Баумгартеново схватање естетике

Прво ваља рећи нешто о историјској позадини у којој настаје Баумгартенова естетика. Баумгартен је модеран
филозоф, а модерна филозофија је филозофија из периода од 15. до краја 18. века, па се још зове и нововековна. Тако
када говоримо о модерној естетици мислимо на нововековну естетику.
За читаву модерну парадигму карактеристична је промена парадигме у филозофирању. Парадигма обухвата одликовано
подручје истраживања, одређене методе, списак проблема којима се треба бавити... Парадигма модерне филозофије је
менталистичка (од латинског mens - дух), и она замењује онтолошку. На месту прве филозофије, може се рећи да
метафизику замењује епистемологија. Наиван однос према стварима, где имамо дату ствар и треба да одредимо да ли
она јесте или није, да утврдимо тако истину, нестаје, и у средишту пажње више није објекат спознаје, већ субјекат који
спознаје. Више се не истражује истинитост објекта, већ наша могућност да било какву истинитост сазнамо; не питамо се
шта јесте, већ шта могу да знам. Ова промена је можда најјасније осликана у Декартовој и Кантовој филозофији.
Баумгартен је у својим Медитацијама... први пут употребио реч - естетика. Естетика је било име за науку коју је
Баумгартен видео као аналогну логици. Док се логика бави вишом сазнајном моћи, разумском, и као таква представља
једну гносеологију супериор, естетика треба да се бави нижом сазнајном моћи, чулношћу (у најширем смислу речи,
дакле и афективношћу, сензитивношћу...), и да као таква представља гносеологију инфериор. Овде треба приметити
колико је заснивање посебне филозофске дисциплине која ће се бавити до тада потцењеном (нарочито код Платона или
Декарта...) моћи сазнања био одлучан и храбар корак који је Баумгартен преузео. Он је на тај начин рехабилитовао
чулност, нашао јој је место у филозофији. Естетика има, као што логика има истину или етика морално добро, своју
посебно регулативну категорију, а то је принцип савршенства. Постоје нека чулна сазнања која су савршено чулна, и у
таквим се сазнањима ради о лепоти. На тај начин Баумгартен уводи појам лепоте као посебан проблемски корпус којим
ће се естетичари бавити, нарочито након Баумгартена. Наравно са лепотом иде и посебно подручје чулног поимања
ствари, а то је уметност (за Баумгартена је нарочито важна поезија). Уметност је подручје у коме се реализује
савршенство чулног сазнања. Отуда се и уметност као посебна проблематика налази у подручју естетике.
Баумгартен је дао више дефиниција естетике у Метафизици. Главна, о којој је већ било речи, јесте - наука о
чулном сазнању. Поред ње постоје и дефиниције естетике као: логике ниже сазнајне моћи, филозофије грација и муза,
уметности лепог мишљења, ниже теорије сазнања... Углавном излази да је за Баумгартена, поред тога што је
гносеологија, естетика такође и метафизика, и то метафизика лепог, као и теорија уметности. Из та три виђења естетика
развиће се многе естетичке теорије (нпр. Кантова естетика као наука о лепом, или Хегелова као наука о уметности).
Битно је истаћи значај психологије у Баумгартеновој филозофији. Естетика своје темеље налази управо у
психологији, што је у складу са менталистичком парадигмом, јер психологија је наука о души, учење о основним
људским способностима, од којих естетику занимају ниже сазнајне способности. Значајног утицаја на Баумгартеново
заснивање естетике и одређење њеног предмета имао је Лајбниц. Он је разликовао јасне од тамних представа, а опет у
самим јасним представама оне које су јасне и разговетне и оне које су јасне и конфузне. Тамне представе су оне чији се
предмет не може јасно разлучити од осталих (нпр. сетили смо се неког цвета али не можемо тачно да га замислимо,
тешко нам је да га разликујемо од разних цветова који нам падају на памет). Јасне су оне представе код којих се предмет
може разлучити од осталих предмета. Међу јаснима имамо конфузне, оне садрже обележја предмета али која нисмо у
стању да сва побројимо (нпр. препознали смо мирис, али нисмо способни да га до танчина опишемо), и разговетне, оне
у којима можемо да набројимо сва својства предмета, располажемо појмом предмета. Унутар Лајбницове поделе
Баумгартен додаје још једну дистинкцију: екстензивно јасне насупрот интензивно јасним представама. Екстензивно су
јасније оне представе у којима је више тога представљено. Интензивније су јасније оне представе у којима су обележја
предмета јаснија. Ово разликовање је битно за поетичност представа, која је пресудна за лепоту песничког дела.
У Медитацијама Баумгартен се бави савршеним песничким делом. Особина због које је песничко дело
савршено јесте поетичност. Песничко дело је савршен сензитиван говор. Како би тај сензитиван говор био поетичан
потребно је да, пошто је састављен од сензитивних представа, сензитивне представе које садржи буду поетичне. За
Баумгартена су поетичне оне сензитивне представе које су екстензивно јасне и конфузне. Насупрот тамним екстензивно
јасним представама у којима се не виде лепо обележја нити се види јединство елемената, у екстензивно јасним
конфузним представама постоји јединство мноштва опажаја, као и богатство елемената. Дакле у савршеном песничком
делу ће бити пуно тога објашњено, али не разговетно као у логици или математици, већ конфузно. У том ће делу бити
пуно тога набројано, и читаоц ће у том мноштву елемената моћи да препозна јединство и тако дође до сазнања
сензитивних представа које чине песничко дело.