ПРИКАЗИ И ЕСЕЈИ

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
Српски књижевник

Ћоровић није почетник, па ипак је тек на почетку своје

каријере. Ово би изгледало нејасно, неразумљиво,
двосмислено, или можда намјера да се о њему одмах с
почетка рекне једна неповољност кад не бих истакао: да је то
човјек који већ неколико година пише, а данас има тек 24
године! То су, као што знамо, године писца гдје онај који о
њему говори мора бити оскудан кад је говор о његовим
врлинама; то је доба у којем мане имају своју превагу, или
парламентарним језиком речено, гдје оне имају своју ријеч.
Има их који су у тим годинама били под ловорима, као Мисе
или Бајрон, али обични поштен смртни свијет тада тек
почиње, или се спрема да почне. А да Ћоровић тек почиње,
то показују и његове мане и његове врлине. Отуд о њему
ништа не прецизирам, нити с њим закључујем рачун, као
што то у нас може бити, и као што су то чинили његови
досадашњи оцјењивачи. Држим да би иначе требало имати
више смјелости и не вјеровати ни сам у оно што се тврди.
Ћоровићу међутим није сметао његов мали број година да
изда до сад много књига, веома много, ја не бих умио рећи
колико, а тешко да то и он зна. Он није – што је лако
вјероватно – Дима Отац, али ће јамачно доћи вријеме да ће
се, као Дима, чудити кад му ко рекне да је ову или ону књигу
он написао.
Уређивао је календаре, описивао манастире и издавао
декламаторе! Скоро да добијемо импресију једног
књижевног индустријалца да из те гомиле хартије не избија
неколико цртица, које су права професија Ћоровићевог пера,
а које свједоче један истински таленат, озбиљан, више него
обичан. Све изван тих цртица иде на други лист, на лист на
којем не треба тражити Ћоровића. То су ствари беспослених
сати, који се често употребе и на незахвалније ствари него
што је вашарска литература: календари и декламатори. Било
је, као што је познато, и краљева који су у такве часове плели
чарапе – дакле скоро онако исто мало литераран посао као и
оно прво.
I.
Ћоровић је почео са пјесмом, затим са приповијетком из
варошког живота, па онда из живота у селу, а ових дана
издао је цртице из живота у малој херцеговачкој паланци
(Записи из касабе). Почети с пјесмом, то је природно и скоро
обично: младост почиње с пјесмом. Наставити с причом из
варошког живота, али одмах прећи у село, и то је постало
обично, јер се показало лакше. А што Ћоровић прелази сад
на касабу, то показује двоје: или да напредује у опсервацији,
или да пролази за то три разна живота (сеоски, паланачки и
варошки), јер још није нашао своју праву средину, јер још
пипа, тумара, ради снеруке. Разлика између та три живота у
нас овамо није тако оштро маркирана, али она постоји. Што
Ћоровић с истом смјелошћу улази у све троје, то или држи
да их већ све довољно познаје, или да се може и без тога, да
приповијетка може бити без локалне боје, космополиткиња
као бајка. Ту неодлучност показује и у избору жанра и у
самој форми. А то све доказује да је он, иако не почетник, да
је на почетку онога што зову каријера.
Једну је погрешку учинио одмах спочетка, која није без
фаталности: почео је одвећ рано писати, и што је горе: одвећ
рано штампати. Он се додуше при томе развијао, али (из
више разлога) споро. Када читаоци то пишчево развијање
прате, оно их замори, озловољи их и пренебрегну га. Отуд
учестала и често оштра и неувиђавна критика на Ћоровића.
Отуд је појава Иве Ћипика постала у нас, с правом, читав
догађај. Он је узео ријеч у своје вријеме, књигом која носи
печат пажљивог, а можда и дугог спремања за нешто велико,
или да се изразим једном елоквентном француском изреком:
он се у засјенку спремао за свјетлост! Није мање симпатичан
ни Борисав Станковић. Но наш Ћоровић у том није гријешио
сам – ту је гријешила скоро сва млађа генерација, што није
без својих посљедица, нарочито за нас у Мостару.
Што је напустио пјесму, тиме још није учинио никакву
погрешку. Својим цртицама нашао је себи читаоце који их
читају веома радо, који их воле са свима његовим
недостацима – као што се обично чини кад се нешто воли.
Ако је цртица какав жанр, онда јој је Ћоровић у нас дао први
врло тачно обиљежје; он и јест само писац цртица, чим
нијесам рекао ништа неповољно – а можда ће то и остати.
Његове крупне ствари и нијесу ништа друго него развучене
цртице.
Но једну грешку чини Ћоровић стално. То је његово село и
трагање за паланкама, и поред онога што је пред њим, њему
тако близу, што му се само нуди. То је мостарска махала,
онај чудни крајичак свијета, један анахронизам, један живот
који изумире, тијело које се распада док још срце бије у
њему. Камо они мрки, опаљени зидови по неспретним и
стрмим сокацима; капије унаоколо обијељене, обијељени
прагови, авлијска калдрма, из које буји трава; софе са три
облигатна мостарска цвијета: шебојем, папаросом и
феслиђаном, софе у ајату са нанизаним ћугумима, ибрицима,
леђенима… И живот у мостарској махали, гдје се свак сваког
тиче; и живот у мостарској чаршији, гдје је сваки ћепенак
катедра за врлину… Или мостарски Кујунџилук! Његови
становници, њихова психологија и резонирање! – Или
Церница са њеним жуборима испод врба, зерделија и
џанарика; њена усијана љетна поподна, кад по Хуму гори
трава. Сјенке куд пјевају славуји и Ајше, Алке, Аиде и
Фатиме, куда – вјетар душе, а катмер мирише… Љубав уз
шаркију, у глухе јације. Сеобе и далек свијет. Или потоњих
тридесет година Мостара! Доба кад су се на Лебиновцу
киселиле карпузе, а у љетне вечери и ноћи по Мазољицама
хориле пјесме бесмртне и славне Ђудинке, толико велике у
аналима наших добрих очева… Затим доба почитељских и
мостарских демагога и узурпатора, капетана; доба устанка и
окупације; револуција у Мостару пред улазак странаца у
Мостар; Али-паша Хамзић. Или ново доба, кад се већ иде у
ашиклук ŕ la Ћоровић – са Достојевским или Боборикиним у
џепу; доба незаборављених Мара, Милка, Љубица, Даша,
Лејила! Посљедњи дани идиле, кад у нашу махалу улази
шешир, све већма престаје звонити нанула, и гдје се синови
почињу не разумјевати с очевима… Све тако обично за онога
који не умије загледати, али тако необично за причу, тако нов
свијет, нове обале, једна мала Америка за онога ко у срцу и
души има онај величанствени компас који не да лутати по
празнини.
Ћоровић воли измишљати своје типове. „Само не
измишљајте, говораше Едмон Абу једном младом писцу. У
ономе што се догодило вама или вашим друговима има
одиста тридесет романа веома интересних, које треба само
видјети.“ Тога су се држали Жорж Санд, Мопасан, Доде, Де
Вињи.
Ћоровићеве мостарске приче, поред све своје
интересантности, немају ништа локално; то нијесу лица из
живота, него из приче; нијесу то наши људи – то су
јабанџије, дошљаци, који говоре наш језик, носе наше
одијело, имитују нас у нашој простоти, али који нијесу
Мостарци. Како ли је велико оно драго, незаборављено доба
дугих антерија, сандалија и жутијех папуча; доба наших
ћурчија, ћебеџија, мутапчија и пуцара вуне! Нико да баци
зрачак свјетлости на њихове травне гробове, да се види како
се некад мирно живило ондје гдје данас буји и кипи нов
живот, провијавају нове идеје. Камо наши стари каишари с
каматом на плету! Стари учитељи, стари попови… Камо они
мирни и задовољни људи који су данас у зараслом
Бјелушинском гробљу? Највише што се на једну тврдњу
може рећи, то је: није тако! А оно у Ћоровића све није онако,
или бар није оно што је главно, што је најљепше, што је
есенција, што нас Мостарце карактерише и прави
интересним.
Тако је и са причама са села. То није село, то су људи са села,
сељаци без села. Гола позорница у причи, на којој се говори
с ролама у руци, као позорница које паланчице: уска, с двије-
три блиједе кулисе, каквим бунаром, брдом, то је све. Још и
један афектиран говор нашег сељака. Нигдје сјенке нашег
села, с његовим каменарама, сламним и плочним крововима,
оградама из којих избија мирис смиља и црвени се крвави
цвијет шипка. Није то наш сељак с његовом тешком
сиротињом, његовим илузијама за будућност којима се
предаје, а у којима скапава.
Тај недостатак живота у Ћоровића огледа се нарочито у три-
четири његове позоришне игре; на позорници, гдје је
нарочито живот као под лупом, гдје нас не обмањује
дескрипција и не заводи фраза. Нијесу то лица, него улоге;
нијесу то типови из друштва, него из позоришта.
Херцеговина и Мостар Ћоровићев нијесу онакви; њих је
одвећ мало у оним лијепим књигама Из Мостара, Из
Херцеговине, Из моје домовине, гдје се локалитет, као што
видите, наглашава с намјером и у самом натпису. А и колико
се ту огледају ти крајеви, они се огледају врло пасивно.
Ћоровић је туде доиста огледало оног око њега, али право
огледало: мртво, нијемо, које рефлектује, али не каже, не
говори. А у нас бити огледало живота узима се често
буквално и као циљ. Додеу је савјетовао Бринтјер једном
приликом најодлучније да се не понизи дотле – да буде само
натуралиста. Хоће да се рече: један анемичан регистратор
догађаја, један општински биљежник у свом крају, пун
скрупула и досљедности, збијен у рубрике.
Но ако Ћоровићев сељак није наш сељак, то не значи да он
није сељак. Разлика између сељака и сељака није додуше
велика. Ратнички сељак Корзике и Херцеговине или Црне
Горе нијесу антиподи, и има толико мјеста гдје се додирују
да изгледају често истог соја. Психологија је сељака уопште
једнолика, некомпликована. Може имати неку једну ману
мање или једну врлину више. Компликовано осјећање може
бити само у интелигентној души, пуној противности, судара
(љубави са дужношћу, личног ја са алтруизмом итд.), које се
претвара у оне олује које бјесне у салону и које праве тако
компликоване предмете студије. Прави сељак има само
двије-три страсти. У њега је све кратко: ако је увријеђен, он
убија, ако је страстан, иде у крајност; ако је заљубљен, хоће
да се жени; ако страда, он је љут, а кад је љут, он разбија, као
дијете, оно што је само правило, што је вољело и чим се
забављало. С погледом на душу, он је човјек у дјетињству; ту
компликација нема, јер нема образованих принципа да
изазивају судар. Отуд ми се чини неумјесна замјерка, која се
често пришива Веселиновићу, да му типови немају дубље
психологије. Госпођа Жорж Санд, творац француске сеоске
приче, нема је ни она. Треба сељака схватити не у дубини
његове психологије него баш у његовој једноставности, као
Јанко. Нашем младом Ћоровићу недостаје она танчина, она
црта која разликује нашег сељака од сељака уопште. То није
канда запазио, стога оно није наш сељак у селу, него сељак
кога је Ћоровић студирао у Мостару, кад је пазарни дан.
Ћоровићев стил и форма његова су најслабија страна, један
стил déplorable. Он говори свега неколико стотина ријечи –
обичних, из мостарске чаршије. Не види се да је то човјек
који је научио језик својих типова, него човјек из исте
категорије, с подједнако дебелим рјечником као и они. Нигдје
једне поетичне, звучне ријечи, једне пјесничке фигуре.
Дескрипција је просто очајна. Ево обичног примјера.
Описује се најљепши крај Мостара:
„То су оне велике, лијепо уређене башче у којима понајбоље
расту гранате и корисне воћке, окићене зеленим лишћем…
Ту се могу чути најдивније пјесмице најбољих птица, које
несташно лете с дрвета на дрво. Ту ћеш видјети најљепших
лептира, како круже на све стране; ту ћеш наћи највише
пчелица… Ту ћеш наћи најмириснијег цвијећа, поред кога се
журе мали поточићи у крило бистрој Радобољи“ („Ненино
злато“, стр. 57). Има и покоји од оних смртоносних почетака,
као: „Спустила се чаробна (!) љетна ноћ. На небу
свјетлуцају… итд.“ („У ноћи“, стр. 27).
Као што се види, то неколико редака довољно би било да
потпуно дискредитирају једног писца. То је сличан случај
ономе који је дао повода Додеу да рекне: „Ја се чудим како
могу мирно заспати а да не осјете најдубље грижу савјести
они људи који рекну: сјајни сунчев зрак, зелено лишће и
плаво море!“ У Ћоровића, мало да то није увијек случај кад
поетизира, када хоће да унесе у своју причу мало описа.
Дијалози су тако исто често суви, празни, на немјесту, силом
утиснути због ока (Из Херцеговине). Они се можда онакви
чују често и у животу, али су они вулгарни свагда и свугдје, у
причи нарочито; јер ако прича ваља да буде огледало живота,
не мора бити огледало онога што је у животу бесмислено и
неинтересантно. Што је досадно у животу, досадно је и у
причи.
У „Мркоњићу“ је овог мало мање, а тако и у „Записцима“.
Ћоровић ваља свакако да добије оно драгоцјено гнушање од
баналног. Кад би с формом овако остало, његови би читаоци
били веома подијељени. Познајући га лично, ја знам колико
је томе узрок немар и аљкавост; он нема оног блага које се
зове: грискање пера. Шилер је по седам пута преписивао
своје радове прије него што их је давао у штампу; наш млади
Ћоровић шаље своје неисушене концепте.
II.
Али што даје неоспорну књижевну вриједност Ћоровићевим
причицама и што на себи носи свагда јасан печат талента, то
је његова композиција, оно што се зове план, затим мотиви.
То је оно што не да да се задржимо на његовим манама. То је
оно рашта је он, за мој рачун, један врло лијеп и озбиљан
таленат.
Он разумије причу, зна јој вјешто наћи почетак, а нарочито
лијепо да заврши, и да заврши у згодном тренутку. То чини
да његова прича није никад ни дужа ни краћа него што треба,
да тече врло неусиљено, ако јој се не испријечи какав
неподесан дијалог или опис. Његова поента на крају дадне
каткад чар цијелој причици; она је скоро свагда од емоције,
истинске, често дубоке. Узмите лијепу причицу „На сусрет“
у књизи Из моје домовине.
Мајка, која има двоје мале дјеце, већ неколико дана чека сина
да се врати из устанка и дјеци говори доћи ће брато! Ово
доћи ће брато! постаје један лијеп рефрен. И кад дан дође да
се усташи враћају, она излази с дјецом да дочека сина. У
кући је спремила све да га дочека што љепше. Село ври, све
ужурбано, свак чека својег сина, брата, оца. И усташи се
јављају у даљини, затим пролазе селом у гомилама, с
пјесмом, и селом се разлила бујица радости. Али мајка залуд
чека. Гомиле пролазе за гомилама, али њега нема. Она пита,
а они одговарају некако збуњено, нејасно, неодлучно.
Пролази и „кумов Никола“, који јој некако пун туге, вели: „За
нама нема више никог.“
И Ћоровић наставља:
„У даљини се није видио никакав облак, нити какав путник.
Само неколике вране што налетише, надвише се старој изнад
главе, па гачући (!) одлетише далеко… далеко…
– Нема га – промуца стара… итд.
– А дјеца се прибише уз њу:
– Не плачи, мајко, доћи ће брато!…“
Ту прича свршава. Старица, као паметна жена, неће ништа
више ни да ради ни да говори – да не би покварила ову
красну Ћоровићеву причу. И, ја бих јемчио да и поред тога
што сиже није потпуно оригиналан, и што вас шокира оно
гдје врана гаче, и што је обрада као и другдје аљкава и сува,
ипак ова цртица изазива својом поентом једно чисто лирично
расположење у читаоцу. А том поентом Ћоровић спекулише
свагда, што је врлина, што није лако, и што треба умјети.
Сижеи су му свагда интересни иако не свагда нови, што није
ни од потребе. Његови сељаци иако нијесу наши сељаци,
ипак су људи; људи без отаџбине, али ипак људи, добро
обиљежени, лијепо сортирани и увијек свјесни своје
дужности у Ћоровићевој књизи. Има их са свима манама и
врлинама, наравно, као и други људи. И кад би фабула била у
приповијеци главна ствар, онда би Ћоровић био најбољи од
млађих фабулиста. Он има типова који би у вјештој руци
били готови типови за роман; има прича које су готова грађа
за роман. А ни то није мала ствар. Он умије маневрисати
својим људима и стварати догађаје који су интересни, којих
је свагда пуна његова књига, и то показује имагинацију. Ти
су сижеи, међутим, тако лирични, поред све чупаве обраде,
да су понеке цртице праве поеме. Грдна је штета што
Ћоровић не показује (до сад) срца и ока за природу, јер без
тога његове ствари проклињу често самог писца. Отуд
изгледају оне понекад не као сиротиња без одијела, или у
дроњцима, него без коже и меса, голи костури. Има тога и у
других. Ћипико једини предњачи у опису пред свима; он има
више боја него и Матавуљ, а његовој дескрипцији, и поред
језичних грешака, међ млађима нема такмаца. Његово море,
шума, путање, вечери и ноћи, све ври у бојама. Он зна језик
природе, разумије њено шуштање, има срца за све у њој,
прави пјесник. Он мора да је дуго гледа и слуша. Иго је
излазио пред зору изнад Париза да студира излазак сунца и
пожар јутарњег неба; он је умио да жарко љетно подне
проведе у пољу, у житу, да слуша подневно зујање око себе,
да гледа јару како трепери над жутим класовима, и сиво,
распаљено небо над пољима што сагоријевају. Он није никад
био на Истоку, али своје Les Orientales, тако пуне Истока,
писао је, како вели, посматрајући, у шетњама изнад Париза,
запад кад залази сунце!
Отуд ми изгледа да Ћипико од Ћоровићевих другова једини
чита природу и студира њен језик као овај велики учитељ,
који је, као сликар, биљежио себи тонове и форме,
преливање свјетлости разливене у читава мора изнад града
(„ville brumeuse dentelant I’horizon violet“), да из тих боја,
које су протекле кроз његове очи и срце, дадне један читав
Исток, свој, створен њим самим, али истовјетан ономе
невиђеном, којег познајете из Садија, Хафиза, Мирзе,
Бајрона, и данас Лотија и Леконта де Лила.
Та одана служба сижеу, радњи, композицији (плану) узрок је
да не видимо поетичне вечери мостарске, шум Неретве, и
небо наслоњено на мунаре, у причама нашег Ћоровића.
Његов је циљ да нам исприча нешто интересантно, тек да нас
позабави. Његове цртице нијесу зато цртице што су кратке,
него што су црте, танке, без сваке сјенке, често можда
сигурно и умјетнички вучене да заборављате да ту нема боје,
јер вас обмане његов сиже често тако поетичан, пробран,
отмјен онолико колико је неотмјена форма и његов језик.
Често, али не свагда и не одвећ често.
Да резимирамо: Ћоровић има психологије, разумије људе,
али човјека а не Мостарца; разумије дјевојку, али не
Мостарку; јунака, али не Херцеговца (за чим ваљда нико
више не жали од мене, који с таквом вољом читам неке
цртице овог даровитог нашег фељтонисте). – Има
имагинације: пун је лијепих предмета, разноврсних, чак
некад и потпуно нових. Његова су лица пуна душе и срца,
иако ружно говоре и много се крећу према концу за који их
писац потеже, као лица из приче. При томе је Ћоровић
одмјерен, незаморан, и врло се лако чита.
Кратко: нема форме ни књижевног језика; форме да нам
дадне локално обиљежје и учини да његове приче замиришу
мирисом Херцеговине; затим ока да оде дубље и књижевног
језика да каже љепше…
А како су то ствари које се већином науче, Ћоровић ће их
научити. Он је тако млад – има времена за све. Главно је
схватити књижевност за паметну ствар и за посао озбиљних
људи.
У Женеви, јули 1900.
П.С. Ћоровић је рођен у Мостару, 29. маја 1875. од веома
честитих родитеља, од оца трговца, који је подигао читаво
коло младих и ваљаних трговаца у нас, што то помињем као
ријеткост у Мостару. Светозар је ту свршио основну и
трговачку школу. Данас је с оцем у трговини – гдје чита
Боборикина и пише цртице! Прву је штампао у Б. вили: Не
шали се с удовицама (1893), а отад су излазиле читаве књиге:
Из Мостара, Из Херцеговине, Из моје домовине, Разорено
гнијездо, Марков гријех, Записи из Касабе итд. Преводили су
га на чешки, њемачки, мађарски, словачки, и – турски. Двије
је године уређивао Зору (са А. Шантићем), а издао је за двије
године Неретљанин, укусно уређен календар.
Ћоровић је одушевљен омладинац, ваљан друг, добродушан
до наивности. Човјек добре воље, једини ваљда од свих људи
који није никад заплакао човјек са једним студентски
задовољним лицем. Чита радо, а од страних језика чита
руски. Имућан је, што је једна потреба више да се у Мостару
буде и паметан човјек… Без „измотације“ је, воли изнад
свега миран живот – један од оних људи који зими носе
шубару, а љети за двије-три нумере ширу кошуљу него што
треба…
Босанска вила, 1900, бр. 22.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У XVIII ВЕКУ
Нова књига др Ј. Скерлића

Јован Скерлић спрема да изда још у току ове године једну

своју нову и велику књигу на којој ради већ пуне две године,
стрпљењем и вредноћом једног бенедиктинца. У њој ће бити
изнесено цело стање српске просвете и литературе у XVIII
веку: српско друштво, први његови просветитељи, прве
штампарије, први књижевници, прве књиге, и тако даље.
Књига ће по свој прилици изаћи у издањима Академије и у
обиму његове преклањске књиге Омладина и њена
књижевност.
Овај мрачни период нашег политичког и културног живота
наћи ће у Скерлићу не само историчара од ерудиције и
метода, него и од великог инстинкта, оног инстинкта каквог
имају више романсијери него историчари, и који даје ону
далековидност да се кроз мртве и рђаво писане књиге као
што су та наша стара дела, и кроз онако недовољан и
неповезан ред ствари као што је то случај у нас, добије слика
једног друштва које је давно нестало и које вама и мени
изгледа као да није никада ни постојало.
Скерлић је у својим лепим књигама о Игњатовићу и
Омладини дао доказе тога необичног талента да себи
конструише слику тих удаљених периода, од којих нас
раздваја по један век или само по пола века, а који су нам
непознатији често од многих далеких периода античког
света. Живот у Сент Андреји или у централама омладинских
покрета данас нам је, после његових поменутих књига, јасан
као живот који је протекао близу нас и са нама. Скерлић је
имао сву вештину једног моралног историка и историјског
романсијера да осети једно време кога више нема и да га
осети у свој лепоти и свој бизарности какву је имала душа
једног Сентандрејца и једног типског омладинца, и да
покаже колико смо ипак често његово непосредно духовно
потомство.
Том својом врлином Скерлић ствара себи у нашој књижевној
историји, чини ми се, једно одвојено место, као што га
ствара, или га је већ створио у нашој књижевној критици. У
новој књижевној критици Скерлић је први који је радио
биографским методом, и радио са много прецизности и
лепоте. Следствено том методу, вредност једног писца види
се по месту које је он имао у духовном развитку његове
генерације. Свако дело има своје претке и своје потомство;
зато је и Глишић у Скерлићевој критици испао човек онога
значења и онога талента. За Скерлића нема ничег независног
и одвојеног, све је у вези са свим; све ствари треба видети у
њиховој серији; све се даје разумети само у току и развијању.
Скерлић је осведочени еволуционист.
Тако је рађена његова Омладина и њена књижевност дело
пуно науке и уметности, и његови есеји о Лазаревићу,
Љубиши, Глишићу, Веселиновићу, и други, пуни необично
фине равнотеже, осећања мере и укуса. То одступање од
детаљисања и дилетантског импресионизма показује дух
више историчарски него критичарски, и способност да види
душе не само у једном тренутку него у једној дугој периоди,
и да обухвати серије ствари и година једним погледом – све
то даје уверење да ће нова књига нашег финог и суптилног
књижевног историка бити један књижевни догађај који ће
улити поверења да ћемо са Павлом Поповићем и Јованом
Скерлићем доћи још скоро до једне историје српске
књижевности потпуне и исцрпне.
Нова Скерлићева књига даће књизи о омладини њену
позадину која је досад била дубоко тамна, а која ће добити
своју осветљену и дубоку перспективу. Скерлић, који спада у
највеће стилисте које смо имали, даће том материјалу од
непомичних и мртвих ствари лепоту свога темперамента која
све оживљује, и сав онај пурпур и злато којим он пише сваку
своју ствар.
Политика, 12. мај 1908.
ЈОВАН СКЕРЛИЋ: ПИСЦИ И КЊИГЕ
Књига IV, Београд, 1909.

Јован Скерлић је безмало једини који је ево за пуних десет

година био књижевни судија у српској литератури. Од
Недића до данас, он испуњава својом критиком целу једну
периоду. Кад се узме да је ово била баш она периода у којој
су се највише кристалисала књижевна мишљења у нас, и
када су у књижевност унесени нови погледи, и када је и међу
читаоцима порастао више него икад смисао о правој
уметности када се узме то на ум, онда је за критичара
Скерлића права гордост да је баш у тој периоди стекао своје
име.
Скерлић је осим тога можда најплоднији литератор, и то у
оно доба када се више не пишу дебеле књиге, и када су
писци, више него икада пре у нас, педантни, скрупулозни до
плашљивости, и скоро манијаци у проналаску разлога да се
тера са техничким бравурама до крајње мере и да се иде до
кабалистике у смислу за реч и за реченични обрт. Једна
јединствена способност стилисте помогла је Скерлићу да
освежи своје књиге које се баве не само оним писцима у
којих често нема ни талента ни обичне артизанске вештине.
Скерлић, као један од најбољих стилиста које смо икад
имали, оживи најкрућу и најстуденију књижевну ствар, и
направи је интересантном ако не тиме што је направи делом
од вредности, а оно тиме што је цени у њеном поретку и
еволуцији наше културе, наше књижевности. Можда је по
томе Скерлић још и једини критичар који је унео зналачки
тај чисто историјски метод у нашу критику, и ставио га
насупрот импресионизму, који би за нас био можда преран, и
филолошком методу који је некад владао, а који је можда и за
нас већ сасвим застарео.
Захваљујући том историјском начину књижевне критике, ми
смо од Скерлића добили у току од две године две
монументалне књиге: Омладина и њена књижевност и
Српска књижевност у XVIII веку. Оне се односе на две
периоде у нас о којима не само шири круг читалаца него ни
најужи круг српских књижевника није, осим у најдаљим
потезима, имао никаквих сазнања (као о књижевности XVIII
века), нити сазнања друкчијег него делимичног и без поретка
(као о омладинској периоди). Тако су само додиром са овим
ванредно свежим и проницљивим талентом две читаве
велике књижевне периоде добиле сада и своју физиономију
и своју везу у свима деловима и укрштањима доба са добом
и дела са делом.
Јован Скерлић, који није лаком на проналажења свих оних
лаких, нијансираних, паучинастих особина у једној књизи,
ванредно је окретан и духовит у цртању једне периоде. Још и
више: Скерлић много лакше цени вредност једног целог
талента него једне књиге, или само једне особине у некој
књизи. Можда је зато ретко несигуран када рекне свој суд о
писцу који је дао већ целу своју меру, а много мање сигуран
да у писцу који се није још открио наслути све оно што у
њему још живи неказано, незаписано. Отуд је Скерлић
понекад био неправедно строг према неким млађим, а још
неправедније благ и пажљив према тим истим млађим
писцима.
Ова четврта књига стоји на висини осталих трију књига.
Није их ни подбацила али ни пребацила. Најбоља од ствари у
њој, то је Стеван Сремац, писац много вољен и цењен у
нашој читалачкој буржоазији, о коме још нико није рекао
ниједну озбиљну реч. Скерлић је писао о Сремцу стављајући
у његовој позадини и његово доба и везујући га за ону
категорију духова којој је он припадао у нашем друштву и
нашој књижевности. Други који буде писао о Стевану
Сремцу неће ништа додати признању које је имао за њега
овај критичар – можда ће само да још одузме и негира. А то
стога што ће га одвојити од доба и средине, и што ће га
посматрати с гледишта чисте уметности – с које Сремац
никад није гледао ниједну своју књигу, а што се осветило и
много даровитијим од њега.
Ново време, 6. децембар 1909.
О СИМИ МАТАВУЉУ1

Матавуљ је био један од оних ретких писаца који би се

развијао до краја свога рада и не би имао ни стагнације ни
декаденције.
Наши писци његове епохе нису имали свести о томе колико
један писац мора да буде човек од студије, у току свих
књижевних догађаја у земљи и ван земље. Матавуљ је
познавао четири језика, и то врло савесно француски,
талијански, руски и немачки. Из разговора с њим видело се
сваком приликом да је познавао све новитете, и да је био у
току каријере и најмлађег писања на страни. А то је, као што
знате, тако редак случај код нас, где се мисли да се може
живети просто од талента и где се говорило да треба певати
као што пева птица. У овом погледу Матавуљ је био један од
најређих људи међу нама. То његово широко познавање
прилика књижевних на страни излазило је из његове
конверзације безмерно богате књижевним
реминeсценцијама. Он је осим тога био највећи козер којега
сам познавао међу нашим књижевницима.
Његов таленат, по моме мишљењу, био је шири од свих оних
сувремених који су имали и више славе и више читалаца.
Извесно да нема ниједне књиге приповедачке с онако
широком основом каква је основа Бакоње фра Брна. Ту има
Раблеа, Додеа и много других писаца њихова рода. У
приповеткама је често променљиве среће, али је извесно дао
најшире дело у српској приповеци и по броју типова и по
другим опсервацијама. Он је унео лепо Јадранско море у
нашу књижевност, као што је Русо унео зеленило у
француској. Дошао је после Ћипико да тај свет, виђен више у
лепоме покаже још виђеног врелом срца и узнемирених чула.
Као дело најтрајније литерарне вредности ја сматрам да је
Бакоња, којега сам већ поменуо малопре.
Бранково коло, 1908, бр. 13/14.

1
Одговор на анкету „Српски књижевници о Сими Матавуљу“.
МИЛАН РАКИЋ2
Са Ракићем сам постао свесрдним пријатељем већ у првом
сусрету, са првим погледом, са првим стиском руке.
Уосталом, са Ракићем није ни било могућно друкчије. Он је
био направљен од једног комада, сав прав, непосредан,
интегралан, сав затворена линија. Ничег наполовичног,
условног, конвенционалног. Како је био зрео у свачем, био је
то најпре у односу са људима. Или је одмах постао нечији
пријатељ, или је целог века остао далек, неприступачан,
непремостив… Од оних којих се клонио, бранио се
прекомерном учтивошћу која одалечује већма него и прека
реч. Његова благост карактера, коју су други истицали, била
је, напротив, сва у сигурности, прецизности, издржаној
посебности као и његове строфе.
Упознао нас је у Паризу некада Коста Кумануди, нама
обојици најмилији друг у Латинском кварту. Али ког дана и
којом приликом? Ко би се сетио тих младићких дана када
смо сви личили један другом, и када се нико није удубљивао
у своје утиске ни бележио своја изненађења. Ја сам дошао
први пут у Париз 31. децембра 1899, значи последњи дан
XIX века. Те вечери је свршавало једно велико и сјајно
столеће у којем су се до врхунца биле попеле све науке старе
и нове, све идеје о човечности и слободи, сви успеси у
проналасцима, и сви родови у уметности и књижевности; а
рађао се други и крвави век који ће ове порећи и унизити, и
који ће дати мегаломане и утопије, и који прети да све разори
што је хиљадама година стварано. Париз је, међутим, те ноћи
био сав осветљен, улице све распеване, Сена сва у огњевима
свих боја, и сав ваздух у музици и клицању. А нови век је
објављен звонима са цркава, и топовима са утврђења, и
баханалијама какве Париз можда није познавао. Нико није
предосећао да ће већ после прве десетине нових година у
Европи пасти крвава киша и да ће велики рат отворити затим
пут свима заверама против даљег прогреса и човечанства.
Тих дана сам вероватно упознао први пут мог друга Ракића.
Он ми је спрва изгледао у свему сличан другим земљацима
са којима сам се већ сретао, отменим друговима, уосталом,
каква је била цела ондашња српска студентска генерација у
Паризу. Ако га нисам нарочито запамтио исти час, то је зато
2
Др Васа Милић, „Разговор са г. Јованом Дучићем“, објављен поводом
смрти Милан Ракића. Овде се доноси само Дучићеви одговори.
што Ракић још није био песник. Знао сам га најпре по очима
изванредно топлим и осмехнутим, и уснама које су биле
стално у осмеху пуном душевности. Нешто чисто, истински
младићко, благородно, ни најмање блазирано избијало је из
свега што је од њега долазило. Свакако, ми смо се нашли
најпре на терену само заједничке младости, и састали се у
две капи наше лепе српске крви које су се брзо слиле у исти
млаз. И када год смо се затим сретали у животу – а то значи у
Београду, где смо обојица само повремено наилазили живећи
оба стално у иностранству – увек смо се сретали са топлотом
и радошћу, као два близанца. А када смо што написали, ми
смо увек и најпре помишљали један на другог као
најсигурнијег и најљубазнијег читаоца оног што који буде
дао; и увек сатима разговарали један о другом без устезања,
и то не само у покуди, него и у усхићењу…
Ја сам се увек осећао човеком са Југа према Ракићу из
Београда – једне помешане средине коју сам ја теже осећао.
Али сам зато нарочито уживао у Ракићевом одвајању од
целине, од општости, од поретка. Он је и као Београђанин
познавао у њему само своје школске другове. Избегавао је
скрупулозно све нове сусрете. То је био човек који је најмање
допустио да буде досађиван. Никад није био у шетњи улицом
коју је увек претрчавао. Знам тројицу наших угледних
писаца које је избегавао дуго док се није морао с њима
сударити да их затим лично упозна. Али никад није поднео
њихову опсаду ни њихову срдачност. Макар и најљубазнији
човек на свету, Ракић је био стварно један велики самотник.
Чинило ми се да никог шешир није толико покривао, ни
капут толико закопчавао. Цео свет је за Ракића говорио да је
најфинији човек, али га нико није имао у рукама.
Једног зимског јутра у Луксембуршком парку у Паризу,
поред статуа старинских краљица из доба Меровинга и
Каролинга, са снегом по крунама и оделу, наш друг
Кумануди ми је показао два-три папирића на којима су били
нечији стихови. Ја сам већ штампао био у новом Српском
књижевном гласнику своје песме „Дубровачки мадригал“,
„Залазак сунца“ и друге, и био већ признат „новом звездом“.
Кумануди ми је тражио мишљење о стиховима које смо
заједно прочитали, не казујући ко је њихов писац. Како је
Кумануди и сам био познат као врло књижеван човек,
веровао сам да су стихови његови, што је он одрицао тврдећи
поштеном речју, заклињањем у живот, упирањем прстом у
небо… Ја сам нашао да су песме добре. Допадало ми се, као
ново, у једној песми сликовање „даскапраска“. И оценио сам
да ти стихови уопште долазе несумњиво од песника
културног и који има талента. Али ипак не сазнадох његово
име. Мало доцније је Ракић завршио студије и коначно
отишао у Београд, после чега су ти исти стихови изишли
убрзо у Српском књижевном гласнику, само са потписом:
„Z“. То су били Ракићеви стихови. Он се са тим опет сакрио!
Опет добро набио шешир и закопчао капут, али лепота
његове инспирације, непосредност, интиман тон, мудрост у
његовом изражавању, и једна посебност у свему што каже и
како каже, брзо га је направила не само познатим него и
чувеним. Од тога доба наша два имена су ишла напоредо, и
њих извесно ништа више неће раздвојити.
Што се тиче Ракићевих мисли о једанаестерцу и
дванаестерцу, он је имао потпуно право. У тим метрима су
испевали многи велики песници своје често најлепше песме.
Француски XIX век је, скоро искључиво, век тих двају
стихова. Ракић је у њима све испевао, а и ја лично највећи
део својих стихова. Не мора ово бити закон за друге
генерације. Већ прво поколење после нас је прешло на
слободни стих – слободни често и од ритма а не само од
риме!
То није сметало да послератна поезија дадне неколико лепих
имена. Ја сам увек био мање за само један или два стиха, али
сам свакако увек био против слободног стиха који су неки
код нас сматрали новим, мада су Верлен и Верхарен пре
педесет година писали у том стиху, а Леопарди пре
стотину… Чак и поезија урођеника на Мадагаскару, која је
врло лепа, испевана је у слободном стиху. И најстарији
људски стихови су морали бити слободни а не ритмовани и
сликовани. Хексаметар грчког епоса је једна велика етапа у
развитку стиха. Према томе, слободан стих је повратак
онамо одакле се давно некад пошло, још у правекове… Али
зар то нешто смета да у њему буду изражене и најдубље и
најтананије мисли? Ми смо баш у доба цветања слободног
стиха (1895–1915), Ракић и ја, писали у најстроже везаним
строфама и одмереним стиховима. Нисмо ишли за временом!
Али је време пошло за старим добрим песничким
осведочењима: данас већ слободни стих је изишао из моде, и
најбољи песници последњих година враћају се старој
естетици, строгој строфи, ритму и слику, као у доба
најпедантнијих парнасоваца. Ово је, наравно, много теже, и
многи се не лаћају строфе и риме. Али овде има предност
која је непобитна: слободне стихове нико не учи наизуст. А
песма која не живи на устима људским, она не живи
никаквим животом, и она, ако ништа друго, остаје само на
хартији.
Ракић је дванаестерац довео до савршенства. Његова поезија,
нарочито, није могла бити речена без тог тако озбиљног и
поносног ритма. Начин његовог изражавања и његова фигура
ишла је увек на тај широки оквир. Има нечег наративног у
његовој песми, нешто од епске силине која није могла бити
затворена ни у какву другу форму. Ви познајете пуно
дубоких песама у многих европских песника које су казане у
стиху често врло сићушном и на изглед фриволном, али је
посреди и цео начин изражавања сасвим друкчији него у
Ракића. Овај наш песник је као српски гуслар у десетерцу
нашао у дванаестерцу инструмент који је одговарао и
његовој целој природи. Он је дисао у дванаестерцу. Сви
страни стихови које је кад изговарао били су у том метру! А
ја мислим да ово даје посебни чар његовој књизи, која
изгледа мали епос испеван од почетка до краја у једном даху,
на једном глазбеном инструменту, о једном једином али врло
крупном предмету.
Била је велика несрећа за српског књижевника што је Ракић
већ пре петнаест година престао да пише. Он је имао још
пуно да каже. Микеланђело је тек после шездесет година
сликао своју Сикстинску капелу, а Гете у осамдесетим
годинама завршио други део свог Фауста. И данас у
Француској пишу најбоље људи који су блиски седамдесетој
години: Марсел Прево, Андре Жид, Анри Бордо, а песник
Пол Валери, математичар, ових је дана изабран за професора
естетике на једном париском универзитету… Треба оставити
само смрти да хероју отме мач а песнику његово перо…
Српски књижевни гласник,
1938, књ. 54, стр. 415–420
АДАМ МИЦКИЈЕВИЋ
(1798–1855)

Бурни таласи Француске револуције, који на овештале форме

друштвеног и државног живота европских народа
проширише таласе опће ренесансе, освајају већ с првим
данима деветнаестог вијека земљишта међу Словенима на
европском сјевероистоку, у Русији и Пољској. Послије
трагичне пропасти пољске краљевине, друштво пољско губи
пред зрацима револуцијског сунца свој дотадањи колорит:
нови вијек подиже у Пољској тријумф демокрације, а у
разбијене редове аристократских сталежа уноси превласт
сталежа без грбова и предања. Литература пољска, окована
дотле укоченим старинским облицима, нарочито поезија
народна, потиснута класицизмом и ученим формализмом,
јавља се опет над рушевинама оних литерарних дјела која
бјеху никла у сфери аристократског живота. Геније народни
пробуђен опћим препорођајем, јавља се озарен и свијетао у
ноћи у којој бјеше утонула несрећна и саломљена краљевина
Великог Болеслава. Он литератури пољској прокламује први
превласт духа и талента над обијесним деспотизмом
сталежа.
Ова реформација стоји у вези са именом Адама
Мицкијевића.
Пушкин у Русији, Мицкијевић у Пољској стоје на челу обрту
књижевног стања у својим отаџбинама. Удио првог бјеше да
у бездушно и укочено тијело дотадање руске пјесме унесе
прави крвоток и нерве поезије, да унесе у реторику,
красноријечје и декламаторско филозофирање сувремене
руске поезије, неафектирано осјећање и искреност поезије
народне; од језика своје отаџбине да први он покаже праву
подобност једног језика за поезију, са потпуном
акустичношћу, симфонијом и елеганцијом свога стиха. Удио
другог, удио Мицкијевића, значи то исто за поезију пољску.
Његов појав значи за Пољаке утолико више него Пушкинов у
Русији што он пада у дане очајања, дане народне туге за
државном пропашћу. Његова пјесма постаје уз то једна
потреба уцвијељеној и очајној души родољубиве Пољске,
она постаје мелемом… Мицкијевићева је лира пророчки глас
љепших дана и вјере у будућност; његова муза постаје
видарица дубоких рана раскомадане отаџбине.
Његово име, једно од највећих имена нашег вијека, ријеч је
коју суморни Пољак са највећим народним поносом могаше
да рекне пред Европом.
У Заосви, маленом литванском селу, у колијевци са грбом и
круном старе кнежевске породице, љуљушкао се мали
дјечачић уз мајчину пјесму: „Није Пољска још пропала.“
Растао је у дане када његовим пољима пролажаху војници
великог Наполеона са златним орловима Прве империје; он
их виђаше удружене са бијелим орловима пољске, раме уз
раме са пољским легионистима. Видио је њихов ход, чуо је
глас њихових труба и упознао Жеронима Бонапарту, краља
вестфалдског, у кући свог оца, гдје му бијаше станиште тих
дана. У његовом уму сунуо је у те дане први појам о
величини витешкој, о слободи, коју не могаше да одвоји од
имена Наполеоновог ни као филаретиста ни као тавијанац ни
као јунак његове Tribune despeuples, ни у својој потоњој
пјесми која бјеше ода великом сужњу Св. Јелене. – У земљи
која имађаше високу културу, мали ученик доминиканске
школе могаше лако да се надахне поезијом и ученошћу свог
народа. У свеучилишту вилнском чита Таса у пријеводу
Кохановског и Трембецког, студира класичну филологију и
долази тако на извор прастарих књижевности; познаје опћу
повјесницу из ријечи повјесничара свог учитеља Љељевеља
(Ј. Lelevel), увијек као ученика средње врсте. С другом
Томом Заном почиње прве стихове, који не обећаваху много.
Упознавши Лудмилу Жуковскога (имитацију Биргерове
Леоноре) пише Љиљане, затим остале баладе. Још у првим
почецима избија религиозни пјесник какав није престајао да
буде до краја живота. Избија у њему импровизатор који
могаше по читаве сате говорити стихове, у егзалтираном
одушевљењу. У балади Роматичност оглашује рат
дотадањим школама рационализма и религијске пјесме у
савршености средњовјековне вјере. Као учитељ латинског
језика у Ковну, био је дика својих другова, којим бјеше брига
како би се Мицкијевић послао у иностранство због даљег
образовања. У њиховом кругу владаше увјерење да с
присуством Мицкијевића стоје у присуству једног генија,
једног великог пјесника.
У новоградском окружју, на обали језера Свитезе, упозна
Марилу – своју Беатричу, Лоту, Леонору, Лауру. Он јој чита
стихове, шета кроз зелена поља, дубоке шуме, сања с њом
заједно, љуби је безгранично – но која без устезања и икакве
борбе одлази за богатог властелина Путкамера.
Са пажњом којом Бајрон у своја дјела и на свако мјесто
уносаше себе и свој романтични пустоловски живот, с том
пажњом уноси Мицкијевић у своја дјела Марилу, знаменито
лице и фактор његових дјела. Он, растављен с њом, баца се у
најдубље очајање. Лута сам, разбија бригу пијењем јаке каве
и у диму дувана. Дане проводи у резигнацији, ноћи у сузама.
Нарочито опазивши да се потпуно срећном осјећа Марила,
која га зваше у друштво и на ручкове, он омрзну живот. Њен
суви пријатељски дочек, који му не показиваше никаквог
заноса за прошлошћу, поражаваше несрећног пјесника. У
њему почиње мисао самоубиства. Очај и безумље прелише
се његовим умом. Он бијаше изван себе. Читајући једном
пријевод Чајлд Харолдовог опроштаја он се толико занио
читајући ријечи: „А што да плачем, зашто и за ким, кад за
мном нико не плаче“, да је при тим ријечима преблиједио,
уздрхтао и пао у несвијест. Необична мушка осјетљивост
која бјеше у Мицкијевићу, узрок је те његови другови не
смједоше да му икад помену име Марилино. И послије много
тако жалосно проведених година, он јој шаље књигу пјесама
са посветом „Сестри Марили“. Но тај случај зарива опет
оштрицу у незацијељене ране. Очајање почиње опет. И
прелазећи Алпе привиђа му се драго лице Марилино. „И
тако се ја не могу растати с тобом никад, никад; ти ме јуриш
пловећи за мном по мору и ходећи по копну; на леденим
горама видим твоје сјајне трагове и твој глас чујем у шуму
алпијских водопада.“ Но након тих тешкијех часова он се
малко смирује и говори о својој прошлости: као о мору које,
пошто одиђе, оставља на обали корале и шкољке (Кримски
сонети). Он налази у Бајрону великог утјешника. Живот
Бајронов који се јавља у Хуану, Харолду, Ђауру и Гусару
итд., са оном интензивном слашћу којом заносаше и којом ће
заносити све пјеснике, заносаше и Мицкијевића. Он је тонуо
у њега, учио га и слиједио му. Идеал величине он виђаше
оличен у двојици својих идеала – Бајрону и Наполеону.
Но читањем и писањем хтио је уопће да раскрштава с
мрачним успоменама; да се удаљава од мучне прошлости
(слично Гетеу). Роман тих дана, своје љубави, цртао је у
четвртом дијелу своје тетралогије Дједови коју бјеше
засновао нашироко, а која оста несвршена. У једном дијелу
те тетралогије спомиње и своју универзитетску дружину
„Филарет“, њено распуштање, своју тамницу од дуже
времена итд. – Године 1825. походивши Крим и ступивши на
праг дивнога Истока, он се занесе њиме. Почиње изучавати
источне пјеснике у оригиналима. У то доба падају његове
пјесме Кримски сонети, од којих су неки имитација
Петрарке, но сви обучени у заносно шаренило источњачко. У
Москви, чиновником генерал-губернаторске канцеларије,
пише Конрада Валенрода, најбоље дјело његове прве епохе,
које с Кримским сонетима осваја пјеснику у Пољској и
Русији велику репутацију. То бјеше иначе и доба његовог
смиривања. Москва му са својим отмјеним и разноликим
друштвима бјеше тиха лука са бурне пучине прошлости.
Кнез П. А. Вјаземски, Кирејевски, Баритински, Пољевој,
Шевиров, С. Собољевски бјеху његово друштво. Он
љубљаше Русе и бјеше љубљен. Аристократски руски
салони бјеху широм отворени пред пјесником којег држаху
за бајронисту. – Прешавши у Петроград, постаје интиман
друг с Пушкином. Њихове часе пред спомеником Петра
Великог, на киши и обојица увијени у плаштеве, помињу и
један и други у својим пјесмама (Пушкин у Мъдный
Всадникъ, Мицкијевић у Pomniu Piotra Wielkiego). Година на
Неви утјече силно на пјесника и његову музу. Од
паланчанина постаје свјетски човјек. Но, нажалост, салонски
часови утјецаху на његову продуктивност. Фарис, спјев
источног типа, бјеше цигло дјело за то вријеме. Његов геније
трошио се у импровизацијама и лакрдијама. – Послије тога
настаје његово артистично путовање кроз Европу. Походи
Гетеа у Вајмару. Велики Мицкијевић, којем и Пушкин
признаваше далеко ширу интелигенцију од себе, осјећа се у
близини Фаустовог творца и енциклопедисте одвећ сићан.
Прочитавши и Канта, Шелинга и друге филозофе
трансценденталности и имајући појам о цијелој модерној
филозофији, осјећаше се ипак тако неук пред
универзалистом у Вајмару. – У Италији, посебице у Риму,
налази се Мицкијевић у космополитском кругу умјетника,
научника, дама и аристократа. У тим данима познаје се са
пољским магнатом грофом Анквич-Скарбским који се
налази у Италији због слабог здравља кћери Хенријете-Еве.
Хенријета имађаше другарицу Марцелину Хемницку, која се
спремаше у калуђерице. Обје дјевојке познаваху име
Мицкијевићево, којег замишљаху колосом сличним Мојсију
Микеланђеловом, али којег Хенријета почиње да воли због
његове замишљености и сјетног младићког изгледа. Но
чувши често његов бајронски сарказам и заједљивост у
извјесним питањима вјере, они почињу да се за њ моле Богу
и да посте. Мицкијевић преживљује ту нов роман љубави; он
заволи Хенријету… Мати њена иде наруку Мицкијевићу, али
богати отац, гроф и племић, одупире се одлучно. Сви
покушаји бјеху узалудни. Отац изјављиваше да воли видјети
кћер прије у гробу него женом Мицкијевићевом. Те успомене
видимо у његовом доцније писаном највећем дјелу Пану
Тадеушу (Pan Tadeusz) у којем, цртајући љубав Јана Соплице
према Столниковој кћери, црта своју љубав према кћери
старог и суровог Анквича, које његов несуђени таст и сам
уочава у његовој поеми. Но несрећни догађаји Пољске
послије 1831. озлојеђују родољубивог Мицкијевића.
Жалосна његова отаџбина постаје његова најдубља рана.
„Мокри лист њемачких блатњавих новина више ме потреса
него сви Винчи и Рафаели“, пише он једном с болом другу у
Пољску. Не могавши да издалека посматра потоње ропце
самртничке Пољске, он из Италије преко Париза прелази у
Познањску, но налази Варшаву већ предану Паскевичу. У
Паризу 1832. он се пати сиротињом. Послије поменуте буне,
књиге његове не доношаху му прихода. Он бијаше готов да
дјела прода издавачима за једну малу пензију… Даљи живот
његов постаје све суморнији.
Та невоља бјеше утолико тежа што тих година бјеше
ожењен. Селина Шимановска, кћи једне пијанисткиње,
умиљато и много хваљено дјевојче, бјеше његова жена, коју
је узео без љубави и по наговору забринутих пријатеља. Но
он је ипак волио. Она бјеше весела и задовољна и с
најмањим што имађаше убоги пјесник. За тим се изродише
дјеца. Но породична његова несрећа бјеше достигла врхунац:
за једва петнаест година брачног живота, његова Селина три
пута је силазила с ума.
У године његовог убоштва и домаћег јада пада његова драма
Барски конфедерати писана француски. Затим добија
катедру латинског језика у протестантском свеучилишту,
затим у Collége de France катедру словенских књижевности.
Али „Товјанизам“, вјерска секта тих година, названа по
теозофу Александру Товјанском (1798–1878) одузме му то
мјесто тако пуно части. Његова предавања не могу бити без
примјесе товјанизма, дакле основа којима се иђаше на
вјерску реформу, а којима Мицкијевић бјеше фанатичан
присташа. Товјанизам бјеше један симбол пољског
васкрсења, у које Мицкијевић вјероваше свијем жаром своје
пјесничке и патриотске душе. Он му се стога и одаје.
Мијешајући га у своја предавања и стављајући уза њ и своја
маштања о Наполеониди, он губи катедру. Покреће лист
Tribune des peuples који послије годину дана престаје.
Товјански је протјеран из Француске, а Мицкијевић
напуштен и од најинтимнијих другова. Добротом Наполеона
III постаје у Паризу библиотекар арсенала. Затим наредбом
француске владе одлази у Турску да образује тамо пољске
легије. Но умире у Цариграду 28. новембра 1855, а сахрањен
је у Монморансију код Париза.
Тако свршује драма која је значила живот једног генија.
Над гробом његовим мајка наша Славија одслужује
стогодишњи помен његовог рођења, а то баш онда кад и
двадесети вијек своје прве зраке баца на урну у којој је пепео
гиганта једног словенског стољећа.
Зора, Мостар, 1. јануар 1899.
СИЛИ ПРИДОМ: ОСАМЕ

Сили Придом, песник мисли и разума, припадао је

генеолошки оној великој и славној плејади песника
шездесетих година прошлог столећа који су за тридесет
година имали за себе све француске музе. Романтичкој
епохи, испуњеној претераним лиризмом, они су ставили
насупрот своју неузбудљивост и своју стоичност; науспрот
разузданости у ритму и строфи, они су ставили своју
челичну фактуру песме и чистоту риме; и насупрот
романтичарској католичкој инспирацији они су насупрот
ставили своју позитивистичку филозофију и нерелигиозност
свог времена. Њихово вјерују било је у савршеном античком
култу облика, избегавању да се у песми поверава вулгарној
публици „побожни сан свог сопственог срца“, и да песма
буде лепота са студеним устима мраморних статуа.
Нико међу њима није можда био толико ренегат колико
Силију Придом, ма како велики део његових песама да је
укочен у својој хладноћи и далеко од сваког личног мотива.
Изгледа да у ствари има два песника у Силију Придому:
један који је био одиста из стоичке школе парнасоваца, који
је био више научан него религиозан, који је био грчки ђак
Лукреција и француски ученик Огиста Конта, дакле онај
Придом који је био славан јер је боље него ико покушао да
измири поезију и науку, и покушао да докаже својим
строфама да је тачна она славна изрека из XVIII века: да је
поезија од свих уметности најближа разуму.
Али има и један други песник у Силију Придому, сасвим
противуречан овом првом: песник срца нежан колико и сам
расплакани Мисе и меланхоличан колико и сам Ламартин. У
његовим строфама без сваких декоративних средстава,
речима из обичног дневног речника, римама које пису биле
богате а често ни срећне, Сили Придом је дао један огроман
број најузбудљивијих песама које су икад написане.
Французи који, да нису имали Мисеа, могли би проћи у
поезији под најмање сентименталан народ на земљи, добили
су у Силију Придому, који је био сав од срца, једног
уметника који је имао и велики, како они кажу, талент за сузе
и једну чудну наклоност да, гледајући све кроз вечност, види
свугде тамни печат пролазности и разорења, и да се тим
инспирише за велики број својих страница можда тужнијих
и болнијих него у макар којој другој књизи у француском
песништву. Колико су Мисеове сузе биле личне, његове су
биле неодољиво хумане; колико је Мисе био уцвељен
животом, овај је био растужен вечношћу. По овој тамној
позадини своје уметности, Сили Придом није био чистунац
из школе коју су основали Теофил Готје и Бодлер. На том
раскршћу између романтизма и симболизма, кроз душу овог
парнасовца пролазио је онај тамни конац људског бола који
је везивао на једној страни вечито сетне романтичаре са, на
другој страни, симболистима вечито прожманим њиховим
великим страхом од неизвесног и вечног.
Ми нажалост немамо превода песама Силија Придома. Он је
у нас познат само оним који су највиши духовни епикурејци
и најлакомији читаоци строфа без декламације и
журнализма. Као куриозитет треба рећи да је у једној нашој
паланци, у Параћину, један у књижевности непознат човек
покушао (као што се види у врху овог чланка) да преведе
Силија Придома и то у стиховима, и да изиђе са том
књижицом у наш читалачки свет – са скромношћу аматера и
с љубављу једног поклоника великог песника. Намера је
веома лепа и веома отмена. Преводилац показује књижевно
образовање и здрав укус. Он у својим строфама показује ако
не много уметности, а оно извесно много умешности. Мора
се признати да је неке ставове превео виртуозно, да је ушао,
што је најтеже, и у тон песника и онда кад му је било теже
ући у оно што чини тон самог француског језика. Али што
преводиоцу није пошло за руком, то је што је дао преводе
хладне и укочене, без оне мекоте и топлоте оригинала, без
оног што је у простоти Силија Придома класичарско и
архаично. Између стихова не пролази она топла струја сете и
чежње. Српска реч и када је овде граматичарски синоним
француске речи, није њен песнички синоним. То је тајна
језика којим је певао Придом, а можда и више: својина тог
језика. Уопште нема на свету добрих превода лирских
песника, него само оних који задовољавају просечни
књижевни укус. Била је зато велика храброст покушати, али
је за овог нашег преводиоца била то и част.
Ново време, 5. јануар 1910.
СИЛИ ПРИДОМ

Сили Придом је оставио за собом седам књига песама, као

седам сибилских књига у којима је записана судбина људског
срца. За њега се с правом рекло да је највећи филозоф међу
песницима и највећи песник међу филозофима. Као
филозоф, он је стоик; као песник, он је песник измирења и
резигнације. Цело његово дело наличи на неку мирну
дворану одређену за људску молитву, на какву празну
унутрашњост пагоде у којој нема ничег осим што у једном
крају стоји велико божанство затворених уста. Та велика
фигура затворених уста, сфинкс човечје судбине, више
инспирише него што каже. Ма колико да је јасан као дан,
Сили Придом превазилази својом мишљу снагу своје речи.
Он је из фамилије духова из које су Данте и Гете али без
њиховог блеска у језику и без њиховог богатства у фигурама.
Па ипак он остаје један од највећих лиричара. У његовом
делу све је само метафизика осећаја; свако треперење
човечјег срца у овом песнику прошло је кроз велики мир и
спокојну мисао мудраца. Оно опоро сујеверје које уносимо у
своје жеље и снове, у песмама Силија Придома прелази у
хармонију и религију, утапајући се у нешто неизмерно у
коме су наше среће и несреће само ташти делићи. Отуд онај
понтификалан тон у његовој поезији. Његове песме изгледају
као поезија неког кардинала у љубичастој одећи, с папским
великим прстеном на кажипрсту, који је своје стихове писао
у тужној и побожној тишини Ватикана. Његова љубав
изгледа као каква велика молитва на Синају. Грчки
стоицизам у његовим песмама има сву лепоту и тугу
сувремене мисли. Иако је духом био Атињанин, душом је
био песник свог времена, оног времена у коме се ипак осећа
више него што се икад осећало.
Својим песничким пореклом Сили Придом припада оној
великој плејади француских песника шездесетих година
прошлог века. То су такозвани парнасовци који су за
тридесет година имали за себе све француске музе. То је
било више него једна песничка школа то је читава једна
велика традиција у области људске љепоте. Она се јавила као
реакција на дотадашњи претерани лиризам романтичара; то
је био покрет ка ослобођењу људске душе од
сентименталних наступа и пијанства од речи. Оној апсурдној
разнежености другова и ученика Игоових, ови другови и
ученици Леконта де Лила ставили су насупрот своју
неузбудљивост и стоичност. Насупрот ограничености у
мотивима и једноликости у пејзажима, парнасовци су унели
велику егзотичност мотива и природу целе људске колевке.
Насупрот разузданости у ритму и строфи какву сте виђали и
код најбољих романтичара, као код Мисеа, они су ставили
своју челичну фактуру строфе и чистоту риме. Насупрот
романтичарској католичкој инспирацији, они су ставили
своју позитивистичку филозофију и нерелигиозност свог
времена. Њихово вјерују било је у савршеном античком
култу форме. Не поверавам вулгарној публици „побожни сан
свог срца“. Оно што је најлепше у нама, треба да остане
затворено у најлепшем делу нашег срца – у оном у које нико
не може загледати! Лепота треба да има студена уста старих
споменика, уста која говоре али не казују! Велика врлина
песника, то је неузбудљивост.
Сили Придом није остао веран тој својој школи, као што
нису остали до краја верни и други из његовог кола. Можда
чак ниједан од песника парнасоваца није био толико ренегат
колико Сили Придом. У Леконту де Лилу има много
будистичког песимизма који је далеко од неузбудљивости
коју је проповедао и која је била прописана за сву школу; у
Ередије има једна меланхолија људске пролазности,
историјски бол, нека носталгија за прошлошћу, која је далеко
да буде неузбуђена и неузбудљива; у Теофилу Готјеу има
много личног и емотивног; у Армана Аилвестра има више
интимности него и у кога; у Мондесу ако има чега доброг, то
је оно што је лично; у Бодлера и нема ништа што не би био
део његове болесне душе.
У Силију Придому имају два песника. Један је одиста укочен
у својој хладноћи, далеко од свачег личног, веран ђак
старинске школе парнасоваца, више научан него религиозан,
грчки ђак Лукреција и француски ђак Огиста Конта – дакле
онај Придом који је био славан зато што је покушао да
измири поезију и науку, и да докаже да је тачна она славна
изрека из XVIII века: да је поезија од свих уметности
најближа разуму. А такав се Сили Придом и памти и слави.
Међутим, има и други Сили Придом, извесно већи од тог
првог, и који ће се славити онда када се онај буде само
памтио. То је Сили Придом као песник срца.
У својим књигама као што је књига Залудне љубави, Придом
је нежан колико и Мисе, и меланхоличан колико и Ламартин.
У тим песмама хумани бол превазилази бол лични; и у
најинтимнијем његовом стилу има нешто опште, свачије и
вечито. Све је више носталгија него проживљена повест;
тамна чежња љубави него љубав; страх од бола него бол; ако
има бола, то је више онај који се схваћа него осећа; који је
више око њега него у њему; то је велики и вечни бол који је
фаталност нашег боравка на земљи, на кога помишља само с
онолико познавања колико помишља на смрт – а не познаје
га више него као идеју о болу зато што је његова душа одвећ
очишћена од свега што је лично. Али иако тај
трансцендентални бол не изгледа узбудљив, и зато што је
општи не изгледа довољно човечји, Сили Придом га је дигао
до нежности и суза. У његовим строфама у којима нема
никаквих декоративних средстава, где су речи из обичног
свакидашњег и пословног речника, где риме нису богате а
често ни срећне, Сили Придом је дао један огроман број
најузбудљивијих песама које су икад написане о људском
срцу. Да Французи нису имали Мисеа, могло би се рећи да су
у поезији најмање сентименталан народ на земљи. Са
Силијем Придомом који пролази под неосетљивог и научног,
француска поезија добила је једног уметника који је, као
ретко ко, имао таленат за сузе. Гледајући све кроз вечност, он
је свугде видео црни печат пролазности; нешто резигнирано
у његовој природи није дало да све види и у обнови. Колико
су Мисеове сузе биле личне, толико су Придомове биле
хумане; колико је Мисе био уцвељен животом, толико је
Сили Придом био растужен вечношћу.
Божићни прилог Српској ријечи, 1910.
ИЗ ПЕСАМА СИЛИЈА ПРИДОМА

Развиће
Када ми се прохте да сиђем у саму суштину своје жеље, а то
је онда када је радост већ прошла и ми меримо њен пепео;
И када сазнам праву цену свих ових загрљаја ниских и
таштих које људско тело замишља у свом сну, сну који је
остатак античких ноћи;
Ја мислим да у другој сфери, где сам се осећао тако исто
рђаво, ја љубљах, не могући друкчије, инстинктом скота.
И ту сам сневао без сумње своју љубавницу. Горди
љубавник, волео сам њу већма него неку другу животињу
која ми је била одвратна. А волео сам је већма зато што сам
се надао још лепшој љубави.
И зашто ме најлепша жена на овом свету називала
неверником. А то је стога што сам волео њен модел до којег
моје усне не могу домашити.
И тако од гнусне прашине па све до етра који се не да
загрлити, мој идеал иде из света у свет. Он иде преда мном
увек према оном свету којем сам се кренуо.
Валцер
У таласу крепа и свиле, бледи парови замукли, окрећу се, а
патос се угиба, и према полилеју што пламти блуде њихове
полузатворене очи.
Ја мислим на старе стене које сам видео у Бретањи, у које
понире морска струја, и у којој се окреће у ковитлац дан и
ноћ, и то увек истим вртлогом, и то увек истим хујањем.
Мекани валцер скрива у себи једну чежњу исповест љубави.
Душа се губи у њему ширећи своје крило. А то је слично
вечитом греху, и то је слично вечитом повратку.
А ја мислим на старе стене које сам видео у Бретањи, у које
понире морска струја, и око којих се окреће у ковитлац дан и
ноћ, и то увек истим вртлогом, и то увек истим шумом.
Младић осећа своју младост, а девојка пита себе: „Љубим
ли?“ А њихове усне праве непристрасно слатка и бојажљива
осећања о неком пољупцу који још никако не долази.
Ја мислим на старе стене које сам видео у Бретањи, у које
понире морска струја, и око којих се окреће у ковитлац дан и
ноћ, и то увек истим вртлогом, и то увек истим хујањем.
Музика се уморила; валцери издишу; пламенови на бледом
полилеју постају слабији; огледала постају мутнија, и од
њихове влаге силази са њих суза за сузом, само помрчине
остају, и сви парови нестали су из дворане.
Ја мислим на старе стене које сам видео у Бретањи, у које
понире морска струја, и око којих се она окреће у ковитлац
дан и ноћ, и то увек истим вртлогом, и то увек истим
хујањем.
Странац
Ја често себи кажем: од које си расе? Твоје срце не налази
ничег што би га везивало и очаравало. Ничег нема за твоју
мисао ни за твоја чула што би их заситило. Мора дакле да ће
ти једног дана доћи у сусрет једна безмерна срећа!
Међутим какав је то рај који си изгубио? И каквој си то
високој ствари учинио своју услугу? И која је то твоја
сопствена лепота и врлина па не видиш на овој земљи ништа
осим ругобе и порока?
Мора да имају неко своје порекло ове моје жалбе за небом
које сам само замислио? Ја их узалуд тражим у свом каљавом
срцу.
И, сам изненађен болима о којима говорим – ја чујем како у
мени плаче неки диван стран човек. Он ми је увек тајио своју
отаџбину и своје име.
Сталактити
Ја волим пећине у којима буктиња окрвави њихову пусту
ноћ, и где из предсобља у предсобље од одјека пође уздах
који се једва чује.
Сталактити са свода висе у окамењеним сузама. Кап по кап
пада влага лагано пред моје ноге.
Изгледа да у овој помрчини влада тишина пуна бола. И пред
овим дугим погребним плачем чије се сузе никад не суше –
Ја се сећам оних уцвељених душа у којима живе још
успаване старе љубави: у њима су све сузе смрзнуте и
окамењене, али у њима увек нешто плаче.
Неверници
Ја те љубим чекајући своју вечиту жену, ону која мора
једнога дана да изађе мени у сусрет, у непомичном Едену,
далеко од овог незахвалног боравка у којем поља немају
цвећа него за време само једног месеца у години.
Ја ћу те видети пред собом како на бескрајној маховини, куда
мртви траже једно друго за неповратне загрљаје – ја ћу
видети како пролазе твоје сестре свих времена, пролазе једна
за другом, и ја ћу те изневерити, а ти нећеш бити љубоморна.
Јер и ти сама, изабравши свог вечног мужа, оставићеш ме на
његов први знак када прође његова сенка у великој људској
гомили.
И ми ћемо се заборавити као пролазници који су стигли на
истој лађи својим кућама и нећемо се више никад сетити
наших тренутних веза.
Српска ријеч, 24. децембар 1910.
СПОМЕНИК ВОЈИСЛАВУ

Београдске госпођице подижу споменик пјеснику

Војиславу… Зар то не звучи као једна од најљепших пјесама
из Војислава? Зар то није за једног пјесника више него једна
обична књижевничка сатисфакција, јер међу пјесницима
жена никада нисте могли видјети инфериорне писце. Жене
воле Бајрона, Ламартина, Мисеа, Хајнеа. Жене имају за
љепоту једно чуло више него ми, приступачнију душу, тања
осјећања. Оне нијесу никада вољеле Виктора Игоа, а
Ламартин, кад је био најогорченије нападан, одговорио је са
негативном гордошћу: „Моје ће пјесме живјети док је год на
свијету младих људи и жена.“ Војислав би то могао рећи за
се, јер он има све, или можда мало мање него све, да буде
њихов пјесник. Он им је ближи него ико други у нас – онај
Војислав из Елегија, гдје је чисти Ламартин. Жене које воле
музику и парфем, које се ките свилом и цвијећем, које три
четвртине живота мисле само о Љепоти, зар могу у нас наћи
пјесника у кога је више тога елемента чисте,
незаинтересоване Љепоте него у Војислава. Оне су га нашле
интуицијом која је често јача и поузданија него наша
анализа.
Војислав није био такозвани народни пјесник. То му се
рачуна као мана, што је, уосталом, само једна особина. Он
није, као Антеј, налазио хране и снаге само на домаћем тлу:
његову је душу зарана очарала она Љепота која је без
отаџбине. Он је пјевао све друкчије па и све друго него наши
дотадањи пјесници. Он је пјевао далеке обале које никада
видио није, али које је волио – а волио их је зато јер су
лијепе. Он у својим пјесмама пјева љубав којом можда није
никада љубио, али која га је заносила – јер је била лијепа. Он
је слушао шум Ганга кога није никада чуо – као што је
Леконт де Лил пјевао скоро цијелог живота орлове по
Кордиљерима, снове јагуара, стада слонова, јата тица по
незнаним и невиђеним мочварама Новога свијета.
Пјесниково је срце скиталица као и његова мисао. Војислав
је волио лепоту изнад свега и она је била цигла његова
инспирација. Он је пјевао оно што је снијевао, а не оно што
је доживљавао. Зар то уосталом смета да пјесма буде мање
искрена? Јер, најзад, зар оно што снивамо, зар то не
проживљујемо? Зар сан није доживљај?
Што Војислављеву књигу нарочито одликује, то је што је
свака стварчица у њој, као какав златарски посао, дорађена
скрупулозном пажњом, пажњом коју бисмо могли назвати
савјесним поштењем једнога умјетника. У наших најбољих
пјесника наићи ћете често и већином на недорађене ствари.
У једној пјесми наћи ћете овдје слику, ондје лијеп стих, да
вам одмах друга строфа, или слика, или стих, пониште сав
утисак својом често очајно рђавом фактуром. Нико у овоме
није згоднији примјер од самог Ђуре Јакшића. У Војислава
тога нема ни у најслабијим стварима; а има, напротив, ствари
којима би било безбожно одузети иједну запету. У томе нико
није умио отићи даље од њега. Французи би рекли: нико није
имао љепша уста него он. Иако Војислав није успио да буде
наш највећи пјесник, он је, извјесно, наш најљепши пјесник.
Његови Дарови неба и Пјесник и још неке ствари које још
нису у његовој књизи, представиле би нас странцима ако не
тачније а оно, без сумње, љепше него иједна друга књига –
представиле би нас као једно интелигентно племе, отмено, и
које има неколико вијекова цивилизације, које живи
друштвеним животом великих градова, и које је случајно на
Оријенту. Ламартин да је доживио и читао те ствари, чудио
би се можда што нас је прије неких осамдесет година, на
повратку са Истока, називао варварима, толико у тим
пјесмама има отменог и француски лијепог. Војислав није
видио Запад, велики и умни Запад, али га је осјећао. Открио
га је себи не знањем и видом, него срцем и унутарњим
очима, открио га је себи случајно, као они средњовјековни
откривачи што су проналазили случајно читаве свјетове по
океанима, о којима су само слутили. Он је био чист
западник, што није, по моме мишљењу, мала врлина. Сасвим
противно своме оцу-пјеснику и онима који по његовом
примјеру пјевају данас у нас полусрпским и полутурским
језиком (не знам зашто), и што се у нас многима веома свиђа
(што још мање знам зашто), Војислав није имао тога
османлијског севдаха који је остао у нашем темпераменту и
језику као траг једне немиле и антипатичне прошлости – и
који је српском племену много више стран него макар шта
западњачко: јер у цијелој својој прошлости српско је племе
гледало према Западу или, најзад, према једном Истоку који
није онај у коме је тај севдах рођен. Војислављев је Исток
био више будистички и брамански него мухамедански.
Војислав није имао осјећаја, није имао имагинације и није
имао идеја. Шта то мари па да се ипак буде изврстан
пјесник? Свега тога није имао ни Теофил Готје, ни многи
други већи од Војислава. Осим свега тога троје, у лирици
остаје још много нешто по чему један пјесник може бити
одличан пјесник. Али ако хоћете да видите како је умио
Војислав и да лијепо мисли и осјећа и имагинира, то тражите
у његовој Форми: ту је и његова идеја, и његов осјећај, и
његова жива имагинација. Јер све оно што нам је Војислав
дао новога у Форми, то је његово; он лично није имао гдје да
то научи, и он је све то измислио. То је била једна необично
деликатна душа и изванредно пријемљива за нијансе,
финесе. Нико у нас није осјећао шта је то Форма колико он, и
нико није знао, као он, колико је она свемоћна. Војислав
често није у својој пјесми казао ништа. Али једно ништа кад
се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо! Исто су тако
ријетки и духовити они који лијепо говоре као и они што
лијепо мисле; можда чак овијех другијех има много више.
Материја је свагда материја, нијема, мртва, несамостална,
ограничена. Она недостаје сама себи. Форма у пјесми може
да често замијени све друго, а садржина често може да буде
све друго само не поезија. Све је до тога како се нешто рече.
Ријеч је често оно библијско Слово које наређује да буде
свијет из ништа, и да се роди свјетлост. Прави пјесник –
артиста може да рече: дајте ми парче мокре земље па да вам
даднем Венуса! Војислав је то могао да учини више него
једанпут.
Лирска је поезија отишла, истина, данас много даље од саме
Форме. За потоњих дваестину година ушли су у поезију
страних народа нови елементи и нови смисао. То је поезија
симболиста и декадената која је открила више него нове
облике: нова осјећања. Прије њих изгледало је да је Форма
потоња ријеч у умјетности, јер Форма бјеше, у Француза
нарочито, дошла потоња, и бјеше достигла до врхунца тек са
такозваним Парнасом, као да савршенство Форме значи
период зрелости у једној литератури. Али одмах затим
долази поезија симболиста, много симпатичнија и много
интелектуалнија. И као што је лирска поезија добила са
досадашњим школама свој рјечник и своје облике, као што
је, нарочито са парнасизмом, добила љепоту слике, тако је са
декадентима добила љепоту музике и слободе осјећаја, а са
симболистима добила је своју филозофију, лијепу
филозофију симбола, чисту филозофију пјесништва. Поезија
прије данашње претходила је природно овој данашњој. Да
поезија парнасоваца није префинила нерве и образовала
опажања, истанчала наша чула, ко зна да ли би било у нама
могућности за ону танану поезију симбола, за ону, такорећи,
метафизику осјећања која данас улази срећом у стиховану
књижевност. Јер без минуциозне савршености у Форми до
које се до данас дошло, не би за симболисте било потпуног
израза; а осим тога је сликовита поезија романтичара и
парнасоваца образовала ону визуелу која је у симболиста
неопходна јер је основана. Зато је поезија Форме морала да
претходи поезији Идеје која са Метерлинком и друговима у
Француској, а Демелом, Хофмансталом и Георгом у
Њемачкој постаје једина поезија свога времена. – Војислав
њен долазак није слутио, јер је он био чист натуралистички
пјесник парнасовац, који је ствари гледао својим физичким
оком, и који није имао много унутарњег живота у додиру са
стварима; он је био само пјесник Форме, као што је била и на
страни цијела поезија његовог времена. Задржавајући се
само на ономе што је видљиво, чудно, он је остао пјесник
облика и учитељ Форме; он је показао боље него ико колико
је у стању наш лијепи српски језик, и колико има
еластичности, пластике, музике и боје у нашим ријечима.
Наша данашња поезија, прежививши епоху школе, ваља да у
данас савршену Форму унесе мисаоност и осјећајност
модерне поезије, чиме ће нарочито обељежити своју
индивидуалност и отићи даље од онога докле се дошло.
Но тај смисао за Форму који је Војислав унио први не само у
нашу поезију него уопће у нашу књижевност, то је његово
дјело које вриједи можда више него његова књига. Дуго ће
многи наш артиста носити срећан утјецај овога ванреднога
писца. Војислав се са тијем смислом јавио у једно пресудно
и блиједо доба. Он је то учинио у доба када је још увијек
скоро опћи укус за декламацијом. У наших старијих пјесника
видјећете да се и данас воли и хвали оно што је
декламаторско и реторично, а то је зло учинило да је у нашу
поезију ушло много тога. У наших најбољих пјесника
видимо најљепше странице унакажене декламаторском
емфазом. Дуго се година у нас декламује у животу и
политици, па се декламовало и у поезији. Нико тиме није
заражен мање од Војислава. Јак умјетнички инстинкт водио
га је сигурно кроз његов скроман али свијетао свијет мисли,
сигурно као што инстинкт води ластавице преко незнаних
мора и земаља не дајући да се побуне у лету. Али тај његов
смисао остао је само при њему. Право је чудо да Војислав
није више утицао у својој епоси која је била доста жива.
Наши приповједачи, на примјер, нијесу поднијели никакав
утјецај од Војислава, као што је природно требало да буде.
Јер као што литература утјече на литературу, тако у једној
књижевности утјече жанр на жанр: натурализам у
Француској инспирисао је сродну поезију Парнаса, као
поезију прије њега сродан роман: а то исто чини у
сликарству. Тако се нова поезија симболиста и декадената
инспирише унакрсно са сликарством Пивија де Шована и
скулптуром Роденовом. Кад се у нас јавио Војислав, сеоска је
новела била скоро једини књижевни жанр. Добри писци
сеоске приче бјеху везали укус читаве једне генерације за
уски живот примитивне сеоске гомиле. Војислав улази са
својим укусом за град, с једне стране, а с друге стране са
својим смислом за лијеп израз. У нашој причи није се опазио
ни тај смисао за град ни тај смисао за лијеп израз. Осим
најмањег изузетка, нико у нас не пише рђавијим и
малокрвнијим стилом од наших приповједача. Исти убог
рјечник, исти безбојан атрибут, иста плебејска фраза као и
прије. Војислављев укус за форму више је занио наше
читаоце него наше писце.
У нас стоји још као недирнуто питање колико је Војислав
поднио утјецаја својих узора, који су били искључиво Руси.
И мене је то питање интересовало веома непосредно.
Војислав је тај утјецај поднио, очевидно, јер само рђави
писци не подносе утјецај. У сваком писцу има двоје: оно што
је урођено и оно што је научено. Оно што је Војислав
научио, научио је од руских пјесника који су одлични
пјесници али недовољни учитељи, нарочито у поређењу са
Французима. Војислав је, изгледа ми, највише познавао
Пушкина, и ако је имао учитеља уопће, то је био Пушкин.
Као Љермонтов, тако и Војислав има читавих стихова из
Пушкина: тако Усамљени гробови почињу дословце са два
Пушкинова стиха. Има и неколико сижеа, и овдје-ондје по
која реминисценција. Но то је све. То је оно што понесе
сваки пјесник из своје школе, и Војиславу то није сметало да
своју индивидуалност изрази потпуно јасно и потпуно
независно од својих угледа. Његов је domain d’esprit потпуно
различан од Пушкина и Руса уопће, у чему је одлучивао
Војислављев темпераменат. Треба знати да Руси још до данас
нијесу имали чистог представника оне имперсоналне и
парнасовачке поезије коју је у нас унио Војислав. Ако
Војислав икоме сличи, то је нарочито француским
парнасовцима – за које можда није никада ни знао. Ко би
рекао да Војислав није учио шта је то Лијепо из Готјеове и
Де Лилове школе! Он има све велике врлине парнасизма и,
нажалост, све његове мане.
Највише ће зачудити читаоца кад рекнемо да је Војислав био
велики импровизаторски таленат. Право је чудо како је
Војислав писао своје пјесме, и ја не бих знао ниједан сличан
примјер међу страним писцима. Позната је ствар како су
напорно писали своје стихове Шилер, или Де Лил, и колико
је Иго исправљао, и како то чини Толстој са својом прозом.
Хајне је у томе легендаран: веле да неки њемачки
библиографски музеј има његов рукопис у коме се види да је
52 пута преиначио своју пјесму Ich weiss nicht was soll das
bedeuten док je изашла онаква какву je данас читамо у
његовој књизи. Ко би међутим рекао да је Војислав своју
Посланицу пријатељу написао импровизаторски и на
каванском столу. Просто је фабулозно шта о томе причају
неки његови пријатељи и одлични књижевни другови из
Београда, што доказује једном више колико је огромно много
талента лежало у овоме младом писцу који није доживео да
га манифестује, на велику жалост за нашу још увијек одвећ
мало писмену књижевност.
Веома је симпатично видјети да београдске госпођице дају
прве иницијативу култу овог лијепог пјесничког талента који
је у нас био први апостол лијепе религије Форме. Наша ће
радост бити двострука ако оне дадну и иницијативу да се
изда приликом откривања споменика и цјелокупна
Војислављева књига – та лијепа књига која ће носити стално
печат независне Љепоте, независне од времена и околине,
који су пролазни, Љепоте која је ведра, лака, опћа; оне
Љепоте која је свагда млада и лијепа: слична каквој статуи
Венуса коју нађу под земљом с осмејком, са оним истим
осмјехом којим се насмијала некада прије хиљадама година.
Дело, 1902, књ. 24, 2.
НАШИ ПИСЦИ И НАШИ ЧИТАОЦИ
Последње године нашег књижевног живота представљају
једну нову периоду, не по броју нових писаца и нових дела,
него по чудном односу који је наступио одједном између
писаца и између читалаца: остали су стари писци а дошли су
нови читаоци. Наше две-три последње генерације, нарочито
оне које су дошле са стране, са познавањем страних језика,
прочитавањем туђих писаца, и гледањем великих позоришта,
вратиле су се, по оном Мисеовом стиху, одвише младе у
један свет писаца зачудо већ много стар. С укусом који је
добио своју школу на највећим делима светских писаца, и
укусом који се код неких од њих рафинисао до потпуне
отмености и до могућности да све прими и све осети,
враћале су се генерација за генерацијом међу писце који су
писали док су они још учили читати, и који пишу још
непрестано, и увек на исти начин, и увек о истим
предметима. Ти млади људи који су о томе шта је лепо учили
у романима Флобера и Анатола Франса, којима зује у ушима
и срну стихови Дантеа, Гетеа, Шелија и Силија Придома, и
који су видели најлепше галерије слика, и с блаженством
чули Бетовена и Шопена, враћају се у своје земље где се
људи увесељавају авантурама Сремчевог Калче, где им сузе
очи на наивну романтику Веселиновића и Глишића, и где се
још пада у занос код свирања шабачких Цигана. Враћајући
се кући, те генерације нису за један цео низ година имале у
својој земљи своје писце. Јаз између писаца и читалаца био
је већ отворен, и једна и две младе генерације читалаца са
стране биле су омрзнуте међу тим писцима и њиховим
поштоватељима, и сматране за одрођене људе, снобове, и
рђаве српске грађане.
Из тога се видело неумитно ово: да писци и у нашем народу
као и другде морају пазити да време прође поред њих а не
преко њих, и да живе увек са својим добом, да прате све оно
што прате други, да знају оно што је и другима познато, и да
живе једним многоструким животом, целим животом – онако
како је то могуће људима од генија и талента, и што је можда
немогуће сваком другом. Наш данашњи писац мора бити
Европљанин и космополита, онолико колико и његов
најотменији читалац; треба да постоји искрена и нежна веза
између уметника који пише и читаоца који треба да га
заволи, и да га заволи толико да и поред све своје библиотеке
на страним језицима могне да узме његову књигу и да јој
поклони целу тишину оних драгих вечери које поклањамо
писцима које волимо као што се воле родитељи. Није
потребно да то буде велики писац па да га претпоставимо
уживањима које нам даје Шекспир, Данте, Гете, и које често
више обожавамо него волимо; средњи писци имају највише
пута срећу да буду најчешће читани и најнежније вољени.
Верлен је читан и вољен колико и Иго, Хајне колико и Гете.
За нашег новог читаоца наш српски модеран писац имаће
још и онај чар заједничког материнског језика, осећај
заједничке расе и заједничке средине, безбројно много веза
које везују два грађанина и сународника, и које се не
дефинишу. Тај велики и мирни споразум духова и срца
утврђује кроз једну књигу међу једним читаоцем и једним
писцем ону нежност која их прави пријатељима који могу
увек и дуго да остану насамо, да један другог разумеју и
воле, да један другоме буду често неопходно и једино могуће
друштво – и да се постави цео онај однос две душе које ако
увек не мисле једнако оно мисле једно. За читаоца који је
културан и светски човек, треба књига иза које стоји писац
њему подобан и дорастао – јер је тако много књига у којима
што највише волимо, то је баш тај мили човек из књиге.
За последње две-три године, један цео низ писаца који су
рано престајали и дошли у неспоразум с новим генерацијама
читалаца, помреше остављајући за собом искрено жаљење и
нежну тугу. То је оно коло књижевника који су били нека
врста наше боеме, и који су били неки сталеж за себе, и који
су с много наивности мислили о највећим књижевним
питањима. Међу њима је било одиста више људи од
озбиљног талента него људи од озбиљног дела, и то је оно
што је за жаљење. Они нису разумевали како писац не сме
знати за старост, и како је то дозвољено само људима без
талента и без довољно душе; и нису знали какав је то ужас
преживети саме себе и сачекати један нов свет читалаца за
које се више не постоји… Они нису ни слутили како многи
међу њима неће имати читалаца-пријатеља ван своје
генерације, и како ће време да их игнорише онако како су
они њега игнорисали, задовољавајући се лаким успесима и
хвалом много нижих од себе. Они нису знали каква је то
фаталност када дође тако до неспоразума између писаца и
читалаца у једној литератури. И зато је њихово боловање
било само физичко и њихова смрт тако спокојна.
Политика, 26. април 1908.
О КЊИЖЕВНОМ ОБРАЗОВАЊУ

I.
Мислим на она два друга млада племића који су једног дана
пред неком књижарницом у Паризу тргли мачеве да реше
крвљу коме ће од њих двојице да падне у руке последњи
примерак једног Лесажовог романа… Тражим да
уобразиљом погодим какво је изгледало њихово лице, када
већ погађам, кроз сам тај случај, каква је изгледала душа те
двојице духовних епикурејаца и какво је изгледало срце те
двојице каваљера заљубљених у лепоту. Има много чара
мислити на таква лица која знате по само једном једином
случају и који вам је често довољан да лагано изналазите час
једну а час другу црту њихове физиономије, док не саставите
цело обличје, и док не осетите пред собом, као у великом
оквиру, два нека крупна благодарна ока, која вас гледају
нежно јер сте их оживели тиме што сте им дали нешто од
самих себе, од своје душе и од своје доброте, од онога у нама
што се везује за све што му је истоветно и с ону страну
векова и гробова.
Мислим на та два мила човека који су држали да њихов
живот вреди само колико једна туђа књига – толико је за њих
уживање у лепоти превазилазило свако друго осећање. То се
догодило уосталом свима онима који су могли и умели да
живе двоструким животом: животом у књизи и животом ван
књиге, и живећи дуго њиме, нису могли више да га подвоје
док га нису потпуно идентификовали и заувек учинили
нераздвојним. Живот у књизи постао је тада још
неопходнији; јер иако је то само један део општег живота, он
је већи јер је виђен кроз темперамент песника или дух
мислиоца. Зато, преврћући лист за листом, ми смо увек у
присуству једног човека већег од себе и често бољег од себе.
Ту има један живот, и још више: један геније. У добу у коме
су она два млада племића тргли своје мачеве за једну књигу,
као што би их тргли за једну љубљену жену, Лесаж је био
симпатија и нежност своје генерације. Он је истовремено
био у рукама младића и стараца када је био и на колену какве
лепотице. Осим тога, то је било доба где је књижевно
образовање било можда веће него игде, и када се мање
писало него читало, и када је култ лепе конверзације и
књижевних дискусија био већи него икада и пре и после
тога.
Мислећи на ту генерацију, и имајући на себи поглед она два
лепа и давно затворена ока некадашњег читаоца, ја мислим
на своју генерацију и мислим на наше читаоце. Кроз памет
ми пролази све што је у вези с тим, и ја осећам задовољство
доводећи у додир извесне догађаје и факте који један другог
допуњују и један другог тумаче, и што и мени самом постају
извесне ствари јасније него пре.
Вама се, мислећи о овој ствари, намећу оваква питања: ко у
нас чита? Како се у нас чита? Шта се у нас чита? Зашто се не
чита више? Последице читања и нечитања. Агенти који
помажу и који одмажу читање… Ја ћу, редом или без реда, да
вам речем, искрено као увек, најопштија опажања о овој
ствари, о којој би требало да се води више јавне речи, и да јој
се у службу стави више људи искрено побуђених и
незаинтересованих себично.
Одмах да кажем да вам ја не бих умео рећи тип српског
читаоца. У нас има једно уско коло људи који читају редовно
и много, и који знају како се чита једна књига, и који умеју
да из једне књиге извуку често цео број импресија које она
може да дадне. Поред тога уског кола људи, већином
професора универзитета и самих књижевника, има једна
хаотична маса читалаца која чита мало, или чита нередовно,
или не уме да чита: то јест, не уме у књизи да тражи оно што
у њој треба тражити, нити зна наћи оно што је писац књиге
хтео у првом реду да каже свом читаоцу. – Има дакле две
групе читалаца сасвим подвојених, који не наличе једно на
друго, и који често изгледа да не припадају једној истој
генерацији, једној истој средини, ни једном истом начину,
којим су прошли кроз школу. Има две групе читалаца али
нема типа српског читаоца по коме би се одмерила његова
култура, његова старост и његово напредовање.
Напредовање обеју ових група извесно постоји. Према ономе
што су пре писали и наши књижевни писци најбоље се види
да је последњих десет година била једна периода великог
прогреса. За ову прву групу читалаца (у којој су писци),
некада је било све могуће. Људи који су пре десет и петнаест
година писали, писали су о свему, и то је била епоха веома
дебелих књига. Данас се пише с више чедности,
најспособнији пишу мање од неспособних, а има их чак међу
онима који би први требало да пишу па ипак не пишу –
толико је љубав за лепу лектиру у њему већа него његове
амбиције писца. – Осим тога, писци из периоде од пре
десетину година, они добри писци који су много певали и
много наздрављали, и много мрзели туђу културу, и много се
чували да не науче коју туђу реч – они су чак држали за
сасвим могуће не бити никаквим и ничијим читаоцем а бити
ипак писцем целог једног народа… Времена су се
променила. Она прва група наших читалаца, „оних тридесет
горњих“, што кажу Енглези, наличе данас потпуно на
читаоце у напредних и страних народа. Срећом што кругови
тих горњих расту све више, као они кругови око камена који
је бачен у воду. Они читају много и они знају шта читају.
Друга група књижевних читалаца, маса читалаца, оних који
читају нередовно, без плана, без намере, из забаве, из дуга
времена, који читају често шта им падне руке, и та гомила,
несумњиво, и природно, расте све више. Две важне
институције учиниле су много за развиће воље у тих
читалаца: библиотека „Српске књижевне задруге“ и часопис
Српски књижевни гласник, једна тиме што је растурала
седам својих добрих књига годишње, а друга тиме што је,
више него ико, васпитавала књижевни укус наших читалаца.
Ово су прве и овлашне напомене о ономе што тек имамо да
кажемо.
II.
Од две групе наших читалаца: једних који читају редовно и
са планом, и других који читају нередовно и без плана, нас
овде занима више ова друга група.
Када кажем да је друга група читалаца она која не чита
редовно и сваки дан помало, и без унапред утврђеног плана
какве књиге да чита и које писце да узме за своје учитеље
књижевног образовања, онда ова група захвата људе разних
сталежа. Међу нашим научницима, као год међу нашим
женама, наћи ћете такву врсту читалаца којима је књижевно
образовање само предрасуда, или ако не то, а оно једно од
најспореднијих образовања. Ова група наших читалаца
обухвата дакле све појасеве нашег друштва, и она је оно што
се зове српска читалачка публика у правом смислу речи, и
њој се треба обратити када је реч о томе колико је потребно
књижевно образовање и како се треба књижевно образовати.
Против књижевног образовања постоји једна предрасуда у
нашем друштву, о чему се лако било сваком уверити. Док у
сваком европском друштву, књижевно образовање личи да
један саставни део личне културе, у нас је то образовање
остављено људима од књижевности, самим писцима. Наши
књижевници, они од јуче и од прекјуче, нису сматрали опет
да једном таленту треба ишта више него талент, створили су
били афоризам да треба певати као што пева птица, и нису
имали довољно свести о томе колико је човеку од талента
потребан други човек од талента, и колико осим дара треба
да један писац научи од онога што је чисто занатско у
његовом послу: као што је Микеланђело, који је рођен
вајарски геније, морао најпре од других научити да ваја,
Рафаел да слика, Бетовен да метне своје руке на гласовир,
или да забележи знак једне ноте. Наши многи писци нису ни
од кога ништа учили и то на њихову и нашу велику несрећу.
Велики део тих талената пропао је зато јер су били
необрађени и непотпуни, и мада су дали много књига, они су
дали одвећ мало дела, и извесно није далеко дан када се
многи од њих неће више читати мада ће се спомињати са
признањем.
Публика је дакле књижевно образовање сматрала за струку
самих писаца и остављала га њима; ови опет, верујући у свој
афоризам: да треба певати као што пева птица коју нико није
учио певати, остављали су опет књижевно образовање
професорима књижевности и књижевним критичарима.
Писци су били довољно горди што су могли, и не учећи
стране језике, нити читајући стране писце, да ипак пишу
много и да буду у публици славни људи, и имали су један
наиван сарказам за оне друге који су знали стране језике и
литературе па да ипак не пишу много и да не буду славни
људи.
Сами књижевници били су дакле први у нашој публици који
су књижевно образовање сматрали за непотребно, за луксуз,
за прах који се баци у очи.
Публика је у томе повлађивала писцима, много хвалила оне
који су могли да пишу не знајући много и не знајући
довољно, и хвалећи још више оне који су били необразовани
него који су били мало више образовани, јер је у томе
назирала већи знак самониклог талента и гледала људе који
су песници по милости божјој. Ја држим да ћемо ретко када
имати читаво једно коло писаца који су тако били свесрдно
примани у публици: то јест, нећемо можда никада више
имати писце који ће пристати да буду икада тако рђаво
обавештени књижевно да се нису ни разликовали од саме
публике – коју су они имали књижевно образовати: и то тиме
што су је имали упућивати о томе колико је потреба читати
нешто боље него што су њихове и наше књиге. Ако су многи
наши писци који недавно помреше, а који су ипак учинили
много услуга нашој књижевности, били онолико хваљени и
увек проглашавани великим писцима у нашој маси читалаца,
то је баш из овог негативног и фаталног разлога: зато што су
стајали на нивоу публике, и што нису померали ниједну
њену навику. Публика је нетрпељива према онима које тешко
схвата и који јој доносе нове ствари, и који вређају навике
које она већ има. Ви то уосталом добро знате из многих
примера у страним литературама и код страних публика.
Поред писаца који су књижевно образовање сматрали за
непотребно, долазе одмах многи наши људи од науке. „Ви не
знате“, рече ми један добар познавалац нашег света, „Колико
многи наши научници имају омаловажења за књижевну
културу. Има их који једва ако хоће да имају најопштија
схватања о најопштијим стварима из литературе. Ово је
једно доба стручњака. У нас ко није ни ово ни оно, он је неки
стручњак. Ако није ни писмен ни речит, он има увек једну
симпатичну позадину која га још спасава: то је његова
струка, према којој морате имати још више обзира јер не
можете да демантујете зато његове формалне доказе.“
Тешко је не поверовати овим речима. Ви сте читали извесне
књиге наших људи од науке и ви сте видели стил којим су
писане и језик којим су речене њихове ствари, и то је
најбољи доказ да у нас постоји предрасуда да се научне
ствари пишу једним најопштијим тротоарским језиком, и да
је један научник, разрешен од сваких скрупула финога стила
и одабраног језика. Ја нећу да правим овде злоупотребу
многих великих имена који су доказ да су и највећи
научници били најчешће веома велике стилисте, чак
примерне стилисте, почињући од Платона па до
Шопенхауера, од Тацита па до Ренана. А стил је последица
увек једне добре књижевне културе, а ко није имао стила у
својој конверзацији или својим књигама, то није зато што то
није хтео, него зато што није имао довољно књижевног
образовања.
Политика, 26. јун, 1908.
III.
Замислите, после свега тога, колико тек треба књижевног
образовања једном српском глумцу који мора да
интерпретира једног писца као Шекспира. Он често мора да
га чак својом игром допуњује, ако је тај глумац с разлогом
признат као мајстор у свом послу. У нас, додуше, један исти
глумац мора да игра и Шексипрова Кориолана, или Јулија
Цезара, и једног Молијеровог властелина у перици из XVII и
XVIII века, и једног салонског човека из Диме Сина, или
Ервјеа, Лавдана, Бернарда Шоа, Зудермана, и једно лице из
Ибзена, и какво лице из Ђиде и Подвале…
Колико би, према томе, морао један наш савестан глумац
утрошити времена када би желио да са пуним достојанством
игра пред једном образованом публиком макар једну врсту од
поменутих улога (јер играти све те улоге сасвим је
немогуће), а да му се никад не пребаци да не разуме писца
или нема осећање епохе.
Може ли један глумац ишта разумети од Антонија у
Шекспировом Јулију Цезару ако није за такво једно типско
лице римскога великаша спремљен унапред једном фином и
смишљеном и опширном лектиром…? Није у питању
спремити се само да разуме Шекспира; треба разумети и
самог Антонија, и самог Кориолана – и то не само по ономе
по чему они личе на такве карактере међу нама, него и по
ономе што има у њима од њихове епохе. А треба познавати
ту епоху… Глумац који је савестан и који цени свој талент,
мора да има у првом реду у очима онај део своје публике
који је књижевно образован, који много види и много мери.
И то је тај део публике који не треба да му никад пребаци ни
да није разумео писца, ни да нема осећање епохе… Глумац
не може играти Антонија ни Кориолана ако није, пре него
што се морао примити тих улога, или бар у току времена док
их је играо, спремао себе лектиром да их добро разуме: и као
Шекспирова лица и као историјска лица!
Ако за тај случај тај глумац не познаје, да не кажем
Салустија, Цицерона, Тита Ливија и Тацита, а њих може
наћи у преводу у свакој модерној литератури, а оно бар
Момсена, Боасјера и Ферера. Ма колико да ово изгледа много
тражити од једног нашег глумца, иако ја не знам зашто би то
било много, како ли је и та лектира ипак недовољна да му
дадне оно осећање далеких периода повести које један
страни артиста има срећу да наслути самим шетњама кроз
музеуме, путовањем и посматрањем онога што је оно време
оставило свога у архитектури, и да то научи, најзад кроз
оних хиљаду ситних ствари у које је један низ давних
генерација метнуо своју душу и свога генија.
Друкчије није могуће једном глумцу имати за цело једно вече
у себи као своју сопствену душу, озлојеђену и амбициозну
душу Антонијеву и носити отровано и осветничко срце
Кориоланово. Само тако могуће је знати дунути у рог
Ернанија и умети са Рујем Бласом прећи онај пут од лакеја
до министра и државника. Треба огромно много знати па
играти Хамлета, или иначе не направити од његове болесне
генијалне душе само једног блесастог младића обученог у
црни велур и који цело вече изговара бесмислене речи…
Само тако је могуће не направити од једног Молијеровог
властелина неку пола комичну фигуру из уличног карневала
и са периком и мачем.
Велики број разноликих улога омета глумца у томе да се
преда сав једном роду улога, ономе коме стреми цео његов
таленат, и да према томе удешава своју лектиру. То се тако
каже, али то је апсолутно нетачно. Више од свих напора око
учења улога и свих проба, неуредан и кафански живот убио
је многе наше артистичке таленте, који нису знали цену
времена, и који су проводили своје време са онима од којих
нису имали никаквог духовног добитка. Наш глумац,
међутим, треба да зна да је цела мудрост живота заменити
рђаве навике добрим навикама. И осредњи глумац који би уз
припомоћ онога у чије лепо књижевно образовање има
поверења створио ту добру навику да сваки дан чита само
један сат оно што је у вези с његовим послом, као што то
раде сви савесни људи од свог заната, онда би извесно наш
глумац обележавао један већи духовни ниво у нашем
друштву. Он би дошао до аплауза и са оних седишта у
позоришту на којима се обично ћути и не миче и после
најважнијих и најдирљивијих речи изговорених на сцени.
Јер интерпретирати цело вече једног великог писца, то или
значи једна висока уметност која претпоставља велико
образовање, или је шарлатанство које може по који пут и да
се притаји. Не треба се лагати нити имати обзира, него треба
рећи отворено: за сваки културан посао треба пре свега бити
културан човек.
IV.
За књижевника, за научника и за глумца, књижевно
образовање није, дакле, само духовни луксуз, него неопходна
потреба за јавну његову на потреба за његову јавну каријеру.
То је стара истина, али није рђаво једну добру ствар рећи и
по двапут, а у нас и по трипут.
Данас када једна књига рађа другу књигу, и када су писци
створили изреку „ми смо увек нечији син“, и кад је писцу
немогуће знати онај занатски део свога посла (добру
композицију, правилну фактуру реченица, разумевање мере,
итд.) ако то није учио и научио од писаца бољих од себе,
књижевна је култура за њега не само веома потребна, него
често питање његовог напредовања и питање његовог
опстанка. Ђура Јакшић, и без књижевног образовања,
оставио је за собом једно лепо дело; Максим Горки је доказ
да је један велики таленат довољан сам себи, и да тај
творачки таленат може да ствара независно као што паук
прави своју чудесну мрежу од хиљаду фигура без и најмањег
појма о геометрији… Али Ђура Јакшић би био велики
словенски песник да је уз огромни таленат имао још и веће
образовање. Горки вероватно има више генија од
Достојевског и Толстоја када је и у оним приликама могао да
дадне ону ванредну своју епопеју о босјацима; али да је
Горки имао образовање оне друге двојице великих руских
писаца, он би дао можда и онако ненадмашну повест
људског страдања каква је у причи о Раскољникову и дао би
трагедију једне Ане Карењине. Он не би био само чувен
писац, него би био велики писац, један од оних који су
деветнаести век направили великим и од којих је Толстој
остао последњи међу нама, као члан у коме треба да заврши
једна од оних античких краљевских династија за које су
људи веровали да су божанског порекла.
Научник не може без књижевног образовања имати све оно
отмено кретање свог талента, ни ону високу речитост којом
треба говорити у име истине што лежи на дну науке као што
лепота лежи у дну уметности. Глумац не може без већег
књижевног образовања разумети једног већег писца чије
речи изговора цело вече и чије емоције ваља да изрази не
само гестом и гласом, него и оним духовним сродством које
треба да постоји између два човека који цело једно
позоришно вече треба да осећају једно исто и са једном
истом импозантношћу и истом лепотом. За глумца је, који
неће да буде целог века шарлатан, књижевно образовање с
методом и планом ни мање ни више него питање савести и
уметничког поштења. Није било и не може бити доброг
глумца без доброг књижевног образовања. То треба рећи
сасвим отворено.
Није потребно правити васпитатељске рецепте и говорити
колико је књижевно образовање потребно и нашем
дипломати, па ма колико се он од тога бранио. Ако је
конверзација, суптилна и пријатна, углавном она веза која га
везује за свет у коме он има да дејствује, онда он мора бити
толико речит да без патњи пређе увек онај пут од мисли до
речи, да увек зна да нађе израз који не оставља никакву
двосмислену позадину, да уме да од своје конверзације
направи једну уметност и елеганцију, једном речју: да буде
велики стилист, онако исто велики у конверзацији као
књижевник и научник у својим списима. А стил се добија
несумњиво само јаким и разумним књижевним образовањем,
и отмена се речитост не може разумети без лепе књижевне
основе.
Уосталом, можда је само у нас могуће да један политичар и
државник не буде у исто време и човек од пера, па било
књижевник, било научник. Лорд Биконсфилд је био велики
романсијер, Гледстон је био књижевник, а ви знате да је
Макијавели био познат и цењен песник своје епохе. Фридрих
Велики је био велики писац свог времена и велики државник
и војсковођа; Катарина Велика била је исто тако славна
списатељица и политичарка. Наполеон је много читао, и
свугде носио собом своју путничку библиотеку. Прочитавши
једном познати монолог Сине у Корнејевој драми, он је
узбуђено узвикнуо: „Зашто није жив Корнеј да га учиним
краљем читаве једне провинције којом би он тако дивно
управљао?“ Ја нећу да говорим све познате ствари колико је
од Цезара и Марка Аурелија па до наших дана било
политичких људи који су имали књижевне симпатије и који
су били људи од пера, и колико им је књижевност помагала
да свет виде и кроз лепше и кроз више, и да осете сав њен
благотворан утицај на душу која међу људима треба да
дејствује, и на срце које мора да воли па да човек буде
велики.
Све ово иде за тим да још једном, макар и овлаш, утврди да
књижевно образовање није никакав духовни луксуз, него да
је оно потребно чак и најстручнијим људима и то чак за
добро и правилно напредовање у њиховој каријери. Најзад,
данас је све каријера или се бар од свега прави каријера:
добар писац и добар козер примају за те своје особине исто
тако своју ренту као што је други прима зато што уме нешто
друго. Нема ниједне ствари која када се научи не донесе и
своје материјалне резултате, и зато је принцип доброг
васпитања не само идеалан него и позитиван: треба бити
тоталан и развити у себи све што се даје развијати.
Шопенхауер је негде рекао да ако му ученост није ништа
донела, она му је бар уштедела многе трошкове. Књижевна
ученост и добро уметничко васпитање, у једном друштву као
наше које уме већма да разликује добро од рђавог него што
се то воли да призна, доносило је име и уважење и онима
који би другде били неопажени и који би представљали тип
једног човека који је своје образовање знао да учини што
тоталнијим, и који није живео у оној предрасуди да је
довољна такозвана струка (која садржи увек најмањи део
наших интелектуалних напора), па да буде разрешен од
сваких других обавеза према себи и према друштву у које
улази са претензијама.
Политика, 30. јун 1908.
ЗМАЈ
Поводом деведесетогодишњице

Змај спада у оне песнике који се називају бардима или које

су некад називали рапсодима. То нису песници који су по
генију највећи ни најдубљи; јер је бард или рапсод био
Хомер, али је исто тако био такав песник и Тиртеј, који су
различне величине у погледу генија. Национални је песник
или бард онај песник који је био националан већма него
индивидуалан, и који је био покретач великих народних
енергија и тумач дубоких народних осећања: проповедник и
пророк. Бард је песник који је у свом делу изразио величину
народне енергије и опевао његове славе. Хомерова епопеја о
Троји, то је дело које је било извор свих инспирација грчког
народа до краја његовог паганства; извор инспирације за
целу његову уметност песничку и сликарску, и најзад, и
нарочито, поред Хесиода, главна религиозна књига за
званичну верску доктрину грчког паганизма. Хомер је
створио Олимп, а Хомер и Хесиод, песници, поделили су
грчким божанствима њихова места у јерархији која је
владала космосом.
Наш Змај је национални бард јер је за време великог покрета
пре педесет година, када је Србија била повела ратове за
коначно ослобођење, нарочито ослобођење Босне и
Херцеговине, бацио у српски и југословенски дух своје
стихове који су били као ратне трубе. Целог свог живота, у
велико доба Милетићево, он је био и народни песник пре
него ишта друго, и већма него ико други. Хрватски песник
Мажуранић био је народни песник, јер је својим епосом из
српског живота још више приближио срца српска и хрватска
која су увек била једним ударцем. Ђура Јакшић је певао
патриотске песме које су као усијана жерава; и Лаза Костић
је имао исто тако дубоких патриотских акцената. Међутим,
Змај је био најречитији, најнепосреднији, и највећма
инспирисан ослободилачким покретом грађанским у
Војводини и војничким у слободној Србији. И прави
национални бард до данас је остао само Змај, већи него
Кернер у Немачкој и Петефи у Мађарској, и донекле, бар у
појединостима, као Иго и Огист Барбје у Француској.
Љубомир Недић је учинио највећу услугу песнику Змају. Јер
критичари открију величину правог песника и онда кад га
хвале. Мудри Недић је био неправедан према српској
Војводини у којој је једино и постојало оно што се зове
југословенско друштво, друштво са свима одликама нечег
дефинисаног и конкретног. Нови Сад није из пречанске
сујете назван српском Атином, него је то он био за цело
Југословенство, и то кроз цео деветнаести век. Летопис
наше славне Матице српске није само најстарији часопис
југословенски него и општесловенски, старији од свих
руских, пољских и чешких књижевних ревија! Сликарство
XVIII века у српској Војводини није постојало ни у Србији
ни у Хрватској, чак ни у Румунији ни Грчкој! Песнике које је
дао тај војвођански круг, није дао ни Београд ни Загреб до
оног времена, а интелектуални Дубровник није такве
мајсторе дао ни за свих хиљаду година свог постојања.
Велики таленти као Доситеј, Бранко, Змај, Јакшић, Костић
стоје и данас као велики огњеви запаљени на југословенском
Парнасу. И сви су били дубоко расни људи, писали својим
најлепшим језиком, носили своје право народно име, и били
врло учени људи. Игњатовић је и до данас најбољи наш
романсијер, и Стерија је и до данас ненадмашни наш
драматичар. – Зато је Недић остао индиферентан и био
књижевни шовинист једини међу писцима југословенским
којима је њихов дивни језик њихова најлепша отаџбина. Али
је Недић открио једну велику црту генија Змајевог, извесно
не зато да га умањи него да га с једне непознате стране први
објасни. А то је као песника дечјих песама. Зар мислите да
песник дечјих песама мора имати мање духа и талента него
песник љубави или песник патриотизма? Никако не. Змај је
дао дечје песме пуне топлоте, грација и духовитости какве
нема ниједна европска литература, и ја то ево тврдим с
пуним личним уверењем. Узмите француске и немачке
детиње песме које уче наша деца по страним дечјим
школама, и упоредите их са Змајевима, па ћете осетити
колико има нежности словенске и духовитости српске у тим
стиховима, наоко тако безазленим. А колико уџбеничке
сладуњавости и бапског празнословља у тим песмама за
младеж француску и немачку. – Зато је Змај песник и велике
деце и мале деце: и песник омладине коју треба повести у
ослободилачки рат, и песник деце у чију душу треба усадити
здраве клице љубави за веру, за родитеље, за народ, за кућу,
за природу, за животиње… Увек бард, увек сјајан, увек
најдуховитији писац. Не треба Змаја упоређивати да ли је
већи од Јакшића или Костића или Мажуранића: давно је
речено да упоређење убије оне које упоређујемо. Змај је
нешто друго, а за мене нешто више: најизразитији
представник српског дела народа пуног полета, идеологије,
витештва, и јединог народа од Париза до Цариграда који има
истинског и врло префињеног хумора. А хумор је особина
најфинијих духова и налази се само у народима који су
најудаљенији од примитивних друштава. Хумор је велико
дело цивилизације и богатство наслеђене снаге и мудрости.
Змај је наш најмилији песник, и кад му се буде спорило да је
највећи артиста. До двадесете људске године, он ће бити
песничко еванђеље. А у доцнијим годинама живота, један
монумент идеализма и расне силе. Сви смо пили на његовом
чистом извору.
Политика, 17. септембар 1929.
ЗА ВЕЧНИ СПОМЕН ЗМАЈУ

Између естетике Змајеве и естетике песника који су дошли

после њега има, можда, извесне разлике. Доцнији песници су
живели друкчијим животом, у друкчијим срединама, међу
друкчијим узорима. Али се конац између генерација није
кидао ни у чему другом него у оном у чему је једино и могао
да се прекида: у питању о форми и смислу, о изразу. Нигде
другде. Све друге духовне одлике овог снажног писца биле
су истинско завештање свима доцнијим нашим песницима:
чистота језика, култ облика, дисциплина духа, финоћа
емоције, тежња ка универзалности. И тај факат што се у нас
није кидала веза са оним што је било пре нас, показује да
постоји напредак: јер је напредак само и једино у
континуитету и поступности. Друкчији прогрес не постоји.
А где се догоди битна, елементарна, разлика између две
генерације, између оца и сина, то није поступност, него
криза, није логика историје и људске мисли, него игра
природе са човеком, или, најчешће, пут низбрдо.
Али колико је ово ласкаво за наш национални развитак,
утолико је још више за самог Змаја. Он са временом није
ништа изгубио, јер је и само време радило за њега:
реализирајући један по један од његових снова човека и
писца. Његово дело није нико потамнео, јер га нико није
могао демантовати као докуменат срца и савести; а други
који су то дело проширили и у појединостима надмашили,
нису урадили друго него га допунили а не помрачили.
Песнике не обарају други писци бољи од њих, јер их ови
само усавршују. Али песнике обори сама гомила ако је
индиферентна за њихово дело, хладна за њихово име, без
посведневног додира са њиховом речи, па били ти песници
мртви или живи. Постоје истински само они песници који
живе на врелим устима човековим, а не у орману, у златном
повезу. Умрли су унапред сви они писци чије се мисли не
памте и песници чије се речи не уче наизуст као молитва.
Све што се из песничких дела не уноси у свакидашњи живот,
то је мртво, и то се не даје одбранити од пропасти. Нема
лажних слава него само лажних писаца. Судбина највећих и
најдубљих песника јест баш у том њиховом учешћу у целом
духовном и сентименталном животу других људи; у том што
изгледају свагда усађени између нас и наших срећа и
несрећа, неодвојиви од целе наше судбине, уковани у закон
живота и смрти. Значи нешто изнад нас самих; и већма ми и
од нас самих; наша сопствена најпотпунија мисао и наша
најјасније казана реч; људи неодољиви за нашу душу и
неопходни за наш живот.
Зато према Змају, који је за велики део нашег света један од
таквих писаца, постоји данас једна шира дужност него ова
скромна прослава, ма колико она била ретка и отмена:
дужност да се по целом нашем народу и свима народним
школама одрже сличне прославе, и туде, као и по свима
надлештвима државним и установама приватним, нађу добри
људи који ће се заложити да скупе прилоге и пошаљу их
Друштву Цвијете Зузорић, за подизање споменика великом
Змају у Београду, срцу и уму наше земље.
Из принципа, споменици нашим великанима треба да се
подижу баш данас када нам је потребно на бази великих
духовних и моралних традиција изграђивати народну
идеологију, менталитет друштва и дух заједнице државне,
три неумитна услова за будући живот! Споменици, то су
докази љубави једног народа за величину и поштовање за
заслуге грађанина. Јер се не треба варати: није највећа
заслуга умрети за отаџбину; највећа заслуга, то је живети за
отаџбину, значи радити. Требаће нам и убудуће војничке
врлине какве смо увек имали; али ако хоћемо да живимо у
организованом европском свету, онда нам требају и
грађанске врлине какве нисмо до сада никада имали: љубав
Енглеза за државу, Француза за нацију, Немца за дело,
Талијана за лепоту, Шпанца за веру, Руса за расу. А то се
изграђује на традицијама које су створене од истина и
заблуда, али које су подједнако путеви и примери. А ми их
имамо истина неповезане и недефинисане, недорађене и
необјашњене. Свет нас сматра неким продуктом случаја. А
ми смо Југословени имали своје државе пре Енглеза, своју
литературу пре Руса, државне саборе пре неколико
европских народа. Само је варварска најезда из Азије
спречила да будемо први наследници културе великог
Византа, чак да будемо и средиште ренесансе пре него ма
који латински центар. Међутим, странац који прође кроз
нашу земљу мора бити јак историчар, да нас не сматра за
скоројевиће, људе без порекла, скоро без места у општој
историји и можда доцније без озбиљног учешћа у општој
култури. Не треба износити на пазар све што у нас има
велико, али је безумно све прећутати.
Држава која хоће да постоји мора пре свега постати друштво.
А друштво, то је људска гомила повезана културним везама,
заједничким менталитетом, сличним наравима, истоветним
укусом. Наша је велика беда још неизграђено друштво,
недовољно јасна средина, непотпуно културна заједница.
Зато удара једно у клин а друго у плочу! То је младост или
заосталост? Али свакако беда за ову генерацију која је
толико издржала; горак живот у беспотребним
неспоразумима и самим случајевима страсти; у сујетама које
ништа не дају а све одузимају; у сатирању енергије на
питањима које једно културно друштво избегава са исто
онолико бриге са колико их и ми потржемо. Изграђено
културно друштво, то је највећи морални фактор у народу и
најмоћнији стуб државе. Политика, то је продукт друштва а
не професија. Аристотел је мислио да је идеја о држави само
комбинација о том како људи да живе што сигурније и
лакше. Али од његовог времена држава је постала постулат
идеологије расне, религиозне и културне. Она је највиша
културна установа, везана за законе цивилизације: поредак и
прогрес.
Зато, дакле, пропагирајмо култ према заслугама оних који су
нам дали духовну и материјалну Југославију, и из чијих дела
има да најзад поникне културно друштво које је услов за наш
опстанак у борби која је данас сва у културним средствима.
Немојмо делити у нашем народу његове великане, јер се не
могу одвајати људи који су стварали једно заједничко дело.
Ако ми овде покрећемо идеју за споменик Змају, то није зато
што би требало од Змаја почети, него што уопште треба
однекле почети једну добру ствар. Виктор Иго је рекао:
„Посејте села еванђељима!“ Посејмо и ми нашу земљу
примерима љубави сваке врсте. Историја није друго него
прича о великим људима. Истакнимо те великане, да види
свет да знамо шта је то заслуга и да верујемо у величину…
Подигнимо ових дана споменик нашем Змају који има
толико крупно место у животу свију нас. Научите децу о том
шта им је он оставио. Реците мајкама колико им је он
помогао у васпитању њихове деце. И грађанима, какав је то
био грађанин, какав је то био грађанин из великог
Милетићевог времена и Штросмајерове фаланге.
И сви ће се одазвати вашем племенитом позиву: јер је Змај у
свачијој кући, у свачијој души, и увек непобедан и жив на
свачијим уснама.
Српски књижевни гласник, 1. октобар 1929.
ВЕЧЕ КОД ПЕСНИКА ЈОВАНА ДУЧИЋА

– Пишите везане стихове, јер слободан стих се теже памти и

у њему се теже примећује индивидуалност. У слободном
версу сви песници постају слични. Рима је императив
природе и живота. Две капи са стене падну и ето рима. Два
суха листа падну са гране, па опет, ето рима! Ритам је дошао
од срца. Зар само куцање срца не подсећа на ритам! Везан
стих је дао постанак поезије, он ће дати и њен крај – ако је
он уопште могућ. Ако је музика могућа без акорда, онда је
поезија могућа без рима.
Мислио сам одмах: квари нас, осваја прошлост…
Хоћу да покажем да и код модерниста има музике у
слободној фактури стиха. Казујем Драинца:
„Збогом госпо, ја идем на море…“
– Лаже, драги пријатељу, лаже! – вели Дучић. – Модернисти
лажу. Тај господин, који је то написао, није то проживео. Они
не осећају чак ни жене. Све се то мора проживети. Све оно
што је лажно пада. Доћи ће време када ће се они одрећи
своје прошлости, као што се сада одричем и ја. Мислим да
модернисти немају нерва, живота, секса. А секс ствара! Ја
кроз њега све знам, кроз жену. Жена нас побуђује на све
велике идеје, па чак и на патриотизам.
Код нас је, нажалост, таква ствар да су читаоци културнији
од писаца. Писци лумпују по кафанама и обарају старе
величине једном очајном некултуром, коју спасава једино
мангупска дрскост. Често узвикују да смо ми све дали, и да
зато не треба да пишемо више. Њихови напади нас не дирају.
Бар мене. Ја нећу да их удостојим ма чега што би личило на
одговор. Још нешто: разумем што млађи нападају старије, јер
стварају себи место, али што се млађи међу собом крве, то не
разумем.
– Немамо сигурне критике.
– И због тога, јер ми критике заиста немамо. Оно мало што је
имамо, без савести је и добре намере. Ја критику иначе не
ценим много… Ако једно парче чисте хартије вреди пет
пара, оно не вреди ништа ако се на њему напише критика.
Никада не би било критике да није било неуспелих
уметника. Само писац писца може да разуме; критичар
никада. Жене су најбољи критичари.
Време, 6/9. мај 1934.
О НАШОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, НОВИНАРСТВУ И О УЛОЗИ
ЈАВНЕ РЕЧИ У ДУХОВНОМ ИЗГРАЂИВАЊУ НАРОДА
Једна исповест г. Дучића
Блед, априла
– То двоје – рекао је г. Дучић – новинарство и књижевност,
требало би не само да се одваја, већ да се допуњује. Јавна
реч је увек само једна; то јест, увек или само племенита или
само злочеста. Новинар пише за један дан, поводом једнога
случаја, или за један општи друштвени степен; књижевник
се обраћа увек само духовима себи равнима. Пише, ако је
могућно, за вечност и не говори о једном случају него о
једном интегралном животу. Та два човека, новинар и писац,
немају заједничког, него само средство којим се служе, а то је
јавна реч и аудиторијум, а то су људи који говоре њиховим
језиком и живе на истом тлу.
Али, има нешто неоспорно, дубоко, повезано међу њима. То
је дужност да се јавна реч не понизи дотле да постане отров
и разбојништво. Бог је слово! У Јапану нико не сме да баци
на улицу или прегази комад хартије на којој је нешто људски
написано. Реч значи појам, значи мисао, значи дух, а то значи
Бог. Реч је једино што везује човека са Богом. Она је за
Јапанца свештена, непогрешна, неповредива тајна
божанства. Требало би ово да имају на уму они који верују
да су хероји кад су од своје речи направили једно
разбојничко средство, говорећи о добрима рђаво, описујући
зло које би без њиховог описа остало у помрчини у којој је и
рођено. Зато је новинар као и писац: или апостол или
разбојник. Нема средине, он је или патриота, или издајник;
или верник, или богохулан. За малу нашу средину, нарочито
су новине једина лектира, пошто немамо књижевности
довољно велике да би дејствовала. Оно што новине уносе у
нашу породицу, верујте да то остаје у породици. Морални
пример или узори разврата, и све што је описано, прорадиће
у оцу, мајци, сину, кћери. Нигде у Европи није новинарство у
том погледу толико утицајно као код нас. Сви описани
злочини се, затим, понављају у стварности. Пре неколико
година су синови убијали очеве, браћа су се убијала међу
собом, мајке су продавале кћери, очеви заводили снахе.
Амерички гангстери су нашли своје ученике код нас. Наши
корупционаши су премашили своје учитеље америчке или
париске. На младом тлу нашега духа ницало је троструко оно
што се описивало као туђи порок и туђи злочин. И то се
понавља.
Књижевност наша је то дубоко осетила. Наши су писци
ућуткани и занемели. За двадесет година наовамо у дневној
штампи су засути блатом скоро сви они писци који су за
последње деценије били част наше јавне речи и наше
просвећености. Млађи су се уништавали међусобно. Најгори
су се највише силили и највише чули. Један несрећник је
рекао: Нема више лирике! Од последњих неколико година
неколико и млађих и најмлађих су замукли. Наши књижевни
часописи не пишу о онима који су их створили, као и којима
све дугују. Већ неколико година се више не пише.
Кажите вашим колегама да ово не погађа оне који су нешто
стигли да ураде; да погађа младу гору, која тек пролистава. У
Француској и Енглеској се не пише о лошим писцима и о
невешто написаним књигама. Они умру тиме што се о њима
није говорило, али ипак нико не напада онога који тек хоће
нешто да уради; ни онога који је урадио. Новинар, или
књижевник, нема право да се стави између писца и читалаца
као судија. То не погађа правог писца, али убија књижевност.
Наш застој је дошао од овога зла – завршио је г. Дучић.
Ваш сарадник потражио је г. Јована Дучића, који је на Блед
допутовао званичним послом. На молбу вашег дописника, г.
Дучић није хтео да да изјаву политичког карактера, али је
спремно пристао да за „Правду“ да изјаву односно застоја
који се осећа у нашој књижевности. Г. Дучић моли да
„дневна штампа“ увиди један део своје одговорности пред
духовном кризом.
Правда, 17. април 1936.
ВЕЛИКИ СРПСКИ ВАЈАР ИВАН МЕШТРОВИЋ3

Ви ми тражите, драги директоре, мишљење које имам о делу

нашега вајара Мештровића. Мишљење, то је мало. Ја имам
највеће дивљење за њега, као за највиши израз нашег
народног генија.
Нико пре њега у нашем општем уметничком стварању није
имао његов успех и његову заслугу. Он је био први који је
разумео да је за свакога уметника и песника народна груда
довољна да створи и гаји генија. Нико пре њега није разумео
да је српска раса, створена од јунака и мученика, сасвим
природно одређена за натприродно сањање, за ненадмашну
визију људских судбина, за високо схватање идеала, за
изналажење узвишених сила у људском животу. Српска
отаџбина, вековима, није запамтила ниједну генерацију која
није ишла да пада на бојишту. Јединствена може бити у свету
у томе погледу. То је Сатурн коју гута своју децу. Гробнице
палих јунака су насељеније него наше вароши. Успомена на
њих је јача од наших догађаја садашњег живота.
Ова фатална снага славних покојника ствара у нашим
пољима легенде ванредне лепоте. Сваки сељак има о своме
гробу умрлих песме; њима се дивио Гете, који их је, као што
знате, преводио са српског. За овог великог песника, античка
грчка епопеја и Свето писмо су једино способни да се
такмиче са извесним стиховима српске епопеје о Косову.
Али, ево зашто су ови јунаци прогнали богове из наше
цркве. Јунаци, то су богови. Ми се у томе можемо поредити
са старим Јелинима, који су јунаке имали за богове.
Нигде се ово обожавање јунака данас не види осим код нас.
Милош Обилић је косовски Ахил, а цар Лазар је косовски
Агамемнон. Православни календар изгубио је важност са
својим халдејским свецима, који су јели скакавце, или
сиријским, који су се посветили зато што су шеснаест година
стајали усправно на једној нози на врху једног брда као
Свети Симеон. Хришћански бог који је имао два страна сина
једног Јеврејина и једног голуба – мање утиче на морално
3
Ова студија г. Јована Дучића штампана је прво у свесци за мај грчког
листа Elinikos Kosmos (Јелински свет), а затим ју је прештампао атински
лист Le Messager d’Athčnes у своме броју од 1. маја. – Прим. редак.
Српских новина.
држање српскога народа неголи просте легије које су пале на
пољу части са узвишеним пожртвовањем за дужност. Сунчев
свештеник је рапсод који иде од села до села да пева на
раскрсницама старе цареве и јунаке, обучене у злато и сјај,
који су пали за ово парче земље, које је, неком, пакленом
судбином, увек жедно крви своје деце.
Мештровић, дакле, ваја ове јунаке. На страну његова општа
естетика, он има душу за своју уметност. Ја га поредим са
Вагнером по његовом народном уметничком схватању,
Вагнером који слика митове о Нибелунзима. Такође и по
његовој наклоности да осећања види. Српски јунаци су из
битке на Косову пољу (1389), које је било наша Троја за
душу и будућу уметност. Жене које он слика нису ни
италијанске мадоне, ни мадоне и кокоте француске, ни
грађанке холандског или фламанског сликарства: већ мајке и
жене српских кнежева, војвода и хришћанских вођа палих на
томе пољу, које је било последња барикада истављена
Турцима у њиховоме маршу на Беч. Код Мештровића је
свуда мит, јер је српска религија, имајући херојски мит за
основу, више митологија, него религија: јунаци поштовани
као богови. Мит бескрајно тужан, о једној раси која је
пропатила ужасе. Његов мрамор представља може бити све
оно чега има највибрантнијег у уметничкој емоцији и идеалу
насликаном широким гестом. Гордост у болу. Дивљење
смрти због величине. Погледи бескрајне доброте узвишених
душа. Усне жена затворене сличне најтишим речима Библије.
Гестови хероја који стављају уобразиљу сна изнад реалности
живота. Срби, ништа друго до Срби, они који су живели
незнани да би умрли смрћу чија слава задивљује свет. Само
су Срби у Мештровићевој уметности. Такође и
антрополошки: као тип и као израз. Човечија лепота није у
облицима младића, већ у снази борца. Женска лепота је у
изразу оне која носи под својим појасом човека, која ће, чим
одрасте, дати га да иде да пролије своју крв на груду вечито
жељену крви јаких.
Слава Мештровића је већ светска. Он је добио на европским
и светским изложбама највеће награде. Роден му се диви.
Ових дана он позира пред својим пријатељем Мештровићем
за свој портрет. Један италијански познавалац уметности
писао је једног дана: „Оно што је Роден за данашње
човечанство, Мештровић ће бити за векове будућности.“ У
Италији га пореде са мајсторима ренесанса. У уметности,
италијанско мишљење вреди више него у политици; бар за
нас друге Србе. У Немачкој је његова слава једнодушно
призната. Његова последња изложба у сали Албертовог
музеја у Лондону (сали за велике људе) створила му је
потпуно дивљење.
Да ли ове ловорике нису исувише тешке за једно чело од
тридесет и четири године? Никако. Он ради без одмора као
рудар. Већ три стотине вајарских радова великих размера, у
изради или у замисли, представљају дело српскога вајара.
Све заједно, ова дела представљају циклус Косовског храма,
који је Велика Србија решена да подигне после рата
армијама палим за отаџбину дуж њених река. Мој пријатељ
Мештровић ће, кад се једном мач спусти у корице, бити први
међу нама свима који ће дати свету велики доказ да постоји
једна раса која живи само за високо морално схватање у
животу и у уметности.
Српске новине, Службени дневник Краљевине Србије.
Крф, 17. јун 1917.
СРПСКА МИСТИКА И МЕШТРОВИЋ4
1. Наш народ је визионар. Своју судбину тумачи по знацима
на небу, а његову несрећу објављују земљотреси и громови.
Његове шуме су настањене вилама које помажу велике
подвиге његових хероја, као што су хомерски богови и
богиње, подељени у две војске, ратовали у Тројанском рату
напоредо са зараћеним народима. Натпевају се виле с
јунацима у планини, и постају за њих бродарке на реци.
Наши стари краљеви пију вино са свецима, као на мору
Краљ од Дукље са Светим Јованом Крститељем. Нашим
владарима архангели седе на рамену, као цару Стефану кад
слави славу. Наша религија није само православље испуњено
јеврејским апостолима и сиријским испосницима. Српска
вера је у националној епопеји, као што је у грчком старом
народу био епос Хомера и теогонија Хесиода. Наш прави
календар је састављен од косовских војвода и краљева из
побожне и просвећене лозе немањићке. Наше реке и долине
су везане за легенде; а планине и пећине и путеви насељени
су мистеријама. У духу нашег човека више су озарена лица о
којима пева гуслар народу окупљеном пред црквом, него
лица светитеља о којима се чита из еванђеља у цркви. Тај
народни епос постао је донекле митологија која је његова
друга религија и интимна мистика; а он је и многобожац, јер
је направио божанственим своје претке. Једини је наш народ,
после Грка, који верује у хероје: он има своје Тезеје,
Прометеје и Херкуле. Марко је митолошка личност а не
историјска, што се види по његовим натприродним
могућностима.
Јер Марко своју сабљу може да усече у камен, и да свој топуз
баци са Шар-планине у недогледно Јегејско море; Марко је
победио и погубио црног човека који је имао три главе. Своју
стопу је оставио на сваком камену српске земље коју је целу
прошао и посејао чудесима и скандалима. Милош је херој
једног момента, али Марко је правио херојска чуда целог
живота, на начин грчких и митских хероја. – Безмало све
наше краљеве средњег века народ је после смрти претворио
у светитеље, а неке краљице у светитељке. Краљ Милутин
чије се мошти чувају и данас у једној цркви у Софији,
посвећен је већ три године након смрти; и његова жена

4
В. одговор Ивана Мештровића „Српска мистика Јована Дучића“.
Симонида Палеологова, прва зачуђена, донела му је из
Цариграда златно кандило.
Кад је после четири века робовања наш народ устао на
турске дахије, њему се јављају знаци по небу Србије куда
иду огњене и црне заставе, а на кули Небојши у Београдској
тврђави хватају месец у тепсију. Тако је исто некад гром
ударио у поље Косово да обори Немањића царство, а не да га
обори непријатељска војска. Велики свод небески, и звезде и
виле, и планине и реке, све је везано за нашу судбину. Наш
народ је био у вечном додиру са надземаљским силама које
га помажу или с којима ратује.
2. Та дубока српска мистика долази од великог фонда
емоције и срца. У нашег човека свака мисао се одмах обрће у
осећање и постаје страшћу. Израз тога у уметности, то је
грандиозна фигура (метафора), јер је фигура увек одлика
твораца страсних и имагинативних. Такво једно осећање
постане често цело једно унутрашње стање, и зато је наш
унутрашњи живот увек остајао изван и изнад древних
стварности. Србин је маштало, сањалица, романтик и мистик
по раси. Он је опевао у стиховима све што је доживео; а
опевао је чак и историју других, Бугара и Арнаута. Момчило
је био, у погледу историјском, човек неизвесне народности,
некакав побуњеник против цара Душана, и водио војску по
Родопима и на Струми, с намером да постане цар, док Грци
нису разбили његову војску, а њега убили. Међутим, личност
овог Момчила толико се залегла у сећање српског народа, да
је тог јунака са реке Струме пренео чак над Скадар,
давнашњу нашу престоницу Бодинову, где се Момчило затим
на крилатом коњу Јабучилу диже у облак изнад Скадарског
језера. Скендер-бега нису опевали Албанци него су га
опевали Срби. Од Триглава до Белога мора све што није
опевао српски гуслар, умрло је за сва поколења. Чак и војска
краља Петра застала је у близини Прилепа кад је угледала
поврх планине Марка на његовом Шарцу, под легендарним
оружјем и у старом декору. Велика немањићка и косовска
легенда још живи у нашим дубоким слојевима народа, и још
и данас мучи нашу крв. Велбужд и Марица су биле велике
битке наших армија које су решавале судбину Балкана, а
иста таква питања решавале су и сада наше војске на
Куманову и Брегалници и Колубари. Све је у нас у логичној
вези са историјом и у непрекидној вези са националном
психом. Српски национални геније ишао је кроз векове у
једном истом правцу и бележио своје етапе једном снагом
какву није имао ниједан од околних народа и племена. – Тај
геније је неизмерно господствен и дубоко религиозан. Он је
помешао поезију и религију у целом свом животу,
створивши једну националну мистику која је
карактеристична за целу његову судбину. Да су сви Срби
били католици, догодило би се сасвим друкчије: они би већ
имали верску мистику која у католичком свету апсорбује све
друго, али не би имали своју мистику народну.
3. Иван Мештровић је, као расни човек, осетио нашу
мистику већ на почетку овог великог уметничког дела. Ако је
његова уметност одмах била дубоко национална, то је што се
његов дух изграђивао на овој традицији, нарочито на
косовском епосу. Мештровић је из националне мистике
отишао затим у верску католичку мистику, где је одиста дао
крупна дела (маузолеј у Цавтату), одвојивши се од онога по
чему је можда био највећма персоналан. Уосталом, није ни
чудо. Мештровић је родом из Далмације која је током
последњих векова примала велике приливе становништва из
Црне Горе и гусларског дела Херцеговине, што се види и по
оделу далматинског народа, његовим гусларима и хајдуцима,
као и на општем типу човека из извесних онамошњих
предела. После пропасти на Косову, остала је Босна и
Херцеговина још неколико деценија слободна и под својим
владарима, а било је сасвим природно да најбогатији и
најкултурнији део немањићког народа, приморан на бекство,
потражи у тим нашим земљама своје прибежиште. Када је
најзад пала и последња наша слободна земља, Херцеговина,
у турске руке, бегао је народ и одатле да се склони на обале
Јадранског мора; а по целом изгледу су дубровачки Конавли
били такав један збег нарочито интересантан. Зна се да су
Херцеговци бранили далматински Клис и Сењ, дајући убрзо
затим оној земљи и своје ускоке и своје гусларе, од којих је
остао ускочки епос. Велики део тог народа је био брзо
покатоличен, али је очевидно остао ипак и даље дубоко
везан за традиције са којима је био онамо дошао. Није
случајно да и у Далмацији има једно поље звано Косово. Ја
бих рекао да су Срби гуслари, и да су гуслари само Срби, и
кад су мењали веру. Постоји један менталитет гусларски који
је хајдучки, војнички и борбени, а то је наш народ са
немањићким традицијама; а постоји други део народа који је
мање сањалица, више компромисан, и нимало хајдучки, а то
је наш католички човек. Он стварно не мари за гусле, пошто
није опевао своје локалне владаре или своје посебне јунаке.
Међутим, наши босански муслимани певају уз гусле своје
нарочите мегданџије, потурице, који су увек у борби са
православнима, а не помињући иког другог. Одрекавши се и
вере, и узимајући друге вере, наш гусларски тип човека се
није одрицао гусала. – Уосталом, Далмација и није нека
засебна етничка и морална целина, одељена од језгра нашег
националног блока. Напротив, географски, Далмација је
само једна падина Босне и Херцеговине, и зато је Далмација
приморје тих двеју покрајина а никаква засебна и морална
јединица. Очевидно је да одавна у њој не живи њено
примитивно словенско становништво, силом расељавано или
искорењено; али примајући приливе босанске и херцеговачке
православне и католичке масе, далматинска обала је само
тако сачувала свој језик и извесне националне традиције.
Стари историјски спомени били су затрвени, али су нове
миграције онамо створиле један нов епски дух са својим
гусларима и својим хајдуцима. Ако се нису никад певали
стари онамошњи краљеви и банови, брзо су се опевали
Јанковић Стојан и Смиљанић Илија, који су по свему рођаци
Баја Пивљанина и Старине Новака, или доцније нашег
херцеговачког хајдука Стојана Ковачевића. У Босни се пева
цар Душан и девет Југовића, а не бан Кулин и краљ Твртко; и
онамо се пева пораз на Косову, а не пораз на Бобовцу или
код Јајца. Централно место свих наших крајева који су
певали уз гусле, било је увек у главној националној највећој
групи, а то је у немањићкој држави. Планина Дурмитор је
стварно тачка око које, у растојању од сто километара
ваздушних, живи расадник свих великих јунака,
ослободилаца, научника и уметника: и све вибрације расног
генија пошле су из тога идеалног краја.
4. Тако и душа уметника Мештровића чува у себи огромни
депозит снаге и поезије наших заједничких предака. Чим је
прогледао, он је видео величину националних традиција;
чим је проговорио и пропевао, он је испевао свој косовски
импозантни епос у мрамору. Ово није случајно. Мештровић
је говорио својим пријатељима да је пореклом из
Новопазарског санџака, и од племена Гавриловића. Одиста
имају два села, Мештровац, у троуглу Пљевља–Фоча–
Горажде, класични старосрбијански крај пун немањићких
традиција, царских цркава и тврђава, гнездо гуслара и хероја
националних. За стару породицу Гавриловића се зна да је
била развијена у три гране, а за једну од њих зна се (према
речима једног нашег писца) да је била властелинска
породица, и чак у сродству са краљем Урошем Другим. – Све
што је после епскога циклуса урадио Мештровић, било је
велико, али је радио као еклектичар; увек је
најинтересантнији ипак у њему гуслар.
Наши рођаци Бугари имају историју али немају легенду.
Само наш народ има легенду која за уметност значи више
него историја. Бугари су увек били освајачи и храбри
војници, а не ослободитељи ни себе ни других. Они немају
способности за историјска привиђења, ни за национални
мит. Нису показивали никад смисла за један идеал општији
него што је освојити једну земљу. Нису знали за идеал који,
зато што је општи, постане мистичан, догма мисли, и најзад
екстаза и веровање у надземно. А ово смо одувек имали ми.
Онако је нашу историју осетио и Мештровић.
Одиста, има само два начина да се разуме и свака традиција
нашег народа: или као проста историјска факта, или као
легенда. Наше историјске личности, нарочито из доба
косовског, дошле су до нас већ као готове поетске
стварности, и нико их не може више насилно мењати. Има
осећања која су највећа човекова факта, и зато она морају
остати неповређена и дефинитивна.
Тако је било непромишљено када се говорило да треба на
Косову пољу подићи велики национални храм, како га је
замишљао Мештровић. Напротив, свугде пре него на самом
пољу Косову; јер је Косово само по себи један монуменат
који премаша све друго што би се могло рећи у славу његове
традиције. Само црква Грачаница, кроз коју су прошли
безмало сви наши краљеви, и кроз коју су прошли и
косовски хероји, и у чијем дворишту још има крви косовских
бораца, треба да и даље буде његова централна и сублимна
тачка. Ништа ново не би смело доћи да тамо поруши
религиозни мир тих поља славе и горчине; чак ни највеће
дело једног великог мајстора. – Ни Марко Краљевић се не
може сад разумети друкчије него мит, јер је тако схваћен у
духу нашег народа, макар што је Марко и једна добро
позната историјска личност. Знамо много о њему као краљу,
имамо чак и његов аутентични и интересантни портрет, у
његовој сопственој задужбини у Марковом манастиру Светог
Димитрија код Скопља. Насликан је на зиду у натприродној
величини, као овенчани владалац српски, с круном и
немањићким плаштом покривеним орловима, с
флорентинским мачем, и са пергаментом побожног ктитора у
руци. Не може бити сумње о аутентичности овог портрета.
На њему су очи велике и поглед херојски; брада му је
подшишана и густа. Цела његова појава је витешка више
него краљевска. – Један отисак те слике, за коју Мештровић
није знао да постоји, предао сам му једне вечери 1918.
године, у Паризу, на свом проласку за Мадрид где сам тад
одлазио. Мештровић је лакомо прихватио тај комад хартије,
сав се уневши у лице интересантног хероја који је толико
мучио његову уметничку фантазију. Ничег сличног, одиста,
са његовом скулптуром Марка Краљевића!… Али ипак,
Марко је само оно што је у њему видео Мештровић, а не оно
што је насликао за живота херојевог сликар манастира светог
Димитрија. Не говорим о самој техници овог
Мештровићевог дела, која се може дискутовати, нарочито
која се може допасти или не допасти, него о самој
концепцији једне овакве личности. Марко није будалина
Тале, нит је његов Шарац апокалиптична животиња, али
неоспорно, Марко је херој који пије легеном од дванаест ока,
убија виле, оре друмове, сече троглаве црне људе. А његов је
Шарац бржи од виле на Шар-планини и пије половину вина
из Маркове тулумине. Марко и његов коњ, то су страшила
изван свих бића која живе на земљи. Мештровић је, дакле,
сликао Марка као што га је сликао гуслар, јер је и
Мештровић рапсод. А имао је право кад га није сликао само
као историјску личност, јер то Марко више није, и зато би
таква концепција била погрешна и уметнички осиромашена.
Могао је овај вајар погрешити кад је био парадоксалан
сликајући личност и тип свога хероја, али је сама идеја о
Марку могућна једино оваква. Марко се не може сликати у
калпаку и са ратном опремом витезова какви су изгледали
витезови из Калатраве или витезови светог Јована из Акре.
Марко је више него средњовековни витез; он је антички
херој, јер је обрнут у мит, и јер живи у легенди, и то
стварније него у историји. После још хиљаду година, Марко
ће сасвим изгубити свој историјски тип, и нико га више неће
видети у његовом топлом ћурку, и са самуровим калпаком из
народне песме. Марко је бајка, као Ахил, јер је натчовек,
полубог у смислу старогрчком; јер и он умире на Шар-
планини као што је умирао Бахус у Делфима, то јест, умире
да се опет пробуди, као што се и Бахус поново јавио на свет
под другим именом. Марко је стално у догађајима који
премашају снагу свих смртних људи. Зато га је и наш вајар
сликао голог, на начин старогрчки. Без сумње, нема велике
скулптуре без голотиње, али може бити и великих лепота и у
драперији и у другим ефектима пластике. Донатело је дао
Гатамелату, величанствену коњичку фигуру, нарочито лепу
због става; као што је сличну фигуру дао и Верокио, и многи
други. Могао је и Мештровић вајати Марка обученог како га
је сликао и народ, и можда и на тај начин опет нешто
потпуно легендарно. Могао је, али није морао.
А пошто је Мештровић добро разгледао отисак фреске
Маркове из македонског манастира, он је тај отисак мирно и
равнодушно савио и метнуо у џеп, имајући потребу да ми
каже: „Ово није оно. Марко је нешто сасвим друго…“
Одиста, и јесте нешто друго. Јер Гатемалати је јучерашњи
кондотијер, а Марко је херој свих времена.
5. Мештровић је уопште „сликар карактера“. Његова су лица
далматинска, али су положаји његових тела, и погледи и
изрази, скоро увек митски. Можда има и претераности, и има
одвећ много симбола, пуно и чисто литературе; али ако је
много пута претерао, није никад погрешио. Био је скоро увек
парадоксалан, али не и нетачан. Да није дете села, не би био
овако тврд; а да је био великоварошанин европски, био би
хуманији и можда интимнији. Има у њему толико исто
сликарства колико и скулптуре, као што је било и у
Микеланђела, иако је овај људско тело учио на лешевима са
анатомима. Мештровићев јунак Срђа Злопоглеђа наличи на
фигуре ружне и страшне, зване гаргуље, са фасада и кровова
готских цркава, које су остаци азијског мита, и декоративни
мотиви узети са азијских хартија и скулптура. И он је мит.
Испод Мештровићевог хероја Милоша могло би се
потписати Ахил или Патрокле, а под Марка би се могло
потписати Херкул, јер се Милош са људима борио као Ахил,
и Марко са аждајама као Херкул. Жене удовице, рођене за
несуђени косовски храм, нису лепе на начин античких
богиња или талијанских мадона. Оне су лепе на свој начин,
онако како су лепе у свом роду Леонардове жене или
Ботичелијеве девојке. Французима се зато никад неће
допасти косовска удовица, јер је она више силна него лепа:
више је жена и мајка хероја, него љубавница заљубљеног
витеза или метреса савременог дендија. Материнство у
његовој удовици је изванредна и потпуно нова црта у
уметности. Холанђани су радо сликали трудне жене; и стари
Римљани су имали култ бремените жене, и дизали се са свог
седишта кад она наиђе улицом. На Константиновим
тријумфалним вратима у Риму постојали су рељефи трудних
жена. Мештровић је нарочито настојао да покаже силину и
напон наше расе у женама које су биле жене хероја, мајке
што хране сина само да га пошаљу на војску. Стварно, то су
увек мајке, а не нечије жене; њиве пуне енергије и напона, а
не људска бића; Venus Genitrix. – Такве су жене и његове
каријатиде, мање оригиналне и мање успеле него његове
удовице, алузије на познате мраморне жене које носе имена
Девојке са Акропоља, које је Кавадијас ископао пре непуну
половину века.
Чак и техника, примењена на лица из косовског епоса,
савршено одговара митској природи косовских јунака.
Мештровић је увек остао присталица простоте израза, јер је
и он за есенцију израза. Кад смо се Мештровић и ја видели у
Египту, осећао сам његово усхићење за фараонску скулптуру.
Нико је боље није осетио. Та скулптура и није примитивна,
као што се обично каже; напротив, оно што је од ње дошло
до нас показује само последице великих стварања која су
томе морала претходити. Јер упрошћавање и чистота, то је
усавршење. Грчка уметност од Фидије наовамо изгледа само
декаденција и барок, а модерна скулптура, кад није
имитација, она је лутање. Египатска простота, то је крајњи
израз савршенства. У својој првој периоди Мемфиса,
египатска скулптура је била сва у реализму; јер реализам, то
је сликање малих људи и малих догађаја. Међутим, у својој
другој периоди, периоди Тебе, она је постала идеолошка и
скоро најчешће иконографска. Али ни у једном ни у другом
случају, египатска култура није одступала од есенцијалних
ствари у изражавању и лица и карактера.
Правда, 30. април, 1, 2. и 3. мај 1932.
ИВАН МЕШТРОВИЋ
„СРПСКА МИСТИКА“ ЈОВАНА ДУЧИЋА
Као одговор на Дучићев напис, под горњим насловом, Иван
Мештровић је у Новој Европи, 26. јуна 1932. написао чланак
„Српска мистика“ Јована Дучића.
Мој пријатељ Јован Дучић испјевао ми је опет једну пјесму, у
београдској „Правди“. Дао ми је неколико колајна, како то
доликује широкој пјесничкој и братској души; чак ми је
пронашао и сродност с некаком краљевском лозом. Што хоћу
да ми каже више, мени – „нашем компромисном католичком
човјеку“, а то је слабићу, иначе безимена и бесвјесна
поријекла! То није ни Цезар једном Галу учинио, да би му
рекао иако је Гал – да има римску душу. Пријатељ Дука мени
даде „немањићку душу“! Да ли бих се ја сам осјећао сродан
тој „немањићкој души“, и да ли би ме који будист таковим
сматрао, то није мјеродавно, него тек онда кад то каже он –
чисти браман. Он, тамо од Дурмитора – гдје је остала чиста
знаност, као на Хималаји, без писаних књига, дата и факата –
знаде божанском видовитошћу уже поријекло Конављана,
знаде моје, знаде свакога нашег човјека. И то му морамо на
ријеч вјеровати, ми и цио свијет, јер он то о нама с онога
мјеста може да зна што ми не можемо, нити су то могли
наши дједови или прадједови, из проста разлога што су
залутали у нижу вјеру и касту из које се не може видјети
божанска истина… Али, треба помно прочитати ту Дучићеву
пјесму, па треба посегнути помало за нашим књигама
старославним, и не само за онима што су сачуване у неком
нашем манастиру, већ загледати мало и у историју, те видјети
шта пише на костима и у крви овог нашег заиста патничког
народа. Треба штити мало калуђерски, а не по хајдучки. Да
застанемо дакле мало, и да проникнемо у понеку Дучићеву
изреку и мисао.
Каже Дучић: „У нашег човјека свака мисао се одмах обрће у
осјећање и постаје страшћу.“ Ово је казано видовитом
објективношћу – само, мјесто као критику на нашу ману, он
то износи као врлину. Нико нашем народу и нашем човјеку
не може одрећи осјећајност, а не може ни способност да
мисли; само што му, нажалост, мисао (можда прије него што
је схвати и до краја размисли) постаје осјећајност и страст, а
кад је осјећајност под страшћу престаје мисао. Дучић у овом
правцу досљедно тјера, све обрнуто, па каже: „Израз тога у
умјетности, то је грандиозна фигура (метафора), јер је
фигура увијек одлика твораца страсних и имагинативних.“
Лијепо казано, али што каже ни бриге га. И даље: „Такво
једно осјећање постане често цијело једно унутрашње стање,
и зато је наш унутрашњи живот увијек остајао изван и изнад
дневних стварности.“ То би могло бити у животу умјетника,
али не и у животу једнога народа. Умјетник смије бити пијан
било вином било прољећем или ма којом емоцијом, и може
батргати се улицом између пролазника а да ником нарочито
не смета, а сви ће му радо опростити, особито још ако га
знаду као добра пјесника (какав је и наш Дучић): али да би
се један народ батргао нечим пијан међу народима „изван и
изнад стварности“, то мени не иде у главу, поготово кад ми
као народ нисмо ниједне пјесме испјевали којом бисмо се
истакнули као нешто изванредно, да нам се трпе неке
екстратуре, да друге гурамо и да им стајемо на прсте. Дучић
говори баш као да читав један народ може и треба да живи
зато да буде некому предметом за пјесму или за фигуру, без
обзира какву…
Или оно што Дучић говори о Краљевићу Марку! Тешко је
нашем Марку издржати поређење са Херкулом. Херкул, и
цијели грчки мит, цјелина је као да је све један човјек
испјевао, с оним ванредним естетским осјећањем какво су
само стари Хелени имали; а наш је Марко растрган, у својим
моралним особинама протуслован, често као сатира на сама
себе: час бранитељ правде и истине, понижених и
увријеђених, а час вређа без потребе сам и замеће кавгу гдје
је треба и гдје не треба, има срца и за птице небеске а убија
по наруџби бољега од себе и то на превару, убија дјевојку
која га је спасила, а другу накази која му је повриједила
таштину, помаже сиротињу а гази без потребе – из неке
деструктивне обијести туђи виноград па бјежи кукавички,
итд. У њему је народ приказао своје врлине и своје мане. Ја
бих рекао да је Марко, какав је да је, обишао више и даље
него што Дучић каже – не само „цијелу српску земљу“, већ
цијелу југословенску земљу (ма што рекли на то хрватски
франковци), и „посијао је чудесима и скандалима“. Само је
све питање у тому: да ли више „чудесима“ или више
„скандалима“? Ту је можда и питање наше будућности: хоће
ли наши подвизи бити више чудесни, или ће – у помањкању
снаге и способности за чудесно – испасти скандалозни. И
још нешто: хоћемо ли се ми, икад, научити да разликујемо
„чудесно“ од „скандалознога“?
Није комплименат за наш народ, да је „безмало све наше
краљеве средњег вијека претворио у светитеље“, јер знамо
да – ни по старом грчком а ни по кршћанском моралу и
закону – они то нису баш „сви заслужили. Али шта, „народ
посветио“! – Посветили су их други у његово име. Значи, да
је подлегао безумном деспотству за овај и онај свијет – за
физички и духовни. А је ли тому баш тако? – Зашто је гром
ударио у поље Косово и рушио Немањића царство? Да је
„све свето и честито било и миломе Богу угодило“, не би он
слао свога грома. Гром је ударио прије него је османлијска
хорда стигла! Пресуда увијек прије пане него се казна
изврши. И „дахијама“ је прије пала пресуда него што је
Карађорђе почео да их тријеби. Значи, да Бог није ни
кршћански ни турски, већ вјечна правда која гони неправду,
пламен који сагара трулеж „тријеби губу из торине“, што
рекао Његош, јер „ком правда лежи у топузу, трагови му
смрде нечовјештвом“. Такво гледање на свијет и људска
дјела понајљепше је од својстава нашега народа. Имаде Вук
и Милош као контраст издаја и вјерност, храброст и
лукавство (у Марку спојено); али Лазар остаје ипак као
главна фигура изнад свију, а он се привољује „небеском
царству“, бива правди и истини под сваку цијену.
Дакле, Дучићу, имаде различитих гусала, и различитог
гуслања. Имаде гусала које се скидају са клина и уз њих се
пјева о Божићу, или о којем другом безименом благдану, када
је благдан у срцу – пјева се дјеци, рођацима, браћи и
побратимима. А имаде опет гусала које се узима уз торбу, па
се са њима сједне путу на раскршће, пјева се уз њих за
комадић круха, шкриљку сира, црну пару. У мојој хрватској и
„католичкој“ кући употребљавале су се гусле на први начин;
а вјероватно да је тако било и док су ми стари били богумили
– ако је уопште тада гусала било, и ако нам и оне нису дошле
какогод са Турцима од Истока!
По оному што ми је дјед причао, и мому оцу његов, наши су
стари старином од Фојнице у Босни, одакле се је један
преселио на Дувањско поље код Жупањца, а неки касније
одатле у Петрово поље у Далмацију, заједно са Смиљанићем,
Јанковићем, и Накићем. Онај који је отишао из Фојнице,
оженио је неку Габриловић, код Жупањца, па је породица
добила „на писму“ још и презиме Габриловић (не
Гавриловић, иако разлике нема, али ће Дучић, као
Херцеговац, разумјети нијансу: „Хрвати католици кажу
’Габриел’ а не Гаврило“). Уосталом, то је тако споредно да
ли од Пазара или од Фојнице или Жупањца, кад је Дучић
тако генијално и суверено потегао „од Триглава до Белог
мора“ – да је све „немањићко“ што пјева! Он ће, дабогме,
знати да ни у Србији нема гусала осим око Ужица и у
Шумадији. Да ли дакле води Дучић рачуна о том, да смо ми
гусларска и „немањићка“ раса у великој мањини; или можда
мисли, да смо они који гинусмо и пјевасмо, па је сада дошло
вријеме да пјевамо и да „наджиравамо“, а остала раја да ради
и да се хљебом храни – кад јој Бог није дао што је нама! Ми
смо они од директног свечева кољена, а други су попут
фелаха – пчелице. Дучићева се теорија овдје у неку руку
покрива назорима Анте Старчевића, који је у већем и
чистијем дијелу Србијанаца гледао чисте Хрвате, само што
су грчке вјере; толи код једног као код другог имало је нешто
чистије, више, као рецимо код Индијаца браманско, а све
друго су ниже касте. Старчевић додуше није сматрао да је
православље као таково нешто што је инфериорно
католичанству код њега је Хрватство као таково супериорно,
без обзира да ли је муслиманско, православно, или
католичко; док је код Дучића права чистота условљена још и
православљем, и то, чини се, у првом реду.
Иако нисам никада био „старчевићанац“, и мени је било и
јесте једино од значаја у народном погледу расно а не
конфесионално, а у религиозном погледу – човјечно и
човјечанско, без обзира на католичко, православно,
протестантско, или муслиманско, или чак и будистичко.
Видим у свим религијама, у ономе што им је суштина,
истовјетност, и посвуда је божанска истина једна. Између
католичанства и православља не видим и не осјећам разлике,
нити сам јој давао мјеста у својој души. Да то није тако са
Дучићем, и са многим православним Србима, то сам
нажалост имао прилике да се освједочим, па ми је зато често
њихов национализам, уз изванредне одлике истрајности и
пожртвованог фанатизма, изгледао више сличан идеологији
какве конфесионалне скупине него вишем неком
национализму (у смислу онога код Нијемаца, или код других
народа са више конфесија). Мени се прије чини, да ми нисмо
продубли у унутарњем ни Исток ни Запад, па нас зато дијеле.
Ко буде разумио до краја, видјет ће да је једно, ма са које
стране почео. А у народном погледу, све што је аутентично
хрватско – ту се не може наћи разлике од српскога, нити у
аутентичко српскоме од хрватскога. Или, ако ко баш навлаш
хоће да тражи разлике, онда мора почети с оне стране гдје је
мање српско или с оне друге гдје је мање хрватско.
Не треба да кажем да не желим, нити се стидим, што
припадам католичкој конфесији. Али не само да не гледам
кроз њену призму на наше народне ствари, већ исто тако ни
на религијске; па је зато требало (прије више година) да
један Пијаде, по крви и религији Јеврејин, цијелом нашем
свијету – па и мени – открије, да су моје скулптуре, које сам
за вријеме рата радио из библијских предмета, специфично
католичке. Дучић томе прибраја и црквицу у Цавтату. Срео
сам, у вријеме рата, једнога кипара Енглеза, који ми је
причао да је прешао из протестантске вјере у католичанство,
јер да је то душевни услов да се може радити скулптура. Ја у
то наравно нисам вјеровао. Ну по Пијадиним изводима, и по
Дучићеву пристајању, дошло би се до истог закључка: да
само „католички човјек“ може правити скулптуру. Кад би
одиста било тако, у што ја још увијек не вјерујем, онда бих и
ја прешао на католичанство – да већ нисам католик!…
За историјску тачност тезе, да су се досељеници у Далмацију
из Босне и Херцеговине иселили као православни, те
сљедствено као Срби, па се после католичили и спољашње
заборавили српство – препуштам одговорност Дучићу, и
остављам историчарима (али не сепаратистичким), да о томе
расправљају. Али је општепознато да се је, нажалост, много
више Хрвата и католика и богумила иселило из Босне него
што их је прешло у Далмацију. А да није тачно, да други
„словенски живаљ“ није пјевао своје локалне владаре и
јунаке, свједоче за сваког сабране народне пјесме, а свједочи
и још увијек жива народна традиција. Не знам који би то био
негусларски живаљ поред „гусларског народа“ у
Херцеговини и Босни, кад чак и Дучићеви „Турци“ гуслају!
Ако он није био ни у једној хрватској сељачкој кући у тим
покрајинама, али ако је тек онако произвољно то устврдио,
то још не мијења факат који је обратан. Како ће Дучић
објаснити „гусларску традицију“ код муслимана у Босни,
која је за њега исто што и „немањићка“, кад је баш тај живаљ
старосједилац Босне, а будући да је примио ислам није
требао бјежати, и био је богумилски и није никад био
саставним дијелом немањићке државе ни православља?
Значи да имаде, срећом, нешто друго што све то веже и спаја,
још старије и јаче него што је „немањићка традиција!“ Да, ни
ја не признајем никакву посебност ни Далмације ни њена
народа, већ је то приморје Босне и Херцеговине; управо, то
је у југословенској историји, а по посебној историјској
прошлости и по народу и његовој свијести, и данас
најстарији дио хрватског народа или племена – то је Стара
Хрватска или Приморска Хрватска. У пјесми је допуштен
митос, али у фактима не. И онда, митос и мистификација
није једно те исто. Није било потребно дирати у мене Хрвата
у коме има једно и једнако срце за Србина требало је прије
показати срца и за Хрвата, или бар објективности.
Није мој посао, ни моја жеља, да расправљам племенске
ствари, противу чега се борим и радим од малих ногу. Али,
кад је већ Дучић узео мене за повод својој тези, која је и
племенска и шовинистичка, онда морам да му кажем, да сам
увијек био и јесам за равну мјеру. Као Вук Караџић, тако и
ви Дучићу, писали сте и пишете и говорите за мене мојим
хрватским језиком, као што ја за Вас Вашим српским – тај
факат треба да је у нашем сазнању, али исто тако и у
опхођењу. Ако ће Вас, или било кога, ово навести да и о
мојим косовским фигурама судите као Одавић, као што о
религиозним пристадосте судити као Пијаде – то је Ваша
ствар. Ја сам међутим Његошева мишљења, да „покољења
дјела суде“, и да је нас умјетника задатак да ширимо љубав и
слогу и оптимизам. Ослободисмо се робовања туђину; али
треба још да се ослободимо и наше нетрпељиве навике.
Драматична је додуше наша народна пјесма „Предраг и
Ненад“, али је подеснија Прерадовићева „Браћа“, за сваку
матер па и за Југославију.
ШТА ЈЕ МОДА
Мишљење великог југословенског песника г. Ј. Дучића

Мода је у природи човековој, јер мода не значи друго него

љубав за ново. Цео прогрес, то је инстинкт за ново, за
друкчије, које се инстинктивно сматра за боље него све друго
што је дотле постојало. Људи мењају земље, градове и
домове; мењају одела, књиге, чак и жене. Докле буде човека,
биће љубави за ново. И одиста, има пуно случајева да је ново
боље и савременије него старо: јер ново, то је нешто што је
већ постојало али са још нечим које га допуњује: ново
оружје, и системи пореза, и цело законодавство, то су докази
да се не може живети увек од нечег истог, и да постоји
усавршавање као закон у природи. Човек се стално развија и
природно је да се и сва његова дела развијају и усавршују.
Ово се тиче и моде у женском смислу речи. Али ако се мода
смењује оваквом брзином, томе су узроци различни: одвећ
чести додири у друштву, утакмица у богатству, и мешање
оног што је укусно са оним што је луксузно (а ово није једно
исто). Најзад, и што је најважније: утакмица великих
помодних радњи и њихово експлоатисање наших рђавих
инстинката.
Недељне илустрације, Београд, 1929, бр. 47.