Ponekad u mračnim dubinama morate da se suočite sa sopstvenom

tamnom stranom.

Haruki Murakami, „Značenje senki“ (povodom nagrade Hans Kristijan

Andersen)
U široki svet
 U široki svet

Gusti roj insekata u njegovim odajama nije iznenadio Žarka. Mora da se

potajno nadao ovome negde u nedostupnim dubinama svog stalno uzmičućeg
sećanja, jer čim je video bube, setio se. Setio se nje, iako se retko događalo
da se priseti nekoga od koga je razdvojen. Bubamare živih boja, od
najbrojnijih crvenih sa crnim tačkicama, preko narandžastih i žutih, sve do
crnih sa belim tačkama. Vrteo se taj roj oko njega leteći skoro nečujno,
kružio uporno oko njegove glave, a on mu se prosto obradovao. Jer, značilo
je to da će uskoro videti Maru – njegova draga veštica nikada nije slala
pismo po glasniku, niti putem ptica.
Kada se kroz kletvu zaborava probila svest o Mareni, setio se Žarko
odmah svega u vezi s njom, pa i šaputanja u šumskom sumraku kada mu je, u
zagrljaju, rekla da je on, moćni Žarko, malo i sam poput nesrećnog goluba
pismonoše: obojica su, i on i golub, razdvojeni od svog doma i u tuđem
zamku, i obojica u kavezima čekaju priliku da se nepogrešivo vrate na mesto
gde ih čeka njihova dragana. „Tvoj kavez je, moj dragi Žarko, vazda
otvoren, ali pre će golub pobeći iz svoga, jer u njemu nije svojevoljno.“
Mara nije slala pisma. Ne, veštica je imala svoje metode, a izgleda da joj je
jedan od najdražih bio da pošalje jato buba koje će uznemiravati pozvanog
sve dok ne odluči da krene.
„Tako dakle, veštičica želi da me vidi“, promrmlja sebi u bradu,
neočekivano se osmehujući kako ga je retko ko video da čini. Izgledalo je to
poput iskrivljene grimase na licu tako nenaviknutom na smeh, smeh koji se
brzo povuče pod mrke brke kao zmija pod kamen. „Neka, neka… sad bar
jedno više tačno nije“, pomisli on zadovoljno, sučući rukom svoj dugi brk.
„Više nisam u tuđemu zamku, već u svome!“ Pa se uze što brže spremati, i
samo malo kasnije, već je izjahao. Potpuno sam, kako je retko kada izjahivao
otkad se proglasio kraljem grada pri lipama. Pratio je gustu lebdeću loptu od
raznobojnih buba, ne brinući kuda će ga odvesti. Jedina misao, koja mu se
povremeno vraćala, beše: „Koliko ću puta ove bube još pratiti?“
 ***
Jahao je skoro bez prestanka. Vino je pio na konju, bez stajanja. Beše
stalno žedan jer je prolećno sunce nemilosrdno pržilo umišljajući da je
letnje. U toku celoga dana samo jednom je ogladneo, zaustavivši se tada da u
debelom hladu stoletnog stabla prezalogaji nešto od suvoga mesa koje je
poneo. Odmah posle jela baci se ponovo na konja, bez želje da odmara.
Retko je Žarko bivao pospan za dana, već uglavnom noću, oko ponoći, za
razliku od njegovog pobratima koji je vazda dremao pred podne, a mogao
noću i da ne spava… Pomisao na odnedavno pokojnog Miloša, koja dođe ko
zna otkud, pokvari mu raspoloženje. On skoro nevoljno nastavi da jaše za
bubama, da sledi to jato insekata koje ga je strpljivo čekalo svaki put kada bi
zastao ili zaostao, vodeći ga putevima koje je sve manje poznavao.
Predveče se gusti roj naglo razlete na sve strane. Nije Žarko u prvi mah
shvatio šta se dogodilo, u jednom trenutku je pratio vihor živih krila, a već u
idućem ničega ne beše pred njim. Na tren zbunjen, on se osvrte oko sebe da
osmotri nepoznatu gustu šumu s obe strane uskog utabanog puta. Onda podiže
glavu i, u polumraku koji se zgušnjavao, ugleda, podaleko od sebe i napred
uz mestimično zaraslu stazu kojom je jahao, nekakve kućice na uzvišici.
„Mora da je Mara htela da zanoćim ovde“, napokon rastumači ovaj razlaz
sa svojim letećim vodičima, pa umiren potera svoga šarenog konja malo brže
ka tom selu.
Prilazeći, primeti decu kako se jure. U trku su se pojavila na zemljanoj
ulici istrčavši iza neke grubo izdeljane ograde. Začuo je već i njihov udaljeni
smeh pre no što su ga primetila usred svoje igre. Deca su prvobitno trčala k
njemu, ali se ukopaše u mestu, zanemevši pritom, pa se zatim brzo okretoše i
još brže potrčaše nazad ka selu, nestavši kako su se i pojavila. „Vidi vidi,
možda ću imati i doček“, pomisli Žarko, usporivši konja u lagani hod. „Ako
će ljudi već dolaziti, dajmo im vremena da pristignu, Šare“, promrmlja on
svom Šarinu, koji njisnu s razumevanjem.
I zaista, nekoliko minuta kasnije, dok jahač i konj još ne stigoše do prvih
kuća, cela povorka meštana se pojavi na utabanoj uličici između kuća,
krenuvši ka njemu. Zaustaviše se ti ljudi tik na ulazu u selo, sačekavši ga tu.
Napred stajaše jedan kršni delija ogrnut u pozamašni kožuh uprkos toplini
koju je vazduh još čuvao – „Mora da mu je ovo najbolja odeća“, pomisli
bez osuđivanja Žarko, koji se i sam celoga dana kuvao u svojoj opremi,
preglomaznoj za jahanje po ovakvom danu. Dok se jahač približavao, drugi
čovek priđe tom skroz napred i naže mu se na uvo, šapućući mu nešto,
istovremeno često pogledavajući ka Žarku. Vođa povorke klimnu glavom i,
ne sačekavši ni da jahač sasvim priđe, iskorači još korak napred i jasnim
glasom skoro pa povika, skoro pa zapeva:
„Dobro nam došao, Žarko, junački kralju Prilipa! Ja sam Timar
Nikola, brat rođeni Šarbad Zaganora, pohurčenog vezira carevog, a ovo je
ovde Šumost, od hurskoga cara zaveden mi posed, a pre toga i od palog
cara nam Stepana!“ Malu je stanku ovde napravio očigledno najznačajniji u
ovoj skupini, ali njegov pogled ni za tren nije skretao sa Žarkovih očiju. Ne
čekajući da čovek koji se približava odgovori, duboko udahnuvši on nastavi
svoj monolog: „Iza mene stoje Radivoj i Radonja, kod nas najmudriji;
Dimitrije i žena mu Smilja, u nas najbogatiji; i Đurađ, sin Bulata,
najbistrije pameti, koji pamti šta se priča, pa posle sve zapiše… To je savet
našeg sela i evo nas svih pred tobom, a za nama i ostalih. Kaži meni,
gospodaru, je l’ Radonja bejaše u pravu kada mi te kaza kraljem od
Prilipa?“
Žarku bi zabavan ovaj opširni pozdrav kakvih nije bilo ni na dvorovima,
ali sasvim ozbiljno odgovori: „Jeste, dragi gospodine, ja sam Žarko od
Prilipa. I bolje te našao, Timaru Nikola, i ostali žitelji Šumosta – nisam
čuo dosad za to ime.“
„Ime nam je od vajkada, kažu još od starog mosta s druge strane sela,
mosta usred šume koji nameran si preći, čim te puti vode ovde. I, ako smem
upitati, šta te to još, moj junačni gospodine kralju, dovodi u ove naše kraje
zabačene, i to sasvim samoga? Ima li to veze s bojem o kojem se priča?
Malo ljudi mi viđamo ovde, a od takvoga gospodstva – nikada baš nikog!“
Nikada ni Žarko ne ču za taj most, kao ni za selo, ali nije nameravao
govoriti svima da prati bubamare, kojih pride još i nigde nema. Zato mirno
reče: „Tačno tako, glavešino, idem preko mosta, i to je sve što trebate
znati. Gde ću dalje, stvar je samo za uši kraljeva, a sam idem jer i tako
mogu, ne bojim se nikoga do Boga, najstarijeg na nebu što sneva.“
Tihi žamor se začu negde dublje iz gomile, ali Timar Nikola pomirljivo
zbori: „Neka bude kako kažeš, od Prilipa Žarko, nije naše da pitamo za
kraljevsku, ni za carsku. Odluke su samo tvoje, ali primi naše
gostoprimstvo, pa zanoći kod nas.“
„Baš to sam i hteo“, pomisli kršni delija, ali samo mirno klimnu glavom
i reče: „Hvala tebi, Timaru Nikola.“
Tužna povorka
 Patuljačka kolona beše upravo prošla kapiju koja razdvaja svet živih od
predvorja sveta umrlih, vratnice za koje su oduvek znali gde su, i sada su
opreznim koracima, bez zvuka i bez tragova, napredovali tamnim hodnicima
Mračne zemlje. Polako, sasvim polako, sasvim nečujno. Hodnici donjega
sveta zapravo ne behu potpuno tamni, već mestimično osvetljeni prigušenom
svetlošću iz neupadljivih izvora, kao od sasvim prituljenih fenjera, da li od
bleštavih pećinskih dragulja ili su to možda uski zraci svetlosti gdegde
prolazili kroz neke nevidljive pukotine, osvetljavajući mestimično prolaze i
raskršća taman toliko da putnici mogu pratiti njihova krivudanja i
razdvajanja.
Išli su patuljci polako i oprezno, ali hrabro i odlučno. Njihov kralj je
rekao kuda idu, i nije bilo ničega što bi ih moglo zaustaviti da tu i dođu.
Hodali su u tom pravcu, nepogrešivo skrećući kada je trebalo, iako niko od
njih nikada ranije nije bio ovde. Ali svi oni su znali i poznavali ove hodnike,
verujući da su ih sami i iskopali. To jest, ne baš oni sami, već neki davno
počivši patuljci o čijim su delima slušali mnogo, mnogo puta. Zato su ove
hodnike poznavali i prepoznavali kao da su njima i ranije hodali. Hrabrost
im je ulivalo i to što zapravo nisu išli ka carstvu mrtvih, gde je većina
hodnika Mračne zemlje vodila, već sasvim ulevo, nakon svakog razdvajanja
sve užim tunelom koji je vodio ka jedinstvenom izvoru. Ka izvoru nenačete
vode, te vode iz mračnih dubina, vode koju sunce još nikada nije pogledalo.
Jedine vode koja može povratiti duše što još ne behu otišle sasvim, prešavši
u drugi svet preko Mosta zaborava.
Nosili su ka tom izvoru patuljuci nepomično telo ubijene devojčice,
verujući da će ta čudotvorna voda možda uspeti da povrati sve ono što je
gospodar noći, taj drevni vampir, ispio iz nesrećnice pre no što mu je glave
došao čovek koji je takođe stradao. Nije malom narodu bilo jasno kako je taj
hrabri čovek mogao učiniti to što je učinio pre smrti, ali njegov slomljeni
vrat dovoljno je govorio o ceni koju je platio zbog svoga junaštva.
Neprirodno iskrivljeni vrat čoveka s jedne, i grubo odsečena glava moćnog
vampira s druge strane, bez oružja kojim je to učinjeno. I mrtva devojčica u
zagrljaju svog neuspelog zaštitnika, tužna slika koju mali bradati putnici
zatekoše sasvim blizu ulaza u donji svet. Beše tu još jedno biće slomljenoga
vrata, nedužni pas čiji ugasli pogled beše uperen ka nebu. Isti onaj pas koji
je posetio podzemno kraljevstvo patuljaka uz tu slepu devojčicu po imenu
Senka, sada tako bledu i lišenu života koji je nekada tako snažno izbijao iz
nje, najčudnije gošće koju patuljački tuneli ikada behu ugostili.
 Svi ti mrtvi behu žaloban prizor, ali patuljci nisu oklevali ni tugovali, već
sa sobom poneše devojčicu. Mnogi među njima nosili su to telo na rukama i
na ramenima, to malo telo koje još ne beše nepovratno oštećeno, nadajući se
da će nenačeta voda iz predvorja sveta mrtvih još jednom učiniti svoju
magiju. Moralo je tako biti! Patuljci nisu mnogo marili za čarobnjaštvo ni
magične izvore, ali je proročanstvo koje ih je navelo da izađu iz svojih
udobnih pećina označavalo, kako su to najmudriji među njima tumačili, da će
spasavajući ovu nevinu dušu, patuljački narod istovremeno spasti i sebe i
svoj svet od nemani koja ga proždire. Svet ušuškanih pećina i dugih tunela i
uglavnom sigurnih šuma, jedini svet koji poznaju, svet izdvojen i miran, beše
sada, kao i ljudski svet, ugrožen od nemani probuđene nakon mnogo vekova.
I patuljuci su, nakon mnogo većanja i rasprave, izašli da se bore na svoj
način, mudrošću i strpljenjem – čekali su oni dugo u šumama u predvorju
Mračne zemlje, skriveni preko dana a izlazeći noću, znajući da će, ako je
proročanstvo dobro rastumačeno, devojčica Senka jednom morati da se
skloni van domašaja nemani ale na jedino mesto koje beštija ne može doseći.
U Mračnu zemlju, u donji svet. Tu, gde je pre više vekova skriveno oružje
koje može trajno poraziti drevnu zver alu. A oni, patuljci, oni će biti tu da
slepoj devojčici pokažu put, da joj otkriju kako da uđe u pećine živima
nenamenjene. Jer oni to znaju. Behu tako sigurni u sve ovo, u tok događaja
koji slede, da je njihov kralj lično predvodio ovu misiju. Nepravilno
isklesana kruna još beše na njegovoj sedoj glavi, a duga brada još uvezana
oko pojasa, ali deo brade koji se vukao pozadi poput repa, iako ga je kralj
pridržavao što je bolje mogao, više ne beše beo. U ovako mračnim tunelima
ništa ne ostaje sasvim belo i čisto. Hrabro je počela ta patuljačka misija,
jedina koje se ikada sećaju najstariji među njima, ali je njen ishod doveden u
pitanje već na samom početku. Znali su patuljci da će devojčica doći, ali
nisu znali da će im stići mrtva.
Mrkli mrak pred zoru
Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se
dugo i lenjo u mrklom mraku, priseća se bogate gozbe i mnogih vrčeva vina,
i bi mu drago što su ga zapitkivali tek pomalo, a služili mnogo, i što tu beše
samo mali deo sela koje je silno želelo da se nagleda jednog kralja,
neočekivanog kralja koji putuje sam… Priseti se onda i onog roja letećih
bubica koje je pratio, i to ne prvi put, pratio dovde nikom ne govoreći o
tome. Bube nisu mogle kroz zatvorene prozore. Pridiže se i u tami krete da
otvori prozorski kapak, ne bi li propustio i prve jutarnje zrake unutra. Drveni
kapak popusti uz laku škripu, a zatim i prozor s tankom i skoro prozirnom
kožom umesto stakla, ali, gle ludosti – Žarka kroz njega dočeka samo oštar
hladan vazduh i još gušća tama.
Naglo se delija sasvim razbudi i strese od te neočekivane hladnoće
nakon onakvog dana. Šta se to dešava, zar je napolju još noć? Onda začu tiho
i zabrinuto rzanje svog Šarina, upozoravajuće. I pokrete se ljudina – dok
lupiš dlan o dlan, već sasvim obučen jurnu kroz kuću ka izlazu, proletevši
kroz glavnu prostoriju i budeći svojim tuptanjem i zveckanjem oružja usnulog
domaćina i ženu mu, pokušavajući bezuspešno da pronađe izlaz iz mračnih
odaja pod titravom svetlošću skoro ugasle vatre u ognjištu. Domaćin bez reči
skoči iz postelje i, prošavši pored sada praznog stola za kojim su sinoć jeli,
a s kojim se užurbani ratnik upravo sudario, priđe vatri i brzo je malo
razgore žaračem, pa podiže zažareni ostatak najveće cepanice i njome Žarku
osvetli put kao bakljom. Kralj Prilipa izađe bez formalnosti i pozdrava,
praćen zbunjenim pogledima svojih domaćina. Nije bilo vremena za
objašnjenja. Nešto strašno je dolazilo, a šareni konj je to osećao baš kao i
njegov jahač.
Šumski most
 Šumski most

Istrčavši napolje, delija podiže pogled i ugleda nebo sasvim crno. Ne

beše na njemu ni zvezda ni meseca, nije video čak ni zvezdu Danicu kao
poslednju koja ume da sačeka putnika koji porani. Mrak beše gust, ali nekako
neprirodan i nepotpun – uspeo je jahač da ugleda svog konja i skoči na njega,
a zatim i da vidi put koji vodi pomalo nizbrdo ka starom šumskom mostu koji
su pominjali domaćini. Video je i kuće u selu, doduše kao skrivene zastorom.
Nije shvatao šta nije u redu, da li je ovo suviše svetla noć ili suviše tamno
jutro. Od buba koje su ga dovele dovde još nije bilo ni traga, kao ni od
seljana. Poteže delija mešinu sa unkaša sedla, mešinu dobrog šumostovskog
vina koje mu je sinoć nalio domaćin, pa dobro otpi, a zatim nasu isto toliko i
svome konju u žudno otvorena usta. Pola pije, pola konju daje, kao i uvek
kada su zajedno. Tako se pripremiše njih dvojica za ono što sledi. Potera
Žarko svog dragog Šarina brzim korakom ka izlazu iz sela, a čudna životinja
se i bez njegovog upozorenja kretala najtiše što može. Oboje su nekako znali
da će ih to što dolazi, ma šta da je, dočekati na mostu koji su namerili preći.
Konj je to rekao Žarku, Žarko se složio s konjem.
Kako se sinoć hvalio glavešina sela, njihov se most video odasvud, ali
sada i taj most beše obavijen zlokobnom tamom, pa su se nazirali tek njegovi
obrisi, dok se reka uopšte nije videla. Beše to avetinjski most preko
ništavila, koji kao da je vodio nikuda. Ipak se učini Žarku da nešto stoji
nasred mosta, nekakva nejasna prilika koja se stapala s okolnom tamom.
Dlake se nakostrešiše na jahačevim leđima istovremeno kada njegov konj
zastade i oprezno frknu kroz nos, uzdržavajući se od uobičajenog rzanja. Pa
ipak, kao da ne beše drugog izbora za njih, oni polako nastaviše dalje,
nesigurni da li je to što naziru živo, jer bejaše sasvim nepomično. Kako su se
približavali tom drugom jahaču ili biću, štagod da je, umesto da postaje sve
jasnije ono je postajalo sve maglovitije. Već je Žarko kročio na prilično
uzani drveni most, a i dalje ne beše siguran šta ga čeka na njegovoj blago
uzdignutoj sredini, sila ili magija. Delija još jednom zastade, duboko
uzdahnu, pa opet potera konja napred, željan da napokon shvati na šta se to
namerio. Tih nekoliko koraka konačno rasprši svu magijsku izmaglicu
zgušnjenu oko te figure, crnu izmaglicu koja se u komadima razlete poput jata
preplašenih ptica. I da vidiš čuda – ono što ostade ne beše ništa živo, već
nekakva stenčuga smeštena nasred mosta, od jednog do drugog rukohvata,
viša od najvišeg čoveka, prepreka koja je sasvim zatvarala prolaz!
Stade Žarko da okreće konja na tom uskom zaprečenom prostoru, s crnim
slutnjama osećajući da je upao u klopku. Osetio je to i pre no što začu tiho
smejuljenje iza sebe, na samom početku mosta. Beše mu taj kikot odnekud
poznat, i postajao je sve poznatiji kako se pojačavao. Okrenuvši se napokon,
junak se nevoljno nađe oči u oči sa najvećom vešticom koja je ikada hodala
ovim svetom! Baba se vratila! Ne beše ona najveća samo svojim strašnim
moćima, već sada i bar dvostruko viša od one sitne zlobne starice koju je
pamtio iz hurskih lanaca. Ako se uopšte može reći da ju je pamtio, jer ona
beše potpuno izbrisana iz njegovih misli sve do ovoga trenutka, kada mu se u
svest odjednom vratiše svi užasi carskih tamnica. Još uvek je junak zbunjeno
stajao kada mu se ta odrpana neljudska prilika, tamnija od mraka što ih je
zgusnuto obavijao kao prekrivač ljubavnike, obrati jezivim glasom,
zavodljivim glasom prastare babe, glasom koji ga je istovremeno i očaravao
i stvarao neizdrživu odvratnost.
„Žarko, Žarko, ludi Žarko, neće ovo proći… Sve dosad je moglo biti,
al’ nećemo stajati po strani dok te vabi tvoja kurva, ona moja prokletnica
od odbegle kćeri! Rekla bih ti da se vratiš, ali znam da nećeš poslušati.
Ubila bih te još rađe, al’ znam da ne mogu. Ali mogu ubiti ti konja, kao što
sam i drugog ubila, i oba ti oka izvaditi, pa se dalje potucaj gde hoćeš!“
Stajaše u mestu ta prerasla prilika dok je izgovarala ove reči,
istovremeno poput opasnosti rastući sve više, kao da se nadvija nad
konjanika, tanjeći se pritom, pa se, izgovarajući poslednju reč, pokrete
sasvim nestvarno. Brža od vetra, ona skoči k Žarku, ostavljajući obrise iza
sebe i glas koji je još završavao rečenicu negde iza njenih leđa. Štap na koji
se dotad oslanjala, odajući utisak da uz pomoć njega jedva stoji, sada je u
letu digla poput koplja, usmerivši ga pravo u Žarkovo levo oko, dok se štap
na njegove oči i izoštravao poput koplja. Potpuno paralisan njenim
zavodljivim veštičjim glasom, poput žabe što gleda u zmiju, nepomičan
poput ogromne stene uz koju je stajao, brkati grmalj tek tada nekako raskinu
čini i pokrete se u poslednjem času. Uspeo je da potegne i Miloševu sablju
pre no što je baba pristigla do njega, čak i da zamahne njome pre no što ga je
dosegnula, ali njegovo izvijanje ne beše dovoljno brzo, pa ga oštri vrh štapa
probode kroz oko, praćen trijumfalnim smehom koji se kretao sporije od
svoje vlasnice, stižući u babina usta kroz nekoliko obrisa iza njenih leđa.
Ne beše bola u tom uzbuđenju, nije Žarko osetio ništa sem udara. Uspe
junak da se izvije još malo na tom uskom mostu, taman toliko da ga štap ne
probije sasvim, ali, na njegov užas, to dodatno izvijanje i oslobađanje glave
ostavi njegovo oko na vrhu tog štapa, poput ribe ulovljene kopljem u plićaku!
Na tren je nesrećnik istovremeno video i štap u svome oku i svoje oko na
štapu. Ispusti ratnik krik besa i iznenađenja, krik koji se međutim oboji i
osvetničkim zadovoljstvom već sledećeg trena, kada zamah sabljom dohvati
vetrovitu prikazu. Ogromna baba je takođe izmicala brzo, ali nedovoljno
brzo, savijajući glavu unazad kao da vrata nema da je zadrži, sve dok glave
sasvim ne nestade sa vidika. Snažna oštrica zato ne prođe kroz vrat, kako je
junak namerio, već dohvati tek poslednji delić glave koji je još štrčao iznad
visine ramena, najviši deo tela u tom trenutku. I odseče nos, ceo njen rogati
nos, dok se babin trijumfalni smeh pretvori u razjareni krik.
Pokuša besni brkajlija da u povratnom zamahu ispravi grešku i proseče
babu negde iznad struka, ali njegova sablja prođe samo kroz prazno odrpano
platno, koje se, presečeno nadvoje, sruči na drveni trup mosta pre odsečenog
nosa koji se vinuo visoko. Pade i nos bez okretanja na tek razastrte babine
haljine, kao na poslužionik, ali babe i njenoga štapa više ne beše, kao ni
ratnikovog oka na tom štapu. Osvrte se delija, tražeći je pogledom jedinog
preostalog oka, ali samo on bejaše još na mostu. Iza njega više nema ni one
ogromne stenčuge koja je preprečivala put! Zatim u daljini ugleda nekoliko
meštana Šumosta, uključujući i svog domaćina Timara Nikolu, kako ga
otvorenih usta posmatraju s oboda sela. Neprirodna tama beše se podigla i
delija je sedeo na svome konju nasred mosta, usred divnog jutra. Sam i
jednook.
***
Pozvali su žitelji odmah svog starca vidara, koji se kažu razumeo u sve
lekovite trave, da pomogne Žarku. Ali nije mogao učiniti mnogo. Odmahujući
glavom u neverici, izustio je da je rana suva kao više godina stara i sasvim
zarasla, bez imalo krvi u očnoj duplji ili oko nje. Napraviše onda povez
Žarku – nije želeo da ga Mara vidi bez oka, povez za prikrivanje će svakako
biti prijatniji prizor od očne šupljine. I mnogo brže nego što je iko očekivao,
dopunivši vinom mešinu koju je sasvim ispraznio tokom ovog čekanja,
neobični jednooki kralj napusti mesto koje je isto tako neočekivano i posetio.
A meštani, oni koji su imali priliku da vide šta se dogodilo, sa
zadovoljstvom su to prepričavali onima koji nisu, iznova i iznova, u danima i
godinama što slede.
Nije Žarko obratio pažnju na odsečeni nos kada je ponovo krenuo preko
šumskog mosta i konačno ga prešao, ali žitelji jesu – čim je odmakao, okupili
su se na mostu, oko nosa na tkanini prastare haljine. Nije Žarko čuo kada je
Timar Nikola naložio starom vidaru da podigne veliki nos, ni uzdah vidara
kada to nije uspeo, kao ni bilo ko od prisutnih. Nije video njihovo čuđenje
kada nisu uspeli da izvuku ni haljinu ispod nosa, ni zapitkivanje da li je taj
veštičji nos teži od čoveka ili možda nekako pričvršćen za most. Nije znao
Žarko da će taj i takav nos stajati nepromenjen, nasred mosta, u mesecima i
godinama koji slede, ni da će snažni uticaj tog kratkog događaja dovesti i do
promene naziva mesta, koje će sami meštani početi da zovu po najposebnijoj
stvari koja ga je krasila, upečatljivijoj i od starog mosta kakvih ima na
raznim rekama. Neće Žarko nikada saznati kako je Šumost, nakon njegove
posete, trajno postao Babin Nos.
Ništa od toga on nije znao, niti bi ga uistinu i zanimalo, ali se istinski
obradovao kada se roj bubamara ponovo sjatio i poleteo ispred njega onoga
časa kada je konačno prešao most, vodeći ga dalje u nepoznatom pravcu.
Samo jedno pitanje nije mu davalo mira, poput dosadne muve iskrsavajući
iznova i iznova, pa nestajući u dalekim uglovima njegove svesti: ako je
krenuo iznenada i jahao bez zamisli, kako je, dovraga, baba znala gde i kad
da ga čeka?

Preobražaj

… Uuu … uješ li na… udi se… obudi se… PROBUDI SE!

Smrt nije kraj. Kada se čovek zvani Vuk prenuo iz nemirnih snova
prepunih glasova, našao je da više nije čovek, već da je preobražen u
nekakvu zver. Ležao je leđima na mekoj travi i gledao čisto nebo, ali ono što
je video kada je podigao ruke bili su neljudski udovi obrasli gustim
čekinjama, životinjskom dlakom što ne otkriva nijedan delić kože i ništa sem
oštrih noktiju nalik na kandže. Malo pridigavši glavu, pri čemu je začuo tiho
krckanje u predelu vrata i zaustavio taj pokret sa osećajem neodređene
opasnosti, uspeo je sagledati i deo svog stomaka prekrivenog istim gustim
dlakama, kao I delić neobično oskudne odeće sačinjene od krzna nekih
drugih zveri. Zatim je oprezno spustio glavu natrag na travnati oslonac.
„Šta se dogodilo?“, pomislio je. Ovo nije bio san. Njegova lobanja kao
da je sadržala roj divljih pčela, pa svaka misao beše prigušena zujanjem,
prebrzim mahanjem nežnih krila premalih da polete. Njegov pogled usmeri
se ponovo na bistro plavo nebo. Ispred očiju mu prolete jedna pčela, možda
privučena zujanjem onih u njegovoj glavi. Vreme je bilo predivno, i to ga je
činilo radosnim uprkos svemu, iako je u svest uporno pokušavao da prizove
nešto što mu se činilo veoma važnim, i veoma onespokojavajućim. „Kako bi
bilo da se uspravim i pokušam da se priberem?“, pomisli, pa se ponovo
preplaši od krckanja vrata kada je pokušao da podigne glavu, te odustade od
toga.
Tada začu glasove negde iza sebe, ako je sve povrh svoje ležeće glave
mogao sada smatrati za „iza“. Tihe glasove ljudi koji su razgovarali
šapatom, kao da se boje da ga ne probude ili ga ne uplaše.
„Jesi li siguran, Vukane? Pa, dozvao nas je…“
„Sasvim sam siguran. Da probadanjem nismo razbudili još uvek živu
zver u njemu, naš Vuk bi zauvek otišao, a mi više ne bismo mogli menjati
oblik kad nam vreme nije. Nisam čak siguran ni da će ovako ostati, iako
trajno preobražen. Smakli smo mu sve maske, i gospodske odeće i
ljudskoga lika, ali nam se predvodnik ne budi. Vrat mu je slomljen i…“
Previše je ovo bilo za suženu svest čoveka pretvorenog u zver, glasovi
postaše nerazumljivi, udaljeni, nerazgovetni. Nikada to neće razumeti
sasvim, neće uspeti da upita te ljude, svoje prijatelje, svoj čopor, kako su
uspeli doći dovde, izaći iz izgubljenog sela usred šume, sela u kom vreme
drugačije teče, a koje, kako davno rekoše, nikada ne mogu napustiti. Kako su
ga uspeli pronaći? Jer zver nepogrešivo shvati da su tu zbog njega –
predvodnik beše na izdahu i čopor je došao da ga spase. Shvatao je on,
predvodnik, shvatao je ostacima svoje ljudske svesti da nešto nije u redu, da
te glasove ne može čuti ovde, daleko od sela usred šume, daleko od Morlaka,
daleko od doma, pa je pomislio da još sanja. Zatvorio je oči da sebe uveri u
to. Ali zaborav nije dolazio, a značenje onoga što je upravo čuo bilo je kao
žaračem utisnuto usred te nove svesti, svesti možda slabije i uže, ali jedine
koju je sada imao. „Trajno preobražen“, odzvanjalo je u njegovoj glavi.
Oseti bol svuda gde ga je vampir grebao, grizao i cepao, ali i mnogo oštriji
bol dole u stopalima, gde nije. Vampir! Instinkt beše jači od namere, glava na
zemlji se s trzajem okrete i vrat se uz krckanje pomeri – i izdrža – a oči
otvoriše da se sretnu s mutnim pogledom jedne druge glave, tamne kao smrt,
pregriženog vrata i neprirodno razjapljenih usta iz kojih su štrčali očnjaci
kao kolci. Kao klinovi. Ova borba nije bila san!
Nedaleko od te glave ležao je ostatak isto tako potpuno crnog tela, ali se
pogled ponovo vrati na prevelike zube, a misao – na kočeve, na klinove, na
probadanje. Probadajuća bol beše ono što ga je održalo u životu, što ga je
dozvalo nazad. Shvatio je ovaj Vuk, potiskujući bol, da mu je u obe noge,
pod nokte, zariveno nešto. Behu to dugački drveni trnovi koji su razbudili
umiruću zver. Zver koja je jedina još mogla držati I pokretati njegov
slomljeni vrat. Seti se Vuk kako nije mogao pomeriti glavu da još jednom
pogleda Senku, i…

Senka!

Sa pomešanim osećajem stida i užasa, kao u sudaru dva sveta, čovek se

seti devojčice koju je voleo i nije je uspeo zaštititi, a zver nečujno zacvile
zbog te nevine duše koju je osvetila. Glava se pridiže i poče da se osvrće i
desno i levo, pri čemu je vrat ispuštao sve manje zvukova, ali ni traga ne
beše od njegove slepe deve zbog koje je poginuo. Jer, on jeste poginuo.
Čovek zvani Vuk stradao je u borbi sa gospodarem noći, i više ga nikad biti
neće. Osećao je to sa onom jasnoćom kojom samo divlja zver može osetiti
smrt. Pridigao se na sve četiri, ostajući sasvim priljubljen uz zemlju,
pokušavajući njuškanjem da shvati šta se dogodilo i gde je telo devojčice
koju je drevni vampir u potpunosti ispio pred njegovim nemoćnim pogledom.
U stvari, ne njegovim. Nemoćan je bio taj bogalj, taj čovek zvani Vuk, onaj
koga više nema, a predvodnik, on, on je bio jak i besan, on ju je osvetio. On
ne bi dozvolio da se to desi! On neće dozvoliti da mu je odnesu, da je ne
pronađe! I tako beše doneta odluka koja se neće menjati, a zver se spremala
da prati krv, kada jedna sasvim jasna misao prolete kroz vučju glavu, jasna i
ljudska, poslednja misao čoveka koji je kobno stradao i koga će biti sve
manje i manje u ranjenoj zveri, čoveka čije će prisustvo nestati tiho poput
senke u nadolazećoj tami…
„Ja sam vuk koji je sanjao da je čovek, i voleo to. Ali sada je san gotov,
a predvodnik zauvek budan.“
I on se ponosno uspravi na sve četiri, ne skrivajući se više, i okrete se da
pozdravi ljude koji su pričali o njemu, da ih pozdravi na jedini način koji
zna. I ponovo je obližnji Sastavak-Timaha, to mesto na ivici svetova,
zadrhtao od vučjeg zavijanja koje je, usred bela dana kad mu vreme nije,
stiglo i do Sumrakovca i Gamzigrad-stražare, pa i mnogo, mnogo dalje no što
bi se mogao čuti običan vuk, ma kako veliki i snažan on bio. Ono što nisu
mogli znati, ljudi su u svojim srcima osećali začuvši ovaj duboki grleni zov,
pa su navlačili reze na vrata i zatvarali prozore, pozivajući decu unutra.
Predvodnik je krenuo u lov.
Tri stara hrasta i jedan patuljak
 Tri stara hrasta i jedan patuljak

Krupni čovek sa povezom preko oka rukom je gladio brk, očigledno

razmišljajući. Najzad ga bube dovedoše gde su htele, što beše sasvim jasno
kada stadoše da se dugo, dugo, predugo vrte u mestu, pre no što se konačno
raspršiše odletevši uvis. Ali, nikoga tu nije bilo. Ni Marene. Jedini koga
nedavno beše sreo, ako se i to može brojati, beše jedan prastari mrtvac.
Kada je prošao pored te skoro ugalj-crne obezglavljene lešine, odmah ju je
prepoznao, ili bar pomislio da je tako, kao istog onog drevnog vampira kome
je odsekao glavu u okršaju u kom je ozbiljno posumnjao da će svoju izvući
živu. Nije odoleo da se ne zaustavi i pokuša da shvati šta se to dogodilo,
kako je taj obezglavljeni leš, kome ni životinje nisu htele prići, prešao kroz
prostor i vreme da se ponovo pojavi ovde. Dok su se bubice nestrpljivo
vrtele u mestu nešto ispred njega, iščekujući i ne prilazeći, Žarko shvati da
rez kojim je glava odsečena uopšte nije precizan kao njegov. Ne, beše to više
ugriz nego rez, i ovo prosto saznanje navuče neočekivani osmeh podsećanja
na usne velikog heroja. Vuk, to mora da je bio Vuk! Tragovi velikih šapa koji
vode odavde, vidljivi njegovom oku, kao da potvrdiše. Iako su samo malo
napred ti tragovi potpuno nestajali, beše to sasvim dovoljno za razumevanje
ovom velikom čoveku koji je sada zadovoljno uvijao brk, shvativši da je
vampir ponovo ubijen, iz kakve god đavolje vukojebine da se izdigao. Onda
se, zadržavajući smešak, uspravi i krete nazad ka konju, nameštajući u hodu
malo bolje svoj povez.
Ubrzo nakon toga se bube-vodiči zaustaviše trajno, zaustaviše ovde.
Dugo je Žarko sedeo na konju iščekujući, negde između razočaranja i
obazrivosti, čekajući da se Mara odnekud pojavi, pre no što odustade od
svih očekivanja, rešivši da preduzme jedinu stvar koja mu preostaje. I delija
tako sjaha, zasede uz najbliže stablo, te poče da pije vino iz velike mešine
koju je nosio sa sobom.
Nije stigao da ispije ni polovinu koja bi oborila s nogu svakog drugog
čoveka, kada začu neki čudni zvuk. Brzinom koja nije otkrivala pijanstvo,
čovek skoči na noge i isuka sablju. Sablju svoga pobratima, koju je povratio
nakon njegove herojske smrti. Još pre no što oštrica izađe sasvim iz korica,
on shvati da čudni zvuk dolazi odozgo, pa podiže glavu da ugleda
neverovatnu scenu, prizor koji ga je iznenadio isto onoliko koliko ga je
razveselio. Jer, Žarko još ne beše video zmaja kako leti!
Beše to Relja Krilatica, pobratim Milošev i njegov. Leteo je još visoko,
spuštajući se lagano, ali ga prepoznade Žarko, prepoznade uprkos bleštanju
zmajskih pera i njegovom zmajskom obliku koji još video nije. Kako ga se
nije setio do sada? Nasmeja se Žarko od srca, pa se zatim nasmeja još više
kada kroz svetlucanje zmajskih krila konačno ugleda ono što beše u
zmajevom naručju. Zmajeviti junak je u svojim rukama nosio vešticu Marenu
– njegovu Maru, njegovu draganu, onu zbog koje je i krenuo na put
nerazumno prateći bube, i to ne prvi put!
Kada se čovek-zmaj meko spusti na zemlju, devojka potrča ka Žarku,
dozivajući ga po imenu, i baci mu se u zagrljaj ne razmišljajući o njegovoj
nelagodi što njihovu razmenu nežnosti gleda i Relja. „Žarko, dragi Žarko“,
ponavljala je neprekidno, dok je delija samo nekako neodređeno brundao,
pokušavajući bezuspešno da iskaže radost i zadovoljstvo. A zmaj, on se
samo široko osmehnu, iskreno i neusiljeno, primivši svoje prelepo ljudsko
obličje, pa i sam priđe da zagrli Žarka. Polovina družine beše na okupu,
shvati brkati delija, nedostaju još Senka, Miloš i Vuk. Ne hte Žarko ponovo
da žali poginulog pobratima, pa otera misao o Milošu dok je Mara
izgovarala zašto ih je dovela ovamo – beše on siguran da ni Relja, uprkos
tome što je doleteo s njom, jošte ne ču baš ništa o tome. Neće ona sigurno
dvaput pričati istu stvar. Volela je Mara da bude tajnovita, što je Žarko
shvatio odavno i konačno nekako prihvatio kao neodvojivi deo nje.
„Baš ovuda prošli su nam Vuk i Senka, idući u Mračnu zemlju. Naše je
da krenemo za njima. Nešto strašno se dogodilo, osećam to, znam to, ali –
ne znam šta. Moj san beše taman poput smrti…“
Neki trnci prođoše Žarku uz leđa, neočekivano možda jer mu ti stari
saputnici dugo ne behu na umu, ali se sada konačno prisetio svih svojih
prijatelja s kojima je delio mnoge nevolje zbog Senke, te njegove mlade i
nesrećne posestrime. „Nešto strašno? Šta to, Maro!“, uskliknu on, jer nakon
reči „strašno“ ništa više čuo nije. Behu ovo prve suvisle i jasne reči koje je
izgovorio od sletanja zmajevitog Relje. Marena ga prekorno pogleda.
„Baš ti velim, Žarko, da i ne znam. Taj moj san beše nerazgovetan
poput dima u mraku. Znam da tu behu i Vuk i Senka, i još nešto s njima, ali
više od toga ne videh. A to je ono što sam videti htela, jer Senka je, osim
što je svima draga i jedina naša nada, jedino što razdvaja onu staru alu –
u kome god se krila sada! – od konačne pobede i kraha, jedino što čuva
ovaj naš već previše krhki svet od nadiruće tame… Čak i bez proročkih
snova, verujem da nisu zarobljeni od mnogih vojski koje polako okružuju
ovaj kraj, praveći neprobojni obruč – da jesu, znali bismo već, jer bi se ala
potrudila da jasno prikaže svoj trijumf. Hurski car bi to uradio za nju,
znate da se priključio svojoj vojsci ovde uprkos nedavnoj pogibiji svoga
naslednika – ti si ga Žarko i video.“ Marena je uporno i nezaustavljivo
nastavila svoju priču uprkos uzaludnom pokušaju Žarka da je prekine
pitanjem odakle ona zna da se on susreo s hurskim carem. „A uz te vojske što
stižu, moj Žarko, jedva sam uspela pronaći put kojim će te bube provesti
mimo njih, iako sam sigurna da bi aga hurskih janičara i novi kralj Prilipa
uz počasti prošao kroz svačiju vojsku. Ali, ne htedoh da iko sazna da taj
junak naovamo ide. A Relja i ja, mi smo leteli visoko, previsoko da nas iko
spazi, mislim. Uz malo sreće, niko ne zna da smo i mi ovde. Ni mi, a ni ti da
si ovde, Žarko!“
„Hm, hm… ne znam da li baš je tako, Maro.“ Žarko je ovo promrmljao
skoro izvinjavajućim glasom, kao da je on kriv što ga je baba presrela. A
Mara, ona kao da tek tada spazi povoj preko njegovog oka, kao da je tek tada
zaista pogledala u njega, skrećući unutrašnji pogled sa neprestanog
preispitivanja svog nejasnog sna.
„Žarko! Šta ti se to dogodilo s okom? O čemu to pričaš? Govori,
brzo!“
„Vidim ipak ne znaš sve o svemu…“, progunđa prvo svađalački, ali
odmah odbaci taj ton kao davno oglodanu kost. I Žarko, taj čudni kralj koji
teško prima naredbe i od careva, stade da otvoreno govori šta mu se sve
dogodilo na putu dovde…
***
Nije Mara imala mnogo šta da kaže nakon Žarkove priče, ali se vidno
zabrinula. Možda je i nju mučilo isto pitanje kao i Žarka: kako li je baba
znala gde i kada da ga čeka. Nepokretna i zagledana u nešto što nije sa ovoga
sveta, ona je u sebi tražila odgovore koje izgleda nije pronalazila. Napokon
samo odsečno odmahnu rukom, kao da taj pokret govori mnogo – mogla je
reći i „Baba zna više no što sam mislila, ali ne znam kako. Možda zna i
gde smo sada…“ – ali reče samo: „No, hajde, brzo, vreme nam izmiče!
Moramo pronaći taj ulaz pre no što možda pronađu nas.“
 ***
Lako je reći. Ulaz je tu negde pred njima, sigurni su svi u to, ali i dalje ne
znaju gde. Nakon što je Žarko završio prepričavanja svog skorašnjeg susreta,
očekivao je da Mara ispriča i šta se događalo s njom, jer se dugo ne videše,
i da joj ispriča, da joj se pohvali kako je on sada kralj iako je ona za to
odnekud već znala, ali i da pita odakle ona s Reljom, ali ništa od toga ne
beše. Na njegovo prvo pitanje, Marena je samo slegnula ramenima i
odmahnula glavom, pa delija shvati da još nije vreme za te priče. Umesto
toga, ona odlučno izvadi mapu odnekud, sasvim nalik na onu koju baba na
njihove oči beše davno spalila u tamnici, te stade da je zagleda svaki čas,
pokazujući je ponekad i Žarku i Relji. Oko toga je imala šta da im kaže.

Shvatila je Mara i treću tajnu, bar je tako mislila. „Tri zaštite za dva
oružja…“ Nije se to odnosilo samo na fizičku odbranu odredišta na kojima
behu oružja, već i na zagonetke na samoj mapi! Ovostrano oružje, ono koje
baba uništi na njihove oči, nekada je čuvano u Belome Gradu silnom
vojskom, ali je Mara smatrala, verovala, čak je bila sigurna u to, da mapa
izvezena magičnim nitima mora govoriti pretežno o magijskim vrstama
zaštite. Onostrano oružje, jedino koje još postoji, u donjem je svetu, što je
takođe moćna zaštita samo po sebi. Treća zaštita bila je sama mapa, koja se
morala sačiniti od dve marame kako bi prikazala svoje tajne. A kako doći do
oružja, to beše višeslojna zagonetka. Jer, na primer, znati samo da je jedno
oružje u donjem svetu, što su svi znali već nakon prvog čitanja mape, nije
značilo ama baš ništa.
Prva tajna mape beše da je ona izvezena naopako – trebalo ju je okrenuti
da slova budu naglavačke kako bi oblik reke bio ispravan. To su razotkrili
tokom onih mračnih časova koje je družina provela u hurskim tamnicama.
Tada su, zajedničkim promišljanjem, razumeli kratki tekst desno, na delu koji
je predstavljao izvezeni crtež mape: treba jahati „uz“ Veliku reku, a ne
„niz“ nju niti u njenoj blizini. Čak i kratki stihovi skriveno govore o potrebi
okretanja mape, „jer što beše dole ostaće daleko gore“. Ali, početak tih
stihova ne govori o tome – „Tamo gde se bela reka oboji u crno, spajaju se
ovaj svet i donji“, zagonetno ali poimence navodi gde je to mesto: baš ovde
gde Crni Timok ulazi u Beli i dve vode Velik Timok daju. To beše i druga
tajna mape, koju su oni još odavno shvatili i zato su ovde. A Marena je
konačno sagledala i ono što je smatrala trećom tajnom: leva strana mape,
koja priča o dva brata vladara i njihovim poduhvatima, krije i tačno
odredište ulaza u donji svet, kao i način kako proći „kroz vratnice živom
nenamenjene“. Treća zaštita dvosmisle mape, mislila je ona, jesu reči
izvezene na samom levom obodu, ispod simbola, reči koje jedna ispod druge
tvore skrivenu rečenicu! Žarko i Relja behu zadivljeni ovom spoznajom; bila
im je mapa dugo pred očima, i sada i ranije, ali nisu uspeli sami to da uvide,
tu skrivenu poruku: „Tri stara hrasta i ulaz u središtu, dirni kamen i
pročitaj vreme.“ Trebalo je, dakle, samo pronaći pravi kamen između tri
prava hrasta, dodirnuti ga, i pročitati vreme. Ništa lakše, reče ona
muškarcima uz vragolasti osmeh!
***
Dva sata kasnije, Marena više nije mislila baš tako.
Nije bilo teško pronaći tri najveća hrasta u okolini. Najveći od najvećih
uzdizao se baš tamo gde se dve reke spajaju, kao da su se prethodno morale
razdvojiti samo da bi zaobišle to ogromno drvo. Druga dva moćna stabla
uzdizala su se sa desne strane, gledajući niz pomešani Timok. Nije, zapravo,
ni bilo važno gde je drvo raslo, desno ili levo od reke. Važno beše samo
središte između tih najstarijih stabala, najviših hrastova, ali se Mara uskoro
zabrinu da negde greše. Između tri velika stabla nalazila se samo šuma, ne
previše gusta, ali tu, čim se malo odmaknu od reke, ne beše ni jednog jedinog
kamena! Sve troje su se raštrkali, gledajući, pipkajući tlo, pokušavajući da
uoče nešto što je nekada bilo kamen, a sada je možda uništeno, razbijeno ili
zakopano. No, ne uočiše baš ništa. Šumsko tlo beše ravno, zemljano i
travnato, i ništa sem toga.
Napokon sedoše u večni hlad šume, ne tako daleko od vode, da se malo
odmore i razmisle šta dalje. Mara je ponovo izvadila onu mapu i pažljivo je
zagledala, podižući povremeno pogled da obuhvati sva tri stabla pred njima.
Tražila je da sednu tako da ih mogu videti pred sobom. Nije bilo sumnje,
tekst skriven po levoj strani mape davao je jasnu poruku. Zašto, onda,
između ovih stabala, moćnih i razgranatih, koja čine lep pravilan trougao,
nije bilo ni jednog jedinog kamena? Čak ni tolikog da bi ga mogli pokupiti
rukom – jedino kamenje moglo se naći uz obale reka, uglavnom sitnije, ali ni
blizu onog zamišljenog središta između hrastova koje su sada napustili.
„Ne razumem“, pomalo besno priznade Mara. „Ovo su sigurno tri
najveća stabla u okolini, golim okom se vidi da većih i starijih hrastova
ovde nema! A i poruka je sasvim jasna, kada se jednom sagleda. Da nije ko
sklonio taj kamen u vekovima koji su protekli između stvaranja mape i
ovoga dana?“
Relja sleže ramenima. Sve troje su razmišljali i ćutali, ne dosećajući se
ničega. Žarko napokon besno prozbori kroz zube: „Za te silne vekove je,
Maro, moglo nestati i neko od ovih divovskih drva, a kamoli taj kamen!“
I čim je to izrekao, shvatiše! Shvatiše i on, i Mara, i Relja! Shvatiše ono
što nije mislio reći, ali je rekao. Vekovi su prošli. Stotine i stotine godina.
Tri najveća stabla nisu bila jednakih starosti. Jedno od njih, sada najviše
udaljeno, koje je raslo na povoljnoj ivici šume, primajući dovoljno sunca u
jednoj polovini dana kako bi se u drugoj polovini nadmetalo za svetlost sa
ostalim stablima u okolini, jeste bilo najviše od svih. Ali je verovatno bilo i
najmlađe, o čemu je svedočio obim njegovog trupa. Žarko bi ga sam samcijat
mogao skoro pa dopola obaviti rukama, za razliku od ostala dva mnogo šira
stabla koja sve troje zajedno, držeći se za ruke, ne bi mogli obuhvatiti.
A sada su, tražeći mesto gde bi mogli da se odmore, zaseli na nešto o
čemu nisu ni razmislili. Sedeli su na širokim ostacima nekada zasigurno
nadmoćnog drveta u ovom delu šume. Koliko su mogli videti, drvo se prvo
rascepilo od udara groma ili možda od sopstvene težine, pa je jedna
polovina masivnog panja bila, iako ublažena godinama, i dalje prilično
oštrih ivica, sačinjenih padom i lomljenjem dela stabla, dok je druga
polovina bila skoro pa ravna, kao naknadno isečena mnoštvom preciznih
udaraca sekirom – ta polovina bila je dovoljno široka da su sve troje udobno
seli, ne dodirujući se. Dve različite polovine ogromnog panja bile su
razdvojene i povećom rupom u sredini, šupljinom kakva se često javi kod
hrastova izuzetnog obima, u kojima neuk narod rado traži blago. Jedna
polovina – izlomljena, druga – isečena. Možda su ljudi iz obližnjih sela
isekli ostatke ovog drveta za ogrev? Ili ga je isekao baš onaj „vladar
mlađi“, želeći da dodatno sakrije ulaz o kojem je pisao… Kako bilo, troje
ljudi smatralo je da su sada, konačno, našli i pravi treći od nekadašnja „tri
stara hrasta“. Mnogo bliži ostalima od onog najudaljenijeg vitkog drveta.
Ulaz u Mračnu zemlju nalazio se praktično pred njima, u trouglu koji dosad
nisu pretraživali; bili su sada sasvim sigurni u to!
Osokoljeni novim otkrićem, njih troje skoro pa skočiše da nastave
pretragu. I nije im dugo trebalo da, u senci jednog starog drveta, negde u
središtu između dva još stojeća i jednog oborenog stabla, pronađu jedan
kamen koji je morao biti ono što su tražili. Beše taj kamen suviše pravilnog
oblika da bi bio prirodan, iako je sada bio dobrano zarastao u puzavicu i
šumsko bilje. Malo se i nakrivio, ali je i dalje neodoljivo podsećao na
nepomičnog patuljka koji kao da čuva ulaz u donji svet.
Kolovrat
 Kolovrat

Sat vremena kasnije uz kamenog patuljka radost otkrića beše već

splasnula.
„Ma, to je skroz budalasto! Glupost!“
Brkati delija bio je vidno neraspoložen, ali ga mlada veštica nije
nameravala ostaviti na miru.
„Nije glupost, Žarko, možda ulaz može otvoriti samo muškarac. Ja sam
probala, videli smo da ne ide.“
Relja, koji je upravo sleteo vrativši se iz kratke izvidnice, priskoči na
vreme da pomogne mrzovoljnom pobratimu. „Ja ću, Maro, reći štagod
treba, ako ste vi dosad osmislili šta.“
Sada se Mara namršti, kao da ju je više zabavljala pomisao da Žarko
izgovara uzaludne reči pred kamenim patuljkom. Ili je jednostavno bila
nezadovoljna što su tako blizu, a i dalje tako daleko, bez ikakvog napretka.
„Nema novosti, Krilatice Reljo, zmaju od Peštera… uz tolike titule,
sadašnje i bivše, mogao bi zaista malo i pomoći.“
Relja uz osmeh prihvati ovo, pustivši Marine sitne strelice od reči da se
jednostavno odbiju o čvrsti zmajski oklop sigurnosti koji je ponovo nosio
otkad su mu krila srasla. „Dobro, Maro, ako tako kažeš… šta ću onda prvo
reći, da li beše… VREME!“
Poslednju reč je zmajeviti junak izgovorio kada je već sasvim prišao do
kamenog patuljka i stavio ruku na njegovu kapu, uklonivši još malo puzavice
koju je Mara već načela oslobađajući mesto za svoju dosta manju ruku. Nisu
znali mora li ruka stajati na čistom kamenu, ali nije bilo razloga da stvaraju
dodatna pitanja dok glavni odgovor još nedostaje, kad već nisu primetili
jedva vidljivi otisak male patuljačke ruke koji je pre toga stajao gore na
nerazmaknutoj puzavici. Sačeka Relja nekoliko trenutaka, a kada se ništa ne
dogodi, on pokuša ponovo, ovoga puta malo razvlačeći reč. „VREE-ME!“
Onda se okrete k Mareni. „Jesi li sigurna, Maro, da ovo izgovaramo na
pravom jeziku?“
 Veštica samo glasnu huknu na ovo, pa se požali kao sama sebi: „Eto
meni još jednog mudraca! Hoće li me i zmaj Ralja pitati sve što i njegov
brkati bratac?“ Onda prekide ovo prenemaganje, obraćajući se ponovo
letećem junaku koji ju je tako dragovoljno doneo dovde. „Magija poznaje
sve jezike, mudri moj zmaju, ali sam, više da umirim vas dvojicu, već
isprobala kako reč vreme zvuči na još tri jezika koja poznajem, što su svi
jezici ovih prostora. Ali nije pomoglo, jer, kako sam nekad davno ispričala
celoj družini kojoj si i ti tada već pripadao, tekst drevne mape izvezene
magičnim nitima, one prave i davno spaljene, bio je na NAŠEM jeziku,
onakvom kakav se nekad govorio, ali koji se nije mnogo promenio i još je
sasvim razumljiv. Dobro ste razumeli sve napisano na ovoj obnovljenoj
mapi koju napravih s Milošem, prema zajedničkim sećanjima, u davnim
danima čekanja na dvoru, u odajama bez počasti… Tekst obe mape isti je i
isto raspoređen, samo što stariji beše napisan pismom već zaboravljenim,
kakvim su se još služili u ta vremena. Ali su i tada reč vreme izgovarali baš
kao i sada, iako su je pisali drugačije.“
Zatim ona kao da zakoluta očima, proživljavajući ponovo sve budalaste
pokušaje na koje ju je navodio Žarko, ali i sve one koje je smišljala sama,
takođe bezuspešno. „Reč vreme nije pomogla, baš kao ni čitanje punog
časa ili meseca u kome se nalazimo; nije pomoglo ni izgovaranje reči dan,
sunčano, proleće, suvo, niti sva njihova variranja i spajanja. Nije pomoglo
ništa, ali baš ništa od svega čega se dosetismo ja i ovaj ogromni kralj od
čoveka, sa mudrošću nažalost ipak skromnijom od svoje veličine…“ Kao i
uvek, teško je bilo reći da li veštica namerno izaziva, ili je tek surovo
iskrena. Nastavlja ona u istom tonu: „Pa ponovi sada sve te reči i ti, moj
krilati saputniče, budi opet manje zmaj, a više gavran pričalica… Dodaj
svemu i reč podne, jer upravo stiže.“
***
I tako je troje ljudi uzaludno isprobavalo izgovaranje reči vreme i
mnogih sličnih reči, ali nijedna od tih reči nije otvorila skriveni ulaz uz koji
behu sigurni da stoje. Čak je i zemlja tu, na širokom niskom brežuljku pred
njima, bila malo ulegnuta po sredini, mogli su prosto da zamisle kako je ulaz
nedavno bio otvoren kako bi neko prošao tuda. Možda Vuk i Senka? Pa, iako
nisu uspevali da ga nateraju da ih čuje, ovaj čudni kameni patuljak, smešten
između tri drevna hrasta, mora biti kamen koji traže! Pomisli Marena kako
možda i te reči koje treba da izgovore ne mogu biti proizvoljne, već moraju
biti očigledne kad ih se dosete, baš kao što sada behu sasvim sigurni da su
kod pravog kamena.
„Još nešto nam izmiče“, konačno priznade ona, pa ponovo razvi
obnovljenu mapu. Dugo je, dugo zagleda, ali ništa novo ne može da sagleda.
Onda reši da pokuša nešto drugačije, možebiti ponesena mišlju da će, ako
ostalima objasni šta zna, i sama doći do novih spoznaja. A možda samo želi
da privremeno skrene misli i pusti ih da slobodno lete, jer ko bi znao
veštičje namere… Kakve god bile, ona prstom iznenada pokazuje najveći
simbol na mapi, obraćajući se pritom Žarku.
„Šta ti vidiš ovde, Žarko?“
„Kolo bogova“, spremno odgovara delija. Zna i on ponešto.
„I, šta u njemu?“
„Pa kako šta, Maro? Znak bogova to je, poštuju ga svi narodi koji
slove i slave ko mi. To vidim.“
„E moj Žarko… Vidiš, a ne vidiš! Šta ako bih ti rekla da taj simbol
sadrži mnogo više od pustog obeležja? Da on zaista jeste kolo svih
bogova?“
„Ne razumem te, veštice. Upravo ti rekoh da to jeste znak bogova!“
„Jeste znak svih bogova jer ih sve sadrži… Pogledaj dobro taj simbol,
Žarko. Vidiš li ovu spiralu beskraja u centru svega? Šta ti misliš,
megdandžijo i kralju Prilipa, šta je to?“
„Eh, veštice, pa kako bih znao? Mistika je tvoja igračkica…“ Na ove
reči Marin pogled kao da se izoštrio i kucnuo Žarka u čelo, na šta on
pomirljivo nastavi. „No, dobro već, šta bi to u znaku moglo biti… Ukras
nije? Oznaka da bogovi su večni?“
Mara se na ove reči opet odobrovoljila i nastavila svoju priču, mnogo
otvorenije nego što ju je Žarko navikao slušati.
„Na dobrom si putu, moj veliki ratniče… Drevni bogovi možda i nisu
sasvim večni, jer su kao i mi deo sna Svaroga, stvoritelja, ali on jeste
večan i beskonačan, i to je ovo u sredini, početak i ishodište svega,
bestelesni tvorac koji još sanja naš svet. Možeš li mi, na osnovu toga,
rastumačiti ostatak simbola?“
Žarka već poče da zamara ova igra, nakon svih zagonetki koje su danas
prošli, pa njegov glas izgubi svaku nijansu raspoloženosti.
„Stvarno ne znam, ženo. Uvek mi je taj simbol ličio na sunce.“
Mara shvati da razgovor neće otići daleko, pa konačno prestade sa
pitanjima, jednostavno objasnivši ono što je nekada, možda, bilo deo
kolektivnog znanja.
„Kolovrat liči na sunce, da, jer Svarogov prvostvoreni sin beše bog
sunca i vatre, onaj isti Dajbog koga slave kao svoga u ovoj zemlji za koju
se, svako na svoj način, oduvek borimo. Ali to nije sunce, taj simbol, već
krug bogova. Pogledaj koliko krakova, ili, ako želiš da ostaneš pri
predstavi sunca, koliko zraka ima taj znak – osam ih je. Isto koliko i, mimo
Stvoritelja, muških bogova poznatih svim narodima koji slave nekoga od
njih: Dajbog, Perun, Stribog, Veles, Triglav i Svetovid, katkada Jarovid, a
na kraju života – Crnobog. Neki su negde znani i pod drugim imenima, ali
to su ti bogovi, isti bogovi: bogovi vatre i sunca, pravde, vetra, bilja i
življa, visina i dubina, svevideći, bogovi rata i onoga sveta. A ovi trostrani
znaci u sredini, što te neću ni pitati, predstavljaju tri ženske boginje:
Vesnu, Mokoš i Moranu. Opet negde i s drugim imenom, kao što od
Morane i moje ime biva, Marena, a za koje baba reče da je i starije… Tri
su to ista božanstva s obiljem imena, iste božice: boginje proleća i
bujanja, ženskih tajni, zime i opadanja. To vi, mislim, manje-više znate.
Ono što te hoću upitati, moj vajni ratniče, jeste ovo: zašto je baš toliko
trostranih proreza?“
„Ah, bre, ženo! Pa valjda ih je moralo biti?!“ Žarko ovo odgovori uz
podizanje jedne ruke, kao da se trudi da otera dosadnu zunzaru od svoje
glave.
„U dobroj meri je tako, moj veliki krznati zaštitniče… Moralo ih je biti
toliko da se naglasi da su te boginje, upravo kao i mi smrtne žene – ili bar
one od nas koje misle svojom glavom (ovo Mara reče spuštenim glasom,
više sebi u bradu, ali odmah zatim odlučno nastavi) – da su žene, dakle, u
svemu ravne svojim muškim saputnicima. Da su boginje, iako ih je samo
tri, u svemu jednake muškim bogovima i jednako vredne stvoritelju. Ovde,
naravno, ne mislim na konkretne stvari koje očito nisu iste – ja tebi
takvome svakako ne bih mogla oboriti ruku… osim možda uz malo
magije!“ I tu se veštica slatko nasmeja, i još se smejuljila kada je nastavila
rečenicu: „Ali, razumeš već na šta mislim, na celinu, ona je jednaka. Žene i
muškarci čine potpunost, iako se ta potpunost ispoljava kao jedinstvo
različitih stvari, zbir punoće i praznine. Što ti imaš u tim mišicama, delijo
moj dragi, u znanju sam ja nadomestila…“
Nije Žarko znao treba li da se buni zbog ovih reči, ili pak da bude
zadovoljan toplinom sa kojom ih je Mara izgovorila, te odluči da je najbolje
da oćuti i pusti nju da nastavi, sve dok ima šta da priča.
 „Zašto, dakle, isto kolo bogova, oko vrata ili na štitu, ogrtaču, ucrtano
negde, nose i oni koji slave različitog boga? Zato što ih taj krug obuhvata
sve! Svi narodi koji slove, koji se međusobno razumeju, i koji slave, koji
odaju poštu bogovima svojim koje smatraju pra-precima, svi oni tu, u kolu
bogova, mogu naći i svog boga. Ali i usnulog stvoritelja što ga svi štuju,
zatim boga pravde što upravlja svetom, i bogove ‘našem bogu iza leđa’,
što se štuju daleko od krajeva naših, i boga rata kog svi zovu kad
ustreba… Svi oni su u tom krugu, jedinstveni u kolu bogova… Ali, nije to
samo božansko kolo, to je i kolo svih nas, kolo svih ljudi i života samog.
Točak koji se neprekidno obrće, vrti u krug poput godišnjih doba… Vrti se
donoseći u naša srca neželjene zime, ali ih i odnoseći kada je pravo vreme
za to, uz zvuke vetra, onda kad su srca spremna da ih zagreju prvi zraci
sunca što bude uspavanu prirodu, kada sve lagano oživljava radujući se
letu koje neumitno sledi. Točak koji se vrti donoseći u naša srca radosti,
otkrivajući ih onda kada smo spremni za njih, a skrivajući sve ono što nas
je mučilo, a što treba da bude skriveno od naših očiju i odneto iz naših
srca do idućeg obrtaja kruga…“
Ozarena i skoro raspevana veštica je možda imala da kaže još nešto, ali
Žarko, zaključivši da je ovo već dovoljno, iskoristi predah u njenom
nadahnutom govoru da je zaustavi, ne sasvim grubo, ali zato sasvim odlučno:
„I dobro, Maro, lepa priča, ali kakve sve to veze ima s našom mapom i
tajnim ulazom?“
Dođe red na Maru da na trenutak ostane zbunjena pitanjem koje, izgleda,
nije očekivala sada, mislima još u krugu života.
„Kakve veze? Ne znam još kakve, ali nekakve mora imati – sve na ovoj
mapi tu je sa razlogom. A taj simbol, pogledajte, pa on je najveći! Desna
strana mape nas je dovela čak dovde, a leva, ona bi trebalo da nam ukaže
gde su vrata i kako ih otključati. Ako smo ih našli, ako smo pred njima,
pred vratnicama Mračne zemlje i donjeg sveta, zašto nam se ne otvaraju?
Zašto? Zato što ne kucamo na njih kako treba!“
Zastade konačno nadahnuta veštica kako bi došla do daha, što Žarko
iskoristi da se ubaci u priču. „Pre no što sve odgovore pronađemo i
krenemo u mračne dubine u koje si namerila da povedeš… jesi li ti,
veštice, sigurna da znamo za sve zagonetke? Jer ih je već tako mnogo za to
malo parčence tkanine… Jedva smo i razjasnili da je naopako mapa
okrenuta, i sad još da, zasebno čitane, uz ivicu reči daju drukčiju poruku…
možda ima zagonetka neka što ti je promakla? Možda ima još nešto na
mapi?“
Ovo prosto ali oštroumno razmišljanje ozarilo je Maru kao da je rešenje
već našla. Delila je to mišljenje, pa opet nastavi s puno samopouzdanja,
misleći da je sasvim blizu da razjasni sve.
„Dragi Žarko, tako si u pravu! Mnogo je tu tajni, ne znam da li sve
vidimo… Tri su zaštite, kako mapa kaže, skrivene u zagonetkama da ih vidi
samo oštro i bistro oko, a mi možda još nismo uočili treću? Jer, obrnuta
mapa je prva zaštita na koju ukazuje ista rečenica koja skriva i imena reka
– možda je to jedna zagonetka? Tajne reči uz ivicu svakako su druga, a
treća… šta bi, onda, mogla biti treća? Mora da je odgovor u ovom
simbolu!“ Veštica tu zadrža pogled na Žarku, kao da očekuje od njega da
kaže još nešto, da učestvuje u ovom obrednom plesu koji su upravo igrali,
iako nepomični. I odazva se junak tom neizrečenom pozivu.
„Ne znam, Maro… Slušam tvoje reči ali vazda isto vidim – samo sunce
ili točak što se okreće ulevo, mada viđah isti simbol i udesno, takvoga ga
obično u ratove nose… Sve to kada gleda se odgore, a odole jeste baš
suprotno, jer krug se okreće…“
„Žarko!“ prekide ga Mara koja kao da je upravo imala otkrovenje. „Moj
Žarko, pa ti si, ti si…“ Ne reče više ništa, već se baci na njega, zagrlivši ga
snažno i spustivši svoje usne na usne zbunjenog ratnika. Nije on još ni
shvatio šta se događa, a ona se već žustro odbaci od njega, pa mu svojim
zvonkim glasom skoro otpeva ove reči, i njemu i Relji:
„Simbol se okreće! Okreće se, to je naša treća zagonetka i ključ svega!
To! Ne simbolika koju kolovrat nosi, a koja će nam, možebiti, zatrebati
negde, al’ sigurno ne ovde i sada! Okretanje odgore-ulevo, kako Žarko
reče, mora biti ta treća zaštita! I da vidimo… ako sam u pravu, trebalo bi
da izgovorimo ne samo reč vreme, niti podne ili koliko je sada sati…
kompletna skrivena poruka trebalo bi da se čita poput okretanja ovog
zamišljenog točka! Ako sam u pravu, imaće smisla u obe strofe! Dakle…“, i
tu Mara zategnu mapu i poče pažljivo da naglas čita reči uz njenu levu ivicu i
dalje od toga, reči prve strofe, ako kao pesmu shvatimo zapise koji se
odnose na odredišta dva oružja: „Ovostrano oružje u Belome Gradu čuvano
od ruku ljudi i kandži beštije.“ I tu ona zadovoljno coknu jezikom,
podigavši pogled koji je blistao, gledajući čas jednog čas drugog muškarca
dok im je govorila svoj zaključak: „Možda nije pesnički rečeno, ali jasno
jeste!“
 Zatim se okrete i pogledom potraži onaj kamen, onog večitog patuljačkog
stražara, i napravi tih nekoliko koraka do njega, tiho govoreći: „Prva strofa
za prvo oružje, a druga za drugo. Pa, hajde da vidimo…“ I tu ona ponovo
spusti pogled na mapu, čitajući pažljivo i usredsređeno tekst poput okretanja
kola drevnih bogova, prvo reči uz levu ivicu, odozgo na dole, pa na kraju
zaokrenuvši na čitav poslednji red. Muškarci su je sve to vreme gledali i
slušali bez glasa; ponovo je Marena držala sve konce u svojim rukama i
upravo ih je, pred njihovim očima, vešto spajala u majstorsko tkanje.
„Tri stara hrasta i ulaz u središtu, dirni kamen i pročitaj…“ Tu napravi
kraću stanku, za vreme koje je otpustila desni deo mape i spustila
oslobođenu šaku na veliki kamen u obliku patuljka, taj kamen koji još
neumitno stoji u središtu između tri drevna hrasta. Umesto da, kao dotad,
pročita samo reč „vreme“ ili izgovori neku od ranije pokušanih izmena,
Marena odlučnim glasom pročita čitav poslednji red mistične pesme:
„Vreme je najgore došlo u kome neman je ponovo budna!“
I samo što je završila izgovaranje ovih reči, začu se snažan zvuk
otvaranja nekakvih skrivenih vratnica, sasvim u blizini, a u pozadini zvuk
nekakvog zupčastog mehanizma koji se okreće, i pred njihovim uzbuđenim
očima stade da se otvara ulaz u donji svet!
U mrak
 U mrak

Zemlja je padala sa onoga što je trenutak pre izgledalo kao mali šumski
brežuljak. Padala sa strana, ali još više unutra, u unutrašnjost koja se
otvarala poput usta usnuloga diva. I tako su ugledali kratku i usku utabanu
stazu koja je vodila strmo dole, ka pećini koja je, za razliku od oblih
mehaničkih ivica pokrenutog mehanizma, zaista izgledala kao ogromna
lobanja otvorenih usta, osvetljena dnevnom svetlošću nakon ko zna koliko
vremena. Usta, oči i nosna šupljina te zakopane lobanje veće od čoveka behu
samo prazna i zlokobna tama, tama koju ni svetlost dana nije uspevala da
probije, a koja je vodila negde duboko. „Bogova mi, baš kao na mapi!“, ote
se Žarku. Niko nije očekivao da ulaz zaista izgleda tako, kao nešto što je
nemoguće promašiti i ne videti kada mu se priđe u ovoj šumi, ali su drevni
patuljci pre ko zna koliko vekova taj sablasni ulaz dodatno sakrili pokretnom
kamenom kapijom. Ugledali su sve to, ali ne zadugo, jer se ceo dvostruki
nepotpunoj kugli sličan mehanizam nije zaustavio u otvorenom položaju,
kako su očekivali, već je nastavio svoje kretanje sve dok od radoznalih očiju
nije ponovo sakrio ulaz u donji svet kada se stranice spojiše dole,
ostavljajući pred njima posudi sličan brisani prostor, tanjir za ogromnu
zakopanu divovsku lobanju. Pogledaše se članovi družine, između trijumfa i
zbunjenosti. Pogledaše se, a ne stigoše ništa da kažu, jer se dve stranice
slične širokim kriškama jabuke, zapravo kori tih isečaka, ponovo pokretoše
po svojoj nevidljivoj ukopanoj osnovi, ovoga puta unatrag. Pre no što tako
vraćanjem načiniše drugi pun krug, te stranice još jednom nakratko otkriše
jezoviti ulaz. Nakon tupog udarca stranice o stranicu, jasno vidljiv ostade tek
zaobljeni spoj dva majstorski isklesana kamena, sa kojih zemljani pokrov
sada beše prilično otrešen – ono što je do malopre izgledalo kao ulegnuće na
travnatom brežuljku, sada je prikazivalo i kamen ispod. Nakon kratke stajke,
dok muškarci još behu u čudu, Mara je sačuvala opojno zadovoljstvo rešene
zagonetke kada se oglasila uz vragolasti osmeh.
 „Pa, Mračna zemljo, vreme je da te ponovo nakratko osvetlimo, ako
nam dozvoliš…“ Zatim, odlučno vrativši svoju šaku na kamenog patuljka,
ona ponovo izgovori tajne reči koje im sada behu dobro poznate i jasne:
„Vreme je najgore došlo u kome neman je ponovo budna!“
I kamen, kao po drevnoj zapovesti, bez pogovora ponovo poče da se
otvara pred očima družine. Pokrete se veštica, ovog puta ne čekajući dalje.
„Brzo, Žarko, idemo unutra… ne ti, Relja, ti nam ostaj ovde!“
„A moj Šarin?“, prekide je delija, glasom koji se mešao sa zvucima
pokrenutog mehanizma, očigledno zabrinut za svog konja više no za sebe.
„Nek ostane tu sa Reljom! Nećeš valjda i svog konja povesti na onaj
svet?“
Brkajlija u očaju podiže pogled, mazeći tužno šarenog konja koji mu je
sada glavu gurao uz rame. Nebo nad šumom beše bez oblaka, plavo i široko
poput slobode. I daleko. Žarko uzdahnu, pa žurno zakorači da stigne Marenu.
***
U to isto vreme se patuljci, takođe skriveni ali mnogo pokretljiviji od
kamenog čuvara, tihim koracima već dugo kreću hodnicima u koje družina
ispred namerava da uđe. Ovo su patuljci čiji preci su i sagradili čuvara ulaza
u kraljevstvo mrtvih, kamenog patuljka koji stoji već vekovima, a stajaće i u
narednim vekovima ako tih vekova bude uprkos beštiji ali. Jer čak ni ala ne
može u donje odaje sveta, pozvana ili nepozvana. A patuljci, graditelji, oni
mogu. Pa ipak, ulaz u te, za njih iz priča poznate odaje, nije počeo kako su
želeli.
Usudiše se patuljci brzo da upale baklje, odmerivši rizik. Znali su oni za
zveri koje obitavaju u ovim hodnicima, čuvajući granicu između svetova.
Poznavali su njihov miris, jak miris koji se, poput siledžije kroz prepunu
ljudsku krčmu, nasilno probijao kroz ustajali vazduh podzemlja, vazduh koji
uvek pomalo struji, ali nikad zaista ne otiče. U retkim danima kada ti zverovi
izlaze na površinu, njihov miris mogao se osetiti i u blizini patuljačkih
hodnika, nekada čak i unutar njih. Šapatom su prepričavane strašne priče o
previše radoznalim patuljcima koji su, želeći da ugledaju one koji te mirise
ostavljaju, pronalaženi delimično pojedeni. Delimično, jer ta bića nisu
tražila patuljačko meso, uglavnom odveć staro i žilavo za njih, već meko
meso ljudske dece, svežijih leševa na grobljima, ili, kad god su mogli doći
do njih, sočne ženske grudi – čak i sasvim siti raskopavali su ženske
grobove, ti stvorovi, jedući samo sise, a ostavljajući sve ostalo.
Oskrnavljeni ljudski leševi kraj raskopanih grobova nepogrešivo su govorili
o gozbi ovih gvozdenzubih bića. Poznavali su dobro patuljci i sve zvuke koje
su ti psoglavi, glavni čuvari spoljnih hodnika donjega sveta, ispuštali
približavajući se – učili su te zvuke od svojih starih, koji su ih oponašali
trudeći se da zaplaše ili zabave decu, ali ih pritom i nauče. Generacijama
poznavanje tih zvukova nije bilo previše potrebno nikome, ali se prenosilo,
da bi, eto, ova generacija, tačnije ova ekspedicija, sada to znanje smatrala
suštinskim i neophodnim. Ta kolona koju predvodi lično njihov kralj,
gospodin Podzemljar trideset i treći, pažljivo je, pažljivo osluškivala hoće li
čuti ono što nikako nije želela da čuje.
Usudiše se patuljci da upale baklje jer smatraše da bolje vide i da imaju
bolji njuh od tih podzemnih demona, iako ovi behu glavama pomalo nalik na
pse i, slično psima u ljudskim naseobinama, mogu i da namirišu patuljke
kada priđu blizu. Čudni behu ti trooki psi sa trećim okom između i poviše
ona dva oka koja krase obične pse, dok im tela behu više poput ljudskih.
Niko, pa čak ni patuljci, nije znao kako je i kada ta užasna mešavina nastala,
a psoglavi behu jednako omraženi među ljudima, psima i patuljcima.
Njihovo treće oko, jezivo na prvi pogled, zapravo je samo prikrivalo
činjenicu da su ovi stanovnici mračnih tunela skoro slepi po merilima
stanovnika gornjega sveta, pa čak i po patuljačkim merilima, iako se ni
njihov vid nije isticao zbog vekovnog boravka u sopstvenim podzemnim
tunelima. Jedino čega su se patuljci istinski pribojavali beše njihov sluh, koji
beše na glasu među patuljačkom bratijom. Zbog njihovih ušiju su, prema
pričama, stradali oni koji su pratili miris tih nečistih stvorenja, želeći da ih
vide izdaleka – sluh psoglavih beše tako oštar da su uspevali čuti i patuljke,
koje niko drugi čuo nije, i to iz dovoljne daljine da se mogu pritajiti i
sačekati ih. Retki su uspevali da pobegnu kako bi pričali o tim zasedama.
Duga kolona nosila je na rukama i ramenima poginulu Senku, tu prerano
stradalu namučenu dušu koja ih je posetila jednom, ostavivši trajni utisak na
sve. Mlohavi zavežljaj beskrvnog ljudskog mesa koji su sada teglili
predstavljao je samo tužnu uspomenu na razdraganu devojčicu punu duha, ali
se svi nadaše da se stvari još mogu promeniti. Prilično često su se nosioci
menjali, kako se niko ne bi umorio previše. Znali su da je dug put do izvora
nenačete vode, a samo je jedan patuljak, baš kraj Senkine glave, bio toliko
izdržljiv da je odbijao da bude odmenjen. I napredovali su tiho, sasvim tiho,
ne želeći da uzbune stvari koje se kriju u ovim mračnim tunelima.
Međutim, ne beše suđeno da povorka ostane neprimećena.
 Kada se jedan od patuljaka sa začelja probio do svoga kralja pri čelu
kolone, donoseći neželjenu vest, kralj je već i sam znao da su se mirisi
pokrenuli, nepogrešivo prenoseći poruku o napredovanju psoglavih zveri.
„Brzo, brže, jer sad je brz’na važn’ja od opreza!“ Nakon ove tiho izrečene
komande, cela povorka pređe skoro u trk, a ipak ostade ljudima sasvim
nečujna. Ljudima, ali možda ne i zverima koje su se približavale.
Nisu znali patuljci da li su ih zveri već opazile ili čule, ali se njihovo
približavanje nije smelo potceniti, sve i da je u pitanju samo dolazak nove
smene ili redovno kretanje izvidnice gvozdenzubih, koji su poput večnih
stražara povremeno obilazili podzemne hodnike i čuvali ulaz u njih. Ipak,
kako se miris zveri i dalje približavao uprkos povećanoj brzini kolone, brzo
im postade jasno da ovo ne može biti slučajnost. Hrabra ekspedicija na
razmeđu svetova beše progonjena od mračnih čuvara!
I zaista, uskoro začuše zvuke približavanja, nalik zvucima koje čopor
pasa pravi u ljudskim naseljima, samo mnogo strašnije – malo prigušenog
režanja, pokoje zlokobno coktanje gvozdenim zubima, tiho ali sve glasnije
tapkanje lakih nogu u trku. Patuljci, koji su se još uvek trudili da ostanu tihi,
sada su znali da je prekasno za to. I njihov kralj se, sa odlučnošću
neočekivanom za nekoga sviklog na sasvim drugačiji život, ponovo oglasi:
„U trk, p’tuljci!“ (On još beše pričao kao i svi patuljci, skraćujući reči
izbacivanjem samoglasnika.) „Druge nam sad nema! Do izvora već nema
još mnogo, pa moramo stići, stoji nada da zveri tu neće!“
***
Nije bilo moguće da je Marena mogla čuti taj tihi povik patuljačkog
kralja, ali se njena kratka kolona, ako se tako mogu nazvati jedan muškarac i
jedna žena, zaustavila baš u tom trenu. Bilo je to drugo zaustavljanje otkad su
ušli u tunele donjega sveta. Prvo se dogodilo odmah na ulazu, čim su kročili
kroz teško otvorene vratnice koje su se zatvarale za njima. Mara je, stojeći
na strmoj pristupnoj stazi, još jednom doviknula Relji da ostane gore, da
čuva ulaz od nezvanih gostiju da im ne odseku odstupnicu, a još važnije:
trebaće im možda otvoriti spolja kad se budu vratili iznutra! Tada se ulaz već
sasvim zatvorio pred njima, donoseći mrak, ali i jezu koju su se uljezi trudili
da ne pokažu. Mara dozvoli vrhu svog neobičnog dugog štapa da zasvetli, ali
tek neznatno, kako bi ostali koliko-toliko skriveni od svega što ih možda
čeka. Zatim ona i Žarko odlučno zakoračiše niz veoma strmu ali i kratku
stazu, pa kroz sablasno otvorena usta diva, u jedva primetno spuštajuće
mračne hodnike. Žarko se još jednom okrete da pogleda neobični ulaz,
zahvalan što se ogoljena vilica nije sklopila dok je savijen prolazio kroz nju;
taj mrtvi div, verovatno najveći div ikada, beše zaista mrtav, verovatno već
vekovima. Seti se Žarko starih priča o tome da su divovi nekada rasli dok se
ne pretvore u planinu, da su sve životinje i biljke osim onih koje je čovek
ukrao nazivane divljima, te da i sama divljina, kako joj i ime kaže, beše u
potpunoj vlasti moćnih divova… stresavši se pri pomisli na okršaj s jednim
takvim, on pohita da sustigne Maru, koja nije obraćala pažnju na njegova
zastajanja.
Dok su im se oči polako navikavale na mrak, počeše da primećuju i
neobjašnjivi sjaj sumračnih pećina predvorja sveta mrtvih, koje behu uvek
mračne, ali izgleda nikada baš sasvim. Taj potmuli sjaj bio je sveprisutan –
verovatno bi se mogli kretati i bez Marenine svetlosne magije. Već nakon
nekoliko koraka, dok su možda još mogli videti razjapljene vratnice ako se
okrenu, naiđoše na rastrgnuta tela psoglavih demona. Marena je zgroženo
zastala, dopustivši da njene emocije na trenutak probiju masku večne
sigurnosti, ali Žarko to nije ni primetio jer je odmah priskočio napred,
nabrojavši tri lešine, ali tako iskidane da je u prvi mah pomislio da ih je
više.
„Vidi ove zveri, Maro! Reklo bi se da se pobiše međ sobom, kad su
’vako zverski rastrgane. Ali mi je milije da mislim da je ovo delo jedne
druge zveri…“ I tu delija podiže glavu sa širokim osmehom kao nalepljenim
na njegovo grubo lice. „Ta je ’vako komadala i vukove što nas goniše po
šumi! Naš Vuk je na delu, Maro, da ti Žarko kaže!“
Nakon toga osokoljeno nastaviše dalje, samo da bi se posle nekoliko
desetina koraka ponovo zaustavili. Žarko je zastao prvi, zastao da bi
zagledao još tri mrtva psoglava, ovoga puta uredno odložena po strani tako
da ne ometaju prolaz, za razliku od onih malo ranije čiji delovi behu
razbacani svuda. Demoni su i u smrti bili iskeženi kao psi što se spremaju za
napad. Nije mogao shvatiti kako su ovi stradali, jer nije bilo vidljivih rana
na njima – iz njihovih vratova već behu povađene sitne otrovne strelice,
ispaljene kroz šuplje trščane cevi kratkih patuljačkih duvaljki, koje su brzo
paralisale i potom i usmrtile pogođene zveri. Patuljačka kolona tako se tiho
probila pored prve prepreke, mnogo suptilnije od onih što kasnije rastrgoše
novopridošle čuvare na samom ulazu! Patuljci behu dobro pripremljeni,
znajući da je nekolicina psoglavih uvek uz same vratnice, tek toliko udaljeni
da ne mogu ugledati svetlost dana dok čuvaju ulaz od uljeza, i tiha
eliminacija čuvara bila je deo patuljačkog plana za ulazak u tunele. Prolaz se
nešto dalje širio i granao u dva glavna i sasvim suprotna pravca – jedan je
vodio ka konačnoj smrti, a drugi ka poslednjoj mogućnosti za novi život.
Ovo značajno raskršće bilo je skoro neprimetno prvo proširenje stežućeg
tunela kojim se ulazilo u Mračnu zemlju, malena i uska dvorana sa svih
strana okružena kracima pećinskog nakita koji se opirao prirodnom poretku
stvari, rastući u svim pravcima i odozdo i odozgo, kao da su se raznovrsni
pećinski šiljci sklopili poput šake ili vilice oko ovog uzanog prostora, želeći
da ga zaštite od nestajanja. Tu su patuljci odložili mrtve psoglave,
zastrašujuće i u smrti, sasvim uz jedan od zidova, nadajući se da ih ostali
čuvari neće odmah primetiti svojim slabim očima jer su svi tuneli već
neizbrisivo mirisali na trooku rasu. Sada, istražujući ova naizgled
neozleđena zverska tela, Žarko teško da je mogao primetiti uklonjene znake
njihovog obračuna s malim narodom, ali je mogao primetiti, a nije, kako se
Mara neobjašnjivo ukopala u mestu, blago podigavši i nakrivivši glavu,
prestajući da ga posmatra, kao da pokušava da razazna neke samo njoj čujne
reči.
Nije to primetio veliki brkati muškarac jer se upravo tada, posvećeno i
bez reči, naginjao nad očuvana tela, primećujući na njima stvari koje ne bi
očekivao kod bezumnih zveri – jedan od „pasa“, kako bi ih nazvao iako je
na njima samo glava bila pseća, imao je široku ogrlicu sa šiljcima, drugi
nekakvu uzanu tuniku koja je sezala od vrata do nogu, treći je još besmisleno
stezao grubo sklepanu kamenu sekiru u šaci – sasvim ljudskoj i tek nešto
dlakavijoj šaci – dok mu je odrpana krpa poput pregače visila oko bedara.
„Bogova mi, šta je ovo, zar je neko zveri oblačio?“, izusti delija. I tek tada
se, okrenuvši se upitno k Mari, suočio s njenim stanjem, dok je
neodgovoreno pitanje ostalo da lebdi u vazduhu poput odjeka zvona.
„Maro!“, uskliknuo je, priskočivši pritom zabrinut do nje. Kako mu nije
odgovarala niti uzvraćala pogled, delija je zgrabi za ramena i prodrma, kao
što je jednom davno već učinio s mnogo manje nežnosti, ali ni ovo ne
privuče njenu pažnju, njen pogled je i dalje gledao u neku nepostojeću tačku.
Dok je brkajlija razmišljao šta mu je činiti, ona se prenu kao iz sna, s
uzdahom, i još tako, u njegovim rukama, progovori brzinom njoj
nesvojstvenom: „Brzo, Žarko, položi me na zemlju i čuvaj me dok se ne
vratim, a naročito pazi da mi neko ne okreće telo, kako bih se uopšte i
mogla vratiti!“ Zbunjeni grmalj je još nepomično stajao, pokušavajući da
shvati njene reči, ali ona nije imala strpljenja za to. „Hajde, spuštaj me već
dole, da ne ležem sama… i ne diraj leptiricu ako ti je baš imalo stalo do
mene!“
I tako je Žarko spustio svoju upravo probuđenu vešticu na zemlju, nasred
hodnika gde je i stajala, na to raskršće puteva u svetu mrtvih, dok je ona još
čvrsto stezala svoj štap. I nije je još ni namestio kako treba, a ona je ponovo
skrenula pogled s njegovih očiju, ovoga puta još drastičnije: zakolutala je
očima tako da su joj se samo još beonjače videle. I u tom trenu, dok joj se
telo sasvim ukočilo, iz njenih usta krenu da izlazi velika leptirica, tamnih
šarenih krila, sasvim nalik a opet nekako mnogo lepša i gracioznija od crnog
leptira koji je nakon jedne velike bitke izleteo iz usta obezglavljenog
vampira, gospodara noći, odnoseći sa sobom njegovu dušu, čime beše
sačuvan i način da se i bez svoga tela vrati na ovaj svet. Ova noćna leptirica,
još uvek delimično u Marinim otvorenim ustima, tada raširi svoja raskošna
krila i nežno se vinu u sumračni vazduh predvorja donjega sveta, praćena
zbunjenim pogledom njenog saputnika.
***
Patuljci su trčali najbrže što su mogli, noseći Senkino telo, i uzani hodnik
pred njima poče da se širi, najavljujući pećinsku odaju izvora nenačete vode,
izvora koji ovde pravi maleno jezero, ledeno hladno i sasvim prozračno,
koje se dalje odliva nevidljivim podzemnim kanalima, ostajući večno sveže.
Malo jezero nenačete vode koja može postojati samo u najdubljim pećinama,
u htonskim dubinama zemlje gde sunce tu vodu nikad nije videlo, niti će. Taj
izvor beše ono čemu su se nadali, ono što je trebalo da vrati u život
devojčicu koju su nosili sa sobom, tvrdoglavo zadržavajući njeno nepokretno
telo iznad svojih ramena čak i sada, dok su trčali za sopstveni život. I eto,
stigoše gde su krenuli, ali će, umesto života za Senku, svi oni, ili bar većina,
ovde naći tek sopstvenu smrt. Znali su to sada patuljci, čitava kolona koja je
uletela u jezerce nenačete vode, znali su to jer njihovi progonitelji nisu
zastali pred tim mističnim izvorom i njegovom odajom, čemu su se nadali,
već uz režanje i coktanje gvozdenih zuba nahrupiše kroz hodnik za njima.
„Gvozdenzubi!“, besmisleno ponovi jedan od patuljaka ono što je svima
odzvanjalo u glavi. Najstrašnija bića patuljačkih priča, strašnija čak i od
tupavih divova koji su ih pekli za obroke, jurišaju pravo na njih!
***
Beše već dramatično kada se veštica Marena stvorila tu, ili doletela s
velikom tamnom leptiricom koju niko nije primetio u žaru borbe. Patuljci se
behu raširili duž linije koja je razdvajala izvor od prilaznog hodnika,
pokušavajući da pruže otpor hordi razbesnelih pasa, ali ta borba beše sasvim
neravnopravna – padali su poput lišća na vetru, bivajući zaskočeni tu gde su
pali, pojedeni na oči ostalih, rastrgani u komade… Samo je to stravično
gošćenje psoglavih i njihovo zastajanje zbog toga sprečilo da branioci budu
pregaženi u prvom naletu, već su preživeli uspevali da se povuku za korak ili
dva unazad, pa da ponovo iskorače zadajući koji ubod svojim kratkim
oružjem. Nije izgledalo da su svi ti ubodi bili vredni truda, jer svi zajedno
nisu uspevali da zaustave više napadača od otrovnih strelica koje su njihov
kralj i glavni strelac ispaljivali otpozadi, a zbog kojih je, sem rastrgnutih
patuljaka, na zemlji ipak bila i pokoja psoglava lešina. Ipak, kada se Marena
pojavila, borba je bila već skoro gotova.
Preostalo je svega nakoliko patuljaka, stisnutih oko svoga vladara i
nepomičnog ženskog tela u izvoru. To telo, koje je odbijalo da se pokrene i
oživi, stvori osećaj potpune tuge i gorčine u očima veštice kada se prikazala
pred njima. Beše ona spremna da pomogne, okružena aurom svetlosti od koje
psoglavi ustuknuše, uz pseće cijuke zaklanjajući svoje oči rukama nalik
ljudskim, povlačeći se unazad, gurajući leđima one iza njih. Ali ta tuga, koja
je neočekivano beše sasvim obuzela, kao da je činila da svetlost oko nje ne
bude trajna, već da se gasi i ponovo pali, sve slabija i slabija… Sagledala je
Marena čitavu situaciju čim je stigla, ali iznenadni osećaj beznađa beše jači
od svega, i ona je mogla samo netremice da posmatra telo ubijene devojčice
pred njom, ne mareći nizašta drugo. I pseći čopor ponovo nagrnu napred,
dočepavši se preostale patuljačke zaštitnice, pa ustuknu ponovo, gosteći se
njima, okrećući leđa izvoru i čekajući da ta žareća ali umiruća svetlost
konačno sama od sebe potpuno umine.
Tada, konačno, Marena dođe sebi. Svetlost oko nje zažari se poslednji
put, terajući pseće demone da odstupe još koji korak, a veštica podiže svoj
štap, izgovarajući nekakve nerazumljive zlokobne reči, pa ga ispruži ispred
sebe, zadržavajući ga u vazduhu dok se obrtala oko svoje ose, kao da vrhom
tog štapa crta veliki krug u zamišljenom pesku. I tako, krug zaštite bi zatvoren
i uspostavljen. Niko to isprva nije razumeo, ni patuljački kralj ni njegov
poslednji saputnik, najveštiji strelac patuljačke družine koji se i dalje nije
odvajao od mrtve devojčice, ali ni psoglavi demoni, koji konačno gašenje
svetlosti oko Marene shvatiše kao poziv na napad. I jurnuše, jurnu napred ta
krvožedna gomila demona već sasvim krvavih gvozdenih zuba, ali se prvi
napred uz cijuke zaustaviše, kao od zida odbijajući se od nečega nevidljivog,
nečega što je poput munje sevalo čim bi se dodirnulo, uz pucketanje i pokoji
prasak, nagorevajući i ubijajući psoglave koji ga dodirnu. Novi strah obuze
zveri, čopor se brzo povuče, ali nekoliko sprženih lešina ostade na zemlji
između njih i progonjenih, lešina čije su se pseće glave i ljudske ruke
vidljivo dimile čak i u nastalom sumraku.
Okretoše se oba preostala patuljka, već pomireni sa smrću, da sa
čuđenjem pogledaju tu čudnu ženu između njih, a ova ima se obrati,
progovorivši prvi put: „Tome me je majka naučila…“, reče, i odmah
promeni glas tako da on dobi sasvim drugi ton, zloban ton mnogo starije
žene. „Krug zaštite na zemlju izvuci tim štapom od leske što ti je u ruci.
Opasan je samo s one strane, za demone znane i neznane.“ Rekavši to, ona
ispruži ruku i njome kao da dotaknu nešto dotad nevidljivo, što iznenada
poče da nežno svetluca, ocrtavajući se pred njihovim očima kao prozirni
mehur koji ih je sasvim okruživao. „Nev’rovatno“, promuca kralj patuljaka,
ne odolevši da i sam ispruži ruke i dodirne tu prepreku koja ih je razdvajala
od napadača, prepreku istovremeno meku na dodir i sasvim čvrstu – prsti su
mu prvo upali u nju, ali patuljački kralj dalje od toga nije mogao ni zapevši
iz sve snage, pa zbunjeno pogleda vešticu. „Da, retka korisna stvar kojoj me
je naučila“, klimnu mu glavom Marena, „šteta samo što neće potrajati…“
Rekavši to, ona odnekud izvadi malenu drvenu bukliju, pljosku poput čuture
što je nose prosci kad zovu svatove, samo manju i neukrašenu, pa u nju
zahvati nenačete vode uz koju još behu. „Možda neće trebati“, pomisli tužno
zastavši, „ali i ne ide samo čekati kraj“. Završivši misao, ona kao da se
ohrabrila, pa nagnute glave poče tiho da napeva neke nepoznate reči nad tom
vodom koju je zahvatala.
Zov krvi
 Iz senki

„Valjda neće potrajati“, šapatom se uteši veliki čovek nagnut nad

nepokretnim telom svoje čudne drage. Veštica beše sasvim kao mrtva i Žarko
bi je i smatrao takvom da ga nije upozorila da je čuva. Zatim se po ko zna
koji put ponovo uspravi, osvrćući se oko sebe u sva tri moguća pravca.
„Gore mesto nismo mogli odabrati…“, prošapta mrzovoljno sebi u bradu.
On bi najradije pomerio telo mlade žene negde u stranu, dublje u neki od
tunela, verovatno ka izlazu, ali su mu se po glavi neprekidno vrzmale njene
reči koje nisu zvučale utešno: naročito pazi da mi neko ne okreće telo, kako
bih se uopšte i mogla vratiti. Nije je smeo nositi nigde.
Nije sigurno ko je prvi primetio protivnika, psoglavi Žarka ili Žarko
psoglave. Nova, treća trojka podzemnih stražara verovatno beše poslata da
proveri zašto se oni prvi ne vraćaju. Bili su pažljivi, ali ne previše, uljezi su
se ovde brojali po vekovima. Zato iznenađenje beše obostrano kada se nakon
blagog zavoja pojaviše na vidiku iz pravca suprotnog od onoga kojim je
odletela graciozna leptirica Marine duše.
Nije se Žarko uplašio ni ustuknuo, iako je sada prvi put, u toj gustoj i
večnoj ali nepotpunoj tami, ugledao žive ljude sa psećim glavama. Sem
blagog osećaja jeze, nije ga omelo ni njihovo preteće režanje kada ga
ugledaše. Kratko su se odmeravali u tami, brkati junak i tri demonska psa
čuvara, osmatrajući svoje obrise jer se malo što drugo i moglo videti, pre no
što oni jurnuše na njega. Žarko iskorači za korak napred, kako bi stao
dovoljno ispred Mare, pa podiže teški topuz, spremajući se za njihov brzi
napad. Nije znao kakvi su borci ni koliko jaki, iako je čuo da njihovi
gvozdeni zubi idu kroz kosti kao kroz meso – na to će paziti, da im glave
uvek budu uz šest pera njegovog oružja.
I uz tu misao zamahnu na desnog, koji je isprednjačio za glavu ispred
napadačke linije, glavu koju snažni muškarac smrska jednim udarcem svoje
teške topuzine. Žarkova veličina beše uvek u neskladu s njegovom brzinom, u
šta se napadači tako i uveriše. Stigao bi ratnik verovatno i da još jednom
zamahne pre no što ga oštri zubi dohvate, ali zbog drugog ne stiže – negde iza
njega, iz pravca koji je sasvim izgubio iz vida smatrajući da mu odatle ne
preti opasnost, polete veliki oštri mač, polete oružje u luku koji prođe
sasvim blizu njegovog ramena, a vrh oštrice skoro da se očeša o glavu
topuza koji je još nosio prvog napadača. Trže Žarko glavu instinktivno,
stižući da ugleda priliku u tamnom ogrtaču, priliku visoku skoro kao on, ali
ipak skoro nevidljivu u ovom polumraku, iako mu beše sasvim na dohvatu.
Taj čovek, ako to beše čovek, svoj mač usmeri da proleti kraj Žarkovog
buzdovana i u jednom preciznom zamahu odseče preostale dve režeće glave,
ostavljajući tela da u besmislenom naletu prolete između njih dvojice, koji se
refleksno izviše dozvoljavajući im prolaz. I Žarko i pridošlica imali su istu
ideju, jer im se tad noge sudariše, noge podignute da ta obezglavljena tela
izbace iz ravnoteže i nateraju ih da prelete nepomično telo iza njih, padajući
na bezbednu udaljenost pozadi i pritom uopšte ne dodirnuvši naizgled mrtvu
ženu.
Dok su skoro ljudske lešine pobeđenih još padale u poslednjem trzaju,
dve pobedničke prilike pogledaše se oči u oči. Znao je Žarko, znao je
odmah, sasvim sigurno, još pre no što se slobodna ruka neočekivanog
pomagača podiže da smakne ogromnu kapuljaču koja je u potpunosti
prekrivala njegovo lice. Znao je Žarko; kako da ne pozna svoga pobratima?
***
Znala je Marena koliko će krug zaštite potrajati, a znala je i da će to biti
prekratko. Ona konačno kleknu, spustivši se sasvim do patuljka koji je, čak i
dok je drugom rukom ispaljivao otrovne strelice u proteklom napadu,
neprekidno pridržavao Senkinu glavu iznad vode, besmisleno pazeći da se
nedišuće telo ne udavi. Pređe Mara rukom preko devojčinog lica, osetivši da
je ono vlažno – pokušavali su već patuljci da joj sipaju vodu na lice i u usta,
skoro sasvim zatvorena usta koja beše već uhvatio samrtni grč. Veštičina
glava ponovo se spusti pod neizdrživim teretom tuge i beznađa. Ceo njen
život pred njenim očima, svrha njenog postojanja. Njihova Senka beše zaista
mrtva. Koliko god da ova sada besmislena zaštita potraje, to više i nije
važno. Oni su već izgubili.
I tada, kada sve beše već izgubljeno, do njih iz daljine dopre jedan
usamljeni vučji glas, tih i jedva čujan, zov strašniji od svih psećih glasova
koji su ih okruživali. Taj glas, taj zov divljine, unese nemir i u krvožedni
čopor natisnut oko kruga zaštite, a pseće glave stadoše da se okreću,
očekujući hoće li se taj vuk iz daleka pojaviti i ovde i sada. Oči ubijene
devojčice, ukočene staklaste oči, kao dozvane se takođe pokretoše nakon
puno vremena i otvoriše se sasvim, još uvek u paničnom strahu od
nadolazeće smrti koju joj donosi gospodar noći, ali zenice tih slepih očiju ne
behu više ljudske. A kod zveri, strah vodi na akciju. Nikada se neće znati šta
je Senku zaista vratilo u život, nenačeta voda iz dubina sveta ili vukodlačka
krv sa kojom beše u dodiru u samrtnom času, ili ju je ta krv samo održala do
vode. Ali će patuljci i veštica Marena zauvek pamtiti nestvarnu scenu kada
se pred njihovim očima, u samo nekoliko trenutaka, mrtva devojčica
preobrazila u besnu vučicu.
Uporedo sa otvaranjem njenih očiju, mlado telo poče da doživljava istu
onu strašnu transformaciju kakvu je Mara već videla u času konačnom kao i
ovom, kada se neugledni hromi lopov prvi put pretvorio u mitskog
predvodnika. Devojčine ruke se izdužiše i odebljaše, tek napupele grudi se
raširiše i srastoše sa ostatkom kože u poput oklopa debelu krznenu zaštitu,
dok su dlake na njihove oči rasle i kovitlale se duž njenog tela na svim
vidljivim delovima, kao da pokušavaju da se prisete sopstvenog izgleda i
pozicije menjajući se i rastući. Promena u njenim dimenzijama ne beše
drastična kao kod hromog muškarca, pa njena široka odeća nekako obuzda
naraslo telo bez pucanja, ali su jasno definisani i golim okom vidljivi oblici
svuda ispod tkanine govorili da je to novo mišićavo telo znatno masivnije od
onoga koje je patuljačka povorka donela dovde. Njen nos i vilica se izdužiše
u pokušaju da postanu jedno, a devojački vrisak koji je pratio sve ovo
govorio je koliko je to bolno, vrisak nekadašnje devojčice još uvek u naručju
patuljka koji sada uzmiče od straha, vrisak koji prerasta u urlik poput onoga
što stiže iz daleka, odgovor na nepoznati poziv. I kada pade na sve četiri
pred izmičućim malenim zaštitnikom, to više ne beše nežna devojčica koju je
on svojim životom čuvao, već nešto sasvim drugo, opasno i divlje. O tome su
govorili i oštri zubi, i zaoštrene uši, i poput šapa savijeni nokti, ali i brzi
pokreti glave koja je njušila vazduh, pokušavajući da sagleda okruženje.
Tada, dok svi još behu u čudu, to skoči pravo ka ulazu u tunel, gde beše
okupljeno najviše psoglavih, ali se odbi od zaštitne barijere uz cijuk, više od
čuđenja nego od bola.
Shvatila je Marena i više no što su ostali shvatiti mogli. Brzo je podigla
svoj štap, izgovarajući nešto što je patuljcima zazvučalo poput
„Koloetermini!“, na šta barijera zaštitnog kruga zasvetluca i popusti,
dozvoljavajući besnoj vučici da iskoči van. Sledeće veštičine reči, koje su
čini se dovele do potpunog pomračenja slabe pećinske svetlosti svuda oko
njih sem u krugu zaštite, behu reči potpuno prigušene režanjem i skičanjem i
metežom bitke koji nastade čim to biće koje nekada beše njihova Senka
iskoči iz zaštitnog kruga.
Možda je Mara zaista nekako znala za Senkin nemušti jezik, ili se samo
vodila mišlju da slepoj vučici nedostatak svetlosti neće smetati, dok njenim
protivnicima hoće. Bila je ovo donekle pogrešna pomisao, jer Senka u
novom obliku imaše i vučji vid, donekle sličan oduzetom ljudskom, kao što
je i ćopavi bogalj prestajao hramati u vučjem obličju; ali taj vid joj,
međutim, zaista ne beše neophodan, jer ono što je nastalo od nje beše više
nego što je bilo ko mogao očekivati. Vučica Senka prestade da bude
devojčica i postade smrtonosno oružje. Od ranije beše naoružana svojim
nemuštim prepoznavanjem života, svojim moćnim „vidom“, zamenom za
očinji a sada i zverski, kojim je istovremeno sagledavala sve psoglave oko
sebe, ali i mahovinu na pećinskim zidovima i malena stvorenja što plivahu u
vodi, i šišmiše skrivene u gornjim uglovima odaje. Ne i Marenu i patuljke,
bića koja su napustila nemušti jezik razvijanjem sopstvenog – njih nije mogla
sagledati tako, ali volšebno prazan krug beše usred pećine koja vri od tela,
krug koji bi i njenom nemuštom „pogledu“ jasno govorio gde su saveznici –
da ih sada nije videla i oštrim vučjim vidom kroz zamiruću svetlost koju je
veštica ostavila jedino još tu, u krugu, kako ne bi jedni druge izgazili. Na
pojačani zverski način osećala je i njihov miris, koji je odjednom
prepoznavala jasno kao da je njihova odeća stalno na njenom nosu. A nova
snaga, koje beše svesna tek na onom instinktivnom, životinjskom nivou,
omogućila joj je da svoja oštra čula iskoristi kao nikada do tada.
I skoči vučica među pse, izazivajući haos svuda gde je njeni brzi skokovi
dovedu. Njen njuh beše oštriji od njihovog, a njihov vid sasvim nekoristan,
kao i sluh usred meteža koji je nastao. Meteža ispunjenog cijucima i
škljocajima gvozdenih zuba uprazno. U mrklom i smrtonosnom mraku oko
sebe, patuljcima i veštici nije preostalo ništa drugo do da čekaju, da čekaju
na ishod nevidljive borbe. Besne borbe koja je trajala, znali su to po
zvucima.
„Ti si napravila tamu?“, tiho i začuđeno upita patuljački kralj vešticu
savijenu kraj njega, toliko tiho da njegov glas jedva dopre do nje kroz
razjarene i preplašene urlike oko njih.
„Da… još nešto što neće potrajati, još nešto što neću moći skoro…“
Klimnu mu ona zamišljeno glavom, a zatim mu rukom dade znak da ćuti
(naredba kralju!), naprežući se da sluhom razazna dešavanja oko njih.
 ***
Čovek-vuk se verovatno i previše naginjao nad ivicu provalije,
pokušavajući još jednom da uhvati trag mirisa devojčice koju je tražio. Pre
nekoliko trenutaka izgubio je strpljenje i ispustio svoj primalni poziv, žudeći
da ona na njega odgovori poput pripadnika njegovog plemena. Ali to biće,
mlado biće prema kome je i u ovom obliku osećao nepokolebljivu odanost,
beše ipak samo ljudski potomak, pa njegov urlik ostade da sablasno lebdi
tihim hodnicima bez odgovora… To jest, bez čujnog odgovora, jer negde u
daljini Senka jeste ispustila krik, ali beše i njen glas mnogo slabiji od zova
koji ispušta predvodnik.
Nije znao predvodnik, nije bio prisutan kada je hromi čovek zvani Vuk,
njegova slabija i konačno poražena strana, krvario na umiruću devojčicu u
svom naručju. Krvario njihovu zajedničku krv, u bespomoćnoj tuzi nakon što
se on, predvodnik, besno probudio da se osveti nemrtvom biću koje je
devojčicu ispilo, da razdvoji njegovu glavu od tela i vučjom šapom zgromi
leptira iz njegovih usta, razvlačeći ga u prljavu mrlju na travnatoj zemlji. I
tada je predvodnik ustuknuo, po poslednji put, pred slabim čovekom u sebi i
njegovom nemoćnom tugom. I nije se sećao kako je njihova krv, krv
predvodnika, curela iz dubokih rana što mu ih je vampir naneo. Kapala je ta
krv, životvorna i divlja, na kožu i lice devojčice u zagrljaju umirućeg
čoveka, a nešto se, sa suzama pobeđenog Vuka, slilo i niz njena poluotvorena
usta, duboko u njeno telo. Nije se sećao predvodnik ovoga, a i da jeste,
možda ni sam ne bi znao da se, u tim poslednjim trenucima, njegova
beskrajna životna snaga i njegova večna kletva prenose na maleno telo u
naručju slabog hromog čoveka, naručju čoveka Vuka, naručju predvodnika,
njegovom naručju.
Hodnik u kom su se nalazili završavao se ovde. Beše predvodnik sada
siguran u to da niko nije prešao preko mračnog bezdana pred njima na
suprotnu stranu koja se nazirala u polutami. Ne u poslednjih nekoliko dana,
možda i godina, jer vazduh ovde beše sasvim lišen mirisa. U većem delu
tunela ih je bilo, brojnih mirisa psoglavih bića, bića kao onih koje su poput
vihora rastrgli na ulazu on i oni koji stupaše korak iza njega, svako po
jednoga, dok ostali iza ne stigoše. Kao što predvodnik devojčici koju traže
beše nekada znan kao Vuk, tako joj i oni iza njega behu poznati kao Vukan i
Brado, iako sad nijednoga ne bi prepoznala. Jer behu sada u svemu sasvim
nalik svome predvodniku, deo njegovog čopora ljudi pretvorenih u vukove,
kao onda, davno, kada je pobegla za nemušti jezik. I pratili su njen slabašni
miris kroz prostrane pećinske tunele Mračne zemlje, koristeći ga kao jedini
orijentir. Koji ih je, na njihovo nezadovoljstvo, sada doveo ovde, ali je to
bila i sreća u nesreći. To, što su se našli baš u ovom tunelu koji vodi do
provalije, jer su ostala pogrešna skretanja vodila do mnogo smrtonosnijih
zamki, preopasnih možda i za vukodlake, a svakako takvih da bi bili bar
zaustavljeni. Ovako su barem mogli nazad, a behu i dovoljno blizu da je
Senka mogla čuti poziv iz daljine.
Beše predvodnik besan na sebe, u onoj maloj meri u kojoj to može biti
onaj ko uvek uradi sve što je u njegovoj moći. Beše ljut što je pogrešno
pratio mirise, ali njegova malena Senka nije koračala ovim hodnicima od
njihovog početka, nije spustila nogu na tlo, bio je siguran u to, a to je mnogo
otežavalo stvari. Tek tu i tamo hvatao je jedva primetnu mirisnu nijansu
njenog nežnog tela, na različitim udaljenostima, potpuno izmešanu s mirisom
gvozdenzubih zveri, tih prirodnih neprijatelja, pokorenih i donekle sličnih
bića čije su ugrize morali izbegavati čak i on i njegovo pleme. Ali se Senkin
slabi trag mešao i sa mirisima maloga naroda, onih koji su je odneli, kako je
to njušeći razumeo. Živeo je mali narod izolovano u mnogim šumama, i
predvodnik je poznavao njihove mirise iako ih čovek zvani Vuk nije pamtio,
ali sada nije znao pripadaju li ti obično neodređeni mirisi prijateljima ili
neprijateljima. Jer, oni su odneli telo devojčice u ove podzemne tunele,
zatvorene pred čoporom. Oni su mu je odneli van domašaja! Znao je
predvodnik da je tu potrebno izgovoriti neke reči, koje on više ne bi mogao
izgovoriti sve i da ih se seti. Potpuno je zaboravio na raskovnik, tu čudnu
vretenastu biljčicu davno sraslu u njegovom palcu, jer on više ne beše
ćopavi Vuk, a samo je lopovu potrebno da obija. Možda bi ta trava radila i
bez reči, jer je ona razvezivala i magične veze, njome je čovek-Vuk jednom
davno od večne službe oslobodio i talasona koji je čuvao blago lopovskoga
kneza, ali se tih događaja predvodnik sećao kao kroz gustu maglu, ako ih se
uopšte i sećao… zato nije ni pokušao da dodirne kamen. Zato je tražio dalje.
Dugo su tražili ulaz, predvodnik i njegov čopor, uglavnom ne ostavljajući
vidljive tragove svojim ljudsko-vučjim šapama iako su pomerali svaki grm i
travku, sve dok konačno ne pronađoše ono što su tražili. Drugi ulaz, onaj koji
jednom u godini koriste bića donjega sveta kada krenu u pohode gore. Beše
to jedna sada već sasvim zakrčena duboka rupetina, odavno čak i patuljcima
nepoznata, kroz koju su se bez oklevanja provukli on i oni iza njega iako
beše jedva dovoljno široka da prođu, ali iz nje iskočiše na nekoliko koraka
od divovske lobanje čiji su mirisi izbledeli pre više vekova, pravo u mračni
hodnik pred njene psoglave čuvare. Nisu dali priliku tim gvozdenim zubima
da osete išta osim samrtnih jauka.
I tako vukodlački čopor uđe u Mračnu zemlju kroz stari zapušteni ulaz,
jedini kojim psoglavi izlaze gore, jedini koji je postojao pre no što su
patuljci načinili novi, pre mnogo vekova, u vreme dvojice careva ljudi, u
vreme poslednje pobede nad alom. Znali su tad narodi, još uvek bliski, da
pobeda ne beše konačna, zbog čega ostaviše mnoge smernice potomcima o
mračnim vremenima koja dolaze, pre no što se sasvim razdvojiše u različitim
shvatanjima tih vremena i njihovog znamenja.
Zveri
 Zveri

Dobro je bilo što Mara i patuljci nisu mogli videti borbu u mraku, ništa
osim nejasnih pokreta u blizini kruga zaštite. Svi oni su poznavali jednu
sasvim drugačiju Senku, pa je pitanje da li bi, uprkos svemu, mogli prihvatiti
da je to što komada psoglave oko njih zaista devojčica koju štite. A ona,
Senka, beše sada nagonima vođena, instinktima tako jakim da iz njene sužene
svesti potpuno nestade gađenja i straha.
To mlado krznato telo sada beše puno života kao što nedavno beše
sasvim kraj smrti, kada je smatraše umrlom, ako nije i zaista tu granicu
prešla. Potpuno odsustvo čuđenja zbog sopstvenog stanja beše dovoljan
odraz zveri u koju se pretvorila. Ona nije znala da je okusila vukodlačku krv,
a poslednja slika u njenoj staroj svesti beše trenutak njene smrti u rukama
gospodara noći, od koga pre toga pogiboše i njeni najdraži, pas Vidra i
zaštitnik Vuk. Nije znala da je njen ubica konačno upokojen. Nije znala ni da
je Vuk preživeo, iako više nikad neće biti isti. Nije znala otkuda je tu gde
jeste, nije bila svesna ni poziva što ju je vratio. Skoro ništa nije znala, što je
ipak nije sprečavalo da bude u potpunosti ispunjena iskonskim
zadovoljstvom lova, one vrste lova u kom lovac stavlja svoj život na kocku
kako bi pobedio plen dostojan okršaja. A njen glavni plen, što svi ljudi-
vukovi nagonski poznaju, behu ti pokoreni ljudi-psi, zauvek zarobljeni u
svom demonskom obličju i podređenosti kralju mrtvih. Nerazumna mržnja
koju te zveri u ljudskom obliku osećaše jedne prema drugima, slobodni vuci
i večno služeći psi, beše sasvim nalik iskonskom sukobu običnih vukova i
pasa, rivalstvu između gladne slobode i pokorenosti zbog mesa uz vatru.
I prolazila je vučica Senka kroz svoje neprijatelje kao srp kroz klasje,
trgajući tu i tamo, izmičući ovde i onde, skačući sa jednog mesta na drugo,
nekada se izvijajući i obrćući oko svoje ose, nekada odbacujući čak i noge
više glave, a sve kako bi na najbolji način izbegla nadolazeće opasnosti koje
je jasno videla svojim vidom nezavisnim od svetlosti. Vidom moćnijim od
isto tako neobičnog čula brojnih pećinskih slepih miševa koji su se,
uznemireni ovom borbom, razleteli na sve strane, ali uvek na bezbednoj
udaljenosti od svih uljeza što upadoše u njihov dom. Neobično je ljudima
kako životinjski nagoni rade, kako prenose nakupljena iskustva prethodnih
generacija, pa se Senka, prvi put suočena sa novim oblikom, ponašala kao da
je čitav život vučji proživela. Sva minula iskustva njenoga plemena behu
njojzi krvlju prenesena, pa njeni pokreti odisaše sigurnošću i neminovnošću.
Njen novi vukodlački njuh, moćniji od svakog sličnog što ga još na svetu
ima, govorio joj je jasno o strahu koji se širio psećim čoporom, i ona je
zverski odmereno birala da napada samo one strahom sasvim obuzete.
Dok se panika širila među gvozdenzubim psima, Senka je iznova i iznova
napadala one najpreplašenije, najmanje pažljive, okrenute begu. Njeni
napadi zato retko nailaziše na otpor, a njena pažnja uvek beše više
okrenutima izbegavanju onih oko plena, koji još behu spremni na borbu i
zadavanje ugriza i udaraca. Njih nikada nije napadala.
Malo pomalo, u kratkom periodu koji je zarobljenima u začaranom krugu
zaštite izgledao kao večnost, smrtna panika raširila se čitavim čoporom
psoglavih koje je Senka svesno potiskivala ka dubini pećinske odaje s
izvorom, pokušavajući da oslobodi hodnik za povlačenje. Jer znala je nekako
ta mlada zver, iako se nikad ranije borila nije, da to neće večno potrajati, i
da mora, dok još ima snage, osloboditi prolaz za sebe i one koji su je, kako
je to osećala, štitili od njenog prošlog do njenoga sadašnjeg života.
Verovatno ne bi svojim dlakavim prstima mogla pokazati koliko je
psoglavih ubila, ali beše to bar desetina čopora, a još više ih se šepajući i
krvareći povlačilo unazad kada mlada devojka-vukodlak shvati da je
postigla ono što je htela, i da je pred njom kratko vreme u kome će još imati i
snagu i priliku za povlačenje. Zato brzo priskoči do magičnog kruga, kako bi
ostalima dala znak da krenu sada, dok ih može zaštititi. Ali skoči preblizu,
skoro udarajući u njega, pa sfera zasvetluca iako je ne sprži, dobijajući oblik
i strukturu i postajući pred njenim očima poput ogledala, skrivajući vešticu i
patuljke unutra. I vide tada malena Senka, prvi put vide šta je postala. Njeni
dlakavi prsti prekriše s užasom njene krvave zube i bradu niz koju je krv
kapala kao posle kiše, ali dugi nokti behu isto tako zverski i krvavi, kao i
ostaci njene sada dobro pocepane odeće i ostaci traka u koje je patuljci behu
uvili. Iako se kretala kao zver, čula kao zver, njušila kao zver, i ponovo
videla kao zver, nije se i osećala kao zver, njen um beše isuviše ljudski. Ovo
što je upravo videla, na samo nekoliko trenutaka, beše veliki udarac za nju,
veći od celokupne borbe pre toga.
 Ko zna šta bi se desilo da Marena ponovo ne beše najmudrija od svih
preživelih. Kada je ugledala mlado vukodlačko lice sasvim uz krug zaštite, i
užasnut pogled kako ispunjava te vučje oči, veštica shvati da je došao
trenutak da ponovo preuzme kontrolu. Zver ili ne, Senka beše još više
devojčica no devojka, od koje se nije moglo očekivati dugotrajno vođstvo.
Vraćaće se Mari ova pomisao često, ali sada nije promišljala već je delala.
Mahnuvši rukom patuljcima da ustanu, ona promrmlja još neke reči,
udarajući štapom o zemlju, i sfera zaštite se otvori i razmota oko njih,
pretvarajući se u svetlucavu ravnu ploču koja, od zida do zida, odseče
preživele od čopora progonitelja sateranih u dubinu pećinske odaje.
Skoro istovremeno, privučena neočekivanim režanjem otpozadi, Mara se
okrete ka ulazu, sagledavši još jednog psoglavog napadača, poslednjeg sa
njihove strane odaje, i sa njenih usana otrže se pomalo panični poziv:
„Senka!“ Nije ovo bilo potrebno, jer tu reč još nije završila kada devojčica
u vučjem obliku prolete pokraj nje kao sečivo. Nagon za preživljavanjem
potisnuo je na kratko onaj ljudski užas koji je osetila ugledavši sebe, i ona
ponovo, poput savršene sprave za ubijanje, ukloni poslednjeg neprijatelja
pred njima bez trunke milosti.
Mari ovo beše teško za gledanje, zaista joj nije prijala pomisao na ovako
divljačnu Senku, pa se okrete patuljcima. „Brzo! Prednost koju imamo meri
se sekundama, a ne minutima. Zid zaštite neće potrajati!“ Zatim potrčaše
nazad pravcem kojim su stigli, protrčavši pored vučice koja je još komadala
psa. Znala je Marena da njoj pomoć sada nije potrebna, ali joj je ipak
izložila plan: „Hajde, Seno, pohitajmo… po zvucima čujem da haos
prolazi, a sa njim i naš trenutak. Uskoro će ponovo za nama, požurimo sad
do Žarka, taj veliki ratnik nam je najbolja zaštita.“ Izrekavši ovo, ponovo
je ubrzala nestavši kroz hodnik. Poslednji patuljak iz pratnje svog kralja,
onaj što je držao njenu mrtvu glavu da u vodu ne potone, jedini zastade kraj
nje, na ipak pristojnoj udaljenosti, šapnuvši joj: „Senka, d’vojče, hajd’mo!“,
pokazujući prstom ka tunelu u koji su ostali već zamakli kada je zver podigla
pogled sa svog rastrgnutog neprijatelja.
Čuvši konačno njegov glas, mlada vučica zastade u pokretu, prepoznavši
nešto iz davnih dana. U magijskoj polutami koja se već skoro sasvim
razmakla, ona svojim vučjim vidom po prvi put sagleda ne samo još jednog
saveznika, već jednoga starog prijatelja. „Mmm-Mm-Malik“, promuca ona,
a svako slovo ju je lišavalo nagona za ubijanjem i zamagljivalo pogled na
tog brižnog prijatelja, što on zaista jeste. Jer on beše taj koji ju je nosio bez
odmene, kada Senki ne beše važno nose li je ili ne, i poslednji koji ju je
svojim telom i strelicama branio od napada psoglavih dok još beše mrtva,
lijući suze što se ne vraća sebi ni u izvoru životvorne nenačete vode,
polivajući je između napada, nadajući se da će, uprkos obilju smrti oko sebe,
uspeti da vrati i sačuva život toj slepoj devojčici kojoj je nekada davno
poklonio svoju kapu nevidimku, ili „nevidljivku“ kako ju je ona zvala, da bi
povukla zmije kojima ga je okružila. On beše taj koji ju je poveo da vidi
patuljke, što je pokrenulo niz događaja koji dovedoše do toga da njegov kralj
sada beži pred psoglavim demonima, a mnoštvo njegovog naroda ostaje
raskomadano i nesahranjeno iza njih. Pa ipak, da ga neko pita, ne bi Malik
promenio ništa, jer sad Senka beše oživela, čega ne bi bilo da ne beše
patuljaka!
I, prijatelj kakav jeste, on potisnu strah i priskoči do one koju je još
smatrao devojčicom kada ova posrnu krećući ka njemu, jer vučji vid
prestade da je služi i oko nje ponovo zavlada neprobojna tama, a vučje dlake
i nokti i zubi kretoše da se povlače, ostavljajući iza sebe ponovo samo
ranjivu devojčicu. Njen dobri Malik ponovo postade samo zabrinuti glas, ali
i oslonac koji je prihvati u padu, i vodič kakav nekad beše njen dragi pas
Vidra. Iza njih se začu besno režanje psoglavih, koji sada, kada se magijska
tama podigla, i videše i onjušiše da je njihov glavni neprijatelj otišao, pa sa
besom poželeše da krenu u novi napad. Zid zaštite još je svetlucao između
gonilaca i progonjenih, ali njegov sjaj postajaše sve slabiji, pa Malik,
videvši to, pohita napred skoro oborivši Senku koja se oslanjala na njegovo
rame, prigrlivši ga. Patuljak se natera da uspori svoj pokušaj da pristigne
kralja i Maru ispred, ali se šapatom obrati devojčici, hrabreći je da nastavi:
„Brzo, drago d’vojče, mi mož’mo, mi moramo brži biti sada!“
***
Ni Senka ni predvodnik, njen najdraži čovek-vuk, nikada neće znati
koliko su blizu bili kada se mimoiđoše u hodnicima Mračne zemlje. Mogli su
se čuti da su pustili glasove. Ali behu na oprezu, i jedni i drugi – prvi
osluškujući zvukove potere za njima, a drugi komešanje psoglavih pred
njima. I sačekaše Vuk i oni iza njega da psoglava četa prođe, spremni da se
suoče sa njom ako krene u njihovom pravcu. Nije znao Vuk gone li ih psi, a
njegova vučja svest beše nedovoljno slikovita da zamisli da progone nekog
drugog putem kojim on već prođe. Kada napokon zakoračiše iz tunela što ih
je vodio samo do ponora, predvodnik tek tada nanjuši i ono što je tražio,
devojčicu Senku. Ali, a to beše ono što ga je zbunilo sasvim, desno od njih,
iz pravca odakle psoglavi prođoše, stizao je samo nagoveštaj još jednog
mirisa koji ga i obradova i uznemiri, i on, praćen svojim plemenom, krete
baš tamo, ne opirući se nagonu da proveri. Jer, to što je osetio u daljini, to
beše miris Senkin pomešan s još nečim. S mirisom njegovim.
***
Žarko se već dobro zabrinuo što je Mara tu na zemlji jošte kao mrtva, ali
ga Miloš umiruje prepričavajući kako je došlo do njegovog vaskrsnuća,
otkuda on ovde sada kada svi ga već mrtvim smatraju.
„… I baš kad sam, pobratime, shvatio da glavu izgubih uludo, pojavi
se baba veštičara, ne znam otkuda je došla, dreknu ‘Dosta!’ i, veruj mi,
tada vreme stade! Evo, da se ne pomerim ako tako bilo nije – gledam je ja,
mrdnuti ne mogu, kao da je ceo prizor zaledila: vidim koplje dopola u
meni, vidim sablju kako me zaseca, vidim bes u vojsci okupljenoj… Vidim
da sam skoro poginuo, ali baba sve nas zaustavi, i sad lepo i polako svud
oko nas šeta, gledajući tamo i ovamo. Onda mi je babetina i konja ubila!
Jabučilo, Ždralu dragi, moj leteći druže… jesam te izneverio!“
Ovde junak tužno diže glavu k nebu, ali mu pogled ispuni samo beskrajna
tama tavanice donjega sveta. On nastavi glasom u kojem je teško prikrivana
jarost: „Niko Ždrala ne bi zadržao, da ne bi te babe. Kada nas je tu
okamenila, moj se Ždral već otimao od bar pet-šest Hura, i ne bi ga mogli
zadržati da ga baba onda ne preuze. Veštičara i njena mađija, pu…“ Tu
Miloš zlovoljno pljunu pod noge, potpuno neuobičajeno za njega. Scena koju
je prepričavao, a kojom je želeo da zabavi Žarka, vrlo ga je zlovoljila.
„Prišla mu je babuskera, mom konju letećem, dodirnula ga je rukom
dok smo svi mi nepomični bili. I konj tada opet se pokrete! Al’ se odmah i
umiri. Držala je baba ruku na njegovoj glavi, a onda je…“ Milošev glas
utihnu i pređe skoro u jecaj, pa on ućuta za čas, da se pribere. Nastavio je
mirnim glasom, ispod koga je tinjalo more besa i okean tuge. „Ponovo sam
tad gledao kako se ta baba menja prema želji svojoj, kao onda kad je Vuku
prst odgrizla, ali sad se baba smanjivala, kako bi joj glava došla u visinu
konjskog vrata. Video sam tada, ili samo mislio da vidim, kako zubi rastu
svuda iz bezubih mesta u vilici, ogromni su, poput konjskih, brzo rastu,
izbiše napolje… Želeo sam Jabučilu dreknuti da beži, da mi se spasava…
Momčilo ga beše nekako spasao kad je poginuo… al’ ne mogu, glas iz grla
neće, ne znam da l’ je mađija ili od užasa! Ni konj nije shvatio šta mu se
tad sprema. Kao jagnje dočeka te zube, polovinu vrata šta mu istrgoše.“
Zajeca Miloš ovde, i beše to prvi put da ga Žarko čuje kako jeca. Ali se brzo
smiri, pa nastavi sasvim tihim glasom: „Kao jagnje jeste i klonuo, klekavši
na prednje noge, pa zatim na zadnje, sve vreme sa babinom rukom međ
očima. Zakla baba konja moga Ždrala ko ja što sam rasporio hurskog
cara, ili sam bar verovao tako, da ću time i tebe od zakletve spasti, dok ne
videh da mu ubih sina… sve što tada sam zgrešio odmah mi se i vratilo, i
više od toga: osim konja, propade i carstvo naše, svi junaci dobri
izginuše…“
„Pa kako si, brate, pretekao?“, zapita ga Žarko, koga je priča dosad
sasvim privukla. Negde duboko iz njegove podsvesti, skoro neuhvatljivo,
dođe mu u glavu, iz nekog razloga, misao da Marena nikada ne plače i kako
je jedna njena priča bila nepotpuna. Ali ne beše to čas u kome će i ova biti
ispričana do kraja, jer se upravo u tom trenu Marena trže kao da je sto
đavola vuče, udahnuvši kao da je sve vreme bila pod vodom, a Žarku se
učini, kada hitro skrete pogled na nju, da tim dahom u sebe i leptira odnekud
uvlači.
„Brzo, dolazimo!“, izgovori nekako, uspravljajući se da sedne, ne
prikazujući nikakvo iznenađenje što je i Miloš tu, kao da je sve vreme bila i
ovde i tamo. Dva junaka se pogledaše, a Žarko ponovo ne odole da je ne
zapita, uz osmeh olakšanja: „Da ti nisi, Maro, negde glavu udarila?“ Ona
se samo namršti na njega, a on začu neke zvuke iz onog hodnika kojim je
leptirica odletela, i, okrenuvši se, vide istu devojku koju je dotad gledao na
zemlji kako skoro trčeći predvodi malenu grupu ka njima. Iznenađen, trže
glavu nazad, ali tamo gde do malopre beše Marena, sad ne beše ničeg!
Hodnicima donjeg sveta
 Hodnicima donjeg sveta

Nije bilo vremena za objašnjenja, ni otkuda Miloš tu, ni otkud patuljci, ni

otkuda Senka tu bez Vuka… Neskrivena buka i režanje što dopire odnekud
iza begunaca jasno svima staviše do znanja da ih progone demoni s psećim
glavama. Bez glasa, Miloš brzo pokaza ka drugom glavnom pravcu, odakle
su dolazile patrole s kojima su se mnogi već sreli, i svi pođoše za njim, jer
je u velikim nedaćama svima potreban vođa. Povede ih Miloš, a patuljački
kralj šapatom upita: „Zar ka konačnoj smrti?“, no pođe bez pogovora. Nisu
prešli ni nekoliko koraka, kada i odatle začuše iste zvuke kao i iz prvoga
tunela – opkoljeni su! To jest, ne sasvim, ostaje im slobodan put nazad ka
površini, ali se i dva velika ratnika i Marena namrštiše, ne gubeći iz vida
zašto su ovde, a to nije da posete izvor i vrate se domu do večeri. Tad se
Miloš opet doseti nečega. Pozva ih tiho da se sakriju na ono mesto odakle se
on pojavio, gde je čekao na njih satima, posmatrajući straže psoglavih kako
se smenjuju, od njihovog njuha skriven samo blatom i prašinom u koje je
uvaljao svoj ogrtač sa kapuljačom, na ulazu, svestan na šta će se verovatno
nameriti.
„Mnogo nas je, moj dobri Miloše, i nismo svi blatom zamazani, osetiće
nas demoni!“ Žarko ovo nije izgovorio sa strahom, već glasom iskusnog
ratnika koji realno sagledava okolnosti predstojeće borbe. Međutim, nije
bilo vremena da se ostali pokolebaju, jer ga Mara skrati:
„Ja ću se pobrinuti za to! U zaklon! I ne dišite kada priđu ako možete,
te prokletinje čuju sve!“
Nisu stigli svi da zamaknu u uski prostor između pećinskih šiljaka,
prostor koji je lako mogao primiti Miloša, ali ne i svitu patuljačkog kralja,
koja je obuhvatala Senku, Maru i još tri ratnika, od kojih tek jednog
patuljačkog! Šest osoba različitih visina nije moglo stati tu, ali tada već
ugledaše psoglave kako nadiru. Žarko koji je ostao poslednji jedva da se
delimično ugurao, glava i noga su mu još štrčali napolju, baš kao i Milošu
nasuprot njega, i obojica se već spremaše za okršaj, svesni da će teško ostati
skriveni ovako. Tada se, međutim, prizor pred njihovim očima zamuti, i
pristižući odred gvozdenzubih demona pred njima sad kao da od njih beše
razdvojen površinom vode, u koju su uronili ne pomerajući se. Trže se Žarko
od iznenađenja, a Miloš se delimično okrete da uputi znatiželjan pogled ka
veštici, koja je nešto nemušto šaputala sklopljenih očiju, sasvim nečujno
oslonjena na svoj visoki štap. Njih dvojica nisu doživeli sličnu magiju kojom
je veštica privremeno zaštitila patuljke kod izvora, međutim baš niko nije
znao koliko ih ova vodena barijera može sakriti.
Shvatio je Miloš jednu važnu stvar – da će njihovi mirisi ostati uz njih,
neuhvatljivi oštrim nosevima gvozdenzubih zveri. To je bilo najvažnije. I
vidljivost im je očito bila smanjena, ali možda ne dovoljno – ako su oni još
mogli videti zamagljene obrise psoglavih, verovatno bi i ovi mogli primetiti
njih. Miloš zato blago ispruži ruku unazad, pokazujući ostalima da budu
nepomični i tihi, ali nepotrebno – družina već beše paralisana strahom pred
gomilom povremeno uspravnih zveri koja se okupljala pred njima. Još ih je
pristizalo i iz drugog hodnika, spajale su se te dve grupe, i sada stadoše da
njuškaju i osvrću se po uskoj dvorani pred njima, naizgled ne shvatajući šta
se dogodilo sa onima koje progone. Shvati Miloš u čemu je problem – njihov
njuh ih je doveo dovde, ali sada su psi izgubili trag, zaštićen vodenom
opnom koju je veštica Marena postavila između. Međutim, iako je samo
jedan tunel ostao kao rešenje, onaj koji vodi napolje iz donjega sveta, zveri
kao da to nisu razumele, već su se sve uzbuđenije vrtele po tom uskom
prostoru, sve više i više njih, prilazeći tako sve bliže i bliže skrivenoj
družini.
Jedan psoglav beše skoro između Miloša i Žarka, mogao je obojicu i
zgaziti, ali srećom beše okrenut leđima. No baš tada nešto kao da mu privuče
pažnju, i njegova njuška okrete se udesno, ka Žarku, koga bi sada mogao
primetiti bar jednim okom da ne beše ove barijere, i stade da njuši glasno i
uporno. „Neće potrajati“, shvati Miloš i u ruci čvršće steže svoju sablju,
pripremajući se za neminovno kada ih primete.
Tada, međutim, ispred njegovih očiju prođe jedna malena lebdeća
vodena lopta, ili je bar tako izgledalo, i bez problema prođe kroz nesigurnu
zaštitu koja je razdvajala progonjene od čopora koji ih goni. I Mara je
shvatila u čemu je problem, i sada je otvorenim očima usmeravala tu malu
lebdeću kuglu, dižući je iznad glava lovaca i šaljući je ka ulaznom tunelu,
onom koji još beše skroz prazan. Još su zveri unezvereno njuškale i osvrtale
se, i Miloš se zapita hoće li ovo biti dovoljno brzo. Biće otkriveni u
narednih nekoliko trenutaka, suviše su blizu i suviše je pasa naokolo! Kako
je završio ovu misao, tako i lebdeća loptica završi svoj put, nečujno pukavši
da se prospe na zemlju poput vrča vode, privlačeći zvukom udara u zemlju
pažnju najbližih. Ali, ono što su osetili baš svi progonioci, i najbliži i
najdalji, beše miris progonjenih, miris koji se ponovo jasno javi pred njima,
govoreći im kojim putem su pobegli. I čopor uglavnom uspravnih pasa uz
režanje nagrnu napred, napuštajući usku dvoranu u poteri za svojim plenom.
Držali su ljudi u zaklonu dah još nekoliko trenutaka, dok cela povorka ne
odmače ka ulazu, a tad im se Mara šapatom obrati: „Brzo, kad ukinem
zaštitu pratite me svi ukorak… A bogovi znaju, valjda će i naš zmaj Relja
znati da uzleti pred ovim što poslasmo ka njemu…“ I tako družina nastavi
dalje, odlučnim koracima dublje u Mračnu zemlju, svesna da drugi izbor za
njih ne postoji.
***
Nakon dužeg trka, Mara je ponovo delovala zabrinuto, a ne odlučno.
„Ne razumem. Ovo bi trebalo da je Odaja silaska, pravo predvorje
Mračne zemlje, odakle se granaju putevi za dalje, k domenima kralja
mrtvih i ka Mostu zaborava…“
„A da nismo pogrešili put?“ Žarkovo pitanje bilo je suvišno, ali graja
iza njih, režanje i frktanje čopora psoglavih bića pred spuštenom kapijom
činilo ga je nervoznim na pomisao da su sami sebe uhvatili u klopku. A jesu.
Nisu dugo ostali skriveni, nekako se pseća povorka ponovo ustremila k
njima, uporno prateći njihove mirise, prilazeći im postepeno sve bliže i
bliže, uprkos njihovom trku, do trenutka kada su nakon dugog bega uleteli u
ovu odaju. Ogromnu, ali sasvim praznu – i, nažalost, sasvim zatvorenu! Nije
bilo drugog izbora do da preseku debele zaključane lance koji su držali
podignutom masivnu kapiju kroz koju su utrčali – samo jedna sablja mogla je
da uradi ovo, a ta sablja sad beše u Žarka, pa on njome iseče te lance,
poseče ih sasvim dole isto kao konopce da seče. Njegova snaga i snaga te
sablje behu dobro upareni. Kada se kapija uz tresak zatvorila pred njima,
bilo je već kasno pitati se da li su to pogrešili put.
„Nismo, moćni Žarko“, odgovori mu niko drugi do patuljački kralj,
gospodin Podzemljar trideset i treći, još teško dolazeći do daha nakon
nedavne potere i potpuno napuštajući svoje kraljevsko ponašanje uprkos
preostalom nemom svedoku iz sopstvenog naroda, menjajući čak i način
govora u sporiji i preskačući sve manje glasova u pokušaju im da bude što
razumljiviji. „Vid’ ovu mapu…“, i tu se kralj okrete ka svom jedinom
preostalom podaniku ovde, pruživši ruku i kratko rekavši: „Malik, mapu.“
Zatim je razvi i prinese Žarku, podižući je da bi je ovaj mogao videti skoro
bez naginjanja. „Vi’š, moćni Žarko, m’ smo sad u Od’ji silaska, nije bilo
drugoga skretanja! Ov’ kapija iza nas je Kapija kraljevstva, samo dotle
p’tuljci su gradili. Dalje više nije naš rad već kraljevstvo mrtvih, al’ tri
puta ili više izodavdetrebalo bi biti.“
„A koja tri puta, kralju maloga naroda? Ja ne vidim baš nijedan!“ Nije
ovo bilo izrečeno tonom prekora, ali kralj Podzemljar ipak nelagodno spusti
glavu, nenaviknut na to da se njegove reči preispituju. A nije ni imao
odgovor na ovo pitanje, kao ni Mara. Pred sobom su videli samo prostranu i
hladnu dvoranu kružnoga oblika, dvoranu u kojoj su bili zarobljeni. Što je još
gore od toga, izgleda da su se psoglavi nekako organizovali, počevši da se
guraju ispod kapije, da poput običnih pasa kopaju ispod nje, pokušavajući
svojom brojnošću da je podignu barem toliko da talas gonilaca pokulja
unutra.
I, zaista, prvi uskoro uspeše da se probiju ispod, potkopavanjem, i tad
krete talas progonitelja kao voda da se sliva u ovu dvoranu. Dočekaše ih
Žarko i Miloš na sablju i mač. Prednost beše velika to što nisu mogli svi
odjednom nahrupiti, pa dok stignu i sledeći, junaci već saseku ove pre njih.
Ali nisu odustajali psoglavi demoni, uprkos pokolju, kao da ih napred goni
nešto što ne mari za njihovu smrt. Rupa pod kapijom malo se i proširila od
vižljastih tela što idu pod nju, pa počeše po tri-četiri psoglava naporedo da
se provlače ispod spuštene kapije, brojnošću nadmašivši sposobnost delija
da ih brzo seku. Tada se umešaše i patuljci: Malik dade svome kralju
polovinu preostale municije, pa stadoše svaki sa po jedne strane, da streljaju
kroz duvaljke svoje otrovnim strelama one gvozdenzube što nekako
promaknu. Senka i Mara, iscrpljene prethodnim događajima, samo su mogle
da se pribiju uz suprotan zid odaje, nadajući se da će njihovi branici biti
dovoljno junačni da izdrže ovaj napad, jer im one nisu mogle nikako pomoći.
Potrajao je taj okršaj, u kome se kao ključno pokazalo baš to zatvaranje
kapije što je Žarka još mučilo. Potrajalo je, a Miloš se već dobro umorio
sekući i levo i desno svojim mačem ne previše dobrim, ali se nikada više od
pet-šest psoglavih demona nije živo našlo u odaji s njima. Behu ta dva velika
ratnika previše za pse – snašli bi se oni valjda i bez patuljaka, ali im maleni
jesu od pomoći nemalene bili, štedeći im snagu svojim tankim strelicama. Na
kraju, pred kapijom ostade brdo mrtvih psoglavih demona, a svi iz družine
još behu na broju. Nisu razumeli pobednici šta je to teralo ove zveri da
jurišaju do poslednje – kao da za život svoj ni marile nisu, kao da su samo
vreme kupovale… Prekide Milošu ovu misao patuljak Malik, rekavši svom
kralju: „Ja ć’ sad strele pok’piti, ako koja još otrova ima.“ Ostali su
patuljci na kraju i bez municije! Srećom nije preostalo tad mnogo demona, pa
su Žarko i Miloš sami dovršili borbu.
„I šta ćemo sada, pobratime?“ upita Žarko sa smeškom Miloša. Ništa
megdandžiju nije moglo tako ohrabriti kao dobra pobeda u boju. Htede Mara
da odgovori na ovo umesto Miloša, ali kao da je Žarko zaboravio šta ona sve
može, pa je prekide: „Muči, Maro, Miloša mog pitam, ti nas ovde u zamku
dovede!“
Klimnu glavom Miloš, pa reče sledeće: „Ako stvarno izlaza nam nema,
trebalo bi vratiti se, pogledati da l’ smo nešto promašili, ali zato
moraćemo kapiju da potkopamo, a pre toga i ove lešine sklonimo.“
Namršti se Žarko kao da ga je Miloš pljunuo u lice, čak i skrete pogled
tako, kao istinski uvređen. „Da kopamo? Miloš-brate, da l’ si poludeo? Ni
ti ni ja ni orali nismo, a kamoli da kopamo u pećini nekoj!“
„Pa šta ćemo onda, Žarko, kako ćemo odavde bez toga?“
Namršti se Žarko još više, pomisli Miloš da bi dobro bilo da ima još
psoglavih u blizini da taj bes iskali, ali onda, iznenada i bez ijedne nove
izgovorene reči, delija približi obe ruke svojim ustima, namestivši prste
vešto negde pod usne i brke, te ispusti tako jak zvižduk kakav niko od njih
nikad čuo nije!
„Ionako znaju da smo ovde“, slegnu ramenima iza toga.

Bez kopanja

Čudno beše raspoloženje u Odaji silaska, zatvorenoj palom kapijom,

koja sada beše poput podzemne tamnice. Ili mrtvačnice. Žarko nije želeo da
razmiče leševe, a ni ostali kao da ne smeju od njega, pa svi samo čekaju
oborenih pogleda. Konačno se Miloš doseti i osokoli da upita pobratima:
„Pa ne misliš valjda, Žarko, da će konj tvoj čuti zvižduk upućen odavde?“
 Pogleda ga Žarko nekako lenjo i zamišljeno, sučući rukom jedan brk dok
su se i ostale glave okretale k njemu kao da je poludeo, pa iako ne odgovori
ništa, Milošu bi jasno da zaista tako misli. Da će konj nekako čuti zvižduk
upućen ka njemu kroz hodnike donjeg sveta! I zabrinu se dovitljivi junak da
je njegov pobratim zaista poremetio pameću baš kada ne treba.
***
Daleko odatle, sasvim na površini, zapita se zmajeviti Relja šta se to
zbiva sa konjem Žarkovim. Donedavno sasvim miran beše, a sada se nešto
uznemirio, uzjogunio, pa ular zateže i glavu podiže, njiskajući stalno. Ne zna
zmaj zbog čega, kad sam ne ču i ne vide ništa, ali ovaj konj svoga gospodara
nije čuo samo ušima. Uplaši se Relja da će nekom ih odati, samo ako nekog u
blizini ima. I još kopa nogom tu oko ulaza, zategavši sasvim ular kojim je
uvezan, a sve prilazeći onom mestu gde skriveni ulaz beše. Gleda Relja, pa
se dosetio. Nije ovo konj običan, već konj kakvih nema, koji nosi
megdandžiju Žarka, kralja od Prilipa, pod kojim svi konji izdahuju. I ne samo
da ga nosi, već s njim razgovara! Doseti se, pa mu jasno beše, te je konja
odvezao i tajnih se reči prisetio, onih reči kojima se otvara skriveni
patuljački ulaz u odaje donjeg sveta…
***
Tišina i iščekivanje behu dostigli vrhunac, a Miloš je upravo odmeravao
kada je pravi trenutak da kaže svome pobratimu da se mane sulude namere,
kada se dogodi nešto što niko od njih, osim Žarka, nije očekivao ni smatrao
mogućim. Šareni konj, u brzom trku, uz njisak stiže do spuštene Kapije
kraljevstva, ako to ta kapija zaista i beše! Začudi se tome Miloš odistinski, a
još više i ostali, samo Žarko radosno ga dočeka kroz kapiju, nagnuvši se nad
leševe pseće da bi šarca zagrlio, od početka sasvim siguran da će konj mu
doći. „Slušaj, Šare, šta treba činiti“, poče svom konju da zbori, a ovaj mu
podnjiskuje, ko da odgovara. I probaci Žarko teške lance kroz kapiju,
popevši se na nju, procenivši da se mogu i s te strane vući, odozgore, putem
kružnoga čekrka, pa ih zakači za sedlo, te je stao da sa strane posmatra svog
šarca kako se vukući udaljava, govoreći svom dragom Milošu: „Ako samo
sedlo mi izdrži, eto opet nas napolju bez kopanja, moj ludi Miloše.“
Sablja sa očima
 Sablja sa očima

Oslobodiše tako izlaz, oslobodi ga šareni konj povlačeći lanac zakačen

za svoje sedlo, a Žarko je kapiju zatim pažljivo potkočio sekirama od palih
psoglavih, kako bi konja uveo unutra pored leševa, da ostane s njima ako
sedlo mu popusti. Opasno beše dok je at prolazio ispod teške kapije,
olabavivši sasvim lanac, uplaši se Žarko da ne popuste drške loših oružja i
ne padne kapija na njega, ali šarac lako prođe i uđe u odaju, zategavši opet
teške lance. Onda Žarko reče: „Neka Šare ovo pridržava dok mi ne
smislimo kako ćemo dalje. Hoćemo li nas dvojica drugi prolaz potražiti,
brate?“
Tada ga Mara prekide, nemajući više strpljenja da se nosi s njegovim
iznenadnim idejama. „Bravo, Žarko, uspeo si i svog konja da dovedeš ovde,
kroz vratnice živima nenamenjene… Poveruj mi, bar na časak, da smo baš
na pravom mestu. Nije ovo odaja bez vrata, baš naprotiv – mnogo ih tu
ima. Samo su ta vrata od pogleda sakrivena.“
Nije Žarko ni sam znao zašto joj sad tera inat: „O čemu to pričaš?
Kakva su to vrata koja mi i ne vidimo?“
„Slična kao ona kroz koja smo prošli da bi dovde došli?“ Marenin glas
je pokušavao da bude veseo, ali se osećala hladnoća ispod toga. Nije joj
bilo pravo što nakon svega on još sumnja u nju.
„Ne rekoše li patuljci da odavde dalje ni gradili nisu?“, uporan je
Žarko.
„Jeste, Žarko, baš tako su rekli, ali nije mali narod graditelj jedini,
odavde su gradili oni što odavno ne grade više, ali to što su načinili još
nikada nije nadmašeno. Glifovi su svuda!“
Pa se ona okrete malo u stranu, pokazujući im rukom nešto iza nje. Beše
tu dvanaest stubova, polukružno raspoređenih uza sami zid, i na svakom kao
otisak neke džinovske šake, dovoljno velike da i Žarko i Marena tu mogu
spustiti ruku. Iznad svakog otiska beše uklesan nekakav čudni znak, a svi ti
znakovi behu različiti. „Glifovi zaštite!“, prozbori Mara. „Čula sam od
babe za njih, ali još nikada nijedan videla!“ Nije razumeo Žarko kako
dosad nije uočio te znake, barem dok su čekali na napad psoglavih, a da je
pitao Miloša, ovaj bi mu izrekao isto. Behu to znaci koji se prikazuju samo
onima koji znaju za njih. Kada im je veštica rekla da su tu, oni su im se i
ukazali, pretvarajući sasvim zatvorenu dvoranu u odaju punu mogućih izlaza.
„Trebaće mi bar malo vremena“, reče im Marena, a onda stade da
pažljivo zagleda jedan od tih znakova, pre no što priđe do drugog, Žarku
sasvim sličnog, na susednom stubu. Brkajlija bez glasa slegnu ramenima.
Izgleda da veštica jeste u pravu, a da je on svoga konja možda bez dovoljno
promišljanja dozvao ovde. Seti se onda i kako je Miloš svoga ata izgubio, pa
mu bi još teže. Priđe tada šarcu koji je, dok su mu noge blago klecale, još
držao tešku kapiju koju ni deset ljudi ne bi moglo podići, pa ga stade maziti
po grivi. Možda je, ipak, učinio pravu stvar, jer kako bi se vratili kad
pronađu – ako pronađu! – to što traže, ako ova kapija ostane sklopljena?
Kopanje mu i dalje nije bilo ni na kraj pameti.
Dok je Mara zamišljeno hodala od stuba do stuba, Miloš pomisli da je
ovaj predah možda pravo vreme da ispriča Žarku ono što je i sam tek
nedavno saznao. „Ta sablja sa tri draga kamena oko rukohvata, što si s
njome lako lance isekao, saznao sam dosta o njoj tokom dana pre velikog
boja. Vremena je bilo dosta, čitao sam spise razne iz velike carske
biblionoteke. Mislio sam prvo da je zbog dragulja zovu Sablja sa očima,
jer je pod tim imenom široko poznata, ali nije tako – otkad si je dobio u
ruke, dragi pobratime, vidim sve što vidiš i ti! Ti si meni sablju poklonio,
pa ti se to nije dogodilo – ja sam tako razumeo, sablja gleda za svog
gospodara onda kad on uz nju nije… Ako si se možda zapitao, tako sam vas
i našao – lako, jer ja videh tebe pred ulazom u ove pećine…“
„Ne pećine, vojvodo Miloše“, prekide ga tu Marena, privučena ovom
pričom. „Nisu ovo pećine… jesmo negde ispod planine Urvine, ali je svet
Mračne zemlje daleko mračniji od pećina i jama.“ Nije izgledalo da ga
Mara poučava ili zadirkuje, više je ovo izrekla kao činjenicu, podsećajući i
sebe i ostale gde se to nalaze. Zato Miloš samo pređe preko toga,
nastavljajući svoju priču. Poželeo je da što brže ispriča Žarku sve što još
nije stigao, ne znajući koliko će ovaj trenutak mira potrajati.
„A kako sam pretekao? To si, Žarko, pitao nedavno. Lako, pobratime!
Opet sablja zaslužna je za to. Kada su se bacili na mene, i već su me
započeli seći, jeknu poljem neki cijuk što nas sve u mestu zaustavi, kako
sam ti već pričao, al’ da čuju sada i ostali. Beše to baš baba veštičara!“
Na ove reči, Marena se okrete ka njemu kao ošamarena, a i Senka nesvesno
spusti glavu, no Miloš nije mislio stati. „Ona dreknu, smejući se pride, dok
smo svi mi nepomični bili: ‘Carev pečat na sablji zlikovca kaže jasno: da
ga niko ne sme pogubiti, pa ni vezir, sve dok samog cara ne upita!’ Rekla
je to glasom drukčijim od njenog, grubim ali razgovetnim poput jasnog
dana… znate već, na Marin način, da niko ko čuje ne može zaboraviti. Ne
znam zašto me je spasla, al’ kad vreme opet krenu, niko ne hte sabljom da
me seče, već svi svoje sablje povukoše, iako sam dotad bio već dobro
isečen…“
Ovde se i Mara umeša u razgovor, nakratko potpuno zapostavivši svoju
pretragu glifova. „Drage moje junačine, bogovi vas prate! Sada mi je
mislim jasno koja je to sablja… Žarko ju je zadobio od hurskoga cara, ali
to je sablja starija od njega, što je care uze od Momčila, od junaka što ga i
pogubi onda kad je hursko carstvo od njega ukrao. I tu sablju nazivaše
sablja sa očima, tako su je zvali dok je u Momčila bila. Ispričah vam
jednom davno, ‘u Momčila sablja sa očima, sablja vidi sve što on ne vidi’.
Hurski car baš nikad vlasnik njen i nije bio, jer ju je na prevaru uzeo. On
nikada nije gledao kroz sablju, pa i njeno ime ne spominje… Da je care
samo znao šta sve sablja može, teško bi je darovao Žarku! Ona stvarno
vredi mnogo ne samo u zlatu, a to caru nekako promače… Jedino što na toj
sablji od sadašnjeg cara preostade jeste pečat što Milošu glavu tada
spase! Taj je pečat, ako dobro mislim, udaren još onda kad je Žarko caru
kćerku izbavio od crnoga varvarina… Toliko je slučajnosti uz vas, družino
iz bajki, da je teže pomisliti da bogovi nisu povlačili konce da se tako
stekne. No, nemam sad više vremena za priču, moram ovo rešavati, trebalo
bi što pre nastaviti dalje…“ Pa se okrete opet ka onim stubovima i priđe
jednom od njih.
Miloš tada sagnu glavu, shvativši da priču nije završio, i da je ostao onaj
najtužniji deo. „I onda je baba preklala mi Ždrala, što sam Žarku već
pričao, i tad stala zlobno da se smeje, a ja sam je sa jezom slušao, baš kao
i hurska nepokretna vojska. Tada naglo mahnu rukom, a nama se odjednom
vratiše pokreti. Ali, svi smo sasvim malaksali, i ja i ubice moje, svi na
travu popadasmo, okupanu krvlju mojom i carevog sina što sam ga ubio.
Bio sam ni živ ni mrtav, izboden i sečen, mogao sam tek gledati kako baba
mi prilazi, čekajući da i mene zakolje ko Ždrala, iscerena poput lica
smrti…“ Svi se stresoše zamišljajući ovu situaciju i potpuno bespomoćnog
junaka u njoj.
 „Al’ da vidiš, ne bi tako“, prekide ih Miloš veselijim glasom. „Baba
samo uze sablju moju, od zapovednika što ju je nosio, pa mi je u ruke stavi,
i još reče: ‘Idem sad pred pravog cara, budalasti čobanine – on nek vidi
šta će s tobom biti. Glavu sam ti sačuvala, a dobro ti biti neće, jer si caru
sina pogubio. Nešto mislim, na teške ćeš muke pasti…’ I baba stade da se
cereka preda mnom onim odvratnim smehom što te tera da je ubiješ, samo
kad bi mogao, pa se okrete i ode, dobacivši na odlasku tek: ‘Čuvajte ga!’ i
to ne znam kome, valjda onim vojnicima svuda oko mene.“
Zastade ovde junak, kao da ni sam najbolje ne razume ono što se
dogodilo posle. „Tako mi je baba sačuvala glavu, a ne znam zbog čega.
Pobegao sam prelako, onako sav ranjav, kao da me nisu ni čuvali, iako je
bio neki stražar pred šatorom. Posle ranjen predah sablju, odelo i blago,
dadoh sve za goli život, da očuvam živu glavu…“ Pa se okrete ka Žarku,
upućujući iduće reči direktno njemu: „A ne bih ni glavu sačuvao, no taj
podlac tvoju sablju ne mogaše izvući iz kora – ne dade mi tad ni konja, što
sam mu tražio, već me samo nogom gurnu u krvavu reku, natrag. Ostade
mu sablja tvoja na sramotu moju…“
Ne skidajući pogled sa lepog muškarca sakrivenog širokim ogrtačem,
koji je izgovarao baš ono čemu se Žarko nadao danima i noćima gledajući
sablju, brkajlija rukom pođe ka skupocenom oružju u filigranski izrađenim
koricama sa zlatom upletenim trostrukim gajtanima. Lakim pokretom on sve
to skide i, držeći u ruci, progovori, smešeći se kroz brke:
„Već ti jednom davno rekoh, moj dragi Miloše, ne teraj me da
ponavljam – to je tvoja sablja, pobratime!“
Zatim lakim pokretom dobaci oštricu u kaniji drugome muškarcu, koji je
spretno prihvati, baš kao i onda kada mu sablja beše prvi put dobačena.
Razmeniše tako sablju za mač, a ovoga puta draguljima ukrašena ručka osta
da svetluca u mraku, sakrivajući svojim sjajem pogled osramoćenog ratnika
– jednu suzu u njegovom oku, koja krete kada on konačno shvati da ga bar
njegov pobratim ne smatra osramoćenim. Kao da mu odgovara na
neizgovoreno pitanje, Žarko nastavi.
„Moj Miloše, ti i ne znaš kako ljudi govore o tebi! Ništa nije tebi na
sramotu! Svi veruju da si život dao da ubiješ protivničkog cara. A i jesi,
dao si ga, samo srećom mrtav nisi. Niko tebi ne zamera što umesto cara
beše carev sin tek – to se nije moglo znati, a ti život jesi dao. U očima ljudi
ti si zavet ispunio! Tvoja žrtva već je tebe digla u legendu… Veruj, brate,
da i u mom gradu pri lipama govore o tebi, šapuće se da si veći junak i od
mene samog.“
I na ovo se brkati delija od srca osmehnu, dajući do znanja da mu takva
poređenja ne smetaju. Osmehnu se i Miloš, ali nekako usiljeno, nije siguran
Žarko da ga je ubedio. Javi se, neočekivano, i kralj Podzemljar tada, nakon
ove priče, verovatno da ublaži nelagodnost iščekivanja njihove veštice, te
sam stade da im govori stvari za koje su samo još patuljci znali. Govorio je
tiho i nekako sebi u bradu, kao potpuno nezainteresovan da li ga iko sluša,
iko osim Malika, koji je ostao da stoji pokraj njega, dvoreći ga. A ipak je
priča bila dovoljno zanimljiva da su, malo pomalo, svi koji je slušali
prestali da primećuju kraljeve napore da govori sporo i razumljivo i da ne
preskače slova, jer im je postepeno postajao sasvim razgovetan.
„Stoji zapisano da se levim i strmim hodnikom odavde stiže pravo do
dvora. Da, da… pravog pravcatog podzemnoga dvorca! Ali ko što rekoh,
nisu ga patuljci gradili. Niko ne zna ko su graditelji, al’ dvor taj je
velelepan. Možebiti imaćemo priliku da vidimo ga. Omiljena legenda
mladih u narodu, naših mladih patuljaka, kaže da se Pat Podzemljar, kada
je tražio prve hodnike za p’tuljke, uputio prvo ’vamo, jer to beše mesto gde
je siguran od ale, a tako i zmaja što je vazda telo mu kršio. Ubio je
gvozdenzubog, kako kaže priča, u njegovo krzno se odeo, glavu poput kape
mu nosio, i takav je do dvora stigao – zbog toga su ovde sada svuda tri
stražara, dotad uvek beše samo jedan. Stigao je tako Pat Podzemljar u
Dvoranu uzdisaja, najveću u dvoru Kralja mrtvih, a od onog što je tamo
video i čuo – kažu da je sasvim osedeo. Nikad nije sve o tome hteo da
govori. Zato je i odustao od ovih tunela, a kasnije pomogao, kada alu
pobediše ‘dva od ljudi kralja’, da se ulaz skroz zatvori kako svi videste. Al’
je, kažu, svima ispričao da je taj dvor stari u podzemlju još iz vremena bez
smrti, da je i sam Crnobog njega nastanjiv’o, i Morana crna, a tek kada su
se bogovi povukli, taj je presto zaposeo Kralj svih psećih glava što i dalje
na njemu još sedi. Tvrdio je moj prapredak Pat, taj prvi Podzemljar, kako
reči crnog boga, tog usmrtitelja, i reči boginje smrti još odjekuju tim
zamkom, raznoseći zimu svakim uzdisajem, i da je najveća dvorana po tim
zlim rečima ime i dobila. On je, kaže, čuo samo šaptaje od svega,
nagoveštaj samo, jer mu uši zaklapaše oderana pseća maska, al’ je ipak
sasvim osedeo i za deset leta ostario. A ni takav ne beše on do kraja
otkriven, već tek kada krenuo je nazad. Oderano krzno beše miris njegov
sasvim poprimilo, pa ga tada gvozdenzubi najzad nanjušiše… još ga, kažu,
jure, Pata Podzemljara, kad progone bilo kog patuljka…“
Ispričao bi još štošta razgovorljivi kralj patuljaka uprljane sive brade,
skrenuo im pažnju na to da im valja uši zapušiti, ali se tada Mara, jedina koja
ovu priču uopšte nije slušala ili se bar pravila da je tako, oglasi pobednički:
„A-ha! Tu smo…“ Pogledaše svi ka njoj, ali je ona već ponovo samo
mrmljala nešto, više za sebe no za druge: „Mogu se oni raščiniti
iscrtavanjem glifa poništenja, ali ga ja ne znam… a nažalost ni vi, družino
mi vajna… A bez toga, skloniće se samo uz pravi odgovor.“
„Odgovor?“ Ovo je izgovorio Miloš, koji joj je neprimetno prišao.
Shvatio je da ne razume ni pitanje. Ispričao im je o svom nestanku i
povratku, skinuo to s pleća, i sad mu je novi izazov trebao. Okrete se Mara k
njemu: „Još jedna zagonetka, Miloše. Vidiš ove ruke utisnute? Mislim da
je ova u vezi sa njima.“
Pokušavali su onda da sopstvenim šakama pritiskaju ta udubljenja, te
otiske prastarih divovskih šaka, ali ništa se nije događalo. Prvo to činiše
oprezno, na udubljenju najbližem sebi, ali ništa. Probaše da ih pritisnu sva
redom, ali i dalje ništa. Miloš zastade, obeshrabren, ali Mara odjednom
radosno podiže glavu: „Pa ova je zagonetka možda i lakša od svih pre
nje!“
Zbunjeno je pogledaše saputnici, kao da je izgubila pamet, a Žarko ne
odole da se ne oglasi: „Lakša? Pred zidom smo, ženo, ne znam šta tu lako
biti može!“
Mareni osmeh nije silazio s lica: „Seti se, moj junačni delijo, šta sam
vam pričala dok smo ispred pokušavali da shvatimo prave reči za ulazak.
Seti se svega o kolu bogova – šta sam vam rekla?“
Žarko ju je gledao kao da se sprema da je udari. Nije mu padalo na
pamet da prepričava ceo njen epski monolog koji se na kraju pretvorio u
žensku liriku. Shvati i Mara da previše pita, pa samo reče: „Dvanaest je
stubova, kao i bogova. A ako je tako, onda…“
Ona krete ka desnom delu kružne prostorije gledano od jedinog ulaza,
doviknuvši kratko: „Kolovrat se okreće ulevo!“ Tada priđe prvom stubu na
početku, koji je Milošu shvatio kao kraj jer celog života piše sleva nadesno,
pa, stavivši šaku na veliko ulegnuće, reče: „Jedan je tvorac i graditelj…“
Ništa se ne desi. Mara se zamisli na tren, a onda krete odlučno dalje,
preskočivši drugi stub, pa stade zamišljeno ispred trećeg zdesna. Na kraju,
promislivši da je to pravi redosled, reče: „Tri su ženska božanstva u
znaku…“ i položi svoju šaku na veliko udubljenje. Ništa se ne desi. Nije bio
siguran Žarko da li je žena pokolebana u svojim uverenjima, ali ona bez veće
pauze nastavi čvrstim koracima dalje, ni ne pogledavši ka saputnicima, a
prošavši nekoliko stubova skoro i njih ne zagledajući, da bi se konačno
zaustavila pred osmim. „I konačno, osam je muškijeh bogova…“ Izrekavši
ovo, Marena nasloni šaku i na ovaj otisak na stubu, nadajući se da je u pravu.
Nažalost, izgleda da nije bila – i dalje se ništa ne dogodi.
Pogleda je Miloš s tužnim osmehom. Ne bi mu pravo što je pogrešila, a
tako je lepa ta ideja, istinito zvuči. „Možda ide osam pa tri? Ili je
svejedno? Verovatno je svejedno…“, mrmljala je žena preispitujući se.
Onda se, međutim, doseti još nečega, prošaptavši: „Kako reče Žarko…
viđao je isti simbol i udesno, takav ljudi nose u ratove. Pa, mi stvarno i
jesmo u ratu, možda je ovde smer okretanja promenjen? A na kraju, mi više
i nismo gore, sada smo već dole gde se svaki točak zavrti udesno!“
Brzim i odlučnim koracima ona onda nastavi uz nekoliko preostalih
stubova, stigavši tako na suprotni kraj odaje, pa ponovi istu sekvencu, ovoga
puta sa suprotne strane: prvi, pa treći, pa osmi stub. Marena se svom težinom
nasloni na otisak ogromne šake nasred osmog stuba, moleći se svim već
pomenutim bogovima, i ženskim i muškim, da je sad u pravu. Nije morala
toliko da pritiska, jer čim šakom dodirnu čudno udubljenje, začu se neki
neopisivi zvuk, manje nalik pokretanju mašinerije sa zupčanicima na
patuljačkom ulazu, a više kao drobljenje kamena. I tamo gde beše zid između
stubova, otvori se, sasvim zdesna, ukazavši se i odavši se, jedan jedini
duboki i sasvim mračan hodnik, koji je vodio oštrije nadole. Rešili su Odaju
silaska! Baš kao i onaj mlađi vladar drevni pre mnogo vekova, sada znaju i
gde dalje ići!
I brzo svi behu spremni da krenu, kada Žarko napokon odveza svog
konja, pustivši da se Kapija kraljevstva uz tresak ponovo spusti. Nije ga hteo
ostaviti ovde! U povratku lako će ga opet uvezati da kapiju digne. I spusti se
tako kapija sa treskom, zatvorivši se skoro pred nosem predvodnika i
njegovog plemena!
Najzad behu Morlaci odustali od traženja Senke i shvatanja njenog
čudnog mirisa kraj izvora nenačete vode, krenuvši da vide šta je to ispustilo
onakav zvižduk, koji se probio kroz pećinske hodnike čak tamo do njih. Tako
im se namestilo, da dole svuda tek pomalo kasne! Prihvati se sam
predvodnik rešetaka, zadrmavši ih malo. Stigoše tek da vide ovu čudnu
družinu što se sprema da kroz otvorene vratnice prođe negde dole u mrak.
 Videše se tako najzad, pred tim putem možda bez povratka, vučji čopor s
jedne, a družina s druge strane. I gledaju se oni, kroz rešetke, nekadašnji
saborci, bez reči. „Vuče, dragi Vuče“, prozbori najzad Marena, „zašto nam
se sada takav prikazuješ, kada ovde opasnosti nema? Promeni se, da
razgovaramo!“ Ne odgovori joj vučja glava predvodnika, iako se zagleda u
njezine oči. Ali Senka, videvši ga, sasvim ga i razumede! Ne nemuštim
jezikom, jer predvodnik ne beše zver u dovoljnoj meri, barem još ne, ali ga
je Senka nekako shvatala i bez reči, možda krvlju zajedničkom, razumevši
konačno sve što se dogodilo nakon njene prve smrti. I ona tu uskoči,
odgovarajući veštici umesto onoga koji nikad više govoriti neće: „Maro, naš
je hromi Vuk zauvek nestao… Nikad više neće biti Zmaja od Ognjana,
nikad više onog što je s carem večerao. Sada gledaš ono što je od njega
ostalo.“
Sve glave se, kao po komandi, okretoše ka mladoj devojci, pitajući se
kako ona sve to zna i kako sve tako dobro objašnjava. Uprkos zbunjenosti
onim što je čula, prva misao koja dođe Mareni u glavu beše: „Više nije
devojčica – mnogo više naša Senka već i sada jeste.“
Stajali su tako bez reči, bez razgovora, ne znajući šta da kažu ni jedni
drugima, ni zauvek promenjenom Vuku, dok se konačno ne oglasi Miloš.
„Ovo ovde u ovoj pećini… svetu… sve je što mi još uvek imamo, a i to se
izmetnulo: Žarko služi hurskog cara večno, ja sam kažu poginuo kao što
sam hteo, Vuk je sada veća zverka od imena svoga… samo Relja pred
ulazom junak preostade, a on nam je vazda odlazio, otadžbinu taj zmaj ne
poznaje… baš kao ni naša veštica Marena. E, jadna si, državice moja!“
Beše on još kivan na njih, izgleda, zbog ranijih događaja. Tek tu i Miloš
konačno ostade bez glasa, samo je tupo zurio u svoje saputnike koji su ga
gledali bez reči. Bilo je istine u tome što priča, setiše se njihovog sukoba –
jedini on borio se u tom boju na Širokom polju, iako su svačiji razlozi bili
jaki i iskreni. Jedini on borio se, i zakleo da će se žrtvovati da bi hurskog
cara pogubio, a svoj zavet nije ispunio. Osramotio se, osramotio svoju braću
koja poginuše, svoje saborce, osramotio svoje ime bez obzira na sve
Žarkove utehe… „U Kruševo natrag ja nisam mogao“, promrmlja sebi u
bradu, kao da završava svoju nedovršenu priču. „Nikada i neću moći.“
A tada se okrete ka onim skrivenim vratima koja su čekala otvorena, i
pokaza levom rukom ostalima da je možda vreme za polazak, dok je u desnoj
još držao sablju svoju sa očima, za pojas nezakačenu. Sama Kapija
kraljevstva je, nažalost, bila suviše plitko potkopana da se tuda i ovi snažni
vukovi odmah provuku – moraće da potkopaju više ili nađu neki drugi put.
Međutim, do te odluke ne dođe, jer se iza, iz hodnika kojim vučje pleme
stiže, začu neka buka. Predvodnik se, bez razmišljanja, okrete i otrča tamo,
praćen svojim vukovima, u pravcu zvukova, bez pozdrava i formalnosti, a
družina shvati da je krajnje vreme da nastave dalje. Sad imaju nekog da im
čuva odstupnicu.
Nepokoreni
 Nepokoreni

Dug je put to bio, put u mračno, put u nepoznato, dok konačno iz uskog
hodnika ne kročiše na veliko proširenje. Beše to nekakva ogromna dvorana,
najveća koju su dosad videli ovde, visoka za nekoliko ljudi i naizgled
prazna. Tu, pred njima, video se u daljini i nekakav most, ali nisu stigli da ga
zagledaju, jer ih ovde sačeka zaseda.
Nikoga ne beše kad su istupili napred, a onda ih cela armija napade bez
upozorenja! Pojaviše se kao iz magle, skoro niotkuda, kao da kroz neki portal
nastupaju, jedan do drugoga, preko deset u redu, pa još toliko pozadi, opet i
opet, u pravilnim razmacima, više puta. Bilo je očigledno na koga čekaju, jer
kretoše na njih bez glasa, stvarajući se tek kada je družina već dobro
zakoračila u visoku pećinsku dvoranu. Ponovo psoglavi! Ali drugačiji. Ovi
nisu zarežali, a behu bar duplo veći od svih onih dosad, i pri tome oklopljeni
baš sasvim jednako, svi do jednog noseći iste helebarde uz to. A strašno je to
oružje! Više od čoveka, sa sekirom i kopljem na vrhu, i još kukom što udove
čupa i povlači one koji beže! Prava vojska, za razliku od psoglavih bandi što
ih dosad napadaše.
„Žene nazad, patuljci sa strana!“, preuzeo je komandu Žarko, kao i
obično u borbenim okolnostima. Nije mu situacija delovala dobro, uopšte ne
– ovde su na širokom prostoru, ne mogu kontrolisati napade kao što su to
radili u Odaji silaska, a pseće glave pred njima izgledaju organizovano,
napašće ih sigurno odjednom, a sa više različitih strana. „Povlačenje do
ulaza!“, dreknu odmah i rešenje za problem koji je upravo sagledao, ali –
hoćeš! Okrenuvši se brzo, ugleda i iza njih, na ulazu, istu vojsku kako izlazi i
kreće. Opkoljeni su! Ovoga puta zaista, jer ne beše baš nijednog pravca za
odstupnicu. „Ne valja to, moj Miloše“, prozbori kroz zube Žarko,
procenjujući mogu li se nekako probiti nazad do tunela.
A tada se nešto sasvim čudesno dogodi! Odnekud iz senki, sasvim uz
zidove velike odaje, kroči neka vojska druga. Stvoriše se niotkuda, kao iz
prašine ili iz kamena, i kretoše pravo k njima! Odlučna ta vojska beše,
vojska ljudi ali čudnih, što se gube u uglu očiju kada skreneš pogled k njima.
Iskorači od zidova, pa prođe pored zbunjene družine i umesto njih nasrtoše
na sve napadače, i napred i nazad. Isprva im nisu jasni, kao da se iz senki
stvaraju, ali onda postadoše sve ono što nekad behu. Gleda ih Miloš i sve ih
poznaje, sve do jednog. Sva najveća gospoda i vojvode, borio se uz njih!
Njemu pobratimi Kosančić Ivan i Toplica Milan, i rođena braća Vukaš i
Petrašin; Jug-Bogdan i devet Jugovića, i njihov zet Banović Strahinja;
mlađani Pavle Orlović i ujak mu vojvoda Damjan, Srđa Zlopogleđa i Ljutica
Bogan. A svi oni, svi do jednog, padoše na Širokome polju! Najhrabriji
među hrabrima. Uz njih stoji, uz svu tu gospodu, ravnopravno i Goluban
sluga, još jedan od najvećih junaka, što pogibe a nije morao. Dvadeset
mrtvih junaka. To je vojska što im beše pritekla u pomoć! A pred svima
njima, car Stepan sa krunom! Glavu svoju krunisanu nosi na sopstvenom
dlanu, a carski mač Dvosekalac, to veliko dvoseklo oružje, čvrsto steže u
desnici ruci.
I jurnu ta vojska mrtva na psoglave oklopljene, sudari se sila sa silom još
većom! Gleda družina sa strane, a da ne zna šta im je činiti: hoće li se i oni
boriti? Miloš pogleda Maru, a ova mu odmahnu glavom – pravila se veštica
da joj je sve jasno, ali ovu pomoć niko od njih nije očekivao. Ostadoše tako
pri ulazu, da gledaju ovu borbu strašnu, gde junaci pali kose te pse bez
milosti. Kada neki junak padne – a padaju jer psoglavi formaciju drže,
napadaju kao jedan, skoro da se ne mogu izbeći – kada padne, on se opet
diže, pa podiže i oružje svoje, i ponovo ovaj boj nastavlja. Na začelju veće
grupe napred, predvođene carem, Ljutica je Bogan, svojim vetrom on podiže
sve pale junake, vetrom vraća oružja kad iz ruku izlete. Njegov vetar leti i do
grupe na začelju, koja seče psoglave što ulaz preprečuju. Čudesno je
posmatrati sve ove junake kako mrtvi opet svoj boj biju, a što duže
posmatraju, sve im je jasnije: ova bitka može znati samo jednog pobednika!
Te junake što im sami u pomoć dođoše. I zaista tako i bi, prestadoše kroz
portale helebarde nove da izlaze, a umesto toga svoje mrtve kukama povlače,
pa kada se ova ljuta borba završila, ne ostade nijednoga leša da svedoči o
čudnoj pobedi.
Okretoše se tada pali junaci ka onima što ih sve vreme gledaju. Okretoše
se i stupiše k njima, prišavši im sasvim, okružiše ih sa carem na čelu, korak
ispred svih. Gleda ih Miloš kako stoje tu pred njima, nepomični i bez reči, i
ne može da izdrži da ne pita ono što je i po samom caru već vidljivo.
„Zar vi niste… mrtvi?“
 Nije znao očekuje li odgovor, ali ga dobi.
„Mrtvi smo, da… pali, a nepokoreni!“ Glas cara Stepana, njegovog
ujaka, beše isti kakvim ga se sećao, odlučan i hrabar, samo nekako udaljen,
kao da ih razdvaja više od koraka. „Mi još nismo prešli dalje… Tamo je
Most zaborava nad Morem tišine. Tu prelaze poginuli, ali mi smo zadržani
ovde, zadržani samo voljom svojom, u večnome mraku među prokletim
dušama… odlažući dom pravednih, čekajući na vas.“
Dve družine stoje tako, ta mrtva pred živom, a u ovoj živoj svi se
pogleduju – kako to da čekaju ih mrtvi? Pali, a nepokoreni, stoje tu pred
njima, sasvim pod oružjem. Da li bi to moglo biti igde osim ovde, u
kraljevstvu mrtvih? Miloš je želeo da sazna još mnogo.
„Čekajući? Ali, kako ste znali…“
Uskoči neko drugi da odgovori umesto cara, vide Miloš da to beše
starina Jug-Bogdan, prepoznao bi ga i onaj ko ga ne zna po bujnoj beloj
bradi i brkovima. Ne prekida se carska, pa Miloš i po tome, kao i po sluzi
što je uz gospodu, shvati da u smrti nije kao i pre nje. Glas brkate starine je
idući ka kraju rečenice postajao sve veseliji, skoro obešenjački, ali nikad
nije izgubio ni deo od svoje udaljenosti. Stvarno ih sad razdvaja više od
koraka.
„Kako znali smo da ćete doći? Znali nismo, al’ smo se nadali. I još
bismo, nismo baš u žurbi.“
Ono što je ozarilo nepostojeće usne palih ratnika najviše je podsećalo na
osmeh, a i Žarko se nasmeja, oraspoloživši i Miloša pride, kome beše tuga
da posmatra te pale ratnike. Ipak, Strahin Ban, jedini koji se nije ni
osmehnuo šali, preuze te nastavi sumornijim glasom – bi Milošu čudesno
kako se mrtvi smenjuju u govoru, a da niko nikog ne prekida. Evo šta nastavi
Banović Strahinja: „A ko zna i hoćemo li imati gde dalje? Da l’ će vrata
doma za pravedne otvorena za nas biti i posle ovoga… vi ste ovde kad vam
vreme nije, mi bijemo bitku koja naša više nije… ali, neka, nek bude šta
bude, sve vredeće ako iskupimo bar budućnost za naše kćeri i sinove! Svi
smo ovde svojevoljno, da vam pomognemo.“
I tada im mudri bane, sad bez banovine, i car svetli, sad bez glave, i Jug-
Bogdan, još sa brkovima, i ostali kako koji htede, ispričaše ono što su znali,
a što živi još nisu saznali…
***
Stajali su sada svi zajedno na kraju onog velikog mosta što su ga videli u
daljini kada su stupili u ovu prostranu odaju. Tu ih dovedoše pali ratnici,
koji sada kao da se opraštaju. Okretoše se opet te dve družine licem u lice, a
car preuze na sebe poslednje reči, svestan da ih za njih više biti neće.
„Vreme nam je. Preći ćemo preko Mosta zaborava i poći na dug put bez
povratka. Odredište još je nepoznato. Vi dalje od ovoga nemojte. Sa mosta
ne silazite! Ko živ pređe s druge strane, taj ne može natrag. Sačekajte,
donećemo kovčeg. On još krije to oružje, večno, onostrano – a sad i mi na
tu stranu zauvek idemo.“
A kovčežić, onaj koji su tražili sve vreme zbog oružja u njemu, on im
beše tako blizu, na kamenom postolju nižem i od stola, čim se siđe s mosta,
izložen tu naočigled sviju, no živima nedostupan! Očima blizak, a rukama
sasvim nedohvatljiv. Svi se sada okretoše k njemu, ka kovčegu tajni. Gledaju
ga dve družine, a nijedna ne zna jedno: kako ga je onaj mlađi drevni vladar
postavio ovde? Pa se pokrete povorka na razmeđu života i smrti, odlučnim
koracima sišavši sa mosta, a kako koji pali ratnik korakne sa njega, noge mu
obavije nekakva magla, a celo telo ponovo postane kao prozračno, kako su
izgledali kada iz senki prvi put kročiše. Mnogi su ih poznavali: ponajbolje
Miloš, al’ i Žarko od ranije, sad mu se vratilo, a i Mara i čak Senka sretali
su mnoge od njih tokom godina na dvoru. Beše tužno izgubiti ih po drugi put.
***
Pali car, obavijen maglom, priđe kovčegu, odloživši svoj veliki dvosekli
mač u korice za pojasom, oslobađajući tako svoju desnu šaku, kojom lagano i
uz jedva čujnu škripu podiže poklopac zatvoren vekovima. Dok ga je
podizao, stoletna prašina skliznu s poklopca poput prekrivača, kao da se
nikada nije ni mogla zaista uhvatiti na tom predmetu. Zatim car ustuknu za
korak unazad, pa još jedan ulevo, otvarajući prostor za svoje saborce,
pokazujući im rukom da priđu, ako žele, otvorenom kovčežiću. I svi oni
klimnuše glavama, osim cara, čija odsečena glava još beše u njegovoj drugoj
ruci, pa on njene prazne oči opet okrete ka otvorenom kovčegu.
Jedan po jedan, nepokoreni su prilazili i naginjali se nad kutiju kovčega
čiju sadržinu družina na mostu nije mogla sagledati sa svoje pozicije.
Naginjali su se pali ratnici kao da se klanjaju nekom božanstvu zarobljenom
u njemu. I kako bi se koji poklonio, uspeo bi da napravi korak ili dva udesno,
tek koliko da oslobodi mesto za sledećeg, pre no što bi se na zapanjene oči
članova družine urušio u prah! Njihovi neočekivani saveznici, oni koji su ih
spasli iz teške nedaće, bili su sada poput sagorelih cepanica, naizgled celi,
ali spremni da se raspadnu u pepeo čim ih neko dotakne žaračem. A žarač
beše taj kovčežić nad kojim su se klanjali. I bez reči, bez pozdrava,
avetinjska vojska nepokorenih junaka raspadala se tako na oči zapanjene
družine, potpuno zanemele pred ovim prizorom. Izuzev ponekog uzdaha
začuđenosti, niko ništa nije prozborio, nije ni stigao ni mogao, pa tako Senka
uopšte ne beše svesna da se njihovi neživi saveznici, koje nikada nije uspela
ni osmotriti svojom zamenom vida što sagledava život, u taj mah pretvaraju u
ono što je odavno trebalo da postanu – pepeo i prah. Jedan po jedan, poput
otkucaja sata, osamnaest velikih ratnika postade mala gomila ničega pred
očima posmatrača zalutalih u carstvo mrtvih.
Uz kovčežić na kraju mosta behu još samo tri prilike: starina Jug-Bogdan,
čija sasvim bela kosa i brkovi nisu odudarali od onoga što su nepokoreni
postali, i ostaše tako nepromenjeni i kada se ostatak paloga tela raspao na
sada već rasplakane oči družine posmatrača; zatim priđe i junačni Banović
Strahinja, konačno pomiren s tastom i šuracima, koji se pre svog poslednjeg
poklona jedini ipak osvrnuo ka družini i naizgled im namignuo, ili je to samo
zadrhtalo njegovo oko pre no što se glava ponovo okrenula ka kovčežiću i
spustila k njemu, tek na tren; zatim se ponovo podiže, telo sasvim ispravi, i
junačina Bane iskorači čvrsto i ode kako je vazda i živeo – uzdignute glave; i
poslednji koji priđe ovom kovčegu, kovčegu konačnosti, beše car Stepan. On
se, međutim, ne naže nad kovčežić, već oprezno podiže tu škrinju, pa se
okrete ka posmatračima. Nosio je sada u desnici taj nevelik kovčeg, otvoren
tako da je družina mogla videti tek njegov poklopac, ali ne i šta je unutra, a u
levoj šaci svoju odsečenu glavu, i krete ovako ka svojim saveznicima i
nekadašnjim podanicima, kao da im prinosi ponude.
Ova avet, koja uprkos tome još beše car, pređe polako nazad do ivice
mosta, do svojih prijatelja, ako mrtvi i živi to ikako mogu biti. Prišavši na
korak ili dva, bezglava prilika savi se u pojasu, blago se naklonivši, reklo bi
se njima. Onda prinese levu ruku kovčegu, spustivši sopstvenu krunisanu
glavu u njega, i, na njihove zaprepašćene oči, dobri car se poput peska sruči
na obode Mosta zaborava! A kovčeg pade na taj carski prah uz tup udar, kao
zadržan onom nekada moćnom rukom, pade na kameni most zatvarajući se uz
škljocanje koje je jasno govorilo da je brava stara ko zna koliko vekova još
ispravna, i sada ponovo zaključana. I tako, pred družinom, od njihovih
dvadeset avetinjskih saveznika predvođenih obezglavljenim carem, ostade
samo taj misteriozni kovčežić i nešto praha koji se polako slivao, poput
peska iz peščanog sata, niz obode zaobljenog Mosta zaborava u More tišine.
Kovčeg tajni
 Kovčeg tajni

„Bogova mi, šta ovo sad beše, gde nestaše svi silni junaci?“ Žarko
beše prvi i jedini koji prozbori nešto nakon ovog događaja. Odgovori mu
samo tišina, dok su sve videće oči bile usmerene na predmet pred njima, ono
po šta su došli, konačno ishodište njihovog pohoda u prostore ljudima
nenamenjene. Kovčeg u koji mlađi od dva vladara, u vremena stara, nekako
sakri oružje od tad onostrano, jedno od svega dva oružja ikad iskovana
kojima se neman ala može trajno pobediti. Kovčeg koji je sada sijao! Jer na
njemu su, sada, reljefni znaci odjednom svetleli poput očiju u tami, sa svake
strane po jedan isti, a najveći i drukčiji sa vrha poklopca. Nije bilo tako
kada im je pali car prilazio, nisu ni primetili te oznake tada.
Misteriozni kovčežić beše od olova, manji no što je potrebno za smeštaj
oružja veličine onoga uništenog u hurskim tamnicama. Kada je to prvo oružje
svojim magijama uništila prastara baba, po tvrdnji Mare najveća od svih
veštica, toj babi izmače priznanje da služi beštiji ali, ili, kako to sama reče,
onome što je tu pre svih i biće tu i posle svih. Ali čak i ta moćna baba,
trenutak pre razornog magijskog udarca koji je razbio unikatnu oštricu poput
stakla, beše zamišljena nad tim oružjem i zadivljena njime, izrekavši
„Drevno je ovo sečivo, iskovano na način davno zaboravljen, i takvoga
više biti neće…“ A ovaj kovčežić pred njima, on bi u sebe mogao primiti tek
manji deo prepolovljenog oružja, njegov rukohvat i delić sečiva možda, jer
je bio jednostavno premali za dugu oštricu. „Po šta li smo došli ovde?“,
promrmlja Žarko nesvesno kada sagleda neuglednu veličinu kovčega. Da li
se tu, u tom malenom olovnom spremištu, zaista moglo nalaziti moćno
onostrano oružje, jedino preostalo koje zauvek može pobediti neman
namerenu na njihov svet?
„Može li tu stvarno stati neko oružje?“, najzad on i naglas izreče svoje
duboke sumnje.
„Ne znam, Žarko… ali hajde baš da pogledamo!“ odgovori mu Miloš i
mačjom brzinom priskoči do kovčega i naže se nad njega, pro no što je
Marena mogla prozboriti bilo šta. Ali veštica svakako ne bi ni rekla ništa, jer
ovo beše vreme kada njena znanja i moći behu na vrhuncu. Kao što je Miloš
dobro osetio da živima ne preti sudbina palih saveznika, da se neće raspasti
u prah, i ona je znala da Miloš ne može otvoriti taj kovčežić, znala je to sa
sigurnošću kao da je taj reljefni sarkofag celoga života nosila sa sobom. I
zaista beše tako, ne otvori se kovčeg ni pod opreznim pritiskom, ni pod
prilično grubim guranjem, pa se Miloš zbunjeno, još klečeći, okrete k Mari,
tražeći zbunjenim pogledom odgovor na neizgovoreno pitanje. I ona mu,
zaista, pruži odgovor koji je tražio:
„Mogao bi sad, Miloše, da pokušaš i svojom sabljom da ga otvoriš, ali
bi, poveruj mi ovo, samo zalud lomio i sablje i ruke! Čak i uz moćnu sablju
sa očima! Ovaj kovčeg otvara se tek kako je namenjeno.“ Onda se okrene
ka slepoj devojčici, koja je stajala nepomično zaboravivši i sama na sebe.
„Senka, dušo, probaj, molim, ti da ga otvoriš.“ Iako to beše izgovoreno
sasvim nežno, nije bilo ni trunke popustljivosti u tom zahtevu, ni mogućnosti
da bude drukčije. Senka polako iskorači napred, ka tim znacima koje je
nekako videla otkad su počeli da svetle. Zaista videla, ne onim vidom koji je
stekla nemuštim jezikom, koji sagledava ono što je živo i ispred i iza nje i
jednako sa svih strana, već kao da se ta plavičasta svetlost probijala i kroz
potpuno slepilo njenih starih očiju – kada bi okrenula glavu od škrinje,
izgubila bi i te znake iz vida dok se ponovo ne okrene k njima, što je podseti
na ograničenost ljudskoga pogleda. Vođena tom nežnom svetlošću koja se
probijala i kroz najdublju tamu, ona je bez poteškoća išla pravo ka kovčegu
koji nije sadržao ništa živo, ne oklevajući u svojim koracima iako je hodila
zaobljenim Mostom zaborava. Mostom čije oble ivice nemilosrdno vode u
duboki tamni bezdan ispod, gde je nešto što svi zovu Morem tišine, iako se
nije ni videlo, baš kao što se nije ni čulo – Senkin stečeni vid, onaj koji nije
zavisio od svetlosti, nije otkrivao nikakav trag života u tom „moru“ ispod.
Miloš pridrža Senku kada mu priđe, ali se Marena sve vreme nije ni
pomerila da joj pomogne, kao da je znala da to nije potrebno, već je samo
nepomično čekala da devojčica, oklevajući, svojom rukom gurne poklopac
drevnog kovčega, koji se lagano i bez ikakvog otpora otvori uz onu istu jedva
čujnu škripu, baš kao kada ga je nedavno podigla ruka mrtvog cara.
„Zatvori ga sada!“, odlučno joj naloži veštica pre no što se kovčeg i
otvorio u potpunosti. Bez razmišljanja, Senka sa nekakvim olakšanjem
ponovo spusti poklopac, a da niko ne stiže da vidi šta je unutra. „Pokušaj
sad ti ponovo, Miloše“, izgovori Marena nešto što nije ni morala, jer je
čobanski poglavica carskoga porekla već znatiželjno krenuo rukom ka
poklopcu. Ali je i on sada znao, kao i svi ostali, šta će uslediti – kovčeg je
pod njegovom rukom bio zaključan i neotvoriv. Osmehnu se Marena
zadovoljno i pobednički, procenivši da je došao trenutak za objašnjenja.
„Pogedajte dobro ove znake što sad svetle tu pred nama, odgovori su u
njima. Prvo, osmokrake zvezde na stranama – trebalo bi da su vam
poznate. Da nisu strelaste, pravile bi kolovrat poput onoga na mapi koja
nas i dovede ovde; a strelaste su da označe jedinstvo – desno i levo, rat i
mir, zemlja i nebo, svet živih i mrtvih. Takav simbol verovatno nikad ne
videste, jer sve ima svoj smer, život ili smrt, mir ili rat… Ono što je
skriveno u tom kovčegu ujedinitelja ima moć da stvori red iz haosa – ili
haos iz reda – i da spoji nespojivo!“ Marena ovde zastade, kao da im daje
vremena da razumeju izrečeno.
„Dalje, na poklopcu, to na vrhu mislim da je kruna. Znak da ovaj
kovčeg nikad nije zaključan vladarima, što beše i onaj koji kovčeg ostavi
nam tu, što beše i naš pali car koji ga nedavno lako otvori.“ I tu se Mara
okrete k Milošu. „Zato ga ti, Miloše, otvoriti nisi mogao, iako si čobanski
poglavica – jer ne vladaš nekom zemljom, već se seliš sa ovcama. To
takođe znači da bi ga i hurski car lako otvorio, kao i kralj mrtvih ovde u
sopstvenoj kraljevini, a verovatno i svaki drugi vladar, poput našeg Žarka,
ali ostali simboli štite to što je unutra, a što oni ne bi mogli preuzeti.“ Ona
ovde zastade i, uzevši duboki dah, malo priđe zatvorenom sarkofagu,
pažljivo gledajući veliku oznaku na njegovom poklopcu, pa pokaza prstom,
ne dodirujući ga, na njegovu sredinu. „Tu, ispod krune, tri trougla jasnija
od svega – tri boginje, kao znak da samo žensko može izvući ono što je
odloženo ovde. Priđi, moj hrabri delijo!“, reče onda okrećući se iznenada k
Žarku sa smeškom, „priđi i otvori kovčeg, pa pokušaj uzeti bilo šta iz
njega!“
Nije Žarko ni razmislio o ovome zahtevu, a već je uradio šta mu je
rečeno, takva je bila sugestivna moć mlade veštice, veća nego ikada do sada.
Koraknuo je do kovčega, dok se Miloš istovremeno odmakao da mu napravi
mesta da priđe. Sagnuvši se, lakim pokretom otvori ono što njegov pobratim
nikako ne mogaše. Blesnu nešto unutra samo na tren, sjajem hiljadu zvezda
od koga oči ipak ne bole, sjajem koji osvetli i ogromnu dvoranu u kojoj
behu, i masivni most, i ogroman ponor ispod njega, ali prvo što svi oni
videše beše raskošni rukohvat – drška oružja vladarskog no nepotpunog, jer
iz rukohvata ne ide nikakva oštrica. I Žarko se, kao svaki ratnik, rukom maši
za to oružje, željan da ga osmotri, ali kad mu priđe, kutija ponovo blesnu,
ovoga puta opasnom svetlošću koji ih sve zaslepi, čak i Senku kroz njene
zmijskom magijom zatvorene oči! A taj blesak nije prolazio! Zažmurili su svi
pred njim, a on je goreo i goreo, prodirući kroz njihove sada čvrsto
zatvorene oči, i kroz ruke kojima su ih pritiskali pokušavajući da se zaštite, i
žario nešto duboko, duboko u njima, terajući ih na vrisak, terajući ih da
zaborave gde su, terajući ih da se okrenu i potrče, da pobegnu, bilo gde, pa
makar i u beskrajni ponor Mora tišine… To bi se verovatno i desilo, da se
ruka mlade veštice ne probi između Žarka i Senke, dohvatajući otvorenu
ivicu poklopca i snažno je gurajući nadole, zatvarajući sarkofag sa snažnim
treskom. Uz bleštavu svetlost, kao pas uz gospodara, ode odmah i neizdrživa
želja da se pobegne, a do njihovih umova probi se zapovedni glas mlade
veštice.
„Ostanite gde ste, ne mrdajte! Mirno!“ Onda, nakon kratke stanke,
strogost sasvim nestade, a zameni je brižnost. „Jeste li svi dobro? Izvinite,
dragi moji, izvinite iskreno od srca!“ Marenin glas zvučao je potreseno kroz
iluziju bleštavog treptanja koje će još dugo zavaravati njihove zaslepljene
oči; prvi put se veštica, koliko se iko od njih mogao setiti, izvinjavala, ali
niko nije imao snage da to posmatra, oči su im odbijale da ostanu dugo
otvorene. „Nisam znala za svetlost svetova! Nisam znala, izvinite… Ne bih
nas tome izlagala iz obesti, verujte mi… Nije ovaj kovčeg za igranje,
nećemo se time ni igrati više.“
Dugo je još trebalo da svi dođu sebi, na mestima gde su se zatekli kada
je poklopac zatvoren, dugo je trebalo da mišići prestanu da poigravaju od
iznenadnog naleta panike, ali napokon svi behu sposobni da ponovo
posmatraju jedni druge. Senka je kroz svoje nekorisne oči još uvek mogla
videti svetlost znakova na kutiji, ali sada opet prijatnu, skoro zaceljujuću.
Marenin zabrinuti pogled još je išao od jednog do drugog člana družine, kao
da pokušava da utvrdi da li je njena neobazriva naredba Žarku izazvala neku
trajnu štetu. Najzad se, napokon, smiri, kada se uverila da nije tako, i, u
pokušaju da što pre pokrene razgovor u drugom smeru, nastavi gde je odavno
stala, kao da se ništa naročito nije dogodilo u međuvremenu.
„Dakle, u pravu sam, samo žensko može izneti bilo šta iz kovčega!“
Glas joj još beše drhtav, ali je sa svakom novom rečju vraćao sve veći deo
svoje stare sigurnosti. „I patuljačko proročanstvo, baš kao i ono poznato
meni, govore da će sledeći – i konačni – nosilac onostranog oružja biti
žena, koja će dovršiti ono što muškarci pre nje dovršiti ne mogahu; to je,
dakle, na kovčegu naznačeno! I to ne bilo koja žena!“ Sada je Marena,
konačno, ponovo sasvim vladala situacijom, i svi su zaista zaboravili
incident sa zastrašujućom svetlošću kao da se sve to nikada nije ni dogodilo,
uprkos belini koja im je još ponekad uzvraćala pogled. Umesto toga,
hipnotisano su slušali ono što je veštica imala da im kaže.
„Vrh strele okrenut nadole u trećem trouglu govori još jasnije ko će to
baš biti – žena smrtna, jer nakon spojenih boginja životnoga kruga, ispod
dolazi boginja žena običnih i smrtnih, zaštitnica onih koje nisu okrenute
celome trojstvu i muškom božanstvu, poput mene i majke mi gadne. Ne
veštica, dakle. Već baš – žena smrtna, koja će se, ipak, kako strela kaže,
hrabro spustiti u Mračnu zemlju, u mrtvilo donjeg sveta, da preuzme ono
što je njeno! A ja ću joj“, i kod ovih reči Mara zavuče ruku u haljinu, negde
iznad pojasa, i izvuče otud nešto poput novčića, što na tren blesnu pod
plavičastom svetlošću znakova na kutiji, „ja ću, za nju, onom starom
isplatiti i povratak nazad, gde ona još dugo treba i mora da bude“. Tu se
veštica ponovo okrete muškarcu najbližem kutiji: „Žarko! Otvori nam,
molim te, taj kovčeg još jednom. Ali sada dobro pazi da ne guraš ruke u
nj!“ Posluša je delija ponovo, mimo svog razuma, a ona mu, kao detetu, dva-
tri puta mahnu rukom da se udalji od tek otvorenog kovčega. Zatim palcem
lako zavrte i hitnu novčić koji je držala tu, na vrhu pritvorene pesnice, hitnu
ga kroz večnu tamu, a on nepogrešivo upade u kutiju, udarajući prvo u
raskošni rukohvat bez sečiva, pa se odbi od njega među kosti – jer kovčeg
beše pun kostiju položenih uz ivice – zaustavivši se kod carske krune koja je
još počivala na mrtvoj lobanji.
Svetlost zaigra na tren iznad kutije, i te kosti u njoj za toliko zadobiše
svoj davni oblik, otkrivajući da se unutra nalazi po odsečen prst svakoga od
dvadeset ratnika – na nekima behu i prstenovi, koji ponovo nestadoše
zajedno sa mesom – i, uz te prste, cela glava palog cara s krunom više čela.
Odsečena glava još je krvarila u tom kratkom trenu kada sagledaše prošlost,
ali se onda staklaste carske oči sasvim ugasiše i sklopiše, potonuvši u
sopstvenu lobanju kao u ponor, a u kovčegu ostadoše davno ogoljene kosti i
carska kruna između njih.
Muškarci još gledahu ovo otvorenih usta, ali se Marena okrete k Senki,
pre no što je iko stigao da zapita nešto, i njen glas zadobi onu dubinu i
svečanost koju odavno imao nije, kao da je potrebno naglasiti da je družina
napokon došla na kraj jedne duge potrage, koja ih je okupila pre više godina.
„Seno, dušo, uzmi sada ono što je tvoje. Jer oružje ovo jeste tebi
namenjeno. Svi putevi naši vodili su ovde, da te njemu najzad dovedemo! A
uzmi i krunu carsku, trebaće nam opet ako bogovi dozvole…“
I tako Senka pruži ruke i jednostavno uze rukohvat drevnog oružja u
jednu, a krunu u drugu ruku, kao da uzima rublje iz korita u svom davno
spaljenom domu. I ništa ne iskoči iz kutije, nikakva svetlost ih ne zablesnu,
ništa se ne dogodi. Mara se tada okrete ka ostatku družine, a njeno lice
ponovo ozari topli osmeh, osmeh pobednika, što se jasno čulo i u njenom
glasu, čak i u kratkoj rečenici koja je usledila:
„Ima li pitanja?“
A bilo je pitanja, naravno. Najveće je bilo ono na šta su svi pomislili, ali
je samo Žarko izgovorio – kako će se oružjem bez oštrice probosti bilo šta?!
„Ja sam vičan sa mnogo oružja, ali svako ima vrh il’ oštricu neku. Sa
balčakom mača, Maro, mogu nekom čvorugu zadati… Ne znam kako ćemo
s ovim na onu beštiju!“ Marena se i dalje smešila, objašnjavajući mu, a u
stvari svima, kako stvari stoje.
„Ne mi, Žarko, ne mi… mi ćemo se drugima baviti, a Senka će na alu
sa ovim!“ Devojčica pored nje se na ove reči strese od jeze, ali se drška u
njenoj ruci iznenada zagreja, nekako prijatno i umirujuće, i ona konačno
shvati ono o čemu se dugo tek pričalo. Shvati ono što je čula već toliko puta,
ali nikada stvarno prihvatila. Da to zaista jeste njen zadatak, neizvestan i
koban, ali njen, da se sukobi sa alom, noseći jedino oružje koje može uništiti
neman, onostrano oružje, njeno oružje! I rukohvat poče da svetli u mraku, u
njenoj ruci, grejući joj srce, istovremeno živim svetlom obasjavši Maru kada
ona nastavi da priča: „Ovo nije tek običan mač, iskovan na nakovnju
veštoga kovača. Ovo je druga oštrica, onostrana, sačinjena magijama i
znanjima drevnim. Nju ni baba ne može poreći, moja mater, moćnija od
mene, ni dotaći uz sve svoje čini. Neoštrica je to večna, kojoj nije
namenjeno da služi ljudima, pa im zato jeste nevidljiva, baš kao i nama
vešticama, i većini stvari s oba sveta što pamte nam korake. Oružje je to za
zmaja, oružje što i svetove spaja, svet mrtvih i živih, svet duha i dodira….
Njega može poneti samo onaj – ili ona – što nosi i bestelesnog zmaja u
sebi, zmaja drevnog skoro poput ale. A njoj će se, kad poželi, i oštrica
odmah ukazati, poverujte u to.“ Marena je napokon govorila bez zagonetki,
ili bar sa vrlo malo, a onostrano oružje je treperavom svetlošću promenljivih
boja nekako naglašavalo svaku njenu reč, naglašavalo i pojačavalo čineći je
apsolutno istinitom. I svi poverovaše, svi napokon shvatiše da sudbina
njihovog sveta zaista jeste, poput raskošnog balčaka, u rukama ove
devojčice, slepe i naizgled nemoćne, koju su tako dugo štitili od svega – ili
bar pokušavali to, jer se, uistinu, u najtežim trenucima spasavala sama.
I svima im, kao od bogova, odjednom pred oči dođoše iste slike, videli
ih ranije il’ ne: nemoćna devojčica, tek oslepljena, koja nekako uspeva da se
sakrije pred paklenom armadom što je spalila njen dom. Preplašena sirotica
koja, ipak, samo svojom voljom, uspeva da pokrene najvećeg od svih ratnika
da spase obogaljenog lopova, da ga spase od celoga sela, od besne rulje, ne
znajući pritom koliko je taj lopov važan za buduće događaje. Nemoćna i
nevideća devojčica pod drvetom na šumskom proplanku, u noći ispunjenoj
kricima mračnika i zavijanjem demonskih zveri, koja ipak nekako uspeva da
prođe kroza sve to, da izmakne i pogledu drevnog nemrtvog bića podignutog
da je proganja, i da se bez ičije pomoći, samo u pratnji svog psa,
nepovređena izvuče iz haotičnog meteža bitke vođene upravo zbog nje.
Siromašna devojčica koja nikada ranije nije napustila okolinu svog
izolovanog doma, a koja je čudnim sledom događaja ipak došla u posed
skupocene svilene marame, unikatne polovine tvorevine na kojoj su
magičnim nitima uvezene crte i reze što spojene stvaraju jednu drevnu mapu.
Uplašena devojčica na splavu, u pratnji mudre veštice i čovekolikog zmaja
slomljenih krila, koja ipak jedina prepoznaje zamku postavljenu za njih i
jedina uspeva da tu zamku izbegne. Slepa devojčica koja je pronašla zmijski
prolaz ispod Velike reke, ubedivši nekako patuljke i zmije da joj pokažu ono
što ljudske oči vekovima nisu sagledale, legendarni prokop za koji su svi
čuli, ali niko u nj verovao nije. Neobrazovano devojče koje je ipak skrenulo
pažnju moćnog Baš-Čelika, koji joj je najpre pohodio snove, a posle je i
dozvao k sebi, žudeći da preko nje sakrije i sačuva svoju besmrtnost, da je
skrije baš u ovu kutiju pred njima, koju bi mu Senka otvorila nakon što bi ga
do nje dovela, što se ipak dogodilo nije, iako Baš-Čelik beše najdrevnija
mala sila na živome svetu, sveznajuć i drevan skoro poput ale. Slabašna
devojčica koja je nekako preživela i vampirske zube gospodara noći, onoga
koji tako lako slomi vrat njenog vukodlačkog zaštitnika. Beznačajna sirotica
koja je ipak navela patuljačkog kralja da povede svoj oprezni narod u jedinu
ekspediciju koju pamte, i to, ni manje ni više, nego ekspediciju u donji svet,
u Mračnu zemlju!
I sve ovo vreme, u pozadini prizora Senkinih postignuća, kao da su im se
smejali vragolasti bogovi, svima poznati bogovi koji su svojim nevidljivim
rukama, poput veštih pastira, bacali sitno kamenje na sredinu reke,
posmatrajući zadovoljno kako nešto sasvim malo stvara tako velike krugove.
Smejali su im se ti sveprisutni bogovi kao deci, jer su se članovi izabrane
družine, u svojoj naivnosti, usudili poverovati da su se te stvari, bilo koja od
tih stvari, događale slučajno, a ne kao posledica dobro osmišljenih poteza,
sitni delovi koji se moraju savršeno uklopiti u veliku slagalicu kako bi ona
bila uspešno završena. A onda, kao vrhunac predstave, sve te vizije pred
njihovim očima, vizije u neprekidnoj pomračini donjega sveta, sliše se ka
otvorenoj kutiji, u kojoj su stajale kosti palih junaka, najvećih junaka možda
najveće bitke u istoriji čovečanstva – kao da su svi ti pali ratnici, svi do
jednog, izginuli kako bi se našli tu, kada je to zatrebalo, da pomognu njihovoj
potrazi. I Mara, poput svih ostalih, pogled konačno spusti i na delimično
ogoljeno dno te kutije, dno okruženo kostima palih saveznika, sa koga je
sada, kada je rukohvat nevidljivog oružja podignut Senkinom rukom, toplom
zelenom svetlošu svetleo znak nalik nekakvom drvetu, znak oko koga su sve
kosti bile složene, uredno kao rukom poređane. I veštica shvati:
„Ovo, dole, što sija pritajenim sjajem, mora biti baš drvo života!
Spustili smo se u tamu da nađemo život…“
Stari znanci
 Stari znanci

I u času tog malog trijumfa, kada je Senka već podigla oružje bez oštrice
u svoje nežne ruke i čvrsto ga stezala, osećajući svoju sudbinu, a Mara
uspešno uverila i sve ostale u to, prolomi se smeh kroz tamu.
Taj smeh, koji su začuli iza sebe, sa suprotne strane mosta, odjekivao je
pećinom poput ispuštenog mača. Zaglušujuće cerekanje, zlo koliko smeh to
može biti, a opet to beše sasvim iskren smeh veoma stare ženske osobe,
starije od svega osim možda bogova i drevne sile kojoj služi. Obradovala se
baba što ih vidi, jer ih je najzad pronašla! Pa im, kada je konačno obuzdala
smeh, doviknu pozdravne reči: „Spustili ste se da pronađete život? Život?!?
Kćeri moja vazda glupa, ovde niko nikad nije pronašao ništa osim smrti!“
Zatim smeh ponovo provali iz nje, kao da ne može dugo da ga zadržava,
smeh koji je u ostalima budio samo iskonsku odbojnost i užas, i nikad ništa
sem toga.
Stajala je ona iza njih, sasvim sama, nešto ispred mosta, tačno na
spojnom mestu gde se prigušena svetlost velike odaje mosta gubila u gustoj
tami pećinskog tunela koji vodi dovde. Njena stara pocepana haljina stapala
se s mrakom iza, baš kao i krajevi odrpanog ogrtača sa ogromnom
kapuljačom koja joj skriva slepe oči i skoro celu glavu. Pamtio je Žarko da
se ispod te kapuljače obično video i vrh babinog nosa, ali sa sumornim
zadovoljstvom primeti da toga sad nema, verovatno još odonda kada je taj
nos odsekao. Stajala je tako baba sama i smejala im se, dok se njena odeća
nastavljala na senke iza, senke koje tako behu produženi deo nje same.
„Nešto mi se, babo, drukčije smejuljiš… Da ti nije nos prehlađen?“, ne
odole da je začikava Žarko, koji prvi dođe sebi – on je, sem Mare, najviše
puta i sreo tu prastaru vešticu. Prihvati baba šalu, baš kao da sreće starog
prijatelja, pa mu odgovara: „I sa ovim što je preostalo mogu da vas
namirišem, bando praznoglava. A ti, što mi nekako u stranu zagledaš,
brkati delijo? Biće da ni tebi oči nisu ponajbolje!“
 Shvati Žarko da zaista gleda suviše ka njoj onim jedinim preostalim
okom, pa brzo skrete pogled dalje od njene kapuljače, setivši se
okamenjenog vojnika u hurskoj tamnici. Shvati sve to i Mara, uzvikujući
brzo: „Njene oči ne mogu nam ništa! Neće baba baš nikoga ovde
skameniti, nema tu moć dok je dole u kraljevstvu mrtvih!“ Izrekavši to,
učini joj se da baba ovlaš klimnu glavom, odobravajući što se njena kći
dosetila toga – podučavanja o izvorima veštičjih moći, od kojih je
pretvaranje života u kamen u domenu onostranom, gde pećine i od vode nakit
sebi prave. Tako blizu svog izvora, moć izgubi snagu.
„Kako si nas našla, avetinjo?“, dreknu sada Miloš, pokušavajući da
suzbije snažne emocije u glasu.
„Avetinja? Tako me još nisu zvali, naivni Miloše, a razna sam imena
nosila, kroz narode razne i vremena razna. Jagbaba i Ježibaba, Baba
Roga, Baba Ruga, Baba Jaga… Mora da ste većma čuli za imena moja, bar
za neko od njih, valjda su vas kao decu i plašili mnome, kao što su i vaše
dedove i dedove njine! Ako jesu, onda znate kome ste se zamerili, družino
budala…“
„Kako si nas našla, pitam!?“ Nešto u njenom glasu teralo je Miloša da
neprekidno viče.
„Kako? Pa, ti si me i doveo dovde, poglavico glupih! Kada sam ti
spasla glavu, zavet sablje ja sam ispunila. Tako sam je pokoriti mogla.“
Onda baba izgleda oseti potrebu da se šire pohvali svojim moćima. Ko
će razumeti zašto je želela sve da im objasni? Svi kao da behu zadovoljni
time, odlažući sukob, rasplićući stvari, ali ne razmišljajući da je baba
isuviše stara, isuviše iskusna da bilo šta radi tek onako… možda njen cilj
beše dobiti na vremenu, dočekati nešto? Stara veštica, sasvim ljudski
zadovoljna ogromnom prednošću u znanju koje je posedovala, nastavi da se
tim znanjem i razmeće. Okrete malo glavu od zbunjenog Miloša, obraćajući
se ostalima, usmerivši svoj slepi pogled prema njima, iako to očigledno nije
bilo potrebno: „U pravu je Miloš kako sablja se dobija, samo dragovoljno,
ali ne zna da se pokoriti može! Gledala sam ja kroz sablju, gledala i ala, a
ne samo ovaj ovde budalasti Miloš!“ Onda vrati pogled na junaka,
spuštajući glas: „Sablja tvoja, a dva njena oka su i moja, jer sam život
nosiocu spasla! Sablja tvoja, a zakletva moja, sve za život nosioca!“
Miloš sada beše istinski pometen, nije sasvim razumeo babu: „Gledala
si, babo, mene otkad sablju opet uzeh, a pre toga zajedno smo gledali je u
rukama Žarka. To sam sad shvatio. Ali, kako ala može gledati kroz sablju?
Nit je vlasnik sablje bila, niti život vlasniku spasila!“
„Teško smrtnik može nešto tako drevno da razume… ali ti si, Miloše,
možda i mogao, no si valjda još gluplji postao! Porazmisli: nije ala
gledala te sada, nit je mogla. Gledala je tvoga ludog Žarka, gledala ga
godinama!“
„Kako, babo!?“, prekide je ponovo sve više i više razjareni Miloš. I
dalje je vikao kad god joj se obrati, ali je ovoga puta i Žarko poželeo da
drekne to isto, saznavši da ga je ala uhodila, ono strašno biće skriveno u
tamnim oblacima što se jednom ukazalo pred njim dok su stakla i brave
pucale od njenog prisustva, a uši krv puštale. „Kako?“, pomislio je ono što
je Miloš dreknuo.
„Kako, glupi čobanine? Ti si valjda međ družinom najmudrija glava?
Ili sam se u tom prevarila… Ala me je uputila da se sabljom sa očima
ovladati može samo krvlju – il’ spasenjem krvi nosioca, ili krvlju iz
njegove loze kad se desi da nosilac umre. Setite se, družino budala, ala je
u Momčilovoj sestri! Tu je ženu davno pokorila, a sa njom i sablju njenog
mrtvog brata. Carica Jevrosima je gledala kroz sablju, a sa njom i ala…
Šta je ala učinila? Postala je naslednica sablje!“ Baba se ovde ponovo
okrete ka Milošu, odnosno ka njegovoj sablji za koju je uvek tačno znala gde
je: „Kako reče moja kći i od tebe gluplja?“ I baba progovori Mareninim
glasom, ponavljajući reči koje je Mara izgovorila kada se nedavno ponovo
sretoše s Milošem: „Da je care samo znao šta sve sablja može, teško bi je
darovao Žarku! Ona stvarno vredi mnogo ne samo u zlatu, a to caru
nekako promače…“
Nakon ovih reči, babu obuze neobuzdani smeh tokom kojega se vrati
njena odbojna boja glasa: „Hihihihi… Svašta hurskom caru odavno
promiče, pa i da je žena s kojom spava opsednuta alom, ali toj nemani
drevnoj – ništa ne promiče! Ona me je uputila da je sablja Žarku data iz
namere… Da se Žarko njome prati, kako je i bio praćen godinama! Jer
beše to sablja njena – alina, ne careva, što ostade carici od paloga brata
joj Momčila – pa je ala gledala kroz sabljine oči i nakon što car je beše
poklonio Žarku.“ Baba ovde stade da se zadovoljno cereka zbunjenim
pogledima koje je Žarko upućivao malo ka njoj, malo ka Milošu i sablji,
želeći valjda da čuje šta o svemu ovome misli njegov pobratim. Ala ih je
obojicu posmatrala!
 Baba zgrabi još malo vazduha te nastavi dalje: „Da, da, Žarko, jadni
Žarko, jednooki Žarko, godinama beše poznat svaki korak tvoj za alu!
Svaka kavga, svaki ud odsečen. Pomoću te sablje vas je, a ne samo pomoću
svojih demonskih zveri, pratio i nalazio čak i onaj što ga bejah iz starine
uzdigla za alu! Sablja ali šaputala, a ala goniču…“ Žarkova zbunjenost
postajala je komična ne samo za vešticu – pogledom je neprekidno šarao od
nje ka Milošu, čiji pogled nikako da uhvati, jer i ovaj beše opčinjen babinim
rečima. Nije brkajlija mogao, nije želeo da poveruje kako je onog starog
vampira, koga je uz toliko muke pobedio, na ovaj svet vratila baš – baba. A
Žarko je posle toga i išao kod nje! Da je služi i zasluži svojega Šarina, konja
koji tad još beše suva kost i koža, polumrtav i naizgled gubav. I mada je onde
skoro izgubio glavu, sve to vreme nije znao koliko su događaji s babom
zapleteni. Možda ju je već tada ubiti mogao, samo da je znao…
A baba je, osiono, odgovarala i na njegove nemirne misli, potvrđujući
mu strahove: „Niko osim mene u vremenu ovom ne može da uzdigne
gospodara noći, da ga vrati nakon smrti stare, kroz godine i vekove
nazad… Jesam, ja sam ga stvorila, to je čak i tvoja kurva, a nažalost i kćer
moja, zasigurno znala…“ I tad baba, uz lukav osmeh, dodade: „A nije ti,
vidim, ispričala…“ Videvši – kroz oči Miloševe sablje – kako Žarko
zapanjenim pogledom traži Maru, babuskera beše sigurna da je pogodila, i
njen trijumfalni smeh postade nesnosan. U Žarku je jačao poriv da jurne na
nju (brže no u Milošu koji se vikanjem obuzdavao), što bi možda i uradio da
baba u taj mah ne prestade da se cereka, usmerivši pogled svojih slepih očiju
pravo na Miloša i njegovu sablju, uozbiljivši se sasvim i progovorivši suvim
glasom.
„Ali vi ste ubili tog vampira starog, a to ala i ne vide, jer ne vide ništa
više otkako je Žarko sablju poklonio dalje, baš uoči tog sukoba… To se
nije moglo predvideti, ni pretpostaviti, da će sablju tako vrednu, sablju
tako vešto iskovanu, voljno dati čobanin-Milošu… a kako je i sam nije na
silu uzeo, sablja je tim poklanjanjem prihvatila i novog vlasnika! Eh, te
sablje drevne, sa voljom sopstvenom – omelo je to planove ale… Beše to
vaša pobeda prva, nakon koje nedugo sam i sama dozvana hurskome
dvoru. A rado sam poziv prihvatila, da se vašem Žarku i osvetim što mi uze
konja na prevaru!“
Na ove reči Senka uzdrhta, nekako nepogrešivo osetivši da baba
prevarom smatra baš onu pomoć koju je ona uputila Žarku, koristeći svoj
nemušti jezik i razumevanje. Baba je i sama znala jezik životinja, čula ju je
Senka kako razgovara s kobilom, onako kako ona mogla ne bi, čula kako joj
kobila govori o devojčici koja je pomogla Žarku. Šta će biti ako svima kaže?
Setila se devojka, i nakon godina što prođoše, upozorenja zmijskoga cara, od
koga je nemušti jezik i dobila: ako kažeš kome god za nemušti jezik, odmah
ćeš umreti! Hoće li umreti i ako baba kaže drugima za nju? Srećom, baš tada
Miloš, koji se počeo osećati iskorišćenim, natera sebe da zaustavi babu
pitanjem koje ga je mučilo:
„I otada niko od beštija nas ni pogledao nije, ni ti a ni ala, dok ti,
babo, nisi mene zarad toga spasla? Da dobiješ pogled sablje? To je tvoj
cilj bio?“
„A, budi se mudrost u Milošu!“ Babin veseli glas bio je prepun
izrugivanja, ali beše vidljivo da je ovo i očekivala, jer se već spremno
obratila ostalima, objašnjavajući to što je Miloš već shvatio. „Ja sam sablju
pokorila spasavši joj nosioca, ovog vašeg Miloša čija tad je bila, pa sam
brzo poslala je k Žarku, preko one budale od carskog telala, za sve vreme
gledajući stvari koje sablja vidi. Gledajući sve što Žarko čini.“ Pa se baba
okrete ponovo pravo ka sablji: „Videla sam baš sve što si tad video i ti,
čobane neuki, a ne mudri nekadašnji prinče! Sablja tvoja, a dva njena oka
su i moja, jer sam život nosiocu spasla! Sablja tvoja, a zakletva moja!“
Stade baba opet da se cereka, pre no što se odjednom uozbilji. „Tako sam i
znala gde ću sačekati Žarka, iako ta zaseda ne beše uspešna…“ Shvatio je
Žarko da baba ne može sakriti ozlojeđenost u glasu, pa uskoči spremno.
„Ne beše uspešna?! Slušaj, babo, ne umanjuj, bez nosa si tad ostala!“
Riknu baba na njega poput divlje zveri, a i lik joj na tren posta takav,
izduživši se ka njemu, ali se brzo pribra i nastavi da se sladi novim rečima
kojima se obrati ostatku družine: „A kada se najzad sastadoste, svu sam
vašu bandu odrpanu gledala odjednom, isto kao i pre mene zver večna
odgore! I nije vas bilo teško naći, ali vremena ne beše, delali ste brzo…
ipak, tako, ponešto sam i uspela pripremiti dosad!“ I baba zabaci glavu,
udarivši se rukom u butinu, i nasmeja se iz glasa, kao da je dobro
razveseljena sopstvenom pričom. A onda, odjednom, njen smeh postade jači
i preteći.
„Pronašli ste, videh, ovde prijatelje stare, družino sa koca i konopca!
Hihihihi…“ Iritirajući kikot prekidao je svaku iole razumljivu rečenicu,
razvodnjavajući svaku smislenu stvar izrečenu ranije. Ali baba kao da je
prestala da mari, kao da joj sada beše svejedno hoće li je slušati ili ne. „Kad
volite već mrtve uz sebe, dovodim vam jednog starog poznanika!“
Cerekanje dostiže skoro histeričan nivo. „Pogledaj ga, čobanin Miloše,
onog što te napravi čobanom! Hodio je s obe strane, pa su obe sad u
njemu!“
I baba koraknu u stranu, otkrivajući najzad ogromno telo koje su odskora
svi nazirali u tami iza nje, kako joj se približava, od onda kada je babin glas
postao preteći, ali su odbijali da prihvate njegovo postojanje, nadajući se da
se to samo senke i babine iluzije igraju sa njima. Urlik koji je usledio iz sve
tri glave uverio ih je u suprotno. To beše ono što je baba dosad čekala, onaj
koga je čekala, ono zbog čega je toliko pričala! Urlik iz sve tri glave,
primalni krik u kome samo jedna usta, ona srednja, oformiše reč:
„Milošeee!“ Druga usta, ona na levoj glavi, ispustala su samo nerazumljiv
onostrani jauk praćen ledenim vetrom ispunjenim česticama inja koje se
caklilo u tami, osvetljeno modrim plamenom koji je bljuvala treća urlajuća
glava. Sećao se Miloš te tri glave, budile su ga često iz sna, ali ga je
umirivalo sećanje na trenutak kada ih je sve tri, isečene, bacio pred noge
caru Stepanu, dok su se usne na njima još pomerale, odbijajući da umru.
Žmarci koji Milošu prođoše kroz celo telo behu hladniji od leda koji
stvaraše Balačko, a glava je junaku gorela plamenom vrelijim od užarenog
daha iz treće glave. Miloševe najcrnje noćne more, one koje je uvek sa
radošću odbacivao kada otvori oči, sada su se ostvarile. Troglavi vojvoda
Balačko se vratio, moćniji no što je ikad bio!
Dok je taj još polako koračao napred, baba svojim jezivim cerekavim
glasom ponovo privuče pažnju družine. „I to nije sve, družino pokletih! Još
jednog vam poznanika ponovo dovodim. A dobro se pripazite njega, jer i
mesto ovo je posebno – ko želi noć, taj obuzet njome biva i dobija snagu
duplu, a ko je mrzi i boji je se, toga mrak ubija. Pogledajte, kćeri i Miloše,
onoga što noć beskrajnu vazda nosi kao svoj ogrtač! Dok još beše on uz
alu najmoćnija sila gornjeg sveta, ovde nikad ne mogaše, stihija prirode,
iako je i svoju besmrtnost baš na ovom mestu hteo da sakrije. A sad tu je
nakon smrti, i obuzet njome, devojčura vaša više mu ne treba, a nema ni
šta da skrije, kad ga vi ubiste!“ I ponovo se, iz tame, pojavi još jedna kobna
prilika Miloševih noćnih mora, onaj koji mu je tri života za tri čaše vode
darovao – samo da bi mu ih zatim oduzeo, otevši i Senku pride. Reči koje je
izgovorio behu podrugivanje rečima njihovog prvog susreta: „Eto mene
opet, rode, ali sad mi vode od tebe ne treba!“ Senka se, čuvši ovaj glas, uz
jezu priseti kada ga je ona prvi put čula: u snu koji je pamtila kao stvarni
događaj, kada po nju dođe i sagleda zmaja u njoj onaj što želi da skrije, a
koga je smatrala mračnim konjanikom, ne videvši nikad ga van sna – neko
čiji je svaki korak zveckao kroz tamu zvukom hiljadu metalnih alki koje se
sudaraju, baš kao i sada… Baš Čelik, aždaja silna, izađe opet pred njih, u
obličju svome pravom, nalik ljudskom, ali sada veći nego ikad! Nije mogao
Miloš da smiri svoj pogled, koji je leteo sa jednog na drugog strašnog
protivnika, a Senka se nesvesno poguri, kao da je ponovo ona ista nemoćna
devojčica od pre više godina, zaboravljajući da u jednoj ruci još drži
rukohvat drevnog oružja, a u drugoj carsku krunu.
Ali babi kao da se nije prestajalo… „A da nikom iz družine ne bude
dosadno, dovodim vam i trećega znanca, mada zasad samo Žarku
znanog…. Imao je Žarko zaboravni i priliku da se s njim pobije. Tad ga je
na prevaru ubio, al’ su Musi dva srca ostala, po jedno za ovaj i za onaj
svet! Pogledajte, družbo izgubljena, i trećega što dolazi po vas, drhtite
pred Musom Kesedžijom!“
I zaista, tamo pozadi, iza babe, senke ponovo počeše da se meškolje, a
zatim pred njih izađe i treća sila ponajveća, Musa Arban Kesedžija, onaj što
je pobedio Žarka, sedeo na njemu dok mu Žarko trbuh ne raspori sakrivenim
nožem. Kao da je samo to pamtio, čekajući osvetu, strašni Musa dreknu iste
reči što je Žarko od njega poslednje začuo: „Mani, Žarko, ili da omanem!“ I
onda zamahnu preteći svojom rukom, ogromnom, sa sabljom, podsećajući
ponovo na sudbinu svoju hudu: „Na hladnoj sam steni se zakleo, a pamtim i
sada, u ovom životu ili smrti, to što sam tad obećao: da se nikom ne
uklanjam s puta!“ I krete napred, dok je Žarku brk zadrhtao od iznenadnog
prisećanja na ovog junaka!
Tri sile
 Tri sile

Tri najveće sile što su ratovale s njima, dakle, sad behu tu zajedno,
odjednom, a još pride pojačane!
Kao da sve ovo još dovoljno nije, iza babe i njene trojke počeše se
pomaljati i mnoge prilike sitnije, poput brojnih gledalaca u strašnoj areni.
Svi sa jezom shvatiše da im, čak i da nekako preskoče babu i tri strašne
prilike pred njom, odstupnicu povrh svega brani cela horda nejasnih demona!
Titrali su ti pristižući posmatrači u nekakvoj izmaglici, dobijajući i gubeći
oblik, gubeći se možda u prašini podignutoj tolikim nogama. Kako li je
babetina uspela da se udruži sa silama donjeg sveta, sa slugama kralja
mrtvih? Kao da odgovara na ovo, baba se kroz histerični smeh oglasi još
jednom: „Ne možete kralju mrtvih krasti kovčeg ispred nosa, ni duše pred
vratima Mosta zaborava! Nije mu se to dopalo, bando odrpana, jer ovo je
domen njegov, kao i sve ovde! Zato vam je, uz moja tri zatočnika, poslao
još neke znance, ovog puta u ogromnom broju! Hihihihi…“ I magla kroz
tamu poče da se sleže, otkrivaju da sve te titrave glave, što nadiru i
raspoređuju se u polukrug oko mosta, behu pseće i preteće. Horda psoglavih
čekala je iza babe, spremna da nagrne na njenu naredbu! Behu to, srećom,
pripadnici one manje vrste, ali se Marena sada pitala odakle li to dolaze?
Bilo ih je mnogo, suviše! Vuk je pošao na jednu, a oni na drugu stranu – mora
biti da dolaze kroz ostala sakrivena vrata koja vode sve do kralja mrtvih!
Strašna crna prilika Balačkova, uvećana kao i ostale, duplo veća no što
je se Miloš prisećao, jurnu prva preko Mosta zaborava, pravo k njima! Iza
njega ostade Baš Čelik, čekajući nešto samo njemu znano, možda tek braneći
prastaru vešticu, zveckajući tu gde jeste zvukovima koji Senku podsetiše na
daleke snove. Musa krenu napred bez ikakve žurbe, ostajući tako između
druga dva povratnika, vukući vrh ogromne sablje po kamenom tlu mosta i
uživajući u pretećim zvucima koje je ovo stvaralo… kao da je toliko čekao
na osvetu, da mu se više nije žurilo da je dobije odmah, već je želeo da što
duže uživa u tome. Na ovom mestu, tako nepodesnom za borbu, odigraće se,
dakle, konačni boj starih neprijatelja. Hoće li se iko vratiti međ žive?
Miloš čežnjivo okrete glavu ka dubljoj tami sa njihove strane mosta,
poželevši na tren da pobegne, ali se priseti da se, ako krenu tamo, svakako
više neće vratiti, pa se usredsredi na Balačka koji već beše skoro na sredini
mosta, jurišajući ka družini. Onda se iznenada dogodi nešto što popravi
izglede družine: iz dubine pećinskog prolaza, odakle su navirali psoglavi
braneći im jedinu odstupnicu, odjednom se začu neko režanje i skičanje, i
kroz okno tunela počeše da izleću tela psećih glava! Leteli su psoglavi na sve
strane, padajući i na plato ispred mosta, i na sam most, ali i u ponor, duboko
u beskrajno More tišine. I tada kroz uski prolaz, kao kroz začepljenu cev
duvaljke od trske, odjednom proletoše i oni koji su se trudili da prolaz
otčepe – napred, dva koraka ispred svih, stupao je drevni vukodlački
predvodnik, jureći svojim prijateljima, svojoj nekadašnjoj družini u pomoć.
Poslednje što je ostalo od čoveka, od hromoga Vuka u njemu, beše ta
odanost, i sada je poveo svoje pleme u napad, spreman, kao i svi njegovi
vukovi zbog njega, da život izgubi braneći njihove, braneći Senku i družinu!
Iskočivši iz tunela na široki plato ispred Mosta zaborava, čak i drevni
predvodnik beše nakratko zbunjen onim što je sagledao tu. Na putu dovde
borili su se samo sa hordom sitnih psoglavih demona, čuvara ovih tunela, ali
ovde beše mnogo više od toga – prvo je zapazio babu koja mu je, koja je
čoveku Vuku odgrizla prst, i nekontrolisano potmulo režanje provali iz njega,
a dlake počeše da mu se kostreše dok se predvodnik ponosno uspravljao na
dve noge, spremajući se za napad. Tada zapazi i dve ogromne prilike u
blizini, koje se okretoše k njemu onoga časa kada je baba osetila da će biti
napadnuta. Baš Čelik i Musa Kesedžija behu nepoznati, sem možda iz priča,
čak i čoveku koji je predvodnik nekada bio, ali su i bez predznanja izgledali
strašno, visoki kao po dva čoveka. A između njih, prateći okom Most
zaborava, iza ogromne troglave prilike koja je još jurišala napred, pogled
predvodnika stiže i do Žarka, koji ga je nekada davno spasao od sakaćenja,
do Senke, koju je odbranio sopstvenim ljudskim životom, do Mare, koja ga
je vodila u tom životu, i, konačno, do Miloša. Srete se pogled predvodnika
sa pogledom Miloša Voinovića – drugi put se njih dvojica pogledaše tako,
kao predvodnik i poginuli vojvoda, iako su u nekim izgubljenim vremenima
bili i prijatelji. Ali tog trenutka, tog jednog jedinog kratkog trenutka pre no
što potpuni haos obuze pećinsku dvoranu, njih dvojica su konačno pogledali
jedan u drugoga, i jedan drugome sve oprostili. Jer bili su tu, sada, obojica,
kada je najvažnije, da sopstvenim životima odbrane ono za šta su se od
početka borili.
Tu, dole, uz Most zaborava, na granici bez povratka između svetova,
stajala je cela ona neugledna ljudska družina koja beše okupljena jednom
davno, naizgled slučajno i bez plana. Slepo siroče, lutajući megdandžija,
hromi lopov, čobanski poglavica i čudna devojka koja ih sanja – nedostaje
samo zmajeviti Relja, poslednji priključen, što im čuva odstupnicu gore.
Nikad nisu zaista poverovali, skoro niko, da su od bogova okupljeni da
odbrane svet, ali eto ih ovde, sada, kada je konačno jasno da među njima
nema nikoga ko je tek čovek. Čak ni Miloš, jer to mu je rekao Balačko – da
je otac njegov Volos, bog prirode i životnog kruga, što ga čini kopiletom, al’
i polubogom. Svako od njih je na ovom putu rastao i prerastao sebe. A ako
prežive okršaj koji počinje ovoga trenutka, ako požive dovoljno, ko zna gde
su granice toga što mogu postati. Ovde, dole, na granici svetova, poče
konačni okršaj za sudbinu i gornjeg i donjeg.
Baš-Čelik i Musa Kesedžija skočiše na predvodnika, ne dajući mu da
napadne staru vešticu. Behu izuzetno brzi uprkos svojoj visini, pa
predvodnik jedva izbegnu njihov prvi i sasvim usaglašeni napad, odskočivši
unazad, na jedino bezbedno mesto. Tada se do njega već probiše i oni koje, u
drugom obliku, nazivaju Vukan i Brado, i tri zveri skočiše na dva oživljena
diva. Ostali vukodlaci baciše se na brojne, prebrojne psoglave koji su, dotad
pribijeni uz zidove pećinske dvorane, prelazili u napad na došljake. Baba,
koja je tako ostala odsečena od ove borbe, okrete svoje lice k mostu,
svukavši slobodnom rukom onu ogromnu kapuljaču sa glave, glave koja je
upravo rasla i pretvarala se u nešto drugo, u nekakvu veću glavu čije oči ne
behu slepe, a kojima baba uoči otvorenu kutiju sa kostima i zelenom
svetlošću života na dnu. Svoju ruku sa štapom poput metle baba podiže i
usmeri ka toj kutiji, i neki vidljivi zrak, kao užetom uvezan i obuzdan vetar,
izlete ka njoj, čineći da se kutija zatvori uz tresak, a zatim i da bude
odbačena preko ivice mosta, padajući duboko, duboko, ka Moru tišine,
odakle nikada nije dolazio nijedan zvuk, pa ni zvukovi tela i kutija što padaju
dole.
„Toliko o besmrtnosti“, promrmlja užasnuto Marena, dok je Miloš
ponovo svoju pažnju svrnuo na troglavu silu što je jurila ka njima. Onda se
napokon predade i uradi ono što je želeo od početka:
„Žarko, brate, teraj konja na troglavog! Ja mu glave već odsekoh, ali
bezuspešno, pa ga sad ti probaj zbaciti sa mosta. Ja ću s Marom poterati
babu kako znam i umem, možda tako ova zla zaustavimo.“
Još je Miloš izgovarao ovu misao, a Žarko je već jurnuo ka troglavom
vojvodi. I njemu je, kao i pobratimu, ova podela sasvim odgovarala –
nedavno se Žarko susreo sa babom i ostao bez jednoga oka. „Čini mi se,
rađe bih se sukobio s hordom onih psoglavih demona nego opet sa njom“,
pomisli on samo trenutak pre no što se začu užasavajuće kevtanje i režanje u
dubini pećine iza Balačka na kog je jurišao, označavajući sudar prilika sa
psećim i vučjim glavama.
Dok su se muškarci usmeravali na protivnike, baba je pogledom svoje
novostvorene glave tražila nešto drugo, tj. nekog drugog. Ugledavši Senku,
zlobni osmeh navuče se na njeno lice, a štap se usmeri ka njoj. Ali, pre no
što je zrak vetra iskočio iz njega, pre no što je i Mara povikala: „Pazi,
Seno!“, slepa devojčica se pokrete, devojka sa zmajem i vukom u sebi i
krunom i oružjem bez oštrice u rukama, pokrete se samovoljno i zavuče ruku
s bezopasnim oružjem ispod svog pojasa, vadeći odatle nešto o čemu odavno
mislila nije. I tu, u večnom sumraku pećina mrtvih, Senka navuče na sebe
kapu nevidimku, kapu nevidljivku, onu koju je dobila od patuljka što je još
stajao između nje i svog kralja, i nestade pred očima sviju. Besni glas izlete
iz otvorenih usta razvučene babe, čija glava beše duplo veća no ranije, a
njene oči se okretoše k Mari, no tada je, videvši izraz Mareninog lica,
ponovo obuze neshvatljiva veselost.
Jurili su jedan drugome u susret ogromni Balačko i Žarko na konju,
usmeravajući svu pažnju jedan na drugoga, ali u daljini iza vojvodinih leđa
Žarko krajičkom oka spazi obrise velike borbe. Shvati da Vuk i njegovo
pleme jurišaju s druge strane, što mu uli i dodatnu hrabrost, pa on iz grla
ispusti krik kakav verovatno nikada nije, a koji i njega razotkri sasvim, krik
besnog poluboga spremnog da razara.
Miloš je u tom trenu već molio Maru da dođe sebi, ako ima ikakve vajde
od svih njenih moći, da ih nekako prebaci, ili samo njega, pravo preko mosta
sve do babe. „Ako nju zaustavimo, možda ćemo i Balačka, Maro, možda
ćemo i ostale povratnike!“, govorio je vidno užasnutoj devojci, koja je
nemo i nepomično gledala preko mosta ka odvratnoj babetini koja se opet iz
glasa smejala. Baba je uživala u uništenju drevne kutije, u Balačkovom
jurišu, u jurišu ostatka njene horde i predstojećem krvoproliću, pa čak i u
Senkinom nestanku, jer je shvatila, videvši Marinu reakciju, da je Senka sada
izvan svake pomoći. Morao je Miloš da zgrabi mlađu vešticu za ramena i da
je protrese ne bi li došla sebi, ne bi li čula njegove reči. Ponovo mu je
zaličila na običnu uplašenu devojčuru, bez traga veštičjih moći kojih se od
nje dosad nagledao. Kako još nije pokazivala da ga čuje, Miloš je blago
odgurnu s gađenjem, spremajući sa da potrči u pomoć pobratimu: „Veštičare,
nikad od vas pomoći kad treba!“
Ovo kao da vrati iskru oholosti u devojčin pogled i ona, neočekivano,
okrete glavu i pogleda ga pravo u oči. „Mnogo pričaš, čoban-poglavico, a
strpljenja nemaš“, promrsi kroz zube, istovremeno podižući svoj štap kako
bi njim, snažnim zamahom, udarila u zemlju. „Ni o trn, ni o grm, već gde
god poželim!“, dreknu. Odjeknu štap o tvrde stene, i taj udar kao da pusti
nekakav gusti crni dim svuda oko njih, oko Marene i Miloša, dim koji nije
mirisao ni štipao oči, a koji se raziđe isto tako brzo kako se i navukao,
ostavljajući Maru sa nečim sasvim drugačijim u rukama. I dalje to beše njen
štap, nije bilo moguće ne prepoznati svetlucanje dva crvena rubina u tami, ali
se donji deo, onaj koji je maločas odjeknuo u sudaru sa stenovitom
podlogom, pretvorio u nekakav gusti žbun, u tesno isprepleteno šiblje koje
kao da se obavijalo oko štapa i pružalo ka njegovoj glavi s rubinima, čineći
da se debljina štapa od glave ka kraju višestruko proširivala. Kao da je
nekakav živi grm iznikao iz zemlje i potpuno obavio štap. Očekivao je Miloš
da bi ta tvorevina ostala da stoji čvrsto i uspravno kada bi je Marena pustila,
ali to ne beše njena namera.
Mlada veštica bez po muke podiže svoju šibljem obraslu palicu, brzo i
odsečno, položivši je pritom horizontalno u visini svog struka, pa skoči
neočekivano na nju, opkoračivši je sa lakoćom i puštajući svoju predugu
haljinu da pada sa obe strane štapa, pokretima sigurnim kao da je to radila
stotinama puta. Njena haljina beše duga i preduga, sve do zemlje kad
devojka stoji, ali sada nije dosezala toliko, obuzdana štapom, pa Miloš sa
zaprepašćenjem i otvorenih usta vide da njene noge ne dodiruju zemlju –
ona, veštica, lebdela je na tom čudu koje je stvorila, o čemu je govorilo i
blago poigravanje njenog tela nagore i nadole. Miloš u čudu podiže pogled
sa zemlje ka njenim očima, i ugleda onaj isti mladalački izazivački osmeh s
kojim je dočekala ostatak družine i prvi put kada su se sreli. „Zatvori usta i
penji mi se, o vojvodo Miloše!“, dobaci mu ona podrugljivo, i on
nepogrešivo shvati da treba da se popne na štap iza nje. Nije mu to pokazala
rukom, ali mu je mislima privukla pogled tačno na proširenje štapa. I bez
odlaganja i srama, delija skoči na tog letećeg konja toliko drugačijeg od
njegovog dragog Jabučila, i, obuhvativši rukama oko struka ovu mlađanu
vešticu, usmeri svoj besni pogled daleko preko mosta, ka njenoj cerekajućoj
majci, onoj koja mu je konja i ubila, Jabučila, njegovoga Ždrala. Vreme je za
naplatu!
Stajala je baba malo po strani od početka mosta, propuštajući hordu
psoglavih demona koja se, sve jače režeći, slivala preko mosta – svi oni koji
se nisu mogli probiti do vučjih napadača, krenuli su sada na ostale. Stajala je
baba i smejala se neprekidno, užasno kako to samo ona može, očekujući sa
neskrivenim zadovoljstvom trenutak u kome će se njen divovski troglavi
sluga konačno sudariti sa onim koji mu jaše u susret – shvatila je da Marena
sopstvenim magijama odlaže ovaj sudar, usporavajući vreme na mostu i
trudeći se da se to ne primeti, ali neće moći odlagati doveka, neće ovo
odlaganje spasti njenog ljubavnika Žarka! Uživala je baba već u tome kako
druga dvojica njenih zatočnika odbacuju vukodlake i levo i desno, ne
uspevajući ipak još da ih trajno zaustave.
Osmeli se Miloš, dok su leteli iznad ponora u koji nije hteo gledati, da
bar ponovo osmotri Balačka, uverivši se da nisu samo „u strahu velike oči“
– Žarko beše na samo nekoliko koraka od protivnika i Miloš sa strane jasno
vide da njegov pobratim na konju ne doseže troglavom ni do pojasa. Baba
nije Balačka samo nekako vratila u život, nego ga je i pretvorila u giganta, u
diva divova, kao i ostalu dvojicu!
Dve krune
 Dve krune

Za to vreme se Senka, na koju sad niko nije pazio, pažljivo pribila uz

jednu ivicu mosta, malo nazad i sa strane od mesta na kome je stajala dok je
još bila vidljiva, trudeći se da po glasovima ne ostane preblizu ostalih kako
je neko ne bi slučajno gurnuo preko ivice, pazeći pritom i da ne siđe s mosta,
sećajući se kako im pali a nepokoreni rekoše da se živi koji odu tamo nikad
ne vraćaju… Nikada joj njen pas nije falio više nego sada, u ovom kamenom
svetu gde kao da niko nije govorio nemuštim jezikom, sem psoglavih, brojnih
poput kapi dolazeće kiše – ponovo je bila potpuno slepa kao u patuljačkim
hodnicima, ali ovoga puta ne beše Vidre da je povede. Ni sama nije znala
zašto je stavila onu kapu na glavu, postavši nevidljiva, i to izgleda u pravom
trenutku, baš pre Marinog upozorenja. Kao da joj je neko došapnuo da to
uradi, povevši joj ruku gde treba. Baš kao što joj sada šapuće: „Dozovi ih!“
Preplaši se Senka, ne zna ko joj se to obraća, ali glas ipak čuje, glas koji
niko drugi sem nje ne može. Nepoznat je to glas, ni nalik glasu one zmije koja
joj je davno šaputala omotana oko njenog vrata. Dovoljno je blizu da bi te
reči barem patuljci morali čuti, kao što ona čuje njihovo neprekidno
došaptavanje i zapitkivanja šta im je činiti u ovoj borbi koja beše daleko
iznad njihovih sposobnosti – kralj je predlagao da i oni izvade svoje kape
nevidimke, nameravajući da prvi put na ovom putovanju skine svoju krunu,
ali je Malik zagovarao protiv toga, tvrdeći da se tako nevidljivi mogu
slučajno sudariti sa ostalima, koji ih mogu slučajno obaliti i u ponor ispod
mosta. Kralj predlaže da se onda bar sklone na samu ivicu mosta, što dalje
od nadolazećih gvozdenzubih, ali mu Malik ponovo protivureči, drugi put u
životu, ponovo misleći samo na Senku: „Kralj’ moj, nemoj, mož’mo tako i
mi Senku oboriti!“ Senka mu beše zahvalna na tome, jer je to nešto što bi se
zaista moglo dogoditi… „Dozovi ih!“ Glas je jači nego prvi put, skoro
sasvim razgovetan, ali ga patuljci i dalje ne čuju. Doseti se Senka ko bi to
mogao biti, onaj zmaj što ga je i sama počinjala osećati, pa prestade da se
boji, ali šta vredi kad ga ne razume. Patuljci utom već govore kako Miloš i
Mara preletoše most i udariše na vešticu, a Senka shvati da se nešto čudno
dešava s vremenom, jer se Žarko i Balačko još ne sudariše, a prvi su krenuli
jedan na drugoga, dok patuljci još govore o psoglavima na početku mosta,
iako su isto to rekli i malopre. „Dozovi ih!“, i treći put joj se obrati glas,
ovoga puta puta bez šaputanja. Kruna i mač bez oštrice u njenoj ruci kao da
se zagrejaše tada, i Senka konačno shvati drevnoga zmaja u sebi.
Miloš je sa visine skočio na babu bez ikakvog premišljanja, ne čekajući
da se Marena spusti, svestan da su ovo trenuci zbog kojih je živeo, možda
čak i više nego onda kada je pošao da se žrtvuje za svoj narod – tada je
kobno pogrešio, nasevši na maskaradu, ali sada, sada zna protiv koga se
bori, a zna i koliko je to bitno. Tamo gore svi već misle da je mrtav, pa o
svom životu ne mora brinuti. Znao je dobro koliko je moćna ta baba ka kojoj
je leteo, ali nije očekivao da će mu ovako olako odbiti sablju, čudesnu sablju
sa očima, odbiti snažan zamah iz doskoka samo svojim starim štapom koji je,
kako se činilo, drven! Pa još jednom, pa još jednom – baba kao da je
unapred znala gde će on mahnuti. Miloš pogledom potraži Maru, nadajući se
da će mu ona pomoći, i to beše greška koja ga je skupo koštala – Marena još
beše u vazduhu, gde kao da je lebdela jedva se pomerajući napred, izgleda
uhvaćena u sopstvene čini usporavanja vremena kada je prišla preblizu
mostu, ali baba, ona beše i te kako pokretna! Zamahnu štapom ka njegovim
nogama, prešavši prvi put u napad, i pomete ga kao metlom! Padajući dole,
on pokuša da joj uzvrati zamahom sablje, ali je baba nedavno bila u sličnoj
borbi i beše dobro pripremljena, nosom je platila tu pripremu – još dok je
metlala Miloša, izgovorila je samo jednu dugu, nerazumljivu reč, i Miloš
shvati da nema snage da zamahne. Kao da je sablja sa očima, koja ga je tako
dugo i verno služila i konačno mu se vratila, odjednom postala preteška za
njega, povukavši mu ruku, umesto zamaha, ka tlu poput sidra!
Čudio sa Žarko kako se sve oko njega prebrzo dešava, već je spazio i
Miloša ispred sebe, kako skače na onu veštičaru, a on je tek potezao mač ka
Balačku. Troglavi vojvoda je levom glavom upravo uzimao ledeni dah,
spremajući se da dune olujni vetar iz punih pluća, onaj dah koji je Miloša
jednom okovao ledom i okrenuo sa sve konjem! A Miloš shvata, uputivši u
padu jedan očajni pogled preko glave ka Žarku, onako onemoćao dok ga
sablja vuče, da taj studeni vetar iz desne glave Balačkove može lako oduvati
njegovog pobratima preko ivice mosta!
Stara veštičara upravo je lagano podigla svoj štap, dok je njen
pobednički smeh odjekivao bespućima donjega sveta, grabeći užarena srca
družine sve do Senke i patuljaka, ponovo ih zarobljavajući strahom, a
raspirujući njene podanike. Miloš, najviše pogođen tom magijskom
veštičjom stravom, skupi svu preostalu snagu i odlučnost, u poslednjem
voljnom pokušaju da zamahne sabljom i poseče babu pre no što ga ova
probode. Ali, ophrvan njenim činima, njegov najjači pokret jedva da podiže
oštricu sa tla pre no što ostade bez snage, pa mu ruke padoše na zemlju, a
sablja preko grudi. I tako je, bespomoćno prikovan za zemlju, video
osvetnički blesak u babinim očima i surovost sa kojom je gurnula svoj štap
ka njemu, dok se njegov donji kraj na njegove oči pretvarao u oštro koplje sa
dodatnim ispustima za razdiranje mesa. Nemoćan, on prestade da se opire
porivu da zatvori oči, konačno se predajući.
Senka se uspravi iz čučnja, nakon što njen šapat nije uspeo da privuče ni
pažnju patuljaka u blizini, pa onda, sa čudesnom iznenadnom odlučnošću,
skide kapu patuljačku, otkrivajući se svima, izgovarajući čvrstim glasom ono
što je već pokušala šapatom: „Pali, a nepokoreni, dozivam vas krunom
carskom i oružjem onostranim!“ I tada, sem što se oči patuljaka okretoše k
njoj, dok svi ostali behu usred svojih okršaja nesvesni ove male scene,
dogodi se nešto čudesno! Pokrete se ono malo praha što ga je još ostalo na
mostu, praha u koji se na njihove oči pretvorio pali car, spustivši pre toga
sopstvenu krunisanu glavu u kutiju, sada veštičjom magijom poguranu dole.
Pokrete se prah, kao da ga vetar kovitla, tu na ivici Mosta zaborava, i kroz
taj kovitlac, pred očima zapanjenih patuljaka, počeše da se pojavljuju obrisi
istih onih junaka koje su smatrali zauvek iščezlima. I Senka je slušala taj
jedva čujni vihor, kroz koji se pali a nepokoreni vraćaju. Beše sasvim
sigurna da se vraćaju jer su joj kroz glavu jednako odzvanjale babine reči,
one reči koje su je na kraju i navele da shvati: Ne možete kralju mrtvih krasti
kovčeg ispred nosa, ni duše pred vratima Mosta zaborava! Ti dobri junaci
nisu prešli u carstvo mrtvih – umesto toga, odrekli su se trpeze zaslužnih i
ostavili svoje kosti u kutiju da bi ostali tu, uz krunu i oružje koje može
pobediti alu, kako bi večno pomagali onome ko je hoće pobediti! I pojaviše
se pali a nepokoreni, odgovoriše na njen poziv, isti kakvi behu kad se u prah
pretvoriše, još uvek sa maglom pod nogama i pomalo prozračnim telima.
Pali car je još u ruci nosio i glavu, ali bez krune, koja beše u Senkinim
rukama. I jurnuše preko mosta, sami i bez pitanja, ka Žarku, Balačku, i
psoglavima koji su hitali napred željni Senkine krvi – jurnu vojska pala bez
ijedne reči da odbrani onu što ih je dozvala.
 Miloš je zatvorenih očiju čekao da po drugi put umre, ovoga puta
konačno, jer ista baba koja ga je spasla prvi put, zaustavivši vreme, sada se
sprema da mu zada poslednji udarac. Čekao je da još jednom oseti koplje
kako se zabada u njega, kako ga probija, ali umesto toga jak zvuk sudarenih
oštrica odjeknu svuda oko njih, tako jak da na trenutak zastadoše i pseće i
vučje glave i babini divovi. Nakon trenutka zbunjene tišine, začu se babin
razdraženi, besni, zastrašujući glas. „Šta? Neee!“ Miloš s naporom otvori
oči. Vrh koplja, u koje se babin štap pretvorio, beše čvrsto zaboden u sablju
na njegovim grudima, prodrevši kroz balčak uz samu oštricu, prolazeći kroz
maleni otvor sasvim nalik oku. Baba je povlačila unazad, ali nije mogla
izvući štap iz sablje koju niko sad držao nije – lagana sablja slobodno je
ležala na njegovim grudima, i tek vrh koplja beše ušao u nju, toliko maleni
deo da nije probio na drugu stranu ni koliko da ogrebe Miloša, ali baba svoj
štap pretvoren u koplje više nije uspevala izvaditi. Kao da je i sama
začarana sopstvenom magičnom rečju kojom je Milošu oduzela snagu. Tada
sablja progovori glasom u Miloševoj glavi. Beše to babin glas, isti onakav
kakav je čuo na Širokom polju, već proboden tuđim mačevima, kada svi
mačevi i koplja zastadoše kao i babin štap sada. I reči behu iste, a delija je
sa neobjašnjivom sigurnošću znao da te reči sad čuje i baba, a možda i svi
oko njih: ’Carev pečat na sablji zlikovca kaže jasno: da ga niko ne sme
pogubiti, pa ni vezir, sve dok samog cara ne upita!’ Pa zatim, dva treptaja
kasnije, isti glas izreče i ovo: ’Sablja tvoja, a zakletva moja!’ Ove reči behu
izgovorene nedavno – baba ih je izrekla već dvaput, sigurno ne slučajno,
možda da potvrdi čini kojima je pokorila oči drevne sablje, ali sad se
promišljene reči okrenuše protivu nje same.
Probiše se napokon baš tada predvodnik i dva njegova pratioca pored
Muse Kesedžije i strašnoga Baš-Čelika. I dok niko iz plemena od psoglavih
postradao nije, no su ih ti manji psi gvozdenih zuba samo usporavali, od ove
dvojice divova – pola ih je palo. Smrt svakog saplemenika bolela je
predvodnika poput otvorene rane, jer je njihova veza bila dublja od bilo
čega što se može opisati rečima. Mogao je posegnuti za njima kroz šume i
gore i široku vodu, mogao ih izvesti iz mistične šume što je nikad nisu
napuštali, ali je smrt svaka iz plemena činila da trajno umre nešto duboko u
njemu. I zato je osvetnički progrizao sva tri srca crnog Muse, krvav skoro
poput njega, dok su ostali kidali sve što beše od mesa na palome Baš-Čeliku,
ostavljajući samo lance i metal iza se. I jedva zaustaviše te lažne divove, te
iz smrti uzdignute sile, iako Morlaci pre toga nikad ne sretoše ništa sebi
ravno. Probi se predvodnik, ranjen i tužan, da pokuša spasiti Miloša, al’
Miloša dotad čudna sablja spase. Pogledavši brzo svuda oko sebe,
predvodnik se opet na psoglave baci, da ih spreči da kidišu na most i na
Senku.
Iznenađen bar koliko i baba, Miloš se sada pitao ko li je iskovao tu
sablju, i od čega, i kakve se još moći kriju u njoj, kada može, taj komad
metala, da zaustavi i ovu prastaru babu, najmoćniju vešticu što je ikad beše.
Nije bilo vremena da nastavi da razmišlja o tome, jer se baba okrete i iz
sveg glasa viknu: „Vojvodo Balačko, sve tri glave tvoje dajem zauvek za
Miloševu!“ Beše izgleda odustala od namere da oborenog junaka ubije sama,
jer nakon ovih reči bez po muke izvuče svoj štap iz sablje na njegovim
grudima i odbaci se uvis, skokom sasvim nesaglasnim s njenim telom i
godinama, i polete metrima unapred, pravo ka Mareni, koja je još lebdela,
jedva napredujući, negde iznad mosta i ponora. „Dođi, kurvo, a ne kćeri,
protiv tvojih vradžbina još mogu, tebi nikad zavet dala nisam!“ Kako je
baba dodirnu, probivši se kroz polje usporenog vremena, Marena uspe da
privuče i upije dovoljno njenih mračnih sila da se i sama otrgne iz sopstvene
magije u koju se uplela kao muva u napuštenu paučinu. Pa, oslobodivši se
tako, ona konačno napravi veliki zaokret, zbog kog je i prišla tako blizu
mostu, poletevši sada nadole, ispod, ravno ka dubokom ponoru, vukući za
sobom i mater svoju, koja se čvrsto držala i njenog i sopstvenog štapa kao
pijan plota, lepršajući iza poput zastave.
Malik je potegao svoju kratku duvaljku, odlučno, izvadivši poslednje
otrovne strelice, i, stavivši prvu u cev, stade pažljivo posmatrati psoglave
koji nadiru, mimoilazeći Žarka i Balačka, jurišajući pravo ka Senki. Nije
sumnjao Malik u to koga psoglavi progone, ne bi tako odlučno grabili samo
zbog njih, patuljaka. „Sve strele u gvozd’nzube, kralju?“, zapita svog
vladara, iako je odluku već doneo. Nije mu, kao bolji strelac, ni ponudio
neku od malobrojnih preostalih strelica. Patuljački kralj ozbiljno klimnu
glavom, potežući ono sečivo koje je tako retko uzimao u ruke. Dosad su ga
svi branili, sad on mora odbraniti nekog. Na ovom mostu, bez mogućnosti za
povlačenje, ne bi ništa vredelo da Senka ponovo stavi svoju kapu
nevidljivosti, to bi samo moglo omesti patuljke da je zaštite. Jer, kako su
shvatali, oni behu poslednja linija odbrane, ako sve ostalo zakaže. Zato je
Malik sada pažljivo odmeravao koji je demon pseće glave najbrži, koji će
možda proći pored Senkine uzdignute vojske, jer nije imao ni približno
dovoljno strelica da ih sve zadrži, a, kako je sumnjao, njegov kralj može
zaustaviti u najboljem slučaju jednoga. Ali ga sve to, kao ni strah od vrlo
izvesne smrti, nije ni najmanje kolebalo – ovo je borba u kojoj će svi, pa i
patuljci, gurati do kraja.
Nerazložan beše Malikov strah, jer su pali a nepokoreni bili sila
neviđena. Samo jedan psoglav prođe mimo njih, i to smrtno ranjen, pa se
sruši na mostu pre no što je Malik i stigao da ispali strelicu u njega. Išli su
pali ratnici čisteći sve ispred sebe, još moćniji nego što su ikad bili, a iza
njih ostajaše magla i smrt.
Sva moć koju je Marena imala bila joj je potrebna za ovo, da tako dugo
drži vreme usporenim na tako velikom prostoru, a Miloševa želja da se
stvori preko mosta umalo da sve to upropasti… Sada je još imala i babu za
sobom, ali je to, pomisli Marena, ovoga puta, i samo ovog puta, mogla biti i
dobra zgoda. Poletela je mlađana veštica sada brzo poput vetra, nestavši iz
vida svih, vukući babetinu iza sebe, da bi se, naizgled samo časak kasnije,
pojavila s druge strane mosta, sama, pred zapanjenim pogledima patuljaka
koji su još ispraćali pale a nepokorene. Pojavila se ona leteći na svom štapu
s očima od rubina, za koji se držala jednom rukom, a u drugoj noseći još
uvek otvoreni kovčežić s drvetom života na dnu – kao da je nekako razmenila
babu za kovčeg. A baš to je bio razlog zbog kojeg je svu svoju moć uložila u
usporavanje vremena, koje ju je već skoro sasvim iscrplo – kovčeg koji
pada, a ne obična ženska molećivost ka brkatom junaku na mostu, kako je
babetina pogrešno pomislila, inače bi se svakako bolje potrudila da poništi
čini usporenja, u koje je sada i sama upletena.
Okrenuvši se ka patuljcima, Marena im se široko osmehnu, a zatim skrete
pogled ka svojoj majci, skrivenoj od pogleda ostalih, koja je skoro
nepomično lebdela ispod mosta, u senci i ništavilu, sa zlobnim izrazom lica,
još nesvesna toga da pada. Opazila je Mara krajičkom oka pale a nepokorene
ratnike kako promiču mostom, što je govorilo da je i Senka shvatila šta joj je
činiti, zbog čega je mlađana veštica bila prezadovoljna. A bez kutije koju je
ovako spasla od pada u More tišine, usporivši je dok ne doleti po nju, pali
ratnici zauvek bi ostali tek pepeo i prah. I ona tada odlučno pucnu prstima,
onako još u vazduhu, otpustivši načas štap i sa jednom jedinom trunkom
žaljenja, i vreme se vrati svome uobičajenom toku, a baba, koju su razni
narodi kroz vekove različito zvali, pade bez glasa i šuma, duboko, duboko, u
More tišine, u naručje Crnom bogu i Morani kojoj se molila. Najveća veštica
beše mrtva i ponovo rođena.
Tama
 Tama

Poslednji preostali strašni protivnik beše troglavi vojvoda Balačko, a on

je upravo krenuo da pusti svoj ledeni dah na Žarka, ne bi li ga s mosta
preturio. Nije to želela da gleda Marena, pa se opet otpusti od svoga štapa,
levom rukom još držeći kovčeg, a desnom sad grabeći onu malu drvenu
bukliju u koju je vodu nenačetu zagrabila kad je pokraj mrtve Senke i smrt
svoju očajno čekala. Rečima je osvećenja pretvorila tu vodu u vodu
adžijazmu – tada ju je namerila protivu vampira, ako takvog sretnu, ali su se
i Balačko i ostali iz smrti vratili, pa se Mara ponadala da će poslužiti.
Dreknuvši jednu jedinu reč, ona zamahnu tom čuturom, a iz nje probi voda,
odbacivši i poklopac, i polete kako voda leteti ne može, poput strele, poput
babinog vetrovitog zraka, pravo ka ledenom licu vojvode Balačka. Sudari se
adžijazma sa studenim dahom, zaledi se kako mu prilazi, pa mu tako ulete u
usta, probivši ga s druge strane poput ledenice!
Dreknu srednja glava besnoga vojvode, a leva je već plamen puštala, da
zapali brkatoga ako ga već oduvati neće! Ali stiže i Žarko do njega, završivši
najzad zamah započet odavno, zamah mačem lošim ali u dobrim rukama –
ode srednja glava Balačkova, a dohvati oštrica i onu vatrenu pre no što se
sudari sa oružjem diva, kad puče mač, krhotine odletoše u ponor pod njima.
Sikće sada dvoglavi vojvoda, sikće besno i bez srednje glave, desna hladna,
probušena, a leva mu ulevo popala, držeći se tek na pola vrata, sipajući tek
pola plamena. Izmiče se jednooki Žarko na čudesnom konju svome od toga
plamena, pa poteže tešku topuzinu, na nju prima Balačkov udarac, ostajući
još u sedlu dok bi drugi u ponor leteo. Pa zamahnu iz sve svoje snage, kako
nikad zamahnuo nije, udari ga on postrance, udarom bogova, te je diva
velikoga u beskrajni ponor izgurao. Pada tako dvoglavi vojvoda, sikće poput
zmije, ali glas mu sve slabiji kako pada sve niže i niže. Vidi Mara odozgo
još i svoju mater, kako poput sitne tačke još dole propada, dok za njom sad
leti, u More tišine pada i njen strašni troglavi sluga, da zajedno u Nav uđu,
stecište prokletih, da ih Crni bog u svoje skute obavije i da nikad ne pusti ih
dalje. Osta ala bez dva moćna saveznika!
Kako baba pade, kao da se prekide i nit koja je davala odlučnost
psoglavim demonima. Poput prestrašenih pasa, oni odjednom grunuše
unazad, u zakrčeni tunel kroz koji su stigli, kevćući u povlačenju. A svi
preživeli vukovi koji su se dotad klali s njima poleteše odmah i za njima,
vođeni životinjskim instinktom lovaca. One druge, koji su pre povlačenja već
bili na mostu i ispred, na sve strane razbacaše pali a nepokoreni. Sem tih
plašljivih pasa, ovde više nije bilo ničeg sa čim da se bore.
Ali, nije zadugo trajalo, jer, kako su Morlaci zamakli iz predvorja Mosta
zaborava, sa njegove suprotne strane, one gde niko živ ne može kročiti, poče
nešto gadno da se zbiva. Kao da su čekali odlazak vučjega plemena, počeše
da se pojavljuju novi psoglavi. Ali kakvi! Behu to oni što helebarde stupaju
pre njih. Bar dvaput viši od ovih s kojima su se dosad bili, i svi oklopljeni i
naoružani jednako, poput vojske. Pojavljuju se poput utvara iz magle, te
sablasne magle koja počinje s kraja Mosta zaborava. Oni idu napred, a ka
njima smesta okrenuše pali a nepokoreni, da se s njima na mostu sudare. Već
su se jednom sa takvima bili, i tad su ih pobedili, ali sada nije isto stanje.
„Brzo što dalje od Babinog mosta!“, uzviknu Mara koja je upravo
sletela na most između Senke i patuljaka, ne ponevši se u pobedi, shvatajući
ono što ostali još nisu: oni jesu bili pobednici ovde, ali ovo što im stiže s
one strane mosta previše je za njih. Privukli su pažnju onoga koji se dosad
uglavnom držao po strani, ali sada, po njih, po čudesnu družinu, stižu vojske
kralja mrtvih! A ona je na izmaku snage, istrošena prethodnim činima, baš
kao i Senka, koja je prvi put dozvala pale a nepokorene, svoje sledbenike
koji su snagu za povratak crpeli iz nje i njenih artefakata. Neće još dugo
moći ostati tu ti maglom obavijeni junaci. Što je još gore, ako izmorena
Senka izgubi svest, i njena pala vojska odmah će nestati. Nakon svega što su
ovde učinile, njih dve će još dugo biti nekorisne družini za sukobe što slede,
kao i patuljci čim istroše ono malo otrovnih strela što im je preostalo, a Vuk
je sa svojim plemenom poterao psoglave što kretoše da se povlače nakon
babine smrti. Sva njihova odbrana svela se na Miloša i Žarka, i nepokorene
čuvare dok zadrže se ovde. A dva junaka ne mogu sami zaustaviti nadolazeće
horde kralja mrtvih. Vreme je za novi beg. Ovde su, u Mračnoj zemlji,
uradili sve što je trebalo – povlače se kao pobednici!
***
 „A moj Šarko, moj konj dragi? Neću stići opet kapiju da kočim!
Nećemo ga valjda ovde ostaviti!?“
„Ili on il’ svi mi sa njim, pobratime! Odluči se brzo! Možda ni mi ne
stignemo!“ Miloš ovo dreknu osvrćući se ka sve snažnijem režanju koje im
se približavalo. Trčali su koliko ih noge nose, ali su ogromne gvozdenzube
vojske stupale za njima poput neumornih pasa tragača. Bili su ponovo u
Odaji silaska, gde im je Kapija kraljevstva zatvarala izlaz, kapija koju su
sami oborili. Nisu znali kako su se Morlaci provukli, možda ispod nje, ali
tuda više niko od njih mogao ne bi, osim možda Senke. Pomisli Mara i da
pošalje Senku da se provuče, ali shvati da može biti još opasnije s druge
strane, ako tamo nema nikoga od njih.
Žarko namrgođeno klimnu i stade brzo da vezuje debeli lanac konju za
sedlo i još da ga učvršćuje umotavajući mu ga oko vrata, sve vreme ga grleći
i ljubeći i šapćući mu nešto. Opraštao se s njim i objašnjavao mu zašto.
„Brže, brže, vreme nam izmiče!“, dreknu ponovo Miloš. Nije imao
strpljenja za ovo. Toliko puta su gledali smrti u oči, a nije ga Žarko video
ovakvog, nervoznog i razdražljivog. Behu tu, na rubu pobede, potrebno je
samo još da šmugnu kroz kapiju i spuste je ispred gonilaca. Dok se ovi snađu
sa njom, družina će biti već napolju! Kako je konj krenuo da podiže kapiju,
Mara gurnu Senku da se nekako provlači. Zatim se i sama provuče, sagnuvši
se skroz do zemlje, ispod teških rešetaka koje je šareni konj s naporom
podizao, a za njom i patuljci, koji se tek blago saviše da bi prošli.
Žarko zagrli i poljubi svoga konja poslednji put, konja koji ga je tako
dugo i verno služio, pa krete i on ka donekle podignutoj kapiji, dobacivši
Milošu: „Hajmo i mi, pobratime.“
U tom trenutku začu Miloša kako mu odgovara sasvim mirno, onako kako
je vazda i govorio, kao da ga je sva nervoza potpuno napustila: „Ne,
bogami, pobratime Žarko!“ Ukoči se brkati delija na trenutak, ne stigavši ni
da se okrene kada je začuo fijuk britke sablje. Skoro u istom trenu kapija
koju je šareni konj s naporom držao blago podignutom sruči se uz tresak
nazad. Prašina se diže tamo gde oštri metal udari o stene, a cela družina koja
beše već prošla okrete se s užasom.
Žarko i Miloš stajali su jedan pored drugoga, jedan naspram drugoga, a
Žarko je gledao u neverici, pokušavajući da razume šta se to upravo
dogodilo. Miloš je još stezao isukanu sablju, onu koju mu je on poklonio,
jednom davno, kad još behu stranci, kad je bilo neizvesno hoće li se živi iz
boja izvući, a iza šarca vukao se ostatak glatko presečenog lanca koji je
dizao tešku kapiju, lanca koji je samo ta sablja mogla ovako preseći.
„Oni idu, al’ ne i ti, Žarko. Ne mogu te pustiti odavde, pod zavetom da
zauvek hurskog cara služiš. Sve što dosad uradismo biće džabe, brate, čim
te hurski vladar kod sebe pozove…“ Gleda ga Žarko otvorenih usta, upija
ove reči još uvek ne verujući šta sluša, kao i ostala lica s druge strane gusto
izvezene kapije. Miloš nastavlja istim, tihim, rešenim glasom, vraćajući
sablju u korice kao da je najzad sve dileme razrešio, ne mareći šta će Žarko
činiti sa njim. „A ne mogu, mili brate, ni da te ostavim. Izdati te nikad
neću! Zato nam je, brate dragi, suđeno ovako: obojica ovde ostajemo. Na
kraju smo puta, Žarko… Prijatelji neka idu dalje, naša borba ovde
završava.“
Trenutak potmule tišine narušavali su samo režeći glasovi, koji kao da su
takođe usporili ili se zaustavili u mestu, ne približavajući se i ne otkrivajući
dlakava lica kojima pripadaju, kao da je i ovaj trenutak odsečen od vremena,
kao onda na mostu Marinim činima. Žarko je netremice posmatrao svoga
pobratima, osećajući kako se mirnoća preliva i na njega, kao da beše
hipnotisan tim glasom. A zapravo, beše to sasvim ispravna odluka, i Žarko je
ovu mirnoću osećao kao zadovoljstvo koje ga je polako ispunjavalo u
potpunosti. Našao je njegov mudri pobratim način da ga oslobodi kletve
bogova – ko zna otkad zna Miloš da će ovo biti! – i ponovo je on, Žarko,
svoj sopstveni gospodar, ma koliko da to potrajalo. Onda brkajlija iznenada
okrete glavu i odlučno podviknu družini izvan kapije: „Šta čekate, družbo
naša, čuli ste Miloša!“
Pa se jednooki delija ponovo okrete ka lepom i mladom vitezu, vojvodi,
uz koga se rado borio i dok je ovaj za njega samo čobanin bio, ne čekajući
da vidi kako Marena preuzima komandu i kako sa očima punim suza pokazuje
ostalima da krenu ka izlazu. Ne, Žarko je bio uz svoga pobratima, sada i
zauvek, osećajući potrebu da ga zagrli jer ga je ovaj spasao prokletstva da
služi neprijatelju svoga naroda. Tada mu ovu neočekivanu radost ipak
pomrači tužni glas koji je začuo s one strane rešetke, ne želeći da ga čuje jer
je znao da će biti bolno, glas njegove nesuđene drage. „Nisam htela da se
ovako završi … Nisam htela, ali je moralo. Evo zadnjeg zahteva od mene:
ovaj kovčeg – vi ga odbranite, do ale ga bolje ne nositi. Dok god ga vi
braniti možete, dotad će i Senka svoju palu vojsku imati uz sebe. A tako ću,
moj delijo dragi, i ja znati da ste mi još dobro.“ Suznih očiju, ona zatvori
kovčežić sa kostima i drvetom života, pruživši mu ga, okrenuvši ga popreko,
a Žarko ga preuze i kovčeg prođe kroz rešetke kao da je za to pravljen. Onda
se Mara još jednom naže unapred, priljubivši lice uz rešetke kao da želi još
nešto da mu kaže, a zatim se, bez glasa, okrete i skoro potrča nazad, kako
niko ne bi video njene suze, prve suze koje je ta veštica ikad ispustila.
Žarko je konačno bio slobodan, i voleo je ovo što ih čeka. „Dobro onda,
pobratim-Miloše“, reče, klimnuvši glavom ka njemu. A onda mu se usne
izviše u najsuroviji osmeh koji je njegov pobratim ikada video, dok je
istovremeno rukom prihvatao svoju topuzinu s leđa. „Ako ćemo već ostati
ovde, hajde da ih lepo dočekamo, ove pse što reže na lavove!“ Zarazni
osmeh prenese se i na Miloša, koji polako ponovo izvuče svoju sablju,
ovoga puta s uživanjem, pa se dva junaka, neodvojivi jedan od drugoga kao
lice i naličje istoga novčića, okretoše da se suoče sa nespremnim zlom koje
će uskoro saznati da dobro može biti i mnogo gore.
Poslednja želja
 Poslednja želja

„Sa svih strana! Dolaze baš sa svih strana…“

Zabrinut je bio ovaj zmajeviti junak, Relja, iako je znao da njemu samom
ne preti nikakva opasnost od nadolazećih vojski. Ali niko od njegovih
prijatelja ne leti! Teško će on poneti i Maru i Žarka, a kamoli još i Senku i
Vuka, ako ih pronađu… „Kada ih pronađu!“, ohrabri on sebe.
Hurske vojske, mnogo vojski, kretale su se pravo ka ulazu koji oni
otkriše, ulazu u donji svet, kao da su iznenada baš svi znali gde je. Nije bilo
greške, širok obruč koji se sada postepeno stezao bio je postavljen skoro oko
ove tačke, visoko je uzleteo Relja da se uveri u to, i nije mu se uopšte dopala
nepregledna brojnost ljudstva koje se uputilo ovamo. Neko, ili nešto, javilo
je neprijatelju gde se oni nalaze, i sav njihov oprez da ostanu neprimećeni
sada je propao.
Sletajući nazad, zmajeviti junak opazi svetlucanje u travi, nekakav zlatni
pojas koji je odbijao sunce u svim pravcima na širokom zaravnjenju ne tako
daleko od mesta odakle je poleteo. Isprva je pomislio da je to zmija, ali beše
sasvim nepokretno, pa on shvati da je u pitanju traka ljudske izrade. Beše
skoro siguran Relja da toga ne beše kad je uzleteo, pa znatiželjno pohita na
dole kako bi proverio šta je to u stvari.
U trenutku kada je nogama dodirivao zemlju, sinu mu da bi to mogla biti i
zamka, ali beše već prekasno – njegova težina i brzina učiniše da čvrsta
zemlja pod njim potone, otkrivši daske na jednom osloncu poput klackalice,
daske koje popustiše i propadoše, sklapajući se nad njim i prosipajući plitko
iskopanu travu i zemlju na njega kada zmaj propade. Upao je glatko u tu
brižljivo iskopanu i još bolje sakrivenu jamu na maloj čistini usred guste
šume. Isti mehanizam koji se otvorio pod njim pokrenuo je i drugi deo
klopke, povlačeći mreže sa svih strana, mreže koje obaviše i skoro prekriše
najveći ulov koji su mrežari ovih krajeva ikada nahvatali.
Dok je pomalo ugruvani i prilično zauzdani zmaj pokušavao da se
uspravi, lica iznikoše sa svih strana jame, mnoštvo glava prekrivenih
kapuljačama, vireći na dole, a jedna prilika, jedna jedina, iskorači sasvim
napred, otkrivajući se cela, no ostavljajući iza se sunce koje je krenulo ka
zapadu tako da ni oštrooki zmaj pod njegovim sjajem nije mogao sagledati
ništa osim kapuljačom i ogrtačem prekrivene senke. Siluete koja progovori
glasom grubim i muževnim, a ipak trudimice nežnim, glasom starog i
prepredenog razbojnika, suviše učenog i načitanog za svoje odabrano
zanimanje.
„Gle, gle, gle, gle… Zmajeviti gospodine, blagodarim na ovoj poseti.“
Prilika sakrivena blještavim suncem se nakon ovih reči čak i komično
nakloni u pravcu junaka koji se koprcao u mrežama. „Verujem da imamo
jednog zajedničkog prijatelja, vi i ja, gospodine dragi, dobrog prijatelja
lepljivih prstiju… A vi ćete mi, nadam se, pomoći da se konačno sretnem sa
njim.“
Nakon ovih reči, prilika na ivici jame potpuno se uspravi i kao da
poraste malo, bacajući dugu senku odmah pored uhvaćenog zmaja, a dotad
bešumne glave, svuda oko jame, staše da se smeju i kikoću, dok se jedna
obrati čoveku s kapuljačom.
„Vaše kneževsko visočanstvo, hoćemo li uvezati zmaja?“
***
Dve mlade ženske osobe, patuljački kralj, i jedini preostali patuljak iz
njegove pratnje konačno stupiše na svetlost. Kameni čuvar možda čeka na
magične reči i sa unutrašnje strane, ali Marena, obnevidela od tuge, uopšte
nije pomislila na to; no, vešti patuljci su znali tačan položaj skrivene poluge
koja je na identičan način pokrenula mehanizam vratnica kada im priđoše.
Skoro pa nevoljno, oni iskoračiše napolje, iako su donedavno najviše od
svega želeli da se ponovo nađu na ovome svetu. Svetlost dana beše bleštava
i privlačna, a Senku je umirivao dodir toplog Sunca, pozivajući je da mu se
raduje. Ali je, u međuvremenu, u večnoj tami ostalo previše. Ne beše Relje
na ulazu, ali ni jedna od njih to kao da i ne primeti, ili ih to bar nije zabrinulo
jer zmaj i ne beše baš vezan za mesto, odlazio je i dolazio po sopstvenoj
volji poput svih zmajeva. A patuljci, oni nisu ni znali treba li ko da ih čeka.
Lica ovih žena, ili pre žene i devojke, kao da su govorila isto: vredi li živeti
kada iza sebe ostaviš sve vredno življenja? Iza njih dve su u kraljevstvu
mrtvih ostala dva najveća junaka njihovog naroda, najveća ikada. Nevidljivi
tamni oblak nad njihovim glavama nosio je poruku koja ih nije napuštala:
kako ćemo bez Žarka i Miloša? Da l’ će ikad opet takvih biti? Patuljci su sve
to i bez reči razumeli, žaleći zajedno sa njima, žaleći za tim junacima, ali i za
svojim poginulim narodom.
Pokušavajući da skrene i Senkine i sopstvene misli, veštica se doseti
onih čudnih glasova koje su začule bežeći i spoplićući se kroz sada sasvim
mračni tunel koji je vodio od spuštene Kapije kraljevstva mrtvih, iza koje
ostadoše i Miloš i Žarko. Pratili su ih ti glasovi skoro sve do izlaza. Ne beše
u mraku više one prigušene svetlosti kojom kao da su nežno sjale same stene,
već sve beše potmulo, tama beše kao prekrivač, kao da i hodnici tuguju za
onima što ostaše dole. Da li su to padom Kapije kraljevstva i sva svetla
kraljevine mrtvih uminula? Senka, kojoj svetlost nije trebala, tada se
neočekivano nađe u ulozi Marinog vodiča, jer ju je ova, držeći je za mišicu,
stalno obarala kad i sama padne, preslaba da zažari svoj štap. A nisu padale
samo zbog mraka, već i zato što su sada pod nogama svi osećali nekakvo
kamenje kojega ranije tu nije bilo, ili im se bar tako činilo. Čak su i patuljci,
ti vešti hodači mračnim hodnicima, povremeno gubili ravnotežu. Tako je
maleni ostatak družine tumarao kroz mrak, ka izlazu, spoplićući se o kamenje
koje beše kao razastrto da ih zadrži. A onda, negde na polovini puta, oko
sebe odjednom začuše neke glasove koji su se, činilo se, mogli dohvatiti
rukama, toliko su blizu bili! „Ko uzme, kajaće se!“ „Ko ne uzme, kajaće
se!“
I opet: „Ko uzme, kajaće se!“ „Ko ne uzme, kajaće se!“
Ovi suprotstavljeni glasovi kao da su se prepirali, svađali u mraku,
govoreći s jedne strane jedno, a s druge drugo, a zatim sasvim obratno. Kao
da je svaki glas imao svoje mišljenje, koje je izgovarao nakon što čuje
suprotno, ali čim ga čuje. Nekada je i jedno i drugo mišljenje stizalo sa iste
strane, da bi im tek koji trenutak kasnije sa druge strane stigao takođe dupli
odgovor: „Ko uzme, kajaće se!“ „Ko ne uzme, kajaće se!“ Patuljci i žene
behu sasvim zbunjeni ovim glasovima bez tela, koji behu tako blizu, po sluhu
nadohvat ruke, kao da se naginju da im budu što bliže, ali nikada preblizu,
nikad da ih dodirnu. „O čemu govore?“, upita Senka. „Možda o ovom
vražjem kamenju kojeg nije bilo, sigurno ga nije bilo“, odgovara joj Mara
pomalo besno, spoplićući se ponovo. Iako je često dodirivala to kamenje,
Mari ne padaše na pamet da ga vucara po donjem svetu. „Kad ću se već
kajati, zašto još i kamenje da nosam?!“, mrzovoljno dreknu, obraćajući se
više tim dosadnim glasovima okolo nego Senki. Kao da je znala da su
bezopasni, pa nije svoju tugu napuštala zbog njih. Glasovi su se ponašali kao
da ništa rekla nije, kao da je ne čuju, nastavljajući svoju besomučnu graju. A
Mara, ona je bila mrzovoljna jer se već kajala, besna na sebe što nije
shvatila Miloševe namere, iako je bilo dovoljno nagoveštaja. Ili, pre zato što
je suštinski razumela da je to što je Miloš uradio bilo zaista hrabro i najbolje
što se učiniti moglo. Uz sav njen trud, Miloš beše taj koji je razrešio veliki
nerešivi problem, pitanje Žarkove odanosti suprotnoj strani u konačnoj borbi
koja tek predstoji. Rešio je on to na jednostavan način, žrtvujući i sebe i
njega. Ophrvana tim mislima, jedva da je pomišljala o glasovima za koje je
dotad zaključila da su samo dosadni i ništa više od toga; o kamenju koje su ti
glasovi doneli nije ni promišljala. Za razliku od patuljaka, vrednih rudara,
koji su to stenje kog do skoro ne beše smatrali izuzetno neobičnim i
zanimljivim i pre pojave glasova, te odlučno ponesoše svaki po nekoliko
komada rasutih stena u džepovima, zapravo ih napunivši, kako bi napolju
videli o čemu se radi.
Sada, kada napokon pobegoše iz tame, Mara se okrete ka patuljcima,
pokušavajući da skrene sopstvene misli na bilo koje drugo mesto osim
proklete Odaje silaska, pa im reče: „No hajte, maleni, znam da su vam
džepovi puni onog krša, vadite da vidimo šta imate…“ Patuljci je
poslušaše, a iz njihovih džepova počeše da ispadaju dragulji! Crveni, žuti,
plavi, dragulji svih boja koji su se sada presijavali, grabeći u sebe mutnu
svetlost dana i svaki zrak sunca koji im se usudi prići.
„Zašto ne ponesosmo više? Još je moglo stati u džepove!“, vajkali su se
u čudu kralj i njegov pratilac. Uzeli su, a kajali se, odmah. Za to vreme se i
Marena pokajala, kajala jer nije uzela, jer nije ponela barem jedan jedini
komad – beše to alem kamen što i sablje lomi. Mogla je znati, morala je
znati, simbol jarkog sunca i vatre prestaje da svetli samo onda kada se
pomeri, a beše pomeren baš pred njima, jer hodnici podzemni u povratku ne
behu osvetljeni. Jedino tada ne beše prigušene svetlosti u širokim hodnicima
donjeg sveta. To je ono što ih osvetljava! Neko ili nešto, verovatno oni
glasovi ili šta već iza njih, pokupilo je to svetleće kamenje iz svih uglova i
nevidljivih zaklona i pobacalo sve to nasred pećinskih prolaza, učinivši
Mračnu zemlju skoro neprohodnom. Nije veštica žudela za dragim kamenjem
kao bogatstvom, poput patuljaka – ne, ona je, malo ispred sebe, upravo tada
spazila jednu pticu alemperku kako požudno gleda u sve ono što su patuljci
vadili iz džepova. Imala je Mara jednu nameru, jednu odličnu nameru, ali
nije imala kamen koji joj je trebao za to – iako su tog kamenja patuljci imali
poprilično. No, Mara je dobro poznavala patuljke, bar iz priča. Najlakši
način da taj mali narod okreneš protivu sebe jeste da im uzmeš – ili tražiš –
ma koliki deo njihovoga blaga. Čak i jedan kamenčić od hiljadu. Ali je, ipak,
morala da pokuša.
„Možete li mi, uvažena gospodo malena, ustupiti jedan od tih
kamenova, najmanji od svih, da bih sa njim…“
„Ha!“, dreknu kraljev jedini preostali pratilac, prekinuvši je. „Rekoše
da ć’ se kajati oni što ne uzmu, pa bi sad naše da ’krnje! Ne mož’, ne mož’,
ovo su dragulji patuljaka i krasiće sam’ naše hodnike!“
Malik nije zvučao poput sebe, nije ličio na onog brižnog Senkinog
saputnika obuzet ovom iznenadnom pohlepom. Kralj Podzemljar oštro je
klimao glavom na ovo, svesrdno se slažući s rečima svog podanika. Ni jedan
ni drugi nisu bili spremni da daju svojim pratiocima ni jedan jedini
kamenčić, iako su rizikovali svoje glave – i uistinu ostavili mnogo glava
dole – da im pomognu u njihovoj misiji. Ali jedna je stvar činiti dobro
prema drevnom proročanstvu, a sasvim druga stvar rasturati patuljačko
blago…
Senku je ovaj razgovor koji je pretio da se pretvori u svađu istinski
uznemirio, posebno jer ne mogaše da se otrese osećaja beznadežnosti što su
Miloš i Žarko ostali dole, u Mračnoj zemlji, pa joj je cela ova scena bila
besmislena. Zato ona odlučno podignu glas, istovremeno pozivajući Maru i
umirujući patuljke svojim rečima: „Ne treba nam ništa, Maro! Evo ti taj
kamen što ti treba!“ Mara se iznenađeno okrete k njoj, baš kao i njeni
sagovornici. U onome mraku niko nije video kako je Senka, nakon što je
opipala to kamenje po kom su se kršili, uzela jedan poveći komad i zataknula
ga sebi pod pojas, tamo gde je nekada davno nosila malu frulu, dar
zmijskoga cara, a kasnije i kapu koju joj je poklonio baš jedan od te dvojice
patuljaka.
„Seno, dušo…“, oduševljeno je Mara krenula k njoj. „Ako bude šta sam
zamislila, mnogo si ti više odozdo iznela od jednoga običnog dragoga
kamena!“ Pa joj bukvalno istrže taj kamen iz ruke i okrete se ka ptici, koja
kao da ju je čekala na najnižoj grani obližnjeg drveta, nakrivivši glavu na
jednu stranu.
„Evo, ptico, alem-kamen iz dubine sveta! Simbol vatre i jarkoga sunca,
jedino što uvek svetli i u večnoj tami, pomračivši svoju svetlost kratko tek
kad se pomeri. Dajem ti ga, kamen samo tvoj je, da o njega naoštriš svoj
istupljeni kljun.“
I Marena hitnu kamen baš u pravcu ptice. Poskoči ptica prelepih pera,
crvenih i zlatnih, koja bi možda i sama svetlela u mraku, i koju samo patuljci
zaslepljeni pohlepom mogu da ne vide, poskoči, ali ne odlete, već doskoči
na zemlju i krete ka bačenom kamenu, progovarajući glasom ljudskim:
„Hvala, ženo ljudska.“
A Marena, koja kao da ne beše nimalo začuđena tim govorom dok su svi
oko nje stajali otvorenih usta, nastavi razgovor s pticom: „Red je sad da i ti
meni učiniš uslugu, ’tico alemperko, ptico crvenperko.“
Podiže ptica glavu s kamena o koji je već oštrila kljun, pa prozbori opet
kao čovek: „A šta bi ti, ženo ljudska, htela?“
„Da odletiš, ptico žara, i da nađeš vilu Janu, da joj kažeš da nas
odmah nađe – imam za nju jednu želju, poslednju od njenog pobratima
Žarka!“
Vilinski poklon
 Vilinski poklon

Bez ijedne nove reči ili potvrde, ptica zgrabi onaj kamen kljunom i raširi
krila, odletevši pravo od njih. Polete ptica, a užareno perje postade plamen i
dim, skrivajući je pred očima onih koji gledaju za njom. Niko nije znao o
čemu je mislila veštica Marena, ali ni patuljci ni Senka ne behu ubeđeni da
će ptica pričalica ispuniti traženo od nje. Patuljci su mislili da se Mara
prevarila dajući joj olako taj kamen, a ne tražeći ono zauzvrat pre toga.
Senka, ona se čudila kako je ovu pticu osetila, znala da je tu, ali je nije
razumela, ništa osim ljudskih reči. I kakva je to Žarkova želja? Poslednja,
kako reče Marena, kao da je delija mrtav i sahranjen. Šta je on to na rastanku
njoj rekao?
„I, šta sad?“ Pitanje patuljačkog kralja beše prilično neobično, jer
obično on beše taj koji je određivao redosled stvari svojim podanicima.
„Sada ćemo, maleni gospodine, čekati. I pri tome ne mislim na neko
neumerno dugo čekanje. Ne, mislim da se ovde radi o minutima više no
satima.“
Izrekavši to, Marena uze Senku za ruku i zajedno sa njom pređe onih
nekoliko koraka do prvog većeg stabla, dovoljno obimnog da se obe zavale
uz njega, u prijatnu hladovinu. Nisu uopšte brinule što su i dalje tako blizu
ulaza u donji svet, ni hoće li neko odatle jurnuti za njima. Na stranu što
prolaz vojskama brane onakva dva ratnika, Marena je dobro znala i da
psoglavi napolje stupaju samo jednom u godini, a sad su daleko od tih dana.
Kada se udobno smestiše, veštica pogled usmeri na dva patuljka koji su još
uvek trpali drago kamenje sa zemlje nazad u džepove, prigušeno uzvikujući i
pokazujući jedan drugome kada naiđu na neki posebno dobar komad. Kako je
njih lako usrećiti, kako lako tugu zaborave! Ovako sedeći, žena sa štapom ih
je mogla gledati pravo u oči s njihove visine. Obrati im se glasom koji nije
ostavljao mesta za pogovor, uspevajući da odvoji njihove poglede sa
bleštavog kamenja na travi.
 „Kada završite pregled svoga novog blaga, vi nam, gospodo draga,
možete pronaći i nešto za jelo. Kako sam čula, nema ravnih patuljcima u
pribavljanju jestivoga bilja i plodova i lovljenju malih životinja. Životinje
sada nisu izbor jer bi vatru iz više razloga trebalo izbeći, ali što se
ostaloga tiče, prikažite nam svoje istinske sposobnosti, kralju i podaniče –
malena Senka sigurno je gladna posle svega.“
***
Senka je zaista jela halapljivo, dotad potpuno nesvesna gladi. Patuljci se
jesu pokazali, pribavili su za kratko vreme mnogo više nego što je ona
uspevala da uzbere tokom svih dana onog davnog hoda sa zmijama, kada je
ostajala više gladna nego sita uprkos nemuštom jeziku kojim je prepoznavala
jestivo bilje. Mali narod beše prikupio najrazličitije plodove, od divljih
jabuka i šumskih jagoda do kiselih i slatkih bobica, ali i sočnih izdanaka
mladoga čička i ukusnog hlebnog korenja kakvo se Senka nikada nije setila
da iskopa, kao i korenja divlje šargarepe i ljutkasto-slatkog mladoga
đumbira iz tople zemlje, zatim bilja koje se ona nije usuđivala da uzbere,
poput mladih vršnih listova koprive koji je nisu ožarili, a koje patuljci
donesoše mokre i zgnječene, ili medveđeg luka ukusa sličnog i crnom i
belom, kao i raznog mekog začinskog bilja koje za nju, na prvom
samostalnom pohodu, beše samo nezanimljivo lišće, poput blago gorke
rukole. Kombinacija stvari koje su doneli bila je čudesna, od oskudne
šumske hrane nakupiše sve sastojke za kompletan obrok koji može da utoli
ozbiljnu glad. Najčudnije behu količine koje su uspeli da prikupe za tako
kratko vreme, zbog čega ovo beše prava mala šumska gozba.
Jeli su sa uživanjem, više i ne razmišljajući o dolasku vile, koji se nije
dogodio evo već dva časa. Patuljci i Senka behu već sasvim uvereni da do te
čudne posete neće ni doći. Iako su svi više jeli no pričali, Mara je utonula u
potpunu tišinu, uzimajući tek pokoji zalogaj i gledajući negde ispred sebe. Za
nju ovo vreme kao da nije ni postojalo; njeno raspoloženje zauvek će nakon
donjeg sveta biti obojeno nekom tihom tugom, koja je nikada neće sasvim
napustiti. I brinula je, a trudila se da ne pokaže, o jednom pitanju izuzetno
značajnom za ishod svega što sledi: gde je, za ime svih bogova, nestao Vuk
sa svojim plemenom Morlaka? Očekivala je da ih sretnu u povratku, ili
možda gore, a njihov nestanak vešticu je brinuo mnogo, mnogo više od
nestanka zmajevitog Relje, posebno sada kada uz njih više nema ni Žarka ni
Miloša. Čak i u tom prividnom miru i tišini šumskoga obeda i oporavka,
uzaludno je očekivala da se moćno pleme odnekud pojavi, što se ipak nije
dogodilo. Ali ono drugo što je čekala dogodi se upravo kada su završavali s
ovim svežim, presnim šumskim obrokom. Dođe im vila.
Doletela je pravo kroz šumu, a ne odozgo iz oblaka. I kao da se odmah
požalila na to svojim zvonkim glasom, večno mladim poput i nje same:
„Reče ova ptica mudra“, i tu pokaza na pticu koja je sada stajala na njenom
ramenu, „bolje da ne letim previsoko, da ne skrećem pažnju ljudi što vas
traže… pa, kad su se vile zanimale za sporove smrtnih ljudi?“
Marena je bila spremna za ovaj razgovor, odgovorila je bez pauze,
ustajući pritom. „Ne tiču se ove stvari samo smrtnih ljudi, lepa vilo Jano.
Znaš ti dobro da se ovde o sudbini sveta odlučuje. Znaš to dobro i poštuješ,
inače te ne bi ptica ubediti mogla kojim putem da putuješ.“
Pogleda je vila sa odobravajuće zavodljivim osmehom, neodoljivim,
onakvim kakav samo vile mogu imati, takvim da je čak i patuljci odmah
zavoleše. Njen glas se nepogrešivo menjao da prikaže iste emocije koje su
se ocrtavale na prelepom licu: „Možda i znam, Maro, mlađana veštice, al’
mi vile u takve se borbe ne mešamo. To nam nije u prirodi, nije u prirodi.“
„Znam to vilo… dobro to znam, zato te na našu stranu neću ni pozvati,
jer vi strane nikad ne birate. Iako će možda sutra – ili kroz godinu –
nestati i sveta, a sa svetom i vas vila, vi se ipak za taj, naš, svet boriti
nećete.“
Vilinski osmeh kao da se još malo proširio, dok je vila sa radošću, onom
radošću kojom majka uči dete, govorila stvari koje je Mara već znala, ali
možda ne i ostali oko nje. „Oduvek smo, Maro, vile, ja i moje drugarice,
skrivene od ljudi. Čak i više no taj mali narod što je s vama. Sve i da se
navek završava, mi skrivene uvek ostajemo. A živesmo dugo, Maro, koliko
želimo… nije nama više stalo za još dan il’ godinicu, ovo naše vreme traje
oduvek zauvek. Nije vaša borba za nas, već pesma i igra.“
Marin glas postade nepotrebno hladan odgovarajući na ovo: „U
vilinskom kolu, večno, gde nestane svaki smrtnik što s vilama zaigra se…
Znam to, vilo, učila me moja mati strašna, al’ nisam te zato zvala…“
Prekide je ovde vila čiji glas prvi put dobi prizvuk ozbiljnosti, dok
osmeha skoro da nestade, iako ga još beše dovoljno da lice vile ostane
bezbrižno. „Zvala si me zbog mog pobratima Žarka! Zato sam i doletela,
mlađana veštice, pa govori, šta se sa njim zbiva, kakvu želju ti od njega
nosiš, zašto je ta želja i poslednja?“
Marena se tu još više smrači, više i daleko ozbiljnije, bez potrebe da se
pretvara. Pomisao na Žarka zarobljenog u onim pećinama dole, zarobljenog
možda i zauvek, zamrznutog u trenutku koji se ovde nikada neće razrešiti,
parala je njeno srce, a ona, uz sve što je znala, nije znala kako da se izbori sa
tim.
„On je, Jano, naš je Žarko, tamo gde ti nikad stići nećeš, ne možeš to
poput ale i ostalih prirodnih stihija. Po kraljevstvu mrtvih hoda, gde mrtvi
odlaze… Nikada ga, mislim, više videti nećemo. Osta tamo da bi sve nas
ovde zaštitio. I šalje ti on po meni želju neveliku, reče da je ta poslednja
od tvog pobratima… Reče Žarko, lepa vilo, da devojci Senki vid u oči
vratiš. Predugo je slepa koračala, trebaće joj vid očinji za ono što sledi.“
Na ove se reči svi kao jedan okrenuše k Mari, čak i Senka koja se već
svikla na slušanje bez pokreta. Veliko iznenađenje beše ova želja za sve njih
– niko nije čuo da to Žarko izgovara, niko nije znao ni da je moguće. Čak i
vila beše naizgled zbunjena izgovorenim.
„Žarko nam je, dakle, otišao…“ U njenom glasu sada je preovladavala
seta i mirenje sa sudbinom, onakvo suštinsko mirenje sa životom i njegovim
krajem kakvo mogu imati samo one što žive večno u sadašnjem trenu. Želela
je Mara takvo srce i za sebe, svašta bi sad za to dala, kada vila bezbrižno
nastavi: „Moralo je tako biti, on i nije mogao otići drukčije. Ali…“ tu se
njen pogled ubrza i krete da šara, prvi put, po svima oko Mare, a ton njenog
glasa postade visok i užurban. „Povratiti vid oduzet? Devojka je taj vid
izgubila od magije zmija, vratiti ga lako nije. Čini su to senovite, bliske
svetu donjem i vilama nedostupne. Morala bih sede zadobiti, naočigled
sviju ostariti takvu magiju da izokrenem.“
Marin glas beše nemilosrdan, iako sasvim nežan, kao i pogled stalno
usmeren ka vili. „Pamti, vilo, da to beše želja našeg Žarka, poslednja i
jaka.“ Stavljala ju je pred za vile nemoguć izbor: ostati verna obećanju o
bratimstvu i večnoj pomoći, tom zavetu sklopljenom pred bogovima i uz
pominjanje njihovih imena, ili izgubiti nešto od večne mladosti.
I odlete vila. „Znam za vodu sa mudrog izvora“, reče već u letu, „što
daruje jasan vid i mudrost istu takvu. Doneću je mladoj devi, povratiti oči
njene, al’ će ona, kao i ja, zbog te vode progledati mnogo dalje nego što je
za godine njene dobro.“ Zatim se okrete i ode tako brzo da skoro nestade.
Ovoga puta zaista behu u pitanju minuti, jer se vratila pre no što se ostali
privikoše na ideju da je uopšte bila tu. Međutim, ta vila, ista vila Jana što se
vratila kroz prebrojiv broj minuta i još kraćih trenutaka, beše sada i toliko
godina starija. Njena kosa već je skoro sasvim seda, a njena lepota sasvim
zrela.
 Dok su je zapanjene oči ostalih posmatrale, ona pristupi k Senki –
patuljci i Mara bez reči odstupiše, ostavljajući im prostora – i poče da u
njenu kosu stavlja cveće i lišće što ga je donela u rukama. Kada je okitila
Senku sasvim i ostala praznih šaka, ona nežno obema rukama obuhvati njenu
glavu, navodeći je da se nagne unazad. Vila se pritom naže nad nju,
ispuštajući iz usta vodu što ju je nosila valjda čak sa izvora mudrosti,
prelivajući tom vodom oba Senkina oka. Zatim, ispraznivši po njenim očima
sve što je u ustima donela, Jana jako udahnu i dunu k Senki, prvo negde k
njenom čelu, između očiju. Tim dahom poput vetra zatim zahvati i devojčin
nos i zapuši ga sasvim, lišavajući Senku vazduha i terajući je da otvori usta.
Vila nastavi da duva, iz nje je bez prekida izlazio vidljivi talas vazduha
koji ona sada usmeri na devojčina otvorena usta dok se ova još poput ribe na
suvom borila da dođe do daha, ostajući čvrsto u Janinom stisku. Vilinski dah
uđe u Senku i kao da nastavi pravo do njenih očiju, isterujući kroz njih onu
vodu kojom behu oprane, sušeći ih. Kao da je taj dah vidljivo izlazio na
Senkine oči, ili možda to behu samo isparenja magične vode – nešto je
svakako izbijalo iz nje, nešto što veoma brzo postade sasvim zaslepljujuće,
toliko da su posmatrači okolo bili primorani da skrenu poglede. Kada ih
vratiše, jarke svetlosti i vetrovitog daha više nije bilo, sedokosa vila je samo
stajala tamo, tiha i nepokretna, vidljivo umorna, a pogled im uzvrati uplašena
Senka, gledajući svuda oko sebe očima boljim no što ih je ikada imala!
Videla ih je! Videla je svakog na koga uperi pogled. Zaboravila je već
kako to izgleda, kada moraš usmeriti i oči i pažnju na nekoga. A sve to vreme
je i dalje, bez skretanja pogleda, videla i ugaženu travu na kojoj su stajali,
travu koja je plakala zbog toga, i još živo uzbrano cveće u sopstvenoj kosi, i
šumska stabla svuda oko njih, i raskošno korenje ispod, i semenje još
neniklo, i bujne krošnje iznad, i sitne insekte svud unaokolo. Senka je ponovo
progledala na oči, nakon dugog vremena, ali povratkom očinjeg vida nije
izgubila ništa što je dotad stekla. Oči su sada nadomeštale mračne prostore
njenog drugog vida, praznine koje inače videla ne bi – ljude i patuljke koji
jezikom nemuštim ne govore. Ali i nemušti jezik beše još sasvim njen, taj
jezik kojim je sagledavala i razumela sve biljke i životinje, kao i sve jezike
ljudske koji joj behu razumljivi kao jedan isti, to čulo kojim je „videla“
istovremeno svuda oko sebe, i ispod i iznad. Zmaj takođe još beše u njoj, i
Senka ga sada prvi put jasno oseti, tom mudrošću sa izvora u neskladu s
njenim godinama, kao da je napokon pronašla mesto u sebi gde se on oduvek
skrivao. Njena krv još je nosila i njenu tamnu ubilačku stranu, vukodlačku, to
večno prokletstvo koje joj je produžilo život dovoljno da ga povrati na
izvoru nenačete vode, u mračnim dubinama. Sve je Senka sada sagledala, bez
truda i napora, razumevši napokon samu sebe i svoje mesto na ovome svetu.
Bez ijedne izgovorene reči, još gledajući zbunjene prijatelje oko sebe, ali
sama sve manje zbunjena, ona se tiho i stidljivo obrati zmaju skrivenom u
sebi, nadajući se da će je ovaj konačno čuti.
Za to vreme, crvenperka ptica, lepa ’tica alemperka, opet se pokrenula.
Ostala je ona u krošnjama stabla kad je vila odletela za vodu kojom je Senki
povratila vid, a sada skoči nepomičnoj vili nazad na rame i nežno je kljucnu
iznad uveta, u kosu. Senka ju je sve vreme osećala, tu pticu raskošnoga perja
koje je najzad i očima sagledala, ali tek sada ju je konačno i razumela,
razumela i onda kada ptica crvena i žarna ne govori ljudskim glasom – shvati
da je svest te ptice daleko iznad svega ostalog što joj se nemuštim jezikom
obraćalo. Shvati i da ptica sada nosi prsten na kljunu, koji joj je tim
prstenom vezan – da ne kaže nešto što vila rekla ne bi. Jer, ta ptica može
razaznati misli onih koji su joj blizu, pa bile to vile, žene, il’ patuljci.
Kljuckala je vilu, ta ptica istinski mudra, podsećajući je da joj prsten skine s
kljuna pre nego što krene, prsten verenički ili supružnički koji neki smrtnik
ko zna kada vili dade, a ona ga kao ukras nosi i kad je mladoženja već davno
počivši. I kao ukras bez pravog značenja, ona ga je olako ptici na kljun
stavila, ne mareći zaista hoće li ga ova možda izgubiti, hoće li joj s kljuna
pasti. Prsten ili cvet, vili beše isto dok je ulepšava, a prsten je sada poslužio
zgodno da ne odu tajne misli svima na videlo. Razumela je Senka sve ovo
bez reči, nemuštim jezikom, ali tako složenim da druge ptice ovu nikad
razumeti nisu mogle, baš kao ni Senka donedavno.
Oglasi se vila, glasom još zvonkim i mladim kao kad je prvi put sretoše,
podižući ruku da pomazi pticu na svom ramenu: „Ja sam svoju dužnost
izvršila, pobratimu želju ispunila, vašoj Senki vid sam povratila. Sada
idem, jer ja nemam više nikakvoga duga prema vama. A vi isto bolje
pohitajte – idu ’vamo oni što vas traže i biće tu brzo nakon što mene ne
bude.“
Vila tada skide prsten alepmerki s kljuna, sačeka da ptica poskoči na
granu iznad, pa se zatim okrete i ode, uzletevši poput oblaka na nebo, ne
mareći više hoće li je ko videti, nestajući brzo iz vida svih što gledaše za
njom. Krete tad i ptica da odlazi, no pre uzleta opet se naže i okrete k njima,
kao da im ima reći nešto na rastanku. I zaista, potekoše reči iz njenoga
kljuna, naoštrenog o kamen iz donjega sveta, reči koje behu tako bogate i
raskošne da zazvučaše kao proročanstvo prastare veštice: „Završava se
početkom, kao žar što vatru rađa, kao i ja, na mnogo godina. Devojčica
beše slepa, a sad opet nije, devojka sad vidi više nego ikad što je. Njen vid
novi neka bude to što jošte nije bio – od one što štite mnogi, do onog što
svet je zaštitio.“
I ptica odlete, ostavljajući zbunjenima sve, pa i vešticu Maru. Ko je to ili
šta govorilo kroz alemperku? Je li ’tica nešto znala ili samo osećala? Onaj
drevni zmaj u Senki, što beše i u drugima pre nje… da li je ptica mogla i
njega razaznati, govoriti njegove misli? Pitanja koja će ostati bez odgovora,
jer svima na um dođe vilino upozorenje, da će oni što ih traže biti tu ubrzo
nakon što nje ne bude. Beše opet vreme za beg!
„Hajmo, brzo!“ Mara je ponovo preuzela komandu. Njen glas je uprkos
dolazećoj opasnosti zvučao i zadovoljno – uspela je da navede vilu da
povrati Senki vid. Pokušala je to iako nije znala šta da očekuje. Nije Žarko
zaista izrekao tu želju, ali Mara nije sumnjala da bi je svesrdno podržao. Za
malo je osoba taj brkati delija mario, ali Senka beše jedna od tih retkih, ona
koja je ponekad uspevala da izvuče najbolje iz njega. Sada, međutim, ta ista
Senka po prvi put odbi da se povinuje veštičinim naređenjima, instrukcijama
koje je sledio čak i patuljački kralj.
„Vi krenite brzo, Maro, a ja ću za vama. Imam nešto sigurnije od brzih
koraka.“
I, ne sačekavši da ostali shvate dramatičan raspon ove pobune, Senka ne
krijući izvadi kapicu ispod pojasa, meku poput svile, kapu nevidimku koju je
skupljenu nosila sve ovo vreme, vrativši je pod pojas i nakon događaja u
Mračnoj zemlji. Kapicu koju joj je poklonio jedan od patuljaka pred njom.
Bez oklevanja, stavi je na glavu čim ju je razvila. Crvena kapica namah poče
da gubi boju i bledi, nestajući zajedno sa Senkom.
Dva patuljka se u čudu pogledaše kada Senka iščeznu, a u njihovim
očima, koje se sretoše bar na trenutak il’ dva, beše sjaj odobravanja. Bez
reči poskidaše sopstvene kapice, Malik svoju ratničku od tvrde kože, a kralj
krunu koju sve vreme pohoda skinuo nije. Držeći ih u rukama, izvadiše
odnekud i sopstvene crvene kapice, sasvim nalik onoj Senkinoj. Stavivši ih
odlučno na glave bez ijedne reči, izbledeše i oni, nestajući sasvim. Osta
Mara sama na šumskom proplanku, neočekivano i zbunjeno.
Lovac i knez
 Na krovu šume

Relja prihvati pruženu ruku i lako se uspe kroz podignute mreže iz svoje
ukopane ćelije. Dugo su pričali tako, on u rupi a lopovi gore, a onda su
konačno došli i do sporazuma. Knez lopova beše čovek razuman i rečit, i
Relja se sve vreme nije mogao oteti utisku da je njemu mesto pre na dvoru,
no u kanalima gradskim. Ko zna kakva je čudna sudbina dovela tog čoveka
dovde, okruženog barabama i secikesama, i ko zna kako je dolazio do
neverovatnih informacija kojima je zasipao Relju… nadao se da će njegovu
priču jednom čuti od kneza samog. Sada kad su saveznici.
„Kažeš, kneže, da je Vuk naš zauvek izgubljen?“, reče zmaj čim uspeo
se gore.
Čovek sakriven širokom kapuljačom blago slegnu ramenima, naizgled
nemoćno šireći ruke, spuštajući pogled još malo ka zemlji kako bi mu lice
ostalo sasvim u senci. Svoj položaj prema suncu uvek je birao tako da bude
nekako zaklonjen njime. Nije se Relja sećao da je ikada video išta što bi
moglo ostati u potpunoj senci pod svetlošću žarkog sunca, pa je sve češće
pomišljao da to nisu čista posla. Možda je u pitanju i nekakva magija, a ne
samo veština lopovska? Lopovski knez krete da odgovara na njegovo
izgovoreno pitanje o Vuku, ali prve reči kao da su odgovarale i na ono
neizgovoreno.
„A ko to zna, gospodine Relja? Ali ima mnogo nagoveštaja da je tako…
Izgleda da je naš Vuk smrtno ranjen, i da ga jedino njegov drugi oblik
može u životu održati.“
„Smrtno ranjen?“ Relja ovo izgovori s nelagodom, teško mu je bilo to
da prihvati, pa nije ni razmišljao kako to da knez lopova uopšte zna za Vukov
drugi oblik. Vuk beše taj koji je Relju naveo da potpuno promeni svoj život.
Silom ga je naterao, pobedivši ga u boju i slomivši mu krila, ali mu je
zmajeviti Relja bio večno zahvalan, jer mu je život poštedeo, za brata ga
primio, doveo ga među njemu slične, čineći da po prvi put zmaj oseti da
negde pripada. I sada je ovde, da brani njihov svet do kraja, a verovatno za
to ne bi ni mario da ne beše toga Grgurović Vuka, sada svima znanog Zmaja
od Ognjana. „Smrtno ranjen…“, ponovi još jednom Relja, sasvim tiho i sebi
u bradu: „… ranjen i sam, sa Senkom il’ bez nje.“ Prilika pred njim lagano
je klimala glavom, ali se na poslednje reči ponovo oglasi.
„Ne baš sasvim sam, zmajeviti gospodine moj! Prema tragovima što ih
je uspeo naći moj najbolji tragač, za Vuka se našeg ne treba brinuti.
Njegov narod izgleda je pronašao vođu svoga. Veća tuga sada je što jedan
drugom, iako smo znanci stari nikad predstavljeni, nikad nećemo ni
nazdraviti čašom vina skupocenog. A ja sam se istinski tome radovao. Ali,
avaj, ode navek Zmaje od Ognjana, gospodin i lopov što je uza cara pio, i
legenda živa našeg reda…“
Lopovski knez teatralno raširi ruke omotane istim ogrtačem čiji deo beše
i ogromna kapuljača, nakrivivši pritom malo glavu, raširenim rukama valjda
pokušavajući da osokoli Relju, što su reči naredne i potvrđivale: „Mi se,
dragi gospodine Relja, moramo sad postarati za stvar jednu drugu. I to
odmah, ako dozvolite.“
***
„Skinite te kape, deco, neće one zaštititi nikog od vojske što ovamo
korača!“
Zvonki glas koji je ovo izgovorio dolazio je odnekud odozgo! Mara
iznenađena podiže pogled, odjednom uočavajući ono što još nikad dosad
videla nije, iako se ceo život po nekakvim šumama vucarala. Vilenjaci! Deca
vila i smrtnih ljudi, koja žive među ljudima dok ne postane očigledno da to
nisu. Tada pobegnu nazad u divljinu, gde im vile grade kuće i naselja. Sada
su ih gledali odozgo, beše ih bar četiri-pet, ali je Mara, poučena pričama,
očekivala da ih je i mnogo više, ali da se ne pokazuju.
Nije vila bila baš po strani, čim je decu svoju im poslala! Spusti Mara
pogled, u pravo vreme da vidi kako se prvo zbunjeni Malik ponovo
pojavljuje, skidajući svoju kapu, a za njim i patuljački kralj, ne znajući kako
da se postavi prema ovim došljacima koje su uglavnom izbegavali,
smatrajući ih obešenjacima koji samo merkaju kako da ukradu šta od
patuljačkog naroda. Zvali su ih decom, uprkos patuljačkoj dugovečnosti, ali
to nije bilo sasvim neprimereno – kao deca besmrtnih vila, vilenjaci su
mogli poživeti mnogo duže i od patuljaka i od ljudi. Čudio se kralj
Podzemljar više puta kako ti u zeleno obučeni dripci, tako dugovečni i
iskusni, ostaju uvek obesni poput dece. Tada i Senka napokon skide svoju
kapu, jer još uvek živo dete u njoj beše neodoljivo privučeno ovim bićima o
kojima je slušala mnoge čudne priče.
„Pa hodite gore, deco, mi ćemo vas od progona skriti!“ Nisu ove reči
ni izgovorene do kraja, a merdevine od upletenog kanapa ili bilja behu
bačene odozgo, pravo pred njih. Po jedne sa svakog drveta ispod koga
stojaše članovi družine. Bili su, izgleda, odavno praćeni.
***
Volela bi Senka da je mogla mnogo više vremena provesti među
vilenjacima, uživajući u njihovoj potpunoj slobodi, neopterećenoj
dešavanjima van njihovih šuma. Volela bi, ali je znala da to neće biti
moguće, ni sada, a verovatno nikada – borba koja njoj predstoji nije borba iz
koje se izlazi slobodan.
Vodili su ih oni širom šume, ali samo gornjim, nevidljivim spratovima.
Viseći mostovi skriveni lišćem i puzavicom, spletene merdevine svuda
unaokolo, kućice potpuno nevidljive odozdo – ceo novi svet puče pred
njenim očima, svet koga je ostajala nesvesna iako je od malena mnogo puta
ležala u šumi ispod drveća, uživajući, gledajući kroz krošnje u nebo. Ko zna
koliko puta je bila tako blizu vilenjaka, a nikad ih ugledala nije. Nemoguće
da je samo ova šuma njihovo utočište!
Bili su svi vilenjaci mladi i prelepi, lepog glasa i još lepšeg stasa. Ona
se iznenadila kada je imenom oslovi onaj isti koji im se prvi obratio:
„Devojčice Senka, šta je s tvojim Vidrom, malim kerom ženskoga imena?
Ja sam ti ga u potoku ostavio kad ga nađoh izgubljenog, mislio sam da će
ti prijati.“ Od svih čudesa koja je Senka sagledala, ovo beše jedno od
najvećih! Vilenjak je znao za nju! I na samo to – poklonio joj je psa koji joj
je toliko ulepšao život! I sećao se toga! Nije znala Senka, naravno, da
vilenjaci pamte baš sve što im se u životu desi, ali shvati da su, dakle, zaista
bili čak i u njenoj šumi. Ona mu tada kratko ispriča kako je Vidra poginuo
braneći je, a vilenjak kao da se istinski rastuži zbog toga.
Na vilenjačkim stazama tako mimoiđoše prethodnicu vojske poslatu da ih
pronađe, bilo njih bilo ulaz u donji svet, ali se ta vojska vrati praznih šaka,
ne pronašavši ni begunce, a ni bilo kakvu duboku pećinu. Ostaće sigurni dok
ne stigne i ostatak brojne vojske hurskog cara, reka ljudi koja se slivala
ovde, ili bar dok ne bude primećen dolazak vojske iz primorja, vojske
Reljinog prijatelja kapetan-Dojčina. Znala je Mara da oni stižu, dogovorio je
tako Relja čim su poleteli naovamo. Put beše dug, ali mogli bi ih očekivati
uskoro, možda je zmajeviti delija odleteo pred njih. Jedina preostala vojska
koja im stiže u pomoć, a naspram sebe će imati kompletno hursko carstvo!
I tako se družina sakri od potere gore, a lopovska družina koja je držala
njihovoga Relju, za koju još nisu znali, dole, u sopstvenim ukopanim
jamama. Čudila bi se Senka, kada bi razmislila o tome, zašto im vilenjaci
nisu prijavili postojanje još jedne družine, koju su sigurno primetili, ali oni
zaista behu potomci vila – okrenuti prirodi i sebi, neopterećeni poslovima
drugih. To što su im sada pritekli u pomoć beše veliko čudo, jer se oni
obično ni u šta ne mešaju.

Lovac i knez

Predvodnik je odavno prestao da reži, ali je i dalje besno kružio po

ogromnom kavezu koji ih je poklopio kada su tako neoprezno uleteli u zamku.
Bio je to još jedan most preko nepreglednog ponora, sličan Mostu zaborava
kraj kog su se nedavno borili, samo kraći, nešto što su smatrali tek delićem
puta koji moraju preći prateći miris, ali ih je zamka sasvim poklopila kada
stupiše na sredinu, tako brzo i silno i iznenadno da je srušila onoga na
začelju što je tek stupao na most, ne dozvolivši mu ni da primeti opasnost pre
udara. A udar beše strašan, slomio je kosti nesrećniku i presekao ga skoro na
pola dok se dno padajućeg kaveza zarivalo u odavno iskopana ležišta. Smrt
je nastupila trenutno, i sada se polovina ljudskog leša nalazila u kavezu sa
ostalim zverima, dok su noge ostale napolju, na ivici mosta. Ceo taj most
zapravo beše dno kaveza, donji deo zamke, mesto na koje je trebalo navesti
lovljene.
To je sada bio njihov vidik puta kojim su došli, noge mrtvog
saplemenika, ponovo pretvorenog u čoveka po poslednji put. Napred je
kavez gledao, i ka kavezu gledala, samo tama u koju je most uranjao, a levo i
desno beše naizgled beskrajni ponor, tik do koga su ivice kaveza pale. Čak i
iskonskoj zveri beše jasno da je ova zamka bila dobro pripremljena i da
njome nisu lovljene male životinje. Verovatno je bio vrlo star ovaj kavez, ali
je brižljivo održavan spremnim već ko zna koliko godina. Sada je dokazao
svoju svrhu i upotrebljivost.
Nije bilo opravdanja, ali je miris koji ih je doveo dovde bio neodoljiv,
morali su proveriti šta je, morali su skrenuti s glavnog puta da to nađu. Malo
je znao predvodnik o magiji u ovom obliku, jedinom svom sada – magija je
previše apstraktan koncept za njegovu animalnu svest, pa tako nije razumeo
ni da taj miris beše prilagođen njima, da on beše deo zamke. Mnoge je stvari
baba preduzela pre svog konačnog odlaska, a posledica jedne od njih beše
celo pleme Morlaka zarobljeno na razmeđu svetova, čekajući dolazak svog
tamničara koji nikako nije stizao. Moćna baba bila je konačno mrtva, to su i
pripadnici vučjeg plemena znali, pa sada možda i nema nikoga ko bi došao
po njih. Ovde će ostati ko zna koliko, možda i zauvek. Nasmejao bi se Vuk,
gorko, da je mogao uzeti ljudski oblik, a posebno da je mogao sagledati i
shvatiti ironiju sličnosti njihovog položaja sa skoro identičnim u kome su se
upravo nalazili Miloš i Žarko. Jedina razlika, ali suštinska, beše u tome što
je Miloš sam izabrao budućnost, dok i Žarko i zveri behu namamljeni u
zamku.
Tada se predvodnik sasvim umiri. Njegove oštre uši razaznale su neki
tanušan šum koji su propustili čak i mnogi njegovi saplemenici, pa ih on
zaustavi gde su se našli uspravljajući se na zadnje noge, a prednjima, skoro
ljudski, pokaza sad svima da se smire. Da, evo ponovo… nešto im se
primiče kroz tamu.
***
„Relja!“
Istinska radost u veštičinom glasu prijala je zmajevitom deliji, lečivši mu
malo samopouzdanje, poljuljano upadom u zamku ovih ljudi koje je sad
vodio za sobom. Lopovi i secikese od zanata, bagra za izbegavanje, a ipak je
on sada išao pred njima, dovodeći ih pred Senku i Maru i patuljke. „Vidim
da ću imati mnogo toga da objašnjavam“, pomisli zmajeviti junak uz dubok
uzdah.
***
Prilika prekrivena kapuljačom iskorači iz tame kao iz druge prostorije,
stvorivši se odjednom pred zarobljenim plemenom uprkos njihovom
izvanrednom vidu. Toliko je iznenadan njegov dolazak bio, da nijedan
Morlak ne zareža pre no što on izgovori neobične reči, obraćajući se sasvim
ljubazno zverima u kavezu: „Dragi Vuče, nisam ti se nadao ovako! Tek
nedavno, kad sam družinu ti staru prislušnuo, saznah za tvoj slučaj
neobični, koji od tad pratim… nego priđi, ne kidaj me, ja sam ovde samo
da te spasem.“
I nekim neshvatljivim razvojem događaja, predvodnik u potpunosti
razumede nepoznatu priliku koja se došunjala do njih, i, prišavši joj, dopusti
bez glasa da taj čovek uzme u svoje ruke, svilenim rukavicama zaštićene, onu
njegovu šapu u čijem palcu nekada davno beše usađen raskovnik, i da taj
palac približi nekoj tački sasvim dole, u podnožju rešetke, na samoj sredini
prilaza. Caknu skrivena brava, a kavez se podiže nagore, vraćajući zamku u
početni položaj, ostavljajući maskiranog čoveka okruženog oslobođenim
zverima, a ipak i dalje potpuno mirnog.
***
Oni što im sasvim tiho prilaziše mogli su već jasno razabrati razgovor
koji je upravo vođen:
„Ali zar nije oduvek tako, da nijedan čovek ne može zmaja duše
ukrotiti?“
„Ona više nije samo čovek, Relja.“ Marena je ovo izgovorila kao jasnu
činjenicu, iako je i njoj samoj bilo teško da poveruje u to što izgovara. „Ona
je sad više od čoveka. U njoj teče i krv predvodnika, onog Vuka što je čak i
tebe jednom pobedio slomivši ti krila. Nisi je video dole, nisi video šta
može.“
Bez glasa se Relja, poveden tonom njenog, priseti sopstvenih reči, koje
je jednom davno izgovorio, shvatajući kroz njih svu istinu ovoga što Marena
priča: Nema nigde takvoga junaka koji bi me stvarno zastrašio. Ali ima jedan
Grgurović… Tog Vuka ja odavno poznajem, jedino se njega pribojavam,
iako je rođen sakat; hrom je, al’ mu videh u očima nešto što ni on sam znao
nije: da je Vuče sličan meni, da je Vuče više od čoveka. Zmajeviti junak tada
prihvati to znanje: „Da, ako ima imalo od Vuka, Senka je sad mnogo više
nego što je bila.“ Rekavši to, on podiže pogled i sa zanimanjem osmotri
usnulu devojčicu sa suprotne strane njihove malene skrivene vatre. Nije je
nikako mogao zamisliti u vučjem obličju, ovako mladu i nevinu.
A Mara, požalivši što je zmaja podsetila na lomljenje krila i ne želeći da
se više zadržava na tom za Relju nemilom događaju i sukobu, uz osmeh koji
je oboma doneo olakšanje završi svoju misao u mnogo veselijem tonu.
„Uostalom, ona zmaja i neće krotiti, ona će samo postati jedno sa njim.“
„Pa da, ništa lakše na ovome svetu!“, začu se jedan podrugljivi glas iz
tame iza njih. Trgoše se i Relja i Mara, a pred sobom, osvrnuvši se, ugledaše
sasvim nemoguću scenu: predvodnik, zastrašujući vođa vukodlačkog
plemena koje je vodio za sobom, išao je napred na sve četiri, a na njemu,
kao na nekom čudesnom atu, pridržavajući se za njegova ramena kao za uzde,
beše lopovski knez! Prvi put ga je Marena videla, onoliko koliko su ga i
ostali mogli videti pod širokom kapuljačom, čuvši tek od zmajevitog
povratnika za njegov neočekivani dolazak, ali na ove reči i prizor, veštica
navuče na lice najširi osmeh koji je Relja ikada video od nje.
Zmaj i ala
 Zmaj i ala

„Da čekamo vojsku? Vojsku? Kakvu mi to vojsku još imamo? Zar ne

osta sve što valja na Širokom polju? Osim ovo malo vojske moga roda
kapetan-Dojčina, što stigoše iz primorja baš pred zoru, nekim čudom
neviđeni, da pomognu koliko-toliko.“
„Ah! Moj krilati prijatelju, gospodine Relja! Kakav bih to ja, no jadan,
knez lopova bio, kada bar ponekad ne bih čudo najavio?“ Ovo se, naravno,
odnosilo i na iznenadni povratak Morlaka, koji behu nestali onda kad su
poterali psoglave kroz hodnike Mračne zemlje, ali ih je knez lopova nekako
okupio i doveo ovamo. Vuk ga je čak poneo kako bi brže putovali! Pomogao
mu je Relja, tom lopovskom knezu, da uđe u hodnike donjega sveta, ne
pitajući i ne očekujući ništa, ali ga je ovaj prepredenjak opet iznenadio, ovog
puta baš sasvim prijatno. Znao je taj skoro koliko i Marena, a nikom ne beše
jasno kako.
Teatralni osmeh, jedino što se videlo pod maskom, kao da je izazivao
zmajevitog Relju da se sam doseti o čemu se radi, o kakvoj to vojsci se sad
priča. Kada takva dosetka ne dođe, knez lopova nastavi, glasom punim tihog
prepredenjaštva: „Sada pravo k nama jaše dobra vojska gospodara Vuka!
Tačnije, većina od onih dvanaest hiljada što ih je poslao u Hremsku
banovinu, sačuvavši ih od pokolja, da čuvaju zemlju hremsku do njegovog
izvesnog povratka!“
Potpuno iznenađen beše Relja. „Ali, kako?! Ko ih je pozvao, kad Vuk
više nikad neće čovekom postati?“
„Eh, moj dragi prijatelju… Pa naš Vuk je njima jedno pisamce poslao,
sitnu knjigu gde pominje nevolju mu ljutu, i sad oni njemu ovde u pomoć
hitaju. A ne znam ja, kako bih i znao, kad je tako nešto ispisao i kako je
poslati uspeo…“ I na ove reči, knez lopova sleže ramenima, pa se još šire
osmehnu, namignuvši pritom zapanjenom zmaju pre no što mu se lako
poklonio, držeći jednu ruku kao iskreno na srcu. Beše to tako zarazan i
bezbrižan osmeh, da se i sam zmaj zasmeja, osetivši kako njegova duboka
uznemirenost bledi, i njih dvojica se, naočigled zabrinutih lica okolo,
smejaše dugo nečemu što samo oni znaju, iako se obruč oko njih stezao još
uvek. Ali vojska je dolazila, neće još dugo ostati sasvim malobrojni, što
beše sasvim dobra i ohrabrujuća vest, onakva kakvih nemaju baš mnogo ovih
dana!
***
Proboj njegove armije beše veličanstven. Gledao ih je sa zanimanjem iz
daljine drevni predvodnik, onaj što nekada beše hromi Grgurović Vuk, Zmaj
od Ognjana, kako ga je jednom davno i potpuno oslovio sam vodeni đavo, u
onim čudnim događajima koju su mu, sasvim nakratko, obezbedili skoro
neograničene moći – do skore smrti u ljudskom obliku. Prevario ga je tako
đavo, iako je svoj deo pogodbe ispunio, baš kao što uvek prevari i obične
ljude, ali se predvodnik sada nije sećao ničega od toga, a sve što od tih
događaja ostade, ostade u mislima devojčice Senke, sada već devojke, koja
se zarekla da nikada neće pričati o tome. Vojska koju je sada gledao pred
sobom, iz zaklona šume, beše takođe vojska njemu nepoznata. Čak ni njihov
zapovednik, isti onaj verni zamenik kome je izrekao cele noći promišljane
reči što ipak zazvučaše kao izdajstvo, čak i taj mu beše baš sasvim nepoznat.
Za razliku od Žarka, koji je svoju kletvu zaborava nosio nehajno, jer mu se
sećanje vraćalo u važnim trenucima i susretima, predvodnik je zaboravljao
sve više i više, jer se sve više vraćao zverskome u sebi. Njegova primalna,
vukodlačka forma, nije bila pogodna za čuvanje ljudskih uspomena.
Dočeka Relja tog zapovednika kao najboljega prijatelja, iako ga je prvi
put ugledao. Izgrliše se čim čovek siđe s konja, a zatim zavodljivi zmaj, koji
to beše preuzeo na sebe, stade da mu objašnjava zašto i kako tu nema
njihovog gospodara Vuka, ni zašto je neizvesno hoće li se uopšte pojaviti.
Knez lopova se samo smeškao u blizini, iz senki koje su ga uvek okruživale,
ne pokušavajući ni da prisluškuje te brižljivo osmišljene laži izgovarane
neodoljivim jezikom. Beše on svestan da je i previše poteza već preduzeto,
mnogo ljudi izginulo u proboju dovde, da bi se ta vojska sada tek tako
povukla. Ne, oni će ostati u ovoj borbi do kraja, sa zmajevitim Reljom ili
bez njega.
***
Hurski car beše besan. Okršaj dve vojske, od kojih jedna beše bar
desetostruko veća, nije išao onako kako bi napadači očekivali. Iako
malobrojni, pobunjenici su nekako uspevali da održe svoju poziciju
kukavički prikrivenim napadima po bokovima, iz šume, ali i nekakvim
čudesnim magijama koje su, poput duhova, prizvale neke od najvećih palih
heroja nasred bojišta, pa čak i njihovog obezglavljenog cara, da se bore za
pobunjene. Savetnici hurskoga cara nisu mogli bolje da objasne svome
vladaru zašto taj dobro osmišljeni napad daje tako loše rezultate – nisu znali
za Morlake u šumi, ni razumeli pale ratnike koji su bez odstupanja branili
prostor oko Senke, padajući i uzdižući se ponovo i ponovo. Kako koji padne,
lažna radost bi se uvukla u srca napadača, ali bi je zamenio teški strah kad ih
vide kako ponovo ustaju.
Dozvala ih je ponovo Senka, svoje moćne zaštitnike, pale a nepokorene.
Dvadeset mrtvih ratnika, predvođenih obezglavljenim carem, kome je
ovoga puta stavila krunu iz svoje ruke na odsečenu glavu, pre no što su
krenuli da haraju bojnim poljem oko nje, sekući ljude kao kosač snoplje,
unoseći stravu u srca napadača. Kao poslednji od dvadeset palih ratnika,
sasvim na začelju išao je Ljutica Bogan, strašni junak, praćen vihorom i
nakon smrti – za života za njega su govorili da je vetar lično, a i sada se,
iznad njega, u mračnom kovitlacu obrću oni koji preteknu od ostalih junaka
pred njim. Uz njega je i Goluban, carev sluga, koji ove iz vihora na mač
dočekuje onda kad se Bogan sasvim pretvori u vetar i stopi s vihorom. Zbog
ovih sablasnih ratnika, središnji prostor na kome beše Senka uvek je bio
skoro prazan, a sva vojska trudila se držati se što dalje odatle.
Pritiskao je hurski car sve više i više, ne štedeći sopstvene snage, ne
želeći da ostavlja zaštitnicu, u pokušaju da skoncentriše svu svoju ogromnu
silu odjednom kako bi pregazio poslednju odbranu ove vazda nepokorne
zemlje, koja je i njega odgajila. I delovalo je da će tako i biti, prišao je već i
sam car bojištu toliko da je mogao osećati neprekidni miris smrti, ali su
napokon počeli da potiskuju branioce unazad i uspostavljaju kontrolu.
Krvava beše ta borba, krvava i besmislena poput one na Širokom polju, a
vojske su se već sudarale bez plana i strategije, lomeći jedna drugu poput
stolica u kafanskoj tuči. A tada se desi nešto što nijedan vladar očekivati ne
može. U pomoć njegovim skoro poraženim protivnicima priskoči sila
ognjena!
***
Doleteo je zmaj iznenadno i bez najave, tako je bar delovalo
napadačima, iako je istina daleko složenija. Mnogo, mnogo ranije je jedna
mlada žena, već veštica, koračala vatrenim dubinama pakla, kako ih je sama
u mislima nazivala, kroz gasovima ispunjenu vulkansku pećinu, kako bi došla
do užarenog grotla s lavom koja je klobučila, i do njega, dole u toj lavi,
zmaja vatrenoga, vekovima potopljenog, rizikujući život i sve ostalo da
izmoli ovu pomoć. Beše to jedinstven ali ključni i očajni poziv upomoć.
Pomoć ne za sebe, već za njihov zajednički svet.
Zmaj u Senki nije mogao pomoći ovde, ne dok nema ale, ali ovaj vatreni
zmaj je to mogao. Beše on jedan od retkih preživelih iz vremena vatre, kada
se zmajevi još nisu skrivali od ognja već plivali u njemu, uživajući u tome
kako se plamen odbija od njihovih tela. Godine i vekove je sada provodio
uglavnom neaktivno, spavajući, sve dok Marena nije preduzela ono što niko
pre nje nije: došla je da ga probudi. I sada je on leteo nad bojištem, ponovo
na ovom svetu, moćna sila od vatre i krila, dok sa njega otpadaju varnice
paleći ljude i drveće ispod. Iz krila mu sipa vatra živa, ostavljajući vatreni
trag iza njega i sitan pepeo koji pokriva travu. Sagledavši celo bojište, zmaj
se savi skoro vertikalno i ustremi usred hurske sile, puštajući svoj vatreni
dah na zemlju i njih. Vrištanje i cvrčanje upaljenog mesa, praćeno
neizdrživim smradom izgoretine, obuze užasom hurske snage, čak i one
daleko od mesta događaja. Svaka primisao organizacije bi očas izgubljena u
nastalom ognjenom haosu.
Palio je i levo i desno uništitelj, uzdižući se i ponovo spuštajući, a
ogromna vojska dade se u beg, ne obazirući se više na naređenja. Uzalud je
hurski car vrištao sa svojih otvorenih komandnih kola, ogromnih i metalnih,
okruženih šiljicima sa svih strana, koja su jedva pomerali brojni oklopljeni
konji, uzalud je gurao svoje savetnike tražeći od njih da zaustave povlačenje
– ništa se tu nije moglo uraditi. Ko zna šta je to davalo hrabrost ugojenom
hurskome vladaru, možda žena njegova koja beše na kolima tu uz njega, što
se dosad nije dogodilo. Ko zna šta mu je davalo hrabrosti, ali šta god da je –
beše preteralo. Pomerivši se skroz unapred, sasvim do prednje ograde
visoko na kolima, odakle se naginjući izdirao na bežeću vojsku, car se
neočekivano nađe gde ne treba. U dometu zmajevoga vatrenoga daha. Buknu
vladar moćne carevine, planu kao baklja dok je uništitelj preletao pored.
Skočiše svi savetnici, dograbiše ogrtače da zagase cara koji je vrištao
mešavinom besa i užasa! Zagasiše usput i upaljenu ivicu kola, da i sami ne
izgore, dok su vojnici dole jedva obuzdavali upregnute oprljene konje, ali
caru pomoći nije bilo. Dugo je on vrištao, ali mu je glas sve više slabio, a
njegova žena kao da je tonula u svoju stolicu nasred kola, izgubivši svest
kada i njen car.
Nikada se hurski car nije probudio, ispraćen na onaj svet vatrenim
zmajskim dahom, ali njegova žena – ona beše daleko od mrtve. Iz tek
onesvešćene carice, kao osvetnički dah, odjednom izlete crni oblak, vrteći se
poput vihora, rastući sve više i više, gaseći silinom svoga obrtanja vatre
koje zmaj je zapalio. Još su obezglavljene vojske bežale, ali sada više ne
znadoše ni od čega: da li od vatrenog zmaja što ih pali, ili od neshvatljive
sile koja je rasla da mu se suprotstavi.
Shvati Mara, a sa njom i Relja, da dođe trenutak koji odavno čekaju: to
se ala najzad prikazuje! Dosad nije, jer je vojska hurska pobeđivala, ali
sada, kad je vatreni zmaj harao bojištem, paleći njenu vojsku, aletina nije
mogla da se obuzdava više. Njeno crno obličje, beskrajno veliko,
ispunjavalo je malo-pomalo celo bojište, gotovo na dohvat ruke svima, a u
visinu mu kraja nema! A to što se vidi tek je deo tela, dok se ostatak i vrat i
glava gube u ogromnim crnim oblacima koji se nadvijaju, a jeka se pojačava,
dostiže granicu na kojoj uši počinju da bole. Gleda veštica sa nadom u
Senku, ali mala samo nemo stoji, gledajući svojim povraćenim vidom u čudo
pred njima. Zmaj u njoj se nije odazvao, niti bez poziva kretao na alu!
„Zašto ga nema? Zmaja? Zašto ne napadne alu, eto je tu pred nama!“
Reljin glas se gubio u kovitlacima neprirodnog vetra koji je od ale odlazio
na sve strane, stižući sve jače i do njih, kidajući lišće najbližeg drveća.
„Ne znam, Relja!“ Mara je sopstvenim glasom pokušavala da nadjača
haos oko njih. „Ko još može zasigurno znati zašto bestelesni zmaj, sačinjen
od čiste duše, radi nešto ili ne? Možda i pokušava upravo sada. Možda je i
on zbunjen, ili čak uplašen, što više ne može ovladati Senkom. Ona više
nije ono što je nekad bila. Nije više ono biće što zmaj ga je naselio!“
„Pa šta da radimo, Maro? Gotovi smo ako zmaj se brzo ne pojavi!“
„Mi možda i nismo, ali ne bih sad u koži bila onog strašnog ognjenoga
zmaja, koji zavet svoj ispuni, uprkos svim njegovim moćima…“
Senka stoji dovoljno blizu da čuje ovaj razgovor, ali ga ne sluša, kao ni
bilo šta drugo oko sebe. Potpuno je okrenuta ka onom mestu u sebi gde se,
zna to ona, skriva bestelesni zmaj u njoj. Ali on odbija da odgovori, odbija
da izađe… Zapravo ne može, ali to devojka ne shvata sasvim, jer njihovo
usaglašavanje još traje. Zmaj više ne može da gospodari tim telom, nema
svoju volju nad njim, ali se ni Senkinoj ne povinuje. Dok se spajanje ne
obavi, on ne može napolje. Na kraju će, kad spoj bude gotov, njihova volja
biti zajednička. Na kraju će… ako do tog kraja dođe pre no što svi budu
mrtvi!
Znao je ognjeni zmaj, znao je uništitelj da je ala sila prevelika, od nje se
i skrivao, u plamenu vekovima, a poziv upomoć nije prihvatio da bi pobedio,
no da bi alu izmamio – shvatao je mudri zmaj da njegova misija je konačna,
ali je ipak pristao na nju, možda svestan šta sve zavisi od toga, a možda
jednostavno umoran od vekovnog sakrivanja. I polete on na crni vihor koji se
sad uzdizao nad poljem i svima, polete prkosno na njega puštajući sav svoj
nakupljeni plamen da izleti odjednom, u pokušaju da sprži i ozledi ono što se
poput vetra pokazivalo. Ali ne uspe u tome, kao što je i znao da će biti, već
ga taj vetar sasvim obuhvati i stade obrtati, podižući ga sve više i više. A
kada već beše toliko visoko da je svima sa zemlje izgledao tek kao ptica,
vihor koji ga je podizao iznenada promeni smer, prestajući da se obrće i
uzdiže, već se sjuri pravo ka zemljici! Kao povučen nekom ogromnom
nevidljivom rukom, pade zmaj na zemlju iz visina poput kamena, udarivši
prvo glavom, koja mu se cela u zemlju zabila. Zatim ga uze taj razbesneli
vihor podizati i lupati o zemlju, ponovo i ponovo, kao da ga neko ogromno
biće drži za noge poput motke i udara njome po zemlji okolo. Stradalo je tu i
mnogo hurske vojske koja beži naokolo, jer to beše deo njihov, ali nije ala
marila za njih. Kao da je želela da ovoga zmaja sasvim rasturi, udarala je
njime u zemlju još dugo nakon što on nije davao znake svog viševekovnog
života.
Kada se napokon zasitila toga, ala se odjednom povuče, zajedno sa
tamnim vihorom koji je dovukla, i sve to nevreme sli se odjednom nazad u
caricu, još onesvešćenu, kao voda u posudu, nestajući potpuno, ostavljajući
za sobom sunčani dan i tek eho od one neopisive buke. Carica tada uz trzaj
udahnu, dolazeći sebi, da se nađe sama usred razbežale vojske i zapovednika
bez autoriteta.
Dok su dve vojske još trčale jedna od druge, ostavljajući sukob za drugo
vreme, pali car praćen svojom vojskom polako je koračao nazad ka Senki.
Nisu mogli ni blizu alinog vihora, ali su je od svega drugog odbranili.
Prišavši sasvim do nje, on odloži svoj veliki mač u korice, pa oslobođenom
rukom skide krunu sa glave u svojoj šaci, pruživši je Senki. Kako ona uze
krunu, osećajući njenu toplinu u ruci, pali a nepokoreni ponovo izbledeše i
nestaše pred očima svojih saveznika.
Konačni okršaj
 Konačni okršaj

Poslednji nalet na ono što je preostalo u odbrani krete tek u zoru, iako su
ga očekivali već tokom večeri prethodnoga dana. Kao da je hurska carica,
nakon smrti svoga muža i jedina zapovednica vojske, oklevala zbog nečega.
Možda nije verovala da konačna pobeda može biti tako brza da se napad
odigra u smiraju dana; možda joj je trebalo vremena da preuzme sve uzde
vojnog zapovedništva u svoje ruke; a možda je čak i vlast ale nad tom ženom,
koja ju je predugo nosila, sada popuštala, jer smrću hurskoga cara beše
zatvoren rascep u njenoj ličnosti, rascep između ljubavi i lojalnosti, gde iz
ljubavi prema svome bratu služi njegovog ubicu. Kako bilo, ne beše ale u
tom naletu, u konačnom napadu! Brojne vojske raspoređivale su se da krenu
u napad, ali se to dešavalo ispred smrtne žene.
Nova vladarka je sa svojim savetnicima zauzela najvišu tačku niskog
brda što gledaše na poljanu delimično okruženu šumom, široki proplanak
koji su pobunjenici odabrali za svoje poslednje uporište. Jer to oni behu u
očima hurske carevine – obični pobunjenici koji nisu priznavali autoritet
hurske države nakon legitimnog i krvavog rata. Hurska carica nije
nameravala, ili nije mogla, da tek tako prepusti ono za šta se njen pokojni
car, njen omraženi muž kome je ipak svagda bila verna i pokorna, do smrti
borio. Glave branilaca behu izgubljene, preživeli ovaj napad ili ne, jer u
carstvu nema milosti za pobunjene.
Mara je stajala uz samu Senku, sasvim napred, s njene leve strane, a sa
suprotne, kao njena desna ruka, stajaše zmaj Relja. Gledali su u tišini
približavanje nepregledne vojske, mnogo, mnogo brojnije od one što se juče
probila do njih. Malo ih je preostalo, baš premalo. Niko nije želeo da kaže,
ali beše sasvim jasno čak i neizgovoreno: ako Senka ni danas ne uspe da
prizove zmaja u sebi, zmaja koji sada kao da se krio i od nje i od ale, ovaj
rat će biti izgubljen uprkos svemu. Uprkos zmajevitom Relji, uprkos
Morlacima spremnim po obodima šume, uprkos čak i palim a nepokorenim
ratnicima, jer se ti dobri junaci jednom već boriše u sličnome boju, ali tu i
padoše, nemoćni da zaustave nepregledne nadolazeće protivničke talase.
Veliki ognjeni zmaj, ta vatrena sila koja im je juče omogućila da prežive
dan zahvaljujući Mareni koja ga je davno posetila i pozvala u pomoć u
odlučujućem boju, taj moćni zmaj beše još tamo gde je pao, gde ga je ala
satrla, sasvim napred uz desnu ivicu šume, izgorele svuda oko njegove
lešine, na sredini praznog prostora koji sada još razdvajaše suprotstavljene
vojske. Oko njegove glave preko noći već beše niklo svakojako cveće,
visoko do pojasa. Gledao je Relja čežnjivo svog moćnijeg pretka, nastalog
pre mnogo vekova od četrdesetogodišnje zmije koju nijedno oko nije videlo,
žaleći zbog tužnog gubitka tog drevnog bića, a još više što i sam nema takav
dah da zaustavi ono što nadire k njima. Nije bilo potrebe za govorima, za
hrabrenjima, jer su svi već dobro znali sve: ako ovaj napad nekako ne
zaustave, svi su mrtvi. A, kako su mnogi od njih osećali sada, duboko u sebi
poučeni jučerašnjim čudom i strašnim pojavljivanjem ale, sa njima umire i
poslednja nada za ovaj svet u kome su rasli i stasali.
Tada Senka čvršće steže krunu i oružje bez sečiva u svojim rukama, pa
izgovori jasnim glasom: „Pali a nepokoreni, dozivam vas krunom carskom i
oružjem onostranim!“ Treći put ih je pozivala, ali su to ovoga puta čuli baš
svi, sva preostala malobrojna vojska iza nje. I kada se pojaviše pred njom,
ona ponovo iskorači, baš kao i juče, da položi krunu na čelo paloga cara, na
glavu koju je ovaj vazda nosio u sopstvenoj šaci. I car palih junaka okrete se
prvo ka malobrojnim braniocima, podižući tu ruku visoko, a zatim ka
ogromnoj vojsci koja je dolazila k njima, da svi vide krunu na sečenoj glavi.
I krenuše prvi put zajedno, ukorak, i živi i pali ratnici, i vukovi-Morlaci na
bokovima, u juriš na ponovo okupljenu silu prosutu pred njima. Kretoše da
pobede ili da poginu, ne mareći više ni šta će od ta dva biti.
***
Senka je osećala nejasnu krivicu što sve ovo nije sprečila još juče, ovo
novo krvoproliće. Ali zmaj nije hteo iz nje. No, ovoga puta miris pobede,
sasvim neočekivano, beše u nozdrvama ove mnogo manje preživele vojske.
Jurili su oni napred, kroz koplja i mačeve, a oružje kao da ih nije htelo seći.
Nije znao Relja koji deo toga čini Marena veštičjim činima svojim, a koji
deo iskonski strah koji su napadači osećali gledajući pale ratnike po sredini,
a morlačke vukove po bokovima. Usekoše se branioci u napadače poput
oštre strele ili koplja u centar ogromne mete, i nastaviše da prodiru bez
zaustavljanja, poput bujice, idući pravo napred, ka udaljenim kolima sa kojih
je hurska carica, nova vladarka, posmatrala ovu bitku. Vrh tog koplja behu
pali a nepokoreni, a ivice naoštrene vukodlaci, dok su ljudski preživeli borci
sekli samo one koji dopadnu unutra, držeći formaciju kao drška što iz oštrice
postaje. Nije marilo to prodiruće koplje šta ostavlja iza sebe, sva njihova
pažnja i sav njihov napor behu usmereni ka carici, ka onoj koja nosi alu što
je Senka mora pobediti.
I sagleda sve to ala, a neki bes je obuze, bes što ponovo ne ide kako je
htela, i ona se otrže iz carice, otrže se dok ova beše još budna,
dozvoljavajući joj, prvi put, da vidi šta je to u njoj, šta to iz nje izleće i
kreće u napad. Polete ala ponovo poput vihora u visine, mračeći jasni dan,
krijući sunce i dovlačeći kišu, pa se zatim sjuri ka malenoj grupi koja se u
očajničkom jurišu probijala napred, dospevši već usred hurske sile. Zvuci
alinog bivstvovanja zaparaše uši, i sa jedne i sa druge strane, terajući mnoge
da ih rukama zatisnu. No ni to ne pomaže, njeno pojavljivanje je poput kraja
sveta, ljudima na obe strane lipti krv na bolne uši, beštija je toliko primalna
da plaši sve zversko i iskonsko, terajući i Morlake na povlačenje, pa i samog
predvodnika da odstupi, a Senkinu vojsku palih vetrovima svojim zaustavlja,
ne dozvoljavajući im da napreduju ni koraka više, dok se obe vojske u strahu
i panici povlače na suprotne strane olujnog bojišta, ne jedna pred drugom
nego pred beštijom alom. Ošinu tad vetar jako Senku po obrazu, kao šamar
da je od ale primila, i pokleknu mlada Senka, svest joj se pomrači, a kako se
to dogodi, nestadoše svi pali ratnici! Osta Senka sama nasred polja, dok je
Mara i Relja odnekud daleko dozivaju, glasovi im tek na šapat liče. Okruži
je tad vihor olujni, okruži je, ne bi li je kao ognjenoga zmaja gore podigao,
da je baci iz visina, i oseti Senka trijumf ale, a u vetru pobedničku notu.
Dunu vihor, povukavši gore, iz sve snage povlačeći tu mladu devojku, ali
ovog puta ne podiže ono što je hteo!
Ne ostade ala sama na visokom nebu – uz prasak i munju, uz krik
devojački, nešto ogromno i belo, a skoro prozirno, krete da se izdiže iz
Senke, prateći beštiju uvis, prečeći joj put, dok je malo telo dole prkosilo
vetru. Vuče ala, a zmaja izvlači, dok je Senka ko za zemlju srasla! Htede
neman da se zaustavi, da prestane da povlači gore, ali prekasno je, zmaj i
Senka već su usklađeni – zmaj joj čuva telo od vetrova, a ona mu svoje ruke
daje. I stadoše svi što su bežali i sa jedne i sa druge strane, gledajući prizor
iznad sebe, gde se gore visoko do neba dve nestalne prilike sudariše jako
kidajući stabla i vrteći grane. Leti trava, leti zemlja, ali Senka ne da aletini
da ide na ljude – kada krene vetar na tu stranu, oblaci ga beli preprečuju,
uspravlja se belo telo i naslanja skroz na vihor crni, ne dajući mu da duva
gde bi poželeo. Oslanjaju se i kao da se grle dve prilike slične poput
bliznakinja, a opet i sasvim različite, jedna sasvim bela, a druga skroz crna,
zmaj i ala drevna. Glave su im skroz u oblacima, samo im se tela vide.
Sudariše se tako beli i olujni oblaci, svetli sunce do zemlje kroz kišu, vetar
duva jedan u drugoga. Oči u oči, napokon, stoje Senka i ala, zmaj i ala, stoje
sasvim dugo i nepomično, gurajući bezuspešno napred, zaustavljeni snagom
one druge sile, dok devojčica dole konačno ne ustade, sama i bez ičije
pomoći usred tog vihora, uspravivši se sasvim, podižući uvis onaj mač svoj
bez sečiva što ga drži danima u ruci.
A tada se beličasti zmaj prikupi, kao oblaci kada ih vetar grupiše, zgusnu
se da skoro sasvim ne bude proziran i u njega se, naizgled niotkuda, ukazaše
ruke, sasvim ljudske, a u desnoj nešto beše, ogroman mač svih duginih boja,
uzdignut ka nebu, dok boje igraju na oštrici prevelikoj za svakog sem zmaja,
boje što ne miruju, već se kreću od balčaka u zmajevoj ruci pa ka vrhu mača
što se uzdiže ka nebu. Relja, koji kao i ostali, saveznici i neprijatelji, gleda
tu zapanjujuću nebesku scenu, spusti oči iznenada da pogleda Senku, od koje
su već daleko udaljeni svi sem njega i Marene, i vide je kako stoji sasvim
slično zmaju iznad sebe. Zagledavši je još bolje, shvati Relja da to nije
slično, već je identično! Kada Senka mrdne ruku, pomera je i zmaj gore!
Ustuknu i Relja poput svih ostalih, ustuknu i ne znajući zašto, nije ovaj prizor
za smrtnike. Senka se baš tada nagnu napred, a sa njom i beli zmaj od duše i
oblaka!
I zmaj s ljudskim rukama, Senkinim rukama, i sa srcem devojačkim,
gurnu svoj mač s oštricom svih boja. Gurnu napred, visoko, kroz oblake da
probode strašnu alu kroz čeljusti razjapljene večno nezasite, da probode
bezoblično i prozračno telo visoko do neba, sa tom glavom nesrazmernom
namerenom da baš sve proguta. I sliše se sve boje oružja u sasvim crvenu
onda kada oštrica u beštiju uđe. Vrisnu ala, ciknu glasom strašnim što stakla i
brave na pucanje tera, jer nejasna oštrica je, ušavši joj u nejasno telo,
izazvala bol. Prvi bol što je ta neman ikad osetila. A dole, uz zmaja, još
stajaše Senka, malena što svoje uši nije zatisnula pred strašnim zvucima, pa
ipak nije iz njih krvarila. Beše ona sunce u oluji, miran dan u lošim
godinama. Njena desna ruka beše udarila isto kao ruka samog zmaja
bestelesnog, ogromnoga zmaja što se pred svima ukaza, i držaše oni isto
oružje svoje, zmaj rukohvat crvenog sečiva kao Senka balčak bez oštrice,
sečivo lažno što život lažni beštije zauvek prokaza.
 I pade ala, pade bez udara, nestavši kako je u zemlju lupila, bez zvuka,
bez glasa, bez povratka. Njena senka u padu prekri sve vojske, zavijajući ih
u mrak, kad svi ustuknuše ili glave rukama pokriše, čekajući neminovni kraj.
Svi, osim zmaj-devojke. Ona je sevala u nastaloj tami, svetlošću tek nešto
blažom od beloga zmaja pred njom. Oni su bili nova svetlost u tami, tami
koja prođe a da kraj ne dođe. Bezoblično telo ale posta sasvim bestelesno u
času pre udara, iščezavši zauvek sa ovoga sveta, a senka nemani konačno
propusti zarobljenu svetlost dana dok je alin krik samrtni još parao uši,
dolazeći sad iz ništavila. Osta deva Senka mirna pred očima sviju, prijatelja
i onih što s njima ratovaše. Ostade uz moćnog zmaja sa njenim rukama, sa
ljudskim rukama, postavši tad slika večna, freska što će zanavek taj dan
označiti, dan venaca cveća i vode života, kasnije Đurđevdan, kao i tu scenu,
smrt konačnu nezasite ale. Ubi alu zmaj-devojka. Devojka pred zmaj-
junakom što udarac smrtni beštiji zadaje.
***
Osvrte se Senka oko sebe. Ostala je sama na bojnome polju kada se
veliki beli zmaj sasvim povukao nazad u nju, po ko zna koji put, iako se
ranijih okršaja s alom nije sećala. Ovaj je okršaj, međutim, bio sasvim
nezaboravan, veličanstveni sudar od kog su se i vojske povukle sasvim do
oboda šume, da budu što dalje od te grmljavine što probija uši i vetrova što
krše drveće. Senka je znala da se ona borila tamo, zajedno sa belim
bestelesnim zmajem, koji beše poput njenog odraza na vodi. Nije to tek
odgledala, nije više znala gde se telo završava, a gde zmaj počinje. Nije
znala koji mač je pravi, ovaj bez oštice ili onaj što se u rukama zmajevim
stvorio, jer to beše tek jedno oružje što ga je sa zmajem zajedno dizala. A taj
mač je, uprkos Žarkovim sumnjama, tamo gore, na nebu, imao sečivo –
preveliko za baš svaki kovčeg. Sečivo svih boja što je alu porazilo. I sada,
osim što beše zaista svesna celog okršaja s alom, Senka po prvi put ne bi ni
umorna ni nemoćna nakon te pobede, jer ona beše i njena. A pobeda ova
beše i konačna. Poslednji put je zmaj izleteo iz nje, kao što je vekovima
izletao iz drugih zduhača da bi svet branio od ale, narušavajući pritom
njihova smrtna tela. Ali ovoga puta, ovog jedinog puta, nije izleteo samo
bestelesni zmaj, već i ona s njim. I zajedno odneše pobedu. Ona beše
poslednji zduhač, znala je to sada, baš kao što jednom davno Pat Podzemljar
beše prvi, ili barem prvi patuljački. Prva je od svoje sorte što se trajno
uskladila sa zmajem u sebi, i prva čija pobeda beše nepovratna – pobeda što
uklanja sve buduće borbe.
 Sagledala je sada vojske u daljini oko nje, i protivničke i savezničke,
sagledala ih svojim zmajskim očima visoko na nebu pre no što se povukla
unutra, a svu travu i korenje ispod njih i bube i ptice iznad i životinje iza
svojim nemuštim jezikom, a poraženu caricu srušenu pred sobom svojim
vilinskim očima, onim vidom koji joj je vila povratila. Bila je pobednica, i
svesna toga, i posmatrala je svoju pobedu kroz tri različita vida,
doživljavajući sva tri istovremeno, kao što je nekad davno, u nekom drugom
životu, kao bezbrižna devojčica tražila šumske jagode sa svojim psom
Vidrom, koristeći odjednom i miris i vid i ukus…
Sada je, dok svi iščekuju šta će biti, došlo vreme da se i pobednica u
pobedi ne uznese, a poražena ne ponizi. I Senka dozva, znanjima
nezamislivim, pale a nepokorene, dozva ih bez reči ovaj poslednji put, kao
da je stotinama puta već ih zvala, one što su izbledeli kada beše pred alom
poklekla, privezavši svoje postojanje za nestalnu svest što nosi balčak bez
sečiva. I stvoriše se, polako i ni iz čega, ponovo pred njom ti hrabri ratnici
koji su svoju besmrtnost žrtvovali zarad nje i svega što predstavlja. Stvoriše
se na čistini ispred Senke, a svi opet poznadoše poginulog cara što je svoju
krunu izgubljenu još u jednoj ruci ponosno nosio. Poznaše ga pobednici, a i
pobeđeni, i sve strane stajale su u tišini potpunoj, obrednoj, mnoga srca
preplašena strašnim palim ratnicima. Jer tu behu svi dobri junaci, oni što ih
obe strane u legende svoje kuju:
Iza cara, prvi stoji Starina Bogdane, sa dva svoja seda brka, a do njega
Banović Strahinja, zet mu mili sa kojim se najzad izmirio. Ispod oka na njih
gleda Srđa Zlopogleđa, iza koga hrabro stupa devet Jugovića, predvođeni
Boškom barjaktarem, što svoj barjak opet čvrsto nosi. I Kosančić Ivan i
Toplica Milan, i rođena braća Vukaš i Petrašin, i Orlović Pavle i ujak mu
Damjan, i na kraju i Ljutica Bogan, više vetar nego junak, a uz njega i sluga
Goluban, carev sluga što pogibe, a nije morao. Najhrabriji što padoše na
polju Širokom, najhrabriji što se vratiše iz smrti! Stoji tako dvadeset junaka
iza svoga cara, stoje i čekaju.
I obrati im se pobednica Senka, zmaj-devojka na tom polju smrti, obrati
im se glasom koji je odjekivao svuda unaokolo, moćan poput oluje, a
kristalno jasan čak i najdaljima, iako te reči ne behu uzvikivane. Govorio je
zmaj kroz nju, i ona kroz zmaja: „Hvala Vama, Vi dobri junaci, što bejaste
pali, a nepokoreni! Hvala što ste odbranili carstvo, bez Vas ala nikad ne bi
poražena bila. Bez Vas ala ceo svet bi u tamu zavila! Vi ste hrabro
žrtvovali sve počasti u drugom životu, samo da bi danas bili ovde.“ Senka
ovde stade, dozvoljavajući sebi, a i svima unaokolo, da još jednom
pogledaju ove heroje, istinske, što pred smrću nisu ustuknuli, ne
dozvoljavajući da ni pokrov smrti pomrači njihovo junaštvo. I kad ih je
dobro osmotrila, jednog po jednoga, svih dvadeset i na kraju cara, ona
najzad reče ono zašto ih je sada i pozvala.
„Ja Vas sada, dragi pomagači, oslobađam ostajanja! Ovostranog
bivstvovanja, ostajanja s ove naše strane. Slobodni ste, care i vojvode, i
heroji pali, da odete dalje… Da odete dalje, ali – kao pobednici!“
Mara se trže na ove reči, zabole je srce zbog njih iako je znala i duboko
u srcu osećala da su sasvim ispravne. Dosad je veštica putem Senkinih palih
ratnika i njihovog opstajanja znala da je i njen nesuđeni dragan još u životu,
iako u donjem svetu, zatvoren u Odaji silaska iza rešetaka Kapije
kraljevstva. Znala je da on i Miloš još boj biju, odolevajući. Ali, nakon
ovoga, zaista su i Žarko i Miloš kao mrtvi za sav ovaj svet. Oni će pre
dočekati ili slediti pale a nepokorene gdegod da takvi junaci idu.
Nakon Senkinih oslobađajućih reči, nakon i dalje obredne tišine bez
pokreta koja je usledila, dogodi se nešto neočekivano. Tako neočekivano da
svi, čak i najnepoverljiviji, shvatiše nakon toga da Senku, hteli to ili ne,
gledaju sasvim drugim očima. Jer svi pali junaci, oni o kojima su pesme već
ispevavane, svi osim obezglavljenog cara napred, spustiše se, viteški, na
koleno desno pred njom! Pognuše se mrtve glave u iskrenom poštovanju, bez
ijednog glasa. Svoj glas već su ostavili u kovčegu sa kostima dole, i od tada
ni reč ne rekoše. U apsolutnoj tišini koja je zavladala, dok su vojske s obeju
strana zadržavale dah, pali car priđe dva koraka napred, noseći u levoj ruci
odsečenu glavu svoju, a u desnoj mač veliki, koji u dubokom naklonu spusti
zmaj-devojci Senki pred noge. Ponovo se uspravivši, pali car zatim dohvati
krunu s odsečene glave, podiže je, i, umesto na njene ispružene ruke, krunu
sada spusti gore, na glavu zmaj-devojke! I svi pali ratnici tada, pognuti kao
jedan, podigoše mačeve ili koplja na koje se oslanjaše, i oružjem u jakom
zamahu u zemlju udariše, udarom tako jakim da je od njega celo polje
odjeknulo. Nakon ovog pozdrava, i dalje bez glasa, misteriozno kako su se i
stvorili, ratnici oslonjeni na desna kolena i pred njima car što drži sopstvenu
glavu bez krune polako izbledeše, nestadoše poput oblaka na vetru, odlazeći
zauvek sa ovoga sveta. I tako, voljom bogova ili, jer ko će to znati,
slobodnom voljom tih nepokorenih ratnika što hodaše s obe strane, zmaj-
devojka postade zmaj-carica, jednom i zauvek.
Rastanci
 Rastanci

Ostade da kleči, daleko pred Senkom, samo jedna poražena žena,

nemoćna i slaba sad kad ju je ala ostavila. Nije ona poginula s alom, nekako
je Senka i zmaj behu poštedeli. Žena koja je već izgubila mnogo u tom ratu,
prvo sina što menjaše cara pa ga Miloš prevarom pogubi, zatim cara
gospodara koji pade u konačnom boju, zapaljen od zmaja. Obe stvari, ipak,
nisu je slomile: svoga cara gospodara mrzela je iz dna duše, jer on beše
pogubio brata joj Momčila. Svoga sina volela je ko i svaka majka, ali ipak
nosio je i krv od krvnika, pa ga nije oplakala kako dolikuje. Kad padoše
naslednik i car joj, na njoj osta sav teret vladara, i nije ga dobro iznosila. I
tako se sada nađe ovde, poražena i na kolenima, predvodnica mračne
imperije, carstva što čak i ne beše njena otadžbina… a ona za njega sada
beše odgovorna. I bio je to preveliki teret, koji je carica upravo odbacila
savivši glavu pred mlađanom pobednicom. Ono što nije očekivala, ono što
skoro niko nije mogao očekivati, bile su mudre reči Senkine kojima se zmaj-
carica obratila pobeđenoj protivnici, jer te reči behu isuviše mudre i
spoznajne za nekoga tako mladog.
Nosila je već krunu na glavi, krunisana od paloga cara, ali Senka još ne
beše baš sasvim carica, ni ugledom a ni proglašenjem. Znao je to drevni
zmaj, posmatrao vekovima, da ne biva cara bez javnoga krunisanja – dok te
stvari ne sagleda i običan narod, kao da se sasvim ni desile nisu. A znao je
mudri čuvar i da caru ugled čine dobrota i dela – iako je pobednica, koja
može zavladati i snagom i strahom, nije snaga carsko postignuće – već
mudrost i pravda. Te vrednosti mlada Senka mora da pokaže. A Senka je,
zaista, to i počinjala.
„Uspravi se, Jevrosima, verna ljubo svoga dušmanina. Ti preda mnom
nikad ne treba da klečiš. Ti si sestra velikog Momčila. Pamti: njegovom si
željom, na samrti, žena cara hurskoga postala… Ala se u tebi sakrivala
isto kao u drugima – nema tog čoveka da je može obuzdati. Jednom mi je
nešto rekla ova Mara tamo“, i tu Senka glavom pokaza ka Mareni, koja je
stajala daleko, ali ipak najbliže od svih: „Ala može obuzeti samo slabe
ljude, koji nisu od koristi, ili one koji su zbog nečeg rascepljeni. A ti si,
carice, bila dugo rascepljena između ljubavi i poštovanja. Da održiš
poslednju reč pogubljenog brata, ti si svoju ljubav prema njemu pogazila,
a njegovog ubicu dvorila. I za mnogo manje ala zaposedne ljude, nema
tvoje krivice u tome.“
Završivši ovo, mala Senka mudrija od sopstvenih godina sagnula se ka
pogurenoj carici, uzevši je za ruku i pomogavši joj da se uspravi, te tako njih
dve stadoše oči u oči, jedna naspram druge, mlada pobednica i nevoljna
vladarica zemlje svoga dušmanina. I ponovo progovori Senka, rečima daleko
iznad njenih godina i znanja, rečima zmaja koji sada beše ona, rečima Senke
koja sad beše i zmaj. Teško je opisati tu njihovu uniju, u kojoj niko ništa nije
izgubio, a svako je dobio – Senka je ostala ista iskrena devojka, puna
ljubavi, ali je sada, kao teg sa druge strane, svaku njenu odluku vagao i
pravedni ali hladni viševekovni intelekt, a nijedna odluka neće biti doneta
bez njihove zajedničke saglasnosti. I evo kako progovori Senka:
„Jevrosima, ti hurska carice, ovo ja od tebe tražim: da dozvoliš svim
zemljama pokorenim od hurskoga carstva da uskoro sami svoju sudbinu
biraju: hoće li se prikloniti novom carstvu mome, ili hoće ostati u tvome,
ili hoće same svoj put da stvaraju. Šta ostane od hurskoga carstva, zauvek
je tvoje. Šta priđe ka novom carstvu, zauvek je moje. A šta ode od obe, nek
ide slobodno! Pitaćemo ceo narod, a ne samo stare gospodare, jer sam i ja
iz naroda, a pitam se sada. Hoćeš li se, carice, složiti sa ovim?“
Dugo je gledala hurska carica ovu mladu devojku koju su donedavno
morali nazivati devojčicom. Njene reči bile su tako razložne, zaista carske,
kao da je vladala već godinama. I pobeđena samo sporo klimnu glavom,
dajući sasvim iskrenu saglasnost, a buduća carica koja je upravo čvrsto
grabila svoju vlast, ili drevni zmaj u njoj, ili oboje jer sad behu jedno, dakle
zmaj-carica, obrati joj se još jednom.
„U znak našeg večnog prijateljstva, spojićemo naše loze stare! Sin mog
cara prethodnika, kada stasa za brak carski, oženiće tvoju kćer jedinu, i
jedinu naslednicu kad sinova više nemaš, i vladaće oni nakon tebe, i
potomstvo njino, zauvek u bliskoj vezi s nama. Biće hurska carevina i oko i
glava carstva moga, jer dve glave uvek bolje misle, a dva oka još bolje
gledaju. Ovaj zavet koji mi dajemo sada biće i upisan u sve knjige carske, i
vaše i naše: zakon da se granice jednom postavljene nikad više neće
pomerati, te da ćemo jedni druge poštovati, baš kao što brat i sestra uvek
se poštuju. I vole. Nakon svega, naučićemo i da se volimo, ma koliko za to
bude trebalo vremena.“
O slaboj krvi budućih hurskih naslednika i mogućem lakom preuzimanju
Senka nije želela ni da razmišlja, ali se zmaj postarao da im, predloženim
mirom, čak i u neizvesnoj budućnosti mogućnosti ostanu pouzdane. I tada,
uzevši hursku caricu za ruku, Senka je privuče k sebi, zagrlivši je, a zatim
stade kraj nje, podižući njihove ruke uvis, dve spojene ruke, okrećući se ka
svima oko njih, vojskama i jednih i drugih, ka svemu što preostade od svih
vojski obe carevine. Okretale su se one polako, gledajući i dozvoljavajući
da budu gledane, dok je među tim vojskama rastao aplauz, budeći sve jače i
jače oduševljenje što je mir, tako neočekivan i donedavno tako dalek, bio
dogovoren, dogovoren tu pred svima njima. Mudra Senka tad istovremeno
dobi potvrdu vlasti i za novu hursku caricu, ali i za sebe. Te vojske okolo,
koje su donedavno prolivale krv za neke sasvim druge vladare, za usmrćenog
hurskog cara i nepovratno izgubljenog velmožu Vuka, sada behu vojske
podređene svojim caricama. A drugih vojski da to ospore ne beše.
***
Kada mirovni pregovori behu tako završeni, dođe red na još neke
rastanke.
Prvo ih je napustio knez lopova, kompletno sa svojom svitom. Niko nije
mogao reći kada se to dogodilo. Usred radosti koja se širila kao zaraza,
veštica Marena odjednom shvati da nema ljudi sa kapuljačama, da je mesto s
njene leve strane, gde su grupno stajali sa svojim vođom na čelu, uvek vešti
u bitkama i uvek na broju, da je to mesto sada sasvim upražnjeno. „Relja, a
gde nam je knez zamki i prevara? Gde su svi njegovi lopovi?“ Zmajeviti
junak stade zbunjeno da se osvrće oko sebe, tvrdeći da su do malopre bili tu.
Niko, pa ni on, nije video kada su otišli, niko nije znao u kom pravcu. I tako
je lopovski knez jednostavno iščezao, bez pozdrava i najave. Obavio je ono
zbog čega se izdigao iznad svojih zidanih tunela i napustio Beli Grad –
postarao se da svet senki i secikesa, kurvi i ubica, prljav i surov, ali njegov
svet ma kakav da je, nastavi da postoji. Ni ime mu nisu znali, ni lice mu
upoznali jer ne skide kapuljaču koja ga je vazda sakrivala, a sada je već
nestao da ga nikad više i ne vide. Ali on je svoje davno dogovorio sa
Reljom, onda kada ga je iz zamke puštao, dok Relja još ništa nije znao šta će
biti – imaće nova carica oči i svuda u svetu najdaljem od carskog, među
kurvama i lopovima, i dolaziće joj reči o svemu što treba, u zamenu za to da
u podzemne tunele i katakombe gradske nikada po carskoj volji ne kroči
nijedan vojnik, a ostaće smrtonosne klopke za one koji po sopstvenoj volji
zalutaju tamo. Carici carsko, a knezu kneževsko. Osmehnu se Relja kad se
prisetio toga – lopov je još jednom znao kako stvari stoje, a Senki je valjda i
zauvek dosta podzemnih tunela.
Drugi odlazak bio je mnogo uočljiviji. Patuljci, koji behu preživeli sve,
približiše se oklevajući budućoj carici dok je još uvek skoro sama stajala
nasred poprišta završene borbe, njima leđima okrenuta. Nije ih ni videla ni
čula, buka joj je prekrivala sluh, a nemuštim jezikom nisu govorili. Ne
znajući kako tačno da joj se obrati, velikoj pobednici, patuljački kralj
zamuca, pritom i rukom nespretno povlačeći njenu staru i sada sasvim
propalu haljinu (koje je na Senki ostalo manje nego patuljačkih zavoja u koje
je nekada uviše). „G-g-gospo moja…“, poče kralj Podzemljar, ali nije bilo
potrebe da nastavlja. Senka se okrete i iskrena radost pojavi se u njenim
očima i otkri u njenom osmehu. Ona tada jednostavno kleknu i zagrli dva
preostala patuljka, jedine preživele iz ekspedicije koja će se u patuljačkim
tunelima prepričavati generacijama. Beše to jedini put, u mnogo vekova, da
se mali narod umešao u poslove tuđe – sišli su patuljci u Mračnu zemlju,
uneli dole mrtvu devojčicu Senku, a odatle vratili živu zmaj-caricu! Zagrli ih
ona obojicu odjednom, Podzemljara trideset-i-nekog i Malika, kralja i
podanika kao da su jedno, ni ne odajući počasti kralju, a ni očekujući ih od
njih.
Znala je da odlaze bez ijedne izgovorene reči, jer su suze koje je Malik
neutešno lio govorile jasno o tome. Kada se najzad razdvojiše iz zagrljaja,
patuljački kralj konačno prozbori oproštajne reči, još pokušavajući da
povrati svoje dostojanstvo, trudeći se da se sjaj u njegovim očima ne
pretvori u suze Malikove, trudeći se da priča što sporije može, kako bi
najmanje slova preskočio u govoru, kako bi ga ljudi bolje razumeli: „Moja
gospo, zmaj-carice, znaj da uvek u narodu bićeš dobr’došla, znaj da uvek u
p’tuljcima imaš saveznike!“ I okretoše se tada dva njena malena saputnika,
krenuvši ka najbližoj ivici šume pomalo nespretnim koracima, nesviknuti da
ih gleda iko, a kamoli baš toliko ljudi. Kralj je pokušavao da održi glavu
visoko podignutu, da mu kruna patuljačka ne klizi sa nje, a rukom je
pridržavao veoma dugu bradu, uvijenu mu i oko pojasa – uzdignuta glava nije
mu dozvoljavala da vidi kako se ta brada, nekad sasvim bela, kakva će
jamačno uskoro ponovo biti, ipak još vuče po zemlji iza njega. I tako zađoše
u šumu, dostojanstveno i tužno, ti patuljci, prvi i poslednji koje će ove brojne
vojske ikada videti.
 Treći odlazak beše i zastrašujuć. Vuk predvodnik, neočekivana sila koja
je sa svojim zverskim plemenom još tumarala okolnim šumama, čuvajući
Senku i izazivajući strah kod vojnika obeju strana kada se iz šuma nakratko
pojave, izađe ponovo sasvim na otvoreno, prvi put nakon odlučujućeg boja,
osećajući svojim životinjskim nagonima da je upravo sada vreme za to.
Propustilo je njegovo pleme maleni narod da prođe, znajući istovremeno da
se i njihov sopstveni odlazak bliži. Morlak ih je dozivao nazad, to šumsko
selo u koje samo izgubljeni stižu…
Dok je prilazio budućoj carici, razmicali su se opet okupljeni ljudi pred
njim, mašajući se često za drške svog oružja, ali ga nikada ne izvlačeći,
ponajviše iz straha šta bi se tad moglo dogoditi. Čak i doskorašnji saveznici
gledaju ga podozrivo, jer blizina istinske divljine uvek budi strah kod ljudi.
Nasuprot tome, Senka se okrete k njemu, predvodniku, kao da je osetila
njegov dolazak čim je stupio iz šume, i strpljivo ga je sačekala da priđe,
pokazujući svima oko sebe rukom da odstupe. Zmaj-carica tu ponovo pred
vojskama prikaza svoju moć, jer se taj strašni vuk, taj ogromni predvodnik
pred kim ljudi drhte, vukodlak, povi pred njom poput psa, iako ne ponizno, i
priđe joj sasvim, dozvoljavajući bez glasa i pokreta da ona spusti svoju
nežnu ruku na njegovu glavu. I ostaše tako dugo, mnogo duže no što carici
pristoji, bez reči i pokreta gledajući jedno drugo oči u oči, povijeni
predvodnik odozdo, a uspravna carica odozgo. I kad buduća carica napokon
klimnu glavom, okrete se to strašno biće, okrete se tako brzo da svi uz uzdah
ustuknuše po korak, i otrča na sve četiri, punom snagom nazad ka svom
plemenu, koje ga je strpljivo čekalo na ivici šume, okrenuvši se za polazak
čim im je prišao. Vučje pleme krenulo je ponovo za Morlak, koji nikad i ne
misliše da će moći napustiti.
I, odlazeći, predvodnik iznenada zastade na začelju kolone svog plemena,
na samoj ivici šume, okrećući se još jednom. Kao u znak pozdrava, on ispusti
jedan dug urlik, divlji i zastrašujuć, ali i tako neobuzdano pun života.
Pozdravljao je on buduću caricu, pobednicu, svoju saputnicu, radujući se što
će, jednom u mesecu, u mnogim godinama što slede, neobuzdano trčati sa
njom po šumama i poljima noćnim.
Neispisana vremena
 Neispisana vremena

…
Da izgubi sve, i ostane sama, da u njoj i oko nje nastani se tama!
Da luta po svetu, bez mira i sreće, mrak će vazda goniti je, pobeći mu
neće!
Devojčica mala, zla će da je guše, al’ kroz sve će proći pročišćene duše.
I senka što preti njenome životu, može sve joj uzeti, al’ ne i lepotu… Na kraj
mračnog puta stići će sva bela, izvan senke čekaće carevina cela.
…
Boginja u cveću nije očekivala ovu posetu, ali nije bila ni iznenađena.
Takva beše volja Perunova, mogao se pojaviti kad i gde je hteo. Ovaj svet
beše njegov, iako neki drugi bogovi vole da ponavljaju kako mu je samo dat
na upravljanje. Uživao je da sopstvenu suverenost ponekad naglasi i
neočekivanim prisustvom. Snažni glas je u njenoj glavi odjeknuo i pre no što
ga je sagledala.
„I, kakva je sudbina deteta?“
Nasmejala se dok se uspravljala u cveću i okretala glavu da ga pogleda.
Njen glas je zvučao poput proleća.
„Ne deluješ srećno, o moćni Perune… Ali zašto, zar to ne beše pobeda
kakvih je nikada dovoljno?“
Sedobrada prilika takođe se osmehnula na ovo. „Zaista i jeste, draga
moja Vesna. Mnogo smo vremena sve to pripremali, mnogo sitnih poteza
povukli. I previše spletki za moj ukus. Proslavio jesam, kao i većina nam
bogova, ako isključimo vazda neutešnog Crnoboga i naravno njegovu
Moranu. No dobro, oni su uvek na drugoj strani, nikad gde si ti. Ali ni ja
ne volim kada stvari odu i kuda ih mi vodili nismo! Pitanje ću zato
ponoviti: šta će biti s devojčicom?“
Osmeh na usnama prelepe boginje nije uminuo, činilo se sada da ga je
ozarilo i sunce.
 „Devojčicom? Pa to je sad već mlada devojka, Gromovniče. Lepotica.
Dugo je potrajala ova naša igra u kojoj je ona od rođenja, porasla je.“
Duga seda kosa opasno je zaigrala kad je Perun nezadovoljno pokrenuo
glavu.
„Devojčica, devojka, kakva je razlika? Čitav njen život tek dan je u
našima, te nijanse ja prepuštam tebi. Ali mi odgovorila nisi, boginjo, a ne
volim takve igrarije. Taj odgovor mi je tražio sam Triglav, kaže da je
pitanje od onog što sanja, stvoritelja vaseljene. Od usnulog oca! Pa koliko
se taj zanimao i za stvari naše, a nekmoli za poslove ljudske? Kada se on
poslednji put ozbiljno umešao u bilo šta od smene svog dragoga Dajboga?
A kada Bog pita, svakom jeste bolje odgovor mu dati. Znaš i sama da je
buđenje Svaroga kraj i za sve nas.“
Osmeh na licu prelepe boginje sada je dobio i zvuk, zvonak kao život
sam. „Zašto bih se, o Perune, ja brinula za Svaroga? Ja pokrećem krug
života, rode, i ne mogu brinuti o kraju. A ti, zar ne reče kako je devojka ne
više od tvoga dana? Znači li to možda da smo dovoljno gledali? Oni koje
nadgledamo oduvek su značajni nam bili, rode, na dan il’ godinu. Možda
je nemar znak da su i besmrtni bogovi ostarili? Možda bi kraj bio
olakšanje… Dovoljno si puta stao na svoje kočije, dovoljno sam proleća
donela.“
Nestrpljiv beše njen sagovornik. „Odgovor, Vesna! Šta će biti s nekad
slepom devojčicom, budućom caricom? To je lako pitanje, a sad
zamagljeno, baš kao i ratnik Žarko, što ga nekad i sinom nazivah. Ostade u
donjem svetu uz mudrog Miloša, da odbrani gornji… Ko je od njih živ, ko
mrtav?“
„Ne znam, moćni Gromovniče. Jednoga si sam u besu mislio ubiti, al’
si postigao upravo suprotno – ljudima si stvorio besmrtnog heroja, da
spram njega bogove gledaju. Sada oni ne veruju da on trajno mrtav biti
može. Nadaju se njegovom povratku, da će opet izaći iz pećinskog mraka
kada vreme za to bude, kad se opet najmračniji oblaci nadviju.“
„A Senka? Opet me izvrdavaš, boginjo! Ne želim da pričam o svom
zabludelom sinu!“
„Čekala sam, moćni bože, da joj ime jednom izgovoriš…“ Prelepi
osmeh zadobio je i pobednički prizvuk, ali ne na način koji bi probudio
ikakvu osvetoljubivost. Umesto toga, i sam Perun opet se nasmeja.
„Uvek si znala kako da dobiješ šta želiš, Vesna. Tvoja mnoga proleća i
leta samo su te dovitljivom načinila.“
 „Možda je zaista tako, Perune, ali ti ne prkosim. Pitaj sad šta želiš,
vreme odgovora stiže.“
„Znaš šta želim, životvorko, da mi kažeš šta će biti sa jednim životom.
Sa životom devojčice. Životom carice.“
„Ja to ne znam, zaštitniče sveta. Niko ne zna, rode. Ali, ako mene pitaš,
u tome i jeste sva lepota ove nam pobede!“
„Jeste li? Kako to misliš?“
Dugo je trebalo boginji proleća da opet progovori, i dok je vagala reči
sitna kiša poče da pada iznad njih, pomračivši malo prelep dan. „Bog usuda
čuo je suđaje, svi mi znamo čudno proročanstvo. Ali vidiš, ti čuvaru sveta,
da ni Svarog više ne zna šta će dalje sa njom biti. Ni Svetovid koji gleda na
sve strane sveta, ni Triglav što zna sve vesti i od gore i od dole, ni sam
Volos čijim je šumama hodila i njegovog lesnika izbegla, a ni Dajbog, vuk i
kovač, nadležan za zemlje njene…“ Na ovakav pomen Dajboga, Perun bi
uvek ispustio glas nezadovoljstva, što se i sad desi – puče udaljeni grom, ali
Vesna ne odstupi: „Ni ti ne znaš, bože pravde! Ni vetrovi Stribogovi ne
donose o njoj glase, o njenom životu daljem ne znam ni ja, čak ni o
proleću, kamoli o letu, kao što o njenoj smrti ništa ne zna ni Morana, ni
Crnobog usmrtitelj. O ishodu njenog rata nije znao ni Jarovid, a tek ne zna
šta će biti, hoće li još ratova voditi. Ponajmanje o njoj zna Mokoša, što
brine o ženama običnim i smrtnim… Je li Senka ikad bila pod njenom
zaštitom? Oko nje smo mnoge mreže pleli, ali smo se kanda zaigrali… To
devojče, mlada Senka, sudbinu je svoju razvezala. Jer beše joj suđeno da
umre još mlada, i ona je zaista umrla. Na kraju svog puta, na kraju puta na
koji smo je mi poslali. Reci mi, rode, zar umrla nije? Zar je vampir drevni
pogubio nije? Zar je i mrak nije dostigao, zar je tamo ne uneše? Zar je
mali narod ne odnese dole, k odajama Crnoboga, umotanu svu u trake bele
čiste poput umrlog joj lica? I zar sada nije lepotica, zar nije u takvu
procvetala? I nije li, nakon svega i uprkos svemu, čiste duše carsku krunu
prihvatila?“
Odgovori na izrečena pitanja ne stigoše, ali ih Vesna nije ni očekivala,
iako je sačekala pre daljih reči. „Suđaje su rečeno rasplele. Nema više. I
sada je Senka tamo gde je dugo Žarko bio – bez najave kraja. Zašto te to
tako plaši, moćni bože groma?“
Na ovo sasvim neočekivano pitanje Perun se namršti, spreman na žestok
odgovor, munja već sevnu u daljini, ali mu boginja proleća ne dade priliku
da odgovori, već nastavi dalje, kao poneta onim što govori, dok su se leptiri
nadvijali oko njene glave a puzavica svijala oko njenih prstiju: „Zašto takvo
stanje nije po volji bogova? Možda je izvesnost smrti jedino što ne
tražimo, ljudski usud, jedino što samo njima jeste namenjeno… Možda nas
plaši što ih neizvesnost bogovima bliskim čini.“
Perun je gledao u Vesnu kao da je prvi put vidi. Retke su prilike u kojima
je bog pravde ostajao bez odgovora, a ovo beše jedna takva. Kada se to desi,
obično bi njegov gnev bivao jači od pravedničkog. Ali on nikada gnevan nije
mogao biti na boginju života i njene jednostavne istine, i nebo se rasvetli,
postavši otvoreni krug kroz koji je svetlost u vidljivim zracima padala pravo
na njih, dok se tamni oblaci zadržaše samo po obodima okolo. I gledali su se
tako, oči u oči, pravda i život, a Vesna onda konačno nastavi, uobličivši ono
što joj se dugo ukazivalo.
„Stižu neispisana vremena, bože moj pravedni al’ preki, a u njima sve
je manje mesta za bogove. Senka se borila protiv sudbine, onako kako se
hrabri ljudi oduvek bore. Ali je ona i pobedila. Spasla je svoj svet od ale,
ali usput spasla je i sebe – od suđenja, od bogova, od nas. Nije prva, ali
jeste jedna od onih što slede, a biće ih sve više i više. I već sada,
neispisano vreme buduće carice je tu, moj Perune. Ispisaće ga ona sama,
bez pomoći naše, jer biće to vreme novo u kome su ljudi sopstveni bogovi.“
U tišini koja je nastala, bog i boginja su se i dalje netremice gledali u
oči, ali se jasni zraci svetlosti pretvoriše u izmaglicu, izmaglicu između
bogova i oko njih. Perun Gromovnik konačno klimnu glavom tek kada se
tamni oblaci navukoše sasvim iznad, kao zavesa na scenu, tiho izgovarajući
poslednje reči ovog razgovora, tek da njegove budu poslednje, ponavljajući,
kao za sebe, završetak jednog suđenja čak i njemu nedostupnog.
„Izvan senke čeka je carevina cela…“
***
Senka se trže, a tama oko nje beše potpuna. Bilo je potrebno nekoliko
trenutaka da se seti gde je, da razume udobne čaršave i mekan dušek ispod
sebe, i sve obrise luksuza koje je počela da obuhvata svojim očima, zdravim
očima, u mraku koji je dugim gledanjem postajao manje mračan poput
ambisa. Da li je sanjala?
Još jedan rastanak
 Još jedan rastanak

Marena je bila spremna. Čas krunisanja se bližio, i silan narod okupio se

da pozdravi svoju novu caricu. Zmajicu, ženu sa zmajem u sebi. Svi su
pričali o njoj, razmenjivali iste priče, želeći da čuju još neki novi detalj, bilo
šta što im je promaklo. O toj devojčici koja je celoga života nosila drevnog
zmaja u sebi, da bi na kraju postala jedini zduhač koji svoga zmaja doziva po
volji. Ona nije predstavljala samo oličenje pobede u ovom ratu, krah
osvajačke imperije i vraćanje samostalnosti njihovoj državi. Ne, ona je
oličavala svu moć običnog čoveka, jer njeno poreklo beše prosto i zbog nje
su se sada svi osećali bolje, osećali ponosnima zbog onog što jesu, ma šta da
su bili: vojnici, građani, siromašni kmetovi… Svi su po prvi put u svojim
životima osećali da je sve moguće! Ako je jedna slepa devojčica skromnog
porekla uspela da pobedi alu i pokori zmaja u sebi (nisu mogli razumeti tu
finu razliku, da Senka zmaja nije pokorila, već se spojila s njim – nije tu bilo
nikakve sile), i da nakon svega postane obožavana zmaj-carica, onda je,
zaista, sve moguće! I svi su počeli hrabro da sanjaju veće snove, i vojnici, i
seljaci, lopovi i zabavljači. I svi su se danas okupili, osećajući nekakvo
zajedništvo kakvo se nikada nije osećalo među tako različitim klasama. Ono
što ih je spajalo, beše ta devojčica, skoro pa devojka, koja uliva nadu svima,
a oni joj uzvraćaju ljubavlju. Za samo nekoliko dana, Senka je ušla u
legendu.
Gledala je Mara kroz prozor carske kule na sav taj okupljeni svet. Dobro
je što su preselili prestonicu – pa makar i prema uslovima dogovora između
uhvaćenog Relje i lopovskog kneza – a time i krunisanje iz dvor-grada
Kruševa u starinski dvor, jer nigde van Belog grada nije moglo stati ovoliko
ljudi. Uživala je veštica u trenutku, istovremeno žaleći što neće potrajati.
Tada u njenu prostoriju ulete Senka, prebrzo za caricu, ali ona još ne beše ni
blizu da savlada sva dvorska pravila – negde u dubini duše, još uvek je bila
ona uplašena oslepljena devojčica, bez obzira što joj je vila u međuvremenu
povratila vid, a ona sama zadobila obline ženstvenosti i sopstvenu carevinu.
„Neka, i bolje je tako“, pomisli Mara. „Neka nikad ne postane obična
carica, neka uvek nosi tu toplinu i ljudskost u sebi, uprkos svemu ostalom
što je u njenim venama. Dok bude takva, ništa je nikada pokoriti neće.“
„Maro!“ Senka je ovo izgovorila prilično iznenađenim glasom, zastajući
na vratima kao ukopana.
„Zdravo, mila“, odgovori joj veštica sa toplinom koju nije ni znala da
nosi u sebi. „Lepa si i divno obučena, prava carica!“
„Ali Maro, ti se nisi ni presvukla! Svi ostali su svečano obučeni, a ti i
dalje nosiš tu svoju staru haljinu…“
„Sad ću i ja, mila, sad ću i ja… želela sam malo da posmatram ljude,
da uživam u ovom trenutku duže no što treba…“ Marena je sve ovo Senki
objašnjavala kao najnormalniju stvar, ne želeći da pomrači trenutak njene
velike sreće. A u sebi, borila se da sakrije težinu koju je nosila u grudima,
težinu sveta pretešku za svakog. Borila se da uradi ono što je moralo biti
urađeno, da pronađe snagu za to.
Njen zadatak beše obavljen.
„Kreni ti, drago moje dete… moja divna carice! Sad ću ja, nemoj
brinuti za me.“
U sobu za Senkom ušle su i devojke koje su je češljale i oblačile,
proveravajući da slučajno ne pokvari nešto od carskog utiska za koji su je
opremile. Kod vrata već behu i stražari, ona dva najveštija člana carske
garde, što ih je Senka prihvatila pod pritiskom Mare i Relje – ne priliči
carici da ide bez pratnje. Nije još razumela tu neprestanu okruženost ljudima,
carsku svitu koja će samo rasti, nije još shvatala da više neće šetati sama,
izuzev u retkim noćima kada se iskrade i pobegne u vučje izlete, u čemu će
joj pomoći i ona patuljačka kapa nevidimka, koju je sve vreme nosila za
pojasom. Iz mnogo razloga vladari ne ostaju sami, a bezbednost je jedan od
tih razloga. Iako je Mara znala da se Senki sada ništa ne može dogoditi, uz
svu ljubav koju je narod neprekidno iskazivao svojoj pobednici, možda neće
uvek biti takva vremena… Relja je zmajevit, on će kao i svaki zmaj odletati i
vraćati se kad treba, a ona… Brzo sad odmahnu glavom, da otera suze koji
se iznenada skupiše u uglovima njenih očiju, pa, ne mogavši da izgovori ni
reč više, da je glas ne bi odao, ona samo pokaza rukom Senki da krene.
Odmahivanjem rukom tako otpusti novu caricu, a raspoloženje joj popraviše
razrogačeni pogledi dvorskih dama iza nje, dama koje su čitavog života
učene da je dozvoljeno samo obratno, da carica otpusti koga više ne želi u
društvu!
 Senka i njena pratnja konačno odoše, dok su se dvorske dame okretale da
osmotre tu neuglednu i drsku ženu koja ne iskazuje poštovanje prema carici,
onakvo poštovanje kakvo protokol zahteva – zamerale su joj odranije što
nikada ne bi klekla ni savila glavu kad se nađe pred caricom, a ovo današnje
odmahivanje rukom smatrale su skandaloznim. Prema njihovim merilima,
jedini razlog da takva žena ne bude u tamnici jeste to što carica još nije
krunisana, pa samim tim još nije ni carica, ali će se i to promeniti, i to vrlo
brzo!
Kada carska svita napokon zamače za ugao hodnika, Mara dođe do vrata
I pažljivo ih zatvori, pa zatim priđe ormariću postavljenom uz njen krevet.
Tamo je već čekala posuda, odavno spremna, ali se mlada žena nikako nije
mogla naterati da uradi ono što je moralo biti urađeno. Njen zadatak beše
obavljen. Ne priliči da veštica savetuje caricu. Znala je to oduvek, znala je
dobro da će baš ona, ako ostane uz Senku, biti najveća smetnja njenoj
vladavini. Glasine će početi da se pronose, naći će se ovaj ili onaj da šapuću
po krčmama i mračnim dvorskim uglovima, uprkos odbrambenoj špijunskoj
mreži lopovskoga kneza, kako ta veštica svojim činima utiče na volju još
mlade carice, njene odluke će početi da se preispituju kao da nisu njene, već
veštičje… Ako još počnu da se šire i glasine o Senkinim povremenim
noćnim izlascima i nestajanjima, neminovnim kada je Vuk, kada je
predvodnik dozove… Ne, nije mogla sebe nametati Senki. Nije želela da
bude ono što je njena majka nekad bila na hurskome dvoru, na alinom dvoru.
Nije htela da otežava stvari za tu mladu devojku koja je već pokazala da
zaista može biti onakav vladar kakav je sada potreban ovoj razrušenoj
zemlji, ovom napaćenom narodu i svim narodima koji traže zaštitu od nje.
Vladar mudar i pravičan, vladar koji poznaje običan život, vladar koji će
umeti da pomaže ljudima. Uz takvu Senku, naglo odraslu, nije bilo mesta i za
vešticu Marenu.
Tekućina u posudi belasala se kao da je puna sitne ribe. Mara ju je
neodlučno gledala još nekoliko trenutaka, a zatim obema rukama obuhvati i
podiže posudu. Bila je hladna, kao da tečnost unutra još pamti svoju davnu
zamrznutost. Zastala je uz trzaj, nekako zbunjena u svojoj nezgrapnoj haljini
koja se spustala do poda, gledajući u tu posudu, kao da se još lomi treba li
da popije tu tečnost ili ne. Onda odloži taj trenutak još jednom, poslednji put,
i lakim koracima ponovo priđe ka prozoru.
Senka je upravo izlazila u ogromno dvorište nove carske palate, a
zapravo obnovljenog starinskoga dvora, iz vremena kad je carevina bila
mnogo veća, skoro kao što je i sada postala. Dvorište uzdignuto usred Belog
grada, nove prestonice. Ogromno, kako bi moglo da primi ovoliko ljudi na
krunisanje kom su svi želeli da prisustvuju. Koračala je Senka odlučno
ispred svoje pratnje, korakom vladara, i Mara još jednom pomisli kako će
duga vladavina zmaj-carice doneti blagostanje čitavoj zemlji. Zemlji sada
poznatoj kao Razmeđe, otkada su veliki delovi nekadašnje hurske carevine
postali njen sastavni deo, dobrovoljno ostavši pod zaštitom zmaj-carice,
stvarajući tako od nekada lako pokorenih država impresivnu carevinu koja
poput zida razdvaja zemlje istoka i zapada, sa malenim jezgrom Hura kao
vrtom u svome središtu. Hurska carica, oslobođena ale, ostaće najverniji
saveznik i savetnik, uvek toplo srce u grudima Razmeđa.
Kada ljudi ugledaše svoju vladarku kako izlazi, žamor se razleže
gomilom, pa se, poput požara, prenese kroz celo dvorište, sve do poslednjih
ljudi u njemu i onih koji nisu mogli ući već su stajali ispred, a mnogo beše i
takvih, koji su prekasno stigli i ne mogahu kroz gusto okupljene ljude, pa
stajaše kako su pristizali, svuda oko zidina carske palate, dok se kolona
vukla sve do ulaza u Beli Grad, a zatim i van njegovih vratnica… Ovakav
skup ova zemlja, i nijedna zemlja, ne beše videla nikada. Žamor se prenosio
kroz palatu i kroz Beli Grad, a onda, kada Senka kroči prvim korakom na
podijum gde će primiti carsku krunu, žamor se pretvori u uzbuđenu viku i
gromoglasan aplauz, aplauz kakav nikada nije viđen ni na jednoj predstavi.
Nije Senka ustuknula pred tim morem ljudi što udaraju rukom o ruku i
oduševljeno uzvikuju, uzvikuju reči koje se gube kao dreka u oluji, neko
njeno ime, neko njenu buduću titulu, a najviše beše oduševljenih povika bez
ikakvog značenja sem očigledne podrške. Nije ustuknula dok se pela tim
stepenicama, praćena dvorskom svitom koja se kroz hodnike prilično
uvećala, samo je u jednom trenutku, negde na polovini stepenica, zastala na
trenutak i pogledala iza sebe.
Znala je Mara, sa sigurnošću je znala da Senka pogledom traži – nju.
Jedna od onih teško potiskivanih suza konačno skliznu niz obraz i kapnu u
posudu koju je držala u rukama, gde se utopi u čudnom belasanju magične
tečnosti. Neće se Senka više nikada okrenuti da potraži nju, Maru, pogledom.
Neće, jer njene Mare više biti neće. Ta voda, koja se belasala u rukama
mlade veštice, beše konačna stvar. Voda zaborava. Učiniće ta voda da na nju,
Marenu, zaborave svi koji je znaju. Svi koji su je ikada znali. Na dobrobit
svih. Tako će i odluke onih koje je nekada savetovala ostati samo njihove
odluke, a u njihovim srcima ostaće sigurnost kakve možda drugačije ne bi
moglo biti. Ne skidajući pogled sa prizora ispod sebe, ona sa zadovoljstvom
klimnu glavom kada nova carica preuze sav teret svojih obaveza, ne čekajući
više na nju, i odlučno stupi nogom na podijum. U sredini te pozornice, na
visoko uzdignutom pijedestalu, na postolju uzdignutom tako da ga može
videti svetina iz svih krajeva carskoga dvorišta, stajaše bleštava carska
kruna. Kruna obezglavljenog cara, ona što je povratiše iz dubine sveta
mrtvih, koja sada beše kao nova, simbol moći i uzdizanja.
Oduševljenje okupljenih ljudi, onih koji najzad videše zmaj-caricu o
kojoj se pričalo svuda, dostizalo je vrhunac. Dok je ta omamljujuća radost
svetinje grejala srca svih prisutnih, jedno usamljeno srce se stezalo, i Mara
sklopi oči, procenivši da je trenutak došao. „Zbogom, mala Seno, zbogom,
dragi Žarko, zbogom, moja družino iz bajki. Moram ići gde me neko već
predugo čeka.“ Izgovorivši tiho ove reči koje se utopiše u graju odozdo, ona
podiže posudu koju je obema rukama držala i dopusti da joj tečnost, da joj
voda zaborava pređe preko usana i slije se niz grlo. Prvi gutljaj beše hladan
poput neminovnosti.
Carevina cela
 Carevina cela

Krunisanje beše završeno i široki osmesi ne skidaju se sa usta stražara i

naroda, koji razdragano pozdravlja novu caricu Razmeđa. I sam nasmejan,
jedan od gardista krajičkom oka iznenada primećuje odrpanu figuru na ulazu
carske palate. Trgnu se i dreknu: „Hej, ti! Silazi dole, ne možeš tamo!“ Iako
je ovo viknuto iz sveg glasa, taj glas se skoro utopio u žamoru mase, ali
ženska prilika ipak podiže pogled ka njemu. Beše to mlada žena, i to prilično
poželjna uprkos nezgrapnoj haljini koja je skrivala njene obline i padala
skroz do zemlje, ali ovo nije bio trenutak koji je revnosni stražar želeo da
posvećuje bilo kojoj drugoj ženi sem njegove carice. Zato u nekoliko koraka
priđe toj devojci i zgrabi je za mišicu, pa je gurnu niz kratke stepenice, ne
previše grubo, pokazujući joj da se umeša u okupljeni narod.
Bez pogovora ta prilika uđe među ljude, prolazeći kroz njih i
pokušavajući da priđe što bliže podijumu, na kome je nova carica stajala,
ozarena svetlošću krune na svojoj glavi. Kao da je sijala, ili je to samo
izgledalo tako zbog sunca koje je, nisko na nebu, uporno slalo svoje zrake da
se odbijaju od krune na sve strane kad god carica pokrene glavu. „Zato smo
i odabrali ovaj trenutak za krunisanje“, pomisli žena glave pokrivene
grubom kapuljačom kratkog ogrtača, primičući se podijumu kroz masu
različitih naroda koji su bacali latice ruža ka carici, pljeskali i uzvikivali.
Nije još prišla ni sasvim blizu, kada se pogled carice koji je šarao po
mnoštvu radosnih ljudi zaustavi na njoj.
Carica Senka oseti nekakvu iznenadnu toplinu kada je spazila tu ženu. Sa
nejasnim zanimanjem zaustavila je svoj pogled na njoj, posmatrajući kako
ova skida svoju odrpanu kapuljaču, kao da se predstavlja, otkrivajući bujnu
kosu koja je štrčala nekako u svim pravcima, pridržavana po sredini jedva
vidljivom trakom. Pogledi im se susretoše, i Senka joj se osmehnu, toj lepoj
ženi divljega izgleda sa jasnom tugom u očima, ostrvom tuge u moru radosti.
Zatim, ne čekajući na povratni osmeh, caričin pogled nastavi da luta
okupljenim narodom, nepreglednim mnoštvom naroda ispred sebe. Beše ovo
zaista veliki dan. Veliki dan za koji se teško izborila.
KRAJ Knjige treće
 Pogovor na kraju priče

Leto 2020.
Ovde bi, poput zmaj-carice, i ovaj pisac mogao zaključiti da ovo beše
veliki dan. Jer je priča najzad završena, priča koja mi je oduzela više godina
no što sam mogao zamisliti. Želim da iskoristim ovu zgodnu priliku da
najupornijim čitaocima, onima koji čitaju i pogovore, objasnim zašto mi je
trebalo toliko. Ulaženje u detalje bilo bi preobimno, ali ću navesti nekoliko
stvari koje potvrđuju da je najteži deo pisanja bio upravo onaj za koji će
mnogi smatrati upravo suprotno – da je bio najlakši. A zarad znatiželjnika
koji će ovo čitati pre knjige, potrudiću se da otkrijem što manje događaja.
Od početka sam želeo da u ovu obimnu priču, koju sam objavio iz tri
puta, upletem najlepše slovenske mitove i bajke i srpske epske pesme koje su
umele da me očaraju tokom odrastanja i kasnije. Imao sam dva važna
kriterijuma: nisam želeo da menjam te narodne umotvorine, njihove likove,
pouke i završetke, a morao sam ih uklopiti u zdanje koje sam, umesto od
kamena, zidao od reči, od bajki i pesama poput delića velike slagalice,
uklapajući ih u veću arhetipsku priču u pozadini.
Ponekad je bilo teško ostaviti stvari onakvima kakve su u originalu.
Poglavlje u kome cara Momčila izdaje njegova carica, u kom se prvi put
poimence spominje sablja sa očima, u prvoj verziji završio sam drugačije,
što mi je pružilo način da na hurski dvor uvedem alu. Međutim, danima me je
mučilo to što sam izmenio kraj narodne pesme u kome se, nepobitno i surovo,
osuđuje čin izdajstva. Na kraju, kada je knjiga već predata izdavaču, vratio
sam tom delu priče njegov oblik sačuvan u narodu. Tada sam našao i pravi
izlaz, koji ne samo da nije oštetio naraciju, već joj je pružio i epski motiv –
da „ala može obuzeti samo slabe ljude, koji joj nisu od koristi, ili one koji
su zbog nečega rascepljeni“. To se događa ženi koja poslednjom voljom
svoga brata dvori njegovog ubicu.
Mnoge sate proveo sam osmišljavajući kako da ostanem veran narodnim
pevačima, a da ipak uvedem elemente iznenađenja i ne ugušim sasvim
sopstvenu maštovitost. Dobri primeri su Miloš i Žarko: u epskoj tradiciji
prvi gine u najvećem boju, dok je drugi mrtav ili trajno počiva u nekoj
pećini, odnevši sa sobom i svog konja i svoja oružja. Rasplet Bajke uspeva
da ispriča sopstvenu priču, a da ipak ostane veran i narodnoj reči.
Teško je bilo i vraćati stvari u oblik u kome su, verujem, ranije
postojale. U slovenskoj i srpskoj epici, prenošenoj usmeno s kolena na
koleno, kriju se mnogo stariji slojevi koje sam uvek pokušavao da
razotkrijem. Istraživači mita tvrde da su najmaštovitije stare pesme i priče
spajane sa novijima, a stari junaci menjani novima, na šta ukazuju mnogi
tragovi u vidu neobjašnjivih motiva, reakcija ili događaja. Čajkanović pre
jednog veka analizira, u pesmi „Smrt Majke Jugovića“, da samo vila –
mitsko biće – može imati „krila labudova“ da poleti, „oči sokolove“ da
prepozna svoju porodicu u moru izginulih na bojištu i, pre svega, biti tako
„tvrda srca“ te ne pustiti ni suzu za najmilijima, uprkos strogim normama
vremena. Kontrast ovakvom ponašanju je mlada Đurđevica, koja je od tuge
za deverom „lice nagrdila”, a za bratom „oči izvadila“. Vile ne plaču, ali
kasniji pevač pogrešno shvata Majku Jugovića kao ženu, pa ne može da
razume njeno ponašanje, što dovodi do paradoksalnog kraja gde se ona
naduje i rasprsne – u istoj sceni rekonstruisanoj u Bajci, vila takođe
nestaje, ali na mitski način, kako je verovatno zamislio i prvobitni pevač:
„prepuče joj ljudsko srce, pobedi divljina, pusti krila mlada vila i odlete
navek iz dvor-grada“.
Želim da objasnim i čudna poglavlja koja su čitaocima ponekad
delovala nejasno, uvodeći i odmah izvodeći likove: svrha tih celina je da
pruže uporedni prikaz pre i posle smrti. Ti delovi poput Nepokorenih koji
se pojavljuju pri kraju priče prenose važne poruke o kojima piše i Njegoš:
„U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“, što oni za sva
vremena postaju u unapred izgubljenom boju s nadmoćnim protivnikom, u
skladu sa rečima: „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive
dovijeka“. Mišljenja sam da je zarad ovakvih poruka ponekad vredelo ići i
u malu digresiju.
Najteži nivo pripovedanja bio je da se kroz priču prenesu i pojedine
stvari koje su iz mita možda prešle u legendu i ostale prisutne širom sveta,
ne samo na slovenskim prostorima. Takvo je uzdizanje na kraju knjige,
devojka pred zmaj-junakom. Ideja je da ta slika kroz kolektivno nesvesno i
dela umetnika poput Tintoreta, Rafaela, Rubensa… opstaje do današnjih
dana – „postavši tad slika večna, freska što će zanavek taj dan označiti“ –
ali pogrešno tumačena kao da devojku spasava sv. Đorđe kada ubija
aždahu, a zapravo su vitez i devojka jedno i isto, pa se zato uvek i crtaju
zajedno, ako uzmemo da u pozadini stoji mit o večnom sukobu ale i ljudima
naklonjenog zmaja koji se skriva u posebnim osobama, zduhačima.
Od tri knjige hronološki objavljene kao pripovest Bajka nad bajkama,
prva me je dugo opsedala, jer mi beše prvi roman, ali je zato u sebi nosila
i draž i avanturu nepoznatog. Druga Bajka imala je najteži zadatak, da
čitaocima sa piščevih prostora predstavi nešto što već dobro poznaju iz
tradicije sopstvenog naroda, neophodan međukorak između ovog i onog
sveta. A treća, ona će ih odvesti duboko u nepoznato. Svaka Bajka, pa i
druga, biće sasvim nepoznata čitaocima koji govore jezikom različitim od
mog, što je jezik koji razume, kažu, skromnih 12 miliona ljudi na čitavom
svetu. Sedam godina nakon objavljivanja prvog dela ostajem čvrsto uveren
u ispravnost i svrsishodnost moje misije, da znanja očuvana u mom malom
narodu nakon knjige enciklopedijskog tipa – sa već preko 10 izdanja –
prenesem i u formu romana, u obliku što bližem izvornom. Roman ima
najveći potencijal za dugotrajnost i najširi pristup svetskoj čitalačkoj
publici. Sedam godina kasnije, dakle, mislim skoro isto kao i kada sam,
konačno, pustio prvi deo svoje pripovesti u svet.
A koreni sežu još i mnogo dublje. Deluje nestvarno da se, u trenutku
dok ovo pišem, bližim zaokruživanju ideje stare možda i osamnaest godina.
Punoletne ideje. Kada je ta zamisao nastala, bio sam drugi čovek. Sa
završenim fakultetom i bez ambicije da nastavim obrazovanje. Na putu gde
sam sebe još izražavao kroz muziku i stihove, pre saznanja da će me kroz
prozu razumeti bolje. Uveren da će žena koju volim hodati uz mene do
kraja mojih dana. I kroz sve to vreme, opstala je u meni ideja o romanu
koji će čitaoca provesti kroz našu mitologiju kao što ga Tolkin provodi kroz
nordijsku – neprimetno, ali prilično temeljno. Čudno je sada da je ideja
slovenske mitologije bila toliko egzotična tada, nepoznata, divlja i
neistražena, dok danas na mom jeziku postoji već nekoliko uspešnih
fantazijskih serijala zasnovanih na njoj. Koliko su moje knjige, počev od
prve s imenom Slovenska mitologija, doprinele tome? Ona jeste došla
prva, ali je moja prvobitno zamišljena knjiga od početka bila Bajka nad
bajkama, inspirisana nazivom Pesme nad pesmama. Zamerali su mi da će
naslov možda zbuniti potencijalne čitaoce, da će izgledati da je knjiga
namenjena mlađima. Nisam mario. Bajka nad bajkama morala je poneti
svoj naziv, sastavljena od mnogih narodnih bajki, pesama i priča, kao što
mnogi misle da je i čuvena biblijska Pesma možda zbir ljubavnih i
svatovskih napeva…
Kada pogledam iza sebe na devet godina od objavljivanja moje prve
knjige, i još skoro toliko pre toga, čudim se kako je sve počelo. Da li sam,
zaista, tu ideju, koja mi je odredila život, osmislio jedne jedine lepljive
letnje večeri, beskrajne, u dugom razgovoru sa ženom koju sam smatrao
svojom sudbinom? Da li su svi likovi Bajke osmišljeni tada? Ili je to samo
još jedna od naknadnih uspomena, romantičnih konstrukcija koje naš um
stvara kasnije, lažući i sebe i druge… Sa ove distance, mogu reći da je sve
bio mukotrpan rad – ideja je došla lako, ali je od ideje do objavljene
knjige, do svih knjiga koje tu ideju čine, bio dug, dug put. Sad bar mogu
potvrditi da je sasvim istinita ona stara izreka: da i najduže putovanje
počinje jednim korakom.
Kako sam i napisao jednom davno, u predgovoru koji vam je verovatno
poznat, Slovenska mitologija jeste neraskidivo povezana sa ovom knjigom.
U sceni sa vukodlakom i pobesnelom utvarom u odaji kneza lopova, nema
jasnog odgovora šta je oslobodilo duha, ali se taj odgovor može pronaći u
Mitologiji, u poglavlju Talason. O takvim stvarima govorim u uvodu prve
Bajke, kako „nisam morao opisivati ni tumačiti više nego što je potrebno“,
već sam ceo mitski svet mogao „doživeti očima junakâ priče“. O istoj
stvari je i veliki Hemingvej rekao: „Ako pisac proze zna dovoljno o onome
šta piše, može izostaviti stvari koje zna… Dostojanstvo kretanja sante leda
potiče od toga što je samo jedna osmina iznad vode.“ Kada poželite da se
sudarite sa tom santom leda, dragi uporni čitaoci pogovora, predlažem da
nabavite i moju prvu knjigu o mitovima. Garantujem da ćete uživati i
pronaći još poneki odgovor na pitanja koja možda niste postavili.
Ovim je jedno dugo putovanje završeno. Ali mu se možete vratiti kad
god poželite – to i jeste svrha bajki, da se uvek uživa u njima. Samo tako
mogu preneti i svoje neprimetno upletene pouke.
O piscu
 Nenad Gajić (1974) autor je bestselera Slovenska mitologija,
sveobuhvatne ilustrovane knjige u izdanju Lagune 2011. godine, koja prvu
deceniju navršava kao najtiražnija knjiga enciklopedijskog tipa na srpskom
jeziku, štampana i ćirilicom i latinicom, sa bar jednim novim izdanjem svake
godine. Fantazijski serijal Bajka nad bajkama, sa elementima slovenskog
folklora i prema motivima srpske narodne epike, takođe je prvo u štampanom
obliku objavila Laguna (Bajka nad bajkama – Senka u tami, 2013; Dva cara,
2016; Treća noć, 2020; kompletno izdanje objedinjeno je u avgustu 2021).
Štampane knjige Nenada Gajića prodate su u preko 40.000 primeraka u
preko 30 dosadašnjih izdanja. U decembru 2021. Bookmate i pisac potpisali
su dogovor prema kojem će Bookmate izraditi audio knjige na srpskom za
sva autorova dela, dok će pisac ista dela preraditi u Bookmate Serijal
eBook-epizode za čitanje iz dana u dan i nedelje u nedelju, ukupno 96
epizoda, 72 za trilogiju Bajka nad bajkama počev od prvog kvartala 2022.
godine i 24 epizode za knjigu Slovenska mitologija počev od sredine iste
godine.
Biografski podaci: nemirna priroda vukla ga je da proba mnogo toga –
najduže je bio muzičar (gitarista, pevač i pesnik benda s kojim je objavio
dva albuma), da bi se zatim oprobao i kao bankar, menadžer, privatni
preduzetnik, proizvođač računarske opreme, nagrađivani programer, urednik
televizijske emisije, autor društvenih igara… Posetio je drevni Hilandar na
Svetoj Gori i proputovao Evropu i svet od Moskve do Jerusalima u potrazi
za novim saznanjima. Fakultet je završio u Kragujevcu, master studije u
Beogradu, doktorsku tezu odbranio je u Novom Sadu. U inostranim
časopisima objavljivao je, između ostalog, radove o velikim naučnicima
Mihajlu Pupinu i Milutinu Milankoviću (i njegovom kalendaru), uz kraće
članke o Nikoli Tesli. Pisanje smatra svojom istinskom profesijom i životnim
putem, a nauku omiljenim hobijem. Uz krevet još drži spakovan kofer da
ostane spreman za nove avanture.
Sajt pisca: www.nenadgajic.org
Više: www.vitor.rs/zastupanje (prijavite se za i-mejl vesti o izlasku
novih knjiga na dnu ove stranice i osvojite neku od potpisanih štampanih
knjiga koje se redovno poklanjaju ovim povodom)