Радоје Домановић

САТИРЕ
Вођа

– Браћо и другови, саслушао сам све говоре, па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам
договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши
и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву
ваљда нико никад није запамтио.

– Докле ћемо се ми овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без ’ране,
а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други
начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да
се кренемо у бели свет тражити бољу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког
неплодног краја. Где је и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас, ни мене. Главно је
да ви мени верујете да је ово било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше,
некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало,
ослободих се те страшне заблуде, и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати
било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао
измислити.

Слушаоци, бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, са рукама под
појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом
чаробном, рајском пределу где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.

– Тако је, тако је!… – зашушташе изнемогли гласови са свију страна.

– Је ли б..л..и..з..у? – чу се развучен шапат из једног угла.

– Браћо! – отпоче опет један говорити мало јачим гласом. – Ми морамо одмах послушати
овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд.
Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са
врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечно овде остати и радити од јутра до мрака па
опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?… Морамо поћи и потражити болу, плоднију
земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.

– Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! – зашушта шапат, и маса пође
некуд, не мислећи куда.

– Станите, браћо, куда ћете? – опет ће онај први говорник. – Морамо ићи, али се тако не
може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо. Ја
предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим,
најбољим и најпречим путем.

– Да изаберемо, одмах да изаберемо!… – чу се са свију страна.

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може
чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице
прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један
другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

– Браћо! – истиче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. –
Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо и нико никог не слуша. Бирамо вођу!
Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се
сви добро знамо и ја први не бих се смео са својом децом поверити ниједноме овде на
овом збору. Него, кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи
у хладу крај пута?…

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете.

Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде,
седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.

– Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду
улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

– Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник

издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас
поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли.
Други би се, брзоплет, већ десет пута досад умешао међу нас, или почео ма с ким
разговор, а он толико времена седи сам самцит и само ћути.

– Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него је врло паметан –
закључише и остали, па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу
откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог

путника, кога им је, како веле, сам Бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и
плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу, те му изнети побуде збора и
своје бедне прилике, и умолити га да се прими за вођа.

Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе
говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у
коме се налазе и заврши овако:

– То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи
завичај. И баш сад, када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те
нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих
становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си
свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој
наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти,
хоћеш ли нам бити вођа?

Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже ни главу. Остаде до краја у
истом положају како га и затекоше; оборио главу, намрштен, ћути, лупка батином по
земљи и мисли. Кад се говор заврши, он, не мењајући положај, кратко и ’ладно процеди
кроза зубе:

– Хоћу!

– Можемо ли дакле поћи с тобом тражити бољи крај?

– Можете! – продужи мудри странац не дижући главе.

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.

Саопштише збору срећан успех, додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том
човеку.

– Није се ни макао с места, нити главе подиже бар да види ко му говори. Само ћути и
мисли; на све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.

– Прави мудрац!… Ретка памет!… – повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је
сам Бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред
таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.

И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.

Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две
стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо
огњиште.

Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти
крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава,
изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на
њима и изразу дала слику беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима
огледаше први зраци наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ
смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно слутње, и радије би остао да причека
још који дан, па да и он остави кости у том кршу, неголи да тражи боли завичај; многе од
жена гласно наричу и опраштају се са умрлима, којима гробове остављају; људи се
отимају да се сами не би разнежили, и вичу: „Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом
проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?“ А и они би сами чисто хтели да цео тај
проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, собом.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе
на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и
имају, али, тек, ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и
дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торба, или по две вреће преко
самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили, па зарже покадшто; неки,
опет, натоварили магаре; дечурлија вуку псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика,
псовка, кукњава, плач, лавеж па чак је и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни
речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али
му је баш због таквог држања популарност нарасла, тако да је сваки био у стању скочити,
што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав
разговор:

– Море, срећни смо те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло
и наопако, пропали бисмо! То је памет, мој брате. Само ћути, речи још није проговорио! –
рећи ће један, па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.

– Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли. Мудар човек, разуме се, па само
ћути и нешто мисли!… – додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.

– Па, оно, није ни лако водити оволики свет! И мора да мисли кад је примио на себе
толику дужност! – опет ће први.

Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али, како
никог не беше, није се могло дале оклевати.

– Хоћемо ли се кренути? – питају вођу.

Он устаде без речи.

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га

чувају да му се не би десила каква опасност.

Вођа, својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено
штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: „Живео!“ Вођа коракну
још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде
маса. Вођ се измаче мало, и лупи два-трипут штапом по плоту.

– Шта ћемо? – питају.

Он ћути.
– Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба
радити! – викнуше они што су уз вођу.

– Ено врата, ено врата! – вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни.

– Пссст, мир, децо!

– Буди бог с нама, шта се чини! – крсте се неке жене.

– Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!

За тили часак пуче плот, као да га није ни било.

Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак, и застаде. С муком се
ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.

– Па шта је сад опет? – вичу они позади.

– Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођа.

Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу деца, па и многи људи из позадине.

– Ето пута, ето пута! – ругају се гневно они уз вођа. – А ко ли зна куд он води, слепци
једни? Не могу сви заповедати. Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак.

Навалише проваљивати.

– А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

– Нема, брајко, ништа без муке, ваља се и промучити, ако мислимо успети – одговарају на
то најодважнији.

Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.

Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.

Обалише и њих, па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана, јер су још неколико мањих, сличних препона морали
савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб,
понеко само хлеба да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још
летње време, те се бар гдегде нађе која воћка.
Први дан, тако, пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па
и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора
рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је привила влажну крпу; једно
дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу,
пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље
одважно за вођом, ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како
је угануо ногу, већ се само претвара, јер је рад да се врати натраг.) Најзад, мало ко да нема
трн у руци, или да није огребан по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су
пошле, а деца, као деца, наравно, плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и
бол.

На превелику срећу и радост свију, вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега
највише и чувају, али тек, тек – има човек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише Богу што су први дан срећно путовали и што
им се вођи није никакво, па и најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе
најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:

– Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак,
али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи
нашој. Нека нам Бог милостиви сачува вођу од сваког зла да би нас и даље овако успешно
водио!…

– Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!… – прогунђа љутито она жена.

– А јаој нога! – продера се чича, ослобођен том примедбом женином.

Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи
говорникове.

– Јест, изгубићеш друго око – плану говорник – па нека оба изгубиш. Ништа то није да
једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу
своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда, једно око!
Шта ће ти очи кад има ко за нас гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и
чичине ноге напустити ово племенито предузеће.

– Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови са свију страна.

– Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да кука и буни друге
људе. Што се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.

– Сви ћемо, сви за њим док нас траје.

Вођ је ћутао.
Људи га опет узеше загледати и шапутати:

– Само ћути и мисли!

– Мудар човек!

– Гле, какво је њему чело!

– И намрштен једнако.

– Озбиљан!

– Куражан је, види се по њему.

– Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи
штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће
важности, само ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на
остругу, на боцу, сломије по неколико њих ногу, или руку, разбије понеко главу, али се
све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били. – Помрли би да су и у
кући седели, а камоли на путу! – рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље.
Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи, јер тако
је Бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања: – То је мања жалост, а не дао бог да
родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу. Кад је тако суђено, боље
што пре, јер мање и жалости! – тешио је опет онај говорник. Многи храмљу и гегају, неки
завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку о марами:
сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље и
даље. Све би то лакше подносили, али их је и глад често мучила. Али, напред се мора.

Једног дана се деси нешто важније.

Вођа иде напред, уз њега најодважнији (Мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је
мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њиховом
срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не
казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и
дубока каменита јаруга – прави амбис. Обала тако стрма, да се није смело ни корачити
напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он, оборене главе, намрштен и
замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно,
по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим.
Никога он не погледа, ништа не рече; на његовом лицу никакве промене, ни трага од
страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као
крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два
корака па је вођа до амбиса. у смртном страху, разрогачених очију, стукнуше сви, а
најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том
коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати.

– Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим
мудрим човеком, јер он зна шта ради; није ваљда луд да себе упропасти. Напред за њим!
Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту, иза те јаруге,
није каква дивна плодна земља коју је Бог нама наменио. Напред само, јер без жртава нема
ничега! – Тако изговори онај говорник и коракну два корака напред, те га нестаде у јарузи.
За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео
човек да нико жив, а камоли здрав и читав, изићи не може из тог амбиса. Али тврд је
човечији живот. Вођа је имао ретку срећу, те се при паду задржао, као и увек, на неком
џбуну, те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.

Док се дотле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше
непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али
се он ни на то не осврташе.

Који су се срећније скотрљали и зауставили где на џбун или дрво, почеше с муком
излазити из јаруге. Неко сломио ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по
лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају вођу мрко, попреко, и стењу од бола, а он
ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког; неки
су напуштали такав пут и враћали се натраг.

Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на
мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и
иду. Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је то пут био.

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још
очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање.

Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане
око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити
нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то
јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање од бола. Па и шта
би, кад се натраг не може. Зар толике жртве, па сад напустити пут?!

Сумрачило се. Гегају тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по
један корак, па сви опет у јаругу.

– А јаој, нога!… А јаој, мајко моја, рука!… А јаој! – разлеже се кукњава, а затим само
кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дотичног вођу, па умуче.

Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана када га изабраше за вођу. На њему
се не опажају никакве промене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе, онако
нагрђени и крвави, да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх
и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још
пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде у том

чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним
очима својим рођену пропаст.

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола,
очајања и горчине:

– Куда ћемо?

Вођа ћути.

– Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама
и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли
пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица
поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

– Па зар нисте сви на броју? – процеди вођа не дижући главе.

– Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном
путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо
овакве наказе.

– Не могу да погледам!…
– Зашто?!

– Слеп сам!

Настаде тајац

– Јеси ли у путу вид изгубио?

– Ја сам се и родио слеп.

Она тројица оборише очајно главе.

Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће; по брдима се повила магла, а
кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање.
Сунце сакривено облацима, који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.

Она се тројица згледаше у смртном страху.

– Куда ћемо сад? – процеди један гробним гласом.

– Не знамо!

Београд, 1901. године

Данга

Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да
сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене,
миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена. ’Ајде, да речем, да ја правим изузетак
од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако
пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од
полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај, и таман хтедох проћи, пун неких
слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука, па право капи; глава се сама приклони
земљи, а уста ми се развукоше на пријатан осмех којим обично сви ми старијег
поздрављамо.

„Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!“, помислих у том тренутку, и с

презрењем погледам на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно
дугме.

– Простак! – изговорим јетко и пљунем, па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу
да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени Бог
дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.

Ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих
ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе
ствари на ум.

Тога дана ми се није ништа необично десило. Вечерао сам добро, и по вечери чачкао зубе,
пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска
права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао. Убрзо ми је књига испала из
руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу,
јер сам потпуно извршио све своје дужности.

Одједанпут се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна
ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно,
страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим
напред и клизам се по каљавом путу, то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад
залутао. Лутао сам тако, бог свети зна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као
некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.

Ишао сам тако врло много година, и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у
неки непознати крај, у неку чудну земљу, за коју, ваљда, нико живи и не зна, и која се
сигурно само у сну може сањати.

Врљајући по тој земљи, стигнем у неки велики, многољудни град. На пространој пијаци
тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја, да уши човеку заглуну.
Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики
свет.

– Ми смо мирни и ваљани људи – отпоче ми он причати – верни смо и послушни своме
кмету.

– Зар је код вас кмет најстарији? – прекидох га питањем.

– Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.

Ја се насмејах.

– Што се смејеш?… Зар ти ниси знао?… А одакле си ти?…

Ја му испричам како сам залутао, и да сам из далеке земље Србије.

– Слушао сам ја о тој чувеној земљи! – прошапута онај за себе, и погледа ме с решпектом,
а затим ми се обрати гласно:

– Ето, тако је код нас – продужи он.

– Кмет управља са својим пандурима.

– Какви су то пандури код вас?

– Е, пандура, знаш, има разних, и разликују се по рангу. Има виших пандура и нижих…
Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овде свакојаки
пробисвети те нас кваре и уче злу. Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих,
кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће
сваком ударити жиг на чело. Ето, зато се народ искупио да се договоримо шта ћемо
радити?

Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам
племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!

Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену, па ће охоло рећи:

– Хе, странче, ти се већ уплашио?!… Међер нема наше куражи далеко!…

– Па шта мислите да радите? – упитам стидљиво.

– Како шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема наше куражи надалеко,
кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо
тамо заједно. Ја морам пожурити.

Таман ми да пођемо, кад се, тек, пред вратима чу пуцањ бича.

Провирим напоље, кад ал’ имам шта видети; један човек са неком тророгљастом, сјајном
капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног,
грађанског кроја, и заустави се пред механом, те се скиде.

Механџија изиђе и поклони се до земље, а онај човек у шареном оделу уђе у механу и седе
за нарочито украшен сто. Онај у грађанском оделу остаде пред механом чекајући.
Механџија се и пред њим дубоко поклони.

– Шта ово значи? – упитам механџију збуњено.

– Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана,
наш велики богаташ и патриота – прошапута мехаџија.

– Па што допушта да га јаше?

Механџија ману на мене главом, те одосмо мало у страну. Насмеја се некако презриво и
рече:

– Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!…

Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао. Али сам последње
речи добро чуо: „То је услуга отаџбини, коју не може и не уме сваки народ да цени!“

Стигосмо на збор, где је већ отпочет избор часништва зборског.

Једна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена;
друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.

Направио се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.

– Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важна збора – говори
један из прве групе – јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате. Ја
мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.

– Шта ти говориш – цичи један из друге групе – кад тебе није ни практикант никад
узјахао!

– Знамо ми ваше врлине – виче неко из треће групе – ви нисте ниједан ударац бича
отрпели, а да не закукате.

– Да се споразумемо, браћо! – поче Колб. – Мене су, истина, јахали често наши
великодостојници још пре десет година, и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може
бити да има још заслужнијих људи. Има можда млађих и бољих.
– Нема, нема! – дрекнуше његови бирачи.

– Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година – вичу из
друге групе.

– Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више – вичу из треће групе.

Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз на коме угледах млада
човека око својих тридесет година. Како он наиђе, а све се главе дубоко приклонише.

– Ко је ово? – шапнух механџији.

– То је првак у грађанству. Млад човек, али много обећава. У своје младо доба дочекао је
да га је и сам кмет већ три пута до сада јахао. Стекао је више популарности, него ико до
сада.

– Можда ће њега изабрати?… – упитам.

– Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време
их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао.

– Како се зове?

– Клеард.

Учинише му почасно место.

– Ја мислим – прекиде Колб тишину – да нам бољег човека за ово место не треба тражити
од Клеарда. Млад је, али ми старији ни изблиза нисмо му равни.

– Тако је, тако је!… Живео Клеард!… – заори се из свију грла.

Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место.

Сви се опет приклонише дубоко, а затим настаде тајац.

– Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте.
Ваше наде које су положене на мене и сувише су ласкаве. Тешко је руководити народним
жељама у овако важне дане, али ја ћу уложити све своје силе да поверење ваше оправдам,
да вас свуда искрено заступам и да свој углед и даље високо одржим. Хвала вам, браћо, на
избору.

– Живео, живео, живео! – осу се са свију страна.

– А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном
догађају. Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се
врелим гвожђем стави жиг на наше чело. Јест, то су муке које не може сваки поднети.
Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо
потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова,
оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и за добро нас,
њихових потомака. Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо
трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу? Сваки прави родољуб,
сваки који жели да се наше племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.

– Тако је! Живео, живео!

Још се јави неколико ватрених говорника, који су храбрили застрашени народ и говорили
отприлике то исто што и Клеард.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег.
Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се
светле сузе.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег.
Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се
светле сузе.

– Децо – отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу
браду – мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боље не допустити такву
срамоту. Мени је стотину година, и живео сам без тога… Па зар сада да ми се на ову седу
изнемоглу главу удара жиг ропски…

– Доле с том матором рђом! – дрекну председник.

– Доле с њим! – вичу једни.

– Матора кукавица! – вичу други.

– Место да млађе куражи, а он још плаши народ! – вичу трећи.

– Срам га било од оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи
јуначнији! – вичу четврти.

– Доле с кукавицом!

– Да се избаци напоље!

– Доле с њим!

Раздражена маса млaдиx, јуначких грађана јурну на изнемогла старца, те га у јарости

почеше ударати и вући.

Једва га пустише због старости, а иначе би га камењем засули.

Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се
јуначки држати.

Збор се растури у најбољем реду. При разилажењу се чули гласови:

– Сутра ћемо видети ко смо!

– Видећемо сутра многе хвалише!

– Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће

јунаштвом!

Вратио сам се натраг у хотел.

– Јеси ли видео ко смо ми? – упита поносно механџија.

– Видео сам – одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од
чудних утисака.

Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине:

„Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања овога или онога од
нас; време је да се једном престану ценити празне речи, којима ми изобилујемо истичући
своје неке уображене врлине и заслуге; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо
и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не! Али држимо да међу нама неће бити срамних
кукавица које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг
ударати. Сваки који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што
пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и
опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!…“

Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора да би сутрадан што пре
стигао на одређено место. Многи су опет, отишли одмах пред судницу да ухвате што боље
место.

Сутрадан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и
женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно
почасним жигом, како би доцније имали преча права на боља места у државној служби.

Ту је гурање, псовање (у том помало личе на нас Србе, па ми би мило), отимање ко ће пре
доћи до врата: Неки се чак и погушају.

Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу, и благо укорева народ:
– Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!

Почело жигосање. Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док
сам ја био.

Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели, те
мезете и пију.

– Пребринусмо и то! – говори један.

– Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац… – рече други.

– А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору!

– Е, па ко га знао!

Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога, јер сваког срамота да
се покаже кукавицом.

Клеард се обрука, јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар, који је тражио да му
се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим
поштовањем.

Неки су утекли, али су били презрени од свију.

После неколико дана шетао је онај са два жига на челу, исправљене главе, достојанствено
и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође све се живо клања и скида капе пред јунаком
својих дана.

Трче улицама за њим и жене и деца и људи да виде великана народног. Куд год прође
простире се шапат страхопоштовања: „Леар, Леар!… То је он! Оно је тај јунак што није
јаукнуо, ни гласа од себе дао док су му два жига ударали!“ Новине су писале о њему и
обасипаху га највећом хвалом и славом.

И заслужио је љубав народну.

Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су
стари јунаци, и они су умирали на кољу за слободу; и ми имамо јуначку прошлост и
Косово. Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем
пред судницу, па викнем:

„Шта хвалите вашег Леара?… Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска,
витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!“
Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, и ја се тргох… Пробудим се из сна.
Протарем чело у страху и прекрстим се, чудећи се шта све човеку не дође у сну.

„Умало ја не потамнех славу њиховог Леара“, помислим и окренем се задовољно на другу

страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршиo.
Мртво море

Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје
покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од
калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука,
и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на ногама јој штиковане папуче, разуме се
жутим везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затвореножуте
боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава
неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако
покојницу никад нисам видео да плаче. Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала
неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке,
упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку
ситницу, а у свему види неко зло. Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту
предвиди опасност.

– Хууу!… Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! –
прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.

Седнемо да ручамо, а она би, тек, мени:

– Полако једи, можеш да прогуташ кост, па сва црева да ти провали!

Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом:

– Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину!

Ако се иде на колима, она опет предвиди стотину опасности, и све то набраја, гунђајући за
свој рачун, љутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!
… Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.“ Узме дете дрво у руке, а она
би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато – истера очи.“
Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: „Прокопала
негде вода, па, тек, само док се омакне у амбис, хајд’, па после да буде куку леле, ал’
доцкан! Хууу!… Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.“ Сећам се како сам
толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје
злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!… Ето где стоји, а потегне озго ћерамида,
ћок у главу, па уби на место!“ Пошље ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах
пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре
и опрезне: „Пази низ ове басамаке, и кад идеш, немој да зеваш, него гледај пред ноге.
Саплетеш се, па мож’ да паднеш на месту мртав!… Код овог Турчина (тако је звала
бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком
из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров
неки, па тек заковрнеш као ћуре.“ Ма шта човек радио, или не радио ништа, у свему моја
добра покојна стрина мора наћи неке опасности. Ако спаваш – ху! Ако пијеш воду – хууу!
… Ако седиш – хууу, ако идеш, опет оно несрећно и злогуко хууу!

Једне недеље пошао стриц у цркву.

– Хууу! – учини стрина, с рукама под појасом.

– Шта ти је? – пита стриц.

– Хууууу! – беше њен одговор.

– Ваљда црква није рат, па да ми ту хучеш и гледаш ме као да ме испраћаш на вешала, а не

у божји храм!

Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним
злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко.

– Шта ти је, јеси ли ти луда жена?

– Може неки ’ајдук да искочи из шуме, па тек, само крк ножем! – вели стрина, запињући
из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој
душу прости!

– Какав ’ајдук усред бела дана кад у нас није било ’ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?!

– Није сваки дан Бадњи дан… У’вате, одвуку у шуму, па одеру као јарца… Хуууу!

Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе
љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па
тек зашишта на свој начин:

– Закољу ко јагње!… Хуууу!

Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је
гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама
опасности у овој мојој причи: у свакој реченици, у свакој речи, у сваком слову. Чисто је
чујем како ми слути зло и гунђа за се својим нарочитим гласом:

– Хууууу!… Дотрчи џандар, па у’апси зачас!

– Хууууу! У’апси зачас – што рекла моја покојна стрина. Сећати се својих покојних,
милих и драгих, то је лепа ствар, и ја заиста заслужујем у том погледу похвалу, али, на
крају крајева, што рекао неко: какве везе има моја покојна стрина с овом причом?
Ако ћемо искрено да говоримо, то се и ја чудим: какве везе, дођавола, може имати моја
стрина и цела ова ствар? Као што имају везе Народна скупштина и Сенат. Али, ето тако,
што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла. Бар код нас је, хвала богу, ако
нигде на другом месту, паметан обичај да се све ради наопачке, како не треба, без смисла
и памети, па куд бих ја онда могао и помишљати само да у овој земљи, где је све без
смисла, једино ова моја прича има, ко бајаги, неког смисла. Тхе, кад нам је таква дивна
судбина, онда – нек иде како иде.

– Хууууу! – што рекла стрина.

Али, кад се човек боље размисли (ако, то јест, уопште има људи који се и таквим опасним
шпортом баве), мора мојој покојној стрини дати дубљи значај.

Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу!

Умногоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља“ личи на моју покојну стрину.

У детињству ме је, пре школе, васпитала сирота стрина, и то, разуме се, као паметна жена,
без батина, а после сам ишао у школу, где су, од основне школе па до највише, програми
тако дивни да ја и дан-дањи верујем да је моја стрина била, јадница, у Просветном савету
и имала најјачи утицај. Дакле, школа је продужила васпитање исто онако као и стрина,
само мало савршеније, батинама.

Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром,
почеше поуке како се треба владати:

„Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера
лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па
седне на своје место.“

„Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и,
чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на
клупи.“

Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину;
лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом
преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један
сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав
предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца: пуна их улица,
али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје
место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф
спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе.
Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много
допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио,
ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар учитељ кажњавао ког мање, ког више.

– Молим, господине, овај трчао путем!

– Да клечи! – пресуди учитељ.

– Молим, господине, овај гледао кроз прозор!

– Да клечи!

– Молим, господине, овај се разговарао!

Пљус шамар.

– Молим, господине, овај скакао!

– Без ручка!

– Молим, господине, овај певао!

Опет шамар.

– Молим, господине, овај играо лопте!

– Да стоји!

Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се
предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити нашом несмотреношћу, већ је
уз његове усмене шамаре дошла одмах и написмена, паметна лектира за младеж. Ту беше
вазда: некакав „Стручак“ – узбрао га тај и тај, те „Китица цвећа“ – набрао је милој деци тај
и тај. Све лепи наслови и лепа поучна садржина:

„Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу,
и тако целог века остаде богаљ.“

„Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји,
дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота
мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели
своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.“

„Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га
рашчерупа.“

После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку.
– Шта смо сад читали? – пита.

– Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне
нека зверка и дете рашчерупа.

– Чему нас учи та прича?

– Та нас прича учи како не треба шетати.

– Тако је.

– А какво је то дете што је шетало?

– Оно је неваљало и опако дете.

– А шта раде добра деца?

– Добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ.

– Врло добро!

„Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба
каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор,
разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!“

– Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора?

– Оно је неваљало и опако дете!

– Чему нас учи прича?

– Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца.

– А шта чине добра деца?

– Добра деца не седе у соби где има прозора!

Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају
добра и послушна деца.

Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију
хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и – већ ко ће све то набројати. Накратко
речено, били смо преплављени таквим мудрим и корисним поукама, те смо се сви
утркивали ко ће бити непомичнији. Мање-више, сви смо били добра и послушна деца и
слушали смо и памтили савете својих старијих.
Све је то у нас само зачетак добра. Били смо добра и послушна деца и, додуше, из године
у годину свака је генерација све више и више обећавала да ће ускоро наша земља добити
тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л’ ће доћи то блажено време да се наше
тежње, управо мисли и идеали моје покојне, генијалне стрине, потпуно остваре у овој
намученој Србији, коју овако жарко и искрено љубимо.

Ко зна да л’ ће икада доћи време да се остваре наше желе и приведе у дело овај наш
идеални политички програм:

Чл.1.

Нико не ради ништа.

Чл.2.

Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара.

Чл. 3.

После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на
пуну пензију.

Чл. 4.

Пензија има периодске повишице од 1000 динара годишње.

Чл. 5.

Мора се донети одлука Народне скупштине (а ту ће се по изузетку, из патриотских

побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка
Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају
успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже дефицит у буџету
државном, онда и три, па, разуме се, по потреби и више пута, како то већ финансијски
одбор за сходно нађе.

Чл. 6.

Стока, свака могућа, без разлике пола и узраста, напредује, такође по законском наређењу,
то јест по одобрењу оба дома, веома добро, и множи се врло брзо.

Чл. 7.

Стока не може ни у ком случају примати плату из државне касе, изузимајући ванредне
државне потребе.

Чл. 8.
Казни се сваки онај који мисли о државним пословима.

Чл. 9.

Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштења полицијског, јер
мишљење нарушава срећу.

Чл. 10.

На првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити.

Чл. 11.

Ко би се хтео, тек вица ради, бавити трговином, мора зарадити врло много: на динар
хиљаду.

Чл. 12.

Женске хаљине, огрлице, наравно и жипони, као и друге потребе, сеју се и успевају врло
брзо под сваком климом и на сваком земљишту, сваког месеца, у разним бојама и по
најновијој француској моди. Шешири, рукавице и остале ситније ствари могу се с успехом
гајити и у саксијама (односно све се по законском наређењу само гаји).

Чл. 13.

Деца се не рађају. Ако их однекуд буде, да се одгајају и васпитавају нарочитим машинама.

Ако отаџбина треба што више грађана, подићи ће се фабрика деце.

Чл. 14.

Порез не плаћа нико.

Чл. 15.

Плаћање дугова и порезе строго је кажњиво, а то вреди за сваког, сем ако се утврди да је
тај преступ учинила умно оболела индивидуа.

Чл. 16.

Укидају се све непотребне ствари, као што су: таште, свекрве, и главна контрола и
споредна, летећи државни и приватни дугови, цвекле, пасуљ, грчки и латински језик,
Трули краставци, падежи сви могући, с предлогом и без предлога, жандари, свињско
питање, памет, заједно с логиком.

Чл. 17.

Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави, ухапси!

Диван програм; то морају признати чак и политички противници, ако би овакав програм
уопште и могао имати противника. Све узаман, наше се племените желе не могу никада
остварити.

Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други,
срећнији од нас.

Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја
то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа.
Главно је да ја држим да сам врло много путовао.

Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао
замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала
најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао
сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да
постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га
занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све
може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да
су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике
индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен
кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.

Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу,
шта ли.

Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки
политички збор.

„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!“, помислим у себи, и би ми непријатно, јер
сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се
то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.

Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га
зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.

Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им

полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две
грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом
један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и
даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше,
будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боље хармоније,
онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане.
Сваки упртио по једног па га Носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око
себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. неке, упорне, дотерују везане.

– Какав је ово збор? – питам једног.

– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.

– Ваљда није опозиција?

– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.

– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? – упитам.

– Власт!

– Па зар против себе?

– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.

– Можда је збор противу народа? – упитам.

– Можда – одговори онај на исти начин.

– А шта ти мислиш? – упитам.

Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме
се тиче!“

Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог
лудог, безуспешног покушаја.

Одједном, чух неки љутит глас:

– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме
присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ
човеку згади и на ту послушност.

„То је диван и образован народ!“, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту,
ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи
образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај
добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој
мирољубивој полицији.

– Ако ви тако продужите и даље – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми
окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако
нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег
режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове
главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за
опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако
више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ
почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.

Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се

не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује – апсолутно
ништа, као да начелник ништа није ни говорио.

– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.

Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно
дотераних на збор, и поче прозивати.

– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.

Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.

– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак,
као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад
и правац политике и спољне и унутрашње.

Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па
процвиле слабачким гласом:

– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.

– Е, деде причај.

Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више
изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и
препричавали поучне причице:

– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и
послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а
Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних
кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:

„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред
своје службе још једну с болом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с
новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.“

Потом се влада окрете Илији и рече:

„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је
примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.“
Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио
своју породицу.

– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.

– Врло добро! – рече начелник.

– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.

– Добро. Кажи!

– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек
срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их
свака влада воли! – говори опозиционар.

– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?

– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.

– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?

– Има још.

– Које су?

– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!

– Па онда?

– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у
механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После
ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и
иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те
вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас
та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.

Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.

Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође
гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу
да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?

Једни хоће вино и соду.

– Нећемо – вичу други – боље је пиво!

– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.

– Ја, опет, из начела не пијем вино.

И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.

Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и
рече:

– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до
три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.

Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.

Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није
хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним,
парламентарним путем да свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и
законом дато и нашто га онда одузимати?

Гласање је текло у највећем реду.

По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује
председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:

– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази
мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала
тројица (двојица за слатку, а један за горчију), и, најзад, један глас за меланж.

Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса
заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је
противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се
прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.

Начелник после тога поћута мало, па додаде:

– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.

Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за
меланж).

– Ја нећу утицати на вашу слободу – рече начелник – и тражим од вас да останете при
свом убеђењу.

Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање
случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није
тако мислио.
И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.

Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се
мирно и лепо разишли кућама.

Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору.

Извештај гласи:

„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет
сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак
данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их
имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо
револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и
револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из
њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности
сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора,
једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један
између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем
владавине.

У прилогу под /. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је
био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер“, шта ли беше, затим она
тројица што су били за каву) и молим за наређење шта даље да предузмем у овако важним
и судбоносним приликама по нашу земљу.“

Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској,
добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се
ствар сврши.

После свршеног збора, запитао сам био једног:

– Зар код вас нема људи што се баве политиком?

– Било је и тога.

– Па?

– Ништа… Будалаштине!

– Што будалаштине?

– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!

– Па шта учини?
– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта
једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се
негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не
знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори…
Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!

– Па шта му ти кажеш?

– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да
једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?

– Можда зна човек?! – рекох.

– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.

– Па шта уради?

– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио
неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја
једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!“

– Шта му други веле?

– Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј:

„Нађе ли устав?“, упита га неко, а цела улица у смеј.

– Море, што је било шале с њим, то нема. Неки пут да се испреврћемо од смеја. И данас
му остало име Тома Устав! – рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.

– Па шта је било с њим?

– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала!
Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив.
Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако
занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да
исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо.
Сиромах!…

– Шта сад ради?

– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан,
ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи
прозваше „Устав“. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где
стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад
је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сaм за се, па се слабо с
ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…

– Како сад људи с њим?

– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!

Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима
познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају,
помало нешто посла гледају.

Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију,
никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако
би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.

Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их
наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан,
предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо
диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на
руку и саме прилике наше.

Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа
друштвене хармоније.

Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.

Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.

Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али
коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и
пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву
најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:

– Песме?!… Којешта!…

– Ко зна? Можда има лепих ствари?! – додао би неко при таквом разговору.

Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог

друга и клима главом, па ће тек рећи:

– Ти си луђи него овај што пише ове трице! – Ту шорне књигу врхом од прстију још даље
од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:
– Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?

– Нисам.

– Е па?

– Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?

– Ја?! – упита први љутито, као увређен тим питањем.

– Ти!

– Ја? – опет понови онај питање још љутитије.

– Ти, разуме се; кога другог питам?! Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као
да би тиме рекао: „Буди бог с нама, шта овај пита!“ Али гласно не рече ништа, већ с неким
чуђењем на лицу гледаше свога друга.

– Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као
чудно?

Први се опет прекрсти, па после тек додаде:

– Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?

– Којешта. Не разумем те.

– Ни ја тебе.

– Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?

– Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? – опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по
столу и узвикну:

– Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… –
Затим додаде мало тише: – Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?

– Не познајем.

– Тхе!… Зато тако и говориш! – рече први, и узе махати руком, правећи лице још
киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.

– Ти га познајеш?

– Познајем! – изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту

будалаштину нисам урадио“, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не
појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво
говорио.
Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:

– Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! – вели један.

– Како га није срамота?! – вели други.

– Човеку прво бог памет узме, после он сам себи чини зло… Такве… море, какве-такве
песме? – Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што
може неко.

Па и понашање променише људи према младом песнику.

Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.

– Добар дан! – јави се он.

– Добар дан, песниче! – одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.

– Здраво, здраво! – дода други с подсмехом.

– Добар дан! – прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.

Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.

Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му од пре
приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре
праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како
је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.

– Нисам знао да је толико луд? – разговарају људи.

– Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.

– И ја, али није оволико било.

– Е, сад је већ сасвим.

Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој
посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком
се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!
… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“

Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али
је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно
мњење поштедело.
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар
уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:

„Господине,

Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по
улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе
познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје
ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери
исплaче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили
преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме
што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате
сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас
нађем.“

Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то

његов старешина овако достави господину министру:

„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.) Чиновник овога
надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се
компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне
службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни
пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога
компромитованог чиновника удали из државне службе, или бар из овог места, докле год се
не поправи.“

Министар га премести.

Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се
друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа
државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из
државне службе.

Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се
негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.

– Штета, млад човек! – говорили су.

– Па и није био рђав човек.

– Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.

– Жао ми га грешног!

– Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!

И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог
таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво
задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж.

Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време,
па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.

– Ето ти сад: наука! Којешта!

Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и
искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски)
не зна ништа.

– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне
у смеј.

– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви
су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.

И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако
инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.

Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити
очајно против те опасности.

Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.

– Ништа – вели ми.

–Па што толико вичеш на њега?

– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.

– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.

– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.

– Што?

– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!

– Јеси ли читао?

– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а
затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже,
ником такве бруке!“, па додаде:
– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у
кућу!

И поновише се опет сличне прилике као и с песником.

За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од
пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда
пуче нова брука.

– Знаш ли шта је ново? – упита један.

– Имамо научника! – одговори други.

– Море, то је старо, него добио научник критичара!

– Таман посла! Која је опет то будала?

– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!

– Који је?

– Бекићка!

– Његова жена?

– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети.
Боље му критике не треба.

– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури
даље.

– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.

И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост
пронесу даље.

То постаде душевна храна друштва.

– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.

– Може – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.

И опет смеј.

Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.

Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је
сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се
млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради
лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се
предузело:

– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…

Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа
свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.

– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.

– Тхе, ко му је крив.

После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног
мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте
нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико
слике није ни видео, упорно тврдило:

– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!

Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против
те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно
друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.

Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих
нових композиција.

– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.

– Откуд сад ова напаст?

Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко
и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог
свирања би затворен као револуционар.

– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зевну
слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.

Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“

Још се две-три овакве појаве десише, и то беше све.

Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и
економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.

Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.

Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а
он сâм ништа не ради.

Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што
само личи на ма какав било посао и рад.

Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:

– Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па

се начинио трговац. Изеде ме свака мука!

Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко,
пакосно:

– И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!…

Изедоше ме којекакве будале!

Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и
прогунђа љутито:

– Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…

Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког
наружити и омаловажити.

– Познајеш ли Мику?

– Познајем! – вели с досадом, кисело.

– Диже фабрику?

– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!

– Марко покреће лист – кажете му.

– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме
љуте којекакви лудаци!

Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах
прогласи за будалу.
Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у
изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.

На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе, по којој се ухватило зеленило,

појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се
брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма,
никакав се талас више не подиже.

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај, да крене
непомичну трулу масу!

Нигде ветрића…
Страдија

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из
неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе;
држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља
претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал’
памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало
се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу:
„велики народни родољуб“.

Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по
литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без
сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење
општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се људи
који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)… Елем,
писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње:

„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много
градова, много села, много земаља, многе људе и народе, али ме ништа толико није
зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о
том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада нити
икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита…“

Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад
сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима. Да не бисте сматрали да вас овим
наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно
читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја
лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.

Ево како он даље прича.

Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из
своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У том браку
добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој
постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом
родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом
пожртвовању за спас земље, где се све, па и живот, прилаже на олтар отаџбине. Причаше
ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени
смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она
света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина
моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој
постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће
вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли
је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос
оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв
оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова
твојих…“

Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.

– Пођи, синко, нек ти Бог…

С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.

Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци
кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.

Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу
ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.

Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и људе, о чему ћу вам, ево,
причати.

Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу;
нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега
облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем
уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град
што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па
пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају
својом водом градске бедеме.

Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну
крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две
реке теку крај њега.

Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и
расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем:

„Боже велики! Умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету
тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!…“ – Ветрић и даље пири с
плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.

„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје?
Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака
мојих?“ – Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:
„То је земља коју толико тражиш!“

Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара.
Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио.
Приђем томе човеку и назовем му бога.

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.

– Која је ово земља преко воде тамо што се види? – упитам, а сав треперим од нестрпљења
шта ће одговорити.

Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:

– Јест, то је заиста нека земља.

– Како се зове? – упитам.

– То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал’ нисам питао како се зове.

– А одакле си ти? – питам.

– Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.

„Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“, помислим, а гласно
запитам:

– Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?

Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:

– Кажу да има у тој земљи доста свиња.

– Зар је само због свиња чувена та земља? – упитам зачуђено.

– Па има и будалаштина много, ал’ то мене слабо занима! – рече онај хладнокрвно, и узе
опет крпити мреже.

Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:

– Какве будалаштине?

– Свакојаке – одговори овај с неком досадом, и зевну равнодушно.

– Дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?…

– Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али
њих не извозе на страну. Извозе само свиње.
Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем:

– Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!

– Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим
што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.

„То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и
сјајном прошлошћу“, помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања
заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао.
Погодим се с њим и седнем у чамац.

Рибар довесла до обале, прими новац по погодби и, пошто ја изађох на обалу, он одвесла
натраг.

Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику
мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да
ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво
изненађење! На мермеру урезане речи:

„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио
велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље
и народа, к пред и увек претвара у ц.“

Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што
је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми
је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу
бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не
знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је
случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.

Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга
пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао дале продужити пут и тражити
своју домовину.

Нисам пошао ни неколико корака, док одједном, а око мене се, као око каквог чудовишта,
поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се,
пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се
закрчи улица и сваки саобраћај.

Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам,
украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе
је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни
да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге,
звезда, лента и каквих не одликовања.

Једва сам могао корачати кроз ту масу славних људи што ме окружују и гуше се ко ће се
прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су
дуго уз мене.

– Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:

– Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…

– Немам.

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Па још ниједан орден?!

– Ниједан.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.

– Чујте људи: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да
продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.

И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама
због којих су одликовани.

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према

отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при
прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“,
говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да
то учини.“

Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није
изгорео.

Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло
интересантно свршује на а, а почиње са к.
Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само
неколико сребрних и златних ствари.

Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом
дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:

– Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите.
Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за
грађанску кураж. (И право је!)

Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито
и још вазда других ствари.

Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на
добротворне цељи пет динара.

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ
све изређати било би немогућно.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину,
а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око
кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са
свију страна јури за колима светина.

Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.

– Где смо сад ово? – упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он
са мном сео унутра.

– То је наша Полиција.

Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури
около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са
задовољством гледају.

– Што се туку? – питам.

– Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је!
Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и
прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале
доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.

Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод
округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.
– Одакле си, побогу, човече?!… – изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе
ме са свију страна посматрати.

Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило.
Шеф се намршти и опоро ме упита:

– Одакле си, говори!

Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде
нервозан, па викну:

– Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео
такав ићи улицом усред бела дана?

Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не
приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.

– Што не лајеш? – викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција
у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. – Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао
толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

– Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? – приметим у
страху.

– Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици… Питам ја тебе, још
једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном
месту?

– Ја сам исправан.

– Ти си луд, тако матор… Исправан… а камо ти одличја?

– Немам.

– Лажеш, матора кујо!

– Немам, тако ми бога!

– Ниједан?

– Ниједан!

– Колико ти је година?

– Шесет.

– Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?
– Ниједан немам, тако ми свега на свету! – узех се клети.

Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.

Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.

Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се
носе, и ваздан медаља.

Шеф нареди те ми на брзу руку метнуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена
обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак
разних медаља и споменица.

– Тако, брате! – узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале.
– Тако – додаде затим – сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град,
упао као какво чудовиште… А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? –
заврши питањем обратив се мени.

– Нисам.

– Чудновато! – рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:

– Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и
данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња
провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом
хотелу, где имају приступа најотменији грађани.

Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му

и ја честитам речима:

– Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у
одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.

Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном
коњу и одмах нареди да се донесе послужење.

Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром,

кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао
мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без
одличја пошао.

Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми
одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се
приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.
Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и
ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.

– Напред! – рекох, а и шта сам знао друго.

У собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем

непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад
сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор
једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. – Какав му је оно
орден? – упитам пандура. – Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу! –
одговори он озбиљно и хладно. – Какве су то заслуге? – Па он је, знате, био кочијаш код
бившег министра просвете. Даровит кочијаш! – одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с
наочарима на носу, поклони се дубоко – што и ја, разуме се, урадим – и представи се као
виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.

– Драго ми је! – рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.

– Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? – упита ме.

– Први пут.

– Ви сте странац?

– Странац.

– Дошли сте нам као поручени, верујте! – узвикну тај виши чиновник одушевљено.

Мене то још више збуни.

– Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и
добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари.
Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у
крајевима где живи наш народ под туђинском управом… Таман сте дошли као да смо вам
поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну
тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (откуд
они?!)… А које сте ви народности, ако смем питати?

– Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!… – рекох застиђен, и таман да
отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши
одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.

– Прекрасно, прекрасно!… Никад боље!… Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао
задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! – изговори виши
чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.
Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све
ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.

– Напред!

У собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши
чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени
важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.

– Ви сте странац?

– Странац.

Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а

ја га прекидох речима:

– Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?

– Нисте знали?! – узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.

– Страдија! – додаде и стукну преда мном мало назад.

„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“, помислих
у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:

– Чиме вас могу служити, поштовани господине?

– Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име
господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја… Ви сте,
на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?

– Нисам никада.

– Никад!… – узвикну он забезекнуто од чуда. – Онда на каквом високом положају, са

неколико плата?

– Никад.

Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том
јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору
известити господина министра, и оде.

Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:

„Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет
година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па
чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен
случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу ’Код миле нам
напаћене отаџбине’. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од
осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из
његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше
поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем
листу.“

Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:

„Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном
политичком мисијом.“

Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:

„Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и

протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки
странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар,
ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне
ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови
сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ
неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био
уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.“

Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет.
Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела
велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:

– Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!

– Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“

Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од
човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око
тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани
тако саблажњиву слику.

Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно,
бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.

Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и
министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.
Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.

Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше
доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:

– Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:

– Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.

Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.

Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален

човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.

Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци
ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:

– Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама… Ја,
знате, хтедох да легнем да мало проспавам… Шта бих друго?… Немам посла, па од дуга
времена просто не знам шта ћу.

– У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?

– Е, како да вам кажем?… Добро, добро, на сваки начин… Право да вам кажем, ја нешто
нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло
добро… Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз
свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима. Анути из суседне земље… Но то
није ништа… То су ситнице.

– Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи – приметим учтиво.

– Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити
јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет
живети! – одговори ми равнодушно.

У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о
сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су
добри приходи.

– На ком језику највише читате? – упитам.

– Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се
ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није
потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.
– Сасвим тако! – одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих
друго могао чинити.

– Збиља, волите ли пастрмке? – упита ме после извесног ћутања.

– Нисам их никад јео.

– Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља
неколико комада. Ванредно добра ствар…

Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину
министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу,
поздравим се с њим, и пођем.

Он ме љубазно испрати до врата.

Сутрадан сам посетио министра полиције.

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ
два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.

Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани
и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.

Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим

разноврсним људима.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао

тражити државну службу у полицији.

– Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? – упитам.

Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је
ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим
у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да
говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.

– И ви сте дошли да тражите службу? – упита ме он.

– Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.

– Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! – рече он
шапатом.
– Зар се не сме то рећи?

– Сме, али би мени шкодило.

– Како шкодило, зашто?

– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор
права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио
службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење
како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах
добар положај.

Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним

чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за
велеиздају петорици људи који припадају опозицији.

Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје
прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први
хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина
динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови људи, добио добре
лиферације на којима је зарадио велики капитал.

– У том – вели он – паде кабинет.

– Па сте опет страдали? – Не, повукао сам се с политичког поља. Додуше, у почетку сам
помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у
политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили… А и уморила ме
политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га
молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.

– Па то ваљда народ бира?

– Па, како да вам кажем?… Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде
изабран онај кога полиција хоће.

Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:

Желим да изиђем пред господина министра.

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:

– Чекај! Видиш колико ту људи чека?!

– Ја сам странац, путник, и не могу одлагати – рекох учтиво и поклоним се пред момком.
Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову
канцеларију.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се,
кажем ко сам и како се зовем.

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе,
иако се он трудио да буде што љубазнији.

– Па како вам се допада овде код нас, господине? – упита ме министар смешећи се хладно,
преко срца.

Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

– А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам,
просто, чему човек пре да се диви!

– Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! – рече поношљиво,
задовољан мојим комплиментом.

– Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло
задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! –
рекох.

– Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у
устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:

„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати
многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“

– Знам, али како се, господине министре, то може извести? – упитам.

– Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! – одговори министар и
направи лице важно, достојанствено.

– Лепо – приметим – али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе,
као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра
председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће земља, како изгледа,
претрпети грдну штету.

– Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације
из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном
вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! – рече министар одушевљено.
– То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да
вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом
заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

– За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према
закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив
распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом
тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.

– А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? – упитам учтиво и
радознало.

– Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити
полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање. То тако мора
ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.

– Тако је, имате право! – рекох изненађен овим одговором министровим.

– Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету
помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето,
видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и
наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго
придржавају тога расписа министра просвете.

– Нека важна ствар, ако смем питати!

– Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и
пружи ми у руку табак хартије.

Узех читати:

„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и
да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која
гласи: ’Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у
реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима
које прописује нарочити одбор граматичара’, почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и
без икаква зазора, изговарати гњев. Да се и убудуће не би дешавале овакве немиле појаве,
које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем
да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните
сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно
мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“

– Па зар се ово кажњава? – упитам пренеражен од чуда.

– Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова
погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!

Министар поћута мало, па продужи:

– О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо
сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве
вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите, па ћете доћи до
правилног гледишта на целу ствар!

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам
више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање
знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том
чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што
странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који
уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.

– Дакле, не можете да се сетите?! – рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.

– Извините, али никако не могу.

– Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне
од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на
попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних пријатеља, или на диспозициони
фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа
тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала
средства, истера своју већину у скупштини.

– Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?

– Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми,
знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и
радије, да видите, употребљавамо старе законе.

– Па нашто сте онда доносили нове законе? – усудих се да упитам.

– Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у
томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од
којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни
ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени… Ја
држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! – додаде министар
на завршетку.

– Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром
уређењу.
Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.

На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна,
скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла
своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи:
„За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“

Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним
грбом у средини, све радње затворене, а сваки саобраћај прекинут.

– Шта је ово? – упитам радознало једног господина на улици.

– Свечаност. Зар нисте знали?

– Нисам.

– Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који
има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу
политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним
заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву
своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још
бољој будућности.

Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од
људи, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по
један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.

И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи

ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима
се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и
на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.

Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:

– Мудри државниче!…

– Живео! живео! живео! – прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша
родољубива маса, говорник продужи:

– Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује
премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде
оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос
земље! – заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:

– Живео!

Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове

мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и
благостање миле отаџбине.

Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“

Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора
стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је
то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“

Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз
све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.

Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива
маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном
ваздуху, распрскавале су се ракете, те засија име великог државника, које изгледа као од
ситних звездица оплетено.

После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије,
уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну
будућност и величину своје миле отаџбине.

Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме,
обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски
глас са злобним кикотом:

„То је твоја отаџбина!… Ха-ха-ха-ха!…“

Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:

„Ха-ха-ха-ха!“

Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином

листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима
се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост
због срећног оздрављења великог државника.

Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима
могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја,
ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У
једним новинама стоји:

„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон
лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати
такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место
очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи:
’Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару
Мирону’.“

Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени
поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару. Један град је
толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити
узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.

А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала
како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је
текст:

„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав
посветим старању за срећу своје драге отаџбине!“

„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!“

Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:

„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.“

Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника
Симона“, мислим тако се звао, ако се добро сећам.

По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:

„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!…“

Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног
и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.

Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу,

дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог
стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са
пожутелим лишћем и отрцаним корицама:
– Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите
шта сам пронашао?

– Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.

– О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба
ни мислити.

Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече,

показујући неку стару књижурину:

– Шта мислите, које је ово дело?

Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:

– Омирова Илијада!… Али, врло, врло… ретко издање!… – изговори сладећи сваку реч, и
узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.

И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та
реткост задивљује.

– То вам је дивно! – рекох.

– Али када вам још кажем да овог издања више и нема!…

– Та то је величанствено! – узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се

дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.

Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира,
о коме ја нисам никад чуо речи.

– Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним

законима! – рекох.

– То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање

привреде колико наша земља.

– Тако и треба – рекох – то је и најважнија основа за напредак сваке земље.

– То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што боли закони направе и да
се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.

– Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?

– Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео
великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.
– То је за вашу земљу довољно?

– Довољно… Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка:

„Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“

– То је повољан закон – рекох.

Министар се задовољно осмехну, па продужи:

– Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно
надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села
тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом
чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина
подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим
чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да
утиче на снажење привреде у целом крају. Преко њега врши министарство (које има
двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника)
преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним
економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних
секретара.

– То је онда ужасна администрација? – приметим.

– Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих. Чиновници
немају кад од аката да дигну главе повазда.

После малог ћутања, продужи министар:

– После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити
снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге
гране привреде.

– Сељаци сигурно радо читају?

– То је обавезно, као и војна обавеза. два часа пре подне и два часа по подне мора сваки
радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога
им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.

– Па кад, онда, раде у пољу? – упитам.

– Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах
изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе.
По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи
лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању
привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав,
па подизати зграду! – заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.

– Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! – рекох одушевљено.

– И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један
милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање
библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.

– То сте дивота удесили!… Доста и на библиотеке трошите.

– Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници
за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике
облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих
дела из класичне литературе.

– Дивота! – узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином

министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао
схватити.

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже,
био у великом послу.

– Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па
ме, верујте, већ глава боли! – рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.

– Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромном раду. Без сумње сте размишљали о
каквом важном финансијском питању? – приметим.

– Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином

министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе
радио. држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар… Ево, показаћу вам чланак
који сам приредио за штампу.

Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам
око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра
грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке
рукопис, искашља се, и прочита наслов:

„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница
наше земље.“

– Па то је, како изгледа, нека историјска распра?

– Историјска – рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме
преко својих наочара тупим, уморним погледом.

– Ви се бавите историјом?

– Ја?! – узвикну министар с нешто љутње у гласу… – То је наука којом се ја бавим већ
близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом – заврши министар и погледа
ме прекорно.

– Ја веома ценим историју и људе који цео свој живот посвете тој заиста важној науци –
рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени
поступак.

– Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! – узвикну
одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.

– Сасвим тако! – рекох.

– Ето, видите – опет ће министар – колико би било штете кад би се, рецимо, о граници
наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.

– А он је историк? – прекидох га питањем.

– Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па
читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети
колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.

– Шта он доказује, ако смем знати? – упитам га.

– Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара

граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши
непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије.
Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! – узвикну министар
љутито, С праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.

– Неизмерна штета! – узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу
земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.

– Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да
чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само
Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког
грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој
сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.

– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?

– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне
за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан
рођења рачуна пет година раније него што се родио.

– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.

– Може, зашто не?.. Он се, рецимо, родио… 74. године, а Скупштина његов дан рођења
прогласи да је у години… 69.

– Чудновато! А шта му то треба?

– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено
место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.

Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те

ће рећи:

– Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је
уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет
година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво
донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах
постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она
имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је
мајком двоје деце.

– А где су деца? – упитам.

– Која деца?

– Па деца о којој говорите?

– Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има
два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.

– То не разумем – приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.

– Како не разумете?.. Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој
говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?

– Разумем.

– Е, лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити
његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене.
Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно
реши.
– Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?

– Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.

Разговор је текао даље, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни
једом речју не дотаче питања финансијских.

Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:

– Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?

– Врло добро! – рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:

– Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.

– Колико је милиона годишње буџет ваше земље?

– Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен:

За бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона;
за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.

– Извините, господине министре, што вас прекидам… Не разумем какав је издатак од пет
милиона за увођење штедње.

– Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о

финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих
финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму
годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки
начин, поћи набоље, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о
штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу,
те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку“; а мој син пише дело:
„Утицај штедње на културни напредак у народу“; а моја ћерка је досад написала две
приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу:
„Раскошна Љубица и штедљива Мица“.

– Мора бити нека врло лепа прича?!

– Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за
великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди томе и Бог помаже“,
завршује се прича.

– То ће имати необично добра утицаја на народ! – рекох одушевљено.

– Разуме се – продужи господин министар – велика и значајна утицаја. Ево, на пример,

откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.
– То вам је онда најважнија партија у буџету – приметим.

– Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије
биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на
поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и
утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И
сад долази оно све остало мање важно у буџету.

– А на просвету, војску и остало чиновништво?

– Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни
годишњи дефицит.

– А просвета?

– Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.

– Па чиме онда покривате тако велики дефицит?

– Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми
закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским
партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на
томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за
благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је
већ уштеда од осам стотина динара годишње.

– То сте добро учинили! – приметих.

– Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном. Момак плаче
да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају
интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити“ , вели он мени. „Не може
да буде“ , рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене,
и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.“ Молим вас, господине, реците сами,
откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? – заврши министар и с
раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.

– Сасвим тако!

– Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на
поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?

– А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?

– Тхе, то баш и није важно!… Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су
приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек,
на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! – рече министар са убеђењем и
неком стручњачком важношћу.

У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову
канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.

– Зваћу их малочас, нека причекају – рече момку, а затим се обрати мени:

– Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто
глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!

– Долазе послом? – упитах.

– Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана
оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са
својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене
операције.

Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и даље

прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.

И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:

„Чиновници… надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су
депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну
операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том
приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том
смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.“

Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а
граја да уши заглуну.

„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?.. Сигурно депутација каква?“, мислио сам у
себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом
што беше до мене, те га запитам:

– Куда жури овај оволики свет?

Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем,
па се окрете леђима мени и пође за масом.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих

на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој
земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега:
– Куда жури оволики свет? – а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе
проћи него са осталима.

И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори:

– Срамота!

Ја се застидех и једва промуцам:

– Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам…

– Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и
стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као
њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! – изговори мој
познаник гласом што дрхти патриотским болом.

Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено
учинио, и замолим га за опроштај.

Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову
земљу и чини грдне зулуме.

– Данас је стигла вест – продужи он говор – да су ноћас потукли многе породице,

попалили многе домове и запленили многу стоку!

– То је страшно! – рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се

побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова
варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан и осетих у том тренутку
младићку снагу.

– Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших
суседа?

– Никако! – узвикнух одушевљен његовим ватреним речима – и од бога би била грехота!

– Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи;
само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.

– Што то?

– Тхе, што?… Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку,
патриотску. Уосталом, и боле је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима
сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.

И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на
своје одређено место где ће држати збор.
Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим
тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.

Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са
зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи
заузеше своја места за столом.

– Браћо! – поче један од сазивача. – Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде
скупило племенито осећање и жела да се нађе лека и стане на пут дрским упадима
анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који
страда. Него, пре свега, господо, као што знате, при оваквим приликама ред је да се
изабере председник, потпредседник и секретар збора.

После дуге граје, изабраше тога што отвори збор за председника, а оне друге сазиваче за
остало зборско часништво. Пошто се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски
захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да
је збор отворен.

– Жели ли ко да говори? – упита.

Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики
мудри државник, који ће самом владару протумачити изразе њихове верности и оданости.

Збор прими тај предлог и одмах се спремише написмени поздрави, који беху акламацијом
усвојени, али да се само на неким местима удеси ред речи правилно, по синтакси.

Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун
бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог
говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту,
на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци
Анута.

И ту одмах изабраше тројицу који су добро владали језиком да саставе резолуцију у

поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.

У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па,
ако се збор слаже с њом, да се прими.

Одобрише му, и онај узе читати:

„Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени

немилим догађајима који се свакодневно, на жалост, одигравају у јужним крајевима наше
земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу
резолуцију:
1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;

2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!

3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и

пажње својих просвећених суседа.“

Ова резолуција би једногласно примљена у начелу, али при бурној дебати у

појединостима би још усвојено да се код 2. тачке дода код „дивље“ још и реч „одвратне“.

Затим овластише управу да у име збора потпише резолуцију, и збор се разиђе у највећем
реду.

На улици опет граја и маса света што се враћаше са многих патриотских зборова.

На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети
задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.

На многим местима чуо сам разговор овакве природе:

– Није требало, ипак, да буде онако оштра – доказује један.

– Шта није требало? добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама
треба бити груб и оштар – љути се други.

– Знам, молим те, али не иде, није тактично! – опет ће први.

– Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним људима,
шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе – опет ће други, а глас му дрхти од
љутине.

– Па ми баш и треба, као просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба
бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.

Предвече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције
донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у
помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу
Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција
радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су
резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени“,
„најоштрије осуђујемо“ и тако даље.

Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и
куражних синова срећне земље Страдије.
Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где
не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја“, како су то
Страђани назвали.

А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко
више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.

И мене одушеви тај бујни народ пун грађанске свести и самопрегоревања за општу ствар,
па ми се из груди оте узвик:

„Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!“

„Ха, ха, ха, ха!“, у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подруглив
смех неког злог духа ове срећне и блажене земље.

Нехотице уздахнем.

Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих
догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим
њему.

Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше
свршио молитну мало пре него што мене прими.

У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на
столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.

Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег
официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

– Извините, господине – рече благо нежним танким гласом – сад сам баш свршио своју
редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има
много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу наше миле земље.

– Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? – упитам.

– А не, нема никакве опасности.

– Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају људе и
пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.

– Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као… Овде је
хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби
температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа… – скрену господин
министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.
Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.

– Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од
шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!

– Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! – рече момак
учтиво и поклони се.

– Онда добро – рећи ће министар, задовољан одговором. – Можете сад ићи, ако је по
вољи.

Момак се опет дубоко поклони и изиђе.

– Баш ми та проклета температура, верујте, задаје много бриге; а температура је за војску

главна ствар. Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа… Цело
јутро сам спремао распис свима командама… Ево, баш ћу вам га прочитати:

„Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то
наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за
спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака. Молитву
ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и
ово: ’Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског
насиља дивљачких Анута милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну
родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава
им!’ Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати
побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе,
као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек
труба и лупу добоша: ’Живела Страдија, доле с Анутима!’ Треба пазити да се све ово лепо
и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности
изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз
громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при
сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно
извршити и о свему поднети исцрпан извештај… У исто време, најстроже наређујем да
обратите нарочиту пажњу на температуру у касарнама, како би био задовољен тај
најбитнији услов за развијање војске.“

– То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? – рекох.

– Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на
читав час пре вашега доласка. Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим,
могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева.

– Имате право! – рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би
се то рђаво могло десити.
– Да, господине мој, тако је. Да ја нисам као министар војни тако урадио, могао би који од
команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим
грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин
био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми,
данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према
непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им
бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме. Друга ствар, господине мој
драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те
нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари. На пример, ако је која
општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви
издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку…

Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.

– То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?

– Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.

– Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?

– Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо
наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не
помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви
лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осудили бисмо
читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по
несрећи, и дотле дође! – рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити,
шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.

Мене, додуше, не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва
ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше:

„Чудна земља!“, мислио сам. „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и
мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у
толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити
опасност од тих анутских чета?“

– Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? – прекиде ме министар у мислима.

– Па и чуди ме! – рекох нехотично, иако се одмах покајах због те неразмишљености.

– Нисте ви, драги мој, посвећени довољно у ствари. Није овде главно одржати земљу, већ
што дуже одржати кабинет. Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек две-три
недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се,
морамо употребљавати све мере да се што више одржимо.
– Шта радите?

– Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а
сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у
нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски
послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?“, само ако се
задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И
тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше
унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо људи гину; али мени је
главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита
будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим
стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми,
чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!

– Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних
породица тамо на југу које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине
министре, шале у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа
потпору своју – рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е,
али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.

– Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? – рече ми господин министар

тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а
притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете.

– Мислите ли? – понови он с болним уздахом.

– Али, молим вас… – почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме
министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање.

– А параде?

– Какве параде?

– Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! – наљути се мало
смирени и побожни господин министар.

– Извините, то нисам знао рекох.

– Нисте знали?!… Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења
у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је,
бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне
ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности
по земљу увелико наступиле споља, онда би се ваљда и министар спољних односа
земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим
пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним
људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ
да се изберу за државне питомце? То је и право; а за женску децу ће се држава постарати,
јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би узео
министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао
добити.

– То је лепо кад се цене заслуге! – рекох.

– Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или
рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава
послати моју свастику да учи сликарство.

– Госпођица свастика има дара?

– Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и
њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан
човек; од њега се можемо много надати.

– То је млад пар?

– Млади још, држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године.

– Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком?

– О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита
сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега
смо послали да студира геологију.

Господин министар ућута, замисли се нешто, и узе сукати своје бројанице, које му вишаху
о мачу.

– Поменусте изненађења, господине министре?

Подсетим га на започети разговор, јер ме није много интересовао ни његов паша, ни

његова свастика.

– Јест, јест, имате право, ја сам мало скренуо разговор на споредне ствари. Имате право.
Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај.

– То ће, заиста, бити врло значајна ствар. А о томе се не сме знати ништа пре него што се
догоди? – упитам радознало.

– Зашто не, молим вас? То је већ објављено народу и цео народ припрема весела и очекује
свакога часа важан догађај.
– То ће бити нека срећа по вашу земљу?

– Ретка срећа. Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој
управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том
срећном случају који ће ускоро наступити.

– А ви сте на сваки начин спремили све што треба да такав срећан случај неминовно
наступи?

– Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да
баш заиста наступи какав срећан случај. Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како
је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити велики
Гениј, управ Месија, који ће отаџбину спасти од дугова, рђаве управе и сваког зла и беде,
па ће народ повести болим путем, срећнијој будућности. И заиста, раздражени и
незадовољни народ на рђаве земаљске власти и управу умири се, и настаде веселе по целој
земљи… Нисте никад, зар, слушали ту стару причу?

– Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је даље било?

– Наступила, као што вам кажем, радост и весеље у целој земљи. Народ је, чак, скупљен
на великом општенародном збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и
подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и
избавитељу“. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше
Месија. Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу.

Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати
зрна.

– И појави се Месија? – упитам.

– Не.

– Никако?

– Ваљда никако! – рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту
причу.

– Зашто?

– Ко то зна!

– Па ништа се чак ни важно није догодило?

– Ништа. – Чудновато! – рекох.

– Место Месије, пао је те године велики град и упропастио све усеве у земљи! – рече
министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице.

– А народ? – питам.

– Који?

– Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича?

– Ништа! – рече министар.

– Баш ништа?

– Шта би!… Народ као народ!

– То је дивно чудо! – рекох.

– Тхе, оно, ако хоћете право, народ је ипак у ћару!

– У ћару?

– Разуме се!

– Не разумем!

– Проста ствар… Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи!

– То је истина! – рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.

После тога смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин
министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог
истог дана произвести још осамдесет генерала.

– Колико их имате сада? – упитам.

– Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите
само како то звучи: осамдесет генерала за дан!

– То импонује! – рекох.

– Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме!

У Министарству просвете све сам овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено.
По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме
се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.
Посматрао сам акта.

Један директор, на пример, пише:

„Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну
невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити
углед наставника, па и саме наставе.

Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра
финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.“

На полеђини превијеног акта стоји:

„Министарство просвете,

П. Н. 5860.

1. II 891.

Директор гимназије… ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.“

Испод тога другим рукописом реферат:

„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране

речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком.)

Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав
рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар):

„Просветном савету на мишљење.“

Испод тога стоји опет нов рукопис:

„2. III 891.

Главном просветном савету

(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет
споредних).

У прилогу ./. шаље се Савету акт директора… ске гимназије да у њему проучи граматичке
облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре
Министарству просвете на даљу употребу.

По наредби министра

итд.
(Потпис)“

Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се Просветни савет
искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар
упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а
деловођа има дужност да то изврши.

Сад долазе писма стручњацима:

„Господине,

Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци
XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године Сбр. 2, част ми је
умолити Вас да проучите акт директора ….ске гимназије у погледу граматичком,
синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан
реферат.

Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.

Председник

Гл. просветног савета

(Потпис)“

Такве садржине писмо упућено је и другом референту.

После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на
коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:

„Главном просветном савету:

Размотрили смо и проучили акт директора… ске гимназије и имамо част поднети Савету
следеће своје мишљење:

Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од
првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова, долази до
најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних,
животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства
данашњих модерних језика.

Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:

I Општи део

1. Говор и његов постанак

2. Порекло данашњих језика

3. Заједнички корени (санскрит)

4. Цепање језика на главније групе

5. Један део из упоредне филологије

6. Историја науке о језику

7. Развијање науке о језику уопште

II Наш језик и закони његова развијања

1. Стара постојбина (историја)

2. Сродни језици

3. Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику

4. Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике

5. Дијалекти нашег језика

III Директоров акт

1. Порекло и историја акта

2. Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим

повељама…“

И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.

Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и
после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:

„Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15,
114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere
(ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) =
Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ.
III. Види пример: ’На јунаку рана седамнаест’).

Према овоме налазимо да реч ’дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу
нацију избацити.“

Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка. Затим су
прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили
стручне замерке.
Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:

„Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су
нашли да је стил Омиров много бољи).

Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директоруске гимназије да
га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље
шта треба.“

После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да
се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошле
Министарству на дали рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као
хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника
просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.

То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.

И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га
исправи по напоменама и замеркама стручњака…

Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док
се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по
том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек
може једва на леђима понети.

Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге;
само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви
увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле,
ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.

Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар
гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је
свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју
напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади
правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке
јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од
којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да
пошто-пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је
тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео
попустити и ствар, малопомало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар,
да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама
не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању,
да се предаје о пливању у хладној води.
Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па
чак и целокупни програми за наставу, мењају сваког другог дана.

Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а

сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру
доброј деци.

Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се
и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту
министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и
ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и,
разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:

„Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло
неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће
се уџбеник…. (име писца сам заборавио).“

Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то
време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се
влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би
се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и
значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога
што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим
додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом
платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је
започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах
затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник,
писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља,
примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности –
сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра,
издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.

Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра
правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.

Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а
послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног
вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову
као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала
криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове
по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се
влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч
„избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из
патријархалног друштва кад је народ збила имао, поред остале невоље, још и ту досадну
дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако
примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и
дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он
поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему
овоме, природно је да се то зову слободни избори.

Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и

већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се
побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад
се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у
припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што
боље одиграти своју улогу.

Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.

Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник
клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди
посланицима улоге – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи
говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по
једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава
природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна
победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска
седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се
гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући, и
спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике
како уче своје улоге.

Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из
нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој
предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два,
слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих
људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном
старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу:

„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и
ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре
стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним
мишљење поштованог предговорника.“ Старац је ову реченицу прочитао више од десет
пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ Ту застаде, намршти се, ћута
дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет
затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура
понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито
хартије и глава му клону на груди.

Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет
говори лекцију из ботанике:

„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу

употребљава и као лек…“

Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:

– Научи твоје?

– Научих.

– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје
године, ич!

Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они
уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сaм,
морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је
одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…

После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.

Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за
нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове
владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се
почиње озбиљан рад.

– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.

Устаде њих неколико.

Секретар изброја седам.

– Куд је осми? – пита председник.

Нико се не јавља.

Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је
тај осми!“

Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и
узвикну:

– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.

– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.

– Па ко је? – пита председник.

– Не знам.

– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.

– Сви.

– Дођавола, па мора неко бити!

Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, џа чак и онај кога проказаше.

– Нека се јави који је!

Нико се не јави.

– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.

– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики
терет.

– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.

– Како не можеш? – пита председник.

– Нека буде други опозиционар.

– То је свеједно, ко било.

– Ја волим да сам уз владу.

– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.

– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.

Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто

му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.

Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она

седморица седоше.

– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.

Стоји само онај један.

– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.

– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.

– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.

Настаде тишина, досадна, мучна тишина.

– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја
ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора
нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати
истинске опозиционаре!

Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она
седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду,
тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина
колико-толико изгледа истинска.

Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати
опозиционаре.

– Шта је твоја улога? – пита првог.

– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.

– Шта ће на то влада одговорити?

– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.

– Шта ти имаш на то да кажеш?

– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим

десеторицу посланика да ме потпомогну.

– Седи! – рече председник задовољан.

– Каква је твоја улога? – пита другог.

– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко
реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и
старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.

– Добро, шта на то има влада да одговори?

– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и

људе за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.

– Шта ћеш ти на то рећи?

– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.

Председник пита трећег шта је његова улога.

– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима,
кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.

– Шта ће влада одговорити?

– Влада ће рећи да јој требају паре.

– Шта ћеш ти на то?

– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором

задовољан.

– Шта ти имаш? – пита четвртог.

– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.

– Шта ће он рећи?

– Нема шта да једе!

– А ти?

– Потпуно сам задовољан.

– Седи.

Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.

Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у
скупштинску седницу.

Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама

приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју
дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон
о уређењу морске флоте.

Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:

– Ви имате много морских ратних бродова?

– Немамо.

– Колико их свега имате?

– Засад немамо ниједан! Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.

– Шта вам је то чудно? – упита ме.

– Слушам да сте донели закон о…

– Јест – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни
до данас немамо тог закона.

– Допире ли Страдија до мора

– Засад не.

– Па нашто онда тај закон?

Посланик се насмеја и додаде:

– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да
Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.

– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи
да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски
старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.

Сутрадан чујем да је кабинет пао. На све стране, по улицама и механама и приватним

становима, разлеже се весела песма. Већ са свију страна Страдије почињу долазити
депутације да у име народа поздраве нову владу. Многи листови препуњени депешама и
изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи
разлика је само у именима и потписима. Ево једне:

„Председнику министарског савета, Господину…

Господине председниче,
Ваше родољубље и велика дела у корист наше драге отаџбине познати су широм целе
Страдије. Народ овога краја плива у весељу и радости због доласка Вашег на управу
земаљску, јер је сваки тврдо убеђен да сте Ви са вашим друговима једини у стању да
земљу нашу изведете из ових мучних и тешких прилика, из ове беде у коју је бацише
рђавим и непатриотским радом Ваши претходници.

Кроз сузе радости кличемо: Живели!

У име пет стотина потписа

(потпис једног трговца).“

Или изјаве, обично овакве:

„До данас сам био приврженик прошлог режима, али како сам се данас, доласком новог
кабинета, потпуно уверио да је прошла влада радила на штету земље, и како је садашњи
кабинет једини у стању да земљу поведе бољим путем и оствари велике народне идеале,
то изјављујем да ћу од данас свим силама потпомагати данашњу владу и да ћу свуда и на
сваком месту осуђивати прошли злогласни режим, кога се гнушају сви поштени људи у
земљи.

(Потпис).“

У многим новинама, у којима сам до тог дана читао чланке у којима се хвали сваки
поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла
владавина, а у звезде кује нова.

Кад сам узео те листове и прегледао бројеве од почетка године, видео сам да се доласком
сваке владе понавља све једно те једно. Свака нова влада буде на исти начин поздрављена
као једина ваљана, а свака прошла осуђена и названа издајничком, гадном, штетном,
црном, гнусном.

Па и изјаве и честитке исте, од истих људи, сваком новом кабинету, а и у депутацијама су

стално исти људи.

Чиновници нарочито журе с изјавама оданости свакој новој влади, сем ако који сме да
противним поступком доведе у опасност свој положај и да рескира службу. Таквих је
мало, и о њима јавно мњење има врло рђаво мишљење, јер кваре тако леп обичај који у
Страдији постоји већ од дужег времена.

Разговарао сам с једним добрим чиновником о једном његовом другу који не хтеде
честитати новој влади долазак на управу, те је због тога отпуштен из државне службе.

– Изгледа паметан човек – рекох.

– Будала! – одговори овај хладно.

– Не бих рекао!

– Та оставите, молим вас, занесењака. Воли да гладује с породицом него да, као сви други
паметни, гледа своја посла.

Кога год бих упитао, добијем тако исто мишљење о таквим људима, па чак их свет гледа
са сажаљењем, али и презрењем.

Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ
преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и
скупштине, то задржаше исте посланике.

Ово ме јако изненади, те нарочито нађем једног од посланика и поведем с њим разговор:

– Без сумње ће кабинет пасти, пошто остаје иста скупштина? – упитам.

– Не.

– Знам, али како ће влада имати пуно поверење ове скупштине?

– Изгласаћемо!

– Онда бисте морали осудити рад прошле владе, па и ваш. То значи осудити свој рад!

– Који наш рад?

– Рад ваш са прошлом владом?

– Осудићемо прошлу владу!

– Знам, али како ћете то ви, исти посланици, кад сте до јуче помагали прошлу владу?

– Не мења ствар.

– Не разумем!

– Врло просто и јасно! – рече равнодушно.

– Чудновато!

– Ништа није чудно. Неко ће то морати урадити, па било ми, било други посланици. Влади
треба само та формалност. То је тако заведено ваљда по угледу на остале стране земље,
али, у ствари, скупштина и посланици код нас раде само оно што хоће влада.

– Па нашто онда скупштина? – Та је л’ вам кажем, само ради форме, колико да се каже да
у нашој земљи има и тога, и да влада изгледа парламентарна.
– Е, сад тек разумем! – рекох још више изненађен и збуњен одговором.

И, заиста, посланици су показали да умеју ценити своју отаџбину, јер за њу жртвоваше и

свој лични понос и образ.

– Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу

само част своју да жртвујемо! – узвикнуо је један посланик.

– Тако је! – одјекну са свију страна.

Послови су у скупштини текли журно.

Прво, новој влади изгласаше пуно поверење и осудише рад прошле, а затим влада изнесе
пред Народно представништво предлог да се у неколико закона учине измене.

Предлог се прими једногласно, и усвојише предложене измене у законима, јер су закони

без тих измена и допуна сметали неколицини министарских рођака и пријатеља да заузму
неке више положаје у државној служби.

Најзад се унапред одобрише сви издаци које ће влада учинити преко буџета, и онда се
скупштина распусти, и посланици, уморни од државног посла, одоше кућама да се одморе,
а чланови кабинета, пошто срећно пребродише све препоне, и задовољни пуним народним
поверењем, приредише свечану другарску вечеру да се уз чашу вина, у весељу, и сами
одморе од тешких брига око уређења земље.

Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису
вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало
и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне
депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене
Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и
држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше
господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном
положају. Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по
неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се
само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки
трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије
лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али,
није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и
пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече
од Страдије.
Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да
земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога зајма мора потрошити
доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то
министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован
новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.

У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у

неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а
владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.

Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више
пунише своје ступце расправљањем тога питања. Настаде на све стране јако интересовање
и замало те дође дотле да готово стадоше сви послови. и трговци и лиферанти и
чиновници и пензионери и свештеници, све је то у неком грозничавом, напрегнутом
очекивању. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа.

Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два–три
заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам
закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у
јавном мњењу.

Сретну се двојица на улици, па место поздрава одмах:

– Шта је са зајмом?

– Не знам!

– Преговарају?

– Сигурно!

Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.

– Дошао министар? – пита један.

– И ја чујем.

– Шта је учињено?

– Ваљда повољно!

Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо
сваки министар свој лист – један, или два) да је влада довела до краја преговоре са
страном једном групом, и да су резултати врло повољни.
„С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у
земљу.“

Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију
пуномоћник те банкарске групе г. Хорије, те ту потписати уговор.

Сад тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна,

нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да
спасе земљу, беху достигли врхунац.

Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је

приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог
и младог, јурне хотелу, јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе и
изгрувају.

Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:

– Гле, странац неки! – и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није
то Хорије?“

– Да није он? – вели онај други.

– И ја нешто мислим.

Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест
кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све
слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је он ту,
да су га људи лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се
министри, па трче на све стране да се са њим састану и укажу му поштовање.

Нема га.

Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.

Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја.

Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа.

Приспе лађа и почеше излазити путници. Ја се нешто заговорио с једним познаником, док,
одједном, маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не
обори.

– Шта је то?

– Ко је? – стадоше многи један другог запиткивати.

– Он! – одговарају.

– Хорије?

– Јест, дошао!

– Где је, камо га! – жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа;
сваки хоће да приђе ближе.

Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна
посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.

Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом

известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве
и остале великодостојнике земаљске.

И, замало, а у маси се зачуше гласови:

– Министри, министри!

И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у

свечаном руху, са свима лентама и силним орденима, а све не носе у редовним приликама,
већ по неколико само. Маса се расклопи на све стране, и тако странац остаде сам у
средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри идући му у сусрет.

Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље.

То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако
зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник
иступи један корак још напред и отпоче:

– Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер
тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну
будућност нашој милој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам
као спаситеља нашег, и кличем: живео!

„Живео! Живео!“, проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.

Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима
главног града земље Страдије.

Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с
понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше
гологлави с приклоњеним главама, а министар председник узе његов куфер у наручје, с
неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше
те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно
судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна
будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у
својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност
земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и
сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра
председника, и запеваше побожне песме.

Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра

председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано,
свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако
лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и
канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку
великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнети из станова да виде ту
ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто
секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси
изнета, и она не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та
срећа за њих спрема.

Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него
што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи
радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.

Сутрадан почеше да стижу депутације из народа да поздраве великог странца, а већ још у
зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних
одликовања за врлог странца.

Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног
председника општине, Академије наука и свију могућих хуманих друштава и удружења у
Страдији, а њих има сијасет, па чак и друштво за оснивање друштава. Све га вароши
изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук
војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев“.

Сви листови га поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи
чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и
унапређени, многа нова надлештва отворена и нови чиновници постављени.

Већ два дана како траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају
прангије, брује песме, расипа се пиће.

Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за
срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о
зајму и потпишу тај епохални уговор.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор. (У весељу заборавих рећи да се
куфер чува под јаком стражом.)

– Хоћете ли дуже остати овде? – пита га министар председник.

– Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!

Министре збуни та реч дуже.

– Мислите, дуже ће трајати?

– На сваки начин. Такав је посао.

– Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! –
рече министар финансија.

– Сметњи? – рече странац уплашено.

– да, држим да их неће бити!

– Ија се надам!

– Онда можемо одмах потписати уговор! – рече министар председник.

– Уговор!

– Да!

– Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и
довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам
довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам
могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.

– Потписали сте, дакле, уговор? – викнуше сви у један глас, одушевљено.

– Ево га! – рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на
свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости
Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување
пекмеза, до тог и тог дана…

Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се

странац, после тако глупог уговора протера из Страдије, тајно, а после три дана да
владини листови донесу белешку:

„Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја
овог месеца примити један део новца.“
Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.

Кад сам узео размишљати о овом последњем догађају, необично ми се допадаше општа
хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио
да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао у згодном тренутку, управо
најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме
над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим
подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.

Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе
познам тог великог Страђанина.
Краљевић Марко по други пут међу Србима

Салетели ми Срби, па више од пет стотина година кукај: „Јао, Косово!“… „Косово
тужно!“… „Куку, Лазо!“ Плакасмо тако претећи кроз плач душманима: „Ми ћемо овако,
ми ћемо онако!“ Плачемо ми јуначки и претимо, а душман се смеје. А ми се досетисмо у
јаду Марка и узмемо зивкати човека да устане из гроба, да нас брани и свети Косово.
Зивкај данас, зивкај сутра, зивкај сваки час, за свашта: „Устани, Марко!“… „Дођи,
Марко!“… „Погледај, Марко, сузе!“… „Куку, Косово!“… „Шта чекаш, Марко?“ И тако то
зивкање пређе у безобразлук. Напије се неко у механи, па се тек кад потроши паре, ражали
за Косовом, обузме га неко јуначко чувство па одмах: „Јао, Марко, где си сад?“ И то,
брате, није мало, него је то трајало тако пет стотина лета. На Косову већ читава баруштина
српских суза, а Марко се претурао по гробу, претурао, па се већ и мртву човеку досадило.

И једнога дана, право – пред божји престо.

– Шта је, Марко? – пита га Господ благо.

– Пусти ме, Боже, да видим шта раде доле они моји слепци! Досади ми њихова кукњава и
зивкање!

– Е, Марко, Марко – уздахну Господ – све ја знам; али кад би им се могло помоћи, ја бих
им први помогао.

– Само ми, господе, поврати Шарца и оружје и дај ми стару снагу, па ме пусти да огледам
могу ли шта учинити!

Бог слеже раменима и махну забринуто главом.

– Иди кад желиш – рече – али нећеш добро проћи.

И одједном, неким чудним начином, Марко се на свом Шарцу обрете на земљи.

Окреће се око себе, разгледа предео, али никако да се разабере где је. Гледа Шарца. Јест,
Шарац онај исти. Гледа топуз, сабљу, напослетку одело. Све исто, сумње нема. Маши се
тулумине. И она ту, пуна вина; ту су и лаки брашњеници. Све га уверава да је он онај
стари Марко, али никако да разазна где је. Како му се тешко бејаше одлучити шта да сад
на земљи предузме, он најпре одјаши Шарина, веза га за једно дрво, скине тулумину и узе
пити вино, да би, ко вели, тако на доколици о свему добро промислио.

Пије тако Марко и обазире се не би ли запазио кога познатог, док тек прозвижда поред
њега један на велосипеду и уплашен од Маркова чудна коња, одела и оружја потера што
брже може осврћући се да види колико је већ далеко од опасности. Марко се, опет,
највише препаде од чудна начина путовања и помисли да је каква утвара; али се ипак
реши да се с тим чудовиштем пусти у борбу. Попи још један леген вина и дође крвав до
очију, један даде Шарцу да попије, па онда врже тулумину у траву, самур-капу намаче на
очи и узјаше Шарца који већ беше од пића крвав до ушију. Врло се јунак расрдио и рече
Шарцу:

„Ако л’ ми га, Шаро, не достигнеш,

сломит ћу ти ноге све четири!“

Кад саслуша Шарац овако страховиту претњу на коју се већ одвикао на оном свету, потече
као никад дотле. Како је силан полегао, све коленима брише прашину по друму, а
бакрачлије туку црну земљу. Бежи и онај пред њиме као да крила има и све се окреће.
Гонили се тако два пуна сата, па нити онај да утече, нити да се даде Марку стигнути га.
Догнаше се тако близу једне путничке механе. Кад то виде Марко, побоја се да му сасвим
не утече у какав град, а и беше му се већ досадило јурити се, па му у том паде на ум
топузина. Извади је из теркија и викну срдито:

„Да си вила, па да имаш крила,

ил’ да су те виле одојиле,

па да си ми лани побјегнуо,

данас би те Марко ухватио!“

Рече то, па заљуља топузином покрај себе и пусти је.

Онај погођен, паде, али га ни земља не дочека жива. Допаде Марко до њега, извади сабљу
те му одсече главу, метну је Шарцу у зобницу, па се певајући упути оној путној механи: а
онај остаде копајући ногама крај оне врашке справе. (Заборавих рећи да је и њу Марко
исекао сабљом, оном истом што су је ковала три ковача са три помагача своја, те је за
недељу дана удесили у оштрицу да може сећи камен, дрво, гвожђе, једном речју сваку
амајлију.)

Пред механом било пуно сељака, па кад видеше шта се учини и сагледаше срдита Марка,
дрекнуше од страха и прснуше куд који. Оста сам механџија. Тресе се од страха као у
најжешћој грозници, клецају му ноге, разрогачио очи, а пребледео као мртвац.

„Ој, бога ти, незнани јуначе,

чиј’ су ово пребијели двори?“

– пита га Марко.

Незнани јунак муца од страха и једва објасни да је то путничка механа и да је он главом

механџија. Марко се каза ко је и откуд је и како је дошао да освети Косово и да убије
султана турског. Механџија само схвати реч: „да убијем султана“, и још више га страх
обузимаше што Марко даље причаше и запиткиваше куда је најпречи пут до Косова и
како ће доћи до султана. Говори Марко, онај дршће од страха и само му у памети: „да
убије султана!“ Најзад Марко осети жеђ, па заповеди:

„Механџија, донеси ми вина,

да ја јунак жећцу поутолим,

јера ми је грдно додијала!“

Ту Марко одјаши Шарца, веза га пред механу, а механџија уђе да донесе вино. Врати се
отуд носећи малу чашу од „деци“ на послужавнику. Тресу му се руке од страха, те се
пљуска вино из оне чаше, и тако приђе Марку.

Кад виде Марко ону малу чашу, бедну, испљускану, помисли да онај збија с њиме шалу.
Расрди се јако и ошину механџију дланом по образу. Ударио га је тако лако да му је
померио три здрава зуба.

Одатле Марко опет појаха Шарца, па пође даље. Међутим, они сељаци што се разбегоше
одјурише право у срез полицији да јаве за страховито убијство; а ћата отпрати депешу
новинама. Механџија привије на образ хладне облоге, узјаха коња, па право лекару те узме
уверење за тешку повреду; оде затим адвокату, те га овај детаљно испита о свему; узе паре
и напише кривичну тужбу.

Начелник срески нареди одмах једном писару да, са неколико наоружаних жандарма, пође
у потеру за зликовцем, а депешом пошаље распис по целој Србији.

Марко и не сања шта му се спрема и како су већ стигле две-три страшне тужбе
„снабдевене прописном таксом“ и наводима параграфа за убијство, за тешку повреду, за
увреду части; па онда ту је већ „претрпљени болови“, „трошкови око лечења“, „толико и
толико накнаде за прекинути рад у механи, дангуба, писање тужбе и таксе.“ А већ за
преношење обеспокојавајућих гласина о убијству султанову јављено је одмах
министарству шифром, и отуд дође брз одговор: „Нека се та скитница одмах ухвати и
најстроже казни по закону; а најревносније нека се мотри да се такви случајеви не
понављају, јер то захтевају интереси наше земље, која је сад у пријатељским односима с
турском царевином.“

Муњевитом брзином разнесе се глас надалеко о страшном човеку са чудним рухом и

оружјем и још чуднијим коњем.

Марко се упутио друмом од оне механе. Шарац иде ходом, а Марко се наслонио рукама на
облучје, па се чуди како се све то изменило: и људи, и околина, и адети, све, све. Би му
тешко што је устајао из гроба. Нема њему оних старих другова, нема с ким да пије вино.
Свет ради по околним њивама. Сунце припекло да мозак проври, радници се повили, раде
и ћуте. Он стаде крај друма па их довикне, у намери да пита за Косово; а радници кад га
угледају, дрекну од страха, па прсну куд који из њиве. Сретне се с неким у путу, а онај
стукне и стане као укопан, избечи очи од страха, обазре се лево, десно, па као смушен
смукне преко јендека или врзине. Што га Марко више призива да се врати, онај све жешће
бежи. Наравно да сваки од поплашених одјури право у среску канцеларију и тужи за
„покушај убијства“. Пред среском кућом закрчио народ да се не може проћи. Вриште
деца, кукају жене, узбунили се људи, пишу адвокати тужбе, куцају се депеше, тумарају
полицајци и жандарми, по касарнама трубе дрече на узбуну, звоне црквена звона, држе се
по црквама молепствија да се та беда отклони од народа. Проструја глас кроз масу да се
повампирио Краљевић Марко, те се од те страхоте поплаше и полицајци и жандарми, па и
сами војници. Куда ћеш се, брате, борити с Марком живим, а камоли још сад кад је
вампир!

Јаше Марко лагано и чуди се човек што Срби беже од њега, кад су га толико звали и
толико му певали. Не може да се начуди чуду. Најзад помисли да још и не знају ко је он,
па кад дознаду, замишља задовољно како ће га дивно дочекати, како ће он искупити све
Србе па се кренути на султана. Идући тако угледа крај друма диван хлад од велика храста,
па сјаши са Шарца, веза га, скиде тулумину и узе да пије вино. Пио тако и размишљао, па
се јунаку мало придрема. И Марко се наслони главом без икаква узглавља и леже да
борави сан. Таман га сан поче хватати, док тек Шарац, припазивши неке људе који Марка
опкољавају, поче ногом тући о земљу. То беше срески писар с десет жандарма. Скочи
Марко као помаман, пригрте ћурак изврнувши га наопако (био га скинуо због врућине),
узјаше Шарца, узе у једну руку сабљу, у другу топузину, а дизгин од Шарца држи у
зубима, па тако учини јуриш међу жандарме. Ови се препануше, а Марко, онако срдит иза
сна, узе једног по једног даривати: ког сабљом, ког буздованом. Није се ни трипут
окренуо, а већ свих седам с душом растави. Писар кад виде шта би, заборави на извиђај и
параграфе, већ даде плећа па стаде да бежи. Марко се натури за њим и подвикну:

„Стани, кујо, незнана делијо,

да те Марко куцне топузином!“

То рече, па заљуља топузину и пусти за „незнаним делијом“. Мало га дохвати само сапом
од топуза, и онај паде као свећа. Звекнуше празне бакрачлије. Марко допаде до њега, али
га не хтеде погубити, већ му руке свеза наопако. Затим га обеси своме Шарцу о ункаш и
врати се својој тулумини, па кад узе пити, рече оном беднику:

„Ходи, кујо, да пијемо вино!“

Онај само стење од бола, превија се и праћа онако обешен о ункашу, а то Марку дође
нешто за смех, па се узе смејати како онај ситно цвили. „Као маче!“, помисли Марко, па
опет у смех; лепо се човек ухватио за трбух од смеха, а све му сузе на очи, крупне као
ораси.

Узе онај кроз плач молити да га пусти, а обећава да неће чинити кривични извиђај.

Марку се још више даде на смех, па лепо да пукне човек; и од силног смеха немаде кад да
говори десетерцем, већ погреши те ће рећи прозом:

– Па који те враг, јадниче у бога, нагна амо?

Али ипак је Марко жалостива срца. Ражали се човек, па таман да приђе да одреши онога,
кад погледа, а друга десеторица са једанаестим, поглавицом, сви исто онако одевени као и
они први, опет га опколили.

Марко допаде до Шарца, збаци онога у траву (те се онај некако откотрља низбрдицом у
јендек крај друма и зајеча). А Марко узјаха Шарца, па онако исто учини јуриш. Опет, док
се окрену два-три пута, свих десет жандарма с душом растави, а писар, опет, стаде бежати,
те Марко и њега стиже сапом од топузине. Веза га и обеси о ункаш, па онда оде да извади
оног првог из јендека. Онај сав каљав и мокар, па се цеди вода с њега. Марко га једва од
силна смеха донесе до Шарца, па и њега обеси с друге стране о ункаш. Оба се копрцају и
стењу, цвиле немоћно и покушавају да се спасу, а Марко све више и више у смех, те чак
једном узвикну:

– Е, вала, само због овог смеха не жалим што сам долазио с оног света!

Али где је среће, ту увек има и несреће. Тако и сад. Таман Марко задовољан да се врати
тулумини те, као вели, да докусури и онај остатак вина, док се тек из даљине чуше трубе и
добоши. Све ближе и ближе. Шарац почне узнемирено фрктати на нос и стрељати ушима.

– Помоооћ! – зацвилише она двојица.

Све ближе и ближе, трубе и добоши све јасније се чују, тутњи земља под тешким
топовима, грунуше плотуни пушака. Шарац избечи очи и узе скакати као помаман;
закрешташе она двојица и узеше се праћати. Шарац све узнемиренији. Марко се прилично
збуни од тог чуда, али се прекрсти, наже леген с вином, искапи, па пође Шарцу говорити:

„Давор, Шаро, давор, добро моје,

ево има три стотине лета

како сам се с тобом састануо,

још се никад ниси поплашио!

Бог ће дати, те ће добро бити.“

Грунуше топови, презну и сам Марко, Шарац скочи као да побесне. Слетоше она двојица с
њега и откотрљаше се у јендек с кукњавом. Марко се од све муке насмеја и једва успе да
узјаши Шарца.

Кад се изблиза већ чуше пушке и топови, стушти Шарац преко оног јендека као бесан, па
јурну преко њива и усева, преко трња и јаруга. Не може Марко да га заустави. Повио се по
коњу, заклонио руком лице да га не изгребе трње; спао му самур-калпак, одскаче сабља од
бедара, а Шарац гази све под собом и јури као бесомучан. Таман изиђе на чистину, а кад
тамо виде да је опкољен војском. Јече трубе, бију добоши, грувају пушке, грме по
околним висовима топови. Пред њим војска, за њим војска, лево, десно, свуда. Шарац се
пропе, па јурну право. Марко докопа топуз и кидиса у гомилу, која биваше све гушћа око
њега. Тераше се више од два сата, док Шарац поче бацати крваву пену, а и Марко се већ
уморио ударајући оном тешком топузином. Пушке му не могаху лако додијати, јер је на
њему оклоп од гвожђа, испод њега панцир-кошуља исплетена од челика, а поврх тога три
ката одела, па тек ћурак од курјака. Али које пушке, које топови, које маса удараца,
савладаше Марка. Одузеше му коња, одузеше оружје, везаше га и стражарно га поведоше
у срез на ислеђење.

Пред њим десет војника, за њим десет, и тако исто с обе стране по десет с пуним пушкама
и бајонетима на њима. Руке му везане наопако, па ударене лисице; на ноге метнули тешке
окове од ше’сет ока. Као главна стража је батаљон војника напред, пук гура позади, а за
пуком грува дивизија, коју завршује дивизијар опкољен генералштабом, а са стране отуд и
отуд тутње дивизиони артиљерије по висовима. Све то спремно као у ратно доба. Шарца
воде дванаест војника, по шест са сваке стране, а и њему метнули јаке ћустеке и мрежу на
уста да кога не уједе. Марко се намрштио, у образима дошао сетан, невесео, опустио
бркове те пали по раменима. Сваки му брк колико јагње од по године, а брада до појаса,
као јагње годишњаче. Успут куд га спроводе, пење се светина по врљикама, плотовима и
дрвећу само да би га видела, а он и иначе све оне око себе за читаву главу, и више,
надвисио.

Доведоше га у среску кућу. У својој канцеларији седи срески начелник, мали журав
човечић, упалих груди, тупа погледа, кашљуца при говору, а руке му као штапићи. С леве
и десне стране стола његова по шест пандура са запетим пиштољима.

Изведоше окована Марка преда њ.

Капетан се уплаши од окована Марка, дршће као у грозници, избечио очи, па не може да
проговори. Једва се прибра и кашљуцајући поче промуклим гласом питати:

– Како се зовете?

– Марко Краљевић! – јекну гласина, и капетан се стресе и испусти перо. Они пандури
стукоше назад, а светина заглави врата.
– Молим вас, говорите тише, јер стојите пред влашћу! Ја нисам глух! Кад сте рођени?

– 1321.

– Одакле сте?

– Из Прилепа, града бијелога.

– Чиме се занимате?

Марко се нађе у чуду кад га ово упита.

– Питам: јесте ли чиновник, трговац, или радите земљу?

Није мени ни бабо орао,

пак је мене хљебом отхранио!

– Каквим сте послом дошли онда?

– Како: каквим послом? Па зовете ме из дана у дан већ пет стотина година. Једнако ме
певате у песмама и кукате: „Где си, Марко?“, „Дођи, Марко!“, „Куку, Косово!“, па ми се
већ у гробу додијало, и замолих Бога да ме пусти да дођем овамо.

– О, брате слатки, глупо си урадио! Којешта, та то се само тако пева. На песму, да си био
паметан, не би ни полагао, нити бисмо сад имали толику невољу, и ми с тобом, и ти с
нама. Да си званично, позивом, позват, е то је већ друго. А овако немаш олакшавајуће
околности… Којешта, каква посла ти овде можеш имати… – заврши капетан нервозно, а у
себи помисли: „Иди доврага и ти и песма! Измотавају се људи, те певају којешта, па сад
мене овде хвата грозница!“

– Ој Давори, то Косово равно,

шта ли си ме дочекало тужно,

послије нашег честитога кнеза

да цар турски сад по теби суди!…

– говори Марко за свој рачун, а затим се обрати начелнику среском:

– Ја ћу поћи, ако нико неће,

хоћу поћи макар доћи нећу,

отићи ћу граду Цариграду,

погубит ћу цара од Стамбола…

Капетан поскочи с места.

– Доста, то је нова кривица. Ви нам тиме чините грдну несрећу, јер сад је наша земља у
пријатељским односима с турском царевином.

Марко зину од чуда. Кад чу то, умало не паде у несвест. „У пријатељству с Турцима!… Па
кога ме врага зивкају?“, мисли у себи и не може да се прибере од чуда.

– Него молим вас, ви сте починили силне кривице, за које сте оптужени:

1. 20. овог месеца извршили сте грозно убијство над Петром Томићем, трговцем који се
шетао на велосипеду. Убијство сте извршили с предумишљајем, што сведоче наведени у
тужби: Милан Костић, Сима Симић, Аврам Срећковић и други. Покојног Петра сте, према
тачном увиђају и лекарском прегледу, убили тупим, тешким оруђем, а затим сте мртвацу
одсекли главу. Хоћете ли да вам прочитам тужбу?

2. Напали сте истог дана на Марка Ђорђевића, механџију из В… у намери да га по својој

свирепој природи убијете, али је он срећно умакао. Томе уваженом грађанину, који је био
и посланик народни, избили сте три здрава зуба. Према лекарском уверењу то је тешка
повреда. Он је поднео тужбу и тражи да се казните по закону и да му платите одштету,
дангубу и све парничне трошкове.

3. Извршили сте убијство над двадесет жандарма и тешко сте ранили два среска писара.

4. Има преко педесет тужби за покушаје убијства.

Марко не уме да проговори од чуда.

– Ми ћемо овде ствар иследити, а дотле ћете бити у затвору овде, па ћемо ствар после
спровести суду. Тада можете узети кога адвоката да вас брани.

Марко се сети побратима Обилића, па помисли како би га он тек бранио! Дође му нешто
тешко, проли сузе од очију и јекну:

– А мој побро, Обилић Милошу,

зар не видиш ил’ не хајеш за ме,

у какве сам јаде запануо,

хоћу русу изгубити главу,

а на правди бога истинога!…

– Водите га сад у затвор! – рече капетан бојажљиво и промукло се накашља.

Ствар је, наравно, даље ишла својим правилним током. Пошто полиција учини увиђаје на
лицу места, детаљно иследи кривице, спроведе сва акта на даљи рад.

Суд је одређивао претресе, позивао сведоке, чинио суочења. Државни тужилац, разуме се,
тражио је да се Марко осуди на смрт; Марков адвокат, опет, ватрено доказује да је Марко
невин и тражи да се пусти у слободу. Марка изводе на суђење, саслушавају, враћају опет
натраг у затвор. И он се некако збунио од чуда што се све чини с њиме. Најгоре му бејаше
што је морао пити воду, а он на њу није навикао. Све би он лако поднео, јунак је, али
осећаше да му вода веома шкоди. Поче се сушити и венути. Ни онај Марко, ни дај боже;
лепо дође човек као биљка, висе хаљине на њему као да нису његове, а кад иде, чисто се
поводи. Често би у очајању јекнуо:

– Ах, боже, та ово је горе од проклете азачке тамнице!

Напослетку, суд донесе пресуду у којој, имајући у виду заслуге Маркове за Српство и
многе олакшавајуће околности, осуди Марка на смрт и да плати одштете и све парничне
трошкове.

Ствар оде апелацији, и она смртну казну замени вечитом робијом, јер узе Маркове
кривице као дело политичке природе, а касација нађе неправилности и врати акта суду,
тражећи да се још неки сведоци испитају и закуну.

Две године је тако трајала та судска процедура, и напослетку и касација оснажи

преиначену пресуду којом се Марко осуђује на десет година робије у тешком окову, а да
плати све кривичне и судске трошкове, али не као политички кривац, јер је доказано да не
припада ниједној политичкој партији.

Наравно да се за овакву пресуду имало на уму да је то велики народни јунак Краљевић

Марко и да је ово суђење јединствен случај. Најзад, није ни била лака ствар. Нашли су се у
забуни и највећи стручњаци. Како ћеш осудити на смрт неког који је и иначе пре толиког
времена умро, па се наново појавио с оног света?

И тако Марко, на правди бога, допаде тамнице. Како се судски и кривични трошкови нису
из чега другог имали наплатити, то се јавном лицитацијом одреди продаја Маркова
Шарца, одела и оружја. Оружје и одело одмах откупи држава на вересију за музеј, а
Шарца купи трамвајско друштво за готове паре.

Марка ошишају, обрију, окују у тешке окове, обуку у бело одело и спроведу у град
београдски. Ту је Марко мучио муке какве никада није ни мислио да може подносити.
Испочетка је викао, љутио се, претио, али се постепено свикне и мирно преда судбини. И,
разуме се, да би га за то време издржавања казне научили чему и спремили за друштво у
коме треба, по издржаној осуди, да дела као користан члан, почеше га мало-помало
привикавати корисним пословима: носио је воду, заливао баште и плевио лук, а доцније
поче учити да прави бритвице, четке, кудеље и вазда ствари.

А сиромах Шарац вуче трамвај јутром и вечером, без престанка. И он оронуо. Заводи се
кад иде, а чим га уставе, задрема и сања можда срећно доба кад је пио из чабра румено
вино, носио у гриви златне плетенице, на копитама сребрне потковице, на прсима златна
силамбета, а узду позлаћену – када је на себи носио у љутим бојевима и мегданима свога
господара и под њим стизао виле. Сад је омршао: само кожа и кости, броје му се ребра, а о
кукове можеш торбе обесити.

Марку је најтеже било кад се деси случај те га спроводе некуда на рад, и види свога
Шарца тако пропала. Више га је то болело него сви његови јади. Често би, кад види
Шарца тако бедна, пролио сузе и с уздахом почео:

„Давор, Шаро, давор, добро моје!…“

Шарац се онда окрене и болно зарже, али у том зазвони кондуктер, и трамвај крене даље, а
стражар учтиво опомене Марка да продужи пут, јер му импоноваше снага и раст Марков.
Тако и не доврши реченицу.

Тако је сирома Марко мучио муке за род свој десет година не напуштајући идеје о освети
Косова. Трамвајско друштво је Шарца шкартирало, те га купи неки баштованџија да му
окреће долап.

Прође и тих десет година мука. Пустише Марка.

Имао је нешто уштеђена новца што је зарадио продајући разне стварчице које је сам
израђивао.

Прво оде у механу, те зовну два бербера да га измију и обрију, затим наручи да му се
испече ован од девет година и да му се примакне доста вина и ракије.

Хтео је најпре да се тако добром храном и пићем мало поначини и да се опорави од

толиких мука. Поседи тако више од петнаест дана, док мало осети да се повратио, па онда
почне смишљати шта да предузме.

Мислио, мислио, и најзад смислио једно. Преруши се да га нико не може познати и пође
да прво потражи Шарца, да и њега избави невоље, па да онда стане ићи од Србина до
Србина и да разабере који су то што су га толико звали, да ли су ово Србљи што га
затворише, и како ће се најбоље осветити Косово.

Чује Марко да је његов Шарац код неког баштованџије и да тамо окреће долап, па се
упути тамо где му рекоше да ће га наћи. Откупи га јефтино, јер га је онај и сам хтео дати
Циганима, па га одведе једном сељаку и погоди се с њим да га храни детелином и да га
негује не би ли се Шарац поврнуо. Заплакао Марко кад је видео јадног Шарца како чудно
изгледа. Онај сељак беше неки добар човек, те се смилује и прими Шарца на храну, а
Марко пође даље пешице.

Наиђе, идући тако, на једног сиромашног сељака на њиви где ради и назове му бога.

Марко ста с њиме разговарати о овоме, о ономе, док тек уз разговор рече:

– Како би било кад би сад устао Марко Краљевић, па да дође к теби?

– То већ не може да буде – вели сељак.

– Ал’ баш кад би дошао, што би ти радио?

– Звао бих га да ми помогне да окопам овај кукуруз – нашали се сељак.

– Ал’ кад би те он позвао на Косово?

– Море, ћути, брате слатки, како те Косово снашло! Немам кад да одем у чаршију да
купим соли и опанке деци. А, видиш, нема се чим ни купити.

– Добро, брате, али знаш ли ти да је на Косову пропало наше царство, па треба Косово
осветити?

– Пропао сам и ја, мој брате, горе не може бити. Видиш да идем бос?… А док ме стегне
плаћање пореза, нећу знати ни како ми је име, а јадно ти ми Косово!

Наиђе Марко на кућу једног имућног сељака.

– Помози бог, брате!…

– Бог ти добро дао! – одговори овај и гледа га сумњиво… – А откуд си ти, брате?

– Издалека сам, па бих рад да прођем овуда да видим како живе овдашњи људи.

И овоме Марко уз разговор помене како би било кад би се Марко Краљевић опет појавио и
позвао Србе да освете Косово.

– Слушао сам да се неки лудак пре десетак година издавао за Марка Краљевића и учинио
нека злочинства и крађе, те га осудили на робију.

– Јест, слушао сам и ја то; него што би ти радио се јави прави Марко, па да те позове на
Косово?

– Дочекао бих га, дао му доста вина да пије и испратио га лепо.

– А Косово?
– Какво Косово на ове оскудне године?! Кошта то много! Велики је то трошак, мој брате!
…

Остави Марко њега и пође даље. По селу свуд тако. Неки се повили за мотиком, па само
приме бога и не говоре даље ништа. Не могу људи да дангубе; треба окопати и свршити
послове на време, ако се хоће да добро уроди жито.

И тако се Марку досади у селу, па се реши да оде у Београд да тамо покуша неће ли моћи
шта да учини за Косово и обавестити се откуда онолики силни позиви, искрени, од срца, а
овакав дочек.

Дође у Београд. Кола, трамваји, људи, све то јури, жури, укршта се, сусреће се. Чиновници
журе у канцеларију, трговци послом трговачким, радници за својим радом.

Сретне једног угледног, лепо обученог господина. Приђе му Марко и поздрави се. Онај,
мало збуњен, стуче натраг, а и би га стид од Маркова лоша одела.

– Ја сам Марко Краљевић. Дошао сам амо да помогнем својој браћи! – рече Марко и
исприча све, како је дошао, зашто је дошао, шта је све било с њим и шта мисли даље
радити.

– Та-ко. Мило ми је што сам вас упознао, господине Краљевићу! Баш ми је мило! Кад
мислите у Прилеп?… Мило ми је, верујте; али, извините ме, журим у канцеларију. Сервус,
Марко! – рече онај и оде журно.

Марко сретне другог, трећег. Кога год сретне, тако се махом сврши разговор са оним:
„Журим у канцеларију! Сервус, Марко!“

И тако Марко, разочаран, стаде очајавати. Иде улицама, ћути, намрштио се, бркови му
пали на рамена; не зауставља никог, не пита никог ништа. А и ког ће више питати? Кога
год види, жури у канцеларију. Косово баш нико и не помиње. Наравно, канцеларија је
преча од Косова. Марко постаде поред све јачине својих живаца нервозан на ту проклету
канцеларију, која, по његову мишљењу, тако с успехом конкурише Косову. Најзад му поче
постајати све досадније и досадније сред те гомиле људи, који као да ништа не раде, већ
само журе у канцеларију. Сељаци се, опет, жале на неродне године и кметове, журе на
њиве, раде ваздан и носе поцепане опанке и дроњаве чакшире. Изгуби Марко сваку наду у
свој успех, те нити више кога шта питаше, нити се с ким састајаше. Једва је чекао да га Бог
опет позове на онај свет да се више не мучи, јер сваки Србин бејаше заузет пречом својом
бригом и послом, а Марко се осећаше савршено излишан.

Једног дана тако иђаше сетан, невесео, а и пуста блага му већ бејаше понестало, те ни вина
није су чим имао пити, а крчмарица Јања је давно и давно у гробу – а она би му још дала
да пије вино вересијом. Иде тако улицом оборене главе, а готове му сузе удариле, кад се
сети доброг доба и другова, а нарочито лепе ватрене Јање и њеног хладног вина.
Кад одједном примети пред једном великом механом много света и чу изнутра велику
грају.

– Шта је ово овде? – упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у
стиховима разговарати.

– Ово је патриотски збор! – рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву
особу, и одмаче се мало од њега.

– А шта се чини тамо?… – опет ће Марко.

– Иди, брате, па види! – рече онај љутито и окрете леђа Марку.

Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његов
велики раст.

Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није
приметио.

На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.

Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање

Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од
њих на свом рођеном огњишту.

Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази.
Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше
стезати, а зуби шкргућу.

„Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали!…“, помисли Марко
весео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од
нестрпљења да се умало није сва изломила. Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији
тренутак.

– Има реч Марко Марковић! – обрати се председник и лупи о звоно.

Сви се утишаше да чују најбољег говорника.

– Господо и другови! – поче овај. – Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само
осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:

„Ми Срби несмо, ми људи несмо!…

Та да смо Срби, та да смо људи,

та да смо браћа, ох боже мој!

Та зар би тако с Авале плаве

гледали ледно у огњен час?

Та зар би тако, ох браћо драга,

та зар би тако презрели нас?!“

Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуба
и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и
презрењем што квари ту свету, патриотску тишину.

Говорник продужи:

– Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа,
збиља, као да нисмо ни Срби ни људи. Ми мирно гледамо како пада сваког дана по
неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске
куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће
ту, у крајевима где беше стара српска слава и господство! Да, браћо, из тих крајева, па и из
Прилепа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца
које бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива
српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи
праведна крв Лазарева и Обилићева! И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим
светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића,
можемо јекнути уз онај тужни јек гусала што га народ попрати песмом, у којој наш велики
јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:

„Давор, здраво, ти Косово равно,

што ли си ми дочекало тужно!…“

Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће се
даље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их
досад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов
поћи на Косово, па ма опет допао робије.

– За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тих
племенитих суза великог витеза нашег, треба нам још и мишица Краљевића и Обилића!…
– продужује све ватреније говорник.

Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи, и са стегнутим песницама, дигнутим више
главе, јурну ка говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста
кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто,
одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.
– Пооомоооћ!

Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне
модре. Упиње се да прогута пљувачку, те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до
њега и замлатара рукама више његове главе, а викну страховитим гласом:

– Ево Марка, не бојте се, браћо!

Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.

Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом
необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби
заглавили врата и прозоре и вичу очајно:

– Помоћ! Полиција!… Зликовац!

Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате,
крупне руке.

Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења
настаде нагли обрт ситуације.

Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.

Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке

настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслог
говорника, који се почео мало повраћати. Та чудна неочекивана тишина учини да
председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-
помало главу. Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима:
„Шта је све ово, ако ко бога зна?“ Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала
готово испражњена, само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и
прозоре. У сали Марко, као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом
наслоњеном на руке. Не миче се, не чује се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке
за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе,
пита се, гледа у председника и секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у
страху питају једно друго: „Шта би ово с нама? Јесмо ли заиста остали живи?“ С највећим
чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењују
погледе који са изразима лица као да питају и одговарају: „Ко је ово страшило!?… Шта да
се ради?! – Не знам!“

И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу беше
готово исти израз чуђења: „Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?“

Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледом
пуним милоште:
– Што ти би, брате слатки, те паде?…

– Ударио си ме песницом! – рече овај прекорно и пипну се руком по темену.

– Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега бога и Светог Јована! Ти си лепо говорио, и

велиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко, па ти се само
јавих; но ти си се препануо.

Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.

Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли Бога да га пусти да дође међу Србе, и шта
је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину
одузели, и како је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.

Сад се говорник мало поврну те рече:

– Еј, брате, баш си лудо урадио!

– Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање. Претурах се у гробу, претурах се више

од пет векова, па баш се не могаше више трпети!

– Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!

– Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили! Ето, ти сад баш тако исто говораше!

– Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако
говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти
човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала.
Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има
леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске
ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да
треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца
фраза: „Устани, Марко…“ и тако даље, али је то лепоте ради… Не разумеш, брате, глупо
си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу,
а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.

– Па шта ћу сад? Нити ме бог позива натраг, нити овде могу опстати.

– Заиста незгодно! – умеша се председник као забринуто.

– Врло незгодно! – рекоше истим тоном и остали.

– Шарац ми је код једног сељака на исхрани, одела и оружја немам, а понестало ми и

блага! – рече Марко у очајању.

– Врло незгодно! – понови сваки од присутних по једанпут.

– Кад бисте имали добре жиранте, па да некако узмете новаца на меницу! – рећи ће
говорник.

Марко не разумеде.

– Имате ли добрих пријатеља овде у месту?

– Немам овде никога до бога,

нема овде побратима мога,

побратима Обилић Милоша,

побратима Топлице Милана,

побратима…

Хтеде Марко још ређати, али га овај говорник прекиде:

– Доста би била двојица! Не треба више!

– Него мислим се нешто… – поче председник замишљено, важно и застаде трљајући чело
руком, а после краћег ћутања обрати се Марку с питањем:

– Јеси ли писмен?… Умеш ли читати и писати?

– Умем и читати и писати – вели Марко.

– Мислим се нешто, како би било да некако поднесеш молбу за неку службицу? Могао би
негде молити да те поставе за практиканта.

Једва се Марко објасни с њима што је то практикант, и на крају крајева пристаде, јер му
рекоше да ће на годину имати по шесет-седамдесет дуката, а он јунак не имађаше ни
динара.

Написаше му молбу, дадоше му пола динара за марку и пола динара да се њему нађе у
невољи, ако би му што било до невоље, и упутише га у Mинистарство полиције да преда
молбу.

Околина утиче на човека, па и Марко мораде унеколико подлећи том утицају те поче и он
заједно са својим врлим потомцима шеткати, пљуцкати и гурати се пред министарским
вратима с молбом у руци, чекајући да изиђе пред министра и да моли мало државне
службице – колико тек да се храни хлебом, наравно белим.
Разуме се да то џоњање пред вратима није трајало кратко време, и после неколико дана му
рекоше да молбу преда у архиву да се заведе.

Маркова молба задала је министру велике муке.

– О, брате, шта да радим с овим човеком? Поштујемо га, рецимо; све, све, али није требало
да долази. Није човек за ово време.

Најпосле му да, имајући у виду његов велики глас и раније заслуге, за практиканта у
једном забаченом срезу у унутрашњости.

Сад Марко једва измоли да му поврате оружје и даду у министарству једну целу плате, те
оде да искупи Шарца.

Шарац поред добре хране ипак није ни издалека изгледао као пре, оронуо много. Али и
Марко је био лакши бар тридесет ока.

И тако Марко обуче одело, припаса оружје, опреми Шарца, напуни тулумину вином,
обеси је о ункаш, узјаши Шарца, прекрсти се и пође на дужност друмом куда му рекоше.
Многи су га саветовали да иде железницом, али он не хте ни за живу главу.

Куд год Марко скита, све пита за тај срез и казује име среског начелника.

После дан и по хода стиже. Уђе у авлију среске канцеларије, одјаха, привеза Шарца за
један дуд, скиде тулумину и седе под оружјем да у хладу пије вино.

Пандури, практиканти, писари извирују кроз прозоре с чуђењем; а свет далеко обилази
јунака.

Долази капетан, коме је јављено да Марко долази у његов срез.

– Помоз’ бог! – рече.

– Бог помого, незнани јуначе! – одговори Марко. Чим се он докопа оружја, коња и вина,
заборави све муке и одмах се поче по старински понашати и говорити стихом.

– Јеси ли ти нови практикант?

Марко се каза, а затим капетан рече:

– Е, па не можеш ти бити у канцеларији с тим тулумом и оружјем.

– Овакав је адет у Србаља,

прек’ оружја мрко пију вино,

под оружјем и санак бораве!

Капетан му стаде објашњавати да мора скинути оружје ако мисли остати у служби и
примати плату.

Виде Марко да му нема друге, јер шта ће човек, мора живети, а блага му понестало; али се
досети те запита:

– Има ли нека служба где се носи оружје да бих ја могао у њој бити?

– Има пандурска служба.

– Шта ради пандур?

– Па прати чиновнике на путу с оружјем, ако би их ко напао, да их брани; пази на ред,

пази да ко не нанесе коме штете, и такве ствари – рече капетан.

– Е, тако! То је лепа служба!… – одушеви се Марко.

И тако Марко постане пандур. Ово је опет утицај околине, утицај врлих потомака са
врелом крвљу и одушевљењем да послуже својој отаџбини. Али Марко ни у овој служби
не могаше бити тако прилагођен и ваљан ни изблиза какав би могао бити и најгори његов
потомак, а камоли други, бољи.

Идући са капетаном по срезу, виде Марко многу невољу, а кад му се учини једног дана да
ни његов капетан не ради баш право, удари га дланом те му избије три зуба.

Због тога Марка ухвате после дугог бојног окршаја и спроведу у лудницу на преглед.

Тај удар Марко не могаше поднети и пресвисне, потпуно разочаран и намучен.

Кад изиђе пред Бога, а Бог се смеје, све се тресу небеса.

– Освети ли, Марко, Косово? – пита кроза смеј.

– Намучих се, а јадно ми Косово, нисам га ни видео! Бише ме, ’апсише ме, пандурисах, и
најзад ме спроведоше међу људе!… – жали се Марко.

– Знао сам ја да нећеш боље проћи… – вели господ благо.

– Хвала ти, Боже, те ме опрости мука; а више ни сам нећу веровати кукању мојих
потомака и плачу за Косовом! А ако им треба пандура, бар за ту службу имају доста на
избор, све бољег од бољег. Боже ми опрости, али ми се чини да и нису моји потомци, иако
мене певају, него да су потомци онога нашег Суље Циганина.
– Њега сам ја и хтео послати да ме ниси ти онако молио да идеш. А знао сам да им ти не
требаш!… – вели Господ.

– И Суља би данас међу Србима био најгори пандур! Сви су га у томе претекли! – вели
Марко, и заплака се.

Бог уздахну тешко и слеже раменима.

Размишљање једног српског обичног вола

Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој
мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који
ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати
један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће
знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће – мишљење, јер
се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде,
рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира
тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје
загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко
изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за
сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би,
напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични
министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће.

На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а
може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону.

Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као
остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња.

Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга
Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда
врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог
друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше,
па весео уђе у једну малу механицу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши
је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и
иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу
приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз
слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега
врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има
диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и
тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива
душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на
народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то
посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако
јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше
сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити:

„Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с
надувеном гордошћу и презрењем гледају на мој род?… Поносе се отаџбином, поносе се
тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка
отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари
као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па
нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који
више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу:
’Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили
сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.’ Боже сачувај, тиме се ми
никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни
људи!“

При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну
јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну:

„Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је
добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла!“

Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје
мисли.

„Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар
и моји стари нису још и тада вукли војсци ’рану и ратне потребе; да нас није било, тај би
посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар,
али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи
ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример
само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов
прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов
прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као
његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи?
Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима
спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу.
А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у
то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се
китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност
као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили.

Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад
постоји, памтимо ми и дан-дањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона.
Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци,
пекли, и на какве нас још муке нису ударали.

Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у
хришћане. Вера им каже ’не укради’, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од
крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло
чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а
већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не
чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој
бескорисној ствари, које само ником зла не чине.“

Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута.

„Па зар онда“, продужи он даље своје тужне мисли, „нисмо ја и мој род бољи у томе од
свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам никог
отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној
каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам
оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио,
нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним
добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко
мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и
њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо
их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину… Ако је до поста,
лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже,
а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију.“

Во обори главу, и као да се нешто забрину, диже опет главу навише, шмркну љутито на
нос и изгледаше као да се нечега важног присећа, па га то мучи; наједном мукну радосно:

„А, сад знам, мора то бити!“ и продужи мисли:

„То је дакле: поносе се слободом и грађанским правима. О томе морам озбиљно

размислити.“ Мисли, мисли, али не иде никако. „У чему су та њихова права? Ако им
полиција нареди да гласају, они гласају, а то толико могли бисмо и ми мукнути: ’Зааа!’. А
ако им не нареди, не смеју да гласају, ни да се мешају у политику исто као и ми. Трпе и
они апсу и ударце често ни криви ни дужни. Ми бар рикнемо и манемо репом, а они ни
толико грађанске куражи немају.

Утом изиђе газда из меане. Пијан, преплеће ногама, помутио очима, изговара неке
неразумљиве речи и, кривудајући, пође колима.

„Ето нашто је тај поносни потомак употребио слободу, коју су му крвљу преци извојевали.
Ајде, мој је газда пијан и краде, али на шта су је други употребили? Само да не раде ништа
и да се поносе прошлошћу и заслугама својих старих, у којима они немају никаква удела
ни колико ја. А ми волови остали смо исто тако вредни и корисни радници као што су
наши стари били. Волови смо, то јесте, али се ипак можемо поносити својим мучним
данашњим радом и заслугама.

Во дубоко уздахну, и спреми врат за јарам.

Април, 1902.
Сан једног министра

И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи као и сви други. И они морају јести,
пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се
простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.

Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у
мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да
размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то
се после дужег размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху,
колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који
хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда,
бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до
миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.

Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним,
добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао
је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога
никаква брига и мисао не узнемирава.

Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово

господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.

Сања.

Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у истој маленој, влажној соби где је као ђак
становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на
десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је
већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз
поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи
тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.

Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети
племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и
живот, ако затреба за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао
дуги низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи
остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на
тај пут врлине, са кога никад неће скренути.
И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче
закуца, и обузе га неко пријатно, слатко осећање, кад помисли на своје успехе и на добра
која ће земљи и народу учинити.

Одједном, чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се, и погледа, а пред њим се
указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари
и лепоте.

Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова
крилом по образу, и он осети рајско блажанство, ослободи се, и погледа поново прилику,
која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.

– Ко си ти? – упита.

– Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!

И он као пође.

Ишли су дуго ћутећи, док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.

– Видиш ли шта? – упита га.

– Ништа.

Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном он виде мало даље,
тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало
више њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако
редом, до оних који стоје највише над свима.

– Шта је ово?
– То су разни положаји у друштву.

Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све
се то отима да се што више дигне.

Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.

Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.

И помеша се.

Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.

Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.

Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.

– Шта желиш? – рече.

– Да се попнем и ја више.

– Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.

– Шта ми смета?

Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто
лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.

– Желиш ли више?

– Желим.

Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.

– Хоћеш још?

Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.

– Још што више могу! – рече.

Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу
оне највише.

Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

– Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? – упита је.

– Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало

да се дигнеш на највећу висину.

Он се згрози и уздрхта.

– Сад хајдемо натраг, кад си све то видео – рече му прилика, и ишчезе.

Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.

Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! – помисли, и зену
равнодушно. 
Укидање страсти

Ми смо Срби, хвала милостивом богу, свршили сва своја посла, па сад можемо, онако тек
у доколици, зевати до миле воље, дремати, лешкарити и спавати, па кад нам се и то
досади, можемо, шале ради, навирити, да видимо шта се ради по другим несрећним
земљама. Кажу – боже нас спаси сваке беде и напасти и далеко им лепа кућа! – како има
земаља где се људи једнако крве и кавже око некаквих права, око некакве слободе и личне
безбедности. Кожа се најежи човеку кад помисли на такве несрећнике што још нису
расправили своје домаће ствари, а ми стигли чак да уређујемо Кину и Јапан. Сваким
даном идемо све даље од своје земље, и ако потраје овако, наши ће новинари почети
доносити дописе с Марса, Меркура, или, у крајњем случају, с Месеца.

И ја сам члан овог срећног народа, па, ето, хоћу, не би ли задовољио моду, да вам причам
о некој далекој, много далекој ваневропској земљи, и шта је у њој било давно, врло давно.

Не зна се тачно где је била та земља, како се звао народ у њој, али по свој прилици није у
Европи, а народ се могао звати ма којим именом, само не Србима. У томе се слажу сви
старији историци, а нови ће можда тврдити обратно. Уосталом, то наш посао и није, те ја
остављам ту ствар, па ако ћу се и огрешити о обичај да треба говорити и о ономе што не
разумемо и радити онај посао за који нисмо.

Зна се поуздано да је тај народ био веома покварен и неваљао, препун порока и рђавих
страсти, те ћу вас тиме и позабавити овом причицом.

Наравно, драги читаоци, ви не можете веровати на први мах да је могло икад постојати
тако покварених људи, али знајте да сам ја све ово радио према старим записима, које
имам у рукама.

Ево, у тачном преводу, неколико достава разним министрима:

„Земљоделац Н. Н., из Кара, данас је после орања свратио у механу, те пио каву и страсно
читао новине у којима се напада на данашње министре…“

„Учитељ Т… из Борка, чим изиђе из школе, скупља око себе сељаке и наговара их да
оснују певачку дружину. Сем тога, овај учитељ игра клиса са шегртима, а са својим
ученицима дугмића, те је тако врло штетан и опасан. Неким сељацима је читао књиге и
нудио им да купују. Ово се зло не може трпети, јер развраћа целу околину и подмеће
мирним и поштеним грађанима како траже слободу, а у самој ствари он непрестано говори
пако је слобода слађа од свега. Пуши страсно и пљуцка кад пуши.“

„Свештеник Ђ… из Сора, после службе у храму, ишао је на политички збор у оближњи

град.“
Ето, видите, какве бруке у свету није бивало!

Пазите даље:

„Судија С… данас је гласао за општинску управу. Овај срамни судија прима опозициони
лист и страсно га чита. Усудио се да у суду каже како није ништа крив један сељак који је
оптужен за увреду и противстајање власти, што је пред сведоцима казао како неће ништа
пазарити у дућану кмета Габора. Осим тога, тај исти судија изгледа замишљен, а то је
јасан доказ да је пун порока и сигурно смишља какву крупну заверу против данашњег
режима. Треба га оптужити за увреду господара, јер он и иначе не може бити пријатељ
династије, кад иде на кафу код Мора кафеџије, а Моров деда је био добар познаник са
побратимом Леоновим, који покрете онај метеж у Јамбу против доглавника на двору деде
данашњег владара!“

Имало је још и горих људи у тој несрећној земљи. Читајте само ову доставу:

„Адвокат из Тула заступао је неког сиромашка чијег су оца убили лањске године. Тај
адвокат страсно пије пиво и иде у лов, а, што је још најгоре, основао је неку дружину за
потпомагање сиротиње у нашој околини. Тај дрски изрод, који говори да су државни
шпијуни најгори људи!“

„Професор Т… данас је трчао по граду с разном белосветском дечурлијом и крао од

пиљара крушке, а јуче је праћком гађао голубове и разбио прозор на једној државној
згради. То би му се могло и опростити, али он иде на политичке зборове, гласа на
изборима, разговара с грађанима, чита новине, говори о државном зајму, и какве још
покоре не чини на штету наставе!“

„Сељаци из Вара почели су правити нову школу, и, како изгледа, тим ће се пороком
заразити цела околина. Треба што пре сузбити ту гадну струју, штетну за државу!“

„Занатлије из Вара оснивају читаоницу и скупљају се свако вече у истој. Та страст је

ухватила дубок корен, нарочито код млађих, а старији се носе мишљу да се сем читаонице
оснује – занатлијски пензиони фонд. Ово се не може трпети у нашем крају, јер служи на
саблазан свију поштених људи, који не грде министре! … Један занатлија чак хоће поделу
рада! … Грозне страсти!…“

„Сељаци из Падоа траже општинску самоуправу!“

„Грађани у Троји хоће слободу избора.“

„Многи овдашњи чиновници раде савесно свој посао, а један, сем тога свира у флауту и
зна ноте!

„Писар Мирон страсно игра на забавама и једе слано семење уз пиво. Треба га отерати да
би се излечио од тих страсти.“
„Учитељица Хела купује цвеће сваког јутра, те тако саблажњава околину. Не може се
трпети, јер ће нам покварити омладину.

Ко би још могао изређати све гадне страсти тог несрећног народа? Довољно је рећи да
бејаше само десет ваљаних и честитих људи у целој земљи, а све остало, и мушко и
женско, и старо и младо, покварено, што но веле, из темеља.

Шта мислите, како је могло бити овој десеторици добрих и честитих људи у овој
поквареној земљи?… Тешко, врло тешко, а највише због тога што морадоше гледати
пропаст своје рођене земље, коју тако жарко љубљаху. Нису спавали ни дневи ни ноћи од
бриге: како ће поправити своје грешне суграђане, како ће земљу спасти од пропасти?

Пуни жарког родољубља, пуни врлина и племенитости, бејаху у стању поднети све жртве
за срећу отаџбине своје. И једнога дана стегоше јуначко срце, приклонише главу пред
вољом горке судбине, која им досуди тежак терет, и постадоше министрима, узевши на
себе племенити задатак да земљу очисте од греха и страсти.

Учени су људи, али, тек, није било лако извести тако тешко предузеће.

Најзад, једном, што бејаше најглупљи (то је у том народу значило најдуховитији), кресну
кроз главу мисао да треба позвати Народну скупштину, али да у њој решавају странци.
Прихватише сви ту дивну идеју и узеше о државном трошку, под најам, две стотине људи,
а толико похваташе неких странаца који су се случајно затекли у тој земљи због трговине.
Бранили се ови, отимали, али сила бога не моли!

Тако се слеже четири стотине странаца да буду посланици и да решавају разне ствари за
срећу земље, да буду израз народних жеља.

Кад тако свршише посао и нађоше довољан број људи које наименоваше за народне
представнике, одмах после расписаше и изборе народних посланика. Немојте се томе
чудити, јер је такав обичај владао у тој земљи.

Отпочну скупштинске седнице. – Решава се, говори се, дебатује се… Није лако свршити
тако важан посао. Све је било лако и иде брзо, али чим се дође на страсти, одмах се наиђе
на тешкоће. Док се неко не нађе, те предложи да се донесе решење, којим се укидају све
страсти у земљи.

– Живео говорник, живео! – проломи се у скупштинској дворани радосни усклик из свију

грла.

Сви прихватише одушевљено предлог и донесе се одлука:

„Народно представништво, увиђајући да страсти сметају напретку народном, налази се
побуђено да донесе још и ову тачку у новом закону, која ће гласити:

’Од данас страсти престају и укидају се као штетне по народ и земљу’.“

Није прошло ни пет минута откако је закон о укидању страсти потписан, и за њега знађаху
само посланици, а да видите што се дешавало по народу, у свим крајевима без разлике.

Довољно је да вам наведем само у преводу једно место из нечијег записника.

Ево од речи до речи тог записника:

„… Пушио сам страсно. Чим се пробудим, одмах за цигару. Једног дана се пробудим и
узмем кутију с дуваном, те завијем (по обичају) цигару. Некако ми непријатно (тада је баш
онај посланик предлагао), док одједном осетих како ми рука сама задрхта, а цигара паде;
погледам је, па са одвратношћу пљунем… Више нећу пушити – помислим, а дуван ми се
учини гадан, па не могу да га гледам очима. Чудим се шта то би одједном и изађем у
двориште. Кад тамо, имам тек шта видети! Пред вратима мој сусед, једна древна пијаница,
који није могао без вина ни часа; стоји човек трезан, а гледа преда се и чешка се по глави.

– Ево вино, донех – рече му момак и пружи боцу, као и обично.

Мој сусед дохвати боцу, па је треснуо о земљу и она прште на сто комада.

– Ух, гадне ствари! – викну он с гнушањем, гледећи просуто вино.

Ћути затим дуго, па заиска слатко и воду.

Донеше му, те се послужи, па оде на посао.

Његова се жена заплака од радости кад виде како јој се муж нагло поправи.

Један, опет, мој други сусед, што страсно читаше новине, седи крај отворена прозора, па и
он нешто преображен и чудно изгледа.

– Јесте ли добили новине? – питам га ја.

– Не бих погледао више новине, тако ми нешто одвратне! Сад баш мислим да узмем
читати археологију или грчку граматику! … – одговори овај, и ја прођох, те изиђем на
улицу.

Читава се варош преобразила. Један страстан политичар бејаше пошао на политички збор.
Иде човек улицом, па се тек одједном окрете и потрча натраг, као да га ко јури.

Зачудих се шта му би, те га упитам што се тако нагло врати?

– Пођох на збор, па ми тек одједном паде на ум да је боље ићи кући, те поручити какву
књигу из пољопривреде и домаће индустрије, па читати и усавршавати се у раду. Шта ћу
на збору? – вели овај, па отрча кући, да изучава ратарство.

Нисам се могао начудити чуду шта се почини одједном, па се вратим кући, те узмем
претурати психологију. Хтео сам да прочитам место о страстима.

Наиђем на лист где пише „Страсти“. Остао само наслов, а оно све друго побелело, па као
да никад ништа није ни писано!…

– О, шта је сад ово, за име бога?!

У целом граду нигде не можеш наћи рђавог и страсног ма у чему, па чак и стока постаде
паметнија!

Тек сутрадан читамо у новинама скупштинску одлуку да се све страсти укидају.

– А, ха, то је даклем! – виче свако. – Чудимо се ми шта би с нама, а оно видиш,

Скупштина укинула страсти!

Овај записник довољан је да објасни шта је бивало у народу кад се у Скупштини доносио
закон о укидању страсти.

После већ бејаше знано свима и свакоме, и чуђење престаде, а наставници су у школама
предавали својим ученицима о страстима овако:

„Некад је било у душама људским и страсти, и то је био један од најзаплетенијих и

најтежих делова из психологије; али решењем скупштинским страсти су укинуте, те тако
сад нема те партије у психологији, као год ни у души људској. Страсти су укинуте датума
тога и тога, године те и те.

– Хвала богу, кад их не морамо учити! – шапућу ђаци, задовољни том одлуком
скупштинском, јер за идући час треба само да науче:

„Тога и тога датума, године те и те, решењем скупштинским укинуте су све страсти, и
тако их више нема код људи!…“

Чим то изговори без погрешке, добије одличну оцену.

Ето, тако се нагло спасе тај народ од страсти. ноправи се, па од тога народа, по неким
предањима, постадоше анђели!…
Модерни устанак

Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе
снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан
сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.

Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али
само што то доба није онако како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим
другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као
није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на
јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике,
све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само
што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно
Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:

– Сервус, Јусуфе!

– Сервус!

То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или
чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније,
има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.

Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим

ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог или оног
удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили
му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.

Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што
стрепи и за главу и породицу и имање своје.

Турци нас нимало не штеде. Једне од нас хапсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне,
неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и
поcлушну рају.

Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из
народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још
опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места
рођења. Кнежеве окивају и хапсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге,
који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те
камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.

– Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? – упита ме, као, на улици једном неки мој
добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га
у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према
Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не
навуку на себе мржњу Турака.

– Тхе, шта ће човек да чини?! – процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не
слуша наш разговор.

– Како: шта ће човек да чини?! – упита он мене и погледа ме оштро у очи.

– Тако, шта може да се ради?

– Да се бијемо! – рече он.

Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:

– С ким!?

– С Турцима, ја с ким другим? – опет ће онај оштро.

Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем

назад.

– Али, али… а… али… – почнем муцати.

– Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! – викну мој познаник љутито, па ме остави
и оде.

Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто
наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост,
збуњеност.

– Шта ти је? – упита.

Испричам му разговор с првим познаником.

Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.

– Ха-ха-ха-ха!… Па зар ти не знаш њега?… Ха-ха-ха!… Зар не памтиш да је он увек био

тако на три ћошка!… Шта каже: да се бијемо! … Ха-ха-ха-ха! Лепо, богами! Ни мање ни
више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха-ха-ха-ха!… Боже мој, луда
човека! – рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.

– Чудан човек! – рекох.

– Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд
човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је
упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се
теши што има још ко да му прави друштво! – примети мој пријатељ, па се, тек, опет
засмеја:

– Ха-ха-ха-ха!… Рат султану, па то ти је! – изговори, па опет удари у смех.

Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.

Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то
изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.

Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа,
а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.

Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из
свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана
у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути
и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.

У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз
меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.

Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о
Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у
дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па
пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача
једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.

И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати
на овај важан тајни договор.

Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу
доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“; „Спречен сам послом;
пристајем на све што решите…“; „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за
данас…“; „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку.
Јавила је да данас возом долази“ – и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и
остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.

Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:

– Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у
двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку
меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на
рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће
на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших
породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене
бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још
ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и
тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и
народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.

– Не сме остати!… Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта
можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не
сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви
да радимо? – прекиде му реч један од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.

– Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може
у часу постати заповест.

Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и

одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“… „Бог би га свети
знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“

Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао,
управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више
и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и
развучено:

– Тхе…! – затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.

– Разговарамо се! – рећи ће опет један из угла иронично.

Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег
плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као
човек пун искуства који говори с неразумним младићем:

– Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?

– Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом
насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички
потражимо лека! – одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.

– Добро, то и ми хоћемо.

– Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда
кад изгубимо и понос и образ! – плану први и тресну песницом о сто тако силно да се
многи измакоше мало даље.

– Робом икад, гробом никад! – добаци неко.

– Оставите ви остали да ми најпре разговарамо – рече опрезни нама, а затим се опет
окрете плаховитом с речима:

– Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? – упита хладно, с пуно
такта.

– Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми

њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!

Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво
обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног
говора.

– Добро, велиш да се бунимо? – пита опрезни.

– Да се бунимо! – одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.

– С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!

– Ја, ти, овај, онај, ми, сви ми, народ!

– Шта говориш којешта?… Где је народ, с ким си се договарао?

– С тобом, с овим људима овде.

– Па шта смо ми?

– Како, шта смо?

– Тако, питам те!

– Људи.

– Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?

– Двадесет.

– То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха-ха-ха!… Двадесет!

– То је много – јекну плаховити – јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет
разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од
њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и
осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да;
сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба пoћи.

Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да
га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:
– То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали
поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.

– Сви сте ви кукавице! – викну плаховити и тресну по столу.

– Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то
је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па
претпостави да се деси редак случај – али добро, може и то бити – убије сваки по двојицу
Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека
Турци стоје да их још толико поубијамо као муве – па шта је с тим учињено?

– Много.

– Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда
би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.

– А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на
друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.

– Народ, народ!… Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ајде
сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци
пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!

– Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!

– Па о чему да мислиш?

– Да се бијем, па на шта изиђе!

– Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то

да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да
Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да
ратујеш?… Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита
сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане – па да се бијемо!

– Нађе се то кад људи прегну! – вели одушевљени.

– Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада
војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та
шта?… Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло!
… Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач,
а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега
тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци
побише све нас и истребише до деветог колена.
– Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!

– Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити
рачун и о породици.

– Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути, већ
убијати своју породицу, о којој се морамо старати! – прихвати реч један.

– Та о томе не треба ни говорити! – рече други.

– Ја да сам сам, па да гинем – једанпут се мре; али имам мајку самохрану! – рече трећи.

– Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! – вели четврти.

– Ја имам сестру о којој се старам! – вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом
лудошћу.

– Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме

убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја
и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет
људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми
било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу
дирали! – доказује шести.

И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.

Један, опет, вели:

– Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају.
Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој
ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.

– Тако је! – одобрисмо.

– О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште
није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме
на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом,
постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну
оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о
свему договоримо, и да добро размислимо о свему – узе разлагати онај мудри и опрезни.

– Тако је! – одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна
искуства и дипломатског тона.

– Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети
све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла
бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то
размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек види наш
поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:

1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају
и, управо, васпитавају народ за устанак;

2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију
ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;

3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља,
који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора
износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на
страни;

4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу,
и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;

5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у
пензију:борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди
и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;

6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не
успемо у предузећу;

7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада
бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.

– Тако је! – чу се глас већине.

– Е, господо, мене извините – рече један трговац – имам посла у дућану. Што решите,
пристајем.

– Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! – рекох и извадим часовник, те

погледам време.

– Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на оно што решите! – рече
један чиновник и погледа у сат.

– Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! – чу се нечији
глас.

– То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је
мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! –
рекох.
– Тако је, тако је! – чу се са свију страна.

– Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан

програм листа, који би требало назвати Борба!

– Крвава Борба! – предложи неко.

– Крвава Борба! – одазваше се громки гласови са свију страна.

– Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу
детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне
припреме! – рекох – и утом се тргнем и пробудим.
Гласам за слепце

(из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу,
па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су
га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара
човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је
близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок,
крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих
седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса.
Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси
стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му
ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из
поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се
распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с
радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у
доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто
седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста
ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из
устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у
ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким
невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко
струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,

По Србији земљи да преврне…

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће
деда-Мијат:

– Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све
гори људи!… – Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и
уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

– Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се
тамо чини.

– Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! – позва га учитељ
свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим
местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је
учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме
је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено,
као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе
претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да
решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена,
а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али,
поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или
природњак?“, јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се,
и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени
„како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања
своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и
не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем
разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим
животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа
грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда
обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут
видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

– Питајте из истог предмета – рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и

израз дубоке, важне пажње.

– Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и
звонким гласом продра се:
– Овца!… (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она
има главу…

– Врло добро! – рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

– Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

– Пази, не говори којешта! – рече учитељ мало строжим гласом.

– Зар ниси видео овцу, лудаче! – викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости
се насмејаше.

– Молим госте да се не мешају! – примети ревизор.

– Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву.
Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

– Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш – вели учитељ, и помилова га по
глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке“:

– Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и
окружни суд.

– Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! – вели учитељ, а сав дрхти. – Каква те пошта
снашла!

– Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

– Пази, ил’ ћу те отерати на место!

– Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини,
а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

– Јеси ли ти луд данас?! – викну учитељ.

– Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим
оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

– На место! – викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна
као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе,
женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да
прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо
вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима
влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по
високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено,
пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за
јахање.

– Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! – додаје учитељ
радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном

дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се
чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

– Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

– Песму?… може.

– Коју песму знаш?

– Знам „Полазак на Косово“.

– Деде!

Кад ујутру јутро освануло,

Дан освану и огрија сунце,

На граду се отвори капија

И ишета војска на алаје,

Све коњици под бојним копљима.

– Доста! – прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор
прекиде.

– Деде ти мени кажи каква је реч копљима? – пита ревизор.

– Копљима, то је именица општа, заједничка.

– Врло добро!

– А у ком падежу?

– Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и
мења се по другој врсти.

– Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си
почео песму. Дакле, оно кад?

– Кад, то је прилог.

– А шта су прилози?

– Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се
и како се врши радња глаголска.

– Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

– Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

– Врло добро, ајде на место, ти си положио.

– Нека продужи песму даље Миливоје Томић! – прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу

На алату, вас у чисту злату.

– Е, стој:вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

– Вас или сав, то је заменица.

– Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио

Побратиме, до коња алата.

На барјаку од злата јабука,

На јабуци од злата крстови,

Из крстова златне ките висе

Те куцкају Бошка по плећима.

– Доста! – вели учитељ. – Сад ми кажи каква је реч куцкају?

– Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

– У ком времену? – пита ревизор.

– Куцкају – време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега
што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,

Па ухвати за узду алата,

Руке склопи брату око врата:

„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,

Цар је тебе мени поклоиио,

И теби је благослов казао

Да даш барјак коме теби драго

И останеш са мном у Крушевцу,

Да имадем брата од заклетве!“

Ал’ говори Бошко Југовићу:

„Иди сестро на бијелу кулу,

А ја ти се не бих повратио

Ни из руке крсташ барјак дао

Да ми царе поклони…

– Доста! – прекиде учитељ. – Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“…
Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа
синуше у јарости очи, и узвикну:

– А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће

овај рећи:

– Мора се тако, стари, тако је по програму.

– Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе
не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе
коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема
ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и
јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто
рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се
вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше
у тишини, забезекнути од чуда.

– Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! –
рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде
тешку, дубоку тишину.
Не разумем

Дошло време да служим војску, а не тражи ме нико. Обузе ме неко патриотско осећање, па
ми не да мира ни дању ни ноћу. Идем улицом, па само стежем песнице; а кад који странац
прође поред мене, ја шкрипнем зубима, па ми чисто дође воља да се залетим и опалим
човеку шамар. Легнем да спавам, па сву ноћ сањам како кољем непријатеље, проливам крв
за род свој и светим Косово. Једва чекам да ме позову, али заман чеках.

Гледам како многе хватају за јаку и вуку у касарну, па им чисто завидим.

Једног дана дође позив једном старцу који се случајно зваше мојим именом. Како још
строг позив, у коме се вели, да одмах предстане команди као војни бегунац! …

– Какав бегунац – вели старац – кад сам три рата издржао и био рањен, ево овде: познаје
се и сада!

– Све је то лепо, али се мора ићи команданту; такав је ред.

Отишао старац, и командант га изјурио напоље.

– Ко је тебе звао, дртино матора?! – дрекну, и умало што не беше и батина.

Уосталом, да старца на такав начин не изјурише, ја, у свом заносу и силној љубави према
касарни, бејах готов да помислим како је моћ протекције далеко дотерала!

Од силне чежње лепо падох у очајање. Залуд сам, чак и кад прођем поред официра
улицом, лупао ногама о земљу тако јако да ме табани заболе, само, као велим, не би ли пао
у очи као ваљан војник – али ништа од свега тога: мене никако не позивају у војску.

Додија ми то, и ја једнога дана седнем, па напишем молбу команди да ме изволи примити
у војнике. Излијем у њој сав свој родољубиви жар и на завршетку кажем:

„Ах, господине команданте, да знате како ми срце бије и крв кипи у жилама, очекујући
давно жељени час кад ћу се назвати бранитељем круне и отаџбине своје, бранитељем
слободе и олтара српског, када ћу и ја ући у редове осветника косовских!“

Накитио сам молбу, сваки би рекао да је лирска песма, и бејах задовољан при помисли да
ми веће препоруке не треба.

Сав блажен тако од силне наде, дигнем се, па право команди.

– Могу ли пред господина команданта? – упитам војника што стоји пред вратима.

– Не знам – рече војник немарно, и слеже раменима.

– Питај га; реци: дошао један, хоће да служи војску! – кажем му ја, мислећи да ће се овај
љубазно насмешити на мене и одјурити команданту да јави о доласку једног новог војника
и да ће командант излетети чак на врата, потапшати ме по рамену и узвикнути: „Тако,
соколе; амо ходи!“

Место свега тога војник ме погледа са сажаљењем, као да ми погледом хтеде рећи: „Е, мој
лудаче, и ти још журиш! Имаћеш кад и да се кајеш!“

Нисам тада тај поглед разумео, па се чудим што ме онако гледа.

Чекао сам дуго пред вратима. Шеткао сам, пушио, седео, пљуцкао, гледао кроз прозор,
зевао, разговарао с неким сељацима што такође чекаху, и шта још нисам чинио од дуга
времена.

У свима се канцеларијама ради живо; чује се жагор, граја и псовка. Непрестано се издају
наредбе и само бруји ходник од узвика: „Разумем!“ Чим се неколико пута понови
„Разумем!“, а то је наредба, од вишега нижем, дошла до најмлађег, и тек погледам, а
војник протрчи кроз ходник из једне канцеларије и упадне у другу. Сад опет у тој другој
настане граја, и опет се чује громко неколико пута „Разумем!“, изговорено разним
гласовима, и опет војник истрчи: иде у друго одељење.

Звони у командантовој канцеларији.

Војник уђе.

Настаде неко потмуло мумљање унутра, а после тога се војник продера: „Разумем!“

Онда изиђе сав зајапурен, и чисто одахну од неког страха што је тако срећно свршио.

– Улазите, ко хоће господину команданту – рече и обриса зној с чела.

Уђем ја први.

Командант ме дочека седећи за столом, а пушаше цигару на ћилибар.

– Добар дан! – поздравим га при уласку.

– Шта је? – рече он тако страшним гласом, да ми се одсекоше ноге; чисто осетих како се
љуљам.

– Зашто вичете, господине?! – почех ја, пошто се мало приберем.

– Зар ћеш ти мене учити!? Напоље се вуци! – викну он још јаче, и тресну ногом о под.

Осетих како ме подиђоше жмарци, а мој патриотски жар као да неко поли водом, али се
ипак надах да ће другојачије бити кад му кажем шта хоћу.
– Ја сам дошао да служим војску! – рекох пун поноса, исправљен, а гледам га право у очи.

– А, војни бегунац! Чекај ти мало, такве ми и тражимо! – викну и зазвони у звоно.

Отворише се једна врата с леве стране од његова стола, и појави се наредник. Исправио се,
дигао главу, избечио очи, руке приљубио уз бутине, корача ближе њему и лупа тако јако
да уши заглу’ну; заустави се, тресну ногом, и у прописном ставу, као окамењен, изговори
гласно:

– Заповедајте, господине пуковниче!

– Овога овде води одмах, ошишај га, обуци, и затвори у фиоку!

– Разумем!

– Ево молбе, молим вас!… Ја нисам бегунац, већ хоћу да служим војску – велим ја, а сав
се тресем.

– Ниси бегунац? Па шта хоћеш с том молбом?

– Хоћу да будем војник!

Он се истури мало натраг, зажмири на једно око и заједљивим тоном изговори:

– Дабоме, ’оће човек у војску!… Хм, та-ако, дакле!… То овако тек са сокака, па хајд у
касарну да час пре одслужи, као да је овде нека јурија!…

– Сад ми је рок.

– Не познајем те и нећу да чујем… – поче командант, а утом уђе један официр с некаквим
актом.

– Видите тамо у списку регрутованих кад је овај уписан! – рече он официру и показа
руком на мене, па, погледав ме, упита:

– Како се зовеш?

Ја пружим молбу.

– Шта ће ми те твоје трице!? – викну и удари руком молбу, те паде на под.

„Ух, онако китњаст стил!“, помислих и заборавих да кажем име од неке туге.

– Како се зовеш, што не говориш?! – дрекну он.

– Радисав Радосављевић.

– Видите у списку регрутованих – нареди официру.

– Разумем! – изговори овај, и уђе у своју канцеларију, па заповеди једном од млађих
официра:

– Видите у књизи регрутованих налази ли се неки Радисав?

– Разумем! – викну тај други официр и изиђе у ходник, па дозва наредника и заповеди то
исто.

– Разумем! – одазва се громким гласом.

Наредник то исто заповеди поднареднику, овај каплару, а каплар једном војнику.

Само се чује како пуцају кораци, заустави се један пред другим, и све се заврши са
„разумем“!

– Списак, спи-и-и-са-а-ак! – зачу се по целом надлештву, и почеше лупарати, скидајући

силне прашљиве дењкове с полица. Шуште листови, тражи се ревносно.

Док се све то дешавало, ја сам стајао у једном ћошку командантове канцеларије, не

смејући ни да дишем: тако ме неки страх обузео. Командант седи и пуши, претурајући
неке листове на бележнику.

Истим редом како је издата наредба дође отприлике и одговор, само што је сад пошло од
најмлађег и дошло до наредника.

Уђе наредник команданту.

– Част ми је известити господина пуковника да је тај војник кога смо тражили у списку –
умро.

Ја се обнезнаних и чисто бејах готов у оној забуни и страху чак и то поверовати.

– Тај је војник умро!… – рече командант.

– Али ја сам жив! – викнем уплашено, као да се збиља отимам од смрти.

– Хајд, иди! Ти си за мене мртав; не постојиш на свету, док те општина не упути!

– Ја вас уверавам да сам ја тај… Нисам мртав, ево ме!

– Напоље, зар у списку каже: „мртав“, а ти да ме увераваш!?…

Шта сам знао урадити, него изиђем.

– Отишао сам кући (живео сам у другом месту) и за неколико дана нисам могао доћи себи.
Није ми више на ум падало да пишем молбе.
Нису прошла ни три месеца од тог времена, а стиже акт од команде у наше место да ме
општина упути у року од двадесет и четири часа.

– Ти си војни бегунац – рече ми један капетан коме ме одведе један војник.

Ја му испричам целу ствар: шта се десило кад сам се јављао команданту.

– Добро, онда иди – док се ствар расправи.

Ја одох.

Тек што сам стигао натраг у своје место, а стиже позив од неке друге команде.

Зову ме тамо да одмах предстанем својој команди, јер сам тамо погрешно ушао у њихов
списак.

Ја одем у своју команду и кажем како ме позива команда м…ачка да ми саопшти да

предстанем овој овде.

– Па што си овамо дошао?

– Па што ћу ићи тамо кад ће ме овамо упутити, а пошто сам ту… – почех разлагати како
би било глупо да идем тамошњој команди.

– Ти си дошао да неком објашњаваш?… Не може то тако; свуд се зна ред!…

Шта ћу! Нисам имао куда, већ одем из К… у М… да ми се тамо саопшти да дођем у К…,
одакле и полазим.

Јавим се, дакле, тамошњој команди.

Опет – наређивање, кораци, „разумем“! – и рекоше ми напослетку да ме није нико ни

звао…

Вратим се натраг кући. Тек данух душом, а ето опет акта из М… у коме се вели да је то
други позив и да се стражарно упутим и казним за недолазак на време.

Потрчим опет без душе. Саопштише ми.

Ето тако, мало доцније, ступим ја у касарну и одслужим двогодишњи рок.

– Прође од тог времена пет година. Ја готово и заборавио да сам био војник.

Једног дана позваше ме у општину.

Одем. Кад тамо, а оно неки гломазан свежањ аката од команде: има у свежњу десет
килограма. Нешто ушивено, присајужавано једно с другим, док се није начинио толико
велики да су га морали предвојити у два дела.
– Наређује ми се да вас упутим у команду – рече ми кмет.

– Зар опет?! – дрекнух ја од чуда.

Узмем она акта. На њима хиљадама неких потписа, наређења, изјашњења, оптужења,
одговора, печата свештеничких, капетанских, начелничких, школских, општинских,
дивизијских, и чега још не. Прегледам све то и видим да се званично утврдило да сам жив,
и зову ме одмах да одслужим свој рок у сталном кадру.
Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи

Ову ствар нисам ја измислио. Читао сам некад, ваљда још дететом, о некој занимљивој
Вишој женској школи, али да би ствар била разумљивија, ближа нама, узећемо да је то
наша Виша женска школа.

У тој школи из давних времена све сами женски учевњаци, да их види какав наш наивни
сељак како су метнули преда се дебелу књижурину, прекрстили ногу преко ноге, метнули
и наочари женски учевњаци, пуше и намрштено студирају, би се човек лепо претурио од
смеја. Причао би то сигурно свуд по селу, али му не би нико веровао, као оно Црногорци
Драшку војводи кад се вратио из Млетака.

Даклем, студирају, баве се науком, свађају се као и све женске, живи су, брате, створови;
оговарају се повише, кад се раздраже, плачу; некад без разлога певају; елем, укупно
узевши све то, врше узвишену просветну мисију.

Али не може све добро да буде. Управа у тој школи никако није ваљала. Мењало се сваки
час. Управљале су женске, управљали мушки, али не иде. Чим нов управитељ, узрујају се
женски учевњаци као пчеле, и дан, два, па одмах оспи грдњу:

– Не ваља, не ваља, пропаде школа!

Тако је то текло из године у годину, па се и самоме Богу доjадило. И добри Бог се реши да
учини крај тој невољи, реши се да сам он пошље из раја управитеља који ће благо, мудро,
рајски управљати да би се женски научници бавили што плоднијим научним радом.

И Бог оде у свој кабинет за примање и зовне начелника Св. Петра.

Уђе Петар с пером за уветом и с неким актима.

– Шта је то?

– На потпис, Господе! – рече и поклони се дубоко.

Бог разгледа акта, па се горко осмехну. Св. Петар је прегледао нова документа и исправе
нових особа које су дошле у рај и међу њима нађе да су тројица ушли у рај са лажним
исправама и под туђим именом. Сва тројица Срби.

– Ко им је дао ово? – пита Бог љутито.

– Српски попови, Господе, муку с њима имам, грдно подваљују. Е превариће док
трепнеш…

– Добро. Остави то сад… Најзад, изгледа ми да тај сталеж у Србији треба укинути или
променити митрополита! – рече Бог као за се и одгурну акта, па настави: – Него ја сам
тебе за другу једну ствар звао.
Петар се дубоко поклони.

– Видиш, Петре, Виша женска школа у Србији врло рђаво стоји. Ја више не могу да
подносим грају и дреку и да слушам жалбе на управу те школе. Ја сам се решио да
пошљем одавде једну рајску душу, те ваљда ће им дати џевапа и ваљда ће се моћи
повратити мир и ред. Него, деде ми кандидуј неког Србина овде из раја да га пошљем
тамо за управитеља.

– У последње време, Господе, Срби иду у пакао, а и оно што наиђе овамо, то су стари,
прости и неписмени људи. Министри, владике и попови су у паклу. Него, ја мислим,
Господе, да пошљемо преподобну Параскеву.

– Врло добро, она ће моћи са женскима, него добро би било да се споразумемо и са

референтом за православне ствари, Св. Луком.

Дође Лука и поклони се дубоко, па ће први:

– Ја сам баш сад и мислио да дођем до тебе, Господе!

– Нужда нека?

– Нужда, Господе, да ми овериш квиту за аконто.

– Зар опет? Па ономад си узео. А, ја ћу забранити да се у рају пије ракија!… Засад ти

праштам, него слушај! Кога ћемо да пошљемо из раја за управитеља Више женске школе у
Србији?

– Е, то је тешко.

– Петар вели Параскеву.

– Параскева може – сагласи се Лука и врати квиту у рукама. Бог зазвони громом, севнуше
муње, потресоше се седмора небеса и Параскева пред њега, чак са шестог неба. Тамо је
вршила дужност неке „милосрдне сестре“.

– Кћери Параскева, ми смо се сагласили да ти идеш у Србију и тамо будеш управитељка

Више женске школе.

Заплака и завапи преподобна Параскева:

– Господе, ако скривих што имену твојему, боље ме у пакао гони, ја са женскима не могу
изићи на крај.

Сажали се господу. Неће на силу да је поставља, а и није ни по уставу небеском, који се

много боље поштје него код нас у Србији. Шта је могао да чини, већ нареди Параскеви да
иде.
Звали су Магдалену, звали Благу Марију, звали Огњену Марију, свака од њих одговори
као и Параскева. Хтео је св. Кату, ал’ она је Шокица. Мука жива. Замисли се добри Бог
шта ће и како ће. Наједаред, присети се Лука, па ће рећи:

– Знаш шта, Господе? Пошљи Саву, српског просветитеља, он ће најбољи бити за то

место.

Зовнуше Саву.

Уђе Сава смирено, благо, поклони се и стаде у један крај Божијег кабинета.

– Приђи ближе, чедо моје Саво, рече Бог, и Сава се приближи и клече на колена пред
Богом.

– Ти ћеш, Саво, ићи наново у Србију да тамо будеш управитељ Више женске школе. Ако
пристајеш, ја ћу одмах написати указ и наредити да ти се изда путни трошак.

Сава, просветитељ, наш, заплака од силне радости, заплака, као што се заплакао кад му је
отац Немања умро, подиже се и целива скут хаљине Божје, па рече:

– Ово, ми је, Господе, најсрећнији дан у моме животу. Ја ћу сад моћи да продужим онде
где сам пре толико векова стао.

Обрадова се Бог што се тако лепо свршило, загрли Саву и пољуби га у чело, а затим
написа указ:

Ми

Бог Господ Саваот

по милости својој и вољи својој

Господар

Свију простора и свих васељена, свих небеса, ствари и душа, постављамо:

за управитеља Више женске школе у Београду

Саву-Растка Немањића

САВАОТ, с.р.

Свети Петар удари рајски печат на указ и потписа према Божијем пропису:

„Видео и ставио печат, чувар расјког печата, Петар с.р.“

Лука му написа спроводно писмо за наше Министарство просвете, дадоше му пасош, и

Бог нареди да се из „Фонда за српску просвету“ изда Сави путни трошак.
– Та је партија утрошена, Господе!

– На шта?

– Па, нешто узе Св. Илија, те утрошио за барут; пуцао! Нешто опет узели референти
књига, нешто просветне комисије, а оно друго смо издали неким Црногорцима. Њих увек
протежира владика Његош.

– А и томе Илији до пуцања, као да проба Шкодине топове. Млати се као луд овде по
небесима! – рече Бог прекорно, па извади новац из свог џепа, те даде Сави за пут, па кад
се Сава крете, рече му:

– Чујеш, Саво, кад идеш за планету Земљу, сврати на Месец, тамо има има живих Срба,
ако још нису „спали с месеца“. Тамо има неколико чланова Академије наука, тамо је и
Главни просветни савет, а тамо је на месецу и велики филозоф Бранислав Петронијевић.
Он је толико отео маха да ми почиње и конкурисати. Поздрави ми много тог највећег
човека планете Земље.

Сава завеза чвор на епитрахиљу да не заборави поруке Саваотове, па се крете облацима

пут Месеца.

Мало се Св. Сава бавио на Месецу. Потражио је оне Србе што му Господ рече, али они су
грешници већ били „спали с месеца“. Одмори се мало светац, разгледа околину, сними
неке интересантније пределе својим „момент-апаратом“, посла неколико анзист-карти с
месеца својим пријатељима у рају, и онда, шта је могао друго, већ да продужи пут за
Земљу.

Кад је стигао у Београд, поноћ је одавно била превалила. На Саборној цркви искуцавало је
већ један час по поноћи. Саву је интересовало да прође мало улицама београдским. Нигде
живе душе. Само погдегде стоји патролџија шћућурен уза зид на каквом ћошку. Једино
што су ноћне меане отворене. Дрече неки промукли гласови неку одвратну песму,
меанџија дрема уз келнерај, а дремљиви Цигани шкрипе досадно у своје ћемане. Светац
није могао лако издржати да гледа овако одвратне сцене, те пође даље. Кад наједном
угледа на Теразијама осветљена два прозора на једној двоспратној згради.

– Ко ли је ово још једини будан? – помисли и упита ноћног стражара.

– То је Министарство! – рече му стражар.

– А ко је у оној осветљеној соби на доњем боју?

– То је господин статистичар, врло вредан, управо највреднији чиновник у Србији. Увек

он ту седи више од пола ноћи.

– Па шта ради унутра?

– Каже момак да чита неке романе и ради неке своје послове, пише приче, шта ли? Сви о
њему веле у Београду да је највреднији чиновник.

– А он седи ту да уштеди код куће дрва! – помисли добри светац и оде даље.

Сутрадан се већ сазнало за долазак просветитеља Саве. Тај изненадни долазак сваки је
тумачио на свој начин, а нико ни изблиза није се могао сетити правог узрока.

Два попа, присни пријатељи митрополитови, одмах су се пожурили да известе његово

преосвештенство о доласку светитељевом.

– То није добро! – вели високопреосвештенство.

– Зло и наопако! Све ће нас побријати! – веле они попови.

Митрополит – тај неки, ко ти га зна који – забринуо се грдно. Одмах му сину кроз главу да
је Св. Сава дошао у Србију да постане митрополит. А и шта би друго могао помислити.
Рече поповима да иду, а он узе огледало, па се стаде загледати. Удешавао је како ће му
лице изгледати светачко; превртао је очи, трљао нос, загледао браду и чело!

Брада није довољно седа, а нос га страшно бламира. Брзо на посао. Истуца сумпора,
запали и намести браду тако да дим од сумпора иде на њу. Држао је неко време, али није
могао дуго издржати, гушио га је сумпор. Исцеди неколико лимунова у једну чашу, па у
то умочи нос да би колико-толико добио светитељски изглед. Погледа опет у огледало,
удеси џубе према лицу; измиче се, примиче се, гледа се, али не иде.

Нити светац, нити ништа; пре, боже ме прости, личи на каквог мамурног бандиста, него на
светитеља.

У муци својој и једу, зазвони за секретара.

– Чујеш – рече му трудећи се да му глас изгледа изнемогао, мек, светачки – дошао је амо
Св. Сава. Он ће без сумње гледати да се докопа мога места, а онда си и ти пропао. Објави
свима да сам болестан и да не могу апсолутно никога примати. А ти, вере ти, отиди по
чаршији, па се разбирај куд Сава иде, с ким се састаје, шта говори. Ако могаднеш још с
њим да поразговараш, гледај те га онако твојски искушај, па ми све достави. Сад морамо
добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство. То једно, а друго: пошљи
одмах у Вечерње новости нотице о мојој спреми, и како ме данас не би нико с успехом
могао заменити. Затим, добро би било да отац… он ми је десна рука, напише одмах једну
брошурицу под насловом: „Злоупотреба Св. Саве у манастиру Студеници“.
Секретар оде да изврши ове оштроумне наредбе „Господинове“, а преосвештенство клону
од страха и умора, па зазвони за момка и нареди да му донесе пола литра коњака, колико
тек да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.

Уз друго пола литра, не само што му страха нестаде већ постаде ратоборан, па мислећи на
Св. Саву, шкрипну зубима, скреса Христа Бога, па извадивши из џубета револвер
прогунђа:

– Ово ће да му суди!

Затури се на канабе, клону и заспа спокојним, тихим архијерејским сном.

Узмували се, бога ми, и професори Велике школе. Сад је избор професора Универзитета,
па се као прибојавају конкуренције.

Само се наставнице Више женске школе нису плашиле, оне ни сањале нису да ће им баш
Св. Сава бити управитељ, а иначе шта би се за њега могле интересовати. Он је стар,
долази са оног света, а калуђер, што је најгоре: дакле, шта се онда ту још могу
интересовати наставнице женске школе.

Док се по Београду нагађало и разбирало о Савином доласку, дотле су оне као и обично
правиле помало сплетке, помало се оговарале, помало уздисале над судбином света; или
су уз шољу чаја седеле уз дрвени округли сточић, држале на њему руке и призивале
духове. Многим овим васпитатељкама будућих Српкиња, мајки и домаћица то је
најмилија забава.

А и шта ће? Ко више од њих – како веле – осећа горчину и тежину овога рђаво смишљеног
света, а уз то кад дође непријатна, одвратна наставничка дужност, да те сам бог сачува.
Наставница често мисли на удају, а овамо мора да пита граматику, или тако шта глупо, и
да слуша како ученица одговара да се именица кост мења по четвртој врсти. Нека иде и
кост и граматика дођавола, коме је још до тога стало. Разуме се да звоно за одмор падне
као мелем на душу, и одмах се бежи у канцеларију; ко ће се још разговарати са том
балавадијом; то је врло непријатно, досадно, то није посао за те више душе, за то су
слушкиње, или гувернанте, а не ученице с Универзитета.

Елем, како то слатко пада кад се после школе нађу уз „асталче“.

Сточић се заклати, а оне у грохотан смех!

– Ко си ти, јави се!

Тишина.

– Јеси ли тај?
Тишина.

– А тај и тај?

Опет тишина.

– Тај?

Сточић се поклони.

– Он, гле молим те, о, о, о! Он, замисли! Ћутите, чекај да питамо редом. Хајд ти прво!
Немој… Стани!… Чекај, ја ћу прва… Добро, почни… Не, него ти питај за све…

– Чекајте. Кад ће се удати, кроз колико година…?

Туп, туп, туп.

– Три… Ура… Ха-ха-ха-ха-ха-ха! Честитамо!

– Јух, боже! Лаже само! Повуци ме мало за нос!… Питај за кога…

Сад се нагађа: Је ли тај, је ли тај, је ли тај?… Сточић ћути. – Је л’ у Београду?

Сточић се поклони.

– Је л’ чиновник?

Ћути

– Трговац?

Поклони се

– Јух, трговац! – и одјекне урнебесан смех, настане врисак.

Тако редом распитују прво за удају, па онда пређу и на другр важне ствари.

– Деде погоди колико имам година ја.

Тупа, тупа, тупа, тупа, броји сточић, дотера до двадесет и пет, па распали даље: тупа,
тупа… тупа, тупа!…

– Ју, хоће л’ стати, бог га убио!

– Куку, ти га дрмаш!

– Јок, здравља ми!

– Не погађа добро.
Затим се пита колико ће још година живети, па се онда пређе на разна шаљива,
интересантна питања.

Па кад буде време вечери, разилазе се, и свака мисли о ономе што је сточић прорекао.
Нека утешена, нека тужна, те уз пут гунђа како то све није истина, али је ипак слутња
мори и дави.

Ако на сточићу не погађају, некад бацају карте.

– Црномањаст момак те воли… Препрека је плава удовица која има паре… Предстоји ти
велико путовање.

Разуме се да је оваква душевна храна пријатнија од школе и разговора са дечурлијом о

задатку мајке, домаћице и будуће наставнице. Слабе нерве хране овако луде ствари, то
годи болесним живцима.

Сава се с документима пријави Министарству просвете и затражи да га према Божјем

указу уведу у дужност. Не разумевајући модерно уређење Србије, он се није ни надао да
ће та процедура потрајати мало дуже. У министарству рекоше да мора прво написати
молбу и уз молбу да приложи своје документе, а и да молбу снабде прописном таксеном
марком. Сава то уради. Његову молбу заведу у деловодни протокол, а затим је спроведу
Главном просветном савету на мишљење. А већ наш Просветни савет добро знамо. Он
никад не може да буде како треба. Разлог врло прост. У нас Срба свуда и на свим пољима
има две врсте људи: људи који знају и разумевају ствари, а неће да раде, повукли се,
гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а с друге стране имамо људе који не
знају ништа, али се користе неактивношћу паметних и раде. Разуме се да они онда раде по
свом уму и хесапу. Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на
њихове очи чине лудости и глупости. Елем, тако је и са Главним просветним саветом. Они
који могу да раде паметно, неће ни да се приме, а ако неким чудом и приме те дужности,
неће да долазе у седнице. И шта да се ради, неко мора да буде ту, и онда се узимају они
што хоће, а од тих већина не зна ништа.

И тако састављени Главни просветни савет из некаквих филолога, који су целог века само
кварили српски језик и писали неке глупе саставе о језику, и из педагога, који збиља за
ово време изгледају као да су спали с месеца. Ако направе програм за школе, не зна човек
да ли да се смеје или да плаче и кука, а кад препоруче какву књигу као корисну за младеж,
онда је, с мало изузетака, не узимај у руке. Они чак често поделе улоге, па сами пишу
књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше
ствари. Један од њих „убрао цветак милој дечици“, други „приредио збирчицу“, трећи
„написао уџбеник“, и тако они лепо и рационално експлоатишу свој положај и помажу
„сами себи и друг другу“.
Св. Сава по несрећи његовој није члан Главног просветног савета, а нема човек ни
познанства, те је у Савету било лома око његове квалификације.

– Несаврмен човек! – вели један.

– А нема ни педагошке спреме!

– Ни филолошке!

– Или да је бар приредио какву корисну збирчицу за децу.

Мећутим, Сава по несрећи није имао ни политичких пријатеља. Није фузионаш, није ни
самосталац, иако су га у листовима и једни и други називали „пријатељем“. „Наш
пријатељ, господин св. Сава Немањић допутовао је…“ итд. Један владика се изјаснио да је
Сава за „Сељачку слогу“! А код нас без политичких пријатеља и јаких препорука ништа.
Ако неко моли и за послужитеља, мора довући гомилу препорука. И шта мислите од кога?
Ту су писма државних саветника, председника министарства, митрополита, министрове
ујне, народних посланика, министара, министровог брата од тетке. Ту се поделе табори, ту
се ломе копља, то често постаје важно питање једне или друге политичке групе.

Ситничарство наше, ове наше много политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до
слепила. На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш
поштен глас. Вуку те и мувају, сваки те вуче у свој дућанчић:

– Овамо, овде је цвет грађанства! Дођи, види, па и иди!

Ту су они који купују и продају политичке акције, трговци, тргује се и тиме, а рентира се
боље него да купују и препродају јареће коже; ту су лиферанти, ту су ловци класа и
високих положаја; све то сумануто дречи, виче, хвали своју групу, ломи се једно преко
другог. Куд се сме Св. Сава пустити у ту гомилу политичких џамбаса. Ал’ без тога не иде.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и
чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или
Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај
професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

– Нека имамо тамо свог човека! – вели се.

Брука и грдило. А тај „свој човек“ ушао је у ту групу ради шићара, ушао је ако су изгледи
да скочи на министарску столицу, а ако се ситуација промени, он одмах мења своје „тврдо
убеђење“.

Па зар се може другојачије објаснити страшна и жалосна појава да се од нашег највишег

просветног завода, досадашње Велике школе направила спрдња. Тамо је било људи који
су по својим способностима пре за марвене трговце, него за професоре, било је људи који
су на науци урадили толико исто колико и неки грешни дрипац што суши негде шљиве на
пушници; било је људи који су вајно нешто радили, али тако да је куд и камо боље за
углед тога завода било да нису ништа радили и ништа говорили.

А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Кад би дошао какав странац, па видео ко су
наши бесмртници, академци, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би
мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра’овит пример нашег
слепила и лудости. Има тамо „научника“ којима је наденуто то име, који су на науци
радили толико исто колико и волови, или мање, јер волови бар нису брукали науку, људи
чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне
школе. Ето шта све и како ми имамо.

Шта је, дакле, могао урадити светитељ Сава у таквом друштву. Главни просветни савет,
по реферату неких туњавих филолога, одлучи да Сава нема потребне квалификације за
тако важно место. Та се одлука саопшти Сави на потпис и он одмах извести Бога
телефоном.

– Ало!

- Ало!

– Је л’ то канцеларија Саваотова?

– Ко је тамо?

– Сава.

– Шта је Саво, чедо?! – вели Бог.

– Пропао сам. Не признају ми квалификације. Одбио ме Главни просветни савет.

– Слушај, Саво. Удружи се с једним од чланова Главног просветног савета, па с њим

заједно приреди какав уџбеник за школе. Рецимо науку хришћанску, или какву читанку,
па ће ти одмах признати квалификације… То одмах уради… Збогом, ја сад имам седницу.

– Збогом.

Телефон зазврча два пута и Сава оде да испуни налог Божији.

Урадио је онако како му је Бог наредио и, разуме се, ствар је одмах пошла боље. Ем му је
призната одмах квалификација, ем је светитељ зарадио велику пару. Треба, дакле, умети,
знати, што кажу, куд се опасује, па одмах иде као подмазано.

Чим је то свршено, одмах се дигла граја у Вишој женској школи.

Цика, псовка, граја, да просто уши заглуну. Понајвише су дигле вику оне које се једино
баве наставничким послом из љубави према себи и моди. Служе да ту примају плату, а
плату примају зато да би могле што чешће мењати шешире и тоалете. Елем, највише су
оне викале и сиктале на ту „нечувену дрскост“ да се један преживели калуђер доводи за
управитеља једног таквог модерног просветног завода, да се међу „духовите и елегантне“
даме са вишом спремом и вишим појмовима о животу доведе један човек са
средњевековном неотесаношћу.

Па шта могу оне с њим још разговарати. Но, то ће тек бити лепо унтерхалтовање!

Једним словом, брука, и то нечувена брука!

Устао светитељ рано изјутра. Ваља ићи на дужност, а он као човек старијег кова пази на
тачност, као, прибогу, данас државни саветници. Прво као побожан човек сврати у
црквицу Св. Наталије, да се Богу помоли, да одслужи службу, па тек да уђе у школу.
Мислио је да ће тамо затећи наставнице и ученице, радовао се унапред како ће чути лепе
црквене песме, како ће му то души годити. Кад тамо, али, на жалост, виде да се горко
преварио. Врата на дворишту затворена, нигде живе душе. Улицом промакне само по који
издрпан радник или прођу по двоје-троје што посрћу, враћајући се с пијанке, пролазе
пекари, дувају у рог, и салебџије, са својим дебелим, јаким, монотоним гласом:
„Сааалеееп! Врије, врије!“ Дуго је светац чекао, шеткао се тамо-амо поред врата, прилазио
с часа на час вратима и пробао јесу ли можда већ отворена, ал’ ништа; разговарао мало с
једним пекаром, попио од дуга времена мало салепа; и то му врло добро чинило од кашља,
ал’ врата никако да се отворе.

Најзад дође један пекар с коропом ’лебова, лупи два-три пута снажно на врата, притиште
дугме од звонцета и зазвони, а мало затим појави се чупав дремљив момак, који зеваше
гласно, те отвори. Уђе и Сава.

– Зар никог од наставника? – упита момка.

– Никог, рано је још.

– Кад долазе?

– Тако око четврт до осам, у осам су ту.

– Кад почиње јутрење?

– Данас?

– Данас!

Момак погледа мало зачуђено.

– Па данас је среда!

– Јест, среда.

– Па шта ће данас у цркви, радни је дан. У цркву долазе некад празником, и то само који
су дежурни, не сви.

Светац се разочара. Беше му тешко у души и рече момку да му отвори цркву. Али момак
му хтеде отворити тек онда кад га Сава увери да је он нови управитељ те школе, Растко
Сава Немањић.

Сава уђе побожно у цркву, исплака се у јутарњој тишини да му души лакне, клече на
колена, подиже очи небу и узе се топло молити Богу. Момак за то време провириваше на
врата, па се засмеја видећи шта овај ради по цркви.

Чим почеше долазити наставнице, он им одмах саопшти како је још у зору, пре пекара,
дошао нови управитељ, како је распитивао кад наставници долазе, како је разбирао кад
почиње данас јутрење, и како је отишао у цркву на молитву и како је сад тамо.

– Плаче у цркви, клечи и чита неке молитве – заврши момак.

– Куку, гром га спалио! – узвикну једна.

– Но, још нам и тај треба! – додаде очајно друга.

– Долази сабајле ко тестераш! – вели трећа.

– Гле, молим те, хтео би он да устајемо као да идемо у фабрику на рад. А, то богме нећеш,
па да си сто пута светац! – љути се четврта.

– Ја му, богами, не долазим до осам. Знам своје предмете, своје часове, свршим свој посао,
па кући, а он, ако му се допада, нека се млати као луд по цркви по сву ноћ и поваздан! -
опет ће прва.

– Ама, то је малтретирање, за име бога! То је понижавање наше научне спреме. То је

просто којешта! - зацича пета.

Долази нова колегиница, а остале заграјаше.

– Дошао нам нов управитељ!

– Истина, а где је?

– У цркви.

– У цркви? Варате! Шта ће данас у цркви?

– Богами у цркви. Дошао пре зоре заједно с пекаром.

– Љути се што и ми нисмо биле.

– Гле, молим те! Ако се њему старом не спава, мени се спава. Па шта ради тамо?

– Каже момак: плаче!

– Плаче, шта му је?!

Све се загледаше и ударише у грохотан смеј.

– Хајде да га видимо! – предложи једна.

– Приметиће.

– Неће, да се две само прикрадемо.

И збиља, две се прикрадоше до црквених врата. Сава склопио руке, подигао очи небу, па
шапуће молитве, клечећи на коленима, а сузе се котрљају низ светачко лице и сјаје као
бисер по седој, дугој бради.

– Куку, бог му судио, истина плаче! шану једна оној другој.

Подгурнуше се подругљиво, прснуше у смеј и умакоше. У канцеларију бануше вриштећи,

а све им сузе од смеја удариле на очи.

– Клечи и плаче! – једва изговараше од смеха.

Опет настаде урнебесан смех, опет се две дигоше да то чудо виде рођеним очима. Тако се
готово све изређаше, а Сава, предат свом душом својом искреној молитви Богу, није их ни
приметио.

Кад се светитељ довољно помолио Богу, устаде окрепљен молитвом и упути се

канцеларији.

– Пст! – прекиде једна нагло смех и грају у канцеларији – ево управитеља!

– Да неће и овде да чита неколико оченаша?! – направи једна виц и све се загушише од
смеха.

Уђе светитељ, тихо, кротко, диже десну руку, укрсти три прста и благослови врле
хришћанке. Оне направише свака, поклекујући, два-три „велика реверанса“ као отпоздрав
на свечев благослов.

Сад приђоше једна по једна да се представе новом управитељу.

Част ми је представити се – поче прва – ја се зовем *…*…* лисансијаткиња филозофских,
камералних и социјалних наука.

Светитељ као да се збуни од те чудне титуле и таман се узе присећети куд ли му одскаче
та јединствена титула, док утом прилази друга.

– Ја сам свршена ученица… универзитета, владам француским, немачким и енглеским

језиком, и замислите да сам с платом изравната с овима некима које су само овде свршиле
Вишу женску школу. То није право, то морате одмах поправити.

Сава се још више збуни, док тек цикну трећа из буџака плачним гласом:

– Молим господина управитеља да не дозвољава некима да се бар пред нама свађају и да

дрско вређају, а ми знамо добро њихову спрему.

– Имаће мало разлике! – зацикташе неколике.

– Има, има, само на вашу штету! – вичу друге.

– О-хо! то је бар јасно као дан!

– Само ми нисмо прале салату сапуном! – опет ће једна.

– Молим, изјасните се кога се тиче.

– Ми нисмо куварице.

– Нисте ни за то.

– А ми бар немамо авантура!

– То је безобразлук!

– И од вас!

– Мука је то кад ко нема домаћег васпитања.

– И ви сте наставнице!

– То је жалосно!

– Жалосно, молићемо, али од вас!

– Доста, децо! – поче Сава, то ми личи да се свађате, треба у љубави и у слози…

– Ал’ она је, молим, прва почела.

– Она, она, молим, ја се никад не свађам, то сви знају!

– Ти се храниш од свађе!

– Зна се ко не говори с пола колегије!

– С таквима…

– Лакше, децо!… – поче светитељ.

У том настаде још већа граја и препирка, зацикташе све у један глас, уши да пробију.

Сава се повуче. Оде опет у цркву, исплака се и помоли се за душу свих оних залуталих
овчица.

Кад се светац горко исплака и поново окрепи топлом молитвом, узе бројанице и изиђе на
чист ваздух да се и телесно освежи. Дивно, свеже јутро, пријатно зеленило у башти добро
учинише изнуреном светитељу. Седе на једну клупу и удисаше пуним грудима чист
јутарњи ваздух. Предавања почела. Прозори на учионицама отворени, те до свеца допре с
времена на време по која реченица. Наједном га гласови што долажаху из најближе
учионице заинтересоваше, нарочито због тога што није могао ништа разумети, иако се
српски говорило. Обрати већу пажњу, приђе и мало ближе. Слуша, присећа се, али ништа
да појми од свег тога.

– Ево како ћете најбоље разумети ове музичке знаке: неспојена нота то вам је девојка,
спојена нота то је удата, а знак раздвајања то вам је распуштеница; а за удовицу нема
примера! – објашњава неки крупан мушки глас.

– А што је, молим, господине, то распуштеница? – пита нека девојчица из првог разреда.

– Не знате шта је распуштеница?

– Не знамо, господине!

– А знате ли шта је девојка?

– Знамо!

– А знате ли да се девојка удаје?

– Знамо!

– Е, онда ћете лако разумети. Кад се нека девојка уда, па се после венчања не слаже са
својим мужем, па добије развод брака и врати се натраг кући, своме оцу, а не живи заједно
с мужем, онда се то зове распуштеница. Тако, јесте ли сад све лепо разумели?

– Јесмо!

– Врло добро. Кажи ми сад ти, мала, шта је распуштеница?

Дете лепо објасни. Али, наставник, као ваљан и приљежан наставник, да би знање што
боље учврстио код ученица, пропита још неколицину и задовољи се успехом свога дивног
објашњења.

– Ово никако не разумем: тонови, девојка, распуштеница, удовица – помисли светац.

Труђаше се да нађе какве било везе, али никако. У том прође момак школски и Сава га
устави.

– Шта се ради овде у овој соби? – пита момка.

– Ту господин учи децу музици и певању.

Сава се задовољи одговором и очекну да чује какву лепу песму, али песме ни од корова.
Опет се продужише тако нека, за њега непојмљива објашњења. Место лепе црквене песме,
коју Сава жудно очекиваше, чуо се овакав разговор:

– Изиђи ти, ти, ти, ти, ти, ти, и ти! Тако вас је сада седам. Е, лепо, ти си, Милице, највећа,
ти стани ту, а ти Ружице стани одмах до ње, тако, па сад стани ти Данице… Тако он
распореди све по расту, редом, од највеће до најмање.

Елем, пазите добро. Ви сад представљате висину гласа. Ти си Анице c, ти d, ти e, ти f, ти g,

ти Ружице а, а ти Милице h. Сад добро пазите. Ви се сад зовете по реду: c, d, е, f, g, а, h!
Сад само немојте заборавити своје име и кад коју питам шта је она, онда нека ми каже
своје име. Пазите! Шта си ти? – пита прву, ону највећу.

– Ја сам, молим, господине, ученица првог разреда Више женске школе – одговори лепо и
учтиво девојчица.

– Ето ти сад шта она говори. Ко те то пита, јеси ли ти при себи!? Каква ученица, какви
бакрачи… Објасниш лепо, а она опет лупа којешта. реци ми како се ти сад зовеш? – љути
се наставник.

– Ја се зовем Милица…

– Та ко те то пита, глупачо?! – дрекну фино и учтиво наставник, прекинувши одговор

девојчици.

– Па ви сте питали, господине…

– Знам ја шта сам питао и објашњавао, али нема ко да разуме! – прекиде је опет наставник
љутито. – Хајде, вере ти, ти реци шта си? – обрати се Ружици.

– Зовем се Ружица…

– Ето ти сад!… Како се зовеш?

– Ја сам Ружица…

– Каква Ружица, лудо?

– Ружица, господине! – одговори девојче, а глас дрхти, само што не заплаче.

– Срамота! Не разумети тако јасно објашњење! Деде ти кажи како се сад, али пази добро:
сад како се зовеш?

– Ја се сад зовем Даница.

– А како си се звала код куће, лудо једна?

– Даница.

– Тиииих, ово је да човек побесни! Каква Даница? Ниси ти сад Даница, него ти си сад g!
Ти си сада ге, разумеш ли, ге, ге, ге, луда главо, ти се зовеш просто и јасно ге, а не Даница!
Ге, ге, ге, запамти да си ге! – развика се наставник као ван себе и узе чупати своју косу.

– А ви питате како ми име, а ја кажем да сам Даница… А, а, ви, ви… ви… – зајеца дете
једва изговарајући речи кроз плач.

Наставник се примири, Даница преста плакати, те се продужи даље.

– Дакле – продужи наставник – пазите сад добро како се која зове. Немојте да после буде
опет вике и плача. Ево ћу да вам поновим опет. Ти си c, ти си d ти си е, ти f, ти g, ти а, а ти
h. Тако, сад пазите добро како се која зове! Деде, Милице, кажи твоје име!

– Милица!

– Ау, глупа створа! Та, теби није више име Милица, него ти је сад име h. Ти се зовеш ха,
глупачо једна, а не Милица!

Опет плач, опет горопадна вика.

– Идите бестрага! – цикнуу наставник и изведе друге да објасни на њима. У том изби
звоно и наставник узе свој каталог и изиђе из школе.

Светитељу се намрчи чело.

„Зар они сад ово зову певањем?“, помисли у себи. Какво им је сад ово певање, бог им
судио? Певало се и у наше старо време, али ми смо другачије певали, а не овако. Што се
поради од овога света; ко је чуо још и овакво певање? Викаше, свађаше се, плакаше,
чупаше се за косу, звонише у неко звонце, затим настаде дрека и граја по собама и
ходницима, и они то сад зову певањем.
Ако се чудио добри светац, и за невољу му је, за чудо и јесте. Многи и многи из нашег
модерног двадесетог века не би могли схватити ово савршенство. Многима и од наших
савременика не би никако могло ићи у главу да се плач и чупање за косу зове певањем, а
камоли да тако штогод појми и разуме Сава, као човек из средњег, простог века.

– Шта ћете кад времена овако дивно напредују!

Деца за време одмора нека осташе у разредима, а нека изјурише у башту.

Деца као деца, шта да им чини човек. Ту је вике, разговора, смеја, трчања, па богами и
свађе, па се деси мало и шакетања. Тхе, дечија посла.

Наставнице, наравно, нису деца. Њима, дамама, нарочито њима, студиозусима и

дубокомисленима, разуме се, и не личи да раде то што и деца. Ко би то још могао
замислити да изјуре и оне у башту, да узму скакати, викати и кикотати се једна с другом.
Што не иде, не иде. Оне изилазе мирно и кротко, свака из свог разреда и, разуме се, одмах
иду у канцеларију. Тамо је већ друга ствар. Тамо се мало и нашале, мало и заваде, мало и
изгрде, ал’ то остаје ту међу њима, то су колегијалне, интимне грдње; не морају ученице
знати шта оне чине. Оне раде оно што одраслима приличи, а деца оно што деци личи, Ту
се, дакле, сем тога, у канцеларији, пије и кава, а која пуши она и запали по једну, две,
разуме се, ако није ту та и та с којом не говори и која оговара, али ако није ту ко од
мушких, јер мушки су по њиховим теоријама гадна и одвратна створења. Елем, ако нису
присутни гадни и одвратни.

Сава није смео улазити више у канцеларију. Бојао се опет кавге и белаја, а он се није
осећао моћан да може џевап дати кавзи. Светац је, бесмртан је, ал’ тек, тек шта га зна
човек, боље је мало, ко вели, и попричувати се. Ко је још са женскима могао изићи на крај,
а камоли, он, испосник, смирени калуђер, који не зна ћуд женску, нити начин како би се с
њима могао борити.

Повукао се у крај баште, прикрио се мало да га не примете и не узнемире и чекао је тако

мирно да опет ученице уђу у разред. Зазвони звоно и све ученице појурише у нереду
учионицама. Кад уђоше и наставнице и започе рад, Сава се узе смишљати шта да предузме
у овом своме мучном и тешком положају. Није то шала, није то лако ни савета туна дати.
Мислио, мислио и најзад смислио да оде до митрополита Србије, да се с њим споразуме и
посаветује шта се може предузети. А и коме би се пре и могао обратити, већ своме
заменику и фах-колеги.

И Сава се упути митрополији.

Дође пред митрополију, али није могао дуго ући унутра. Велика маса сељака беше
закрчила улаз.

– Шта чекате ту, браћо? – упита светитељ.

– Чекамо ђавола! – одговори један љутито.

– Немојте, људи, тако, ово је митрополија.

– То је луда кућа! – вичу сељаци.

Сава их поче саветовати, али сељаци му заглушише глас својом лармом.

– Па што сте долазили? – пита Сава.

– Кад је овако, као што је, дошли смо џабе. Ми се жалимо на попа, а митрополит ништа.

– А што вам је крив поп?

– За све крив! Пије и опија се, бије са са сељацима, непоштен је, живи невенчано, не смеш
га пустити у кућу где има женско чељаде. Ето, то није за нас. Митрополит нама узе те
толкује некакве каноне, као да нам је то нека вајда. Вели: „Ја ћу њега саветовати да се
поправи, а ви идите својим кућама и поздравите своје домаћице“. Ми смо цркву
закључали и одавде, велимо ми њему, нећемо док се год тај поп не најури из нашег села.

– Па шта вели митрополит?

– Вели зло. Трпите се, каже, и гледајте да сте са својим попом лепо. Ја га немам где на
друго место.

– Ми га нећемо никако, ни жива ни мртва – кажемо ми њему, а он опет толкује неке старе
књиге, слеже раменима и вели: „Сад како сте вешти!“

– Е, па кад је како смо вешти, ми ћемо да узмемо мотку, па нек гледа поп куда ће и како
ће. Ми му сад другога кусура не знамо.

Свеца порази овај разговор. Беше му криво и што је запиткивао о томе сељаке, и
сломљене душе хтеде у један мах да се врати, али опет помисли да ће боље бити да се
разговори лично са главаром цркве, јер није ништа немогућно да је свет покварен, да
сељаци осуђују свога праведног и доброг попу.

Прогура се кроз гомилу сељака и уђе унутра. Даде момку своју визиткарту: Сава-Растко
Немањић, управитељ В. ж. школе, да га пријави господину секретару његовог
Високопреосвештенства.

Тај секретар био је чудан неки човек. врло љубазан и врло разговоран, али је врло нерадо
примао људе који не носе поклоне. Свети Сава се мало збунио кад је видео неке
чудновате, необичне ствари по ходнику, пред вратима моћног секретара, који има највише
уплива на Господина.
Било је ту неколико попова, али нико празних руку. Један подрпан, сиромашан поп, каљав
и јадан, без сумње са неке забачене парохије, држи неку квочку. Квочка досадно кречи и
лепрша крилима. Други један задригао поп држи за две задње ноге прасе, лепо бело
сисанче. И прасе скичи и отима се, али попа стегао добро, те не да да му протекција
утекне. Једноме блеји јагње у наручју, један носи ћурана. Један дотерао дебелог вепра на
поклон секретару, па му лице сија од радости. Чеше вепра по трбуху и охоло, с неким
злобним поносом гледа презриво, преко рамена, оног попа с квочком, и као да му очима
вели:

– Могао си, комотно, и не долазити с том квочкетином! - а гласно се обрецну на тог

сиротог попа:

– Стегни ту квочку за гушу да не дречи туда, не може господин секретар да ради од ње;
просто да заболи глава човека. И овај секретар добар човек, па трпи. Не био ја секретар, па
кад ми дође неко с квочком, узео бих квочку за ноге, па све по глави. Служитељи светог
олтара ударише у смех, а онај се сирома поп збуни и поцрвене. Шта ће, грешник? Није
имао шта боље, па се с пошом здоговорио да понесе квочку.

– А ви нисте ништа донели? – упита Саву онај с прасетом.

– Па нисам никад овде долазио и нисам знао да је то овде обичај.

– Е, богами, то је мало незгодно! - додаде поносно онај што држи јагње у наручју.

– Знате како је: Приношахом дари својија и поклањајем сја. Јему же чест јест, јему же
слава, слава! - вели поносно овај што чешка вепра.

– Па не би било згорег да одете час на пијац, па купите неко лепо прасенце. Боље ће ићи,
или купите једну флашу доброг коњака за господина митрополита. Он врло радо пије
француски коњак. Ево видите како ја радим! – рече опет онај што је дотерао вепра и
извади из дубоког џепа од мантије једну флашу коњака од литра, а из другога џепа извади
толику исту флашу правог „јамајка“ рума.

Сава се збуни. Није знао шта ће. али кад момак позва поред секретара прво оног што је
дотерао вепра, Сава се диже и оде на пијац.

После једног часа врати се светац с прасетом на леђима и пуним џеповима флаша с
француским коњаком и румом. Једва је сирома корачао под теретом, али што је ред, ред, а
он није дошао да квари лепе српске обичаје, од старине.

– Тако! Сад иде мало другојачије! – рече онај поп с прасетом, кад Сава уђе поново у
ходник носећи своје прасе и узе шацовати и меркати Савино прасе поредећи га са својим.

– Биће га четири кила печено. Моје је мало веће. Шта сте га платили? – упита Саву.
– Десет динара.

– Скупо, ал’ је добро!

Онај сиромашни поп гледаше тужно шћућурен у углу ходника, држећи своју квочку за
гушу да кречањем не узнемирава господина секретара.

Примање је ишло својим, строго утврђеним редом. После онога с вепром примише оног с
јагњетом (ваљда господин митрополит радо једе јагњетину), па онда попа с прасетом, јер
је његово прасе 2-3 кила теже од Савиног прасета, па онда позваше Саву. Срећа његова
што је купио поклон, иначе би чекао и после оног грешника што је квочку донео.

Али светац је грдна добричина. Он није пазио на то. Он је благо и учтиво, чисто
снебивајући се понудио оног јадника с квочком да он пре уђе и сврши свој посао, али онај
није смео примити ту понуду, бојао се да га секретар не изјури и не дрекне на њега:
„Напоље ти, бре, с том твојом квочкетином, па чекај док ове друге људе саслушам.“

Уђе Сава. Секретар га прими љубазно, али ипак дипломатски важно, и понуди му столицу.
Сава предаде јадном момку засуканих рукава прасе и седе на столицу, крај писаћег стола
секретаровог. Кад се обазре по соби, имао је шта видети. Као да је ушао у какву
менажерију. Свакојаке животиње. Свиње, прасци, јагањци, ћурке, гуске, квочке, пловке, и
ту слободно и мирно свака животиња „принета на жртву за трапезу архипастирску“ слави
и хвали Господа својим гласом: ту је гроктање, квоцање, гакање, каукање, блејање, просто
дивота у Бога. Момак пази на њих, а сем тога ту је и других корисних ствари: качице са
сиром и скорупом, по неко буренце с вином, или препеченицом, флаше с румом и
коњаком, свега и свачега.

Секретар промери очима Савино прасе, примети да му из сваког џепа стрче флаше коњака
и рума, па се љубазно насмеши и запита:

– Шта жели господин?

Сава му лепо и опширно поприча своју невољу и рече му да жели да се о свему разговори
са господином митрополитом.

С господином митрополитом?… – Е, видите, то ћемо… – поче секретар забринуто – он је,

знате, у свађи с неким наставницама Више женске школе, јер оне су му смејале кад им је
причао како му врло лепо стоји према лицу плав, атласни јорган. Он је знате, врло
осетљив, а под плавим јорганом заиста дивно изгледа, као какав светитељ… Уосталом…
чекајте, колико је то часова?… Десет, врло добро! – рече секретар расположивши се, а у
себи помисли:

– Десет часова, врло добро! Господин још није пијан, још се с њим може говорити.

Сава причека док секретар оде господину митрополиту да га пријави.

Када Сава уђе у салон за примање његовог високопреосвештенства, затече
преосвештенство где седи смирено на фотељи превученој, разуме се, плавом свилом, у
пуном орнату и с митром на глави. Сава се смирено, дубоко поклони пред владаром цркве,
а митрополит укрсти, како већ треба, прсте десне руке и благослови светитеља Саву. Сава
се опет смирено поклони и стаде у један крај сале.

– Седите! – рече му изнемоглим, слабим и нешто промуклим гласом митрополит. Сава

седе.

– Па како сте ви? Како на оном свету?… Шта ради Господ Саваот, је ли здраво?… Како
Бог Син?… Шта чини брат у Христу Петар, како Лука, Илија и други добри пријатељи?

– Па добро су. Бог је мало оболео од инфлуенце, ваљда назебао, а и стар је, године су, али
сад је добро. Петра и Луку знате већ, онако по староме, Илија, и он тако пуца, тера кола.
Паметно ради, шта би друго? Остали сви добро и много вас поздравили. Ономад сам од
Луке добио једну анзискарту с Меркура, не знам шта ће тамо, сем ако није у каквој
комисији, па баш пише, вели: „Поздрави ми много митрополита и кад се враћаш понеси
једну флашу коњака, он то има увек.“

– Е, хе, баш му хвала… Обешењак, а ми се све тако шалимо: Е, хе-хе… коњак, ђаво неки
светац! – вели митрополит.

– Како сте ви, преосвештенство, како здравље?

– Тхе, прилично. Нос ми нешто отекао, па га мажем неком машћу и то ми добро чини, али
патим од затвора. Ово дана сам имао врло неуредну столицу. Од јутрос је, богу хвала,
добро. али нека само овако подржи. Међутим, имао сам један грдан малер. Ови моји
мамлази нису пазили, па ми знате, прсла цев у нужнику. Маните, молим вас, врло
непријатно. Грдно сам се наљутио и преко обичаја сам им псовао све на свету, и миша у
дувару, што се, вели, нисам оставио. А код мене је енглески нужник, ја на то пазим; то сам
још у Русији научио, а ја волим да корисне ствари и установе преселим и код нас. Чим сам
постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник! – причаше
с необичним задовољством преосвештенство.

Сава још двоумљаше шта му на све ово може рећи, и митрополит промени тему разговора:

– Како вам се чини постава на овоме?

– Врло лепа.

– И скупа је… Је ли по вољи један коњак?… Симо, донеси два коњака… А знате ли
колико имам џубића… Не знате?

– Не.
– Врло интересантно!

– Без сумње.

– Замислите… А, тако, спусти ту тај коњак, па донеси оно џубе, знаш оно што сам га
правио у Москви, да покажем господину… Замислите, имам неких двадесет и два џубета.
Сумњам да и сам патријарх и петроградски митрополит имају толико. Ту сам први…
Добар коњак… Је ли по вољи још један?

– Хвала, не могу.

– Чудновато! А ја могу. Пијем тако због стомака… Спусти ту то џубе… Ево, видите, ово је
врло фина кожа. Сама постава кошта 2000 динара. Али је и постојана, то траје, такорећи,
вечито. Ја уживам у џубићима. Мој син ме сликао баш у том џубету… Симо, донеси ону
моју слику, знаш са оним џубетом… Мало сам, знате… и коњака, Симо… мало сам, знате,
заврнуо један крај, те ми насликао и поставу…

После дугог, овако пријатног разговора, једва Сава улучи прилику да скрене разговор на
Вишу женску школу и на своју невољу.

– Ја сам с њима мало побркао. Веле, не стоји ми лепо плави јорган према лицу, и смеју се
кад сам и о томе лепо и опширно причао. А и шта ће школа женскима. Ја сам томе
противан. Симо, донеси коњака! Нећу, господине, да се секирам. Није ми то нужда. Ја
лепо примам своју плату и гледам своју кућу. Шта се мене тиче Виша женска школа. У
цркву одем понегда кад ме не мрзи, али ја у школи немам посла.

При поласку кад се поздравише, рече митрополит:

– Па свратите почешће. Ја волим тако да с понеким претресем по које стручно, црквено

питање.

Захвали се светац и оде скрушена срца.

Одмах после одласка Савина из митрополије, зовне митрополит секретара, разбере

детаљно о поклонима које су тог дана добили, и одмах му изда налог да напише преко
листова о походи Савиној. Секретару то није првина. Распита преосвештенство о чему су
разговарали и напише белешке ове садржине:

„Данас је пре подне Сава-Растко Немањић, наш светитељ и просветитељ, посетио његово
преосвештенство господина митрополита Србије да би се обавестио о неким црквеним
питањима. Његово преосвештенство господин митрополит је са ретком стручношћу, са
великим познавањем црквених питања објаснио светитељу све што он није разумевао.
Сава је понео врло јаке утиске после ове посете и, како чујемо, одушевљен спремом,
понашањем и талентом митрополитовим, болно је узвикнуо: „Ах, Боже, да сам имао
овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио кад сам радио на просвећивању свога
рода. Али што нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит учинити. Ја сам био само
претеча овог великог човека. Нека га Бог поживи на славу рода свога!“

Ето кака је успеха учинио овај владар цркве и поред тога што му је прсла цев на нужнику!
А шта мислите тек шта би он учинио за веру православну да му се тај малер није десио?!
Куд би тек онда био његов крај?!

Сава је био скрушен, утучен и убијен после ове посете код преосвештенства, управо
високопреосвештенства. Да би се колико-толико охрабрио, добио свежине душе, сврати у
Саборну цркву да се Богу помоли. Стаде у један угао и стаде се топло Богу молити. Таман
он да пође освежен молитвом, док отворише се врата и уђе митрополит, а поред њега два
попа. Не спазише Саву, који је био иза певнице у углу, и уђоше у олтар. Мало после из
олтара допре мирис пржена меса, а онда се чу звекет чаша, а затим запева неко: „у мог
лоле чизмице на боре!!“

Чуди се Сава шта је све ово, док мало постаја, а диже се граја, чују се ударци, лом читав.
Промоли Сава главу да види шта се тамо чини, кад има шта и видети. Два се попа чупају и
туку рипидама, због неких новаца што су пали на тас, а митрополит гледа благо, очински,
и пијуцка вино из путира.

– Шта вам је, стоко? – виккну наједном светачким тоном, а један присутни архимандрит
понови реченицу, коју је прота Алекса штампао у „Хришћанском Веснику“, и то такође
благим очинским гласом:

– За њих је оплавак, високопреосвештенство!

Сава заплака, стеже му се грло од бола, окрете се и побеже из божијега храма, јер
митрополит, да би примирио свађу у олтару, скреса им архипастирски небо калајисано и
потеже путиром, те једног попа тресну по глави, и рече светачки:

– Напоље, бре, бубе поповске!

– Каква је ово вера, ако ко бога зна! – мишљаше Сава идући Вишој женској школи,
смишљајући да напише Богу остаавку и да се врати у рај.

– Шта сам ти, Боже, скривио, те ме баци из раја у овај пакао?! – шапутао је очајни светац
успут.

Дође у школу и, хладна срца, са зебњом да се и овде што зло не деси, ступи у канцеларију.

Три наставнице седе пушећи цигарете, а пред њима по чашица коњака.Поздравише се и

једна започе разговор:

– Јесте ли били у Швајцарској, господине управитељу?

– Нисам никако! – рече светац.

– Ах, Боже, како сте лудо провели свој век. То заиста не разумем. Живети толико, а не
видети ту просвећену, културну земљу!

– Па ја сам, знате, имао посла овде у Србији, дизао сам манастире, утврђивао у народу
веру православну и ширио просвету! – брани се светац.

– Ништа то, све су то трице, господине мој, трице, кажем вам. Швајцарска, па они
предели, па она углађеност и култура, то вреди, то и ништа више. Мени је овде досадно и
тешко, све ми је мрско. Замислите после оног друштва пасти у овај брлог. Страшно,
страшно је то. Нико ме не разуме, нема човека с ким да измењам мисли. Тако ме нека туга
узме, па ми се савије бол на срцу, па ми саме сузе теку. Швајцарска, па Швајцарска! – вели
учевна дама.

– Радите у школи! – примети светац.

– Не ради ми се, а и немате за кога. Ово радим не из нужде, већ да се разонодим. Али ми је
срце и душа тамо у оним брдима Швајцарским, у оном паметном друштву. Не разумете
ме, за име бога, не можете ви мене никад разумети. Могао би ме разумети човек с вишим,
европским погледима на свет, али ви, нажалост не.

– Да ми њу удамо, господине управитељу, па ће мало друкчије да се осећа! – примети

једна колегиница и гурну ону другу.

– Ах, како ме мало познајете! Никад, никада то нећете дочекати. Ја да се удам? О, боже ме
сачувај! Ја више од свега ценим своју слободу. А човека онаквог каквог ја замишљам да
треба да буде, никад у овом друштву не могу наћи. Зар ја да пођем за неког обичног
чиновника, за простака? Никада! Ја хоћу да живим у својим идеалима, да уживам своју
слободу.

Свеца збунише ови нови, модерни резони српске девојке, осећао је потребу да нешто
каже, али није знао, није умео измислити ништа што би требало рећи у оваквој прилици.
Најзад, поче старински, па шта било, било:

– Е, то тако није лепо!

– Ха-ха-ха-ха! – засмеја се на силу, подругљиво, учевна девојка.

– Није лепо! – понови светац.

– Ви као да мало водите рачуна о каваљерству. Сувише сте унгалантни према једној
образованој дами. Ето што ти је Србија! И сад мораш ту живети. Ах, боже, ала је то
ужасно, грозно, просто страшно! Швајцарска, па Швајцарска! – додаде подругљиво, брзо
и оштро изговарајући речи, учевна женска.
Светац се збуни.

– Не можете ви с њом изићи на крај! – рече једна од колегиница пакосно.

– Ја сам само хтео да кажем коју о задатку домаћице, мајке и Српкиње! – рече светац
смирено.

– То ви причајте вашом покојном оцу, а не мени! То су, господине управитељу, причице

за малу децу, а не за еманциповану дама! – примети она из Швајцарске.

– Ја мислим да ви грешите!

– О, хо! Тааако, е то вам је најлепше. Ја грешим, а ви имате право?! Ха-ха-ха!… Имате ви

право! Лепа парада, а ви, молим вас, имате такве појмове да просто нисте за ово место.
Задатак домаћице! Ви мислите средњевековним мозгом. Тада је била улога жене
ограничена на саму кућу, али данас, знате, то иде другојачије. Данас је улога женина као и
човекова. Жена треба да има учешћа у свима јавним пословима; у свима, разумете ли?
Исто као човек. Лепо, богами? Ја треба да купам дечурлију и да кувам ручак, а ви да
водите политику, да гласате, да пишете књиге, да заузимате положаје у државној служби,
да идете по лову, да јашите коње, да идете у кафане! То бисте ви хтели! У чему се
разликујем, молићемо, ја од мушкараца? Држим своје часове, претресам политичке теме.
Што мушкарци могу да пуше, а ми као не? По коме то морском правилу?! Ја, богами, то
не разумем. Не пушим зато што ми се не пуши, а да ми се пуши, много бих ја зарезивала
шта ко мисли. Култура је од мене направила мужа! Нисам ја затуцана сељанка што пере
шерпе - говори учена девојка оштро, брзо, дајући изговору речи такт руком.

– Имаш право – додаде друга.

– Сасвим тако, ту се и ја слажем! – потврди и трећа.

– Ах, Швајцарска, па Швајцарска!

Како се мучио и тешко осећао светац у свом новом положају, најбоље се види из његовог
писма, које је упутио Св. Петру у рај. Међутим, писмо није ни дошло у руке адресанту, јер
поштари, као наши поштари, куд би и знали где је Рај? Они некад не знају ни где је
Обреновац, а камоли места ван кугле земљине. Елем, они напишу: „Натраг, адресант овде
непознат“. Чудио се Свети Сава како то да је у рају непознат Свети Петар, кад је он
кључар рајски. Најзад, шта га зна. Можда је и фузионашима сметао нешто приликом
избора, па га Бог пензионисао, те се он с малом пензијом морао склонити у какво јевтино
месташце. Благодарећи том случају, писмо је дошло до наших руку, те га можемо донети
у листу у целости. Ево тог писма:

„Драги Перо,
Ја ти мучим муке какве ни један ни живи ни мртви човек није мучио. Ово је чудна нека
земља. Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце
боли. Не знаш шта је луђе у овој земљи, а митрополит загрдио. Да га само видиш, па да се
заплачеш. Глуп је као нико други у овој земљи! Истина, ја се чудим шта је то нашем Богу?
Што тера спрдњу с овим народом и с овом земљом? Сад се опет заврзли око некаквих
ћоравих топова, па да те мука у’вати. Просто ми дошло да побегнем, па макар ме Бог
казнио са педесет батина. А женски свет права накарада. Срамота ме да изиђем на улицу.
Одеш на Калемегдан, вајно на чист ваздух, па мораш да држиш нос у рукама од неких
одвратних мириса. Све се то оденуло богато и раскошно, а све то грца у дугу. Не знаш која
је кога сталежа. Задижу сукње и врцкају се кад иду као она Рахила што је имала с Луком
ону малу аферу. Шта ли је с њом, збиља? Дирни мало Луку.

Ништа оне не мисле, као да нису Српкиње. Па хајде да ове друге што немају других
дужности до у својој кући као домаћице и као мајке, али да видиш како говоре и раде
наставнице Више женске школе, па да горко плачеш. Мало је која међу њима која појми
своју дужност. Ништа ја с њима не могу учинити. Данас сам послао Богу опширан
извештај о свему и поднео сам молбу да ме стави у пензију, или на расположење, па да се
вратим натраг, јер овде у Београду, поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не
може живети. Лепо гладујем, ако Богу верујеш; ако овако потраје, мораћу се задужити на
меницу.

Чудне нека женске. Оне се чуде мојим појмовима, а ја њиховим. Многе од њих су толико
раздражљиве, да се с њима не може разговарати. Ономад ми једна умало очи није
ископала. И то зашто. Ни зашто, брате, ни за што! Ја говорим о томе како ученице треба
навикавати реду, а тек једна ђипи па пред мене:

- Но, то је леп резон!

– Рад, рад, па да уме скувати и искрпити, и сашити и плести, све што је потребно једној
домаћици, а не да прекрсти ногу преко ноге… – почех ја, али оне зацикташе и скочише
као осице:

– Зар ми да спремамо штумадле и куварице, а не образоване девојке, то је безобразлук! –

викнуше оне.

– О, рђо матора! – викну ми једна. – Гле ти њега; он мисли: ми смо неке судопере – па ми
скочи за очи. Умало очи да ископа. Једва се одбраних штапом. Нисам никад никог ударио,
али, брате, мора се. Бог ће опростити.

Ето, драги Перо, – жали се даље светитељ Сава – какве муке ја овамо мучим. Ако ми Бог
не услиши молбу, ја ћу утећи. Отиди, вере ти, Њему, па му покажи ово моје писмо и
објасни му све како ти већ умеш, па га замоли и од твоје стране да ми ову молбу испуни.
Ако ме хтео казнити, ја мислим да већу казну није могао измислити. Нека пошаље овамо
Параскеву или Магдалену, кога зна, само да се ја једном курталишем беде и напасти. Кад
пођем у канцеларију, страхујем као да идем на вешала. Сваки час стрепиш да ти нека
наставница не скочи за очи, да те изгребе као мачка.

Ето тако се у свом писму жали и јада Свети Сава своме пријатељу Св. Петру, а већ на
неколико дана после тога је утекао.

Свети Петар устао рано, па шета по Рају са Луком и разговарају о Сави, док тек чуше неки
јаук пред рајским вратима, а затим потмуло стењање.

– Ко је тамо? – пита Петар.

– А, јаој!

– Ко је то?

Опет јаук.

Петар отвори врата кад, ал’ има шта видети: пред вратима лежи Сава.

Бедан изгледа, изнурен, малаксао. Глава му увијена ватом, брада почупана, лево око
везано неком црном марамом, лице изгребано, виде се трагови од ноктију, испод десног
ока велика модрица од ударца.

Петар се пренерази, а Сава лежи пред вратима и стење.

– Шта је, побогу?

– Ето, зло!

– Ко те таквог начини, ако ко бога зна?!

– Оне, брате, оне!

– Које оне, где?

– Оне доле из Више женске школе!

– Па тако почупаше и изгребаше?!

– Ето, тако, а јаој!

– Па сав си поцепан.

– Сав, јаој!

Заиста сав поцепан.

– Па и штап ти сломљен!

– И штап, бранио сам се, али надвладаше.

– О, Господе, чудне напасти?

– Ни ђаво не може с њима изићи на крај, а камоли светац. Утекао би и ђаво и сав би био
изгребан као и ја.

– Морам известити Бога.

Лука остаде са Савом, а Петар оде да јави Богу шта се десило.

– Како је смео утећи? – љути се Бог. Морам га казнити.

– Куда ћеш горе, ено га, лежи сав крвав.

– Крвав?

– Изгребале га и почупале наставнице, ено га, лежи.

Бог изиђе да види Саву, па кад га виде онако изгребана, поцепана и крвава, удари у смех,
па се лепо добри Бог ухвати за трбу’ од смеја:

– О какав си, у сан те не снио! – једва Бог говори кроза смех.

– Ето! – вели Сава стењући.

– О каквог те начинише! – вели Бог, па се лепо искривио од смеја.

– Деде, оперите га и превијте! – опет ће Бог, па опет удари у смех.

– Опрости, Боже! – вели Сава.

– Праштам, чедо моје. О како те несрећнице нагрдише! А ти се још, веселник, одушевио

да просветиш свој народ. О Саво, Саво, какав си!

И добри Бог опет удари у грохотан смех и одјекнуше од тог смеха седмора небеса.
ИСПРАВКА

Од једне ученице В. женске школе добио сам исправку, коју сам по дужности морао
штампати. Исправка гласи:

Поштовани господине!

Ви сте у Вашем листу донели извештај са једног часа певања у Вишој женској школи и
саопштили сте како нам господин наставник објашњава музичке знаке. Ту сте пропустили
да донесете оно што је најглавније, а то је како нам господин просто и једноставно донесе
скале, и ма коју ученицу и у сну да запитате: „Кажи ти шта су скале?“, она ће Вам одмах
умети да лепо и разговетно објасни од речи до речи онако како нам је то наш добри
учитељ испричао. Ево како ми одговарамо на питање:

– Шта су то скале?

– Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа, па се пењем по басамацима и

бројим: један, два, три, и онда станем на четврти басамак, кога нема, па опет бројим даље,
даље: пет, шест, седам, и онда опет станем на осми басамак, кога нема, и тако продужим
даље. Онда узмем грожђа, понесем мами, па кад се скидам, ја опет бројим онако исто као
и кад сам се пела.

Упитајте другу ученицу, па ће вам и она тако од речи до речи поновити од почетка до
краја.

Скале су кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа…!

И тако ће редом испричати све до краја. Нити ће шта додати, нити шта изоставити. А
наставник је задовољан нашим успехом у знању и својом вештином да нам ствар објасјни,
па се смешка и клима главом у знак одобравања.

Све нам он тако лепо објасни.

Једна је једном погрешила па каже:

– Скале су кад ме тата пошље на таван да донесем шљива!…

– Не ваља, деде ти јој то лепше кажи, рече мени, видећи да дижем руку, а ја одмах
исправим, па кажем:

– Није, молим, него кад ме мама пошље на таван да донесем грожђа!

– Тако је, врло добро! – вели наставник задовољан.

Тако је то било у почетку па нека у почетку да нека погреши те место мама каже тата, а
место грожђа каже шљиве или орахе, али сада не греши ниједна, сад све знамо тачно.
Молим Вас, Господине Уредниче, да у првом идућем броју Вашег листа штампате ову
исправку на основу Закона о штампи, и да примите уверења мога одличног поштовања.

(Место и датум) (Својер. потпис)

УВОД ЗА САТИРУ

Краљ Александар по други пут међу Србима

Како противници желе да представе мајску револуцију, то би та значајна револуција

отприлике овако требало да се опише.

Био тако некад један добар, побожан и мудар владар, који се звао Александар. И дању и
ноћу је само бринуо о напретку своје земље, бринуо за добро свога верног и послушног
народа. За време његове владавине владало је благостање у земљи, то је управо била
идеална земља и цео свет се толико отимао да живи у тој земљи Србији да се чак морала
истаћи крупно написана објава свуд на граници: „Заузета су сва места поданичка у овој
земљи.“ И замислите како је било странцима који живе у бедним неуређеним земљама,
као што је Енглеска, Француска, Швајцарска и остале које не имадоше ту ретку срећу да у
њима владар буде мудри и паметни Александар.

И видите групу Енглеза на граници како скрушени стоје и сузним очима гледају објаву.

– Ах, боже мој, остависмо отаџбину своју, остависмо гробове предака и куће своје,
потегосмо толики пут да би само били поданици тог дивног, мудрог и преданог краља, па
ето сад несреће наше! – јадикују, плачу и грувају се у груди. Један Швајцарац је из
очајања што не може бити поданик Александров скочио у Дунав, а многи Французи су се
одмах ту на граници убили из револвера, пошто су упутили молбу српској влади: „Кад не
можемо бити поданици вашег мудрог и паметног краља, ми се убијамо на граници његове
државе и молимо да нам бар кости буду сахрањене у тој идеално уређеној држави
праведнога Александра.“

А ми већ Срби као у рају, срећни-пресрећни, па куд год идемо, ми просто мртви од смеја.
Па још кад видимо како се странци убијају из очајања што нема места за њих у нашој
земљи, ми већ не знамо шта да чинимо од поноса и радости, па чисто велимо странцима
својим изразом лица:

– Шта да вам радимо, кукавци сињи, кад живите у рђавим земљама. Не, мој брајко, није то
лако имати оваквог краља као ми, један је Александар, па богами не може да стигне свима.

Једаред је дошла једна велика депутација народа француског, која је хтела да умоли краља
Александра да буде и њихов краљ, али он као велики родољуб рече с Балкана:

– Французи, ја жалим што немам толико времена да се старам и за добро ваше, јер све
своје бриге, према заклетви својој, која ми је најсветија, морам посветити само и једино
моме драгом народу.

– Па уступи нам барем твога узвишеног шурака Луњевицу! – завапише ожалошћени

Французи.
– Жалим што и то не могу, јер су и они потребни нашој милој отаџбини. Шта би урадио
мој народ да га толико уцвелим, јер кад Луњевицу дам, ја сам нашој моћи десно крило
сломио. Не, не, ја као носилац таковске идеје не смем толико уцвелити мој добри народ.

И заплакаше горко Французи, посуше главе пепелом и погружени одоше из идеалне

земље Србије да својој отаџбини однесу црне гласове.

И заиста беше златно доба наше земље под тим мудрим и поштеним краљем.

Сељаци певају куд год иду, нуде чак и већу порезу, јер не знају шта да чине са силним
парама, чиновници осигурани на својим положајима, плата се прима уредно, нико се не
отпушта из службе, нико се не гони, нико не ’апси на правди бога као у другом свету,
краљ поштује заклетву, устав и законе, војска одевена као цвет, а у касарни кад ручају
наши војници, мислио би човек да је то трпеза спремљена за енглеске лордове. А кад се
краљ женио он није онако натерсуме, већ је добро отворио очи да нађе „слику[спро]ћу
себе“,да нађе у свету најдостојнију која:

„Може бити за њега краљица,

Може бити свој земљи госпођа.“

Једним словом бољег и идеалнијег краља никад није било, али Србија није имала среће, не
дâ јој се да и она дане душом, да дуго ужива слободе и благодети које се разлеваху по
срећној Србији са узвишеног престола последњег Обреновића.

Једна чудна случајност поремети, управо уништи сву срећу ове дивне земље.

Ево како је то било.

Једног вечера, а то је било 28. маја 1903. године, нађу се случајно неколико официра. Дуго
им и досадно време, па ко веле да поседе мало по вечери. Безбрижни људи, задовољни као
и сваки поданик мудрог и праведног краља Александра, али им само дуго време, не знају
шта да раде од задовољства. Седе тако на доколици, ћаскају, разговарају, па се и то
досади. Исцрпели се у разговору, па већ дуга времена зевају и ћуте.

– Хоћемо ли кући? – вели један.

– Шта ћеш кући, рано је! – додаје други. Опет настаде досадно ћутање.

– Ај, хај! – прекиде један тишину и зену.

– Шта да се ради, тек 10 часова? – опет ће неко из друштва нервозно.

– Како би било да мало прошетамо? – предложи један после дуже паузе.

– Којешта, каква шетња? – привикаше остали.

– Остави се, бога ти, досади и то.

– Да играмо карата.

– Таман, ко ће сад то опет.

– Баш досадно.

– Како би било да нешто певамо.

– Ух, куд ти да глупост паде на ум, тек што год.

Тако се водио разговор, падали разни предлози како би се прекратило досадно време и
никако да неко измисли што интересантно, неки шпорт што би се свима допао.

– Баш досадно! – рече неко – не зна човек шта да ради.

После краће паузе узвикну један:

– Ха, знате ли шта ћемо?

– Шта? – повикаше сви радознало.

– Мислим нешто како би било да идемо часком да убијемо краља и краљицу!

– Збиља је то интересантно! – додадоше двоје-троје.

– Што да га убијемо? – упита један.

– Што, како питаш, па шта да радимо сад, деде ми кажи шта ћеш из дуга времена.

– Па јест, шта можемо друго.

– А кад?

– Па сад, брате, идемо часком да га убијемо, па ће у том доћи и време да се спава.

– Бога ми то ти је паметно! – одобрише остали, дигоше се, одоше и убише краља кол’ко
тек да прекрате време као људи.

Сутрадан их сретоше неки од другова.

– Сервус!

– О, здраво!

– Ви тако синоћ се забављали, а нама нисте ни јавили, просто смо гинули од досаде.

– Ама ко се то сећао, брате, вере ми, сасвим случајно.

– А тако ли је то, е кад је тако, ми смо сад против вас, јер то није другарски да се сами
забављате.

Ето, тако би хтели противници да представе важну и спасоносну револуцију, која је земљи
донела много користи и части.
Краљ Александар по други пут међу Србима

ПРВИ ДАН ПО СМРТИ

Над мртвим телима Александра краља и краљице Драге стајао је Свети Аранђео с изразом
вечите правде на лицу и пламеним мачем у руци. Душе тог краљевског пара дрхтале су
престрављене од страшне и вечне истине којима гледају очи које васељену обухватају, те
очи које су још од постања света гледале како се сила човечија лретвара у прах и пепео.

Александар није био навикнут да гледа очи што изражавају правду и истину, и душа се
његова стресала од тог погледа божијег војводе. Он је био навикнут да гледа пред собом
ропска и понизна лица, да сви пред њим дрхте од гњева и ћуди његове. Пред њим није
стајао какав његов министар, од којих је навикао да се повијају по погледу његовом. Њин
је поглед изражавао сваку послушност, па и најлуђег ћефа његовог.

Он је навикао на своје министре, нарочито министре последњих кабинета; а већ и у раној

младости испољавала се његова ћуд.

– Али ја желим да папа дође опет у Србију, и ја то хоћу…

– Величанство, али то… – почне да увија министар… па знате…

– Али ја вам кажем да ја то хоћу, а кад ја то хоћу, онда хоћу! – сећа се Александар како је
подвикнуо и треснуо бесно ногом, а министар се поклони, крши руке, па одмах с учтивим
осмехом додаје:

– Па, оно. Величанство има и право, али…

– Шта, али? – и трупне силно ногом.

– Само кажем…

– Нема ништа да кажете, ја тако хоћу, разумите да ја хоћу.

Тако је он био научио и кад укида устав, и кад гази заклетве, и кад се жени.

Навикнут једнако на то своје: „Ја хоћу“, „Ја то нећу“, и поред свега страха пред тим
пламеним мачем и погледом велике, страшне и праведне истине небесног архистратига, у
његовом се духу јави она самовоља која је у животу била с његовим карактером
нераздвојна, и он рече:

– Ја то нећу, ја као носилац таковске идеје хоћу да живим. Бог мора поцепати тај указ
којим ме је осудио на смрт.
Архистратиг, заповедник небесних легиона, одговарао је погледом очију својих овој
устрепталој грешној души и поглед његов вели:

– Двадесет и четири часа имаш времена, док ти се тело сахрани, да се спремиш на пут и
изиђеш пред вечног судију.

– Саша је здраво нервозан, он што хоће – хоће! – додаде краљица кокетно Светом
Аранђелу… и одмах се обрати краљу:

– Саша, хоћу ли ја у костиму царице Милице? …

Краљ Александар, видећи тврду одлучност у оном страшном погледу начелника неба,
поче први пут, и то сада после смрти, да моли:

– Оживите ме да бар напишем прокламацију мом драгом и милом народу, у којој ћу

објаснити да своју милу отаџбину поверавам својој оданој влади у свему сем права
помиловања, и остављам је закриљу свемогућег Бога, све дотле докле ме Бог не врати у
живот и не поништи указ о мојој смрти. После тога је неодложно потребно да ја још дуго
година владам Србијом. Објасните Богу да је то прека потреба за нашу православну
земљу. Ето, баш сам се спремио да данас укинем устав и да објавим ванредно стање у
земљи. А ко ће да сврши то без мене?

Поглед Св. Аранђела одговарао је да се божије наредбе безусловно врше и да он ниједну

наредбу своју никад од почетка света није изменио.

– Ја знам како то Бог може – опет ће Александар – ви сте министар божији па већ знате
како се ради са прокламацијама, уставима и указима. Бог је као владар светова написао
Указ:

ЈА САВАОТ СВЕМОГУЋИ

по милости својој и вољи својој решио сам и решавам да се Александар, краљ Србије, на
предлог Мога министра правде (и по саслушању намученог српског народа! – чу се у
грмљавини глас небесни) разреши од живота.

Мој министар правде нека овај Указ изврши.

САВАОТ с. р.

– А ви сте, молим, министар правде божије? – опет ће Драга кокетно.

– Бог може тај указ поцепати, па још данас написати други, којим ме реактивира. Ух, та ја,
владар мале Србије, могао сам до сада стотинама пута да за ноћ издајем по три разне
наредбе, па да их сутра потрем противним наредбама. А Бог тим пре може. Ја нисам
свемогућ, па сам све могао што сам хтео, а камоли да Бог не може. Ако му смета какав
устав (сигурно и Бог управља, као и ја, по неколико разних устава, како му кад притреба),
нека га укине; ја му стојим на расположењу да саставим прокламацију којом ће се
објавити световима велика потреба тога поступка. А ако му после тај исти устав због
неког другог затреба, онда може одмах после једног тренутка вратити тај исти устав у
пуну силу и важност. То ће небесне трубе објавити световима, а министар полиције неба
послаће одмах хорове крилатих анђела да запевају око престола Саваотова његову славу и
величину.

Свети Аранђео гледао је исто онако погледом страшне и вечне истине, те се душа
Александрова збуни, ућута и задрхта свом страхотом греха.

Утом ишчезе Свети Аранђео, а ове две душе краља и краљице обави таман облак.

– Саша – цикну душа краљице Драге – зашто тражиш ти то од господина Светога

Аранђела кад је он министар у данашњем божијем кабинету, а ко зна како тај кабинет и
стоји код Бога. Можда је тај кабинет већ пао и ми ћемо под новим режимом добити
помиловање. Ти знаш како то иде. И тај Свети Аранђео много се прави важан, а не зна да
његов кабинет може до мрака још данас пасти. А после? Ти знаш, Саша, како се са
министрима поступа. Данас му даш ленту, почасти, поклониш наше дупло поверење, а
сутрадан га у’апсиш и објавиш народу да је то био последњи човек и да није достојан
твога поверења! – теши краља краљица и њена се душа припи уз његову.

– Па ваљда и не може другојачије бити – одговори краљ устрептало.

Утом се зачу неко тајанствено, језиво шуштање из оног тамног облака што их је обмотао,
као да вечност казује сталне и непроменљиве законе вечне природе, вечног Бога. Душе
краљева и краљичина стресоше се од тог страшног, немилог шума.

Краљица се прибра, па настави да би разгалила свога Сашу:

– Ти знаш како је било првог априла. Ристић је дотле био прва личност, па после си га
у’апсио. Па онда си дао радикалима власт. Тако то иде у свету. Свет ти је викао: живео!
Назвали су те Александром Великим, поредили са највећим светским владарима из
историје човечанства. Кад си путовао кроз Србију, свуда су те дочекивали као спасиоца.
Положио си венац на гроб Карађорђев и народ те је славио, а ти си с балкона говорио да
ћеш до смрти остати веран традицијама дома Обреновића и да ћеш се у будућем владању
своме ослањати једино на свој верни и драги народ. Па и то није тако остало. И радикали
су прошли као и либерали првога априла. Сећаш се како је то било смешно. Увече дворски
бал. Све сами радикали. Ту су министарски фракови и лаковане ципеле, ту груби, каљави
народни опанци. Достојни твог поверења носе на грудима ленте и ордене, ти водиш коло,
а покојни Ранко кец. По паркетираној краљевској дворани шуште опанци и краљевска
музика свира демократску радикалку:
Плати порез за мене,

Па да гласам за тебе.

Вије се коло, звецкају колајне на прсима радикалским, одскаче Ранкова бритвица… а

сутрадан? Зар остаде тако? То би тек глупо било. Сутрадан ти њих, драги Саша, потеже са
све лентама, орденима и бритвицама, па у влажне казамате. И објави народу да су
ниткови, да разривају земљу, да је упропашћују и да си ти, као носилац таковске идеје,
дужан да земљу спасаваш… Ето, тако је у нас било, а тако је свуда. Не брини се.

Опет се понови оно језиво, надземаљско шуштање из облака и Александар као да

разумеде тај страшни шапат вечности. Чисто је осећао како је то шуштање шапат
изумрлих векова и светова са будућношћу и разумеде значај:

– Вечни су закони вечног Бога.

Душа његова опет се стресе.

– Тако, видиш, Саша – продужи она – ни кабинет Светог Аранђела не може остати вечито.
Данас његов пламени мач сече, данас је у рају пред престољем Бога, а часком тек докле га
Бог изгустира, па му одузме пламени мач, а њега у пакао. Зар не?

– Сасвим тако. Као што кажеш, и сам Бог воли промену. Ја да сам на његовом месту, ја
бих колико данас извршио преврат на небесима – вели душа Александрова.

– А, како би лепо било! – одушеви се Драгина душа.

– Ја бих, као што велиш, одузео Светом Аранђелу пламени мач и сву власт, а њега бих
бацио у пакао. Тако бих исто учинио и са Св. Петром, пошто му одузмем кључеве, и онда
редом све свеце; све бих их потрпао у пакао као антидинастичаре. Прогласио бих
ванредно стање у целој васиони пошто обалим устав и све законе. Анђеле бих повезао,
по’апсио и разјурио, и онда бих позвао Мефистофела и друге важније из пакла да с њима
преговарам о саставу новог кабинета, а [Х]ромог Дабу бих узео за председника преког
суда да суди праведницима. Ала би то било дивно изненађење. Громови с престола мога
потресају свет, а сунцу забраним да сија. То би било дивно изненађење! – одушеви се
Александрова душа.

– Дивно изненађење! – додаде и душа краљичина.

– Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет Св. Аранђела,
па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! – продужи краљица.

– А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… – поче
Александар.
– То је нешто друго – упаде му Драга у реч – томе је крива царица.

– Ех, царица! – рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум
из облака.

– Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код
Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па
да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

– Дивна идеја – мишљаше даље устрептала душа Драгина. – Ух како би то тек дивно
изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда
прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби
Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима
живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги
моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све
своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене.
Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака,
било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству
бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово
био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с
Богињом да све те погрешке поправим.“

После ове божије прокламације настаје – мисли краљица даље – преврат, као што рече
Саша. Бог повеша анђеле, потрпа Св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету
Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту
радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ
указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском
трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за
васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог
им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао
депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу
Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца
опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне
васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену
бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

– Јест, то ћемо моћи – прошапта душа Александрова – јер на небу нема Богиње да нам
смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи

помисли:

– Ух, да се могу само овога блесана отарасити – а гласно додаде:

– На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

– Ах то „благословено стање“ – изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од

туге и бола.

– Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су
криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! – И Драгина душа
удари у хистеричан плач.

– Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако
ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! – плану душа
Александрова.

– Ох, Саша – поче краљица – ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила.
На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се
њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није
могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у
Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

– Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати
достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају
престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

– Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то
говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва
приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

– Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти

Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не
видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме.
Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не
знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини
царице Милице… ха-ха-ха-ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме…
Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима
и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха-ха-ха-ха, Анђео
Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци
чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога
говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

– Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

– Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти
се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје
„благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико
дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе
поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом
„драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти
је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле
земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло
за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та
освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације.
Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело
тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове
погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се
улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као
да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

– Ха-ха-ха-ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих
постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала Св. Илију и издала му најстрожу наредбу
да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све
громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:
– Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на
београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша
ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

– Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

– Све!

– А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене
повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

– Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако
ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

– Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

– Зато сам те и заволео, што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже.
И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би
се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха-ха-ха,
престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све
остале висе о кестеновима теразијским.

– А да ли би на то пристала влада?

– Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао
рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би,
мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми
тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

– Нека, Саша – поче Драга – ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко
ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже,
направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и
монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном
занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

– Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била
у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо
моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да
више не умемо ниједно измислити.
Ето, ко би веровао да се може измислити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која
друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво
управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за
изненађењем.

На улици се чује граја.

– Слушај, Саша, народ се побунио што су нас убили. Зар не чујеш како се цео Београд
тресе.

Ове две душе се ућуташе и стадоше ослушкивати узвике што долазе с улице:

– Живела слобода!

– Живела!

– Живела наша војска!

– Смрт тиранији!

– Живео народ!

То су прво чули, ти усклици потресли су ваздух престонице српске.

– Саша, да ли се то на нас односи: живела слобода?

– Слобода не може да живи. Ја сам добро научио српски језик, и знам добро да та реч
слобода означава мртву ствар. Устав, на пример, може да живи, али не дуго, његов је век
најдужи неколико месеци, а најчешће се догађа да Устав који се данас роди, премине
после неколико сати – објашњава Александар.

– Живела слобода!

– Живела! – опет одјекнуше громки гласови.

– Чудновато, тако што нисам чуо никад у животу! – прошапта Александар.

– Знаш шта, Саша, то сад сигурно прави народ нама изненађења. Ми смо измишљали
непрестано изненађење за изненађењем, чудо за чудом, па се и народ одао на тај шпорт.
Али сад видим да је и народ духовит! – вели Драга.

– Живела слобода!

– Живела!
– Буди бог с нама, откуд сад да се тако што измисли. Све до сада разумем, али то ми
никако не иде у главу. Кад с балкона кажем:

– Драги народе, ја као носилац таковске идеје…

– Живео! – проломи се кроз ваздух.

– И краљица која ми донела спокојство…

– Живела краљица Српкиња! – опет проламају ваздух бурни усклици…

– А то спокојство – продужујем ја с балкона – ујемчено ми је највише и тиме што могу

моме драгом народу јавити да ће ускоро добити престолонаследника, јер је милошћу
Божијом, а по вољи народа, Њено Величанство у благословеном стању.

– Живео престолонаследник!

– Живео!

– Живело благословено стање!

– Живело стање!

– Ето, то разумем – продужује Александар, али откуд сад измислише:

– Живела слобода!

Да је народ умео и имао обичај да пише прокламације, он би без сумње ово изненађење,
које даје као уздарје краљу за многа и многа изненађења која је од њега свакодневно
добијао, овако објавио:

„Ја, Српски Народ, носилац великосрпске идеје, објављујем свом драгом Краљу
Александру да ми је милошћу Божијом а вољом својом, осигуран мир и спокојство, те
могу убудуће све своје старање употребити на добро Србије. Премилостиви Бог учинио је
да сам од пре неколико месеца у благословеном стању и да ћу родити нашој Отаџбини
давно очекивану ћерку што се зове Слобода. Ја ћу тада, драги Александре, укинути сва
права твоја, јер ми то налаже љубав према Отаџбини.“

Ето, дакле, у чему је била ствар. Краљ је пpиређивао изненађења, а народ је спремао
изненађења краљу. Краљ је измислио „благословено стање“ краљичино и објавио „своме
драгом народу“ да ће добити наследиика престола, али драги народ, чекајући да га и то
изненађење снађе, породи се пре краљице. Само, добричина народ није причао да је и он у
благословеном стању и да ће на радост свог „драгог краља“ родити Слободу.

– Живела Слобода!
– Живела! – грме гласови.

– Живео народ!

– Живео!

– Чујеш ли? – упита краљица.

– Чујем.

– Цео Београд се весели, песма бруји на све стране, опет ће краљица.

– И то ме чуди – рече скрушено душа Александрова. – Зар и то није једно изненађење? Зар
баш нема никога од толиких мојих пријатеља да дође и да пролије сузу над мртвим мојим
телом? Ко је год дошао да види мртво тело моје и краљичино, гледао је презриво, с
гнушањем, па чак и с радошћу што сам мртав. Нико ме не сажали, нико и не уздахну, а
камоли да пролије сузу.

Како је све оно било само притворство, лаж и обмана. Како је страшна и горка истина коју
тек сад видим.

И Александар се стаде сећати свога рада у прошлости, сећао се свега до најмањих

ситница. Сећао се и људи који су га окружавали, који су га храбрили на свако зло, који га
умедоше обманути како је све мудро, добро и племенито што чини.

Ако укине Устав, Београд прекриле силне депутације, које му у име народа честитају на
тако мудром и спасоносном кораку по земљу и народ.

Кад врати Устав, опет то исто, кад се жени, тако исто, кад ствара преки суд, тако исто.

Кад објављује благословено стање краљичино, опет депутације. Па оне силне колевке и
разни поклони „краљици Српкињи“, томе анђелу милосрђа, и будућем наследнику
престола српског. Изгледало је да се народ свију крајева Србије просто граби и утркује ко
ће пре стићи на честитање краљу за сваки његов поступак и ко ће пре послати колевку
будућем краљевићу.

„Народ (тога и тога) краја, прожет најдубљим осећањем неисказане радости што је
премилостиви Бог излио своју милост на нашу земљу Србију, те је наша племенита и
узвишена краљица Српкиња у благословеном стању, и што ће ускоро наш љубљени
витешки краљ добити сина а наша земља наследника престола…“

Тако су отприлике почињали кад шаљу колевке.

Сада тек види да је све то било лажно удешено.

Он је лагао, народ исто тако. Само што је он лагао народ зато што је био такве природе и
што су га на то соколили људи који су били око њега, а народ није лагао што је то хтео,
што је у томе налазио задовољства, већ се то лагало по наредби полицијској.

Увек има доста људи слаба карактера и полиција је вешто употребљавала тај елеменат и
њиме комендијашки одигравала улогу воље, одушевљења и одобравања народног.

Да је Александар објавио народу како је из виших државних разлога продао ћесару

Београд, престоницу српску, и то за неколико гроша, полиција Александрова опет би
послала тај елеменат у виду депутација из свију крајева Србије да се и на томе честита
мудром владару.

Сад је тек душа Александрова почела назирати страшну горчину истине да је само онда
било искрене речи кад се говорило:

– Не ваља управа земље. Србија пропада, народ стење под теретом реакционарних власти
и под теретом дуга.

И душа Александрова се стресе.

– Саша, шта ли ће они чинити с оноликим колевкама? – упита краљица.

Краљ је ћутао занет у мислима које су му душу мучиле.

– Можда се варам? – рече за се – без сумње ће моји пријатељи изгинути због мене.

Дошло је било време да народ проговори, дошло је било време, што вели Иго, да из црних
облака неправде и насиља, што су се били навукли над земљом Србијом, пукне гром
правде божије. И тај гром је пукао и погодио Александра.

Народ је трпио, сносио и невољу, и муку, и тамницу, и прогонства, па је ћутком све то

сносио и надао се да једном буде боље.

Али бољег није било, и народ је морао проговорити, морао је да гласом моћним и
снажним, гласом грома, гласом правде вечне дâ израза своме дубоком болу.

Над рушевинама скрхана престола кривоклетног и блудног краља одјекнула је песма

слободе, весеље целокупног народа.

Дошао је час поласка. Две ове душе које су задавале страх и трепет целој својој земљи и
целом свом народу морају поћи на суд вечно праведног Бога.
Из оног густог црног облака што је окружио ове две душе, зашушта прво страшан глас:

– Александре и Драга, сад полазите пред вечног судију.

– Саша, Саша, ја се бојим, ја тамо не смем!

– Душо, не бој се, ти мене знаш. Ја сам посумњао у своје пријатеље, али су они сигурно
сви изгинули бранећи нас, нас који смо их целог века обасипали частима, достојанствима,
изгинули су без сумње сви они који су уживали с нама заједно кад је цео народ патио. Ако
нас Бог не помилује, онда ћемо горе на небу образовати колонију и ја ћу, ма и у паклу,
бити краљ наших Срба који су наши били. И тамо ћу имати јаку опозицију свију
изгинулих и оних који пропатише под мојим ћирицама, али ја сам, душо, и навикао на
опозицију. Ја ни на земљи нисам имао већину, па сам ипак могао владати.

Тамо ће нас дочекати стари сват, „честита старина“. Он ће предводити депутацију свију
наших присталица, и ја ћу и тамо бити краљ. А на земљи, у Србији, има их још којима не
остаје ништа друго до да буду поданици моји на оном свету.

Кроз густи облак што је обмотао ове две душе просија пламени мач архистратига
Архангела. Он стаде пред њих, пламени мач осветли мрачан простор светлошћу страшне
вечне правде, и он очима, оним страшним очима што вечност гледају, проговори:

– Напред на суд вечног Бога!

Утом се појавише четири ђавола и четири анђела.

– Шта ћете ви? – упита анђеле небесне Архистратиг неба.

– Па ако смо потребни. Ову жену овде звали су анђео милосрђа! – рекоше они и показаше
на Драгино тело.

Шуштање оног тамног облака као да се претвори у подругљив смех, а Архангел им рече:

– Ви нисте потребни.

– Мефистофело, они су твоји – рече он једном од четири демона који их предвођаше.

Мачем пламеним удари крст по ваздуху и ишчезе светитељ.

Онај црни облак се стеже јаче око њихових душа и крете их небесима, из облака одјекну
страшан смех:

– Ха-ха-ха-ха, како се вози анђео милосрђа.

II

НА НЕБУ
Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати
силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема
изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али
Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и Свети

Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ
има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби
из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће
се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској
власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше
буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на
краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и
гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

– Срби, драги моји Срби – поче Александар – ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за
добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

– То ваше старање ме је и довело овде пре времена! – прекиде краља један познат му глас
и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

– А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

– Што ме питате? – одговори љутито душа председника министра.

– Особито ми је мило што сте опет уз мене.

– Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је
грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, нажалост, сад је доцкан. Још и на
земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са
своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! – рече гневно и срдито
душа министра председника.
– Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света
преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој
председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

– Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије
пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

– Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије
дочекао да ми ви тако кажете?

– Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били
бољи краљ и још би владали Србијом! – одврати прекорно и жучно председник, па се
иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

– Како се величанство осећа у благословеном стању?

– Ви сте неучтиви.

– Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! – уплете се
у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

– О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

– Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! – добаци
један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

– Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу – рече
један из неослобођеног Српства – то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и
уједињење васцелог Српства.

– Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! – додаде на то сељак из Шумадије. – Ми
смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш де му
испаде нешто друго.

– А где су толики моји пријатељи? – рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

– Ха-ха-ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! – та на

земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и
грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали:
Живео Александар, па ма шта Александар учинио! – рече генерал и опет се насмеја.
– То ваше мишљење веома је интересантно! – опет ће краљ замишљен.

– Нимало интересантно – одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном
сељаку из Шумадије и упита:

– А што сте ви умрли?

– Јел’ ја?

– Да, ви.

– Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет
чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја
сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту
Драгу.

– Драга, ово је наш пријатељ.

– Море, какво те пријатељство снашло – продужи душа сељакова – од муке и невоље сам
био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко
велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми
продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми
умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време
дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

– А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

– Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш

испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки
прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па
разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има
триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од
најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља
Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’
жупан – и то, веле, било – ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао,
колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог
комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за
сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни
ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој
памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом
садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па ја, шта знамо ми прости
људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

– Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла – кад га ни у
књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

– Ама, знаш, криво ми, реко’ ја – краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула
што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара!
Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због
тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не
треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био
нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва
у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде
у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

– Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону
поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! – упаде сељаку у
реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

– Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! –
додаде један пречанин.

– Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

– То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад

видим џавдара, мени милије него оца да видим! – рече краљ и додаде обрнув се краљици:

– А ти, Драга?

– Имаш право, Саша.

– Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати – продужи онај сељак из Шумадије – упадоше
у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“
Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати
кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву.
Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до
среза, па ту бацише у хапс.

И молио сам, и кумио, и преклињао, ал’ што ја више молим, они све више бију. Кад ја
видо’ шта је и како је, што рекли наши стари: Сила Бога не моли, ја стего’ срце, па трпи.
Шта знаш друго: шта буде, буде, из ове се, реко’, коже не може у другу.

Држаше ме неко време у среској ’апсани, па ме после спроведоше суду.

Отуд, одовуд, те мене лепо осуде пет година тамнице.

– Заиста је то било занимљиво! – прекиде га краљ.

– Вала, ја сам то занимљиво желео да снађе тебе и твога оца – продужи сељак – сад шта му
би, би – кад ми изрекоше пресуду, а ја кажем судијама:

„Хвала суду! Ви ме, господо судије, осудисте, и видим већ да ћу на правди бога лежати у
’апсу и да ће ми кућа пропасти, али, ето, бар ми сад кажите ко су отац и мајка нашег
краља. Ви сте чколовани људи, учили сте многе науке, па рачуњам да то ви знате. Кад
знамо за сваког нашег цара и краља из старих времена, што да не знамо за данашњег
нашег гослодара. Ето, ја ве молим да ми ви то бар сад кажете пошто сам осуђен; да бар то
сазнам кад због тога лежим у ’апсу.“

Преседник ме гледа, мери ме од главе до пете, па ми тек рече:

– Е, пријатељу, сад имаш доста времена, па ти то сам у ’апсу мисли, и сетићеш се.

– И ја, истина, мисли, размишља, обрта од сваке руке па…

– А јесте ли се сетили? – упаде му у реч радознало краљ.

– Јок, брате, каки се црни сетио, то се ни ђаво, мислим, не може сетити. Што се више
сећам, све горе и горе не знам. И ево, умре’, и остаде ми жао што не дознадо’. Још док сам
био доле на земљи, решавао сам се сто пута да се дигнем, па право код тебе у двор.

– А шта сте хтели да ми честитате? – упита нервозно Александар.

– Па венчање, Саша! – додаде краљица кокетно и као с прекором погледа краља, како и да
се таког чега не сети.

– Море, како честитање, него да тебе баш лично питам ко је отац и мајка краљу Милану,
па не смедо’, а и сви ми рекоше:
– Не шали се главом, несрећниче црни. Пре те под Миланом за то у’апсише, а как’и је
Александар, главу ће ти откинути као врапцу. То ти је – веле ми – њему час посла, као
попити чашу воде.

И ја не смедо’ да ти дођем, и тако, ево, и умре’, а не сазнадо’ ни ко је био отац краља

Милана, нити ико сазнаде ко је деда твој. Ево, сад право да ти кажем, били смо задобили
џаса од тебе, па ти нико није смео доћи ни да се пожали, ни да каже да што не ваља. Ако
сељак рекне: капетан прима мито, он је свршио. Одмах га капетан окује као човека који
ради против краља. Ако не поклоним писару бар једног вепрића, опет сам пропао, опет ме
’апсе као човека који је опасан по поредак у земљи.

Море, и практиканту мораш метанисати ка’ пред иконом, што веле. Па, богами, и њему
треба што дати на пиво, иначе зло. А пандур, он кад дође у село, он ти је први. Чак ни
Наум Цинцарин, што је држао нашу меану, није смео пандуру да наплати трошак. Капетан
куд иде по путу, обаљује људима пуна кола све у ’ендек, бије бичем ко се са товарним
брзо не склони кад његов вијакер пролази друмом. А он је дош’о го, голцат. Знамо га и кад
је био џандар, и шта није било, па се за годину огазди. Купио вијакер, па как’и коњи, ка’
виле, па брате мој, и кућу начини, купи неко имање. Начелнику већ не смеш ни очи да
сагледаш, а камоли да му се пожалиш. Е, онда видиш како ти је било, и ко је смео доћи
краљу да га пита ко му је деда, кад, брате, ни последњег пандура нисам смео ружно
погледати. А бар пандуре смо знали. Они су крали пологе по селу па отишли у пандуре, и
ми то све знамо, ал’ опет, сила бога не моли, те смо морали и њега да чествујемо. Лакше је
и то, но страдати од те напасти. Ко ће, брате, онда пред краља, деде, је ли га мајка родила.
Што рекли наши, теби смо смели доћи кад ни пандури нареде да ти честитамо оно што ти
’оћеш, ал’ ’нако ко сме да ти дође, ту је глава играла. А слушали смо за тебе много. Чује се
тако по селу како краљ ’оће да покоље, како ’оће да окива пола земље, како и свог
родитеља ’оће да убије чим га види да је ’вамо дошао, како си рекао да се радикалцима
прже очи усијаним гвожђем, како ћеш на Карабурму бесне псе радикалске, како си
спремио коље. Куда ћеш, брате, куд сам ти смео и доћи, ко ће на те муке ударити. Волео
сам и не знати ко ти је деда, него да гинем на таквим мукама

Али, молим те, кад онога света пропати’ по ’апсама, а то не дознадо’, молим те да ми бар
сад кажеш. Бар да знам то на овом свету, па нека су просте све муке онога земаљског
света.

– А зар сте ви о томе размишљали? То је интересантно, врло интересантно. Је ли, Драга,

да је то веома занимљиво кад је он и о томе мислио.

– Заиста чудна мисао! – одговори Драга, и као да се и сама нешто замисли.

– Деде, молим те, кажи ми то, ти то знаш насигурно. Кад ми нико у Србији то није
протолковао, рачуњам, ти ћеш то знати опет ће радознало душа сељакова.
– Ја, видите, о томе нисам никад мислио! – одговори Александар, па се и сам замисли.

– Ама шта, брате, имаш ти бар да мислиш. Сваки човек, па чак и ми прости сељаци што
нас зову геаци и каљогаже, па, што се каже, водимо тај ред, па и последњи надничар и
биров, па чак и они што краду јаловице, знаду ко им је отац и ко им је деда. А то се наше
порекло не пише у књиге, па, ко велимо, вама се краљевима води све то у књиге, списује и
толкује сваком још од чукунчукундеда! – опет ће сељак.

– То ми нису професори историје предавали, а папу (оца) нисам питао. Видите, и мене је
цела ствар почела интересовати. Баш занимљиво. То је, видите, заиста чудновато, откуда
да о томе мислите, а ја о томе, као што вам кажем и јамчим краљевском речју, нисам
мислио. То ћу баш питати…

– Саша, ти се нећеш с њим састајати – цикну Драга и прекиде краљу реч. – Ти знаш да је
твој отац заклети наш непријатељ!

– Па зар ни ти то не знаш? О, Господе боже, сад ја тек видим да сам на правди бога
робијао – рече сељак с уздахом.

– Ја сам, као носилац таковске идеје, под срећном звездом мојих врлих предака поклонио
сву своју бригу и старање око бољитка миле нам Србије, која ми је била преча од свега. Ја
сам се старао да мој драги српски народ проживи бољим животом, да у земљи оснажим
привредно и економско благостање.

– Хееј, што ме изеде нека мука и на овом свету – уздахну једна баба – јадна ти и несрећна
наша привреда што ти за њу бринеш, а не знаш ни деда како ти се зове.

Неколико сељака ударише у гласан смех: – O, хо-хо-хо! Е, погађа, баба, тако ми бога! – чу
се кроз смех да рече неко.

– Простаци! – изговори јетко Драга, али шапатом обрати се краљу.

– Врло је досадан овај наш драги народ – додаде нервозно краљ краљици.

На то ће му рећи један грађанин:

– Е, да си нешто, кад доле на земљи бејасмо, објавио своме драгом народу како си у
интересу миле ти и напаћене отаџбине заборавио како ти се зове деда, или како то ниси
никад ни знао, Боже господе, што би било лома од депутација, крша једног од честитања.
Полиција би и за то слала депутације из разних крајева Србије. Предводници депутација
које си извадио са робије осуђене за прљава дела, па их понамештао за председнике
општине и одликовао за грађанске заслуге, држали би ти дугачке говоре и честитали у име
срећног народа под мудром управом твојом.

А ти би с балкона одговарао на те поздраве и као и обично додавао:

„Однесите поздравље моме драгом и милом народу и нека и убудуће има тврдо и
непоколебљиво уверење да ћу ја до краја свога живота остати веран традицијама дома
мога и предака мојих. Ја, за сада, верни и врли поданици, не знам ко ми је деда, али ја вам
дајем своју витешку краљевску реч да ћу своје незнање – чим то интереси земље буду
налагали, а руковођен једино сталном својом мишљу о добру народа, то своје незнање које
је уродило златним плодом за добро свих вас, за добро Србије, која ми је преча од свега –
проширити. По симпатијама и одобравању целе земље увиђам јасно да сам погодио жељу
мога драгог народа, видео сам да сви моји врли поданици желе да Србију и даље водим
овим путем. Ја као краљ прихватам ту жељу и радећи у том правцу, који је једини
спасоносан излаз из економских и привредних незгода у којима се налазимо, дајем
поштену реч да нећу стати у овом зачетку, нека сваки мој поданик тврдо и непоколебљиво
верује да ја нећу остати само на томе да не знам ко ми је деда, ја ћу енергично и брзо
дотерати дотле да ћу вам скоро са овог места у интересу отаџбнпе моћи објавити да не
знам ни ко сам ја, краљ ваш!“

– Саша, врло је досадно. Зашто не предложиш да се играмо венчања! – додаде краљица, и

направи израз лица као да се мало застиде, како би то учинила каква наивна шипарица.

– Хајде најпре да свршимо ову депутацију – рећи ће један окачењак, обраћајући се краљу.

– А после ћемо учинити краљици по вољи, па да играмо венчања.

– Јес’, јес’, после ћемо се и то играти! – додадоше многи.

– Ајде, кажи ти оно што ти рече грађанин.

– Досадно је, Саша, немој све, него на брзу руку одиграј ту политичку ствар, ти знаш како
то иде, понови само завршетак! – рече му Драга.

Краљ понови:

– Ја ћу енергично и брзо дотерати дотле да ћу вам наскоро са овога места у интересу

отаџбине моћи објавити да не знам ни ко сам ја, краљ ваш!

– Вичите живео! – прошишта један полицајац по старој навици.

По старој навици два-три жандарма почеше мувати душе сељака.

По старој навици те душе дрекнуше колико их грло доноси:

– Живео!

– Такви нам и требају за данашње време!

– Живео!
По старој навици шану краљу председник министар:

– А поверење владе?

По старој навици краљ додаде:

– А моја влада, којој сам дао своје пуно поверење… – почне краљ.

– А краљичино, Саша? – прекиде га Драга опет по старој навици.

– Поверење моје и краљичино – додаде краљ.

– Краљичино и моје! – прекоре га Драга.

– Поверење краљичино и моје, дупло поверење – та моја влада, убеђен сам, умеће да
потпуно изведе ту моју спасоносну и корисну мисао да заборавим ко сам ја.

– Живео краљ, живела влада, живела краљица Српкиња!

– Живели!

По старој навици уздахну једна поштена душа:

– Тешко нама с тобом!

– Е, куд сам се патио и мучио цела века, па сад на овај белај удари’. Куд то да се несрећно
потреви да умрем кад и краљ и краљица. Оставите, људи, те спрдње, ако бога знате, јер
смо се мало доле шегачили и играли се тих комендија, но сад и овде да се с тим млатимо!
– рећи ће опет једна поштена сељачка душа.

– Само, чико, да одиграмо још венчање.

– Одиграла си ти то вешто – чу се нечији глас; а у исто време рећи ће једна сељанка:

– Как’и те чика нашао, а човек млађи од тебе.

– Саша, само једно венчање! – моли краљица.

– Чудо не одиграш један порођај! – пецну је један грађанин.

– Дол’ на земљи ’теде, ал’ не могаде, дед’ сад одиграј!

– ’Натема и’ била шта чине – изговори и доброћудно се насмеја једна баба.

– Ела, бога ти, одиграј тај порођај што ти веле – окупиле краљицу сељанке.

– Дела, море – рече један сељак и намигну на првог до себе – дела, а ево ова баба је много
вешта за порођаје.
– О, порађали тамо њу ђаволи у паклу, дабогда! Што је са мном мешаш, далеко јој лепа
кућа! – одговори баба осорљиво.

И осу се гласан смех, нарочито сељака и сељанки, баш као оно на копању или жетви кад
неког узму на поћек. Онај сељак што је разбиривао за оца краља Милана ћутао је снужден,
сећајући се како су њега задиркивали тако при раду. Па се тек само погурне двоје,
намигну један другом кришом и њега као озбиљно запитају:

– Ама, да л’ се, бога ти, разабра нешто ко беше краљев отац?

Е, тако је прошао овај краљевски пар овом приликом. А и шта би друго могле и радити
праведне грешне душе, измешане све заједно у тој небеској чекаоници. Нестало је ту
земаљске муке и невоље, па кад се и ту на земљи, крај све муке и невоље земаљске стигне
да се мало прошали, а зашто тек не на небу, у небеској чекаоници, и то пре него што је
изречена пресуда ко ће у рај, а ко на вечне, мање или веће муке.

– О, о, Господе боже, та шта се ово све чини. Па је л’ то био наш Пијемонт свеца вам
сервијанског! – умеша се у разговор један Лала.

– Та не псуј свеца, крст ти твој, та то је, касти, гре’ота. На земљи смо се баш напсовали, да
нам је доста и за овај свет. А гле ти њега, та тај пцује и на небу!

– Држи га рампаш! – додаде неко.

– Та иди врагу, шта нећу пцовати кад се ево ова овде на небесима, простиће ко слуша,
порађа.

– Ћути, сунце ти небеско! – дрекну опет један из Срема – шта такве речи утпотребљавате
овде на небесима. Та сад смо, ваљда, пред Богом, а умете да кушујете и повијете реп ко
кере пред једним солгабировом! – додаде опет један земљак.

– А што ти псујеш сунце?

– Како ћеш не пцовати сва сунца, боже ми прости, кад ето шта радиду ови Сервијанци,
небо им калајисано.

– Мене баш интересује шта ми то баш радимо? – упита радознало Александар.

– Мене баш интересује ваше гледиште на наше прилике.

– Јадне наше прилике! – добаци душа једног шумадијског сељака.

– Та ми мислимо они тамо преко радиду нешто и, касти, бриниду и за нас под несрећним
Швабом, кад оно, гле шта они и овде изиграваду по небесима! – одговори Лала
Шумадинцу и не обраћајући се краљу.
– Е мој, брајко, изигравали смо, вала, па смо и целу земљу изиграли.

– Та виш’, ти, шерета Сервијански’, како се ти забављаду. А ми само знали за тамбуру и

биртију. А они ти тако.

– Е, ми се вала, јадна ни мајка, баш напроводисмо. Ко шта ради, ми тако ки што видиш! –
опет ће Шумадинац.

– Па гледам ја шта се све то чини. То, касти, један театер, па ту се престављаду једнако све
нова и нова парћад. Хо-хо-хо-хо, сунце вам сервијанско… а, хо-хо-хо! Свеца вам вашега,
пуко’ лепо, касти, од смеја… Хо-хо-хо-хо, што ми то смешно, па све касти, сад гледам ко
један, рећи, театер. А тамо код вас преко све тако. Све тако прокламације, па после, касти,
депутације, па се порађаду а не родиду… О, хо-хо-хо-хо (засмеја се). Бога вам
сервијанског, па се укидаду и гутаду устави, па честитаду, па се опет, касти, враћаду, па
опет се честита… Хо, свеца вам сервијанског… Хо-хо-хо, баш се само чудим. Па зар код
вас у Сервији све тако… Хо-хо-хо-хо, свеца вам сервијанског! – једва кроз смех изговори
Лала питајући Шумадинца.

– Е, ми, вала, шта ко рађаше да рађаше, ми ти то. Остави њиву и посао па сваки час мораш
у депутацију. Кулук је кулук, то су знали и наши стари, знали и за порез, знали и за
десетак, за рат, за све дације, ал’ после измислише и неке ђавоље депутације и нека
честитања. Ајде што травимо друмове под кулук, но, мој брате, измислише и да правимо
колевке, па правимо колевке и носимо их под кулук краљици за њено дете, а детета нигде
од корова.

– Хо-хо-хо, свеца вам с отим вашим пијемонтом, а ми нисмо ни знали шта ви све тамо
изигравате комендије, па се још, касти, јадни на вас нешто надали. Па нешто и да чујемо
да не ваља, ал’ ко’ велимо то све пакосан Швабо па измишља.

– Богами ти, ми, несрећниче, и са мном, навукосмо овој овде виш’ краљици под кулук
колевки, било би доста свој деци ћесареве царевине. Дочекасмо ми, брате слатки, и таки
зулум, што ни наши стари од Јерине проклете нису дочекали.

– Па све фурт тако? – опет ће Лала.

– Тако! – уздахну Шумадинац.

– Саша, овде је врло досадно! – обрати се краљица краљу.

– Мора бити да Свети Петар не зна да си ти ту, иначе би оставио сва друга посла и
дотрчао овамо у српско одељење да те узме под руку, па с тобом право у рај! – додаде
заједљиво један грађанин.

– Чудновато како се толико чека! – рече Александар као одобравајући Драги.

– Море, чекам ја по два дана док ме прими срески писар, а камоли да не чекам Светога
Петра! – додаде један сељак.

– Е мој брате, шта велиш, чекаш по два дана да изађеш пред среског писара. Па зар ниси
видео да је писар код нас доле у Србији већа сила и од Светог Петра. Има их по неки па се
начинио, боже ме прости, као сам Бог, па још жешће – допуњује други сељак.

– А што то двоје нешто као ’итају, као да ће баш право у рај. А то ће, богами, мучно бити
– додаде опет један грађанин и показа руком краља и краљицу.

– Па ја што се она удесила ’вако у ’аљине царице Милице. Куд би се она, брате, што се,
чули само, купала све у млеку, па још у таквим ’аљинама да се прља по паклу. Пакао,
рачуњам, и није ’вако за велику господу, но за нас сиротињу. Наше аљине иако изгоре
тамо, оне ништа и не вреде! – одговори заједљиво сељак и намигну на грађанина.

Утом се прогура до Александра душа једног Македонца.

– Гле, Саша, ето једног Бугарина – рече краљица.

– Интересантно, откуда он овде – рече расејано и немарно краљ, па зену гласно.

– На земљи ме записали у Бугаре (говори Македонац својим дијалектом), ви из Србије

рекли сте да сам Бугарин, па сам и ја тако мислио. И тако сам ја дуго времена био у
Бугарској комитској чети и борио се против Срба. Ја сам живео само с том мишљу да што
више Срба побијем и најзад, пошто сам неколико њих послао с онога света на овај,
погибох и ја. Кад сам стигао овамо и сваки народ почео се одвајати у своје одељење, то и
ја, куда ћу већ у бугарско одељење. Али ме одмах врати један светац и прочита ми божију
наредбу да дођем овамо у српско одељење.

– Је ли њихов владар тамо са њима? – упита краљица.

– Није – одговори Македонац.

– А шта ви кажете кад су вам прочитали наредбу – упита краљ.

– Кажем: ја сам, молим вас, Бугарин био целог века и као Бугарин сам се борио са Србима
и трудио се да их истребим са земље до једнога.

– Ето видиш да си грешио – одговори светитељ – ти сатирао своју рођену браћу, ти си

радио против свога народа.

– Па и сами Срби ми говорили да сам Бугарин.

– Та какви Срби. Зар су они знали шта раде. Ето, тамо је у српском одељењу њихов краљ,
па ћеш, кад њега видиш, одмах знати све шта је било и како је било. И ја баш ево дођох да
видим тебе.
– Јесте ли ви родом из Цариграда?

– Нисам, ја сам рођен у Македонији.

– Па Цариград је у Македонији.

Македонац се гласно насмеја.

– О, пардон, то сам ја случајно погрешио. Смирна је главно место у Македонији! –

поправљао се брзо краљ, па одмах затим још брже додаде нову поправку:

– Управо, Македонија је у Малој Азији.

Македонац се опет насмеја, а један Херцеговац плану:

– Красан си ми ти био краљ пијемонта српског и врховни заповедник српске војске. Ево,
главу дајем – заврши Херцеговац – ако тај човек зна тачно где је Мостар. Он сигурно,
какав је, мисли да је Мостар неко село у Шпанији.

– Та ди ће он врага знати твој Мостар кад видиш да човек не зна ни ко му је деда. Он је

тачно обећао своме народу да ће заборавити све, па најзад да ће заборавити и ко је он сам.
Он, ете, и сад само пиљи у ову његову Драгу, а ти га ту напао с Македонијом и Мостаром.
Мари ти он за твој Мостар! – додаде јетко један из Срема.

– Тако смо ми били једанпут код овог истог краља да молимо нешто због извоза свиња.

Ми му се жалимо како ће бити штете, а он, ево га ту нека прича сам, мало, мало, па тек
прекине с нама разговор:

– Молим вас мало, само да видим шта ради краљица.

Кад смо изишли, а један ће чича рећи:

– Ама, људи, лепо сам вам ја говорио и да не долазимо. Кад он сваки час трчкара да види
шта му ради Драга, тај ти на наше свиње не мисли.

Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају
због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз
цело српско одељење прострујаше гласови:

– Ранко, иде Ранко!

Александар се нервозно намршти кад чу то име.

И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним
својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку
беше једна грудва блата.

– Помаже ви бог, браћо! – рече Ранко при уласку.

– Бог ти помогао, газда Ранко! – одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак
поздрава.

– Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.

Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво
поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:

– Ама је л’ то ваше величанство?

– Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.

– Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о
госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату
драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се
шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше
радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као
некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! –
одговори Ранко.

– Страшно је досадно! – прекиде краљица.

Ранко плану:

– Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун

голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Француске
и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике
бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка
вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно,
е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?

– Тако је! – проломи се на небесима громогласно одобравање.

– Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што
јесте! – чуди се један Лала.

Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу Свети Аранђео с пламеним својим

мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.

Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.

– Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! – заповеда светитељ.

С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.

– Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у

небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново
прегледао, зато је и Свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам
преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.

– То не разумем! – промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:

– А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?

– Она остаје у српском одељењу.

– Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! – прогунђа душа једног Србина,
јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.

– Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се
састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању,
Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви
нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито
мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско.
Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ
тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком
Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих
Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте,
старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана
Часлава.

Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је
тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва
претвори у пажњу, а у себи помисли:

– Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим
да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне
знају“.

– Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! – продужава Шапчанин
објашњење.

– Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и
одигравао, то не рачунаш.
– Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и
пред светим.

Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас
загрме:

– Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно
небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до
данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне
лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ
ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.

– То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… – поче душа Александрова.

Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком
великом књигом.

– Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење – заповеди светац и
ишчезе.

Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег
краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.

Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није
било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на
престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје
потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.

Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству
осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу
измењена одредба где се говори о наследству престола.

Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, нажалост, у
рукама таквих људи била је судбина Србије.

Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из
прошлости целог човечанства.

При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати
Александру речима:

– Тачно, ти си Румун.

– А Драга?

– Српкиња.
– А мој отац?

– Румун.

– А деда?

– Румун.

– Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу

такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! – плану Александар заборавивши
да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо
опомену и душа његова задрхта страхом грешника.

– Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника – поче анђео говорити. –
Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости
њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот
кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он
не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским
просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам
основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане
судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.

Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно
траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета,
ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над
мртвим телима својим певају песму велике истине:

„Аз јесам земља и пепел.“

– Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! – промуца душа Александрова.

– То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни
историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе
Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно
награђује и праведно казни.

Праведну жељу народну да и даље води борбу са Карађорћем пресекао је Милош. И он је

у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава
Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум,
како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су
однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула
је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање
викнула Милошу:
– Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв
поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће
се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.

И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.

Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника
престола од лозе Обреновића.

Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото
измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на
престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан
људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и
они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на
земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред
неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори
сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.

Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си

знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји
поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца
Милана.

За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да

је он веран традицији предака, а у ствари, ничега од тога у истини нема.

Ево порекла твога оца Милана:

Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.

После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму,
која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а
утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао
потписати оставку на престо.

Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а
своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој
бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је
волео децу, а није их имао.

Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице
Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.
Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку
чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића,
изговарао:

– Слатко чедо моје!

Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се.
Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.

Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им
поремети срећан мир домаћи.

Ми овде на небу – продужи анђео даље – не морамо да детаљно описујемо те сцене

љубавне као што то ви на земљи у романима радите.

Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.

Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.

Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.

Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе
Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што
му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил
(доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза
Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.

Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и
образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил
Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас
причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.

Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да
забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом
Разновановом, а мајком Емиловом.

Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.

– Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што
сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако
гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала
богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми
лакше на души.“
– А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо
онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде
Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет ко свет говори и
разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог
скр’ају на робију, ко, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и
камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је – мислила је за се душа оног
шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.

– Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, ко нека влашка земља. Ми овамо робовали
Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило – мисли се
за се душа оног Лале у истом том тренутку.

Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт

Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у
пустој и тешкој тами туђинскога притиска.

И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ
нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега
угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај;
Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду
своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и
морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео
Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати
и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати
тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи
пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом
Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих
тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те
краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и
одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити
свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне
бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао,
оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик,
или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том
истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.

Анђео продужи даље:

– На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То
је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време
били, како се то вели, избројани.
Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу,
слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу – и био је као наручен кнезу
Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и
иначе негодује на његову управу земљом.

И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча
његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје
дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.

– Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото
измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па
му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му
преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.

И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована

Обреновића.

Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ
видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади
Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.

И ти си, као син тога Румуна, наследио престо, па си и ти као Румун исто онако као и твој
отац говорио како ћеш очувати традицију дома свога, како ћеш под срећном звездом
Обреновића водити Србију путем среће, ти као носилац таковске идеје.

И та твоја такосвска идеја, којом си лажно парадирао, била ти је као страшни Дамаклов
мач, који је висио над главама твојих поданика! – чу се неки небески глас.

– Молим вас, лепо, ја сам, знате, за живота често употребљавао тај израз „носилац
таковске идеје“, али, ако је то грех због кога Бог неће да ме рехабилитира, ја свечано
изјављујем и дајем своју краљевску реч да ни појма немам о тој фрази. Мене су научили
да ја треба тако да кажем и ја сам тако говорио. Ја бих молио да ми се та идеја објасни,
шта то значи таковска идеја. Ја сам био у Такову по традицији предака, али ја нисам о
традицији ни размишљао… Шта ви, господине анђеле, мислите о мојој традицији и моме
праву као „носиоца таковске идеје“? – проговори Александар.

Анђео га погледа с болом, с изразом дубоког жаљења: чиста, анђелска душа ни овде не
устрепта гњевом, већ се благо осмехну на ову грешну душу и рече:

– Александре, по наредби мојих претпостављених имам да те спроведем у румунско

одељење.

– Али, молим, ви ми нисте објаснили ни традицију ни таковску идеју, а велите да сам ја

Румун – промуца Александар.
– Е, видите, величанство, проговори Ранко с презривим осмехом – ви ћете то туденака по
паклу размишљати о тој вашој традицији и таковској идеји, као што је овај овде поштени
радник, живомученик и живопаћеник, са мном заједно размишљао цијела свог вијека ко је
отац краљу Милану, а ко је твој деда. Е, вала, овде ти не вриједи господару увијати. Ја
молим, ево, овога овдје свијеца да саслуша и нас каљогаже, нас који једемо коприве ка’
ћурад, нас, брате, који спавамо под колима, којима је цијела вијека жљичкала вода из
поцијепаних опанака, којима је ова овдје Драга још тражила да јој мимо кулук доносимо
још и колијевке. Еве, тај брат сељак је тамновао и робовао зато што је хтео дознати ко су
наши нраљеви. Е, је л’ тако, браћо гуњаши, а ако и ође на небу не дочекамо правду, онда
ћемо опет у опозицију. Бићемо, вала, свече, и овде ка’ радикали.

– Ранко – рече светац благо, блажије много него што са Александром разговара – умири
се, све ће се то видети, ко је прав а ко је крив. Моја дужност овде није да одвајам
праведнике од грешника, већ је мени једино стављено у дужност да Александра одведем у
румунско одељење и ништа више.

– Вала, светитељу, ми потпомажемо Ранка! – викну онај Шумадинац што је био у’апшен
због разабирања ко је био отац краљу Милану.

– Сви ми гуњаши помажемо! – викнуше сви сељаци.

– Та не лајте, небо вам сервијанско! – цикну један Лала – слушајте шта овде свети говори.

– Ћути, Лало, ми морамо овдјенака рећи нашу муку и невољу, кад се то никада на земљи
није смело.

– Та да, право велиду, рече оном првом Лали један друти – ко ће на земљи све смети и
касти. Код нас што оно пева Чика-Јова били Мађари, а код њих џандари. Та зар не видиш
да то није био никакав Пијемонт.

– Ћутите ви тамо, Чвабе, шта ви причате, ми помажемо Ранка. Ми смо сви с њим! – викну
један српски сељак.

– Е, сунце им паорско, сервијанско, што ти лажеду. Та зар сад се нађосте да браните

Ранка. Њега и ’апсиду и протеруједу и окиваду и гониду и претресаду, а ви ћутите ко
кере… Виш ти њи’, сад они говориду, а сви сте за живота радили друго. Ми се
наслушасмо чуда из Сервије: паори идеду у депутације. Паори честитаду, паори
одобраваду, касти, једно непоштено венчање, једнога, рећи, краља, паори. Та све ви…

– Е, јесу и многи наши сељаци били, што вели овај брат из прека, како не треба – поче
опет Ранко – али ево то свијетац зна. Сељака су лагали сви. Лагао га, брате, краљ, лагао га
митрополит, лагао га министер, лагали га сви, па су многи и попустили, па куда ће јадни
сељак по неки, но кад га слети мука, да и он удари у лаж.
– Е, погађа, вала Ранко, баш ’нако како је, нема ту да кажеш ово ни оно, додаде један од
сељака. – Оно има, знаш, и од наши’ па се тако одмету у те политике, па трче око капетана
и око начелника да добију за председника, ал’ то је друго, то ми и не рачуњамо. Боже, шта
не чине ти људи, и то све за тај пусти кметски штап. Напусте и кућу и жену и децу,
напусте и батале свој посао, па кад погледаш, они само трче ки бесомучни час капетану,
час начелнику. Па ти тако заврзу и цело село, те и ми после од све муке и невоље једни уз
једног, други уз другог.

Ето, баш у нашем селу Дишко и Панта изгибоше због тог несрећног кметства. Добар газда
један, добар газда други, а капетану добро дошло, па и’ лаже обојицу. Тек само погледаш,
а из Дишкове авлије крећу сабајле пуна кола овса, тера капетану на поклон, ал’ се не да ни
Панта, тера он одма’ двоја, чим овај једна. А капетан и’ лага, лага тако из дана у дан док
не дадоше по једну летину и један и други. Кукају њине жене као кукавице. Ја сам баш
био код Панте кад му једног дана подвикну жена. Оно знаш, жена је жена, женска памет,
што веле, ал’ она њему очита жестоко и паметно, говори ки неки мушкарац.

– Шта ти, бога ти, узео ук, ки луди човек. Срећни људи куће кућу, а ти раскућаваш и оно
што ти отац оставио. Целу летину с имања даде оној капетанчини, па сад му и паре носиш.
Једну њиву си продао, па ћеш и ово друго. И тебе и оног лудог Дишка ја бих везала па
отерала у луду кућу.

И истина је жива. Тај наш капетан, како се зуцкало, био је жандар, ал’, веле краљ га овај
исти наместио ту. Кад је дошао у наш срез, није имао пас за шта да га уједе, а за годину
дана он газда, па још каки. Купио и вијакер и два коња ки виле, па кад прође кроз срез,
грми, боже ме прости, ки Свети Илија. Шта ћеш, сила бога не моли. Ко само зуцне, а
капетан одма викне како је то противу краља, па човека још у окове. Окује понеког који је
добар газда па и да не каже ништа, само да му дигне сто, двеста банки, бајаги да забашури
ствар.

И тако Дишко и Панта док се тераше код капетана, тераше, па окупише после код
начелника. Јао, мајко, кад се онај поче да мешка. Онај ти не зна на ситно, но им за час оде
по једна њива к’о на златан крс’, па их после начелник, кад напуни џакове, посла код
министра. Оно, ти знаш, ми смо сељаци прости људи, ал’ по својој памети видели смо све
како је то везано. Кад капетан диже, начелник ћути, зна он да онај њему мора да преда
већи тал. Па онда диже начелник, а министер ћути, зна и он да начелник не сме њега да
остави без исета. Свет ко свет, зуцкало се и шапутало да се и овај исти краљ био с њима
везао, па и он трпи министера, зна да и његово исе не вали. И онда ког у’вате да черупају,
томе нема лека. Тужи се коме ’оћеш, терај од пандура до краља, па ти не помаже. Све се
то везало једно с другим, па једно друго брани и не сме се дирнути ки у очи…
– И добро је, светитељу, што га водиш у Влахе, овог нашег Александра, но те молимо и
кумимо да некако завлаињи Бог и ову Драгу његову, па нека иду обоје да бар на овом
свету данемо од њих душом.

– Али ви ми ништа не говорите о мојој таковској идеји – пресече говор сељаков краљ.

Анђео се довољно наслушао српске галаме, није га то више занимало, а он сам је знао
унеколико шта се ради у чудној земљи Србији. Прекиде даљи разговор, јер се Срби не би
умели зауставити, узе строго хладно и одлучно држање и нареди:

– Доста је разговора. Александре, излази!

Александар погледа Драгу сузним очима, видећи да је дошао час растанку. Заборавио је и
традицију и идеју, па болно, затушеним гласом викну:

– Драга!

– Ах, Сашо! – одазва се она.

– Да се пољубимо, мила моја!

– Е, виш’ ти њи’. Сад ћете се ту на небесима и цмакати пред једним, касти, светим! –
изговори јетко душа једног Лале.

У том тренутку ишчезе и анђео, а нестаде одмах и Александра у српском одељењу.

Сви су очекивали да краљица заплаче од туге, а она се окрете Ранку и рече кокетно:

– Добро се ми Срби, брат-Ранко, опростисмо ове будале Саше. Чисто ми нешто лакну на
души.

На те речи краљичине Ранко се мало подругљиво насмеши, груну мало лактом једног
Шумадинца до себе, па одговори:

– Е, вјере ми, што веле оне новине „Ловац“, баш је Александар био најбољи ловац у
Србији кад је, могао такав лов да улови, такву слатку грличицу као што си ти.

– Ох, што сам ја несрећна цела века. Мени је судбина доделила да у цвету своје младости
проведем последње дане с тим гадом као што је Саша! – опет ће Драга плачним гласом, а
погледа Ранка да код њега освоји срце.

– Ниси имала више од четерес’ и пешес’ година, а то је, вјере ми, цвијет младости, јакако
– додаде Ранко лукаво.

– Но, како да није младос’ мој брате, то је, што веле, девојчица! – умеша се у разговор
један Шумадинац, и околина прсну у смех.
Драга се уједе за усну од љутине, али јој је било потребно да се уздржи, и она не рече
ништа.

– Баш се сав свијет чудио и крстио шта ти би да пођеш за Александра. Просили те, чујем,
седам краљева и седам царева, а већ за кнежеве и да не говоримо. И ти одби руку силнијех
царева, па пође за нашег Александра. Мора да те је вјешто некако преварио. Куд би ти
тако млада и лијепа, а кажу од соја…

Драга се учини као да су је ове речи дубоко потресле, па уздахну и прошапута:

– Ах, сад је доцкан!

– Сој је то, брате, није шала, а то много вриједи, то и ми вако сељаци, живопаћеници
божији, па гледамо на сој…

– Ама ја те нешто и не питах: кога оно цара, вјере ти, бјеше ти ћерка. Ето, опрости, ама ја
од своје муке и невоље, па нешто то и заборавио.

Драга обори поглед и осети истински стид и срамоту пред тим сељаком, јучерашњим
њеним подаником.

– Ама неће бит’, газда Ранко, гријешиш. Она је ћерка оног Панте Луњевице. Каки цар, пио
сам с њиме ракију сто пута по меанама – уплете се у разговор један Драгачевац.

– О, шта ми каза човек, а ја то нијесам знао! – рече Ранко правећи се зачуђен.

– Царска ћерка ко и ја. Заједно смо носили воду с Тоскине чесме – рече заједљиво душа
једне сиромашне Београђанке.

Лакше би ми било и у паклу него да слушам овакве разговоре и да трпим овај подругљив
сељачки смех – мишљаше Драга у себи. – Ако останемо још дуже овде, мораћу
употребити све силе и све своје лукавство да придобијем Ранка уза се и онда ће престати
сви са овим неиздржљивим заједањем.

Сад се свете за све оно што су ми за живота морали викати:

– Живела краљица Српкиња!

Сад искрено и слободно говоре оно што су за живота мислили и осећали.

Александра уведоше у румунско одељење.

– Ко је то – почеше запиткивати са свих страна. – Каква је то вера?

– Ко је тога послао овамо?

– То је бивши краљ Србије Александар!

Настаде једна страшна, урнебесна граја. Плануше Румуни као ватра жива и зачу се са свих
страна:

– Кад је српски краљ, што ће онда међу нас, наопако нам било?!

– Провели се с њим и Срби па сад и ми да се проведемо.

– Напоље с њим!

– Водите га међу Србе, па нека они трљају главу с њим како су вешти. Шта ће нама та
напаст на врат?

– Он је Румун, човек ваше народности, зато је и упућен овамо. Прво је био погрешно
упућен у српско одељење.

– Није он Румун! – бране се Румуни, вичу, псују, грде, али све то не помаже, јер добише
одговор да Александар мора остати ту да с њима чека док буду позвани на суд да им се
суди за дела њихова.

Александар се нашао у чуду. Унезверено је гледао око себе, слушао те јавне протесте,
видео како га Срби цене и шта они о њему мисле. Осећао је и тугу што су га од његове
миле Драге раздвојили. Он се више није бринуо шта ће радити његов драги народ без њега
кад он није међу њима. Он се о томе није ни на земљи старао, његова душа осетила је
силну, неизмерну тугу што је одвојена од Драгине душе. И душа његова не могаде
издржати ту жалост и он заплака, заплака горко и кроз плач завапи:

– Доведите бар и Драгу у ово одељење.

Румуни се још горе узбунише.

– Нећемо ми ни тебе, и ти нам не требаш, а камоли да нам доводиш твоју Драгу. Слушали
смо ми Румуни много чуда и о теби, а о твојој Драги још много и много више! –виче
љутито један Румун.

– Ми смо Румуни, колико-толико, имали среће, те се за живота твога забашурило твоје

порекло, те нам ти и твој отац нисте на земљи брукали име наше. Ми смо срећни што сте и
један и други били ван нас, а сада као душе које стоје пред вечним судом правде, где
престаје земаљско ситничарство, пакост и злоба, ми искрено и дубоко жалимо јадни
српски народ, који је толико пропатио и процвилио од људи наше крви. Нека милостиви
Бог не упише те грехе Миланове и Александрове у грех племена нашег – проговори
искрено и болно један стари и честити Румун, гласом уздрхталим и побожним.
– Онда да умолимо Бога да Александра води у које друго одељење! – викнуше сви углас
Румуни.

– Да иде Богу једна депутација од одабраних праведних Румуна, која ће Богу изложити
праведне тежње овог нашег румунског одељења и да умоли да Александра пошто-пото
уклони од нас и нека га остави у неком одељењу међу људима који га никако не знају.
Александар нека ћути и нека не говори ништа па тако нико неће ни знати ни ко је он, ни
које је вере, ни какав је.

УМЕТАК

Деси се то често да се писац и публика заваде, па ето и ја сад морам овако изненадно,
неочекивано, да урадим то исто и баш овде, на овом месту, усред ове приповетке.

Има неколико дана како чујем да ти, драго моје моје јавно мњење, ти добричино наша,
зуцкаш или кажеш овда-онда како ти се не допада овај подлистак, јер, велиш, не
придpжавам се правила.

– Е, извини, јавно мњење, ти наше јавно мњење, али од тебе је то и сувише дрско. Откуда
ти то паде на ум да ти сад тражиш нека правила, неки ред, неке законе, по којима ја, а по
твоме благословењу, треба да пишем. И то тражиш, што је још смешније, у овој ствари о
краљу Александру.

Пред тобом је Александар чинио разна чуда, без икаква смисла и плана, и ти, јавно
мњење, гледаш све то и измишљаш депутације и честиташ краљу. Александар укине
Устав и све законе, а ти, добричино наша, ти јавно мњење, мртво од смеја. Каквих се само
ти прокламација Александрових не наслуша, па баш да си ама прстом мрднуло. А те
многе прокламације биле су тако променљиве садржине као време у марту месецу,
нарочито овде у Београду.

Ето, видиш! – то си ти све гледало својим рођеним очима и слушало својим рођеним
ушима и пљескало својим рођеним рукама.

Па ко је тебе, наше јавно мњење, реци ми, икад навикавао на какав ред?

Није само Александар који је злоупотребљавао до крајњих граница ту твоју глупу

доброту. Тебе, какво си, може залуђивати и вући за нос ко год хоће, коме год се допадне
тај шпорт. Видиш да ја све добро знам и добро памтим шта је све с тобом рађено, и онда
се баш због тога и чудим шта ти би одједном да се као нешто преда мном нарогушиш?! Да
те не знам ко си и шта си, онда би ти ђене-ђене, упалио тај виц, ал’ овако, ич се ја нисам
уплашио.

Шта би ти, добричино наша, радила кад бих ја узео да пишем онако, оним редом, по
онаквим правилима по којима је Александар управљао Србијом? Шта би онда рекло?
Погледаш, а ја почео нешто у слободоумном правцу писати. То би представљало први
април. Па таман се ти осмехнеш и разведриш лице, кад ја већ на идућој страни доказујем
како сваки жандарм има богомдана права да обеси по неколико грађана. Ти се као почнеш
нешто мало мешкољити и мрштити, а ја већ распалио на трећој страни:

ЈА

ПИСАЦ ОВЕ СТВАРИ

Укидам сва правила о писању романа и прича и узимам сву власт у своје руке. То чиним у
интересу моје миле и драге публике.

Таман ти то примиш к знању, а ја већ проглашавам да то што пишем неће бити убудуће
приповетка, већ се закунем да ће то убудуће стално и непоколебљиво бити логаритамске
таблице. Таман ти да ово решиш са таблицама, а ја потегнем неку лирску песму, па за њом
преписао један одељак из хемије, па потом ударио у неке текстове из хрисовуља, па затим
једну Бранкову песмицу.

Ето такав каламбур, таква чуда ти си, публико, гледала у политици, од тога метежа и
нереда страдала је дуго и дуго ова наша земља. Све си ти то гледало, слатко моје јавно
мњење, па ником ништа, ту не ропћеш јавно, него сад баш нађе мене да се преда мном
правиш нека сила.

А, видиш, ја баш за инат нећу како ти хоћеш.

Ти се буниш.

– Шта то значи, како се то пише, што Александра води по небу? То више није занимљиво.
Треба да га већ једном писац доведе на земљу.

О драго моје јавно мњење, просто ли си да знаш. Како ми по свему изгледа, ти и не знаш,
нити си то до сада могло закључити из овог почетка, што ја мислим. Видим сад јасно да ти
и не знаш ко је тај краљ Александар о коме ја пишем приповетке.

Ти, ваљда мислиш, кад он дође натраг на земљу, да се искривиш од смеја; шта ли кога
врага мислиш, нисам ни ја начисто.

Али се љуто вараш, и ја ћу ти скоро доказати да си се преварило. Не пишем да ово теби,

драго моје јавно мњeње, што баш хоћу да те забавим и да те насмејем, нити да се с тобом
заједно церекам глупостима мртвога краља Александра. Боже сачувај, нека је далеко то од
мене!

Између мене и тебе, јавно мњење, мучно да може доћи до споразума, па да смо обоје
задовољни.
Ти хоћеш да те ја, као писац, клот на клот насмејем, ти хоћеш да се церекаш на туђ рачун,
а ја опет хоћу нешто сасвим противно томе, ја хоћу, простићеш, моје красно јавно мњење,
да се насмејем теби.

Како ти се то допада?

А ти мислиш да то ниси заслужило? Ти си, видим, уобразило како си суво злато, како ти
имаш права на све, како те нико не сме ни ружно погледати, а црно му да ти коју опору
рекне. Па не само што ти, како ми изгледа, и не сањаш да ко сме теби шта ружно и да
зуцне, већ тако надувено и уображено, тражиш с правом, тражиш од сваког писца да је
обавезан да ти још прави чапраздиван, да те голица на смеј, да те забавља што боље. И ако
он то неће, или баш, сирома’, и поред најбоље воље не уме, а ти се одмах намрштиш и у
стању си таквога да каменујеш.

Али се ја не бојим и не плашим суда твога. Ја хоћу да се с тобом, јавно мњење, понесем,
па, што рекли стари, ком’ опанци, коме обојци.

Ја не само што не мислим да ти ласкам, већ ја хоћу теби да кажем искрено у очи.

Од тебе, слушај дично наше јавно мњење, горе рђе нема на свету, и због тога си
заслужило, не да те ја засмејавам, него да ти се у очи смејем. А то теби, чини ми се, нити
је сефте, нити ће ти то бити последњи пут. Ако будем и ја исте среће, као и сви други пре
мене који су се теби слатко смејали, који су те грдили за све сметености и лудости твоје,
онда ћу, надам се, дочекати да и мени пљескаш, да ми изашиљеш депутације, да ми
честиташ и да ми пробијаш уши твојом досадном и неразмишљеном дреком:

– Живео писац!

– Живео!

Зато не радуј се много и не жури ме да што пре доведем Александра на земљу. Довешћу
га, али на јаде твоје. Запамти, да ти на мало кажем, нисам сео да тебе забављам и да се с
тобом заједно церекам мртвом човеку, а грешном краљу Александру, него ово пишем тебе
ради, да се теби насмејем, јер ти си тај Александар, ти си тај највећи грешник, драго моје
јавно мњење.

Нисам ни ја сам баш неко злато од створења; казаћу управо и почећу са собом, и кад
будеш, јавно мњење, видело да ни себе нећу штедети, онда се добро узимај на ум шта ће
тебе да снађе.

Претрпи се, добричино наша, доћи ће скоро Александар на земљу. Ја сад продужујем
ствар онде где сам стао у причи а ти продужи читати, па се прави лудо, као што умеш, као
да овога нашег објашњења није ни било…
НА НЕБУ

Кад Александар чу за депутацију, он као да оживе и чисто заборави и на муку, и на

невољу, и на Драгу, и на љубав према њој.

– То ће бити интересантно – рече он. Ја сам примао депутације, али нисам никада ишао у
депутације. Хајде нека нам полиција нареди, па да идемо сви у депутацију. То ће заиста
бити интересантно.

– Али ми идемо против тебе у депутацију Богу – објашњава му један Румун.

– Не чини ништа, молим, то је само форма. Ја се врло добро разумем у депутацијама! –

одговори краљ.

– Па зар је он мало целог свог века радио против себе, кад се то неко чуди! – рече један од
Румуна.

Ето, као што видиш, наше драго јавно мњење, ја одржавам реч и продужујем писати даље
ову приповетку, или, ако ти се не допада тај израз, зови ово писање како хоћеш. Али ја,
опет по свом нахођењу и настављам писати даље, исто онако, по истом оном реду и плану,
како сам и почео, а не онако како си ти хтело.

Мени, веруј ми, јавно мњење, нимало није мило што је дошло дотле да се усред текста ове
приповетке морадох с тобом завадити и изгрдити; и то кад? Ништа мање но баш ове
страсне недеље, пред празник Васкрсења Христова. Али то је само један нов доказ да смо
Срби.

Ко шта ради, да ради, ми бар Срби знамо шта је наше. Сваки народ има своје: неки
унапређују земљу привредно и културно, неки се одали на то да им се земља прошири,
неки брину о просвети, неки о војној снази, а ми смо изабрали за свој најглавнији посао
свађу и инат.

Каже се обично: „Где је слава, ту је Србин“, али мени, ако хоћете искрено да говоримо,
изгледа да је ту и тамо тачније рећи: „Где је свађа и инат, ту је Србин“.

Нама Србима је прошао век само у свађи. Кад је свађа и инат на дневном реду, онда смо
увек били готови да бацимо у запећак сва друга питања.

Треба се сетити само оне карактеристичне причице о Лали Србину, кад је ишао на вашар.

Да дође на место где је вашар, морао је прећи једну ћуприју. На ћуприји Лалу дочека
Свети Петар, који се прерушио у сиромашка.

– Помози бог – вели он Лали.

– Бог ти помог’о – одговори Лала.

– Куда?

– Та ето, ’оћу ту на вашар.

– А не кажеш: ако бог да!

– Та шта ће ми ту бог давати, ето га ти вашар, касти, већ сам дош’о.

– А, не велиш, опет, да ћеш доћи донде ако бог да?!

– Та шта ћу ја ти касти, оно кад сам ја већ стиг’о.

– Баш то нећеш да кажеш?

– Та нећу, па ма и не отиш’о!

Свети Петар га казни за то тврдоглавство, претвори га у жабу и одреди га да под оном

ћупријом крекеће сва три дана докле год траје вашар.

Идуће године опет пошао Лала на вашар и опет се понови исти разговор са Светим
Петром, и опет Лала не хтеде рећи: „ако бог да“ и опет за инат открекета три дана под
оном истом ћупријом.

Треће године Лала, као прави Србин, коме је свађа и инат најпреча дужност, да би избегао
да каже оно „Ако бог да“, а рад опет да за инат и без тога буде на вашару, пође три дана
раније пре вашара.

Опет га сретне Свети Петар.

– Помози бог!

– Бог ти помогао!

– Куда?

– Па ето пођо на вашар.

– А не велиш: ако бог да.

– Та шта ћу рећи: ако бог да. Знам ја шта је моје. Моје се зна: открекатати три дана под
ћупријом, па мирна Бачка, Зато сам ја и пош’о три дана раније. Ал’ то ти баш нећу касти.
Открекетаћу ја моја три дана, па ћу опет отићи на вашар без: ако бог да.

Ето, та стара и позната прича карактерише нас најбоље. Свадимо се ми и на слави и на

свадби, и на даћи, па у цркви, и зар је онда чудо да се ја Србин, писац, и ти српска
публико, завадимо пред ове благе дане, а у дане мука Спаситељевих.
Него, ето ми се брзо и помиримо и ижљубимо.

Ево, дакле, сад почињемо. Где смо оно, стали? А ево:

А, ха, ту смо. Александра, пошто су протерали из српског одељења, протерују и из

румунског, а он тражи да са депутацијом Румуна иде и да тражи од Бога да га на сваки
начин одатле протерају.

У румунском одељењу настао је због тога прави лом. Неће они с Александром да имају
икакве везе. Међу пунокрвним Румунима било је и румунских Цигана. А они као народ
без државе иду у одељења онога народа, оне државе, у којој су за живота живели. Српски
Цигани, кад су Александра удаљили из српског одељења, почели су били тих међусобни
разговор за свој рачун (то сам и заборавио и пре рећи), онако по цигански. Цигани, као
Цигани.

– Отераше Александра, бре.

– Отераше га. Јаој, леле, шта ли ће сад сас нас несрећни Цигани?

– Море, ми смо српски Цигани.

– Море, нисмо Срби, шта то вреди што смо Цигани. Куј нас, Цигани, рачуња у људи.

– Ћути бре, несрећо циганска. Ми само свирамо и помало крадемо, ал’ ми не крадемо и
нисмо крали на крупно како Александар. Много смо бољи ми Цигани него многи Срби
овде.

Онај Лала кад је чуо то што Цигани веле, добацио је:

– Та да, они бар свириду и веселиду свет, а не порађаду и без деце, па да им после
долазиду депутације.

Тако су исто почели шушкати и шапутати и влашки Цигани.

– Да л’ ће и нас да терају? – пита један млади Циганин маторога Цигу.

– Ћути, будало, видиш да има гори него Цигани.

– Их, ал’ да ми је и мен’ сас краља да ме терају, па уживација! – опет ће онај млади.

– Будало, несрећо циганска, ти мислиш ово је земља. Овде се сваком суди за дjела његова.
Кој је више грехове поправио, тај је гори. Колико си ти покрао?
– Нисам могао млого. Млад сам умрео. Ама стиго да гепим неколико пари пилики, једне
ципеле, нешто кошуље сам гепио с конопац у једну авлију а оно друго све на ситно…,
поче да објашњава млади Циганин своја дјела, али га матори пресече:

– Кошуље, пилики, ципеле, будало циганска! Колко је то грошеви? Ама је овај сас његову
дружину на големо гепио. Они, бре, не дижу се без цео милион док не звекне. Ти мислиш
Александар ће да се дигне да згепи неку стару сукњу из туђу авлију за његову снашку?
Друго је то било. Не бој се ти за те ситне крађе, то је нама Циганима опроштено.

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико
га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у
бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на

једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и
невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче
према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и
највећим грешницима.

– Александре – рече краљу Свети Петар кад је дошао ред на њега – ти си велики грешник.
Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и
владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну.
Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је
било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би
могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све
који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

– Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну – продужи
даље светац говорити – ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

– То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у

Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном – прекиде Александар
Светог Петра.

– Неће Драга бити с тобом – беше Светитељев одговор.

– Како, молим вас, зар не?

– Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати

упорно и осорљиво:
– То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица
буде поред мене.

– Слушај даље – продужи Свети Петар, мирно и хладно – ти ћеш, као што ти рекох…

– Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора
бити! – опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим
министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и
сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

– Осуђен си, дакле – продужи Свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година.
То је прва казна коју имаш да издржиш.

– Врло интересантна казна! – промрмља Александар.

– А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? – упита га Светитељ и

посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

– Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити
врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши
српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и
Карађорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на
земљи… а хоћете да знате како ћу владати? – ту Александар застаде, замисли се дубоко,
па после дуже паузе одговори:

– Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо,
па бих то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се
толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

– Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и
бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она
би бацила око на цара Душана.

– Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? – упита Александар кроз плач.

– Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као
праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то
владар какав треба да буде прави владар! – рече светац мирно.
– Е онда ја разумем своју дужност – прекиде га у говору Александар. – То значи, ја ћу
имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда
молим вас да ми дате довољан број жандарма.

– Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за
своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам
Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они
остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста
Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

– Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… – Ту Александар заплака горко.

– Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш
владати уставно.

– То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на

расположењу?

– Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

– Један Устав, то је немогућно владати! – па брже додаде:

– А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо
њега и ако он на хартији постоји!

– Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго

придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом
Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем,
Ранком и осталим првацима из те групе.

– Они ће да ме муче, они ће да се свете! – завапи Александар – то ће бити страшне муке,

онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

– Много!

– А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

– Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

– Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

– Биће онако као што је наређено! – заврши строго разговор Свети Петар.
Није прошла ни година дана како је Александар мучио муке којима се никада у животу
није могао надати, о којима никада ни сањао није, а једног дана Ранко па пред канцеларију
Светог Петра.

Исто онако поносно иде, о куку му његова бритвица а у руци онај исти штап што му је
дршка у виду секирчета.

Чукну мало штапом на спољна врата и отуд се појави један анђео па ће га запитати:

– Шта желите?

– Има ли, дијете, ту домаћина и чувара рајскијех кључева?

– Ту је, али он је у послу. Неки Срби су с лажним документима ушли у рај, па је

милостиви и преблаги Господ Саваот наредио да се протерају.

– А ћерај лоле, брате, јакако, они ми и доље на земљи додијали. Те су лопуже ћерале мене
па ми живот загорчале. Него, дедер, дијете, јавни ти мене само. Кажи: чека те ту пред
вратима газда Ранко, зна он већ мене; има, реци, нешто да те пита.

– Не могу, рекао ми да у канцеларијско радно доба никога не прима.

Ранку не би право што Свети Петар ради тако недемократски, па опет куцну штапом и
викну:

– Еј, домаћине, има ли те?

– Ко то виче, шта хоћеш ти, брате? Овде се у рају пред управником раја не виче.

– Ама ја сам, Светитељу, ја Ранко из Пухова, ја сам овђен био твој становник рајски па ме
после одјури да зло невољно мучим ону нашу муку Александра.

Свети Петар изиђе ослањајући се старачки на светитељску штаку, а пошто у рају нема
благајнице ни главне контроле, ни управе фондова, то су Светом Петру висили о врату не
кључеви од касе, већ просто-напросто само кључеви од рајских врата.

Звецнуше рајски кључеви, а Ранко на то одговори звецкањем своје бритвице што је висила
о ланчићу.

– А, ти си, Ранко? – упита благо, очински свети Петар.

– Ама, ја дођох до тебе да мало натајно нешто разговарамо! – рече Ранко, навикнут
сирома’ на опасности и на муке цела свог века на земљи и обазре се на све стране.
– На небу, Ранко, нема тајне, ти си скоро дошао са земље, са оног мучног и несрећног
света.

Ранко се опет узнемири и осети као да га и на небу јуре жандарми, па ће на ту примедбу

Светог Петра рећи:

– Ама, оно ја разумијем да овђен нема оно што је било на земљи, али мени, знаш, све
нешто ’ладно око срца. Е како сам, вала, добре среће, ако у рају има ма и једна једина
’апсана, та би баш мене снашла, такве сам ти среће био ја и на земљи. Тако у Србији, а
богами мало боље ти проведок и у Црној Гори.

– Па шта си био рад, Ранко, деде кажи као своме оцу?

– Ама, молим те, нека се ово овђе дијете склони неђе да ти кажем што сам дошао до тебе –
рече Ранко, показујући својом сикирицом на штапу анђела небеска.

Свети Петар се насмеја и благо рече:

– Ранко, не греши праведну душу своју, ово је анђео божији, пред анђелима отвори
слободно своју поштену душу! – слободи Ранка свети Петар.

Ранко заћута, искашља се онако по драгачевски, мало шеретски, чукну мало штапом
носеве на опанцима, па погледа Светог Петра и рече:

– Е хвала теби, Светитељу, што ме овако намучена узе у рај да се бар на овом свијету
одморим кад не имадох никад мира на оном свијету, али вјеруј ми да сам се ја толико
напатио, и то баш од својијех пријатеља, који ми изгледаху као ови овђе анђео, па сада,
брате, ето дође вријеме да овђена у рају не вјерујем ни правим анђелима. Још ми све ово
изгледа невјерица да игдје има правде, па и у самоме рају. Него, молим ја тебе, а ја сам ти,
брате, један прос’ човјек, један живомученик и живопаћеник, па те молим да ми за све
опростиш. Ја се, знаш, малчице и љутнук што ме овај не пријави одмак, јер ако ћеш право,
доста је било нама несрећним сељацима што смо доље на земљи морали по два дана
џоњати док те, брате, прими један практикан’, а пред онога што му цилиндер вриједи
више него куће у оној нашој драгачевској папради, не смијеш ни помислити да изиђеш.

Свети Петар се насмеја, али очински благо, јер је појмио душу Ранкову, па погледом
замоли божија анђела да се склони.

– Е тако, молим те, сад могу да ти хажем. Мене су, знаш, пратили чпијуни цијела вијека…
– Ранко застаде, пригну се Светом Петру на уво и додаде:

– Зар си ти сигуран да ово није био неки чпијун?

– А чији шпијун може бити овде на небу, где влада вечна правда, вечног Бога? – љутну се
мало Свети Петар.
Ранко, бивши становник Србије, Србин из доба страшних режима, насмеја се лукаво на то,
слеже раменима и још тишим шапатом додаде:

– Ти си наивна душа, али ми вјеруј да ни Бог није без чпијуна. Има, вала, и Бог чпијуне,
кажем ти, па ти говори што хоћеш.

Свети Петар се мало уозбиљи и замисли код тих Ранкових речи па тек после дуже паузе
додаде:

– Па реци, Ранко, шта си био рад?

– Ама ’тедок да ти се пожалим на ову несрећу нашу Александра. Е ти си, виш, мислио
њега да казниш, па смо опет ми кажњени.

– Па ја сам га предао вама радикалима да му прво ви судите, да прво прође кроз те муке! –
зачуди се Свети Петар.

– Е мој Светитељу. Нијесмо ти ми радикали за то да неком судимо, ми смо ти, вјеруј,

створени да само патимо. Мислиш ти да смо ми сад на овом рајском насељу, ми
мученици, остали оно што смо и били за време оне наше земаљске невоље, за време
онијех нашијех земаљскијех мука и страдања. Остало је још нас неколицина од млађијех и
старијих што нијесмо попустили, али оно се друго све искварило, све то сада пришло
Александру.

– Па онда сте сами криви. Ја се само чудим како је то могло бити? Биће да ти, Ранко, горе
гледаш на ствар него што је.

– Е није, Светитељу, вјере ми, тако је као што ти велим. Ми смо Срби свуд Срби и ништа
више. Нас је инат упропаштавао цијела вијека доље на земљи, па ево наш српски инат није
нас оставио ни овђе на небу. Ушли смо у Рај, а то смо вајно ми најбољи и најправеднији
Срби, па видиш да и нас не могаше мимоићи то опште зло наше.

– Па што се забога не сложите једанпут?! – рече плачно, с искреним болом и тугом Свети
Петар.

Ранко поћута мало, искашља се, обазре се на све стране да види да нема кога другог сем
њих двојице, јер, ко вели, у четири је ока, па што рекао народ: колико његово јесте, толико
моје није – па шапатом додаде:

– То је нека интрига, а ја мислим, вала, да су се око Бога покупили све сами напредњаци,
па га наговарају да никако не сложи наш јадни српски народ. Море, да видиш каки се лом
и несрећа наградише. Море, ту се све смијешало, да му не знаш крсна имена. Све се то
дало на депутације, на денунцирање, на сплетке; све то сад, само да се докопа власти,
почело ласкати и служити Александру, е вјеруј ми, горе него на земљи.
– Па шта ћемо с њим, а шта ли тек с вама, кад ви Срби и овде на небу, због сујете и власти,
од праведника постадосте грешници. Сад се ни мало не чудим што се доле на земљи у
Србији дешавају онако невероватне ствари. Неки пут због вас Срба ни сам Господ Саваот
по три ноћи не заспи. Не може, сирома’, ни он да разуме вас Србе. Мисли тако, уздише и
хуче на престолу своме, па мало-мало, а он погледа на Србију и узвикне:

– Не разумем, за мене Бога и Створитеља света ова је земља тајна.

Мисли даље Саваот, труди се да схвати, да појми колико толико народ српски, па све
узалуд. И он заплаче божански, горко и кроз плач јекне упита ме:

– Петре, јесам ли ја свемогући и свезнајући, јесам ли, реци ми, ја творац свега што се види
и што се не види; јесам ли ја васељену створио за шест дана?

Ја се поклоним у знак одобравања.

– И сада ја већ три дана не спавам и мислим и бринем, али не могу да разумем шта Срби
раде. Толико ме издангубише. За то време могао би’ створити милионе светова и на њима
толике паметне народе… Али ја лице своје нећу ипак окренути од њих. Трудићу се да и
њима помогнем.

Ранко саслуша Светога Петра, с болом у души потресен и изненађен, па с тешким уздахом
одговори:

– Све то, вјеруј, Светитељу, раде небески шпијуни и интригаши.

У том се чу издаље нека граја.

– Пст – учини Ранко – и небеса имају уши.

Свети Петар дозва анђела и рече:

– Иди види шта је то тамо?

Анђео одлете небом и одмах се врати и саопшти:

– То су Срби.

– Срби? – викну очајно Светитељ и ухвати се рукама за седе косе.

Срби се приближаваху све ближе и ближе.

– Да л’ ће Срби мени? – упита Свети Петар.

– Ја тако мислим – одговори Ранко забринут.

– А шта ће овамо, шта мислиш?

– Е, Светитељу – одговори Ранко – то не зна нико. Не знаш ти Србина, проклета је то
вјера. Ето, за вријеме док сам се овде код тебе бавио, ко може погодити шта су они
измислили и зашто су пошли? А лако је да су пошли за једно, па ће у путу да промене
неколико мишљења, и док дођу и кажу теби шта хоће, то ће бити нешто деведесет девето.

Свети Петар се прекрсти од чуда, а и Ранко се прекрсти, можда и нехотично, а можда је

хтео да чини Светитељу по вољи.

Стигоше Срби, и пред рајским вратима се подиже страшна граја и свађа. Не могу никако
да се погоде ко ће поздравити Светог Петра и казати зашто су дошли.

Дуго је Светитељ очекивао да се споразумеју, али од споразума ништа, већ напротив све
оштрија и оштрија свађа, још мало па да се српске душе побију пред вратима самога раја.

– Пусти их и види шта хоће, а не чекај да се договоре. Не знаш ти њих, неће се они за сто
година споразумети. Ал’ ја се бојим да не направе какву бруку овдје пред рајским
вратима, те их после мораш ћерати из раја док се не поправе… Али молим те, знаш, немој
слушати ништа што ти они говоре, него дедер ти, вјере ти, удеси некако да се ми
курталишемо Александра! – додаде Ранко тихо, а последње речи чак је говорио шапћући
Свецу на уво.

Свети Петар отвори рајска врата и упита:

– Каква је то свађа?

Срби ућуташе.

– Ко сте ви, говорите шта хоћете.

После краћег ћутања настаде најпре шапат, па мало-помало све постепено пређе у гласну
свађу.

– Јесте ли ви Срби? – пита Светитељ.

– Срби!

– Вала сте гори од Цигана! – рече Светац љутито.

– Право и каже, а то је све због вас – вели један од предложених да у име свију држи
говор.

– И ми велимо: право и каже, ал’ зна се ко је крив! – одговарају његови противници.

Опет се изрази заоштрише, опет стадоше падати прекори и увреде и с једне и друге
стране, опет настаде свађа, начини се метеж у коме се више није разбирало ни шта ко
говори ни коме се говори.
Свети Петар се камени од чуда и крсти се, говорећи:

– О, Господе Боже, шта ме данас снађе!

Ранку се опет дало на смеј, па само што не падне од смеја.

– Ама, што се ти, Ранко, опет узео ту смејати, а мени до кукања?!

– Е је л’ ти кажем ја, Светитељу, да смо ми Срби несрећна соpта, а ти ми, видим, и не

вјерујеш, ко велиш, ’оће, море, овај Драгачевац и да одвали мало! – одговори му Ранко.

– Па шта да радим с њима, ако бога знаш? … Ја не умем да сам паметан. Ти их знаш боље,
деде молим те поучи ме шта ћу с овом напашћу.

– Не море ништа друго бити док ономе што виш’, највише виче, не заповједиш да говори
што су дошли, а овима осталима нареди да ћуте.

Светитељ строгим тоном тако и заповеди, и одједном настаде тајац.

Тишину прекиде одређени говорник устрепталим гласом:

– Узвишени Светитељу. Ми долазимо теби као чувару рајских кључева да те замолимо да

учиниш свима Србима који су овде на небу у држави краља Александра. Да би наш дични
и витешки краљ могао имати што више домаће среће и мира, како би све своје старање и
бригу поклонио своме љубљеном народу…

– Шта овај трабуња, Бог му судио! – промрља Ранко.

– Па деде, брате, кажи кратко шта хоћеш? – прекиде говорника свети Петар нервозно.

– Ми те молимо, узвишени и праведни Светитељу, молимо те у име свију Срба, да нашем

краљу доведеш и дичну краљицу Драгу, да и она буде поред њега на понос свију…

– Та удри пса тим кључем по глави па макар те проћерали из Раја чак у Црну Гору! –
цикну Ранко и сав уздрхта од љутине.

И Свети Петар пребледе од љутине, занија се и умало што не паде у несвест. Та

неочекивана жеља Срба толико га потресла да дуго није могао да се прибере, није могао
речи прословити.

– Дична краљица Српкиња… – поче опет онај говорник, али га Свети Петар пресече у
говору љутито:

– Доста, одроде, то се прљаво име не сме ни поменути у просторијама рајским! – И први

пут Светитељу задрхта рука у којој су велики кључеви рајски и он зама’ну да удари
говорника, али му анђео Господњи задржа руку, а с висина простране васељене чу се
громовити глас Саваотов:

– Петре, верна слуго моја, све сам чуо и све сам видео. Ја се и сам чудим шта ћу са
Србима. Ето шта сад чине и умало те не изазваше на грех, тебе великог праведника и
Светитеља, тебе коме сам и кључе рајcке поверио.

Они су згрешили и ти ћеш их, Петpе, казнити по закону полугодишњим изгнањем у пакао,
где ће покајати тај грех свој. Они траже Драгу, краљицу, а они и не знају да се данас Драга
удаје за Мефистофела. И сам се чудим како је могла преварити и тако обрлатити и самога
Мефистофела, тога заповедника над свима ђаволима и владара пакла. Та се жена неће на
томе зауставити, ја се бојим њених смерова.

У паклу су велике свечаности. Десило се нешто што се није десило од створења света.
Паклене ватре и вечни огањ паклени угашени су, и Мефистофело је издао наредбу да се, у
почаст тог његовог радосног чина, три дана и три ноћи не пали огањ, и да ђаволи за та три
дана не муче грешнике.

„Обалила и тамо Устав она кучка!“, мисли Ранко за себе.

Бог продужи:

– Цео дан данашњи ево сам издангубио гледајући чуда која се дешавају у паклу.
Неописано весеље у сред пакла, ту се сад љубе грешници и ђаволи, и једни другима
честитају радостан догађај. Депутација за депутацијом окорелих грешника стижу
непрестано пред престо Мефистофелов, на коме је Драга с десне стране. Срби грешници
нарочито се поносе што је Мефистофело узео за се баш Српкињу.

Та грешна жена има намеру да доцније наговори Мефистофела да дигне буну против
мене, да ме збаце с престола, па да се Мефистофело прогласи за Бога, а она да буде
Богиња. Видиш ли, велики праведниче мој, шта све Срби чине и у какву ме бригу бацају?

Наредио сам архистратигу Архангелу да одмах мобилише целокупну војску небеску и да

војска мојих праведних анђела буде у приправности. Једно јако одељење војске послаћу
теби да чува рајске просторе од демонске напасти и насртаја.

Божји глас престаде грмити, а одмах затим зајечаше трубе небеске и одјекнуше простори
свих небеса.

– Зло, тако ми бога! – рече Ранко забринуто – видим, вала, ђе ћу ја, какве сам среће, опет
напипати Црну Гору.

– Нећеш, Ранко, не сумњај, велика је сила и моћ великог и вечног Бога! – теши га свети
Петар.
Ранко махну главом сумњиво и уздахну, а полугласно изговори:

– Још може Мефистофелу родити ђаволче, кад већ дјецу није могла на земљи рађати.

Свети Петар по наређењу божијем упути оне Србе Мефистофелу да издрже казну.

– А шта мислиш, Светитељу, с оном несрећом, Александром?

Свети Петар се замисли, па слеже раменима и после дужег мишљења рече:

– И сам се чудим. Најзад, умолићу Бога нека га опет за неко време врати на земљу док се
не поврати поремећени ред пакла, и док се најпре не сузбије Драгина власт и њен утицај
на Мефистофела. Кад то свршимо, онда ће и он имати да мучи вечне муке за грехове своје,
које је починио и као владар и као човек.

III

АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ

Неколико речи читаоцима

Е сада, драги читаоци, можемо мало данути душом и ви и ја.

Драгу, нашу дичну Српкињу, удадосмо за владара пакла. А тек шта мислите, шта нам само
то вреди. Ми Срби, шта ко ради, ми само грешимо, и ваљда је у паклу сразмерно наjвећи
проценат Срба од свију других народности. И онда ћемо, кад већ будемо тамо имали
Драгу, која ће нам и у паклу бити анђео милосрђа, баш исто тако као што нам и на земљи,
у оном земаљском паклу режима Александрова беше жена тога владара земаљског пакла и
ми је из неке необјашњиве захвалности назвасмо због тих врлина анђелом милосрђа.

Судбина је судбина, и њој је Усуд тако усудио да помаже демонску власт. Мефистофело
са свима легионима црних паклених демона имаће много и много да приме и науче у свом
послу од дичне краљице Српкиње, од тога нашега анђела милосрђа.

Шта, драги читаоци, има вас који црвените, да вас почем није стид од свога прошлог
подлаштва?

О немојте, забога, што се стидите, а и откуда се Срби још могу и застидети. То мене само
очи варају, то ја само ласкам вама, драги моји читаоци, измишљам назор бар коју добру
страну нашем jавном мњењу.

Поодавно је како смо ми Срби почели губити и стид и образ; докле га сасвим не
изгубисмо, почесмо се још цинички церекати свакој врлини која се међу нама јави.
Врлине се повукле, крију се, слабо смеју и да се појаве у нашем друштву, јер и кад се која
појави, ми на њу дижемо одмах хајку, одмах је прогонимо и дивљачки злостављамо. Не
дамо ми да нам нико ремети наше појмове, да квари хармонију полутрулог друштва.
Ја сам, право да вам кажем, веома задовољан Драгином удајом, а видим и вама то годи. Па
ја сам се и трудио да тиме, драги читаоци, учиним вама по вољи, јер ће бити даљих ствари
које вам ни мало неће бити по вољи.

Александар се по наредби вишњега већ кренуо с небесних висина и долази међу нас.

Ја сам га нешто и жељан, а и ви сте га се зажелели.

Он ће свуда проћи прерушен на разне начине, обићи ће све слојеве нашег друштва, и ми
ћемо се и случајно одати какви смо.

Само, драги читаоци, да се не љутимо.

Ја лично нећу поштедити ни самога себе, па ни своје најближе пријатеље, истине ради, а
сад ви, остали, мили моји, немате нимало права да се дурите.

За сада, драги читаоци, да се у љубави растанемо.

IV

АЛЕКСАНДАР ОПЕТ НА ЗЕМЉИ

Мало објашњење с публиком

Чујем опет да чекате, да чак тражите и љутите се што писац Краља Александра по други
пут међу Србима не доводи на земљу Александра, што га не доводи међу нас. О, мила и
драга публико моја, ти која си научила да мењаш „љубезнике“ своје, зар заиста ти то
тражиш? Из ког разлога ти то тражиш, ја никако не могу да разумем. Ти тражиш оно што
против тебе иде, ти тражиш да се разголите све ране твоје, ти тражиш… Остави се, ти не
знаш шта тражиш. Остави се, буди стрпљива мила и драга публико, јер свега ће бити, само
нас неће бити. Ти хоћеш да се разонодиш, ти хоћеш, кад после добра ручка легнеш на
дивану и прочиташ какав подлистак у новинама да се насмејеш, да се забавиш да ти се
ручак боље свари, па да опет мислиш онако исто шашаво како си и мислила, кад се после
сна пробудиш.

Е, видиш, ја то нећу. Ја хоћу намерно, баш зато, публико мила моја да те мучим, само ако
могу; ја не мислим да ти пишем да те разгаљујем, да те веселим, да ти правим ма какво
задовољство; ја хоћу нешто друго, ја хоћу да пишем у књигу лудости твоје, ја хоћу да се
насмејем болно и горко своме времену, кад већ немам моћи и снаге да водим по пустињи
као Мојсије ово сумануто колено док не изумре, па тек будући нараштаји да учине што
паметно, кад им ми затровани ваздухом овог лудог времена не можемо из гроба сметати.

– Што не доводи Александра на земљу, што тај човек који то пише малтретира нас
искрене читаоце? – питају и љуте се.

Што?… Да вам ја кажем што. Мени је с њим тешко било, а без њега ми је верујте теже. Ја
сам га по небу водио и то ми је лако било, јер на небу нисмо ми данашње колено и
данашњи људи. Ја сам чак пишући први део мислио да сам проучио, да познајем наше ово
лудо доба, да познајем прилике, и таман да приступим послу, а прилике се сваког тренутка
тако мењају, тако ме нервирају, да ја не умем нити могу да ухватим ма и изблиза везу
догађаја, везу политичких прилика које се дешавају по нашој земљи.

Па онда, кажите по души, кажите по срцу, немојте „ни по бабу ни по стричевима, већ по
правди бога истинога“, јесам ли крив ја, који морам да пишем и описујем лудости моје
рођене земље, или је крива моја земља и све њене лудости?

Видиш ли ти, публико, бог те не видео, где ја доводим Александра? Зар ти навалице или
назорице хоћеш да се правиш чак и луда да као и не видиш и не разумеш зашто га ја
доводим овамо. Нисам ја, публико, будало једна, друштво за легално решење, па да радим
на томе да макар и мртва Александра доведем на престо српски, да тиме обновим сву
реакцију и сву невољу, која би мене међу првима ударила по глави. Ја, напротив, доводим
макар и мртвог Александра, измишљам га, што велите, али не њега ради, него нас ради.

Ми не ваљамо, ми смо тек Александри, ми смо гори него хиљаду Александра одједном.

Зар не видиш ти, публико, да је цела земља, да је цео овај наш народ, да смо сви ми
колико нас има стали на луди камен, што веле стари? Хајде гледајте, хајде ви посматрајте
прилике, деде, ја вас чикам, да можете и за тренутак уочити ма и једну одређену фигуру у
том политичком калеидоскопу.

Александра имам да доведем, дакле, међу нас, али где и како, ја се и сам чудим. Не чудим
се за то што не умем да измислим, јер измишљати није мука, већ се чудим, ја се сам
згрозавам страшног посла и материјала који је готов, који је пред мојим очима, кога не
морам да измишљам, али који је толико шарен, толико разнобојан, толико огроман, да очи
прелећу гледајући та чуда, ту огромну масу, која сваки час изгледа другог облика, па се
очи засену. Е, па онда, видиш ли, публико, је л’ ти бар сада јасно да је најтеже оно, што ти
мислиш да је најлакше?

Ја нећу себе да прецењујем, нећу да кажем да ја боље видим него цео свет, али ја назирем
нешто мало пута, ја се колико толико прибирам да видим шта треба радити.

Али, ако ми наше јавно лудо мњење буде сметало да будем паметан, ја му јамчим да ћу
утећи у другу земљу да отуд будем користан и паметан за своју рођену земљу, за ову
земљу за коју ме везују гробови предака, и свети гробови витезова и јунака српских,
гробови мојих старих, који су од нас бољи били, а везују ме и колевке, у којима се одгајују
деца наша, а за ту децу, надам се, пустите ме да се надам, да ће бити боље колено него ми
данас што смо.

Опростите, преци, праштајте и ви будућа покољења, ја имам да се разрачунавам и да се

свађам са овим покољењем, са овим својим прљавим временом, ја ћу да говорим о нама
који изгледамо пре да смо сој Суље Циганина него Краљевића Марка.

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим
путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и
да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

– Је ли ово кугла земљина, молим лепо? – запита Александар неку чудну прилику, каквих
на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што
се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до
пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.
– Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по
наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и
изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова
и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не
насмеје.

– Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! – понавља једва кроза смех
становник Марса.

– За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са
Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! – сети се Александар, како је чуо да се
говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

– На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој
планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији
одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! – мисли за се становник Марса
и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго
мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса,
и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

– Интересантно! – говори он опет кроза смех за свој рачун – како се то чешће догађало да
има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали.
Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет
види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на
неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да
му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим
посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и
светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних
предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари.
Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

– Београд, моја престоница! – прошапута – и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега
допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница

у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања
онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће
да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно
стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са
презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним
сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове
умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем
спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем
иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна
Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје
снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала
и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде
неким тајанственим шумом говори:

– Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе
подјармљени Срби – ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља
никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма
широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке
нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него
најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине,
навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која
одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима
зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и
широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина
Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком.
Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно
осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они
једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је
само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред
знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и
каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не
увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је
целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али
човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен
хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља
кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не
прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као
конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је

изгубила.

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а
најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који
жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који
су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и
лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих
могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног
окружног начелника министру Радивоју:

– Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и

природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у
ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно
време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво
доба ноћи.
Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и
поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем
устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових
вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним
сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

– Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти
духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на
колена и процвиле:

– Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако
величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати
свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта
од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и
лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су
некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга,
једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он
усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна
створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим
улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила
Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре
два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те
ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и
кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од
коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће,
јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би
уловили, они би их зачас измислили.
Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он
био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном

раднику што је оправљао калдрму.

– Добро јутро! – рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се

као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако
јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у
пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

– А шта ви то радите? – упита Александар.

– Мучим муку! – одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи
посао.

– Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив
осмејак, па ће рећи:

– Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

– То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

– Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ, ја бринем да ми деца не
помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права
анархисте! – заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му
се од груди и он продужи посао. Александар је стајао подуго код њега, гледао како ради,
посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му
радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека.
Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није
знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео
на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то
једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз
звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да
тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се
под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама
његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава
породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег
унутра.
Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је
читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној
собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим
дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај
јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној
породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним
избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи
закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и

непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он
знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада.
Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке
судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је
испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног
радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од
кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или
слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се,
ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је
полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори
те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се.
Управи сву своју пажњу на ту препирку.

– Шта ти говориш?! – цикну један за столом – хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а

честитао си Александру женидбу, срам те било.

– Ја потписао?! – брани се други – пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш
најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку
за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

– Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти

мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

– Море, оставите се људи – умирује трећи – што сада потрзати те прошле ствари. Шта је
било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако
започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу,
онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било
лако.

– Е, то је оно што ја кажем – опет ће први – ја знам да није било лако, да је било тешко и
претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту
пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и
светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да
се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба
парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не
увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или,
што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину,
без које они не могу да живе.

– Какви су ови разговори? – помисли Александар за себе и није могао од чуда да се

прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима
слушати.

– Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у
затвор! – промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако
одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и

утеши и обрадује.

Одједном појави се на улици један од више господе који му је стално чинио доставе и
редовно дошаптавао који су непријатељи престола и династије. Александрово
благовољење према њему било је увек обилато, а ни томе господину није било нимало
криво од тог краљевског благовољења и нарочите пажње и милости.

Александар му приђе поверљиво и ослови га пријатељски.

Стари његов пријатељ стукну натраг, намршти се и упита подозриво:

– Ко сте ви, молим, и шта тражите од мене?

Александар му започе причати откуда он опет у Србији, а онај се грохотом насмеја и

одговори.

– Не трабуњај којешта. Прво и прво то је немогућност, а друго, ја видим да сте ви неки

плаћен агент, који жели да оклевета мој светао политички рад и моју лепу политичку
прошлост.

Мимопролазећи се заинтересоваше овим објашњењем и гомилица света се одмах у

почетку скупи око њих.
Онај виши господин, који некада беше у највећем благовољењу краља Александра, када
примети да се свет скупља, раздра се колико га глас доноси:

– Господине, да се не усудите преда мном помињати то гнусно име, име онога који је
народ и земљу упропаштавао, који је, господине, и мене и моју породицу унесрећио,
гонећи ме због мојих слободоумних идеја као борца за света народна права.

Како је овај господин силно викао, то се свет све више и више окупљаше око њих.
Радознала маса, као и увек, шта ће из дуга времена, већ да сеири. Господину „борцу за
народна права“ допаде се да овом приликом истакне себе као вајкадашњег ватреног
слободњака, па узе још јаче викати:

– Ја сам, господине, ако не знате, пропао за Радикалну странку! – ту се испрси и продужи:

– И да тиранин није пао, да остаде у животу гнусни Александар, мене данас не би било у
животу. Данас је народ у победи (ту погледа по маси света која се већ у великом броју
окупила около) а то је био идеал мога живота: да народ ликује песму слободе над
рушевинама двора тиранинова.

Александар се збунио. Није умео нити је могао разумети овако понашање од човека који
му је, тако рећи до јуче, пузио, ласкао му, називао га великим, говорио му како је народ
стока, како народ треба да буде послушна марва, којом се једино бичем управља, и како
сваког онога који другојачије мисли и говори треба везати за колац па стрељати без
милосрђа. Тај исти човек, Александар се добро сећао, говорио му је много и много пута,
како Србија мора пропасти ако нестане њега (Александра), јер једино он својим великим
умом и својом проницљивошћу, својом ретком енергијом и храброшћу може управљати
бродом Србије. И сваког онога који би се дрзнуо да пружи прст на Александра Великог,
који га ружно погледа, треба такође одмах стрељати. И тај виши господин – што се такође
добро сећао Александар – свакодневно му је дошаптавао понеку опасност за престо,
опасност за његов живот, а то значи највећу опасност по Србију, по цело Српско племе, по
Словенски Југ.

И Александар је обилато награђивао тога пријатеља, који тако будним оком бди над
судбином његовога престола, а сада одједном види како се тај човек изменио, како говори
исто онако како су некада говорили они које је он њему достављао као непријатеље
Српства.

Грешни Александар није знао да има људи који убеђења мењају према политичкој сезони,
као што жене мењају шешире и хаљине, па и чешће, јер је у Србији политичка клима
кудикамо променљивија него обична клима. Александар је погинуо, отишао је на онај свет
много пре него што је ма и најповршније загледао у овај свет. Зато се и збунио, и пошто се
једва прибрао, он промуца:
– Па зар ви, молим вас, нисте мени толико пута говорили како је народ само једна стока.

– Одлази, битанго једна, зар се тако говори о народу!? Да не изгледаш луд, ја бих те за ту
увреду мојих најсветијих осећања добро научио памети како се говори о народу!

Код тих речи остави забезекнута Александра, погледа победоносно масу, која одушевљена
овим ватреним демократом кликну усхићено:

– Живео!

– Живео борац за народна права!

– Живео!

Борац за народна права, за то време усклика, поклони се маси неколико пута и оде
победоносно, а Александра промери презриво.

– Алал му вера! – говоре једни пошто је он отишао.

– Диван човек! – додају друти.

– Овакве треба бирати за посланике! – веле трећи.

– Право је, да се такви борци бирају. Видиш ли да је човек пропатио борећи се за наше
слободе.

– Али он је био шпијун краља Александра! – усуди се Александар да примети.

– Ко је био шпијун? … Не клеветај одроде, оваквог човека! – викну маса.

– Доле с њим!

– Доле с изродом који вређа наше прваке!

И маса хтеде Александра чак и тући, да се не умеша полиција.

Сада се тек Александар збуни.

– Чудоват случај! – промрмља за се и прекрсти се, ваљда први пут искрено.

Шта је све ово, шта се све ово дешава, шта се збило за тако кратко време?! – сам се за себе
пита Александар с чуђењем. Пође улицом даље очајно, клонуо од душевног потреса, а још
му бруји у ушима како маса света виче његовом шпиијну:

– Живео борац за народна права!

– Изгледа да је све ово случајност, то тако не може бити, то све није могућно, тако што ја
нисам ни сањао!… – мисли Александар за се, док одједном, а улицу закрчила маса света.
Стали трамваји, стао цео улични свакодневни саобраћај, овде-онде отварају прозоре
беспослене даме да се забављају, и узгред кокетирају, ако буду имале с ким, а маса иде
средином улице и нико јој то не брани. Та маса састављена из потиштеног и бедног
сталежа, та маса, која је тек од јуче могла сањати о свом праву, та маса о којој Александар
није ни мислио да се и она може тако комотно ширити, иде средином улице. Вије се
црвена застава што је напред пред дружином, та страшна црвена застава коју Александар
није волео ни сањати, слушајући страшила о крагујевачком црвеном барјачету. И сада он
види искупљену грдну масу разна света са развијеном црвеном заставом где се креће
главном улицом београдском, баш кроз бившу његову престоницу, туда, куда су се могле
кретати само масе које полиција дотерује да честитају њему женидбу, укидање, или вајна
враћања устава.

И њега обузе туга. Он виде да то гледају и власти и сви они који управљају земљом, и на
његово велико чудо нико неће ни прстом да мрдне да се бар савије и уклони она страшна
црвена застава. Маса се приближавала све ближе и ближе и из хиљада грла се разлеже:

– Доле милитаризам!

– Долееееее! – одјекну у маси света.

– Доле буржоазија!

– Долееееее! – одјекује маса.

– Доле данашње труло друштвено уређење!

– Долееееее! – понавља се одјек.

Александар разрогачио очи, изгубио се, од чуда не може себи да верује, не може да схвати
све то што чује и види, маса већ пролази мимо њега и он с напрегнутом пажњом посматра
ко је у тој маси. Према узвицима које је издаље чуо, а иначе кратковид да јасно види ко
све то тако страшне ствари изговара усред белог дана, усред његове бивше престонице,
мислио је ни мање ни више, већ да се однекуд искупили сви могући силни и од силнијих,
сви могући цареви и краљеви овога света и покојни и данашњи. Али кад маса бејаше
поред њега и он јасно виде ко саставља ту масу, тек онда се збуни. Ту је видео и децу, и
дечаке, и непунољетне младиће, и жене, и старце и људе; ту је и одевених и подрпаних, а
понајвише невољних и очајних лица које беда гони на све. И сад та маса састављена из
таквог елемента заменила је потпуно овим тријумфалним пролазом кроз улице силу
његову, силу Александрову. Он је пролазио у пуној сили својој краљевској тако моћно,
али он се није надао да ће доћи време да ово гледа и да изговори речи:

– Врло интересантно, то је чудновато да и ова фукара пролази улицом као какав краљ!

Одједном нешто му падоше на ум они усклици: „Доле милитаризам!“, а он се замисли.

– И они вичу – мишљаше Александар – доле милитаризам! Чудновато. У Србији то ја
треба да вичем; они погађају моје мисли, мени су официри дошли главе, ова маса овде
сигурно су моји пријатељи, јер официри су направили силним ову масу, ове које сам ја
’апсио и окивао, и да официра није било, они не би ни главе дигли, али сада, ваљда су се
покајали, ваљда су видели да је оно што ја радим било једино за добро њихово, па сада се
баш буне на официре, на моје убице, и ја ћу им помоћи. Александар се одушеви, умеша се
и викну заједно с друговима:

– Доле милитаризам!

Тај усклик: „Доле милитаризам“ тако се енергично и силно отео из груди Александрових,
да на њега обратише пажњу сви. Александар је био у елегантном, управо краљевском
цивилном оделу и радницима је падала у очи та разлика у оделу и толико ватрено
нападање милитаризма, и маса понови заједно с њим исто то и још једном јекну поред
краљевске палате (јер су дотле дошли):

– Доле милитаризам!

–Долееееее! – одјекује у маси која за првим редовима наступа.

Александар поче разгледати масу у коју се умешао. Чудна маса. Ту је и чиновника који
имају указ, и они викнуше:

– Доле бирократија, живела социјална револуција!

У тој маси било је и бивших шпијуна, који су више него викали, да су им већ и вратне
жиле набрекле:

– Доле с лажном демократијом!

У тим редовима, у тој маси, било је вазда странаца старијих и млађих, који и нису српски
поданици, нити су уопште Срби. Ту се ружи и грди Србија на немачком, на мађарском, на
чивутском језику, и Александар гледа то, слуша својим рођеним згшима, и никако да
верује себи да се то заиста догађа, да је све то стварност. Њему се оте поглед на места где
бејаше стари двор, тај страшни двор, одакле се онако крваво и страшно владало земљом,
та страшна кућа из које су пре кратког, врло кратког времена наредбе Александрове
одјекивале земљом као крвожедни урлик курјака и шакала у тамнини политичких слобода,
у степама политичким, где нигде ничега нема до суровог мраза и завејаног снега, којим су
плаћене Александрове слуге засули и замрзли идеале, понос, љубав према Отаџбини,
слободу, осећање за правдом и све што је добро, све што је племенито у земљи Србији.

И тај тирански двор, тај двор у коме је Александар пировао пиром и онда када је по
наредбама његовим народ пливао у крви својој, тај страшни двор од кога је цео народ од
страха грознице добијао, био је у рушевинама.
Радници мирно раде. Не звуче отуда више телефонске жице, којима се дају страшне
наредбе:

– Удри у месо!

Не пирује се ту више, не шета туда с дијадемом на гордо уздигнутој глави јучерашња

блудница, која је воду вукла у тестији, поцепане сукње и још горег карактера; не плету се
ту више планови за погубљење поштених, ту се више не снују сплетке; ту се више не
удешавају лажни порођаји, одатле више не отпоздравља нико фалсификовано народно
одушевљење за сва недела. Ничега од онога што је било, не постоји ту више. Место
деколтованих дама, од којих се многима виде на врату и грудима црвене пеге од бува, што
лепо стоји према господској свили, место подлаца у фраковима и под лентама, који трпају
дворски ајвар у џепове, пошто им више у трбух није могло стати, место свега тога сад су
пусте и неме рушевине. Радници, поцепани, засуканих рукава, руше то чудовиште од куће
мирно и спокојно исто тако, као да руше какву невину пиљарницу. Шкрипе колица,
износи се земља и цигле, ради се посао као сваки други посао.

Александар застаде, умуче, престаде да се одушевљава кад виде ту масу радника на тим
рушевинама. Он је осетио оно што се чешће осети у Србији, да се за годину преживљују
векови. Зар он, силни и својевољни Александар, од кога је дрхтала цела земља, који је
ломио и сламао најјаче, чијим ћефовима не смедоше стати на супрот врло често ни вође
радикала ни са непоцепаном странком, Александар, који је мислио да су Србија и цео
српски народ створени само њега ради, а он и Србија, и српски народ, само Драге његове
ради, да дочека и да види како сада тај двор руше поданици његови који под њим нису ни
права гласа имали, руши тај страшни двор баш та кука и мотика, баш тај поцепани
препланули и бедни радник, који, можда, да није тога посла било, не би ни имао да купи
деци своје вечере.

Док је Александар потонуо у такве мисли дотле маса у коју је он упао одједном проломи
ваздух ускликом:

– Живела револуција!

– Живела република, доле са трулим и преживелим друштвом!

Александар се трже на тај узвик, обазре се око себе, погледа свуда, виде и полицију, која
је мирно пратила тај тријумф Величанства Руље.

Та реч: република, нарочито „Живела република“, Александра још више узнемири. Он

сада заборави и на милитаризам и на рушевине, и на некадашњу силу своју; заборави да се
чуди како постаде рушевина место одакле се он спремао да још деценијама влада земљом;
заборави да се чуди што место звука музике шкрипе досадно радничка колица, што место
финих мириса, место парфема, место ружа „са прсију најкраснијих дама“, заудара ту
прокислим задахом мученички раднички зној, а место сјајне трпезе, место шампања и
рајнског вина, којим се заливају најслађе ђаконије, мирише бели лук, једе се ту жудно
тврда и суха кора хлеба, коју је радник знојем својим оквасио. Све је то Александар
заборавио у часу кад је ту на томе месту чуо узвике:

– Живела република!

А видео је ко виче, видео је да то траже и вичу на разним језицима, чак и малолетни

странци, који нити су Срби, нити поданици српски.

Он се инстинктивно и не мислећи уклони из масе и приђе једном елегантном господину

који је с тротоара посматрао масу као и многи други.

Јави се љубазно иако је дрхтао целим својим бићем и поче гласом згушеним, устрепталим:

– Молим лепо, гоcподине, какве су ово прилике, што је све ово?

Онај га промери, погледа га зачуђено, управо се готово више зачуди том питању, него и
сам Александар тој наглој промени у земљи, па рече подсмешљиво:

– Ово? – и показа руком на црвене заставе и масу.

– Да, господине, то је врло интересантно и ја бих рад био да знам шта се све десило?

– Шта се десило?

– Да, шта се ово страшно десило?

Онај се засмеја, промери опет Александра па ће га упитати:

– И ви се сад сетисте да питате шта се десило! То ваљда ви једини не знате на кугли

земљиној, иначе цео свет зна шта се десило!

– Чудновато, али ја не знам! – одговори Александар зачуђен.

– Па где сте ви живели, господине?

Александар је ћутао, јер се није смео одати; он је морао да буде непознат.

– Изгледа, тако ми бога, као да сте тек данас пали с Месеца. Па зар кроз цео целцати свет
прострујала вест да је у Србији погинуо краљ Александар, а ви се ишчуђавати и питате:
„Шта се десило?“ Ето, молим вас, ако нисте знали, то се десило код нас у Србији. Јесте ли
чули бар за краља Александра?

Александар се збуни. У једно моменту дође му да се раздере колико га грло доноси:

– Ја сам краљ Александар! – али га снага издала, уста сасушила, гласа није могао пустити.
Утом у маси опет одјекну:

– Доле с трулим друштвеним уређењем, живела република, живела социјална револуција!

Александру се једва оте из груди туп и загушљив усклик:

– Живео краљ Александар! Живео!

Александар се занија и умало што није пао, јер га чисто обузе несвестица. Кад дође к себи
погледа за масом која је већ завијала иза ћошка код гостионице Лондона, а затим му
поглед паде на рушевине, чу опет како шкрипе радничка колица у којима се износе цигле
тога двора из кога је он владао Србијом.

Онај господин још је био ту. Његов поглед сусрете се са Александровим погледом и онај
му иронично рече:

– Зар ви, господине, јавно вичете: Живео Александар?

– Та то се, забога, једнако викало!

– Знам да се викало, али Александар је мртав, шта сада вреди и помаже викати да он живи.

– Па ко сада управља земљом? – упита Александар.

– И то не знате?

– Не.

– Чудновато, па зар не видите?

– Видим, али овако што нисам никада видео.

– Данас, господине, у Србији влада парламентарни режим, владају радикали, њихово

министарство, састављено из скупштинске већине.

На ту реч радикали, Александар се сав стресе, обузе га неки чудан страх, нека језа, а то
што чује да они владају, изгледаше му чисто неверица.

– Па како ово владају? – упита пошто се прибра.

– Ето, као што видите!

– А какав је начин ово?

– Хе, начин?… То су, господине мој, слободе; данас под радикалима царује слобода,
Слобода је прогоњена, мучена, дављена, притискивана, па чак и у гроб жива сахрањена
под последњим Обреновићем, и сада, као што видите, скинута је тешка гробна плоча
којом је слобода притиснута била и она је васкрсла као Христос из гроба! – рече с неким
одушевљењем онај господин.

– Али, слобода је онда страшна, ако је ово слобода…

Таман Александар да заврши реченицу док се тек с противне стране улице чуше нови неки
усклици, нова граја, нова руља.

Лупа се једна редакција. Већ је разбијена, лете каменице на прозоре, а један део масе
упада унутра. Радознала публика трчи на ту страну тамо, јуре жандарми да уведу ред, а у
маси одјекује:

– Доле с издајницима земље! Смрт плаћеним аустријским шпијунима!

– Живеле слободе!

– Живео народ!

– Живела радикална демократија!

– А шта је сад ово, господине, мене врло интересују овакве ствари? – упита с новим
чуђењем Александар.

– Какво је то сада питање?

Александар разрогачи очи и нетремице гледаше тако као да је и лицем и очима и целим
својим бићем молио да му се одговори на питање.

Елегантни господин, како је изгледало и сам вољан да се разоноди из дуга времена, а и да

обележи своје демократско осећање, примети Александрову забуну, па му рече:

– Ви сте, господине чудан човек кад ви овако обичне, управо овако најобичније ствари не
можете да појмите. Ја видим да се ви стресате, да вас чисто ухвати грозница кад чујете
усклике: Живела радикална демократија, а исто вам је тако и кад чујете оне
малопређашње узвике: Живела социјална револуција.

– Али ја се буним, господине, ја се морам стресати кад чујем да се тако гласно изговарају
страшне речи, кад кроз улице београдске одјекују гласови да живи револуција, да живи
радикална демократија, а ја врло добро знам, да се то у старо, добро доба није смело ни
сањати, о томе се није смело ни мислити, а сада, сада после тако кратког времена, ја ето
гледам страшила очима.

– То нису страшила, то су слободе.

– Па за кога су те слободе?
– За свакога, а поглавито за противнике данашњег стања. Они данас уживају највеће
слободе, јер радикали који данас владају земљом неће да им се пребаци како су
нетолерантни. Радикали веома цене и поштују толеранцију. Као што сте видели,
противници имају право и мимо права, они могу радити и мимо устав и мимо закона, па
ипак радикали гледају све то мирно. Они имају лепу девизу:

– Види Бог.

Александар чисто оживе, на лицу му се указа осмех задовољства и злураде пакосне освете,
и упита:

– Дакле, радикали не гоне противнике данашњег стања?

– Не, они све то зову слободом и не гоне своје противнике, они им чак и помажу врло
често.

– То је интересантно. Па шта раде радикали, чиме се они најрадије занимају? Да ли и они

воле да примају депутације, да приређују пикнике, да удешавају порођаје, да се баве
шпортом измишљања преких судова и антидинастичара?

– Не, господине, немају они кад ни да се бране од шаке јада, која је вајно противник
данашњег стања; они имају преча посла, они сада имају међусобну борбу, они су све
друго оставили на страну, па једни другима очи ваде.

Александар се сатански насмеја.

– Ја видим да сте ви необавештен човек, да сте странац, који не разуме наше прилике, али
ако сте решени да се овде код нас у Србији дуже забавите, ви ћете тек онда моћи разумети
данашње стање! – заврши разговор с њим онај непознати господин, поздрави се и оде.

Александар, препун разноврсних и чудних утисака, збуњен и запрепашћен, остаде сам на

улици не знајући куда ће и на коју страну.

Најзад, њега је тешило једно, био је задовољан што чује да противници новога стања
уживају слободе веће него ико, да су им дата чак права да чине све и мимо устав, и мимо
обичаје, и мимо све законе земаљске, докле се радикали, за то време, између себе кољу. А
он њих мрзи смртно. Ах, колико ли је пута само он за живота зажелео да сви радикали
имају само једну главу, па да је он једним ударом мача одсече.

– Али како се радикали, како се та гадна демократија не боји својих противника, како она
има куражи да пусти њима и свакоме најшире слободе? – мишљаше Александар даље и
опет његов ум не могаше се наћи у тој ситуацији. Он опет осети клонулост, опет је био
обузет неразговетним, сметеним осећањем страха и неразумевања свега што се око њега
дешава.
Остави масу и зажеле да се склони некуда даље, негде где нема људи, и хте ићи једном
споредном улицом. Ишао је, а и сам није знао ни куда иде, ни зашто иде туда, тек главно
је да је душа његова осећала потребу за тишином.

Врљао је дуго споредним улицама, по крајевима Београда, без циља и без смисла. Занет у
необичне мисли, препун чудних првих утисака, он није ни примећивао ни куда управо
иде, ни ко поред њега пролази.

Кад је осетио умор, он приђе једној малој крчми и седе, и не мислећи, за један празан сто.
Погледа око себе. За једним столом су двојица играли „џандара“, а њих неколико је
„кибицовало“. Пред њима по чашица ракије. Ту је и псовка, и пошалица, и свађа, и смех,
све се измешало.

Неки пут настане тако страшна свађа да би мислио човек да се ту за тим столом решава
најкрупније балканско питање, а мало после раздраганост и смех у толикој мери да би
човек мислио бог зна шта се пријатно догодило тим дивним Србима, као да им је јављено
да добијамо Босну и Херцеговину. За другим столом седе два таљигаша. Мршава њихова
кљусад и олупане тарнице стоје пред механом, а они сели да мало дану душом. Они
разговарају о неком њиховом другу, који је неискрен, и уверавају један другога о
узајамном пријатељству. Меанџија се свађа с неким унутра у ме’ани и већ је дошло до
крупних речи. Суседни бакалин, фурунџија, залудан свет, већ се почео окупљати.

Оставише и они што играју „џандара“ свој посао и сви уђоше у меану да виде шта је и
зашто толика вика. Све се више и више света поче тискати унутра и најзад и Александар,
љубопитљив, уђе да види шта се то тамо догађа.

Близу до келнераја, код једног стола, објашњава се газда од радње са порезником. Управо
то није више објашњење, већ је прешло у најжешћу свађу.

– Ја вршим своју дужност по закону! – виче порезник.

– Ти вршиш дужност! Јадна је твоја дужност кад ти тако радиш; сутра ћу ја тебе министру
тужити, и хоћу да га питам шта је ово по овој земљи, какви су сад ово зулуми.

– Ти мораш да платиш, ја ћу извршити наплату путем који ја знам.

– Да избијеш ти очи, господине! Ти мени овде пред мојим муштеријама убијаш углед.

– Плати, па да… – поче порезник.

– Прошло је старо време, а ти си научио под Александром да чиниш безакоње, па мислиш

и сад југовине. Е нема, синко, опаметио се данас свет. Спремао си Драги колевке, па ти
опет дали и данас за порезника! Место да ћутиш, срам те било, а ти упадаш мени овде у
радњу, да ми бламираш радњу. Ја ћу такве силеџије за јаку, па напоље из радње.
– Кога? Ја долазим у име закона!

– Ако шта имаш, ти ме зови у канцеларију, а не да ми ти овде узнемираваш моје госте и да

ми ометаш пазар.

– Ја сам тебе три пута звао и онда сам морао да дођем овако.

Меанџија, омален, крут, буцмаст човек, удари се руком у груди, па иронично додаде:

– Причај ти то! Ја сам, бре, пропао за радикалну странку. Мене су онда гониле власти и
кажњавали ме једнако, све због партије, а сад га, вала, више неће. Чекај док одем само код
твог министра, па ћеш ти часком напипати чак негде тамо око Ужица. Потковаћу ја теби
опанке. Нема више то што је било, сад наша сабља сече!

– Џукело једна, а шта си радио за време Цинцар–Марковића, ко се скупљао овде код тебе?
Ти мислиш не зна свет тебе. Сад и ти неки радикал ватрен, а ја толико пута премештан и
губио службу.

Александру су и ове сцене биле досадне, узнемиривале га још више и он изиђе из меане и
упути се опет ка Теразијама. Како је био толико времена на небу, где не треба ни стана, ни
преноћишта, ни хране, он је заборавио на све то. Чудновата појава. Кад је Александар са
овога света, као краљ, отишао на онај свет, он се на сваки начин морао и бунити, и
препаднути, јер заиста није лако „свијетом променити“, али кад се враћао с онога света на
овај, он је мислио да ће доћи у стари познати свет, да ће се осећати исто онако, као што је
то и раније бивало. Он се ничему другом није надао, није очекивао ни најмању измену и
наједанпут толико се грдно разочарао, јер он се враћао из земље којој је био краљ, као
обичан човек. И Александар је одмах у почетку видео да је њему свет овај, да су њему
прилике, жеље и мисли у Србији, људи и све што сада наново види, све је то њему много
непознатије, много интересантније, него све оно што је видео на другом свету.

Али сада није он ни краљ, нити је душа, којој ништа не треба, јер он је повраћен с неба да
на земљи издржи неко време као обичан човек, да се сам брине за свој опстанак, да сам
себи заради насушни хлеб, да се осећа исто тако као сваки други човек, који осећа глад,
осећа бол, осећа, једним словом, све потребе жива човека.

Он осети и глад и умор. Требало је да се негде одмори и требало је да чиме глад утоли.

Стао је насред улице и бленуо у свет који мимо њега пролази. На њему је било цивилно
одело исто онако одлично, као што га је као краљ носио, али није било сада средстава, која
је он као краљ имао. Он види да сви који мимо њега пролазе знају куда иду, имају свога
циља, располажу са бедним средствима, али они нису на боље ни научили. Ту их има
љутих невољника, који су се у беди родили и у беди ће умрети. За људе вреди оно: „Како
га колевка однија, тако га и мотика закопа“.

Он је опет ишао даље удубљен у своје чудне мисли, а и забринут шта ће предузети, и тако,
тискајући се кроз гомилу, кроз улице, нађе се одједном на Теразијама.

Било је вече. Шетња у највећем јеку. Тротоари препуни господе старе и младе и госпођа и
старих и младих, ту су и госпођице младе, управо ту је тај свет неудатих дама од
шипарица, па до неудатих баба, ако се с опроштењем, неудата госпођица кад много
претури година сме назвати бабом. Ту су у тој гуреми, том хаосу, у тој вајној шетњи
измешани сви могући сталежи.

Ту се дражесно затежу сукње и подижу уз ногу колико старовремски морал не би никад

дозволио. То се зове шетња, то се мотљање у тој тишми, где човека заболи глава од разних
мириса, који се најчешће употребе да заклоне нечистоћу и смрад, најобичније зове „проћи
се ради апетита“, „ваља шетња ради здравља“. Све као из неких игијенских, здравствених
разлога, ради апетита, ради чиста ваздуха, ради здравља. А све лажно, то све што се туда
тим главним улицама слегне и чепа, што се тиска и гура једно мимо друго, долази из
сасвим других разлога. Ту су беспосличари, чијем јадном, а иначе вечно доконом мозгу и
нема места да шта друго ради у овој земљи. Очи таквих људи шта ће друго, већ да блену у
какав женски струк или груди, па и ако су на тим грудима свилом покривеним често
налазили насладу и покућари београдски. Ту се иде ради кокетовања, ради курисања, ради
свега другог само не здравља ради. Коме је до озбиљне шетње, тај оставља смрдљиви
Београд, и све глупости његове, тај се не вуче по прашини и не мирише парфиме, већ иде
на свежину, иде ван Београда.

Александар се загледа у тај свет што се тако сјајно обучен тиска тамо-амо тротоарима и с
једне и друге стране. Ту су осмејци, ту су ватрени погледи, кокетно климање главом и
отмено, дубоко скидање шешира. Ту се беспослени београдски свет бесплатно продуцира
на разне начине. Александру и нехотично падоше на ум они препланули, подрпани
радници, који онако тешким, упорним радом у исто то доба, мучним знојем зарађују
вечеру својој деци. Он и сам, да би га ко питао, не би знао зашто је при тој помисли, при
том случајном поређењу уздахнуо, али он је дубоко уздахнуо.

Па ипак и једни и други били су срећнији од Александра. Онима је била слатка њихова
мука, слатко је оно парче хлеба, кога радник поштеним знојем натопи, а овима је опет
слатко њихово глупо и често одвратно ачење по улицама. Али шта Александар да
предузме, шта ће он? Он је далеко и од једног и од другог сталежа, он нити је тамо ни
овамо, а осећа да мора некуд, да се мора одлучити на једну страну.

Прво што је онако изнурен и уморан учинио, то је да потражи стан, да се прибере, да се

одмори, да колико толико среди утиске и да размисли шта све он треба да предузме у
Србији, да види куда да иде, кога да тражи, с ким да се разговори и договори.
– Куда ћу? – чисто гласно запита самог себе.

И заиста он није умео да на то да себи одговора.

Разне мисли падаху му на ум, ал’ он је некако осећао да све то нема смисла, да све то што
би он желео не може бити. Најзад паде му на ум Драга и душу му обузе чежња и бол, а
сузе се скотрљаше низ његове бледе образе.

– Морам тамо ићи! – изговори опет полугласно за се и јурну ка Крунској улици, како је
обично Београђани зову и сада и онда, а иначе улици Краљице Драге. То тамо, то место
куда је он нагао била је кућа његове миле Драге, кућа тог његовог и „српског“ Анђела
милосрђа.

Стигао је тамо, стао пред кућу и гледао тако као да гледа у затворен рај, гледао и сећао се
љубавних часова своје младости.

Улица мирна. Тек гдеко промакне мимо њега и иде даље својим послом, или жури кући. И
жандарм је на својој линији, шетка тамо амо и загледне овде, онде на покоји прозор
сутерена.

Крај једнога је баш нарочито шеткао, нарочито лупао при ходу цокулама, нарочито се
искашљавао, док се најзад не појави на прозору румено свеже лице младе Тотице и један
део њених облих груди. Ту настаде шушорење, смех, мењају се чежњиви погледи, и чим
се чују улицом нечији кораци, жандар се склони мало у страну, направи лице озбиљно и
важно, као што и доликује његовом чину и достојанству, а Тотица се одмах нађе у кујни у
послу. Па и пролазник често иако није заинтересована личност, није баш с раскида да
погледа у крепко тело, у обли го врат и у пуне засукане руке до рукава. И чим опет нико
на улици не смета, опет се двоје мило и драго нађу заједно на прозору и продуже свој
разговор, који је, ценећи по изразу њихова лица, веома сладак и интересантан.

– И он је срећнији од мене! – уздахну Александар, мислећи на жандара. Он своје злато има

крај себе, а ја сада немам никога.

Стојећи у присенку, посматрао је то срећно двоје што се тако слатко забављају и туга све
јача и јача обузимаше његову разорену и растројену душу.

Наједном он виде како се жандар наже ближе лицу младе Тотице, она га ђаволасто пљесну
руком по образу, трже се натраг и њен звонак весео смех разлеже се улицом.

Жандар још једном погледа на своју драгану, па онда пође улицом напред идући
Александру. Александар се није мицао с места. Опет се загледа у прозоре Драгине куће и
слатка прошлост се обнављаше у живим сликама пред очима његовим.

Жандар наиђе поред њега, погледа га подозриво, прође даље и застаде на другом ћошку да
одатле посматра Александра. Александар је дуго и дуго гледао у прозоре, па опхрван
тешком тугом клону, обори главу и сузе га наново облише. Жандарму, који га пажљиво
посматраше, учини се још сумњивије његово понашање, и пође опет к њему.

Александар се трже и погледа у жандарма, који се примицаше све ближе, гледајући га

право у очи.

– Војниче – рече му Александар – кад неко овде у Београду не зна где ће да се одмори и да
преноћи, шта он онда ради?!

– Тхе, шта ради?! Одакле сте ви?

– Ја сам… – поче Александар, али се некако на брзу руку није могао сетити како да се
каже.

Жандарм га погледа строго.

– Ја сам странац – додаде живо Александар – па не знам како то иде у Београду. Треба
умети наћи стан.

– Иде се у хотел, а ако не, онда полиција понеком нађе места.

– Иде се у хотел?

– То сваки зна.

– Врло је интересантно спавати у хотелу у Београду, дакле то и ја могу?

– Сваки, брате, иди па спавај! – рече му жандарм, видећи да је заиста збуњен и

необавештен, а једва је и иначе чекао да се врати оном прозору и Тотици.

Александар и нехотично чим изиђе у главну улицу окрете лево и сврати у једну меану
средњег реда. Било је већ доста доцкан. Столице дигнуте на столове, меана поквашена па
се осећа мирис земље, задах нечистоће. За једним столом, близу келнераја, седе двојица,
пију вино и нешто поверљиво, шапатом разговарају. За једним округлим столом у средини
меане седе њих десетак начичкани један до другог, а њих су опколили још два реда
гостију што стоје. Док се близу не приђе и не завири боље они што седе и не виде се од
ових што стоје около. Играју „конгена“. Час дубоко ћутање, само се чује како пада карта,
док тек неко прекине:

– Плати пуба.

– Ух, свеца ти картиног, и четврту даму туче.

– Чији је пуб?

– Мој.
– Извините! – умеша се још један.

– Шта извините?

– Ја сам метнуо на пуба, а ви сте на деветку.

– Није истина, ево људи.

И кибицери се поделе на разна мишљена и настаде свађа.

– Тако сте ви и мало пре наплатили моју паролу!

– Знају вас сви како ви непоштено играте карте, а знају и мене.

– Море, баталите се људи свађе.

– Хајде окрећи, а они нек се свађају до зоре.

– Не може то, ја сам изгубио.

– А шта сам ја радио, ето ово овде мало ситнине кошта ме шесет динара, и ја хоћу да
играм.

После дуге свађе, дугог и бурног објашњења, једва се расправи то крупно питање и ствар
срећно пође даље. Опет ћутање и чести прекиди:

– Носи паролу, чија је.

– Та шта си се најмио те даме, коме је још сукња помогла. Иди на другу карту, молим те,
видиш да ћеш с том дамом проћи горе но Александар с Драгом. И он сецовао на сукњу, па
и главу изгуби.

Ту многи, којима не иде карта рђаво, ударише у смех.

– Стани, брате, не дирај новац, ја плаћам.

– Плива седмица.

– Динар масти.

– Шта чекаш, окрећи!

За келнерајом момак дрема, управо спава стојећи и само се на већу грају тргне, отвори
сањиве, полукрваве очи, погледа тупо, па опет му глава стане климати лево, десно,
напред, натраг.
За једним столом, баш до самих врата на која се с поља улази, седе два амалина. Пију
ракију, већ су добро повукли, те почињу да гунђају, псују и грде господу, вичу на
богаташе, па тек одједном прекидбше и један поче певушити рапавим, промуклим гласом:

– Да сам газда ко што немам пара!

– Деде, побратиме!

– Здрав си!

Александар је, седећи сам за једним столом, посматрао све ово прилично дуго иако беше
уморан, а нарочито га она напомена о сукњи збуни и узнемири.

Александар изгуби вољу на све то што се у тој меани дешавало, диже се и приђе келнеру,
који је као што смо рекли, спавао стојећи. А спавао је тако слатко, као да је у царској
постељи. Ништа се њега није тицало што се они због „конгена“ свађају, што он стоји, што
су изврнуте столице метуте на столове, што је погашена сва друга светлост по меани, сем
сијалице више стола за којим су играли карата. Александар је сада добио једну једину
мисао која га је једино мучила, која га је управо раздремала, али у ствари убила, а то је она
реченица коју је онај играч изговорио: „И краљ Александар је сецовао на сукњу, па је и
главу изгубио.“ Та једна једина реченица учинила је читав преврат у његовом
расположењу и осећању, и он је тек сада имао стоструку потребу да буде сам, да се удаљи
из друштва, да се прибере.

– Добро вече! – назва он келнеру.

Келнер у тај мах клону главом на груди и хркну као да се опростио неког великог терета.

– Добро вече! – понови Александар.

Келнер проговори дубљим хркањем.

Александру дође да се раздере, да викне бесно и трупне ногом исто онако како је издавао
наредбе да се пуца у месо, исто онако како је толико викао на радикале, на најоштрије
опозиционаре њему драге реакције:

– На Карабурму ћу ја те псе!

Хтео је то, хтео је и да почне псовати исто онако као што је као краљ земље псовао
таљигашким језиком и он би то и урадио, да није видео да се у Србији учиниле грдне
измене, да се десила велика разлика од онога доба од када је он престао бити краљ у
Србији, јер он је видео да је чак и маса улична постала под новим демократским режимом
нека врста величанства, и да се тој маси не сме више по старински треснути ногом и
викнути:
– Ја ћу тебе да пушкарам, фукаро једна, или кушуј и слушај што ја наређујем!

Александар је видео, на његову жалост, да се сада мора другојачије разговарати с масом,

мора се разговарати онако како он никада није ни сањао да се с њом разговара. То јест,
једини је ваљда он и схватио целу ствар на тај начин, јер је био препаднут и збуњен
догађајима које је одма при повратку на земљу видео у Београду.

Чудовата психолошка промена у овом човеку. Александар, тај човек који је наређивао да
се усијаним гвожђем прље очи његових поданика, које је као најбоље у својој земљи
потрпао у влажне тамнице, бојећи се да не сметају његовој оргијској и суманутој
политици, његовим страстима и манама, које је он пошто-пото морао задовољити, па
земља и пропала; тај човек сада, кад се у ово доба враћа у Србију после тако кратког
времена, осетио се збуњен не само пред масом, него и пред једним делићем те масе – пред
келнером који безбрижно и ревносно дрема.

Кад се келнер не трже, не пробуди на два његова поздрава са „Добро вече“ овај бивши
краљ осети се као неки поданик пред тим делићем масе, и он се стаде смишљати како да га
ослови.

– Да му кажем величанство! – мишљаше, али то није величанство, он је тај појам добио о

целој маси и онда у својој памети закључи како је најправилније и поче говорити келнеру:

– Ваше височанство!

Келнер ревносно дрема.

– Ваше височанство – понови он гласније, али никаква одговора, јер је келнера сан дубок
савладао.

У том један од оних што играју „конгена“ узвикну једном кибицеру:

– Шта се наслањаш на мене, животињо?… Видиш ли да све изгубих. Баксушчино једна.

– Височанство! – опет ће Александар.

– Парола пуб! – опет ће један играч.

– Атанде! – викну други.

– Ама шта се ова будала млати с некаквим височанством келнерским, која је то сумлата,
те ми само малерише крату! – викну један коме не пође за руком да погоди шест пута на
седмици, а затим се раздра нервозно, као што и мора човек који губи:

– Голубе, животињо, шта си ту задрљио те клањаш као Турчин, види, стоко једна шта хоће
овај лудак, што те зове височанство.
Голуб прену и погледа Александра дремљиво, управо безсловесно.

Александар је тако исто, још много збуњеније, гледао у келнера, и тек сада није могао
разумети ситуацију, која је и иначе за њега врло неразумљива. Гледали су један другог, а
ни један ништа не говори. Александар први покуша да нешто каже, али га спречи онај
нервозни играч који се раздра колико га грло доноси:

– Голубе, стоко брљива, шта блејиш?!

Голуб погледа на ту страну откуда дође глас и одговори тромо:

– Гледам посао!

– Какав посао, зар ти је посао да дремаш ту као каква џукела, пгго не питаш ту будалу шта
хоће?… Како је ушао у меану среће немам, пође ми карта наопако.

– Остави се, бога ти, што сад правиш ларму џабе, нека њих двојице, па нека се објасне! –
умирују остали оног нервозног играча.

– Ама како да се објасне, побогу брате, како да се објасне кад видиш ли да је Голуб брљив,
а овај други луцкан, па га још однекуд зове височанство.

– Е деде, височанство, скувај мени једну каву да и ја будем те среће да ме височанство

служи! – заповеди келнеру један од играча.

– Дај и нама пола литра вина, кад си постао височанство! – наручи један од оних двојице
што су седели за столом засебно.

Сви ударише у грохотан смех.

Александар се још горе збуни, а келнер се наљути, па поче да се обрецује:

– Шта ви, молим вас, терате комендију са мном? Ја нисам ничија спрдња, ја овде служим
поштено.

– Па ко брате, тера комендију?

– Ви терате комендију. Ја ћу да затворим меану, па квит, ја нисам овде за спрдњу.

– Па тај ту пред тобом тера комендију. Ти тамо дремаш, спаваш, шта ли радиш, а он
окупио једнако: Височанство, височанство!

Келнер погледа љутито Александра поткрвављеним, непроспаваним, а дремљивим очима,

па га оштро запита:

– С киме ви терате комендију?

– Ја, ја… Ми… Ми мислимо.

– Који ви?

– Ми, ми Алек…

Настаде урнебесан смех, који прекиде Александра да изговори до краја своје име.

Прекидоше људи да играју карата, па се лепо похваташе за трбух од смеја.

– Е ово вреди пара, овако изненадна смејурија! – рећи ће један.

– Пази, молим те, у каквом друштву седимо ми. Голубу оде нумера далеко, постаде
височанство, а овај почео говор као покојни Александар прокламације: „Ми Александар“.

– Кога ви зовете височанство?! – цикну још раздраженији келнер и унесе се Александру у

очи.

– Па ја, ми, знате…

– Шта ја, шта ми, коме ви височанство? – цичи келнер, а сав се тресе од љутине.

Остали у меани све у већи смех.

– О, људи божији, куд на ово наиђосмо!

– Знате маса, па је то сада интересантно, то ми знате, изгледа као величанство, а ви, ви сте
онда височ…

– Шта маса, каква маса, зар сам ја, бре, твоја комендија, ја иако сам келнер, ја сам човек, ја
имам свести и осећања, ја не дозвољавам… – И келнер јурну на Александра и ухвати га за
груди левом руком, а десну измакну.

Скочише гости из меане, којима не би ишло у рачун да им се поквари овако лепо

задовољство.

Задржаше Голуба да не удари Александра.

– Пустите ме да убијем пса, коме он прича некако височанство?! – виче Голуб и отима се.

Људи га стегли за руке и не даду му маћи.

Александар се потпуно изгубио. Осећао је да у томе моменту треба нешто да каже, а није
имао израза, није имао гласа, није могао речи проговорити. Он је увидео да оно како је он
на брзу руку за један дан с’ватио, није тачно, а суштину ствари праве прилике; није тек он
могао разумети не за дан, него никада, кад ни ми који смо повазда у маси не умемо, нити
можемо схватити наше политичке прилике.
Наједном грунуше врата треском. Сви погледаше на ту страну. У ме’ану уђоше њих
неколико. Два грађанина, Београђана, један наредник и четири комите. Одмах при уласку
запева један од оне двојице Београђана:

– Хеј, главу дајем, Крајину не дајем!

– Јаој! – одјекнуше сви те изгледа да су ту песму раније певали па је сада само продужили.

– Вина! – викну један од комита. Мрка лица, препаљен сунцем и непогодама времена,
витак, крепак, завидног здравља, а очи му блистају као лучеви.

– Полако де – виче келнер.

– Шта полако, одма’…

– Сааааад! – отеже келнер своју стару песму.

И келнер и гости напустише Александра, па сви обратише пажњу на нове госте што са
треском врата и снажном, силном песмом упадоше унутра.

Један од комита с белом капицом на глави, беле чакшире, опанци на ногама, дугачак
револвер за пасом. Млад, око тридесет и неку годину, страшна погледа как’и се не виђа
међу нама који по вазда чепамо београдску калдрму, мало је на’рамљивао на једну ногу,
али то му ништа није сметало да буде активнији и бешњи него и један други.

Седоше за сто.

Београђани, који су за столом играли карте, одмах намрачише лица, није им се допало
ново друштво. Они су били вољни да батале и игру карата, али да сеире у оном
јединственом објашњењу између Александра и келнера. Али овај упад, управо бујица, која
изненадно наиђе беше им непријатнија него ишта.

Нови гости заседоше за један округао сто и келнер, који се од ових снажних гласова
раздрема, однесе им одмах вина.

– Деде викни ону! – наређује онај што мало на’рамљује на једну ногу једном младићу,
коме нема више од двадесет и две три године.

У башти ми зумбул цвета,

Ја га не берем,

На зумбулу булбул поје,

Ја га не слушам!

Драга драгом поручује,

Дођ’ ми довече,

Не могу ти, драга, доћи

Ни за годину!

Пусти пути затворени

Од Руменлије,

Скендер-бег их затворио

Хоће да роби!

Паша роби, куга мори,

Авај туго голема!

Јекну у загушљивом простору та свежа, здрава и силна песма из здравих младих груди
млада идеална човека и онај што ’рамље мало, шчепа пун литар вина кад наиђоше
стихови: „Не могу ти драга, доћи ни за годину“ – и тресну литар по лампи која је висила
одмах до стола где сеђаху они Београђани што су играли карте.

– Какав је то безобразлук?! –дрекну један од играча и подиже столшцу,

– Седи – рече му онај што нарамљује на једну ногу (јер тек је изишао из болнице) – ја
нисам дошао овамо да се крвим и кољем с браћом нашом; мени је тешко, није ми лако, ја
сам кућу своју разорио, све сам жртвовао, све сам дао, до голе душе, до живота, па и њега
носим за то да мојим животом угасим бар неколико живота крвника наших, а после… Хе,
после… – Ту му речи застадоше и он запева гласом пуним туге и бола, али гласом у коме
кроза сву ту болну туту јечи страовита освета, мушка снага и одважност. И опет одјекну
загушљив простор силном песмом.

Моја је мајка Козјак планина

Усташи бре!

– То је изазивање, то је дивљаштво, ми хоћемо овде мира, ми нећемо да трпиму ту

ларму… Келнер, зови жандарма! – почеше викати играчи.

Устадоше и једни и други, настаде свађа и објашњење, док војвода, који ’рамаше још на
ону болесну, рањену ногу, стаде пред њих и уздрхталим гласом поче:

– Је ли ово Србија, је ли ово уздање наше? Ако је, пустите моје срце, нека пропева, нека се
зарадује, под сунцем и небом српског краља. Моје је срце било кукавица тужна што кука
на зидинама и рушевинама Душанова града у Призрену. Ја сам жељан да слободно идем,
ја сам жељан да певам српски. Наша су поља тамо опустела, јер не смеш изићи да их
радиш, тамо се не чује ништа што је слободно и српско и ја сам се борио, ја сам крв своју
просуо у две-три битке. Имао сам и много говеда, и много оваца, имао сам и блага другог,
имао највеће благо, породицу своју и сада, сада ко зна…

Војвода одмахну нервозно руком и продужи.

– Па зар сам заслужио да ме тако примате, да ми не дате у српској земљи да мало разбијем
дерте, да мало живот заварам, да заборавим тугу и бригу за својима, да ми бар овде срцу
лакне, доклe ми арнаутска пушка, или турска не олакша све?

Војвода ућута, ал’ брзо додаде:

– Хе, хе, како сте ви чудни, вама је сада једина, несрећа што не можете да играте карте.
Срамота је то, срамота од вас ако имало српског образа имате. Ви хоћете да ми и овде не
дате да слободно српски запевам, да и усред Србије доведете жандарме да ме по вашој
наредби даве, као што тамо даве Турци.