Uspon i pad hrišćanstva1

Viktor Horn
Hrišćane lavovima ili u  Iskušenički test! Kako god, neće se dobro provesti. Lavovi bi bili možda nešto
milosrdniji, brži, jer njh vodi samo prosta egzistencijalna glad, ali jedanog 'pravog' Inicijata Našeg Svetog
Reda vodi egzistencijalistička glad za Slobodom, Istinom i Spoznajom, a ta Glad je neuporedivo pogubnnija za
nama drage hrišćane. Međutim, ovde nije reč o tome, shvatam, ovde nam je posao da hladno, racionalno i
nepristrasno, kol'ko smo to u stanju, opišemo uspon i pad tog fenomena osvrćući se na poteze, ideje, verovanja i
uverenja te religije, kroz istorijsku prizmu njegovih glavnih istorijskih tokove... Ovde se radi o gladi za
Znanjem, mada nisam uveren da ih i ta glad ne bi najrađe proždrala, barem kol'ko i oni lavovi...
Šta je to hrišćanstvo? Pitanje zvuči kao suvišno, ali, da li je? Na svetu danas ima toliko miliona 'hrišćana', a
ko nam od njih može reći šta je to hrišćanstvo? Toliko različit broj, različitih ljudi se iz, isto tako, najrazličitijih
mogućih razloga identifikuje s tim terminom, najčešće, ne shvatajući, šta bi to, zapravo moglo biti. Da budem
otvoren do kraja, i pravedan prema nesrećnicima, najveći broj njih to ni ne zanima.
Da bi se shvatilo, otkud danas takvo stanje među 'braćom' u Hristu, ma šta to značilo za svakog od njih, a to
je uveravam Te, dragi prijatelju, svašta, moramo se vratiti malo dalje u istoriju, u doba prvih hrišćana, pra-
hrišćana, da tako kažem. Na sam početak Ozirisovog Eona, kako nazivamo taj period.
Treba pogledati, najpre, kako je izgledala Judeja, tog vremena, gde je postavljena kulisa za ovu dramu koja
će ostaviti pečat na licu čovečanstva kroz vekove. Mislim da je najverodostojniji prikaz te jevrejske skupine dat
u jednom popularnom i komičnom TV ostvarenju koje se naziva 'Žitije Brajanovo', poznatog britanskog
Letećeg cirkusa Monti Pajtona. Ne kažem da su ingeniozni autori imali nameru da budi sarkastični prema 'sinu
božijem', ali hoću da kažem da, ko je shvatio 'Žitije Brajanovo' nije mu lako da bude hrišćanin i da bez
nelagode čita dobre vesti o dogodovštinama te iste družine.
Dakle, treba jasno pretstaviti, najpre, jedan narod, koji je već dugo, pod okupacionim vlastima rimske
Imperije. A okupacione vlasti, k'o svake okupacione vlasti nisu bile preterano omiljene međ' jevrejima 2, a ni
tako benevolentne, kako stičemo utisak iz Jevađelja. Razloge tog i takvog opisa u Novom Zavetu treba tražiti u
tome što su, po svemu sudeći, autori primenjivali autocenzuru, jer je čitalačka publika istih, ciljna grupa,
zaprvo i bila rimska publika. Ima dosta dokaza koji idu tome u prilog. Ne treba prenebregnuti ni to da se u
prkos crkvenoj mitologiji, autori jevanđelja, prema svim relevantnim istoričarima religije ne mogu naći među
savremenicima, pa samim tim ni među učesnicima i svedocima, osobe koju poznajemo kao Isusa ('Hrista'), i
datirana su od otprilike od sedamdesete do sto i neke godine ere vulgaris, u zavisnosti od jevanđelja do
jevanđelja, dakle više decenija posle Isusove smrti.
Najpre da vidimo, koliko nam mogu biti pouzdan izvor informacija takvi spisi? Pa, ne preterano. Zavirimo li
u sama Jevanđelja, kanda ona donose dobru vest na upadljivo različite i neusklađene načine, gotovo kao svako
od njih govori o različitoj osobi. Pogledamo li samo rodoslov na početku, to je posve uočljivo. Ova tri, tzv.
'sinoptička', nazvana tako jer, navodno, vide jednim pogledom na stvari, po Mateji, Luki i Marku, od kojih se
ovo poslednje smatra najpouzdanijim (sa izuzetkom opisa 'vaskrsenja', koje je kasnija interpolacija), nemaju
baš tako jedinstven pogled, dok je ono po Jovanu sasvim različitog porekla, neki kažu više mističkog,
gnostičkog. U svakom slučaju ova tri 'jednooka', crpu iz jednog ili više srodnih izvora, dok je Jovanovo crpelo
iz sasvim različitog. Služeći se sećanjem, ne želeći da ih nanovo studiram, i konsultijem literaturu, mada bi i to
bilo zanimljivo za jednu ozbiljniju studiju, držeći se okvira ove teme, potsetiću samo da je razlika u prikazu
zaista u toj meri očita, da je prosto neverovatno kako to nikome ne pada u uči u dovoljnoj meri, i to u pitanju
redosleda događaja, samih događaja, koji su upadljivo raznorodno opisani, mesta i načina rođenja, dana
raspeća i tsl.
Imajući u vidu višedecenijsko isčekivanje Mesije, svetovnog i duhovnog poglavara, od strane jevrejske
zajednice tog doba, jedne primitivne, sirove svetine, koji bi ih oslobodio ropstva i vratio staru slavu kući
Davidovoj, koje je poprimilo već uveliko razmere masovne histerije, mesiju je neobarzovan i lakoveran puk

1
Ovaj tekst pretstavlja deo Iskusenickog Testa Viktora Horna, koji je potpisao sa fr. Homnius, što je pretstavljao njegov
iskušenički moto u . Neposredno posle toga, preuzimanjem Zaveta Neofita preuzeo je Mgički moto Babae Babalonis Bestia
Bellore.
2
'Jevreji' pišem mali slovom, jer se to odnosi prvenstveno na jevreje kao judaiste, u religioznom smislu. Shvatanje jevrejstva kao
nacije, u savremenom značenju tog termina, straijeg je datuma podosta.
video svudge. Situacija je bila slična situaciji onoj u Indiji, gde svaka čatrljica ima svog 'favorite' gura, avatara
ili već kakvog božijeg pretstavnika, ali umnogome fanatičnija, desperantnija. Ne treba zaboraviti da je nemali
broj ljudi video mesiju u Jovanu Krstitelju, recimo, i to dugi niz godina i posle Isusove tragične smrti, a postoji i
anegdota, o prijatnoj popodnevnoj šetnji Pontija Pilata, godinama posle tog 'incidenta', Golgotom, gde je na
način na koji je usmrćen Isus, što je bio poprilično čest i uobičajen način egzekucije tog doba, usmrćeno na
stotine drugih nesrećnika iz raznoraznih razloga, u kojoj je Pilatu saopšteno da je tu usmrćen i Isus. Pilat je
upitao: 'Koji Isus?'.
Bilo je tu i raznoraznih sekti, a špekuliše se da li je Isus pripadao jednoj od njih i kojoj. Najviše je pristalica
među istoričarima, koji ga svrstavaju među esene ili , pak, u, nepravedno ocrnjene, fariseje. Doduše, nije
neverovatna ni ona teza, da je Isus, po svemu sudeći, imao i jasan politički cilj, te da ono 'INRI', ili-ti 'Car
Judejski', istaknuto iznad njegovog rasčerečenog i prikucanog tela, nije samo posprdno tu istaknuto. No, to nije
naša tema...
Ono što želim da istaknem je, da nam se valja otrgnuti tom utisku koji stvaraju Crkva i neohrišćanska pop
kultura kroz filmove i opskurne propagandističke tekstiće, da su se nebo i zemlja, maltene, zaustavili i da je
pozornica čovečanstva bila Judeja tog toba. Zapravo ni sama Judeja tog doba, nije bila preterano zagledana u
misiju 'sina božijeg'. Nije ga prepoznala kao takvog, s pravom ili ne, videćemo kasnije. Zapravo još dugo ga
niko nije prepoznao, kao takog, sve dok jedan mudar i lukav čovek, koga upoznajemo najpre kao Savla, a
potom i kao Pavla, i to 'svetog', nije dosetio da uzme stvar u svoje ruke. Nije preterano reći da je ono što
poznajemo kako hrišćanstvo, sa svim njegovim varijacijama, kako danas, tako i kroz istoriju, u velikoj meri
'zasluga' tog čoveka. Ali ne samo njegova, svačijih i svakakvih prstiju tu ima. U tom smislu krajnje je poučno
štivo Kroulijevo 'Jevanđelje po Svetom Bernardu Šou'.
Čitajući o podvizima prvih hrišćana, ako sklonimo u stranu fantastične elemente tih priča, ne mogu se oteti
utisku da je hrišćanstvo potsećalo na masovan i, uprkos uverenju, specifično militantani pokret, sličan onome
koji danas možemo videti u Jehovinim svedocima, recimo. Ne može im se ne priznati hrabrost i fanatična
odanost ideji, kao ni međusobna solidarnost. Hrišćanski pokret tog doba odlikovale su sve karakteristike
jednog revolucionarnog, pokreta - nezadovoljstvo vladajućim društvenim vrednostima i samim odnosima u
društvu, profetsko pozivanje na novo i bolje doba koje je pred nama, pravdoljubivost, kako su je prvi hrišćani
videli i tsl.
Socijalna struktura rimskog društva išla je na ruku hrišćanima, koji su, svesno ili ne, podilazili strahovima i
nadanjima običnog čoveka onog doba. U religioznom smislu, sve je bilo transparentno jasno - dobro, zlo, greh,
kazna, nagrada, ono što je 'bogougodno'...; a egalitaristički element socijalne demagogije, gotovo socijalistički,
na neki primitivan način, kako bismo to danas klasifikovali, ili možda, čak, skoro komunistički, samo bez
prčkanja u privatnu svojinu, je više nego odigrao bitnu ulogu, među obespravljenim staležima rimskog društva,
među robovima i siromašnijim paganima prvenstveno.
Priča o prvim verovanjima hrišćana nije tako jednostavna kao što se to, na prvi pogled čini. Hrišćani još
nisu imali razvijen sistem verovanja, nego su lutali od ideje do ideje u jevrejskom potkontekstu, prvenstveno.
Isusova božanska priroda, zapravo i nije, bila nesumnjiva, na način na koji je to danas, sve tamo negde do
četvrtog veka. To je bio dug i složen proces, posebno imajući u vidu da sam Isus nikada nije tvrdio ništa slično,
uprkos široko rasprostranjenom uverenju o tome među današnjim hrišćanima. Čak ga ni Pavle nije nikada
nazivao tako, iako ga nije smatrao ni 'običnim' čovekom. On je predvodio neku vrstu reformisanog hričćansko-
mesijanskog judaizma.
Treba, prvenstveno, razumeti religiozni milje iz koga je poniklo hrišćanstvo i stepen fanatičnog monoteizma
koji je odlikovao judaizam, pa onda shvatiti da je bilo sasvim nemoguće pojmiti 'otelovljenje sina božijeg' na
način na koji ga hrišćani vide danas, ma kome u Izraelu tog doba. Mesija nije bio bog, niti je to iko ikada
tvrdio, a sasvim izvesno, nikako nije mogao završiti onako, već doneti slobodu jevrjima. Tako su, barem, svi
'upućeni' videli njegovu ulogu.
Pavle, inače i sam jevrejin i farisej, bio je ubeđen, ili je barem tako tvrdio, da on jeste mesija, i da Isus, koji,
u međuvremenu, postaje Isus Hrist (Hrist na grčkom znači upravo to - mesija) nije ekskluzivno jevrejski
'prorok', te da hrišćani nisu isključivo jevrejska sekta, što je i izazvalo sukobe među prvim hrišćanima.
Možemo samo zamisliti šta bi učinila njegova deifikacija, u tom trenutku. Za tako nešto je bilo potrebno vreme,
do nje je došlo dosta kasnije, i to do sasvim neočekivane, imjući u vidu iz kakvog mita je poteklo to verovanje.
Najpre je hrišćanstvo moralo da se udalji od uticaja judaizma, a hrišćanstvo i judaizam su u tim prvim danima,
bili neraskidivi deo jedne te iste priče, i to nije bilo u toj meri neprirodno, kako nam se iz današnje vizure čini,
naprotiv. Rimljani su hrišćane i doživljavali, najpre, kao samo jednu od mnogobrojnih jevrejskih sekti.
Bogomolje su im bile slične sinagogama, a nisu ni njih izbegavali, u prvo vreme.
 Verujem, da je u šoku, nakon smrti njihovog učitelja, koji je morao nastati među njegovim sledbenicima, u
prirodnom psihološkom impulsu, došlo do neke vrste nesvesne racionalizacije, u kojoj su pokušali sebi i
drugima da objasne taj užas, imajući u vidu očekivanja koja su od njega imali, pa se tako rađaju prve ideje o
tome da je on umro radi iskupljenja neke vrste. On sam nikada ni o čem sličnom nije govorio. Gresi
čovečanstva su sasvim dobra osnova za stvaranje nove legende. Naravno, u tom trenutku, još uvek nema
nikakvog spomena o 'prvobitnom grehu', a Adama i Eve se malo ko još seća. Čovečanstvo će na taj mit potsetiti
tek Sabor u Nikeji održan 325. godine, na kome će uostalom tek biti konceptualno uobličeno hrišćanstvo.
Sasvim je jasno da 'običan' smrtnik, po verovanju ondašnjih ljudi, nije bio u stanju da učini takav poduhvat,
čin velikog iskupiteljskog posla i tu su koreni te ideje o bogočoveku. Izbezumljeni, dakle, bez svog voljenog
vođe, i njegove moći i mudrosti, preneli su deo toga na sebe kreirajući mit koji je s vremenom postao vezivno
tkivo mitologije zapadnog društva, utkano u njegovu samu srž. Naravno, ideja o posredništvu između ljudi i
boga, te vrste nije nova, nov je ekskluzivitete te žrtve. Božiji jedini sin, koga je poslao da iskupi 'grehe'
čovečanstva strašnom nevinom žrtvom. Motiv nevine žrtve nije, takođe, nov.
Nakon raspeća, hrišćani su počeli da veruju da je Hrist 'vaskrsao', i što je posebno neobično - u telu. Njegovo
telo 'uzneto' je na nebo, što je jedan od primitivnijih oblika verovanja te vrste, mada primeren sujeverju onog
doba i doživljaju 'neba', božijeg obitavališta, kao geografskog pojma, sličnom Madagaskaru, recimo. Jedino što
nemamo tačne koordinate, inače...
Postoji niz kontraverzi o tom nestanku Isusovog tela o kome pišu jevanđelja, neka od nih špekulišu, na
manje ili više uverljiv način, da je Isus nekako, volšebno preživeo celu tu dramu. Ne bih ulazio u opravdanost
takvih tvrdnji, ali čine mi se malo verovatnim.
Otud, dakle, i danas tako rasprostranjeno verovanje da će prilikom tvz. 'sudnjeg dana', kada će Hrist doći,
da 'sudi' (!) ljudima, i razvrstava, ko je za 'raj', a ko za večne (!) paklene muke, naša tela biti vaskrsnuta i u
njima ćemo uživati te blagodeti ili muke tog suda, svako prema 'zasluzi', naravno. Verovanje da je Hristov
'drugi dolazak' jako blizu, bilo je izuzetno izraženo među prvim hrišćanima, o čemu jasno svedoče mnogi
tekstovi Novog zaveta. Iščekivanje se, evo, nastavlja...
Onog momenta kad je hrišćanstvo postalo nezaobilazni društveni činilac, zbog sve veće masovnosti i
popularnosti, kod narodnih masa, Rimljani su rešili da ga inkorporiraju u svoj sistem. To je odlika svih jakih i
dugovečnih društvenih poredaka, fleksibilnost u pogledu stvari koje nisu nužno u potpunosti antagonistične,
iako se u početku čine takvima, i sposobnost sistema da ih učine svojim sastavnim delom. Pogledaj samo
zapadno liberalno-kapitalističko društvo od Drugog svetskog rata do danas i njegov odnos prema rokenrolu,
sindikatima, hipicima, manjinskim grupama... Poznato je da je Konstantin 312. najzad legalizovao hrišćanstvo,
ono je postalo državna religija, i mada ne jedina, jer su pagani i dalje bili brojni, u Crkvu su polako počeli da
ulaze ljudi i da bi obezbedili udobniji život, i određene pogodnosti koje je to vuklo sa sobom. Glavnom religijom
postaće tek pedesetak godina kasnije. Nejasno je u potpunosti kako je do toga došlo i zašto.
I tada, mic po mic, kao mnogo puta u istoriji progonjeni postaju najbolji progonitelji. Revnost ih je ubila! Iz
katakombi hrišćani su izašli sa osvetničkim duhom, vrlo nespremni da se strpe i popričekaju da njihov 'nebeski
sudija' dođe, počeli su sa progonima i satiranjem svega nehrišćanskog, a paganske kulture posebno. Dobro je
poznata priča o tome da bogovi starih religija postaju demoni novih. Ni u ovom slučaju nije bilo nikakvih
iznenađenja... Vekovima potom, mogli smo da slušamo, gotovo iste gadosti koje su mogli čuti i prvi hrišćani o
sebi samima, iz usta neprijateljski nastrojenih Rimljana. To se posebno odnosilo, kroz vekove, na jevreje, koji
su na neki volšeban način postali glavni krivci za Isusovu smrt, pri čemu su hrišćani nastojali da potpuno
potisnu svest o tome da je i sam Isus bio jevrejin, prenebregavajući da su i njegova porodica i svi njegovi
učenici i prijatelji bili, takođe, jevreji, te da je hrišćanstvo izniklo upravo na jevrejskom religioznom tlu, bez
koga ne bi ni postojalo. Psihijatri, psihopatolozi možda, ovo bi mogli, verovatno, da objasne nekakvim
sindromom oceubistva.
S vremenom, a počev od tih najranijih dana, hrišćani su imali potrebu da stvore sebi, neku vrstu, arhi-
neprijatelja, čiji su im se pipci, potom počeli pričinjavati svuda, čak i među 'nepravovernim' hrišćanima,
vekovima kasnije. To je posebno zanimljiv fenomen. Tom neprijatelju nadenuli su ime Satana, što je termin koji
se u Novom zavetu, koji je osnovno izvorište, ili barem trebao da bude, verovanja za hrišćane, uopšte ne
spominje, dok se u Starom zavetu, što je proizvoljno napravljen odabir starih jevrejskih tekstova, koje su
hrišćani počeli da priznaju kao svoje, pominje sporadično, na par mesta, i označava 'protivnika', što je i
značenje ove hebrejske reči. Satana je bio neka vrsta anđela, kome je posao bio da optuži čoveka pred bogom,
mada je još uvek bio u službi božijoj. Nije ga karakterisala zloćudnost, koju su mu pripisali hrišćani, kasnije.
Bio je nešto kao 'doctore in contrario' za papu, u vekovima koji dolaze.
 S vremenom, hrišćani su Satani, tj. đavolu, poklonili mnogo veću ulogu. Postao je sila koje je gotovo jednaka
Bogu, i deluje u potpunosti nezavisno od njegove volje (mada i tu postoje neka sporenja među teolozima), samo
sa suprotnim predznakom. Postao je oličenje svega nehrišćanskog najpre, pa potom i anti-hrišćanskog. Njegove
tragove hrišćani su počeli da vide zaista svugde, počeli su da ga prepoznaju i u starim mitovima, uključujući i u
onom drevnom, danas svima po zlu dobro poznatom - o Adamu i Evi, gde je dobio ulogu zmije, koja 'iskušava'
ovo dvoje nesrećnika. Taj mit će postati osnovnim nosiocem ideja za hrišćane. Borba protiv ovog pra-
neprijatelja uzeće svoj danak u krvi i mnogo će ljudi stradati, jer su negde, nekako, prepoznati kao sluge ove
mračne sile.
Međutim, do toga ćemo još morati da popričekamo. Dugo je još ljude, najpre, zbunjivala ta pričao o bogu i
njegovom sinu - jeste jedno, nije jedno; kako jeste, ako jeste i tsl., kao i o nizu drugih uznemirujućih pitanja. U
nedostatku zvanične ideje bilo je tu papazjanija svakakvih vrsta. Najzad je, kada su ti sporovi počeli da,
verovao ili ne, prete podelama u Rimskom Carstvu, car Konstantin sazvao taj po mnogočemu zlosrećan Sabor u
Nikeji, današnjoj Turskoj. Sudbina čovečanstva bila je zapečaćena, za narednih gotovo dve hiljade godina. Na
tom saboru su hrišćanski biskupi, te premudre glave iz čitavog hrišćanskog sveta, uobličile izgled sadašnje
Biblije, Stari i Novi zavet, najčitanije knjige ikada napisane, koja će uticati na generacije i generacije ljudi. To
je ključni dokument Ozirisovog Eona. Pozabaviću se malo svim tim teološkim judeo-hrišćanskim zavrzlamama.
U Nikeji, početkom četvrtog veka ere vulgaris, dakle, usvojen je čuveni Simbol vere, i najzad je, iz te
kuhinje, svetu u lice pogledao - trolični bog! To je doktrina kojom bi prvi hrišćani bili neobično zbunjeni, a sam
Isus ponajviše. U već konfuznu priču o ocu i sinu koji su jedno, a nisu, uveden je element 'svetog duha', meni iz
ne baš razumljivih razloga, i nikada, po meni, do kraja definisan, iako su se svojski trudili. Sasvim je moguće
da je nedostatak ženskog principa, prirodan u takvoj konstelaciji stvari, nadoknađen sterilnim 'svetim duhom',
bezuspešno doduše. Sabor u Nikeji pretstavljao je početak viševekovnih, beskonačnih teoloških rasprava, kakve
pretstavljaju presedan za istoričare religije, jer ih svet nikada do tada nije video, niti će ih, verujem, ikada
videti, izvan hrišćanskog korpusa. Vredi se setiti sarkastčanog prikaza Umberta Eka, u 'Imenu ruže', hrišćana
kao, u mnogome, gomile mračnjaka i mizantropa, koji vekovima nisu ništa drugo radili, nego su se sporili oko
krucijalnih religioznih pitanja tipa - da li je Isus imao pupak ili ne, i da li je imao kesu ili, pak nije, i na tome i
takvim pitanjima, koja su van svake ozbiljne rasprave i interesovanja za inteligentno biće, što bi homo sapiens
trebalo da bude, po definiciji, gradili teologiju i filozofiju.
Na Saboru je otkrivena još jedna neobična stvar - prvobitni praroditeljski greh! I iako hrišćani tvrde da je to
duboka tema, koju sva pojednostavljivanja skrnave, ona se bez ikavih problema može izložiti na vrlo
jednostavan način. Bog je, njenim usvajanjem, bespovratno postao hladni legalista, a njegovi zakoni su učinjeni
apsolutnim, iako su pokušavali da objasne, kasnije, da su oni, tj. bog i njegovi zakoni, zapravo nekako identični.
To ne pravi nikakvu suštinsku razliku. Bog se sveo na policajca i sudiju, koji brine o javnom redu i miru, o
javnom moralu, koji ponekad iskaže, doduše iskaže i svoju milost, jer bez njegove milosti i nema 'spasenja'. Evo
kako...
Temeljom svoje, inače bizarne, teologije su učinili apsurdno i čudovišno uverenje da je bog svog sopstvenog
sina, poslao da iskupi 'prestup' prvih ljudi, koji su proždrali neku jabuku, a to im nije bilo dozvoljeno (no,
no...), zbog čega se on izuzetno ražestio i nikako da se odljuti. To je 'praroditeljski greh', koji se prenosi na
svakoga od nas(!). Međutim, kao da to nije dovoljno teško saznanje samo po sebi, moramo imati na umu, da je
on milostivo (!?) žrtvovao svog sina da bi to nekako učinio egal situacijom. Da bi dobio zadovoljštinu, jednom
rečju. I, čiča-miča i gotova priča, mi sada treba da budemo zahvalni do neba (i više), te da zarad toga slušamo
našeg lokalnog protu. Jer izuzev pokornosti, kajanje nam je jedino oruđe da umilostivimo tog moloha surovijeg
i od one divljačke figura Jehove, čiji prikaz imamo u Starom Zavetu. Teolozi možda jesu govorili o bogu
ljubavi, ali su se svesrdno trudili da oslikaju samo patnje večno prokletih i neugasli pakleni plamen, a strah od
boga proglase vrhovnom vrlinom.
Naravno, svesno karikiram, ali treba imati u vidu da je velika većina ljudi to videla upravo na ovakav način i
živela u nezamislivo nepovoljnom, prenapregnutom psihološkom stanju, bliskom užasu.
Hrišćanstvo je, kao i sve ozirijanske religije, izrazito muška, patrijarhalna religija, što nikako ne znači da je
bila i muževna, naprotiv. Međutim, ono što je njena posebna osobenost, čini mi se, je da je ona do krajnosti
dovela, kod jevreja već imanentno prisutnu, duboko bolesnu opsesiju o nečistoti tela, kao takvog, i krajnje
neurotičan odnos prema seksualnosti, samim tim i izrazito ženomrzački stav an general, koji karakteriše
hrišćanstvo u svim njegovim vidovima, bez izuzetka. Doduše nijedna religija Ozirisovog Eona nije ostala imuna
na taj otrov.
Mada ta tendencija nije bila izražena, u tako drastičnoj meri, u ranom hrišćanstvu, postaće jednim od
sigurnim znakova raspoznavanja među hrišćanima, vekovima potom. U tom autističnom krugu ludila, žena,
čija je jedina uloga bila rađanje, je bila prenosilac kuge tog istog 'prvobitnog praroditeljskog greha', koji je njoj
i stavljan na dušu, i inače. I tu se taj krug mučne krivice, u tom protivrečju života i prirodi, monstruozno
zatvarao. Polna ljubav bila je, razume se, isključivo sredstvo za reprodukciju, i to najblaže rečeno nepraktično i
nelagodno sredstvo. Prljavo i 'grešno', nedostojno čoveka, kako su hrišćani u u grču samooptuživanja osećali.
Kao da su, iz sasvim nepoznatih razloga, bili neverovatno zbunjeni što im je bog uopšte i 'dao' takvo sredstvo.
Gnušali su ga se, kao i sebe samih, uostalom.
Genezom te u suštini anti-ljudske doktrine, neprijateljski nastrojene prema životu samom, par excelance,
kao i prirodi, opšte uzev, pozabavio se neobično snažno Fridrih Niče u samo praskozorje Horusovog Eona,
najavljujući velike promene. Hrišćanski pojam boga, smatrao je jednim od najiskvarenijih pojmova o Bogu,
koji su ikad pohodili ljude. To je ozbiljna i velika tema, pred kojom ljudski um i duh ostanu nesposobni da nađu
odgovore, korene i razumevanje.
Da bih ilustrovao tu mržnja prema polovini čovečanstva i dubinu nepoverenja i straha, u kome su ljudi
živeli, citiraću hrišćanskog 'mislioca' Tertulijana, koji je napisao: 'Zar ne znate da je svaka od vas Eva? Božija
osuda vašeg pola živi u ovom dobu, i krivica mora nužno da živi, vi ste vrata Đavola; vi ste one koje ste prekršile
božanski Zakon; vi ste ona, koja je ubedila Njega koga ni Đavo nije bio dovoljno hrabar da napadne. Vi ste tako
nemarno uništile muškarca, Božiju sliku. Vašom zaslugom, čak je i Sin Božiji morao da umre.'
S druge strane, hrišćani su, taj očiti nedostatak ženskog principa u svojoj religiji, i hrišćanskom panteonu
(sic), delimično pokušali da nadoknade obogotvovenjem i Isusove majke. Njoj, razume se, nije bilo dozvoljen
pristup u 'prvu ligu', na Tron, tu je svoja mesta ljubomorno čuvala 'božanska porodica', otac i sin, sa sve
duhom svetim (!?), ali je kult 'bogorodice', za prost svet, pretstavljao upravo to, na neki način. Mislim da su
crkveni oci bili toga duboko svesni, pa su na mestima hramova boginjama plodnosti iz paganskog perioda,
gotovo bez izuzetka građene crkve posvećene Mariji, Isusojoj majci, proizvedenoj ekspresno u 'majku božiju'
(!). Korene mita o 'bezgrešnom' začeću i tog koncepta 'bogorodice', ne treba tražiti u paganskom svetu, iako je
takvih analogija kol'ko god hoćeš, već u onim razlozima koji su Tertulijana, Avgustina, i druge, terali da pišu,
misle i osećaju telo, kao nešto 'grešno' i 'nečisto'. Kult te 'majke božije', koja, ni luk jela ni luk mirisala, u celoj
toj raboti, posebno je izražen u zapadnom hrišćanstvu.
Iako su racionalizam i filozofija, uopšte, kod ranih hrišćana pretstavljali prvenstveno defanzivno oruđe, jer
su bili izloženi nemilosrdnom podsmehu i jetkom omalovažavanju, od strane kulturnijeg dela rimskog carstava,
obrzovanog na helenskoj kulturi i istančanim osećanjem za meru i filozofiju, Zapadni hrišćani, prvenstveno, će
ipak, prigrliti to oruđe svesrdno i ugušiti doslovce čitavo čovečanstvo pokušajima da objasne i dokažu boga, na
tim osnovama, prečesto opisujući ga u potpuno antropomorfnim terminima i promašujući time temu, u
potpunosti. Ni u jednom, ni u drugom neće uspeti, sve do danas. A ni ubuduće ne treba očekivati nekakva
otkrovenja u tom pravcu. Čuvenih pet dokaza Tome Akvinskog, alfe i omege zapadno-hrišćanske teologije, koji
bi, navodno, trebali da 'dokazuju' božije postojanje, nisu opstali.
Hrišćane će posebno namučiti pitanje teodikeje, imajući u vidu kakvu komlikovanu filozofiju su stvorili, ali
neka se kuvaju u čorbi koju su sami i zakuvali...
Već u tom ranohrišćanskom periodu, neposredno posle Nikejskog Sabora, počele su se jasno uočavati razlike
između istočnog i zapadnog hrišćanstava, Vizantije i Rima. Vizantija je u to vreme pretstavljala najkultrniji i
jedan od najrazvijenijih delova čovečanstva, što je teško zamsliti imajući u vidu sva preimućstva zapada u
poslednjih nekoliko vekova, uključujući tu i kulturnu, filozofsku i naučnu supremaciju. Ipak, tadašnji Rim je
oličavao neuporedivo veći stepen krvožednosti, i primitivnog doživljavanja vere, što se, između ostalog,
manifestovalo krvavim krstaškim pohodima i svirepim progonima veštica, u vekovima koji slede. Teško je
zamisliti, danas, taj stepen zverstava, koji je u talasima trajao, zaista, vekovima kroz ničim ograničenu moć
'svete' Inkvizicije. Crkvene stege i pipci bili su nezamislivo snažni, i ni jedan aspekt života nije se mogao ni
zamisliti bez 'božijeg' uplitanja. Od krštenja, odmah po rođenju, pa do same smrti i bogougodnog ispraćaja na
'onaj svet', religija je apsolutno dominirala, svakim, i najmanjim aspektom, života svakog muškarca i svake
žene, koje su bile, ipak, u neuporedivo lošijem položaju. Nastojala je da bude sveprisutna, kao sam bog, a na taj
način je i vladala je, regulisala i oblikovala sve, i najsitnije aspekte života, i privatnog i profesionalnog .
Rimsko hrišćanstvo je hladno, rigidno, i čvrsto hijerarhijski ustrojeno, sa snažnim osećanjem eshatološke
misije. Papa je tako u posedu jedinstvene moći na svetu, da ni bog sam svevišnji nema moć da promeni ono što
'sveti otac' na zemlji veže i razveže, jer on je, bogati, u posedu ključeve ('claviculis') onog sveta, koje je Hrist
predao Petru, sa porukicom sličnog tipa ('vezuj, razvezuj....'). Smatra se da je papa, stoga, i nepogrešiv, pa je u
licemernim objašnjenjima, kako je moguće da je spaljen Đordno Bruno (inače hermetista, i zakleti
antihrišćanin), aktuelni poglavar Rimske Crkve, izbegavajući da spomene reč 'greška' rekao da je reč o
'bolnom nesporazumu'. Samo nije precizirao za koga bolnom. Papa se nije osvrnuo na ulogu koje je 'sveta
stolica' imala u odnosu na ropstvo, kao ni na, u najmanju ruku, kontraverzan stav prema holokaustu. 'In
nomine Patris....'
Katolici, inače, sva svoja bogosluženja drže na latinskom jeziku.
Istočne, pravoslavne Crkve, nemaju u toj meri burnu istoriju, koja je obojena religioznom komponentom,
iako je ne manje burna u uobičajenom smislu, niti su na tako drastičan način učestvovale u kreiranju istorije i
vrednosnog sistema društava čiji su sastavni deo bile. Nakon pada Vizantije, posebno, biblijski princip 'bogu -
božije, caru - carevo', pogotovo imajući u vidu da su te zemlje, uglavnom, bile pod islamskom okupacijom, je
bio u neuporedivo većoj meri izražen, te je Crkva najčešće bila 'narodana', u onom elementarnom smislu, kao
deo nacionalnog i kulturnog identiteta, ili u redovnim društvenim okolnostima, samo jedna od društveno
'korisnih' institucija, tj. subova svetovne vlasti. Od Crkve se, doduše, nije ni očekivao da, zapravo, pruži validne
odgovore na pitanja o smislu života, već je naprosto, pretstavljala sigurno okrilje tradicije. Kler nije bio bez
uticaja, naprotiv, kao u ruskom samodržavlju, na primer, ali Crkvene vlasti nisu pretstavljale nikakvu stvarnu
vlast u odnosu na Cara, što nije slučaj kod katolika. Nije bio redak slučaj da nepodobnog crkvenog
velikodostojnika otruju, primera radi, ili ga utamane na već neki primeren način.
U pravoslavlju je u neuporedivo većem stepenu očuvan i duh paganskih običaja i verovanja, koje je sama
Crkva negovala, i inkorporirala u svoj sistem, te je, onako pastirski, nešto bliža svojim 'ovčicama', na znatno
prirodniji način. Bogosluženja su na maternjem jeziku matične Crkve, ili pak na starom narodnom jeziku, kao
što je slučaj kod Srba i njihove Crkve, gde je bogosluženje na staroslovenskom, recimo. Filozofija i teologija je,
uz par časnih izuzetaka, i to novijeg datuma, neuporedivo sirovija, prostija i opskurnija u odnosu na rimsku,
iako su osnovni postulati gotovo identični. Pravoslavni sveštenici, što je zanimljivo, mogu se venčavati, za
razliku od rimokatoličkih koji su obavezni na apsolutni celibat, ili bar na tajnost...
Pravoslavci imaju običaj da ističu da nije bilo lova na veštice, i masovnih pokolja jeretika s njihove strane,
pokušavajući tako da potcrtaju razliku između njih i rimokatolika. Ipak, to nije sasvim tačno, a suštinska
razlika ne postoji, ma šta oni o tome mislili. Ne može se zaboraviti pokolj bogumila u Bosni, koji je vrlo
temeljno sprovela pravoslavna Crkva, pod Rastkom Nemanjićem, poznatijim kao 'svetim' Savom, koliko se
sećam. Uostalom najvećim delom svoje istorije pravoslavni narodi su bili pokoreni od strane islamskih osvajača
i deo Osmanskog carstva, te nisu ni mogli, kao vazalna religija organizovati ništa slično. U carskoj Rusiji, koja
nije imala tu nesreću, bilo je ne tako sporadičnih progone jeretika, kao i jevreja. U moderno vreme, prilikom
raspada bivše Jugoslavije recimo, pravoslavni velikodostojnici nisu nas ničim izneverili u tom smislu, kao ni
tokom Drugog svetskog rata, koketirajući sa srpskim fašistima Dimitrija Ljotića. Antisemitizam je i danas
prisutan u bogosluželjima pravoslavnih.
Formalni raskid između Istočne i Zapadne Crkve, nastupio je negde u jedanaestom veku, ako se ne grešim, i
to oko neke beznačajne i u svakom smislu bespredmetne teološke razmirice - da li 'duh sveti 'ishodi iz boga ili iz
sina (!?). 'Dotle to ide!' - što bi rekao besmrtni Ilija Čvorović u 'Balkanskom špijunu'.
Ipak, u rimokatoličkom 'raju' nije sve bilo tako unisono. Kler je postao s vremenom u toj meri korumpiran,
da je to postalo neizdržljivo. Postala je sasvim uobičajena stvar da se 'otkupljuju' grehovi! To je bio fantastičan
mehanizam, koji je puno kese zlatnicima, i raznoraznim dragocenostima, sveštenstvu (koji su očito, u
međuvremenu, na opšte zadovoljstvo, blagorodno razrešili onu večnu dilemu oko Hristove kese, razrešujući
time svaku, eventualnu, moralnu dilemu oko vlastitih), i Crkvi generalno, a davao mir svima koji su to mogli da
plate. I vuk sit, i ovce na broju. A bog? Pa on je nemoćan, sećaš se, papa neprikosnoveno vitla onim
'klavikulama'. Prosto brijlijantno. Ali nisu svi tako mislili...
Laici su sve manje osećali da im takvo hrišćanstvo pruža odgovore na pitanja, a očito nesaglasje između
priče o 'sirotom drvodelji' i bucmastih crkvenih velikodostojnika je u sve većoj meri bolo oči. U toj atmosferi,
Martin Luter, nemački teolog, negde u šesnaestom veku ere vulgaris, pokrenuo je svoj protest, protiv autoriteta
rimskog pape, i pokušao da nametne novu viziju hrišćanstva.
U suštini reformatori nisu ponudili ništa novo. Luter je teologiju vratio jednostavnijim formama. Nije bio
verziran u teološke zavrzlame po pitanju troličnog boga, a nisu ga posebno ni zanimale. Boga je video kao
aktivnog, a čoveka kao pasivnog, verovao je u urođenu 'grešnost' ljudi, i mogućnost iskupljenja isključivo
verom. Razvio je tzv. 'teologiju krsta', verujući da se bog može naći isključivo u patnji. Napisao je svoju verziju
Simbola vere, svoje 'veruju', i nazvao je 'Malim katekizmom'. Ništa revolucionarno.
Protestanti su, naprosto, odbacili hijerarhiju koja treba da posreduje između njih i boga i idolopoklonstvo
prema anđelima i svetcima, ali sve ostalo je bilo na svom mestu, jer Martin Luter je bio zaslepljeni antisemita,
ženomrzac, koji se užasavao svake seksualnosti, iako se založio za mogućnost da se sveštenim licima dopusti
pravo na brak, tvrdio je da sve buntovne seljake treba umlatiti, a bio je opsednut i Đavolom i vešticama, te su
progoni tih nesrećnih žena, čiji je koren u užasavajućem strahu, seksualne prirode, od strane protestanata bili
nastavljeni nesmanjenom žestinom i morbidnošću. Da, njegov bog i dalje je bio gnevni bog većine hrišćana.
Ono što ga je proslavilo je oštra osuda prakse oprosta grehova. Preveo je Bibliju na nemački, i inicirao
bogosluženja na jeziku razumljivom onima koji u njima učestvuju, Bio je ekskomuniciran od strane Rima,
međutim njegove protestantske ideje su naišle na odjek, kako u Nemačkoj, tako i širom zapadne Evrope.
Otpočeo je proces te i takve 'reformacije' hrišćanstva. Tako je rođen protestantizam.
Katolici i protestanti silo su se zakrvili i zaratili. Hiljade i hiljade ljudu stradale su u kasapnicma zbog stvari
koje niko nije mogao iskustveno da proveri, niti da dokaže, niti da opovrgne. Odjeke tih sukoba možemo čuti i
danas u savremenoj Evropi.
U okviru protestantizma, nisam se posebno bavio kalvinizmom, ni puritanizmom koji je proistekao iz istog,
jer su razlike zanemarljive. Kalvin je naprosto bio više zainteresovan za socijalno-politički aspekt religije,
stvarajući specifičnu radnu etiku kod sledbenika. U teološkoj ravni, karakteriše ga surova logika
predestinacije, po kojoj je bog svemoćan, te čovek ionako ničim ne može da doprinese svom spasenju, što će reći
da je bog, unapred, rešio neke ljude da spase, a neke ne. Pogađaš - kalvinisti su među spašenima.
Posle reformacije i doba prosvećenosti, posebno zahvaljujući, do tad neviđenom, razvoju nauke i tehnologije,
industrije, prodora novih liberalnih ideja, u svim sferama, raste i osećanje samopoverenja kod ljudi, osećanje
progresa i napretka. Razvija se osećanje individualizma. Kao da se bude, ljudi počinju da postavljaju pitanja.
Skeptična, jeretična, bezbožnička. Sve većma je bilo očito, da je Crkva bespovratno diskreditovana,
retrogradna sila, varvarskih i fatamorganičnih verovanja, koja stoji s one strane znanja, kao ogorčeni
neprijatelj ljudske slobode. Najzad, pojavio se jedan broj ljudi koji, čak, u svom otporu, su prestali da mare da
li bog postoji, kao Didro, recimo. To je bilo nezamislivo, do tada, jer je ateista, bila kleveta, uvreda i
diskvalifikacija najgore vrste, još uvek, ali hrišćanstvo je već bilo na izdisaju...
Konačno, devetnaesti i dvadeseti vek ere vulgaris, zadali su smrtni udarac hrišćanstvu. Dolazio je Novi Eon.
Marks, Darvin, Niče i Frojd ubili su hrišćanskog boga bespovratno. Među njima Niče je bio najveći, bio je
pravi prorok novog doba, najvio je rat običajima svetine i hrišćanskim vrednostima i novo moćno čovečanstvo,
koje neće trpeti hrišćanske slabosti. Hrišćanski bog, posle njega posebno, postao je, kako je i sam govorio,
dostojan sažaljenja, apsurdan, zločinac protiv života, koji je potsticao je ljude da se plaše svog tela, svoje
seksualnosti i podržavao plačljivi moral. Svog 'Antihrista' Niče završava jednim zanimljivim zakonskim
predlogom, kojeg možda treba ozbiljnije razmotriti...

'ZAKON PROTIV HRIŠĆANSTVA

donesen na dan Spasa, prvog dana Prve godine
(30. septembra 1888. prema lažnom kalendaru)

Rat do smrti protiv poroka

Porok je hrišćanstvo

Prvi član.
Porok je sve suprotno prirodi.
Najporočnija ljudska vrsta je sveštenik: on podučava u protiv-prirodu.
Ne postoje razlozi protiv sveštenika, postoji popravni dom.

Drugi član.
Svako sudelovanje u božijoj službi jeste atentat protiv javnog morala.
Biti suroviji prema protestantu nego prema katoliku, suroviji prema liberalnom protestantu, nego prema
puritancu. Što smo bliže nauci, veći je zločin biti hrišćanin. Zločinac nad zločincima je stoga filozof.

Treći član.
Prokleto mesto na kojem je hrišćanstvo izleglo svoja zmijska jaja, treba odmah zbrisati sa lica zemlje i kao
sramno mesto da bude opomena i strah svem potomstvu. Neka se na njemu kote otrovne guje.

Četvrti član.
Propovedanje nevinosti je javno podsticanje na protiv-prirodu.
Prezirati polni život, kaljati ga sa pojmom 'nečistog', jeste istinski greh prema svetom duhu života.
 Peti član.
Jesti za jednim stolom sa sveštenikom nije dozvoljeno; čineći to, baca se kletva na časno društvo.
Sveštenik je naš čandala - on će biti obzanjem, izmoren glađu i prognan u neku vrstu pustinje.

Šesti član.
'Sveta' istorija nazvaće se imenom koje joj odgovara, to jest prokletom istorijim;
reči 'bog', 'spasitelj', 'iskupitelj', 'svetac', koristiće se da bi se osudili, da bi se obeležili zločinci.

Sedmi član.
Ostalo sledi iz gornjeg,'

Amen...

Priča o egzoteričnom, istorijskom hrišćanstva je ispričana. Naprosto, mislim da hrišćansto ne treba

ulepšavati, one je vodilo rat do smrti, ne protiv 'višeg tipa čoveka', kako bi to rekao Niče, nego protiv čoveka
uopšte, protiv ljudskosti i života i zaista treba da umre, u svim svojim oblicima, jer je u potpunosti trulo i
iskvareno. Svedoci smo njegovih poslednjih trzaja, i tu smo da mu pomognemo u tome da prestane...
Ipak, da li je to cela priča?
Neko je jednom rekao da se o religiji može suditi samo na osnovu njenih 'najviših' pretstavnika. Moguće...
Najviši pretstavnik hrišćanstva je - sam Isus. Prirodom njegove ličnosti i 'misijom', uslovno rečeno, svesno
sam, vrlo pažljivo izbegao da se bavim, do sada. Sve ovo nije presuda njemu samom. Bio je, po svemu sudeći,
jedan mistik, neopterećen komlikovanom dogmom, ni bilo kakvim posebnim sistemom verovanja ili
postignuća. Voleo je slobodu, jednostavnost. Kao i većina mistika, bio je zagledan duboko u sebe, i u sebi i kroz
sebe - gledao je u Lice Boga. Danas bi bio jeretik i, vrlo verovatno, ekskomuniciran i prognan iz Crkve, ili čak
spaljen u neko drugo vreme. Duh velikog inkvizitora je uvek isti, ma kojim imenom da se zaklanjao. Uvek su
postojale samo dve strane, duha slobode i ljubavi, i onih koji je žive, dišu i piju sa tog neiscrpnog izvora, i
tlačitelja, koji su i sami neslobodni, 'robovi', kako ih naziva 'naša' Knjiga Zakona. Isus danas možda i ne bi bio
Telemita u formalnom smislu, ali bi to svakako bio u suštinskom, baš kao što je to i onda bio, baš kao i svi
prosvetljeni i sveti ljudi, koji slede svoju Istinsku Prirodu i čine svoju Volju.
Bilo je u okviru hrišćanstva i drugih, koji su, nezavisno od njihovih ideja i verovanja, po ovom ili onom
pitanju, sa kojima se možemo duboko ne slagati i o kojima možemo raspravljati, bili na tragu toga, nadahnuti
Isusovom božanskom prirodom. Nemački mistik Jakob Beme, Franjo Asiški, osnivač inače rigidnog reda
franjevaca, sam je bio neobičan, 'nehrišćanski', u pogledu mnogo čega, čuveni Majster Ekhart itd...
Bilo je zanimljivih mislilaca u hrišćanskom korpusu, Solovjov, Šestov, Berđajev... o kojima sam pisao već.
Neortodoksni u mnogo čemu, kao da je kroz njih zaduvao vetar novog doba. Hrišćani nisu imali 'uši da čuju i
oči da vide'...
Ima jedna upečatljiva scena u filmu 'Poslednje Hristovo iskušenje', da završim onim čime sam i otpočeo, pre
deceniju i po... Vodeći priču na neobičan način o Isusovom životu, u šta neću detaljno sada ulaziti, autor je u
jednom nadrealnom trenutku 'upoznao' Isusa i Pavla, iako se to u stvarnosti, jakako, nikada nije dogodilo, i u
kratkom dijalogu, u kome mu Isus objašnjava da sve to što on radi i govori nije tačno, ni dobro, Pavle mu
odgovara sa neviđenim cinizmom. Nešto u smislu, parafraziraću - 'Ti uopšte više nisi bitan. Ovo je veće od tebe.
Da li si vaskrsao ili ne, da li si bio mesija ili nisi, da li si propovedao ovo ili ono, nebitno je. Moj Isus je bitan.
Isus Hrist, a ne ti. On je moćan, veliki i potreban ljudima. Za njega će živeti i umreti. Reci ljudima slobodno
istinu i neće ti poverovati...'.
I zaista vam kažem, Isus više nikome danas nije bitan. Da li je kome ikada i bio, suštinski, pravo je pitanje.
Danas je licemerje i laž crkvenih vođa, postalo toliko, u toj meri daleki eho njegovih reči, da bi mogli komotno
izbaciti i samog Isusa iz svojih propovedi. Više se ni ne nazire. U nazivima crkava ga ionako već, uglavnom,
nema. On je bio samo inicijalna kapisla jednog pokreta, davno zaboravljena, u suštini. Dobro im ide bez njega,
a i njemu, verovatno bez njih. I vuk sit i ovce na broju. Samo neka učine i taj hrabar korak i stvari učine
očitim...
Rimokatolici, pravoslavci, protestanti i ini drugi 'hrišćani', su razvili tako komplikovane sisteme verovanja,
koji nemaju ama baš nikakve dodirne tačke, ni u jednom jedinom aspektu, sa bilo čime stvarnim, u dubljem
smislu te reči. Ni na individualnom, ni na globalnom nivou; ni istorijski, ni sociološki, ni filozofski, ni psihološki,
ni duhovno. Sve sami imaginarni uzroci i posledice, plitka objšnjenja za vapijućeg za Istinom. Zamaglili su
istinu jednostavne Isusove poruke, i ne sećaju je se, ili ih ne zanima. Imaju oni 'svog' Isusa, Isusa Hrista. Ona
nije bila nešto različita od poruke mnogih pre, i mnogih posle njega, iskazane mnogo puta, na mnogo načina.
Čuvena je, u onom obliku u kome je zapisana u proročištu u Delfima - spoznaj sebe samoga!