Само дело је праћено

веома дубоком тематиком

и са снажним мотивом
правде и неправде која је не
само својстевeн времену у
коме је дело настало, већ je
таква тематика актуелна и у
сваком другом времену.
Petar Kočič, rođen u Bosanskoj Krajini u vreme austrougarske vladavine, borio se za nacionalna
prava i slobodu srpskog naroda u Bosni, utkavši u lik Davida Štrpca svoju ideologiju, ljubav i borbu
prema svom narodu. Kroz Davidov lik i reči, on pokazuje beskrupuloznu eksploataciju bosanskog naroda
od strane porobljivača, kritikujući istovremeno pokoravanje i služenje varoških gazdi i njihovu otuđenost
od naroda, njegove tradicije i jezika.
Tonom vrlo oštre i ubojite satire Kočić je zaodenuo priču o seljaku koji tuži jazavca sudu. Tvrdeći
da je jazavac učinio veliku štetu njegovom kukuruzu, traži od sudije da jazavcu sude. Sudija i pisar bi ga
sigurno kaznili da nije govorio smešno glupe stvari, tako da se oni smeju i čude njegovim idejama i
nameri da se sudi jazavcu. David se pravi luckast i lud da bi obezbedio podršku za slobodno izražavanje i
ismejavanje. Tako sudija i pisar upadaju u njegovu zamku jer su pomislili da je zaista lud čovek, i
prihvataju da sude jazavcu. On sve vreme glumi čudaka, a iz njegove glume izbijaju najveće i najdublje
istine o tragici propadanja bosanskog seljaštva pod austrijskom okupacijom. Tada David govoreći o
štetočini jazavcu, otpočne preneseno da govori o austrougarskoj državi koja mu je teškim globama
najveća štetočina. Ispriča im redom, gradacijski, kako mu je država otela najpre kravu, pa koze, svinju, a
izgubio je i sina koga su mu odveli o vojsku iz koje se nije vratio. Država mu otima čak i njivu i zemlju,
ali on tobože nije nimalo ljut na nju, čak joj se ironično zahvaljuje što ga je oslobodila tolikih briga jer
sada nema o čemu brinuti. David glumeći neznalicu i odanog prijatelja Austrougarske, govori sudiji o
pokušaju države da Srbima oduzme nacionalni identitet, kako bi se od njih načinile odane sluge
austrougarske manarhije. On kaže da su se bogati slojevi, srpske gazde, već složile sa time, ali misli da će
carevina jednoga dana zažaliti zbog toga. Onda kada srpska omladina koja se školovala u Beču, dovoljno
se obrazuje, ustaće otvoreno protiv austrougarske monarhije u Bosni. Sudija ne razume šta David govori,
ali da ga se konačno otarasi, otpočne da na brzinu sudi jazavcu. Međutim, David tu traži da se sudija
strogo drži protokola koji važi za ljude i da se presuda izrekne „u ime cara“, inače presuda neće biti
važeća. Sudija primoran propisima morao je izreći presudu jazavcu u ime cara. Osudio je jazavca, a
Davidu od novca iz svog džepa namirio štetu. Onda David počne sa podsemehom da hvali carsku državu
što je osudila jazavca, tako da sudija i pisar ponovo posumnjaju da se sve vreme pretvarao da je lud.
Sudija je pozvao lekara psihologa da pregleda Davida. Lekar pošto čuje da je on tužio jazavca, odmah ga
proglasi ludim, tako da su, na kraju, Davida pustili srećnog da ode kući, nakon sve komedije i ruganja
koja je usred suda izgovorio na račun austrougarske države. Sve što mu je na duši, David Štrbac je
izgovorio u okupacionom sudu. Istovremeno on je otvorio i dušu potlačenog seljaštva i izrekao, ne samo
šta on misli, nego šta i Bosna misli o okupaciji. Njegov govor pun satire i satiričnog humora bio je živa
reč naroda. Ali, govor je imao takvu formu da ne izazove sudske činovnike na pokretanje kazne protiv
njega. Tako se narugao ne samo sudskim činovnicima, već i okupacionom režimu. David Štrbac je na
sudu lukavo taktizirao igrom duha, i povukao se kada je ta igra postala opasna. I baš zato što je zaklonjen
velom naivnosti i bezazlenosti, buntovnost Davida Štrpca je bila još ubojitija. Njegova reč potresla je iz
temelja, iznveši na videlo svu istinu teškog položaja bosanskog naroda.
Koristeći lik Davida Štrpca kao umetničko sredstvo za prezentovanje svojih stavova i svog
odnosa prema društvenim problemima vremena u kome je živeo, Petar Kočić je u ovom delu razobličio
niz pojava – nerešeno agrarno pitanje, koje je najviše pogađalo bosanskog seljaka, regrutovanje srpskih
mladića u austrougarsku vojsku da se bore za tuđe interese i stradaju. Poseban problem je zakon koji se
nepravedno odnosi prema običnom narodu, kojeg ne vidi a i ne štiti. Predstaviviši Davida kao lukavog
dosetljivog, oštroumnog, istrajnog i buntovnog, Kočić je pokazao kako čovek kad god nije u mogućnosti
da se bori protiv jačeg fizičkom snagom, to može da učini nadmudrivanjem, a naročito protv nepravde
koja nije bila problem samo Kočićevog doba, već se i danas svakodnevno susrećemo sa njom.