславић зна се
ово: дон Камило и дона Корнелија су имали шесторо деце,
од којих пет синова и једну кћерку, Вирђинију. Та су се
браћа звала: Лунардо, који је био свештеник и умро млад
(1700–1730), Маркантонио, Габриеле и Бенето (и још брат
Ђорђио, којег мајка не помиње у свом тестаменту као осталу
децу, вероватно зато што је умро пре ње). Габриело је имао
сина такође по имену Маркантонио, који је умро пре оца,
иако у 68-oj години. Са њим је угинула ова грана лозе
Тревизан. Ожењен доном Констанцом Леерс, он је имао
једног сина Захарија, познатог у служби Серенисиме, који је
требало да продужи породичну линију, али је и он умро,
такође пре свог оца Маркантониа.365
Оволико сам могао сазнати о породици доне Вирђиније,
жене Саве Владиславића.
Брак Саве Владиславића са Вирђинијом Тревизан објављен
је 19. септембра 1718. године.366 Венчање је извршено у
самом девојачком дому у Улици Санта Стае, коју палату
доносимо фотографисану у овој књизи. Познато нам је и то
да се у овом предачком дому није родила и дона Вирђинија,
364
Dizionario portativo delle famiglie patrizie venete. Venezia, Betinelli,
1774, p. 7. – F. Schraeder: Repertorio genealogico delle famiglie confermate
nobili e dei titulati nobili existenti nelle provinzie, venete, Venezia, 1830, p.
109. – G. B. Crolanza: Diz storico blasonico etc. Pisa, 1886, p. 118.
365
Archivio Di Stato in Venezia: Petizon, inventari, busta 472, 1778–1779. –
Protagonale per l’anno MDCCLXXIX, ad uso della Serenissima Dominante
Citŕ di Venezia, Ivi, 1779, p. XV.
366
Archivio della Chiesa parrochiale di San Cassiano a Venezia. Registro
matrimoni della sopressa parrochia di Santa Stae, p. 374, doc. cop. 51.
него се она родила 1699. године негде на неком пољском
имању, којих су Тревизани имали више у околини.
Уосталом, према подацима, од све њене браће, један једини
је Маркантонио рођен у палати у Санта Стае.
Као што ћемо видети, Вирђинија је била врло лепа и отмена.
Венчање је извршено по католичком обреду. Кум и девери
су били два млетачка патриција: Марко Молин, син
Себастијанов, и Доменико Котони. Није се до данас могла
наћи сведоџба prova di liberta, докуменат да је Сава у то
време био без жене и слободан да закључи нови брак, иначе
би се по том документу могло тачно сазнати које су онда
биле његове године, место рођења, и име његове прве жене,
њено порекло, као и кум и девер у том првом браку. А онај
докуменат је морао постојати, а вероватно да ћемо га наћи
доцније, као што смо нашли и све што се односи на
Вирђинију Тревизан. – Осим кума и девера Савиног у браку
са Вирђинијом, познато нам је и име свештеника који је ово
друго Савино венчање извршио: то је свештеник из цркве
Санта Стаe, pievano, Андреа Гали. – Једна једина личност
недостајала је да овај дан буде потпуно радостан: отац
Вирђиније, Камило Тревизан, који је био умро три месеца
пре овог венчања.
После свадбе у кући девојачкој у Санта Стае, четири дана
доцније, брак је у много ширем кругу званица и пријатеља
благословен и у познатој млетачкој цркви Кармелитани
Скалци, коју такође доносимо фотографисану у овој књизи.
О самом браку Саве и Вирђиније налазимо докуменат у
цркви Сан Касиано у Венецији, у регистру сачуваном у
архиву ове цркве, о браковима обављеним некад у цркви
Санта Стае. На страни 374. тог регистра пише: да је гроф
Сава, син Луке Владиславића, поднео уверење о слободи да
закључи овај брак, и то поднео парохијској канцеларији, као
и патрицијка Тревизан, кћи покојног дона Камила, из ове
парохије Санта Стае. Обављено је венчање у кући
девојачкој, а чинодејствовао је свештеник ове цркве Санта
Стае. Сведоци су били патрицији Марко Молин и Деменего
Готони. Затим је 23. септембра, четири дана доцније, исти
брак благословен и у цркви Кармелитана Скалци од Свете
Терезе, опет у присуству истих сведока.367
Било би важно знати да ли је Владиславић венчан у
Венецији само католичким обредом или и православним,
пошто је у Венецији у то исто време постојала и православна
грчка црква. Међутим, сва наша истраживања у регистрима
и по архиви те грчке цркве остала су без резултата, као што
се то обично догађа кад се нешто тражи по грчким
парохијским регистрима. Ако се Владиславић уопште
доцније венчао и православним обредом, онда је ово друго
венчање могло бити извршено само у Русији, а оно је
извесно обављено пошто је Сава био веома одан
православљу, а и стога што је то било потребно због будућег
порода и наследства. Нажалост, није било могуће засад доћи
до ових података ни у Русији.
У венчаном акту венецијанском чита се да је Сава у
Венецији становао у contrŕ San Angelo. Ово је био познати
кварт адвоката и других посредника за све послове са
венецијанском владом.
Оволико о боравку Саве Владиславића у Венецији 1716. до
1720. године.
6.
Питање католичке вере у Русији било је дошло у заоштрено
стање. Сава Владиславић добио је 1720. године, преко
дипломатског агента у Венецији Петра Непљујева,
акредитиве за њега као пуномоћног министра Петра
Великог, да оде у Рим и тамо преговара са папом Клементом
367
Venezia. Archivio della Chiesa parrochiale di S. Cassiano, Registro
matrimoni della sopressa parrocchia di S. Stae, pab. 374, doc. cop. 51.
Virginia 19 settembre 1720. Licenza S. Co. Sava q. Luca
Vladislavich, illirico, hora di contrŕ S. Angelo, provata la sua liberta, come de
mandato di Cancellaria Patriarcale, e la N. D. Verginia Trevison fu de S.
Camillo di mia Contrŕ, con prova di sua libertŕ e dispensa in scripti di
Monsignor Vicario Generale dell tre Publicazioni, hanno contrato matrmonio
per verba de presenti in casa della sposa N. D. sudeta alla prasenza di me
Pievano con testimoni: il N. H. s. Marco Molin fu de s. Bastian , sta a la
Maddalena, e N. H. Demenigo Gottoni – e sotto il 23 detto segui la
Beneditione Nutiale da me Pievano sudetto nella Chiesa de P. P. Carmelitani
Scalzi di S. Teresa testimoni sudetti.
XI о Конкордату између Русије и Свете столице. Зна се да је
Сава био примљен код папе дана 14. новембра 1720.368
Према датуму се види да је Владиславић морао одвести
онамо и своју жену, а вероватно и да је овај дипломат
ожењен Венецијанком затражио и да папа благослови његов
брак.
Папа Клемент XI излазио је из аристократске породице
Албани, за коју се мисли да је у Италију дошла из Албаније
за време Скендербега. Та породица је имала огромна имања,
али је брзо изумрла. Данашња позната римска Палата дел
Драго, била је некада својина њена, а библиотека и музеји
породице Албани такмичили су се са Боргезијевим. Нећак
овог папе, Александро, осветљавао је великим блеском ову
изумирућу племићку породицу. – Најпре је она живела у
Бергаму, а затим у Удбину, пре него што је најзад дошла у
Рим. За папу Клемента XI, који је остао на столици св. Петра
пуних двадесет година, историчар Муратори каже да је он
био један од највећих папа римске цркве: „uno fra i piu
insigni pontefici della Chiesa di Dio.“369 Владао je од 1700. до
1721. године.
Између Русије и Свете столице је постојало и „питање
диплома и титула царевих“, како каже Пиерлинг. Кардинал
Отобони је био овлашћен да преговара о детаљима са
царевим министром Владиславићем. Односи су били
замршени. Цар руски је био дао пуно права свима
католичким редовима, осим језуита које је мрзео јер су се
мешали у политику. Нарочито је био широкогруд према
капуцинима. – Ватикан је одмах дао Владиславићу свој
пројекат за слободу мисионара у Русији, на који је
Владиславић одговорио другим пројектом, што се такође
види у Пиерлинговој књизи. Владиславић је стајао на
царевом гледишту да се језуити искључују из свију права у
Русији. (Пиерлинг каже да се Сава лично понудио већ 21.
фебруара да оде у Рим пошто је сматрао да ће папа пристати
„само на душевно царство“, што другим речима значи: да се
католичка црква не би више мешала у руску политику.
368
Pierling: La Russie et el Saint–Sičge, Paris, Plon, IV.
369
Muratori: Annalli, VII.
Према неким другим изворима, Владиславић је већ од 1716.
године био руски посланик код папе.)370 – Пиерлинг каже
како је Сава нарочито настојао „да оде у Рим и онамо учини
своја побожна подворења (les devotes instances), која је био
већ учинио 14. фебруара 1720“.
И Клемент XI је веровао да ће се најзад постићи конкордат
са Русијом, макар што ствари нису ишле лако. Чак су ишле и
врло напорно. Римска пропаганда је вековима настојала да у
Русији рашири католицизам, и то не преко католичких
дворова пошто је Русија од њих била одељена све до Петра
Великог, него директно преко самих мисионера, у првом
реду преко језуита, који су били безобзирни. – Познат је
случај како је наш загребачки калуђер Крижанић, иначе
енциклопедиста, писао некад из Русије оптимистична писма
у Рим да ако успе добити у Русији само место царевог
библиотекара, задобиће за католичку цркву и руски двор, а
затим и целу Русију. Истина, он је после таквих идеја и такве
пропаганде прогнан на пуно година у Сибирију, а на
повратку у Рим, умро је у логору Собјеског при опсади Беча,
1683. – И неки далматински бискупи, нарочито Вицко
Змајевић и Матија Караман, одликовали су се нарочито у
овом послу пропаганде у Русији не може бити већим жаром,
што је било добро познато и Сави Владиславићу. Стога,
знајући за опасност по Русију ако закључи какав конкордат
који би омогућио прозелитизам какав је у том веку био
безобзиран, нарочито против православља, Владиславић је у
овим преговорима са Светом столицом, био крајње опрезан.
Владиславић је за време свог боравка у Италији имао и да
уреди још два чудна питања. Цар Петар, сакупљач
знаменитости, нарочито старина, био је 1719. године послао
у Рим неког Јурја Калогирова да му накупује слика и статуа
великих мајстора. Овај је имао ретку срећу да одиста купи
једну изванредно лепу античку Венеру, тек ископану, и коју
је са малом поправком покушао да упути за Русију.
Међутим, гувернер Рима, Фалкоњери, ухвати ово
кријумчарење и секвестира Венеру. Калогиров о том извести
цара, затраживши његову помоћ. И канцелар Галовкин и
370
Archivio della Propaganda Fide: Scritt. orig. t. 634 (Pierling).
вицеканцелар Шафиров, развише по овој ствари велику
преписку са кардиналом Отобонијем и са римском владом. У
то се најзад умеша и сам папа Клемент XI. Цар тада нареди
Сави Владиславићу, који се налазио у Венецији, да се и он у
њу умеша, и да спасе Венеру.
Пиерлинг, у својој великој студији о односима Русије и
Свете столице, пише о овој интервенцији Саве
Владиславића, говорећи да је Сава био родом из
Дубровника, што би према њему значило и да је био
католик. Затим каже за Саву да је био „енергичан и
предузимљив“ и „уживао поверење у Риму као
Дубровчанин“. Поред свега тога, поменута преписка између
Москве и Рима узимала је све чуднији обрт. Питање античке
Венере наједном се било везало не само за питање католичке
цркве у Русији, која је папи лежала на срцу371 него и за једну
католичку светитељку, Св. Бриџиту, некакву скандинавску
кнегињу која је умрла у Риму 1373, у 69-oj години пошто је
већ била поклоница у светој Земљи. Њене мошти су се
налазиле у Стокхолму. Кардинал Отобони је хтео да има
какву њену реликвију за своју цркву, која се налазила близу
његове палате у Риму. Мислећи да се ово питање Св.
Бриџите није могло решити без Руса, кардинал Отобони и
министар Владиславић морали су, дакле, да се, поред
Конкордата, међусобно носе још и због античке Венере и Св.
Бриџите. Додајмо и то да се поред свих тих замршених
питања, било умешало још и питање православне цркве у
Пољској, земљи ултракатоличкој, и у верском погледу врло
нетрпељивој.
Папа Клемент XI је пуно помагао да се ситуација царевог
министра Владиславића ипак побољша. Не само да је
дозволио да се Венерин кип извезе него га је и лично
поклонио цару „са највећом куртоазијом“, али ипак канда у
замени за мошти Св. Бриџите. Изјавио је Владиславићу и то
да, ако добије од цара повеље са привилегијама за своје
свештенике у Русији, он ће му не само бити захвалан него и
сам признати његове императорске титуле, што је цар пуно
желео. Одавде је, дакле, све било најзад пошло у најбољем
371
„Русская Старина“ за 1908. – Соловьевъ: op. cit., XVIII, IV.
реду. Владиславић се спремао да папи донесе поменуту
повељу о привилегијама мисионера, а затим да сам прими
повељу о папином признању титула за Петра I. Значи да је
Сава Владиславић био, као окретан дипломат, остварио и у
Москви и у Риму све што су и цар и папа желели, осим канда
неких формалности, и то доста споредних. Нажалост,
Владиславић је јавио цару у Москву да је 8. марта 1721.
изненада умро Клемент XI, и да је ова смрт спречила
размену већ готових повеља. По савету Владиславића, каже
Пиерлинг, пуном опрезности, остављено је то давање
повеље и завршење Конкордата да то учини његов
наследник доцније са новим папом. Али је ствар баш
доцније окренула тако да је са папом Клементом XI, пало у
гроб питање о Конкордату Русије са Светом столицом.372
Говорећи о мисији Саве Владиславића код Клемента XI,
Пиерлинг каже да је Сава и 21. јануара 1721. године нешто
ишао из Венеције у Рим. Значи и пре преговора за
Конкордат. Ишао је канда да се позабави тамо једним
личним послом. Тек ожењен из једне патрицијске породице
у Венецији, каже Пиерлинг, Владиславић је тражио у Риму
некакву материјалну услугу за једног рођака његове жене.373
– Можда се ово путовање Савино односило на једну
интервенцију о којој и ми налазимо податак у Млетачком
архиву. Један рођак Вирђиније Владиславић имао је одиста
потребу за такву помоћ, али се ово догодило пуно касније од
овог датума који Пиерлинг наводи. Нека дона Занета
Дондоло, удовица Ђиролама Тревизана, брата
Вирђинијиног, дошла је била у неприлику услед
заоставштине Бенета Тревизана, њеног другог брата, тако да
су ови последњи изданци чувене породице дуждевске, били
дошли у некакву материјалну неприлику. 374
Што се тиче античке Венере, за коју је требало папи дати у
накнаду мошти Св. Бриџите, Владиславић је Венеру најзад
послао из Рима са још десет статуа, и то правцем који је за
372
Соловьевъ: op. cit., XVIII, II.
373
Pierling: op. cit.
374
Archivio di Stato di Venezia Esaminador, Notifiche, 1732/3, p. 44. –
Ibidem: Notifiche, 1733–1735, p. 169.
саму Венеру одредио био лично цар Петар Велики. Цар је
писао о том канцелару Галовкину: „По саопштењу
Владиславића о извесној статуи, наређујем да се она пошаље
до Инсбрука на мазгама и у колевци, а отуд Дунавом до
Беча, где препоручити Јагушинском да би он за то направио
кола на федере, и послао Венеру водом од Кракова. За
кочијаша послати Јосифа Франка. Све пак остале мраморне
ствари послати морем за Холандију“375 – Године 1720.
античка Венера је срећно стигла најзад у Петроград.
Стављена је у дубоку галерију која је била на обали Неве у
Летњем парку, с царевом наредбом да увек један нарочити
стражар пази да не буде окрњена. Цео XVIII век ова статуа
Венере је престајала тако у друштву свог стражара, често
мењајући своја пребивања, час у Царском Селу, час у
Михаиловском дворцу, откуда најзад, 1806. године, допаде у
Таврически дворац. Године 1840. Венеру су донели у музеј
Ермитраж, где и данас стоји у XVIII сали Античког одељења
под бр. 315. Око ње у подножју има бронзани полос са
натписом: „Императору Петру I за угодност подарио папа
Клемент XI.“ Зову је Венером Таврическом. Доносимо у овој
књизи и фотографију ове Венере, коју смо успели набавити у
Петрограду.
После свог брака са Вирђинијом Тревизан, Сава
Владиславић је продужио боравак у Венецији, можда
непрекидно још за пуне две године, док га, како смо видели,
није цар упутио 1720. године у Рим због преговора за
Конкордат. Према овом би изгледало да је Сава Владиславић
био послаником у Риму две године, до 1722. После смрти
Клемента XI, он се канда вратио поново у Венецију, одакле
ће затим отпутовати натраг у Москву.
Међутим, он је успео да у Венецији, осим брака са једном
девојком из највишег млетачког друштва, добије 1722.
године још и титулу венецијанског патриција. Овај је случај
можда од свега најинтересантнији.
Нашли смо у Млетачком архиву и копију писма којим се
Сава Владиславић обратио дужду Јовану Корнару, молећи га
375
„Веч. Москвой“, март 1940.
да му млетачки Сенат призна његово српско племство на
основу којег би добио титулу грофа венецијанског. А исто
тако смо пронашли и докуменат којим му тај Сенат његово
српско племство одиста признаје, и даје му титулу млетачког
патриција. Писмо Савино, Сенату:
Узвишени Кнеже,
Кроз сва времена истицала се у Краљевству Илирији, тј.
Србији, моја Породица врло старинска, Грофа Саве
Владиславића, како пореклом свога племства по положају,
тако и по значају својих титула. Оне су такође биле
записане кроз више векова са својим потомцима, као
главним грофовима тог краљевства.
Како из више извора произилазе докази врло јасни, који
утврђују титулу грофова, заједно са славним по реклом моје
породице, ипак племенита жеља да их још више истакнем,
побуђује ме да дођем Вашој Светлости са снисходљивом
молбом како би их и Ви нарочито уздигли, на основу
проучавања најисправнијих докумената које имам у рукама.
Мојим изјавама које чиним Вашој Светлости, Она ће
додати, као потврду, и неоспорно cведoчанство Власти, и
прерогативе које Вашој Светлости буду изгледале
најподударније с њима, оснажујући их тако њеним
Краљевским саизвољењем како би се осветлиле и остале
особине које одликују моју личност и моју породицу. Хвала.
1722, 26. марта.376(име)
Нека ово теби буде предато, Саветниче,
Г. М. Антонио Тиеполо
Г. Бертучио Морозини
Г. А. Мочениго Р.
Г. П. о Гер. о Капело
Г. М. Ант. о Брагадин
Г. Вич. Заусто Ц. 40 В. К.
376
Archivio di Stato in Venezia. Senato Terra Filza 1583.
На ову петицију Саве Владиславића млетачки Сенат је
одговорио већ 28. марта 1722. године задовољавајућим
начином. Тај одговор Сената гласи:
„Утврђује се на основу аутентичних докумената, које је
испитао наш љубљени Племенити г. Андреа Мемо, Судија
де Тера Ферма, да гроф Сава Владиславић потиче из
породице племените Владиславића у Илирији, која је кроз
више векова записана са титулом грофова.
С друге стране, да бисмо дали сведочанство признања јавног
и потпуног према његовој поштованој личности, признајући
истовремено, већ тако и постојећу титулу његове Породице,
Ми, влашћу овог Већа, обнављамо име поменутог грофа
Владиславића и његових нећака и наследника, са титулом
грофова.
Дано у Суду Феуда.
Даје му се право уживања свих привилегија и прерогатива
које припадају овоме степену, како би, благодарећи овом
благонаклоном признању од стране Сената, он понео собом
и сигуран доказ наше опште љубави.“377
159
—5
—6
За ово решење Сената број гласова је био у овој сразмери:
+159 –5 –6. Потпис секретара Сената је овај: Ђакомо
Бузенеле. Диплому млетачког племства Сави Владиславићу,
потписао је дужд Јован Корнар. А потпис дуждев стављен је
на дипломи 28. марта 1722. Значи да је Сава Владиславић
добио ову титулу годину дана после завршених преговора са
Светом столицом у Риму, пошто је Клемент XI умро 8. марта
1721. – Остало је било још канда да се испуни једна
формалност, а то је упис, по наредби Сената, у Магистрату о
феудима. Међутим, овај извесно уобичајени упис при
задобијању титула, нови патриције Сава Владиславић канда
377
Archivio di Stato in Venezia. Senato Terra Registro, 283, p. 97.
није уопште положио, пошто га ми нигде нисмо успели
пронаћи у књигама које су овом одговарале. Вероватно да је
Сава можда кренуо убрзо после пријема своје повеље о
грофовској титули, на свој повратак у Русију, не уписавши
се тако у Магистрату о феудима.
Нарочито је занимљиво за нас питање какви су то били
документи илирски (српски) које је у млетачком Сенату
прегледао патриције Андрија Мемо, и на основу којих је
Владиславић добио титулу млетачког грофа. Поменимо
свакако да нам је овај Андрија Мемо и од раније познат, из
времена кад га налазимо послаником млетачким у
Цариграду, и којег је, 8. децембра 1714. године, султан
Ахмет III, после Нуман-пашиног покоља у Црној Гори, а за
време рата са Млечићима, држао у својој тамници. Андрија
Мемо је испитао илирска документа Владиславићева, и
нашао да је Савино илирско (српско) племство поднесеним
документима потпуно доказано.
Ниједна српска породица, колико бар ми знамо, није
сачувала своје властелинске повеље из доба старе српске
државе, макар што се у народу никад није ни одрицало
познатим старим породицама њихово властелинско порекло,
ако су га некад имале (као Љубовићи, итд.). Истина, о
породици Владиславића се у њеном родном крају и данас
говори да је имала властелинство, „од времена старих
српских краљева и царева“, које им је, како се каже у том
крају, исто право било увек признавато378 и даље султановим
бератом, све до краја њезиног боравка у нашој земљи. Је ли
Сава Владиславић тај „берат султанов“ поднео млетачком
Сенату као доказ наслеђених права властелинских и
српских? Или је поднео сведочанство о ранијем свом
дубровачком властелинству, о којем онако иронично говори
др Фрањо Рачки, као о сигурној чињеници.379 Истина, ми ни
о овом дубровачком властелинству Владиславића нисмо
нашли никаквог трага у Дубровачком архиву (ни у Великом
вијећу, ни у Малом вијећу), макар што то дубровачко
властелинство спомиње и царица Катарина I у свом указу
378
Л. Нинковић: op. cit.
379
Dr Franjo Rački: op. cit.
којим је Владиславићу 1725. г. дала грофовство руско.
Питам се и ово: да ли је уопште један несуграђанин и
некатолик могао икад добити од Дубровачког већа титулу
дубровачког племића?
У сваком случају, одмах након добивене титуле
венецијанског племства, или бар ускоро затим, Сава
Владиславић је кренуо натраг за Русију са својом младом
женом. По нашем мишљењу, Сава је том приликом повео
собом и своју мајку, која је већ била у деведесетим
годинама. Постоји у Дубровачком архиву један врло
интересантан податак, о којем сам сазнао од проф. др В.
Ћоровића, али који нисам могао лично пронаћи: да је
млетачка влада слала у наше Приморје нарочити брод са
неколико својих племића да са највишим почастима, и у име
Републике Св. Марка, допрате стару госпођу Симу Лукину
Владиславић у Венецију.
Сава је своју породицу одвео собом у Русију преко Влашке
на Галицију, а затим у Москву, према једним подацима; а
према другим подацима, он је из Италије отишао право у
Петроград. Обоји ови подаци су руски. Било је збиља
неколико разних путева којим су Руси долазили у Италију и
оданде се враћали у њихову земљу. Један је био нарочито
познат пут Москва-Кијев -Будим-Фијума-Венеција, а други
је пут ишао преко Галиције на Влашку и на Цариград, а
трећи пут је ишао од Петрограда на Холандију–Брисел–
Париз и даље. Како је Сава већ 1717, као што смо раније
видели, на позив Петра Великог ишао у Париз, и добро
упознао тај пут, могло би се поверовати да је и натраг у
Русију ишао овим већ добро познатим путем. Можда је
окренуо из Венеције и на Беч и Краков, куда је прошла и
античка Венера коју је Сава из Рима послао по царевој
наредби: правцем Инсбрук–Беч–Краков–Москва.
О том да се Сава вратио са младом женом Вирђинијом и
престарелом мајком Симом из Венеције право за Петроград,
сведочи један податак који може изгледати сигуран. То је
писмо вицеадмирала Круиса секретару царевог кабинета
Макарову, који му о том повратку говори.380 Међутим, у
Дубровачком архиву има један податак како је мајка Савина
из Приморја отишла у Сењску Ријеку (Фијуму), заједно са
Милорадовићем, што би значило да је она отишла 1712.
године, када се после свог несрећног устанка у Црној Гори,
Милорадовић враћао након годину дана у Русију. А
путовали су канда кришом од улцињских гусара који су их
вребали и који су били врло опасни.381 – Али не изгледа
могућно да је Савина мајка отишла из Русије 1712, као што
тврди овај податак, пошто смо видели како цар Петар
Велики, пишући дубровачком Сенату 1716. године, јавља да
његов саветник Сава Владиславић путује у Дубровник да
онамо обиђе своју породицу. Према томе, ми остајемо при
уверењу да су гроф Сава, његова жена и његова мајка
отпутовали све троје заједно из Венеције, и то право за
Петроград, у пролеће или у лето 1722. године, после тако
сјајно искоришћеног шестогодишњег његовог одсуства.
380
Архивъ Морскаго Министерста, т. И. Д. Бр. 578, 1722.
381
Dulcingo, nido infame di corsari… (Muratori: Annalli d’Italia, VII, 85).
VIII.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИТАЛИЈЕ
1. Породица Владиславић у Русији. – 2. Грофица Владиславић
у Москви и у Петрограду. – 3. Цар кумује Савиној кћери Ани.
– 4. Гроф илирски и патриције венецијански, Caвa
Владиславић, добија и руско грофовство. – 5. Caвa
Владиславић као књижевник.
1.
Из Венеције је Сава Владиславић преко Петрограда отишао
у Москву, и са својом женом, а вероватно и са својом старом
мајком онде се опет настанио, можда у кући на Покровки,
коју му је дваестину година раније био поклонио лично цар
Петар Велики за услуге учињене државној ствари.
Као што смо помињали у овој књизи већ и раније, Сава је
имао у Русији један део своје породице. Пре свега имао је
сина Луку из првог брака, од мајке чије име ни порекло
нисмо били у стању утврдити. Савин јединац Лука, према
руском родослову, рођен је 1698. године, што би значило да
је на повратку његовог оца из Италије (1722. године, заједно
са његовом младом маћехом) био већ младић од 24 године.
Након смрти Луке Владиславића његова се жена
покалуђерила, не оставивши порода. Умрла је у неком
манастиру, не зна се које године. Лука Савин Владиславић,
који је такође носио титулу грофа већ од 1725. године, умро
је 1737. и сахрањен у Москви, у онамошњем грчком
манастиру где се налазе данас сахрањени и његови први
рођаци по оцу, гроф Ефим и гроф Гаврило. – Свакако, о
постојању овог Савиног сина не може бити сумње. Ми смо
раније видели у овој књизи како и велики песник Пушкин
говори (у свом роману о Арапу Петра Великог) о овом
младом Владиславићу (као другу из детињства црнца
Ханибала). Пушкин спомиње Луку Савића Владиславића –
Рагузинског напоредо са највишим аристократима,
Долгоруким и Шеином, као кандидата за женидбу с неком
девојком из високих кругова, а настојањем самог цара Петра
Великог.382
Према руским подацима, осим сина Луке, имао је Сава у
Русији и другу херцеговачку родбину. Пре свега, брата
Јована који је 1706. године онамо дошао, и затим живео у
Москви, где ће умрети 1721. године. Име Јованове жене
остало је такођер непознато; зна се и за њу само толико да се
после смрти свога мужа постригала као монахиња негде у
Русији. Руски податак спомиње у Русији као Савину браћу
некаквог „Јована Старијеги и затим „Јована Млађеги, што би
изгледало забуном. Међутим, тачно је да је Јован Старији
одиста био Савин брат, а Јован Млађи је био Савин братић,
четврти син по реду овог истог брата Савиног којег називају
Јованом Старијим. Ово ће се видети из даљих података. –
Руски родослов спомиње још да је Сава, поред брата Јована
и осим свога сина Луке, довео у Русију 1705. године,
враћајући се из Цариграда, и четири своја синовца, децу
Јованову, по имену Ефима (Јефимија, или још вероватније
Јеврема), затим Гаврила, Мојсеја и Јована. Они су онамо и
одрасли, а за тројицу знамо и да су доцније и сами заузимали
угледне положаје. Не може бити сумње да су ово били
синови Савиног брата Јована, пошто се у цариградским
указима спомињу и као синовци Савини и као деца Јованова,
називајући се, поред имена Владиславићи, и још по очеву
имену Ивановићи.383
О Савиним синовцима зна се оволико:
1. Ефим Ивановић Владиславић, рођен је 20. јануара 1691, а
умро 1749. (увек по руским подацима). Васпитан је у
Паризу, где је остао више година, а онде се и оженио једном
Францускињом која се звала Полета, чије нам је презиме
породично остало непознато. Ми смо и напред навели како
је овог Ефима, свог синовца, Сава Владиславић био
занемарио у Паризу за неколико година, и дозволио на тај
начин да несрећног Ефима за неплаћене дугове вуку по
тамницама, тако да је руски посланик Конон Зотов писао
А. С. Пушкинъ: Арапъ Петра Великаго, гл. II и IV.

382
Указ од 24. фебруара 1725. (в. Списокъ титулованимъ родамъ, СПв,

383
1903, стр. 124–125).

лично цару Петру да нареди Сави како би се ова срамота за
руску студентску колонију, која је била већином племићка,
најзад отклонила. А видели смо и из једног писма царевог,
писаног Сави у Венецију, за време цареве званичне посете
француском двору у којем сам цар наводи како је исплатио
једну крупну суму новаца да раздужи у Паризу младог
Ефима Јовановог Владиславића, 1717. године. – Овог Ефима
помиње у својим белешкама и неки Матија Павлов
Владиславић, на маргиналијама једне књиге коју је он из
Москве послао на поклон требињском манастиру Добрићеву,
по калуђеру Филотију Стефановићу.384 Матија, пишући ту
забелешку на маргиналијама, и подну текста те књиге,
назване „Театрон“ о Владиславићима у Русији, каже за
Ефима да је био целим телом и лицем украшен „што таког
човека лепоте мало где видети, док међутим, у речи беше
свиреп и дрзак“. – Међутим, из руских података се види о
Ефиму Ивановићу Владиславићу, да је, и поред своје овако
лоше ћуди, ипак направио у Русији сјајну каријеру: 2.
јануара 1741. добио је чин Дјејствителног статског
саветника, што је била врло велика част. Осим тога, 25.
априла 1742, на крунисању царице Јелисавете Петровне,
добио је и Орден Александра Невског, што је опет била
једна изузетна почаст (указом од 24. маја 1742. бр. 8809).
Најзад, 15. јула 1742. био је именован генерал-лајтнантом
(указом од 25. авугста 1742, бр. 9288). – Ефим је заједно са
братом Мојсијем наследио 1741. године огромно имање
свога врло богатог брата Гаврила, који је живео у Украјини,
а умро у Москви (о наследству в. указ Сената од 15.
фебурара 1742, бр. 8745). Ефим је умро 6. марта 1749. у
Москви, а сахрањен је у Николајевском грчком манастиру „в
трапезнои подполом“.385 Жена овог Ефима Ивановића
Владиславића, Полета, родом Францускиња, не приставши
да из Париза прати мужа у Русију, изгубила је право
наследства у његовој заоставштини. Међутим, зна се да је
Ефим имао порода. Помиње се његов један син (и то млађи)
који се такође звао Ефим (Ефим Ефимовић Владиславић), и
којег ћемо видети да присуствује опелу и погребу старог
384
Л. Нинковић: op. cit.
385
Вел. князъ Николай Михаиловичъ: Московскй Некрополъ, СПв, 1912.
грофа Саве Владиславића у петроградској Благовештенској
цркви, 23. јуна 1738. Овај Ефимов син остао нам је по свему
непознат, а зна се само да је умро 1754. године. Имање
његовог оца и његово сопствено имање наследио је очев
млађи брат Мојсеј (указом правит. Сената 18. марта 1762, бр.
12056) који је, као што ћемо видети, наследио све руске
Владиславиће, једног за другим како су изумирали. Живео је
91 годину.
2. Гаврило Ивановић Владиславић, по реду други Савин
братић, рођен је 1693. а умро 1741. (такође по руским
подацима). Био је велики поседник у Малој Русији. Према
Соловјеву, Гаврило је 21. јануара 1728. добио некакву важну
привилегију у Малој Русији, а 26. марта 1729. опет то исто,
са правом „без переторожки“ на 20 година. Царица Ана
Јоановна сматрала је за потребно да једним нарочитим
указом Сенату упути кнезу Шаховском, гувернеру Украјине,
свој непристанак и негодовање за толика права која је овај
дао Гаврилу Владиславићу.386 – Гаврилова жена звала се Ана
Ивановна Бороздна, кћи знаменитог пуковника
Стародубровског пука. Она је рођена 1695. и удала се за
Гаврила против воље својих родитеља. После Гаврилове
смрти, Ана се преудала за генералног судију, Ивана
Андрејевића Гамалеја, који је умро 1766. године. Ана је
умрла 1780. – По завештању првог мужа Гаврила
Владиславића добила је села Торосну и Киваи. Године 1776,
та су села прешла у својину њене кћери из другог брака,
Јелене Иванове, која је била удата за неког Полетику. –
Године 1737, Гаврило Ивановић Владиславић је био купио
од свога стрица Саве већ поменута села Топол, Вишенку и
Парафјејевку, коју је Сава био добио од цара за услуге
приликом победе код Полтаве. Године 1748. нарочита
комисија, под председништвом грофа Заводовског, доделила
је грофици Ани Ивановној Владиславић, удовици
Гавриловој, указом законити део у селу Топол, а остало
имање Гаврилово прешло је у наследство старијем брату
грофу Ефиму Ивановићу. – Већ горе поменути Матија
Павлов Владиславић записао је на маргиналијама његовог
386
Соловьевъ: История Руссй, XIX, гл. III, и XX, гл. III.
„Театрона“ у манастиру Добрићеву неколико речи и о
Гаврилу, потпуно херцеговачким стилом: „Беше човек
разума и праксе; сва га се Мала Русија бојала, а малоруска
господа беху му непријатељи; али му ништа не смедоше,
осим да му тајно за леђима лицемерити. Он се оженио
девојком козачком.“ – Гаврило Владиславић био је познат
као љубимац свемоћног кнеза Меншикова. Умирући,
оставио је наследнику 1.166 сеоских кућа.387
Мојсеј Ивановић, по реду трећи Савин синовац, а син
Јованов, рођен је 1695, а умро 1787. године, увек према
руским подацима. И он је достигао чин дворског саветника.
Био је најповерљивије лице свог стрица Саве Владиславића
и управљао свима његовим пословима, како у Русији тако и
у иностранству. Колико га је стриц Сава волео види се и по
том што је њему једином завештао тестаментом сва своја
имања. Проучивши тај тестаменат, Сенат је указом од 18.
августа 1740, бр. 7831. утврдио Мојсеја као јединог
наследника његовог стрица. – Већ поменути Матеја Павлов
Владиславић пише и о Мојсеју, у забелешкама на
„Театрону“, ову интересантну карактеристику: „Он се од
малолетства код стрица находио; и њега нигде од себе није
пуштао. Колико га је стриц хтео оженити и нудио га.
Најпосле су му нудили и кћер генерала Наумова, коју је
после узео барон Строганов.388 На женидбу грофа Мојсеја
нико није могао натерати. Он је човек великодушан и веома
ђенерозан и праведљив, и сваком брзо повјери, расуђује
сваког по самом себи, прав и нелицемеран или двообразан.
Он је поднео многе губитке од брата свога и каваљера
генерал-лајтнант Ефимија Владиславића за имање стричево
и брата Гаврила“389
387
Кевская Старина, апрълъ, 1884, стр. 106.
388
Већ од два века раније, Строганови су били племићка породица која је
спадала међу најбогатије у Русији.
389
Матеја Павлов Владиславић узгред говори у свом „Тетарону“ и још о
двојици Срба који су се налазили у околини Владиславића. Најпре о
Стевану Витковићу (Витковићи се помињу као стара властелинска
породица у Требињу где се и данас показује у Засаду њихова кула). За
овог Стевана Витковића пише да је био бригадир над Волинским
српским пуковима, пребеглим из Угарске, и да је прославио себе
ратујући с Турцима и Татарима, доспевајући и до Данцига. „Витковићу
Смрћу Мојсеја Ивановића Владиславића коначно изумире
мушка лоза ове гране породице Владиславића, који су
живели у Русији у XVIII веку. Њихова имања и грофовску
титулу породичну пренео је тестаментом гроф Мојсеј на
наследнике по женској лози, по његовој сестри Евлогији,
удатој за неког онамошњег Србина, поручника Андреју
Папреницу. – Према руским подацима, ова Мојсејева сестра
Евлогија имала је два сина са истим Андрејом Папреницом.
Старији се звао Никола, поручник и шеф племства
лохницког ујезда, у Полтавској губернији, 1785–1799, чија се
жена звала Агапија Власовна Будијанскаја, кћи
бунчуковског пуковника Бласа Будијанског (рођена 1770, а
умрла 1826).390 Млађи син Евлогије Владиславић звао се
Гаврило Папреница, и био је секунд-мајор. – Ова двојица
Папреница, синови Мојсејеве сестре Евлогије, кћерке Јована
брата Савиног, добивају законско право на све
Владиславићево имање (уједињено у богатству Мојсејеву),
као и на право да се зову грофовима, а најзад, и да се
презивају Владиславићима, са свим својим будућим
потомством.391
Према руским подацима, брат Савин, поменути Јован
Владиславић, имао је у Русији, осим Евлогије, и још једну
другу ћерку392 чије име није нам остављено забележено, али
је забележено да је ова друга кћерка рођена 1680. године.
(Ако је одиста овај Јован био већ 1680. године ожењен,
значило би да је он брат Савин старији, ако не и од све браће
је дом Владиславића пуно ваљао зато што је човек достојанствен,

разуман и вешт у што хоћеш“… (реченица чисто херцеговачка). А
јуначки се понео и на Персији и у Пољској. – Затим говори о неком
генерал-мајору Фјодору Вишневском из Витнице (Вишњице?) код
Београда, који је постао каваљером Ордена Св. Ане. О њему Матеј пише:
„Бјеше човек доброг ума и много језика знаше. Али би се свијету више
показивао да може учинит неголи може; и свеђ жуђаше знати то што
други не зна; а бјеше човек доброг хришћанства и ума доста.“ (Опет
чисто херцеговачки начин изражавања, како се и данас говори.)
390
Модзалескй: Малороссйски Родословникъ, Киевъ, 1910. – Види и
„Списки титулованнымъ лицамъ Россйской Имперй“, Изд. Деп. Геролд.
и Правит. Сената, СПв, 1892, стр. 124 и 125.
391
Указ Сената од 26. јула 1773. г. (Дела N°. 886). Одсек хералдички.
392
Из тестамента грофа Јована Јовановог Владиславића, који даље
наводимо, излази да је Евлогија била одиста његова другорођена сестра.
најстарији.) – За ову пак другу кћер Јованову и сестру
Мојсејеву каже се да је била удата за неког српског племића
Михаила Васиљевића Стахоровића. На једном месту се каже
да је овај Стахоровић тужио свог шурака Мојсеја
Владиславића за штету коју му је нанео. Одиста, гроф Петар
Шувалов је прочитао у Сенату, априла 1717, наредбу цареву
да се проучи ова тужба „србског дворјанина“ М. В.
Стахоровића; а зна се да је Сенат уважио ову тужбу
Стахоровића на штету Мојсејеву.
Руски родослов говори и о некој Савиној сестри Јевросими,
која је рођена 1684, а умрла 1757. године. Каже се да је била
удата за неког српског племића Милутиновића, и с њим
имала сина Димитрија који је, како каже исти родослов,
играо у Дубровнику 1810. године велику улогу и постао
генералом.
Након нестанка последњих Владиславића у Русији, спомиње
се даље, као њихова блиска и крвна родбина, некакав
Василије Николајевић, титуларни саветник, са женом Аном
Димитријевном Ланском, ћерком капетана Димитрија
Артемовића Ланскога, која је рођена 1755, а умрла 1829.
године. – Затим се спомиње и неки Михаило Васиљевић,
поручник Брјамског пешачког пука кнеза Горчакова (у 1824.
години). Име овог поручника руског је од нарочитог
значења: са његовом смрћу, према писменим руским
подацима, изумрла је коначно и по женској линији породица
грофова Владиславића у Русији.
Ове податке, мало одвише детаљисане, навели смо из два
разлога: да се види породични круг Саве Владиславића у
Русији, и у који је довео своју младу жену из Млетака, а
затим, и нарочито, зато што ови подаци и саму личност Саве
Владиславића више осветљавају и употпуњују.
Поред свега тога што знамо да је Гаврило Владиславић умро
1741. године, и своје имање оставио свом брату Мојсеју,
ипак налазимо у Дубровачком архиву један на изглед чудан
податак који би се каквом непажњом могао односити на овог
Гаврила, и направити извесну збрку. Наиме, дубровачки
посланик на руском двору у Петрограду, Фрањо Рањина,
пише 22. априла 1774. године својој влади да му је гроф
Гаврило Владиславић, наследник Мојсеја, дао 134
венецијанских дуката да их пошаље његовој матери која
живи у Рисну.393 – За оне које би нарочито интересовала
генеалогија ове српске породице било би чудно откуд сад
овај гроф Гаврило у години 1774, кад се већ раније видело да
је он умро 1741; и откуд то да је он наследник Мојсеја, када
смо видели да је, напротив, Гаврило Владиславић оставио
све своје наследство свом брату Мојсеју. Али овде је само
реч о Гаврилу Папреници, сину Евлогије (сестре Гаврилове
и Мојсејеве), који се такође звао гроф Гаврило Владиславић,
пошто је указом од 26. јула 1773. добио и законско право да
се више не зове Папреница, ни само поручником, него да се
титулише грофом, и да се зове и Владиславићем; а није реч о
оном првом Гаврилу Јовановом Владиславићу, брату
Евлогијином. – Гроф Гаврило Папреница Владиславић
шаље, дакле, 1774. г. преко дубровачког посланика Фрање
Рањине оних 134 венецијанских дуката да их дубровачка
влада преда његовој матери која живи у Рисну. Његова мајка
је била, као што знамо, Евлогија, Савина синовица, а кћи
Јованова, али не знамо откуд она у Рисну, макар што су
онамо неки Владиславићи живели целог XVIII века.
Вероватно да је у то време била дошла да у својој земљи
проведе своју старост, или је онамо дошла само да посети
своју родбину.
Ми смо нашли података да је Евлогија имала у Боки
Которској свога брата грофа Јована Владиславића, који се и
у једном указу царице Катарине I од 1725. спомиње као
четврти син Јованов, а синовац Саве Владиславића, и којег
један родослов руски назива и „Јован Млађи“, за разлику од
оца. Нашли смо у приватној архиви г. Јова Секуловића,
председника градске општине у Херцег-Новом, један сасвим
непознати докуменат, који допуњује наше податке о
Владиславићима. То је тестаменат грофа Јована Јовановића
Владиславића, брата Мојсејевог, из 1748. године. Овај Јован,
393
„Il conte Gabrilo Vladislavich erede del fu conte Moisie Vladislavich mi
prega che li faccia capiture nelle mani della sua madre che vive a Rissano, 137
zechini veneti, quali egli me li ha sborsati, qui per succurezza.“ (Lettere e
Commissioni di Ponente, 1774, Dubr. arhiv.)
о којем досад нисмо ништа знали, ма колико да смо знали
пуно о осталој тројици његове браће, Ефиму и Гаврилу и
Мојсеју, живео је можда одувек само у Херцег Новом, или се
онамо вратио из Русије где га руски родослов спомиње као
што смо видели да је са оцем и својом браћом допратио
около 1705. године у Москву свога стрица Саву
Године 1748. овај гроф Јован је (у априлу месецу), лежао
болестан, у познатој нам породичној кући са грбом, у Херцег
Новом, и диктирао свој тестамент неком Јовану Жарковићу,
почињући речима да је сваки човек дужан да овај свет
остави, а завршавајући речима да од сваког иште проштење
а да и он сваком прашта. Препоручује, са православном
побожношћу, своју душу Господу Богу и Пресветој
Богородици и Свима светим. Наређује тестаментом да
његово тело буде погребено у саборној цркви Св.
Вазенесења на Топли, код Херцег Новог, под мраморном
плочом, и у посебном гробу. Био је богат, и прописао је да
му спровод буде „славан“; да му буде намирено довољно
опела; и да се подели довољно милостиње, ништим и
убогим, по хришћанском закону. У тестаменту говори даље
„да не дугује ником и ништаи, а што други њему дугује то се
налази у признаницама или забележено у „либру“. Њему
одиста дугује његова околина 2.431 цекин, а што је за оно
време значило велики новац. Он оставља и пуно сребрних
чаша, више златних предмета, и три прстена са рубином који
окружују бриљанти, и прстен са плаветним сафиром, који
такође окружују бриљанти. Пуно је његовог иметка било и у
сандуцима запечаћеног. Попис домаћих ствари је дугачак и
богат. Међу њима су била и два гитара и једна виола. Он је
неке ствари завештао својим пријатељима, али је главна
завештања оставио црквама и манастирима српским.
Наиме, цркви Св. Вазнесења на Топли, где ће почивати,
оставља два кандила, свако тешко по 25 унаца, да се ставе
пред иконе Христа и Богородице; а осим тога још и у новцу
6 сулундара и 12 цекина. У оближњи манастир Савину
оставља такође 6 сулундара и 12 цекина, као и свој прилог за
зидање Савинске цркве, 14 цекина. Затим по 1 сулундар и по
14 цекина оставља манастирима требињским, Косијереву,
Житомислићу, Добрићеву, затим Пиви, никшићком, и најзад
Св. тројици. Затим цркви св. Луке у Котору оставља 1
сулундар и 2 цекина. – Својој старој мајци, калуђерици
Теофанији, оставља имање у Тивту са свима мејораментима,
кућу и бутиге, и још 300 цекина „за по трећи пут“, с тим да
она за живота прима приходе, а након себе да остави све
своме наследнику.394 – Његовој сестри Полексији, и сестри
Стани, и сестрићима Марку и Мојсеју, такође оставља
поклон у цекинима. Тако и сестри својој „второрођеној“
Евлогији, удатој Папреници. Тако и свом слуги Васиљу и
слушкињи Мари. И Матеју Павлову Владиславићу, „свом
сроднику“, оставља своја одела која он буде сам изабрао,
својих 12 кошуља од платна галанског (холандског?), са
маншетама и 12 без маншета, и два своја мундира; (?) а
Матејевој жени оставља поклон у цекинима, као и Матејевој
кћери Анђелији. Оставља својој „полубраћи“ у Дробњаку,
Алекси и Вуку (!) такође поклон у цекинима. Јован
Владиславић оставља чак и католичким фратрима у Перасту
и Прчању поклон у цекинима…
Ван овог тестамента, видимо још да је оставио сачинитељу
свог тестамента Јовану Жарковићу два своја пиштоља, а
Јовану Лучићу оставља свога коња. Прстен са рубином и
бриљантима оставио је својој „племеници“ госпођи
Солумији Владиславић, удатој за Јована Лучића, која је, као
што смо већ видели, продала године 1790. (када се стварала
прва православна општина у Дубровнику) своје имање на
Посату, за градњу прве православне цркве у граду св. Влаха.
– За извршиоце овог тестамента, гроф Јован Владиславић је
поставио Јована Лучића, Васиља Кнежевића и најзад Матеју
Павлова Владиславића, свог „сродника“, нама већ раније
познатог. – Тестаменат је завршен Јовановим писмом:
„Потписаное афермавам Јоан ВладиславићТестамент
394
И руски родослов каже да је жена Савиног брата Јована Владиславића
(умро 1721. године) након његове смрти закалуђерила. Њихов четврти
син, такође по имену Јован, назива у тестаменту своју мајку
калуђерицом. Као што се види, његова мајка је у калуђерству узела и име
Теофанија, по примеру своје свекрве, Савине и Јованове, итд. матере, и
извесно, из љубави за своју свекрву.
потписују затим и два сведока: Ђуро Биелопавлић и Матеја
Поповић.
На једном другом рукопису који се такође налази у
приватној архиви г. Секуловића у Херцег Новом, на
талијанском језику, а из године 1764, пише да су Јован и
Живко и Сава били синови del nobile Singor Duca
Vladislavich. Да ce не би направила овде забуна, ми ћемо
прецизирати овај генеалошки детаљ. Јован, о коме је овде
реч, није могао бити син Дуке Владиславића, пошто је Јован
био брат Савин, а Сава се у свима указима спомињао, и на
свима осталим документима сам потписивао Сава Лукић
Владиславић, што значи да су обојица били синови Лукини,
а не Дукини. Сличност ових двају имена по звуку, изазвала
је горњу забуну. Ни Живко није био брат Јованов ни Савин,
него њихов синовац, а син њиховог брата Дуке, као што смо
јасно видели већ из Дукиног писма које је писао 1699. „на
наше биеле покладе“, дубровачкој влади, кад се његов син
Живко вратио из Цариграда кући.
Ова генеалошка погрешка догодила се можда и зато што су
на том судском документу дали такав исказ двојица сведока,
Јован Аврамовић, син Николин, и Матија Клембек, син
Милутинов (који кажу да су ове Владиславиће они лично
познавали), али пуно доцније него што су ови Владиславићи
били и помрли, што је можда и довело до ове збрке између
Луке и Дуке. – Тестаменат грофа Јована Владиславића
нашли смо и у Млетачком архиву, на талијанском, међу
списима млетачког нотара Ђакома Белана, који је требало да
се бави наследством овог Савиног синовца у Боки
Которској, онда под млетачком влашћу.395
У српском тексту, као и талијанском преводу Јовановог
тестамента, стоји да је он оставио као главног наследника
свог имања „брата грофа Мојсеја Јовановог Јовановића у
Москви, односно у Петрограду“. Гроф Мојсеј је одиста
живео до 1786. г. (91 годину), и наследио све своје. О овом
ће бити још говора у последњој глави ове књиге.
395
Archivio di Stato in Venezia. Atti di notaio Bellan Giacomo, n. 1891, n. 19.
doc. cop. pag. I.
О даљем трагу оног Савиног брата Јована, као ни Дуке, више
нема ни спомена. Не може се сазнати када су и где умрли.
Истина, руски родослов каже да је Јован умро године 1721,
али се не зна где.
Оволико о породици Саве Владиславића, о оној која је са
Савом, као једна грана, живела у Русији.
2.
Грофица Вирђинија Владиславић, на доласку у Русију,
нашла је Москву доста неинтересантну и суморну. И поред
тога што је Петроград већ постојао двадесет година раније, и
проглашен престоницом, ипак престоница је стварно остала
Москва све до 1732. године. Значи још десет година по
доласку Вирђиније Владиславић. Међутим, већина света у
Москви је остао и даље источњак и полумужик, а друштво
насилно и одвећ брзо европеизирано. Ни двор Петра
Великог није био сјајан. Цар је мрзео Москву, и најчешће се
бавио изван ње. Уосталом, он ни по својој природи није
подносио раскош и блесак; и живео је лоше настањен, ружно
обучен, немаран за све што би изгледало спољашње
владарским и императорским. Цео живот је провео у
ратовању по Шведској, Турској, Пољској и Персији. Иако
велики владар по духу, а одвећ мало војник, ипак је цео свој
век провео под шатором. Његова жена, царица Катарина I,
пореклом из скромне литванске породице, није ни сама била
рођена за Двор.
Према томе, први утисци Вирђиније Владиславић, која је
долазила из веселе и чаробне Венеције XVIII века,
раскалашне по духу и начину живота, нису могли у Москви
бити много весели. Московска руска аристократија била је
по начинима и наравима помешана са татарским великим
породицама, којима је Петар Велики давао крупне титуле, да
би из паганства и муслиманства прелазили на православље.
Ово није сметало да оне и даље задрже своје варварске
начине и навике. – Истина, неколико великих правих руских
породица живеле су ипак господарски, по угледу на Европу,
куда су већ одавно одлазиле и подражавале њихове отмене
навике, а које су нарочито по богатству биле већ равне
многим великим кућама европским. Вероватно да је тај уски
кружок аристократски и дворски надокнађивао Вирђинији
сјај Венеције XVIII века, сјај који је био остао далеко за
њом, са онамошњим празницима, карневалима, ноћним
свечаностима по каналима и лагунама, а који ће за време
царице Ане Јоановне, десетину година доцније, и у
Петрограду узети велики полет.
Вирђинија је, уосталом, већ одмах прве године у Москви
почела рађати децу, која су нажалост рано умирала. Већ прве
године родила је кћерку Ану (1723), која ће живети свега пет
година (до 1728).
Колико је огромно место заузимао Сава Владиславић на
руском двору и руском друштву, видело се приликом рођења
ове прве његове кћерке. Један шведски официр и
камерјункер Ф. В. Бергхолц, заробљен у шведским биткама,
који се у то време налазио као ађутант код цареве кћери Ане
Петровне, удате за данског херцега Фридриха
Холднггајнског, настањеног у Русији, оставио је своје
интересантне Мемоаре о свом бављењу на руском двору и о
лицима са којима је долазио у додир.396 У том свом дневнику
пише на једном месту и ово:
„Маја 23, године 1723, на дан Вознесенија Господњег, Њено
Височанство Ана Петровна отишла је око 11 часова ка Сави
Рагузинском, где је била позвана на крштење његове кћери
Ане. Одмах после Ње, дошао је тамо и Император и све
велможе, а затим и Императорка са обема ћеркама и
дворским дамама. Његово Височанство принц Холштајнски,
срео их је доле у карети, и одвео затим горе обе принцезе.397
Убрзо по доласку царице, почео је обред крштења, при чему
је старија принцеза држала на рукама новорођену девојчицу.
Церемонија није дуго трајала.
396
Дневник камерјункера Ф. В. Бергхолца, шведског официра
заробљеника, штампан је у „Русскй Архивъ“, 1903, књига III (стр. 70).
397
Кћери Петра Великог и Катарине I, о којима је овде реч, биле су Ана
Петровна, удата са највећом помпом за принца Холдштајнског, и млађа
Јелисавета Поетровна, доцније царица.
По свршетку крштења, цар је однео новорођеног младенца
мајци, и затим су гости сели обедовати. Господар је после
тога отишао ка матери домаћиновој, којој је било 105
година, али у које је, без обзира на старост, била још увек
добра памет и одличан апетит. Она је била одевена као
монахиња. Постављена су била, врло добро и укусно, три
стола у три собе.“
Према овом дневнику камерјункера Бергхолца, Сава
Владиславић је био у директном кумству са Петром
Великим, преко његове кћери Ане, као и са данским
краљевским принцом Холдштајнским, преко његове жене. У
истом дневнику се види да је стара госпођа Сима, мајка
Савина, примила у Русији чин монахиње под именом
Теофанија, што је уосталом тачно, пошто се ово види и на
њеној гробној плочи у Петрограду, као и на комеморативној
плочи у цркви на Топли код Херцег Новог. А пошто је имала
на дан овог крштења 105 година, то значи да је рођена 1620.
године, и према томе Савини родитељи су рођени почетком
самог XVII века. Владиславићи су уопште били дуговечни.
Вирђинија је после кћери Ане родила, 1724. године, поново
једну ћерку, Катарину, која ће умрети већ после две године,
1726. Ова је ћеркица сахрањена са Савином мајком
монахињом Теофанијом, као што ћемо даље видети, у истој
гробници у петроградској Благовештенској цркви
Александра Невског Лаври, под плочом бр. 5. – Треће дете
Саве и Вирђиније, била је опет кћерчица Теодора, рођена
1725, а која ће умрети 1730. После овог, Сава и Вирђинија
нису више имали деце.
Вирђинију Владиславић погодиће затим и друге домаће
жалости. Њен брат Леонардо, свештеник, умире 1730, у 30-oj
години. Затим 1731, добија и вест да је умрла њена мајка
дона Корнелија Тревизан, рођена Бенцон.398
3.
398
Archivio di Stati in Venezia: Testamenti notaio Boni, busta 115, n. 142.
(Testamento della Cornelia Benzon).
Гроф венецијански Сава Владиславић, на повратку из
Италије, године 1722, имао је прву бригу да добије и руско
племство. Владиславић је у том циљу упутио молбу руском
Сенату, тражећи да му се призна његово домаће илирско,
односно српско, племство, заједно са титулом венецијанског
патриција. Истовремено је молио да му се том приликом
исправи породично презиме Рагузинског, „како је називан
погрешно“, на име Владиславић, „како се увек до доласка у
Русију називао“399 Царица Катарина I је одиста својим
указом од 24. фебруара 1725. утврдила Саву Владиславића и
његове синовце Ефима, Гаврила, Мојсеја и Јована у праву
грофовском, као и у праву да се име Рагузински, које је
погрешно, замени именом Владиславића, које је право име
те породице.
У царичином указу стоје између осталог и ове речи:
„Размотривши претходно и протумачивши његове
(Владиславићеве) изванредне заслуге, Ми га изволевамо
произвести на степен највишег достојанства, пошто
вернољубазни Наш и Наше државе Дворски саветник Сава
Лукић Владиславић проистиче из благородне иностране
породице босанске властеле… А с обзиром такође на његову
велику верност у свима делима, и усрдност у државним и
грађанским саветима, са којом је учествовао поред Великог
Господара и у многим преговорима са турским султаном, а
године 1709. 27. јуна, када је између наше војске и војске
шведског краља била битка у којој је непријатељ био сасвим
потучен, и морао да бежи у Турску преко Оџакова,
Владиславић је показао нарочите услуге, и по заслузи био
награђен имањима и очевином издајника Ломиковског. – И
године 1711, када је био наш војни поход у земљу Влашку,
он је присуствовао преговорима са Великим везиром
турским, и спроводио тај уговор, за коју је услугу такође био
награђен од стране Његовог Императорског Величанства
чином Надворног саветника. Он је служио службу и у
другим земљама верно и одано. – Зато као награду за све
горе поменуто према Нама и Држави, службом и саветима,
Наше Императорско Величанство, по милости Свемогућег
399
Види: Списокъ титулованнымъ родамъ, СПв, 1903, 124–125.
Бога, од кога свака власт, част и достојанство проистичу
изволело је благоразмотрити и Нашом самодржавном
влашћу њега, Саву Лукића Рагузинског, илирског грофа, и
његове синовце Ефимија, Мојсеја, Гаврила и Ивана
Ивановиће-Владиславиће, већ раније узвишене на степен
грофовског достојанства од стране венецијанског дужда
Јоана Корнара, 28. марта 1722, у тој титули дипломом Нашег
Императорског Величанства утврдити, да би у државама
нашим он са синовцима својим Ефимом, Мојсејем, Гаврилом
и Иваном Ивановићима Рагузинским, илирским грофовима,
као и њиховим потомцима обојег спола, били признати у
привилегијама и преимућствима које им по овом
достојанству припадају, да би исте употребљавали, и од
других били признавани; и да би Нашем Величанству и
великим наследницима Нашим, с обзиром на ову велику
милост и узвишење, добивену од Нашег Величанства у
свима делима, и даље верно и усрдно служили, као и раније.
– Једновремено са овом наградом, истом самодржавном
влашћу потврђујемо и грб овог илирског грофа, који је он
издавна од својих предака наследио, а који је од
венецијанског дужда Јоана Корнара признат, с тим да га
убудуће тако исто имадне, Ми милостиво наређујемо.“400
Царица моли у дипломи и друге стране владаре да ове нове
руске грофове за такве признају. Такође наређује својим
400
Списокъ титулованнымъ родамъ, СПв, 1903, 124–125. – Царичин указ
којим се Владиславићу даје руска грофовска титула налази се у руском
тексту међу додацима ове наше књиге. – Такође доносимо у овој књизи и
грб о којем је овде реч, и за који је Сава Владиславић написао млетачком
Сенату, а затим и руском, да га је „одавно од предака наследио“, и који
му је затим био у указима потврђен са млетачке и руске стране. Нацрт
грба који доносимо, снимљен је са једног сребрног дискоса који се као
Савин поклон налази у цркви на Топли. А фотографија каменог грба,
који такође овде доносимо у прилогу, налазио се нас кући Владиславића
у Херцег Новом, а и данас се налази на њој (обновљеној), завештаној
најпре за Српску поморску школу а затим претворено у државну
гимназију. – Ми не улазимо у питање грба за који Сава Владиславић
тврди да га је „одавно од предака наследио“. Векови XVII и XVIII били
су доба када су племићке титуле сматране не само за ствар сујете него и
за средство за постизање везе и положаја, и нарочито за додир са светом
у вишем друштву. – Занимљиво је тврђење др Б. Трухелке да је у старим
годинама и филозоф Руђер Бошковић покушао да истражује своје претке
у давнини.
поданицима да, признавајући нове грофове, исте признају
као Владиславиће, а не као Рагузинске, пошто то име ни пре
нису носили, него су их тим именом „од дана доласка у
империју погрешно називали, те се и они на њега одзивали“.
Ми смо у више прилика видели са колико се наклоности цар
Петар Велики односио према Сави Владиславићу, и да стога
није чудо што га руски писци називаху царевим љубимцем.
Али је очевидно, да није било мање ни царичино
благовољење. Осим грофовске титуле, већ одмах ступајући
на престо, Катарина I даје Владиславићу на поклон три
„мизе“, односно три имања са кућама за становање, у
режимском ујезду у Лифланској губернији. Она га затим
поставља, после његове старије титуле дворског саветника,
још и за Статског саветника, што значи постпуно подизање у
хијерархији, додајући у његовој титули да је то „за верну и
усрдну службу Русији у доба владања императора Петра
Великог“.
Колике су одиста биле заслуге Саве Владиславића за Русију,
и какве врсте, тешко је уопште томе ући у крај, пошто су
дипломатске заслуге увек недовољно бележене, а још мање
објављиване. Свакако, Владиславић је скоро постојано кроз
35 година своје акције примао награде сваке врсте, најпре од
цара Петра I, затим од царице Катарине I, затим од Петра II,
и најзад од царице Ане Јоановне. И још више. Док су и кнез
Меншиков, и гроф Толстој, и барон Остерман, итд., падали,
или свршавали на робији, дотле је Владиславић био у
сталном успону, и увек у првим редовима, и увек уз самог
владара.
Ево још један пример његовог високог угледа.
За време погреба цара Петра Великог, који је умро 8.
фебруара 1725. у 53-oj години живота, гроф Сава
Владиславић је био у броју неколико првих његових
великодостојника, који су држали пантљике балдахина над
царевим катафалком.401
401
Голиковъ: Исторя Петра Великаго.
Историчар Соловјев наводи и овај интересантан случај. За
време владања царице Катарине I (1725–1727) односи
између Француске и Шпаније су се били веома погоршали,
због неуспешне женидбе Луја XV са инфанткињом. Бојећи
се савеза између Шпаније и Аустрије после овог, Француска
је тада тражила савез са Русијом, надајући се да ће у њега
ући и Енглеска. За овај савез са Русијом радио је француски
амбасадор Кампредон у Петрограду, као што је на њему
радио и руски амбасадор Куракин у Паризу. Савез је,
међутим, наилазио на тешкоће, или бар на спорост, зато што
су руски великаши били подељени у том питању на два
логора: кнез Меншиков, гроф Апраксин, кнез Галицин, гроф
Толстој, и најзад барон Остерман, били су наклоњени савезу
француско-руском, али гроф Галовкин, кнез Василије
Долгоруки, кнез Репин и генерал Јагушински су били против
таквог савеза. Тада се француски амбасадор Кампредон
реши да подмити ове противнике савеза митом од 60.000
дуката, које би разделио на „јавнеи и „тајне наградеи. Јавна
награда: канцелару грофу Галовкину, грофу Петру Толстоју
и барону Остерману по 3.000 дуката; а Степанову 1.500
дуката; и секретару (?) и другим чиновницима по 1.000
дуката; Толстоју, Апраксину и Остерману по 6.000 дуката;
Галицину 4.000, Долгорукову 3.000, Макарову 4.000,
Јагушинском 2.000, Басевићу 6.000, и Сави Владиславићу
6.000 дуката. – Затим долазе и царичине дворске даме:
Олсуфјевој и Вилбујевој поклони од по 1.000 дуката. – Ипак
до склапања француско-руског савеза није дошло због
супротности интереса који су иначе постојали у спољној
политици Француске и Русије, нарочито у њиховом односу
на Турску.402
Вирђинија Тревизан, млетачка патрицијка и жена једног од
најмилијих царевих великодостојника, блистала је својом
лепотом и својим раскошом. Енглеска амбасадорка леди
Рондо, пишући о руском друштву тог времена, каже у својим
мемоарима да се нарочито дивила накитима које је на двору
Петра Великог носила грофица Саве Владиславића, једног
402
Солоовьевъ: op. cit., XIX, IV, I.
од најбогатијих људи.403 – Венецијански сликар, по имену
Ђовани Тарсиа, који је израдио много декорација у
Петрограду, насликао је приликом свог другог доласка у
Русију један уљани портрет лепе Вирђиније како поправља
свој ђердан. Портрет се с почетка налазио у императорском
Ермитажу, а доцније је био пренесен у музеј
Каменостровски дворец, одакле му се даље затурио траг.
Тражећи по Русији за ову књигу портрете Саве
Владиславића и Вирђиније Тревизан, успео сам наћи само
један изванредни портрет грофа Саве, израђен литографски,
из његових млађих година, а после тога смо срећним
случајем нашли у палати Шереметева у Кускову, близу
Москве, један његов импозантан портрет уљани. Први
литографски портрет је дело сликара П. Андрејева, а други
његов велики уљани портрет је дело самог великог
холандског сликара Ван Дајка. Од овог портрета је сачувана
само једна добра копија у музеју Шпереметева, коју смо
фотографисали за ову књигу, и о чему смо говорили на
другом месту у овој књизи. Верујем, по свима знацима, да се
портрет Вирђиније Владиславић, дело венецијанског
сликара Тарсије налази и данас у Ермитажу.
Сава Владиславић је имао у Петрограду и величанствен
дворац на тзв. Дворцовој Набережној, који такође доносимо
овде као фотографију са једне гравуре из тог времена, тј. из
почетка XVIII века. Здесна налево на овој слици се види:
најпре дворац грофа Апраксина, затим дворац грофа Саве
Владиславића, а трећи дворац прокуратора Сената генерала
Јагушинског, који је био канда и посланик на страни, у Бечу
и у Скандинавији. Тај Савин дворац је најпре припадао
покојној царици Катарини Јоановној, а дарован је грофу
Владиславићу за његове заслуге које је Русији урадио за
време свог амбасадорства, 1725–1728. у Кини. Овај дворац је
Владиславићу дарован сенатским указом царице Ане
Јоановне 24. октобра 1735, бр. 5041. Тај дворац је доцније,
1755. године, поновно ушао у састав императорског Зимског
двора, заједно са дворцима Апраксина и Јагушинског, једног
са његове десне, а другог са његове леве стране, и скупа са
403
Lady Rondeau.
свим намештајем, сликама, итд. Овај цртеж тих двораца на
Набережној, који овде доносимо, резао је на бакру ондашњи
знаменити гравер Елигер.404
Леви сусед Саве Владиславића на Набережној био је царев
ујак гроф Апраксин, адмиралисим и гувернер Астрахана, са
којим је Владиславић водио преписку целог живота, о чему
смо и ми у овој књизи говорили у више наврата. Овај дворац
с леве стране био је пријатељски дом за Владиславића већ од
почетка његовог живота у Русији. Вероватно да је ово био
истовремено и дворац грофа Петра Апраксина, брата
познатог адмиралисима, а царевог гувернера. Ово је свакако
био круг Вирђиније Тревизан у новој престоници
Петрограду, који је у то време цветао, а нарочито у време
царице Ане Јоановне, чија је раскош, као што се зна, била
необуздана и скоро помамна.405
5.
Гроф Сава Владиславић се бавио и књижевношћу.
Цар Петар је, као што је познато, извршио у својој земљи и
реформу школства. До њега се главна настава ограничавала,
бар у ширим масама, на учење азбуке, часловца, псалтира и
заповести. А он је подигао чак и Академију словенско-
латинско-грчку за извесно средњошколско и више
образовање (језици, уметност, историја и књижевност).
Наставници су били често странци, понекад и врло учени.
Пређашња Академија је имала црквено-грађански карактер,
и, наравно, морала уступити пред овом много општијом.
Али да се нова Академија могла развити, требало је најпре
преводити стране књиге, и то у врло великом броју, што је и
404
Ова гравура се налази у Императорској академији наука у Петрограду,
а репродукција се налази у делу Пилјајева „Стари Петерсбург“, СПв,
1898. О овој гравури говори кнез Лобанов–Ростовски у књизи „Русской
Родословной Книги“, СПв, 189, стр. 109. – Види и чланак Куколыникъ:
„Сооруженъ Зимнаго Дворца“ (Русскй Въесникъ“, 1841), св. II, стр. 11.
405
Већ одмах после смрти Петра Великог 1725, и са доласком на престо
Катарине I и Петра II, начин живота у Москви био је измењен. За време
царице Ане Јоановне, већ 1730, настадоше илуминације, маскараде,
дворски банкети, дворски ловови, огроман број лакеја, аристократске
тркачке утакмице, итд. Двор је пливао у раскоши, а продавана су и села
да се дође до новца за разне забаве.
урађено. Док Академија не буде и у свему другом сама себи
довољном, цар је био одредио да се њоме бави Синод, који је
сматран најученијим, као и најбољим судијом у питањима
моралним.
Међу првим писцима јавио се и наш Сава Владиславић. Као
што је било лако предвидети, он је превео са талијанског
Историју Славена, дело дубровачког попа Мавра Орбинија,
која је била штампана више него стотину година раније.406
Та књига је истовремено, чак и пре свега, садржавала
историју Срба, каква дотле није постојала. У њој је написано
све што се донде знало о српском народу којег је стари
Орбини, наш први историограф, поделио у данашња
југословенска племена под насловом „краљевство
Далмација“, ставивши сва та племена у један општи грб
династије Немањића, што је било интересантно. То је била и
књига из које су не само Владиславић него и Гундулић, и све
генерације до последњих времена, учили о прошлости нашег
народа. Осим неколико мистификација које су у историји
попа Дукљанина (који је делимично послужио Орбинију)
доцније дометли далматински фратри – како пише и Фердо
Шишић - све друго је у тој историји и до данас непоречено.
А што је Сава Владиславић дубровачки ђак изабрао баш
овог дубровачког историчара, то је сасвим разумљиво кад се
познаје његово настојање да Петра Великог и руски
политички свет заинтересује за балканске ствари.
Нажалост, Владиславић је превео само први део ове књиге у
којем је реч о Словенима уопште, део књиге једини израђен
доста фантастично. – Цар Петар, налазећи се у рату у
Персији, јула 1722, пише одонуд Синоду: „Књигу коју је
превео Сава Владиславић о словенском народу са
талијанског, и књигу кнеза Кантемира о Мухамеданском
закону, ако су штампане, одмах ми пошаљите; а ако нису
готове наредите да се штампају и да ми се пошаљу“407
406
Mauro Orbini: Il regno degli Slavi, Pesaro, 1601.
407
Пекарскй: op. cit., II. – Соловьевъ: op. cit., XVIII, III. – Савин превод
Орбинијеве Историје штампан је у тзв. Сантпетерсбуршкој Типографији,
20. августа 1722. Цена књизи је била 25 алтиних и 2 денги (алтин је
вредео 3 копејке, а денга је вредила пола копејке). Године 1765. је било
Ова књига Саве Владиславића била је одиста штампана
1722. године, под именом Књига историографија. У руској
Народној библиотеци налази се Савин рукопис једног
његовог другог превода са талијанског, филозофске
садржине, о Соломоновим упутствима за живот.
Владиславић је овај свој превод посветио Петру Великом. У
посвети пише Сава Владиславић ово:
„Бојим се да спомињем славна дела Вашег Величанства,
познавајући Вашу скромност. Ви не волите да се хвалите ни
речју ни пером, него вршите херојску дужност у
непрестаним напорима. Ваша славна делатност не сме
бити заборављена ни сада ни убудуће. Проширење земље,
слава и поредак руске Царевине, увек ће о њој сведочити.
Mapcoea поља сведоче о Вашим многобројним тријумфима.
Пољска, Данска и Персија потврђују сталност Вашег
великодушног савезништва. Cee тврђаве и градови поред
Балтичког мора, које брани штит Вашег Величанства у
њиховим правима, исто oeo посведочују. Ваша многобројна
доброчинства, gapoeu пуни милости према Вашим eepним
поданицима, Гостољубивост према странцима, којом се и
ја користим, ја смирени, према нарочитој милости Вашег
Царског Величанства, исто то сведоче. Бесмртна Ваша
дела не би могли да опишу ни славни Хомер, ни Аристотели,
ни Цицерон. Ја се усуђујем, и поред ceoje недаровитости, да
Вам пружим ову књижицу преведену на руски језик, која се
зове Савети мудрости. У њој се описују дела слична Вашим.
Изволите, покорно Вас молим, да је примите. Понизни роб
Ваилег Царског Величанства, Дворски саветник, Caвa
Владиславић.“
остало још 487 примерака ове књиге (Синод. Дела, број 17. и 18). – У
петроградској народној библиотеци има два рукописа овог превода, али
непотпуна, пошто казивање иде само, као што смо рекли, до самог
поглавља о историји Далмације. (V. издање из доба Петра Великог на
185. страни.) Н аједној од ових књига стоји да је ову књигу Орбинијеву
превео на руски „један добронамерни човек из Петрограда“, не
помињући име преводиоца. Међутим, Пекарски каже (I, 518) како
познати руски библиограф Сопиков (1765–1818), и кијевски митрополит
Евгеније (1767–1837), тврде да је Орбинијеву историју превео Сава
Владиславић. (Види Енцеклопедя Брокхаусъ-Ефрон.)
Књижевни историчар академик Пекарски сматра предговор
и увод овог Владиславићевог превода занимљивим по томе
што се његовим поводом први пут покренула књижевна
полемика. Наиме, Владиславић је оштро критиковао дело
свог пријатеља кнеза Кантемира о Мухамеданском закону,
због чега су добри односи између Кантемира и
Владиславића сасвим охладнели. Кнез Кантемир, даровит
историчар, написао је и сам један напад на Орбинијеву
детињасту причу о старим Словенима, што није ни чудо од
човека који је први написао Историју Турске, потпуно
модерним начином, због чега се сматра и данас великом
славом румунске историје. Кантемир је био и члан Немачке
академије наука у Берлину. – Кантемиров син Антиох,
доцније руски сатиричар оног времена, није овај
Владиславићев напад опростио некадашњем пријатељу свога
оца. Овај кнез Антиох Кантемир је испевао једну познату
сатиру на Саву Владиславића, где се изругава његовом
цицијаштву, имајући на уму познати случај Савиног синовца
Ефима напуштеног у Паризу; и изругава се његовој старости
и губитку некадашње Савине физичке лепоте. – Сам стари
кнез Димитрије Кантемир пишући у својој Историји
ТурскоГ Царства о себи, приликом похода на Прут, не
помиње и познату велику улогу Савину у том походу, ни рад
Савин на његовом молдавском савезу са царем, нити, најзад
његову личну преписку са Савом, коју смо и ми овде навели.
Љубав Саве Владиславића за књигу водила га је и до његове
далеке отаџбине, али без сваке личне књижевне сујете.
Владиславић је, међутим, изменио многе ствари у
Московском архиву, где су акта, која су се односила на
Српство, раније била класификована под насловом „Грчка
дела“, или „Источна православна дела“, или чак „Турска
дела“, док најзад Сава није урадио да се у архиву створи
засебно српско одељење, и тако друкчије и правилније
класификују иста документа.408 – Сава је учинио и да су
слати свршени ученици Академије за наставнике у школе по
Србији, што овде значи по Јужној Угарској. Мојсеј
Петровић, дошавши у Русију, посетио је цара, и честитао му
408
Српска краљевска академија, Сп. 53 (исписи Ст. Димитријевића).
за Ништадски мир са Швеђанима, а у исто време тражио да
му цар дадне учитеље за латински и словенски језик и
црквене књиге: „Буди и за нас апостол као што си био за свој
сопствени народ; просвети и нас, као што си и своје људе
просветио, да више не пита непријатељ: колико их има?
(Срба). На ову молбу је цар послао књиге за двадесет разних
српских цркава: 400 буквара, 100 граматика латинских и
словенских, као и учитеље, којима се плаћало по 300 рубаља
месечно. – Докле је год Сава Владиславић био при власти, а
то је скоро до краја живота, цео српски проблем у Русији
окретао се око њега.
Сава Владиславић није, колико знамо, писао какве друге
књижевне ствари. Али је он очевидно пуно читао, и био врло
књижеван. То ћемо видети и у поглављу после овог, по
његовим описима Сибирије и Пекинга. Неки историчари се
дотичу и његовог политичког дела Тајни подаци о Кини, које
је дело предао царици Ани Јоановној, 1731. године, значи на
две године после своје дипломатске мисије у Пекингу. 409
Треба ипак жалити што Сава Владиславић није више писао
књижевних ствари. Он је неоспорно имао талента за ретка
опажања, за извесну лакоћу писања, и за лепоту личног
стила. По оно мало његових описа Сибирије и Кине, он за
нас представља првог Србина који је био модерни
путописац.
С. Л. Владиславичъ: Секретная информаця о сил и састоянй

409
Китаискаго государства, 1731. Под редакцей Н. А. Полеваго. („Русскй

Вестник“, 1842, т. у, стр. 181–243).
IX.
САВА ВЛАДИСЛАВИЋ
ПОМОЋНИ МИНИСТАР У КИНИ
1. Одлазак Саве Владиславића из Петрограда за Кину. –
Владиславић на путу кроз Сибирију и у Пекингу. – 2. Пријем
Владиславића код кинеског цара. – Његови описи Сибирије и
извештаји о Кини. – Тешкоће око закључења споразума и
држање Владиславића. – 3. Владиславић у међувремену зида
у Сибирији град Тројицкосовски и тврђаву Новотројицку, и у
њој цркву Св. Сави Немањићу. – 4. Владиславић први
разграничио Русију и Кину. – Значај његовог Буринског
уговора. – Сава Владиславић у кинеској историји.
1.
Немачки филозоф Лајбниц, којег је цар Петар Велики лично
посетио 1716. године у Торгау, толико је својим
мишљењима утицао на овог владара да му је он дао огромну
плату и почасну титулу личног саветника за правна
питања.410 Од Лајбница је доцније цар тражио разне савете
410
Fortanelle, у свом похвалном говору о Лајбницу.
Literatura o Vladislavićevom poslanstvu u Kini: Новиковь: Древная и новая
Росси иская вивлиотека, СПв, 1789, XIX, СТР. 369. – Черепановъ:
Воспоминаня Сибирскаго казака. Древная Росся, 1870–1878. г. – В.
Птицынъ Селенгиская Дауря, СПв, 1886. – Пуцило: Указателъ Сибира,
Москва, 1879. – С. Максимовъ: Сибиръ и Каторя, СПв, 1886. – П.
Дубровъ Поездка въ Монголй въ 1883. г. (Извъстя Восточ. Сибир. отъла
Импер. Русс. геогр. общества, 1884, св. XV, мп. 3–5, стр. 729, Иркутск,
1885.) – Бантышъ – Каменскй: Дипломатическое Собране делъ между
Россйскимъ и Китаискимъ государствами съ 1619. по 1792. г., Казанъ,
1882. – И. Межовъ: Сибирская библиографя, СПв, 1885, стр. 79. – П.
Пежемскй Краткая летописъ Иркуцкуцкой губернй (Современник 1885,
св. XXI, стр. 124); и од истог писца Панорама Иркуцкой губернй
(Современник 1885, XXII, стр. 14). – П. А. Словцовъ: Историчесское
обзорене Сибира, СПв, 1886, стр. 240. – В. К. Андръевичъ: Краткй
очеркъ исторй Забаикалъъя од древнейшихъ временъ до 1762, СПв, 1886,
стр. 240. – В. К. Андръевичъ: Краткй очеркъ исторй Забаикалъъя од
древнейшихъ временъ до 1762, СПв, 1887, 1389. – Шумахеръ: Наши
сношений съ Китаемъ (Русскй Архивъ, 1876, кн. 6. – Соловьевъ: Исторя
Россй (разна издања), књ. I–XXVIII.
(Званична акта која су се односила на кинески двор у 1725. г., била су
сачувана од руске револуције 1917. г., у Московском одељењу
Министарства иностраних послова.)
за културну реформу његове државе, дотле у сваком погледу
неорганизоване и непросвећене. По саветима Лајбница је цар
и основао Академију, подигао колеџе, послао Беринга да
пронађе пут између Азије и Америке, и, најзад, екипирао
посланство у Кини на челу са Савом Владиславићем, како
каже сам Пекарски. Пошто је у међувремену умро Петар
Велики, царица Катарина је убрзо затим послала за
пуномоћног министра у Кини, већ раније одређеног грофа
Саву Владиславића. Указ о овом постављењу изишао је 18.
јуна 1725. Сава је био већ кратко време пре тога постављен и
за Статског дјејствителног саветника.
Изгледа да је за ово постављење Саве Владиславића као
амбасадора у Кини био већ крајњи час, пошто су биле
избиле велике несугласице између Русије и Кине. – Између
два највећа царства је вековима постојао трговински однос
караванима. Сваке године је одлазио из Русије за Кину,
преко Велике Тартарије, бескрајни караван са робом: разних
крзна, тканина и накита. Крзна су били кастори и ермини,
позлаћене коже, и бела али добра хартија. Кад је овај
караван долазио на границу Монголије, са стране Кине су га
дочекивали нарочити кинески комесари, који су даље
водили караван о трошку императора, до престонице
Пекинга. На пијаци се онамо за њих трошило, као и за
њихове камиле, о трошку кинеске владе. Међутим, њима је
било одређено три месеца да своју робу продају, или изврше
размену робе. Кад је једном већ ово извршено, Кинези су
враћали руски караван поново о свом трошку. – Караван је
путовао из Москве зими, и враћао се после три године. Он је
из Кине доносио робу свилену и памучну, злато, дијаманте,
порцулан, итд. Трговци који су снабдевали овај караван,
добијали су троструку зараду на своју робу.
Али баш у време Саве Владиславића као амбасадора у Риму,
на далекој граници азијског Истока, пресекли су Кинези пут
руским караванима, тражећи да се најпре уреди граница
између две државе, пошто се до тог времена није знало тачно
докле иде једна а одакле почиње друга. Долазило је и до
сукоба пограничних, због чега је искрсло и питање бегунаца,
који су се из Кине склањали у руске области. – Караване,
којима су 1720. године Кинези пресекли пут, задржао је неки
Цун-ли-Јамин, по жељи језуита, пошто је тим караваном
путовао и поглавица руске православне мисије за Кину,
епископ Инокентије. Не треба заборавити да је у личној
стражи кинеског цара служио и један одред заробљених
козака, за чије се верске интересе бринула руска влада. Како
су у руским областима пребивали и неки монголски
поданици, Кина је тражила да се неодложно приступи
повлачењу границе.
Због ових питања између два највећа царства на свету, у
Москви су сматрали потребним одашиљање у Пекинг нашег
Србина и Херцеговца, искусног дипломату и познатог
преговарача већ израније са молдавским и влашким
кнежевима, затим са султаном и са папом, грофа Саву
Владиславића. Године 1725. септембра 14, дате су му
инструкције са 45 тачака од стране Министарства
иностраних послова, са потписима грофа Галовкина, грофа
Толстоја, барона Остермана, Степанова, и оберсекретара
Јуријева. У инструкцијама су биле приложене две тајне
тачке за лично упутство посланику. Ове су тачке долазиле од
Комерц-Берк Колегије. Упознавши се са садржајем ових
тачака, гроф Сава је тражио и нека допунска обавештења,
која су му затим дата.
Добио је све потребне хартије: пасош, извештај о смрти
императора Петра I, писмо о ступању на престо Катарине I,
пуномоћ за преговарање, и најзад својеручно писмо царице
за цара кинеског, са премапотписом канцелара Галовкина,
под 30. августом 1725. После овога, пуномоћни минисгар
гроф Владиславић пошао је са својом свитом 12. октобра из
Петрограда, а 27. децембра из Москве, у правцу Тоболска,
где је стигао 24. јануара 1726. У Тоболску се упознао са
пословима сибирског Пресказа, по питањима односа са
Кином, као и односа на граници.
У свити грофа Саве Владиславића налазила су се ова лица:
секретар Иван Глазунов, који је већ у два маха раније био у
Кини; преводилац Иван Крушала;411 ђак Николај
Контратајев; чиновници Иван Соловјев и Степан Писарев;
затим студенти Московске академије славено-грчко-
латинске, Лука Вејков и Иван Јаблонцев (да се науче
кинеско-манџурском језику); затим лекар Бург; затим
сопствени свештеник грофа Владиславића; и најзад лајб-
гардиста послаников, потпоручник Иван Павлов и са њим
један гренадир. – За разграничење државе и размену
бегунаца послани су са Владиславићем као стручна лица
столник Степан Андрејевић Колчев, столник Власов Петар
Ивановић, секретар Семен Киријев, кондуктор војне
колегије кнез Теодор Галигин (умро на путу), геодезиста
Алексеј Кулешев, Михаило Зиновјев, Иван Валујев; а за
надзор над радом ове комисије командир-поручник Иван
Толстој и кондуктор Стјепан Немцев и Иван Косов. – У
Селингиску се требаше још прикључити овом посланству
руски агент из Пекинга, Ланг, и начелник духовне мисије
послане у Кину раније, приликом посланика Измаилова, а
непропуштен за Пекинг после утицаја језуита, епископ
Инокентије Кулчиски. Осим овога, на расположење грофа
Саве су стављени у Селингиску пуковник Бухголц,
постављен за чување руске границе са Кином и за
изграђивање тврђава, имајући за ову дужност на
расположењу тоболски гарнизон и пук и легију странаца.
За трошкове овог персонала, грофу Владиславићу је било
дато 3.000 рубаља на име подвоза, затим 3.000 других
рубаља за издржавање особља, и најзад 6.000 рубаља на име
његове посланичке плате. Сава Владиславић је носио и
дарове за кинеског цара од стране руске царице у вредности
од 10.000 рубаља. Ови дарови су се састојали из скупих
411
Овај Иван Крушала био је родом из Пераста у Боки Которској.
„Пореклом Турчин, посинак надбискуповог шурака Крушала, чувени
азијски песник, умро 1735, и који је певао словинским језиком.“ (О
Змајевићима, оглед П. Буторца, стр. 10.) – Овог истог Крушалу, под
именом Круцолу, налазимо и у делу Пирлинга (О односима Русије и
Свете столице св. IV), где се каже да се издавао за царевог секретара
(према Archivio della Propaganda Fide, Scritt. rif. t. 3). Бискуп
Павле Буторац у свом Огледу, назива га секретаром Саве Владиславића,
што је одиста и био, као што се види, и за време Владиславићевог
посланства у Кини.
џепних и столних часовника, огледала, златних тканина,
зибелина и црних лисица. Били су скупоцени и лични дарови
самог посланика Владиславића: парови пиштоља, сребрних
тањира са разним фигурама, џепних часовника, сребрног
посуђа, две сребрне табакере, два кристална лустера, три
сребрне позлаћене кутије, сребрни коњски прибор, четири
лепа хрта, а све у износу од 1.390 рубаља.
Посланство грофа Владиславића је путовало од Петрограда
до Иркутска од 12. октобра 1725. до априла 1726. Значи пуну
половину године. У Иркутску су остали до месеца августа
1726, упознајући се са пограничним питањима и пословима,
и организујући топографске радове на граници, а која је као
што ћемо видети, била бескрајна. Она је била дугачка ништа
мање него 6.000 километара… Према истоку се Руско
царство ширило до границе Кине и до близу Јапанског мора.
Московски каравани, који су ишли да тргују у Кину,
путовали су целу годину дана док су из Русије дошли у
Пекинг, због чега је Петар Велики имао план да тај простор
просече каналима и другим средствима, како би га везао за
Петроград, који би затим постао највећим трговинским
центром свемира, носећи већ име царево, као што је цар
Александар Македонски дао своје име Александрији.
Како је била тешка мисија Саве Владиславића овом
приликом, види се по једном његовом саопштењу руској
влади 1726. из Иркутска у Сибирији. Тужи се како није у
Тоболску могао добити из онамошње канцеларије никакве
потребне податке ни о питању границе, ни о питању
бегунаца. Нешто је био сам прикупио и понео собом.
Оптужује пређашњу управу губернатора и команданата као
лошу. Каже да му и велико растојање такође отежава посао.
„Добио сам из Пекинга од руског агента Ланга једну
географску карту о неким пограничним земљама, али
неупотребљиву, зато што осим реке Аргуна ништа друго
није обележено, а тиче се разграничења између Русије и
Кине на више хиљада врсти на обема странама. Видео сам
овде и географске карте сибирских покрајина, и то са
геодетима који су ми послани за овај посао. Двојицу од њих
сам послао да оду и сами изврше опис тих земаља, река и
гора, које почињу од реке Горбице до Камених гора, а одатле
до реке Уди, зато што је за време мисије грофа Галовкина у
Кини све остало наразграничено. – Другу двојицу геодета
отпратио сам по реци Иркути, која тече из монголских степа
под овај град, и наредио сам им да отуд пређу на испитивање
такође пограничних места до реке Јенисеја где је и Сејанска
Стена, и до реке Абакама, која је близу пограничног града
Кузнецка. Такође сам наредио да оду по реци Јенисеју до
краја. – Све пограничне тврђаве, Нерчинск-Иркутск-Удинк-
Селегиск, налазе се у врло рђавом стању. Сва је грађа
дрвена, а од времена се и развалила; потребно их је сада
утврдити палисадама, за сваки случај. Кинези су људи
неуслужни, горди на своје многољудство, али без намере да
ратују против Вашег Величанства. Увек мисле да је Русији
потребна трговина са Кином, и да ће због тога Русија
урадити све што буду они хтели.“412
У августу 1727, са речице Бури, Србин и Херцеговац, руски
посланик Сава Владиславић пише из Сибирије овај
интересантан опис руској влади, а по којем се види његово
књижевно перо и општа моћ опажања:
„Сибирска провинција, колико сам могао чути и видети, није
губернија (!), него империја. Украшена је свакаквим
насељима и плодовима: у њој има више од четрдесет река
већих од Дунава, и више од сто река већих од Неве, а затим
и још неколико других река малих и средњих. Земља је
обилата житом, риболовом, ловом на зверове, разним
врстама руда, и разних мрамора. Шума има и превише, а
њиховог мириса нема нигде на свету. Али је Сибирија пуно
запустела, и то због много разлога, а највише због
превеликог растојања и одвећ малог броја насеља, као и од
глупости пређашњих управитеља и лоших пограничних
власти. У целом Сибиру нема ниједног утврђеног града,
нити уопште никакве тврђаве, нарочито на граници, с ову
страну Бајкалског мора. Селингиск, није град, ни село, него
сеоце, са свега 250 кућица и двема дрвеним црквама. Лежи
на месту непогодном, отвореном за непријатељски напад.
Четвороугаоно дрвено његово утврђење је такво да у случају
412
Соловьевъ: История Россй, XIX, II.
непријатељског напада, Селингиск би био за два сата
сагорен. А за Нерчинск, кажу, још горе.“413
После оваквих проучавања свију спорних питања између
Русије и Кине, Владиславић се најзад кренуо са границе за
Пекинг, 28. августа 1726. Од тог дана поласка па све до маја
1728, од Владиславића нису Руси имали више никаквих
вести, пошто је стално био на путовању.
У Пекингу је био примљен, пише он затим, „као што
доликује достојанству царице и карактеру њеног
пуномоћног министра“. Истина, овај пријем у Пекингу није
ишао без извесних инцидената. Стигавши из Иркутска на
кинеску границу, дочекала су руског амбасадора кинеска
лица за ово нарочито опуномоћена, и у чијој ће пратњи
Владиславић кренути даље за кинеску престоницу. Целим
путем су били спремљени свечани дочеци са пуцањем из
топова. Кинези су се одиста старали да на путу направе
грофу Владиславићу највећа задовољства. Међутим,
опуномоћени Цун-ли-Јамин постави питање о церемонијалу
приликом уласка руског посланика у престоницу Кине,
предлажући да посланик уђе у Пекинг ноћу, а не дању,
пошто су по кинеском церемонијалу посланику припадале
почасти које се не желе избећи, али не могу ни мењати: јер
по истом церемонијалу дневне почасти припадају само
императору. Овде је већ избила једна озбиљна криза.
Владиславић је сматрао да не долази у Пекинг као посланик
каквог татарског или туркестанског кана, него као
представник једне императорске личности; значи као онај
који ту личност овде замењује и оличава, и да као такав не
може пристати да у Пекинг уђе друкчије него дању. Није дао
да га нипошто од овог његовог мишљења одвоје. И најзад је
руско посланство ушло у Пекинг по дану, уз звуке труба и
барабана, и уз паљбу топова, који су били поређани са две
стране улице.
2.
Први утисци у Пекингу одударали су од свега што је дотле
Сава Владиславић био доживео. И Москва је првих дана
413
Ibidem.
његовог боравка морала дати оваквом Медитеранцу слику
више једног азијског него европског града. Али Пекинг га је
пренеразио и својом величином, и својим планом, и својом
архитектуром. На свом повратку из Кине, Сава Владиславић
ће дати царици Ани Јоановној један опис Кине врло
интересантан, а нарочито интересантан за нас: јер је тај опис
из пера првог Србина који је уопште о Кини писао.
Он каже за Кину да је састављена од 15 огромних покрајина,
од којих је свака велика као каква краљевина. Има ништа
мање од две хиљаде градова, од којих сто педесет великих
вароши. Сви градови су направљени у облику троугла или
четвороугла, са утврђењима од високих дрвених брвана,
који, и поред своје висине и јачине, не би могли дати
никакав озбиљан отпор ако би их непријатељ напао. Ни
највећи њихови гарнизони не би их могли одбранити, него
би и сами били брзо уништени. – За ове гарнизоне пише
Владиславић да су раширени по целој земљи, али да ничим
не оптерећују државну благајну, пошто уопште нису
плаћани. – Кина има 200 милиона народа, а свако је лице
опорезовано по особи и по имању. У ових 200 милиона душа
се не рачуна царева породица са њеним многобројним
„бонзама“, што значи паганским свештеницима. Трећина
Кинеза, нарочито на југу државе, не живе у кућама него на
чамцима по рекама, а путујући водом у групама, изгледају
издалека као нека села или вароши које су преконоћ постале.
На понекој кинеској реци оваквих чамаца има често по
педесет хиљада. Уосталом, пише Владиславић, све реке у тој
земљи изгледају насељима.
Сава Владиславић пише даље да писци који су о Кини
говорили нису сагласни о том колико цар кинески прима
новца према цивилној листи. Ипак се рачуна овде сума од
200 милиона унаца сребра, што он сматра вероватним. Свако
плаћа порез без изузетка, а многобројне кинеске индустрије
плаћају по 5%. Сам град Нанкинг плаћа порезе искључиво на
хартију 1.000.000. Владиславић каже да је све податке
прикупио од најпоузданијих личности, и да стога за њих
гарантује. Ови Владиславићеви подаци су били одиста
исцрпни, и сваког рода, а чак и данас веома интересантни.
Нарочито је занимљив Владиславићев опис Пекинга.
Пекинг, који се и данас зове тим именом, а нико не зна
зашто, каже Владиславић, звао се у старије време именом
Ксунтин. Налази се у равници окруженој бреговима, и
подељен на два дела: на Татарски град и Кинески град. Први
је саграђен квадратно на површини која износи три миље
талијанске, а свака страна квадрата износи девет руских
врста. Владиславић прецизира да смо онде на 40 степени
земљописне ширине и 144 степена земљописне дужине. У
Кинеском граду станују сви великодостојници и други
цареви сарадници, са војском царевом („Богдихановом“).
Овај град је већи од Татарског града који је овде поникао кад
је манџурска династија покорила Кину, а и становништво је
разноврсније у њему него у оном другом делу престонице.
Ово становништво живи на површини престонице, која је
велика 4 шпањолске миље, а то значи 19 руских врсти. Само
један зид дели Кинески град од Татарског града у Пекингу.
Пекинг, пише даље Владиславић, има укупно 19 градских
врата, на којима су постављене јаке страже. Зидови обеју
делова износе дужину 7 шпањолских миља, што значи 21
миљу талијанску, или 34 врсте руске. Улице су многобројне
и носе ова имена: Бела кула, Железни лав, Канова родбина,
Суба риба, Јабука, итд. Највећа улица зове се Кајан-Ган-Каи,
што значи Улица вечног одмора, а она иде од царског двора
до палате његових најзнаменитијих грађана. Широка је
пуних 130 корачаја. Све куће су једноспратне и саграђене у
дворишту. Не виде се са улице, осим њихове мале зградице
за послугу. Мужеви станују одвојени од њихових жена. Ове
палате су украшене великим бројем статуа, тврде су и
господствене, осим што су њихови кровови лаки и трошни,
направљени од бамбусовог дрвета, по којима се лепи хартија
бела или бојадисана. Место стакла на прозорима служи им
бела хартија кроз коју добијају светлост. Прозора у нашем
смислу уопште и немају. Царска палата у Пекингу је
нарочито задржала пажњу Саве Владиславића као зграда
која је несумњиво била највећа коју је икад могао замислити.
Пуно га је изненадила у поређењу са незнатним палатама
цара Петра Великог, који је и иначе проводио више под
шатором него по палатама. Царска палата у Пекингу је
направљена насред Татарског града, према југу престонице.
Спољни зид који је опасује дугачак је 6 талијанских миља, а
висок 16 корачаји; у облику је квадрата, а на све четири
стране тих зидова налазе се по троја велика царска врата.
Врата у средини, отварају се само за пролазак императора,
док су остала отворена од јутра до мрака за све оне који хоће
да уђу у царску палату. Свака врата су чувана од двадесет
војника Татара-Манџураца са њиховим шефом, тако да само
за стражу на овим вратима градским служе три хиљаде
војника. Овај први зид се зове Ксунанзин, што значи
Императорова врата. – Други или унутрашњи зид
превазилази онај спољни зид и висином и дебљином.
Истина, он је од ћерпича, од иловаче, украшен
прозорчићима, а има свега три и по миље у опсегу, што
значи мало више од 5 и по врсти. На унутрашњем зиду
такође имају четвора врата са великим луковима. Врата
окренута према југу и према северу имају по 3 уласка, као и
спољни зид, а она остала само по једна улазак. Изнад њих су
куле, итд.
Владиславић у овом опису иде до крајњих појединости.
Тако ова унутрашња врата, пише он даље, чувају по 40
Татара са два официра, а на њих могу улазити само
мандарини и дворски чиновници, док друге мање важне
личности се уопште не пропуштају, осим ако дадну своје
легитимације писане на таблици дрвеној или кошчаној.
Други зид је опкољен дубоким јарком, који је калдрмисан
каменом, и у којем има пуно воде и пуно рибе. Ту има за
пешаке један мост врло украшен. Између ових двају
гигантских зидова Пекинга, спољног и унутрашњег, има
простор на којем је саграђено пуно малих, округлих или
квадратних, зграда за становање. Тим простором тече једна
река пресецана мраморним мостовима, који наравно не
достижу лепоту унутрашњих мостова. На западним вратима
овог простора, има и једно језеро са пуно рибе, широко
скоро једну целу руску врсту, а на јужном делу њиховом
диже се леп камени мост, који је са обе стране опточен
луковима и тријумфалним знацима. На источном и западном
делу има пуно уских улица, где живе многобројни
служитељи и сликари царске палате.
После оваквих описа царских зидова, Владиславић прелази и
на опис стана Богдихановог у овој палати. Тај стан је
опкољен другим зидом, који се зове Кјау, а неки кажу да сам
император има за своје лично пребивање 12 таквих станова,
док други кажу да њихов број не прелази ни 9.
Владиславић описује и свој пријем код кинеског цара.
„Ја сам лично видео оваквих седам станова, приликом кад ме
је цар примио у аудијенцију. Ови апартмани се дижу један за
другим, одељени терасама. Сваки од њих има по једну
дворану у античкој архитектури, коју држе стубови од
дрвета, бојадисани гома-лаком. У апартмане се улази на
мраморне степенице, зато што се дижу мало повише изнад
земље. Украс ових дворана је рађен само црним лаком. Један
отвор гледа према југу, а врата су му дрвена решетка,
лакована и излепљена белом хартијом, која служи место
стакла на прозорима. Спратови су тих дворана од порцулана,
или бар танког мрамора. Насред дворане која гледа према
уласку, има једно место мало уздигнуто, и оно служи цару за
престо. Свуд наоколо су извајане фигуре змајева у летењу,
што представља грб кинеских императора; али се налазе и
други накити у боји…“
Владиславић затим наставља опис престоне дворане у којој
је био приман код цара.
„Такође према уласку и у центру имају степенице са малим
стубовима на којима се диме мирисни димови, врло угодни.
Ова царева дворана нема никаквог балдахина. Једино је на
средини постављена једна фотеља од лака, са јастуком који
је покривен крзном од видре, и који је четвртаст, дебео три
прста, а дугачак са сваке стране по један метар. На ову
столицу седне император, Богдихан (манџурски израз), са
прекрштеним ногама, „као по турском обичају“. По поду са
прекрштеним ногама седе принчеви из царске породице, као
и министри и други великодостојници, и то на душецима,
или боље рећи на јастуцима, које морају носити собом где
год је присутан Богдихан. – У престону дворану ове јастуке
уносе лакеји. Нема у овој палати никакве нарочите раскоши.
Једино кроз пето двориште пролази један канал чије су обале
украшене мраморима, и преко кога прелази пет мостова. Ову
дворану чувају два огромна лава од ливеног бакра, а у седмој
дворани се налазе четири велика басена пуна воде, такође
бакрена. Сваки од њих садржи по 120 кубика воде. Поред
врата која деле прво двориште од другог дворишта дижу се
два мраморна бела стуба са урезаним вишекрилним
змајевима…“
Већ недељу дана након његовог уласка у Пекинг
Владиславић је био примљен у свечану аудијенцију за
предају својих акредитивних писама кинеском императору
Јон-Шену, којег и Руси погрешно и монголски називају
Богдиханом, а који се заправо кинески назива Хонти. Он је
примио амбасадора грофа Владиславића веома усрдно,
седећи на свом престолу који је малочас Владиславић
описао. – Предајући своја акредитивна писма, Владиславић
је стајао с десне стране престола, са шеширом на глави, на
свиленом јастуку, говорио латински. Цар је примио
акредитиве у своје руке, што је био знак нарочите милости.
На крају је издао наредбе тројици његових министара,
једном који се звао Та, другом по имену Ту-ли-Шини, и
најзад, трећем, званом Те-гу-Ту. У наредбама је стајало да се
извиде сви неспоразуми који искрсавају на граници, и да се
за убудуће уклони сваки повод за непријатељство. – Истина,
већ поменути Цу-ли-Јамин, који је направио онај инцидент
на граници због церемонијала, убрзо је покушао и да те
размирице на граници још више заоштри, и тако новом
руском посланству створи небројене тешкоће у његовој
мисији. Срећом, Владиславић је брзо увидео ове намере, и
исти час узео врло одлучан став за сва своја преговарања са
кинеским делегатима.
3.
Кинески делегати су се нарочито показали претенциозним.
Објавише да се монголска земља простире до Тоболска,
затим да се спушта до Бајкала и до реке Ангаре, где су хтели
и провести границу. Број својих избеглица су набројали на
6.000. Најзад, пошто су одржане не мање него 22 седнице
међу делегатима, Кинези присташе да свако од два царства и
даље задржи оно чиме оно већ влада, без икаквог новог
добитка или губитка. Међутим, после два дана кинески
министри известише Владиславића да су овако говорили
само у своје име, значи необавезно. Ни цар се кинески није
сагласио са онаквим гледиштима својих министара, зато што
су га били притеснили монголски кнежеви да не уступа
њихове земље Руском царству, које је већ иначе било
завладало великим монголским земљама. После овог,
кинески министри донесоше један нови нацрт уговора, по
којем би велики део руског Сибира био откинут од Русије.
Одржано је осам конференција у том непомирљивом духу
кинеских делегата, који су овај пут час претили руском
посланику, а час му обећавали мито. Сава Владиславић, како
је и сам писао у Русију, одговорио је „хладном гордошћу“,
говорећи Кинезима да он није издајица, и да зато неће
потписати такав споразум. Тад су Кинези почели да га
притискају, не дајући њему ни његовој свити него слану
воду за пиће, од чега су се затим многи разболели. Поменути
министар Цу-ли-Јамин претио је Владиславићу да ће с њим и
његовом свитом поступити као с непријатељима, и послати
их у заточење у пустињу. Али је на ово гроф Сава
Владиславић изјавио да неће попустити макар и он и његова
свита помрли, а руска царица је толико силна да ће умети
овај губитак свог посланика да накнади и освети. На ово му
Кинези рекоше: „Ти си дошао овамо да делиш дарове, а не
да се споразумеш с Кинезима. Узми своје дарове натраг, и
врати се празних руку.“ Позван затим на врховни Савет ове
делегације министара, Владиславић је изјавио: „Кинески
император не жели пријатељство руског царства, али се оно
не плаши, и готово је и на једно и на друго.“ – „Ти нам
објављујеш рат!“ рекоше Кинези. „Немам наредбу да вам
објавим рат, одговори Владиславић, али ако руском царству
не даднете задовољења, и ако са мном не обновите мир
праведно, онда је са ваше стране мир нарушен; а ако после
тога произиђе нешто непријатно и нередовно, Бог ће платити
оном ко се његовој правици буде противио.“
После овог, Кинези су тражили да Владиславић дадне свој
лични пројекат споразума. А кад им је Владиславић одиста
дао тај пројекат, они га поднесоше самом императору. Овај
га је, кажу, прочитао неколико пута, и најзад донео решење
да се у Пекингу уопште више ништа не закључује нити
преговара, како се монголски кнежеви не би озловољили,
него да сви делегати оду на границу, и онамо са
Владиславићем уреде све послове.
Владиславић је писао својој влади: „Ја сам боље живео у
тамници него овде као слободни посланик. Како се види из
свију поступака, Кинези се веома плаше рата, али од
охолости и лукавства не одступају. Оваквог непостојанства
ја од свог рођења ни у једном народу нисам видео. Ваистину,
никакве човечанске логике немају, него подлости. А ако
граница Вашег Величанства буде у добром реду, онда ће и
све друго бити могућно, и како Ви сами будете хтели.
Кинези су постали охоли, видећи нашу границу отворену, а
целу Сибирију без иједног утврђења; и видећи како им Руси
често шаљу своје посланике. Ипак, све што раде, раде у
страху од рата, а не из љубави. Сами трпе тиранију њиховог
цара. Неки кинески племићи су примили руску веру, а
међутим, свака вера осим кинеске народне религије подлеже
гоњењу. Зато не може овде опстати ни наш епископ
Инокентије Кулчицки, којег је поставио Петар I. – Међутим,
Китај је слабији него што о њему пишу странци. Ја имам
опширне податке о њиховим поморским и сувоземним
силама. Нико није задовољан кинеским царем, зато што је
одиста гори од римског Нерона. Он је већ неколико хиљада
људи казнио, а неколико других хиљада опљачкао. Од 24
своје браће, свега тројица уживају његово поверење. У
народу нема ни поштења, ни памети, ни храбрости. Једино
што имају то је многољудство и ванредно материјално
богатство. Али је богато само племство, док народ умире од
глади. Народ је малодушан, као и Жидови. Хан (цар) се
разонођује среброљубљем и непрестаним дворским
забавама. Нико му од министара не сме рећи истину.
Збачени су сви стари министри, како војни тако и грађански,
а на њихово место су постављени млади људи који
увесељавају Хана непрестаном пуцњавом топова и пушака,
тобож за вежбу војске, али у ствари да плаше народ како се
цареви рођаци не би против њега побунили.“
„Пред мој полазак из Пекинга, ја сам завео шифровану
преписку са француским језуитом патером Паренијем, који
се пуно користио поверењем покојног цара. И макар што га
данашњи цар много не воли, ипак често од њега тражи
савете. Овај патер Парени је успео да оснује тајно односе
између мене и царевог тајног саветника Масија, који ми је
учинио неколико корисних опомена да будем опрезан. Ја сам
га даривао, а он ми је обећао помагати ме у пограничним
преговорима које ћу водити са кинеским министрима.“
Овај комад прозе нашег Саве Владиславића је узорно парче
дипломатских опажања и психолошких финеса. Он би и
данас био савремен и цењен у највећим европским
канцеларијама. Из ових неколико примера, читалац ове
књиге добро разазнаје начин посматрања, проницљивост и
лепоту стила Саве Владиславића. Ми га наводимо зато да би
обличје овог нашег земљака Херцеговца било још потпуније
изражено, макар оно за појединце изгледало и мање
потребно у једној монографији ове врсте. Треба истаћи: Ја
ову књигу пишем најпре за српске земљаке Владиславиће.
Пре него што је дошао овамо на границу са својом свитом и
са кинеским министрима, гроф Владиславић је био у
Пекингу ненадно оболео. Послао је у Селингиск свог
секретара Ивана Глазунова, да однесе поруку команданту
онамошњих руских трупа, да са свом војском, колико је год
има, изађе на границу у сусрет руском посланику и дочека
посланство. Како је Савина болест била узнемирила
Богдихана, овај му је сваког дана слао своје личне лекаре, и
изјавио му искрено задовољство кад је најзад прездравио. –
Владиславић се тада јавио за последњу аудицију, и био
примљен код кинеског цара 1. априла 1727. Том приликом
су му уручени дарови за руску царицу и за њега лично.
После тога је, 19. априла, био примљен и у опроштајну
аудијенцију. Цар кинески Јон-Шен, уважавајући енергију
руског посланика, одступио је због њега од многих прописа
церемонијала свог двора, и изражавао радост што га оставља
потпуно здрав, и казао му жељу да сва непријатељства међу
двема империјама коначно престану. А за доказ своје
особите благонаклоности, кинески цар је дао грофу Сави
Владиславићу пехар вина. – Најзад, 25. априла, руски
посланик је коначно напустио Пекинг.
На границу су му дошли у сусрет столник Глазунов са два
пука редовне војске, под командом пуковника Бухголца.
Владиславић је већ унапред знао да ће овако на граници
бити моћнији него у Пекингу, где је његов стан био дању и
ноћу окружен кинеским четама, као да се ради о каквом
опасном кривцу а не о руском амбасадору.
Овде на граници морао је живети за неколико месеци у
пустој степи и у лошем стану, а да и не говоримо о
сибирској зими, пошто је већ био октобар месец кад је Сава
онамо стигао. У новембру је ипак добивен натраг Уговор,
потписан надлежним потписима и правилно печатан. Гроф
Сава Владиславић није хтео да га потпише на реци Бури (на
десет врста далеко од тврђаве Киахти), који није одговарао
његовим идејама, изјавивши: да Швеђани, желећи да од
Русије отргну једну област, морадоше то платити губитком
својих пет области; а Персијанци, желећи уграбити један
караван, морали су то платити Русији губитком пет својих
провинција. Тим је дао на знање да ће тако требати
поступити и са Кином! После овог је Владиславић послао
руском агенту Лангу, који је био остао у Пекингу (Швеђанин
по пореклу), лични меморандум који је овај требало да преда
Богдихану. Меморандум је био писан у одлучном тону о
поменутом закљученом уговору, јављајући кинеском цару да
су његови делегати фалсификовали Уговор који је руски
посланик био предао у Пекингу; и то не само цела поглавља
изменили него још Уговор написали охолим и увредљивим
тоном за Русију. Кинески цар је одиста усвојио ове примедбе
посланика Владиславића, и наредио да главни чланови
делегације буду кажњени, а други лишени чинова и имања.
Сам царев ујак, који је био у делегацији најупорнији, Лангот,
био је под стражом одведен у Пекинг, и онамо кажњен. –
Најзад, 5. априла 1728, на границу је дошао један пуномоћни
министар Богдиханов са новим пројектом уговора који је
био направио лично цар, у свему по предлозима грофа
Владиславића. И размена текста уговора, какав је желео
Сава, извршена је у руском, а не у кинеском логору.
Успех је, дакле, био сасвим какав је хтео руски посланик.
Важно је додати да је овде извршено још једно крупно дело:
за ове две године преговора, геодети су успели да сниме и
унесу у географску карту сву пограничну зону између две
државе, са тачно обележеном границом, каква је од реке
Шилке до Алтајских гора остала затим даље за којих две
стотине година… То је оно што чини историјски значајним
Владиславићев „Бурински уговор“,414 назван тако по реци
Бури на којој је био потписан, или, како га Кинези зову,
„Уговор на Киахти“, по граду Киахти, који се налази на
истој Бури, удаљен неколико врсти. Треба запамтити да је
изванредно ретко да један једини уговор гарантује мир међу
две велике државе за безмало два столећа! Одмах после
потписивања овог уговора, напади Монгола у Забајкалу
престали су, а завладао је на простору од шест хиљада
километара мир доброг суседства.
До грофа Владиславића није уопште било тачних карти
Сибира, а сад је мапа први пут била направљена, и то сасвим
научно. Државни знаци који су том приликом били пометани
пре двеста година, и данас се виде на граници, како то пишу
руски сибирски писци; сви знаци онакви какве их је
Владиславић поставио. Неподељена места која су постојала
од времена његовог претходника грофа Галовина, у
такозваном Нарчинском уговору, сада су била подељена, и
то у руску корист. Ово је био резултат тридесет напорних
конференција које је морао одржати Сава Владиславић са
тврдоглавим кинеским министрима. Али он је победио, и
нова мапа је ипак била готова. – Кинеске претње
Владиславићу да ће га уморити глађу, њега и његову пратњу,
и протерати га у дивљу степу да онамо са својим пратиоцима
срамно умре од зиме и глади, нису помогле. Шумахер тврди
да је у једном тренутку Сава био готов да прода свој сребрни
сервис да би могао прехранити себе и своје, али је ипак
414
Овај Бурински уговор имамо у рукама са свим анексима на руском
језику. Простор ове књиге не дозвољава да га донесемо у целини, нити
би то имало нарочитог интереса за наше читаоце. Ми га зато остављамо
државном архиву у Београду заједно са осталим нашим материјалом о
Сави Владиславићу. – Лако би се, међутим, израдила мапа ове
Владиславићеве границе: „од пада реке Шилке у Аргун до Алтајских
гора“ – Граница река Аргун до задње тачке на западу Шабан-Дагом“.
изјављивао да је руска држава довољно моћна да се за
његову смрт скупо наплати, чиме је Кинезе натерао на
попуштање. Сви писци тврде да се без овакве енергије Саве
Владиславића не би до Уговора ни могло доћи.
Према руским историчарима, чије податке узимам потпуно
дословно, ови преговори нису ипак трајали мање од седам
месеци, док је све друго време било посвећено проучавању
разних појединости. Руски писци сматрају како је „гроф
Сава оставио у Русији спомен умног министра и дипломате,
и да такав спомен није дотле оставио ниједан посланик
европских држава у Кини“.
Што је врло интересантно, Владиславић је све време водио
преписку са онамошњим језуитима, који су иначе били
непријатељи православља, а према томе и Русије. Он је имао
одобрење од своје владе да им обећа не само да сва њихова
писма могу слободно прелазити преко Русије на запад, и са
запада у Кину, него да ће и самим њима бити отворен пут
преко Русије. Владиславић је писао својој влади и о једном
тајном савезнику кинеског цара, „алегодии Масију, „коме
сам послао на поклон конфортабилни намештај у вредности
од 1.000 рубаљаи. Једна важна црта дипломатског метода
Владиславићевог, као што се и досад видело, била је његово
нарочито познавање људи и њихових нарави: Турака,
Талијана, Кинеза, као и самих Руса. Чак главни разлог
његовог дипломатског и личног успеха био је у тој његовој
одлици, коју сматрам херцеговачком цртом његовог српског
карактера.
У архиву у Пекингу, после Нарчинског уговора, забележено
је да је у Кину долазило педесет руских посланика (макар
што ово историчар Шумахер пориче), али да их је било
значајних свега четворица: Спафид, Исбрант, Измаилов а
нарочито Владиславић. Остали су били повремени
изасланици, или погранични виши чиновници, који су се у
Пекингу представљали царским посланицима и
амбасадорима, нашто се и Владиславић оданде тужио својој
влади у Петроград. Свакако Владиславић је једини међу
њима остао као историјска личност. – Његов земљак и рођак,
Матија Павлов Владиславић хвали се Србима наводећи у
својој забелешци у књизи Театрону, дарованом манастиру
Добрићеву, код Требиња у Херцеговини, како је Сава
Владиславић разграничио оно што је „од Сибирског царства
било под Рускојом, а пет стотина година под Кином, на пет
хиљада миља ширине и дужине, од Великог океана пут
полуднева“… Такођер је у Кини сматрано ово дипломатско
Савино дело на Бури историјским случајем.
Додајмо напослетку и да је Владиславић за време свог
боравка у Сибирији добио из Москве право, или наредбу, да
подиже градове, утврђења, и пограничне станице.415 Тврђаве
су биле: Селингиској, Чиконској и Тројицкосавској. У лето
1727, на дан Свете Тројице, Сава је основао град
Тројицкосавски. Да задовољи потребу и жељу православног
народа, подигао је и цркву коју је назвао црквом Светог Саве
српског (Немањића), што је за нас Србе одиста узбудљиво
кад помислимо колико је у овом даровитом Херцеговцу
стално живела и радила српска мисао. Један писац каже да је
на неком брегу на граници, Владиславић подигао један
велики дрвени крст са натписом: „Крст Божји, знак границе
између руског и кинеског царства, постављен 1727. године,
јуна 26. дана.“ Овај натпис је затрвен и избрисан, али крст
Владиславићев, како пишу руски историчари Сибирије, и
данас постоји на месту где га је некада он сам поставио.
После срећно закљученог Буринског уговора, који
представља прво научно и поуздано разграничење између
два највећа царства на свету, и то на једној линији од ништа
мање него 6.000 километара, руски посланик гроф Сава
Владиславић шаље следећи извештај цару Петру II који је
био заменио на престолу Катарину I, дана 16. маја 1727,
значи за време Савиног боравка у Кини.
Тај извештај гласи овако:
„Извештавам Ваше Императорско Величанство да је најзад
потврђено пријатељство и обновљен вечни мир са кинеском
империјом, са поновним установљењем трговине и са
одређивањем границе, и велику корист за руско царство, и
Сенат по наредби царице Катарине I, указом од 14. новембра 1726, бр.

415
1958.
неисказану радост пограничних становника, у чему ми је Бог
помагао, и срећа Вашег Величанства, као и следећи разлози.
Прво, ја сам послан у Кину са поздравима за новог кинеског
цара приликом његовог ступања на престо, што је њему било
изванредно пријатно, и он ме је примио у Пекингу. Без тога,
ја у том граду не бих могао да свршим никакав посао.
Друго, за време мог боравка у Сибиру оставио сам Кинезима
у име Русије наше највеће претензије, а за које сам се и у
Пекингу држао упорно. Увек сам им ја на једну реч
одговорио двема,416 и претио ратом, иако не јавно.
Треће, помоћу дарова, посредством отаца језуита, задобио
сам у Пекингу доброжелителне људе, који иако су хтели
нису ми могли помоћи, али посредством тајне преписке
откривали су многе скривене замисли и намере кинеских
министара. Већма него иком другом, ја сам у том погледу
обвезан тајном саветнику, који се кинески зове „алегод“,
Масију, коме сам по каравану послао меканог рухлади на
1.000 рубаља, а посреднику патеру Паренији на 100 рубаља.
Четврто, на граници ми је изнад свега било тешко препирати
се са једним од кинеских министара који је био царев стриц,
а који се звао Лангот; а наједном, 8. августа, дођоше из
Пекинга официри да тога гордог Лангота одведу у
престоницу под строгом стражом. Остала два министра били
су много умеренији. Зближио сам се и са једним старим
кнезом монголским, који ужива општи углед међу
Кинезима; он ме је на све упозорио и обавестио ме о
поступцима и замислима кинеских министара, значи о свему
о чему су се они даномице с њим саветовали. Такве своје
доставе он ми је слао преко једног свог поузданика. За ово
сам га наградио и обећао му давати годишње двадесет
416
У многим својим изражавањима Сава Владиславић, и када је писао
руски мислио је српски, упоребљавајући типично херцеговачки начин.
Ово се види на више места у неким горњим текстовима. Његови земљаци
у Херцеговини обичавају нарочито често призивати помоћ Божју,
приписивати своје успехе једино Богу, као и видети у несрећама само
Божју казну, а ни Сава ово ни у једном тексту није пропустио. И он
реченица „на једну реч одговорио двема“, значи одговорио непомирљиво
и дрско, чисто је херцеговачка изрека, која се нигде не чује другде.
рубаља до саме смрти. А неће дуго живети, зато што му већ
има 70 година.
Пето, долазак тоболског гарнизонског пука на границу,
затварање неколико градова и места палисадама, изградња
нових тврђава, оданост најамника странаца, који су добро
оружани били са мном на граници, више него ишта друго
„помогло је закључењу повољног уговора“.
Осим овог, Владиславић је писао у Москву о стању
православне цркве у Кини, којом је био пуно заузет. Он је
писао у Петроград да убудуће не треба онамо слати
архијереја, јер ће то изазвати велику сумњу Кинеза и
узбудити онамошње Европљане других вера. Зато је наредио
и Инокентију Кулчинском да остане у Сибиру, а за Пекинг
поставише Антонија, архимандрита у Иркуцку, који дође у
Селингиск са једним попом, древном пијаницом. Инокентије
и Антоније се међусобно оптуживаху на сасвим безбожан
начин.
Гроф Сава Владиславић, руски посланик, пошао је 3. јула из
Селингиска реком Селенгом кроз Бајкал у Иркуцк, где је
стигао 14. јула. Затим је 2. августа стигао у Јенисејск. Одатле
је 7. августа пошао за Тоболск где је стигао 14. септембра, и
пошао даље 17. новембра да најзад 18. децембра 1728. дође у
Москву, а затим фебруара 1729. стигне и у Петроград. По
овом размаку у времену између његовог доласка у Москву и
коначног повратка у Петроград, изгледа да је стално у
Москви пребивала његова жена с децом, као што је ту
стално живео и његов син од прве жене, Лука. Свакако, и
Министарство иностраних дела је још пребивало у Москви,
као што се зна, пошто се престоница из Москве преместила
на Неву тек три године доцније.
Као што је цело ово путовање Владиславићево забележено
тачно према датумима и местима, тако је забележено и да је
18. децембра 1728. Сава реферисао Министарству о свом
путу у Кину, и поднео свој рукопис, његово лично дело, које
је доцније издао као посебно дело са натписом: Тајни
извештаји о сили и ситуацији кинеског царства. У књизи су
истакнута два мишљења: „О непредузимању рата против
Кине без важних разлогаи, и друго „О начину да се рат
припреми“. У исто време је тражио да му се изда похвална
грамота „за његово верно испуњење поверене му мисије у
Кини, због његове радости и вечног примера потомству“. Не
зна се за резултат ове Владиславићеве молбе, али се зна да је
1731. године гроф Сава Владиславић био у аудијенцији код
царице Ане Јоановне и предао јој своје поменуто дело о
Кини, које се и данас налази у Министарству иностраних
послова. Ова књига је била пуно дискутована, и оцене о њој
налазе се сачуване поред ње.417 За нас је немогућно због
простора превести овде у целини и то Савино дело, макар и
било врло интересантно, као што због сличних разлога
нисмо овде донели ни Бурински уговор иако смо после
добрих напора успели да га добијемо у руке.
У мишљењу Саве Владиславића да Русија не треба никад да
зарати против Кине без нарочито важних разлога, главни
аргуменат био је у том што би тај рат скупо стајао, и затим
што би много шкодио трговини између две земље. Ако ли
ипак Русија зарати помоћу својих данашњих снага, и без
објаве рата, успела би да за неколико година задобије
западну страну Амура, али ово не би био никакав тријумф
ни корист. И кад би се ово постигло, то би могло бити тек
помоћу шест пукова редовне војске, а истовремено један
број пукова војске нередовне. На крају крајева, мисли
Владиславић, плодови ове победе дошли би тек после 100
година. Осим што би тај рат упропастио трговину са Кином,
и имања руских људи у Сибирији, догодило би се да Кинези
остану под оружјем, да науче војнички занат због страха
који би затим имали од Руса. Ако Кину, земљу богату али
невојничку, буде уопште требало окупирати, морало би се то
предузимати тек доцније, кад Русија сврши своје послове са
Европом, где непрестано ратује. – Бескрајном Кином владају
четири милиона Манџураца, што је ненормално.
Владиславић зато верује да ће најзад букнути револуција у
Кини, што би поделило још више Кинезе и Манџурце, и у
417
Види „Русскй Архивъ“, 1900, II. – Види св. N° 5 Дъла Китайская. –
Види Н. Бантиш – Каменкй: Дипломатическое Собрандълъя между Росс.
и Кит. Государ. (373–375).
таквом случају не би могли против Русије окренути више од
половину својих снага, итд.
Као што смо и раније видели, Владиславић је, поред осталог,
имао и урођену наклоност за војничка питања.
Гроф Сава Владиславић је за заслуге у Кини добио већ од
Петра II Орден Александара Невског, 1. јануара 1728, и
затим чин тајног саветника. Владиславић ће године 1732.
добити и три „мизе“ (имања пољска са кућама) у
Лифландији. Најзад, године 1734. ће добити и на Набережној
у Петрограду на поклон и један царски дворац, који се
налазио између дворца ујака царевог грофа Апраксина,
адмиралисима руске флоте и гувернера у Азову, и
Јагушинског прокуратора Сената, с друге стране. Овакво
често награђивање Владиславића најбоље доказује његове
врло честе услуге руској држави и двору. Али како су те
награде биле одвећ многобројне, нису нам ипак познате све
услуге због којих је та имања и титуле добивао, стога можда
што се заслуге дипломата уопште не бележе због њиховог
поверљивог карактера, или што се понеки траг о њима већ и
заметнуо. – Међутим, након његовог великог успеха са
закључењем пакта пријатељства између Русије и Кине, и
разграничења које је он први извршио између Кине и Русије,
значи после његовог славног Буринског уговора, јавна
каријера грофа Саве Владиславића завршила се
тријумфално, и он се очевидно повлачи са дипломатске и
политичке позорнице.
Додајмо и да мало доцније него што се гроф Сава
Владиславић вратио из Кине у Русију, на другом крају
Сибира, чувени морепловац Беринг, у служби Петра
Великог, први је објавио да је Азија одељена од Америке
само једним широким заливом, после којег славног открића
исти пут почиње да се назива „Берингов пролаз“, значи
именом славног проналазача. После петогодишњег
путовања, Беринг се у марту 1730. вратио у Русију, на чијем
су престолу биле у међувремену извршене већ неколике
промене.
Писац ове књиге се пуно интересовао да сазна шта је
забележено и у кинеској историји о овој дипломатској
мисији Саве Владиславића у Кини. Један мој добар пријатељ
Кинез,418 одличан познавалац историје и књижевности свога
народа, ставио ми је на расположење неке преведене исписе,
које је за мене учинио из књига што је имао при себи у
Европи. Те исписе овде доносимо не само из куриозитета
него и због потпуности ове монографије у којој је реч о
улози Саве Владиславића у руској дипломатији.
Податак је извађен из Опште историје династије Чинг, стр.
625, и ми га доносимо онако како га је француски превео г.
Лон Лианг, пријатељ писца ове књиге.
„ПОТПИС УГОВОРА
КОД КИАХТА“
„Кад је Петар, цар Русије, ратовао против Карла краља
Шведске, није се журио да уђе и у преговоре са Кином. Утом
умре и кинески цар Кангси, а на његов престо дође цар Јон-
Шен. Али треће године Јон-Шеновог царевања умре и цар
Петар којег на престолу наследи Катарина I. Она посла
године 1727. грофа Саву Владиславића у Кину да изјави
честитке Русије новом императору, и да у исто време крене
преговоре са Кином о границама између Монголије и
Сибирије. – Кинески цар је и сам признавао за потребно да
са Русијом утврди северну границу свога царства. Али како
у Кини није раније било случаја да страни амбасадори
станују у самој престоници за време преговора, цар Јон-Шен
позва руског амбасадора да се настани на обали реке Буре,
западно од Бајкалског језера, а постави кнеза Черлина и
министре Сига и Тулискена у својству својих делегата за
будуће преговоре. – На тај начин река Бура поста местом за
држање свих конференција. Делегати обеју земаља упутише
одмах своје комесаре да испитају и утврде границе. Уговор
418
У овој ствари обратио сам се, док сам био амбасадор у Букурешту,
мом онамошњем колеги Лон Лиангу, кинеском министру на руском
двору, 1940. године. Остављам са мојим документима о Владиславићу
београдском државном архиву у Београду и писмо овог министра са
поменутим подацима.
је закључен у месецу августу ове године, а састојао се из два
дела. Ово је уговор који се зове Уговор из Киахта.“
Само оволико наводи први кинески податак. Други кинески
податак о мисији Саве Владиславића у Кини налази се у
једном Меморандуму поменутог принца Черлина, који је
објављен у кинеском делу Десет династија Кине, стр. 23–
39, а у коме стоји:
„Месеца марта 1727. руски цар посла грофа Саву
Владиславића у Кину да изрази његове најбоље жеље
приликом доласка на престо цара Јон-Шена, доносећи му
истовремено и царске поклоне. Кинески двор је примио
руског амбасадора са уобичајеним почастима и
церемонијалом. У месецу августу исте године, принц, и с
њим први министар и остали министри, одржали су савет да
одговоре на писмо упућепо императору Јон-Шену.“
У свом меморандуму овај принц Черлин каже даље:
„После разговора који сам имао са амбасадором Савом
Владиславићем у погледу опредељивања граница, ја сам му
јасно показао куда морају те границе ићи, казавши му
следеће: на истоку мора бити повучена граница где се налази
Горгона, пошто је некад наш министар Согету о том већ
преговарао и са руским бившим амбасадором Теодором
Алексијевићем Галовином, и утврдио да то земљиште
припада вашој руској држави, и није потребно да се о тој
граници уопште више разговара. Али што се тиче обале реке
Г оргоне у правцу Урухуданса, Орукиду, Решике и
Дахилина, где пребивају и наше страже, граница у тој
области мора остати Чукухо, што значи мора бити повучена
реком која се налази преко пута од Горгоне и оданде на
запад. Ми задржавамо за себе брег Буегути и Бомуса-Бинаи,
као своју државну границу. После овог сагласили смо се да
кад једном буду све границе коначно утврђене, наше две
земље не смеју даље прихватати ни прикривати зликовце
који из једне државе у другу пребегавају, него напротив
указати једна другој сваку помоћ да се ти зликовци
похватају. Најзад, наш вицеминистар гроф Сиг, и затим Ту-
Лишен и ја, направисмо једну листу имена и крајева где
треба да буду постављени видни знакови границе, и ту смо
листу предали Сави.
„Сава и његова пратња су били овим задовољни. Сава ми је
рекао да је врло срећан што је акредитиран код Вашег
Величанства у својству амбасадора, и што је био примљен у
аудијенцију код Вашег Величанства. Био је врло дирнут и
поклонима које је Ваше Величанство изволело наменити
руском цару,419 као и њему лично и његовој свити. Био је
такође веома осетљив на сваки знак пажње Вашег
Величанства. Изјавио је да ће границе међу нама, кад једном
буду правилно повучене, постати сталним и неменљивим. –
Ја сам ађутанта Ху-Бити и саветника министарства Наиентаи
наговорио да говоре са вицеамбасадором Иваном
Ивановићем (?) како би повукли границе на истоку и на
западу, као и да се споразумеју за постављање камених
знакова. Чим се врате, написаћемо о том извештај, којем ће
бити приложена и једна мапа са тачно обележеним
границама, и исти извештај ћемо поднети Вашем
Величанству.
После постављених граничних знакова, мислим да ће бити
потребно наредити принцу Корхохану и генералу Козасаку
да заповеде њиховим људима да не допусте никакав рад који
не би био у сагласности са Споразумом. А ко се не буде
држао наредбе, да буде строго кажњен.“
Што се тиче одредбе у Уговору да Киахта буде убудуће
средиште трговине између Кине и Русије, ми ћемо поставити
у том циљу једног чиновника из Министарства колонија за
администратора тога града. Уговорено је да број руских
трговаца не пређе 200 људи. Биће оправљена кућа где ће
становати руски амбасадор. Чланови амбасаде ће становати
заједно са њиховим професорима,420 сви у тој истој кући. Ми
ћемо их снабдевати храном и другим намирницама. Они који
се буду хтели вратити у своју земљу, моћи ће то да ураде.
Што се тиче министра Козету, који је био послан у
419
Мисли се на цара Петра II који је већ 1727. заменио на престолу
царицу Катарину I.
420
При руској амбасади у Кини постојала је секција за учење кинеског и
манџурског језика.
Даиронкодо, требаће му наредити да се врати пошто су
питања границе већ окончана. Толико о другом кинеском
податку.
И сам мој пријатељ и колега, кинески министар у Букурешту
Лон Лианг написао ми је једно писмо са својеручним
потписом, 21. маја 1940. да ми посведочи какво је високо
историјско мишљење кинеско о Уговору из Киахта, како
Бурински уговор називају Кинези. Добро се зна у сваком
случају да је гроф Сава Владиславић први коначно
разграничио Кину и Русију, и први направио пакт о
пријатељству који је трајао неповређен скоро два столећа, и
најзад први коначно регулисао трговинске односе између
два највећа царства на свету.
Министар Лон Лианг у том писму ми пише следеће:
„Два највећа царства на свету, Русија и Кина, нашле су се у
XVIII веку лицем у лице без одређених граница на северу
Азије, на земљишту које се протезало од Средње Азије до
Тихог океана. Та територија је била дугачка ништа мање
него пет хиљада километара, и ишла је између Сибирије и
крајем Русије у правцу Туркестана и Монголије и Манџурије
поред Кине. – Наравно да су због таквих неуређених граница
избијали стални сукоби. Граница Монголије је тек била
обележена после пуно пограничних сукоба, често великих
као онај у Јакси 1683–1688, а та је граница била обележена
Уговором о миру у Нерчинску који је раније са стране Русије
потписао Теодор Алексејевић (Галовин). Али ова граница је
била повучена само између Манџурије и источне Сибирије,
тј. између приморских провинција, док границе између
Монголије и централне Сибирије, тј. подручје Бајкала, које
су представљале највећи део граница између двеју империја,
нису биле обележене.
Истина, у међувремену долазили су руски пуномоћни
изасланици да поново преговарају. Наиме амбасадор
При руској амбасади у Кини постојала је секција за учење кинеског и
манџурског језика.
Исмаилов, у пратњи Швеђанина по имену Ланга, али њихова

мисија је остала без успеха. Тек 1727. године гроф Сава
Владиславић, амбасадор Русије успео је да закључи Уговор
из Киахта, односно Бурински уговор потписан на реци Бури,
близу Киахта. Важност овог уговора може се оценити по
чињеници што је он донео нашим земљама, Кини и Русији,
мир за сто и педесет година! Тај мир је непрекидно владао
све до 1871. године, док није избио сукоб, у Или, у кинеском
Туркестану, такође због граница, а који сукоб није затим
окончан све до закључења Уговора илијског, 1881. године.“
X.
ПОСЛЕДЊИ ДАНИ САВЕ ВЛАДИСЛАВИЋА
1. Породичне жалости Саве Владиславића. 2. Помрачење и
смрт Caвe Владиславића. – 3. Грофица Вирђинија
Владиславић поново у Венецији. – Њен други брак. – Њена
смрт.
1.
На повратку из Кине у Русију, Сава Владиславић је ожалио
смрт своје мајке, која је умрла одмах након његовог одласка
за Кину, дана 28. децембра 1725. Затим, заједнички са својом
младом женом, доном Вирђинијом, ожалио је и смрт њихове
друге ћерке Катарине, рођене 1724, а умрле већ 2. јануара
1726, за време кад је њен отац Владиславић тек стигао у
Азију где је требало. – Ово друго дете је сахрањено у
гробници где ће већ лежати од 8. јануара 1726. и њена баба
монахиња Теофанија, мајка Савина, и то у цркви
Благовештенској, у славној лаври Александара Невског у
Петрограду. Према данима њихове смрти, изгледа да су, и
баба и унука, била сахрањене или исте недеље или можда и
истог дана.
Убрзо за овом двоструком смрћу, Сава је изгубио још једно
дете: своје прворођенче Ану, коју је, као што смо видели
раније, држала на рукама при крштењу сама кћи Петра
Великог, кнегиња Ана Петровна, удата принцеза
Холдштајнска. Рођена 1723, умрла је у својој петој години та
девојчица Савина, значи баш исте 1728. године када се њен
отац враћао из Кине; а можда и умрла не сачекавши његов
повратак. Сличне жалости неће више ни до краја напуштати
дом Саве Владиславића. Тако трећа и последња ћерка
Савина и Вирђинијина, Теодора, рођена 1725, није живела
дуже него и друге њене две сестре: она је умрла 1730. Пород
Саве и Вирђиније Тревизан био је после овог коначно
изумро.
Изгубивши за пет година сву своју децу, грофица Вирђинија
Владиславић је и од својих из Венеције добијала сличне
жалосне вести. Године 1730, када је умрла мала Теодора у
Русији, умро је и Вирђинијин најстарији брат у Венецији,
Леондардо Тревизан, свештеник, у младим годинама (1700–
1730). Најзад и мајка Вирђинијина, дона Корнелија Бенцон-
Тревизан, жена дона Камила, преминула је дана 13.
фебруара 1731. године, у 54-ом лету старости.421
У свом тестаменту дона Корнелија није заборавила ни своју
ћерку, ни зета грофа Саву у Русији, о којима говори са
љубављу. „Хоћу да будем сахрањена у гробници породице
Тревизан, која се налази у цркви Санта Стае у Венецији, и да
будем обучена у одело светог Антонија Падованског; а
пошто су церемоније овог света таште, тако хоћу. И
нарочито наређујем својим синовима, и сваком од мојих
сродника, да због мене не облаче црнину нити да праве
ливреје.“ – После овог дона Корнелија наређује за покој
своје душе у цркви Мадона де ла Розарија две хиљаде опела,
и то над њеним телом у цркви Санта Стае; а у оближњој
цркви Свете Марије Матере Божје, колико виши број могуће
истих опела. Остала опела у цркви Капуцина и у цркви
Падри Скалци. Такође и један део опела у цркви у Креми
(одакле је пореклом њена породица Бенцон). - Оставља и
стотину дуката да се дадне бедним робовима који се доводе
из Триполија из Барбарије. И 100 дуката оставља
свештенику цркве Санта Стае да подели сиромасима; и
другу стотину дуката оставља свештенику цркве Свете
Марије Мајке Божје да их такође подели убогим. – Својој
љубљеној кћери Вирђинији оставља крст са бриљантима „не
зато што јој је потребан, него у знак свесрдне материнске
љубави“. И препоручује своју кћер Екселенцији грофу Сави,
своме зету, „мада ни ова препорука није нуждна“. И даје и
њему свој благослов: „Њему и његовом потомству“, итд.
Дона Корнелија не заборавља ни своје синове ни рођаке, а
чак ни своје служитеље и слушкиње. („Мом ујаку дон
Андреји Благадину, дуката 1.000“; и „дон Анибалу Бенцону,
дуката 800…“ итд.)
421
Archivio di Stato di Venezia: Atti del notaio Boni. Testamenti, busta 115 n.
142. Testamento della nobile donna Benzon Corelia Trevizan, fu Giorgio,
1730, M. V. 1731, 18 febraio.
Стари гроф Сава Владиславић, не истичући више онако
сјајно своју свагдашњу умну енергију, очевидно је био већ
тада повучен од свих јавних послова. Један велики део
његових пријатеља је већ био изумро пре њега: кнез В. Л.
Долгоруков, кнез Мих. Галицин, адмиралисим гроф
Апраксин, а најзад и гроф Петар Толстој, некадашњи
посланик у Цариграду, који је за време Петра Великог добио
титулу грофовску, а за време Катарине I суђен и бачен да
умре у заточењу. Умро је био и гроф Борис Шереметев,
познати фелдмаршал са похода на Прут, итд. Остали су били
компромитовани, оборени, заборављени. Некад свемоћни
кнез Меншиков, који је прогонио Толстоја, и сам је био
срушен. Настала је олигархија: дошли су немачки
авантуристи и љубавници руских царица: Осгерман, Миник,
Бирон, итд.
У Москви је Сава Владиславић имао још живог јединца сина
Луку, дете од прве жене. На његову жалост, и овај његов син
Лука, рођен 1698, умре 1737. године у Москви, где је и
сахрањен у грчком манасгиру Николајевском, у ком је његов
стриц Ефим такође био покопан под часном трпезом (в
трапезнол под полом)422 Смрт Лукина је потпуно сурвала
грофа Саву Владиславића, тако да је, према једном податку,
све напустио и одао се најзад нереду и пићу. – После ових
страшних губитака у породици, а нарочито изгубивши сина
Луку, главног наследника имања и имена, гроф Сава почиње
и продавати своја имања. Тако је продао синовцу грофу
Гаврилу, великом богаташу, који је живео у Кијеву, где се
био и оженио, своја имања по Украјини године 1737. Значи
одмах после смрти свога сина. Најпре је продао она имања
која је био добио од цара на поклон после победе код
Полтаве, 1710. године: Вишевку, Топол и Парафејевку, а
затим и млин на реци Снови. Продао је и барону Менгедену
три „мизе“, које је био добио на поклон од Катарине I, дана
15. јуна 1725, за услуге указане Петру Великом у време
боравка у Италији. Ове су се „мизе“ налазиле у Ржанском
ујезду, у Лифландији. – Продао је и свој дом на Покровки у
Москви, први поклон цара Петра, већ првих година његових
422
Вел. Кн. Николай Михайловичъ: Московскй Некрополъ, СПв, 1912.
мисија у Турској, 1706. године. Продао је и 800 сељачких
кућа у сијевском ујезду, у Орловској губернији. Продао је и
двор у Петрограду, на Набережној, некад дворац царице
Катарине Јовановне, а после њене смрти, 24. октобра 1734,
поклон Сави од царице Ане Јоановне (указом од 24. октобра
1734. године, бр. 5041), али који је после смрти Савине
поново прикључен царском Зимском дворцу. Продаје и
„мизу“ Матоксу у урочишту у Петроградској губернији, и
продаје трговачка пристаништа у Архангелску, Петрограду и
Азову. И продаје контоаре у Москви и у Кијеву. – Колика је
била величина ових огромних имања и њихова вредност,
није нам познато. У сваком случају, за Владиславића се
говорило да је био један од најбогатијих људи у Русији.
Дана 22. априла 1738. Сава Владиславић потписује свој
тестаменат којим поставља за свог јединог правног
наследника милог му синовца Мојсеја Ивановића
Владиславића, којег ће на годину дана после Савине смрти и
Правитељствујушчи сенат утврдити у наследству према том
тестаменту.423 Овај Мојсеј ће наследити доцније исто тако
огромна имања свога брата Гаврила Владиславића, који
умире 1741. године; као затим и најстаријег брата Ефима,
који је умро нешто доцније, 1749. године; а најзад, и брата
Јована, у Херцег Новом у Боки.
Гроф Сава Владиславић је преминуо јутром 17. јуна 1738, у
„мизи“ Матокси у Петроградској губернији; 424и то, као што
ће сведочити пред судом један његов познаник у Венецији,
Сава је умро од камена у бешици, тешког три унца. Његово
тело је пренесено у Петроград, где га је балсамирао лични
царичин лекар др Блументрост. Шести дан након смрти, 23.
јуна, гроф Сава је сахрањен у Благовештенској цркви
Александра Невског Лаври, у којој су већ били сахрањени
чланови царске породице и неколико чланова највиших
породица, што се види и из плана црквеног пода који
Сенатски указ од 18. августа 1740, бр. 7831.

423
Миза Матокса у Урочишту Осиновија Рошчи , на Виборском путу

424
Шлиселбургског ујезда у Петроградској губернији.

доносимо у прилогу ове књиге.425 Савина гробница носи број
10, а налази се испод ногу његове мајке монахиње
Теофаније, која лежи под плочом бр. 5, заједно са другом
ћерком Савином, двогодишњом Катарином. – Један руски
податак казује нам тачно ко је све присуствовао погребном
опелу Саве Владиславића, али се међу присутнима не види
његова жена грофица Вирђинија, која је канда нешто раније
била отишла у Венецију. – Савино балсамовано тело је из
дворца на Небережној пренесено у лавру Александра
Невског, у цркву Благовештенску, где је опојано и
сахрањено. Опелу и погребу су присуствовали царица Ана
Јоановна са великом кнегињом Јелисаветом Петровном,
млађом кћерком покојног Петра Великог и будућом
царицом, и то са свима великодостојницима тога времена.
Од Савине родбине су присуствовали гроф Мојсеј Ивановић
Владиславић, са сином његовог брата Ефима, млади гроф
Ефим Ефимовић Владиславић. – На гробној плочи бр. 5
пише: „Монахиња Теофанија, мати грофа Саве Лукића
Владиславића, преставила се 1725, децембра 28; погребна
1726, јануара 8, у 108 години од рођења. – Унука младенче
Катарина, умрла 1726, јануара 2.“ На гробу бр. 10 пише:
„Тајни саветник и каваљер Ордена Александра Невског и
других, гроф Сава Лукић Владиславић, 1738. године јуна 17.
преставио се, а јуна 23. погребен.“426
Наследник грофа Саве, његов синовац Мојсеј био је обвезан
тестаментом свог стрица да пошаље у српске земље два
сандука црквенословенских књига: један сандук у
требињски манастир при Херцег Новом (где су у збегу били
митрополит и калуђери требињског манастира Тврдоша), а
други у манастир Житомислић на Неретви у Херцеговини, и
најзад, трећи, цркви на Топли у Боки Которској, са сребрним
425
Овај план налазимо у делу „Богданова Историческое ,
топографическое и географическое описание С. Петерсбурга отъ начала
заведеня его съ 1703 по 1751 г.“ Издане Рубана, СПв, 1779 стр. 375. – Са
горњим планом црквеног пода , доносимо у овој књизи и имеа царских
личности и неколико великодостојника који су сахрањени у истом
подземљу.
426
Описане Свято-Троицкой Александро-Невской Лаври, СПв, 1842. –
Рубанъ: Историческое , топографическое и геог. Описане С.
Петерсбурга.
црквеним утварима, паникандилом и крстом, за вечни
спомен његовој души. Ове су све ствари биле направљене у
Москви, по личној поруџбини грофа Саве, од чистог сребра,
а налазе се, као што смо напред писали, још и данас у тим
српским црквама. – До руске револуције 1917. године овај се
Савин тестаменат налазио међу хартијама бившег руског
посланика и члана царског савета, тајног саветника кнеза А.
Б. Лобанова Ростовског.427 А где се налази данас тај
тестаменат, није нам било могуће сазнати.
По свему би изгледало да је грофица Вирђинија
Владиславић за време Савине болести и смрти била одсутна.
Сава Владиславић је за последњу годину од смрти сина
Луке, па до своје смрти, био у страшном душевном стању.
Није нам познато колико је био складан и срећан брак Саве
Владиславић са Вирђинијом Тревизан. Човека врло старог,
са женом којој је у дане његове смрти била прошла тек
четрдесета година. Свакако, очевидно је да су њени односи
са породицом Владиславића били увек веома добри. Пада у
очи да је гроф Мојсеј био главни и искључиви наследник
Савиног имања, које је канда великим распродајама
Савиним било већ махом уновчено, али се у њему не
спомиње Савина жена грофица Вирђинија. – Имамо
података да је овај тестаменат дошао из Петрограда у
Венецију, и да га је на талијански превео неки Константин
фон Ахен, који је био Савин кореспондент у Венецији.
2.
За Вирђинију се зна да се, дошавши натраг у Венецију, није
више вратила у кућу њених предака у Санта Стае. Из
млетачких регистара се види да је 25. фебруара 1739.
унајмила стан у Сан Витале „на фондаменту Барбаро“, близу
осталих патрицијских палата, чији су сопственици били
везани међусобно ближим или далеким сродством, и тако
породично представљали исту друштвену класу коју је
представљала и грофица Вирђинија. По датуму под којим је
овај стан унајмила, а то је 25. фебруара 1739, закључујемо
ипак да је она боравила у Русији све до смрти њеног мужа
427
Русская Родословная Книга, СПв, 1895, стр. 109.
Саве Владиславића, и да се вратила у Венецију тек десетину
месеци након његове смрти која се, као што знамо, догодила
17. јуна 1738. Према томе, не би било основа да се одсуство
Вирђинијино на погребу Савином тумачи и њеним
одсуством из Русије.
Осам месеци после смрти грофа Саве Владиславића,
Вирђинија се верила у Венецији са патрицијем Захаријем
Канал, сином Ђеролама Канала, потомком једне породице
вековима племићке, и који је био амбасадор у Риму, 1732.
године,428 а затим кавалијер и прокуратор Светог Марка.
Постоји један докуменат у Венецији који се односи на овај
други брак грофице Вирђиније Владиславић, и који је
занимљив, због чега тај докуменат доносимо фотографисан
међу подацима ове књиге. То је записник састављен у
парохији Кварта и којем је требало Вирђинија да докаже
како је слободна да закључи свој други брак, оставши
удовицом после смрти грофа Саве Владиславића у Русији.
Да се ово посведочи, позвана су у парохију два сведока да
као добри познаваоци породице Владиславића, лично
потврде и потпишу да је она заиста слободна, пошто је њен
муж Сава већ одиста умро. Први сведок је био неки
Ливонац, Константин фон Ахен, за којег смо малочас рекли
да је био и преводилац Савиног тестамента на талијански
језик. Овај фон Ахен изјављује за себе да има 42 године, и да
је већ 20 година настањен у Млецима. Каже за дону
Вирђинију да је познаје већ 20 година, још од времена кад се
удала за грофа Саву, са којим је он имао пословне везе у то
доба. Затим сведочи да је Сава умро 17. јуна 1738. у
Петрограду, као што гласи и Савин тестаменат, и да је
сахрањен у цркви Александра Невског, где су сахрањене
руске велможе. На питање у којим је годинама Сава умро,
фон Ахен одговара: „У 85-oj години и више“. Каже да је био
у преписци са грофом Савом. Потврђује да је он превео
тестаменат Савин на талијански. Као познаник грофице
Вирђиније тврди да се она није преудавала после смрти
Савине, итд. – Слично Ахену сведочи и други присутни
428
G. Diedo: Storia della Republica di Venezia, 1751, IV, 246. – E. Cigogna:
Bibliografia, p. 391.
сведок Антонио Лорис из Венеције. Занимљиво је да на
питање од чега је умро гроф Сава Владиславић, Лорис
одговара да је умро од камена у бешици који је био тежак 3
унца. А на питање о Савиним годинама, Лорис одговара:
умро је у скоро 90-oj години… Каже да је познавао Саву по
међусобном пријатељству, а нарочито по својим везама са
грофом Мојсејем, његовим синовцем, као најзад и по
Савином јавном имену и гласу, што значи да је Сава био
добро познат у Венецији. – Ови подаци се налазе у Архиву
Патријаркале у Венецији,429 а ми тај докуменат доносимо
фотографисан и због тог што се на њему налазе и својеручни
потписи ових сведока.
Веридба Вирђиније Владиславић са Захаријом Канал
обављена је 20. фебруара 1739. у тзв. Патријаркалном већу у
Венецији. Венчање је обављено у кући саме супруге у Сан
Витале.430 Из млетачких јавних регистара, у којима се и
данас чува све што је давно било записивано, види се да је
после брака ова нова породица заједно остала настањена у
тој кући у Сан Витале. Стоји записано и да је овај исти
патриције Захарије Канал имао 1740. своју сопствену кућу у
тзв. Прокурација Векија на Тргу св. Марка, и да је овај део
Прокурације наследио од своје породице. Познате су нам и
неке друге сличне ствари из његовог личног живота, али оне
за нас нису важне, и зато их не наводимо.
Нови породични живот у овом другом браку доне Вирђиније
није, на жалост, био срећнији од првог њеног живота у
Москви и у Петрограду. Њен муж Захарије Канал, бивши
амбасадор, престао је да живи после 7 година тог брака, који
је иначе могао бити срећан. После једног напада
апоплексије, која га је десет дана држала на мукама, он је
издахнуо у Прокурацији Св. Марка. Није оставио деце, а
остала су за њим два његова брата, Франческо и Ђакомо.
Дошао нам је до руку и тестаменат и инвентар имовине овог
другог мужа доне Вирђиније. Наследство је изазвало
несугласице у породици. Споразум је постигнут 19. октобра
429
Archivio Patriarcale: Registro Matrimoniorum, anno 1739, p. 115.
430
Archivio Patriarcale: Registro Matrimoniorum, anno 1739, p. 115.
1748. када су наследници вратили Вирђинији 30.000 дуката
њеног мираза, што је онда представљало огромну суму.431
Ово је олакшало и живот Бенедету Тревизану, брату доне
Вирђиније, који је с њом живео заједно у истој кући. Дона
Вирђинија је у некој комбинацији са извесним Зуанели
Доменико Болдисера дошла до куповине једног дома у
славној „Прокурација Векиаи, у Сан Ђиминијано у
Млецима, што се види из њене адресе приликом пописа
града Венеције, 1748. године.
У ово време умире у Херцег Новом у Боки Которској, онда
под млетачком влашћу, синовац Саве Владиславића, а син
његовог брата Јована, гроф Јован Владиславић, који је онамо
живео. Он је у тестаменту све своје имање завештао грофу
Мојсеју Владиславићу, свом брату који је живео у Русији. За
извршиоце тестамента је назначио свештеника Нектарија
Љубибратића, Ђорђа Лучића, Василија Кнежевића и Матеју
Павлова Владиславића, о чему је већ било говора у поглављу
пре овога. У млетачком архиву се налазе подаци како је гроф
Мојсеј из Петрограда писао својој „љубљеној тетки“ дони
Вирђинији, онда већ удовици по други пут, с молбом да она
прими у његово име све што је њему оставио Јован
Владиславић у Херцег Новом и да задржи код себе „на
његовом расположењу“.432 Из овог се види и колико су били
добри односи између доне Вирђиније и њене српске родбине
у Русији, након смрти њеног мужа Саве и њеног другог
брака у Венецији, пошто се Мојсеј после десет година
обраћа за услугу овакве врсте својој љубљеној тетки.
Све своје судске ствари дона Вирђинија је свршавала у
Венецији преко свог адвоката Ђакома Белана. Из докумената
се види и да је приликом несугласица са рођацима другог
мужа, исти адвокат успео да они дадну Вирђинији још шест
хиљада дуката по праву њеног брачног уговора од 5. августа
1739, а после чега се она изјављује потпуно задовољном. –
Исти адвокат Белан је донео једног дана, 22. септембра 1750,
431
Archivio Patriarcale di Venezia:Atti di notaio Bellan Giacomo, busta 1888,
n. 103.
432
Archivio di Stato in Venezia: Atti di notaio Bellan Giacomo, n. 1891 n. 19
doc. cop. pag. I. – Види о овом тестамету поглавље VIII ове књиге.
својеручно пуномоћје грофа Мојсеја Владиславића из
Петрограда за поменуто наследство грофа Јована у Херцег
Новом, његовог брата, и које је Ђакомо Белан затим судски
свршавао.
Нажалост, здравље Вирђиније Владиславић Канал почело је
у ово време да попушта, и да се затим све већма погоршава,
лагано али без престанка, после чега је осећала да њен живот
неће више бити дугачак. Још једном позва свога адвоката
Ђакома Белана, и издиктира му свој тестаменат, 25.
новембра1753, који се налази и данас у млетачкој архиви, и
чију садржину имамо у рукама.433 У њему дона Вирђинија
моли Пречисту Дјевицу Марију да јој буду опроштени
грехови, и тражи да буде сахрањена у гробници породице
Тревизан у цркви Санта Стае у Венецији, где се већ налазило
20 година и тело њене мајке, доне Корнелије. – Затим
прописује тестаментом да 8 дана након њене смрти буду
вршена небројена опела за покој њене душе. Пре свега 500
опела у тој истој цркви Санта Стае, а толико исто у Сан
Ђиминијану, а затим и других 1.000 опела у Реденторе и
Реформата. Оснива једну „мансионарију“ (сталну стипендију
за једног свештеника чија је дужност да врши опела на
основу нечијег тестамента); и то за цркву Свете Стае и цркву
Светог Ђиминијана „по једну службу дневно“, и de Profundis
над сводом „под којим почива породица Тревизан“ –
Оставља завештања и својој браћи Марк Антонију, Габриелу
и Бенедету, и неким својим рођацима; а најзад, и својој
личној послузи: слугама Дамњану и Петру и Александру, и
собарици Маргарети. Њима оставља и „своју гондолу са
свим прибором летњим и зимским“. Оставља М. А.
Ђустиниану, пропуратору Св. Марка, за пријатељски
спомен, своју табакеру од корниоле, оковану златом и
украшену бриљантима. – Овај тестаменат је типичан
докуменат последње воље једне млетачке патрицијке, пуне
побожности, обазриве за сваког ближњег, неизмерно
деликатно пажљиве према свима које последњи пут
433
Archivio di Stato in Venezia: Notaio Bellan Giacomo, Testamenti.
Testamento della Nobile Donna Virginia Trevisan Vladislavich Canal. Busta
149 n. 169 (v. una copia nel Archivio della Chiesa Parrochiale di san Cassiano
in Venezia – doc. cop. pag. 4.)
напушта. – Копију овог документа остављамо београдском
Државном архиву, заједно са осталим документима ове
књиге.
Дона Вирђинија Тревизан, жена Саве Владиславића, руског
дипломате великог значаја, Србина и Херцеговца, патриција
венецијанског и грофа руског, за наше читаоце извесно
интересантна до најмањих ситница. Зато поменимо и да
после јесени 1753. она није могла више повратити своје
здравље, озбиљно нарушено. Умрла је окружена својом
браћом, још можда и срећна као жена, али као мајка
неутешна.
О њеној смрти у државном Млетачком архиву постоји овај
докуменат:
„1753. 16. децембра, племенита дона Вирђинија Тревизан,
удова… итд., у 54. години умрла је од идропизије (водене
болести), у 23 часа. Лекар: Пантон“.434
Такође у цркви Сан Ђиминиано има и овај документа:
„1753, 16. децембра.
„Ечелентисима сињора Вирђинија Тревизан, удовица… итд.,
у 54. години живота умре јуче од идропизије месец 8, дан 3.
Посете лекара Пантон. Сахрана у Санта Стае.“435
Грофица Вирђинија Тревизан, удовица грофа Саве
Владиславића из првог брака, и удовица патриција и
амбасадора Захарије Канал, из другог брака, умрла је „у
свом сопственом стану у Прокурација Векиа“,436 која се
налази на пијаци Св. Марка у Венецији. На слици чувеног
млетачког сликара Гвардија, коју у овој књизи доносимо,
њен стан у коме је умрла види се обележен крстићем баш на
месту где средња од три бандере пресеца исту
величанствену палату венецијанску. Друга слика показује
434
Archivio di Stato di Venezia: Proveditori alla Sanitŕ, busta 94, I,
Necrologie.
435
Chiesa di San Giminiano. (Ова акта се налазе данас у цркви Светог
Марка у Венецији.)
436
Archivio di Venezia: X Savi alle Decime. Busta 441 Casegiato S.
Griminiano, pag. 4 („Procuratia Vechia a San Griminiano de sua proprieta“.)
колонаду и врата на која је Вирђинија споља са пијаце Св.
Марка улазила у свој стан.
ДОДАЦИ
I.
Писмо Саве Владиславића дубровачком Сенату 1709.
године.
Illustrissimi et Eccelentissimi Signori Rettore e Consiglieri
dell’Eccelentissima Republica di Ragusa,
Provo honore da me non meritato ma poco giubilo nel vedermi
favorevolo. Con stimassimo foglio di Vostre Eccelenza scritto 29
aprile resomi dal Nobile Geronimo di Marino Natali nella Citta
di Chiovo nelli principij di corente quale accompagniazione detto
Nobile con la reccomandatione alla debolezza delle mie forze,
queli corrono insuficienti per far conspicuala reccomandatione al
grado che merita, che io dappo la fanciullezza ho sempre
esperimentato frutti della benevolenza e prottetione delle loro
gratie e al detto Nobile ho dato tutte quelle asistenze che potrei
dal al piu gran Padrone e piu congiunto Parente. Prima l’ho
provisto di costo proprio d’habiti, armi cavalli e convenienze
della sua nascitae poi l’ho presentato in detta Citta alla presenza
di Sua Cesarea Maesta. Con la lettera dire-tta a detta Maesta che
Vostre Eccelenze havevano scritto accompagnando lettere, e
soge-tto con quella poca elloquenza che dio mi ha dato ho
ricevuto lettera con distinto honore et per sua clemenza il sogetto
ha visto con beni-gno occhio. Interrogato se haveva servito al-tre
potenze e se possedeva arte militare ha risposto di non haver
servito altri. Esser figlio cadetto della fortuna e di buona
fameglia, e di poche facolta che sintese le glorie d’un Monarcha
cosi benigno era venuto ad imparar a Militar sotto le mie insegne
e sacrificare stessa vita al mo servitio. Esandito con benigna voce
da tutti fui Elletto dal Clementissimo Monarcha Capitano d’una
compagnia di soldati pedoni nella brigada della seconda sua
guardia, e spedito per publico ordine al generale della detta
brigada nominata Knez Michelle Juanovich di Repnin Prencipe
di sangue e Cavalliere di San Andrea, fato per merito Militare. -
Io l’ho reccomandato con tutti voti di spesa dal Signor che sara
contento e unita la virtu alla fortuna potra aspirar a gradi di
consequenza. Non mi arrzosisco did dir a Vostre Eccelenze che
figli cadetti di primi Marchezi dell’ Imperio Cessareo consumano
anni in servitio di questa Monarchia avanti che spuntano al grado
e carica a lui concessa non alla mia instanza, ma per
raccomandatione di Vostre Eccelenze della qualle Sua Cesarea
Maesta fara sempre stima particolare e io nutrisco idea di farmi
veder in ogni tempo che le vivo buon servitore. II Nobile fu
fortunato, che trovandosi Sua Maesta Imperiale nelli trionfi per la
vittoria non piu sentita che le di lui armi hanno ottenuto sopra
quelle del Re di Suezia, il quale milantava de seguir l’Arme del
Grand Alessandro passofiume d’Cipro pro l’anno passato e dandi
di Moscoviti con 70 armati fiore delle Militie di Suezia e
Saxonia, ribello ili generalissimo d’Ukraina e l’Unij alle sue
insegne. Travagliva con le armi a fuogo l’Imperio della Russia in
Ukraina i di lui dissegni furono traversati dalle Vallide Armate di
Sua Maesta sotto li 27 giugno seguij la general battaglia sotto
una Citta nominata Poltava nel piano campo. II conflitto fu
sanguinoso, ma Iddio che e guisto concesse la vittoria alle armi
di Sua Maesta quale aquisto con stragge di nemici, perdite di
cannoni e bagagli, sconfitta di tutto l’Esercito 8 Generali presi
vivi, Feltmaresciale con 4 ministri e 20/m prigioni. II Re con 200
di suoi e traditore Cassaero con la fierezza di piu cavalli in una
Cita di Turchia nominata Ciacovo e di la transportati a Bender
sotto duplicate guardie.
Sua Maesta lo prettende da Turchi con curiozita s’attende
risposta. Tutte le sue armate ha mandato in Pollonia. Per Elleger
nuovo Re che credo sara augusto come per dannegiare piu piazze
del nemico nell’Islandia. Prego la benignita di Vostre Eccelenze
di compatir si lungo tedio, ho considerato di cio avisarle
credendo che le glorie di Sua Cesarea Maesta piacciarono alle
Eccel. Vostre, essendo d’una lingua e una natione, ne traveglie
per altro che per benefitio della Christianita. All lettera di Vostre
Eccelenze non ho risposto, stante in quel nominato partiva per
Polonia con tutta la cancellaria, ha imposto di par saper a Vos-tre
Eccelenze che sempre si mostreza cleme-nte a beneficare qui
vostre instanze tall’altra ocasione piu oportuna le honorera con
lettera publichia per fine sono e saro per sempre
Di Vostre Eccelenze
adi 22 agosto 1709
Gluho di Cosachia
Devotissimo Obligatissimo
Servitor Vostro
SAVA VLADISLAVICH
II.
Имање Саве Владиславића у Дубровнику (I)
Vide doantionem contrascriptae domus Viridarij et terrarum tam
a Ser Vladislavo Sec. de Bucchai emptore, ad favorem domini
Comitis Savae Vladislavich prout per Instrumentum Donationis
in Diversis Cancellarae de 1708. in folio 189 sub die 8.
novembris 1717.
Die 27. Aprilis 1712.
Ser Seraphimus Joannis de Bona, Ser Georgius Secundi de
Bucchia, Ser Clemens Joannis de Menze et Ser Bernardus Marini
de Caboga, major pars Dominorum Deputatorum super hoc
Zecca Creditores ad eorum officium Ser Felicis Sorgo Bobali et
in Exeguuti-onem Partis Excellentissimi Rogatorum Con-silij
captae sub die 18 Novembris 1706 folio 128 sponte etc. Titulo et
venditionis nomine lure praedicti Ser Felicis, facet in perpetuum,
per se suosque in dicto Officio Suecersores, et ad publicum
Incantum factum pluribus di-ebus, et horis, per loca solita et
consueta Ci-vitatis per Joannem Riverium publicum Prae-conem
et Bannitorem Communis dederunt, vendiderunt, tradidemnt,
atque trantulerunt, prout dant, vendunt, tradunt, atque transferunt
Ser Secundo Georgij de Bucchia praesenti, et emptore dare
promitenti, et pro eo, quem debit in emptorem, suisque
haeredibus et successoribus, coque, vel eis, au seu quibus lus
suum deinseps dare dictus dandus in Empto-rem et trasferre
voluerit stipulanti, et acqui-renti. Totam Domum Magnam eum
Viridario, et omnibus Terris positis sub dicto Viridario prope tres
Eccesias de ratione dicti Ser Feli-cis Sorgo Bobali, debitoris
dictae Zecchae et eum omnibus aliis suis Juribus, actionibus,
attinentiis etperpetinentijs, universis specta-ntijs, et attinentibus
ad dictam Domum, Vi-ridarium, et Terras, ut supra venditas,
francas, et liberas ab omni debito, obligationi, et An-garidio,
Cimus confines esse
dixerunt ab Oriente
ab Occidente
a Tramontana
ab Austero vero
salvis semper alijs verioribus, et certioribus, si qui sunt,
confinibus, qui hic semper pro expressis et oppositis trateantur et
intelligentur. Ab ha-bendum, tenendum, gandendum, utendum,
fruendum, perpetuoque possidendum, alijs dandum donandum,
vendendum, et qumodolibet alienandum ac faciendum omnem et
quem cumque dicti Ser Secundi seu dicti dandi in Emptorem
valuntatem tamquam de re prop-ria ad plenumu. Et hoc pretio,
foro et Mercato ducatorum Mille dicentum de grossis 40 pro
Ducato ad publicum Incantum supra plus alijs oblato, atque
inuento, quos statim scripta presenti venditione dictus Ser
Secundus Emptor, vel ille, quem dabit in Emptorem te-neatur
solvere et exbursare supscriptis domi-nibus Deputatis super hoc
Zecca venditori-bus, in computu eorum Crediti quod habent
contra dictum Ser Felicem, prout in eorum Libro Zecchae.
Promiteruntque insuper praedicti Domini Deputati super hac
Zecca Ven-ditoros praedictum Emptorem vel cum, quem dabit in
Emptorem, eiusque haeredes, et Su-ccessores manutenere, ac
servare indemnem, et indemnes cum tato dicto pretio soluendo
dicto Officio Zecchae, ac penitus sine damno, eumque, et eos im
omni ludicio et cancella-ria et a quibusvis praetendendis tueri, ac
diffendere Renuntiando ducato MCC
Die 29. Aprilis 1712.
Ser Secundus Georgis de Bucchia, qui emptorem dare promisit
sponte etc. dedit in emptorem et pro emptore supscriptae Domus
Magnae Viridarij, et terrarum venditarum in supscripta
venditione ser Vladislavum Secundi de Bucchia praesentem et
solventem pretium promittentem ut in dicta Venditione, et sic
etc. Benuntiando etc.
Vend. di Canc. 1710–16 in folio 73 v. i 74.
Die 8. novembris 1717.
Ser Vladislavus Secundi de Bucchia emptor Domus Magnae,
Virridarij et terrarum positarum Gravosij ad tres Ecclesias prout
per Instrumentum Venditionis in Libro Ven-ditionum hujus
Cancellariae Ragusinae de 1710 in folio 74 sub die 27 Aprilis
1712 ad quam etc sponte etc et omni meliori modo quo de Jure
melius dici atque fieri potest, Titulo et donationis nomine quae
dicitur irrevocabili-ter inter vivos, dedit, donavit, prout in perpe-
tuum dat et donat Domino Comiti Savae Vla-dislavich
Consiliario Aulico Majestatis Cza-rineae praesenti et acceptanti
Potum dictum Domum Magnam Viridarium, et terras a do-mino
Ser Vladislavo ut supra emptas cum omnibus suis Juribus,
attinentijs, et pertinentijs, francam et libera mab omni debito
obligatione, et angarido, et iuxta suos Confines ex-pressios in
dicta Venditione, ad quam etc. Ad habendum, tenendum,
salvendum, fiuendum, parpetuoque possidentum, alijs dandum
don-andum, ac faciendum omnem, et quemcu-mque dicti Domini
Comitis Savae volutatem tamquam de re propria ad plenum cum
omni Juris et facti plenitudine, maiori. Quam quidem donationem
praedictus Ser Vladislaus fe-cit, et ideirco facere dixit in signum
mutuae benevolentiae, et moris quibus semper prosegnati sunt
inter se vicissim aliasque; istas ob causas animum suum
noventes, et sic non so-lum iste sed et omni alia meliori modo
renuntiando.
Div. Canc. 1708 in fol. 188 i 189.
III.
Имање Саве Владиславића у Дубровнику (II)
Licentia Domini Dohanerij Ser Joannis Blasij Marini de Bona
MD
C
Die 18. Junij 1790.
Mandato Spectabilis et Eccellentissimi Do-mini Consulis Judicis
Ardinarij Cancarum Ci-vilium Rhacusij Ser Marini Petri de
Zamagna Cerva, et ejus judicum hangram dorum Ser Bernardi
Blasij de Caboga et Ser Clementis Blasij de Menze absente a
Trieste
Ser Joanne Blasio Petri de Sorgo Antonius Flori riverius retulit
se proclamasse contrascriptam venditionem ad lodiam le quali et
per alia loca solita et consuenta Civitatis et in fine dixisse unde si
quis etc. alias etc. secundum ordines, etc.
Mandato Dominorum Thesaorerij Sancte Marije Majoris.
Mandato Dominorum Procuratorij Sancta Maria Majoris.
Mandato Dominorum Procuratorij S. Blasij.
Die 18. Junij 1790.
Mandato Dominorum Consuulum et ad instantiam et
requisitionem in frascriptorum Simeonis Vucovich et Stephani
Giurassovich Emptorum, hic e contiguo circondato e chiuso il
giardino stesso infra erit registratum infrascriptum Venditionis
Instrumentum confe-ctum in Civitate Tergesti attentis tenoris se-
quentis videlicet.
Nel Nome di Dio Amen. L’anno dell’Umana Salute 190.
Indizione Romana Octava Giorno di Mercordi li 7 Aprile fatto in
Trieste presenti li qui sottoscritti Testimonij, avuti, chiamati etc.
Ove personalmente comparse a constituire negli Atti di me
Publies Tegio Giurato Notaro, ed alla presenza etc. La Singora
Salumia Vedova del quondam Sig. Gio Luxich Genitrice delle
infrascritte Constituenti.
La Signora Maria Vedova del quondam Sig. Gio. Risnich. La
Signora Gose Vedova del quondam Sig. Aggi Christoforo
Nicolich.
La Signora Angiola moglie del Sig. Andrea Filotich le quali tutti
volontariamente facendo di loro libera e spontana volonta ono
che di cosa propria, aneo coll’ intervento a presenza dell’ andetto
Sig. Andrea Filotic che presto il suo maritale assenso in riguardo
alla specialitr dell’ antedetta Signora Angiola na-ta Luxich di lui
moglie e rispettiva Sorella di esse Signore Maria Vedova
Risnich, e Sig-nora Gosa Vedova Nicollich trette concordamente
hanno dato, venduto, et alienato conforma danno vendono ad
inperpetuo liberamente alienano alli qui presenti.
Signori Simon Vucovich, et Stefano Giurassovich ambidue della
Cittr di Ragusi acce tanti Compranti e Ricevanti.
Domini Comerarij Comunis
Domini Procurat. Hospitali
Domus Christi.
Una casa piantata al di fuori mura del Castello d’essa Cittr di
Ragusi, composta da un solo appartamento sta dall’alto al basso
come sta a gice assieme con il giardino alla Casa stessa annesso
da Muraglia colla sua port Maggiore, che guarda di facciata
verso la Cittr, ed altra porta Minore ali di dietro ogni cosa tra li
mai respettivi confini in specialitr nell’antedetta sua facciata
colla strada Maestra, fermi e salvi gl’altri confini nei suoi
respettur Lati, per il prezzo convenuto, ed accordato tra le Pacte
Contraenti tanto della Casa, che del Giardino, niente accettuato
di Zuchini Settecento da Petizza 15 per Zuchino, dico Zuchino
700, li quali Zuchini Settecento le Venditrici Signora Salumia
Madre Signore Maria, Gose ed Angiola figlie sempre qui presenti
cichiaramo e confessano di aver avuti, e ricevuti in tanta buona e
corrente valuta per il che rinunziano all’eccezione de non
numerata vel recepta pecunia, non che a quella di dolo fraude
inganno lesione enorme ed enrmissima, a di non essersi cosi
volontariamente et perpetuamente con li Signori Compratori
convenute ed accordate.
Dictro di che, ed in forza del presente Publico contratto di libera
assoluta e perpetua Vendita esse Signore Genitrice e figlie
venditrici per loro Eredi et il libero possesso, e perpetuo Dominio
si utile che diretto tanto della Casa, quanto del giardino tutto
generalmente come str e giace ad aver tener, posseder e
liberamente disponere a loro arbitrio, volontr, benefizio,
malefizio commodoo, et incomodo, come di cosa libera e
propria, e cio con tutte le sue azioni raggioni. Abenze, pertinenze
accesi, e regresiousi, jus e servitu all detta Casa, e suo Giardino
spettanti, e partinenti anco con obligo e promessa quanto piu
solemne, e legale di evizione e manutenzione in forma jurij
amplissima. Ехрег magior convalidazione le Parti Contraenti si
sono come qui in appresso Cozam et di loro pugno sottoscritte, e
firmate autorizandosi per parte delle Signore Venditrici il Signori
Compratori di poter impetrare nella detta Cittr di Ragusi coram
Competanti ogni opportuna e causa Publica Natificazione,
prenotazione, intavolazione o incatastrazione, e Publiche Stride
del presente solenne Legale, e perpetuo contratto di aquisto per
qualunque loro miglior cautela, asicurezza non solum hoc sed
omni etc.
(Следе потписи именованих ca сведоцима.)
Locus Signi Notarij.
Concordat cum Originali Protocollo etc. penes se reservato etc.
In fidem SS. M. C. Joannes Jacobus Gravisi Publicus Notarius.
Si certifica ed attesta che il contro scripto Signor Giacomo
Gravisi sia publico Notario di questa Cittr e Porto franco, alle di
cui fir-me, et autentiche qui si presta ed ovunque non che da
chiunque prestar se gli puo pieno, ed indubitata fede etc. e cosi
etc.
Datum nell’offitio Consolare delle Eccenlentissima Republica di
Ragusi Residnete in Trieste li 8. aprile 1790.
Giuseppe Belusco Console
Die 18. Junij 1790.
Mandato Nominorum Consulum licentia registur requisitione
attentia etc.
Nicolaus Vodopich Cancell IV.
Писмо цара Петра Великог Дубровачком сенату 1716. г.
поводом пута Caвe Владиславића у Дубровник
Поспѣшествующею милостию итд.
Яснѣйшй ректоре и превисходительнѣйшй сенате рѣчи
посполитой Рагузинской!
Понеже надворной нашъ совѣетникъ илирскй графѣ Сава
Владисович (sic) отѣжаетѣ в Рагузи для посѣшения фамилй
и -справления домашенихъ своихъ нуждъ, которому мы при
томъ нѣкоторые наши потребности исправитъ повели, того
ради мы онога нашего надворного совѣтника Вашей Ясности
наилучшимъ образомъ рекомандоватъ восхотѣли, да би
нетокмо ему вездѣ по области Вашей свободно и бес всякого
препятствия пребыватъ, но и впрочемъ при всѣхъ случаяхъ
протекцие свое датъ и всякое вспоможене в справедливыхъ
ево желанияхъ чинитъ соизволили. Mы то воспримемъ за
особливои знакъ Вашего къ Намъ имѣющго доброго
намѣрения и подданымъ Вашимъ в такихъ же случаяхъ
взаимно в государствахъ Нашихъ воздаватъ неоставим. При
семъ Вашей Ясности желаемъ доброго здравия и
пребываемъ приязнию нашею благосклнный
ПЕТРЪ
ГРАФЪ ГОЛОВКИНЪ
Данъ въ Пирмонте въ 14го июния 1716, госодствования
нашего 35. году.437
V.
Одговор Дубровачког сената цару Петру Великом
Altisimae, Potentissimae etc.
Perbenignae Majestatis Tuae Czareae li literae a Comite Saua
Wladisauich, Consilario Tuo Aulico, quibus in eximii erga nos
Tui amoris argumentum comitari eundem libuit, redditae nobis
nuperrime fuerunt. Quo eas ani-mo excepimus et si facile suadet
cognito ipsa, nihil huic Republicae antiquius, nihil jucun-dius,
quam Majestati Tuae Czareae, Nationis Idiomatisue Slauci
splendidissimae gloriae ue-nerationis studia absequenti cultu
deferre, ad-jicere tamen liceat maximo ingentique gaudio esse
pehrfiisos, cum haec se nobis occasio praebuerit posse hisce
testari, quanti et negocia Tua facimus et omnes, qui
spectatissimo, tam potentis Dominatoris titulo insigniti sunt,
obseruamus. Annula celum ualere non-nunquam singularis
obsequii deuotionisque nostrae in Tuam Czaream Majestatem
sensus hos re quoque, uti summopere cupimus, abu-nde
luculentiusque commonstrare. Reliquum uero Comitem ipsum
Wladisauich, virum qui-dem clarum ac prestantem, prudentia
quam maxima et grauitate praeditum, cui omne nos-trum
officium o nemque curam sedulo obtu-limus atques pro suo uelle
policiti sumus, ex-hibiturum fore confidimus. Interim Majes-tatis
Tuae Czareae a Deo Optimo Maximo cuncta prospera et cum
diutuma incolumnitate ех uotis cedentia apprecantes nos
437
Дубровачки архив: fasc. I actorum, 1700–1800 n. 89.
nostrosque omnes maximopere Tui deutissimos enixe
commendamus.
Altissimae et Potentissimae ac Munificentissimae Tuae Czareae
Majestatis
Rector et Consiliarii Reipublicae Rhacusinae.
Humilimi et obsequentissimi Famuli Rhacusii X mensis
Novembris 1717.438
VI.
Писмо Саве Владиславића дужду И. Корнару којим тражи
да му Венецијански сенат призна српско племство
Ser. mo Princpe
Spicco in tutti i tempi nel Regno dell’Illirio, o sia della Servia, la
Famiglia antichissima di me Co. Sava Vladislavich e per la
nobiltr originaria di sua condizione, e per il pregio de’suoi Titoli,
ascritta anche’ essa da molti secoli con li discendenti tra i Conti
primaij del Regno medesimo.
Sebbene da piu fonti emanano discontri chiarissimi, che
mostrano il titolo di Conte e 1’ illustre origine della mia
Famiglia, ad ogni modo nobil premura di metterli ancor in
maggior vista trae i miei voti ossequiosi avanti
S. divotamente implorando, perche rilevate con i esami dei
recapiti infallibili, che appresso di me si custodiscono. La veritr
ch’espongo degni unirvi il testimonio specioso de11a pubblica
autoritr con quelle prerogative, che credesse piu proprie, et
aggiongere insieme con i regj suoi assensi in tutto omamento
agl’altri caratteri, che distinguono la mia persona, e la mia Casa.
Grazie.
1722, 26 marzo
Che sia rimessa a. te Cons. r
S. M. Antonio Tiepolo
438
Дубровачки архив: Lettere e commissioni di Levante 1716–1720 in
tabulario Ragusino.
S. Bertuccio Morosini
S. A. Mocenigo R.
S. P.o Ger.o Capello
S. M. Ant.o Bragadin
S. Vic. Zusto C. 40 V.C.
Illico
D’ordine Savio alla Scrittura informi e riferisca.439
VII.
Oдговоp Млетачког сената којим Caвa Владиславић постаје
млетачким патрицијем
1722, 28 marzo in Pregadi (Senato)
Rilevandosi per autentici documenti osservati dal Diletmo Nobile
Nostro s. Andrea Memo… Savio de Terra Ferma all Scrittura che
il Co: Sava discenda dall Famiglia nobile di Vladislavich quale
nell’Illirio… e da molti secoli descritta col titolo di conte.
D’altra parte che per dar un testimonio dell’ intiera pubblica
sodisfazione verso la sua degna persona riconoscendosi gir un tal
titolo nella Famiglia medesima, noi per autoritr di questo
Cossiglio abbiamo rennovato il nome d’esso Co: Sava
Vladislavich de Nipoti et eredi suoi con il titolo di Co: nel
Magistrato de Proveditori sopra Feudi e goder debba di tutti li
benigna dimostrazione del Senato porti seco un riscontro sicuro
del publico affitto
+159
5
6
Giacomo Busenello Segretario
Archivio di Stato in Venezia. Senato. Terra registre 283, p. 97
439
Archivio di Stato in Venezia. Senato. Terra Filza 1583.
VIII.
Указ царице Катарине I којим се признаје Сави
Владиславићу грофовска титула као и његовом потомству
Копя съ грамоты жалованной на графское Саввѣ Лукичу
Владиславлевичу достсинство.
Божею поспѣшествуюшею Mы, Претвѣтлѣишая и
Державнѣишая и Великая Государыня, Царица и Великая
Княгиня Екатерина Алексѣевна, всеа Великя и Малыя и
Бѣлыя Росси Самодержица и Императрица, Московская,
Кевская, Владимирская, Новгородская, Царица Казанская,
Царица Астраханская, Царица Сибирская, Царица
Псковская, Велика Княгиня Сколенская, Тверская,
Юторская, Пермская, Внтская, Болгарская и иныхъ
Государынъ и Беликая Княгиня, Новагорода Низовскя
земли, Черниговская, Рязанская, Ростсвская, Ярославская,
Бѣлозерская, удоская, Обдорская, Кондинская и всея
Сѣверныя страны повелительница, государыня Иверскя
земли, Карталинскихъ и грузинскихъ царей и Кабардинскя
земли, Черкасскихъ и Горскихъ князей и иныхъ многихъ
государствъ и земелъ Восточныхъ и Западныхъ и Сѣверныхъ
матъ, бабка, наслѣдница и Государыня и наслѣдница и
обладателъница, наше Императорское Величество симъ
нашимъ дипломомъ на вѣчную будущимъ родамъ памятъ,
объвляемъ, такова убо дана естъ отъ Вышняго
самодержавная властъ во Всероссйскомъ нашемъ
наслѣдственномъ Царствованй, яко во вся достоинства и
чести во ономъ Импери издавне, и нынѣ обыклые единымъ
словомъ устрояни въ воли нашей Монаршей состоитъ, въ
награждени же знатнѣишихъ особъ, високими, степенъми и
титулами щедростъ нашу сицевымъ порядкомъ писъменнѣ
опредѣляемъ, разматривая прежде и изълсняя чрезвычаиныя
того въ высокомъ достоинствѣ заслуги, его же на степенъ
знатнѣишаго преимущества возвести соизволяем якоже и
вѣрнолюбезныи нашъ и Государствб нашего надворыи
совѣтникъ Савва Лукичъ Владиславичъ, происшейшй из
благородной иностранной фамили, боснйских владѣтелей,
который въ дни Великаго Государя, Царя Петра
Алексѣевича, Всея Росси Императора и Самодержца,
опредѣлена была ему жалованная грамота купечерствоватъ
въ Малоросси и держатъ торгъ въ Архангелъскѣ россидке
товары отправлят въ Италю, а такожде усмотряя его великя
во всѣхъ дѣлахъ неотмѣнную вѣрностъ и усерде, въ
Государственныхъ гражданскихъ совѣтахъ, въ чемъ
пребывая, Великому Государю во многихъ случаях съ
салтаномъ Турским переговарахъ участе имѣлъ, и потомъ
при бывшей въ 1709 г. Iюня 27 дня между войскъ нашихъ и
Шведскаго короля главной во особыхъ нашихъ батали, въ
которой непрятелъ весьма пораженъ был и въ Турски черезъ
Очаковъ убѣжатъ принужденъ был, усердное радѣне явилъ и
за то по достоинству измѣнника Ломиковскаго вотчинами и
маетностями награжденъ был, въ 1711 году вђ военному же
въ Волоскую землю походѣ и переговарахъ съ Великимъ
Везиремъ турскимъ присутствовалъ и отправлялъ и чиномъ
надворнаго совѣтника за то жалованъ и Его Императорскаго
Величества въ иныхъ земляхъ службу служилъ и отправлялъ
вѣрно и радѣтелно: сего ради въ награждене всѣхъ его выше
явленныхъ къ намъ и Государству совѣтами и дѣломъ
службъ милосю Всемо-гушаго Бога, отъ него же всякая
властъ, честъ и достоинство происходитъ, наше
Императорское Величество, благоразсмотрительнымъ
изволенемъ и Самодержавною нашею властю его же Савву
Лукича Рагузинскаго, иллирйскаго графа и племянниковъ
его Ефифма, Моисѣя, Гаврла и Ивана Ивановичей
Владиславичей на степенъ графскаго достоинства
Венецанскимъ дожемъ Iоанномъ Карнаро 1722 году марта 28
дня, возведеннаго, въ сей степени нашимъ Императорскаго
Величества дипломомъ утверждаемъ, дабы въ Государствахъ
нашихъ он съ племянними его Ефимъ, Моисѣи, Гаврилъ и
Иванъ Ивановичи Рагузинске, иллирйске графы и потомки
ихъ о6оихъ родовъ снисходяшя лини права, привиллеги и
примущества, якое достсинству сему принадлежатъ, отъ
прочихъ получали и сами ихъ употребляли, а нашему
Великочеству и Великим наслѣдникомъ, видя сю къ себѣ
Нашего Величества премногую милостъ и возвышене во
всѣхъ дѣлѣхъ вѣрно и радѣтелъно, яко и прежде служили; во
исполнене же сугубаго ему Нашего Царскаго награжденя, то
же самодержавною властю гербъ его Iллирйскаго графа
издревле имъ отђ его предковъ унаслѣдованныи и
Венецанскимъ дожемъ Iоанномъ Карнаро постановленный
потвердили и впередь тако имѣть милостиво повелѣваемъ;
яко же все с-е въ началъ каждаго листа въ семъ дипломѣ
живописнымъ художествомъ ко зрѣню предложено: того
ради мы Пресвѣтлѣишая и Державнѣшая Великая
Государыня, Царица и Великая Княгиня, Самодержица и
Императрица Екатерина Алекѣевна, прочихъ потентатовъ и
принциповъ и князей братски и люзбезно просимъ, а нашеи
Всероссйской Императрица Екатерина Алекѣевна, прочихъ
потентатовъ и принциповъ и князей братски и любезно
просимъ, а нашеи Всероссйской Империи вѣрнолюбезнымъ
высшихъ и низшихъ степеней и мирскимъ Нашего
Императорскаго Величества Сигклитъ обрѣтаюшимся
принцомъ или Князьямъ и прочимъ высокимъ министромъ,
якоже и воинскимъ фельдмаршаломъ и адмираломъ,
генералом, вице-адмираломъ и прочимъ вождемъ высокаго и
низкаго чина офицеромъ, такожде благоурожденнымъ
нашимъ дворянаомъ и свѣмъ обще и коемуждо особно,
гражданскимъ, канцелярскимъ главнымъ, и нижнимъ
служителя и земскаго чина президентом, Бургомистромъ и
мѣшаномъ и всѣмъ Всероссйсмой Нашей Импери
подданнымъ всякаго чина милостивоп овелѣваенъ и указомъ
нашимъ именнымъ чтверждаемъ, дабы помянутаго Намъ и
Всероссйсмой Нашей Импери, върнолюбезнаго графа Савву
Лукича Рагузинскаго и по немъ сушихъ его наслъдниковъ по
нисходяшей лини со племяниками его Ефимомъ, Моисѣемъ,
Гавриломъ и Иваномъ Ивановичами Рагузинскими въ
сазсуждени къ намъ и Импери Нашей помянутыя вѣрныя его
службы Иллирйским графами ихъ признавали, почитали и
именовали впредь графами Владкславичами, а не
Рагузинскими, такожде оного имени они и прежде никогда
не носили и в которомъ имени они по ошибкѣ со дня
прѣезда въ Имперю Россйскую пребывали и отзывалисъ;
В свидѣтельство же Нашея къ помянутому намъ
вѣрнолюзбезному Иллирйскому грофу Саввѣ Лукичу
Владиславичу Царскя милости, сей дипломъ
собственноручною Нашею рукою подписали и
государственною нашею печатъю утвердитъ повелѣли.
Данъ въ Нашемъ Царствуюшемъ градѣ Санктпитербургѣ
лѣта 1725 февраля 24 дня, въ денъ Государствованя нашего
году перваго. Екатерина.

Гроф Сава Владиславић

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Гроф Сава Владиславић

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ГРОФ САВА ВЛАДИСЛАВИЋ

ЈЕДАН СРБИН ДИПЛОМАТА НА ДВОРУ ПЕТРА

Овом књигом враћам српском народу и завичајној

Имање које је поклонио митрополит и испосник Василије манастиру

Острогу, било је потпуно светачки поклон. Имање се звало Вељи До.

Максим је одиста писао кнезу Раичу, по жељи митрополита Василија, и

Писмо Украјинцова од 28. априла 1700 (Дела Турецкя, 1699, 7, Моск.

мин. ин. послова).

A. Кочубинскй: Сношеня Россй при Петре I съ ыжными Славянами и

Румынами, Москва, 1867 (штампано у „Чт. Имп. Общ. Ист. и Древн.

фотографију и ми доносимо на почетку ове књиге, као Владиславића у

Голиковъ: op. cit., III, 342.

Моск. Архив. Мин. Ин. Послова (Дела Молдавская, т. 14, л. 1) и

Мышлаевскй: Росся и Турця, 196.

Милюковъ: Государственное Хозяйство Россй въ связи съ реформой

Дела Адмирателстейства Совета, Приказа Воинскаго Морскаго Флота,

Адмиралской Канцеларй, Д. N° 17 (Адм. Сов.).

Дело грофа Апраксина, 6/284, л. 191–193. – в.Мышлаевскй: Северная

Война, 1710–1714, СПв, 1893, 106.

Дело Адмиралтейской канцеларй Архива Морскаго Министерства, N°

173, листови 1–3.

Дубровачки архив: Lettere e Commissioni di Ponente.

Писмо Саве Владиславића у Дубровачком архиву (међу писмима Луке

Кирике, конзула у Цариграду).

Дело гр. Апраксина, N° 6/284, л. 176–177. – Мышлаевскй: Война съ

Jireček: op. cit., 13 (и сам Јиречек изразито каже да је ову

прокламацију писао Сава Владиславић).

Соловьевъ: op. cit., XVI, II.

Решење Сената од 26. окт. 1717. (Sec. Pars. – Maioris Consilli).

Orig. in fasc. I Actorum 1700–1800, n. 89 (види исто писмо међу

прилозима ове књиге).

„Id facillime ab se impetrari posse sperabat, non solum ob veterom amititiam

А. С. Пушкинъ: Арапъ Петра Великаго, гл. II и IV.

Указ од 24. фебруара 1725. (в. Списокъ титулованимъ родамъ, СПв,

1903, стр. 124–125).

је дом Владиславића пуно ваљао зато што је човек достојанствен,

С. Л. Владиславичъ: Секретная информаця о сил и састоянй

Китаискаго государства, 1731. Под редакцей Н. А. Полеваго. („Русскй

Сенат по наредби царице Катарине I, указом од 14. новембра 1726, бр.

Исмаилов, у пратњи Швеђанина по имену Ланга, али њихова

Сенатски указ од 18. августа 1740, бр. 7831.

Миза Матокса у Урочишту Осиновија Рошчи , на Виборском путу

Шлиселбургског ујезда у Петроградској губернији.

You might also like