LESI SE VRAĆA KUĆI- ERIK NAJT

Lesi se vraća kući najpoznatiji je roman engleskog pisca Erika Najta, koji je uz njega napisao još nekoliko knjiga,
ali nijedna nije postala tako poznata kao priča o najvernijem psu na svetu.

Roman je ustvari topla ljudska priča o vernosti i ljubavi između dečaka i njegova psa. Napisana je 1940. godine,
a od tada je prevedena na brojne jezike i objavljena u velikom broju izdanja. Kako je Lesi škotska ovčarka,
njeno ime je s vremenom postalo simbol ove vrste pasa pa se gotovo nije mogao naći škotski ovčar koji se ne
zove Lesi. Prema knjizi je snimljen i istoimeni film koji je takođe stekao svetsku slavu.

Roman počinje upoznavanjem s likovima ove dirljive priče. Dečak Džo potiče iz siromašne porodice, a najbolja
drugarica mu je ženka škotskog ovčara Lesi, koja ga svaki dan čeka ispred škole kako bi ga otpratila kući. Dane
provode u igri i radosti, sve dok jednoga dana, zbog nedostatka novca, dečakov otac Sem teška srca mora da
proda Lesi bogatom vojvodi od Radlinga.

Džo je jako tužan, a Lesi još i više te se nikako ne može naviknuti na svoju novu porodicu, vojvodu, njegovu
unuku Prisilu i okrutnog slugu Hajnesa. Nekoliko je puta Lesi uspešno pobegla i otišla dočekati Džoa ispred
škole. Dečak joj se svaki put jako razveselio, ali njegovi majka i otac nisu delili njegovu sreću. Vojvoda Radling
svaki bi put došao po nju. Vernog psa nije sprečila ni gvozdena žica kojom je vojvoda ogradio njeno mesto, a
dečak je s njom čak pokušao da pobegne kako ih ne bi opet razdvojili.

Sav taj trud je bio uzaludan. Vojvoda je poslao Lesi na izložbu pasa u Škotsku gde je zbog velikih hladnoća i
načina na koji je okrutni sluga postupao s njom bila još nesrećnija nego u Jorkširu. Vojvoda i Prisila bili su jako
ljuti kad su saznali kako Hajnes tretira Lesi i naredili su mu da je svaki dan šeta. Jednog se dana Lesi uspela
otrgnuti slugi Hajnesu tokom šetnje te se uputila na jug, natrag kući.

Morala je dočekati Džoa nakon škole. Na putu je prošla mnogo toga, snašle su je brojne nevolje, promenila je
nekoliko vlasnika i upoznala celu državu, da bi na kraju umorna, mršava, malaksala, ali srećna, dočekala dečaka
ispred škole. On ju je, ne verujući, sav srećan doneo kući gde su se pobrinuli za nju. Nisu mogli da veruju da je
Lesi prošla 400 milja kako bi se vratila kući. Nakon Lesinog povratka, kod dečakovih roditelja došao je vojvoda
koji se na nagovor svoje unuke pretvarao da ne prepoznaje Lesi. Dečak i njegova porodica bili su presrećni što
je Lesi ponovo s njima, ali nisu ni slutili kroz šta je sve taj verni pas prošao samo da bi se vratio voljenom drugu.

Mesto radnje: cela Engleska, ali početak i kraj romana događaju se u piščevom rodnom kraju, Jorkširu

Vreme radnje: od sredine leta jedne godine do zime

Tema dela: odlazak Lesi od kuće i pronalazak puta natrag kući

Ideja dela: Pravi drugovi uvek nađu put natrag jedan drugome.
KRATAK SADRŽAJ PREPRIČANO

U selu Grinal Bridž u Jorkširu živeli su siromašni, ali radišni ljudi koji su se jako ponosili svojim psima. A najljepši
pas u gradu bila je Lesi, škotska ovčarka koja je pripadala Semu Karaklou. Ona je, od kada je bila nestašno
jednogodišnje štene, čekala njegova sina Džoa ispred škole tačno u 15:55. Stanovnici Grinal Bridža mogli su
prema njoj da namještaju sat. S obzirom na to da je bila lepa, ali i pametna, bogati vojvoda od Radlinga želeo je
da je kupi. Sem nije želeo da je proda ni pod koju cenu, ali…

„…psi pripadaju ljudima, a ljudi su podčinjeni sudbini. Ponekad naiđe vreme kada sudbina prisili čoveka da
pogne glavu i uguši ponos da bi svojoj porodici mogao da osigura hleb.“

Jednoga dana Džo je izašao iz škole i otrčao da pozdravi Lesi, ali nje tamo nije bilo. Kroz glavu su mu odmah
prošle sve mogućnosti. Možda kasni, možda je pregažena, možda ju je neko ukrao itd. Znao je da ništa od toga
ne može da bude istina. Životinje nemaju sat kao ljudi, već unutarnji osećaj koji ih ne vara, u Grinal Bridžu
nema baš prometa, a Lesi je toliko poznata da se niko ne bi usudio da je ukrade. Otrčao je majci da je pita šta
se desilo, a ona mu je ladno odgovorila da su je prodali. Kada je o tome želeo razgovarati s ocem, on je odjurio
van i zalupio vrata za sobom.

„Kod ljudi tog kraja je to bila već ukorenjena navika. Tvrdoglavi po prirodi, a uz to pritisnuti tegobama
napornog života, uvek bi prikrivali svoje neraspoloženje, pa i svoj bol, kad god bi im se desilo nešto šta ih je
moglo uzbuditi i ganuti njihove duše.“

Lesi su morali prodati jer je bila jako skup pas, a rudnik u kojem je radio Džoov otac se zatvorio i gotovo svi u
selu su izgubili posao. Sada su čekali drugi posao i snalazili se kako su znali.

Džo je želeo pojesti hleb s maslom i popiti čaj da ugodi majci, ali jednostavno nije mogao. Ona mu je obećala
da će jednom, kad budu imali novaca, kupiti nekog manje skupog psa nego što je Lesi, ali Džo odbrusi da
nikada neće želeti drugog psa.

Vojvoda od Radlinga bio je star i poprilično nagluv čovek kojeg je lako moglo iznervirati sve.

„Vojvoda je samo jedno smatrao tačnim – da se ceo svet okrenuo naopačke. Ništa više nije bilo onako kao
nekada kada je on bio mlad. Tako, na primer, konji ne trče više onako brzo kao nekada; mladi ljudi više nemaju
onog nekadašnjeg poleta ni hrabrosti; a ni žene nisu tako lepe; čak se ni cveće ne gaji tako uspešno kao ranije;
a što se tiče pasa – ako se u svetu i može naći još po koji lep primerak, to je samo zato što su oni odgojeni u
njegovim štenarama.“

Tri godine je pokušavao kupiti Lesi i sada kada je uspeo, veselio se pokazati tog predivnog i dobro odgojenog
psa svojoj unuci Prisili, koju je od svih članova porodice voleo najviše, upravo zato što mu je jedina protivrečila.
Lesi je međutim bila toliko tužna da nije želela ni da jede pa je vojvoda bio ljut što ju je Prisila upoznala kao
tvrdoglavog i neposlušnog psa. Naredio je slugi Hajnesu da je dovede u red. Lesi je u međuvremenu
instinktivno shvatila šta treba da uradi.

Idućeg je dana dočekala Džoa ispred škole. On je presrećan trčao ulicama pitajući se je li je otac otkupio. Kada
je došao pred Burzu rada, neki čovek ga je upitao kako je vratio svog psa, zbog čega Džo zaključi da ga otac
sigurno nije otkupio, jer bi inače to već svi u selu znali. Malo manje srećno otrčao je kući. Kada je majka
ugledala Lesi najpre je grdila nju pa njega i tako u krug. Otac je samo šutke sedeo kraj kamina i nije želeo ni da
pogleda psa. Nakon nekog vremena majka malko popusti i nakon što joj je Džo ukazao kako je Lesi mršava,
spremi joj jelo.

I otac je s vremenom spustio svog gard i počešljao Lesi kako bi pokazao Džou kako se to ispravno radi. On je u
selu i okolici bio poznat po tome da zna da najlepše uredi psa. Majka je sve to vreme govorila kako Lesi što pre
treba van, iako ni sama nije verovala u svoje reči. Ipak, njihovoj tihoj sreći došao je kraj kada je Hajnes došao
po Lesi i bez rasprave je odveo. Majka je vikala kako je nepristojan.

„A za to vreme dok je ona psovala i grdila, Džo i njegov otac su sedeli kraj ognjišta i gledali u vatru, nepokretni i
mirni, svaki duboko zanesen svojim mislima, kao što to obično rade ljudi sa Severa kada su jako zabrinuti.“
Idućeg je dana Lesi ponovno čekala dečaka pred školom. Ovaj put majka nije ni pomislila popustiti, bez obzira
koliko je Džo molio. Otac ga je odveo da sami vrate Lesi te da joj Džo naredi da ostane, jer se zbog njega stalno
vraćala. Kada su došli na imanje, vojvoda im nije ni zahvalio. Štaviše, nije ni znao da je Lesi prvi put pobegla.
Hajnes se ispričavao, ali i opravdavao time da je postavio žicu i da ne zna kako je pobegla. Vojvodu nisu
zanimala opravdanja. Džo je teška srca pozdravio Lesi i naredio joj da ostane.

„- Ostani ovde – i budi vesela, Lesi – počeo je on glasom koji se jedva čuo. – I – ne vraćaj se kući nikada više!
Nemoj više bežati! Nemoj ni u školu više doći po mene! Ostani ovde – jer – ti više ne pripadaš nama i mi više ne
želimo da te vidimo – nikada više! Ti si nevaljalo pseto – ne volimo te više i nećemo da te vidimo! Zato nas
nemoj više mučiti i dolaziti kući – nego ostani ovde zauvek – a nas ostavi na miru! – ne vraćaj se kući nikada
više!“

Nakon njihovog odlaska, Prisila upita Hajnesa zašto Lesi nije srećna, ali on joj odgovori da se samo vraća gde je
navikla. Lesi oseti da joj Hajnes ne želi dobro i počne da reži na njega, a devojčici dopusti da je mazi.

Idućeg dana Lesi je ležala na suncu pažljivo osluškujući. Odjednom je osetila da ponovno mora da pobegne.

„Naravno da ona to nije mogla tako jasno da objasni sebi kao što to ljudi mogu da urade. Ona je to samo
instinktom osetila. Ali je taj instinkt tako snažno zahvati da je uspeo da uguši sve ostale osećaje u njoj. Ona je
sada znala samo jedno, da je vreme da pođe u školu, kao što je to već godinama činila.“

Hajnes je pojačao sve žice oko nje pa ih nije mogla razderati kao prošli put, ali mogla ih je preskočiti. Nije joj
bilo lako, jer nije pas koji je naučen na skakanje, ali nakon mnogo neuspelih pokušaja ipak se našla s druge
strane. Oprezno se išuljala s imanja i počela da trči prema školi. Džo se nije nadao da će je ikada više videti, pa
je isprva mislio da sanja. Odmah mu je bilo jasno da je ne može odvesti kući, pa pobegne s njom u močvaru.

Hajnes je to popodne ponovo došao u kuću njegovih roditelja, a Semu je odmah bilo jasno zašto Džo nije došao
kući i gde je pobegao. Obećao je slugi da će mu dovesti Lesi i pošao je potražiti sina dobro poznatim putem do
močvare. Našao ga je bez problema, a Džo je znao da je gadno pogrešio pa nije ništa govorio dok nisu stigli
kući.

Nakon što je Hajnes odveo Lesi, Sem krene izvlačiti debeli kaiš, ali ga supruga u tome spreči i otpravi Džoa u
krevet. Dok je tonuo u san slušao je žustri razgovor svojih roditelja, koji nije prestao do zore. Ujutro mu majka
ponovo pokuša objasniti da su teška vremena i da nemaju novaca za psa, ali on poviče da nikada neće želeti
drugog psa i otrči u školu.

Nakon tog događaja, Lesi više nije čekala Džoa ispred škole. Svaki dan bi on pogledao prema mestu gde je ona
pre ležala, ali nje nije bilo. Treba imati na umu da je Džo bio samo dete, dete koje je izgubilo najboljeg druga,
pa nije čudno što je sve probleme koje su ga snašli povezivao jedino i samo s odsustvom njegovog voljenog
psa. I to što su ga roditelji grdili, i to što su se svađali, i to što nisu imali novaca, i to što u kući više nije bilo
ugodno i toplo… bio je siguran da bi se sve to rešilo kada bi se Lesi vratila.

Jednoga dana učitelj ga je zadržao u školi jer ga nije poslušao kada mu je rekao da sedne. Kada su roditelji čuli
da Džo nije poslušao učitelja jer je gledao kroz prozor očekujući Lesi, naljutili su se, a Džo je pobegao. Otac ga
je pronašao i poveo u šetnju, objašnjavajući mu kako je u životu najbitnije biti pošten, a da su oni prodali Lesi i
potrošili novce te da im se više ne može vratiti. Osim toga, kada je Lesi zadnji put pobegla, vojvoda se naljutio.

„… zato ju je odveo sobom čak na svoje imanje u Škotskoj. On želi da je pripremi za izložbe. S njim je otišao
Hajnes i još šest pasa, verovatno takođe za izložbu. Posle tih izložbi on će je odvesti opet u Škotsku, odakle se
ona nikada više neće vratiti ovamo u Jorkšir.“

Imanje vojvode Radlinga bilo je na samom severu Škotske, u pustom i hladnom kraju.

„Da bismo dospeli tamo, morali bi da idemo gotovo isključivo na sever – prvo preko močvara i visoravni
Jorkšira, zatim bi trebalo skrenuti na istok, preći puste nenaseljene predele i tek onda stići u oblast bogatu
farmama.“

Tamo je Lesi dobivala najbolju hranu i bila trenirana, ali ipak je svako popodne pokušavala da pokida ogradu
unutar koje je bila zatvorena. Sećala se da ima zadatak. Jednog popodneva vojvoda i njegova unuka jahali su
preko imanja. Vojvoda se žalio, a Prisila je sve to strpljivo podnosila da mu ugodi. Nakon jahanja, videla je da je
Lesi vezana lancem, što je naljutilo nju i dedu pa je Hajnesu naređeno da svaki dan dugo šeta Lesi i pobrine se
da ne pobegne.

Tokom jedne od šetnji Hajnes je učinio pogrešku i iznervirano povukao Lesi koja je instinktivno spustila glavu i
oslobodila se uzice. Potom je učinio još jednu pogrešku i agresivno skočio prema njoj.

„Hajnesov je pokret, međutim, imao samo jedan učinak. Pokazao je jasno Lesi da bi zaista trebalo umaknuti. Da
ju je on pozvao na uobičajen način, ona bi možda i došla. Čak da joj je i zapovedio da pođe za njim, ona bi pošla
natrag u štenaru, iako u tom momentu nije bila vezana ni s čim drugim osim uobičajenom navikom da bude
poslušna prema čoveku.“

Još neko vreme su se natezali, Hajnes je čak pokušao blago je dozvati, ali njen unutarnji osećaj je proradio i ona
je znala da mora ići. Potrčala je prema glavnim vratima na koja su upravo tada ulazili Prisila i njezin deda.
Hajnes je vikao Prisili da zatvori vrata, ali njoj je na um pala slika malog dečaka koji se pozdravlja sa psom u
štenari i naređuje joj da ostane, iako je to zadnje šta želi. Zato Prisila širom otvori vrata kroz koja Lesi projuri i
konačno postane slobodna.

Kada je pala noć, potreba da ode po dečaka smanjivala se jer je prošlo vreme za to, ali Lesi je sada počela da
oseća čežnju za kućom. Stoga je krenula na jug.

„Teško da bi ijedno ljudsko stvorenje uspelo da objasni kako je to ona mogla da zna. Možda je čovek tisućama i
tisućama godina unazad, pre nego što je postao civilizovan, imao taj isti osećaj čežnje za kućom, ali, ako ga je
imao, on ga je vremenom izgubio, i pored svog razvoja svog uma, čovek nije u stanju objasniti, kako se jedna
uhvaćena ptica ili ma koja druga životinja, – odvedena miljama daleko po mraku – može opet vratiti pravo
svojoj kući kada bude oslobođena. Čovek je svestan toga da životinja to može uraditi, ali ne može nikada biti u
stanju to objasniti, niti to sam uraditi.“

Odmah prvu večer naučila je važnu lekciju. Trebala se kloniti ljudi. Već u prvom selu neka dvojica seljaka su je
želela uhvatiti kada su shvatili da je vojvodin pas, a kada to nisu uspeli, gađali su je kamenjem. Zato se Lesi
odlučila kloniti sela, makar to značilo da neće jesti dovoljno. Tu noć ju je uhvatila oluja pa se jako prestrašila i
sakrila u pećinu.

Lesi je danima trčala prema jugu, odmarala se minimalno i čežnja ju je gonila napred.

„Ona je imala sposobnost, svojstvenu, uostalom svim životinjama, koju je, možda, nekada i čovek imao, mada
je sad više nema: instinkt.“

Međutim, nedostatak hrane predstavljao joj je problem. Kada je osetila miris hrane pošla je u njegovom smeru
i izborila se s lasicom koja je držala kunića u zubima. Slasno ga je pojela i naučila još jednu važnu lekciju. Sada je
sama mogla da nađe hranu. Nekad kraljevsko pseto, tretirano na najbolji mogući način, sada je bilo umrljane
dlake, mršavo i izgrebano, ali puno snažnije i spremnije.

Pas nikako nije mogao da zna, pa čak ni tako pametan pas kao Lesi, kakve ga sve prepreke čekaju na putu kući.
Prelazila je bez problema sela i gradove, bregove i šume.

„Pa ipak, došavši na obalu velikog jezera, Lesi nije odustala od svoje namere. Instinkt ju je gonio na jug. I kada
je ovaj put bio zatvoren, ona je pronašla drugi. Počela je zaobilaziti jezero. Dan za danom ona je išla na zapad i
krčila sebi put kroz naselja i sela, brinući se uvijek da ostane uz obalu jezera.“

Zaobilazak nije bio tako jednostavan i kratak kako je Lesi mislila. Nedelju dana je prošlo otkako su je slikar i
njegov drug videli da dolazi na obalu i pokušava preći, a Lesi još nije došla s druge strane, već je išla dalje na
zapad.

Nije sve na njenom putovanju išlo glatko. Kada je napokon prešla jezero, trebala je preplivati reku, a i trn joj se
u međuvremenu zabio u šapu. Bujice i virovi reke nisu bili jedini problem. Skupina neodgojenih dečaka počela
je da trči za njom, viče i gađa je kamenjem. Lesi je to prestrašilo i na momenat joj koncentracija popusti pa ona
udari u kamen, a vir je odvuče ispod površine. Snažna Lesi je ipak uspela da izroni, ali ono što nije odmah znala
jest to da joj je udarac slomio rebro. Kada se izvukla iz reke, bila je ponovo slobodna poći na jug.
„Na bol u slabinama, kao ni na bol na šapi, nije više ni mislila. Ipak je podešavala svoj hod da bi što manje
vređala rane.“

Ali bol je u jednom trenutku pobedila. Nije mogla da stane na stražnje noge, pa se potresena povukla pod neki
stari zahrđali kotao. Kad se životinje u prirodi razbole, one se povuku negde ili da umru ili da ozdrave. Lesi je
šest dana ležala u groznici, ali trn je na sreću ispao i ona je mogla da šepajući ode po vodu. Još tri dana je ležala
kako bi se potpuno oporavila. Nakon deset dana i dalje nije mogla sda stane na ozleđenu nogu, ali osetila je
čežnju za domom i znala da je mora da ide. Takođe je znala da najpre mora da nabavi hranu, s obzirom na to
da nije jela deset dana.

To nije bio kraj nesreća za Lesi. Desetak dana nakon što je napustila svoje sklonište, šepajući dalje naletela je
na stado ovaca koje su čuvali dvojica seljaka. Ti seljaci su bili tu kako bi ubili divlje pse koji im kolju ovce, ali nisu
znali da Lesi nije jedna od njih stoga zapucaše na nju i metak joj okrzne nogu.

„Sada se ona bojala čoveka više no ikada. Ne samo da su njegove ruke mogle da je stave na lanac i u štenaru,
nego je on znao proizvesti zvuk sličan gromu, koji para uši i koji je, kao kakav dugačak nevidljiv bič, mogao
dospeti čak do nje i naneti joj bol – takav bol kakav je nju sada razdirao.“

Nakon pucanja, pustili su svoja dva lovačka psa na nju. Lesi je prvi put u životu morala da se bori, ali njeno
čistokrvno poreklo je izašlo na videlo i ona je nadjačala čak dva psa. Međutim, nije ih ubila, već se, kada je
izvršila svoj zadatak, ranjena, ali mirna okrenula i otišla. Kada je to video, seljak nije mogao da puca pa su je
pustili da ode.

Kako je išla prema Donjoj Škotskoj, tako je na njenom putu bilo sve manje brda i šuma, a sve više ravnica i ljudi.
Lesi se i dalje klonila ljudi jer je znala da mogu da joj nanesu bol pa bi onda, kada bi joj se čovek suviše približio,
potrčala.

„Sam taj kas je bio sporiji, jer je s ovom promenom okoline došla još jedna promena – nije više bilo hrane.“

Toliko je patila zbog nedostatka hrane da je u jednom selu prihvatila zdelicu vode i ostataka koju joj je neka
nepoznata žena dala. Ženu je jako iznenadilo kada je Lesi usred jela ustala i krenula na jug. Nije znala da Lesi
ima unutarnji sat koji je vuče ka Grinal Bridžu. Dok je prolazila kroz neki grad, pokušali su je uhvatiti jer su
sumnjali da je besna, ali ona im je pobegla preskočivši visoki zid.

Međutim, u najvećem gradu kroz koji je prolazila, Glasgovu, morala je da prođe preko mosta gdee prolaze
ljudi. To je bio jedini put. Pokušala je da se što manje obazire na njih, ali u je jednom momentu uhvate šinteri.
Agresivno su prebacili mrežu preko nje i stali da je tuku sve dok nije došla neka devojka i zapretila im da će ih
prijaviti nastave li biti tako agresivni prema jadnom psu. Ona je osobno stavila Lesi u kola, a potom zabrinuto
razmišljala šta li će sada biti s njom.

Lesi je krotko ležala u kutu šiterajskih kola, a nastavila je da leži i kada su se vrata otvorila i svi psi počeli da
divljaju. Šinter ju je, podučen primerom kako ju je devojka uvela u kola, vezao samo laganom uzicom i vodio
dalje. Međutim, kada je uvidela priliku, Lesi iskida uzicu i krene da beži. Svi pojure za njom, a ona je trčala kroz
dvorište pa kroz hodnik, a onda se našla pred zidom.

Iznad nje je bio zatvoren prozor, a pored nje zatvorena vrata. No u jednom se momentu vrata otvoriše i ona
projuri kroz njih direktno u sudnicu. Sudac je taj neočekivani događaj iskoristio kako bi podsetio ljude na svoj
već dobro poznati smisao za humor.

„- Pretpostavljam da je to potvrdan odgovor! Hteo bih još samo da dodam da je ovo za poslednjih dvadeset
godina najinteligentniji svedok koji je stajao preda mnom. On je prvi koji mi nedvosmisleno može odgovoriti sa
„da“ ili „ne“. „

Ali nije se valjalo predugo šaliti u njegovoj sudnici pa on ubrzo naredi da odvedu Lesi kako znaju i umeju. Šinteri
ni tada nisu uspeli da je uhvate, već ona pobegne nazad u dvorište gde je, suprotno svim zakonima fizike,
skočila prvo na krov kola, potom pala s njih, da bi na kraju preskočila pet metara visok zid. Tokom skoka je
iščašila rame, ali bila je živa i slobodna. Nakon njezina bega, šinteri su razmišljali kako će napisati izveštaj o
begu, ali tada dođe devojka s mosta i zatraži psa u zamenu za novca. Šinteri su joj posramljeni rekli da je pas
pobegao, ali devojka beše srećna jer je Lesi slobodna, bez obzira na to što nije njena. Šinteri zaključiše da
nikada ne treba da vjeruju psu.
Lesi je umorna, slomljena i izgladnela zadnjim snagama preplivala reku koja je delila Škotsku i Englesku.

„Napokon se ona nogama dotače nekog strmog tla i dotetura nekako do obale. Njena dlaka, natopljena
vodom, kao da je bila preteška za nju i ona posrnu. Puzala je uz nasip, ali se pri tom više vukla no što je hodala.
Stigla je u Englesku!“

Ali nakon plivanja, telo ju je izdalo i ona je ceo dan preležala kao mrtva dok su muve zujale oko nje. Pred noć
nađe snage i uputi se ponovo na jug, a na svom putu prođe pored neke samotne kućice. U toj su kućici ispred
ognjišta sedeli Daniel Feden i njegova žena Dali koja se ljuljala na stolici i plela čarape. Oni su živeli skromno i
samotno, ali srećno. Malo pre nego što su krenuli na spavanje jer je vatra u ognjištu počela da se gasi, Dali začu
Lesi kako hoda u blizini kokošinjca. Kada je ugledala tako lepog psa (iako je bila mršava i prljava, i dalje se
videlo da je čistokrvna pasmina) znala je da mu mora pokušati pomoći.

Samo za nju je ponovo naložila vatru i dala joj je poslednju konzervu mleka. Unatoč trudu nisu bili sigurni hoće
li preživeti noć, zato je Dali odlučila prosediti s njom. Lesi se, naravno, oporavila i već idućeg jutra prepoznavala
je Danielove korake i ponašala se kao pravi pas čuvar. Dali je poslala Daniela da se raspita je li neko izgubio psa,
a kada su otkrili da nije, odlučili su da je zadrže.

„Snaga joj se povratila za te tri nedelje otkako se nalazila u ovom novom domu. Čula joj oživeše, a mišići
postadoše gotovo isto tako jaki kao i ranije.“

Sa zdravljem joj se počelo vraćati i njezino „čuvstvo vremena“ pa je svako popodne oko četiri šetala užurbano i
nervozno gore – dole, od vrata do prozora. Dali je to primetila i shvatila je da je Lesi na nekakvom putu i da su
joj oni samo usputna stanica gde je morala da povrati snagu te da sad mora da nastavi. Ona i muž jako su
zavoleli Lesi, koju su preimenovali u Bonie, i upravo zato nisu mogli da podnesu da bude nesrećna. Zato su
jednoga dana, u četiri sata popodne, otvoriti vrata i pustili je da ide. Lesi je bila dobro odgojeno pseto i nikada
ne bi sama otišla od dobrih ljudi, ali kada su je oni sami pustili krenula je na jug. Dali je bila jako tužna i znala je
vrlo dobro da nikada neće poželeti drugog psa.

Iduća stanica na Lesinom putu bio je Rauli.

„Raulijevo lice i pojava bili su dobro poznati po celoj severnoj Engleskoj, jer je on kao lončar putovao po njoj.
Jedan konj vukao je pokrivena kola – njegovu pokretnu kuću i prodavnicu kojima se on lagano vozio cestama,
noseći svoju robu i živeći u njima. A kada je ulazio u neko selo ili grad, on je debelom motikom udarao po
jednom od svojih najvećih lonaca – jednoj ogromnoj posudi mrke boje, i to lupanje u lonac ličilo je na dubok
zvuk nekog velikog zvona.“

Rauli je svoju turneju imao jedan put godišnje, kada bi mu brat napravio dovoljno lonaca, a putovao je svuda
uz svoju kobilu Bes i psa Tutsi s kojom je ponekad radio predstave kako bi zabavio seosku decu. Jednoga dana
je hodajući uz svoju kuću i prodavnicu na kotačima ugledao psa koji sam samopouzdano šeta. Bila je to Lesi.
Ponudio ju je jetricama, ali Lesi je bila predobro istreniran pas da bi uzela hranu od neznanca na putu. Ipak,
glad je prevladavala navike.

Lesi je privučena mirisom šetala celo popodne uz i okolo kočije. Svaki put bi se približila malo više kočiji i
Rauliju. Kada joj je Rauli naposletku stavio hranu u posudicu, ona ju je pojela. Od tada je poslušno išla za njim
uz kočiju, zaustavljajući se pristojno u selima. Jednom je Rauli zbog nje čak i promenio smer. Naučio ju je mali
trik i bio je srećan što uz sebe ima dva poslušna psa. Ali Lesi je i njega morala da napusti u jednom momentu.

No do tada, morala je još jedan put da dokaže svoju hrabrosti. Dvojica razbojnika napala su lončara i kola, a
Lesi je bila naučena da se kloni ljudi i zato je najpre pobegla. Ali kada je shvatila da nešto nije u redu, kada su
razbojnici toljagom usmrtili Tutsi i kada je Rauli bio na izmaku snaga, Lesi se vratila.

„Dva potpuno suprotna osećaja borila su se u Lesi – jedan da se kloni ljudi, a drugi da brani svoj dom, pošto su
kola i vatra bila sada, u neku ruku, njen dom. I taj poslednji osećaj nadvlada u njoj. Ona ga beše nasledila još od
svojih predaka. A strah od ljudi, taj skorašnji osećaj, bila je stekla tek poslednjih meseci svog života. Zato je
stariji osećaj i pobedio.“

Napala je razbojnike i obranila Raulija, koji joj je bio zahvalan i pustio je da ide. Znao je da bi ga Lesi samo
podsećala na Tutsi i da još ne može želeti drugog psa. Zato se oni pozdraviše na raskrižju gde su pokopali Tutsi i
svako krene svojim putem. Međutim, Rauli je već bio nadomak kuće kada je Lesi zapela u snežnoj mećavi te
ostala zatrpana i iscrpljena pod belim nanosima.

Džo se nakon nekog vremena prestao nadati da će ikad više ponovo videti Lesi.

„No ako nada može da zamre u čoveku, ne znači da to mora biti slučaj i kod životinja; dokle god živi, ona se
nada i veruje, i zato Džo, prolazeći toga dana školskim dvorištem, nije mogao da vjeruje svojim očima.
Zažmurio je malo, zatresao glavom i protrljao pesnicama oči; jer ono što je video izgledalo mu je kao san.
Tamo, nekoliko koračaja od školskog ulaza, nailazilo se – njegovo pseto.“

Džo je trčao kući kako bi se što pre pobrinuo za Lesi. Majka i otac danima su je hranili, lečili i grijali kako bi
preživela. I uspeli su. Međutim, Sem je ponovo rekao da pas pripada vojvodi i da mu ga moraju dati ako dođe
po njega. Džo se konačno rasplakao pred majkom i molio je dugo i tužno da popriča s ocem. Ona je pristala, a
kada je vojvoda došao, Sem je pred njega izveo psa koji nimalo nije ličio na Lesi. Vojvoda je igrao njihovu igru i
složio se da to nikada nije bio njegov pas. Usput je i zaposlio Sema kao voditelja štenare i obećao njegovoj
porodici stan na imanju.

„I kako su nedelje odmicale, tako se i ona, pažljivom negom i dobrom hranom, polako oporavljala i postajala
opet isto pseto kakvo je nekada bilo.“

U kući Sema Karakloa, doduše u nekog drugoj kući, sada je napokon sve bilo u redu. Džo je bio srećan. Roditelji
se više nisu svađali i ljutito došaptavali, majka mu nije prigovarala i novac više nije bio problem. I Džo je znao
da je sve to upravo zbog – Lesi, njegovog vernog psa koji se uvek vraćao kući. Idućeg leta, kada se Prisila vratila
sa školovanja, zamolila je Džoa da joj dozvoli da vidi Lesi. Ali ne samo da joj je Džo pokazao nju, već i njezinih
sedam kučića koji su već imali tri sedmice. Zaista, sada kada je Lesi bila kući, napokon je sve bilo kako treba.
LIKOVI: DŽO, SEM, LESI, VOJVODA

ANALIZA LIKOVA

Džo Karaklo – dobrodušan i skroman dečak koji je dane provodio u igri sa svojom najboljom drugaricom Lesi,
dok ona nije prodana. Svaki put kad bi se Lesi vratila, davao bi sve od sebe da nagovori roditelje da je zadrže.

„Lesi je za njega bilo jedino sjajno svetlo usred jednoličnog tamnog sveta. Bila mu je drugarica s kojom je
mogao da razgovara dok su ostali govorili samo ono što bi trebali osećati, a ne ono što su zaista osećali.“

Trebalo mu je mnogo vremena da preboli odlazak Lesi, ali ljubav se nije smanjila. Kada mu se vratila, nakon što
je prešla hiljade milja, voleo ju je jednako kao pre.

„Lesi je skakutala oko Džoa, a oči su joj svetlile. Dečak i pas, sunce i livada zajedno su razgovarali jezikom koji je
ličio na pesmu.“

Sem Karaklo – strog, ali pravedan čovek. Bivši rudar i najbolji trener pasa u Jorkširu. Veruje da se iz siromaštva
može izvući radom i najviše ceni poštenje.

„- Vidiš, Džo, pokatkad, iako živi u oskudici, on se baš tada bori – više nego ikada – ostati pošten, jer je to još
jedino šta mu preostaje. I na taj način on i uspeva da ostane pošten. O – čudna je stvar to poštenje! Ne postoje
dva puta koji vode do njega – postoji samo jedan. Treba biti ispravan! Treba biti pošten? Shvaćaš li ti to, Džo?“

Lesi – škotska ovčarka Sema Karakloa. Verna i odana, disciplinovana i elegantna, ali pre svega puna ljubavi
prema dečaku. Unutarnji „sat“ vodio ju je hiljadama milja. Imala je svoj instinkt i želju (ili potrebu) da dođe po
dečaka u školu. U tome ništa nije moglo da je zaustavi.

„No ako nada može da zamre u čoveku, ne znači da to mora biti slučaj i kod životinja; dokle god živi, ona se
nada i veruje…“

Vojvoda od Radlinga – star i čangrizav čovek kojeg može da oraspoloži samo njegova unuka Prisila. Misli da je
sve bilo bolje pre i da današnje generacije nisu kako treba. Tri godine se borio da dobije Lesi, ali je na kraju ipak
pustio da ostane s vlasnicima koje voli.

„Vojvoda je samo jedno smatrao tačnim – da se ceo svet okrenuo naopačke. Ništa više nije bilo onako kao
nekada kada je on bio mlad.“

BELEŠKE O PISCU

Erik Najt bio je engleski pisac i scenarista. Rođen je 1897. godine u Jorkširu u Engleskoj. Bio je treći od četvorice
sinova u porodici Najt. Rođen je u bogatoj porodici, ali njegov otac je ubijen kada je Erik imao tri godine, pa je
njegova majka morala da ide u Rusiju kako bi prehranila porodicu. Erik se još kao mladić preselio u Ameriku.

Tokom Prvog svetskog rata bio je vojnik u kanadskoj armiji, a tokom Drugog svetskog rata borio se na strani
američke vojske, gdje je imao čin majora. Neposredno pre smrti, tačnije 1942. godine preuzeo je američko
državljanstvo.

Iako je napisao brojne romane koji su doprineli njegovoj popularnosti, ipak je najviše upamćen njegov dirljivi
roman Lesi se vraća kući.

Erik Najt je umro u Americi u padu aviona 1943. godine.