1. Baumgartenovo shvatanje estetike?

Estetiku je nastala kao filozofska disciplina 1750. godine. Aleksandar Baumgarten izdao je spis
pod nazivom “Aesthetica” u kom govori o estetici kao nauci o culnom saznanju. Imenovao je u skladu sa
grckom reci aisthesis koja upucuje na osecajnost u smislu culnog saznanja odnosno percepcije. Iz tog
razloga srecemo pojam trascendetalne estetike u Kantovoj kritici cistog uma koja je gnoseoloska, gde se
bavi apriornim formama vremena i prostora, tacnije, culnim saznanjem ukoliko je ono trascedentalno
moguce. Jos u starogrckoji i srenjevekovnoj filozofiji pravljena je razlika izmedju logike koja se bavi
duhovnom i estetike koja se bavi culnom spoznajom, ali nije postojala jasna i precizna disciplina.

Baumgarten o estetici pise da je ona teorija slobodnih umetnosti, gnoseologija, umece lepog misljenja,
sposobnost razuma za aisthesis. On kaze da je estetika “znanost osetilne spoznaje”. Dakle, po
Baumgartenu estetiku bi smo mogli definisati kao nezavisnu znanost koja daje norme osetilne spoznaje i
zanima se uopste usavrsavanjem osetilne spoznaje kao takve. Baumgarten estetiku definise i kao
scientia cognitionis sensitivae. Baumgarten smatra da su predstave senzitivne kada su posredovane
nizom spoznajnom moci. Jasnost je oznaka intelektualne moci. Senzitivno nastaje prethodno od moci
koje nisu intelektualne, i samim tim osetilni dozivljaj ne moze nip o rangu nip o jasnosti biti visi, vec
samo nizi, zato iz njega proizilazi i niza spoznaja- gnoseologia inferiori. Svrha esetike jested a postigne
savrsenstvo osetilne spoznaje, tj aisthesis. Baumgartenova spoznaja se ipak ne moze svesti samo na
oset, vec on kaze da sensitivus treba da bude oznaka esetike kao znanosti i kao umeca. Baumgarten je
zato citavu esetiku podelio na teoretsku i prakticnu. Teoretska esetika bavi se znanstvenom stranom, a
prakticna ima zadatak da primeni spoznaje do kojih se doslo u prvom delu. Estetika je sa jedne strane
nauka o culnoj spoznaji, a sa druge teorija lepih umetnosti. Ona ispituje nize spoznajene moci i
upravjanjihovu delatnost na prosudjivanje i stvaranje umetnicke lepote.

Baumgarten određuje estetiku u analogiji sa logikom, tvrdeći da mora postojati princip i u onome što je
čulno saznanje. Logika se tiče zakona mišljenja i saznanja (gnoseologija superior), dok se estetika tiče
zakona čulnosti, odnosno čulnog saznanja (gnoseologija inferior). Cilj njegove estetike nije samo
istraživanje čulnog saznanja, već savršenstvo čulnog saznanja. Pojmom savršenstva mišljeno je ono što je
lepo, dok je putem nesavršenstva mišljeno ono što je ružno. Ovakvo ispitivanje ljudskog postupanja ima
u sebi mogućnost usavršavanja i moguće da je posmatrati sa subjektivne i sa objektivne strane. U prvom
slučaju, govorimo o sposobnosti subjekta da da senzitivno saznaje i prisvaja svet. U drugom slučaju,
savršenstvo se tiče i objektivne strane saznanja, odnosno ona je zahtev za najvećom mogućom jasnoćom
koju možemo dostići u predstavljanju nekog predmeta. Pritom, predmet se ne određuje s obzirom na
njegova objektivna obeležja, već s obzirom na individualno sakupljena obeležja, u manjem ili većem
obimu, odnosno nejasnijem i jasnijem predstavljanju. Savršenstvo takvog saznanja realizuje se u
umetnosti, pre svega poeziji. Umetnost je, dakle, odlikovano područje gde se realizuje savršenstvo
čulnog saznanja (to jest lepota).

Baumgarten, je stalno morao isticati naucni karakter svoje teorije kako bi joj definisao mesto u filozofiji
18. veka i odbranio je od prigovora za neozbiljnost. On kaze da se covek ne radja kao esteticar, vec se
esetika mora uciti,, drugo-treba razlikovati predmet znanosti od same znanosti, atributi jednog nisu
atributi drugog. Baumgartenova esetika nije naprosto nauka o culnoj spoznaji, vec nauka o savrsenoj
culnoj spoznaji(perfectio cognitionis sensitivae). Pod savrsenstvom se podrazumeva harmmonija triju
elementata jednog umetnickog dela, a to su: materija, sadrzaj i forma. Savrsena senzitivna spoznaja
jeste lepota, a lepota je ono sto je pravi objekt estetike- kao savrsenstvo culne spoznaje kao takve. U
svojoj vrsti culno saznanje je savrseno u oblasti umetnosti i lepote i to je oblast odvojena od logike.
Teskocu predstavlja pitanje da li se mozemo zadovoljiti gore navedenom definicijom estetike, it u postoji
teskoca kod svoh gnoseoloskih estetika. Na umetnost se gleda kao na vrstu saznanja, i ona moze da nam
pruza saznanja o svetu i zivotu, ali ta njena funkcija nije presudna i nije od centralne vaznosti za njeno
postojanje. Umetnost nije samo representatio kao sto kaze Baumgarten, vec je ona i presentation,
odnosno prikazivanje neceg novog, proizvodjenje. Postoji nesto sto u aktu umetnickog stvaranja po prvi
put dolazi u egzistenciju, a to saznajna esetika ne zahvata objasnjenjem, odnosno umetnost nije samo
otkrivanje i prikazivanje lepote.

Da bismo uopste odredili bilo koju discplinu, moramo znati podrucje njenog istrazivanja, tacnije njen
predmet i nacin pristupa tom predmetu, tacnije metod. Predmetom estetike smatra se lepo ili umetnos,
ili lepo u umetnosti. Pod lepim se ovde ne smatra ono naspram ruznog, ono sto se svidja, vec lepo znaci
uspelo, savrseno, sjajno izvedeno. Dakle, lepo se odnosi na nacin, proizilazi iz nacina. Zato je estetici i
umetnosti mnogo stalo do nacina. Umetnost je jedino podrucje covekovog rada u kome je ono kako se
nesto radi i izrazava vaznije od onog sta se radi, tu modalitet prelazi u fakticitet, tj nacin je ono sto je
bitno za esetetsko uzivanje ili vrednovanje. Tek kada se pod lepim podrazumeva nacin na koji se stvara
umetnicko delo, umece, ono kada duhovno obuhvata materiju, tada lepo moze biti univerzalni predmet
estetike.

Ipak, postoji nesto u umetnosti sto je znacajno za estetiku, tj veruje se da estetika to treba da objasni,
posto se druge nauke time ne bave uopste, a to sto estetika treba da objasni u umetnosti ne moze se
svesti na lepo, uzviseno itd, to je ono duboko cega ima u svakom pravom umetnickom delu. Tada se
estetika neizbezno susrece sa pitanjem kako da u umetnosti, koja deluje preko cula i zbog toga ostaje
povrsinska u izvesnom smislu, ipak dozivljavamo nesto duboko. Kako to da preko vidljivog otkrivamo
nesto nevidljivo, kako ono fizicko upucuje na metafizicko? To je veoma tesko utvrditi, ali estetika od toga
ne sme odustati. Privilegija estetike je u tome sto se druge nauke ne mogu time baviti. Estetika svom
predmetu pristupa tako sto ispituje bit, sustinu umetnosti, umetnicki moment u umetnosti. Bavi se
pitanjem u kom momentu materij prestaje da bivstvuje fizicki i pocinje da bivstvuje estetski, odnosno
umetnicki. Na ovo pitanje ne moze odgovoriti ni jedna druga nauka, ne moze ni estetika, ali pronalazak
odgovora na ovo pitanje jeste njena ambicija. Nacin pristupa estetike svom predmetu mora biti drugaciji
od prirodno-naucnog pristupa. Prirodno-naucna orijentacija u estetici nam ne moze mnogo pomoci u
tome da spoznamo sta je umetnost. Tesko je odrediti sta je to umetnicko je tesko odrediti i pozitivno ga
fiksirati. Estetika zato moze biti uspesna samo kao filozofksa disciplina ciji je metod suprotnog smera od
naucnog-od grana u sam koren. Kao takva, estetika ispituje bice umetnickog dela, sustinu umetnosti,
ono zbog cega umetnost jeste umetnost.

Baumgarten se smatra za predstavnika racionalisticke estetike, koja se drugacija naziva i estetika

savrsenstva.

2. U cemu se za Hjuma sastoji merilo “ukusa”?

Iako se Baumgarten smatra zacetnikom moderne estetike u smislu da joj je dao ime, Hjum kao mislilac
ima samostalnu tezinu. Koen je preveo dva teksta u kojima se void spor oko toga ko je utemeljio
filozofsku estetiku, Hjum ili Baumgarten i on smatra da postoje dobri razlozi da se Hjum, pre nego
Baumgarten smatra rodonacelnikom modern estetike. Da bi smo rayumeli Hjuma, potrebno je prvo reci
da se shvatanje i razumevanje lepote vise ne sadrzi u nekom skupu objektivnih osobina, lepota se vise ne
objasnjava preko inherentih svojstava, bilo da se radi o prirodnom ili umetnicki lepom, vec se lepota
bazira na jednoj vrsti osecaja, odnosno bazira se na onome sto u nama izaziva odredjeni osecaj ili
osecanja. Hjum u “Merilu ukusa” ne precizira kakav je taj osecaj, vec je za njega sasvim dovoljno to sto
postoji neki takav osecaj koji je u osnovi onoga sto smatramo lepotom. Hjum je 1757. izdao raspravu o
merilu ukusa. Ona pocinje jednim veoma ubedljivim pitanjem, a to je da za nas postoji jedan problem
velike raznovrsnosti onoga sto nazivamo ukusom. Kod razlicith kultura, nacija, ljudi koji su ziveli u
razlicitim vremenima postoji velika raynovrsnost shvatanja lepog. Ali Hjum kaze da kod svih njih postoji

jednaka sigurnost u tome da ono sto shvataju da je lepo zaista to i jeste. Javlja se jedan problem koji nije
bas najjasniji, a to je otkud taj uvid da smo svesni toga da se prilicno razlikujemo u tvrdnji o tome sta je
lepo, a da sa druge jesmo prilicno sigurni da je ono sto mislimo da je lepo zbilja lepo. Kaze Hjum, mozda
bi se neki problemi resili ako bismo razjasnili sta je spor. Ako bismo razjasnili nacin na koji
upotrebljavamo svoje reci, termine, opise za ono sto je lepo, mo!da bismo razjasnili ovaj spor, ali ocito je
da to nije dovoljno, da postoji neki dublji problem u ovom razlikovanju u vezi sa tim sta je lepo i opet u
jednoj velikoj sigurnosti, a to je da smo zaista ubedjeni da je nesto lepo i zato treba da je nasa prirodna
teznja merilo ukusa, odnosno jedna teznja. Za nas je prirodno da trazimo merilo ukusa kojim bi se izmirili
razni osecaji ljudi. Hjum ide jednim putem koji je na neki nacin preteca kantovskih razmisljanja, na 51.
strani , izmedju suda i osecaja je velika razlika. U sudovima se razilazimo u stavovima. Nijedan osecaj ne
predocava ono sto stvarno pripada predmetu. Ovo je ono sto je karakteristicno za modernu esteticku
raspravu. To je kasnije kantovska pozicija, ali kod Kanta je ubedljivije obrazlozena. I on kaze da estetski
sudovi ne doprinose saznanju vec govore o nasem osecaju u odnosu na te predmete. Lepota nije nikakvo
svojstvo samih stvari, to je direktno otklon od svega onoga sto se za preovladjujuce smatralo prethodnih
vise stotina, cak hiljada godina. Ona postoji samo u duhu koji ih posmatra. Svaki duh opaza drukcije.
Lepota vise nije unutrasnje svojstvo nekog predmeta koji proglasavamo lepim, vec je ona jedno
dispozicionalno svojstvo ili osobina. To je jedna osobina koja nastaje samo u trenutku kada dolazi do
nekog dodira, kontakta i tako dalje, naseg duha ili odredjenih svojstava i nasih nastrojenosti sa tim
predmetom koji smatramo lepim. U tom smislu ima dispozicionalna svojstva. Dakle, prema ovom stavu
lepota je neko dispozicionalno svojstvo. Postavlja se pitanje imamo li za takva neobicna svojstva neko
merilo. To je Hjumovo razmisljanje i on smatra da se mogu pronaci neka opsta nacela, a to nisu neka
opsta nacela o predmetu vec o nasem nacinu reagovanja odnosno onoga sto mi posmatraci treba da
imamo da bismo tvrdili nesto sto je merodavno i vazno u vezi sa lepotom. Pored sve raznovrsnosti
postoje opsta nacela odobravanja, odnosno neodobravanja. Odredjeni oblici samog ustrojstva naseg
unutrasnjeg sklopa sracunati su da se dopadnu ili ne dopadnu. Ako to ne proizvedu do$lo je do
nedostatka u nama. Govori i o uslovima koji sacinjavaju merilo ukusa. Koji su ti uslovi, pitanje je kako ih
pobrojati. Ima ih pet ili sest, zavisi kako se posmatra. Prvi uslov, mada je pitanje da li bi se mogao
nazvati uslovom 1) zdravi ili normalni organi kojima treba da opazamo predmete koje cemo nazvati
lepim. Ako nemamo ispravna cula, tesko da cemo moci na pravi nacin da damo svoj sud. 2) istancanost
uobrazilje, odnosno on zahteva estetski senzibilitet. Kada kriticar ne poseduje tu istancanost, na njega
uticu grublje karakteristike predmeta, a nijanse su zanemarene. Neko takav teskoda moze da bude
merodavan za davanje opstevazeceg suda o onome sto je lepo. Zatim, 3) iskustvo, mi bismo dodali,
iskustvo u bavljenju umetnoscu ili dovoljno siroka kultura i relevantno poznavanje umetnickih oblika i
umetnosti. Kada mu ne pomaze iskustvo, njegov sud je zrkan i nesiguran. Pored ovog iskustva potrebna
je i 4) sposobnost poredjenja, jedna vrsta ve!be u prosudjivanju predmeta koje nazivamo lepim. Ovo kao
da bi mogli da budu lice i nalicje iste stvari, potrebno nam je iskustvo u jednom kvantitativnom smislu,
ali nije dovoljno ni kvantitativno poznavanje umetnosti i umetnickih dela, vec jedno vezbanje,
izvezbanost, usavrsavanje te sposobnosti, u jednom kvalitativnom smislu. Unutar tog zahvata
sposobnost da se porede dela razlicitih vrsta. Treba da 5) bez predrasuda nastupa neko ko pretenduje da
donese pravi sud o onome sto je lepo, on mora biti otporan na predrasude, razne, klasne, drustvene,
to treba ostati po strane, inace ce one ugroziti opstu vaznost ovog njegovog suda. Najzad, kad mu
nedostaje 6) zdrava pamet ne moze imati istinsko merilo ukusa. Licnosti koje poseduju ove osobine,
njihov zajedniccki sud je MERILO LEPOTE! odnosno: snazna pamet, sjedinjena sa istancanim ukusom i
poredjenjem, oslobodjena svim predrasudama sa zdravom pamecu. Hjum kasnije razmatra i neke od
izvora razlika u ovom ukusu, pokusava da pronadje neko objasnjenje zasto se razlikujemo. Hjum postupa
i vrlo cesto se kod njega nalazi taj filzofski gest da pokusavajuci da pronikne u odredjenu vrstu
sposobnosti opisuje pojedinca koji poseduje to i takvo znanje. Na primer, Aristotel kada objasnjava u
cemu se sastoji mudrost kao najvi$i oblik znanja opisuje mudrog coveka. Tako i Hjum kada dolazi do
merila lepote, do standarda ukusa, opisuje onog koji je kriticar, a po nasem, esteticar. Dakle, kriticar
mora imati te i takve osobine i iz toga se onda izvlaci i zakljucuje i opisuje prava priroda znanja, tj.
Sposobnosti kojom on rasoplaze. Klju#na ideja je to da odre%eni oblici ili kvaliteti ustrojstva na$eg
unutrasnjeg sklopa, koji uoblicava i nas duh, oni su presudni za razumevanje lepote. Ta paznja se
pomerila sa pokusaja da se odrede objektivne osobine lepih predmeta, da se traga za necim jednim i
definicijom, to se odustaje i trazi se uporiste za onim lepim u nasem unutrasnjem ustrojstvu i
mentalnom sklopu, to je jako vazno znati! Sa Hjumom dolazi nesumnjivo do ovog preokreta u modernoj,
odnosno novovekovnoj estetici.
3. Kantovo odredjenje lepote kao predmeta dopadanja bez interesa (I moment
suda ukusa)?
(u pogledu kvaliteta; ukus je moć prosuđivanja onoga što je lepo)
Sud ukusa je estetski. Da bismo mogli razlikovati da li je nešto lepo ili nije lepo, mi ne povezujemo
razumom predstavu sa objektom radi saznanja, već je povezujemo uobraziljom sa subjektom i sa
njegovim osećanjem zadovoljstva ili nezadovoljstva. Sud ukusa nikako nije sud saznanja, usled čega nije
logički već estetski, pod kojim razumemo onaj sud čiji odredbeni razlog ne može biti drugačiji do
subjektivan. Dopadanje koje sud ukusa određuje bez ikakvog je interesa Interesovanjem se naziva ono
dopadanje koje mi povezujemo sa predstavom o egzistenciji nekog predmeta. Otuda svako takvo
interesovanje stoji uvek u vezi sa moći htenja. Da bih mogao reći da je neki predmet lep i da bih dokazao
da imam ukus, važno je šta ja iz njegove predstave u sebi proizvodim, a ne u čemu zavisim od njegove
egzistencije. Da bi neko mogao u stvarima ukusa da ima ulogu sudije, on ne sme da bude zainteresovan
za egzistenciju određene stvari, već u tome mora da bude potpuno ravnodušan. Dopadanje koje izaziva
ono što je prijatno spojeno je sa interesom Prijatno jeste ono što se osetu dopada čulima. Svako
dopadanje jeste i samo osećanje (osećanje nekog zadovoljstva). Prema tome, sve što se dopada jeste
prijatno upravo po tome što se dopada. Ali, ako se to prizna, onda što se tiče njihovog dejstva na
osećanje zadovoljstva, ne postoji nikakava razlika između onih utisaka čula koji određuju naklonost i
onih osnovnih stavova koji determiniraju volju i onih čistih reflektiranih formi opažanja koje određuje
moć suđenja.Kada se jedna odredba osećanja zadovoljstva ili nezadovoljstva naziva osetom, onda taj
izraz znači nešto sasvim drugo nego kada predstavu neke stvari (dobijenu preko čula kao neki
receptivitet koji spada u saznanje) nazivamo osetom. Jer se u ovom drugom slučaju predstava odnosi na
objekat, dok se u onom prvom slučaju (odredba) odnosi jedino na subjekat, i ne stoji u službi apsolutno
nikakavog saznanja, čak ni onog sazananja kojim subjekat upoznaje samog sebe. Ono što uvek mora da
ostane subjektivno i što apsolutno nije u stanju da sačinjava predstavu nekog predmeta označavamo
imenom osećanje. Pod rečju oset podrazumevamo jednu objektivnu predstavu čula. Zelena boja livada
spade u objektivne osete, a prijatnost te zelene boje spada u subjektivni oset kojim se ne predstavlja
nikakav predmet, tj. spada u osećanja kojima se predmet posmatra kao objekat dopadanja. Dopadanje
ne predstavlja samo čist sud o tom predmetu već odnos njegove egzistencije prema mom stanju.
Prijatno se potpuno zasniva na osetu. Prijatno zadovoljava. Dopadanje koje izaziva dobro stoji u vezi sa
interesom Dobro jeste ono što posredstvom uma izaziva dopadanje pomoću čistog pojma. I u dobru radi
nečega (ono što je korisno) i dobru po sebi uvek se sadrži pojam neke svrhe, odnos uma prema htenju,
dakle neko dopadanje koje izaziva postojanje nekog objekta ili neke radnje, tj. neki interes. Da bih
smatarao da je nešto dobro, ja u svako doba moram znati kakva stvar treba da je taj predmet, tj. moram
imati neki pojam o njemu. Međutim, to mi nije potrebno da bih u nečemu našao lepotu. Kod dobroga se
uvek postavlja pitanje da li je ono samo posredno dobro ili neposredno dobro (da li je korisno ili je po
sebi dobro), dok kod prijatnoga o tome se apsolutno ne može postaviti pitanje, pošto ta reč u svako
doba znači nešto što se neposredno dopada (isto stoji stvar sa onim što nazivam lepim). I pored svih
razlika između prijatnog i dobrog oni se ipak slažu u tome: uvek su nekim interesom vezani za svoje
predmete, ne samo prijatno i posredno dobro (korisno), koje se dopada kao sredstvo za postizanje neke
prijatnosti, već takođe dobro u apsolutnom smislu i u svakom pogledu, naime moralno dobro, koje je od
najvišeg interesa. Dobro objekat volje (moći htenja determinisane umom). Sravnjivanje tri specifično
različite vrste dopadanja I prijatno i dobro stoje u vezi sa moći htenja. Njihovo dopadanje ne određuje
samo predstava predmeta već u isto vreme i predstavljena veza subjekta sa egzistencijom toga
predmeta. Nama se dopada ne samo predmetveć i njegova egzistencija. Nasuprot tome, sud ukusa je
isključivo kontemplativan, tj. takav sud koji, indiferentan u pogledu postojanja jednog predmeta,
povezuje samo njegovo svojstvo sa osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva. Prijatno, lepo i dobro
označavaju tri različita odnosa predstava prema osećanju zadovoljstva i nezadovoljstva, i mi, s obzirom
na to osećanje, razlikujemo predmete i vrste predstava jedne od drugih. Prijatno znači za nekoga ono što
ga zadovoljava; lepo znači za njega ono što mu se jednostavno dopada; dobro znači ono što on ceni, tj.
ono čemu on pridaje neku objektivnu vrednost. Od ove tri vrste dopadanja samo i jedino dopadanje
ukusa koje potiče od lepoga jeste nezainteresovano i slobodno dopadanje, jer nikakav interes ne
iznuđava odobravanje, niti interes čula niti interes uma. Interes ne dopušta da se sud o predmetu i dalje
smatra slobodnim. Gde moralni zakon govori, tu objektivno ne postoji nikakav slobodan izbor onoga šta
treba činiti. Objašnjenje lepoga izvedeno iz prvog momenta: Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednoga
predmeta ili neke vrste predstavljanja pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa. Predmet
takvog dopadanja naziva se lepim.

4. Ideja slobodne igre razuma i uobrazilje i “saznanja uopste” (II moment suda
ukusa)?

Lepo je ono što se bez pojmova predstavlja kao objekat opšteg dopadanja Kako se to dopadanje ne
zasniva na nekoj sklonosti subjekta, već se onajko sudi oseća potpuno slobodan u pogledu dopadanja
koje posvećuje predmetu, to on nije u stanju da pronađe kao razloge dopadanja ikakave lične uslove, za
koje bi se jedino njegov subjekat vezao. Onaj ko sudi govoriće o lepome tako kao da lepota predstavlja
neku osobinu predmeta i kao da je njegov sud o tome logičan (sačinjavajući na osnovu pojmova o
objektu neko sazananje o njemu), mada je to samo estetski sud. Taj sud je sličan sa logičkim, utoliko što
se može pretpostaviti da i on važi za svakoga. Ali ta njegova opštost ne može poticati iz pojmova. Sa
sudom ukusa mora biti povezano polaganje prava na subjektivnu opštost. Upoređivanje lepoga sa
prijatnim i dobrim U pogledu prijatnoga važi ovaj stav: svaki čovek ima svoj vlastiti ukus
(ukus čula; sok od jagode je (meni) prijatan). Kada neko za nešto kaže da je lepo, onda on očekuje od
drugih da i oni doživljavaju to isto dopadanje: on ne sudi samo za sebe već za svakoga, i tada govori o
lepoti kao da bi ona predstavljala neku osobinu stvari. On kaže: ta stvar je lepa, i ne računa da će se
drugi saglasiti sa tim njegovim sudom zbog toga što je uvideo da su oni više puta bili saglasni sa njegovim
sudom, već on tu saglasnost od njih zahteva. Dobro se samo nekim pojmom zamišlja kao objekat nekog
opšteg dopadanja (što nije slučaj ni kod prijatnoga ni kod lepoga). Opštost dopadanja zamišlja se u sudu
ukusa samo kao subjektivna Sudom ukusa o lepom zahteva se od svakoga da mu se jedan predmet
dopada, a da se pri tome ipak to dopadanje ne zasniva na nekom pojmu (jer tada bi ono predstavljalo
ono što je dobro); i sem toga, da to polaganje prava na opštost važenja pripada svakome sudu kojim
nešto oglašavamo za lepo. Prvu vrstu ukusa Kant naziva ukusom čula, a onu drugu ukusom refleksije:
ukoliko čulni ukus donosi samo lične sudove, a ukus refleksije opštevažeće (javne), ali i jedan i drugi ukus
donose estetske (ne praktične) sudove o jednome predmetu samo s obzirom na odnos predstave toga
predmeta prema osećanju zadovoljstva i nezadovoljstva. Opštost koja se ne zasniva na pojmovima o
objektu (premda samo empirijskim pojmovima) nije logička, već estetska opštost, tj. ona ne sadrži
objektvini kvalitet suda, već samo neki njegov subjektivni kvalitet. Od jednog subjektvinog opšteg
važenja, tj. od estetskog opšteg važenja koje se ne zasniva ni na kojem pojmu ne može se zaključiti na
logičko opšte važenje jer se sudovi opšteg važenja ne odnose na objekat. U pogledu logičkog kvaliteta svi
sudovi ukusa jesu pojedinačni sudovi. Onaj sud ukusa koji postaje na osnovu upoređivanja mnogih
pojedinačnih sudova i koji glasi: ruže uopšte jesu lepe, sada je iskazan ne samo kao estetski sud, već kao
jedan logički sud koji se zasniva na jednom estetskom sudu. Sud: ruža je (po mirisu) prijatna, jeste
takođe jedan estetski i pojedinačni sud, ali nije sud ukusa, već sud čula. Taj čulni sud razlikuje se od suda
ukusa što sud ukusa nosi u sebi estetski kvantitet opštosti, tj. opštosti u smislu važenja za svakoga,
što se ne može naći u sudu o prijatnom. Jedino sudovi o dobrom poseduju logičku opštost, mada i oni
određuju dopadanje koje izaziva neki predmet. Da li u sudu ukusa osećanje zadovoljstva prethodi
prosuđivanju predmeta ili to prosuđivanje prethodi osećanju zadovoljstva? Rešenje ovog pitanja je ključ
kritike ukusa. Ništa ne može da se saopšti kao opšte osim saznanja i predstave, ukoliko predstava
pripada saznanju. Ako odredbeni razlog suda o ovoj opštoj saopštivosti predstave treba da se zamisli
samo subjektivno, naime bez ikakvog pojma o predmetu, onda taj odredbeni razlog može biti samo i
jedino ono duševno stanje koje nalazimo u uzajamnom odnosu moći predstavljanja, ukoliko te moći
dovode u vezu jednu datu predstavu sa saznanjem uopšte. Duševno stanje u toj predstavi mora da
predstavlja stanje osećanja slobodne igre predstavnih moći na jednoj predstavi datoj radi nekog
saznanja uopšte. Ali, da bi uopšte moglo da postane saznanje iz jedne predstave kojom je dat neki
predmet, potrebni su uobrazilja radi povezivanja raznovrsnosti opažaja, i razum zbog jedinstva pojma
koji ujedinjuje predstave. To stanje slobodne igre saznajnih moći kod jedne predstave mora biti takvo da
se može saopštiti. To čisto subjektivno (estetsko) prosuđivanje predmeta ili predstave preko koje nam
predmet biva dat prethodi zadovoljstvu koje predmet izaziva, i predstavlja osnov zadovoljstva koje
osećamo u harmoniji moći saznanja. Objašnjenje lepoga izvedeno iz drugog momenta: Lepo je ono što
bez pojma izaziva opšte dopadanje. Pošto subjektivna opšta saopštivost tog načina predstavljanja treba
da se obavi u sudu ukusa a da se ne pretpostavi neki određeni pojam, to ona ne može biti ništa drugo do
stanje duševnosti u slobodnoj igri razuma i uobrazilje (ukoliko se oni među sobom saglašavaju, kao što je
to potrebno radi saznanja uopšte). To čisto subjektivno (estetsko) prosuđivanje predmeta ili predstave
preko koje nam predmet biva dat prethodi dakle, zadovoljstvu koje predmet izaziva, i predstavlja osnov
ovog zadovoljstva u harmoniji moći saznanja. Zadovoljstvo koje osećamo u sudu ukusa pripisujemo
svakome drugome kao nužno, isto onako kao da bi se, kada nešto nazovemo lepim, to moglo smatrati
osobinom predmeta koja je na njemu određena prema pojmovima; jer ipak lepota za sebe, bez veze sa
osećanjem subjekta, ne predstavlja ništa. Kada bi data predstava, koja izaziva sud ukusa, predstavljala
neki pojam što bi u prosuđivanju predmeta udruživao razum i uobrazilju u neko saznanje objekta, onda
bi svest o tome odnosu bila intelektualna. Ali, ni tada sud ne bi bio donet u vezi sa zadovoljstvom i
nezadovoljstvom, te, dakle, ne bi predstavljao sud ukusa. Međutim, sud ukusa određuje objekat u
pogledu dopadanja i predikata lepote nezavisno od pojmova. Prema tome, ono subjektivno jedinstvo
odnosa može da se raspozna samo preko osećanja. Podsticanje obe moći (uobrazilje i razuma) na
neodređenu delatnost, ali delatnost koja je ipak skladna, na delatnost koja je uopšte potrebna radi
nekog saznanja uopšte, to podsticanje, potiče od osećanja čiju opštu saopštivost postulira sud ukusa. O
jednom odnosu koji ne uzima za osnov nikakav pojam nije moguća nikakava druga svest do svest na
osnovu osećanja onog dejstva koja se sastoji u olakšanoj igri obe duševne moći uobrazilje i razuma,
ožitvorenih svojim uzajamnom saglasnošću.

5. Lepota kao forma svrhovitosti predmeta (III moment suda ukusa)?

Neka svrha zamišlja se onde gde se ne samo saznanje nekog predmeta već sam predmet (njegova forma
ili egzistencija) kao posledica zamišlja kao moguć samo na osnovu pojma o toj posledici. Predstava
posledice jeste ovde odredbeni osnov njenog uzroka i prethodi tom njenom uzroku. Svrhovitim se naziva
neki objekat, ili neko duševno stanje, pa čak i neka radnja, mada njihova mogućnost ne predpostavlja
nužno predstavu neke svrhe samo zbog toga što mi njihovu mogućnost možemo da objasnimo i
shvatimo jedino ukoliko kao njihov osnov pretpostavimo neki kauzalitet svrha, tj. neku volju koja ih je
tako rasporedila prema predstavi o nekom pravilu. Dakle, svrhovitost može da postoji bez svrhe, ukoliko
uzroke te forme ne pretpostavimo u nekoj volji. Mi smo u stanju da izvesnu svrhovitost u pogledu forme
bar posmatramo, a da čak ne uzmemo neku svrhu za njenu osnovu, i da je na predmetima zapažamo,
premda samo pomoću refleksije. Sud ukusa ima za osnovu samo i jedino formu svrhovitosti nekog
predmeta Ni u kom slučaju ne može da leži u osnovi suda ukusa neka subjektivna svrha. Ali, takođe ni
predstava neke objektivne svrhe, tj. mogućnost samoga predmeta na osnovu principa svrhovitosti, te,
dakle, nikakav pojam dobroga nije u stanju da odredi sud ukusa: jer sud ukusa jeste estetski sud, a ne
neki sud saznanja. Odnos u određivanju nekog predmeta kao lepog predmeta povezan je sa osećanjem
zadovoljstva. Odredbeni osnov suda ukusa ne može da sačinjava ništa drugo do subjektivna svrhovitost u
predstavljanju nekog predmeta bez ikakave svrhe. Svrha nosi interes. Sud ukusa zasniva se na principima
a priori U estetskom sudu zadovoljsvo je bez interesa, u moralnom ono je praktično. Čisti sud ukusa
nezavistan je od draži i od ganuća Estetski sudovi mogu se podeliti na empirijske i čiste. Empirijski jesu
oni estetski sudovi koji izražavaju prijatnost i neprijatnost, čisti estetski sudovi jesu oni koji iskazuju
lepotu o nekom predmetu, ili o njegovom načinu predstavljanja. Empirijski estetski sudovi jesu sudovi
čula (materijalni estetski sudovi), čisti estetski sudovi (kao formalni) jesu jedini pravi sudovi ukusa.
Interes kvari sud ukusa. Ono što je bitno u slikarstvu, skulpturi... jeste crtež, u kojem osnov svake
nastrojenosti za ukus sačinjava ono što svojom formom izaziva dopadanje. Boje kojima je skica naslikana
spadaju u draži; one su u stanju da predmet po sebi učine za oset živahnim ali ne dostojnim posmatranja
i lepim. Ukus je varvarski ako su mu potrebne draži i ganuća. Svaka forma predmeta jeste ili oblik ili igra;
u ovom drugom slučaju ili igra mnogih oblika ili prosta igra mnogih oseta (u vremenu). Ono što sačinjava
pravi predmet čistoga suda ukusa jeste crtež u boji i kompozicija u tonu. Uzvišenost – sa njom je
povezano osećanje ganuća. Sud ukusa je potpuno nezavistan od pojma savršenosti Ono lepo, čije
prosuđivanje ima za osnovu neku čistu formalnu svrhovitost, tj. neku svrhovitost bez svrhe, jeste
potpuno nezavisno od predstave dobroga, jer dobro predstavlja neku objektivnu svrhovitost, tj. vezu
predmeta sa nekom određenom svrhom. Objektivna svrhovitost je ili spoljašnja, tj. predstavlja korisnost,
ili je unutrašnja, tj. predstavlja savršenost predmeta. Da bismo mogli da zamislimo neku objektivnu
svrhovitost u nekoj stvari, tome će morati da prethodi pojam o toj stvari, tj. pojam o tome kakva ta stvar
treba da je. Saglašavanje raznovrsnosti u toj stvari sa tim pojmom jeste kvalitativna savršenost stvari.
Kvantitativna savršenost je potpunost svake stvari u njenoj vrsti, i predstavlja čist pojam veličine kod
kojeg se unapred zamišlja kao određeno šta stvar treba da je. Ono što je formalno u predstavi jedne
stvari, tj. saglašavanje raznovrsnosti sa onim što je jedno ne pokazuje samo za sebe nikakvu objektivnu
svrhovitost: jer, pošto se apstrahuje od toga jednoga kao svrhe (od toga šta stvar treba da je), ne
preostaje u svesti onoga ko posmatra ništa, subjektivna svrhovitost predstva, ali ne označuje nikakv
savršenost ma kog objekta, koji se ovde ne zamišlja pomoću pojma neke svrhe. Estetski sud dovodi u
vezu jednu predstavu u kojoj neki objekat biva dat jedino sa subjektom, i ne ukazuje ni na kakvu osobinu
predmeta, već jedino na svrhovitu formu. Premda je za sud ukusa, kao estetski sud, potreban razum,
ipak on nije za njega potreban kao moć saznanja nekog predmeta, već kao moć odredbe suda i njegove
predstave (bez pojma) s obzirom na njen odnos prema subjektu i njegovom unutrašnjem osećanju, i to
ukoliko je taj sud moguć na osnovu nekog opšteg pravila. Sud ukusa kojim se neki predmet oglašava
lepim pod uslovom nekog određenog pojma nije čist Postoje dve vrste lepote: slobodna lepota i
pridodata (zavisna) lepota. Slobodna ne pretpostavlja nikakav pojam o onome što predmet treba da je;
druga vrsta pretpostavlja. Cveće predstavlja slobodne prirodne lepote. Kakav treba da je neki cvet, to,
osim botaničara, teško može znati još neko. U prosuđivanju neke slobodne lepote sud ukusa je čist.
Lepota nekog ljudskog bića, neke zgrade... pretpostavlja pojam o svrsi koji odlučuje o tome šta stvar
treba da predstavlja, i to je pridodata lepota. Dopadanje koje izaziva lepota ne pretpostavlja nikakav
pojam, već je neposredno vezano sa predstavom preko koje nam predmet biva dat. Objašnjenje lepoga
izvedeno iz trećeg momenta: Lepota je forma svrhovitosti jednoga predmeta, ukoliko se ona na njemu
opaža bez predstave o nekoj svrsi.

6. Kantovo odredjenje ideala lepote?

Ne može postojati nikakvo objektvino pravilo ukusa na osnovu kojeg bi se pomoću pojmova određivalo
šta je lepo. Najuzvišeniji uzor, prauzor ukusa jeste jedna čista ideja, koju svako mora da proizvede u
samom sebi i prema kojoj mora da se prosuđuje sve što je objekat ukusa. Ideja znači jedan pojam uma, a
ideal znači predstavu nekog pojedinačnog bića kao adekvatnog ideji. Otuda se onaj prauzor ukusa može
da nazove idealom lepoga, koji mi, mada ga ne posedujemo, ipak težimo da u sebi proizvedemo. Ali, to
će biti samo jedan ideal uobrazilje, i to je zbog toga jer se ne zasniva na pojmovima, već na prikazivanju;
a moć prikazivanja jeste uobrazilja. Kako mi sada dospevamo do takvog jednog ideala lepote? A priori ili
empirijski? Lepota za koju treba da se traži neki ideal ne sme da predstavlja neku neodređenu lepotu,
već mora da je ona lepota koja je fiksirana nekim pojmom objektivne svrhovitosti. Samo ono što u
samom sebi poseduje svrhu svoje egzistencije, tj. onaj čovek koji mora umom da određuje sam sebi
svoje svrhe, takav čovek jedino je sposoban za ideal lepote. Potrebne su dve stvari: 1) potrebna je
normalna estetska ideja koja znači jednu pojedinačnu intuiciju (uobrazilje) koja predstavlja kontrolnu
meru prosuđivanja čoveka kao nečeg što pripada jednoj naročitoj životinjskoj vrsti; 2) potrebna je ideja
uma koja svrhe čovečanstva, ukoliko se one ne mogu predstaviti čulno, pretvara u princip prosuđivanja
čovekovog uma, preko kojeg se kao preko svoje posledice u pojavi one svrhe otkrivaju. Normalna ideja
nije izvedena iz proporcija uzetih iz iskustva, već su pravila prosuđivanja moguća tek na osnovu te
normalne ideje. Ta normalna ideja ne predstavlja celi prauzor lepote u tome rodu, već jedino onu formu
koja sačinjava neophodni uslov svake lepote. Potpuno pravilno lice nekog čoveka, ako služi kao model,
ništa ne izražava, jer u njemu nema ničeg karakterističnog, dakle takvo lice više izražava ideju roda nego
ono što je specifično kod jedne ličnosti. Od normalne ideje lepoga razlikujemo njegov ideal, koji se može
očekivati jedino na ljudskom liku. Na tom liku ideal se sastoji u izrazu onoga što je moralno. Da bi se veza
moralnih ideja sa svim onim što naš um spaja sa moralno-dobrim u ideje najviše svrhovitosti učinila
vidljivim u telesnom izrazu, potrebno je da su čiste ideje uma i velika snaga uobrazilje udružene kod
onoga ko tu vezu želi da prosudi, a mnogo više kod onoga ko uz to hoće da tu vezu prikaže. Prosuđivanje
prema nekom idealu lepote ne predstavlja neki čist sud ukusa. Ideja lepog čoveka nije ista crncu i belcu.

7. Kantovo shvatanje uzvisenog?

Uzvišenim nazivamo ono što je naprosto (apsolutno) veliko. Nijedna odredba veličine pojava apsolutno
nije u stanju da nam dostavi neki apsolutni pojam o nekoj veličini, već uvek samo neki relativni pojam o
njoj. Što velična objekata, iako za njega nemamo nikakvog interesovanja, ipak može da nosi sa sobom,
čak i kada se posmatra kao besforman, neko dopadanje koje se može saopštavati na opšti način, te dakle
sadrži svest o nekoj subjektivnoj svrhovitosti u upotrebi naših moći saznanja; ali ne, recimo, neko
dopadanje koje izaziva objekat, kao kod lepoga (jer ono može biti besformno), gde se refleksivna moć
suđenja oseća svrhovito nastrojenom u vezi sa saznanjem uopšte, već dopadanje koje izaziva
proširivanje uobrazilje u samoj sebi. Kada kažemo o nekom predmetu da je veliki: onda to nije neki
matematičko-odredbeni sud o njegovoj predstavi, već jedan čist refleksivan sud o toj predstavi. Uzvišeno
jeste ono sa kojim u poređenju sve ostalo jeste malo. U prirodi ništa ne može postojati, ma kako velikim
ga mi ocenjivali što, posmatrano u nekom drugom odnosu, ne bi moglo da se obezvredi do beskonačno
maloga, i obrnuto – nešto malo u poređenju sa još manjim merilima za našu uobrazilju bi
se moglo proširiti do neke svetske veličine. Prema tome, nijedan predmet koji nam može biti dat preko
čula ne može se nazvati uzvišenim. Uzvišeno jeste ono što, čak i samo time što se može zamisliti,
pokazuje jednu moć duše koja prevazilazi svako merilo čula. Uzvišenim treba nazvati ne objekat, već ono
raspoloženje duha koje izaziva neka određena predstava kojom se bavi refleksivna moć suđenja. O
ocenjivanju veličine stvari u prirodi koje je potrebno radi ideje uzvišenoga Ocenjivanje veličine
pojmovima broja jeste matematičko, a njihovo ocenjivanje u čistom opažaju (merom odoka) jeste
estetičko. Ocenjivanje veličine osnovne mere mora da se sastoji jedino u tome što ona može da shvati
neposredno u nekom opažaju, i što uobrazilja može da je upotrebi radi prikazivanja brojnih pojmova, tj.
svako prosuđivanje veličine predmeta u prirodi jeste estetsko (određeno je subjektivno, a ne
objektivno). Što se tiče matematičkog ocenjivanja veličina, za njega ne postoji najveće (jer se vladavina
brojeva proteže u beskonačnost); ali što se tiče estetskog ocenjivanja veličina, za njega postoji nešto
najveće. Estetsko ocenjivanje veličina prikazuje veličinu u apsolutnom smislu, ukoliko je duša u stanju da
je shvati u jednom opažaju. Matematičko ocenjivanje veličina pomoću brojeva prikazuje uvek samo
relativnu veličinu. Intuitivno primiti neki kvantum u uobrazilji da bi se taj kvantum mogao upotrebiti kao
mera ili kao jedinica radi ocene veličina pomoću brojeva, za to su potrebne dve radnje ove moći:
zahvatanje i obuhvatanje. Zaprepašćenje gledaoca u crkvi Sv. Petra u Rimu kada prvi put uđe u nju. Ono
u čemu uobrazilja dostiže svoj maksimum jeste jedno gledaočevo osećanje o tome da je njegova
uobrazilja nepodesna da prikaže ideju jedne celine, te u težnji da taj svoj maksimum proširi, ona ponovo
tone u samu sebe, ali time se prenosi u neko dirljivo dopadanje. Ako estetski sud treba da je čist i ako u
njemu treba da je dat kritici estetske moći suđenja jedan potpuno sličan primer, onda se uzvišenost ne
sme prikazivati na veštačkim proizvodima (zgradama...), na kojima neka ljudska svrha određuje ne samo
formu već i veličinu, niti na stvarima u prirodi čiji pojam već nosi sa sobom neku određenu svrhu (na
životinjama poznate prirodne određenosti), već na sirovoj prirodi samo ukoliko ta sirova priroda sadrži
veličinu. Veličina se uobraziljom mora obuhvatiti u jednu celinu. Duševnost sluša u sebi glas uma koji
zahteva totalitet za sve date veličine, te zahteva obuhvatanje u jedan opažaj i traži prikazivanje za sve
one članove jednog neprekidno rastćeg niza brojeva, pa od tog zahteva ne izuzima čak ni ono što je
beskonačno. Beskonačno jeste apsolutno veliko. I sama mogućnost da se ono zamisli kao neka celina,
označava jednu moć duševnosti koja prevazilazi svako merilo čula. Da se dato beskonaačno može ipak
samo zamisliti bez protivrečnosti, za to je potrebno da u ljudskoj duši postoji jedna moć koja je i sama
natčulna. Beskonačno čulnoga sveta obuhvata se u intektualnom ocenjivanju veličina pod jednim
pojmom potpuno, mada se ono u matematičkom ocenjivanju veličina pomoću pojmova brojeva nikada
ne može zamisliti potpuno. Kao što u prosuđivanju lepoga estetska moć suđenja dovodi uobrazilju u
njenoj slobodnoj igri u vezu sa razumom da bi se uskladila sa njegovim pojmovima uopšte, tako ona u
prosuđivanju neke stvari kao uzvišene dovodi tu istu moć u vezu sa umom da bi se sa njegovim idejama
subjektivno saglasila, tj. da bi proizvela jedno duševno raspoloženje koje odgovara onom raspoloženju, i
sa njim je saglasno, koje bi izazvalo uticaj određenih ideja (praktičnih) na osećanje. Prava uzvišenost se
mora tražiti samo u duševnosti onoga ko sudi a ne u objektu prirode. Duševnost se u svome vlastitom
prosuđivanju uzdiže kada se u posmatranju istih stvari predaje uobrazilji i umu koji je, premda bez
određene svrhe, sa njom povezan, i koji ono vlastito prosuđivanje duševnosti samo proširuje, a ta
duševnost ipak nalazi da je celokupna snaga uobrazilje neskladna sa idejama uma. O kvalitetu dopadanja
u prosuđivanju uzvišenoga Osećanje neadekvatnosti naše moći za postizanje jedne takve ideje koja za
nas predstavlja zakon, jeste poštovanje. Ideja obuhvatanja svake pojave, koja nam eventualno može biti
data, u opažaj jedne celine jeste takva ideja koja nam je nametnuta na osnovu zakona uma. Osećanje
uzvišenoga predstavlja osećanje nezadovoljstva, koje nastaje usled neadekvatnosti uobrazilje u
estetskom ocenjivanju veličina u odnosu na ocenjivanje pomoću uma i zadovoljstvo koje se pri tome
budi usled saglasnosti upravo toga suda o neadekvatnosti najveće čulne moći u odnosu na ideje uma,
ukoliko stremljenje ka tim idejama uma za nas ipak predstavlja zakon. U predstavljanju uzvišenoga u
prirodi duševnost se oseća uzbuđenjem dok se u estetskom sudu o lepome u prirodi nalazi u mirnoj
kontemplaciji. Kvalitet osećanja uzvišenoga sastoji se u tome što on predstavlja osećanje nezadovoljstva
zbog estetske moći prosuđivanja, koje nezadovoljstvo izaziva neki predmet, i koje se ipak zamišlja kao
svrhovito za tu estetsku moć prosuđivanja, što je moguće samo usled toga što vlastita nemoć otkriva
svest o neograničenoj moći istoga subjekta, te je duševnost u stanju da estetski prosuđuje ovu
neograničenu moć subjekta samo pomoću one vlastite nemoći.
8. Kantovo odredjenje genija?

Lepa umetnost jeste umetnost genija

Genije jeste talenat (prirodna obdarenost) koji umetnosti propisuje pravilo. Genije je urođena duševna
sposobnost (ingenium) pomoću koje priroda propisuje umetnosti pravilo. Lepe umetnosti se moraju
posmatrati kao umetnosti genija. Svaka umetnička veština predpostavlja pravila. Ali pojam lepe
umetnosti ne dopušta da se sud o lepoti njene tvorevine izvede ma iz kojeg pravila koje za odredni uslov
ima neki pojam. Lepa umetnost nije u stanju da sama sobom pronađe pravilo, na osnovu kojeg ona treba
da proizvede svoju tvorevinu. Pošto se ipak svemu tome nijedna tvorevina ne može nazvati umetnošću
bez prethodnog pravila, to je priroda prinuđena da u subjektu umetnosti propiše umetnosti pravilo, što
znači da je lepa umetnost moguća samo kao tvorevina genija. Genije je: 1) talenat da se proizvede ono
za šta se ne može propisati nikakvo određeno pravilo, originalnost mora da predstavlja prvu osobinu
genija; 2) tvorevine genija moraju biti u isto vreme uzori, tj. moraju biti egzemplarne, dakle, mada same
nisu postale putem podražavanja, one ipak moraju drugima da služe radi podražavanja, tj. radi
upravljanja ili kao pravila prosuđivanja;3) genije daje pravila kao priroda; i stoga ni sam začetnik jedne
tvorevine, za koju ima da zahvali svom geniju, ne zna kako se u njemu stiču ideje potrebne za tu
tvorevinu, niti je u njegovoj moći da takve ideje pronađe po svom nahođenju ili po planu i daih drugima
saopšti u takvim spisima koji ih osposobljavaju daproizvode iste takve tvorevine. (Otuda je i reč genije
verovatno izvedena od genius, naročitog duha koji je dat čoveku pri rođenju, koji ga štiti, a od čijeg
nadahnuća potiču one originalne ideje); 4) najzad se vidi da priroda pomoću genija ne propisuje pravilo
nauci, već umetnosti, pa i to čini samo ako umetnost jeste lepa umetnost. Genije se mora potpuno
suprotstaviti duhu koji podražava. Može se vrlo dobro naučiti sve ono što je Njutn izložio u svom
besmrtnom delu Principi filozofije prirode, međutim, niko ne može naučiti da duhovito pravi pesme ma
kako bili iscrpni svi propisi za pesništvo i ma kako bili izvanredni njegovi uzori. Njutn je bio u stanju da
sve svoje korake tačno pokaže svakome radi podražavanja. Međutim, Homer nije u stanju da pokaže
kako se njegove ideje saglašavaju u njegovoj glavi, on ni sam to ne zna, dakle, nikoga ne može tome da
pouči. Ideja umetničkog dela ne sme da se odvoji od ideje pravila. Prirodna obdarenost (talenat genija)
mora da donese pravilo umetnosti. To parvilo ne može da služi kao propis jer bi inače sud o lepome
mogao da se odredi na osnovu pojmova, već to pravilo mora putem apstrahovanja da se dobije od dela,
tj. od tvorevine na kojoj bi drugi mogli da ispitaju svoj talenat da bi učinili da im služi kao uzor
podražavanja. Ipak ne postoji nijedna lepa umetnost u kojoj bitni uslov umetnosti ne bi sačinjavalo nešto
mehaničko, što može da se shvati prema pravilima, dakle nešto što odgovara školskim propisima. Jer, pri
tome se nešto mora zamisliti kao svrha, inače se njena tvorevina ne može pripisati nijednoj umetnosti;
ona bi predstavljala proizvod slučaja. Da bismo bili u stanju da neku svrhu ostvarimo, za to su potrebna
određena pravila. Genije je jedino u stanju da pruži obilan materijal za tvorevinu lepe umetnosti; za
preradu toga materijala i njegovu formu potreban je talenat, koji mora biti obrazovan u školi da bi od
toga materijala mogao da učini takvu upotrebu koja može da izdrži kritiku moći suđenja. O odnosu genija
prema ukusu Za prosuđivanje lepih predmeta kao lepih potreban je ukus, ali za samu
lepu umetnost, tj. za proizvođenje lepih predmeta potreban je genije. Da bih jednu prirodnu lepotu
prosudio kao lepu nije mi potrebno da prethodno posedujem neki pojam o tome kakvu stvar treba da
predstavlja predmet, već se čista forma dopada u prosuđivanju sama za sebe, bez poznavanja svrhe.
Pošto umetnost uvek predpostavlja neku svvrhu u uzroku, mora se prvo uzeti za osnovu neki pojam o
tome šta ta stvar treba da bude; i pošto slaganje raznovrsnosti u jednoj stvari sa nekom njenom
unutrašnjom namenom kao svrhom predstavlja savršenost te stvari, to će u prosuđivanj umetničke
lepote morati u isto vreme da se uzme u obzir ta savršenost stvari, o čemu se u prosuđivanju neke
prirodne lepote ne postavlja pitanje. Lepa umetnost pokazuje svoju izvanrednost upravo u tome što kao
lepe opisuje one stvari koje bi u prirodi bile ružne ili se ne bi dopadale. Samo se jedna vrsta ružnoće ne
može predstaviti shodno prirodi a da se ne uništi umetnička lepota: ona ružnoća koja izaziva gađenje.
Skulptura je, pošto se u njenim tvorevinama umetnost gotovo brka sa prirodom, odstranila iz svojih
stvaranja neposredno predstavljanje ružnih predmeta i umesto toga dopustila da se npr. smrt
predstavlja pomoću neke alegorije ili pomoću atributa koji izgledaju dopadljivi. O moćima duše koje
sačinjavaju genija Duh u estetskom smislu znači oživljujući princip u duševnosti. Ono čime taj princip
oživljuje dušu, materijal koji on radi toga primenjuje, jeste ono što duševne moći svrhovito zahuhtava, tj.
uvlači ih u takvu igru koja se održava samasobom i uz to čak te moći ojačava. Kant tvrdi da taj princip nije
ništa drugo do sposobnost prikazivanja estetskih ideja; a pod estetskom idejom razume onu predstavu
uobrazilje koja podstiče na mnoga razmišljanja, a da joj pri tom ipak nijedna određena misao, tj. nijedan
pojam ne može biti adekvatan, koji, prema tome, nijedan jezik ne dostiže potpuno, niti može da se
objasni. Estestka ideja predstavlja ono što je odgovarajuće ideji uma, koja obrnuto, predstavlja jedan
pojam kome ne može biti adekvatan nijedan opažaj (predstava uobrazilje).Uobrazilja je vrlo moćna u
proizvođenju jedne druge prirode iz onogmaterijala koji joj daje stvarna priroda. Predstave uobrazilje
mogu se nazvati idejama: one streme nečemu što leži izvan granica iskustva, i tako teže da se približe
prikazivanju pojmova uma, što im daje izgled objektivne realnosti. Njima kao unutrašnjim opažajima ne
može da bude potpuno adekvatan nijedan pojam. Ako se umesto jednog pojma postavi neka predstava
uobrazilje koja je ppotrebna radi njegovog prikazivanja, ali koja sama za sebe podstiče da se zamisli
toliko mnoštvo kakvo se ni u jednom određenom pojmu nikada ne može sažeti, te koja sam pojam,
estetski proširuje na bezgraničan način, onda je pri tome uobrazilja stvaralačka, i pokreće moć
intelektualnih ideja (um). Atributima (estetskim) jednoga predmeta nazivaju se one forme koje ne
sačinjavaju prikaz nekog datog pojma, već samo kao sporedne predstave uobrazilje izražavaju posledice
povezane sa tin pojmom i njegovu srodnost sa drugim pojmovima. Estetski atributi proizvode estetsku
ideju koja služi onoj ideji uma mesto logičkog prikaza, u stvari, da bi oživela duševnost time što joj otvara
izgled na jedno nepregledno polje srodnih predstava. Estetska ideja je jedna predstava uobrazilje,
pridružena datom pojmu, koja je povezana sa takvom raznolikošću delimičnih predstava u njihovoj
slobodnoj upotrebi da se za nju ne može naći nikakav izraz koji označava jedan određeni
pojam, koja čini da se uz jedan pojam zamišlja mnogo što se ne može imenovati, a čije osećanje oživljuje
moći saznanja i sa govorom povezuje duh.
Uobrazilja i razum jesu one duševne moći koje, udružene, sačinjavaju genija. Genije se zapravo sastoji u
onoj srećnoj razmeri između uobrazilje i razuma, koja se ne može saznati nu u jednoj nauci niti se može
naučiti ikakvom marljivošću, a koja ga osposobljava da pronalazi ideje za jedan određeni pojam i
da za te ideje tačno nađe onaj izraz pomoću kojeg može da se kao pratnja jednog pojma drugima saopšti
ono subjektivno raspoloženje koje su te ideje izazvale. Ovaj talenat nalaženja takvog izraza jeste ono što
se naziva duhom. I) Genije predstavlja obdarenost za umetnost, ne za nauku. II) Genije pretpostavlja
jedan određeni pojam o tvorevini kao svrsi, te, dakle razum, ali takođe jednu predstavu o materijalu, tj.
o opažanju radi prikazivanja toga pojma, te, dakle, jednu razmeru između uobrazilje i razuma. III) Genije
se ne pokazuje samo u izvođenju postavljene svrhe pri izlaganju jednog određenog pojma, već naprotiv,
u predavanju ili izražavanju estetskih ideja. O vezi ukusa sa genijem u tvorevinama lepe umetnosti
Moć suđenja predstavlja najvažniju stvar na koju mora da se pazi pri prosuđivanju umetnosti kao lepe
umetnosti. Sve bogatstvo uobrazilje u njenoj bezgraničnoj slobodi ne proizvodi ništa drugo do
besmislice; naprotiv, moć suđenja je ona sposobnost koja uobrazilju prilagođava razumu. Moć suđenja
će pre dopustiti da se nanese šteta slobodi i bogatstvu uobrazilje nego razumu. Za lepu umetnost bi bili
potrebni uobrazilja, razum, duh i ukus.

9. kantovo shvatanje lepote kao simbola moralnosti?

Da bi se jasno pokazao realitet naših pojmova, za to su uvek potrebni opažaji. Ako su ti naši pojmovi
empirijski, onda se potrebni opažaji zovu primeri. A ako su ti pojmovi čisti pojmovi razuma, onda se
opažaji zovu šemati. Ako se zahteva da se dokaže objektivni realitet pojmova uma, tj. ideja, i to radi
njihovog teorijskog saznanja, onda se želi nešto nemoguće, jer im naprosto nikakav odgovarajući opažaj
ne može biti dat. Svaka je hipotipoza (prikazivanje) kao očulotvorenje dvojaka: ili je šematična, kada se
jednome pojmu koji se shvata razumom daje a priori odgovarajući opažaj, ili je simbolična, kada se
jednome pojmu koji se može zamisliti samo umom i kome na može da odgovara nijedan čulni opažaj
podmeće očigledna predstava sa kojom moć suđenja postupa samo analogno onome kako postupa u
šematiziranju, tj. ta dva postupanja moći suđenja saglašavaju se samo s obzirom na pravilo ovoga njenog
postupanja u šematiziranju, a ne s obzirom na samu očiglednu predstavu, te, dakle, samo s obzirom na
formu refleksije, ali ne s obzirom na sadržinu. Kada se reč simboličan protivstavi intuitivnom načinu
predstavljanja, ondaje to upotreba te reči koju su doduše usvojili savremeni logičari, ali koja izopačava
njen smisao, koja je nepravilna; jer simboličan način predstavljanja samo je jedna vrsta intuitivnoog
načina predstavljanja. Intuitivan način predstavljanja može da se podeli na šematičan i na simboličan
način. Oba ta načina predstavljanja jesu hipotipoze, tj. prikazivanja: ne prosti karakterizmi, tj.
označavanja pojmova propratnim čulnim znacima, koji ne sadrže ništa što je potrebno radi opažanja
objekta; i ti čulni znaci jesu ili reči ili vidljivi (algebarski, čak mimički) znaci kao prosti izrazi za pojmove.
Svi opažaji koji se stavljaju pod pojmove a prioori jesu ili šemati ili simboli; od kojih šemati sadrže
direktne, a simboli indirektne prikaze pojma. Šemati to čine demonstrativno, a simboli podsredstvom
neke analogije, u kojoj moć suđenja ima da obavi dvojak posao: 1) da primeni pojam na predmet
jednooog čulnog opažaja i 2) da primeni prosto ppravilo refleksije o onome opažaju na neki sasvim
drugi predmet, za koji onaj prvi predmet jeste samo njegov simbol. Tako se neka monarhija zamišlja kao
neko oduhovljeno telo ako se u njoj vlada po unutrašnjim narodnim zakonima, a ako u njoj vlada neka
pojedinačna apsolutna volja, onda se ona zamišlja kao neka prosta mašina (kao ručni mlin), ali u oba ova
slučaja ona se zamišlja samo simbolički. Nemački jezik je pun prikazivanja prema nekoj analogiji; usled
čega izraz ne sadrži pravu šemu za pojam, već samo neki simbol za refleksiju. Ako se već sam način
predstavljanja sme nazvati saznanjem, onda je sve naše saznanje o Bogu samo simbolično; i onaj ko to
saznanje o Bogu sa osobinama razuma, volje itd. (koje svoj objektivni realitet pokazuju samo na bićima
ovoga sveta) shvata kao šematsko, taj zapada u antropomorfizam isto onako kao što zapada u deizam
ako izostavi šta je intuitivno, usled čega se ne saznaje uopšte ništa, čak ni u praktičnom pogledu.
Kant tvrdi da lepo jeste simbol moralno-dobroga; i takođe samo u tome smislu (smislu koji je za svakoga
čoveka prirodan i koji svaki čovek pripisuje drugim ljudima kao dužnost) lepo izaziva dopadanje koje
polaže pravo na odobravanje svakog drugog čoveka, pri čemu je duševnost u isto vreeme svesna
izvesnog oplemenjivanja i uzdizanja iznad proste prijemčivosti za zadovoljstvo koje dobija preko čulnih
utisaka, ceneći takođe vrednost drugih ljudi prema sličnoj maksimi njihove moći suđenja. U sposobnosti
ukusa, moć suđenja nije potčinjena nekoj heteronomiji iskustvenih zakona, kao inače u empirijskom
prosuđivanju; u pogledu predmeta takvog čistog dopadanja ona predstavlja zakon sama sebi onako kao
što to čini um u pogledu moći htenja, i uviđa da se kako zbog ove unutrašnje mogućnosti u subjektu,
tako i zbog spoljašnje mogućnosti jedne sa njom saglasne prirode odnosi na nešto u samom subjektu i
van njega što nije priroda, pa ni sloboda, no što je ipak spojeno sa osnovom slobode, naime sa onim što
je natčulno, a u čemu se teorijska moć povezuje i ujedinjuje sa praktičnom moći na zajednički i nepoznati
način.
1) Ono što je lepo dopada se neposredno (ali samo u refleksivnom opažaju, ali ne u pojmu kao
moralnost); 2) Lepo se dopada bez ikakvog interesa (doduše, dobro u etičkom smislu nužno je povezano
sa nekim interesom, ali ne sa takvim interesom koji prethodi sudu o dopadanju, već koji je tim sudom
tek izazvan); 3) Sloboda uobrazilje (čulnosti naše moći) zamišlja se u prosuđivanju lepoga kao saglasna sa
zakonitošću razuma (u moralnom sudu sloboda volje zamišlja se kao saglasnost volje sa samim sobom,
shodno opštim zakonima uma); 4) Subjektivni princip prosuđivanja lepoga saznaje se kao opšti, tj. kao
princip koji važi za svakoga, ali koji se ne saznaje nekim opštim pojmom (objektivni princip moralnosti
proglašava se takođe za opšti, tj. za princip koji važi za sve subjekte, ujedno i za sve radnje istoga
subjekta, i pri tome princip koji se može saznati jednim opštim pojmom). Stoga je moralni sud ne samo
sposoban za određene konstituivne principe, već je moguć jedino na osnovu toga što se maksime
zasnivaju na tim konstruktivnim principima i njihovoj opštosti. Običan ljudski razum najčešće se takođe
obazire na ovu analogiju; i mi često dajemo lepim predmetima prirode ili umetnosti takva imena, koja
imaju za osnov moralno prosuđivanje. Zgrade ili drveće nazivamo veličanstvenim ili velelepnim, ali za
polja kažemo da su nasmejana i vesela; čak se boje nazivaju bezazlenim, skromnim, nežnim jer izazivaju
takva osećanja koja sadrže nešto što je analogno sa onim duševnim stanjem koje u nama izazivaju
moralni sudovi. Ukus omogućuje prelaz od čulne draži na uobičajeni moralni interes bez nekog
suviše nasilnog skoka, pošto ukus zamišlja uobrazilju čak u njenoj slobodi kao svrhovito odredljivu za
razum, i, štaviše, uči kako se na predmetima čula nalazi neko slobodno dopadanje takođe bez čulne
draži.