Biblioteka Zodijak objavljuje dela i iza-

brane tekstove bez obzira na vreme nji-

hovog nastanka ako doprinose razvoju
savremene ljudske misli. Kao što ni sam
čovek nije jednostran, tako se ni Bi-
blioteka Zodijak ne ograničava samo na
jednu oblast aktivnosti ljudskog duha,
već prikazuje ljudsku misao u svoj raz-
novrsnosti njenih istraživačkih napora.
Kako nijedna ljudska zajednica nije vi-
še bespomoćno usamljena i izdvojena,
kako se na svim područjima ljudske de-
latnosti ostvaruje jedinstvo savremenog
Ćovečanstva i svet sve više teži da po-
stane nerazdvojna celina, tako se i Bi-
biioteka Zodijak obraća delima i auto-
rima svih vremena i svih naroda da bi
pružila panoramu svetskih ideja koje
zaokupljaju savremenog čoveka. Biblio-
teka Zodijak ne pravi razliku između
oprečnih shvatanja i ubeđenja, ona ne
daje prednost nijednom kulturnom kru-
gu, već podrazumeva da se kulture me-
đusobno prožimaju i da su one opšte
dobro i neotuđiva svojina svakog čo-
veka. Biblioteka Zodijak objavljuje đrev-
ne spise i dela najpozvanijih savremenih
autora o bitnim problemima ljudskog sa-
znanja iz oblasti filozofije, arhitekture,
likovnih umetnosti, pozorišta, filma i
televizije. Ona takođe objavljuje iza-
brane tekstove iz prirodnih nauka, koji
na dostupan način saopštavaju rezultate
savremenih istraživanja. Biblioteka Zo-
dijak uvrstiće u svoju seriju i ona
dela koja su plod mašte i neobičnog du-
ha ako svojim poetskim, misaonim i
buntovnim dejstvom imaju utlcaja ili su
simptomatična za sređinu i vreme kađa
su nastala.
 STIVEN VAJNBERG

PRVA
TRI MINUTA
savremeno shvatanje
o postanku svemira
Naslov originala:
Steven Weinberg
The first three minutes
A Modern View of the Origin of the Universe
© 1977 by Steven Weinberg I
 UZ OVO IZDANJE

Knjiga Stivena Vajnberga »Prva tri minuta« na

popularan način izlaže današnje shvatanje evolucije sve-
mira neposredno nakon »velikog praska« (big bang).
Možda vredi pomenuti da je autor ove knjige, zajedno
sa još dvojicom fizičara, pre par godina dobio Nobe-
lovu nagradu za jedno od najvećih dostignuća fizike
poslednjih decenija: objedinjavanje dveju fundamental-
nih interakcija, »slabe« i elektromagnetne. Reč je, da-
kle, o naučniku svetskog glasa, čija mišljenja treba pa-
žljivo saslušati.
Nećemo ovde podrobnije razmatrati detalje evolu-
cionog procesa nakon »velikog praska«, jer su oni iz-
vanredno izloženi u Vajnbergovoj knjizi. Zadržaćemo se
samo na problemu o kome se tamo malo govori: da li
»veliki prasak« zaista predstavlja apsolutni početak baš
svega što postoji — »stvaranje sveta« — ili se ipak mo-
že govoriti i o nekom stanju materije koje mu je pret-
hodilo?
Treba, pre svega, istaći da se savremena kosmolo-
gija zasniva na danas opšteprihvaćenoj teoriji gravita-
cije: Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Ova teo-
rija povezuje geometriju prostora i vremena sa raspo-
redom i kretanjem materije, o čemu ćemo nešto ka-
snije malo opširnije govoriti.

5
 Klasična (nerelativistička) mehanika zasnivala se na
apsolutnosti vremena, dok je Ajnštajn prvi sagledao
relativnost pojma istovremenosti dva događaja. Pret-
postavivši da se u svakom inercijalnom sistemu refe-
rencije (a to su takvi koordinatni sistemi u kojima va-
ži princip inercije) svetlost prostire konstantnom brzi-
nom, on je konstruisao jedinstveni prostorno-vremenski
četvorodimenzionalni kontinuum. Elementi ovog konti-
nuuma, događaji, određeni su svojim mestom i vreme-
nom u odnosu na neki inercijalni sistem referencije.
Vremenski interval između dva događaja ovde nije više
apsolutan, već samo takozvani »interval« (određena in-
varijantna kombinacija prostornog i vremenskog inter-
vala), a njegova podela na prostorni i vremenski deo
zavisi od sistema referencije. Tako su prostor i vreme
postali nerazdvojno spojeni, a to i jeste osnovno dosti-
gnuće Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti. U
prostorno-vremenskom kontinuumu istorija neke čestice
opisana je takozvanom »svetskom linijom«, skupom do-
gađaja koji se odnose na tu česticu. Važno je uočiti
da se već specijalna teorija relativnosti može shvatiti
kao geometrija skupa događaja.
Ova teorija, međutim, ima bitan nedostatak koji
je Ajnštajn veoma rano sagledao: ona ne uključuje
fenomen gravitacije, koji je u prirodi sasvim očevidan.
Genijalnom intuicijom Ajnštajn je otklonio ovaj ne-
dostatak, stvorivši svoju opštu teoriju relativnosti: teo-
riju prostora, vremena i gravitacije.
U opštoj teoriji relativnosti geometrija prostor-
-vremena više nije nezavisna od rasporeda i kretanja
materije koja sačinjava svemir. Diferencijalnim jedna-
činama, zajedno sa graničnim uslovima, ova teorija iz
rasporeda i kretanja materije određuje metričke, pro-
storno-vremenske relacije. Različiti rasporedi i kretanja
materije, formalno izraženi različitim vrednostima ta-
kozvanih tenzora energije-impulsa, određuju različita
prostorno-vremenska uređenja događaja.
Bitna je odlika ove teorije to, da je u njoj prostor-
-vreme (četvorodimenzionalni »prostor« u matematičkom
smislu) zakrivljen: masa tela, na primer zvezde, odre-
đuje intenzitet te zakrivljenosti. Ne ulazeći — iz oče-
vidnih razloga — u precizne matcmatičke formulacije,

6
 pokušaćemo da analogijama prikažemo šta se, zapravo,
ovim pojmom želi izraziti.
U ovu svrhu koristićemo kao model dvodimenzio-
nalnu površ, jer se ona lako može očigledno predstaviti.
Uzmimo ravan kao analogon prostor-vremenu specijalne
teorije relativnosti: u ravni važi Pitagorina teorema,
a zbir uglova trougla je 180°. Nasuprot tome, sfera je
primer zakrivljene površi: njena geometrija nije
euklidska, pa je, na primer zbir uglova trougla manji
od c-nog u ravni. Sfera je primer zatvorene zakrivljene
površi, jer idući okolo nje (recimo, putujući oko Zemlje)
vratićemo se na ono mesto odakle smo krenuli. Ali ima
i otvorenih zakrivljenih površi; takva je, sedlasta
površ: u njoj, naime, ima i takvlh linija koje se produ-
žuju u beskonačnost, dok u sfernoj površi takvih li--
nija nema. Na sedlastoj površi, opet, zbir uglova u
trouglu takođe se razlikuje od onog u ravni.
Cetvorodimenzionalni prostorno-vremenski kontinu-
um opšte teorije relativnosti takođe je zakrivljen, lokal-
no ili globalno. U prvom slučaju: Sunce, na primer, za-
krivljuje prostor-vreme oko sebe do te mere da se time
potpuno objašnjava kretanje planeta, bez pozivanja na
neku »silu gravitacije«, kao kod Njutna. Ako masa
zvezde premaša, otprilike, trostruku Sunčevu masu. za-
krivljenost prostor-vremena tolika je da nastaje crna
rupa (o tome je, u poslednje vreme, zaista mnogo pi-
sano).
U drugom slučaju: mase galaktika — za koje veru-
jemo da su ravnomerno raspoređene — izazivaju glo-
balnu zakrivljenost svemira. U knjizi se razmatra stan-
dardni model savremene kosmologije — Fridmanov
model. Tu imamo, u osnovi, dve mogućnosti: ili je
gustina materije dovc-ljno velika da zatvori trodimen-
zionalni svemirski prostor, ili nije. Ako jeste, onda sve-
mir polazi iz stanja beskonačne gustine, širi se do od-
ređene granice, pa se onda ponovc- skuplja u stanje
beskonačne gustine. Ako nije, svemir je otvoren i ne-
prestano se širi.
Fridmanov model karakteriše konačnost vremen-
skog intervala od »velikog praska« do danas. U njemu
materlja počinje postojanje u takozvanom singularitetu
(stanju beskonačne gustine). Svetske linije čestica ne

7
mogu se ekstrapolirati dalje u prošlost, tj. sve čestice
imaju konačnu istoriju. Dakle, opšta teorija relativnosti,
primenjena na standardni kosmološki model, navodi na
zaključak da svemir ima početak! Da li je takav za-
ključak zaista neizbežan?
Kritika može započeti već kod osnovne pretpostav-
ke standardnog Fridmanovog mođela: ravnomemog
rasporeda galaktika u prostoru. Otkud znamo da je ovo
istina?
Posmatranja pokazuju da je raspored materije oko
nas izotropan (isti u svim pravcima), ali homogenost
(ravnomernost rasporeda u svim tačkama prostora) ne
možemo neposredno proveriti. O tome zaključujemo tek
na osnovu dopunske pretpostavke: da je svemir prostor-
no izotropan oko svake svoje tačke, to jest da se mesto
gde se nalazimo ne razlikuje od ostalih. Ipak je ovo
samo pretpostavka, a ne i dokazana činjenica.
Cak i ako ne sumnjamo u ovu pretpostavku, još
uvek ostaje mogućnost da je opšta teorija relativnosti
samo specijalan slučaj neke još opštije teorije gravita-
cije. Zbilja, u novije vreme formulisana su neka uopšte-
nja teorije gravitacije koja daju izvesnu nadu da se
može izbeći globalni singularitet, to jest apsolutni po-
četak.
Na žalost, bitna teškoća svih ovakvih teorija i dalje
je drugi princip termodinamike. Kada se ovaj princip
formuliše u okviru opšte teorije relativnosti, kao što
je već odavno učinio Tolmen, lako je videti da osci-
latorni model svemira uopšte nije moguć! Ako entro-
pija svemira stalno raste onda se ni zatvoreni Fridma-
nov model ne može ciklično ponašati: i maksimalni
radijus, i trajanje zatvorenog svemira rastu iz »ciklusa«
u »ciklus«. Drugim rečima, čak i kada bi se singularitet
nekako mogao izbeći, još uvek bi drugi princip termodi-
namike — monotono povećanje entropije — onemogućio
periodično ponavljanje istorije svemira.
Vidimo bar nekoliko hipotetičnih izlaza iz takve si-
tuacije: 1. drugi princip termodinamike ne važi apso-
lutno, no samo lokalno, kako je to nekad zamišljao
Bolcman, pa se stoga ovaj princip i ne može primeniti
na svemir kao celinu; 2. postoji nekakav proces, o kome
zasad ništa ne znamo, takav da se sva informacija o

8
ranijem stanju svemira potpuno izgubi pri kontrakciji
u stanje maksimalne (ali konačne) gustine i prelazu u
novi ciklus.
Ne treba posebno isticati proizvoljnost ovih hipo-
teza; možda ih, ipak, vredi pomenuti, makar i kao logi-
čke mogućnosti.
Ako ništa od svega ovoga ne pomcgne, ostaje sle-
deća činjenica: pri velikim gustinama u blizini singula-
riteta mora se koristiti kvantna teorija gravitacije, a
ne klasična. I pored mnogih nastojanja, ni danas ne-
mamo definitivnu kvantnu teoriju gravitacije: sinteza
opšte teorije relativnosti i kvantne mehanike još uvek
nije u potpunosti ostvarena. Zato i ne znamo da li će
nas kvantna teorija gravitacije, kada najzad bude ko-
načno formulisana, osloboditi singulariteta ili ne. Prvar
još nepotpuna istraživanja daju izvesnu nadu, mada
ima i suprotnih indikacija.
Treba reći da primena kvantne teorije na svemir
kao celinu dovodi do ozbiljnih teškoća oko interpreta-
cije. Kvantna mehanika, za razliku od klasične, ne mo-
že odrediti kretanje nekog fizičkog sistema, već samo.
verovatnoću takvog kretanja. To se čini razmatranjem
takozvanog ansambla, beskonačnog skupa jednako pre-
pariranih sistema. Ako je svemir po definiciji sve ono
što postoji, teško je videti šta bi mogao značiti pojam
ansambla primenjen na ceo svemir. Osim toga, kvantna
kosmologija mogla bi, eventualno, pokazati da je sin-
gularitet malo verovatan, ali nikako i da je nemoguć;
to proizilazi iz probabilističkog karaktera kvantne teo-
rije.
Prihvatimo li ideju da kvantna kosmologija može
otkloniti singularitet klasične teorije — uz sve pome-
nute teškoće oko interpretacije — ostaje okolnost da
pri prelazima iz ciklusa u ciklus (kod zatvorenog Frid-
manovog modela) prostor i vreme gube svoje klasične-
osobine, pa se s pravom možemo upitati jesu li doga-
đaji u toj oblasti bilo kako metrički uređeni.
Vidimo da je uklanjanje prostorno-vremenskih sin-
gulariteta veoma teško, a možda i nedostižno. Zašto^
onda neki fizičari uporno žele da ih uklone? Zato što
u singularitetu zakoni fizike ne važe! Kako klasična,
tako i kvantna fizika pretpostavlja da je prostor-vreme

9-
->arena« događaja, to jest fizičkih procesa kojima se ba-
ve. Singularitet je van te arene, a time i van fizike.
Neki fizičari (npr. Meler) govorili su tim povodom
čak i o krizi fizike! Mada sve mogućnosti za eventual-
no uklanjanje singulariteta još nisu iscrpene, mora se
priznati da jasnog puta za to nema. Verovatno će ovaj
iproblem još dugo ostati nerešen.

Dr Đorđe Zivanović
 PREDGOVOR AUTORA

Povod za ovu knjigu bio je govor koji sam održao

na otvaranju Studentskog centra za nauku pri Harvard-
skom univerzitetu, novembra 1973. godine. Ervin Glajks,
predsednik i izdavač Basic Book Comp., čuo je o ovom
govoru od jednog našeg zajedničkog prijatelja, Danijela
Bela, i uporno me saletao da na osnovu njega napišem
knjigu.
U početku nisam bio oduševljen tom idejom. Iako
sam se s vremena na vreme bavio nekim problemima
iz kosmologije, moj rad se uglavnom odnosio na fiziku
„mikrosveta" — teoriju elementarnih čestica. Osim toga,
u fizici elementarnih čestica vladala je poslednjih neko-
liko godina neobično živa aktivnost, a ja sam već
provodio i suviše mnogo vremena pišući popularne član-
ke za različite časopise. Zbog toga sam veoma želeo da
se ponovo potpuno posvetim svom osnovnom oprede-
ljenju.
Međutim, otkrio sam da ne mogu da se oslobodim
ideje o knjizi o ranoj vasioni. Šta bi moglo da bude
zanimljivije od problema Postanka? Takođe, baš u ra-
noj vasioni, posebno u prvoj stotinki sekunde, problemi
teorije elementarnih čestica prepliću se s problemima
kosmologije. I najzad, sada je pravi trenutak da se piše
o ranoj vasioni. Jer baš u poslednjih desetak godina

11
 ___________________________________________

jedna teorija o razvoju događaja u ranoj vasioni postala

je opšteprihvaćena kao „standardni model“.
Zaista je vredno pažnje što smo u mogućnosti da
kažemo kako je vasiona izgledala na kraju prve sekunde
ili prvog minuta ili prve godine svog postojanja. Za
fizičara, pravo je zadovoljstvo što može da reši taj
problem i numerički, i kaže da su u tom i tom trenutku
temperatura i gustina i hemijski sastav vasione imali
tu i tu vrednost. Istina, mi nismo apsolutno sigurni dći
je sve baš tako bilo, ali je već dovoljno uzbudljivo to
što o tim stvarima možemo da govorimo sa bilo ka-
kvom sigurnošću. I baš to uzbuđenje je bilo ono što
sam želeo da prenesem čitaocu.
Dobro bi bilo da kažem kome je ova knjiga name-
njena. Pisao sam je za čitaoca koji je voljan da se
upusti u odgonetanje nekih određenih problema, ali nije
stručnjak ni za matematiku ni za fiziku. Iako sam mo-
rao da izložim neke prilično složene naučne ideje, u
knjizi se, sem aritmetike, ne koristi matematika i ne
pretpostavlja neko znanje (ili samo osnovno) iz fizike
ili astronomije. Pokušao sam da budem precizan u de-
finisanju naučnih pojmova kada ih prvi put uvodim,
a u dodatku sam priložio Glosar fizičkih i astronom-
skih pojmova. Gde god je to bilo moguće pisao sam
brojeve rečima, kao, na primer, ,,sto hiljada miliona“,
ne koristeći se uobičajenim naučnim načinom označi-
vanja : 1011.
Međutim, to ne znači da sam pokušao da napišem
laku knjigu. Kada pravnik piše za široku publiku, on
pretpostavlja da ona nije upoznata sa pojedinim zakon-
skim odredbama, ali se zbog toga ne ponaša prema njoj
snishodljivo. Želeo sam da postupim na isti način: pred-
stavio sam sebi čitaoca kao oštroumnog starog advokata
koji ne govori mojim jezikom, ali koji uprkos tome
očekuje da pre nego što donese svoj sud čuje dovoljno
ubedljive dokaze.
Za čitaoca koji želi da se upozna sa nekim od mate-
matičkih izvođenja koja leže u osnovi argumenata izne-
tih u ovoj knjizi, pripremio sam na kraju knjige Mate-
matički dodatak. Nivo matematike koja je ovde kori-
šćena čini ovaj Dodatak dostupnim svakome ko može
da se đački usredsredi na bilo koji fizički ili matema-

12
tički problem. Na sreću, najznačajniji proračuni u kos-
mologiji i jesu prilično jednostavni; samo na nekoliko
mesta javljaju se neki suptilniji detalji iz Opšte teorije
relativnosti ili nuklearne fizike. Citaoce koji žele da se
bave ovim pitanjima na višem naučnom nivou, upuću-
jemo na stručne studije (uključujući i radove autora
ove knjige) navedene u Literaturi predloženoj za čitanje.
Trebalo bi takođe da razjasnim koju sam oblast
nameravao da ova knjiga pokrije. Ovo sigurno nije knji-
ga o svim aspektima kosmologije. Postoji ,,klasičan“
aspekt ovog pitanja koji se uglavnom bavi strukturom
sadašnje vasione: tu spadaju rasprave o prirodi spiralnih
maglina van naše galaksije, otkriće crvenog pomaka
udaljenih galaksija i zavisnost ovog efekta od rastojanja,
opšti relativistički kosmološki modeli Ajnštajna, de Sitea,
Lemetra i Fridmana, itd. Ovaj kosmološki aspekt opisan
je veoma dobro u nekoliko izvrsnih knjiga i ja nisam
imao nameru da ga ovde još jednom iscrpno prikazujem.
Ova knjiga se bavi ranom vasionom, posebno jednim
novim shvatanjem o njoj, koje je posledica otkrića
kosmičkog mikrotalasnog šuma, 1965. godine.
Naravno, teorija o širenju vasione je bitan činilac
našeg sađašnjeg pogleda na ranu vasionu, pa sam bio
prisiljen da u Poglavlju II dam jedan kratak uvod u
ovaj ,,klasični“ aspekt kosmologije. Verujem da će taj
tekst, čak i čitaocu potpuno neupućenom u kosmologiju.
pružiti odgovarajuću osnovu za razumevanje nedavnih
saznanja u teoriji rane vasione, kojoj je posvećen pre-
ostali deo ove knjige. Ipak, čitalac koji želi da stekne
potpun uvid u kosmološke teorije starijeg datuma, treba
da se pozabavi knjigama navedenim u Literaturi.
S druge strane, nisam uspeo da pronađem dosledno
objašnjenje, s istorijske tačke gledišta, poslednjih kre-
tanja u kosmologiji. Zbog toga sam se osećao obave-
znim da lično izvršim neka istraživanja o ovom pitanju,
posebno u vezi s iznenađujućom činjenicom da traganje
za kosmičkim mikrotalasnim šumom nije počelo mnogo
pre 1965. godine. (Ovo pitanje je razmotreno u Poglav-
lju VI) To ne znači da smatram ovu knjigu konačnim
istorijskim pregledom tih kretanja — isuviše poštujem
napore i obazrivost, neophodne za prikazivanje pojedi-
nosti u istoriji nauke, da bih gajio bilo kakve iluzije

13
u tom pogledu. Štaviše, bio bih srećan ako bi neki
pravi istoričar nauke iskoristio ovu knjigu kao polaznu
tačku i napisao jednu iscrpnu istoriju kosmoloških istra-
živanja u toku poslednjih trideset godina.
Neizmerno sam zahvalan Ervinu Glajksu i Farelu
Filipsu iz Basic Book. Comp, na korisnim sugestijama
u toku pripreme ovog teksta za štampanje. Pri pisanju
ove knjige su mi, takođe, pomogli prijateljski saveti
mojih kolega fizičara i astronoma. Želim posebno da
se zahvalim na trudu oko čitanja i komentarisanja po-
jedinih delova ove knjige Ralfu Alferu, Bernardu Ber-
keu, Robertu Dajku, Džordžu Fildu, Gariju Fejnbergu,
Viljemu Fauleru, Robertu Hermanu, Fredu Hojlu, Dži-
mu Peblsu, Arno Penzisu, Bilu Presu, Edu Perslu i Ro-
bertu Vagoneru. Zahvalnost dugujem i Isaku Asimovu,
Bernardu Koenu, Marti Liler i Filipu Morisonu na sa-
vetima o nekim posebnim pitanjima. Posebno sam za-
hvalan Najdžiru Kolderu na čitanju prve verzije ruko-
pisa i znalačkim primedbama. Ne očekujem da je ova
knjiga bez grešaka i nejasnoća, ali sam siguran da je
u velikoj meri jasnija i preciznija nego što bi bila bez
ove nesebične pomoći koju sam imao sreće da dobijem.

Stiven Vajnberg

Kembridž, Masačusets
Juli 1976. godine
UVOD: DIV I KRAVA
Poreklo vasione objašnjeno je još u zbirci nordij-
skih mitova Mlađa Eda, koju je 1220. godine sakupio
islandski vlastelin Snori Sturleson. Na početku, kaže-
Eda, ne beše ništa. ,.Nije postojala Zemlja, ni Nebo
nije postojalo iznad nje, samo Bezdan beše, a ni vlati
trave“. Na severu i jugu od ničega pružale su se oblasti
leda i vatre, Niflhajm i Muspelhajm. Toplota Muspel-
hajma otopila je malo leda sa Niflhajma pa je iz kap-
ljica vode izrastao div Imer. Sta je taj Imer jeo? Pa,
izgleda, postojala je i krava — Audhumla. A šta je-
Audhumla jela? Pa, bilo je soli. I tako dalje, i tako-
dalje.
Ne želim da povredim bilo čija religiozna osećanja,
čak ni Vikinška, ali smatram da je pravo reći da ovo
nije baš ubedljiva slika o poreklu vasione. Cak i ako
zaboravimo da su ovo rekla-kazala dokazi, ova priča
postavlja isto toliko pitanja koliko daje odgovora, a
svaki novi odgovor ponovo komplikuje sam početak.
Ne možemo ni samo da se nasmejemo na ono o-
čemu Eda govori niti da se odreknemo kosmogonskih
razmišljanja: želja da se pronikne u istoriju vasione,
do njenog samog početka neodoljiva je. Od samih po-
četaka savremene nauke u 16. i 17. stoleću, fizičari i
astronomi se neprestano vraćaju na pitanje o poreklu
vasione.
Ova istraživanja su bila, međutim, na prilično lo-
šem glasu. Sećam se da je, pedesetih godina, u vreme

15
kada sam bio student i započinjao istraživački rad (ba-
veći se drugim problemima), vladalo mišljenje da je
proučavanje rane vasione nešto na šta jedan ugledan
naučnik ne bi trebalo da traći vreme. Ovakvo mišljenje
nije bilo ni bez osnova. Najveći deo istorije savremene
fizike i astronomije jednostavno nije imao odgovara-
juću eksperimentalnu i teorijsku osnovu na kojoj bi
mogla da se gradi istorija rane vasione.
Danas, i to baš u toku poslednje decenije, situacija
se promenila. Jedna teorija o ranoj vasioni postala je
toliko opšteprihvaćena da je astronomi često nazivaju
„standardnim modelom“. Ona se manje-više poklapa sa
onim što se ponekad naziva „teorijom velikog praska“
(big bang model), ali je mnogo određenija kad je reč
o sastavu vasione. Ta teorija o ranoj vasioni je i pred-
met ove knjige.
Da bismo lakše sagledali naš cilj, bilo bi korisno
da počnemo sa jednim kratkim pregledom razvoja rane
vasione, onako kako ga danas daje standardni model.
U sledećim poglavljima podrobno ćemo objasniti poje-
dinosti tog razvoja, kao i naše razloge za prihvatanje
standardnog modela.
U početku desila se eksplozija. Ne eksplozija nalik
na one koje poznajemo, koje počinju iz jednog odre-
đenog centra i šire se, gutajući sve veću i veću količinu
okolnog vazduha, već eksplozija koja se desila istovre-
meno svuda, ispunivši sav prostor od samog početka,
pri čemu su se čestice materije razletele na sve strane.
„Sav prostor“ u ovom kontekstu može da znači bilo
sav prostor u jednoj beskonačnoj vasioni, bilo sav pro-
stor u jednoj konačnoj vasioni, zakrivljenoj kao povr-
šina sfere. Ni jednu od ove dve mogućnosti nije lako
razumeti, ali to nije prepreka na našem putu; u slučaju
rane vasione, skoro da nema značaja da li je prostor
konačan ili beskonačan.
Otprilike u prvoj stotinki sekunde, najranijem vre-
menskom trenutku o kome možemo da govorimo sa bilo
kakvom sigurnošću, temperatura vasione je iznosila oko
jednu stotinu hiljada miliona stepeni (1011). To je mnogo
više nego temperatura u centru najtoplije zvezde, u
stvari toliko toplo da nijedna od komponenata obične
materije, molekuli, atomi ili čak jezgra atoma, nije
16
mogla da se održi na okupu. Umesto toga, materija koja
se razletela prilikom ove eksplozije sastojala se od raz-
ličitih vrsta takozvanih elementarnih čestica, koje su
predmet proučavanja savremene nuklearne fizike viso-
kih energija.
O ovim česticama često ćemo govoriti u ovoj knjizi
— za sada će biti dovoljno da navedemo one kojima je
rana vasiona najviše obilovala, a detaljnija objašnjenja
ostavimo za Poglavlja 3 i 4. Jedna od čestica, kojih je
bilo u velikoj meri, bio je elektron, negativno naelek-
trisana čestica, čije kretanje stvara tok električne struje
i koja čini spoljašnje delove atoma i molekula u vasioni
kakva je danas. Druga čestica, koje je takođe bilo u
izobilju u ranom stadijumu vasione, jeste pozitron, pozi-
tivno naelektrisana čestica, čija je masa brojno jednaka
masi elektrona. U današnjoj vasioni pozitrone srećemo
samo u visoko energetskim procesima u laboratorijama,
u nekim radioaktivnim procesima i nekim astronom-
skim fenomenima kao što su kosmički zraci i supemove,
ali u ranoj vasioni broj pozitrona je bio gotovo jednak
broju elektrona. Pored elektrona i pozitrona, približno
u istom broju bilo je i različitih vrsta neutrina, ,,sa-
blasnih“ čestica bez mase i naelektrisanja. Najzad, va-
siona je bila ispunjena svetlošću. Svetlost ne smemo da
razmatramo odvojeno od čestica — prema kvantnoj
teoriji svetlost se sastoji od čestica nulte mase i nultog
naelektrisanja, poznatih pod imenom fotoni. (Svaki put
kada neki atom iz vlakna naše sijalice pređe iz stanja
više energije u stanje niže energije, emituje se jedan
foton. Iz sijalice dolazi toliko veliki broj fotona da nam
se čini da se oni slivaju u neprekidni svetlosni snop,
ali pomoću fotoelektrične ćelije možemo da ,,izbrojimo“
fotone, jedan po jedan.) Svaki foton, zavisno od talasne
dužine svetlosti, nosi određenu količinu energije i odre-
đeni impuls. Da bismo opisali svetlost koja je ispu-
njavala ranu vasionu, možemo da kažemo da su broj
i srednja energija fotona bili otprilike isti kao kod elek-
trona, pozitrona ili neutrina.
Ove čestice — elektroni, pozitroni, neutrini, fotoni
— neprekidno su nastajale iz čiste energije i posle krat-
kog življenja, ponovo bivale anihilirane. Zbog toga nji-
hov broj nije bio unapred određen, već ga je određivala
2 Prva tri minuta
ravnoteža između procesa nastajanja i anihilacije. Iz
uslova te ravnoteže možemo da zaključimo da je gu-
stina kosmičke ,,kaše“ na temperaturi od jedne stotine
hiljada miliona stepeni bila oko četiri hiljade miliona
puta (4 X 109) veća od gustine vode. Takođe je posto-
jala i mala količina težih čestica, protona i neutrona,
koji u današnjoj vasioni čine sastojke atomskog jezgra.
(Protoni su pozitivno naelektrisani; neutroni su nešto
malo teži od protona i neutralni u električnom pogledu.)
Približno, jedan proton i jedan neutron bio je na svakih
hiljadu miliona elektrona, pozitrona, neutrina ili fotona.
Ovaj broj — hiljadu miliona fotona na jednu nuklearnu
česticu — bio je ona kritična veličina koja je morala
da se dobije iz astronomskih posmatranja da bi se po-
stavio standardni model. Otkriće mikrotalasnog kosmič-
kog šuma, o kome se govori u Poglavlju 3, u stvari
je predstavljalo merenje ove veličine.
Kako se eksplozija nastavljala, temperatura je
opadala, dostigavši trideset hiljada miliona stepeni
(3 X 1O10) posle otprilike jedne desetinke sekunde; de-
set hiljada miliona stepeni posle oko jedne sekunde i
tri hiljade miliona stepeni posle oko 14 sekundi. Tađa
je postalo dovoljno ,,hladno“ da su se elektroni i pozi-
troni mogli da anihiliraju brže nego što su mogli da
ponovo nastanu iz fotona i neutrina. Energija oslobo-
đena u ovom procesu anihilacije materije privremeno
je usporila brzinu kojom se vasiona hladila, ali je tem-
peratura i dalje padala, dostigavši najzad, pri kraju
prva tri minuta, hiljadu miliona stepeni. Tada su pro-
toni i neutroni mogli da počnu sa formiranjem slože-
nih jezgara, kao prvog, jezgra teškog vodonika (ili deu-
terijuma) koje se sastoji od jednog protona i jednog
neutrona. Pri tome je gustina još uvek bila dovoljno
velika (nešto malo manja od gustine vode), tako da su
ova laka jezgra mogla da se udruže u najstabilnije lako
jezgro — jezgro helijuma, koje se sastoji od dva pro-
tona i dva neutrona.
Pri kraju prva tri minuta sadržaj vasione činili su
najvećim delom svetlost, neutrini i antineutrini. Posto-
jala je, takođe, i izvesna mala količina nuklearnog ma-
terijala, koji je sada činilo oko 73 odsto vodonika i
27 odsto helijuma i isto tolika mala količina elektrona
zaostalih iz perioda elektron-pozitron anihilacije. Ova
materija je nastavila da se širi, postajući sve hladnija
i ređa. Mnogo kasnije, posle više stotina hiljada godina,
ona će se dovoljno ohladiti da bi se elektroni pridružili
jezgrima i formirali atome helijuma i vodonika. Tako
stvoreni gas će se, pod uticajem gravitacije, kondenzo-
vati i najzad formirati galaksije i zvezde današnje va-
sione. Međutim, sastojci od kojih će se zvezde formirati
biće baš oni nastali u toku prva tri minuta.
Standardni model, koji smo ovako u grubim crta-
ma opisali, nije teorija koja daje potpuno zadovoljava-
juću sliku o nastanku vasione. Kao i kod ,,Younger
Edda“ postoje izvesne neprijatne nejasnoće o samom
početku, otprilike o prvoj stotinki sekunde. Takođe, po-
stoji i ,,neprijatna“ potreba da se odrede početni uslovi,
posebno početni odnos (hiljadu miliona prema jedan)
fotona prema nuklearnim česticama. Voleli bismo da u
ovoj teoriji postoji više osećanja za logičku neizbežnost.
Na primer, jedna alternativna teorija koja s filo-
zofske tačke gledišta izgleda mnogo privlačnija, jeste
takozvani stacionarni model. Prema toj teoriji, koju su
četrdesetih godina ovog veka predložili Herman Bondi,
Tomas Gould i (u ncšto drukčijoj formulaciji) Fred
Hojl, vasiona je oduvek bila otprilike ista kao što je
danas. Pri širenju vasione neprekidno se stvara nova
količina materije i popunjava prostor između galaksija.
Na sva pitanja zašto je vasiona takva kakva jeste, mo-
guće je po ovoj teoriji odgovoriti da je to zato što je
to jedini način da ostane stalno ista. Tako je problem
rane vasione otklonjen: jednostavno, nije ni postojala
rana vasiona.
Kako je onda stvoren „standardni model“? I na koji
način je on potisnuo druge teorije, na primer, teoriju
o vasioni koja se ne menja? U pitanju je danak osnov-
nom zahtevu savremene astrofizike — zahtevu za objek-
tivnošću, koji je podstakao ovu potrebu za opštom usa-
glašenošću, i to ne pod uticajem astrofizičkih moćnika
ili filozofskih prednosti, već pod pritiskom empirijskih
činjenica.
U sledeća dva poglavlja biće opisana dva velika
otkrića, koja su rezultat astronomskih posmatranja i
koja su nas dovela do standardnog modela — otkriće
2’
19
da se galaksije udaljavaju jedna od druge i otkriće
slabog radio zračenja koje u vidu šuma ispunjava va-
sionu. To je prava poslastica za nekog istoričara na-
uke, puna pogrešnih početaka, propuštenih mogućnosti
i teorijskih predrasuda.
Na osnovu rezultata eksperimentalne kosmologije
(one koja počiva na astronomskim i astrofizičkim po-
smatranjima), pokušaću da sastavim deliće podataka i
načinim koherentnu sliku fizičkih uslova u ranoj va-
sioni. To će nas dovesti u položaj da ponovo, veoma
detaljno, prođemo prva tri minuta. U tu svrhu nam
najprihvatljiviji izgleda filmski prikaz: korak po korak,
sliku po sliku, posmatraćemo vasionu kako se širi, hladi
i zakuvava. Takođe ćemo pokušati da zavirimo malo
i u period još uvek obavijen velom tajne — u prvu
stotinku sekunde i pokušamo da odgovorimo šta se odi-
gralo pre toga.
Da li zaista možemo da verujemo u standardni
model? Da li će nova otkrića da obore i zamene stan-
dardni model nekom novom teorijom ili čak da ponovo
ožive model stacionarne vasione? Možda. Ne mogu da
poreknem osećanje nestvarnosti koje sam imao dok
sam pisao o prva tri minuta: kao da zaista znamo o
čemu govorimo.
Na kraju, čak i ako bude zamenjen, standardni
model će odigrati veoma značajnu ulogu u istoriji kos-
mologije. Danas se (iako uglavnom u toku poslednje
decenije) teorijske pretpostavke iz fizike i astronomije
proveravaju izvođenjem njihovih posledica u kontekstu
standardnog modela. Takođe je uobičajeno da se stan-
dardni model koristi kao teorijska osnova za pravdanje
programa astronomskih posmatranja. Tako, standardni
model predstavlja osnovni vid sporazumevanja koji
omogućava teoretičarima i eksperimentatorima da cene
rad onih drugih. I ako jednog dana standardni model
bude zamenjen nekom boljom teorijom, to će verovatno
biti rezultat astronomskih posmatranja i proračuna
podstaknutih upravo standardnim modelom.
U poslednjem poglavlju reći ću nešto o budućnosti
vasione. Ona može da nastavi da se neprestano širi,
postajući sve hladnija, praznija i beživotnija. Ili, može
da počne da se ponovo sabija, razbijajući galaksije,

20
zvezde, atome i atomska jezgra ponovo u njihove de-
love. Svi problemi s kojima se suočavamo kada poku-
šavamo da razumemo prva tri minuta, ponovo bi se
javili kada bismo pokušali da predvidimo događaje u
poslednja tri minuta.
II

ŠIRENJE VASIONE
Noćno nebo ostavlja snažan utisak o nepromenlji-
vosti vasione. Istina, oblaci plove, nebo se okreće oko
polarne zvezde, Mesec prolazi kroz svoje mene, planete
se kreću na zvezdanoj pozadini. Ali mi znamo da su
ovo samo lokalne pojave, koje su posledica kretanja
u našem Sunčevom sistemu. Iza planeta, zvezde izgle-
daju nepomične.
Ali, zvezde se, naravno, kreću brzinom do nekoliko
stotina kilometara u sekundi, pa tako jedna brza zvezda
može u toku jedne godine da pređe oko deset hiljada
miliona kilometara. Ovo je hiljadu puta manje od rasto-
janja i do najbližih zvezda; zato se položaj zvezda
na nebu menja veoma sporo. (Na primer, jedna rela-
tivno brza zvezda, poznata kao Barnardova zvezda, uda-
ljena je od nas oko 56 miliona miliona kilometara;
ona se duž linije vida kreće brzinom od oko 89 kilo-
metara u sekundi ili 2.8 hiljada miliona kilometara go-
dišnje — kao posledica toga njen položaj promeni se
u toku jedne godine za ugao negde oko 0.0029°.) To
pomeranje u vidljivom položaju nama bliskih zvezda
astronomi nazivaju „pravim kretanjem". Što se tiče
udaljenih zvezda, njihov položaj na nebu se menja
toliko sporo, da im se pravo kretanje ne može zapaziti
ni najstrpljivijim posmatranjem.
Sada ćemo videti da je ovaj utisak o nepromen-
ljivosti samo iluzija. Posmatranja o kojima ćemo govo-
riti u ovoj glavi otkrivaju da je vasiona u stanju snažne

22
 eksplozije, u kojoj se velika zvezdana ostrva — galak-
sije — udaljavaju jedna od druge brzinama koje se
približavaju brzini svetlosti. Štaviše, možemo izvršiti
ekstrapolaciju unazad kroz vreme i zaključiti da su u
određenom trenutku u prošlosti sve galaksije morale
biti mnogo bliže jedna drugoj — u stvari, toliko blizu
da ni galaksije, ni zvezde, pa čak ni atomi ni atomska
jezgra nisu mogli da postoje odvojeno jedni od drugih.
To je doba koje nazivamo „ranom vasionom“, što je
i predmet ove knjige.
Naše znanje o širenju vasione počiva isključivo na
činjenici da astronomi mogu da odrede kretanje nekog
svetlećeg tela duž linije vida mnogo preciznije nego
što mogu da odrede kretanje istog tela pod nekim pra-
vim uglom na liniju vida. Ovde se koristi jedna po-
znata osobina bilo kog oblika talasnog kretanja, po-
znata pod imenom Doplerov efekat. Kada posmatramo
zvučni ili svetlosni talas koji do nas stiže iz nepokret-
nog izvora, vreme koje naši instrumenti registruju iz-
među dolaska dva susedna talasna brega jednako je
vremenu između bregova talasa u trenutku napuštanja
izvora. Međutim, ako se izvor talasa kreće i udaljava od
nas, vreme koje protekne između dolaska dva susedna
talasna brega veće je od vremena koje protekne između
ova dva brega pri njihovom napuštanju izvora talasa,
jer svaki sledeći breg talasa prelazi do nas nešto veći
put od brega pre njega. Vreme koje razdvaja dva su-
sedna brega talasa jednako je količniku talasne dužine
i brzine talasa, pa nam izgleda da talas koji do nas
stiže od izvora koji se udaljava ima veću talasnu dužinu
nego talas koji stiže iz nepokretnog izvora. (Ovaj po-
rast talasne dužine dat je odnosom brzine kojom se
kreće izvor talasa prema brzini samog talasa, kao što
je pokazano u Matematičkom dodatku 1.) Slično, ako
se izvor talasa kreće ka nama, vreme između dolazaka
susednih bregova talasa do nas se smanjuje, jer svaki
sledeći breg prelazi kraće rastojanje, pa se čini da se
talasna dužina talasa smanjuje. To je kao kada bi sa
putovanja trgovački putnik slao pismo kući redovno
jedanput nedeljno: dok bi putovao od kuće ka cilju
putovanja svako sledeće pismo trebalo bi da putuje
nešto duže od prethodnog, pa bi pisma stizala nešto

23
ređe nego jedanput nedeljno; pri povratku kući, me-
đutim, svako sledeće njegovo pismo prelaziće kraći put
od prethodnog, pa će pisma stizati nešto češće nego
jedanput nedeljno.
Danas Doplerov efekat kod zvučnih talasa može
lako da se opazi — dovoljno je samo stati pored auto-
-puta da bi se zapazilo da zvuk motora nekog brzog
automobila ima viši ton (tj. kraću talasnu dužinu) dok
se auto približava nego dok se udaljaVa. Ovu pojavu
je prvi uočio 1842. godine (i kod zvučnih i kod svetlo-
snih talasa) Johan Kristian Dopler, profesor matematike
u Pragu. Doplerov efekat kod zvučnih talasa proverio
je holandski meteorolog Bojs-Balot, 1845. godine, jednim
divnim eksperimentom: kao pokretni izvor zvuka on
je koristio orkestar trubača, smeštenih u otvoreni va-
gon voza, koji je jurio kroz holandsku ravnicu blizu
Utrehte.
Dopler je smatrao da bi ovaj efekat mogao da
objasni razlike u boji zvezda. Svetlost koju emituju
zvezde koje se udaljavaju od Zemlje trebalo bi da bude
pomerena ka dužim talasnim dužinama, pa bi nam
ovakva zvezda izgledala crvena (budući da crvena sve-
tlost ima veću talasnu dužinu u odnosu na srednju
talasnu dužinu vidljive svetlosti). Slično, svetlost zvezda
koje se približavaju Zemlji trebalo bi da bude pome-
rena ka kraćim talasnim dužinama, pa bi ovakva zve-
zda mogla da nam izgleda neuobičajeno plava. Među-
tim, ubrzo su Bojs-Balot i drugi pokazali da Doplerov
efekat nema u suštini nikakve veze sa bojom zvezda —
istina je da se svetlost zvezde koja se udaljava od nas
pomera ka crvenom kraju vidljivog spektra, ali se isto-
vremeno deo nevidljivog ultraljubičastog zračenja zvezde
pomera ka plavom kraju vidljivog spektra, tako da se
u celini boja zvezde u stvari ne menja. Zvezde se raz-
likuju po boji prvenstveno zato što na njihovoj povr-
šini vladaju različite temperature.
Ipak, od 1868. godine, Doplerov efekat dobio je
ogroman značaj za astronomiju, kada je počeo da se
primenjuje za proučavanje linijskih spektara. Godine
1814. i 1815, minhenski optičar Jozef Franhofer otkrio
je, da kada sunčeva svetlost prođe kroz uzani prorez a
zatim kroz staklenu prizmu, na dobijenom se spektru

24
boja uočavaju stotine tamnih linija, od kojih svaka,
u stvari, predstavlja jedan lik proreza kroz koji je
svetlost prošla. [Neke od ovih linija je, još 1802. godine,
primetio Vilijam Hajd Volaston, ali tada nisu bile pa-
žljivije proučene.] Ove tamne linije su se uvek nalazile
na istim mestima u spektru i svaka je odgovarala jed-
noj određenoj talasnoj dužini svetlosti. Iste takve tamne
linije Franhofer je otkrio na istim mestima u spek-
trima Meseca i nekih sjajnih zvezda. Uskoro je shva-
ćeno da su one rezultat selektivne apsorpcije svetlosti
određenih talasnih dužina do koje dolazi pri prolasku
svetlosti emitovane sa vrele površine zvezde kroz njenu
hladniju spoljašnju atmosferu. Svaka linija je posledica
apsorpcije svetlosti od strane određenog hemijskog ele-
menta, pa je na taj način bilo moguće da se utvrdi
da su elementi na Suncu, na primer, natrijum, gvožđe,
magnezijum, kalcijum i hrom, isti kao oni nađeni na
Zemlji. (Danas znamo da talasne dužine ovih tamnih
linija odgovaraju talasnim dužinama fotona, pri kojima
on ima odgovarajuću energiju da prevede atom nekog
elementa iz stanja niže energije u jedno od njegovih
pobuđenih stanja.)
Godine 1868, Ser Viljem Hagins pokazao je da su
ove tamne linije u spektrima nekih sjajnijih zvezda
malo pomerene ka crvenom ili plavom kraju spektra
u odnosu na svoj položaj u Sunčevom spektru. On je
ovu pojavu tačno objasnio kao Doplerov pomak, od-
nosno posledicu kretanja date zvezde ka Zemlji ili od
nje. Na primer, talasna dužina svake tamne linije u
spektru zvezde Capella duža je od talasne dužine od-
govarajuće tamne linije u Sunčevom spektru negde za
0.01°/o; ovaj pomak ka crvenom kraju spektra ukazuje
da se Capella udaljava od nas brzinom koja iznosi oko
0.01% brzine svetlosti ili 30 kilometara u sekundi. U de-
cenijama koje su sledile, Doplerov efekat je korišćen
za merenje brzina Sunčevih protuberanci, dvojnih zve-
zda i Saturnovih prstenova.
Određivanje brzina pomoću Doplerovog pornaka je
u suštini veoma precizna metoda, jer se talasne dužine
spektralnih linija mogu da mere sa veoma velikom
tačnošću — nije ništa neobično da se tabelarne vred-
nosti talasnih dužina daju i sa osam značajnih cifara.

25
Ova tehnika zadržava isto tako svoju tačnost bez obzira
na udaljenost svetlosnog izvora, samo ako je posma-
trana zvezda dovoljno svetla u odnosu na noćno nebo
da bi spektralne linije mogle jasno da se uoče.
Brzine zvezda o kojima smo govorili na početku
ovog poglavlja određene su baš pomoću Doplerovog
efekta. On nam takođe daje i podatke o udaljenosti
nama bliskih zvezda; ako imamo neku predstavu o
pravcu kretanja zvezde, onda nam Doplerov pomak
omogućava da odredimo njenu brzinu normalno na li-
niju vida i duž nje, pa nam posmatranja kretanja
zvezde preko nebeskog svoda govore o njenoj udalje-
nosti od nas. Međutim, Doplerov efekat postao je zna-
čajan za kosmologiju tek onda kada su astronomi po-
čeli da proučavaju spektre objekata koji se nalaze na
mnogo većoj udaljenosti od vidljivih zvezda. Morao bih
prvo da kažem nešto o otkriću ovih objekata a onda
da se ponovo vratim na Doplerov efekat.
Počeli smo ovo poglavlje sa pogledom uprtim u
noćno nebo. Pored Meseca. zvezda i planeta, postoje
još dva objekta koja se vide na nebu, a od velikog
su značaja za kosmologiju.
Jedan od njih je toliko upadljiv i sjajan da se
ponekad vidi noću čak i u gradu, kroz izmaglicu zaga-
đene gradske atmosfere. To je svetla traka koja se
pruža u velikom luku preko nebeskog svoda, poznata
još iz drevnih vremena kao Mlečni put. Godine 1750,
engleski graditelj instrumenata Tomas Rajt izdao je iz-
vanrednu knjigu Originalna teorija ili nova hipoteza
o vasioni, u kojoj je izneo mišljenje da zvezde leže u
ravni jedne pljosnate ploče, oblika tocila, konačne deb-
Ijine, ali ogromne površine. Naš Sunčev sistem takođe
se nalazi u ravni ploče, pa nam se zbog toga nebo čini
mnogo svetlije kada posmatramo u ravni ploče nego
kada gledamo u bilo kom drugom pravcu. A to što
vidimo, to je Mlečni put.
Trebalo je da prođe mnogo vremena da Rajtova
teorija bude potvrđena. Danas se smatra da je Mlečni
put sačinjen od jednog pljosnatog zvezdanog diska,
prečnika oko 80 hiljada svetlosnih godina i debljine
oko 6 hiljada svetlosnih godina. On, takođe, sadrži i
jedan sferni zvezdani halo, prečnika skoro sto hiljada

26
svetlosnih godina. Njegova ukupna masa se obično pro-
cenjuje otprilike na 100 hiljada miliona Sunčevih masa,
ali neki astronomi smatraju da je masa koju sadrži
halo i veća. Sunčev sistem se nalazi nekih 30 hiljada
svetlosnih godina od centra diska, nešto ,,severnije“ od
centralne ravni diska. Disk se okreće, brzinom do 250
kilometara u sekundi i ima ogromne spiralne krake.
Sve u svemu, zaista veličanstven prizor, samo kada
bismo mogli da ga vidimo spolja! Citav ovaj sistem se
danas obično naziva Galaksija ili, posmatrano šire,
„naša galaksija“.
Drugi objekat na noćnom nebu, zanimljiv za kos-
mologiju, mnogo je manje upadljiv od Mlečnog puta.
U sazvežđu Andromeda postoji jedan magličasti pra-
men, koji nije lako uočiti, ali koji se jasno vidi za
vedrih noći, ako znate gde da ga tražite. Verovatno
prvi zapis o ovom objektu je onaj u Knjizi o zvezdama
stajačicama, spisku zvezda koji je 964. godine sastavio
persijski astronom Abdurahman Alsufi. On je pomenuti
objekat opisao kao „mali oblak“. S otkrićem teleskopa
pronalaženo je sve više ovakvih objekata, pa su astro-
nomi 17. i 18. veka ubrzo shvatili da ih ovi objekti
ometaju u istraživanju fenomena koji su im izgledali
zaista zanimljivi — kometa. S ciljem da sastavi spisak
objekata koje ne treba posmatrati dok se ,,love“ ko-
mete, Sarl Mesije, 1781. godine, izdao je svoj čuveni
katalog Magline i zvezdana jata. Astronomi još uvek
103 objekta na nebu označavaju brojevima kojima ih
je Mesijer označio u svom katalogu — tako je maglina
Andromeda označena sa M31, maglina Raka sa M1 itd.
Cak i u Mesijeovo vreme je bilo jasno da ovi
objekti nisu svi međusobno isti. Neki su očigledno jata
zvezda, kao Plejade (M45). Drugi su nepravilni oblaci
bleštavog gasa, često obojenog i često udruženog sa
jednom ili dve zvezde. kao što je maglina Diva (Velika
maglina) u Orionu (M42). Danas znamo da se obe ove
vrste objekata nalaze u našoj galaksiji i ne moramo
više da im poklanjamo pažnju.
Međutim, oko jednu trećinu objekata u Mesijeovom
katalogu činile su bele magline, prilično pravilnog elip-
tičnog oblika, od kojih je najistaknutija maglina An-
dromeda (M31). Kako su teleskopi usavršavani, otkri-

27
 veno je na hiljade ovakvih objekata. i krajem 19. veka
u nekima od njih identifikovani su i spiralni kraci
(među njima su bili M31 i M33). Ipak. ni najbolji
teleskopi 18. i 19. veka nisu mogli da razluče eliptične
ili spiralne magline u zvezde i njihova prava priroda
ostala je nerazjašnjena.
Izgleda da je Emanuel Kant prvi izneo pretpostavku
da su neke od maglina u stvari galaksije kao što je
naša. Prihvativši Rajtovu teoriju o Mlečnom putu, Kant
je 1755. godine, u svojoj Opštoj istoriji prirode i teo-
riji o nebu, izneo mišljenje da su magline ili ,.bar
jedna vrsta maglina“ u stvari oblika kružnog diska.
otprilike iste veličine kao što je naša galaksija. Magline
izgledaju eliptične jer se većina njih posmatra pod
određenim uglom i, naravno, blede su, budući da su
veoma daleko od nas.
Ideja o vasioni ispunjenoj galaksijama kao što je
naša postala je široko, iako ni u kom slučaju i opšte-
prihvaćena, početkom 19. veka. Ipak, ostala je otvorena
mogućnost da se ove spiralne i eliptične magline mogu
na kraju pokazati samo kao oblaci unutar naše galak-
sije, kao ostali objekti u Mesijeovom katalogu. Veliki
izvor zablude bila su otkrića zvezdanih eksplozija u
nekima od spiralnih maglina. Ako su ove magline za-
ista nezavisne galaksije, suviše udaljene od nas da
bismo u njima razlikovali pojedine zvezde, onda bi ove
eksplozije morale da budu neverovatno snažne da bismo
ih mogli opaziti na tako velikom rastojanju. U vezi
s tim, ne mogu da odolim da ne citiram jedan primer
naučne proze iz 19. veka. Godine 1893, engleski isto-
ričar astronomije Agnes Meri Klerk napisala je:

„Dobro poznata maglina Andromeda i velika spi-

rala u Canes Venatici („Lovački psi“) među zapaženi-
jim maglinama su koje daju kontinualan spektar; kao
opšte pravilo, zračenje svih ovakvih maglina, koje su
verovatno jata zvezda, nejasna zbog ogromnih razda-
Ijina na kojima se nalaze od nas, iste je vrste. Među-
tim, bilo bi veoma brzopleto stoga zaključiti da one
zaista i jesu skupine objekata nalik na Sunce. Neve-
rovatnost ovakvog zaključka potkrepila je i pojava
zvezdanih eksplozija u dvema od ovih maglina. u raz-

28
maku od četvrt veka. Jer, sigurno je, ma koliko uda-
ljene bile ove magline, da bi i zvezde u njima bile
podjednako daleke; zato, ako bi sastavni delovi mag-
lina bila sunca, neuporedivo veća nebeska tela prema
kojima bi njihovo slabo svetljenje bilo ništavno, ova
bi tela morala, kako to dokazuje gospodin Proktor, biti
takvog reda veličine da i sama mašta mora da ustukne
pred tom mogućnošću“.

Danas znamo da su ove zvezdane eksplozije zaista

bile takvog reda veličine ,,da i sama mašta mora da
ustukne pred tom mogućnošću“. To su bile supernove
— eksplozije u kojima svetlost jedne zvezde postaje po
intenzitetu gotovo jednaka svetlosti čitave galaksije.
Ali, to 1893. godine nije bilo poznato.
Pitanje prirode spiralnih i eliptičnih maglina nije
moglo biti rešeno bez nekog pouzdanog metoda za od-
ređivanje njihove udaljenosti. To je najzad bilo omo-
gućeno postavkom 100” teleskopa na Maunt Vilsonu,
u blizini Los Anđelesa. Godine 1923, Edvin Habl bio
je prvi put u mogućnosti da razluči pojedine zvezde u
maglini Andromeda. On je pronašao da se u spiralnim
kracima ove magline nalazi nekoliko promenljivih zve-
zda, sa sličnim periodom promene sjaja kakav ima jed-
na već proučena klasa zvezda u našoj galaksiji, poznatih
pod imenom cefeide — promenljive zvezde. Značaj ovog
otkrića bio je u tome što su deset godina ranije Hanri-
jeta Svon Levit i Harlou Saplej, sa Harvardske opser-
vatorije, pronašli odnos između zapaženih perioda pro-
mene cefeida i njihovog apsolutnog sjaja. (Apsolutni
sjaj je ukupna energija koju emituje neko astronomsko
telo u svim pravcima. Prividni sjaj je emitovana ener-
gija koja pada na kvadratni centimetar teleskopskog
ogledala. U stvari, subjektivni stepen sjaja astronomskih
objekata određuje pre vidljivi nego apsolutni sjaj. Na-
ravno, vidljivi sjaj ne zavisi samo od apsolutnog, već
i od rastojanja; tako, ako nam je poznat i apsolutni
i vidljivi sjaj nekog astronomskog tela, možemo izvesti
zaključak i o njegovoj udaljenosti.) Habl je, posmatra-
jući vidljivi sjaj cefeida u maglini Andromeda i pro-
cenjujući njihov apsolutni sjaj iz njihovog perioda, mo-
gao odmah da izračuna njihovu udaljenost, pa tako

29
Pravo kretanje Barnardove zvezde: Položaj Bamardove
zvezde (označena belom strelicom), prikazan na dvema fo-
tografijama, snimljenim u razmaku od 22 godine. Lako se
uočava promena u položaju Barnardove zvezde u odnosu
na svetlije zvezde u pozadini. Za te 22 godine, Barnardova
zvezda se pomerila za 3,7 lučnih minuta; stoga njeno „pravo
kretanje“ iznosi 0,17 lučnih minuta za godinu (Fot. Verkes
Observatory).
Mlečni put u sazvežđu Strelca: Fotografija prikazuje Mlečni
put u pravcu centra naše galaksije, u sazvežđu Strelca.
Spljoštenost galaksije je očigledna. Tamna područja u ravni
Mlečnog puta izranjaju iz oblaka prašine koji apsorbuju
svetlost zvezda iz pozadine (Fot. Hale Observatories).

31
Spiralna galaksija M104: To je džinovski sistem približno
od sto milijardi zvezda, veoma nalik na našu sopstvenu
galaksiju; udaljen od nas nekih 60 miliona svetlosnih go-
dina. Gledana iz našeg položaja, M104 izgleda kao oštrica
noža, sa jasno izraženim svetlim sferičnim halom i ravnim
diskom. Disk se uočava pomoću tamnih traka prašine, na-
lik na područja prašine u našoj galaksiji (vidi prethodnu
fotografiju). Fotografija je snimljena 15,6 milimetarskim te-
leskopom na Maunt Vilsonu, Kalifornija (Fot. Yerkes Ob-
servatorg).

32
Velika galaksija M31 u Andromedi: To je nama najbliža
velika galaksija. Dve svetle mrlje, gore desno i ispod
centra, dve su manje galaksije, NGC 205 i 221. koje u or-
biti drži gravitaciono polje M31. Ostale svetle tačke na
slici su objekti koji se nalaze u prednjem planu, zvezde
unutar naše galaksije koje leže između Zemlje i M31. Fo-
tografija je snimljena 13,5 milimetarskim teleskopom iz
Palomara (Fot. Hale Observatories).
Prva tri minuta
 JATO U UDALJENOST U
SAZVEŽĐU SVETLOSNIM CRVENI POMACI
GODINAMA

78,000,000

DEVICA 1,200 km/s

1,000,000,000

ELIKI MEDVED i5,ooo km/s

1,400,000,000

CORONA BOREALIS 22,000 km/s

Detalj iz galaksije Andromeda: Na slici je prikazan jedan 2,500,000,000

deo galaksije M31, koji odgovara donjem desnom uglu na
prethodnoj fotografiji. Snimljena je 26-milimetarskim tele-
skopom sa Mt. Vilsona, i ima dovoljnu rezoluciju da mogu VOLAR 39,000 km/s
da se uoče pojedine zvezde u spiralnim kracima M31. Pro-
učavanje ovakvih zvezda navelo je Habla da 1923. godine
zaključi da je M31 galaksija manje-više nalik na našu,
a ne samo jedan spoljašnji deo naše galaksije (Fot. Hale 3,960,000,000
Observatories).

HIDRA 6i,ooo km/s

Odnos između crvenog pomaka i rastojanja: Na slici je

prikazano pet svetlih galaksija iz pet jata galaksija, zajedno
sa svojim spektrima. Spektri ovih galaksija su u obliku
dugih, horizontalnih belih mrl’ja, koje preseca nekoliko
kratkih, tamnih vertikalnih linija. Svaki položaj u spektru
odgovara svetlosti određene talasne dužine koja dolazi od
date galaksije; tamne, vertikalne linije su posledica apsorp-
cije svetlosti u atmosferi zvezda ovih galaksija. (Svetle
vertikalne linije iznad i ispod svakog spektra samo su
standardni spektri za poređenje, superponirani na spektre
3*
35
galaksija da bi se lakše odredile talasne dužine.) Strelica
ispod svakog spektra pokazuje pomak dve specifićne ap-
sorpcione linije (H i K linije kalcijuma) u odnosu na njihov
normalni položaj, ka desnom (crvenom) kraju spektra. Ako
se interpretira pomoću Doplerovog efekta, crveni pomak
ovih apsorpcionih linija pokazuje opseg brzina od 1200
kilometara u sekundi za jato Device, do 61000 kilometara
u sekundi za jato Hidra. Ako je crveni pomak proporcio-
nalan rastojanju, onda to pokazuje da se ove galaksije u
odnosu na nas nalaze i u određenom (rastućem) opsegu
udaljenosti. (Rastojanja su u ovom slučaju izračunata na
osnovu vrednosti Hablove konstante od 15,3 kilometara u
sekundi za milion svetlosnih godina.) Ova interpretacija je
potvrđena i time što galaksije, sa porastom crvenog po-
maka, izgledaju sve manje i nejasnije (Fot. Hale Obser-
vatories).

i udaljenost magline Andromeda. Pri tome je koristio

prosto pravilo da je vidljivi sjaj upravo proporcionalan
apsolutnom sjaju i obrnuto proporcionalan kvadratu
rastojanja. On je zaključio da se maglina Andromeda
nalazi na udaljenosti od 900.000 svetlosnih godina ili
još deset puta više od najudaljenijih poznatih ob-
jekata u našoj galaksiji. Volter Bad i drugi, kasnije
su nekoliko puta ponovo određivali odnos period—sjaj
pa se sada udaljenost magline Andromeda procenjuje
na više od 2 miliona svetlosnih godina, ali je suštin i
bila jasna još 1923. godine — maglina Andromeda i
hiljade sličnih maglina su galaksije kao što je naša, na-
laze se na velikim udaljenostima od nas i ispunjavaju
vasionu u svim pravcima.
Cak i pre nego što je bila potvrđena prava priroda
maglina, astronomi su mogli da identifikuju linije u
njihovim spektrima kao linije u poznatim atomskim
spektrima. Međutim, u periodu od 1910. do 1920. go-
dine, Vesto Melvin Slifer iz Louvel opservatorije, otkrio
je da su spektralne linije mnogih maglina malo pome-
rene ka crvenom ili plavom kraju spektra. Ovi pomaci
su odmah bili interpretirani kao posledica Doplerovog
efekta, ukazujući na to da se magline kreću ka Zem-
lji ili od nje. Na primer, maglina Andromeda kreće
se ka Zemlji brzinom oko 300 kilometara u sekundi,
dok je za udaljena jata galaksija u sazvežđu Device
utvrđeno da se kreću od Zemlje, brzinom oko 1.000
kilometara u sekundi.

36
 U prvom trenutku se pomislilo da su u pitanju
samo relativne brzine, koje ukazuju na kretanje našeg
Sunčevog sistema kao pojedinim galaksijama ili od njih.
Međutim, ovo objašnjenje je ubrzo postalo neodrživo
kako je otkrivano sve više i više sve većih spektral-
nih pomaka, i to sve ka crvenom kraju spektra. Izgle-
dalo je, osim nekoliko bliskih suseda kao što je maglina
Andromeda, da se ostale galaksije udaljavaju od naše.
Naravno, to ne znači da naša galaksija ima bilo kakav
poseban, centralni položaj u vasioni. Štaviše, izgleda
da se celokupna vasiona nalazi u stanju eksplozije
u kome se galaksije međusobno udaljavaju.
Posle 1929. godine, kada je Habl objavio svoje
otkriće da se crveni pomaci galaksija povećavaju u
srazmeri sa njihovom udaljenošću, ovo tumačenje je
postalo opšteprihvaćeno. Značaj ovog podatka je u tome
što on potvrđuje ono što bi i trebalo predvideti prema
najjednostavnijoj mogućoj slici o kretanju materije u
vasioni koja se širi.
Intuitivno bismo očekivali da bi, u bilo kom datom
vremenskom trenutku, vasiona trebalo da izgleda ista
za posmatrače u svim tipičnim galaksijama, bez obzira
na pravac posmatranja (izraz ,,tipična“ galaksija kori-
stiću dalje da označim galaksije koje ne poseduju zna-
čajno sopstveno kretanje, već su jednostavno nošene
opštim kretanjem galaksija u vasioni). Ova hipoteza
izgleda toliko prirodna (bar od vremena Kopernika),
da ju je engleski astrofizičar Edvard Artur Miln na-
zvao Kosmološkim principom.
Primenjen na galaksije, Kosmološki princip kaže da
posmatrač, bez obzira na to u kojoj se tipičnoj galaksiji
on sam nalazi, viđi sve ostale galaksije kako se kreću
prema istom zakonu brzina. Direktna matematička po-
sledica ovog principa jeste da relativna brzina bilo
koje dve galaksije mora da bude proporcionalna nji-
hovom međusobnom rastojanju, baš kao što je i Habl
utvrdio.
Da bismo ovo ilustrovali posmatrajmo tri tipične
galaksije, A, B i C, koje se nalaze na istoj pravoj liniji
(vidi sl. 1). Pretpostavimo da je rastojanje između ga-
laksija A i B jednako rastojanju između galaksija B i
C. Kosmološki princip zahteva da, ma kolika bila brzina

37
brzine kako ih
vicli posmatrač

u galaksiji A

u galaksiji B

u galaksiji C *------ - <■---- • *—

Slika 1. Homogenost vasione i Hablov zakon. Na slici je

prikazan niz međusobno podjednako udaljenih galaksija
Z, A, B, C, D... Brzine merene iz galaksija A. B i C
označene su strelicama odgovarajuće dužine i pravca. Prin-
cip homogenosti zahteva da je brzina galaksije C onako
kako je vidi (meri) posmatrač iz galaksije B, jednaka brzini
galaksije B onako kako je vidi posmatrač iz galaksije A;
zbir ove dve brzine daje brzinu galaksije C onako kako
je vidi posmatrač iz galaksije A (odgovarajuća strelica je
dvostruko duža). Ako nastavimo dalje na ovaj način, do-
bićemo shemu brzina prikazanu na slici. Kao što se može
videti, brzine se pokoravaju Hablovom zakonu: brzina bilo
koje galaksije onako kako je vidi posmatrač iz bilo koje
druge galaksije je proporcionalna rastojanju između ovih
galaksija. To je jedina moguća shema brzina koja se slaže
sa principom homogenosti vasione.

galaksije B za posmatrača iz galaksije A, brzina galak-

sije C u odnosu na galaksiju B treba da bude ista.
Ali obratite pažnju da tada galaksija C, koja je dvo-
struko udaljenija od galaksije A nego galaksija B,
treba da se u odnosu na galaksiju A kreće dvostruko
brže od galaksije B. Bez obzira na to koliko još galak-
sija dodali ovom lancu, rezultat će uvek biti isti —
brzina recesije (udaljavanja) bilo koje galaksije u od-
nosu na bilo koju drugu galaksiju proporcionalna je
njihovom međusobnom rastojanju.
Kao što je čest slučaj u nauci, važi i obratno, pa
je Habl, otkrivši proporcionalnost između međusobnog
rastojanja galaksija i njihovih brzina recesije, indi-
rektno proverio i istinitost Kosmološkog principa. Ta
potvrda zadovoljava i s filozofske tačke gledišta: zbog
čega bi bilo koji deo vasione ili bilo koji pravac bio

38
različit od bilo kog drugog dela ili pravca? To nas
ponovo uverava da astronomi zaista posmatraju znatan
deo vasione, a ne samo lokalne pojave u njenom pro-
stranom kovitlacu. I obratno, možemo a priori prihva-
titi važenje Kosmološkog principa i odatle izvesti odnos
proporcionalnosti između rastojanja i brzina galaksija,
kako je to učinjeno u poslednjem paragrafu. Na taj
način. merenjem Doplerovog pomaka, što je relativno
jednostavno. možemo da procenimo udaljenost veoma
dalekih astronomskih objekata i njihove brzine.
Pored Doplerovog pomaka, Kosmološki princip ima
eksperimentalnu potvrdu i druge vrste. Ako uzmomo
u obzir izobličenja koja su posledica prisustva naše
galaksije i obližnjeg bogatog jata galaksija u sazvežđu
Device. vasiona izgleda potpuno izotropna. tj. izgleda
ista u svim pravcima. (Pojava mikrotalasnog kosmičkog
šuma, o kojoj se raspravlja u sledećoj glavi, to doka-
zuje još ubedljivije.) Međutim, još od vremena Koper-
nika naučili smo da se čuvamo pretpostavke da čove-
čanstvo u vasioni zauzima bilo kakav poseban položaj.
Zato, ako je vasiona izotropna tu oko nas, ona bi tre-
balo da bude izotropna i oko svake tipične galaksije.
Međutim, bilo koja tačka u vasioni može da se prevede
u bilo koju drugu tačku pomoću niza rotacija oko fik-
siranih centara (vidi sl. 2), što znači da ako je vasiona
izotropna oko svake tačke u vasioni, onda je ona ne-
minovno i homogena.
Pre nego što nastavimo, treba da Kosmološkom
principu postavimo i izvestan broj ograničenja. Prvo,
on očigledno ne važi u manjim razmerama — mi se
nalazimo u galaksiji koja pripada jednoj maloj lokalnoj
grupi galaksija (uključujući M31 i M33) koja, s druge
strane, leži u blizini ogromnog jata galaksija u sazvežđu
Device. U stvari, od 33 galaksije iz Mesijeovog kataloga,
gotovo polovina se nalazi u jednom malom delu neba:
u sazvežđu Device. Kosmološki princip, ako uopšte važi,
važi samo kada vasionu posmatramo u razmerama bar
kao što su rastojanja između jata galaksija ili u raz-
merama negde oko 100 miliona svetlosnih godina.
Postoji još jedno ograničenje. Pri izvođenju odnosa
proporcionalnosti između međusobnog rastojanja galak-
sija i njihovih brzina, pretpostavili smo da, ako je br-

39
zina galaksije C u odnosu na galaksiju B ista kao brzina
galaksije B u odnosu na galaksiju A, onda je brzina
galaksije C u odnosu na galaksiju A dvostruko veća
od brzine galaksije B. Ovo je veoma poznato pravilo
sabiranja brzina koje sigurno dobro funkcioniše za
relativno male brzine sa kojima se srećemo u svako-
dnevnom životu. Međutim, to pravilo ne može da važi
za brzine koje se približavaju brzini svetlosti (300.000
kilometara u sekundi), jer bismo inače, sabiranjem iz-
vesnog broja relativnih brzina, mogli da dostignemo
ukupnu brzinu koja bi bila veća od brzine svetlosti,
što se protivi Ajnštajnovoj Specijalnoj teoriji relativ-
nosti. Na primer, pravilo sabiranja brzina kaže: ako
putnik u avionu koji se kreće brzinom v — 3/4 c (c je
brzina svetlosti) ispali metak u pravcu kretanja, brzi-
nom takođe od v = 3/4 c, onda je brzina zrna u odnosu
na zemlju 1,5 c, što nije moguće. Da bi izbegla ovakve
probleme, Specijalna teorija relativnosti menja pravilo
o sabiranju brzina: brzina galaksija C u odnosu na
galaksiju A je, u stvari, nešto manja od zbira brzina
galaksije B u odnosu na galaksiju A i galaksije C u

galaksija 1

Slika 2. Izotropnost i nomogenost. Ako je vasiona izotropna

i oko galaksije 1 i oko galaksije 2, onda je ona i homo-
gena. Da bismo pokazali da su uslovi u dve proizvoljne
tačke A i B isti, povućićemo krug kroz tačku A sa galak-
sijom 1 kao centrom i krug kroz tačku B sa galaksijom 2
kao centrom. Uslov izotropnosti oko galaksije 1 zahteva da
uslovi u tački A i tački C (koja se nalazi na mestu pre-
seka ova dva kruga) budu isti. Slično, uslov izotropnosti
oko galaksije 2 zahteva da su uslovi u tački B i tački C
isti. Znači: uslovi i u tačkama A i B su takođe isti.

40
odnosu na galaksiju B, tako da bez obzira na to koliko
puta sabirali brzine, od kojih je svaka manja od brzine
svetlosti, nikada ne dobijamo brzinu veću od brzine
svetlosti.
Habl nije imao ovakvih problema 1929. godine: ni
jedna od galaksija koje je on proučavao nije se kretala
brzinom ni približnom brzini svetlosti. Ipak, kada kos-
molozi razmišljaju u okvirima karakterističnim za va-
sionu u celini, oni moraju, bar teorijski, da rade sa
brzinama koje su približne brzini svetlosti, odnosno da
se kreću u granicama Ajnštajnove Specijalne i Opšte
teorije relativnosti. Zaista, kada su posredi tako velika
rastojanja, sam koncept rastojanja postaje dvosmislen
i moramo da preciziramo da li mislimo na rastojanja
merena pomoću posmatranog sjaja zvezda ili pomoću
njihovog prečnika, ili posredno, preko ,,pravog“ kreta-
nja, ili na neki drugi način.
Vratimo se sada 1929. godini: Habl je procenio
udaljenost 18 galaksija pomoću vidljivog sjaja njihovih
najsjajnijih zvezda i uporedio dobijene vrednosti sa
odgovarajućim brzinama galaksija, određenim spektro-
skopskim putem. pomoću Doplerovog pomaka. On je
zaključio da postoji gotovo linearna zavisnost (tj. prosta
proporcionalnost) između brzina i udaljenosti galaksija.
U stvari, ako danas bacimo pogled na podatke koje
je Habl dobio, ostaćemo zbunjeni kako je uopšte na
osnovu njih mogao da dođe do pomenutog zaključka —
brzine galaksija izgledaju skoro nezavisne od njihove
udaljenosti, sa jedva izraženom tendencijom porasta
brzina sa udaljenošću. U stvari, ovde ne bi trebalo ni
očekivati bilo kakvu čvršću vezu između brzina i uda-
ljenosti — svih 18 pomenutih galaksija nalazi se suviše
blizu nas, nijedna nije dalja od jata Device. Teško je
oteti se utisku da je, oslanjajući se bilo na gore iznete
razloge ili na s tim u vezi teorijska razmatranja s ko-
jima ćemo se pozabaviti kasnije, Habl znao odgovor
koji je želeo da dobije.
Bilo kako bilo, situacija se do 1931. godine znatno
poboljšala i Habl je mogao da proveri odnos propor-
cionalnosti između brzina i udaljenosti na galaksijama
čije su brzine bile u opsegu do 20.000 kilometara u se-
kundi. Sa proračunima koje je tada bilo moguće izvesti,

41
on je zaključio da povećanje brzine iznosi 170 kilome-
tara u sekundi na svakih milion svetlosnih godina —
što znači da je galaksija koja se kreće brzinom od
20.000 kilometara u sekundi od nas udaljena 120 mi-
lionti svetlosnih godina. Ova cifra, porast brzine sa
rastojanjem, danas je opštepoznata kao „Hablova kon-
stanta“ (konstanta u smislu da je odnos proporcional-
nosti između brzine i rastojanja isti za sve galaksije
u datom vremenskom trenutku, ali, kao što ćemo videti,
ona se menja sa vremenom kako se vasiona razvija).
Od 1936. godine Habl je, zajedno sa stručnjakom
za spektroskopiju Miltonom Hamasonom, mogao da meri
udaljenost i brzinu jata galaksija Veliki Medved II.
Tom prilikom je pronađeno da se ovo jato udaljava od
•nas brzinom od 42.000 kilometara u sekundi, što iznosi
14 odsto od brzine svetlosti. Njegova udaljenost, tada
procenjena na 260 miliona svetlosnih godina, bila je
,,granica“ tadašnjih mogućnosti teleskopa na Maunt
Vilsonu, i Habl je morao da prekine sa daljim radom
na tome. Posle rata, postavljanjem većih teleskopa u
Palomaru i Mount Hamiltonu, Hablov program su pre-
uzeli drugi astronomi (Alan Sandidž i drugi) i nastavili
ga do današnjih dana.
Opšti zaključak koji može da se izvede iz svih
dosadašnjih posmatranja, koja su trajala pola veka,
jeste da se galaksije udaljavaju od nas, brzinama pro-
porcionainim njihovoj udaljenosti (bar kada su u pita-
nju brzine ne suviše približne brzini svetlosti). Naravno,
kako smo već naglasili kada smo diskutovali o Kosmo-
loškom principu, to ne znači da se mi nalazimo u bilo
kakvom posebnom položaju u vasioni: u svakorn paru,
galaksije se udaljavaju jedna od druge, relativnom brzi-
nom proporcionalnom njihovom međusobnom rastoja-
nju. Najznačajnija modifikacija prvobitnog Hablovog
zaključka je ponovna procena skale ekstragalaktičnih
razmera: delimično i kao rezultat rekalibracije Levit-
-Šaplejevog odnosa period—sjaj promenljivih zvezda
[koju su izvršili Volter Bad i drugi], sada se proce-
njuje da je udaljenost dalekih galaksija oko 10 puta
veća nego što se mislilo u Hablovo vreme. Danas se
smatra da Hablova konstanta iznosi samo oko 15 kilo-
metara u sekundi u milion svetlosnih godina.

•42
 Šta sve ovo govori o nastanku vasione? Ako se
galaksije udaljavaju jedna od druge, onda su one jed-
nom morale da budu bliže jedna drugoj. Odnosno, ako
je brzina galaksija konstantna, onda je vreme za koje
je bilo koji par galaksija dostigao sadašnje međusobno
rastojanje jednako tom rastojanju podeljenom sa nji-
hovom relativnom brzinom. Ali budući da je brzina
proporcionalna rastojanju, to vreme je isto za bilo koji
par galaksija — što znači da su sve galaksije u istom
trenutku u prošlosti morale da se nalaze jedna uz
drugu! Ako uzmemo da je vrednost Hablove konstante
15 kilometara u sekundi u milion svetlosnih godina,
vreme od kada su galaksije počele da se udaljavaju
jedna od druge bilo bi: milion svetlosnih godina pođe-
ljeno sa 15 kilometara u sekundi, odnosno 20 hiljada
miliona godina. Ovo vreme označićemo kao „karakte-
ristično vreme ekspanzije“ — ono je prosto jednako
recipročnoj vrednosti Hablove konstante. Prava starost
vasione je u stvari manja od ovog karakterističnog
vremena ekspanzije jer, kao što ćemo videti, galaksije
se ne kreću konstantnim brzinama, već kretanje uspo-
ravaju pod uticajem uzajamne gravitacije. Stoga, ako
je Hablova konstanta zaista 15 kilometara u sekundi
u milion svetlosnih godina, starost vasione mora da
bude manja od 20 hiljada miliona godina.
Ponekad, umesto svega ovoga, kratko kažemo da
se vasiona povećava. To ne znači da je vasiona i ogra-
ničena (konačna), iako lako može da bude. To samo
znači da se u bilo kom datom vremenskom periodu,
rastojanje između bilo kog para tipičnih galaksija po-
veća za isti iznos. U vremenskom intervalu koji je do-
voljno kratak da brzine galaksija ostaju približno kon-
stantne, porast rastojanja između dve tipične galaksije
biće dat proizvodom njihove relativne brzine i protek-
log vremena, odnosno, prema Hablovom zakonu, proiz-
vodom Hablove konstante, rastojanja i vremena. Tada
je odnos porasta rastojanja i samog rastojanja dat pro-
izvodom Hablove konstante i proteklog vremena, koji
je isti za bilo koji par galaksija. Na primer, u inter-
valu koji iznosi 1 odsto od karakterističnog vremena
ekspanzije (recipročne vrednosti Hablove konstante),
rastojanje svakog para tipičnih galaksija će se povećati

43
za 1 odsto. Slobodno govoreći, možemo reći da se va-
siona povećala za 1 odsto.
Ne bih želeo da stvorim utisak da je ova interpre-
tacija crvenog pomaka opšteprihvaćena. Mi u stvari ne
opažamo da se galaksije udaljavaju od nas; sigurni smo
samo da su linije u njihovim spektrima pomerene ka
crvenom kraju spektra, tj. ka dužim talasnim dužina-
ma. Ima uglednih astronoma koji sumnjaju da crveni
pomak ima bilo kakve veze za Doplerovim pomakom
ili sa širenjem vasione. Halton Arp iz Opservatorije Hejl,
na primer, naglasio je činjenicu da postoji grupa galak-
sija u kojima neke imaju veoma različitu vrednost crve-
nog pomaka od drugih — ako su ove grupe prava
fizička udruženja susednih galaksija, onda bi teško
mogle da imaju međusobno veoma različite brzine.
Marten Smit takođe je otkrio, 1963. godine, da jedna
klasa astronomskih objekata, koji imaju izgled zvezda,
ima ogromne crvene pomake, u nekim slučajevima i
iznad 300 odsto! Ako su ovi „kvazistelarni" objekti za-
ista toliko daleko kako na to ukazuju njihovi crveni
pomaci, onda bi oni morali da emituju ogromne koli-
čine energije da bi bili tako sjajni. Najzad, na zaista
velikim rastojanjima nije ni lako odrediti odnos brzine
i rastojanja.
Postoji ipak jedan nezavisan način da se potvrdi
da se galaksije zaista udaljavaju jedna od druge, kako
nam pokazuju njihovi crveni pomaci. Kao što smo vi-
deli, ova interpretacija crvenih pomaka podrazumeva
da je ekspanzija vasione počela pre nešto manje od
20 hiljada miliona godina. Ako možemo da pronađemo
bilo koji drugi dokaz da je vasiona zaista toliko stara,
potvrdićemo istovremeno i pretpostavku o njenom šire-
nju. U stvari, ima prilično dokaza da je naša galaksija
stara oko 10—15 hiljada miliona godina. Ova procena
se bazira na proceni količine različitih radioaktivnih
izotopa u zemlji (posebno izotopa urana U235 i U238),
kao i na rezultatima proračuna razvoja zvezda. Ne po-
stoji, naravno, direktna veza između stepena radi©-
aktivnosti ili evolucije zvezda i crvenog pomaka uda-
ljenih galaksija. tako da je opravdana pretpostavka da
starost vasione. izvedena iz Hablove konstante, zaista
označava ..pravi početak“.

44
 U vezi s tim, s istorijske tačke gledišta zanimljivo
je setiti se da se tridesetih i četrdesetih godina vero-
valo da je Hablova konstanta mnogo veća — oko 170
kilometara u sekundi u milion svetlosnih godina. Prema
tome bi trebalo da starost vasione bude milion svetlo-
snih godina podeljeno sa 170 kilometara u sekundi, što
iznosi oko 2000 miliona godina ili čak i manje, ako
se uzme u obzir gravitaciono kočenje galaksija. Ali još
od vremena kada je Lord Raterford proučavao radio-
aktivne pojave, dobro je poznato da je Zemlja mnogo
starija od 2 hiljade miliona godina; danas se smatra
da je Zemlja stara oko 4.600 miliona godina! Nevero-
vatno je da bi Zemlja mogla da bude starija od va-
sione, tako da su astronomi zaista bili prisiljeni da
sumnjaju da nam crveni pomak govori bilo šta o sta-
rosti vasione. Kao posledica ovog očiglednog paradoksa
nastale su neke od najgenijalnijih kosmoloških ideja iz
tridesetih i četrdesetih godina ovog veka, među njima
možda i teorija o stacionarnoj vasioni. Možda je i raz-
rešenje ovog paradoksa starosti vasione proširenjem
skale ekstragalaktičkih razmera pedesetih godina ovog
veka, bio osnovni preduslov za pojavu teorije „velikog
praska“, kao standardnog kosmološkog modela.
Slika vasione koju ovde razvijamo predstavlja u
stvari jedan roj galaksija koji se širi. Do sada je sve-
tlost za nas igrala samo ulogu „zvezdanog glasnika“,
koji nosi informaciju o udaljenosti i brzini galaksija.
Međutim, u ranoj vasioni vladali su kao što ćemo videti.
sasvim različiti uslovi: svetlost je tada činila bitan sa-
stojak vasione, dok materija samo zanemarljivu koli-
činu ,.zagađenja“. Zbog toga će nam kasnije koristiti
ako sada na drugi način izložimo ono što smo naučili
o crvenom pomaku: pomoću ponašanja svetlosnih talasa
u vasioni koja se širi.
Posmatrajmo jedan svetlosni talas na putu između
dve tipične galaksije. Rastojanje između galaksija jed-
nako je vremenu putovanja svetlosti puta brzina svetlo-
sti, dok je porast ovog rastojanja u toku putovanja
svetlosnog talasa jednak vremenu putovanja svetlosti
puta relativna brzina galaksija. Kada računamo frak-
cioni porast rastojanja (ili razdvajanja galaksija), delimo
porast rastojanja sa srednjom vrednošću tog rastojanja

45
 u toku porasta, pri čemu se iz izraza gubi vreme puto-
vanja svetlosti: frakcioni porast rastojanja između ovih
dvaju galaksija (pa stoga i između bilo koje dve tipične
galaksije) u toku određenog vremena koje svetlost pre-
lazi, jednak je samo odnosu relativne brzine galaksija
prema brzini svetlosti. Ali, kako smo ranije videli, ovaj
odnos takođe daje porast talasne dužine svetlosnog ta-
lasa u toku njegovog puta. Znači, talasna dužina bilo
kog svetlosnog talasa se povećava proporcionalno ra-
stojanju između tipičnih galaksija kako se vasiona širi.
Možemo da zamislimo kao da se, zbog širenja vasione,
breg talasa razvlači sve više i više. Iako naš dokaz
strogo važi samo za kratke vremenske intervale, ako
spojimo niz ovakvih kratkih intervala, možemo da za-
ključimo da važi i u opštem slučaju. Na primer, kada
posmatramo galaksiju 3C 295 i vidimo da su talasne
dužine linija u njenom spektru za 46 odsto veee od
talasnih dužina u našim tabelama, možemo da zaklju-
čimo da je vasiona sada za 46 odsto veća nego što je
bila kada je svetlost napustila galaksiju 3C 295.
Do sada smo se ovde bavili onim što fizičari nazi-
vaju ,,kinematikom“ — opisom kretanja, odvojeno od
delovanja bilo kakvih sila koje upravljaju tim kreta-
njem. Međutim, fizičari i astronomi već vekovima po-
kušavaju da razumeju i dinamiku vasione. Ovo je ne-
izbežno dovelo do proučavanja kosmološke uloge jedine
sile koja vlada između astronomskih tela — sile gravi-
tacije.
Kao što bi se moglo i očekivati, prvi koji se suočio
sa ovim problemom bio je Isak Njutn. U svojoj čuvcnoj
prepisci sa Ričardom Bentlijem, Njutn je priznao da, ako
bi materija vasione bila ravnomerno raspoređena u
jednom konačnom prostoru, onda bi ona težila da padne
ka centru tog prostora ,,i tamo formira jednu veliku
sfernu masu“. S druge strane. ako bi materija bila rav-
nomerno rasturena po beskrajnom prostoru, ne bi bilo
centra u koji bi mogla da padne. U tom slučaju ona
bi mogla da se skupi u beskonačan broj grudvi, rase-
janih po vasioni; Njutn je smatrao da bi na taj način
moglo čak da se objasni i poreklo Sunca i zvezda.
Teškoće koje se javljaju pri proučavanju dinamike
jednog beskonačnog medijuma su u priličnoj meri za-

46
ustavile dalja saznanja o ovom pitanju, sve do pojave
Opšte teorije relativnosti. Ovde nije mesto dti ona bude
objašnjena, a i inače pokazalo se da je manje značajna
za kosmologiju nego što se u prvom trenutku mislilo.
Dosta će biti da kažemo da je Albert Ajnštajn iskori-
stio matematiku ne-euklidske geometrije za opis feno-
mena gravitacije kao posledice zakrivljenosti prostora
i vremena. Godinu dana pošto je završio svoju Opštu
teoriju relativnosti, 1917, Ajnštajn je pokušao da nađe
neko rešenje svojih jednačina koje bi opisivalo geome-
triju prostor—vreme za celu vasionu. Sledeći ideje koje
su tada vladale u kosmologiji, Ajnštajn je posebno tra-
žio rešenje koje bi bilo homogeno, izotropno i, na ža-
lost, statično. Međutim, takvo rešenje nije moguće naći.
Da bi postavio model koji odgovara navedenim kosmo-
loškim pretpostavkama, bio je prisiljen da ,,osakati“
svoje jednačine uvođenjem jednog člana, takozvane kos-
mološke konstante, koji umnogome umanjuje eleganciju
njegove prvobitne teorije, ali koji je mogao da posluži
da uravnoteži privlačnu silu gravitacije na velikim ras-
tojanjima.
Ajnštajnov model vasione je zaista bio statičan i
nije mogao da predvidi fenomen crvenog pomaka. Iste
godine, 1917, holandski astronom V. de Site pronašao'
je drugo rešenje Ajnštajnove modifikovane teorije. Iako
je i to rešenje izgledalo statično i bilo zbog toga pri-
hvatljivo za kosmološke teorije toga doba, ono je imalo
jednu značajnu osobinu: predviđalo je pojavu crvenog
pomaka, proporcionalnog rastojanja! Evropski astronomi
tađa nisu bili upoznati sa činjenicom postojanja velikih
crvenih pomaka nekih maglina. Međutim, pri kraju
I svetskog rata, vesti o opažanju velikih crvenih po-
maka stigle su iz Amerike u Evropu i de Siteov model
je preko noći postao slavan. U stvari, 1922. godiner
kada je engleski astronom Artur Edington napisao prvu
sveobuhvatnu raspravu o Opštoj teoriji relativnosti, on
je podatke o crvenom pomaku analizirao u svetlu de
Siteovog modela. Sam Habl je rekao da je de Siteov
model bio taj koji je privukao pažnju astronoma na
značaj zavisnosti crvenog pomaka od rastojanja i da
je verovatno i on imao u podsvesti ovaj model kada

47
je 1929. godine, otkrio proporcionalnost između crvenog
pomaka i rastojanja.
Danas ovo naglašavanje de Siteovog modela izgleda
bespredmetno. Prvo, to uopšte i nije statičan model —
on samo tako izgleda zbog neuobičajenog načina na koji
su uvedene prostorne koordinate, ali se po njemu ras-
tojanje između ,,tipičnih“ posmatrača zaista povećava
sa vremenom, a to je baš ono što ima za posledicu po-
javu crvenog pomaka. Takođe, razlog zbog čega je u
de Siteovom modelu crveni pomak proporcionalan ras-
tojanju je to što on zadovoljava Kosmološki princip,
a kao što smo videli, u bilo lcojoj teoriji koja zadovo-
ljava ovaj princip očekuje se proporcionalnost između
relativne brzine i rastojanja.
U svakom slučaju, otkriće da se galaksije udalja-
vaju uskoro je pobudilo interes za kosmološke modele
koji su homogeni i izotropni, ali ne i statični. „Kosmo-
loška konstanta“ sada više nije bila potrebna u jedna-
činama gravitacionog polja i Ajnštajn je zažalio što je
uopšte uveo ovu promenu u svoje prvobitne jednačine.
Godine 1922, ruski matematičar Aleksandar Fridman
pronašao je opšte homogeno i izotropno rešenje prvo-
bitnih Ajnštajnovih jednačina. I baš je Fridmanov mo-
del. baziran na prvobitnim Ajnštajnovim jednačinama,
a ne Ajnštajnov ili de Siteov, pružio matematičku
osnovu za najveći broj savremenih kosmoloških teorija.
Fridmanov model daje dve mogućnosti. Ako je sred-
nja gustina materije u vasioni manja ili jednaka izve-
snoj kritičnoj vrednosti, onda vasiona mora da bude
prostorno beskonačna. U tom slučaju, sadašnje širenje
vasione će se nastaviti zauvek. S druge strane, ako
je gustina vasione veća od ove kritične vrednosti, onda
gravitaciono polje koje materija stvara, zakrivljuje va-
sionu ka unutra; ona je konačna, iako neograničena,
kao površina sfere. (To znači, ako krenemo na put u
vasionu po pravoj liniji, nećemo dostići neku granicu,
već ćemo se prosto vratiti nazad odakle smo i krenuli.)
U tom slučaju, gravitaciono polje je dovoljno snažno da
najzad zaustavi širenje vasione, tako da će se ona na
kraju sabiti nazad, do beskonačno velike gustine. Po-
mcnuta kritična gustina je proporcionalna kvadratu
Hablove konstante; za trenutno važeću vrednost Hab-

48
 love. konstante od 15 kilometara u sekundi u milion
svetlosnih godina, kritična gustina iznosi 5 X 10-30 gra-
ma po centimetru kubnom ili oko 3 atoma vodonika
na hiljadu litara prostora.
Kretanje bilo koje tipične galaksije u Fridmanovom
modelu je potpuno identično kretanju kamena bačenog
vertikalno naviše sa površine Zemlje. Ako se kamenu
saopšti dovoljna brzina ili, što se svodi na isto, ako je
masa Zemlje dovoljno mala, onda će kamen da se
postepeno usporava, ali će ipak pobeći u beskonačnost.
To odgovara slučaju kada je gustina vasione manja ođ
kritične gustine. S druge strane, ako kamen ne poseduje
dovoljnu brzinu, onda će se on podići do neke maksi-
malne visine i ponovo pasti na Zemlju — što, naravno,
odgovara slučaju kada je gustina vasione iznad kri-
tične gustine.
Ova analogija mislim da razjašnjava ,zbog čega nije
bilo moguće naći statična rešenja Ajnštajnovih jedna-
čina — možda i ne bismo bili suviše iznenađeni da vi-
dimo kamen kako se sam diže ili pada na površinu
Zemlje, ali teško da bismo očekivali da ga vidimo kako
nepomično visi u vazduhu. To nam takođe pomaže da
izbegnemo jednu uobičajenu pogrešnu predstavu o ši-
renju vasione. Galaksije se ne udaljavaju jedna od dru-
ge zato što ih na to tera neka tajanstvena sila, baš
kao što ni u našem primeru nije Zemlja ta koja od-
bacuje kamen uvis. Galaksije se udaljavaju jer su se
razletele na sve strane u nekoj vrsti eksplozije u pro-
šlosti.
Dvadesetih godina ovog veka to nije bilo shvaćeno,
ali se mnogi detalji iz Fridmanovog modela mogu kvan-
titativno da odrede koristeći ovu analogiju, bez pozi-
vania na Opštu teoriju relativnosti. Da bismo odredili
kretanje bilo koje tipične galaksije u odnosu na našu
sopstvenu, nacrtaćemo jednu sferu sa našom galaksi-
jom u centru i dotičnom galaksijom na površini sfere:
kretanje ove galaksije je potpuno isto kao što bi bilo
kada bi se masa vasione sastojala samo od materiie
unutar ove sfere, dok van sfere ne bi bilo ničega. Isto
bi bilo i kada bismo iskopali tunel duboko u zemljinu
unutrašnjost i posmatrali telo kako pada kroz tunel:
videli bismo da bi gravitaciono ubrzanje tela ka cen+ru

4 Prva tri minuta

49
Zemlje zavisilo samo od količine materije između centra
Zemlje i dubine našeg tunela, kao da se površina Zem-
lje nalazi u dubini našeg tunela. Ovaj značajan re-
zultat otelotvoren je u jednoj teoremi, koja važi i u
Njutnovoj i u Ajnštajnovoj teoriji gravitacije, a koja
govori o zavisnosti od sferne simetrije sistema koji

/
Slika 3. Birkhofova teorema i širenje vasione. Na slici je
prikazan izvestan broj galaksija zajedno sa njihovim brzi-
nama u odnosu na datu galaksiju G (brzane su označene
strelicama određenih dužina i pravaca). (U saglasnosti sa
Hablovim zakonom, brzine su proporcionalne rastojanju
pojedinih galaksija od galaksije G.) Birkhofova teorema
tvrdi da je, da bismo izračunali kretanje galaksije A u
odnosu na galaksiju G, potrebno uzeti u obzir samo masu
sadržanu unutar sfere opisane oko galaksije G kao centra,
pri čemu se galaksija A nalazi na površini ove sfere (pri-
kazana isprekidanom linijom). Ako galaksija A nije suviše
daleko od galaksije G, gravitaciono polje materije unutar
sfere biće umerene jačine i kretanje galaksije A će moći
da se izračuna na osnovu zakona Njutnove mehanike.

50
 proučavamo; opštu relativističku verziju ove teoreme
dokazao je američki matematičar G. D. Birkof, 1923.
godine, ali je njen značaj za kosmologiju bio shvaćen
tek decenijama kasnije.
Na sličan način možemo da izračunamo kritičnu
masu u Fridmanovom modelu (vidi sl. 3). Ako nacrtamo
sferu i smestimo se u njen centar, a neku udaljenu
galaksiju smestimo na površinu sfere, možemo, pomoću
mase galaksija koje se nalaze u sferi, da izračunamo
brzinu koju bi galaksija koja se nalazi na površini
sfere trebalo da ima da bi mogla da pobegne u bes-
konačnost. Može se pokazati da je ova brzina propor-
cionalna poluprečniku sfere — što je sfera masivnija
galaksija mora da ima veću brzinu da bi uspela da joj
pobegne. Ali, Hablov zakon nam kaže da je i stvarna
brzina neke galaksije na površini sfere proporcionalna
poluprečniku sfere, odnosno rastojanju od centra sfere
(tj. od naše galaksije). To znači da, iako brzina uzmaka
zavisi od poluprečnika sfere, odnos stvarne brzine, one
brzine koju galaksija ima prema njenoj brzini koju bi
trebalo da ima da bi napustila sferu, ne zavisi od veli-
čine sfere; taj odnos je isti za sve galaksije i isti je
bez obzira na to koju od njih uzmemo za centar naše
zamišljene sfere. Zavisno od vrednosti Hablove kon-
stante i kosmičke gustine, svaka galaksija koja se
kreće prema Hablovom zakonu, ili će da premaši kri-
tičnu brzinu i pobegne u beskonačnost, ili neće ni do-
stići kritičnu brzinu i pašće nazad u centar sfere u
nekom trenutku u budućnosti. Kritična gustina označava
baš onu vrednost kosmičke gustine pri kojoj je kritična
brzina svake galaksije jednaka brzini izraženoj pomoću
Hablovog zakona. Kritična gustina zavisi samo od Hab-
love konstante i pokazuje se da je ona prosto propor-
cionalna njenom kvadratu (vidi Matematički dodatak 2,
str. 171)
Potpuna zavisnost promene veličine vasione sa vre-
menom (tj., promena rastojanja između bilo koje dve
tipične galaksije sa vremenom) može da se izvede na
sličan način, ali su rezultati koji se dobijaju prilično
složeni (vidi sl. 4). Ipak, postoji i jedan prilično jedno-
stavan rezultat koji će nam kasnije koristiti. U ranoj
vasioni, veličina vasione se menjala kao stepena funk-
4*
51
cija vremena: i to kao 2/3 stepena funkcija, ako može
da se zanemari gustina zračenja, ili kao 1/2 stepena
funkcija, ako je gustina zračenja nadmašivala gustinu
materije (vidi Matematički dodatak 3 str. 173). Onaj
aspekt Fridmanovog kosmološkog modela koji ne može
da se razume bez Opšte teorije relativnosti je odnos
između gustine i geometrije — vasiona je otvorena i
beskonačna ili zatvorena i konačna, već prema tome
da li je brzina galaksija veća ili manja od kritične br-
zine.

Slika 4. Sirenje i sabijanje vasione. Na slici je prikazano

razdvajanje između tipičnih galaksija (u proizvoljnim jedi-
nicama) u funkciji vremena, za dva moguća kosmološka
modela. U slučaju „otvorene vasione", vasiona je besko-
načna, gustina vasione je manja od kritične vrednosti i
širenje će se, iako sve sporije i sporije, nastaviti zauvek.
U slučaju „zatvorene vasione“, vasiona je konačna, njena
gustina je veća od kritične gustine i širenje će najzad pre-
stati, ustupivši mesto sabijanju. Prikazane krive su izraču-
nate na osnovu Ajnštajnovih jednačina polja, bez kosmo-
loške konstante, za vasionu u kojoj materija dominira nad
zračenjem.

Jedan od načina da se utvrdi da li su brzine ga-

laksija veće ili nisu od kritične brzine jeste merenje
stepena njihovog usporavanja. Ako je ovo usporavanje
manje (ili veće) od određene vrednosti, onda je brzina
galaksija veća (ili manja) od kritične. U praksi, to znači
da moramo da odredimo zakrivljenost krive crveni po-

52
mak u funkciji rastojanja, za veoma udaljene galaksije
(vidi sl. 5). Kako idemo od gušće konačne vasione ka
manje gustoj beskonačnoj vasioni, zakrivljenost krive,
crveni pomak u funkciji rastojanja, za veoma velika

Slika 5. Crveni pomak u funkciji rastojanja. Na slici je pri-

kazan crveni pomak u funkciji rastojanja, za četiri moguće
kosmološke teorije. (Da budemo precizni, ovde je „rasto-
janje“, tzv. „rastojanje sjaja“ — rastojanje izračunato za
objekat poznatog apsolutnog sjaja, na osnovu astronomskih
merenja njegovog vidljivog sjaja.) Krive označene sa „gusti-
na dvostruko veća od kritične“, „kritična gustina“ i „nulta
gustina“, izračunate su po Fridmanovom modelu, kori-
šćenjem Ajnštajnovih jednačina polja za vasionu u kojoj
dominira materija, bez kosmološke konstante: one respek-
tivno odgovaraju zatvorenoj, malo otvorenoj i otvorenoj
vasioni (vidi sl. 4). Kriva označena sa „stacionamo stanje"
odnosi se na bilo koju teoriju po kojoj se izgled vasione
ne menja sa vremenom. Tekuća astronomska posmatranja
nisu u dobrom slaganju sa ovom krivom, ali ne mogu ni
da pruže definitivno rešenje o pitanju tri preostale moguć-
nosti, jer u slučaju teorija ne-stacionamog stanja, određi-
vanje rastojanja postaje vrlo problematično, zbog činjenice
o evoluciji gaiaksija. Sve krive su računate za slučaj
Hablove konstante od 15 kilometara u sekundi u milion
svetlosnih godina (što> odgovara karakterističnom vremenu
širenja od 20.000 miliona godina), ali mogu da se koriste
i za njene druge vrednosti, jednostavno ponovnim određi-
vanjem rastojanja na x-osi.

53
rastojanja, smanjuje se. Ispitivanje oblika krive crveni
pomak — rastojanje pri velikim rastojanjima se često
naziva i „Hablov program“.
Habl, Sendidž i, nedavno, i drugi, uložili su ogr»-
man napor u ovaj program. Rezultati su, na žalost,
do sada sasvim neubedljivi. Problem je u tome što je,
pri određivanju udaljenosti veoma dalekih galaksija,
nemoguće izabrati kao pokazatelje rastojanja cefeide —
promenljive zvezde ili najsjajnije zvezde; štaviše, rasto-
janje u ovom slučaju moramo da procenjujemo iz
vidljivog sjaja samih galaksija. Ali kako znamo da ga-
laksije koje posmatramo sve imaju isti apsolutni sjaj?
(Podsetimo se da je vidljivi sjaj izračena energija koja
stiže do nas po jedinici površine teleskopa, dok je apso-
lutni sjaj ukupna energija koju dati astronomski obje-
kat emituje u svim pravcima; vidljivi sjaj je propor-
cionalan apsolutnom sjaju i obrnuto proporcionalan
kvadratu rastojanja.) Tako ovaj metod selekcije nosi
u sebi veliku skrivenu opasnost — što posmatramo sve
udaljenije i udaljenije galaksije, težimo da izaberemo
one sa sve većim apsolutnim sjajem. Još veći problem
je evolucija galaksija. Kada posmatramo veoma uda-
ljene galaksije mi ih vidimo onakve kakve su bile pre
hiljadu miliona godina, kada su svetlosni zraci započeli
svoje putovanje ka nama. Ako su tipične galaksije tada
bile sjajnije nego sada, potcenićemo njihovu pravu uda-
Ijenost. Jedna mogućnost na koju su nedavno ukazali
J. P. Ostriker i S. D. Trimen iz Prinstona, jeste da se
veće galaksije razvijaju ne samo s razvojem njihovih
zvezda već i same halapljivo gutaju male susedne ga-
laksije! Na žalost, proći će još dugo vremena pre nego
što ćemo moći dti budemo sigurni da imamo odgova-
rajuće kvantitativno objašnjenje o različitim putevima
razvoja galaksija.
Najbolji zaključak koji danas možemo da izvučemo
iz Hablovog programa jeste da usporavanje udaljenih
galaksija izgleda prilično malo. To bi značilo da se one
kreću brzinom većom od kritične. odnosno da je va-
siona otvorena i da će nastaviti da se širi unedogled.
To se dobro slaže sa procenama kosmičke gustine;
gustina vidljive materije u galaksijama izgleda da iz-
nosi svega nekoliko procenata kritične gustine. Među-

54
tim, i to nije sigurno. Prema najnovijim procenama,
ukupna galaktička masa je veća. Takođe, kako je uka-
zao Džordž Fild sa Harvarda i neki drugi, možda još
postoji i neotkriveni međugalaktički gas jonizovanog
vodonika, koji bi mogao, zajedno sa ukupnom galaktič-
kom masom, da obezbedi kosmičkoj gustini kritičnu
vrednost.
Na sreću, da bi se doneli zaključci o početku va-
sione, nije potrebno doneti definitivnu odluku o pita-
njima koja se tiču geometrije vasione u najširim raz-
merama. Razlog je taj što vasiona ima neku vrstu
horizonta, koji se kad gledamo unazad brzo skuplja
ka njenom početku.
Nijedan signal ne može da putuje brzinom većom
od brzine svetlosti, tako da u bilo kom vremenskom
trenutku možemo da saznamo samo za događaje koji
se dešavaju dovoljno blizu, tako da je svetlosni zrak
imao vremena da stigne do nas u periodu od nastanka
vasione. Bilo koji događaj koji se desio van ovih gra-
nica (tj. na nekom većem rastojanju) ne bi do sada
mogao da ima efekta na nas — on je iza horizonta.
Ako je vasiona sada stara 10.000 miliona godina, hori-
zont se onda nalazi na udaljenosti od 30.000 miliona sve-
tlosnih godina. Ali, kada je vasiona bila stara samo ne-
koliko minuta, horizont je bio na rastojanju svega
nekoliko svetlosnih minuta — manje nego što iznosi
sadašnje rastojanje između Zemlje i Sunca. Istina je,
takođe, ako smo se složili da je rastojanje između bilo
koja dva astronomska tela bilo manje nego sada, da je
i cela vasiona tada bila manja. Ipak, kako gledamo
unazad ka samom početku, rastojanje do horizonta se
smanjuje brže nego veličina vasione. Veličina vasione
je proporcionalnti vremenu na stepen 1/2 ili 2/3 (vidi
Matematički dodatak 3, str. 173) dok je rastojanje do
horizonta direktno proporcionalno vremenu, pa za sve
ranija i ranija vremena, horizont okružuje sve manji
i manji deo vasione (vidi sl. 6).
Kao posledica ovog približavanja horizonta, između
zakrivljenosti vasione kako gledamo unazad ka početku
postoje sve manje i manje razlike. Tako, iako današnja
astronomska posmatranja i kosmološke teorije još nisu

55
Slika 6. Horizonti u vasioni koja se širi. Na slici je va-
siona prikazana kao sfera, u četiri trenutka, međusobno
odvojena jednakim vremenskim intervalima. ,,Horizont“ date
tačke P je rastojanje iza koga svetlosni signal ne bi imao
vremena da stigne do tačke P. Deo vasione ograničen hori-
zontom, prikazan je na slici neosenčenim delom sfere. Ra-
stojanje između tačke P i horizonta raste srazmerno vre-
menu. S druge strane, ,,poluprečnik“ vasione raste sraz-
merno kvadratnom korenu iz vremena, što odgovara slu-
čaju vasione u kojoj dominira zračenje. Kao posledica, što
dalje i dalje idemo u prošlost, horizont ograničava sve
manji i manji deo vasione.

otkrile veličinu vasione i njenu budućnost, one nam

pružaju prilično jasnu sliku njene prošlosti.
Astronomska posmatranja o kojima smo govorili u
ovom poglavlju otvorila su nam pogled na vasionu koja
je koliko velika, toliko i jednostavna. Vasiona se širi
izotropno i ravnomerno — posmatraču u svim tipičnim
galaksijama njeno širenje izgleda isto u svim pravcima.
Kako se vasiona širi, talasne dužine svetlosnih talasa se
produžavaju proporcionalno rastojanju između galak-

56
sija. Zato se veruje da ovo širenje nije posledica neke
vrste kosmičkog odbijanja, već samo efekat brzina koje
su galaksije stekle prilikom neke eksplozije u prošlosti.
Pod uticajem gravitacije galaksije se polako uspora-
vaju; usporavanje je sasvim malo, što ukazuje na to da
je i gustina materije u vasioni mala i da je stoga njeno
gravitaciono polje suviše slabo da bi učinilo vasionu
bilo prostorno konačnom ili izazvalo njeno sabijanje.
Naši proračuni nam dozvoljavaju da ekstrapolišemo ši-
renje vasione unazad kroz vreme i tvrdimo da je ova
ekspanzija morala da počne negde između 10.000 i
20.900 miliona godina unazad.
KOSMIČKI MIKROTALASNI ŠUM
Priča koju smo ispričali u prethodnom poglavlju
je jedna od onih koja bi se astronomima u prošlosti
učinila vrlo bliskom. Cak je i dekor poznat: veliki te-
leskopi okrenuti ka noćnom nebu, na planinskim vrho-
vima Kalifornije ili Perua, ili posmatrači koji golim
okom sa svojih osmatračnica „love Velikog Medveda“.
Ali, kao što sam već napomenuo, ova priča je ispričana
već mnogo puta ranije, i to često mnogo detaljnije.
Sada dolazimo do priče o jednoj drugoj astronomiji.
priče koja ne bi mogla da bude ispričana pre deset
godina. U njoj će biti reči ne o posmatranjima svetlo-
sti koju su emitovale u poslednjih nekoliko stotina mi-
liona godina galaksije manje ili više nalik na našu,
već o posmatranjima difuznog radio-šuma. zaostalog
iz vremena skoro samog početka vasione. I dekor se
pri tome takođe promenio — sada su to krovovi fakul-
teta i instituta za fiziku, baloni ili rakete izbačeni iz-
nad zemljine atmosfere i polja severnog Nju Džersija.
Godine 1964, u posedu Telefonske Bel laboratorije
nalazila se jedna neobična radio-antena na Kraford
Hilu, Holmdel, u Nju Džersiju. Antena je bila izrađena
s ciljem održavanja veze preko Ećho satelita, ali su je
njene karakteristike — reflektor od 6 metara u obliku
trube sa veoma malim šumom — činile instrumentom
od koga se u radio-astronomiji mnogo očekivalo. Dvo-
jica radio-astronoma, Arno A. Penzias i Robert V. Vil-
son, počeli su da koriste ovu antenu za merenja inten-
 ziteta radio-talasa emitovanih iz naše galaksije na veli-
kim galaktičkim širinama, tj. van ravni Mlečnog puta.
Ova vrsta merenja je veoma teška. Radio-talasi iz
naše galaksije, kao i iz najvećeg broja astronomskih
izvora, mogu se najbolje opisati kao neka vrsta šuma,
nalik na onaj koji čujemo iz radio-prijemnika za vreme
nepogoda sa grmljavinom. Ovaj radio-šum nije lako
razlikovati od neizbežnog električnog šuma, koji pro-
izvodi neuređeno kretanje elektrona u strukturi radio-
-antene i elektronskim kolima pojačavača, ili od radio-
-šuma koji antena prima iz Zemljine atmosfere. Među-
tim, kada se proučava neki relativno ,,mali“ izvor
radio-šuma, kao što su zvezde ili neke daleke galaksije,
ovaj problem nije suviše ozbiljan. U tom slučaju antena
može da se okreće između izvora radio-talasa i okolnog
nebeskog prostranstva; bilo kakav ,,lažan“ šum koji
dolazi iz strukture antene, pojačavačkih kola ili Zem-
ljine atmosfere biće otprilike isti bez obzira na to da
li je antena usmerena ka izvoru ili nebeskom prostran-
stvu, pa će se upoređivanjem ova dva merenja elimini-
sati. Međutim, Penzias i Vilson su imali nameru da
izmere radio-šum koji dolazi iz naše galaksije — u
stvari, od samog nebeskog prostranstva. Zato je bilo
od presudnog značaja da identifikuju svaki električni
šum koji je mogao da bude proizveden unutar njihovog
prijemnog sistema.
Prethodne provere ovog sistema su u stvari otkrile
nešto veći intenzitet šuma nego što bi mogao da se
uzme u obzir, ali se činilo da je to posledica nešto
jačeg električnog šuma u pojačavačkim kolima. Da bi
rešili ovaj i slične probleme, Penzias i Vilson su upo-
trebili uređaj poznat pod imenom ..hladno opterećenje“,
pri čemu je signal koji je dolazio iz antene upoređi-
van sa signalom iz jednog veštačkog izvora zračenja,
hlađenog tečnim helijumom, otprilike na 4 stepena iznad
apsolutne nule. Električni šum u pojačavačkim kolima
bi trebalo da bude isti u oba slučaja. da se poređenjem
oba signala eliminiše i tako omogući direktno merenje
signala iz antene. Uz ovakav postupak, zračenje koje
antena detektuje trebalo bi da se sastoji samo iz dopri-
nosa od strukture antene, Zemljine atmosfere i bilo ka-
kvih astronomskih izvora radio-talasa.

59
 Penzias i Vilson su očekivali da će struktura an-
tene da proizvodi samo neznatan električni šum. Ipak,
da bi proverili ovu pretpostavku, počeli su merenja pri
relativno kratkoj talasnoj dužini od 7,35 cm. pri kojoj
bi radio-šum iz naše galaksije trebalo da bude zanemar-
ljiv. Naravno, pri ovoj talasnoj dužini trebalo bi oče-
kivati izvestan radio-šum iz Zemljine atmosfere, ali bi
on imao karakterističnu zavisnost od pravca; bio bi pro-
porcionalan debljini atmosfere u pravcu u kome je an-
tena usmerena, i to manji ka zenitu a veći u pravcu
horizonta. Očekivalo se, posle oduzimanja ovog člana
sa karakterističnom zavisnošću od pravca, da antena
praktično ne bi trebalo da daje bilo kakav signal, što
bi potvrdilo da je električni šum proizveden unutar
same antene zaista zanemarljiv. Onda bi se nastavilo
sa proučavanjem radio-talasa iz same galaksije na jed-
noj većoj talasnoj dužini, oko 21 cm, pri kojoj se oče-
kivalo da intenzitet galaktičkog radio-šuma bude zna-
čajan (uzgred, radio-talasi talasnih dužiria od 7,35 cm
ili 21 cm, sve do 1 metra, poznati su kao „mikrotalasno
zračenje“, zato što su ove talasne dužine kraće od onih
iz VHF
* opsega, korišćenog kod radara na početku
drugog svetskog rata).
Na svoje iznenađenje, Penzias i Vilson su, u proleće
1964. godine, otkrili da na 7,35 cm primaju dosta jak
mikrotalasni šum, koji je bio nezavisan od pravca. Ta-
kođe su utvrdili da on ne zavisi od doba dana ili
godišnjeg doba. Nije izgledalo verovatno da bi ovaj
šum mogao da dolazi iz naše galaksije; da je to bio
slučaj, onda bi i velika galaksija M31 u maglini Andro-
meda, koja je najsličnija našoj, verovatno emitovala
signal značajnog intenziteta na 7,35 cm i taj mikrota-
lasni šum bi već sigurno bio otkriven. I iznad svega,
nezavisnost ovog mikrotalasnog šuma od pravca ukazi-
vala je da ovi radio-talasi, ako zaista postoje. ne stižu
iz Mlečnog puta, već iz nekog mnogo većeg dela va-
sione.
Naravno, bilo je potrebno da se utvrdi da li bi
sama antena ipak mogla da proizvodi veći šum nego
što se očekivalo. Znalo se, na primer. da se jedan par
golubova nastanio u grlu antene. Golubovi su bili
* Very High Frequency — Opseg visokih frekvencija (prev.).

60
uhvaćeni, poslati poštom u sedište Bel laboratorije,
oslobođeni, ponovo uhvaćeni u anteni u Holmdelu neko-
liko dana kasnije i, najzad, onemogućeni drastičnijim
metodama. Međutim, u toku svog stanovanja, golubovi
su grlo antene prevukli nečim što je Penzias delikatno
nazvao ,.beli dielektrički materijal“, a što je na sobnoj
temperaturi moglo da bude izvor električnog šuma.
Početkom 1965. godine, grlo antene je razmontirano i
očišćeno, ali se i pored toga i pored svih drugih napora,
nivo opaženog šuma samo neznatno smanjio. Ostalo je
pitanje: odakle dolazi ovaj mikrotalasni šum?
Jedan od numeričkih podataka kojim su Penzias
i Vilson raspolagali bio je intenzitet opaženog radio-
-šuma. U opisivanju ovog intenziteta oni su koristili
jezik uobičajen rneđu radio-inženjerima, ali se on u
ovom slučaju pokazao neočekivano relevantnim. Svako
telo na temperaturi iznad apsolutne nule emitovaće
određeni radio-šum, proizveden termalnim kretanjem
elektrona unutar tela. Unutar neke kutije sa neprozir-
nim zidovima, intenzitet ovog radio-šuma na bilo kojoj
talasnoj dužini zavisiće samo od temperature zidova
kutije — što je temperatura veća šum (zračenje) će biti
intenzivniji. Tako se intenzitet radio-šuma na datoj
talasnoj dužini može da opiše pomoću jedne „ekviva-
lentne temoerature“ — temperature zidova kutije u
kojoj bi taj radio-šum imao opaženi intenzitet. Na-
ravno. radio-teleskop nije termometar; on meri inten-
zitet radio-talasa preko slabih električnih struja koje
oni indukuju u strukturi antene. Kada radio-astronom
kaže da prima radio-šum sa takvom i takvom ekviva-
lentnom temperaturom, on samo misli da je to ona
temperatura neprozirne kutije u koju bi antena trebalo
da se stavi da bi se dobio opaženi intenzitet radio-
-šuma. Drugo pitanje je naravno da li se antena zaista
nalazi ili ne nalazi u jednoj takvoj kutiji.
(Da bih preduhitrio primedbe stručnjaka, napomi-
njem da radio inženjeri često opisuju intenzitet ra-
dio-šuma pomoću takozvane temperature antene, koja
se nešto razlikuje od gore opisane „ekvivalentne tem-
perature“. U slučaju talasnih dužina i intenziteta kojima
su se Penzias i Vilson bavili, ove dve definicije su prak-
tično iđentične.)

61
 Penzias i Vilson su otkrili da ekvivalentna tempe-
ratura radio-šuma koji primaju, iznosi oko 3.5 stepena
iznad apsolutne nule (ili, tačnije, između 2,5 i 4,5 ste-
pena iznad apsolutne nule). Temperature merene u ste-
penima, ali koje se odnose na apsolutnu nulu a ne na
tačku topljenja leda, izražavaju se kao „stepeni Kel-
vina“ (K). Znači, radio-šum koji su Penzias i Vilson
opazili, mogao bi da se opiše kao da ima ekvivalentnu
temperaturu od 3,5 stepena Kelvina ili kratko 3,5 K.
To je bilo mnogo više nego što se očekivalo, ali još
uvek veoma malo u apsolutnom iznosu, tako da nije
čudo što su se Penzias i Vilson pre nego što su ga
objavili premišljali izvesno vreme nad svojim rezulta-
tom. Sigurno je da nije odmah bilo jasno da je to
najznačajniji korak u kosmologiji od otkrića crvenog
pomaka.
Značenje ovog tajanstvenog mikrotalasnog šuma
uskoro je počelo da se razjašnjava, zahvaljujući radu
jednog „nevidljivog člana“ ovog tima astrofizičara. De-
silo se da je Penzias telefonirao svom kolegi Bernarđu
Berkeu sa Masačusets tehnološkog instituta, u vezi
s nekim drugim pitanjima. Berk je opet od jednog svog
kolege, Kena Ternera sa Karnegi instituta, čuo o pre-
davanju koje je na univerzitetu Džon Hopkins održao
mladi teoretičar iz Prinstona, P. J. E. Pebls. U svom
predavanju Pebls je izložio da bi trebalo da postoji
fon u vidu radio-šuma zaostao iz rane vasione, sa sa-
dašnjom ekvivalentnom temperaturom približno od 10 K.
Berk je već bio upoznat sa činjenicom da Penzias meri
temperature radio-šuma pomoću Bel antene u obliku
roga, pa je iskoristio pomenuti telefonski razgovor da
se raspita kako merenja napreduju. Penzias ga je oba-
vestio da se merenja odvijaju vrlo dobro, ali da postoji
nešto u rezultatima što ne razume. Berk mu je tada
nagovestio da bi fizičari iz Prinstona mogli da imaju
neke zanimljive ideje o tome šta je to što njegova
antena prima.
U svom predavanju i jednoj verziji članka napisa-
nog 1965. godine, Pebls se bavi zračenjem koje je
moglo da postoji u ranoj vasioni. ,,Zračenje“ je, naravno,
opšti naziv za elektromagnetne talase svih talasnih du-
žina — ne samo radio-talase već i infracrvenu svetlost,

62
 vidljivu svetlost, ultraljubičastu svetlost, X zrake i ve-
oma kratkotalasno zračenje pod imenom gama-zraci
(vidi tabelu na str. 156). Između ovih vrsta zračenja
ne postoje oštre granice: sa promenom talasne dužine,
jedna vrsta zračenja prelazi postepeno u drugu. Pebls.
je primetio: da nije bilo intenzivnog radijacionog fona
u toku prvih nekoliko minuta nastanka vasione, nu-
kleame reakcije bi se odvijale toliko brzo da bi se
veliki deo vodonika odmah ,,skuvao“ u teže elemente,
što protivureči činjenici da oko 3/4 sadašnje vasione
čini sam vodonik. Ove brze nuklearne reakcije mogle
su da budu sprečene samo ako je vasiona bila ispu-
njena zračenjem koje je imalo ogromnu ekvivalentnu
temperaturu pri veoma kratkim talasnim dužinama i
koje je moglo da rastura novonastala jezgra istom
brzinom kojom su se ona formirala.
Kasnije ćemo videti da bi ovo zračenje moglo da
preživi širenje vasione koje je potom sledilo, ali da bi
njegova ekvivalentna temperatura nastavila da opada
kako se vasiona širila, i to obrnuto proporcionalno sa
veličinom vasione. (Videćemo, takođe, da je to u stvari
efekat crvenog pomaka o kome smo raspravljali u II
poglavlju). Iz ovog sledi da bi trebalo, takođe, da i
sadašnja vasiona bude ispunjena zračenjem, ali sa ekvi-
valentnom temperaturom mnogo nižom od one u prvih
nekoliko minuta. Pebls je procenio: da bi ovaj radija-
cioni fon mogao da održi proizvodnju helijuma i težih
elemenata u prvih nekoliko minuta u poznatim grani-
cama, on mora đa je bio takvog intenziteta da bi nje-
gova sadašnja temperatura trebalo da iznosi bar 10 ste-
peni Kelvina.
Cifra od 10 K je bila prilično visoka i uskoro su
Pebls i ostali izvršili detaljnije i tačnije proračune,
(o tome će biti reči u V poglavlju). Peblsov članak u
stvari nikad nije bio objavljen u svojoj prvobitnoj ver-
ziji. Ipak, njegov zaključak je u suštini bio tačan: iz
opažene količine vodonika, možemo da zaključimo da
je vasiona u prvih nekoliko minuta morala da bude
ispunjena ogromnom količinom zračenja, koje je moglo
da spreči nastanak suviše velike količine težih eleme-
nata; širenje vasione koje je potom sledilo snizilo je
ekvivalentnu temperaturu ovog zračenja na nekoliko

63
stepeni Kelvina, tako da se ono sada javlja u vidu
radio-šuma, stižući do nas iz svih pravaca. To je odmah
izgledalo kao prirodno objašnjenje Penziasovog i Vil-
sonovog otkrića. U izvesnom smislu, antena u Holm-
dejlu i jeste u kutiji — ta kutija je u stvari cela va-
siona. Ipak, ekvivalentna temperatura koju antena de-
tektuje nije temperatura sadašnje vasione, već tempe-
ratura koju je vasiona imala mnogo pre, smanjena sraz-
merno ogromnom širenju koje je ona od tada pretrpela.
Peblsov rad je bio poslednji u dugom nizu sličnih
kosmoloških razmišljanja. U stvari, krajem četrdesetih
godina, Džordž Gamou i njegovi saradnici Ralf Alfer
i Robert Herman razvili su teoriju „velikog praska“.
a 1948. godine, Alfer i Herman su na osnovu nje pred-
videli postojanje radijacionog fona sa sadašnjom tem-
peraturom od 5 K. Slične proračune su 1964. nezavisno
jedan od drugog izveli Ya. B. Zeldovič, u Sovjetskom
Savezu, i Fred Hojl i R. J. Tejlor, u Engleskoj. U po-
četku timovi u Bel Laboratoriji i u Prinstonu nisu bili
upoznati sa ovim radovima, pa oni nisu stvarno uticali
na otkriće radijacionog fona. (Tako možemo sačekati i
tek se u VI poglavlju njima detaljnije pozabaviti. Na
istom mestu ćemo se takođe pozabaviti i istorijskim
pitanjem zbog čega ni jedan od pomenutih teorijskih
radova nije podstakao traganje za kosmičkim mikro-
talasnim šumom.)
Peblsov proračun iz 1965. godine bio je. u stvari.
podstaknut idejama eksperimentalnog fizičara iz Prins-
tona, Roberta Dajka. (Između ostalog, Dajk je izumi-
telj nekih od osnovnih mikrotalasnih tehnika, koje se
koriste u radio-astronomiji.) Negde 1964. godine, Dajk
je počeo da se pita ne bi li moglo da postoji neko
zračenje zaostalo iz perioda vrele i guste vasione. do-
stupno posmatranjima. Dajkova razmišljanja su se za-
snivala na teoriji o pulsirajućoj vasioni, na koju ćemo
se vratiti na kraju ove knjige. On očigledno nije oče-
kivao ništa određeno u vezi s temperaturom ovog zra-
čenja, ali je shvatio suštinu problema — da postoji
nešto za čim vredi tragati. Dajk je predložio P. G. Rolu
i D. T. Vilkinsonu da započnu traganje za ovim mikro-
talasnim šumom i oni su krenuli sa montiranjem jedne
male niskošumne antene na krovu Fizičke laboratorije

■64
Palmer u Prinstonu. (U ovu svrhu nije potrebno ko-
ristiti veliki radio-teleskop, jer ovo zračenje dolazi iz
svih pravaca, tako da se bolje usmerenom antenom ni-
šta bitno ne postiže.)
Pre nego što su Dajk, Rol i Vilkinson mogli da
završe svoja merenja, Dajk je telefonom razgovarao
sa Penziasom, koji je neposredno pre toga bio od Berkea
obavešten o Peblsovom radu. Tom prilikom su odlučili
da zajedno u Astrophysical Journal-u objave rado-
ve, u kojima bi Penzias i Vilson izneli rezultate svo-
jih posmatranja, a Dajk, Pebls, Rol i Vilkinson svoju
kosmološku interpretaciju. Penzias i Vilson, još uvek
veoma oprezni, dali su svom članku skroman naziv
„Merenja temperature antene pri 4080 MHz“. (Antena
je bila podešena na frekvencu 4080 MHz ili 4080 mi-
liona herca. što odgovara talasnoj dužini od 4,35 cm.)
Oni su jednostavno objavili da su „merenja efektivne
zenitne temperature šuma ... dala vrednost negde oko
3,5 K veću nego što se očekivalo“ i izbegli pri tom da
pomenu bilo kakvo kosmološko tumačenje, sem pri-
medbe ,,da je jedno od mogućih objašnjenja za ovu
opaženu višu temperaturu šuma ono koje su izneli Dajk.
Pebls, Rol i Vilkinson u svom pismu uredništvu u ovom
broju“.
Da li je mikrotalasno zračenje koje su Penzias i
Vilson otkrili zaista zaostalo iz perioda nastanka va-
sione? Pre nego što nastavimo da se bavimo eksperi-
mentima koji su od 1965. godine naovamo izvedeni
radi rešavanja ovog pitanja. potrebno je da se prvo
zapitamo šta očekujemo: koje su opšte osobine zračenja
koje bi trebalo da ispunjava vasionu, ako su trenutne
kosmološke ideje tačne? Ovo pitanje nas navodi na
razmišljanje o tome šta se dešavalo sa zračenjem pri
širenju vasione, ne samo u periodu nukleosinteze već
i u eonima koji su od tada protekli.
Sada treba da napustimo klasičnu predstavu o zra-
čenju kao elektromagnetnim talasima koju smo do sada
koristili i usvojimo savremenije ,,kvantno“ gledište da
se zračenje sastoji od čestica poznatih pod imenom
fotoni. Svetlosni talas sadrži ogroman broj fotona koji
putuju zajedno, ali ako bismo veoma precizno merili
energiju koju sobom nosi niz talasa, otkrili bismo da
5 Prva tri minuta
65
Eunčzv spektar: Fotogralija prikazuje sunčevu svetlost, raz-
loženu na njene različite talasne dužine, pomoću 1,2-me-
tarskog fokusnog spektrografa. U srednjem, intenzitet pri
različitim talasnim dužinama je otprilike isti kao da svetlost
emituje bilo koje apsolutno neprozirno (,,crno“) telo, na
temperaturi od 5800 K. Ipak, vertikalne, tamne „Fran-
hoferove“ linije u spektru, ukazuju na to da je svetlost
sa Sunčeve površine apsorbovao jedan relativno hladan i
delimično proziran spoljašnji sloj. Svaka tamna linija potiče
od selektivne apsorpcije svetlosti na jednoj ođređenoj ta-
lasnoj dužini; što je apsorpcija intenzivnija, linija je tam-
nija. Na slici su talasne dužine date u angstremima (10 *8
cm). Mnoge od ovih linija potiču od apsorpcije svetlosti
od strane pojedinih elemenata, kao što su kalcijum (Ca),
gvožđe (Fe), vodonik (H), magnezijum (Mg), natrijum (Na).
Delimično i na osnovu proučavanja ovakvih apsorpcionih
linija, možemo da procenimo količinu pojedinih hemijskih
elemenata u vasioni. Primećeno je da su odgovarajuće
apsorpcione linije u spektrima udaljenih galaksija pome-
rene u odnosu na njihov normalan položaj, ka dužim tala-
snim dužinama; na osnovu ovog crvenog pomaka. mi za-
ključujemo o širenju vasione (Fot. Hale Observatories).

66
ona uvek predstavlja umnožak jedne konačne veličine,
koju definišemo kao energiju jednog fotona. Kao što
ćemo videti, energije fotona su u opštem slučaju sa-
svim male, pa praktično izgleda kao da jedan elektro-
magnetni talas može da ima bilo koju energiju. Medu-
tim, interakcija zračenja sa atomima ili atomskim jez-
grima obično se odvija u vidu interakcije sa pojedinač-
nim fotonima, pa je pri proučavanju ovakvih procesa
pogodnije usvojiti sliku o zračenju kao skupini fotona
nego kao talasu. Fotoni imaju nultu masu i nulto na-
elektrisanje, ali su uprkos tome sasvim ,,stvarni“ —
svaki od njih ima određenu energiju i impuls, pa čak
i određeni spin.
Šta se dešava sa fotonom dok putuje kroz vasionu?
Što se tiče sadašnje vasione, gotovo ništa. Cak i od
objekata udaljenih i 10.000 miliona svetlosnih godina,
svetlost do nas izgleda da stiže bez teškoća. To znači:
bilo kakva da je materija koja ispunjava prostor između
galaksija, ona mora da je dovoljno prozirna tako da
fotoni mogu velikim delom da putuju kroz prošlost
vasione a da pri tome ne budu rasejani ili apsorbo-
vani.
Međutim, fenomen crvenog pomaka kod udaljenih
galaksija nam kaže da se vasiona širi, što znači da je
njen sadržaj nekad bio mnogo zgusnutiji nego danas.
Tcmpcratura nekog fluida u opštem slučaju raste pri
njegovom sabijanju, pa takođe možemo da zaključimo
da je materijalni sadržaj vasione bio nekad na mnogo
višoj temperaturi nego sada. Verujemo, u stvari, da
je bilo vreme, koje je, kao što ćemo videti, možda
trajalo prvih 700.000 godina, kada je sadržaj vasione
bio toliko vreo i gust da još uvek nije mogao da se
zgrudva u zvezde i galaksije, već da su atomi bili raz-
bijeni na svoje sastavne delove — jezgra i elektrone.
Pod ovako neprijatnim uslovima, foton nije mogao
nesmetano da prelazi ogromna rastojanja, kao što to
može u sadašnjoj vasioni. Na svom putu on je tada
nailazio na veliki broj slobodnih elektrona koji su mogli
efikasno da ga raseju ili apsorbuju. U procesu rase-
janja, foton u opštem slučaju predaje ili prima izvesnu
količinu energije elektronu na kome se rasejava. zavisno
od toga da li je pre rasejanja imao veću ili manju ko-

67
ličinu energije od njega. „Srednje slobodno vreme“, u
toku koga foton slobodno putuje kroz vasionu pre nego
što biva apsorbovan ili trpi značajnu promenu ener-
gije, bilo je sasvim kratko, mnogo kraće od karakteri-
stičnog vremena širenja vasione. Odgovarajuća srednja
slobodna vremena za druge čestice, elektrone i atomska
jezgra, bila su još kraća. Tako, iako se vasiona u izve-
snom smislu širila veoma brzo u početku, ovo širenje
je pojedinačnom fotonu ili elektronu ili atomskom jez-
gru izgledalo veoma dugo; dovoljno dugo da bi svaka
od ovih čestica mogla da se nebrojeno puta dok se
vasiona širila, raseje ili apsorbuje ili ponovo emituje.
Pretpostavlja se da bilo koji sistem ove vrste, u
kome pojedinačne čestice imaju dovoljno vremena za
mnogobrojne interakcije, najzad dostiže stanje ravno-
teže. Broj čestica, čije su osobine (položaj, energija,
brzina, spin itd.) u datom trenutku u izvesnom opsegu
vrednosti, dostiže konačno vrednost pri kojoj se izjed-
načava sa brojem čestica čije se osobine u tom trenutku
ne nalaze u ovom opsegu. Zbog toga osobine ovakvog
sistema nisu određene početnim uslovima, već zahtevom
za održanjem opisane ravnoteže. Naravno, ,,ravnoteža“
ovde ne znači da čestice miruju — svaka od čestica se
neprestano sudara sa svojim susedima. U stvari, ovakva
ravnoteža je statističke prirode — raspodela ovih čestica
po položajima, energijama itd., ne menja se ili se menja
veoma sporo.
Ovakva statistička ravnoteža obično se naziva ,.to-
plotna ravnoteža“, jer se njeno stanje uvek odlikuje
jednom određenom temperaturom, koja je uniformna u
celom sistemu. Strogo govoreći, temperatura i može da
se precizno definiše samo u stanju toplotne ravnoteže.
Izračunavanjem osobina sistema koji se nalazi u toplot-
noj ravnoteži bavi se jedna posebna grana teorijske
fizike — statistička mehanika.
Ovo stanje toplotne ravnoteže je na neki način
slično mehanizmu ponude i potražnje u klasičnoj eko-
nomici. Ako je potražnja veća od ponude, cena robe
raste, što smanjuje efektivnu potražnju i podstiče pro-
izvodnju. Kad ponuda premaši potražnju, cene padaju,
povećava se efektivna potražnja i smanjuje proizvodnja.
U oba slučaja. ponuda i potražnja teže da se izjednače.

68
Na isti način, ako ima suviše mnogo (ili suviše malo)
čestica čije se energije, brzine itd., nalaze u nekom od-
ređenom opsegu vrednosti, onda će veći broj čestica da
izlazi iz ovog opsega nego što će da ulazi u njega (od-
nosno, da im se brzine i energije nađu u tom opsegu),
sve do postizanja ravnoteže.
Naravno, mehanizam cena ne funkcioniše baš na
način kako se pretpostevlja u klasičnoj ekonomiji, pa
slično važi i za slučaj toplotne ravnoteže — najveći
broj fizičkih sistema u realnom svetu prilično je daleko
od toplotne ravnoteže. U centrima zvezda postoje uslovi
za ostvarivanje stanja skoro idealne toplotne ravnoteže,
međutim, na površini Zemlje to nigde nije slučaj, tako
da ne možemo čak da budemo sigurni da li će sutra
kiša da pada ili neće. Vasiona nije nikada bila u stanju
idealne toplotne ravnoteže, jer je ona ipak u stanju
stalne ekspanzije. Međutim, u ranom stadijumu razvoja
vasione, kada je stepen rasejavanja ili apsorpcije poje-
dinačnih čestica bio mnogo veći od stepena njenog ši-
renja, može se smatrati kao da je vasiona lagano pre-
lazila iz jednog u drugo stanje skoro idealne toplotne
ravnoteže.
To da je vasiona jednom prošla kroz stanje idealne
toplotne ravnoteže je od presudnog značaja za dokaze
koji se iznose u ovoj knjizi. Prema statističkoj meha-
nici, osobine bilo kog sistema u toplotnoj ravnoteži su
potpuno određene temperaturom sistema i gustinama
takozvanih očuvanih veličina (o čemu će biti više reči
u narednom poglavlju). Vasiona tako čuva samo ograni-
čenu memoriju o svojim početnim uslovima. To nas
sprečava u pokušajima da rekonstruišemo sam početak,
ali nam, s druge strane, pruža mogućnost da zaklju-
čujemo o toku događaja od početka do danas bez suviše
proizvoljnih pretpostavki.
Kako smo videli, veruje se da je mikrotalasno zra-
čenje koje su otkrili Penzias i Vilson, zaostalo iz vre-
mena kada se vasiona nalazila u stanju toplotne ravno-
teže. Zato, da bismo znali koje osobine treba da oče-
kujemo od opaženog mikrotalasnog šuma, moramo da
se zapitamo: koje su opšte osobine zračenja u toplotnoj
ravnoteži sa materijom?

69
ENERGIJA PO JEDINICI ZAPREM1NE
PO JEDINICI TALASNE DUŽINE : 3 K
(elektronvolti po kubnom centimetru po centimetru)

Slika 7. Plankova raspodela. Na slici je pokazana gustina

energije po jedinici talasne dužine u funkciji talasne du-
žine, za zračenje cmog tela na temperaturi od 3 K. (Za
temperaturu veću od 3 K za neki faktor f, treba samo
smanjiti talasne dužine za faktor 1/f i povećati gustine
energija za faktor f5.) Deo krive na desnoj strani može se
približno opisati jednostavnijom „Rejli-Džinsovom raspo-
delom“; linija ovog nagiba se očekuje u velikom broju
slučajeva, a ne samo za zračenje cmog tela. Strmi pad na

70
levoj strani je posledica kvantne prirode zračenja i speci-
fičnosti zračenja crnog tela. Linija označena kao „galaktičko
zračenje“ pokazuje intenzitet radio-šuma iz naše galaksije.
(Strelice na x-osi pokazuju talasnu dužinu prvobitnih me-
renja Penziasa i Vilsona, kao i talasnu dužinu na kojoj se
o temperaturi zračenja može zaključiti na osnovu merenja
apsorpcije od strane prvog ekscitiranog rotacionog stanja
međuzvezdanog gasa-dicijana.)

Ovo pitanje je baš ono koje je, istorijski gledano,

dovelo do razvoja kvantne teorije i interpretacije zra-
čenja kao skupa fotona. Devedesetih godina prošlog
veka utvrđeno je da osobine zračenja u stanju toplotne
ravnoteže sa materijom, zavise samo od temperature.
Da budemo određeniji, energija ovog zračenja po jedi-
nici zapremine u bilo kom opsegu talasnih dužina, data
je jednim opštim izrazom, koji sadrži samo talasnu
dužinu i temperaturu. Isti izraz nam daje i količinu
izračene energije unutar kutije sa neprozirnim zidovima,
tako da radio-astronomi mogu da koriste ovaj izraz za
izračunavanje intenziteta opaženog radio-šuma, uvođe-
njem termina „ekvivalentna temperatura“. U suštini isti
izraz daje i količinu zračenja emitovanu u jedinici vre-
mena (jednoj sekundi) po jedinici površine (cm2), pri
bilo kojoj talasnoj dužini, sa bilo kakve potpuno nepro-
zirne površine — zračenje ove vrste poznato je kao
„zračenje crnog tela“. Znači, zračenje crnog tela odli-
kuje određena raspodela energije sa talasnom dužinom,
data jednim opštim izrazom koji zavisi samo od tem-
perature. Gorući problem koji se postavio pred teorijske
fizičare devedesetih godina prošlog veka bio je baš
pronaći ovaj izraz.
Tačan izraz koji opisuje zračenje crnog tela pro-
našao je poslednjih nedelja 19. veka Maks Karl Ernest
Ludvig Plank. Plankov rezultat prikazan je na sl. 7, za
određenu temperaturu opaženog kosmičkog mikrotalas-
nog šuma od 3 K. Plankova formula može da se kratko
kvalitativno izloži na sledeći način: u jednoj kutiji ispu-
njenoj zračenjem crnog tela, u bilo kom opsegu talasnih
dužina, energija naglo raste sa povećanjem talasne du-
žine, dostiže maksimum i onda naglo opada. Ova ,.Plan-
kova raspodela“ ima opšte važenje i ne zavisi od pri-
rode materije sa kojom zračenje interaguje, već samo

71
od temperature. Danas se izraz „zračenje crnog tela“
koristi da označi bilo koje zračenje čija se raspodela
energije sa talasnom dužinom pokorava Plankovoj for-
muli, bez obzira na to da li ga zaista emituje apsolutno
crno telo ili ne. Znači, bar u toku prvih milion godina,
kada su zračenje i materija bili u toplotnoj ravnoteži,
vasiona je morala da bude ispunjena zračenjem crnog
tela sa temperaturom jednakom temperaturi materijal-
nog sadržaja vasione.
Značaj Plankovog proračuna daleko je premašio
značaj problema zračenja crnog tela, jer se on pri izvo-
đenju rukovodio idejom da energija dolazi u pojedi-
načnim paketima ili ,,kvantima“. Plank je u početku
,,kvantovao“ samo energiju materije koja se nalazi u
ravnoteži sa zračenjem, ali je nekoliko godina kasnije
Ajnštajn izneo pretpostavku da se i samo zračenje javlja
u kvantima, koji su kasnije nazvani fotoni. To je dva-
desetih godina ovog veka najzad dovelo do jedne od
najvećih revolucija u istoriji nauke — zamene klasične
mehanike teorijom potpuno novog jezika — kvantnom
mehanikom.
Nismo u mogućnosti da se ovde dublje upustimo
u proučavanje kvantne mehanike. Ipak, da bismo lakše
razumeli ponašanje zračenja u jednoj vasioni koja se
širi, pogledajmo malo detaljnije kako predstava o zra-
čenju u vidu fotona dovodi do Plankove raspodele.
Razlog što za veoma velike talasne dužine gustina
energije zračenja crnog tela opada, jednostavan je:
teško da se bilo kakvo zračenje može da smesti u bilo
koju zapreminu čije su dimenzije manje od talasne
dužine ovog zračenja. To je, doduše, lako razumeti i
bez kvantne teorije, na osnovu talasne predstave zra-
čenja. Ali, smanjenje gustine energije zračenja crnog tela
na veoma kratkim talasnim dužinama nije moglo da se
objasni pomoću talasne predstave. Jedna od dobro po-
znatih posledica statističke mehanike je i to da je, na
bilo kojoj datoj temperaturi, bilo koja vrsta čestica ili
talasa gotovo nemoguće da ima energiju veću od izvesne
određene veličine, proporcionalne temperaturi. Ipak, po
ovome, ako bi talasići zračenja mogli da imaju proiz-
voljno male energije, onda ukupan iznos energije zra-
čenja crnog tela na veoma kratkim talasnim dužinama

72
ne bi bio ničim ograničen. Ovakvo tumačenje ne samo>
da je bilo u suprotnosti sa eksperimentom, već ono ima
i katastrofalan rezultat — da je ukupna energija zrače-
nja crnog tela na kratkim talasnim dužinama besko-
načna! Jedini izlaz iz ove katastrofe bio je da se pret-
postavi đa energija dolazi u paketima ili ,,kvantima“,
pri čemu se količina energije u svakom od paketa po-
većava sa smanjenjem talasne dužine, tako da se na
bilo kojoj datoj temperaturi, na kratkim talasnim du-
žinama, veoma mala količina zračenja sastoji iz visoko-
energetskih paketa. Ajnštajn je dao krajnju formulaciju
ove hipoteze, prema kojoj je energija fotona obmuto
proporcionalna talasnoj dužini: na bilo kojoj datoj tem-
peraturi, zračenje crnog tela će sadržati veoma mali broj
fotona koji imaju veliku energiju, znači veoma mali
broj onih koji imaju veoma kratku talasnu dužinu,
čime je objašnjen pad Plankove raspodele na kratkim
talasnim dužinama.
Da budemo određeniji: energija fotona sa talasnom
dužinom od 1 cm iznosi 0,000124 elektronvolti i pro-
porcionalno se povećava sa smanjenjem talasne dužine.
[Elektronvolt (eV) jeste jedinica za energiju, jednaka
energiji koju stekne jedan elektron kada se kreće kroz
potencijalnu razliku od jednog volta. Na primer, obična
baterija za džepnu lampu od 1,5 V troši energiju od
1,5 eV za svaki elektron koji progura kroz vlakno sija-
*,
lice (u SI 1 eV = 1,602 X 10'19 Džula (J).] Znači, pre-
ma Ajnštajnovom zaključku, energija fotona talasne du-
žine od 7,35 cm (na koju je bila podešena antena Pen-
ziasa i Vilsona) iznosi 0,000124 eV podeljeno sa 7,35,
odnosno 0,000017 eV. S druge strane, tipičan foton vid-
ljive svetlosti imao bi talasnu dužinu negde oko dva-
deset hiljaditih delova centimetra (5 X 10-5 cm), pa bi
njegova energija iznosila 0,000124 eV puta 20.000 ili
oko 2,5 eV. U oba slučaja, energija fotona je s makro-
skopske tačke gledišta veoma mala, pa nam se zato čini
da se fotoni slivaju u neprekidnu struju zračenja.
Uzgred budi rečeno, energije hemijskih reakcija su
u opštem slučaju reda veličine elektronvolta po atomu
* SI — Međunarodni sistem jedinica, koji je, od 1. 1. 1981. go-
dine, Zakonom o mernim jedinicama jedini zvanično dozvoljen
merni sistem u javnom saobraćaju. (prev.)

73
ili po elektronu. Na primer, da bi se iz atoma vodonika
iščupao elektron potrebno je 13,6 eV, ali ovde je posredi
jedan izuzetno nasilan hemijski čin. Cinjenica da su
energije fotona u sunčevoj svetlosti takođe reda veli-
čine elektronvolta, za nas je od ogromnog značaja: time
je omogućeno odvijanje hemijskih reakcija neophodnin
za održanje života na Zemlji, fotosinteze, na primer.
Energije nuklearnih reakcija su u opštem slučaju reda
milion elektronvolti po atomskom jezgru, zbog čega
450 grama plutonijuma ima približno eksplozivnu ener-
getsku moć kao milion puta veća količina klasičnog
*.
eksploziva TNT
Fotonska slika zračenja nam omogućava da bez
teškoća razumemo glavne kvalitativne osobine zračenja
crnog tela. Prvo, principi statističke mehanike nam kažu
da je energija tipičnog fotona proporcionalna tempera-
turi, dok nam Ajnštajnovo pravilo kaže da je bilo koja
talasna dužina fotona obrnuto proporcionalna njegovoj
energiji. Iz ovog sledi da je tipična talasna dužina fotona
zračenja crnog tela obrnuto proporcionalna temperaturi.
Kvantitativno izraženo, tipična talasna dužina oko koje
se koncentriše najveći deo energije zračenja crnog tela
iznosi 0,29 cm na temperaturi od 1 K, i proporcionalno
se smanjuje na višim temperaturama.
Na primer, neko neprozirno telo na sobnoj tempe-
raturi od 300 K (27°C) emituje zračenje crnog tela sa
tipičnom talasnom dužinom koja iznosi 0,29 cm pode-
ljeno sa 300 ili oko jednog hiljaditog dela centimetra.
To spada u opseg infracrvenog zračenja, čije su talasne
dužine suviše velike da bi bilo vidljivo. S druge
strane, površina Sunca ima temperaturu negde oko
5800 K, pa stoga svetlost koju emituje ima maksimalnu
energiju na talasnoj dužini otprilike oko 0,29 cm podc-
ljeno sa 5800 ili oko 5 stohiljaditih delova centimetra
(5 X 10‘5 cm, ili što je ekvivalentno vrednosti od 5000
angstrema; 1 angstrem je jedan stomilioniti deo cm ili
lO-8 cm)
.
** Kako smo već pomenuli, ovo pada baš u
sredinu opsega talasnih dužina koje naše oči mogu da

* Eksplozivno sredstvo trinitrot<'lunl /r>r-v'ri

*♦ 1 Angstrem (1A) — vansistemska jedinica. čija upotreba više
nije đozvoljena (prev.)

74
vide i koji nazivamo vidljivim delom elektromagnetnog
spektra ili vidljivom svetlošću. Cinjenica da su ove ta-
lasne dužine toliko kratke objašnjava zbog čega sve
do početka 19. veka nije bilo otkriveno da vidljiva svet-
lost ima talasnu prirodu; samo pri prolasku svetlosti
kroz zaista male otvore mogu da se primete fenomeni
karakteristični za prostiranje talasa, difrakcija, na pri-
mer.
Takođe, kao što smo videli, smanjenje gustine ener-
gije zračenja crnog tela pri dugim talasnim dužinama
je posledica nemogućnosti da se zračenje smesti u bilo
koju zapreminu čije su dimenzije manje od njegove
talasne dužine. U stvari, srednje rastojanje između fo-
tona kod zračenja crnog tela je približno jednako tipič-
noj talasnoj dužini fotona. Ali, budući da je ova tipična
talasna dužina obrnuto proporcionalna temperaturi, znači
da je i srednje rastojanje između fotona takođe obrnuto
proporcionalno temperaturi. S obzirom na to da je broj
elemenata bilo koje vrste u jednoj određenoj zapremini
obrnuto proporcionalan trećem stepenu njihovog sred-
njeg rastojanja, to u slučaju zračenja crnog tela znači
da je broj fotona u datoj zapremini proporcionalan tre-
ćem stepenu temperature.
Iz ovoga možemo da izvučemo neke zaključke o
energiji zračenja crnog tela. Energija po jednom litru
zapremine ili ,,gustina“ energije predstavlja znači broj
fotona po litru puta srednja energija fotona. Međutim,
budući da je broj fotona po litru proporcionalan trećem
stepenu temperature, a srednja energija fotona propor-
cionalna temperaturi, sledi da je energija zračenja crnog
tela po litru proporcionalna trećem stepenu temperature
puta temperatura ili, prosto rečeno, četvrtom stepenu
temperature. Kvantitativno izraženo, gustina energije
zračenja crnog tela iznosi 4,72 eV/l na temperaturi od
1 K. 47200 eV/l na temperaturi od 10 K itd. (To je tako-
zvani Stefan-Bolcmanov zakon.) Stoga, ako je mikro-
talasni šum koji su Penzias i Vilson otkrili, zaista zra-
čenje crnog tela sa temperaturom od 3 K, onda njegova
gustina energije mora da iznosi 4,72 eV/l puta 34, ili oko
380 eV/l. U doba kada je temperatura ovog zračenia
bila hiljadu puta veća nego danas, gustina energije je
bila milion miliona (101?) puta veća.

75
 Sada možemo da se vratimo na poreklo ovog fosil-
nog mikrotalasnog zračenja. Videli smo da mora da je
postojalo vreme kada je vasiona bila toliko vrela i
gusta da su atomi bili rastavljeni na svoja jezgra i
elektrone i da je rasejavanje fotona na slobodnim elek-
tronima održavalo materiju i zračenje u toplotnoj rav-
noteži. Kako je vreme prolazilo, vasiona se širila i hla-
dila, dostigavši najzad temperaturu (oko 3000 K) do-
voljno nisku da bi jezgra i elektroni mogli da se spoje
u atome. (U astrofizičkoj literaturi ovaj proces se obično
naziva ,,rekombinacija“, što je potpuno pogrešan naziv,
jer pre ovog jezgra i elektroni nisu nikada bili spojeni
u atome.) Naglo iščezavanje slobodnih elektrona pre-
kinulo je toplotni kontakt između zračenja i materije,
i zračenje je nastavilo slobodno da se širi.
U trenutku kada se ovo desilo, energija u polju
zračenja pri različitim talasnim dužinama bila je odre-
đena uslovima toplotne ravnoteže i stoga data Planko-
vom formulom zračenja crnog tela na temperaturi jed-
nakoj trenutnoj temperaturi materije, odnosno oko
3000 K. U ovom slučaju, tipična talasna dužina fotona
bila bi 1 mikrometar (10 hiljaditih delova centimetra
ili 10000 angstrema), a srednje rastojanje između fotona
bilo bi približno jednako ovoj tipičnoj talasnoj dužini.
Šta se od tada dešavalo s fotonima? Budući da po-
jedinačni fotoni nisu nastajali ili bivali uništeni, trebalo
bi očekivati da se srednje rastojanje između fotona po-
većavalo proporcionalno sa veličinom vasione, tj. sraz-
merno srednjem rastojanju između tipičnih galaksija.
Međutim, u prethodnom poglavlju smo videli da se,
kao posledica fenomena crvenog pomaka, sa širenjem
vasione talasne dužine bilo kog talasa razvlače; na taj
način bi se talasna dužina pojedinačnog fotona pove-
ćavala srazmerno veličini vasione. Zbog toga bi srednje
rastojanje između fotona bilo otprilike jednako tipičnoj
talasnoj dužini fotona, kao i u slučaju zračenja crnog
tela. Kao rezultat ovakvog načina razmišljanja može se
pokazati da se zračenje koje je ispunjavalo vasionu i
u procesu njenog širenja može precizno da opiše po-
moću Plankove jormule za zraćenje crnog tela, iako se
više nije nalazilo u toplotnoj ravnoteži sa materijom
(vidi Matematički dodatak 4, str. 178). Jedini efekat

76
širenja vasione bilo je povećavanje tipične talasne du-
žine fotona srazmerno veličini vasione. Pošto je tempe-
ratura zračenja crnog tela obrnuto proporcionalna ti-
pičnoj talasnoj dužini, ona je, kako se vasiona širila,
opadala, i to obrnuto proporcionalno veličini vasione.
Na primer, Penzias i Vilson su utvrdili da intenzitet
opaženog mikrotalasnog šuma odgovara temperaturi pri-
bližno od 3 K. To je baš ono što se može očekivati u
slučaju da se vasiona od vremena kada je temperatura
bila dovoljno visoka (3000 K) da održava materiju i
zračenje u toplotnoj ravnoteži, povećala za faktor 1000.
Ako je to tačno, 3 K radio-šum je do sada najstariji
signal koji su astronomi otkrili. emitovan mnogo pre
svetlosnog signala koji do nas stiže iz najudaljenijih ga-
laksija koje možemo da vidimo.
Ali, Penzias i Vilson su intenzitet kosmičkog radio-
-šuma merili samo pri jednoj talasnoj dužini — od
7.35 cm. Odmah je postalo neophodno utvrditi da li je
raspodela izračene energije sa talasnom dužinom zaista
opisana Plankovom formulom za zračenje crnog tela,
kao što bi se očekivalo ako je to zaista bilo fosilno
zračenje zaostalo iz perioda kada su se zračenje i mate-
rija u vasioni nalazili u toplotnoj ravnoteži. U tom bi
slučaju ..ekvivalentna temperatura“ izračunata uvođe-
njem opaženog intenziteta radio-šuma u Plankovu for-
mulu, trebalo da ima za sve talasne dužine istu vred-
nost koju ima i na talasnoj dužini od 7,35 cm, na kojoj
su Penzias i Vilson vršili svoja merenja.
Kao što smo videli, u vreme istraživanja Penziasa
i Vilsona, u opservatoriji u Nju Džersiju vršeni su po-
kušaji da se otkrije kosmički mikrotalasni šum. Uskoro
po objavljivanju rezultata grupa iz Bel laboratorije i
Prinstona, i Rol i Vilkinson su objavili svoje rczultate:
ekvivalentna temperatura kosmičkog šuma, merena na
talasnoj dužini od 3,2 cm, iznosila je između 2,5 i 3,5
stepena Kelvina. To znači da je, u okvirima eksperi-
mentalne greške, intenzitet kosmičkog šuma na talasnoj
dužini od 3,2 cm bio veći od intenziteta ovog šuma na
talasnoj dužini od 7,35 cm za iznos koji bi se i očeki-
vao, ako ovo zračenje zaista može da se opiše Planko-
vom formulom!

77
 Od 1965. godine naovamo, radio-astronomi su me-
rili intenzitet kosmičkog mikrotalasnog šuma na razli-
čitim talasnim dužinama, u opsegu od 73,5 cm do 0.33
cm. Svako od ovih merenja slaže se sa Plankovom
raspodelom energije po talasnim dužinama, za tempera-
ture između 2,7 i 3 K.
Ipak, pre nego što odmah donesemo zakl jučak da
je zaista u pitanju zračenje crnog tela, trebalo bi da
se podsetimo da je ,,tipična“ talasna dužina pri kojoj
Plankova raspodela dostiže maksimum, jednaka 0.29 cm
podeljeno sa temperaturom u stepenima Kelvina, što za
temperaturu od 3 K iznosi manje od 0,1 cm. To znači
da su sva pomenuta merenja vršena na strani dugih
talasnih dužina, desno od maksimuma u Plankovoj ras-
podeli. A kao što smo videli, povećanje gustine energije
sa smanjenjem talasne dužine u ovom delu spektra
samo je rezultat nemogućnosti da se velike talasne du-
žine smeste u malu zapreminu, što bi se očekivalo za
različita polja zračenja, uključujući i zračenje koje nije
nastalo u uslovima toplotne ravnoteže. (Radio-astronomi
označavaju ovaj deo spektra kao Rejli-Džinsovo pod-
ručje, po lordu Rejliju i ser Džemsu Džinsu, koji su ga
prvi analizirali.) Da bismo dokazali da zaista imamo
posla sa zračenjem crnog tela, potrebno je da ispitamo
područje kratkih talasnih dužina u Plankovoj raspodeli
i utvrdimo da li gustina energije zaista opada sa sma-
njenjem talasne dužine, kao što se očekuje po kvantnoj
teoriji. U opsegu talasnih dužina kraćih od 0,1 cm mi
se, u stvari, nalazimo van područja radio- ili mikro-
talasne astronomije i ulazimo u carstvo jedne novije
naučne discipline — infracrvene astronomije.
Na žalost, atmosfera naše planete koja je gotovo
prozirna za zračenje talasnih dužina iznad 0,3 cm, po-
staje naglo neprozirna za zračenje kraćih talasnih du-
žina. Malo je verovatno da bi bilo koja radio-opser-
vatorija na Zemlji, čak i na najvišim planinama, mogla
da izmeri kosmički šum na talasnim dužinama mnogo
kraćim od 0,3 cm.
Ono što iznenađuje u svemu ovome je to da je
kosmički šum u stvari i bio meren na kraćim talasnim
dužinama mnogo pre astronomskih merenja koja smo
pominjali u ovom poglavlju, i to metodama optičke, a

78
ne radio- ili infracrvene astronomije. U sazveždu Op-
hiuchus (..Zmijonoša“) postoji oblak meduzvezdanog gasa
koji se nalazi između Zemlje i jedne vrele, inač: po
svemu beznačajne zvezde | Oph. Spektar ove zvezde
preseca izvestan broj neobičnih tamnih traka, što uka-
zuje na to da pomenuti gas apsorbuje svetlost u odre-
đenom opsegu talasnih dužina. To su one talasne du-
žine na kojima fotoni imaju dovoljno energije da, u
molekulima gasnog oblaka, izazovu prelaze iz stanja
niže u stanja više energije. (Molekuli, kao i atomi, po-
stoje samo u stanjima određene ili ,,kvantirane“ ener-
gije.) Na osnovu talasnih dužina na kojima se javljaju
ove tamne trake, mogu se izvesti zaključci o prirodi
ovih molekula i o stanjima u kojima se nalaze.
Jedna od apsorpcionih linija u spektru zvezde | Oph
je na talasnoj dužini od 3875 A * (38,75 milionitih de-
lova cm), što ukazuje na prisustvo molekula dicijana
(CN) u međuzvezdanom oblaku; ovaj molekul se sastoji
iz jednog atoma ugljenika i jednog atoma azota. [Strogo
govoreći, CN bi trebalo nazvati ,,radikalom“, što znači
da se, pod normalnim uslovima, on brzo kombinuje sa
drugim atomima i daje stabilnije molekule, na primer^
otrovno jedinjenje cijanovodoničnu kiselinu (HCN). U
međuzvezdanom prostoru, međutim, molekul CN je sa-
svim stabilan.] Godine 1941. V. S. Adams i A. Mekeler
utvrdili su da se ova apsorpciona linija u stvari cepa na
tri komponente, sa talasnim dužinama od 3874,608 A,
3875,763 A i 3873,998 A. Prva od ovih talasnih dužina
odgovara procesu u kome molekul CN prelazi iz svog
stanja najniže energije („osnovno stanje“) u stanje vi-
bracije; pretpostavlja se da do ovog prelaza dolazi i na
nultoj temperaturi. Međutim, druge dve linije mogu?
biti proizvedene samo prelazima u kojima molekul CN
prelazi iz stanja rotacije neposredno iznad osnovnog
stanja, u različita vibraciona stanja. To znači da se-
jedan deo molekula CN u međuzvezdanom oblaku na-
lazi u ovom stanju rotacije. Znajući razliku u energiji
između osnovnog stanja i stanja rotacije, kao i opažene
relativne intenzitete različitih apsorpcionih linija, Meke-
ler je mogao da proceni da je dicijan bio izložen nekoj
* 1A — 10-9 cm. (prev.)

79’
vrsti perturbacije, sa efektivnom temperaturom od oko
2,3 K, koja je mogla da izazove prelazak molekula CN
u pomenuto stanje rotacije.
U to vreme nije izgledalo da postoji bilo kakav
razlog da se ova tajanstvena perturbacija dovede u
vezu sa poreklom vasione i ova pojava nije privukla
neku veću pažnju. Međutim, 1965. godine, posle otkrića
3 K kosmičkog šuma, Džordž Fild, J. S. Šklovski i
N. J. Vulf shvatili su da je baš kosmički mikrotalasni
šum ta perturbacija koja uslovljava rotaciju CN mole-
kula u oblacima sazvežđa Ophiućhus. Talasna dužina
fotona zračenja crnog tela koja može da uslovi ovu
rotaciju iznosi 0,263 cm, što je kraće od bilo koje talasne
dužine dostupne radio-astronomskim merenjima sa Zem-
lje, ali još uvek nedovoljno kratka da bi na njoj mo-
gao da se proveri brzi pad Plankove raspodele na krat-
kim talasnim dužinama, pri 3 K.
Od tada pa do danas nastavlja se traganje za dru-
gim apsorpcionim linijama izazvanim ekscitacijom mo-
lekula CN prelaskom u druga rotaciona stanja ili
prelaskom nekih drugih molekula u različita rotaciona
stanja. Posmatranja iz 1974. godine otkrila su apsorp-
cionu liniju izazvanu prelaskom u drugo rotaciono sta-
nje mokelula međuzvezdanog CN, što nam je dalo po-
datak o intenzitetu zračenja na talasnoj dužini od 0.132
•cm, a što takođe odgovara temperaturi od oko 3 K.
Međutim na osnovu ovih posmatranja do sada je utvr-
đena samo gornja granica gustine energije zračenja na
talasnim dužinama kraćim od 0,1 cm. Ipak dobijeni re-
zultati ohrabruju, jer ukazuju na to da gustina energije
zračenja zaista počinje naglo da opada pri talasnoj du-
žini negde oko 0.1 cm, što se i očekuje ako je u pitanju
zračenje crnog tela. Postavljanje ove gornje granice
nam, međutim, ne dozvoljava da zaista utvrdimo da je
u pitanju zračenje crnog tela ili da precizno odredimo
temperaturu ovog zračenja.
U pokušajima da se dođe do rešenja ovog problema,
vršeno je i postavljanje prijemnika infracrvenih talasa
iznad Zemljine atmosfere, pomoću balona ili raketa.
Ovakvi eksperimenti su izuzetno teški i u početku su
davali protivurečne rezultate, podjednako ohrabrujuće
i za pristalice standardnog modela i za njegove protiv-

80
nike. Raketna grupa iz Komela utvrdila je da na
kratkim talasnim dužinama postoji mnogo veća koli-
čina zračenja nego što bi se očekivalo prema Planko-
voj raspodeli za zračenje crnog tela, dok je grupa sa
*,
M.I.T.-a koja je radila sa balonima, dobila opet rezul-
tate koji su se, istina grubo, slagali sa pretpostavkom
da je u pitanju zračenje cmog tela. Obe grupe su na-
stavile sa radom, i od 1972. godine počele da objavljuju
rezultate koji ukazuju na energetsku raspodelu kao u
slučaju zračenja crnog tela, sa temperaturom blizu 3 K.
Godine 1976, jedna grupa iz Berklija koja je radila sa
balonima potvrdila je da gustina energije nastavlja da
opada pri kratkim talasnim dužinama (u opsegu 0,25 —
0,06 cm), na način koji se očekuje za temperaturu zra-
čenja u opsegu 3 K ± 0,1 K. Ovim izgleda da je ko-
načno utvrđeno da kosmički radijacioni šum zaista pred-
stavlja zračenje crnog tela, sa temperaturom oko 3 K.
Citalac bi se mogao zapitati zbog čega ovaj problem
nije mogao da se reši jednostavno postavljanjem infra-
crvenih detektora na neki veštački Zemljin satelit, čime
bi se dobilo sve potrebno vreme da se izvrše precizna
merenja iznad Zemljine atmosfere. Ni sam tačno ne
znam zbog čega to nije moguće. Obično se kaže da je
razlog to što je pri merenju niskih temperatura zrače-
nja kao što je 3 K, potrebno aparaturu hladiti tečnim
helijumom („hladno opterećenje“), a danas još uvek ne
raspolažemo tehnologijom za prenošenje ove vrste krio-
genske opreme na neki Zemljin satelit. Ovde se čovek
pita zar ovakva prava kosmološka istraživanja ne zaslu-
žuju đa im pripadne veći deo sredstava namenjenih za
istraživanje svemira.
Značaj vršenja ovakvih posmatranja iznad Zemljine
atmosfere postaje još veći, ako hoćemo da posmatramo
prostornu raspodelu kosmičkog radijacionog šuma, od-
nosno njegov intenzitet u različitim pravcima. Sva do
sada izvršena posmatranja daju rezultate koji ukazuju
na to da je ovaj radijacioni šum idealno izotropan, od-
nosno nezavisan od pravca. Kako smo pomenuli u pret-
hodnom poglavlju, ovo je jedan od najsnažnijih dokaza
u prilog Kosmološkom principu. Međutim, veoma je
teško razdvojiti moguću zavisnost od pravca koja bi
• Masačusetski tehnološki institut (prev.)
Z> Prva tri minuta 81
bila suštinska osobina samog radijacionog fona od one
koja bi bila posledica efekata Zemljine atmosfere; u
stvari, u merenjima temperature kosmičkog šuma, on
se od zračenja iz naše atmosfere samo i razlikuje po
tome što pretpostavljamo da je izotropan.
Ispitivanja zavisnosti mikrotalasnog kosmičkog šuma
od pravca čini toliko privlačnim to što se za intenzitet
ovog zračenja i ne očekuje da bude idealno izotropan.
Pri malim promenama pravca mogle bi da postoje fluk-
tuacije intenziteta, kao posledica pojave kosmičkih gru-
dvi, bilo u vreme kada je ovo zračenje emitovano ili
kasnije. Na primer, galaksije u prvim stadijumima svoga
formiranja bi mogle da budu takozvane tople tačke na
nebeskom prostranstvu, sa temperaturom nešto višom
od srednje temperature zračenja crnog tela; ove ,,tačke“
bi mogle da zauzimaju površinu otprilike oko polovine
lučnog minuta. Pored toga, sigurno je da postoji i mala,
ravnomerna promena intenziteta zračenja po površini
neba, prouzrokovana kretanjem Zemlje kroz vasionu.
Zemlja se okreće oko Sunca brzinom od 30 kilometara
u sekundi, a ceo Sunčev sistem nošen je, usled rotacije
naše galaksije, brzinom oko 250 kilometara u sekundi.
Niko precizno ne zna koju brzinu naša galaksija ima
u odnosu na kosmičku raspodelu brzina tipičnih galak-
sija, ali je verovatno da se kreće brzinom od nekoliko
stotina kilometara u sekundi u pravcu kretanja tipič-
nih galaksija. Ako, na primer, pretpostavimo da se Zem-
lja kreće brzinom od 300 kilometara u sekundi u od-
nosu na materiju u vasioni, pa stoga i u odnosu na
radijacioni šum, onda bi talasna dužina zračenja koje
nam dolazi spreda ili otpozadi u odnosu na kretanje
Zemlje trebalo da bude smanjena ili povećana, ovim
redom, za iznos 300 kilometara u sekundi podeljeno sa
brzinom svetlosti, ili za 0,1 odsto. Zbog toga bi ekviva-
lentna temperatura radijacionog šuma trebalo da ravno-
merno varira sa pravcem i da bude za oko 0,1 odsto
veća od srednje temperature u pravcu kretanja Zemlje
i za oko 0,1 odsto niža od srednje temperature u pravcu
iz koga smo došli. Poslednjih nekoliko godina, u odre-
đivanjima zavisnosti ekvivalentne temperature zračenja
od pravca, postignuta je gornja granica negde od 0,1
odsto, tako da smo danas gotovo u situaciji, ali ne ipak

82
sasvim, da merimo brzinu Zemlje na njenom putu kroz
vasionu. Možda ovo pitanje ipak neće moći da se reši
sve dok merenja ne budu mogla da se vrše sa satelita
koji bi kružili oko Sunca. (U toku završnih korekcija
ove knjige dobio sam od Džona Matera iz N.A.S.A.,
primerak časopisa „Cosmic Background Ezplorer Satel-
lite Newsletter“, No. 1, u kome se najavljuje obrazo-
vanje tima od šest naučnika, pod rukovodstvom Rajnera
Vajsa iz M.I.T., radi proučavanja mogućnosti merenja
infracrvenog i mikrotalasnog kosmičkog šuma. Srećan
im put!)
Kako smo videli, Jkosmički mikrotalasni fon nam
pruža snažan dokaz da su se zračenje i materija u va-
sioni nekad nalazili u stanju toplotne ravnoteže. Ipak,
dosad još nismo sasvim iskoristili podatak o numcrič-
koj vrednosti ekvivalentne temperature ovog zračenja
— 3 K. U stvari, ova temperatura nam omogućava da
odredimo jedan broj, koji će biti od presudnog značaja
dok budemo pratili tok događaja u prva tri minuta.
Kao što smo videli, na bilo kojoj datoj temperaturi,
broj fotona po jedinici zapremine je obrnuto proporcio-
nalan trećem stepenu tipične talasne dužine i stoga
upravo proporcionalan trećem stepenu temperature. Na
temperaturi od 1 K imali bismo 20282,9 fotona po litru,
tako da bi 3 K radijacioni fon trebalo da sadrži oko
550.000 fotona po litru. S druge strane, gustina nukle-
arnih čestica (protona i neutrona) u današnjoj vasioni
iznosi negde između 6 i 0,03 čestice na hiljadu litara.
(Gornja granica označava dvostruku vrednost kritične
gustine o kojoj smo govorili u Poglavlju 2; donja gra-
nica je procenjena vrednost gustine dobijena na osnovu
posmatranja galaksija koje vidimo.) Tako, zavisno od
stvarne vrednosti gustine čestica, danas u vasioni po-
stoji između 100 i 20.000 miliona fotona na svaku nu-
klearnu česticu.
Štaviše, ovaj ogroman odnos broja fotona prema
nuklearnim česticama je približno konstantan već veoma
dugo vremena. U periodu od kada je zračenje počelo
slobodno da se širi (od trenutka kada je temperatura
opala ispod oko 3000 K) fotoni kosmičkog fona i nukle-
arne čestice nisu ni nastajali ni bivali uništeni, tako
da je njihov odnos ostao konstantan. U sledećem po-
t 83
glavlju ćemo videti da je ovaj odnos bio približno kon-
stantan čak i ranije, u toku procesa nastajanja i ne-
stajanja pojedinačnih fotona.
To je najznačajniji kvantitativni zaključak koji se
izvodi iz merenja mikrotalasnog radijacionog šuma —
koliko god daleko unazad možemo da pogledamo u
istoriju rane vasione videćemo da imamo između 100
i 20.000 miliona fotona po neutronu ili protonu. Dalje
u tekstu zaokrugliću ovu cifru i pretpostaviti da sada
ima i da je u srednjem i pre u vasioni bilo oko 1000
miliona fotona po nuklearnoj čestici.
Jedna veoma važna posledica ovog zaključka je da
diferencijacija materije u galaksije i zvezde nije mogla
da otpočne sve dok temperatura vasione nije postala
dovoljno niska da bi elektroni i atomska jezgra mogli
da formiraju atome. Da bi delovanje gravitacije izazvalo
grupisanje materije u izolovane fragmente, kao što je
Njutn predvideo, potrebno je da ona savlada pritisak
materije i njoj pridruženog zračenja. Gravitaciona sila,
unutar bilo koje tek oformljene grudve materije, raste
srazmerno veličini grudve, dok pritisak ne zavisi od ve-
ličine; stoga, pri bilo kojoj datoj vrednosti gustine i
pritiska, postoji neka minimalna masa koja je osetljiva
na delovanje gravitacije u cilju grupisanja materije.
Ova masa se naziva Džinsova masa, po ser Džonu Džinsu
koji je prvi uveo ovaj termin u teoriju o formiranju
zvezda, 1902. godine. Pokazalo se da je Džinsova masa
proporcionalna 3/2 stepenu pritiska (vidi Matematički
dodatak 5, str. 181). Neposredno pre nego što su elektro-
ni i atomska jezgra počeli da formiraju atome, na ternpe-
raturi negde oko 3.000 K, pritisak zračenja je bio ogro-
man, a odgovarajuća Džinsova masa takođe velika, oko
milion puta veća od mase neke velike galaksije. U to
vreme, ni galaksije, pa čak ni jata galaksija, nisu bila
dovoljno velika da bi mogla da budu formirana. Me-
đutim, nešto kasnije, elektroni su se pridružili atom-
skim jezgrima i formirali atome; sa iščezavanjem slo-
bodnih elektrona vasiona je postala prozirna za zrače-
nje, a dejstvo pritiska zračenja nije više imalo efekta.
Na datoj temperaturi i pri datoj gustini, pritisak ma-
terije ili zračenja je upravo proporcionalan broju čestica
ili fotona, respektivno, pa kada je pritisak zračenja

84
prestao da deluje, ukupni pritisak je opao za faktor
otprilike od 1000 miliona. Džinsova masa se smanjila
za vrednost ovog faktora na 3/2, odnosno negde na
1 milioniti deo mase neke galaksije. Od tada pa na dalje,
pritisak same materije je bio suviše slab da bi mogao
da se odupre daljem grupisanju materije u galaksije
koje danas vidimo na nebu.
To ne znači da mi zaista razumemo kako su galak-
sije nastale. Teorija formiranja galaksija jedan je od
velikih problema savremene astrofizike, i to jedan od
onih koji i danas izgledaju da su daleko od svoga re-
šenja. Ali, to je druga priča. Za nas je značajno da se
rana vasiona, na temperaturama iznad 3000 K sastojala
ne od galaksija i zvezda koje danas vidimo na nebu,
već samo od jonizovane i nediferencirane kaše materije
i zračenja.
Drugi značajan zaključak koji se može izvesti iz
odnosa broja fotona prema nuklearnim česticama je
taj da mora da je postojalo neko vreme, relativno ne
tako daleko u prošlosti, kada je energija zračenja bila
veća od energije sadržane u materiji vasione. Energija
sadržana u masi jedne nuklearne čestice (m) data je
Ajnštajnovom formulom E = mc- (c je brzina svetlosti)
i iznosi oko 939 miliona elektronvolti. Srednja energija
fotona zračenja crnog tela na temperaturi od 3 K je
neuporedivo manja, oko 0,0007 eV, tako da čak i pri
odnosu od 1000 miliona fotona po neutronu ili protonu,
najveći deo energije u današnjoj vasioni je u obliku
materije, a ne zračenja. Međutim pre, kada je tempe-
ratura bila viša, i energija pojedinačnog fotona je bila
veća, dok je energija sadržana u masi jednog protona
ili neutrona bila uvek ista. Pri odnosu 1000 miliona
fotona po jednoj nuklearnoj čestici, da bi energija zra-
čenja nadmašila energiju materije, potrebno je samo da
srednja energija fotona zračenja crnog tela bude veća
od otprilike jednog hiljadu milionitog dela energije mase
nuklearne čestice, odnosno da iznosi oko 1 eV. Ovakvi
uslovi vladali su na temperaturi većoj negde za 1300
puta nego danas, odnosno na oko 4000 K. Ova tempe-
ratura označava prelaz između „doba dominacije zra-
čenja“, u kome je najveći deo energije vasione bio u
obliku zračenja i sadašnjeg, „doba dominacije materije“,

85
u kome je najveći deo energije vasione sadržan u ma-
sama nuklearnih čestica, odnosno u obliku materije.
Pada u oči da se prelaz iz vasione u kojoj je
dominiralo zračenje u vasionu u kojoj dominira mate-
rija dogodio otprilike u isto vreme kada je sadržaj
vasione postajao prozračan za zračenje, na temperaturi
oko 3000 K. Pravi razlog za ovu podudarnost još se
ne zna, iako postoje zanimljive pretpostavke. Takođe
nam nije poznato koji se od ova dva prelaza prvi odi-
grao: ako bi sada bilo 10.000 miliona fotona po nukle-
arnoj čestici, to bi značilo da je zračenje nastavilo da
ima dominaciju nad materijom sve dok temperatura
nije pala do 400 K, a to je bilo mnogo kasnije pošto
je sadržaj vasione postao proziran za zračenje.
Ove neizvesnosti, međutim, ne remete našu priču
o ranoj vasioni. Značajno je to da se u bilo koje vre-
me, pre nego što je sadržaj vasione postao proziran
za zračenje, vasiona mogla da smatra kao da je sastav-
ljena uglavnom od zračenja, sa malom kontaminacijom
u vidu materije. Kako se vasiona širila, ogromna gu-
stina energije zračenja rane vasione gubila se pri po-
maku talasnih dužina fotona ka crvenom delu spektra,
dozvoljavajući da ova kontaminacija u vidu nuklearnih
čestica i elektrona izraste u zvezde i stenje i živa bića
današnje vasione.
rv

RECEPT ZA TOPLU VASIONU

Posmatranja o kojima smo govorili u prethodna
dva poglavlja otkrila su nam da se vasiona širi i
da je ispunjena jednim univerzalnim radijacionim fo-
nom, na sadašnjoj temperaturi od 3 K. Izgleda da je to
zračenje zaostalo iz vremena kada je vasiona bila ne-
prozirna, kada je bila oko 1000 puta manja i toplija
nego danas. (Kao i uvek, kada govorimo o vasioni koja
je 1000 puta manja nego danas, mi jednostavno mislimo
da je rastojanje između ma koje dve tipične galaksije
bilo 1000 puta manje nego što je sada.) Kao poslednja
priprema za naše objašnjenje toka događaja u prva
tri minuta, moramo da pogledamo još dalje unazad,
u vreme kada je vasiona bila još manja i još toplija,
koristeći pri tome, da bismo ispitali fizičke uslove koji
su tada preovladavali vasionom, mnogo više teoriju
nego optičke ili radio-teleskope.
Na kraju poglavlja 3 smo videli da se, kada je
vasiona bila 1000 puta manja nego što je sada a njen
materijalni sadržaj bio na granici da postane proziran
za zračenje, desio i prelaz iz dotadašnjeg doba domina-
cije zračenja u sadašnji period dominacije materije.
U periodu dominacije zračenja ne samo da je postojao
isto toliko veliki broj fotona u odnosu na broj nuklear-
nih čestica kao danas, već je i energija pojedinačnih
fotona bila dovoljno velika, tako da se najveći deo
energije vasione nalazio u vidu zračenja. a ne u vidu
čestica. (Podsetimo se da su fotoni čestice bez mase ili
,.kvanti“ od kojih je, prema kvantnoj teoriji, sastav-

87
ljena svetlost.) Zato bi, aproksimativno, u toku ovog
pcrioda moglo da se smatra kao da je vasiona bila
ispunjena samo zračenjem, bez i najmanjeg prisustva
materije.
Uz ovakav zaključak treba da dodamo i jedno
važno ograničenje. U ovom poglavlju ćemo videti da je
period čistog zračenja u stvari počeo tek na kraju prvih
nekoliko minuta, kada je temperatura opala ispod ne-
koliko hiljada miliona stepeni Kelvina. Pre toga, mate-
rija je imala i te kako važnu ulogu, ali materija veoma
različita od ove od koje je sastavljena današnja va-
siona. Ipak, pre nego što se vratimo toliko daleko u
prošlost, razmotrimo ukratko period zračenja, od kraja
prvih nekoliko minuta do nekoliko stotina hiljada go-
dina kasnije, kada je materija ponovo preuzela domi-
naciju nad zračenjem.
Da bismo mogli da pratimo istoriju vasione u toku
ovog perioda, sve što nam je potrebno da znamo jeste
temperatura u svakom pojedinačnom trenutku. Ili, da
se izrazimo na drugi način, kakav je bio odnos tempe-
rature prema veličini vasione, dok se ona širila?
Na ovo pitanje bismo lako odgovorili, ako bismo
mogli da smatramo da,.se zračenje širi slobodno. Talasna
dužina svakog fotona bila bi u tom slučaju (kao po-
sledica crvenog pomaka) jednostavno produžena sraz-
merno veličini vasione u toku njenog širenja. Štaviše,
u prethodnom poglavlju smo videli da je srednja ta-
lasna dužina zračenja crnog tela obrnuto proporcio-
nalna njegovoj temperaturi. To znači da bi se tempe-
ratura smanjivala obrnuto proporcionalno veličini va-
sione, kao što se upravo i dešava.
Srećom po teoretičare kosmologe, ista prosta rela-
cija važi čak i kada uzmemo u obzir činjenicu da se
zračenje u stvari nije širilo slobodno — brzi sudari
fotona sa relativno malim brojem elektrona i nuklear-
nih čestica činili su vasionu, u periodu dominacije zra-
čenja, neprozirnom za zračenje. Dok se foton nalazio
u slobodnom letu između dva sudara, njegova talasna
dužina se povećavala srazmerno veličini vasione. a bu-
dući da je postojao ogroman broj fotona u odnosu na
broj čestica, ovi sudari su prosto terali temperaturu

88
materije da prati temperaturu zračenja, ali ne i obrat-
no. Tako, na primer, kada je vasiona bila 10 hiljada
puta manja nego sada, temperatura je bila proporcio-
nalno viša nego danas i iznosila otprilike 30.000. K.
Toliko o dobu dominacije zračenja.
Najzad, kako gledamo sve dublje i dublje unazad
u istoriju vasione, dolazimo do perioda kada je tem-
peratura bila toliko visoka da su međusobni sudari fo-
tona mogli da proizvedu materijalne čestice iz same
energije. Videćemo da su čestice proizvedene na ovaj
način, iz čiste energije, bile u toku prvih nekoliko mi-
nuta od istog značaja za određivanje stepena različitih
nuklearnih reakcija i određivanje stepena širenja same
vasione, kao i zračenje. Zbog toga, da bismo mogli da
pratimo tok događaja u ovom zaista ranom periodu
razvoja vasione, biće nam potrebno da znamo kolika
je trebalo da bude temperatura vasione da bi iz ener-
gije zračenja mogao da bude proizveden veliki broj
materijalnih čestica i koliko je čestica stvarno i proiz-
vedeno na ovaj način.
Proces kojim materija nastaje iz zracjenja može naj-
bolje da se razume pomoću kvantne predstave svetlosti.
Dva kvanta zračenja ili fotona,- mogu da se sudare
i nestanu i sva njihova energijafi impuls da se utroši
za proizvodnju dve materijalne čestice ili više njih.
(Ovaj proces može danas indirektno da se ostvari u
savremenim laboratorijama nuklearne fizike visokih
energija.) Međutim, Ajnštajnova Specijalna teorija re-
lativnosti nam govori da će jedna materijalna čestica
mase m čak i u miru da ima „izvesnu energiju miro-
vanja“, datu čuvenim izrazom E = mc2 (c u ovom iz-
razu označava brzinu svetlosti). Gornji izraz nam uka-
zuje na izvor energije oslobođene u nuklearnim reak-
cijama, u kojima se jedan deo mase atomskog jezgra
anihilira. Stoga, da bi dva fotona proizvela u direktnom
sudaru dve materijalne čestice mase m, energija svakog
od njih mora da bude jednaka bar energiji mirova-
nja mc2 jedne čestice. Naravno, proces će se desiti i ako
je energija pojedinačnih fotona veća od mc2; višak
energije će se u tom slučaju utrošiti da se čestici saop-
šti neka velika brzina v. Međutim, ako je encrgija
fotona manja od mc2, onda u sudaru dva fotona neće

89
moći da se proizvede materijalna čestica mase m, jer
jednostavno nema dovoljno energije.
Očigledno, da bismo procenili efikasnost zračenja
u proizvodnji materijalnih čestica, moramo da znamo
karakterističnu energiju pojedinačnih fotona u polju
zračenja. Za naše trenutne potrebe, ovo možemo do-
voljno dobro da procenimo koristeći jedno opšte pra-
vilo: da bismo našli karakterističnu energiju fotona,
jednostavno ćemo pomnožiti temperaturu zračenja sa
jednom od osnovnih konstanti statističke mehanike,
poznatom pod imenom Bolcmanova konstanta [Ludvig
Bolcman, zajedno sa Amerikancem Vilardom Džipsom,
osnivač je moderne statističke mehanike. Pretpostavlja
se da je njegovo samoubistvo 1906. godine delom po-
sledica i suprotstavljanja filozofskim tezama njegovog
rada; sve ove rasprave su već davno rešene] Vrednost
Bolcmanove konstante iznosi 0,00008617 eV po ste-
penu K. Na primer, na temperaturi od 3000 K, u tre-
nutku kada je sadržaj vasione postajao proziran za
zračenje, karakteristična energija svakog fotona je bila
približno jednaka 3000 K puta Bolcmanova konstanta
ili 0,26 eV. [Podsetimo se da je 1 elektronvolt (eV)
energija koju stiče elektron kada se kreće u polju
potencijalne razlike od 1 volta. Energije hemijskih re-
akcija su reda veličine elektronvolta po atomu; zbog
toga je zračenje na temperaturama iznad 3000 K do-
voljno ,,toplo“ da bi se sprečilo ugrađivanje većeg dela
elektrona u atome.]
Da bi se u sudarima fotona proizvela materijalna
čestica mase m, videli smo da karakteristična energija
fotona mora da bude jednaka bar energiji čestioe u
miru mc2. Budući da je karakteristična energija fotona
jednaka temperatura puta Bolcmanova konstanta, sledi
da temperatura zračenja mora da bude bar reda veličine
energije mirovanja mc2 podeljene sa vrednošću Bolc-
manove konstante. Znači, za sve vrste materijalnih
čestica postoji jedna „temperatura praga“, data količni-
kom energije mirovanja mc2 i Bolcmanove konstante,
koja mora da se dostigne pre nego što čestice ove vrste
mogu da počnu da se stvaraju iz energije zračenja.
Na primer, najlakše poznate materijalne čestice su
elektron e~ i pozitron e+. Pozitron je ,,antičestica“ elek-

90
trona, odnosno ima suprotno naelektrisanje od elek-
trona (pozitivno umesto negativno), ali ima istu masu
i spin. Kada se jedan pozitron sudari sa jednim
elektronom, naelektrisanja se poništavaju, a energija
sadržana u masama ove dve čestice se javlja u vidu
čistog zračenja. Naravno, zbog toga su pozitroni tako
retki u svakodnevnom životu — oni jednostavno žive
veoma kratko pre nego što se susretnu sa elektronom
i anihiliraju. (Pozitroni su otkriveni u kosmičkim zra-
cima, 1932. godine.) Proces anihilacije može da se odi-
gra i u suprotnom smeru — dva fotona sa dovoljno
visokom energijom mogu da se sudare i proizvedu je-
dan elektron-pozitronski par, pri čemu se energija fo-
tona pretvara u masu elektrona i pozitrona.
Da bi dva fotona proizvela 1 elektron i 1 pozitron
u direktnom sudaru, energija svakog fotona mora da
bude veća od „energije mirovanja“ mc2, gde je m masa
elektrona ili pozitrona. Ova energija iznosi 0.511003 eV.
Da bismo našli temperaturu praga na kojoj bi fotoni
mogli da imaju pomenutu energiju, podelićemo energiju
mirovanja elektrona sa Bolcmanovom konstantom
(0,00008617 eV po stepenu Kelvina) — temperatura
praga koju pri tom dobijamo iznosi 6 hiljada miliona
stepeni Kelvina (6 X 10° K). Na bilo kojoj temperaturi
iznad ove, elektroni i pozitroni mogu slobodno da na-
staju u međusobnim sudarima fotona i u veoma veli-
kom broju.
(Uzgred budi rečeno, temperatura praga od 6 X 109
K koja uslovljava mogućnost nastajanja elektrona i
pozitrona iz zračenja, mnogo je veća od bilo koje
temnerature sa kojom se normalno srećemo u današ-
njoj vasioni. Cak i temperatura u samom centru Sunca
iznosi svega oko 15 miliona stepeni. Zbog toga i ne
možemo da vidimo elektrone i pozitrone kako se naglo
pojavljuju iz praznog prostora, kad god je svetlost do-
voljno jaka.)
Slično važi i za druge vrste čestica. Osnovno pra-
vilo savremene fizike kaže da za svaku česticu u pri-
rodi postoji odgovarajuća ,,antičestica“, sa istom masom
i spinom, ali suprotnim naelektrisanjem. Jedini izuze-
tak su izvesne neutralne čestice, na primer, sam foton,
za koje se može smatrati da su svoje sopstvene anti-

91
čestice. Odnos čestica — antičestica je recipročan: elek-
tron je antičestica pozitrona, a pozitron je antičestica
elektrona. Uz dovoljno energije, uvek je moguće u su-
daru dva fotona stvoriti bilo koji par čestica — anti-
čestica.
[Postojanje antičestica je direktna matematička po-
sledica principa kvantne mehanike i Ajnštajnove Spe-
cijalne teorije relativnosti. Postojanje antielektrona je
prvi teorijski dokazao Pol Dirak, 1930. godine. Među-
tim, ne želeći da u svoju teoriju uvede do tada nepo-
znatu česticu, on je antielektron identifikovao sa jedi-
nom tada poznatom pozitivnom česticom, protonom.
Otkriće pozitrona 1932. godine potvrdilo je teoriju o
antičesticama i takođe pokazalo da proton nije antiče-
stica elektrona; i proton ima svoju antičesticu, anti-
proton, otkrivenu 1950. godine, na Univerzitetu u Ber-
kliju.J
Najlakše čestice posle elektrona i pozitrona su
mioni (|x~), neka vrsta nestabilnog teškog elektrona, i
njihove antičestice [i+. Baš kao kod elektrona i pozi-
trona, mion i antimion imaju suprotno naelektrisanje,
ali istu masu i spin i mogu da nastanu u međusobnim
sudarima fotona. Energija mirovanja miona (antimiona)
mc2 iznosi 105,6596 eV i kada ovu energiju podelimo
sa Bolcmanovom konstantom, dobijamo odgovarajuću
temperaturu praga od 1,2 milion miliona stepeni
(1,2 X 1012 K). Odgovarajuće temperature praga za ostale
čestice date su u Tabeli I. Na osnovu ove tabele mo-
žemo da kažemo kojih je čestica moglo da bude u ve-
likom broju u različitim periodima u istoriji vasione:
to su čestice čija je temperatura praga niža od tre-
nutne vrednosti temperature vasione u tom periodu.
Koliko je ovih materijalnih čestica zaista bilo na
temperaturama iznad temperature praga? U uslovima
visoke temperature i gustine, koji su preovladavali u
ranoj vasioni, broj čestica se pokoravao osnovnom za-
htevu toplotne ravnoteže: broj čestica morao je da bude
dovoljno veliki da bi broj čestica koje su nestajale
svake sekunde bio jednak broju čestica koje su svake
sekunde nastajale (odnosno, ponuda jednaka potražnji).
Stepen pri kome će se bilo koji dati par čestica —
antičestica anihilirati i dati dva fotona, otprilike je

92
jednak stepenu pri kome će se bilo koji dati par fdtona
iste energije preobratiti u odgovarajući par čestica —
antičestica. Stoga, uslov toplotne ravnoteže zahteva da
broj čestica svake vrste čija je temperatura praga
niža od trenutne temperature, treba da bude otprilike
jednak broju fotona. Ako je broj fotona veći od broja
čestica, fotoni će nastajati brže nego što će bivati uni-
šteni i njihov broj će i dalje rasti; ako je, međutim,
broj čestica veći od broja fotona, čestice će nestajati
brže nego što nastaju i njihov broj će da opada. Na
primer, na temperaturama iznad praga, negde oko 6000
miliona stepeni, broj elektrona i pozitrona mora da je
bio otprilike jednak broju fotona, i stoga možemo sma-
trati da je vasiona u tom periodu bila sastavljena od
fotona, elektrona i pozitrona, a ne samo od fotona.
Međutim, na temperaturama iznad temperature
praga, materijalna čestica se ponaša veoma slično fo-
tonu. Njena srednja energija je približno jednaka tem-
peratura puta Bolcmanova konstanta, tako da je za
temperature mnogo iznad temperature praga, njena
srednja energija neuporedivo veća od energije sadržane
u masi čestice, pa masa može jednostavno da se zane-
mari. Pod ovakvim uslovima pritisak i gustina energije,
koji potiču od materijalnih čestica date vrste su jedno-
stavno proporcionalni četvrtom stepenu temperature,
kao i kod fotona. Zato, možemo da smatramo da je
vasiona u bilo kom datom trenutku bila sastavljena
od različitih tipova ,,zračenja“, pri čemu je svaki ,,tip
zračenja“ odgovarao jednoj vrsti čestica čija je tem-
peratura praga bila niža od trenutne temperature va-
sione. To znači da je gustina energije vasione u bilo
kom trenutku bila proporcionalna četvrtom stepenu tem-
perature i broju vrsta čestica čija je temperatura praga
bila niža od trenutne temperature vasione. Ovakvi
uslovi, u kojima su temperature toliko visoke da parova
čestica-antičestica ima isto toliko u toplotnoj ravnoteži
kao i fotona, ne mogu da se nađu u današnjoj vasioni,
sem možda u jezgrima zvezda koje su u procesu eks-
plozije. Ipak, mi smo dovoljno sigurni u naše znanje
statističke mehanike da možemo da razvijemo teoriju
o tome šta je moralo da se desi pod tako egzotičnim
uslovima koji su vladali u ranoj vasioni.

93
 Precizno govoreći, treba da imamo na umu da se
antičestice, pozitron, na primer, računaju kao posebna
vrsta. Takođe, čestice kao fotoni i elektroni postoje u
dva različita spinska stanja, koja se takođe računaju
kao posebne vrste. Najzad, čestice kao elektron (ali ne
i foton) pokoravaju se takozvanom „Paulijevom prin-
cipu isključenja“, koji zabranjuje da dve čestice iste
vrste zauzimaju isto stanje; ovo pravilo efektivno sma-
njuje njihov doprinos ukupnoj gustini energije za fak-
tor 7/8. (Princip isključenja zabranjuje da se svi elek-
troni u jednom atomu nađu na ljusci sa najnižom ener-
gijom; tako je on uzrok komplikovane slojevite struk-
ture atoma koja se ispoljava kroz periođni sistem ele-
menata.) Efektivni broj vrsta za svaki tip čestice, za-
jedno sa temperaturama praga, dat je u Tabeli I. Gu-
stina energije vasione na datoj temperaturi je propor-
cionalna četvrtom stepenu temperature i efektivnom
broju vrsta čestica čije su temperature praga niže od
trenutne temperature vasione.
Sada treba da se zapitamo kada su temperature va-
sione bile ovako visoke? Stepen širenja vasione odre-
đen je ravnotežom između gravitacionog polja, koje teži
da sabije materiju, i impulsa koji je materijalni sadr-
žaj vasione stekao u procesu eksplozije i koji je usme-
ren ka njenom širenju. Izvor gravitacionog polja u ra-
noj vasioni bila je ukupna gustina energije fotona, elek-
trona, pozitrona i ostalih čestica. Videli smo da ova
gustina energije u suštini zavisi samo od temperature,
pa se tako temperatura vasione može da koristi kao
neka vrsta časovnika, koji se, kako se vasiona širi,
umesto da otkucava vreme i hladi. Da budemo određe-
niji, može se pokazati da je vreme potrebno da se gu-
stina energije vasione promeni sa jedne vrednosti na
drugu, proporcionalno razlici recipročnih vrednosti kva-
dratnih korena iz gustina energije (vidi Matematički
dodatak 3). Ali, kao što smo videli, gustina energije
je proporcionalna četvrtom stepenu temperature i broju
vrsta čestica sa temperaturama praga ispod trenutne
temperature vasione. Zato, sve dok temperatura vasione
ne dostigne bilo koju od vrednosti temperatura praga,
vreme koje je potrebno da se vasiona ohladi za izvestan
stepen, odnosno da se temperatura vasione promeni sa

94
Slika 8. Period dominacije zračenja. Na slici je prikazana
temperatura vasione u funkciji vremena, za period nepo-
sredno od kraja nukleosinteze do doba rekombinacije jez-
gara i elektrona u atome.

jedne vrednosti na drugu, proporcionalno je razlici reci-

pročnih vrednosti kvadrata ovih temperatura. Na pri-
mer, ako počnemo od temperature od 100 miliona ste-
peni (dosta ispod temperature praga za elektrone) i
ustanovimo da je potrebno da prođe 0,06 godina (ili
22 dana) da bi temperatura pala na 10 miliona stepeni,
onda je trebalo da prođe još 6 godina da bi tempera-
tura pala na milion stepeni, još 600 godina da bi pala
na 100.000 stepeni itd. Ukupno vreme koje je trebalo
da protekne da bi se vasiona ohladila od 100 miliona
stepeni do 3000 stepeni Kelvina (tj. do tačke u kojoj
je sadržaj vasione postao proziran za zračenje) iznosi
700.000 godina (vidi sl. 8). Naravno, kada govorim o
,,godinama“, ja podrazumevam izvestan broj apsolutnih
vremenskih jedinica, na primer, izvestan broj perioda
u toku kojih elektron obiđe oko jezgra u atomu vodo-
nika. Jer, ovde su u pitanju vremenski periodi koji su
protekli mnogo pre nego što je Zemlja počela da kruži
oko Sunca.
Ako je vasiona u prvih nekoliko minuta zaista bila
sastavljena od istog broja čestica i antičestica, one bi
se, u trenutku kada je temperatura pala ispod 1000

95
miliona stepeni, anihilirale i ostalo bi samo zračenje.
Mi, međutim raspolažemo veoma uverljivim dokazom
da se to nije dogodilo — a to smo mi sami! Morao je
da postoji neki višak elektrona nad pozitronima, pro-
tona nad antiprotonima i neutrona nad antineutronima,
da bi posle anihilacije čestica i antičestica preostalo bar
nešto iz čega bi se razvio materijalni sadržaj današnje
vasione. Do sada sam namerno zanemarivao veoma
malu količinu, u poređenju sa zračenjem, ove preostale
materije. To je dobra aproksimacija ako želimo da
izračunamo samo gustinu energije ili stepen širenja rane
vasione; jer, kako smo videli u prethodnom poglavlju
gustina energije nuklearnih čestica je postala uporediva
sa gustinom energije zračenja tek kada se vasiona ohla-
dila na oko 4000 K. Međutim, ovaj mali ,,višak“ pre-
ostalih elektrona i nuklearnih čestica, zahteva našu po-
sebnu pažnju, jer su to čestice koje pretežno čine sadr-
žaj naše vasione, a posebno, jer te su čestice ono što
čini i autora ove knjige i čitaoca.
Cim smo dopustili mogućnost postojanja viška ma-
terije nad antimaterijom u prvih nekoliko minuta, ja-
vio se problem određivanja detaljne liste sastojaka rane
vasione. Postoji na stotine takozvanih elementarnih če-
stica na listi koju svakih 6 meseci izdaje Laboratorija
Lorens Berkli. Da li ćemo morati i da odredimo koli-
činu svake od ovih vrsta čestica? I zašto da se zausta-
vimo samo na elementarnim česticama — da li treba
da odredimo i broj različitih vrsta atoma, molekula,
čestica soli i bibera? U tom slučaju, možemo odmah
da zaključimo da je vasiona suviše komplikovana i
hirovita da bi smo se uopšte trudili da je razumemo.
Na sreću, vasiona ipak nije toliko komplikovana.
Da bismo bili u mogućnosti da napišemo recept za njen
sadržaj, potrebno je da samo malo razmislimo o tome
šta se podrazumeva pod uslovom toplotne ravnoteže.
Već sam naglasio koliko je važna činjenica da je va-
siona prošla kroz stanje toplotne ravnoteže — to je ono
što nam dozvoljava da sa određenom sigurnošću govo-
rimo o sadržaju vasione u bilo kom datom trenutku.
Naša dosadašnja rasprava ukazala je na niz primena
poznatih osobina materije i zračenja u toplotnoj rav-
noteži.

96
 Kada međusobni sudari čestica ili neki drugi pro-
cesi dovedu jedan fizički sistem u stanje toplotne rav-
noteže, vrednosti nekih parametara ovog sistema ostaju
nepromenjene. Jedna od ovih „konzervisanih veličina“
je i ukupna energija; čak iako sudari mogu da dovedu
do međusobne razmene energije između čestica, ukupna
energija čestica koje učestvuju u sudaru ne menja se.
Za svaki od ovih zakona održanja postoji veličina koja
mora da se odredi pre nego što budemo mogli da izve-
demo osobine sistema u toplotnoj ravnoteži — očigledno,
ako se, kako se sistem približava toplotnoj ravnoteži,
neka veličina ne menja, njena vrednost ne može da se
izvede iz uslova ravnoteže, već mora da se odredi una-
pred. Ono što je zaista izvanredno kod sistema u to-
plotnoj ravnoteži, jeste to da su, jednom kada se odredi
vrednost konzervisanih veličina, sve njegove osobine
jedinstveno određene. Vasiona je prošla kroz stanje
toplotne ravnoteže, tako da sve što nam je potrebno
da znamo da bismo mogli da odredimo recept za njen
sadržaj u ranom periodu, jeste da znamo koje su to
fizičke veličine konzervisane u procesu širenja vasione
i koje su vrednosti ovih fizičkih veličina.
Obično, umesto da određujemo ukupnu energiju
sistema u toplotnoj ravnoteži, mi određujemo tempe-
raturu. Za sistem koji smo do sada razmatrali, koji se
sastoji samo od zračenja i podjednakog broja čestica
i antičestica, da bismo izveli ravnotežne osobine siste-
ma dovoljno je da znamo temperaturu. Ali u opštem
slučaju, pored energije postoje i druge konzervisane
veličine, pa je potrebno odrediti gustinu svake od njih.
Na primer, u čaši vode na sobnoj temperaturi ne-
prekidno se odvijaju reakcije u kojima se molekuli
vode cepaju na jon vodonika (ogoljeni proton, jezgro
bez elektrona) i hidroksilni jon (atom kiseonika vezan
sa atomom vodonika, sa jednim elektronom viška) i
u kojima se vodonikovi i hidroksilni joni ponovo spa-
jaju u molekule vode. Obratite pažnju da je u svakoj
ovakvoj reakciji nestanak jednog molekula vode praćen
pojavom vodonikovog jona i obratno, dok se vodonikovi
i hidroksilni joni uvek pojavljuju ili nestaju zajedno.
Tako su ovde konzervisane veličine: ukupan broj mo-
7 Prva tri minuta 97
lekula vode plus broj vodonikovih jona i broj vodoni-
kovih jona minus broj hidroksilnih jona. (Naravno,
postoje i druge konzervisane veličine, na primer, uku-
pan broj molekula vode + broj hidroksilnih jona, ali
to su sve u stvari samo proste kombinacijc dvc osnovne
konzervisane veličine.) Osobine čaše vode mogu se pot-
puno odrcditi ako uzmemo da je temperatura vode
300 K (sobna temperatura u Kelvinovoj skali), da je
gustina molekula vode plus jona vodonika 3,3 X 1022
molekula ili jona po cni3 (što otprilike odgovara vodi
na pritisku na nivou mora) i da je gustina jona
vodonika minus hidroksilnih jona, nula (što odgovara
nultom ukupnom naelektrisanju). Tada izlazi da u ova-
kvim uslovima na svakih pet stotina miliona molekula
vode ima oko jedan jon vodonika. Obratimo pažnju dći
kada pišemo naš recept za čašu vode ovo ne mora da
se odredi; ovaj odnos se izvodi iz uslova toplotne rav-
noteže. S druge strane. gustine konzervisanih veličina
ne možemo da odredimo iz uslova toplotne ravnoteže
— na primer, gustina molekula vode plus joni vodo-
nika. može da se poveća ili snizi u odnosu na vrednost
od 3.3 X 10— molekula po cm3. povećanjem ili sniže-
njem pritiska; zato, da bismo znali šta se nalazi u čaši
vode, moramo da odredimo gustine konzervisanih ve-
ličina.
Ovaj primer nam pomaže i da razumemo pravo
značenje onoga što podrazumevamo pod .,konzervisa-
nom“ veličinom. Na primer, ako je čaša vode na tem-
peraturi od nekoliko miliona stepeni, kao u središtu
neke zvezde, onda molekuli ili joni mogu veoma lako
da disosuju, a atomi od kojih su sastavljeni da izgube
svoje elektrone. Konzervisane veličine su onda: broj
elektrona i jezgara atoma kiseonika i vodonika. U ovim
uslovima izračunava se gustina molekula vode plus hi-
droksilni joni iz zakona statističke mehanike. a ne od-
ređuje se unapred; naravno, ispostavlja se da je ona
veoma mala. (Snežne grudve su retke u paklu). U stvari,
to odgovara uslovima pod kojima se odigravaju nukle-
arne reakcije, tako da čak ni broj jezgara svake vrste
nije apsolutno nepromenljiv, ali se menja toliko sporo
da se može smatrati da je razvoj zvezde u stvari niz
postepenih prelaza iz jednog stanja ravnoteže u drugo.

98
 Konačno, na temperaturama od nekoliko hiljada
miliona stepeni, koje srećemo u ranoj vasioni, čak i
atomska jezgra odmah disosuju na svoje sastavne de-
love — protone i neutrone. Reakcije se odvijaju tako
brzo da materija i antimaterija mogu lako da nastanu
iz čiste energije, i da se opet u nju anihiliraju. U ova-
kvim uslovima, brojevi čestica bilo koje određene vrste
nisu više konzervisane veličine. Umesto toga, relevantni
zakoni održanja su svedeni na onaj minimalni broj
za koji verujemo da važi pod svim mogućim uslovima.
Zbog toga pretpostavljamo, da bismo dobili recept za
ranu vasionu, da imamo samo tri konzervisane veličine
čije gustine moraju da se odrede.

1. Naelektrisanje. Parovi čestica čije je naelektri-

sanje brojno jednako a suprotnog znaka, mogu da na-
stanu ili budu uništeni, ali se ukupno naelektrisanje
ne menja. (U ovaj zakon održanja možemo da budemo
sigumiji nego u bilo koji drugi, jer da on ne važi,
opšteprihvaćena Maksvelova elektromagnetna teorija ne
bi imala smisla.)
2. Barionski broj. ,,Barion“ je zajednički naziv za
nuklearne čestice, protone i neutrone, i nešto teže, ne-
stabilne čestice, poznate pod imenom hiperoni. Barioni
i antibarioni nastaju ili nestaju u parovima; barioni,
takođe, mogu da se raspadnu na druge barione, kao
u beta raspadu radioaktivnog jezgra. u kome jedan
neutron prelazi u proton i obratno. Međutim, ukupni
broj bariona minus broj antibariona (antiprotona, anti-
neutrona i antihiperona) ostaje nepromenjen. Stoga,
protonu, neutronu i hiperonu pripisujemo ..barionski
broj“ + 1, a odgovarajućim antičesticama ..barionski
broj“ — 1; ukupni barionski broj se onda nikada ne
menja. Barionski broj izgleda da nema dinamičko zna-
čenje kao naelektrisanje; koliko znamo, ne postoji bilo
kakvo električno ili magnetno polje uslovljeno barion-
skim brojem. Barionski broj je samo knjigovodstveni
termin — njegovo značenje se potpuno ispoljava u či-
njenici da mu vrednost ostaje nepromenjena.
3. Leptonski broj. ,.Leptoni“ su lake, negativno na-
elektrisane čestice, elektron i mion, i električno neu-
tralna čestica nulte mase, neutrino, kao i njihove anti-
7’
99
čestice — pozitron, antimion i antineutrino. Uprkos
svojoj nultoj masi i neutralnom naelektrisanju, neu-
trini i antineutrini nisu ništa manje stvami od fotona;
oni imaju energiju i impuls kao bilo koja druga čestica.
Konzervacija leptonskog broja je još jedno knjigovod-
stveno pravilo — ukupni broj leptona minus ukupni
broj antileptona ostaje nepromenjen. (Eksperimenti sa
neutrinima iz 1962. godine, otkrili su da u stvari po-
stoje bar dva tipa neutrina, jedan „tipa elektrona“ i
jedan „tipa miona“, kao i dva tipa leptonskog broja:
elektronski leptonski broj koji je jednak ukupnom broju
elektrona plus neutrini tipa elektrona minus njihove
antičestice, i mionski leptonski broj koji je jednak
ukupnom broju miona plus neutrini tipa miona minus
njihove antičestice. Izgleda da su oba ova broja apso-
lutno konzervisana; međutim, to još nije sasvim si-
gurno.)

Dobar primer kako ova pravila funkcionišu može

da pruži radioaktivni raspad jednog neutrona n u pro-
ton p, elektron e~ i antineutrino ve (tipa elektrona).
Vrednosti naelektrisanja, barionskog broja i leptonskog
broja ovih čestica date su u sledećoj tabeli:

n -> P + e— + Ve

naelektrisanje 0 1 —1 0
barionski broj +1 +1 0 0
leptonski broj 0 0 + 1 —1

Citalac može lako da proveri da je suma vrednosti

bilo koje konzervisane veličine za čestice u krajnjem
stanju jednaka vrednosti iste veličine u početnom sta-
nju, tj. kod neutrona. To je ono što podrazumevamo
pod održanjem (konzervacijom) ovih veličina. Zakoni
održanja su daleko od toga da su sami sebi svrha, jer
nam govore o tome da se veliki broj reakcija ne odi-
grava, na primer, da je zabranjen proces raspada u
kome se neutron raspada na proton, elektron i više
od jednog antineutrina.

100
 Da bismo do kraja sastavili naš recept za sadržaj
vasione u bilo kom datom trenutku, moramo znači da
odredimo naelektrisanje, barionski broj i leptonski broj
po jedinici zapremine, kao i temperaturu vasione u tom
trenutku. A zakoni održanja nam kažu da u bilo kojoj
zapremini koja se širi sa vasionom, vrednosti ovih veli-
čina ostaju nepromenjene. To znači da se naelektrisanje,
barionski broj i leptonski broj po jedinici zapremine
jednostavno menjaju obrnuto proporcionalno trećem
stepenu veličine vasione. Ali i broj fotona po jedinici
zapremine takođe se menja obrnuto proporcionalno tre-
ćem stepenu veličine vasione. (U III poglavlju smo vi-
deli da je broj fotona po jedinici zapremine proporcio-
nalan trećem stepenu temperature, dok se temperatura
menja obrnuto proporcionalno trećem stepenu veličine
vasione.) Stoga, naelektrisanje, barionski broj i lepton-
ski broj po fotonu ostaju nepromenjeni i naš recept
može jednom za svagda da se odredi tako što ćemo
odrediti vrednosti konzervisanih veličina kao njihov od-
nos prema broju fotona.
(Strogo govoreći, veličina koja se menja obrnuto
proporcionalno trećem stepenu veličine vasione nije broj
fotona po jedinici zapremine, već entropija po jedinici
zapremine. Entropija je jedna osnovna veličina stati-
stičke mehanike, koja se odnosi na stepen neuređenosti
fizičkog sistema. Ako zanemarimo jedan numerički fak-
tor, entropija je s dovoljno dobrom aproksimacijom
data ukupnim brojem svih čestica koje su u toplotnoj
ravnoteži, materijalnih čestica, kao i fotona, pri čemu
pojedine čestice doprinose entropiji u različitom ste-
penu, kako je to pokazano u Tabeli I. Konstante koje
bi, u stvari, trebalo da koristimo da bismo okarakteri-
sali našu vasionu su odnos naelektrisanja prema entro-
piji, barionskog broja prema entropiji i leptonskog broja
prema entropiji. Ipak, čak i na veoma visokim tem-
peraturama, broj materijalnih čestica je uglavnom istog
reda veličine kao broj fotona, tako da ne činimo ozbilj-
niju grešku ako umesto entropije kao standard za po-
ređenje koristimo broj fotona.)
Naelektrisanje vasione po fotonu je relativno lako
proceniti. Koliko mi znamo, srednja gustina naelektri-
sanja u vasioni je nula. Ako bi Zemlja i Sunce imali

101
višak pozitivnog naelektrisanja (ili obratno) od samo
jednog dela od milion milion milion milion milion
miliona (1036), njihovo međusobno električno odbija-
nje bilo bi veće od njihovog međusobnog gravitacionog
privlačenja. U slučaju da je vasiona konačna i zatvo-
rena, ovom zaključku možemo čak da damo status teo-
reme: ukupno naelektrisanje vasione mora da bude
nula, jer bi se inače linije sila električnog polja bes-
konačno savijale oko vasione, dajući jedno beskonačno
električno polje. Ali bez obzira na to da li je vasiona
otvorena ili zatvorena, sa sigurnošću se može reći da
je kosmičko naelektrisanje po fotonu zanemarljivo.
I barionski broj po fotonu je takođe lako proceniti.
Jedini stabilni barioni su nuklearne čestice, proton i
neutron, i njihove antičestice, antiproton i antineutron.
(Slobodni neutron je, u stvari, nestabilan, sa srednjim
životom od 15,3 minuta, ali nuklearne sile u atomskom
jezgru čine neutron apsolutno stabilnim.) Takođe, koliko
mi znamo, u vasioni ne postoji primetna količina anti-
materije. (O tome više nešto kasnije.) Stoga je barion-
ski broj bilo koga dela sadašnje vasione u suštini jed-
nak broju nuklearnih čestica. U prethodnom poglavlju
smo zaključili da sada u mikrotalasnom kosmičkom
šumu imamo oko 1 nukleamu česticu na svakih 1000
miliona fotona (tačnu cifru ne znamo), pa tako barion-
ski broj po fotonu iznosi oko 1 u hiljadu miliona
lO-9.
To je zaista značajan zaključak. Da bismo potpuno
sagledali njegove implikacije, razmotrimo onaj trenutak
u prošlosti kada je temperatura vasione bila viša od
10 milion miliona stepeni (1013), temperature praga za
neutrone i protone. U to vreme vasiona je sadržavala
mnoštvo nuklearnih čestica i antičestica, gotovo isto
toliko koliko i fotona. Međutim, barionski broj se de-
finiše kao razlika između broja nuklearnih čestica i
antičestica. Ako je ova razlika bila 1000 miliona puta
manja od broja fotona, znači i oko 1000 miliona puta
manja od ukupnog broja nuklearnih čestica, onda je
broj nuklearnih čestica nadmašivao broj antičestica za
samo jedan deo u hiljadu miliona. Sa ovog stanovišta,
kada se vasiona ohladila ispod temperature praga za
nuklearne čestice, ove antičestice su se anihilirale sa

102
 odgovarajućim česticama, ostavljajući samo mali višak
čestica, kao ostatak koji će se najzad preobratiti u svet
koji poznajemo.
Tako mala vrednost jednog broja, kao što je jedan
u hiljadu miliona, navela je neke teoretičare da pret-
postave da je ta vrednost u stvari nula, odnosno da
vasiona sadrži jednaku količinu materije i antimaterije.
Tada bi činjenica da to što barionski broj po fotonu
izgleda da iznosi jedan u hiljadu miliona, trebalo da
se objasni pretpostavkom da je, u vreme pre nego
što je kosmička temperatura opala ispod temperature
praga za nukleame čestice. vasiona bila podeljena u
različita područja, od kojih je u nekima postojao mali
višak (nekoliko delova na 1000 miliona) materije nad
antimaterijom. a u drugima mali višak antimaterije
nad materijom. Pošto je temperatura pala ispod tem-
perature praga za nuklearne čestice, došlo je do anihila-
cije maksimalno mogućeg broja parova čestica-antiče-
stica i mi smo ostali u vasioni koja se sastoji iz oblasti
čiste materije i oblasti čiste antimaterije. Problem je
samo što niko do sada nije, bilo gde u vasioni opazio
znake značajnijih količina antimaterije. Za kosmičke
zrake koji prodiru u gornje slojeve naše atmosfere
veruje se da dolaze sa velikih udaljenosti iz naše ga-
laksije, a možda delimično i iz predela van nje. A kos-
mički zraci su ipak materija, a ne antimaterija — u
stvari, u njima još niko nije otkrio neki antiproton ili
neko antijezgro. Takođe, u kosmičkim razmerama nisu
primećeni ni fotoni koji bi nastali u procesu anihilacije
materije i antimaterije.
Druga mogućnost je da gustina fotona (ili tačnije,
entropija) nije ostala proporcionalna recipročnoj vred-
nosti trećeg stepena veličine vasione. To je moglo da se
desi ako ie došlo do narušavanja toplotne ravnoteže,
ođnosno do pojave neke vrste trenja ili viskoznosti,
koje bi zagrejalo vasionu i proizvelo višak fotona.
U tom slučaiu. barionski broj oo fotonu mogao ie da
ima neku nočetnu vrednost oko 1. a zatim, kako se
broj fotona povećavao, da padne na svoiu sadašniu
vrednost približnu nuli. Jeđini ie nroblom što ioš niko
ne može da predloži neki mogući mehanizam kojim
bi se proizveli ovi ekstra fotoni. I sam sam pokušao

103
pre nekoliko godina da nešto uradim na tom planu,
ali bez ikakvog uspeha.
Dalje ćemo zanemariti sve ove ,,nestandardne“ mo-
gućnosti i jednostavno pretpostaviti da je barionski
broj po fotonu onoliki koliki izgleda da jeste — oko
jedan u 1000 miliona.
A šta je sa gustinom leptonskog broja vasione?
Cinjenica da je naelektrisanje vasione nula, govori nam
odmah da za svako pozitivno naelektrisanje, za 1 proton,
postoji po jedno negativno naelektrisanje, 1 elektron.
Pošto oko 87 odsto nuklearnih čestica u sadašnjoj va-
sioni čine protoni, znači da je broj elektrona približno
jednak ukupnom broju nuklearnih čestica. Kada bi
elektroni bili jedini leptoni u sadašnjoj vasioni, mogli
bismo odmah da zaključimo da je leptonski broj po
fotonu približno jednak barionskom broju po fotonu.
Međutim, pored elektrona i pozitrona, postoji još
jedna stabilna čestica koja nosi ne-nulti leptonski broj.
Neutrino i njegova antičestica, antineutrino, električno
su neutralne čestice bez mase, kao i foton, ali sa lep-
tonskim brojem +1 i —1, respektivno. Tako, da bismo
odredili gustinu leptonskog broja sadašnje vasione treba
da znamo nešto i o broju neutrina i antineutrina.
Na žalost, do ovog podatka je veoma teško doći.
Neutrino je sličan elektronu po tome što ne oseća đej-
stvo jake nuklearne sile koja protone i neutrone drži
na okupu unutar atomskog jezgra. (Ovde pojmom ne-
utrino označavamo i neutrino i antineutrino.) Međutim,
za razliku od elektrona, neutrino je električno neutra-
lan, pa ne oseća ni dejstvo električnih i magnetnih
sila, kao što su one koje drže elektrone unutar atoma.
U stvari, neutrino veoma slabo oseća dejstvo bilo kakve
sile. On, kao i sve ostalo u vasioni oseća dejstvo sile
gravitacije i dejstvo slabe sile, koja podstiče radio-
aktivne procese kao što je, na primer, ranije pomenuti
neutronski raspad (vidi str. 100), ali ove sile veoma
slabo interaguju sa običnom materijom. Da bi se sli-
kovito prikazala slabost interakcije neutrina, obično se
kaže, kada bismo hteli da sa dovoljnom verovatnoćom
zaustavimo ili rasejemo bilo koji dati neutrino proizve-
den u nekom radioaktivnom procesu, da bi trebalo da
mu na put postavimo sloj olova debeo nekoliko svetlo-

104
snih godina. Sunce neprekidno zrači neutrine, kao re-
zultat nukleamih reakcija u svom jezgru u kojima se
protoni preobraćaju u neutrone; ovi neutrini stižu do
nas odozgo, preko dana, kada je Sunce iznad nas na
nebu, i stižu odozdo do nas noću, kada se Sunce nalazi
na drugoj strani Zemljine lopte, jer je ona za njih
potpuno prozirna. Hipotezu o postojanju neutrina prvi
je izneo Volfang Pauli, mnogo pre nego što je neu-
trino bilo eksperimentalno opažen, da bi mogao da ob-
jasni energetski bilans u procesu raspada neutrona.
Međutim, tek krajem pedesetih godina postalo je mo-
guće direktno detektovati neutrino ili antineutrino, kada
su se u nuklearnim reaktorima ili akceleratorima po-
čele da proizvode ogromne količine neutrina, tako da
se od toga unutar aparature za detekciju moglo da
zaustavi bar nekoliko stotina ovih čestica.
Uz ovako neobično slabe interakcije, nije teško za-
misliti da bi ogroman broj neutrina i antineutrina mo-
gao da ispunjava vasionu svuda oko nas, a da mi pri
tom uopšte nemamo bilo kakav nagoveštaj o njihovom
prisustvu. Moguće je da se približno odredi neka gor-
nja granica broja neutrina i antineutrina: kada bi ove
čestice bile suviše brojne, onda bi one bar malo uticale
na izvesne slabe nuklearne procese raspada, pa bi se
širenje vasione usporavalo u većem stepenu nego što
se zaista usporava. Ipak, određivanje ove gornje gra-
nice ne odbacuje mogućnost da ima otprilike isto toliko
neutrina i/ili antineutrina koliko i fotona, i da su im
energije približno iste.
Uprkos ovim primedbama, kosmolozi obično pret-
postavljaju da je leptonski broj (broj elektrona, miona
i neutrina minus broj njihovih odgovarajućih antiče-
stica) po fotonu mali, mnogo manji od 1. Ova pretpo-
stavka počiva na analogiji sa barionskim brojem —
barionski broj po fotonu je mali, pa zašto onda i lep-
tonski broj po fotonu ne bi bio mali? To je jedna od
najmanje sigurnih pretpostavki u okviru „standardnog
modela“, ali, na sreću, čak i da nije tačna, opšta slika
vasione bi se promenila samo u nekoliko detalja.
Naravno, na temperaturama iznad temperature
praga za elektrone, postojalo je mnoštvo leptona i
antileptona — otprilike isto toliko elektrona i pozi-

105
 trona koliko i fotona. Takođe, pod ovakvim uslovima,
vasiona je bila toliko vrela i gusta da su čak i sablasni
neutrini bili u toplotnoj ravnoteži, pa je takođe bilo i
isto toliko neutrina i antineutrina koliko fotona. Pret-
postavka u okviru standardnog modela kaže da lepton-
ski broj (razlika u broju leptona i antileptona) jeste
i da je i bio, mnogo manji od broja fotona. Pri tome
je mogao da postoji izvestan mali višak leptona nad
■antileptonima, kao ranije pomenuti višak bariona nad
antibarionima, koji se zadržao do današnjih dana. Po-
red toga, neutrini i antineutrini reaguju i međusobno
toliko slabo, da je veliki broj mogao da izbegne ani-
hilaciju, pa bi danas broj neutrina i antineutrina mogao
da bude približno jednak broju fotona. U narednom po-
glavlju ćemo pokazati da se veruje da je zaista tako,
ali za sada ne izgleda da bi u predvidivoj budućnosti
mogla da postoji i najmanja šansa da u svetu koji nas
okružuje otkrijemo ogroman broj neutrina i antineu-
trina.
To bi ukratko bio naš recept za sadržaj rane va-
sione. Neka je naelektrisanje po fotonu nula, barionski
broj po fotonu jedan u 1000 miliona i leptonski broj
po fotonu neodređen, ali mali. Neka je temperatura
u bilo kom datom trenutku veća od 3 K, temperature
sadašnjeg fona zračenja, i to veća za faktor dat odno-
som sadašnje veličine vasione prema veličini vasione
u datom trenutku. Promešajte sve ovo dobro, tako da
raspodela čestica različitih vrsta bude određena zako-
nima toplotne ravnoteže. Zatim stavite sve to u jednu
vasionu koja se širi, pri čemu je stepen širenja uslov-
ljen gravitacionim poljem koje proizvodi ovaj sadržaj.
I ako dovoljno dugo čekate, to bi trebalo da se pre-
tvori u našu sadašnju vasionu.
V

PRVA TRI MINUTA

Sada smo spremni da pratimo razvoj vasione u
toku prva tri minuta njenog nastanka. Događaji se
u početku odvijaju mnogo brže nego kasnije. tako da
nam ne bi koristilo da tok događaja prikažemo u vidu
slika odvojenih jednakim vremenskim intervalima, kao
kod običnog filma. Umesto toga, brzinu našeg filma
ćemo podesiti prema brzini opadanja temperature va-
sione, zaustavljajući kameru u vremenskim intervalima
u kojima je temperatura opala otprilike za faktor 3.
Na žalost, ne možemo da počnemo naš film u tre-
nutku nultog vremena i beskonačne temperature. Iznad
temperature od 15 stotina hiljada miliona stepeni Kel-
vina (1,5 X 1012 K), vasiona je sadržala veliki broj če-
stica poznatih kao pi mezoni, čija težina iznosi oko
1/7 težine neke nuklearne čestice (vidi Tabelu I). Za
razliku od elektrona, pozitrona, miona i neutrina, pi
mezoni interaguju veoma snažno i međusobno i sa
nuklearnim česticama — u stvari, baš neprekidna raz-
mena pi mezona između nuklearnih čestica uzrok je
najvećim delom za privlačnu silu koja drži na okupu
čestice u atomskom jezgru. Prisustvo velikog broja ova-
kvih čestica, koje snažno interaguju, neobično otežava
proračun o ponašanju materije na veoma visokim tem-
peraturama, pa da bismo izbegli ovakve matematičke
probleme, započećemo našu priču oko jednu stotinku
sekunde posle početka, kada je temperatura opala na
svega sto hiljada miliona stepeni Kelvina, dovoljno
ispod temperature praga za pi mezone, mione i sve teže

107
čestice. U VII poglavlju ćemo reći nešto više o tome
šta fizičari teoretičari misle da je moglo da se događa
pre ovog trenutka, bliže samom početku.
Pošto smo ovo razjasnili, krenimo sa našim filmom.

Prvi kadar. Temperatura vasione iznosi 100.000 mi-

liona stepeni Kelvina. (10u K). Vasionu je u ovom tre-
nutku lakše i jednostavnije opisati nego što će to više
ikada biti. Ona je ispunjena nediferenciranom kašom
materije i zračenja, u kojoj se svaka čestica nepre-
kidno i brzo sudara sa ostalim česticama. Tako, uprkos
tome što se brzo širi, vasiona se nalazi u stanju go-
tovo idealne toplotne ravnoteže. Zbog toga je njen sa-
držaj određen zakonima statističke mehanike i uopšte
ne zavisi od toga šta se dešavalo pre ovog trenutka.
Sve što nam je potrebno da znamo to je da je tem-
peratura 1011 K, a da su konzervisane veličine — na-
elektrisanje, barionski broj, leptronski broj — sve ve-
oma male ili nula.
Cestice kojih ima u izobilju su one čija je tempe-
ratura praga ispod temperature od 1011 K; to su elek-
tron i njegova antičestica pozitron, i naravno čestice bez
mase, foton, neutrino i antineutrino (vidi Tabelu I).
Vasiona je toliko gusta da se čak i neutrini koji mogu
da godinama putuju kroz olovne ploče a da ne budu
rasejani, zbog brzih međusobnih sudara i sudara sa
ostalim česticama, nalaze u stanju toplotne ravnoteže
sa elektronima, pozitronima i fotonima. (Ovde, opet,
pod pojmom neutrino podrazumevamo i neutrino i anti-
neutrino.)
Još jedna olakšavajuća okolnost — temperatura od
1011 K je mnogo iznad temperature praga za elektrone
i pozitrone. Zbog toga se ove čestice, kao i fotoni i
neutrini, ponašaju kao različite vrste zračenja. Koja je
gustina energije ovih različitih vrsta zračenja? Prema
Tabeli I, energetski doprinos elektrona i pozitrona za-
jedno, iznosi 7/4 od energetskog doprinosa fotona, dok
je energetski doprinos neutrina i antineutrina isti kao
i doprinos elektrona i pozitrona; stoga je ukupna gu-
stina energije veća od gustine energije za slučaj čisto
elektromagnetskog zračenja na ovoj temperaturi, za
faktor

108
 7 7 9
— + — + 1 = —
4 4 2

Na osnovu Stefan-Bolcmanovog zakona (vidi III po-

glavlje), gustina energije elektromagnetnog zračenja na
temperaturi od 10n K iznosi 4,72 X 1044 eV/litru, tako
da je ukupna gustina energije vasione na ovoj tempe-
raturi bila veća 9/2 puta, odnosno iznosila je 21 X 1044
eV/litru. To je ekvivalentno gustini mase od 3,8 hiljada
miliona kilograma/litru ili 3,8 hiljada miliona puta više
od gustine vode pod normalnim zemaljskim uslovima.
(Kada govorimo o datoj energiji kao ekvivalentu mase,
mislimo. naravno, da je to energija koja bi se, prema
Ajnštajnovoj formuli E = mc2, oslobodila, ako bi se
celokupna masa m pretvorila u energiju.) Kada bi
Mt. Everest bio načinjen od materije tolike gustine,
gravitaciono polje koje bi ova materija stvarala uni-
štilo bi i samu Zemlju.
Vasiona u prvom kadru se brzo širi i hladi. Stepen
njenog širenja je određen uslovom da se svaki delić
vasione udaljava od nekog proizvoljnog centra određe-
nom brzinom. Pri ogromnoj gustini vasione u prvom
kadru, i ova brzina je takođe ogromna — karakteri-
stično vreme širenja vasione iznosi oko 0,02 sekunde.
(Vidi Matematički dodatak 3. „Karakteristično vreme
širenja“ može da se aproksimativno definiše kao 100
puta dužina vremenskog intervala u toku koga bi se
veličina vasione povećala za 1 odsto. Da budemo pre-
cizniji, karakteristično vreme širenja u bilo kom pe-
riodu jednako je recipročnoj vrednosti Hablove ,,kon-
stante“ u tom periodu. Kako smo primetili u II po-
glavlju, starost vasione je uvek manja od karakteri-
stičnog vremena širenja, jer se širenje neprekidno
usporava delovanjem gravitacione sile.)
U prvom kadru, u vasioni postoji mali broj nukle-
arnih čestica, oko 1 proton ili neutron na svakih 1000
miliona fotona ili elektrona ili neutrina. Da bismo od-
redili količinu hemijskih elemenata formiranih u ranoj
vasioni. potrebno nam je da znamo i relativan odnos
broja protona i neutrona. Neutron je teži od protona,
sa masenom razlikom ekvivalentnom energiji od 1,293

109
miliona elektronvolti. Međutim, karakteristična energija
elektrona, pozitrona itd., na temperaturi od 1011 K je
mnogo veća — oko 10 miliona eV (Bolcmanova kon-
stanta puta temperatura). Zbog toga sudari neutrona
ili protona sa mnogo mnogobrojnijim elektronima, pro-
tonima itd., dovode do brzih prelaza protona u ne-
utrone i obratno. Pri tome su najvažnije sledeće reak-
cije prelaza:
antineutrino + proton -> pozitron i neutron (i obratno)
neutrino + neutron > elektron + proton (i obratno)
Pod pretpostavkom da su ukupni leptonski broj i
naelektrisanje po fotonu veoma mali, imamo gotovo
isto toliko neutrina koliko i antineutrina, a pozitrona
koliko i elektrona, tako da se prelazi proton — neutron
odvijaju isto toliko brzo koliko i prelazi neutron —
proton. (Radioaktivni raspad neutrona ovde može da se
zanemari, jer traje oko 15 minuta, dok se pomenuti
procesi odigravaju u stotinkama sekunde.) Uslov rav-
noteže zahteva da u prvom kadru imamo približno isti
broj protona i neutrona. Nuklearne čestice ovde još
nisu vezane u jezgra; energija potrebna da se razbije
neko tipično jezgro iznosi svega oko 6—8 miliona eV
po nuklearnoj čestici; ova energija je manja od karak-
terističnih toplotnih energija na temperaturi od 10n K,
tako da se jezgra razgrađuju istom brzinom kojom i
nastaju.
Prirodno je zapitati se kolika je bila vasiona u tom
trenutku. To, na žalost, ne znamo, a čak nismo ni
sigurni da to pitanje ima uopšte bilo kakvog smisla.
Kako smo pokazali u II poglavlju, vasiona bi mogla
da bude beskonačna, što bi značilo da je takođe bila
beskonačna i u prvom kadru i da će uvek biti bes-
konačna. S druge strane, moguće je da je vasiona sađa
konačna, sa obimom koji se procenjuje na oko 125 hi-
ljada miliona svetlosnih godina. (Obim ili periferija je
ona razdaljina koju morate da pređete, krećući se u
pravoj liniji, da biste se opet vratili na mesto odakle
ste i pošli. Gornja procena se bazira na sadašnjoj
vrednosti Hablove konstante, uz pretpostavku da je
gustina vasione otprilike dvostruko veća od svoje ,.kri-

110
tične“ vrednosti.) Budući da temperatura vasione opada
obrnuto proporcionalno sa veličinom vasione, obim va-
sione je u vreme prvog kadra bio manji nego danas,
i to za odnos tadašnje (1011 K) temperature prema sa-
dašnjoj temperaturi (3 K); to znači da je obim vasione
u prvom kadru iznosio oko 4 svetlosne godine. Međutim,
pojedinosti priče o razvoju vasione u toku prvih neko-
liko minuta ne zavise od toga da li je obim vasione
bio beskonačan ili iznosio svega nekoliko svetlosnih
godina.

Drugi kadar. Temperatura vasione iznosi 30.000 mi-

liona stepeni Kelvina (3 X 1010 K). Od vremena prvog
kadra proteklo je 0,11 sekundi. Ništa se nije promenilo
u kvalitativnom pogledu — sadržajem vasione još uvek
dominiraju elektroni, pozitroni, neutrini, antineutrini i
fotoni; sve ove čestice nalaze se u toplotnoj ravnoteži,
mnogo iznad svojih temperatura praga. Gustina ener-
gije opala je srazmerno četvrtom stepenu temperature
— ona sada iznosi 30 miliona puta gustina energije
sadržana u masi mirovanja vode. Stepen širenja va-
sione opao je srazmerno kvadratu temperature, tako da
je karakteristično vreme širenja vasione sada produženo
negde na 0.2 sekunde. Mali broj nuklearnih čestica još
uvek nije vezan u atomska jezgra, ali, kako tempe-
ratura opada, postaje lakše da teži neutroni pređu u
lakše protone, nego obratno. Kao posledica toga, rav-
noteža nuklearnih čestica je pomerena: odnos sada
iznosi 38 odsto neutrona i 62 odsto protona.

Treći kadar. Temperatura vasione iznosi 10.000 mi-

liona stepeni Kelvina (1010 K). Od prvog kadra pro-
tekla jc 1,09 sekunda. Otprilike u to vreme, zbog sma-
njenja gustine i temperature, srednje slobodno vreme
neutrina i antineutrina se povećalo u toj meri da ove
čestice počinju da se ponašaju kao slobodne čestice; one
više nisu u toplotnoj ravnoteži sa elektronima, pozi-
tronima ili fotonima. Od sada pa dalje neutrino i anti-
neutrino prestaju da igraju aktivnu ulogu u našoj priči;
samo daju svoj energetski doprinos izvoru gravitacionog
polja vasione. Ovaj izlazak neutrina iz toplotne ravno-
teže ništa ne menja u suštini. (Pre toga, tipične talasne

111
dužine neutrina bile su obrnuto proporcionalne tempe-
raturi. a budući da je temperatura opadala obrnuto pro-
porcionalno veličini vasione, talasne dužine neutrina su
se povećavale srazmerno veličini vasione. Sada, neutrini
počinju da se šire po vasioni slobodno, ali opšti efekat
crvenog pomaka nastavlja da razvlači njihove talasne
dužine srazmerno veličini vasione. Uzgred budi rečeno,
to nam govori da tačan trenutak izlaska neutrina iz
toplotne ravnoteže i nije potrebno odrediti; on takođe
zavisi od teorije neutrino interakcije, čiji detalji još
nisu sasvim razjašnjeni.)
Ukupna gustina energija je manja nego što je to
bila u prethodnom kadru za faktor jednak četvrtom
stepenu odnosa temperatura, tako da je sada ekviva-
lentna masi gustine 380.000 puta većoj od gustine vode.
Karakteristično vreme širenja vasione se povećalo otpri-
like na 2 sekunde. Temperatura je sada jednaka dvo-
strukoj temperaturi praga za elektrone i pozitrone, pa
-oni počinju da se anihiliraju brže nego što mogu da
ponovo nastanu iz zračenja.
Još uvek je i suviše toplo da bi se neutroni i
protoni vezali i formirali atomska jezgra, za neki duži
vremenski period. Smanjenje temperature sada je po-
merilo ravnotežu proton—neutron na 24 odsto neutrona
prema 76 odsto protona.

Cetvrti kadar. Temperatura vasione sada iznosi 3000

miliona stepeni Kelvina (3 X 10° K). Od prvog kadra
proteklo je 13,82 sekundi. Nalazimo se ispod tempera-
ture praga za elektrone i pozitrone, tako da oni po-
činju brzo da nestaju sa spiska glavnih sastojaka va-
sione. Energija oslobođena njihovom anihilacijom uspo-
rava stepen hlađenja vasione, tako da su neutrini, koji
ne dobijaju ništa od ove ekstra toplote, sada negde za
8 odsto hladniji od elektrona, pozitrona i fotona. Od
sada pa dalje, kada budemo govorili o temperaturi va-
•sione, mislićemo na temperaturu fotona. Uz elektrone
i pozitrone koji tako brzo nestaju, gustina energije
vasione je nešto manja nego što bi bila u slučaju da
opada sa četvrtim stepenom temperature.
Već je dovoljno hladno da bi mogla da se formiraju
različita stabilna jezgra, na primer, helijum (He4), ali se

112
ovo ne događa odmah. To je zato što se vasiona još
uvek širi toliko brzo da jezgra mogu da se formiraju
samo u nizu brzih dvočestičnih reakcija. Na primer,
jedan proton i jedan neutron mogu da formiraju jez-
gro teškog vodonika, ili deuterijuma, pri čemu višak
energije i impuls iz ove reakcije odnosi jedan foton.
Jezgro deuterijuma može dalje da se sudari sa jednim
protonom ili jednim neutronom i formira ili jezgro
lakog izotopa, helijuma 3 (He3), koje se sastoji od 2 pro-
tona i 1 neutrona, ili najteži izotop vodonika, tricijum
(H3), koji se sastoji od 1 protona i 2 neutrona. Najzad,
helijum 3 može da se sudari sa jednim neutronom,
a tricijum sa jednim protonom — u oba slučaja for-
mira se jezgro običnog helijuma (He4), koje se sastoji
od 2 protona i 2 neutrona. Ali da bi se ovaj niz reak-
cija uopšte odigrao, potrebno je učiniti prvi korak,
odnosno podstaći nastanak deuterijuma.
Običan helijum je veoma stabilno jezgro, pa, kao
što smo već videli, može da se održi na temperaturi
koja tada vlada u vasioni. Međutim, tricijum i He3 su
mnogo slabije vezani, a deuterijum posebno. (Da bi se
razbilo jezgro deuterijuma potrebna je samo 1/9 ener-
gije potrebne da se iz jezgra helijuma iščupa jedna
nuklearna čestica.) Na temperaturi od 3 X 109 K, jez-
gra deuterijuma se raspadaju odmah po svom formi-
ranju, pa teža jezgra, u stvari, i nemaju šanse da na-
stanu. Neutroni još uvek prelaze u protone, iako mnogo
sporije nego pre: ravnoteža sada iznosi 17 odsto ne-
utrona i 83 odsto protona.

Peti kadar. Temperatura vasione sada iznosi 1000 mi-

liona stepeni Kelvina (109 K); samo je oko 70 puta
veća od temperature u centru Sunca. Od prvog kadra
proteklo je 3 minuta i 2 sekunde. Elektroni i pozitroni
su gotovo potpuno nestali i vasionu sada čine fotoni,
neutrini i antineutrini. Energija oslobođena u elektron-
-pozitron anihilaciji, povećala je temperaturu fotona:
ona je sada za 35 odsto veća od temperature neutrina.
Vasiona je sada dovoljno hladna da bi jezgra tri-
cijuma i He3, kao i običnog helijuma, mogla da se
održe, ali proizvodnja deuterijuma još uvek predstavlja
„usko grlo“: jezgra đeuterijuma ne žive dovoljno dugo
8 Prva tri minuta 113
da bi mogao da se formira značajniji broj težih jezgra.
Sudari neutrona i protona sa elektronima, neutrinima
i njihovim antičesticama su već prilično retki, a zna-
čajan postaje proces raspada slobodnog neutrona: na
svakih 100 sekundi, 10 odsto preostalih neutrona se
raspada u protone. Neutron-protonska ravnoteža sadci
iznosi: 14 odsto neutrona i 86 odsto protona.

Nešto kasnije. Ubrzo posle petog kadra, dolazi dra-

matičan događaj: temperatura opada na vrednost na
kojoj jezgra deuterijuma mogu da se održe. Jednom
kada je ovo usko grlo probijeno, u lancu dvočestičnih
reakcija opisanih u 4. kadru počinju veoma brzo da se
formiraju teža jezgra. Međutim, jezgra teža od helijuma
se ipak ne formiraju u većem broju, jer i sama imaju
sopstvena uska grla: stabilna jezgra sa pet ili osam
nuklearnih čestica ne postoje. Zato, kad temperatura
dostigne vrednost na kojoj može đa dođe do formi-
ranja jezgara deuterijuma, skoro svi preostali neutroni
odmah se ugrađuju u jezgra helijuma. Tačna tempe-
ratura na kojoj se ovo dešava skoro da i ne zavisi
od broja nuklearnih čestica po fotonu, jer bi inače vi-
soka gustina čestica trebalo da omogući lakše formi-
ranje jezgara. (Zbog toga smo ovaj trenutak neprecizno
nazvali „nešto kasnije“ od 5. kadra.) Ako imamo 1000
miliona fotona po nuklearnoj čestici, nukleosinteza će
početi na temperaturi od 900 miliona stepeni Kelvina
(0,9 X 109 K). U tom trenutku, od prvog kadra nas
deli 3 minuta i 46 sekundi. (Citalac će morati da nam
oprosti izvesnu nepreciznost u nazivu knjige Prva tri
minuta. To je jednostavno bolje zvučalo od Prva tri i
3/4 minuta.) Neposredno pre početka nukleosinteze, ne-
utronski raspad je pomerio neutron-protonsku ravno-
težu na 13 odsto neutrona prema 87 odsto protona.
Po nukleosintezi, težinski udeo helijuma se izjednačio
sa udelom svih nuklearnih čestica vezanih u jezgra
helijuma; pola od tih čestica su neutroni, a budući da
su u suštini svi neutroni vezani u jezgra helijuma,
težinski udeo helijuma je, u stvari, jednak dvostrukom
udelu neutrona u odnosu na protone, tj. oko 26 odsto.
Ako je gustina nuklearnih čestica nešto veća, nukleo-
sinteza počinje malo ranije, u trenutku kada ne postoji

114
 UDEO NEUTRONA

Slika 9. Pomeranje neutron-protonske ravnoteže. Na slici

je prikazan udeo neutrona u odnosu na sve nukleame
čestice, u funkciji temperature i vremena. Deo krive ozna-
čen sa „toplotna ravnoteža“ opisuje period u kome su vred-
nosti temperature i gustine toliko visoke da se sve čestice
nalaze u toplotnoj ravnoteži; udeo neutrona u tom slučaju
može da se izračuna iz neutron-proton masene razlike,
koristeći zakone statističke mehanike. Deo krive označen
sa „raspad neutrona“ opisuje period u kome su prestali svi
procesi neutron-protonske konverzije, sem radioaktivnog
raspada slobodnog neutrona. Srednji deo krive zavisi od
detaljnih proračuna verovatnoća prelaza slabih interakcija.
Deo krive dat isprekidano pokazuje šta bi se desilo ako
bi se na neki način sprečilo formiranje atomskih jezgara.
U stvari, u periodu označenom strelicom kao „period nu-
kleosinteze", neutroni se brzo udružuju u jezgra helijuma
i odnos neutrona i protona ostaje zamrznut na vrednosti
koju je imao u to vreme. Ova kriva može da se iskoristi
i za procenu težinskog udela kosmološki proizvedenog heli-
juma: za bilo koju datu vrednost temperature ili trenutak
nukleosinteze, ovaj udeo je jednak dvostrukom udelu ne-
utrona u tom trenutku.

toliki broj raspadnutih neutrona, pa se proizvodi nešto

više helijuma, ali ne više od 28 odsto (vidi sl. 9).
8*
115
 Sada smo već dostigli i premašili naše planirano
vreme, ali da bismo stekli jasniju sliku o tome šta je
dosada postignuto, bacimo još jedan pogled na vasionu,
pošto je temperatura još malo opala.

Sesti kadar. Temperatura vasione sada iznosi 300 mi-

liona stepeni Kelvina (3 X 108 K). Od prvog kadra pro-
teklo je 34 minuta i 40 sekundi. Elektroni i pozitroni
su se sada potpuno anihilirali, sem neznatnog (jedan u
1000 miliona) viška elektrona, neophodnog da bi se
uravnotežilo naelektrisanje protona. Energija oslobođena
u ovom procesu anihilacije povećala je temperaturu
fotona za 40,1 odsto u odnosu na temperaturu neutrina
(vidi Matematički dodatak 6). Gustina energije vasione
sada je ekvivalentna masi gustine od 9,9 odsto gustine
vode; od ovoga, 31 odsto se nalazi u obliku neutrina i
antineutrina, a 69 odsto u obliku fotona. Ova gustina
energije daje vasioni karakteristično vreme širenja ne-
gde oko 1 i 1/4 časa. Nuklearni procesi su prestali da
se odigravaju — nuklearne čestice su sada ili najvećim
delom vezane u jezgra helijuma ili su u obliku slobod-
nih protona (jezgra vodonika), sa težinskim udelom
helijuma otprilike oko 22 do 28 odsto. Na svaki slobo-
dan ili vezani proton postoji jedan elektron, ali je va-
siona još uvek suviše vrela da bi stabilni atomi mogli
da se održe u životu duže vremena.

*
* *

Vasiona će nastaviti da se širi i hladi, ali se u na-

rednih 700.000 godina neće dogoditi ništa zanimljivo. U
tom periodu, temperatura će opasti do tačke na kojoj
će elektroni i jezgra moći da formiraju stabilne ato-
me; nedostatak slobodnih elektrona učiniće sadržaj va-
sione prozimim za zračenje, a razdvajanje materije i
zračenja omogućiće materiji da započne proces formira-
nja galaksija i zvezda. Posle otprilike 10.000 miliona
godina, živa bića će početi da rekonstruišu ove doga-
đaje.
116
 Ovakav prikaz rane vasione implicira nešto što mo-
že odmah da se proveri pomoću astronomskih posma-
tranja: materijal zaostao iz vremena prva tri minuta, iz
koga su prvobitno morale da budu formirane zvezde,
sastojao se od 22—28 odsto helijuma, dok je skoro sav
preostali deo bio u vidu vodonika. Kao što smo videli,
ovo je posledica pretpostavke da postoji ogroman broj
fotona po nuklearnoj čestici, što se, s druge strane, za-
sniva na merenjima temperature kosmičkog mikrota-
lasnog šuma od 3 K. Prvu procenu kosmološki proizve-
denog helijuma, baziranu na izmerenoj temperaturi zra-
čenja od 3 K, izvršio je P. J. E. Pebls iz Prinstona,
1965. godine, ubrzo pošto su Penzias i Vilson otkrili
mikrotalasni šum. Sličan rezultat su nezavisno od njega
i skoro u isto vreme, u jednom tačnijem proračunu,
dobili Robert Vagoner, Viljem Fauler i Fred Hojl. Taj
rezultat je bio potvrda standardnog modela, jer su već
nezavisno od njega postojale procene da su Sunce i
druge zvezde započele svoj život uglavnom u obliku vo-
donika, uz 20—30 odsto helijuma.
Naravno, na Zemlji ima vrlo malo helijuma, ali je
to samo zato što su atomi helijuma toliko laki i toliko
hemijski inertni, da je najveći deo već odavno pobegao
sa Zemlje. Procene prvobitne količine helijuma u vasioni
baziraju se na poređenjima proračuna razvoja zvezda i
statističkih analiza njihovih osobina dobijenih posma-
tranjima, uz direktna posmatranja linija helijuma u
spektrima toplih zvezda i međuzvezdanog materijala.
U stvari, kao što mu i ime govori, helijum je kao ele-
menat prvo identifikovan u spektru Sunčeve atmosfere,
1868. godine. Identifikovao ga je J. Norman Lokijer.
Početkom šezdesetih godina astronomi su primetili
da_ količina helijuma u našoj galaksiji ne samo da je
velika već se i ne menja od mesta do mesta ni pri-
"Eiližno u tolikoj meri u kojoj se menja količina težih
elemenata. To je, naravno, baš ono što bismo očekivali
uz pretpostavku da su teži elementi proizvedeni u zvez-
dama, a da je helijum nastao u ranoj vasioni, pre na-
stanka zvezda. Još uvek su procene količina nuklearnih
čestica dosta nesigurne, ali su dokazi da postoji 20—30
odsto helijuma dovoljno jaki, da bi u velikoj meri
ohrabrili pristalice standardnog modela.

117
 Pored velike količine helijuma proizvedenog pri
kraju prva tri minuta, postojala je i mala količina lak-
ših jezgara, uglavnom deuterijuma (jezgro vodonika sa
jednim ekstra neutronom) i lakog izotopa helijuma
He3, koji je izbegao proces ugrađivanja u jezgro obič-
nog helijuma. (Količine ovih jezgara prvi su izračunali,
1967. godine, Vagoner, Fauler i Hojl.) Nasuprot heliju-
mu, količina deuterijuma veoma mnogo zavisi od gusti-
ne nuklearnih čestica u periodu nukleosinteze: što je
gustina veća, nuklearne reakcije su se odvijale brže, da
bi najzad skoro sav deuterijum prešao u helijum. Da
budemo određeniji, evo vrednosti količina helijuma (te-
žinski odnosi) proizvedenih u ranoj vasioni, za tri mo-
guće vrednosti odnosa broja fotona i nuklearnih čes-
tica, onako kako ih je dao Vagoner:

odnos količina deuterijuma

fotoni / nuklearne čestice (delova na milion)
100 miliona 0.00008
1000 miliona 16
10.000 miliona 600

Jasno, kada bismo mogli da odredimo količinu de-

uterijuma koja je postojala pre nego što je počelo for-
miranje zvezda, mogli bismo i da precizno odredimo od-
nos fotoni—nuklearne čestice; takođe, pošto nam je po~
znata sadašnja temperatura zračenja od 3 K, mogli
bismo i da precizno odredimo vrednost sadašnje gus-
tine nuklearne mase u vasioni i tako utvrdimo da li je
vasiona otvorena ili zatvorena.
Na žalost, tačnu količinu deuterijuma u pomenutom
periodu je veoma teško utvrditi. Klasična vrednost ko-
ličine (težinski odnos) deuterijuma u vodi na Zemlji iz-
nosi 150 delova na milion. (To je deuterijum koji će
biti korišćen kao gorivo termonuklearnih reaktora, ako
uopšte ikada bude moguće adekvatno kontrolisati ter-
monuklearne reakcije.) Međutim, to je prilično pri-
strasna procena: činjenica da su atomi deuterijuma
dvostruko teži od atoma vodonika, znači istovremeno
da je i mnogo verovatnije da su oni vezani u mole-
kule teške vode (HDO), što znači da bi u odnosu na

118
 vodonik mnogo manja količina deuterijuma mogla da
pobegne uticaju Zemljišnog gravitacionog polja. S dru-
ge strane, spektroskopska ispitivanja pokazuju da na
površini Sunca ima veoma malo deuterijuma — ma-
nje od 4 dela na milion. I to je, takođe, pristrasna pro-
cena — deuterijum bi na površini Sunca najvećim de-
lom bio uništen, odnosno spajanjem sa vodonikom dao
bi laki izotop helijuma He3.
Naše znanje o količini kosmičkog deuterijuma do-
bilo je mnogo čvršću osnovu posle merenja izvršenih
1973. godine, sa Zemljinog veštačkog satelita Copemi-
cusa. Atomi deuterijuma, kao i atomi vodonika, mogu
na određenim talasnim dužinama da apsorbuju ultra-
ljubičastu svetlost, pri čemu ove talasne dužine odgova-
raju prelazima atoma iz stanja najniže energije u jedno
od viših energetskih stanja. Ove talasne dužine vrlo
malo zavise od mase atomskog jezgra, tako da će ultra-
ljubičasti spektar neke zvezde, čija svetlost stiže do nas
kroz smešu međuzvezdanog vodonika i deuterijuma, biti
izbrazdan izvesnim brojem tamnih apsorpcionih linija,
od kojih se svaka razdvaja u dve komponente — vo-
donikovu i deuterijumove. Relativni intenzitet kompo-
nenata bilo koje od ovih apsorpcionih linija daje nam
odmah i relativni odnos količina vodonika i deuteri-
juma u međuzvezdanom oblaku. Na žalost, Zemljina at-
mosfera u velikoj meri otežava bilo kakva merenja ultra-
ljubičastog zračenja (UV) sa Zemlje. Satelit Copemicus
nosio je sa sobom UV spektrometar koji je iskorišćen
za proučavanje apsorpcionih linija u spektru tople zve-
zde [3 Centaurus; na osnovu relativnih intenziteta ovih
linija pronađeno je da međuzvezdani prostor između
nas i (3 Centaurus sadrži oko 20 (težinskih) delova deu-
terijuma na milion. Posmatranja UV apsorpcionih li-
nija u spektrima drugih toplih zvezda novijeg datuma
daju nam slične rezultate.
Ako je ovih 20 na milion delova deuterijuma zaista
nastalo u ranoj vasioni, onda tada mora da je bilo (i da
je i sada) oko 1100 miliona fotona po nuklearnoj čes-
tici (vidi gornju tabelu). Na sadašnjoj temperaturi kos-
mičkog zračenja od 3 K, broj fotona po litru iznosi oko
550.000, tako da bi sada moralo da bude oko 500 nuk-
learnih čestica na milion litara. To je znatno manje od

119
minimalne gustine u slučaju zatvorene vasione, koja,
kako smo videli u II poglavlju, iznosi oko 300 nuklearnih
čestica na milion litara. Zaključak bi bio da je vasiona
otvorena, tj, da se galaksije kreću brzinom većom od
kritične brzine, i đa će vasiona nastaviti da se zauvek
širi. Međutim, ako su zvezde, koje teže da unište deute-
rijum (kao Sunce, na primer) preradile jedan deo me-
đuzvezdanog materijala, onda količina proizvedenog deu-
terijuma mora da je bila i veća od 20 delova na mi-
lion; znači, gustina nuklearnih čestica trebalo bi da bude
manja od 500 čestica na milion litara, što potvrđuje naš
zaključak da živimo u jednoj otvorenoj vasioni, koja se
večno širi.
Moram odmah da kažem da ja lično smatram ove
dokaze prilično neubedljivima. Situacija sa deuteriju-
mom nije ista kao sa helijumom, jer iako izgleda da je
količina deuterijuma veća nego što bi se očekivalo u
slučaju relativno guste, zatvorene vasione, deuterijum je
u apsolutnom iznosu još uvek krajnje redak. Možemo
lako da zamislimo da je postojeća količina deuterijuma
proizvedena u nekim astrofizičkim fenomenima ,,sko-
rijeg“ datuma, kao što su supernove, kosmički zraci
ili, čak, i kvazistelarni objekti. To nije slučaj sa heliju-
mom — količina od 20—30 odsto prisutnog helijuma
nije mogla da bude proizvedena u novije vreme, bez
oslobađanja ogromne količine zračenja, koje bismo sva-
kako morali da opazimo.
Takođe je pitanje da li količina deuterijuma od 20
delova na milion, kako je Copernicus pronašao, nije
mogla da bude proizvedena bilo kojim uobičajenim as-
trofizičkim mehanizmom, a da se pri tome ne proizvedu
i neprihvatljivo velike količine drugih retkih lakih ele-
menata: litijuma, berilijuma i bora. Ipak, ne vidim kako
ćemo ikada moći da budemo sigurni da pomenuta koli-
čina deuterijuma nije proizvedena nekim nekosmološ-
kim mehanizmom na koji još niko i ne pomišlja.
Postoji još jedan ostatak rane vasione, svuda oko
nas, a ipak izgleda da je nemoguće da ga posmatramo.
U trećem kadru našeg filma videli smo da su, od tre-
nutka kada je temperatura vasione pala ispod 10.000
miliona stepeni Kelvina, neutrini počeli da se ponašaju
kao slobodne čestice. U tom periodu, talasne dužine neu-

120
trina su se povećavale proporcionalno veličini vasione;
kao posledica toga, broj i raspodela energija neutrina
ostali su isti kao u vreme toplotne ravnoteže, ali im je
temperatura opala obrnuto proporcionalno veličini va-
sione. Otprilike ista stvar dešavala se i sa fotonima u
ovom periodu, iako su oni u toplotnoj ravnoteži ostali
mnogo duže nego neutrini. Zbog toga sadašnja tempe-
ratura neutrina treba da bude približno jednaka sada-
šnjoj temperaturi fotona. Iz istog razloga, danas bi tre-
balo da postoji oko 1000 miliona neutrina i antineutrina
na svaku nuklearnu česticu u vasioni.
Mogli bismo da budemo i znatno precizniji u vezi
s tim.
Ubrzo pošto je vasiona postala prozirna za neut-
rine, počela je anihilacija elektrona i pozitrona; energija
oslobođena u ovom procesu zagrevala je fotone, ali ne i
neutrine. Zbog toga, sadašnja temperatura neutrina tre-
ba da bude nešto manja od sadašnje temperature fo-
tona. Prilično lako može da se izračuna da je tempera-
tura neutrina manja od temperature fotona za faktor
jednak kubnom korenu iz 4/11 ili za 71,38 odsto; ener-
getski doprinos neutrina i antineutrina ukupnoj ener-
giji vasione iznosi 45,42 odsto u odnosu na doprinos fo-
tona (vidi Matematički dodatak, 6). Iako to nismo nigde
eksplicitno naveli, kad god smo pominjali vreme šire-
nja vasione, uzimali smo u obzir i ovu dodatnu gustinu
energije neutrina.
Najdramatičnija moguća potvrda standardnog mo-
dela rane vasione bila bi detekcija ovog šuma neutrina.
Predviđanje njegove temperature je prilično precizno:
ona bi iznosila 71,38 odsto od temperature fotona ili ne-
što oko 2 K. Jedina neizvesnost, s teorijske tačke gle-
dišta, što se tiče broja i raspodele energija neutrina je-
ste u vrednosti leptonskog broja — odnosno, da li je
gustina leptonskog broja zaista tako mala kako smo
pretpostavili. (Prisetimo se da je leptonski broj broj
neutrina i drugih leptona minus broj antineutrina i os-
talih antileptona.) Ako je gustina leptonskog broja isto
toliko mala kao gustina barionskog broja, onda bi broj
neutrina i antineutrina trebalo da bude međusobno jed-
nak, do jedan u 1000 miliona. S druge strane, ako je

121
 gustina leptonskog broja uporediva sa gustinom foton-
skog broja, onda bi postojala izvesna ,,degeneracija“,
odnosno značajan višak neutrina (ili antineutrina) i ma-
njak antineutrina (ili neutrina). Takva degeneracija bi
uticala na neutron-protonsku ravnotežu u toku prva tri
minuta i na taj način izmenila i vrednost količine kos-
mološki proizvedenog helijuma i deuterijuma. Detekcija
kosmičkog šuma neutrina i antineutrina sa temperatu-
rom od 2 K, trenutno bi razrešila dilemu da li je lep-
tonski broj vasione veliki ili ne, a što je još značajnije,
zaista dokazala istinitost standardnog modela rane va-
sione.
Ali, avaj — neutrini interaguju toliko slabo sa obič-
nom materijom. da niko do sada nije mogao da pred-
loži bilo kakav metod za detekciju kosmičkog neutrino
šuma. To je zaista mučan problem: postoji oko 1000
miliona neutrina i antineutrina na svaku nuklearnu
česticu u vasioni a ipak niko ne zna kako da ih de-
tektuje. Možda će jednog dana neko ipak uspeti da
reši ovaj problem.
Dok prati ovo naše objašnjenje o toku događaja
u prva tri minuta nastanka vasione, čitaocu se može
učiniti da otkriva znake prekomernog naučnog samo-
pouzdanja. Moglo bi se desiti i da je u pravu. Ipak,
ne verujem da nauka najbrže napreduje onda ako su
oni koji je stvaraju sasvim bez predrasuda. Cesto treba
zaboraviti sumnje i pratiti teorijski posledice nekih
pretpostavki bez obzira na to gde nas mogu odvesti —
prava stvar nije u tome da se bude potpuno bez pred-
rasuda, već da se imaju prave predrasude. A najbolja
provera svake teorijske predrasude je u njenoj posle-
dici. Standardni model rane vasione je postigao izvestan
uspeh i pružio nam jedan koherentan teorijski okvir za
buduća eksperimentalna istraživanja. To ne znači da je
on potpuno istinit, ali znači da zaslužuje da bude uzet
dovoljno ozbiljno.
Ipak, postoji jedna velika doza nesigurnosti koja
Iebdi kao taman oblak iznad standardnog modela.
U osnovi svih proračuna opisanih u ovom poglavlju.
leži Kosmološki princip — pretpostavka da je vasiona
homogena i izotropna (vidi str. 21). (Pod time da je
,,homogena“ smatramo da izgleda isto za bilo kog po-
122
smatrača, nošenog opštim širenjem vasione, bez obzira
na to gđe se taj posmatrač nalazio; pod time da je
,,izotropna“ podrazumevamo da tom istom posmatraču
izgieda ista u svim pravcima.) Iz direktnih posmatranja
znamo da je kosmički mikrotalasni šum oko nas vrlo
izotropan, iz čega zaključujemo da je i sama vasiona
od trenutka kada materija i zračenje nisu više u rav-
noteži, pri temperaturi negde oko 3000 K, vrlo izotropna
i homogena. Međutim. nemamo nikakvog dokaza da je
Kosrnološki princip važio i ranije.
Moguće je da je vasiona u početku bila veoma
nehomogena i anizotropna, ali je delovanjem sila trenja
između pojedinih svojih delova u toku širenja postajala
sve homogenija. Jedan od pobornika ovakvog modela
bio je i Carls Misner sa Univerziteta Merilend. Cak je
moguće i da je ova, trenjem proizvedena toplota uzrok
sadašnjeg odnosa fotona prema nuklearnim česticama:
1000 miliona prema jedan. Ipak, koliko ja znam, niko
ne može da objasni zbog čega bi trebalo da vasiona
u početku u bilo kojoj meri bude nehomogena i anizo-
tropna, kao što niko ne zna ni da izračuna količinu
toplote koja bi bila proizvedena dejstvom pomenutih
sila trenja.
Po mom mišljenju, pravi odgovor na ove protivu-
rečnosti ne leži, kako bi neki kosmolozi voleli da bude,
u odbacivanju standardnog modela, već u tome da se
ovaj model shvati krajnje ozbiljno, da se posledice
njegovih pretpostavki izvedu do kraja, u nadi da će se
eventualno otkriti neka neslaganja sa rezultatima astro-
fizičkih posmatranja. Nije čak ni sasvim jasno da li
bi veliki stepen početne nehomogenosti i anizotropije
i imao bilo kakvog efekta na priču koju smo vam ispri-
čali u ovom poglavlju. Možda je vasiona postala homo-
gena u prvih nekoliko sekundi; u tom slučaju, količina
kosmološki proizvedenog helijuma i deuterijuma izraču-
navala bi se kao da je Kosmološki princip oduvek va-
žio. Cak i ako je period nehomogenosti i anizotropije
trajao i posle ere sinteze helijuma, proizvodnja heli-
juma i deuterijuma u bilo kojoj vasionskoj grudvi, koja
se uniformno širila, zavisila bi samo od stepena širenja
te grudve i verovatno se ne bi mnogo razlikovala od
pređviđanja standardnog modela. Moglo bi čak da se

123
desi i da je vasiona koju moženio da vidimo, kada
gledamo unazad do perioda nukleosinteze, samo jedna
homogena i izotropna grudva u jednoj mnogo većoj
nehomogenoj i anizotropnoj vasioni,
Neizvcsnost o pitanju važenja Kosmološkog prin-
cipa postaje stvarno značajna kada pogledamo unazad
na sam početak ili unapred, na sam kraj vasione. Mi
ćemo i dalje da se oslanjamo na Kosmološki princip
u najvećem delu poslednja dva poglavlja ove knjige.
Ipak, moramo uvek da imamo na umu da naši jedno-
stavni kosmološki modeli mogu da opišu samo jedan mali
deo vasione ili jedan ograničeni period njene istorije.
VI

ISTORIJSKI NAPAD
Ostavimo za trenutak istoriju rane vasione i pogle-
dajmo istorijski razvoj poslednje tri decenije kosmolo-
ških istraživanja. Ovde želim da se posebno uhvatim
ukoštac sa jednim istorijskim problemom, koji podjed-
nako zbunjuje i očarava. Otkriće mikrotalasnog kosmič-
kog šuma, 1965. godine, bilo je jedno od najznačajnijih
naučnih ot-krića dvadesetog veka. Zbog čega je do njega
moralo da dođe sasvim slučajno? Ili, da se izrazimo na
drugi način, zbog čega se, još mnogo pre 1965. godine,
nije sistematski tragalo za ovim zračenjem?
Kao što smo videli u poslednjem poglavlju, na
osnovu izmerene sadašnje vrednosti temperature kos-
mičkog fona i gustine vasione, možemo da predvidimo
količinu lakih elemenata u vasioni i to predviđanje
se dobro slaže sa rezultatima astrofizičkih posmatranja.
Još mnogo pre 1965. godine, ovaj proračun je mogao
da se izvede i u obratnom smeru: na osnovu proce-
njene količine lakih elemenata moglo je da se predvidi
postojanje mikrotalasnog kosmičkog šuma i da počne
da se traga za njim. Na osnovu opaženih sadašnjih
količina helijuma (20—30 odsto) i vodonika (70—80
odsto) u vasioni, moglo je da se zaključi da je nukleo-
sinteza morala da počne u trenutku kada je udeo neu-
trona u ukupnoj količini nuklearnih čestica opao na
10—15 odsto. (Podsetimo se da je sadašnji težinski udeo
helijuma jednak dvostrukoj vrednosti udela neutrona
u ukupnoj količini nuklearnih čestica u vreme nukleo-
sinteze). Ova vrednost odnosa neutrona prema ukupnoj

125
količini nuklearnih čestica dostignuta je u trenutku
kada je temperatura vasione iznosila oko 1000 miliona
stepeni Kelvina (109 K). Pretpostavka da je nukleosin-
teza počela baš u tom trenutku omogućava nam da
grubo procenimo gustinu nuklearnih čestica na tem-
peraturi od 109 K, dok gustinu fotona na ovoj tempe-
raturi možemo da izračunamo iz poznatih zakona zra-
čenja crnog tela. Na taj način znali bismo i odnos
broja fotona prema broju nuklearnih čestica u tom
trenutku. Međutim, budući da se ovaj odnos ne menja,
na taj način bi nam bila poznata i njegova sadašnja
vrednost. Na osnovu procene sadašnje gustine nuklear-
nih čestica, mogli bismo da predvidimo sadašnju gu-
stinu fotona i zaključimo o postojanju mikrotalasnog
kosmičkog fona sa sadašnjom temperaturom u opsegu
od 1—10 K. I da je istorija nauke tako jednostavna
i neposredna kao što je istorija vasione, verovatno bi
neko u toku četrdesetih i pedesetih godina ovog veka
predvideo postojanje mikrotalasnog kosmičkog šuma,
što bi radio-astronome podstaklo da tragaju za njim.
Međutim, stvari se nisu odvijale baš na ovaj način.
U stvari, nekih predviđanja u ovom pravcu je i
bilo 1948. godine, ali to tada, a ni kasnije, nije pođ-
staklo traganje za mikrotalasnim kosmičkim zračenjem.
Krajem četrdesetih godina, Džordž Gamou i njegove
kolege Ralf Alfer i Robert Herman bavili su se kosmo-
loškom teorijom „velikog praska“. Oni su pretpostavili
da su vasionu u početku sačinjavali samo neutroni i da
su oni zatim počeli da prelaze u protone kroz poznati
proces radioaktivnog raspađa u kome jedan neutron
spontano prelazi u jedan proton, jedan elektron i je-
dan antineutrino. U jednom trenutku, dok se vasiona
širila, postalo je dovoljno hladno, i u nizu brzih neu-
tronskih zahvata, neutroni i protoni su izgradili jezgra
teških elemenata. Alfer i Herman su pri tom utvrdili
da je, da bi se objasnilo sadašnje obilje lakih eleme-
nata, potrebno da se pretpostavi da je odnos fotona
prema nukleamim česticama reda 1000 miliona. Na
osnovu procenjene vrednosti sadašnje gustine nuklear-
nih čestica u vasioni, oni su tada mogli da predvide
postojanje jednog radijacionog fona zaostalog iz perioda
rane vasione, sa sadašnjom temperaturom od 5 K!

126
 Prvobitni proračuni Gamoua, Alfera i Hermana nisu
bili sasvim korektni. Kao što smo videli u prethodnom
poglavlju, vasiona je u početku verovatno sadržala jed-
nak broj protona i neutrona, a ne samo neutrone. Tako-
đe, konverzija neutrona u protone (i obratno) odigrala se
najvećim delom kroz sudare sa elektronima, pozitro-
nima, neutrinima i antineutrinima, a ne kroz radio-
aktivni raspad neutrona. To je, 1950. godine, zapazio
C. Hajaši, pa su Alfer i Herman, zajedno sa J. V. Fo-
linom mlađim, izvršili potrebne ispravke i izveli sasvim
tačan proračun vremenskog pomeranja proton-neutron-
ske ravnoteže, što je, u stvari, bila prva savremena
analiza rane istorije vasione.
I pored svega, niko, 1948. ili 1953. godine, nije
krenuo u traganje za predviđenim mikrotalasnim zra-
čenjem. U stvari, pre 1965. godine, astrofizičarima, go-
voreći uopšteno, nije ni bilo poznato da, prema modelu
„velikog praska“, trenutne količine helijuma i vodonika
u vasioni uslovljavaju postojanje jednog kosmičkog ra-
dijacionog fona, koji je moguće i detektovati. Ono
što iznenađuje nije to što astrofizičari nisu znali za
predviđanja Alfera i Hermana — u okeanu naučne
literature članak ili dva mogu uvek da promaknu našoj
pažnji. Ono što mnogo više zbunjuje je činjenica da
više od jedne decenije niko drugi nije sledio isti tok
razmišljanja. Svi teorijski materijali stajali su na ras-
polaganju. Međutim, tek 1964. godine, J. B. Zeldovič
u Rusiji, Hojl i R. J. Tejlor u Engleskoj i Pebls u
Sjedinjenim Državama, nezavisno jedan od drugog, po-
novo su počeli sa proračunima nukleosinteze u okviru
modela „velikog praska“. Ali, u isto vreme, Penzias
i Vilson su već započeli svoja posmatranja u Holmdelu
i otkriće mikrotalasnog šuma je izvedeno bez bilo kak-
vog podsticaja od strane kosmologa teoretičara.
Zbunjuje, takođe. i to što i oni koji su zncili za
predviđanja Alfera i Hermana, izgleda da tome nisu
pridavali mnogo značaja. I sami Alfer, Folin i Herman
u svom članku iz 1953. godine ostavljaju problem nu-
kleosinteze za „buduća istraživanja“, pa nisu ni bili
u situaciji da, na osnovu svog poboljšanog modela,
ponovo izračunaju očekivanu temperaturu mikrotalasnog
radijacionog fona. (Cak nisu ni pomenuli svoja ranija

127
predviđanja o temperaturi radijacionog fona od 5 K.
Na jednom sastanku Američkog fizičkog društva, 1953.
godine, oni su podneli izveštaj o nekim proračunima
nukleosinteze, ali su baš tada sva trojica prelazila u
druge laboratorije, pa rad nije nikada napisan u zavr-
šnom obliku.) Godinama posle toga, u jednom pismu
Penziasu, napisanom posle otkrića mikrotalasnog radi-
jacionog fona, Gamou je istakao da je on u jednom
svom članku iz 1953. godine, u „Proceedings of the
Royal Danish Academy“*, predvideo postojanje radi-
jacionog fona sa temperaturom od 7 K, znači približno
pravog reda veličine. Međutim, iz ovog članka možemo
da zaključimo da je predviđanje Gamoua bilo zasno-
vano na jednom matematički pogrešnom dokazu u vezi
sa starošću vasione, a ne na njegovoj sopstvenoj teoriji
kosmičke nukleosinteze.
Moglo bi se raspravljati o tome da li je pedesetih
i početkom šezdesetih godina, vrednost količine lakih
elemenata u vasioni bila dovoljno dobro poznata da
bi mogli da se izvuku bilo kakvi konačni zaključci
o temperaturi radijacionog fona. Istina je da čak ni
danas nismo zaista sigurni da se količina helijuma u
vasioni kreće između 20 i 30 odsto. Značajno je, ipak,
da se još mnogo pre 1960. godine verovalo da se naj-
veći deo mase vasione nalazi u obliku vodonika. (Na
primer, 1956. godine, u istraživanjima Hansa Suesa i
Harolda Ureja, predviđena je količina od 75 odsto te-
žinskih delova vodonika.) A vodonik se ne proizvodi
u zvezdama — to je primitivno gorivo iz kojeg zvezde
crpu energiju za izgradnju težih elemenata. Dovoljno
je da se kaže da je da bi se sprečilo ugrađavanje celo-
kupne raspoložive količine vodonika u jezgra helijuma
i težih elemenata u ranoj vasioni, morao da postoji
veliki odnos broja fotona prema broju nuklearnih če-
stica.
Neko bi mogao da se zapita: kada je u stvari.
postalo tehnološki moguće da se detektuje 3 K izotropni
radijacioni fon? Dati precizan odgovor na to pitanje
je teško, ali moje kolege eksperimentatori kažu da je
posmatranje moglo da se obavi i mnogo pre 1965. go-
dine, sređinom pedesetih, a možda čak i sredinom četr-
* Bilten Danske kraljevske akademije nauka (prev.)

128
 desetih godina. Godine 1946, jedan istraživački tim iz
Laboratorije za zračenja sa M.I.T.-a, predvođen samim
Robertom Dajkom, bio je u mogućnosti da odredi gor-
nju granicu bilo kog izotropnog radijacionog fona van-
zemaljskog porekla, sa odgovarajućom ekvivalentnom
temperaturom manjom od 20 K, pri talasnim dužinama
od 1, 1,25 i 1,5 cm. To merenje je bilo nusprodukat
proučavanja atmosferske apsorpcije i sigurno nije bilo
deo programa kosmoloških posmatranja. (U stvari, kako
mi je i sam Dajk rekao, u vreme kada je on počeo
da razmišlja o postojanju kosmičkog mikrotalasnog ra-
dijacionog fona, bio je već potpuno zaboravio na svoja
sopstvena određivanja gornje granice od 20 K za tem-
peraturu ovog fona, koja je obavio skoro dve decenije
pre toga.)
S istorijske tačke gledišta ne izgleda naročito zna-
čajno da se tačno odredi trenutak kada je detekcija
3 K izotropnog mikrotalasnog fona postala zaista mo-
guća. Značajno je to da radio-astronomi nisu znali da
treba da vrše pokušaje u tom pravcu! Kao primer
potpuno suprotne situacije, navedimo istorijat otkrića
neutrina. Kada je Pauli, 1932. godine, prvi pretpostavio
postojanje neutrina, bilo je jasno da nema ni najmanje
šanse da se ono dokaže pomoću bilo kog tada izvod-
ijivog eksperimenta. Ipak, fizičari su detekciju neutrina
imali na umu kao izazov, i kada su pedesetih godina,
nukleami reaktori pružili mogućnost izvođenja odgova-
rajućih eksperimenata, za neutrinom je počelo da se
traga i on je najzad i eksperimentalno pronađen. Još
veću suprotnost imamo u slučaju antiprotona. Pošto je,
1932. godine, u kosmičkim zracima otkriven pozitron,
teoretičari su naravno očekivali da i proton, kao elek-
tron, treba da ima svoju antičesticu. U ciklotronima
koji su stajali na raspolaganju tridesetih godina, anti-
protone nije bilo moguće proizvesti, ali su se fizičari i
dalje bavili ovim problemom, pa je pedesetih godina bio
izgrađen specijalni akcelerator (bevaton u Berkliju) sa
energijom dovoljnom za proizvodnju antiprotona. Me-
đutim, u slučaju mikrotalasnog kosmičkog šuma se ništa
slično nije desilo, sve dok Dajk i saradnici nisu kre-
nuli, 1964. godine, u svoja istraživanja. Cak ni tada,
grupa iz Prinstona nije bila upoznata sa radom Gamoua,
9 Prva tri minuta
129
Alfera i Hermana, iz perioda skoro od jedne decenije
pre toga!
Sta je, u stvari, pošlo nizbrdo? Ovde možemo da
iznesemo bar tri razloga zbog kojih pedesetih i počet-
kom šezdesetih godina značaj traganja za 3 K mikro-
talasnim radijacionim fonom, nije bio shvaćen.
Prvo, treba shvatiti da su Gamou, Alfer, Herman,
Folin i drugi, radili u okvirima jedne šire kosmogon-
ske teorije. Po njihovoj teoriji „velikog praska-‘, pret-
postavljalo se da su sva složena jezgra, a ne samo jez-
gro helijuma, nastala u periodu rane vasione, u procesu
brzog dodavanja neutrona. Međutim, iako je ova teo-
rija tačno predvidela odnose količina nekih teških ele-
menata, ona je zapala u teškoće kada je pokušala da
objasni zašto uopšte i postoje teški elementi! Kako smo
već pomenuli. stabilno jezgro sa pet ili osam nuklearnih
čestica ne postoji, tako da dodavanjem neutrona ili pro-
tona jezgru helijuma (He4) ili spajanjem parova jezgara
helijuma nije moguće izgraditi jezgra teža od jezgra
helijuma. (Na ovu prepreku su naišli još Enriko Fermi
i Entoni Turkevič.) S obzirom na ovu teškoću, lako je
razumeti zbog čega teoretičari nisu bili voljni da ozbilj-
no prihvate proračune o proizvodnji helijuma, onako
kako je predviđa ova teorija.
Kosmološka teorija sinteze elemenata još više je
izgubila od značaja s razvojem jedne altemativne teo-
rije, prema kojoj elementi nastaju u zvezdama. Godine
1952, E. E. Salpeter je pokazao da se prelaz na jezgra
sa 5 ili 8 nuklearnih čestica može da ostvari u gustim,
helijumom bogatim jezgrima zvezda: u sudaru dva
jezgra helijuma nastaje jedno nestabilno jezgro berili-
*),
juma (Be koje pri ovako velikoj gustini može, pre nego
što se raspadne, da se sudari sa jezgrom helijuma i pro-
izvede stabilno jezgro ugljenika (C12). (Gustina vasione u
periodu nukleosinteze bila je i suviše mala da bi ovaj
proces mogao da se tada odigra.) Godine 1957, objavljen
je i čuveni članak Džefrija i Margaret Barbridž, Foulera
i Hojla, u kome je dokazano da teški elementi mogu
da nastanu u zvezdama. a posebno u eksplozijama zve-
zda, kao što su supernove, za vreme kojih postoje
snažni neutronski fluksevi. Ali čak i pre pedesetih go-
dina postojala je jako izražena težnja astrofizičara đa

130
prihvate teoriju da su svi elementi, sem helijuma,
proizvedeni u zvezdama. Hojl mi je skrenuo pažnju na
to da bi ovo shvatanje moglo da bude rezultat teškoća
sa kojima su se astrofizičari sretali početkom ovoga
veka, kada su pokušali da objasne izvor energije pro-
izvedene u zvezdama. Godine 1940, rad Hansa Betea i
drugih, ukazao je na to da ključni proces u nastanku
težih elemenata, predstavlja fuzija 4 jezgra vodonika u
jezgro helijuma, što je četrdesetih i pedesetih godina
podstaklo ubrzano razjašnjavanje zvezdane evolucije.
Kako Hojl kaže, posle svih ovih uspeha, mnogim astro-
fizičarima je izgledalo potpuno bez osnove sumnjati
u to da su zvezde prava mesta nastanka elemenata.
Ali i zvezdana teorija nukleosinteze je imala svojih
problema. Teško je objasniti kako bi u zvezdama moglo
da nastane 25—30 odsto helijuma — energija koja bi se
oslobodila u ovom procesu fuzije nadmašila bi količinu
energije koju zvezda emituje u toku celog svog života!
S druge strane, kosmološka teorija lako rešava ovaj
problem — oslobođena energija se jednostavno gubi
u opštem crvenom pomaku. Godine 1964, Hojl i R. J.
Tejlor su istakli da velika količina helijuma u dana-
šnjoj vasioni nije mogla da bude proizvedena u obič-
nim zvezdama, i izveli proračun na osnovu koga su
za količinu helijuma proizvedenu u ranom periodu ,,ve-
likog praska“ dobili vrednost od 35 težinskih procenata.
I što je neobično, oni su za trenutak na kome bi došlo
do nukleosinteze, odredili temperaturu približno od
5000 K, uprkos činjenici da ova procena zavisi od vred-
nosti jednog, tada nepoznatog parametra — odnosa
broja fotona prema broju nuklearnih čestica. Da su
Hojl i Tejlor iskoristili svoj proračun da na osnovu
opažene količine helijuma u vasioni procene pomenuti
odnos (fotona prema nuklearnim česticama), mogli su
da predvide postojanje mikrotalasnog radijacionog fona
sa temperaturom približno tačnog reda veličine. Uprkos
tome, iznenađuje već i to da je Hojl, jedan od osnivača
teorije stacionarne vasione, bio uopšte voljan da sledi
ovakav tok razmišljanja i da prizna da je time dat
dokaz za model „velikog praska".
Danas se veruje da se nukleosinteza dešava i u
zvezdama i da se dešavala i kosmološkim putem: heli-
9*
131
jum i možda nekoliko drugih lakih jezgara nastali su
u ranoj vasioni, dok su zvezde uzrok svemu ostalom.
Teorija nukleosinteze prema modelu „velikog praska“,
zato što je pokušala da učini suviše mnogo, izgubila
je verodostojnost koju je zaslužila kao teorija o sin-
tezi helijuma.

Drugo, to je bio jedan klasičan primer nespora-

zuma između teoretičara i eksperimentatora. Najveći
broj teoretičara nikad nije ni shvatio da bi izotropni
3 K radijacioni fon i mogao da bude detektovan. U jed-
nom pismu Peblsu od 23. juna 1967. godine, Gamou
kaže da ni on, a ni Alfer ni Herman, nisu razmatrali
mogućnost detekcije zračenja zaostalog iza „velikog
praska“, jer je u periodu njihovog rada na kosmolo-
giji, radio-astronomija još bila u povoju. (Alfer i Her-
man su me, međutim, obavestili da su oni, u stvari,
ispitivali mogućnost detekcije Kosmičkog radijacionog
fona sa radarskim stručnjacima sa Univerziteta Džon
Hopkins, Pomorske istraživačke laboratorije i Nacio-
nalnog Biroa za standarde, ali im je rečeno da je tem-
peratura zračenja od 5 ili 10 stepeni Kelvina suviše
mala da bi se sa tada raspoloživom tehnikom mogla da
detektuje. S druge strane, neki sovjetski astrofizičari
su izgleda shvatili da je mikrotalasni fon moguće de-
tektovati, ali su ih u zabludu dovele neke jezičke ne-
preciznosti u američkim tehničkim časopisima. U jed-
nom revijskom članku iz 1964. godine, J. B. Zeldovič
je izveo tačan proračun količine helijuma u vasioni.
za dve moguće vrednosti sadašnje temperature zrače-
nja, ispravno naglasivši da su ove dve veličine (količina
helijuma i temperatura) povezane zato što se vrednost
broja fotona po nuklearnoj čestici (ili entropija po nu-
klearnoj čestici) ne menja sa vremenom. Međutim, iz-
gleda da je on bio u zabludi zbog korišćenja izraza
„temperatura neba“ (članak E. A. Oma, iz 1961. godine,
objavljen u ,.Bell System Technical Journal“), iz čega
je zaključio da je temperatura zračenja već izmerena
i da iznosi manje od 1 K. (Antena koju je Om koristio,
bio je onaj isti reflektor u obliku roga pomoću koga su
Penzias i Vilson konačno otkrili mikrotalasni fon!)
Ovo i neke prilično loše procene količine helijuma u
132
vasioni, nćivele su Zeldoviča da privremeno napusti
ideju o postojanju vrele, rane vasione.
Istovremeno, ove informacije su veoma sporo kru-
žile od eksperimentatora do teoretičara i obratno. Pen-
zias i Vilson, na primer, nisu bili ni čuli za Alfer-Her-
manova predviđanja, kada su 1964. godine počeli da
proveravaju svoju antenu.
Treće, i po meni najznačajnije: teorija „velikog
praska“ nije uslovila traganje za 3 K radijacionim fo-
nom iz razloga što je fizičarima bilo veoma teško da
ozbiljno prihvate bilo koju teoriju o ranoj vasioni. (Ovo
govorim delimično na osnovu sopstvenog stava iz pe-
rioda pre 1965. godine.) Svaka od gore pomenutih će-
škoća mogla je sa malo truda da bude prevaziđena.
Međutim, prva tri minuta su vremenski toliko daleko
od nas, pomenuti uslovi temperatura i gustina toliko
strani našim uslovima, da se osećamo krajnje nepri-
jatno primenjujući na njih naše obične zakone stati-
stičke mehanike i nuklearne fizike.
To je česta pojava u fizici: naša greška nije u tome
što neku teoriju uzimamo suviše ozbiljno već, napro-
tiv, što je ne shvatamo dovoljno ozbiljno. Uvek je teško
prihvatiti da brojevi i jednačine kojima se igramo za
našim radnim stolovima imaju neke veze sa stvarnim
svetom. Što je još gore, često vlada opšte mišljenje da
neke pojave jednostavno nisu pogodne za naučne napore
i trud naših uvaženih teoretičara i eksperimentatora.
Gamou, Alfer i Herman zaslužuju ogromno priznanje
iznad svega zato što su bili voljni da ranu vasionu
shvate ozbiljno i da vide šta poznati fizički zakoni
imaju da kažu o njena prva tri minuta. Cak i ako nisu
preduzeli poslednji korak — da ubede radio-astronome
da treba da tragaju za mikrotalasnim radijacionim fo-
nom. I ono što je najznačajnije u konačnom otkriću
3 K radijacionog fona iz 1965. godine, to je što nas
je sve naterao da ozbiljno prihvatimo ideju da je
postojala rana vasiona.
Zadržao sam se nešto više na ovoj propuštenoj
mogućnosti, jer mi se čini da to u velikoj meri osvet-
ljava istorijat nauke uopšte. Razumljivo je da se naj-
veći deo istoriografije nauke bavi našim uspesima,
dostojanstvenim otkrićima, sjajnim matematičkim izvo-

133
đenjima ili čudesnim filozofskim preokretima jednog
Njutna ili Ajnštajna. Ali zaista smatram da je uspehe
nauke nemoguće razumeti bez razumevanja teškoća koje
ih prate — treba shvatiti kako je lako biti doveden
u zabludu a kako teško znati koje je pravo vreme i
prava stvar koja treba da se uradi.
VII

PRVA STOTINKA SEKUNDE

Naše opisivanje događaja u toku prva tri minuta-
u V poglavlju, nismo počeli od samog početka. Umesto
toga, „prvi kadar“ smo snimili u trenutku kada je
temperatura vasione već pala na 100.000 miliona stepeni
Kelvina, a jedine čestice kojih je bilo u velikom broju
bili fotoni, elektroni, neutrini i njihove antičestice.
Da su' ovo i jedine vrste čestica uopšte poznate u pri-
rodi, možda bismo mogli da ekstrapolišemo širenje va-
sione unazad kroz vreme i zaključimo da mora da je
postojao jedan pravi početak — jedno stanje beskonač-
ne temperature i gustine, nekih 0,0108 sekundi pre
našeg prvog kadra.
Međutim, savremena fizika poznaje i mnoge druge
vrste čestica: to su mioni, pi mezoni, protoni, neutroni
itd. Kada gledamo unazad u sve ranija i ranija vre-
mena, temperatura i gustina postaju toliko visoke da
bi svake od ovih čestica bilo u toplotnoj ravnoteži u
velikom broju, a sve bi se nalazile u stanju neprekidne
uzajamne interakcije. Iz razloga, koji nadam se da su
jasni, mi jednostavno još nemamo dovoljno znanja iz
fizike elementarnih čestica da bismo mogli da izraču-
namo osobine jedne ovakve smeše sa bilo kakvim
stepenom pouzdanosti. Zbog toga naše nepoznavanje
fizike mikrosveta stoji kao veo, koji nam zaklanja po-
gled na sam početak.
Prirodno u iskušenju smo da pokušamo da zavi-
rimo iza ovog vela. Iskušenje je posebno snažno za
teoretičare kao što je i autor ove knjige, odnosno one

135
čiji se rad većim delom odvija u okviru fizike elemen-
tarnih čestica nego u okvirima astrofizike. Mnoge od
zanimljivih pretpostavki u savremenoj fizici elementar-
nih čestica imaju tako suptilne posledice da ih je kraj-
nje teško eksperimcntalno proveriti u laboratorijama,
ali im posledice postaju vrlo dramatične kada se ove
ideje primene na događaje u ranoj vasioni.
Prvi problem s kojim se susrećemo kada pogledamo
unazad, na period temperatura iznad 100.000 miliona
stepeni Kelvina, predstavljaju „jake interakcije“ između
elementarnih čestica. Pod jakim interakcijama podra-
zumevamo sile koje drže na okupu neutrone i protone
u atomskom jezgru. One se ne sreću tako često u sva-
kodnevnom životu kao što je to slučaj sa elektromag-
netskim i gravitacionim silama, jer im je domet veoma
mali, oko jednog desetomilionitomilionitog dela centi-
metra (10-13 cm). Cak i u molekulima, u kojima se
jezgra nalaze na rastojanjima od nekoliko stotina mi-
lionitih delova centimetra (10-8 cm), jake interakcije
praktično mogu da se zanemare. Ipak, kako im i samo
ime kaže, jake interakcije su veoma jake. Kada se dva
protopa dovoljno približe jedan drugom, jaka interak-
cija između njih postaje 100 puta veća od njihovog
međusobnog električnog odbijanja; eto na koji način
jake interakcije mogu da drže na okupu atomska jezgra
i od 100 protona, koji se međusobno električno od-
bijaju. Eksplozija vodonikove bombe je posledica pre-
raspodele neutrona i protona u kojoj oni postaju još
jače vezani silama jake interakcije; energija koja se
oslobađa je, u stvari, višak energije koji ovom preras-
podelom postaje raspoloživ za upotrebu.
I baš jačina jakih interakcija je ono što ih čini
u tolikoj meri teškim za matematičku interpretaciju u
odnosu na elektromagnetne interakcije. Kada, na pri-
mer, izračunavamo verovatnoću procesa rasejanja dva
elektrona usled njihovog međusobnog električnog odbi-
janja, moramo da saberemo jedan beskonačni niz do-
prinosa, od kojih svaki odgovara jednoj pojedinačnoj
sekvenci emisije ili apsorpcije fotona i elektron-pozi-
tron parova, simbolizovanih u jednom od „Fejnmanovih
dijagrama“ (sl. 10). (Ovaj metod izračunavanja, uz kori-
šćenje dijagrama, izveo je krajem četrdesetih godina

136
Ričard Fejnman, tada na Univerzitetu u Kornelu). Stro-
go govoreći, verovatnoća procesa data je kvadratom
zbira doprinosa, po jedan za svaki dijagram.) Ako u
bilo koji od dijagrama sa slike dodamo još jednu unu-
trašnju liniju, doprinos dijagrama smanjuje se za faktor
približno jednak jednoj od osnovnih fizičkih konstanti
poznatoj kao „konstanta fine strukture". Ova kon-
stanta je mala i iznosi svega 1/137,036. Komplikovani
dijagrami zato daju male doprinose, pa verovatnoću

Slika 10. Neki Fejnmanovi dijagrami. Na slici su prikazani

neki jednostavniji Fejnmanovi dijagrami za proces elek-
tron-elektron rasejanja. Prave linije označavaju elektrone
ili pozitrone, talasaste linije označavaju fotone. Svaki di-
jagram predstavlja izvesnu numeričku veličinu, koja zavisi
od impulsa i spinova elektrona koji ulaze i koji izlaze iz
reakcije; verovatnoća ovog procesa rasejanja jednaka je
kvadratu sume ovih veličina, pridruženih pojedinim Fejn-
manovim đijagramima. Doprinos svakog od dijagrama ovoj
sumi proporcionalan je broju faktora 1/137 (konstanta fine
strukture), koji je dat brojem linija fotona. Dijagram (a)
predstavlja izmenu samo jednog fotona, pa je vodeći do-
prinos proporcionalan 1/137. Dijagrami (b), (c) i (d) i (e)
predstavljaju sve tipove dijagrama koji daju dominantnu
korekciju dijagramu (a); svi oni daju doprinose čija je
vrednost reda (1/137)2. Dijagram (f) daje još manji doprinos,
proporcionalan (1/137)’.

137
 procesa rasejanja možemo da izračunamo, s odgovara-
jućom aproksimacijom, sumiranjem doprinosa samo od
strane nekoliko prostih dijagrama. (Zbog toga smatramo
da možemo da predvidimo strukturu atomskih spektara
gotovo sa neograničenom preciznošću.) Međutim, u slu-
čaju jakih interakcija, konstanta koja igra ulogu kon-
stante fine strukture je približno jednaka 1, a ne 1/137,
pa komplikovani dijagrami doprinose verovatnoći pro-
cesa u istoj meri kao i prosti dijagrami. Teškoća izra-
čunavanja verovatnoće procesa koji uključuju jake
interakcije, predstavlja jednu od najvećih prepreka
razvoju fizike elementamih čestica u poslednjih četvrt
veka.
Ali, ne uključuju svi procesi jake interakcije. Jake
interakcije deluju samo u jednoj klasi čestica, poznatih
pod imenom ,.hadroni“. Tu spadaju nuklearne čestice,
pi mezoni i druge nestabilne čestice poznate kao K-me-
zoni, eta mezoni, lamda hiperoni, sigma hiperoni itd.
Hadroni su u opštem slučaju teži od leptona (naziv
„lepton“ potiče od grčke reči koja znači ,,lagan“) ali
prava značajna razlika između njih je u tome što ha-
droni osećaju uticaj jakih interakcija, dok leptoni
(neutrini, elektroni i mioni) ne osećaju. Cinjenica da
elektroni ne osećaju dejstvo nuklearnih sila je od ne-
procenjivog značaja — uz malu masu elektrona, to je
razlog što je elektronski oblak u jednom atomu ili
molekulu oko 100.000 puta veći od atomskog jezgra
i što su hemijske sile, koje drže na okupu atome unutar
molekula, milionima puta slabije od sila koje drže na
okupu protone i neutrone unutar atomskog jezgra. Kada
bi elektroni u atomima ili molekulima osećali dejstvo
nukleamih sila, ne bi bilo ni hemije, ni kristalografije,
ni biologije — već samo nukleame fizike.
Temperatura od 100.000 miliona stepeni Kelvina,
sa kojom smo počeli V poglavlje pažljivo je izabrana
da bude ispod temperature praga za sve hadrone. (Pre-
ma Tabeli I, najlakši hadron, pi mezon, ima tempera-
tum praga približno 1,6 milion miliona stepeni Kelvina.)
Tako su, u priči koju smo ispričali u V poglavlju,
jedine čestice kojih je bilo u velikom broju bile lep-
toni i fotoni, a njihove međusobne interakcije mogu
potpuno da se zanemare.

138
 Šta se dešava na višim temperaturama, na kojima
je i hadrona i antihadrona moglo da bude u velikom
broju? Na ovo pitanje postoje dva veoma različita od-
govora, koji odražavaju dva različita stava, dve škole,
o prirodi hadrona.
Prema prvoj ne postoji, u stvari, ,,elementarni“
hadron. Svaki hadron je elementaran koliko i drugi —
i to ne samo kada su u pitanju stabilni i ,,gotovo“
stabilni hadroni, kao što su proton i neutron, i ne samo
umereno nestabilni, kao što su pi mezoni, K-mezoni,
eta mezoni i hiperoni, koji žive dovoljno dugo da mogu
da ostave merljive tragove na foto-filmu ili u mehu-
rastim komorama, već i kada su u pitanju potpuno
nestabilne ,,čestice“, kao ro mezoni, koji žive toliko
kratko da pri brzinama približnim brzini svetlosti, jedva
mogu da prođu kroz atomsko jezgro. Ova teza je raz-
vijena krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina,
posebno zalaganjem Džefrija Cjua iz Berklija, i ona se
ponekad naziva „nuklearna demokratija“.
Sa jednom tako liberalnom definicijom ,,hadrona“,
postoji na stotine poznatih hadrona, čija je temperatura
praga ispod 100 miliona miliona stepeni Kelvina, a ve-
rovatno još stotine onih koji tek treba da budu otkri-
veni. Prema nekim teorijama, postoji neograničen broj
vrsta, odnosno treba očekivati da broj tipova čestica
raste, sve brže i brže, kako sve dalje i dalje istražujemo.
Moglo bi nam se učiniti da je beznadežno da se bilo
šta razumno može da zaključi o jednom ovakvom svetu,
ali ova kompleksnost spektra čestica mogla bi i da do-
vede do neke jednostavnosti. Na primer, ro mezon je
jedan nestabilan hadron za koji možemo smatrati da
je sastavljen od dva pi mezona; kada ro mezone uklju-
čimo eksplicitno u naše proračune, mi već donekle uzi-
mamo u obzir jake interakcije između pi mezona;
možđa bismo, ako u naše termodinamičke proračune
eksplicitno uključimo sve hadrone, mogli da zanema-
rimo sve druge efekte jakih interakcija.
Zatim, ako zaista postoji neograničen broj vrsta
hadrona, kada u datu zapreminu dovodimo sve veću i
veću količinu energije, dodata energija se ne troši na
porast brzina čestica, već umesto toga na povećavanje
broja tipova čestica u zapremini. Pri tome se tempera-
139
 tura se povećanjem gustine energije ne povećava tako
brzo, kao što bi se povećavala kada bi broj hadrona
bio fiksiran. U stvari, prema ovom shvatanju, postoji
jedna maksimalna temperatura, na kojoj gustina ener-
gije postaje beskonačna. To bi bila nesavladiva gornja
granica temperature u istom smislu u kome je apsolutna
nula donja granica temperature. Ideja o jednoj maksi-
malnoj temperaturi u fizici hadrona prvobitno je po-
tekla od R. Hagedoma iz CERN
* laboratorije u Ženevi,
a dalje su nastavili da je razvijaju drugi teoretičari,
uključujući Kersona Huanga iz M.I.T.-a i autora. Postoji
čak i prilično precizna procena koliko bi iznosila ova
maksimalna temperatura — ona je iznenađujuće mala:
svega oko 2 milion miliona stepeni Kelvina (2 X 1012K).
Što gledamo sve dalje i dalje ka samom početku, tem-
peratura bi bila sve bliže i bliže ovom maksimumu, a
raznovrsnost tipova hadrona bi bila sve bogatija i bo-
gatija. Ali čak i pod ovako egzotičnim uslovima, ipak
bi postojao početak — vreme beskonačne gustine ener-
gije, otprilike jednu stotinku sekunde pre prvog kadra.
Postoji i druga škola, mnogo konvencionalnija,
mnogo bliža našoj intuiciji od stava „nuklearne de-
mokratije" i, po mome mišljenju, bliža i istini. Prema
ovom shvatanju, čestice nisu ravnopravne: neke su
zaista elementame, dok su sve ostale samo kombinacija
ovih elementarnih čestica. Smatra se da su elementarne
čestice fotoni i svi poznati leptoni, ali ni jedan od po-
znatih hadrona. Štaviše, pretpostavlja se da su hadroni
kombinacija osnovnih čestica, poznatih pod imenom
,,kvarkovi“.
Prvobitna ideja o kvarkovima pripisuje se Mari
Gel-Manu i (nezavisno od njega) Džordžu Cvajgu, obo-
jici sa Kalifomijskog tehnološkog fakulteta. Poetska
imaginacija teorijskih fizičara je zaista potpuno izmakla
kontroli razuma pri davanju imena različitim vrstama
kvarkova. Kvarkovi se javljaju u različitim oblicima ili
,,ukusima“ (sa različitim osobinama), kojima su data
imena kao ,,gore“, ,,dole“, ,,čudno“ i ,,šarmantno“. Šta-
više, svaki ,,ukus“ se javlja u tri različite ,,boje“, koji
teoretičari iz Sjedinjenih Država obično nazivaju crve-
nom, belom i plavom. Jedna mala grupa teorijskih fi-
* Evropski centar za nuklearna istraživanja (prev.)

140
zičara iz Pekinga već dugo vremena pokazuje naklonost
prema jednoj verziji teorije kvarkova, ali ih, umesto
kvarkovi, naziva stratoni, jer su to čestice koje otkri-
vaju jedan dublji nivo (stratum) realnosti od običnih
hadrona.
Ako je ideja o kvarkovima ispravna, onda fizika
veoma rane vasione može da bude jednostavnija nego
što se misli. Moguće je na osnovu prostorne raspodele
kvarkova unutar nuklearne čestice izvesti zaključke
o silama koje deluju između njih, dok, s druge strane,
ova raspodela može da se odredi (ako je model kvar-
kova istinit) iz posmatranja visoko energetskih sudara
elektrona sa nuklearnim česticama. Na ovaj način pre
nekoliko godina je pronađeno, u saradnji M.I.T.-a i
Stanford Linear Accelerator Centra, da kada su kvarkovi
veoma blizu jedan drugog, sila između njih prestaje
da deluje. Iz toga se može zaključiti da bi se na nekoj
temperaturi, otprilike na nekoliko miliona miliona ste-
peni Kelvina, hadroni jednostavno raspali na svoje sa-
stojke, kvarkove, isto kao što se na nekoliko hiljada
stepeni atomi raspadaju na elektrone i jezgra, ili na
nekoliko hiljada miliona stepeni jezgra na protone i
neutrone. Prema ovom prikazu, mogli bismo da pri-
hvatimo da se veoma rana vasiona sastojala od fotona,
leptona, antileptona, kvarkova i antikvarkova, koji su
se svi u suštini kretali kao slobodne čestice, pri čemu
je svaka vrsta čestica odgovarala jednoj vrsti zračenja
crnog tela. Tada lako možemo da dokažemo da mora
da je postojao jedan početak, jedno stanje beskonačne
gustine i beskonačne temperature, oko jednu stotinku
sekunde pre prvog kadra.
Ove ideje, doskora zasnovane ugiavnom na našoj
intuiciji, nedavno su postavljene na mnogo čvršću ma-
tematičku osnovu. Godine 1973, tri mlada teoretičara,
Hju Dejvid Policer sa Harvarda i Dejvid Gros i Frank
Vilcek iz Prinstona, pokazali su da, u jednoj specijalnoj
klasi kvantnih teorija polja, sile između kvarkova za-
ista postaju sve slabije kako se kvarkovi međusobno
približavaju. (Ova klasa teorija poznata je pod imenom
,,ne-Abelovske kalibracione teorije“, iz razloga suviše
stručnih da bismo se sada na njima zadržavali.) Ove
teorije imaju jednu značajnu osobinu, takozvane ,,a-

141
simptotske slobode“ — na asimptotski kratkim' rastoja-
njima ili visokim energijama, kvarkovi se ponašaju kao
slobodne čestice. J. C. Kolins i M. J. Peri sa Univer-
ziteta u Kembridžu su čak pokazali da u bilo kojoj
teoriji sa ovom osobinom, osobine neke sredine na do-
voljno visokim temperaturama i gustinama su u suštini
iste kao da se ta sredina sastoji samo od slobodnih
čestica. Asimptotska sloboda ovih ne-Abelovskih kali-
bracionih teorija nam na taj način pruža solidno mate-
matičko opravdanje da prihvatimo ovako jednostavnu
sliku stanja u vasioni u prvoj stotinki sekunde, prema
kojoj se vasiona sastojala od slobodnih elementarnih
čestica.
Model kvarkova funkcioniše veoma dobro u širo-
kom opsegu primena. Protoni i neutroni se ponašaju
kao da se zaista sastoje iz tri kvarka, ro mezoni kao
da se sastoje iz jednog kvarka i jednog antikvarka itd.
Ali, uprkos tome, model kvarkova nas stavlja pred
veliku zagonetku: čak i pri najvećim energijama koje
je moguće ostvariti u postojećim akceleratorima. do sada
nije bilo moguće da se bilo koji hadron razbije na
svoje sastavne kvarkove.
Problem izolovanja slobodnih kvarkova se javlja
i u kosmologiji. Ako se hadroni, pri uslovima visoke
temperature koji su preovladavali u ranoj vasioni, za-
ista raspadaju na slobodne kvarkove, onda bismo mogli
da očekujemo da su neki od ovih slobodnih kvarkova
zaostali u vasioni sve do danas. Sovjetski astrofizičar
J. B. Zeldovič je procenio da bi slobodni preostali kvar-
kovi trebalo da budu otprilike isto toliko česti u dana-
šnjoj vasioni kao i atomi zlata. Nije potrebno da na-
glašavamo da zlata nema u izobilju, ali je gram zlata
ipak mnogo lakše nabaviti nego gram kvarkova.
Pitanje postojanja slobodnih izolovanih kvarkova
je jedan od najvećih problema sa kojima se danas
suočava teorijska fizika. Kao jedno od mogućih rešenja
ovog problema, Gros, Vilcek i ja smo predložili svoj-
stvo „asimptotske slobode". Ako se jačina interakcije
između dva kvarka zaista smanjuje sa njihovim pri-
bližavanjem. ona bi trebalo i da raste kako se oni
međusobno udaljavaju. Energija potrebna da se jedan
kvark odvoji od ostalih, unutar jednog hađrona, tada

142
raste sa povećanjem rastojanja i najzad postaje dovoljno
velika da se mogu formirati novi kvark-antikvark pa-
rovi iz vakuuma. Tako na kraju, umesto nekoliko slo-
bodnih kvarkova imamo nekoliko hadrona! To je isto
kao kada bismo pokušali da izolujemo samo jedan
kraj komada žice ili konca: ako povučemo dovoljno-
jako, konac puca, a mi opet imamo dva komada konca,
svaki sa po dva kraja! U ranoj vasioni. kvarkovi su
bili dovoljno blizu jedan drugog, pa nisu osećali dej-
stvo ove sile, i ponašali su se kao slobodne čestice. Ipak,
svaki slobodni kvark u veoma ranoj vasioni morao je,
kako se vasiona širila i hladila, ili da nestane u pro-
cesu anihilacije sa jednim antikvarkom ili da pronađe
neki miran kutak unutar nekog protona ili neutrona.
Toliko o jakim interakcijama. Međutim, kako okre-
ćemo časovnik unazad ka samom početku. javljaju se
i drugi problemi.
Jedna od zaista fascinantnih posledica koje proizi-
laze iz savremenih teorija elementarnih čestica bila je
mogućnost da vasiona doživi jedan fazni prelaz, slično
zamrzavanju vode kada temperatura padne ispod nule
(273 K). Ovaj prelaz nije povezan sa delovanjem jakih
interakcija, već sa jednom drugom klasom kratko-
-dometnih interakcija u fizici elementarnih čestica —
slabim interakcijama.
Slabe interakcije su uzrok izvesnih procesa radioak-
tivnog raspada, kao što je raspad slobodnog neutrona
ili uopšte, bilo koje reakcije koja uključuje i neutrino.
Kao što im ime kaže. slabe interakcije su mnogo slabije
od elektromagnetnih ili jakih interakcija. Na primer,
u sudaru između jednog neutrina i jednog elektrona
pri energiji od milion elektronvolti, slaba interakcija
iznosi oko jedan desetomilioniti deo (10'") elektromag-
netne interakcije između dva elektrona koji se sudaraju
pri istoj energiji.
Uprkos slabosti slabih interakcija, dugo se sma-
tralo da bi mogla da postoji neka dublja veza između
slabih i elektromagnetnih sila. Ja sam 1967. godine, a
1968. to je učinio i Abdul Salam nezavisno od mene,
predložio jednu teoriju polja koja ujedinjuje ove dve
sile. Ova teorija je predvidela postojanje jedne nove
klase slabih interakcija takozvanih neutralnih struja,

143
čije je postojanje eksperimentalno dokazano 1973. go-
dine. Dalju potvrdu ove teorije dalo je otkrivanje,
započeto 1974. godine, čitave familije novih hadrona.
Ključna ideja ovakvih teorija je dći priroda ima veo-
ma visok stepen simetrije, koja povezuje različite če-
stice i sile, ali koja se ne ispoljava u svakodnevnim
fizičkim pojavama. Teorije polja koje se od 1973. go-
dine koriste za opisivanje jakih interakcija su istog
matematičkog tipa (ne-Abelovske kalibracione teorije)
i mnogi fizičari danas veruju da kalibracione teorije
mogu da daju jedinstvenu osnovu za razumevanje svih
prirodnih sila: slabih, elektromagnetnih, jakih, a možda
i gravitacionih. Jedna osobina unifikacionih kalibracio-
nih teorija, koju smo pretpostavili Abdul Salam i ja,
a dokazali 1971. godine Gerald Hoft i Bendžamen Li,
potvrđuje ovo gledište: doprinos komplikovanih Fejn-
manovih dijagrama iako očigledno beskonačan, daje
konačne rezultate za verovatnoće svih fizičkih procesa.
Međutim, za proučavanje rane vasione značajno je.
kao što su 1972. godine pokazali D. A. Kirznits i A. D.
Linđe iz Lebedevljevog fizičkog instituta u Moskvi,
dćć ove kalibracione teorije pokazuju jedan fazni prelaz,
neku vrstu mržnjenja, na „kritičnoj temperaturi“ negde
oko 3000 miliona miliona stepeni (3 X 1015 K). Na tem-
peraturama ispod kritične, vasiona je bila u stanju koje
vlada i danas: slabe interakcije su slabe i kratkog do-
meta. Međutim, na temperaturama iznad ove kritične
temperature, manifestovalo se suštinsko jedinstvo iz-
među slabih i elektromagnetskih interakcija: slabe inter-
akcije su se pokoravale istom zakonu recipročne vred-
nosti kvadrata (odnosno, opadale sa recipročnom vred-
nošću kvadrata rastojanja) kao i elektromagnetne inter-
akcije i bile otprilike iste jačine.
Analogija sa čašom vode ovde je zaista instruk-
tivna. Iznad tačke mržnjenja, voda (u tečnom stanju)
ima visok stepen homogenosti: verovatnoća da se jedan
molekul vode nađe u nekoj tački u čaši, ista jc kao
i verovatnoća da se taj molekul nađe u bilo kojoj
drugoj tački. Međutim, kada se voda zamrzne, ova
simetrija između različitih tačaka u prostoru se deli-
mično gubi: led formira kristalnu rešetku, u kojoj mo-
lekuli vode zauzimaju određene položaje u prostoru,
144
sa verovatnoćom da se nađu u bilo kojoj tački van
tih položaja skoro jednakom nuli. Slično, kada se va-
siona ,,zamrzla“, na temperaturi ispod 3000 miliona mi-
liona stepeni, ona je izgubila svoju simetričnost — ne
prostornu homogenost, kao kod čaše vode, već sime-
tričnost između slabih i elektromagnetnih interakcija.
Ova analogija bi mogla da se proširi i dalje. Kada
se voda mrzne, kristal leda koji se formira obično nije
idealan. već ima mnogo komplikovaniju strukturu:
mnogobrojna pravilna kristalna područja razdvojena su
područjima različitih tipova kristalnih nepravilnosti.
Da li su se i pri mržnjenju vasione formirala ovakva
područja? Da li se mi nalazimo u jednoj ovakvoj
oblasti, u kojoj je na jedan poseban način razbijena
simetrija slabih i elektromagnetskih interakcija i da li
ćemo bilo kada otkriti i druga područja u vasioni?
Do sada nas je naša mašta odvela unazad do tem-
perature od 3000 miliona miliona stepeni, a bavili smo
se jakim, slabim i elektromagnetnim interakcijama. Ali
šta je sa jednom drugom klasom interakcija, koje fizika
takođe poznaje, gravitacionim interakcijama? Gravita-
cija, naravno, igra značajnu ulogu u našoj priči, jer ona
reguliše odnos između gustine vasione i stepena njenog
širenja. Međutim, još nije utvrđeno da je gravitacija
imala bilo kakvog uticaja na unutrašnje osobine bilo
kog dela rane vasione. Razlog ovome je verovatno to
što je gravitaciona sila veoma slaba: na primer, gra-
vitaciona sila između elektrona i protona u atomu vo-
donika slabija je od elektromagnetne sile za 1039 puta.
(Ilustrativan primer slabosti gravitacione sile u od-
nosu na kosmološke procese, daje nam proces pro-
izvodnje čestica u gravitacionim poljima. Leonard Par-
ker sa Univerziteta Viskonsin istakao je da su, oko
jednog milion milion milion milionitog dela sekunde
(10‘24 s) posle početka, ,,plimski“ efekti gravitacionog
polja vasione mogli da budu dovoljno snažni da iz pra-
znog prostora proizvedu parove čestica-antičestica. Me-
dutim, na tadašnjim temperaturama, gravitacija je još
uvek bila toliko slaba da je broj čestica proizveden na
ovaj način bio zanemarljiv u odnosu na broj čestica
kojih je već bilo u toplotnoj ravnoteži.)
10 Prva tri minuta
145
 Ipak, možemo bar da zamislimo vreme kada su
gravitacione sile mogle da budu isto toliko jake kao
jake interakcije o kojima smo već raspravljali. Gravi-
taciona polja ne stvaraju samo čestice sa određenom
masom, već i svi oblici energije. Zemlja se okreće oko
Sunca nešto brže nego što bi se inače okretala da Sunce
nije vrelo, pa toplotna energija daje svoj mali doprinos
njegovoj gravitacionoj sili. Na super-visokim tempe-
raturama, energije čestica koje se nalaze u toplotnoj
ravnoteži mogu da postanu toliko velike da gravitacione
sile između njih postaju isto toliko snažne kao i bilo
koje druge sile. Možemo da izračunamo da je ovakvo
stanje bilo ostvareno na temperaturi od 100 milion
milion milion milion miliona stepeni (1032 K).
Na toj temperaturi mogle su da se događaju i
najneobičnije stvari. Ne samo da su gravitacione sile
mogle da budu veoma jake, a proizvodnja čestica u
gravitacionom polju znatna — već i sam pojam ,,čestice“
nije imao nikakvog smisla. ,,Horizont“, rastojanje iza
koga je bilo nemoguće da se prostre bilo kakav signal,
(vidi str. 56) mogao je u tom trenutku da bude manji
od talasne dužine neke tipične čestice u toplotnoj rav-
noteži. Slobodno govoreći, svaka čestica je tada mogla
da bude velika otprilike koliko i sama vasiona!
Međutim, čak i kada bismo mogli dovoljno pa-
metno da razmišljamo o vasioni pre ovog vremena,
ne znamo dovoljno o kvantnoj prirodi gravitacije. Mo-
žemo grubo da procenimo da je temperatura od 1032 K
bila dostignuta nekih 10"43 sekundi posle početka, ali
nije sigurno da ova procena ima bilo kakvo značenje.
Zbog toga, bez obzira na to koliko smo velova skinuli
sa istorije vasione, postoji još jedan, na temperaturi
od 1032 K, koji nam još uvek onemogućava da bacimo
pogled u najranija vremena.
Ipak, za astronomiju 1976. godine nove ere, ovo
nema mnogo značaja. Stvar je u tome da je u toku
cele prve sekunde, vasiona verovatno bila u stanju to-
plotne ravnoteže, u kome su broj i raspodela svih
čestica, čak i neutrina, bili određeni zakonima stati-
stičke mehanike, a ne onim što se pre toga događalo.
Danas, kada merimo količinu helijuma ili temperaturu
mikrotalasnog zračenja, ili čak i količinu neutrina, mi

146
 u stvari posmatramo ostatke stanja toplotne ravnoteže,
koje se završilo pri kraju prve sekunde. Koliko znamo,
efekti koje sada opažamo, ne zavise od istorije vasione
pre ovog perioda. (Štaviše, efekti koje sada opažamo,
sem možđa odnos broja fotona prema broju nuklearnih
čestica, ne zavise od toga da li je vasiona pre prve
sekunde bila izotropna i homogena). Kao kada bismo
pripremili večeru sa najvećom pažnjom — najsvežije
povrće, najprobiraniji začini, najbolja vina — i onda
sve sastojke zajedno bacili u ogroman lonac i ostavili
da ključaju nekoliko sati. Cak i najiskusniji gurman
teško da bi mogao da pogodi šta mu je servirano.
Ipak bi mogao da postoji i jedan izuzetak. Feno-
men gravitacije, kao i fenomen elektromagnetizma,
može đa se manifestuje u obliku talasa, kao i u nešto
poznatijem obliku delovanja na daljinu. Dva elektrona
u miru će se odbijati električnom silom koja zavisi od
njihovog međusobnog rastojanja, međutim, ako jedan
elektron pomerimo, drugi neće da oseti nikakvu pro-
menu u sili koja na njega deluje sve dok ne prođe
vreme potrebno da se vest o promeni rastojanja pre-
nese u vidu elektromagnetnih talasa sa jedne čestice
na arugu. Gotovo da i nije potrebno reći da ovi talasi
putuju brzinom svetlosti — oni i jesu svetlost, iako ne
obavezno vidljiva svetlost. Na isti način, ako bi neki
nesmotreni div pomerio Sunce, na Zemlji bi se ovaj
efekat osetio tek posle osam minuta, tj. posle vremena
potrebnog da talas, krećući se brzinom svetlosti, stigne
sa Sunca do Zemlje. To nije svetlosni talas, talas osci-
lujućeg električnog i magnetnog polja, već gravitacioni
talas, nastao oscilovanjem gravitacionog polja. Baš kao
i elektromagnetne talase, i gravitacione talase svih ta-
lasnih dužina nazivamo zajedničkim imenom „gravita-
ciono zračenje".
Gravitaciono zračenje interaguje sa materijom mno-
go slabije nego elektromagnetno zračenje, čak slabije
i od neutrina. (To je razlog zbog koga su, bez obzira
na teorijsku osnovu o postojanju gravitacionih talasa,
do sada propali i najuporniji pokušaji da se detektuje
gravitaciono zračenje iz bilo kog izvora.) Zbog toga
je gravitaciono zračenje napustilo toplotnu ravnotežu
sa ostalim sadržajem vasione veoma rano — u stvari,
10!
147
u trenutku kada je temperatura iznosila oko 1032 K.
Od tada, efektivna temperatura gravitacionog zračenja
opada obrnuto proporcionalno veličini vasione. To je
isti zakon opadanja koji je pratila i temperatura ostalog
dela vasione, sem što je energija oslobođena u procesu
anihilacije kvark-antikvark i lepton-antilepton parova
zagrevala ostatak vasione, dok gravitaciono zračenje
nije. Zato bi današnja vasiona trebalo da bude ispu-
njena gravitacionim zračenjem sa temperaturom pri-
bližnom, ali ipak nešto malo nižom od temperature
neutrina ili fotona — možda oko 1 K. Detekcija ovog
zračenja bi predstavljala detekciju najranijeg trenutka
u istoriji vasione koji današnji teorijski fizičari uopšte
mogu da zamisle. Na žalost, nema izgleda da postoji i
najmanja šansa da se u predvidivoj budućnosti detek-
tuje 1 K gravitacioni fon.
Uz pomoć velikim delom veoma spekulativne teo-
rije, mogli smo da ekstrapolišemo istoriju vasione una-
zad kroz vreme do trenutka beskonačne gustine vasione.
Ipak, ostajemo nezadovoljni. Prirodno, želeli bismo da
znamo šta je bilo pre ovog trenutka, pre nego što
je vasiona počela da se širi i hladi.
Jeđna od mogućnosti je da, u stvari, nikada nije
ni postojalo stanje beskonačne gustine vasione. Sada-
šnje širenje vasione moglo je da započne na kraju
jednog prethodnog perioda sabijanja, kada je gustina
vasione dostigla neku vrlo visoku, ali ipak konačnu
vrednost. U sledećem poglavlju reći ćemo nešto više
o ovoj mogućnosti.
Ipak, iako ne znamo da li je to istina ili nije,
logično je pretpostaviti da je postojao neki početak i
da i samo vreme pre tog trenutka nije imalo značenja.
Svi smo navikli na ideju o jednoj apsolutnoj nuli tem-
perature. Nemoguće je da se bilo šta ohladi ispod
—273,16 C, ne zato što je to suviše teško ili zato što
niko još nije izmislio odgovarajući frižider, već zato što
pojam temperature ispod apsolutne nule jednostavno
nema nikakvog značenja — ne može biti manje toplote
nego kada je uopšte nema. Na isti način, možda ćemo
morati da se naviknemo i na ideju o apsolutnoj nuli
vremena — jednom trenutku u prošlosti iza koga je
u principu nemoguće pratiti bilo kakav niz uzroka i

148
 posledica. Pitanje ostaje otvoreno i možda će uvek i
ostati otvoreno.
Najveće zađovoljstvo koje je za nas proizišlo iz
svih ovih spekulacija o veoma ranoj vasioni jeste mo-
gućnost povlačenja paralele između istorije vasione i
njene logičke strukture. Danas u prirodi srećemo veliku
raznolikost tipova čestica i tipova interakcija. Ipak, na-
učili smo da gledamo ispod ove raznolikosti, da poku-
šamo da sagledamo različite čestice i interakcije kao
aspekte jedne proste unifikacione kalibracione teorije
polja. Današnja vasiona je toliko hladna da je sime-
trija između različitih vrsta čestica i interakcija skri-
vena nekim procesom mržnjenja; ona se ne manife-
stuje u svakodnevnim pojavama, već mora da se izrazi
jezikom matematike, u okviru naših kalibracionih teo-
rija polja. Ono što mi danas radimo pomoću matema-
tike, u veoma ranoj vasioni uradila je toplota — fi-
zičke pojave su tada direktno odražavale suštinsku jed-
nostavnost prirode. Samo nikoga nije bilo da to vidi.
VIII

EPILOG: ŠTA NAS DALJE OCEKUJE

Vasiona će sigurno nastaviti da se širi još neko
izvesno vreme. Sto se tiče njene sudbine posle toga
proročanstvo standardnog modela je dvosmisleno: sve
zavisi od toga dti li je gustina vasione manja ili veća
od izvesne kritične vrednosti.
Kao što smo videli u drugom poglavlju, ako je
gustina vasione manja od kritične gustine, vasiona je
beskonačna i nastaviće zauvek da se širi. Naši potomci,
ako ih tada još budemo imali, videće kako u zvezdama
lagano prestaju nuklearne reakcije i ostavljaju za sobom
pepeo najrazličitijih vrsta: crne patuljaste zvezde, neu-
tronske zvezde, možda čak i crne rupe. Planete mogu
da nastave da kruže, usporavajući se neznatno kako
emituju gravitaciono zračenje, ali ne dospevajući, u
bilo kom konačnom vremenskom trenutku, u stanje
mirovanja. Pri tome će temperatura kosmičkog šuma
zračenja i neutrina nastaviti da opada obrnuto propor-
cionalno veličini vasione, ali to neće mnogo da nam
smeta, jer čak i sada jedva možemo da detektujemo
3 K mikrotalasni radijacioni fon.
S đruge strane, ako je gustina vasione veća od
kritične vrednosti, znači da je vasiona konačna i da
će najzad prestati da se širi, ustupajući mesto ubrza-
nom sabijanju. Ako je, na primer, gustina vasione dva
puta veća od svoje krit.ične vrednosti i ako je sadašnja
procenjena vrednost Hablove konstante (15 kilometara
u sekundi u milion svetlosnih godina) tačna, onda je
vasiona sada stara 10.000 miliona godina; ona će na-

150
staviti da se širi još sledećih 50.000 miliona godina,
a zatim početi da se sabija (vidi sl. 4.) To sabijanje je,
u stvari, širenje unazad: posle 50.000 miliona godina
vasiona bi ponovo dostigla svoju sadašnju veličinu, a
posle još 10.000 miliona godina približila bi se stanju
beskonačne gustine.
Bar u toku ranog perioda faze sabijanja, astronomi
(ako ih bude) moći će da se zabavljaju posmatrajući
istovremeno pojavu i crvenog i plavog pomaka. Svetlost
iz obližnjih galaksija biće emitovana u vreme kada će
vasiona biti veća nego u trenutku kada se ova svetlost
bude posmatrala, pa će se zato činiti kao da je pome-
rena ka kraćim talasnim dužinama u spektru. tj. prema
plavom kraju spektra. S druge strane. svetlost koja
će poticati od veoma udaljenih objekata, biće emito-
vana u vreme kada je vasiona bila manja u odnosu
na trenutak kada će se ova svetlost posmatrati, pa će
se činiti da je pomerena ka dužim talasnim dužinama
u spektru, tj. prema crvenom kraju spektra.
Temperatura kosmičkog šuma fotona i neutrina će,
kako se vasiona bude širila i sabijala opasti, a zatim
opet porasti, i to uvek u obrnutoj srazmeri sa veličinom
vasione. Ako je sada gustina vasione dvostruko veća
od svoje kritične vrednosti, onda nam proračun kaže
da će vasiona u trenutku svog maksimalnog proširenja,
biti dvostruko veća nego što je danas, pa će i tempe-
ratura mikrotalasnog šuma iznositi samo polovinu sa-
dašnje vrednosti od 3 K, tj. oko 1,5 K. Zatim, kako
vasiona počne da se sabija, temperatura će rasti.
U početku, neće biti potrebe za uzbunu — hilja-
dama miliona godina temperatura radijacionog fona
će biti toliko niska da će i sama detekcija ovog fona
predstavljati izuzetan napor. Međutim, kada se vasiona
bude sabila na jedan stoti deo svoje sadašnje veličine,
radijacioni fon će početi da dominira nebom: nebo će
noću biti isto toliko toplo (300 K) kao što je sada
danju. Sedamdeset miliona godina posle toga, veličina
vasione će se smanjiti još deset puta i našim nasledni-
cima (ako ih bude) nebo će postati nepodnošljivo svetlo.
Molekuli u atmosferi planeta i zvezda i u međuzvezda-
nom prostoru će početi da se raspadaju na svoje sa-
stojke atome, a atomi će se raspasti na slobodne elek-

151
trone i atomska jezgra. Posle sledećih 700.000 godina,
temperatura vasione iznosiće 10 miliona stepeni, i tada
će i same zvezde i planete da se rastvore u kosmićkoj
kaši zračenja, elektrona i atomskih jezgra. U sledećih
22 dana temperatura će porasti na 10 hiljada miliona
stepeni. Jezgra će početi da se raspadaju na protone
i neutrone, uništivši tako sav trud zvezdane i kosmo-
loške nukleosinteze. Ubrzo zatim, u međusobnim suda-
rima fotona nastaće veliki broj elektrona i pozitrona,
a kosmički šum neutrina i antineutrina će ponovo stu-
piti u toplotnu ravnotežu sa ostalim delom vasione.
Da li zaista možemo da dovedemo ovu tužnu priču
do njenog kraja, do stanja beskonačne temperature i
gustine? Da li vreme zaista prestaje da teče nekih tri
minuta pošto je temperatura dostigla hiljadu miliona
stepeni? Očigledno, ne možemo da budemo sigurni. Sve
neizvesnosti na koje smo nailazili u prethodnom po-
glavlju, pokušavajući da rasvetlimo tok događaja u
prvoj stotinki sekunde, ponovo se vraćaju i zbunjuju
nas, kada pokušavamo da zavirimo u poslednju sto-
tinku sekunde. Pre svega, na temperaturama iznad 100
milion milion milion milion miliona stepeni (1032 K)
čitava vasiona mora da se opiše jezikom kvantne me-
hanike, a niko nema bilo kakvu ideju šta se tada zaista
dešava. Takođe, ako vasiona, u stvari, nije izotropna
i homogena (vidi kraj V poglavlja), onda je čitava naša
priča izgubila svoju vrednost još mnogo pre nego što
smo morali da se suočimo sa problemima kvantne
mehanike.
Iz svega ovoga neki kosmolozi izvlače neku nadu^
Možda će vasiona doživeti u tom trenutku neku vrstu
kosmičkog ,,odskoka“ i ponovo početi da se širi. U epu
Eda, posle završne bitke između bogova i divova kod
Ragnoraka, vatra i voda uništavaju Zemlju, ali se voda
zatim povlači, a sinovi Tora izlaze iz Pakla noseći
čekić svoga oca... i sve počinje iz početka. Ali ako
vasiona zaista počne ponovo da se širi, ovo širenje
će se ponovo usporavati i najzad prestati, ustupajući
opet mesto sabijanju, koje će se završiti još jednim
kosmičkim Ragnorakom, zatim će slediti još jedan kos-
mički odskok i tako do unedogled.

152
 Ako je ovo stvarno naša budućnost, onda je to ve-
rovatno i naša prošlost. Sadašnja vasiona koja se širi
bila bi samo jedna faza posle nekog prethodnog sabi-
janja i odskoka. (U stvari, u članku o kosmičkom mi-
krotalasnom šumu iz 1965. godine, Dajk, Pebls, Rol i
Vilkinson su pretpostavili da je postojala jedna pret-
hodna kompletna faza kosmičkog širenja i sabijanja,.
razmatrajući mogućnost da je vasiona pri tome morala
da se sabije u dovoljnoj meri da bi se temperatura
podigla bar do 10 hiljada miliona stepeni, pri čemu
bi došlo do raspadanja teških elemenata formiranih
u prethodnoj fazi.) Ako gledamo još dalje unazad, mo-
žemo da zamislimo jedan beskonačan ciklus širenja i
sabijanja, kako se pruža u beskonačnu prošlost, bez
početka i kraja.
Neke kosmologe ovaj model oscilujuće vasione sa
svog filozofskog stanovišta, privlači posebno zbog toga
što se njime, kao i modelom stacionarne vasione, vrlo
spretno izbegava problem Postanja. Međutim, on se suo-
čava sa jednom ozbiljnom teorijskom teškoćom. U sva-
kom ciklusu koji se sastoji iz faze sabijanja i faze ši-
renja, odnos broja fotona prema broju nuklearnih
čestica (ili preciznije, entropije po nuklearnoj čestici)
neznatno se povećava, zbog delovanja sila jedne vrste
trenja (poznate pod imenom „viskoznost u masi“). Va-
siona bi, znači, svaki sledeći ciklus započela sa novim,
neznatno većim odnosom broja fotona prema broju
nukleamih čestica. Danas je ovaj odnos veliki, ali ne
i beskonačan, tako da teško možemo da prihvatimo da
je vasiona do sada prošla kroz beskonačan broj ovakvih
ciklusa.
Bez obzira na to što svi ovi problemi mogu u bu-
dućnosti da se reše, bilo koji od navedenih kosmolo-
ških modela da se pokaže kao tačan, nijedan nam neće
pružiti mnogo utehe. Ljudima je teško da se odupru
verovanju da imaju posebno mesto u vasioni i da ljud-
ski život nije samo manje-više usputni rezultat lanca
događaja koji se pruža unazad do prva tri minuta,
već im se čini da smo na neki način bili uključeni
u čitav tok stvari od samog početka. Dok pišem ove
redove. slučajno se nalazim u avionu na 10 hiljada
metara iznad Vajominga, na putu kući, iz San Fran-

153
ciska za Boston. Ispod, zemlja izgleda meka i prijatna —
ovde-onde razbacani paperjasti oblaci, sneg koji se pre-
liva u ružičasto dok Sunce zalazi, putevi koji se pru-
žaju pravo od jednog do drugog grada. Veoma je teško
shvatiti da je sve ovo samo jedan sićušan delić ogrom-
ne, neprijateljski raspoložene vasione. Još je teže shva-
titi da se ova sadašnja vasiona razvila iz nama neopi-
sivo stranih uslova, a da se pred njom nalazi bezna-
dežna budućnost beskrajne hladnoće ili nepodnošljive
toplote. Sto nam vasiona izgleda razumljivijom, to nam
biva manje značajna.
Ali ako i nema utehe u plodovima našeg istra-
živanja, postoji bar neka uteha u samom istraživanju.
Ljudi se ne zadovoljavaju samo pričama o bogovima
i divovima ili zatvaranjem u okvire svakodnevnih pro-
blema; oni, takođe, grade i teleskope i satelite i akce-
leratore i provode beskrajne časove za radnim stolom,
pokušavajući da saznaju značenje podataka koje su
sakupili. Trud da se razume vasiona je jedna od onih
nekoliko retkih stvari koje podižu ljudski život iznad
farse i daju mu nešto od čara tragedije.
__________________ _______________

TABELE

i
<D
w cđ
£ a C § c o
<5 OJ CT5 CT5
a
X
<u ..
S^c ^5 r*
o X X
wh 05 CT5 CT5 CT5 oo co o
+-> -*• CM
<72 C/2 cn G5 O
>N
OSOBINE NEKIH ELEMENTARNIH CESTICA

X X X X X X X X X
<N r—< r—< <N V"< r—< <M <N

X X X X X X X X X
r—< C1 <N <N <N H CM <N <M

C5
I d
cd
G
bo§« co
CM CM
o v£ 6
CT5 m «
^2 o
O. CTJ ,x
O o o irf o o o' oo 00
a ^•r—j ( CM CD <—■ oo o
r—< .rM tO o oo o
£
s
«-a 3 £a O1
o o’
H <n
4-> 3

CT5
«.« 3 I
a
tJC C8 c o
:z? c ■“ o o c- o lO
S-< > E o o m Cl in
o o o o o 00 o
44 o
rT
c 2d G CD >
o 00 co oo oo
o o
*
5
w£

o 4- + 1
?■ <u =!. k.
J ai
i
g 1 1 o 4"
’ćn *?
<x> Zt.
?* V c
c
c o c
o N
3 o
o $-1
■4-> -T-»o
<n
O
13
1 OJ
S o: | ^
<D ’3 os-< s |
<u
C <d £ 1 1 o. a c

ruo^đaj iuojpeq
 Osobine nekih elementamih čestica. „Energija mirova-
nja“ je ona energija koja bi se oslobodila ako bi se
celokupna masa čestice pretvorila u energiju. „Tempe-
ratura praga“ jednaka je energiji mirovanja podelje-
noj sa Bolcmanovom konstantom; to je temperatura
iznad koje čestica može da slobodno nastane iz toplot-
nog zračenja. „Efektivni broj vrsta“ je broj koji poka-
zuje relativni doprinos svakog' tipa čestica jedne vrste
ukupnoj energiji, pritisku i entropiji, na temperaturama
mnogo iznad temperature praga. Ovaj broj se piše kao
proizvod tri faktora: prvi je 2 ili 1, zavisno od toga
da li čestica ima ili nema odgovarajuću antičesticu;
drugi je broj mogućih orijentacija spina; treći je 7/8
ili 1, zavisno od toga da li se čestica pokorava ili ne
Paulijevom principu isključenja. „Srednji život“ je sred-
nje vreme koje čestica provede pre nego što u procesu
radioaktivnog raspada pređe u druge čestice.

II. OSOBINE NEKIH VRSTA ZRACENJA

Talasna dužina Energija fotona Temperatura

(cm) cmog tela
(eV) (stepeni K)

radio- (do VHF) >10 <0.00001 <0,03

mikrotalasno 0,01 — 10 0,00001 — 0,01 0,03 — 30
infracrveno 0.0001 — 0,01 0,01 — 1 30 — 3000
vidljivo 2 X 10-5 — 10-4 1—6 3000 — 15000
ultraljubičasto 10-7 —2 X io-5 6—1000 15000 — 3.000.000
X zraci 10-9 — 10-7 1000— 100.000 3 X 10’ —3 X 10'
gama zraci <10-9 >100.000 >3 X 108

Osobine nekih vrsta zračenja. Svaka vrsta zračenja

okarakterisana je izvesnim opsegom talasnih dužina
(u centimetrima). Ovom opsegu talasnih dužina odgo-
*).
vara određen opseg energija fotona (u elektronvoltima

* U SI ova se energija izražava u dzulima, J. (prev.)

156
„Temperatura crnog tela“ je temperatura na kojoj je
najveći deo energije zračenja crnog tela koncentrisan
oko date talasne dužine (u stepenima Kelvina). Na pri-
mer, talasna dužina na koju su Penzias i Vilson pode-
sili svoju antenu pri otkriću kosmičkog šuma iznosila
je 7,35 cm, što spada u opseg mikrotalasnog zračenja;
energija fotona koja se oslobodi pri radioaktivnoj trans-
mutaciji jezgra je reda veličine milion elektronvolti —
što spada u opseg gama zraka, dok površina Sunca
ima temperaturu od 5800 K, pa zbog toga ono i emi-
tuje vidljivu svetlost. Naravno, granica između razli-
čitih vrsta zračenja nije tako oštra, pa i ne postoji
opšte slaganje o pitanju opsega talasnih dužina poje-
dinih vrsta zračenja.
GLOSAR

ANDROMEDA (MAGLINA ANDROMEDA) Velika spi-

ralna galaksija najbliža našoj galaksiji: sadrži oko
3 X 10’1 Sunčevih masa. U Mesijeovom katalogu
označena kao M31, u „Novom opštem katalogu“
kao NGC 224.
ANGSTREM Jedan stomilioniti deo centimetra (lO'8 cm).
Označava se kao A. Veličine atoma su reda veli-
čine nekoliko angstrema; talasne dužine vidljive sve-
tlosti su reda veličine nekoliko hiljada angstrema.
ANTlCESTICA Cestica iste mase i spina kao i odgo-
varajuća čestica, sa brojno jednakim ali suprotnim
naelektrisanjem, barionskim brojem, leptonskim
brojem itd. Svaka čestica ima svoju antičesticu,
sem izvesnih potpuno neutralnih čestica kao što su
foton i j° mezon, koje su svoje sopstvene antiče-
stice. Antineutrino je antičestica neutrina, antipro-
ton je antičestica protona itd. Antimaterija se sa-
stoji od antiprotona. antineutrona i antielektrona
(tj. pozitrona).
APSOLUTNI SJAJ Ukupna energija koju dato astro-
nomsko telo emituje u jedinici vremena.
ASIMPTOTSKA SLOBODA Osobina nekih teorija po-
lja jakih interakcija prema kojoj sa smanjenjem
rastojanja između čestica, sile počinju da slabe.
BARIONI Klasa snažno interagujućih čestica, u koje
spadaju neutroni, protoni i nestabilni hadroni po-
znati pod imenom hiperoni. Barionski broj je ukupni

158
 broj bariona u jednom sistemu minus broj odgo-
varajućih antibariona.
BOLCMANOVA KONSTANTA Osnovna konstanta sta-
tističke mehanike, koja povezuje temperaturu i
energiju. Obično se označava kao k ili kB i iznosi
1,3806 X 10‘23 džula/stepen K ili 0,00008617 elek-
tronvolti po stepenu Kelvina.
BRZINA SVETLOSTI Osnovna konstanta Specijalne
teorije relativnosti; iznosi 299.729 kilometara u se-
kundi. Označava se sa c. Bilo koja čestica nulte
mase, kao što je foton, neutrino ili graviton, kreće
se brzinom svetlosti. Brzina materijalnih čestica
bliži se brzini svetlosti kada im energije postanu
mnogo veće od njihove energije mirovanja mc’.
CEFEIDE Sjajne promenljive zvezde, sa dobro defini-
sanim odnosom između apsolutnog sjaja. perioda
promene i boje. Nazvane po zvezdi 6 Cephei u sa-
zvežđu Cepheus (,,Kralj“). Koriste se kao pokaza-
telji udaljenosti nama relativno bliskih galaksija.
CRVENI POMAK Pomak spektralnih linija prema du-
žim talasnim dužinama, prouzrokovan Doplerovim
efektom usled udaljavanja izvora zračenja. U kos-
mologiji, označava opaženi pomak spektralnih li-
nija udaljenih astronomskih tela ka dužim talasnim
dužinama. Kada se izražava kao frakcioni porast
talasne dužine, označava se sa z.
DEUTERIJUM Težak izotop vodonika, H2 Jezgra deu-
terijuma, koja se nazivaju deuteroni, sastoje se od
jednog protona i jednog neutrona.
DICIJAN Hemijsko jedinjenje ugljenika i azota (CN).
Njegovo postojanje u međuzvezdanom prostoru
utvrđeno je pomoću apsorpcije vidljive svetlosti.
DOPLEROV EFEKAT Promena u frekvenciji bilo kog
signala, prouzrokovana relativnim kretanjem izvora
signala i prijemnika.
DŽINSOVA MASA Minimalna masa pri kojoj gravita-
ciono privlačenje može da savlada unutrašnji pri-
tisak i proizvede jedan gravitaciono vezan sistem.
Označava se sa Mj.
* ELEKTRON Najlakša elementarna čestica mase. Sve
hemijske osobine atoma i molekula su određene

1591
 međusobnim. električnim interakcijama elektrona i
njihovim interakcijama sa atomskim jezgrom.
ELEKTRONVOLT Jedinica za energiju koja se često
upotrebljava u atomskoj fizici. Jednaka je energiji
koju stiče jedan elektron prelazeći potencijalnu raz-
liku od jednog volta. Iznosi 1,60219 X 10'19 J.
ENERGIJA MIROVANJA Energija čestice u miru, koja
bi se oslobodila ako bi se celokupna masa čestice
anihilirala. Izražava se Ajnštajnovom formulom
E = mc2.
ENTROPIJA Osnovna veličina statističke mehanike, po-
vezana sa stepenom neuređenosti nekog fizičkog
sistema. U bilo kom procesu u kome se kontinui-
rano održava toplotna ravnoteža, entropija ostaje
nepromenjena. Drugi zakon termodinamike kaže da
se ukupna entropija nikada ne smanjuje u bilo
kojoj reakciji.
ERG (Od 1. 1. 1981. godine, umesto erga, za energiju
se koristi SI jedinica džul (J); 1 erg = 10'7 J. Prev.)
Jedinica za energiju u CGS sistemu mera. Kine-
tička energija mase od jednog grama koja se kreće
brzinom od jednog centimetra u sekundi iznosi
1/2 erga.
FAZNI PRELAZ Nagli prelaz nekog sistema iz jedne
konfiguracije u drugu, obično praćen promenom
simetrije. Među fazne prelaze spadaju topljenje,
ključanje i prelaz iz stanja obične provodljivosti
u superprovodljivost.
FEJNMANOVI DIJAGRAMI Dijagrami koji simbolički
prikazuju različite doprinose verovatnoći reakcije
između elementarnih čestica.
* FOTON Prema kvantnoj teoriji zračenja, čestica koja
se pridružuje svetlosnom talasu. Označava se sa y.
FREKVENCIJA Učestanost prolaska bregova bilo koje
vrste talasa kroz datu tačku. Jednaka je brzini
talasa podeljenoj sa talasnom dužinom. Jedinica:
sekunda-1 ili ,,Herc“.
FRIDMANOV MODEL Matematički model prostorno-
-vremenske strukture vasione, baziran na Opštoj
teoriji relativnosti (bez kosmološke konstante) i
Kosmološkom principu.

160
GALAKSIJA Velika zvezdana jata, koja se na okupu
drže dejstvom gravitacionih sila i mogu da sadrže
do 1012 Sunčevih masa. Naša galaksija se ponekad
naziva Galaksija. Galaksije se u opštem slučaju
dele prema svom obliku na: eliptične, spiralne,
oblika zatvorene spirale i one nepravilnog oblika.
GRAVITACIONI TALASI Talasi u gravitacionom polju,
analogni svetlosnim talasima u elektromagnetnom
polju. Gravitacioni talasi putuju istom brzinom kao
i talasi svetlosti, 299.792 kilometara u sekundi. Još
uvek nema opšteprihvaćenog eksperimentalnog do-
kaza za postojanje gravitacionih talasa, ali njihovo
postojanje proizilazi iz Opšte teorije relativnosti, pa
nema sumnje da oni zaista i postoje. Kvant gravi-
tacionog zračenja, analogno fotonu, naziva se gra-
viton.
GUSTINA Broj koji pokazuje količinu bilo koje veličine
po jedinici zapremine. Masena gustina je masa po
jedinici zapremine; ova veličina se često označava
samo kao ,,gustina“. Gustina energije je energija
po jedinici zapremine; brojna gustina ili gustina
čestica je broj čestica po jedinici zapremine.
HABLOV ZAKON Odnos proporcionalnosti između br-
zine udaljavanja srednje udaljenih galaksija i nji-
hovog rastojanja. Hablova konstanta je odnos br-
zine i rastojanja i označava se sa H ili Ho.
HADRON Bilo koja čestica koja učestvuje u jakim in-
terakcijama. Hadroni se dele na barione (kao što
su neutron i proton), koji se pokoravaju Paulijevom
principu isključenja i mezone, koji se ne pokora-
vaju.
HELIJUM Drugi hemijski element po težini i po obil-
nosti. Helijum ima dva stabilna izotopa: jezgro He4
sadrži dva protona i dva neutrona, dok jezgro He3
sadrži dva protona i jedan neutron. Atom helijuma
ima dva elektrona koji kruže oko jezgra.
HIDROKSILNI JON Jon OH~, koji čine atom kiseo-
nika, atom vodonika i jedan ekstra elektron.
HOMOGENOST Osobina prema kojoj vasiona u datom
vremenskom trenutku izgleda ista za sve tipične
posmatrače, bilo gde se oni nalazili.
lt Prva tri minuta 161
 HORIZONT U kosmologiji, rastojanje iza koga još ni-
jedan svetlosni signal nije mogao da stigne do nas.
Ako je starost vasione određena. onda je rastoja-
nje do horizonta reda veličine proizvoda starosti
vasione i brzine svetlosti.
INFRACRVENO ZRACENJE Elektromagnetni talasi čije
su talasne dužine u opsegu 0,0001 = 0,01 cm (od
deset hiljada do milion angstrema), između vidljive
svetlosti i mikrotalasnog zračenja. Tela na sobnoj
temperaturi emituju uglavnom infracrveno zra-
čenje.
IZOTROPNOST Osobina prema kojoj vasiona za tipič-
nog posmatrača izgleda ista u svim pravcima.
JAKE INTERAKCIJE Najjače između četiri opšte klase
interakcija elementarnih čestica. Odgovorne za nu-
klearne sile koje drže neutrone i protone na okupu
unutar atomskog jezgra. Jake interakcije imaju
uticaja samo na hadrone, a ne i na leptone ili
fotone.
JATO DEVICA Ogromno jato, od više od 1000 galaksija
u sazvežđu Device. Ovo jato se udaljava od nas
brzinom približno od 1000 kilometara u sekundi i
veruje se da se nalazi na rastojanju od 60 miliona
svetlosnih godina.
KALIBRACIONE TEORIJE Jedna klasa teorija polja
koja se trenutno intenzivno proučava kao klasa
mogućih teorija za opisivanje slabih, elektromag-
netnih i jakih interakcija. Ove teorije su invari-
jantne u odnosu na transformaciju simetrije, čiji
se efekti menjaju od tačke do tačke u prostorno-
-vremenskom kontinuumu. (Na engleskom se ove
teorije nazivaju „gauge theories". Termin ,,gauge“
dolazi od engleske reči koja znači .,mera, mere-
nje“, ali se ovaj izraz koristi uglavnom iz istorij-
skih razloga. Prev.)
KARAKTERISTlCNO VREME ŠIRENJA Recipročna
vrednost Hablove konstante. Približno je jednako
vremenu za koje bi se vasiona proširila za 1%
puta 100.
r KELVIN Temperaturska skala, kao i Celzijusova, ali
kod koje se nula nalazi na apsolutnoj nuli tempe-
rature, a ne na tački topljenja leda. Tačka top-

162
 ljenja leda na pritisku od jedne atmosfere iznosi
273,15 K.
KONSTANTA FINE STRUKTURE Osnovna numerička
konstanta atomske fizike i kvantne elektrodina-
mike, definisana kao kvadrat naelektrisanja elek-
trona podeljen proizvodom Plankove konstante i
brzine svetlosti. Označava se sa a i iznosi 1/137,036.
KOSMlCKI ZRACI Visoko energetske, naelektrisane če-
stice koje stižu u Zemljinu atmosferu iz vasionskih
prostranstva.
KOSMOLOŠKA KONSTANTA Clan koji je Ajnštajn
1917. godine uveo u svoje jednačine gravitacionog
polja. Ovaj član uslovljava postojanje efekta odbi-
janja na veoma velikim rastojanjima i služi, u
modelu statične vasione, da uravnoteži dejstvo gra-
vitacionog privlačenja. Danas nema razloga za uvo-
đenje ove konstante.
KOSMOLOŠKI PRINCIP Hipoteza da je vasiona izo-
tropna i homogena.
KRITlCNA GUSTINA Minimalna sadašnja gustina va-
sione potrebna da bi proces širenja vasione na
kraju prestao i ustupio mesto sabijanju. Vasiona
je prostorno konačna ako joj je gustina veća od
kritične gustine.
KRITICNA TEMPERATURA Temperatura na kojoj do-
lazi do faznog prelaza.
* KVANTNA MEHANIKA Fizička teorija, razvijena dva-
desetih godina ovog veka, kao zamena za klasičnu
mehaniku. Po kvantnoj mehanici, talasi i čestice
su dva aspekta iste' pojave. Cestica pridružena da-
tom talasu je njen kvant. Takođe, sistemi kao što
su atomi ili molekuli nalaze se samo u određenim
diskretnim energetskim stanjima; za njihovu ener-
giju kaže se da je kvantovana.
1 KVARKOVI Hipotetične elementarne čestice, za koje
se pretpostavlja da izgrađuju sve hadrone. Izolo-
vani kvarkovi nisu do sada bili detektovani i po-
stoje teorijski razlozi da se veruje da, iako su na
neki način realni, kvarkovi nikada i ne mogu da
budu opaženi kao izolovane čestice.
KVAZISTELARNI OBJEKTI Klasa astronomskih obje-
kata, nalik na zvezde, male ugaone veličine, ali sa
*
ii
163
 velikim crvenim pomakom. Ponekad se nazivaju
kvazarima ili, kada su jaki izvori radio-talasa,
kvazistelarni izvori. Prava priroda im je nepoznata.
* LEPTON Klasa čestica koje ne učestvuju u jakim in-
terakcijama, — elektron, mion i neutrino. Leptonski
broj je ukupni broj leptona u jednom sistemu
minus ukupni broj antileptona.
MAGLINE Astronomski objekti nalik na oblake. Neke
magline su ustvari galaksije, druge su zaista oblaci
prašine i gasa unutar naše galaksije.
MAKSIMALNA TEMPERATURA Gornja granica tem-
perature, koja se uvodi u izvesnim teorijama jakih
interakcija; procenjuje se na dva miliona miliona
stepeni Kelvina.
MESIJEOV BROJ Broj kojim su različite magline i
zvezdana jata numerisani u katalogu koji je sasta-
vio Šarl Mesije. Označava se sa M...; maglina
Andromeda je na ovaj način numerisana kao M31.
MEZONI Klasa čestica koje snažno interaguju, uklju-
čujući pi mezone, K-mezone, ro mezone itd., sa
nultim barionskim brojem.
MIKROTALASNO ZRACENJE Elektromagnetni talasi
čije se talasne dužine u opsegu 0,01—10 cm: nalaze
se između visoko frekventnih radio-talasa i infra-
crvenog zračenja. Tela na temperaturama od neko-
liko stepeni Kelvina emituju uglavnom mikrota-
lasno zračenje.
* MION Nestabilna elementarna čestica negativnog na-
elektrisanja, slična elektronu, ali 207 puta teža od
njega. Označava se sa Ponekad se naziva i mi
mezon, međutim ne interaguje tako snažno kao
pravi mezoni.
MLECNI PUT Drevni naziv za pojas zvezda koji obe-
ležava ravan naše galaksije. Ponekad se koristi
kao naziv za celu našu galaksiju.
MODEL „VELIKOG PRASKA" Kosmološka teorija pre-
ma kojoj je širenje vasione počelo u jednom konač-
nom trenutku u prošlosti, iz jednog stanja ogromne
gustine i pritiska.
* NEUTRINO Neutralna čestica bez mase, učestvuje samo
u slabim i gravitacionim interakcijama. Označava

164
 se sa v. Ncutrino se javlja bar u dva oblika; tipa
elektrona (vc) i tipa miona (vp,).
* NEUTRON Nenaelektrisana čestica koja zajedno sa pro-
tonom čini atomsko jezgro. Označava se sa n.
NJUTNOVA KONSTANTA Osnovna konstanta Njutno-
ve i Ajnštajnove teorije gravitacije. Označava se
sa G. U Njutnovoj teoriji, gravitaciona sila između
dva tela jednaka je G X proizvod masa tela, pode-
Ijen sa kvadratom rastojanja između tela. Iznosi
6,67 X lO’11 Nm2/kg2.
NUKLEARNA DEMOKRATIJA Teorija da su svi ha-
droni podjednako elementarni.
NUKLEARNE CESTICE Cestice (protoni i neutroni)
koje čine jezgro običnih atoma. Kraće se nazivaju
nukleonima.
OPŠTA TEORIJA RELATIVNOSTI Teorija gravitacije,
koju je u periodu 1906—1916. godine, razvio Albert
Ajnštajn. Onako kako ju je Ajnštajn formulisao,
osnovna ideja Opšte teorije relativnosti jeste da je
gravitacija posledica zakrivljenosti prostorno-vre-
menskog kontinuuma.
PARAMETAR USPORENJA Broj koji karakteriše ste-
pen usporavanja međusobnog udaljavanja galaksija.
PARSEC Astronomska jedinica rastojanja. Označava
udaljenost objekta, čija paralaksa (godišnja pro-
mena u položaju na nebu usled Zemljinog okreta-
nja oko Sunca) iznosi jednu lučnu sekundu. Ozna-
čava se skraćeno sa pc. Iznosi 3,0856 X 1013 kilo-
metara ili 3,2615 svetlosnih godina. Obično se ko-
risti u astronomskoj literaturi da zameni svetlosne
godine. Uobičajena jedinica u kosmologiji je mega-
parsec (milion parseca), skraćeno Mpc. Hablova
konstanta se obično daje u kilometrima po sekundi
po megaparsecu.
PAULIJEV PRINCIP ISKLJUCENJA Princip koji kaže
da dve čestice iste vrste ne mogu da budu u istom
kvantnom stanju, Ovom principu se pokoravaju
barioni i leptoni, ali ne i fotoni ili mezoni.
PI MEZON Hadron najmanje mase. Javlja se u tri
oblika: kao pozitivno naelektrisana čestica (jt+),
kao negativno naelektrisana antičestica (n~) i .kao

165
 nešto lakša, neutralna čestica (jt°). Ponekad se na-
ziva i pion.
PLANKOVA KONSTANTA Osnovna konstanta kvantne
mehanike; označava se sa h. Iznosi 6,625 X 10-34 J s.
Plankova konstanta je prvi put uvedena 1900. go-
dine, u Plankovoj teoriji zračenja crnog tela. Go-
dine 1905, javila se u Ajnštajnovoj teoriji fotona:
energija jednog fotona jednaka je Plankova kon-
stanta X brzina svetlosti, podeljeno sa talasnom
dužinom. Danas se češće koristi konstanta h koja
predstavlja Plankovu konstantu podeljenu sa 2ji.
PLANKOVA RASPODELA Raspodela energije pri raz-
ličitim talasnim dužinama za zračenje koje se na-
lazi u toplotnoj ravnoteži, tj. zračenje crnog tela.
PLAVI POMAK Pomeranje spektralnih linija ka kra-
ćim talasnim dužinama, izazvano Doplerovim efek-
tom pri približavanju izvora.
* POZITRON Pozitivno naelektrisana antičestica elektro-
na; označava se sa e+.
PRAVO KRETANJE Promena u položaju astronomskih
objekata na nebu, prouzrokovana njihovim kreta-
njem pod pravim uglom u odnosu na liniju vida.
Obično se meri u lučnim sekundama za godinu.
( PROTON Pozitivno naelektrisana čestica, koja zajedno
sa neutronom gradi atomsko jezgro. Označava se
sa p. Jezgro vodonika sastoji se od jednog protona.
REJLI-DŽINSOV ZAKON Odnos između gustine ener-
gije (po jediničnom intervalu talasne dužine) i ta-
lasne dužine, za duge talasne dužine u Plankovoj
raspodeli. Po ovom zakonu, gustina energije je
proporcionalna recipročnoj vrednosti četvrtog ste-
pena talasne dužine.
REKOMBINACIJA Spajanje atomskih jezgara i elek-
trona u atome. U kosmologiji, termin rekombina-
cija se često koristi specijalno u smislu formiranja
atoma vodonika i helijuma na temperaturi oko
3000 K.
RO MEZON Jedan od mnogih veoma nestabilnih ha-
drona. Raspada se na dva pi mezona, sa srednjim
životom od 4,4 X 10-24 sekunde.
SLABE INTERAKCIJE Jedna od četiri opšte klase in-
terakcija elementarnih čestica. Na energijama uobi-

166
 čajenog reda veličine, slabe interakcije su mnogo
slabije od elektromagnetnih ili jakih interakcija,
iako su mnogo jače od gravitacionih. Slabe inter-
akcije prouzrokuju relativno spore procese raspada
čestica kao što su neutron i mion i sve reakcije
u kojima učestvuje i neutrino. Danas se smatra
da su slabe, elektromagnetne a možda i jake inter-
akcije samo različite manifestacije jedinstvene kali-
bracione teorije polja.
SPECIJALNA TEORIJA RELATIVNOSTI Jedan nov
pristup pojmu prostora i vremena koji je, 1905.
godine, razvio Albert Ajnštajn. Kao i u Njutnovoj
mehanici, i ovde se srećemo sa izvesnim matematič-
kim transformacijama koje povezuju prostorno-vre-
menske koordinate koje koriste različiti posmatrači
i to na način na koji se zakoni prirode ovim po-
smatračima predstavljaju u istom obliku. Međutim,
u Specijalnoj teoriji relativnosti transformacije pro-
stor—vreme imaju osnovnu osobinu da brzinu svet-
losti ostavljaju nepromenjenom, bez obzira na br-
zinu kojom se kreće dotični posmatrač. Bilo koji
sistem koji sadrži čestice čije su brzine približne
brzini svetlosti naziva se relativističkim, i mora da
se razmatra shodno pravilima Specijalne teorije re-
lativnosti, a ne Njutnove mehanike.
SPIN Jedna od osnovnih osobina elementarnih čestica
koja opisuje stanje rotacije čestice. Prema pravili-
ma kvantne mehanike, spin može da ima samo
određene vrednosti jednake 1/2 ili celobrojnom
umnošku Plankove konstante.
SREDNJI SLOBODNI PUT Srednje rastojanje koje data
čestica pređe između dva sudara sa česticama sre-
dine kroz koju se kreće. Srednje slobodno vreme je
srednje vreme koje čestica provede između dva
suđara.
STEFAN-BOLCMANOV ZAKON Odnos proporcional-
nosti između gustine energije zračenja crnog tela
i četvrtog stepena temperature.
SUPERNOVE Zvezdane eksplozije ogromnih razmera,
pri kojima celokupni sadržaj zvezde sem njenog
unutrašnjeg jezgra biva izbačena u međuzvezdani
prostor. Jedna supernova emituje u nekoliko dana

167
 isto toliko energije koliko i Sunce za hiljadu mili-
ona godina. Poslednju supernovu u našoj galaksiji
opazio je Kepler (i korejski i kineski dvorski astro-
nomi) 1604. godine, u sazvežđu Ophiuchus, ali se
veruje da je i izvor radio-talasa Cas A u stvari
jedna supernova skorijeg datuma.
e SVETLOSNA GODINA Rastojanje koje svetlosni zrak
pređen u toku jedne godine; iznosi 9,4605 miliona
miliona kilometara.
TALASNA DUZINA Rastojanje između dva susedna
brega talasa, kod bilo koje vrste talasa. Kod elektro-
magnetnih talasa, talasna dužina može da se defi-
niše kao rastojanje između tačaka u kojima bilo
koja komponenta vektora električnog ili magnetnog
polja ima maksimalnu vrednost. Označava se sa X.
TEMPERATURA PRAGA Temperatura iznad koje će
čestice datog tipa biti proizveđene u velikom broju
iz zračenja crnog tela. Jednaka je proizvodu mase
čestice i kvadrata brzine svetlosti, podeljeno sa
Bolcmanovom konstantom.
TEORIJA STACIONARNE VASIONE Kosmološka teo-
rija, koju su razvili Bondi, Gould i Hojl, prema
kojoj se osobine vasione u srednjem ne menjaju
sa vremenom; pri tome, da bi se gustina vasione
održala nepromenjenom kako se vasiona širi, nove
količine materije moraju neprestano da se stvaraju.
TIPlCNE GALAKSIJE Galaksije koje ne poseduju neku
sopstvenu brzinu, već se kreću usled opšteg kre-
tanja materije pri širenju vasione. Isto značenje
ima i izraz tipičan posmatrač ili tipična čestica.
TOPLOTNA RAVNOTEŽA Stanje u kome je broj če-
stica koje ulaze u jeđan određen opseg brzina,
spinova itd., jednak broju čestica koje izlaze iz tog
opsega. Bilo koji fizički sistem koji nije izložen
poremećajima u dovoljno dugom vremenskom
intervalu na kraju dospeva u stanje toplotne rav-
noteže.
TRICIJUM Nestabilni težak izotop vodonika (H3). Jezgro
tricijuma sastoji se od jednog protona i dva neu-1;
trona.
ULTRALJUBlCASTO ZRACENJE Elektromagnetni ta-
lasi talasnih dužina u opsegu 10'7 — 2 X 10-5 cm

168
 (10—2000 angstrema); nalaze se između vidljive
svetlosti i X zraka.
VIDLJIVI SJAJ Ukupna energija što je emituje dato
astronomsko telo koja pada na jedinicu površine
prijemnika u jedinici vremena.
VODONIK Najlakši i u prirodi najobilniji elemenat.
Jezgro običnog vodonika sastoji se samo iz jednog
protona. Vodonik ima dva teža izotopa, deuterijum
i tricijum. Atomi vodonika sastoje se od jezgra i
jednog elektrona; kod pozitivnih vodonikovih jona,
ovaj elektron nedostaje.
ZAKON ODRŽANJA Zakon koji kaže da se ukupna
vrednost neke veličine ne menja u bilo kojoj re-
akciji.
ZRACENJE CRNOG TELA Zračenje koje u svakom
opsegu talasnih dužina ima istu gustinu energije
kao i zračenje koje emituje zagrejano telo koje
potpuno apsorbuje energiju. Zračenje u bilo kom
stanju toplotne ravnoteže je zračenje crnog tela.
matematiCki dodatak

Ovaj dodatak namenjen je onim čitaocima koji

žele da se upoznaju sa nekim od matematičkih iz-
vođenja na kojima počiva nematematičko objašnje-
nje koje je glavni deo ove knjige. Međutim, za pra-
ćenje izlaganja u većem delu ove knjige on nije
neophodan.

1 Doplerov efekat

Pretpostavimo da bregovi talasa napuštaju sve-

tlosni izvor u regulamim vremenskim intervalima,
razdvojenim periodom T. Ako se izvor udaljava od
posmatrača brzinom V, onda će se u toku perioda
između đva sukcesivna brega, izvor udaljiti na ra-
stojanje VT. Ovo povećava vreme potrebno da ta-
lasni breg stigne od izvora do posmatrača za iznos
VT/c, gde je c brzina svetlosti. Znači, vreme između
dolazaka sukcesivnih bregova talasa do posmatrača
iznosi
VT
T' = T +------
c

Talasna đužina svetlosti kađa se emituje iznosi

X = cT

170
dok je, kada stiže do posmatrača

x' = ct'

Odnos ovih talasnih dužina je

r t' v
X T c

Istipostupakse primenjuje i u slučaju kada se

izvor kreće kaposmatraču, samo se Vzamenjuje
sa — V. (Ovo važi za bilo koji talasni signal, a ne
samo za svetlosne talase).
Na primer, galaksije iz jata Devica se udalja-
vaju od naše galaksije brzinom od oko 1000 kilo-
metara u sekundi. Brzina svetlosti je 300.000 kilo-
metara u sekundi. Zbog toga je talasna dužina X'
bilo koje spektralne linije jata Device veća u odnosu
na svoju standardnu vrednost X, za iznos

X' 1000 km/s

— = 1 +---------------------- = 1,0033
X 300.000 km/s

2 Kritična gustina

Posmatrajmo sferu galaksija poluprečnika R.

(U cilju ovog proračuna, R mora da bude veće od
rastojanja između jata galaksija, ali manje od bilo
kog rastojanja koje karakteriše vasionu u celini).
Masa ove sfere jednaka je njenoj zapremini puta
kosmička masena gustina p:

4nRs
M =--------- Q
3

Po Njutnovoj teoriji gravitacije, potencijalna ener-

gija bilo koje tipične galaksije na površini ove
sfere je

171
 mMG 4nmR2QG

gde je m masa galaksije, a G Njutnova gravitaciona

konstanta
G = 6,67 X 10'11 m3/kg s1
2

Brzina ove galaksije data je Hablovim zakonom kao

V = HR

gde je H Hablova konstanta. Sledi da je njena ki-

netička energija

1 1
Ek = — mV2 = — mH2R2
2 2

Ukupna energija ove galaksije, kao zbir kinetičke

i potencijalne energije, iznosi

1 4
E = Ek + Ep = mR2 X — H2------ tcoG
2 3

Ova veličina mora da ostane konstantna u toku

širenja vasione.
Ako' je E negativno, galaksija ne može nikada
da se udalji u beskonačnost, jer pri veoma velikim
rastojanjima potencijalna energija postaje zanemar-
ljiva, pa je ukupna energija jednaka kinetičkoj ener-
giji, koja je uvek pozitivna. S druge strane, ako je
E pozitivno, galaksija može da dospe u beskonač-
nost sa izvesnim preostalim iznosom kinetičke ener-
gije. Znači, uslov da galaksija ima kritičnu brzinu,
zahteva đa je E = 0, odnosno

1 4 :
— H2 = —npG • •
2 3

172
Drugim rečima, gustina mora da ima vrednost

3H2
Qc =--------
8nG

Ovo je kritična gustina. (Iako je ovaj rezultat ovde

dobijen koristeći principe Njutnovske fizike, on
ustvari važi i u slučaju relativističke vasione, samo
se tada 9 interpretira kao ukupna gustina energije
podeljena sa c2).
Na primer, ako je H trenutno populama vred-
nost od 15 kilometara u sekundi za milion svetlo-
snih godina, onda, uz podatak da jedna svetlosna
godina iznosi 9,46 X 1012 km, imamo

3
qc =-------------------------------------- X
8% (6,67 X lO’11 m3*/kgs2)

15 km/s/106* svetl. god. 2

, 9,46 X 1012 km/svetl. god

= 4.5 X 10-27 kg/m3

= 4,5 X IO-30 g/cm3

Pošto imamo 6.02 X 1023 nuklearnih čestica po gra-

mu, ova vrednost sadašnje kritične gustine odgo-
vara vrednosti od oko 2,7 X 10’6 nukleamih čestica
po cm3 ili 0,0027 čestica po litru.

3 Vremenska skala širenja vasione

Razmotrimo sada kako se parametri vasione me-

njaju sa vremenom. Pretpostavimo da se u tre-
nutku t jedna tipična galaksija mase m nalazi na
rastojanju R(t) od neke proizvoljno izabrane cen-
tralne galaksije, recimo naše sopstvene. Ranije smo
videli da je ukupna energija ove galaksije (kinetička
plus potencijalna) jednaka:

173
 1 4
E = mR'\t) — H2(t) - -^(t)
2 3

gde su H(t) i p(t) vrednosti Hablove ,,konstante“

i kosmičke masene gustine u trenutku t. Ova veli-
čina (energija) mora da bude prava konstanta. Me-
đutim, videćemo da p(t) raste kada R(t) —> 0 bar
isto tako brzo kao i 1/R3(t), pa p(t) R2(t) raste bar
istom brzinom kao 1/R(t), kada R(t) teži nuli. Da bi
energija E ostala konstantna, gornja dva člana u
zagradi moraju da se ponište, pa tako za R(t) —> 0,
imamo
1 4
— H2(t) -> — 7tp(t) G
2 3

Karakteristično vreme širenja je ustvari recipročna

vrednost Hablove konstante, ili

1
texp (t) = ---------

H(t)

Na primer, u trenutku prvog kadra (V poglav-

lje) masena gustina je iznosila 3,8 hiljada miliona
grama po kubnom centimetru. Znači da je \reme
širenja tada iznosilo

3
texp
8^ (3,8 X 10»g/cm:J) (6,67 X 10'8 cm’/g-s2)

= 0.022 sekunde
Zatim, kako se g(t) menja sa R(t)? Ako u ma-
senoj gustini dominiraju mase nuklearnih čestica
(period dominacije materije) onda je ukupna masa
u sferi radijusa R(t) ustvari proporcionalna broju
nukleamih čestica unutar te sfere, pa stoga mora
da ostane konstantna:

174
 4jt
----- p(t) R3(t) — const.
3

Znači da je p(t) obmuto proporcionalno sa R(t)3

e(t) oc 1/R(f)3

(Simbol znači „proporcionalno sa . . .“). S druge

strane, ako u masenoj gustini dominira masa ekvi-
valentna energiji zračenja (period dominacije zra-
čenja), onda je g(t) proporcionalno četvrtom stepenu
temperature. Ali, temperatura se menja kao 1/R(t),
što znači da je tada p(t) obmuto proporcionalno
sa R(t)4
Q(t)« 1/R(t)<
Da bi smo mogli da istovremeno razmatramo i
period dominacije zračenja i period dominacije ma-
terije, napisaćemo ovaj rezultat u obliku
Q(t) <X [1/R(t)]n
gde je

j 3 za period dominacije materije

n [ 4 za period dominacije zračenja

Obratimo pažnju da p(t) zaista raste bar isto tako>

brzo koliko i 1/R(t)3 u slučaju kada R(t) -> 0, kao
što smo već rekli.
Hablova konstanta je proporcionalna sa Vo i
stoga imamo
H(t) oc [l/R(t)]nZ2
Brzina date tipične galaksije tada iznosi
V(t) = H(t) R(t) [R(t)]1_n/2
Ovo je osnovni rezultat koji kaže da, kad god je
brzina proporcionalna nekom stepenu rastojanja,
onda je vreme potrebno za pomeranje iz jedne u
drugu tačku, proporcionalno promeni u odnosu ra-
stojanje — brzina. Da budemo određeniji, ako je
V proporcionalno sa R ovaj odnos je
175
Možemo da izrazimo H(t) preko g(t), pa nalazimo da je

2 ' [ 3 1 1

n 1 8%G Ve(et> V e(tž)

Znači, bez obzira na vrednost n, proteklo vreme je

proporcionalno promeni recipročne vrednosti kva-
dratnog korena gustine.
Na primer, u toku celog perioda dominacije zra-
čenja posle anihilacije elektrona i pozitrona, gustina
energije je bila data kao
p = 1,22 X 10’33 [T(K)j4 g/cm3
(Vidi Matematički dodatak, 6). Takođe, ovde je
n = 4. Tako je vreme potrebno da se vasiona ohladi
sa 100 miliona stepeni na 10 miliona stepeni bilo

y 1,22 X 10'35 X 1028 g/cm3

V 1,22 X 10-35 X 1032 g/cm3 .

= 1,9 X 10° sekundi = 0,06 godina
 Ovaj opšti rezultat može da se izrazi i jedno-
stavnije, tako što ćemo reći da je vreme potrebno
da gustina padne na vrednost p sa neke vrednosti
mnogo vece od 9:

1/2 texp za period dominacije

zračenja
2/3 texp za period dominacije
materije
(Ako je p(t2) » o(ti), u našem izrazu za ti —12
možemo da zanemarimo drugi član). Na primer, na
3000 K, masena gustina fotona i neutrina je bila

o = 1,22 X IO-35 X [3000]4 g/cm3 = 9,9 X lO’*2 g/cm3

Ovo je mnogo manje od gustine na 108 K (ili na 107

ili 10° K) tako da se vreme potrebno da se vasiona
ohladi sa veoma visokih temperatura do 3000 K
može da prosto izračuna (uz uslov n — 4) kao

8n (6,67 X 10’8 cm3/gs2) (9,9 X 10'22 g/cm3)

* 3 s = 680.000 godina
= 2,1 X 10

Pokazali smo da je vreme potrebno da gustina

vasione opadne sa neke mnogo veće vrednosti na
vrednost q proporcionalno sa I/V9 dok je gustina
9 proporcionalna sa 1/Rn. Znači da je pomenuto vre-
me proporcionalno sa Rn/2 ili, drugim rečima

t1/2 period dominacije zračenja

R ck t2/n =
t213 period dominacije materije

Ovaj zaključak važi sve dok i kinetička i potenci-

jalna energija ne opadnu toliko mnogo da im vred-
nosti postanu uporedljive sa njihovim zbirom —
ukupnom energijom.
12 Prva tri minuta
177
 Kako smo primetili u II poglavlju, u bilo kom
trenutku t posle početka, postoji jedan horizont,
koji se nalazi na rastojanju reda veličine ct, iza
koga još ni jedna informacija nije mogla da stigne
do nas. Sada vidimo da, kada t -> 0, R(t) sporije teži
nuli nego što to čini rastojanje do horizonta, pa se
zato u dovoljno ranom trenutku vremena svaka data
,,tipična“ čestica nalazi iza horizonta.

4 Zračenje crnog tela

Prema Plankovoj raspodeli, energija du zračenja

crnog tela po jedinici zapremine, u jednom uskom
opsegu talasnih dužina od X do X + d\, data je iz-
razom
hc
8nhc [ekTZ, — 1]
du =--------- dZ
X5
gde je T — temperatura; k — Bolcmanova konstan-
ta (1,38 X 10“23 J/K); c — brzina svetlosti (299.729
km/s); e — numerička konstanta (2,718) i h — tzv.
Plankova konstanta (6,625 X 10‘34 Js), koju je Maks
Plank prvi uveo u gornju formulu.
Za duge talasne dužine, imenitelj u Plankovoj
formuli može da se aproksimira kao
hc
hc
(----- } 1
e kTŽ. — 1

pa tako u ovom opsegu talasnih dužina, Plankova

raspodela glasi
8jtkT
du =--------- dX
X4
Ovo je Rejli-P)žinsova jormula. Kada bi ova formula
važila i za proizvoljno male talasne dužine, du/d).
bi za X —► 0 postalo beskonačno, pa bi i ukupna gu-
stina energije zračenja cmog tela bila beskonačna.

178
 Srećom, u Plankovoj formuli, du dostiže maksi-
mum pri talasnoj dužini

A = 0,2014052 hc/kT

i onda strmo opada sa smanjenjem talasne dužine.

Ukupna gustina energije zračenja cmog tela je data
infegralom
... hc
/ (----- )
oo 8jihc / kTX
u = j --------- dX/ [e —1]
0 /

Rešenje integrala ove vrste nalazi se u standardnim

tablicama određenih integrala; rezultat je
8n5 (kT)-t
u = —- ------- = 7,56464 X 10'22 [T(K)j4 J/cm3
15 (hc)3

Ovo je Stefan-Bolcmanov zakon.

Plankovu raspodelu možemo lako da interpre-
tiramo pomoću kvanata svetlosti ili fotona. Energija
pojedinačnog fotona data je izrazom
E = hcA

Stoga je broj fotona dN u jedinici zapremine zra-

čenja cmog tela, u uskom opsegu talasnih dužina
od Z do 1 + dX
hc
/ (----- )
du 8ji . kTA.
dN =------ =------- dX ! [e — 1]
hc/\ Z4 /

Ukupan broj fotona po jedinici zapremine je tada

oo / fcT ?
N = j dN = 60,42198 ------ = 20,28 X [T(K)J3
0 { hc )
fotona/cm3
12* 179
a srednja energija fotona iznosi

Esred. = u/N = 3,73 X lO’23 [T(K)J džula

Razmotrimo sada šta se dešava sa zračenjem

crnog tela u jednoj vasioni koja se širi. Pretposta-
vimo da se veličina vasione menja sa faktorom f;
na primer, kada se veličina vasione udvostruči,
f = 2. Kao što smo videli u II poglavlju, propor-
cionalno sa veličinom vasione i talasna dužina će
se promeniti na novu vrednost

X' = fX

Posle širenja, gustina energije du' u novom opsegu

talasnih dužina od X' do X' + dk' je manja nego po-
četna gustina energije du u starom opsegu talasnih
dužina od X do X + d/i, iz dva različita razloga:
1. Pošto se zapremina vasione povećala za fak-
tor f3, sve dok ni jedan foton ne bude stvoren ili
uništen, broj fotona po jedinici zapremine smanjiće
se za faktor 1/f3.
2. Energija pojedinačnog fotona je obmuto pro-
porcionalna njegovoj talasnoj dužini i zbog toga se
smanjila za faktor 1/f. Iz toga sledi da se gustina
energije smanjila za faktor 1/f puta 1/f3 ili za 1/f4:

hc
/ (----- )
1 8%hc / kTX
du — — du =--------- dX / [e — 1]
f4 X5f4 /

Ako gomju formulu napišemo izraženu preko nove

talasne dužine X', ona postaje

hcf
/ (------- >
tothc / kTX'
du' =--------- dX' [e — 1]
X'5 /

180
Gornja formula je međutim ista kao i stara formula
za du za X i dl, samo što je T zamenjeno sa novom
temperaturom
T' = T/f

Znači, možemo da zaključimo da se zračenje cmog

tela koje se slobodno širi i dalje opisuje Plankovom
formulom, ali u kojoj figuriše temperatura koja opa-
da obmuto proporcionalno sa širenjem vasione.

5 Džinsova masa

Da bi jedna grudva materije formirala gravita-

ciono vezan sistem, potrebno je da njena gravita-
ciona potencijalna energija postane veća od njene
unutrašnje toplotne energije. Gravitaciona potenci-
jalna energija jedne grudve materije poluprečnika r
i mase M je reda veličine
GM2
Ep »-----------
r

Unutrašnja energija po jedinici zapremine je pro-

porcionalna pritisku p, tako da je ukupna unutra-
šnja energija reda veličine
Eu « pr3

Znači da će do gravitacionog ,,zgrudvavanja“ da

dođe u slučaju kada je
GM2
------ > pr3
r

Međutim, za datu vrednost gustine q, poluprečnik r

može da se izrazi preko mase M, koristeći jeđnačinu
4ji
M =------ or3
’ 3

181
Tada gomji uslov može da se napiše u obliku
GM2 > p(M/9)*' 3
ili, drugim rečima
M > Mj .... ,
gde je Mj (u okviru numeričkog faktora koji nije,
bitan) veličina poznata kao Džinsova masa:
p3!2

Mj =------------
G3/2 r ‘

Na primer, neposredno pre rekombinacije vodo-

nika, masena gustina je iznosila 9,9 X 10‘2- g/cm:l
(vidi Matematički dodatak, 3), a pritisak
1 ■ h-
p —ć’-'O — 0,3 g/cm s2
3
Džinsova masa je tada bila

0,3 g/cm s2

6,67 X 10-8 cm’/g s-’ ?

9,9 X 10-22 g/cm3 .

= 9,7 X 1051 g = 5 X 1018 M0

gde je M0 jedna Sunčeva masa. (Poređenja radi,

masa naše galaksije je oko 1011 M0). Posle rekom-
binacije, pritisak je opao za faktor 10ft, tako da je
Džinsova masa pala na
Mj = (10-9)3/2 X 5 X 1018 M0 = 1,6 X 10’ M0
Zanimljivo je đa je ovo približno masa velikih
loptastih jata unutar naše galaksije.

182
6 Temperatura i gustina neutrina

Sve dok se održava toplotna ravnoteža, ukupni

iznos veličine poznate kao „entropija" ostaje nepro-
menjen. Za naše potrebe, entropiju po jedinici za-
premine S možemo predstaviti s dovoljnom aproksi-
macijom, kao
S <x NtT3

gde je T — temperatura, a NT — efektivni broj

vrsta čestica u toplotnoj ravnoteži, čija je tempera-
tura praga ispod temperature T. Da bi ukupna en-
tropija ostala konstantna, S mora da bude propor-
cionalno recipročnoj vrednosti trećeg stepena veli-
čine vasione. To znači, ako je R razdvajanje između
bilo kog para tipičnih galaksija, onda je
SR3 NtT3R3* — const.
Neposredno pre anihilacije elektrona i pozitrona
(na oko 5 X 109*11K), neutrini i antineutrini su već
bili izašli iz toplotne ravnoteže sa ostatkom vasione,
tako da su jedine čestice u većem broju u ravnoteži
bili elektron, pozitron i foton. Prema Tabeli I na
str, 155, vidimo da je ukupni efektivni broj vrsta
čestica pre anihilacije bio

7 11
N = — + 2 =__
2 2

S druge strane, posle anihilacije elektrona i po-

zitrona u četvrtom kadru, jeđine čestice koje su u
većem broju ostale u ravnoteži su bili fotoni. Efek-
tivni broj vrsta čestica je tada jednostavno bio
^posle 2

Tada, iz uslova konzervacije entropije, sledi

11
- (TR)3pre = 2 (TR)3posle
2

183
Znači, toplota proizvedena u procesu anihilacije
elektrona i pozitrona povećava veličinu TR za faktor

(TR)posle f 11 ] 1/3
= = 1,401
(TR)pre------------- 4 7

Pre anihilacije elektrona i pozitrona, tempera-

tura neutrina Tv je bila jednaka temperaturi fo-
tona T. Ali otada nadalje, Tv je opadala proporcio-
nalno sa 1/R, pa je u svim narednim vremenskim
periodima TvR bilo jednako vrednosti TR pre ani-
hilacije:

(TvR)posie (TvR)pre (TR)pre

Iz toga zaključujemo da je, posle anihilacije, tem-

peratura fotona bila veća od temperature neutrina
za faktor
(TR)pos]e
(T/Tv)posle =--------------- = (11/4)1'3 = 1,401
(TvR)posle

Čak i van toplotne ravnoteže, neutrini i antineutrini

daju značajan doprinos gustini energije vasione.
Efektivni broj vrsta neutrina i antineutrina je 7/2
ili 7/4 od efektivnog broja vrsta fotona. (Foton ima
dva spinska stanja). S druge strane, temperatura
neutrina na četvrti stepen (Tv)4 je manja od tempe-
rature fotona na četvrti stepen (T)1 za faktor
(4/ll)4/3. Tako je odnos gustine energije neutrina i
antineutrina prema gustini energije fotona

uv 7 [ 4 i 4/3
------ = _ |-------- = 0,4542
uy 4 ' 11

Stefan-Bolcmanov zakon (vidi poglavlje III) nam

kaže da je na temperaturi fotona T, gustina ener-
gije fotona

uy = 7,5641 X 10‘22 J/cm3 X [T(K)J4

184
Stoga je ukupna gustina energije, posle elektron-
-proton anihilacije,

u = uv + uy = 1,4542 uy = 1,100 X 10’21 J/cm3 [T(K)]4

Deljenjem sa kvadratom brzine svetlosti, odavde

dobijamo ekvivalentnu masenu gustinu

q = u/c- = 1,22 X 10-35 g/cm3 X [T(K)]4

 BIBLIOGRAFIJA

Kosmologija i Opšta teorija relativnosti

Dole navedena dela predstavljaju uvod u različite aspekte
kosmologije i one delove Opšte teorije relativnosti od zna-
čaja za kosmologiju, uglavnom na stručnijem nivou nego
što je nivo ove knjige.
BONDI, H. Cosmology (Cambridge University Press, Kem-
bridž, Engleska, 1960. g.). Iako danas pomalo zastarela,
ova knjiga sadrži zanimljive rasprave o Kosmološkom
principu, modelu stacioname vasione, Olbersovom pa-
radoksu itd. Veoma laka za čitanje.
EDDINGTON, A. S. The Mathematical Theory of Relativitg,
II izdanje. (Cambridge University Press, Kembridž,
Engleska, 1924. g.). Dugo godina ovo je bila vodeća
knjiga o Opštoj teoriji relativnosti. Sadrži s istorijske
tačke gledišta, zanimljive rasprave o crvenom pomaku,
De Siterovom modelu itd.
EINSTEIN, A. et al. The Principle of Relativitg (Me-
thuen and Co., Ltd., London, 1923. g.; preštampano:
Dover Publications, Inc., Njujork). Nova izdanja ori-
ginalnih radova neprocenjive vrednosti Ajnštajna, Min-
kovskog i Vejla o Opštoj i Specijalnoj teoriji relativ-
nosti, u engleskom prevodu. Sadrži i izdanje Ajn-
štajnovog rada o kosmologiji iz 1917. gpdine.
FIELD, G. B., ARP, H. AND BAHCALL. J. N. The Red-
shift Controversy (W. A. Benjamin, Inc., Reding, Ma-
sačusets, 1973. g.). Jedna značajna rasprava o inter-
pretaciji fenomena crvenog pomaka s aspekta kosmo-
logije; kao značajan dodatak sadrži i originalne ra-
dove po ovom pitanju.
HAWKING, S. W. AND ELLIS, G. F. R. The Large Scale
Structure of Space — Time (Cambridge Universit.y
Press, Kembridž, Engleska, 1973). Strogo matematičko

186
 __________________________________ ■' .
---------------------------------- ------------- ■--------- - ---------- ——------------------------------ ---------------------------- --

tumačenje problema singulariteta u kosmologiji i gra-

vitacionom kolapsu.
HOYLE, FRED. Astronomy and Cosmology — A Modern
Course (W. H. Freeman & Co., San Francisko, 1975).
Priručnik iz elementame astronomije, sa nešto većim
naglaskom na kosmologiju nego što je uobičajeno, uz
minimalno korišćenje matematičkog prikaza.
MISNER, C. W., THORNE, K. S. AND WHEELER, J. A.
Gravitation (W. H. Freeman & Co., San Francisko,
1973). Savremeni sveobuhvatni uvod u Opštu teoriju
relativnosti trojice vodećih stručnjaka iz ove oblasti.
Razmatra i neka pitanja iz kosmologije.
O’HANIAN, HANS C. Gravitation and Space Time (Norton
& Company, Njujork, 1976). Priručnik iz Opšte teorije
relativnosti i kosmologije za studente.
PEEBLES, P. J. E. Physical Cosmology (Princeton Univer-
sity Press, Prinston, 1971). Stručni opšti uvod u kos-
mologiju, sa posebnim naglaskom na eksperimentalnu
osnovu.
SCIAMA, D. W. Modern Cosmology (Cambridge University
Press, Kembridž, Engleska, 1971). Veoma pristupačan
opšti uvod u kosmologiju i druge oblasti astrofizike.
Pisan za „čitaoce sa skromnim znanjem matematike
i fizike", sa minimalnim korišćenjem matematičkih
jednačina.
SEGAL, I. E. Mathematical Cosmology and Eztragalactic
Astronomy (Academic Press, Njujork, 1976). Primer
heterodoksnog ali provokativnog pogleda na savremenu
kosmologiju.
TOLMAN, R. C. Relativity, Thermodynamics and Cosmo-
logy (Clarendon Press, Oksford, 1934). Više godina
standardno delo o kosmologiji.
WEINBERG, STEVEN. Gravitation and Cosmology: Princi-
ples and Applications of the General Theory of Re-
lativity (John Wiley & Sons, Inc., Njujork, 1972).
Opšti uvod u Opštu teoriju relativnosti. Oko jedna
trećina knjige posvećena je kosmologiji. Skromnost
nam ne dozvoljava dalji komentar.

Istorija savremene kosmologije

Navedena dela uključuju i direktne i sekundarne izvore
iz istorije savremene kosmologije. U najvećem broju ovih
knjiga matematika se koristi u veoma malom stepenu ali
neka od njih ipak pretpostavljaju izvestan stepen pozna-
vanja fizike i astronomije.
3■ • ■ ■ ’>

BAADE, W. Evolution of Stars and Galaxies (Harvard Uni-

versity Press, Kembridž, Masačusets, 1968. g.). Snim-
ljena predavanja koja je Baade održao u toku 1958.
 godine; izdavač: C. Payne — Gapoškin. Autor je dao
veliki lični doprinos razvoju astronomije ovog veka,
uključujući i razvoj ekstragalaktičke astronomije.
DICKSON, F. P. The Bowl of Night, (M.I.T. Press Kem-
bridž, Masačusets 1968). Istorija kosmologije od Talesa
do Gamova. Sadrži faksimile originalnih članaka de
Cheseaux-a i Olbersa o posmatranjima noćnog neba.
GAMOW, GEORGE. The Creation of the Universe (Viking
Press, Njujork, 1952). Iako ne najsavremenije, ovo
delo je značajno kao prikaz autorovog stava tokom
pedesetih godina. Pisano za široku publiku.
HUBBLE, E. The Realm of the Nebulae (Yale University
Press, Nju Hevn, 1936; ponovljeno izd. Dover Publica-
tions, Inc., Njujork, 1958. g.). Hablov klasičan do-
prinos astronomskom istraživanju galaksija, uključu-
jući i otkriće odnosa između crvenog pomaka i rasto-
janja. Prvobitno štampano za Silimanova predavanja
održana 1935. godine, na Jelskom univerzitetu.
JONES, KENNETH GLYN, Messier Nebulae and, Star Clus-
ters (American — Elsevier Publishing Co., Njujork.
1969). Istorijske beleške o Mesijeovom katalogu i po-
smatranjima objekata koje katalog sadrži.
KANT, IMMANUEL. Universal Natural Historg and Theory
of the Heavens Preveo W. Hasties (University of Mi-
chigan Press, Ann Arbor, 1969). Cuveno Kantovo delo
u kome se magline interpretiraju kao galaksije nalik
na našu sopstvenu. Sadrži i koristan uvod M. K. Mu-
nitza i prikaz teorije Kantovog savremenika Tomasa
Rajta o Mlečnom putu.
KOYRE, ALEXANDRE. From thc Closed World to the
Infinite Universe, (Johns Hopkins Press, Baltimor,
1957; ponovljeno izd. Harper & Row, Njujork, 1957).
Istorija kosmologije od Nikolasa od Kuze do Njutna.
Sađrži zanimljiv prikaz prepiske između Njutna i Ben-
tlija po pitanjima apsolutnog prostora i porekla zve-
zda, uz korisne izvode iz same prepiske.
NORTH, J. D. The Measure of the Universe (Clarendon
Press, Oksford, 1965). Razvoj kosmologije od devet-
naestog veka do četrdesetih godina ovog veka. Veoma
detaljan prikaz početaka relativističke kosmologije.
REINES, F., izd. Cosmology, Fusion and Other Matters:
George Gamow Memorial Volume (Colorado Associated
University Press, 1972). Značajan lični Penziasov pri-
kaz otkrića mikrotalasnog kosmičkog šuma i Alferov
i Hermanov prikaz razvoja modela „velikog pi aska“.
-SCHLIPP, P. A. izd. Albert Einstein: Philosopher — Scien-
tist (Library of Living Philosophers, Inc., 1952; po-
novljeno izd. Harper & Row, Njujork, 1959). Sveska 2
sadrži Lemetrove članke o Ajnštajnovom uvođenju
„kosmološke konstante“ i Infildove o relativističkoj
kosmologiji.

188
SHAPLEY, H. izd. Source Book in Astronomy 1900—1950.
(Harvard University Press, Kembridž, Masačusets, 1960).
Originalni članci iz kosmologije i drugih oblasti astro-
nomije, od kojih su mnogi ne baš najsrećnije skraćeni.

Fizika elementarnih čestica

Još uvek ne postoji knjiga koja se bavi skorijim razvojem
fizike elementamih čestica na jednom nematematičkom ni-
vou. Navedeni članak predstavlja jedan primer ove vrste:
WEINBERG, STEVEN, „Unified Theories of Elementary
Particle Interaction“, Scientific American, Juli 1974. g.,
str. 50—59.
Za jedan sveobuhvatniji uvod u fiziku elementamih čestica:
FEINBERG, G. What is the World Made of? The Achieve-
ments of Twentieth Century Physics (Garden City:
Anchor Press/Doubleday, 1977)
Sto se tiče literature namenjene stručnjacima, sa original-
nim izvodima videti jedno od sleđećih dela:
TAYLOR. J. C. Gauge Theories of Weak lnteractions (Cam-
bridge University Press, Kembridž, Engleska, 1976).
WEINBERG, S. „Recent Progress in Gauge Theories of the
Weak, Electromagnetic and Strong Interactions", Re-
views of Modern Physics, sv. 46, str. 255—277 (1974).

Ostalo
ALLEN, C. W. Astrophysical Quantities, III izdanje. (The
Athlone Press, London, 1973). Priručnik astrofizičkih
podataka i formula.
SANDAGE, A. The Hubble Atlas of Galaxies (Carnegie
Institute of Washington, Vašington, D.C., 1961). Zbirka
velikog broja izvanrednih fotografija galaksija, pri-
kupljena kao ilustracija Hablove klasifikacione sheme.
STURLESON, SNORRI. The Younger Edda, preveo R. B.
Anderson (Scott, Foresman & Co., Cikago, 1901). Jedno
drugačije gledanje na početak i kraj vasione.
 SADRŽAJ

PREDGOVOR AUTORA 11
I
UVOD: DIV I KRAVA------------------------------------------ 15
II
SlRENJE VASIONE---------------------------------------------- 22
III
KOSMlCKI MIKROTALASNI SUM-------------------- 58
IV
RECEPT ZA TOPLU VASIONU---------------------------- 87
V
PRVA TRI MINUTA----------------------------------------- 107
VI
ISTORIJSKI NAPAD----------------------------------------- 125
VII
PRVA STOTINKA SEKUNDE---------------------------- 135
VIII
EPILOG: ŠTA NAS DALJE OCEKUJE--------------- 150

Tabele--------------------------------------------------------------- 155
Glosar------------- 158
Matematićki dodatak----------------------------------------------- 170
Bibliografija------------------------------------------------------------ 186