DIONIZIJSKI I APOLONIJSKI

Termine dionizijski i apolonijski pozajmili smo od Grka, koji su otkrili pronicljivom umu duboke misterije
njihove pogleda na umetnost, ne zasigurno u konceptima već u jako izraženim figurama njihovih bogova.
Preko Apolona i Dionisa, dva grčka božanstva umetnosti, mi smo shvatili da je u grčkom svetu postojala
ogromna razlika, u postanku i cilju, između apolonijske umetnosti skulpture i dionizijske umetnosti muzike.
Ove dve različite tendencije idu pralelno jedna sa drugom, većim delom otvorene u suprotnosti, i one
nastavljaju da podstiču jedna drugu ka novim i snažnijim rođenjima, koje ovekovečuju antagonizam samo
površno pomiren terminom „ umetnost “ , dok eventualno, metafizičkim čudom Grčke “ srčanosti “, one se
ne pojave kao par jedna drugoj, i kroz ovo spajanje naposletku proizvode jednako dionizijsku i apolonijsku
formu umetnosti – starogrčku tragediju.

U cilju shvatanja ove dve tendencije, zamislimo ih prvo kao one koji razdvajaju umetnički svet snova
i intoksikacije. Ovi fiziološki fenomeni predstavljaju kontrast sličan postojaćem između apolonijskog i
dionizijskog. To je bilo u snu, reče Lukrecije, da su slavne božanske figure prvi put se pojavile dušama
čoveka, u snovima veliki „šejper“ pogledao je sjajna tela natčovečanskih bića...

Prelepa iluzuja sveta snova, u kreacijama u kojima je svaki čovek pravi umetnik, je preduslov svih
plastičkih umetnosti i značajnog dela pesništva, takođe. U našim snovima, mi se naslađujemo u neposrednom
razumevanju figura, sve forme nam se obraćaju, ništa nije beznačajno ili izlišno. Ali čak i kada ova stvarnost
sna najjača, mi i dalje imamo, svetlucajući kroz nju, senzaciju koja je puka pojava.