Henriju, mom najmanjem biseru

Knjige.Club
 Prvo poglavlje
Kornvol, avgust 1933.
Kiša je sad bila vrlo jaka, pa joj se rub haljine uprskao blatom. Moraće
posle da je sakrije; niko ne sme znati da je izlazila.
Oblaci su zaklanjali mesec, srećna okolnost koju nije zasluživala,
te je krenula kroz gustu, crnu noć što je brže mogla. Dolazila je tu već
ranije da iskopa rupu, ali posao će dovršiti tek sad, pod velom tame.
Kiša je bockala površinu potoka s pastrmkama, neumorno dobovala
po zemlji oko njega. Nešto štuknu kroz bujad u blizini, ali ona se ne
lecnu, ne zastade. Čitavog života išla je u tu šumu i znala je put i
žmureći.
Kada se sve to tek desilo, razmišljala je da li da prizna, a možda
bi, spočetka, to i uradila. Međutim, propustila je priliku i bilo je
prekasno za to. Previše se desilo u međuvremenu: potrage, policajci,
novinski članci u kojima se molilo za informacije. Nikome nije mogla
reći, nije bilo načina da to ispravi, nije postojala šansa da joj ikada
oproste. Jedino joj je preostajalo da zakopa dokaze.
Stigla je do mesta koje je odabrala. Torba s kutijom u sebi bila je
neočekivano teška, pa ju je sa olakšanjem spustila. Četvoronoške,
makla je u stranu kamuflažu od paprati i granja. Osećao se neizdrživo
snažan miris natopljenog tla, šumskih miševa i pečuraka, koječega
drugog što gnjili. Otac joj je jednom rekao kako su tom šumom hodali
naraštaji živih bića, a sad počivaju pokopani duboko pod teškom
zemljom. Znala je da mu je draga takva pomisao. On je nalazio
umirenje u kontinuitetu prirode, verovao da stabilnost duge prošlosti
ima moć da olakša trenutne muke. A možda u pojedinim slučajevima i
ima tu moć, ali ne ovog puta, ne ove muke.
 Spustila je torbu u rupu i na jedan najkraći tren mesec kao da je
izvirio iza oblaka. Suze su zapretile da poteku dok je opet nagrtala
zemlju, ali borila se s njima. Da zaplače, tu, tog časa – takvo
povlađivanje slabosti nije htela sebi da dopusti. Potapkala je i
izravnala tle, pljesnula šakama po njemu, pa ga žestoko utabala
čizmama, trupkajući dok joj nije ponestalo vazduha.
Tako. Gotovo.
Kroz glavu joj prolete misao da bi trebalo nešto da kaže pre no što
ode sa tog samotnog mesta. Nešto o smrti nevinosti, dubokom kajanju
koje će je doveka pratiti; ali ne reče ništa. Postidela se zbog tog poriva.
Zaputila se hitro natrag kroz šumu, vodeći računa da izbegne
hangar za čamce i uspomene povezane s njim. Upravo je svitalo kad
je stigla do kuće; kiša je sad samo sipila. Jezerska voda zapljuskivala
je obale, a poslednji slavuji su pevali svoje zbogom. Crnokape i obične
grmuše budile su se iz sna, negde daleko njištao je konj. Nije to tad
znala, ali nikad ih se više neće osloboditi, tih zvukova; poći će za njom
sa tog mesta, iz tog trenutka, zaposedaće joj snove i košmare, i večito
će je podsećati na ono što je uradila.
 Drugo poglavlje
Kornvol, 23. jun 1933.
Jezero se najbolje videlo iz Ljubičaste sobe, no Alis je rešila da se
zadovolji i prozorom kupatila. Gospodin Luelin je još bio dole kraj
potoka sa svojim štafelajem, ali on se uvek rano povlačio da se
odmori, pa nije želela da se izlaže riziku od susreta s njim. Starac jeste
bio bezazlen, ali i ekscentričan i grčevito željan pažnje, naročito u
poslednje vreme, pa se pribojavala da bi neočekivanim prisustvom u
njegovoj sobi odaslala pogrešan signal. Nabrčkala je nos. Nekada joj
je bio neizmerno drag, dok je bila mlađa, a i ona njemu. Čudno joj je
bilo kad pomisli na to sada, kao šesnaestogodišnjakinja; na priče koje
joj je pripovedao, skičice koje je crtao, a ona ih čuvala kao blago, na
prizvuk čuda koji ga je pratio kao pesma. U svakom slučaju, kupatilo
je bilo bliže nego Ljubičasta soba, a kako je imala svega koji minut
dok majka ne shvati da u sobama prizemlja još nema cveća, Alis nije
mogla da gubi vreme na penjanje uz stepenice. Kad je hodnikom
prominulo jato kućnih pomoćnica koje su revnosno mahale krpama
za glancanje, šmugnula je na vrata i pohitala ka prozoru.
Ali gde je on? Alis oseti kako je nešto preseče ispod grudi,
ushićenje se u tren oka preobrati u očajanje. Tople šake joj se pripiše
uz staklo dok je pogledom preletala prizor pod sobom: bledožućkaste i
rumene ruže, latice sjajne kao da su polirane; skupocene breskve što
priležu uza zaklonjeni baštenski zid; dugačko srebrno jezero koje blista
pod podnevnim svetlom. Čitavo imanje već je bilo doterano i ulickano
do nezamislive perfekcije, a ipak je i dalje na sve strane vladala strka.
Unajmljeni muzičari vukli su i gurali pozlaćene stolice po
privremeno dignutom podijumu, a dok su se smenjivali kamioneti
snabdevačâ, dižući prašinu duž prilazne staze, napola podignuti šator
nadimao se poput balona na letnjem povetarcu. Jedini statični detalj
usred te sveopšte jurnjave bila je staramajka De Šil, koja je, sitna i
pogurena, sedela na baštenskoj klupici od livenog gvožđa ispred
biblioteke, zaneta u svoje paučinom premrežene uspomene i potpuno
nesvesna okruglih staklenih lampiona koje su upravo razvlačili gore u
krošnjama oko nje…
Alis naglo uvuče vazduh.
On.
Osmeh joj se razlio licem pre nego što je uspela da ga spreči.
Radost, blažena, ozvezdana radost kad ga je opazila na ostrvcu nasred
jezera sa ogromnim trupcem na ramenu. Digla je ruku da mahne, po
nagonu, i to glupom nagonu, pošto nije gledao prema kući. A čak i da
gleda, ne bi joj odmahnuo. Oboje znaju da ne smeju biti toliko
neoprezni.
Napipala je viticu kose koja joj je uvek ispadala kraj uva, pa stade
da je propliće između prstiju, tamo-amo, bezbroj puta. Volela je da ga
posmatra tako, potajno. Osećala se tad moćno, ne kao kad su zajedno,
kad mu donese limunadu u vrt ili uspe da se iskrade i iznenadi ga dok
radi u nekom dalekom prikrajku imanja; kad je ispituje o njenom
romanu, porodici, životu, a ona mu pak pripoveda priče i zasmejava
ga, i mora da se otima da se ne bi utopila u jezercima njegovih
tamnozelenih očiju punih zlatnih tačkica.
Pod njenim pogledom se sagao, zastavši da umiri teški trupac pre
no što će ga spustiti na njegovo mesto, među druge. Bio je jak, i to je
bilo lepo. Alis nije sa sigurnošću znala zašto; samo je znala da joj je u
nekom dubokom i neistraženom kutku srca to važno. Obrazi su joj se
žarili; zacrvenela se.
Alis Edevejn nije bila stidljiva. I pre se upoznavala s momcima. Ne
mnogim momcima, to je tačno – ako se izuzme tradicionalna
ivanjdanska proslava, njeni roditelji su bili čuveni po zatvorenosti i
više su voleli da se druže samo jedno s drugim – ali uspevala je, od
prilike do prilike, da razmeni krišom koju reč s mladićima iz sela, ili
sa sinovima poljoprivrednika-zakupaca, dečacima koji su cimali kapu,
obarali pogled i išli za svojim očevima po imanju. Ovo je, međutim –
ovo je bilo… Tja, prosto drugačije, i znala je koliko šiparički to zvuči,
koliko grozno liči na nešto što bi rekla njena starija sestra Debora, ali
igrom slučaja bilo je istinito.
Bendžamin Manro, tako se zvao. Nemušto je oblikovala usnama te
slogove, Bendžamin Džejms Manro, dvadeset šest godina, iz Londona.
Bio je nezavisan čovek, vredan radnik, nesklon praznim pričama.
Rodio se u Saseksu, a odrastao na Dalekom istoku, kao sin dvoje
arheologa. Voleo je zeleni čaj, miris jasmina i vrele dane što su se
kalemili jedan na drugi, ka sve bliskijoj kiši.
Nije joj on sam baš sve to ispričao. Nije bio od onih hvalisavaca
koji trube o sebi i svojim postignućima kao da je devojka samo slatko
lice između dva voljna uva. Umesto toga, ona je slušala, zapažala i
prikupljala, a kad se ukazala prilika, odšunjala se u skladište da
proveri knjigu zaposlenih koju je vodio glavni baštovan. Alis je oduvek
zamišljala sebe kao detektiva, i dabome, iza jedne stranice sa brižljivo
ispisanim beleškama gospodina Harisa o sadnji, našla je prikačenu
molbu Bendžamina Manroa. Sámo pismo bilo je kratko, napisano
rukopisom kakvim bi se njena majka zgrozila, pa ga je Alis čitavo
preletela i upamtila važne delove, oduševljavajući se kako te reči daju
dubinu i boju slici koju je ona stvorila i čuvala za sebe, poput cveta
ispresovanog između dva lista. Poput cveta koji joj je on dao koliko
prošlog meseca. „Gle, Alis“ – peteljka je bila zelena i krhka u njegovoj
širokoj šaci – „prva ovogodišnja gardenija.“
Osmehnula se na to sećanje i zavukla ruku u džep da pomiluje
glatku površinu svoje beležnice u kožnom povezu. Tu naviku je vukla
od detinjstva i izluđivala je njome majku još otkako je na osmi
rođendan dobila prvu beležnicu. Kako je obožavala tu sveščicu smeđe
boje oraha! Koliko je tata pametan što joj je nju izabrao! I on vodi
dnevnik, rekao je, sa ozbiljnošću kojoj se Alis divila i koju je poštovala.
Ispisala je svoje puno ime – Alis Sesilija Edevejn – polako, pod
majčinim budnim okom, na bledoj liniji boje sepije na predlistu, i istog
trena osetila da je sad stvarnija ličnost nego ikada dotad.
Majka je zamerala Alis zbog te navike da gladi beležnicu u džepu,
jer zbog toga izgleda „prepredeno, kao da smera neku nepodopštinu“,
mada je Alis odlučila da na taj opis ne daje ni pet para. Majčino
neodobravanje samo je dodatni plus; Alis će i nadalje pipkati svoju
sveščicu čak i ako ne bude time izazivala to jedva primetno mrštenje
ljupkog lica Elenor Edevejn; ona je to činila jer joj je beležnica značila
sidro, podsetnik na to ko je. Bila joj je ujedno i najprisnija poverenica,
te kao takva vrlo merodavna kad je posredi Ben Manro.
Prošlo je bilo gotovo punih godinu dana otkad ga je prvi put
ugledala. U Loanet je stigao potkraj leta 1932, u vreme onog
božanstvenog suvog perioda kada, s obzirom na to da je sve
ivanjdansko uzbuđenje ostalo za njima, nisu imali šta drugo da rade
do da se predaju uspavljujućoj vrućini. Na imanje se bio spustio
nekakav nebeski duh tromog spokoja, pa je čak i majka, u devetom
mesecu trudnoće i sva sjajna i rumena, počela da otkopčava sedefnu
dugmad na manžetama i da podvrće svilene rukave do laktova.
Alis je tog dana sedela na ljuljašci pod vrbom, dokono se ljuljajući
i mozgajući o svom Velikom problemu. Da je slušala, primetila bi
svuda oko sebe zvuke porodičnog života – majku i gospodina Luelina
kako se smeju u daljini dok vesla čamca pljuskaju u lenjom ritmu;
Klemi kako nešto mrmlja u pô glasa i kruži po livadi, ruku raširenih
poput krila; Deboru kako prepričava dadilji Rouz sve skandale
najnovije londonske sezone – no Alis je bila posvećena samo sebi i
nije čula ništa izuzev blagog bruja letnjih insekata.
Na istom tom mestu je sedela bezmalo već sat vremena, ne
primetivši čak ni sve širu mrlju od mastila koju je novo nalivpero
izlivalo po njenoj beloj pamučnoj haljini, kada se on stvorio tu,
iznikavši iz tamnog luga na osunčani deo puteljka. Nosio je preko
jednog ramena putnu torbu od grubog platna, u ruci nešto za šta se
ispostavilo da je kaput, i kretao se postojanim, energičnim korakom,
zbog čijeg je ritma usporila ljuljanje. Posmatrala ga je kako se kreće,
osetivši grubi konopac uz obraz kad se istegla da izviri iza žalosno
obešene vrbine grane.
Po ćudi geografije, u Loanet ljudi ne dolaze neočekivano. Imanje
se nalazilo duboko u jednoj dolji, okruženo gustom, trnjacima
prepletenom šumom, baš kakve moraju biti kuće u bajkama. (I u
noćnim morama, kako će se pokazati, premda Alis tada nije imala
povoda da tako razmišlja.) Bio je to lično njihov sunčani komadić
zemlje; dom naraštajâ porodice De Šil, dom majčinih predaka. A ipak
je on došao tu, tuđin usred njih, i u tren oka razbila se popodnevna
čarolija.
Alis je bila prirodno sklona turanju nosa u sve – tako su joj ljudi
govorili otkako je znala za sebe, a ona je to shvatala kao kompliment;
tu svoju odliku je smerala pametno da iskoristi – ali njeno
interesovanje tog dana više su pothranjivali ogorčenje i iznenadna
dobrovoljna rasejanost negoli radoznalost. Čitavog leta grozničavo je
radila na romanu zasnovanom na strasti i misteriji, ali pre tri dana je
zakočila s njim. Za sve je bila kriva junakinja Lora, koja joj je, nakon
više poglavlja posvećenih njenom bogatom unutrašnjem životu,
otkazala saradnju. Suočena sa uvođenjem visokog, crnomanjastog,
naočitog džentlmena, zanosno nazvanog lord Halington, odjednom je
ostala bez sve svoje domišljatosti, izgubila nit i postala neosporno
dosadna.
E pa, zaključila je Alis posmatrajući mladića kako korača stazom,
Lora će morati da počeka. Na raspolaganju su se zgodno našle neke
druge stvari.
Kroz imanje je žuborio uzak potok, uživajući u kratkotrajnom
sunčanom predahu pre nego što će neumitno opet skrenuti ka šumi, a
obale je spajao kameni most, zaostavština nekog davnog deda-ujaka,
omogućujući pristup Loanetu. Kada je neznanac stigao do mosta,
zastao je. Polako se obrnuo u smeru iz kog je došao i kao da je
okrznuo pogledom nešto u svojoj ruci. Ceduljicu? Ili to svetlost izvodi
varke? Nešto u položaju njegove glave, usredsređenosti na gustu
šumu, govorilo je da se dvoumi, te Alis zaškilji. Ona je pisac; razume
ljude; prepoznaje ranjivost. U šta je to tako nesiguran, i zašto? Opet se
obrnuo, zatvorivši pun krug, pa prineo ruku čelu i pogledao uz
čkaljem obrastao putić, do tamo gde je iza svoje odane tisove straže
stajala kuća. Nije se micao, kao da nije čak ni disao, a onda je, dok ga
je posmatrala, spustio torbu i kaput, zategao i izravnao tregere do
vrha ramena, pa ispustio uzdah.
Alis se tad javilo jedno od onih njenih naglih ubeđenja. Nije bila
sigurna odakle joj ti pogledi u tuđe misli i duh, samo je znala da stižu
neočekivani i potpuno uobličeni. Ponekad je prosto znala nešto. U
ovom slučaju: nije navikao na takva mesta. Ali je zato čovek koji je
došao da se sastane sa svojim predodređenjem, i premda jedan deo
njegovog bića želi da se obrne i ode sa imanja pre no što je čestito i
stigao, onaj drugi deo ne želi – ne može – da okrene leđa sudbini.
Bila je to opojna zagonetka, pa je Alis shvatila da još jače steže
konopac ljuljaške, a ideje su počele da joj se roje dok je pratila šta će
biti sledeći neznančev potez.
Naravno, uzevši kaput i uprtivši torbu preko ramena, produžio je
puteljkom ka skrivenoj kući. U držanju mu se pojavila neka nova
nepokolebljivost i sad je po svemu izgledao, onima koji ne znaju
ostalo, kao odlučan čovek na nekomplikovanom zadatku. Alis je
priuštila sebi osmeh, neprimetan i samozadovoljan, a onda ju je
ošinuo zaslepljujući blesak poimanja koji samo što je nije oborio sa
sedišta ljuljaške. Istog trenutka kad je opazila mrlju od mastila na
krilu haljine, Alis je shvatila i rešenje svog Velikog problema. Ta sve je
krajnje jasno! Hvatajući se ukoštac s dolaskom sopstvenog zagonetnog
neznanca, takođe obdarena boljom moći zapažanja od većine drugih,
Lora će ga svakako prozreti ispod spoljašnje maske, otkriće njegovu
strašnu tajnu, njegovu grešnu prošlost, i šapnuće, u tihom trenutku
kad ga bude imala samo za sebe…
„Alis?“
U kupatilu Loaneta, Alis je poskočila i udarila obrazom o drveni
prozorski ram.
„Alis Edevejn! Gde si?“
Pogled joj je poleteo ka zatvorenim vratima iza leđa. Prijatne
uspomene na prethodno leto, vrtoglavo uzbuđenje zaljubljivanja, prvi
dani uspostavljanja odnosa s Benom i opojna spona te veze s njenim
pisanjem, sve se to rasprštalo oko nje. Bronzana brava je blago
zadrhtala od brzih koraka u hodniku, a Alis je pritajila dah.
Majka je čitave te nedelje bila na ivici nervnog sloma. To je i ličilo
na nju. Nije se rodila za domaćicu, ali ivanjdansko slavlje je bilo
važna tradicija porodice De Šil, a ona je bila neizmerno privržena
svome ocu Henriju, pa se taj događaj održavao svake godine u
spomen na njega. Tada bi uvek samu sebe sludela – to je već bilo
neizbežno – ali ove godine je bila gora nego obično.
„Znam da si tu, Alis. Debora te je videla pre koji časak.“
Debora: starija sestra, zlatni uzor, najveća pretnja. Alis zaškrguta
zubima. Malo je što joj je majka slavna i slavljena Elenor Edevejn,
nego je još morala da je zadesi ta sreća da se rodi nakon gotovo
podjednako savršene starije sestre! Prelepa, pametna, verena za
najbolji ulov sezone… Hvala bogu na Klementini, koja se rodila posle
nje i takva je čudakinja da čak i Alis u poređenju s njom nužno deluje
manje-više normalno.
Kad je majka otutnjala hodnikom, a Edvina tiho otrupkala za
njom, Alis je odškrinula prozor i pustila da joj topli povetarac, mirisan
od sveže pokošene trave i soli sa mora, okupa lice. Edvina je bila
jedina osoba (pa i ona ipak samo zlatni retriver, ne baš doslovno
osoba) koja je trpela majku kad je u takvom stanju. Čak je i siroti tata
pobegao na tavan pre više sati i nesumnjivo sad uživa u tihom lepom
društvu svog velikog dela iz oblasti istorije prirode. Problem je bio u
tome što je Elenor Edevejn perfekcionista, pa je svaka sitnica
ivanjdanskog slavlja morala da ispuni njene zahtevne standarde.
Mada je tu činjenicu skrivala pod lažnom pozlatom tvrdoglave
ravnodušnosti, Alis se dugo kidala što toliko zaostaje za majčinim
očekivanjima. Pogledala bi u ogledalo i uhvatio bi je očaj zbog tog
previsokog tela, neuslužne mišjesmeđe kose, radijeg biranja društva
izmišljenih junaka nego društva stvarnih ljudi.
Ali više ne. Alis se osmehnula kad je Ben preneo još jedan trupac
na gomilu koja se hitro pretvarala u lomaču visoku poput kule. Možda
nije zanosna kao Debora, a svakako nije ovekovečena poput svoje
majke, kao junakinja jedne veoma omiljene dečje knjige, ali to nije ni
važno. Ona je nešto sasvim drugo. „Ti si pripovedač, Alis Edevejn“,
rekao joj je Ben u jedno predvečerje, dok je reka opušteno skakutala
kraj njih, a golubovi se vraćali kući, na svoja legala. „Nikad nisam
upoznao nikog sa tako domišljatom maštom, tako dobrim idejama.“
Glas mu je bio blag, a pogled vatren; Alis je tad sagledala sebe
njegovim očima i dopalo joj se to što je videla.
 Majčin glas je proleteo pored vrata kupatila, govoreći opet nešto o
cveću, pa utihnuo iza ugla. „Da, najdraža majko“, promrmlja Alis s
najprijatnijom snishodljivošću. „Nema potrebe da iskačeš iz gaća.“ Bilo
je nekog slasnog svetogrđa u obznanjivanju činjenice da i Elenor
Edevejn nosi donje rublje, pa je Alis morala čvrsto da stisne usne da
se ne bi zasmejala.
Dobacivši oproštajni pogled jezeru, izašla je iz kupatila i brzo se
zaputila na vrhovima prstiju hodnikom ka svojoj sobi da iznese na
videlo dragocenu fasciklu ispod svog dušeka. Uspevši da se u žurbi ne
saplete na jedan prodrt deo crvene beludžistanske tepih-staze koju je
pradeda Horas poslao iz svojih avantura po Bliskom istoku, Alis je
strčala niz stepenice grabeći sve po dve, dohvatila kotaricu što je
stajala na sredini stola u holu, pa izletela napolje u nov-novcat dan.
A moralo se priznati da je vreme savršeno. Alis nije mogla da se
uzdrži od pevušenja sebi u bradu dok je koračala stazom popločanom
kamenom. Kotarica je bila gotovo dopola puna, a ona nije stigla još ni
blizu cvetnih livada; najlepši cvetovi rasli su tamo, oni neočekivani,
suprotnost uobičajenim pitomim, razmetljivim i sumnjivim, ali Alis je
namerno otezala. Čitavog jutra je izvrdavala majku i čekala je da
gospodin Haris napravi predah za ručak kako bi mogla da ulovi Bena
nasamo.
Poslednji put kad su se videli, rekao je da ima nešto za nju, pa se
Alis nasmejala. Uputio joj je na to onaj svoj poluosmeh, onaj od kog bi
joj klecnula kolena, pa je upitao: „Šta je to toliko smešno?“ A Alis se
ispravila koliko je visoka i odgovorila da igrom slučaja ima i ona
nešto njemu da dâ.
Zastala je iza najveće tise pri kraju kamene staze. Bila je uredno
oblikovana zbog slavlja, zbijenih i sveže podrezanih bodljica, a Alis je
zavirila oko nje. Ben je i dalje bio na ostrvu, a gospodin Haris skroz
dole, na suprotnom kraju jezera, gde je pomagao svom sinu Adamu da
spremi trupce za prevoz čamcem. Ubogi Adam. Alis ga je posmatrala
kako se češe iza uva. Ako je verovati gospođi Stivenson, on je nekada
bio ponos i dika svoje porodice; jak, kršan i pametan, sve dok mu se
kod Pašendala zalutali šrapnel u letu nije zario u slepoočnicu, nakon
čega je ostao slabouman. Rat je jeziva stvar, volela je kuvarica da
izrekne mišljenje naglas, lupajući oklagijom po nevinoj lopti testa na
kuhinjskom stolu, „kad uzme tak’og momka, tak’u nadu, i sažvaće ga i
ispljune ga beživotnog i skršenog, ni nalik onom starom“.
Jedini blagoslov, po rečima gospođe Stivenson, bio je u tome što
sâm Adam kao da nije ni primećivao promenu i izgledao je bezmalo
razveseljen njome. „To nije uobičajeno“, uvek je dodavala ona, da ne bi
odala duboki škotski pesimizam u srži duše. „Mnogi su se vrnuli iz
kojih je i’čupan sav smeh.“ Upravo je tata i insistirao da zaposle
Adama na imanju. „Ovde ima posao dok je živ“, čula ga je kako govori
gospođi Stivenson, glasom promuklim od snažnih osećanja. „To sam
vam već rekao. Dokle god mu to bude potrebno, ovde ima mesta za
mladog Adama.“
Alis je postala svesna tihog zujanja kraj levog uva, najneosetnije
struje vazduha uz obraz. Pogledala je u stranu, u vilinog konjica koji
je lebdeo u rubu njenog vidnog polja. Bio je retke vrste, žutokrili
livadar, te je osetila nalet starog uzbuđenja. Zamislila je tatu u radnoj
sobi, skrivenog od majke u njenom ivanjdanskom stanju. Kad bi bila
brza, mogla bi da uhvati livadara i trkom ga odnese na sprat za
njegovu zbirku, pa da se sladi zadovoljstvom koji bi mu taj poklon
izvesno izazvao, i da se oseća naraslom u očevim očima, kao kad je
bila mala pa joj je ta povlastica da bude odabrana, ona s dozvolom da
uđe u tu prašnjavu sobu punu naučnih knjiga, belih rukavica i
zastakljenih izložbenih vitrina, bila dovoljna da prenebregne strašni
izgled sjajnih srebrnih pribadača.
Ali naravno da sad nije bio trenutak za to. Ta čak je i tim
dvoumljenjem postala žrtva odlutalih misli! Namrštila se. Vreme
nekako čudno ume da izgubi oblik kad joj se mozak nečim uposli.
Pogledala je na ručni sat. Gotovo dvanaest i deset. Još dvadeset
minuta i glavni baštovan će se skloniti u svoju šupu, kao što radi
svakog dana, da pojede sir i sendvič s turšijom, te da se zadubi u
novinske stranice posvećene trkama. On je bio čovek koji se drži
svojih navika, a prva je Alis to poštovala.
Zaboravivši na vilinog konjica, brzo je prešla putić i krenula
kradomice oko jezera, izbegavajući travnjak i radnike koji su čistili
prostor kod složene naprave za vatromet, i držeći se senke sve dok
nije stigla do Utonulog vrta. Sela je na suncem zagrejane stepenice
stare fontane i spustila kotaricu kraj sebe. Savršen vidikovac,
zaključila je; obližnja glogova živica pružala je izobilan zaklon, dok su
mali razmaci među njenim lišćem omogućavali lep pogled na novi
pristan.
Dok je čekala da ulovi Bena nasamo, Alis je posmatrala kako dve
vrane luduju zajedno gore na morskoplavom nebu. Pogled joj pade na
kuću, gde su muškarci na merdevinama splitali džinovske zelene
vence duž pročelja od cigle, a jedno dve služavke bile su uposlene
kačenjem nežnih papirnih lampiona o tanke konce ispod streha. Sunce
beše zalilo plamenom najviši red prozora sa ukrasnim okancima, pa je
njen porodični dom, uglancan do poslednjeg pedlja, iskrio kao kakva
okićena stara gospođa koja se sredila za svoj godišnji izlazak u operu.
Alis iznenadno preplavi ogroman, nabujao talas nežnosti. Otkad je
znala za sebe, bila je svesna da ta kuća i ti vrtovi Loaneta žive i dišu
za nju onako kako nikad neće živeti i disati za njene sestre. Dok je
Deboru mamio London, Alis nikada nije bila tako srećna, nikad toliko
ono što jeste kao kad je tu; dok sedi na rubu potoka, a nožni prsti joj
se klate u sporoj matici; dok leži u postelji pred zoru i sluša uposlenu
porodicu čiopa što je izgradila sebi gnezdo nad njenim prozorom; dok
vrluda oko jezera, s beležnicom vazda ćušnutom pod mišku.
Imala je sedam godina kad je shvatila da će jednoga dana odrasti
i da odrasli, po uobičajenom poretku, ne ostaju da žive u roditeljskom
domu. Osetila je tad kako se u njoj otvara ogromni ambis
egzistencijalnog straha, te je krenula da urezuje svoje ime gde god je i
kad god je mogla: u tvrdi engleski hrast prozorskih ramova jutarnje
sobe, u patinom prekrivene fuge između pločica u lovačkoj sobi, u
tapete s motivom kradljivaca jagoda u ulaznom holu, kao da će
sličnim sitnim postupcima nekako vezati sebe za tu kuću opipljivo i
trajno. Alis je na čitavo to leto ostala bez pudinga jer je majka otkrila
pomenuti izraz njene privrženosti; kaznu bi još nekako i podnela da
nije nepravično proglašena za obesnog vandala. „Mislila sam da ćeš ti
više od svih imati uvaženja prema ovoj kući“, prosiktala je majka, bela
od gneva. „Da se moje dete ponaša s tako bahatim nepoštovanjem, da
bude tvorac tako okrutne i bezobzirne lakrdije!“ Stid i bol u srcu koje
je Alis osetila kad je čula sebe tako opisanu, kad su posledice njene
strasne potrebe za posedovanjem tako srozane na obično nevaljalstvo,
bili su veoma duboki.
Ali to sad više nije važno. Opružila je noge preda se, poravnala
nožne prste, pa sa dubokim zadovoljstvom uzdahnula. To je sve
prošlost, davno vreme, detinja fiksacija. Svud je bilo sunce i blistalo je
zlatom po svetlozelenom lišću u vrtu. Jedna crnoglava grmuša,
skrivena lišćem obližnje vrbe, miloglasno je i svečano zapevala, dve
divlje patke su se tukle oko nekog naročito sočnog puža. Orkestar je
probao melodiju za igru, te je muzika poskakivala po površini jezera.
Koliko sreće imaju što im se zadesio ovakav dan! Posle višenedeljne
agonije, proučavanja svanućâ, konsultovanja Onih koji to sigurno
znaju, sunce se rodilo i istopilo svaki zaostali oblak, baš kao što i treba
da bude na Ivanjdan. Veče će biti toplo, povetarac lak, slavlje čarobno
kao i uvek.
Alis je pojmila čaroliju ivanjdanske večeri još davno pre no što je
bila dovoljno velika da ostane na slavlju, u doba kad bi dadilja Bruen
snela dole Alis i njene dve sestre u najlepšim haljinama, pa ih
ćuškanjem postrojila da bi bile predstavljene gostima. Slavlje bi tad još
bilo u svojim uvodnim grčevima i lepo odeveni odrasli ponašali su se
uštogljeno pristojno dok su čekali da padne mrak; ali kasnije, u vreme
kad se pretpostavljalo da je zaspala, Alis bi osluškivala čekajući da
dadiljino disanje postane duboko i uspavano, pa bi se prišunjala
prozoru dečje sobe i klekla na stolicu da posmatra lampione kako
sijaju kao neke voćke uzrele od noći, razbuktalu vatru što kao da plovi
na vodi posrebrenoj mesečinom, zamađijani svet gde su mesta i ljudi
bezmalo onakvi kakve ih pamti, ali opet ne sasvim.
A ove večeri biće i ona među njima; ta noć će biti jedinstveno
posebna. Alis se osmehnu, malčice uzdrhtavši od nestrpljenja.
Pogledala je opet na ručni sat, izvadila fasciklu koju je ćušnula u
kotaricu, pa je otvorila i ukazao se dragoceni sadržaj u njoj. Rukopis je
bio jedan od dva primerka koje je uz silne muke otkucala na portabl
remingtonki, najnoviji plod njenog truda i kulminacija jednogodišnjeg
rada. U naslovu je imala greščicu jer je slučajno pogodila „u“ umesto
jednog „i“, ali ako se to ne računa, bio je savršen. Benu neće smetati;
on će joj prvi reći da je mnogo važnije da čist prepis pošalje Viktoru
Golanču. Kad knjiga bude objavljena, moći će da dobije sopstveno prvo
izdanje, čak će mu ga potpisati, odmah ispod posvete.
Buji-paji, bebo. Alis je pročitala naslov u po glasa, uživajući u
sitnim žmarcima koje joj je i sad izazivao duž kičme. Veoma se
ponosila tom pričom; bila joj je dosad najbolja i gajila je velike nade
da će biti objavljena. Bio je to detektivski roman sa ubistvom, pravi-
pravcati. Pošto je proučila predgovor Najboljih detektivskih priča,
zasela je sa svojom beležnicom i sastavila spisak pravila na osnovu
onog što piše gospodin Ronald Noks. Shvatila je da je pogrešila što je
pokušavala da ukrsti dva raznorodna žanra, pa je ubila Loru i krenula
iznova od nule, izmaštavši sada seosku kuću, detektiva i domaćinstvo
puno propisnih osumnjičenih. Najnezgodnija joj je bila sama
zagonetka, kako da ne oda čitaocima ko je počinio ubistvo. Tad je i
zaključila da joj treba neko ko će biti odjek njenim razmišljanjima,
Votson njenom Holmsu, jednom rečju. Srećom, pronašla ga je. Pronašla
je i više od toga.
Posvećeno B. M., ortaku u prestupu, saučesniku u životu.
Prešla je palcem po posveti. Čim roman bude objavljen, svi će
znati za njih dvoje, ali nije je bilo briga. Nešto u njoj jedva je to i
čekalo. Bezbroj puta umalo se nije izlanula pred Deborom, čak i pred
Klemi, toliko je očajnički želela da čuje te reči izgovorene naglas, a
izbegavala je razgovore s majkom, u kojoj su se već razbudile
određene sumnje, to je Alis znala. Ali nekako nije smetalo da to
saznaju kad budu pročitali njenu prvu objavljenu knjigu.
Roman Buji-paji, bebo rodio se iz razgovorâ s Benom; ne bi mogla
da ga napiše bez njega, a ovako je, berući zajedničke misli iz vazduha
i zapisujući ih na papir u vidu reči, uzela nešto neopipljivo, puku
mogućnost, i pretvorila to u stvarnost. Nije se mogla otrgnuti osećaju
da će, kad mu bude predala njegov primerak, postati stvarnije i ono
obećanje što se neizgovoreno protezalo između njih. Obećanja su u
porodici Edevejn bila važna. To je bilo nešto što su ona i sestre upile
od majke, pouka usađivana u njih otkako su progovorili: obećanje se
ne sme dati ako nisi spreman da ga održiš.
 Sa druge strane glogove živice začuše se glasovi, te Alis nagonski
ščepa rukopis i prigrli ga. Pomno je oslušnula, a potom žurno pođe ka
živici i proviri kroz mali romboidni razmak među lišćem. Ben više nije
bio na ostrvu, a čamac se opet video kod pristana, ali zato Alis ugleda
svu trojicu zajedno kod preostale gomile trupaca. Posmatrala je Bena
kako pije iz svoje limene čuturice, jabučicu njegovog grla kako se
pomera dok guta, senku neizbrijane brade duž obrisa vilice, uvojak
tamne kose što je dosezao do kragne. Na košulji je imao vlažnu mrlju
od znoja, te Alis oseti kako je nešto steže u grlu; volela je njegov miris,
bio je neopisivo zemaljski i stvaran.
Gospodin Haris uze svoju torbu i izdade pred polazak nekoliko
uputstava, na šta Ben klimnu glavom, s naznakom osmeha. Alis se
osmehnu s njim, opažajući jamicu u njegovom levom obrazu, snažna
ramena, ogoljenu podlakticu koja blista pod nemilosrdnim suncem.
Dok ga je gledala, on se ispravi, pošto mu je pažnju privukao zvuk
odnekud. Oči su joj pošle za njegovim pogledom, koji se odvojio od
gospodina Harisa i zaustavio se na nečemu malo dalje, u divljim
vrtovima.
U spletu pustinjskih sveća i vrbene, Alis je razaznala jedva vidljivu
malu priliku koja se, skakutava i neustrašiva, kretala ka kući. Teo.
Prizor malog brata dodatno razvuče Alisin osmeh; ugasila ga je,
međutim, velika crna senka što je lebdela za njim. Tad je shvatila zašto
se Ben mršti; prema dadilji Bruen i ona je osećala isto što i on. Nije je
volela ni najmanje, ali opet, ljudi obično i ne gaje nežna osećanja
prema ljudima despotskog kova. Zašto je mila, ljupka dadilja Rouz
otpuštena, to su svi samo mogli nagađati. Očigledno je ludo volela Tea,
štaviše ga obožavala, i nije bilo nikog kom nije bila draga. Čak je i
tata viđen kako ćaska s njom u vrtu dok je Teo gacao za patkama, a
tata je veoma pronicljiv sudija karaktera.
Nečim je, međutim, stala majci na žulj. Pre dve nedelje Alis ju je
videla kako se prepire s dadiljom Rouz; raspravljale su se usijanim
šapatom ispred dečje sobe. Razmirica je sigurno imala neke veze s
Teom, ali je Alis, na svoj veliki jed, bila predaleko da bi čula šta tačno
govore. Sledeće su samo znali da je dadilja Rouz otišla i da je dadilja
Bruen vraćena iz zapećka na dužnost. Alis je mislila da su zauvek
videli leđa toj prastaroj oštrokonđi naoružanoj dlakama na bradi i
bočicom ricinusovog ulja. Zaista, uvek bi osetila izvesnu trunčicu
ličnog ponosa, budući da je čula kad je staramajka De Šil
prokomentarisala da je neposlušna Alis ta koja je konačno skrhala
duh staroj dadilji. No sad je opet bila tu, čak namćorastija nego pre.
Alis je još jadikovala zbog odlaska dadilje Rouz kad je shvatila da
više nije sama sa svoje strane živice. Iza nje krcnu grančica i ona se
naglo uspravi, obrnuvši se u istom zamahu.
„Gospodine Lueline!“, uzviknu videvši pogrbljenu figuru koja je
stajala tu, sa štafelajem pod jednom miškom i ogromnim blokom
nespretno stisnutim uz drugi bok. „Preplašili ste me!“
„Izvini, Alis, dušo. Biće da nisam ni znao koliko sam tiho prišao.
Nadao sam se da malo pročavrljamo.“
„Sad, gospodine Lueline?“ Uprkos svojoj naklonosti prema starcu,
sukobila se s naletom ogorčenja. On kao da ne razume da su prohujali
dani kad je Alis sedela kraj njega dok skicira, kad su se zajedno
ljuškali niz reku u čamcu na vesla ili kad mu je poveravala sve svoje
dečje tajne prilikom lova na vile. Nekada joj je mnogo značio, to se
nije moglo poreći; bio joj je dragocen prijatelj dok je bila mala, a
mentor kad je počinjala da piše. Mnogo puta je trčala da mu pokaže
svoje detinjaste pričice koje je naškrabala u naletu nadahnuća, a on bi
napravio silnu predstavu, tobož ih ozbiljno analizirajući. Ali sada, sa
šesnaest godina, imala je druga interesovanja i ponešto nije mogla da
podeli s njim. „Prilično sam zauzeta, znate.“
Pogled mu odluta ka rupi u živici i Alis oseti kako joj obraze
zaliva iznenadna toplota.
„Držim na oku pripreme za slavlje“, brzo reče, a kad se gospodin
Luelin osmehnuo, tako da je nagovestio da tačno zna na koga i zašto
ona motri, dodade: „Brala sam cveće za majku.“
Okrznuo je pogledom njenu odbačenu kotaricu, cveće koje je
venulo na podnevnoj pripeci.
„I stvarno bi trebalo da nastavim s time.“
„Naravno“, reče on klimnuvši glavom, „a inače ne bih ni pomišljao
da te prekinem dok si tako zauzeta i pomažeš. Ali ima nešto prilično
važno o čemu bih morao da popričam s tobom.“
„Nažalost, stvarno ne mogu da odvojim vremena.“
Gospodin Luelin je delovao neuobičajeno razočarano, a Alis se
priseti da je u poslednje vreme prilično bezvoljan. Ne baš doslovno
potišten, ali zato odsutan i tužan. Primetila je da su mu dugmad
satenskog prsluka nakrivo zakopčana, marama oko vrata pohabana.
Iznenadno ju je zapljusnulo saosećanje, pa je pokazala glavom ka
njegovom bloku, u nastojanju da se iskupi. „Veoma dobar crtež.“ I bio
je dobar. Nije znala da je dotad crtao Tea, a sličnost je bila izuzetno
pogođena, onaj zaostali trag najranijeg detinjstva u okruglim
obrazima i punim usnama, krupnim poverljivim očima. Dragi
gospodin Luelin uvek je bio sposoban da sagleda ono najbolje u svima
njima. „Možda da se nađemo posle čaja?“, predložila je uz osmeh pun
bodrenja. „Malo pre slavlja?“
Gospodin Luelin privi blok jače uz sebe, pa promisli o Alisinom
predlogu, a onda se malo namršti. „A kako bi bilo da se nađemo u
vreme paljenja vatre večeras?“
„Doći ćete i vi?“ Ovo je već bilo iznenađenje. Gospodin Luelin nije
bio od društveno nastrojene gospode i obično se trudio iz petnih žila
da izbegne gužvu – naročito gužvu u kojoj ima ljudi rešenih da
upoznaju njega. Obožavao je njenu majku, ali čak ni ona nikada nije
uspela da ga namami da prisustvuje ivanjdanskoj proslavi. Kao i uvek,
biće izloženo majčino dragoceno prvo izdanje Elenorinih čarobnih
vrata, pa će se svi jagmiti da upoznaju tvorca te knjige. Nikad im neće
dosaditi da četvoronoške puze kraj živice, u lovu na zakopani kapitel
starog kamenog stuba. „Gledaj, Simione, vidim je! Mesinganu alku sa
mape, baš kao što piše u knjizi!“ Naravno da nisu znali da je tunel već
godinama zapečaćen kako bi se sprečili istraživački pohodi radoznalih
gostiju poput njih.
Alis bi u običnijim okolnostima dodatno ispipala u čemu je stvar,
ali je glavnom cilju vrati grohotan muški smeh sa druge strane živice,
za čime se začu drugarski povik: „Nije hitno, Adame – idi sa svojim
tatom i ručaj nešto, nema potrebe da ih sve odjednom tovariš!“ „E pa,
lepo onda“, reče Alis, „večeras, može. Na slavlju.“
 „Da kažemo u pola dvanaest, ispod senice?“
„Da, da.“
„Važno je, Alis.“
„U pola dvanaest“, ponovi ona, malčice nestrpljivo. „Biću tamo.“
I dalje nije polazio, već je stajao kao da je zalepljen za to mesto,
sa onim ozbiljnim, setnim izrazom lica i zagledan pravo u nju,
takoreći kao da se upinje da joj upamti lik.
„Gospodine Lueline?“
„Sećaš li se kad smo se na Klemin rođendan vozili čamcem?“
„Da“, kaza ona. „Da, bio je to divan dan. Retko uživanje.“ Na to
upadljivo pođe da uzme kotaricu sa stepenica fontane, i mora biti da
je gospodin Luelin shvatio mig, jer kad je završila s time, njega ne
beše.
Alis oseti kako je grize neko neodređeno kajanje, te duboko
uzdahnu. Pretpostavljala je da je takva zato što je zaljubljena, da zato
oseća nekakvo uopšteno sažaljenje prema svakome ko nije ona. Jadni
stari gospodin Luelin! Nekada ga je smatrala čarobnjakom; sad je
videla samo pogurenog i prilično tužnog čoveka, pre vremena
ostarelog, sputanog viktorijanskim ruhom i navikama s kojima ne želi
da raskine. U mladosti je doživeo slom živaca – to je trebalo da bude
tajna, ali Alis je znala štošta što nije smela da zna. To se dogodilo kad
je majka još bila devojčica, a gospodin Luelin prisni prijatelj Henrija
de Šila. Odustao je od svog profesionalnog života u Londonu i tad je i
stvorio Elenorina čarobna vrata.
Šta mu je izazvalo taj slom živaca, Alis nije znala. Sad joj je prošla
kroz glavu maglovita misao da bi trebalo bolje da se potrudi da to
sazna, ali ne danas; nije to zadatak za danas. Prosto nema vremena za
prošlost kad je budućnost odmah tu i čeka je sa druge strane živice.
Još jedan pogled je potvrdio da je Ben sam i da prikuplja stvari,
spremajući se da pođe kroz vrt ka svom stanu da tamo ruča. Alis je
smesta zaboravila na gospodina Luelina. Okrenula je lice ka suncu i
osetila slast vrelog bleska što joj je pomilovao obraze. Kakva je radost
biti ona, upravo sad, u tačno ovom trenu! Nije mogla zamisliti da bi
igde postojao neko zadovoljniji od nje. A onda je zakoračila ka
 g j j j j j
pristanu, s rukopisom u ruci, opijena zamamnim doživljajem sebe kao
devojke na rubu jedne blistave budućnosti.
 Treće poglavlje
Kornvol, 2003.
Sunce je prosecalo lišće, a Sejdi je tako trčala da su je pluća
preklinjala da stane. Međutim, nije stala; navalila je još jače, sladeći se
umirenjem koje je nalazila u sopstvenim koracima. U ritmičnim tupim
udarima, tihom odjeku koji stvaraju vlažna, mahovinom obrasla
zemlja i gusto ugaženo nisko rastinje.
Psi su bili iščezli sa uske staze još pre nekog vremena, njuški
priljubljenih uz tle i klizeći poput curkova melase kroz blistavo trnje
levo i desno. Moguće je bilo da im je laknulo i više nego njoj što je
kiša konačno stala i što su na slobodi. Sejdi se iznenadila koliko uživa
u društvu ta dva psa. Opirala se kad joj je deda to prvi put predložio,
ali se Berti – već sumnjičav što mu je tako iznenadno banula na vrata
(„Otkad ti to uzimaš odmore?“) – pokazao netipično tvrdoglav: „Ta
šuma je mestimično duboka, a ti nisi dobro upoznata s njom. Ne treba
mnogo pa da čovek zaluta.“ Kad je krenuo da nabacuje kako bi
trebalo da pitaju nekog momka iz mesta da se sastaje s njom „radi
društva“, i pritom je premerio pogledom koji je poručivao da je na ivici
da postavi neka pitanja na koja ona ne želi da odgovori, Sejdi se hitro
saglasila i rekla da će i psi poslužiti kao društvo za trčanje.
Sejdi je uvek trčala sama. To je radila još mnogo pre nego što je
slučaj Bejlijeve otišao u sunovrat, a njen život u Londonu se urušio.
Najlepše joj je bilo tako. Ima onih koji trče radi zdravlja, ima onih koji
trče iz zadovoljstva, a Sejdi je trčala kao neko ko se upinje da pobegne
od sopstvene smrti. Tako joj je odavno rekao jedan njen momak. To je
kazao sa optužbom, presamićen, dok je pokušavao da povrati vazduh
nasred Hempsted Hita. Sejdi je slegla ramenima, čudeći se zašto bi to
neko smatrao nečim lošim, i tad je i shvatila, sa iznenađujuće malo
žaljenja, da od njihove veze neće biti ništa.
Vetar je dunuo kroz grane, prskajući je po licu kapima sinoćne
kiše. Sejdi zavrte glavom, ali ne uspori. Levo i desno od staze počele su
da se pojavljuju razbokorene divlje ruže; stvorenja navike koja iznose
svoje godišnje ponude između paprati i palih klada. Lepo je bilo što
postoji tako nešto. One su bile dokaz da uistinu na ovom svetu ima
lepote i dobrote, baš kao što govore pesme i otrcane fraze. U njenom
poslu lako je izgubiti iz vida tu činjenicu.
Za vikend je bilo još koječega u londonskim novinama. Sejdi je
ugrabila nešto malo preko ramena onog čoveka u kafiću Pristanište
dok je doručkovala s Bertijem. To jest, dok je on doručkovao, a ona
pila nekakav zeleni smuti koji je mirisao na travu. Bio je posredi mali
članak, jedan jedini stubac na petoj strani, ali ime Megi Bejli bilo je
magnet za Sejdino oko, pa je zastala usred rečenice i žudno preletela
pogledom sitna slova. Iz članka nije saznala ništa novo, što je značilo
da promene nema. A i zašto bi je bilo? Taj slučaj je okončan. Pisac
članka bio je Derek Mejtland. Nije ni čudo što ne ispušta tu vest, kao
pas što je šćapio susedovu kost; takav je on po prirodi. Možda ga je u
neku ruku baš zato i izabrala?
Sejdi se trže jer je Eš iskočio iza zbijenog reda drveća i presekao
joj put; uši su mu lepetale, a gubice bile razvučene u veliki balav
osmeh. Napregla je snage da ne bi mnogo zaostala, tako stisnula
pesnice da su joj se prsti zarili u dlanove, pa još jače potrčala. Nije joj
posao da čita novine. Posao joj je da se „odmori od svega toga“ dok se
presabira i čeka da se situacija u Londonu stiša. Donaldov savet.
Pokušava da je zaštiti kako joj ne bi natrljali nos zbog njene gluposti,
znala je, što je ljubazno od njega, ali zaista malčice prekasno.
Tad je to bilo u svim novinama, svim televizijskim vestima, i nije
se smirivalo nedeljama, već se samo proširivalo obimom, od članaka s
navedenim određenim Sejdinim komentarima pa do pobedonosnih
tvrdnji o unutrašnjem razdoru u Metropolitenu, posledici raznih
prikrivanja. Nije ni čudo što je Ašford ljut. Šef nikad ne propušta
priliku da na sva zvona oglasi svoje stavove o lojalnosti, cimajući
naviše pantalone umazane od ručka i grmeći na okupljene detektive
uz kišu pljuvačke: „Nema ničeg goreg od pevača, čujete me? Ako vas
nešto žulja, ne iznosite to iz kuće. Odseku ništa ne nanosi toliku štetu
kao policajci koji laprdaju pred autsajderima.“ Potom bi uvek naročito
bili pomenuti oni najgnusniji „autsajderi“, novinari, pri čemu se
Ašfordu brada tresla od siline prezira: „Krvopije, svi do jednog!“
Hvala bogu te nije znao da se upravo Sejdi izlaprdala u tom
konkretnom slučaju. Pokrio ju je Donald, isto onako kao kad je prvi
put počela da greši u poslu. „Tako rade partneri“, rekao joj je tad i sa
sebi svojstvenom nabusitošću odmahnuo na njene nespretne izlive
zahvalnosti. Bio je to svojevrstan predmet šale među njima, te sitne
omaške u njenim obično izuzetno pedantnim postupcima; no ovaj
poslednji prekršaj razlikovao se od svega. Kao stariji istražitelj, Donald
je bio odgovoran za akcije svog podređenog saradnika, i dok je
zaboravljena beležnica za zapisivanje razgovora zasluživala
dobroćudno ribanje, izletanje s tvrdnjom da je Odsek zabrljao u istrazi
bilo je nešto sasvim drugo.
Čim se raščulo, Donald je znao da je priča procurila preko nje.
Izveo ju je na pivo u Lisice i pse, pa je posavetovao, rečima koje su
ostavljale vrlo malo prostora za negodovanje, da malo ode nekud iz
Londona. Da uzme neiskorišćeni odmor i da ostane negde dokle god
ne izbaci iz sistema to nešto što joj ne da mira. „Ne šalim se, Sperou!“,
kazao je brišući penu lagera sa brkova nalik čeličnoj četki. „Ne znam
šta te je uhvatilo u poslednje vreme, ali Ašford nije glup, motriće sad
kao kobac. Deda ti je u Kornvolu, je li? Za svoje dobro – i za svoje i za
moje dobro – odlazi tamo i ne vraćaj se dok se ne dovedeš u red.“
Pred njom niotkud izniče klada, te je ona preskoči, dokačivši je
vrhom patike. Adrenalin joj se razli pod kožom kao vreo sirup i ona ga
iskoristi, potrča brže. Ne vraćaj se dok se ne dovedeš u red. To je bilo
neuporedivo lakše reći nego učiniti. Donald možda i ne zna uzrok
njene rasejanosti i šeprtljanja, ali zato ga Sejdi zna. Pred očima joj se
javio onaj koverat sa svojim sadržajem, tutnut u noćni ormarić
Bertijeve gostinske sobe: ljupka hartija, kitnjast rukopis, ledeni šok
poruke. Tačno je mogla da označi početak svojih nevolja te večeri, pre
šest nedelja, kad je nagazila na to prokleto pismo, ostavljeno na
otiraču ispred njenog stana u Londonu. Isprva su to bili tek povremeni
padovi koncentracije, sitne greške kakve je lako zataškati, ali onda je
došao slučaj Bejlijeve, devojčice koja je ostala bez majke, i tras!
Stuštila se prava oluja.
Uloživši poslednje snage, Sejdi natera sebe da se sprintom otisne
ka crnom panju, tački koju je odabrala za okretnicu. Nije usporila sve
dok nije stigla do njega, trznuvši se unapred da bi pljesnula jednom
šakom po njegovom vlažnom, neravnom preseku, a onda se sručila, s
dlanovima na kolenima, hvatajući dah. Dijafragma joj je snažno
radila, pred očima su joj igrali svetlaci. Sve ju je bolelo, a zbog toga joj
je bilo drago. Eš je istraživao u blizini, njuškajući kraj jedne
mahovinom obrasle klade koja je štrčala iz strme, raskaljane padine.
Sejdi se žedno napi vode iz flašice, pa istisnu malo vode i u spremna
pseća usta. Pomilovala je Eša po glatkoj, sjajnoj, tamnoj dlaci između
ušiju. „Gde ti je brat?“, upita, na šta on nakrivi glavu i samo se
zagleda u nju pametnim očima. „Gde je Remzi?“
Sejdi prelete pogledom divlji splet zelenila što ih je okruživao.
Paprat je stremila ka suncu, spiralne peteljke razmotavale su se u
reckaste listove. Opojni miris orlovih noktiju mešao se sa zemljastim
mirisom nedavne kiše. Letnje kiše. Oduvek je volela taj miris, još više
otkako joj je Berti rekao da ga izaziva jedan tip bakterija. Time se
dokazivalo da i iz rđavog može da proizađe dobro ukoliko se steknu
pravi uslovi. Sejdi je imala ličnog interesa da veruje u istinitost takvog
razmišljanja.
Šuma jeste bila gusta, pa dok je pogledom tražila Remzija, sinu joj
da je Berti bio u pravu. Na takvom mestu bilo bi moguće zauvek
zalutati. Ne bi zalutala Sejdi, pogotovu ne kad uz sebe ima pse oštrog
njuha, istrenirane da nađu put do kuće, ali mogao bi neko drugi, neki
bezazlen stvor, devojčica iz kakve bajke. Ta devojčica, glave pune
romantike, lako bi se odvažila da zađe preduboko u šumu poput ove, i
zalutala.
Sejdi nije znala mnogo bajki izuzev onih najpoznatijih. I to je bila
jedna od onih rupa kakve je počela da prepoznaje u svom životnom
iskustvu kad se uporedi sa svojim vršnjacima (bajke, program za
napredni nivo, roditeljska toplina). Čak je i soba male Bejlijeve,
premda oskudno nameštena, sadržala policu s knjigama i
raskupusanu zbirku bajki braće Grim. Ali u Sejdinom detinjstvu nije
bilo šapatom ispričanih priča o tome kako je „bio jednom jedan…“:
njena majka nije bila od tih što šapuću, otac još manje, a oboje
jednaki u svom nepokolebljivom gnušanju prema svemu maštarskom.
Bez obzira na to, Sejdi je kao građanin sveta upila dovoljno
znanja da razume da u bajkama ljudi nestaju, te da u tome obično
učestvuje gusta mračna šuma. Ljudi sasvim često nestaju i u pravom
životu. Sejdi je to znala iz iskustva. Pojedini nestanu nesrećnim
slučajem, drugi po sopstvenom izboru: iščezli nasuprot nestalima, oni
koji ne žele da budu nađeni. Ljudi poput Megi Bejli.
„Zbrisala.“ Tako je Donald presudio na samom početku, onog istog
dana kad su zatekli malu Kejtlin samu u stanu, nedeljama pre nego
što će pronaći poruku koja će potvrditi da je bio u pravu. „Prevelik
teret odgovornosti. Deca, sastavljanje kraja s krajem, život. Da sam
dobio po funtu svaki put kad sam to video…“
Ali Sejdi nije htela da poveruje u tu teoriju. Otisnula se
sopstvenom tangentom, krenula da ispreda fantastične pretpostavke o
nekom zločinu kakvom je mesto samo u krimićima, tvrdila da nijedna
majka ne bi tako mirno ostavila svoje dete, zvocala bez prestanka
kako treba opet da pročešljaju dokazni materijal, da potraže presudni
putokaz koji im je promakao.
„Tragaš za nečim što nikad nećeš naći“, rekao joj je Donald.
„Ponekad, Sperou – ne preterano često, ali ipak ponekad – ponešto
zaista i jeste prosto kao što izgleda.“
„Kao ti, na to misliš.“
Nasmejao se. „Mnogo laješ!“ A onda mu je ton postao mekši,
gotovo očinski, što je, bar za Sejdi, bilo neuporedivo gore nego da je
krenuo da urla. „Dešava se to i najboljima među nama. Radi ovaj
posao dovoljno dugo, i na kraju će ti neki slučaj ući pod kožu. To znači
da si ljudsko biće, ali ne i da si u pravu.“
Sejdi se disanje umirilo, ali od Remzija i dalje ni traga ni glasa.
Zovnula ga je, a glas joj se vrati odjekom iz vlažnih, tamnih zakutaka:
Remzi… Remzi… Remzi… Poslednji lomni eho utihnu u ništavilo. Remzi
je bio uzdržaniji od brata i trebalo joj je više vremena da zadobije
njegovo poverenje. Bilo to pravično ili ne, zbog toga joj je bio miljenik.
Sejdi je oduvek zazirala od prelako ponuđene naklonosti. Istu crtu je
prepoznala i u Nensi Bejli, Meginoj majci; slutila je da ih je ona i
povezala čvršće. To se naziva folie à deux, zajedničko ludilo, kad dvoje
inače trezvenih ljudi podstiču jedno drugo u istoj iluziji. Sejdi je sad
uviđala šta su radile ona i Nensi Bejli dok su pothranjivale jedna
drugoj uobrazilju i ubeđivale sebe da u Meginom nestanku ima nečeg
više od onoga što oko vidi.
A to i jeste bilo ludilo. Deset godina u policijskim snagama, pet u
poslu detektiva, a sve što je naučila palo je u vodu istog trena kad je
ugledala onu devojčicu samu u ustajalom stanu; krhku i nežnu,
osvetljenu s leđa, tako da joj je umršena plava kosa pravila oreol,
očiju razrogačenih i budnih kad je obuhvatila pogledom dvoje
odraslih neznanaca koji su upravo upali na vrata. Sejdi joj je prva
prišla, uhvatila je za ruke i izgovorila, vedrim, jasnim, njoj samoj
dotad neznanim glasom: „Zdravo, lepotice. Ko ti je to na pižami? Kako
se zove?“ Devojčicina ranjivost, njena majušnost i nesigurnost snažno
su udarile tačno u ono mesto koje je Sejdi obično čuvala zaštićeno od
osećanjâ. U danima što su usledili, osećala je utvarni otisak detinjih
ručica u svojim šakama, a noću, dok pokušava da zaspi, čula je kako
taj tihi, ojađeni glas pita: Mama? Gde mi je mama? Proždirala ju je
plamena potreba da sve to ispravi, da vrati devojčici majku, a Nensi
Bejli se pokazala kao savršena partnerka u tome. Ali dok se Nensi
moglo oprostiti što se hvata za slamku, što je razumljivo spremna na
sve ne bi li opravdala ćerkin bezosećajni postupak, šok koji je doživela
njena unučica ostavši tako napuštena, i ne bi li primirila vlastitu grižu
savesti („samo da nisam otputovala te nedelje s drugaricama, sama
bih je našla“), Sejdi je morala biti razumnija. Čitava njena karijera,
čitav njen život otkako je odrasla, gradili su se na razumu.
„Remzi!“, ponovo je pozvala.
I ponovo joj se vratila samo tišina, ona tišina prožeta šuštanjem
lišća i dalekim zvukom vode što teče jarkom punim od kiše. Prirodni
zvuci koji nekako umeju da izazovu još jači osećaj samoće. Sejdi
proteže ruke nad glavom. Poriv da se javi Nensi osećala je telesno, kao
džinovski teret u grudima, dve znojne pesnice čvrsto stegnute oko
njenih pluća. Svoju sramotu još je i mogla da ponese, ali mrvio ju je
stid pri pomisli na Nensi. I dalje je osećala nesavladivu potrebu da se
izvini, objasni da je sve to bila strahovita omaška u prosuđivanju, da
nijednog trena nije nameravala da prodaje lažnu nadu. Donald ju je
dobro poznavao: „I još nešto, Sperou…“ – tako su glasile njegove
oproštajne reči pre nego što će je otposlati u Kornvol – „da ti nije na
um palo da stupiš u kontakt s babom.“
Ovog puta je viknula glasnije: „Remzi! Gde si ti?“
Načuljila je uši, oslušnula. Prepadnuta ptica, lepet teških krila
visoko u krošnjama. Pogled joj pođe naviše, kroz rešetku od granja, ka
beloj tačkici aviona koji je parao bledoplavu pozadinu neba. Avion je
leteo na istok, ka Londonu, i posmatrala mu je kretanje s nekim
čudnim osećajem izbačenosti iz svega. Nepojmljiva joj je bila pomisao
da se vrtlog života, njenog života, nastavio tamo bez nje.
Nije imala vesti od Donalda još otkako je otišla. Nije ih ni
očekivala, ne uistinu, još ne; prošlo je tek nedelju dana, a on je
insistirao da Alis uzme čitav mesec odmora. „Mogu da se vratim i
ranije ako poželim, je li tako?“, upitala je Sejdi mladića u
administraciji, a njegova zbunjenost jasno joj je stavila do znanja da
ga prvi put tako nešto pitaju. „Bolje nemoj“, zarežao je posle toga
Donald. „Samo li te vidim ovde pre nego što budeš spremna, da znaš,
Sperou, ne zezam se, zapucaću pravo Ašfordu.“ A i zapucao bi, znala je
to. Bližio se penziji i nije nameravao da dozvoli svojoj neuravnoteženoj
zamenici da mu je upropasti. Nemajući drugog izbora, Sejdi je
spakovala torbu, podvila rep i povezla se u Kornvol. Donaldu je
ostavila Bertijev broj telefona, rekla mu da tamo malčice mora da se
juri signal, i otišla u nadi da će je pozvati da se vrati.
Začuvši kraj sebe tiho režanje, pogleda naniže. Eš je stajao krut
kao kip, zagledan u šumu. „Šta je bilo, je li? Ne sviđa ti se miris
samosažaljenja?“ Krzno na vratu mu se nakostreši, uši se obrnuše, ali
i dalje je gledao u istom smeru. I tad i Sejdi začu zvuk, iz velike
daljine. Remzijev lavež – ne možda uspaničen, ali svejedno
neuobičajen.
 Sejdi preplavi njoj nesvojstven, pomalo i uznemirujući majčinski
nagon, budući da su je psi usvojili, te kad je Eš još jednom duboko
zarežao, zavrnu poklopac flašice. „Hajde onda“, reče i potapša se po
butini. „Idemo da nađemo tog tvog brata.“
Baba i deda nisu držali pse dok su živeli u Londonu; Rut je bila
alergična. Ali kada je Rut umrla, Berti se preselio u Kornvol i teško mu
je padala samoća. „Lepo se snalazim“, kazao je Sejdi preko telefonske
veze koja je pištala. „Sviđa mi se ovde. Imam posla po čitav dan.
Međutim, noći su mi tihe; hvatam sebe kako se svađam s televizorom.
Još gore, javlja mi se snažno podozrenje da u toj svađi gubim.“
Bio je to njegov pokušaj da sve predstavi vedro, ali Sejdi je osetila
kako mu poigrava glas. Njeni deda i baba zaljubili su se jedno u
drugo još kao veoma mladi. Rutin otac je isporučivao robu u
prodavnicu Bertijevih roditelja na Hekniju i otad su njih dvoje bili
nerazdvojni. Dedin bol je bio opipljiv, pa je Sejdi poželela da mu kaže
nešto savršeno, da sve popravi. Ali reči joj nikad nisu bile jača strana,
pa je zato napomenula da bi možda imao više šanse za pobedu ako bi
se svađao s labradorom. Nasmejao se na to i rekao da će promisliti, a
već sutradan je otišao do azila za životinje. U svom karakterističnom
stilu, kući se vratio ne sa jednim već sa dva psa, i ćaknutim mačkom
pride. Na osnovu onog što je primetila za tih nedelju dana od dolaska
u Kornvol, zaključila je da su zasnovali vrlo zadovoljnu četvoročlanu
porodicu, iako se mačak uglavnom krio iza kauča; deda nije tako
srećno izgledao još od doba pre Rutine bolesti. Za Sejdi razlog više da
se ne vraća kući bez pasa.
Eš je hodao žustro, pa je Sejdi morala da požuri kako joj ne bi
nestao sa vidika. Primetila je da se rastinje menja. Vazduh je bio sve
svetliji. Pod proređenim drvećem, trnovito žbunje se koristilo
prednošću jačeg sunca i radosno se umnožavalo i raslo sve gušće. Dok
se Sejdi probijala kroz njegov splet, grančice su je hvatale i vukle joj
porube šortsa. Da je bila podložna maštarijama, umislila bi možda da
trnje pokušava da je zaustavi.
Verala se uz strmu padinu, izbegavajući raštrkano krupno
kamenje, sve dok nije stigla do vrha i našla se na rubu šume. Tu je
zastala da razgleda predeo. Nikada nije zalazila ovoliko daleko. Pred
njom se protezala livada pod visokom travom, a u daljini se
razaznavala ograda i nešto nalik iskrivljenoj kapiji. Iza ograde se
nastavljalo manje-više isto, još jedan širok travnat prostor, mestimično
prošaran ogromnim drvećem raskošnih lisnatih krošnji. Sejdi
zapanjeno dahnu. Tu je stajalo neko dete, devojčica, sama nasred
livade, kao silueta obasjana s leđa. Sejdi nije mogla da joj vidi lice.
Otvorila je usta da je pozove, ali tad trepnu i dete se razveja u puku
šaru žutobelog sunčevog bleska.
Zavrtela je glavom. Mozak joj je umoran. Oči su joj umorne.
Trebalo bi da ode na pregled zbog tih svetlaca.
Eš je bio odmakao; osvrnu se da proveri da li ga ona prati, pa
nestrpljivo zalaja jer je ocenio da je nedovoljno brza. Sejdi pođe kroz
livadu za njim, otiskujući od sebe maglovitu i neželjenu misao da radi
nešto što ne bi smela. Taj osećaj joj nije bio prisan. Po pravilu, Sejdi
nisu zabrinjavale takve pomisli, ali zaplašili su je nedavni problemi na
poslu. A ona nije volela da je bilo šta plaši. Zaplašenost je, za Sejdin
ukus, bila za trun prebliska ranjivosti, pa je još pre mnogo godina
zaključila da je bolje zaputiti se pravo u susret problemu nego mu
dozvoliti da se šunja iza leđa.
Kad je stigla do kapije, videla je da je od drvenih greda: izbledela
od sunca, ispucala, visila je na šarkama s dubokom, mlitavom
letargijom koja je nagoveštavala da već veoma dugo tako stoji.
Nekakva lisnata puzavica s ljubičastim trubicama bila je oplela
stubove temeljnim čvorovima, pa je Sejdi morala da se provuče kroz
razmak između izvitoperenih komada drveta. Umiren tim znakom da
ga gospodarica sledi, Eš se oglasi reskim lavežom i ubrza, nestavši na
horizontu.
Trava je očešavala Sejdi po golim kolenima, te su je svrbela tamo
gde joj se osušio znoj. Ova livada joj zbog nečeg nije dala mira.
Ispunio ju je neki čudan osećaj čim se provukla kroz kapiju,
neobjašnjiv utisak da nešto tu nije baš kako treba. Sejdi nije verovala
u predosećanja – nema potrebe za šestim čulom ako se ostalih pet
propisno upregnu – i zato je smatrala, dabome, da za tu neobičnost
postoji i neko racionalno objašnjenje. Hodala je već desetak minuta
kad je shvatila šta je razlog. Livada je bila pusta. Jeste na njoj bilo
drveća, trave i ptica, bilo ih je svuda; no nedostajalo je sve ostalo. Nije
bilo traktora da brekće po njivi, nije bilo seljaka da popravljaju
ograde, nije bilo stoke da pase. A u tom delu sveta to nije bilo
svakidašnje.
Sejdi se obazre oko sebe, tragajući za nečim što bi pokazalo da
nije u pravu. Čula je vodu kako teče, ne predaleko, a sa grane obližnje
vrbe posmatrala ju je ptica, možda gavran. Videla je prostranstva
visoke šumne trave, poneko kvrgavo drvo, ali nije bilo ničeg ljudskog
dokle god oko seže.
Na rubu Sejdinog vidnog polja blesnu nešto crno, te se trže. Ona
ptica je prhnula sa sedala i upravo je sekla vazduh leteći ka njoj. Sejdi
se izmače u stranu da ptica ne bi udarila u nju, ali pritom zape nogom
za nešto. Pade na kolena i ruke, u močvarno blato ispod masivne vrbe.
Prekorno se osvrte i ugleda, zakačen preko njenog levog stopala,
ubuđao komad kanapa.
Kanap.
Instinkt, možda i iskustvo – jezovita smeša poprištâ zločina iz
njenih starih istraga – nagna je da digne pogled. Gore, oko najdeblje
grane drveta, uočljiv tek kao ispupčen venac ispod kore, video se drugi
kraj raspredenog kanapa. Kraj njega još jedan, isti takav, koji je visio
ka zemlji, gde se za njim vukla vlažna daska u fazi raspadanja. Dakle,
ne omča, već ljuljaška.
Sejdi ustade, obrisa iskaljana kolena, pa sporim korakom obiđe
krug oko oklembešenog kanapa. Bilo je nečeg pomalo
onespokojavajućeg u oveštalom spomenu na dečju igru na tom
samotnom mestu, ali pre nego što je stigla dodatno da porazmisli, Eš
krenu dalje jer je kratku zabrinutost za Sejdi zamenila neodložna
potreba da nađe brata.
Uputivši poslednji pogled konopcima, Sejdi pođe za njim. Ovoga
puta, međutim, počela je da primećuje nešto što joj je dotad promaklo.
Pojas razuzdanih tisa pred njom sad se pokazao kao živica, zapuštena
i podivljala, ali svejedno živica; na severnom horizontu, između dva
gusta i velika bokora poljskog cveća, razaznala je nešto što je ličilo na
luk mosta; razvaljena kapija kroz koju se provukla više nije delovala
kao rudimentarna podela dva prostora, već kao osvojena međa
između civilizacije i divljine. A to je značilo da ovaj komad zemlje
kojim upravo hoda nije neobrađena njiva, već vrt. Ili je makar nekada
to bio.
Sa druge strane tisove živice začu se zavijanje, te se Eš bučno
odazva pre no što će nestati u rupi u zelenilu. Sejdi se zavuče za njim,
ali naglo stade čim je izbila sa druge strane. Pred njom se nalazila
mastiljava masa nepomične vode, staklasta u zavetrini guste šume
oko čistine. Vrbe duž ivice vode obrazovale su obruč, a na sredini
jezerca uzdizala se velika blatnjava humka, kao nekakvo ostrvo. Na
sve strane su se videle patke, kao i liske i barske kokice, a zapah je bio
snažan i gnjilo plodan. Imala je neki nestvaran osećaj da je ptičje oči
posmatraju, tamne i sjajne.
Remzi opet stade da zavija, pa Sejdi pođe za njegovim glasom duž
mokre obale jezera, žitke od višedecenijskih naslaga pačjeg izmeta.
Bila je klizava, zato se Sejdi oprezno kretala ispod drveća. Sad je lajao
i Eš, stojeći na suprotnoj strani jezera na drvenom pristanu i
oglašavajući uzbunu, njuške dignute ka nebu.
Sejdi odmače u stranu prste žalosne vrbe i izvi se da izbegne
čudnovatu staklenu loptu što je visila o zarđalom lancu. Prošla je
ispod još četiri takve kugle, sve slično zamračene prljavštinom, utroba
obloženih paučinom mnogih naraštaja. Ovlašno je prešla rukom po
donjem delu jedne od njih, diveći se njenoj neobičnoj draži i pitajući se
čemu li je služila. Čudne su bile te voćke što su visile tu među lišćem.
Stigavši do pristana, Sejdi vide da je Remziju jedna zadnja noga
propala kroz rupu u truloj građi. Bio je uspaničen, pa je hitro ali
oprezno krenula po daskama, pazeći gde staje. Klekla je i stala da ga
miluje po ušima dok je proveravala da nema ozbiljnije ozlede i
premišljala kako da ga najbolje izvadi odatle. Na kraju nije uspela da
smisli ništa pametnije do da ga snažno stegne i povuče. Remzi nije bio
nimalo zahvalan; grebao je kandžama o daske i lajao s bolnom
ozlojeđenošću. „Znam, znam“, promrsi Sejdi. „Pojedini među nama
prosto se ne snalaze kad im neko pomaže.“
 Najzad je uspela da ga iščupa, pa se sručila poleđuške da povrati
dah, a pas, uzrujan ali očigledno nepovređen, zbrisa u skokovima sa
pristana. Sejdi sklopi oči i nasmeja se kad ju je Eš liznuo po vratu u
znak zahvalnosti. Neki tanušan glasić upozoravao ju je da bi daske
svakog trena mogle da popuste, ali bila je previše iznurena da bi tome
posvetila pažnju.
Sunce u međuvremenu beše odskočilo visoko, a njegova toplota
na licu bila je kao božji dar. Sejdi nikad nije bila naklonjena
meditaciji, ali u tom trenutku je shvatila o čemu pričaju ti ljudi. Sa
usana joj se ote uzdah zadovoljstva, iako bi reč „zadovoljna“ bila
poslednji pridev kojim bi opisala sebe u poslednje vreme. Čula je
sopstveni dah, bilo kako kuca pod tankom kožom slepoočnice bučno
kao da je stavila na uvo zavojitu školjku da oslušne šum okeana.
Bez prizora koji bi se uplitali, čitav svet je odjednom oživeo od
zvukova: od klokotanja vode oko stubova pod njom, pljeska i prskanja
pataka dok sleću na površinu jezera, protezanja drvenih dasaka pod
vrelinom sunca. Slušajući sve to, Sejdi posta svesna gustog,
sveprožimajućeg zujanja u pozadini, nalik stotinama sićušnih motora
koji svi istovremeno bruje. Bio je to zvuk koji je sinonim s letom i kom
je isprva teško odrediti izvor, ali tad je shvatila. Insekti, čitavo čudo
insekata.
Sela je i zatreptala ka jarkoj svetlosti. Svet je načas bio beo, a
onda je opet sve došlo na svoje mesto. Listovi lokvanja su blistali kao
srcolike pločice na površini vode, cveće se pružalo ka nebu poput
ljupkih, grabežljivih šaka. Vazduh oko njega bio je ispunjen stotinama
malih krilatih bića. Sejdi se pridiže i taman kad je htela da pozove pse,
pažnju joj privuče nešto na drugoj strani jezera.
Na sredini osunčane čistine stajala je kuća. Kuća od cigala, sa dva
simetrična zabata i ulaznim vratima uvučenim ispod trema. Iz krova
pod crepom nicali su brojni dimnjaci, a tri reda prozora sa okancima
zaverenički su namigivala na suncu. Uz pročelje zdanja prianjala je
neka puzavica, zelenog lišća, halapljiva, a sitne ptice proletale su
uposleno tamo-amo kroz čipkastu mrežu njenih vitica, stvarajući
utisak neprekidne kretnje. Sejdi tiho zviznu. „Šta traži takva
veličanstvena stara dama na ovakvom mestu?“ To je izgovorila
najtiše, ali glas joj zazvuča tuđe i neumesno, humor usiljeno, kao
uljezi u najdublje prirodnoj bujnosti tog vrta.
Sejdi se zaputi oko jezera ka kući; privlačila ju je snagom
magneta. Patke i divlje ptice nisu se obazirale na nju, a njihova
ravnodušnost nekako je, u sklopu s vrućinom tog dana, sa vlagom
jezera, pothranjivala atmosferu zatvorenog prostora koji pritiska duh.
Stigavši do druge strane, primetila je da tu postoji i staza,
uglavnom zarasla u nasrtljivi glog, ali vodila je do samih kućnih
vrata. Zagrebala je vrhom patike po površini. Kamen. Verovatno je
nekada bio svetle ružičastosmeđe boje, kao i sav kamen iz tog kraja u
seoskim zdanjima, samo što su ga vreme i zapuštenost obojili u crno.
Kada je prišla bliže, vide da je i kuća gotovo jednako zaboravljena
kao i vrt. Na krovu su nedostajali crepovi, poneki je ležao slomljen tu
gde je i pao, a jedno prozorsko okno na poslednjem spratu bilo je
razbijeno. Preostala stakla nosila su na sebi debeo nanos ptičjeg
izmeta, a sa okapnice su visili beli stalaktiti, sipajući i po sjajnom lišću
pod sobom.
Kao da preuzima na sebe zaslugu za te impresivne gomile, neka
ptičica prhnu iza razbijenog stakla, a onda se stušti naniže u pravoj
liniji pre no što će promeniti putanju i hitro prohujati blizu Sejdinog
uva. Sejdi se lecnu, ali ne uzmače. Bile su na sve strane, te ptičice koje
je opazila sa jezera; strelovito su uletale i izletale kroz tamno okrilje
puzavice i dozivale se užurbanim cvrkutom. I ne samo ptice; lišće je
vrvelo od insekata svih opisa – leptira, pčela, nekih kojima Alis nije
znala ime, pa je zdanje odavalo izgled neprestanog života, potpuno u
suprotnosti s njegovom oronulošću.
Primamljiv je bio zaključak da je kuća nenastanjena, ali Sejdi je
po dužnosti bila u mnogim domovima starih ljudi, pa je znala da je
napušten izgled često znamen neke žalosne priče koja se krije unutra.
Sa oljuskanih drvenih vrata visio je mesingani zvekir u obliku lisičje
glave i ona diže ruku ka njemu, ali opet je spusti. Šta da kaže ako
neko otvori? Sejdi stade da giba prste jedan po jedan, premišljajući se.
Nema nikakvog povoda da danas bude tu. Nema čime da se opravda.
Samo joj još fali tužba za upad na tuđe imanje! Ali dok je o tome
razmišljala, Sejdi je već bila ubeđena da bespotrebno spekuliše. Kuća
pred njom jeste pusta. Teško je bilo to objasniti rečima, ali imala je
određen izgled, određenu auru koja je to odavala. Sejdi je prosto znala.
Iznad vrata je bio umetnut panel od ukrasnog stakla, sa četiri
figure u dugim haljinama: svaka je bila na pozadini koja prikazuje
drugo godišnje doba. Slika nije bila verske prirode, bar koliko je Sejdi
uspela da oceni, ali imala je sličan efekat. Bilo je u samom njenom
dizajnu neke strasti – dubokog poštovanja, pretpostavljala je – koja je
prizivala u misli vitražne prozore u crkvama. Sejdi nekako odgura
veliku prljavu žardinjeru bliže vratima i oprezno se pope na njen rub.
Kroz poveliku površinu prozračnog stakla ugledala je ulazni hol
sa ovalnim stolom na sredini. Na stolu je stajala vaza, porcelanski
krčag lukovičastog oblika s cvećem naslikanim na boku, a uz dršku –
zažmirila je – vijugala je jedva primetna zlatna šara. U njoj je bilo
nasumično raspoređeno nekoliko tankih grančica nečeg krtog, možda
vrbe, a pod njima je ležalo rasuto suvo lišće. O gipsanu rozetu na
tavanici bio je okačen luster – od kristala, stakla, nešto kitnjasto –
dok je u dubini hola naviše vodilo zavojito široko stepenište sa
izlizanim crvenim tepihom. Levo je, na zatvorenim vratima, visilo
okruglo ogledalo.
Sejdi skoči sa žardinjere. Splet vrta se protezao naporedo s
pročeljem kuće, pored trema, te se s mukom zaputila kroz njega;
bodlje su joj se kačile za majicu dok je birkala stazu između trnovitog
žbunja. Osećao se jak ali ne i neprijatan miris – na vlažnu zemlju,
lisne naslage koje trunu, novo cveće koje počinje da grabi dnevno
sunce – a veliki, debeli bumbari već su bili vredni i skupljali su polen
sa obilatog sitnog ružičasto-belog cveta. Kupine: Sejdi je iznenadila
sebe, nije pojma imala odakle izvlači to znanje. Bio je to cvet kupine, a
za koji mesec žbunje će biti i otežalo od ploda.
Stigavši do prozora, Sejdi primeti da je nešto urezano u drveni
okvir, nekakva slova, A, možda i S, grubo usečeno i tamnozeleno od
buđi. Prešla je prstima po dubokim žlebovima i dokono se zapitala ko
li je to urezao. Iz gustog rastinja pod prozorskim pervazom štrčao je
izvijen komad gvožđa, pa Sejdi povuče grane u stranu i ukazaše se
zarđali ostaci baštenske klupice. Osvrnula se ka džungli koju je upravo
progazila. Teško je bilo zamisliti da je nekada neko mogao udobno
sedeti tu i gledati u taj vrt, u to vreme svakako lepo održavan.
Ponovo joj se javio onaj čudnovati, gotovo zloslutni osećaj, ali
Sejdi ga otisnu od sebe. Ona barata činjenicama, ne osećanjima, a
posle skorašnjih događaja pametno bi joj bilo da podseća sebe na to.
Postavila je šake uz stakleno okno, sastavivši vrhove prstiju, pa
priljubila lice uz njih i zavirila kroz prozor.
U sobi je vladao polumrak, ali kad su joj se oči prilagodile,
pojedini predmeti počeli su da se izdvajaju iz tame: klavir u uglu kraj
vrata, na sredini kanabe i dve fotelje okrenute ka njemu, kamin na
suprotnom zidu. Sejdi se javi onaj dobro znani, prijatni osećaj
otvaranja poklopca tuđeg života. Takve trenutke je smatrala
perjanicom svoga posla, iako je često viđala ružne stvari; oduvek ju je
fasciniralo kako žive drugi ljudi. I premda ovo nije bilo poprište
zločina, niti je ona bila detektiv na dužnosti, po automatizmu je
krenula da u glavi beleži zapažanja.
Zidovi su bili oblepljeni izbledelim cvetnim tapetama
sivoljubičaste boje i prekriveni policama koje su se ulegale pod
teretom hiljada knjiga. Nad kaminom je kao stražar stajao ogroman
slikani portret, a prikazivao je neku ženu tananog nosa i tajnovitog
osmeha. U susedni zid su bila usađena dvokrilna zastakljena vrata
uokvirena draperijom od debelog damasta. Po svoj prilici su nekada
vodila u bočni vrt, a ujutru se sunce slivalo kroz njihovo staklo i crtalo
po tepihu na podu tople, svetle kvadrate. Ali više ne. Za to se postaralo
istrajno tkanje vrbe, koje se pripijalo za staklo i propuštalo tek tačkice
svetlosti. Kraj vrata je stajao uzan drveni sto na kom je bila izložena
fotografija u kitnjastom ramu. Bilo je previše mračno da bi se videlo
šta je na njoj, a čak i da je svetlo bilo bolje, pogled je zaklanjala
starinska šoljica na tacnici.
Uvukla je usne i duboko se zamislila. Ponekim detaljem –
dignutim poklopcem klavira, nakrivljenim jastučićima na kanabetu,
šoljicom na stolu – soba je odavala utisak da je taj ko je poslednji bio
u njoj maločas otišao, te da će se vratiti svakog časa; a ipak, u isto
vreme, bilo je izvesne sablasne, nekako trajne nepomičnosti u tom
svetu sa druge strane stakla. Soba je izgledala kao da se zamrzla u
vremenu, njen sadržaj ostao da lebdi tako, kao da je i sam vazduh, taj
najnemirniji element, sprečen da uđe spolja, pa bi unutra bilo teško i
disati. I bilo je tu još nešto. Nešto što je nagoveštavalo da ta soba tako
stoji već dugo. Sejdi je isprva mislila da su krive njene prenapregnute
oči, ali potom je shvatila da je mutna glazura sobe zapravo posledica
debelog sloja prašine.
Sad je jasno videla sto pod prozorom, gde je snop svetlosti
razotkrivao prevlaku po svakom predmetu: mastionici, abažuru lampe
i otvorenim knjigama, poređanim između njih bez nekog reda. Sejdi se
pogled zaustavi na listu hartije na vrhu gomile, sa skicom dečjeg lica,
prelepog lica s krupnim ozbiljnim očima, mekim usnama i kosom koja
pada levo i desno od malih ušiju, pa je dečak (ili devojčica, teško je
bilo odrediti) više ličio na kakvog baštenskog vilenjaka nego na pravo
dete. Primetila je da je crtež mestimično razmrljan, crno mastilo
razmazano, jake linije zamućene, a u donjem uglu nešto je bilo
ispisano, potpis i datum: 23. jun 1933.
Od bučnog zvuka i naglog pokreta iza leđa Sejdi se trže i udari
čelom o staklo. Dva crna zadihana psa izletela su iz kupina i stala da
joj njuškaju oko nogu. „Vi biste da doručkujete“, kaza ona kad joj se
hladna mokra njuška zavukla u dlan. I njen želudac prihvati taj
predlog i glasno zakrča. „Hajdemo onda“, reče odmičući se od prozora.
„Idemo kući.“
Sejdi još jednom pogleda kuću pre no što će poći za psima kroz
podivljalu tisovu živicu. Sunce u usponu bilo je kliznulo iza oblaka, pa
prozori više nisu slali odbleske jezeru. Zdanje je zadobilo neki potišten
izgled, kao razmaženo dete koje je uživalo što je u centru pažnje, a sad
nije srećno jer je zapostavljeno. Čak su i ptice postale drskije nego
maločas; dovikivale su se preko magličaste čistine zovom koji je jezivo
ličio na smeh, a hor insekata bio je sve glasniji kako je jačala pripeka.
Glatka površina jezera blistala je nekako potmulo, kao škriljac, i
Sejdi iznenadno oseti, do poslednje čestice, koliko je ona tu uljez. Teško
je bilo odrediti uzrok, ali kad se obrnula i provukla se kroz rupu u
tisama, pa poterala pse kući, sa sigurnošću je znala, po onom čupanju
u utrobi koje je svakom detektivu mudro da stekne, da se u toj kući
dogodilo nešto strašno.
 Četvrto poglavlje
Kornvol, oktobar 1932.
Devojčice su se smejale, i naravno da su sve tri ushićeno zakliktale
kad igračka umalo nije dokačila majku po temenu! Alis je od
uzbuđenja sklopila šake, a Klementina je trupkala za malom
jedrilicom.
„Samo ne bacajte to čudo preblizu maleckog“, opomenula ih je
majka, potapkavši se rukom po kosi da bi proverila da li je svaka
ukosnica još na svom mestu.
Ako je Klemi i čula upozorenje, nije to ničim pokazala. Trčala je
kao bez duše, s rukama u vazduhu, u haljini koja je lepršala za njom,
spremna da prihvati avion ako se makar i učini da bi mogao tresnuti
o zemlju.
Sa jezera je bila došla družina radoznalih pataka da posmatra taj
metež, ali su se sad razletele u vihoru perja, rasrđeno kvačući na
jedrilicu koja je, dok ju je Klemi pratila u stopu, zadrljala po zemlji i
zaustavila se.
Tata se osmehnu preko knjige poezije koju je čitao. „Divno je
aterirala!“, doviknu sa svog sedišta kraj stare žardinjere. „Prosto
divno!“
Jedrilica je bila njegova zamisao. Zapazio je oglas u nekom
časopisu i naručio je čak iz Amerike. Trebalo je to da bude tajna, ali
Alis je znala mesecima unapred – uvek je mnogo ranije otkrivala ko
će šta kome pokloniti; videla je tatu kako je jedne večeri tog proleća
pokazao prstom reklamu i rekao: „Gle ovo. Savršeno za Klemin
rođendan, šta kažeš?“
 Majka je bila manje zagrejana za tu ideju; pitala ga je da li zaista
misli da je drvena jedrilica baš najprikladniji poklon za
dvanaestogodišnju devojčicu, ali tata se samo osmehnuo i rekao da
Klementina nije obična dvanaestogodišnjakinja. U tome je bio u pravu:
Klemi je definitivno bila drugačija – „Sin kog nismo dobili“, rado je
govorio tata pre nego što se rodio Teo. Bio je u pravu i što se tiče
jedrilice; Klemi je posle ručka iscepala omot za stolom, a oči su joj se
samo zaokruglile kad se poklon razotkrio, i potom je doslovno zacičala
od oduševljenja. Skočila je sa stolice, pa je u žurbi da stigne do vrata
povukla za sobom i stolnjak.
„Ne, Klemi“, molećivo je rekla majka, pružajući se da prihvati vazu
što se preturila. „Nismo još završili.“ A onda je s preklinjanjem u očima
pogledala i u ostale: „O, nemojmo još napolje! Mislila sam da se možda
poigramo šarada u biblioteci…“
Ali prilično je teško proslaviti rođendan kad je počasni gost
zbrisao sa lica mesta, pa tako, na majčin očigledni jad, nije bilo druge
do da napuste brižljivo ukrašeni sto i presele popodnevno slavlje u vrt.
I tako su bili tu, čitava porodica, a i gospodin Luelin, staramajka i
dadilja Rouz, raštrkani po travnjaku Loaneta, dok su dugačke
popodnevne senke počinjale da se protežu po tamnozelenoj travi. Dan
je bio predivan, jesenji, ali još nije bilo hladno. Pavit je i dalje cvetala
na zidu kuće, sitne ptice su cvrkutale prolećući munjevito preko
čistine, pa je čak i mali Teo iznesen u svojoj korpi.
Neki seljak je spaljivao vres na susednom polju, a miris je bio
prelep. Uvek je izazivao radost u Alis, taj miris, kao da je nekako
povezan sa smenom godišnjih doba, i dok je stajala tu i posmatrala
Klemi kako barata drvenom jedrilicom i osećala toplo sunce na vratu,
prohladnu zemlju pod bosim nogama, doživela je jedan slatki trenutak
dubokog zadovoljstva i sreće.
Alis zavuče ruku u džep i izvadi beležnicu, hitajući da pribeleži to
osećanje, taj dan, ljude u njemu; grickala je kraj nalivpera dok joj je
pogled lutao po osunčanoj kući, vrbama, svetlucavom jezeru i žutim
ružama što su se pele uz gvozdenu kapiju. Vrt je bio kao iz slikovnice
– a i jeste bio vrt iz slikovnice – i Alis ga je silno volela. Nikada neće
otići iz Loaneta. Nikad. Mogla je da zamisli sebe kako stari tu. Srećna
starica duge bele kose, s mačkama – da, izvesno će imati nekoliko
mačaka da joj prave društvo. (A Klemi će joj dolaziti u goste, mada
Debora verovatno neće, jer ona će biti neuporedivo srećnija u
Londonu, gde će imati velelepnu kuću i bogatog muža, i odred
služavki da joj sređuju odeću…)
Ovo je jedan od onih dana, pomislila je Alis dok je radosno
zapisivala, kad svi kao da osećaju isto. Tata je dao sebi predah od
svog naučnog rada, gospodin Luelin je skinuo svoj uštogljeni sako i
vrzma se u košulji i prsluku, baba De Šil izgleda gotovo vedro dok
drema ispod vrbe. Majka je jedini upadljiv izuzetak, ali njoj nikad nije
ni drago kad omalovaže njene brižljive planove, pa se zato mogla i
očekivati izvesna količina nadurenog nezadovoljstva.
Klemin polet zarazno je delovao čak i na Deboru, koja obično nije
pokazivala zanimanje za igračke, jer je smatrala sebe previše
odraslom i previše damom. Zbog toga se razumljivo naljutila, pa je
zahtevala da sedi sama na baštenskoj klupici pod prozorom biblioteke,
a govorila je, onda kad se udostoji da progovori, odsečno i šturo, kao
da uistinu ima mnogo pametnijeg posla i da svi treba da se smatraju
srećnima što je odlučila da ih udostoji svoga prisustva. „Vidi možeš li
da izvedeš da ide ukrug“, doviknula je, dižući kutiju u kojoj je jedrilica
doputovala. „Ovde piše da ako namestiš gumice kako treba, može da
izvede osmicu!“
„Gotov je čaj“, rekla je majka kritičarskim tonom koji se sve više
pooštravao kako se popodne postojano udaljavalo od onog što je ona
zamislila. „Sad je još vruć, ali ohladiće nam se.“
Pošto su obilno ručali, nikom nije bilo do čaja, ali gospodin Luelin
je bio veran prijatelj, pa se svesrdno potrudio i prihvatio šoljicu na
tacnici koju je majka isturila ka njemu.
Za razliku od njega, Debora se potpuno oglušila o majčine usrdne
molbe. „Brže, Klemi“, izgovorila je. „Baci je još jednom.“
Zauzeta uvezivanjem jedrilice u satenski pojas haljine, Klemi joj
nije odgovorila. Ugurala je rub suknje u gaćice i istegla vrat da bi
premerila vrh sikomore.
 „Klemi!“, viknula je Debora, sad već zapovednički.
„Hoćete da me dignete?“, začuo se odgovor najmlađe sestre.
Iako je trenutno bila zauzeta jer je krenula da utrapi kolač
gospodinu Luelinu, majka je uvek budno motrila na znake bliske
nevolje, pa nije ispustila ni mrvicu kad je kazala: „Ne, Klemi! Ni
slučajno!“ Pogled joj je poleteo ka tati, u potrazi za saglasnošću, ali on
je opet bio iza svoje knjige, radosno utonuo u Kitsov svet.
„Pustite je“, reče gospodin Luelin da je umiri. „Ništa neće biti.“
Debora više nije mogla da se odupire zovu tog popodneva, pa je
tresnula kutiju na sedište kraj sebe i požurila ka podnožju drveta.
Obrlatile su dadilju Rouz da uključi i svoje ruke u pravljenje
„merdevina“, i Klemi se popela na njih. Nakon kratkog batrganja i
nekoliko rđavih početaka, nestala je među nižim granama.
„Pazi se, Klementina“, opomenu je majka, privučena poprištu
akcije. „Stvarno se pazi.“ Ostala je da nemirno stoji ispod drveta i
uzdiše od jeda dok je pokušavala pogledom da prati Klemin uspon
kroz guste grane.
Najzad se začu pobedonosan poklik i pojavi se jedna ruka, mašući
sa vrha drveta. Alis zaškilji ka popodnevnom suncu i razvuče usta u
osmeh kad se mlađa sestra namestila u najvišu račvu i polako
oslobodila uvezanu jedrilicu. Dobro je navila gumicu, digla ruku,
postarala se da postavi letelicu pod optimalnim uglom za lansiranje, a
onda, onda ju je – pustila!
Jedrilica je sunula kao ptica i uzvinula se svetloplavim nebom,
malčice nakošena, a onda krenula da se ispravlja, sve dok joj se
relativna brzina nije usporila i pritisak na rep se umanjio, pa se
stražnji deo podigao.
„Gledajte!“, viknula je Klemi. „Gledajte je sad!“
I nego šta, jedrilica je počela da izvodi ogromnu osmicu, iznad
samog jezera, što je bilo tako spektakularan prizor da su čak i
gospodin Haris i novi baštovan zastali usred svog posla na pristanu i
zapiljili se ka nebu. Razlegao se spontan aplauz kad je jedrilica
dovršila akrobaciju i nastavila put, nadletela vodu i uz blago klizanje
prizemljila se na ravni travnati prostor kraj fontane na drugoj strani
jezera.
Čitav svet kao da se zaustavio dok je ta mala letelica opisivala
svoj krug, pa se zato Alis donekle iznenadila čuvši da beba plače.
Siroti mališan! Usled sveg tog silnog uzbuđenja, ostao je načisto
zanemaren u svojoj korpi. Navikla da sebe doživljava samo kao
posmatrača, Alis se obazrela u iščekivanju da neko drugi priskoči, ali
je shvatila da je jedino ona slobodna da pripomogne. Taman kad je
htela da krene ka Teovoj korpi, vide da će je tata preteći.
Ima očeva, ili su makar Alis ubedili u to, koji bi smatrali da je
izvan njihovog delokruga obaveza da umire bebicu, ali tata nije bio
takav. On je bio najbolji otac na svetu, dobar, blag i istinski, istinski
pametan. Voleo je prirodu i nauku, čak je pisao knjigu o Zemlji. Radio
je na njoj već preko deset godina, i jedino to bi Alis (iako nikad ne bi
tu činjenicu obznanila naglas) promenila kod njega kad bi mogla. Bilo
joj je drago što je pametan i ponosila se njime, naravno, ali previše je
vremena provodio u društvu te knjige. Mnogo bi joj draže bilo da ga
imaju čitavog za sebe.
„Alis!“
Dozivala ju je Debora, a šta god da je htela da joj kaže, sigurno je
bilo važno, pošto je zaboravila da treba da zvuči prezrivo. „Alis, požuri!
Gospodin Luelin će nas provozati čamcem!“
Čamac! Božanstveno! Izuzetno redak provod – čamac je bio
majčin u mladosti, pa se zato smatrao antikvitetom, a ne upotrebnim
predmetom. Alis se ozari, srce joj zaigra, a popodnevno sunce
odjednom je bilo još sjajnije nego dotad. Stvarno se taj dan pretvarao
u najlepši dan svih vremena!
 Peto poglavlje
Kornvol, 2003.
„Vratili smo se!“ Sejdi zbaci kaljave patike u malom ulaznom hodniku
dedine kuće, pa ih vrhom stopala pogura u red uz podnu lajsnu.
Kućicu na vrhu litice ispunjavao je miris nečeg toplog i ukusnog, pa se
njen želudac, izgladneo jer nije ništa dobio još od doručka, oglasi
bučno i molećivo.
„Hej, Berti, nećeš verovati šta smo našli!“ Istresla je porciju psećih
biskvita iz valjkastog pakovanja ispod čiviluka. „Deda?“
„U kuhinji sam!“, začu se njegov odgovor.
Sejdi još jednom pomilova proždrljive pse, pa uđe.
Deda je bio za okruglim drvenim trpezarijskim stolom, ali ne sam.
Preko puta njega je sedela sitna, naizgled energična žena kratke sede
kose i sa naočarima; u rukama je držala šolju, a na licu je imala veseo
osmeh pozdrava.
„O“, izusti Sejdi. „Izvinjavam se. Nisam znala…“
Deda odmahnu na njeno izvinjenje. „Čaj je još vruć, Sejdi, mila.
Sipaj sebi šolju i pridruži nam se. Ovo je Luiza Klark iz bolnice, došla
je jer skuplja igračke za Festival dugodnevice.“ Pošto se Sejdi
osmehnula u znak pozdrava, deda dodade: „Bila je ljubazna pa nam
donela paprikaš za večeru.“
„Ma sitnica“, kaza Luiza, malo se pridigavši da se rukuje sa Sejdi.
Bila je u izbledelim farmerkama, a na njenoj majici, iste jarkozelene
boje kao što joj je bio i okvir naočara, pisalo je: Čarolije se dešavaju!
Lice joj je bilo od onih što deluju obasjano iznutra, kao da spava bolje
nego sva ostala populacija; Sejdi se kraj nje oseti prašnjavo, izgužvano
i namršteno. „Vaš deda izrađuje divne stvarčice, izvanredne rezbarije.
Bolnički štand će ove godine biti sjajan. Imamo neopisivu sreću što
nam on pomaže.“
Sejdi nije mogla biti saglasnija s time, ali pošto je znala koliko
deda ne voli da ga javno hvale, ne reče ništa. Umesto toga, poljubi ga
u ćelu dok se provlačila iza njegove stolice. „Vidim da ću morati da ga
poteram da se još više potrudi“, reče stigavši do radne površine. „Ovaj
paprikaš bajno miriše.“
Luiza sva zablista. „Lično moj recept – glavni sastojci su sočivo i
ljubav.“
Bilo je bezbroj domišljatih odgovora kojima je Sejdi mogla
uzvratiti, ali pre nego što je stigla da se odluči, upade Berti: „Sejdi će
provesti kod mene neko vreme, došla je iz Londona.“
„Na odmor, baš divno. Hoćete li još biti s nama za dve nedelje, kad
nam bude stigao festival?“
„Možda“, reče Sejdi izvrdavajući dedin pogled. Nije bila nimalo
određena kad ju je pitao kakvi su joj planovi. „Ravnaću se prema
okolnostima.“
„Prepuštate kosmosu da odluči“, sa odobravanjem kaza Luiza.
„Tako nekako.“
Berti izdiže obrve, ali očigledno je bio dovoljno mudar da ne
navaljuje s pitanjima. Pokaza glavom ka njenoj kaljavoj odeći. „Negde
si ratovala.“
„Da vidiš tek kako je prošao taj što se namerio na mene!“
Luiza razrogači oči.
„Moja unuka redovno trči“, objasni Berti. „Ona je od onih čudaka
koji kao da uživaju u neudobnostima. Zbog lošeg vremena ove nedelje,
uhvatila ju je groznica od sedenja u četiri zida, pa izgleda da je išla da
se istutnji po lokalnim stazama.“
Luiza se nasmeja. „Često se to dešava novopridošlima. Magle
znaju da deprimiraju one koji nisu odrasli s njima.“
„Danas nema magle, s radošću mogu da izvestim“, reče Sejdi
odsecajući debeo komad hleba, koji je Berti svakodnevno mesio od
kiselog testa. „Vazduh je kristalno čist.“
 „Utoliko bolje.“ Luiza ispi čaj do kraja. „U bolnici me čekaju
trideset dva opasno uzbuđena deteta koja hoće svoj piknik na obali.
Još jedno odlaganje, i bojim se da bih imala posla s pobunom.“
„Hajde onda, pomoći ću ti ja sa ovim“, kaza Berti. „Ne želim da
pružam malim pacijentima povoda za ustanak.“
Dok su on i Luiza umotavali rezbarene igračke u tanki papir i
brižljivo ih slagali u kartonsku kutiju, Sejdi je namazala hleb
maslacem i marmeladom. Gorela je od nestrpljenja da ispriča Bertiju
za kuću koju je otkrila u šumi. Njena čudna, samotna atmosfera
pratila ju je čitavim putem do kuće i tek je sa pola pažnje slušala kako
se njih dvoje vraćaju zaključku prethodnog razgovora o nekom Džeku
iz njihovog odbora. „Otići ću ja da ga obiđem“, upravo je govorio Berti,
„i poneću mu onaj moj kolač s kruškama koji voli, da vidim hoću li
uspeti da ga nagovorim.“
Sejdi pogleda kroz kuhinjski prozor, preko dedine bašte i dalje,
preko luke, tamo gde su na kadifenom moru poigravale desetine
ribarskih brodića. Čudesno je bilo koliko je brzo Berti uspeo da
pronađe sebi mesto u novoj zajednici. Prošlo je tek malo više od
dvanaest meseci otkako je došao tu, a već se činilo da je uspostavio
veze duboke kao da je čitav život tu proživeo. Sejdi nije bila sigurna
čak ni da li bi umela da nabroji po imenu sve susede u zgradi gde je
stanovala već sedam godina.
Sela je za sto, pokušavajući da se seti da li se onaj u stanu iznad
nje zove Bob, ili Tod, ili Rod, ali pitanje odleprša bez odgovora čim je
Berti kazao: „Hajde dakle, Sejdi, mila – pričaj nam šta si to našla.
Izgledaš kao da si upala u stari rudnik bakra.“ Zastao je usred
umotavanja. „Nisi valjda upala u rudnik, je li?“
Ona prevrte očima s dobroćudnim nestrpljenjem. Berti je stalno
brinuo, makar kad je reč o Sejdi. Takav je bio otkako je umrla Rut.
„Zakopano blago? Jesmo li bogati?“
„Nažalost ne.“
„U ovom kraju nikad se ne zna kad će te potegnuti sreća“, kaza
Luiza, „s obzirom na onolike krijumčarske tunele kojima je izbušena
obala. Jesi li trčala ivicom poluostrva?“
 „Po šumi“, odgovori Sejdi. Potom ukratko objasni šta se desilo s
Remzijem, kako je nestao pa su ona i Eš morali da skrenu sa staze da
bi ga našli.
„Sejdi…“
„Znam, deda, šuma je gusta, a ja sam gradsko dete, ali sa mnom
je bio Eš, i dobro je što smo pošli da potražimo Remzija, jer kad smo
ga konačno našli, bio se zaglavio u rupu u starom pristanu.“
„U pristanu? U šumi?“
„Ne doslovno u šumi, bila je to čistina, neko imanje. Pristan je na
jezeru usred najneverovatnijeg zadivljalog vrta. Ti bi se oduševio. Ima
vrba, masivnih živica, i čini mi se da je nekada bio prilično
spektakularan. A tamo je i neka kuća. Napuštena.“
„Imanje Edevejnovih“, tiho reče Luiza. „Loanet.“
Izgovoreno, to ime je imalo magični, šaputavi prizvuk koji
poseduju mnoge kornvolske reči, te se Sejdi nije mogla otrgnuti
sećanju na onaj čudni utisak koji su stvarali insekti, kao da je sama
kuća živa. „Loanet“, ponovi ona.
„To znači ’Kuća na jezeru’.“
„Da…“ Pred Sejdinim očima ukaza se blatnjavo jezero sa svojim
nestvarnim ptičjim stanovnicima. „Da, to je to. Šta se tamo dogodilo?“
„Strašne stvari“, kaza Luiza, tužno vrteći glavom. „Još davnih
tridesetih, pre nego što sam se ja rodila. Mada je majka često pričala o
tome – obično kad hoće da spreči nas decu da lutamo predaleko.
Tamo je nestalo dete prilikom jednog velikog večernjeg slavlja.
Napravila se od toga tad krupna priča; porodica je bila bogata, pa je
štampa iz čitave zemlje pridala slučaju ogromnu pažnju. Usledila je
obimna policijska istraga, čak su dovukli najveće glavonje iz Londona.
Samo što ništa nije pomoglo.“ Ugurala je i poslednju igračku na njeno
mesto, pa zatvorila kutiju. „Nesrećni mališan, bio je maltene još beba.“
„Nisam čula za taj slučaj.“
„Sejdi radi u policiji“, objasni Berti. „Kao detektivka“, dodade uz
primesu ponosa zbog koje se ona lecnu.
 „Eh, valjda zato što je bilo davno“, reče Luiza. „Ali na svakih
desetak godina opet sve to pomoli glavu. Neko pozove policiju jer ima
putokaz koji ne vodi nikud; pojavi se neki tip đavo bi ga znao otkud,
pa tvrdi kako je on taj nestali dečak. Ali priča nikad ne ode dalje od
lokalnih novina.“
Sejdi je u mislima videla onu prašnjavu biblioteku, otvorene
knjige na stolu, skicu, portret na zidu. Lične predmete koji su nekada
nekome sigurno nešto značili. „Kako je kuća ostala tako napuštena?“
„Porodica je prosto otišla. Udarili su ključ u bravu i preselili se u
London. S vremenom su ljudi i zaboravili da je kuća tu. Pretvorila se u
naš lični dvorac Uspavane Lepotice. Tako duboko u šumi, nije baš
mesto na kakvo ideš ako nemaš debelog razloga. Kažu da je nekad
bila lepa, da je imala divan vrt, veliko jezero. Kao kakav raj. Ali sve je
otišlo bestraga kad je taj mali iščezao kao da je u zemlju propao.“
Berti uzdahnu s dubokim zadovoljstvom, pa tiho pljesnu rukama.
„Da“, izusti. „Da, bio sam ubeđen da ću upravo tako nešto i naći u
Kornvolu.“
Sejdi se namršti jer ju je iznenadio njen obično praktični deda.
Priča je bila romantična, jasno, ali u njoj su zatreperili njeni policijski
instinkti. Niko ne nestaje tek tako, bilo da je propao u zemlju ili mu se
desilo nešto drugo. Ostavljajući tumačenje Bertijeve reakcije za neki
drugi trenutak, okrenu se ka Luizi. „Policijska istraga…“, kaza.
„Pretpostavljam da je bilo osumnjičenih?“
„Verovatno ih je moralo biti, ali niko nije osuđen. Prava misterija,
rekla bih po onom što pamtim. Nije bilo jasnih putokaza. Pokrenuta je
velika potraga za dečakom, pošto je prva teorija glasila da je možda
samo nekud odlutao, ali nikada nije pronađen nijedan trag.“
„A porodica se više nije vraćala?“
„Nikada više.“
„Nisu prodali kuću?“
„Nisu, koliko znam.“
„Čudno“, kaza Berti, „da je samo ostave da stoji tu, zaključana i
pusta, tolike godine.“
 „Nagađam da im je budila preveliku tugu“, reče Luiza. „Premnoge
uspomene. Samo možemo da slutimo kako je kad izgubiš dete. Taj
neizmerni bol, osećaj bespomoćnosti. Razumem zašto su pobegli
odavde, odlučili da započnu iznova negde drugde. Hteli su da raskinu
s prošlošću.“
Sejdi nešto promumla u znak saglasnosti. Nije dodala da po
njenom iskustvu, bez obzira na to koliko se čovek trudio da pobegne,
koliko nov početak dao sebi, prošlost nekako ume da se pruži kroz
godine i sustigne ga.

***

Te večeri, u sobi koju joj je Berti uredio na prvom spratu, Sejdi je

izvadila koverat, baš kao i prethodne večeri i one pre nje. Međutim,
nije izvukla pismo iz njega. Nije ni bilo potrebe; sadržaj mu je
upamtila još pre više nedelja. Prešla je palcem po prednjoj strani, po
poruci napisanoj velikim slovima iznad adrese: ne savijaj, fotografija.
Upamtila je i sliku. Dokaz. Opipljivu potvrdu onog što je uradila.
Psi se promeškoljiše u podnožju kreveta, a Remzi zacvile u snu.
Sejdi položi ruku na njegov topli bok da ga umiri. „Polako, drugar, biće
sve u redu.“ Kroz glavu joj prođe da to govori koliko njemu, toliko i
sebi. Petnaest godina je trebalo prošlosti da je pronađe. Petnaest
godina u kojima je bila usredsređena na koračanje napred, odlučna
da se nikad ne osvrne. Neverovatno je, zaista, kako je posle sveg
njenog truda da izgradi barijeru između sadašnjeg i tadašnjeg
vremena bilo dovoljno jedno jedino pismo da tu barijeru sruši. Kad
zatvori oči, videla je sebe potpuno jasno kao šesnaestogodišnju
devojčicu koja čeka na zidu od cigala ispred lepe dvojne kuće svojih
roditelja. Videla je je inu pamučnu haljinu na sebi, dodatni sloj sjaja
za usne, oči opcrtane krejonom. Još je pamtila kako se našminkala,
pamtila je rastopljeni okrajak olovke za oči, svoj odraz u ogledalu,
svoju želju da iscrta oko očiju dovoljno debele krugove da sakrije ono
što je unutra.
 Po nju su došli neki njoj nepoznati čovek i žena – dedini i babini
poznanici, samo joj je to rečeno. Muškarac je ostao na vozačkom
sedištu, gde je glancao crni volan krpicom, dok je žena, koja je sva
zračila sedefastim karminom koralne boje i užurbanom efikasnošću,
ustala sa suvozačkog sedišta i docupkala oko auta do ivičnjaka.
„Dobro jutro“, doviknula je s gromkom razgaljenošću osobe koja zna
da se pokazala uslužna i prilično se dopada sebi zbog toga. „Sigurno si
ti Sejdi!“
Sejdi je sedela tu čitavog prepodneva, pošto je zaključila da nema
svrhe da ostane u praznoj kući, a nije uspela da smisli kuda bi radije.
Kad joj je socijalna radnica s kaniranom kosom saopštila kada će i
gde čekati, pala je u iskušenje da se ne pojavi, ali samo načas; Sejdi je
znala da joj je to najbolji izbor koji joj se nudi. Jeste možda šašava –
kao što su joj roditelji besomučno ponavljali – ali nije glupa.
„Sejdi Sperou?“, uporno je produžila ta žena, a na plavim maljama
nad gornjom usnom pojavila joj se tanka čipka znoja.
Sejdi nije odgovorila; i njena popustljivost imala je granice. Stegla
je usne i napravila se da je silno zanima jato čvoraka što je jedrilo
nebom.
Žena je pak ostala čudesno nepometena. „Ja sam gospođa
Gardiner, a ovo napred je gospodin Gardiner. Tvoja baka Rut zamolila
nas je da dođemo po tebe budući da ni ona ni tvoj deda ne voze kola,
a mi smo od srca pristali da pomognemo. Susedi smo, a igrom slučaja
vrlo često boravimo u ovom kraju.“ Pošto je Sejdi ćutala, klimnula je
izlakiranom frizurom u pravcu torbe Britiš ervejsa koju je Sejdin otac
doneo prethodne godine sa poslovnog putovanja u Frankfurt. „To je,
dakle, sve?“
Sejdi je čvršće stegla ručke torbe, pa stala da je vuče ka sebi po
betonu dok joj nije dodirnula butinu.
„Ne opterećuješ se stvarima kad putuješ. Gospodin Gardiner će biti
impresioniran.“ Žena je zamahnula na muvu koja joj je sletela na vrh
nosa, a Sejdi se setila pesme o Zeki Peri. U trenutku kad zauvek odlazi
od kuće, njoj, od svega na svetu, na um pada lik iz dečje slikovnice.
Bilo bi smešno da nije bio takav trenutak da Sejdi nije mogla zamisliti
da će ikada išta više biti smešno.
Nije želela da bude slabić i da se osvrće ka kući u kojoj je živela
od rođenja, ali kad je gospodin Gardiner poterao veliko vozilo sa
ivičnjaka, neverni pogled poleteo je u stranu. Kod kuće nije bilo nikog
i nije imalo da se vidi ništa što nije viđeno već hiljadu puta. Na
prozoru susednog stana, tanka zavesa se trznula pa pala, zvaničan
znak da se kratki prekid posvećen Sejdinom odlasku završio i da je
jednolikost života predgrađa slobodna da nastavi svoj tok. Kola
gospodina Gardinera skrenula su na kraju ulice, pa se zaputila na
zapad, ka Londonu i Sejdinom novom početku u kući dede i babe koje
jedva da je poznavala, a koji su pristali da je uzmu kod sebe jer nije
imala kuda drugde.
Odozgo se začulo više tupih udaraca, te se Sejdi manu prisećanja,
zatreptavši dok se vraćala duhom u poluosvetljenu spavaću sobu belih
zidova, s kosom tavanicom i potkrovnim prozorom koji gleda na
beskrajni tamni okean. Na zidu je visila samo jedna slika, ista ona
uramljena reprodukcija što ju je Rut okačila iznad Sejdinog kreveta u
Londonu, s prikazom burnog mora i džinovskog talasa koji preti da
proguta tri majušna ribarska čamca. „Kupili smo je kad smo bili na
medenom mesecu“, rekla je baba Sejdi jedne noći. „Odmah sam se
zaljubila u nju, u napeti prikaz tog velikog talasa, uhvaćenog tren pre
neumitnog obrušavanja. U te hrabre, iskusne ribare koji se čvrsto drže,
pognutih glava, jer im od toga zavisi život.“ Sejdi je u njenim rečima
prepoznala prodenuti savet; Rut nije morala da ga izgovori zasebno.
Još jedan udar. Berti je opet na tavanu.
Za tih nedelju dana provedenih u kotidžu Morski pogled, Sejdi je
uočila pravilo. Dok su dedi dani bili uposleni, ispunjeni novim životom
i prijateljima, baštom i beskrajnim pripremama za predstojeći praznik,
noći su već bile druga priča. U nekom trenutku posle večere, svakoga
dana, Berti bi se popeo uz klimave merdevine pod izgovorom da traži
neku određenu šerpu, mutilicu, knjigu recepata jer mu je iznebuha baš
ona zatrebala. Usledilo bi najpre treskanje dok pretura po sanducima
od selidbe, a onda bi se razmaci između udaraca produžili i između
dasaka bi dopro otužni, zagušljivi miris dima lule.
 Znala je šta deda zapravo radi. Deo Rutine odeće već je dao u
dobrotvorne svrhe, ali još je bilo mnogo kutija punih stvari s kojima
nikako nije mogao da se rastane. Bile su to zbirke čitavog jednog
životnog veka, a on njihov kustos. „Ne smeta da počekaju još koji dan“,
brzo je rekao kad se Sejdi ponudila da mu pomogne da ih prebere. A
onda je dodao, kao da se kaje zbog svog oštrog tona: „Hleba ne traže.
Drago mi je kad pomislim da je toliki deo nje i sad ovde, pod ovim
krovom.“
Iznenadila se kad joj je deda rekao da je prodao stan u Londonu i
da se seli u Kornvol. On i Rut su živeli u istom domu još otkako su se
uzeli, u domu koji je Sejdi volela, koji je za nju bio utočište.
Pretpostavljala je da će deda tamo ostati zauvek, da će mu biti mrsko
da ode iz kuće gde se radosne uspomene kreću po prašnjavim
uglovima kao stare slike sa projektora. A opet, Sejdi nikada nikog nije
volela s takvom predanošću kakvu su jedno prema drugom gajili Berti
i Rut; šta ona pa zna? Ispostavilo se da su o zajedničkoj selidbi pričali
godinama. Još dok je Berti bio mali, neka mušterija mu je ubacila tog
crva u glavu pripovedajući mu priče o lepom vremenu na zapadu, o
čudesnim vrtovima, o soli, moru i bogatom folkloru. „Samo se nikad
nije ukazao zgodan čas“, tužno je rekao Sejdi nekoliko nedelja nakon
sahrane. „Uvek misliš da imaš vremena pred sobom, dok jednog dana
ne shvatiš da ga više nemaš.“ Kad ga je Sejdi upitala hoće li mu
nedostajati London, slegao je ramenima i odgovorio da će mu
nedostajati, naravno; tu mu je dom, tu se rodio i odrastao, upoznao
svoju buduću ženu i zasnovao porodicu. „Ali to je prošlost, Sejdi, mila;
nju ću nositi u sebi kuda god da kročim. A ako budem uradio nešto
novo, nešto o čemu smo Rut i ja pričali – u neku ruku to je kao da i
njoj podarujem budućnost.“
Sejdi odjednom shvati da se čuju koraci na odmorištu, kucanje u
vrata. Brzo je sakrila koverat iza jastuka. „Napred!“
Vrata se otvoriše i ukaza se Berti s limenom kutijom od kolača u
ruci.
Ona se previše upadljivo osmehnu, a srce joj je lupalo kao da je
kriva za neku nesmotrenost. „Našao si to što si tražio?“
 „Baš to. Sutra ću da pečem onaj moj kolač s kruškama koji mi je
zaštitni znak.“ Malčice se namrštio. „Mada upravo shvatam da nemam
nijednu krušku.“
„Nisam stručnjak, ali nagađam da bi to moglo da predstavlja
problem.“
„Verovatno mi ne bi uzela malo krušaka sutra ujutru u selu?“
„Hm, moraću da pogledam u rokovnik…“
Berti se nasmeja. „Hvala ti, Sejdi, mila!“
Tako je oklevao da je Sejdi znala da ima još nešto da joj kaže.
Naravno: „A dok sam bio gore, našao sam još nešto.“ Zavukao je ruku
u kutiju i izvadio knjigu povijenih uglova, pa je digao da i ona vidi
naslovnu stranu. „Kao nova, a?“
Sejdi ju je odmah prepoznala. Kao da je neočekivano otvorila
vrata i ugledala starog prijatelja, nekog koji je nepokolebljivo bio uz
nju u naročito teškom i bolnom periodu njenog života. Nije mogla da
poveruje da su je Berti i Rut sačuvali. Teško je bilo pojmiti tada koliki
je značaj ta knjiga glavolomki imala za njen život u to doba kad je tek
prešla kod njih. Osamljivala se u gostinskoj sobi koju je Rut uredila
specijalno za nju, odajici nad prodavnicom dedine i babine kuće, i
rešavala je stranicu po stranicu, od korica do korica, s predanošću na
granici verskog žara.
„Sve si ih rešila, zar ne?“, kaza Berti. „Sve te zadatke.“
Sejdi je dirnuo ponos u njegovom glasu. „Jesam.“
„Nisi morala čak ni da gledaš rešenja.“
„Naravno da nisam.“ Odmerila je neravne ivice pozadi, gde je
iscepala rešenja jer nije htela, nije smela da padne u iskušenje. Ta
knjiga joj je bila veoma važna. Odgovori su morali biti samo njeni;
njena postignuća čista i apsolutna, van svake sumnje. Pokušavala je
nešto da dokaže, dabome. Da nije glupa, beznadežna, da nije „izrod“,
šta god mislili njeni roditelji. Da se problemi, koliki god da su, mogu
rešiti; da veliki talas može da se obruši a da ribari prežive. „Kupila mi
ju je Rut.“
„Jeste, ona ti je kupila.“
 Bio je to savršen poklon u savršenom trenutku, premda je Sejdi
podozrevala da tad i nije bila baš zahvalna. Nije pamtila šta je rekla
kad joj je baba dala knjigu. Verovatno ništa; u to davno doba nije bila
preterano komunikativna. Šesnaestogodišnje klupko drskosti i prezira
izražavanog jednosložnim rečima, prema svemu i svakome,
uključujući (naročito) i te njoj nepoznate srodnike koji su uskočili da
je izbave. „Baš me zanima da li je to znala.“
„Zlatna je ona bila, i dobra i pametna. Prozirala je ljude čak i kad
se svom snagom trude da nešto sakriju.“ Berti se osmehnu, a oboje su
se pravili da im oči nisu zasvetlucale od suza koje im je izmamio
razgovor o Rut. Spustio je knjigu s glavolomkama na noćni stočić.
„Možda ćeš morati da nabaviš sebi još neku dok si ovde. Ili čak roman
za čitanje. To ljudi rade kad su na odmoru.“
„Stvarno?“
„Tako sam čuo.“
„Onda možda i hoću.“
Izdigao je jednu obrvu. Bio je radoznao da sazna zašto je došla, ali
dovoljno ju je poznavao da ne navaljuje s time. „E pa“, reče zato,
„vreme mi je da ležem. Ničeg divnijeg od morskog vazduha, a?“
Saglasila se i poželela mu lep san, ali kad su se vrata zatvorila za
njim, primetila je po odjeku koraka da se ponovo penje na tavan
umesto da pođe hodnikom u svoju postelju.
Dok je dim iz lule lebdeo kroz daske, psi nemirno sanjali kraj nje,
a deda se nad njima suočavao sa sopstvenom prošlošću, Sejdi uze da
prelistava knjigu. Bila je to samo skromna zbirčica logičkih zadataka,
ništa naročito, a ipak joj je spasla život. Nije znala da je pametna sve
dok joj je baba nije poklonila. Nije znala da ume vešto da rešava
zagonetke, niti da će je njihovo rešavanje ispunjavati onom ekstazom
kakvu druga deca doživljavaju kad se igraju školice. No ispostavilo se
da je tako, pa su se time otvorila jedna nova vrata i njen život se
zaputio stazom kakvu nikad nije ni sanjala. Odrasla je i udaljila se od
svojih pubertetskih muka, našla sebi posao s pravim zagonetkama i
pravim posledicama ukoliko ih ne reši, posledicama koje sežu mnogo
dalje od intelektualne frustracije.
 Da li je slučajnost, zapitala se, što joj je Berti dao baš večeras tu
knjigu koja je tako snažno obeležila ono drugo doba? Ili je nekako
naslutio da je njen dolazak povezan s događajima od pre petnaest
godina, onim koji su je i doveli njemu i Rut?
Sejdi ponovo uze koverat i stade da razgleda taj osuđujući
rukopis, sopstveno ime i adresu ispisane poput kakve kritike. Pismo u
njemu bilo je njena lična tempirana bomba koja kucka dok ona
mozga kako da je deaktivira. A mora da je deaktivira. To pismo bi od
svega napravilo haos, i pravilo bi ga i dalje sve dok ona ne reši
problem. Žalila je što je uopšte primila to prokleto čudo. Što nije ispalo
poštaru iz torbe, što ga nije odneo vetar, negde ulovio neki pas i
sažvakao ga da od njega ostane samo raskvašena kaša. Sejdi žalosno
uzdahnu i gurnu pismo u knjigu s glavolomkama. Nije bila
prostodušna; znala je da u stvarnosti ne postoji „fer“. No svejedno joj
je bilo žao sebe kad je zatvorila knjigu i sklonila je u stranu. Nekako
joj je delovalo nepošteno da nečiji život dva puta razori jedna ista
greška.
Rešenje joj se javilo dok je bila na rubu sna. Tonula je, što joj je
sad već postajalo normalno, u san gde je mala, otpozadi osvetljena
devojčica stajala na vratima, pružala ruke i dozivala majku, ali Sejdi
otvori oči i istog trena bila je budna. Odgovor je bio toliko prost
(odgovor na sve njene probleme, učinilo se Sejdi u jasnoći koju donosi
noć) da nije mogla da poveruje da joj je za njega trebalo šest nedelja.
Njoj, koja se ponosi svojom sposobnošću da razmrsuje zagonetke. Žali
što joj je pismo stiglo u ruke, a ko pa sme tvrditi da joj je zaista stiglo?
Sejdi zbaci prekrivač i uze pismo iz knjige glavolomki, pa potraži
olovku po noćnom ormariću. Više ne stanuje na ovoj adresi, žurno je
nažvrljala napred, od nestrpljenja pišući neurednije nego obično.
Vratiti pošiljaocu. Dok je posmatrala svojih ruku delo, ote joj se dubok
uzdah olakšanja. Ramena joj se ispraviše. Odupirući se porivu da još
jednom pogleda fotografiju, pažljivo je zalepila koverat da niko ne
primeti da je otvaran.
Rano ujutru, dok su Berti i psi spavali, Sejdi je obukla opremu za
trčanje i zaputila se kasom kroz mračne, tihe ulice s pismom u ruci.
Ubacila ga je u jedino poštansko sanduče u selu, da bude otpremljeno
natrag u London.
Nije prestajala da se osmehuje kad je produžila ivicom poluostrva.
Stopala su joj dobovala po zemlji s novom energijom, i dok se zlatno
sunce rađalo na ružičastom nebu, likovala je znajući da je sa čitavom
tom neprijatnošću svršeno. U svakom smislu i pogledu, sad je kao da
to pismo nikad nije ni došlo do nje. Berti nikada neće morati da sazna
kakva se istina krije iza njenog iznenadnog dolaska u Kornvol, Sejdi
će moći da se vrati na posao. Sad kad nema sadržaja tog pisma da joj
muti moć rasuđivanja, biće u stanju da jednom zauvek raskrsti sa
slučajem Bejlijeve i da se izvuče iz ludila što ju je bilo obuzelo. Jedino
još preostaje da to kaže Donaldu.
Kad je kasnije opet izašla da bi kupila Bertiju kruške, Sejdi je
prevalila dug put do sela, preko litice ka osmatračnici, pa niz strmu
zapadnu stazu sve do igrališta. Nije se moglo poreći da je to predivan
deo sveta. Sejdi je bilo jasno zašto se Berti u njega zaljubio. „Odmah
sam znao“, rekao joj je s neočekivanim, ponovo rođenim žarom.
„Prosto u ovom mestu ima nečeg što me je dozivalo.“ Bio je toliko
željan da poveruje kako su tu na delu nekakve tajanstvene
nezemaljske sile, kako je njegova selidba nekako „suđena“, da se Sejdi
samo osmehnula i klimnula glavom, uzdržavši se i ne rekavši da tek
malobrojni ne bi osećali kako ih život u tom kraju doziva.
Izvadila je iz džepa metalni novac i nestrpljivo zazveckala njime.
Signal mobilne telefonije bio je u selu nepouzdan, ali zato je u parku
postojala javna govornica, pa je nameravala da se taman okoristi tom
prednošću što Berti ne može da je čuje. Ubacila je novčiće u prorez, pa
stala da lupka palcem o usnu dok je stajala i čekala.
„Rejns“, začu se iz slušalice nabusiti glas.
„Donalde, Sejdi ovde.“
„Sperou? Jedva te čujem. Kako je na odsustvu?“
„Sjajno.“ Oklevala je, a onda dodade: „Opušteno“, pošto joj je
delovalo da bi za odmor tako nešto trebalo da se kaže.
„Lepo, lepo.“
 Veza je krčala. Ni on ni ona nisu baš bili skloni kurtoaznom
razgovoru, pa je rešila da pređe pravo na stvar. „Slušaj, mnogo sam
razmišljala i spremna sam da se vratim.“
Muk.
„Na posao“, dodade ona.
„Prošlo je tek nedelju dana.“
„A ta nedelja mi je veoma razbistrila glavu. Morski vazduh i tako
dalje.“
„Mislim da sam bio jasan, Sperou. Četiri nedelje i nema ’ali’.“
„Znam, Done, ali slušaj me…“ Osvrnula se i ugledala neku ženu
kako ljulja dete na ljuljašci. Utišala je glas. „Znam da sam prekršila
pravila. Potpuno sam pogrešno pristupila, reagovala sam previše
burno i rđavo vodila slučaj. Bio si u pravu, dešavalo se naporedo i
nešto drugo, na ličnom planu, ali sad je s time gotovo, rešeno je i…“
„Sačekaj časkom.“
Sejdi ču kako u pozadini neko nešto mrmlja.
Donald promrsi odgovor, a onda joj se opet javi. „Slušaj, Sperou“,
kaza, „nešto mi se ovde dešava.“
„Stvarno? Novi slučaj?“
„Moram da idem.“
„Aha, važi, naravno, nego samo rekoh da sam spremna…“
„Loša je veza. Pozovi za koji dan, može? Tamo po nedelji. Pa ćemo
lepo da popričamo.“
Ali…“
Sejdi opsova u slušalicu kad se veza prekinula, pa krenu da rije
po džepovima tražeći još sitnog novca. Ponovo je pozvala isti broj, ali
uključi se direktno Donaldova govorna pošta. Pričekala je nekoliko
sekundi i još jednom pokušala. Isto. Nije ostavila nikakvu poruku.
Posedela je neko vreme na klupi kraj igrališta. Dva galeba su se
tukla oko gomilice prženih krompirića prosutih na novine. Dete na
ljuljašci je plakalo, lanci su škripali u znak saosećanja. Sejdi se zapita
nije li Donald namerno prenebregao njene naknadne pozive.
Zaključila je da jeste. Razmišljala se da li bi trebalo još nekome da se
javi kad već sedi kraj telefona sa sitnim novcem u džepu. Tad shvati
da nema kog da zove. Nervozna, cupkala je kolenima. Maltene je bila
bolna njena potreba da se vrati u London, gde je korisna i gde u
jednom danu ima više posla nego što je kupovina krušaka. U njoj su
se rvali osujećenost, nemoć i naglo splašnjavanje uzbuđenja. Dete na
ljuljašci sad je već urlalo kao da ga deru, izvijalo se telom i opiralo se
majčinim pokušajima da mu obriše umusano lice. Sejdi je imala
popriličnu želju da mu se pridruži.
„Je ino ću ga dati“, kaza žena dok je Sejdi prolazila, istim onim
iznurenim tonom koji usvajaju svi roditelji kad u šali govore kako će
prodati svoje dete.
Sejdi se uzdržano osmehnu, pa nastavi ka selu, gde je od biranja
krušaka napravila mnogo veći posao nego što je bilo nužno: svaku je
premerila kao potencijalnog krivca u nizu osumnjičenih pre nego što
će se odlučiti da li da je uzme, na kraju platila na kasi i pošla kući.
I pre ju je put vodio pored biblioteke – kamenog zdanja koje se
nalazilo u glavnoj ulici i predstavljalo neizbežan orijentir na putu
između dedine kuće i centra sela – ali nikada joj nije palo na um da
uđe. Nije bila ljubitelj biblioteka. Previše knjiga, previše mira. Međutim,
naglo je stala ugledavši knjige izložene iza stakla. Bila je to piramida
napravljena od krimi-romana, čitavog mnoštva, s crnim koricama i
imenom A. S. Edevejn ispisanim debelim srebrnim slovima. Sejdi je ta
autorka bila poznata, razume se. A. S. Edevejn je spadala među
malobrojne pisce detektivskih romana koje policajci stvarno i čitaju, i
doslovno je bila nacionalna institucija. Kad je Luiza pričala o porodici
Edevejn i njihovoj kući kraj jezera, Sejdi nije povezala ta dva ista
prezimena. Sada, međutim, okrznuvši pogledom plakat postavljen nad
izloženim knjigama – zavičajna književnica objavljuje pedesetu knjigu
– osetila je ono jedinstveno uzbuđenje koje se javlja kad se dva
nepovezana elementa slože i spoje.
Ne razmišljajući dalje, Sejdi uđe u zdanje. Neki predusretljiv čovek
nalik na gnoma i sa imenom prikačenim za grudi košulje uveri je da
imaju odeljenje lokalne istorije, razume se; da li bi mogao da joj
pomogne u vezi s nečim tačno određenim? „Da znate da biste i mogli“,
kaza Sejdi spuštajući mrežu s kruškama. „Treba mi da nađem sve što
postoji o jednoj kući. I o jednom starom policijskom slučaju. A kad
smo već kod toga, prihvatila bih i preporuku vaše omiljene knjige A. S.
Edevejn.“
 Šesto poglavlje
London, 2003.
Piter umalo nije ispustio paket kad je potrčao ka autobusu. Srećom,
nespretnost ga je pratila čitavog života, pa je bio ispraksovan da na
vreme hvata stvari; uspeo je da ga prikuje laktom za telo a da ne
uspori. Izvadio je iz džepa mesečnu kartu, sklonio sa očiju zastor kose
i uočio jedino prazno sedište. „Izvinite“, reče nikome određenom dok je
polazio između sedišta, a autobus krenu uz nagli trzaj. „Izvinite, molim
vas. Oprostite. Stvarno oprostite.“
Žena stisnutih usana na sedištu do prozora namršti se nad svojim
otvorenim Tajmsom kad je autobus skrenuo na uglu, a Piter se sručio
na prazno mesto kraj nje. Povlačenjem u stranu i tihim ali rečitim
jetkim uzdahom nagovestila je da je doneo sa sobom neželjen vihor
nervoze i smetnje. Piter je oduvek nagađao da upravo to i radi, pa ga
zato insinuacija nije ni najmanje uvredila. „Već sam na trenutak
pomislio da ću morati peške“, druželjubivo kaza, puštajući torbu i
paket da mu kliznu između nogu na pod. „Daleko je odavde do
Hempsteda, naročito po ovoj vrućini.“
Žena uzvrati svojevrsnim ubilačkim osmehom, koji bi svako
manje velikodušan od Pitera klasifikovao kao grimasu, pa vrati pogled
na novine i upadljivo im protrese široke listove da ih ispravi. Takav
stil čitanja po pravilu označava potpuno ignorisanje prisustva
saputnika, ali Piter nije bio krupne građe, pa je otkrio da ga listovi
jedva dodiruju ako se skroz zavali u naslon. Štaviše, iz takvog položaja
mogao je da preleti i dnevne naslove, što će mu uštedeti svraćanje do
novinarnice kad bude stigao u Hempsted.
Alis je očekivala od njega da bude u toku s vestima. Znala je da
bude gladna razgovora kad joj naiđe takvo raspoloženje, a glupake
nije rado trpela. Ovo poslednje je saznao od same Alis; tu činjenicu je
obznanila još prvog dana zajedničkog rada, pronicljivo škiljeći, kao da
poseduje nadljudsku sposobnost da skenira čoveka i jednim pogledom
detektuje glupost.
Piterov pogled je prošetao po drugoj stranici, koju je njegova
saputnica uslužno raširila preko njegovog krila: rezultati najnovije
ankete daju jednake šanse laburistima i konzervativcima; šest
pripadnika Kraljevske vojne policije poginulo u Iraku; tipuje se da će
prvi ministar novoosnovanog Ministarstva za decu biti Margaret Hodž.
Makar je slučaj Bejlijeve sklonjen sa prvih strana. Strašna stvar, dete
ostavljeno onako samo danima, napušteno upravo od one osobe na
koju bi se računalo da će brinuti o njemu. Piter je to i rekao jednog
popodneva uz čaj, dok je slučaj bio u najusijanijoj fazi, no Alis ga je
iznenadila: ukočeno se zagledala preko svoje šoljice, a onda
odgovorila da nije njihovo da izriču sud kad ne znaju čitavu priču.
„Mlad si ti“, žustro je nastavila. „Život će te izlečiti od naivnih
pretpostavki. Čovek jedino sme da računa na to da ni na kog drugog
ne može istinski računati.“
Alisina stalna oporost isprva je predstavljala izazov. Prvih mesec
dana na novom poslu bio je ubeđen da će svakog časa biti otpušten,
no potom je shvatio da je to prosto sastavni deo njene prirode,
svojevrstan humor, ponekad surov ali nikad istinski zloban. Piterov
problem bio je u tome što je previše iskren. To je karakterna mana,
znao je, i to mana kakva se teško ispravlja, pa čak i teško sakriva. S
njom nije uvek bilo lako; takav je bio otkako je znao za sebe. Njegovi
roditelji i starija braća bili su vesela družina i svi odreda ljubitelji
smeha, pa su u Piterovom detinjstvu redovno vrteli glavom, i svaki put
se zasmejuljili i razbarušili mu kosu ako predugo razmišlja nad šalom
i zadirkivanjem, i govorili mu kako je on kukavičje jaje, jedno
preozbiljno kukavičje jaje koje se ko zna otkud stvorilo u njihovom
gnezdu, nek je on njima živ i zdrav.
Taj opis je sekirao Pitera, premda samo malčice. On i jeste oduvek
bio drugačiji, i to ne samo kad je posredi istinoljubivost. Njegova dva
starija brata bili su plećati, stameni dečaci koji su izrasli u plećate,
stamene ljude, one što izgledaju taman kako treba s kriglom piva u
jednoj i fudbalskom loptom u drugoj ruci. A nasuprot njima Piter:
mršav, bled i visok, sa sklonošću da se „očas išara“. Majka to nije
izgovarala kao kritiku, više s primesom čuđenja kako su ona i njegov
otac stvorili to čudno malo dete koje kao da je tuđe, s kožom na kojoj
tako lako ostaju modrice i nesvakidašnjom, nedokučivom strašću
prema članskoj karti biblioteke. „Voli da čita“, govorili su njegovi
roditelji svojim prijateljima istim zapanjenim tonom kakvim bi možda
objavili da mu je dodeljen Viktorijin krst.
Piter je uistinu voleo da čita. Do osme godine je pročitao sve
knjige iz dečjeg odeljenja u biblioteci na Kilbernu i njegov podvig bi
možda bio i povod za ponos i slavlje da nije nastao taj problem što su
ga još čitave godine delile od priželjkivane članske karte odeljenja za
odrasle. Hvala bogu na gospođici Tolbot, koja se ugrizla za usnu,
ispravila bedž sa imenom biblioteke na džemperu boje limuna, pa mu
rekla – pri čemu je neprimetan drhtaj neke namere oživeo njen
obično tih, blag glas – da će se lično postarati da mu nikad ne
ponestane knjiga za čitanje. Za Pitera je ona bila pravi mađioničar.
Razbijač tajnih šifara, majstor kartončića indeksa i Djuievog
decimalnog sistema obeležavanja, vratar prolaza koji vode na čudesna
mesta.
Ta popodneva u bilioteci, udisanje suncem zagrejane prašine iz
hiljada priča (sa akcentom kolektivne memle, proizvoda stogodišnje
vlage u zidovima), bili su kao čarolija. Otad su prošle dve decenije, a
ipak je u autobusu broj 168 za Hempsted Hit Pitera zaposeo gotovo
telesni osećaj da je opet tamo. Ruke i noge su mu se trzale od
uspomene na taj uzrast kad je imao devet godina i bio mršav i nogat
kao ždrebe. Oraspoložio se prisećajući se koliko mu je svet izgledao
ogroman, koliko ispunjen mogućnostima a ipak istovremeno bezbedan
i savladiv kad god se nađe zatvoren među tim zidovima od cigle.
Piter se izloži riziku od saputničinog paćeničkog uzdaha i pruži
ruku pored novina da potraži u torbi program. Bio ga je zavukao pod
koricu raskupusanog primerka Velikih očekivanja, koje je iznova čitao
u čast gospođice Tolbot; izvadivši ga, pomno se zagledao u osmehnuti
portret na naslovnoj strani.
 Kad je Piter rekao Alis da mu je potreban slobodan utorak pre
podne da bi prisustvovao jednoj sahrani, po običaju je bila radoznala.
Po pravilu se nezasito zanimala za detalje njegovog života. Ispitivala
ga je kad god je uhvati to raspoloženje; postavljala mu pitanja kakva
bi se opravdanije očekivala od nekog vanzemaljskog izučavaoca
čovečje rase nego od njene osamdesetšestogodišnje pripadnice. Da je
iole razmišljao o tome, Piter bi svoj život do tog trena možda opisao
kao tako običan da nije vredan zapažanja, pa ga je staričino
interesovanje isprva rastrojavalo. Bilo mu je mnogo prijatnije da čita o
tuđim životima i idejama nego da opisuje svoj. Međutim, Alis nije bila
od onih koji bi trpeli suprotstavljanje, pa se s vremenom i vežbom
izveštio da direktno odgovara na njena pitanja. Mada i nije toliko
stekao nekog izrazitijeg osećaja o sopstvenoj važnosti koliko je shvatio
da Alisino zanimanje za njega nije jedinstveno. Jednako je bila
znatiželjna da sazna više i o navikama usukanih lisica što su
preživljavale hraneći se iza njene baštenske šupe.
„Sahrana?“, izgovorila je i naglo odvojila pogled od knjiga koje je
potpisivala za svog izdavača u Španiji.
„Prva na koju idem.“
„Neće biti poslednja“, suvo reče ona, udarivši kitnjast potpis preko
stranice pred sobom. „Nakupe se kako život teče. Kad dođeš u moje
godine, otkrićeš da si više ljudi sahranio nego što možeš da ih sazoveš
na jutarnji čaj. One su i nužne, razume se; ništa dobro ne proizlazi iz
smrti bez sahrane.“ Piter bi se možda i zapitao šta znači ta opaska, ali
pre nego što je stigao više o njoj da promisli, Alis nastavi: „Neko iz
porodice, je li? Prijatelj? Uvek je teže kad umre neko mlad.“
Piter joj na to ispriča za gospođicu Tolbot, sam sebe iznenadivši
svime što je zapamtio, sitnim i nevažnim pojedinostima koje su se
urezale u njegov devetogodišnji mozak. Tanani sat od crvenog zlata
koji je imala, njena navika da tare vrhom kažiprsta o palac dok
razmišlja, njena koža s mirisom na mošus i cvetne latice.
„Vodič“, kaza Alis izdižući srebrne obrve. „Mentor. Ala si ti imao
sreće! I za sve to vreme ostali ste u kontaktu?“
 „Ne baš doslovno. Izgubili smo dodir kad sam pošao na
univerzitet.“
„Ali si je obilazio.“ To je bila izjava, ne pitanje.
„Nedovoljno.“
Nije je obišao nijednom, ali bilo ga je stid da to prizna Alis.
Razmišljao je da ode do biblioteke, nameravao, ali život mu je bio
prezauzet i nikako nije stizao. Za smrt gospođice Tolbot saznao je
pukim slučajem. Otišao je u Britansku biblioteku po nešto za Alis i
tamo uzeo da u dokolici prelista vesnik Udruženja biblioteka dok čeka
da mu iz arhive donesu neku nemačku knjigu o otrovima; i tad mu je
njeno ime sevnulo pred očima. Gospođica Tolbot – Lusi Tolbot, jer
naravno da je posedovala i ime – izgubila je bitku s rakom, a sahrana
će biti u utorak, desetog juna. Piter je doživeo šok nalik strujnom
udaru. Nije čak ni znao da je bolesna. Mada nije imao ni povoda da to
zna, ako ćemo pravo. Ubeđivao je sebe kako je tako to u životu; deca
rastu i odlaze, a u svakom slučaju, previše pridaje tome značaja,
nakitio je uspomene na prijateljstvo s gospođicom Tolbot. Umišljao je
da između njih postoji nekakva posebna spona, a u stvarnosti je
isključivo radila svoj posao i on je bio tek jedan od mnogih.
„Čisto sumnjam“, kazala je Alis na to. „S obzirom na toliku decu
koju je viđala a nije s njima nalazila ništa zajedničko, mnogo je
verovatnije da joj je to jedno dete s kojim je pronašla srodnost bilo
naročito važno.“
Piter nije polaskao sebi da Alis pokušava da mu podstakne
samopoštovanje. Ta izjava je bila njen razmotren stav, iskazan sa njoj
svojstvenom otvorenošću; ako se zbog toga osetio kao poslednji gad,
svejedno, šta se to nje tiče?
Mislio je da je time to okončano, ali posle više sati, dok je sedeo
zanet u svoj redovni zadatak da prebaci Alisine jutarnje scene u novi
kompjuter koji ona uporno nije htela da koristi, upitala je: „Je li ti dala
nekad neku moju knjigu?“
Piter je odvojio pogled od žestoko isprepravljane rečenice koju je
upravo unosio. Pojma nije imao šta to Alis pita. Nije bio svestan čak ni
da je još u sobi s njom. Bilo je krajnje neuobičajeno za Alis da ostane
tu dok on izvršava svoje zadatke; po podne je uglavnom, tačno kao
sat, izlazila iz kuće da obavi razne misteriozne poslove čiju mu svrhu
nije obelodanjivala.
„Tvoja bibliotekarka. Je li ti dala nekad neku moju knjigu?“
Pomislio je da slaže, ali samo načas. Alis je imala nos za
neiskrenost. Kad je odgovorio odrično, Alis ga iznenadi jer se nasmeja.
„Utoliko bolje. Nisu namenjene deci te stvarčice koje ja pišem.“
To je bilo sasvim istinito. Alisine knjige bile su engleski detektivski
romani, ali u njima nije bilo ničeg prijatnog. Takve kriminalističke
romane kritičari vole da opisuju kao „psihološki napete“ i „moralno
dvosmislene“, koliko zasnovane na pitanju ko je i kako počinio zločin,
toliko i na pitanju zašto ga je počinio. Po njenoj vlastitoj slavnoj izjavi
u jednom intervjuu za Bi-Bi-Si, ubistvo samo po sebi nije zabavno; ono
je čitaocu zanimljivo zbog poriva za ubistvom, ljudskog faktora, strasti
i gneva koji motivišu taj strašni čin. Alis je impresivno vladala
poznavanjem takve strasti i gneva. Klimnula je glavom kad je voditelj
to rekao, učtivo ga saslušala kad je nabacio da je njeno pronicanje,
zapravo, za trun previše oštrooko da bi čitaocu bilo lagodno, a onda je
odgovorila: „Ali naravno da čovek ne mora počiniti ubistvo da bi o
njemu pisao, baš kao što mu ne treba vremeplov da bi pisao o Bici kod
Aženkura. Prosto je potrebno poznanstvo s mračnim čovekovim
dubinama, i uz to naklonost za njihovo istraživanje do samog dna.“ Na
to se osmehnula, bezmalo ljupko. „A sem toga, nismo li svi mi nekad
doživeli želju da ubijemo, pa makar i samo načas?“
Nakon tog intervjua, prodaja njenih knjiga doživela je neviđen
skok, mada se nije moglo reći da je Alis to bilo nužno. Bila je već
izuzetno uspešna, i to decenijama. Ime A. S. Edevejn bilo je skraćenica
za čitav žanr policijskog romana, a njenog fiktivnog detektiva Digorija
Brenta, namćorastog bivšeg vojnika koji je veliki ljubitelj pačvorka,
ogroman broj čitalaca voleo je više nego rođenog oca. Posredi nije bila
tek Piterova hiperbola; takvo pitanje je postavljeno u jednoj nedavnoj
anketi Sandi tajmsa, pa su odgovori čitalaca to i dokazali.
„Upečatljivo“, rekla je Alis nakon što joj je njen agent za javnost
saopštio telefonom vest. A onda, da Piter ne bi ni na tren pomislio da
je njoj iole stalo da ugađa drugima: „I svakako ne ono što mi je bila
namera.“
Piter to nikad nije kazao Alis, ali kad je počeo da radi kod nje kao
pomoćnik, nije bio pročitao nijednu njenu knjigu. Istini za volju, uopšte
i nije mnogo čitao savremenu prozu. Gospođica Tolbot, koja je vrlo
ozbiljno shvatala svoju odgovornost dilera zabranjenih knjiga za
odrasle jednom maloletniku, dvoumila se nakratko ne bi li
dokumentaristička proza možda bila najbolja polazna tačka (kakve
štete po dečji duh, umovala je naglas, može biti od stranica istorije?),
pre no što će zaključiti da je poznavanje klasika ipak temelj svega, pa
uzeti iz police bibliotečki primerak Velikih očekivanja. Piter se svim
srcem zaljubio u gasno osvetljenje, redengote i kočije, i nikad više se
nije osvrnuo unatrag. (Ili u konkretnom slučaju – nikad više nije
pogledao unapred.)
Vrlo zanimljivo, sa Alis ga je i spojilo upravo to opsesivno gutanje
proze devetnaestog veka. Nakon završetka fakulteta, Piter se našao na
raskršću – kao da nije bilo mnogo poslova za ljude s postdiplomskim
radom na temu Sazvežđa figuracije: prosvećenje, ličnost i senzibilitet u
viktorijanskom romanu 1875–1893 – te je dao sebi to leto da smisli
neki dobro zasnovan plan. I dalje je morao da plaća stanarinu, pa je
dodatni novac zarađivao tako što je pomagao svom bratu Dejvidu u
njegovom poslu, dezinsekciji; Alisin poziv je bio prvi u ponedeljak
ujutru. U njenom zidu se čuje neko zloslutno kuckanje i nije mogla da
spava čitavog vikenda, i treba joj neko da to odmah pogleda.
„Namćor baba“, kazao je Dejvid Piteru kad su iskočili iz kamioneta
u Ulici Hit i zaputili se ka Alisinoj kući. „Ali potpuno bezopasna. Ima
čudan običaj da me pozove, pa mi onda kaže šta misli da ću naći. A
još čudnije, obično bude u pravu.“
„Podozrevam da je šareni kuckar“, kazala je kad je Dejvid
raspakovao svoj pribor udno zida spavaće sobe i pritisnuo staklo za
osluškivanje uz gips. „Xestobium…“
„…rufovillosum“, dovršio je Piter. A onda, pošto se Dejvid zablenuo
u njega kao da je progovorio na nekom nepostojećem jeziku, dodao:
„Kao u ’Izdajničkom srcu’.“
 Usledila je kratka, hladna tišina, a potom je Alis upitala: „Ko je
ovo?“ To je izgovorila tačno onakvim glasom kakvim bi možda
govorila kraljica da je slučajno svratila u inspekciju tamanjenja
insekata. „Ne pamtim da ste imali asistenta, gospodine Obele.“
Dejvid je objasnio da i nema asistenta; da mu je Piter mlađi brat i
da će mu pomagati nekoliko nedelja, dok ne bude odlučio šta će dalje.
„Treba mu odmor od onih knjižurina“, dodao je. „Postaje previše
pametan za sopstveno dobro.“
Alis je gotovo neprimetno klimnula glavom, pa se povukla; čulo se
kako joj koraci odjekuju dok se pela stepenicama ka sobi u potkrovlju,
za koju je Piter već znao da joj služi kao spisateljsko svetilište.
Nešto kasnije, dok su sedeli u zadimljenoj stražnjoj prostoriji Psa i
pištaljke, Dejvid ga je pljesnuo po ramenu. „Dakle, probudio si zmaja i
preživeo da o tome pričaš“, reče ispijajući ostatak piva i prikupljajući
strelice za pikado. „Šta si joj to uopšte kazao – ono o srcu?“
Piter mu objasni da je to Poova priča i opisa mu njegovog
neimenovanog pripovedača, preciznost s kojom je počinio ubistvo,
njegove tvrdnje da je umno zdrav i konačni slom pod pritiskom
savesti, a za to vreme je Dejvid, nimalo gotičkog temperamenta,
nastavio da pogađa centar za centrom. Istrošivši sve strelice, veselo je
napomenuo da je prava sreća što Alis nije ubacila Pitera u zid. „Time
se ona bavi, znaš: ubistvima. Ne pravim – ili makar ne koliko ja
znam. Svi njeni zločini počinjeni su na papiru.“
Posle nedelju dana stiglo je pismo od Alis, u istom kovertu u kom
je bio ček za izmirenje računa. Bilo je otkucano na pisaćoj mašini s
neispravnim slovom „e“ i potpisano plavim mastilom. Poruka je bila
jednostavno sročena. Organizuje razgovore s kandidatima za
privremenog pomoćnika, nekog ko će uskočiti dok joj je stalni
saradnik na putu. Očekuje ga u petak u podne.
Zašto se tako poslušno potrudio da ispuni njenu zapovest? Bilo
mu je sad teško da se seti, jedino je mogao reći da je naknadnim
posmatranjem ustanovio da ljudi obično i slušaju naloge Alis Edevejn.
Pozvonio je tačno u podne i uveden je u dnevnu sobu boje zelenog
žada u prizemlju. Alis je bila lepo odevena, u pantalone od vunenog
kepera i svilenu bluzu, kombinaciju koju je sad doživljavao kao njenu
uniformu, a o lancu oko vrata imala je veliki zlatni medaljon na
zatvaranje. Bela kosa bila joj je uredna, jednostavno oblikovana,
začešljana sa lica u talasima koji su se završavali s po jednim
poslušnim uvojkom iza oba uva. Sela je za sto od mahagonija,
pokazala mu da se smesti na tapaciranu stolicu sa druge strane, pa
sastavila šake u vidu mosta, nad kojim je nastavila da ispaljuje rafal
pitanja, naizgled bez ikakve veze s radnim mestom koje je trebalo da
on popuni. Bio je usred reči kad je oštro pogledala u brodski sat na
kaminu, naglo ustala i pružila ruku da se pozdravi s njim. Još je
pamtio koliko joj je neočekivano šaka bila hladna, nalik ptičjoj kandži.
Razgovor je završen, šturo je rekla. Sad ima drugog posla; on počinje
da radi iduće nedelje.
Stošezdesetosmica je usporila i stala uz ivičnjak na kraju
Ficdžonove avenije, te Piter uze svoje stvari. Taj susret sa Alis desio se
pre tri godine. Stalni saradnik misteriozno se nikada više nije pojavio,
a Piter nikada nije otišao od nje.
Alis je radila na jednoj naročito zapetljanoj sceni, prebacivanju
junaka. Takve scene su joj uvek bile najteže za pisanje. Bile su
problematične već po samoj svojoj beznačajnosti, naizgled prost
zadatak da se jedan lik preseli iz važnog trenutka A u važni trenutak
B a da čitalac ne izgubi interesovanje za taj proces. Nikad to nikome
nije priznala, a pogotovu ne novinarima, ali kod prokletog
prebacivanja zapinjala je i posle četrdeset devet romana.
Pogurala je naočari za čitanje uz hrbat nosa, odsečnim pokretom
sklonila vođicu papira da joj ne smeta, pa pročitala ponovo poslednji
red: Digori Brent izađe iz mrtvačnice i zaputi se opet u svoju
kancelariju.
Letimično, jasno, usmereno, pa bi i naredni redovi trebalo da budu
podjednako direktni. Znala je rutinu. Treba da unese neka njegova
razmišljanja koja se odnose na sržni problem romana, poneko
obaveštenje o njegovom fizičkom kretanju da bi podsetila čitaoca na
to, a onda poslednjom rečenicom da ga uvede na vrata kancelarije,
gde će – voila! – čekati sledeće iznenađenje koje će ga povesti dalje
kroz knjigu.
 Problem je bio u tome što je već iskoristila gotovo svaki scenario
koji je mogla da smisli i već joj je bilo dosadno. To osećanje joj nije
bilo prisno, niti je nameravala da mu se prepušta. Kao što im je majka
uvek govorila, dosada je stanje koje zavređuje sažaljenje, stanište
budalastih. Držeći prste iznad tastature, Alis je razmatrala da li da
uplete i neke misli u vezi s jorganom koji je njen detektiv upravo šio;
možda neku alegoriju na neočekivani preokret u njegovom
policijskom slučaju.
Bili su joj korisni ti kvadratići tkanine. Mnogo su je puta spasli.
Pravo čudo kad pomisli da su plod pukog srećnog slučaja! Htela je da
dâ Digoriju nekakav hobi koji bi istakao njegov instinkt za obrasce, a
to je bilo upravo u vreme kad je njena sestra Debora zatrudnela, pa se,
potpuno neočekivano i njoj nesvojstveno, dohvatila igle i konca.
„Opušta me to“, rekla je. „Odvlači mi misli od brige o svemu što bi
moglo da pođe po zlu.“ To je delovalo baš kao lekovita aktivnost kakvu
bi mogao usvojiti i čovek poput Digorija Brenta da bi prekratio duge
noćne sate koje je nekada ispunjavala njegova mlada porodica.
Kritičari su i dalje tvrdili kako je taj hobi Alisin pokušaj da ublaži
grubost svog detektiva, ali to nije bilo tačno. Alis je volela grubost;
debelo je sumnjala u ljude koji su rešeni da nikad ne budu grubi.
Digori Brent izađe iz mrtvačnice i zaputi se opet u svoju
kancelariju. I…? Alisini prsti i dalje su lebdeli nad dugmićima mašine.
Šta onda? U hodu se premišljao da li da… Šta?
U glavi joj je vladala potpuna praznina.
Najeđena, Alis vrati vođicu na mesto, spusti naočari i predade se,
preusmerivši pažnju na pogled sa prozora. Bio je topao dan početkom
juna, nebo jarkoplavo. Kao maloj bilo joj je nemoguće da se odupre
zovu spoljašnjeg sveta u takav dan, pun mirisa osunčanog lišća i
orlovih noktiju, puckanja betona koji se prži na vrućini i pesme
zrikavaca što čuče u hladovitom niskom rastinju. No Alis odavno već
nije bila ta devojčica i postojalo je veoma malo mesta na kojima bi
trenutno radije bila nego u svojoj pisaćoj sobi, čak i sad kad su je
izdale stvaralačke moći.
 Ta soba se nalazila na samom vrhu kuće, viktorijanskog zdanja
na Holi Hilu, u nizu kuća od crvene cigle. Bila je mala, s kosom
tavanicom, i znamenita po tome, ako je verovati agentu za nekretnine
koji je proveo Alis kroz kuću, što je u njoj prethodni vlasnik držao
svoju majku zaključanu. Moglo se zaključiti da mu je postala smetnja.
Alis je bilo drago što nema dece. Ta soba je i bila razlog da kupi kuću,
mada ne zbog njene nesrećne prošlosti. Alis je dovoljno nesrećne
prošlosti imala i u sopstvenoj porodici, hvala lepo, i bila je vrlo imuna
na nerazborito brkanje romantike sa istorijatom; Alis je poželela da
poseduje tu sobu zbog njenog položaja. Bila je kao gnezdo, orlovsko
legalo, kula motrilja.
Sa mesta na kom je sedela i pisala mogla je da pogleda preko
Hempsteda ka vresištima, čak do ženskog kupališta i dalje, do tornjeva
Hajgejta. Iza njenih leđa, okrugli brodski prozorčić pružao je pogled na
vrt iza kuće, sve do mahovinom obraslog zida od cigle i male drvene
šupe koja je obeležavala zadnju među njenog imanja. Bašta je bila
gusto zasađena, zaostavština jedne druge bivše vlasnice – ta je bila
stručnjak za hortikulturu, zaposlena u botaničkoj bašti u Kjuu, pa se
posvetila stvaranju „Vrta zemaljskih zadovoljstava“ u sopstvenom vrtu
iza kuće. Biljkama je pod Alisinim nadzorom bilo dozvoljeno da rastu
neobuzdano, ali ne ni pukim slučajem niti usled zanemarivanja.
Najviše je volela drveće; draži su joj bili prostori koji prkose
oblikovanju.
U prizemlju se zatrese brava na kućnim vratima, zaškripaše
podne daske na ulazu. Začu se tresak kao da je neko nešto ispustio.
Piter. Nije bio toliko ni nespretan koliko su ga stalno ometale
sopstvene predugačke ruke i noge. Alis pogleda na ručni sat i sa
iznenađenjem primeti da je već malo prošlo dva. Nije ni čudo što je
gladna. Preplela je prste i protegla ruke unapred. Ustala je. Iznerviralo
ju je što je izgubila čitavo prepodne na grozničave pokušaje da pogura
Digorija Brenta od A do B, ali sad tu više ništa nije mogla. Pola veka
profesionalnog pisanja naučilo ju je da je u pojedine dane
najpametnije samo manuti se rada. Digori Brent će morati da prenoći
na ničijoj zemlji između mrtvačnice i kancelarije. Alis opra ruke nad
malim lavaboom kraj stražnjeg prozora, obrisa ih peškirom, a onda
pođe dole uskim stepenicama.
Znala je zašto se tako muči, dabome, a razlog se nije mogao
objasniti tek prostom dosadom. Posredi je bila prokleta jubilarna
knjiga i halabuka koju njeni izdavači nameravaju da dignu kad bude
do nje stigla. Bilo je to ukazivanje počasti iz dobre namere; Alis bi u
nekim drugim okolnostima uživala u maloj svečanosti posvećenoj njoj,
ali knjiga joj je loše išla. Ili je makar slutila da loše ide – i da je to tek
pola problema: kako uopšte da zna? Njena urednica Džejn jeste
pametna i puna poleta, ali je i mlada i isuviše puna divljenja.
Premnogo bi bilo da se od nje nada kritici, pravoj kritici.
U najmračnije trenutke, Alis je strepela da nije ostalo nikog ko će
joj reći kad joj standard bude opao. U to da s vremenom mora opasti
nije ni sumnjala; Alis je pratila dela drugih pisaca njene generacije i
žanra i znala je da kad-tad naiđe knjiga gde se to desi: autor počne
sve slabije da poima običaje i shvatanja modernog sveta. Nije uvek
posredi nešto što para oči – bude to za trun preopširno objašnjavanje
određene tehnologije koja je čitaocu svakodnevna stvar; upotreba
zvaničnog izraza gde je skraćeni oblik već postao norma; kulturološka
referenca koja pripada prethodnoj godini – ali sve je to dovoljno da
knjiga od početka do kraja deluje neuverljivo. Alis se ponosila
verodostojnošću svojih knjiga i tokom čitave karijere bila je zasipana
pohvalama; zato je i premirala od straha pri pomisli da će joj izdavač
dozvoliti da objavi knjigu koja je ispod njenih najviših dometa.
I upravo zbog toga se i vozila podzemnom železnicom svakog
popodneva, ponekad i na neka mesta kud nije morala da ide. Otkako
je znala za sebe, Alis su zanimali ljudi. Nisu joj se uvek dopadali, retko
kad je tražila njihovo društvo radi ispunjenja društvenih potreba, ali
svejedno su je opčinjavali. A za posmatranje ljudi nema boljeg mesta
od lavirinata podzemne železnice. Čitav London prolazi tim tunelima,
neumorna reka ljudskog roda u svojim brojnim šašavim i divnim
oblicima, a među njima je Alis promicala kao kakav duh. Starenje je
odvratno, ali srebro na njenoj kosi bilo je nevidljivi ogrtač koji
podaruju godine. Niko nije primećivao sitnu staricu koja kruto sedi u
uglu vagona, s tašnom na kolenima.
 „Zdravo, Alis“, doviknu Piter iz kuhinje. „Ručak samo što nije.“
Alis je oklevala na odmorištu prvog sprata, ali nije mogla da
natera sebe da se odazove. Odjeci majčinih davnih pouka o
pristojnosti još su joj preglasno odjekivali u ušima. Takva je Elenor,
pomisli Alis kad je krenula poslednjim nizom stepenica; gotovo
sedamdeset godina je prošlo otkako su živele pod istim krovom, a ona
i sad propisuje pravila kućnog ponašanja, čak i tu, u tom domu koji
nikad nije okom videla. Alis se ponekad pitala šta bi majka napravila
od njenog života da je poživela duže; da li bi odobravala Alisinu
karijeru, odeću, to što nema muža. Elenor je imala veoma čvrste
predstave o monogamiji i vernosti na koju ona obavezuje, ali opet, ona
se udala za svoju prvu ljubav, pa poređenje ne bi bilo sasvim pravično.
Majka je bila tako ogromna u njenim uspomenama iz detinjstva, do te
mere figura iz neke davne prošlosti da je Alis bilo maltene nemoguće
da je zamisli kako se menja zajedno s vremenima. Za nju je majka
ostala prelepa, nedodirljiva dama, voljena ali daleka, na kraju osorna
usled svog gubitka, jedina osoba za kom je Alis povremeno patila,
ljutom, gorkom čežnjom ranjenog deteta.
Mimo toga nije osećala potrebu za drugima. Otkako je odrasla,
Alis je gotovo uvek živela sama, i tom činjenicom nije se ni ponosila
niti je se stidela. Imala je svoje muškarce i svaki je donosio i odnosio
sa sobom svoju odeću i četkicu za zube, a pojedini su ostajali i duže,
ali to nije bilo isto. Nikada nije nijednome uputila zvanični poziv, niti
je u njenim mislima ikada „moja kuća“ postala „naša kuća“. Moglo je
biti i drugačije – Alis je svojevremeno bila verena – ali Drugi svetski
rat je doneo kraj toj ljubavnoj priči kao i bezbroju drugih stvari. Takav
je život: vrata mogućnosti neprekidno se otvaraju i zatvaraju dok
čovek naslepo stupa kroz njega.
Stigla je do kuhinje i zatekla na šporetu šerpu u kojoj je nešto
ključalo i Pitera kako stoji za drugim krajem stola sa otvorenim malim
paketom prepiske pred sobom. Ušla je, a on je digao pogled i rekao:
„Zdravo“, baš kad je počeo da zvoni kuhinjski tajmer. „U savršen čas,
kao i uvek.“
Piter je uistinu posedovao dražestan osmeh, vrlo topao, uvek
iskren. I to je bio jedan od razloga što ga je zaposlila kod sebe. Taj
osmeh, a i to što je bio jedini kandidat koji je stigao tačno u
naznačeno vreme. Otad se pokazao kao izuzetno sposoban, što i nije
bilo iznenađenje; Alis je sebe smatrala izvanrednim sudijom karaktera.
Makar sad. U prošlosti je pravila greške, od kojih su neke bile i
žalosne.
„Ima li nešto da je hitno?“, upita ga sedajući ispred novina koje je
ostavila tog jutra otvorene na strani sa ukrštenicom.
„Angus Vilson iz Gardijana nada se da će uspeti da udesi nešto s
vama, taman na vreme za godišnjicu. Džejn bi volela da to obavite.“
„Verujem da bi volela.“ Alis nasu sebi šoljicu sveže skuvanog
dardžilinga.
„Iz Prirodnjačkog muzeja zovu vas da govorite na otvaranju
planirane izložbe, imate poziv da prisustvujete večernjoj proslavi
povodom deset godina emitovanja serije Smrt će doći po svoje, Debora
potvrđuje dopisnicom dogovor za ovaj petak, povodom godišnjice
smrti vaše majke. Ostalo je, koliko vidim, od čitalaca – na njih ću
preći posle jela.“
Alis klimnu glavom, a Piter postavi pred nju tanjir s kuvanim
jajetom i prepečenim hlebom. Alis je ručala isto već dve decenije –
mada ne, razume se, u onim prilikama kad jede izvan kuće. Cenila je
efikasnost rutine, ali nije joj robovala, ne kao Digori Brent, poznat po
tome što je konobaricama davao precizno uputstvo o metodu
spremanja jajeta onako kako on to voli. Prebacila je kašikom gotovo
tvrdo kuvano žumance na svoj tost i isekla ga na četvrtine,
posmatrajući kako Piter i dalje sortira poštu.
Nije bio preterano razgovoran tip, što mu je služilo na čast. Jeste
je izluđivao kad hoće da ga navuče na razgovor o nečemu
konkretnom, ali bio joj je draži od pričljivijih pomoćnika koje je imala
u prošlosti. Zaključila je da joj se dopada ta njegova malo duža kosa.
Onako krakat i smeđook, izgledao je kao neki brit-pop muzičar; mada
je to možda pomislila i samo zbog neuobičajeno zvaničnog odela od
tamnog pliša u kom je došao tog dana. A onda se Alis setila. Bio je na
sahrani svoje stare prijateljice, te bibliotekarke, i zato je zakasnio na
posao. Osetila se donekle razgaljeno i jedva je čekala da čuje njegov
izveštaj. Alis je dirnulo kad joj je pričao o toj ženi, svojoj mentorki.
Misli su joj tom prilikom poletele u prošlost, ka gospodinu Luelinu.
Nije često razmišljala o tom starcu – njena osećanja prema njemu
bila su previše povezana sa onim strašnim letom koje se svojski
trudila da zaboravi – ali dok je Piter pričao o gospođici Tolbot i
trajnom uticaju koji je izvršila na njega, o interesovanju koje je
pokazala za njega kad je bio mlađi, Alis su zaposele neobično žive
uspomene: miris vlažnog rečnog blata i zvonko brujanje vodenih buba
svud oko njih dok su plovili niz vodu u starom čamcu i raspravljali o
svojim najdražim pričama. Alis je bila sasvim sigurna da nikada otad
nije osetila tako savršeno zadovoljstvo.
Otpila je još gutljaj čaja, potiskujući neželjena razmišljanja o
prošlosti. „Ispratio si, dakle, svoju prijateljicu na večni počinak?“
Rekao je bio da mu je to prva sahrana, a ona mu je odgovorila da će
ih biti još mnogo. „Je li bilo onako kako si očekivao?“
„Valjda. Tužno, ali u nekom smislu i zanimljivo.“
„U kom smislu?“
Piter razmisli. „Uvek sam je poznavao samo kao gospođicu Tolbot.
Dok sam slušao, međutim, druge kako govore – njenog muža, sina…
bilo je dirljivo.“ Sklonio je šiške sa čela. „Zvuči glupo, jelte? Kliše…“
Ponovo je pokušao: „Ona je bila više od onog što sam ja poznavao, i
uživao sam dok sam o tome slušao. Ljudi su čudesni, zar ne, kad se
pobliže sazna šta ih pokreće?“
Alis uzvrati zadovoljnim osmejkom potvrde. Ona sama je utvrdila
da su tek malobrojni ljudi uistinu dosadni; trik je u tome da im
postaviš pravo pitanje. Tu tehniku je primenjivala kad stvara likove.
Svi znaju da su najbolji krivci oni u koje čitalac neće posumnjati, ali
ključna stvar je motiv. Divno je i krasno iznenaditi ljude bakom
ubicom, ali logika njenih postupaka mora biti apsolutno osnovana.
Ljubav, mržnja, ljubomora, sve je to podjednako opravdan uzrok; sve
se svodi na strast. Otkrij šta nekome raspiruje strast, i ostalo sledi
samo.
„Evo nečeg malo drugačijeg.“ Piter se u međuvremenu vratio svom
poslu otvaranja pisama od čitalaca, a dok je preletao pogledom pismo
u ruci, tamne obrve mu se sastaviše.
Alis se odjednom učini da je čaj postao gorak. Pisac nije nikada u
potpunosti neosetljiv na kritike. „Od onih, je li?“
„Od neke policajke, detektivke Sperou.“
„Ah, od tih.“ Po Alisinom iskustvu, postojala su dva tipa policajaca:
oni na koje se možeš osloniti da će ti pomoći oko pojedinosti
procedure u toku stvaranja knjige, i oni mamlazi koji vole da pročitaju
knjigu i ukažu ti na probleme posle objavljivanja. „A kakav biser
policijske mudrosti ima detektivka Sperou da nam ponudi?“
„Ne, nije ništa slično; nije čitateljka. Piše vam o jednom pravom
slučaju iz života, nestaloj osobi.“
„Da pogađam. Sinula joj je veličanstvena ideja i misli da bih
mogla po njoj da napišem knjigu pa da podelimo honorar pola-pola?“
„Reč je o detetu koje je nestalo“, nastavi on, „još tamo tridesetih.
Na nekom imanju u Kornvolu, slučaj koji nikad nije rešen.“
Do dana smrti Alis neće umeti sa sigurnošću da kaže da li se u
tom trenu soba zaista ohladila, da li je sa vresišta dunuo iznenadan
vetar, ili je pak kriv bio njen lični unutrašnji termostat, nalet stvarnog
života, prošlost koja ju je udarila kao talas što se povukao još davno i
čekao da opet nastupi plima. Jer naravno, tačno je znala o čemu se
govori u tom pismu, i da to nema nikakve veze sa uredno izatkanim
misterijama koje ona ugrađuje u svoje knjige.
Vrlo običan list hartije, primetila je Alis, tanke i je ine, uopšte ne
od one kakvu čitaoci obično biraju kad joj pišu, a svakako ne poput
one koju je dodelila jednom liku iz svojih romana, s nabojem izuzetno
moćne detonacije iz prošlosti.
Piter je sad čitao naglas, i mada bi Alis više volela da je pročitao u
sebi, u njoj su presahle reči kojima bi mu to saopštila. Slušala ga je
dok je prenosio efikasan sažetak poznatih okolnosti tog davnog
slučaja. Kao izvor su joj poslužili članci iz novina, naslutila je Alis, ili
ogavna knjiga onog Pikeringa. A nema načina da uskrati ljudima
pristup javnim arhivama, da ih spreči da iz čista mira šalju pisma
nekome kog nikad nisu upoznali, da donose kobnu prošlost za
kuhinjski sto nekome ko je činio sve što može da ne bi više nikada
morao da se vrati na to mesto, u to doba.
„Ona, izgleda, smatra da znate o čemu priča?“
U njenoj glavi sevale su slike, kao karte koje neko deli iz špila:
učesnici potrage do kolena u blistavom jezeru; onaj debeli policajac
što se znojio u smrdljivoj vrelini biblioteke dok je njegov mladi
zamenik hvatao beleške; otac i majka, sivi u licu, naspram fotografa
lokalnih novina. Maltene je osećala kako se pripila uz zastakljena
vrata i posmatra ih, bolna od tajne koju ne može da natera sebe da
izgovori, griže savesti koju će gajiti duboko u sebi otad pa zanavek.
Alis primeti da joj se ruka jedva primetno trese, pa dade sebi u
zadatak da se priseti toga kad sledeći put bude morala da opiše
telesne efekte šoka, njegov ledeni udar kad se obruši na nekog ko se
čitavog života školovao da stvori privid pribranosti. Spustila je
prevrtljive ruke u krilo, snažno pritisla jednu drugom, pa izgovorila,
naredbodavno isturajući bradu: „Njega baci u kantu.“ Ton joj je bio
iznenađujuće smiren; gotovo niko živi ne bi zapazio njegov gotovo
neosetan prizvuk prikrivene napetosti.
„Ne želite ništa da radim? Čak ni da joj odgovorim?“
„Nema svrhe, zar ne?“ Alis ga je gledala pravo u oči. „Bojim se da
je ta detektivka Sperou nešto pobrkala. Pomešala me je s nekim.“
 Sedmo poglavlje
Kornvol, 25. jun 1933.
Taj čovek je pričao. Usta su mu se micala, reči su se rojile, ali Elenor
nije mogla da ih pohvata, ne tako da daju neki smisao. Jedna ovamo,
pa neka druga tamo: nestao… odlutao… nema ga… U glavi joj je
vladala magla, blagoslovena magla; za to se postarao doktor Gibons.
Ispod okovratnika joj je kliznuo curak znoja, našavši put između
lopatica. Od njegove hladnoće je uzdrhtala, te Entoni, koji je sedeo kraj
nje, pojača svoj blagi stisak. Ruka mu je počivala na njenoj ruci, velika
šaka na maloj šaci, izrazito prisna, a ipak danas kao tuđa usled
košmarnog preokreta događaja. Bilo je na njoj detalja koje nikada
ranije nije primetila, malja i bora, svetloplavih vena nalik drumovima
na karti iscrtanoj ispod kože.
Vrućina je i dalje trajala. Oluja koja je pretila nije ih ni zakačila.
Gromovi su brundali čitave noći, a onda se odvaljali ka moru. To je i
dobro, kazao je policajac, jer bi kiša sprala tragove. Isti policajac, taj
mlađi, rekao im je da će im biti korisno da daju izjavu za novine.
„Tako ćemo imati hiljade očiju koje će tragati za vašim sinom.“
Elenor je bila bolna od brige, paralisana od straha; laknulo joj je
što na reporterova pitanja odgovara Entoni. Čula mu je glas kao iz
neke velike daljine. Da, dečak je mali, nema još ni punih jedanaest
meseci, ali rano je prohodao – svi mali Edevejni rano su prohodali.
Živahno dete, jako i zdravo… kosa svetla, oči plave… naravno da će
moći da prilože fotografiju.
Elenorin pogled je sezao kroz prozor preko osunčanog vrta sve do
jezera. Tamo su bili muškarci, policajci u uniformama, ali i drugi, neki
njoj nepoznati. Većina je stajala na okupu na travnatoj obali, ali neki
su bili u vodi. Jezero je tog dana bilo glatko kao staklo, ogromno
srebrno ogledalo u kom se mreška mutni odraz neba. Patke su pobegle
sa vode, ali neki čovek u crnom ronilačkom odelu s maskom tragao je
čitavog jutra zaranjajući iz malog čamca na vesla. Tako su pretražili
pre nego što su prešli na kuke, čula je Elenor nekog kako kaže.
Kad je bila devojčica, imala je sopstveni čamčić. Kupio joj ga je
otac i ispisao mu na boku njeno ime. Čamčić je imao drvena vesla i
ručno izrađeno belo jedro, pa bi se gotovo svakog jutra provozala u
njemu. Gospodin Luelin ju je prozvao Elenor Pustolovka i mahao joj je
iza svog bloka sa zatravljene obale kad projedri pored njega, i
izmišljao priče o njenim putovanjima pa im ih pripovedao za vreme
ručka, na šta je Elenor pljeskala rukama, otac se smejao, a majka se
osmehivala s mrgodnim nestrpljenjem.
Majka je prezirala gospodina Luelina i njegove priče. Mrzela je
svaku mekoću u ljudima, „slabost karaktera“, kako je to ona zvala, a
on je izvesno bio neuporedivo mekšeg srca nego ona. Doživeo je
nervni slom kad su bili mlađi i još je patio od nastupâ melanholije;
Konstans je u takvim prilikama reagovala s prezirom. Takođe se
gnušala pažnje kojom je njen muž obasipao kćer, a koju je ona
smatrala „nezdravom“. Takva usredsređenost, tvrdila je, prosto mora
da razmazi dete, naročito dete koje već poseduje „zabrinjavajući duh
pobune“. Uz to, ima valjda i pametnijih stvari na koje može da troši
novac! Taj pripev se često ponavljao među njima, novac ili nedostatak
novca, nesklad između života koji vode i života kojim je Elenorina
majka želela da žive. U mnoge noći Elenor ih je čula kako se svađaju
u biblioteci, majčin oštri ton i očeve tihe, pomirljive odgovore. Ponekad
se pitala kako otac trpi te neprekidne kritike. „Ljubav“, rekao je
gospodin Luelin kad se odvažila da mu to kaže. „Nemamo uvek izbora
u tome gde ćemo voleti, kako, koga, ali ljubav nam daje hrabrosti da
izdržimo i ono što nikad ne bismo pomislili da možemo.“
„Gospođo Edevejn?“
Elenor otvori oči i nađe se u biblioteci. Sedela je na kanabetu,
Entoni kraj nje, njegova velika šaka još je zaštitnički počivala preko
njene šake. Na tren se iznenadila što vidi nekog čoveka kako sedi
preko puta njih, s malom beležnicom sa spiralom u ruci i olovkom iza
uva. Stvarnost se sjurila na nju kao kroz levak.
 To je reporter. Došao je da razgovaraju o Teu.
Ruke joj odjednom otežaše od odsustva njenog mališana. Pamtila
je onu prvu noć, kad su bili samo njih dvoje. Od sve četvoro njene
dece, samo se on rodio pre vremena, i osećala je kako mu se pete
pomeraju uz njen dlan dok ga je grlila, isti oni klikerčići koje je pre
svega koji dan osećala kroz kožu stomaka. Šaputala mu je u mraku,
obećavala mu da će ga uvek čuvati…
„Gospođo Edevejn?“
S Teom je bilo drugačije od samog početka. Elenor je volela svu
svoju decu – možda i nije to bila ljubav na prvi pogled, ako bi bila
iskrena, ali svakako se razvila s vremenom, u doba kad su
prohodavali – no sa Teom je to bilo više od ljubavi. Njega je
obožavala. Kad ga je rodila, uzela ga je sebi u krevet, umotanog u
ćebence, zagledala mu se u oči i videla u njima svu onu mudrost s
kojom se bebe rađaju, a koja potom nestane. On joj je uzvraćao
pogledom, pokušavajući da joj saopšti tajne kosmosa, a ustašca su mu
se otvarala i zatvarala oblikujući reči koje još nije znao, ili možda više
nije pamtio. To ju je podsetilo na očevu smrt. I on je isto to radio, zurio
u nju bezdanim očima, punim svega što više neće imati prilike da
izgovori.
„Gospođo Edevejn, fotograf će vas sad slikati.“ Elenor je žmirnula.
Reporter. Njegova beležnica podsetila ju je na Alis. Gde je ona? I gde
su Debora i Klemi, kad je već kod toga? Po svoj prilici se neko stara o
devojčicama. Ne njena majka, ali možda gospodin Luelin? Time bi se
objasnilo zašto ga čitavog jutra nije videla: sigurno je uskočio da
pripomogne oko devojčica, da ih čuva od svake nezgode, baš kao što
ga je i u prošlosti molila.
„U redu onda, gospodine i gospođo Edevejn.“ Neki drugi čovek,
debeljuškast, crven od vrućine, mahnu rukom iza stativa. „Gledajte
ovamo, ako nemate ništa protiv.“
Elenor je bila navikla da se fotografiše – bila je prava devojčica iz
bajke, tako da su je čitavog života slikali, crtali, snimali – ali sad se
trgla. Poželela je da legne u mrak i sklopi oči, da ostane tako i ni sa
kim ne progovori dok sve ne bude opet kako treba. Bila je umorna,
nezamislivo umorna.
„Hajde, ljubavi moja“, začuo se Entonijev glas, blag i tih, kraj
njenog uva. „Da preguramo i ovo. Držim te za ruku.“
„Užasna je vrućina“, odgovorila je šapatom. Svila bluze lepila joj
se za leđa; suknja ju je žuljala u struku, gde su se šavovi nabrali.
„Gledajte ovamo, gospođo Edevejn.“
„Ne mogu da dišem, Entoni. Treba mi…“
„Ovde sam, uz tebe sam. Uvek ću biti uz tebe.“
„Priprema, pozor…“ Fotografov blic sevnu belom svetlošću, a
zablesnutoj Elenor učini se da kraj zastakljenih vrata vidi neku
ljudsku priliku. Alis, bila je sigurna u to; stajala je potpuno mirno i
posmatrala.
„Alis“, izgovorila je, trepćući da razbistri zamućeni vid. „Alis?“
No tad se sa jezera začu uzvik, muški glas, bučan i oštar, te
reporter skoči sa stolice i pohita ka prozoru. Entoni ustade, Elenor
takođe, klecajući na nogama koje su odjednom postale slabe, i
čekajući usred vremena što je naizgled stajalo nepomično, sve dok se
najzad mladi reporter ne okrete odmahujući glavom.
„Lažna uzbuna“, reče, a uzbuđenje mu splasnu i zameni ga
razočaranje kad je izvadio maramicu da obriše čelo. „Samo stara
čizma, nije nikakav leš.“
Kolena zapretiše da će izdati Elenor. Obrnula se ponovo ka
zastakljenim vratima, no Alis više nije bilo tamo. Umesto nje, ulovila je
oči sopstvenog odraza u ogledalu kraj kamina. Gotovo da nije
prepoznala sebe. Brižljiva poza „Majke“ potpuno je nestala; umesto
toga, našla se oči u oči s devojčicom koja je nekada davno živela u toj
kući, neizveštačenom, neobuzdanom, otvorene duše; devojčicom koju je
bezmalo zaboravila.
„Dosta je više“, začu se Entonijev glas oštro, iznenadno. Njena
ljubav, njen spasilac. „Imajte sažaljenja, čoveče, žena mi je u šoku, dete
joj je nestalo. Ovaj intervju je završen.“
Elenor je lebdela.
 „Uveravam vas, gospodine Edevejne, to su vrlo jaki barbiturati. Već
samo jedan biće dovoljan da je uspava na čitavo popodne.“
„Hvala vam, doktore. Van sebe je.“
Znala je taj glas; bio je Entonijev.
A potom opet onaj prvi, doktorov: „Nisam ni iznenađen. Strašna
stvar, jednostavno strašna.“
„Policija preduzima sve što može.“
„Ubeđeni su da će ga naći?“
„Moramo ostati pozitivni i uzdati se da će dati sve od sebe.“
Muževljeva ruka bila je sad na njenom čelu, topla, čvrsta, gladila
joj je kosu. Elenor pokuša da prozbori, ali usta su joj bila lenja i reči
nisu htele da navru.
Ućutkao ju je. „Neka, ljubavi moja. Spavaj sad.“
Glas mu je bio na sve strane, svuda oko nje, kao glas božji. Telo joj
je bilo teško ali sporo, kao da tone kroz oblake. Kao da pada, pada,
unatrag kroz slojeve života. U vreme pre nego što je postala Majka,
pre nego što se vratila kući, u Loanet, kroz ono leto kad je upoznala
Entonija, davno pre očeve smrti, u dugo, bezgranično razdoblje
detinjstva. Imala je maglovit osećaj da je nešto izgubila i da bi trebalo
za tim nečim da traga, ali mozak joj je bio trom i nije mogla da dokuči
šta je to. Bežala joj je kao tigar, žuto-crni tigar, udaljavala se glatko
kroz visoke vlati livade. Bila je to loanetska livada, šuma se tamnela i
blistala u daljini, i Elenor je pružila šake da okrzne vrhove trave.
U Elenorinoj sobi je bio tigar kad je bila mala. Zvao se Zefir i živeo
je pod njenim krevetom. Došao je tu s njima iz velike kuće,
prokrijumčaren pri seljenju, pomalo pohaban, s ponositim krznom
koje je zaudaralo na dim. Ulovio ga je u Africi očev otac Horas, u
nekadašnja slavna vremena. Elenor je slušala o tim nekadašnjim
vremenima: otac joj je pripovedao priče iz doba kad je imanje bilo
ogromno, pa su De Šilovi živeli u velelepnoj kući sa dvadeset osam
spavaćih soba, gde kolska šupa nije bila puna bundeva, već pravih
kočija, od kojih su pojedine bile ukrašene i zlatom. Od toga nije mnogo
šta ostalo izuzev izgorele ljušture kuće, predaleko od Loaneta da bi se
videla. Ali priču o tigru i biseru ispričao joj je gospodin Luelin.
Kao devojčica, Elenor je potpuno verovala u tu priču. Da ju je Zefir
doneo sa sobom iz Afrike, kao biser koji je progutao pa je ostao
skriven duboko u njegovim čeljustima kad je ubijen, odran, prodat i
prevezen brodom, za sve te decenije dok je njegovo krzno bilo ponosito
izloženo u velikoj kući, kao i nakon potonjeg prelaska u skromnije
okruženje Kuće na jezeru. Upravo tu se jednog dana dogodilo da je
tigrova glava počivala baš tako nekako nagnuta da se biser iskotrljao
iz njegovih beživotnih usta i zagubio se u gustom tkanju tepiha u
biblioteci. Po njemu su gazili, kraj njega prolazili, i potpuno ga
zaboravili, sve dok ga jedne tamne noći, dok su svi u kući spavali, nisu
našle vile poslate sa zadatkom da ga ukradu. Odnele su biser u
duboku šumu, gde su ga položile na postelju od lišća, proučavale ga,
umovale o njemu, oprezno ga mazile, a onda ga je ukrala jedna ptica,
misleći da je jaje.
Visoko u krošnjama, biser je rastao, rastao i rastao, sve dok se
ptica nije pobojala da će zgnječiti njena jaja, pa je zakotrljala
srebrnastu kuglu niz stablo drveta, a ona je uz mek udar pala na lisnu
stelju. Tu je, pod svetlom punog meseca, okružena radoznalim
vilinskim življem, jaje počelo da puca i iz njega se pojavila beba. Vile
su nakupile nektara da je nahrane i na smenu su je ljuškale da je
uspavaju, ali ubrzo nije bilo te količine nektara koja bi je zasitila, pa
čak ni vilinske čarolije nisu mogle da umire to dete. Održan je
sastanak i donet je zaključak da šuma nije za ljudsko čedo, te da ga
moraju vratiti u kuću i ostaviti na pragu, u povoju izatkanom od lišća.
Što se tiče Elenor, ta priča je sve objašnjavala: zašto oseća takvu
privrženost šumi, zašto je oduvek bila sposobna da opazi vile na
livadama gde drugi ljudi vide samo travu, zašto su se ptice okupljale
na vencu ispred dečje sobe kad je bila mala. Takođe je objašnjavala
otkuda taj žestoki tigrovski bes što povremeno nabuja u njoj, pa sikće,
vrišti i treska nogama, tako da prosikće i dadilja Bruen i kaže joj kako
neće biti dobro po nju ako ne nauči da se obuzdava. Gospodin Luelin
je pak govorio da u životu ima i gorih stvari nego što je naprasitost, te
da ta osobina samo dokazuje da čovek ima svoje mišljenje. I poseduje
impuls, dodavao je, a jadno je kad ga čovek nema! Govorio je kako je
za devojčicu poput Elenor pametno da održava raspaljeno ugljevlje
svoje drskosti, pošto će društvo i prebrzo tražiti od nje da ga ohladi.
Elenor je veoma uvažavala ono što priča gospodin Luelin. On nije ličio
na druge odrasle.
Elenor nije imala naviku da priča drugima o svom rođenju – za
razliku od Elenorinih čarobnih vrata, koja su se pretvorila u knjigu za
svu decu, priča „Tigar i biser“ bila je njena i samo njena – ali kad je
imala osam godina, u Loanet je, zajedno sa svojim roditeljima, došla u
goste Beatris, njena sestra od tetke. To nije bilo uobičajeno. Elenorina
majka Konstans po pravilu se nije slagala sa svojom sestrom Verom.
Rođene u razmaku od jedanaest meseci, oduvek su bile takmičarski
nastrojene jedna prema drugoj i čitav život im je bio beskrajan turnir
koji se sastojao od sitnih sestrinskih bitaka, a kulminacija jedne
neizostavno je vodila započetku nove. Konstansina udaja za Henrija de
Šila, spočetka naizgled trijumfalna, bespovratno je pomračena kad se
njena sestra (mlađa!) udala neuporedivo bolje, za novoproizvedenog
škotskog erla koji je iskopao bogatstvo iz afričkog tla. Posle toga sestre
nisu razgovarale pet godina, ali sad je, izgleda, bilo postignuto
nekakvo klimavo primirje.
Jednog kišnog dana devojčice su bile poslate u dečju sobu, gde je
Elenor pokušavala da čita Vilinsku kraljicu Edmunda Spensera (to je
bila omiljena knjiga gospodina Luelina i želela je da ga impresionira),
a Beatris je dovršavala svoju najnoviju tapiseriju. Elenor je bila
odlutala u mislima kad je zbog nečijeg iznenadnog vriska potpuno
izgubila ritam. Beatris je stajala pravo kao sveća i pokazivala prstom
ispod kreveta, a umusano lice sijalo joj se od suza kao lakirano.
„Čudovište… moja igla… ispustila sam… i tamo ima… videla sam…
čudovište!“ Elenor je odmah shvatila šta se dogodilo i izvukla Zefira
ispod kreveta, pa objasnila da je on njeno blago i da ga krije samo da
bi ga spasla od majčine srdžbe. Beatris je i dalje grcala i šmrktala,
tako crvenih očiju i slinava da je Elenor osetila prema njoj sažaljenje.
Kiša je dobovala o prozor, svet je napolju bio hladan i siv, savršeno
okruženje za pričanje priča. I zato je obodrila rođaku da sedne kraj nje
na krevet, pa joj objasnila sve o biseru, šumi i svom neobičnom
dolasku u Loanet. Kad je završila, Beatris se zasmejala i rekla da je
priča zabavna i lepo ispripovedana, ali valjda zna da je došla iz
majčinog stomaka. Sad je na Elenor bio red da se zasmeje,
oduševljeno, ali još više iznenađeno. Beatris je bila bezbojna, obična
devojčica, zaljubljena u čipke i trake, nepokolebljivo priglupa, nimalo
sklona mašti i pričama. Ko bi rekao da ume da smisli tako
neverovatnu i čudesnu priču! Iz majčinog stomaka, ma nije nego!
Elenorina majka bila je visoka i tanka, svakog jutra utegnuta u
ukrojene haljine koje nikad nisu imale ni nabora, a svakako nikad
nisu pucale na njoj. Bilo je nezamislivo da ma šta izraste u njenom
stomaku. Čak ni biser, a kamoli Elenor.
Posle te priče Elenor se otkravila prema Beatris i počele su da se
sprijateljuju uprkos međusobnim razlikama. Elenor nije imala mnogo
prijatelja, samo oca i gospodina Luelina, pa je za nju bila ogromna
novina da se igra s devojčicom svog uzrasta. Pokazala je sestri od
tetke sva svoja posebna mesta. Potok s pastrmkama u šumi, njegovu
okuku gde voda naglo postaje duboka, najviše drvo, sa kog se u
daljini, ako se popneš na sam vrh, naziru spaljene razvaline velike
kuće. Čak je provela Beatris i kroz stari hangar za čamce, voljenu
pozornicu svih njenih najvažnijih razbibriga. Mislila je da se
božanstveno provode sve dok jedne noći, dok su ležale u svojim
jednakim krevetićima, njena sestra od tetke nije rekla: „Ali sigurno si
ovde strašno usamljena, tako sama-samcita usred nedođije, bez ikakve
zabave.“ Elenor je zapanjio takav pogrešan opis. Kako može Beatris
tako nešto da kaže kad u Loanetu ima toliko zabave? Očigledno je bio
čas da upozna sestru od tetke sa svojom najmilijom i najtajnijom
igrom.
U cik zore je prodrmala i razbudila Beatris, dala joj znak da bude
tiha, pa je povela dole do jezera, gde je drveće raslo bez ikakvih stega,
a u senovitim dubinama vijugale jegulje. Tu je uputila sestru u
beskrajnu igru zvanu „deda Horasove avanture“. Dnevnici tog velikog
čoveka stajali su na spratu u radnoj sobi, uvezani žutom trakom. Nije
bilo njeno da zna da se tamo nalaze, ali Elenor je uvek tražila đavola i
zalazila tamo gde joj je zabranjeno, slušala ono što ne bi smela da
čuje, tako da je i sve te dnevnike znala napamet. Igrala se svega onog
što je on opisao, njegovih putovanja po Peruu i Africi, preko leda u
severnoj Kanadi, a neka je i sama izmislila. Sad je uz Zefirovu pomoć,
radi Beatrisinog prosvećenja i zabave, izvela svoje remek-delo, surovu
starčevu smrt, onakvu kakva je opisana u pismu naslovljenom na
„najbliskije lice“ i zadenutom pod zadnju koricu poslednjeg,
nedovršenog dnevnika. Beatris ju je posmatrala razrogačenim očima,
a onda je zatapšala rukama i zasmejala se, pa sa veselim divljenjem
izgovorila: „Nije ni čudo što tvoja majka kaže da si mala divljakuša.“
„Tako kaže?“, trepnula je Elenor, iznenađena i prilično obradovana
tim neočekivanim opisom.
„Rekla je mojoj majci da očajava jer ne zna da li ćeš ikad biti
pristojna za London.“
„London?“ Elenor je nabrčkala nos. „Ali ja ne idem u London.“ Tu
reč je čula i pre – London, rimuje se sa „bonton“. Kad god bi se
roditelji posvađali, ta reč bi bila isukana kao mač. „Venem ovde u ovoj
zabiti“, rekla bi Elenorina majka. „Hoću u London. Znam da te to plaši,
Henri, ali meni je tamo mesto. Trebalo bi da se družim s ljudima
pravog soja. Ne zaboravi da sam kao mlada jednom pozvana i u
palatu!“
Tu priču je Elenor čula hiljadu puta i zato joj nije pridavala
nimalo značaja. Mada jeste bila radoznala: nije znala da se njen otac
ikada ičega plašio, pa je zamišljala London kao leglo bezakonja, čuda i
pokore. „To je jedan veliki grad“, kazao je on kad ga je upitala, „pun
automobila, omnibusa i ljudi.“
Elenor je naslutila neizgovorenu senku što je lebdela iza njegovog
odgovora. „I iskušenja?“
Naglo je digao pogled i potražio njene oči. „Dobro, gde si tako
nešto čula?“
Elenor je bezazleno slegla ramenima. Ta reč je potekla upravo sa
očevih usana, kad je jednom prilikom razgovarao s gospodinom
Luelinom kraj hangara za čamce, a ona kradom brala divlje jagode u
žbunju kraj potoka.
Uzdahnuo je. „Za neke. Da. Grad iskušenja.“
 I izgledao je toliko tužno da je Elenor spustila svoju ručicu u
njegovu šaku i žarko rekla: „Nikada neću otići tamo. Nikada neću otići
iz Loaneta.“
Isto je rekla i sad svojoj rođaci Beatris, koja joj se pak osmehnula
umnogome sličnim nežnim, sažaljivim osmehom kao tada otac. „Eh,
naravno da hoćeš, ludice. Kako bi uopšte našla sebi muža ako bi
živela na ovakvom mestu?“
Elenor nije želela u London i nije želela da nađe sebi muža, ali
1911, kad je imala šesnaest godina, uradila je i jedno i drugo. Nije joj
to bila namera. Otac je bio pokojni, Loanet predat u ruke agenta za
nekretnine, a majka ju je povela u London da bi je udala za onog ko
najviše ponudi. U svome besu i nemoći, Elenor se čvrsto zarekla sebi
da se neće zaljubiti. Boravile su kod tetke Vere, u velikoj kući na obodu
Mejfera. Bilo je odlučeno da se Beatris i Elenor zajedno pojave te
sezone, te su, sasvim predvidljivo kad su posredi Konstans i Vera, oko
bračnih perspektiva njihovih kćeri iscrtane sestrinske borbene linije.
I tako je jednog lepog popodneva krajem juna, u spavaćoj sobi na
drugom spratu kuće u Londonu, dok se napolju letnji dan preobraćao
u izmaglicu, jedna služavka, čela orošenog znojem, vukla uzice
steznika svoje jogunaste žrtve i govorila: „Mirujte, gospođice Elenor.
Nikad vam neću napraviti grudi ako ne budete mirni kao bubica.“
Nijedna od tih služavki nije uživala dok je oblači, to je pouzdano
znala. U biblioteci je postojao jedan uvučen kutak iza kog je
ventilaciona cev prolazila do ostave s posuđem, kud su se služavke
sklanjale da bi izbegle batlera. Elenor ih je čula dok se i sama krila od
majke. Praćene blagim zapahom dima cigarete, ulovila je sledeće reči:
„Nikad ne stoji mirno…“; „Odeća sva uflekana!“; „Uz malčice truda…“;
„Kad bi samo pokušala…“; „Ali, teško meni, kakva kosa!“
Elenor je upravo zurila u svoj odraz. Kosa joj jeste bila
neobuzdana, uvek je i bila takva, čupa tamnosmeđih talasa koji se
opiru svakom pokušaju kroćenja. U spoju sa tvrdoglavo mršavim
rukama i nogama i navikom da usredsređeno iskolači oči dok nešto
posmatra, bila je definitivno nekoketna. Njena priroda, stavljano joj je
do znanja, pati od slične mane. Dadilja Bruen je veoma volela da
cokće i jadikuje što se „štedi prut“ i što je „nesputanim
pothranjivanjem zle strasti“ tom detetu dozvoljeno da se razvije u
„razočaranje za majku, i još gore, za Boga!“ Božja osećanja ostala su
misterija, ali u slučaju Elenorine majke to razočaranje je izbijalo iz
svake pore.
Upravo dok je Elenor razmišljala o njoj, u spavaću sobu uđe
Konstans de Šil u najlepšoj odeći, s kosom (urednom, plavom,
glatkom) dignutom visoko, u kitnjastim uvojcima, a o vratu su joj visili
dragulji. Elenor ljutito stisnu zube. Prodaja takvog nakita spasla bi
Loanet. Majka je mahnula služavki da se skloni, pa preuzela na sebe
utezanje Elenorinog stasa. Stala je da vuče tako žestoko da se Elenor
zagrcnula, a onda se majka bez uvoda dala u deklamovanje imenâ
poželjnih mladića koji će te večeri biti na balu kod Rotšilda. Teško je
bilo poverovati da je to ista ona osoba koja je odlučno odbijala da
odgovori ocu na pitanja u vezi s raznim rasipnim kupovinama i samo
vetrenjasto izjavljivala: „Ti znaš da moja glava ne pamti sitnice.“ Ovaj
spisak je bio iscrpan i nijedna odlika nijednog potencijalnog udvarača
nije bila procenjena kao previše sitna da bi se tu uključila.
Nesumnjivo je bilo majki i ćerki kojima bi ta rutina donela
uživanje; međutim, Elenor i Konstans de Šil nisu bile među njima.
Majka je za Elenor bila tuđinka, hladna, daleka figura koja je nikad
nije preterano volela. Elenor nije bila sigurna šta je tome tačan uzrok
(među slugama u Loanetu šuškalo se da je gospodarica oduvek želela
sina), a nije naročito ni marila da utvrdi. Njena sestra od tetke Beatris
(koja je u međuvremenu stekla prsatu siluetu i porok nezasitog čitanja
romanâ Elinor Glin) pomenuta je u najnovijem izdanju Dvorskog
cirkulara i odjednom je nadmetanje postalo neuporedivo borbenije.
„…najstariji sin jednog vikonta“, upravo je ređala Konstans. „Deda
mu se obogatio od nekakve pogodbe sa Istočnoindijskom trgovačkom
kompanijom… basnoslovno bogati… akcije i obveznice… prihodi iz
Amerike…“
Elenor se namrštila na sopstveni odraz; bili su joj mrski ti
razgovori koji su mirisali na nekakvo prećutno šurovanje. Te reči,
odeća, očekivanja, sve su to bile stege iz kojih je ona žudela da
umakne. Nije joj bilo mesto tu, u tom Londonu gipsanih ukrasa i
popločanih ulica; jutarnjih proba haljina kod madam Lusil na
Hanoverskom trgu i popodnevnih kočija što isporučuju bele posetnice,
ugovarajući još jednu turu čaja i blebetanja. Nije davala ni pet para
na vatrene savete koje je šakom i kapom delio časopis Dama, o
upravljanju slugama i uređenju kuće, kao i o tome kako rešiti problem
predugačkih dlaka u nosu.
Ruka joj je pošla ka lančiću oko vrata, privesku koji je čuvala
skriven pod odećom – ne medaljonu, već tigrovom zubu optočenom
srebrom, daru od oca. Milujući mu dobro znane glatke ivice, pustila je
oči da joj se zamagle, pa više nije videla sebe, samo neodređen ljudski
oblik. Obris u ogledalu se rasplinuo, a isto tako i njena koncentracija.
Majčin glas se pretvorio u tiho pozadinsko brujanje i odjednom više
nije bila u toj sobi u Londonu, već kod kuće, svoje prave kuće, u
Loanetu, i sedela je kraj potoka sa ocem i gospodinom Luelinom, i sve
je na svetu bilo kako treba.
Te večeri je Elenor stajala na ivici parketa za igru i posmatrala
majku kako prolazi vrteći se. Konstans joj je izgledala groteskno dok je
đipala po balskoj dvorani, ogromnih i crvenih usana, s grudima koje
se nadimaju i draguljima koji trepere dok igra valcer i smeje se s
jednim, drugim, trećim saigračem rumenog lica. Zašto ne može da
bude kao sve ostale udovice odane dužnosti? Da zauzme svoje mesto
na stolici uza zid i razgleda vence ljiljana, a potajno u sebi priželjkuje
da bude kod kuće, u kadi punoj tople vode, i da joj je krevet razmešten
i čeka je u njemu termofor. Trenutni partner je izgovorio nešto tik uz
njeno uvo, a kad se majka nasmejala i kad joj je ruka poletela ka
dekolteu, Elenor su se vratila sećanja: šaputanja razmenjivana između
slugu dok je ona bila mala, koraci u hodniku u zoru, čudni muškarci
koji se u čarapama šunjaju ka svojoj sobi. Stegao se svaki, i najmanji
mišić Elenorinog lica, a u njoj je buknuo vreli tigrovski gnev. Po
njenom mišljenju, nije bilo većeg greha od nevere. Najgori čovečji
postupak jeste gaženje obećanja.
„Elenor! Gledaj!“ Beatris je ubrzano dahtala kraj nje; uzbuđenje se,
po običaju, kod nje pokazivalo u vidu blagog poremećaja disanja.
Elenor pogleda kud i njena rođaka i ugleda razmetljivog mladića s
bubuljičavom bradom kako ide ka njima pod treperavim svetlom
sveća. Osetila je nešto blisko očajanju. Je li to ljubav? Ta transakcija?
Odevanje u najlepšu odeću, slikanje maske na svom licu, igranje
naučenih koraka, izgovaranje unapred sročenih pitanja i odgovora?
„Naravno da jeste!“, uskliknula je Beatris kada je Elenor to izgovorila
naglas.
„Ali zar ne bi trebalo u njoj da bude još nečeg? Zar ne bi trebalo
da poseduje neki element međusobnog prepoznavanja?“
„O, Elenor, kakva si ti naivka! Život nije bajka, znaš. Sve je to
divno i krasno u knjigama, ali čarolije ne postoje.“
Po ko zna koji put od žurnog preseljenja u London, Elenor je bolno
zažudela za društvom gospodina Luelina. Obično je bila marljiva u
prepisci i čuvala je kao blago svako pismo koje je primila, a svako
svoje pre slanja prepisivala u specijalne sveske sa indigom kako bi
imala tri primerka, no u pojedinim situacijama moglo joj je pomoći
samo neposredno prisustvo nekog ko je razume i pravi, propisan
razgovor uživo. Šta bi dala za tu elementarnu utehu, da zna da je
shvaćena! Nije ni pričala o čaroliji. Pričala je o jednoj osnovnoj istini.
O ljubavi kao svršenom činu, činjenici, a ne kao uzajamnom korisnom
sporazumu između dve odgovarajuće stranke. Upravo dok se dvoumila
da li da to i kaže, Beatris uz svoj najšarmantniji osmeh otpevuši
između stisnutih zuba: „A sad kreći, draga, namesti srećno lice i da
vidimo koliko ćemo pogledâ osvojiti.“
Elenor se naglo spustila na zemlju. Osetila je beznađe. Nije je
nimalo zanimalo da prikuplja poglede muškaraca do kojih joj nije
stalo; razmaženih muškaraca koji žive praznim životom sebičnih
zadovoljstava. Njen otac je jednom kazao kako je tačno da siromah
trpi bedu, ali bogataš mora da se bori sa beskorisnošću, a dušu
najgore izjeda dokolica. Dok je Beatris bila zauzeta drugim stvarima,
Elenor je kradomice pošla kroz gužvu ka izlazu.
Zaputila se uz nizove stepenica bez ikakvog posebnog odredišta
na umu, zadovoljna dokle god muzika tihne iza nje. Već joj je prelazilo
u rutinu da napusti balsku dvoranu najranije što može, a potom da
istraži kuću u kojoj se bal održava. To joj je dobro išlo od ruke;
izvežbala se dok se šunjala po šumi Loaneta s duhom svoga dede
Horasa, nastojeći da bude nevidljiva. Stigla je do odmorišta gde su
jedna vrata stajala odškrinuta, pa je zaključila da je i to mesto sasvim
fino za početak.
U prostoriji je bilo mračno, ali kroz prozor se poput žive slivala
mesečina, te je Elenor razaznala da je to nekakva radna soba.
Naspramni zid bio je popunjen policama za knjige, a na sredini je na
tepihu stajao ogroman pisaći sto. Pošla je da sedne za njega. Možda
zbog mirisa kože, možda samo zato što otac nikada nije ni bio daleko
od njenih misli, Elenor ga prosto vide u radnoj sobi u Loanetu, gde ga
je često zaticala potkraj života, glave pognute nad spiskom brojki, dok
se rve s porodičnim dugovima. Bio je oslabio tih poslednjih meseci i
više nije mogao da lunja s njom po livadama i po šumi kao nekada.
Elenor je zato sebi zadala da dovede njegov voljeni svet prirode njemu,
da rano ujutru skuplja štošta i potom mu to odnese i pokaže, nabroji
sve što je videla, čula, namirisala. Dok je jednog dana mlela o tome
kako se vreme menja, digao je šaku da je zaustavi. Saopštio joj je da je
razgovarao sa svojim advokatom: „Više nisam bogat čovek, zlato moje,
ali ova kuća je bezbedna. Preduzeo sam mere da Loanet ne može biti
prodat i nikad nećeš ostati bez svog doma.“ Međutim, kad je došao taj
čas, očevi dokumenti su iščezli, a Elenorina majka je poricala da išta
zna o njima. „Pred kraj je govorio mnoge besmislice“, tvrdila je.
Okrznuvši pogledom zatvorena vrata, Elenor uključi stonu lampu i
na površini stola pojavi se širok pravougaonik žute svetlosti. Dobovala
je prstima po drvetu dok je razmatrala svoj pribor. Rezbarenu pernicu
od slonovače, upijač za mastilo, dnevnik u platnenom povezu. Tu su
počivale otvorene i neke novine, te uze, onako zaludna, da ih lista.
Kasnije će čitav taj sled događaja biti obuhvaćen pričom o tome kako
su se upoznali i poprimiće prizvuk strahopoštovanja i neumitnosti. U
tom trenutku, međutim, Elenor je samo htela da pobegne od
predvidljivosti i dosade bala što se održavao u prizemlju. Dok je čitala
naslov u londonski zoološki vrt stigla dva tigra sa dalekog istoka, nije
imala pojma da se otvaraju jedna nova vrata. Samo je znala da je
Zefirov zub odjednom postao topao na njenoj koži i da mora svojim
očima da vidi te tigrove.
 Osmo poglavlje
London, jun 1911.
Prilika joj se ukazala posle dva dana. Bio je planiran izlet povodom
Festivala Imperije, pa su svi u Verinoj kući bili prikladno uzbuđeni.
„Zamislite samo“, uskliknula je Beatris prethodne večeri uz šeri, „pravi-
pravcati urođenici, čak iz Afrike!“
„Leteća mašina“, uzviknula je Vera, „živa slika!“
„Trijumf za gospodina Laselsa“, saglasila se Konstans, a onda
dodala, donekle s nadom: „Baš me zanima da li će lično biti tamo.
Čujem da je u velikom prijateljstvu s kraljem.“
Kristalna palata sjaktala je na suncu kad je dajmler stao pred
njenim ulazom. Elenorina majka, tetka i sestra od tetke dobile su
pomoć da izađu iz kola, a Elenor se pomolila za njima, gledajući
naviše da bi obuhvatila očima spektakularno stakleno zdanje. Bilo je
predivno i impresivno, baš kao što su svi i pričali, te Elenor oseti kako
joj se obrazi žare od nestrpljenja. Međutim, ne zato što je jedva čekala
da provede dan čežnjivo blenući u blaga Imperije; Elenor je planirala
nešto sasvim drugo. Pošle su sve zajedno ka Britanskom odeljenju i
dobrih pola sata provedeno je tu u potvrđivanju prvoklasnosti svega
izloženog, pre nego što su prešle na egzotične poslastice kolonija. Bilo
je tu cvetova kojima su se mogle diviti na odeljenju cvećarstva,
atletskih figura za razgledanje u Kadetskom kampu Prekomorskih
britanskih dominiona, dok je pozornica živih slika doživela debelu
kritiku. Elenor se vukla za njima i primoravala sebe da sa pažnjom
zaklima glavom ako se to zahteva od nje. Kada su stigle do
Srednjovekovnog lavirinta, najzad je uočila priliku. Lavirint je bio pun
ljudi, pa se Elenor s lakoćom odvojila od svoje grupe. Prosto je
skrenula levo kad su ostale skrenule desno, pa udarila pravo natrag i
zbrisala na ulaz kud su i ušle.
Hodala je brzo, glave pognute zbog strašne opasnosti da se sretne
s nekim kog njena majka poznaje; prošla je pored Sportske arene
Imperije, ka Poljoprivrednoj izložbi, ne zastajući dok nije stigla do
ulaza u železničku stanicu kod Sidnamske avenije. Tamo joj je duh
radosno zaigrao. Elenor je izvadila mapu koju je pozajmila iz teča
Vernonove radne sobe i još jednom proverila svoju maršrutu,
smišljenu u kupatilu prethodne večeri. Na osnovu istraživanja,
zaključila je da samo treba da zaustavi tramvaj broj 78 u obližnjoj
Norvudskoj ulici i on će je odvesti pravo do Viktorijine stanice. Ostatak
može da prepešači, kroz Hajd park, pa preko Marilebona do
Regentovog parka. Pametnije je bilo držati se parkova. Londonske
ulice su ličile na reke rastopljene buke koja kulja kroz grad i sve je
jurilo tako brzo i besomučno da je povremeno Elenor osećala kako bi
joj bilo kad bi je nešto udarilo i oborilo.
No ovoga dana bila je previše uzbuđena da bi strahovala. Žurno
je išla trotoarom ka tramvajskoj stanici, a srce joj je ludo tuklo pri
pomisli da će videti tigrove, i ne samo zato već i od neizmerne radosti
što je prvi put sama posle više nedelja. Tramvaj broj 78 kloparao je ka
njoj. Mahnula mu je da stane, platila kartu od sitnog novca koji je
takođe pozajmila iz teča Vernonove radne sobe, i očas posla krenula
na svoj put. Kada je sela, jedva se uzdržala da se ne osmehne od uva
do uva. Osećala se odraslo i neustrašivo, kao pustolov koji se otisnuo
da savlada sve prepreke na svom putu. Pojačale su se spone za koje je
mislila da su iskidane, s detinjstvom, s pređašnjim životom, sa onom
starom Elenor, i doživela je ushićenje slično onom kakvim se sladila
dok se igrala deda Horasovih avantura. Kada je tramvaj konačno
prešao Voksolski most i produžio svojim šinama kroz Belgrejviju,
Elenor je pomilovala tigrov zub na lančiću ispod bluze.
Na Viktorijinoj stanici vladao je haos: ljudi su se kretali u svim
pravcima, kao more cilindara, štapova i dugačkih sukanja što šibaju.
Elenor izađe iz tramvaja i kliznu kroz gužvu najbrže što je mogla, pa
izbi na ulicu u kojoj su se u oba smera tiskala kola i kočije, žureći na
zakazane čajanke. Došlo joj je da poskoči od radosti što nije ni u
jednom od tih prevoznih sredstava.
Zastala je načas da odredi gde je, a onda se zaputila Grovenor
Plejsom. Kretala se hitro, disala je ubrzano. London je imao jasno
prepoznatljiv zadah na neprijatnu mešavinu balege i izduvnih gasova,
starog i novog, te joj je bilo drago kad je skrenula u Hajd park i
osetila miris ruža. Dadilje u uštirkanim uniformama paradirale su sa
ogromnim kolicima po crvenoj zemlji Roten Roua, a prostranstvo
travnjaka bilo je prekriveno zelenim ligeštulima koji su se mogli
iznajmiti za šest penija. Jezero Serpentajn šarali su čamci na vesla,
slični džinovskim patkama.
„Izvol’te kupiti mali spomen!“, vikao je ulični prodavac s tezgom
opremljenom zastavicama pravljenim povodom krunisanja i slikama
džinovskog novog spomenika miru, postavljenog ispred Bakingemskog
dvorca. („Miru?“, frknuo bi njen teča svaki put kad im kočija prođe
pored džinovske statue čiji je beli mermerni postament blistao
naspram prljavog, pocrnelog kamena palate. „Bićemo srećni ako
dočekamo kraj ove decenije bez još jednog rata!“ Nakon takve izjave,
na njegovom natmurenom licu pojavio bi se uobražen izraz – ništa
mu nije bilo slađe nego da prorokuje crne vesti – a potom bi ga
Beatris prekorila: „Nemoj tako da kvariš, tata“, pre no što joj pažnju
odvuče neka kočija u prolazu. „O, gledajte! Jesu li ono kola
Manersovih? Jeste li čuli poslednju vest o ledi Dajani? Pojavila se na
dobrotvornom belom balu obučena kao crni labud! Možete da
zamislite kako se razbesnela ledi Šefild!“)
Elenor je sad žurila. Ka Bejzvoterskom putu, ispod Mermernog
luka, obodom Mejfera, na Marilebon. Tabla Bejkerove ulice ponovo joj
prizva u misli teču Vernona, koji je sebe smatrao donekle detektivom i
uživao da odmerava pamet sa Šerlokom Holmsom. Elenor je zajmila i
poneki kriminalistički roman iz tečine radne sobe, ali nije bila
zaljubljenik u njih. Nadobudnost razuma kosila se s njenim voljenim
bajkama. Holmsovo oholo polazište da nema ničeg što se ne može
objasniti ljudskom dedukcijom raspalilo je čak i sada u njoj bes. Takav
bes da je, bližeći se Regentovom parku, skroz zaboravila na
mehanizovanu reku koju treba da pređe. Zakoračila je bez gledanja
pravo na kolovoz i nije primetila omnibus dok je gotovo nije udario.
Tog časa, kad se džinovska reklama za liptonov čaj ustremila na nju,
Elenor je znala da će poginuti. Kroz glavu su joj hitro proletele misli –
ponovo će biti sa ocem, više neće morati da se boji da će ostati bez
Loaneta, ali, o, kakva šteta što nije videla tigrove! Čvrsto je zažmurila,
čekajući trenutak bola i zaborava.
Kad je dočekala udar, presekao joj se dah; od neke sile oko svoga
struka poletela je u stranu, tresnula na zemlju svom snagom i sav
vazduh je izleteo iz nje. Smrt uopšte nije bila onakva kao što je
očekivala. Zvuk je bio poput kovitlaca, zvonilo joj je u ušima, vrtelo joj
se u glavi. Otvorila je oči, a vidno polje joj ispuni slika najlepšeg lica
koje je u životu videla. Elenor nikada to nikome neće priznati, ali još
godinama potom osmehnuće se kad god se seti kako je u tom
trenutku pomislila da se našla oči u oči s Bogom.
Nije to bio Bog. Već neki dečak, muškarac, mladić, ne mnogo
stariji od nje, pepeljastosmeđe kose, s takvom kožom da je odjednom
osetila snažan poriv da je dotakne. Počivao je na tlu kraj nje, s jednom
rukom pod njenim leđima. Usne su mu se micale, govorio je nešto što
Elenor nije mogla da razabere i pomno gledao u nju, najpre zavirio u
jedno njeno oko, potom u drugo. Na kraju, kad su se oko njih stišali
buka i pokreti – bila se okupila poprilična gomila ljudi – na licu mu
se pojavio osmeh, a ona se zadivila kako su mu prelepa usta i istog
trena se onesvestila.
Zvao se Entoni Edevejn i studirao je na Kembridžu da bi postao
doktor, hirurg, da budemo precizni. Elenor je to saznala u bifeu stanice
u Bejkerovoj ulici, kud ju je odveo nakon okršaja sa omnibusom i
naručio joj limunadu. Tu se sastao s nekim drugom, mladićem tamne,
kovrdžave kose i sa naočarima, od onih kojima će odeća, što je Elenor
zaključila već na prvi pogled, uvek izgledati obučena nadvoje-natroje,
a kosa nikad neće leći onako kako je predviđeno. Elenor je bila puna
razumevanja. Odmah joj se dopao. „Hauard Men…“ Entoni je pokazao
rukom ka razbarušenom momku. „A ovo je Elenor de Šil.“
„Drago mi je, Elenor“, kazao je Hauard prihvatajući joj ruku.
„Kakvo dražesno iznenađenje! Otkud poznajete ovog lafa?“
 Elenor je čula sebe kako odgovara: „Upravo mi je spasao život“, pa
shvatila koliko neuverljivo zvuči takav scenario.
Hauard, međutim, ispali bez oklevanja: „Stvarno? Nisam
iznenađen. To je njegov stil. Da mi nije najbolji drug, mislim da bih
morao da ga mrzim.“
Takvo šegačenje u staničnoj kafani podzemne železnice sa dva
neznanca možda bi je i splelo, ali kako je Elenor otkrila, spasavanje od
izvesne smrti nekako oslobodi čoveka uobičajenih propisa o tome šta
se i kako sme reći. Razgovarali su neusiljeno i opušteno, i što ih je
duže slušala, to su joj se više dopadala obojica. Entoni i Hauard su se
mnogo šalili među sobom, ali zahvaljujući druželjubivom držanju,
nekako su u to uključivali i druge. Shvatila je da izriče mišljenje onako
kako veoma dugo nije imala prilike, da se smeje, klima glavom i
povremeno se suprotstavlja sa žestinom koja bi užasnula njenu majku.
Sve troje su govorili vatreno o nauci i prirodi, politici i časti,
porodici i prijateljstvu. Elenor je uspela da shvati da Entoni više od
svega na svetu želi da bude hirurg i da ga to drži još otkako je bio
mali, kad je njegova najdraža služavka umrla od zapaljenja slepog
creva zato što nije imala dovoljno stručnog doktora. Takođe je shvatila
da je Hauard sin jedinac nekog izuzetno bogatog erla koji dane
provodi na francuskoj rivijeri sa svojom četvrtom ženom, a novac za
sinovljevo izdržavanje šalje trustu o kom se stara jedan upravnik
Lojdove banke u Londonu. Kao i to da su se ova dva mladića upoznala
prvog školskog dana, kad je Entoni pozajmio Hauardu rezervnu
uniformu da ne bi dobio šibom od internatskog nadzornika, te da su
otad nerazdvojni. „Više kao braća“, kazao je Entoni i uputio Hauardu
topao osmeh.
Vreme je letelo; kad je prilikom jednog retkog zastoja u razgovoru
Hauard malčice namrštio pa rekao Elenor: „Ne bih da kvarim provod,
ali pade mi na pamet da se sigurno neko pita gde ste“, ona pogleda
na očev časovnik (nosila ga je od očeve smrti, na veliki majčin jed) i
zgranula se shvativši da su prošla tri sata otkako je ostavila svoje u
lavirintu. Pred očima joj se javila iznenadna slika majke u stanju
potpunog živčanog rasula.
 „Da“, mrgodno je potvrdila. „Vrlo je velika mogućnost za to.“
„E pa u tom slučaju“, kazao je Hauard, „trebalo bi da vas
povedemo kući. Je li tako, Entoni?“
„Da“, odgovorio je Entoni, mršteći se na sopstveni sat i kuckajući u
staklo kao da je vreme koje pokazuje sigurno pogrešno. „Da, naravno.“
Elenor se zapitala da li je umislila nevoljan prizvuk u njegovom glasu.
„Užasno je sebično od nas što te zadržavamo ovde u priči, a zapravo bi
trebalo da odmaraš glavu.“
Odjednom Elenor ispuni očajnička želja da se ne razdvaja od njih.
Od njega. Uhvatilo ju je dvoumljenje. Dan se bio pretvorio u predivan;
osećala se savršeno; nikako nije planirala da ide kući. Prevalila je
toliki put, toliko je blizu zoološkog vrta, a nije još videla tigrove! Entoni
je upravo govorio nešto o njenoj glavi i posledicama pada, što jeste
bilo ljubazno s njegove strane, ali stvarno joj je dobro, tvrdila je.
Osetila je blagu vrtoglavicu kad je pokušala da ustane, ali to se i
moglo očekivati; u kafani je veoma toplo, a ona nije ručala i… o!
Možda ako bi posedela samo još koji čas, da povrati dah, sačeka da joj
se izbistri vid.
Bio je uporan; ona pak tvrdoglava; presudio je Hauard. Uz mali
osmeh izvinjenja, uhvatio ju je za mišicu druge ruke, a Entoni je pošao
da plati.
Elenor ga je posmatrala kako se udaljava. Bio je pametan,
ljubazan, posedovao očiglednu opčinjenost svetom i svime što svet
nudi. A takođe je bio veoma lep. Gusta tamnoplava kosa, preplanula
put, pogled koji plamti od znatiželje i strasti za učenjem. Nije bila
apsolutno sigurna da joj bliski susret sa smrću ne izvodi smicalice sa
očima, ali on kao da je blistao. Bio je toliko pun entuzijazma, energije i
samopouzdanja da je nekako izgledao življi od svih drugih u toj
prostoriji.
„Stvarno je sjajan, jelda?“, upitao je Hauard.
Elenor oseti kako je buknula. Nije nameravala tako upadljivo da
pilji.
„On je najpametniji u klasi, osvojio je najviše akademskih
nagrada kad smo maturirali. Mada vam to sam nikad neće reći,
skroman je preko svake mere.“
„Zaista?“ Odglumila je tek mlako, učtivo interesovanje.
„Kad bude stekao diplomu, planira da otvori ordinaciju za one koji
najteže mogu da priušte sebi hirurga. Sramotno je koliko ima dece
kojoj su zbog nedostatka novca uskraćene životno važne operacije.“
Povezli su je na Mejfer u Hauardovom rols-rojsu, modelu „srebrni
duh“. Vrata je otvorio Verin batler, ali Beatris je to posmatrala sa
prozora svoje sobe, pa se sjurila niz stepenice odmah za njim. „O,
pobogu, Elenor“, prodahtala je, „majka ti je pošizela!“ A onda se,
primetivši Entonija i Hauarda, pribra i upadljivo zatrepta. „Dobar dan.“
„Beatris“, kaza Elenor sa osmehom, „dozvoli da ti predstavim
Hauarda Mena i Entonija Edevejna. Gospodin Edevejn mi je upravo
spasao život.“
„E pa, u tom slučaju“, uzvrati Beatris kao iz puške, „pretpostavljam
da je bolje da svratite na čaj.“
Ponovo je čitav događaj prepričan uz čaj i kolač s limunom.
Izvijenih obrva i skupljenih usana, Konstans se pekla na tihoj vatri
nepostavljenih pitanja, pre svega kako se uopšte Elenor našla na
Marilebonu, ali nepopustljivo je glumila staloženost dok je zahvaljivala
Entoniju. „Edevejn?“, upitala je s nadom. „Niste valjda sin lorda
Edevejna?“
„Baš njegov“, veselo je odgovorio Entoni, služeći se drugim
parčetom kolača. „Treći i najmlađi.“
Konstansin osmeh je ispario. („Treći sin?“, čule su je posle kako se
breca na Veru. „Treći sin?! Treći sin nema šta da šeta ulicama i da
spasava povodljive devojke. Njegovo je da stupi u ministarstvo,
pobogu i zaboga!“
Za Elenor je, međutim, time bilo sve rastumačeno. Njegova
opuštena i neuobražena priroda, neobjašnjivi, gotovo kraljevski sjaj
kojim je zračio, način na koji su se upoznali. Treći sin. „Vi ste se rodili
da budete junak priče“, kazala je.
Entoni se nasmejao. „To ne znam, ali zaista smatram sebe
srećnikom što sam treći.“
 „O?“ Konstansin ledeni ton spustio je temperaturu u sobi za
nekoliko stepeni. „A zašto, moliću lepo?“
„Moj otac već ima i naslednika i rezervnog naslednika, pa sam
zato ja slobodan da se bavim onim što volim.“
„A šta bi to tačno bilo, gospodine Edevejne?“
„Biću doktor.“
Elenor je krenula da objašnjava kako se Entoni zapravo školuje za
hirurga, kako je posvetio život pomaganju manje srećnim ljudima,
kako je osvojio sve moguće važne akademske nagrade, ali takve
pojedinosti nisu se doticale Konstans, koja je osorno prekide. „Valjda
čovek vaše klase ne mora da radi da bi se izdržavao. Pomislila bih da
vaš otac to ne odobrava.“
Entoni je pogledao u nju, a snaga njegovog pogleda bila je tolika
da je iz sobe iščilela sva preostala toplota. Vazduh je postao pun
naboja. Elenor nikada nije videla da se neko sučelio s njenom
majkom, te je pritajila dah, iščekujući da vidi šta će joj reći.
„Moj otac je, gospođo De Šil, isto kao i ja, viđao šta biva s dokonim
i povlašćenim ljudima koji su šteđeni truda da zarađuju za život. Ja ne
planiram da svoje dane provodim sedeći skrštenih ruku i tražeći čime
da utucam vreme. Želim da pomažem ljudima. Smeram da budem
koristan.“ Na to se okrenuo ka Elenor, kao da su njih dvoje sami u
sobi, i upitao: „A vi, gospođice De Šil? Šta vi želite od života?“
U tom trenutku nešto se promenilo. Promena je bila malecna, ali
presudna. Prosto je zasenio Elenor i postalo joj je jasno da je njihov
susret tog jutra bio predodređen sudbinom. Veza između njih dvoje
bila je toliko jaka da ju je bezmalo videla golim okom. Imala je štošta
da mu kaže, a ipak, u isto vreme, s nekom čudnom ali prosvetljujućom
izvesnošću znala je da ne mora ništa ni da mu govori. Sve je to videla
u njegovim očima, u njegovom pogledu upravljenom ka njoj. On je već
znao šta ona želi od života. Znao je da nema nameru da postane jedna
od onih žena što samo sede, igraju bridž, vode prazne priče i čekaju
da ih kočijaši izvezu nekud u kočiji; znao je da ona hoće nešto sasvim
drugo i neizmerno više, previše da bi se tog trena pretočilo u reči. I
zato je samo rekla: „Želim da vidim one tigrove.“
 Nasmejao se i pružio dlanove, a licem mu se razlio blažen osmeh.
„E pa, to bar nije teško urediti. Odmorite danas po podne glavu, a ja ću
vas sutra odvesti tamo.“ Okrenuo se tad prema Elenorinoj majci i
dodao: „Ako vi nemate neku zamerku na to, gospođo De Šil.“
Svima koji su poznavali Konstans bilo je jasno da ključa od
mnogih zamerki i gori od želje da ga odbije, da zabrani tom preterano
samouverenom mladiću – trećem sinu! – da vodi njenu kćer bilo
kuda. Elenor nije bila sigurna da je ikada videla majku da prema
nekom pokaže toliku antipatiju, ali Konstans gotovo ništa nije mogla
da preduzme. Poticao je iz dobre porodice, spasao je njenoj ćerki život,
ponudio se da je vodi baš na ono mesto za koje je upravo izjavila da
ima najveću želju da ga vidi. Bilo bi vrlo nekulturno kad bi ga odbila.
Konstans je na lice zalepila kiseo osmeh i uspela da istisne kratak
zvuk pristanka. Bila je to puka formalnost. Svi u toj sobi osećali su da
se ravnoteža moći preokrenula i od tog časa pa nadalje Konstans će
igrati vrlo malu ulogu u romansi svoje ćerke.
Elenor je posle čaja ispratila momke do vrata. Hauard je toplo
rekao: „Nadam se da ću vas uskoro opet videti, gospođice De Šil“, a
onda je okrznuo Entonija pogledom, uz prepreden osmeh. „Mogao bih
baš i da odem i da upalim motor da se zagreje.“
Čim su ostali sami, i Entoniju i Elenor odjednom se spleo jezik.
„Tako“, izustio je on.
„Tako.“
„Zoološki vrt. Sutra.“
„Da.“
„Obećavate da nećete dotad iskakati pred omnibuse?“
Nasmejala se. „Obećavam.“
Čelo mu se malčice namrštilo.
„Šta je bilo?“, upitala je, odjednom nesigurna u sebe.
„Ništa. Baš ništa. Samo mi se dopada vaša kosa.“
„Ovo?“ Ruka joj je pošla naviše, da dotakne plast koji je nakon
neočekivanih uzbuđenja tog dana bio u svom najluđem izdanju.
 Osmehnuo se, a negde duboko u njoj nešto je zatreperilo. „To.
Dopada mi se. Mnogo.“
I tad je rekao doviđenja, a ona ga je posmatrala kako odlazi, a
kad je ušla u kuću i zatvorila vrata, Elenor je znala, potpuno prosto i
jasno, da se promenilo sve.
Pogrešno bi bilo reći da su se u narednim sedmicama zaljubili
jedno u drugo, jer već su se zavoleli tog prvog dana. A sledeće dve
nedelje, uz rođaku Beatris, koja se pokazala kao blagonaklono
popustljiva nadzornica morala, gotovo da se nisu ni rastajali. Otišli su
u zoološki vrt, gde je Elenor konačno videla tigrove; provodili su čitave
dane na Hempstedu, otkrivali skrovite zelene zakutke vresišta i
saznavali jedno od drugog tajne; istražili Viktorijin i Albertov muzej,
kao i Prirodnjački muzej, i gledali osam nastupa Baleta Imperije.
Elenor više nije išla na balove ukoliko Entoni neće biti tamo. Umesto
toga su šetali duž Temze, razgovarajući i smejući se kao da se oduvek
znaju.
Potkraj raspusta, onog jutra kad je trebalo da pođe opet u
Kembridž, krenuo je obilaznim putem da bi je video. Nije čekao da
uđu, već joj je odmah rekao, na samom pragu: „Pošao sam ovamo sa
idejom da te pitam da me čekaš.“
Elenorino srce počelo je snažno da lupa pod haljinom, ali joj se
presekao dah kad je dodao: „A onda sam shvatio da to nije dobro.“
„To si shvatio? Nije dobro?“
„Ne, teško da bih smeo da tražim od tebe nešto što sam ne bih
mogao.“
„Ja mogu da čekam…“
„E pa, ja ne mogu, ni jednog jedinog dana. Ne mogu da živim bez
tebe, Elenor. Moram da te pitam – šta misliš – da li bi se udala za
mene?“
Elenor se osmehnula od uva do uva. Nije morala dvaput da
promisli. „Da“, izgovorila je. „Da, hiljadu puta! Naravno da hoću!“
Entoni ju je zgrabio i zavrteo je, pa je poljubio kad ju je spustio.
„Nikad neću voleti nijednu osim tebe“, rekao je sklanjajući joj nežno
pramenove kose sa lica. To je rekao s takvim samopouzdanjem da je
uzdrhtala. Nebo je plavo, sever naspram juga, a on, Entoni Edevejn,
voleće samo nju.
Obećala mu je isto, a on se osmehnuo, radostan ali ne i
iznenađen, kao da je već znao da je to istina.
„Znaš, ja nisam bogat čovek“, kazao je. „Nikad neću ni biti.“
„To mi nije važno.“
„Ne mogu ti pružiti dom poput ovog.“ Razmahnuo je rukom ka
velelepnoj kući tetke Vere.
Ljutnula se. „Znaš da mi do takvih stvari nije stalo.“
„Niti dom poput onog u kom si odrasla, poput Loaneta.“
„To mi i ne treba“, rekla je ona, i prvi put i poverovala u to. „Sada
si ti moj dom.“
U Kembridžu su bili srećni. Entonijev stan bio je mali ali čist, a
Elenor mu je pridodala domaćinsku toplinu. Entoni je bio na završnim
godinama pred diplomu i uveče je, nakon večere, najčešće sedeo
pogrbljen nad udžbenicima; Elenor je pak crtala i pisala. Njegova
inteligencija i dobrota bile su vidne čak i kad se mrštio na knjige,
ponekad u pokretima ruku dok čita o najboljem načinu da se izvede
neka operacija. Bile su to pametne ruke, blage i spretne. „Oduvek je
bio vešt da nešto gradi, pravi, popravlja“, kazala je njegova majka
Elenor kad su se prvi put srele. „U detinjstvu mu ništa nije bilo draže
nego da rastavi porodični nasledni sat moga muža. Sreća naša – i
njegova! – što je uvek uspeo da ga sastavi kako treba.“
Njihov zajednički život nije bio zamršen; nisu išli na važne
društvene prigode, već su ugošćavali svoje najbliže i najdraže na
malim i prisnim skupovima. Hauard je često dolazio da jede s njima i
ostao bi do kasne noći uz razgovor, smeh i flašu vina; Entonijevi
roditelji povremeno su ih posećivali, zbunjeni ali previše učtivi da bi
komentarisali tegobne uslove u kojima su njihov najmlađi sin i
njegova mlada žena odabrali da žive; gospodin Luelin bio im je
redovni gost. S obzirom na svoju mudrost i veseo duh, kao i na
očiglednu očinsku ljubav prema Elenor, ubrzo je postao i Entoniju
dragocen prijatelj; ta veza se dodatno pojačala kad je Entoni saznao
 g j j j j
da je starac, davno pre no što je zahvaljujući svom pripovedačkom
daru slučajno postao književna zvezda, takođe studirao medicinu
(premda je bio lekar opšte prakse, a ne hirurg). „Zar vas nikad ne
uhvati čežnja da se vratite lekarskoj profesiji?“, pitao ga je Entoni više
puta, ne uspevajući da dokuči šta bi uopšte moglo odvratiti nekog
čoveka od njegovog životnog poziva. Ali gospodin Luelin uvek bi se
osmehnuo i zavrteo glavom. „Našao sam nešto za šta sam bolje
skrojen. Pametnije je da takve stvari prepustim sposobnim ljudima
poput tebe, onima kojima krv gori od potrebe da pomažu i leče.“ Kada
je Entoni završio teoretsku obuku s najvišim ocenama i medaljom
univerziteta, upravo je gospodina Luelina pozvao da na dodeli diploma
sedi kraj Elenor i njegovih roditelja u publici. Dok je prodekan držao
svoj uzbudljivi govor o muškosti i dužnosti – „Ako čovek ne može biti
koristan svojoj zemlji, bolje da je mrtav“ – gospodin Luelin se sagao i
sarkastično šapnuo Elenor na uvo: „Kakav veseljak – prilično me
podseća na tvoju majku“, pa je morala da priguši smeh. Ali starcu su
oči blistale od ponosa dok je posmatrao svog mladog prijatelja kako
prima diplomu.
Entoni je bio ozbiljan kad je rekao da novac njega ne zanima, a
isto tako je bila ozbiljna i Elenor, ali život zna da bude podmukao, te je
tako ispalo da su uskoro postali uistinu vrlo bogati. Bili su u braku
devet meseci u trenutku kad su stajali zajedno na dokovima
Sauthemptona i upućivali pozdrav njegovim roditeljima i starijoj braći,
koji su zajedno polazili u Njujork.
„Da li bi volela da idemo i mi?“, upitao je Entoni nadjačavajući
galamu gomile što je klicala.
Bilo je priče o putovanju s njegovima, ali Entonijev budžet nije
mogao da pokrije cenu putnih karata, a nije bio voljan da dozvoli
roditeljima da oni plate. Znala je da mu je teško, da ga je stid što ne
može da priušti sebi i njoj takve luksuze. Elenor na to nije davala pet
para. Slegla je ramenima. „Patim od morske bolesti.“
„Njujork je neverovatan grad.“
Stegla ga je za ruku. „Nije mi bitno gde sam, dokle god sam s
tobom.“
 Uputio joj je osmeh tako pun ljubavi da joj je zastao dah. Kad su
se oboje obrnuli da mašu, Elenor se zapitala je li moguće biti previše
srećan. Galebovi su se obrušavali i zaranjali, a duž broda što se
otiskivao trčali su dečaci s kačketima, preskačući jedni druge i svaku
prepreku. „Nepotopiv“, kazao je Entoni vrteći glavom dok se veliki brod
udaljavao. „Pomisli samo!“
Pred drugu godišnjicu braka, Entoni je predložio da za vikend odu
do jednog njemu poznatog primorskog mestašceta. Posle višemesečne
žalosti zbog smrti roditelja i braće u ledenom Atlantskom okeanu,
konačno su mogli da proslave nešto važno. „Beba“, izgovorio je kad
mu je saopštila, a lice mu je izražavalo najdublju zadivljenost.
„Zamisli! Malecna mešavina tebe i mene.“
Uhvatili su ranojutarnji voz iz Kembridža za London i preseli na
Padingtonskoj stanici. Put je trajao dugo, ali Elenor je bila spakovala
izletničku korpu, pa su ručali usput, a sate su prekraćivali ćaskanjem i
čitanjem, najnovijom duhovitom igrom karata u kojoj su već neko
vreme vodili borbu, te periodima kad su samo zadovoljno sedeli jedno
kraj drugog, držeći se za ruke i posmatrajući kroz prozor kako proleću
livade i njive.
Kada su konačno stigli do svoje stanice, čekao ih je šofer, te je
Entoni pomogao Elenor da uđe u automobil. Pošli su uskim, vijugavim
drumom, i u toplom zatvorenom prostoru kola konačno ju je sustigao
umor od putovanja. Zevnula je i zametnula glavu na naslon sedišta.
„Je li ti dobro?“, blago je upitao Entoni, a kad je Elenor odgovorila da
jeste, bila je iskrena. Prilikom njegovog prvog pomena tog izleta, nije
bila sigurna kako će se osećati dok prolazi tako blizu mesta gde je
provela detinjstvo; hoće li izdržati iznova razbuđenu tugu za ocem i
rodnim domom. Sad je, međutim, shvatila da će izdržati, dabome;
premda ne može umaći činjenici da je u prošlosti bilo tuge, budućnost
je i dalje njena – njihova – i mogu da je prigrabe. „Drago mi je što
smo došli ovamo“, rekla je spuštajući dlan na blago zaobljen stomak
dok se put sužavao, počinjući da prati liniju okena. „Predugo nisam
videla more.“
Entoni se osmehnuo i pružio se da je uhvati za ruku. Pogledala je
u njegovu šaku preko njene šake, veliku na maloj, i zapitala se kako je
moguće da je toliko srećna.
Upravo je u društvu takvih uspomena padala u san. To se
dešavalo lako otkako je zatrudnela; nikad nije bila toliko umorna.
Motor automobila i dalje je brundao, Entonijeva topla šaka počivala je
na njenoj šaci, vazduh je bio prožet mirisom soli. Elenor nije bila
sigurna koliko je vremena proteklo kad ju je blago gurnuo i rekao:
„Budi se, Uspavana Lepotice!“
Sela je uspravno i protegla se, žmirkajući ka plavoj svetlosti
toplog dana i čekajući da svet pred njenim očima opet poprimi oblik.
Elenor je naglo udahnula.
Jer tu je bio Loanet, njen dragi, voljeni, izgubljeni dom. Vrtovi su
bili na putu da podivljaju, kuća oronulija nego u njenom pamćenju, a
ipak je to bilo savršenstvo.
„Dobro došla kući“, kazao je Entoni i digao joj šaku da je poljubi u
nju. „Srećan rođendan, srećna godišnjica, srećan početak svega.“
Začula je zvuk pre nego što je progledala. Neki insekt je zvrjao
zalećući se u okno prozora, kratki, odsečni udari naelektrisanog
nestrpljenja za kojima sledi trenutni mir, a iza njih se pomaljao drugi
zvuk, tiši ali uporniji, neprekidno češanje koje je Elenor bilo poznato,
ali nije mogla da se seti šta je. Otvorila je oči i ustanovila da je negde
gde je mračno, samo se između navučenih zavesa probijalo
zaslepljujuće sečivo svetlosti. Mirisi su bili prisno znani: soba
zatvorena da ne uđe letnja vrućina, debeli brokatni zastori i hladne
podne lajsne u senci, ustajalo sunce. Njena spavaća soba, shvatila je,
ona u kojoj spava sa Entonijem. Loanet.
Ponovo je sklopila oči. U glavi joj se sve komešalo. Bila je kao
pijana i kuvala se od vrućine. Tako vrelo je bilo onog leta kad su
zajedno tu došli, hiljadu devetsto trinaeste. Maltene još deca, proživeli
su jedan božanstven period bez šireg sveta i njegovih ritmova. Kuća je
vapila za renoviranjem, pa su se utaborili u hangaru za čamce,
obožavanom igralištu njenog detinjstva. Smeštaj je bio primitivan –
krevet, sto, najosnovniji kuhinjski elementi i malo kupatilo – ali bili su
mladi i zaljubljeni i navikli da žive maltene bez ičega. Godinama
potom, dok Entoni bude u ratu i kad god joj bude nedostajao, kad god
se bude osetila tužno, usamljeno, skrhano, prošetaće do hangara za
čamce ponevši ljubavna pisma koja joj je poslao, i tamo će, bolje nego
ma gde drugde, uspevati da dotakne onu sreću i istinu koje je osetila
tog leta pre no što će doći rat da pokvari njihov raj.
Svaki obrok jeli su napolju: tvrdo kuvana jaja i sir iz izletničke
korpe, pili vino pod jorgovanom u obzidanom vrtu. Nestali bi u šumi,
pa krali jabuke sa susednog imanja i plovili niz potok u njenom
čamčiću dok se poput svile ispreda sat za satom. U vedru, mirnu noć
iskopali bi iz šupe stare bicikle i povezli se zajedno prašljivim
puteljkom, trkali se, smejali, udisali so iz toplog vazduha dok mesečina
boji kamenje, još vruće od dnevne žege, blistavim belim sjajem.
Bilo je to savršeno leto. To je tad znala. Dugo sunčano razdoblje,
njihova mladost, nova i goruća ljubav koju su otkrili; no bile su tu na
delu i neke veće sile. To leto je bilo početak za njih dvoje – njihovu
novoosnovanu porodicu, njihovo zajedništvo – ali ujedno i kraj
nečega. Naporedo sa ostatkom ljudskog roda, stajali su na rubu jedne
provalije; ritmove njihovog života, nepromenjenog generacijama,
narušiće ubrzo seizmički potres. Pojedini ljudi su nazirali šta se bliži,
ali Elenor nije bila među njima. Takva budućnost je delovala
nezamislivo. Elenor je živela srećno učaurena u blaženoj i opojnoj
sadašnjici gde je važan bio samo današnji dan. No ratni oblaci su se
navlačili, budućnost je čekala u prikrajku…
Insekt je i dalje udarao krilima o okanca prozora, a Elenor je
osetila još jedan talas bola jer je sadašnjica počela iznova da curka u
njenu svest. Teo. Reporterova pitanja, fotograf, Alis na vratima
biblioteke. Onaj izraz Alisinog lica Elenor je dobro znala. Isti kao kad
ju je uhvatila kako urezuje ime u nadvratne grede, isti kao kad ju je
kao malu kuvarica poslala na sprat zato što je krala šećerne miševe iz
ostave, isti kao kad je upropastila novu haljinu ogromnim krmačama
od crnog mastila.
Alis je svakako izgledala kao krivac, ali ne samo to. Činilo se da je
gotova da prozbori. Ali šta bi to Alis htela da kaže? I kome? Da li
nešto zna? Policajac je razgovarao s njom isto kao i sa svima drugima
u kući. Postoji li mogućnost da zna šta je s Teom iako to još nije
pomenula?
 „Otkud bi znala?“, začu se glas u tami. „Ona je još i sama dete.“
Elenor nije nameravala da progovori naglas, te se uznemiri kad je
shvatila da je to uradila. Zaškiljila je kroz polumrak sobe. Usta su joj
bila suva – verovatno usled dejstva leka koji joj je dao doktor Gibons.
Dohvatila je čašu vode sa noćnog stočića, a u tmini iza njega izbistri
se lik prisutne osobe: njene majke u smeđoj plišanoj fotelji kraj
sekretera. Elenor brzo upita: „Ima li nekih vesti?“
„Još nema.“ Majka je pisala pisma, pero joj je škriputalo po
pergament-papiru. „Ali onaj fini policajac, onaj stariji, što loše vidi na
jedno oko, kaže mi da su dobili neke informacije koje bi mogle
pomoći.“
„Informacije?“
Škrip-škrip. „Eh, eh, Elenor, znaš da moja glava ne pamti sitnice.“
Elenor otpi gutljaj vode. Ruka joj se tresla, grlo je peklo. Sigurno je
reč o Alis. Prosto je mogla da zamisli svoju srednju ćerku kako sama
predusretljivo pristupa glavnom policajcu, s poverenjem na iskrenom
licu dok vadi onaj svoj dnevnik i saopštava mu jasna i glasna
obaveštenja. Zapažanja i teorije za koje je „naprosto ubeđena“ da su
bitni.
A možda Alis zaista i može da pomogne; nije isključeno da je
videla nešto što će dovesti policiju do Tea. Ta devojčica je stekla jezovit
običaj da bude tamo gde ne treba da bude.
„Moram da razgovaram sa Alis.“
„Moraš da se odmoriš. Te doktorove tablete za spavanje žestoko
obaraju, bar mi je tako rečeno.“
„Majko, molim te!“
Uzdah. „Nemam pojma gde je. Poznato ti je kakva je ta devojčica.
Trebalo bi da ti je poznato; i ti si istovetna bila u tim godinama, da se
ne zna koja je tvrdoglavija.“
Elenor nije opovrgla to poređenje. A ako bi bila iskrena, ne bi
mogla da porekne ni sam opis, premda je reč „tvrdoglava“ možda bila
površan izbor. Tu bi prikladnije poslužilo čitavo obilje reči. Elenor je
sebe kao mlađu rado smatrala istrajnom. Čak vatreno
nepokolebljivom. „Onda gospodina Luelina. Molim te, majko. On će
umeti da pronađe Alis.“
„Nisam videla ni njega. Štaviše, policija ga upravo traži. Čula sam
da nigde ne mogu da ga nađu – bilo je priče o tome da je pobegao.
Vrlo čudno, ali opet, on nikad nije ni bio naročito pouzdan, a u
poslednje vreme prezao je i od sopstvene senke.“
Elenor pokuša da sedne. Ovog dana nije bila u stanju da sluša
izlive majčinog vajkadašnjeg prezira prema gospodinu Luelinu.
Moraće da nađe Alis sama. O, kako joj gruva u glavi! Obujmila ju je
šakama, a Edvina zacvile udno kreveta.
Još koji časak da se primiri, samo joj to treba. Da misli prestanu
da joj luduju, da u glavi prestane da se obrće. Konstans samo muti
vodu; Elenor je znala da ih u takvom trenutku gospodin Luelin nipošto
ne bi napustio. Jeste bio zabrinut poslednjih nedelja, to je istina, ali on
joj je najdraži prijatelj. Po svoj prilici je negde u vrtu, pazi na
devojčice; jedino bi se tako moglo objasniti što nije kraj nje. A kad ga
bude našla, naći će i Alis.
Jer koliko god da su joj misli bile zbrkane, koliko god da je
očajnički želela ponovo da utone u svoj krevet i sakrije se pod
pokrivače, da ospori strahote tog dana, Elenor je bila rešena da
porazgovara sa Alis. Njena ćerka zna nešto o Teovom nestanku; Elenor
je u to bila sigurna.
 Deveto poglavlje
Kornvol, 2003.
Prošlo je gotovo nedelju dana otkako je nabasala na Loanet; Sejdi mu
se otad vraćala svakog dana. Na koju god stranu da krene prilikom
jutarnjeg trčanja, uvek je završavala kod zadivljalih vrtova. Omiljeno
mesto za sedenje bio joj je široki obod kamene fontane nad jezerom, a
kad je ovog jutra sela tu, na senkom zaklonjenim konturama osnove
fontane opazila je grubo urezana slova. a-l-i-s. Prešla je prstom po
njihovim hladnim žlebovima. „Zdravo, Alis“, izgovorila je. „Izgleda da
se opet susrećemo.“
Ta urezana slova bila su svud po imanju. Na stablima drveća, u
mekom drvetu prozorskih pervaza, na klizavoj, mahovinastozelenoj
platformi hangara za čamce koji je pre dva dana otkrila i istražila.
Sejdi se već pričinjavalo da se ona i Alis Edevejn igraju neke složene
igre mačke i miša kroz decenije, a tu sponu je naglašavalo njeno
neprestano uranjanje u Osvetu bez žurbe čitave te nedelje dok je
glumila da je na odmoru (Bertiju za ljubav) i pokušavala da raščisti
situaciju s Donaldom (od ponedeljka mu je ostavila šest poruka,
bezbroj puta zvala na druge brojeve, a i dalje nije imala glasa od
njega). Uprkos nekim početnim sumnjama, čitanje se pokazalo kao
iznenađujuće prijatna razonoda. Sejdi se dopao namćorasti detektiv
Digori Brent i neopisivo je uživala uočavajući putokaze pre njega.
Teško je bilo zamisliti da je ta žena strogog lica, prikazana na zadnjoj
korici svojih kriminalističkih romana, nekada bila mlada
delinkventkinja koja nagrđuje porodični dom, ali zbog toga je, na neki
neobjašnjiv način, Alis prirastala Sejdi za srce. Takođe ju je zakopkalo
to što je spisateljka poznata po smišljanju zamršenih misterija bila i
sama učesnik, makar i sporedan, jedne prave kriminalističke istrage, i
to istrage koja nikad nije iznedrila rešenje slučaja. Zanimalo ju je šta
je bilo prvo, njen izbor žanra ili nestanak mlađeg brata.
Čitave te nedelje, suočena s Donaldovom ćutnjom i boreći se
protiv dubokog osećaja nemoći, Sejdi je lovila sebe kako duboko
razmišlja o toj napuštenoj kući i nestalom detetu, zagolicana njihovom
zagonetkom. Više bi volela da je opet u Londonu, na svom pravom
poslu, ali sve je bilo bolje nego gledati kako sat otkucava vreme, a
njeno interesovanje nije prošlo neprimećeno. „Još nisi razrešila?“,
stekao je Berti običaj da joj dovikne kad god sa psima bučno upadne
na vrata njegovog kotidža. U glasu mu se pritom osećao osmeh, kao
da mu je drago što je vidi uposlenu, ali taj osmeh je bio suzdržan.
Očigledno ga nije do kraja ubedila svojim izigravanjem turiste na
odmoru. Ponekad bi primetila da je posmatra, zamišljeno namršten, i
znala je da mu se iza usana, kao iza neke brane, nagomilavaju pitanja
u vezi s njenim iznenadnim dolaskom u Kornvol, izuzetno
neuobičajenim odsustvom sa posla. Sejdi se izveštila u bežanju od
kuće s rancem na ramenima i psima za petama kad god joj se učini
da je ta brana gotova da se rasprsne.
Pse je pak nova organizacija oduševila. Jurcali su ispred Sejdi,
prestizali jedan drugog dok krstare kroz šumu, a onda bi skroz
skrenuli sa staza i vijali jedan drugoga u visokoj travi, zavlačili se pod
tisovu živicu da nastave jučerašnju svađu s patkama. Sejdi je
zaostajala za njima, ali knjige nisu ni lak teret, a njoj je u poslednje
vreme ranac bio pun knjiga, zahvaljujući novostečenom prijatelju
Alasteru Hokeru, seoskom bibliotekaru.
Od trena kad su se upoznali, pružao joj je onoliko pomoći koliko
je to dopuštala njegova ograničena zbirka. Nažalost, i ta pomoć je bila
uistinu oskudna. Kriv je bio Hitler. Jedna bomba je za vreme Drugog
svetskog rata uništila novinsku arhivu svih godina do januara 1941.
„Zaista mi je veoma krivo“, kazao joj je Alaster. „Nema ih na internetu,
ali mogu da ih zatražim od Britanske biblioteke i da vam u
međuvremenu nađem nešto drugo, čisto koliko da započnete?“
Sejdi je odgovorila da joj i to sasvim odgovara, pa se bacio na
posao i krenuo vatreno da kuca po tastaturi kompjutera i da hitro
lista staru kartoteku u drvenim fiokama, a onda se izvinio i pošao
nekud žustrim korakom, pa nestao iza jednih vrata s natpisom Arhiva.
„Uspeh!“, izjavio je kada se vratio, čisteći prašinu sa vrha male
gomile knjiga. „Ugledne kornvolske porodice“, pročitao je, otvorio
knjigu na sadržaju i pošao dugačkim prstom niz spisak, pa zastao pri
sredini. „Osmo poglavlje: De Šilovi od Hevlina.“
Sejdi ga je neubeđeno pogledala. „Kuća koja mene zanima zove se
Loanet.“
„Kuća na jezeru, da, ali nekada je ona bila deo mnogo većeg
imanja. Mislim da je Loanet prvobitno bio stan glavnog vrtlara.“
„A De Šilovi?“
„Oni su pripadali lokalnom plemstvu i bili su u svoje vreme
opasno moćni. Ista stara priča: snaga i uticaj srozavali su se naporedo
s bankovnim bilansom porodice. Poneka nepametna poslovna odluka,
tu i tamo crna ovca porodice, obavezna serija aristokratskih
skandala.“ Mahnuo je knjigom. „Sve ćete to ovde naći.“
Sejdi je odatle izašla sa sjajnom novom članskom kartom, prvom
u njenom životu; takođe sa foto-kopijom osmog poglavlja „De Šilovi od
Hevlina“, kao i sa Malim Edevejnom Arnolda Pikeringa, ushićeno
pisanim izveštajem o nestanku deteta, a njoj je pripala sumnjiva čast
da bude prva koja će ga pozajmiti još od avgusta 1972. Takođe je
posudila i prilično raskupusan primerak knjige Osveta bez žurbe.
Tog popodneva, dok je Berti bio zauzet spremanjem kolača od
krušaka, Sejdi se smestila u dvorištu kotidža, gde je slušala šapat i
uzdahe mora i čitala o porodici De Šil. Baš kao što je rekao bibliotekar,
bila je to saga o veličini i padu. Sejdi je prvih nekoliko stotina godina
samo preletela – o tome kako je Elizabeta I zavitežila nekog De Šila
pomorca koji je uspeo da naotima silno zlato od Španaca, kako su im
dodeljivane zemlje i titule, o raznim smrtima, brakovima i nasleđima
što su se nizali zatim – a ponovo joj je postalo zanimljivo negde oko
1850, kad je porodična sreća naglo krenula nizbrdo. Bilo je
nagoveštaja neke prevare, nekakve veze s plantažama šećerne trske u
Zapadnim Indijama, nekog ogromnog kockarskog duga, a onda je na
Božić 1878. izbio veliki požar, koji je počeo u služinskim odajama i
proširio se odatle, te uništio veliki deo glavne kuće. Narednih trideset
godina imanje je rasparčavano i prodavano delić po delić, sve dok De
Šilovima nije ostala samo Kuća na jezeru, uz nešto jutara zemlje oko
nje.
Kako se ispostavilo, Edevejni su bili tek sporedni u istorijatu te
kuće. U trećem pasusu od kraja poglavlja autor je napominjao da se
Elenor de Šil, poslednja u porodičnoj lozi, udala 1911. za Entonija
Edevejna, posle čega je Loanet obnovljen i sačuvan kao seosko
boravište. Nestanak Teodora Edevejna nije se pominjao, što je
iznenadilo Sejdi, ali potom je utvrdila da su Ugledne kornvolske
porodice objavljene 1925, gotovo punu deceniju pre mališanovog
nestanka; tačnije, dobrih osam godina pre njegovog rođenja.
U odsustvu te intrige, autor se usredsredio na status Elenor de Šil
kao nadahnuća za Elenorina čarobna vrata luckastog Luelina, knjigu
dečjih priča koja je uživala ogroman uspeh u prvoj deceniji
dvadesetog veka. „Da nije bilo neočekivanog drugarstva između
Luelina i visprene kćeri njegove prijateljice, možda bi on ostao doktor i
nikad ne bi otkrio svoj pripovedački dar, pa bi naraštaji dece bili lišeni
jedne dragocene pripovesti.“ Luelin je nastavio da piše i ilustruje, te
mu je 1934. posthumno dodeljen Počasni orden Britanske imperije za
zasluge u književnosti. Po rečima Alastera Hokera, ta knjiga se još
može naći, ali nije položila ispit vremena, baš kao i neke njene
savremenice. Sejdi je morala da mu veruje na reč. Kao mala nije čitala
tu knjigu; sećala se da je imala jedan njen primerak, poklon od babe i
dede, ali njeni roditelji proglasili su je za „glupost“, predvidljivo
zamerili magičnim elementima priče i zgađeno je otposlali tamo kuda
idu da umru i sve knjige Inid Blajton.
Izdanje što je upravo počivalo u njenom krilu bilo je objavljeno
1936. Papir je bio mek i praškast, tekst tu i tamo prošaran sjajnim
listovima sa ilustracijama kojima su po ivicama počinjale da izbijaju
pege. Table u boji, nazvao ih je Alaster kad je uzela knjigu od njega u
ponedeljak. Priča je bila o devojčici koja živi u velikoj i samotnoj kući
sa svojim dobrim ali neborbenim ocem i ledenom, društveno
ambicioznom maćehom. Jednoga dana, dok su joj roditelji u Londonu,
devojčica skakuće po svojoj promajnoj kući i odjednom se nađe pred
nekim vratima koja nikada dotad nije primetila. Prošavši kroz njih,
zatiče sparušenog belokosog čoveka, „nalik samom starom Ocu
Vremenu“; zidovi oko njegovog kreveta zastrti su od poda do tavanice
ručno crtanim geografskim kartama i brižljivo skiciranim predelima.
„Šta radiš tu?“, pita ga, što bi upitao svako; „Čekam tebe“, uzvraća on,
pa započinje priču o dalekoj čarobnoj zemlji u kojoj je nekada davno
počinjena strašna nepravda, čime je narušen mir i dopušteno je ratu i
neslozi da cvetaju. „Postoji samo jedna osoba koja to može da ispravi,
a to si ti“, veli on.
Prateći njegove karte, devojčica u zaraslom vrtu otkriva tunel koji
je vodi do te čarobne zemlje. Tamo se priključuje pouzdanoj družini
ugnjetenih žitelja i učestvuje u više pustolovina i bitaka da bi porazila
zlog uzurpatora i povratila zemlji mir i sreću. Konačno se vrativši kroz
tunel, otkriva da vreme uopšte nije proteklo, ali se svejedno njen dom
potpuno promenio. Otac je srećan, majka i dalje živa, a kuća i vrt su
izgubili svoju sumornu senku. Trči da ispriča starcu za svoj uspeh, ali
onu sobu zatiče praznu. Roditelji joj govore da je sigurno sve sanjala i
devojčica im gotovo i veruje, sve dok ne pronađe, skrivenu pod
tapetama gostinske sobe, jednu kartu čarobne zemlje.
Sedeći na obodu fontane, Sejdi je odgrizla zalogaj sendviča sa
sirom koji je ponela u rancu, pa ispružila knjigu ispred sebe, poredeći
ilustraciju s pravom kućom iza nje. Bila je zamolila Alastera da joj
nađe još neku dodatnu informaciju o piscu, tom Davidu Luelinu.
Sudeći po predgovoru na početku knjige, on je Edevejnovima bio
blizak porodični prijatelj, te se nije moglo sumnjati u to da je
nadahnuće crpao iz Loaneta. Kuća na Luelinovim ilustracijama bila je
istovetna kao ta tu; čak je uhvatio iskošeni okvir prozora skroz na
kraju levo. Sejdi su bili potrebni dani razgledanja da primeti da taj
prozor nije pravilno četvrtast. Obrnula je tablu sa oznakom sl.ii,
ilustraciju na kojoj je čupava devojčica u starinskoj odeći stajala kraj
kamenog stuba s mesinganom alkom u podnožju. Sunce je bleštalo
neizdrživo jako, pa je Sejdi morala da zažmiri kako bi pročitala tekst
ispod slike. Tu, pod najskrovitijom, najtamnijom, najšaputavijom
vrbom, Elenor pronađe ono što joj je obećavala starčeva karta. „Povuci
alku“, kao da je šaputao vazduh oko nje, „povuci alku i vidi šta će biti.“
 Sejdi baci koricu sendviča upornom jatu labudića, pa obrisa ruku
o donji deo trenerke. Koliko je ona uspevala da zaključi, dečje knjige
sve su ličile jedna na drugu. Usamljeno dete pronalazi vrata koja vode
u čarobni svet; potom slede pustolovine i junačka dela. Zlo je
pobeđeno, drevni pripovedači priča oslobođeni prokletstva što ih okiva
i sve je na svetu opet kako treba. Izgleda da mnoga deca maštaju da
pobegnu iz detinjstva, da steknu moć nad sopstvenim predodređenjem.
Sejdi je to odlično razumela. Jedni prolaze kroz zadnju ploču ormara,
drugi kroz krošnju začaranog drveta, Elenor je pak pronašla prolaz u
zemlji u vrtu. Za razliku od pojedinih takvih vrata, Elenorina su bila
prava. Sejdi se veoma obradovala kad je u utorak ujutru našla
mesinganu alku i stub, baš kao u priči, skrivene ispod jedne naročito
nametljive vrbe na naspramnoj strani jezera. Prirodno, pokušala je da
otvori prolaz, ali uprkos tome što je upregla svu snagu, kapak nije
hteo ni da mrdne.
Detinjstva im jesu bila upečatljivo različita, ali Sejdi je svejedno
osećala bliskost sa Elenor Edevejn. Dopala joj se ta devojčica u bajci,
sa svojim časnim, odvažnim i nestašnim duhom; bila je baš onakva
kakva je Sejdi silno želela da bude kao mala. Ali ne samo to. Sejdi je
osećala povezanost sa Elenor zbog nečeg što je pre dva dana našla u
starom hangaru za čamce, dole kod potoka. Ušla je kroz razbijen
prozor u jednu sobu opremljenu krevetom, stolom i šačicom
najosnovnijih stvari. Sve je počivalo pod slojem prašine i prljavštine i
pod vlažnim jorganom starosti, a Sejdi ni nakon temeljne pretrage nije
pronašla ništa korisno; samo jedan predmet koji bi se s pravom
mogao nazvati zanimljivim. Iza uzglavlja kreveta bio je zapao nekakav
koverat i stajao je tu zagubljen dobrim delom proteklog veka. Unutra
se nalazio jedan jedini list papira, s kitnjastom šarom od
tamnozelenog bršljanovog lišća duž ivica, druga stranica pisma sa
Elenorinim imenom na kraju.
Bilo je to ljubavno pismo, napisano dok je bila trudna, a u njemu
je, između poverljivih izjava da joj je njegova ljubav spasla život,
pokušavala da opiše svome mužu čudesne promene koje se dešavaju
dok im beba raste – malecna mešavina tebe i mene. Sejdi je isprva
pretpostavljala da je ta beba bila Teo Edevejn, ali onda je zapazila
Elenorino gorko jadikovanje da je njena ljubav predaleko, da bi volela
da joj je bliže, da joj očajnički nedostaje. Shvatila je da je pismo
sigurno pisano kad je Entoni bio u Francuskoj, za vreme Prvog
svetskog rata. Po podacima iz „De Šilova od Hevlina“, Edevejnovi su
imali tri kćeri: Debora se rodila pre rata, Klementina posle rata, a Alis
tačno posred ratnih godina. Dakle, beba čije je rođenje Elenor s
takvom čežnjom iščekivala morala je biti Alis. Strasno i iskreno, pismo
je stvaralo tako snažnu sliku o Elenorinom karakteru da joj je Sejdi
bezmalo začula glas, razgovetan i stvaran, preko jaza od devedeset
godina.
Zatvorila je knjigu iz biblioteke, lupivši koricama i izazvavši
kovitlac čitave kolonije čestica prašine. Sunce je bilo visoko, a sa
površi jezera isparavala je vlaga. Odozdo su po obešenim granama
igrali odrazi svetlosti, te su listovi sjajkali, nezamislivo zeleni. Uprkos
toplom danu, Sejdi uzdrhta pogledavši ka kući. Čak i bez spone sa
Elenorinim čarobnim vratima, to imanje ju je i dalje ispunjavalo
nestvarnim utiskom da je zabasala među stranice neke bajkovite
priče. Što je duže boravila u vrtu Loaneta, to je više saznavala o toj
kući i ljudima što su u njoj živeli; sa svakim novim urezanim a-l-i-s
koje je otkrivala, sve manje se osećala kao uljez. A ipak se nije mogla
otrgnuti osećaju da je kuća posmatra.
Šašava, glupa uobrazilja. Tako bi možda pomislila Bertijeva
novostečena prijateljica Luiza; Donald se u njenim mislima kidao od
smeha. No ona je samo reagovala na tu tišinu, izostanak ljudskog
stanovanja i njegove zaostavštine. Kućama nije namena da stoje
prazne. Kuća bez stanara, naročito ovakva, i sad puna porodičnih
predmeta, nešto je najtužnije, najbesmislenije na svetu.
Sejdi je pratila pogledom odraz jata oblaka što je putovao po
okancima prozorâ najvišeg sprata; zaustavio se na prozoru skroz levo.
Dečja soba, poslednje mesto gde je Teo Edevejn viđen pre nego što je
nestao. Uzela je kamičak, zamišljeno ga prokotrljala između palca i
kažiprsta, dokono mu odmerila težinu na dlanu. U tome je bio čvor
svega. Kuća bi lako pala u zaborav da nema te priče koja je prati,
ozloglašenosti proistekle iz dečakovog nestanka. S vremenom je
ozloglašenost zadobila i odjek, te postepeno uzrela u folklornu priču. U
bajku o izgubljenom mališanu i kući ukletoj da večno spava, daha
pritajenog dok vrt i dalje luduje i raste oko nje.
Sejdi baci kamenčić u lenjom luku ka jezeru, gde on pade uz
zvonko buć. Bez trunke sumnje, taj bajkoviti element bio je među
najprevrtljivijim aspektima slučaja. Stari nerešeni slučajevi uvek su
izazov, ali ovaj je imao pridodat i faktor folklora. Ta priča se
prepričavala toliko puta da su ljudi počeli da prihvataju njenu
misteriju. Ako bi morali iskreno da priznaju, većinom ne bi ni želeli
odgovor – to jest, ne bi ga želeli makar oni sa strane, ljudi koji nisu
neposredno uključeni; sastavni deo draži misterije upravo je bilo to što
je nerešiva. Ali nije posredi nikakva vradžbina niti magija; deca se ne
dematerijalizuju tako sama od sebe. Odlutaju, budu ukradena, prodata.
Ponekad i ubijena, ali najčešće data nekom ili odvedena. Sejdi se
namršti. Ima na svetu bezbroj dece-senki, odvojenih od roditelja, koja
još vuku svoje majke za skut. Kud je otišlo ovo dete?
Alaster je održao reč i naručio kopije originalnih novinskih
članaka, a Bertijeva prijateljica Luiza, koja kao da je „baš maločas
svratila“ kad god Sejdi uđe u kuhinju, obećala je da će se u bolničkom
krilu za stare raspitati ima li nekog ko možda nešto zna. Sejdi su u
katastru potvrdili da je kuća trenutno u posedu Alis Edevejn, ali
uprkos ponositim tvrdnjama koje su govorile suprotno, ispostavilo se
da „zavičajna“ književnica živi u Londonu i decenijama nije viđena u
selu. Sejdi je našla ulicu, adresu, ali ne i mejl; nije još bila dobila
odgovor ni na jedno svoje pismo. U međuvremenu je morala da se
zadovolji bibliotečkim primerkom Malog Edevejna Arnolda Pikeringa.
Ta knjiga je objavljena 1955. u serijalu Kornvolske misterije, u
kom je takođe bila i knjiga sa sabranim slučajevima viđanja vila, kao
i priča o zloglasnom avetinjskom brodu koji se pojavio u zalivu. Takvi
sadruzi Pikeringovog dela nisu baš ispunili Sejdi pouzdanjem, a
dabome, njegova pripovest je nagoveštavala neuporedivo veću ljubav
prema intrigama nego prema istini. Knjiga nije nudila nijednu
razumnu teoriju, već je radije ostao rob „misterioznog iščeznuća na
Ivanjdan“. Međutim, ipak je sadržala nešto što je ličilo na pristojan
sažetak događajâ, a probirač nađe otirač.
 Sejdi je izvadila svoje beleške, zaštićene novom fasciklom koju je
označila natpisom Edevejn. Pretvaralo joj se donekle u svakodnevni
ritual da ih iznova iščita, tu na obrubu stare fontane. Tako je Sejdi
uvek i radila, obrađivala svaku pojedinost slučaja po bezbroj puta, sve
dok ne bude u stanju da napamet izdeklamuje čitav sadržaj fascikle.
Donald je govorio za nju da je opsednuta (on je bio više tip koji će
promozgati uz kriglu piva), ali Sejdi je računala da ista stvar može za
jednoga značiti opsesiju, a za drugog posvećenost, te ako postoji neki
bolji način da se u dokaznom materijalu razotkriju manjkavosti, rupe i
neslaganja, ona će ga, bogme, i iznaći.
Po Pikeringu, Teodor Edevejn je poslednji put viđen u jedanaest
sati na veče slavlja, pošto je tad majka otišla do dečje sobe da ga
obiđe. U isto vreme ga je obilazila svake večeri pre nego što i sama
pođe da legne, a dečak je imao naviku da spava sve do jutra. Čvrst mu
je san, kazala je Elenor Edevejn policiji, i retko se budi tokom noći.
Njeno svraćanje u dečju sobu na veče proslave potvrdila je i jedna
služavka koja je videla da gospođa Edevejn izlazi iz sobe i da je
zastala da kratko porazgovara s nekim drugim slugom na stepeništu.
Služavka je potvrdila da je to bilo odmah iza jedanaest i rekla kako
zna po tome što je vraćala u kuhinju poslužavnik sa upotrebljenim
šampanjskim čašama, da bi gosti mogli da ih dobiju čiste i oprane
kada u ponoć počne vatromet. Sluga koji je dežurao na glavnim
vratima izjavio je da je video gospođu Edevejn kako izlazi iz kuće
odmah posle jedanaest, a nakon toga, sve do kraja proslave, više niko
od gostiju i članova porodice nije ulazio sem do toaleta u prizemlju.
Gospođa Edevejn je ostatak večeri provela u hangaru za čamce,
odakle su gondole vozile učesnike slavlja u vesele šetnje potokom pod
svetlima lampionâ, a legla je da spava odmah po izlasku sunca, kad
su otišli i poslednji gosti, pretpostavljajući da su joj sva deca tamo gde
i treba da budu. Usnula je brzo i spavala sve dok je u osam nije
probudila jedna sobarica, sa informacijom da Tea nema u njegovom
krevetiću.
Porodica je najpre sprovela potragu sama, ali bez neke posebne
panike i ne uzbunjujući goste koji su ostali na noćenju. Jedna kći
Edevejnovih – najmlađa, po imenu Klementina – imala je običaj da
se rano išunja iz kuće i umela je povremeno da povede sa sobom i
svog bratića, ukoliko se zatekne budan u trenutku kad ona prolazi
kraj njegove sobe. Zato su pretpostavili da je i ovog puta to posredi.
Još se posluživao doručak u trpezariji kad se Klementina Edevejn
vratila kući, sama; to je bilo neposredno posle deset. Pošto je
obelodanila da ništa ne zna o tome gde joj je brat i izvestila da su
vrata njegove sobe bila zatvorena u šest kad je prošla, pozvana je
policija. Dečak je zvanično proglašen nestalim i pokrenuta je
obuhvatna potraga.
Iako je Pikering, izgleda, rado verovao da je dečak prosto nestao u
noći, ipak je uključio i mali sažetak policijskih istraga, dajući u
kratkim crtama dva zvanična objašnjenja nestanka Teodora Edevejna:
dečak je sam odlutao ili ga je neko oteo. Teorija o lutanju dobila je na
uverljivosti kad se otkrilo da je nestalo i njegovo omiljeno kučence
igračka, ali kako uprkos proširenju potrage i dalje nisu nalazili ni
traga detetu, a takođe imajući u vidu i porodično bogatstvo, policajci
su postali ubeđeni da je verovatnija druga mogućnost. U nekom
trenutku između jedanaest sati na to ivanjdansko veče i osam ujutru,
neko se ušunjao u mališanovu sobu i odveo ga.
To je delovalo kao prihvatljiv zaključak i Sejdi je bila sklona da se
s njim saglasi. Pogledala je ka kući i pokušala da zamisli sebe na tom
noćnom slavlju, onakvom kako ga je opisao Pikering: na sve strane
ljudi; lampioni i blesak; gondole s nasmejanim putnicima plove niz
obasjani potok; vatra nasred jezera. Muzika i smeh, žagor trista ljudi
koji čavrljaju.
Ako je dečak odlutao – a Pikering je citirao novinski članak u
kom Entoni Edevejn izjavljuje da je njegov sin odnedavno počeo sam
da izlazi iz kreveca, te da je jedno dvaput sišao i niz stepenice –
kolika je onda bila verovatnoća da ga niko na slavlju ne vidi?
Pikering aludira na nekoliko nepouzdanih izjava gostiju koji „možda i
jesu“ primetili dete, ali očigledno nije bilo ničeg konkretnog. A sve ako
je jedanaestomesečno dete nekako i uspelo da ostane neprimećeno
dok je prolazilo vrtom, koliko je osnovana pretpostavka da je nekud
otputovalo? Sejdi se nije mnogo razumela u decu i njihove faze
razvoja, ali valjda bi čak i dete koje lepo hoda prilično brzo posustalo?
Policija je pretražila čitave kilometre u svim pravcima i nije otkrila
ništa. A sem toga, bilo je krajnje neverovatno da prođe sedamdeset
godina a da se baš ništa ne pojavi: ni leš, ni kosti, čak ni krpica odeće.
Bilo je problema i sa teorijom o otmici. Naime, kako je neko
mogao ući, uzeti dete i otići da ne probudi sumnju. U kući i vrtu bile
su stotine ljudi, a koliko je Sejdi uspela da shvati, nisu postojale
pouzdane potvrde da je iko išta video i čuo. Čitavu sredu pre podne
izviđala je oko kuće tragajući za ulazima i uz glavna vrata pronašla je
dva koja su delovala upotrebljivo: zastakljena vrata što vode iz
biblioteke i još jedna sa zadnje strane kuće. Biblioteka je svakako
morala da se isključi, pošto su se gosti bili rasuli svud po vrtu, ali zato
je Sejdi zakopkao taj zadnji ulaz.
Pokušala je da proviri kroz ključaonicu i žestoko je prodrmusala
vrata u nadi da će se možda širom otvoriti; ipak postoji razlika između
provale i običnog ulaska. Obično Sejdi nije tražila dlaku u jajetu, a nije
se moglo reći ni da se u blizini nalazi neko kom bi zasmetalo ako ona
slomi bravu da bi ušla, ali s obzirom na nategnutu situaciju s
Donaldom i preteću senku Ašforda, koji je imao moć, a verovatno i
želju da je izbaci iz policije, zaključila je da bi bilo mudro da se
ponaša najlepše što ume. Jedno je ući kroz prozor u praktično prazan
hangar za čamce; sasvim nešto stoto provaliti u kuću punu nameštaja
i stvari. Soba iza tih vrata ostala bi za nju tajna da nije pridobila
Alastera da joj u okružnoj zbirci pronađe neki plan te kuće. „Ja sam
vam zaluđenik za mape i planove“, rekao je, jedva uspevajući da
prikrije radost što se od njega traži da nešto tako nabavi. To je uradio
očas posla, te je tako u četvrtak Sejdi već znala da su ta vrata bila
služinski ulaz u kuhinju.
A to i nije baš doslovno pomagalo. Na noć slavlja, u kuhinji je
sigurno bilo kao u košnici. Izvesno niko nije mogao da se iskrade
neotkriven s Teom Edevejnom ispod miške?
Sejdi ponovo okrznu pogledom Alisino ime urezano na tajnom
mestu u postamentu fontane. „Hajde, Alis“, reče. „Bila si tamo.
Pripomozi malo.“
Tišina je parala uši.
 Tačnije, ne tišina, jer tu nikad nije bilo tiho. Svakoga dana, čim
sunce odskoči, hor insekata što lebde nad trstikom razigrao bi se u
grozničav bruj; njene uši je paralo odsustvo putokazâ.
Ogorčena, Sejdi odgurnu beleške u stranu. Divno je i krasno što
ona pokušava da pronađe propuste u dokaznom materijalu, ali taj
metod se, da vidiš čuda, zasniva upravo na tome što moraš
raspolagati nekim dokaznim materijalom da bi ga prosejao. Pravim
materijalom: izjavama svedoka, policijskim teorijama, informacijama
na koje se možeš osloniti. A Sejdi je trenutno radila tek sa
najmaglovitijim skicama.
Prikupila je svoje stvari, ubacila knjige i fasciklu u ranac, pa
pozvala pse. Došli su preko volje, ali brzo su uhvatili ritam čim je Sejdi
pošla kroz stražnji vrt, udaljujući se od kuće. Njena ranija istraživanja
od te nedelje razotkrila su u pozadini imanja potok uz koji može da se
izbije pravo do sela.
Ako bog da, za koji dan će joj u rukama biti i neki konkretniji
materijal. Među najkorisnijim podacima napabirčenim iz Pikeringove
knjige bilo je ime policajaca koji su učestvovali u istrazi; ispostavilo se
da je najmlađi među njima još živ i negde je u tom kraju. Po
Pikeringu, Klajvu Robinsonu to je bio prvi slučaj otkako je stupio u
mesnu policiju. U to doba je imao sedamnaest godina i bio je
pomoćnik lokalnom policijskom inspektoru Hargrivsu.
Nije bilo teško ući u trag adresi Klajva Robinsona, makar Sejdi,
pošto je još imala prijatelje u Saobraćajnom. U svakom slučaju,
prijatelja. Jednog prilično druželjubivog tipa s kojim se pre neku
godinu kresnula kad su oboje bili pijani nakon duge policijske noći. Ni
on ni ona nisu to otad pominjali, ali uvek bi krajnje revnosno izašao u
susret njenim molbama da dobije određenu informaciju. Pribeležila je
adresu i u sredu po podne povezla se u obližnji Polpero. Niko nije
otvorio vrata kad je pokucala, međutim, prva komšinica je bila krajnje
predusretljiva. Klajv je na odmoru na Kipru s ćerkom i zetom, ali vraća
se sutra. To zna, objasnila je dobrovoljno susetka, zato što obavlja
svoje komšijske dužnosti, preuzima pošiljke i održava Klajvovo cveće u
saksijama u životu dok on nije tu. Sejdi je bila ispisala poruku s
molbom za susret, pa ju je ubacila u sanduče za pisma. Zahvalila je toj
ženi i prokomentarisala da biljke, izgleda, divno napreduju. Sejdi je
gajila posebnu naklonost prema susedima kao što je Doris, tako
voljnim da sve ispričaju.
Psi su pojurili pred njom i prešli potok na najužoj okuci, ali Sejdi
je zastala. U plićaku je nešto bilo, pa je uzela taj predmet iz blata i
obrnula ga među prstima. Gladak ovalni kamen, pljosnat kao novčić,
savršen za žabice. Berti ju je učio da ih pronalazi, još u ono doba kad
je tek došla u London da živi kod dede i babe, pa su išli u šetnje, sve
troje oko jezera-kupališta u Viktorijinom parku. Hitnula je kamen
zamahnuvši nisko i osetila zadovoljstvo kad je poslušno zaskakutao
površinom vode.
Potražila je među trskama i taman što je našla još jedan divan
pljosnat kamen, pogled joj privuče neki blesak svetlosti i pokret sa
druge strane potoka. Sejdi je odmah znala šta je to. Stegla je usne i
snažno zažmurila, dugo ostavši tako. Naravno, čim je opet otvorila oči,
dete obasjano svetlošću otpozadi, moleći dignutim rukama za pomoć,
više nije bilo tu. Sejdi baci kamen, sumorno posmatrajući kako juri po
vodi za svojim drugom. Kad je konačno potonuo ne ostavivši za sobom
traga, prešla je po stenju do druge strane i nije više dozvolila sebi da
se osvrće.
 Deseto poglavlje
Kornvol, 1914.
„Moraš da nađeš stvarno ravan“, kazao je Entoni prčkajući po plićaku
uz rub potoka. „Baš kao što je ovaj lepotan.“ Digao je mali ovalan
kamen, držeći ga jagodicama prstiju i sa divljenjem ga zagledajući
dok ga je obrtao tamo-amo. Sunce je blesnulo iza Entonija kad ga je
spustio u Deborinu ruku koja je čekala.
Zagledala se zadivljeno u kamenčić, a svilenkasta kosa pala joj je
napred i očešala je po kapcima krupnih plavih očiju. Trepnula je, a
onda uzdahnula snažno, radosno, tako izrazito zadovoljna situacijom
da nije mogla da ne zatopće nožicama od naleta eksplozivnog
ushićenja. Donekle predvidljivo, kamen joj kliznu sa dlana i bućnu u
vodu.
Deborina usta su se zaokruglila od iznenađenja; pošto je koji tren
razgledala praznu šaku, punački prstić je ozlojeđeno sunuo i pokazao
tamo gde je kamenčić nestao.
Entoni se nasmejao i rastršio joj meku kosu. „Nema veze, srećice.
Ima ih još mnogo tamo gde je ovaj bio.“
Sedeći na jednoj kladi ispod vrbe, Elenor se osmehnula. To tu je za
nju značilo sve. To letnje predvečerje, miris dalekog mora, oni koje voli
najviše na svetu okupljeni svi na jednom mestu. U dane poput ovog
činilo joj se da je sunce zavladalo i da više nikad neće biti zima, i
maltene je bila u stanju da ubedi sebe da je umislila čitavu tu
strahotu… ali potom bi se naglo vratila iz tog savršenog trenutka i
panika bi opet proradila, kao besnilo koje je glođe ispod grudi, zato što
je svaki dan proticao sve brže i koliko god da se odlučno trudila da
uspori vreme, ono joj je klizilo iz ruku poput vode, poput onih ravnih
rečnih kamenčića što ispadaju Debori kroz prste.
 Mora biti da je uzdahnula, ili se namrštila, ili na neki treći način
izrazila svoju unutrašnju buru, pošto se Hauard, koji je sedeo kraj nje,
naže i blago je podgurnu ramenom. „Neće to dugo trajati“, reče.
„Vratiće se on dok se osvrneš.“
„Do Božića, kažu.“
„Ni puna četiri meseca.“
„Takoreći tri.“
Uzeo ju je za ruku i stisnuo je, a Elenor oseti jezu predosećanja.
Samoj sebi reče da je luckasta, te se usredsredi na vilinog konjica koji
je lebdeo među suncem obasjanim trskama. Vilini konjici ne umišljaju
da mogu da naslute budućnost; oni samo lete naokolo i uživaju u
toploti sunca na krilima. „Imaš li kakve vesti od tvoje Ketrin?“, vedro
upita.
„Samo tu da se verila s nekim riđokosim rođakom sa severa.“
„Nije valjda!“
„Mislio sam da će predstojeća uniforma možda ostaviti utisak na
nju, ali avaj…“
„Utoliko je gluplja. Ne zaslužuje te.“
„Tačno… samo što sam se prilično nadao da ću možda ja zaslužiti
nju.“
To je rekao veselo, ali Elenor je znala da ga ispod šaljivog tona
peče rana. Bio se žestoko zaljubio u Ketrin; ako je verovati Entoniju,
bio je gotov da je zaprosi.
„Ima još obilje ribe u moru“, kaza mu, ali se lecnu jer je zazvučalo
krajnje neiskreno.
„Da. Samo što je Ketrin bila vrlo ljupka riba. Ako bih se možda
vratio iz rata s nekom malom ali impresivnom ranom…“
„Možda kad bi hramao?“
„Više sam razmišljao u smeru poveza preko oka. Taman koliko da
zadobijem izvestan šarm barabe.“
„Suviše si ti fin da bi bio baraba.“
„Toga sam se i bojao, da ćeš tako reći. Rat će me valjda prekaliti?“
 „Ne previše, nadam se.“
Nešto dalje uz potok, mala Debora se nasmeja od oduševljenja jer
joj je Entoni umočio nožne prste u hladniji, dublji pojas vode. Sunce se
beše malčice spustilo i oboje su se kupali u svetlosti. Smeh malecke
bio je zarazan, pa se i Elenor i Hauard osmehnuše jedno drugom.
„Srećan je on čovek“, kaza Hauard neuobičajeno ozbiljno. „Ranije
nikad nisam zavideo Entoniju – mada mi je bog svedok da sam imao
više nego dovoljno povoda – ali na ovome mu uistinu zavidim. Na
tome što je otac.“
„Sledeći si ti na redu.“
„Misliš?“
„Znam.“
„Da, biće da si u pravu. Koja bi meni odolela?“ Isprsio se, a onda
se namrštio. „Osim lepe Ketrin, razume se.“
Mala Debora zageguca ka njima, a to kratko putovanje bilo je
puno opasnosti zbog njenog sitnog rasta i neiskustva u hodanju.
Pružila je ruku i pokazala im nekakav kamenčić, svečano kao kralj
koji dariva svoje podanike.
„Predivan je, zlato.“ Elenor uze oblutak među prste. Bio je topao i
gladak; pomilovala ga je palcem po površini.
„Lja“, važno kaza Debora. „Lja-lja.“
Elenor se osmehnu. „Da, lja-lja.“
„Hodi, mala Di“, reče Hauard, pa je diže i zabaci sebi na ramena.
„Da idemo da vidimo šta one proždrljive patke rade na jezeru.“
Elenor ih je posmatrala kako odlaze: njena kći je ciktala od smeha
jer je uživala u jahanju dok je njen čika Hauard pocupkivao i vrludao
između drveća.
On je bio strahovito dobar, plemenit čovek, a ipak, još otkad ga je
znala, uvek je u njemu bilo nečeg duboko samotnog. Čak i taj njegov
smisao za humor, običaj da zasmejava druge, nekako kao da ga je
samo još više izolovao. „To je zato što nema nikog“, kazao je Entoni
kad mu je Elenor to pomenula. „Nikog sem nas. Sam je čitavog života.
Nema ni braće ni sestara, majka mu je odavno pokojna, a otac ne voli
da ga iko ometa.“ Elenor se javio osećaj da ga baš zato toliko voli;
zbog toga što su isti, njih dvoje, s tom razlikom što je ona ipak imala
sreće da naiđe na biće svog života u prometnoj Londonskoj ulici, dok
je Hauard još tragao.
„Obučiću je ja da će biti šampion u bacanju žabica“, kaza Entoni
idući ka njoj sa potoka.
Elenor zatrese glavom da odagna tužne misli, pa se nasmeši.
Rukavi košulje bili su mu podvrnuti do laktova i pomislila je po
hiljaditi put kakve su mu divne ruke, kakve božanstvene šake. Ni
manje ni više od onog sa čim se rodio, a ipak sposobne da leče
postradale ljude. Makar će takve biti kad bude dovršio i praktični deo
školovanja, čim se okonča rat. „Tome se i nadam“, reče. „Samo se
sekiram što si toliko dugo čekao da kreneš sa obukom. Ima već gotovo
jedanaest meseci.“
„Brzo uči.“
„I očigledno je talentovana.“
„U tom pogledu povukla je na majku.“ Entoni se saže da je poljubi,
poduhvativši joj bradu šakama, a Elenor je pila njegov miris, njegovo
prisustvo i toplotu, i pokušavala da ureže taj trenutak sebi u pamćenje.
Seo je kraj nje na kladu i uzdahnuo s dubokim zadovoljstvom.
Koliko je želela da bude kao on: sigurna, samouverena, spokojna. Ona
je pak neprestano brinula. Kako će se snalaziti kada bude otišao?
Kako će to da nadoknadi maloj Di? Njihova kći je već obožavala oca i
tražila je da ga vidi svakog jutra, a lice bi joj se razvuklo u osmeh
najčistijeg oduševljenja kada utvrdi da je – o radosti nad radostima!
– on i dalje tu. Elenor nije smela ni da zamisli kako će biti kada to
lišce prvi put potraži oca uzalud, napeto iščekujući predstojeću radost.
I još gore – kako će biti onog prvog dana kad potpuno zaboravi da ga
potraži.
„Imam nešto za tebe.“
Elenor žmirnu. Njeni strahovi su bili kao muve što se skupljaju
nad izletničkim ručkom: što ih brže rasteruje, to više novih dolazi.
„Stvarno?“
 Potražio je po korpi koju su poneli od kuće i pružio joj pljosnat
paketić.
„Šta je to?“
„Otvori pa ćeš videti.“
„Knjiga“, kaza ona.
„Nije. I stvarno nije lepo da tako pogađaš.“
„Zašto?“
„Jednog dana ćeš pogoditi, pa ćeš pokvariti iznenađenje.“
„Nikad ne pogodim.“
„Tu si u pravu.“
„Baš ti hvala.“
„Mada za sve postoji prvi put.“
„Ovo ću da otvorim sad.“
„To bih i voleo.“
Iscepala je omot i zadivljeno udahnula. Unutra se nalazio ris
najdivnijeg pisaćeg papira koji je ikad videla. Prešla je jagodicama
prstiju po mekim listovima od pamuka, prateći otmenu zelenu
bršljanovu lozu što se splitala duž ivica.
„To je da bi mi pisala“, reče on.
„Znam za šta je.“
„Neću da mi nešto promakne dok ne budem tu.“
Reči „dok ne budem tu“ ponovo su prizvale stvarnost onog što ih
čeka. Upinjala se svom snagom da obuzda brige. On je bio jak i
samopouzdan, pa je želela da mu bude ravna, nije htela da ga
razočara, ali povremeno bi strah zapretio da će je progutati.
„Ne sviđa ti se?“, upita on.
„Predivan je.“
„Pa onda…?“
„O, Entoni!“ Reči su joj potekle žurno kao bujica. „Znam da ovo
nije baš hrabro s moje strane, a od svih nas se očekuje da u ovakva
vremena budemo veoma hrabri, ali…“
 Ovlašno joj je pritisnuo usne kažiprstom.
„Mislim da neću moći da podnesem…“
„Znam. Ali možeš da podneseš i podnećeš. Snažnija si od svih koje
znam.“
Poljubio ju je, a ona je klonula u njegov zagrljaj. Entoni nju
smatra snažnom. Možda bi i mogla biti takva? Možda će zarad Debore
uspeti da prevaziđe sopstvena osećanja? Potisnula je strahove i
dozvolila sebi da iščezne u savršenom zadovoljstvu i ispunjenju koje je
nosio taj trenutak. Potok je žuborio ka moru, baš kao i uvek, a ona je
položila glavu na muževljeva topla prsa, osluškujući ravnomerne
udare njegovog srca. „Vrati mi se.“
„Ništa me neće sprečiti.“
„Obećavaš da nećeš to dozvoliti?“
„Obećavam.“
 Jedanaesto poglavlje
Kornvol, 2003.
Sejdi se kući vraćala pored biblioteke. Psi su već znali rutinu, pa bi
malo procunjali naokolo, a onda se skrasili na uglu zgrade, kod činije
za vodu od nerđajućeg čelika koju je Alaster počeo da im ostavlja.
Unutra je bilo sumračno, ali posle kraćeg izviđanja Sejdi opazi
bibliotekara kako čuči iza gomile knjiga u odeljenju sa izdanjima
krupnog sloga.
Ugledavši je, osmehnuo se. „Imam nešto za vas.“
Dohvatio je ispod pisaćeg stola koverat veličine A4.
„Je li to ono što mislim?“
„Polpero post“, kaza on. „Dan nakon nestanka.“
Sejdi tiho, zadovoljno odahnu.
„A ni to nije sve.“ Pružio joj je debeo štos uvezanih stranica, s
njenim imenom pričvršćenim napred uz pomoć gumice. „Književna
pustolovna bekstva: majke, čudovišta i metafizika u dečjoj literaturi,
doktorska disertacija u kojoj je jedno poglavlje posvećeno Davidu
Luelinu i Elenorinim čarobnim vratima.“
Sejdine obrve izviše se u dva luka.
„I takođe, za kraj…“
„Ima još?“
„Trudimo se koliko možemo. Još jedna mapa imanja, uključujući
planove kuće. Taj dodatak je prilično specijalan. U velikoj meri treba
da zahvalimo sreći. Potiče iz zbirke dokumenata koja je otkrivena tek
pre neku godinu. Bila su uskladištena u jednom starom kovčegu –
đavo bi ga znao ko ih je tamo stavio – i nađena su kad je prostor
renoviran povodom smene milenijuma. Originali su bili znatno
oštećeni od vode, ali poslati su na restauraciju. Vraćeni su u Okružni
arhiv koliko prošlog meseca.“
Sejdi je vatreno klimala glavom u nadi da će ga tako podstaći da
brže pređe na stvar. Bio joj je potreban svaki miligram strpljenja da bi
se uzdržala da ne iskida arhivski koverat i ne proguta njegov sadržaj
u jednom jedinom zalogaju, ali u pogodbu je spadalo i to da mora da
sluša Alasterove entuzijastične pripovesti o potragama. Bez obzira na
to što već ima savršeno dovoljan plan kuće i imanja. Alaster je
torokao, Sejdi klimala glavom, sve dok na kraju nije udahnula vazduh
i uspela da ubaci „hvala“ i nešto u smislu kako psi moraju kući.
Bila je čudnovato vedro raspoložena kad je ponovo izronila u sjaj
sunčanog dana, s paketima u ruci. Sejdi ni za milion godina ne bi
naslutila da neko može da nađe takvo zadovoljstvo u odlasku u
biblioteku, a pogotovu neko kao što je ona.
Odmah malo dalje u ulici postojao je hotel okrečen u belo, sa
vrtoglavo šarenim bokorima cveća u obešenim korpama, pogledom na
luku i zgodnom drvenom klupom ispred ulaza. Sejdi sede uz uredno
postavljenu tablu na kojoj je pisalo samo za hotelske goste!, pocepa
koverat i hitro prelete članak u njemu.
Snuždila se kad je shvatila da informacija nije nova. Očigledno je
iz istog članka i Pikering crpao svoje podatke. Makar su se tu našle
dve fotografije koje dotad nije videla: na jednoj je bila elegantna,
osmehnuta žena koja sedi pod drvetom okružena trima devojčicama u
letnjim belim haljinama, a na krilu joj počiva primerak Elenorinih
čarobnih vrata; na drugoj se videla ista žena, samo što joj je ovog puta
lice bilo ozbiljno i ispijeno, a neki visoki, naočiti muškarac grlio ju je
jednom rukom, sa šakom na njenom struku kao da je pridržava. Sejdi
je tu prostoriju identifikovala kao biblioteku u Loanetu. Bila je
nepromenjena, čak se videla i ona uramljena slika na stolu kraj
zastakljenih vrata. izbezumljeni roditelji!, gromko je objavljivao naslov,
a onda se nastavljao tekst: Gospodin i gospođa Edevejn usrdno mole
da se javi svako ko zna nešto o tome gde je njihov mali sin Teodor.
 Na licu te žene raspoznavala se dubina tuge poznata Sejdi. To je
bila žena koja je izgubila deo sebe. Iako je pismo na papiru sa
obrubom od bršljana pisano za vreme rane trudnoće, čežnja i ljubav
prema nerođenom detetu koje je tamo opisivala jasno su pokazivali da
je za Elenor majčinstvo predstavljalo blagoslov, a deca radost.
Decenije što su u međuvremenu protekle davale su fotografiji dodatni
sloj rezonance. Ona je snimljena u trenu kad je strava izazvana
nestankom deteta bila još nova i sveža, kad je Elenor Edevejn još
verovala da će joj sin biti vraćen i da je ta ranjava, pusta jama koju je
izrilo njegovo odsustvo samo privremena. Kako je taj okamenjeni
trenutak posmatrala iz budućnosti, Sejdi je znala da neće tako biti.
Svoj gubitak će Elenor zauvek nositi sa sobom, i više od samog
gubitka: agoniju neizvesnosti. Neće znati da li je njeno čedo mrtvo ili
živo, da li je voljeno ili pati, da li plače za njom po svu noć.
Spustila je papir u stranu i pogledala niz kaldrmisani puteljak ka
svetlucavoj vodi. Ćerka Megi Bejli plakala je za majkom. Kada su Sejdi
i Donald našli Kejtlin samu u stanu na Holbornu, devojčica je po licu
imala šare od starih suza. Bili su prokrčili sebi put kroz hrpu
reklamnih letaka što su se nagomilali ispred vrata i dočekao ih je tako
gadan miris da čak i čelični Donald umalo nije povratio; oko kante za
smeće u kuhinji zujale su muve.
Sejdi nikada neće zaboraviti taj prvi prizor ćerčice Megi Bejli –
bila je na pola hodnika kad se malecna, razrogačena devojčica
stvorila tu kao duh u svojoj pižamici sa Istraživačicom Dorom – ali
nisu ni očekivali dete. Susetka koja se žalila prijavila je da nešto
smrdi; kad su je pitali ko tu stanuje, opisala je ženu koja izbegava
druge, povremeno pušta bučnu muziku, ima majku koja joj dođe
ponekad u goste. Nije pomenula dete. Kad ju je posle Sejdi upitala
zašto to nije rekla, slegla je ramenima, pa izgovorila dobro znani
pripev: „Niste pitali.“
Nastala je prava ludnica kad su je našli. Isuse Hriste, dete, samo-
samcito nedelju dana u zaključanom stanu? Donald je pozvao
pojačanje dok je Sejdi sedela na podu s maleckom, sa Kejtlin – tad su
joj već znali ime – i igrala se dečjim autobusom, i upinjala se da se
seti reči makar neke dečje pesmice, i pokušavala da pojmi zašto je
ovaj preokret događaja sve tako izmenio. I to mnogo. Devojčice
ostavljene same obično iziskuju službene snage u punom sastavu, te
kao da su se u istom trenu tu stvorili dodatni policajci, forenzičari,
socijalni radnici, i vrveli su po majušnom stanu, merili, pretraživali,
posipali grafitnim prahom. U nekom trenutku, u vreme kad se dan već
pretopio u noć, devojčicu su odveli.
Sejdi nije plakala zbog svog posla, nikada, uprkos tužnim i
strašnim stvarima koje je viđala, ali te noći je trčala svom snagom,
dobovala nogama po asfaltu Izlingtona, kroz Hajgejt, po mračnom
vresištu, pomerajući komade slagalice sve dok se nisu slili u poludeli
kovitlac. Sejdi je vežbala sebe da se ne upušta previše u one emotivne,
čovečne momente rešavanja zločina. Njen posao je da razmrsuje
zagonetke; ljudi uključeni u slučaj važni su samo utoliko što se njihovi
karakteri mogu korisno upotrebiti u tom cilju, da se reši pitanje
motiva i da se potvrde ili obore alibiji. Ali ta devojčica u pogužvanoj
pižamici, s kosom nalik gnezdu i tim preplašenim očima dok je
dozivala majku, uporno joj se uplitala na put.
Dođavola, upliće joj se na put i sada. Sejdi zažmuri da istisne tu
sliku iz glave, ljuta na sebe što je dozvolila mislima da opet odlutaju u
onaj prokleti stan. Slučaj je okončan. Usredsredila se zato na luku, na
ribarske čamce koji se vraćaju u svoje sidrište, galebove što kruže nad
njima, obrušavaju se i uzleću.
Naravno, između ta dva slučaja postojale su paralele: majke i
njihova deca, razdvajanje. Fotografija Elenor Edevejn i njenog lica koje
je ispio gubitak, potres suočenja s rastankom od sina, ubola je Sejdi u
meku tačku. Ogolila je u njoj onu istu slabost koja je dozvolila slučaju
Bejlijeve da joj se lukavo uvuče pod kožu, da joj noću ne da sna na oči
jer je bila ubeđena da Megi Bejli nije to mogla da učini, da tek tako
izađe i ode, da ostavi dvogodišnje dete samo u zaključanom stanu bez
ikakve garancije da će biti blagovremeno pronađeno.
„Nije mi namera da te razočaram, Sperou“, kazao joj je Donald,
„ali to se dešava češće nego što misliš. Nije svaka žena skrojena da
bude majka.“
 Sejdi nije to porekla. Znala je da je on u pravu, znala je to bolje od
svih. No nije joj se tu uklapao način na koji je Megi prividno ostavila
svoju ćerku, taj nehaj. „Ne ide to tako“, bila je uporna. „Megi možda i
nije sposobna da izgura do kraja u ulozi majke, ali ne bi izložila ćerku
patnjama. Nekog bi pozvala, nešto bi udesila.“
I u neku ruku Sejdi je bila u pravu. Ispostavilo se da Megi jeste
nešto udesila. Iz Kejtlininog života otišla je u četvrtak, onog istog dana
kad je njen bivši muž uvek svraćao da preuzme ćerčicu za vikend.
Samo što je te nedelje otputovao iz grada na pecaroški izlet u Lajm
Ridžis. „Rekao sam joj“, kazao je stežući u rukama je inu šolju za kafu
u sobi za saslušanja u Metropolitenu. „Naterao sam je da zapiše na
papir da ne bi zaboravila. Gotovo nikad nikuda ne idem, ali brat me je
za rođendan častio uplaćenim izletom. Lično sam joj zapisao.“ Bio je
izvan sebe, mrvio je komadiće stiropora dok je govorio. „Da sam samo
znao, da je makar rekla… Kad pomislim šta je moglo da se dogodi…“
Dao im je obaveštenja koja su stvorila jednu sasvim drugačiju
sliku Megi od one koju je dala njena majka Nensi Bejli. Nikakvo
iznenađenje. Sejdi je pretpostavljala da majčinski instinkt slika
najlepši mogući portret deteta. A opet, u ovom slučaju to je izuzetno
odmoglo. Šteta što Sejdi nije upoznala prvo Stiva, pre nego što je
nasela na Nensinu priču. „Znaš u čemu je problem?“, uslužno je rekao
Donald kad je sve bilo svršeno. „Ti i ta baba, suviše ste se slizale.
Početnička greška.“ Od svih njegovih komentara, taj ju je najviše
zaboleo. Gubitak objektivnosti, prodiranje emocija u carstvo
racionalnog – to su najgore kritike koje možeš da uputiš jednom
detektivu.
A naročito kad dotičnom detektivu ta optužba zvuči istinito. Da ti
nije na um palo da stupiš u kontakt s babom. Donald je bio u pravu.
Nensi se jeste dopala Sejdi, utoliko više što je govorila sve ono što je
Sejdi želela da čuje. Da je Megi odgovorna, brižna majka koja bi pre
umrla nego što bi ostavila dete bez nadzora, da policija greši, da bi
trebalo da tragaju za dokazima nekog zločina. „Zašto bi lagala?“, oštro
je upitala Sejdi Donalda. „Šta ima od toga?“ On je samo zavrteo
glavom i osmehnuo se s blagonaklonim saosećanjem. „To joj je ćerka,
kozo. Šta bi ti drugo i rekla?“
 Nakon što je Stiv uložio žalbu, Sejdi je upozorena da više ne
pokušava da poseti Kejtlin, ali videla je devojčicu još jednom,
neposredno pošto je slučaj i zvanično proglašen okončanim. Kejtlin je
išla između svog oca i njegove supruge Džeme, držeći im se za ruke
dok su izlazili iz Metropolitena kao bračni par dobroćudnog izgleda, sa
urednim frizurama i lepom odećom. Neko je raščešljao i spleo
Kejtlininu kosu; dok je Sejdi posmatrala, Džema je zastala da čuje
nešto što je devojčica izgovorila, pa je digla i namestila sebi na bedro,
zasmejavši je pri tome.
Bila je to samo kratka sličica, izdaleka, ali dovoljna da Sejdi zna
da je ipak ispalo kako treba. Ta druga žena u svilenoj haljini na
preklop, dobrog lica i blagih pokreta, bila je tačno ono što je Kejtlin
potrebno. Već samo je gledajući, Sejdi je videla da je Džema od onih
osoba koje uvek tačno znaju šta treba reći i uraditi, obaveštene su
podrobno o tome ko je Istraživačica Dora i imaju spremne u rukavu
stihove svih umirujućih uspavanki. Očigledno je i Donald bio tog
mišljenja. „Najbolje što je ta majka mogla da učini za nju“, kazaće
kasnije u Lisici i psima. „I slep bi video da je detetu neuporedivo bolje
kod oca i njegove žene.“ A deca to i zaslužuju, zar ne, najbolju moguću
šansu da napreduju? Bog je svedok da u životu ima dovoljno klopki
koje samo čekaju da ih ščepaju.
Sejdine misli odleteše pismu koje je ubacila u sanduče. Dosad je
sigurno stiglo do devojčice. Dobro je što je na poleđini koverta lepo i
čitko ispisala povratnu adresu. Nesumnjivo ih tome uče u toj skupoj
školi koju pohađa. Šarlot Saderland. Lepo ime, zaključila je Sejdi; ne
ono koje joj je ona dala, ali svejedno ljupko. Ime koje kao da pripada
nekom bogatom, obrazovanom i uspešnom. Nekom ko uživa u hokeju,
jahanju, i nikad se ne ujede za jezik iz straha da će ispasti glup. Sve
ono što je Sejdi htela i priželjkivala kad je predala majušnu devojčicu
bolničarki i posmatrala zamagljenim očima kako je odnose u neku
lepšu budućnost.
Iza nje se naglo začu zvuk i ona poskoči. Neko je drmusao i iz
etapa dizao zaglavljeni klizni prozor. Čipkana zavesa pomače se u
stranu, a namesto nje se ukaza žena sa zelenom kanticom za zalivanje
i izraženo vlasnički dignutim nosem kad je sevnula očima ka klupici
(samo za hotelske goste!), i još konkretnije, ka Sejdi na njoj.
Psi su bili završili sa svojim istraživanjem, te su sedeli načuljenih
ušiju i željno posmatrali Sejdi u iščekivanju kakvog znaka da je vreme
za polazak. Kad je hotelijerka krenula da izliva vodu po obešenoj korpi
tačno nad njom, Sejdi im dade znak glavom. Eš i Remzi pohitaše
ispred nje ka Bertijevoj kući, a Sejdi za njima, nastojeći da se ne
obazire na dete-sen, obasjano otpozadi suncem, koje ju je pratilo u
korak.
„Još nisi razrešila?“, doviknu Berti kad su Sejdi i psi bučno upali
na ulazna vrata.
Zatekla ga je u dvorištu iza kuhinje, gde je orezivao biljke; u ruci
su mu bile makaze, a na ciglama kraj njega počivala je gomilica
korova i odsečenih ogranaka. „Gotovo da jesam“, kaza ona bacivši
ranac na daščani baštenski sto. „Samo su još ostala sitna pitanja tipa
ko, kako i zašto.“
„Uistinu sitna.“
Sejdi se nasloni na kameni zidić koji je čuvao baštu da ne otklizi
niz strmo brdo u more. Duboko je uvukla vazduh i ravnomerno ga
izdahnula; prosto se ne može drukčije kad se nađeš oči u oči s takvim
predelom. Prostranstvo trave srebrnaste od vetra, beli pesak ušuškan u
zatonu između dva grebena, nepregledno svileno more koje se preliva
od azurne do mastiljavoplave boje. Savršena slika. Tačno onakav
prizor kakav preplanuli turisti šalju kući na razglednicama da bi
napravili ljubomornim prijatelje i rodbinu. Zapitala se ne bi li trebalo
da kupi jednu razglednicu za Donalda.
„Oseća se po mirisu da kreće plima, zar ne?“, kaza Berti.
„A ja sve vreme optužujem pse!“
Berti se nasmeja, pa promišljenim pokretom štricnu grančicu
jednog procvetalog drvceta.
Sejdi sede na klupicu kraj njega i diže stopala na čelični obod
kante za zalivanje. Njen deda je imao dara za biljke, u to nije bilo
sumnje. Izuzev tog malog popločanog kvadrata u sredini vrta, sve
ostalo bilo je prepušteno cveću i zelenom rastinju koje se prelivalo
poput morske pene.
Usred tog uređenog nereda, za oko joj zapade bokor sitnog plavog
cveća sa žutim središtima nalik zvezdicama. „Nezaboravci sa
Čatamskog ostrva“, reče, odjednom se setivši bašte koju su ona i Rut
napravile u dvorištu iza kuće u Londonu. „Oduvek sam ih volela.“ U to
vreme ih je deda držao u zemljanim saksijama okačenim o zidove od
cigle; čudesno je šta je uspeo da stvori od tih devet kvadratnih metara,
sa svega sat vremena direktnog sunca dnevno. Nekada je sedela
uveče s njim i sa Rut, kad se prodavnica zatvori; nije to bilo odmah,
već kasnije, kad je kod njih provela već nekoliko meseci, a presudni
dan se bližio. Rut sa svojom šoljicom vrelog erl greja i svojim dobrim
očima, beskrajnom dobrotom. Šta god da odlučiš, Sejdi, zlato naše, mi
ćemo te podržati.
Sejdi iznenadi svež nalet tuge. Neverovatno kako tuga ume da joj
se prišunja čak i sad, posle godinu dana! Koliko joj samo nedostaje
baba; šta bi dala da je tu uz nju ovog dana, topla i prisna, naizgled
večna! Ne, ne tu. Već da se Rut vrati i da Berti nikad ne mora ni da
ode iz svog doma u Londonu. Kao da su sve važne odluke donošene u
tom majušnom, obzidanom vrtu sa saksijama i okačenim korpama,
potpuno različitom od ovog širokog i osunčanog prostora. Osetila je
kako u njoj navire snažan i iznenadan otpor prema promeni, detinjast
nalet mrzovoljnog gneva koji je progutala poput gorkog leka. „Sigurno
ti je lepo što sad imaš više mesta za baštu“, reče s krhkom vedrinom.
Berti se osmehnu u znak saglasnosti, a onda pokaza rukom ka
pohabanoj fascikli s papirima ispod dve šoljice od ispijenog čaja, s
nečim nalik smuljanoj izreckanoj travi na dnu. „Za dlaku si se
mimoišla sa Luiz. Ovo je za tebe. Neće ti mnogo pomoći u rešavanju
slučaja, ali smatrala je da bi možda svejedno volela da vidiš.“
Luiz. Sejdi se naroguši pre no što će podsetiti sebe da je ta žena
jedno savršeno dobrodušno ljudsko biće koje joj je upravo učinilo
uslugu. Preletela je pogledom gomilu. Bile su to nekakve novine,
amaterski rađene, svaka stranica zasebno, s natpisom Loanetska
gazeta u zaglavlju, odštampanim staroengleskim slovima i ukrašenim
skicom kuće i jezera izrađenom u tušu. Stranice su bile brljave i
požutele, a dve srebrnaste bube pohrliše u slobodu kad je obrnula
listove. Hartija je mirisala na buđ i zanemarenost; naslovi su,
međutim, i sad iskrili od života i trubili oglašavajući događaje kao što
su: dolazak nove bebe! konačno sin!; razgovor s gospodinom Luelinom,
prvorazrednim piscem!; redak prizor: u loanetskom vrtu opažen
kratkorepi plavac! Svaki članak pratila je i neka ilustracija pripisana
Klementini, Debori ili Alis Edevejn, ali tekstovi su bez izuzetka bili iz
Alisinog pera.
Sejdin pogled zadrža se na tom imenu; osetila je kako se u njoj
steže isti onaj čvor spone kao i svaki put kad joj se u Loanetu
razotkrije novo urezano a-l-i-s. „Odakle joj?“, upita.
„Jedna pacijentkinja u Luizinoj bolnici imala je tetku koja je bila
zaposlena kao služavka u Kući na jezeru. Prestala je da radi kod
Edevejnovih još tridesetih, kad se porodica odselila iz Kornvola, ali
sigurno joj je ovo upalo među druge stvari. Izgleda da su imali
štamparsku presu u učionici, gore na tavanu, blizu soba za služavke.
Deca iz kuće nekada su se igrala njome.
„Slušaj ovo…“ Sejdi izmače papir sa bleštavog sunca i pročita
naglas: „intervju s grozno nevaspitanom prestupnicom: optužena
progovara! Danas objavljujemo ekskluzivan intervju s Klementinom
Edevejn, optuženom od strane majke za „grozno nevaspitanje“ nakon
nedavnog incidenta u kom je uvredila dadilju Rouz. „Ali kad stvarno
izgleda debelo“, čulo se da je optužena vikala iz svoje tamnice, iza
zatvorenih vrata spavaće sobe. „Samo sam govorila istinu!“ Istina ili
ismevanje? Dragi čitaoče, sudija budi ti. Reportaža Alis Edevejn,
novinara-istraživača.“
„Alis Edevejn“, izgovori Berti. „To je ta žena kojoj pripada kuća.“
Sejdi klimnu glavom. „Poznata i kao A. S. Edevejn, prvorazredni
pisac krimića. Volela bih da mi je odgovorila na pisma.“
„Nije prošlo još ni nedelju dana.“
„Pa?“, upita Sejdi, među čije vrline nije mogla da se ubroji i
strpljivost. „Četiri savršeno lepa dana poštanske službe.“
„Tvoja vera u Kraljevsku poštu zaista je dirljiva.“
 Istini za volju, Sejdi je pretpostavljala da će se Alis Edevejn
oduševiti što je dobila pismo od nje. Od prave-pravcate detektivke
voljne da iznova otvori, makar i nezvanično, slučaj nestanka njenog
brata. Očekivala je da će joj odgovoriti već u povratnoj turi pošte. Iako
je, kao što reče Berti, poštanska služba prilično nesavršena, trebalo bi
da se dosad javila.
„Ljudi znaju čudno da se odnose prema prošlosti“, napomenu Berti
prelazeći ovlašno prstima po jednoj nežnoj grančici. „Naročito posle
nečeg bolnog.“
Ton mu je ostao smiren, pogled ni na tren nije odlutao od drvceta,
pa ipak je Sejdi u njegovim rečima osetila tinjanje nepostavljenog
pitanja. Nije nikako mogao znati za Šarlot Saderland i pismo koje je
prizvalo sve te strašne događaje u sadašnjost. Zakrešta neki galeb,
parajući nebo nad njima, i na delić trena Sejdi pade u iskušenje da
mu ispriča za pismo od te devojčice čitkog, samouverenog rukopisa i
pametnog izražavanja.
Ali to bi bilo glupo, naročito sad kad se upravo otarasila pisma.
On bi hteo da to pretresu i tad više ne bi bilo moguće sve zaboraviti,
pa je zato rekla: „Konačno je stigao novinski izveštaj“, a onda krenula
da vadi iz ranca rezultate svoje istrage, ređajući sebi na krilu omanju
gomilu knjiga iz biblioteke i fascikli iz arhiva, povrh kojih je stavila
beležnicu kupljenu u V. H. Smitu. „Bilo je nekih fotografija koje nisam
dotad videla, ali ničeg posebno upotrebljivog.“
Učinilo joj se da je uzdahnuo, možda zato što je naslutio njeno
neizgovoreno uverenje, i u misli joj se probi iznenadni problesak svesti
da na čitavom svetu jedino njega voli, da će ostati potpuno sama ako
njega izgubi. „Dakle“, kaza on, dovoljno mudar da ne navaljuje,
„prilično smo sigurni da je odveden, ali nismo nimalo bliži saznanju
kako se to desilo i ko je počinilac.“
„Tako je.“
„Ima li nekih teorija koje objašnjavaju razlog?“
„Hm, mislim da možemo da isključimo grabljivca koji se poslužio
zgodnom prilikom. U toku je bilo slavlje, a kuća je podaleko od
utabanih staza. Nije baš od onih mesta kuda čoveka prosto put
nanese.“
„Sem ako nije jurio psa, naravno.“
Sejdi na njegov osmeh uzvrati osmehom. „Tako nam ostaju dve
mogućnosti. Neko ga je odveo jer je hteo novac, ili jer je hteo i sam da
ima dete.“
„Ali nije bilo nikakve poruke o uceni?“
„Nije, ako je verovati Pikeringu, ali policija ne pušta baš uvek
takve podatke u javnost. To mi je na spisku pitanja za Klajva
Robinsona.“
„Javio ti se?“
„Ne, ali trebalo bi da se juče vratio, pa ćemo držati pesnice.“
Berti odseče još jednu grančicu drveta. „Recimo da nije posredi bio
novac.“
„Onda je posredi bio dečak. I posebno taj dečak. Nije logično da
neko ko jednostavno želi dete odabere sina bogate porodice iz više
klase, koja ima nadohvat ruke sve moguće izvore da ga nađe.“
„To bi delovalo kao glupav izbor“, potvrdi Berti. „Sigurno je bilo i
lakšeg plena.“
„A to znači da je taj neko ko je odveo Tea Edevejna hteo baš njega
zato što je to on. Ali zašto?“ Sejdina olovka je nervozno podrhtavala
nad beležnicom. Beležnica je bila od je ine hartije, toliko tanke da se
maltene providela, pa je sunce istaklo utisnute tragove slova
poslednjeg pisma koje je napisala. Uzdahnula je. „Nema svrhe. Dok ne
budem prikupila više informacija – dobila odgovor od Alis Edevejn,
razgovarala s Klajvom Robinsonom, stekla bolji osećaj za učesnike tog
događaja i otkrila ko je imao sredstva, motiv i priliku – sve je samo
nagađanje.“
U njenom glasu osetio se nov prizvuk ogorčenja, što Berti primeti.
„Ti si stvarno odlučila da to rešiš, je li?“
„Ne volim kad nešto ostane nedovršeno.“
„To je bilo pre mnogo vremena. Ljudi kojima je taj mališan
nedostajao sad su većinom odavno mrtvi.“
 „Nije u tome stvar. On je odveden; to ne sme tako da ostane;
njegova porodica zaslužuje da zna šta mu se desilo. Evo…“ Pružila je
novine. „Pogledaj mu majku, vidi joj lice. Ona ga je stvorila, dala mu
ime, volela ga. Bio je njeno dete, a do kraja života je živela bez njega,
nikad ne saznavši šta mu se dogodilo; u šta je izrastao, da li je bio
srećan. Nikada nije bila sigurna da li je živ ili mrtav.“
Berti gotovo da i ne obrati pažnju na novine; umesto toga, zagleda
se u Sejdi sa izrazom dobroćudne zbunjenosti. „Sejdi, zlato moje…“
„To je zagonetka“, nastavi ona brzo, svesna da zvuči kreštavo, ali
ne uspevajući da obuzda glas. „Znaš kakva sam, znaš da ne mogu da
ostavim takve slučajeve da ostanu nerešeni. Kako je, zaboga, dete
odneseno iz kuće pune ljudi? Nešto mi stalno promiče. Vrata, prozori,
lestvice kao u slučaju kidnapovanja Lindbergovog sina?“
„Sejdi, ovaj tvoj odmor…“
Odjednom Eš zalaja i oba psa zagrabiše na noge, pa pojuriše ka
kamenom bočnom zidu bašte što se protezao duž puteljka.
Potom i Sejdi začu zvuk: kotidžu se bližio mali motocikl, a onda je
stao. Začu se škripanje pa tup udar: otvorila se klapna proreza na
ulaznim vratima i pregršt pisama sručila se na prostirku. „Pošta“, reče.
„Idem ja.“ Berti spusti makaze i obrisa ruke o baštensku kecelju.
Namrštio se Sejdi ovlašno i zamišljeno pre no što će uvući glavu u
ramena i proći u kuhinju.
Sejdi ga je posmatrala dok nije nestao, a onda joj osmeh zgasnu.
Lice ju je bolelo od osmehivanja. Bilo joj je sve teže da izbegne
Bertijeva pitanja. Mrzela je što ga laže i tako vuče za nos i sebe i
njega, ali bilo bi joj nepodnošljivo da on sazna koliko je veličanstveno
zabrljala na poslu. To što je napravila kad se obratila novinaru bilo je
neprijatno, čak sramotno. I još gore, po svoj prilici bi je pitao zašto se
ponela toliko nesvojstveno sebi. A to bi ih povelo ka Šarlot Saderland i
pismu od nje. Za pismo nije mogla da mu kaže. Činilo joj se da ne bi
bila sposobna da izdrži gledajući njegovo blago lice kako se krivi od
saosećanja dok je sluša. Mučio ju je jeziv strah da bi priča nekako sve
opet pretvorila u stvarnost, i sve bi se vratilo, zarobljeno u telu nje
mlađe, uspaničene, bespomoćne, zgrčene pred divovskim talasom što
nadire da je ponese. Više nije bila ta devojčica. Odbijala je da to bude.
Dakle, zašto se onda tako ponaša? Sejdi se namršti. Upravo to i
radi, zar ne? Dopušta Donaldu da odlučuje o svemu dok ona do u
beskraj čami u neizvesnosti i čeka da je pozovu natrag na posao u
kom se uvek odlikovala. U kom se satirala da bi napredovala.
Suočavala se sa bezbroj prepreka da bi se uzdigla na lestvici; zašto je
sada takav mekušac, zašto se krije kraj mirnog letnjeg mora, iza
slučaja kom se trag ohladio još pre sedamdeset godina?
Poneta naglim porivom, Sejdi izvadi mobilni iz džepa. Nekoliko
sekundi ga je prevrtala među šakama, a onda, uz odlučan uzdah, pođe
ka najisturenijoj tački vrta. Pope se na kameni zidić i stade da se
isteže koliko je god moguće u smeru suprotnom od kuće, sve dok se
na ekranu ne ukaza jedna crtica, znak da je uhvatila signal. Pritisla je
Donaldov broj, a onda, čekajući, promrmljala u po glasa: „Hajde,
hajde…“
Uključila se direktno govorna pošta, te Sejdi opsova u vetar. No
umesto da prekine vezu i ponovo pokuša, saslušala je Donaldovu šturu
poruku, a onda ostavila svoju. „Ej, Donalde, ja sam, Sejdi. Samo da te
obavestim. Dolazim u London. Ja sam se ovde presabrala i spremna
sam da se vratim na posao, tamo po nedelji. Bilo bi sjajno da se pre
toga ispričamo, znaš; da ti pokažem fotke sa letovanja…“ Ta mala šala
zazvučala je neduhovito čak i njenim rođenim ušima, pa je žurno
nastavila: „U svakom slučaju, obavesti me kad i gde ti odgovara. Neki
dan iduće nedelje?“ Tu je stala, ostavila tu izjavnu rečenicu da bude
pitanje, a onda je okončala poziv.
To je to. Sejdi odlučno izdahnu vazduh. Obavljeno. Kada je Berti
sad bude pitao kakvi su joj planovi, moći će da mu dâ neke pristojnije
odgovore: nakon kratkog, prijatnog boravka u Kornvolu, iduće nedelje
stiže u London.
Gurnula je telefon u džep i vratila se na svoju klupicu kraj
Bertijevog drveta, čekajući da navre dobrodošli duševni mir. Ali duh
joj nije ni izbliza mirovao. Sad kad je i sa tim završila, misli su joj
sastavljale spisak svega i svačega što je trebalo drugačije da uradi.
Trebalo je da bude određenija u pogledu mesta i vremena. Trebalo je
da to kaže blaže, više pokajnički, da deluje kao da je njegova ideja.
Sejdi se prisetila njegove pretnje da će otići Ašfordu ako se ne
bude pridržavala instrukcija do poslednjeg slova. Međutim, Donald je
njen partner na poslu; on je razborit čovek. Imao je na umu ono što je
najbolje za nju kad ju je prisilio da uzme odmor, no stekla je nauk i u
budućnosti više ništa neće odavati novinarima, a slučaj Bejlijeve sad
je okončan, gotovo ničeg više nema u novinama, nikome nije naneta
ozbiljna šteta. (Dokle god ne uzme u obzir Nensi Bejli. Sejdi se zgrči
prisetivši se izraza njenog lica kad ju je obavestila da je istraga
gotova. „Ali ja sam mislila da mi verujete da moja ćerka nikad ne bi
tako otišla! Mislila sam da ćete je naći?“)
Izgoneći Nensi Bejli iz misli (Da ti nije na um palo da stupiš u
kontakt s babom), Sejdi reče sebi da je postupila ispravno i usredsredi
se na zadatak da u to i poveruje.
Mapa imanja Loaneta još joj je ležala na krilu, pa je naterala sebe
da se opet posveti njoj, u odlučnom pokušaju da zaokupi sebi pažnju.
Bila je mnogo starija od one koju joj je Alaster prethodno dao – iz
1664, sudeći po natpisu u vrhu – iscrtana u doba kad je Kuća na
jezeru bila tek manji dodatak ogromnoj gospodskoj kući na imanju.
Uprkos starinskom pravopisu i tipu slova zbog kog su pojedine reči
bile nečitljive, raspored je istoga trena bio prepoznatljiv Sejdi, budući
da je prethodnih nedelju dana provela proučavajući plan, u nadi da će
nekako intuitivno prepoznati stazu kojom je te noći prošao Teov
otmičar. Sve sobe i svi prostori bili su tamo gde i treba da budu.
Osim… Sejdi pomnije zagleda.
Izvadila je iz fascikle originalnu mapu i položila ih jednu do druge
da ih uporedi.
Ipak je na ovom planu bilo odstupanja. Neka sobica ili niša, do
same dečje sobe, neoznačena na novijoj mapi.
Ali šta je to? Neki plakar? Da li su u sedamnaestom veku imali
ugrađene plakare? Sejdi je podozrevala da nisu. A sve i da jesu, zašto
bi u plan uneli njega, a ne i ostale?
 Sejdi se zamišljeno lupnu po usnama. Pogledala je u Bertijevo
drvo, u pse, koji su se sad skrasili u podnožju kamenog zida, i na
kraju u more. Pogled joj se zaustavi na tamnoj tačkici broda koja je
održavala ravnotežu na horizontu.
I tad joj kao kroz maglu zatreperi sijalica.
Sejdi stade da lista hartije, ne zastavši sve dok nije pronašla
beleške koje je povadila iz osmog poglavlja, „De Šilovi od Hevlina“.
Evo ga: kuću je u doba Henrija Osmog sazidao neki davni
pomorac De Šil, koji je otimao zlato od Španije. Za takve ljude postoji i
drugi naziv.
Spone su blesnule u Sejdinoj glavi kao drevni svetionici
upozorenja, svaka je palila sledeću: mogući pirat De Šil… Luizina priča
o krijumčarima… o tunelima prokopanim kroz obalu Kornvola… tunel u
Elenorinim čarobnim vratima i njegov parnjak u svetu jave… stub i
alka koje je Sejdi videla sopstvenim očima…
„Nešto za tebe“, kaza Berti vraćajući se s poštom i pružajući joj
mali koverat.
Uzela ga je bez reči, toliko odsutna zbog teorije koja joj se
uobličavala u glavi da je jedva i registrovala uredno ispisano ime u
gornjem levom uglu.
„Od onog policajca“, uporno produži Berti. „Klajva Robinsona iz
Polpera. Zar nećeš da…?“ Zamucnuo je. „Šta je posredi, šta sam to
propustio? Bela si kao da si ugledala utvaru.“
Sejdi možda i nije videla utvaru, ali imala je osećaj da je upravo
ugledala senku. „Ova soba“, izgovori kad je Berti prišao i zavirio joj
preko ramena. „Ovaj malecni alkov – mislim da sam možda našla
prolaz.“
 Dvanaesto poglavlje
London, 2003.
Taj zakutak Južnog Kensingtona vrveo je od utvara i zato su ga, pre
svega, sestre Edevejn i odabrale. Svake godine su na godišnjicu
Elenorine smrti pile čaj u kafeu Viktorijinog i Albertovog muzeja, ali
najpre bi se sastale u Prirodnjačkom muzeju. Njihov otac je
testamentom zaveštao muzeju čitavu svoju kolekciju, pa se Alis činilo
da se u toj zgradi prisustvo njegovog duha oseća jače nego bilo gde
drugde.
A bilo je i smisleno da se zvanično sete svojih roditelja na isti dan.
Njihova priča je bila od onih ljubavnih pripovesti kakve pisci uzdižu u
nebesa, dok u običnim ljudima bude zavist: o dvoje mladih neznanaca
koji su se sreli pukim slučajem, zaljubili se na prvi pogled, da bi ih
potom rastavio, iskušao i prekalio Prvi svetski rat. U detinjstvu su Alis
i njene sestre prihvatale taj odnos svojih roditelja kao nešto što se
samo po sebi podrazumeva i rasle su u zagrljaju Elenorine i
Entonijeve međusobne privrženosti. Ali usled takve ljubavi, svi drugi
ljudi bili su tuđini. Ako se ne računa mali i postojan krug prijatelja, u
društvu su se pojavljivali retko i tek preko volje, a iz sadašnjeg ugla
gledano, upravo je ta njihova izolovanost davala dodatni sloj čarolije i
čuda njihovoj godišnjoj proslavi Ivanjdana. Kad je Elenor naprasno
umrla, tako brzo posle svog muža, ljudi su vrteli glavom zbog njihove
tragedije i tešili sestre govoreći: „Naravno, njima i jeste mesto jednom
uz drugo.“ Isti ti dvoličnjaci produžili bi sestrama iza leđa, šapatom
protkanim neizrečenim sadržajem: „Kao da nije mogla da izdrži da živi
rastavljena od njega.“
U muzej je prva stigla Alis, kao što je uvek i bilo. To je činilo
sastavni deo običaja; prećutni dogovor koji je omogućavao Alis da se
oseća tačnom, a Debora užurbanom. Smestila se na klupu u
Središnjem holu i zavukla ruku u tašnu, pa pomilovala glatku, izlizanu
kožnu koricu beležnice pre nego što će je izvaditi i položiti sebi na
krilo. To nije bilo neobično; u nekom drugom trenutku, Alis ništa ne bi
bilo slađe nego da posmatra ljude, a s vremenom je naučila da ono
što se u uobičajenim okolnostima smatra neumesnom radoznalošću
može proći kao rasejanost, čak šarmantna rasejanost, kad se radi sa
olovkom i hartijom u ruci. Ovog dana, međutim, nije smerala da hvata
beleške. Bila je previše obuzeta sopstvenom mukom da bi se baktala
nepoznatim ljudima.
Otvorila je sveščicu i pomno se zagledala u pismo koje je sklonila
u nju. Nije ga iznova pročitala, nije bilo potrebe. Bilo je već drugo po
redu, po sadržaju slično prvom. Detektivka je opet navaljivala da
razgovaraju, ali namerno je bila neodređena u pogledu onog što
trenutno zna o slučaju Edevejn (tako je to nazivala). Mudar potez i
tačno onakav kakav bi ona dodelila Digoriju Brentu da mu se
probudilo žestoko interesovanje za neki nerešen zločin dok letuje u
Kornvolu. Svaki detektiv dostojan njenog uma znao bi da pružanjem
tek najosnovnijih naznaka kopa najdublju jamu u koju može da
upadne naivni svedok. Nažalost po Sejdi Sperou, Alis nije bila naivna i
nije nameravala da je bilo ko prevarom navuče da razotkrije nešto što
ne želi da razotkrije. Debora, međutim…
Alis zatvori svesku i stade njome da hladi obraze kao lepezom.
Prethodne noći ležala je u krevetu i pitala se kako će se najbolje
uhvatiti ukoštac sa tom situacijom, premeravajući šanse da ta Sejdi
Sperou otkrije bilo šta važno i umirujući sebe podsećanjem da se sve
to toliko davno odigralo da svakako nije ostalo ničega što bi se moglo
naći, no tad joj je sinulo da je pismo možda primila i Debora. Kako je
to shvatila, tako ju je preseklo nevidljivo, ledeno sečivo panike.
Razmotrila je tu mogućnost iz svih uglova pre no što je zaključila
da bi se Debora, čista i nevina duša, smesta obratila njoj da joj se
javio neko takav. Budući da je morala da čuva Tomovu političku
zaostavštinu, užasnula bi je pomisao da neka revnosna mlada
neznanka pročešljava porodičnu prošlost i gori od želje da pridobije
Alis za pomoć. Tek ujutru, dok je taksi krčio sebi put kroz Sent Džons
Vud, Alis se dosetila da Debora možda i čeka da o tome popriča s
njom u četiri oka. Kako se njihov susret povodom Elenorine godišnjice
smrti tako zgodno namestio, možda je prosto gurnula pismo u tašnu i
upravo se priprema da načne tu temu.
Hrabreći se, Alis izdahnu vazduh i ponovo pogleda ka ulazu.
Debore još nije bilo na vidiku, ali jedan zlosrećni muškarac u crnim
farmerkama pravio je kraj vrata neku gužvu. Alis ga je bila opazila
kad je došla. Tad je držao za ruku devojčicu u jarkoružičastoj majičici
bez rukava i farmerkama na tregere. Devojčica je upirala prstom i
skakala, a muškarac – njen otac, pretpostavljala je Alis – pokušavao
je da joj obuzda entuzijazam, istovremeno pružajući ruku da uzme
nešto (možda flašicu s vodom? Ova današnja deca kao da neprestano
imaju potrebu za rehidracijom) iz malog ranca koji je nosio.
Sad je bio prilično izbezumljen i mahao je rukama na radnika
obezbeđenja, a devojčica više nije bila uz njega. Razdorna panika
roditelja kom se izgubilo dete; Alis je umela da je prepozna na
kilometar. Pogled joj odluta iza džinovskog kostura diplodokusa ka
velelepnom kamenom stepeništu na drugom kraju ogromne dvorane.
Devojčica je pokazivala u tom pravcu kad ju je Alis videla; u drugoj
ruci je stezala loptu, od onih što praskaju varnicama kad se protresu,
kao da su napravljene od elektriciteta, a u očima je imala nepogrešivo
prepoznatljivi sjaj odlučnosti. I podrazumeva se, dete je upravo stajalo
na vrhu stepenica, obraza položenog uz hladni, ravni kamen ograde,
nameštajući loptu u željeni položaj ispred samog lica i pripremajući se
da je pusti da se skotrlja.
Elementarno, dragi moj Votsone. Alis se upe da nađe uživanje u
dobro znanom osećaju da je u pravu. Oduvek je imala odlično
pamćenje – i više od toga, sposobnost da donosi zaključke na osnovu
raspoloživih dokaza. Ocu je pripisivala zaslugu što joj se to umeće
toliko fino izbrusilo. Igrao se s njima tako kad su bile male, posedovao
nezasitu glad za igrama kakve su drugim odraslim osobama dosadne.
Vodio ih je u svoja švrljanja po prirodi, davao im da ponesu ovu ili
onu alatku, priželjkivanu mrežu za leptire ukoliko ih posluži sreća, i
svaki čas bi zastao i čučnuo da se nađe s njima u ravni, pa im
skrenuo pažnju na neki prizor. „Naslikajte u glavi sliku“, kazao bi, „ali
nemojte videti samo drvo. Primetite lišaj na njegovom deblu, rupice
koje je napravio detlić, tanje lišće tamo dokle sunce ne seže.“ Kasnije,
ponekad i posle više dana, kad bi se to najmanje očekivalo, rekao bi:
„Alis! Ono drvo u šumi, nabroj mi deset njegovih odlika.“ I onda bi
sklopio oči i odbrojavao na prste dok mu ona dočarava prizor, sećanje
po sećanje.
Čak i sad su se u njoj uskomešali odjeci uzbuđenja što je ona bila
ta koja je znala da mu izmami osmeh. Prekrasno se osmehivao jer je
bio od onih ljudi kod kojih čitavo lice poslušno podleže raspoloženju;
potpuno različito od Elenorinog, jer kod nje je dobar odgoj razvio
krutost i budnost. Među najvećim misterijama Alisinog detinjstva bilo
je i pitanje kako je Elenor iz bajki, ona pustolovna vragolanka, uopšte
uspela da izraste u tako kruto i predvidljivo odraslo biće. Neprestano
majčino prisustvo bilo je trajna uspomena iz detinjstva; motrila je i
samo čekala da neka od njih načini prekršaj, pa da ugrabi priliku,
otera ih i prigrabi Entonija samo za sebe. Bile su potrebne godine da
Alis shvati da je majka bila ljubomorna na njih, na taj prisni odnos
koji su imale sa ocem, na njegovu ljubav prema njima.
„Da, ali to je i dosta složenije“, rekla je Debora kad su prvi put o
tome progovorile. Alis je bila uporna da čuje u kom smislu, te je
Debora, pošto je najpre pažljivo odabrala reči, uzvratila: „Mislim da mu
je u neku ruku i zavidela. Sećaš li se koliko je za vreme rata, kad smo
bile male, bila drugačija, koliko zabavna i razigrana? Pamtiš onaj
utisak da je devojčica kao mi, a ne prava odrasla osoba kao naša
baba ili dadilja Bruen?“ Alis je nesigurno zaklimala glavom kad su
Deborine reči uskomešale daleke uspomene na žmurke i priče pune
čarolija. „Ali onda se tata vratio kući i obožavale smo njega, pa nas je
u neku ruku izgubila. Sve se promenilo. Posle toga se promenila ona,
postala je drugačija, stroža. Nije mogla…“ Debora je tad naglo
zaćutala, kao da se predomislila u vezi s nečim što je htela da kaže.
„Eh“, nastavila je odmahnuvši rukom. „Nije bilo prostora da nam oboje
budu miljenici, zar ne?“
Alisin pogled privuče dobro znana prilika na vratima. Debora koja
drži Džejmsa podruku. Kad su ušli u dvoranu, Debora se nasmeja
nečemu što je kazao njen mladi šofer. Blagonaklono ga je potapšala
po šaci i poželela mu zbogom. Alis odahnu. Njena sestra ne izgleda
kao neko ko je primio poštom bombu.
Debora je nakon Džejmsovog odlaska ostala načas u mestu, dok
se oko nje vrtložio sveopšti vihor tuđih susreta i pozdravljanja. Kao i
sve supruge političara, bila je izvežbana da održava prijatan izraz lica,
no Alis je uvek umela da joj prozre masku: da zapazi ono jedva
primetno stezanje oko usta, naviku ponetu iz detinjstva da pritiska
jagodice prstiju jedne o druge kad je uzbuđena. Ovog prepodneva nije
bilo traga ni jednome ni drugome. Alis oseti da joj napetost popušta,
ali ne skrenu pogled. Retko kad imamo prilike da natenane
razgledamo one koje dobro poznajemo. Debora je bila i sad visoka i
prava, iako se bližila devedesetoj; i sad elegantna, u istim satenskim
haljinama kakve je nosila tridesetih, ukrojenim u struku, s prefinjenim
sedefnim dugmetima što se penju od pojasa do čipkane kragne. Bila je
poput onih tatinih leptira, ulovljena na vrhuncu svoje lepote i
okamenjena u vremenu, zauvek ženstvena. Čista suprotnost Alis i
njenim pantalonama i ravnim zumbanim cipelama na pertlanje.
Alis ustade i mahnu, privukavši sestri pažnju. Debora je ovog
dana hodala uz pomoć štapa, pa je Alis znala da je muči noga. A
znala je i to da će se Debora, kad je bude upitala kako je sa zdravljem,
osmehnuti i tvrditi kako joj nikad nije bilo bolje. Nezamislivo bi bilo da
ijedna sestra Edevejn podlegne slabosti, bolovima ili kajanju. Uz
ažurno odgovaranje na pisma i gnušanje prema aljkavoj gramatici, u
Elenorino zaveštanje spadala je i duševna čvrstina.
„Izvini što kasnim“, reče Debora stigavši do klupe. „Imala sam
jutros popriličnu ludnicu. Nisi me dugo čekala?“
„Ni najmanje, a ponela sam i svoju svesku.“
„Jesi li išla da vidiš zbirku?“
Alis odgovori da nije, pa pođoše u zajedničkoj ćutnji da ostave
Deborin mantil u garderobi. Posmatrač sa strane možda bi njihov
susret opisao kao hladan, ali trenutno Deborino duševno stanje nije se
nikad moglo ni pročitati. Nikad se nisu poljubile pri susretu, niti su se
grlile. Alis je osuđivala savremeni trend plakanja i razmene osećanja,
te su ona i Debora bile ujedinjene u svom preziru prema burnim
izlivima emocija.
„Bogme, mora biti da ste sestre“, veselo reče mlada garderoberka
uz veliki osmeh.
„Jesmo“, kaza Debora pre no što je Alis stigla da po navici odvrati,
s preteranim sarkazmom: „Zar baš mora?“
Bilo je tačno da su u starosti više ličile nego u bilo koje drugo
doba života, ali opet, mladima svi stari ljudi izgledaju jednako. Nestaju
sjaj i boje iz kose, očiju, kože i usana, iščezavaju individualne crte dok
se pravo lice povlači iza maske od bora. A zapravo nisu ličile. Baš kao
i uvek, Debora je i dalje bila lepa – to jest, i dalje je posedovala
ostatke lepote. Onog leta kad se verila s Tomom, poslednjeg leta u
Loanetu, u Tajmsu je objavljen članak gde je nazvana najljupkijom
mladom damom sezone. Alis i Klemi su je nemilosrdno zadirkivale, ali
to su radile samo iz razonode. Članak im nije saopštio ništa što nisu
već znale. U svakoj grupi sestara uvek jedna zaseni ostale. Alis je tu
rečenicu napisala u svojoj knjizi, osmoj po redu, Smrt će te zvati. To
zapažanje je podarila Digoriju Brentu, koji je imao nezemaljski dar da
svet sagledava umnogome slično kao Alis. Međutim, on je bio muško,
te time i u mogućnosti da tako razmišlja a da ne deluje jetko ili
surovo.
Ne, zaključila je Alis dok se Debora veselo smejala nečemu što je
rekla garderoberka, njena sestra nije dobila pismo od Sejdi Sperou. No
olakšanje joj je kvarila svest da je to samo pitanje trenutka. Ukoliko ne
iznađe načina da zadovolji detektivkinu radoznalost, Debora će se
gotovo izvesno naći uvučena. Srećom, Alis se podosta razumela u
preusmeravanje pažnje na drugu stranu. Samo treba da bude
staložena i metodična, još više nego što je bila dosad. Nije sa
sigurnošću znala šta joj je bilo da kaže Piteru da je ono prvo pismo
stiglo na pogrešnu adresu, da ne zna ništa o nestalom detetu. Nije
razmišljala, već se uspaničila. Nameravala je da više toga ne bude.
„Jesi li dobro? Lepo mi izgledaš“, kaza Debora s pohvalom,
okrenuvši se od pulta garderobe.
„Odlično sam. Ti?“
 „Nikad bolje.“ Debora pokaza glavom u pravcu dvorane, a usne joj
se izviše od najneprimetnijeg nagoveštaja gađenja. Nikad nije volela
tatine insekte i njihove srebrne čiode, koliko god da se borila da dođe
na red kao njegova pomoćnica kad su bile male. „E pa lepo onda“,
reče, oprezno se oslanjajući na štap. „Da i to prebrinemo, ako može, pa
da idemo i popijemo čaj.“
Alis i Debora su veoma malo govorile dok su obilazile zbirku, sem
što su primetile da su svi leptiri na svom mestu. Kustos muzeja bio je
izvadio ta stvorenja iz Entonijevih izložbenih vitrina i rasporedio ih da
uvećaju postojeću zbirku, ali Alis je bez problema raspoznavala one
čijem je lovljenju i ona doprinela. Svaki je pripovedao po jednu priču;
bezmalo je čula očeve blage reči dok je zagledala ta dobro znana krila,
oblike i boje.
Debora se nije žalila, ali bilo je očigledno da joj noga zadaje
muke, pa zato Alis završi hodočašće pre vremena i zaputiše se na
drugu stranu ulice, u kafe Viktorijinog i Albertovog muzeja. Unutra je
vladala vreva, ali našle su jedan kutak kraj nenaloženog kamina u
manjoj sali. Alis predloži sestri da pričuva sto dok ona ode po čaj, a
kada se vratila s poslužavnikom u ruci, Debora je na vrhu nosa imala
naočari za čitanje i škiljila je preko njih u svoj mobilni. „Prokleto
čudo“, reče bockajući po tastaturi grimiznim noktom. „Nikad ga ne
čujem kad zvoni, a da li očekuješ od mene da umem da izađem na
kraj sa ovim porukama?“
Alis uzvrati malim i saosećajnim sleganjem ramenima, pa nasu
mleko.
Zavalila se u naslon, posmatrajući kako se iz njene šolje izvija
para. Bilo joj je palo na pamet da bi bilo mudro, pre no što
porazgovara s detektivkom, da utvrdi koliko tačno njena sestra zna.
Pitanje je glasilo – kako da započne.
Dok se Debora baktala telefonom, čas ga udaljujući, čas
približavajući i sve vreme mrmljajući u pokušaju da pročita šta piše
na ekranu, Alis otpi malo čaja.
Debora se namršti i pritisnu jedno dugme. „Možda ako bih…?“
Alis spusti šoljicu. „Razmišljam u poslednje vreme o Loanetu.“
 Debora pokaza tek najneznatniji trag iznenađenja. „O?“
Oprezno, podseti Alis sebe, oprezno nastupaj. „Kad se tata vratio iz
rata, sećaš se koliko je mama bila uzbuđena? Sobu na spratu je
napunila njegovim najdražim predmetima: stavila je mikroskop i
kutije s primercima, redove knjiga, njegov stari gramofon i ploče s
muzikom za igru. A mi bismo se odšunjale gore, pa kroz ključaonicu
špijunirale tog visokog, lepog neznanca što se obreo među nama.“
Debora spusti telefon i premeri Alis, malčice zažmirivši. „Blagi
bože“, najzad izusti. „Je li to neko danas nostalgičan?“
Alis se ogluši o neizrečeno pitanje zašto je u takvom raspoloženju.
„Nisam nostalgična“, reče. „Nema tu romantične čežnje za prošlošću.
Samo započinjem temu za razgovor.“
„Ti i tvoja semantika.“ Debora razgaljeno zavrte glavom. „U redu,
nek ti bude. Ne dao bog nikom da optuži tebe za sentimentalnost! I da,
čisto da se zna, sećam se i ja. Igrali su često tamo gore, pa smo i ti i ja
pokušavale to isto. Naravno, bila si vezana vreća…“, osmehnu se
Debora.
„Ona ga je spasavala.“
„Još kad bih znala šta time hoćeš da kažeš.“
„Samo to da je sigurno bio smožden – od rata, od tolikih godina
odsustva – a ona mu je svojom ljubavlju pomagala da postane onaj
stari.“
„Verovatno jeste.“
„A i on je to za nju činio kasnije, zar ne? Posle Tea.“ Alis se borila
da deluje nehajno. „Bili su te sreće da imaju jedno drugo. Gubitak
deteta, neizvesnost. Ne bi baš mnogi brakovi to preživeli.“
„Tačno.“ Debora je to izgovorila oprezno, nesumnjivo se pitajući
zašto Alis navodi razgovor u smeru kojim se, po prećutnom
sporazumu, nikad nisu otiskivale. Međutim, Alis nije mogla priuštiti
sebi da sad stane. Upravo dok je pripremala sledeće pitanje, Debora
reče: „Uveče uoči mog venčanja došla mi je u sobu i održala mi mali
govor da me obodri. Citirala je Prvu poslanicu Korinćanima.“
„Ljubav dugo trpi, milokrvna je?“
 „Ljubav ne misli o zlu.“
„Prilično sumorno. Šta je htela da kaže?“
„Pojma nemam.“
„Nisi je pitala?“
„Nisam.“ U Deborin glas beše se uvukla neka stara oporost, iako
se junački borila da je zabašuri, a Alis se seti nečeg što je zaboravila.
Majka i sestra bile su u lošim odnosima pred Deborino venčanje,
praskale su jedna na drugu i nametale ostalim ukućanima duge
periode ćutnje. Porodica Edevejn tad se već bila vratila u London.
Deborina udaja za Toma odigrala se svega pet meseci po Teovom
nestanku i porodični život u Loanetu bio je svršen. Nikad se neće
povratiti, iako niko od njih to tad nije znao; policijski slučaj bio je
zatvoren, ali još su se grčevito držali nade. Bilo je priče o odlaganju
svadbe, ali i Debora i Elenor nepopustljivo su ostajale pri tome da
treba da se nastavi kao što je planirano. U to doba jedino su u tome i
bile složne.
„Da ti dopunim?“, upita Alis dižući čajnik. Deborino pominjanje
majčine posete uoči venčanja bilo je neočekivano. Nije nameravala da
oživljava stara ogorčenja, pa ju je uhvatila bojazan da će je taj
pogrešan korak sprečiti da ostvari svoj cilj.
Debora pogura tacnicu sa šoljicom po stolu.
„Lepo nam je tamo bilo, jelda?“, nastavi Alis kad je čaj zažuborio
iz noska čajnika. „Pre onoga s Teom.“
„Jeste, mada je meni uvek bio draži London. Ona lepa kuća na
Kadoganovom trgu, gospodin Alan kad dotera dajmler, balske
dvorane, haljine, noćni klubovi. Na selu za mene nije bilo dovoljno
uzbuđenja.“
„Svejedno je bilo predivno. Šuma, jezero, svi oni piknici. Vrtovi.“
Ovo je izvela elegantno. „Naravno, i moralo je biti predivno. Majka je
imala četu baštovana koji su danonoćno radili.“
Debora se nasmeja. „To su bila zlatna vremena. Sad muku mučim
da nađem nekog ko će mi brisati prašinu sa kamina.“
 „Stari gospodin Haris, tako beše, on je bio zadužen za to, i njegov
sin, onaj što se vratio sa Some sa onom strašnom povredom mozga.“
„Adam, nesrećnik.“
„Adam, da, i bio je još jedan, sigurna sam da je bio. On je radio
pod ugovorom.“ Alis je čula kako joj srce gruva u ušima. Buka kafea
delovala joj je daleko, činilo joj se da govori iz staklene vakuumske
cevi starog radija. Nastavila je. „Bendžamin, a kako se prezivao?“
Debora se namršti i napreže se ne bi li se setila, a onda odmahnu
glavom. „Ne zvuči mi baš nimalo poznato, nažalost – ali opet, bilo je
to davno, a toliki su dolazili i odlazili. Ne može se očekivati da ih sve
pamtimo.“
„Baš tako.“ Alis se osmehnu u znak saglasnosti i sakri se iza
gutljaja čaja koji se hladio. Nije do tog trena ni bila svesna da je
prestala da diše. Pokuljalo je olakšanje, ali s njim je nastupilo i
čudnovato razočaranje. U jednom magnovenju bila je potpuno
spremna da čuje Deboru kako kaže: „Manro. Zvao se Bendžamin
Manro“, a to iščekivanje bilo je uzbudljivo. Upustila se u borbu sa
iznenadnim iskušenjem da bude uporna, da prinudi Deboru da ga se
seti, te da tako opet proživi ono što je osećala tad. Ali bio je to glupav,
sulud poriv i ugušila ga je u sebi. Saznala je šta joj je potrebno:
Debora ne pamti Bena, Alis je bezbedna. Najmudrije bi joj sad bilo da
što pre pređe s pričom na bezbednije tle. Namazala je slatku pogačicu
i upitala: „Ima li kakvih vesti o Lindi?“
Alis je samo napola slušala dok je Debora započinjala odavno
izlizanu temu. Ta naporna priča o zabludeloj unuci bila je za Alis
važna samo utoliko što je planirala da Loanet ostavi Lindi. Nije joj se
ni nudilo mnogo izbora. Testamentom je bilo uslovljeno da kuća mora
ostati u porodici, a ona nije imala svojih potomaka; oni koje je mogla
imati bili su tek nešto više od duha na rubu postelje u noćima kad ne
može da zaspi, a prodaja kuće bila je nezamisliva.
„Pipa je izvan sebe, razume se“, govorila je Debora. „Od nje je bila
malopre ona poruka u govornoj pošti – a ko bi i mogao da je krivi. To
zovu godinom predaha, ali Linda je otišla pre bezmalo pet godina.“
„Tja, mlada je, a sklonost ka istraživanju nam je nasledna.“
 „Jeste, ali obe znamo šta je zadesilo pradedu Horasa.“
„Sumnjam da u Australiji ima karipskih plemena. Mnogo je veća
verovatnoća da će pasti kao plen sidnejskih plaža nego ljudožderstva.“
„Bojim se da je to bedna uteha za Pipu.“
„Naći će Linda s vremenom put do kuće.“ Kad joj se istroše
sredstva, pomisli jetko Alis, mada se uzdrža da to ne kaže naglas.
Nikad nisu otvoreno pretresale to pitanje, ali Alis je bila izuzetno
nepoverljiva kad je reč o Lindinom karakteru. Bila je prilično sigurna
da i Debora zastupa sličan stav, ali nije u redu kritikovati unuku
jedine sestre, bar ne otvoreno; to bi bilo nevaspitano. Uz to, Deborine
poteškoće da ostane u drugom stanju obezbedile su njenom oskudnom
porodu prestolonaslednički status. „Videćeš, vratiće se ona kao nova
žena, bolja žena zahvaljujući tom iskustvu.“
„Nadam se da si u pravu.“
Nadala se i Alis. Kuća na jezeru bila je u porodici De Šil vekovima,
pa nije nameravala da ona bude ta koja će dozvoliti da ode.
Bio je za nju to šok kad je kuća nakon Elenorine smrti pripala
njoj. Ali opet, i sama majčina smrt predstavljala je šok. Bila je 1946,
rat se svršio. Posle tolikih smrti i razaranja, izgledalo je skandalozno
da neko izađe na ulicu i život mu prekine autobus koji vozi od
Kilberna do Kensingtona. A naročito kad je posredi neko poput Elenor.
Naprosto se od žene kao što je ona ne bi očekivala takva smrt.
Vozač autobusa strahovito je propatio. Prilikom isleđivanja živci
su mu popustili i rasplakao se. Primetio je Elenor, rekao je, kako stoji
na trotoaru, i pomislio je kako je to baš jedna dostojanstvena dama, u
onom elegantnom kostimu, s kožnim koferčićem u ruci. Zapitao se kud
li je pošla. Bio je na njenom licu neki izraz, rekao je, kao da se zanela
u misli, ali tad je počelo da vrišti neko dete pozadi u autobusu, pa je
odvojio pogled od kolovoza, samo načas, samo na puku sekundu,
razumete, i sledeće samo: dum. Tu je reč upotrebio. Dum. Alis ga je još
čula kad sklopi oči.
Nije želela tu kuću, Loanet; niko od njih je nije želeo, ali majčino
rezonovanje delovalo je jasno: Debora je bogata, Klemi pokojna, što
znači da ostaje samo Alis. Alis je, međutim, dobro poznavala Elenor;
razumela je da u tom zaveštanju ima i nečeg što se ne vidi golim
okom. Posle toga će biti noći kad se tama sklopi oko nje, u doba kad
će Alis već sažaljevati samu sebe i opijati se za golim stolom u
sumornom stanu, s prebučnim mislima u mirnodopskoj tišini, i kad će
početi da drhte zidovi koje je izgradila da se zaštiti od prošlosti. To je
bilo u onom davnom drugom životu, neposredno pre nego što je
počela da piše, pre nego što joj je Digori Brent dao prostora da
kanališe svoje strahove i kajanja. U te noći Alis će biti jasno da je
majka kažnjava nasleđem Loaneta. Da je Elenor uvek krivila nju što je
izgubila Tea, iako to nikad nije izgovorila rečima. A kakva je samo
jedinstvena, kakva pravična kazna to što joj je dato vlasništvo nad
kućom koju je volela više od svih drugih na ovome svetu, ali koju joj
je prošlost zabranila povratak!
 Trinaesto poglavlje
Alis se na Hempsted vratila podzemnom železnicom. Objavljeno je da
je na Gudžovoj stanici neko pao pod voz, pa je zato pošla linijom za
Pikadili sve do Kings Krosa. U vagonu s njom putovalo je i dvoje
zaljubljenih, stisnuto jedno uz drugo na samom kraju, među koferima
drugih ljudi. Devojka se privijala uz momka i smejuckala se dok joj je
on šaptao nešto na uvo.
Alis ulovi pogled nekog naduvenka preko puta nje. Prezrivo je
izdigao obrve pogledavši u zaljubljeni par, no Alis nije htela da stupa
u savez s njim, pa se okrenula u stranu. Pamtila je ljubav,
sveobuhvatnu mladalačku ljubav, iako je davno bilo kad ju je
poslednji put osetila. U takvoj ljubavi ima lepote, podjednako izvesno
kao što ima i opasnosti. Pred takvom ljubavlju iščezava sav preostali
svet; pod dejstvom njene moći čak će i najrazumniji čovek reći zbogom
pameti.
Da je Bendžamin Manro zatražio od Alis da umre za njega tog
leta, bila je sasvim sigurna, umrla bi. Nije to tražio, naravno; kako se
ispostavilo, veoma je malo i tražio od nje. Ali nije ni morao; rado bi
mu sama dala sve što želi.
Alis je u to doba mislila da je skroz tajanstvena. Ludo dete!
Smatrala je sebe strahovito pametnom i odraslom. Ali ništa nije videla:
ljubav ju je zaslepila za mane, i za njene i za njegove, baš kao što
Vilijam Blejk veli da mora biti. Zbog ljubavi ljudi postaju bezakoni,
krilati i nesputani; postaju nebrižljivi. A njih dvoje su viđeni zajedno,
ona i Ben. Debora možda nije znala za njih, ali neko drugi jeste.
Dok je voz kloparao, dva glasa iz davne prošlosti vratiše joj se kao
iz kakvog starog radija, emitovani kroz decenije. Bila je zimska noć
1940, u samom jeku bombardovanja Londona, a Klemi je došla da tu
provede kratko i neočekivano odsustvo, i spavala je u Alisinom
majušnom stanu. Razmenjivale su ratne priče uz flašu džina. Klemin
rad u pomoćnoj vazduhoplovnoj transportnoj jedinici, Alisine
pripovesti o raščišćavanju ruševina tamo gde je udarila bomba, a
kako su sati zalazili sve više u noć, uz sve prazniju flašu i sve
sentimentalnije sestre, priča je prešla i na oca i Veliki rat, na strahote
kojih se morao nagledati i koje su njih dve tek sad počinjale da
shvataju.
„Dobro je to krio, zar ne?“, kazala je Klemi.
„Nije želeo da nas opterećuje.“
„Ali nikada nije rekao ni reč. Nikome. Meni je nezamislivo da sve
ovo proživim samo da bih sve skroz-naskroz gurnula u stranu po
okončanju rata. Već vidim sebe kako ću nasmrt gnjaviti svoju unučad
kad budem stara, stara dama, kako ću im probijati uši pričama o ratu
i o mom udelu u njemu. Ali tata nije bio takav. Nikad ne bih ni
naslutila da je preživeo rovove. Blato, pacove, pakao dok je gledao
svoje vojnike kako ginu. Je li pričao nekad s tobom o tome?“
Alis je odmahnula glavom. „Ne, ali se sećam kako je govorio da
mu je drago što ima kćeri, što nijedno njegovo dete neće morati u
borbu ako izbije novi rat.“ Digla je čašu ka Kleminoj uniformi i uputila
sestri poluosmeh. „Verovatno niko nije u pravu baš uvek.“
„Čak ni tata“, potvrdila je Klemi. „I šta god da je govorio, jeste
želeo sina.“
„Svi muškarci žele sina, bar ako je verovati staramajci De Šil.“ Alis
nije dodala da je pakosna starica dala tu svoju zvaničnu izjavu još u
oktobru 1920, nakon samog Kleminog rođenja, kad je izgrdila njihovu
majku i rekla kako nije red da dočeka trećom ćerkom muža koji se
vraća iz rata.
„U svakom slučaju, na kraju ga je dobio“, kazala je Klemi. „Dobio
je na kraju svoga sina.“
Na to su se ućutale jer ih je razgovor odneo u prošlost, ka
ogromnoj tabu-temi njihovog brata; obe su uronile u svoje džinom
natopljene uspomene iz prošlosti. Beba u stanu iznad njih zaplaka, u
nekom dalekom kraju Londona oglasila se sirena, pa je Alis ustala, a
soba se nakrenula dok je skupljala prazne čaše jednom rukom da bi
ih ponela između prstiju ka sudoperi ispod malog čađavog prozora
izlepljenog trakom. Bila je okrenuta leđima kad je Klemi rekla: „Videla
sam onog čoveka kad je polazio u Francusku, onog baštovana što je
radio neko vreme u Loanetu.“
Ta reč je prasnula u ledenoj sobi kao kresnuto palidrvce. Alis je
stegla pesnice i uvukla ih u rukave pletenog džempera. Skupivši
hrabrost, okrenula se ka sestri i začula sebe kako izgovara: „Kojeg
baštovana?“
Klemi je zurila u drveni sto i pratila kratkim noktom vlaknastu
šaru. Nije odgovorila, pošto je bila svesna da nema ni potrebe,
dabome; obe su znale na koga misli. „Eli“, kaza, a Alis uzdrhta jer je to
bilo njeno ime iz detinjstva, „ima nešto što moram… što sve
nameravam da… Nešto što sam videla, još tad kad smo bile deca.“
Alisino srce udaralo je kao batić sata. Pripremila se psihički; jedan
deo njenog bića želeo je da udari tačku na taj razgovor, a onaj drugi,
pijani, umoran od bežanja od prošlosti, bezobzirno hrabar u to doba
sveprisutne smrti i opasnosti, gotovo da ga je prizivao. Zastrašujuće je
kako alkohol lišava ispovesti svih stega.
„To je bilo tog leta, poslednjeg leta. Neki mesec pre toga bili smo
na vazduhoplovnoj izložbi, pa sam bila opsednuta avionima. Sve sam
trčala oko kuće, sećaš se, i kao bajagi letela.“
Alis klimnu glavom; grlo joj je bilo suvo.
„Otišla sam dole do baze, one iza imanja Džeka Martina. Odlazila
sam tamo ponekad, čisto da gledam avione kako uzleću i sleću,
zamišljala kako bi bilo da i sama jednog dana upravljam avionom.
Pošla sam kući kasno, pa sam udarila prečicom kroz šumu, duž reke. I
izbila sam kod starog hangara za čamce.“
Alis se zamaglio vid; trepnula je ka slici na zidu, nečemu što je
ostavio prethodni stanar, prikazu broda na uzburkanom moru. Brod se
upravo kretao. Posmatrala je, blago iznenađena, kako se ljulja levo-
desno.
„Ne bih se tu zaustavila, bila sam gladna i žurila sam da stignem
kući, ali čuo se iznutra glas, muški glas.“
 Alis je sklopila oči. Godinama je strepela od tog trenutka,
zamišljala različite scenarije, vežbala u mislima objašnjenja i
opravdanja; sad kad je konačno došao taj čas, nije mogla ništa da
smisli i da kaže.
„Znala sam da to nisu ni tata ni gospodin Luelin, pa sam bila
radoznala. Prišla sam prozoru. Nisam mogla da se uzdržim. Popela
sam se na onaj izvrnuti čamac i videla sam, Alis, nisam to htela, ali
videla sam. Tog čoveka, baštovana…“
„Pazi!“, prekinula ju je Alis, pošto se naglo pružila da dohvati flašu
sa stola i pritom je prevrnula. Staklo se rasprštalo, pa je Klemi skočila
sa stolice. Krenula je da otresa odeću, prepadnuta iznenadnim
treskom, hladnom tečnošću.
„Stvarno izvini“, kazala je Alis, „tvoj lakat – flaša je htela da
padne. Pokušala sam da je uhvatim.“ Pohitala je ka sudoperi i uzela iz
nje krpu iz koje je na sve strane curila voda.
„Alis, prestani.“
„Bože, mokra si kao miš. Daj da ti donesem drugu košulju.“
Klemi se bunila, Alis je navaljivala, i dok je odeća presvučena i
prosuto piće i staklo počišćeni, isparilo je raspoloženje za razotkrivanje
duše. Ujutru je bila isparila i Klemi. Mesto na podu gde je razvukla
svoje stvari bilo je prazno, svaki njen trag uklonjen.
Alis je osetila tako silno olakšanje da joj se zavrtelo u glavi. Čak ni
poruka na stolu nije mogla da joj pokvari raspoloženje: Morala sam
da pođem, po rasporedu je ranojutarnji let. Videćemo se kad se vratim.
Moramo da pričamo. Važno. K.
Zgužvala je taj list papira u tvrdu lopticu i zahvalila Bogu na
privremenom odgađanju.
Ispostavilo se da Bog zna da bude okrutan. Dva dana potom
Klemi je pogođena nad okeanom, na šest kilometara od engleske
obale. Voda je izbacila avion, ali njeno telo nikad nije nađeno.
Pretpostavlja se da se pilot katapultirao, pisalo je u izveštaju,
neposredno pre nego što je avion pogođen. Samo još jedan gubitak u
svetu koji je presudio da je ljudski život je in. Alis nije bila dovoljno
egocentrična da bi poverovala da su sudbine drugih ljudi protraćene
 g g j
kako bi poslužile kao životne pouke lično njoj; grozila se rečenice
„ništa ne biva bez razloga“. Svakako sve što se događa ima svoje
posledice, ali to je već jedna potpuno drugačija perspektiva. Zato je
odabrala da vidi primer puke slučajnosti u tome što ju je sestrina smrt
poštedela optužbe za učešće u bratovljevoj smrti.
Alis je i dalje viđala sestru kad je najmanje očekuje. Kad u letnji
dan pogleda ka treptavom suncu pa joj pred očima iskoče svetlaci; kao
crnu tačkicu koja se uzvine nebom, iscrta graciozan luk i nemo padne
u more; kao onu devojčicu što je trčala ukrug po livadama raširenih
ruku; već drugu po redu Alisinu najbliskiju osobu koja je nestala. Ko bi
mi dao krila golubinja! Ja bih odleteo i počinuo.
Voz je polako ušao u Kings Kros i onaj par je iskočio, zaputivši se
ka izlazu iz stanice. Alis je obuzdala poriv da pođe za njima; samo da
ostane, nakratko, na periferiji njihove opijene zaljubljenosti.
Naravno, nije pošla. Prešla je na severnu liniju i povezla se do
Hempsteda, gde je konačno ušla u li i popela se na površinu zemlje.
Nije imala vremena za čežnjivost i nostalgiju; morala je da se vrati, da
se vidi s Piterom i dâ se na popravku situacije. Gore je bilo prelepo
popodne. Vrućina je popustila, suncu se ublažio blesak, i Alis se
zaputila kući dobro znanom stazom.
Piter uključi žuti hajlajter i uredno pređe njime po redovima. Bio
je kraj dugog dana, te je dopustio sebi trenutak nemog slavlja. Alisin
izdavač tražio je da sajt bude spreman za mesec dana, pa je on dobio
zadatak da obezbedi tekst – posao prilično teži nego što je morao biti,
za šta je imao da zahvali vatrenom odbijanju glavne teme sajta da se
uključi u pripreme.
Nije posredi nipošto bio tako prost i klišetiran razlog kao što je
staračko nepriznavanje novotarija; štaviše, Alis se dičila što ide u
korak s tehnologijom. Internet je uveo džinovske promene u policijske
postupke za vreme Digorijevog života, a Alis je strogo pazila na
realistični element svojih knjiga. Njeno podozrenje odnosilo se na
„podmuklo zadiranje“ javne sfere u privatni život. Divan je i krasan taj
marketing, rekla je, ali kad pisac postane važniji od knjiga, to znači da
je svet izvesno iskliznuo iz šina. Nagovorena je da popusti tek s
primicanjem jubilarne pedesete knjige i na ličnu molbu direktora
izdavačke kuće, pa i to pod jednim uslovom: „Ja neću da znam za to,
Pitere. Samo ga stvori, važi?“
Piter je obećao da će tako biti, pa je oprezno nastavio, vodeći
računa da izbegne svaki pomen reči kao što su „onlajn“ i „platforma“
onda kad ona može da ga čuje. Biografija je bila prilično laka – već
su imali standardni dokument koji je on ažurirao zbog drugih medija
– i vrlo se ponosio posebnom stranicom koju je sastavio iz ugla
samog Digorija Brenta, ali trenutno je radio na stranici „Često
postavljana pitanja“, pa je napredovao sporo. Problem je bio u tome
što se taj posao nužno zasnivao na Alisinim odgovorima. Bez njene
saradnje, bio je osuđen na lov po arhivama i starim člancima iz kojih
bi mogao da izvuče nešto.
Fokusirao se na temu pisanja i stvaralačkog procesa, delom zato
što je znao da će to biti Alis po volji, a delom zato što je time sebi
olakšao život. Alis u poslednje vreme nije često davala intervjue, a i
kad je pristajala, bilo je to pod strogim uslovom da se priča samo o
njenom radu. Svoju privatnost je čuvala sa žarom za koji je Piter
ponekad strahovao (nemo, u sebi, i nikad ako bi mogla da nanjuši
njegovu brigu) da naginje ka neurotičnom.
Uneo je, međutim, i nekoliko ličnih pitanja da bi uvažio Alisinog
izdavača, koji je poslao „kratak spisak“ sa trideset predloga, a da bi
našao odgovore, morao je da se vrati decenijama unatrag. Alisini lični
arhivi nisu bili baš najsređeniji. Postojali su tu nekakvi zanimljivi i
raznoliki sistemi razvrstavanja, primenjivani tokom godina, te se
zadatak pokazao kao komplikovaniji nego što bi inače bio.
Ali konačno je usledio uspeh. U jednom intervjuu za Jorkšir post
iz avgusta 1956. našao je Alisinu izjavu koju je, uz malo štapa i
kanapa, mogao da prilagodi i pretvori u odgovor na jedno od tih
problematičnih ličnih pitanja.
Pitanje: Kakvi ste bili kao dete? Jeste li još tad bili pisac?
Piter je opet preleteo redove koje je upravo obojio u žuto.
Odgovor: Oduvek sam žvrckala, bila sam od one dece koju grde
što pišu po zidovima, ili sam pak urezivala svoje ime u nameštaj. Bila
sam te sreće da imam ogroman podsticaj od jednog porodičnog
prijatelja, objavljivanog pisca kom kao da nikad nije moglo da dosadi
da povlađuje jednom detetu i njegovim uzletima mašte. Među
najznačajnijim darovima koje sam u životu dobila bio je moj prvi
dnevnik. Poklonio mi ga je otac. Kakvo je blago bila za mene ta
sveska! Svugde sam je nosila sa sobom i tako sam i razvila posebnu
ljubav prema beležnicama, koja me nikada nije ni prošla. Otac mi je
svake godine poklanjao novu. Čitav jedan kriminalistički roman, moj
prvi roman, napisala sam u svesci koju sam dobila za petnaesti
rođendan.
Ovo će savršeno poslužiti. Pevušeći sebi u bradu, Piter uze da
skroluje dokument na monitoru, jureći belinu koja još iščekuje
odgovor. Po tastaturi se razlivala topla popodnevna svetlost. Neki
autobus tiho zabrekta i stade napolju na ulici, žena sa smehom u
glasu povika nekome: „Požuri!“, a dole u Haj stritu ulični izvođač je
svirao Led cepelin na električnoj gitari.
Piter je već u mislima pakovao svoje stvari i zamišljao dugu
vožnju autobusom do kuće u društvu Pipa i Ejbela Megviča, ali tad mu
pažnju privuče jedno drugo pitanje u dokumentu. Ili tačnije, odgovor
koji je ukucao ispod njega.
Pitanje: Roman U tren oka bio je vaša prva objavljena knjiga o
Digoriju Brentu, no da li je bio i prvi rukopis koji ste do kraja
napisali?
Odgovor: Jeste bio prvi. Ja sam od onih retkih srećnih pisaca koji
nikad nisu morali da se suoče sa obaveštenjem da im je knjiga
odbijena.
Piter prestade da pevuši. Ponovo je prešao pogledom one
nažućene redove.
Ta dva odgovora nisu se doslovno kosila. Postoji razlika između
završenog rukopisa i romana pisanog u dnevniku jedne šiparice, pa
ipak je nešto zagolicalo Piterovu memoriju.
Krenuo je ponovo da pretura po gomili foto-kopija na stolu,
tražeći stranice iz kojih je uzeo ovo drugo pitanje i odgovor. Našao ih
je u intervjuu iz 1996, objavljenom u Pariskom pregledu, pa produžio
da čita.
PREGLED: Roman U tren oka bio je vaša prva objavljena knjiga o
Digoriju Brentu, no da li je bio i prvi rukopis koji ste do kraja
napisali?
A. EDEVEJN: Jeste bio prvi. Ja sam od onih retkih srećnih pisaca
koji nikad nisu morali da se suoče sa obaveštenjem da im je knjiga
odbijena.
Pariski pregled: Nikad niste seli da pišete neku prozu pre nego što
ste započeli U tren oka?
PREGLED: Nikad. Nije mi na um palo da napišem ni priču, a
kamoli krimi-roman, sve do iza rata. Lik Digorija Brenta došao mi je u
san jedne noći i sutradan sam počela da pišem. On je arhetipski lik,
razume se, mada svaki pisac serijalâ koji vam kaže da nije podario
svom junaku sopstvene preokupacije i interesovanja – laže.
Piter je čuo kako kucka sat na kaminu. Ustao je, protegao se, ispio
do kraja vodu iz svoje čaše, pa prišao prozoru. Koliko god da se trudio
da ih izokrene, ta dva intervjua jesu bila direktno kontradiktorna.
Vratio se i stao ispred stola. Kursor je treptao kraj reči „laže“.
Alis nije bila lažov. Štaviše, bila je skrupulozno iskrena; iskrena
dotle da je znala da uvredi.
U tom slučaju je ta nepodudarnost greška. Između prvog i drugog
odgovora proteklo je četrdeset godina; za to vreme je zaboravila. Alis
ima osamdeset šest godina. Ni sam Piter nije mogao da se seti sa iole
sigurnosti pojedinih delova svog detinjstva, a on je imao tek trideset
godina.
Pa ipak, nije želeo da postavi na sajt ništa što bi izložilo Alis
prozivanjima. Više nije lako provući se s neistinama i
protivrečnostima. Sve se može proveriti istog trena. Nepodudarnosti se
na internetu love kao insekti u mrežu. Više nije moguće pasti u
zaborav.
Piter pruži ruku da dokono kucne po tastaturi jednim prstom. Nije
ništa krupno, samo ga je iziritiralo. Ne bi ni mogao baš da pita Alis
otvoreno koji je od ta dva intervjua istinit. Obećao je da će stvoriti sajt
ne gnjaveći nju, a previše je cenio svoj život da bi se usudio da nabaci
kako je rekla neistinu.
Oči mu ponovo odlutaše ka ekranu. Nije mi na um palo da
napišem ni priču, a kamoli krimi-roman, sve do iza rata… Kakvo je
blago bila za mene ta knjiga! Svugde sam je nosila sa sobom i tako
sam i razvila posebnu ljubav prema beležnicama, koja me nikada nije
ni prošla. Otac mi je svake godine poklanjao novu. Čitav jedan
kriminalistički roman, moj prvi roman, napisala sam u svesci koju
sam dobila za petnaesti rođendan…
Napolju na stepenicama začu se struganje nogu, te Piter pogleda
na sat. Ulazna vrata se otvoriše i iz hodnika se začu Alis.
„Pitere?“
„U biblioteci sam!“, viknu on, brzo pritisnuvši dugme za
isključivanje, tako da se stranica svede na jednu jedinu elektronsku
tačkicu. „Upravo sam završavao posao. Šoljica čaja pre nego što
pođem?“
„Da, hvala.“ Alis se pojavi na vratima. „Ima nekoliko stvarčica koje
bih volela da pretresem s tobom.“ Izgledala je umorno, krhkije nego
što je navikao da je viđa. Kao da nosi toplotu tog dana u naborima
odeće, u koži, u držanju. „Je li bilo nekih poruka?“, upita sedajući da
se izuje.
„Javljala se Džejn u vezi s novim romanom, Sintija hoće da
razgovara s vama o publicitetu, a zvala je i Debora.“
„Debora?“ Alis naglo diže pogled.
„Pre samo pola sata.“
„Ali upravo smo se videle! Je li sve u redu s njom? Ostavila je
poruku?“
„Da.“ Piter premesti beleške iz intervjua u stranu da bi pronašao
tu cedulju. „Ovde je negde. Zapisao sam da ne bih zaboravio.“
Pronašao je hartijicu, pa se namrštio na sopstvene žvrljotine. Debora
je preko telefona uvek zvučala zvanično, ali ovog dana je bila
neuobičajeno smotrena i zahtevala je od njega da prenese njenu
poruku Alis od reči do reči, ponavljala da je to važno. „Rekla je da vam
kažem da ga se ipak seća i da se zvao Bendžamin Manro.“
 Četrnaesto poglavlje
Kornvol, 23. jun 1933.
Poslednjeg jutra u Loanetu, Teo Edevejn se probudio s pticama. Imao
je svega jedanaest meseci i bio je premali da bi razumeo i šta je
vreme, a kamoli umeo da gleda na sat, ali da je sve to znao, video bi
da kazaljke velikog časovnika u dečjoj sobi upravo pokazuju pet sati i
šest minuta. Teo je znao samo da mu se sviđa kako jutarnja svetlost
pada na srebrne strelice tih kazaljki, pa se od nje sijaju.
S palcem nabijenim u usta i toplom Kucom pod miškom,
zadovoljno se obrnuo na bok i zagledao se kroz polusvetlost u dadilju,
koja je spavala na uskom ležaju u niši. Naočari joj nisu bile na nosu, a
bez onih metalnih drški što sve drže na okupu, lice joj se raspljoštilo
po jastuku, sve u brazdama, naborima i mekim, oklembešenim
udolinama.
Tea je zanimalo gde je ona druga dadilja, dada Rouz. Nedostajala
mu je (premda su već bledele pojedinosti razloga iz kojih mu
nedostaje). Ova je bila starija i uštogljenija, a mirisala je tako da mu je
dražila nos. U crnom pamučnom rukavu držala je mokru maramicu, a
na prozorskoj dasci flašicu s ricinusovim uljem. Često je govorila „ne
postoji reč neću“ i „ko se hvali, sam se kvari“, i volela je da ga posadi
u velika crna kolica i voza ga tamo-amo po džombastoj kolskoj stazi.
Teu se nije dopadalo da sedi u dečjim kolicima sad kad je umeo da
hoda; pokušavao je to da joj kaže, ali nije raspolagao velikim brojem
reči, pa bi dadilja Bruen samo rekla: „Mir, gospodičiću Teodore.
Nećemo da budemo nevaspitani.“
Teo je slušao ptice sa druge strane prozora i posmatrao kako
svetlost svanuća mili po njegovom plafonu, ali tad se začuo zvuk vrata
dečje sobe i on se obrnuo na stomačić i ustreptalo provirio između
šipki kreveca.
Tamo je, kroz razmak između vrata i dovratka, škiljila njegova
starija sestra, ona s dugačkim smeđim pletenicama i skroz pegavim
obrazima, pa je Teo osetio kako u njemu naglo naviru uzbuđenje i
ljubav. Zagrabio je da ustane i razvukao usta u osmeh, pa krenuo da
pljeska dlanovima po obodu kreveca, tako da su mesingane kugle na
uglovima zazvonile.
Teo je imao tri starije sestre i sve ih je voleo, ali ova mu je bila
miljenica. One druge dve su mu se osmehivale, i tepale mu, i govorile
mu da je slatka beba, ali na njih nije mogao da računa baš u istoj
meri. Debora ga je spuštala ako se previše uzbudio pa je hvata za
kosu ili odeću, a Alis je znala jednog trena da se smeje i veličanstveno
se igra „buc“, ali samo bi joj se odjednom u očima javio neki čudan
izraz, kao da ga više ne vidi, i bez ikakvog objašnjenja već bi ustala,
otišla gore, u onu visinu gde žive odrasli, i krenula da bode svoju
svesku olovkom.
Međutim, ovoj sestri, Klemi, nikad ne dosadi da ga golica, da pravi
smešne grimase i cmače ga, snažno i sočno, u stomak. Nosa ga
kojekuda, čvrsto ga grleći toplim, mršavim rukama oko pojasa; a kad
ga konačno bapne na zemlju, ne zaustavlja ga, poput druge dve, baš
kad je našao nešto istinski zanimljivo za istraživanje. Nikad ne koristi
reči kao što su kakano, i opasno, i ne!, a kad u samo jutro dođe po
njega, kao ovog dana, uvek ga provede kroz kuhinju, gde se na
rešetkama hlade topli, sveže ispečeni hlebovi, dok u ostavi stoje tegle s
gromuljičastim džemom od jagoda.
Unapred se radujući, Teo je zgrabio Kucu i visoko digao ruke, pa
stao da se uvija kao da će nekako uspeti da se oslobodi iz kreveca
ukoliko se bude dovoljno potrudio. Zamahao je rukama, šireći od
radosti prste, a njegova starija sestra tako se osmehnula da su joj oči
sinule i pegice zaigrale, i baš kao što je znao da će biti, pružila se ka
krevecu i izvukla ga preko ograde.
Kad ga je ponela, truckajući ga, ka vratima, a dadilja Bruen
frknula i hrknula u jastuk, ushićenje je pretvorilo Teovo telo u zvezdu.
 „Hajde, buco debeljuco“, kazala je sestra zasipajući mu teme
poljupcima, „idemo da gledamo avione.“
Zajedno su pošli niz stepenice, a Teo je ozareno gledao crvenu
tepih-stazu i razmišljao o toplom hlebu s maslacem, pa još sa
džemom, i o patkama kraj potoka i svakojakom blagu koje će naći u
blatu, i o sestrinim širom raskriljenim rukama dok budu kao bajagi
leteli, te kad su prošli kroz hodnik, ispustio je tih kikot oko toplog,
mokrog palca, iz čiste radosti što je srećan, i voljen, i što je tu, u tom
trenutku.
Elenor je začula škriput sa stepenica, ali njen usnuli mozak
shvatio je to kao materijal i umešao ga je u pikantan san u kom je
ona bila upravnik velikog, haotičnog cirkusa. S tigrovima koji neće da
se ukrote, artistima na trapezu kojima se noge neprestano omiču,
majmunom kog nikako ne mogu da nađu. Kada se konačno probudila
u stvarnosti svoje sobe, taj zvuk je bio već daleko sećanje, zagubljeno
u mračnoj džinovskoj praznini sa svim drugim noćnim otpadom koji
se ostavlja pri prelasku granice između sna i jave.
Najzad svetlo, opipljivost, jutro. Posle više meseci planiranja,
osvanuo je Ivanjdan, ali Elenor nije čilo skočila iz kreveta. Ta noć joj je
bila beskrajno duga i činilo joj se da umesto mozga ima mokar
sunđer. Probudila se bila u mraku i ležala satima, glave prepune misli,
u vreloj sobi. Svaka ovca koju je odbrojala pretvarala se u neki posao
sa spiska svega što treba obaviti tog dana, i tek pred zoru je konačno
opet utonula u nemiran san.
Protrljala je oči i protegla se, a onda uzela očev stari sat sa
noćnog stočića i zažmirila u njegov verni, okrugli brojčanik. Nema još
ni sedam, a već je da se skuvaš! Elenor se opet sručila u jastuke. Da je
bilo koji drugi dan, obukla bi kupaći kostim i sišla do potoka da se
bućne pred doručak, pre nego što ostali poustaju, jer tad će morati da
bude Majka. Oduvek je volela da pliva, da oseti svilenu vodu uz kožu,
posmatra prozračnost svetlosti na namreškanoj površini, čuje onu
dubinu zvuka kad zamoči uši ispod površine. Kao dete je imala svoje
omiljeno mesto, naročito duboko, dole kod hangara za čamce, gde na
strmoj obali raste samonikla vrbena, a vazduh je opojan i prožet
mirisom truljenja. Voda je tamo bila predivno hladna dok ona nestaje
pod površinom, telo koje tone u vrtlogu sve niže i niže, dok se ne
ugnezdi među klizavu trstiku. Dani su tada bili mnogo duži.
Elenor je pružila ruku, očešavši mišicom čaršav kraj sebe. Entoni
nije bio tu. Sigurno je rano ustao i verovatno otišao na sprat, da
izbegne metež, pošto iz iskustva zna da će ga taj dan doneti. Sve
donedavno bi se zabrinula kad ustanovi da je već otišao i sva bi se
iskidala dok ga ne nađe, samog; više ne. Sve je popravila i taj
konkretni strah može da se zaboravi.
Napolju se uključila kosilica, te Elenor izdahnu vazduh; nije ni bila
svesna da ga je zadržavala u sebi. Kosilica je značila da je lepo vreme,
i hvala bogu na tome; jedna briga manje. Kiša bi značila katastrofu. Te
noći je grmelo, gromovi su je prvi put i probudili, pa je pohitala
prozoru i sklonila zavese u stranu, strepeći od kišovitog sveta za koji
je znala da će ga ugledati napolju. Ali oluja je bila daleko, munje pak
visoko među oblacima, ne od onih reckastih koje sruče kišu; bašta je
bila suva i obasjana mesečinom, sablasna u svome spokoju.
Sa olakšanjem u srcu, Elenor je neko vreme stajala u
neosvetljenoj sobi, posmatrajući blago talasanje jezera i srebrom
obrubljene oblake koje je vetar gonio nebom boje kalaja, a u njoj je
rastao nezemaljski utisak da je jedina budna na čitavom svetu. Taj
osećaj joj nije bio neznan: prizivao je sećanje na one noći kad su joj
deca bila mala i kad ih je sama dojila, na veliko zgražavanje svoje
majke, sklupčana u fotelji kraj prozora dečje sobe. Tanušni životinjski
ciktaji zadovoljstva, plišane ručice na mesecu nadošle dojke, ona
nepremerna, nepomična tišina sveta oko nje.
Elenor je kao bebica bila hranjena u istoj toj sobi, premda pod
znatno drugačijim okolnostima. Njena majka nije podržavala takve
„vampirske“ sklonosti kod dece i izdala je dadilji Bruen – tad mlađoj,
ali ni za trun manje drevnoj po držanju – nalog da za „malu
došljakinju“ priprema sterilisano kravlje mleko u flašicama s cuclom,
specijalno naručenim iz Harodsa. Ni sada Elenor nije mogla da
omiriše gumu a da ne oseti nagli talas mučnine i samoće. Dadilja
Bruen je, prirodno, svim srcem podržala taj režim, pa su flašice
obezbeđivane s vojničkom preciznošću u intervalima koje je diktirao
bezizrazni sat u dečjoj sobi, bez obzira na krčanje Elenorinog
stomačića. A i dobro je, složile su se, da dete započne školovanje na
planu „reda i tačnosti“. Kako drugačije da postane ispravan podređeni
i da dobrovoljno zauzme svoje mesto u dnu porodične piramide? Bili
su to bezbojni, bljutavi dani, dok nije nastupio Elenorin otac i spasao
je njenog viktorijanskog detinjstva. Umešao se kad je razgovor prešao
na upošljavanje guvernante i izjavio da za time neće biti potrebe jer će
svoju ćerku učiti sam. Bio je među najpametnijim ljudima koje je
ikada upoznala – nije imao formalno obrazovanje kao Entoni ili
gospodin Luelin, ali je bio veliki džentlmen i učenjak, s mozgom koji je
pamtio sve što pročita i čuje, i neprekidno umovao, uklapajući i
povezujući komadiće znanja, i tragajući za novim znanjem.
Pridigla se uz jastuke, stavila voljeni sat na ruku i vratilo joj se
sećanje na onaj dan kad je sedela na očevom krilu pred vatrom u
biblioteci, a on joj čitao naglas iz svog Beovulfa u prevodu Vilijama
Morisa i A. Dž. Vajata. Bila je mala, premala da u potpunosti shvati
značenja tih starih engleskih reči, a bila je i pospana. Glava joj je
počivala na njegovim grudima i slušala je brujanje njegovog glasa
iznutra, topao brundav odjek koji se čuo svuda istovremeno.
Hipnotisalo ju je treperenje rumenih plamenova odraženih u staklu
njegovog sata i u tom trenutku je taj predmet postao amblem osećaja
apsolutne sigurnosti i zadovoljstva što ju je obujmio. Tu, uz oca, u
mirnom središtu oluje, centru svemira koji se vrti.
Možda su očevi i kćeri uvek vezani? Entoni je za svoje kćeri
izvesno bio junak. To je bio još otkako se vratio iz rata. Isprva su bile
pune strahopoštovanja, dva lišca što su radoznalo virila iza vrata
njegove radne sobe, razrogačenih očiju, šapućući, ali začas ih je oborio
s nogu. Nije ni čudo. Logorovao je s njima na livadama, učio ih da
pletu čamčiće od trave, strpljivo slušao sve njihove suze i priče.
Jednom je sa izvesnom redovnom gošćom pila džulep na travnjaku,
dok se Entoni igrao trule kobile s Deborom i sa Alis, pa je na red došla
i majušna Klementina, još nesigurna na nogama, a on je odjednom
postao konj i dao se u galop po vrtu, tako da su se sve tri devojčice
presamitile od smeha; gošća je upitala, sa zlobom pod vidom
saosećanja, da li joj smeta što im je očigledno miljenik njen muž.
Elenor je odgovorila da joj to, naravno, ne smeta.
 I to je gotovo bilo tačno. Nakon ratne lišenosti, četiri duge godine
u kojima je bila primorana da živi bez njega, da odraste, to što se
vratio gde mu je mesto i što se vide neizmenjena ljubav i zadivljenost
na njegovom licu dok posmatra decu što sto su im zajednička, za nju
je značilo lek koji leči sve boljke. Kao da poseduje vlastiti vremeplov i
da se njime vratila u neko doba nevinosti.
Elenor je uzela fotografiju koju je držala kraj kreveta, njih dvoje u
baštici iza kuhinje 1913, Entoni sa slamenim šeširom, tad novim-
novcatim. Gledao je pravo u fotografa, sa šeretskim osmehom kao da
je upravo izveo neki štos; ona je pak gledala u njega sa obožavanjem,
a kosa joj je bila vezana maramom; oboje su držali ašove. Bio je to
onaj dan kad su riljali leju za jagode i kompletno sve ubrljali. Sa
druge strane aparata nalazio se Hauard Men. Došao je jednog dana u
svom srebrnom rols-rojsu, nestrpljiv da proveri „da nisu pali preko
ruba sveta“, pa je na kraju ostao čitavih nedelju dana. Smejali su se,
zadirkivali, vatreno prepirali na teme politike, ljudi i poezije, baš kao u
onim godinama na Kembridžu, a kad je najzad pošao kući u London, s
prtljažnikom nakrcanim ostacima njihove prve berbe, pošao je preko
volje i sa obećanjima da će im ubrzo opet doći. Posmatrajući sada tu
fotografiju i sećajući se sebe i njega iz tog doba, Elenor je bolno osetila
jaz vremena. Osetila se jadno pred tim srećnim mladim ljudima. Tako
samopouzdanim, tako celovitim, tako nedotaknutim životom…
Coknula je od nestrpljenja prema samoj sebi. Nostalgija je hvata
jer se nije naspavala, sustigle su je bure poslednjih meseci, pritiska je
težina predstojećeg dana. Pažljivo je vratila ram na stočić. Sunce je
zadobijalo snagu, na brokatnim zavesama pojavilo se zaslepljujuće
sazvežđe svetlih tačkica. Elenor je znala da joj je vreme za ustajanje, a
ipak se jedan deo nje opirao, grčevito se držao iracionalne ideje da će
ležanjem u krevetu nekako sprečiti početak odbrojavanja, zadržati
talas da se ne obruši. Plima se ničim ne može zaustaviti. Glas njenog
oca. Posmatrali su more dole kod Milerovog rta, talase koji su se rušili
na stenje u podnožju litice, pa malaksavali i opet bivali odvučeni. To je
neumitno kao što nakon dana sledi noć. Bilo je to onog jutra kad joj je
saopštio da je bolestan i tražio od nje da obeća da će pamtiti ko je i
šta je i kad njega više ne bude, pamtiti da mora ostati dobra, hrabra i
istinoljubiva. Taj stari, voljeni redak iz Elenorinih čarobnih vrata.
Elenor je odagnala sećanje i usredsredila se. Prvi gosti stići će u
osam uveče, što znači da mora da bude odevena i spremna, s čašicom
jakog pića u želucu, najkasnije u pola osam. O, ali koliko posla ima!
Moraće da upregne devojčice da pomognu. Alis će dobiti najlakši
zadatak (prijatan, rekao bi neko, mada to ne bi rekla i Alis), da napuni
cvećem vaze u gostinskoj sobi. Debori će dodeliti složeniji posao, ali
ona je u poslednje vreme sva na tri ćoška, nabusita i svojeglava, puna
one detinje naivne vere da će sve uraditi bolje od svojih roditelja, a
Elenor nije bila raspoložena za svađu. Što se tiče Klemi, tog nesrećnog
deteta, dovoljno će biti i ako im se ne plete u noge. Draga Klemi, već
najneobičnija među svom Elenorinom decom, a upravo zaglibljena u
onoj nespretnoj ždrebećoj fazi, zubata i krakata, kao da odbija da
ostavi detinjstvo za sobom.
Vrata su se naglo otvorila i ušla je Dejzi s doručkom na srebrnom
poslužavniku, koji je ponosito držala u visini. „Dobro j’tro, gospoja“,
izgovorila je s nesnosnom vedrinom. „Evo nam najzad velikog dana!“
Služavka je spustila poslužavnik, bez predaha toročući o jelovniku,
gostima, opasnom stanju koje vlada u kuhinji. „Poslednje sam videla
kuvaricu kako vija Heti oko stola s morkom u jednoj i oklagijom u
drugoj ruci!“ Potom je pošla da razmakne zavese, dopuštajući svetlu,
upečatljivo jakom svetlu, da poteče kroz stakla i pomete svaki zaostali
trag noći.
A dok je Dejzi nepozvana započinjala pripovedanje o pripremama
koje su upravo u toku dole na travnjaku, Elenor je nasula sebi čaj iz
malog srebrnog čajnika i zapitala se kako će se, za ime božje, izboriti
sa svime što taj dan zahteva.

***

Zavese na prozoru spavaće sobe naglo su se razmakle, te je sa svoje

baštenske klupice Konstans videla da ona ćurkasta Dejzi mlatara
krilcima dok grakće li grakće kraj stakla, nesumnjivo dovodeći
Elenorine bubne opne do praga pucanja. A to je i zaslužila. Zamisli
samo, da se toliko izležava, a treba da bude domaćica slavlja! Ali opet,
Elenor je uvek i bila najnepostojanije dete na svetu.
Konstans je bila doručkovala još pre sat vremena. Uvek je ustajala
u cik zore; te navike se držala čitavog života. Ni Konstans nije bila
bezgrešna – štaviše, oduvek je smatrala da je ženi prva dužnost da
bude uvek zanimljiva – ali tačnost je vrlina, tako su je učili u
detinjstvu, i ako nisi tačan, narušavaš drugome život. Takva
nepristojnost je nedopustiva.
U vrtu je već sve vrvelo. Konstans je imala uz sebe spreman pisaći
pribor, kao i spisak ljudi kojima treba da piše, ali bilo je gotovo
nemoguće ne podleći svemu što je odvlačilo pažnju. Nekolicina
krupnih muškaraca postavljala je složene lansirne rampe za vatromet
na ovalnom travnjaku, a počeli su da pristižu i kamioneti sa
isporukama za kuhinju. U blizini su dva neelegantna dečaka iz sela,
sa ukrasnim vencima, upravo gazila po cvetnim lejama tražeći gde da
postave merdevine. Jedan od njih, momčić bolešljive boje lica i sa
bradom osutom svežim bubuljicama, načinio je tu grešku da priđe
Konstans kada je tek stigao s drugom, pošto je tražio „šefa“, ali
Konstans ga se očas otarasila uz pomoć bezizraznog, ukočenog
pogleda i nekakve besmislene rečenice o vremenskim prilikama.
Senilnost je korisna maska. Tačno je da joj u poslednje vreme misli
lutaju, ali ne toliko koliko dopušta svima njima da veruju. Još je
sposobna da upregne mozak u ostvarenje neverovatnih poduhvata,
ako ima dovoljno nadahnuća.
Da, biće to valjan dan. Mada to nikad ne bi priznala naglas, a
pogotovu ne pred Elenor, Konstans je obožavala Ivanjdan. Edevejnovi
nisu često pozivali goste, ali tradicija Ivanjdana bila je među onima
koje Elenor nije mogla da prekine, i hvala neka je bogu na tome. Ta
proslava u Loanetu bila je svetla tačka svake Konstansine godine,
jedina nadoknada za to što mora da živi tu, u toj zabiti, gde joj se krv
hladi već od mirisa mora, od njegovog jezivog zvuka obrušavanja kad
vetar duva sa određene strane. Konstans je mrzela taj zvuk. Podsećao
ju je na onu groznu noć od pre mnogih godina; mislila je da je
raskrstila s njome kad su se pre dvadeset i nešto godina iselili iz te
kuće, ali život zna da bude okrutan.
No nije ni važno. Cilj i uzbuđenje priprema podsećali su je na
srećna vremena iz prošlosti: na ustreptalo iščekivanje koje bi osetila u
mladosti dok se odeva u svilu, stavlja nakit, prska se kolonjskom
vodom i podiže kosu; na trenutak silaska, kad izvodi svoje
veličanstveno stupanje na scenu, prelazi pogledom po okupljenima,
lovi oči kakvog dostojnog plena; a potom, uzbuđenje hajke, toplota
obasjanog parketa za igru, pritajen trk kroz mračne hodnike da
prisvoji lovinu… U poslednje vreme, ponekad joj je prošlost bila toliko
živa, toliko stvarna, da bi bezmalo poverovala da je opet ona mlada
žena.
Neki pokret joj razbi sanjarije i Konstans oseti kako joj je osmeh
zgasnuo. Ulazna vrata su se otvorila i iz kuće je izašao David Luelin,
saplevši se o prag dok je nameštao šešir i nabacivao štafelaj na bedro.
Sedela je vrlo mirno, skrivena u senci. Ni najmanje nije želela da je on
uvuče u razgovor. Hodao je sporije nego obično, gotovo kao da ga
nešto muči. Konstans je to primetila i pre dva dana, kad su svi bili tu
na travnjaku i kad je Elenor objavila kakvu će nagradu uskoro dobiti.
Gorušica, po svoj prilici – mada to nije ni njena briga ni njen
problem; Konstans nema vremena za tog budalastog slabića. Kako je
samo vrebao po kući i vrtu kad je ona tu bila gospodarica, u onoj
svojoj ekscentričnoj odeći, sa onim tužnim očima, suludim bajkama –
iza svakog ugla naletala je na njega. I još slom živaca! Konstans
prezrivo šmrknu. Taj čovek ne zna ni za ponos ni za stid. Šta pa on
ima da bude utučen? Trebalo bi da je ucveljena ona. Oteo joj je njeno
dete, trtljao one svoje budalaštine o čarobnim zemljama i spasenju, a
onda uzeo sebi za pravo da zloupotrebi njenu gostoljubivost. Naredila
je Henriju da ga otera, ali je Henri, pokoran i krotak u svakom
drugom pogledu, to odbio.
A sad je na Elenor došao red da ugađa i popušta tom čoveku.
Obožavala ga je kao mala, a i on nju, i još je između njih vladalo
jedinstveno prijateljstvo. Konstans ih je pre koju nedelju videla u
prisnom razgovoru u četiri oka, dok su sedeli na baštenskoj klupici
tamo gde su ruže. Elenor mu je nešto pričala, krajnje potresenog lica,
a on je klimao glavom i potom je dotakao vrhovima prstiju po obrazu,
te je Konstans shvatila da Elenor plače. Tad je znala o čemu
razgovaraju.
Pirnuo je topao povetarac i latice su se rasule kao konfete.
Konstans je sad zapažala mnogo šta. Bilo bi joj draže da je mogla
zadržati mladost i lepotu, ali ne vredi buniti se protiv neumitnog, a
ispostavilo se da i starost nosi svoje prednosti. Kad su muške glave
prestale da se okreću za njom, stekla je sposobnost da sedi veoma
mirno, da diše veoma tiho, da ostane neprimetna. I tako je štošta
videla. Videla je da Debora provocira majku otkako se verila; da se
Alis iskrada i potajno sastaje sa onim baštovanom crne kose i
ciganskih očiju; da se dešava svašta između Entonija i one slatke
mlade dadilje.
Šteta što Elenor nije tako budna kao Konstans. Možda bi ranije
dokučila šta se zbiva. Konstans se tad pitala koliko će vremena trebati
da joj pukne pred očima. Naravno, mogla je i reći ćerki šta je videla,
ali obično je glasnik taj koji nastrada, a Elenor je očigledno i sama
dokonala, pošto mlade dadilje više nema. Najurena je bez mnogo
najave i bez ikakve ceremonije. I srećan joj put. Oni pritajeni osmesi,
ugrabljeni razgovori kad su mislili da ih niko ne gleda… Samo što ih je
gledala Konstans. Čak je jednog popodneva posmatrala tu mladu ženu
kako mu predaje poklon, nekakvu knjigu. Konstansine oči nisu bile
kao nekad, pa nije uspela da raščita naslov, bar ne u tom trenu, ali
zadala je sebi da se kasnije ušunja u Entonijevu radnu sobu, pa ju je
ugledala, među leptirima i lupama; iste te zelene korice. Poeziju Džona
Kitsa.
Nije ona zamerala neverstvu – Konstans nije uviđala razloga da
muškarci i žene ne grabe zadovoljstvo gde god im se ukaže prilika –
ali ključno je biti diskretan. Ljudima njihovog soja dužnost je da biraju
ispravno kako vest ne bi procurila izvan najužeg kruga, jer se tad
može izokrenuti u ogovaranja. A u tom grmu i leži zec: onaj ko radi za
tebe izvesno ne spada u taj krug, te takvo zaplitanje, i na takav način,
nije samo glupavo već i surovo. Sluge se tad zanose da su nešto veće
od onog što jesu, a iz toga ne može proisteći ništa dobro.
 Lagodnost često izrodi prestup, pa je i Rouz Voters postala previše
opuštena, posebno kad je posredi mali Teo. Dadilja nije sačuvala
nijednu profesionalnu barijeru kakva bi se mogla očekivati, nego je
ljubila to dete, tepala mu tiho na uvo, privijala ga uza se dok ga nosa
po vrtu, umesto da ga posadi u kolica kao što je red. Takva
sentimentalnost još bi se i mogla tolerisati da je reč o nekom
razneženom članu porodice, ali ne kad je reč o plaćenoj pomoći. A
njene slobode nisu se time okončavale. Rouz Voters je neprestano
prelazila granice, što je nedavno kulminiralo trenutkom ludila kad se
usudila da ukori Konstans što je ušla u dečju sobu „u vreme odmora“.
Konstans je tom detetu baba, pobogu i zaboga, i samo je htela da
posedi kraj kreveca i posmatra momčića, njegove čvrste grudi kako se
dižu i spuštaju, pucajući od zdravlja.
Hvala bogu te su doveli natrag dadilju Bruen. Konstans se
razvedrila od same te pomisli. Lepo joj je bilo kad je nedavno opet
ugledala svoju staru uzdanicu, vraćenu u stado i postavljenu da se
stara o Teu. Konstans se naročito interesovala za svog malog unuka,
te je smatrala da je odavno već bilo krajnje vreme da se obnove neki
propisni standardi. Dala je sebi u zadatak da kasnije popriča s
dadiljom Bruen. Nema ni trideset minuta kako je videla nešto krajnje
neprihvatljivo. Klementina, ono nesrećno, pegavo dete s konjskim
zubima, pojavila se kraj kuće noseći njenog unuka skroz visoko na
ramenima! Konstans je osetila kako u njoj navire gnev. Pozvala ju je s
namerom da je izgrdi, ali mala se oglušila o nju.
Konstans pogleda ponovo niz vrt, tamo gde je poslednji put
ugledala tu devojčicu kako nestaje oko jezera. Kosilica je kloparala po
travnjaku iza nje, a ona uze blok pisaće hartije da se rashladi njime
kao lepezom. Mehanički zvuci uvek kao da pogoršavaju vrućinu, a
ovog dana biće užasno toplo. Ljudi po vrućini rade čudne stvari,
neočekivane. Nije nepoznato da poneko malčice poludi kad je takva
žega. Konstans nikad nije uživala u Šekspiru – većinom je
predstavljao za nju pravu gnjavažu – ali u jednom je bio u pravu:
ivanjska noć jeste čudan i nepredvidljiv čas.
Od Klementine i maleckog nije bilo ni traga ni glasa. Teov smeh je
još odzvanjao u njenom sećanju; Konstans oseti kako joj se srce kravi.
Uistinu je bio najdivnije detence: vesela priroda, osmeh koji se razliva
u dve jamice, one punačke, jake noge. Pitala se, ponekad, kakav bi bio
onaj drugi mališan, prethodni, da mu je data i najmanja šansa.
Sedeće po podne kraj Tea, odlučila je Konstans, i gledaće ga kako
spava. To joj je sad bilo među najmilijim razonodama, pa kako je Rouz
Voters otišla, Elenor zauzeta, a dadilja Bruen zna gde joj je mesto,
ovoga puta niko je neće sprečiti.
Klemi je pošla uskom stazom od ugažene trave duž potoka. Bilo je
i drugih, bržih puteva do tamo, ali Teo je voleo da pljuska po plićaku
na prelazu, a Klemi je pak volela da on bude srećan. Sem toga, bio je
Ivanjdan: u kući će čitavog dana biti opšta strka. Što duže budu
odsutni, to bolje. Tad se prisetila, ravnodušno i bez samosažaljenja, da
verovatno nikome neće ni nedostajati.
„Sreća naša što imamo jedno drugo, jubavice moja“, kaza.
„Ga!“, usledi Teov grgotavi odgovor.
Odjednom je preplavi nalet osećanja koje je bilo podjednako nalik
i ljubavi i jadu, i ona ga jače steže oko nožica, tako okruglastih i
mekih. Tačno je da ju je zamenio kao mezimac porodice, ali Klemi više
nije mogla da zamisli svet bez svog brata u njemu.
Sunce im se rađalo iza leđa, pa su se njihove dugačke, stopljene
senke istezale pred njima, njeno ištrkljalo telo i njegove nožice
isturene negde pri sredini. Glava mu je izvirivala preko njenog ramena
dok joj se čvrsto držao za leđa, i svaki čas bi pružio malu, uzbuđenu
pesnicu da zamaše debelim prstićem ka nečemu kraj čega prolaze.
Trebalo je za to malčice prakse, ali sad joj se spretno i čvrsto držao
oko vrata. Čak je smela da raširi ruke kad joj tako dođe i da njima
seče vazduh, naginjući se čas ovamo, čas onamo i izvodeći složene
pilotske akrobacije.
Kada su stigli do kamenitog gaza, zaustavila se, bacila u stranu
izletničku torbu koju je ponela (s kolačima za slavlje ukradenim iz
kuhinje) i pustila Tea da sklizne pozadi niz njene noge, u veliku
humku pokošene trave na obali. Bupnuo je uz oduševljen kikot i
uzbatrgao se na nožice. „Va“, važno je izgovorio, pokazujući ka potoku.
„Va.“
 Dok je Teo gegucao kroz detelinu ka blatnjavom rubu vode, da bi
tamo čučnuo među trskama, Klemi je lovila savršen kamen za žabice.
Morao je da bude mali, pljosnat i gladak, ali ne samo to već i da joj
legne među prste tačno na određen način. Uzela je jedan i ocenila mu
težinu, oblinu ivica, pa ga bacila jer je bio previše neravan.
Taj proces se ponovio jednom, dvaput, triput pre no što je našla
kamen koji je, makar i nesavršen, izgledao kao da bi mogao poslužiti.
Stavila ga je u džep i krenula u potragu za sledećim.
Alis je bila najveštija kad treba naći kamen. Ona je bila od onih
koji uvek pobeđuju u igrama, zato što je gajila ljubav prema detaljima
i posedovala tvrdoglavu prirodu koja nikad ne odustaje. Ponekad su
satima tu probirale pa bacale svoje cenjene kamenčiće. Izvodile su
premete po travi, pravile ljuljaške od dugačke, žilave užadi za čamce,
gradile složene drvene kućice u vresu. Tukle su se, golicale i smejale,
stavljale jedna drugoj flaster na koleno, i padale u san, umorne i
znojave, pod grmovima medunike dok popodnevno sunce ispija boje iz
vrta. No Alis je bila drugačija sada, ovog leta, i Klemi je ostala
napuštena.
Uzela je jedan svetao kamen s neobičnim tačkicama i dobro ga
obrisala mokrim palcem. Tako je još otkako su došli iz Londona. Svi su
navikli na to da se Alis gubi iza svojih svezaka, uranja u tobožnje
svetove svojih priča, ali ovo je drugačije. Postala je ćudljiva, čas je
preterano ushićena, čas mrgodno razdražena. Počela je da smišlja
providne izgovore da ostane sama u spavaćoj sobi – Moram da
prilegnem… Zauzeta sam, pišem… Boli me glava… – a onda se iskrade,
pa kad Klemi dođe da je potraži, nje nema tu.
Klemi se obazre ka Teu, koji je kopao grančicom zemlju kraj
potoka. Radosno je zatrubio kad je jedan skakavac skočio sa trske na
trsku, a ona se čežnjivo osmehnula. Teo jeste prekrasan momčić, ali
njoj nedostaje Alis i sve bi na svetu dala da joj se ona vrati, da sve
bude kao što je pre bilo. Nedostajale su joj obe sestre. Njih dve su
produžile bez nje, postale odrasle a da se nisu ni osvrnule. Alis sa
onim zanesenim izrazom lica, a Debora verena. Klemi je to
doživljavala kao izdaju. Ona nikada neće biti poput njih, nikada neće
odrasti. Odrasli su prava misterija. Klementina je očajavala zbog
zamorne jednolikosti njihovih opomena (ne sad, uspori, odmah da si
prestala), dosadnih razgovora, zagonetnih glavobolja, izgovora kojima
pravdaju svoj izostanak iz svake aktivnosti koja bi mogla da se pokaže
zabavnom; i gnušala se onih beskrajnih sitnih izdaja, carstva
insinuacija i nijansi po kom su se oni kretali, ili pak govorenja jednog
dok se misli drugo. Klemi je živela više u jednom crno-belom svetu. Za
pilota je velika prednost ako ume da bira između samo dva ponuđena
rešenja: da ili ne, gore ili dole, ispravno ili pogrešno.
„Ne!“, prošištala je, prekorevajući samu sebe. Njeno neraspoloženje
već je bacilo senku preko tog sunčanog jutra, a sad joj se u misli
vratilo upravo nešto o čemu je nastojala da ne razmišlja. Ono što je
videla. Tela, naga, prepletena, u pokretu…
Ne. Klemi je čvrsto zažmurila i otresla od sebe tu misao.
Znala je zašto joj se vraćaju te grozne slike. Bio je dan poput ovog
kad ih je videla; sišla je dole do baze, gledala avione, i vraćala se kući.
Klemi zari nogu u tle. Da je samo pošla kući ranije, da ju je bilo
šta sprečilo da udari prečicom kroz šumu baš tad, pored hangara za
čamce! Taj grozni prizor njih dvoje, strah i pometnja dok je pokušavala
da razabere šta to rade…
„Sirota moja“, kazala je Debora kad joj je Klemi u poverenju
prepričala tu strašnu scenu, pošto više nije mogla da je čuva u sebi.
„Doživela si užasan šok.“ Uhvatila je Klemi za šake i rekla da ne treba
više o tome da brine. Potpuno je u pravu što je ispričala, ali sad mora
da izbaci to iz glave. „Ja ću se za sve pobrinuti, obećavam ti.“ Klemi se
učinilo da to pomalo zvuči kao obećanje da će sastaviti razbijeno jaje,
ali Debora se osmehnula, a lice joj je bilo tako spokojno predivno, glas
tako samouveren da su Klemine brige istoga trena odletele. „Lično ću
razgovarati s njom“, zarekla se Debora. „Videćeš – biće sve kako
treba.“
Klemi je protresla kamenčiće u džepu i odsutno se ujela za palac.
Još se pitala da li bi trebalo da ode majci ili da ispriča tati šta je
videla. Međutim, kad je pitala Deboru, sestra je rekla da ne treba.
Kazala joj je da skroz zaboravi na to, da nipošto nikom ne kaže, ni
živoj duši. „Samo bi ih uznemirila, Klem, a to ne želimo, zar ne?“
 Dohvatila je jedan rumenkast kamen ovalnog oblika, postavila ga
u položaj između palca i kažiprsta. Klemi je razmatrala da li da se
obrati direktno Alis nakon što ih je videla, a da su bile bliskije, možda
bi to uradila, ali s obzirom na trenutno stanje, na novu razdaljinu koja
se tako iznenadno stvorila između njih… Ne, pravilno je postupila.
Debora je takva da u svakoj situaciji zna šta treba da se radi. Ona će
se za to pobrinuti.
„Mi-mi?“
Teo ju je ozbiljno posmatrao, pomno usredsređenog detinjeg lica,
te Klemi shvati da se namrštila. Žurno se osmehnula, a on joj, posle
nekoliko časaka premišljanja, kao ogledalo uputi radostan izraz,
nabrčkanog i veselog lišca, povraćene ravnoteže. Klemi oseti talas
mešavine melanholije, dragosti i strepnje. Koliko vere on ima u nju!
Koliko vere kad je taj jedan osmejak bio potpuno dovoljan da mu
skroz-naskroz promeni raspoloženje. Opet je napravila ozbiljno lice, i
radost nestade i iz njegovih očiju. Imala je potpunu moć nad njim;
nemoćnu u bezbroj drugih stvari, Klemi je to poimanje opilo. Osetila je
snažno njegovu ranjivost. Koliko bi lako neki pokvaren čovek mogao
da zloupotrebi takvo poverenje!
Tada je Kleminu pažnju rasuo zvuk kosilice. Tačnije, to što je
utihnuo. Brundanje te mašine bio je u tolikoj meri neizostavni deo
letnjih jutara da ga nije ni primećivala sve dok klopot nije stao, pa su
drugi zvuci – potok, prve ptice, bratovljevo čavrljanje – odjednom
postali glasniji.
Licem joj prominu oblak. Znala je ko tera kosilicu, a ponajmanje
je htela da vidi njega, tog čoveka. Nije htela da ga vidi ni sad, niti
ikada više. Želela je, želela, želela da on ode, daleko od Loaneta. Tada
će možda uspeti da zaboravi ono što je videla u hangaru za čamce i
sve će opet biti kao što je bilo ranije.
Klemi uprti Tea na bedro. „Hajdemo, jubavi-bavice“, reče otirući
mu blato sa šaka. „Ukrcavaj se, vreme je za polazak.“
Bio je pitomo dete; čula je majku da je to rekla dadilji Bruen kad
je ova zamenila dadilju Rouz pre dve nedelje (pitomo i veoma
dobroćudno, a taj zadovoljni, iznenađeni ton podrazumevao je da
prethodno dete, to jest Klemi, nije bilo ni jedno ni drugo). Nije se
pobunio; ostavio je istraživanje i ugnezdio se na njena leđa, s Kucom
bezbedno ušuškanom u pregibu ruke. Održavajući ravnotežu, Klemi je
prešla po kamenju ka drugoj strani potoka i zaputila se ka
avijatičarskoj bazi iza farme Džeka Martina. Kretala se žustrim
korakom, poduhvativši Tea rukama ispod kolenâ, i nije se osvrtala.
Ben je skočio sa kosilice i čučnuo na travu kraj njenog motora.
Lanac je bio gde i treba da bude, ništa se nije zaglavilo među sečiva,
tle koje je pokušavao da pokosi bilo je ravno. Tu se završavalo njegovo
poznavanje mehanike. Pretpostavljao je da nema drugog rešenja do
da pruži mašini nekoliko minuta da promisli.
Seo je i potražio šibice u džepu košulje. Jutarnje sunce zagrevalo
mu je vrat otpozadi i obećavalo vreo dan. Čuo je vrapce kako izbacuju
prvi cvrkut iz grla, kao i rani voz kako izlazi iz stanice, i osećao miris
opojnih ruža čajevki i sveže pokošene trave.
Iznad njega prolete avion dvokrilac; Ben ga je posmatrao dok se
nije pretvorio u najobičniju tačkicu, pa nestao. Pogleda potom nadole i
vide da je sunce obasjalo bok kuće. Pružalo se duž prozorâ sa sitnim
okancima na spratu – tamo su spavaće sobe, znao je – te je osetio
isti onaj zov čežnje kao i uvek. Izgrdio je sebe što je tako lud, pa
otrgao pogled, uvlačeći dim cigarete. Njegova osećanja su nebitna, i
još gore – ona su smetnja. Već je prekoračio previše granica. Stideo se
sebe.
Nedostajaće mu taj vrt kad bude otišao. Ugovor mu je bio samo
privremen – to je znao kad je započeo, samo nije znao koliko će se
brzo njegov boravak tu okončati i koliko će želeti da ostane. Gospodin
Haris je ponudio da mu produži radni odnos, ali Ben je rekao da mora
da se posveti nekim drugim stvarima. „Porodične obaveze“, kazao je,
pa je starac klimnuo glavom i potapšao Bena po ramenu dok je Adam
tumarao po šupi iza njih, sad već tridesettrogodišnjak, ali naivan kao
štene. Ben nije otkrio nikakve druge detalje, a svakako nije pomenuo
Flo i njene probleme; nije ni morao. Gospodin Haris je shvatao
porodične dužnosti bolje od većine ljudi. Kao i svi koji su proslavili
srećan povratak voljenog bića iz Velikog rata, znao je da su ti momci
došli kući, ali se zapravo nikada nisu vratili.
 Ben pognu glavu da prođe ispod senice i zastade kraj ribnjaka, no
tad mu se jedna uspomena privuče kao senka. Bilo je to mesto gde mu
je Alis prvi put čitala iz svog rukopisa. Još joj je čuo glas, kao da ga je
nekako sačuvalo lišće oko njih, pa ga sad pušta, samo za njega, poput
gramofonske ploče.
„Imam jednu sjajnu ideju“, čuo ju je kako govori, tako mlada i
nevina, tako puna radosti. „Radila sam na njoj čitavo prepodne, i ne
volim da se hvalim, ali vrlo sam uverena da će mi biti najbolja dosad.“
„Ma je li?“, kazao je Ben sa osmehom. Zadirkivao ju je, ali je Alis
bila previše uzbuđena da to primeti. Zabrzala je da mu ispriča sve o
svojoj zamisli, zapletu, likovima, preokretu, a intenzitet njene
usredsređenosti – njene strasti – potpuno joj je preobrazio lice i uneo
neku živu lepotu u njegove crte. Nije primetio da je prelepa sve dok
nije progovorila o svojim pričama. Obrazi su joj se žarili, a oči sjale
inteligencijom. I jeste bila veoma pametna. Potreban je određen tip
pameti da bi se razradila zagonetna priča – da bi se unapred
sagledali svi mogući scenariji, strateški razvio zaplet. Ben nije imao
takav mozak.
Spočetka je prosto uživao u njenom zanosu, u povlašćenosti što
sluša priču dok radi, u prilikama da razmenjuje ideje s njom, jer to je
umnogome ličilo na igru. Kraj nje se osećao mlado, bar mu se tako
činilo; njena mladalačka preobuzetost sopstvenim radom, samim tim
trenutkom u kom se nalaze, njega je opijala. Razvejavala mu je
odrasle brige.
Bio je svestan da njeni roditelji ne bi odobrili što se njih dvoje
tako sastaju, ali smatrao je da od toga neće biti nikakvog zla. I isprva
ga i nije bilo. Na početku nije ni pomišljao – ni on ni ona to nisu
mogli da naslute – kuda će sve to odvesti. Ali on je bio stariji od Alis;
morao je znati; morao je biti oprezniji. Ljudsko srce, život, okolnosti –
to su prevrtljive stvari i teško je upravljati njima; dok je on shvatio šta
se zbiva, već je bilo prekasno.
Cigareta je bila izgorela i znao je da bi valjalo da nastavi s
poslom. Gospodin Haris mu je dao spisak svih priprema za slavlje koje
treba da obavi: još je imao da naslaže drva za vatru, tako da će morati
da pošalje nekog da obrlati kosilicu da proradi.
Ben se obazre da proveri nema li nekog ko gleda iz prikrajka, a
onda izvadi njeno pismo. To je uradio već toliko puta da su prevoji bili
iskrzani i meki, i nestali su delovi onih reči koje su nekada bile tamo.
Ben ih je, međutim, pamtio, kao šapat. I te kako je umela da piše;
umela je predivno da se izražava. Pročitao je svaki red polako,
pažljivo, ali ti pasusi koji su ga nekada ispunjavali radošću sad su ga
ispunjavali teškim kajanjem.
Nedostajaće mu to imanje. Nedostajaće mu ona.
Neka ptica prolete nisko nad njim, oglašavajući se prekorom, pa
Ben presavi pismo i vrati ga u džep. Čeka ga posao i nema nikakve
koristi od usredsređivanja na prošlost. „Večeras će biti ogromna vatra“,
kazao mu je bio gospodin Haris, pokazujući glavom na hrpu drva koja
su nacepali te nedelje, sa začetkom poluosmeha. „Ima da se vidi sa
Karadonskog brda. Znaš, postoji ovde u kraju jedno staro verovanje:
što veća ivanjska vatra, to više sreće u predstojećoj godini.“
Ben je već bio čuo za to verovanje. Rekla mu je Alis.
 Petnaesto poglavlje
Kornvol, 2003.
Klajv Robinson je bio mršav, krepak starac od bezmalo devedeset
godina. Imao je visoko, izborano čelo i gustu belu kosu, veliki nos i
ogroman osmeh. Još je imao sve svoje zube. Pogled mu je bio bistar i
budan, od onih koji ukazuju na hitru pamet, a posmatrao je Sejdi kroz
ogromne naočari sa smeđim okvirom od bakelita, za koji je istog trena
naslutila da ga nosi još od sedamdesetih.
„Vrućina tog leta“, kazao je vrteći glavom, „ona što ulazi pod samu
kožu, maltene ti ne dâ da spavaš. A i suša, nedelje bez kapi kiše, pa je
trava bila počela da žuti. Mada ne i oko Kuće na jezeru, imajte na
umu. Držali su radnike, baštovane, da se to ne bi desilo. Sve je bilo
udešeno za slavlje kad smo stigli tamo, lampioni, ukrasne zastavice,
cvetne girlande. Nikad ništa slično nisam video, ja običan momak, a
našao se na takvom mestu. Bilo je predivno. U vreme za čaj poslali su
nam kolače. Možete li to da zamislite? Prethodnog dana im nestao
sinčić, a oni nam šalju slatke korpice. Nešto najljupkije što sam u
životu video, a sve sa naročitim glazurama za sinoćno slavlje.“
Sejdi je stupila u kontakt s penzionisanim policajcem čim je
primila pismo od njega. Bio je ispisao broj svog telefona u dnu, pa je
odmah ušla i pozvala ga, dok su joj još ispod kože damarale
mogućnosti koje je nosilo novo otkrovenje na crtežu iz 1664. „Čekao
sam vas“, rekao je kad mu je objasnila ko je, a Sejdi nije promaklo da
je upravo to kazao i starac u Elenorinim čarobnim vratima kada je
Elenor došla da ispravi nepravde. Po tonu kojim je to izgovorio, Sejdi
isprva nije sa sigurnošću znala da li misli na ta dvadeset četiri sata
otkako joj je pisao, ili na sedamdeset godina otkako je slučaj označen
kao nerazrešen. „Znao sam da će s vremenom neko doći, da nisam
jedini koji i sad razmišlja o njima.“
Preko telefona su popričali kratko, ispitujući jedno drugo i
razmenjujući policijske akreditive (Sejdi je preskočila podatak da je u
Kornvolu na prinudnom odmoru), a onda su prešli na temu tog starog
slučaja. Uprkos uzbuđenju izazvanom otkrićem, Sejdi se uzdržala da se
ne izleti sa svojom teorijom o tunelu; rekla je samo kako je ustanovila
da je teško doći do informacija i da je dotad bila ograničena na
Pikeringov izveštaj, na šta je Klajv prezrivo frknuo, kao da mu je
smešno.
„Kod njega malčice manjka konkretnih podataka“, saglasila se
Sejdi.
„Ne manjka samo toga tom nesrećniku“, uzvratio je Klajv kroz
smeh. „O pokojnicima sve najlepše, ali bojim se da Arnold Pikering
nije stao u red kad je Svevišnji delio mozak.“
Upitao ju je da li bi htela da dođe da se vide, pa je Sejdi predložila
da to bude sutra. „Ako može pre podne“, odgovorio je on. „Dolazi mi u
podne Bes, moja ćerka, da me vodi na zakazan pregled.“ Na to je
zaćutao, pa dodao, utišanim glasom: „Ona ne podržava moje uporno
zanimanje za taj slučaj. Naziva ga opsesijom.“
Sejdi se osmehnula u slušalicu. Znala je taj osećaj.
„Bilo bi joj draže kad bih počeo da igram bridž ili da skupljam
marke.“
„Ja neću odati tajnu. Videćemo se u devet.“
I tako se našla tu, u to vedro subotnje jutro, i sedela je u kuhinji
Klajva Robinsona u Polperu, a između njih dvoje su stajali lončić s
čajem i tanjir s keksićima od crnog brašna i parčićima voćnog kolača.
Preko fiksnog kuhinjskog stola bio je prostrt izvezen stolnjak, čiji su
oštri prevoji od pegle nagoveštavali da je upravo raširen. Sejdi je
neočekivano tronula mala etiketa na obrubu, jer je shvatila da je
stolnjak stavljen naopačke.
Klajv je izgledao kao da mu je iskreno drago što je vidi, ali
ogromna crna mačka s kojom je živeo očigledno je bila besna zbog
njenog upada. „Nemojte to doživljavati lično“, rekao je Klajv kad je
 j g j j j j j
Sejdi stigla, pa počeškao ispod brade mačku, koja je šištala. „Ljuta je
na mene što sam bio na putu. Moja Moli je vrlo posesivna.“ Životinja
je sada pratila zbivanja iz prostora između dve saksije sa začinima na
osunčanoj prozorskoj dasci i neraspoloženo je prela, švićkajući repom
u znak upozorenja.
Sejdi uze jedan keks i prelete pogledom preostala pitanja na
spisku koji je sastavila za Klajva. Bila je rešena da ispita vode pre
nego što odluči hoće li smeti da poveri starom policajcu svoju teoriju;
takođe je bila tu i ta sitnica da utvrdi koliko je on kompetentan kao
izvor. Iako se oduševila što je uspela da ugovori susret, Sejdi je
sumnjala u to koliko neko na pragu devedesete može da se seća
slučaja na kom je radio pre sedamdeset godina. Ali Klajv joj je brzo
umirio sumnje, te je sad nekoliko stranica beležnice bilo ispisano
njenim nažvrljanim beleškama.
„Nikako nisam uspeo to da zaboravim“, kazao dok je sipao čaj
kroz cediljku. „Možda se to ne bi reklo kad me čovek pogleda, ali
imam dobro pamćenje. A slučaj Edevejn mi je naročito ostao u
sećanju. Ne bih mogao da ga zaboravim sve i kad bih hteo.“ Slegao je
uskim ramenima što su se koso spuštala pod lepo popeglanom
košuljom. On je pripadao generaciji koja je pridavala značaja takvim
stvarima kao što je urednost. „To mi je bio prvi slučaj, znate.“ Osmotrio
ju je kroz debela stakla naočara. „Ono, i vi ste u policiji, pa razumete
na šta mislim.“
Sejdi je kazala da razume. Nikakvo školovanje ne može da te
pripremi za buru i potres prvog pravog slučaja. Njen prvi slučaj bio je
poziv zbog porodičnog nasilja. Ta žena je izgledala kao da je izdržala
deset rundi u ringu; lice skroz modro, usna pukla, ali nikako nije htela
da uloži tužbu. „Naletela sam na vrata“, odgovorila im je, ne trudeći se
čak ni da smisli neku originalnu laž. Tek izašla iz školske klupe, sa
sopstvenim demonima u sebi, Sejdi je htela da uhapsi njenog momka
po svaku cenu. Pekla ju je nepravda. Nije mogla da poveruje da nema
drugog izbora; da bez saradnje žrtve jedino mogu da upute opomenu i
da odu. Donald joj je rekao da treba da se navikne na to, da nema
granica onome što će preplašena devojka i supruga preduzeti da
zaštiti svog zlostavljača, da im sistem otežava da odu. Miris tog stana
još joj je bio svež u nozdrvama, kao da se to dogodilo juče.
„Tad sam prvi put okusio tugu“, nastavio je Klajv Robinson. „Kao
dečak sam bio zaštićen – srećna porodica, prilično lepa kuća, braća i
sestre, baka u istoj ulici. U vreme kad sam počeo da radim u policiji,
još nisam bio ni na jednoj sahrani. Mada ih je posle bilo i više nego
što mi sleduje, verujte mi na reč.“ Namrštio se na nešto iza njenog
ramena, prisećajući se. „Ta kuća, ti ljudi – njihova bespomoćnost,
očajnički izraz lica – čak i vazduh u sobama kao da je znao da je
nešto nestalo.“ Obrtao je šoljicu na tacnici, nameštao je sitnim
pokretima dok je birao reči. „Bilo mi je prvi put.“
Sejdi je uzvratila blagim osmehom razumevanja. Niko ne
doživljava užase života tako izbliza i tako lično kao policajac. Jedino je
gore onima u hitnoj pomoći. „Dakle, krenuli ste od teorije da je Teo
Edevejn sam odlutao?“
Odsečno klimanje glavom. „Prosto smo pošli od pretpostavke da se
to desilo. U to doba niko nije ni pomišljao na kidnapovanja. Prethodne
godine se desio slučaj Lindberg u Americi, ali to je odjeknulo u
novinama jer je predstavljalo retkost. Bili smo uvereni da ćemo naći
mališana za koji sat, da tako mali nije mogao daleko da odmakne.
Tražili smo sve do mraka, prečešljali livade i šumu oko imanja, ali
nismo naišli ni na kakav trag. Ni na kakav putokaz. Sutradan smo
doveli ronioce da pretraže jezero, pa pošto ništa nije pronađeno, tad
smo i počeli da razmatramo ko je mogao poželeti da ga odvede.“
To je pak dovelo Sjedi do drugog niza pitanja, koja je zapisala
prethodne večeri. U običnim okolnostima, borila se protiv pitanja tipa
„zašto“, naročito kad tek započinje istragu. „Motivi su za pisce
krimića“, voleo je da progunđa Donald. „Za pisce krimića i za
televizijske detektive.“ Tipično neotesano, ali bio je u pravu.
Policajcima su potrebni dokazi; oni moraju da odgovore na pitanja
kako je počinjen zločin i ko je imao prilike da ga počini. Zašto, to
samo odvlači pažnju i često zavodi na krivi put.
U ovom slučaju, međutim, s obzirom na izrazito oskudne
materijalne dokaze i na to da je od zločina proteklo sedamdeset
godina, Sejdi je računala da se mora odstupiti od ustaljene prakse.
Sem toga, nova mapa je sve menjala. Onaj tajanstveni alkov u šupljini
zida, mogućnost tunela koji spaja kuću sa spoljašnjim svetom, tunela
odavno iščezlog sa većine mapa i iz većine sećanja. Ako je tako, onda
je možda rešen jedan od najzagonetnijih aspekata tog slučaja, kako. A
sa njime, uz malo sreće, i ko, jer grupa ljudi upućenih u postojanje
tunela morala je biti mala i probrana. Još otkako je zakazala susret s
Klajvom, po Sejdinoj glavi uporno se vrteo jedan red iz Osvete bez
žurbe: Digori je uvek počinjao od porodice. Greška je uzeti zdravo za
gotovo da se tuga i krivica međusobno isključuju. Ove rečenice su
prethodile prvoj Digorijevoj poseti pokojnikovoj ženi i kćeri. Sejdi upita:
„Razgovarali ste s roditeljima?“
„To smo uradili prvo. Nije bilo dokaza koji bi ukazivali na njega ili
na nju, a oboje su imali alibi. Naročito je dečakova majka, kao
domaćica slavlja, bila vrlo vidljiva. Veći deo večeri i noći provela je u
hangaru za čamce, gde su imali organizovane vožnje gostiju
gondolom. Proverili smo sve što su nam rekli. No to i nije bilo neko
veliko iznenađenje; zašto bi roditelj kidnapovao sopstveno dete?“
Ispravno zapažanje, ali Sejdi nije bila spremna da ih tako lako
pusti iz mreže, sve i ako je razvila izvesno osećanje srodstva sa Elenor
Edevejn. „Pikeringova knjiga nagoveštava da je između svršetka
slavlja i otkrića da dečaka nema proteklo oko tri sata. Gde su tada bili
roditelji?“
„Oboje su legli da spavaju u isto vreme. Ni on ni ona nisu izlazili
iz spavaće sobe sve do osam ujutru, kad je došla služavka da im kaže
kako mališana nema u krevecu.“
„Je li bilo makar neke naznake da je jedno od njih dvoje lagalo?“
„Baš nikakve.“
„Da su možda to uradili u savezništvu?“
„Odneli dečaka nekud, to hoćete da kažete? Pošto su se pozdravili
sa trista gostiju?“
Zazvučalo je apsurdno kad je to tako sročio, ali Sejdi je bila pre
svega temeljna. Klimnula je glavom.
 „Nismo našli nikog ko nije ispričao koliko je voljen bio taj
mališan. I više od toga, koliko željen. Edevejnovi su dugo čekali sina.
Već su imali tri kćeri, od kojih je najmlađa u junu trideset treće
napunila dvanaest godina, te su sina ludo voleli. U to doba su sve te
bogate porodice želele sinove, da ima ko da im produži prezime i
prenese dalje bogatstvo. Više nije tako. Unuka mi priča da sve njene
drugarice žele ćerke – lepše se ponašaju, zabavnije su za oblačenje,
lakše je s njima u svemu.“ S nevericom je izdigao uredne bele obrve.
„Budući da i sam imam ćerke, uveravam vas da nipošto nije tako.“
Sejdi se malčice osmehnu, a Klajv se posluži keksom. „Moraću da
vam verujem na reč“, kaza ona, usredsređujući se marljivo na spisak
članova porodice koji joj je dao čim je došla. „Rekli ste da je dečakova
baba živela s njima?“
Njegovim inače dobroćudnim licem prominu namršten izraz.
„Konstans de Šil. Nepodnošljiva žena. Od onih snobovskih, već
generacijski izrođenih aristokratskih tipova koji izgledaju kao da bi te
pre pojeli nego što bi ti odgovorili na pitanje. Sem kad smo je ispitivali
o ćerki i zetu – tad je već bila predusretljivija.
„Šta je govorila?“
„Sitne podrugljivosti u stilu ’nije uvek sve onako kako izgleda’.
Više puta je aludirala na neveru, insinuirajući da je bilo nekog
vanbračnog izleta, ali nije htela da otkrije ništa određenije.“
„Pritegli ste je da kaže?“
„U to doba, kad neko pripada aristokratiji, a naročito ako je žena
– hm, tad su važila drugačija pravila ponašanja, nismo mogli da je
pritegnemo kako bismo mi to voleli.“
„Ali ispitali ste i to?“
„Razume se. Znate i sami da je porodična nesloga policajcu kao
dobar dan; ima ljudi koji se ničega neće libiti da bi kaznili supružnika.
Razvedeni tata koji dođe po svoje klince, uzme ih i nikad ih više ne
vrati; mama koja kljuka decu gomilama laži o ocu. Prava dece često se
skroz prenebregavaju u borbi između roditelja.“
„Ali ne i u ovom slučaju?“
 „Ljudi su se lomili da nam opišu koliko su odani jedno drugom
Edevejnovi, koliko je to nerazdvojan bračni par.“
Sejdi promisli o tome. Brakovi su tajanstvena rabota. Ona sama
nikad se nije udavala, ali činilo joj se da je svaki brak zver za sebe,
puna tajni, laži i obećanja koji ključaju pod površinom. „Zašto bi
Konstans de Šil nabacivala da je drugačije ako to nije tačno? Da nije
nešto videla? Možda joj se ćerka poverila?“
„Majka i ćerka nisu bile bliske; to nam je reklo više njih.“
„A ipak su živele zajedno?“
„Preko volje, koliko sam shvatio. Starica je izgubila sve zbog jedne
rđave investicije nakon muževljeve smrti, pa se morala oslanjati na
ćerkino i zetovljevo milosrđe, a ta situacija bila joj je mrska.“ Slegao je
ramenima. „Insinuacije su mogle biti naprosto i njen pokušaj da
napakosti.“
„U trenutku kad je nestalo dete?“
Odmahnuo je rukom, a njegov izraz lica nagoveštavao je da ga
ništa ne bi iznenadilo, da je viđao ljude da svašta čine u takvim
trenucima. „Moguće je, mada je bilo i drugih objašnjenja. Starica je
trideset treće patila od demencije u početnim fazama. Njen doktor nas
je posavetovao da uzimamo s rezervom sve što ona priča. Štaviše…“ –
bili su sami, ali on se nagao malo ka njoj, kao da hoće da joj kaže
nešto poverljivo, pa ne želi da to neko čuje – „…doktor Gibons je
natuknuo da je Konstans bila prilično nekonstantna u sopstvenom
braku, te da je moguće da su njene opaske zapravo pre zbrkana
sećanja nego pouzdani izveštaji. Kažu da je takvim ljudima teško da
razdvoje prošlost od sadašnjosti.“
„A šta mislite vi?“
Raširio je ruke. „Ja mislim da je bila pakosna ali bezopasna. Stara
i usamljena, a dobila je pažljive slušaoce.“
„Mislite da je htela da ispadne važna pred vama?“
„Takoreći kao da je htela da je ispitujemo, da je zamišljala sebe
kao arhitektu nekakve velike opake zavere: mislim čak da bi joj bilo
vrlo drago da smo je uhapsili. Tako bi dobila svu onu pažnju za kojom
je čeznula, i više od toga.“ Klajv pokupi mrvicu sa stolnjaka i pažljivo
je spusti na rub svog tanjira. „Nije lako kad stariš, kad osećaš da ti
opada važnost. Nekada je bila lepotica, a što je takođe bitno,
gospodarica te kuće. Nad kaminom u biblioteci visio je jedan njen
portret; zaista je bila upečatljiva. I sad se stresem kad se setim kako
su one naslikane oči delovale maltene kao da prate svaki moj pokret.“
Okrznuo je pogledom Sjedi, pri čemu mu i samom zaškiljiše oči, te
Sejdi načas vide pred sobom onog prekaljenog policajca kakav je
morao nekad biti. „No svejedno, putokaz je putokaz, a sam gospod zna
da ih nismo imali napretek, pa sam posle toga vrlo pažljivo posmatrao
to dvoje, Entonija i Elenor.“
„I?“
„Gubitak deteta razori većinu porodica kao bomba, što potvrđuju i
statistički podaci o roditeljima koji se raziđu nakon takve tragedije, ali
ovi su bili predivno vezani. On tako brižljiv prema njoj, nežan,
zaštitnički nastrojen, vodio je računa da se odmara, nije joj dao da
izleti i pridruži se potrazi. Gotovo da je nije puštao sa vidika.“ Dok se
prisećao, usta mu se stegoše. „Stvarno su to bili strašni dani.
Nesrećnica, sigurno je to najgori košmar svake majke, ali ona se
držala s velikim dostojanstvom. Znate, dolazila je ovamo još godinama
pošto se porodica odselila.“
„U selo?“
„U kuću. Sama-samcita.“
Ovo je bilo novost. Bertijeva prijateljica Luiza nagovestila je da
niko od porodice nije ni prilazio kući još od Teovog nestanka. „Videli
ste je?“
„Policija svašta čuje, a u grad bi procurila vest da se neko vratio u
Kuću na jezeru. Svratio sam do nje nekoliko puta, čisto da proverim je
li sve u redu, mogu li nečim da joj pomognem. Uvek je bila učtiva,
govorila je kako je to lepo od mene, ali da samo uživa u malom
predahu od Londona.“ Tužno se osmehnuo. „Znao sam, međutim, da se
nada da će se on vratiti.“
„Za nju to nije bilo svršeno.“
 „Naravno da nije. Njeno čedo je bilo tamo negde. Jedno dvaput mi
je zahvalila, rekla kako ceni trud koji smo svi mi uložili, našu
revnosnu potragu za njenim mališanom. Čak je donirala krajnje
širokogrud iznos mesnoj stanici. Bila je veoma uzvišena. Veoma
tužna.“ Namrštio se, zanet u uspomene. Kad je opet prozborio, u glasu
mu se osetio gorak, setan prizvuk. „Nekada sam se nadao da ću ipak
uspeti da joj nađem njenog sina. Nekako me je žuljao taj nezatvoreni
dosije. Deca ne nestaju tek tako, zar ne? Nekuda moraju da odu. Uvek
postoji staza, samo je stvar u tome znamo li gde da potražimo.“
Pogledao je u nju načas. „Jeste li imali nekada takav slučaj? Slučaj
koji vas izjeda.“
„Jedno dvaput“, odgovori Sejdi, a pred očima joj se javi Kejtlin
Bejli u hodniku onog stana. Sećala se dodira te ručice, tople i pune
poverenja u njenoj ruci, golicanja čupave kose kad je devojčica
dohvatila svoju knjigu s pričama i položila glavu na Sejdino rame.
„Ovo je bio moj“, kaza on. „Utoliko gori jer smo raspolagali sa tako
malo materijala.“
„Ali morali ste imati neke teorije?“
„Bilo je mogućih putokaza, što slabijih, što jačih. Nedavne izmene
među zaposlenima, nestanak flašice s tabletama za spavanje za koje
smo smatrali da su možda upotrebljene prilikom kidnapovanja,
porodični prijatelj koji je preminuo pod neobičnim okolnostima,
izvesni David Luelin…“
„Pisac…“
„Baš taj. Prilično poznat u svoje vreme.“
Sejdi izgrdi sebe što nije ni otvorila onu disertaciju iz biblioteke, s
poglavljem o Luelinu. Pamtila je predgovor Elenorinih čarobnih vrata i
tamo pomenuti Počasni orden Britanske imperije, dodeljen posthumno
1934. Nije bila povezala da je njegova smrt usledila tako brzo nakon
Teovog nestanka. „Šta mu se dogodilo?“
„Posle nekoliko dana potrage, zatekli smo se dole kod potoka,
malo dalje od hangara za čamce, i neko je viknuo: ’Leš!’ Ali nije bio
posredi malecki, nego neki starac. Samoubistvo, kako se ispostavilo.
Pomislili smo da je po svoj prilici uzrok bila griža savesti, da je imao
neke veze s nestankom dečaka.“
„Jeste li sigurni da nije imao nikakve veze?“
„Istražili smo to, ali motiva nije bilo. Obožavao je dečaka i svi koje
smo saslušali potvrdili su da je bio Elenorin najbliskiji prijatelj.
Napisao je knjigu o njoj kad je bila mala, jeste li znali to?“
Sejdi klimnu glavom.
„To ju je dokrajčilo – srušila se kad su joj saopštili. Zaista
strašno.“ Vrteo je glavom. „Jedan od najgorih prizora koje sam video.“
Sejdi je razmišljala. Nestalo je dete, a blizak porodični prijatelj
ubija se neki sat ili neki dan potom. „Vreme se neverovatno
podudarilo.“
„Tu ste u pravu, ali razgovarali smo s mesnim doktorom i on nam
je rekao da je Luelin patio od anksioznosti već nedeljama. Našli smo
mu u džepu flašicu s barbituratima.“
„Njima se poslužio?“
„Patolog je potvrdio predoziranost. Luelin je rastopio tablete u
šampanjcu, legao kraj potoka i više se nije ni probudio. Neverovatno
podudaranje, kao što rekoste, s obzirom na to da je dečak odveden u
isto vreme, ali nije bilo u tome ničeg sumnjivog. Svakako ničeg što bi
ga povezivalo sa sudbinom Tea Edevejna. Prosto slučajnost.“
Sejdi se usiljeno osmehnu. Ona nije volela slučajnosti. Po njenom
iskustvu, obično su to bile samo karike koje još nisu potvrđene. A
antene su joj upravo podrhtavale. Imala je osećaj da u smrti tog
Luelina ima nečeg što se ne vidi na prvi pogled. Klajv je očigledno
takvu mogućnost odbacio još davno, ali Sejdi pribeleži sebi da to
kasnije istraži. Luelinovo samoubistvo – poklapanje vremena
nesrećan slučaj, ili je bio umešan? Griža savesti?
U međuvremenu… zamišljeno je lupnula olovkom o beležnicu, pa
zaokružila reči nesrećan slučaj. Jer naravno, kod Tea Edevejna
postojala je i treća mogućnost, možda jezivija od svih: da dete nikada
nije izašlo iz kuće – makar ne živo. Sejdi je viđala slučajeve gde su
deca povređena ili ubijena – slučajno ili namerno – pa je potom
zločin zataškan. Počinioci su svi bez razlike nastojali da izgleda kao
da je dete pobeglo ili da je kidnapovano, jer se tako pažnja odvlačila
sa poprišta zločina.
Nekakvo caktanje prekide joj sled misli; prvi put je primetila na
polici iza Klajva veliki digitalni sat. Bio je od onih s plastičnim
pločicama što se smenjuju, i upravo su se obrnule tri pločice,
pokazujući da je jedanaest sati. Sejdi odjednom posta svesna da se
bliži podne, kad će stići Klajvova ćerka i okončati njihov susret.
„A sestre?“, upita sa udvostručenom žurbom. „Razgovarali ste s
njima?“
„Više puta.“
„Bilo šta upotrebljivo?“
„Sve isto. Dečak je bio voljen, nisu videle ništa neuobičajeno,
obećale su da će nam reći ako se sete nečeg korisnog. Sve tri su imale
alibi za to veče.“
„Mrštite se.“
„Zar?“ Klajv trepnu ka njoj svetloplavim očima, ogromnim iza
naočara. Pređe rukom po beloj kosi, pa podiže jedno rame. „Valjda sam
oduvek bio pod utiskom da nam najmlađa nešto ne govori. Samo je
posredi bio predosećaj, nešto u njenom spletenom držanju. Dok smo je
ispitivali, crvenela je, prekrštala ruke, nije htela da nas gleda u oči. Ali
je tvrdila da pojma nema šta mu se moglo desiti, da se u domaćinstvu
prethodnih nedelja nije događalo ništa neubičajeno, a nije postojalo ni
trunke pravog dokaza koji bi ukazivao na to da je umešana.“
Sejdi dozvoli sebi da razmotri motiv. Najočigledniji je bila
ljubomora. Devojčica koja je bila mezimica porodice gotovo dvanaest
godina, sve dok nije stigao mlađi brat, silno voljeni sin, da zauzme
njeno mesto. Slavlje bi bilo savršen trenutak da ukloni takvu prepreku,
jer bi joj buka i vreva olakšale da se neopaženo provuče.
Ili pak… (a svakako verovatnija pretpostavka nego da je
Klementina Edevejn bila mala sociopatkinja sa ubilačkim
namerama?)… Sejdi se prisetila Pikeringove beleške o tome da je ta
mala imala običaj da izvodi Tea sa sobom ujutru, o njenim tvrdnjama
da su vrata dečje sobe bila zatvorena kad je prošla, te da nije ušla da
 j j j
povede brata kao što je ponekad činila. Ali šta ako jeste to uradila, pa
ga je zadesilo nešto strašno, neka nesreća, a ona se previše bojala,
previše stidela da bi ikome rekla?
„Na imanju je bila ekipa za raščišćavanje“, reče Klajv, već
pretpostavljajući u kom smeru joj putuju misli. „Od trenutka kad je
otišao poslednji gost, pa sve dok nije izašlo sunce, najmljeni
organizatori su sređivali. Niko ništa nije video.“
Ali šta ako je postojao, kao što je Sejdi slutila, drugi način da se iz
kuće izađe neopaženo? Zapisala je u beležnicu reč Klementina i
zaokružila je. „Kakva je bila? Klementina Edevejn.“
„Muškarača, moralo bi se priznati, ali istovremeno i kao neka vila.
Sve su se one pomalo razlikovale, te Edevejnove. Ljupke, harizmatične.
Prilično su me osvojile. Zanele. Imao sam tek sedamnaest godina, ne
zaboravite, i bio sam zelen kao trava. Nikad nisam upoznao nikog
poput njih. Valjda me je uhvatila romantika – ta velika kuća, vrt,
njihov govor, stvari o kojima su pričale, lepi maniri, slutnja
neizgovorenih pravila kojih su se pridržavale. Bile su čarobne.“
Pogledao je u nju. „Da li biste voleli da vidite fotografiju?“
„Imate neku?“
Ponuda je bila izgovorena iskreno, čak vatreno, ali sad je oklevao.
„Nisam siguran… ovaj, malčice je nezgodno, budući da ste trenutno
pripadnica snaga…“
„Gotovo da nisam“, izgovori Sejdi pre nego što je uspela da se
obuzda.
„Gotovo da niste?“
Poraženo je uzdahnula. „Bio je jedan slučaj“, započe, i tada, možda
zbog mira te kuhinje, njene udaljenosti od Londona i pravog sveta,
profesionalne povezanosti koju je osećala između sebe i Klajva ili pak
olakšanja što konačno može nekome da ispripoveda tajnu koju je tako
pomno krila od Bertija, tek Sejdi shvati da mu pripoveda sažetu priču
o slučaju Bejlijeve, svome odbijanju da odustane, o tome kako je
ubedila samu sebe i pokušavala da uveri i sve redom da tu ima još
nečeg što se ne vidi, i kako je završila u Kornvolu ne na odmoru već
na prinudnom odsustvu.
 Klajv je slušao ne prekidajući je, a kad je završila, nije se
namrštio, nije započeo pridiku, nije zatražio od nje da ide. Samo je
rekao: „Video sam u novinama. Gadna stvar.“
„Nije trebalo uopšte da razgovaram s tim novinarom.“
„Mislili ste da ste u pravu.“
„Nisam dovoljno promislila, u tome je bio problem.“ Glas joj je
postao jedak od gnušanja prema samoj sebi. „Imala sam predosećaj.“
„Pa to nije nikakva sramota. Ponekad ’predosećaji’ nisu baš toliko
neopipljivi kao što deluju. Ponekad su prosto proizvod zapažanjâ za
koja nismo ni shvatili da ih prikupljamo.“
Samo je bio učtiv prema njoj. Sejdi je gajila nagonsku antipatiju
prema učtivosti. Policijski posao jeste se promenio otkako se Klajv
penzionisao, ali Sejdi je bila prilično sigurna da se istupanje iz redova
i oglašavanje u javnosti samo zbog neke slutnje nikada nije smatralo
prihvatljivom praksom. Uspela je bledunjavo da se osmehne. „Rekoste
da ima neka fotografija?“
Shvatio je nagoveštaj; nije dalje insistirao na priči o slučaju
Bejlijeve. Kao da je načas promislio pre nego što će klimnuti glavom.
„Odmah se vraćam.“
Polako se zaputio hodnikom, a onda ga Sejdi ču kako traži i
proklinje u sobi u zadnjem delu kuće. Mačka ju je posmatrala širom
otvorenim zelenim očima, a rep joj je podrhtavao u sporim, kritičkim
sitnim trzajima. Gle, gle, gle, kao da je govorio taj rep.
„Šta hoćeš od mene?“, progunđa Sejdi u po glasa. „Već sam rekla
da sam sama za to bila kriva.“
Dokono se igrala etiketom na stolnjaku i upinjala se da ne misli
na Nensi Bejli. Da ti nije na um palo da stupiš u kontakt s babom.
Takođe se upinjala da ne obraća pažnju na osećaj one tople ručice u
njenoj šaci. Pogledala je na sat i zapitala se da nije možda Klajv
upravo kraj telefona, u razgovoru s Metropolitenom.
Još dve pločice s ciframa zadrhtale su i obrnule se, i najzad,
naizgled nakon čitave jedne usporene večnosti, Klajv se vrati; Sejdi se
pričinjavalo da izgleda nervozno isto koliko i ona. Lice mu je
neobjašnjivo oživelo, pa je zaključila – sem u slučaju da je sadista, a
za to dotad nije bilo naznaka – da je nije upravo prijavio Ašfordu.
Primetila je i to da ne nosi fotografiju; pod jednom miškom držao je
debelu fasciklu. Bila je dobro poznatog tipa. „Čekao sam da najpre
steknem mišljenje o vama“, kaza Klajv stigavši do stola. „Nego, kad
sam polazio u penziju, učinilo mi se da niko neće ni primetiti, a
kamoli mariti, pa sam uzeo…“
„Dosije!“ Sejdine oči se razrogačiše.
Kratko klimanje glavom.
„Uzeli ste dosije slučaja Edevejn.“
„Posudio. Vratiću ga čim slučaj bude rešen.“
„Vi…!“ Lice joj se ozarilo od divljenja dok je zagledala fasciklu, koja
je sad počivala na stolu između njih, puna zapisa intervjua, ilustracija,
imena, brojeva, teorija. „Vi ste jedan nevaljalac! Jedan divan
nevaljalac.“
Isturio je bradu. „U arhivu ničemu nije služio, zar ne? Nikome ne
bi nedostajao. Većini se ni roditelji još nisu bili rodili kad se to desilo.“
Donja usna mu malčice zadrhta. „To je moj slučaj. Moj nedovršen
posao.“
Pružio joj je veliku crnobelu fotografiju sa početka fascikle: na njoj
je bila naočita, imućna porodica koju su frizure, haljine, odela i šeširi
smeštali u tridesete godine dvadesetog veka. Bila je snimljena na
nekom pikniku i svi su sedeli izvaljeni na kariranom ćebetu s
poređanim tanjirima i šoljicama; iza njih se nalazio kameni zid koji
Sejdi prepoznade: pripadao je najnižem vrtu, kod potoka. Elenor i njen
muž Entoni bili su u središtu grupe. Sejdi ih je znala sa fotografije iz
novina, premda su ovde izgledali srećno, pa time i mlađe. Jedna
starija žena, po svemu sudeći Konstans de Šil, sedela je u naslonjači
od pruća, levo od ćerke, a sa druge strane bile su okupljene tri
devojčice, otprilike u pubertetu, pruženih nogu i ukrštenih gležnjeva,
na suncu. Debora, najstarija i lepa u najklasičnijem smislu, sedela je
najbliže ocu, s maramom preko kose; sledeća je bila Alis, čiji je
upečatljivi pogled Sejdi bio poznat sa autorske fotografije, a na kraju
devojčica koja je bila visoka i krakata, ali očigledno mlađa od ove dve,
sigurno Klementina. Svetlosmeđa kosa, talasasta i sa razdeljkom po
strani, padala joj je tek do ramena, ali teško joj je bilo razaznati lice.
Nije gledala u fotografa, već se osmehivala mališanu koji je sedeo kraj
majčinih stopala. Mali Teo, ručice pružene ka sestri; u pesnici je stezao
neku plišanu igračku.
Sejdi je i protiv svoje volje osetila da ju je fotografija dirnula.
Bokorasta trava, razlivene senke u davni letnji dan, sićušne tačkice
belih rada u prednjem planu slike. Bio je to kratak, jedinstven trenutak
života jedne srećne porodice, zabeležen pre nego što se sve promenilo.
Klajv je rekao da Edevejni nisu ličili ni na koga kog je on dotad
upoznao, ali na Sejdi je više ostavila utisak običnost tih ljudi, te scene.
Entonijev sako, nehajno bačen iza njega; komad nedojedenog kolača u
Deborinoj ruci; sjajni retriver koji sedi u stavu pripravnosti i merka
slatki zalogaj.
Namrštila se i pobliže pogledala. „Ko je ovo?“ Na fotografiji se
videla još neka žena. Isprva je promakla Sejdi; utapala se u šarenu
svetlost ispod kamenog zida.
Klajv zaškilji u sliku. „To je dečakova dadilja. Rouz Voters, tako se
zvala.“
„Dadilja“, zamišljeno izgovori Sejdi. Ponešto je i znala o dadiljama;
gledala je Meri Popins. „Zar nisu one nekada spavale u dečjoj sobi?“
„Jesu“, reče Klajv. „Nažalost, ova je otišla iz Kuće na jezeru koju
nedelju pre slavlja. Trebalo nam je poprilično vremena da je nađemo.
Na kraju smo joj ušli u trag preko neke njene sestre iz Jorkšira. A i u
poslednji čas: bila je u hotelu u Londonu, spremna da se otisne
brodom i otputuje na nov posao.“ Počešao se po glavi. „Mislim da je
išla u Kanadu. Razgovarali smo s njom, ali nije bila od neke pomoći.“
„Dakle, na Ivanjdan u Loanetu nije bilo dadilje?“
„O, bila je tamo njena zamenica, nego kako. Hilda Bruen. Prava
matora oštrokonđa, od onih pradrevnih dadilja koje doživljavaju
ushićenje kad kljukaju decu ribljim uljem pa ih rasplaču, a onda im
govore kako je to za njihovo dobro. Bila je mlađa nego ja sad, ali meni
je, kao momku, izgledala kao Metuzalem. Radila je u Kući na jezeru
dok je Elenor bila mala, a onda su je nakon odlaska Rouz Voters opet
pozvali iako se penzionisala.“
„Bila je tamo te noći kad je dečak nestao?“
„U istoj sobi.“
To je bila prilično krupna vest. „Svakako je nešto videla ili čula?“
Klajv je odmahivao glavom. „Spavala je kao zaklana. Biće da je
cugnula malo viskija da bi joj manje smetala buka slavlja. A to nije
bilo ni neuobičajena pojava, koliko sam uspeo da shvatim.“
„Ma nemoguće!“
„Zaista.“
„Ona se ne pominje u Pikeringovoj knjizi.“
„Pa da, ne bi se to ni očekivalo, zar ne? On je bio glup čovek i
niko ga nije zarezivao, pa je morao da se ograniči na ono što se moglo
naći u novinama.“
„Nisam sigurna da shvatam kako se tako nešto moglo sakriti od
novina – podatak da je neko spavao u istoj sobi s mališanom?“
„Porodica je tako zahtevala. Elenor Edevejn je došla mom šefu i
tražila garanciju da o Hildi Bruen neće biti rečeno ništa javno. Kazala
je da je dadilja odavno prisno povezana s njihovom porodicom i oni
neće dozvoliti da joj strada dobar glas. Inspektoru se to nije svidelo“ –
slegao je ramenima – „ali kao što napomenuh, bila su to neka druga
vremena. Prema porodicama poput Edevejna, plemićkim, dopuštala se
određena labavost kakvu sada ne bi imale.“
Sejdi se zapita koliko li je još putokaza propalo zbog takve
„labavosti“. Uzdahnula je i zavalila se u naslon stolice, zavrtela olovku
na jednu pa na drugu stranu, a onda je lakim pokretom bacila na
beležnicu. „Premalo materijala za dalji rad.“
Klajv joj uputi osmeh pun tužnog izvinjenja. Pokaza zatim ka
nabrekloj fascikli. „Znate, u čitavoj toj masi ljudi s kojima su obavljene
stotine razgovora, samo jednom svedoku se činilo da je možda i
opazio nešto upotrebljivo.“
Sejdi upitno izdiže obrve.
 „Jedna gošća je izjavila da je u noći slavlja videla siluetu ljudske
prilike, ženske prilike, na prozoru dečje sobe. Iza same ponoći, ako je
verovati njenim rečima. Upravo je bio u toku vatromet. Umalo da nam
ne kaže, tako je rekla. Smucala se tuda s nekim ko joj nije bio muž.“
Sejdine obrve izdigoše se još više.
„Rekla je kako ne bi mogla da živi sa sobom ako bi se desilo da
dečaka ne pronađu samo zato što ona nije to prijavila.“
„Da li joj se smelo verovati?“
„Klela se da je videla to što kaže, ali i sutradan po slavlju iz nje se
osećao alkohol.“
„Da nije videla tu staru dadilju?“
Klajv zavrte glavom. „Čisto sumnjam. Tvrdila je da je silueta bila
vitka, a Hilda Bruen je bila neosporno debela.“
Sejdi ponovo uze fotografiju sa piknika. U porodici Edevejn bilo je
mnogo ženskih osoba, a sve vitke. Štaviše, dok je posmatrala sliku,
pade joj u oči da je Entoni Edevejn jedino muško među njima – ako
se ne računa mali Teo, razume se. Bio je naočit čovek; tu već prevalio
četrdesetu, ali tamnoplave kose, s visokim, inteligentnim čelom i
osmehom za koji je Sejdi slutila da ga je neštedimice delio onima koje
je voleo.
Pogled joj kliznu ka ženi pod kamenim zidom, koju je senka skroz
zaklanjala, sem jednog tankog gležnja što se iskrao na sunce. „Zašto je
ona otišla? Mislim na Rouz Voters.“
„Dozvoljeno joj je da napusti porodicu.“
„Otpuštena?“ Sejdi oštro pogleda ka njemu.
„Razmimoilaženje u mišljenju, po izjavi Elenor Edevejn.“
„Kakvom mišljenju?“
„Nešto u smislu uzimanja prevelike slobode. Sve je bilo prilično
neodređeno.“
Sejdi promisli o tome. Njoj je to zvučalo kao izgovor, nešto što
ljudi govore kad pokušavaju da zabašure neprijatnu istinu. Posmatrala
je Elenor. Na prvi pogled, Sejdi je zaključila da fotografija prikazuje
srećnu, bezbrižnu porodicu koja uživa u toplom letnjem danu. Sad je
pak shvatila da je podlegla istoj čaroliji koju je opisao i Klajv.
Dozvolila je da je zasene šarm, bogatstvo i privlačnost porodice
Edevejn. Zaškiljila je izbliza. Da li umišlja napetost na lepom
Elenorinom licu? Polako je, zamišljeno uzdahnula. „A Rouz Voters? Da
li se njena izjava poklapala?“
„Jeste. A bila je i veoma potresena. Otkaz je opisala kao
neočekivan i nepravičan. Naročito neprijatan zato što joj je to bilo
prvo radno mesto otkako je postala dadilja. Provela je kod njih deset
godina, od svoje devetnaeste. Međutim, nije mogla mnogo šta da
promeni; u to doba nije bilo načina da se uloži žalba. Imala je sreće
što je dobila dobru preporuku.“
Podudarnost vremena, uverenje Rouz Voters da joj je nanesena
nepravda, njena prisnost s članovima porodice i ritmom njihovog
života. U Sejdi se javio neki čudan osećaj. „Sigurno je bila pod
sumnjom.“
„Svi su bili pod sumnjom. Svi i niko. To je činilo polovinu
problema: nikada nismo uspeli da suzimo polje istrage. Rouz Voters se
veoma uzrujala dok smo je ispitivali, izbezumila se kad je čula šta se
dogodilo. Užasno se zabrinula za dečaka. Bili su veoma bliski, po
rečima drugih slugu. Više njih je prokomentarisalo da je volela
mališana kao da joj je rođeno dete.“
Sejdino srce zakuca brže.
Klajv kao da je to primetio. „Znam kako zvuči“, reče, „ali to se
dogodilo veoma davno, posle Prvog svetskog rata. Čitavo jedno
pokolenje ugašeno je pod blatom Francuske, a sa njima i bračne nade
milionâ mladih žena. Za većinu njih, posao dadilje u porodici kao što
su Edevejni bilo je nešto najbliže sticanju svog deteta što će ikada
doživeti.“
„Sigurno joj je teško palo što su je odvojili od mališana kog je tako
volela.“
Već predvidevši u kom će joj smeru krenuti misli, Klajv smireno
odgovori: „Nema sumnje, ali ljubav prema tuđem detetu veoma se
razlikuje od krađe deteta. Ništa je ne povezuje sa zločinom.“
 „Sem svedokinje koja je videla ženu u dečjoj sobi.“
Dvosmisleno je klimnuo glavom; iako je sve bilo moguće,
očigledno je smatrao njenu teoriju slabo verovatnom. „Niko je nije
video na imanju, nije bila na slavlju, a tip sa portirnice hotela u
Londonu rekao je da joj je dvadeset četvrtog juna poslužio doručak.“
Alibiji znaju da budu prevrtljivi. Iz bezbroj razloga neko može biti
nagovoren da jamči za drugoga. A što se tiče podatka da Rouz Voters
nije viđena u Loanetu, on neće ni imati važnosti ukoliko se Sejdin
predosećaj u vezi s tunelom pokaže ispravnim.
Sejdi je osetila onaj božanstveni strujni udar koji je doživljavala
kad god se ukaže uverljiv smer. Činilo joj se da joj nikada neće
dosaditi. Dadilja je volela dečaka; otpuštena je iznenadno i, po njenom
mišljenju, nepravično; svedokinja je prijavila da je u dečjoj sobi videla
žensku siluetu. Uz to, Rouz Voters je dugo živela u toj kući. Nije bilo
nezamislivo da je za vreme svoga zaposlenja saznala za tunel. Možda
od neke kćeri Edevejnovih? Od Klementine? Možda je to ona tajna za
koju Klajv nagađa da ju je najmlađa sestra Edevejn skrivala?
Otimanje dečaka bilo bi ekstreman čin, jasno, ali zar nije svaki
zločin posledica neke ekstremne reakcije? Sejdi zadobova prstima po
obodu stola. Otpuštanje Rouz Voters jeste važno, prosto je to znala.
„I samo još nešto da kažem. Velika je šteta što te noći nije bila u
Loanetu“, reče Klajv. „Više osoba s kojima smo obavili razgovor
komentarisalo je koliko je Rouz Voters budno pazila mališana. Čak je i
Elenor Edevejn izjavila kako se to nipošto ne bi dogodilo da je dadilja
Rouz još bila tu. Neopisivo se kajala.“
„Zato što je otpustila dadilju?“
Klimnuo je glavom. „Naravno, roditelji uvek nađu povoda da
okrive sebe, zar ne?“ Uzeo je fotografiju i razgledao je, nežno uklonivši
sa nje trunčicu prašine poleđinom prstiju. „Znate, prestala je da dolazi
u kuću za vreme Drugog svetskog rata. Mislio sam da je posredi samo
rat, samo to prokleto rasulo u koje je pretvorio sve redom, ali Elenor
Edevejn više se nije pojavljivala ni pošto se svršio. Ponekad sam se
pitao šta li je s njom, da li ju je pogodila bomba. Strašno je to reći, ali
takav je bio rat: svi smo se navikli na pogibije. Tužno je što je kuća
ostala potpuno sama, ali nije ni nelogično što se Elenor klonila
dolazaka. Toliko smrti i razaranja, a vreme se prosto vuklo, šest dugih,
teških ratnih godina. Svet je bio skroz promenjen kada se rat okončao.
A prošlo je više od jedanaest otkako je dečak nestao. Iz kojeg god
razloga da je bdela tamo, mislim da ga je prevazišla, konačno se
oprostila od sinčića.“
Sejdi se pitala da li je Klajv u pravu, da li zaista postoji tačka gde
će čak i najupornije ucveljen čovek otpisati to što je izgubio. Da li pola
decenije rata i oskudice, masovnih razaranja i gubitaka, mogu da
izbrišu uspomenu na jedan srazmerno mali, lični bol, koliko god da je
razdoran. Možda je roditelj i sposoban da se nauči na život sa
utvarnim detetom. Sve je moguće – pa gle samo Megi Bejli! Mirno je
ostavila svoje dete. („Nije tako, ona nikada ne bi ništa slično uradila“,
tvrdila je Nensi Bejli. Sejdi otera njen glas od sebe.)
„I tako, dakle“, izgovori Klajv uz neveseo osmeh. „To vam je to.
Slučaj Edevejn u najkraćim crtama. Hiljade sati rada, najbolje namere,
decenije lične opsednutosti, a takoreći ništa čime bih se pohvalio. Ni
dan-danas nemam nimalo više pristojnih putokaza nego što ih je bilo
u prvim danima istrage.“
Sejdi je osećala kako između njih dvoje lebdi težina njene
neizgovorene teorije. Sad je trenutak da mu je saopšti. Poverio joj je
svoj dosije, pa u najmanju ruku može da mu uzvrati uslugom na
uslugu. Zato reče: „Možda imam nešto novo.“
Klajv nakrivi glavu kao da je progovorila na stranom jeziku, pa
pokušava da dešifruje njenu izjavu i otkrije smisao u njoj.
„Novu teoriju, hoću da kažem.“
„Razumeo sam.“ Oči mu sinuše i istovremeno zažmiriše, kao da
čuva sebe od sopstvenog žara. Kad je progovorio, glas mu je zazvučao
prozuklo. „Pričajte onda.“
Sejdi krenu od mape koju joj je pronašao Alaster, od njene starosti
i nepoznatosti, neobičnog porekla, pa produži sa opisom plana kuće i
male, neoznačene šupljine u zidu, izlažući svoju teoriju da možda vode
u neki tunel.
 Pošto je završila, on hitro zaklima glavom i reče: „Znao sam da
postoji najmanje jedan tunel, proverili smo ga u narednim danima,
iako je kapak u bašti bio čvrsto zatvoren, ali nisam znao ništa ni o
kakvom tunelu koji vodi do tog dela kuće – niko to nije znao. Ta
mapa je stara, velite?“
„Veoma. Stajala je zaturena s raznim drugim kršem i papirima u
nekom podrumu punom vode i pronađena je tek prilikom nedavnog
renoviranja. Sve je poslato na restauraciju i završilo je u Okružnom
arhivu, pa sam tako i došla do nje.“
Klajv zavuče prst ispod naočara da se protrlja po hrbatu nosa.
Sklopio je oči i zamislio se. „Baš me zanima da li je moguće…“,
promumla. „Ali zašto niko to nije pomenuo? Možda nisu ni znali?“
„Ne znamo ni mi“, podseti ga Sejdi. „Ne znamo zasigurno. Morala
bih da uđem u kuću da to proverim. Pisala sam Alis Edevejn…“
„Ma kakvi“, odseče on, pogledavši je u oči. „Pre ćete iscediti suvu
drenovinu nego kap pomoći iz nje.“
„To sam primetila. Zašto je takva? Zašto nije nestrpljiva kao mi da
sazna šta je bilo?“
„Pojma nemam. Iz neke perverznosti? Tvrdoglavosti? Ona je pisac
krimića. Jeste li znali to? Vrlo je slavna.“
Sejdi odsutno klimnu glavom. Da li zato nema odgovora od nje?
Možda su se njena pisma zagubila među stotinama drugih kakva
primaju pisci poput A. S. Edevejn? Među pismima od obožavalaca,
molbama za novac i tome sličnim.
„Junak joj je policajac Brent“, nastavi Klajv. „Pročitao sam
nekoliko komada. Nije loše. Lovio sam sebe u pokušajima da čitam
između redova, da utvrdim nema li nečeg što bi pomoglo u rešavanju
slučaja. Pre nekog vremena gledao sam je na televiziji. Bila je baš
onakva kakvu je pamtim.“
„Kako to mislite?“
„Visoka i moćna, enigmatična, sigurna u sebe. Imala je šesnaest
godina kad joj je brat nestao, bila je svega godinu dana mlađa od
mene, ali skroz druga vrsta. Mrtva hladna dok smo je saslušavali.“
 „Previše hladna?“
Klimnuo je glavom. „I sve vreme se pitam nije li to bila gluma.
Nisam mogao da poverujem da neka devojka ima takvu vlast nad
sobom. Dabome, video sam joj kasnije i drugo lice. U to doba mi je u
policijskom poslu najveći dar bila moja smernost. Kao mišić, takav
sam bio, uvek se provlačio neopažen. Zato sam bio vrlo koristan. Šef
me je tad poslao da mu donesem drugo nalivpero – staro mu se
ispraznilo – i upravo dok sam se vraćao ka ulaznom holu, spazio sam
je kako vreba na stepenicama, prikrada se ka vratima biblioteke gde
smo obavljali saslušanja, a onda se predomislila i opet se odšunjala u
senku.“
„Mislite da je skupljala hrabrost da pokuca i nešto vam kaže?“
„Ili to, ili je umirala od želje da čuje šta se unutra priča.“
„Jeste li je pitali?“
„Obrnula je ka meni one hladne plave oči i rekla mi da joj ne
držim pridike, nego da nastavim sa svojim poslom ne bih li joj našao
brata. Glas joj je bio pun autoriteta, ali lice – prebledelo je maltene
kao kreč.“ Nagao se bliže. „Po mom iskustvu, ljudi koji o zločinu znaju
više nego što treba da znaju pokazuju dva osnovna ponašanja: ili
gledaju da postanu nevidljivi, ili ih pak istraga privlači kao plamen
noćnog leptira.“
Sejdi se zamisli. „Moram da uđem u tu kuću.“
„Morate. Moramo.“ Pogledao ju je u oči. „Ne pomišljajte ni na tren
da neću s vama.“
„Pisaću joj po podne opet.“
„Da.“ Kao da je hteo još nešto da kaže.
„Recite?“
Klajv zateže oba peša pletenog prsluka, u pažljivom nastojanju da
izbegne kontakt očima. „Najbolje je, naravno, kad se ima vlasnikova
dozvola…“
„Jeste“, saglasi se Sejdi.
„…ali postoji drugo rešenje. Čovek iz ovog kraja, plaćen da češće
obiđe kuću kako se vandali i divlje životinje ne bi previše opustili.“
 „Taj se i nije pretrgao od posla.“
„Kako bilo da bilo, ima ključ.“
„Ah!“
„Mogao bih da vas povežem ako želite?“
Sejdi duboko i zamišljeno uzdahnu. Tačno je, to bi volela. Ali za
nekoliko dana vraća se u London, pa ne sme sebi priuštiti nikakav
pogrešan korak ukoliko želi da Donald ostane na njenoj strani…
„Pokušaću još jednom“, najzad reče. „Videću mogu li da dobijem
dozvolu od Alis Edevejn.“
„A ako ne dobijete…“
„Onda znam gde ću vas naći.“
 Šesnaesto poglavlje
Bertijeva kućica bila je prazna kad je Sejdi stigla. Na stolu je stajala
poruka sa obaveštenjem da je deda izašao zbog nečega u vezi s
praznikom, a kraj nje odmotan poklon, uramljena tkanina s tekstom,
nevešto izvezenim od narandžastog konca. Prošlost uspomena nek
bude sjajna, budućnost nek ti je radost i tajna, a sadašnjica trenutak
blistav, da srećom ispuni život ti čitav. Priložena poruka obaveštavala
je Sejdi da je posredi keltski blagoslov, „s ljubavlju“ od Luize Bertiju.
Nabrčkala je nos i pljesnula krišku sira između dva parčeta hleba.
Sama želja je valjda bila prilično lepa, ali mogla je sasvim jasno da
zamisli šta bi Rut izjavila na tu čestitku. Njena baba je uvek mrzela
takve plitke izreke. A koliko je Sejdi znala, mrzeo ih je i Berti.
Ponela je sendvič na sprat i sela na prozorsko sedište u svojoj
sobi, pa položila beležnicu na kolena. Klajv nikako nije pristajao na to
da ona ponese dosije Edevejn kući, ali rekao joj je da slobodno posedi
za njegovim stolom i pribeleži šta joj treba. Prirodno, Sejdi je oberučke
dočepala ponudu i još je pisala kao pomamna kad se začulo kucanje u
vrata, nakon čega je ušla neka gojazna žena s višestrukim
podvoljkom.
„Sejdi…“ – Klajvov glas je sadržao primesu panike kad je žurno
odjeknuo hodnikom odmah za nepoželjnom pridošlicom – „ovo je
moja ćerka Bes. Bes, ovo je Sejdi, moja…“
„Partnerka za bridž.“ Sejdi se hitro pokrenula da uredi i sakrije
dosije pre nego što će dočekati njegovu ćerku pruženom rukom u
trenutku kad je ušla u kuhinju. Razmenile su kratko, učtivo „drago mi
je“, nakon čega je Bes izjavila da podržava to što je njen otac konačno
našao sebi prihvatljiv hobi, a onda se Sejdi izvinila i krenula, sipajući
obećanja da će svratiti opet za vikend, „na novu turu karata“.
 I planirala je upravo to da uradi. Uspela je tek da zagrebe
površinu sadržaja fascikle. Bilo je u njoj na stotine raznih
dokumenata, pa se za to ograničeno vreme usredsredila samo na
sklapanje hronologije istrage.
Dva dana nakon što je Teo Edevejn proglašen nestalim, policija je
pokrenula najveću potragu u istoriji Kornvola. U cik zore svakog dana
dolazile su stotine meštana iz okoline da obave svoj deo posla, zajedno
s grupom ljudi koji su bili sa Entonijem Edevejnom u istom bataljonu
za vreme Prvog svetskog rata. Prečešljali su čitavu obalu, takođe polje
i šumu. Policija je pokucala na svaka kućna vrata tamo kud su mogli
proći dečak i njegov otmičar.
Plakati s Teovom fotografijom razaslati su i izlepljeni po čitavom
okrugu, a koji dan nakon Ivanjdana, dečakovi roditelji uputili su apel
preko novina. Njegov nestanak se pretvorio u temu nacionalnih vesti i
zaplenio narodnu maštu, pa se policija našla zatrpana obaveštenjima,
od kojih su neka bila poslata i anonimno. Ispitana je svaka
mogućnost, koliko god delovala suludo ili neverovatno. Dvadeset
šestog juna policija je našla leš Davida Luelina, ali kao što je Klajv
rekao, uprkos početnoj sumnji, nikada nije utvrđena nikakva veza
između piščevog samoubistva i nestalog deteta.
Istraga se produžila i u julu, i osmog tog meseca uključila se i
policija iz Metropolitena da pomogne lokalnim snagama. Sejdi je
mogla odlično da zamisli kako je to primljeno. U stopu za njima,
pojavio se i legendarni bivši inspektor Kit Tirel, kog su kao privatnog
detektiva unajmile jedne londonske novine. Tirel je otišao posle
nedelju dana, nemajući ništa novo čime bi opravdao vreme provedeno
u Kornvolu; ubrzo potom, i londonska policija vratila se kući. Dok je
jesen odmicala ka zimi, potraga je jenjala jer policija nije mogla da
nastavi bez ikakvih rezultata. Uprkos tromesečnoj strogoj istrazi, nisu
pronašli nikakav dalji putokaz niti otkrili nekog novog svedoka.
Još godinama je policija dobijala povremene prijave, i sve su
istraživane, a nijedna nije povela ničemu konkretnom. Izvesne lokalne
novine primile su 1936. pismo, navodno od Teovog otmičara, ali
pokazalo se kao lažno; neki vidovnjak iz Notingema izjavio je 1938.
kako je dečakov leš pokopan ispod betonskih temelja šupe na jednom
obližnjem imanju, međutim, istragom nije ništa otkriveno; 1939.
policija je pozvana u dom za stare u Brajtonu da ponovo obavi
razgovor sa Konstans de Šil, čiju su novu negovateljicu zabrinule
staričine neprestane, kroz suze izricane tvrdnje da je nekog mališana,
njoj dragoj, ubio porodični prijatelj. Budući odrasla u Kornvolu i dobro
upućena u slučaj, negovateljica je sabrala dva i dva i telefonirala
policiji.
„Strašno se uznemiri“, rekla je negovateljica istražiteljima.
„Raspomami se zbog dečakove smrti; priča i priča o tabletama za
spavanje koje su mu date da se ne bi oglasio.“ Premda je taj trag
isprva obećavao, naročito kad se ima u vidu iščezla flašica sa
sedativima u slučaju Edevejn, na kraju nije urodio plodom. Konstans
de Šil nije mogla da pruži policiji nikakav nov podatak koji bi bio
podložan proveri, a kad su krenuli sa ispitivanjem, dala se u
naklapanje o svojoj ćerki Elenor i mrtvorođenčetu. Staričin
dugogodišnji doktor, kog su saslušali nakon što se vratio sa odmora,
potvrdio je da je njegova pacijentkinja u poodmakloj fazi demencije i
da je ta tvrdnja o ubistvu samo jedna od mnogih tema kojima se
vraća njen zbrkani mozak. Po svoj prilici, kazao je on, ispričala je
policiji i svoju drugu omiljenu priču, podroban opis posete
kraljevskom dvoru, gde zapravo nikad nije ni bila. Tako su ostali tačno
na onom na čemu su bili i krajem juna 1933. Sejdi je bacila beležnicu
na suprotni kraj prozorskog sedišta. I dalje su na nuli.
Te večeri je pošla na trčanje. Bilo je toplo i suvo, ali vazduh je
brujao od bliske kiše. Zaputila se jednom stazom kroz šumu, a ritam
koraka pomagao joj je da izbaci iz glave bučne misli. Proučavala je
beleške o slučaju kao zaposednuta žena („opsednuta“, rekao je
Donald), pa ju je mozak boleo od tog napora.
Sunce je bilo nisko na nebu kad je stigla do međe Loaneta, a
visoka trava livade tamnela je iz zelene u ljubičastu. Psi su već imali
naviku da produže do kuće, pa je Eš nesigurno zacvileo kad je Sejdi
stala. Po običaju uzdržan, Remzi je oprezno koračao tamo-amo na
nekoliko metara od nje. „Danas nećemo, nažalost, drugari“, kaza ona,
„prekasno je. Ne bi mi bilo drago da se nađem u šumi po mraku.“
 U blizini je ležala velika glatka grana, pa je ona zavitla na livadu,
bacivši im je kao utešnu nagradu. Poleteli su poput dve munje, u
skokovima grabeći ka njoj. Sejdi se osmehnu dok ih je posmatrala
kako se otimaju o granu, a onda joj se pogled preusmeri na daleki
gustiš tisa. Svetlost je gasnula, skriveni zrikavci po obodima šume
započinjali su večernju pesmu, dok su nad spletenim, sve tamnijim
šumarkom uzletale stotine sićušnih čvoraka. Pod njima, pritajena
među svojim zidovima od rastinja, kuća se pripremala za još jedan
noćni počinak. Sejdi ju je tačno zamislila: poslednje zrake sunca koji
bleskaju po okancima prozora, hladnu tamnoplavu površinu jezera
pred njom, samotni obris krova.
Travke su je golicale po nogama, pa ih je odsutno čupala, izvlačeći
stabljike iz omotača listova jednu za drugom. Taj čin, iznenađujuće
prijatan, doneo je sa sobom sećanje na članak u jednim malim
novinama sestara Edevejn, uputstvo za pletenje čamčića od trave.
Sejdi reši da ga isproba: uze dve pljosnate vlati i krenu da ih presavija
jednu preko druge, da započne kao nekakvu pletenicu. No prsti su joj
bili nespretni, a taj dečji zadatak previše stran. Odavno se nije bavila
nikakvim pipavim poslom, nikakvom igrarijom. Bacila je travke.
Tad joj sinu da je jedan junak u knjizi A. S. Edevejn koju upravo
čita pomenuo leto iz detinjstva kad je pleo čamčiće od dugačkih vlati
trave. Nikakva značajna podudarnost, razume se. Sasvim je i suvislo
da pisac krade iz sopstvenog života da bi opremio svoje junake
mislima i sećanjima. Na to je Klajv i mislio kad je rekao da je tragao
između redova Alisinih romana: jurio je putokaze koji bi mogli
rasvetliti nestanak Tea Edevejna. Nije pomenuo da je nešto našao –
štaviše, tu svoju naviku joj je poverio uz kiseo osmeh, kao da ne
odobrava samom sebi i poziva Sejdi da se nasmeje zajedno s njim
samoj toj njegovoj očajničkoj želji za nekim pouzdanim
informacijama. Sad se, međutim, Sejdi zapitala. Ne u vezi s knjigama
A. S. Edevejn koliko postoji li šansa da Alis zna nešto važno, nešto što
je tajila sve te godine.
Sejdi opazi još jednu poveliku granu i uze je, pa nervozno krenu
njom da bocka tle. Da li u tome počiva objašnjenje zašto joj Alis ne
odgovara na pisma? Možda je kriva? Klajv je bio u pravu; krivci se po
pravilu mogu svrstati u dve grupe: one koji se neprestano pletu u noge
i grabe se da „pomognu“ policajcima prilikom istrage i saslušanja, i na
one koji izbegavaju policiju kao kugu. Da li je Alis od tih drugih? Je li
videla nešto te noći, i da li je Klajv u pravu kad sluti da se onda
vraćala u biblioteku Loaneta da to prijavi policiji? Možda je upravo
Alis rekla Rouz Voters za tunel; možda je čak videla dadilju te ivanjske
večeri?
Sejdi snažno zari granu u zemlju. Još nije bila ni dovršila misao, a
već je znala da je to nedovoljno. Recimo da Alis jeste kazala Rouz za
tunel – nije to baš toliki greh da bi morala da slaže, bar ne u trenutku
kad je nestalo dete, ne ukoliko nema nekog drugog razloga da Alis
duguje Rouz Voters ćutnju. Sejdi zavrte glavom; hvatalo ju je
nestrpljenje prema samoj sebi. Previše pušta mašti na volju, suviše se
trudi, i svesna je toga. Tačno zato joj je i nužno da trči i dalje, da uguši
u sebi tu nekakvu naviku koja nikako da prestane da kroji teorije.
U nadvlačenju je pobedio Eš, pa je baš tog trena stigao pred
Sejdine noge i spustio granu ponositim kitnjastim pokretom. Molećivo
je zadahtao, pa je nežno gurnuo njuškom. „O, nek ti bude“, kaza Sejdi
počeškavši ga po ušima. „Još jednom, a onda moramo da idemo.“
Zavitlala je granu, na šta psi zalajaše od zadovoljstva i pojuriše kroz
travu.
Istina je glasila da se Sejdi, otkako se rastala s Klajvom, malo
ohladila prema teoriji o Rouz Voters. Kako god da je obrnula tu
pretpostavku, kidnapovanje deteta delovalo je kao preterana reakcija
za ženu inače zdravog razuma. A sudeći po svim izjavama – u dosijeu
ih je bilo više – Rouz Voters je bila razumna. Takođe su je opisivali, s
manjim varijacijama, kao „efikasnu“, „privlačnu“ i „živahnu“, i
posedovala je besprekoran izveštaj o službi. Svega je jedan mesec
izostala za svih deset godina otkako je počela da radi kod
Edevejnovih, a i tad samo zato što su je pozvali zbog „porodičnih
problema“.
Sve i ako je nepravično otpuštena i ako je uistinu i priželjkivala
da se osveti svojim poslodavcima, činilo se da nepravde koje je
pretrpela nisu bile dovoljno velike da opravdaju takav zločin. Uz to,
imala bi neopisive poteškoće u sprovođenju otmice u praksi. Da li bi
bilo moguće da to jedna žena izvede sama? A ako ne bi, ko joj je bio
pomoćnik – David Luelin, neka druga, neznana osoba? – i kako je
nagovorila tog čoveka (ili tu ženu) da joj pomogne u tako ličnoj
odmazdi? Ne, to se Sejdi samo hvata za slamke i upinje se da napravi
vezu tamo gde povezanosti nema. Čak joj je i takav motiv sad delovao
slabo. Nije bilo nikakvog zvaničnog zahteva za otkupninu, što prilično
obara zaključak da je Rouz htela materijalnu nadoknadu, zar ne?
Vazduh kao da se zgrčio od dalekog groma i Sejdi upre pogled ka
horizontu. Sunce je zalazilo, bacajući svetlost po debeloj pruzi
tamnosivih oblaka nad pučinom. Bližila se kiša. Pozvala je pse, željna
da pođe. Pertla joj se bila razvezala, te se oslonila stopalom na jedan
kamen da je veže. Ko god da ga je odveo, i koji god razlog bio posredi,
ostajalo je pitanje šta se dogodilo Teu Edevejnu. Pod pretpostavkom da
je preživeo Ivanjdan 1933, morao je nekuda otići. Nemoguće je da
dete bude ukradeno i da se potom prilagodi na novu situaciju a da ne
privuče pažnju. Neko je morao primetiti. Moralo je biti nekih sumnji,
naročito u slučaju kom su novine dale toliko prostora. Činjenica da
punih sedamdeset godina do policije nije doprlo ništa što bi se moglo
potvrditi sugerisala je da je Teo bio veoma dobro skriven, a dete je
najlakše sakriti svima pred očima. Uz smišljanje tako uverljivog
scenarija da nikome ne bi na um palo da ga dovede u sumnju.
Upravo dok je pritezala i drugu pertlu, Sejdi privuče pogled nešto
na kamenu. Vreme je nagrizlo slova i preko njih je izrastao nežan
tačkast lišaj, ali reč je i dalje bila savršeno čitljiva Sejdi, koja je svih
poslednjih petnaest dana opažala različite verzije istog natpisa. alis.
Samo što se ovaj razlikovao od ostalih; ispod njega, niže na kamenu,
bilo je urezano još nešto. Klekla je i izmakla travu u stranu dok su
padale prve krupne kapi kiše. Bilo je tu još jedno ime. Sejdi se
osmehnu. Na kamenu je stajalo urezano: alis + ben. zauvek.
Kotidž je još bio mračan i pust kad su se Sejdi i psi vratili, pokisli i
gladni. Sejdi nađe suv peškir za Eša i Remzija, a zatim podgreja
ostatke paprikaša (sočivo i ljubav!). Jela je pogrbljena nad svojim
beleškama, za stolom, dok je kiša ravnomerno dobovala po krovu, a
psi hrkali. Kad je maltene olizala i drugi tanjir, Sejdi napisa treće
pismo Alis Edevejn, moleći za dozvolu da uđe u kuću. Dvoumila se da
li da je otvoreno pita postoji li skriveni tunel u hodniku kod dečje sobe
na spratu, ali se predomislila. Nije pomenula ni Rouz Voters, niti pak
koliko gori od želje da popriča o Klementini Edevejn i pretrese svaku
informaciju u vezi s tim slučajem koju ona možda čuva u tajnosti.
Sejdi je napisala samo da ima jednu teoriju koju bi izuzetno volela da
ispita i da će biti veoma zahvalna ukoliko Alis stupi u kontakt s njom.
Bila je zakasnila za subotnju poštansku turu, ali uzela je kišobran i
pognute glave izašla u mrak da svejedno pošalje pismo. Uz malo sreće,
njena poruka će stići do Alis u utorak; u međuvremenu, Sejdi će biti
drago što zna da je pismo već na putu.
Iskoristila je priliku što je u selu i što se pojavila jedna treperava
crta signala da se šćućuri pod nadstrešnicu seoske prodavnice i
proveri ima li poruka. Još nije bilo ničeg od Donalda, pa je duboko
promislila o tome pre nego što je rešila da njegovo neodgovaranje
protumači pre kao prekor nego kao prećutni pristanak da se vrati na
posao kao što je predložila, nakon susreta s njime u Londonu iduće
nedelje.
Iz čista mira, pre nego što će poći dalje, pozvala je Klajva da mu
postavi jedno pitanje u vezi s razgovorom sa Konstans de Šil vođenim
u domu za negu starih trideset devete. Nešto u tom zapisu koji je
pročitala mutno je treptalo na instrument-tabli njenog mozga, ali nije
mogla tačno da odredi ni šta ni zašto. Klajvu je bilo drago što je čuje,
ali razočarao se kad mu je uputila svoje pitanje. „Ah, to“, kazao je.
„Nije ničeg bilo u tome. Tad se već bila strašno pogubila, nesrećnica.
Grozno je tako otići sa ovog sveta – po čitav dan blebećući o prošlosti,
sve brkajući, uzrujavajući se. Ne, ključ rešenja nalazi se u rukama Alis
Edevejn. Sa njom moramo da razgovaramo.“
Svetla kotidža Morski pogled bila su upaljena kad je Sejdi
skrenula na krivini uskog puta što vodi uz liticu. Berti je u kuhinji
kuvao čaj, pa je uzeo još jednu šoljicu sa cediljke za sudove kada je
Sejdi sela za sto. „Pa gde si ti meni, mila“, reče. „Imala si uspešan dan.“
„Isto bih mogla i ja da kažem za tebe.“
„Dvanaest kutija igračaka spakovano i spremno za prodaju.“
„Sigurno si gladan. Zakasnio si za večeru.“
 „Sve je u najboljem redu. Čalabrcnuo sam malo izvan kuće.“
S Luizom, nesumnjivo. Deda nije otkrivao dalje pojedinosti, a Sejdi
nije želela da deluje uskogrudo ili prekorno, pa je odolela porivu da ga
podstakne na priču. Osmehnula se – malčice usiljeno – kad joj je
pružio šoljicu s vrelim čajem i seo preko puta nje.
Primetila je da vezeni dar od Luize visi o kukici kraj vrata. „Nisam
ti valjda propustila rođendan, je li?“
Pogledao je kud i ona i osmehnuo se. „To je poklon tek onako.“
„Baš lepo od nje.“
„Luiza je dobra žena.“
„Sasvim pristojna poruka. Mada malčice miriše na frazu.“
„Sejdi…“
„Znam gde bi je Rut stavila. Sećaš se onog uramljenog prepisa
’Desiderate’1 koju je držala u kupatilu na vratima?“ Nasmejala se.
Smeh joj je zazvučao šuplje.
„Sejdi…“
„Govorila je: ako neko ne uspe da sačuva spokoj usred buke i
žurbe u ve-ceu, kakve onda nade za nas ima?“
Berti se pružio preko stola i uhvatio je za ruku. „Sejdi! Zlato moje!“
Sejdi se ugrize za donju usnu. Nepredvidljivo, zbog njegovih reči
zape joj u grlu jecaj, što je razbesne.
„Ti si meni kao ćerka. Bliskiji sam s tobom nego što sam ikada bio
sa svojom kćeri. Čudno je to. Moje rođeno dete, ali ja sa tvojom
majkom nemam ništa zajedničko. Čak i kao mala strahovito se brinula
šta će drugi misliti, plašila se da ne radimo ’sve po propisu’, da ćemo
je Rut i ja obrukati ako se ne oblačimo, ne govorimo, ne razmišljamo
istovetno kao drugi roditelji.“ Blago se osmehnuo i očešao rukom belu
čekinjastu bradu koju je pustio otkako je došao u Kornvol. „Ti i ja smo
mnogo sličniji. Tebe doživljavam kao ćerku i znam da i ti u meni vidiš
roditelja. Ali Sejdi, mila, ja sam samo čovek.“
„Ovde si drugačiji, deda.“ Nije znala da će to izgovoriti. Nije znala
čak ni da to oseća. Zazvučala je kao dete.
 „I nadam se da jesam. To mi je namera. Trudim se da živim dalje.“
„Čak si polagao za vozačku dozvolu.“
„Boravim u selu! Teško da mogu da se oslonim na to da će me
podzemna železnica prebaciti odavde donde.“
„Ali sva ta Luizina priča, o magičnim zbivanjima, prepuštanju
kosmosu da odluči, ta nazidnica… To nisi ti.“
„Nekada sam bio, kao dečak. Zaboravio sam…“
„A svakako to nije Rut.“
„Rut više nema.“
„I na nama je da je pamtimo.“
Glas mu postade neuobičajeno osoran. „Tvoja baba i ja upoznali
smo se kad sam imao dvanaest godina. Ne pamtim doba bez nje. Moj
bol, njena smrt – to bi me progutalo kad bih dozvolio.“ Ispio je svoj
čaj do kraja. „Ta nazidnica je bila poklon.“ Osmehnuo se, ali iza
njegovog osmeha je bilo tuge i Sejdi se ožalosti jer je znala da joj je
ona uzrok. Požele da se izvini, ali opet, nisu se stvarno ni posvađali, a
ona se osećala nekako iskritikovano, pa i razdraženo, zbog čega je bilo
još teže izviniti se. Dok se i dalje premišljala šta da kaže, on je
preduhitri. „Nema mi najdraže cediljke. Baš bih mogao i da skoknem
gore, da probam da je nađem.“
Ostatak večeri Sejdi je provela sedeći skrštenih nogu na podu
svoje sobe. Izborila se sa prve tri strane Književnih pustolovnih
bekstava i tek onda shvatila da je poglavlje o Davidu Luelinu više
interpretacija njegove knjige nego biografija samog pisca, a još pritom
i nerazumljivo. Zato se preusmerila na beleške koje je zapisala kod
Klajva, gledajući čas njih, čas male novine sestara Edevejn.
Razmišljala je prethodno o Klajvovoj ubeđenosti da je ključ u Alisinim
rukama, a to joj je povelo misli ka urezanim imenima koja je tog
popodneva otkrila na onom kamenu. Javio joj se neodređen utisak da
je prethodnog dana negde naišla na ime „Ben“, ali da je ubiju, nije
mogla da se seti gde.
Kiša je klizila niz prozorska stakla, kroz tavanicu se provlačio
otužni miris duvana iz lule, a Sejdi je preletala pogledom po rasutim
stranicama, nažvrljanim beleškama i knjigama raširenim po podu
pred njom. Prosto je znala da tu, u tom neredu, postoje detalji koji
vape da se spoje; osećala je to. Nebitno što sad sve to izgleda kao
papirna anarhija.
Duboko uzdahnuvši, otrgla se od svoje potrage i legla u krevet.
Otvorila je Osvetu bez žurbe i neko vreme čitala, pokušavajući da
razbistri misli. Ispostavilo se da je vlasnik restorana uistinu ubijen, a
sve više se činilo da ga je ubila bivša žena. Bili su razvedeni dvadeset
godina, a za te dve decenije on je izgradio karijeru i silno se obogatio,
dok se bivša žena posvetila nezi hendikepirane ćerke. Žrtvovala je
sopstvene težnje da ostvari karijeru, zajedno sa slobodom, ali volela je
ćerku, a delovalo je da su se sasvim prijateljski nagodili.
Ispostavilo se da je okidač – Sejdi je sad brže okretala stranice –
bila njegova nehajna najava da putuje na dvonedeljni odmor u Južnu
Ameriku. Njegova bivša žena je čitavog života gajila u sebi želju da
vidi Maču Piču, ali ćerka nije mogla s njom, a nije je smela ni ostaviti
samu. To što je njen bivši muž – čovek koji je uvek smatrao sebe
previše zauzetim i važnim da bi pomagao u nezi zajedničkog deteta –
sada u položaju da proživi njen najveći san, ova žena već nije mogla
podneti. Decenije materinskog bola, izolacija koju oseća svako ko je
prinudno vezan za bolesnu osobu, sublimacija čitavog jednog životnog
veka punog neostvarenih želja, sve je to stalo da narasta poput grudve
koja se kotrlja i povelo je jednu inače blagorodnu ženu ka neizbežnom
zaključku da mora sprečiti muža da ode na taj put.
Iznenađena, zadovoljna i čudnovato okrepljena, Sejdi je isključila
svetlo i sklopila oči, slušajući oluju i burno more, dok su psi spavali i
frktali na donjem kraju njenog kreveta. A. S. Edevejn je pokazivala
zanimljivo interesovanje za moralnost. Njen detektiv je otkrio istinu o
naizgled prirodnoj smrti tog čoveka, ali odabrao je da je ne oda
policiji. Kao privatnom detektivu, rezonovao je Digori Brent, dužnost
mu je bila da ispuni svoj zadatak da ispita sumnjive novčane
transakcije. To je obavio. Niko od njega nije zahtevao da istraži uzrok
smrti vlasnika restoranâ; čak je nisu ni smatrali sumnjivom. Njegova
bivša žena dugo je nosila džinovsko breme, sa vrlo malo nadoknade;
ako bi nju uhapsili, ćerki bi bilo neuporedivo gore. Digori je odlučio da
ništa ne govori i da prepusti pravdi da radi svoje bez njega.
Sejdi je upamtila Klajvov opis mlade Alis Edevejn koja se šunja
ispred biblioteke dok traje policijska istraga, njegov utisak da je znala
više nego što je odavala, kao i njegov noviji (donekle očajnički)
predosećaj da bi neka njena knjiga mogla razotkriti putokaz. Osveta
bez žurbe verovatno nije odražavala događaje povezane s nestankom
Tea Edevejna, ali izvesno je nagoveštavala da Alis ima fino nijansiran
stav kad su posredi pitanja pravde i njenog toka. Roman je takođe
štošta otkrivao o složenom odnosu između roditeljâ i dece, i opisivao
tu vezu istovremeno i kao breme i kao povlasticu; neraskidivu vezu, i
u dobru i u zlu. Očigledno Alis nije blagonaklono gledala na one koji
izvrdavaju svoje odgovornosti.
Pokušavala je da zaspi, ali ni u najbolje trenutke nije bila od onih
koji začas utonu u san, a još su joj se sad umešala i razmišljanja o
Rouz Voters. Valjda od tolike priče o roditeljstvu, posvećenosti i
predanosti ljudi koji o nekom brinu, nagađala je. Razmišljala je o
ljubavi koju je dadilja pokazivala prema Teu, „kao da joj je bio rođeno
dete“; o njenom besprekornom radnom istorijatu i iznenadnom
„nepravičnom“ otkazu koji ju je porazio; o svedokinji koja se zaklela
da je iza ponoći videla kako se dečjom sobom kreće vitka ženska
figura…
Huknuvši, Sejdi se prevrte i pokuša da iščisti misli. Nezvana joj se
vrati slika piknika porodice Edevejn. Muž i žena u sredini, ljubljeni
dečkić napred, onaj tanki gležanj i noga u senci. U glavi joj zazvoni
Klajvov glas, pripovedajući koliko je bio željen taj mališan, koliko su
ga dugo Edevejnovi čekali, i ona pomisli na razgovor sa Konstans de
Šil zabeležen 1939, u kom piše da je starica „naklapala o Elenor i
mrtvorođenčetu“. Možda to ipak nije bila nikakva krhotina njene
smućene uobrazilje. Možda je Elenor između Klementine i Tea imala
trudnoću. „Nije bila tajna da su hteli sina“, pisalo je u jednom
zabeleženom saslušanju iz Klajvove fascikle. „Bio je to pravi blagoslov
kad im se rodio. Tako neočekivano.“
Sejdi otvori oči u tami. Nešto drugo joj je naglo zaokupilo pažnju.
 Uključila je svetlo i savila se preko ivice kreveta, pa stala da
prekopava po papirima na podu, tražeći list koji joj treba. Bile su to
jedne od malih novina koje su sestre Edevejn same pisale i štampale
na staroj presi. Bila je sigurna da je pročitala nešto o dadilji Rouz.
Pronašla je.
Uzela je te stare listove kod sebe u krevet. Alisin članak u kom se
podrobno opisuje kažnjavanje Klementine Edevejn zato što je rekla
dadilji Rouz da je debela. Sejdi je pogledala datum, hitro sračunala
napamet, a onda skočila iz kreveta da uzme svoju beležnicu. Divljački
je stala da je lista, dok nije stigla do dela gde je ukratko bio zabeležen
izveštaj o radu Rouz Voters – a naročito njeno odsustvo u mesecu julu
1932, kad je pozvana kući zbog „porodičnih problema“. Datumi su se
podudarali.
Sejdi pogleda kroz prozor – u mesečinom obasjane litice,
nemirno, mastiljavo more, munju na horizontu – nastojeći da
razmišlja bistrom glavom. Klajv je rekao: Zašto bi roditelj kidnapovao
sopstveno dete? On je pričao o Entoniju i Elenor Edevejn, a to pitanje
je bilo čisto formalno, šala, jer naravno, roditelji nemaju potrebe da
kidnapuju svoju decu. Već su njihova.
Ali šta biva u slučajevima kad nemaju decu?
Sejdino lice damaralo je od vreline. Uobličavao se novi scenario.
Nije joj bio nezamisliv razlog iz kog bi roditelj kidnapovao sopstveno
dete.
Detalji su se sklapali jedan uz drugi, kao da im je mesto tu na
okupu, kao da su nekog čekali. Neudata devojka u nevolji… Mališan
kom je potreban dom… Ljubavnica koja ne može da zadrži sopstveno
dete…
Takvo rešenje je odgovaralo svima. Do trenutka kad odjednom
nekome više nije bilo po volji.
 Sedamnaesto poglavlje
London, 2003.
Poruka je bila štura, čak i po Alisinim standardima. Izašla je, vraća se
kasnije. Piter je zamišljeno posmatrao ceduljicu – nije mogao da
natera sebe da je nazove porukom – i pitao se šta ona znači. Alis se u
poslednje vreme ponašala čudno. Sva je bila na tri ćoška, čak više
nego obično, i vrlo rasejana. Podozrevao je da joj ne ide dobro rad na
novoj knjizi, da je muči nešto više od tipičnog spisateljskog ogorčenja
koje je navikao da očekuje, te da su Alisini stvaralački problemi pre
simptom nego uzrok njenih muka.
Činilo mu se da zna šta je taj uzrok. Kad joj je u petak preneo
Deborinu telefonsku poruku, lice joj je pobelelo, a njena reakcija, ono
jedva primetno titranje glasa, podsetila ga je na događaj koji se zbio
nešto ranije te nedelje, kad je stiglo pismo od detektivke, s
raspitivanjem o starom, nerešenom policijskom slučaju. Ta dva
događaja su povezana, bio je uveren Piter. Štaviše, bio je siguran da su
oba povezana s pravim kriminalističkim slučajem iz prošlosti Alisine
porodice. Sada je znao za mališana, za Tea. Alis je pokušala da prikrije
šok kad joj je stiglo to pismo, ali Piter je primetio kako su ruke počele
da joj se tresu, kako ih je sakrila ispod stola da ih on ne vidi. Ta
reakcija, u kombinaciji sa strastvenim poricanjem da ima ikakve veze
sa sadržajem pisma, zakopkala mu je radoznalost, dovoljno da te
večeri, dok je sedeo kod kuće za kompjuterom, shvati kako u
pretraživač ukucava reči Edevejn i nestalo dete. Tako je saznao da je
Alisin mali brat nestao 1933. i da nikad nije pronađen.
Međutim, nikako nije znao zašto je slagala i zašto ju je čitava ta
stvar toliko uzdrmala. Jednog jutra je došao na posao i zatekao je
obeznanjenu u naslonjači u bibiloteci. Srce mu je snažno zalupalo i na
tren se pobojao najgoreg. Bio je već gotov da primeni svoje ne baš
pouzdano poznavanje prve pomoći, ali tad je zapućkala i hrknula, pa
je shvatio da je zaspala. Alis Edevejn nije nikad dremala preko dana.
Piter bi se manje iznenadio da je otvorio vrata i zatekao je kako se
vrcka kao trbušna igračica u svilenim haljinama obrubljenim
paricama. Naglo se prenula, a on je štuknuo natrag u hodnik kako bi
oboje mogli da se prave da je nije video. Namerno je bučno izuo cipele
i za svaki slučaj još i zadrmao čiviluk, pa onda opet ušao i ugledao je
kako čita poglavlje rukopisa, s crvenom olovkom u ruci. A sad i ovo.
Neočekivano odstupanje od rutine. Samo što Alis Edevejn nije
odstupala od rutine; nijednom to nije uradila za te tri godine koliko je
radio kod nje.
Takav neočekivan razvoj događaja skroz ga je zbunjivao, ali
makar mu je pružio priliku da završi stranicu s pitanjima i
odgovorima za sajt. Alisini izdavači opet su se javljali – ponestajalo
im je strpljenja jer se bližio dan objavljivanja knjige – a Piter je bio
obećao da će im proslediti konačni sadržaj do kraja te nedelje. To će i
uraditi. Samo je ostajalo da utvrdi da li je Alis imala neki rukopis pre
knjige U tren oka. U onom članku Jorkšir posta iz 1956. odakle je hteo
da izvuče odgovor navodio se Alisin iskaz da je čitav jedan krimi-
roman, svoje prvo delo, napisala u svesci koju je dobila za petnaesti
rođendan, pa je Piter računao da će biti sasvim prosto da to i potvrdi.
Alis je bila patološki vezana za svoje sveske; nikada nikud nije išla bez
one koju trenutno koristi, a sve ih je čuvala, bez izuzetka, na policama
u svojoj radnoj sobi. Jedini posao bio mu je da proveri.
Pošao je uz stepenice, uhvatio sebe kako polusvesno zvižduće, pa
zaćutao. Nije bilo potrebe da tako upadljivo pokazuje svoju nevinost.
To rade samo krivci, a u tome što je on naumio nema ničeg
neumesnog. Nije zabranjeno ući u Alisinu spisateljsku sobu; makar
mu nikada nije rečeno ništa u tom smislu. Piter obično nije ni ulazio
tamo, ali i to je bilo tek stvar okolnosti. Potreba se retko ukazivala.
Uvek su se sastajali u biblioteci, a Piter je radio za velikim kuhinjskim
stolom, ili ponekad u gostinskoj sobi koja je još odavno bila
prepuštena fasciklama.
 Bio je vreo dan i svetlost sunca se slivala kroz uski prozor u vrhu
stepenica. Topli vazduh se peo uz stepenište, prikupljajući se na
odmorištu jer nije imao kuda dalje, pa je Piteru bilo drago kad je
otvorio vrata Alisine polumračne, hladovite pisaće sobe i tiho ušao.
Kao što je i očekivao, sveske je našao na polici ispod svih njenih
međunarodnih prvih izdanja. Prva je bila mala i tanka, uvezana u
smeđu kožu koja je s vremenom omekšala i izbledela. Piter je otvori i
ugleda na požutelom predlistu brižljiva, okrugla krasnopisna slova
savesnog deteta. Alis Sesilija Edevejn, 8 godina. Osmehnuo se. Taj
rukom ispisani red pružao je pogled na onu Alis koju je znao –
samouverenu, impresivnu, ustaljenu u svojim navikama – kao
marljivu devojčicu pred kojom je tek čitav život. Vratio je svesku i
krenuo ovlašno da broji poveze u tom nizu. Po njegovom proračunu,
beležnicu koju on traži dobila je 1932. i koristila ju je naredne godine.
Zastao je i izvadio iz police poveliku svesku.
Piter je odmah znao da nešto ne štima. Sveska je bila previše
lagana s obzirom na veličinu, i previše tanka u njegovoj ruci. I
dabome, kad ju je otvorio, video je da polovine listova nema; samo je
debeo, neravan red patrljaka ostao tamo odakle su listovi grubo
iscepani. Potvrdilo se da je to uistinu sveska iz 1932/33, pa je
zamišljeno prešao prstom po iskidanim krajevima. Samo po sebi, to
ništa nije značilo. Koliko je Piter bio upućen, mnoge šiparice cepaju
stranice iz svojih dnevnika. Samo što ovo nije bio doslovno dnevnik,
već sveska. I nije posredi bila poneka stranica; nedostajalo je više od
polovine. Dovoljno za skicu romana? To bi već zavisilo od toga koliko
je roman dug.
Piter prelete prethodne preživele stranice. Ovo čudnovato otkriće
pridodalo je njegovom zadatku određenu primesu nespokoja i
odjednom se osetio kao lopov. Podsetio je sebe da samo radi svoj
posao. Za to ga Alis i plaća. Ja neću da znam za to, rekla je kad mu je
naložila da nastavi rad na sajtu. Samo ga stvori. Prosto nađi odgovor,
kazao je sam sebi, pa vrati svesku i završi s time.
Prve stranice su obećavale. Ispostavilo se da su pune zapažanja o
članovima porodice (Piter se osmehnu kad je u Alisinom opisu babe –
„kostur u pepelu raskošne haljine“ – prepoznao citat iz Velikih
očekivanja), kao i ideja za roman o nekoj Lori i lordu Halingtonu, koji
su se upustili u strahovito zamršenu ljubavnu zgodu. Takođe se često
pominjao i neki „gospodin Luelin“, za kog je Piter shvatio da je taj
objavljivani pisac pomenut u intervjuu sa Alisom, njen učitelj iz
detinjstva.
Ali potom je u zapletu romana nastao nagli zastoj i odbačen je,
izgleda, u korist spiska numerisanih stavki, s naslovom: Pravila po g.
Ronaldu Noksu, preuzeto u skraćenom obliku iz Predgovora Najboljim
detektivskim pričama.
Taj spisak pravila, premda staromodan i previše didaktičan po
današnjim merilima, kao da je uveo novu eru u Alisin kreativni život,
jer nakon njega ne pominju se više Lora i lord Halington (pa ni
gospodin Luelin, uzgred budi rečeno), a njihove detinjaste dijaloge
zamenjuju uopštenija razmišljanja o životu i ljubavi, plamena i dirljivo
idealistička u svom naivnom tonu optimizma.
Piter je hitro preleteo Alisine mladalačke opomene o svrsi
književnosti, njene pokušaje da oponaša ekstatične opise prirode iz
romantičnih pesama koje je navela kao svoje najdraže, vatrene
formulacije težnji za budućnost: da žudim za manje ovozemaljskih
blaga i da posedujem veću ljubav. Počinjao je da se oseća neprijatno
voajerski i bio je već gotovo spreman da odustane od potrage, ali tad
naiđe na nešto od čega se trže. U Alisinim škrabotinama počeli su da
se pojavljuju inicijali B. M. Po rečima B. M.-a…, B. M. kaže…, pitaću B.
M.-a… Možda neko drugi ne bi upamtio ime za koje ga je Debora
telefonom zamolila da joj ga prenese, ali Piter je imao školskog druga
po imenu Bendžamin, a raznosili su novine za istog prodavca,
gospodina Manroa, te kad je Debora izgovorila to ime i prezime,
slučajna podudarnost prosto ih je urezala Piteru u pamćenje.
Bendžamin Manro, čovek na čiji je pomen Alis prebledela.
Negde u isto vreme kad su dnevnik počeli da šaraju inicijali B. M.,
i Alis je, izgleda, počela da smišlja zaplet novog romana. Ovoga puta
kriminalistički roman, prava detektivska priča po nekom genijalnom
metodu koji niko nikada neće prokljuviti! Planiranje se nastavljalo na
još nekoliko stranica, uz strelice, nažvrljana pitanja i žurno skicirane
mape i dijagrame – tehnike koje su mu bile znane iz njenih sadašnjih
svezaka – a potom zapis iz aprila 1933: Sutra rano izjutra započinjem
BPB. Već imam u glavi prve i završne rečenice, i jasnu zamisao svega
što mora da se desi između (delimično zahvaljujući i B. M.-u). Znam
da ću ovaj uspeti da završim. Već mi deluje drugačije od svega što
sam ranije pisala. Da li je započela ili nije započela BPB, i da li je to
delo završila ili ga nije završila, Piter ne bi znao reći. Ispod te najave
novog zadatka, nešto je bilo prežvrljano s takvom žestinom da se u
hartiji napravila rupa, a potom ništa. Ostatak stranica bio je uklonjen.
Zašto bi Alis uništila skicu romana? Ona koja pedantno, bezmalo
sujeverno čuva sve što je doprinelo stvaranju neke knjige. „Pisac nikad
ne baca svoj rad!“, izjavila je za Bi-Bi-Si. „Čak i ako ga se gnuša. To bi
bilo kao kad bi neko poricao postojanje svog nespretnog deteta.“ Piter
ustade i proteže se, pogledavši načas kroz prozor što je gledao na
vresište. Možda to ne znači ništa. To su samo stranice koje nedostaju u
jednom šiparičkom dnevniku. Stranice pisane pre sedamdeset godina.
Ali Piter nije mogao da se otrese onog nespokoja što ga je ispotiha
obuzeo. Alisino ponašanje u poslednje vreme, njeno poricanje starog
policijskog slučaja, šok kad joj je preneo poruku od Debore, kad je
izgovorio ime Bendžamina Manroa. Pa i ta mala neobjašnjiva
misterija, zašto je novinarima počela da govori kako nikada ništa nije
napisala pre svog prvog objavljenog romana. Nešto se tu zbiva i Alis
je zabrinuta.
Piter zavuče svesku natrag na mesto, naročito vodeći računa da to
izvede nečujno, kao da će time nekako izbrisati činjenicu da ju je
ikada uzeo sa police i zavirio u nju. Rešio je da na stranici s često
postavljanim pitanjima naprosto izostavi pominjanje Alisinog prvog
dovršenog romansijerskog dela. Žalio je što to nije odlučio na samom
početku umesto što je došao tu i otvorio Pandorinu kutiju.
Možda se na lampu sapleo zbog žurbe da siđe sa tavana i ostavi
sve to za sobom. A možda i naprosto usled svog urođenog talenta za
trapavost. Šta god da je posredi, lampa je bila visoka i nepričvršćena,
pa se čitavo to čudo zanjihalo u stranu i sručilo se kraj Alisinog stola.
Preturila se i čaša, srećom prazna, i upravo dok ju je uspravljao, Piter
ugleda koverat adresovan na Alis. To samo po sebi nije bilo ništa
neobično; ipak se nalazio u Alisinom domu. Međutim, za poštu je bio
zadužen Piter, a ovo pismo nije video. Što je značilo da je uzeto sa
jutarnje gomile bez njegovog znanja.
Piter je oklevao, ali samo načas. Alis mu je bila veoma draga.
Nisu imali baš doslovno odnos babe i unuka, ali bilo mu je stalo do
nje, a s obzirom na sve drugo što se dešavalo, osećao je prema njoj
odgovornost. Otvorio je pismo, samo koliko da vidi od koga je. Sejdi
Sperou. Takvo ime osoba s naklonošću prema rečima nipošto ne bi
zaboravila,2 te se Piter odmah setio pisma pristiglog tačno pre nedelju
dana. Ona policijska detektivka koja istražuje stari slučaj nestalog
deteta. Slučaj iz 1933, iste one godine kad se B. M. pojavio u Alisinom
dnevniku i kad je sporni rukopis (moguće) iscepan iz sveske. Piteru se
javi onaj sumorni osećaj da se neka slagalica sklapa, ali iritantno
ostaje u mraku i nepoznato je šta njena slika razotkriva. Lupkao se
prstima po usnama, premišljajući se, a onda opet okrznuo pogledom
tanki list papira presavijen na stolu. To je već prelazilo u špijuniranje.
Krajnje izvesno nije spadalo u opis njegovog zaposlenja. Piter je bio
pod utiskom da stoji na samom rubu litice i odlučuje hoće li skočiti ili
se povući. Zavrtevši glavom, sede i poče da čita.
Alis je odlučila da prošeta parkom. Godiće joj svež vazduh, rekla je
sebi uz nemalu dozu njoj svojstvene ironije. Iskočila je iz podzemnog
voza na Hajd Park Korneru i povezla se na površinu pokretnim
stepenicama. Bilo je mnogo toplije nego prethodnih dana te nedelje.
Vazduh je bio nepomičan, a vrućina sparna, od one specifične gradske
vrste koja kao da se mnogostruko pojačava u prostorima između
asfalta i zdanja. Linije podzemne železnice, sa svojim zmijama što
zapenušano sikću kroz tunele, bljujući znojave putnike na svakoj
stanici, ličile su na neki Danteov krug. Zaputila se Roten Rouom,
posebnu pažnju posvećujući ružičnjacima i blagom mirisu jorgovana,
kao da zaista šeta, pošto joj je bilo draže da zamišlja kako je sama s
prirodom, a ne da samo malčice odlaže grozni zadatak za koji je znala
da je čeka.
Sastanak tog dana iznudila je Debora. Pošto je Piter u petak
preneo telefonsku poruku (ta ledena jeza kad je čula kako njen
pomoćnik izgovara ime Bendžamina Manroa!), Alis je zaključila da je
najpametnije poricati. Nije bilo razloga ni nužde da se vidi sa
Deborom u narednim mesecima. Godišnjica Elenorine smrti bila je i
prošla, prvi sledeći porodični skup tek je za Božić, što je ostavljalo
obilje vremena da se sve slegne. Da se Alis postara da se sve slegne.
Ali Debora je bila uporna i služila se onom svojom naročitom nežnom
silom kojom se uvek koristila kao najstarija sestra, a dodatno je
usavršavala decenijama, dok je bila žena jednog političara. „Postoje
neke stvari o kojima naprosto moramo da porazgovaramo.“
Koliki god bio obim Deborinog znanja o Teu, očigledno je prevalila
znatan put stazom sećanja i stigla do nekog mesta koje je ispunjavalo
Alis povelikom nervozom. Pitala se koliko Debora zna. Pamti Bena, no
da li je upućena u to šta je Alis uradila? Sigurno jeste. Zašto bi inače
insistirala da se sastanu i pričaju o prošlosti?
„Sećaš li se dadilje Rouz?“, kazala je Debora pre nego što će
završiti razgovor. „Čudno je, zar ne, što je onako iznenadno otišla.“ Alis
je osetila kako se oko nje stiskaju zidovi koje je veoma dugo držala na
rastojanju. Neverovatno je kako je sve počelo istovremeno da se
dešava. (Mada je, istini za volju, upravo ona i zakopkala Deborino
interesovanje svojim pitanjima u muzeju. Kamo sreće da je ćutala!)
Baš tog jutra Alis je dobila i treće pismo od one detektivke, oštrije od
ostalih i sa jednim jedinim ali zabrinjavajućim novim preokretom. Ta
Sejdi Sperou sad je tražila dozvolu da uđe u kuću i „ispita izvesnu
teoriju“.
Alis zastade usred koraka jer je blizu nje zalebdeo vilin konjic.
Žutokrili livadar. Njegovo ime joj se vratilo u sećanje po sopstvenom
nahođenju. Posmatrala je insekta kako leprša ka obližnjoj parkovskoj
leji, upečatljivom spletu letnjeg cveća crvene, bledoljubičaste i
jarkonarandžaste boje. Parkovi su uistinu melem. Jedna pčela se
kolebala između cvetova i Alis dožive iznenadni blesak uspomene koja
joj prože čitavo telo. U poslednje vreme su joj se često tako javljale.
Osećala je kako bi bilo kad bi se ušunjala u taj vrt, gipkog tela,
nemučenog bolovima, provukla se ispod prohladnog lišća i legla
nauznak, da se nebo između grana rasprsne u jarkoplave dijamante, a
uši joj se napune horskim pripevom insekata.
Nije to uradila, naravno. Produžila je stazom, ostavljajući vrt i
čudnovati problesak sećanja za sobom. Jedino bi se mogla odnositi na
tunel, razmišljala je, ta teorija Sejdi Sperou. Sigurno je nekako saznala
za drugi tunel. Alis je čekala da oseti paniku, ali samo ju je zaposeo
tupi osećaj pomirenosti sa sudbinom. Bilo je neizbežno, oduvek je to
znala. Među najsrećnijim okolnostima u svemu tome bilo je to što se
niko (bar dosad) nije setio da pomene tunel policiji. Jer Alis nije bila
jedina koja je 1933. znala za njega. Znali su i drugi. Njeni roditelji,
sestre, staramajka De Šil i dadilja Rouz, kojoj su morali reći one zime
kad je Klemi uspela da ostane zaključana iza njegove prevrtljive brave.
Alis uspori kad je stigla do onog dela Roten Roua gde se staza
odvajala u stranu i prelazila kao most iznad Serpentajna. Sa druge
strane se prostirala ogromna zelena površina parka. Alis nije nikad
mogla da pogleda u njega a da ne pomisli na Drugi svetski rat. Tu su
tada bili džakovi s peskom i povrće koje raste u vrsticama, čitavo
jedno prostranstvo preuređeno u svrhu proizvodnje. Činilo joj se to sad
kao prilično uvrnuta zamisao, povratak u srednjovekovnu prošlost,
kao da će se jedna izgladnela, bombama zasuta država baš nahraniti
od berbe iz kraljevskog povrtnjaka Njegovog veličanstva. U to vreme je
to delovalo izvanredno razumno; i više od toga, delovalo je životno
važno. Sinovi su im ginuli u tuđim zemljama, bombe noću pljuštale po
Londonu, brodove s ratnim zalihama potapale su podmornice pre no
što uspeju da stignu u pristanište, ali britanski narod neće umreti od
gladi. Oni će dobiti rat, povrtnjak po povrtnjak.
U Ratnom muzeju Imperije, pre više godina, Alis je jednom čula
kako se dva dečaka cerekaju pred plakatom na kom se Krompir Pit
hvališe kako je skuvao dobru čorbu.3 Dečaci su bili zaostali za svojim
školskim drugovima, pa kad ih je učitelj izgrdio, viši dečak je izgledao
kao da će zaplakati. Alis je tada osetila talas likovanja. Kako to da
tolike sporedne stvari zaostale iz rata ostavljaju utisak kao da je rat
bio nešto učtivo, ili zabavno, ili kulturno, a zapravo je bio surov i
smrtonosan? Ljudi su u to vreme bili drugačiji, junačniji. Neuporedivo
se manje pričalo o sopstvenim osećanjima. Svi su od detinjstva učeni
da ne plaču kad ih nešto boli, da dostojno gube, da ne obznanjuju
svoje strahove. Čak bi se i dadilja Rouz, koja je bila sušto oličenje
umilnosti, namrštila ako ugleda suzu dok sipa jod na ogrebotine i
oderotine. Od dece se očekivalo da se suoče sa sudbinom kad dođe po
njih. Vrlo korisna umeća, kako se ispostavilo, u ratno doba; štaviše, i u
čitavom životu.
Sve kćeri Edevejnovih prijavile su se čim je izbio rat. Klemi je
stupila u Pomoćnu jedinicu vazduhoplovnog transporta i prevozila je
avione od baze do baze za Vazduhoplovstvo; Alis je ulicama
razrušenim od bombi vozila pogrebna kola preuređena u ambulantno
vozilo, a Debora je organizovala uposlene pripadnice Ženske
dobrovoljne službe. Ali Elenor ih je sve iznenadila. Debora i Alis su
navaljivale na roditelje da potraže sklonište na selu, ali majka je
odbila. „Ostaćemo ovde i doprinećemo i mi svojim radom“, kazala je.
„Ne pomišljamo da zabušavamo i ne smeš to ni da predlažeš. Ako
mogu u tome da učestvuju kralj i kraljica, možemo i mi. Je li tako,
dragi?“ Osmehnula se njihovom ocu, već obolelom od upale plućne
maramice koja će ga i ubiti, a on joj je u znak solidarnosti stisnuo
šaku. Potom je pristupila Crvenom krstu i krenula u vožnje biciklom
po Ist Endu, nudeći medicinsku pomoć majkama i deci koje su bombe
isterale iz njihovih domova.
Ponekad je Alis u mislima videla taj grad kao na karti, s čiodama
zabodenim na svim onim mestima s kojima bi bila na neki način
povezana. Karta ih je bila prepuna, čiode su se gomilale jedna povrh
druge. Nije mala stvar kad si veći deo života proveo u istom mestu.
Kad si stekao bezbrojne uspomene koje počivaju u glavi u slojevima,
tako da određene geografske lokacije stiču identitet. U Alisinom
doživljaju sveta mesto je bilo tako važno da se ponekad pitala kako
nomadi mere protok vremena. Kako obeležavaju i procenjuju svoj
napredak ako nemaju neku konstantu koja bi bila neuporedivo veća i
trajnija od njih samih? Možda to i ne rade. Možda su srećniji baš zato
što je nemaju.
Među onim Benovim osobinama koje su je najviše zaintrigirale
bila je njegova lutalačka priroda. Posle Prvog svetskog rata bezbrojni
ljudi ostali su bez doma, tužni ljudi koji su svojim prisustvom na
ulicama širom Britanije, držeći table s molbama za posao, hranu,
novac, zamračili tu deceniju sumornom koprenom. Alis i njenim
sestrama govoreno je da daju pomoć kad imaju i da nikad ne bulje u
njih; učene su da sažaljevaju druge. Ben, međutim, nije bio nalik tim
raseljenim vojnicima. On je bio prvi čovek kog je Alis upoznala a da je
živeo takvim životom po sopstvenom izboru. Seljakajući se s posla na
posao, bez više imovine od onog što se može poneti u rancu. „Ja sam
skitnica“, govorio je uz osmeh i sleganje ramenima. „Otac je često
govorio da je u majčinoj familiji bilo ciganske krvi.“ Za Alis, čija je
baba uvek imala štošta da kaže na račun čergara i skitača što prolaze
šumom u blizini Loaneta, takva predstava o životu bila je nepojmljiva.
Ona je rasla utemeljena u sigurnosti i pouzdanosti porodične istorije.
U baštini očevih predaka, njihovoj priči o mukotrpnom radu i
preduzetnosti, o izgradnji imperije Edevejna; u majčinoj porodici i
njenim dubokim korenima na tom komadu tla koji su i dalje nazivali
svojim domom. Čak se i Elenorina i Entonijeva veličana ljubavna
storija vrtela oko njegovog poduhvata spasavanja i obnavljanja
Loaneta. Alis je tu priču oduvek smatrala strahovito uzvišenom i rado
je poprimila od majke strasnu ljubav prema Kući na jezeru. Nikad nije
ni pomišljala da neko može drugačije živeti.
Ali Ben se razlikovao i navodio je i nju da drugačije posmatra
svet. Nije gajio želju da poseduje imovinu i nagomilava bogatstvo.
Dovoljno mu je, rekao bi, što može da putuje iz mesta u mesto. Kad je
bio mali, roditelji su mu radili na arheološkim iskopavanjima na
Dalekom istoku i tad je i shvatio da su posedi za kojima ljudi žude u
prolaznoj sadašnjosti osuđeni da nestanu; ako ne da se pretvore u
prašinu, onda makar da leže pokopani ispod nje, čekajući na
radoznalost budućih pokolenja. Njegov otac je iskopao mnoge takve
predmete, ispričao je, divne predmete zbog kojih bi se nekada vodile
borbe. „A svi su završili izgubljeni ili odbačeni; oni koji su ih
posedovali umrli su i nestali. Meni su samo važni ljudi i životno
iskustvo. Povezanost – to je ono najbitnije. Taj treptaj elektriciteta
između ljudi, nevidljiva spona.“ Alis je pocrvenela na te njegove reči.
Tačno je znala na šta misli; i sama je isto osećala.
Samo ga je jednom Alis čula kako o svom pomanjkanju novca
govori neveselo i sa žaljenjem. To je upamtila zbog neprijatnog
osećanja koje su te reči razbudile u njoj. Rastao je s jednom
devojčicom, kazao je, Engleskinjom, neku godinu starijom od njega,
čiji su roditelji radili na istom nalazištu kao i njegovi. Ona je imala
trinaest, on osam godina; uzela ga je pod svoje okrilje, te kao dve
srodne duše što su se našle zajedno u tuđoj zemlji, čvrsto su se vezali
jedno za drugo. „Bio sam pomalo zaljubljen u nju, razume se“, rekao je
nasmejavši se. „Meni je bila neopisivo lepa sa onim dugačkim
pletenicama i svetlosmeđim očima.“ Kad je ta devojčica – po imenu
Florens („Flo“, nazivao ju je on, a intimnost tako skraćenog imena
zabolela je Alis kao kakva bodlja) – otišla s roditeljima u Englesku,
nastavili su da se dopisuju; kako je Ben rastao, tako su im pisma
postajala sve duža i sve ličnija. Oboje su ostali konstante jedno
drugome u životu, uprkos stalnim putovanjima, a kad se kao
sedamnaestogodišnjak vratio u Britaniju, ponovo su se sreli. Tad je već
bila udata, ali navaljivala je da noći kod njih kad god prolazi kroz
London; ostali su najbliskiji drugovi. „Ona je najnesebičnija osoba na
svetu“, kazao je. „Odana do srži, veoma plemenita i uvek spremna na
smeh.“ Odnedavno su, međutim, ona i njen muž zapali u poteškoće.
Razvili su posao koji su s velikom mukom započeli, uložili su zajedno
svu svoju ušteđevinu i radili kao crvi, a sad je gazda pretio da će ih
izbaciti. „A imaju i drugih nevolja“, nastavio je. „Ličnih problema. Tako
dobri ljudi, Alis; ljudi skromnih želja. Samo im još to treba.“ Oštrio je
makaze za orezivanje kad je rekao: „Nema šta ne bih uradio da im
pomognem.“ U ton mu se uvukao neki nov prizvuk jetkosti. „Ali njima
bi život promenio jedino novac, a njega nemam više od onog što mi je
u džepu.“
Prijateljičine nedaće ogorčile su Bena, pa je Alis, tada već
beznadežno zaljubljena, čeznula da mu pomogne to da reši.
Istovremeno je bila puna najgore ljubomore na tu drugu ženu (Flo –
kako je mrzela nehajnu kratkoću tog oblika!) koja je igrala tako
ključnu ulogu u njegovom životu i čija je nesreća, na stotine
kilometara odatle, u Londonu, posedovala moć da mu pokvari
raspoloženje, tu, u tom trenu.
Ali vreme ima neki čudnovat metod da zagasi i najžešće strasti.
Ben više nije pominjao svoju prijateljicu, pa je Alis, koja je ipak bila
mlada, pa time i egocentrična, dozvolila da joj Flo i njena nesreća
izmaknu iz sećanja. Kad mu je posle tri-četiri meseca ispričala kakvu
ideju ima za Buji-paji, bebo, potpuno je bila zaboravila na taj trenutak
kad joj je rekao da nema šta ne bi uradio – doslovno nema šta ne bi
– da nabavi nužni novac kojim bi pomogao svojoj drugarici iz
detinjstva.
Na drugoj strani Serpentajna neko dete je trčalo ka vodi. Alis
nesigurno uspori, a onda stade, posmatrajući tu devojčicu ili dečaka,
teško je bilo odrediti, kako stiže do ruba vode i počinje da kida
nepravilne komadiće hleba i rasipa ih iz stisnute šake, a za to vreme
se okuplja jato pataka. Brzo naiđe gačući jedan labud, pa sunu i u
zaletu šćapi preostatak bogatog poklona. Kljun mu je bio oštar i našao
se blizu deteta, te ono zaplaka. Dođe jedan roditelj, kao što roditelji
uvek rade, i dete očas posla beše umireno, ali taj incident je podsetio
Alis na divlje patke u Loanetu, pohlepne i drske. Zapitala se ima li ih
još tamo, a od toga je nešto steže u grlu. To joj se ponekad dešavalo.
Posle dugih godina odlučnog poricanja, znao je da je zapljusne talas
surove radoznalosti u vezi s kućom, njenim jezerom i vrtovima,
bezmalo joj otimajući dah iz grudi.
Kad su bili deca u Loanetu, leto su provodili u vodi i kraj vode,
koža im je crnela na suncu, kosa bledela i postajala gotovo bela.
Uprkos slabim plućima, Klemi je više od svih njih volela da bude
napolju, sa onim svojim dugačkim, mršavim, ždrebećim nogama i
nemirnom prirodom. Trebalo je da se rodi kasnije. Trebalo je da se
rodi sad. U ovo novo doba postoje silne mogućnosti za devojke poput
Klemi. Alis ih je viđala svuda: pune duha, nezavisne, neposredne,
usredsređene. Moćne devojke nesputane društvenim očekivanjima.
Bilo joj je drago zbog tih devojaka sa alkicama u nosu, kratkom
kosom i nemanjem strpljenja za ovaj svet. Ponekad se Alis činilo da
maltene opaža sestrin duh kako se pokreće u njima.
Mesecima posle Teovog nestanka, Klemi nije htela ni sa kim da
progovori. Čim je policija završila sa saslušanjima, zaćutala je kao
zalivena i ponašala se kao da su joj se i uši isključile. Oduvek je bila
na svoju ruku, ali Alis se sada, iz ovog ugla, činilo da je potkraj tog
leta 1933. postala najdoslovnije divljačna. Gotovo da nije ni dolazila
kući; samo se smucala po uzletištima, kosila naoštrenim štapom trske
kraj potoka, ušunjavala se u kuću tek da prespava, pa čak ni to svake
noći. Logorovala je u šumi ili uz potok. Samo nebo zna šta je jela.
Verovatno ptičja jaja. Klemi je oduvek imala dar za poharu gnezda.
Majka je bila izvan sebe. Kao da je malo jada zbog Tea, morala je
sad da brine i zbog Klementine, izložene prirodnim elementima. No
Klemi se na kraju vratila kući, okružena mirisom zemlje, s dugom i
zamršenom kosom, i nije joj bilo ništa gore nego pre. Leto je uzrelo i
ugnjililo, pa je jesen, kad je stigla, bila troma i tmurna. S njom je na
Loanet nalegao i bezgraničan bol, kao da je sa smrću toplog doba
godine umrla i sva nada da će Teo biti nađen. Kada je zvanično
obustavljena policijska potraga, pri čemu su se policajci izvinjavali na
sva usta, pala je odluka da se porodica Edevejn vrati u London. Tamo
će u novembru biti Deborina svadba, pa nije besmisleno da porodica
ima na raspolaganju nekoliko nedelja da se prvo privikne na novu
sredinu. Čak je i majci, obično krajnje neradoj da ide ikuda sa sela,
bilo naizgled drago što će pobeći od hladne, otupljujuće ožalošćenosti
Kuće na jezeru. Prozori su čvrsto zatvoreni, vrata zaključana, kola
natovarena prtljagom.
U Londonu je Klemi bila prinuđena da opet nosi cipele. Kupljene
su nove haljine da zamene one koje su joj se pocepale i omalile, a
nađeno je za nju i mesto u dnevnoj školi za devojčice, specijalizovanoj
za matematiku i druge prirodne nauke. To joj se dopalo. Posle niza
staromodnih guvernanata, od kojih nijedna nije dugo opstala u
Loanetu, prava škola došla joj je kao slatka nadoknada, nagrada za
povinovanje. U neku ruku, bilo je olakšanje gledati je kako se vraća sa
ruba propasti, ali Alis je nemušto oplakivala gubitak one sestre
divljakuše. Klemina reakcija na tugu bila je tako primitivna, tako
sirova da je čak i posmatranje sa strane donosilo svojevrsno
olakšanje. Njen povratak u civilizaciju dopunio je tragediju i dao joj
trajnost, jer ako se i Klemi okanila nade, onda uistinu više ni trun
nade nije preostalo.
Alis je hodala brže nego što je nameravala, pa joj je grudi stezao
bol. Probad, kaza ona samoj sebi; svakako nije srčani udar. Stigla je do
jedne klupe i klonula na nju. Rešila je da tu ostane koji časak i povrati
dah. Povetarac joj je lako pirio po koži i bio je topao. Pred njom se
videla jahaća staza, a još dalje igralište gde su se deca pela uz
plastične sprave živih boja i jurila se, dok su njihove dadilje, devojke s
konjskim repovima, u farmerkama i majicama, čavrljale pod krošnjom
drveta. Do igrališta je bio ograđen deo s peskom gde su oficiri iz
kasarne na Najtsbridžu vežbali na konjima. Alis zapazi da je to vrlo
blizu mesta na kom je sedela sa Klemi onog dana 1938. Tačno je što
ljudi kažu: kako čovek stari (a koliko se potajno to događa, kako je
podmuklo vreme!), tako sećanja na davnu prošlost, decenijama
potiskivana, odjednom postaju jarka i jasna. Neka uštogljena devojčica
bila je tu na času jahanja i terala je konja ukrug i ukrug po pesku.
Alis i Klemi su se izležavale na izletničkom ćebetu i raspravljale o
Kleminoj nameri da pohađa časove letenja. To je bilo pre nego što je
počeo rat, pa je život za ćerke imućnih porodica bio umnogome
onakav kakav je uvek i bio, ali svud se pričalo o ratu, ako čovek zna
gde da oslušne. Alis je oduvek znala gde da oslušne. A izgleda, isto
tako i Klemi.
Tad je imala sedamnaest godina i glatko je odbila da učestvuje u
društvenoj sezoni, a u poslednji tren su je zaustavili u pristaništu
nakon što je prodala više porodičnih dragocenosti kako bi otputovala
u Španiju da se bori u građanskom ratu na strani republikanaca.
Sestrina borbenost je ostavila snažan utisak na Alis, ali ipak joj je bilo
drago što su je dovukli kući. Ovoga puta, međutim, videći Kleminu
tvrdoglavu rešenost, vatreni entuzijazam s kojim je razmahivala
novinskim oglasom letačke škole, Alis joj je obećala da će preduzeti
sve što je nužno kako bi joj pripomogla da ubedi roditelje da pristanu.
Dan je bio topao; upravo su bile užinale, a na njih se spustilo prijatno,
dremljivo zatišje, delom zahvaljujući i nedavno postignutom
međusobnom sporazumu. Alis je ležala zavaljena na laktove,
sklopljenih očiju iza naočara za sunce, kada je Klemi izgovorila,
potpuno iznebuha: „On je još živ, znaš.“
Ispostavilo se da se ipak nije okanila nade.
Alis je tražila pogledom tačno ono mesto gde su tad sedele.
Pamtila je da je bilo blizu jedne leje, između dva džinovska korena
nekog kestena. U to vreme nije bilo igrališta, a dadilje su, u dugačkim
haljinama i platnenim šeširima, bile okupljene kraj Serpentajna, gde
su držale za ruke svoje male štićenike, dok su najmlađe gurale u
velikim crnim dečjim kolicima. Već o Božiću te godine trave više neće
biti; ustupiće mesto rovovima iskopanim u sklopu priprema za
predstojeće vazdušne napade; onog dana sa Klemi, međutim, rat je sa
svim svojim strahotama i smrtima još bio ispred njih. Svet je bio u
jednom komadu, sunce je i dalje sjalo.
„On je još živ, znaš.“
Pet godina je bilo proteklo, ali Alis je odmah znala na koga Klemi
misli. Tada je Alis prvi put čula sestru da pominje Tea otkako je nestao
i osetila je sav teret svoje povereničke uloge. A bremenu odgovornosti
težinu je dodavalo njeno ubeđenje da se Klemi vara. Odugovlačeći,
odgovorila je: „Kako znaš?“
„Prosto znam. Imam osećaj.“
Devojčica na konju sad je prolazila kasom, a konj je tresao
grivom, koja je ponosito blistala.
Klemi je rekla: „Nije bilo zahteva za otkupninu.“
„Šta s tim?“
„Pa zar ne shvataš? Ako nije bilo zahteva za otkupninu, taj ko ga
je uzeo uradio je to jer ga je želeo.“
Alis nije odgovorila. Kako da nežno spusti sestru na zemlju a da
ne ostavi u njoj ni trunku sumnje? Kako to da izvede a da ne oda
previše?
Za to vreme je Klemino lice živnulo. Pričala je brzo, kao da je
čekala pet godina da progovori, pa sad kad je počela, ne sme biti
oklevanja. „Mislim da je to uradio neki muškarac“, govorila je, „otac
bez deteta koji je bio u Kornvolu i slučajno video našeg Tea, i ludo ga
zavoleo. Taj čovek je imao ženu, znaš, dobru gospođu koja je svim
srcem želela decu, ali nije mogla da ih rodi. Mogu tačno da ih
zamislim, tog muža i njegovu mladu ženu. Imućni su, ali nisu kruti i
oholi; vole se, vole tu decu koju zamišljaju i nameravaju da imaju.
Vidim ih kako su sve tužniji dok godine prolaze, a ona ne uspeva da
zatrudni, i postepeno poimaju da možda nikada neće začuti korake
malih nogu u hodniku niti smeh iz dečje sobe. Kuću zaodeva sumorna
koprena, i sva muzika, sreća i svetlost iščezavaju iz njihovog života,
sve do jednog dana, Alis, jednoga dana kad taj čovek ode iz Londona
 j g j g j
po nekom poslu, ili da se nađe s nekim saradnikom…“ – odmahnula je
rukom – „nije ni važno zašto – stiže blizu Loaneta, i ugleda Tea, i zna
da će upravo to dete vratiti radost u dušu njegove žene.“
Baš tad je zanjištao onaj konj u kasu i Alis je u mislima ugledala
Loanet, obradivu zemlju oko njega, susedove konje kojima su često
kradom nosile jabuke uzete od kuvarice. Klemina priča bila je puna
rupa, razume se, ne samo zato što se nikome nije dešavalo da nezvan
zabasa do Loaneta; takođe je bila, makar delimično, nadahnuta
Deborinim nevoljama. („Pet godina, a i dalje nemaju dete“, klizao je po
zidovima šapat prilikom društvenih skupova.) Vratila se uspomena na
slavuje kraj jezera u sam cik zore, te je snažno uzdrhtala, uprkos
jakom suncu na koži. Klemi to nije primetila.
„Shvataš, zar ne, Alis? Nije to bilo lepo i donelo je našoj porodici
jad, ali je bilo razumljivo. Teo je izvesno bio neodoljiv. Sećaš li se kako
je mahao ručicama kad je srećan, kao da pokušava da poleti?“
Osmehnula se. „I bio je tako željen! On je rastao okružen ljubavlju,
Alis, srećan. Bio je mali kad je otišao, sigurno nas je zaboravio,
zaboravio da je ikada bio deo nas, iako mi nikada nećemo moći da
zaboravimo njega. Uspevam da živim sa sopstvenom tugom kad ga
zamišljam srećnog.“
Na to Alis baš ništa nije mogla reći. U porodici je ona važila za
pisca, ali Klemi je imala dar da svet posmatra kroz drugačije sočivo.
Ako bi bila iskrena, Alis je morala priznati da je oduvek osećala
strahopoštovanje, pa čak pomalo i ljubomoru prema sestrinoj mašti,
kao da se njeno vlastito pravo na kreativnost, njene priče, proizvod
tolikog truda i grešaka, umanjuju kraj Klemine urođene originalnosti.
Klemina bezazlenost bila je takva da je nepogrešivo stavljala
sagovornika u ulogu realističnog grubijana. Alis nije želela da igra tu
ulogu, a i kakve bi svrhe imala rasprava? Zašto da uništi tu čarobnu,
ljupku fantaziju koju je stvorila njena sestra: novi Teov život, porodicu
punu ljubavi? Zar nije dovoljno što ona sama zna istinu?
Ali Alis je pohlepno želela da čuje i nastavak Klemine priče. „Gde
žive?“, upitala je. „U kakvog je dečaka Teo izrastao?“ Dok je Klemi
ispredala odgovore, Alis je žmurila i slušala, zavideći sestri na toj
nevinosti i uverenju. Bilo je strahovito primamljivo takvo razmišljanje,
pa makar i pogrešno. Jer Teo nije živeo novim životom u porodici
punoj ljubavi i u divnom domu. Klemi je imala pravo kad je rekla da
nije bilo zahteva za otkupninu, ali pogrešno je tumačila šta to znači. A
Alis je znala. Izostanak zahteva za otkupninu značio je da je sve
krenulo skroz naopako i da je Teo mrtav. Znala je jer je tačno tako
ona sama isplanirala.
 Osamnaesto poglavlje
Dan kad je to smislila započeo je kao i svaki drugi. Bila je 1933, rano
proleće, ali još je bilo hladno, a ona je sedela čitavog jutra u ostavi za
sušenje veša, sa stopalima uz rezervoar s vrućom vodom, i iščitavala
zbirku isečaka iz novina koje je držala pod ključem u metalnoj
filigranskoj kutiji što ju je deda Horas doneo iz Indije, a ona je zdipila
sa tavana. Našla je jedan članak o kidnapovanju Lindbergovog sina u
Americi i to ju je navelo na razmišljanje o ucenama, zahtevima za
otkupninu, o tome kako bi zločinac najbolje zbunio policiju. Nedavno
je bila shvatila (a ta svest se podudarila s njenom novom opsesijom
Agatom Kristi) da je njenim prethodnim pokušajima da napiše priču
nedostajala zagonetka, neki složen, zamršen preokret događaja
stvoren da zavede čitaoca na krivi put i pomete ga. Takođe je
nedostajao i zločin. Za savršen roman, zaključila je Alis, suštinski je
bitno da se priča vrti oko razrešenja zločina i da pisac sve vreme vara
čitaoca izvodeći da izgleda kao da radi jedno, a zapravo veselo radi
nešto sasvim drugo. Pritiskajući prste u vunenim kratkim čarapama
uz toplu oblogu rezervoara, piskarala je i žvrckala, premećući po glavi
ideje – ko, zašto, i najvažnije: kako.
Razmišljala je u tom smeru i posle ručka, kad se umotala u
majčinu staru bundu od samura i pošla da potraži Bena u bašti.
Napolju je bilo vetrovito, ali on se nalazio kraj ribnjaka, gde je pravio
tajni vrt, a sve je bilo opasano i zaklonjeno krugom visoke živice. Sela
je na hladni mermerni obod ribnjaka, zarivajući pete gumenih čizama
u mahovinom obraslo okolno tle, i osetila snažno zadovoljstvo kad je
videla da mu iz torbe sa alatom viri Tajanstveni događaj u Stajlsu koji
mu je pozajmila.
 Ben je bio na drugom kraju vrta i čupao korov, pa nije čuo kad je
naišla; zato je Alis malo posedela. Podlaktice su mu bile gole i na
njima su počinjale da se hvataju graške znoja, a gromuljice zemlje
lepile su mu se za vlažnu kožu. Zabacio je sa očiju duže pramenove
tamne kose i na kraju više nije mogla da izdrži. „Imam jednu sjajnu
ideju“, oglasila se.
Hitro se okrenuo; prepala ga je. „Alis!“ Iznenađenost je brzo
smenilo zadovoljstvo. „Ideju?“
„Radila sam na njoj čitavog prepodneva i ne volim da se hvalim,
ali prilično sam sigurna da će mi to biti nešto najbolje dosad.“
„Stvarno?“
„Stvarno.“ A onda je izgovorila te reči zbog kojih bi sada sve na
svetu dala da ih potre. „Kidnapovanje, Bene. Napisaću knjigu o
kidnapovanju.“
„O kidnapovanju“, ponovio je on češući se po glavi. „Deteta?“
Živo je zaklimala glavom.
„Zašto bi neko hteo da uzme dete koje nije njegovo?“
„Zato što su roditelji bogati, jasno!“
Zbunjeno ju je gledao, kao da nije siguran šta povezuje ta dva
podatka.
„Radi novca.“ Alis je razigrano zakolutala očima. „Tražiće
otkupninu.“ Primesa profinjenosti izbrusila joj je glas, pa je sama sebi
zazvučala umnogome kao neka svetska žena. Kad je nastavila da
ugrubo izlaže plan, Alis je prosto morala da se divi primamljivom
elementu opasnosti koju je priča posuđivala njoj samoj, utisku da zna
ne pitaj koliko o tome kako funkcioniše mozak zločinca. „Otmičar u
mojoj priči zapašće u materijalne nedaće. Nisam sigurna kako tačno,
još nisam rešila sve detalje. Možda je isključen iz testamenta pa je
ostao bez nasledstva, ili je možda naučnik pa je načinio neko
nečuveno otkriće, ali mu je poslovni saradnik, otac tog deteta, ukrao
ideju i zaradio na njoj brdo para, i zato je ovaj ogorčen i besan.
Takoreći nije ni važno zašto, bitno je samo to da je…“
„…siromašan.“
 „Da, i spreman na sve. Iz nekog razloga potreban mu je taj novac
– možda je zapao u dugove, ili hoće da se oženi devojkom iz višeg
staleža.“ Alis je osetila kako joj obrazi gore, pojačano svesna da se
veoma približila opisu teške sudbine njih dvoje. Žurno je nastavila,
pribirajući niti zapleta svoje priče. „Kakav god da je slučaj, hitno mu
treba mnogo novca, pa zaključuje da to može tako da izvede.“
„Nije baš preterano dopadljiv tip“, kazao je Ben otresajući grudve
zemlje sa korenja jednog krupnog struka korova.
„Zlikovac i ne mora da bude dopadljiv. I ne treba da bude. On je
zlikovac.“
„Ljudi, međutim, nisu takvi, zar ne, nisu skroz dobri i skroz rđavi?“
„On nije živa osoba, on je lik u knjizi. To su različite stvari.“
„Nek ti bude.“ Ben je ovlašno slegao ramenima. „Ti si pisac.“
Alis je nabrčkala nos. Bila se baš lepo zahuktala, ali ovaj prekid
poremetio joj je sled misli. Vratila se svojim beleškama, u nadi da će
produžiti gde je stala.
„Samo što mi se sad čini“ – Ben je zario baštenske vile u zemlju –
„da je upravo to jedna od onih stvari koje mi se ne dopadaju previše u
tim tvojim detektivskim romanima.“
„Šta to?“
„Ti preširoki zamasi, nedostatak suptilnosti, predstava da je
moralnost nedvosmislena. To nije svet stvarnosti, zar ne? Previše je
pojednostavljeno. Kao iz dečje knjige, iz bajke.“
Alis je doživela njegove reči kao ubod noža. Čak i sad, sa
osamdeset šest godina, u prolazu kraj fudbalskih igrališta uz Roten
Rou, lecnula se dok ih se prisećala. Bio je u pravu, dabome, i znatno
napredniji od svog vremena. U sadašnje doba, zašto uvek odnosi
pobedu nad kako, ali tada Alis nije videla nikakve koristi u njegovom
nagoveštaju da možda vredi posvetiti se izuzetno zanimljivom pitanju
zašto bi običan čovek bio naveden da počini zločin; ona je marila
samo za trikove i zagonetke. Kad je to izgovorio, zapljusnuo ju je talas
gneva, kao da je pojednostavljenom nazvao nju, a ne takav žanr. Dan
je bio hladan, no Alis se pušila od nadošlog stida i povređenosti koji
su je raspalili. Oglušila se o kritiku i suvo produžila sa opisom priče.
„Kidnapovano dete će morati da umre, naravno.“
„Devojčica će umreti?“
„Dečak. Bolje je da bude muško.“
„Bolje?“
To mu je tad bilo smešno i razbesneo ju je time. Alis nije htela da
mu uzvrati na osmeh; glas joj je bio vladarski strpljiv kad je nastavila.
Govorila je kao da mu objašnjava nešto što mu je stvarno potrebno da
zna. A što ju je još više kidalo, ponašala se kao da ga edukuje u vezi s
nečim što se čovek poput njega ne može ni nadati da shvati. Bilo je
odvratno. Prosto je čula sebe kako izigrava Malu Bogatašicu, ulogu
koju je prezirala, ali je trenutno bila nemoćna da se zaustavi. „Muška
deca više vrede, razumeš, u smislu porodice. Nasleđuju imanje, titulu
i tako to.“
„U redu, onda muško.“ Ton mu je bio vedar kao i uvek. To ju je još
više razbesnelo! „Ali zašto siromašak mora da umre?“
„Zato što je krimi-romanu sa ubistvom potrebno ubistvo!“
„Još neko tvoje pravilo?“ Zadirkivao ju je. Zna da ju je povredio i
pokušava da zagladi stvar. E pa, ona ne namerava da tako lako bude
pridobijena.
Hladno je uzvratila: „Nisu to moja pravila. To su pravila gospodina
Noksa, objavljena u Najboljim detektivskim pričama.“
„Ah, sad je jasno. E pa, onda je to druga stvar.“ Skinuo je rukavice
i pružio se da dohvati sendvič umotan u parafinsku hartiju. „A kako
glase još neka pravila gospodina Noksa?“
„Nije dopušteno da detektivu pomogne srećan slučaj ili
neobjašnjiva intuicija.“
„Deluje pošteno.“
„Nema blizanaca i dvojnika ukoliko čitalac nije već ranije
pripremljen za to.“
„Bilo bi preblizu varanju.“
 „I ne sme biti više od jedne tajne sobe ili prolaza. Taj deo je važan
za moju priču.“
„Je li? A zašto?“
„Stići ću i do toga kad bude vreme.“ Nastavila je da deklamuje
pravila, odbrojavajući ih na prste. „Zločinac mora biti pomenut još pri
početku priče; čitalac ne sme da bude upućen u njegova razmišljanja; i
za kraj, mada veoma važno, detektiv treba da ima priglupog prijatelja,
sopstvenog Votsona, koji je malčice, ali ne više nego malčice
neinteligentniji od prosečnog čitaoca.“
Ben je zastao usred zalogaja i nemarno pokazao između sebe i
nje. „Stičem izrazit utisak da sam u ovoj ekipi ja Votson.“
Alis je osetila kako joj se usne krive i više nije mogla da izdrži. Bio
je isuviše lep dok joj se tako osmehivao, a dan je počeo da se
razvedrava i sunce je virilo između oblaka. Naprosto joj je bilo
preteško da i dalje bude ljuta na njega. Nasmejala se, a njemu se izraz
lica baš tog trena promenio.
Alis je pogledala kuda i on, preko svoga ramena, kroz prolaz u
živici. Na jedan strašni trenutak bila je ubeđena da će iza sebe
ugledati dadilju Rouz. Prekjuče je motrila sa prozora i videla njih
dvoje, Bena i dadilju, kako razgovaraju. Učinilo joj se da su malčice
prisniji nego što bi njoj bilo po volji. Ali ovo sad uopšte nije bila
dadilja Rouz, već samo majka, koja je izašla na stražnja vrata i sedela
je upravo na gvozdenoj klupici, jedne ruke prebačene preko druge na
grudima, a sa cigarete između njenih prstiju uzvijala se tanka traka
dima.
„Ne brini se“, kazala je Alis prevrnuvši očima i sklonila glavu sa
vidika. „Neće nas gnjaviti – bar danas. Ne smemo da znamo da puši.“
Pokušavala je da zvuči nehajno, ali nestalo je ono bezbrižno
raspoloženje koje ju je držalo poslednjih pola sata. I Alis i Ben su znali
koliko je važno da svoje druženje sačuvaju u tajnosti, a naročito pred
njenom majkom. Elenor nije podržavala Alisino zbližavanje s Benom.
Poslednjih meseci palo je nekoliko uopštenih komentara o tome kako
valja brižljivo birati sebi društvo, a onda se dve večeri pre toga
dogodila jedna naročito neprijatna scena; majka ju je posle večere
pozvala gore u biblioteku. Na Elenorinom licu videla se neka čudna
napetost, uprkos tome što se pretvarala da je opuštena, pa je Alis
predosetila šta sledi. I dabome: „Ne pristoji se, Alis, da devojka poput
tebe provodi toliko vremena u razgovoru s poslugom. Znam da nisi
imala nikakvu zadnju nameru, ali ljudi će steći pogrešnu sliku. Tvoj
otac to izvesno ne bi podržao. Zamisli kad bi pogledao kroz prozor
svoje radne sobe i video ćerku kako druguje s nekim tako nedoličnim,
s baštovanom, pobogu!“
Alis ni na trenutak nije poverovala da bi tata bio toliko uskogrud
da tako nešto ne odobrava – on nije davao ni pet para na te
proizvoljno zacrtane klasne razlike – ali oćutala je. Nije se usuđivala
da to kaže. Majka bi istoga trena otpustila Bena ako bi prosudila da
im stvara prevelike neprilike.
„Hajde sad“, kazao je Ben i namignuo. „Briši odavde. Ja treba da
radim svoj posao, a ti da pišeš remek-delo.“
Dirnula ju je njegova briga, neizrečena pažnja koja se osetila u
glasu. „Ne bojim se ja da ću upasti u nevolje, znaš.“
„Nisam ni mislio da se bojiš“, odvratio je on. „Ni na jedan čas.“ Na
to joj je pružio roman Agate Kristi. Uzdrhtala je kad su im se susreli
vrhovi prstiju. „Obavesti me kad budeš uradila još neki deo priče.“ A
onda je zavrteo glavom, šaljivo glumeći užasnutost. „Ubijanje malih
dečaka. Kakva grozota i strahota!“
Dok je Alis čekala da pređe Kensingtonsku ulicu, prošao je
autobus broj devet. Bio je to jedan od onih starih rutmastera, a duž
boka je imao reklamu za Labudovo jezero u izvođenju Kirovljeve
baletske trupe. Alis bi rado otišla da vidi to izvođenje, ali bojala se da
je previše zakasnila za nabavku karata. Nije gledala balet ukoliko ne
može da sedi toliko blizu da čuje kako baletske cipele igrača lupkaju
po daskama pozornice. Svako vrhunsko postignuće rezultat je
marljivog rada i truda, pa nije imala povoda da se pravi da je
drugačije. Shvatala je da je iluzija sastavni deo predstave, da igrači
ulažu sve snage da stvore privid lakoće; takođe je znala da je za
mnoge u publici poenta upravo ta romantika okretnosti bez napora,
ali za Alis nije tako bilo. Ona je silno poštovala kad neko strogo kroti i
duh i telo i smatrala je da predstavu u velikoj meri ulepšava sjaj znoja
na plećima glavnog igrača, balerinin uzdah olakšanja koji prati
dovršenje solo deonice, tupi odjek vrha cipele pri udaru u drvo dok se
igračica vrti i osmehuje. Istovetno kao i kad je uočavala osnovni
kostur u knjigama drugih pisaca. Svest o konstrukciji njoj nije
umanjivala užitak, već mu je samo doprinosila.
Alis nije imala romantičnu prirodu. I time se, između ostalog, po
svojoj volji razlikovala od Elenor; iz detinje rešenosti koja je očvrsla u
naviku. Naime, majčina najdraža priča o baletu poticala je iz onog leta
kad je upoznala njihovog oca. „Bila je hiljadu devetsto jedanaesta, pre
rata, i svet je još bio pun čarolije.“ Elenor ju je često pripovedala,
godinama. „Boravila sam kod tetke na Mejferu, a vašeg oca sam bila
upoznala nešto ranije te nedelje. Pozvao me je da gledam nastup
Ruskog baleta, pa sam pristala bez razmišljanja, zapravo ne proverivši
hoće li me majka pustiti. Možete da zamislite; vaša baka De Šil umalo
me se nije odrekla. O, ali vredelo je. Ta noć! Kako je savršena bila, i
koliko smo mi bili mladi! Nezamislivo mladi!“ Na to bi se uvek malo
osmehnula, u znak razumevanja da njena deca, naravno, nikada neće
istinski prihvatiti da su im roditelji ikada bili išta drugačiji nego što su
sad. „Nikada dotad nisam videla ništa slično Nižinskom u baletu Le
Spectre de la Rose. Odigrao je solo deonicu koja je trajala petnaest
minuta, a proletela je kao san. Imao je na sebi svileni triko najbleđe
boje kože, po kom su bile prikačene desetine svilenih Bakstovih latica,
ružičastih, crvenih, ljubičastih. Najegzotičnije stvorenje, predivno, nalik
nekom sjajnom, gracioznom insektu koji samo što se nije vinuo u let.
Skokove je izvodio kao da ne iziskuju ni najmanje truda, ostajao u
vazduhu neuporedivo duže nego što je to moguće, a između skokova
kao da nije ni dodirivao pozornicu. Te večeri sam poverovala da
ljudsko biće može da leti, da je sve moguće.“
Ali ne – Alis se namršti. Nepravična je. Elenor je možda sačuvala
iz detinjstva svoj tečni jezik bajke koji govori o praznovericama i
sudbini, ali njena romantična priroda nije se sva sastojala samo od
ljubavnih pripovesti i srećnih svršetaka; posredi je bio njen pogled na
svet, čitav jedan moralni sistem, lično njen. Posedovala je urođen
osećaj za pravdu, složen sistem stalnih provera koji je određivao meru
nečeg što je ona nazivala „pravičnošću“.
Taj instinkt za moralnu ravnotežu bio je očevidan u poslednjem
razgovoru koji su vodile. Elenor se upravo bila vratila kući nakon što
je gledala Inspektorovu posetu u Novom pozorištu i odmah je pozvala
Alis telefonom da proglasi to veče za „puno nadahnuća“. Budući da je
već gledala predstavu, Alis je kratko poćutala pre nego što će
odgovoriti: „Nadahnjuje onaj deo gde su bezdušni prema bezazlenoj
devojci i nagone je na samoubistvo ili pak prikaz odvratne porodice
Berling koju je baš briga za njene patnje sem onda kad oni sami
moraju sebi da spasavaju kožu?“
Elenor se oglušila o ironiju i ne odustajući produžila sa svojim
prikazom: „Kraj je imao izuzetnu težinu, izuzetnu pravičnost. Svaki
član porodice je kriv na sopstveni način, a gledalac ostaje pod
potpuno zadovoljavajućim utiskom da će se istina saznati.“ Takođe se,
prilično predvidljivo, divila neizvesnosti lika inspektora Gula. „O, Alis“,
razočarano je rekla kad je Alis natuknula da je njegovo pojavljivanje
sasvim lako moglo i jasnije da se obrazloži. „Nije u tome stvar. On je
arhetip, simbol, otelotvorenje pravde. Nebitno je otkud je saznao za
sirotu devojku, niti ko je i šta je zapravo on; samo je važno da se
iznova uspostavlja propisan poredak.“
Alis je progunđala nešto u vezi s karakterizacijom i uverljivošću
likova, ali umorna Elenor je privremeno okončala taj razgovor.
„Ubediću te već. Sutra ćemo se lično videti i vratićemo se na ovu
temu.“ To se nikad nije dogodilo, dabome. Elenor je trebalo da dođe u
posetu Alis, u njen stan na Šordiču, kad je zakoračila na Marilebon,
ispred vozača koji je načas odvojio oči od kolovoza. Alis je za sve to
vreme sedela u svojoj sumračnoj kuhinji, sa pola litra svežeg mleka u
frižideru i jedva pronađenim stolnjakom na stolu, bez ikakve slutnje
da se svetu poremetila osovina dok je čekala.
Eto gde se Ben varao. Alis zatrepta da otera iznenadnu i
neočekivanu vrelinu izazvanu osećajem gubitka. Jeste bila divna i
krasna ta njegova naklonjenost pre ljudima nego mestima, ali ljudi
imaju ružnu naviku da se menjaju. Ili da odlaze. Ili da umiru. Mesta
su neuporedivo pouzdanija. Prednost je na njihovoj strani. A ako se
oštete, mogu iznova da se izgrade, čak bolje. Ljudima ne možeš
verovati da će ostati uz tebe. „Izuzev porodice“, začu Alis Elenorin glas
u glavi. „Zato sam i rodila toliko kćeri. Da uvek imaš nekog. Znala sam
kako je kad si sam.“
Dok je išla Izložbenom ulicom ka muzejima, Alis nipošto nije bila
sama. Na sve strane je bilo ljudi, pretežno adolescenata. Osetila je
snažno sažaljenje prema njima, tako zarobljenima u belom usijanju
mladosti, kad sve izgleda tako presudno, tako ključno, tako važno.
Pitala se kuda idu. U Muzej prirodnih nauka ili u Viktorijin i Albertov
muzej, ili možda čak i u Prirodnjački, gde će prolaziti u povorci pored
insekata koji su poslednji put lepršali na suncu Loaneta? „Volela bih
da ih ne ubijaš“, rekla je Elenor jednog dana, a to je bilo nešto najbliže
kritici njenog tate što je Alis ikada čula od nje. „Deluje mi strašno
okrutno. To su tako divna stvorenja!“ Upravo je Alis, sa belim
pomoćničkim rukavicama, priskočila ocu u odbranu, premda je, istini
za volju, i sama mrzela te igle. „Priroda je okrutna. Zar nije tako, tata?
Svako živo biće mora da umre. A oni su i dalje lepi. Sad će takvi i
ostati.“
Projurila je grupa devojaka smejući se, a onda su se okrenule da
dobace šale jednom zgodnom crnokosom momku; on im je pak
zauzvrat doviknuo nešto nerazumljivo. Mladost i bujnost izbijali su iz
njih u talasima koje je Alis bezmalo mogla da vidi. Pamtila je kako je
to biti kao oni. Osećati prvi put strast koja svemu daje
hiperrealističnost. Benova privlačnost, u ono doba, bila je neumitna;
našla se tako primamljena da bi pre prestala da trepće nego što bi od
njega odustala. Nije se obazirala na majčine usrdne molbe, već je
nastavila da se sastaje s njim, samo je naprosto bila opreznija nego
pre, lukavija.
U narednih nekoliko nedelja, dok ju je Ben slušao i povremeno je
prekidao ponekom upadicom, Alis je prečistila svoju ideju za postavku
savršenog kidnapovanja. Jednog lepog prolećnog jutra, kad je vazduh
bio bistar nakon noćne kiše, a pastrmke iskakale iz potoka, rasprostrla
je svoje ćebe ispod jedne vrbe. Ben je kopao rupe za stubove nove
ograde, a Alis je ležala potrbuške, ukrstivši stopala i mašući njima dok
se mrštila nad sveskom. Odjednom je izgovorila: „Sad mi sinu da će mi
trebati saučesnik. Niko neće poverovati da je zločinac sve izveo sam.“
„Je li?“
Zavrtela je glavom. „Previše je teško. Previše neizvesnosti za koje
se valja obezbediti. Nije lako kidnapovati dete, znaš. Svakako to nije
posao za jednog čoveka.“
„Onda, dakle, saučesnik.“
„Neko ko zna s decom. Poželjno je da bude neko ko poznaje baš to
dete. Odrasla osoba od poverenja, da utoliko bolje pripomogne da
mališan bude tih kao mišić.“
Pogledao ju je. „Pojma nisam imao koliko si podmukla.“
Alis je taj kompliment prihvatila uz blago sleganje ramenima,
sisajući zamišljeno pramen kose. Posmatrala je kako razmrljana
pruga oblaka plovi plavim nebom.
Ben je predahnuo od kopanja da smota cigaretu. „Mada je to
malčice neuverljivo, zar ne?“
Alis je pogledala naviše, u njega, iskrivivši glavu tako da joj
njegovo rame zakloni sunce. „Zbog čega?“
„Pa eto, jedno je kad taj naš zločinac planira kidnapovanje. On je
zločinac, hoće novac. Ali kolika je šansa da nađe drugu osobu, nekog
u kog ima dovoljno poverenja da mu razotkrije svoje gadne planove a
da taj takođe bude voljan da se uključi?“
„Prosto. Ima prijatelja kriminalca, nekog kog je upoznao u
zatvoru.“
Ben je zalepio cigaret-papir. „Preslabo.“
„Prijatelj s kojim se dogovorio da podeli pare?“
„Morale bi to da budu debele pare. Prevelik je rizik.“
Alis je pritisnula kraj olovke uz usne, ovlašno se lupkajući dok je
umovala. Zapitala se naglas: „Zašto bi neko pristao na tako nešto?
Zašto bi neko pomogao drugome da počini težak zločin? I ta žena
mora imati neki svoj razlog.“
„Žena?“
 Alis se prevejano osmehnula. „Ljudi obično ne sumnjiče žene za
zločine – ili makar ne kad se bave decom. Žena bi bila savršen
saučesnik.“
„E pa u tom slučaju…“ – klekao je kraj ivice ćebeta – „zaljubljeni
su jedno u drugo. Ljudi će iz ljubavi uraditi sve i svašta što ne bi
smeli.“
Alisino srce je zalupalo o tvrdu zemlju, kao da će izleteti iz
grudnog koša. Benove reči bile su pune skrivenog značenja.
Nagoveštaja, obećanja. U poslednje vreme je izgovarao mnogo više
sličnih stvari, navodio razgovore na teme kao što su ljubav, život i
žrtvovanje. Upela se da obuzda treperenje u glasu. „Ljubav. Da.“ Po
glavi joj se vrzmalo sve ono što bi drage volje učinila iz ljubavi.
Osećala je kako koža na vratu počinje da joj rumeni; bila je uverena
da će Ben to primetiti. Prisilila je sebe da skrene misli na priču, da se
usredsredi samo na njen zaplet. „Ili će on makar misliti da su
zaljubljeni jedno u drugo.“
„Zar neće biti?“
„Nažalost po njega, ne. Ona će imati sopstveni razlog da učestvuje
u tome.“
„Ona je trgovac belim robljem?“
„Hoće osvetu.“
„Osvetu?“
„Želi da se osveti dečakovoj porodici.“
„Zašto?“
Alis nije razmišljala toliko unapred. Nestrpljivo je odmahnula
rukom. „Bitno je to što namerava da izvara i svog dragana. Pristaje da
mu pomogne, smišljaju plan, kradu dete iz njegove sobe, a onda ga
vode na drugo mesto. Pišu zahtev za otkupninu, ali nikada ga neće
poslati.“
„Zašto?“
„Zato… zato…“ Naglo uobličavanje zapleta zagrejalo ju je iznutra.
Brzo je sela. „Zato što si u pravu. Žena ne želi polovinu novca. Ona
hoće dete.“
 „Dete?“
„Ne želi da ga vrati; htela bi da ga zadrži. Zavolela ga je.“
„Brzo nekako.“
„On je divno dete, a možda ga je već i pre volela, povezana je s
njim na neki način. Nije bitno zašto, važno je samo da se to desilo.
Možda joj je sve vreme takav i bio plan, da ga zadrži za sebe.“
„Našem zločincu se to neće dopasti.“
„Da, izvesno neće. Njemu je potreban taj novac, plan je pre svega
bio njegov, i već se izložio znatnim mukama i troškovima da bi izveo
otmicu.“
„I dakle?“
„I dakle, njih dvoje će se posvađati. Žena pokušava da uzme dete,
on joj preti, sledi gušanje.“ Licem joj se razlio osmeh jer je shvatila da
je pred njom razrešenje; uzdahnula je od oduševljenja i zadovoljstva.
„Dete tu nastrada!“
„U tom gušanju?“
„Zašto da ne?“
„Prosto mi deluje prilično mračno.“
„Onda može i u snu… nije preterano ni bitno kako će. Možda mu
već nije bilo dobro, a spavao je vrlo duboko. Ili“ – iznenadno se
uspravila – „ili su ga drogirali. Hteli su da kidnapovanje prođe što
glatkije, ali preračunali su se. Tablete za spavanje bile su za odrasle,
doza prejaka. Sami su sebi potkopali plan. Zahtev za otkup nije ni
poslat, ni on ni ona nikada neće dobiti jedan jedini peni, a neće dobiti
ni dete. O, Bene…“ Plaho se pružila i stegla ga za ruku. „Ovo je
savršeno!“
Prelazeći ulicu na semaforu kod podzemne stanice Južni
Kensington, Alis opazi zeleno ofarbanu tezgu s cvećem u blizini
pešačkog ostrva. U kanti u prednjem redu izloženog cveća nalazile su
se kitice ruža, a naročito joj je jedan aranžman privukao pogled, zbog
izbora boja koji joj je u sećanje vratio majčin opis kostima iz
predstave Le Spectre de la Rose. Iz čista mira, rešila je da ponese
buketić Debori, koja je sigurno sad već čeka i svaki čas gleda na sat u
svojoj jutarnjoj sobi, otmeni crni kaminski sat dobijen kao svadbeni
dar, i pita se kad će Alis stići. Mada neće čekati skrštenih ruku, ne bi
to ličilo na Deboru. Vreme će iskoristiti mudro – pozabaviće se
prepiskom ili glancanjem srebrnih porodičnih dragocenosti, posvetiće
se nekom od mnogobrojnih zadataka kakvima aristokratkinje
određenih godina i klase popunjavaju sebi vreme.
Pojavi se onizak tamnokos čovek s cvećarskom keceljom, te Alis
pokaza ka ružama. „Mirišu li?“
„Veoma jako.“
„Je li miris prirodan?“ Sagla se i omirisala.
„Kao kiša što pada.“
Alis je bila sumnjičava. Nije podnosila kad naprskaju cveće
mirisnim uljima, ali svejedno ga je kupila. Stigao je njen dan
podnošenja računa i osećala se čudnovato bezbrižno. Pričekala je da
cvećar umota drške u prostu hartiju i uveže ih smeđim kanapčićem, a
onda je nastavila ka Čelsiju, u hodu premeravajući cvetove. Debora će
im se obradovati, pa je Alis to bilo drago. Zadovoljstvo joj je tek
malčice kvarila bojazan da će Debora možda taj poklon shvatiti kao
njen pokušaj da je umekša.
Čudan je to bio osećaj, nalaziti se na putu ka priznanju jezive
tajne nekom ko je i sam gotovo podjednako dobro zna. Alis je nikada
nikome drugom nije odala. Neposredno nakon Teove otmice, bila je
vrlo blizu odluke da razotkrije policiji sve što zna. „To je uradio Ben“,
vežbala je ko zna koliko puta u mislima, čak toliko daleko otišla da se
prišunjala niz stepenice i vrebala kraj vrata biblioteke. „Tea je odveo
Ben Manro. Za tunel sam mu rekla ja, bila je to moja zamisao, ali
nikad mi nije bila namera da se ovo desi.“ Zamišljala je njihove
nesigurne poglede i čula sebe kako izgovara: „Videla sam ga te noći,
na ivici šume. Udaljila sam se sa slavlja i pošla da prošetam. Bio je
mrak, ali tad je počeo vatromet i videla sam ga kod kapka što vodi u
tunel. Znam da je to bio on.“
Svaki put se, međutim, obuzdala, jer nagon za samoočuvanjem bio
je prejak u njoj. Bila je slaba i zaplašena, pa je pribegla veri da će se
sve lepo završiti. Računala je da će uslediti zahtev za otkupninu; njeni
roditelji imaju novca, isplatiće traženi iznos i Teo će im biti vraćen.
Ben će dobiti novac koji mu je potreban da pomogne svojim
prijateljima i niko nikad neće saznati kakvu je ulogu Alis tu odigrala.
Dani su se sporo vukli; jednim okom je pratila istragu, a drugom
poštanske pošiljke. Čula je kad je jedna služavka rekla policiji da je
nestala flašica s tabletama za spavanje, ali tome je tada pridala
podjednako malo pažnje kao i oni. Tek trećeg dana, kad je stigla vest o
samoubistvu gospodina Luelina i kad se majka našla u opasnosti da
je bol nadjača, Alis je shvatila da je situacija mnogo gora nego što je
pretpostavljala. Čula je kad je doktor Gibons upozorio majku da su
tablete koje joj je propisao izuzetno jake – „Uzmite ih previše i nećete
se ni probuditi“ – i misli su joj se vratile u ono popodne s Benom, kad
je razrađivala zašto je važno da zločinac ima pomoć iz kuće, zalagala
se za tablete za spavanje kojima će saučesnici drogirati dete, razbudila
avet onog što će se desiti ako mališanu daju previše tableta.
Iznenada je shvatila šta znači to što nema zahteva za otkupninu.
Ali tad je već bilo prekasno da diže uzbunu. Njena ispovest je ranije
mogla dovesti policiju do Tea, ali sad više nije bilo svrhe. A morala bi i
da objašnjava zašto je čekala tri dana da išta kaže. Znaće da je
odgovorna ona, ne samo za Teov nestanak već i za njegovu smrt.
Nikad joj neće oprostiti. Kako i da joj oproste? I zato ništa nije
govorila. Čuvala je svoju tajnu sedamdeset godina i nikom je nije
poverila. Sve dosad.
Ako već nekom mora reći, Alis je bilo drago što će to biti Debora.
Njih dve su bile bliske, vezane prisnošću koja se nije iskazivala kroz
potrebu da provode preterane količine vremena u zajedničkom
društvu, već je bila nešto potpuno drugačije, nešto što se i neizrečeno
podrazumevalo. Bile su skrojene od istog štofa. Obe još tu. A kao što
Debori nikad nije dosadilo da je podseća, bila je prisutna onog dana
kad se Alis rodila. „Uopšte nisi bila onakva kako sam očekivala.
Crvena, ozlojeđena – i gola! Kakvo je to bilo iznenađenje! Gledala sam
te kako izvijaš onaj zajapureni vratić i kriviš lice kao što to sve bebe
rade. Majka nije znala da sam se ušunjala u sobu, pa se skroz
zgranula kad sam prišla krevetu, pružila ruke i zapovedila joj da mi
dâ moju bebu. Bilo je potrebno nekoliko napetih trenutaka da
razmrsimo šta je tu čije. U trudnoći mi je bezbroj puta govorila da
nam stiže nova beba, da ću ja biti starija sestra i da će mi posao biti
da se staram o tebi dokle god smo žive. Bojim se da sam je doslovno
uzela za reč. Prilično sam se zapanjila i strahovito razočarala kad se
nasmejala i rekla mi da ipak nisi moja i da ne mogu da te zadržim!“
Dobra, plemenita, odgovorna Debora. Šta će reći kad bude saznala
šta je Alis uradila? Veliki deo te protekle nedelje Alis je provela u
nagađanjima. Sa sopstvenom grižom savesti još davno se izmirila. Nije
postupala ni iz zlobe ni sa smišljenom namerom. Kriva je zato što je
čitava zamisao bila njena, ali nije bilo ni potrebe da izvodi pred
policijom veliko priznanje; sad više ne; prekasno je bilo da se ma šta
preduzme, a njen prekršaj nije spadao u one zbog kojih bi je zakonski
teretili. Za šta da je terete, za pisanje o ubistvu? A uz to, već je
kažnjena. I kazna će i nadalje trajati. Elenor je bila u pravu. Svet ima
sopstveni način da održi terazije u ravnoteži. Krivci mogu izbeći sud,
ali nikada neće umaći pravdi.
Uprkos svim Alisinim nastojanjima da se razlikuje od Elenor,
pisanje joj se naglo i znatno popravilo tek kad je shvatila da je njena
majka bila u pravu što se tiče pravde. Ostavila je za sobom ropsku
privrženost racionalizmu detektivskih priča Zlatnog doba i u njen život
je stupio Digori Brent, smenivši nadobudne, samozadovoljne tipske
uhode s kakvima je radila dotad. Govorila je ljudima – novinarima,
čitaocima – da joj je došao u snu, što je bilo bezmalo tačno. Našla ga
je na dnu jedne boce s viskijem u završnim mesecima rata.
Razmišljala je o Klemi, o tome kako nikad neće povesti razgovor o
onom što je Klemi na tren ugledala kroz prozor hangara za čamce.
Alis bi i sad iskrivila lice kad se seti da je njena mlađa sestra bila
tamo onog popodneva kad je ona konačno ponudila sebe Benu. Bila je
strahovito zadovoljna sobom kad je pokucala ovlašno na njegova
vrata, s rukopisom u ruci. Agata Kristi je bila jedina druga autorka
krimi-romana koja se usudila da usmrti dete, te je Alis jedva čekala da
Ben pročita njenu knjigu i uvidi koliko je pametna, kako je utkala
njihov zaplet u svoju priču. Njen šesnaestogodišnji glas doplovio joj je
i sad kroz decenije, iz onog dana kad je smislila tu ideju: „Tunel, Bene,
postoji tajni tunel.“
 „Podzemni, hoćeš da kažeš, ispod tla?“
„Znam šta ćeš reći, pa se zato ne muči da to kažeš. Reći ćeš da je
to nerealistično, previše jednostavno, kao u dečjoj predstavi. A nije
tako!“ Osmehnula se poput mačke koja se dokopala skorupa, a onda
mu ispričala sve o lično njihovom skrivenom tunelu. O nevidljivom
ulazu kraj dečje sobe na drugom spratu kuće, o bravi sa staromodnim
mehanizmom koja mora da se prodrmusa da bi se otvorila, o
lestvicama na njegovom kraju, usečenim u tvrdi kameni zid, koje vode
u šumu i u slobodu. Rekla mu je sve što mu je trebalo da zna da bi
kradom odneo dete iz Loaneta.
Alis je već bila stigla na Čelsi. Kupci s torbama iz butikâ duž
Kraljeve ulice očešavali su je prolazeći u oba smera, a malo dalje na
ulici već su se videle stepenice koje vode u Deborinu kuću. Na belom
stubu pročelja bio je sjajnom crnom farbom ispisan broj 56, a levo i
desno od najniže stepenice stajale su dve saksije s crvenim
muškatlama. Prikupila je hrabrost i zaputila se ka njima.
Sredinu trga ispunjavao je mali park stanara tog kraja, pun
zelenog rastinja, sa zaključanom crnom gvozdenom kapijom da ne bi
ušao neko nezvan, te Alis oklevajući zastade pod gustom masom
bršljana. Tu je bilo tiše; huku glavne ulice ublažavala su visoka
viktorijanska zdanja što su stajala sa sve četiri strane trga. Gore, među
granama, laste su cvrkutale nešto jedna drugoj, zvuk još čarobniji i
nestvarniji zbog svoga kontrasta sa sveprisutnim brujanjem velikog
grada. Kroz reljefno staklo prozora Deborine jutarnje sobe, Alis
razazna obris visoke, vitke prilike. Alis Edevejn nije bila od onih s
navikom da krše dogovore, a naročito kad ta druga osoba čeka, ali o!
– koliko je jednim delom bića žudela da samo produži putem! Srce joj
zatreperi pred tom kratkom slikom bekstva. Mogla bi se naprosto
napraviti da je zaboravila, smejati se kad je Debora pozove telefonom
da proveri šta je bilo, kriviti starost. Uostalom, i jeste stara. Ne
postarija, niti vremešna, niti bi upotrebila ijednu od onih reči koje ljudi
koriste zato što misle da su blaže i podnošljivije. Alis jeste stara, a
starima se dodeljuju određene povlastice. Ali ne, znala je da je to samo
maštarija. Odlaganje bi potrajalo tek kratko. Vreme joj je.
 Pokuca na vrata i nađe se zatečena jer su se otvorila maltene
istog trena. Još više ju je iznenadilo što ih je otvorila sama Debora.
Bila je divno odevena, kao i uvek: u nabranu svilenu haljinu koja se
vezivala oko njenog tankog struka. Kosa joj je bila prikupljena u
otmenu srebrnu punđu.
Sestre klimnuše jedna drugoj glavom, ali nijedna ne izusti ni reč.
S lakim osmehom, Debora se izmače u stranu, dajući rukom znak Alis
da uđe.
Kuća je bila besprekorno čista i blistava, a svaku površinu krasili
su bogati cvetni aranžmani. Alis se tad priseti. Debori sveže cveće
isporučuju svakog trećeg dana iz jedne cvećare na Slounovom trgu,
pošto imaju trajnu narudžbinu. Pogledala je u buketić ruža u svojim
rukama. Odjednom su joj izgledale tričavo, budalasto. Svejedno ih je
pružila. „Izvoli. Za tebe su.“
„O, Alis, hvala ti, divne su!“
„Ma sitnica. Glupost. Podsetile su me na majku, ništa više, na
Nižinskog…“
„Na Bakstov kostim.“ Debora se osmehnu i prinese cveće nosu –
kako se učini Alis, koliko da mu oseti miris, toliko i da dobije koji
trenutak vremena. Dobrodušna Debora neće se obradovati razgovoru
koji im sledi.
Alis pođe za sestrom u jutarnju sobu, gde je Marija, više lična
asistentkinja nego kućna pomoćnica, upravo spuštala čaj i čajni pribor
sa poslužavnika na stočić. Ispravila je leđa, gurnula prazni
poslužavnik pod mišku, pa upitala treba li im još šta.
„Vaza, ako ti nije teško, Marija. Alis je donela ovo cveće. Je li da su
divne?“
„Ljupke boje“, saglasi se Marija. „Želite li da ih stavim ovde, u
jutarnju sobu?“
„U moju spavaću, mislim da bih volela tamo.“
Marija preote cveće iz Deborine ruke i ode munjevito, sva žustra i
efikasna. Alis se borila s porivom da je zovne, da je upita za majku i
brojne sestre i braću, da zadrži kućepaziteljku bar još malčice. Ali nije
je pozvala, a čestice vazduha u sobi sastale su se da ispune prostor
koji je Marija ostavila za sobom.
Sestre se pogledaše u oči i bez reči sedoše na dva platnena
kanabeta, jedna preko puta druge. Alis na stočiću između njih primeti
tada knjigu s kožnom zalogom koja je obeležavala mesto negde pri
kraju. Prepoznala ju je odmah, samom utrobom. To izdanje Kitsovih
pesama njihov otac je uvek nosio sa sobom; bila mu je to najdraža
knjiga i iz nje je godinama crpao utehu, a stezao ju je uza se čak i na
samrtnoj postelji. Od pogleda na nju buknuše joj obrazi, kao da su i
roditelji s njima u sobi i čekaju da čuju šta je učinila.
„Čaj?“
„Da, hvala.“
Čisti, odsečni žubor čaja koji teče iz čajnika bio je neizdrživ. Alis
se činilo da su joj se sva čula izoštrila. Primećivala je muvu koja se
dvoumi na ivici tacnice, čula Mariju kako ide tamo-amo na spratu,
osećala slab zaostao miris limuna u sredstvu za poliranje nameštaja.
U sobi je bilo veoma toplo, pa je zavukla vrh prsta u kragnu, da je
odvoji od vrata. Pritiskala ju je težina predstojeće ispovesti. „Debora,
moram da…“
„Ne.“
„Oprosti?“
„Molim te.“ Debora spusti čajnik i čvrsto sastavi vrhove prstiju.
Potom sklopi šake i gurnu ih sebi u krilo. Taj njen gest je izražavao
duševni bol. Lice joj je bilo bledo i ispijeno, i Alis odjednom shvati da
je sve pogrešno shvatila. Da nije došla ovamo da pričaju o Benu; da joj
je sestra bolesna, da štaviše umire, a ona, Alis, bila je previše
opsednuta sobom da bi to primetila.
„Debora?“
Sestrina usta se stegoše. Glas joj je bio tek malo jači od šapata. „O,
Alis, kakvo je to breme!“
„Šta to?“
„Trebalo je nešto da kažem pre mnogo godina. Htela sam, zaista.
Bilo je mnogo prilika kad umalo nisam… a onda, prekjuče u muzeju,
kad si pomenula Loanet, tog baštovana… Iznenadila si me, nisam bila
spremna.“
Dakle, nije bolest. Naravno da nije. Alis samo što se ne nasmeja
sopstvenom bezgraničnom nagonu za samoočuvanje. Evo je gde sedi u
ispovedaonici, a i dalje traga za nekakvim prolazom kud bi pobegla.
Napolju ulicom proklopara taksi. Alis vide kako je iza tankih zavesa
prominuo crn obris. Želela je da bude u tom taksiju i da odlazi, odlazi,
bilo kuda, samo da nije tu.
„Teo“, izgovori Debora, a Alis sklopi oči, čekajući ono za šta je
znala da sledi. „Znam šta mu se desilo.“
Posle tolike agonije, dugih godina skrivanja tajne u sebi, života s
grižom savesti, bilo je svršeno. Alis oseti iznenađujuću lakoću. Nije čak
ni morala sve sama da izgovori; Debora je već znala. „Debora“, zausti
ona, „ja sam…“
„Sve znam, Alis. Znam šta se dogodilo Teu, a to me izluđuje. Kriva
sam bila ja, razumeš. Za sve što se desilo kriva sam ja.“
 Devetnaesto poglavlje
Oksford, 2003.
Ispostavilo se da je Rouz Voters imala prasestričinu i da ona živi u
Oksfordu. Margo Sinkler je bila direktorka jedne pomodne ekskluzivne
škole i „veoma zauzeta osoba“. Njena sekretarica je, međutim, uspela
da nađe za Sejdi polusatni termin u četvrtak, tačno u jedan. Nije baš
doslovno rekla „tačno“, ali osetilo se po tonu.
Taj razgovor je obećavao tek blede šanse – većina ljudi ne
održava baš najprisnije odnose sa svojim baba-tetkama – ali se Sejdi,
revnosna kao lovački pas, a bez mnogo drugog traga, našla tamo u
podne i usredsredila se na pitanja koja je prethodno nažvrckala.
Priprema je bila ključna. Biće potreban vrlo delikatan pristup da bi
navela Margo Sinkler na temu mogućeg učešća njene baba-tetke u
kidnapovanju sopstvenog vanbračnog deteta; dečaka rođenog u
tajnosti i predstavljanog kao da je sin njenih poslodavaca.
„Sigurna si da ne pišeš roman?“, upitao ju je Berti kad je isprobala
svoju teoriju kod njega.
Prevrnula je očima. Bilo je vreme doručka, onog jutra nakon što
se umalo nisu posvađali, i oboje su se svojski trudili da zvuče vedro i
raspoloženo.
„Dobro, dobro. Podseti me još jednom, zašto bi Edevejnovi
prihvatili to dete?“
„Zato što su posle treće kćeri imali problema da začnu dete, a
želeli su sina, očajnički. Prošla je čitava decenija, i mada je Elenor
hiljadu devetsto trideset prve konačno zatrudnela, naredne godine
rodilo se mrtvo dete – eto šta je Konstans pokušavala da saopšti
ljudima, samo što je niko nije slušao. Možemo jedino da zamislimo
koliko im je bilo strašno, koliko su nepravičnim to smatrali, a naročito
kad su saznali da je i Rouz Voters, njihova neudata dadilja, takođe
trudna mada krije; svakako to dete neće moći da zadrži. Nije potrebno
mnogo mašte da se uvidi šta se dalje dešavalo. Sigurno su jedva
dočekali da joj skinu bebu sa grbače, slažeš li se?“
Počešao se po čekinjastoj bradi pre no što će klimanjem glave
priznati da je to moguće. „Žudnja za detetom izvesno je moćna stvar.
Moja majka se često šalila kako bi već krenula da merka bebe po
kolicima u parku da nisam došao ja.“
„Samo što Elenor Edevejn nije morala da krade bebu iz kolica.
Dečačić kom treba valjan dom pao joj je pravo u krilo, da se tako
izrazim. I sve je to savršeno funkcionisalo dok Elenor nije otpustila
Rouz, pa je Rouz zaključila da želi svoje dete natrag.“
„Prilično rizičan potez, otpuštanje biološke majke deteta.“
„Možda je postajalo rizično da bude tamo. To i nameravam da
istražim.“
Zamišljeno je uzdahnuo. „Pretpostavljam da to nije najluđa teorija
koju ćeš ikada smisliti.“
„Hvala, deko.“
„Sad samo treba da je izložiš i nekome ko je poznavao Rouz
Voters.“
Margo Sinkler je pronašao Alaster. Sutradan pošto je došla do
svoje teorije, Sejdi je zapucala pravo u biblioteku, i dok je šetkala
tamo-amo po asfaltu ispred ulaza, on je stigao da otključa. „Može
kafa?“, upitala je pruživši mu plastičnu čašu. Izdigao je snežnobele
obrve, ali ni reč nije izustio, već ju je uveo unutra, a ona mu je sa
zamuckivanjem objasnila o čemu razmišlja. Očigledno je shvatio
osnovnu ideju, jer kad je završila i udahnula vazduh, kazao je: „Moraš
da nađeš nekog ko zna šta je bilo sa Rouz po odlasku iz Loaneta.“
„Tačno tako.“
Odmah je prešao na delo i krenuo da vadi sa polica prašnjave
fascikle, da ukucava reči u pretraživače na kompjuteru, da prebira po
arhivskim kartončićima, a onda je najzad izgovorio: „Evo ga!“ Pa
promrmljao nešto o staroj dokumentaciji o zaposlenju, o popisu, o
najbližim srodnicima, a onda objavio kako je Rouz Voters imala sestru
Idit koja je živela u Lejk Distriktu, a Idit unuku koja se sada može naći
u Oksfordu. Preostalo je obavio Sejdin ortak iz Saobraćajnog –
definitivno mu je dugovala flašu nečeg lepog kad se bude vratila u
London – i ostavio adresu škole u telefonskoj poruci. „Nadam se da je
sve po zakonu, Sperou“, kazao je pre nego što će se odjaviti.
„U potpunosti, Dejve“, promrmljala je Sejdi prikupljajući beleške i
trpajući ih u torbu. „U potpunosti.“ Sat na instrument-tabli pokazivao
je deset do jedan, pa je zaključala auto i prošla između dva stuba s
grifonima, prateći široku ulaznu stazu ka zdanju koje ne bi izgledalo
neumesno ni kraj Bakingemske palate. Bila je pauza za ručak, pa su
deca sa slamenim šeširićima i blejzerima vrvela u grupicama po
nepreglednoj površini uredno doteranog travnjaka. U tom svetu, tom
osunčanom krugu potpuno izvan onog u kom se obično kretala, Sejdi
se iznenadno osetila razgolićeno u farmerkama i majici. Ta deca su
blistala sa svojim protezama na zubima, sa gustim, sjajnim konjskim
repovima, sa svojim smehom bez straha i svetlucavim budućnostima.
Našla je kancelariju administracije i saopštila svoje ime
izveštačeno smernoj mladoj ženi za tamnim drvenim stolom. „Molim
vas, sedite“, rekla je ova učtivim polušapatom. „Doktorka Sinkler će
vas ubrzo pozvati.“
U prostoriji za prijem nisu se čuli glasovi, ali je zato brujala od
radnih šumova. Od jarosnog kuckanja recepcionarkinih prstiju po
tastaturi, od galopiranja sata, važnog zvrjanja klima-uređaja. Sejdi
shvati da je opet počela da grize nokat na palcu, pa se zaustavi.
Naredi sebi da se smiri.
U spoljnom svetu, pravom svetu, Sejdi se ponosila time što nema
formalno obrazovanje. „Ti i ja, Sperou“, kazao je u više prilika Donald,
obazirući se iza sebe sa ubitačnim prezirom upućenim nekom
„stručnjaku za saslušanja“ kog su upravo otkačili, „mi smo se
iškolovali na ulici. S time ne može da se ravna ni stotinu papira koji
oglašavaju svetu da je neko pametan.“ Bio je to vrlo prijatan pogled
na svet, izjednačavanje obrazovanja s bogatstvom, bogatstva sa
snobovštinom, snobovštine s moralnim propadanjem. Sejdi je
zahvaljujući tome bolje obavljala svoj posao. Viđala je kako se ljudi
poput Nensi Bejli lecnu i povuku u sebe kad inspektor Par-Vilson
krene da im se obraća sa svojim brušenim naglaskom. Tek kad se
pojavi na nekom ovakvom mestu, Sejdi je osećala da joj ne da mira
pitanje šta bi bilo da je bilo.
Kad je veća kazaljka odskočila u uspravan položaj, popravila je
kragnu. Okruglo jedan; vrata kancelarije se otvoriše. Pojavi se stasita,
upečatljiva žena u kostimu krem boje, s glatkom smeđom kosom koja
joj je okrznula ramena kad je nakosila glavu i pogledala široko
otvorenim morskoplavim očima u svoju posetiteljku. „Detektivka
Sperou? Ja sam Margo Sinkler. Molim vas, izvolite unutra.“
Sejdi uradi kako joj je rečeno, grdeći sebe što je tako pohrlila.
„Hvala vam što ste me primili, gospođo Sinkler.“
„Doktorka Sinkler. Nisam udata“, reče direktorka šturo se
osmehnuvši dok je sedala za svoj sto. Zamahom šake pokaza Sejdi da
i ona treba to isto da uradi sa druge strane.
„Doktorko Sinkler“, ispravi se Sejdi. Početak joj i nije bio baš
najsrećniji. „Nisam sigurna koliko vam je prenela vaša sekretarica.“
„Dženi mi je rekla da vas zanima moja baba-tetka po majci, Rouz
Martin – Rouz Voters pre nego što se udala.“ Nekako je umela da
pogleda preko naočara, niz nos, tako da sugeriše interesovanje bez
sumnjičavosti. „Vi ste policajka. Radite na nekom slučaju?“
„Da“, kaza Sejdi pre nego što će zaključiti da je Margo Sinkler od
onih što vole da im se sve razjasni u sitna crevca, pa dodade: „Mada
ne zvanično. Reč je o zastarelom slučaju.“
„Jelte?“ Direktorka se zavali u naslon stolice. „Baš intrigantno.“
„Dete koje je nestalo davnih tridesetih. Njegov nestanak nikada
nije razjašnjen.“
„Nije valjda moja baba-tetka osumnjičena?“ Margo Sinkler kao da
je razveselila takva pomisao.
Sejdi se takođe osmehnu, u nadi da će taj gest biti shvaćen kao
odričan odgovor. „Bilo je to davno i zapravo se hvatam za slamke, ali
nadala sam se da ću saznati nešto malo o njenom životu pre udaje.
Nisam sigurna da li znate, ali u mladosti je radila kao dadilja.“
 „Upravo suprotno“, reče Margo Sinkler, „znam mnogo o Rouzinom
profesionalnom životu. Ona je bila među temama moje postdoktorske
disertacije o obrazovanju žena. Radila je kao guvernanta. Podučavala
je decu aristokratskih porodica.“
„Guvernanta? Ne kao dadilja?“
„Tako je počela kad je bila veoma mlada, ali doškolovala se za
guvernantu, a kasnije je postala i učiteljica znatnog ugleda. Rouz je
bila neverovatno pametna i motivisana. U to vreme nije bilo lako steći
obrazovanje nužno za postizanje višeg položaja u životu.“
Nije to baš tako lako ni sad, pomisli Sejdi.
„Imam ovde primerak svoje disertacije.“ Margo hitro priđe zidu
punom polica i izvadi jednu knjigu u kožnom povezu, zastavši da
obriše gornju ivicu, na kojoj nije bilo ni trunke prašine. „U poslednje
vreme ne uzimam je baš toliko često u ruke, ali tom temom sam se
strasno bavila dok sam studirala. Možda zvuči šašavo, ali Rouz mi je
bila inspiracija, a i sad je to. U mojoj karijeri, ona mi je sve vreme bila
svetao primer onog što je moguće postići uz malo predanosti.“
Vrativši se na sedište, Margo se dade u poletan opis svoje teze,
dok je Sejdin pogled pošao naviše da obuhvati zbirku uramljenih
diploma, uredno okačenih na zidu iza stola. Doktorat iz biologije sa
Oksforda, diploma iz metodike kao drugog predmeta, razna druga
ostvarenja i postignuća. Sejdi se zapita kako li je kad kroz život ideš s
potvrdom, odštampanom u zlatotisku i uramljenom u abonos, da nešto
vrediš. Da si bistar.
Sejdi je imala petnaest godina kad je na direktorkino ubeđivanje
pristala da polaže prijemni ispit za jednu elitnu devojačku školu u
susednom gradu. Još je pamtila pismo koje je stiglo, sa obaveštenjem
da je primljena, ali to sećanje je poprimilo nestvarnu primesu sna.
Odlazak u kupovinu uniforme, međutim, urezao joj se u dušu. Sejdi je
pošla zajedno s majkom; majka se brižljivo obukla u odeću koju je
zamišljala kao nešto što nosi džet-set, sva napeta dok je koračala uz
Sejdi i kao i uvek odlučna da sve izvede savršeno. Sve je i išlo dobro
dok nisu zalutale među blokovima kompleksa. Prilikom zakazivanja
dodeljen im je tačno jedan sat; neverni časovnik na kamenoj kuli
zasecao je sve dublje u njega, a majka je dobila jedan od onih svojih
napada anksioznosti koje su svi pristajali da nazivaju astmom. Majka
je bila perfekcionista i snob, ali veličanstvenost tog mesta, potiskivani
pritisak da mora da se pokaže i svest da će kašnjenjem „sve
upropastiti“ bili su previše za nju. Sejdi je našla klupu da sednu na nju
dok majka ne dođe k sebi, a onda je zaustavila čuvara parka da je
uputi kud se ide u radnju sa uniformama. Kada su stigle, bilo je ostalo
svega dvadeset minuta od tog sata; majka ih je provela u nemom
prekoru dok je neka žena rastezala metar niz Sejdine noge i sa
prisnim poštovanjem govorila o „kaputiću od tvida“, „našoj plišanoj
beretici“ i drugim stvarima koje Sejdi nije mogla da zamisli na sebi.
Na kraju nije ni morala. Tog leta je upoznala jednog momka,
zgodnog momka s kolima i osvajačkim manirima; kad je počela
školska godina, već je bila trudna. Odložila je upis, planirajući da
nastavi školu naredne godine, ali dok se sve to svršilo, postala je
druga osoba.
Čak i da je Sejdi bila sposobna da se vrati na početak, roditelji
nisu hteli da je prime natrag u vreme kad je započela nova školska
godina – svojim prijateljima su govorili kako pohađa srednju školu u
Americi, kao učenik na razmeni; na šta bi ličilo da se pojavi godinu
dana pre vremena? – a školarina nije uključivala i smeštaj. Rut i Berti
su je ubeđivali da će iznaći neki način da sve to reše, ali Sejdi je znala
da oni neće moći toliko da plaćaju a da ne zapadnu u ozbiljne dugove.
Bilo je previše da traži to od njih; zahvalila im se. Nisu bili zadovoljni
njenom odlukom, pošto su želeli ono što je najbolje za nju, ali Sejdi je
obećala i sebi i njima da će biti uspešna po sopstvenim merilima i da
joj za to neće biti potrebna nikakva elitna škola. Završila je srednju
školu vanredno i stupila u policiju. To je za babu i dedu bilo
iznenađenje, ali ne neprijatno. Prosto im je laknulo što neće završiti na
strani suprotnoj od zakona. To je delovalo malčice neizvesno neko
vreme, posle deteta, dok je Sejdi bila u rasulu.
„Evo, izvolite“, reče Margo Sinkler pružajući Sejdi svoj doktorski
rad preko stola. „Nisam sigurna da će odgovoriti na sva vaša pitanja,
ali svakako će vam stvoriti bolju predstavu o tome ko je bila Rouz.
„Dakle, hoćemo li preći na stvar? Nažalost, za petnaest minuta imam
zakazan sledeći sastanak.“
Margo je bila odsečna, ali delovala je i voljno, što je Sejdi
savršeno i odgovaralo. Pitala se kako će ta žena reagovati na pitanja o
Rouzinom privatnom životu i koliko će oprezno morati da obigrava
oko teme, ali pošto je sat kucao, a Margo Sinkler klimala glavom u
znak odlučnog bodrenja, Sejdi odluči da naprosto izađe na čistac.
„Verujem da je vaša baba-tetka kao mlada rodila dete, doktorko
Sinkler. Pre udaje. U vreme kad je radila kao dadilja kod jedne
porodice u Kornvolu, kod Edevejnovih.“
Nastupio je trenutak ošamućene tišine dok je Margo Sinkler
nastojala da shvati tu izjavu. Sejdi ju je čekala da uzvikne, da je
opovrgne ili da porekne njenu tvrdnju, ali ona kao da je bila u
svojevrsnom šoku: sedela je veoma nepomično, a u vilici joj je igrao
mišić. Sejdin bezlično izrečeni iskaz lebdeo je u vazduhu između njih
kao teret i sad joj se činilo da je možda bio preporučljiviji malčice
blaži pristup. Dok je Sejdi pokušavala da smisli kako će zagladiti stvar,
Margo Sinkler duboko udahnu, a onda ravnomerno i izdahnu vazduh.
Nešto u njenom izrazu lica privuče Sejdi pažnju. Iznenadila se,
svakako, to se i dalo očekivati, ali bilo je tu još nečeg. Odjednom Sejdi
shvati: „Vi ste već znali za to dete“, začuđeno reče.
Margo Sinkler ne odgovori, bar ne odmah. Ustade od stola i sa
držanjem kao da je završila školu lepih manira u Švajcarskoj pođe da
proveri jesu li vrata kancelarije dobro zatvorena. Zadovoljena, okrenu
se i tiho izgovori: „To je uvek bilo u neku ruku porodična tajna.“
Sejdi se upinjala da ne pokaže uzbuđenje. Bila je u pravu! „Da li
znate kad je Rouz zatrudnela?“
„Krajem hiljadu devetsto trideset prve.“ Margo opet sede i ukrsti
prste u urednu pletenicu. „Dete se rodilo u junu trideset druge.“
Takoreći u dan kad i Teo Edevejn. Sejdi je glas malo podrhtavao
kad je upitala: „A ipak se vratila u Loanet na posao svega nekih mesec
dana potom?“
„Tako je.“
 „Šta je uradila s detetom?“ Sejdi je čekala odgovor za koji je znala
da sledi.
Margo Sinkler skide naočari; držala ih je u jednoj ruci dok je
gledala odozgo u Sejdi. „Detektivko Sperou, sigurno ne moram da vam
pričam koliko su to bila drugačija vremena. Mladim ženama koje
zatrudne izvan braka nije bilo lako. A sem toga, Rouz nije imala ni
sredstava da odgaja dete, bar ne tad.“
„Odrekla se deteta?“
„Morala je.“
Sejdi je jedva obuzdavala ushićenje. Bila je na pragu da pronađe
Tea Edevejna posle tolikih godina. „Znate li kome je dala malog?“
„Naravno da znam. Imala je na severu sestru koja je bila voljna
da prihvati dete i odgaji ga kao svoje. I nije bio mali, već mala. Moja
majka, igrom slučaja.“
„Ona je…? Molim?“
Margo nastavi: „Eto zašto se Rouz toliko potresla kad je dobila
otkaz od Edevejnovih. Činilo joj se da se odrekla svog deteta i svu
svoju ljubav prenela na njihovo dete samo da bi je otpustili zbog neke
sitnice.“
„Ali…“ Sejdi se nakašlja, i dalje se trudeći da je sustigne u mislima.
„Ali ako je Rouzino dete poslato na sever da tamo živi, ko je bila
majka Tea Edevejna?“
„Znate kako, Sperou, detektivka ste ovde vi, ali ja bih najpre
tipovala da mu je majka bila gospođa Edevejn.“
Sejdi se namršti. Nije imalo logike. A bila je tako sigurna!
Elenorina dugogodišnja nemoć da začne još jedno dete – sina – a
zatim mrtvorođenče; Rouzina skrivana trudnoća, koja se vremenski
tako savršeno poklapa; Elenor koja otpušta Rouz; Rouz koja uzima sebi
svoga sina. Jedino što nije rodila sina, već ćerku. Majka Margo Sinkler,
koju je od rođenja odgajala sestra Rouz Voters u Lejk Distriktu. A
takođe nije bilo potvrda da je Elenor izgubila tu bebu koju je
očekivala, nikakvih sem zbrkanog svedočenja Konstans de Šil. Čitava
njena teorija srušila se kao kula od karata.
 „Je li vam dobro, detektivko Sperou? Veoma ste bledi.“ Margo
pritisnu dugme interfona na stolu. „Dženi? Malo vode, molim te.“
Sekretarica unese okrugao poslužavnik sa staklenom flašom i
dvema čašama. Sejdi otpi malo vode, zahvalna što ima čime da se
pozabavi dok pribira misli. Malo-pomalo, oseti da joj se snaga vraća i
čitava silesija novih pitanja isplovljava na površinu. Rouz možda i nije
Teova majka, ali svejedno je otpuštena iznenadno i neočekivano,
vremenski sumnjivo blizu njegove otmice. Zašto? Ako ne zato što se
Elenor Edevejn osećala ugroženom zbog prisustva prave majke, čime
je to onda Rouz naljutila svoju poslodavku? Mora biti da je postojao
razlog. Kad neko dobro radi svoj posao i kad ga vole oni za koje radi,
obično ga poslodavac neće pustiti od sebe. Zato je i upitala Margo koji
je povod bio.
„Mislim da to nikad nije ni shvatila. Znam da ju je mnogo
povredilo. Pričala mi je kako je volela da radi u Loanetu. Dok sam bila
mala, dolazila mi je i često pripovedala o kući na jezeru, pa sam
oduvek osećala neko srodstvo sa tim devojčicama što su tamo rasle,
mada sam im i zavidela. Kako ih je opisivala, maltene sam verovala
da su baštenske vile. Bili su joj dragi i njeni poslodavci; lepo je pričala
o njima, naročito o Entoniju Edevejnu.“
„O?“ To je bilo zanimljivo. Sejdi se u mislima vrati na svoj susret s
Klajvom, na njegovu priču o razgovoru obavljenom sa Konstans de Šil,
gde je nabacila da je tu bilo nekog neverstva koje je možda imalo veze
s nestankom deteta. „Mislite li da je mogla postati prebliska s
poslodavcem? Sa Entonijem Edevejnom?“
„Hoćete da kažete, da li je bila u ljubavnoj vezi s njim?“
Na takvu otvorenost Margo Sinkler, Sejdi se lecnu zbog
sopstvenog usiljenog eufemizma. Klimnu glavom.
„Pominje ga u pismima, znam da ga je poštovala. Bio je vrlo
inteligentan čovek, a ona ga je i sažaljevala, razume se, ali nikada
nisam stekla utisak da je bilo nečeg više od toga. U nekom trenutku
mu odaje priznanje zato što je napominjao da bi bila izvanredna
učiteljica i podsticao je da u budućnosti nastavi školovanje.“
„Ali nije bilo nikakve romanse? Čak ni nagoveštaja?“
 „Ničeg sličnog. Štaviše, mislim da je nakon trudnoće Rouz vrlo
pomno pazila da se ne upusti u novu ljubav. Nije se udala bezmalo do
četrdesete, a nema nikakvog znaka da je u međuvremenu imala nekog
momka.“
Još jedan ćorsokak. Sejdi uzdahnu. Izgubila je u borbi da potisne
očaj iz glasa. „Možete li da se setite još nečeg? Bilo čega što je možda
bitnije povezano s Rouzinim odlaskom od Edevejnovih?“
„Ima nešto. Ne znam baš da li je bitno, ali jeste pomalo čudno.“
Sejdi klimnu glavom, bodreći je da nastavi.
„Rouz nije nikada shvatila zašto je otpuštena, pa ju je još više
zbunilo što su joj Edevejnovi napisali izuzetnu preporuku i dali joj na
rastanku vrlo izdašan dar.“
„Kakav dar?“
„Novac. Dovoljno za putovanja i školovanje koji će joj pružiti
osnovu za svu dalju karijeru.“
Sejdi se zamisli. Ali zašto bi neko nekom dao otkaz, a onda ga
bogato nagradio? Jedino joj je padalo na um objašnjenje da je to bilo
mito, ali činilo joj se da i nije baš mnogo logično podmićivati nekog ko
nema pojma šta to ne bi smeo da oda.
Začu se kucanje i recepcionarka promoli glavu da podseti Margo
Sinkler da za pet minuta ima sastanak sa upravnim većem.
„E pa, onda“, reče direktorka uz osmeh pun izvinjenja, „nažalost ću
morati da se pozdravim s vama. Ne znam koliko sam vam pomogla.“
U to nije baš sasvim sigurna bila ni Sejdi, ali rukovala se sa
Margo Sinkler i zahvalila joj na vremenu. Već je bila na vratima kad
se priseti nečeg. Okrete se i reče: „Samo još nešto, doktorko Sinkler,
ako može.“
„Naravno.“
„Rekli ste maločas da je Rouz sažaljevala Entonija Edevejna. Zbog
čega ga je sažaljevala? Šta ste time hteli da kažete?“
„Samo to da je i njen otac imao sličan problem, pa je razumela
kakve patnje on proživljava.“
 „Problem?“
„Moj pradeda je bio u jednom užasnom ratu. To jest, sumnjam da
drugačiji rat i postoji. Preživeo je napad gasom kod Ipra, a onda su ga
vratili u rovove. Nikad više nije bio isti, pričala je baka. Patio je od
noćnih mora i jezivih rupa u sećanju; ponekad niko nije mogao da
spava od njegovog buncanja. To sad nazivamo posttraumatskim
stresom. Tad se prosto zvalo šok od eksplozije, jelte.“
„Šok od eksplozije“, ponovi Sejdi. „Entoni Edevejn?“
„Baš tako. Rouz mnogo puta to pominje u svom dnevniku. Trudila
se da mu pomogne i zapravo je taj njihov kontakt i nadahnuo njene
poznije teorije o koristi predavanjâ o poeziji, naročito romantičarskoj,
kod omladine u izbeglištvu.“
Šok od eksplozije. Bilo je to iznenađenje. Dok se vraćala ka svojim
kolima, Sejdi je iznova premotavala taj razgovor u glavi. Nije je
iznenadilo što je patio od tog poremećaja; ipak se godinama borio u
Francuskoj. Pre je bilo čudno što sve do tog dana nije našla da se to
negde drugde pominje. Da li je to bila tajna? A ako su krili, zašto je
Rouz Voters bila upućena u istinu? Možda je, baš kao što je i Margo
rekla, posredi bila prosta stvar, mladoj dadilji su bili dobro poznati ti
znaci, prepoznala je simptome koji su drugima promakli. Sejdi se
zapita da li je to bitno, ili se pak ponovo hvata za slamke. Pomišljala je
da nekog pozove – Klajva, Alastera, Bertija – i da im ispriča za to, da
vidi može li neko od njih da joj razjasni taj poremećaj, ali kada je
izvadila telefon, nije radio. Zbog onako lošeg signala kod Bertija,
izgubila je i naviku da ga puni.
Zazvoni zvono i đaci krenuše u povorci da se vraćaju u učionice.
Sejdi ih je posmatrala kroz prozor kola. U takvu školu ide i Šarlot
Saderland. Na fotografiji koju je poslala uz pismo imala je modernu
uniformu s grbom na blejzeru i spiskom postignuća izvezenim ispod
nje. Spisak je bio dugačak. Nesumnjivo u hladnim mesecima nosi i
kaput od tvida i gizdavu bereticu. Sejdi prekori sebe što je toliko
sebična. Drago joj je kad zamisli Šarlot na takvom mestu. Radi čega je
sve to uradila ako ne da bi ćerki pružila priliku kakvu nikada nije
mogla da priušti sebi?
 Sejdi obrlati kola da krenu, a sebi strogo zapovedi da zaboravi na
Šarlot, jednom zasvagda. Pisma više nema, vraćeno je pošiljaocu, niko
ne postoji na toj adresi. Treba da se oseća i da se ponaša kao da
nikada nije ni stiglo. Umesto toga, misli je preusmerila na
pronalaženje izlaza iz Oksforda, a čim se našla na putu M40, krećući
se na istok, ka Londonu, počela je iznova da vrti po glavi svoj
razgovor sa Margo Sinkler i da iz njega izvlači nove podatke – sjajnu
preporuku napisanu Rouz Voters, ogroman gotovinski iznos – obrćući
ih na sve moguće načine i maglovito se pitajući nije li Entonijev šok
od eksplozije nešto promenio, i na koji način.
 Dvadeseto poglavlje
London, 1931.
Elenor je počastila sebe čajem u Libertiju posle obavljenog razgovora.
Završio se brže nego što je očekivala i ostala su joj dva sata do voza
sa Padingtona. Stajala je na uglu, tamo gde se susreću Harlijeva ulica
i Marilebon, pod sivim oblacima što su se rasipali u siva zdanja, pre
no što će zaključiti da joj ne bi škodilo da malo razvedri sebi duh i
zaustaviti jedan taksi. I tako se našla tu. Obrtala je tananu kašičicu
ukrug, mešajući mleko s čajem, a onda je lupnula njome o obod
nežnog porcelana. Pogled joj se susreo s pogledom nekog lepo
odevenog muškarca za susednim stolom, ali nije uzvratila na njegov
učtivi, upitni osmeh.
Glupo je od nje što se toliko nadala, ali tako ti je to. Neko se nikad
ne opameti. Entoni je bio u pravu: doktor nije imao šta novo da
ponudi, samo i dalje istu priču. Elenor se ponekad pitala da li nada, ta
čudesna i grozna navika, ikada umire; još bolje, da li je moguće ubiti
je. Sve bi postalo neuporedivo lakše kad bi to bilo izvodljivo, kad bi
bilo jednostavno kao obrtaj prekidača. Ali avaj, izgleda da lažni sjaj
nade uvek titra negde u daljini, koliko god dugo čovek putovao ka njoj
bez uspeha.
Elenor spusti kašičicu. Nije do kraja to još ni pomislila, a već je
znala da se vara. Entoni je svoju nadu izgubio. Možda ne na bojištima
Francuske, ali svakako u nekom trenutku tih deset godina što su
usledile. A to joj nije davalo mira, upravo zato je morala i dalje
pokušavati. To se dogodilo pred njenim očima. Nije dovoljno pomno
pazila, jer inače bi sigurno nešto primetila i uradila šta god treba da
to spreči. Dala je obećanje i njemu i sebi.
 Napolju je sad padala kiša, pa je London imao boju škriljca i
izgledao kao da je sav razmazan. Na ulicama su blistale tamne bare, a
nad prolaznicima što su se kretali putovala je plima crnih kišobrana.
Ljudi su zbog kiše hodali brže, ozbiljnih lica, usredsređenih očiju,
svako usmeren na svoj cilj. Napolju je vladala takva poslovna
užurbanost da Elenor oseti kako je savladava umor. Tu, u toploti
čajdžinice, sedela je nepomična kao usamljen ostatak olupine na moru
rešenosti koje preti da je potopi. Nikada nije umela da popuni višak
vremena. Trebalo je da ponese sa sobom iz Kornvola neku knjigu.
Trebalo je da povede svoga muža.
Entonijevo odbijanje da pođe s njom bilo je predvidljivo; nju je
iznenadilo što odbija tako žestoko. „Nemoj“, izgovorio je čim je načela
tu temu. „Molim te. Nemoj.“
Ali Elenor nije odustajala. Još otkako je pročitala onaj članak u
Lanceti, bila je rešena da sa Entonijem ode doktoru Hajmeru.
Očigledno nije bila jedina. Nedelje su prošle dok nije dobila termin kod
doktora, a morala je da obuzdava uzbuđenje i nadu dok je čekala da
to vreme prođe, znajući da je najbolje da ne opterećuje Entonija
prerano.
„Nemoj.“ Nije povisio ton; to je rekao bezmalo šapatom.
„Ovo bi moglo da bude ono pravo, Entoni“, bila je uporna. „Taj
doktor Hajmer je radio na tom problemu, proučavao druge ljude sa
istim tegobama, i imao je uspeha, ovde piše da zna kako se leči…“
„Molim te.“ Ta reč je zasekla kao nož i ostatak njene rečenice je
samo otpao. Nije gledao u nju, glava mu je i dalje bila pognuta nad
okularom mikroskopa, pa Elenor nije odmah shvatila da su mu oči
sklopljene. „Nemoj.“
Prišla je bliže. Osetila je jedva primetni dašak znoja koji se mešao
s neobičnim laboratorijskim zadahom sobe. Glas joj je bio tih ali
odlučan. „Ja neću dići ruke od tebe, Entoni, koliko se god ti upinjao da
me odgurneš od sebe. A sigurno neću sad kad mi se čini da smo
možda našli nekog ko će umeti da pomogne.“
Tada je pogledao u nju sa izrazom lica koji ona nije umela da
nazove imenom. Viđala ga je i pre potištenog, prečesto da bi brojala,
znala je te noćne more što su ga pohodile čak i danju, znojenja što su
ga spopadala noću, jezivu drhtavicu što se nije smirivala čak ni pod
svom silinom njenog tela kad bi ga njime obujmila; no ovo je bilo
drugačije. Ta nepomičnost. Ta ćutnja. Taj izraz na njegovom licu koji ju
je nagnao da uzmakne kao da je primila udarac. „Nećemo više
nikakvih doktora“, izgovorio je tihim i ravnomernim tonom koji nije
dopuštao pogovora. „Nećemo više.“
Ostavila ga je u radnoj sobi i pohitala u prizemlje, vrelog lica i
rasutih misli. Kasnije, kad je ostala sama, prizvala je u sećanje
njegovo lice. Bilo je to jače od nje; taj njegov izraz pratio ju je čitavog
popodneva dok je odsutno, mehanički obavljala svakodnevne zadatke.
Tek u gluvo doba noći, dok je nemirno spavao kraj nje, a ona ležala
potpuno budna i slušala noćne ptice sa jezera, prisećajući se one
davne večeri kad su vozili zajedno bicikle po kamenju belom od
mesečine, setila se koja je to reč. Odvratnost, eto šta je ugledala na
njegovom licu. Crte koje je toliko dugo i toliko snažno volela izobličile
su se u izraz gađenja i prezira kakav se obično čuva za najgore
dušmane. Elenor je još i mogla da podnese odvratnost usmerenu ka
njoj; želju da zarida, zajauče, proklinje izazvalo je u njoj saznanje da
on to gnušanje oseća prema samome sebi.
Ujutru je, međutim, opet bio dobroćudno raspoložen. Čak je
predložio da prirede piknik kraj potoka. Nada je vaskrsla; sve ako je i
dalje odbijao da pođe s njom u London, makar je ovog puta odbio sa
osmehom na licu, govoreći kako mora da nastavi rad na
izučavanjima. I tako je svoju nadu ponela sa sobom. Sve od stanice u
Luu sedela je kraj nje u praznom vozu, tamo gde je trebalo da sedi
njen muž.
A sad je nagla šoljicu i posmatrala mlaki talog kako se razliva
tamo-amo. Ćerkama je rekla da putuje u London da bi otišla nekoj
krojačici na Mejferu, a one su joj poverovale jer su mislile da je majka
takva osoba. Nisu pamtile rane godine svog života, kad je Entoni bo u
ratu, a ona sama s njima u Loanetu. Nisu pamtile vreme kad su
zajedno krstarile po imanju, priče koje im je pripovedala, tajna mesta
koja im je pokazivala. Elenor je posedovala mnoga lica koja njene
kćeri nisu poznavale. Ponekad bi izvukla na površinu te skrivene crte,
prevrtala ih i obrtala, razgledala ih i divila im se sa svih strana kao
da je posredi nekakav skupocen sitan biser. A onda bi ih opet umotala
i sakrila na sigurno. Nikada ih više neće javno pokazivati jer bi
morala da objašnjava zašto se promenila.
Elenor nije diskutovala o Entoniju s drugima. To bi značilo
verolomstvo prema mladiću u kog se zaljubila onog leta u Londonu,
pre dvadeset godina, a što bi bilo još razornije, prema svom čvrstom
uverenju da će jednoga dana i ovo proći. A kad prođe, kad bude našla
načina da mu povrati onu vedrinu duha i sve što je izgubio, kad mu
opet bude dobro, on će se radovati što niko nikad nije saznao koliko je
duboko bio potonuo, niko izuzev Elenor. Za toliko je zasluživalo
njegovo dostojanstvo.
Svakako nije dozvoljavala da za to saznaju ćerke. Entoni ih je
voleo. Uprkos svemu, bio je dobar otac i devojčice su ga obožavale.
Nikada nisu upoznale onog mladića i njegove nesvakidašnje ambicije;
on je za njih bio naprosto „tata“, a zbog svojih ekscentričnosti
jedinstveno njihov. Duge šetnje kroz šumu, njegova nestajanja i na po
više dana, posle čega se pojavi s torbom punom uzoraka – s listom
ove paprati, sa onim leptirom, raznim blagom koje su devojčice
uneseno proučavale i pomagale mu da ga zavede u arhivu. One nisu
videle, kao Elenor, čoveka koji sa starom medicinskom knjigom na
krilu žmuri dok pokušava da se seti kostiju ljudske šake, sopstvene
šake, nekada tako otmene, sposobne i pouzdane, a drhtave sad dok
počiva na širokoj stranici. Osetio bi njeno prisustvo i otvorio oči, a kad
vidi da je to ona, pojavio bi se tužan, stegnut osmeh. „Postao sam
jedan od onih“, rekao bi, „jedan od onih što samo sede i pokušavaju
da ispune prazne sate beskorisnim zanimacijama.“
„To nije tačno“, uzvratila bi ona. „Ti radiš na svojoj istoriji sveta
prirode. Odmaraš se od medicine, ali vratićeš joj se. Završićeš praktični
deo i bićeš još bolji nego pre.“
„Kad ćeš uvideti da je prekasno? Kad ćeš prihvatiti da više nisam
taj čovek? Da je on umro u Francuskoj? Ono što se dešavalo, Elenor,
užasni izbori, čudovišne odluke…“
„Pričaj mi o njima. Pričaj mi, molim te, i tad ću shvatiti.“
 Elenorinu pažnju privuče neka žena na ulazu. Lepa žena, koja je
držala za ruku mališana – trogodišnjeg, procenila je Elenor –
odevenog veoma lepo i svečano, u belo mornarsko odelce. Imao je lice
kao anđelčić: krupne plave oči, okrugli rumeni obraščići, izvijena
ustašca, razdvojena od čuđenja dok je virio iza majčine šake u tu
prometnu, jarko osvetljenu prostoriju.
Elenor oseti dobro znani udar čežnje. Nije prestajala da se nada
još jednom detetu. Bilo je to i više od nade; žudela je za njim. Sve ju je
bolelo od želje da opet u naručju drži bebu, da golica, ljubi i tetoši
punačko telašce. Ponekad je sebi ličila na onu kraljicu iz priče
gospodina Luelina, koja je ostala bez svog deteta, pa je toliko žudela
za drugim da je bila spremna da pregovara s đavolom kako bi dobila
detence. Elenorina čežnja nije bila potpuno sebična. Jednim delićem
bića pitala se nije li možda još jedno dete, dečačić, upravo ono što
treba Entoniju. On voli svoje kćeri, ali zar ne želi svaki muškarac sina
koji će biti njegova slika i prilika kad odraste? Ruka joj je odsutno
pošla ka ravnom, čvrstom trbuhu. Još je među njima povremeno bilo
trenutaka nežnosti, onda kad je sposoban za njih; bilo je moguće da
opet zatrudni. Ali uprkos svoj njenoj volji, njenoj vatrenoj želji, to se
nije dogodilo za poslednjih deset godina.
Setna, Elenor na silu otrže pogled od žene i deteta, koji su sad
zajedno sedeli za stolom; mališan je vodio računa da se pridržava
lepog ponašanja kom su ga učili, ali su ga odavale krupne okrugle oči
koje su inventarisale nepoznat prostor. Ponovo se okrenula ka
prozoru. Tamnosivi oblaci spustili su se još niže nad London, pa je
grad počivao u polumraku. U čajdžinici su bila upaljena svetla, te dok
je obuhvatala pogledom odraz tople unutrašnjosti u tamnom staklu,
iza kog su kao duhovi žurno promicali prolaznici, greškom se suoči sa
sopstvenim odrazom.
Uvek je za nju bio šok kad neočekivano ulovi sebe u trenutku
opuštenosti. Osoba koja joj je uzvraćala pogledom bila je uzor
diskretne žene kakva izaziva poštovanje. Leđa su joj bila prava, odeća
moderna ali ne i pomodna, kosa uredno nameštena ispod šešira. Lice
– prijatna maska koja ništa ne odaje. Od onih lica preko kojih tuđ
pogled samo preleti. Žena u staklu bila je sve ono za šta se Elenor
zaklinjala da neće postati. A izvesno se ne bi očekivalo da će u takvu
osobu izrasti Elenor Pustolovka. Elenor je ponekad razmišljala o njoj, o
svojoj dvojnici, toj devojčici oduševljenih, širom otvorenih očiju,
neukrotive kose i žestokog pustolovnog duha. Elenor je rado zamišljala
da je ona još tu negde. Da se nije istopila i nestala, već pretvorila u
biser i otkotrljala se. Da čeka negde da je vile nađu i da je šuma vrati
u život.
Ta misao ju je uznemiravala, pa Elenor uradi ono što je uvek i
radila kad mračne misli zaprete da je rastroje. Pokrenu se. Hitrim
mahanjem ruke prizva konobara, plati račun, uze tašnu i zavodljivu
haljinu koju jedva da je i pogledala pre nego što ju je kupila, pa
protrese kišobran da ga otvori i zaputi se napolje na kišu.
Kada je stigla na stanicu, oko blagajne su vrveli ljudi, a vazduh je
bio prožet mirisom mokre odeće. Elenor se priključi redu ozlojeđenih
putnika, polako se pomičući ka čelu niza. „Imam kartu rezervisanu na
prezime Edevejn“, obrati se službeniku sa druge strane šaltera.
On krenu da traži po kutiji s papirima, a dok je mrmljajući
izgovarao prezimena koja je preletao, Elenor se osvrte ka svetini što se
tiskala. „Rekla bih da će voz biti pun“, kaza.
Službenik ne diže pogled. „Prethodni se pokvario. Izgiboh čitavog
popodneva od naroda koji pokušava da se ubaci u ovaj sledeći.
Edevejn, rekoste?“
„Da.“
„Onda je to ovo.“ Čovek za šalterom proturi ispod rešetke dve
karte. „Polazak sa trećeg perona.“
Elenor se obrte da pođe i pritom pogleda u dve karte u svojoj ruci
s rukavicom. Progura se ponovo do šaltera. „Muž ne putuje sa mnom“,
reče kad je uspela da privuče službenikovu pažnju. „Iznenadno je bio
sprečen.“ Opet njeni izgovori. U poslednje vreme ih je izbacivala bez
razmišljanja.
„Novac ne vraćamo“, kaza on posvećujući se gospodinu iza nje.
„Ne želim novac, samo bih da vratim kartu.“ Elenor je gurnu po
pultu. „Nije mi potrebna. Može da je iskoristi neko drugi.“
 Sedela je u vagonu i čekala da voz pođe iz stanice. Na peronu su
muškarci u odelima hodali tamo-amo, nosači su gurali nakrivljene
kule kofera kroz gužvu, a male grupe ljudi izvodile su intimne rituale
opraštanja. Elenor se činilo, dok je to posmatrala, da su se neki
najupečatljivi trenuci njenog života odigrali baš na takvim stanicama.
Bio je tu onaj dan kad je upoznala Entonija, uz limunadu na
podzemnoj stanici u Bejkerovoj, pa potom ono jutro 1914. kad ga je
mahanjem ispratila u rat. Izgledao je nezamislivo naočito u uniformi,
a uz njega je bio i Hauard; obojica su blistala mladošću.
Kad joj je rekao da planira da se prijavi u vojsku, ležali su jedno
kraj drugog na ćebetu pored potoka u Loanetu; kroz glavu joj je prošlo
hiljadu razloga iz kojih ne bi smeo da ode. „Ali tako smo srećni!“,
izletelo joj je.
„Bićemo srećni opet, kad se vratim kući.“
„Ako se vratiš kući.“
Bilo je to ćudljivo izrečeno, prvo što joj je palo na pamet i najgore
što je mogla kazati. Sebično, detinjasto i istinito. Posle toga je grdila
sebe. Naredne četiri godine naučiće je da se obuzdava, ali u tom trenu,
strah, panika i nemoć da im zaustavi bujicu ispunili su je žestinom.
„To je rat, znaš. Neće biti piknik.“
Pružio je ruku da skloni tvrdoglav uvojak kose što joj je padao
preko očiju. Uzdrhtala je od dodira njegovih jagodica na slepoočnici.
„Studirao sam medicinu, Elenor. Mogu da budem koristan. Tim
ljudima, mojim drugovima, biće potrebni ljudi poput mene.“
„Potreban si meni. Ima drugih doktora, onih koji su savladali
praktični deo.“
Blago se osmehnuo. „Valjda znaš da nigde druge ne bih radije bio
nego ovde s tobom, ali ko bih bio ako ne pođem? Kako bih živeo sa
sobom ako ne pomognem? Kako bi me ti posmatrala ako ne bih
obavio svoj deo? Ukoliko čovek ne može da bude koristan svojoj
zemlji, bolje da je mrtav.“
Tad je znala da nikakvim rečima neće moći da ga navede da se
predomisli, a to saznanje ju je peklo. Imalo je u njenim ustima ukus
pepela.
 „Obećaj mi da ćeš se vratiti“, kazala je, pa ga obujmila rukama i
zagnjurila lice u njegove grudi, držeći se za njega kao za stenu usred
pobesnelog mora.
„Naravno da ću se vratiti.“ Ni najmanje trunke sumnje. „Ništa me
neće sprečiti. Neću dozvoliti.“
Onog dana kad će poći, zajedno su se peške zaputili na stanicu,
pa je sedela s njim u vagonu dok su se ukrcavali drugi mladi vojnici u
čistim novim uniformama; ljubio ju je i načas je pomislila da neće biti
u stanju da ga pusti da ide, onda se oglasila pištaljka i ona je opet
bila na peronu, bez njega, a voz se udaljavao. Kad se vratila, kuća je
bila topla i mirna. Vatra u biblioteci goruckala je na ložištu, baš kao i
kad su pošli.
Bilo je strahovito tiho.
Fotografija njih dvoje stajala je na stolu pod prozorom, i dok je
gledala u njegovo nasmejano lice, Elenor je pokušavala da ubedi sebe
kako je on na spratu, ili je izašao do jezera, i samo što se nije vratio,
pa će je zovnuti iz hodnika da dođe i pridruži mu se. Ali njegovo
odsustvo svud se očitavalo i Elenor je sagledala, iznenadno, koliko će
dugi biti predstojeći dani, nedelje, meseci, koliko neizdrživo dugi.
Hvala bogu te je imala Deboru da na nju usredsredi svu svoju
pažnju. Ne možeš se tek tako prepuštati strujnim udarima straha kad
te gledaju krupne oči pune poverenja, malo čovečje biće koje hoće da
se osmehne i čita majčin izraz lica tragajući za signalom da je u redu
da to učini. Ali iza vedrine koju je silom prikazivala, iza dečjih
pesmica koje je pevala i priča koje je pričala, Elenor gotovo da se nije
usuđivala da diše. Svako kucanje u vrata prostrelilo bi joj čitavo telo
plamenim iglama. Svaka priča iz sela o smrti nekog drugog vojnika
čupala joj je dušu iz grudi, a kasnije bi potajno odahnula što to nije
bio Entoni. Olakšanje koje je nalazila kad stigne pismo, a ne telegram
s crnim okvirom, bilo je kratkog veka; prolazilo je čim pročita datum u
vrhu stranice i shvati da je poslato pre mnogo dana, te da je u
međuvremenu moglo svašta da se desi.
Sama pisma ništa nisu odavala, bar isprva. Pominjale su se
bombe, naravno, cepelini uništeni u blizini, ali u njegovim opisima to
je zvučalo poput kakvih sitnijih neprijatnosti. Kada se prvi put susreo s
nemačkim gasom, to se dogodilo „pod najidealnijim okolnostima“,
pošto se desilo da kraj sebe imaju nekog tipa koji im je pokazao koliko
su „efikasne mere predostrožnosti“: Elenor je znala da on zamagljuje
istinu, pa ju je to u podjednakoj meri i smirivalo i izluđivalo.
Dobio je vikend odsustva u Londonu, pa se našla s njim, van sebe
od nervoze i uzbuđenja, nesposobna da se u vozu usredsredi na ma
šta drugo; knjiga joj je čitav put preležala neotvorena u krilu. Bila se
obukla brižljivo, ali kad ga je ugledala, postidela se uloženog truda, jer
to je bio Entoni, najveća ljubav njenog srca, pa su njena zebnja i
usredsređivanje na takva tričava pitanja, na primer koja joj haljina
najlepše stoji, delovali kao da nekako označavaju nedostatak vere u
nju i njega, u ono što je istinski bitno.
Susrevši se, progovorili su istovremeno. „Hoćemo li…“
„Pretpostavljam…“ – a onda su, nakon mučnog oklevanja, kad je
načas izgledalo kao da je sve što su nekad bili postalo prah, oboje
prasnuli u smeh, i nisu mogli da stanu, i zasmejali bi se i dalje i na
najmanji povod dok su sedeli u bifeu stanice i pili čaj. Posle toga opet
su to bili oni, Entoni i Elenor, a ona je zahtevala da joj on priča sve o
ratu. „Sve“, kazala je, „bez ublažavanja“, jer očajnički je želela da se
probije kroz tu uglađenu, nedovoljno rečitu površinu pisama koja je
slao kući.
I tako joj je pričao. O blatu, o kostima koje ljudi lome dok se vuku
kroz njega, o ljudima koje je blato čitave progutalo. Somu je nazivao
mašinom za mlevenje mesa, govorio da je rat sam po sebi nedopustiv.
Opisivao je agoniju koju je proživljavao što izdaje „svoje“. Umiru, rekao
je, jedan za drugim, jedan za drugim.
Pisma su se posle tog njegovog dolaska promenila, a ona nije bila
sigurna da joj je drago zbog toga. Kroz glavu joj je prolazila misao da
bi morala biti pažljivija kad nešto poželi. Cenzori su uklanjali one
najgore delove, ali preostajalo je dovoljno da shvati da je i dalje
surovo, da rat zahteva od ljudi da rade strašne stvari, i da zauzvrat
strašne stvari čini i on njima.
 Kad je poginuo Hauard, ton pisama se opet izmenio. Entoni više
nije govorio o „svojima“, nikada više nijednog druga nije nazvao po
imenu. A što je bilo najjezivije, njegova pisma, ranije uvek prepuna
raspitivanja o kući, žudna i najsitnije pojedinosti o Debori i
novorođenoj Alis – Voleo bih da sam i ja tu. Duša me boli što sam
tako daleko od svih vas. Budi jaka, ljubavi moja, a u međuvremenu,
hoćeš li da mi pošalješ uvojak kose mog čeda? – sad su bila tek nešto
malo više od hladnih statističkih izveštaja o onom što se dešava na
frontu. Mogao ih je pisati bilo ko, bilo kome. I tako je Elenor morala da
se bori istovremeno s dvostrukim bolom: sa Hauardovom smrću –
šokom koji je izazvala ta vest, njenom nepojmljivom konačnošću; i sa
posledičnim gubitkom muža, koji je već bio predaleko, iza zida
neprobojne učtivosti.
Onog dana kada se najzad vratio, dvanaestog decembra 1918,
Elenor je dovela obe devojčice u London da gledaju kako dolazi njegov
voz. Na stanici je bio orkestar, violine su svirale božićne melodije.
„Kako ćemo da znamo da je to tata?“, pitala ju je Debora. Umirala je
od znatiželje da lično vidi tu osobu koju je poznavala samo sa
uramljene slike kraj maminog kreveta, snimljene u fotografskom
ateljeu.
„Znaćemo“, odgovorila joj je Elenor.
Dok je voz pristizao, stanicu je zaodenuo dim, a kad se dim
raščistio, vojnici su već izlazili na peron. Konačno ga ugledavši, u
onom magnovenju pre nego što je pogledom pronašao njene oči,
osetila je bolno te godine. Zebnje su se srojile oko nje kao noćni leptiri
oko plamena. Hoće li i dalje poznavati jedno drugo? Hoće li biti kao
što je bilo? Nije li se previše događaja izređalo u međuvremenu?
„Prejako mi stežeš ruku, mama, boli me“, rekla je Alis. Nije imala
još ni dve godine, a već je posedovala poštovanja dostojan dar za
neposrednost.
„Izvini, zlato moje. Izvini.“
A onda je pogledao pravo u nju i načas je videla u njegovim
očima nešto, senku Hauardovog obrisa, i svih drugih poput njega, a
onda je senka nestala, on se osmehnuo i bio je Entoni, njen Entoni,
konačno ponovo kod kuće.
Napolju se oglasi pištaljka. Voz samo što nije krenuo, a i bio mu je
poslednji čas. Elenor je kroz prozor posmatrala šine crne od čađi.
Predivno je što je Entoni opet kod kuće. Devojčice ga se ne mogu
nasititi. Loanet je svetliji otkako je on tu, sve je nekako jasnije, kao
kad se izoštri žiža foto-aparata. Život će se nastaviti, baš kao što joj je
i obećavao. Prošlo je više od četiri godine, ali rat je dobijen, te će sada
nadoknaditi propušteno vreme. A ako mu se ponekad i tresu ruke, ako
zastane usred rečenice, pa mora da pribere misli pre nego što produži,
ako ga povremeno probudi ružan san i nikad neće da priča o
Hauardu, tja, to su razumljivi problemi i sigurno će proći sami od
sebe.
Ili je bar tako mislila.
Prvi put kad se to dogodilo, bili su napolju u bašti. Devojčice su
vijale patke, a dadilja ih je terala da uđu u kuću da bi večerale. Bilo je
božanstveno veče: sunce kao da je oklevalo u svom zalasku, kao da
nije moglo da podnese da okonča taj dan. Kolebalo se na horizontu,
razbacujući po nebu vrpce ružičaste i slezove boje, nalik konopcima za
spasavanje, a vazduh je bio opojan od jasmina. Bili su izneli bele
trščane stolice iz kuće, a Entoni je, pošto je čitavog popodneva
zabavljao kćeri, otvorio novine koje je doneo sa sobom, ali samo je
zadremao iza njih.
Novo kučence Edvina skakutalo je oko Elenorinih nogu, zalećući
se na loptu koje su devojčice našle za njega, pa bi je Elenor blago
zakotrljala po svežem travnjaku i od srca se smejala kad se psetance
saplete o sopstvene uši dok trči da je donese. Zadirkivala je štene i
dizala loptu tik izvan njegovog dohvata, radi zadovoljstva da ga gleda
kako se propinje i mota prednjim šapicama po vazduhu, a onda
nasrće na loptu škljocajući zubima. Bili su to oštri zubi. Psetance je već
uspelo da izbuši većinu Elenorinih tankih čarapa. Ta slatka mala
napast imala je šesto čulo da iskopa tačno ono što ne bi smelo da
dira, ali bilo je nemoguće ljutiti se na Edvinu. Dovoljno je bilo da
pogleda u nju tim krupnim smeđim očima i naheri glavu na određen
način, i Elenor bi se sva istopila. Kao mala je želela psa, ali njena
majka ih je proglasila za „prljave zveri“ i to je bilo to.
Elenor je izmakla loptu, a Edvina, kojoj ništa nije bilo slađe od
dobre ture tobožnjeg rvanja, zari zube u gumu još jače. Sve je bilo
savršeno. Elenor se zasmejala, Edvina uzbuđeno zarežala na loptu pre
no što će zapodenuti burnu kavgu s jednom patkom, sunce je rumeno
treperilo na nebu, a onda se odjednom Entoni obrušio na njih uz
snažan urlik. Jednim hitrim zamahom, zgrabio je psetance i digao ga,
stežući ga šakama za vrat. „Umukni“, siktao je, „umukni!“
Edvina je skičala i zavijala, patka pobeže, a Elenor, u šoku, skoči.
„Entoni! Ne! Stani!“
Strašno se prepala; pojma nije imala šta se to dešava.
„Entoni, molim te!“
Kao da nije ni mogao da je čuje, kao da uopšte nije prisutna.
Okrznuo ju je pogledom tek kad mu je pritrčala, klekla kraj njega i
zgrabila ga za ramena. Otresao je njene ruke i na delić trena učinilo
joj se da će se baciti i na nju. Oči su mu bile iskolačene i opet je u
njima opazila onu senku, senku koju je načas ugledala na železničkoj
stanici kad su ga dočekale.
„Entoni“, ponovo je izgovorila, „molim te. Pusti je.“
Disao je s naporom, grudi su mu se dizale i spuštale, gnev na licu
izmenio se u strah, strah u pometnju. U nekom trenutku popustio je
stisak i Edvina se izmigolji, tiho i samosažaljivo skiknu i zbrisa u
bezbedni zaklon Elenorine stolice da se povrati od napada.
Ni on ni ona nisu se pomicali. Elenor će se kasnije činiti da ih je
okamenio neki zajednički osećaj, neizrečen sporazum da će
mirovanjem sprečiti dalje pucanje te tanke ljuske jajeta. Ali tad je
shvatila da on drhti, pa ga je nagonski privukla u zagrljaj i snažno ga
stegla. Tresao se od zime. „Nije ništa“, čula je sebe kako izgovara, „nije
ništa“; bezbroj puta, kao da je jedna od njenih ćerčica ogrebala koleno
ili se probudila iz ružnog sna.
Kasnije su sedeli zajedno u noći punoj mesečine, oboje nemi i
zgranuti onim što se desilo. „Izvini“, kazao je on. „Načas sam mislio…
mogao sam se zakleti da vidim…“
Ali nikad nije dorekao šta mu se to pričinilo. U potonjim
godinama Elenor će čitati izveštaje, razgovaraće s doktorima, i naučiće
dovoljno da zna da je Entoni po svoj prilici iznova proživljavao neku
traumu iz rata onda kad je napao Edvinu, ali nije nikada hteo da
progovori o tome što se kretalo po senkama. A oni su opet dolazili, ti
duhovi. Dešavalo se da Elenor razgovara s njim i samo ga ulovi kako
zuri u daljinu, stežući vilice, najpre od straha, potom odlučno. S
vremenom je shvatila da to ima neke veze s Hauardom, s načinom na
koji je nastradao, ali Entoni nije hteo o tome da priča, pa nije mogla
sa sigurnošću znati detalje.
Govorila je sebi da nije ni važno, da će on to prevazići. Svako je
nekoga izgubio u ratu, sve će biti bolje posle nekog vremena. Kad mu
se budu smirile ruke, nastaviće s praktičnim delom studija; to će
potpuno sve izmeniti. Postaće doktor, kao što je uvek i smerao –
hirurg; on ima poziv.
Ali ruke se nisu smirile, niti je s vremenom išta bilo bolje. Samo je
postalo još gore. Jedino što su se Elenor i Entoni popravili, oboje, u
skrivanju istine. Bile su tu i jezive noćne more iz kojih se budio
urlajući ili se tresući, molio da pođu brzo, da odu, da ućutkaju psa da
ne laje. Nije često bio nasilan, a Elenor je znala da ni tad nije on za to
kriv. Njegov najveći životni poriv uvek je bio da pomaže i da leči;
nikada ne bi svesno naudio drugome. Međutim, proganjao ga je strah
da bi mogao to uraditi. „Da su bile devojčice“, započeo je, „da je bila
jedna od njih…“
„Pssst.“ Elenor mu nije davala da izgovori naglas tu izopačenu
misao. „To se neće desiti.“
„Moglo bi.“
„Neće. Neću ja dozvoliti. Obećavam.“
„To ne možeš da obećaš.“
„Mogu. I obećavam.“
Na licu mu je bilo neizmerno mnogo straha, a ruke su mu drhtale
dok ju je stezao. „Obećaj mi, ako nekada budeš prinuđena da biraš,
spašćeš njih od mene. Spašćeš mene od mene. Ne bih mogao da živim
sa sobom kad bih…“
Pritisnula mu je usne prstima da ne bi izgovorio strašne reči.
Poljubila ga je, a onda ga snažno zagrlila, dok se on tresao uz njeno
telo. Elenor je znala šta traži od nje, i znala je da će uraditi sve što
mora da bi održala obećanje.
 Dvadeset prvo poglavlje
London, 2003.
Sejdin stan je izgledao i mirisao kao onakvi domovi u kakve su je
obično slali po zadatku. „O čoveku se mnogo može zaključiti na
osnovu toga kako održava svoj dom“, rekao joj je jednom Donald,
nekako smerno, vrlo nesvojstveno onom uobičajenom bučnom
Donaldu i prilično hrabro za čoveka kom sve u kući pere i sređuje
supruga. Pokupila je rasute slojeve reklama i računa sa otirača, pa
zatvorila vrata gurnuvši ih nogom. Vreme je bilo tmurno, ali kad je
pritisnula prekidač za svetlo, reagovala je samo jedna od tri sijalice.
Svega nešto malo više od dve nedelje odsustva, a već je na svakoj
površini počivao sloj prašine. Soba je mirisala kiselo i zapušteno, a
Sejdin nameštaj, koji nikada nije ni bio ljubak, postao je u
međuvremenu smrknut i prekoran, pa i odrpaniji nego u njenom
sećanju. Utisku rđavo održavanog, nevoljenog, potpuno zanemarenog
životnog prostora pridodavala je i saksija s biljkom u sudoperi. „O,
bože“, izusti Sejdi, pa spusti torbu, baci poštu na kauč i pođe ka
ubogom, tužnom biljnom lešu. „Šta ti se to desilo?“ Bila ju je uzela pre
koji mesec na uskršnjoj prodaji obližnje predškolske ustanove, u
nastupu domaćinskih težnji, za inat onom tipu s kojim je kao izlazila,
a čije su oproštajne reči pri rastanku odjeknule stepeništem: „Toliko si
navikla da živiš sama da nisi u stanju da vodiš brigu ni o cveću u
saksiji.“ Sejdi izmrvi suve, skvrčene listove u sudoperu od nerđajućeg
čelika. Ala mu je pokazala!
U kontrastu sa spoljašnjom bukom, zvucima saobraćaja i
glasovima, soba je delovala neprirodno tiho. Sejdi nađe daljinski i
uključi televizor. Pojavi se Stiven Fraj, duhovito i šaljivo razglabajući o
nečemu, pa Sejdi utiša zvuk da se jedva čuo i proveri šta ima u
frižideru. Tu je bilo još jedno poprište katastrofe. Bezmalo prazan ako
se ne računaju dve proklijale šargarepe i tetrapak soka od
pomorandže. Pogledala je rok trajanja na soku i zaključila da nije
strašno što je istekao pre šest dana, ionako su uvek preterano oprezni
s tim datumima. Nasula je sebi čašu i pošla za svoj radni sto.
Dok se kompjuteru dizao sistem, Sejdi uključi telefon da se puni, a
onda iskopa iz torbe fasciklu s podacima o Edevejnima. Otpi gutljaj
reskog soka, a onda je sedela i čekala, grčeći se od onespokojavajućeg
pištanja dajal-ap modema dok se konektovala na internet. Na putu do
kuće, sve vreme je u glavi pretresala razgovor sa Margo Sinkler. Sejdi
je bila toliko ubeđena da su Rouz Voters i Entoni Edevejn imali
ljubavnu vezu i da je Teo bio Rouzin a ne Elenorin sin da je imala
muke da obradi nova saznanja. Delići slagalice su se toliko lepo bili
složili da je morala uložiti neopisivu snagu volje da ih razdvoji i krene
iznova. Možda se zato i držala tako čvrsto svog predosećaja da je
Entoni Edevejn tu važan. Čim se pojavila stranica s pretraživačem,
ukucala je šok od eksplozije.
Na ekranu se pojavi spisak sajtova; ovlašno je preglédala unose
sve dok nije naišla na link sajta firstworldwar.com, koji joj je delovao
ozbiljno. Kliknula je i krenula da čita definiciju. Termin koji se koristio
za opis duševne traume… intenzitet artiljerijskih borbi… neurotski
ispadi kod inače mentalno stabilnih vojnika. Tu se nalazila crnobela
fotografija čoveka u uniformi; zurio je u objektiv sa setnim
poluosmehom, tela okrenutog pod takvim uglom da mu je desna
polovina lica bila skrivena senkom. U članku se nastavljalo: Vojnici su
naučili da prepoznaju simptome, ali nadležni u vojsci sporije su
reagovali… napadi panike, psihička i fizička paraliza, strašne
glavobolje, jezivi snovi… mnogi su efekte osećali još godinama… lečenje
je u najboljem slučaju bilo primitivno, u najgorem opasno…
U dnu stranice se nalazio link ka radu nekog dr V. H. R. Riversa, u
kom je on ukratko izlagao svoje teorije zasnovane na posmatranjima
povređenih vojnika u Ratnoj bolnici „Krejglokhart“, od 1915. do 1917.
Veliki deo bio je posvećen objašnjenju procesa represije, gde je doktor
Rivers davao naznake da preživeli vojnici koji se većim delom dana
trude da zaborave svoje strahove i sećanja imaju mnogo veću šansu
da im podlegnu u vreme noćne tišine i izolovanosti, kad im san oslabi
samokontrolu, pa postaju prijemčivi za strašne misli koje im se
prikradaju.
Nije bilo nelogično. Po Sejdinom iskustvu, uglavnom je sve
intenzivnije noću. A svakako su se tada njene crne misli otimale iz
svojih međa i pretvarale se u snove da je progone. I dalje je preletala
tekst. Po rečima doktora Riversa, represija pomaže negativnim
mislima da akumuliraju energiju, što rezultira živim pa čak i bolnim
simbolizmom snova i strahovima koji silovito besne u glavi. Sejdi
pribeleži tu rečenicu u svoju svesku, razmisli o njoj, a onda zaokruži
reč silovito. Doktor je govorio o kanalima misli u mozgu vojnika, ali ta
reč, naročito u kontekstu zagonetne sudbine Tea Edevejna, ispunila je
Sejdi nekom nelagodnošću. Sve vreme je znala da postoji i treća,
mračna mogućnost – da nije ni odlutao niti je otet, već da ga je
umesto toga zadesila nasilna smrt. Kad je razgovarala s Klajvom,
pitala se nije li Klementina Edevejn bila upletena u bratovljevu smrt,
pukim slučajem ili nekako drugačije. Ali šta ako je to bio Entoni? Šta
ako je sve vreme to bio Teov otac?
Sejdi prelista beleške unatrag, do onih koje je zapisala prilikom
razgovora s Klajvom. Entoni i Elenor su jedno drugom pružili alibi.
Elenor je prilikom razgovorâ s policijom delovala skrhano od bola i
čitave te nedelje bili su joj nužni sedativi. Klajv je napomenuo da je
Entoni bio izuzetno posvećen i pažljiv, da je žestoko štitio svoju ženu.
Tako brižljiv prema njoj, rekao je Klajv, nežan, zaštitnički nastrojen,
vodio je računa da se odmara, nije joj dao da izleti i pridruži se
potrazi. Gotovo da je nije puštao sa vidika. Sejdi ustade i proteže se.
Kad je to zapisala, prihvatila je Klajvovo zapažanje kao dokaz snažne
vezanosti između Edevejnovih, njihove međusobne ljubavi, prirodnog
ponašanja bračnog para koji je doživeo ono nezamislivo; svakako nije
podozrevala ništa izopačeno. Ali sada, posmatrajući kroz sočivo nove
teorije koja se razvijala (a to i jeste samo teorija, podsetila je sebe,
predosećaj na predosećaj), to ponašanje je zadobilo zloslutniju boju.
Da li je moguće da je Elenor znala šta je njen muž počinio pa ga je
pokrivala? Da li bi ijedna majka to uradila? Ijedna supruga? Možda
ju je Entoni smirivao, stražario nad njom da ne bi otkrila policiji ono
što zna?
Sejdi okrznu pogledom digitalni sat u uglu monitora. Dok je
putovala iz Oksforda, zaključila je da će to veče biti podjednako dobro
kao i ma koje drugo da popriča s Donaldom. Valjalo bi da dovede
glavu u red kako bi ga ubedila da je spremna za povratak na posao, a
ne da ganja duhove po internetu. Sad bi trebalo da se isključi i da se
tom sajtu posveti kasnije. Trebalo bi da odloži svesku i istušira se.
Poruku „spremna sam da budem profesionalna“ ništa ne šalje tako
uverljivo kao elementarna lična higijena. Ali pogled joj se zaustavi na
nažvrljanoj belešci malo niže na istom listu – Klajvova priča o
Elenorinim stalnim odlascima u Loanet – te je nastavila da čita. Klajv
je rekao kako je Elenor dolazila svake godine u nadi da će njen sin
možda nekako naći put do kuće, ali to je bilo samo njegovo
nagađanje. Elenor nije kazala Klajvu kakva su joj očekivanja; to je bilo
njegovo tumačenje njenih postupaka. Šta ako nije ni očekivala da se
Teo pojavi jer je već znala da je mrtav? Šta ako njene redovne posete
nisu bile motrenje već pomeni, onako kako ljudi hodočaste do
nadgrobnih spomenika onih koje su izgubili?
Sejdi stade da lupka olovkom po beležnici. Previše pretpostavlja.
Nigde, ni u jednom razgovoru, u vezi sa Entonijem Edevejnom nije
pomenuta reč „nasilan“, a doktor Rivers je pisao o disocijaciji,
depresiji, zbrkanosti, vojnikovom utisku da se ugasilo „njegovo svetlo“,
ali ni on nije pominjao tendencije ka nasilju. Sela je i pregledala još
nekoliko internet stranica, listajući ih i klikćući dok nije naišla na
citirane reči jednog ratnog dopisnika, nekog Filipa Gibsa, koji je pisao
o povratku vojnika u svakodnevni život posle rata:

Nešto nije bilo u redu. Opet su obukli civilnu odeću, svojim

majkama i suprugama izgledali su umnogome nalik na one mladiće
koji su odlazili na posao u dane mira pre avgusta 1914. Ali nisu se
vratili kao isti ljudi. Nešto je u njima bilo drugačije. Postali su podložni
iznenadnim promenama raspoloženja i nastupima nastrane
ćudljivosti, napadima jake depresije koja se smenjivala s nestrpljivom
potrebom za zadovoljstvima. Mnogi su lako zapadali u strast gde su
gubili vlast nad sobom, mnogi su govorili ogorčeno, razmišljali
nasilno, delovali zastrašujuće.

Grickajući usne, Sejdi ponovo pročita taj pasus. Iznenadnim

promenama raspoloženja… gubili vlast nad sobom… razmišljali
nasilno… zastrašujuće. Stanja koja bi svakako mogla navesti čoveka
da napravi kobnu grešku, počini grozan čin za kakav nikad ne bi bio
sposoban pri zdravoj pameti.
Sledio je članak o uslovima života u rovovima na Zapadnom
frontu, sa opisima jezivih higijenskih uslova, pacova i blata, gljivičnog
oboljenja koje je uzročnik takozvanog rovovskog stopala, vaši koje
sisaju meso što truli. Sejdi se potpuno unela u to što je čitala, te kad
joj je zazvonio fiksni telefon, vratio ju je u sadašnjost tako naglo da je
maltene videla kako oko nje blede slike blata i te klanice.
Digla je slušalicu. „Halo?“
Zvao ju je Berti; njegov topli, prisni glas bio je dobrodošao melem.
„Samo zovem da proverim jesi li lepo doputovala u London. Nisam
mogao da te dobijem na mobilni. Obećala si da ćeš me pozvati kad
stigneš kući.“
„Uh, deko, izvini!“ Ja sam propao slučaj kao unuka i ne
zaslužujem nekog poput tebe. „Pala mi je baterija. Nekoliko puta sam
morala da stanem, a saobraćaj na Em-četrdeset bio je prava noćna
mora. Samo što sam ušla.“ Zamislila ga je u kuhinji u Kornvolu, sa
psima koji spavaju pod stolom, i osetila telesni bol čežnje u grudima.
„Šta si danas radio? Kako su moji drugari?“
„Nedostaješ im. Pošao sam da ostavim cipele, a oni su pošli za
mnom puni očekivanja, spremni za svoje trčanje.“
„E pa, onda znaš šta ti je činiti. Pokazaće ti oni put.“
Prasnuo je u smeh. „Mogu da zamislim koliko bi uživali u trčanju
sa mnom. Više bi to bilo ćopanje!“
Iznenadno je obuze kajanje. „Čuj, deda, ono preksinoć…“
„Bilo pa prošlo.“
„Ponela sam se bezosećajno.“
 „Nedostaje ti Rut.“
„Preoštro sam kritikovala.“
„Kritikuješ jer ti je stalo do mene.“
„Dopada mi se Luiza, deluje plemenito.“
„Dobra je prijateljica. Potrebni su mi prijatelji. Ne pokušavam da
nađem zamenu za tvoju babu. Pričaj mi sad, kako je prošao sastanak
s Rouzinom prasestričinom?“
„U neku ruku ćorsokak.“
„Mali nije bio dadiljin?“
„Izgleda da nije.“ Sejdi mu ukratko prepriča svoj razgovor sa
Margo Sinkler, razočaranje što se njena teorija pokazala kao
neprimenljiva, a završi neočekivanom vešću o šoku od eksplozije
Entonija Edevejna. „Ne znam da li je to bitno, ali nešto malo sam
pročitala i teško je zamisliti da neko prođe kroz sve to a da nema
uticaja na njegov kasniji život.“ Dok je to govorila, prošetala je do
prozora i upravo je gledala dole na ulicu, gde je neka žena grdila dete
jer nije htelo da sedne u svoja kolica. „Je li neko iz naše porodice bio u
Prvom svetskom ratu, deda?“
„Blizak rođak moje majke borio se na Somi, ali on je živeo na
severu, pa ga nikad nisam upoznao, a moj najdraži ujak borio se u
onom drugom ratu.“
„Je li bio drugačiji kad se vratio?“
„Nije se ni vratio, poginuo je u Francuskoj. Strašan gubitak; majka
nikad nije prebolela. Mada se naš prvi sused gospodin Rodžers vratio
iz Prvog svetskog rata u užasnom stanju.“
„U kom smislu užasnom?“
„Nakon eksplozije je proveo osamnaest sati pod zemljom.
Osamnaest sati! Možeš li to da zamisliš? Zatekao se nasred ničije
zemlje i saborci nisu mogli da dođu do njega za sve vreme
granatiranja. Kad su konačno uspeli da ga iskopaju, od šoka je bio u
katatoničnom stanju. Vratili su ga kući brodom i lečili ga u jednoj od
onih bolnica koje su uspostavili po seoskim kućama, ali ako je
verovati mojim roditeljima, više nije bio onaj stari.“
 „Kakav je bio?“
„Na licu je neprestano imao ukočen izraz užasa. Patio je od noćnih
mora i tad nije mogao da diše, pa se budio brekćući i grabeći vazduh.
U druge noći probudilo bi nas jezivo jaukanje koje je prolazilo kroz
zidove u naš dom. Jadnik. Plašila su ga se sva deca iz kraja; čikala su
jedna druge da vide ko je dovoljno hrabar da priđe njegovim vratima i
pokuca, pa pobegne i sakrije se.“
„Ali ti to nisi radio?“
„Nisam, bogme; majka bi me olešila od batina da je samo i
posumnjala da sam sposoban za takvu dečju okrutnost. A sem toga,
bio sam blizak s gospodinom Rodžersom. Mama ga je uzela pod svoje
okrilje. Svake večeri je za njega spremala dodatni tanjir jela, donosila
njegov veš na pranje, starala se da mu kuća bude čista. Takva je bila,
najplemenitija duša, najsrećnija kad pomaže nekome ubogijem od
nje.“
„Žao mi je što je nisam upoznala.“
„I meni je to žao.“
„Kao da je bila veoma slična Rut.“ Sejdi je pamtila sa koliko ju je
volje Rut primila u svoj dom kad nije imala kuda drugde.
„Neobično je to što si rekla. Kad je mama umrla pa smo preuzeli
prodavnicu, Rut je preuzela i gospodina Rodžersa. Bila je nepopustljiva
u svom stavu da ga ne možemo tek tako ostaviti na cedilu.“
„Prosto je čujem kako to izgovara.“
Berti se nasmeja, potom uzdahnu, te je Sejdi znala da će se popeti
na tavan čim budu završili razgovor, i da će opet kopati po kutijama u
potrazi za nekim sitnim podsetnikom na Rut. Nije je, međutim, više
pominjao, nego je prešao na neposrednije, opipljivije i rešivije
probleme. „Imaš šta da jedeš?“
Sejdi oseti kako joj naviru emocije. To je prava ljubav, zar ne?
Neko u tvom životu ko se brine da li ti je obezbeđen sledeći obrok.
Otvorila je frižider i nabrčkala nos. „Sve je u savršenom redu“, reče
zatvarajući ga. „Upravo idem da se nađem s jednim prijateljem.“
 Utorkom uveče u Lisici i psima promet je bio neverovatan, dobrim
delom zahvaljujući položaju preko puta hostela i tradicionalnom
srećnom satu koji traje četiri sata. Bilo je i drugih pabova, bližih
stanici Metropolitena, lokala koji su vrveli od policajaca, ali Donald je
smatrao da se svojih kolega dovoljno nagleda na radnom mestu i da
predah od priča o poslu vredi još malo pešačenja. Sejdi mu je dugo
verovala na reč, dok nije shvatila da njoj uvek dozvoljava da mu se
prikači i da uvek i pričaju o poslu, obično na njegovu inicijativu. Istina
je glasila da su u Lisici i psima imali najje inije pivo sa te strane
Temze, a Donald je bio stipsa. Draga stipsa, ali svejedno stipsa.
Utorkom su takođe sve četiri njegove kćeri dolazile na večeru, pa je
Donald jednom rekao Sejdi kako mu treba svako postojeće okrepljenje
ako ne želi da ga spopadne najgora glavobolja istog trena kad kroči
preko kućnog praga. „Te rasprave, Sperou, ta prepucavanja i stajanja
čas na jednu, čas na drugu stranu! Ja to ne mogu da uhvatim ni za
glavu ni za rep. Žene!“ Zavrteo je glavom. „One su misterija, jelda?“
A sve je to značilo da je Donald čovek navike, te kada se Sejdi,
praćena krčanjem u stomaku, zaputila ka Lisici i psima, znala je da će
ga zateći na klupi ispod uramljene slike žapca koji je pošao da se
udvara. I dabome, kad je stigla, nad tim separeom je lebdeo gust oblak
dima, odajući da je on tamo. Uzela je dve krigle i oprezno ih ponela
kroz prostoriju, spremna da se zavuče na praznu klupu naspram
njega. Samo što klupa nije bila prazna. U uglu je skljokan sedeo Hari
Salivan i gromko se smejao nečemu što je Donald upravo rekao. Sejdi
tresnu piva na sto i izgovori: „Izvini, Hari. Nisam znala da si i ti tu.“
Poput svih starih policajaca, Donald se dovoljno nagledao i
čudnog i ružnog, te je i izgubio sposobnost da izgleda iznenađeno.
Nešto najbliže tome kod njega bio je jedva primetan nagoveštaj
promene položaja obrva. „Sperou“, reče i klimnu glavom, kao da nije
provela dve nedelje u divljini na njegovo insistiranje.
„Done!“
„Mislio sam da si na odmoru, Sperou“, veselo kaza Hari. „Već ti je
dojadilo sunce i surfovanje?“
 „Tako nekako, Sali.“ Na to se osmehnula Donaldu, koji iskapi do
kraja svoje pivo i obrisa brkove nadlanicom pre no što će odgurnuti
praznu čašu ka ivici stola.
„Kornvol, tako beše?“, nastavi Sali. „Imao sam tetku koja je živela
u Truru, pa smo svakog leta ja, brat i sestra išli…“
„A kako bi bilo da nam naručiš još jednu turu, a, Sale?“, upita
Donald.
Mlađi detektiv odmeri piva koja je Sejdi donela sa sobom, zinu da
skrene Donu pažnju na to da je već uslužen, ali onda opet zaklopi
usta. Nije bio baš najbistriji, no kao da je razumevanje ozarilo njegovo
široko čelo. Razmahnuo je praznom čašom u pravcu šanka i rekao:
„Mogao bih baš i da odem i da donesem jedno sebi.“
„Samo napred“, prijatno kaza Donald.
Sejdi se izmače u stranu da bi Hari mogao da izađe iz separea, pa
zauze njegovo mesto. Koža sedišta bila je topla, nesrećna fizička
manifestacija njenog sve jačeg osećaja da je zamenjena. „Znači, ti i Sal
ste sad partneri?“
„Tako je.“
„Radite li na nečemu zanimljivom?“
„Provale, prilično standardno.“
Sejdi je gorela od želje da sazna pojedinosti, ali nije bila toliko
luda da navaljuje. Uzela je jelovnik i preletela ga pogledom. „Mrtva
sam gladna. Ne smeta ti da naručim nešto za jelo?“
„Ni najmanje.“
Moda prilagođavanja finijem ukusu mimoišla je Lisicu i pse, pa je
jelovnik sadržao najosnovniji spisak od četiri jela, od kojih su se sva
četiri služila s krompirom, još od 1964. Uprava se toliko ponosila
svom opiranju promenama da je taj podatak bio odštampan krupnim
slovima u zaglavlju jelovnika. Suvišno je i reći da je Donald to svim
srcem podržavao. „Bestraga i tapasi“, više puta je rekao Sejdi kad ih
neki slučaj odvede malo dalje. „Šta fali dobroj starinskoj piti? Kad su
se, dođavola, ljudi tako pogospodili?“
Dođe konobarica i Sejdi naruči ribu i krompir. „Jesi li ti za nešto?“
 Donald odmahnu glavom. „Porodična večera“, sumorno reče.
Konobarica ode, a Sejdi otpi gutljaj piva. „Jesu li tvoji dobro?“
„Odlično.“
„I imaš posla?“
„Preko glave. Slušaj, Sperou…“
„I ja sam imala posla, radila sam na jednom zastarelom slučaju.“
Još dok je to izgovarala, Sejdi pobesne na sebe. Nije nameravala da
pominje porodicu Edevejn. Iskopavanje podataka o detetu nestalom
pre sedamdeset godina, ulaženje u trag starim mapama i policijskim
dosijeima, razgovori s potomcima ljudi upletenih u slučaj – to i nije
baš oličenje odmora i oporavka, ali kad je videla Salija kako sedi tamo
na njenom mestu, sva su joj se dugmad uključila. Kakva ćurka!
Međutim, sad više nije mogla da izbriše to što je rekla, pa je
zaključila da je najpametnije da pređe na neku drugu temu, da
zabašuri grešku. Ali i tad je već znala da je prekasno. Donaldove uši
su se načuljile kao u nemačkog ovčara koji je namirisao kunića.
„Zastareo slučaj? Za koga?“
„Ah, ma nije ništa ozbiljno. Jedan stari policajac iz Kornvola tražio
je nekog s kim bi razmenio misli.“ Otpila je dobar gutljaj piva, da kupi
sebi vremena pre nego što doradi laž. „Prijatelj mog dede. Nisam
mogla baš da ga odbijem.“ Krenula je ukratko da opisuje slučaj
Edevejn, dok Donald nije počeo previše da se raspituje kako je
nabasala na njega. Bolje nek misli da je bezopasno uslužna nego
uvrnuto opsednuta. Slušao je i povremeno klimao glavom,
prikupljajući na gomilu komadiće duvana što su se rasuli po površini
stola.
„Imam osećaj da je taj šok od eksplozije važan“, reče Sejdi kad je
konobarica spustila pred nju tanjir s preprženom ribom.
„Ti i tvoji osećaji, ha?“
Sejdi je u sebi proklinjala svoj rđav izbor reči, ali nije zagrizla
mamac. „Znaš nešto više o tome?“
„O posttraumatskom stresu? Ponešto.“
 Tad se setila da je Donaldov sinovac služio u Persijskom zalivu.
Njen partner nije spadao u preterano pričljive, ali bilo je dovoljno
uvijenih aluzija da Sejdi shvati da Džeremi nije prošao nešto što bi se
eufemistički nazvalo „dobar rat“.
„Teško sranje. Taman kad pomislimo da smo prešli neku kritičnu
tačku, opet ga strefi. Jeziva depresija.“ Zavrteo je glavom, kao da nema
dovoljno reči da opiše koliko je duboka patnja njegovog sinovca. „Nije
to onaj uobičajeni bezvoljni bedak, već nešto skroz drugačije.
Ispunjeno beznađem, očajem, užasom.“
„Anksioznošću?“
„I ona je prisutna. Lupanje srca, strah, noćne more koje izgledaju
kao stvarnost.“
„A poriv za nasiljem?“
„Moglo bi se i to reći. Snaha ga je zatekla s ćaletovom lovačkom
puškom, držao ju je uperenu u vrata sobe svog mlađeg brata. Mislio je
da su unutra neprijateljski vojnici; priviđalo mu se.“
„O bože, Done, izvini.“
Donaldove usne su se stanjile. Odsečno je klimnuo glavom.
„Grozna stvar. Bio je blago dete, stvarno dobra duša, a to ne kažem tek
zato što je sin mog brata. Kad su mi ćerke s Džeremijem, uvek sam
znao da mogu mirno da spavam.“ Počistio je komadiće duvana sa
stola jednim ljutitim zamahom. „Šta su sve ti momci morali da rade…
Čega su se sve nagledali, a sad to ne mogu da zaborave. Kako da se
čovek posle toga vrati normalnom životu? Kako da narediš čoveku da
ubija, a onda očekuješ da opet normalno živi?“
„Ne znam.“ Sejdi odmahnu glavom.
Donald uze svoje pivo i žestoko otpi. Kad je iskapio čašu, obrisa
nadlanicom čekinjaste brkove. Oči su mu bile krvave.
„Done…“
„Šta ti tražiš ovde, Sperou?“
„Zvala sam, ostavila sam poruku. Nisi dobio moju poruku?“
„Nadao sam se da se šališ. Petak trinaesti i tako to.“
 „Nisam se šalila. Spremna sam da se vratim. Kad bi samo imao
poverenja u mene…“
„Prekasno je, Sperou.“ Glas mu se utišao, pretvorio se bezmalo u
šištanje. Nagao se bliže, pa se obazreo ka Saliju, koji je još stajao
navaljen na šank i smejao se s nekom plavokosom putnicom iz
hostela. „Ašford je otvorio istragu povodom procurelih podataka o
slučaju Bejlijeve. To sam čuo od Par-Vilsona, a on uvek zna pre nas
ostalih. Neko vrši pritisak odozgo, neko mora da strada za primer,
interna politika. Jasna ti je slika.“
„Sranje.“
„Otprilike baš tako.“
Sedeli su koji časak, oboje duboko zamišljeni nad ozbiljnošću
situacije. Don je vrteo dno čaše tamo-amo po stolu. „Zaboga, Sperou.
Znaš da mnogo mislim na tebe, ali s obzirom na to da krajem godine
idem u penziju, moram da ostanem čist.“
Ona klimnu glavom; ošinula ju je ta nova stvarnost.
„Najbolje bi ti bilo da se vratiš u Kornvol. Ako se sazna istina – a
ona se neće saznati od mene – makar ćeš moći da se vadiš na
mentalnu iscrpenost, da im pokažeš da si shvatila svoju grešku i malo
se povukla iz igre.“
Sejdi se protrlja po čelu. Razočaranje je ostavljalo gorak ukus u
ustima, a pab je odjednom delovao mnogo bučnije nego maločas.
„Pratiš me, Sperou?“
Preko volje je klimnula glavom.
„Takvu te volim. I nisi bila ovde večeras. Sve vreme si u Kornvolu,
odmaraš se.“
„A Sali?“
„Ne brini za Salija. Pored one tamo plavojke što se smeje njegovim
vicevima, neće upamtiti ni ko si.“
„O, baš ti hvala.“
„Trebalo bi da ti bude drago.“
„Da, da.“
 „A trebalo bi sad i da ideš.“
Uzela je tašnu.
„I još nešto, Sperou.“
Okrenula se ka njemu.
„Obaveštavaćeš me kako napreduješ sa tim zastarelim slučajem,
važi?“
 Dvadeset drugo poglavlje
Padala je kiša kad je Sejdi stigla u svoj kraj; tanke srebrne strelice
koso su proletale kroz oreole uličnih svetiljki. Duž ivice kolovoza
pravile su se bare i svaka kola koja prođu zapljusnula bi trotoar
mlazovima vode. Sejdi je mislila da će joj prijati trčanje do kuće, ali u
glavi joj nije bilo ništa bistrije nego kad je izašla iz Lisice i pasa, samo
je bila znatno nakvašenija. Ubeđivala je sebe kako makar ne može da
bude još mnogo gore, da to nije ništa što se neće izlečiti vrućim tušem,
ali dok se bližila svojoj zgradi, primetila je da neko stoji u senci pod
nadstrešnicom ulaza. Ljudi se po kiši obično ne zadržavaju na ulici iz
zabave, a ova prilika je jasno ličila na nekog ko čeka: pogrbljena
ramena, prekrštene ruke, stav pripravnosti, neupadljiv položaj. Bilo je
nemoguće sa te razdaljine oceniti je li prilika muška ili ženska. Sejdi iz
kaskanja pređe u običan hod i pogleda naviše. Svim susedima bila su
upaljena svetla; jedino su se crneli njeni prozori – što je vrlo moguće
značilo da ta osoba što stoji tu u mraku čeka baš nju. Odlučno
uzdahnuvši, potražila je po torbi ključeve i stegla prstima najoštriji.
Sejdi se jednom ranije desilo da je zaskoče nespremnu – posredi je
bio nezadovoljni osumnjičeni u izvesnom slučaju povezanom s
drogom – te se još tad zaklela da neće dozvoliti da joj se to ikada više
desi.
Naređivala je sebi da ostane mirna, da nastavi istim korakom,
iako joj je adrenalin kolao ispod kože. Po glavi su joj se vrzmali svi
slučajevi na kojima je nekada radila, spisak sumnjivih ljudi koje je
upoznala, svih onih što bi mogli zaključiti da je to veče savršena
prilika za poravnavanje starih računa. Kradomice je pregledala kola
parkirana na ulici, pitajući se da li neka od njih, i koja, kriju u sebi
saučesnika, a onda se setila, obeshrabreno, da joj je mobilni gore u
stanu, uključen da se puni.
 Kada je prišla bliže, razdraženost nadvlada instinktivnu bujicu
straha. Sejdi nije bila raspoložena da igra kako neko drugi svira,
pogotovu posle takve večeri. Zaškrgutala je zubima i rešila da se pravi
luda. „Mene tražite?“
Nepoznata osoba se hitro obrte. „Pomislih da ste nekuda
otputovali.“
Glas je pripadao ženi. Ulična svetiljka obasja joj lice, bojeći ga u
narandžasto, a kako Sejdi nije bila ni izbliza stara niti iskusna kao
Donald, znala je da joj se iznenađenje jasno pokazalo na licu. „I bila
sam na putu“, promuca. „Vratila sam se, danas sam se vratila.“
Nensi Bejli se malčice osmehnu. „Onda sam dobro pogodila
trenutak, jelte? Nemate ništa protiv toga da uđem?“
Sejdi se snebivala. Zaboga, i te kako ima! Kućna poseta majke
Megi Bejli poslednje je što joj treba sad kad mora da se primiri zbog
istrage sa vrha. Mogla je da zamisli kakve bi posledice nosio
produžetak veza sa slučajem Bejlijeve.
„Rekli ste da ćemo ostati u kontaktu“, kaza Nensi, „i da vas
obaveštavam ako se još nečeg setim.“
Kakva sam ja budala! Sejdi je klela sebe zbog svoje gluposti.
Pamtila je da je to kazala kad su Donald i ona poslednji put bili kod
Nensi i saopštili joj da je slučaj zaključen i da se okončava učešće
policije u situaciji njene ćerke. „Sigurno vam je jasno, gospođo Bejli, da
ne možemo tragati za svakim ko odluči da ode na kraći odmor ne
govoreći nikom.“ Tu vest joj je saopštio Donald, a Sejdi je stajala kraj
njega i potvrdno klimala glavom. Tek kad su se opet našli na ulici,
izjavila je kako je zaboravila gore beležnicu, pa je potrčala uz
stepenice i pokucala na Nensina vrata. Glupačo. Sejdi je sad bila
besna na sebe, ali šta joj drugo preostaje? „Izvolite“, reče otvarajući
vrata ulaza i uvodeći Meginu majku u zgradu. Obazrela se, maltene
očekujući da ugleda nekog Ašfordovog uhodu kako hvata beleške.
U stanu je televizor i dalje mumlao, a uvela biljka i dalje je bila
uvela. Svetlo je bilo zloslutno ili romantično, zavisno od toga kako se
posmatra. Sejdi žurno pokupi stvari sa kauča – malu putnu torbu iz
koje se prosipala odeća, pisma i reklame koje je nešto ranije tu bacila
– pa spusti čitavu gomilu na ivicu stočića. „Raskomotite se“, kaza.
„Samo da se osušim. Začas ću.“
U spavaćoj sobi psovala je sebe u po glasa dok se rvala s mokrom
majicom i rila po fioci u potrazi za drugom. Sranje, sranje, sranje.
Istrljala je kosu peškirom, obrisala lice i duboko udahnula. Nije baš
idealno što je Nensi u njenom stanu, u to nema sumnje, ali makar će
znati da okrene situaciju sebi naruku, da iskoristi priliku da jednom
za sva vremena okonča te odnose. Uzdahnuvši duboko i odlučno, pođe
u dnevnu sobu.
Nensi je sedela na kauču i ovlašno dobovala prstima po butini
izbledelih farmerki dok je čekala, a Sejdi pade u oči koliko ranjivo
izgleda, koliko mlado. Imala je tek četrdeset pet godina;
pepeljastoplava, ravna kosa slivala joj se do ispod ramena, šiške su joj
bile dugačke i ravno podsečene.
„Jeste li za šolju čaja, Nensi?“
„To bi bilo divno.“
Hitar pogled po kuhinji razotkri joj da je ostala bez čaja. „A šta
kažete na viski?“
„To bi bilo još divnije.“
Sejdi se podsetila koliko joj se dopada Nensi. U nekom drugom
životu možda bi bile drugarice. U tome je i bio deo problema. Izvadila
je dve čaše i prenela ih zajedno s flašom džonija vokera na stočić.
Znala je šta treba da radi: odbiće da ulazi u razgovor o Meginom
„nestanku“, ponašaće se u potpunosti kao da je Nensina ćerka prosto
izašla iz kuće i kao da se po svoj prilici vratila kući u tih proteklih
petnaestak dana; reći će nešto usputno, na primer: „Je li vam se javila
Megi?“ Ali kako je otvorila usta da to upita, tako ih je zatvorila. Toliko
je vatreno zagovarala teoriju da se Megi desilo nešto rđavo da bi to
izgledalo preko svake mere neiskreno. Rešila je da prepusti Nensi da
prva progovori. Sipala je viski u čaše i pružila joj jednu.
„Dakle“, reče Nensi, „otišla sam da vidim te ljude što se useljavaju
u Megin stan. Sad je to njihov stan – gazda je rešio da ga proda,
žurno i tiho, kao da moja Megi nikad nije postojala.“
„Išli ste da vidite nove vlasnike?“
 „Htela sam da znaju šta se tamo dogodilo. Za svaki slučaj.“
Nije dalje objašnjavala, ali nije ni morala. Sejdi je znala šta to
znači. Za slučaj da se Megi vrati. Odlično je mogla da zamisli taj
razgovor. Po Sejdinom iskustvu, većina ljudi ne uživa u kupovini stana
ozloglašenog po tome što je bio pozornica policijske istrage, mada je
pretpostavljala da je napušteno dete manje neprijatna slika od
poprišta ubistva. „I?“, upita. „Kako je prošlo?“
„Bili su fini. Mlad bračni par, samo što su se uzeli – to im je prvi
dom. Bili su usred raspakivanja, ali pozvali su me na čaj.“
„I prihvatili ste?“
„Naravno.“
Naravno. Nensina vera u Megi bila je žestoka; s njom se mogla
ravnati samo njena spremnost da po svaku cenu dokaže da je bila u
pravu, da njena ćerka nije napustila sopstveno dete.
„Htela sam da vidim stan iznutra, samo još jednom. Ali moja Megi
nije bila tamo. Bez njenih stvari, kao da je neki drugi stan.“ Sve
Megine stvari stoje sad u kutijama, znala je Sejdi, naslagane u
Nensinoj gostinskoj sobi, onoj koju je bila uredila za Kejtlin. Nensi je
izgledala kao da će zaplakati, pa Sejdi nije bila sigurna šta da kaže.
Čak nije imala ni papirne maramice da ih rečito stavi na stočić
između sebe i nje. „Znam da je besmisleno“, nastavi Nensi. „Znam da
je to bilo glupo. Bili su fini, raspitivali se o njoj, ali po licu im se videlo
da me sažaljevaju, da misle da sam luda. Šašava, tužna starica. Znam
da je bilo glupo.“
Jeste bilo glupo. Da je posredi neki manje popustljiv par, moglo se
završiti i dolaskom policije, prijavom za maltretiranje, čak za
nezakonit upad u stan. Ali bilo je i razumljivo. Sejdi pomisli na kuću u
Loanetu, još onako nameštenu sedamdeset godina nakon Teovog
nestanka, i na Klajvovu priču o tome kako je Elenor Edevejn dolazila
svake godine samo da bi boravila na mestu gde joj je sin poslednji put
viđen. Ista stvar, jedino što Nensi nema taj luksuz da održava sveti
oltar posvećen nestaloj kćeri. Ima samo gostinsku sobu nakrcanu
kutijama i je inim nameštajem.
„Kako je Kejtlin?“, upita da promeni temu.
 To pitanje izmami na Nensino lice osmeh. „Dobro je, dušica mala.
Nedostaje joj majka. Ne viđam je koliko bih volela.“
„Stvarno mi je krivo što to čujem.“ A i bilo joj je krivo. Kada je prvi
put razgovarala sa Nensi, kosnuo je se broj uramljenih fotografija
malecke u njenom stanu. Na televizoru, na zidu, među drugim
fotografijama na polici. Očigledno su provodile mnogo vremena
zajedno pre nego što je Megi digla sidro i otišla. Nensi je redovno
čuvala Kejtlin kad je Megi na poslu.
„Imam osećaj kao da sam obe izgubila.“ Nensi je pipkala ivicu
jastučeta na Sejdinom kauču.
„Ali ipak niste. Meni se čini da ćete sada biti potrebniji Kejtlin
nego ikad pre.“
„Ne znam više gde mi je mesto. Kejti sad ima potpuno nov život.
Kod Stiva su uredili sobu naročito za nju, napunili je igračkama,
namestili nov krevet, jorgan sa Istraživačicom Dorom. Dora joj je
omiljeni lik.“
„Sećam se“, reče Sejdi, a pred njom se javi slika devojčice u
hodniku, ružičaste pižamice s Dorom. To sećanje se vratilo nalik
oštrom bolu u grudima i videla je koliko je Nensi teška pomisao da je
njena ćerka tako lako našla zamenu u devojčicinom srcu. „Ona je dete.
Deca vole igračke i junake sa televizije, ali poimaju šta je suštinski
važno.“
Nensi uzdahnu i skloni šiške sa čela. „Vi ste dobra duša, Sejdi. Ne
znam zašto sam ovde. Nije trebalo da dolazim. Samo ću vas uvaliti u
nevolje.“
Sejdi nije pomenula da ju je već uvalila. Umesto toga, dopuni čaše.
„Pretpostavljam da sad radite na nečemu novom?“
„Zločinci ne miruju.“
Sejdi je pomišljala da joj ukratko ispriča za slučaj Edevejn, čisto
da bi promenila predmet razgovora, ali zaključila je da bi paralele –
nestala osoba koja nikad nije pronađena – samo odmogle. A Nensi je
svakako nije istinski ni slušala; još je razmišljala o Megi. „Znate, tu se
nešto logički ne uklapa“, kaza Nensi spustivši čašu i preplevši prste,
„jer zašto bi Megi ostavila Kejtlin nakon tolikih muka da je uopšte
dobije.“
„Da ostane u drugom stanju, na to mislite?“ Sejdi se malčice
iznenadila. Prvi put je čula da je Megi imala problema s plodnošću.
„O, ma kakvi, pa njima dvoma je bilo dovoljno da se pogledaju.
Morali su da ubrzaju venčanje, ako me razumete. Ne, pričam o onom
što je bilo posle razvoda, o starateljstvu. Megi je ogroman trud uložila
kako bi dokazala da je dobra majka; morala je da obezbedi izjave
svedokâ, da pristane na posete socijalnih radnika kako bi pratili i
beležili. Zbog njene mladosti, sudu je trebalo malčice ubeđivanja, ali
ona je bila rešena da ne pusti Kejtlin od sebe. Govorila mi je: ’Mama,
Kejti je moja ćerka i mesto joj je kraj mene.’“ Nensi je gledala u Sejdi s
molećivim, donekle i pobedonosnim izrazom lica. Vidite li?, kao da je
poručivao. „Zašto bi kroz sve to prolazila ako će tek tako otići?“
Sejdi nije imala srca da kaže Nensi kako borba na sudu ništa ne
dokazuje. Veoma je malo razvoda gde se roditelji ne bore svim
snagama za starateljstvo, te da njihova rešenost često manje proističe
iz roditeljske čežnje, a više iz poriva da vrate svom bračnom drugu
milo za drago. Gledala je inače blage, prisebne ljude kako se na
porodičnom sudu mučki otimaju za zamorce, kuhinjski pribor i portret
baba-tetkinog terijera Bilba koji je naslikala baba-tetka Mildred lično.
„A nije bilo ni lako. On je u mnogo zavidnijem materijalnom
položaju nego moja Megi, i ponovo se oženio. Ona se bojala da će sud
zaključiti da je bolje da dete kod kuće ima dvoje odraslih, i mamu i
tatu. Međutim, sudinica je na kraju ispravno procenila. Videla je koliko
je moja Megi dobra mama. A i jeste bila dobra mama. Znam šta vam
je Stiv pričao, kako je zaboravila da uzme Kejtlin iz obdaništa, ali
posredi je bio nesporazum. Zakasnila je samo zato što je počela da
radi na novom poslu, i čim je shvatila da će vreme biti tesno, uskočila
sam ja. Bila je sjajna mama. Otkako je napunila dve godine, Kejti je
samo maštala da ode na more, i to smo i planirale za njen sledeći
rođendan. Obećavale smo i obećavale, pričale o tome nedeljama, ali
dan uoči toga probudila se bolesna. Skočila joj je temperatura, sva se
smuljala i snuždila. A znate li šta je uradila Megi? Dovela je more
Kejti. Prekopala je na poslu ostavu sa odbačenim potrepštinama i
čitave noći je pravila talase od celofana i kartona, ribe, galebove i
školjke da ih Kejti skuplja. Izvela je lutkarsku predstavu s Pančom i
Džudi, samo za Kejti.“
Nensine plave oči blistale su od tog sećanja. Sejdi i sama uzvrati
osmehom, ali njen osmeh je bio pomračen sažaljenjem. Razumela je
zašto je Nensi došla te večeri i to ju je rastužilo. Nema nikakvih
noviteta u vezi sa slučajem; samo joj se priča o Megi, a umesto da se
obrati nekoj prijateljici ili rođaci, odabrala je za poverenicu Sejdi. U
istragama nije neuobičajeno da članovi porodice razviju abnormalno
jaku vezanost za policajca zaduženog za slučaj. Sejdi se činilo da nije
nelogično da se neko kome se život izvrnuo naglavce usled šoka i
traume izazvanih neočekivanim zločinom čvrsto veže za osobu koja za
nju simbolizuje rešenja i bezbednost, i naizgled drži konce u svojim
rukama i sposobna je da popravi stvar.
Ali Sejdi više nije držala nikakve konce kad je posredi potraga za
Megi, a izvesno nije bila sposobna ništa da popravi. Ni u životu Nensi
Bejli, ni u sopstvenom. Sejdi okrznu pogledom digitalni sat rerne.
Iznenada je skoli neopisiv umor. Dan je bio dug i naporan; to jutro i
buđenje u Kornvolu kao da su se dogodili nekom drugom, veoma
davno. Bilo joj je žao Nensi, ali vrtele su istu staru priču koja nijednoj
nije bila u interesu. Prikupila je prazne čaše i stavila ih uz flašu sa
džonijem vokerom. „Nensi, znate šta, izvinjavam se, ne bih da budem
nekulturna, ali veoma sam umorna.“
Nensi brzo zaklima glavom. „Naravno da ste umorni, izvinite –
samo ne znam šta ću i kud ću, razumete.“
„Razumem.“
„A ima i jedan razlog što sam večeras došla.“ Izvadila je nešto iz
džepa, malu beležnicu kožnih korica. „Ponovo sam prebirala po
Meginim stvarima, čisto za slučaj da nađem neki nov putokaz, i videla
sam u njenom dnevniku da je imala ugovorenu večeru sa izvesnim M.
T.-om. To se dešavalo sve vreme, ali nisam tad shvatala o čemu je reč.
Sad se sećam, to joj je bio novi kolega na poslu.“ Pokazala je inicijale
noktom izgrizenim do živca.
 „Mislite da bi taj M. T. mogao biti umešan? Da je imao neke veze s
njenim nestankom?“
Nensi je pogleda kao da je sišla s uma. „Ne, otkud vam to! Mislim
da je on dokaz da nije nikuda otišla, bar ne svojim izborom. Megi ni
sa kim nije izlazila otkako se razišla sa Stivom. Smatrala je da nije u
redu da zbunjuje Kejti dovodeći u kuću muškarce jednog za drugim.
Ali ovaj je bio drugačiji, taj M. T. Pričala mi je o njemu, znate, više
puta. ’Mama’, govorila je, ’on je mnogo lep i stvarno dobar i duhovit.’
Mislila je da bi čak mogao biti onaj pravi.“
„Nensi…“
„Zar ne shvatate? Što bi otišla baš tad kad joj se sve u životu
sklapalo kako treba?“
Sejdi je mogla da navede bezbroj razloga, ali razlozi u tom
trenutku i nisu mnogo značili. Kao što Donald uvek kaže: razmišljanje
o motivu rasejava pažnju. Sprečava ljude da vide ono što im je pred
očima ukoliko nisu sposobni odmah to da objasne. Bitna je samo
činjenica da je Megi otišla. Našli su neoboriv dokaz. „Postojala je
poruka, Nensi.“
„Poruka!“ Nensi ogorčeno zatrese glavom. „Vi znate šta ja mislim o
toj poruci.“
Sejdi je znala šta Nensi misli o poruci. Pridavala joj je vrlo malo
značaja, uistinu. Donekle predvidljivo, Nensi je bila ubeđena da je
poruka lažna. Uprkos tome što joj je više grafologa, mnogo puta i sa
visokim stepenom sigurnosti, potvrdilo da je poruku pisala Megi.
„Nema logike“, reče Nensi. „Da ste je poznavali, saglasili biste se
sa mnom.“
Sejdi nije poznavala Megi, ali štošta jeste znala. Znala je da je
postojala poruka, znala je da je Kejtlin bila gladna i preplašena kad su
je našli, da je devojčica sad srećna, na bezbednom. Posmatrala je
Nensi, koja je sedela na drugom kraju kauča, lica izmučenog od
nastojanja da izmisli beskrajne mogućnosti za to šta se desilo sa Megi.
Čovečji mozak kao da poseduje neograničenu kreativnu sposobnost
kad nešto dovoljno snažno priželjkuje.
 Ponovo je pomislila na Elenor Edevejn, čije je dete takođe nestalo.
Nigde u Klajvovim beleškama nije bilo potvrde da je nekim drugim
iskazom nagovestila gde bi joj mogao biti sin. Štaviše, Klajv je rekao
kako se držala dostojanstveno, da je ćutke pustila policiju da radi
svoje, da ju je muž sprečavao da izleti iz kuće i pomogne u potrazi, da
nije htela da ponudi nagradu, ali je kasnije donirala policiji novac u
znak zahvalnosti na trudu.
Sejdi je to odjednom izgledalo kao vrlo neprirodno ponašanje.
Potpuno različito od žestokog uverenja Nensi Bejli da se policija vara,
od njenih neumornih pokušaja da nađe nove smerove potrage. U
stvari, pasivnost Elenor Edevejn mogla se bezmalo tumačiti kao
dodatni dokaz da je već znala gde je njeno dete. Klajv očigledno nije
gajio takvo mišljenje. On je bio ubeđen da se držala tako hrabro
zahvaljujući neverovatnoj snazi volje i da ju je konačno rastrojila tek
dodatna tragedija samoubistva njenog prijatelja Luelina.
Ali opet, ne može se uvek računati s time da će istražitelji uspeti
da prevaziđu lične veze koje su razvili s porodicama, naročito mlad
policajac na samom početku karijere. Sejdi je sedela veoma mirno,
odjednom aktivnog mozga, koji je prebirao po mogućnostima. Nije li
donacija policiji zapravo bila svojevrsno izvinjenje što su izgubili
vreme i protraćili resurse na potragu dok je ona znala unapred da će
biti besplodna? Na potragu za mališanom koji je mrtav. Koji je, možda,
već počivao zakopan na loanetskom imanju. Možda i u šumi, da bi
kuća sačuvala svoju netaknutu privatnost?
„Izvinite. Umorni ste. Treba da idem.“
Sejdi zatrepta. Odlutavši u mislima, maltene je zaboravila na
gošću.
Nensi uze torbu za kaiševe i prebaci je preko ramena. Ustade.
„Lepo je od vas što ste me primili.“
„Nensi…“ Sejdi zaćuta. Nije bila sigurna šta hoće da kaže. Izvinite
što nije ispalo drugačije. Izvinite što sam vas razočarala. Nije bila
sklona zagrljajima, a ipak je u tom trenutku osetila neizdrživu potrebu
da zagrli tu ženu. I to je i uradila.
 Pošto je Nensi otišla, Sejdi je još neko vreme sedela na kauču. I
dalje je osećala umor, ali misli su joj bile previše nemirne da bi
zaspala. Grdila je sebe što je pred odlazak iz Kornvola vratila
Književna pustolovna bekstva; sad bi joj dobro došlo nešto da je
uspava. Nensina tuga, samoća i osećaj izdaje koji ju je očigledno
mučio zbog ćerkinog kradomičnog odlaska ostavili su za njom u stanu
eho pun senki. Velika šteta što se oseća odsečenom od Kejtlin, ali Sejdi
je bilo drago što devojčica ima još jednog roditelja, oca koji je voli, a
čija je druga žena spremna da prihvati tuđe dete. Postoje na svetu i
dobri ljudi, ljudi poput Bertija i Rut.
Kada je Sejdi onog leta saznala da je trudna, usledio je čitav niz
groznih svađa s roditeljima. Nepopustljivo su govorili da „ljudi za to ne
smeju saznati“ i zahtevali od nje da se „pobrine za to“ što brže i što
neupadljivije. Sejdi je bila potpuno smetena i preplašena, ali odbila je;
situacija se usijala, otac je vikao i pretio, i na kraju je Sejdi – sad više
nije ni pamtila da li je ultimatum postavio on ili ona – otišla od kuće.
Tad se i umešala socijalna služba; pitali su ima li nekoga drugog kod
kog bi mogla da ostane dok se sve malo ne slegne, nekog od rodbine
ili prijatelja ko bi je možda primio. Sejdi im je najpre rekla da nema.
Tek kad su je pritisli, setila se babe i dede kojima je odlazila kao
mlađa. Vratile su joj se maglovite uspomene na vožnje do Londona, na
nedeljni ručak s pečenjem, na mali obzidan vrt. Bilo je nekog
razilaženja, pamtila je – njeni roditelji, poput mnogih slično
uskogrudih i nepopustljivih, često su prekidali odnose s drugim
ljudima – a Sejdina majka je prekinula kontakt s rođenom majkom i
ocem kad je Sejdi imala četiri godine.
Sejdi je bila nervozna kad se posle tolikih godina videla s Bertijem
i sa Rut. Okolnosti ponovnog susreta ispunjavale su je sramotom, pa
tako i jedom. Stajala je leđima uza zid radnje, skrivajući stid
namrgođenošću, dok su gospodin i gospođa Gardiner razmenjivali
ljubazne susedske pozdrave sa tim njenim dedom i babom koje je
jedva imala hrabrosti da pogleda. Rut je ćaskala, Berti je ćutke stajao
kraj nje, izboranog mudrog čela, a Sejdi se usredsredila na svoje
cipele, nokte na rukama, uramljenu razglednicu kraj kase – na sve,
samo ne na te dobronamerne odrasle koji su odnedavno preuzeli
kontrolu nad njenim malim svetom.
I upravo dok je tu stajala i posmatrala razglednicu, fotografiju
neke baštenske kapije u boji sepije, osetila je prvi put kako se beba
ritnula. Kao da imamo neku najčudesniju zajedničku tajnu, ta
majušna skrivena ličnost i ja, pisala je Elenor Entoniju na papiru sa
okvirom od bršljana, a tačno je to osetila i Sejdi. Samo njih dve,
nasuprot čitavog sveta. Eto kad se prvi put prišunjao šapat te pomisli,
da bi možda i mogla da zadrži svoju bebu, da će možda sve biti kako
treba dokle god su zajedno. U praktičnom pogledu to je bilo
besmisleno: imala je šesnaest godina, nije imala ni prihode ni
perspektivu, ništa nije znala o odgajanju dece – i sama je još bila dete
– ali ta čežnja je bila tako jaka da je na neko vreme isterala iz nje sav
zdrav razum. Hormoni, tako su joj bar govorile medicinske sestre.
Uzdahnuvši, uze gomilu pošte sa kraja stola i krenu da je
razvrstava, odvajajući račune od reklama. Već je bila pri kraju kad
naiđe na neki koverat koji nije spadao ni u jednu ni u drugu grupu.
Adresa je bila ispisana rukom, a rukopis je istog trena prepoznala, i
na tren je Sejdi pomislila da je to sigurno ono pismo što ga je vratila
prošle nedelje, da je poštar pogrešno razumeo i opet ga doneo njoj
umesto da ga uputi pošiljaocu. A onda je shvatila da je, dabome,
potpuno novo, da joj je Šarlot Saderland opet pisala.
Nasula je sebi dobru čašu viskija da se okrepi.
Jednim delom bića Sejdi nije želela da otvori koverat, ali onaj
drugi je goreo od želje da vidi šta unutra piše.
Pobedio je taj radoznaliji. Obično je tako i bilo.
Prva polovina poruke bila je vrlo slična prethodnoj, zvanična i
učtiva; predstavila se i ispričala nešto malo o sebi, svojim
postignućima i hobijima, šta voli i šta ne voli, ali stigavši do
poslednjeg pasusa, Sejdi primeti da je rukopis izgubio staloženost i
postao neravan. Naročito je paralo oči nekoliko redova: Molim te, piši
mi – ne tražim ništa od tebe, samo hoću da znam ko sam. Ne
prepoznajem sebe, pogledam se u ogledalu, a ne znam više ko sam.
Molim te.
 Sejdi ispusti pismo kao da ju je opeklo. Te reči su odzvanjale
istinom. Mogle su biti i lično njene, izgovorene pre petnaest godina.
Živo je pamtila bolni osećaj da više ne poznaje sebe. Pamtila je kako je
posmatrala sebe u ogledalu kod Bertija i Rut, zategnutu izbočinu
njenog inače ravnog stomaka, i osećala da se unutra pokreće novi
život. Ono lošije je, međutim, došlo posle – koža koja je sačuvala
tragove preživljenog iskustva. Očekivala je da bude kao što je i pre
bila, a shvatila, prekasno, da povratka na staro nema.
U bolnici su ih savetovali da deci ne daju imena. Navodno je tako
lakše, a svima je bilo veoma stalo do toga da sve prođe lako. Niko nije
želeo scene. A scene se često dešavaju, poverila joj je medicinska
sestra, koliko god oni vodili računa. To je i neizbežno, nastavila je s
tihom mudrošću; bez obzira na to koliko se dobrog sistema tu
pridržavaju, uvek bude scenâ. Bila je tamo jedna devojka, tamnokosa,
sa izgledom Italijanke, čije je krike Sejdi i sad ponekad čula. Hoću
moju bebu, dajte mi moju bebu. Trčala je belo okrečenim hodnikom, u
razdrljenoj spavaćici, izbezumljenih očiju.
Sejdi nije vikala. Gotovo da nije ni progovarala. A kada su Berti i
Rut došli po nju, kad je sve bilo gotovo, zaputila se tim hodnikom u
staroj odeći i očiju uprtih u vrata, kao da se ništa nije dogodilo i kao
da čitava ta epizoda može ostati iza, u toj bledozelenoj sobi s
pukotinom na zidu, u obliku reke Nil.
Na svome poslu Sejdi je imala susreta s mladim majkama i znala
je da sada s njima sarađuju agencije koje organizuju usvojenja.
Dozvoljeno im je da posle porođaja vide svoje dete i daju mu ime, da
provedu neko vreme s njim. U pojedinim slučajevima, moguće je da
dobijaju obaveštenja o tome kako dete raste, čak i da ga viđaju.
Ali u ono vreme radilo se drugačije. Bilo je više pravila, drugačijih
pravila. Dok je ležala u krevetu, ruke još pripojene za monitor na stolu
kraj nje, a bolničarke se kretale tamo-amo u onoj velikoj strci koja
prati rođenje deteta, držala je u naručju čudan, topao smotuljak s
mršavim ručicama i nožicama, oblim stomačićem i obrazima što su
ličili na pliš.
Devedeset minuta.
 Sejdi je držala svoju ćerčicu u naručju devedeset minuta pre no
što su je odneli, s malom drhtavom ručicom koja je izgledala
neverovatno dok je virila preko ivice žuto-belog ćebeta u koje su je
umotali. Bila je to ista ona čudesna ručica koju je Sejdi prethodnih sat
i po vremena milovala i držala, koja se snažno stezala oko njenog
prsta kao da je prisvaja, i načas se u sobi između njih otvorio jaz u
koji je pokuljalo sve ono što je Sejdi želela da kaže toj devojčici, sve
ono što je želela da njena ćerka zna, o životu i ljubavi, prošlosti i
budućnosti, ali sestre su imale uvežban sistem, pa je smotuljak nestao
pre nego što je Sejdi stigla i da smisli šta bi rekla, a kamoli da
progovori. Odjek njenog plača još je pokatkad izazivao u Sejdi drhtaj.
Toplota one majušne novorođene ručice nagonila ju je da se probudi
iz sna oblivena ledenim znojem. Pa čak i sad, tu u sopstvenoj dnevnoj
sobi, bilo joj je zima, strašno zima. Sejdi je prekršila samo jedno
bolničko pravilo. Dala je svojoj ćerki ime.

***

Pivo s Donaldom, viski sa Nensi i oblak uopšteno crnih misli dokrajčili

su joj snage, i mada je bilo tek pola deset, mora biti da je zadremala,
jer samo je odjednom znala da joj zvoni mobilni. Žmirnula je u
prigušenoj svetlosti svog stana, pokušavajući da se seti gde je ostavila
prokleto čudo.
Punjač. Sejdi zagrabi da se javi, pokušavajući da se razbistri.
Glava joj je bila puna dece. Nestale dece, usvojene dece, napuštene
dece. Možda je tu čak bilo i jedno ubijeno dete.
Dohvatila je telefon i ugledala na ekranu gomilu propuštenih
poziva, sve sa nekog njoj nepoznatog broja. „Halo?“
„Detektivka Sejdi Sperou?“
„Ja sam.“
„Ovde Piter Obel. Radim kao pomoćnik kod spisateljke A. S.
Edevejn.“
Alis. Sejdi oseti navalu adrenalina. Odjednom je bila skroz budna.
„Izvolite.“
 „Izvinjavam se što zovem ovako kasno, ali reč je o jednoj prilično
delikatnoj stvari, pa nisam želeo da ostavljam poruku.“
Dakle, sad će joj zapretiti zakonskim gonjenjem ukoliko ne ostavi
njegovu poslodavku na miru.
„Gospođa Edevejn je primila vaša pisma u vezi s nestankom
njenog brata Tea i zamolila me da vas pozovem.“
„U redu.“
„Želela bi da ugovorite sastanak kako bi porazgovarala s vama o
tom slučaju. Odgovara li vam petak u podne?“
 Dvadeset treće poglavlje
Alisino prvo sećanje na oca bio je onaj dan koji su proveli u cirkusu.
To je bilo na nekoliko nedelja posle njenog četvrtog rođendana;
crveno-žute šatre iznikle su poput čarobnih otrovnih pečuraka na
jednoj pustoj poljani izvan sela. „Kako su znali da mi je rođendan?“,
pitala je majku, očiju razrogačenih od oduševljenja kad su prošle kraj
tog mesta. Uzbuđenje je narednih dana raslo, po zidovima i izlozima
pojavili su se plakati s klovnovima, lavovima i Alisinom miljenicom,
devojkom koja leti nad zemljom na svetlucavoj ljuljašci, a za njom
lepršaju crvene trake.
Mala Klementina je imala neku infekciju pluća, pa je majka, kad
je konačno osvanuo taj veliki dan, ostala kod kuće, a njih dvoje su se
otisnuli preko polja držeći se za ruke. Alis je skakutala kraj oca, u
novoj haljini s rubom koji prijatno odskače, i pokušavala je da smisli
šta da mu priča, stidljiva ali i ispunjena osećajem vlastite važnosti.
Sad se dosećala da je morala tamo biti i Debora, ali njen mozak je
zgodno izbrisao sestru iz sećanja. Kada su stigli, dočekao ih je miris
piljevine i balege, muzika kao sa vašara, deca što ciče, konji koji njište.
Pred njima se uzdizao džinovski šator širokog i razjapljenog mračnog
ulaza, šiljati krov je probadao nebo, i Alis je zastala u mestu,
iskolačivši oči u reckastu žutu zastavicu razvijenu na vrhu, koja je
lepetala na povetarcu dok su nad njom, na vazdušnim strujama, jezdili
sićušni čvorci. „Ovo je fenomenalno“, kazala je, zadovoljna izrazom,
novom rečju koju je čula od gospođe Stivenson u kuhinji i još otad
priželjkivala da je upotrebi.
Pred ulazom su se tiskali ljudi u redu; deca i odrasli uzbuđeno su
čavrljali ulivajući se u koloni pod veliki krov i zauzimajući mesta na
stepenasto nanizanim sedištima. Dok su čekali da predstava počne, u
vazduhu se osećao električni naboj. Sunce je bilo vrelo, pa se zadah
zagrejanog platna mešao s mirisom iščekivanja, sve dok se konačno
ukrug nije razleglo dobovanje, utišavajući glasove ljudi i sve njih
nagnavši da se pomere na prednji rub sedišta. Najavljivač je važno
šetkao i šepurio se, lavovi su rikali, slonovi nosili ukrug po areni
gospođe koje igraju. Sve to je Alis pratila kao omamljena; pažnju je
odvajala tek povremeno i načas, da virne krajičkom oka u oca, da
upije pogledom njegovo usredsređeno i namršteno čelo, upali obraz i
izbrijanu donju vilicu. On je još za nju bio nešto novo, delić koji je
upotpunio slagalicu, nešto što im je u ratnim godinama nedostajalo a
da nisu to čak ni znale. Taj miris sapuna za brijanje, ogromne čizme u
hodniku, duboka toplina njegovog brkatog smeha.
Posle toga je kupio kesu kikirikija, pa su pošli od kaveza do
kaveza, pružajući ruke između rešetaka i šireći dlanove da ih oliže
hrapav jezik. Neki čovek je prodavao slatkiše iz veselih šarenih kola sa
arnjevima, pa je Alis vukla oca za ruku dok nije popustio. Sa
ušećerenim jabukama u ruci, ispunjeni toplim umornim osećajem
kakav se javlja kad zadovoljstvu dođe kraj, zaputili su se ka izlazu,
gde su naišli na čoveka s drvenim štulama umesto nogu, a polovinu
lica mu je skrivao komad metala. Alis se zablenula, misleći da je to još
neka vašarska atrakcija, poput one žene s bradom i klovna-patuljka s
cilindrom i tužnim namazanim licem, ali onda ju je otac iznenadio jer
je klekao kraj tog čoveka i tiho prozborio s njim. Vreme se oteglo, Alis
se dosađivala; udarala je nogama po prašini i pojela je jabuku do
samog lepljivog štapića.
Produžili su kući duž litica; more se lomilo o obalu duboko pod
njima, bele rade su se njihale na poljima, a otac je objasnio da je
čovek s metalnom maskom bio vojnik baš kao i on; da nije svako bio
te sreće da se vrati divnoj kući kao što je njihova, divnoj ženi i deci; da
su mnogi ostavili neki deo sebe u blatu Francuske. „Ali ti nisi“,
odvažno je rekla Alis, ponosna što se njen otac vratio nepovređen, što i
dalje ima obe polovine svog lepog lica. Šta god da je Entoni na to
odgovorio, Alis nije čula jer se, održavajući ravnotežu po reckastim
stenama kao po zategnutom užetu, okliznula i pala, duboko posekavši
koleno. Bol je bio momentalan, kao od metalnog sečiva, pa su joj
potekle vrele, gorke suze od gneva na taj kamen što joj je iskočio na
put i sapleo je. Otac joj je previo koleno svojom maramicom, govoreći
joj blage reči koje ublažuju bol, a onda je uprtio na leđa i poneo je
kući.
„Tvoj tata zna da leči“, kazala joj je majka kasnije, kad su stigli
kući, lica izgorelog od sunca i u najlepšem raspoloženju, i kad su ona i
sestra bile okupane, očešljane i nahranjene kuvanim jajima u dečjoj
sobi. „Pre tvog rođenja pohađao je jedan veliki univerzitet na koji
mogu da se upišu samo najpametniji ljudi u Engleskoj. Eto tamo je
učio kako da pomaže ljudima, da im bude bolje. Tamo je učio da
postane doktor.“
Alis se namrštila pretresajući taj novi podatak, a onda zavrtela
glavom zbog majčine greške. „Moj tata nije doktor“, rekla je. „Uopšte
ne liči na doktora Gibonsa.“ (Doktor Gibons je imao hladne prste i
zadah iz usta s mirisima začina.) „Moj tata je čarobnjak.“
Elenor se nasmešila, pa uzela Alis na krilo i šapnula: „Jesam li ti
pričala nekad kako mi je tvoj tata spasao život?“, a Alis se smestila da
sluša priču koja će joj postati jedna od najdražih; majčino
pripovedanje bilo je tako živo da je Alis osećala mešavinu izduvnih
gasova i konjske balege, gledala pred sobom Marilebon koji vrvi od
autobusa, automobila i tramvaja, proživljavala strah koji je proživela i
njena majka kad je digla pogled i videla kako se reklama liptonov čaj
obrušava na nju.
„Alis?“
Trepnula je. To je izgovorio Piter, njen pomoćnik. Stajao je
iščekujući. „Ubrzo stiže“, reče.
Pogledala je na ručni sat. „Možda. Mada su tek malobrojni ljudi
tačni, Pitere. Ti i ja ostajemo izuzeci.“ Upinjala se da ne dozvoli nervozi
da joj se oseti u glasu, ali njegov blagi osmeh poručivao joj je da u
tome nije uspela.
„Da li ću vam biti potreban za nešto“, upita on, „kad bude došla?
Mogu da hvatam beleške, da skuvam čaj.“
Samo budi ovde, poželela je da kaže, da nas bude dvoje protiv nje
jedne. Da se ne bih osećala ovako nesigurno. „Ništa mi ne pada na
pamet“, vedro izgovori. „Ako detektivka ostane ovde duže od petnaest
minuta, možda bi mogao da je ponudiš čajem. Neće mi trebati više od
toga da utvrdim da li sa njom samo gubim vreme. U međuvremenu ne
smeta da se baviš nečim drugim.“
Uzeo ju je za reč i pošao u kuhinju, gde je čitavog jutra radio na
prokletom sajtu. U njegovom odsustvu, sobu su iznenadno opet gusto
ispunile tvrdoglave uspomene. Alis uzdahnu. Svaka porodica je
amalgam pripovesti, a ipak je njena porodica, činilo se, sadržala više
slojeva priča i prepričavanjâ nego većina drugih. Bili su mnogobrojni,
pre svega, a svi su voleli da pričaju, pišu i umuju. Pošto su živeli u
Loanetu, kući koja je i sama imala bogatu istoriju, neizbežno je bilo da
svoj život grade kao niz priča. Ali činilo se da je postojalo jedno veoma
bitno poglavlje koje nikada nije ispripovedano. Istina tako važna, tako
ključna da su njeni roditelji čitav život uložili u to da je sačuvaju u
tajnosti. Alis se varala onog dana u cirkusu, kad je sažaljevala čoveka
sa štakama i limenim licem, i skakutala kraj oca i likovala zbog toga
što je čitav. I njen otac je u Francuskoj ostavio deo sebe.
„Majka mi je to ispričala sutradan po onom danu kad smo
proslavili pobedu Evrope“, rekla joj je Debora u utorak, dok su sedele
zajedno u njenoj sobi do ulice i pile čaj, a u vazduhu između njih još
lebdelo ono njeno neobjašnjivo mea culpa. „Bili smo usred priprema za
proslavu, a tata se odmarao na spratu. Već mu se bližio kraj i valjda
sam je zato zatekla zamišljenu. Rekla sam nešto banalno u smislu
kako je divno što se rat konačno završio, što svi mladići sad mogu da
dođu kući i nastave život, a ona nije odgovorila. Stajala je na
merdevinama i razapinjala državnu zastavu u prozoru, tako da je bila
okrenuta leđima prema meni. Pomislila sam kako me sigurno nije
čula. Tek kad sam ponovila te reči, videla sam da joj se ramena tresu i
shvatila da plače. Tad mi je i ispričala za tatu, koliko je propatio.
Koliko su oboje propatili posle prvog rata.“
Sedeći ukočeno na kanabetu, s nežnom čajnom šoljicom od
tananog porcelana, Alis se potpuno zbunila. Zbog saznanja o očevom
šoku od eksplozije, ali još više zbog Deborinog izbora da tek sad
obelodani, na dan kad su se sastale da razgovaraju o Teu. Kazala je:
„Nikada ništa nije ukazivalo na to da je patio od šoka. Za vreme
bombardovanja živeli su u Londonu, pobogu. Videla sam ih bezbroj
puta, a nijednom se nije krio od tog zvuka.“
„Nije to baš tako bilo, bar po majčinim rečima. Pamćenje ga nije
služilo kao nekad, a ruke su mu se tresle usled izlaganja bojnom gasu
– nije mogao da završi praksu i radi kao hirurg, što ga je bacalo u
tešku depresiju. Ali pravi problem je bilo nešto dosta konkretnije, nešto
što se desilo tamo, a on to nije mogao sebi da oprosti.“
„Šta je bilo posredi?“
„Nije htela da mi kaže. Nisam u potpunosti ubeđena ni da je
znala, a on je odbijao da razgovara s doktorima, ali šta god bilo to što
je uradio ili video, izazivalo mu je košmare do kraja života, a kad se
nađe u raljama straha, nije više to bio on.“
„Ne verujem u to. Nikad nisam primetila nikakav znak.“
„Imali su dogovor. Majka mi je rekla da su veoma vodili računa
da to kriju od nas, od svih. Tata je bio rešen da ne saznamo. Previše je
bilo žrtvovanja, govorio je, da bi sad podbacio u svojoj ulozi oca. Bilo
mi je mnogo žao nje kad mi je to ispričala; donekle sam shvatila
koliko je bila usamljena. Uvek sam ih doživljavala kao dovoljne sebi
samima, isključene iz društva po svom izboru, ali tad mi je iznenada
palo na um da se povukla zbog tatinog stanja. Teško je već i starati se
o nekom ko je bolestan, ali skrivanje njegove bolesti znači presecanje
veza s prijateljima i rodbinom, večnu odvojenost od svega. Sve to
vreme nije imala nikog kome bi se poverila. Ja sam bila među prvima
kojima je to kazala još od hiljadu devetsto devetnaeste. Za više od
dvadeset pet godina!“
Alis je okrznula pogledom policu nad Deborinim kaminom, gde je
stajala uramljena fotografija njenih roditelja snimljena na dan
venčanja; bili su nepojmljivo mladi i srećni. Nesalomivost Elenorinog i
Entonijevog braka predstavljala je nešto utvrđeno i nepomerljivo u
mitologiji porodice Edevejn otkako je Alis znala za sebe. Otkriće da su
njih dvoje sve vreme skrivali tajnu bilo joj je kao da je pogledala u
neki pouzdan merni uređaj i odjednom videla da je lažan. A tome je,
uvećavajući Alisin jed, pridodavala i činjenica da je Debora to znala
već blizu šezdeset godina, dok su nju, Alis, držali u mraku. To nije bilo
redovno stanje; u porodici je ona bila uhoda, znala i ono što ne bi
smela da zna. Alis isturi bradu. „Čemu ta tajnost? Tata je bio ratni
heroj, u tome nema nikakve sramote. Razumele bismo. Mogle smo i
pomoći.“
„Potpuno se slažem, ali izgleda da mu je obećala ubrzo pošto se
vratio, a ti znaš kakva je bila kad su posredi obećanja. Desila se
nekakva nesreća, koliko shvatam, a ona mu se posle toga zarekla da
za to niko neće saznati. Nikada nije morao da se brine da će nas
uplašiti, ona to naprosto ne bi dala. Naučili su da prepoznaju znake
predstojećeg nastupa, pa je dobro pazila da nas skloni od toga dok ne
prođe.“
„Sa obećanjem ili bez obećanja, valjda bismo znale!“
„I ja sam bila sumnjičava, ali onda sam počela da se prisećam.
Vratile su mi se u sećanje stotine sićušnih, pojedinačnih strahova,
misli i zapažanja i shvatila sam da sam u neku ruku već znala.
Oduvek znala.“
„E pa, ja izvesno nisam znala, a običaj mi je da uvek budem za
sve pripravna.“
„Znam da si takva. Ti si prototip osobe koja se bori preventivom.
Ali bila si mlađa.“
„Svega dve godine.“
„Presudne dve godine. I najčešće si boravila u sopstvenom svetu,
dok sam ja posmatrala odrasle, željna da im se pridružim u njihovim
visinama.“ Debora se osmehnula, ali taj njen gest beše lišen vedrine.
„Videla sam štošta, Alis.“
„Šta to?“
„Vrata koja se brzo zatvore kad im priđem, povišene glasove koji
naglo utihnu, izraz maminog lica, onu naročitu mešavinu brige i
ljubavi kad tata ode u šumu, a ona ga čeka da se vrati. Sve te sate
koje je provodio u svojoj radnoj sobi i majčino uporno ponavljanje da
ne smemo da ga uznemiravamo; one beskrajne odlaske do grada po
pakete. Jedom prilikom sam se prikrala tamo i otkrila da su vrata
zaključana.“
 Alis je prezirno odmahnula rukom. „Hteo je privatnost. Da imam
decu, i ja bih zaključavala vrata.“
„Bila su zaključana spolja, Alis. A kad sam to pomenula majci
posle svih tih godina, kad mi je ispričala za njegov šok od eksplozije,
rekla je da je to bilo na njegov zahtev; kad oseti da ga hvata, naročito
kad mu se učini da će nastupiti gnev, nije bilo onog što ne bi preduzeo
da nas zaštiti od pozlede.“
„Pozlede!“, frknula je Alis. „Naš otac nas nikada ne bi pozledio.“ Ne
samo što je takva sugestija bila besmislena već Alis pojma nije imala
ni zašto njena sestra to sad poteže. Trebalo bi da pričaju o Teu, o tome
šta se njemu dogodilo. Koliko je Alis uviđala, očev šok od eksplozije
nije nikako bio povezan s Bendžaminom Manroom i kidnapovanjem
za koje mu je napisala scenario. Ponovila je: „On nas nikad ne bi
pozledio.“
„Ne, namerno ne bi“, rekla je Debora. „A majka je vrlo jasno
kazala da je njegov gnev uvek bio usmeren na njega samog. Ali nije
uvek imao vlast nad sobom.“
I tad je, poput promaje što dune kroz prozor, do Alis doprlo hladno
poimanje. One i pričaju o Teu. „Misliš da je tata pozledio Tea?“
„Više nego pozledio.“
Alis je osetila kako je zinula i kako joj se iz usta nečujno oteo
dašak vazduha. Postalo je jasno sve što je dotad ostalo neizrečeno.
Debora veruje da je Tea ubio njihov otac. Tata. Da je zapao u nekakav
traumatski bes uzrokovan šokom od eksplozije. Da je slučajno ubio
njihovog malog brata.
Ali ne, Alis je znala da se nije to dogodilo. Tea je odveo Ben.
Postupio je po planu skiciranom u njenom rukopisu, s namerom da
zahteva otkupninu, da uceni njene roditelje i dobije novac potreban da
pomogne Flo, svojoj prijateljici u Londonu koja je zapala u poteškoće. I
mada je to možda delovalo slabo uverljivo, Alis se nije oslanjala tek na
intuiciju. Videla ga je u šumi Loaneta te noći.
Varijanta koju je nagoveštavala Debora bila je sumanuta. Tata je
bio najblaži čovek kog je poznavala, najmekšeg srca. Nikad ne bi tako
nešto uradio, čak ni zahvaćen najstrašnijim gnevom. Takva pomisao
bila je neizdrživa. Nemoguća. „Ne verujem u to“, reče. „Ni na tren. Ako
je – čisto teoretski – tata uradio to što tvrdiš, šta se onda dogodilo s
Teom? S njegovim lešom, hoću da kažem.“
„Mislim da su ga sahranili u Loanetu. Možda su ga krili dok
policija nije otišla, a onda ga sahranili.“ Uprkos groznom scenariju
koji je opisivala, Debora je zvučala natprirodno smireno, kao da
nekako iz Alisinog negodovanja crpe snagu.
„Ne“, kaza Alis. „Nasilje na stranu; naš otac nije bio sposoban za
takvu vrstu prevare. On i majka su se voleli. To je bila stvarna ljubav.
Ljudi su često komentarisali njihovu bliskost. Ne. Ne samo što mi je
nemoguće da zamislim da je tata bio sposoban za tako gnusan čin već
ne mogu da prihvatim ni da bi tako nešto krio od majke. Da zakopa
Tea, pobogu, dok ona ludi od brige ne znajući gde joj je dete!“
„Nisam to ni rekla.“
„Pa šta onda…“
„Razmišljala sam o tome, Alis. Razmišljala sam o tome dok se
nisam pobojala da ću sići s uma. Sećaš se kakvi su bili posle? Isprva
neverovatno bliski, da ih nikad niko nije viđao razdvojene, ali kad smo
pošli iz Loaneta i vratili se u London, između njih je zavladala ona
čudna distanca. Ne takva da bi to primetio neko ko ih ne zna; samo
jedna suptilna promena. Takoreći kao da glume, nastupaju vrlo
pažljivo jedno prema drugome. I dalje su prividno bili puni ljubavi, u
razgovoru, u ponašanju, ali s nekom novom krutošću, kao da se
veoma naprežu da rade nešto što im je nekada bilo prirodno. A i znam
kako sam je viđala ponekad da gleda u njega: s brigom, nežnošću, ali i
nečim drugim, mračnijim. Mislim da je znala šta je uradio i štitila ga
je.“
„Ali zašto bi tako nešto činila?“
„Zato što ga je volela. I zato što mu je to dugovala.“
Alis je naprezala mozak, iznova se boreći da nađe neku vezu. Bilo
je to njoj nepoznato iskustvo. Nije joj se dopadalo. Prvi put posle više
decenija, osećala se opet bačenom u ulogu mlađe sestre. „Zbog načina
na koji su se upoznali? Zbog majčine ideje da joj je spasao život onog
dana kad je pošla da vidi tigrove i da je potom radi nje spasao i
Loanet?“
„Zbog toga, da, ali postojalo je i nešto drugo. Upravo to i
pokušavam da ti ispričam, Alis. Sve ima veze sa onim što je Klemi
videla kroz prozor hangara za čamce.“
Istog trena oblila ju je vrelina. Alis ustade, hladeći se.
„Alis?“
Ipak će razgovarati o Bendžaminu Manrou. Poput bujice se vratila
uspomena, način na koji mu se ponudila tog popodneva u hangaru,
samo da bi bila odbačena, tako ljubazno, tako blago da joj je došlo da
upuzi u neku mračnu rupu i leži tamo dok se ne pretvori u zemlju i ne
prestane da oseća agoniju i stid što je tako glupa, tako nedopadljiva,
što je u toj meri dete. Ti si sjajna mala, Alis, rekao je on. Nikad nisam
upoznao nekog tako bistrog uma. Odrašćeš, putovaćeš na razna mesta,
susretaćeš ljude, i nećeš me čak ni pamtiti.
„Je li ti dobro?“ Deborino lice bilo je puno brige.
„Da. Da, izvini, samo sam iznenadno…“ Postoji druga, zar ne?,
besno mu je uzvratila, kao što moraju uzvratiti sve velike romantične
junakinje kojima je naneta nepravda. Nije verovala u to nekoliko
časaka, rekla je to tek da nešto kaže, ali on nije odgovorio, a lice mu
se ispunilo saosećanjem, tako da je iznenadno shvatila da je u pravu.
„Iznenadno sam…“
„Previše je krupno sve ovo.“
„Da.“ Alis ponovo sede na Deborino platnom presvučeno kanabe i
tad joj se u misli vrati jedan izraz, nešto što je čula kako jedna žena
kaže drugoj u podzemnom vozu, pa je pribeležila da bi upotrebila u
nekom romanu: Naredila sam sebi da obučem svoje odrasle pantalone
i da uradim šta se uraditi mora. Alis je dojadilo da zataškava. Bilo je
krajnje vreme da obuče svoje odrasle pantalone i suoči se s prošlošću.
„Govorila si o Klemi“, reče. „Koliko shvatam, ispričala ti je šta je videla
kroz prozor hangara.“
„Da, i upravo to je razlog što nikada neću moći da oprostim sebi“,
kaza Debora. „Ispričala sam tati, znaš. Ja sam ga tog dana i gurnula u
napad gneva.“
 g
Alis se namršti. „Stvarno ne uviđam šta povezuje ta dva
događaja.“
„Ti znaš šta je Klemi videla?“
„Naravno da znam.“
„Onda znaš i koliko ju je to moralo zbuniti. Došla je pravo meni, a
ja sam joj rekla da ću se postarati za to. U tom trenutku mi je
poslednje na pameti bilo da ispričam tati, ali na kraju mi ga je bilo
mnogo žao, a strašno sam se razbesnela na nju. Bila sam naivna i
glupa. Trebalo je da držim jezik za zubima.“
Alis se potpuno pomela. On, ona, ljuta na koga? Na Klemi? Zašto
bi, pobogu i zaboga, to što se dogodilo između Alis i Bena u hangaru
razbesnelo njihovog oca do te mere da Debora poveruje u njegovu
sposobnost da naudi Teu, on od svih na svetu! Razdraženo uzdahnuvši,
Alis diže dlanove. „Debora, prestani, molim te. Imala sam vrlo naporan
dan i vrti mi se u glavi.“
„Da, naravno, jadna moja! Jesi li za još jedan čaj?“
„Ne, nisam za još jedan čaj. Volela bih da se malo vratiš unatrag i
ispričaš mi tačno šta je to Klemi videla.“
I tako joj je Debora ispričala, a kad je završila, Alis je htela da
ustane i izađe iz te ljupke jutarnje sobe, da bude sama, da vrlo tiho
posedi negde gde je niko neće ometati i gde će moći da se koncentriše.
Da prizove u sećanje svaki sastanak s njime, svaki razgovor, svaki
osmeh koji su razmenili. Morala je da shvati kako je bila toliko slepa.
Jer ispostavilo se da se sve to vreme varala. Klemi nije kroz prozor
ugledala Alis, i Debora nije ništa znala o Alisinoj zaljubljenosti u Bena
Manroa. Pogotovu nije sumnjičila Alis da mu je pomogla da kidnapuje
Tea. Ipak je imala lični razlog da i posle tolikih godina pamti
baštovanovo ime.
Alis nije još dugo ostala. Izgovorila se na umor i obećala Debori
da će se ubrzo opet videti s njom, a onda je otišla. U vozu je sedela
nepomično; u njoj se čitavo mnoštvo osećanja borilo za prevlast dok je
prosejavala novu informaciju.
Nije mogla da poveruje kakva je egocentrična budalica bila.
Očajno, žudno dete, tako upleteno u sopstveni svet da nije primećivalo
 j j
šta se zaista zbiva. Klemi je, međutim, znala, i to je i pokušala da
ispriča Alis one mračne noći za vreme nemačkog bombardovanja, ali
čak je i tada, posle bezmalo deset godina, kad su već bile odrasle žene
i kad im je rat razotkrio zla ovoga sveta, Alis bila previše glupa da bi
je saslušala. Previše zadubljena u svoje zabludelo uverenje. Bojala se
da ju je Klemi videla s Benom i da bi je stoga mogla povezati sa
otmičarom. Ali Klemi nije videla Alis i Bena zajedno. Tu se Alis
prevarila. Da li je moguće da se varala i u pogledu sudbine koja je
zadesila Tea?
Alis je čitavog tog popodneva ostala u podzemnom vozu, jedva i
svesna drugih putnika. Verovala je dugo i predugo u sopstvenu verziju
događajâ, ali Deborino otkrovenje je na površinu iznelo male i uporne
nedoumice. Izostanak zahteva za otkup uvek je tumačila objašnjenjem
da je u toku otmice nešto pošlo po zlu. Ali sada, posmatrano izvan
ognja njene krivice, to je izgledalo kao previše maštovita teorija,
pretpostavka bez mnogo dokaza koji bi je podržali. Kao neka ideja
iznikla iz knjige, i to rđave knjige.
Njena ubeđenost da je te noći načas ugledala Bena u šumi – na
čemu je i zasnivala čitavo svoje uverenje – sad joj se činilo kao pusta
želja devojčice podložne uzbuđenjima, devojčice koja je najviše na
svetu želela opet da ga vidi. Bilo je mračno, ona se nalazila podaleko,
a u Loanetu je sigurno bilo tri stotine gostiju okupljenih povodom
ivanjdanskog slavlja. Mogao je to biti ma ko. Možda nije bio niko.
Šuma ume da bude tako podmukla, da baca senke, zbija šale s
čovekom. Kamo sreće da nikad nije ni otišla tamo! Štošta je moglo
ispasti drugačije da je sačekala gospodina Luelina kao što je obećala.
A nije nimalo sporedno što bi možda ostao u životu. (Tu misao je
obično nastojala da obuzda. To što se nije sastala s njim po dogovoru,
to „važno“ o čemu je hteo da popriča s njom, nesrećni starac koji je
legao kraj potoka da umre. Da li bi uspela da ga spase da je otišla i
potražila ga umesto što se zaputila u šumu?)
Priznanje sumnji bilo je kao paljenje šibice. Čitava njena ideja sad
joj je delovala neizrecivo budalasto: baštovan čijoj prijateljici treba
novac kidnapuje dete svojih poslodavaca u noći ogromnog slavlja, s
namerom da izvuče otkupninu. Uz pomoć tajnog tunela i flašice
tableta za spavanje, precizno sprovodi plan koji mu je izložila jedna
šesnaestogodišnjakinja naklonjena pisanju romana… Da se čovek
nasmeje. Ben nije bio otmičar. Alis je dozvolila da je griža savesti
zaslepi. Šiparička ubeđenja očvrsla su u njoj kao beton i nikakvo
odraslo rasuđivanje nije uspelo da ih uzdrma. A opet, nije ni
pokušavala da ih uzdrma. Trudila se iz petnih žila da uopšte o njima i
ne razmišlja.
U poređenju s time, Deborina verzija događaja, iako krajnje
neprijatna, sadržala je jasnoću koju Alisina verzija nije imala. Sled
događaja je u njoj posedovao logiku i jednostavnost, čak neizbežnost.
Teo nikada nije otišao iz Loaneta. Zato mu policija nije ni našla trag u
spoljašnjem svetu. Njega je smrt zadesila kod kuće, od ruku nekog kog
je voleo i kom je verovao. Još jedna žrtva Velikog rata i njegovih
neprekinutih strahota.
To saznanje je dalo novinu staroj smrti, te je Alis, tu u vozu,
skrivena iza tamnih naočara, osetila kako joj suze peku oči. Suze za
bratićem, ali i za ocem, dobrim čovekom krivim za najgnusnije delo.
Život joj je u tom trenutku delovao nepojmljivo okrutno i hladno i
osetila je odjednom strašan umor. Alis nije verovala u Boga, ali
svejedno mu je zahvaljivala što je Klemi poginula ništa ne saznavši.
Što je poginula verujući u svoju bajku o bračnom paru bez dece i
Teovom srećnom novom životu.
Kada se tog dana konačno zaputila kući, po rubovima njenog
doživljaja sveta poigravali su stid i kajanje, užas i tuga, ali i još neko
osećanje, vedrije, koje nije mogla nikako da uhvati za rep. Tek rano
uveče, kad je izašla iz stanice Hempsted, Alis je shvatila da je to
olakšanje. Da je sve to vreme krivila sebe što je ispričala Benu za
tunel, ali posle sedamdeset godina, Deborino otkrovenje – mogućnost
koju je ostavljalo, da se te noći dogodila drugačija verzija događaja –
u neku ruku ju je oslobodilo.
Međutim, nije je olakšanje prelomilo da naloži Piteru da se javi
Sejdi Sperou: to je učinila radoznalost. Nekada davno Alis bi se
nasmejala da joj je neko predložio da ukaže poverenje neznanki i
ispripoveda joj najintimnije detalje istorijata svoje porodice. To bi
sprečili ponos i njena težnja ka privatnosti. No Alis je sad bila stara.
Vreme joj je isticalo. A otkako je čula Deborinu priču, dok leži budna
noću i mozak joj prebira po svakoj permutaciji, a jedno saznanje vodi
ka drugom i prihvaćene činjenice njenog života menjaju mesta kao
staklići u kaleidoskopu da bi oblikovale nove slike, Alis je bila svesna
da mora saznati istinu.
Dugogodišnje smišljanje zapleta za romane izvežbalo joj je mozak
da prosejava podatke i sklapa od njih pripovest, pa joj nije trebalo
mnogo vremena da preuredi činjenice u linearnu formu. Ali bilo je i
rupa, uključujući i ne baš sporedno pitanje dokazâ, pa je Alis želela da
ih popuni. Bila joj je nužna celovita slika. I sama je sprovodila
neophodne istrage, ali postoji vreme i mesto kad čovek mora priznati
da su mu vezane ruke, pa je i Alis sa svojih osamdeset šest godina
morala da se pomiri sa određenim fizičkim ograničenjima. Uz rizik da
zazvuči previše nalik svojoj majci, smatrala je da dolazak
profesionalne istražiteljke, željne da ispita stvar do kraja baš onda kad
je Alis to potrebno, deluje nekako baš kao naručen. Uz to, nakon
istraživanja ličnosti Sejdi Sperou kojim se Alis bavila od utorka, tražeći
uzvratnu uslugu od svakog kog je imala u Odseku za kriminalna dela,
ta policajka joj više nije bila tuđinka.
Alis izvadi svoj dosije i prelete površno beleške, a pogled joj
zastade na podacima koje je prikupila o nedavnijem istražiteljskom
radu detektivke Sperou. Po svemu sudeći, ta žena je bila sjajan
detektiv; opisivali su je kao strasnu, upornu i nepobitno bandoglavu, a
u beleškama o njoj nije bilo lako naći ništa što bi makar i izdaleka
ličilo na prljavštinu. Čak ni Derek Mejtland nije bio voljan da kaže išta
protiv njene časti, a to uistinu nešto govori, no Alis je znala da bude
vrlo ubedljiva. Pratila je slučaj Bejlijeve u štampi; uvek su je zanimale
priče o nestalim osobama. Pročitala je da je slučaj proglašen
okončanim, da je policija ubeđena da je majka napustila devojčicu, i
videla je naknadno objavljeni članak u kom se tvrdilo da policija nešto
zabašuruje. Znala je da je neko iz Odseka sigurno progovorio, a sad je
bilo jasno i ko je taj. Uvek se isplati imati mere zaštite, pa premda je
zazirala od same te pomisli (od podlosti ucenjivanja, jer uistinu se nije
mogla zaodenuti blažim izrazom), s kecom Dereka Mejtlanda u rukavu
Alis se osećala sigurnom da će detektivka Sperou biti diskretna kad je
posredi zaostavština slučaja Edevejn.
Zatvorila je fasciklu i pogledala na sat. Veća kazaljka je bila
gotovo na dvanaest, što je značilo da će za koju sekundu Sejdi Sperou
zakasniti, iz čega će Alis biti u stanju da izvuče sitan ali zato ništa
manje prijatan osećaj prednosti. Nalaziće se u nadmoćnom položaju i
sve na ovom svetu biće kako treba. Tad shvati da je prestala da diše,
pa zavrte glavom, razgaljena sopstvenim kratkotrajnim zapadanjem u
sujeverje. Kakva guska! Ponaša se kao da uspeh sastanka i čitavo
povoljno razrešenje porodične misterije zavise od zakasnelog dolaska
njene gošće. Alis se pribra, dohvati ukrštene reči iz novina koje je
pokušavala da popuni još od doručka, a onda je ravnodušno
posmatrala kako sekundara uredno otkucava, bližeći se broju
dvanaest. Velika kazaljka se pripremila da skoči, ali uprkos Alisinim
najboljim namerama, poskoči i njeno srce jer se na vratima začu
kucanje.
 Dvadeset četvrto poglavlje
Sejdi je stajala na ulaznim stepenicama i hvatala vazduh. Trčala je od
autobuske stanice, što nije bilo lako u cipelama s potpeticom koje je u
poslednjem trenutku iščupala sa dna ormara. Bile su prašnjave i
buđave, a ispostavilo se i da se jednoj štikla drži samo na tankoj
tračici lepka. Saže se i obrisa izgrebani deo koji joj je promakao ranije.
Stopala su joj izgledala kao tuđa, i to kao da pripadaju nekom za kog
nije sigurna da joj se dopada, ali A. S. Edevejn se odevala vrlo uredno,
pa Sejdi nije nameravala da vređa osećanja stare dame tako što će joj
se pojaviti na pragu u svom uobičajenom bednom izdanju. A nije
nameravala ni da kasni, koliko god joj muke zadavalo trčanje na
vratolomnim štiklama. A. S. Edevejn je bila cepidlaka kad je posredi
tačnost. Jednom je odbila da završi intervju koji je vodio neki spor
novinar, a bila je slavna po tome što je usred programa oplela
domaćina izvesne Bi-Bi-Sijeve emisije zato što ju je ostavio da čeka.
Sejdi je to znala jer je veći deo poslednja dva i po dana provela u
naelektrisanoj izmaglici, proučavajući podatke, gledajući stare
intervjue, čitajući sve što je uspela da nađe o A. S. Edevejn. (Bio je to
iznenađujuće prijatan zadatak – u Alis Edevejn je postojalo nešto
čudnovato privlačno – a utoliko joj je više godio što joj je odvlačio
misli od prispeća drugog pisma Šarlot Saderland.) Takođe je znala da
spisateljica više voli žbunasto bilje nego cveće, pa je zadovoljno
klimnula glavom kad je opazila saksije sa šimširom na prozorima
kuće. Dobro je zasad. Zategavši manžete, Sejdi je sa uživanjem osetila
kako je zapljuskuje novi talas samopouzdanja. Obaviće ovaj razgovor
oslanjajući se na zapisana pitanja i neće otići bez potrebnih
informacija.
Sejdi diže ruku da opet zakuca, ali pre nego što je stigla i da takne
vrata, ona se naglo otvoriše. Sa druge strane praga nije stajala Alis
Edevejn, već muškarac od tridesetak godina, dugonog, s neurednom
bradom. Izgledao je kao statista iz nekog filma o Rolingstonsima. Sejdi
oseti neočekivanu, a ne ni potpuno neprijatnu jezu privlačnosti.
„Piter?“, upita nagađajući.
„Detektivka Sperou.“ Osmehnuo se. „Izvolite, uđite, Alis vas
očekuje.“
Podne daščice su škripale dok su koračali, a negde je kucao sat.
Piter je iz hodnika uvede u dnevnu sobu, prenakrcanu nameštajem,
otmenu, sa izrazito muškom aurom.
U naslonjači kraj praznog kamina sedela je žena u kojoj Sejdi,
zahvaljujući objavljivanim slikama, odmah prepoznade Alis Edevejn.
Kao što često biva kad neko susretne uživo veoma slavnu osobu, Sejdi
dožive snažan osećaj bliskosti. Nije to bio onaj neopipljivi utisak deža
vija, već potpuno jasan osećaj da već poznaje tu ženu. Način na koji
su joj noge u pantalonama bile prekrštene i svijene u jednu stranu,
opuštena ruka kojom je držala novine, čak i položaj isturene brade –
sve to joj je nekako bilo znano. Mada je, naravno, uopšte nije
poznavala, bar ne izvan opširnih intervjua koje je nezasito gutala. Tad
joj kroz glavu prominu jedna rečenica – Ništa nije tako dosadno kao
kad neko pobrka prepoznavanje s prijateljstvom – te Sejdi pocrvene,
shvativši da je to iz knjige o Digoriju Brentu koju je pročitala
prethodne nedelje.
„Alis“, reče Piter, „detektivka Sperou je stigla.“ Okrenu se na to ka
Sejdi i ljubazno joj pokaza zelenu kožnu naslonjaču s dugmetima.
„Prepuštam vas vašem razgovoru. Biću u kuhinji ukoliko vam
zatrebam.“
Pošto je otišao, sat na kaminu postao je istog trena glasniji, a
Sejdi oseti neizdrživu potrebu da nešto kaže. Obuzdavala je jezik,
imajući na umu prezrivi komentar koji je Alis izrekla u jednom
intervjuu, o tome kako danas ljudi ne umeju da izdrže tišinu. Sejdi je
bila rešena da joj ne dozvoli da ulovi ni najsitniji nagoveštaj njenog
nemira; podozrevala je da bi to bilo pogubno.
Alis ju je posmatrala. Sitnim, oštroumnim očima koje su delovale
neobično sjajno na inače izbledelom licu. Te oči, odjednom je bila
sigurna Sejdi, vide šta je u tuđoj duši. Nakon još nekoliko sekundi, koje
kao da su trajale mnogo duže, starica progovori. Imala je glas
pozorišne glumice, dikciju nekog drugog doba. „Dakle tako“, reče.
„Konačno se upoznajemo, detektivko Sperou.“
„Sejdi, molim vas. Ovde nisam u zvaničnom svojstvu.“
„Da, i ja bih rekla da niste.“
Sejdi se trže. Ne zbog samih tih reči – one su bile jednostavna
potvrda – već zbog načina na koji ih je Alis izgovorila. Te oči su znale.
„Raspitala sam se o vama, detektivko Sperou. Sigurno ćete se
složiti da je bilo razborito da to učinim. Pismeno ste me molili za
dozvolu da uđete u moju porodičnu kuću, da prekopate po našim
arhivama, nema sumnje, i izrazili naročitu želju da popričamo o
nestanku mog brata. Uprkos mom pozivu, ja sam osoba koja veoma
ceni privatnost, kao što ste možda već shvatili; ne bih pristala da
razgovaram o svojoj porodici baš sa svakim. Morala sam da saznam
smem li da vam verujem, a to znači da sam i sama malčice istraživala
kako bih stekla bolju sliku o tome ko ste.“
Sejdi se upinjala da smirenim osmehom prikrije užasan strah i
pitala se kako li, dođavola, izgleda ta slika.
Alis nastavi: „Znam za slučaj Bejlijeve. A pogotovu znam za vaše
nezvanično ćaskanje s novinarom Derekom Mejtlandom.“
Sejdi oseti kako joj se krv povlači iz glave u vrhove prstiju, gde je
nastavila da damara, kao da nije dovoljno daleko uzmakla. Alis zna
da su informacije procurile preko nje. Te reči su prosto zableštale i
načas je njihov vreli, panični sjaj sprečio svaku drugu misao da se
uobliči. Međutim, polako joj se vratila moć rasuđivanja. Alis zna da je
to procurilo preko nje, a ipak ju je pozvala tu.
„Kopka me, detektivko Sperou, šta vas je navelo na takvu
ubeđenost da se toj vašoj nestaloj Megi Bejli desilo nešto loše kad, bar
koliko ja vidim, nema nikakvih dokaza koji bi nagoveštavali takav
scenario.“
Sejdi nije očekivala da će tog dana razgovarati o Bejlijevoj, ali
starica je to sigurno pomenula s razlogom. Alis je mogla prijaviti Sejdi
njenim nadređenima i odbiti da ima ikakvog posla s njom. Umesto
 j g j
toga, pozvala ju je u svoj dom. Sejdi je jedino preostajalo nagađanje
da Alis pokušava da joj uđe pod kožu. Znala je tu igru. Nadmudrivanje
u intervjuima spadalo je u Sejdine omiljene sportove. Osetila je nalet
kolegijalnog poštovanja prema starici. „To nije lako objasniti.“
Alisini obrazi razočarano su se opustili. Odgovor je bio slab i
nezanimljiv, te je Sejdi znala da mora da ostavi bolji utisak. Brzo je
nastavila: „Pre svega, na osnovu izgleda stana, sitnih detalja koji su
pokazivali da je u uređenje uložena volja ako već nije bilo para: klavir
ofarban u jarku sunčanožutu boju, zid posvećen crtežima koje je
uradila mala, s njenim imenom ponosito ispisanim u uglu listova.
Teško mi je bilo da poverujem da bi žena koja tako pokazuje ljubav
napustila svoje dete. Nije mi to štimalo, a kad smo porazgovarali s
ljudima koji su je poznavali, svi su se saglasili.“
„Koji su to ljudi?“
„Na prvom mestu njena majka.“
Alisine obrve se izviše. „Ali, detektivko Sperou, valjda će majka u
takvoj situaciji uvek podržati svoje dete! Jeste li razgovarali i sa
drugima koji su je znali? Tu je bio i nekakav bivši muž, zar ne? Je li
vam i on stvorio isti takav utisak?“
„Njegov opis njenog karaktera nije bio tako blistav.“
„Zaista?“
„Zaista, ali valjda ni bivši muž u takvoj situaciji neće biti
preterano pun hvale.“
Alis dozvoli da joj usnama promine kratkotrajan, donekle
razgaljen osmeh. Još više se zavalila u naslon fotelje i osmotrila Sejdi
preko sastavljenih prstiju. „Ljudi znaju da budu nepouzdani, zar ne?
Čak i najsavesniji svedok, željan da pomogne, bez ikakve koristi u
tome, podložan je greškama, prošaraće svedočenje sitnim rđavo
upamćenim pojedinostima, pretpostavkama i mišljenjima umesto da
se drži činjenica.“
Sejdine misli poleteše ka Klajvovoj priči o tome kako Alis 1933.
nije bila preterano voljan svedok. O njenom šunjanju po hodniku
ispred biblioteke, njegovom utisku da je ili nešto krila, ili bila željna da
čuje šta će reći drugi u razgovoru s policijom.
 j g g j
„Svi smo mi žrtve svog ljudskog iskustva“, nastavi Alis, „skloni da
sadašnjicu posmatramo kroz sočivo sopstvene prošlosti.“
Sejdi se javi izrazit osećaj da više ne govore uopšteno. Alis je opet
prikovala za nju onaj svoj prodorni pogled kao u ptice. „To je tačno“,
odgovori.
„Radoznala sam, detektivko Sperou; ako ostavimo izjave svedokâ
načas po strani, postoji li neki stvarni dokaz koji bi podupirao vaše
predosećanje da je tu mladu majku zadesilo nešto loše?“
„Ne“, priznade Sejdi. „Štaviše, postojalo je jedno pismo s Meginim
potpisom koje je podržavalo teoriju da je prosto otišla.“
„Sećam ga se iz novinskih reportaža. To pismo ste našli nedelju
dana nakon deteta.“
„Da, a tad smo već bili podosta odmakli u ispitivanju drugih
mogućnosti. Nekako je bilo palo i zaglavilo se sa strane pored
frižidera.“
„Ali vi niste prihvatili da je Megi Bejli jednostavno otišla čak ni
tad kad je pronađeno.“
„Imala sam poteškoća da odustanem od svoje teorije.“
„Do te mere da ste potražili nekog izvan Metropolitena i obratili se
štampi.“
Sejdi pogleda Alis u oči. Poricanje nije dolazilo u obzir; Alis nije
bila glupa. Sem toga, Sejdi nije ni želela da poriče. Starica je
raspolagala dovoljnim informacijama da joj uništi karijeru, a ta
činjenica je u njoj neočekivano izazvala osećaj slobode. Za to vreme
otkako je otišla na odmor, Sejdi je sa vrlo malo ljudi mogla da
progovori otvoreno o slučaju Bejlijeve. Donald nije hteo ni reč da čuje;
s Klajvom je morala da održi određen profesionalan odnos, a Bertija
nije htela da razočara istinom. Ali sad je odjednom mogla da
progovori slobodno. Nije imala šta da izgubi: ono najgore Alis je već
znala. „Nisam videla drugog načina da zadržim Meginu sudbinu pred
očima javnosti. Metropoliten je s time završio – nema mnogo
saosećanja za policajce koji su uporni u želji da novac poreskih
obveznika troše na slučajeve bez trunke istinskog dokaza – ali meni
je bila nepodnošljiva misao da joj se nešto dogodilo, a niko nije
spreman da i dalje traga.“
„Ostaćete bez posla ako saznaju da ste to bili vi.“
„Znam.“
„Uživate li u svom poslu?“
„Svim srcem.“
„Pa ipak ste to uradili.“
„Morala sam.“
„Jeste li lakomislena osoba, detektivko Sperou?“
Sejdi promisli o tom pitanju. „Nadam se da nisam. Dereku
Mejtlandu svakako se nisam obratila nepromišljeno. I draža mi je
misao da sam postupila odgovorno prema Megi nego da sam se
ponela neodgovorno prema svom poslu.“ Odlučno je izdahnula
vazduh. „Ne, nisam lakomislena. Savesna sam. Možda uz trunčicu
tvrdoglavosti.“
Upravo dok je nudila sopstveni psihološki profil, u sobi se opet
pojavio Piter. Sejdi ga pogleda sa očekivanjem, pitajući se nije li nečim
aktivirala neko skriveno dugme za izbacivanje, pa je došao da je
isprati do vrata. Ništa nije rekao, već je upitno pogledao u Alis. Ona
klimnu glavom, efikasno, i reče: „Mislim da bismo popile malo čaja,
hvala, Pitere.“
Izgledao je nesrazmerno obradovano. „O, sjajna vest! Baš mi je
drago.“ Polazeći, uputio je Sejdi najtopliji mogući osmeh, što ju je
dirnulo, premda nije bila sigurna čime ga je zaslužila. Da, definitivno
ju je privlačio. Čudno, jer uopšte nije bio njen tip. Kopkao ju je zbog
one svoje duge, kuštrave kose i staromodnih manira. Nije mogao biti
mnogo stariji od nje, a posedovao je nekakav šarm učenjaka. Kako je
završio tu, u ulozi savremenog Lurča?
„On je doktor, doktor književnosti, ne medicine“, reče Alis Edevejn
čitajući joj misli. „I apsolutno najbolji pomoćnik kog sam ikada imala.“
Sejdi shvati da se zablenula za njim, pa brzo otrže pogled, oborivši
oči ka kolenu, gde čvrknu nevidljivu čupkicu.
„Jeste li pročitali neku moju knjigu, detektivko Sperou?“
 Sejdi podari svojim pantalonama završno otresanje. „Jednu.“
„Onda ste upoznali Digorija Brenta.“
„Jesam.“
„Možda niste shvatili da je on postao privatni istražitelj nakon što
su ga izbacili iz policije zbog nečeg vrlo sličnog vašem nedavnom
prekršaju.“
„Nisam to znala.“
„Pa da, nekada se od pisaca očekivalo da kad pišu serijale, na
početku svake nove knjige daju ukratko pregled o glavnom junaku, ali
izdavači su prestali to da zahtevaju, a posle toliko knjiga i meni je bilo
drago što mogu da prenebregnem taj običaj. Ograničen je broj načina
na koji se jedno te isto može ispričati svaki put iznova, pa mi je to,
bojim se, postalo prilično naporno.“
„Mogu da zamislim.“
„Digori se nije po prirodi uklapao u Odsek za kriminalna dela. On
je snažno motivisan čovek, ali je u ličnom životu pretrpeo užasne
gubitke. Ostao je bez supruge i malog deteta, znate, a to mu je dalo
istrajnost kakvu njegove kolege ne umeju uvek da cene, nadređene da
i ne pominjemo. Primetila sam da gubitak deteta zna da stvori jednu
upornu prazninu u čoveku.“
Ne prvi put, Sejdi se javio sablastan osećaj da ta žena o njenoj
prošlosti zna više nego što ima povoda da zna. Neodređeno se
osmehnu, a Alis Edevejn nastavi:
„Digori je mnogo bolje skrojen za detektivski život izvan strogih
pravila zakona. Ne u smislu da ne poštuje zakon, sasvim suprotno; on
je častan čovek, ekstremno savestan. Savestan uz – kako ste se ono
izrazili? – trunku tvrdoglavosti.“
Pojavi se Piter s čajem na poslužavniku, koji spusti na radni sto
iza Sejdi. „Kakav pijete?“, upita, pa je elegantno posluži čajem sa malo
mleka i jednom kašičicom šećera kao što je i zatražila.
„Hvala ti, Pitere.“ Alis prihvati od njega svoju šoljicu s crnim
čajem bez šećera. Otpila je gutljaj, oklevajući načas dok je gutala, a
potom je spustila šoljicu zajedno s tacnicom, obrnuvši dršku u tačno
određen položaj. „Dakle“, izgovori tonom koji je nagoveštavao
promenu u toku njihove priče, „da pređemo na posao, može? U svom
pismu ste pomenuli jednu teoriju. Hteli biste da uđete u Kuću na
jezeru da je ispitate. Pretpostavljam da ste otkrili onaj drugi tunel u
Loanetu?“
I tako ostaviše Megi Bejli i Digorija Brenta za sobom; sada je Alis
predvodila razgovor o nestanku njenog brata. Sejdi je bilo drago što su
se vratile toj temi; jeste se zbunjeno pitala kako su stigle dotle, ali bila
je željna da nastave. „Da“, reče ispravivši leđa, „ali razmišljanja su mi
se promenila otkako sam vam pisala. Zanimalo me je da li bih umesto
o tome mogla da vas pitam ponešto o ocu.“
Alis gotovo da nije ni okom trepnula, kao da je znala šta sledi.
„Mogli biste da me pitate, ali ja sam stara i vreme mi je dragoceno.
Meni bi više odgovaralo, a vama bi svakako bilo korisnije ako biste
naprosto prešli na stvar i izložili mi svoju teoriju. Šta se po vašem
mišljenju dogodilo Teu?“
Sejdi je bila sigurna da za svih svojih deset godina u
Metropolitenu nije razgovarala ni sa jednim ispitanikom koji bi bio
nalik Alis Edevejn. Trudila se da ne izgleda zbunjeno. „Verujem da je
vaš brat nastradao te noći u Loanetu.“
„Isto tako i ja.“ Alis je delovala bezmalo zadovoljno, kao da
sprovodi neko ispitivanje, pa je Sejdi dala ispravan odgovor. „Dugo
nisam tako mislila, verovala sam da je kidnapovan, ali nedavno sam
shvatila da sam se varala.“
Sejdi prikupi hrabrost da nastavi. „Vaš otac je posle rata patio od
šoka od eksplozije.“
I ponovo je Alis bila mrtva hladna. „Jeste, mada sam to saznala
tek nedavno. Tu tajnu su moji roditelji vrlo pomno čuvali. Ispričala mi
je moja sestra Debora, a i ona sama je to saznala tek četrdeset pete.“
Alisini dugački prsti su milovali plišani obrub ručke fotelje. „Dakle,
detektivko Sperou“, reče, „utvrdile smo da je moj otac patio od šoka od
eksplozije, saglasile se u pretpostavci da je moj brat najverovatnije
umro u Loanetu. Po vašem mišljenju, na koji način su ta dva podatka
povezana?“
 Stigle su i do toga. Sejdi je i dalje gledala Alis u oči. „Verujem da je
vaš brat ubijen, gospođo Edevejn, slučajno, i da je to uradio vaš otac.“
„Da“, kaza Alis. „I ja sam odnedavno počela u isto to da verujem.“
„Mislim da je zakopan u Loanetu.“
„Takav scenario deluje najlogičnije.“
Sejdi odahnu od olakšanja. Prema njenom iskustvu, ljude obično
ne oduševi nagoveštaj da je neko njihov najbliži i najdraži bio
sposoban za najteži zločin. Zamišljala je da će morati da ubeđuje Alis,
da je blago obrlaćuje, objašnjava, da silno vodi računa da joj ne
pozledi osećanja. Mnogo više joj je odgovaralo ovakvo iskreno
sporazumevanje. „Jedini problem“, reče, „jeste u tome što ne znam
kako to da dokažem.“
„Tu bih, detektivko Sperou, možda ja mogla da vam pomognem.“
Sejdi oseti treperenje opreznog uzbuđenja. „Kako?“
„Posle ovolikog vremena, sumnjam da je preostalo mnogo
opipljivih ’putokaza’, ali mogle bismo se okrenuti drugim izvorima.
Moja porodica je bila od onih što sve zapisuju. Ne znam da li se bavite
pisanjem.“
Sejdi odmahnu glavom.
„Ne bavite se? Tja, nema ni veze, ne radimo na razotkrivanju
vaših tajni. Moj otac je vodio dnevnik koji je pisao sa skrupuloznom
predanošću, a majka nije bila ljubitelj dnevnika, ali je zato bila veliki
pobornik pisama. Bila je od one dece koja ostavljaju ceduljice vilama,
nešto neverovatno ljupko, a onda je naš otac otišao u rat neposredno
pošto su se uzeli, pa se kod nje ukorenio taj običaj da piše pisma.“
Sejdi se seti ljubavnog pisma sa okvirom od bršljana koje je
pronašla u hangaru, Elenorinu poruku Entoniju, pisanu dok je on bio
u ratu, a ona trudna sa Alis. Razmišljala je da li da je sad pomene, ali
takvo njeno interesovanje izgledalo bi u očima Elenorine ćerke nekako
voajeristički. Sem toga, Alis je već pričala dalje.
„Na tavanu u Loanetu nalazi se radna soba gde stoje porodični
zapisi više generacija i gde je moj otac nekada radio; takođe u sobi
moje majke postoji pisaći sto sa roloom. Odatle bih ja počela. Ona je
bila izuzetno posvećena korespondenciji. Sva pisma je pisala u tri
primerka, a sveske s prepisima je držala na policama tog stola, dok je
svako primljeno pismo odlagala u njegove fioke, levo i desno.
Zaključane su, ali ključ ćete naći na kukici ispod stolice za tim stolom.
U detinjstvu mi je bio posao da saznam takve stvari. Avaj, nisam
pomišljala da u majčinim hartijama ima nečeg što vredi znati, a u
očevu radnu sobu ne bih se usudila da upadnem. Mogla sam nam
uštedeti velike muke da sam tad zavirila. Nije ni važno. Bolje ikad
nego nikad. Ne mogu vam jamčiti da ćete naći sve odgovore za kojima
tragate, ali biću optimistična. O vašim istražiteljskim sposobnostima
čula sam samo pohvalne reči.“
Sejdi uspe da uzvrati osmehom, nadajući se da je ispao
samopouzdan i umirujući.
„Dok budete tražili, naići ćete na sve i svašta. Uzdam se da ćete
biti diskretni. Svi mi krijemo neke tajne koje ne želimo da delimo s
drugima, zar ne?“
Sejdi shvati da je upravo ucenjena. Učtivo. „Možete imati
poverenja.“
„Veoma dobro procenjujem karaktere, detektivko Sperou, pa
verujem da mogu. Vi posedujete hrabrost da se do kraja držite onog
što smatrate ispravnim. Tu crtu sam uvek cenila kod ljudi. Volela bih
da znam šta se tačno dogodilo te noći. Ne dopada mi se izraz
’okončan slučaj’; zamisao o konačnom svršetku divna je i krasna u
romanima, ali prilično je infantilno očekivanje u ovom našem
ogromnom svetu.“ Alis se proteže i uze sa stočića nekakve ključeve.
Pošto ih je nekoliko puta obrnula, pruži ih Sejdi. „Ključevi Loaneta. I
imate moju dozvolu da tražite svud gde nađete za shodno.“
Sejdi vrlo svečano preuze stare ključeve. „Ako postoji išta što se
može naći…“
„Vi ćete to naći. Da, izvrsno. A sad, ukoliko nema još nečeg što
vam je potrebno, mislim da smo gotove.“
Sejdi je bila vrlo svesna da je upravo dobila voljno, a ipak joj je
nešto bilo palo na um dok je Alis opisivala kako je otac vodio dnevnik,
a majka čuvala pisma. Alis je delovala ubeđeno da će tamo biti
pronađen nužan materijalni dokaz o učešću njenog oca u Teovoj smrti,
ali ako je Sejdi u stanju da uoči veze, onda ih je morala videti i Elenor
Edevejn, koja je sve vreme znala za muževljev problem. „Šta mislite –
da li je moguće da je vaša majka znala?“
Alis na to ne trepnu. „Mislim da je sigurno znala.“
Ali…“ Implikacije su bile nepojmljive. „Zašto nije rekla policiji?
Ostala je u braku s njim. Kako je mogla posle onog što je uradio?“
„Bio je bolestan; nikada ne bi tako nešto uradio namerno.“
„Ali to je bilo njeno dete!“
„Moja majka je imala vrlo nepokolebljive predstave o moralu i
pravdi. Smatrala je da jednom dato obećanje treba održati. Sigurno je
osećala da je u neku ruku i zaslužila to što se desilo, čak i da je možda
to sama sebi napravila.“
Sejdi je uporno nešto promicalo. „Kako je, pobogu, to mogla
zaključiti?“
Alis je sedela pravih leđa, nepomična kao kip. „U Loanetu je u to
vreme radio jedan čovek, neki Manro.“
„Bendžamin Manro, da, znam. Bili ste zaljubljeni u njega.“
Staričin pribrani izraz lica kao da popusti u tom trenu, makar
jedva primetno. „Gle, gle! Stvarno ste odradili domaći zadatak.“
„Samo obavljam svoj posao.“ Sejdi se lecnu zbog tako banalne
rečenice.
„Da, hm, ali u ovom slučaju niste u pravu.“ Alis odiže jedno rame i
ispod svilene bluze boje slonovače ukaza se oštra kost. „Možda jesam
bila detinje zaljubljena u Bena, ali to nije bilo ništa više od toga. Znate
kakva je mlađarija, neozbiljna u svojim osećanjima.“
Na osnovu toga kako je Alis to izgovorila, Sejdi se zapita ne zna li
ona odnekud i za njenu šiparičku zaljubljenost. Za momka koji ume
da se nabacuje medenim rečima, sa sjajnim kolima, sa osmehom od
kog su joj klecala kolena. „Bendžamin Manro je otišao iz Loaneta
neposredno pred Teov nestanak“, reče.
„Da. Istekao mu je ugovor.“
 „On nije imao nikakve veze sa onim što se dogodilo Teu?“
„Nije, ne u praktičnom smislu.“
Sejdi su već bile dosadile zagonetke. „Onda, nažalost, ne razumem
zašto pričamo o njemu.“
Alis podiže bradu. „Pitali ste zbog čega se moja majka osećala
odgovornom za ono što se desilo Teu. Nedelju dana pre Ivanjdana,
moja starija sestra Debora rekla je ocu nešto što ga je bacilo u jezivo
stanje. To sam i sama otkrila tek skorije. Izgleda da je u tom periodu
pred Ivanjdan moja majka imala vanbračnu vezu s Bendžaminom
Manroom.“
 Dvadeset peto poglavlje
Kornvol, 1931.
Elenor se drugi put zaljubila kad je imala trideset šest godina. To nije
bila ljubav na prvi pogled, ne kao ono sa Entonijem; 1931. bila je
druga osoba, ne više ona devojčica od pre dvadeset godina. Ali ljubav
ima mnoge boje, pa je tako i ovde bilo: sivi, kišoviti London, doktor u
Harlijevoj ulici, čaj u Libertiju, more crnih kišobrana, zakrčena
železnička stanica, prljavožuto sedište u lepljivom vagonu.
Napolju se oglasi pištaljka. Voz samo što nije krenuo, a i bio mu je
poslednji čas. Elenor je kroz prozor posmatrala šine crne od čađi i nije
ništa posebno pomislila kad je neki čovek uskočio pred sam polazak
voza i seo kraj prozora, preko puta nje. Primetila je njegov odraz u
staklu – bio je mlad, najmanje deset godina mlađi od nje; neodređeno
je registrovala prijatan glas kad ga je čula kako govori čoveku do sebe
da je imao sreće da dobije kartu, neko ju je vratio u poslednjem
trenutku; a onda više nije obraćala pažnju na njega.
Voz je izašao iz stanice okružen oblakom dima, a niz prozore je
počela da se sliva kiša, pa se sve napolju rastopilo. Dok su široki
predeli smenjivali slike Londona, Elenor je u glavi vrtela razgovor s
doktorom Hajmerom, pitajući se nije li mu previše rekla. Prepodobna
mala daktilografkinja u uglu, koja je sve beležila svojom mašinom dok
je ona govorila, i tad joj je ulivala nespokoj, ali sada, prisećajući je se,
Elenor je osećala doslovno mučninu. Elenor je znala da je važno biti
iskren prema doktorima, da je morala tačno ispričati šta Entoni govori
i radi, a ipak, dok je razmatrala svoje opise u mislima, čula reči koje je
izgovarala, pritiskao ju je mučni teret nužde da izda muža za kog se
zaklela da će ga štititi.
 Njega je mučilo mnogo više od pukih simptoma. Želela je da
prenese doktoru koliko je dobar prema devojčicama, koliko je veseo,
naočit i pun žara bio kad ga je upoznala, koliko je nepravično što se
dozvoljava da rat iščupa iz čoveka njegovo jezgro, da rascepi
tapiseriju njegovog života, ostavljajući samo pokidane niti ranijih
snova da je njima krpi. Ali bez obzira na to kakve je reči birala, nije
uspevala da predstavi doktoru koliko voli svog muža, nije umela da
mu objasni da samo želi da spase Entonija onako kako je on spasao
nju. Želela je da je doktor razreši krivice za neuspeh, ali umesto toga
on je nepomično sedeo iza svog sivog odela i naočara s metalnim
ramom, pritiskajući olovkom usne dok je klimao glavom i uzdisao,
povremeno nešto beležeći na margini svoje sveščice na linije. Njene
reči su se pretvarale u kapi dok stignu do njega, klizile sa njegove
nauljene kose kao voda sa pačjih leđa, a sve vreme ju je u ustajaloj,
kliničkoj tišini te sobe prekorevalo kuckanje pisaće mašine.
Elenor nije shvatila da plače sve dok se čovek preko puta nje nije
pružio da joj ponudi svoju maramicu. Iznenađeno je digla pogled i
primetila da su sad sami u vagonu, ako se ne računa jedna starija
žena na ivici klupe najbliže vratima. Elenor se bila tako zanela u misli
da nije ni primetila da se voz zaustavljao na stanicama.
Prihvatila je maramicu i potapkala se njome ispod očiju. Stidela
se – i više od toga, bila je besna – što je ta osoba, uplakana žena koja
kamči dobrotu od nepoznatoga. Delovalo joj je kao intimnost to što je
prihvatila mladićevu maramicu, a bila je i bolno svesna stare gospođe
kraj vrata, koja se pretvarala da se zanima za svoje pletivo a ovamo
kradom izvirivala preko njega. „Ne“, reče on kad je pokušala da mu
vrati maramicu, „zadržite je.“ Nije je pitao šta je muči, a ni Elenor nije
dobrovoljno pružila objašnjenje; samo se ljubazno osmehnuo i
nastavio da se bavi svojim poslom.
A njegov posao, kako je primetila, bila je igra listićem hartije koji
su njegovi prsti obrađivali hitro ali uredno, bezbroj puta ga
presavijajući i uvlačeći, praveći trouglove i četvorouglove, prevrćući
papir i opet isto iznova radeći. Shvatila je da pilji i otrgla pogled, ali
nije prestala da ga posmatra, samo što ga je sad pratila u odrazu u
prozoru voza. Na kraju je još nešto popravio, a onda pružio papir u
jednoj ruci, razgledajući ga sa svih strana. Elenor je osetila
neočekivano zadovoljstvo. Bila je to ptica, figura nalik labudu
zašiljenih krila i dugog vrata.
Voz je kloparao dalje, vukao se na zapad, a sa druge strane
prozora uhvatio se mrak, crn kao u bioskopu nakon filma. Mora biti
da je Elenor spavala duboko i dugo jer samo je odjednom znala da je
voz stigao do kraja puta. Otpravnik je duvao u pištaljku i naređivao
putnicima da se iskrcaju, a oni su se tiskali prolazeći pored prozora
vagona.
Pokušala je da skine svoje torbe sa rešetke za prtljag, a pošto nije
mogla da ih dohvati, pomogao joj je. Tako se prosto to desilo. Torba s
kupljenim stvarima zakačila se na neki šiljat deo metala, nezgodno
zapela, a ona je još bila dezorijentisana od sna, umorna nakon dana
koji je započeo pre svanuća.
„Hvala vam“, kazala je. „I na onom ranije. Bojim se da sam vam
upropastila maramicu.“
„Nema na čemu“, uzvratio je on sa osmehom koji mu je na obraz
izmamio plitku jamicu. „Vaša je. A i ovo je vaše.“
Šake su im se očešale kad je uzela torbu od njega; načas su im se
susrele oči. I on je to osetio, videla je po tome što se ispravio, po
kratkom, smetenom izrazu lica. Bilo je to poput udara struje, iskre
kosmičkog prepoznavanja, kao da se u tom trenutku rasplelo tkanje
vremena, pa su načas ugledali neko drugo postojanje u kom su bili
nešto više od dvoje neznanaca u vozu.
Elenor je silom dovela misli u red. Kroz prozor je na jarko
obasjanom peronu videla svog vozača Martina. Zaglédao je druge
putnike tražeći nju, spreman da je poveze kući.
„E pa“, izgovorila je istim onim efikasnim tonom kojim bi se
možda poslužila da dâ voljno novoj služavki, „još jednom vam hvala
na pomoći.“ I odsečno klimnuvši glavom, ostavila je mladića u
vagonu, digla bradu i izašla.
Da ga nije ponovo videla, njihov susret bi sigurno pao u zaborav.
Slučajno poznanstvo u vozu, naočit neznanac koji joj je ukazao sitnu
ljubaznost. Trivijalan trenutak predat dubokim zakucima sećanja koji
su već prepuni drugih takvih.
Ali Elenor ga je videla ponovo, posle nekoliko meseci, jednog
oblačnog avgustovskog dana. Jutro je bilo neobično toplo, vazduh
zagušljiv, pa se Entoni probudio u rđavom stanju. Elenor ga je čula
kako se tumba i prevrće u cik zore, boreći se protiv strašnih priviđenja
što su ga zaposedala te noći, i po tome je znala da treba da očekuje
ono najgore. Takođe je iz iskustva znala da je napad najbolja odbrana.
Poslala ga je na sprat odmah nakon doručka, ubedila ga da popije dve
tablete doktora Gibonsa i izdala posluzi stroge naloge, rekavši da je
zauzet važnim projektom i da niko ne sme da mu smeta. Pošto je
dadilja Rouz imala slobodan dan, na kraju je okupila ćerke i kazala
im da nađu cipele; prepodne će provesti u gradu.
„O, ne! Zašto?“ To je rekla Alis, uvek prva i najbučnija kad se treba
pobuniti. Ne bi užasnutije reagovala ni da je Elenor predložila da
provedu nedelju dana na dnu rudnika.
„Zato što treba da dignem pakete u pošti, pa bih bila zahvalna na
još nekim rukama koje bi ih ponele.“
„Stvarno, majko, opet paketi? Sigurno si dosad kupila po komad
od svega što postoji u Londonu.“ Gunđanje, gunđanje.
„Sad je zaista dosta, Alis. Jednog dana, daće bog, bićeš i sama
zadužena za domaćinstvo, pa ćeš onda ti odlučivati o tome da li da se
kupe neke stvari koje su neophodne za njegovo održavanje.“
Izraz Alisinog lica prosto je vrištao: Nikad, a Elenor u tvrdoglavim
crtama svoje četrnaestogodišnje kćeri iznenađeno prepoznade samu
sebe kao mlađu. To ju je razdražilo, te se ispravila koliko je visoka.
Glas joj je bio osorniji nego što je nameravala. „Neću da ponavljam,
Alis. Idemo u grad. Martin je već poslat da dotera kola, dakle, smesta
kreći i nalazi svoje cipele.“
Alis je stegla usne u oholu crtu, a oči su joj sevnule od prezira.
„Da, majko“, rekla je, izgovorivši tu titulu kao da jedva čeka da je
otkači sa usana.
Majka. Niko je nije naročito voleo. Čak je i Elenor ponekad
zazirala od neumorne pedanterije te žene. Nije bila nimalo zabavna i
uvek se moglo računati da će svaku veselu i bučnu situaciju pokvariti
pridikom o odgovornosti ili bezbednosti. A ipak je bila ključno važna.
Elenor bi se slomila pod potresnim bremenom Entonijeve bolesti, ali
Majka je uvek bila dorasla zadatku. Starala se da devojčice daju ocu
prostora kad mu je potreban i uvek je bila na straži kako bi ga
prihvatila pre no što je klonuo i pao. Majka se nije sekirala što deca u
njoj vide oštrokonđu. Što bi se sekirala? Sve je to u njihovom interesu,
da im pomogne da postanu ono najbolje što mogu.
Suprotno njoj, Elenor je veoma volela svoje ćerke i oplakivala je
gubitak onih dalekih ratnih godina kad bi joj se sklupčale na krilu i
slušale njene priče; kad je trčala s njima po imanju, istražujući i
pokazujući im začarana mesta sopstvenog detinjstva. No odavno je
prestala da sažaljeva sebe. Rođenim očima je gledala neke druge
porodice kojima se život silom prilika vrteo oko prekih potreba
invalida i došla je do čvrstog zaključka da je ta naknadna, proširena
šteta naprosto prevelika. Nije želela da senka Entonijevog razočaranja
i jada pomrači i život njenih kćeri koje rastu. Ako uspe da primi
njegove probleme na sebe, njene ćerke će ostati nedotaknute, a kad
jednog dana bude našla pravog doktora, kad bude otkrila lek kojim će
izlečiti muža, niko ništa neće znati.
U međuvremenu se Elenor posvetila skrivanju Entonijevog stanja,
baš kao što mu je i obećala. Upravo se zarad tog obećanja i starala da
uvek bude dovoljno naručenih stvari iz londonskih robnih kuća.
Polovina toga nije joj bila potrebna, ali to nije ni imalo važnosti. Bio je
to jedan od najprostijih i najuverljivijih metoda koje je s vremenom
smislila da bi sklonila devojčice njemu s puta. Uz odlaske na plažu,
izlete u dolinu, morale su i sa njom u grad po pakete. Njima je pak
delovalo potpuno ubedljivo (mada ih je očevidno ljutilo) to što je
njihova majka nezasit kupac koji nikad nije zadovoljan poslednjim
drangulijama iz Londona. I tako je bilo i tog jutra.
„Debora, Klementina, Alis! Hajdete! Martin čeka.“
Usledila je uobičajena strka jer su se devojčice razletele po kući
pokušavajući da nađu svoje neuhvatljive cipele. Kasnije će morati da
im održi predavanje – o mladim damama, odgovornosti, obavezi
prema sebi samima i tako dalje. Majka je dobro umela da čita
bukvicu. Ali opet, i očekivalo bi se da to ume; imala je savršen uzor u
Konstans. Elenor se divila sebi koliko namćorasto, koliko hladno i
smrknuto zna da zvuči. Dok im deli svoje stroge pouke o tome kako
treba da se poprave, lica su im bila studije dosade i antipatije. Što je
još gore, izuzev najneprimetnijeg povremenog titraja pozleđenosti i
pometnje što bi preleteo Deborinim licem – kao da se bezmalo seća
doba kad je bilo drugačije – pokazivale su potpuno odsustvo
iznenađenosti. Za Elenor je to bilo najstrašnije u svemu. Njene kćeri
pojma nisu imale koliko im zavidi na slobodi i koliko se raduje
njihovom pomanjkanju društvenih manira; koliko je slična njima bila
ona nekada; kakve su divne drugarice mogle postati da je sve bilo
drugačije.
Najzad su kćeri stigle u podnožje stepeništa, neurednije nego što
se Elenor možda nadala, ali s cipelama na obe noge, pa je makar i to
bilo nešto. Elenor ih je poterala napolje, tamo gde je Martin već upalio
motor automobila, i sve su se potrpale pozadi. Dok su se devojčice
prepirale koja će sedeti kraj prozora i čija se haljina našla prikovana
pod čijom zadnjicom, Elenor je pogledala načas kroz prozor, gore, ka
tavanu, gde je Entoni sad spavao. Ako uspe da zadrži devojčice van
kuće čitavo prepodne, daće bog da mu bude bolje, pa će moći da
spasu bar deo dana. Ponekad su najlepši porodični trenuci bivali baš
posle takvih jutara. Čudnovat obrazac plime i oseke, gde je veličinu
njegovog očajanja kasnije dosezalo ozareno olakšanje izazvano
oporavkom. Bili su poput dragulja, takvi trenuci; retki ali dragoceni
podsetnici na onog čoveka kakav je nekad bio. Čoveka kakav je i sad,
ispravila se, u samoj dubini.
Oblaci su se bili razišli kada su stigle u grad. Ribarski brodići su
se vraćali u luku, a galebovi su lebdeli i gakali nad mirnim morem
boje škriljca. Stigavši do glavne ulice, Martin je usporio. „Hoćete da vas
ostavim na nekom određenom mestu, gospođo?“
„Ovde bi bilo savršeno, hvala ti, Martine.“
Priterao je kola ivičnjaku i otvorio vrata da izađu.
„Da li biste želeli da čekam dok vi kupujete?“
 „Ne, hvala.“ Elenor je zagladila suknju na bokovima dok joj je
slani okeanski povetarac milovao vrat otpozadi. „Sigurno imate da
završite druge poslove za gospođu Stivenson, a mi ćemo se zadržati
neka dva sata.“
Dogovorili su se da vozač dođe po njih u pola jedan, a na to je
usledila predvidljiva pritužba: „Ali čitava dva sata, majko!“ „Da bismo
uzele nekoliko paketa!“ „Ja ću umreti od dosade!“
„Dosada je pokrajina ograničenih“, čula je sebe kako kaže.
„Država koju valja žaliti.“ A onda, ne zarezujući dalja negodovanja:
„Mislila sam da popijemo prepodnevni čaj dok smo ovde. Možete
taman da mi ispričate šta učite od lekcija.“ Ne mnogo, slutila je Elenor.
Sudeći po broju malih novina u opticaju i po cerekanju služavki onda
kad bi trebalo da budu zauzete drugim poslovima, devojčice su mnogo
usredsređenije na staru štamparsku presu nego na učenje. Elenor je
bila istovetna, razume se, ali nema nužde da njene kćeri to znaju.
Donekle razvedrene pominjanjem kolača, ako već ne razgovorom
o lekcijama, devojčice su ušle za Elenor u kafanu na šetalištu, gde su
sve četiri srazmerno veselo provele vreme i jedina nezgoda desila se
kad je Klementina prevrnula bokal s mlekom, pa su morale zvati da
dođe neko s kofom i portvišem.
Avaj, i drugarstvo ima svojih granica. I uljudan razgovor i čajnik
bili su već presušili kad je Elenor kradom pogledala na ručni sat
svoga oca i videla da treba da ispune još sat i više vremena. Platila je
račun i rešila da pribegne rezervnom planu. Došla je spremna, sa
izmišljenim razlozima za posetu pozamanteristi, modistkinji i zlataru,
pa je povela devojčice glavnom ulicom. Međutim, dok je ona završila
raspitivanje o popravci kopče na zlatnoj lančanoj narukvici, već su
šizele od dosade.
„Molim te, majko“, kazala je Alis. „Što ne možemo lepo da siđemo
do mora dok ti završiš to tu?“
„Da, molim te, majko“, pridružila se Klementina, koja umalo nije
pokvarila tri sata za isto toliko minuta.
„Dozvoli da ih povedem, majko“, rekla je Debora, koja je sa svojih
šesnaest godina upravo počinjala da opaža svoju ulogu najstarije
sestre i još malo pa odrasle osobe. „Držaću sve na oku, staraću se da
se ponašaju kako treba, i vratićemo se da ti pomognemo oko paketâ
pre nego što dođe Martin.“
Elenor ih je posmatrala kako odlaze, pa ispustila dugo susprezani
uzdah. Zaista se radovala isto koliko i one. Bilo joj je neuporedivo
lakše da ispuni vreme kad ne mora neprestano da ih zabavlja i drži ih
pod kontrolom. Zahvalila je zlataru, pristala na metod opravke koji je
predložio, pa izašla iz prodavnice.
Na trgu se nalazila drvena klupa i Elenor sa zadovoljstvom
ustanovi da je prazna. Sela je i provela mirnu polovinu sata
posmatrajući kako selo vri oko nje. Kao dete, Elenor nikako nije
razumela koliko uživanja odrasla osoba može naći naprosto u
sedenju. Odsustvo zahteva i očekivanja, pitanja i razgovora, istinska je,
jednostavna radost. Donekle sa žaljenjem, primetila je da preostaje
samo još petnaest minuta do Martinovog dolaska po njih, te da joj je
vreme da se izbori i sa poštom.
To jest – Elenor je prikupljala hrabrost – bilo je vreme da se
izbori sa upravnicom pošte. Mardžori Kempling je bila alapača sa
naizgled neiscrpnom riznicom materijala i pucala je od želje da je
podeli s drugima. Po svoj prilici zbog Elenorinih čestih dolazaka po
pakete, gospođica Kempling je počela da smatra da su njih dve nešto
poput zaverenikâ. Bila je to potpuno pogrešna pretpostavka, a Elenor
je ničim nije podsticala. Nije imala nimalo želje da sazna podrobnosti
iz života svojih suseda, ali kao da nije bilo te količine hladne ćutnje
koja bi zagasila upravničin entuzijazam. Uistinu, što joj je više
prostora Elenor davala, to je, reklo bi se, veća bila obaveza gospođice
Kempling da ga popuni.
Elenor je načas oklevajući zastala na najvišem stepeniku
kamenog zdanja pošte. Na gredi je sa druge strane vrata visilo zvonce,
a njegovog rastorokanog zvoncanja počinjala je već da se plaši. Za
gospođicu Kempling to je bio zvuk trube; za Elenor je označavao
početak napada jurišem. Pripremila se, rešila da prosto uđe odlučnim
korakom i iščupa sebe i svoje pakete učtivo ali nepokolebljivo, uz
minimum zamajavanja. A onda se, možda sa većom silom nego što je
blo neophodno, uhvatila za kvaku i pripremila se da je pritisne. Baš
kad je to uradila, vrata se izmakoše i Elenor, umirući od stida, tresnu
pravo u čoveka koji je pokušavao da izađe iz pošte.
„Stvarno se izvinjavam, oprostite“, izustila je povlačeći se ispred
vrata.
„Nemate zbog čega. Ja sam kriv, žurio sam. Odjednom me je
spopala nesavladiva potreba da udahnem svež vazduh i provedem koji
trenutak u tišini.“
Elenor se i preko volje nasmeja. Pogledi im se susretoše i bio joj je
potreban koji časak da se seti odakle ga zna. Promenio se. Kosa mu je
bila duža, tamna i kovrdžava, a koža mnogo mrkija nego tad. Vrlo je
malo ličio na onog urednog mladića kog je prvi put susrela u vozu do
kuće.
Uozbiljio se. „Poznajemo se odnekud?“
„Ne“, brzo reče ona setivši se putovanja, maramice, uzbuđenja koje
je osetila kad su im se očešali prsti. „Ne verujem.“
„Možda smo se sreli u Londonu?“
„Ne. Nikad.“
Čelo mu se blago namrštilo, ali osmehnuo se kao da nema
nikakve brige na ovom svetu. „Onda sam pogrešio. Izvinite. Lep dan
vam želim.“
„I ja vama.“
Elenor je odahnula. Taj događaj ju je neočekivano uzdrmao, pa je
počekala nekoliko sekundi pre nego što će produžiti unutra. Zvono je
veselo zacilikalo, a ona je obuzdala poriv da pruži ruku i ućutka ga
udarcem.
Upravnici su se ozarile oči kad je videla da je to Elenor. „Gospođo
Edevejn, baš lepo što ste mi došli! Imam ovde za vas više paketa. Ali
bože dragi, što ste mi tako ubledeli!“
„Dobar dan, gospođice Kempling. Nažalost, upravo sam se na
stepenicama sudarila s jednim gospodinom. Užasno nemarno s moje
strane. Malčice sam se rastrojila.“
„O bože! Ali to je sigurno bio gospodin Manro. Hodite – sedite,
draga moja, da vam donesem čašu hladne vode.“
 Gospodin Manro. Mogla je i pretpostaviti da će Mardžori Kempling
znati ko je on. Elenor je mrzela sebe što je to zanima. A još više je
mrzela sebe zbog iracionalnog plamena ljubomore koji ju je ožegao
zato što upravnica tako opušteno izgovara njegovo prezime.
„Ali jelte da je dasa!“ Gospođica Kempling je žurno izašla iza pulta,
stežući čašu s vodom u jednoj šapi. „Mogao bi u filmu da glumi!
Nimalo nije kao ovi drugi momci koje viđamo naokolo. Svaštar, koliko
sam uspela da shvatim; putuje svud redom i prihvata posao gde mu
ga ponude. Letos je radio kod gospodina Nikolsona u jabučaru.“ Sagla
se tako blizu da je Elenor osetila miris uljaste dnevne kreme na njenoj
koži. „Stanuje u starim kolima kraj potoka, kao pravi čergar. I po
izgledu se vidi, zar ne, da verovatno ima malo njihove krvi. Ta koža! Te
oči!“
Elenor se bledunjavo osmehnu, prezirući upravničino uzbuđivanje,
ljubav prema ogovaranjima, a ipak je podsvesno žudela da čuje još. O,
ta ona je licemer najgore vrste!
„Nije baš doslovno gospodin“, upravo je pričala ova druga, „ali
lepo je vaspitan i ima nešto ljupko u sebi. Nedostajaće mi njegove
posete.“
Nedostajaće joj? „O?“
„Upravo zato je sad i bio, da me obavesti da više neće biti potrebe
da preuzima ovde pisma. Ističe mu ugovor s gospodinom Nikolsonom,
pa iduće nedelje kreće dalje. Nije ostavio nikakvu adresu za
prosleđivanje pošte, utoliko veća šteta. Baš misteriozan čovek. Velim
mu: ’Ali šta ako vam stigne pošta, a ja nemam kud da je prosledim?’ A
znate šta on meni odgovara?“
„Ne mogu da pretpostavim.“
„Kaže kako svi na svetu od kojih mu je stalo da dobije vesti znaju
na koju adresu da mu pišu, a bez ostalih može da živi.“

***

Posle toga ga više nije mogla zaboraviti. Gospođica Kempling je dala

Elenor taman toliko obaveštenja da joj raspiri interesovanje, pa je
narednih nedelja često hvatala sebe kako razmišlja o njemu. Gospodin
Manro. To ime joj se ušunjalo u misli i dolazilo joj je u najčudnije
trenutke. Kad ode do Entonija da ga obiđe u radnoj sobi, kad
posmatra ćerke na travnjaku, kad legne da spava, a na jezeru krenu
da se oglašavaju noćne ptice. On je bio kao pesma koja ti se ureže u
glavu i ne možeš joj pobeći. Pamtila je toplinu njegovog glasa, način
na koji ju je gledao, kao da učestvuju u nekoj samo njihovoj šali;
osećaj kad ju je u vozu očešala njegova ruka, kao da je posredi bila
sudbina i da im je predodređeno da se stalno sreću.
Znala je da takve misli nisu bezbedne, znala je da su grešne. To joj
je saopštavao nedozvoljeni drhtaj što ih je pratio. Bila je zapanjena
sobom, pometena; Elenor nikada ni pomišljala nije da bi mogao da je
privuče ma ko osim Entonija, pa ju je donekle tištalo što se našla u
takvom položaju. Ubeđivala je sebe da je to nešto privremeno, malo
odstupanje; da će vrlo brzo zaboraviti tog čoveka; da su u
međuvremenu njene misli samo njene i da niko drugi nikad ne mora
za njih saznati. On se odselio dalje pre više nedelja i nije ostavio
nikakvu adresu. Pravog rizika i nema. Što ne bi povremeno vadila
jedno prijatno sećanje, kakve štete od toga može biti? I tako je
nastavila da se seća, ponekad čak i da izmišlja. Gospodin Manro. Taj
njegov neusiljeni osmeh, privlačnost koju je osetila kad je pogledao u
nju; šta se moglo dogoditi da je umesto onog rekla: „O, ta naravno,
sećam vas se. Sreli smo se već.“
Ali naravno, kad srce dozvoli iskorak, koliko god izgledao mali i
bezopasan, rizik uvek postoji. Sledećom prilikom kad je Elenor morala
da odvede devojčice iz Loaneta, zadesilo se predivno jutro, prvo takvo
posle više nedelja sitne kiše, pa joj je poslednja želja bila da se utegne
u neku zvaničnu haljinu da bi pošla u grad. Zato će, odlučila je,
umesto toga na piknik.
Gospođa Stivenson im je spakovala užinu, pa su se otisnule
stazom između lovorovih živica i produžile oko jezera dok nisu stigle
do potoka što je tekao u dnu bašte. Pošto nikad nije od svoje volje
pristajala da bude ostavljena, Edvina je predano dahtala kraj njih. Bila
je divan pas, odana i verna svima njima, ali naročito je volela Elenor.
Vezao ih je onaj nemili događaj sa Entonijem kad je Edvina još bila
štene. Draga stara keruša sad je patila od artritisa, ali nije
dozvoljavala da je to spreči, već je pratila svoju gospodaricu kuda god
da kroči.
Vreme je bilo nesvakidašnje lepo, pa su, možda baš zato što su
danima sedele zarobljene u četiri zida, odšetale dalje nego što bi inače.
Elenor se kasnije klela samoj sebi da ih nije ni sa kakvim ciljem
dovela do međe Nikolsonovog voćnjaka. Štaviše, predvodila ih je
Klementina, trčeći pred njima raširenih ruku, a Debora je na kraju
pokazala ravno, travnato mesto pod vrbom na obali vode i rekla: „O,
hajdemo ovde da sednemo, savršeno je!“ Elenor je znala gde su,
naravno, i osetila je sitan titraj stida kad su je bujicom zapljusnule
fantazije koje je negovala poslednjih mesec dana. Ali pre nego što je
stigla da prigovori, da predloži da se presele malo dalje uzvodno ili
pređu još jednu livadu, ćebe je već bilo izvađeno i dve starije ćerke
izvalile su se na njega. Alis se mrštila u svoju svesku i grizla usnu dok
je prisiljavala nalivpero da drži korak s njenim zahuktalim mislima,
pa je Elenor morala da prihvati, uz uzdah, da sad više neće biti
mrdanja odatle. I zaista, nisu ni imale valjanog razloga da bilo kuda
drugde idu. To je samo njena kriva savest zazirala od ideje da posede
baš na toj poljani baš te farme.
Elenor je raspakovala izletničku korpu i rasprostrla đakonije
gospođe Stivenson. Dok se sunce uspinjalo nebom, jele su sendviče sa
šunkom, rumene jabuke i kolač, preteravši s njime, a sve zalivale
svežim đumbirovim pivom. Edvina je molećivo pratila šta se dešava i
proždirala svaku malu poslasticu koja stigne do nje.
Ali uistinu, takva vrućina je nestvarna za oktobar! Elenor je
raskopčala sitnu sedefnu dugmad na zglobu šake i podvrnula rukave
jednom, pa još dvaput, tako da su sad bili uredno ispresavijani. Posle
jela ju je zahvatila pospanost, te je ležala nauznak na ćebetu. Sklopivši
oči, čula je devojčice kako se lenjo svađaju oko poslednjeg parčeta
kolača, ali pažnja joj je lutala, plovila dalje od njih i lovila bućkanje
vode kad iz potoka iskoči blistava pastrmka, brujanje skrivenih
zrikavaca na obodu šume, toplo šuštanje lišća u obližnjem voćnjaku.
Svaki zvuk je bio umnogostručen, kao da je na taj komadić tla bačena
čarolija, nalik nečemu iz bajke, iz onih priča gospodina Luelina iz
njenog detinjstva. Elenor je uzdahnula. Starac nije bio tu već više od
mesec dana. Otišao je, kao što je uvek radio kad se leto svrši, da
potraži toplije podneblje Italije i umiri svoje nespokojne noge i duh.
Strahovito joj je nedostajao. Zimski meseci u Loanetu uvek su bili duži
i hladniji zbog njegovog odsustva, a ona sama bez njega kruća,
zatvorenija. Jedini je on još mogao da pogleda u nju i vidi problesak
one devojčice s dugačkom umršenom kosom i naizgled nesalomivim
duhom.
Zaspala je, jedva uopšte svesna da se prevalila preko litice svesti, i
usnila da je opet dete. Bila je na svom čamcu, s belim jedrom napetim
od povetarca, a otac i gospodin Luelin mahali su joj sa obale. Srce joj
je bilo puno sreće; nije osećala ni neizvesnost ni strah. Svetlost se
leskala po vodi, a lišće blistalo, ali onda je, okrenuvši se opet da
mahne, shvatila da je otplovila dalje nego što je smerala i da jezero
više nema njoj poznat oblik, već se umesto toga širi i razliva suprotno
od kuće i njene porodice, a struja je bila jaka, vukla ju je još dalje od
njih, voda je bila uzburkana, čamac se ljuljao levo-desno i morala je
čvrsto da se drži da ne bi pala…
Naglo se probudila i shvatila da je neko drma. „Majko! Probudi se,
majko!“
„Šta se desilo?“ Više nije bilo sunčano. Na zapadu su se prikupljali
veliki tamni oblaci, a počeo je da duva i vetar. Elenor je brzo sela i
obazrela se da prebroji decu. „Klementina?“
„S njom je sve u redu. Brinemo se za Edvinu. Otrčala je za zecom
pre pola sata i nije se vratila, a sad će i kiša.“
„Pola sata… ali koliko sam ja to spavala?“ Elenor je pogledala na
sat. Bilo je još malo pa tri. „Kud je otišla?“
Debora je pokazala ka jednom dalekom šumarku, a Elenor se
zagledala, kao da će snagom volje dozvati Edvinu da se pojavi ukoliko
bude zurila u drveće dovoljno snažno.
Nebo je bilo sivoljubičasto. Elenor je osećala miris bliske oluje,
mešavinu vreline i vlage. Pašće kiša, jaka, i to brzo, ali nisu mogle tek
tako da ostave Edvinu, bar ne toliko daleko od kuće. Ona je stara i
delimično slepa, pa sa tako krutim zglobovima neće uspeti da se
izvuče iz nevolje.
„Idem ja po nju“, odlučno kaza Elenor vraćajući izletničke
stvarčice u korpu. „Sigurno nije daleko otišla.“
„Da čekamo?“
Elenor je načas razmislila, pa odmahnula glavom. „Nema svrhe da
sve četiri pokisnemo. Ti vodi sestre kući. Vodi računa da Klemi ne
uhvati kiša.“
Pošto je ispratila devojčice uz strogi nalog da se ne zadržavaju
usput, Elenor se zaputi ka šumarku. Dozivala je Edvinu, ali vetar je bio
jak i odnosio joj reči. Koračala je hitro i svaki čas zastajala da preleti
pogledom horizont, da zovne i oslušne, ali nije bilo lajanja u odgovor.
Smrkavalo se veoma naglo, pa je Elenorina zebnja rasla sa
svakim proteklim minutom. Znala je da se Edvina sigurno preplašila.
Kod kuće je, kad pada kiša, stara keruša bežala pravo na svoj ležaj iza
zavese u biblioteci, pa bi podvila rep i šapama pokrila oči dok čeka da
prođe ono najgore.
Dolinom se razleže zaglušan prasak groma: olujni oblaci bili su
sad tačno nad njom. Poslednju krpicu svetlog neba progutala je
uzburkana pomrčina, te se Elenor bez oklevanja provuče kroz kapijicu
i produži sledećom livadom. Okruži je silovit vihor, a munja zapara
nebo. Kad su osule prve kapi, skupi šake i opet viknu: „Edvina!“, ali
oluja joj otrže glas i ne začu se nikakav odgovor.
Ravnicom je tutnjala grmljavina, a Elenor je za svega koji minut
bila mokra do gole kože. Tkanina haljine pljeskala ju je po nogama i
morala je da žmiri da bi videla kroz koprenu jake kiše. Odjeknu
snažan pucanj jer je ogranak munje udario negde u blizini, te Elenor,
uprkos svom strahu za Edvinu, oseti nalet čudnovatog uzbuđenja.
Oluja, opasnost, pljusak, sve se udružilo da spere lažnu pozlatu Majke.
Tu napolju bila je opet Elenor, Elenor Pustolovka. Slobodna.
Stigla je do vrha brda, a odande su se videla, pri dnu, na rubu
potoka, mala čergarska kola bordo boje, sa izbledelim žutim
točkovima. Znala je čija su, pa je pošla ka njima uz drhtaj
prepoznavanja. Kola su sad bila napuštena, izbledele zavese navučene
na prozore. Donekle su bila propala, ali pod oljuštenom farbom
razaznala je tragove starih cvetnih šara koje su ih nekada sigurno
krasile. Maglovito se zapitala gde li je on sad. Kako li je kad tako živiš.
Kad si slobodan da putuješ, da istražuješ, da pobegneš. Zavidela mu je
što uživa takvu slobodu, a zavist se u tom trenutku iskazala u vidu
neobičnog gneva na njega. Suludo osećanje, jer naravno da joj nije
ništa dugovao. Samo je snaga njenih maštarija pothranjivala taj
osećaj da je izdata.
Elenor je bila već gotovo stigla do potoka i upravo se premišljala
da li da pođe uz njega ka Loanetu ili da pređe na drugu stranu, ali tad
okrznu pogledom kola i stade kao ukopana. Nekoliko najprostije
otesanih drvenih stepenica vodilo je do platforme, a tamo je, suva kao
barut, sedela Edvina. Elenor prasnu u smeh. „Ah, pametnice moja! Ti tu
lepo sediš na udobnom i suvom, a ja sam pokisla kao miš!“
Olakšanje je bilo momentalno i neizmerno. Potrčala je uz
stepenice i klekla da obujmi dragu retriverkinu njušku obema šakama.
„Kako si me preplašila“, reče. „Mislila sam da si se negde zaglibila. Da
se nisi povredila?“ Pregledala joj je noge, proveravajući da nema
pozleda, a onda začuđeno obuhvatila pogledom visoku i usku
platformu. „Ali kako si se, pobogu, tu popela?“
Nije primetila da se vrata na kolima otvaraju. Shvatila je da je on
tu tek kad mu je začula glas. „Ja sam joj pomogao“, kaza. „Čuo sam je
kako paniči ispod kola kad je počela oluja, pa mi se učinilo da će joj
biti udobnije tu gore.“ Tamna, umršena kosa bila mu je mokra, a na
sebi je imao samo pantalone i potkošulju. „Zvao sam je da uđe, ali ona
je htela da ostane napolju. Slutim da je motrila kad ćete vi naići.“
Elenor nije mogla da smisli šta bi rekla. Šokiralo ju je to što ga je
videla. Ne treba da bude tu. Trebalo bi da se odselio, da radi negde
drugde. Pošta, ona pisma od ljudi do kojih mu je dovoljno stalo,
trebalo bi sad da mu stižu na neko drugo mesto. A ipak, nije posredi
bio samo šok. Već neki osećaj sličan deža viju, ali neuporedivo moćniji.
Neobjašnjiv utisak, možda podstaknut mahnitim nevremenom,
čudnovatošću tog dana, da se našao tu zato što ga je ona prizvala. Da
ima neke neumitnosti u tom trenutku, tom susretu tu i sad, i da je sve
drugo oduvek vodilo ka tome. Nije znala šta da radi, šta da kaže.
Osvrnula se. Nepogoda je i dalje trajala. Oluja usred polja. Osećala je
da se nalazi na ničijoj zemlji, da nije do kraja ni tu ni tamo, da stoji
na uskom mostu između dva sveta. A onda je on opet progovorio i
most se smrvio pod njom. „Baš sam hteo da upalim vatru“, rekao je.
„Hoćete li da uđete i sačekate da oluja prođe?“
 Dvadeset šesto poglavlje
London, 2003.
U nekom trenutku nakon što je Sejdi Sperou otišla, s ključevima
Loaneta bezbedno zavučenim u torbu, Alis je izašla u vrt iza kuće.
Bližio se sumrak, a sa senkama se hvatala i neka melanholična
nepomičnost. Pošla je zakorovljenom stazom od cigala, primećujući
razne poslove koji bi morali da se obave narednih nedelja. Bilo ih je
mnogo. Alis je više volela baštu s ličnošću, ali postoji razlika između
karaktera i haosa. Problem je bio u tome što nije izlazila u baštu ni
izbliza dovoljno često. Nekada je obožavala da boravi pod vedrim
nebom, u ono davno vreme.
Preko staze se širio splet zvezdastog jasmina, pa Alis kleče da
ubere grančicu; prinese je nosu i udahnu miris zatočenog sunca. Iz
čista mira, razveza pertle na cipelama. U udubljenju kraj kamelije
stajala je tanana gvozdena stolica, te sede na nju, oslobodi stopala i
smače čarape, mrdajući nožnim prstima, iznenađenim opojnim
vazduhom. Jedan pozni leptir lepršao je kraj obližnjeg ružinog grma,
pa Alis kao i uvek pomisli na oca. Čitavog života bio je predani
naučnik-amater; nikad nije pomišljala da bi želeo išta preko onog što
već ima. Znala je da je nekada, u dalekoj prošlosti, učio za doktora i
stremio da se bavi medicinom, ali poput svih snova i želja koji
pripadaju roditeljima, to je postojalo u jednom carstvu neuporedivo
manje stvarnom od šarene, odvažne sadašnjosti po kojoj se ona
kretala. Sad je, međutim, nazirala koliko je rat uzeo od njega. Vraćali
su joj se odlomci razgovora, mrmljanja i kletvi upućenih nesigurnim
rukama, sećala se njegovih poteškoća da se fokusira, igara memorije
kojih se tako vatreno igrao ne bi li doveo misli u red.
 Alis je gazila tabanima po toploj cigli, svesna svakog kamička,
svakog zgnječenog cveta pod njima. Koža joj je u poslednje vreme bila
osetljiva, nimalo nalik onim od igre otvrdlim stopalima iz detinjstva.
Za vreme dugih leta u Loanetu, nedeljama su išle bose i morale su da
se rastrče i nađu cipele kad majka oglasi da idu u grad. Luda jurnjava
po kući, čučanje i zavirivanje pod krevete, iza vrata, ispod stepenica, a
onda konačno, pobedonosno pronalaženje cipela. Uspomena je bila
tako živa da ju je Alis maltene mogla dodirnuti.
Duboko je uzdahnula. Predavanje ključeva Loaneta Sejdi Sperou
razbudilo je u njoj dugo potiskivanu tugu. Kad joj je umrla majka pa
je nasledila kuću, Alis je sklonila te ključeve i zarekla se da nikada
više neće tamo otići. Jedan mali deo njenog bića, međutim, znao je da
je to obećanje privremeno, da se svakako mora predomisliti; Loanet je
dom, njen voljeni dom.
Ali nije se predomislila, a sad joj se činilo da nikada i neće.
Ključeve i zadatak prebiranja po porodičnim tajnama predala je
drugome, mladoj detektivki koja je puna poleta, ali i nepristrasna, i
čije je interesovanje za razrešenje tog zločina čisto akademske prirode.
Nekako je to izgledalo kao kraj, Alisino priznanje da ona sama više
nikada neće otići tamo.
„Jeste li za džin-tonik?“
Bio je to Piter s kristalnim bokalom u jednoj i dvema čašama u
drugoj ruci. Kockice leda zveckale su kao rekvizit iz neke predstave
Noela Kauarda.
Alis se osmehnu s većim olakšanjem nego što je nameravala ili
što je on očekivao. „Ne mogu da zamislim ništa što bi mi trenutno više
prijalo.“
Seli su zajedno za sto od kovanog gvožđa, pa im je oboma nasuo
džin-tonik. Citrusan, opor i leden, bio je tačno ono što je Alis trebalo.
Poveli su razgovor o vrtu i prijateljski ćaskali, što joj je dobro došlo da
se udalji od malopređašnjih umovanja. Ako je Piter primećivao njena
bosa stopala i smatrao ih uznemirujućim kršenjem protokola, bio je
previše učtiv da to i kaže. Kad je završio, ustao je i vratio stolicu na
mesto.
 „Verovatno je vreme da pođem kući“, reče. „Sem ako ne biste još
nešto da uradim?“
„Trenutno ničeg ne mogu da se setim.“
Klimnuo je glavom, ali nije krenuo, pa Alis pomisli da neki izraz
zahvalnosti ne bi bio neumestan. „Hvala ti za danas, Pitere. Hvala što
si organizovao susret s detektivkom Sperou i sve držao pod kontrolom
dok je bila tu.“
„Ma nije to ništa.“ Zgrabio je odlutalu viticu bršljana i stao da
obrće list između prstiju. „Susret je urodio plodom, nadam se?“
„Mislim da jeste.“
„Dobro je“, kaza on. „To je lepa vest.“ Ali i dalje nije polazio.
„Pitere?“
„Alis.“
„Još si tu.“
Odlučno je uzdahnuo. „Prosto ću reći šta imam.“
„Izvoli.“
„Sad kad je sajt gotov, zanima me da li bih mogao da dobijem
slobodne dane, ukoliko ste u mogućnosti da me na neko vreme
poštedite redovnih zadataka.“
Alis se našla zatečena. Piter nikada ranije nije tražio slobodne
dane, pa joj je prvi instinkt bio da odbije molbu. Nije želela da ostane
bez njega. Bila se navikla na njegovo prisustvo. Volela je kad je tu
negde. „Tako, dakle.“
„Ima nešto važno – nešto što mi je veoma stalo da uradim.“
Alis ga pogleda u lice i ošinu je iznenadna svest o sebi. Siroti
momak nikad ništa ne traži, radi bez pritužbe sve što mu ona naloži,
kuva joj jaja tačno po njenoj želji, a ona mu sad otežava život. Kakav
je baksuz postala! Kako joj se to dogodilo? Njoj koja je nekada bila
puna bezgranične radosti, koja je ovaj svet videla kao mesto
beskrajnih mogućnosti? Da li se to desilo i sa Elenor? Alis proguta
knedlu i reče: „Šta misliš, koliko će ti vremena trebati?“
 On se osmehnu, a njegovo olakšanje bilo je kao optužba.
„Računam da bi mi tri-četiri dana završila posao, uključujući u to i
vikend.“
Bilo joj je navrh jezika da prasne: Kakav posao?, ali na vreme je
obuzdala te reči. Na silu je uzvratila najprijatnijim osmehom koji je
uspela da izvede. „Onda četiri dana. Videćemo se ovde u sredu.“
„U stvari…“
„Pitere?“
„Nadao sam se da biste možda pošli sa mnom.“
Ona razrogači oči. „Na odmor?“
Piter se nasmeja. „Ne baš doslovno. Mislim da bi trebalo da
pođemo u Kornvol, u Loanet. Ne da bismo se pleli detektivki Sperou u
noge dok se bavi svojom istragom, nego samo da budemo tamo. Vi
biste mogli da nadgledate, a ja da pripomognem oko dnevnikâ i
pisama. Da čitam između redova, radim tekstualne analize – to mi je
posao.“
Posmatrao ju je pomno, iščekujući reakciju. Pre sat vremena bi
rekla ne, definitivno ne, ali sad te reči nisu htele da navru. Dok su pili
džin i razgovarali, pirnuo je popodnevni vetrić sa dobro znanim
baštenskim mirisom na natopljeno tle i pečurke, i Alis je doživela
neočekivan nalet uspomena i čežnje. U Loanetu ima nešto što ona želi,
shvatila je, amblem one devojčice koja je nekada bila, griže savesti i
stida koje je osećala sve te godine, i odjednom joj je to bilo potrebno
kao što joj ništa drugo dugo nije zatrebalo. Javio joj se osećaj – ako
uopšte misli i da počne da ostavlja prošlost za sobom, moraće najpre
da je vrati.
Pa ipak… Otići u Loanet. Zarekla se sebi da neće…
Naprosto nije bila u stanju da odluči. A to ju je samo po sebi
uznemirilo: Alis Edevejn nije patila od neodlučnosti. Nije se mogla
otrgnuti utisku da je sve počelo da se raspliće, da joj se pletivo otima
iz ruku; štaviše, da to popuštanje stiska možda i nije tako rđavo.
Piter je i dalje stajao tu.
„Ne znam“, napokon izusti Alis. „Prosto ne znam.“
 Po Piterovom odlasku, Alis je ostala u bašti još sat vremena.
Popila je i drugi džin, pa za njim treći, i slušala kako susedi obavljaju
svoje umirujuće večernje, rutinske poslove; kako se saobraćaj
nagomilava pa potom proređuje na ulici iza kuća dok poslednje
druželjubive ptice tog dana traže zaklon. Bilo je jedno od onih
savršenih letnjih večeri kad je sve u punom naponu. Jedan od onih
vrhunaca prirode. Vazduh je omamljivao mirisima, nebo se prelivalo
od ružičaste i slezove boje do najtamnijeg plavetnila, i uprkos svemu
što je saznala poslednjih dana, Alis je osetila neopisiv spokoj.
Kada se najzad odvažila da uđe, videla je da joj je Piter ostavio
večeru na šporetu. Sto je bio postavljen njenim najdražim tanjirima, a
uz stalak za kuhinjski pribor kraj šporeta stajala je prislonjena poruka
sa uputstvom koliko dugo treba podgrevati supu. Alis je očigledno
odavala vrlo ubedljiv utisak nesposobnosti. Još nije bila gladna, pa je
zato odlučila da malo čita. Međutim, u dnevnoj sobi je shvatila da je
uzela u ruke onu fotografiju na kojoj je njena porodica uživala u
davnom pikniku u Loanetu. Neposredno pre nego što se sve srušilo.
Mada je, podsetila se, tada već sve i bilo srušeno, dabome.
Proučavala je majčino lice. Elenor je 1933. imala trideset osam
godina i bila je u očima šesnaestogodišnjakinje prastara, ali iz
sadašnjeg Alisinog ugla – puko dete. Bila je prelepa, upečatljivih crta,
no Alis se čudila kako joj je ranije promicala ta tuga u majčinom
izrazu lica. Posmatrajući iz sadašnjeg ugla, sa znanjem o beskrajnom
stradanju koje je Elenor proživela dok se starala o njihovom ocu, krila
njegovo stanje, upijala njegova razočaranja kao sopstvena, Alis ju je
jasno uviđala. U izvesnom pogledu, to je njenoj majci davalo još veću
privlačnost. U stavu je imala neku obuzdanost, u prodornom pogledu
nešto upečatljivo tužno, a u položaju obrva težinu, usled trpljenja ili
možda prkosa. Bila je krhka, jaka i čarobna. Nije ni čudo što se Ben
zaljubio u nju.
Alis spusti fotografiju. Klemi se potresla kad je pričala Debori šta
je videla. „Imala je dvanaest i po godina“, rekla je Debora, „ali bila je
nezrela za svoj uzrast. Nije joj se mililo da ostavi detinjstvo za sobom.
A naravno, to je bila majka.“ Alis je prosto mogla da zamisli svoju
mlađu sestru kako se penje na drveni trem hangara, pritiska snažno
rukom o staklo, naslanja se čelom na nadlanicu i gleda kroz prozor.
Koliko li se morala zbuniti kad je videla majku i Bena tako zajedno! I
koliko li je to slomilo tatu kad je saznao! A i Deboru. „Kad mi je Klemi
to ispričala, bila sam ubeđena da ću doveka mrzeti majku“, potvrdila
je pošto je Alis izrekla svoje misli.
„Ali nisi je mrzela.“
„Kako sam mogla posle onog što se dogodilo Teu? Njegov gubitak
je umnogome umanjio značaj njene nevere, slažeš se? Valjda mi se
činilo da je dovoljno kažnjena, pa je u meni saosećanje nadjačalo
gnev. Sem toga, opet se posvetila tati nakon svega toga. Ako je mogao
on da joj oprosti, računala sam, mogu i ja.“
„A Klemi?“
Debora zavrte glavom. „Nikad nije bilo lako znati šta misli Klemi.
Nismo više o tome raspravljale. Pokušala sam jedno dvaput, ali
gledala me je kao da lupetam. Bila je strahovito predana svome
letenju. Ponekad kao da je uspevala da uzleti i iznad običnih ljudskih
zavrzlama u koje smo upleteni mi ostali.“
No da li je tako bilo? Odjednom se dugotrajna distanca između
Klemi i majke prikazala u novom svetlu. Alis je oduvek pretpostavljala
da je to prosto jedno lice Klemine buntovničke, samotničke prirode;
nikada nije slutila, ni na trenutak, da se iza toga krije nešto toliko
određeno, toliko traumatično.
A ja?, uzdrža se da ne upita Alis. Umesto toga, rekla je vedrije
nego što se osećala: „Moram da se zapitam zašto mi to nisi ispričala
ranije. Ne mislim na njihovu ljubavnu vezu, ne pričam o tome, već
mislim na sve. Na tatu, njegov šok od eksplozije, Tea.“
Deborine usne su uzdrhtale, onako stisnute u čvrstu liniju. „Sve
smo mi volele tatu, Alis – ali ti si u njemu gledala idola. Nisam želela
ja da budem ta koja će ti to oteti.“ Pokušala je da se nasmeje, ali taj
zvuk je bio šupalj. „Pobogu, zvuči kao da je moja odluka bila uzvišena,
a nije to posredi. Uopšte nije to.“ Uzdahnula je. „Nisam ti pričala, Alis,
jer sam znala da bi me okrivila za to što sam izazvala tatin gnev.
Znala sam da bi me okrivila, znala sam i da bi bila u pravu, a to
prosto nisam mogla da podnesem.“
 Tada je zaplakala od mešavine griže savesti i bola, i priznala da
se ponekad pitala nije li njen vlastiti problem da zatrudni bio kazna za
ono što je uradila, no Alis ju je razuverila. Pre svega, vaseljena ne
funkcioniše tako; a zatim, njena reakcija je potpuno razumljiva.
Osećala je žarku odanost prema tati i žestoku srdžbu prema majci.
Nije mogla znati kakav je strašan sled događaja pokrenula.
Toliko delova slagalice, a svako je držao različit komadić. Jedina
osoba koja je sve znala bila je Elenor, a ona je ćutala. Sejdi Sperou se
čudila kako je Elenor uopšte bila sposobna da oprosti svom mužu to
što je uradio. Kroz čitav njihov razgovor damaralo je neizrečeno
pitanje: Zar nije volela svoje dete? Ali majka je obožavala Tea. Niko ko
je poznaje nije mogao pomisliti ništa drugo. Tugovala je do kraja
života, odlazila u Loanet svake godine, a ipak nikada nije napadala
tatu. „Ljubav ne misli o zlu“, kazala je Elenor Debori one večeri uoči
venčanja, a u njenom slučaju to je bilo i tačno. Uz to je imala i dodatni
razlog da ostane uz svog muža. Detektivki Sperou možda je i teško to
da razume, ali Alis je znala da je to zato što je njena majka verovala
da je sama kriva. Da je sve što se desilo kazna za to što je nešto
obećala svom mužu, a potom ga izneverila.
Alis ponovo okrznu pogledom fotografiju. Pitala se koliko je
trajala veza njene majke s Benom. Da li je to bila kratka romansa ili
su se zavoleli? Kad joj je Debora to ispričala, Alis je osetila stid. Misli
su joj smesta poletele ka hangaru za čamce, u ono popodne kad ju je
Ben odbio. Pitala ga je da li postoji druga, a nežnost na njegovom licu
saopštila joj je da postoji. Nije joj, međutim, rekao ko je ta druga.
Tad ih je zamišljala kako joj se smeju iza leđa i osećala se
neopisivo glupavo. Samo što se Alis više nije osećala budalasto.
Snažne emocije od prethodnih dana izbledele su u puke senke. Kad su
se upoznali, bila je petnaestogodišnje dete, zrelo ali naivno, i zaljubila
se u prvog starijeg muškarca koji je pokazao zanimanje za nju,
pogrešno shvativši njegovu ljubaznost kao uzvratnu ljubav. Bila je to
jednostavna priča i opraštala je sebi jer je bila mlada. A znala je i to
da joj se majka nikad ne bi smejala. Upravo suprotno, sad je shvatala
zašto je Elenor bila tako ozlojeđena, tako uporna u svojim pokušajima
da upozori Alis na vezivanje za nekog tako „neprikladnog“.
 Alis takođe nije bila ljubomorna što je Ben odabrao Elenor umesto
nje. Kako da zavidi majci koja je toliko patila i toliko izgubila? Koja je
tada bila toliko mlađa nego Alis sada, koja je pokojna već bezmalo
šest decenija. To bi bilo kao da zavidiš sopstvenom detetu ili junaku
neke davno pročitane knjige. Ne, Alis nije bila ljubomorna; bila je
tužna. Ne nostalgična; u njenom osećanju nije bilo ničeg uopštenog
niti neobjašnjivog. Bila je tužna što je to majka nosila na plećima
sama. Dok je sada zurila u majčino lice od pre mnogo godina, Alis
pade na pamet da je možda to i bilo uzrok privlačnosti. Ben je bio
plemenit, blag, zanimljiv čovek, slobodan od veza odgovornosti, koje
su Elenor povremeno morale delovati kao neizdrživo opterećenje.
Alisine oči odlutaše ka ocu, koji je sedeo na rubu izletničkog
ćebeta u pozadini grupe. Iza njega se nalazio kameni zid i dok je
gledala u fotografiju, Alis pomisli kako je njoj njen otac uvek izgledao
siguran i stabilan kao ti drevni kameni zidovi što su se protezali
livadama Loaneta. Debora je rekla da je Alis u njemu gledala idola.
Svakako ga je posebno volela i želela je da zauzvrat i on nju voli. Ali
opet, sve one su ga volele, takmičile se za njegovu naklonost.
Sada je upijala svaki detalj tog dobro znanog lica, pokušavajući
da sagleda dublje od voljenih crta, do tajni pod njima. Alis je ponešto
znala o šoku od eksplozije, ono isto što znaju i svi, o drhtavicama,
ružnim snovima i okrnjenim ljudima koji se kriju kad začuju glasne
zvuke. Ali Debora je rekla da kod tate nije bilo tako. Stradala mu je
sposobnost koncentracije, a ponekad su mu se tresle i ruke, previše da
bi se vratio svom školovanju za hirurga; međutim, njega je mučilo
nešto drugo, pre neko konkretno iskustvo nego sveopšte breme
strahota. A to stradanje na bojištu potom je imalo razorne posledice
po njihovu porodicu u doba mira.
Alisin pogled je potom, kao što je i moralo biti, pao na Tea. Sedeo
je kraj majčinih nogu, a dok je pružao ruku ka Klemi, lice mu je
obasjavao neodoljiv osmeh. Iz ruke mu je visilo štene igračka, pa bi se
neupućenima možda učinilo da ga predaje sestri na dar. Ali Teo
nikada ne bi dao svoju Kucu, ne od svoje volje. Šta li je bilo sa
igračkicom? Podaci o štenetu bili su zaista nevažni u sveopštem
poretku, no Alis je svejedno zanimalo. Valjda bi to želeo da zna pisac u
njoj, pretpostavljala je; uvek u težnji da razjasni i najsitniju pojedinost.
A preostajala su i krupnija pitanja. Od onog najosnovnijeg – kako se
to desilo? kad je tata shvatio šta je uradio? kako je majka saznala? –
pa do onog najpresudnijeg, bar za Alis: šta se to, pobogu, desilo ocu pa
je tako reagovao? Alis bi sve dala kad bi se mogla vratiti u prošlost i
porazgovarati sa ocem i majkom, otvoreno ih upitati, ali samo je
ostajala nada da se odgovori kriju u hartijama Loaneta.
Poverila je Sejdi Sperou zadatak da ih pronađe, ali sad se Alis
činilo jasno da ni sama ne može da sedi skrštenih ruku. Zarekla se da
nikada više neće otići u Loanet, ali odjednom je upravo to želela
najviše na svetu. Naglo je ustala, prošetala po biblioteci hladeći vrelo
lice. Da ode u Loanet… Piter je rekao da je dovoljno samo da ga pozove
i izgovori tu reč… Hoće li uistinu dozvoliti sebi da se pridržava obaveze
koju je sebi nametnula u vrelom jeku mladosti, nesigurnosti i straha?
Alis pogleda u telefon, a ruka joj uzdrhta.
 Dvadeset sedmo poglavlje
Kornvol, 1932.
Živeo je blaženim životom. Zato je i bilo još gore. Imao je ženu koju
voli, tri kćeri čija su bezazlenost i dobrota unosile svetlost u njegov
život, a sad će se roditi još jedno dete. Živeo je u predivnoj kući sa
širokim vrtom, na rubu velike, bujne šume. Ptice su pevale u
krošnjama, veverice pravile svoje zalihe, pastrmke se tovile u potoku.
Bilo je to mnogo više nego što je zaslužio. Milioni ljudi izgubili su
šansu za normalan život, umrli u blatu i onom ludilu; ljudi koji bi sve
dali za to što on ima. Ali dok su oni mrtvi i zaboravljeni, Entonijevi
blagoslovi i dalje se nižu.
Prošao je oko jezera i stao kad mu se na vidiku ukazao hangar za
čamce. Uvek će to biti naročito mesto. Podsetnik na one jednostavne
dane pre rata, kad se kuća renovirala, pa su on i Elenor logorovali tu
kraj potoka. Nije bio siguran da je ikada posle toga bio toliko srećan.
Tada je sve delovalo tako izvesno! Imao je cilj, sposobnosti i
samouverenost kakva prati čoveka kad je mlad i ceo, neprokušan.
Činilo mu se da bi iskreno mogao reći da je bio valjan čovek u to
doba. Život je izgledao kao prav put koji se proteže ispred njih i samo
čeka da zakorače njime.
Otkako se rat svršio, a on se vratio kući, Entoni je silno vreme
provodio dole kod hangara: ponekad je samo sedeo i posmatrao potok,
u druge trenutke čitao stara pisma; bilo je dana kad je naprosto
spavao. Bio je strašno umoran. Ponekad mu se činilo da se nikada
neće probuditi; u mnoge dane bi bio i srećan da se ne probudi; ali
budio se, svaki put iznova budio, a uz Elenorinu pomoć je namestio
sebi radnu sobu u potkrovlju kuće, pa je hangar prepustio
devojčicama. Hangar je postao deci poprište igre i pustolovina, a sad
je služio kao smeštaj za poslugu. Ta misao mu je prijala; Entoni je
zamišljao slojeve vremena i upotrebe, jučerašnje duhove koji ustupaju
mesto današnjim igračima. Zdanja su neuporedivo trajnija od
čovekovog života, a zar nije to sreća? Istu tu osobinu najviše je voleo i
kod loanetske šume i poljâ. Njima su hodali naraštaji, obrađivali ih,
počivali pokopani pod njima. Ogromna se uteha može crpsti iz
trajnosti prirode. Čak su i šume kod Menena sigurno dosad iznova
narasle. Teško je zamisliti, ali mora da je tako. Raste li cveće na
Hauardovom grobu?
Ponekad je razmišljao o ljudima koje su sretali po Francuskoj.
Pokušavao je da to ne čini, ali oni su se po sopstvenom nahođenju
pojavljivali pred njegovim očima, seljaci i zemljoradnici čiji su se
domovi obreli usred rata. Da li su i dalje tamo, pitao se. Mesje Diran i
madam Furnije, bezbrojni drugi koji su ih, radosno ili nevoljno, primali
pod svoj krov? Kad je potpisana obustava neprijateljstava i kad su
odložene puške, da li su ti ljudi čije su živote oni narušili, kuće i
imanja razorili, započeli dugi, spori proces obnove? Pretpostavljao je
da mora biti tako. Kuda bi drugde otišli?
Entoni zaobiđe živicu i zaputi se ka šumi. Htela je tog dana s
njime da pođe i Alis, ali Elenor joj nije dala i izmislila joj je zadatak da
je uposli. Njegova žena je s godinama postala stručnjak da mu čita
raspoloženja; bilo je trenutaka kad se činilo da ga poznaje bolje nego
što on sam sebe zna. U poslednje vreme, međutim, stanje se izmicalo
kontroli. Još otkad mu je Elenor rekla za novo dete, sve se samo
pogoršavalo. To ga je zabrinjavalo. Bila je ubeđena da će ga vest
obradovati, i u izvesnom smislu jeste; ali sve češće se dešavalo da mu
misli odlutaju ka onom ambaru na imanju madam Furnije. Čuo je te
noći fantomski plač, dečje kmečanje, i svaki put kad je pas zalajao, on
je morao da se skroz umiri i ućuti, i da ubeđuje sebe da je sve u redu,
da je to samo u njegovoj glavi. Kao da će od toga nešto biti bolje.
Jato ptica hitro je preletelo nebom i Entoni je uzdrhtao. U
magnovenju se opet našao tamo, na zemlji iza mlekara u Francuskoj,
s bolom u ramenu tamo gde ga je Hauard udario pesnicom. Čvrsto je
zažmurio i izbrojao pet udisaja i izdisaja pre nego što je za trun
otvorio oči i pustio svetlo da opet poteče u njih. Usredsredio se na to
da vidi samo široke, otvorene livade Loaneta, Alisinu ljuljašku,
poslednju kapiju koja vodi sa utrina u šumu. Polako, odlučno, pošao je
ka njoj.
Bilo je i dobro što je tog dana tu došao sam. Elenor je imala
pravo. Postao je nepredvidljiv. Bojao se šta bi mogao da uradi a da
toga i ne bude svestan, šta bi devojčice mogle da vide ili čuju. A one
ne smeju znati šta je on uradio, šta je on; ne bi podneo da one to
saznaju. Još gore, da nekada makar i naslute šta umalo nije uradio,
kakvu monstruoznu crtu za dlaku nije prekoračio.
Prethodne noći probudio ga je neki šum u mraku spavaće sobe
koju je delio sa Elenor; seo je u krevetu i shvatio da nečeg ima u
senovitom uglu kraj zavesa. Nekog. Entonijevo srce je ubrzano lupalo.
„Šta je bilo?“, prosiktao je. „Šta hoćeš?“
Taj čovek je polako pošao ka njemu, a kad je koraknuo kroz
prosuti snop mesečine, Entoni je video da je to Hauard.
„Postaću otac“, govorio je. „Postaću otac, Entoni, baš kao i ti.“
Entoni je snažno zažmurio i tako zatisnuo uši da su šake počele
da mu se tresu na slepoočnicama. Sledeće je samo znao da je Elenor
budna i da ga drži, da je lampa kraj kreveta uključena i da je Hauard
otišao.
Vratiće se, međutim; uvek se vraćao. A sada kad je na putu novo
dete, nema nikakvih izgleda da ga Entoni zadrži na rastojanju.
Bili su u ratu dve i po godine. Na frontu su borbe popustile, a oni
su se rotirali u naizgled beskrajnoj premetaljci okršajâ s neprijateljem
za kojima su sledili odmori iza frontovske linije. Dobro su znali varoš
Varloa Bajon i njene meštane, a odomaćili su se koliko je to bilo
moguće u svome rovovskom krugu ratnog pakla. Međutim, linijom je
putovala vest da se spremaju za veliki napad i Entoni se tome
radovao; što pre pobede u tom prokletom čudu, pre će i svi moći
kućama.
Upravo mu je isticao poslednji dan predaha od rovova i sedeo je
za hrastovim stolom u kuhinji njihovog nevoljnog domaćina mesjea
Dirana, uživajući u poslednjoj šoljici čaja koju pije iz porcelana, a ne iz
limenog lončeta, i iznova čitajući najnovije Elenorino pismo. Poslala je
fotografiju Debore i novorođene Alis, dragog, debeljuškastog
stvorenjca s nečim iznenađujuće žestokim i odlučnim u sebi. Još
jednom ih pogledavši, pažljivo je zavukao fotografiju u džep bluze.
To pismo, pisano na hartiji sa okvirom od bršljana koju joj je
poklonio, bio je upravo ono što je i tražio od nje: priča za pričom o
jednom životu za koji je počinjalo da mu se pričinjava da se odgirava
samo u uobrazilji. Da li zaista postoji kuća po imenu Loanet, jezero s
patkama i ostrvom na sredini, potok koji skakuće i penušavo vrluda
kroz donje vrtove? Da li dve male Engleskinje po imenu Debora i Alis
stvarno provode prepodneva u kuhinjskoj baštici koju su zasejali
njihovi roditelji, i boli ih stomak jer su se prejele jagoda? Obema im je
posle bilo prilično loše, pisala je Elenor, ali šta čovek da radi? To su ti
dve male lisice kad treba poharati baštu. Debora ih drži po džepovima
i hrani Alis kad ja ne gledam. Ne znam da li da se ponosim ili da se
ljutim! Pa čak i kad naslutim, nemam srca da ih sprečim. Ima li nečeg
lepšeg nego da bereš jagode pravo sa bokora? Da ih gutaš i osećaš
kako se rastapaš od njihove slatkoće? O bože, ali dečja soba, Entoni –
ti lepljivi prstići – danima je posle mirisalo na topao džem!
Entoni je digao pogled i video da na kuhinjskim vratima stoji
Hauard. Uhvaćen u privatnom trenutku slabosti, brzo je presavio
pismo i zavukao ga kod fotografije. „Spreman sam kad i ti“, rekao je
uzimajući kapu i nameštajući je kako treba.
Hauard je seo na rustičnu stolicu sa druge strane stola.
„Nisi spreman“, kazao je Entoni.
„Ne idem.“
„Kuda ne ideš?“
„Natrag na front.“
Entoni se namrštio, zbunjen. „Šališ se? Da se nisi razboleo?“
„Ni jedno ni drugo. Odlazim, dezertiram, zovi to kako hoćeš. Idem
zajedno sa Sofi.“
Entoni nije često ostajao bez reči, ali sad su ga izdale. Znao je da
je Hauard zaljubljen u kućnu pomoćnicu mesjea Dirana. Nesrećnica je
izgubila muža u prvim nedeljama rata. Imala je tek osamnaest godina
i sinčića Luja o kom je morala da se stara, bez rodbine i prijatelja
preostalih u selu. Nije bio svestan da je to dotle uznapredovalo.
„Volimo se“, rekao je Hauard. „Znam da zvuči sumanuto u
ovakvom trenutku, ali tako stoje stvari.“
Tu topovi nikad nisu ćutali, uvek su gruvali u pozadini. Bili su se
navikli na to da se zemlja trese i da šoljice i tacnice zvekeću na stolu.
Sad su vešto žmurili na činjenicu da svaka ta tutnjava znači nove
smrti vojnika.
Entoni je umirio šoljicu i posmatrao kako površina preostale
tečnosti podrhtava. „Volite se“, ponovio je. Bilo je krajnje čudno čuti
izgovorenu tu reč kad su se svi mnogo više navikli da pričaju o
pacovima, blatu, krvavim udovima.
„Ja nisam čovek borbe, Entoni.“
„Sad smo svi ljudi borbe.“
„Ja nisam. Imao sam sreće, ali ponestaće mi je.“
„Moramo da završimo to što smo započeli. Ako čovek ne može biti
koristan svojoj zemlji, bolje da je mrtav.“
„Prazne priče. Ne znam da li sam ikada i verovao u njih. Od kakve
sam koristi ja Engleskoj? Mnogo sam korisniji Sofi i Luju nego
Engleskoj.“
Neodređeno je pokazao ka prozoru i Entoni je video da Sofi i
mališan sede na baštenskoj klupici na drugom kraju dvorišta. Tepala
je dečaku – prelepom detetu, krupnih, toplih, smeđih očiju i sa
jamicama u oba obraza – koji se smejao i posezao punačkim
ručicama da pomiluje majku po licu.
Entoni je utišao glas. „Čuj. Mogu da ti udesim nekakvo odsustvo.
Moći ćeš u Englesku na nekoliko nedelja. Da se središ.“
Hauard je odmahnuo glavom. „Ne vraćam se.“
„Nemaš izbora.“
„Izbora uvek ima. Odlazim noćas. Odlazimo.“
„Vratićeš se sada sa mnom – to je naređenje.“
 „Hoću da budem s njom. Hoću da pokušam normalno da živim.
Da budem otac. Da budem muž.“
„Možeš sve to da budeš, i bićeš; ali moraš to da uradiš kako treba.
Ne možeš tek tako da odeš.“
„Ne bih ti ni rekao, ali ti si mi više nego drug. Ti si mi brat.“
„Ne mogu te pustiti to da učiniš.“
„Moraćeš.“
„Obojica znamo šta biva s dezerterima.“
„Moraće prvo da me uhvate.“
„I uhvatiće te.“
Hauard se tužno osmehnuo. „Entoni, stari druže, ja sam tamo već
mrtav. Duša mi je mrtva, a ubrzo će je sustići i telo.“ Ustao je i
pogurao svoju stolicu pod sto, sporo, brižljivo. Izašao je iz seljačke
kuhinje zviždućući neku pesmu koju Entoni godinama nije čuo, pesmu
sa igranki iz njihovih studentskih dana.
To zviždukanje, ta melodija, ta opuštenost s kojom njegov drug
sam sebi potpisuje smrtnu kaznu… Sve ono sablasno što su zajedno
gledali i radili, nemilosrdnost čitavog tog poduhvata, sve što je Entoni
potiskivao da bi dotle izdržao – bolna snaga s kojom su mu
nedostajale Elenor i ćerčice, mala Alis koju nije ni upoznao – sad je
pretilo da ga slomi.
Misli su mu se zamaglile i naglo je ustao. Pohitao je iz kuhinje,
preko trave, stazama što su spajale pomoćna zdanja. Pristigao je
Hauarda u prolazu iza mlekara prvog suseda. Njegov prijatelj se
nalazio na drugom kraju i Entoni je viknuo: „Hej! Stani.“
Hauard nije stao; umesto toga je dobacio preko ramena: „Ti više
nisi moj komandir.“
Entoni je osetio kako u njemu bujaju strah, bespomoćnost i bes,
nalik crnom talasu koji neće moći da obuzda. Ne sme dozvoliti da se
ovo desi; mora to nekako da spreči.
Potrčao je. Nikada nije bio nasilan čovek – školovao se za
doktora, za iscelitelja – ali srce mu je sada lupalo, krv jurila žilama, a
pod kožom damarala svaka trunka gneva, tuge i ogorčenja koju je
osetio za poslednjih nekoliko godina. Stigavši do Hauarda, bacio se na
njega i oborio ga na tle.
Zakotrljali su se zajedno, rvući se i gušajući; obojica su
pokušavala da udele presudni udarac, a nijedan nije to do kraja
uspevao. Prvi je udario Hauard, odgurnuvši se unatrag kako bi
načinio dovoljno rastojanja, pa zamahnuo levicom. Entoni je osetio
kako mu je grudi i rame prostrelio plamen tečnog bola.
Hauard je imao pravo, on nije bio čovek borbe, a nije to bio ni
Entoni, pa ih je ova kavga iznenađujuće izmorila. Pustili su jedan
drugoga, razdvojili se, pali nauznak, a grudi su im se dizale i spuštale
dok su se upinjali da povrate vazduh; trenutno ludilo bilo je svršeno.
„O bože“, najzad je izustio Hauard. „Izvini. Jesam li te povredio?“
Entoni je zavrteo glavom. Zurio je u nebo, nekako još bleštavije
zbog nedostatka vazduha u njegovim plućima. „Bestraga ti glava,
Hauarde.“
„Rekao sam ti izvini.“
„Nemaš hrane, nemaš zaliha… kako to zamišljaš?“
„Sofi i ja… imamo dovoljno. Imamo jedno drugo.“
Entoni je sklopio oči i položio šaku na grudi. Sunce mu je prijatno
peklo obraze i bojilo unutrašnjost očnih kapaka u narandžasto. „Znaš
da moram da te zaustavim.“
„Moraćeš da me ubiješ da bi to uradio.“
Entoni je žmirnuo u svetlost. Na blistavoplavoj pozadini neba
letelo je jato ptica u klinastom poretku. Posmatrao ih je, a njegova
ubeđenja kao da su počela da se ruše. Taj dan, to sunce, te ptice, sve je
to bilo izvan sfere rata. Kao da se tamo gore dešava neka druga
stvarnost, samo kad bi uspeli da se uzvinu dovoljno visoko da
pobegnu sa tog mesta koje nazivaju svetom.
Hauard je sada sedeo leđima uza zid od cigle, razgledajući
udarenu šaku. Entoni mu je prišao i seo kraj njega. Bolela su ga rebra.
„Ti si rešen da to uradiš.“
„Rešeni smo.“
 „Onda mi reci kakav je plan. Sigurno ga imaš. Ne verujem da bi
bio toliko glup da povedeš ženu s malim detetom tek tako kroz čitavu
zemlju.“
Dok je Hauard ukratko pričao svoje namere, Entoni je slušao.
Pokušavao je da ne razmišlja o vojsci i propisima, o onom što će se
desiti ako uhvate njegovog druga. Samo je slušao, klimao glavom i
silio sebe da veruje kako bi to moglo uspeti.
„Ta Sofina tetka – ona je na jugu?“
„Takoreći na samoj španskoj granici.“
„Primiće vas?“
„Ona je Sofi kao majka.“
„A šta ćete s putovanjem, šta ćete s hranom?“
„Čuvao sam sledovanja i onaj paket što ga je poslala Elenor, a Sofi
je uspela da spremi hleba i vode.“
„Iz kuhinje mesjea Dirana?“
Hauard je klimnuo glavom. „Nameravam da mu ostavim novac.
Nisam lopov.“
„Gde ste krili te zalihe?“
„Ima jedan ambar na obodu imanja madam Furnije. Više se ne
koristi. Granate su napravile velike rupe u krovu, pa propušta kao
rešeto.“
„Nekoliko sledovanja, kolač, hleb – to neće biti dovoljno. Moraćete
danima da se krijete, a niko ne može predvideti šta vas čeka dok
putujete na jug.“
„Biće sve u redu.“
Entoniju se pred očima javilo vojno kuhinjsko skladište. Konzerve
s mesnim narescima i kondenzovanim mlekom, brašno, sir i džem.
„Trebaće vam više“, kazao je. „Sačekajte dok se ne smrkne. Svi će biti
zauzeti pripremama za sutrašnji napad. Naći ćemo se u tom ambaru.“
„Ne, nećemo. Ne želim da te uplićem.“
„Već sam upleten. Ti si mi brat.“
 Entoni je te večeri poneo ranac napunjen svime što je uspeo da
uzme. Dobro je pazio da neko ne pođe za njim. Kao oficir, raspolagao
je znatnijim povlasticama nego većina njih, ali svejedno nije mogao
dozvoliti sebi da ga uhvate na pogrešnom mestu s torbom punom
ukradenih zaliha.
Stigavši, zadrmusao je vrata ambara, a onda jednom pokucao,
kao što su se dogovorili. Hauard je odmah otvorio; sigurno je čekao sa
druge strane. Zagrlili su se. Entoni nije pamtio da su to nekada ranije
činili. Kasnije će se pitati nisu li obojica predosećali šta će se dogoditi.
Predao mu je paket.
Mesečina je izlivala srebro kroz rupu u krovu i Entoni je video Sofi
kako sedi na bali sena u uglu, s maleckim privezanim uz grudi
komadom grubog platna. Dete je spavalo, ružičaste usne bile su mu
napućene kao pupoljak, a na lišcu je imalo izraz snažne
usredsređenosti. Entoni mu je zavideo na spokoju; već tad je znao da
nikada više neće tako spavati. Klimnuo je glavom u znak pozdrava, a
Sofi se stidljivo osmehnula. Više nije bila kućna pomoćnica mesjea
Dirana, već ljubav Entonijevog najboljeg druga. To je menjalo odnose.
Hauard joj je prišao, pa su tiho progovorili. Sofi ga je napregnuto
slušala i povremeno brzo klimala glavom. U jednom trenutku je
položila malu, nežnu šaku na njegova prsa. Hauard je spustio svoj
dlan preko njene nadlanice. Entoni se osetio kao uljez, ali nije mogao
da otrgne pogled. Bio je pod utiskom izraza na licu svoga druga.
Izgledao je starije, ali ne zato što je umoran. Nestala je maska lažnog
raspoloženja koju je nosio otkako ga je Entoni upoznao, onaj zaštitni
osmeh kojim se smejao svetu pre no što se svet nasmeje njemu.
Zaljubljeni su završili svoj nežni razgovor i Hauard je žurno
prišao Entoniju da se oprosti. Entoni je shvatio da je to rastanak.
Čitavog popodneva se pitao šta da kaže kad kucne taj čas; prebirao je
po moru lepih želja, kajanja i naizgled nasumično odabranih stvari
koje inače možda nikad ne bi ni imao prilike da izgovori, ali sada mu
je sve to izvetrilo iz glave. Previše je želeo da iskaže, a bilo je premalo
vremena za to.
„Čuvaj se“, rekao je.
 „I ti.“
„A kad sve bude gotovo…“
„Da. Kad sve bude gotovo.“
Spolja se začuo neki zvuk i obojica su se skamenila.
U daljini je lajao pas.
„Hauarde“, pozvala je Sofi prestrašenim šapatom. „Dépêche-toi!
Allons-y.“
„Da.“ Hauard je klimnuo glavom, i dalje gledajući u Entonija.
„Moramo da idemo.“
Pohitao je ka Sofi, prebacio vojnički ranac preko ramena i
dohvatio drugu torbu, kraj njenih nogu.
Pas je i dalje lajao.
„Ućuti“, izustio je Entoni u po glasa. „Molim te, ućuti.“
Ali pas nije ućutao. Režao je, kevtao i bližio se, budeći bebu, a sad
su se spolja čuli i glasovi.
Entoni se obazreo po ambaru. Tu se nalazilo udubljenje prozora,
ali bilo je previsoko da prebace bebu napolje. Otvorena vrata na
suprotnom zidu vodila su u malu ulaznu prostoriju. Pokazao je ka njoj.
Sabili su se unutra. Bez mesečine je bilo mračnije; svi su pritajili
dah i osluškivali. Postepeno su im se oči privikle na mrak. Entoni je
video ogroman strah ispisan na Sofinom licu. Hauardovo lice, dok je
stajao grleći je jednom rukom, bilo je teže pročitati.
Šarka spoljašnjih vrata se trznu i ona se uz zveket širom otvoriše.
Malecki je sad bio budan i počeo je tiho da brblja. U situaciji nije
bilo ničeg zabavnog, ali dete to nije znalo. Ispunjavala ga je
jednostavna radost što je živo i to ga je nagonilo na smeh.
Entoni je prineo prst usnama, uzbuđeno dajući znak da moraju da
ga utišaju.
Sofi stade da šapuće maleckom na uvo, ali to ga je samo
zagolicalo, pa se zasmejao još bodrije. Igra, govorile su njegove tamne,
živahne oči. Kakva zabava!
 Entoni je osetio kako se ježi. Koraci su sad bili vrlo blizu, mrmor
glasova jak i razgovetan. Ponovo je pritisnuo snažno prstom usta, pa
je Sofi krenula da cupka dete, a njen šapat je zadobijao prizvuk
panike.
Ali malom Luju je dojadila igra, a možda je bio i gladan, željan da
siđe iz majčinog naručja i zbunjen što neće da ga pusti. Grgotanje se
preobrati u plač, plač je jačao, i u tren oka Entoni se stvori kraj Sofi,
ruke mu se nađoše na detetu, i vukao je mali smotuljak, pokušavajući
da ga rasplete iz Sofinog privezanog platna, da zaklopi šakom detinja
usta, da prekine taj zvuk, da ga ućutka kako bi svi bili bezbedni.
Međutim, pas je sad bio pred njihovim vratima i grebao je drvo, a
Hauard je stajao iza Entonija i vukao ga je, cimao unatrag
nadljudskom silom, dete je i dalje plakalo, pas lajao, jedna Hauardova
ruka bila je oko Sofi, koja je takođe cvilela, a brava na vratima je
zakloparala.
Entoni je izvadio pištolj i prestao da diše.
Kad su se vrata otvorila, zaslepio ih je snop baterijske lampe.
Entoni je žmirnuo i instinktivno digao šaku. U glavi mu je vladala
magla, ali u tami iza lampe razaznao je dva krupna čoveka. Jedan je,
kako je shvatio kad je taj čovek počeo brzo da priča na francuskom,
bio mesje Diran; drugi je na sebi imao britansku vojnu uniformu.
„Šta ovo znači?“, upitao je oficir.
Entoni je takoreći čuo kako se oficiru okreću točkići u glavi, pa se
nije nimalo iznenadio kad je ovaj rekao: „Spusti taj ranac i odstupi.“
Hauard je uradio kako mu je naloženo.
Entoni je primetio da mali Luj sad ćuti i pruža ruke da dotakne
Sofine blede obraze. I dalje je posmatrao dete, opčinjen njegovom
nevinošću, njegovim upadljivim kontrastom naspram strahote
situacije u kojoj su se našli.
A u tišinu je uplovilo poimanje šta umalo nije uradio, izopačenost
njegovog instinkta u onom groznom trenutku malopre.
Entoni je zavrteo glavom. Ali to je čudovišno! Nemoguće je.
Sigurno to nije bio on, Entoni, koji je uvek smeo da se uzda u sebe, u
svoju samokontrolu, preciznost i pažljivost, u svoj poriv da pomaže
drugima.
Zbunjen, otisnuo je tu misao od sebe i ponovo se usredsredio na
malog Luja. Odjednom se Entoniju činilo da bi u jednom svetu iz kog
je isceđena sva dobrota morali svi da posmatraju to dragoceno dete i
da se dive njegovoj čistoti. Prestanite da pričate, poželeo je da kaže.
Samo gledajte ovog mališana.
Znao je da gubi razum, naravno. To se dešava u trenucima pre no
što se čovek nađe suočen sa smrću. Jer izvesno je bilo da će svi
umreti. Pomagati dezerteru isto je što i sam dezertirati. Začudo, nije
bilo toliko strašno kao što je Entoni zamišljao. Makar će brzo biti
gotovo.
Shvatio je da je umoran, veoma umoran, a sad će moći da
prestane toliko da se trudi da se vrati kući. Elenor će tugovati za njim,
ali kad se jednom privikne, biće joj i drago, znao je, što je poginuo
pokušavajući da pomogne Hauardu da započne novi život. Entoni se
umalo nije nasmejao. Da započne novi život! U ovakvo vreme, kad se
svet pretvara u ruševinu!
Začuo se neki tresak i Entoni je trepnuo. Iznenadio se shvativši da
je još u tom francuskom ambaru. Oficir je bio otvorio ranac i istresao
ukradene vojne namirnice. Konzerve s mesnim nareskom, goveđom
čorbom i kondenzovanim mlekom ležale su svud po zemlji – Entoni se
postarao da ponese dovoljno da Hauard i Sofi mogu nedeljama da se
kriju ukoliko budu morali.
Oficir je tiho zviznuo. „Izgleda da je neko planirao malčice
odmora.“
„A i izvukao bih se s time“, iznenadno je izgovorio Hauard, „da me
Edevejn nije uhvatio.“
Entoni se osvrnuo ka drugu, zbunjen. Hauard ga nije gledao u oči.
„Gad je pošao za mnom. Pokušao da me odgovori.“
Prestani da pričaš, pomislio je Entoni, samo prestani da pričaš.
Prekasno je.
Oficir je pogledao u pištolj u Entonijevoj ruci. „Je li to tačno?“
Okrznuo je očima jednoga pa drugoga. „Jesi li pokušavao da ga
 j j g g g g
privedeš?“
Ali Entoni nije mogao dovoljno brzo da uobliči rečenice, svaka reč
je bila kao konfeta u vetrovit dan i nije uspevao da ih sastavi.
„Rekao sam mu da će morati ovde da me ubije“, brzo je nastavio
Hauard.
„Edevejne?“
Entoni je čuo oficira, ali tek kao iz velike daljine. Nije se više
nalazio u tom ambaru usred zabiti; nalazio se opet u Loanetu, u
kuhinjskoj baštici, i posmatrao svoju decu kako se igraju. Obrađivao je
taj vrt koji su on i Elenor zasejali zajedno u nekom drugom životu,
osećao je miris suncem zagrejanih jagoda, toplotu sunca na licu, čuo
svoju decu kako pevaju. „Vrati mi se“, rekla je Elenor onog dana kraj
potoka, a on je obećao da hoće. I nameravao je da im se vrati, pa
makar mu to bilo poslednje. Dao je obećanje, ali ne samo to. Entoni je
smerao da živ stigne kući zato što je to želeo.
„Pokušao sam da ga sprečim“, čuo je sebe kako izgovara. „Kazao
sam mu da ne beži.“
Kad su postavili Hauarda između sebe i zaputili se natrag ka
logoru, a Sofi zakukala, iskidano, na francuskom, Entoni je ubeđivao
sebe da je kupio svome drugu još malo vremena. Da se to neće završiti
tako. Da gde ima života, ima i nade. Naći će načina da sve objasni, da
spase Hauarda, da sve vrati onako kako je bilo. Front je udaljen
kilometrima; ima u obilju vremena da smisli izlaz iz te zbrke.
Na kilometar pre logora, međutim, i dalje nije bio ništa smislio, a
shvatio je da ne oseća više miris jagoda, samo smrad ratne truleži,
blata i otpada, jetki ukus baruta na usnama. Čuo je psa kako negde
laje, i takođe – bio je siguran u to – malo dete kako plače u dalekoj
noći, i došla mu je jedna misao pre nego što je uspeo da je spreči,
hladna, bezbojna i lišena osećanja: da je samo stigao da dovrši ono
što je započeo tamo, da je ućutkao maleckog, to drago detence koje tek
što je počelo da živi, koje ne bi ni znalo šta se zbiva, kom bi Entoni
mogao to uraditi milostivo brzo, Hauard bi bio pošteđen. To mu je bila
jedina šansa da spase svoga brata, a on je podbacio.
 Dvadeset osmo poglavlje
Kornvol, 2003.
Sejdi se činilo da nakon obavljenog razgovora sa Alis Edevejn nema
više mnogo svrhe da se zadržava u Londonu. Ključevi Loaneta prosto
su joj buktali u džepu, te kad je stigla u svoj stan, odlučila je da
odmah pođe. Zalila je čašom vode sasušenu biljku, pokupila beleške i
prebacila preko ramena torbu, i dalje zgodno neraspakovanu nakon
poslednjeg boravka u Kornvolu. Zaključala je vrata za sobom i bez
osvrtanja potrčala niz stepenice, grabeći po dve.
Petosatna vožnja protekla joj je iznenađujuće brzo. Promicao je
okrug za okrugom u vidu zelene magle dok se Sejdi pitala kakvi su to
dokazi za koje je Alis obećala da će ih naći u skrivnicama Loaneta.
Bilo je bezmalo pola deset i smrkavalo se kad je skrenula sa puta A38
i produžila ka obali. Usporila je približavajući se nagnutom znaku što
je pokazivao ka šumi i skrivenom ulazu u Loanet; pala je u veliko
iskušenje da pođe tom račvom puta. Nestrpljenje da započne moglo se
meriti samo s njenom žarkom željom da izbegne neprijatni zadatak
koji je čeka – objašnjavanje Bertiju zašto se tako brzo vratila.
Jednostavno je mogla da zamisli njegov nezadovoljni izraz lica kad
bude upitao: „Još jedan odmor?“ Ali u Kući na jezeru nije bilo struje, a
nije ponela baterijsku lampu, pa sem u slučaju da planira potpuno da
izbegne selo i dedu, moraće u nekom trenutku da se suoči s tom
neprijatnošću. Ne, zaključila je, bolje je da inkviziciju prebrodi odmah.
Uzdahnuvši s nevoljnom odlučnošću, produžila je obalskim putem
i ušla u selo, gde su u toku bile pripreme za proslavu dana
dugodnevice. Po ulicama su bile razapete dugačke niske šarenih
lampica, a po selu su u pravilnim razmacima bile spremljene gomile
drveta i platna, čekajući da budu sklopljene u tezge. Sejdi se polako
provezla uskim ulicama pre nego što će započeti uspon do Bertijeve
kućice. Skrenula je na poslednjoj krivini i ukazala se pred njom,
nasađena na svom vrhu litice; u kuhinji su sjala topla svetla, a iza
šiljatog krova prostiralo se nebo puno zvezda. Prizor je bio poput
scene iz nekog porodičnog filma o Božiću, samo što nije bilo snega.
Sejdi se osetila kao nametljivi rođak, tako je zamislila sebe, pristigao
niotkuda da naruši taj mir. Parkirala je auto na ivici uske ulice, uzela
svoju torbu sa zadnjeg sedišta i zaputila se uz stepenice.
Psi su lajali unutra, a ulazna vrata su se otvorila pre nego što je i
stigla da pokuca. Berti je imao kecelju, a u ruci je držao kutlaču.
„Sejdi!“, izgovori sa osmehom od uva do uva. „Došla si za vikend zbog
slavlja! Kakvo divno iznenađenje!“
Naravno da je zato došla. Sjajno se izvukla.
Remzi i Eš iskočiše iza njega i stadoše da njuškaju Sejdi s
neobuzdanom radošću. Prosto je morala da se nasmeje; klekla je da
im obojici ukaže malo ljubavi.
„Jesi li gladna?“ Berti utera pse u kuću. „Taman se spremam da
večeram. Dođi i namaži malo maslaca na hleb dok ja postavim
ostalo.“

***

Svaka ravna površina u kuhinji bila je popunjena teglama s

džemovima i rešetkama na kojima su se hladili kolači; zato su jeli za
dugačkim drvenim stolom u dvorištu. Berti je upalio sveće u visokim
staklenim fenjerima, pa dok su plamičci treperili a vosak se topio,
Sejdi je saznala šta ima novo u selu. Kao što se i moglo očekivati,
odbrojavanje dana do proslave bilo je ispunjeno spletkama i dramom.
„Ali sve je dobro što se dobro svrši“, rekao je Berti gurkajući koru od
testa po svom praznom tanjiru, „a sutra uveče u ovo doba, sve će biti
gotovo.“
„Do iduće godine“, reče Sejdi.
Izvrnuo je oči ka nebesima.
 „Nemoj da me foliraš, ti to voliš. Pogledaj samo na šta ti liči
kuhinja. Naspremao si kišu božju.“
Berti se zgrozio. „Tako ti svega, kucni u drvo, ne iskušavaj
sudbinu! Ne smeš ni da izgovoriš tu reč. Samo nam sutra još treba
kiša!“
Sejdi se nasmeja. „Sujeveran si kao i uvek, vidim.“ Prešla je
pogledom preko vrta, ka mesečinom obasjanom moru, vedrom
zvezdanom nebu. „Mislim da si prilično bezbedan.“
„U svakom slučaju, moramo sutra rano da krenemo ako hoćemo
da sve bude postavljeno na vreme. Bilo bi mi drago da imam
pripomoć još jednih ruku.“
„Što se toga tiče“, reče Sejdi, „nažalost ti nisam skroz iskreno rekla
zašto sam ovde.“
On izdiže jednu obrvu.
„Otkrila sam nešto važno u vezi sa slučajem Edevejn.“
„Gle, gle, nisi valjda!“ Gurnuo je tanjir u stranu. „Pričaj mi sve.“
Sejdi objasni kako je protekao susret sa Alis i do kakve su teorije
došle u vezi sa Entonijem Edevejnom. „Dakle, vidiš, ipak je šok od
eksplozije igrao bitnu ulogu.“
Pobogu“, izgovori Berti vrteći glavom. „Kakva strašna tragedija!
Jadna ta porodica.“
„Koliko sam uspela da shvatim, Teova smrt je bila početak kraja.
Porodica se više nije vraćala u Loanet, krenuo je rat, a kad se završio,
ili tu negde pred kraj, bili su mrtvi i Elenor, i Entoni, i njihova
najmlađa ćerka Klemi.“
Jedna sova nevidljivo prohuja nad njima, lepećući kroz topli
vazduh, a Berti uzdahnu. „Čudno je to, zar ne, otkrivati tajne ljudi koji
više nisu s nama. Ne liči na one tvoje uobičajene prestupe, gde je
pogon želja da krivci budu uhapšeni i kažnjeni. U ovom slučaju nema
u životu više nikog ko bi mogao biti kažnjen.“
„Nije“, potvrdi Sejdi, „ali istina je i dalje važna. Pomisli na ljude
koji su ostali iza njih. I oni su patili; i oni zaslužuju da znaju šta se
zaista dogodilo. Da si upoznao Alis, video bi kakvo je breme neznanje.
Mislim da je čitav život proživela u senci strašnih događaja od te noći,
ali sad mi je dala ključeve kuće i dozvolu da pretražim sve što nađem
za shodno. Rešena sam da ne odlazim odatle dok ne izbunarim sve što
je potrebno da dokažemo Entonijevo učešće u Teovoj smrti.“
„Bogme, mislim da je veličanstveno to što radiš, što joj pomažeš da
udari tačku na čitav taj nemili događaj. I kakav trijumf! Rešavanje
zločina koji je sedamdeset godina bio misterija. Sigurno je osećaj
sjajan.“
Sejdi se osmehnu. Jeste to bilo trijumf. Jeste osećaj bio sjajan.
„I stvarno je pristojno od njih u Metropolitenu što su ti dali više
vremena da razmrsiš preostale čvorove.“
Obrazi su joj istog trena buknuli kao skerlet; Berti je u poređenju s
njome bio otelotvorenje nevinosti kad se sagao da pomiluje Remzija
po vratu. Da li je bio iskren, ili je pak njegov opušteni izgled maskirao
neizrečeno pitanje, Sejdi nije bila sigurna. U oba slučaja mogla je
naprosto da slaže, ali u tom trenutku nije imala snage za to. Istini za
volju, bila je umorna od pretvaranja, naročito pred Bertijem, koji je bio
sva njena porodica, jedini na svetu kraj kog je mogla biti u potpunosti
ono što jeste. „U stvari, deda, iskrsao mi je na poslu jedan problemčić.“
Berti je uzvratio kao iz puške: „Zaista, mila? Hoćeš da mi ispričaš
šta je?“
I tako je Sejdi krenula sa objašnjavanjem slučaja Bejlijeve. Svog
snažnog osećaja da se Megi dogodilo nešto rđavo, svog odbijanja da
sluša savete nadređenih, svoje odluke da se obrati nekome van policije
i razgovara s Derekom Mejtlandom. „To je pravilo broj jedan: ne pričaj
novinarima.“
„Ali ti si izvrstan detektiv! Sigurno si smatrala da imaš debeo
razlog da prekršiš pravila.“
Njegova vera u njen sud bila je dirljiva. „Mislila sam da imam.
Bila sam ubeđena da su mi instinkti ispravni i činilo mi se da je to
jedini način da zadržim slučaj u žiži pažnje.“
„Dakle, bilo je iz najboljih namera, sve i ako si postupala na
pogrešan način. To se valjda u nešto računa?“
 „Ne ide to tako. Dovoljno bih nagrabusila i da se pokazalo da sam
u pravu, a nisam bila u pravu. Prekršila sam pravilo, slučaj mi se
uvukao pod kožu, i sad me čeka istraga.“
„O, mila!“ Glas mu je bio pun saosećanja. „Vredelo to išta ili ne, ja
bih tvoje instinkte podržao u svako doba!“
„Hvala, deda.“
„A Donald? Zna li on? Šta kaže?“
„On mi je i predložio da odem na odmor. Kao preventivni potez, da
se tako izrazim. Ako budu saznali da sam to uradila ja, moći ću da se
branim time da sam se već povukla iz akcije.“
„Hoće li to pomoći?“
„Nije mi poznato da je Ašford ikada bio popustljiv. U najmanju
ruku biću suspendovana. A ako mu baš naiđe rđav dan, dobiću šutku.“
Berti zavrte glavom. „To mi nije pošteno. Zar ne možeš ništa da
preduzmeš?“
„Najbolji plan koji sam uspela da smislim, uz to što ću se malo
pritajiti i izbegavati Nensi Bejli, jeste taj da sama sebi držim pesnice.“
Digao je šaku, stežući stare prste. „Onda dodajem i ja svoje. A u
međuvremenu, treba da potvrdiš razrešenje misterije u Kući na jezeru.“
„Tačno tako.“ Sejdi je osetila snažno uzbuđenje u iščekivanju
sutrašnjeg dana. Upravo dok je nemo čestitala sebi što je konačno
rekla Bertiju istinu, on se počeša po glavi i reče: „Baš me zanima šta je
to bilo u tom slučaju Bejlijeve.“
„O čemu pričaš?“
„Šta misliš, zašto ti je baš taj slučaj ušao pod kožu?“
„Majke i deca“, odgovori ona sležući ramenima. „Meni su to uvek
teški slučajevi.“
„Ali imala si sličnih u prošlosti. Zašto baš taj? Zašto baš sad?“
Sejdi je bila gotova da kaže kako ne zna, da to proglasi za jednu
od onih neobjašnjivih stvari, ali tad joj u glavi blesnu prvo pismo od
Šarlot Saderland. U tom trenutku, u njoj nabuja nesavladiva plima
nečega strahovito nalik tuzi, a talas koji je potiskivala petnaest godina
zapreti da će udariti. „Bilo je jedno pismo“, brzo reče. „Pre neki mesec.
Mala sad ima petnaest godina, pisala mi je.“
Bertijeve oči se iskolačiše iza naočara. Izgovori samo: „Ester?“
To ime, tako izrečeno, bilo je poput strele. Jedino pravilo koje je
Sejdi pogazila: dala je svom detetu ime kad je videla kako se nad žuto-
belim ćebetom pojavila ona mala šaka u obliku zvezde.
„Ester ti je pisala?“
Već dvaput, pomisli Sejdi, ali to ne reče. „Pre jedno dve nedelje,
kad sam krenula s radom na slučaju Bejlijeve. Ne znam otkud joj moja
adresa; pretpostavljam da čuvaju imena i daju ih kad neko zatraži, a
privatnu adresu i nije preterano teško naći ako čovek zna gde da
pogleda.“
„Šta je rekla?“
„Ispričala mi je nešto malo o sebi. O svojoj finoj porodici, finoj
školi, svom spisku divnih interesovanja. I kaže da želi da me upozna.“
„Ester želi da te upozna?“
„Ne zove se Ester. Sad je Šarlot. Šarlot Saderland.“
Berti se zavali u naslon stolice, a na licu mu se javi bled,
omamljen osmeh. „Zove se Šarlot i upoznaćeš je.“
„Ne“, odmahnu glavom Sejdi. „Ne, neću.“
„Ali, Sejdi, mila!“
„Ne mogu, deko. Odlučila sam.“
„Ali…“
„Dala sam je. Šta će misliti o meni?“
„I sama si bila maltene obično dete.“
Sejdi je i dalje refleksno odmahivala glavom. Uzdrhtala je uprkos
blagoj noći. „Sigurno misli da sam je napustila.“
„Preživela si agoniju odlučujući šta je najbolje za nju.“
„Ona to neće tako posmatrati. Mrzeće me.“
„Šta ako te ne bude mrzela?“
 „Pogledaj me…“ Bez muža, sa svega nekoliko prijatelja, čak joj i
cveće u saksiji vene od zanemarenosti. Sve u životu podredila je svom
poslu, pa i on je na staklenim nogama. Po svoj prilici biće razočaranje
za nju. „Nisam nikakav roditelj.“
„Mislim da ne traži nekog da joj vezuje pertle. Kako mi zvuči, na
tom planu se vrlo lepo snalazi. Samo želi da zna ko joj je biološka
majka.“
„I ti i ja smo svesni da biologija nije nikakav jemac prisnih
osećanja. Ponekad je za čoveka najbolje da dobije nove roditelje. Seti
se kako ste ti i Rut uskočili kad je meni bilo potrebno.“
Na to je sad Berti odmahnuo glavom, samo ne tužno. Sejdi je
videla da je ogorčen na nju, ali nije mogla ničim to da promeni. Nije
njegovo da odlučuje; odluka je na njoj, a ona ju je već donela. Na
dobro ili na zlo.
Na dobro. Odlučno je izdahnula vazduh. „Rut je nekada govorila
da ako si ispravno postupio, i ako bi opet učinio isto, jedino preostaje
da guraš dalje.“
Bertijeve oči se ovlažiše iza naočara. „Uvek je bila mudra.“
„I obično u pravu. Eto to sam i ja uradila, deda; držala sam se
Rutinog saveta. Već petnaest godina guram dalje, nisam se nijednom
osvrnula, i sve je bilo u redu. Čitava ta nevolja je i krenula zbog pisma.
Vratila je prošlost u moj život.“
„Rut nije na to mislila, Sejdi, mila. Želela je da nastaviš život bez
kajanja, a ne da se u potpunosti odričeš prošlosti.“
„Ja je se ne odričem, samo ne razmišljam o njoj. Odabrala sam
onako kako sam odabrala i ništa neću postići ponovnim iskopavanjem
svega toga.“
„Ali po onom što si sama rekla, zar ne radiš upravo to za porodicu
Edevejn?“
„To je nešto drugo.“
„Ma je li?“
„Da.“ I jeste bilo drugo. Nije mogla da pronađe reči kojima bi
objasnila zašto je tako, nije uspevala tu i u tom trenutku; prosto je
znala. Iritiralo ju je Bertijevo protivljenje, ali nije želela da se svađa s
njim. Ublažila je glas i rekla: „Slušaj, moram da uskočim u kuću i
obavim jedno dva telefonska razgovora dok nije kasno veče. Kako bi
bilo da pristavim čajnik, pa da posle iznesem svež čaj da ga
popijemo?“
Uprkos uspavljujućem talasanju mora, Sejdi te noći nije mogla da
zaspi. Uspela je konačno da istisne iz glave Šarlot Saderland, Ester, ali
pažnja joj se preusmerila na Edevejne i Loanet. Obrtala se i tumbala
dok su joj misli ispunjavali prizori od Ivanjdana 1933. Elenor koja
proverava malog Tea pre nego što će se vratiti gostima, čamci i
gondole koji plove rečnom maticom ka hangaru, velika vatra koja
bukti na ostrvu nasred jezera.
Još je bio mrak kad je potpuno odustala od sna i obukla opremu
za trčanje. Psi su se uzbuđeno prenuli dok je prolazila kroz kuhinju i
požurili su da uhvate korak s njom. Bilo je previše mračno da bi
pokušala da se zaputi stazom kroz šumu, pa se zato zadovoljila
isturenim delom obale, usput se preslišavajući svega što treba da
uradi pošto bude stigla u Loanet. Bila je ponovo u Bertijevoj kući i
upravo pekla treću turu hleba kad su prvi problesci zore krenuli da se
šunjaju po radnoj površini. Sejdi je ostavila Bertiju poruku ispod
čajnika, ubacila u kola svoje fascikle, baterijsku lampu i termos s
čajem, pa utišala pse i ubedila ih da ostanu.
Horizont se zlatio dok se vozila ka istoku. More je treperilo kao da
ga je neko posuo gvozdenim opiljcima, te je Sejdi spustila prozor da bi
uživala u oštrom, slanom povetarcu na licu. Biće topao, vedar dan za
proslavu; radovala se zbog Bertija. Radovala se i zato što je pobegla
pre nego što se probudio, čime je izvrdala i ponovno prežvakavanje
sinoćnjeg razgovora. Ne u smislu da je zažalila što mu je rekla za
pismo, već samo zato što nije želela dalje o tome da raspravlja.
Razočarao se, znala je, zbog njene odluke da se ne upozna sa Šarlot
Saderland, ubeđen je da je svojeglavo protumačila Rutin savet, ali
njenu situaciju on nikako ne može da razume. Naći će već reči da mu
objasni kako je to kad daješ svoje dete, sopstvenu krv koju nikad
nećeš upoznati, ali u tom trenutku, uza sve ostalo što se zbivalo,
naprosto je bilo previše komplikovano.
 Sejdi je stigla do nakrivljenog znaka, kom se bela boja ljuštila od
dugih godina žestokog vetra, i skrenula levo. Put koji je vodio od obale
bio je uzan, između bokora dugačke trave što je opkoljavala izbledeli
asfalt, a kako je vijugao u šumu, tako se još više sužavao. Zora se još
nije probijala kroz šumski svod, pa je Sejdi morala da uključi farove
da bi našla put između drveća. Vozila je polako, tražeći pogledom ulaz
u Loanet po zadivljaloj međi. Sudeći po uputstvima Alis Edevejn,
kapiju od kovanog gvožđa biće teško pronaći. Zavučena je, dalje od
puta, rekla je, a zamršene kovane šare takve su da je čak i u jeku
porodične istorije pretila opasnost da ih progutaju vitice bršljana što
su se pružale sa drveća da se popnu i prionu za nju.
Podrazumeva se, Sejdi umalo da je promaši. Shvatila je da je to
kapija tek kad su farovi obasjali ivicu potamnelog stuba. Brzo je
poterala kola u rikverc, skrenula s puta, iskočila i krenula da prebira
po ključevima koje joj je dala Alis, tražeći onaj sa oznakom Kapija.
Prsti su joj bili nespretni od uzbuđenja, pa je bilo potrebno nekoliko
pokušaja da ugura ključ u bravu. Međutim, ipak ju je savladala. Kapija
je bila zarđala i kruta, ali Sejdi je uvek uspevala da pronađe
neočekivanu telesnu snagu kad je dovoljno motivisana. Silom je
otvorila oboje vratnice, taman da prođe kolima.
Nikada nije prilazila kući iz tog smera, pa kad je konačno izbila iz
guste šume, pade joj u oči koliko je izrazito skrivena od ostalog sveta,
ušuškana u sopstvenoj dolini, zaklonjena, zajedno sa unutrašnjim
vrtovima, zaštitnim zasadima brestova. Produžila je kolskom stazom
preko kamenog mosta i parkirala kola ispod grana nekog džinovskog
drveta u pošljunčanom delu, naseljenom prepredenim čupercima
trave. Sunce se još rađalo kad je otvorila staru kapiju i ušla u vrt.
„Poranili ste“, doviknu ugledavši starca kako sedi na obodu velike
stare kamene žardinjere.
Klajv mahnu. „Ovo sam čekao sedamdeset godina. Nisam
nameravao da čekam ni minut duže nego što moram.“
Sejdi ga je prethodne večeri pozvala i obavestila ga o svom
susretu sa Alis. Slušao ju je i zapanjio se kad je saznao za njihovu
novu teoriju, da je Tea Edevejna ubio otac. „Bio sam uveren da je
dečak odveden“, rekao je kad je Sejdi završila. „Sve ovo vreme gajio
sam nadu da ću ipak uspeti da ga nađem.“ Glas mu je podrhtavao, pa
je Sejdi shvatila koliki je deo sebe uložio u taj slučaj. Znala je osećaj.
„Svejedno imamo posao koji treba da obavimo“, uzvratila je.
„Dugujemo tom dečaku da saznamo šta se tačno dogodilo te noći.“
Potom mu je ispričala za ključeve i za Alisin poziv da pretraži kuću.
„Telefonirala sam joj neposredno pre nego što sam se čula s vama, pa
sam joj pomenula vaše dugotrajno interesovanje. Ispričala sam joj
koliko ste mi dosad bili dragoceni.“
Sad su zajedno stajali pod nadstrešnicom trema, a Sejdi se borila
sa ulaznim vratima. Na jedan napeti tren učinilo joj se da se brava
zaglavila i da ključ neće hteti da se obrne, ali potom je usledio željeni
škljocaj mehanizma koji se povinuje. Posle nekoliko trenutaka, Sejdi i
Klajv su zakoračili preko praga, u ulazni hol Kuće na jezeru.
Prostorija je mirisala na memlu, a vazduh je bio hladniji nego što
je Sejdi očekivala. Ulazna vrata su i dalje stajala širom otvorena; kada
se osvrnula, svet koji se napolju budio izgledao je svetliji nego pre. Niz
zaraslu stazu videlo se sve do tamo gde je površina jezera iskrila pod
prvim zracima jutarnjeg sunca.
„Kao da je vreme stalo“, tiho reče Klajv. „Kuća se nije promenila
još otkad smo mi bili tu, pre tolikih godina.“ Istezao je vrat kako bi
osmotrio prostor iz svih uglova, a onda dodade: „Sem paukova. Oni su
novi.“ Na to je pogleda u oči. „I dakle, odakle biste voleli da krenemo?“
Sejdi uzvrati sličnim tonom, donekle punim poštovanja. U kući
koja je toliko dugo stajala zapečaćena bilo je nečeg što je i zahtevalo
takvu teatralnost. „Alis smatra da ćemo to što tražimo najverovatnije
naći u Entonijevoj radnoj sobi ili Elenorinom pisaćem stolu.“
„A šta to tačno tražimo?“
„Bilo šta gde se detaljno opisuje Entonijevo stanje, a naročito u
nedeljama pred Ivanjdan trideset treće. Pisma, dnevnike – potpisano
priznanje bilo bi idealno.“
Klajv razvuče usta u osmeh, a ona nastavi:
„Više ćemo posla uraditi ako se razdvojimo. Kako bi bilo da vi
preuzmete radnu sobu, a ja ću pisaći sto, pa da se za jedno dva sata
sastanemo i uporedimo beleške?“
Sejdi je bila svesna Klajvove ćutnje dok su se naporedo peli
stepeništem, njegovog osvrtanja oko sebe, dubokog uzdaha kad su
zastali na odmorištu prvog sprata. Samo je mogla da zamisli kako se
oseća što je ponovo u toj kući posle tolikih decenija. Sedamdeset
godina u kojima je slučaj Edevejn za njega i dalje bio živ, u kojima se
nije ni na tren okanio nade da će rešiti zločin. Pitala se da li je te noći
razmišljao o onoj prvoj istrazi i da li su se delovi slagalice, dotad
bezopasni, sklopili i legli na svoja mesta.
„Ni o čemu drugom nisam razmišljao“, reče kad ga je to upitala.
„Bio sam pošao u krevet kad ste vi pozvali, ali nije bilo šanse posle
toga da zaspim. Sve sam razmišljao o tome kako se za vreme
saslušanja nije odvajao od nje. U to doba sam pretpostavljao da se
tako ponaša kako bi je zaštitio, da se ne bi skrhala nakon dečakovog
nestanka. Ali sad pomišljam da je u njihovoj bliskosti bilo nečega
bezmalo neprirodnog. Gotovo kao da stražari nad njom, vodi računa
da ne otkrije, sprečava je da otkrije šta je on uradio.“
Baš kad je Sejdi htela da odgovori, zazvonio joj je telefon u džepu
farmerki. Klajv joj dade znak da će produžiti gore u Entonijevu radnu
sobu, te ona klimnu glavom dok je vadila mobilni. Snuždila se
prepoznavši broj Nensi Bejli na ekranu. Smatrala je sebe donekle
stručnjakom za raskide, pa je mislila da „Zbogom i čuvajte se“
dovoljno jasno govori: diskretan, čak blag način da otkači tu ženu.
Očigledno će ovo zahtevati eksplicitniji pristup. Ali ne sad. Isključila je
zvuk na telefonu i gurnula ga u džep. Sa Nensi Bejli će raščistiti stvar
nekog drugog dana.
Elenorina spavaća soba nalazila se u hodniku, na svega dvoja
vrata od nje, ali Sejdi se ne pomače. Pogled joj je privukla izbledela, na
pojedinim mestima trula crvena tepih-staza koja se protezala uz još
jedan niz stepenica. Morala je najpre nešto drugo da obavi. Pošla je na
sledeći sprat, a onda produžila hodnikom do kraja. Kako se popela,
tako je postalo toplije i vazduh je bio zagušljiviji. Na zidovima su još
visile uramljene slike na kojima su bili ovekovečeni naraštaji porodice
De Šil, a iza svih odškrinutih vrata videle su se sobe, nameštene do
najsitnijeg ukrasa na noćnom stočiću: lampe, knjige, češalj i ogledalce
u kompletu. Bilo je to sablasno, te ju je savladao jak, mada potpuno
iracionalan utisak da mora da hoda potpuno nečujno. Onaj inadžijski
deo njenog bića na to se nakašljao, čisto da razbije sveprožimajuću
tišinu.
Vrata dečje sobe na kraju hodnika bila su zatvorena. Stigavši do
njih, Sejdi stade. Poslednjih petnaest dana mnogo puta je zamišljala
taj trenutak, ali sad kad je zaista stajala na pragu Teove sobe, sve je
delovalo stvarnije nego što je mislila. Obično nije podlegala ritualima i
sujeverjima, ali svesno je stvorila sebi sliku Tea Edevejna, krupnooke,
bucmaste bebe sa novinskih fotografija, podsećajući se da je ta
prostorija u koju će upravo stupiti svetinja.
Tiho je otvorila vrata i ušla. U sobi je bilo zagušljivo, i premda su
nekada bele zavese stajale navučene, sad su bile sive i bušne od
moljaca, pa je svetlost neometano prodirala kroz njih. Soba je bila
manja nego što je očekivala. Ljupki krevetac od kovanog gvožđa na
sredini bio je bolan podsetnik na to koliko je mali i ranjiv bio Teo
Edevejn te hiljadu devetsto trideset treće. Krevetac je stajao na
okrugloj tkanoj prostirci, a iza njega, kraj prozora, nalazila se fotelja
presvučena cicom koji je nekada morao biti jarke i vesele žute boje, ali
je izbledeo i zgasnuo u tužnu, bezličnu drap nijansu. Nije ni čudo posle
decenija prašine, insekata i letnjeg sunca što ulazi kradom. Polica sa
starinskim drvenim igračkama, konjić za ljuljanje ispod prozora,
prastara dečja kadica u uglu: sve joj je to bilo blisko poznato sa
fotografija iz novina, pa je doživela pomalo rastrojavajući osećaj
maglovitog prepoznavanja, kao da je to neka soba koju je sanjala ili
nejasno upamtila iz sopstvenog detinjstva.
Pošla je da pregleda krevetac. Na dušeku su i sad stajali čaršavi, a
odozgo je na jednom kraju glatko i čvrsto bilo zategnuto pleteno
ćebence. Sad je bilo prašnjavo, žalosno. Sejdi ovlašno pređe rukom po
gvozdenoj ogradici i začu se tiho čangrljanje. Jedna od četiri
mesingane kugle klimavo je podrhtavala na vrhu svoje šipke. Tu je Teo
Edevejn spušten da spava na veče slavlja. Dadilja Bruen je spavala na
uskom krevetu uz naspramni zid, postavljenom pod kosi krov, a
napolju, na travnjaku kod jezera, stotine ljudi su dočekivale ivanjsku
noć.
 Sejdi pogleda ka manjem, bočnom prozoru, na kom je samo jedan
svedok, po sopstvenoj tvrdnji, ugledao neku vitku ženu. Ta gošća je
rekla da je bilo oko ponoći, ali sigurno se preračunala. Ili je sve
umislila – a po Klajvovim rečima, i narednog jutra još je bila pijana –
ili je pak to bio neki drugi prozor, druga prostorija. Moguće je da je
videla Elenor u dečjoj sobi kad je po običaju došla da obiđe Tea, ali
ako je to slučaj, prevarila se u pogledu vremena, jer Elenor je iz sobe
izašla u jedanaest i zadržala se na stepeništu da izda služavki naloge.
A svedokinja je videla Elenor kraj hangara, tamo gde su bile privezane
gondole, pred samu ponoć.
Okrugli sat strogog belog brojčanika mrštio se sa visine,
označavajući kazaljkama tri i petnaest nekog davnog dana, a pet
otisaka šapa Vinija Pua pelo se uza zid. Ti zidovi su sve videli, ali sobe
ne pričaju. Sejdi pogleda ka vratima i utvarni otisak događajâ te noći
poče da se odigrava pred njom. U nekom trenutku nakon ponoći,
Entoni Edevejn je došao hodnikom, prošao kroz sobu i stao iznad
kreveca, baš kao Sejdi sad. Šta se dogodilo dalje?, upitala se. Da li je
izneo mališana iz dečje sobe, ili se to dogodilo tu? Da li se Teo
probudio? Je li prepoznao oca i osmehnuo se, zagukao, ili je osetio po
nečemu da u ovom očevom dolasku ima nečeg različitog, nečeg
strašnog? Da li se otimao, da li je plakao? I šta je bilo potom? Kada je
Elenor saznala šta je uradio njen muž?
Nešto na podu ispod kreveca privuče Sejdin pogled: majušno,
sjajno, ležalo je na prostirci u mrlji jutarnjeg sunca. Sagla se da ga
dohvati; bilo je to okruglo srebrno dugme s debeljuškastim
anđelčićem. Dok ga je obrtala među jagodicama prstiju, nešto joj se
pomače uz nogu. Ona skoči, srce joj zalupa, a onda shvati da je to
samo njen telefon zavibrirao u džepu. Olakšanje se naglo preobrazi u
ljutnju kad je opet ugledala broj Nensi Bejli. Mršteći se, Sejdi pritisnu
„prekini“, isključi vibriranje i stavi u džep i telefon i dugme. Obazrela
se po sobi, ali čarolija se razvejala. Više nije mogla da zamisli Entonija
kako se šunja ka krevecu niti da čuje graju slavlja napolju. To je sad
najobičnija usamljena soba, a ona gubi vreme na otpalu dugmad i
morbidna zamišljanja.
 Soba Elenor Edevejn bila je polumračna, a vazduh je imao ustajao
miris tuge i zapuštenosti. Na sva četiri prozora bile su navučene
debele plišane zavese, pa je Sejdi prvo bilo da ih skloni u stranu,
kašljući dok su izletali i rasipali se oblaci prašine. Podigla je
zaglavljene klizne prozore koliko je mogla i zastala načas da uživa u
pogledu na jezero. Sunce je sad jarko sijalo, a patke su bile uposlene.
Pažnju joj privuče tiho cvrkutanje, te pogleda naviše. Ušuškano ispod
zaklona strehe, razaznavalo se gnezdo.
Kada je struja svežeg, čistog vazduha pirnula kroz otvoren prozor,
osetila je nalet motivacije i čvrsto rešila da ga iskoristi. Uočila je pisaći
sto s roloom uz naspramni zid, tačno tamo gde je Alis i rekla da će
biti. Na taj put ju je otisnula Elenor; Elenor s kojom je na početku
osetila sponu, rođenu iz pisma sa okvirom od bršljana; Elenor je ta
koja će joj pomoći i da dokaže šta se dogodilo malom Teu. Prisećajući
se Alisinih uputstava, Sejdi je opipala ispod stolice, tapkajući po
odrpanoj presvlaci sa donje strane tapaciranog sedišta i prelazeći
prstima duž drvenih rubova. Najzad joj prsti, tamo gde se desna
zadnja noga spajala sa sedištem, napipaše dva majušna ključa o
kukici. Našla ih je.
Čim ga je otključala, drveni poklopac se glatko digao i razotkrio
uredan sto s kožnim podmetačem za papir i držačem za olovke
položenim na površinu za pisanje. Na policama u pozadini stajali su
nanizani dnevnici; na brzinu zavirivši, utvrdila je da su to treći
primerci pisama za koje je Alis rekla da ih je Elenor čuvala. Pogled joj
je požudno pošao po hrbatima. Ništa nije nagoveštavalo da su
postrojeni po hronološkom redosledu, ali uredni, nezakrčeni sto
sugerisao je da je to verovatno. Porodica je iz Loaneta otišla krajem
1933, što je po svoj prilici značilo da poslednja sveska sadrži mesece
uoči Ivanjdana te godine. Sejdi je izvadi sa police, i upravo je tako bilo:
na prvoj stranici se nalazilo pismo iz januara trideset treće, prelepim
rukopisom naslovljeno na nekog doktora Stajnbaha. Sela je na pod i
navalila se leđima na bočnu stranu kreveta, pa krenula da čita.
Bilo je to prvo pismo u čitavom nizu pisama upućenih doktorima;
u svakom su ukratko bili izloženi Entonijevi simptomi, uz molbu za
pomoć, izrečenu učtivim rečenicama koje nisu do kraja skrivale
Elenorin očaj. Opisi njegove nevolje bili su bolni: vatren mlad čovek
kom je služba državi otela životna obećanja, koji je godinama nakon
povratka pokušavao da obnovi i povrati svoje nekadašnje sposobnosti.
Sejdi je bila dirnuta, ali sad nije imala vremena da tuguje zbog ratnih
strahota. Nju je ovoga dana zanimalo da dokaže samo jednu strahotu,
i zato je ostala usredsređena na potragu za pominjanjem Entonijeve
sposobnosti za nasilje, stanja koje je uzrokovalo događaje od 23. juna.
Ako je u Elenorinim pismima doktorima u Londonu i bilo nečeg
uzdržanog, ona koja je pisala Davidu Luelinu – a takvih je bilo
mnoštvo – odisala su neuporedivo ličnijim tonom. I ona su se bavila
Entonijevim zdravstvenim stanjem – Sejdi je bila zaboravila da se
Luelin školovao za lekara pre nego što je sve odbacio i postao pisac –
ali pošto je tu bila oslobođena potrebe da svoje opise oblikuje izrazima
koji će sačuvati dostojanstvo i privatnost njenog muža u očima nekog
dalekog doktora, Elenor je u njima uspela da iskreno opiše njegovo
stanje i svoje beznađe: Ponekad strepim da nikad neće biti slobodan,
da je sva ova moja potraga uzaludna… Svega bih se odrekla da njemu
bude dobro, ali kako ja da mu pomognem kad je on izgubio volju da
pomogne sebi? Naročito su pojedine rečenice ubedile Sejdi da je na
ispravnom putu: Opet se preksinoć ono desilo. Probudio se urlajući,
opet je vikao nešto o psu i bebi, govorio da moraju napolje, pa sam
bila prinuđena da ga držim svom snagom kako ne bi izjurio iz sobe.
Nesrećni moj mili, kad je takav, kad se bacaka i trese, čak i ne shvata
da sam to ja… Ujutru bude sav pun kajanja. Ponekad hvatam sebe
kako ga lažem, pretvaram se da sam se povredila jurcajući po kući.
Znam šta Vi mislite o tome, i slažem se u načelu da je iskrenost u
spoju sa osećajnošću najbolji pristup, ali njega bi užasno pozledilo kad
bi znao istinu. On svesno nikad ne bi ni mrava zgazio. Ne bih podnela
da ga vidim tako posramljenog… Ali ne smete da se sekirate! Nikad
Vam ovo ne bih pričala da sam pomislila da će vam to izazvati tako
strašne patnje. Uveravam Vas da sam dobro. Telesne rane zacele;
neuporedivo je gore oštećenje duha… Entoniju sam dala obećanje, a
obećanja se moraju držati. Tome ste me upravo Vi naučili…
Dok je Sejdi to čitala, postalo joj je jasno da je Luelin bio upućen i
u Elenorinu vezu s Bendžaminom Manroom. Moj prijatelj je dobro, da
ga nazovem onako kako ga Vi uporno staromodno (uzdržano!)
nazivate… Naravno da me razdire griža savesti. Veoma je ljubazno od
Vas što mi ističete razlike između moje majke i mene, ali kroz vaše
velikodušne reči vidim da naši postupci i nisu toliko neslični… U
sopstvenu odbranu, ako mi je dopušteno da se branim, reći ću to da
ga volim, drugačije nego Entonija, razume se, ali sada znam da je
ljudskom srcu moguće da voli na dva mesta… A onda u poslednjem
pismu: Potpuno ste u pravu, Entoni nikad ne sme saznati. To mu ne bi
samo omelo oporavak, to bi ga uništilo…
Poslednje pismo je nosilo datum iz aprila 1933, a u svesci ih više
nije bilo. Sejdi je pamtila da je David Luelin imao običaj da letnje
mesece provodi u Loanetu, što je i objašnjavalo zašto između njih
nema dalje korespondencije. Ponovo je okrznula pogledom red:
Potpuno ste u pravu, Entoni nikad ne sme saznati… to bi ga uništilo.
Ne doslovno dokaz, ali zanimljivost. Sudeći po Elenorinom odgovoru,
Luelin je bio vrlo zabrinut kako bi mogao reagovati Entoni ako bi
saznao za tu vezu. Sejdi se zapita nisu li te zebnje čak doprinele
depresiji koja ga je navela na samoubistvo. Nije bila stručnjak, ali nije
delovalo nemoguće. Izvesno je pomagalo da se objasni vremensko
poklapanje tih događaja, što joj i dalje nije dalo mira u nekom
zakutku glave.
A onda se razvedrila. Alis je rekla da je njena majka čuvala
dobijena pisma u fiokama levo i desno. Uz malo sreće, biće tu i pisma
od Davida Luelina. Videće tačno čega se i koliko bojao, zabeleženo
lično njegovim rečima. Sejdi otključa obe fioke. Tu je bilo na stotine
koverata, s reckastom ivicom tamo gde su otvoreni, razvrstanih u
grupe i uvezanih trakama u boji. Sva su bila naslovljena na gđu E.
Edevejn, pojedina zvanično otkucana, neka pak ispisana rukom. Sejdi
krenu da prebira svežanj po svežanj, u lovu na ona od Davida Luelina.
Još nije imala nikakav plan kad je naišla na jednu turu neobičnu
po tome što na prvom kovertu nije bilo ni adrese ni pečata. Zbunjena,
Sejdi pregleda i ostala. Jedno dva su bila prispela redovnim putem,
preko pošte, ali ostali koverti su bili neispisani, isto kao onaj prvi. A
onda joj sinu. Nežna crvena traka, jedva osetan puderast miris
parfema. Ljubavna pisma.
 Ne baš strogo ono što je zadala sebi da nađe, ali nadjačala ju je
radoznalost. Sem toga, postojala je šansa da je Elenor ljubavniku
poverila svoje strahove u vezi sa Entonijevim stanjem. Povukla je
crvenu traku, tako željna da otvori svežanj da se sva pisma rasuše po
podu oko nje. Upravo dok je psovala sebe što im je poremetila
hronološki red, nešto joj zapade za oko. Nešto čemu uopšte nije bilo
mesto u tom svežnju.
Odmah je prepoznala hartiju, prepletenu šaru od tamnozelenih
vitica bršljana što vijugaju duž margina, rukopis, mastilo: sve se
savršeno podudaralo. Bila je to prva polovina onog pisma koje je
našla kad je tragala po hangaru, pisma koje je Elenor pisala Entoniju
dok je bio u ratu. Sejdino srce je snažno lupalo još dok je ispravljala
taj list. Kasnije će joj delovati kao da je predosetila šta će otkriti, jer
kad je počela da čita, deo slagalice koji je dotad nedostajao, putokaz
za kojim je tragala a da nije čak ni znala da je to on, pao joj je pravo
u krilo.
„Sejdi?“
Trgavši se, pogledala je naviše. Na vratima je stajao Klajv, sa
sveskom kožnih korica u ruci i ozarenog lica.
„Ah, tu ste“, reče.
„Tu sam“, ponovi ona kao papagaj; u glavi joj je još brujalo od
mogućih implikacija onog što je upravo otkrila.
„Mislim da sam našao“, uzbuđeno nastavi on, pošavši onoliko brzo
koliko su mu to dozvoljavale stare noge da bi seo na ivicu kreveta kraj
Sejdi. „U Entonijevom dnevniku iz trideset treće. Alis je bila u pravu,
opširno je pisao dnevnik. Ima po jedan za svaku godinu, pretežno su
popunjeni zapažanjima o svetu prirode i vežbama memorije.
Prepoznao sam vežbe iz mojih početaka u policiji, kad sam se trudio
da naučim da pamtim svaki detalj poprišta zločina. Ali bilo je i
dnevničkih zapisa u formi pisama nekom drugu po imenu Hauard.
Koliko shvatam, to mu je bio drug koji je poginuo u ratu. Tu sam i
našao. U junu trideset treće Entoni je, izgleda, ušao u novu mračnu
fazu. Pripoveda svom prijatelju kako oseća da je oronuo za poslednjih
godinu dana, kako se nešto promenilo, samo ne zna šta, a rođenje
sina nije ništa popravilo. Štaviše, kad sam pogledao starije zapise,
ispostavilo se da nekoliko puta pominje da mu je mališanov plač
vratio uspomene na neki događaj koji on naziva ’incident’, nešto što se
desilo za vreme rata. U poslednjem unosu pred Ivanjdan piše kako je
najstarija ćerka Debora došla kod njega i rekla mu nešto što je sve
promenilo, razjasnilo njegov osećaj da nešto nije u redu i ’razbilo mu
iluziju’ o savršenom životu.“
„Ta njihova veza“, reče Sejdi, pomislivši i na zabrinutost Davida
Luelina.
„Sigurno je to.“
Entoni je saznao za nedozvoljenu vezu pred sam Ivanjdan. To je
izvesno bilo dovoljno da ga prevali preko ivice. David Luelin se
očigledno bojao toga. Tad se, međutim, zbog onog što je upravo
pročitala, Sejdi zapitala da li je to baš sve što je otkrio.
„A vi?“ Klajv pokaza glavom ka kovertima i dalje rasutim po
tepihu. „Nešto zanimljivo?“
„Moglo bi se reći.“
„Dakle?“
Brzo mu je ispričala za onaj deo pisma koji je našla u hangaru, od
Elenor Entoniju, pisanog dok je on bio u ratu, a ona sama kod kuće,
trudna sa Alis i zabrinuta kako će se snaći bez njega.
„I?“, nestrpljivo će Klajv.
„Upravo sam pronašla polovinu koja nedostaje, prvu polovinu.
Ovde, među Elenorinom prepiskom.“
„Je li to ovo?“ Pokazao je glavom ka listu papira u Sejdinoj ruci.
„Smem li?“
Pružila ga je Klajvu, koji prelete pogledom sadržaj, na šta mu se
obrve izdigoše. „Blagi bože!“
„Da.“
„Strasno je.“
„Da.“
„Ali uopšte nije upućeno Entoniju. Piše: Najdraži Bene.“
 „Tako je“, reče Sejdi. „A datum je od maja trideset druge. Što znači
da nerođeno dete o kom piše nije Alis. Već Teo.“
„Ali to znači…“
„Tačno to. Teo Edevejn nije bio Entonijev sin. Bio je Benov.“
 Dvadeset deveto poglavlje
Kornvol, 1932.
Elenor nije nameravala da zatrudni, ne sa Benom, ali nije žalila ni na
trenutak. Znala je to gotovo čim se desilo. Deset godina je bilo prošlo
otkako je začela Klementinu, ali nije zaboravila. Od prvog trena je
osećala neizmernu ljubav prema maloj ličnosti koja raste u njoj.
Entoni ju je ponekad zvao da pogleda kroz mikroskop, pa je znala
dosta o ćelijama, gradivnim blokovima i tkanju života. Ljubav prema
tom detetu bila je ćelijske prirode. Bili su jedno i nije mogla da zamisli
život bez tog majušnog bića.
Njena ljubav je bila toliko snažna, toliko lična da je s lakoćom
zaboravljala da dete ima i oca, da ga nije nekako stvorila tek snagom
sopstvene volje – naročito s obzirom na to da je obećano čedo bilo
tako malo, tako bezbedno skriveno. Mališan je ostao njena tajna (bila
je sigurna da će biti dečak), a Elenor je vešto čuvala tajne. Imala je
mnogo prakse. Entonijevu tajnu je krila godinama, a i svoju, otkako je
upoznala Bena.
Ben. Spočetka je Elenor govorila sebi da je to prosto zavisnost.
Kad je bila mala, jednom joj je otac dao zmaja, specijalnog zmaja
dopremljenog čak iz Kine, i naučio ju je da ga pušta. Elenor je strasno
volela tog zmaja, njegove veličanstvene raznobojne repove, snagu
zapetih niti što joj drhte u rukama, čudnovat i divan natpis na
zmajevom boku, više nalik ilustraciji nego nekom jeziku.
Zajedno sa ocem krstarila je livadama Loaneta, tražeći najbolje
mesto za puštanje zmaja, najistančaniji način da ga pusti. Elenor je
postala opsednuta. Pisala je beleške o letovima u jednu svesku, crtala
obimne dijagrame i planove za doterivanje dizajna, dešavalo joj se da
se iznenadno probudi usred noći, pa sedne u krevetu i krene rukama
da izvodi pokrete popuštanja sistema kanapâ, motajući kalem
nevidljivog zmaja kao da je i dalje na livadi.
„Postala si zavisna“, rekla je dadilja Bruen sa izrazom strogog
gađenja pre nego što će odneti zmaja iz dečje sobe i sakriti ga.
„Zavisnost je đavo, a đavo odlazi kad zatekne zaključana vrata.“
Elenor je postala zavisna od Bena, ili je makar tako sebi govorila,
ali sad je bila odrasla, zadužena za sopstvenu sudbinu. Nije bilo
dadilje Bruen da spali zmaja i zatvori vrata, pa je tako imala slobodu
da zakorači pravo kroz njih.
„Baš sam hteo da upalim vatru“, rekao je onog dana kad je naišla
na njega u kolima. „Hoćete li da uđete i sačekate da oluja prođe?“
Kiša je još lila, a kako je više nije zagrevala potraga za Edvinom,
Elenor je shvatila koliko joj je hladno, koliko je mokra. Videla je iza
njega malu dnevnu sobu koja joj je odjednom izgledala kao vrhunac
komfora i toplote. Iza nje je pljuštala kiša, a Edvina, masivna kraj
njenih nogu, očigledno je rešila tu da ostane. Elenor nije uviđala da
ima mnogo izbora. Zahvalila mu je, udahnula i ušla.
On je ušao za njom i zatvorio vrata; klobučavi zvuk kiše istog
trena se utišao. Pružio joj je peškir, a onda se uposlio paleći vatru u
maloj peći od livenog gvožđa na sredini kola. Elenor je iskoristila
priliku da razgleda dok je brisala kosu.
U kolima je bilo udobno, ali ne i bogato. Bila su uređena taman
toliko da ostavljaju utisak doma. Primetila je na prozoru još tananih
papirnih labudova poput onog koji je napravio u vozu.
„Molim vas, sedite“, kazao je. „Začas ću založiti peć. Malčice je
ćudljiva, ali u poslednje vreme lepo se slažemo.“
Elenor je otisnula od sebe šapat zebnje. Bila je svesna da se iza
navučene zavese na drugom kraju kola nalazi njegov krevet, mesto
gde on spava. Skrenula je pogled, spustila peškir preko trščane stolice
i sela. Kiša je ulaganila, pa joj je palo na um, ko zna koji put, da je to
jedan od najlepših njoj poznatih zvukova. Kad sediš unutra, s nadom
da ćeš ubrzo biti ugrejan i suv dok napolju pada kiša – to je
prekrasna, jednostavna radost.
 Plamenovi su liznuli, vatra zapucketala, a on je ustao. Ubacio je
izgorelu šibicu u peć i zatvorio rešetku. „Poznajem vas“, rekao je. „Voz,
onaj puni voz iz Londona za Kornvol pre neki mesec. Vi ste bili u mom
vagonu.“
„Koliko pamtim, vi ste bili u mom vagonu.“
Osmehnuo se, a njeno srce opasno, neočekivano zatreperi. „To ne
mogu da poreknem. Imao sam sreće što sam uopšte našao kartu.“
Obrisao je garave ruke o pantalone. „Setio sam se ko ste čim smo se
rastali ispred pošte. Vratio sam se, ali vi ste već bili otišli.“
Vratio se. To je rastrojilo Elenor, pa je zabašurila nemir
pretvarajući se da razgleda kola. „Vi živite ovde?“, upitala je.
„Trenutno. Pripada zemljovlasniku koji me je unajmio.“
„Mislila sam da ste završili s radom kod gospodina Nikolsona.“
Ujela se za jezik. Sad će znati da se raspitivala za njega. Nije
reagovao, te je brzo prešla na drugu temu. „Nema tekuće vode niti
struje.“
„To mi i ne treba.“
„Kako kuvate?“
Pokazao je glavom ka vatri.
„Gde se kupate?“
Nakosio je glavu ka potoku.
Elenor izdiže obrve.
On se nasmeja. „Ovde je miran kraj.“
„Miran?“
„Zar niste nekad poželeli da se sklonite iz sveta?“
Elenor pomisli na stroge zahteve uloge Majke, na mržnju koju je
osećala kad njena majka sa odobravanjem klima glavom, na
neprestanu stražu od koje joj se kosti ukoče, a točkići u mozgu se
zategnu kao da ih u mestu drže gumice. „Ne“, reče, najpribližnijom
imitacijom vedrog glasa koju je usavršila s godinama. „Ne mogu reći
da sam poželela.“
 „Valjda to i nije za svakog“, kaza on sležući ramenima. „Jeste li za
šolju čaja dok vam se stvari suše?“
Elenorin pogled pođe za njegovom pruženom rukom ka šerpi na
peći. „Pa…“, reče. Uostalom, bilo je hladno, a njene cipele i dalje mokre.
„Možda samo dok pričekam da stane kiša.“
Skuvao je čaj, a ona ga je upitala zašto to radi u šerpi, na šta se
on nasmejao i rekao da nema čajnik, ali izgleda da i šerpa završava
posao.
„Ne volite čajnike?“
„Volim ih ja; samo nemam čajnik.“
„Čak ni kod kuće?“
„Ovo mi je kuća; bar zasad.“
„Ali kuda ćete kad pođete odavde?“
„U neku sledeću. Ne drži me mesto“, objasnio je. „Nigde ne ostajem
dugo.“
„Ja mislim da ne bih podnela da nemam svoj dom.“
„Meni su dom ljudi, oni koje volim.“
Elenor se osmehnula, s gorčinom i dragošću. Pamtila je da je
rekla nešto vrlo slično, pre mnogo godina, u nekom drugom životu.
„Ne slažete se s time?“
„Ljudi se menjaju, zar ne?“ Nije nameravala da zazvuči tako
osiono. „Kuća, međutim – kuća sa zidovima, podom, krovom odozgo;
sa sobama punim naročitih stvari; sa uspomenama u senkama – hm,
ona je nešto pouzdano. Bezbedna je, stvarna i…“
„Iskrena?“ Pružio joj je šolju čaja koji se pušio, pa seo na stolicu
kraj nje.
„Da“, reče Elenor. „Da, baš tako. Iskrena, valjana i odana.“
Osmehnula se, odjednom posramljena što je izrekla tako vatren stav.
Osećala se ogoljeno i čudno – kakva osoba oseća tako nešto prema
kući? Ali osmehnuo se i on, pa je nazrela da ju je razumeo iako nije
saglasan s njom.
 Elenor odavno nije upoznala nekog novog, odavno nije bila u
stanju dovoljno da se opusti da bi se raspitivala, slušala i odgovarala.
Spustila je odbrambene zidove i zapodenula priču s njim, krenula da
postavlja pitanja u vezi s njegovim životom. Odrastao je na Dalekom
istoku, pošto mu je otac bio arheolog, a majka svetska putnica; oni su
ga i bodrili da sam sebi oblikuje život i ne dozvoli da ga sputaju
društvena očekivanja. Tih osećanja je Elenor bezmalo i sama mogla da
se seti.
Vreme je pošlo nekako neobično i nestvarno, kao da je ta
atmosfera u kolima postojala izvan plima i oseka šireg sveta. Tkanje
stvarnosti se raspalo, postojali su samo njih dvoje. Elenor je s
godinama primetila da čak i bez sata ume da kaže tačno vreme, s
preciznošću od pet minuta, ali na tom mestu je potpuno izgubila
osećaj. Tek kad je slučajno ugledala mali časovnik na prozorskoj
dasci, shvatila je da su prošla dva sata.
„Moram da idem“, dahnula je, ustajući i pružajući mu praznu
šoljicu. Takav nemar bio je bez presedana. Nezamisliv. Devojčice,
Entoni, majka… šta će oni reći?
Ustao je i on, ali nisu se micali. Između njih je prominulo isto ono
čudno strujanje kakvo je primetila i u vozu, i Elenor je osetila poriv da
ostane, da se sakrije, da više nikad ne izađe iz te prostorije. Trebalo je
da kaže: „Doviđenja“, ali umesto toga je rekla: „Vaša maramica je još
kod mene.“
„Iz voza?“ Nasmejao se. „Rekao sam vam: vaša je.“
„Ne mogu da je zadržim. Drugo je bilo ono pre, nisam imala
načina da vam je vratim, ali sad…“
„Sad?“
„Pa da, sad znam gde ste.“
„Da“, kazao je on. „Znate.“
Elenor je osetila kako su joj kičmom prošli žmarci jeze. Nije je
dotakao, ali shvatila je da bi to želela. Javio joj se osećaj da stoji na
rubu provalije i u tom trenu je i poželela da padne. Kasnije će shvatiti
da je već bila pala.
 „Nešto mi danas poletno koračaš“, zapazila je tog popodneva
njena majka. „Pravo čudo kako se čovek oraspoloži kad ga uhvati
kiša.“
A te noći je Elenor, legavši u postelju kraj Entonija, kad se pružila
da ga zagrli, a on je pomilovao po ruci i obrnuo se na drugu stranu,
ostala da leži vrlo nepomično u mraku, prateći pogledom linije po
tavanici, slušajući kako se muževljevo disanje umiruje i postaje dublje,
pokušavajući da se seti u kom je to trenutku postala tako izolovana i
videći u mislima onog mladića iz voza, čoveka kom, to je tek tada
shvatila, još ne zna ni ime; koji ju je nagnao da se smeje, razmišlja i
omekša, a nalazio se udaljen koliko za jednu kratku šetnju.
Isprva je posredi bio samo taj osećaj da je živa posle toliko
godina. Elenor nije ni primećivala da se pretvara u kamen. Znala je da
se promenila za tu deceniju ili tu negde otkako se Entoni vratio iz
rata, ali nije bila svesna koliki je danak uzela njena rešenost da se
stara o njemu, da ga čuva i leči, da zaštiti devojčice. A tu je bio Ben,
tako slobodan, vedar i veseo. Ta ljubav joj je nudila bekstvo, bliskost i
sebično uživanje, i sasvim je lako mogla ubeđivati sebe da je on samo
zavisnost, privremen melem.
Ali simptomi zavisnosti – opsesivne misli, poremećen san, ono
jedinstveno zadovoljstvo koje se crpe iz ispisivanja nečijeg imena na
čistom listu papira, iz posmatranja tog napisanog imena, iz misli
pretvorene u stvarnost – upadljivo su slični simptomima
zaljubljivanja, te Elenor nije odmah shvatila šta se zbiva. A opet, nikad
nije ni pomišljala da je moguće voleti dva čoveka istovremeno.
Sablaznila se kad je jednoga dana ulovila sebe kako pevuši neku staru
baletsku melodiju na koju nije sto godina pomislila, i shvatila da se
kraj Bena oseća baš onako kako se osećala kad je tek bila upoznala
Entonija, kao da je svet odjednom, iznenadno, svetliji nego ranije.
Bila je zaljubljena u njega.
Te reči su u njenoj glavi zvučale neverovatno, a ipak su
odzvanjale istinom. Bila je zaboravila da ljubav zna da bude takva,
jednostavna, laka i radosna. Ljubav prema Entoniju produbljivala se s
decenijama, pa se i promenila; život ih je zasuo izazovima, a ljubav se
prilagodila njima. Ljubav je počela da znači da drugog stavljaš na
prvo mesto, da se žrtvuješ, da održavaš zakrpljeni brod kako ne bi
potonuo od oluja. S Benom, međutim, ljubav je bila čamčić u kom je
plovila mirno iznad svega toga.
Čim je zatrudnela, Elenor je znala čije je dete. No svejedno je
pažljivo prebrojala nedelje unatrag, čisto da bi bila sigurna. Bilo bi
neuporedivo lakše da je dete Entonijevo.
Elenor ni na trenutak nije pomišljala da slaže Bena, a ipak mu
nije odmah rekla. Čovečji mozak poseduje neki dar da se sa složenim
problemima bori poricanjem, pa se Elenor jednostavno usredsredila na
svoju sreću: imaće bebu, oduvek je sanjala da rodi još jednu, beba će
obradovati Entonija. I više od toga, još jedno dete pomoći će mu da
ozdravi. Ta ideja je bila u njenim razmišljanjima toliko dugo da Elenor
nije ni palo na um da sumnja u nju.
Zamršeno pitanje očinstva isprva je odbijala da prizna. Čak i kad
je stomak počeo da joj se zateže i kad je osetila treperenje sitnih
pokreta, Elenor je svoju tajnu čuvala u sebi. Međutim, pošto je u
četvrtom mesecu saopštila radosnu vest Entoniju i devojčicama, znala
je da je vreme da razgovara s Benom. Počinjalo je da se poznaje.
Dok je razmatrala kako da mu to kaže, Elenor je shvatila da
strahuje, ali ne zato što se bojala da će joj Ben otežavati situaciju. Od
onog prvog dana u kolima čekala je kad će on samo nestati i sumorno
predviđala dan kad će ona doći tu, a njega neće biti. Svaki put kad
pođe uz potok da bi se sastala s njime, susprezala je dah pripremajući
se za najgore. Reč „ljubav“ svakako nikada nije izgovorila naglas.
Pomisao da će ga izgubiti bila je za nju agonija, ali i dalje je
podsećala sebe da je on lutalica i da je to znala od samog početka. U
tome je i bio deo njegove privlačnosti i razlog što je uopšte dozvolila
sebi da se spetlja s njime. Njegova privremenost izgledala joj je kao
čista antiteza bremenu koje je ona nosila. Jednog dana će otići,
govorila je sebi, i to će biti svršeno. Bez spona; bez kajanja; bez neke
prave štete.
Ali zavaravala je sebe, a sad je videla i koliko je lažan i razmetljiv
bio njen opušteni stav. Suočena sa saopštenjem vesti koja će ga po
svoj prilici oterati u beg, njenog boemskog ljubavnika, čoveka koji u
svome vlasništvu nema čak ni čajnik, shvatila je koliko je duboko
počela da zavisi od njega: od njegove utehe i humora, njegove blagosti
i dobrote. Volela ga je, i uprkos praktičnosti rešenja koje bi omogućio
njegov odlazak, nije želela da ode.
No još dok je to razmišljala, Elenor je klela sebe što gaji tako
naivne nade. Naravno da ništa neće ostati isto. Ona će roditi dete.
Udata je za Entonija. On joj je muž, voli ga, uvek će ga voleti. Jedino
rešenje je bilo da kaže Benu da će postati otac i gleda ga kako pakuje
svoje torbe.
Nije računala na biologiju. Nije računala na ljubav.
Dete, rekao je on zadivljeno kad mu je saopštila. Dete.
Na licu je imao neki neobičan izraz, osmeh radosti i zadovoljstva,
ali i više od toga, strahopoštovanja. Pre no što se Teo i rodio, Ben ga je
već zavoleo.
Stvorili smo jednu malu ličnost, rekao je, on koji je čitavog života
zazirao od odgovornosti i vezivanja. Nikad nisam zamišljao da će to
tako biti. Osećam se povezanim s tim detetom i sa tobom; ta spona je
neraskidiva. Osećaš li je i ti?
Šta je mogla odgovoriti? I sama ju je osećala. Ta beba je vezala
Elenor za Bena na neki način koji je bio potpuno nezavisan od ljubavi
kakvu je osećala prema Entoniju, od budućnosti koju je zamišljala za
svoju porodicu u Loanetu.
Benovo uzbuđenje narednih meseci, njegov optimizam i
nepristajanje da dopusti čak i najmanji nagoveštaj da začeće njihovog
deteta nije bilo savršeno i željeno, bili su zarazni.
Ben je bio toliko ubeđen da će sve leći na svoje mesto – „Uvek
tako biva“, govorio je, „ja sam čitavog svog života puštao sve da se
dogodi onako kako mora“ – da je Elenor počela da mu veruje. Što ne
bi moglo da se nastavi kao i dotad, ona i beba u Loanetu, Ben tu?
Dotad je funkcionisalo.
Ali Ben je imao drugačije zamisli, pa joj je tog leta, dok se bližio
dan porođaja, saopštio da se seli iz čergarskih kola. Isprva je mislila
da govori o selidbi iz Kornvola i zapekla ju je ta iznenadna promena u
 g j j
njegovom srcu, ali onda joj je zadenuo pramen kose za uvo i rekao:
„Moram da budem bliže. Prijavio sam se za novi posao, video sam
oglas u ovdašnjim novinama. Gospodin Haris je rekao da mogu da
počnem iduće nedelje. Ima navodno neki hangar gde ponekad borave
baštovani?“
Možda se na Elenorinom licu ukazala briga, pošto je žurno
nastavio:
„Neću ti ništa otežavati, obećavam.“ Blago je položio obe šake na
njen čvrsti, okrugli stomak. „Ali moram da budem bliže, Elenor. Moram
da budem uz oboje. Ti i ta beba, vi ste moj dom.“
Ben je započeo s radom u Loanetu potkraj leta trideset druge.
Došao je kolskom stazom jednog popodneva, usred velike vrućine,
naizgled kao da o tom imanju ništa ne zna sem da su vlasnici dali
oglas da traže radnike u vrtovima. Elenor je čak i tada ubeđivala sebe
da će sve ispasti kako treba. Ben ima siguran posao sa kog će
posmatrati svoje dete kako raste; ona će moći da ga viđa kad god joj
je volja; a Entoni, dragi Entoni, nikad ne mora ni da sazna istinu.
Živela je u raju zaluđenosti, naravno. Ljubav, njeno uzbuđenje
zbog bebinog bliskog dolaska na ovaj svet, dugo leto – sve to ju je
zaslepilo za stvarnost, ali nije trebalo mnogo vremena da raj izgubi
svoj sjaj. Benova blizina svemu je podarila realnost. On je za Elenor
dotad postojao u nekom drugačijem carstvu, ali sada, tu, bio je
presađen u život koji je ona vodila sa svojom porodicom, te je u njoj
počela da se komeša dugo potiskivana griža savesti.
Nije bilo u redu što je prevarila Entonija. Elenor je to sad jasno
sagledavala i pojma nije imala gde joj je bila pamet. Šta ju je to
spopalo? Entoni je bio njena najdraža ljubav. Videla je u mislima
njegovo vedro mlado lice – ono tako davno jutro kad ju je spasao
ispred omnibusa, dan venčanja kad joj se osmehivao i stezao je za
ruku, a ona nazrela budućnost što se proteže pred njima; ono popodne
na železničkoj stanici kad je otišao u rat, tako prepun volje da bude
koristan – a to je u njoj izazivalo želju da se sklupča i umre od
sramote.
 Elenor je počela da izbegava vrt. Bila je to prikladna kazna; vrt je
oduvek bio njoj najdraži deo Loaneta, mesto utehe i spokoja, i
zasluživala je da ga izgubi. Ali postojao je i jedan drugi razlog što ga
se klonila. Njena griža savesti izrodila je neurotičan strah da će se
slučajno razotkriti, da će se susresti s Benom i nekako odati svoju
tajnu. Nije smela da se izlaže tom riziku: posledice bi uništile Entonija.
Brzo bi se okrenula od prozora ako nekad ugleda Bena kako ide
imanjem, a noću je počela da leži budna, brinući se šta će biti ukoliko
bude želeo da poseduje to dete više nego što je ona voljna da mu ga
dâ.
No bez obzira na to koliko je prekorevala sebe, koliko se
pokajnički osećala, Elenor nikako nije mogla do kraja da žali zbog
svoje ljubavne veze. Kako bi i mogla kad su njeni postupci proizveli
Tea? Tog mališana je posebno volela od trena kad je shvatila da ga
nosi u sebi, ali nakon rođenja ga je obožavala. Ne u smislu da ga je
volela više nego svoje kćeri kao male; pre je posredi bilo to što je sada
postala druga žena u odnosu na ranije. Život ju je promenio. Bila je
starija, tužnija, više joj je trebala uteha. Tu bebu je mogla da voli sa
oslobađajućom nesebičnošću. A što je od svega lepše, s Teom je smela,
kad su sami njih dvoje, da bude Elenor. Iščezavala je Majka.
Nikada, nijednom, među svim scenarijima koje je zamišljala i koji
su je zabrinjavali, Elenor nije uzela u obzir činjenicu da bi se nakon
Teovog rođenja Entonijevo stanje moglo pogoršati umesto da se
popravi. S godinama je tako čvrsto poverovala da je još jedno dete –
sin! – baš ono što mu treba da bi ozdravio da u njenoj glavi nije bilo
mesta ni za kakvu drugu mogućnost. Ali prevarila se. Problemi su
počeli gotovo odmah, kad je Teo imao svega koju nedelju.
Entoni ga je ludo voleo, nežno ga ljuškao, zadivljeno piljio u
njegovo malo, predivno lice, ali radost mu je često bila obojena setom,
gorkim stidom što mu je život tako savršen kad su drugi pretrpeli
ogromna lišavanja. A što je još gore, ponekad bi mu se, kad mališan
zaplače, na licu javio izvestan izraz, prazan, kao da mu pažnju odvlače
neke druge stvari, tajne stvari, koje se odigravaju u njegovoj glavi.
U one noći kad naiđu ružni sni – ceptanje od straha, naređenja
„ne daj bebi da plače“ i „ućutkaj ga“, pa je Elenor morala da uloži svu
svoju snagu i zadrži ga da ne bi pojurio hodnikom da lično to uradi –
pitala se šta je zapravo učinila.
A onda su Klementini za dvanaesti rođendan poklonili jedrilicu.
Bila je to Entonijeva ideja, i to dobra, ali njom su potkopane Elenorine
nade da će moći da izbegava vrt. Već su bili ručali kad je Klemi
razmotala poklon i istrčala, pa su preostajali samo još čaj i torta do
svršetka svečanog dela tog dana. Elenor je ubedila sebe da se nikakvo
zlo ne može desiti za tako kratko vreme i umorno je izdala služavki
nalog da iznese poslužavnik u baštu.
Popodne je bilo prelepo, od onih bistrih, sunčanih, jesenjih, kad bi
odvažna osoba još zaplivala. Sve je tog dana zahvatio slavljenički duh,
pa su ludovali na travnjaku, bacali jedrilicu, smejali se kad za dlaku
nekog ne skalpira; ali Elenor je bila napeta. Bila je svesna da Ben radi
dole kod jezera i strepela je da njena porodica ne vidi njih dvoje
zajedno, brinula se da će Ben opaziti Teovu korpu i pronaći razlog da
prošeta do travnjaka i pridruži se slavlju.
Ne bi on to uradio; obećavao je da neće. Ali strah navodi čoveka
na suluda razmišljanja, pa je samo želela da se taj dan okonča, da
pojedu tortu i popiju čaj, i da se vrate u bezbedno okrilje kuće.
Međutim, Klementina je imala drugačije zamisli. Zapravo je utisak bio
da se čitava porodica zaverila protiv Elenor. Nikom se nije pio čaj,
odmahivali su rukom na ponuđenu tortu, a ona se našla zarobljena u
ulozi Majke iako je jedino želela da bude sama.
I onda je Klemi, koja kao da je bila posebno darovita da odabere
tačno najgore trenutke da pokaže svoju urođenu nepromišljenost,
krenula da se penje uz veliku sikomoru. Elenor je premrla od straha,
živci su je već izdavali, mislila je da neće to podneti. Rešena da
prihvati Klemi ukoliko padne, stajala je ispod drveta pomno
usredsređena na svoju najmlađu kćer, koja se verala, bosonoga, u
haljini zadenutoj za pojas, izguljenih kolena.
Zato joj je i promaklo kad se to desilo. Prva je primetila dadilja
Rouz; zapanjeno je udahnula vazduh i pružila se, pa stegla Elenor za
ruku. „Brzo“, šapnula je. „Beba.“
 Te reči su je presekle. Svet kao da se nakrivio na svojoj osovini
kad se Elenor osvrnula i videla Entonija kako ide ka Teovoj korpi.
Mališan je plakao, a ona je po Entonijevom krutom i nezgrapnom
položaju tela shvatila da nije pri sebi.
Rouz je već bila krenula preko travnjaka. Ona je bila među
malobrojnima koji su znali za Entonija; to joj nije rekla Elenor, već je
sama dokučila. I njen otac je patio od sličnog poremećaja, objasnila je
one noći kad je došla da kaže Elenor kako će biti uz nju da pomogne
ukoliko zatreba.
„Davide“, izustila je Elenor, „vodite devojčice u čamac.“
Sigurno je osetio paniku u njenom glasu jer je potrajalo samo tren
dok nije shvatio, a onda je, najveselijim pripovedačkim glasom, dozvao
Deboru i Klemi, pa pošao s njima ka potoku, tamo gde je bio privezan
čamac.
Elenor je potrčala; umalo nije naletela pravo na Alis, koja je žurila
da pristigne sestre. Srce joj je snažno lupalo i samo je razmišljala o
tome kako mora da stigne do Entonija na vreme.
Elenor je snažno stegla muža i povela ga ka kući, šapućući mu da
je sve u redu. Čim je ugrabila priliku, osvrnula se ka dadilji Rouz i
videla da smiruje Tea. Pogledi su im se susreli i Elenor je znala da je
mališan u bezbednim rukama.
Te večeri, kad je Entoni utonuo u dubok, lekovima izazvan san,
Elenor se išunjala iz spavaće sobe i bosonoga pošla hodnikom.
Pažljivo je sišla niz stepenice, zaobišavši oparani deo deda Horasovog
beludžistanskog tepiha, a senka se šunjala po podu za njom.
Kamene ploče baštenske staze još su u svom jezgru čuvale vrelinu
dana, pa je Elenor uživala u njihovoj čvrstini pod bosim tabanima.
Nekada su ti tabani bili tvrdi.
Stigavši do ivice jezera, Elenor je stala i upalila cigaretu; niko nije
znao da puši. Duboko je uvukla dim.
Nedostajao joj je taj vrt. Njen drug iz detinjstva.
Jezero je pljuskalo u tami, noćne ptice su udobnije nameštale
krila, neko malo stvorenje – možda lisica – štuknulo je od nje,
iznenadno preplašeno.
Elenor je ispušila cigaretu i brzo pošla ka potoku. Raskopčala je
haljinu i svukla je preko glave, ostavši samo u kombinezonu.
Noć nije bila hladna, iako jeste bilo previše sveže za plivanje. Ali u
Elenorinim grudima buktao je oganj. Želela je da se oseti kao da se
ponovo rodila. Želela je da se oseti živom i nesputanom. Želela je da se
prepusti, da zaboravi sve i svakog kog poznaje. Zar niste nekad
poželeli da se sklonite iz sveta?, upitao ju je onda Ben u kolima. Da,
želela je nekada, i sada, te noći više no ikada.
Uronila je i potonula do dna; trska je bila hladna i klizava pod
njenim nogama, voda gusta od sedimenta pružala je otpor rukama.
Zamislila je da je komad naplavine koji pluta bacakan vodenom
strujom tamo-amo; bez odgovornostî, bez briga.
Probila je mesečinom obasjanu površ pa zaplutala na leđima,
slušajući noćne zvuke: konja u obližnjem zabranu, ptice u šumi, žubor
potoka.
U nekom trenutku je shvatila da više nije sama i odnekud znala
da je to Ben. Doplivala je do obale i izašla iz vode, a onda prišla
oborenoj kladi i sela kraj njega. On je skinuo kaput i ogrnuo je, i bez
potrebe da čuje od nje šta to tačno nije u redu, zagrlio ju je, milovao je
po kosi, govorio joj da ne brine, da će sve biti kako treba. A Elenor mu
je dozvoljavala da to govori, zato što joj je nedostajao, a od olakšanja
što je u njegovom naručju baš tu, baš u tom trenu, stezalo joj se grlo.
Ali Elenor je znala istinu. Ona je bila baš kao kraljica iz Elenorinih
čarobnih vrata, koja je toliko žudela za detetom da je sklopila pogodbu
sa đavolom kako bi ga dobila. Otvorila je vrata, izašla na njih i
zavolela tamo gde nije smela; zato sad mora snositi posledice. U svetu
vladaju ravnoteža i prirodna pravda; uvek postoji cena koja se mora
platiti, a bilo joj je već prekasno da ta vrata zatvori.
 Trideseto poglavlje
Kornvol, 2003.
„Nek me đavo nosi!“ Klajv je blenuo u Sejdi, razrogačenih plavih očiju
iza naočara kad su mu najzad prodrle u svest posledice onoga što su
upravo otkrili.
„Ne znam kako mi to nije ranije palo na pamet“, kaza ona.
„Nije ni bilo povoda. Ja sam bio ovde trideset treće i upoznao sam
čitavu porodicu. Niko nije ni nagovestio tako nešto.“
„Šta mislite, je li Entoni znao?“
Klajv tiho zviznu kroz zube dok je premišljao o toj mogućnosti.
„Ako je znao, to svakako daje događajima mračniju boju.“
Sejdi je morala da se saglasi s njim. „Je li bilo nečeg u
dnevnicima?“, upita. „Negde iz doba kad je Debora došla kod njega u
radnu sobu?“
„Ako i ima nečeg, bilo je previše šifrovano da bih shvatio.“
„A u vreme onih razgovora s policijom trideset treće? Znam da ste
rekli da nije bilo ni nagoveštaja da Entoni nije Teov biološki otac, ali je
li bilo nečeg drugog, ma čega? Nekog sitnog detalja koji tad nije
delovao bitno, ali bi sad mogao biti važan?“
Klajv je razmišljao. Najzad sumnjičavo prozbori. „Jeste bilo nešto.
Ne znam da li nešto posebno znači, osećam se pomalo glupo što
uopšte i pominjem, ali u to doba, kad smo prvi put obavili razgovore,
moj šef je preporučio Edevejnima da razgovaraju s medijima. On je
smatrao da bi pridobijanjem saosećanja javnosti mogli dobiti i mnogo
više očiju koje bi tragale za nestalim dečakom. Bilo je sparno tog
dana, svi smo se nalazili u prizemlju, u biblioteci – fotograf, novinar,
Entoni i Elenor Edevejn jedno kraj drugog na kanabetu, dok je napolju
policija pretraživala jezero.“ Zavrteo je glavom. „Strašno je to bilo.
Jednostavno strašno. U stvari, Elenor je malo i malaksala, i tad je
Entoni naglo i zatražio da se intervju okonča. Nisam ga uopšte krivio,
ali urezalo mi se u sećanje ono što je izgovorio. Imajte sažaljenja,
rekao je, žena mi je u šoku, dete joj je nestalo.“ Klajv pogleda u Sejdi s
novom odlučnošću u očima. „Ne ’dete nam je nestalo’, već ’dete joj je
nestalo’.“
„Možda je to kazao samo zato što je saosećao s njom, opisivao
naročito njenu reakciju?“
Sve uzbuđeniji, Klajv odvrati: „Ne, ne bih rekao. Zapravo, što više o
tome razmišljam, sve mi je sumnjivije.“
Sejdi oseti otpor. Kako je u Klajvu jačalo ubeđenje da je Entoni
znao da nije Teov otac, tako je bio sve snažniji njen poriv da mu
dokaže da nije tako bilo. Njena tvrdoglavost nije imala logike; samo
nije želela da veruje u to. Do tog trenutka ona i Alis su se držale
pretpostavke da je Entoni ubio Tea slučajno, usled strašnih posledica
gneva izazvanog šokom od eksplozije. Ali ako Teo, taj dugo iščekivani,
silno voljeni sin, nije bio njegovo biološko dete, i ako je Entoni nekako
otkrio istinu kad je saznao za neveru svoje žene, onda se tu otvarala
mnogo jezivija mogućnost.
Da je Donald tu, znala je Sejdi, optužio bi je da joj je ta porodica
ušla pod kožu, pa je zato pokušavala da sačuva nepristrasnost dok je
Klajv nabrajao druga sitna zapažanja u vezi sa Entonijem koja je
zapamtio iz trideset treće, sada ih izokrećući da bi ih uklopio u svoju
novu teoriju. Dugovala je Alis da ne dozvoli da joj lična osećanja
zamagle prosuđivanje. Ali Klajv je stvarao jednu ružnu sliku. Misao da
je Entoni morao da uloži energiju u odabir savršene noći za svoj
zločin, godišnjeg slavlja kad će njegova žena spasti s nogu od svojih
obaveza domaćice, a posluga biti previše uposlena da primeti bilo šta
neuobičajeno. Zgodno uklanjanje Rouz Voters, čija budnost, kako je
jadikovala Elenor u iskazu datom policiji, nikad ne bi dozvolila da se
njenom štićeniku nešto desi. Zamena mlade dadilje starom Hildom
Bruen, za koju se moglo računati da će se potkrepiti kojim gutljajem
viskija ukoliko joj slavljenička buka ugrozi san. Sve je bilo s
predumišljajem. A šta je sa Elenor, gde je njoj mesto u toj teoriji? „Da
li i dalje mislite da je znala?“, upita Sejdi.
„Mislim da je morala znati. Jedino se time objašnjava njen otpor
ideji da ponudi nagradu. Znala je da je to beskorisno, da njen sin neće
biti nađen.“
„Ali zašto bi pomagala da se zločin prikrije? Zašto ništa nije
rekla? Ostala je u braku sa Entonijem Edevejnom, srećnom braku,
sudeći po svim izjavama!“
„Porodične situacije su složene. Možda je pretio još nečim, možda
je pretio Bendžaminu. Time bi se izvesno objasnilo zašto je Manro
potpuno nestao iz te priče. Možda je Elenor smatrala da u neku ruku
treba kriviti nju, da je zapravo njena nevera i navela njenog muža na
takav čin.“
Sejdi se u mislima vratila na razgovor sa Alis, njen opis Elenor
kao žene sa izrazitim i tačno određenim sistemom moralnih vrednosti.
Žena s takvim etičkim načelima sigurno bi osećala neopisivu grižu
savesti što je pogazila svoj bračni zavet. No da li je moguće da bi
Teovu smrt prihvatila kao zasluženu kaznu? Ne. Jedno bi bilo da
oprosti Entoniju slučajnu nesreću – pa čak i to je slabo uverljivo – ali
skroz je stota stvar ako bi pravdala ubistvo deteta. I koliko god da je
Sejdi bila rešena da ostane nepristrasna, opise Entonija Edevejna koje
je pročitala, da je bio nežan otac, voljen muž, hrabar vojnik, nikako
nije mogla da poveže sa slikom osvetoljubivog čudovišta.
„I dakle“, reče Klajv, „šta mislite?“
Željno je iščekivao da se Sejdi saglasi s njim, ali ona nije mogla s
tim da se složi. Nešto im je promicalo. Sve se moglo bezmalo uklopiti
da bude smisleno, ali ključan je bio taj deo slagalice koji je nedostajao.
„Mislim da bi trebalo da siđemo u prizemlje, otvorimo termos i
popijemo po šolju čaja. Da pustimo da se sve to malo prečisti.“
Klajvov polet je splasnuo, ali klimnuo je glavom. Sada je sunce
ulazilo u sobu, te dok je Sejdi prikupljala rasute koverte, on priđe
otvorenom prozoru. „E pa, ovo nikad ne bih očekivao!“, reče. „Da li je
ono ta osoba koja mislim da jeste?“
 Sejdi mu se pridruži i prelete pogledom dobro znani prizor,
zaparloženi vrt i jezero iza njega. Stazom su polako išle dve ljudske
prilike. Sejdi se ne bi više iznenadila ni da je ugledala malog Tea kako
se geguca prema kući. „Ovo je Alis“, izusti. „Alis Edevejn i njen
pomoćnik Piter.“
„Alis Edevejn“, ponovi Klajv, proprativši to tihim zviždukom
neverice. „Konačno je došla kući.“
„Predomislila sam se.“ Alis je samo to rekla umesto objašnjenja
kad su je Sejdi i Klajv dočekali u ulaznom holu, pri čemu je Klajv
obnovio poznanstvo s njom. Pošto je isporučio svoju poslodavku na
vrata, Piter je poslat do kola da donese nešto što je ona prilično
tajanstveno nazvala „potrepštine“, a Alis je ostala da stoji na
prašnjavim pločicama, donekle s negodujućim izrazom lica, i izgledala
je kao bahata vlasnica seoskog zamka koja je samo izašla u jutarnju
šetnju, ali se vratila kući i nije nimalo zadovoljna trudom i radom
svoje nesposobne posluge. Žustro je nastavila: „Ovoj staroj kući
svakako bi prijalo malo glanca. Da sednemo u biblioteku?“
„Važi“, saglasi se Sejdi, uputivši Klajvu neprimetno i zbunjeno
sleganje ramenima kad su pošli za njom ka vratima na drugoj strani
hola. To je bila ona soba koju je Sejdi nazrela kroz prozor prvog dana
kad je naišla na Loanet, ista ona gde je policija obavljala razgovore
trideset treće i gde su se, po Klajvovim rečima, Entoni i Elenor sastali s
novinarom i fotografom sutradan po prijavi Teovog nestanka.
Klajv je seo na jedan kraj kanabeta, Sejdi na drugi. Sve je bilo
veoma prašnjavo, ali tu je mogla pomoći jedino vanredna generalka.
Alis je očigledno došla da vidi kako napreduju sa istragom, a ona nije
bila osoba koja bi dozvolila da je nešto omete i da je malo prljavštine
spreči u namerama.
Sejdi je sačekala da Alis sedne u fotelju i krene da ispaljuje
pitanja, ali starica je samo nastavila da korača, od vrata do kamina,
od kamina do stola pod prozorom, zastajući načas kod svake te tačke,
pa potom produžujući. Bradu je držala visoko, ali Sejdi je svojim
izvežbanim detektivskim okom prozirala šta se krije iza te predstave.
Iako se očajnički upinjala da to zabašuri, Alis je bila nervozna,
nespokojna. Nikakvo čudo. Malo je ljudskih iskustava koja bi bila
neobičnija od njenog povratka nakon sedamdeset godina u dom iz
detinjstva, namešten tačno onako kako je nekad bilo. A još je dodatno
trebalo imati u vidu traumatični događaj koji je i naveo Edevejne da
se spakuju i odu. Alis zastade u blizini stola i uze onu skicu dečjeg
lica.
„To je on?“, tiho upita Sejdi, prisećajući se nezemaljske lepote
ilustracije koju je opazila kroz prozor onog jutra kad je otkrila Loanet.
„Teo?“
Alis nije odvajala pogled i na tren Sejdi pomisli da je nije čula.
Taman kad je htela da ponovi pitanje, Alis reče: „Nacrtao ga je jedan
porodični prijatelj, izvesni David Luelin. Skicirao je Tea na dan kad je
nastradao.“ Pogleda na to kroz prozor, a vilice joj se stegoše. Razraslo
trnje zaklanjalo je vidik najvećim delom, no Alis kao da to nije
primećivala. „Primetila sam ga kako nosi taj list dok se vraćao sa
potoka. Boravio je nekada kod nas preko leta, na spratu, u Ljubičastoj
sobi. Ujutru bi najčešće izašao iz kuće rano, sa štafelajem preko
ramena i blokom ispod miške. Nisam znala da je crtao Tea sve dok
nisam ugledala ovaj rad.“
„Zanimljiva podudarnost“, kaza Sejdi, oprezno ispipavajući teren.
„To što je prvi put nacrtao vašeg brata baš na dan kad je nestao.“
Alis je oštro pogleda. „Možda je podudarnost, ali ja je ne bih
nazvala zanimljivom. Gospodin Luelin nije imao nikakvog učešća u
Teovoj sudbini. Mada mi je drago što je nacrtao taj portret; mojoj
majci je bio velika uteha u nedeljama koje su usledile.“
„David Luelin je umro vrlo brzo posle Tea, jelte?“ Sejdi je pamtila
svoj razgovor s Klajvom, sumnju koja joj se tad javila zbog poklapanja
ta dva događaja.
Klajv klimnu glavom, a Alis reče: „Policija je prilikom potrage
naišla na njegov leš. Krajnje nesrećna…“
„Podudarnost?“, ponudi Sejdi završetak.
„Situacija“, naglašeno izgovori Alis. Na to ponovo usmeri pažnju
na skicu, a lice joj se ublaži. „Kakva tragedija, kakav strašan gubitak!
Zauvek ostane pitanje, naravno…“ Ali šta se to ona pita, nije rekla.
„Gospodin Luelin nam je svima bio izuzetno drag, ali naročito je bio
blizak s majkom. Nije mnogo uživao u društvu drugih odraslih ljudi,
pa je ona bila upadljiv izuzetak. Za nju je bio dvostruki udarac to što
su ga našli tako brzo nakon Teovog nestanka. Inače bi potražila utehu
u svom prijateljstvu s njim. On je njoj bio kao otac.“
„Osoba kojoj bi poveravala svoje tajne?“
„Nije mi to nezamislivo. Nije imala mnogo prijatelja, ne onakvih
kakvima bi mogla da se ispovedi.“
„Nije ništa govorila čak ni svojoj majci?“
Alis je i dalje zurila u skicu, ali na ove reči diže pogled, a na licu
joj je bio izraz ironične razgaljenosti. „Konstans?“
„Ona je živela s vama, zar ne?“
„Silom prilika.“
„Da se nije vaša majka možda njoj poveravala?“
„Sigurno nije. Moja majka i baba nikad se nisu slagale. Ne znam
šta je uzrok tog nepodnošenja, ali bilo je staro i sezalo je duboko.
Štaviše, nakon Teove smrti, kad smo otišli iz Loaneta, pukle su i
poslednje napregnute spone između njih. Baba nije prešla s nama u
London. Zdravlje je nije dobro služilo; duh joj je bio zbrkan već u onim
mesecima pred Ivanjdan, a posle toga je naglo krenulo nizbrdo. Poslali
su je u neki dom u Brajtonu, gde je ostala do smrti. To je bio jedan od
retkih trenutaka kad sam videla majku da pokazuje prema njoj iole
prave naklonosti: izričito je tvrdila da za babu dolazi u obzir samo
najbolji dom za negu, da sve mora biti savršeno. Porodice su složene,
zar ne, detektivko?“
Više nego što ti znaš, pomisli Sejdi i zgleda se s Klajvom. On
klimnu glavom.
„Šta je to bilo?“ Pronicljiva kao i uvek, Alis pogleda u nju pa u
njega. „Da niste nešto našli?“
Pismo od Elenor Benu još je bilo u Sejdinom zadnjem džepu, pa ga
ona predade Alis, koja prelete pogledom po njegovom sadržaju; samo
je izvila jednom obrvom. „Da, hm, već smo utvrdili da su moja majka i
Bendžamin Manro bili u ljubavnoj vezi.“
 Sejdi tada ispriča za onaj drugi list koji je našla u hangaru, gde je
Elenor pisala o svojoj trudnoći. „Pretpostavljala sam da je pisala
vašem ocu dok je bio u ratu. Pominjala je koliko joj nedostaje, koliko
će joj teško biti s detetom bez njega, ali kad sam našla ovaj list na
spratu, shvatila sam da je pisala Benu.“ Sejdi je načas oklevala. „O
Teu.“
Na ovo Alis polako sede u naslonjaču i Sejdi konačno shvati šta
znači kad se kaže da je neko nekog izbacio iz šina. „Vi mislite da je
Teo bio Benov sin“, izgovori.
„Da.“ Kratko i jasno, ali Sejdi nije uviđala da ima još mnogo šta da
se priča o tome.
Kad je shvatila, Alis je popuno pobledela; zagledala se u neku
neodređenu tačku, a usne su joj se blago micale, kao da sabira brojeve
u glavi. U Londonu je delovala zastrašujuće, ali sad je Sejdi nazirala u
njoj ranjivost. Ne u smislu da je Alis izgledala krhko; pre kao da je
iskoračila iza legende o sebi, razotkrila se kao ljudsko biće sa običnim
slabostima. „Da“, najzad reče s prisenkom začuđenosti na licu. „Da, ne
zvuči nelogično. Veoma je logično.“
Klajv se nakašlja. „To prilično menja sve, slažete li se?“
Alis pogleda u njega. „Ne menja sudbinu mog brata.“
„Naravno da ne, hteo sam da kažem…“
„Hteli ste da kažete da to menja motiv moga oca. Znam šta
nabacujete i samo vam mogu reći da moj otac nikad ne bi povredio
Tea namerno.“
Sejdi se isto tako osećala i kad je Klajv predložio tu teoriju
maločas na spratu; ali sada, videći Alisino žestoko odbijanje da makar
uzme u obzir takvu mogućnost, zapitala se nije li i ona dozvolila da joj
najdublje gađenje prema toj pomisli zamagli zdrav sud.
U spoljašnjoj sobi začu se bat koraka i na vratima se pojavi Piter,
koji se vratio sa svog misterioznog zadatka. „Alis?“, sa oklevanjem
upita. „Je li vam dobro?“ Na to se okrenu ka Sejdi, očiju brižno
razrogačenih. „Je li sve u redu?“
„Dobro mi je“, oglasi se Alis. „Sve je u redu.“
 Piter je već bio kraj nje, pitao je hoće li čašu vode, malo svežeg
vazduha, nešto da pojede, a ona je na sve to odmahivala šakom.
„Stvarno, Pitere, skroz mi je dobro. Samo me je savladalo iznenađenje
što sam ovde, uspomene.“ Pružila mu je skicu. „Pogledaj“, reče, „to je
moj mlađi brat. To je Teo.“
„O bože, kakav divan crtež! Jeste li ga vi…“
„Naravno da nisam ja.“ Umalo se nije nasmejala. „To je nacrtao
jedan porodični prijatelj, David Luelin.“
„Onaj pisac“, kaza Piter, obradovan tom vešću kao da je saznao
odgovor na neko dugo prisutno pitanje. „Naravno. Gospodin Luelin.
Savršeno logično.“
Pominjanje pisca podsetilo je Sejdi na to da je razgovor promenio
smer pre nego što je utolila radoznalost u vezi s vremenom koje je
odabrao za samoubistvo. Sad joj je palo na um da ga je možda grizla
savest, ne zato što je pozledio Tea, već zato što nije uspeo da spreči
Entonija. „Je li vaš otac bio blizak s Davidom Luelinom?“, upita.
„Veoma su se lepo slagali“, reče Alis. „Moj otac ga je smatrao
članom porodice, ali gajili su i veliko profesionalno poštovanje jedan
prema drugome, pošto su se obojica bavili medicinom.“
Sejdi je pamtila da im je još nešto bilo zajedničko. Slično Entoniju,
David Luelin nije mogao da nastavi s medicinskom praksom nakon
sloma živaca. „Imate li neku predstavu o tome šta je izazvalo nervno
rastrojstvo kod gospodina Luelina?“
„Nisam to nikada stigla da ga pitam. Uvek sam se zbog toga
kajala – sve sam nameravala, ponašao se neuobičajeno uoči
ivanjdanskog slavlja, ali ja sam bila usredsređena na druge stvari i
predugo sam čekala.“
„Nije bilo nikog drugog ko je to mogao znati?“
„Možda moja majka, ali ona to svakako nikad nije rekla, a jedina
druga osoba koja ga je poznavala kao mladog bila je moja baba.
Čupanje istine iz nje bilo bi pravi podvig; njih dvoje nisu bili baš u
najvećoj ljubavi. Konstans nije podnosila slabost i po njenom mišljenju
gospodin Luelin bio je dostojan svakog prezira. Neopisiv je bio njen
jed kad mu je dodeljen Orden Britanske imperije. Mi ostali smo se
j j j j
neizmerno ponosili – samo mi je žao što nije poživeo da mu ga lično
uruče.“
„On vam je bio mentor“, blago reče Piter. „Kao meni gospođica
Tolbot.“
Alis diže bradu, kao da tera od sebe suze, ukoliko bi se uopšte
usudile da joj zaprete. Klimnula je glavom. „Da, neko vreme, dok
nisam zaključila da sam ga prerasla. Kakva uobraženost! Ali opet,
mladi uvek jedva čekaju da se oslobode starih, zar ne?“
Piter se osmehnu; tužno, kako se učini Sejdi.
Mora biti da je to sećanje pokrenulo nešto u Alis, pošto je odlučno
uzdahnula i sastavila šake. „Ali dosta o tome“, kaza i okrenu se prema
Piteru sa obnovljenom energijom. „Današnji dan nije posvećen
kajanjima, sem što ih moramo prevazići. Jesi li uzeo potrepštine?“
On klimnu glavom. „Ostavio sam ih kod ulaznih vrata.“
„Sjajno. Nego, šta misliš, da li bi uspeo da pronađeš…“
„Dasku sa šarom u obliku losove glave? Već znam gde je.“
„Odlično.“
Sejdi nije slušala razgovor o losovim glavama, već je prihvatila
pruženo Elenorino pismo. Nije mogla da pojmi kako bi joj bilo kad bi
pročitala tako nešto pisano rukom njene majke. Glas iz davne prošlosti
što seže u sadašnjost da zamrsi istinu koja je njoj uvek bila draga. Tad
pomisli kako je veoma hrabar čin zapisati svoja osećanja na hartiju i
dati ih drugoj osobi.
U misli joj se vrati slika Šarlot Saderland. Onako obuzeta panikom
koju su izazvala Šarlotina pisma, Sejdi ni na tren nije zastala da
razmisli o hrabrosti potrebnoj da se ona napišu i pošalju. Ima nečeg
neverovatno intimnog u prenošenju svojih osećanja drugome; a u
Šarlotinom slučaju, to što je pisala ne jednom već dvaput značilo je
izlaganje riziku da bude ponovo odbačena. Sejdi se onaj prvi put
salomila od žurbe da je odbije – da li je Šarlot hrabra ili luda što želi
još pozleđivanja? „Ja tu ne razumem“, reče, koliko ostalima, toliko
sebi, „zašto bi neko čuvao takvo pismo. Jedno je pisati u žaru trenutka,
ali čuvati ga posle toga zauvek…“ Zavrtela je glavom. „To je previše
otkrivanja ličnost, to inkriminiše.“
Na Alisinom licu pojavi se smešak; sad je više ličila na sebe. „To
pitanje postavljate samo zato što vi niste skloni pisanju pisama,
detektivko Sperou. Da nije tako, znali biste da pisac nikad ne uništava
svoje delo. Čak i ako se boji da njegov sadržaj ima moć da ga
kompromituje.“
Upravo dok se Sejdi pitala šta te reči znače, spolja se začu poziv.
„Hej? Ima li nekog tu?“
Glas je bio Bertijev. „Moj deda“, iznenađeno izusti. „Izvinite načas.“
„Doneo sam užinu“, reče on kad je stigla do ulaznih vrata; držao
je korpu sa ogromnim termosom i hlebom koji, sudeći po mirisu, samo
što je izašao iz rerne. „Probao sam da te pozovem telefonom, svaki put
je zvonilo do kraja.“
„Uh, bez veze, izvini. Isključila sam mu ton.“
Berti s razumevanjem klimnu glavom. „Želiš da se usredsrediš.“
„Tako nešto.“ Sejdi izvadi telefon i pogleda ekran. Pokazivao je šest
propuštenih poziva. Dva od Bertija, četiri od Nensi.
„Šta ti je? Mrštiš se.“
„Nije ništa. Nebitno.“ Osmehnula mu se, potiskujući sve jači talas
brige. Nensi jeste bila tvrdoglava kad je posredi nestanak njene kćeri,
ali toliki broj poziva bio je neuobičajen. „Hajde uđi da se upoznaš sa
svima.“
„Svima?“
Sejdi objasni ko su gosti iznenađenja, a bilo joj je i drago što su
tu. Imala je utisak da bi Berti inače začas preusmerio razgovor uz
užinu na temu Šarlot Saderland ili na prašinu koja se digla oko
slučaja Bejlijeve, a Sejdi je obe te teme žarko želela da izbegne.
„E pa, onda je dobro što uvek spremim više“, veselo kaza on kad
ga je Sejdi povela ka biblioteci.
Alis je stajala ruku prekrštenih na grudima; gledala je na ručni
sat i dobovala prstima, a Klajv je delovao kao da mu je laknulo što se
Sejdi vratila.
 „Ovo je moj deda Berti“, reče. „Doneo nam je užinu.“
„Baš ste ljubazni“, kaza Alis pa priđe da se rukuje s njim. „Ja sam
Alis Edevejn.“ Svaki nagoveštaj nervoze iščileo je iz nje i odjednom je
bila gospodarica te kuće, zračila onim svojevrsnim prirodnim
autoritetom za koji je Sejdi nagađala da se učio u bogatim
porodicama tog doba. „Šta je na jelovniku?“
„Spremio sam supu“, reče Berti. „I dodao tvrdo kuvana jaja.“
„Moja omiljena.“ Alis ga nagradi odsečnim klimanjem glave u
znak prijatne iznenađenosti. „Otkud ste znali?“
„Najbolji ljudi vole tvrdo kuvana jaja.“
Za divno čudo, Alis se osmehnu; bio je to iskren izraz zahvalnosti i
potpuno joj je preobrazio lice.
„Deda je čitave ove nedelje mesio i pekao za prodajnu tezgu
bolnice na Festivalu dugodnevice“, javi se Sejdi bez ikakvog pravog
povoda.
Alis je sa odobravanjem klimala glavom, a tad se pojavi i Piter s
nekakvom crnom torbicom u ruci.
„Ja sam spreman kad i vi“, reče, a onda primeti Bertija. „O, dobar
dan.“
Usledilo je kratko upoznavanje, a potom jedan trenutak
zbunjenosti dok su Alis i Piter debatovali da li da odmah sprovedu u
delo to što su naumili ili da najpre predahnu i nešto pojedu; potom su
zaključili da bi bilo nekulturno od njih da dozvole da se Bertijeva supa
ohladi.
„Sjajno“, kaza Berti. „Možda mogu da vam pokažem gde je
najlepše jesti. Nisam bio siguran koliko će kuća biti upotrebljiva, pa
sam poneo izletničku prostirku.“
„Vrlo razborito“, reče Alis. „Postoji jedan vrt koji je i napravljen za
piknike. Trenutno je prilično zadivljao, nažalost, ali ima divnih
mestašaca dole kraj potoka, a nije predaleko peške.“
Alis izađe iz sobe s Piterom i Bertijem, uposleno pričajući o
nekakvoj ogromnoj sikomori u vrtu, o drvenoj jedrilici, o hangaru koji
se nalazi malo dalje. „Sestre i ja smo najčešće provodile vreme tamo“,
govorila je Alis, a glas joj je tihnuo kako su se udaljavali kamenom
stazom. „U kući ima jedan tunel koji vodi do same ivice šume, baš kod
hangara. Igrale smo se najfantastičnijih mogućih žmurki.“
Jutro je poprimalo čudan preokret; kad je nastala tišina, Sejdi se
okrenu Klajvu i blago i zapanjeno sleže ramenima. „Pretpostavljam da
ćemo pauzirati da užinamo?“
On klimnu glavom. „Izgleda. Poći ću s vama, ali neću moći da
ostanem duže. Ćerka i njena porodica vode me u popodnevnu
kupovinu antikviteta.“ Nije izgledao baš oduševljeno planiranim
izlaskom, a Sejdi se lecnu od saosećanja. Zaputili su se tamo gde su ih
ostali čekali, i tek kad su zaobišli jezero, Sejdi shvati da se kreću
upravo u smeru suprotnom od onog gde su joj bila parkirana kola. Uz
to, sinu joj, nije videla Klajvova kola kad je stigla tog jutra. A kapija je
u svakom slučaju bila zaključana. „Klajve“, reče, „kako ste vi danas
stigli ovamo?“
„Čamcem“, odgovori on. „U selu imam čamčić koji držim usidren
uz prijateljev ribarski brod. Tako je najlakše doći ovamo – brže je
nego kolima.“
„A i lepo je takvo putovanje, kladim se. Baš miran kraj.“
Osmehnuo se. „Može čovek da prevali čitav put a da ne ugleda
drugu živu dušu.“
Tad je zazvonio Sejdin telefon, razbivši tišinu i mir, te ga ona
izvadi, ali iskrivi lice čim je pogledala u ekran.
„Rđave vesti?“
„Zove me Nensi Bejli. Iz onog slučaja o kom sam vam pričala.“
„Devojčicina baba“, reče on. „Sećam se. Baš me zanima šta hoće.“
„Ne znam, ali čitavog dana zove.“
„Sigurno je važno, čim vas tako zove subotom.“
„Moguće je. Ne može se reći da nije uporna.“
„Hoćete li joj se javiti?“
„Stvarno ne bi trebalo. U toku je ispitivanje tog slučaja, pa ako šef
sazna da sam i dalje u kontaktu s njom, neće mu mnogo trebati da
sabere dva i dva. A osim toga, čeka nas ovde posao.“
Klajv je klimao glavom, ali Sejdi je videla da se uzdržava od
komentara.
„Mislite da bi trebalo da je pozovem?“
„Nije na meni da to kažem, ali kad neki slučaj uđe čoveku pod
kožu, to je zato što ima nečeg što i dalje vapi za njegovom pažnjom. Pa
pogledajte mene, posle sedamdeset godina.“
Telefon ponovo zazvoni, na ekranu se pojavi broj Nensi Bejli, a
Sejdi pogleda u Klajva. On se osmehnu u znak ohrabrenja, te Sejdi
duboko udahnu i prinese telefon uvu.
 Trideset prvo poglavlje
Posle toga je Sejdi našla ostale kraj potoka. Izletničko ćebe je bilo
rašireno po visokoj travi ispod jedne vrbe, a čamčić po imenu Dženi
ljuškao se na nejakoj struji pri kraju mola ispred hangara. Piter i Klajv
su nešto živo razgovarali, a Alis, koja je uredno sedela na staroj stolici
izvučenoj odnekud, smejala se nečemu što je Berti upravo rekao. Sejdi
se smesti na ivicu ćebeta i odsutno prihvati šolju sa supom. Misli su
joj se rojile, uposlene raspakivanjem svakog dokaza koji je poslednjih
nedelja s tolikom mukom nastojala da uskladišti. U radu na svakom
slučaju postoji trenutak, prelomna tačka, gde jedan određen putokaz
pruži novo sočivo kroz koje sve ostalo odjednom izgleda jasnije,
drugačije, povezanije. To što joj je Nensi upravo saopštila promenilo je
sve.
„Dakle?“, upita Klajv. „Nisam mogao da krenem dok ne čujem šta
je rekla.“
Razgovor je stao i svi su pomno posmatrali Sejdi. Pade joj na
pamet da su se na tom izletničkom ćebetu našli okupljeni svi oni
kojima se poverila u vezi sa slučajem Bejlijeve i svojom sramotnom
vezanošću za njega.
„Sejdi, mila?“, blago je podstače Berti. „Klajv mi veli da je Nensi
Bejli čitavog dana pokušavala da te dobije.“
Slučaj je bio zvanično okončan. Već se nalazila otprilike u onolikoj
nevolji koliko je to moguće. Strepela je da će se rasprsnuti od novih
saznanja ako ih ne pusti iz sebe. Duboko udahnu i reče: „Nensi mi je
saopštila da su je zvali novi vlasnici stana gde je živela njena ćerka.“
Berti se počeša po glavi. „Novi vlasnici imaju njen broj?“
„Duga priča.“
 „Šta su rekli?“
„Zvali su da joj jave kako su opazili nešto ispisano olovkom na
obodu ugrađenog kuhinjskog stola. Reči glase: ’To je bio on.’ Ne bi
tome pridali mnogo značaja, kazala je, da nije nedavno bila kod njih,
pa im je Megin nestanak bio svež u mislima.“
Usledio je trenutak tišine jer su se svi zamislili.
„Ko je bio on i šta je to uradio?“, zbunjeno upita Piter.
Sejdi shvati da je Alisin asistent jedini među njima neupoznat sa
ulogom koju je ona igrala u slučaju Bejlijeve, s njenim podozrenjem
da je možda i ubijena, pa ga hitro uputi u situaciju. Kad je završila,
Piter reče: „Onda je taj ’on’, ko god bio, čovek kog tražite.“
Sejdi je s maglovitom zahvalnošću zapazila njegov zaključak da je
ona u pravu što veruje da se u Meginom nestanku krije nešto više od
onog što se vidi na prvi pogled. „Samo još treba da dokučim ko je taj.“
Alis dotad nije progovarala, ali tad se nakašlja. „Ako žena u
nevolji poručuje ’to je bio on’, to je uradila zato što veruje da će svi
znati na kog je mislila. Da li je Megi Bejli imala u svom životu mnogo
muškaraca?“
Sejdi odmahnu glavom. „Ona u svom životu uopšteno nije imala
mnogo ljudi. Samo svoju ćerku Kejtlin i svoju majku Nensi.“
„A Kejtlinin otac?“
„Hm, i njega…“
„A on je sad dobio starateljstvo nad malom?“
„Da.“
„I nakon razvoda s majkom svog deteta ponovo se oženio, je li
tako?“
„Pre dve godine.“
„Ali njih dvoje nemaju svoje dece?“
„Nemaju.“ Sejdi se priseti one prilike kad je videla Kejtlin u
policijskoj stanici, traka u njenoj kosi koje je namestila Stivova
supruga Džema, setila se kako ju je ova držala za ruku i osmehivala
joj se s toplinom koju je Sejdi osećala čak i tu gde je sad stajala. „Ali
izgleda da je njegova nova supruga veoma privržena Kejtlin.“
Alis nije bila dirnuta. „Kakav je taj muž?“
„Stiv? Posvećen, revnostan. Ne poznajem ga dobro. Bio nam je
koristan u toku istrage.“
Klajv se namršti. „Koliko koristan?“
Sejdi je razmišljala o tome kako je Stiv i sam tragao za Megi, kako
je samoinicijativno došao u policijsku stanicu da ponudi informacije o
njenom karakteru i prošlosti, naslikao policiji vrlo jasnu sliku
lakomislene, neodgovorne žene koja voli dobar provod i neizdrživ joj je
pritisak brige o detetu. „Veoma“, reče. „Štaviše, opisala bih ga kao
natprosečno uslužnog.“
Klajv ispusti tih, zadovoljan zvuk, kao da njen odgovor
potkrepljuje neku njegovu potajnu teoriju, a Sejdi se iznenadno seti šta
je prokomentarisao u vezi sa slučajem Edevejn, o tome kako se krivci
obično ponašaju na jedan od dva načina. Koža joj zabride. Postoji prvi
tip, rekao je, onaj koji izbegava policiju kao kugu, a postoji i onaj
drugi, uslužni, što u svakoj prilici traži policajce, postavlja se u središte
istrage, a sve vreme neguje potajnu grižu savesti.
„Ali bila je jedna poruka“, brzo reče Sejdi, boreći se da pohvata
svoje zahuktale misli jer je počela da se oblikuje jeziva nova slika.
„Poruka od Megi, njenim rukopisom…“ Glas joj utihnu dok je vraćala u
sećanje kako je Stiv jadikovao zbog Meginog nemara, prekorevao je
što je zaboravila da te nedelje odlazi. Pomenuo je promenu datuma –
„terao sam je da zapiše“ – pre nego što je u sledećoj rečenici
promenio reči u „lično sam joj zapisao“. Malo doterivanje, ali Sejdi je
to tad primetila. Zaključila je da mu se prosto desila omaška. Bio je
uzbuđen i brkao je reči. Ništa krupno. A sada se zapitala nije li ta
omaška bila više frojdovske prirode. Nesmotreno izletanje koje ukazuje
na neku drugu situaciju kad je naterao Megi da napiše rečenice po
njegovom diktatu.
„Ali ubistvo?“, razmišljala je naglas. „Stiv?“ Nikad nije bio
osumnjičen, čak ni pre nego što su pronašli tu poruku. Imao je alibi,
pamtila je, pecaroški izlet do Lajm Ridžisa. Proverili su informaciju
koju im je dao, ali samo zato što je takva bila procedura. Sve se
potvrdilo – hotel, slobodni dani na poslu, kompanija za iznajmljivanje
čamaca – i tu je tome bio kraj. Sad je međutim, daleko od toga da ga
oslobađa krivice, Sejdi odjednom pomislila kako je Stivovo odsustvo iz
Londona – putovanje koje ga vodi u daleki deo zemlje, baš u vreme
nestanka bivše žene – pružalo savršenu priliku. „Ali zašto?“ Uprkos
sopstvenom kodeksu pravila, Sejdi je prosto morala da se zapita koji je
bio motiv. „On i Megi su nekada bili u braku. Voleli su se. Posle
razvoda su imali vrlo malo dodira. Zašto bi je, pobogu, tako iznebuha
ubio?“
Kroz zamršeni splet Sejdinih misli probi se suvi glas Alis Edevejn.
„Jedan od mojih prvih romana o Digoriju Brentu zasnivao se na
nečemu o čemu mi je pričala moja sestra Klemi. Pred Drugi svetski
rat, sedele smo jedanput zajedno u Hajd parku i pripovedala mi je o
čoveku čija je žena toliko čeznula za detetom da je on ukrao dete radi
nje. Nisam zaboravila tu priču. Delovalo mi je potpuno uverljivo da bi
obostrana žudnja za detetom i muževljeva ljubav prema supruzi mogle
navesti tog muža da preduzme najdrastičnije korake.“
Sejdi zamisli Džemino dobroćudno, radosno lice, način na koji je
držala Kejtlin za ruku dok su izlazile iz policijske stanice, prirodan
pokret kojim je digla malu na svoje bedro. O bože, prisećala se Sejdi,
koliko joj je bilo drago zbog Kejtlin kad ih je ugledala i kakvo je
olakšanje osetila što je devojčica, uprkos majčinom nestanku, stupila u
dom pun ljubavi, kod roditeljâ koji će voditi o njoj brigu!
Bertijev glas je bio blag. „Šta ćeš sad da radiš, Sejdi, mila?“
Da, spisak praktičnih zadataka. To će joj pomoći. Biće mnogo
korisniji od samoprebacivanja. „Moram još jednom da proverim
Stivenov alibi“, reče, „i da sračunam mogu li da ga smestim u Megin
stan u tom periodu kad je navodno bio van Londona. Moraću opet da
porazgovaram s njim, ali to neće biti lako s obzirom na novu istragu.“
„Da li bi mogla da pozoveš Donalda? Da ga ubediš da se malo
raspita umesto tebe?“
Sejdi zavrte glavom. „Moram da budem stopostotno sigurna pre
nego što njega upletem.“ Tad se namršti jer joj je nešto drugo palo na
um. „Trebaće mi i da još jednom pogledam Meginu poruku, da tražim
od forenzičara da potraže na njoj dokaze.“
„DNK?“
„I nju, i znake da je bila pod pritiskom. Već smo davali poruku na
analizu stručnjacima za rukopis, a oni su je uporedili s drugim
uzorcima Meginog rukopisa i potvrdili da po nekim elementima deluje
napeto; da pokazuje prepoznatljive znake požurivanja. Meni je rukopis
delovao sasvim uredno, ali oni zapažaju svašta što nama ostalima nije
vidljivo. Pretpostavili smo da je žurba bila posledica svega što se
spremala da uradi. Delovalo je suvislo.“
Poruka je bila napisana na otmenom listu debele hartije u boji.
Megi je radila u V. H. Smitu i zavolela je, po Nensinim rečima, lep
pisaći pribor. Rukopis jeste bio uredan ako se pita Sejdi, ali u vrhu
lista se videla neravna žvrljotina koja ju je načas naterala da se
zamisli. Isprobavala je olovku, rekao je Donald slegavši ramenima. I
sâm sam to stotinama puta radio. Radila je to i Sejdi, a ipak se nekako
nije uklapalo. Zašto bi, pitala se, neko čiji život odaje utisak pedantne
prirode isprobavao olovku na skupom papiru koji namerava da
upotrebi za važnu poruku?
„Nije bila baš pri sebi“, kazao je Donald kad je Sejdi pokrenula to
pitanje. „Upravo se spremala da napusti ćerku, bila je pod pritiskom,
sumnjam da je razmišljala o tome koliko lepo izgleda taj papir.“ Sejdi
je tada zaćutala. Pismo je bilo šok; potkopavalo je njene teorije i
pretvaralo je u šašavog maštara. Ni najmanje joj nije bilo nužno da i
dalje nagvažda o malom tragu hemijske na listu papira. Međutim,
Nensi se saglasila s njom. „Megi to nikad ne bi uradila“, rekla je. „Megi
je volela da sve bude čisto i uredno; još kao mala je tražila da sve
bude tako.“
Odjednom joj je ta žvrljotina delovala prilično važno. Šta ako je
ona dokaz da je tu sa Megi bio još neko? Neko ko je stajao nad njom,
možda čak isprobao olovku pre nego što će joj izdiktirati poruku?
Sejdi je uspela da te misli sroči i prenese ostalima dok je klečeći
vadila telefon iz džepa. Srećom, ni izbliza legalno, fotografisala je
poruku pre nego što je zvanično obeležena i zavedena. Pretražila je
sada fotografije u telefonu i našla je, pa isturila ekran da svi na
smenu pogledaju.
Ustala je i počela da šetka tamo-amo. Da li je moguće da je Stiv
planirao nešto tako strašno, sproveo u delo tako jeziv plan? Možda to
ona sama ludi, hvata se za slamke, ali čim je pogledala u ostale, Sejdi
se umiri. Jedan bivši policajac, jedna spisateljka krimi-romana i jedan
doktor književnosti i istraživač. Kad im se udruže kvalifikacije, činili su
vrhunski istražiteljski tim, a svi su, izgleda, smatrali da u toj novoj
teoriji nečeg ima.
Berti se osmehnu, a njegovo dobroćudno, prisno lice ispuni se
osećanjem vrlo sličnim ponosu. „Šta ćeš sad da radiš, Sejdi, mila?“,
ponovo upita. „Šta je sledeće?“
Bila u pravu ili ne, bez obzira na posledice koje će to imati po nju,
ukoliko bi postojala makar i najmanja šansa da je Stiv stajao iznad
Megi dok je pisala poruku, ukoliko bi se ispostavilo da je predviđala
da se to neće dobro završiti, a ipak skupila dovoljno prkosa da pošalje
putokaz istrazi, onda joj Sejdi duguje da sledi taj trag. Ili da se postara
da to neko drugi učini. „Mislim da ću morati da zatražim pomoć od
njih“, reče.
Berti klimnu glavom. „I ja mislim tako.“
Ali ne od Donalda. Postojala je šansa da novi smer nikuda ne
povede. Ne bi smela da rizikuje da ga ponovo uvali u neprilike.
Moraće da se obrati direktno onima na vrhu, pa makar time razotkrila
da su informacije procurile preko nje. Dok su Berti i ostali pakovali
stvari od piknika, Sejdi pozva Metropoliten i zatraži načelnika Ašforda.
Kad su tog popodneva ostali pošli natrag u selo, Sejdi nije krenula
s njima. Klajv se ukrcao u Dženi odmah posle užine, najpre iščupavši
iz Sejdi čvrsto obećanje da će ga obavestiti čim bude imala neku
povratnu informaciju iz Metropolitena, a Berti je, zadužen za prvu
smenu kraj tezge bolnice, morao da se javi na dužnost najkasnije u tri,
kad se festival zvanično otvarao. Pokušao je da namami Sejdi
obećanjima sveže ispečenih slatkih pogačica i skorupa, ali njoj je
pripadala muka od same pomisli na to da će biti okružena veselim
raspoloženjem dok joj je svaki živac u telu zapet kao struna.
 Međutim, Alis je uputila Bertiju jedan od svojih vrlo retkih osmeha
i rekla: „Čitavu večnost nisam okusila propisan kornvolski skorup.“
Namrštila se kad ju je Piter delikatno podsetio na tajanstveni zadatak
koji je tako uporno htela da obavi još otkako su stigli, a onda je
odmahnula rukom i izjavila da kad je to dotad čekalo, može mirno da
sačeka još jedan dan. Sem toga, bolje joj je da se prijavi u hotel dok
festival još nije počeo i dok se seoski trg nije prepunio ljudima. Alis je
vlasniku hotela bila obećala da će potpisivati knjige, što se pokazalo
kao presudan korak u obezbeđivanju dve sobe pred sam festivalski
vikend.
I tako se dogodilo da je Sejdi stajala sama i posmatrala kako se
dvoja kola udaljavaju stazom i guta ih šuma, jedna pa druga. Istog
trena kad su kola nestala, izvadila je telefon. To joj je već prelazilo u
naviku. Nije bilo propuštenih poziva – nikakvo čudo budući da je
pojačala zvuk najviše što se može – pa ga je vratila uz uzdah
dubokog neraspoloženja. Sejdi nije bila do kraja iskrena prema
ostalima kad im je rekla da su u Metropolitenu zahvalni na novom
putokazu. Ako ćemo pravo, Ašford se nije ni najmanje obradovao
njenom pozivu, a kad je saznao šta ima da mu kaže, razbesneo se kao
ris. Još joj je uvo buktalo od njegovog dernjanja. Nije se smela zakleti
da njegova pljuvačka nije proletela telefonskom linijom da je ošuri.
Osećala je kako u odgovor raste njen vlastiti gnev, ali upinjala se da
ga obuzda. Pustila je Ašforda da izgovori svoje, a onda se, što je
smirenije mogla, izvinila zbog svoje pogreške i saopštila mu da ima
novu informaciju. Nije želeo da je sasluša, pa ga je Sejdi, premirući
kao svako ko stavlja na kocku posao koji obožava, podsetila na to da
ima broj Dereka Mejtlanda i da ne bi dobro izgledalo ako bi se
ispostavilo da je ona u pravu, da je neka žena ubijena a Metropoliten
nije hteo za to da zna.
Tad ju je saslušao kao bela lala, sukćući vreo dah poput zmaja, a
kad je završila, nabusito je rekao: „Angažovaću nekog“, pa zalupio
slušalicu. Posle toga nije više imala šta da radi do da čeka i nada se
da će Ašford biti milostiv da je udostoji telefonskog poziva i obavesti je
šta su otkrili.
 I tako se našla tu. Sejdi je morala priznati da postoje i gora mesta
za prekraćivanje vremena. Kuća je po podne bila drugačija. Zbog
promenjenog ugla sunca, kao da je čitav okolni prostor odahnuo i
primirio se. Uminula je raspomamljena jutarnja aktivnost ptica i
insekata, krov se protezao i pucketao zagrejanim spojevima iz
opuštene navike, a svetlo koje je ulazilo kroz prozore bilo je sporo i
zadovoljno.
Sejdi je neko vreme prčkala po Entonijevoj radnoj sobi. Udžbenici
iz anatomije još su se nalazili na polici nad radnim stolom, s njegovim
imenom ispisanim uredno, s poletom, na prvoj stranici, a u najnižoj
fioci našla je njegove nagrade iz škole: prvu nagradu za poznavanje
klasične književnosti, za pisanje latinskih heksametara i bezbroj
drugih. U mračnom uglu u dubini skrivala se fotografija s grupom
mladića u diplomskim togama i kapama, među kojima je prepoznala i
veoma mladog Entonija. Momak do njega, nasmejan, video se i u
uramljenoj fotografiji iz ateljea na Entonijevom radnom stolu: vojnik
neposlušne crne kose i inteligentnog lica. Ispod stakla je počivala i
grančica ruzmarina, koju je držao čvrsto pritegnut ram, ali po
njegovoj krtoj smeđoj boji Sejdi je znala da bi se smrvio u prah i rasuo
se na vazdušnoj struji kad bi se izvadio. Na stolu se nalazila i
Elenorina uramljena fotografija; na njoj je stajala ispred nekog
kamenog zdanja. Sejdi je uze da je bolje zagleda. Pretpostavljala je da
je slika snimljena u Kembridžu, gde su živeli pre nego što je Entoni
iznenadio svoju suprugu spasavanjem i povratkom Loaneta.
Entonijevi dnevnici ispunjavali su čitavu jednu policu vitrine koja
se protezala od poda do plafona uz naspramni zid, te Sejdi odabra
nasumično nekoliko svezaka. Brzo se unela u njih i čitala je dok zbog
sve slabijeg svetla nije počela da napreže oči. Zapisi nisu ničim
pokazivali da je Entoni u sebi nosio ubilačke namere.
Bilo je teško čitati već i njegove izraze zahvalnosti prema Elenor i
dubokog stida što je takav, ali još gori su bili prošaputani opisi
njegovog straha da će nenamerno pozlediti one koje voli najviše na
svetu. Ti, dragi moj prijatelju, znaš bolje od svih drugih da sam
sposoban za to. (Zašto? Sejdi se namrštila. Da li to nešto znači, ili je
Entoni naprosto hteo da kaže da ga njegov drug dobro poznaje?)
 Jasno je bilo, takođe, da je Entonija mučila njegova nesposobnost
da dobije diplomu hirurga. To mi je bila jedina misao, pisao je, posle
onog što se desilo u Francuskoj. Mogao sam se iskupiti samo ako bih
se postarao da moje preživljavanje ne bude uzaludno, da se vratim u
Englesku, da radim kao doktor i pomognem većem broju ljudi nego
što sam ih pozledio. Ali nije uspeo u tome i Sejdi ga je svom dušom
žalila. Njoj je već bila dovoljna kazna što je nakratko osetila život bez
posla koji voli.
Obrnula se na krutoj stolici s navojem i obuhvatila pogledom i
ostatak polumračne sobe. Bila je samotna, tužna, ustajala. Sejdi je
pokušavala da zamisli kako je bilo Entoniju, osuđenom na taj prostor
samo u društvu sa sopstvenim demonima i razočaranjima, u večitom
strahu da će ga oni savladati. A imao je i prava što se bojao, pošto se
na kraju upravo to desilo.
Jer naravno, Teova smrt je morala biti nesrećan slučaj. Čak i ako
je Teov otac bio Ben Manro i čak i ako je Entoni saznao za Elenorinu
neveru i bio ispunjen ljubomornim gnevom, ubistvo supruginog deteta
bilo bi najgnusniji zločin. Ljudi se menjaju, život se dešava, ali Sejdi
naprosto nije mogla da poveruje da bi on bio sposoban za to.
Entonijeva samosvest, zebnja da je možda sposoban za nasilje, trud
koji je ulagao da to spreči – sve je to svakako osporavalo Klajvovu
teoriju da je smišljeno počinio tako surov zločin. Bilo je nebitno ko je
Teov otac. Poklapanje događajâ – vremena Teove smrti i Entonijevog
saznanja za ženinu vanbračnu vezu – bilo je puka podudarnost. Sejdi
se namršti. Podudarnost. Opet ta izluđujuća reč.
Uzdahnula je i protegla se. Polako se hvatao dugi letnji suton.
Zrikavci su započinjali svoju večernju pesmu u skrivenim zakucima
suncem opaljenog vrta, a senke u kući bile su sve duže. Toplota dana
se nakupila i sad je mirovala, nepomična i gusta, čekajući da je
svežina noći razveje. Sejdi sklopi dnevnik i vrati ga na njegovo mesto
na polici. Zatvorivši tiho za sobom vrata Entonijevog kabineta, pošla je
šunjajući se u prizemlje da uzme svoju baterijsku lampu. Kratak
blesak svetlosti na ekranu telefona – i dalje ništa – a onda se
zaputila ka Elenorinom pisaćem stolu.
 Uistinu nije imala pojma za čim traga; jedino je znala da joj nešto
izmiče, a Elenorina pisma su bila najbolje mesto gde bi potražila.
Počeće od doba pre Teovog rođenja i iščitaće sve, u nadi da će usput
naići na tu ključnu informaciju, na sočivo kroz koje će se sve ostalo
odjednom pokazati kao povezano. Umesto da čita korespondenta po
korespondenta, krenula je hronološki, počinjući sa Elenorinim trećim
primerkom, a potom nalazeći i čitajući odgovor na konkretno pismo.
Napredovala je sporo, ali Sejdi nigde drugde nije bila potrebna, a
imala je na raspolaganju vreme koje treba popuniti i snažnu želju da
se nečim zaokupi. Istisnula je iz misli slučaj Bejlijeve i Ašforda i
dozvolila Elenorinom svetu da oživi umesto njih. Bilo je jasno da je
Elenorina ljubav prema Entoniju bila veza koja joj je oblikovala život,
ogromna ljubav pomračena neprekidnim strahom i pometnjom
izazvanim njegovim užasnim stanjem. Iz pisma u pismo, od doktora
do doktora, uporno je preklinjala za pomoć, uvek srdačnim tonom,
nepomućeno rešena da pronađe lek.
Ali iza Elenorinih učtivih molbi krila se agonija, o kojoj je
otvoreno govorila u pismima Davidu Luelinu. Dugo je samo u njega
imala poverenja kad je posredi tema Entonijevog zdravstvenog
osipanja i duševnog bola. Devojčice nisu znale, a ni sluge, izgleda –
sem nekoliko istaknutih izuzetaka dostojnih poverenja. Nije znala ni
Konstans, prema kojoj su i očigledno i Elenor i David Luelin odavno
gajili neprijateljski stav.
Dala je Entoniju obećanje, pisala je Elenor u više navrata, da će
čuvati njegovu tajnu, te ne dolazi u obzir da pogazi reč. Za sve druge
je stvorila jednu fantaziju u kojoj su ona i njen muž živeli bez ijedne
brige: ona je zauzeta upravljanjem kućom; on uposlen svojim
proučavanjem sveta prirode i radom na svom životnom delu.
Malobrojnim poznanicima pisala je raspričane poslanice o životu u
Loanetu, pune zabavnih, ponekad i ogorčenih zapažanja o kćerima, da
se ne zna koja je veća čudakinja.
Sejdi se divila Elenorinoj tvrdoglavoj upornosti, iako je vrtela
glavom na izluđujuću neostvarljivost zadatka koji je sebi zadala. Pa i
David Luelin ju je ubeđivao da bude otvorena prema onima oko sebe,
a naročito početkom 1933, kad su njeni problemi zadobili
zabrinjavajući obrt. Kao i uvek, strepela je zbog Entonija, ali sad je
strahovala i za sinčića, čije je rođenje, kako je pisala, pokrenulo nešto
strašno u glavi njenog muža.
Izbila je na površinu duboka trauma, uspomena na jezivi doživljaj
iz rata, kad je nastradao njegov drug Hauard. Kao da mu se sve
skupilo. Gnuša se svoje srećne sudbine, duboko žali zbog svoje
nesposobnosti da radi kao doktor, a nekako mu se sve to zbrkalo sa
sećanjima iz rata, naročito s jednim „incidentom“. Čujem ga kako
plače u snu, viče da moraju da idu, moraju da utišaju psa i dete.
A onda, nekoliko nedelja potom: Kao što znate, Davide, i sama
sam neko vreme neupadljivo istraživala. Zbunilo me je što nisam
mogla da nađem Hauarda u spisku poginulih, pa sam se dala u malo
dublje kopanje, i to je užasno, o, Davide! Streljali su ga u zoru,
nesrećnika, pripadnici sopstvene vojske! Našla sam jednoga koji je bio
u istom puku kao i Hauard i Entoni, i on mi je ispričao: Hauard je
pokušavao da dezertira, a Entoni ga je zaustavio. Moja nesrećna
ljubav sigurno je mislila da će moći to da zabašuri, ali izgleda da se
umešao neki drugi oficir i ispalo je tako kako je ispalo. Čovek s kojim
sam razgovarala rekao mi je da je Entoni to veoma teško podneo, a
pošto svoga muža znam u dušu, ubeđena sam da krivi sebe istovetno
kao da je lično povukao obarač.
Međutim, saznanje uzroka koji se krio iza Entonijevih strašnih
snova nije objašnjavalo zašto su se oni pogoršali baš u to vreme, niti
je pomagalo Elenor u teškom zadatku da ga umiri i vrati na javu.
Obožava malog Tea, pisala je ona, i strah da bi ga mogao nenamerno
povrediti baca ga u očaj, pa čak, u najmračnijim trenucima, navodi i
na priču o tome kako će „sve okončati“. Ne mogu mu dozvoliti, pisala
je Elenor, ne mogu dati da se nada i obećanje u tom čoveku ugase na
takav način. Moram iznaći kako da to razrešim. A što više razmišljam,
sve sam ubeđenija da bi jedino uz pomoć razgovora o Hauardovoj
sudbini imao konačno izgleda da pobegne od užasa što ga uhode.
Planiram da ga lično ispitam o „incidentu“, moram to, ali ne dok se
sve drugo ovde ne reši. Ne dok svi ne budu bezbedni.
Za sve to vreme, jedino svetlo, jedini predah u Elenorinom životu
bila je njena veza s Benom. Očigledno je rekla Davidu Luelinu za Bena,
a takođe Benu poverila u kakvom je mentalnom stanju Entoni. U
Benovoj lutalačkoj prirodi, pisala je Elenor, u njegovom nemanju
korena, postoji nešto što ga čini savršenom osobom kojoj bi poverila
svoju tajnu. Mada o tome ne diskutujemo često, to ne smete pomisliti.
Ima mnogo drugih tema za priču. On je proputovao svet uzduž i
popreko, njegovo detinjstvo je kao riznica anegdota o raznim ljudima i
mestima, i pohlepna sam da ih sve čujem. To mi je nekakav vid
bekstva kroz njegove doživljaje, pa makar i samo nakratko. Ali u
trenucima kad naprosto moram da se oslobodim svog bremena, on je,
pored Vas, dragi Davide, jedini kome smem verovati. Razgovarati s
njime je kao pisati po pesku ili vikati u vetar. Njegova priroda je tako
slična prirodnom elementu da znam da mu mogu sve reći i da to neće
otići dalje.
Sejdi se pitala kako je Ben gledao na Entonijevo stanje – naročito
na moguću pretnju koju bi predstavljao za Elenor i malog Tea. Ipak je
to bilo njegovo dete. Pismo koje je Sejdi našla u hangaru jasno je
pokazivalo da je Ben znao da je dečak njegov. Prešla je prstom po
gomili pisama od Elenor Benu. Sve do tog trenutka Sejdi je izbegavala
da ih pročita. Kopanje po tuđim ljubavnim pismima njoj je delovalo
kao prekoračenje granice. Sad joj se, međutim, činilo da će morati da
virne.
Nije samo virnula. Sva ih je pročitala. A kad je stigla do
poslednjeg, u sobi je bilo mračno kao u rogu; u kući i vrtu takva tišina
da je čula daleke talase mora. Sejdi je sklopila oči. Mozak joj je bio i
umoran i naelektrisan, čudan spoj dva oprečna stanja, i sve što je tog
dana videla, pročitala, čula i pomislila smućkalo se zajedno. Alis koja
priča Bertiju o ulazu u tunel kod hangara; Klajv i njegov čamac –
„tako je najlakše doći ovamo… može čovek da prevali čitav put a da ne
ugleda drugu živu dušu“; Elenorino obećanje Entoniju i njena briga za
Tea; Benove priče iz detinjstva.
Razmišljala je i o Megi Bejli i o tome na šta je sve poneko
spreman da bi spasao svoje dete od zla; o Kejtlin i o tome kako joj se
Džema osmehivala; o Rouz Voters i strasnoj ljubavi koju čovek može
osećati prema detetu čak i ako nije njegovo. Sažaljevala je Elenor, koja
je ostala bez Tea, Bena i Davida Luelina u rasponu od nepune dve
nedelje. I uporno se vraćala na Alisin opis majke: Smatrala je da
jednom dato obećanje treba održati…
Nije to toliko bilo otkrovenje jednog jedinstvenog putokaza koliko
sklapanje mnoštva sitnih pojedinosti. Kao onaj trenutak kad sunce
promeni položaj samo za trun, a paukova mreža, dotad nevidljiva,
zasija kao najtanja srma. Jer odjednom je Sejdi shvatila kako se sve to
spaja i znala je šta se dogodilo one noći. Entoni nije ubio Tea. Ni
namerno, ni slučajno, ni bilo kako.
 Trideset drugo poglavlje
Kornvol, 23. jun 1933.
Napolju, na sredini jezera, gorela je vatra. Rumeni plamenovi su
reckasto lizali uvis ka zvezdanom nebu, a ptice su u visini proletale
kao crne siluete. Konstans je obožavala Ivanjdan. Bio je među onim
malobrojnim tradicijama porodice njenog muža kojih se pridržavala.
Oduvek se radovala svakom izgovoru za slavlje, a vatre i lampioni,
muzika i igranje, odbacivanje svih zadrški, podarivali su ovoj proslavi
naročitu uzbudljivost. Konstans nikad nije pet para davala na
sujeverne dešilovske priče o preporodima i promenama, o rasterivanju
zlih duhova, ali ove godine se pitala nema li možda nečega u tome. Te
večeri je Konstans smerala da se poduhvati presudnog ličnog
preporoda. Posle bezmalo četrdeset godina, konačno je odlučila da
raskrsti s davnašnjim neprijateljstvom.
Ruka joj je pošla ka srcu. Stari bol je još bio tamo, zaglavljen u
grudnom košu kao koštica breskve. Posle mnogih decenija uloženih u
potiskivanje sećanja, ona su se u poslednje vreme često vraćala.
Čudno je kako zaboravlja šta je sinoć večerala, a nađe se začas u
samom središtu raspomamljenog vrtloga te sobe, u ono rano jutro dok
je napolju svitala zora, a njeno telo se iznutra cepalo. Tupava služavka
je neodlučno stajala s mekom tkaninom, kuvaričini rukavi bili su
podvrnuti do crvenih laktova, u kaminu je praskala žeravica. U
hodniku su bili muškarci, raspravljali su o tome šta treba uraditi, ali
Konstans ih nije slušala; njihove glasove je potapao zvuk mora. Vetar
je tog jutra gadno duvao, pa kad su ljudi počeli da se kreću po
poslednjim senkama mraka oko nje, u vidu meteža grubih šaka i
oštrih glasova, Konstans je nestala pod neumornim uzdisanjem i
udaranjem mrskih talasa. (Kako se gnušala tog zvuka! Čak i sad je
pretio da je izludi.)
Posle toga, u pustolini nedelja što su usledile, Henri je pozvao više
doktora, najboljih londonskih doktora, i svi su potvrdili da je to bilo
neizbežno – pupčana vrpca se omotala oko vrata čvrsto kao omča – i
da bi za sve bilo najbolje ako se zaboravi čitav taj incident. Ali
Konstans nije zaboravila i znala je da nisu u pravu. „Incident“ nije bio
neizbežan; njeno dete je stradalo usled tuđe nestručnosti. Njegove
nestručnosti. Naravno da doktori zbijaju redove oko njega – njihov je.
Priroda nije uvek blagonaklona, govorili su, svaki sa sve više
dodvoravanja, ali uvek zna šta je najbolje. Ništa ih ne sprečava da
opet pokušaju.
Glavu gore.
Što manje priče, to brži lek.
Sledeći put će biti drugačije.
U tome su bili u pravu. Kad se posle dvanaest meseci rodila
Elenor i kad ju je babica prinela da je majka pregleda – „Žensko!“ –
Konstans ju je premerila od glave do pete, dovoljno da vidi da je
mokra, ružičasta i kmekava, a onda odsečno klimnula glavom,
obrnula se na drugu stranu i zapovedila da joj donesu šoljicu vrućeg
čaja.
Čekala je da se osećanja rode, da nahrupi talas majčinske ljubavi
i čežnje koji je osetila onaj prvi put (o! ono bucmasto voštano lice,
dugački, tanani prsti, mile izvijene usnice koje nikada neće proizvesti
ni zvuk!), ali dani su prolazili pretapajući se jedan u drugi, njoj su
grudi nadošle i bolele je, a onda i splasle, i pre nego što je i bila
svesna, pojavio se doktor Gibons da je proglasi oporavljenom i izvede
je iz bolesničke sobe.
Tad je, međutim, između njih dveju već nešto bilo prećutno i
uzajamno rešeno. Devojčica je kmečala i dernjala se, nije htela da se
smiri kad je Konstans uzme na ruke. Konstans je gledala to od plača
izobličeno dečje lice i nije mogla da smisli nijedno ime koje bi
pristajalo bolje od nekog drugog. Prepušteno je Henriju da nadene
ćerki ime, da je drži, da je nosa, sve dok nisu uspeli da daju oglas, pa
je na kućni prag stigla dadilja Bruen sa svojim besprekornim
preporukama i standardima za negu dece. Kad se pojavio i David
Luelin sa svojim pričama i pesmicama, Konstans i Elenor su jedna
drugoj već bile tuđinke. Godinama će pothranjivati svoj gnev na tog
čoveka koji joj nije oteo jedno već dva deteta.
Ali – Konstans je uzdahnula – dojadilo joj je da se gnevi. Toliko
je dugo čuvala svoju rastaljenu mržnju da je ta mržnja očvrsla u čelik,
a sa njom se stvrdla i ona. Kad je orkestar zasvirao novu veselu
melodiju, a ljudi se zavrteli po podijumu obasjanom lampionima, u
krugu od vrba, probila se kroz gužvu do stolova gde su najmljeni
kelneri sipali pića.
„Čašu šampanjca, gospođo?“
„Hvala. I još jednu, molila bih, za mog prijatelja.“
Prihvatila je dve do vrha pune uske čaše i zaputila se da sedne na
klupu ispod senice. Neće biti lako – njena stara antipatija bila joj je
prisna kao sopstveni odraz u ogledalu – ali vreme je da raskrsti s
njome i konačno se oslobodi besa i bola koji su je držali u
zatočeništvu.
Kao da se pojavio na dati znak, Konstans baš tad ugleda Davida
Luelina na obodu gomile. Bio je pošao pravo ka senici, zaobilazeći
slavljenike, takoreći kao da zna da ga ona čeka. To je dodatno
učvrstilo Konstansinu ubeđenost da postupa ispravno. Biće učtiva, čak
blaga; raspitaće se o njegovom zdravlju – o gorušici za koju zna da
mu pravi probleme – i čestitaće mu na skorašnjim postignućima i
predstojećem odlikovanju.
Krajičak usana joj je poigravao od nervoznog osmeha. „Gospodine
Lueline“, zovnu ga, ustajući da mu mahne. Glas joj je bio piskaviji
nego obično.
On se obazre oko sebe i od iznenađenja se ukruti kad ju je
ugledao.
Nju zablesnu prosev sećanja i vide ga kao mladog čoveka, onog
prepametnog i naočitog lekara s kojim se sprijateljio njen muž.
Konstans prikupi snagu. „Zanimalo me je da li biste mogli da odvojite
koji trenutak.“ Glas joj je zatitrao, ali obuzdala ga je. Odlučna, rešena,
željna da bude na slobodi. „Nadala sam se da ćemo moći da
popričamo.“
Konstans ga je mamila čašom šampanjca sedeći ispod senice,
tačno na onom mestu gde je David trebalo da se nađe sa Alis za
petnaest minuta. Ta devojčica je imala poseban njuh da otkrije gde je
Ben Manro, pa ga je Elenor molila da je te večeri zamajava. „Molim
vas, Davide“, rekla je. „Sve će propasti ako se Alis pojavi na
pogrešnom mestu i u pogrešnom trenutku.“
Pristao je, ali samo zato što je Elenor za njega bila nešto najbliže
rođenom detetu. Obožavao ju je još otkako je bila malecka. Slatko
žgepče, večiti Henrijev prilepak, večito u njegovom naručju, a kasnije
mu je sedela na ramenima ili skakutala kraj njega. Da li bi bila tako
nalik na oca da nije provodila toliko vremena s njim dok je bila mala?
To je bilo nemoguće utvrditi, ali ličila je na oca i David ju je zbog toga
voleo. „Molim vas“, kazala je i uhvatila ga za ruke. „Preklinjem vas.
Ovo ne mogu da uradim bez vas.“ I tako je, dabome, pristao.
Istini za volju, bio je sumnjičav prema čitavoj toj zamisli. Briga za
Elenor rastrojavala ga je i mučila. Gorušica se pretvorila u hroničnu
otkako mu je rekla za to, vratila mu se stara depresija, boljka koja je
nekada pretila da ga nadvlada. Viđao je svojim očima šta može da
zadesi ženu koja ostane bez svog deteta. Bio je to plan kakav se
smišlja iz očajanja i kakav deluje smisleno samo u duge, pozne noćne
sate.
Molio ju je da još jednom razmisli, u brojnim razgovorima koje su
vodili, kad mu je izlivala dušu, ali ona je bila nepopustljiva. Shvatao je
njenu odanost Entoniju – oboje ih je poznavao kao mlade i tugovao je
isto kao i ona zbog gubitka koji je pretrpeo njen muž – a zajedno s
njom je strahovao i za malog Tea. Ali prineti toliku žrtvu! Mora da
postoji drugi način. „Pokažite mi ga“, izjavila je, „i ja ću ga prihvatiti.“
Ali koliko god da je prevrtao i obrtao deliće slagalice, nije uspevao da
nađe nijedno rešenje koje bi njoj bilo po volji. Bilo je nemoguće bez
obznanjivanja Entonijevog problema, a to ona nije htela.
„Dala sam mu obećanje“, govorila je, „a vi bolje od svih znate da
obećanja nisu za kršenje. Tome ste me upravo vi i naučili.“ David ju je
prekorevao kad to kaže, isprva blago, potom strogo, nastojeći da joj
dokaže da logika koja pokreće njegov izmišljeni vilinski svet, one
blistave niti koje je splitao da bi stvorio svoje priče, nije dovoljno jaka
da podnese komplikacije čovekovog života. Ali nije je mogao odvratiti.
„Ponekad je ljubav izdaleka najviše čemu se smemo nadati“, rekla je, i
na kraju se utešio pomišlju da ništa nije zauvek. Da ona uvek može da
se predomisli. Da je možda tako i najbolje, da se maleckome pruži
privremeno bezbedno sklonište.
I zato je uradio to što je od njega tražila. Dogovorio se sa Alis da
se nađu uveče tu, kako ne bi banula gde ne treba i osujetila im
planove. Elenor je bila uverena da će urođena devojčicina radoznalost
biti dovoljna da obezbedi njen pristanak i čitavog dana se pripremao
za to, pretresao nepredviđene situacije, unapred rešavao probleme, ali
nije očekivao da će mu se na put uplesti Konstans. Po pravilu, David
se trudio da što manje razmišlja o njoj. Nikad nisu nalazili zajednički
jezik, čak ni pre strašnog događaja one noći. Dok joj se Henri udvarao,
David je posmatrao sa strane kako ona vuče njegovog prijatelja za
nos. Krajnje okrutna, krajnje bezobzirna, a ipak se Henri zaljubio do
ušiju. Mislio je da će moći da je ukroti, da će doći kraj njenim
koketovanjima s drugima čim bude pristala da se uda za njega.
No Konstansina tuga nakon smrti deteta bila je istinska; David u
to nije sumnjao. Prepuklo joj je srce, morala je nekog da krivi, pa joj je
za oko zapao on. Nebitno koliko je doktora objašnjavalo šta je bilo s
pupčanom vrpcom, uveravalo je da bi ishod bio isti bez obzira na to
ko ju je porađao; nije im verovala. Nikada nije oprostila Davidu ulogu
koju je odigrao u tome. Ali opet, ni on sebi nikada nije oprostio. Više
se nije bavio lekarskom praksom. Njegova strast prema medicini
umrla je tog sumornog jutra. Zaposedale su ga slike lica tog deteta;
lepljiva vrelina te sobe; jezivo naricanje što je izbijalo iz Konstans dok
je stezala mrtvorođenče.
A sad je, gle, pružala čašu sa šampanjcem i zvala ga da
razgovaraju.
„Hvala“, kaza on prihvatajući čašu i otpijajući veći gutljaj nego što
bi inače otpio. Šampanjac je bio hladan i penušav, a on ne baš sasvim
svestan koliko mu je bilo suvo grlo, koliko je nervozan zbog zadatka
koji ih čeka. Kad je konačno spustio čašu, Konstans ga je posmatrala s
čudnim izrazom lica, nesumnjivo iznenađena njegovom neumesnom
žeđi.
A onda je taj izraz nestao. Osmehnula se. „Oduvek sam volela
Ivanjdan. Vazduh je prepun mogućnosti, slažete li se?“
„Previše ljudi za moj ukus, nažalost.“
„Možda na slavlju, ali ja govorim uopštenije. O ideji preporoda,
novog početka.“
U njenom ponašanju bilo je nečeg onespokojavajućeg. David
shvati da je nervozna isto koliko i on. Otpio je još jedan gutljaj
šampanjca.
„Ta vi bolje od svih drugih znate kakve su koristi od novog
početka, zar ne, Davide? Vi ste načinili ogromnu promenu u svom
životu. Krajnje iznenađujuća druga prilika.“
„Imao sam sreće.“
„Henri se silno ponosio vašim književnim pregnućima, a Elenor…
eh, ona obožava i tle kojim stupate.“
„I ona je meni uvek bila preko svake mere draga.“
„O, da, znam. Grozno ste je razmazili. Sve te priče koje ste joj
pričali, uneli ste je i u svoju knjigu.“ Ovlašno se nasmejala pre no što
će joj raspoloženje, reklo bi se, odjednom postati ozbiljno. „Ostarela
sam, Davide. Lovim sebe kako često razmišljam o prošlosti. O
propuštenim prilikama, osobama koje sam izgubila.“
„To nam se svima dešava.“
„Nameravala sam da vam čestitam na nedavno ukazanoj časti, na
kraljevskom ordenu. Biće prijem u palati, pretpostavljam?“
„Mislim da je tako.“
„Upoznaćete kralja. Jesam li vam pričala nekad? Umalo da i meni
pripadne ista ta povlastica kad sam bila mlada. Razbolela sam se,
avaj, pa je umesto mene išla moja sestra Vera. No u takvim
situacijama ništa se ne može, naravno. Život je prepun neočekivanih
preokreta. Vaš uspeh, na primer – veličanstven primer ruže iz pepela.“
 „Konstans…“
„Davide.“ Udahnula je vazduh i ispravila se koliko je visoka.
„Nadala sam se da ćete možda biti saglasni sa mnom u mišljenju da
nam je vreme da ostavimo prošlost iza sebe.“
„Ja…“
„Ne može čovek doveka da gaji u sebi ružna osećanja. Kucne čas
kad mora odlučiti da pređe na delo umesto da samo reaguje.“
„Konstans, ja…“
„Ne, dozvolite mi da završim, Davide, molim vas. Zamišljala sam
ovaj razgovor bezbroj puta. Moram ovo da kažem.“ On klimnu glavom,
a ona mu se u znak zahvalnosti šturo osmehnu, pa podiže čašu.
„Volela bih da nazdravim. Delu. Izlečenju. I preporodu.“
Kucnuli su se, a kad su nakrenuli čaše, David je maltene
grabežljivo stao da guta preostali šampanjac. Odugovlačio je; osećao
se nemoćno. Sve je bilo krajnje neočekivano, pa nije bio najsigurniji
šta da kaže: u njemu je nadolazio čitav jedan životni vek griže savesti
i tuge, a oči su mu se caklile. Previše je to za noć koja je već
bremenita mučnim obavezama.
Sigurno se primećivalo da u njemu vlada bura, pošto ga je
Konstans premeravala, posmatrajući ga pomno kao da ga prvi put
vidi. Možda zato što se našao pod njenim pogledom, osetio je kako se
nesigurno njiše. Odjednom mu je bilo vrućina. Tu je bilo zagušljivo,
vrlo toplo. Previše ljudi koji se vrzmaju naokolo, preglasna muzika.
Izručio je u sebe poslednje kapi šampanjca.
„Davide?“, reče Konstans mršteći se. „Nešto ste mi bledi.“
Ruka mu je pošla ka čelu, kao da hoće sam sebe da pridrži.
Zatreptao je pokušavajući da usredsredi pogled, da prestane da vidi
rasplinute oreole oko svakog i oko svega.
„Da vam donesem čašu vode? Treba li vam svežeg vazduha?“
„Vazduha“, izusti on promuklim glasom, vrlo suvog grla. „Molim
vas.“
Na sve strane su bili ljudi, lica, glasovi, u nekoj magli, pa se
radovao što je tu njena ruka da ga podrži. Ni za milion godina ne bi
David predvideo scenario gde Konstans njemu pruža pomoć. A ipak,
strepeo je da bi bez nje pao.
Prošli su kroz grupu nasmejanih ljudi i učinilo mu se da je u
daljini načas ugledao Alis. Pokušao je nešto da kaže, da objasni
Konstans kako ne može predaleko da ide, kako mora da se posveti
jednom važnom poslu, ali jezik mu je bio lenj i nije hteo da oblikuje
reči. Još ima vremena. Elenor je rekla da će se oni tamo sastati tek u
ponoć. Uradiće što je obećao; samo mu treba najpre malo svežeg
vazduha.
Išli su stazom iza živice sve dok se nije učinilo da je graja gostiju
veoma daleko. Srce mu je tuklo kao ludo. Nije to bila tek njegova
uobičajena gorušica i anksioznost; čuo je kako mu puls bije iza ušiju.
Griža savesti, jasno; sećanja na ono jezivo svanuće, davno; njegov
neuspeh da spase mališana. Pri pomisli da je izmirenje prva ponudila
Konstans, David oseti nesavladiv poriv da zaplače.
Vrtelo mu se u glavi. Glasovi, bezbroj glasova, neskladnih,
udaljenih, ali jedan se probijao i nadjačavao sve druge, uz njegovo
uvo, u njegovom uvu. „Samo sačekajte tu. Odmorite se načas, doneću
vam vode.“
Odjednom je bio hladan kao led. Obazreo se oko sebe. Vlasnica
glasa je otišla. Ostao je sam. Gde je ona? Ko gde je? Neko je bio kraj
njega. Ili je umislio? Umoran je, strašno umoran.
U glavi mu se kovitlalo od okolnih zvukova. Od pljuskanja ribljih
repova u tamnim ribnjacima, od misterioznog kapanja u dubini šume.
Opazio je hangar. Tamo je bilo previše ljudi, smejali su se i ciktali
dok su se ludirali u čamcima obasjanim svetiljkama. Bilo mu je
potrebno da bude sam, da diše, da povrati pribranost.
Mogao bi još samo malčice da prošeta u suprotnom smeru. Duž
potoka. Oduvek mu je to bilo jedno od omiljenih mesta. Kakve su lepe
dane proživljavali, kakve duge, sunčane dane, on i Henri, a kasnije i
mala Elenor, koja je skakutala uz njih i oduševljavala ih svojom
oštroumnošću. David nije zaboravljao kakav je izraz Henrijevog lica
bio dok posmatra svoju ćerčicu, onu primesu apsolutnog obožavanja.
David je mnogo puta pokušao da skicira taj izraz, ali nikad nije uspeo
da ga uhvati na hartiji.
Sapleo se i povratio ravnotežu. U nogama je imao neki vrlo čudan
osećaj. Bile su labave, kao da su mu se sve tetive pretvorile u gumu.
Odlučio je da malo posedi. Samo kratko. Potražio je u džepu tabletu
protiv gorušice, ubacio je u usta i sa mukom progutao.
Zemlja pod njim bila je prohladna i vlažna; naslonio se leđima na
jedno snažno, čvrsto stablo. Sklopio je oči. Puls mu je bio kao reka
koja teče brzo posle kiše, ritmično. Činilo mu se da je postao čamac i
da ga je ponela matica, pa pljuska, obrće se, damara.
David je sad video Henrijevo lice. Veoma gospodsko lice,
plemenito lice. Elenor je bila u pravu. Ponekad je ljubav izdaleka
najviše čemu se čovek sme nadati. A i to je svakako bolje nego nikada
ne voleti.
O, ali teško je to!
Potok je zapljuskivao obale, a disanje Davida Luelina usporilo se u
skladu s njim. Mora da vidi Alis, obećao je Elenor. Uskoro će poći.
Samo još neki minut tu, na toj zemlji što je tako tvrda i hladna pod
njim, uz to pouzdano drvo, dok mu povetarac lako dira obraze. A u
njegovom sećanju Henrijevo lice, njegov stari prijatelj ga doziva, daje
Davidu rukom znak da i on uskoro dođe…
Alis je gledala na ručni sat kad je maltene naletela na svoju babu.
Starica je koračala veoma brzo i kao da je bila zahvaćena nekim njoj
nesvojstvenim uzbuđenjem. „Vode“, reče čim je ugledala Alis; obrazi su
joj bili crveni, a oči sjajne. „Treba mi malo vode.“
U običnim okolnostima, babina neuobičajena energičnost bila bi
dovoljna da raspiri radoznalost u Alis, ali ne i te večeri. Čitav njen svet
se srušio i bila je previše ogrezla u sopstvenom stidu i jadu da bi se
čudila neobičnostima kod drugih. Izašla je te večeri samo da bi se
našla s gospodinom Luelinom. Bilo joj je gotovo nepodnošljivo da se u
mislima vraća na onaj njihov razgovor od prepodneva; tad je jedva
čekala da ga se otarasi, da ode i pokaže svoj rukopis Benu, bila je tako
ponosna! A u kakvu se grešku to pretvorilo!
 Gospode, mogla bi doslovno da umre od sramote! Alis je sela na
stolicu pod senicom i privukla kolena uz grudi, potpuno ojađena. Nije
uopšte ni želela da prisustvuje slavlju, draže joj je bilo da u samoći leči
rane, ali majka je insistirala. „Nećeš mi čitave večeri sedeti unutra i
duriti se“, rekla je. „Obući ćeš najlepšu haljinu i pridružićeš se ostaloj
porodici napolju. Ne znam šta te je to uhvatilo i što baš večeras od
svih večeri, ali ja to neću da trpim, Alis. Previše je planiranja uloženo
u ovo veče da bi ga ti kvarila svojim neraspoloženjima.“
I tako se silom prilika našla tu. Želela je da provede čitavu noć u
svojoj sobi, skrivena pod pokrivačem, pokušavajući da zaboravi koliko
je ispala glupa, koliko blesava i glupa. Za sve je kriv gospodin Luelin.
Kad je tog jutra konačno otkačila starca, zaključila je da joj preostaje
vrlo malo vremena da pokaže Benu svoj rukopis; gospodin Haris i
njegov sin vratiće se svakog časa. Zato je odlučila da ponese svoje
delo pravo u hangar kasnije po podne. Tako će, rasuđivala je Alis,
makar moći najzad da se nađu u četiri oka.
Koža joj je plamtela dok se prisećala. Prisećala se kako je ustrčala
uz stepenice da pokuca na vrata, sva vrcajući od uzbuđenja, od
samopouzdanja. Prisećala se naročite pažnje s kojom se obukla i
očešljala. Majčine kolonjske vode koju je kradom uzela da bi se
poprskala njome ispod dugmića bluze i poviše dlanova, baš kao što je
videla Deboru da radi.
„Alis“, kazao je kad ju je ugledao, osmehnuvši se (zbunjeno, to je
sad shvatala; u tom trenutku je samo mislila da je napet kao i ona. A
to poniženje ju je peklo!). „Nisam se nikome nadao.“
Otvorio je vrata hangara, a ona je prekoračila prag, zadovoljna
daškom parfema što se širio oko nje. Unutra je bilo skučeno, prostora
je imalo samo za krevet i najosnovniju kuhinju. Alis nikada nije bila
ni u jednoj muškoj spavaćoj sobi, pa se svim silama upinjala da ne
blene kao neko tupavo derle u jorgan od krpica, nemarno prebačen
preko kraja dušeka.
Na vrhu je počivao mali četvorougoni poklon, umotan
jednostavno ali uredno, uvezan komadom uzice, čestitka napravljena
od jedne Benove papirne životinjice. „Je li to za mene?“, upitala je,
pamteći njegove reči da ima nešto da joj dâ.
Pogledao je kud i ona. „Jeste. Ništa krupno, da znaš, samo nešto
simbolično u znak podrške tvom pisanju.“
Alis samo što se nije rasprsla od zadovoljstva. „A kad smo već kod
pisanja“, rekla je pre nego što će krenuti sa uzbuđenim izveštajem o
završenom rukopisu. „Pravo iz štampe.“ Ugurala mu je u ruke
primerak koji je otkucala naročito za njega. „Hoću da ga ti prvi
pročitaš.“
Uzbudio se zbog nje, veliki osmeh je dozvao jamicu na levi obraz.
„Alis! To je veličanstveno! Kakvo postignuće! Prvi primerak od mnogo
primeraka, upamti šta ti kažem.“ Osećala se strahovito odraslo dok se
sladila njegovim pohvalama.
Obećao je da će ga pročitati i načas je pritajila dah, čekajući da
otvori prvu koricu i ugleda posvetu, ali on ga je spustio na sto. U
blizini je stajala otvorena flaša s limunadom i Alis je odjednom osetila
užasnu žeđ. „Ubila bih nekog da nešto popijem“, rekla je mačkastim
glasom.
„Nema potrebe.“ Nasuo joj je čašu. „Podeliću je s tobom više nego
rado.“
Dok je njegova pažnja bila usmerena na drugu stranu, raskopčala
je najviše dugme bluze. On joj je pružio čašu, te su im se prsti dotakli.
Kroz kičmu joj je prošao naelektrisan drhtaj.
Ne odvajajući pogled od njega, Alis je otpila gutljaj. Limunada je
bila hladna i slatka. Prefinjeno se obliznula. To je to. Sad ili nikad.
Jednim hitrim pokretom spustila je čašu, zakoračila ka njemu i
obuhvatila mu lice dlanovima, primakavši se da ga poljubi tačno
onako kako je maštala da to učini.
Na trenutak je bilo savršeno! Udahnula je njegov miris, na
štavljenu kožu i mošus, na tek najneprimetniji trag znoja, usne su mu
bile tople i meke, i njoj se zavrtelo u glavi jer je znala da će biti baš
tako, sve vreme je znala…
A onda je, iznenadno, taj sve razbuktaliji plamen ugašen. Otrgao
se, tražeći pogledom njene oči.
 g j
„Šta je bilo?“, izgovorila je. „Nisam ovo uradila kako treba?“
„O, Alis!“ Na njegovom licu sukobljavali su se izrazi otrežnjenja i
brige. „Alis, izvini. Bio sam strašno glup. Pojma nisam imao.“
„O čemu pričaš?“
„Mislio sam… Nisam razmišljao.“ Na to se osmehnuo, blago, tužno,
i videla je da je on žali, a tad je i pojmila. Razdanilo joj se u tren oka.
On ne oseća što i ona. Nikad nije ni osećao.
I dalje je govorio, ozbiljnog izraza lica, nabranog čela i blagih
očiju, ali poniženje je kreštavo i nepopustljivo odjekivalo u njenim
ušima. Povremeno bi njegova frekvencija popustila i ona bi ulovila
odlomak neke otrcane fraze: „Ti si sjajna devojka… neverovatno
pametna… izvanredan pisac… pred tobom je velika budućnost…
upoznaćeš nekog drugog…“
Bila je žedna i ošamućena, nije više imala zašto da bude tu, na
tom mestu gde se obrukala, gde je čovek kog voli, jedini kog je ikada
volela, posmatra sa sažaljenjem i izvinjenjem u očima, i govori joj
onim tonom kakvim svi odrasli smiruju pometenu decu.
Sa svim dostojanstvom koje je uspela da prikupi, Alis je uzela
čašu i popila limunadu do kraja. Dohvatila je svoj rukopis sa onom
nepodnošljivom posvetom i pošla ka vratima.
I tad je i primetila njegov kofer. Kasnije će razmišljati o tome i
pitaće se da li je s njom sve u redu kad je neki delić nje, čak i u trenu
dok joj je pucalo srce, stajao izvan emocionalne istine tog trenutka i
hvatao beleške. Još kasnije, kad se bude bolje upoznala s Grejamom
Grinom, shvatiće da je to samo ona cepka leda koju svi pisci imaju u
svom srcu.
Kofer je stajao otvoren uza zid i bio je pun urednih hrpa odeće.
Benove odeće. Pakovao se.
Ne okrećući se ka njemu, izgovorila je: „Odlaziš.“
„Da.“
„Zašto?“ O, grozna taštino! – osetila je kako u njoj vaskrsava
nada da je on ipak voli i da ga upravo ta ljubav i primorava da ode. Iz
poštovanja prema njenoj mladosti i iz obaveze prema porodici koja ga
je zaposlila.
Ali ne. Umesto toga, rekao je: „Vreme mi je. Odavno mi je bilo
vreme, štaviše. Ugovor mi je istekao pre dve nedelje. Ostao sam samo
da bih pomogao pred Ivanjdan.“
„Kuda ćeš?“
„Još nisam siguran.“
On je čergar, naravno, putnik. Nikad sebe nije opisivao drugim
rečima. A sada odlazi. Iskoračuje iz njenog života mirno kao što je u
njega i ušao. Tad joj je sinula iznenadna misao. Osvrnula se. „Postoji
druga, zar ne?“
Ben nije odgovorio, ali nije ni morao. Po sažaljivom izrazu
njegovog lica odmah je shvatila da postoji.
Kratko i ošamućeno klimnuvši glavom, ne pogledavši ga više,
izašla je iz hangara. Visoko dignute glave, smireno hodajući korak po
korak. „Alis, tvoj poklon“, doviknuo je za njom, ali ona se nije vratila.
Tek kad je skrenula na krivini staze, prigrlila je rukopis na grudi i
potrčala natrag ka kući koliko su joj dozvoljavale suzama zaslepljene
oči.
Kako je mogla toliko da se prevari? Dok je sedela na baštenskoj
klupi pod senicom, a oko nje se vrtložio vihor ivanjdanskog slavlja,
Alis nije uspevala da shvati. Misli su joj se odmotavale unatrag, kroz
čitavu jednu godinu susreta s njime. Uvek mu je bilo mnogo drago
kad je vidi, pomno ju je slušao kad priča o svom pisanju, o porodici,
čak joj nudio sugestije kad se požali na majku, na nesporazume s
njom, pokušavao da zagladi raskole između njih dveju. Alis nikada
nije upoznala nikog kome je toliko stalo do nje, ko je razume kao on.
Istina je da je nikada, baš nijednom, nije dotakao, ne u pravom
smislu, ne onako kako je to ona želela, pa se pitala šta je sa svim
onim što je Debora pričala o mladićima i njihovim razvratnim,
bezobraznim pažnjama, ali prosto je pretpostavljala da je prevelik
džentlmen. A u tome je i bio problem. Previše je pretpostavljala. Sve
vreme je videla samo ono što je želela da vidi: sopstvene želje u
ogledalu.
 g
S bolnim uzdahom, Alis je pogledom potražila gospodina Luelina.
Čekala ga je već petnaest minuta, a od njega i dalje ni traga ni glasa.
Trebalo bi da ode odatle. Jedva se dovukla da se nađe s njim, a on se
nije potrudio ni da dođe po dogovoru. Verovatno je skroz i zaboravio,
ili se zapričao s nekim zabavnijim društvom i kasni. I zaslužio je da
dođe i ne zatekne je.
Ali kuda bi pošla? Do gondola? Ne, one su preblizu hangaru. Nije
više želela nogom tamo da kroči. U kuću? Ne, na sve strane je
posluga, a sve su to majčine uhode, jedva čekaju da je izveste kako
Alis nije poslušala naloge. Podijum? Teška posla! Nije mogla da
zamisli ništa za šta bi bila manje raspoložena nego da se džilita i kliče
kao što rade ti glupaci – a i sa kime, moliću lepo, da igra?
I tu joj se ukazala užasna istina. Nema pametnijeg posla nego da
zaigra, a ni to nema s kim da radi. Nije ni čudo što je Ben ne voli. Nju
je potpuno nemoguće voleti. Deset je minuta do ponoći, uskoro će
početi vatromet, a ona je sasvim sama. Bez nade, bez prijatelja; činilo
joj se da i nema mnogo svrhe u njenom daljem životu.
Tada je videla sebe, kao da posmatra odozgore. Usamljenu,
tragičnu figuru koja, obučena u najljupkiju haljinu, sedi obrgrljenih
kolena; devojku koju niko u porodici ne shvata.
Izgledala je sebi, zapravo, pomalo kao imigrantkinja koja sedi na
pristanu nakon dugog putovanja morem. Bilo je nečeg sličnog u
krivini njenih pogrbljenih ramena, nagibu oklembešene glave, u
položaju njenog lepog, pravog vrata. To je jedna nesalomiva devojka i
upravo se bori s velikim gubitkom. Sva porodica joj je nastradala
(kako? Jezivo, tragično, detalji nisu ni važni, ne trenutno), ali ona se s
ljutom odlučnošću prihvatila zadatka da osveti njihovu smrt. Alis je
malo ispravila leđa dok je u njoj klijalo seme ideje. Polako je zavukla
ruku u džep da pogladi svoju svesku. I razmišljala je, razmišljala…
Ta devojka je sama na svetu, potpuno ucveljena, napuštena i
zaboravljena od svih za koje je mislila da se sme u njih pouzdati, ali
pobediće ona. Alis će se za to postarati. Brzo je ustala dok se iskra
čilosti raspirivala u njoj. Disanje joj se ubrzalo, a u glavi joj se vrtelo
od treperavih niti ideja koje valja splesti zajedno. Mora da razmišlja,
da stvori zaplet.
Šuma! Eto kuda će. Daleko od slavlja, daleko od svih tih
budalastih ljudi što slave. Koncentrisaće se na planiranje svoje sledeće
priče. Nisu joj potrebni ni Ben ni gospodin Luelin, niko od njih. Ona je
Alis Edevejn; ona je pripovedač.
Plan je bio da se nađu u šumi, pet minuta nakon ponoći. Tek kad
ga je ugledala kako čeka, tačno tamo gde je rekao da će biti, shvatila
je da je čitave te večeri susprezala dah, očekujući da nešto pođe
naopako.
„Zdravo“, rekla je.
„Zdravo.“
Uvrnuto zvanično. Jedini način da prebrode užasni zadatak koji ih
čeka. Nisu se zagrlili, više su se samo očešali podlakticama, laktovima,
ručnim zglobovima, u nezgrapnoj imitaciji nežnosti, neusiljenosti na
koju su oboje bili navikli. Sve je ove večeri bilo drugačije.
„Nisi imala nikakvih problema?“, upitao je.
„Malopre sam srela na stepenicama jednu služavku, ali bila je sva
sluđena, skupljala je čaše od šampanjca za ponoć. Nije obratila
posebnu pažnju na mene.“
„Verovatno je to i dobro. Smešta te na pozornicu događaja podosta
ranije. Tako je manje sumnjivo.“
Elenor se trgla zbog tako neuvijenih izraza. Na pozornicu. Manje
sumnjivo. Kako je dotle došlo? U njoj se uskomešalo vrtoglavo
osećanje panike i pometnje, preteći da je obori. Okolni svet, ta šuma
što ju je okruživala, slavlje u daljini, sve se rasplinulo u maglu.
Osećala se potpuno isključenom iz svega. Nije postojao fenjerima
osvetljeni hangar, nije bilo gostiju koji se smeju i koketuju u svili i
satenu, nije bilo jezera, ni kuće, ni orkestra; samo ovo sad, to što su
isplanirali, što je u tadašnjem trenutku delovalo tako razborito, tako
logično.
Jedna raketa fijuknu nebom iza njih, leteći sve više dok se nije
rasprsnula u vodoskok crvenih iskri koje se rasuše nad jezerom. Taj
znak ih podstače na delo. Vatromet je po rasporedu trebalo da traje
trideset minuta. Elenor je pirotehničaru izdala nalog da napravi takvu
predstavu da joj niko ne može odoleti, slugama je dozvolila da
posmatraju, David će zadržati Alis. „Moramo da krenemo“, izgovori.
„Nemamo mnogo vremena. Primetiće da me nema.“
U međuvremenu se privikla na šumsku tminu, pa ga je sad
sasvim jasno videla. Lice mu je bilo otelotvorenje nevoljnosti i kajanja,
tamne oči bile su zagledane u njene oči; znala je da traže neku
pukotinu u njenoj odluci. Bilo bi vrlo lako pokazati takvu pukotinu.
Reći: „Mislim da smo pogrešili“, ili „Daj da još malo promislimo o
tome“, pa da se raziđu u dva suprotna smera. Ali stegla je srce i pošla
prema kapku koji vodi dole u tunel.
Možda neće poći za mnom, pomislila je, ponadala se. I tad bi
mogla da se vrati sama, da ostavi svoje usnulo čedo tamo gde je, da
se pojavi na slavlju kao da nema nijednu brigu na ovome svetu.
Mogla bi mirno sutra da se probudi, pa kad se sledeći put bude videla
s Benom, oboje će vrteti glavom, s veselom nevericom, zapanjeni tim
ludilom što ih je bilo progutalo, sumanutim poduhvatom koji umalo
nisu sproveli u delo, činima kojima su bili začarani. „Folie à deux“,
govoriće, „zajedničko ludilo.“
Ali već dok je o tome razmišljala, već dok joj je duh uzletao i
razvedravao se, znala je da time ne bi ništa rešila. Entoniju je gore
nego ikad. Teo je u opasnosti. A sada su još, nezamislivim – pogubnim
– sticajem okolnosti, Debora i Klemi saznale za nju i Bena. Sama
pomisao da njene kćeri znaju da je bila neverna njihovom ocu
izazivala je u Elenor želju da se pretvori u trunku prašine i otplovi. A
takva misao je bila slabost, lenjost, i samo je doprinela da se pojača
njen samoprezir. Ne, ovaj plan, ovaj mučni, nezamislivi plan, jedino je
što može zaustaviti tok katastrofe. I više od toga; on je tačno ono što je
i zaslužila.
Elenor se lecnula. Nešto se upravo pomaklo u šumi, bila je
ubeđena u to. Nazrela je – ili je pak čula? – nešto u mraku. Da nema
tamo nekog? Da ih nije neko video?
Preletela je pogledom drveće, jedva se usuđujući da diše.
 Nije bilo ničeg.
Umislila je.
To je samo njena griža savesti.
No svejedno, mudro je bilo da ne oteže dalje. „Brzo“, šapnula je,
„za mnom niz merdevine. Brzo.“
Stigla je do dna i pomerila se u stranu da bi i njemu načinila
mesta u uskom, obzidanom tunelu. Zatvorio je kapak za sobom i
zavladao je mrak crnji od noći. Elenor je uključila baterijsku lampu
koju je ranije tu sakrila, pa ga povela prolazom ka kući. Mirisalo je na
memlu i buđ, na hiljadu dečjih avantura. Odjednom je zažudela da
opet bude dete, bez druge brige izuzev kako da popuni beskonačni
sunčani dan. Grlo joj je palio jecaj, preteći da izleti na slobodu, te je
ljutito zavrtela glavom, grdeći sebe zbog takvog mekuštva. Mora da
bude jača. Narednih dana biće neuporedivo gore. U nekom trenutku
sutrašnjeg dana sve će se otkriti, pokrenuće se potraga, biće upletena
policija. Uslediće saslušanja i istraga, Elenor će morati da igra svoju
groznu ulogu – a Ben neće biti tu.
Ben. Čula je iza sebe njegove korake i ponovo ju je zapljusnula
ona kratkotrajna, bolno oštra svest da će izgubiti i njega. Da će se on
za koji minut okrenuti, otići, i nikad ga više neće videti… Ne. Elenor
stegnu zube i prisili sebe da se usredsredi samo na hod. Nogu pred
nogu; zastala je tek kad je stigla do kamenih stepenika što su vodili
naviše kroz šupljinu u zidu kuće. Uprla je snop lampe ka vratima na
vrhu i duboko udahnula. Vazduh je u prolazu bio zagušljiv, nepomičan
i zemljast, a u zraku svetlosti lebdele su čestice prašine. Čim budu ušli
na ta vrata, povratka više neće biti. Dok je prikupljala hrabrost da
krene uz stepenice, Ben je zgrabi iznad šake. Iznenađena, ona se
osvrte ka njemu.
„Elenor…“
„Ne“, reče ona, a glas joj zazvuča neočekivano bezizrazno u uskom
ozidanom prostoru. „Bene, nemoj.“
„Smrt mi je da ti kažem zbogom.“
„Onda nemoj.“
 Odmah je shvatila, po razvedravanju njegovog lica pod svetlom
baterijske lampe, da ju je pogrešno shvatio. Pomislio da ona nabacuje
kako nije nužno da on ode. Žurno je dodala: „Nemoj da izgovoriš.
Samo uradi šta se mora uraditi.“
„Sigurno postoji i drugi način.“
„Ne postoji.“ I nije postojao. Da jeste, ona bi ga iznašla. Elenor je
razmišljala i razmišljala dok joj se nije učinilo da će joj mozak
prokrvariti od napora. Uključila je i gospodina Luelina, pa čak ni on
nije uspeo da predloži prihvatljivo drugo rešenje. Nije bilo načina da
se postupi ispravno prema svima, da svi budu srećni. Ovo je bilo nešto
najpribližnije tome, ovaj plan u kom će ona nositi najteži teret. Teo će
možda spočetka biti zbunjen – bog neka joj oprosti, biće mu i teško –
ali mali je i zaboraviće. Verovala je Benu kad kaže da je voli, da ne želi
da živi bez nje, ali on je čergar i putovanje mu je u krvi; na kraju bi
pošao dalje bez obzira na sve. Ne, najviše će patiti ona jer će biti
ostavljena da se bori s gubitkom njih dvojice, i nedostajaće joj obojica
kao što mesecu nedostaje sunce, večito se pitajući…
Ne. Ne razmišljaj o tome. Sa svom snagom volje koju je uspela da
smogne, Elenor izvuče ruku iz njegove šake i pođe uz stepenice. Mora
umesto toga da se koncentriše na to da li je uradila sve što je
potrebno da bi plan uspeo. Da li je dodatni viski uljuljkao dadilju
Bruen u čvrst san. Da li je gospodin Luelin upravo u razgovoru sa Alis,
koja je čitave večeri bila naročito naopaka.
Na vrhu je provirila kroz skrivenu špijunku u tajnim vratima. Oči
su joj bile zamagljene, pa je snažno zatreptala da ih razbistri. Hodnik
je bio pust. Iz daljine se čula grmljavina vatrometa. Pogledala je na
sat. Preostajalo je još deset minuta predstave. Dovoljno vremena. Knap.
Brava je u njenoj ruci bila čvrsta, veoma stvarna. To je to.
Trenutak za koji je znala da se bliži, ali je dotad odbijala da razmišlja
o njemu, usredsređujući se umesto toga na praktični deo i ni na tren
ne dozvoljavajući sebi da zamisli kako će joj biti kad stigne do ovog
praga. „Ispričaj mi ponovo kakvi su to ljudi“, tiho izgovori.
Glas iza nje bio je topao i tužan, a što je od svega gore, pomiren
sa sudbinom. „Najbolji na svetu“, reče. „Vredni, odani i veseli; kuća im
uvek miriše na lepa jela, i bez obzira na sve drugo u čemu možda
oskudevaju, nikada nema oskudice ljubavi.“
Gde je ta kuća, poželela je da pita, u koju ga vodiš? Ali terala je
Bena da obeća da joj nikad to neće reći. Nije imala vere u sebe. Sve će
se uspešno okončati samo ako ne bude znala gde da ga traži.
Benova ruka joj se nađe na ramenu. „Volim te, Elenor.“
Ona sklopi oči, prislonivši čelo uz tvrdo, hladno drvo vrata. Znala
je da on želi da i ona njemu zauzvrat to isto kaže, ali bilo bi fatalno da
to uradi.
Klimnuvši ovlašno glavom u znak da ga je čula, digla je
prevrtljivu rezu i ušunjala se u prazni hodnik. Dok je vatromet i dalje
treštao nad jezerom, a crvena, plava, zelena svetlost se kroz prozore
razlivala po tepihu, pripremila se da uđe u dečju sobu.
Teo se naglo probudio. Bilo je mračno, a dadilja je bučno hrkala
na uskom ležaju u udubljenju sobe. Odjeknu tup udar i kroz tanke
zavese prosu se bujica zelene svetlosti. Čuo se i jedan drugi zvuk,
srećna graja, mnoštvo ljudi, daleko, napolju. No njega je probudilo
nešto drugo. Sisao je palac osluškujući i usredsređujući se, a onda se
osmehnuo.
Znao je da je to mama pre nego što je stigla do kreveta. Uzela ga
je i Teo ugnezdi glavu ispod njene brade. Tu je bilo jedno mesto gde bi
taman stala kako treba. Mama mu je tepala na uvo, a njegova leva
ruka zavijugala je naviše da je pomiluje po licu. Zadovoljno je
uzdahnuo. Teo je svoju mamu voleo više od svih na svetu. Sestre su
bile zabavnije, a otac je mogao više da ga podigne, ali u maminom
mirisu, u zvuku njenog glasa, u nežnosti s kojom su ga njeni prsti
milovali po licu bilo je nečeg posebnog.
Tad se začuo još jedan šum i Teo diže glavu. U sobi je s njima bio
još neko. Oči su mu se sad privikavale na mrak, pa je iza majke
razaznao nekog čoveka. Čovek je prišao bliže i osmehnuo se, a Teo je
shvatio da je to Ben iz bašte. Teu se Ben mnogo dopadao. Pravio je
razne stvarčice od papira, životinje i druge oblike, i pričao priče koje
se završavaju golicanjem.
 Mama mu je nešto tiho šaputala na uvo, ali on nije slušao. Bio je
zauzet igrajući se „buc“ preko njenog ramena i pokušavajući da
privuče Benu pažnju. Mama ga je stezala jače nego obično, te je stao
da se migolji kako bi se oslobodio. Zasula mu je obraz kišom
poljubaca, ali Teo se odmicao. Pokušavao je da izmami Benu osmeh.
Nije hteo da ga tetoše, hteo je da se igra. Kad je Ben pružio ruku da ga
pomiluje po obrazu, oko Teovog palca izbi kikot.
Pssst, prošaputa mama, pssst. U glasu joj je bilo nečeg drugačijeg,
a Teo nije bio siguran da mu se to dopada. Zapiljio se u njeno lice, ali
ona više nije gledala u njega. Pokazivala je nešto ispod kreveca. Teo je
posmatrao kad je Ben klekao pa opet ustao, s torbom preko ramena.
Tu torbu Teo nije prepoznavao, pa nije više ni razmišljao o njoj.
Tada Ben priđe bliže i diže ruku da dotakne mamu po obrazu. Ona
zažmuri i pripi glavu uz njegov dlan. I ja tebe volim, reče. Teo je
gledao čas u nju, čas u njega. Oboje su stajali vrlo mirno, ni jedno ni
drugo ne izgovarajući ni reč, a on je pokušavao da pogodi šta će se
dalje desiti. Kad ga je mama predala Benu, Teo se iznenadio, ali nije
bio nesrećan.
„Vreme je“, šapnula je ona, a Teo je pogledao na veliki sat na zidu.
Nije bio siguran šta je vreme, ali znao je da dolazi odatle.
Izašli su iz dečje sobe i Teo se pitao kuda idu. Nije normalno da se
izlazi iz sobe noću. Sisao je palac, posmatrao i čekao da vidi šta će biti.
U hodniku su bila neka vrata, nikad pre ih nije primetio, ali majka ih
je sad držala otvorena. Ben je stajao nagnut ka mami, šaputao joj na
uvo, ali Teo nije mogao da čuje reči. I sam je šapatom ispustio zvuk,
šapu, šapu, šapu, i osmehnuo se od zadovoljstva. A onda ga je Ben
poneo dalje i vrata su se tiho zatvorila za njima.
Bilo je mračno. Ben je uključio baterijsku lampu i pošao niz
stepenice. Teo se osvrtao tražeći mamu. Nije je video. Možda se krije?
Je li ovo neka igra? S nadom je posmatrao preko Benovog ramena,
čekajući da mama iskoči odnekud, osmehne se i izgovori: Buc! Ali nije
je bilo. I opet je nije bilo, i opet.
Teu je donja usna podrhtavala i razmišljao je da li da zaplače, ali
Ben mu je nešto govorio, a od njegovog glasa Teo se osećao bezbedno
i toplo. Bilo je u tom glasu nečeg tačno kako treba da bude, isto onako
kao što je Teova glava savršeno nalegala u prostor ispod majčine
brade i kao što je koža njegove sestre Klemi mirisala sasvim poput
njegove. Teo je zevnuo. Bio je umoran. Digao je Kucu i namestio je na
Benovo rame, a onda pripio lice uz nju. Gurnuo je palac u usta, sklopio
oči i slušao.
I tako je Teo bio zadovoljan. Poznavao je Benov glas onako kako
je znao svoju porodicu, na onaj posebni način, znanjem koje je staro
kao sam svet.
 Trideset treće poglavlje
Kornvol, 2003.
Bio je mrkli mrak, jedino su bleštavi beli snopovi baterijskih lampi
klizili tlom na nekoliko metara ispred njih. Piter nije bio siguran zašto
su tačno tu, sad, u toj šumi izvan Loaneta, umesto da u selu uživaju
na proslavi dugodnevice. Prilično bi mu prijao tanjir ribljeg paprikaša,
a posle njega čaša domaće medovine, no Alis je bila tvrdoglava isto
koliko i tajanstvena. „Dabome da nije savršeno da se ide po mraku“,
rekla je, „ali se mora uraditi, pa ću zato i da uradim.“ A to ga je prosto
mamilo da se zapita zašto nisu obavili taj posao ranije u toku dana
kao što su planirali. „Nisam bila raspoložena za to dok su tu ona
detektivka i njen deda. Ovo je privatna stvar.“
Taj odgovor je zvučao delimično istinito, pošto je Alis bila među
najvećim pobornicima privatnosti koje je on poznavao. Začudio se
zašto je pozvala i njega, ali spisak predmeta koje je tražila da joj
nabavi za taj izlet, „potrepština“, kako ih je uporno nazivala, krajnje je
jasno stavljao do znanja da je poveden kao radna snaga. Uspeo je da
nađe sve što je tražila. To nije bilo lako za tako kratko vreme, ali Piter
je svoj posao dobro radio, pa nije hteo ni sad da je razočara.
Ovaj zadatak je očigledno bio veoma važan za Alis, o čemu je
svedočio i njen kasni poziv u petak uveče, kad mu je telefonirala na
kuću i objavila da je promislila, te da će mu ipak praviti društvo do
Kornvola. Zvučala je neuobičajeno uzbuđeno, čak govorljivo, pa je
Piteru prominula kroz glavu misao da se slobodnije poslužila džin-
tonikom nakon njegovog odlaska. „Nemam nameru da diktiram
raspored“, rekla je pre nego što će mu poručiti da će biti spremna i
čekati ga da dođe po nju u pet ujutru. „Najbolje je da se ugrabi vreme
pre saobraćajne gužve, slažeš se?“ Potvrdio je, i taman kad je hteo da
spusti slušalicu, dodala je: „I još nešto, Pitere.“
„Da, Alis?“
„Šta misliš, da li bi mogao da se domogneš nekog ašova i
kvalitetnih baštenskih rukavica? Nešto bih veoma volela da uradim
dok smo tamo.“
Na čitavom putu iz Londona sedela je pored njega s
nepromenljivim izrazom lica, nekako odsutna, i mrmljala je odlučno
da „nije nužno“ na svaki njegov predlog da stanu i nadišu se vazduha,
da nešto pojedu, popiju vode ili naprosto protegnu noge. Nije bila
raspoložena za ćaskanje, što je Piteru i odgovaralo. Samo je pojačao
zvuk audio-knjige i pustio naredni deo Velikih očekivanja. Prethodne
dve nedelje imao je toliko posla da nije stigao da završi roman, ali je
računao da će ova duga vožnja biti savršena prilika za to. Dok su se
bližili selu, predložio je da produže pravo u hotel i prijave se, ali Alis je
oštro odgovorila: „Ne. Ne dolazi u obzir. Moramo pravo u Loanet.“
Tad mu je i kazala da hoće da joj on donese taj ključ. „Gore je
soba za sušenje rublja“, rekla je, „a na podu ispod sušilice nalazi se
jedna labava daska. Prepoznaćeš je jer ima čvor koji neverovatno liči
na losovu glavu. U šupljini ćeš naći kožnu torbicu. U torbici je ključ.
On je moj i veoma dugo mi nedostaje.“
„Shvatio“, kazao je on. „Labava daska, čvor u obliku losove glave,
kožna torbica.“
Njena odlučnost je i dalje bila vidljiva kad su se pridružili
ostalima na pikniku u vreme užine. Tražila je da kolicima poveze i
opremu, željna da se zaputi u šumu istog časa kad završe, ali onda se
Berti, deda Sejdi Sperou, ponudio da je provede po festivalu, što je
prihvatila bez trunke oklevanja. Piter bi se potpuno pomeo da nije još
tog prepodneva opazio nešto za šta mu se učinilo da bi moglo
objasniti njeno predomišljanje. Nije bio siguran, ali imao je utisak da
je Berti prirastao Alis za srce. Slušala ga je pažljivo kad govori,
smejala se njegovim šalama, živo klimala glavom na njegove priče.
Takvo ponašanje definitivno nije ličilo na Alis; obično nije
uspostavljala brze i prisne veze, zapravo – nikakve veze.
 Šta god da je posredi, vratili su se u selo, prijavili se u hotel, a
onda je Alis sa uživanjem razgledala slavlje. Piter se izvinio i u
međuvremenu šmugnuo za svoj groš. Čitavog popodneva nešto mu se
motalo po glavi, jedna sitna lična nedoumica, pa je hteo da svrati do
biblioteke i to proveri. Ali sada su se nalazili tu, usred mračne noći, na
istoj stazi kojom su već ranije prošli, oko jezera pa dole ka hangaru.
Kada su stigli do potoka, Alis nije stala, već ga je pozvala da nastave
ka šumi. Piter je bio oprezan i pitao se nije li neuputno da vodi ženu
od osamdeset i nešto godina u šumu po noći, no Alis mu je rekla da se
ne sekira. „Ovu šumu znam kao svoj džep“, kazala je. „Predeo
detinjstva nikad se ne zaboravlja.“
Po ko zna koji put Alis je zahvaljivala nebesima što Piter nije
brbljiv. Nije želela ni da priča, ni da objašnjava, ni da ga zabavlja.
Samo je htela da hoda i da se seća poslednje prilike kad je išla tom
stazom kroz šumu. Nad njima se kroz tamu vinu ptica, te joj se vratiše
zvuci one noći, od pre bezmalo sedamdeset godina, kad se išunjala
tuda da sve zakopa: konjsko njištanje, pljuskanje jezera, slavuji u letu.
Saplela se i Piter je uhvati za mišicu. „Je li sve u redu?“, upita.
Dobar dečak. Vrlo malo pita. Radi sve što ona zatraži. „Nema još
mnogo da se ide“, reče.
Produžili su ćuteći oboje, kroz koprive, ka proplanku gde se
skrivao kapak tunela, pored ribnjaka s pastrmkama. Alis je osećala
čudno ushićenje što je opet u Loanetu, što je te noći u toj šumi. Bilo je
baš kao što je i zamišljala dok je prethodne večeri sedela u svojoj
biblioteci u Londonu i slušala kako sat kuca na kaminu, a njen
plamen čežnje za tim mestom pretvarao se u oganj žudnje, te je
telefonirala Piteru. Nije se moglo reći da se ponovo oseća mladom, to
svakako ne; pre kao da je prvi put posle sedam decenija dopustila sebi
da se priseti kako je kad si mlad. Kako je kad si ona preplašena,
zaljubljena, budalasta mlada devojka.
Najzad su stigli do mesta koje je Alis odabrala u to doba, mesta
gde je njena krivica za sve to vreme počivala primirena. „Sad možemo
da stanemo“, kaza.
 Do nje je dopirao miris na poljske miševe i pečurke, a plima
uspomena bila je toliko jaka da je morala da se pridrži za Piterovu
nadlakticu.
„Zanima me da li bi možda obavio malo kopanja za mene“, reče.
„Pravog kopanja, hoću da kažem, u zemlji, a ne one druge vrste.“
Divna duša, nije je ništa ispitivao, samo je izvadio ašov iz ranca
koji je nosio, navukao baštovanske rukavice i krenuo da radi gde mu
je pokazala.
Alis je nakosila baterijsku lampu da bi svetlošću označila krug
gde treba da kopa. Pritajila je dah dok se prisećala te noći, kiše koja je
pala, kaljavog poruba haljine koji joj se lepio za čizme. Čim se vratila
u kuću, umotala ju je i prvom zgodnom prilikom spalila.
Naterala je tada sebe da ide kroz polje uprkos kiši. Mogla se
poslužiti i tunelom. Ne bi joj bilo lako da prođe sama, s obzirom na
onu šašavu bravu, ali snašla bi se. Međutim, nije htela da ide nikuda
kud je prošao Ben. Bila je do te mere uverena da je on oteo Tea, do te
mere zaneta sopstvenom teorijom. Prestrašena da bi neko mogao
sabrati dva i dva i otkriti kakvu je ulogu ona tu odigrala.
„Alis“, reče Piter, „možete li malo da pomerite svetlo u stranu?“
„Izvini.“ Bila je pustila snop lampe da luta zajedno s njenim
mislima, pa je ispravila grešku.
Začu se zveket: ašov je udario u nešto čvrsto.
Piter je već bio na sve četiri i vadio je iz rupe nekakav paket.
Odmotavao je i skidao ostatke platnenog džaka u koji ga je ona uvila.
„Kutija“, kaza on gledajući naviše u nju, očiju zaokrugljenih od
iznenađenja. „Metalna kutija.“
„Jeste.“
Ustao je, otresajući zemlju sa rukavica. „Hoćete da je otvorim?“
„Ne. Ponećemo je u kola.“
„Ali…“
Srce je počelo da joj preskače kad ju je ugledala, ali uspela je da
zadrži smiren glas. „Nema potrebe da je sad otvaramo. Znam šta ćemo
naći unutra.“
Sejdi se probijala kroz gustu gužvu što je vladala na Festivalu
dugodnevice. Ulice koje su se sastajale i oblikovale seoski trg bile su
načičkane tezgama gde su prodavali kuvani kukuruz, odeću, domaće
pite s mesom i peciva. Iz uspravljenih burića lizali su plamenovi, a
dalje, u luci, čekao je ponton nakrcan pirotehnikom, spremnom za
vatromet u ponoć. Alis i Piter su bili u hotelu na uglu glavne ulice,
belom zdanju s visećim korpama punim cveća duž zida i
prepotentnom vlasnicom, ali krčenje puta kroz svetinu trajalo je duže
nego što je Sejdi zamišljala. Samo se nadala da su tamo i da nisu
izašli i pomešali se sa slavljenicima. Očajnički je želela da im kaže šta
je otkrila o Teovoj smrti, da Alis sazna da Entoni nije za to bio kriv.
Telefon joj je zvonio; osećala je njegove vibracije uz nogu. Izvukla
ga je iz džepa baš kad se kraj nje laktovima probilo dete sa
džinovskom šećernom vunom. Sejdi pogleda u ekran i vide da je poziv
iz Metropolitena. „Halo?“
„Sperou!“
„Donalde?“
„Bogme, očigledno si ovog puta uspela da džarneš u osinje
gnezdo.“
Sejdi stade kao ukopana. Puls joj strahovito ubrza. „Šta se
dogodilo? Jesu li razgovarali s mužem, sa Stivom?“
„On je sad ovde, u pritvoru. Sve je priznao.“
„Šta? Čekaj malo, da pređem nekud gde je tiše.“ To je lakše bilo
reći nego učiniti, ali Sejdi uspe da nađe jedan kutak kraj kamenog
zida luke gde je mogla da se zavuče i skloni od gužve. „Pričaj mi šta je
tačno bilo.“
„Ašford je prvo priveo tu drugu ženu. Podmetnuo inspektorku
Heder da sedne s njom i ispita je, kako se snalazi sa Kejtlin, u tom
stilu, sve divno i prijateljski, a onda su prešle na to da li ima još dece,
da li bi želela još dece. Ispostavilo se da ne može da ima decu.“
Sejdi je zatisla rukom drugo uvo. „Kako to?“
 „Ona i muž su pokušavali da naprave dete više od godinu dana, a
onda su otišli doktoru da urade analize.“
Baš kao u hipotezi koju su razvili za vreme užine u Loanetu, isti
onaj scenario koji je Alis opisala u ranijoj knjizi o Digoriju Brentu, po
priči za koju je rekla da joj ju je pre mnogo godina ispričala sestra. „I
tako je otišao i nabavio joj ga?“
„Otprilike to, ukratko. Rekao je kako je njegovu ženu pokosila vest
da je neplodna. Oduvek je želela dete, devojčicu više od svega na
svetu. Razorno je delovalo na nju to što nije uspela da zatrudni, a
lekovi za plodnost dodatno su je sludeli. Razmišljala je da se ubije,
kaže, a on je hteo da bude srećna.“
„Tako što će joj naći ćerku“, zaključi Sejdi. „Savršeno rešenje sem
zamorne činjenice da je Kejtlin već imala majku.“
„Popustio je na saslušanju. Ispričao nam je šta je uradio, gde
ćemo naći njen leš. Pecaroški izlet, malo sutra! Sad su nam tamo
ronioci. Tipičan neiskusan ubica, plakao je, govorio kako on nije loš
čovek, nije želeo da se to desi, nije nameravao da sve tako daleko
ode.“
Sejdi je mrgodno stisla usne. „O tome je trebalo da razmišlja pre
nego što je posadio Megi i naredio joj da napiše poruku, pre nego što
ju je ubio.“ Kipela je od besa. Ono njegovo mrvljenje čaše od stiropora
za vreme razgovora, izigravanje nežnog oca, zloupotrebljenog bivšeg
muža, glumatanje da je zabrinut, zbunjen, voljan da uradi sve što je
potrebno kako bi se našla neodgovorna odbegla majka, a sve vreme je
tačno znao gde je ona. Znao šta joj je uradio.
Megi je sigurno videla šta joj se sprema. Mora biti da je to
shvatila u nekom trenutku konačnog sukoba. To je bio on, očajnički je
napisala. To je bio on. Ta upotreba prošlog vremena nikad joj dotad
nije delovala tako jezivo. Niti tako hrabro. Jedina sitna milost jeste ta
što Kejtlin, po svemu sudeći, nije videla šta se desilo njenoj mami. „Je
li rekao šta je radio s detetom dok se on razračunavao sa Megi?“
„Uključio joj je Istraživačicu Doru. Mala nije ni mrdnula.“
A to što je Kejtlin u stanu osiguralo mu je da Megi neće napraviti
scenu, jer je vodila računa da zaštiti ćerku od onog za šta je shvatila
da će joj se desiti. Već drugi put te večeri Sejdi je imala povoda da se
zamisli o tome dokle bi išao roditelj, samo da zaštiti dete koje voli.
Donaldov glas posta snebivljiv. „Čuj, Sperou…“
„Ostavio je svoju ćerku samu u stanu nedelju dana.“
„Kaže kako je mislio da treba da joj dođe baba – da će devojčica
biti pronađena mnogo ranije; već se spremao i sam da zove policiju,
kaže…“
„Moraće da saopšte Nensi Bejli.“
„Već su poslali čoveka za komunikaciju s porodicama.“
„Sve vreme je bila u pravu.“
„Da.“
„Njena ćerka nije tek tako otišla. Megi nikad to ne bi uradila. Baš
kao što je i Nensi rekla.“ Ubijena je. A oni umalo nisu pustili njenog
bivšeg muža da se izvuče. Sejdi je osećala olakšanje što je sad
opravdana, ali bilo je i mučno, tužno, jer to je značilo da se Nensina
ćerka nikad neće vratiti kući. „Šta će biti sa Kejtlin?“
„Trenutno se o njoj stara služba dečje zaštite.“
„A posle toga?“
„Ne znam.“
„Nensi obožava malu“, reče Sejdi. „Čuvala ju je kad god Megi radi.
Već je pripremila sobu za Kejtlin. Dete treba da bude sa svojom
porodicom.“
„Pribeležiću to.“
„Nije dovoljno samo da pribeležimo, Donalde. Dugujemo to
devojčici. Jednom smo je već izneverili. Moramo se postarati da se to
više ne desi.“
Sejdi nije nameravala da dozvoli da Kejtlin prosto nestane u
sistemu. Uvek im je uspešno kljucala u mozak, pa je bila više nego
voljna da kljuca koliko god je nužno dok ne bude sigurna da se sve
završilo kako treba.
Upravo dok se nemo zaklinjala da će potegnuti sva poznanstva sa
onima koji joj duguju uslugu, da ni pred čim neće zastati sve dok
Kejtlin i Nensi ne budu opet zajedno, kroz svetinu je ugledala dvoje
poznatih ljudi.
„Čuj, Done, moram da idem.“
„U redu, Sperou, shvatio sam, trebalo je da te slušam, ja sam…“
„Ne brini se za to. Pričaćemo posle. Samo mi učini nešto.“
„Reci.“
„Postaraj se da devojčica i njena baba budu zajedno.“
Prekinula je vezu i stavila telefon u džep, provlačeći se kroz
svetinu što je brže mogla ka mestu gde je maločas videla Alis i Pitera.
Stigavši tamo, zastade načas i pogleda tamo-amo, a onda ugleda
prepoznatljivu belu kosu.
„Alis!“ Zamahala je rukom iznad gomile ljudi. „Pitere!“
Zastadoše i zbunjeno se obazreše oko sebe, no na kraju Piter, za
glavu viši od većine ljudi, opazi Sejdi i osmehnu se. Opet ona iskra.
Nije bilo sumnje.
„Detektivko Sperou“, iznenađeno izgovori Alis kada je Sejdi stigla
do njih.
„Mnogo mi je drago što sam vas našla.“ Sejdi je bila sva zadihana.
„To je bio Ben. Sve vreme je bio on.“
Tad primeti da Piter u rancu prebačenom preko ramena ima ašov,
a Alis drži u naručju nešto, kao neku poveliku kutiju. Učini joj da je
starica na to stegla kutiju još jače. „Šta to, pobogu, hoćete da kažete?“,
upita.
„Tea je odveo Ben. Vaš otac Entoni… to nije uradio on. On je bio
nevin.“
„Bunca“, obrati se Alis Piteru. „Pomozi joj, Pitere, priča gluposti.“
Sejdi zavrte glavom. Nakon razgovora s Donaldom još joj se vrtelo
u glavi od ushićenja, pa je morala da se smiri, da krene od početka, da
im objasni. „Možemo li negde da popričamo? Na nekom mirnom
mestu?“
„Imamo hotel“, reče Alis, „ali vrlo ozbiljno sumnjam u to koliko će
biti miran.“
 Sejdi pogleda ka hotelu. Alis je bila u pravu; tamo ne bi mogli da
pobegnu od buke. Pomislila je na Bertijevo dvorište, visoko iznad sela,
s pogledom na more. „Hajdete sa mnom“, kaza. „Znam savršeno
mesto.“
Iako je Berti još bio dole na proslavi, ostavio je uključeno svetlo
na tremu, a vrata nezaključana. Psi su se motali oko novopridošlih i
radoznalo ih njuškali, a onda su prihvatili da su to prijatelji, ne
neprijatelji, i pošli za njima u kuhinju.
„Jeste li za šolju nečeg?“, ponudi ih Sejdi, kao kroz maglu se
prisećajući da postoje određene dužnosti koje prate ulogu domaćina.
„Slutim da će mi trebati čaša nečeg“, odvrati Alis. „Nečeg jakog.“
Sejdi pronađe flašu šerija u dnu Bertijeve ostave, u jednu ruku
pokupi čaše, pa povede ostale napolje u dvorište. Lampice razapete po
kamenim zidovima vrta već su treptale, a dok su Alis i Piter privlačili
stolice stolu, Sejdi upali sveće u fenjerima. Svima nasu po čašu.
„Dakle“, reče Alis, očigledno neraspoložena za društvene
istančanosti, „kakva je to priča da je mog brata odveo Bendžamin
Manro? Mislila sam da smo zaključili šta je bilo. Moj otac, šok od
eksplozije…“
„Da“, reče Sejdi, „jesmo, a i to je izvesno imalo svoju ulogu, ali Teo
te noći nije nastradao. Ben ga je odveo, a nije bio sam. To su
isplanirali on i vaša majka.“
„Šta vi to pričate?“ Alisina ruka polete i počinu na poklopcu
metalne kutije koju je nosila sa sobom. Kutija je bila uprljana zemljom,
te Sejdi u tren oka poveza to s Piterovim ašovom pre nego što će
zanemariti takvu neobičnost i žurno nastaviti.
„Bili smo u pravu što se tiče pretnje koju je predstavljao vaš otac
zbog svog šoka od eksplozije, ali grešili smo kad smo mislili da je on
stvarno naudio Teu. Ben i vaša majka zaključili su da mališana
moraju da zaštite, a tunel, slavlje, vatromet, sve to im je pružalo
savršenu priliku da Teo nestane. Sve stoji u njihovim pismima. Ili
makar ako onaj ko čita zna za čime treba da traga. Vaša majka je
preživljavala agoniju, ali nije uspela da smisli nijedan drugi način da
Teo bude bezbedan. Nije mogla da napusti vašeg oca, volela ga je, a
on je tražio od nje da obeća da neće obelodaniti njegove patnje. Iz
njenog ugla, drugog izbora nije bilo.“
„A Ben je bio Teov biološki otac“, reče Piter, koji je sve vreme
klimao glavom. „Najbolja moguća osoba kojoj ga je mogla poveriti.“
„Jedina osoba“, saglasi se Sejdi.
„Zato i nije htela da ponudi nagradu“, odjednom reče Alis,
povezujući tačkice crteža s brzinom i tačnošću kakvi bi se i očekivali
od žene koja je pola veka smišljala zaplete krimi-romanâ. „To me je
neprestano mučilo. Nisam mogla da shvatim zašto je tako
nepokolebljivo odbijala. Rekla je da kad je u izgledu novac, tad izmile
niotkuda ljudi spremni na sve, koristoljubivi ljudi, i mute sliku. A sad
zvuči smisleno: jednostavno nije želela da iko traži Bena i Tea. Nije
htela da ih nađu.“
„Takođe objašnjava i što je zahtevala da se u novinama ne
pominje nemar dadilje Bruen“, kaza Sejdi. „I zašto se postarala da
Rouz Voters i mesna policija dobiju izdašnu nagradu.“
„Zaista?“, upita Alis. „Nisam to znala.“
„Rouz je bila očajna što su je otpustili, a nije ni čudo – otpuštena
je upravo zato što je bila toliko budna. Plan nikako ne bi uspeo da je
Tea nadgledala Rouz. Kad su je otpustili, vaša majka joj je napisala
blistavu preporuku i to propratila nadoknadom koja će joj omogućiti
da se školuje. Time ju je obezbedila do kraja života.“
„Iskupljivala se“, reče Piter.
Sejdi klimnu glavom. „’Kidnapovanje’ je bilo priča koju je sama
izmislila, pa se postarala da svako ko se zbog toga namučio dobije
nadoknadu zbog gubitka zarade ili izlišnog truda.“
„To i liči na majku“, kaza Alis. „Njoj je prva briga bio njen osećaj
za pravdu, za ’pravičnost’.“
„Pa šta je bilo dalje?“, upita Piter. „Ben je odveo Tea kroz tunel,
dalje od Loaneta. Mislite da ga je on odgajio?“
Alis se mrštila, klateći čašu sa šerijem između prstiju. „Ben se
borio u Drugom svetskom ratu. Poginuo je prilikom iskrcavanja u
Normandiji, jadnik – vrlo okrutno, da pogine tako, na samom kraju. A
dugo se borio. Moja sestra Klementina videla ga je u Francuskoj
četrdesete.“
„Teo je za vreme Drugog svetskog rata još bio dete“, reče Sejdi,
brzo sračunavši napamet. „Imao je svega sedam godina kad je rat
počeo. Ako se Ben prijavio na samom početku, nije mogao da odgaja
Tea kao svog sina. Sem ako se nije oženio?“
„Ili ako Teo nije završio negde drugde“, kaza Piter.
„Što znači da se nismo mnogo pomakli sa početne tačke“, zaključi
Alis.
Sve ih je zahvatila utučenost, koju naglas izrazi Eš, ispustivši u
snu otegnut pseći uzdah. Sejdi ponovo napuni čašice šerijem, pa su
ćutke pili. Iz sela je dopiralo daleko brujanje prazničnog veselja, sve
jače kako se bližila ponoć.
„A pisma?“, naposletku izusti Alis. „Je li bilo u njima nečega što bi
moglo ukazati na to kuda su Ben i Teo otišli iz Loaneta?“
„Nisam uspela da primetim. Štaviše, vaša majka je veoma
insistirala na tome da joj Ben ne kaže kuda idu.“
„Možda joj je svejedno dao neki nagoveštaj?“
„Ne bih rekla.“
„Nešto delikatno. Nešto lično što vam je možda promaklo.“
Sejdina ubeđenost nije se mogla takmičiti sa Alisinom
tvrdoglavošću. „Vredi pogledati“, reče. „Dajte da donesem fasciklu.
Ponela sam nekoliko pisama kući.“
Kad je stigla do kuhinje, Berti je upravo ulazio na glavna vrata.
„Zdravo, Sejdi, mila“, kaza sa umornim ali srećnim osmehom. „Uspeo
sam da pobegnem pre nego što je slavlje uzelo maha. Jesi li za neku
večeru?“
Sejdi objasni da su u dvorištu Alis i Piter i da razgovaraju o
slučaju Edevejn. „Otkrili smo nešto, ali to nam je zadalo čitav jedan
novi spisak pitanja.“
„Večera za četvoro, dakle. Odmah stižem.“
„Zar ti nije dosadilo da služiš kolač od krušaka?“
 „Nikad! Kakvo svetogrđe!“
Dok je uzimala fasciklu iz ranca, Berti je tiho pevušio kraj čajnika.
„A ono drugo?“, upita ubacujući kesice s čajem u šoljice. „Imaš li vesti
iz Metropolitena?“
Sejdi mu na brzinu ispriča za Donaldov poziv.
„Tako dakle“, kaza on s mrkim zadovoljstvom. „Bila si u pravu.
Rekoh ti da su ti instinkti dobri.“ Na to zavrte glavom, a usne mu se
saosećajno stegoše. „Nesrećna žena, nesrećno dete. Računam da se
vraćaš na posao?“
„Nisam baš preterano sigurna u to. Ašford zna da je procurilo
preko mene. Neće poželeti da mi progleda kroz prste, bez obzira na
krajnji ishod svega. Moraću da čekam i da vidim šta će biti. U
međuvremenu…“ Sejdi diže fasciklu i pokaza preko ramena ka
dvorištu.
„Naravno. Videćemo se tamo za koji minut.“
Sejdi se pridružila gostima upravo kad je Alis rekla Piteru: „Znaš,
sve vreme mi se činilo da sam te noći videla Bena u šumi.“
„Zašto niste ništa rekli policiji?“, upita Sejdi sedajući i gurajući
fasciklu ka sredini stola.
Alis pogleda tamo gde je ćudljiv povetarac zalupkarao niskom
lampica o kamen zida. „Nije trebalo tamo da budem“, izgovori; na
jagodici obraza igrale su joj senke. „Trebalo je da se nađem s
gospodinom Luelinom na slavlju. Uvek sam krivila sebe za ono što mu
se desilo; pitala sam se ne bi li se sve drugačije završilo da sam ostala
još malo pod senicom. Obratio mi se ranije tog dana, znate, vrlo
uporno je tražio da se nađemo. Tvrdio je kako o nečemu mora da
razgovara sa mnom. Čekala sam ga, ali nije došao.“
„To je još jedna ’podudarnost’ koja mi se ne sviđa“, kaza Sejdi
mršteći se. „Nešto mi ne štima u smrti gospodina Luelina. Bio je odan
vašoj majci, znao je šta ona planira, koliko stavlja na kocku – prosto
mi se ne uklapa to da je odabrao da okonča sebi život baš tad i tu.“
„Potpuno se slažem s vama“, reče Alis. „Nije logično. Ali depresija,
poput mnogih drugih neurotskih stanja, nije racionalna bolest.“
 „Samo još kad bismo znali nešto više o njegovoj konkretnoj
depresiji.“ Sejdi ustade i poče da šetka po ciglama. „Onaj prvi slom
živaca, kad je raskrstio s medicinom i krenuo da piše knjige. Po mom
iskustvu, kad neko donese takvu odluku koja menja život, iza nje se
nešto krije. Kad bismo znali šta je bilo uzrok, možda bi nam se malo
razjasnilo?“
Piter diže ruku. „Zapravo, mislim da možda imam odgovor na to.“
Sejdi se munjevito obrte ka njemu; Alis izviri preko naočara.
„Pitere?“
„Danas u Loanetu, dok ste pričali o Luelinovom nervnom slomu i
pitali se šta ga je izazvalo, setio sam se kao kroz maglu da sam čitao
nešto o tome za predavanja na fakultetu. Danas po podne skoknuo
sam do seoske biblioteke i upoznao jednog vrlo predusretljivog
čoveka…“
„Alastera“, dopuni ga Sejdi.
„…upravo tako, a desilo se da je imao savršenu knjigu baš na
svom stolu. Pozajmili su je iz druge biblioteke i upravo je bila
spakovana, spremna da je vrate, kad sam je uvrebao. Zaista krajnje
neobična podu…“
„Ne izgovarajte to.“
„…sreća. U njoj je poglavlje posvećeno Luelinu i Elenorinim
čarobnim vratima, vrlo zanimljiva analiza alegorije, zasnovana na
kantovskim načelima simbolike…“
„Pitere“, strogo reče Alis.
„Da, da, izvinite. Autor zastupa stav da se Luelinova priča može
čitati kao alegorija njegovih stvarnih životnih iskustava, a naročito
nervnog sloma koji je doživeo kao mlad doktor, kad je bio prinuđen da
rešava hitan slučaj u seoskoj kući svog prijatelja, pa mu je pacijent
umro.“
„Beba“, dahnu Sejdi. „Taj pacijent je bilo jedno novorođenče.“
„Otkud znate?“, upita Alis. „Koja beba? Čija beba?“
Piter pogleda Sejdi u oči, obrađujući njene reči koji trenutak, a
onda shvati i usta mu se razvukoše u osmeh. „Mislite da je to bila
Konstansina beba!“
„Da.“ Sejdi žurno priđe stolu. „Da, da, da.“ Brzo je stala da
prelistava sadržaj fascikle, a sveće u fenjerima zatreperiše kraj nje.
„Time se sve objašnjava“, reče Piter, više za sebe nego ostalima.
„Ta nategnutost među njima, neprijateljstvo koje je gajila prema
njemu. Zaista je bila prava gospođica Havišam.“
Nejasnosti su ljutile Alis. „Pitere“, nestrpljivo reče, „kakve veze ima
Dikens sa bilo čime?“
On se okrete ka njoj, sjajnih očiju. „Dok sam radio na vašem sajtu,
rekli ste da vas ne gnjavim, nego da ga samo napravim, pa sam
morao da nađem odgovor na izvesno pitanje i tako sam zavirio u
jedan vaš dnevnik. Gore u radnoj sobi.“
„Da, i?“
„I napisali ste opasku o svojoj babi: opisujete je kao kostur u
pepelu raskošne haljine, što je citat iz Velikih očekivanja.“
„To mi zvuči sasvim verovatno. Bila je prava aždaja, a veoma je
volela da se odeva u velelepne stare haljine iz dana svoje slave –
mada ne baš venčanicu, drago mi je što to mogu reći. Kakve veze,
pobogu i zaboga, to ima s nekakvom bebom?“
„Evo ga.“ Sejdi izvadi list s beleškama o onom drugom razgovoru
koji je policija obavila sa Konstans u staračkom domu. „Negovateljica
je rekla da Konstans neprekidno priča o Elenor i nekom muškom
novorođenčetu koje je umrlo. Mislila sam da je to Elenor rodila
mrtvorođenog sina pre Tea, ali uopšte nije bila reč o njoj.“
Alis naglo uvuče vazduh. „Reč je o mojoj babi.“
Sejdi klimnu glavom. „A doktor je bio David Luelin. To sve
objašnjava. Njegov odnos sa Konstans; uzrok njegove depresije; razlog
što je ostavio medicinu i potražio utehu u pisanju bajki za decu…“
„A takođe objašnjava i zaplet Elenorinih čarobnih vrata“, kaza
Piter, „starac koji se kida od kajanja i zabranjen mu je ulaz u
kraljevstvo, okrutna kraljica čija je tuga za umrlim detetom izazvala
večnu zimu, devojčica Elenor čija je nevinost jedina dovoljno jaka da
zaceli te rane…“ Zamišljeno se lupkao po bradi. „Samo ne objašnjava
zašto su mu se na ivanjdanskom slavlju hiljadu devetsto trideset treće
javile samoubilačke misli.“
„I nisu“, tiho izgovori Alis gledajući Sejdi u oči. „Nije se ubio, zar
ne?“
„Nije.“ Sejdi se osmehnu, jer tu je bio onaj predivni osećaj da se
delići sklapaju. „Ne, mislim da nije.“
Sad je na Pitera bio red da se počeše po glavi. „Ali znamo da je
umro od predoziranja barbituratima! Postoje materijalni dokazi,
obdukcija.“
„Takođe je te noći iz kuće ukradena flašica s jakim tabletama za
spavanje“, reče Alis. „Dugo sam verovala da su upotrebljene da se
ućutka Teo.“
„Ali nisu“, kaza Sejdi. „Sigurno nije bilo teško, svega koja tableta
rastopljena u piću, i zbogom. Jer nju je gubitak deteta izjedao
decenijama i želela je…“
„…osvetu“, dovrši Piter rečenicu. „Da, shvatam šta govorite, ali
prošlo je četrdeset godina; zašto bi toliko dugo čekala?“
Sejdi je mozgala o tome. Remzi je beše počastvovao došavši da joj
sedne na stopala, te se ona saže i počeška ga ispod brade. „Znate“,
zamišljeno reče, „upravo sam pročitala jednu knjigu koja postavlja to
pitanje. Žena je iznebuha ubila bivšeg muža nakon što je godinama
trpela njegovo bedno ponašanje. Na kraju je presudila najsporednija
sitnica. Odlučio je da letuje baš na onom mestu koje je ona maštala da
vidi, pa je njegova najava putovanja poslužila kao savršen okidač.“
„Osveta bez žurbe“, sa odobravanjem kaza Alis. „Jedan od mojih
manje zapaženih romana, ali svejedno je moj lični favorit. Šta je,
međutim, bilo okidač kod babe? Koliko pamtim, gospodin Luelin nije
najavio nikakav egzotičan odmor.“
„Ali jeste bio nedavno nešto drugo najavio“, odjednom reče Piter.
„Danas ste pominjali. Dobio je Počasni orden Britanske imperije za
zasluge u književnosti; čak ste rekli da je vaša baba rđavo dočekala tu
vest.“
„Kraljevska počast“, izgovori Sejdi.
 „Kraljevska počast“, ponovi Alis. „Konstans je čitavog života
priželjkivala poziv da se druži s krunisanim glavama. Kao devojka je
pozvana u palatu, ali nije mogla da ode. Koliko puta smo to slušale
kao deca! Nikada nije prevazišla razočaranje.“ Alis se osmehnu sa
sumornim zadovoljstvom. „Savršen okidač. Ni sama ne bih bolje
smislila zaplet.“
Svi su sedeli ćutke i slušali udare okeana, daleke zvuke slavlja, i
uživali u toplom sjaju razrešenja. Slobodno nek se drugi truju
drogama i alkoholom, pomisli Sejdi; po uzbudljivosti se ništa ne može
meriti s razmrsivanjem zagonetke, a naročito ovakvim, krajnje
neočekivanim.
Trenutak dubokog razmišljanja trajao je kratko. Alis – žena po
Sejdinom ukusu – sede uspravnije i privuče fasciklu ka sebi. „U redu“,
kaza, „koliko ja pamtim, tražimo nagoveštaj kuda je Ben odveo Tea.“
Piter izdiže obrve ka Sejdi s blagonaklonom razgaljenošću, ali
uradiše kao što im je rečeno i priđoše stolu da prečešljaju sadržaj
fascikle.
Posle nekog vremena, pošto nisu našli ništa korisno, Alis reče:
„Pitam se nije li bilo nekog putokaza u majčinom ponašanju, njenom
odlasku u Loanet svake godine…“ Namrštila se. „Ali ne, nema razloga
za pomisao da bi Ben i dalje živeo u Kornvolu, niti da je vratio Tea u
Loanet ukoliko je čak i bilo tako.“ Obeshrabreno je uzdahnula. „Mnogo
verovatnije je to naprosto bilo svojevrsno bdenje, njen način da se
oseti bliskom Teu. Nesrećna majka, samo mogu zamisliti kako je kad
znaš da negde postoji tvoje dete, tvoja rođena krv. Sigurno su razdorne
bile ta radoznalost, ta čežnja, ta potreba majke da zna da joj je sin
voljen i srećan.“
Berti, koji je u međuvremenu stigao u dvorište noseći poslužavnik
nakrcan kolačem s kruškama uz četiri šoljice čaja, uputi Sejdi rečit
pogled.
Sejdi ga prilježno izvrda, potiskujući slike Šarlot Saderland u
školskom blejzeru, one majušne šake u obliku zvezde što se pomolila
preko bolničkog ćebeta. „Pošto je već donela odluku da se odrekne
deteta, pretpostavljam da joj je jedino preostajalo da se toga drži do
kraja. Tako bi bilo pošteno. Pustiti je da živi bez komplikacija.“
„Pustiti ga“, ispravi je Piter.
„Pustiti ga“, ponovi Sejdi kao odjek.
„Ala ste vi praktična priroda, detektivko Sperou!“ Alis izdiže obrvu.
„Možda to samo pisac u meni pretpostavlja da se svaki roditelj koji se
odrekao svog deteta mora držati za jedno semence nade da će im se
jednoga dana, nekako, ukrstiti putevi.“
Sejdi je i dalje izbegavala Bertijev pogled. „Možda ima slučajeva
gde roditelj smatra da bi se dete razočaralo njime. Da bi bilo ljuto i
povređeno što je uopšte dato drugome.“
„I ja bih to očekivala“, reče Alis uzimajući iz Sejdine fascikle
novinski članak i gledajući u Elenorin portret snimljen ispod drveta u
Loanetu, sa tri devojčice u letnjim haljinama okupljene oko nje. „Ali
moja majka je uvek imala odvažnosti da istera do kraja ono za šta je
ubeđena da je ispravno. Ne sumnjam da ga se odrekla iz razloga koji
je ona smatrala najosnovanijim, te da je zato bila i dovoljno hrabra da
izdrži mogućnost da je on prezre zbog takve odluke.“
„O bože!“
Svi pogledaše u Bertija, koji je zastao u pola pokreta iza stola, sa
tanjirom s kolačem od krušaka u jednoj, a šoljicom u drugoj ruci.
„Deda?“
Piter je bio najbrži: skočio je da prihvati kolač i čaj dok nisu pali.
Posadio je Bertija na stolicu.
„Deda, je li ti dobro?“
„Da, nego je neverovatna… u stvari ne, nije nimalo podudarnost,
ljudi često koriste tu reč nepravilno, zar ne? Pomisle za nešto da je
neverovatno poklapanje događaja, ali zaboravljaju, kao ja sad, da
postoji uzročno-posledična veza. Nije to uopšte podudarnost, samo
iznenađenje, ogromno iznenađenje.“
Sav se uzrujao, pričao je nepovezano, te se Sejdi naglo uplaši da je
taj dan bio previše za njega, da je na pragu moždanog udara. Ljubav i
strah udruženi i iskazani kao upornost. „Deda?“, strogo reče. „Šta to
pričaš?“
„Ova žena“, kaza on lupkajući prstom po Elenorinoj slici u
novinskom članku kod Alis. „Upoznao sam je nekada, dok sam kao
mali radio u maminoj i tatinoj prodavnici, za vreme rata.“
„Upoznali ste moju majku?“, izgovori Alis u istom trenu kad je
Sejdi upitala: „Upoznao si Elenor Edevejn?“
„Dvostruki potvrdan odgovor. Sretali smo se više puta. Mada joj
nisam znao ime. Dolazila je u prodavnicu na Hekniju dok je bila
dobrovoljka.“
„Da“, oduševi se Alis. „Za vreme rata radila je na Ist Endu.
Pomagala je deci koja su zbog bombardovanja ostala bez svojih
domova.“
„Znam.“ Sad se i Berti osmehivao od uva do uva. „Bila je veoma
dobra. Jedna od naših najpouzdanijih mušterija. Imala je običaj da
svrati i kupi kojekakve sitnice, stvarčice koje joj očigledno nisu bile
potrebne, a ja bih joj skuvao šolju čaja.“
„E pa, to jeste neobična podudarnost.“
„Ne“, kaza Berti, „to upravo i pokušavam da kažem.“ Na to se
nasmeja. „Svakako mi je iznenađenje što sam ugledao njenu sliku
posle tolikog vremena i shvatio da je povezana s tim događajem u
Kući na jezeru koji je toliko zaokupio moju unuku, ali nije to baš tolika
slučajnost kao što bi se pomislilo.“
„Deda?“
„Ona je razlog što sam se doselio ovamo, u Kornvol; ona mi je, pre
svega, i usadila tu ideju u glavu. Imali smo nekada sliku okačenu kraj
kase, razglednicu od mog ujaka, fotografiju malih drvenih vrata
usađenih u baštenski zid od cigala, sav obrastao bršljanom i papraću,
pa ju je jednom ugledala i pričala mi o vrtovima u Kornvolu. Mislim
da sam je ispitivao – imao sam knjigu čija se radnja odigrava u
Kornvolu, pa mi je taj kraj uvek delovao kao nešto čarobno. Pričala je
o Golfskoj struji i egzotičnim vrstama bilja koje mogu tamo da rastu.
Nikad to nisam zaboravio. Čak je pominjala Loanet, kad bolje
razmislim, mada ne po imenu. Pričala mi je da se rodila i odrasla na
imanju slavnom po velikom jezeru i vrtovima.“
„Neverovatno“, reče Piter. „Pomislite, da posle tolikih godina vaša
unuka otkrije njenu napuštenu kuću i postane opsednuta tim
slučajem!“
„Ne baš opsednuta“, ispravi ga Sejdi. „Zainteresovana za slučaj.“
No Berti nije obratio pažnju na prekid, zadubljen u sećanje na
davne razgovore sa Elenor Edevejn o Loanetu. „Kad je ona to pričala,
zvučalo je kao začarano mesto, so i more, krijumčarski tuneli i
vilinska bića. Rekla je kako postoji čak i jedan vrt u minijaturi,
savršeno, spokojno mestašce s ribnjakom za zlatne ribice u sredini.“
„I postojao je“, kaza Alis. „Napravio ga je Ben Manro.“
„Ben Manro?“
„Jedan baštovan Loaneta.“
„E pa, bogme…“ Berti nakrivi glavu. „To već jeste čudnovato. Tako
se zvao moj ujak, taj moj najdraži ujak koji je poginuo u Drugom
svetskom ratu.“
Alis se namršti, a Piter upita: „Vaš ujak je nekada radio u
Loanetu?“
„Nisam siguran. Moguće je, pretpostavljam. Bavio se svakojakim
radom. Nije bio od onih što bi dugo sedeli besposleni. Štošta je znao o
biljkama.“
Svi se zgledaše, a Alis se namršti još jače. „To mora da je neki
drugi Bendžamin Manro. Ben kog smo mi poznavali u Loanetu nije
mogao biti ničiji ujak; bio je jedinac.“
„Pa i ujka Ben je bio jedinac. On mi nije biološki ujak. Bio je
majčin dobar drug. Odrasli su zajedno i ostali bliski kao brat i sestra. I
on i ona su imali roditelje arheologe koje je posao vodio na putovanja.
Ben i mama su se upoznali dok su im roditelji boravili u Japanu.“
Svi su zaćutali, a vazduh oko njih kao da je bio pun elektriciteta.
Tišinu razlomi zaglušan pucanj, a za njim uslediše fijuci prvog
ivanjdanskog vatrometa ispaljenog u nebo nad pristaništem.
„Gde ste se rodili, Berti?“ Alisin glas je bio vedar.
 „Deda je usvojen kao beba“, kaza Sejdi prisećajući se. Pričao joj je
sve o svojoj pomajci i o tome kako nije mogla da ostane u drugom
stanju; koliko se radovala kad je konačno on došao kod nje; koliko ju
je voleo i koliko je ona volela njega. To je bilo davno, kad je Sejdi došla
da živi kod njih, i pomoglo joj je tada da se oseti lakše zbog sopstvene
odluke da dâ dete na usvajanje. Samo što je kasnije taj podatak
izbledeo u njenom sećanju. Bio je to vrlo zbrkan period, previše se
misli i osećanja otimalo za njenu pažnju, a Berti je godinama pričao o
svojim roditeljima s takvom ljubavlju i toplinom da je naprosto
zaboravila da nisu bili krvno vezani.
Berti je i dalje pripovedao o svojoj majci Flo i o svom ujka Benu,
ne primećujući da je Alis vrlo tiho ustala i pošla oko stola ka mestu
gde on sedi. A onda mu je obuhvatila lice drhtavim šakama. Bez reči,
oči su joj klizile po njegovim crtama, proučavajući svaku ponaosob. U
grlu joj zape jecaj, te Piter priskoči da je pridrži.
„Deda“, izgovori ponovo Sejdi, s prizvukom zadivljenosti u glasu.
„Berti“, izgovori Piter.
„Teo“, izgovori Alis.
Još su sedeli u dvorištu kotidža Morski pogled kad su zvezde
počele da blede, a obećanje dana rasprostrlo svetlu traku duž
horizonta. „Nekada mi je pisao“, reče Berti otvarajući drvenu kutiju
koju je sneo sa tavana. Izvadio je odatle gomilu pisama. Najranija su
bila iz 1934. „Davno pre nego što sam naučio da čitam, ali čitali su mi
ih mama i tata. Ponekad su dolazili s poklončićima, ili pak sa origami
životinjama koje je pravio da me razveseli. Kad god je putovao zbog
posla, a i kad je otišao u rat, pisao mi je. Rekoh vam, bio mi je
najdraži ujak. Oduvek sam osećao bliskost s njim. Bezmalo srodstvo,
valjda bi se tako moglo reći.“
„Tačno znam na šta misliš“, ponovo kaza Alis. Te reči su joj već
postajale mantra. „I ja sam osetila istu sponu kad smo se jutros
upoznali. Neku prisnost. Kao da sam te na neki način prepoznala.“
Berti joj se osmehnu i klimnu glavom, a oči mu se iznova
zamagliše.
 „Šta još ima u toj kutiji, deda?“, blago upita Sejdi, osećajući da bi
mu dobro došlo da preusmeri pažnju na nešto drugo.
„Ah, svakojake trice i kučine“, kaza on. „Uspomene na detinjstvo.“
Izvadio je pohabano štene igračku, staru knjigu i malecno odelo. Sejdi
zapanjeno primeti da na njemu nedostaje dugme. Zavuče ruku u džep
farmerki i izvadi bucmastog anđelčića kog je našla u Loanetu.
Savršeno se uklapao među ostalu dugmad.
„Jesu li vam majka i otac pričali nekad o vašim biološkim
roditeljima?“, upita Piter.
Berti se osmehnu. „Pripovedali su mi jednu priču, o tigru i biseru.
Kao mali, više sam nego rado verovao da sam donesen iz Afrike u
vidu začaranog sedefnog zrnca; da sam se rodio u šumi, da su me
othranile vile, a onda me ostavile na pragu mojih roditelja.“ Izvadio je
iz kutije ogrlicu o kojoj je visio privesak od tigrovog zuba, pa prešao
prstom preko potamnele površi slične slonovači. „Ovo mi je dao ujka
Ben, a meni je to bio dokaz da je priča istinita. Kad sam malo
odrastao, prestao sam da zapitkujem. Naravno da sam želeo da znam
ko su, ali moji roditelji su me voleli – ne bih mogao poželeti srećniju
porodicu u kojoj ću odrastati – pa sam se tako izmirio s neznanjem.“
Ponovo je pogledao u Alis, kojoj su oči sijale od neizrecivih osećanja.
„Ti?“, upita je pokazujući glavom ka velikoj metalnoj kutiji što je
stajala na stolu ispred nje, i dalje prljava od zemlje. „Ja sam ti moje
uspomene pokazao.“
Ona izvadi ključ iz torbice i otključa filigransku kutiju, pa diže
poklopac i ukazaše se dva istovetna štosa hartije. Buji-paji, bebo,
pisalo je na prvoj strani, Alis Edevejn.
„To su rukopisi“, reče on.
„Da“, potvrdi Alis. „Jedini postojeći primerci prvog romana koji
sam napisala do kraja.“
„Šta su radili u toj kutiji?“
„Pisac nikad ne uništava svoj rad“, uzvrati Alis.
„Ali šta su radili u zemlji?“
„Eh, to je duga priča.“
 „Možda ćeš mi je nekad ispričati?“
„Možda hoću.“
Berti prekrsti ruke na grudima, tobož prekorno, i na najkraći tren
Sejdi u tom pokretu prepoznade Alis. „Makar nam kaži o čemu je
roman“, reče. „Je li posredi krimi-priča?“
Alis se nasmeja. Bio je to prvi iskreni, neustegnuti smeh koji je
Sejdi čula od nje. Melodičan, mladalački zvuk. „O, Berti“, izusti. „Teo. Ne
bi mi verovao kad bih ti ispričala.“
 Trideset četvrto poglavlje
London, 1941.
Došla je čim je čula gde su bombe te noći pale. Prošle su bile dve
godine otkako je primila pismo, sa vrlo malo drugih obaveštenja
izuzev poruke da se prijavio u vojsku i nekakve adrese na Hekniju.
Sve dotle je Elenor uspevala da se uzdrži. Dobrovoljni rad ju je često
dovodio dovoljno blizu tog kraja da dok gleda decu na ulicama,
posmatra ih kako se igraju crvenih rukavica ili trče da obave neki
posao za svoje, u sivim kratkim pantalonicama i pohabanim cipelama,
ubedi sebe kako je jedan od njih on; no kad je pročitala o
bombardovanjima u novinama, kad se tog jutra javila na posao i
dobila spisak pogođenih ulica koje će obići, samo se okrenula i
pojurila.
Izrovašeni kolovoz bio je zasut razrušenim kamenom i ciglama,
ali Elenor se brzo provlačila. Jedan vatrogasac klimnu glavom u znak
pozdrava, a ona učtivo uzvrati. Stiskala je palčeve – glupavo i
detinjasto, ali nekako joj je pomagalo – a grlo joj se sve više stezalo
sa svakom ljušturom kuće kraj koje bi prošla.
Nisu računali na još jedan rat. Kad je izvukla Benu obećanje da ih
nikada neće dovesti u dodir, insistirala na tome da ne sme znati kud
je Teo odveden, nije zamišljala takvu budućnost. Ubeđivala je sebe da
će biti dovoljno, da joj mora biti dovoljno što zna da je on kod ljudi
koje Ben voli; da će njeno dete – njeno divno čedo – rasti srećno, na
bezbednom. Ali nije računala na još jedan rat. On je sve promenio.
Elenor nije nameravala da kaže Entoniju da će tog dana ići. Nije
ni bilo svrhe. Samo će proveriti da li je kuća pogođena; neće ulaziti.
Svakako ne planira da vidi Tea. No svejedno je osećala jezu
zabranjenog. Elenor nije volela da krije tajne, više ne – njene i
Entonijeve tajne umalo im nisu došle glave.
Mislila je da će ga otkriće njene ljubavne zgode razoriti, ali to se
nije desilo. Narednih dana joj se smireno obratio i ubeđivao je da ga
ostavi. Već je bio shvatio da Teo nije njegov sin; govorio je kako želi da
ona dobije još jednu priliku za sreću. Kako mu je dojadilo da bude
teret, da nanosi zlo ljudima koje voli najviše na svetu.
Ali kako to da uradi? Da ode s Benom i Teom, započne iznova.
Nikad ne bi mogla da ostavi svoje kćeri, a nije ih mogla ni odvesti od
Entonija. Osim toga, volela je muža. Oduvek. Volela ih je obojicu, i
Entonija i Bena, a Tea je obožavala; ali život nije bajka i postoje u
njemu situacije gde čovek ne može imati sve što želi, bar ne
istovremeno.
Što se Entonija tiče, saznanje za njenu vezu s Benom kao da mu je
u nekom smislu olakšalo breme. Rekao je kako mu je život sad manje
savršen; platio je cenu, delimično se približio iskupljenju.
„Iskupljenju za šta?“, upitala ga je ona, razmišljajući se da li će
konačno biti iskren prema njoj.
„Za sve. Za to što sam preživeo. Što sam se vratio kući, svemu
ovome.“
Znala je, naravno, da nije samo o tome reč, da on priča, koliko
god šifrovano, o onoj velikoj senci koja ga proganja, a kad je Teo bio
na bezbednom, daleko od Loaneta, konačno ga je upitala šta se desilo
Hauardu. Isprva se razbesneo, nikad ga nije videla tako uzrujanog, ali
postepeno, s vremenom, uz mnogo obrlaćivanja, potvrdio je priču koju
je već razotkrila. Ispričao joj je sve, za Hauarda i Sofi, pa i za malog
Luja; za onu noć u ambaru kad za dlaku nije pomogao svom drugu da
pobegne, o jezivoj crti koju zamalo nije prekoračio. „Ali nisi je
prekoračio“, najzad je rekla Elenor dok joj je plakao na ramenu.
„Hteo sam; žalio sam što nisam. I sad ponekad zažalim.“
„Hteo si da spaseš Hauarda. Voleo si ga.“
„Trebalo je da ga spasem.“
 „On ne bi to želeo na takav način. Voleo je Sofi i malog Luja.
Smatrao je sebe Lujevim ocem, a roditelj će uvek pre prineti na žrtvu
sebe nego svoje dete.“
„Ali možda je postojao neki drugi način.“
„Nije postojao. Znam te: ti bi ga iznašao da je bio moguć.“
Entoni ju je tada okrznuo pogledom i u njegovim očima je nazrela
najsićušniju svetlost nade da je ona u pravu.
Nastavila je: „Da si bilo šta uradio drugačije, obojica biste završili
streljani. Hauard je postupio ispravno; on je jasno sagledao situaciju.“
„Žrtvovao se za mene.“
„Pokušao si da mu pomogneš. Izložio si se ogromnom riziku da bi
mu pomogao.“
„Izneverio sam ga.“
Na to ništa nije mogla odgovoriti. Samo je sedela uz njega dok je
tugovao za mrtvim prijateljem. Na kraju ga je stegla za ruku i šapnula:
„Nisi izneverio mene. Nešto si mi obećao. Rekao si da te ništa neće
sprečiti da se vratiš kući.“
Samo je još jednu tajnu krila od njega, a to je bila istina o onome
što se desilo Davidu. Entoni ga je voleo i nipošto ne bi podneo
saznanje o tome šta je uradila Konstans. Ali Elenor je našla praznu
flašicu od tableta u majčinoj sobi i znala je. Majka se nije ni trudila da
porekne. „To je bio jedini način“, kazala je. „Jedina moja nada da ću se
preporoditi.“
Odnos između Konstans i Elenor, koji nikada nije ni bio dobar,
posle toga je postao neodrživ. Nije dolazilo u obzir da starica ide s
njima u London, ali nisu je mogli ni napustiti. Bar ne potpuno. Elenor
je sve pretražila dok konačno nije našla Morski bedem. Bio je skup, ali
vredeo je svakog penija. „Nema boljeg doma za negu u čitavoj
Engleskoj. Na predivnom je položaju“, rekla je upravnica dok je
provodila Elenor, „na samoj obali mora. U zdanju nema ni jedne jedine
sobe gde se ne čuje kako okean nadolazi i povlači se, nadolazi i
povlači se.“
 „Pravi izbor, prikladan“, kazala je Elenor dok je potpisivala
formulare za prijem. I bilo je tako. Pravično i prikladno. Neumorni
šum okeana do kraja života, tačno ono što je Konstans i zaslužila.
Elenor je skrenula u tu ulicu i umalo se nije sudarila sa strogim
policajcem na biciklu. Pogled joj je prelazio po kućama dok nije stigao
do piljare. Lakše je prodisala kad je ugledala na njoj veseo natpis:
radimo češće nego što je uobičajeno!
Olakšanje je nastupilo istog trena. Nisu je pogodile bombe.
Elenor je zaključila da bi baš mogla i da pogleda prodavnicu
spolja kad je već tu. Nije zastala sve dok se nije našla dovoljno blizu
da zaviri kroz selotejpom izlepljeno staklo izloga. Obuhvatila je
pogledom ime prodavnice, ponosito ispisano preko stakla, i uredno
poređane konzerve na polici iza njega. Ta kuća od cigle imala je još
dva sprata nad radnjom, s jednakim zavesama na svakom prozoru.
Lepa kuća. Prijatna. Elenor je mogla da zamisli koliko je truda
potrebno da tenda i staklo ostanu tako čisti dok traju vazdušni napadi.
Zvonce je tiho zacilikalo kad je otvorila vrata. Radnja je bila mala,
ali iznenađujuće dobro opskrbljena s obzirom na nestašice. Neko se
dobro potrudio da u njoj bude zanimljivih artikala koje može ponuditi
mušterijama umornim od rata. Ben je govorio kako je njegova
prijateljica Flo živa vatra – „Nikad ništa ne radi polovično.“ Uz
njegovo uveravanje da je ta prijateljica plemenita, dobra i časna, i to
je bilo među onim rečima što su doprinele da Elenor stekne naklonost
prema toj ženi koju nikad nije upoznala i kojoj će poveriti toliki deo
svog srca.
U prodavnici je bilo vrlo tiho. Mirisalo je na svež čaj u listićima i
na mleko u prahu. Za tezgom nije bilo nikoga, te Elenor reče sebi da je
to znak. Videla je ono što je došla da vidi i sad joj je vreme da ide.
Ali vrata u pozadini radnje stajala su odškrinuta, pa je pomislila
da sigurno vode u kuću. U prostor gde on noću spava, gde jede, gde se
smeje i plače, skače i peva, u dom u kom on živi.
Srce joj je udaralo ubrzano. Pitala se da li da se odvaži i zaviri iza
tih vrata. Obazrela se i ugledala napolju neku ženu kako gura ulicom
crna dečja kolica. U prodavnici nikog nije bilo. Samo treba da se
ušunja kroz taj otvor. Duboko je udahnula da se primiri, ali tad se
trgla jer se iza nje začuo zvuk. Obrnula se i ugledala kako se iza tezge
pomalja neki dečak.
Odmah ga je prepoznala.
Sedeo je sve vreme na podu, a sad ju je posmatrao okruglim
očima. Imao je plast ravne pepeljastoplave kose koja je oblikom ličila
na izvrnutu činiju za puding, a oko struka mu je bila vezana bela
kecelja. Kecelja je bila predugačka, pa zato presavijena napola da bi
mu odgovarala.
Imao je oko devet godina. Ne, ne oko, već devet. Devet godina i
dva meseca, ako ćemo precizno. Bio je vitak ali ne i mršav, bucmast u
licu. Osmehivao se Elenor bez ustručavanja, kao neko ko zna da je
svet dobar.
„Izvinite što ste čekali“, reče. „Danas, nažalost, nismo baš
opremljeni mlekom, ali imamo nešto malo lepih jaja koja su nam
upravo stigla sa jedne farme u Kentu.“
Elenor je osećala vrtoglavicu. „Jaja“, uspe da izusti. „Jaja bi bila
savršena.“
„Jedno ili dva?“
„Dva, moliću.“
Izvadila je knjižicu s bonovima, a kad se dečak okrenuo ka
kotarici na polici iza tezge i krenuo da umotava jaja u četvrtasto
isečene stare novine, krišom se primakla bliže. Osećala je kako joj srce
udara o grudni koš. Kad bi samo pružila ruku, mogla bi da ga
dotakne.
Skrstila je ruke i odlučno ih spustila na tezgu, a tad je primetila
neku knjigu. Bila je pohabana i raskupusana, nije imala omot. Nije se
nalazila tu kad je ona ušla u radnju. Sigurno ju je dečak digao kad je
ustao sa svog skrovitog mesta na podu. „Voliš da čitaš?“
Dečak se osvrnuo kao krivac; obrazi su mu se istog časa
zarumeneli. „Mama kaže da mi je to u krvi.“
Mama. Elenor se lecnu. „Stvarno?“
 Klimnuo je glavom, malčice se mršteći dok je sa ogromnom
posvećenošću detaljima uvrtao krajeve oko drugog jajeta umotanog
poput bombone. Oba jajeta je preneo na tezgu, a onda gurnuo knjigu
na policu pod njom. Pogledao je u Elenor i ozbiljno rekao: „U stvari ne
bi trebalo da čitam dok pazim na radnju.“
„Takva sam i ja bila u tvojim godinama.“
„Jeste li prerasli to?“
„Pa i ne baš.“
„Mislim da ni ja neću nikad. Ovu knjigu sam pročitao već četiri
puta.“
„E pa, onda je sigurno već znaš takoreći napamet.“
Ponosito se osmehnuo u znak potvrde. „Priča je o jednoj devojčici
koja živi u velikoj staroj kući na selu i otkriva tajna vrata koja vode u
drugi svet.“
Elenor se upe da održi ravnotežu.
„Ta devojčica živi na jednom mestu koje se zove Kornvol. Jeste li
čuli za njega?“
Klimnula je glavom.
„Jeste li bili tamo?“
„Jesam.“
„Kako je?“
„Vazduh miriše na okean, a sve je veoma zeleno. Ima čudesnih
vrtova punih čudnih i divnih biljaka koje nećeš videti nigde drugde u
Engleskoj.“
„Da“, kaza on, a oči mu zasjaše. „Da, baš tako sam i mislio. To mi
je i ujak pričao. On je bio tamo, znate. Kaže da stvarno postoje kuće
kao što je ta u mojoj knjizi, s jezerom, patkama i tajnim tunelima.“
„Ja sam odrasla u takvoj kući.“
„O! Vi ste baš imali sreće. Ovu razglednicu mi je poslao ujka Ben
– on se sad bori u ratu.“
Elenor je pogledala kud je dečak pokazao. Za bočnu stranicu kase
bila je prilepljena fotografija boje sepije koja je prikazivala zaraslu
baštensku kapiju. U donjem desnom uglu talasala su se bela pisana
slova, koja su primaocu želela Čarobne uspomene.
„Verujete li u čarolije?“, vatreno upita on.
„Mislim da verujem.“
„I ja.“
Osmehnuli su se jedno drugome; bio je to trenutak savršenog
sklada, a Elenor je osetila da je na pragu nečeg što nije predviđala i
što ne ume da opiše kako treba. Kao da je vazduh između njih sav bio
prožet mogućnostima.
Ali nekakvi zvuci i pokreti odvukoše im pažnju i na vrata u
pozadini radnje žurno izađe neka žena. Imala je tamnu kovrdžavu
kosu i živo lice punih usana i svetlih očiju, od onih neukrotivih
duhova koji ispune prostoriju, te se Elenor oseti tanušno i bezbojno.
„Šta ti tu radiš, mili?“ Rastršila je dečaku kosu i osmehnula mu se
s neizmernom ljubavlju. Potom se posvetila Elenor. „Je li vas Berti
uslužio?“
„Veoma mi je pomogao.“
„Nije vas zadržao od posla, nadam se? Kad bih ga pustila da se
raspriča, od ovog mog momčića i gvozdenom loncu bi otpale uši.“
Berti je razvukao usta od uva do uva, te Elenor shvati da je to
neka njihova stalna šala.
Bol joj je stezao grudi, te je pružila ruku da se pridrži za tezgu.
Odjednom se ošamutila.
„Je li vam dobro? Nešto ste mi žuti.“
„Nije ništa.“
„Sigurni ste? Berti – idi pristavi čajnik, mili.“
„Ne, stvarno nije ništa“, reče Elenor. „Moram da idem. Treba još na
mnogo mesta da svratim. Hvala na jajima, Berti. Uživaću u njima.
Odavno nisam videla pravo jaje.“
„Tvrdo kuvana“, kaza on, „jedino tako treba jesti jaja.“
„Stopostotno se slažem.“ Zvonce nad vratima ponovo je zacilikalo
kad ih je otvorila, a kroz Elenorinu glavu problesnulo je sećanje na
jedan dan pre deset godina, kad je otvorila vrata pošte i naletela na
Bena.
Dečak povika za njom: „Sledeći put kad dođete, skuvaću vam čaj.“
A Elenor se osvrte i osmehnu mu se. „To bih veoma volela“, reče.
„Veoma, zaista.“
 Trideset peto poglavlje
London, 2004.
Sastale su se u Prirodnjačkom muzeju, baš kao i uvek na godišnjicu
Elenorine smrti. Nisu se zagrlile, nije to bilo u njihovom stilu, ali su se
uhvatile podruku, podupirući pomalo jedna drugu dok su obilazile
postavku. Nisu progovarale; samo su koračale naporedo u tišini,
zadubljene u lične uspomene na Entonija i Loanet, na sve što su
saznale, prekasno da mu pomognu, ali dovoljno blagovremeno da
podare dozu razrešenja sopstvenim životima.
Ostali su im se pridružili posle toga, uz čaj u Viktorijinom i
Albertovom muzeju. Doputovao je čak i Berti iz Kornvola. „Ni u snu
snova ne bih to propustio“, kazao je kad mu je Alis telefonirala i
pozvala ga da dođe. „A sem toga, ionako sam planirao te nedelje u
London. Ipak treba da prisustvujem jednom svečanom otvaranju…“
Već je bio zauzeo sto kad su stigle Debora i Alis, pa im je mahnuo
da dođu. Ustao je osmehujući se i zagrlio jednu pa drugu. Čudnovato,
pomislila je Alis dok ga je Debora tapkala po obrazima i smejala se,
kako se njihovo gnušanje fizičkog dodira pri pozdravima ne proteže i
na njihovog mlađeg brata. Kao da zbog predugog propuštenog
vremena osećaju telesnu potrebu da premoste te godine. Ili možda
zato što su ostale bez njega kad je bio toliko mali da sad ta ljubav u
njima zahteva taktilne izraze, isto onako kao što se odrasla osoba ne
može uzdržati, već mora uzeti dete na ruke. Šta god bilo uzrok,
odnosile su se prema njemu kao prema nekoj dragocenosti. Alis je
razmišljala koliko bi se Elenor radovala kad bi znala da su se opet
našli.
Sledeća je došla Sejdi s punim naručjem papira. Koračala je brzo
kao i uvek, oborene glave, pošto je istovremeno pokušavala da poređa
listove po redosledu. „Izvinite“, reče stigavši do stola. „Bio je zastoj u
podzemnoj. Kasnim. Ponavlja se priča mog života baš u trenutku kad
nastojim da sve pripremim za otvaranje. Nadam se da me niste
predugo čekali?“
„Ni najmanje“, odgovori Debora toplo se smešeći. „I nas dve samo
što smo stigle.“
„A evo nam i Pitera“, reče Berti pokazujući glavom ka ulazu.
Sejdi predade rukopis Alis. „Obeležila sam sve što sam uspela da
nađem, ali nema mnogo. Samo nekoliko tehnikalija koje se tiču
procedure. O, Alis…“ – spustila je torbu i sručila se na praznu stolicu
– „dobra je. Veoma dobra. Nisam mogla da se otrgnem.“
Alis je delovala zadovoljno, mada ne i potpuno iznenađeno.
„Radujem se što mogu reći da se broj pedeset jedan pokazao poslušniji
nego broj pedeset.“
Piter stiže do stola i saže se da poljubi Sejdi u obraz. Ona ga steže
za košulju i uzvrati poljupcem. „Kako si prošao?“, upita ga. „Jesi li je
dobavio?“
„Ovde je“, potapša on svoju torbu.
„Kako si uspeo? Rekli su mi da neće biti gotovo još za nedelju
dana.“
On se misteriozno osmehnu. „Imam ja svoje metode.“
„U to sam sigurna.“
„Ima ih, i moj je pomoćnik“, reče Alis, „zato i ne pomišljaj da mi ga
ukradeš.“
„Ne bih se usudila.“
„Onda napred“, reče Berti. „Ne drži nas u neizvesnosti. Daj da
pogledamo.“
Piter izvadi iz ranca paket pravougaonog oblika i odmota belu
hartiju. Metal srebrno blesnu kad ga je digao da svi vide.
Alis stavi naočari i primače se da pročita urezana slova. „S.
Sperou, privatni istražitelj. Pozvonite ako vam treba pomoć.“ Sklopila
je naočari i vratila ih u futrolu. „E pa“, reče, „sve jasno kazuje i to mi
se sviđa. Nisam baš ljubitelj onih zašećerenih poslovnih naziva. U stilu
Bolje vrabac u ruci, Iz ptičje perspektive…“
„Svaka ptica svome jatu leti“, reče Piter.
„Ta mi se zapravo baš sviđa“, kaza Berti.
„Avaj, ne mogu da je prisvajam“, uzvrati Piter. „Ta je Šarlotina.“
„Dolazi li i ona?“
„Danas neće“, reče Sejdi. „Ima previše za domaći. Ali kazala je da
će probati da stigne na otvaranje agencije u subotu uveče.“
„E pa, dakle“, kaza Berti uz osmeh koji je izražavao nešto nalik
ponosu, zadovoljstvu i dubokom uživanju pomešanim u jedno
osećanje. „Šta mislite, svi vi? Da li da ovog puta, samo sad, preskočimo
čaj i naručimo umesto njega malo penušavog vina? Rekao bih da
imamo ogromnih razloga da proslavimo.“
 Izjave zahvalnosti
Kao i uvek, neizmernu zahvalnost dugujem mnogim ljudima.
Dragocena Anet Barlou pročitala je, razmotrila i prokomentarisala više
verzija ovog rukopisa nego što bi ikome ikada trebalo da padne u
zadatak, a Marija Rejt bila je u svakom trenutku neopisivo ljubazna,
uviđavna i mudra. Vi ste dva dragulja, obe, i pretvarate objavljivanje
knjige u radost.
Od srca zahvaljujem svojim dragim prijateljima u australijskoj
izdavačkoj kući Alen i Anvin, naročito Kristi Mans, Karen Vilijams,
Tami Reks i Enriju Palmeru, koji su me iznova pokosili svojim
entuzijazmom i stručnošću; Ali Lavau i Simon Ford na njihovom
umeću s rečima i oštrom oku za detalje; Venoni Bern na njenom
neverovatnom rasponu talenata; te Robertu Gormanu na istrajnoj veri
u mene i moje knjige.
Takođe, mojoj cenjenoj ekipi u britanskom Pan Makmilanu, a
među njima Eloiz Vud, Sofi Orm, Džozi Hamber, Džefu Dafildu, Ani
Bond, Stjuartu Dvajeru, Džonatanu Atkinsu, Kejti Džejms i Entoniju
Forbsu Votsonu, koji u tu družinu unosi takvu žestoku energiju i
sposobnost; Rejčel Rajt i Kejt Mur i njihovom orlovskom oku; kao i Liz
Kauen na spektakularnom znanju o svemu.
Hvala i svima u njujorškoj Atriji na veličanstvenoj predanosti i
umeću, pogotovu Lisi Kim, Džudit Kar i Kerolajn Ridi, kao i Kimberli
Goldstajn, Izoldi Sauer, Lisi Šambri i Hilari Tisman, te čudesnoj ekipi u
Kanadi – Kevinu Hansonu, Dejvidu Milaru i Riti Silvi.
Dužnik sam i mnogim sjajnim izdavačima i prevodiocima čiji je
trud zaslužan za to što se moje knjige čitaju na jezicima na kojima ja
sama ne umem da čitam; australijskoj kući Bolinda pablišing i
Kerolajn Li na stvaranju tako čarobnih audio-izdanja, a takođe i
svakom pojedinačnom knjižaru, bibliotekaru, novinaru i čitaocu koji je
lepo dočekao moje romane – priča je samo skup crnih znakova na
beloj hartiji dok se ne pročita.
Moja porodica i prijatelji neiscrpan su izvor pomoći. Hvala Džuliji
Krečmer na tome što je bila uz mene od samog početka, puna
ohrabrenja dok je moja priča još bila samo pregršt nepovezanih delića
slagalice koji su izgledali kao da bi mogli da se sklope; mojoj
agentkinji Selvi Entoni na jedinstvenoj velikodušnosti, pažnji i
oštroumnosti; Daj Makin na tome što mi je bila razborit, smiren i
organizovan saveznik; Meri Rouz Makol i Luizi Limerik na izuzetnom
spisateljskom saradništvu; Herbertu i Riti Dejvis, briljantnim i voljenim
mentorima; te Karen Robson, Daleri Paterson i Daj Morton na
dragocenom vremenu koje su mi podarile. Volela bih posebno da
pomenem Didi, čija su nepokolebljiva ljubav i razumevanje uvek
primer za to do kojih granica će se majka potruditi za svoju decu. A
najviše bih, kao i uvek, želela da zahvalim svome mužu Davinu,
pametnom, duhovitom i plemenitom, i svojim sinovima Oliveru, Luju i
Henriku, koji su zajedničkim snagama stvorili od mene jasnovidiju,
višeslojniju, ranjiviju, hrabriju (i nadam se, bolju) osobu i spisateljku.

***

Celokupni spisak izvora kojima sam se služila dok sam pisala Kuću na
jezeru predugačak je da bih ga ovde unela, ali među najkorisnijim i
najviše korišćenim knjigama bile su mi sledeće: The Perfect Summer:
England 1911, Just Before the Storm Džulijet Nikolson; The Victorian
House Džudit Flanders; Talking about Detective Fiction P. D. Džejms;
The Reason Why: An Anthology of the Murderous Mind, priredila Rut
Rendel; For Love and Courage: The Letters of Lieutenant Colonel E. W.
Hermon, priredila En Nejson; A War of Nerves Bena Šeparda i
Testament of Youth Vere Briten (od koje sam preuzela i onu okrutnu
prodekanovu rečenicu – „Ako čovek ne može biti koristan svojoj
zemlji, bolje da je mrtav“). Sajt www.beaumontchildren.com pružio mi
je mnoge informacije koje se tiču istražnih procedura, a
www.firstworldwar.com sadrži pravo blago materijala o šoku od
eksplozije. Takođe je, igrom slučaja, baš to onaj sajt iz kog Sejdi crpe
podatke nakon susreta sa Margo Sinkler. Pročitala sam na internetu i
mnoga iskustva mladih žena u vezi s procesom usvojenja. Većinom su
bile anonimne, ali zahvalna sam tim autorkama što su bile hrabre da
obznane svoje priče. Kornvolski okrug i dalje mi je ogroman izvor
nadahnuća i bilo mi je istinsko zadovoljstvo da u mašti provedem
toliko vremena tamo.
 O autorki
Kejt Morton je odrasla u planinama jugoistočnog Kvinslenda, a sada
živi sa suprugom i sinovima u Brizbejnu. Diplomirala je dramsku
umetnost i englesku književnost, a specijalizovala se za tragediju
devetnaestog veka i savremeni gotički roman.
Kejt je prodala više od deset miliona svojih knjiga na trideset
četiri jezika, u četrdeset dve zemlje. Njeni romani Zaboravljeni vrt,
Davni sati i Čuvar tajni bili su bestseleri širom sveta. Svi su osvojili
nagradu Australijske industrije knjiga za roman godine u mešovitom
žanru.
Više podataka o Kejt Morton i njenim knjigama može se naći na
katemorton.com ili facebook.com/KateMortonAuthor.
 Zabilješke
[←1]
Pesma u prozi Maksa Ermana koja se sastoji od sentimentalno sročenih motivaciono-
poučnih moralnih saveta; počinje rečima: „Sačuvaj spokoj usred buke i žurbe…“ (Prim.
prev.)

[←2]
Sparrow, na engleskom „vrabac“. (Prim. prev.)

[←3]
Potato Pete, crtani lik osmišljen u okviru kampanje Ministarstva ishrane kojom su zbog
osujećenog uvoza i ratnih potreba podsticani uzgoj i konzumacija krompira. (Prim.
prev.)