Брбљиво срце (одломак)

Весна Алексић

Вртешка с коњићима

Ја се зовем Јелена Шуман и нисам нека сујеверна особа, али кад

рану јутро сретнем два оџачара, шта друго да помислим него да ме
чека нека мала срећа тог дана?!
- Нема то везе са оџачарима, Јелена! Сваки дан је створен да ти
се догоди нешто лепо, само ако умеш то ,,нешто” да пронађеш и
осетиш - рекла је баба Гина бацајући меко тесто по столу.
Месила је божићни колач, а све кошчице су је болеле, тако ми се
пожалила и то је значило да ће снег! Сецкала сам орахе и суво
грожђе, трпајући их успут у уста и мислила, снег није довољан, мора
још нешто лепо да ми се догоди, мада ни сама нисам тачно знала
шта би то могло да буде...
- Је ли то ОНА ПРАВА слама? - упитала сам баба Гину из чије је
пијачне торбе вирио купљени снопић жуте сламе.
- Ако ти мислиш да је ОНА ПРАВА СЛАМА, онда и јесте права!
- рекла је баба Гина и намигнула ми, а ја сам волела то код ње, кад
почну да јој спадају наочаре, боре и подочњаци, и старачке
брадавице... и кад почне да личи на неку моју другарицу. А то се
догађало увек кад би ми причала приче.
И прича о слами и звезди, оној великој звезди водиљи која се
појавила на истоку и одвела Иродове мудраце у Витлејем, све до
пећине у којој се родило дете по имену Исус, била је њена! Мудраци
су дете даривали и ја сам знала, наравно, да је немогуће да слама из
баба Гинине торбе буде ОНА слама, али сам се правила да јесте и то
ми се свиђало...
- Е, да не морам још до школе... код тебе је тако лепо... А
замисли, организовали нам то такмичење усред распуста, то није
фер! - пожалила сам се баба Гини.
- Свакако ћеш да идеш тамо и да одрецитујеш своје... Можда ће
ти се баш тамо догодити то мало, лепо што очекујеш од овог дана -
одговорила је она.
Моја мајка најчешће није имала времена да ми прича приче, чак
ни да одговара на сва моја питања. Она је углавном журила и грдила.
Чим ме угледала тог јутра, подигла је главу са свезака које је
прегледавала, подвлачећи читаве редове црвеном хемијском, и
фркнула: - Усисивач у у руке и да поспремиш дневну собу... Ако
видим још једном да си уносила куче у собу, држите се и ти и оно,
чујеш ли?
 Чула сам и ћутала. Узела сам усисивач и помислила да госпођа
Ана, моја мајка, и није баш рођена под неком љубазном звездом, и
да би је мало требало послати код баба Гине, само да седи ида удише
оне мирисе прах - шећера и цимета, да се мало смири... Да не подели
двојке и тројке том јадном разреду чије је свеске из енглеске лектире
читала, да им запапри ваљда почетак другог полугођа.
Тако поквареног расположења, отишла сам у школу где сам
успела само да поцепам нове чарапе и да, пред жиријем, прогутам
целу претпоследњу строфу песме.
Бићу сигурно најгора - пожалила сам се Ђолету на паузи, а он
се само смешкао онако како се смеше људи којима све полази за
руком. Облаци су били сиви и тешки као џакови и стајали су ниско
изнад школског дворишта. Загризла сам кифлицу с еурокремом и он
ми је поцурио низ браду и стигао ми до беле јакне. Будући глумци и
рецитатори око мене су се смејали. Нисам знала шта је ту смешно,
па сам, зловољна, ћутала. Какав дан! Била је јутрос у праву баба
Гина, од оџачара никакве користи, мислилса сам.
А онда је почео снег! Затрпавао је крупним пахуљама и мени се
поново учинило како све куће у улици Вука Караџића лебде изнад
тла и, онако беле у сумраку, личиле су ми на кућице и коњиће на
вртешци која се сасвим лагано окреће.
- Опет фантазираш, Јелена! - рекла би ми моја мајка кад бих то
пред њом изговорила, а богме и многи други... Зато сам само
лелујала низ улицу и ћутала. Ћутала сам и код баба Гине, где смо се
окупили да пијучемо на слами. Аља се гласно радовала свакој
пронађеној бомбони и ораху, а ја сам искористила прилику да
унесем Шрвула у стан, јер вече је и за њега било Бадње! Баба Гина је
то разумела.
А онда је дошла и моја мама.
Ђоле, чека те поштар у ходнику! - рекла је расположена и
посегла за понуђеном шољицом кафе у баба Гининој руци.
Следећег тренутка, препун радости, Ђоле је отварао велику, белу
коверту.
- Тата из Москве... - рекао је и ја сам видела две велике звезде са
истока како светле у његовим очима. Честитка у његовим рукама
била је позлаћена.
- И мирише! - додала је Аља задовољно. И моја мама се смешила.
- Волим да дођем код вас, као да поново дођем код моје мајке -
тихо је рекла баба Гини и сагла главу.
Била сам збуњена. Она моја мама од јутрос што бесно прецртава
грешке у свескама гимназијалаца и ова овде, смирена и мала као
дете поред сламе... Ништа ми није било јасно. Снег је лелујао кроз
мрак, Ђоле је причао Аљи о Москви, Бадње вече је мирисало и
трептало кроз одсјај свећа по зидовима и ја сам одједном, без
разлога, била срећна! И опет ми се учинило како улица Вука
Караџића лебди као вртешка са кућицама и коњићима и, чудо једно,
чинило ми се ми је БАШ МОЈА МАМА, давно једном, испричала ту
причу.