H. H.

Munro Saki

MUZIKA NA BRDU

Silvija Seltuon dorukovala je u jutarnjoj sobi u Jesniju s prijatnim oseanjem

konane pobede kakvo mora da je sebi dozvolio vatreni Ajronsajd 1 dan nakon Vusterske
bitke. Ona teko da je bila borbena po prirodi, ali je pripadala onoj uspenijoj vrsti boraca
koji su borbeni kad okolnosti to zahtevaju. Sudbina je htela da njen ivot bude ispisan
nizom sitnih bitaka, uglavnom s izgledima okrenutim malo protiv nje, i obino je
uspevala da izvojuje pobedu. A sad je oseala da je svoju najteu i svakako najvaniju
bitku dovela do uspenog ishoda. Udati se za Mortimera Seltouna koga su bliski
neprijatelji zvali Mrtvi Mortimer uprkos hladnom neprijateljstvu njegove porodice i
uprkos njegovoj uroenoj ravnodunosti prema enama, zaista je bio uspeh za koji su
potrebne odreena odlunost i vetina. Jue je dovela svoju pobedu do zavrnice otrgavi
svog mua od Grada i grupe njegovih prateih pojila i smestivi ga, kako bi se ona
izrazila, na ovo zabavno imanje s farmom opasano umom.
Nikad nee naterati Mortimera da ode, zanovetala je njegova majka, ali, ako
ode, ostae. Jesni ima gotovo istu mo nad njim kao Grad. ovek moe da razume ta ga
dri u Gradu, ali Jesni... i udovica je slegla ramenima.
Jesni je imao mranu, gotovo okrutnu divljinu koja svakako nije bila po ukusu
gradskih stanovnika, a Silvija, i pored svog imena, nije bila naviknuta na nita vie
umsko nego to je olistali Kensington. Gledala je na prirodu kao na neto lepo i zdravo
na svoj nain to je lako moglo da postane nezgodno ako ga previe ohrabrujete.
Nepoverenje u gradski ivot bilo je za nju novost i to zbog njene udaje za Mortimera, i
ona je sa zadovoljstvom posmatrala postepeno nestajanje onoga to je nazivala pogled
ulice Dermin u njegovim oima kad su ih sino okruile ume i vres Jesnija. Njena
snaga volje i strategija prevagnule su Mortimer je pristao da ostane.
Kroz prozore jutarnje sobe videla se trouglasta obrasla padina koju bi popustljivi
mogli da nazovu travnjakom, a iza niske ivice od naputenog grmlja fuksije strmija
padina od vresa i paprati prelazila je u grebene pune peina zarasle u dubove i tis. U
njenoj gruboj otvorenoj divljini izgledalo je kao da je radost ivljenja potajno povezana
sa strahotama nevidljivih stvari. Silvija se zadovoljno nasmeila dok je posmatrala prizor
s divljenjem pripadnika umetnike kole, a onda je iznenada gotovo zadrhtala.
Veoma je divlje, rekla je Mortimeru koji joj se pridruio, ovek bi gotovo
pomislio da na ovakvom mestu nikad nije sasvim izumrlo oboavanje Pana.
Oboavanje Pana nikad nije izumrlo, rekao je Mortimer, Ostali noviji bogovi s
vremena na vreme odvlaili su njegove sledbenike, ali on je bog prirode kome svi na
kraju moraju da se vrate. Zvali su ga ocem svih bogova, ali neka njegova deca su
mrtvoroena.
Silvija je bila religiozna na poten, blago poboan nain, i nije volela da slua kako
se o njenoj veri govori kao to bi se govorilo o pukoj drugoj etvi godinje, ali bar je bilo
neto novo i ulivalo je nadu uti Mrtvog Mortimera kako o neemu govori sa toliko volje
i uverenja.
Nije valjda da veruje u Pana?, pitala ga je s nevericom.

1
Nadimak Olivera Kromvela
 Bio sam budala u veini stvari, rekao je tiho Mortimer, ali nisam toliko lud da ne
verujem u Pana kad sam ovde. Ako si pametna, ni ti ne bi trebalo tako glasno da
izraava nepoverenje u njega dok si u njegovoj zemlji.
Tek sedmicu dana kasnije, kada je iscrpla privlanosti etnji po umi oko Jesnija,
krenula je da istrai zgrade na farmi. U njenoj svesti dvorite farme bilo je prizor vesele
guve, s bukalicama, mlatilicama za ito, nasmeenim mlekaricama i grupama konja
koji piju vodu to im see do kolena u jezercima krcatim patkama. Dok je tumarala meu
sumornim sivim zgradama Jesnija, njen prvi utisak bilo je poraavajue mrtvilo i pusto,
kao da se zadesila na kakvoj usamljenoj i naputenoj farmi koja je davno preputena
sovama i pauini. Onda je osetila skriveno budno neprijatelstvo, istu senku nevidljivih
stvari koje kao da su vrebale iz umovitih uvala i estara. Iza tekih vrata i prozora
zatvorenih kapcima dopirao je nemirni topot papaka ili kripa ulara na lancu i povremeno
prigueno mukanje neke ivotinje u staji. Iz udaljenog ugla rundavi pas netremice ju je
posmatrao neljubaznim oima. Kad se pribliila, tiho se uunjao u svoju kuicu i isto tako
beumno izmigoljio napolje kad je prola. Nekoliko kokoaka koje su traile hranu ispod
plasta, sakrilo se pod kapiju kada je naila.
Silvija je imala utisak da bi se ljudska bia, kada bi naila na njih u ovoj divljini od
ambra i tala, razbeala od njenog pogleda kao utvare. Konano, brzo skrenuvi za ugao,
naila je na jedino ivo bie koje nije pobeglo od nje. U lokvi blata bila je ispruena
ogromna krmaa, daleko vea od najsmelijeg prorauna gradske ene o svinjskom mesu,
i brzo je stiglo upozorenje da je ljuta i da e, ako zatreba, odbiti neeljeni upad. Bio je red
na Silviju da se nenametljivo povue.
Dok se provlaila pored ograenih stogova sena, staja za krave i dugih belih zidova,
iznenada je zastala kad je ula neobian zvuk odjek mladievog smeha, zvonkog i
dvosmislenog. Jan, jedini momak na farmi, svetle, skoro bele kose, seljak suvonjavog
lica, radio je naoigled svih na istini s krompirom na pola puta do oblinjeg brda, i
Mortimer, kada ga je pitala, nije znao ni za kog drugog verovatnog ili mogueg tvorca
skrivene poruge koji je u zasedi doekao Silvijino povlaenje. Uspomena na taj
neuhvatljivi eho dodata je na njene ostale utiske o postojanju neeg skrivenog i
zlokobnog u vezi s Jesnijem.
Mortimera je malo viala. Izgledalo je kao da ga od zore do mraka progutaju farme,
ume i potoci s patrmkama. Jednom je, idui u pravcu kojim je videla da je ujutru otiao,
dola do otvorenog prostora u leskovom estaru, okruenog tisovim stablima u ijem je
centru stajalo kameno postolje na koje je bila popeta mala bronzana statua mladog Pana.
Bio je lepo izraen, ali panju joj je privukla injenica da je tek ubran grozd bio
postavljen kao ponuda pred njegova stopala. Groa nije ba bilo u izobilju u
vlastelinskoj kui i Silvija je ljutito zgrabila grozd s postolja. Prezirna zlovolja
gospodarila je njenim mislima dok je polako ila ka kui, a onda je popustila pred naglim
oseanjem neega to je bilo blisko stravi: preko gustog spleta iblja na nju se mrtilo lice
mladia, tamnoputo i lepo, s neizrecivo zlim oima. Bila je to usamljena staza, sve staze
oko Jesnija bile su usamljene to se toga tie, i ona je pourila ne ekajui da izbliza
ispita ovu prikazu. Tek kada je stigla kui, videla je da je, beei, ispustila grozd.
Danas sam u umi videla mladia, rekla je Mortimeru uvee, tamnoputog i
prilino zgodnog, ali izgledao mi je kao razbojnik. Ciganin, pretpostavljam.
Razumna teorija, rekao je Mortimer, samo, sada u ovim krajevima nema
Cigana.
 Ko je to onda bio?, pitala je Silvija i, kako Mortimer izgleda nije imao svoju
teoriju, prela je na priu o svom nalaenju zavetne ponude.
Pretpostavljam da je to tvoje delo, primetila je ona, to je bezopasna ludost, ali
ljudi bi pomislili da si uasno aav kada bi znali za to.
Jesi li ga poremetila na bilo koji nain?, pitao je Mortimer.
Ja bacila sam groe. Izgledalo je tako glupo, rekla je Silvija traei na
Mortimerovom licu neki znak ljutnje.
Mislim da ti to nije bilo mudro, rekao je zamiljeno, uo sam kako priaju da su
umski bogovi prilino surovi prema onima koji im naude.
Moda surovi prema onima koji veruju u njih, ali kao to vidi ja nisam meu
takvima, odvratila je Silvija.
Svejedno, rekao je Mortimer na svoj miran, staloen nain. Izbegavao bih ume i
vonake da sam na tvom mestu i drao bih se podalje od rogatih ivotinja na farmi.
Sve su to bile gluposti, naravno, ali na tom usamljenom mestu okruenom umom
glupost je, izgleda, mogla da uzgaji klicu uznemirenosti.
Mortimere, rekla je Silvija iznenada, mislim da emo se uskoro vratiti u Grad.
Njena pobeda nije bila tako potpuna kao to je mislila, dovela ju je na tlo koje je
ve nestrpljivo elela da napusti.
Ne verujem da e se ikada vratiti u Grad, rekao je Mortimer. Izgledalo je kao da
navodi predvianje svoje majke za njega samog.
Silvija je s nezadovoljstvom i nekom posramljenou primetila da je staza njene
sledee popodnevne etnje instinktivno odvela dalje od umskih puteljaka. to se rogate
stoke tie, Mortimerovo upozorenje jedva da je bilo potrebno jer ona je oduvek smatrala
njihovu neutralnost u najboljem sluaju sumnjivom: njena mata oduzimala je pol
najdostojenstvenijim kravama muzarama i pretvarala ih u bikove sklone da vide crveno
u svakom trenutku. Za ovna koji se hranio na uzanom ograenom panjaku ispod
vonjaka procenila je bila, nakon obimnog i paljivog ispitivanja da je pitome naravi:
danas je ipak odluila da ne isprobava njegovu pitomost jer je inae mirna ivotinja
uznemireno etala s kraja na kraj svoje livade. Tiho, isprekidano pitanje, kao od neke
svirale od trske, dolazilo je iz dubine oblinjeg estara i izgledalo je da postoji neka fina
veza izmeu nemirnog hoda ivotinje i divlje muzike iz ume.
Silvija je skrenula uzbrdo i popela se uz vresom pokrivene padine koje su se pruale
u talasaste rubove visoko iznad Jesnija. Ostavila je zvuke svirale za sobom, ali preko
obraslih uvala vetar joj je donosio drugaiju muziku, otegnuti urlik pasa u punom trku.
Jesni se nalazio tano na rubu oblasti Devona i Somerseta i ponekad bi tuda naiao
progonjeni jelen.
Uskoro je ugledala tamno telo kako savladava brdo za brdom i tone ponovo, i
ponovo, izvan pogleda dok je prelazio uvale, dok se za njim neprestano poveavala ona
nemilosrdna gomila, i postala je napeta od uzbuenog saoseanja koje oseti svako oseti
za svakoga koga progone ukoliko nije lino zainteresovan za njegovo hvatanje. I
konano, probio se kroz spoljnu liniju dubovog ipraja i paprati i stao dahui na istini,
debeli septembarski jelen dobro okiene glave. Njegov oigledan put bio je da se spusti
do smeih lokvi Anderkuma i tako se probije prema omiljenom utoitu crvenih jelena
moru. Ipak, na Silvijino iznenaenje, okrenuo je glavu prema gornjoj padini i krenuo
tamo tekim neodlunim hodom preko vresa. Ovo e biti uasno, pomislila je, psi e
ga rastrgnuti pred mojim oima. Ali muzika opora izgleda da je na trenutak zamrla i,
umesto nje, opet je ula onu divlju svirku koja se orila as s ove, as s one strane, kao da
goni nemonog jelena na konani napor. Silvija mu se sklonila s puta, napola skrivena u
gustom grmlju borovnice, i gledala ga kako ukoeno tri uzbrdo, bokova tamnih od
znoja, s grivom koja je, nasuprot njima, svetlela na vratu. Odjednom je muzika frule
zapitala oko nje, kao da je dolazila iz grmlja pod samim njenim nogama, i istovremeno
se velika ivotinja okrenula i pola pravo dole prema njoj. U trenutku se njeno saaljenje
prema gonjenoj ivotinji pretvorilo u divlji strah zbog opasnosti u kojoj se nala. Gusto
bunje vresa rugalo se njenom batrganju u pokuaju da pobegne i ona je izbezumljeno
pogledala nanie da vidi dolaze li psi. iljci ogromnih rogova bili su na nekoliko metara
od nje i u nastupu paraliueg straha setila se Mortimerovog upozorenja da se uva
rogatih ivotinja na farmi. A onda je s hitrim naletom radosti videla da nije sama; ljudska
prilika stajala je nekoliko koraka sa strane do kolena u grmlju borovnice,
Oterajte ga!, vrisnula je. Ali prilika joj nije odgovorila.
Rogovi se joj se zarili pravo u grudi, otar miris gonjene ivotinje bio joj je u
nozdrvama, ali oi su joj bile ispunjene uasom od neeg drugog to je videla pored svoje
bliske smrti. A u uima joj je odzvanjao mladiev smeh, zvonak i dvosmislen.