1. Baumgartenovo shvatanje estetike?

Estetiku je nastala kao filozofska disciplina 1750. godine. Aleksandar Baumgarten izdao je spis pod nazivom Aesthetica u kom govori o estetici kao nauci o culnom saznanju. Imenovao je u skladu sa grckom reci aisthesis koja upucuje na osecajnost
u smislu culnog saznanja odnosno percepcije. Iz tog razloga srecemo pojam trascendetalne estetike u Kantovoj kritici cistog uma koja je gnoseoloska, gde se bavi apriornim formama vremena i prostora, tacnije, culnim saznanjem ukoliko je ono trascedentalno moguce.
Jos u starogrckoji i srenjevekovnoj filozofiji pravljena je razlika izmedju logike koja se bavi duhovnom i estetike koja se bavi culnom spoznajom, ali nije postojala jasna i precizna disciplina.
Baumgarten o estetici pise da je ona teorija slobodnih umetnosti, gnoseologija, umece lepog misljenja, sposobnost razuma za aisthesis. On kaze da je estetika znanost osetilne spoznaje. Dakle, po Baumgartenu estetiku bi smo mogli definisati kao nezavisnu znanost
koja daje norme osetilne spoznaje i zanima se uopste usavrsavanjem osetilne spoznaje kao takve. Baumgarten estetiku definise i kao scientia cognitionis sensitivae. Baumgarten smatra da su predstave senzitivne kada su posredovane nizom spoznajnom moci. Jasnost je
oznaka intelektualne moci. Senzitivno nastaje prethodno od moci koje nisu intelektualne, i samim tim osetilni dozivljaj ne moze nip o rangu nip o jasnosti biti visi, vec samo nizi, zato iz njega proizilazi i niza spoznaja- gnoseologia inferiori. Svrha esetike jested a
postigne savrsenstvo osetilne spoznaje, tj aisthesis. Baumgartenova spoznaja se ipak ne moze svesti samo na oset, vec on kaze da sensitivus treba da bude oznaka esetike kao znanosti i kao umeca. Baumgarten je zato citavu esetiku podelio na teoretsku i prakticnu.
Teoretska esetika bavi se znanstvenom stranom, a prakticna ima zadatak da primeni spoznaje do kojih se doslo u prvom delu. Estetika je sa jedne strane nauka o culnoj spoznaji, a sa druge teorija lepih umetnosti. Ona ispituje nize spoznajene moci i upravjanjihovu
delatnost na prosudjivanje i stvaranje umetnicke lepote.
Baumgarten odreuje estetiku u analogiji sa logikom, tvrdei da mora postojati princip i u onome to je ulno saznanje. Logika se tie zakona miljenja i saznanja (gnoseologija superior), dok se estetika tie zakona ulnosti, odnosno ulnog saznanja (gnoseologija
inferior). Cilj njegove estetike nije samo istraivanje ulnog saznanja, ve savrenstvo ulnog saznanja. Pojmom savrenstva miljeno je ono to je lepo, dok je putem nesavrenstva miljeno ono to je runo. Ovakvo ispitivanje ljudskog postupanja ima u sebi mogunost
usavravanja i mogue da je posmatrati sa subjektivne i sa objektivne strane. U prvom sluaju, govorimo o sposobnosti subjekta da da senzitivno saznaje i prisvaja svet. U drugom sluaju, savrenstvo se tie i objektivne strane saznanja, odnosno ona je zahtev za
najveom moguom jasnoom koju moemo dostii u predstavljanju nekog predmeta. Pritom, predmet se ne odreuje s obzirom na njegova objektivna obeleja, ve s obzirom na individualno sakupljena obeleja, u manjem ili veem obimu, odnosno nejasnijem i
jasnijem predstavljanju. Savrenstvo takvog saznanja realizuje se u umetnosti, pre svega poeziji. Umetnost je, dakle, odlikovano podruje gde se realizuje savrenstvo ulnog saznanja (to jest lepota).
Baumgarten, je stalno morao isticati naucni karakter svoje teorije kako bi joj definisao mesto u filozofiji 18. veka i odbranio je od prigovora za neozbiljnost. On kaze da se covek ne radja kao esteticar, vec se esetika mora uciti,, drugo-treba razlikovati predmet znanosti
od same znanosti, atributi jednog nisu atributi drugog. Baumgartenova esetika nije naprosto nauka o culnoj spoznaji, vec nauka o savrsenoj culnoj spoznaji(perfectio cognitionis sensitivae). Pod savrsenstvom se podrazumeva harmmonija triju elementata jednog
umetnickog dela, a to su: materija, sadrzaj i forma. Savrsena senzitivna spoznaja jeste lepota, a lepota je ono sto je pravi objekt estetike- kao savrsenstvo culne spoznaje kao takve. U svojoj vrsti culno saznanje je savrseno u oblasti umetnosti i lepote i to je oblast
odvojena od logike.
Teskocu predstavlja pitanje da li se mozemo zadovoljiti gore navedenom definicijom estetike, it u postoji teskoca kod svoh gnoseoloskih estetika. Na umetnost se gleda kao na vrstu saznanja, i ona moze da nam pruza saznanja o svetu i zivotu, ali ta njena funkcija nije
presudna i nije od centralne vaznosti za njeno postojanje. Umetnost nije samo representatio kao sto kaze Baumgarten, vec je ona i presentation, odnosno prikazivanje neceg novog, proizvodjenje. Postoji nesto sto u aktu umetnickog stvaranja po prvi put dolazi u
egzistenciju, a to saznajna esetika ne zahvata objasnjenjem, odnosno umetnost nije samo otkrivanje i prikazivanje lepote.
Da bi smo uopste odredili bilo koju discplinu, moramo znati podrucje njenog istrazivanja, tacnije njen predmet i nacin pristupa tom predmetu, tacnije metod. Predmetom estetike smatra se lepo ili umetnos, ili lepo u umetnosti. Pod lepim se ovde ne smatra ono naspram
ruznog, ono sto se svidja, vec lepo znaci uspelo, savrseno, sjajno izvedeno. Dakle, lepo se odnosi na nacin, proizilazi iz nacina. Zato je estetici i umetnosti mnogo stalo do nacina. Umetnost je jedino podrucje covekovog rada u kome je ono kako se nesto radi i izrazava
vaznije od onog sta se radi, tu modalitet prelazi u fakticitet, tj nacin je ono sto je bitno za esetetsko uzivanje ili vrednovanje. Tek kada se pod lepim podrazumeva nacin na koji se stvara umetnicko delo, umece, ono kada duhovno obuhvata materiju, tada lepo moze biti
univerzalni predmet estetike.
Ipak, postoji nesto u umetnosti sto je znacajno za estetiku, tj veruje se da estetika to treba da objasni, posto se druge nauke time ne bave uopste, a to sto estetika treba da objasni u umetnosti ne moze se svesti na lepo, uzviseno itd, to je ono duboko cega ima u svakom
pravom umetnickom delu. Tada se estetika neizbezno susrece sa pitanjem kako da u umetnosti, koja deluje preko cula i zbog toga ostaje povrsinska u izvesnom smislu, ipak dozivljavamo nesto duboko. Kako to da preko vidljivog otkrivamo nesto nevidljivo, kako ono
fizicko upucuje na metafizicko? To je veoma tesko utvrditi, ali estetika od toga ne sme odustati. Privilegija estetike je u tome sto se druge nauke ne mogu time baviti. Estetika svom predmetu pristupa tako sto ispituje bit, sustinu umetnosti, umetnicki moment u
umetnosti. Bavi se pitanjem u kom momentu materij prestaje da bivstvuje fizicki i pocinje da bivstvuje estetski, odnosno umetnicki. Na ovo pitanje ne moze odgovoriti ni jedna druga nauka, ne moze ni estetika, ali pronalazak odgovora na ovo pitanje jeste njena
ambicija. Nacin pristupa estetike svom predmetu mora biti drugaciji od prirodno-naucnog pristupa. Prirodno-naucna orijentacija u estetici nam ne moze mnogo pomoci u tome da spoznamo sta je umetnost. Tesko je odrediti sta je to umetnicko je tesko odrediti i
pozitivno ga fiksirati. Estetika zato moze biti uspesna samo kao filozofksa disciplina ciji je metod suprotnog smera od naucnog-od grana u sam koren. Kao takva, estetika ispituje bice umetnickog dela, sustinu umetnosti, ono zbog cega umetnost jeste umetnost.
Baumgarten se smatra za predstavnika racionalisticke estetike, koja se drugacija naziva i estetika savrsenstva.
2. U cemu se za Hjuma sastoji merilo ukusa?
Iako se Baumgarten smatra zacetnikom moderne estetike u smislu da joj je dao ime, Hjum kao mislilac ima samostalnu tezinu. Koen je preveo dva teksta u kojima se void spor oko toga ko je utemeljio filozofsku estetiku, Hjum ili Baumgarten i on smatra da postoje
dobri razlozi da se Hjum, pre nego Baumgarten smatra rodonacelnikom modern estetike. Da bi smo rayumeli Hjuma, potrebno je prvo reci da se shvatanje i razumevanje lepote vise ne sadrzi u nekom skupu objektivnih osobina, lepota se vise ne objasnjava preko
inherentih svojstava, bilo da se radi o prirodnom ili umetnicki lepom, vec se lepota bazira na jednoj vrsti osecaja, odnosno bazira se na onome sto u nama izaziva odredjeni osecaj ili osecanja. Hjum u Merilu ukusa ne precizira kakav je taj osecaj, vec je za njega sasvim
dovoljno to sto postoji neki takav osecaj koji je u osnovi onoga sto smatramo lepotom. Hjum je 1757. izdao raspravu o merilu ukusa. Ona pocinje jednim veoma ubedljivim pitanjem, a to je da za nas postoji jedan problem velike raznovrsnosti onoga sto nazivamo
ukusom. Kod razlicith kultura, nacija, ljudi koji su ziveli u razlicitim vremenima postoji velika raynovrsnost shvatanja lepog. Ali Hjum kaze da kod svih njih postoji
jednaka sigurnost u tome da ono sto shvataju da je lepo zaista to i jeste. Javlja se jedan problem koji nije bas najjasniji, a to je otkud taj uvid da smo svesni toga da se prilicno razlikujemo u tvrdnji o tome sta je lepo, a da sa druge jesmo prilicno sigurni da je ono sto
mislimo da je lepo zbilja lepo. Kaze Hjum, mozda bi se neki problemi resili ako bismo razjasnili sta je spor. Ako bismo razjasnili nacin na koji upotrebljavamo svoje reci, termine, opise za ono sto je lepo, mo!da bismo razjasnili ovaj spor, ali ocito je da to nije dovoljno,
da postoji neki dublji problem u ovom razlikovanju u vezi sa tim sta je lepo i opet u jednoj velikoj sigurnosti, a to je da smo zaista ubedjeni da je nesto lepo i zato treba da je nasa prirodna teznja merilo ukusa, odnosno jedna teznja. Za nas je prirodno da trazimo merilo
ukusa kojim bi se izmirili razni osecaji ljudi. Hjum ide jednim putem koji je na neki nacin preteca kantovskih razmisljanja, na 51. strani , izmedju suda i osecaja je velika razlika. U sudovima se razilazimo u stavovima. Nijedan osecaj ne predocava ono sto stvarno
pripada predmetu. Ovo je ono sto je karakteristicno za modernu esteticku raspravu. To je kasnije kantovska pozicija, ali kod Kanta je ubedljivije obrazlozena. I on kaze da estetski sudovi ne doprinose saznanju vec govore o nasem osecaju u odnosu na te predmete.
Lepota nije nikakvo svojstvo samih stvari, to je direktno otklon od svega onoga sto se za preovladjujuce smatralo prethodnih vise stotina, cak hiljada godina. Ona postoji samo u duhu koji ih posmatra. Svaki duh opaza drukcije. Lepota vise nije unutrasnje svojstvo nekog
predmeta koji proglasavamo lepim, vec je ona jedno dispozicionalno svojstvo ili osobina. To je jedna osobina koja nastaje samo u trenutku kada dolazi do nekog dodira, kontakta i tako dalje, naseg duha ili odredjenih svojstava i nasih nastrojenosti sa tim predmetom koji
smatramo lepim. U tom smislu ima dispozicionalna svojstva. Dakle, prema ovom stavu lepota je neko dispozicionalno svojstvo. Postavlja se pitanje imamo li za takva neobicna svojstva neko merilo. To je Hjumovo razmisljanje i on smatra da se mogu pronaci neka
opsta nacela, a to nisu neka opsta nacela o predmetu vec o nasem nacinu reagovanja odnosno onoga sto mi posmatraci treba da imamo da bismo tvrdili nesto sto je merodavno i vazno u vezi sa lepotom. Pored sve raznovrsnosti postoje opsta nacela odobravanja, odnosno
neodobravanja. Odredjeni oblici samog ustrojstva naseg unutrasnjeg sklopa sracunati su da se dopadnu ili ne dopadnu. Ako to ne proizvedu do$lo je do nedostatka u nama. Govori i o uslovima koji sacinjavaju merilo ukusa. Koji su ti uslovi, pitanje je kako ih pobrojati.
Ima ih pet ili sest, zavisi kako se posmatra. Prvi uslov, mada je pitanje da li bi se mogao nazvati uslovom 1) zdravi ili normalni organi kojima treba da opazamo predmete koje cemo nazvati lepim. Ako nemamo ispravna cula, tesko da cemo moci na pravi nacin da
damo svoj sud. 2) istancanost uobrazilje, odnosno on zahteva estetski senzibilitet. Kada kriticar ne poseduje tu istancanost, na njega uticu grublje karakteristike predmeta, a nijanse su zanemarene. Neko takav teskoda moze da bude merodavan za davanje opstevazeceg
suda o onome sto je lepo. Zatim, 3) iskustvo, mi bismo dodali, iskustvo u bavljenju umetnoscu ili dovoljno siroka kultura i relevantno poznavanje umetnickih oblika i umetnosti. Kada mu ne pomaze iskustvo, njegov sud je zrkan i nesiguran. Pored ovog iskustva
potrebna je i 4) sposobnost poredjenja, jedna vrsta ve!be u prosudjivanju predmeta koje nazivamo lepim. Ovo kao da bi mogli da budu lice i nalicje iste stvari, potrebno nam je iskustvo u jednom kvantitativnom smislu, ali nije dovoljno ni kvantitativno poznavanje
umetnosti i umetnickih dela, vec jedno vezbanje, izvezbanost, usavrsavanje te sposobnosti, u jednom kvalitativnom smislu. Unutar tog zahvata sposobnost da se porede dela razlicitih vrsta. Treba da 5) bez predrasuda nastupa neko ko pretenduje da donese pravi sud o
onome sto je lepo, on mora biti otporan na predrasude, razne, klasne, drustvene,
to treba ostati po strane, inace ce one ugroziti opstu vaznost ovog njegovog suda. Najzad, kad mu nedostaje 6) zdrava pamet ne moze imati istinsko merilo ukusa. Licnosti koje poseduju ove osobine, njihov zajedniccki sud je MERILO LEPOTE! odnosno: snazna pamet,
sjedinjena sa istancanim ukusom i poredjenjem, oslobodjena svim predrasudama sa zdravom pamecu. Hjum kasnije razmatra i neke od izvora razlika u ovom ukusu, pokusava da pronadje neko objasnjenje zasto se razlikujemo. Hjum postupa i vrlo cesto se kod njega
nalazi taj filzofski gest da pokusavajuci da pronikne u odredjenu vrstu sposobnosti opisuje pojedinca koji poseduje to i takvo znanje. Na primer, Aristotel kada objasnjava u cemu se sastoji mudrost kao najvi$i oblik znanja opisuje mudrog coveka. Tako i Hjum kada
dolazi do merila lepote, do standarda ukusa, opisuje onog koji je kriticar, a po nasem, esteticar. Dakle, kriticar mora imati te i takve osobine i iz toga se onda izvlaci i zakljucuje i opisuje prava priroda znanja, tj. Sposobnosti kojom on rasoplaze. Klju#na ideja je to da
odre%eni oblici ili kvaliteti ustrojstva na$eg unutrasnjeg sklopa, koji uoblicava i nas duh, oni su presudni za razumevanje lepote. Ta paznja se pomerila sa pokusaja da se odrede objektivne osobine lepih predmeta, da se traga za necim jednim i definicijom, to se odustaje
i trazi se uporiste za onim lepim u nasem unutrasnjem ustrojstvu i mentalnom sklopu, to je jako vazno znati! Sa Hjumom dolazi nesumnjivo do ovog preokreta u modernoj, odnosno novovekovnoj estetici.

3. Kantovo odredjenje lepote kao predmeta dopadanja bez interesa (I moment suda ukusa)?
Kant I momenat suda ukusa
(u pogledu kvaliteta; ukus je mo prosuivanja onoga to je lepo)
Sud ukusa je estetski. Da bismo mogli razlikovati da li je neto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo razumom predstavu sa objektom radi saznanja, ve je povezujemo uobraziljom sa subjektom i sa njegovim oseanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva. Sud ukusa nikako
nije sud saznanja, usled ega nije logiki ve estetski, pod kojim razumemo onaj sud iji odredbeni razlog ne moe biti drugaiji do subjektivan. Dopadanje koje sud ukusa odreuje bez ikakvog je interesa Interesovanjem se naziva ono dopadanje koje mi povezujemo sa
predstavom o egzistenciji nekog predmeta. Otuda svako takvo interesovanje stoji uvek u vezi sa moi htenja. Da bih mogao rei da je neki predmet lep i da bih dokazao da imam ukus, vano je ta ja iz njegove predstave u sebi proizvodim, a ne u emu zavisim od
njegove egzistencije. Da bi neko mogao u stvarima ukusa da ima ulogu sudije, on ne sme da bude zainteresovan za egzistenciju odreene stvari, ve u tome mora da bude potpuno ravnoduan. Dopadanje koje izaziva ono to je prijatno spojeno je sa interesom Prijatno
jeste ono to se osetu dopada ulima. Svako dopadanje jeste i samo oseanje (oseanje nekog zadovoljstva). Prema tome, sve to se dopada jeste prijatno upravo po tome to se dopada. Ali, ako se to prizna, onda to se tie njihovog dejstva na oseanje zadovoljstva, ne
postoji nikakava razlika izmeu onih utisaka ula koji odreuju naklonost i onih osnovnih stavova koji determiniraju volju i onih istih reflektiranih formi opaanja koje odreuje mo suenja.Kada se jedna odredba oseanja zadovoljstva ili nezadovoljstva naziva
osetom, onda taj izraz znai neto sasvim drugo nego kada predstavu neke stvari (dobijenu preko ula kao neki receptivitet koji spada u saznanje) nazivamo osetom. Jer se u ovom drugom sluaju predstava odnosi na objekat, dok se u onom prvom sluaju (odredba)
odnosi jedino na subjekat, i ne stoji u slubi apsolutno nikakavog saznanja, ak ni onog sazananja kojim subjekat upoznaje samog sebe. Ono to uvek mora da ostane subjektivno i to apsolutno nije u stanju da sainjava predstavu nekog predmeta oznaavamo imenom
oseanje. Pod reju oset podrazumevamo jednu objektivnu predstavu ula. Zelena boja livada spade u objektivne osete, a prijatnost te zelene boje spada u subjektivni oset kojim se ne predstavlja nikakav predmet, tj. spada u oseanja kojima se predmet posmatra kao
objekat dopadanja. Dopadanje ne predstavlja samo ist sud o tom predmetu ve odnos njegove egzistencije prema mom stanju. Prijatno se potpuno zasniva na osetu. Prijatno zadovoljava. Dopadanje koje izaziva dobro stoji u vezi sa interesom Dobro jeste ono to
posredstvom uma izaziva dopadanje pomou istog pojma. I u dobru radi neega (ono to je korisno) i dobru po sebi uvek se sadri pojam neke svrhe, odnos uma prema htenju, dakle neko dopadanje koje izaziva postojanje nekog objekta ili neke radnje, tj. neki interes.
Da bih smatarao da je neto dobro, ja u svako doba moram znati kakva stvar treba da je taj predmet, tj. moram imati neki pojam o njemu. Meutim, to mi nije potrebno da bih u neemu naao lepotu. Kod dobroga se uvek postavlja pitanje da li je ono samo posredno
dobro ili neposredno dobro (da li je korisno ili je po sebi dobro), dok kod prijatnoga o tome se apsolutno ne moe postaviti pitanje, poto ta re u svako doba znai neto to se neposredno dopada (isto stoji stvar sa onim to nazivam lepim). I pored svih razlika izmeu
prijatnog i dobrog oni se ipak slau u tome: uvek su nekim interesom vezani za svoje predmete, ne samo prijatno i posredno dobro (korisno), koje se dopada kao sredstvo za postizanje neke prijatnosti, ve takoe dobro u apsolutnom smislu i u svakom pogledu, naime
moralno dobro, koje je od
najvieg interesa. Dobro objekat volje (moi htenja determinisane umom). Sravnjivanje tri specifino razliite vrste dopadanja I prijatno i dobro stoje u vezi sa moi htenja. Njihovo dopadanje ne odreuje samo predstava predmeta ve u isto vreme i predstavljena veza
subjekta sa egzistencijom toga predmeta. Nama se dopada ne samo predmetve i njegova egzistencija. Nasuprot tome, sud ukusa je iskljuivo kontemplativan, tj. takav sud koji, indiferentan u pogledu postojanja jednog predmeta, povezuje samo njegovo svojstvo sa
oseanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. Prijatno, lepo i dobro oznaavaju tri razliita odnosa predstava prema oseanju zadovoljstva i nezadovoljstva, i mi, s obzirom na to oseanje, razlikujemo predmete i vrste predstava jedne od drugih. Prijatno znai za nekoga ono
to ga zadovoljava; lepo znai za njega ono to mu se jednostavno dopada; dobro znai ono to on ceni, tj. ono emu on pridaje neku objektivnu vrednost. Od ove tri vrste dopadanja samo i jedino dopadanje ukusa koje potie od lepoga jeste nezainteresovano i slobodno
dopadanje, jer nikakav interes ne iznuava odobravanje, niti interes ula niti interes uma. Interes ne doputa da se sud o predmetu i dalje smatra slobodnim. Gde moralni zakon govori, tu objektivno ne postoji nikakav slobodan izbor onoga ta treba initi. Objanjenje
lepoga izvedeno iz prvog momenta: Ukus predstavlja mo prosuivanja jednoga predmeta ili neke vrste predstavljanja pomou dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet takvog dopadanja naziva se lepim.

4. Ideja slobodne igre razuma i uobrazilje i saznanja uopste (II moment suda ukusa)?
Lepo je ono to se bez pojmova predstavlja kao objekat opteg dopadanja Kako se to dopadanje ne zasniva na nekoj sklonosti subjekta, ve se onaj ko sudi osea potpuno slobodan u pogledu dopadanja koje posveuje predmetu, to on nije u stanju da pronae kao
razloge dopadanja ikakave line uslove, za koje bi se jedino njegov subjekat vezao. Onaj ko sudi govorie o lepome tako kao da lepota predstavlja neku osobinu predmeta i kao da je njegov sud o tome
logian (sainjavajui na osnovu pojmova o objektu neko sazananje o njemu), mada je to samo estetski sud. Taj sud je slian sa logikim, utoliko to se moe pretpostaviti da i on vai za svakoga. Ali ta njegova optost ne moe oticati iz pojmova. Sa sudom ukusa mora
biti povezano polaganje prava na subjektivnu optost. Uporeivanje lepoga sa prijatnim i dobrim U pogledu prijatnoga vai ovaj stav: svaki ovek ima svoj vlastiti ukus (ukus ula; sok od jagode je (meni) prijatan). Kada neko za neto kae da je lepo, onda on oekuje
od drugih da i oni doivljavaju to isto dopadanje: on ne sudi samo za sebe ve za svakoga, i tada govori o lepoti kao da bi ona predstavljala neku osobinu stvari. On kae: ta stvar je lepa, i ne rauna da e se drugi saglasiti sa tim njegovim sudom zbog toga to je uvideo
da su oni vie puta bili saglasni sa njegovim sudom, ve on tu saglasnost od njih zahteva. Dobro se samo nekim pojmom zamilja kao objekat nekog opteg dopadanja (to nije sluaj ni kod prijatnoga ni kod lepoga). Optost dopadanja zamilja se u sudu ukusa samo kao
subjektivna Sudom ukusa o lepom zahteva se od svakoga da mu se jedan predmet dopada, a da se pri tome ipak to dopadanje ne zasniva na nekom pojmu (jer tada bi ono predstavljalo ono to je dobro); i sem toga, da to polaganje prava na optost vaenja pripada
svakome sudu kojim neto oglaavamo za lepo. Prvu vrstu ukusa Kant naziva ukusom ula, a onu drugu ukusom refleksije: ukoliko ulni ukus donosi samo line sudove, a ukus refleksije optevaee (javne), ali i jedan i drugi ukus donose estetske (ne praktine) sudove
o jednome predmetu samo s obzirom na odnos predstave toga predmeta prema oseanju

zadovoljstva i nezadovoljstva. Optost koja se ne zasniva na pojmovima o objektu (premda samo empirijskim pojmovima) nije logika, ve estetska optost, tj. ona ne sadri objektvini kvalitet suda, ve samo neki njegov subjektivni kvalitet. Od jednog subjektvinog
opteg vaenja, tj. od estetskog opteg vaenja koje se ne zasniva ni na kojem pojmu ne moe se zakljuiti na logiko opte vaenje jer se sudovi opteg vaenja ne odnose na objekat U pogledu logikog kvaliteta svi sudovi ukusa jesu pojedinani sudovi. Onaj sud ukusa
koji postaje na osnovu uporeivanja mnogih pojedinanih sudova i koji glasi: rue uopte jesu lepe, sada je iskazan ne samo kao estetski
sud, ve kao jedan logiki sud koji se zasniva na jednom estetskom sudu. Sud: rua je (po mirisu) prijatna, jeste takoe jedan estetski i pojedinani sud, ali nije sud ukusa, ve sud ula. Taj ulni sud razlikuje se od suda ukusa to sud ukusa nosi u sebi estetski kvantitet
optosti, tj. optosti u smislu vaenja za svakoga, to se ne moe nai u sudu o prijatnom. Jedino sudovi o dobrom poseduju logiku optost, mada i oni odreuju dopadanje koje izaziva neki predmet. Da li u sudu ukusa oseanje zadovoljstva prethodi prosuivanju
predmeta ili to prosuivanje prethodi oseanju zadovoljstva? Reenje ovog pitanja je klju kritike ukusa. Nita ne moe da se saopti kao opte osim saznanja i predstave, ukoliko predstava pripada saznanju. Ako odredbeni razlog suda o ovoj optoj saoptivosti
predstave treba da se zamisli samo subjektivno, naime bez ikakvog pojma o predmetu, onda taj odredbeni razlog moe biti samo i jedino ono duevno stanje koje nalazimo u uzajamnom odnosu moi predstavljanja, ukoliko te moi dovode u vezu jednu datu predstavu sa
saznanjem uopte. Duevno stanje u toj predstavi mora da predstavlja stanje oseanja slobodne igre predstavnih moi na jednoj predstavi datoj radi nekog saznanja uopte. Ali, da bi uopte moglo da postane saznanje iz jedne predstave kojom je dat neki predmet,
potrebni su uobrazilja radi povezivanja raznovrsnosti opaaja, I razum zbog jedinstva pojma koji ujedinjuje predstave. To stanje slobodne igre
saznajnih moi kod jedne predstave mora biti takvo da se moe saoptiti. To isto subjektivno (estetsko) prosuivanje predmeta ili predstave preko koje nam predmet biva dat prethodi zadovoljstvu koje predmet izaziva, i
predstavlja osnov zadovoljstva koje oseamo u harmoniji moi saznanja. Objanjenje lepoga izvedeno iz drugog momenta: Lepo je ono to bez pojma izaziva opte dopadanje.
Poto subjektivna opta saoptivost tog naina predstavljanja treba da se obavi u sudu ukusa a da se ne pretpostavi neki odreeni pojam, to ona ne moe biti nita drugo do stanje duevnosti u slobodnoj igri razuma i uobrazilje (ukoliko se oni meu sobom saglaavaju,
kao to je to potrebno radi saznanja uopte). To isto subjektivno (estetsko) prosuivanje predmeta ili predstave preko koje nam predmet biva dat prethodi dakle, zadovoljstvu koje predmet izaziva, I predstavlja osnov ovog zadovoljstva u harmoniji moi saznanja.
Zadovoljstvo koje oseamo u sudu ukusa pripisujemo svakome drugome kao nuno, isto onako kao da bi se, kada neto nazovemo lepim, to moglo smatrati osobinom predmeta koja je na njemu odreena prema pojmovima; jer ipak lepota za sebe, bez veze sa oseanjem
subjekta, ne predstavlja nita. Kada bi data predstava, koja izaziva sud ukusa, predstavljala neki pojam
to bi u prosuivanju predmeta udruivao razum i uobrazilju u neko saznanje objekta, onda bi svest o tome odnosu bila intelektualna. Ali, ni tada sud ne bi bio donet u vezi sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom, te, dakle, ne bi predstavljao sud ukusa. Meutim, sud ukusa
odreuje objekat u pogledu dopadanja I predikata lepote nezavisno od pojmova. Prema tome, ono subjektivno jedinstvo odnosa moe da se raspozna samo preko oseanja. Podsticanje obe moi (uobrazilje i razuma) na neodreenu delatnost, ali delatnost koja je ipak
skladna, na delatnost koja je uopte potrebna radi nekog saznanja uopte, to podsticanje, potie od oseanja iju optu saoptivost postulira sud ukusa. O jednom odnosu koji ne uzima za osnov nikakav pojam nije mogua nikakava druga svest do svest na osnovu
oseanja onog dejstva koja se sastoji u olakanoj igri obe duevne moi uobrazilje i razuma, oitvorenih svojim uzajamnom saglasnou.

5. Lepota kao forma svrhovitosti predmeta (III moment suda ukusa)?

Neka svrha zamilja se onde gde se ne samo saznanje nekog predmeta ve sam predmet (njegova forma ili egzistencija) kao posledica zamilja kao mogu samo na osnovu pojma o toj posledici. Predstava posledice jeste ovde odredbeni osnov njenog uzroka i prethodi
tom njenom uzroku. Svrhovitim se naziva neki objekat, ili neko duevno stanje, pa ak i neka radnja, mada njihova mogunost ne predpostavlja nuno predstavu neke svrhe samo zbog toga to mi njihovu mogunost moemo da objasnimo i shvatimo jedino ukoliko kao
njihov osnov pretpostavimo neki kauzalitet svrha, tj. neku volju koja ih je tako rasporedila prema predstavi o nekom pravilu. Dakle, svrhovitost moe da postoji bez svrhe, ukoliko uzroke te forme ne pretpostavimo u nekoj volji. Mi smo u stanju da izvesnu svrhovitost u
pogledu forme bar posmatramo, a da ak ne uzmemo neku svrhu za njenu osnovu, i da je na predmetima zapaamo, premda samo pomou refleksije. Sud ukusa ima za osnovu samo i jedino formu svrhovitosti nekog predmeta Ni u kom sluaju ne moe da lei u osnovi
suda ukusa neka subjektivna svrha. Ali, takoe ni predstava neke objektivne svrhe, tj. mogunost samoga predmeta na osnovu principa svrhovitosti, te, dakle, nikakav pojam dobroga nije u stanju da odredi sud ukusa: jer sud ukusa jeste estetski sud, a ne neki sud
saznanja. Odnos u odreivanju nekog predmeta kao lepog predmeta povezan je sa oseanjem zadovoljstva. Odredbeni osnov suda ukusa ne moe da sainjava nita drugo do subjektivna svrhovitost u predstavljanju nekog predmeta bez ikakave svrhe. Svrha nosi interes.
Sud ukusa zasniva se na principima a priori U estetskom sudu zadovoljsvo je bez interesa, u moralnom ono je praktino. isti sud ukusa nezavistan je od drai i od ganua Estetski sudovi mogu se podeliti na empirijske i iste. Empirijski jesu oni estetski sudovi koji
izraavaju prijatnost i neprijatnost, isti estetski sudovi jesu oni koji iskazuju lepotu o nekom predmetu, ili o njegovom nainu predstavljanja. Empirijski estetski sudovi jesu sudovi ula (materijalni estetski sudovi), isti estetski sudovi (kao formalni) jesu jedini pravi
sudovi ukusa. Interes kvari sud ukusa. Ono to je bitno u slikarstvu, skulpturi... jeste crte, u kojem osnov svake nastrojenosti za ukus sainjava ono to svojom formom izaziva dopadanje. Boje kojima je skica naslikana spadaju u drai; one su u stanju da predmet po
sebi uine za oset ivahnim ali ne dostojnim posmatranja i lepim. Ukus je varvarski ako su mu potrebne drai i ganua. Svaka forma predmeta jeste ili oblik ili igra; u ovom drugom sluaju ili igra mnogih oblika ili prosta igra mnogih oseta (u vremenu). Ono to
sainjava pravi predmet istoga suda ukusa jeste crte u boji i kompozicija u tonu. Uzvienost sa njom je povezano oseanje ganua. Sud ukusa je potpuno nezavistan od pojma savrenosti Ono lepo, ije prosuivanje ima za osnovu neku istu formalnu svrhovitost, tj.
neku svrhovitost bez svrhe, jeste potpuno nezavisno od predstave dobroga, jer dobro predstavlja neku objektivnu svrhovitost, tj. vezu predmeta sa nekom odreenom svrhom. Objektivna svrhovitost je ili spoljanja, tj. predstavlja korisnost, ili je unutranja, tj. predstavlja
savrenost predmeta. Da bismo mogli da zamislimo neku objektivnu svrhovitost u nekoj stvari, tome e morati da prethodi pojam o toj stvari, tj. pojam o tome kakva ta stvar treba da je. Saglaavanje raznovrsnosti u toj stvari sa tim pojmom jeste kvalitativna savrenost
stvari. Kvantitativna savrenost je potpunost svake stvari u njenoj vrsti, i predstavlja ist pojam veliine kod kojeg se unapred zamilja kao odreeno ta stvar treba da je. Ono to je formalno u predstavi jedne stvari, tj. saglaavanje raznovrsnosti sa onim to je jedno ne
pokazuje samo za sebe nikakvu objektivnu svrhovitost: jer, poto se apstrahuje od toga jednoga kao svrhe (od toga ta stvar treba da je), ne preostaje u svesti onoga ko posmatra nita, subjektivna svrhovitost predstva, ali ne oznauje nikakvu savrenost ma kog objekta,
koji se ovde ne zamilja pomou pojma neke svrhe. Estetski sud dovodi u vezu jednu predstavu u kojoj neki objekat biva dat jedino sa subjektom, i ne ukazuje ni na kakvu osobinu predmeta, ve jedino na svrhovitu formu. Premda je za sud ukusa, kao estetski sud,
potreban razum, ipak on nije za njega potreban kao mo saznanja nekog predmeta, ve kao mo odredbe suda I njegove predstave (bez pojma) s obzirom na njen odnos prema subjektu I njegovom unutranjem oseanju, i to ukoliko je taj sud mogu na osnovu nekog
opteg pravila. Sud ukusa kojim se neki predmet oglaava lepim pod uslovom nekog odreenog pojma nije ist Postoje dve vrste lepote: slobodna lepota i pridodata (zavisna) lepota. Slobodna ne pretpostavlja nikakav pojam o onome to predmet treba da je; druga vrsta
pretpostavlja. Cvee predstavlja slobodne prirodne lepote. Kakav treba da je neki cvet, to, osim botaniara, teko moe znati jo neko. U
prosuivanju neke slobodne lepote sud ukusa je ist. Lepota nekog ljudskog bia, neke zgrade... pretpostavlja pojam o svrsi koji odluuje o tome ta stvar treba da predstavlja, i to je pridodata lepota. Dopadanje koje izaziva lepota ne
pretpostavlja nikakav pojam, ve je neposredno vezano sa predstavom preko koje nam predmet biva dat. Objanjenje lepoga izvedeno iz treeg momenta: Lepota je forma svrhovitosti jednoga predmeta, ukoliko se ona na njemu opaa bez predstave o nekoj svrsi.
6. Kantovo odredjenje ideala lepote?
O idealu lepote
Ne moe postojati nikakvo objektvino pravilo ukusa na osnovu kojeg bi se pomou pojmova odreivalo ta je lepo.
Najuzvieniji uzor, prauzor ukusa jeste jedna ista ideja, koju svako mora da proizvede u samom sebi i prema kojoj mora da se prosuuje sve to je objekat ukusa. Ideja znai jedan pojam uma, a ideal znai predstavu nekog pojedinanog bia kao adekvatnog ideji.
Otuda se onaj prauzor ukusa moe da nazove idealom lepoga, koji mi, mada ga ne posedujemo, ipak teimo da u sebi proizvedemo. Ali, to e biti samo jedan ideal uobrazilje, i to je zbog toga jer se ne zasniva na pojmovima, ve na prikazivanju; a mo prikazivanja jeste
uobrazilja. Kako mi sada dospevamo do takvog jednog ideala lepote? A priori ili empirijski? Lepota za koju treba da se trai neki ideal ne sme da predstavlja neku neodreenu lepotu, ve mora da je ona lepota koja je fiksirana nekim pojmom objektivne svrhovitosti.
Samo ono to u samom sebi poseduje svrhu svoje egzistencije, tj. onaj ovek koji mora umom da odreuje sam sebi svoje svrhe, takav ovek jedino je sposoban za ideal lepote. Potrebne su dve stvari: 1) potrebna je normalna estetska ideja koja znai jednu pojedinanu
intuiciju (uobrazilje) koja predstavlja kontrolnu meru prosuivanja oveka kao neeg to pripada jednoj naroitoj ivotinjskoj vrsti; 2) potrebna je ideja uma koja svrhe oveanstva, ukoliko se one ne mogu predstaviti ulno, pretvara u princip prosuivanja ovekovog
uma, preko kojeg se kao preko svoje posledice u pojavi one svrhe otkrivaju. Normalna ideja nije izvedena iz proporcija uzetih iz iskustva, ve su pravila prosuivanja mogua tek na osnovu te normalne ideje. Ta normalna ideja ne predstavlja celi prauzor lepote u tome
rodu, ve jedino onu formu koja sainjava neophodni uslov svake lepote. Potpuno pravilno lice nekog oveka, ako slui kao model, nita ne izraava, jer u njemu nema nieg karakteristinog, dakle takvo lice vie izraava ideju roda nego ono to je specifino kod jedne
linosti. Od normalne ideje lepoga razlikujemo njegov ideal, koji se moe oekivati jedino na ljudskom liku. Na tom liku ideal se sastoji u izrazu onoga to je moralno. Da bi se veza moralnih ideja sa svim onim to na um spaja sa moralno-dobrim u ideje najvie
svrhovitosti uinila vidljivim u telesnom izrazu, potrebno je da su iste ideje uma i velika snaga uobrazilje udruene kod onoga ko tu vezu eli da prosudi, a mnogo vie kod onoga ko uz to hoe da tu vezu prikae. Prosuivanje prema nekom idealu lepote ne predstavlja
neki ist sud ukusa. Ideja lepog oveka nije ista crncu i belcu.
7. Kantovo shvatanje uzvisenog?
Nominalna definicija uzvienoga Uzvienim nazivamo ono to je naprosto (apsolutno) veliko. Nijedna odredba veliine pojava apsolutno nije u stanju da nam dostavi neki apsolutni pojam o nekoj veliini, ve uvek samo neki relativni pojam o njoj. to velina objekata,
iako za njega nemamo nikakvog interesovanja, ipak moe da nosi sa sobom, ak i kada se posmatra kao besforman, neko dopadanje koje se moe saoptavati na opti nain, te dakle sadri svest o nekoj subjektivnoj svrhovitosti u upotrebi naih moi saznanja; ali ne,
recimo, neko dopadanje koje izaziva objekat, kao kod lepoga (jer ono moe biti besformno), gde se refleksivna mo suenja osea svrhovito nastrojenom u vezi sa saznanjem uopte, ve dopadanje koje izaziva proirivanje uobrazilje u samoj
sebi. Kada kaemo o nekom predmetu da je veliki: onda to nije neki matematiko-odredbeni sud o njegovoj predstavi, ve jedan ist refleksivan sud o toj predstavi. Uzvieno jeste ono sa kojim u poreenju sve ostalo jeste malo. U prirodi nita ne moe postojati, ma
kako velikim ga mi ocenjivali to, posmatrano u nekom drugom odnosu, ne bi moglo da se obezvredi do beskonano maloga, I obrnuto neto malo u poreenju sa jo manjim merilima za nau uobrazilju bi se moglo proiriti do neke svetske veliine. Prema tome,
nijedan predmet koji nam moe biti dat preko ula ne moe se nazvati uzvienim. Uzvieno jeste ono to, ak i samo time to se moe zamisliti, pokazuje jednu mo due koja prevazilazi svako merilo ula. zvienim treba nazvati ne objekat, ve ono raspoloenje duha
koje izaziva neka odreena predstava kojom se bavi refleksivna mo suenja. O ocenjivanju veliine stvari u prirodi koje je potrebno radi ideje uzvienoga Ocenjivanje veliine pojmovima broja jeste matematiko, a njihovo ocenjivanje u istom opaaju (merom odoka)
jeste estetiko. Ocenjivanje veliine osnovne mere mora da se sastoji jedino u tome to ona moe da shvati neposredno u nekom opaaju, i to uobrazilja moe da je upotrebi radi prikazivanja brojnih pojmova, tj. svako prosuivanje veliine predmeta u prirodi jeste
estetsko (odreeno je subjektivno, a ne objektivno). to se tie matematikog ocenjivanja veliina, za njega ne postoji najvee (jer se vladavina brojeva protee u beskonanost); ali to se tie estetskog ocenjivanja veliina, za njega postoji neto najvee. Estetsko
ocenjivanje veliina prikazuje veliinu u apsolutnom smislu, ukoliko je dua u stanju da je shvati u jednom opaaju. Matematiko ocenjivanje veliina pomou brojeva prikazuje uvek samo relativnu veliinu. Intuitivno primiti neki kvantum u uobrazilji da bi se taj
kvantum mogao upotrebiti kao mera ili kao jedinica radi ocene veliina pomou brojeva, za to su potrebne dve radnje ove moi: zahvatanje i obuhvatanje. Zaprepaenje gledaoca u crkvi Sv. Petra u Rimu kada prvi put ue u nju. Ono u emu uobrazilja dostie svoj
maksimum jeste jedno gledaoevo oseanje o tome da je njegova uobrazilja nepodesna da prikae ideju jedne celine, te u tenji da taj svoj maksimum proiri, ona ponovo tone u samu sebe, ali time se prenosi u neko dirljivo dopadanje. Ako estetski sud treba da je ist i
ako u njemu treba da je dat kritici estetske moi suenja jedan potpuno slian primer, onda se uzvienost ne sme prikazivati na vetakim proizvodima (zgradama...), na kojima neka ljudska svrha odreuje ne samo formu ve i veliinu, niti na stvarima u prirodi iji
pojam ve nosi sa sobom neku odreenu svrhu (na ivotinjama poznate prirodne odreenosti), ve na sirovoj prirodi samo ukoliko ta sirova priroda sadri veliinu. Veliina se uobraziljom mora obuhvatiti u jednu celinu. Duevnost slua u sebi glas uma koji zahteva
totalitet za sve date veliine, te zahteva obuhvatanje u jedan opaaj i trai prikazivanje za sve one lanove jednog neprekidno rasteg niza brojeva, pa od tog zahteva ne izuzima ak ni ono to je beskonano. Beskonano jeste apsolutno veliko. I sama mogunost da se
ono zamisli kao neka celina, oznaava jednu mo duevnosti koja prevazilazi svako merilo ula. Da se dato beskonaano moe ipak samo zamisliti bez protivrenosti, za to je potrebno da u ljudskoj dui postoji jedna mo koja je I sama natulna. Beskonano ulnoga
sveta obuhvata se u intektualnom ocenjivanju veliina pod jednim pojmom potpuno, mada se ono u matematikom ocenjivanju veliina pomou pojmova brojeva nikada ne moe zamisliti potpuno. Kao to u prosuivanju lepoga estetska mo suenja dovodi uobrazilju
u njenoj slobodnoj igri u vezu sa razumom da bi se uskladila sa njegovim pojmovima uopte, tako ona u prosuivanju neke stvari kao uzviene dovodi tu istu mo u vezu sa umom da bi se sa njegovim idejama subjektivno saglasila, tj. da bi proizvela jedno duevno
raspoloenje koje odgovara onom raspoloenju, I sa njim je saglasno, koje bi izazvalo uticaj odreenih ideja (praktinih) na oseanje. Prava uzvienost se mora traiti samo u duevnosti onoga ko sudi a ne u objektu prirode. Duevnost se u svome vlastitom prosuivanju
uzdie kada se u posmatranju istih stvari predaje uobrazilji i umu koji je, premda bez odreene svrhe, sa njom povezan, i koji ono vlastito prosuivanje duevnosti samo proiruje, a ta duevnost ipak nalazi da je celokupna snaga uobrazilje neskladna sa idejama uma. O
kvalitetu dopadanja u prosuivanju uzvienoga Oseanje neadekvatnosti nae moi za postizanje jedne takve ideje koja za nas predstavlja zakon, jeste potovanje. Ideja obuhvatanja svake pojave, koja nam eventualno moe biti data, u opaaj jedne celine jeste takva
ideja koja nam je nametnuta na osnovu zakona uma. Oseanje uzvienoga predstavlja oseanje nezadovoljstva, koje nastaje usled neadekvatnosti uobrazilje u estetskom ocenjivanju veliina u odnosu na
ocenjivanje pomou uma i zadovoljstvo koje se pri tome budi usled saglasnosti upravo toga suda o neadekvatnosti najvee ulne moi u odnosu na ideje uma, ukoliko stremljenje ka tim idejama uma za nas ipak predstavlja zakon. U predstavljanju uzvienoga u prirodi
duevnost se osea uzbuenjem dok se u estetskom sudu o lepome u prirodi nalazi u mirnoj kontemplaciji. Kvalitet oseanja uzvienoga sastoji se u tome to on predstavlja oseanje nezadovoljstva zbog estetske moi prosuivanja, koje nezadovoljstvo izaziva neki
predmet, i koje se ipak zamilja kao svrhovito za tu estetsku mo prosuivanja, to je mogue samo usled toga to vlastita nemo otkriva svest o neogranienoj moi istoga subjekta, te je duevnost u stanju da estetski Prosuuje ovu neogranienu mo subjekta samo
pomou one vlastite nemoi.
O dinamikoj uzvienosti u prirodi
O prirodi kao sili
Sila predstavlja jednu mo koja savlauje velike prepreke. Priroda, posmatrana u estetskom sudu kao sila koja nema nikakve vlasti nad nama, jeste dinamiki uzviena. Ako treba da prosudimo prirodu dinamiki kao uzvienu, onda ona mora da se zamisli kao izaziva
straha. Mogue je da se neki predmet posmatra kao straan, a da se od njega ne strahuje, naime kada ga prosuujemo tako to zamiljamo samo sluaj u kojem bismo zaeleli da mu se odupremo. Onaj ko se boji nije u stanju da sudi o uzvienome u prirodi. Gromovi,
vulkani...- ako se nalazimo u sigurnosti od njih, njihov nam izgled postaje toliko privlaniji ukoliko je straniji; i mi te predmete rado nazivamo uzvienima, jer oni uznose nae duevne moi iznad njihove obine srednje mere i ine da u sebi otkrijemo jednu mo
odupiranja koja je po svojoj prirodi sasvim drugaija, a koja nam uliva hrabrost da se moemo meriti sa prividnom svemoi prirode. Priroda se ovde naziva uzvienom samo zato to podstie uobrazilju na prikazivanje onih sluajeva u kojima je duevnost u stanju da
oseti vlastitu nadmonost svoje namene ak i nad prirodom. Uzvienost se ne sadri ni u jednoj stvari u prirodi, ve jedino u naoj duevnosti, ukoliko smo u stanju da postanemo svesni svoje nadmonosti nad prirodom u nama, pa usled toga takoe nad prirodom izvan
nas. Sve to u nama izaziva to oseanje, u ta spada sila prirode koja podstie nae moi, naziva se uzvienim. Mo odupiranja (ne odupiranja fiziki) izaziva oseaj zadovoljstva. O modalitetu suda o uzvienome u prirodi Da bi neko bio u stanju da o osobenosti
predmeta u prirodi donese neki sud, potrebno mu je vea kultura ne samo estetske moi suenja ve i od onih moi saznanja na kojima se ona zasniva. Bez razvijenosti moralnih ideja, neobrazovanom oveku e ono to mi, pripremljeni kulturom, nazivamo uzvienim
izgledati samo zastraujue. Sud o uzvienome ima svoj osnov u ljudskoj prirodi, u dispoziciji (sposobnost) za oseanje za (praktine) ideje, tj. u dispoziciji za moralno oseanje. Na tome se zasniva nunost slaganja suda o uzvienome drugih ljudi sa naim sudom. U
nunosti koja se pripisuje estetskim sudovima nalazi se jedan od glavnih momenata za kritiku moi suenja. Jer upravo ta nunost pokazuje na njima jedan princip a priori i uklanja ih iz empirijske psihologije, u kojo bi oni inae ostali pokopani meu oseanjima
zadovoljstva i bola, da bi njih, i posredstvom njih moi suenja stavila u klasu onih sudova koji se zasnivaju na pricipima a priori i kao takve prevela u transcendalnu filozofiju. Opta napomena o izlaganju estetskih refleksivnih sudova S obzirom na oseanje
zadovoljstva svaki se predmet mora uvrstiti ili u ono to je prijatno ili u ono to je lepo ili u ono to je uzvieno ili u ono to je dobro. Lepo je ono to se dopada u istom prosuivanju. Lepo se mora dopadati bez ikakvog interesa. Uzvieno jeste ono to se svojim
opiranjem interesu ula neposredno dopada. Uzvieno jeste predmet (prirode), ija predstava pobuuje duevnost da zamisli nedostinost prirode kao izlaganje ideja. Dopadanje koje izaziva ono to je u prirodi uzvieno jeste negativno, dok je dopadanje lepoga pozitvno.
Predmet svakog istog, bezuslovnog intelektualnog dopadanja jeste moralni zakon u svojoj moi, koju on izvrava u nama nad svima pojedinanim poobudama duevnosti koje mu prethode; ta se estetska mo moe upoznati samo pomou rtava (npr. neko liavanje), to
je estetsko dopadanje, posmatrano sa estetske strane, negativno, ali posmatrano sa intelektualne strane ono je pozitivno i povezano sa nekim interesom. Iz toga proizilazi: da se sa gledita estetskog suda intelektualno dobro (moralno) ne sme predstaviti kao lepo, ve kao
uzvieno, tako da ono pre izaziva oseanje potovanja, nego oseanje ljubavi i usrdne naklonosti. Svaki afekat koji je po svojoj prirodi estok (koji pokree svest o naim snagama da savlaujemo otpor) jeste estetski uzvien (npr. gnev). Ali, plahovita uzbuenja, pa
makar spadala u uzbuenja koja spadaju u kulturu i povezuju se sa idejama koje su drutveno korisne, ne mogu ni u kom sluaju, ma koliko ona naprezala uobrazilju, pretendovati na ast nakog uzvienog prikazivanja.

8. Kantovo odredjenje genija?

Lepa umetnost jeste umetnost genija Genije jeste talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo.
Genije je uroena duevna sposobnost (ingenium) pomou koje priroda propisuje umetnosti pravilo. Lepe umetnosti se moraju posmatrati kao umetnosti genija. Svaka umetnika vetina predpostavlja pravila. Ali pojam lepe umetnosti
ne doputa da se sud o lepoti njene tvorevine izvede ma iz kojeg pravila koje za odredni uslov ima neki pojam. Lepa umetnost nije u stanju da sama sobom pronae pravilo, na osnovu kojeg ona treba da proizvede svoju tvorevinu. Poto se ipak svemu tome nijedna
tvorevina ne moe nazvati umetnou bez prethodnog pravila, to je priroda prinuena da u subjektu umetnosti propie umetnosti pravilo, to znai da je lepa umetnost mogua samo kao tvorevina genija. Genije je: 1) talenat da se proizvede ono za ta se ne moe
propisati nikakvo odreeno pravilo, originalnost mora da predstavlja prvu osobinu genija; 2) tvorevine genija moraju biti u isto vreme uzori, tj. moraju biti egzemplarne, dakle, mada same nisu postale putem podraavanja, one ipak moraju drugima da slue radi
podraavanja, tj. radi upravljanja ili kao pravila prosuivanja; 3) genije daje pravila kao priroda; i stoga ni sam zaetnik jedne tvorevine, za koju ima da zahvali svom geniju, ne zna kako se u njemu stiu ideje potrebne za tu tvorevinu, niti je u njegovoj moi da takve
ideje pronae po svom nahoenju ili po planu i da ih drugima saopti u takvim spisima koji ih osposobljavaju da proizvode iste takve tvorevine. (Otuda je i re genije verovatno izvedena od genius, naroitog duha koji je dat oveku pri roenju, koji ga titi, a od ijeg
nadahnua potiu one originalne
ideje); 4) najzad se vidi da priroda pomou genija ne propisuje pravilo nauci, ve umetnosti, pa i to ini samo ako umetnost jeste lepa umetnost. Genije se mora potpuno suprotstaviti duhu koji podraava. Moe se vrlo dobro nauiti sve ono to je Njutn izloio u svom
besmrtnom delu Principi filozofije prirode, meutim, niko ne moe nauiti da duhovito pravi pesme ma kako bili iscrpni svi propisi za pesnitvo i ma kako bili izvanredni njegovi uzori. Njutn je bio u stanju da sve svoje korake tano pokae svakome radi podraavanja.

Meutim, Homer nije u stanju da pokae kako se njegove ideje saglaavaju u njegovoj glavi, on ni sam to ne zna, dakle, nikoga ne moe tome da poui. Ideja umetnikog dela ne sme da se odvoji od ideje pravila. Prirodna obdarenost (talenat genija) mora da donese
pravilo umetnosti. To parvilo ne moe da slui kao propis jer bi inae sud o lepome mogao da se odredi na osnovu pojmova, ve to pravilo mora putem apstrahovanja da se dobije od dela, tj. od tvorevine na kojoj bi drugi mogli da ispitaju svoj talenat da bi uinili da im
slui kao uzor podraavanja. Ipak ne postoji nijedna lepa umetnost u kojoj bitni uslov umetnosti ne bi sainjavalo neto mehaniko, to moe da se shvati prema pravilima, dakle neto to odgovara kolskim propisima. Jer, pri tome se neto mora zamisliti kao svrha,
inae se njena tvorevina ne moe pripisati nijednoj umetnosti; ona bi predstavljala proizvod sluaja. Da bismo bili u stanju da neku svrhu ostvarimo, za to su potrebna odreena pravila. Genije je jedino u stanju da prui obilan materijal za tvorevinu lepe umetnosti; za
preradu toga materijala i njegovu formu potreban je talenat, koji mora biti obrazovan u koli da bi od toga materijala mogao da uini takvu upotrebu koja moe da izdri kritiku moi suenja.
O odnosu genija prema ukusu
Za prosuivanje lepih predmeta kao lepih potreban je ukus, ali za samu lepu umetnost, tj. za proizvoenje lepih predmeta potreban je genije. Da bih jednu prirodnu lepotu prosudio kao lepu nije mi potrebno da prethodno posedujem neki pojam o tome kakvu stvar treba
da predstavlja predmet, ve se ista forma dopada u prosuivanju sama za sebe, bez poznavanja svrhe. Poto umetnost uvek predpostavlja neku svvrhu u uzroku, mora se prvo uzeti za osnovu neki pojam o tome ta ta stvar treba da bude; I poto slaganje raznovrsnosti u
jednoj stvari sa nekom njenom unutranjom namenom kao svrhom predstavlja savrenost te stvari, to e u prosuivanju umetnike lepote morati u isto vreme da se uzme u obzir ta savrenost stvari, o emu se u prosuivanju neke prirodne lepote ne postavlja pitanje.
Lepa umetnost pokazuje svoju izvanrednost upravo u tome to kao lepe opisuje one stvari koje bi u prirodi bile rune ili se ne bi dopadale. Samo se jedna vrsta runoe ne moe predstaviti shodno prirodi a da se ne uniti umetnika lepota: ona runoa koja izaziva
gaenje. Skulptura je, poto se u njenim tvorevinama umetnost gotovo brka sa prirodom, odstranila iz svojih stvaranja neposredno predstavljanje runih predmeta i umesto toga dopustila da se npr. smrt predstavlja pomou neke alegorije ili pomou atributa koji
izgledaju dopadljivi.
O moima due koje sainjavaju genija
Duh u estetskom smislu znai oivljujui princip u duevnosti. Ono ime taj princip oivljuje duu, materijal koji on radi toga primenjuje, jeste ono to duevne moi svrhovito zahuhtava, tj. uvlai ih u takvu igru koja se odrava sama
sobom i uz to ak te moi ojaava. Kant tvrdi da taj princip nije nita drugo do sposobnost prikazivanja estetskih ideja; a pod estetskom idejom razume onu predstavu uobrazilje koja podstie na mnoga razmiljanja, a da joj pri tom ipak nijedna odreena misao, tj.
nijedan pojam ne moe biti adekvatan, koji, prema tome, nijedan jezik ne dostie potpuno, niti moe da se objasni. Estestka ideja predstavlja ono to je odgovarajue ideji uma, koja obrnuto, predstavlja jedan pojam kome ne moe biti adekvatan nijedan opaaj
(predstava uobrazilje). Uobrazilja je vrlo mona u proizvoenju jedne druge prirode iz onog materijala koji joj daje stvarna priroda. Predstave uobrazilje mogu se nazvati idejama: one streme neemu to lei izvan granica iskustva, i tako tee da se priblie prikazivanju
pojmova uma, to im daje izgled objektivne realnosti. Njima kao unutranjim opaajima ne moe da bude potpuno adekvatan nijedan pojam. Ako se umesto jednog pojma postavi neka predstava uobrazilje koja je potrebna radi njegovog prikazivanja, ali koja sama za
sebe podstie da se zamisli toliko mnotvo kakvo se ni u jednom odreenom pojmu nikada ne moe saeti, te koja sam pojam, estetski proiruje na bezgranian nain, onda je pri tome uobrazilja stvaralaka, i pokree mo intelektualnih ideja (um). Atributima
(estetskim) jednoga predmeta nazivaju se one forme koje ne sainjavaju prikaz nekog datog pojma, ve samo kao sporedne predstave uobrazilje izraavaju posledice povezane sa tin pojmom i njegovu srodnost sa drugim pojmovima. Estetski atributi proizvode estetsku
ideju koja slui onoj ideji uma mesto logikog prikaza, u stvari, da bi oivela duevnost time to joj otvara izgled na
jedno nepregledno polje srodnih predstava. Estetska ideja je jedna predstava uobrazilje, pridruena datom pojmu, koja je povezana sa takvom raznolikou deliminih predstava u njihovoj slobodnoj upotrebi da se za nju ne moe nai nikakav izraz koji oznaava jedan
odreeni pojam, koja ini da se uz jedan pojam zamilja mnogo to se ne moe imenovati, a ije oseanje oivljuje moi saznanja i sa govorom povezuje duh. Uobrazilja i razum jesu one duevne moi koje, udruene, sainjavaju genija. Genije se zapravo sastoji u onoj
srenoj razmeri izmeu uobrazilje I razuma, koja se ne moe saznati nu u jednoj nauci niti se moe nauiti ikakvom marljivou, a koja ga osposobljava da pronalazi ideje za jedan odreeni pojam I da za te ideje tano nae onaj izraz pomou kojeg moe da se kao
pratnja jednog pojma drugima saopti ono subjektivno raspoloenje koje su te ideje izazvale. Ovaj talenat nalaenja takvog izraza jeste ono to se naziva duhom. I) Genije predstavlja obdarenost za umetnost, ne za nauku.
II) Genije pretpostavlja jedan odreeni pojam o tvorevini kao svrsi, te, dakle razum, ali takoe jednu predstavu o materijalu, tj. o opaanju radi prikazivanja toga pojma, te, dakle, jednu razmeru izmeu uobrazilje i razuma. III) Genije se ne pokazuje samo u izvoenju
postavljene svrhe pri izlaganju jednog odreenog pojma, ve naprotiv, u predavanju ili izraavanju estetskih ideja. O vezi ukusa sa genijem u tvorevinama lepe umetnosti Mo suenja predstavlja najvaniju stvar na koju mora da se pazi pri prosuivanju umetnosti kao
lepe umetnosti. Sve bogatstvo uobrazilje u njenoj bezgraninoj slobodi ne proizvodi nita drugo do besmislice; naprotiv, moc suenja je ona sposobnost koja uobrazilju prilagoava razumu. Mo suenja e pre dopustiti da se nanese teta slobodi i bogatstvu uobrazilje
nego razumu. Za lepu umetnost bi bili potrebni uobrazilja, razum, duh i ukus.

9. kantovo shvatanje lepote kao simbola moralnosti?

Da bi se jasno pokazao realitet naih pojmova, za to su uvek potrebni opaaji. Ako su ti nai pojmovi empirijski, onda se potrebni opaaji zovu primeri. A ako su ti pojmovi isti pojmovi razuma, onda se opaaji zovu emati. Ako se zahteva da se dokae objektivni
realitet pojmova uma, tj. ideja, i to radi njihovog teorijskog saznanja, onda se eli neto nemogue, jer im naprosto nikakav odgovarajui opaaj ne moe biti dat. Svaka je hipotipoza (prikazivanje) kao oulotvorenje dvojaka: ili je ematina, kada se jednome pojmu koji
se shvata razumom daje a priori odgovarajui opaaj, ili je simbolina, kada se jednome pojmu koji se moe zamisliti samo umom i kome na moe da odgovara nijedan ulni opaaj podmee oigledna predstava sa kojom mo suenja postupa samo analogno onome
kako postupa u ematiziranju, tj. ta dva postupanja moi suenja saglaavaju se samo s obzirom na pravilo ovoga njenog postupanja u ematiziranju, a ne s obzirom na samu oiglednu predstavu, te, dakle, samo s obzirom na formu refleksije, ali ne s obzirom na
sadrinu. Kada se re simbolian protivstavi intuitivnom nainu predstavljanja, onda je to upotreba te rei koju su dodue usvojili savremeni logiari, ali koja izopaava njen smisao, koja je nepravilna; jer simbolian nain predstavljanja samo je jedna vrsta intuitivnoog
naina predstavljanja. Intuitivan nain predstavljanja moe da se podeli na ematian i na simbolian nain. Oba ta naina predstavljanja jesu hipotipoze, tj. prikazivanja: ne prosti karakterizmi, tj. oznaavanja pojmova propratnim ulnim znacima, koji ne sadre nita to
je potrebno radi opaanja objekta; i ti ulni znaci jesu ili rei ili vidljivi (algebarski, ak mimiki) znaci kao prosti izrazi za pojmove. Svi opaaji koji se stavljaju pod pojmove a prioori jesu ili emati ili simboli; od kojih emati sadre direktne, a simboli indirektne
prikaze pojma. emati to ine demonstrativno, a simboli podsredstvom neke analogije, u kojoj mo suenja ima da obavi dvojak posao:
1) da primeni pojam na predmet jednooog ulnog opaaja i
2) da primeni prosto ppravilo refleksije o onome opaaju na neki sasvim
drugi predmet, za koji onaj prvi predmet jeste samo njegov simbol. Tako se neka monarhija zamilja kao neko oduhovljeno telo ako se u njoj vlada po unutranjim narodnim zakonima, a ako u njoj vlada neka pojedinana apsolutna volja, onda se ona zamilja kao neka
prosta maina (kao runi mlin), ali u oba ova sluaja ona se zamilja samo simboliki. Nemaki jezik je pun prikazivanja prema nekoj analogiji; usled ega izraz ne sadri pravu emu za
pojam, ve samo neki simbol za refleksiju. Ako se ve sam nain predstavljanja sme nazvati saznanjem, onda je sve nae saznanje o Bogu samo simbolino; I onaj ko to saznanje o Bogu sa osobinama razuma, volje itd. (koje svoj objektivni realitet pokazuju samo na
biima ovoga sveta) shvata kao ematsko, taj zapada u antropomorfizam isto onako kao to zapada u deizam ako izostavi ta je intuitivno, usled ega se ne saznaje uopte nita, ak ni u praktinom pogledu. Kant tvrdi da lepo jeste simbol moralno-dobroga; i takoe
samo u tome smislu (smislu koji je za svakoga oveka prirodan i koji svaki ovek pripisuje drugim ljudima kao dunost) lepo izaziva dopadanje koje polae pravo na odobravanje svakog drugog oveka, pri emu je duevnost u isto vreeme svesna izvesnog
oplemenjivanja i uzdizanja iznad proste prijemivosti za zadovoljstvo koje dobija preko ulnih utisaka, cenei takoe vrednost drugih ljudi prema slinoj maksimi njihove moi suenja. U sposobnosti ukusa, mo suenja nije
potinjena nekoj heteronomiji iskustvenih zakona, kao inae u empirijskom prosuivanju; u pogledu predmeta takvog istog dopadanja ona predstavlja zakon sama sebi onako kao to to ini um u pogledu moi htenja, i uvia da se kako zbog ove unutranje mogunosti
u subjektu, tako i zbog spoljanje mogunosti jedne sa njom saglasne prirode odnosi na neto u samom subjektu I van njega to nije priroda, pa ni sloboda, no to je ipak spojeno sa osnovom slobode, naime sa onim to je natulno, a u emu se teorijska mo povezuje I
ujedinjuje sa praktinom moi na zajedniki i nepoznati nain.
1) Ono to je lepo dopada se neposredno (ali samo u refleksivnom opaaju, ali ne u pojmu kao moralnost);
2) Lepo se dopada bez ikakvog interesa (dodue, dobro u etikom smislu nuno je povezano sa nekim interesom, ali ne sa takvim interesom koji prethodi sudu o dopadanju, ve koji je tim sudom tek izazvan);
3) Sloboda uobrazilje (ulnosti nae moi) zamilja se u prosuivanju lepoga kao saglasna sa zakonitou razuma (u
moralnom sudu sloboda volje zamilja se kao saglasnost volje sa samim sobom, shodno optim zakonima uma);
4) Subjektivni princip prosuivanja lepoga saznaje se kao opti, tj. kao princip koji vai za svakoga, ali koji se ne saznaje nekim optim pojmom (objektivni princip moralnosti proglaava se takoe za opti, tj. za princip koji vai za sve subjekte, ujedno I za sve radnje
istoga subjekta, i pri tome princip koji se moe saznati jednim optim pojmom). Stoga je moralni sud ne samo sposoban za odreene konstituivne principe, ve je mogu jedino na osnovu toga to se maksime zasnivaju na tim konstruktivnim principima i njihovoj
optosti. Obian ljudski razum najee se takoe obazire na ovu analogiju; i mi esto dajemo lepim predmetima prirode ili umetnosti takva imena, koja imaju za osnov moralno prosuivanje. Zgrade ili drvee nazivamo velianstvenim ili velelepnim, ali za polja kaemo
da su nasmejana i vesela; ak se boje nazivaju bezazlenim, skromnim, nenim jer izazivaju takva oseanja koja sadre neto to je analogno sa onim duevnim stanjem koje u nama izazivaju moralni sudovi. Ukus omoguuje prelaz od ulne drai na uobiajeni moralni
interes bez nekog suvie nasilnog skoka, poto ukus zamilja uobrazilju ak u njenoj slobodi kao svrhovito odredljivu za razum, i, tavie, ui kako se na predmetima ula nalazi neko slobodno dopadanje takoe bez ulne drai.