Ispitna pitanja iz Uvoda u estetiku

I
1. Estetski stav i estetika kao saznanje (Hartman)- svoju estetiku Hartman započinje stavom da
se estetika ne piše ni za tvorca, ni za posmatrača lepog, već jedino i siključivo za mislioca kome
delovanje i držanje tvorca i posmatrača predstavlja zagonetku. Tim svojim stavom je hteo da
otkloni rasprostranjenu zabludu po kojoj estetika treba da pouči stvaraoca umetničkog dela kako da
stvara a primaoca kako da doživi umetničko delo. Misao (u trenutcima kad mislilac nastoji da shvati
šta zapravo tvorac i posmatrač čine i šta je njihov predmet) može smetati onom ko se predao
uživanju u stvorenom umetničkom delu. I tvorcu i posmatraču je njihov stav potpuno prirodan, oni
su svesni neke utrašnje nužnosti ali tu njihovu ali njihovu nužnost oni primaju kao dar sa neba, i to
je veoma bitno za njihov stav. Filozof, za razliku od njih traga za zagonetnim, analizira, ali time i
ukida stav predanosti i vizije. Estetika predstavlja nešto samo za onog ko ima filozofski stav. Zbog
toga se može slobodno reći da je estetika jedna vrsta saznanja s tendencijom da postane nauka, a
predmet tog saznanja su predanost i vizionarstvo. Estetski stav dakle nije uopšte stav estetičara, već
najpre stav onoga ko umetnički posmatra i stvara a zatim filozofa, onoga ko misli, analizira.
Estetika pretpostavlja lep predmet, ali i akt shvatanja, zajedno sa specifičnom vrstom posmatranja, s
osećanjem vrednosti i unutrašnjom predanošću. Kant i Hegel počinju da stvaraju estetiku i saznajnu
vrednost. Hegel smatra da suština stvarnosti mora da se shvati pojmovno. Prema Hartmanu, ne
postoji prava svest o zakonima lepog. Ne može nas estetika učiti tome zašto je nešto lepo, jer je to
individualno za svakog od nas.
2. Aristotelovo učenje o katarzi- Katarza( grk: catharsis) označava pročišćenje. Kod Aristotela ona
je čišćenje duše prilikom suočavanja sa umetničkim delom. Katarza je nešto što ima emocionalni
efekat na nas, nikako moralni. Moralni aspekt ne zahateva nužno da se mi osećamo dobro, on nam
ne pomaže, samo doprinosi etičkom pogledu stvarnosti i življenja. To kakav život živimo u etičkom
pogledu, nije povezano sa našim osećanjima; etika ne brine za naša osećanja već za naša dela. Do
katarzičnog osećanja dolazi se najpre tako što smo samo gledaoci, posmatrači tragične predstave,
tačnije zapleta i radnje koja se odigrava kroz tragediju. U svemu tome doprinose svi delovi
tragedije, od misli i govora pa sve do scenskih preparata. Nakon toga mi nesvesno biramo jedan od
tri strukturna dela fabule: prepoznavanje. Kroz proces prepoznavanja, u nama se dešava najpre strah
(psobos), saznanje da upravo to može da se dogodi i nama, zatim sažaljenje nad tragičnom
sudbinom dobrog čoveka koji zapada iz sreće u nesreću, prouzrokovanu krivicom ili greškom. Kada
se ta osećanja dese u nama, po završetku svega događa se katarza ili pročišćavanje baš kroz strah i
sažaljenje, i dospevamo u blagostanje i sreću. Dok je za Aristotela katarza vrhunac umetničkog
stvaranja, kod Platona je taj užitak nešto loše, poput greha; on unuštava ta osećanja dok ih Aristotel
neguje.
II
1. Zakoni lepote i znanje o njima (Hartman)- Postoji razlika između zakona alogike I zakona
lepote. Zakoni logike su opšti dok su zakoni lepote individualni zakoni, oni su specijalizovanii u
osnovi su drugačiji za svaki objekat. Pore dovih, ima i onih opštih zakona koji se tiču delimično
svih estetskih predmeta i estetika može nastojati da i njih shvati u izvesnim granicama. Baš i ti opšti
zakoni su samo pteduslovi za shvatanje suštine lepog. Međutim, suština lepog ne bazira se na tim
opštim zakonima već na posebnoj zakonitosti jedinstvenog predmeta. Ta posebna zakonitost ne
može se shvatiti saznajnim sredstvima i njena suština ostaje skrivena, tako da je i umetnik,
stvaralac, ne shvata i ne može je otkriti, iako i sam stvara po toj zakonitosti, a ne shvata je ni
posmatrač. Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Ti zakoni ostaju duboko u svesti. To je i razlog
zbog čega čega estetika može u principu da nam kaže šta je lepo, ali nam ne može praktično
odgovoriti zašto je upravo lep posebni oblik tvorine. Izevsni momenti saznanja o tome sadržani su u
esetičkom posmatranju i čulnom opažanju jer je opažanje jedan od stupnjeva shvatanja suštine
predmeta.
2. Aristotelovo tumačenje mimesisa- u umetnosti uvodi pojam mimesisa, koji prevodiocima
stvara proble. Mimesis označava podražavanje, oponašanje ili imitiranje i predstavlja odnos
umetničkog stvaralaštva prema stvarnosti. Kod Platona se ona svodi na podražavanje istinske
stvarnosti kroz ideju, dok Aristotel govori o umetničkom stvaranju uopšte. Ono što razlikuje ova
dva velika mislioca jeste vrednovanje mimetičke umetnosti. Kod Platona je ona nešto loše, imitacija
originala, lažna slika stvarnosti, najniža predstava koja je trostruko udaljena od istine. Aristotel
suštinu umetnosti vidi upravo u podražavanju u kojoj se stvara jedan zamišljeni svet koji je odraz
realiteta. Umetnik ni u tom smislu trebalo da bude neko ko će obbuhvatiti jedan opšti deo stvari, a
zatim ga preneti u medijum odgavarajuće umetnosti. Taj medijum umetnosti je upravo tragedija,
kojoj Aristotel posvećuje veliku pažnju u Poetici. Mimesis o kome je reč u poetici, govori o kritici
podražavanja koja nas vodi do čišćenja duše. Čovek ako takav nalazi zadovoljstvo u
podražavalačkoj svrsi, pa čak i prilikom intelektualnog zadovoljenje prepoznavanja, kao jednog od
strukturnih delova tragedije. To pročišćenje postiže se putem određenih osećanja kroz prikaz onoga
što je verovatno, u čemu znatno doprinose umetnici, pri realizaciji priče, tj. Zapleta koji je
najvažniji deo predstave odnosno tragedije.
III

1. Lepo kao univerzalni predmet estetike (Hartman)- Osnovno pitanje koje se nameće u estetici
je da li je “lepo” sveobugvatni predmet estetike ili je lepota univerzalna vrednost svih estetskih
predmeta. I jedno i drugo najčešće se pretpostavlja. Prigovor protiv centralnog položaja lepog
zasnivao se na tri različita prigovora. Prvi je, ono što je umetnički uspelo nije uvek lepo, drugi
prigovor glasi da postoje čitavi rodovi estetski vrednog koji se ne svode na lepo, i treći koji kaže da
estetika nema uvek posla sa lepim, već i ružnim- Osim toga, postoje i čitavi stupnjevi lepog, od
savršeno lepog do prelepog. Što se tiče prvog prigovora, da ono što je umetnički uspelo nije uvek i
lepo, recimo, na portretu nekog izrazito nelepog čoveka razlikujemo umetničke kvalitete dela, ili
prikaz nekog odbojnog karaktera, ali i na bisti nekog antičkog boksera sa unakaženim licem. U tim
slučajevima umetničko dostignuće je značajno samo po sebi, ali predmet nije lep. Isto tako, recimo,
neki predmet može da bude lep, ali da bude loše prikazan od strane umetnika. Recimo rđavo, a lepo
naslikana nelepota deluje umetnički lepo. Drugi prigovot je da je lepo samo jedan od rodova
estetski vrednog. Pored lepog, postoje i drugi kvaliteti nekog predmeta, kao što su: ljupko,
dopadljivo, dirljivo, dražesno, takođe su estetički vrednosni kvaliteti. Iz svega navedenog može se
izvući zaključak da se nikome ne može zabraniti da shvati pojam lepog u užem smislu i da ga
suprotstavi specijalnim pojmovima tj. vrednosnim kvalitetima.
2. Problem odnosa II, III i X knjige Države u Platonovom tumačenju umetnosti- Postoje
izvesne nesaglasnosti I kontradiktornosti između Platonovih knjiga, II I III sa jedne strane, i X sa
druge strane. U II i III knjizi Platon je znatno blaži prema pesništvu nego u X knjizi. On se u II I III
knjizi zalaže za to da se pesnici nadgledaju I da se od njih zahteva da pišu na određeni način, a
nakon cenzure dozvoljene sui m sl. Vrste poezije: himne bogovima, pohvale herojima I važnim
istorijskim ličnostima. Međutim, u X knjizi on zahteva od pesnika da napuste zajednicu. U II I III
knjizi, on priznaje važnu obrazovnu funkciju pesništva, a u X knjizi ističe štetnu I opasnu dimenziju
poezije pri tom ne gubeći iz vida njeno snažno emocijalno dejstvo. II i III knjiga razmatraju
pesništvo u sklopu Platonovog opisa sa idealnog polisa, a u X knjjizi pesništvo I pojam mimesisa
predstavljaju kao problem sam po sebi, pesništvo ima važnu funkciju u početnom stadijumu razvoja
pojedinca. II i III knjiga poseduju preliminarni karakter umetnosti, a u X knjizi se na osnovu
elaboriranih filozofskih I drugih teorija može upoznati prava priroda umetnosti. Pojam mimesisa je
različito upotrebljen, u II i III knjizi upotrebljen je u užem smislu, označava samo ili pre svega
dramsko predstavljanje, dok u knjizi X obuhvata način prikazivanja uveden poređenjem, upotrebom
ogledala. Mimesis ovde predstavlja imenovanje svega onog što pesnik radi I njegovo pesničo umeće
i ima 3 značenja: ponašati se kao što se ponaša neko drugi, naziv za ono što pesnik radi I naziv za
ono što čine svi umetnici.
IV
1. Pojam mimesisa i status umetnosti u X knjizi Države -U ovoj knjizi Platon razmatra pitanja
teorije umetnosti. Platonova teorija umetnosti se sastoji u tome da pokaže na koji način pesnička
umetnosti predstavlja intelektualnu opasnost za svakoga ko ne može da spzna istinsku prirodu
stvarnosti. Za lakšnje razumevanje on iznosi argument o “ tri kreveta”. Smatra da treba da se
razlikuju 3 stepena realnosti, i to:
-Apsolutna, večna I nepromenljiva ideja nekog predmeta( ideja o tri kreveta)
-Predmet u vremenu I prostoru( konkretan krevet)
-Odraz konkretne stvari kao što je slika kreveta.
Slikar slika krevet prema realno postojećem predmetu, krevet koji proizvodi zanatlija. Zanatlija
proizvodi krevet prema ideji kreveta, a ideju kreveta proizvodi Bog. Konkretno umetničko delo,
slika, nalazi se u trećoj ontološkoj ravni u odnosu na prvu ravan idealne forme tj ideje i drugu
ravan-koknkretnog, realnog kreveta. Umetničko delo je podražavanje već prethodno sprovedenog
podražavanja odnosno proizvodnje ugledanjem na ideju. Ovo podražavanje se ne odnosi na
kopiranje, već se vrednost podražava koje se odvija u opažljivom fizičkom i realnom svetu
predmeta oko nas sastoji u odnosu prema formi, ideji, i pokušaju da se ta forma pretvori u vidljivi
oblik. Fizičko otelotvorenje ne može da se meri sa idejama jer sama stvar, kao vidljiva nije u
potpunosti ni stvarna ni savršena. U tom smislu slikarsko i umetničko podražavanje nečega što je
već opipljivo. Umetničko delo, na primer, slika ne može da se posmatra kao nešto što postoji na isti
način kao i predmet koji se slika. Platon pokušava u ovoj knjizi da preko pojma mimesisa razvije
jedinstveno sredstvo pomoću koga će pronaći ime koje će obuhvatiti i likovnu i književnu
umetnost.U prevodu, sve što je negativno rečeno o slikarstvu, važi i za pesništvo. Ovo kod Platona
izaziva negativan stav prema pesništvu u X knjizi, u odnosu na III knjigu „Države“. Pesnik i slikar
ne poseduju znanje o stvarima niti rezumeju stvari onakve kakve one jesu, oni samo razumeju
pojavu i privid stavri. U X knjizi govori se o podeli duše na viši(umni) i niži( željni, požudni deo
duše) i raznmatra uticaj umetnosti na dušu. Slikarstvo i pesništvo pojačavaju požudni deo na račun
umnog dela duše. Pesnička umetnost ničemu ne doprinosi i može pokvariti jake i dobre ljude.
Pesništvo to radi tako što izaziva osećanja I radnje koji se inače stidimo. Platon zahteva odbranu
poezije, a pesnike treba proterati iz idealne države.
2. Homerovo shvatanje lepog i umetnosti -Homer u “Odiseji” govori o tome da nije cilj da se
svakim epitetom označi nešto “posebno lepo” ili “idilično”. Uprkos tome, čak i jedan Bog mora da
se divi ne lepoti, već savršenstvu ovog sveta. Sve je dobro, korisno, uređeno. U “Odiseji” se opisuju
4 izvora koja daju bistru vodu I koja teku na 4 različite strane sveta, 3 vrste ptica, drveta, obično u
zatvorenom stihu, s epitetom ispred trećeg člana, dok je u prethodnom stihu ceo skup već označen
epitetom. Nije cilj da se dočara samo jedno drvo, već šuma, ne pojedine ptice, već ceo ptičji svet
koji oživljava šumu. Epitet “lep” kao drugi epiteti služi da označi viši stadijum božanskog,
savršenog postojanja. Lep zvuk, zvuk nategnutog luka u “Odiseji” čine se lepim, toliko mu se
dopada zvuk da mu je lep kao prva pesma lastavice u proleće, dok ostalima deluje zastrašujće. Lep
glas nije lep sa estetskog gledišta, nego je to zdrav snažan ton koji pruža nadu u budućnost. Lepi
predmeti su darovi kojima Homer izražava poseban odnos prema ljudima među kojima nema
suparništva, zlobe, već uzajamna počast i priznanje koje se izražava kroz povezivanje pojma lepog
sa pojmom davanja i poklona.

V
1. Estetski akt i predmet. Četvorostruka analiza (Hartman)- Po Hartmanu, estesko itraživanje
može imati dva pravca mogućeg postupanja: kao objekta analize može se estetski predmet ili
estetski akt.
Analizom estetskog predmeta obuhvatamo: strukturu I način bivstvovanja estetskog predmeta I
estetske vrednosti. Sa druge strane, analizom estetskog akta obuhvatamo: receptivni akt
posmmatrača( posmatrački akt) I receptivni akt stvaraoca( stvaralački akt). Tako dobijamo četiri
vrste analize. Pri tom posmatrački akt I struktura I način bivstvovanja čine jednu jedinstvenu celinu
I ne mogu se odvojeno posmatrati. U XIX veku estetika je bila usmerena pretežno na subject, tj.
Posmatrački akt, što je uslovljavalo da je objekat tj. Stvaralački akt bio zapostavljen. Iako je
Hartman predmetno orjentisan estetuičar, fenomenološka metoda obavezuje gad a započne I sa
analizom akta opažanja, pa tako postoji opažanje prvog I opažanje drugog reda. Opažanje prvog
reda otkriva realne slike (pr: platno, okvir neke slike), dakle sve što ono što je materijalno, dok
opažanje drugog reda otkriva ono što je novo, što je produktivno tj. ono što posmatrač doživi
posmatranjem I annaliziranjem nekog umetničkog dela.
2. Pitagorovci o lepom i i umetnosti: teorija harmonije- Pitagorovci je naziv za školu čiji je
osnivač Pitagora. Oni su bili religiozno filozofsko društvo I zastupali su tezu o seobi duše tj.
Metapsihozi, takođe su bili posvećeni I matematici I smatrali su das u matematička načela, načela
svih stavri I da su stvari brojive. Matematika je za njih bila zakon sveta I u njoj je ležao zakon
lepote I umetničkog stvaralaštva. Pitagorovci se nisu mislili baviti estetikom kao nezavisnom
naukom. Oni nisu koristili pojam lepog, već pojam harmonije, koji je verovatno njihovo otkriće.
Harmonija je po njima bila svojstvena kosmosu pa su je oni razmatrali u okviru kosmologije.
Pitagorovce Filolaj piše da je “harmonija jedinstvo mnogih pomešanih elemenata I saglasnost
između nesaglasnih elemenata”. Harmonija je u isto vreme usklađenost ali I ujedinjenje I spajanje I
jedinstvo konstitutivnih delova ili sastojaka. Ovo spajanje je za Pitagorovce bilo nešto pozitivno I
lepo. Međutim, stvari koje su slične I povezane nisu nužno harmonične, a stvari koje su neslične I
nepovezane mogu u pojedinim situacijama da budu nužno zajedno I das u učvršćene harmonijom,
kako bi opstale u univerzumu. Pitagorovci su harmoniju razmatrali ne samo kao vredno, lepo I
korisno već I kao nešto što je objektivno određeno. Takođe njihovo načelo je bilo to da pravilnost
stvari određuje njihovu harmoniju ali I harmonija nije osobina posebnog objekta već ispravno, tačno
uređenje mnogih. I na kraju, oni su smatrali da je harmonija matematika I numerička dispozicija
koja zavisi od broja, mere i proporcije. Grci su smatrali lepo kao osobinu vizuelnog sveta.

VI
1. Shvatanje lepog i umetnosti pre Platona; Hesiod, Heraklit, Empedokle- Za predsokratovce
pojam lepote označavao je vidljivo savršenstvo I harmoniju određenog stepena bića.
Za Heraklita “oči su pouzdaniji svedoci nego uši”, za njega lepota leži pre svega u oblasti
vizuelnog. Ipak, prvenstvo vida I svetlosti ubedljivo izražava Empedokle. Kod predsoktratovca
nalazimo pojam harmonije definisan kao izvor svega onoga što postaje vidljivo. U Heraklitovim
fragmentima pominje se I umetnost, opisana kao podražavanje, budući da je njen postupak sličan
postupku prirode. Empedokle I pitagorovci verovatno su prvi, na osnovu jedne metafizičke teorije,
lepom pripisali ontološko značenje. Za Empedokla harmonija je sjedinjavanje različitih materija,
savršenstvo I lepota, uslov za uobličenost, vidljivost.
Kod Hesioda , termin “dobar” povezan je ili sa pojmom korisnog- jer vrlina i čestitost ističu se kao
pomagala u biranju pogodnih sredstva za postizanje određenog cilja( tako imamo dobre i loše dane
za sađenje) ili je pak shvaćeno kao cilj I svrha, kao dovršenost I savršenost. Tek kasnije se dobro
osnosi I na pravednost. Pojam lepog je isprva uvek vezan za čulnu funkciju vida, ono što se čulima
može opaziti. Na primer, Afroditu je rodila lepa majka. Ako pak dobro leži u oblasti planiranog,
celishodnog, prilagođenog redu koji čovek ostvaruje I koji time čini “vidljivim”, I u tom slučaju se
akcenat stavlja na prijatnu pojedinost. Postavlja se pitanje da li je lepota u stanju da prekorači
granice spoljnog izgleda i da dopre do duhovnog. Može se naposletku izvesti jedinstven zaključak
da lepota uslovljava vidljivo savršentsvo i harmoniju određenog stepena bića. Razlika između
unutrašnje i spoljašnje ukazuje na različite stepene postojanja.
2. Baumgarten – estetika kao gnoseologia inferior- Estetika se danas tretira kao praktična
filozofija i kao takva vezuje sa etikom u duhu aristotelovske podele filozofije, na „prvu“ i „drugu“.
„Drugoj“ estetici je uskraćeno da se bavi primarnom problematikom i dobije šansu da odgovara na
ontološka i gnoseološka pitanja. Dozvoljeno joj je samo da zalazi u gnoseološko područje gde
ispittuje specifičnosti umetničke spoznaje ali i u tom pogledu ona je podređena disciplini čiji je to
glavni zadatak zbog čega je ova estetika poznatija i kao „gnoseologija inferior“( gnoseologija je niži
oblik spoznavanja), a naziv joj je dao Baumgratem. On shvata estetiku kao nauku o čulnom
saznanju i kao sposobnost da se nešto sazna. Cilj estetike je savršenstvo čulnog saznanja. U estetici
je reč o ispitivanju jednog ljudskog postupanja koje jes lično postupanju upotrebe uma. Ovo
postupanje ima moć usavršavanja i može se razumeti sa subjektivne strane, kao sposobnost subjekta
da senzitivno spoznaje i prisvaja svet i sa objektivne strane. Savršetnstvo čulnog saznanja predmeta
nalazi se pre svega u poeziji. Tako Baumgartenu polazi za rukom da čulno saznanje tj. opažanje
poveže sa umetnošću. Estetika je na taj način teorija slobodnih umetnosti i područje u kome se
realizuje savršenstvo čulnog saznanja.

VII
1. Hipijine definicije o lepom (Hipija veći)- Platonov dijalog “Hipija Veći” je prvo zapadno
svedočanstvo o sveobuhvatnoj refleksiji o lepom. Dijalog je nastao nakon 399. Godine i spada u
grupu sofističkih dijaloga. Tema dijaloga je lepo “ kalon” i u njemu se postavlja pitanje šta je
“lepo”. Međutim, reč kalon kod Grka i Platona nije lako razumeti. Ona znači nešto slično kao “
dostojno iskrenog divljenja” i može se upotrebljavati u svim kategorijama. Kalon, je reč veoma
složenog značenja i pravi je izazov kada je reč o njenom tumačenju. Ona se upotrebljavala u
Platonovo vreme kao reč koja je označavala lepe žene, lepe muškarce, lepu decu ali i delove tela,
arhitekturu, nečije postupke. Njeno značenje vezuje se pitanje šta znači biti lep. Sofist Hipija se
predstvalja kao neko ko zna i može da odgovori na pitanje koje Sokrata okupira i interesuje, a to je
šta je lepo. Dijalog se sastoji iz nekoliko neuspelih pokušaja da se odredi šta je lepo, tri Hipijina i 4
Sokratova odgovora. Estetički problema koji se javlja sastoji se ne samo u problematici razlikovanja
lepog od ružnog, nego i u problemu rangiranja onog što je ružno. Čak se i lepe stvari i bića mogu
rangirati kao ona koja su manje i više lepa. Sokrat pitanjem šta je lepo cilja na lepotu koja sve stvari
čini lepim. Ako pak lepota čini da sve stvari izgledaju i budu lepe, onda uopšte ne bi mogla da se
napravi razlika u mišljenju između izgledanja tj. Privida s jedne strane i bivstvovanja s druge strane.
Lepota je prava ukoliko se poveže sa onim što je dobro u moralnom smislu. U određenom smislu
lepote pojavljuje se katogorija privida.
2. Pitagorovsko učenje o umetnosti kao delovanja na dušu- Ono po čemu će se Pitagorovci
pamtiti u istoriji estetike je što su razvili jednu teoriju koja je bila povezana sa muzikom kao vrstom
umetnosti, ali u potpuno drugačijem smislu. Osim što su razvili teoriju da je muzika zasnovana na
proporciji tj. Razvili su teoriju da muzika deluje na dušu. Prva teorija se odnosila na suštinu
umetnosti, a druga na uticaj umetnosti na čoveka. Pitagorovci su naime primetili da delovanje
muzike tj. Plesača i pevača utiče na posmatrača i slušaoca, ne samo kroz pokret već i kroz gledanje
pokreta. Da bi doživeo intenzivna osećanja čovek ne mora da izvodi orijentalne plesove, već može
da ih i gleda. Na osnovu toga može se zaključiti da dobra muzika tj. Umetnost deluje na dušu na taj
način što je poboljšava a loša muzika tako što je kvari. Pitagorovci su stavili akcenat na
razlikovanje dobre i loše umetnosti. Oni su smatrali pokretački način nadražaja duše, pre svega
slušanjem a ne ostalim čulima. Za njih je muzika proizvod prirode a ne čovek. Ritmovi pripadaju
prirodi i oni su unutar čoveka. Pitagorovci su upotrebljavali muziku da očiste dušu. Muzika je kao
umetnost po Pitagorovcima bila izraz prirode.

VIII
1. Erotika lepog; atributivno i lepo po sebi (Platonova Gozba)- Dijalog PLatonova gozba dobio
je ime po gozbi koju je u svome domu priredio mladi tragički pesnik Agaton. Gozba predstavlja
vrhunac umetničkog razvitka Platonove ličnosti, ona je njegovo najveće umetničko delo u kome se
udruživanjem dijalektike i mitskog uobličavanja otkrivaju najdublja saznanja. Posle večere učesnici,
sve istorijske ličnosti, u veselom zabavljanju reše da svaki od njih izgovori pohvalu Erotu, bogu
ljubavi, jer su kao što je naglasio Fedar nekim drugim bogovima pesnici ispevali himne i pesme a
Erotu, tako starom i moćnom bogu, baš nijedan od tih pesnika što ih ima još nikad nije ispevao
nikakve pohvalne pesme. Platonu se tada pružila prilika da iznese različita mišljenja o tom bogu a u
isti mah i da otkrije svoju izvanrednu veštinu i umetničku snagu i da oblik i sadržaj svake besede
udesi prema karakteru onoga lica koje besedi.
2. Sokratove definicije o lepom (Hipija veći)- U “Hipiji Većem” postavlja se glavno pitanje, što je
to lepo? Sagovornici, Hipija i Sokrat, dali su čak šest definicija lepog, nijedna od njih ne može da
zadovolji pitanje šta je to lepo samo po sebi. Traže univerzalnu definiciju lepote oko koje će se svi
morati složiti.
-Hipija kaže “lepo je lepa devojka”. Sokrat traži šta je to na temelju čega ćemo reći da je neka stvar
lepa, odnosno šta to sve pojedinačne lepe stvari čini lepima.Hipija greši jer lepo veže samo za jednu
konkretnu stvar, odnosno osobu jer u nekom drugom kontekstu ono što je smatrano lepim može se
videti kao ružno ili obrnuto. Navodi jedan primer(Heraklitov): „Najmudriji čovjek će se u odnosu
na boga pokazati majmunom i po mudrosti i po lepoti i po svemu ostalom“. Ovisno o perspektivi sa
koje promatramo pojedinačne stvari sa drugim pojedinačnim stvarima ćemo reći dal je nešto lepo ili
nije. Sokratov prvi odgovor na glavno pitanje glasi: „lepo je prilično/odgovarajuće i suština samog
priličnog“
- Sledeću definiciju koju Hipija nudi glasi: „lepo je zlato“. Sokrat objašnjava pomoću primjera
umetnika Fidije koji je napravio kip Atine od slonovače i kamena, te primerom kutlače napravljene
od smokvinog drveta. Jednostavno, zlato u tim slučajevima nije primereno i ne bi služilo svrsi kao
što bi slonovača i kamen bili adekvatniji za kip ili drvo za izradu i korišćenje kutlače. Sokrat daje
drugu definiciju: „lijepo je ono što nam je korisno“.
-„Najlepše je za čovjeka da bude bogat, zdrav, da lepo sahrani svoje roditelje kad umru, da ga
veličanstveno pokopaju njegovi potomci“je treća definicija koju Hipija daje. Ubrzo se i ovaj
odgovor odbacuje budući da ta definicija ne vredi za bogove i njihove sinove kao ni za heroje koji
nisu doživeli starost iako možemo za njih reći da su imali lep život. Poslednja definicija koja se
nudi u delu “Hipija Veći” je Sokratova definicija koja tvrdi da je lepo ono što je prijatno sluhu i
vidu.

IX
1. Anamnestičko shvatanje lepog u Platonovom Fedru- U dijalogu “Fedar”, Platon se okreće
pokušaju saznanja istina o prirodi kako božanske, tako i ljudske duše. Duša liči na na krilatu
konjsku zapregu i onoga ko drži uzde u toj zaprezi. Dok su kod božanskih duša kako konji, tako i
oni koji drže uzde plemeniti i plemenitog roda, to kod ljudske duše nije slučaj. Božanska duša
obilazi nadnebesno mesto i posmatra pravednost po sebi, dok ljudska samo pokušava da sledi put
božasnke duše. Saznanje lepog kroz samosaznanje duše je u Fedru povezano sa učenjem o
anamnesisu, prisećanju duše, koje je pak sa svoje strane, u ovom dijalogu, kao i u “Gozbi”
povezano s učenjem o Erosu i entuzijazmu. Ljudska duša, nakon što dospe na božasnko mesto gde
može kratko sagledavati ideje, vraća se s neba, i s obzirom n ato da joj nije lako da se priseti onoga
što je nekada videla, ljudsko saznanje lepog neće predstavljati trajni posed. Stoga će ljudska duša
stalno morati da ulaže napor kako bi povezala pojave koje je okrzužuju sa prvobitnim uvidom i
onim što je nekad saznala.. Funkcija erosa tj. Ljubavi, težnje ili žudnje, sastoji se između ostalog, u
obnavljanju ljudima svojstvenog suštinskog uvida, a unutar granica javno datog.
2. Forma, materija sadržaj i građa (Hartman)- Sve lepo što susrećemo predstavlja se kao
oblikovanje određene vrste, te bi i najmanja promena forme mogla razoriti lepo. Jedinstvo i
celovitost tvorevine ne zavise u potpunosti od forme, tu se pritom ne radi samo o nečemu
spoljašnjem , već o unutrašnjem jedinstvu i oformljenosti. Pritom uvek mislimo na oblikovanost
iznutra- zato je i nazivamo unutrašnjom formom. Nasuprot nje postavljena je spoljašnja forma.
Materija je svaćena kao sve što je u sebi neodređeno, ukoliko se može formirati. U estetičkom
shvatanju misli se i na oblast čulnih elemenata u kojima se kreće oblikovanje. Pod pojmom materije
se ne može podvesti pojam sadržaj. Zbog toga nasuprot formi, postoji građa. Pesnik stvara likove i
sudbine, potom reči kojima ih izražava.

X
1. Platonovo tumačenje pesničkog nadahnuća (Ijon)- Platon poeziju, s jedne strane, poeziju
shvata kao podražavalačku, zanatsku, tehničku veštinu, dok sa druge strane shvata kao
entuzijastičku umetnost, nastalu na osnovu nadahnuća I pesničkog ludila, manije. U dijalogu “Ijon”
u opšttim crtama nalazimo teoriju umetnosti, koja uključuje teoriju pesništva, ali pre svega teoriju
rapsodske, tj. Izvođačko-glumačke umetnosti. U dijalogu je najpre dat jedan sažet uvod, opis
raspoda I primena ovog opisa na “Ijon”. Uvod je, između ostalog, značajan jer je u njemu prvi put
možda formulisan hermeneutički problem. Što se tiče tri osnovna dela dijaloga, najpre se rapsodsko
“znanje” ispituje s obzirom na njegov obim( da li zna pun obim poezije), zatim Sokrat u dijalogu
izlaže svoje objašnjenje rapsodske delatnosti putem slike magneta odnosno preko pojma
nadahnuća( kao što magnet za sebe vezuje čitav lanac gvozdenih prstenova, tako se I pesnička noć
posreduje od Boga preko muza, pa preko rapsoda na slušaoca) I najzad, raspravlja o rapsodskom
znanju, ali sada s obzirom na sadržaj tog znanja-ispituje se da li rapsod zna ono što znaju drugi
stručnjaci u svojim oblastima, da li zna o čemu peva.
2. Hjum - o merilu ukusa- Hjum je bio jedan od najvećih engleskih filozofa. On je smmatrao da
merilo ukusa proizilazi iz biološkog sastva čoveka, ukus je posledica rada “unutrašnjeg čula”.
Osnovni stav koji Hjum brani ima za cilj da pokaže da naš ukus potiče ne iz intelektualnog, već iz
prirodnog, emocionalnog dela našeg biološkog sastava. Naš razum pruža znanje o istini I lažima, a
ukus daje osećanje lepog, ružnog, poroka ili vrline. Ukus pruža zadovoljstvo ili bol, pa tako stvara
sreću ili nesreću I time postaje pobuda za delovanje, jer lepota u pravom smislu je u osećanju ili
ukusu čitaoca, a ako čovek nema narav da iskusi to osećanje, on nužno neće znati ništa o lepoti.
Mada su načela ukusa univerzalna I ista kod svih ljudi, ipak je malo onih koji su nerodavni da sude
o nekom umetničkom delu. Ukus je zajedničko svojstvo ljudi ali se mora izgrađivati I dalje
modifikovati.

XI
1. Obim i sadržaj rapsodskog tumačanja u dijalogu Ijon- Ijon sebe predstavlja kao nekoga ko
poseduje rapsodsku veštinu koja se tiče samo Homera. To Sokratu daje povoda da opovrgava
Ijonovu pretenziju I znanje I stručnost. Sokrat smatra da I drugi pesnici pevaju o istim stvarima kao
I Homer, što Platonu služi kao argument za uvođenje “objektivnog” merila istine kao kriterijuma
prosuđivanja pesničke I rapsodske veštine. Rapsod bi trebalo da bude u stanju da tumači iste
predmete različitih autora, odnosno da bude sposoban da na opšti način pristupi ne samo jednom
pesniku, već svim pesnicima. Sama kritika usmerena je na činjenicu da je Ijonovo znanje
nedovoljno na obimu. Ako je reč o realnom, istinitom znanju o pesnicima, ono bi moralo da se tiče
svih pesnika, a ne samo jednog(Homera). Onaj koji može da tumači samo jednog pesnika nije
istiniti poznavalac poezije, on ne poznaje svoj posao, jer neko poznaje ono čime se bavi, poznaje
čitavu oblast svog interesovanja I znanja. Ukoliko rapsod poseduje veštinu, ne bi trebalo da se
razume u sve pesnike. Sokrat iz toga zaključuje da Ijon ne raspolaže činjeničnim poznavanjem
stvari, nego deluje u skladu sa božanskom obuzetošću ili inspiracijom.
2. Pesništvo i muzika ( II i III knjiga Države)- U II knjizi “Države” Platon kritikuje umetnost. Ta
kritika se posle prenosi i na III knjigu. Platon smatra das u mitovi I vladajuće priče nepogodni za
obrazovanje omladine. U tim pričama se govori loše o Bogovima. Čak iako bi ono što se govori o
Bogovima I herojima bilo istinito I loše, to bi trebalo prećutati. O bogovima bi trebalo da se govori
isključivo u pozitivnom svetlu I treba govoriti das u oni uvek činili dobro I borili se za isto. Oni ne
izazivaju zlo, a ako je neko od njih nastradao, nasradao je zbog svoje rđavosti. Pesnici bi trebalo da
predstavljaju Bogove kao pozitivne uzore. Ono što važi za predstavljanje Bogova treba da važi I za
predstavljan je junaka, heroja, vojnika I drugih istorijskih ličnosti. Zabranjeno je prikazivanje užasa
podzemnog sveta, jer bi se tako dovela u pitanje hrabrost samih vojnika kao I njihova spremnost na
žrtvu. Platon predlaže cenzuru pesništva. Prema njegovom mišljenju, pesništvo deluje neposredno
na ljude, tako da oni u njemu uživaju. Umetnost je moćno emocionalno sredstvo , koje upravo zbog
moći neposrednog dejstva na ljudsku dušu valja strogo nadzirati I kontrolisati. Platon razlikuje tri
komponente: tekst, melodiju I ritam. Za tekst važe ista merila kao I za pesništvo, a za melodiju I
ritam da moraju biti u skladu sa tekstom. Platon ne razmatra čisto instrumentalnu muziku. Iz
muzike se isključuju tugovanke, naricaljke I uopšte muzika koja omekšava ljude, dok dorska I
frigijska muzika ostaju jer su pogodne za obrazovanje čuvara države. Platon se bavi I pitanjem koji
bi instrumenti trebalo da ostanu u državi. Lira I kitara ostaju u upotrebi, dok se instrumenti sa
mnogo žica, frula I flauta izbacuju. Pesništvo I muzika-obrazovanje omladine.

XII
1. Platonova podela umetnosti (veština) u dijalogu Sofist- PLatonovi pojmovi
proizvodnje(poesis) I podražavanja(mimesis) važni su za razumevanje podele veština (techne), a I
podele umetnosti. Platon razlikuje širi I uži pojam proizvodnje(stvaranja) odnosno poesisa. Uži
pojam poesisa oodnosi se na pesništvo, odnosno na pesničku umetnost(deo kao ime za celinu).
Platon najpre razlikuje dve vrste proizvodnje: božansku I ljudsku. I božanska I ljudska dele se na
proizvodnju stvari I proizvodnju slika. Božanska podrazumeva, s jedne strane, proizvodnju ljudi,
životinja, ali I vatre, vode, a s druge strane podrazumeva proizvodnju slika koje odgovaraju ovim
stvarima, a to su slike u snu I pojave koje se prikazuju po danu: senke, mešanje svetla, stvaranje
slika preko odbijanja svetlosti. Ljudska proizvodnja podrazumeva proizvodnju realnih stvari, poput
kuća, ali I slika realnih stvari. Ova podela može da implicira na podelu umetnosti, razliku između
arhitekture, a jedne strane, I slikarstva I vajarstva, s druge. Što se tiče podražavalačkih veština, to su
najpre verno podražavanje, reproduktivno čulno opazivih realno postojećih stvari, ai veština
proizvodnje fantazama: ovde se radi o veštini da se stvari predstavljaju drugačije nego što jesu. Kraj
dijaloga “Sofist”, međutim donosi dodatnu podelu umetnosti podražavanja. Podražavanje
posredstvom sopstvenog tela I glasa predtsvalja podražavanje u pravom smislu te reči; ono je
ponajviše podražavanje. Podražavanje na osnovu mnjenaja može biti naivno, ili pak licemerno,
kada neko sumnja u svoje znaje I sebe, ali podražava pred drugima predstavljajući se da zna nešto u
šta nije siguran. Najzad, I ono se deli na predstavljanje I prikazivanje pred drugima I javno, I pod
tim se podrazumevaju govornici, I na predstavljanje u privatnom krugu, tako što se neko navodi da
protivreči samom sebi, a onda govorimo o sofistima. Na ovaj način Platonova podela veština
dovedena je do samog kraja, u njoj se sofist određuje kao neko ko se pretvara da je mudar, na taj
način odvajajući se od pravog filozofa.
2. Aristotelova estetika: Poetika i poezija; poezija i istorija- Aristotel predlaže da se razmotri
sama poetska veština I njene vrste, moć koju svaka vrsta ima I kako sastaviti fabulu ako
kompozicija treba da se pokaže uspešno. Bavi se epikom I tragedijom. Pokazao je kako se oblik
umetnosti može videti kao saveznik filozofije ili nauke. Podražavanje je temelj zadovoljstva koje
proizvode sve vrste umetnosti- književnosti. Umetnik nam ukazuje na sličnosti I tako nam daje
zadovoljstvo da razumemo stvari. Dok je zadatak istoričara da zabeleži događaje koji se jesu desili,
dakle ne da izlože opšte istine, već da zabeleže pojedinačne događaje kada imaju osnova da veruju
das u se desili, pesnik treba da govori o vrstama događaja koji se mogu dogoditi, koji su mogući po
merilu verovatnoće. Mogu da kroje događaje da bi prikazali neku opštu istinu koju žele da sugerišu.
Funkcija ima svrhu da opštava. Ako je funkcija u pitanju, ona može steći status činjenice I tada
samo nagoveštava, ne tvrdi direktno- publika izvodi istine.

XIII
1. Platonova kritika umetnosti II, III i X knjiga Države- II i III knjiga su nesaglasne sa X
knjigom “Države”. U II i III knjizi Platon je znatno blaži prema pesništvu nego u X knjizi. U II i III
knjizi se zalaže za to da se pesnici nadgledaju I da se od njih zahteva da pišu na određeni način, a
nakon censure dozvoljene su sledeće vrste poezije: himne Bogovima, pohvale herojima I važnim
istorijskim ličnostima. X knjiga zahteva od pesnika da napuste zajednicu. U II i III knjizi ostaje
nešto što je cenzurisano, au X ostajemo bez Homera I tragičnih pesnika. U II i III knjizi Platon
priznaje veoma važnu obrazovnu funkciju pesništvu, u X knjizi ističe pre svega štetenu I opasnu
dimenziju poezije, ne gubeći iz vida njeno snažno emocionalno dejstvo. II i III knjiga razmatraju
pesništvo u sklopu Platonovog opisa sa idealnog polisa, a u X knjizi pesništvo I pojam mimesisa
predstavljaju problem po sebi; pesništvo ima važnu funkciju u početnom stadijumu razvoja
pojedinca. II i III knjiga poseduju preliminarni karakter , u Xknjizi na bazi elaboriranih filozofskih I
psiholoških teorija napkon se može obraditi I upoznati prava priroda umetnosti njena tema. Termin
“mimesis”(imenovanje svega onoga što radi pesnik I njegovo umeće, ima tri moguća značenja:
ponašati se kaošto se ponaša neko drugi, naziv za ono što pesnik radi I naziv za ono što čine svi
umetnici) je različito upotrebljen u ovim knjigama. U II i III knjizi je upotrebljen u užem
smislu(označava samo ili pre svega dramsko predstavljanje) dok u X knjizi obuhvata podražavanje
u opštijem smislu I način prikazivanja uveden poređenjem sa upotrebom ogledala, način koji
podrazumeva odražavanje u elementarnom smislu(obuhvata sve umetnosti pored pesništva u celini)
2. Revolucija ukusa. Stara i moderna estetika- Ovim pitanjem bavio se Hegel. On je analizirao u
kom je smislu modernih individualizma raskinuo sa analitičkom predstavom zatvorenog,
kosmičkog pokreta. To se osetilo I na polju umetnosti. Kod starih je delo poimano kao
mikrokosmos a izvan njega u mikrokosmosu postoji objektivno merilo lepota. Dok kasnije kod
modernih poprima dozu subjektivnosti, da bi kod savremenih postal indiviadualno. Platon se smatra
najmodernijim među starima. Glavni problem modern estetike je da izmiri subjektivizaciju lepoga
sa objektivnošću.

XIV
1. Podela veština (umetnosti) u II i III knjizi Države- U II knjizi “Države” Platon kritikuje
umetnost. Ta kritika se posle prenosi i na III knjigu. Platon smatra das u mitovi I vladajuće priče
nepogodni za oladinu. U tim pričama se govori loše o Bogovima. Čak iako bi ono što se govori o
Bogovima I herojima bilo istinito I loše, to bi trebalo prećutati. O Bogovima bi trebalo da se govori
isključivo u pozitivnom svetlu I treba govoriti das u oni uvek činili dobro I borili se za isto. Oni ne
izazivaju zlo, a ako je neko od njih nastradao, nastradao je zbog svoje rđavosti. Pesnici bi trebalo da
predstavljaju Bogove kao pozitivne uzore. Ono što važi za predstavljanje Bogova treba da važi I za
predstavljanje junaka, heroja, vojnika I dr. istorijskih ličnosti. Zabranjeno je prikazivanje užasa
podzemnog sveta, jer bi se tako dovelo u pitanje hrabrost samih vojnika kao I njihova spremnost na
žrtvu. Platon predlaže cenzuru pesništva. Prema njegovom mišljenju pesništvo deluje neposredno
na ljude, tako da oni u njemu uživaju. Umetnost je moćno emocionalno sredstvo, koje upravo zbog
moći neprekidnog dejstva na ljudsku dušu vala strogo nadzirati I kontrolisati. Razlikuje tri
komponenete muzike: tekst, melodiju I ritam. Za tekst važe ista merila kao I za pesništvo, a za
melodiju I ritam da moraju biti u skladu sa tekstom. Platon ne razmatra čisto instrumentalnu
muziku. Iz muzike se isključuju tugovanke, naricaljke I uopšte muzika koja omekšava ljude, dok
dorska I frigijska muzika ostaju jer su pogodne za obrazovanje čuvara države. Platon se bavi I
pitanjem koji bi instrumenti trebalo da ostanu u državi. Lira I kitara ostaju u upotrebi, dok se
instrumenti sa mnogo žica, frula I flauta izbacuju. Pesništvo I muzika-obrazovanje omladine. U III
knjizi PLaton razlikuje tri vrste ličnosti: jednostavno pričanje, dramsko podražavanje(tragedija I
komedija) I mešovito predstavljanje. Ova podela načina predstavlja ličnosti, predstavlja jednu od
prvih teorija podele književnih rodova na lirsko, epsko I dramsko pesništvo.
2. Estetsko iskustvo: opažaj, uživanje procena, produktivnost (Hartman)- Postoji više imena za
receptivni akt i svako od tih imena nosi određene karakteristike. Razlikujemo momente opažaja,
uživanja i procene vrednosti. Najneobičniji je akt uživanja. Kant je za ovaj momenat upotrebljavao
nazive prijatnost i dopadanje, oba ta naziva zključuje i momenat shvatanja. Prema Kantu trebalo je
da sadrže i momenta vrednovanja tako da su kod njega sve tri strane sjedinjene. Četvri je momenat
stvaranja i on približava receptivni akt aktu produktivnog umetnika. U XIX veku ovakva Kantova
teorija je prihvaćena, ali malo izmenjena. Unosi se akt vrednovanja u akt uživanja. Međutim
nedovoljno se pridaje značaj aktu opažanja. Opažanje je najvažniji član u strukturi akta, jer se ostali
mogu pojaviti tek posle njega. Zato pojam estetski možemo izjednačiti s čulima, a oko i uho su
oruđa lepog. Opažaj je u estetkom opžanju dominantan. Pored čulnog postoji i opažaj drugog reda
koji je posredovan čulnim utiskom. Na njemu se vidi ono što čula ne primaju direktno(moment
raspoloženja). Obe vrste opažaja čine zajedno osnovni element dopadanja i prijatnosti. Koa izraz
javljanja lepog, javlja se vrednosni sud koji sa sobom nosi uzajamno preplitanje dvojakog opažanja.

XV
1.Problem podele umetnosti od Platona do pojma lepih umetnosti- Od Antike do početka
Novog veka umetnost označava veštinu, umeće koje počiva na poznavanju pravila. Poezija koja
nastaje putem božanskog nadahnuća ne pripada umetnosti. Umetnost uvek podrazumeva skup
opštih propisa i pravila koja se uvažavaju i u tom smislu predstavlja pravi i istinski oblik znanja.
Osnovna srednjevekovna podela umetnosti je podela na umetnosti koje zahtevaju samo duhovni
napor(slobodne umetnosti), koje pokrivaju područje nauka, i na umetnosti koje podrazumevaju
fizički napor, rad rukama, veštine koje bismo mogli nazvati zanatskim. Slobodnim umetnostima
smatralo se njih sedam: gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, astronomija, muzika.
Neđutim, od XV veka postoji svest da su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, muzika, poezija,
pozoriše i igra nešto drugo od zanata. Šarl Bate ih je 1747. Godine nazvao lepim umetnostima.
Time od polovine XVIII veka nemamo smo pojam lepih umetnosti, nego i teoriju lepih umetnosti.
U XIX i XX veku u umetnost se ne ubrajaju samo Bateovih sedam umetnosti, nego i fotografija, fil,
plakati, stolice, primenjena umetnost i industrijksi dizajn.Tatarkjevič navodi 6 relevatnih definicija
umetnosti: umetnost proizvodi lepo, umetnost podražava stvarnost, umetnost stvarima daje oblik,
umetnost je ekspresija, umetnost izaziva estetske doživljaje, umetnost izaziva potres.
Kod Platona teorija pesništva ukršta se sa teorijom lepote preko pojma nadahnuća i božanske
inspiracije, dok se teorija pesništva ukršta sa teorijom likovnih umetnosti. Poezija za Platona
predstavlja stvar nadahnuća, u tom smislu ona je božanska i uzvišena, ali ne predstavlja umetnost,
ili pak jeste umetnost ali je onda degradirana tako da zaslužuje cenzuru, pa čak i zabranu.
2. Umetnost: izdvojenost i povezanost sa životom (Hartman)- Estetka analiza je uvek usmerena
na predmet, ali i na sam akt. No ona je najpre okrenuta predmetu jer je i sam akt posmatranja
okrenut njemu. U toj usmerenosti je problem izdvajanja predmeta iz povezanosti s drugim
predmetima. U najužoj vezi sa tim izdvojenost akta posmatranja iz veze sa životom i drugim
aktima. Utonulost u lep predmet znači zaboravljanje svoga ja i zaborav onoga što je inače u životu
prisutno. Predmet se javlja u otmenoj izdvojenosti iz životne povezanosti. Za onoga ko ga posmatra
okolina nestaje, aon se delom oseća poseban. Estetička izdvojenost je jedan oblik estaze. Hoš uvek
nije jasno kako umetnost može biti povezana sa životom i ispunjavati neki zadatak a da pritom ne
izgubi svoje estetičke vrednosti.