1.

Kategorija i esteticka kategorija

Kategorije koristimo kad nastojimo da definisemo sta je to umetnicko, a sta neumetnicko.Kategorija je pojam koji nastaje u Aristotelovoj filozofiji kada govorimo o bicu na najopstiji nacin (filozofsko misljenje je da je govor koji je opstiji uvek i bolji, pouzdaniji od govora koji je licni da bi izbegli da budemo proizvoljni da budemo previse subjektivni). To je razlika izmedju filozofije i literature. Aristotel pokusava da definise kako mi to u umetnosti baratamo kategorijama. Kod njega kategorija ima ontoloski status (ontologija se bavi najvisim principima bica i o umetnosti bi te kategorije govorile premalo). Kritika Aristotelove kategorije je da se nekakvo bozansko bice ne moze misliti ovim kategorijama koje su posmatrane previse antropomorfno, nisu dovoljno univerzalne. Kant je posmatrao kategorije na saznajni teorijski nacin. Nije vise rec o tome na koji nacin govorimo o bicu, vec na koji nacim mi saznajemo bice. Kant razlikuje svet fenomena (iskustveni svet) i svet noumena (nadculni svet, dusa, kosmos). Kant je uveren da nije svo saznanje spolja oslonjeno na cula vec postoji nesto u nama sto oblikuje te culne podatke. Taj spoj izmedju onoga sto daju cula i onoga sto daje svest je Kantovo iskustvo. Iskustvo nastaje tako sto se srecu kategorije i culna raznovrsnost. U tom smislu kategorije su aprirorni posed nase svesti. Viktor Bas-pojam esteticke kategorije se javlja u 19. veku, to je ideja da postoje razlicite forme lepog. Kvalitet i kvantitet su formalni pojmovi i oni su uvek isti, a kategorije u umetnosti su nesto sto je istorijski promenjivo. Volter u svom Filozofskom recniku govori o relativnosti lepog. On donosi momenat stanovista sa kojeg se lepo procenjuje (zaba). Bodler izlaze takvu vrstu koncepta umetnosti u kojoj je ruzno ravnopravna estetska kategorija kao i lepo (avangarde, Majakovski-sokantno, insistiranje na inovaciji, Demijen Hrst-morbidno). Lepo-za Grke su lep i dobar bili sinonimi. Simetrija je sinonim za vizuelno lepo, a harmonija za auditivno lepo. Postoje tri momenta lepog: lepo u najsirem smislu (lep rucak), lepo u estetickom smislu (ton, boja, oblik) i lepo kao vizuelno lepo (lepo je ono sto se pri posmatranju dopada) Uzviseno-je jedina esteticka kategorija od svih klasicnih koja i dan danas ima nekakvu primenu. Uzviseno nastaje u Grckoj retorici (stil govora). Uzviseno treba da dovede publiku u odusevljeno stanje. U renesansi se, jos sa Petrarkom, uzvisenost vezuje uz odredjeno osecanje covekove unutrasnjosti. Uzvisenost nije u spoljasnjem prizoru, vec je to subjektivni dozivljaj, izraz nase moci da spojimo velicanstvenost prirode sa mocima nase dusevnosti. Tragicno-tragedija je danas termin koji se najcesce pogresno koristi. Postoje dva tumacenja tragedije: tragedija je vrsta nevinog stradanja (pogresno) i drugo tumacenje je da je tragedija vrsta sukoba izmadju dva principa (sukob izmedju zajednickog i licnog) cije razresenje neminovnio vodi do neke nesrece. Komicno-najcesce koristimo termin komicno kad je neko duhovit, ali duhovit i humoristican nije isto sto i komican. Komicno je karakter odredjenog predmeta, a duhovit je pristup odredjenom predmetu. Ruzno-hricanska muzika i slikarstvo nisu u tom smislu uzviseni da se vezuju za lepo,vec se vezuju za patnju, stradanje i bol. Nije isto ruzno u stvarnosti i u umetnosti. Ljupko-dugo se ta kategorija koristila u kontekstu ljudske lepote. Ljupskost se razvija vaspitanjem, a u nekim epohama se dovodila do preterivanja pa je postala kic.