Naslov originala: When the Moon is Low / Nadia Hashimi

Nadija-Hasimi - Kad je mesec nisko

Zoranu, koji je od mene načinio najsrećniju devojku na svetu kad je obećao da će mi zauvek
biti najbolji drug
Mali čovek
gradi kaveze za svakog kog
zna.
A mudrac,
koji mora da pogne glavu
kad je mesec nisko,
uporno, po svu noć, baca ključeve
divnim
neposlušnim
sužnjima.
„Bacanje ključeva“,
Hafiz, sufijski pesnik iz četrnaestog veka
PROLOG

Feriba
Iako volim da vidim svoju decu u krepkom počinku, u tišini njihovog sna moje nespokojne
misli vraćaju se putem koji smo prešli. Otkud to da sam se našla ovde, sa dvoje od moje
troje dece sklupčane na čekinjastom prekrivaču kreveta u hotelskoj sobi? Tako daleko od
kuće, tako daleko od glasova koje prepoznajem.
U mojoj mladosti Evropa je bila zemlja mode i kultivisanosti. Mirisne kreme za telo, fino
skrojeni sakoi, znameniti univerziteti. Kabul je poštovao te svetlopute imperijaliste sa
druge strane Urala. Zavodnički smo treptali ka njima i mešali njihovu profinjenost s našom
plemenskom egzotičnošću.
Kada se urušio Kabul, urušili su se i zanesenjački snovi moje generacije. Više nismo viđali
obrube Evrope. Jedva da smo videli išta dalje od sopstvenih ulica, tako su guste bile dimne
perjanice rata. U vreme kad smo muž i ja odlučili da pobegnemo iz svoje domovine, draž
Evrope bila se svela na njenu jedinstvenu, najseksepilniju osobinu – mir.

Više nisam tek dovedena nevesta niti mlada žena. Majka sam, dalje od Kabula nego što sam
to ikad bila. Moja deca i ja prešli smo planine, pustinje i okeane da bismo stigli u ovu
memljivu hotelsku sobu, potpuno nekultivisanu i nemirisnu. Ova zemlja nije ono što sam
očekivala. Dobro je što mi nije važno više ništa od onog za čim sam sa svoje mladalačke
distance žudela.
Ništa što vidim, čujem, dodirnem nije moje. Čula mi bukte od tuđine dana koje
proživljavam.
Ne usuđujem se da remetim deci san, koliko god moje srce želelo da se probude i prekinu
mi misli. Puštam ih da spavaju jer znam koliko su iznurena. Umorna smo družina, ponekad
preumorni da se osmehnemo jedni drugima. Koliko god da bih volela da odspavam, osećam
obavezu da ostanem budna i slušam nervozno gruvanje u svojoj glavi.
Čeznem da začujem Selimove odlučne korake u hodniku.
Ručni zglob mi je go. Nema više mojih zlatnih grivni i njihovog melanholičnog zveketa. To
mi je i bio plan, da ih prodam. Džepovi su nam isuviše prazni da bismo se odvažili na
ostatak našeg putovanja. Još nas dug put čeka dok ne budemo stigli do svoga odredišta.
Selim je tako željan da se dokaže. Više je na oca nego što je njegovo pubertetsko srce u
stanju da shvati. Sebe zamišlja kao odraslog muškarca, a u velikoj meri je to možda i moje
delo. Previše sam mu puta dala povoda da poveruje da to jeste. Ali on nije mnogo više od
običnog dečaka, a nemilostivi svet je željan da ga na to podseti.
Idem, madar-džan1. Budemo li se krili u četiri zida kad god smo nervozni, nikad nećemo
stići do Engleske.
Bilo je istine u tom što je rekao. Obuzdala sam tada jezik, ali čupanje u želucu kudi me
zbog toga. Dok mi se sin ne vrati, zuriću u ove bolesno bele zidove, slike sidara, izbledelo
veštačko cveće. Čekaću da se zidovi sruše, da sidra tresnu na pod i cveće se preobrazi u
prah. Potrebno mi je da se Selim vrati.
Sada više razmišljam o svom mužu nego što sam razmišljala u ono doba kad je bio uz
mene. Kakva smo glupava i nezahvalna srca imali kad smo bili mladi!
Čekam da se kvaka pokrene, da moj sin uđe, hvališući se kako je za našu porodicu uradio
ono što ja nisam uspela. Sve bih dala da ne rizikuje toliko koliko rizikuje. Ali nemam ništa
što bih trampila za ostvarenje tako naivne želje. Sve što posedujem rasprostrto je preda
mnom, dve nevine duše koje se ovlašno komešaju u sopstvenim nemirnim snovima.
Još mogu da ih dodirnem, podsećam se. Selim će se vratiti, ako bog da, i bićemo onoliko
blizu potpunosti koliko se smemo nadati. Jednog dana nećemo se osvrtati od straha, niti
spavati na pozajmljenom tlu, jednog oka otvorenog, niti drhtati čim ugledamo uniformu.
Jednog dana imaćemo neko mesto da ga nazovemo domom. Ovu decu – decu moga muža –
odvešću najdalje što mogu i moliću se da stignemo do onog mesta gde ću, u tišini njihovog
sna, počinuti i ja.
PRVI DEO
PRVO POGLAVLJE

Feriba
Sudbina mi je zapečaćena krvlju na dan rođenja. Dok sam se rvala da uđem u ovaj izopačeni
svet, moja majka je od njega digla ruke, odnevši sa sobom moje šanse da budem prava kći.
Babica je presekla pupčanu vrpcu i oslobodila moju majku svake dalje obaveze prema meni.
Njeno telo je bledelo dok je moje rumenelo; njeni udisaji su prestali dok sam se ja učila da
plačem. Oprali su me, umotali u ćebe i izneli da se upoznam sa svojim ocem, udovcem
mojom zaslugom. Pao je na kolena, lice mu je potpuno pobelelo. Padar-džan mi je lično
pričao da su tri dana prošla pre no što je uspeo da natera sebe da uzme u ruke tu ćerku koja
mu je oduzela ženu. Volela bih da nisam sposobna da zamislim kakve su mu misli prolazile
kroz glavu, ali sposobna sam. Prilično sam sigurna da bi, da je imao izbora, odabrao moju
majku, ne mene.
Otac je davao sve od sebe, ali nije bio sazdan za taj zadatak. U njegovu odbranu, reći ću da
u to doba nije bilo lako. Niti i u jedno drugo doba, kad smo već kod toga. Padar-džan je bio
sin jednog savetnika s lokalnim uticajem. Ljudi iz grada obraćali su se mom dedi radi
konsultacija, posredovanja i zajmova. Moj deda, baba-džan, bio je staložene naravi, odlučan
i oštrouman. Odluke je donosio lako i nije se kolebao kad naiđe na neslaganje. Ne znam da li
je uvek bio u pravu, ali govorio je sa takvim ubeđenjem da su ljudi verovali da jeste.
Ubrzo pošto se oženio, baba-džan je zahvaljujući promućurnoj trgovini stekao znatnu
zemlju. Voćke sa te zemlje hranile su i zbrinjavale krovom naraštaje naše porodice. Moja
baba, bibi-džan, koja je umrla dve godine pre mog tragičnog rođenja, podarila mu je četiri
sina, među kojima je moj otac bio najmlađi. Sva četvorica rasla su s povlasticama koje im je
obezbeđivao otac. Ta porodica je bila poštovana u gradu i svaki moj stric dobro se oženio,
nasledio komad zemlje na kom je zasnovao sopstvenu porodicu.
Zemlju je posedovao i moj otac – voćnjak, da budem tačna – i radio je kao mesni
službenik u našem gradu Kabulu, uzavreloj prestonici Avganistana zašuškanoj u nedra
središnje Azije. Geografija će mi postati važna tek kasnije u životu. Padar-džan je bio puka
izbledela indigo-kopija moga dede, ispisan s nedovoljnim pritiskom da se otisnu snažna
slova. Posedovao je baba-džanove lepe namere, ali mu je manjkalo njegove odlučnosti.
Padar-džan je već bio nasledio svoj komad porodičnog imanja, taj voćnjak, kad se oženio
mojom majkom. Posvetio se voćnjaku, obrađivao ga jutrom i večerom, peo se na stabla da
pobere za moju majku najprobranije voćke i bobice. U vrele letnje noći spavao je među
drvećem, omamljen raskošnim granama i opojnim mirisom zrelih bresaka. Deo roda tog
voćnjaka trampio bi za kućne potrepštine i novac za dažbine, i činilo se da mu je dosta to
što uspe tako da nakrpi. Bio je zadovoljan i nije tražio mnogo preko onog što mu je
sudbinom dato.
Moja majka je, ako je verovati onim pabircima koje sam čula dok sam rasla, bila lepa
žena. Gusti uvojci boje abonosa slivali su joj se do ispod ramena. Imala je tople oči i
veličanstvene jagodice. Pevušila je dok radi, uvek okićena nekim zelenim priveskom, i bila
dobro poznata po svom preukusnom aušu, jelu od tananih rezanaca i začinjene mlevene
govedine u čorbi od kiselog mleka što je zagrevala trbuhe po ljutoj zimi. Kratkoveki brak
mojih roditelja bio je srećan sporazum, sudeći po tome kako bi u očevim očima nadošle
suze u onim retkim prilikama kad progovori o njoj. Iako mi je trebala za to gotovo čitava
večnost, sakupila sam u celinu ono što sam znala o majci i ubedila sebe da mi je
najverovatnije oprostila moj prestup protiv nje. Nikad je neću videti, ali i dalje mi je bilo
potrebno da osećam njenu ljubav.
Otprilike godinu dana nakon svadbe moja majka je rodila zdravog muškarčića. Čim je
prvi put osmotrio sinovljevu robusnu građu, moj otac mu je dao ime Asad, lav. Deda je
šapatom izgovorio ezan, poziv na molitvu, u Asadovo novorođeno uvo, uvodeći ga time
među muslimane. Sumnjam da je Asad tada bio iole drugačiji. Najverovatnije nije čuo baba-
džanov ezan jer su mu misli već bile zaokupljene nevaljalstvima i nije obratio pažnju na
poziv da bude pravedan.
Asad kao da se rodio sa osećajem da je svet njegov. Uostalom, bio je mome ocu prvi sin,
izvor neizmernog ponosa za porodicu. On će produžiti naše prezime, naslediti zemlju i
starati se o našim roditeljima kad dospeju u svoje zlatne godine. Kao da je znao šta će se
očekivati od njega kasnije u životu, proždirao je majku i oca. Tako je sisao da je majka bila
sva ranjava i iznurena. Otac se lomio da napravi igračke kojima će se njegov sin igrati,
planirao mu školovanje i još više se upeo da u kuću donosi dovoljno da mu supruga,
novopečena majka, bude u dobrom zdravlju i valjano nahranjena.
Moja majka se ponosila što je podarila mužu sina, i pritom zdravoga. Iz straha da će
susedi ili srodnici biti ljubomorni i pogledati ga urokljivim okom, ušila je plavi kamenčić,
amajliju, u dečju odeću koju joj je dala jetrva, da otera urokljiv pogled, nazar. I nije samo to
uradila. Posedovala je arsenal trikova za boj sa mnogobrojnim licima nazara. Ako bi osetila
da joj je Asad otežao na rukama, ili ako bi gost prokomentarisao njegove rumene, bucmaste
obraze, pogledala bi sebi u nokte. Njihove komplimente šarala je prošaputanom nam-e-
hudom2, uznoseći božje ime. Oholost privlači nazar žestinom munje koja osine po širokom
polju.
Dan za danom, Asad se gojio od mleka naše majke, lice mu je poprimalo oblik, a butine
debljale. Po isteku četrdeset dana od rođenja, majka je odahnula od olakšanja što je njen sin
preživeo najopasnije doba. Moja majka je videla kako se detence jedne komšinice, dve
nedelje po rođenju, ukočilo i stravično se treslo, kao da ga je nadvladao talas zla. Duh
novorođenčeta je uzet pre nego što je stiglo da dobije ime. Kasnije sam saznala da je
verovatno presecanje pupčane vrpce prljavim nožem posejalo toksične bakterije u detinju
krv. Istina ili ne, mi Avganistanci čvrsto verujemo da ne treba brojati svoje piliće dok ne
prođe četrdeset dana otkako su se izlegli.
Poput tolikih majki, madar-džan se obraćala silama semena zrneša, zvanog espand.
Stavila bi šaku crnog semenja da tinja i pucka nad otvorenim plamenom, a dim je
provejavao iznad Asadove glave dok je pevala:

Pobeći će urok od espanda

blagoslovom kralja Nakšibenda,
oko ničeg, oko rođakovo,
oko druga, oko dušmanovo,
ko zlo poželeo, u ovom žaru goreo.
 Koreni te pesme sezali su do preislamske zaratustrijanske religije, iako su čak i
muslimani imali poverenja u njene moći. Otac je posmatrao i bilo mu je drago što se
njegova žena toliko stara da zaštiti njegovo potomstvo. I kako je samo, o, pesma delovala!
Majčina smrt nije uticala na život mog brata onako kako je uticala na moj. On je i dalje bio
očev prvenac, i dalje postizao da bude uspešan u životu, obično na račun drugih. Njegovi
bezobzirni postupci pozleđivali su one oko njega, često mene, a ipak, on sam kao da je uvek
izranjao netaknut. Za te dve godine koliko ga je moja majka negovala, stekao je dovoljno
snage da obezbedi sebi mesto na ovom svetu.
Ali majka je umrla pre nego što je stigla da zakači pribadačom neku amajliju meni za
haljinicu, pre nego što je stigla da odšapuće nam-e-hudu, pre nego što je stigla da pogleda
sebi u nokte i pre nego što je uspela da sa ljubavlju proveje espand nad mojom glavom. Moj
život je postao niz nesreća, proizvod neosujećenih urokljivih očiju. Moje rođenje je
proganjala majčina smrt, a dok je baba-džan ožalošćeno šaputao ezan meni na uvo, jedna
umnogome drugačija molitva izgovarala se nad ispražnjenim telom moje majke. Ezan
izgovoren dedinim glasom propleo je sebi put do tkanja moga bića, govoreći mi da sačuvam
veru, Moje spasenje je bilo u tome što sam slušala.
Majku su pokopali na novoosvećenom groblju u blizini našeg doma. Nisam joj mnogo
odlazila, delom zato što niko nije hteo da me vodi, a delom zbog sopstvene griže savesti,
koja je i dalje trajala. Znala sam da sam je tamo poslala ja i da će me ljudi na to podsećati.
Otac je postao mlad udovac s dvogodišnjim sinom i novorođenom ćerkom. Moj brat,
nepometen majčinim odsustvom, hirovito je nastavio sa svojim preokupacijama
dvogodišnjaka, dok sam ja naivno tražila majčina nedra. Sada sa dva deteta u gnezdu, moj
otac je pokopao svoju nevestu i počeo da traži novu majku deci.
Deda je ubrzao taj proces, znajući da novorođenče neće srećno proći uz neintuitivnu
brigu muškarca. Kao savetnik, bio je dobro upoznat sa svim porodicama u okolini. Znao je
jednog zemljoradnika iz kraja koji je imao pet kćeri, a najstarija je bila dorasla za udaju.
Baba-džan je bio siguran da će zemljoradnik, opterećen izdržavanjem pet devojaka sve do
udaje, spremno prihvatiti njegovog sina kao prosca.
Deda se zaputio u zemljoradnikovu kuću, nahvalio svoga sina kao plemenitog i
pouzdanog čoveka kog je zadesila ta nesreća da ostane udovac rano u životu, pa ugovorio
veridbu najstarije kćeri s mojim ocem. Uz nežno naglašavanje da valja uzeti u obzir
dobrobit dvoje sitne dečice, proces je brzo uznapredovao. Već za neki mesec Mahbuba je
ušla u naš dom, gde je dobila, kao što ga dobija većina nevesta, novo, „kućno ime“. Ja,
međutim, mislim da ono nije samo to. Mislim da na taj način saopštavaju nevesti da se ne
osvrće za sobom. I ponekad je to dobra stvar.
Kokogul se, kao najstarija među njih pet, starala o mlađim sestrama od ranog doba i bila
je u potpunosti sposobna da odneguje dvoje dece. Brzo je odlučila da ne živi u senci moje
majke. Prerasporedila je ono malo ukrasnih predmeta u našoj kući, odstranila majčinu
odeću i izbrisala sva svedočanstva njenog postojanja izuzev moga brata i mene. Mi smo bili
jedini dokaz da ona nije prva supruga, važna razlika sve i ako je prva supruga mrtva.
Tad je bilo uobičajenije da muškarac uzme više žena, što je praksa proistekla iz ratnih
vremena i potrebe da se zbrinu udovice, tako su mi rekli. U stvarnosti, to je stvaralo izvesnu
prikrivenu tenziju između supruga. Statusi žena koje su došle potom nisu bili ni približni
statusu prve supruge. Prilike da bude prva supruga Kokogul je lišila žena koju nikad nije
upoznala, žena kojoj nije mogla da se suprotstavi. Umesto toga, našla se prisiljena da odgaja
decu prve supruge.
Kokogul nije bila zla žena. Nije me izgladnjivala, tukla, izbacivala iz kuće. Štaviše, hranila
me je, kupala, odevala i radila sve ono što bi trebalo da radi majka. Kad sam otkrila govor,
prozvala sam je „majko“. Moji prvi koraci bili su ka njoj, ženi koja je lečila moje dečje
groznice i ogrebotine.
Pa ipak, sve se to radilo sa odstojanja. Nije mi trebalo mnogo vremena da osetim njen jed,
iako će godine proći dok ne budem uspela tome da dam ime. Moj brat je bio isti ali
drugačiji. Za svega koji mesec, titulu „majka“ preneo je na Kokogul i zaboravio da je
namesto nje bila druga žena. Ona se njegovim potrebama posvećivala malčice marljivije,
znajući da je on ključ što otvara srce mog oca. Moj popustljivi otac, onda kad je kod kuće,
bio je zadovoljan što je našao svojoj deci prikladnu majku. Deda je, s godinama sve
pronicljiviji, znao da mora da bdi nad nama. On je bio stalno prisustvo.
Nisam bila siroče. Imala sam roditelje, brata i sestre, topao dom i dovoljno jela. Trebalo je
da se osećam potpunom.
Ali biti bez majke, to je kao da te svuku golog i bace te u sneg. Moja najveća bojazan, strah
što raste naporedo s ljubavlju prema mojoj deci, jeste da bih ih mogla na isti način
napustiti.
Pitam se hoće li taj strah ikada minuti.
DRUGO POGLAVLJE

Feriba
Kokogul je bila žena prijatnog izgleda, ali takva da je niko ne bi primetio u sobi punoj ljudi.
Bila je visoka bezmalo isto koliko i moj otac, sa gustom crnom kosom što joj je tek doticala
ramena. Kosa joj je bila od one što se mlitavo opusti svega koji minut pošto se iz nje povade
papilotne. Kokogul je bila previše prsata da bi izgledala nežno i previše mršava da bi
izgledala zapovednički. Ona je bila naslikana paletom prosečnih boja.
Dve godine nakon udaje za mog oca, Kokogul je rodila svoje prvo dete, ćerku, razočaranje
za koje je smesta okrivila sen moje majke. Moja polusestra je dobila ime Nedžiba, po našoj
počivšoj babi. Nedžiba je posedovala Kokogulino okruglo lice i tamne oči uokvirene gustim,
lučnim obrvama. Kokogul je, držeći se običaja, oivičila ćerkine kapke surmom kako bi imala
zdrav vid i zanosne oči. Prva dva meseca Kokogul je po čitave sate pokušavala da napravi
neki uvarak od semena komorača i bilja kojim će ublažiti Nedžibi grčeve i prekinuti urlanje.
Dok joj se temperament nije primirio, i majka i ćerka su bile neispavan, namćorast duet.
Kokogulino strpljenje prema pastorčićima dodatno se otanjilo otkako joj se rodila ćerka.
Još svesnija nego pre da nismo njeni rođeni, brzo bi se razdražila i sunula na nas hitrim
skokom guje otrovnice. Disciplinovala nas je njena nadlanica. Obroci su iznošeni na sto
nezainteresovano i nedosledno kad otac nije tu. Kao porodica smo jeli samo kad on krajem
dana dođe kući.
Sa Nedžibinim rođenjem, Kokogulina materica zagrejala se za ideju nošenja dece, pa je za
četiri godine rodila još tri devojčice. U svakoj sledećoj trudnoći imala je sve manje
strpljenja, pa je otac, kom su bili draži mirni dani, ali nije bio u stanju da ih zahteva,
postajao sve udaljeniji. Sultana se rodila godinu dana posle Nedžibe. Kokogul se nije nimalo
potrudila da prikrije da se nadala sinu, za razliku od mog čudnovato nezainteresovanog
oca. U trećoj trudnoći, gotovo dve godine posle toga, molila se, preko volje delila milostinju
siromasima i jela sve ono za šta je čula da jamči muško dete. Maurijino rođenje ju je
razočaralo i poverovala je da je duh moje majke ukleo moćnom kletvom njenu matericu.
Kad se rodila Marijam, moja četvrta sestra, Kokogul se nije ni najmanje razočarala niti
iznenadila. Verujući da je osujećuje moja mrtva majka, gorko je odlučila da više nema dece.
Asad će mome ocu biti jedini sin.

Moje najranije sećanje trebalo je da bude vezano za školu ili najdražu lutku, ali nisam takvo
detinjstvo imala. Kokogul je ležala na jednom jastuku u dnevnoj sobi, sa novorođenom
Maurijom ugnežđenom kraj nje, čvrsto umotanom u maramu za molitvu. Bilo mi je pet
godina.
„Feriba!“, razdrala se Kokogul. Maurijino sićušno lice se iskrivilo. Bila je previše utegnuta
da bi ikako drugačije reagovala.
 „Da, madar-džan.“ Bila sam udaljena svega koji korak. Pošto se još oporavljala od
porođaja, trebalo je da jedini Kokogulin posao bude da doji bebicu. To sam znala jer me je
često na to podsećala.
„Feriba, tvoja strina je ostavila malo pilećeg paprikaša i još se krčka na vatri. Teško da će
ga biti dovoljno za sve nas. Kako bi bilo da uzmeš spolja neki krompir, pa da imamo
dovoljno da se svi najedemo.“
To je značilo dve stvari. Prvo, da će moj otac i brat večeras jedini jesti piletinu, a mi ostale
moraćemo da se zadovoljimo kuvanim krompirima. I drugo, da ću morati napolje po mrazu
u dvorište iza kuće da bih iskopala koju krtolu. Nešto ranije te jeseni bili smo iza kuće
zakopali zalihu krompira, rotkvica, šargarepe i repe, da stoje na hladnom u zemlji.
„Madar-džan, zar ne možeš da kažeš Asadu da ih donese?“ Napolju je bilo hladno, a već
sam zamišljala sebe kako se rvem sa ašovom.
„Nije tu, a krompir nam treba odmah, inače neće biti gotov do večere. Navuci kaput i
rukavice koje ti je kupio otac. Za to ti treba svega koji minut.“
Nije mi se išlo.
„Hajde, dušo moja. Pomozi majci, hoćeš li?“
Njene reči milošte bile su kao prah-šećer po pregorelom hlebu. Zagrizla sam.
Pamtim kako sam se borila sa ašovom moje visine, a onda odustala i našla neku lopaticu
kojom sam u stanju stvarno da rukujem. Imala sam utisak da mi se dah kristalizuje u
ledenom vazduhu, a prsti su mi utrnuli uprkos rukavicama. Žurno sam iščeprkala četiri
krompira i taman kad sam htela da opet zatrpam ostalo, ugledala sam nekoliko rotkvica.
Bez ikakvog pravog razloga kog bih uspela da se setim, ponela sam i rotkvice, naguravši ih
u džepove pošto su mi ruke bile pune.
„Donela sam, madar-džan“, doviknula sam iz kuhinje.
„Bravo, Feriba. Bog te blagoslovio. Operi ih sad i oljušti, pa ih ubaci u lonac da se skuvaju
u paradajz-sosu.“ Maurija je u međuvremenu počela da cvili.
Uradila sam kako mi je Kokogul naložila i isekla krompir kao što me je učila, vodeći
računa da se pritom ne posečem po prstima. Prosto jer mi je tako došlo, u malom naletu
kulinarske kreativnosti, oprala sam i isekla i rotkvice, pa ih ubacila u lonac. Jednom sam
promešala, opet poklopila aluminij umsku posudu, a onda pošla da obiđem ostale sestre.
„Šta to tako strašno bazdi? Feriba! Šta si to uradila?“ Kokogulin glas je putovao kroz našu
kuću kao da ima noge i volju. Miris sam već ranije bila primetila, ali izbacila sam ga iz glave
s nehajem petogodišnjeg deteta.
Činilo mi se da nemam nikakve veze s tim mirisom sve dok se Kokogul nije s mukom
osovila na noge, zaputila se u kuhinju i odigla aluminijumski poklopac. Prostoriju je ispunio
oblak smrdljive pare. Poklopila sam nos šakom, iznenađena kako mi je promakao taj miris.
„Feriba, budalo! Budalo!“ Ponavljala je te reči do u beskraj, vrteći glavom i hukćući, s
jednom rukom na krstima.
Crveno meso mojih rotkvica, isečenih na kockice, tačno je saopštilo Kokogul šta sam
uradila. Tog dana sam naučila da ti tvrdi okrugli korenovi boje ciklame strahovito bazde
kad se kuvaju. Taj miris nikad neću zaboraviti i to osećanje ću zauvek pamtiti.

Posle svakog porođaja ponavljala se rutina koju je Kokogul primenila i sa Nedžibom.

Detinje oči oivičavane su surmom, kupovani su slatkiši čim beba preživi četrdeset dana, a
glave su im brijane kako bi imale guste, bujne uvojke. Meni je preostajalo da jadikujem zbog
lošeg vida, bedne sreće i slabe kose koji me čekaju jer za mene nije bilo učinjeno ništa od
toga.
Kad je došlo vreme da pođem u školu, Kokogul je ubedila padar-džana da joj je potrebna
moja pomoć kod kuće, oko mlađe dece. Nemajući sredstava da plati nekoga, otac je pristao
da me ostavi još godinu dana. Iako mala, bila sam korisna – sposobna da donosim razne
stvari i obavljam sitne kućne poslove. Ali i kad su moje sestre porasle, prevladavao je isti
argument.
Sreća te je baba-džan, moj deda, budno motrio na nas. Često je svraćao, a Kokogulino
ponašanje bilo je u njegovom prisustvu znatno drugačije. Pozvao bi Asada i mene da
prošetamo s njim, a džepovi su mu zveckali od novčića i bombona; nijednom se gostu
nismo više radovali unapred nego baba-džanu. Tražio je od nas da deklamujemo molitve
dok nam on pregleda odeću i štipkanjem proverava salce na rukama. Kokogul ga je
posmatrala krajičkom oka, ozlojeđena zbog njegovog nepoverenja.
Ali baba-džanove posete za mene nisu menjale bogzna šta u kući. Kako su sestre rasle, a
Kokogul bila sve uposlenija staranjem o njima, tako sam prtila na sebe sve više kućnih
obaveza. Hranila sam kokoške i brinula o kozi. Svakodnevno sam prašila tepihe i pazila
mlađe devojčice. Kad je Nedžiba stigla za školu, Kokogul je potegla argument da ima više
posla nego što može sama da se izbori. Otac je popustio i ja sam osuđena na kuću na još
godinu dana. Moje mlađe sestre otkaskale bi da uče slova i brojeve, a ja sam za to vreme
učila da kuvam. Ruke su mi bile izguljene i ispucale od ribanja mrlja od hrane sa isprljane
odeće. Pa ipak, još više me je peklo to što ujutru ja ostajem u kuhinji, a svi ostali se uposleno
oblače za školu.
Situacija je još više izluđivala zbog Kokoguline manične opsednutosti sujeverjima. Naša
kultura obiluje sujeverjima, ali Kokogul ih se pridržavala sa posebnom strašću. Nismo
smele da spavamo u čarapama da ne oslepimo. Ispusti li neko nešto od escajga, dobijala
sam zadatak da sredim kuću cakum-pakum jer su se iščekivali gosti. Ako bi se zakašljala
dok jede ili pije, proklinjala je one što nesumnjivo negde sad ružno pričaju o njoj. Mislim da
joj je to ubeđenje bilo najmilije, da su drugi ljubomorni na srazmerno povlašćen život kojim
živi.
Kao da narodna sujeverja nisu dovoljna, Kokogul je stvarala mnoga sopstvena. Ptice što
su joj proletele nad glavom znače da će se posvađati s bliskom prijateljicom. Ako joj crni luk
zagori na vatri, neko ogovara njeno kuvanje, a ako kine više od dvaput, s njom se poigravaju
zli duhovi. Padar-džan ništa nije govorio Kokogul, ali je nama tiho saopštavao koja je
tumačenja ona sama izmislila, da ih ne bismo prenosili drugima. Nije morao da se zamajava
time. Kokogul nije bila od onih što svoje misli čuvaju za sebe, pa su svi susedi bili prisno
upoznati s njenim fantastičnim teorijama.
U jednom uglu našeg voćnjaka stajao je šumarak upečatljivih dudova čije su se narasle
grane spuštale kao zavese, prinoseći sićušne plodove nadohvat ruke. Drveće je bilo zrelo, sa
masivnim, duboko ukorenjenim deblima. Jedno drvo u središtu grupe imalo je tako
čvornovatu i kvrgavu koru da se Kokogul zaricala kako u njegovim drvenastim zavijucima
prepoznaje lice nekog zloduha. Nasmrt se plašila lica urezanog u kori, ali je obožavala
dudinje sa grana nad njim. Kad god se Kokogul prijeđu dudinje, pozivala je mene.
„Feriba-džan“, doviknula bi slađano, vadeći iz kredenca keramičku činiju. „Trebaš mi da
mi nabereš malo dudinja u voćnjaku. Znaš da niko ne ume da kida te voćkice tako nežno
kao ti. Dobiću samo džem pošaljem li bilo koga drugog da ih bere.“
 Njeno umiljavanje bilo je suvišno, ali saznanje da se Kokogul isuviše plaši da bi otišla
sama izazivalo mi je osmeh. Kao mršava, retkokosa dvanaestogodišnjakinja, Kokogul sam
se bojala više nego misterioznog lavirinta drveća u voćnjaku. Štaviše, po svedu dana, kad je
kuća puna ljudi i zahteva, voćnjak je bio moje utočište.
Jedne večeri, na radni dan, dok su sestre sedele pogrbljene nad domaćim zadacima,
Kokogul je uhvatila čežnja za dudinjama. Poslušno sam se išunjala na stražnja vrata s
praznom činijom i zaputila se ka dobro znanom drvetu, čija se izuvijana kora kezila u
mesečini boje ćilibara. Nemajući dnevno videlo da mi pomogne, prepustila sam prstima da
zaplove kroz lišće i dovedu me do plodova. Nisam bila nabrala više od dva-tri kad sam
osetila iza sebe blag povetarac, nežan kao šapat.
Obrnula sam se i ugledala neku blistavu priliku, muškarca, kako stoji iza mene. Nisam se
usuđivala da dišem kad mi je spustio šaku na rame, tako lako da mu maltene nisam osetila
dodir.
Pogled mi je klizio duž njegovih dugih, zašiljenih prstiju pa uz ruku, sve dok nisam uspela
da ga čitavog obuhvatim očima. Bio je star; usta mu je skrivala kratka bela brada, a lice su
mu brazdale izukrštane bore. Guste bele obrve visile su nisko, ostavljajući vidljive samo
proreze plavosivih očiju. Prijatelj je, odmah sam znala. Moje ubrzano srce usporilo je
otkucaje čim se začuo njegov nežni glas.
„Feriba-džan. U tami, kad ne vidiš tle pod nogama i kad ti prsti dodiruju samo noć, nisi
sama. Ja ću ostati uz tebe kao što mesečina ostane na vodi.“
Trepnula sam i on je nestao. Obazrela sam se na sve strane, očekujući da ću ga ugledati
kako odlazi između drveća, ali ničeg nije bilo. Ponovila sam njegove reči u svojoj glavi,
čujući mu odjek glasa. Šaputala sam ih sebi da bih im produžila trajanje. Retko kad je moje
ime bilo izgovarano sa toliko ljubavi.
„Feriba!“, doviknula me je Kokogul iz kuće. Hvatalo ju je nestrpljenje.
Žurno sam nagrabila dudinja koliko sam mogla, bojeći prste u ljubičasto njihovim zrelim
sokom. Štuknula sam natrag ka kući, osvrćući se povremeno za slučaj da se starac opet
pojavi. Ruke su mi se tresle kad sam spustila činiju pred Kokogul, koja je sedela i nadzirala
moje sestre dok su marljivo pisale u sveske. Krenula je da se sladi. Ja sam stajala ispred nje,
nepomična.
„Šta je bilo? Šta ti se desilo?“, prasnula je.
„Madar-džan, bila sam napolju – pod dudom.“
„I eto, dok sam bila tamo… videla sam nekog starca. Došao je iz svetla, iz rošanija.
Izgovorio je moje ime i kazao mi da nisam sama. Rekao je da će ostati uz mene.“ Dok sam
izgovarala te reči, čula sam mu glas u svojoj glavi.
„Starac? Pa kud je otišao?“ Kokogul je zaškiljila i rečito se istegla ka meni.
„Nestao je. Skroz se iznenadno pojavio; osetila sam njegovu ruku na ramenu. Čim je
rekao šta je imao da kaže, nestao je. Nisam videla kud je otišao – prosto je iščezao! Ne znam
ko je to bio.“ Gušila sam se, ali se nisam bojala. Čekala sam da Kokogul protumači šta sam to
videla.
„Bismilah!“, uskliknula je Kokogul, hvaleći Boga. „Videla si anđela! Eto ko je to bio,
glupavice! O, da ne prepoznaš anđela kad te lupne po ramenu i obeća da će bdeti nad
tobom!“
Anđeo? Je li to moguće? Deda nam je pripovedao priče o anđelima i njihovim nebeskim
moćima kad uči sure s nama. Ala sam slepa kad nisam prepoznala anđela pred sobom!
Kokogul je terala dalje, zvocajući kako ne umem da cenim taj nezemaljski susret. Moje
sestre su posmatrale razrogačenih očiju. Njen prodorni glas je tihnuo dok su anđelove reči
odjekivale u mojim mislima.
Bdeće nada mnom. Moj anđeo čuvar donosiće rošani na stazu preda mnom. Nikad neću
biti sama.
Na sledeću džumu, u petak, čekali smo oca da se vrati iz mesdžida. Kokogul je bila
naložila mome ocu da se pomoli da i nju i njene ćerke poseti neki anđeo čuvar. Otac nije
bogzna šta rekao o mom susretu. Nisam znala šta i koliko veruje.
Kokogul i ja smo verovale zajedno. U tome smo bile ujedinjene. Opazila je male promene
u meni, a ja sam opazila šta te promene rade njoj. Koračala sam pravijih leđa. Postupala
sam po njenim nalozima, ali nisam drhtala pred njom kao nekad. U voćnjak sam zalazila
smelo, i danju i noću. Donekle sam očekivala da će se moj anđeo opet pojaviti i ponuditi mi
blage reči utehe.
Kokogul se sva izbezumila. Prijateljicama se hvalisala kako je mene, njenu kćer, posetio
anđeo. Ta poseta je najava srećne sudbine, pa se nada da će i sama upiti ponešto od te
svetlosti. Počela je posvećenije da pretresa svoje snove, tragajući za znacima da nebesa
komuniciraju i sa njom. Kada se molila kod kuće, čula sam njena preklinjanja obojena
novim nabojem. Meni se obraćala malčice prijatnije, gladeći mi blagom rukom kosu.
Sestre su bile radoznale u vezi sa čitavim događajem, ali nesposobne da pojme
Kokogulinu žudnju da sretne tog čoveka kog sam videla u voćnjaku. Kokogulinim
reakcijama najviše je bila zbunjena Nedžiba, meni najbliža po godinama.
„Kako je izgledao taj anđeo, Feriba? Jesi li ga se bojala?“, radoznalo je pitala. Sedele smo
skrštenih nogu na podu i ljuskale grašak.
„Prosto je izgledao kao starac, kao nečiji deda.“ Moje reči su delovale previše
jednostavno, ali nisam znala kako drugačije da odgovorim.
„Čiji deda? Naš deda?“
„Ne, nijedan kog znamo. Prosto kao deda“ – zastala sam, želeći da ga dostojno opišem.
„Sijao je i znao mi je ime.“ Ubacila sam šaku graška u činiju među nama.
Nedžiba je ćutala, preispitujući moje objašnjenje. „E pa, meni je drago što ga nisam ja
ugledala. Mislim da bih se uplašila.“
Možda bih isto to rekla i ja da nisam bila tamo i videla njegove plavosive oči. Njegov blagi
glas je ispunio tamu i nije ostavio mesta strahu. Pa ipak, zahvaljujući Nedžibi, osetila sam se
hrabro.
Kokogul nije to baš posmatrala na istovetan način. Počela je da prisvaja moj susret kao
sopstveno iskustvo doživljeno preko posrednika. Čula sam je jednog dana kako pripoveda
prijateljicama uz čaj.
„I onda je nestao? Tek tako?“
„Pa jesi li očekivala da dođe konj s kočijom i da ga odnese?“, odgovorila je Kokogul sa
svojom prepoznatljivom osornošću. Sem u slučaju da su mu same meta, prijateljicama je taj
njen sarkazam bio zabavan.
„Mora biti da je Bog gleda, čim joj je poslao anđela“, rekla je jedna.
„Znaš, nad siroticom bdi duh njene majke na nebu. Mora biti da to ima neke veze s tim“,
saosećajno je kazala druga.
Pomen moje majke nadahnuo je Kokogulinu maštu. „Ja sam te noći molila Feribu da ode u
voćnjak. Retko kad mi se tako prijeđu dudinje, ali bilo me je spopalo nešto misteriozno.
Jezik me je zasvrbeo od želje za tim slatkim plodovima. Trudila sam se da se ne obazirem,
ali nisam mogla da se savladam. Kao da me je nešto u tom drveću mamilo, došlo mi je da
tamo potrčim. Ali bila sam zauzeta jer sam pomagala ćerkama da urade domaće zadatke, pa
sam zamolila Feribu da mi ubere neku dudinju. Ona je neopisivo dobra kći, otišla je u
voćnjak radi mene. Zato nisam sigurna s kim je anđeo trebalo da se susretne. Možda mu je
ta moja žudnja bila način da me pozove. Ali ja sam poslala Feribu-džan da me odmeni, pa
nikad to neću znati.“
Nije se činilo da su žene preterano impresionirane Kokogulinom teorijom, no nisu joj se
suprotstavljale. Ušla sam u sobu, pažljivo balansirajući poslužavnikom sa tri šoljice vrućeg
čaja u jednoj ruci, a u drugoj noseći činiju sa šećerom.
„Avganistanske tepihe su tkali imajući u vidu Feribu-džan“, izjavila je Kokogul.
„Zahvaljujući tome što su crveni, nikad se ne može pogoditi koliko se čaja prosulo po
njima.“ Usledio je vedar smeh, a moja glava je ostala oborena. Učtivo sam se osmehivala
dok sam spuštala po šoljicu pred svaku ženu i nudila ih šećerom u kockama. Osećala sam da
me analiziraju.
„Aferin3, dohtar-džan“, pohvalila me je Kokogul. Svaka čast, draga kćeri. Povukla sam se u
kuhinju s praznim metalnim poslužavnikom. Tog dana sam joj bila kći.
Istini za volju, u većinu dana bila sam joj kći. Pošto nisam išla u školu, dosta vremena sam
provodila kod kuće sa Kokogul. Tačno je, breme domaćinstva svaljivalo se pretežno na moja
pleća, a ona me je strogo korila kad nešto nije urađeno po njenom ukusu. Ali ponajviše sam
s njom bila ja. Zajedno smo provodile sate spremajući obroke, sređujući kuću i starajući se
o stoci i živini. Njenom oštrom jeziku bila je potrebna publika – ili meta. Obožavala sam da
idem na pijacu s njom. Dok pregleda gomilu ubijenog paradajza, upitala bi prodavca povrća
da nije kakvom greškom na njegov proizvod sela njegova pozamašna žena. U prodavnici
posuđa upitala bi nije li neka precenjena činija iz kraljeve lične zbirke. Kokogulina
duhovitost ili bi izazvala kontraefekat, ili bi se izborila za smeh i popust.
Bile smo saveznice dok se cenkamo za sve ono što nam treba: za meso, povrće, obuću.
Oponašala sam drsko Kokogulino držanje i uspevala da postignem najpovoljniju moguću
cenu. Ona bi sa odobravanjem klimala glavom. Što se tiče pijace i kućnih obaveza, moje
mlađe sestre ništa nisu mogle da urade tako valjano kao ja.
„Nedžiba, pogledaj ovo“, požalila bi se. „Iz ove košulje još izlazi smeđa voda. Kako možeš
da zamišljaš da je čista? Jesi li videla kakvu lepu penu napravi tvoja sestra? Koliko sam ti
puta rekla – ne možeš da očekuješ da će se košulja sama prati! Hvala nebesima te imam bar
jednu ćerku koja stvarno ume da mi pomaže po kući.“
To su bili trenuci kad sam osećala sponu s njom, tom ženom koja mi je bila majka a da mi
nije bila majka.
TREĆE POGLAVLJE

Feriba
Svake noći moj brat i moje sestre radili su na svojim školskim zadacima, sa olovkom u
desnoj, gumicom u levoj ruci. Sedeli su nalakćeni na sto, s bradom u šakama dok čitaju,
pamte, sabiraju i oduzimaju. Isprva su se saplitali o slova, dok su učili kako se svaki znak
izvijenim potezom povezuje sa susednim. Tačkice, brižljivo dodate crte koje unose život u
reči. Onda su došle fraze, kratke proste rečenice kojima se opisuju svakodnevne aktivnosti
poslušnih dečaka i devojčica. Kad su počeli da uče složeniji arapski jezik Kurana, postala
sam još ljubomornija. Te molitve sam bila naučila da izmolim pod dedinim tutorstvom, ali
niko me nije učio da čitam sam tekst.
Igrali su se brojevima. Kroz pesmice učili tablice množenja. Ja sam slušala. Na papiru su
manipulisali brojevima i simbolima. Učili su da računaju, da proniču u smisao brojeva.
Učili su priče. Istoriju naše zemlje. Uspone kraljeva i njihovih sinova. Kako je naša
domovina isklesana od planina. Moj brat je prvi naučio državnu himnu i pevao ju je, s
rukom dignutom u vojnički pozdrav. Sestre su od školskih drugarica učile pesme uz koje se
igraju razne igre, pa su taj ritam i stihovi unosili skakutavost u njihov bezbrižni korak dok
hodaju držeći se za ruke.

Gm, gu, gu, list platana žut,

devojčice na niz sede,
sitno zrno nara trebe.
Kad bih mogla golub biti,
nebom krila raskriliti,
rečnim peskom gaz gaziti,
svetu vodu s rekepiti.

Jutrom sam posmatrala sestre kako oblače uniforme, čeličnosive i smerne. Zategle bi
dokolenice, pa na brzinu zakopčale cipele, bojeći se da ne zakasne, ali još se više bojeći da
se ne pojave neuredne. Učiteljice su oba ta pregrešenja shvatala vrlo ozbiljno. Svakog dana
sam se jedila gledajući ih kako odlaze trkom dok ja ostajem kod kuće. Zavidela sam im na
torbama punim hartija, olovaka i priča. Znala sam da sam podjednako pametna kao moje
sestre – možda i pametnija.
Moj brat je uvek dobro prolazio, možda nije bio najbolji u odeljenju, ali je gurao dovoljno
dobro da se otac i deda ne žale. Uverena sam da je mogao biti odlikaš da se potrudio, ali on
je zbrzavao domaće zadatke kako bi nastavio sa svojim zanimacijama – fudbalom sa
dečacima iz komšiluka, pentranjem po drveću u voćnjaku i vožnjom bicikla po ulicama u
blizini kuće. Kao pubertetlija je preživeo svoju najnezgrapniju fazu, s pegama po koži i
nepredvidljivim glasom. Čim se našao sa druge strane puberteta, glas mu je postao glas
samouverenog muškarca koji želi da uplovi u svet.
 Temu škole načinjala sam sa ocem u prošlosti. Njegov umorni odgovor uvek je glasio da
je Kokogul potrebna moja pomoć u kući zbog mlađe dece, ali sad se taj izgovor već izlizao.
Moja najmlađa sestra Marijam napunila je sedam godina i pošla je i sama u osnovnu školu.
U kući nije bilo nikakvih bebica.
Bile smo rasklonile sudove od večere kad sam se ponovo obratila ocu sa tom molbom.
Imala sam trinaest godina i bila sam čvrsto rešena. Znala sam da se devojke koje nisu išle u
školu obično udaju ranije, a ja nisam htela da me udaju. Svaka godina dodatno me je
udaljavala od šanse da se iškolujem i za korak me približavala ulozi supruge.
„Padar-džane?“ Pogledao je u mene i blago se osmehnuo. Obrnuo je točkić i isključio
radio, pošto su mu se večernje vesti završile. Spustila sam kraj njega šoljicu s vrućim
zelenim čajem u kom su se brzo topile dve kocke šećera. Večernji čaj uvek je pio zaslađen.
„Hvala ti, mila moja. Baš ono što mi je trebalo posle ovako lepe večere“, kazao je
pogladivši se po stomaku i snažno izdahnuvši vazduh.
„Nuš-e-džan“, uzvratila sam željom da mu jelo prija. „Padar-džane, nešto sam htela da te
pitam.“ Otac je izvio jednom obrvom, oprezno otpijajući gutljaj čaja.
„Padar-džane, hoću da idem u školu kao moje sestre.“
„O, opet to“, uzdahnuo je. Kokogul je, pognuta nad svojim heklicama, zastala na moj
pomen škole.
„I dalje mogu da pomažem u kući, pošto je to svega neki sat dnevno. Sve ostale idu u
školu, a sad više nemamo malih da ostaju kod kuće. Hoću da učim ono što one uče.“ Toliko
sam uspela da istisnem iz sebe pre nego što bi briznuo slap suza. Oborila sam glavu,
proklinjući sebe što nisam u stanju da kažem više od toga a da mi se glas ne prekine. Čekala
sam da mi se čvor u grlu otpusti ili da otac progovori. Nisam bila sigurna šta će se desiti
prvo.
„Feriba-džan, ja sam mislio da ti sada već više nije ni stalo do školovanja. Sve tvoje sestre
su pošle kad su bile manje. Ti si sad mlada žena, a nisi imala ni jedan jedini dan škole.“
Postao je zamišljen, čelo mu se mrštilo. Skupila sam usne, sabirajući u njih svoju
ogorčenost.
„Toga sam svesna“, samo sam to rekla. Kokogul je nastavila da hekla punom parom,
zadovoljna što se ishod rasprave od te večeri neće razlikovati ni od jednog prethodnog.
„Je li stvar u tome što želiš da čitaš? Možda bi Nedžiba mogla da odvoji malo vremena da
ti pomogne i nauči te čitanju. Ili čak Sultana – ona veoma lepo napreduje s pisanjem i
obožava da čita poeziju.“
Nikada dotad nisam se toliko naljutila na oca. Povredio me je njegov pokroviteljski
predlog i bio mi je mrzak njegov topli osmeh. Nisam htela da me mlađe sestre uče da čitam.
Moje sestre su svakodnevno dolazile kući citirajući svoje učiteljice i nastavnice. Njihovi
glasovi su dodatno naglašavali sve ono što ja propuštam.
Mualim-sahiba kaže da mi se rukopis popravio. Mualim-sahiba kaže da treba da pijemo
šolju mleka svakog dana da bismo bili jaki i zdravi.
Nisam želela da u svoju mlađu sestru gledam kao u mualim-sahibu. Jeste možda bila
sposobna da me uvede u osnove pisanja i sricanja reči, ali nije mogla da bude prava
učiteljica koja stoji pred odeljenjem, nagoni me da upamtim tablicu množenja, nadzire moj
napredak. Htela sam više od toga.
„Ne, padar-džane.“ Osetila sam kako mi se dušnik ponovo otvara, glas mi se vraća s
novom odlučnošću. „Ne želim da učim od đaka. Hoću da učim od učitelja.“
 Po svoj prilici ga je moj odgovor iznenadio. Po svoj prilici je pomislio kako su moje težnje
detinjaste, ćudljive. Po svoj prilici je pomislio kako želim da navučem školsku uniformu i
pobegnem od nekih kućnih poslova. Ali ja sam htela mnogo više od onog što sam umela da
pretočim u reči, a znala sam samo da mi vremena ponestaje. Otac me je pažljivo osmotrio, a
krajičci usana obesili su mu se naniže.
„Ne bi ti bilo lako. Morala bi da kreneš od početka, u odeljenju s malom decom.“
„U pravu je. Bila bi kao div koji sedi među bebicama. To je užasna zamisao. Kao kad bi
pile pokušalo da se opet uvuče u jaje!“, upozorila je Kokogul.
„Meni to neće smetati“, obećala sam.
Nužna laž. Tad sam prvi put videla da otac istinski razmatra moju želju.
„Da porazgovaram s direktorkom škole. Da čujemo šta će oni tamo reći. Mada sam
siguran da će tvojoj majci nedostajati tvoje prisustvo u kući preko dana.“
„Zar nije sve to pomalo luckasto? Što bi sad poželela da se bakće školom? Ovde u kući ima
sve što joj treba.“ Kokogul se očigledno našla iznenađena smerom koji je razgovor
poprimio.
„Ništa ne obećavam. Da popričam s njima u školi pa da vidim hoće li uzeti tu mogućnost u
obzir“, kazao je on. Večito neodređen, otac je i Kokogul i mene ostavio u nadi.
Na njegovo veliko iznenađenje i Kokogulino razočaranje, u školi su pristali da me upišu
pod uslovom da krenem od početka. Stupila sam u prvi razred sa šest godina zakašnjenja.
Te večeri uoči prvog dana u školi popeglala sam najskromniju suknju i bluzu, u želji da
ostavim lep utisak na mualim-sahibu. Maurija i Marijam, moje dve najmlađe sestre,
oduševile su se ugledavši me u uniformi kad smo ujutru zajedno pošle od kuće.
Nedžiba i Sultana, dve starije, kao da su se pomalo brinule šta će drugi reći kad budu
videli adolescentkinju kako ulazi u odeljenje prvog razreda. Na putu do škole Nedžiba se
trudila da me pripremi.
„Mualim-sahiba će proveravati da li imaš olovku i svesku. I verovatno će tražiti da sediš u
poslednjoj klupi, znaš, pošto ćeš biti viša od ostalih učenica.“
Bila sam zahvalna Nedžibi što je tako sročila svoje predviđanje. Sultana je u znak potvrde
klimnula glavom, ali manje diplomatski.
„Da, nijedna neće moći da vidi preko tvoje glave.“ Nedžiba ju je ošinula pogledom, pa se
Sultana usredsredila na svoje cipele, a koraci su joj se usporili.
„Brzo će te premestiti u viši razred. Već znaš slova. Uskoro ćeš čitati.“
Uputila sam Nedžibi blagodaran osmeh. Sestra i ja nismo bile preterano bliske, ali u
njenim rečima bilo je iskrenosti, a baš tog dana iskrenost mi je trebala.
„Ako je uspela da nauči Sultana, onda sigurno neću imati nikakvih problema.“
Sultana je dunula, sevnula očima pravo preda se, pa ubrzala korake. Nije mi bila namera
da moj komentar bude jedak. Postiđena, obrnula sam se da proverim gde su Maurija i
Marijam, koje su išle na rastojanju iza nas. Koračale su držeći se za ruke, s torbama
prebačenim preko ramena.
Sestre su me zamajale da ne razmišljam o strahu od prvog dana u školi. Nedžiba me je
usmerila u pravcu moje učionice čim smo prošle školsku kapiju od kovanog gvožđa. Sultana
je brzo iščezla u sopstvenoj učionici. Maurija i Marijam veselo su mi mahale.
Ušla sam polako, prelećući pogledom prostoriju. Nisam bila sigurna da li treba da nađem
sebi stolicu ili prvo da istupim pred tablu i predstavim se učiteljici. Ostale učenice su ulazile
u koloni i uposleno sedale na svoja mesta. Zaključila sam da je najbolje da obznanim svoje
prisustvo, bolje nego da me učiteljica sama primeti pa napravi scenu. Bila sam takoreći više
žena nego devojčica, pa ipak, tu ću sedeti kraj dece. U nekoj drugoj postavci scene mogla
sam im biti starateljka. Ovde sam im bila jednaka.
„Dobro došla, mila. Čula sam da ćeš nam se pridružiti. Sedećeš u poslednjem redu, na
kraju. To nam je poslednje prazno sedište. Izvoli, uzmi ovu knjigu. To je ono što ćemo odsad
učiti. Znaš li slova?“
Moja prva učiteljica bila je nepopustljiva ali plemenita žena kojoj sam se od prvog trena
dopala, hvala nebesima. Obraćala mi se drugačije nego ostalima u odeljenju i nije
raspirivala u meni osećaj da nezgrapno štrčim dok sedim među tako malom decom, iako
sam sigurno tako izgledala. Zahvalna i odlučna, radila sam sa žarom. Ranije sam slušala dok
su moji brat i sestre savladavali slova, pa su mi se kotrljala sa jezika prilično lako.
Za nepuna dva meseca prešla sam u drugi razred. Bila sam srećna što sam
uznapredovala, ali i tužna što ostavljam učiteljicu za sobom. A to je bilo pre nego što sam
upoznala svoju sledeću mualim-sahibu. Moju učiteljicu u drugom razredu kao da je
nerviralo što ima tako preraslu učenicu u svom odeljenju. Često me je prozivala da čitam
naglas i silno uživala posmatrajući me kako se saplićem mrmljajući reči. Kad su se devojčice
u odeljenju cerekale, ona ih je dvolično grdila.
„Dosta više! Upamtite, deco, nemojte da vas zavara Feribin rast. Ona je u drugom razredu
nova.“
Prionula sam na rad još jače, pa pošto sam položila ispit, nije joj preostajalo drugo do da
me pusti da pređem u treći razred. Svakog popodneva dolazila sam kući iz škole i prihvatala
se dužnosti od kojih nisam mogla da uteknem. Pošto sam bila obećala da ću nastaviti da
pomažem Kokogul, a nisam htela da se žali ocu kako zaostajem s kućnim poslovima, i dalje
sam istresala prašinu iz tepiha, prala veš i starala se o živini i stoci u dvorištu iza kuće.
Sedala sam da učim tek kad su te obaveze obavljene i porodica jela. Rintala sam do u kasne
sate. Padar-džan je to primetio.
„Feriba-džan, učiš marljivije nego što su tvoje sestre ikada učile. Dokaz su ocene koje
dobijaš. Uspevaš li da se izboriš?“
„Da, padar-džane. Samo hoću da nadoknadim propušteno i stignem donde gde bi trebalo
da budem.“
„A školske drugarice? Slažeš li se lepo s njima?“ Znala sam šta hoće da kaže. Pitao je da li
ja, trećakinja u pubertetu, privlačim previše negativne pažnje.
„Dobre su. Ne gnjave me, a u svakom slučaju se nadam da ću brzo otići i iz ovog
odeljenja.“
Zadovoljan, ostavio me je da završavam svoje zadatke. Taj razgovor ćemo ponavljati vrlo
često sve dok ne budem prešla u peti pa u šesti razred, gde će predmeti zahtevati više
usredsređenosti i učenja. Čitanje mi je lako išlo od ruke, ali s matematikom je već bila druga
priča.
Prostu matematiku bila sam naučila na pijaci. Ako mi onaj čovek na uglu kaže cenu za
jedan jedini metar, znala sam koliko bi nas stajalo pet metara. Umela sam da izračunam
cenu četvrt ili pola kila suvog grožđa na osnovu cene čitavog kilograma. Geometrija i
algebra bile su teže, ali izlazila sam na kraj.
Bubala sam uz sveću. Deklamovala sam dok brišem prašinu u dnevnoj sobi. Moj prst je
ispisivao nevidljive reči i pasuse po nozi dok večeramo. Krala sam trenutke odakle god sam
mogla kako bih upijala sve što mi je potrebno da naučim.
 Uspela sam da nadoknadim propušteno. Imala sam šesnaest godina u jedanaestom
razredu, sa devojkama istog uzrasta. Matura me je čekala za svega godinu dana. Bila sam
ponosna, ponosio se i otac. Pažljivo je čitao svaki naš izveštaj o napretku u školi. Prelistao
bi brojeve i komentare i pogledao u mene. U njegovim očima sam videla ono što nije umeo
da pretoči u reči. Uglovi njegovih usana izvili bi se u prepreden osmeh, iako se trudio da u
svojoj oceni zvuči nehajno.
„Svaka čast.“
Deda je slušao u jednom uglu, sa jastukom podmetnutim pod lakat i leđima uza zid,
prebirajući zrna svog tespiha, brojanica. Izraz njegovog lica govorio mi je da nije ni
najmanje iznenađen.
ČETVRTO POGLAVLJE

Feriba
Uprkos postu od izlaska do zalaska sunca, ramazan je bio radostan mesec. Po pravilu sam
bila toliko obuzeta školskim zadacima i kućnim obavezama da su mi ti gladni dani
promicali brzo i bezbolno. Preko dana su stomaci krčali, ali posle zalaska uživali smo u
hrani koju smo čitavog dana spremali, specijalnim jelima kao nagradi za našu čvrstinu.
Moj brat Asad je za vreme ramazana u popodnevne sate često bio namćorast i pakostan.
Jednog popodneva Asad je ušao u dnevnu sobu, gde sam ja podmetala jastuk baba-džanu
pod leđa. Bez ijedne reči, zavitlao je jednu svoju košulju meni u leđa. Iznenađena, obrnula
sam se.
„Asade! Šta to radiš?“, rekla sam. Bila je to košulja dugih rukava koju sam nedavno
oprala.
„Asade, bačem4. Što radiš takve stvari?“, prekorio ga je baba-džan.
„Baba-džane, ova košulja mi treba čista, a ona je još flekava. Fleku je trebalo ona da
izvuče!“
„Kakvu fleku?“, upitao je on.
„Od soka dudinja.“
„Ah. E pa, onda je razumljivo. Ne očekuj da ćeš sa košulje oprati fleku od dudinja. A znaš li
zašto?“
„Zašto, baba-džane?“ Ni ja nisam imala pojma.
„Sedite pa da vam ispričam. Tako ćemo taman lepo prekratiti sate do iftara, kad ćemo
moći da prekinemo post i nemir što ide s njim podruku. Dakle, bilo jednom – ne bilo, pod
izmučenim nebom…“ I sa ovim uvodnim rečima u avganistanskom stilu pripovedanja,
baba-džan je započeo svoju priču.
„Bila jedna lepa mlada devojka…“
Pripovedao nam je o devojci i lukonoši koji su se slučajno upoznali u džungli. Kad je lepa
devojka začula grleno rezanje tigra među drvećem, uspaničila se i potekla joj je krv na nos.
Pobegla je istog trena, ostavivši za sobom okrvavljenu maramu. Njen voljeni, našavši
maramu obojenu grimizom i opazivši tigra kako čuči u daljini, pretpostavio je da se desilo
ono najgore. Slomljenog srca, u želji da osveti ubistvo svoje drage, kidisao je na tigra, koji ga
je bez pô muke ubio. Kad je devojka skupila hrabrosti da se vrati u džunglu, zaplakala je
zatekavši prizor unakaženog i beživotnog lovca. Srušila se kraj žbuna otrovnih bobica i u
svojoj bezdanoj tuzi zagrabila rukom i prinela ustima pregršt otrovnih plodova, goneći
svoju dušu da se opet sjedini s voljenim na onom svetu. Otad taj dud i svaki drugi dud rađa
plodove što na svemu ostavljaju boju krvi koja je ujedinila ta dva srca, boju koju ništa ne
može da opere.
Asad je pomno slušao, ali kad je baba-džan završio priču, delovao je razočarano što nema
kog da krivi za svoju trajno uflekanu košulju. Ljutito dunuvši, digao ju je sa poda kraj mene.
„Ionako je stara. Imam bolje košulje.“
Razmišljala sam o baba-džanovoj priči dok sam, godinu dana potom, polako išla pijacom u
potrazi za jedrim urmama za naš iftar. Iz koraka mi je izbijala lakoća jer sam bila željna da
stignem kući i oglasim lepu vest. Na ispitu iz matematike prošla sam druga po redu sa
ocenama. Dovoljno glasno da svi čuju, profesorka je objavila: „Feriba, gotovo savršen
rezultat, samo je Latifa bolja. Veoma dobro.“
Znala sam da će baba-džanove oči zaiskriti od ponosa, na onaj način koji govori više nego
reči. Htela sam da kupim te urme i stignem kući dovoljno rano da se vidim s dedom.
Šeraga je držao radnju nakrcanu burićima sa začinima i suvom robom: celim orasima,
mirisnim kardamomom, kamenom solju, jarkim prahom kurkume i ljutim papričicama.
Iako je meni njegova radnja bila najživopisnija i najprijatnija za čula, Šeraga kao da je manje
bio njome opčinjen. Kretao se sporim i teškim korakom. Širok kao dva muškarca, imao je
čelo koje se sjalo od znoja čak i po ledenom zimskom vremenu. Kod ovog prodavca retko
kad sam uspevala da oborim cenu, ali tog dana se činilo da je velikodušno raspoložen.
Nisam dizala glavu i samo sam preuzela od njega kesu sa urmama, vodeći računa da ne
očešem Šeragine debele, maljave prste.
Pre nego što ću se zaputiti kući, namestila sam bolje čador na glavi i prebrojala novac u
novčaniku. Kokogul će biti impresionirana. Zadovoljna sopstvenom pobedom, nisam
primetila senku što je ušla za mnom u usku sporednu ulicu. Dva novčića su mi ispala iz šaka
na prašnjavi put. Samo što sam čučnula da ih uzmem, začula sam korake i tako pogane reči
da mi je lice buknulo. Novčići su mi kliznuli kroz prste kad sam skočila i obrnula se. Na
svega koji centimetar od mene stajao je jedan od onih momaka sa pijace što bezobrazno
gledaju devojke. Uzmakla sam za korak i sevnula očima. Duga kosa mu je padala preko čela.
Oči su mu bile tamne i približene. Samozadovoljno se osmehnuo, ogolivši žute, iscerene
zube.
„A kud ti to ode? Što malo ne ostaneš? Imam u džepu nahuda5. Napred, uzmi malo“, kazao
je, cereći se podrugljivo i šireći džep dovoljno da nekoliko suvih leblebija ispadne iz njega.
„Be-tarbija!“ Prostačino, dreknula sam. Obrnula sam se i pobegla, ubeđujući kožu mojih
starih sandala da se ne raspadne dok sam hitala ka glavnom putu. Momak se smejao za
mnom.
Upala sam u kuhinju, sva znojava. Kokogul je sekla sirovo meso u komade i bacala ih u
šerpu s lukom koji je cvrčao.
„O, dohtar!“, doviknula je, ošinuvši me pogledom punim iznenađenja i opomene. Pokazala
je vrhom noža ka uglu kuhinje, gde je uza zid stajao zavežljaj u grubom zelenom ćebetu.
Kokogul je kiselila mleko, pa je bio nužan apsolutni mir da bi kultura proradila. „Gaziš
nežno kao slon.“
„Izvini“, prodahtala sam.
„Šta je to bilo? Izgledaš izbezumljeno.“
Isuviše sam se stidela da bih prepričala šta se dogodilo. „Uplašila sam se da ću zakasniti
da pomognem oko večere.“
„I jesi zakasnila. Maltene je gotova. Umij se, pa bar napravi salatu. Počinju da me bole
leđa. Jesi li donela urme?“, upitala je setivši se zadatka koji mi je zadala tog jutra.
„Jesam.“ Izvadila sam kesu sa urmama između školskih stvari i pružila joj kusur.
Prebrojala je pare, u kojima je falilo onih nekoliko novčića što su mi ispali u žurnom
bekstvu.
 „Izgledaju sveže. U čijoj si radnji bila?“
„Kod Šerage. Bio je neraspoloženiji nego obično“, kazala sam, u nadi da ću time opravdati
to što je toliko novca otišlo na urme. Kokogul je zacoktala i spustila kesu u stranu.
„Iz šapa tog medveda ništa ne pobegne. Idi u dnevnu sobu. Deda čeka da te vidi.“
Zaobišla sam dnevnu sobu i pošla da se umijem. Bila sam ubeđena da će me deda odmah
prozreti, onako kako Kokogul nikad ne bi umela. Nisam mogla da pogledam u njega dok mi
se obrazi još rumene od stida.
Nekog drugog dana, pomislila sam i ostavila listove sa ispita u svoju sobu.
PETO POGLAVLJE

Feriba
Te poslednje godine srednje škole voćnjak me je privlačio k sebi više no ikad, grane otežale
od plodova mamile su me nalik povijenim prstima da uđem. U kolevci bresaka, šišajući
gumastu smolu boje ćilibara koju sam sljuštila sa stabla, razmatrala sam šta bih mogla
posle mature. Neke devojke će na univerzitet. Druge će postati učiteljice. Mnoge će se udati.
Nisam bila sigurna šta ja želim, ali nije me nimalo zanimao brak niti domaćinstvo koje će s
njime ići ruku-podruku.
Kad završim s kućnim obavezama, šmugnula bih u voćnjak s nekom knjigom. Trava mi je
pod nogama bila prohladna, meke vlati golicale su me po prstima. Čitala bih navaljena
leđima na neki dud, ili ponekad ležeći potrbuške. Sestre su me pitale što me tako privlače ti
dudovi, a ja sam im govorila da tu najlepše sanjam.
„Šta sanjaš?“, pitale su.
„Sanjam sutrašnji dan.“
„Šta će se desiti sutra?“
„Ne znam. Ne mogu da upamtim šta se dešava, ali se probudim sa osećajem da je
čudesno. Neka priča koju vredi ispričati.“
Upravo se tog leta deda razboleo od nekog oporog, nepopustljivog kašlja. Danima je ležao
u krevetu, ispijajući polako šoljice biljnog čaja namenjene da isteraju bolest iz tela.
Posmatrala sam njegovo teško disanje, znoj na gornjoj usni. Padar-džan je pozvao doktora,
koji je dao injekciju, a onda ostavio dve flašice s tabletama. Prinela sam čašu s vodom
dedinim usnama da bi proterao kredaste tablete.
Obilazila sam ga bezmalo svakodnevno, nadajući se znacima poboljšanja. Ali njemu je lice
bilo sve bleđe, čak i kad mu groznica dosegne crveno usijanje. Prilikom četvrte posete
skuvala sam mu supu i sladak čaj. Uzeo je ne više od nekoliko gutljaja pre nego što će me
zamoliti da ga ostavim da se odmara.
Opet smo pozvali doktora. Baba-džan je u krevetu izgledao strahovito krhko i sitno.
Čeznula sam da ga vidim kako ustaje, dohvata svoj štap i polazi u kuhinju. Otac i ja smo bili
uz njega većim delom dana, ali ni on ni ja nismo progovarali o tome koliko baba-džan
izgleda slabo. Padar-džan uopšteno nije mnogo govorio, ali takav je bio on, kao da se boji
sopstvenog glasa.
„Feriba-džan“, pozvao me je deda.
„Da, baba-džane?“
„Zlatna moja unuko. Još malo pa si završila srednju školu, je li tako?“
„Da, baba-džane. Samo mi je još ova godina ostala.“
„Lepo, lepo. A šta ćeš nakon što završiš srednje obrazovanje?“
„Nisam sigurna, baba-džane. Razmišljala sam o fakultetu, ali…“ Oči su mu bile napola
sklopljene. Pustila sam glas da utihne, misleći da je deda zaspao. Nije spavao.
„Ali šta?“
 Nisam imala za njega odgovor. Slegla sam ramenima i obrisala mu čelo hladnom krpom.
„Feriba, posmatrala si svog oca među drvećem, je li? Tamo njegovi talenti ožive. Učio sam
ga čemu sam mogao dok je bio dete, ali pre nego što je postao čovek, video sam da u sebi
poseduje više nego što ume da mi pokaže. On je majstor odgajanja i kalemljenja drveća.“
To je bilo tačno. Jedne zime sam posmatrala oca kako odvaja brižljivo odabran izdanak sa
jedne jabuke. Pošla sam za njim do ruba voćnjaka, gde je bio izabrao jednu jabuku jakih
korenova, od sorte s jarkocrvenom ljuskom. Pevušeći, pomilovao je koru i obišao oko debla,
tražeći savršeno mesto gde će usaditi kalem. Sa hirurškom preciznošću, zasekao je jednu
granu pod uglom, napravivši jezičak, koji je potom zavrnuo. U otvor je udenuo zašiljeni kraj
izdanka, dovodeći dve hrapave površine u direktan kontakt, međuspoj dveju vrsta.
Nastavio je da pevuši dok je privezivao izdanak za domaćina dugačkim trakama platna koje
je obavijao oko spoja. Vrh izdanka i njegova tri pupoljka prekrio je papirnom kesom da ih
zaštiti od sušnog vazduha. U proleće smo već imali novu vrstu jabuke sa mlade grane koja
je trebalo da svene i ugine. Umesto toga, dve žive vrste koje dišu spojile su se u novu voćku,
jedinstvenu za naš voćnjak, plod očevog stvaralačkog dela.
„Voleo bih da tvoj otac može da unese svoje talente u kuću, ali izgleda da mu svenu na
pragu. To znači da sve ostaje u tvojim rukama, Feriba-džan.“ Baba-džan je zavrteo glavom.
Poželela sam da se usprotivim, da mu kažem da moj otac nimalo ne liči na Kokogul, no on je
nastavio.
„Čak i tvoj brat je našao svoj put, bez obaveze i prema kome. Ne znam kog bi trebalo
kriviti. U njega je telo konja, ali mozak magarca.“
„Ali ti si oduvek bdeo nada mnom“, rekla sam uhvativši ga za ruku.
„Možda sam strog prema tvome ocu zato što je previše nalik meni. Ti, ti si drugačija. Više
na majku, dao joj Alah pokoja. Ona je videla dalje od nosa. Uz nju je tvoj otac bio bolji. Živa
šteta. Ona bi od njega načinila čoveka.“
Noge su mi trnule dok sam sedela tako kraj baba-džana, ali nisam se usuđivala da se
maknem. Želela sam da upamtim svaku reč onog što priča.
„Nema svrhe da se takve stvari govore. Ti si inteligentna devojka. Veruj sebi da znaš šta
je za tebe najbolje.“
„Ti uvek znaš šta je za mene najbolje, baba-džane. Uvek mogu tebi da se obratim.“
„Najbolje je ne zavisiti od sedokosih. Mi smo preblizu Bogu da bi se drugi na nas
oslanjali“, upozorio ju je uz umoran osmeh.
Bio je iznuren, pa sam promenila temu i krenula da mu pričam o ružinim žbunovima što
rastu ispred njegove kuće. Pripovedala sam mu o prodavcu pilića koji je morao da juri svoje
raskokodakane kokoši po pijačnoj ulici kad je neko dete otvorilo rezu na kavezu. Smeškao
se i klimao glavom, a oči su mu lutale dok ga je savladavao san.
Poljubila sam mu ruku i obećala da ću opet doći ujutru, ali u nekom trenu između tog
časa i izlaska sunca, baba-džan je otišao da bude kraj Boga i moje majke. Zapitala sam se
nije li došao onaj anđeo iz voćnjaka da ga uzme k sebi. Plakala sam dve nedelje, odvojena od
oca, Kokogul, brata, sestara. Želela sam da budem usamljena onako kako sam se osećala, a
jedino mesto gde sam to mogla biti bio je gustiš voćnjaka.

Četrdeset dana nakon što je deda preminuo, odlazila sam i šetala među rodnim stablima.
Baba-džanova smrt navodila me je iznova na razmišljanje o anđelu iz mog detinjstva,
premda sam bila poprilično ubeđena da on nije bio ništa više od moje mladalačke
uobrazilje koja se poigrala sa mnom. Pa ipak, javila mi se prolazna misao da bih, kad bih ga
ugledala, volela da ga pitam za dedu i majku.
Iza reda dudova bio je voćnjak našeg suseda, od našeg odvojen samo visokim glinenim
zidom. Sad kad sam provodila više vremena u hladu dudova, počela sam da osećam da
nisam sama. Bilo je drugačije nego onda kad sam videla svog anđela čuvara. Ovog puta je to
prisustvo ostavljalo utisak zemaljskog. Ovog puta je to prisustvo kinulo.
Sela sam pravije, odjednom vrlo nesigurna u sebe. Sklopila sam knjigu i zategla suknju,
potražila pogledom svud oko sebe izvor kijanja. Na vidiku nije bilo čak ni ptice. Upravo dok
sam prolazila oko drveća, začula sam šušketanje lišća tik izvan spoljašnjeg zida, a onda tup
udar, propraćen batom nogu u trku. Neko me je posmatrao!
Narednih dana nisam bila sigurna treba li da odlazim u taj ugao voćnjaka. Ali u duši sam
znala da mi je taj dud uvek donosio sreću, pa sam se ponovo dala u švrljanje kroz gusto
rastinje, tiho hodajući i pažljivo osluškujući. Posle nedelju dana prišunjala sam se duž zida i
pogledala naviše u susedovo drveće. Iznenadila sam se ugledavši dve noge kako vise sa
jedne masivne grane.
To je on, bila sam ubeđena. Pokušala sam bolje da vidim ostatak, ali samo sam mu videla
nogavice. Kožne sandale labavo su visile sa zanjihanih stopala.
To je morao biti sin te susedske porodice. Bio je nekoliko godina stariji od mene, ali nikad
ga pre nisam videla. Da mi obrazovanje nije toliko odlagano, mogli smo se sresti i u školi.
Zašto jedan momak, mlad čovek njegovih godina, čuči na drvetu?
Osećajući se pomalo drsko, smišljeno sam zgazila na grančice i šutnula jedan kamen dok
sam išla ka stablu duda da zauzmem uobičajeno mesto u njegovoj širokogrudoj hladovini.
Pogledavši naviše, opazila sam da su noge nestale sa vidika. Krije se! Izvadila sam knjigu i
zapiljila se u stranicu, a reči su se rasplinjavale i stapale dok sam se pitala zašto sam došla
ovamo. Posle beskrajno duge tišine, ustala sam i vratila se u kuću, u nadi da ne izgledam
onako uspaničeno kako se osećam.
Adolescentu ništa nije glupo. Adolescenti delaju bez postavljanja pitanja o mudrosti čina.
Odlazila sam otad svakog dana, šunjala se između drveća, lovila poznate kožne sandale i
zauzimala svoje mesto pod dudom. To je prešlo u rutinu: škola, kućni poslovi i voćnjak
Posle dve nemušte nedelje odlučila sam da obavestim neznanca da sam svesna njegovog
prisustva. Izluđivao me je taj šah-mat.
Povratak iz škole kući iskoristila sam da nakupim hrabrost. Kad sam se tog popodneva
prikrala u voćnjak, već sam se osećala tako odvažno da sam jedva prepoznavala sebe.
Koračala sam bučno i približila se zidu. Kad sam bila sigurna da će me čuti, izgovorila sam
glasno, mada ne preglasno: „Nije kulturno blenuti. Bilo bi učtivije reći ’selam’.“
U odgovor ništa nisam začula. Ni jednu jedinu reč. Jesam li sve umislila, ili pak danas nije
tu? Još gore, možda je pomislio da sam besramna kad tako razgovaram s neznancem. Sve
vreme sam provodila ili u ženskoj učionici, ili kod kuće. Jedini momci mog uzrasta koje sam
poznavala bila su moja braća od stričeva. Svaka interakcija s momkom izvan kuće bila je
tabu i ja sam to znala. Bila sam u tim godinama kad sam morala voditi računa o svom
vladanju, ali ovo je bio voćnjak, a ja nevidljiva. Dozvolila sam sebi malo slobode.
Razočaralo me je i razljutilo što sam prešla liniju da bih stupila u interakciju s njim, a on
se na to oglušio. Otutnjala sam kao oluja.
Sutradan sam ponovo došla jer me je nadvladala radoznalost. Prkosna, sedela sam ispod
drveta nekoliko časaka, a onda se začuo glas.
 „Selam.“
Leđa su mi se ispravila, a lice se zacrvenelo pri toj potvrdi da sam prekoračila granice.
Odjednom sam se postidela i uplašila. Ustala sam, u odgovor bubnula „selam“ ne gledajući
naviše, pa zbrisala kući.

Bili su to za mene mučni dani. Dve nedelje je Kokogul veselo nabacivala da jedna imućna
porodica želi da nam dođe u goste. Imali su sina, naočitog mladića koji će po svoj prilici
produžiti očevim ostvarenim stopama. Moj otac se sa ocem tog mladića, sa Firuz-agom,
upoznao kroz zvanične poslove, sretali su se tu i tamo. Firuz-aga je sad uočavao potencijal u
stvaranju zajednice s mojim ocem, koji je nasledio baba-džanov uticaj u zajednici. Težnja ka
uspehu i uticaju na lokalnom nivou dovele su Firuz-aginu ženu na naša vrata.
Osetila sam zebnju. Kao i svaka druga devojka, maštala sam i ja da mi dolaze prosci, da
moji odbiju nekoliko upornih porodica pre nego što se odlučimo za onu koja je dovoljno
dobra. Osvajanje devojke bilo je primamljivo, osećaj da te želi čitava nečija porodica, da se i
ne pominju slavlja i darovi što dolaze s veridbama.
Ali nešto mi tu nije mirisalo na dobro. Njihovo interesovanje je ostavljalo utisak zavere i
trgovine. Kokogul je sa uvodom krenula u petak, dok je otac bio na džuma-namazu. Bila je u
sveže ispeglanoj haljini i svom najfinijem čadoru, od šifona boje sleza sa čipkanim obrubom
tamnijim za jednu nijansu. Veselo je pevušila kad je ušla u kuhinju, gde sam ja mezetila
lepinju i orahe.
„Svratiće nam po podne Firuz-agina žena i ćerka. Kako bi bilo da odeš i očešljaš se i
obučeš nešto lepo – možda onu ljubičastu haljinu? Kad budu došle, možeš da doneseš čaj i
slane pogačice. Ništa od slatkiša, vodi računa! Ne znam tačno kojim je povodom poseta, ali
nećemo da se obrukamo.“
Kad se prosiočeva porodica posluži slatkišima, to je potvrdan signal, naznaka pristanka
da ćerkina ruka bude isprošena. Sramota je unapred poslužiti goste ušećerenim bademima
ili čokoladicama već pri prvoj poseti.
„Ako me čuješ da tražim čaj, to znači da hoću da ga doneseš u sobu i poslužiš gošće. I to je
sve što ćeš uraditi. Ovo im neće biti prilika da te razodenu i sve vide; samo nek malčice
okuse. Spustićeš šoljice, ponudićeš ih pogačicama, a onda ćeš se učtivo vratiti u kuhinju. E
sad, ako me čuješ da tražim još pogačica, nek poslužavnik unese neka tvoja sestra. Ti
uopšte ne ulazi u sobu.“
Bila je to igra strategije i Kokogul nije htela da pokaže karte dok ne bude znala šta u ruci
drže njeni saigrači.
Pokvarenog apetita, otišla sam da se upristojim. Prekopala sam po ormaru, pokušavajući
da smislim kako da pobegnem od te orkestrirane posete, istovremeno nesigurna zašto se
snebivam u vezi s nečim što bi svaka devojka trebalo da želi. Htela sam da nestanem u
voćnjaku.
Kad se začulo kucanje na kapiji, Nedžiba je istrčala da poželi gošćama dobrodošlicu.
Provela ih je kroz naše skromno dvorište i baštu. Kokogul je čekala na glavnim vratima,
nestrpljiva da ih dočeka. Posmatrala sam sa prozora na spratu kako dve žene presavijaju
svoje vezene marame i prebacuju ih sebi preko ruke, gotovo sinhronizovano. Kokogul se
poljubila s njima u obraze i razmenila reči ljubaznosti pre nego što će ih povesti u naš salon.
Išunjala sam se na odmorište stepenica da prisluškujem.
 Firuz-agina supruga bila je niska, gojazna žena sa sedom kosom i mladežom koji
označava nesreću iznad leve obrve. Donja usna joj se skupila i isturila, nehotično
izražavajući nezadovoljstvo. Oči su joj švrljale na sve strane dok je uzimala meru našem
domu i poredila ga sa sopstvenim. Kokogul je povela gošće na ručno rezbarenu sofu koju je
baba-džan poklonio mojim roditeljima za svadbu.
Držanje Firuz-agine ćerke bilo je isto kao u majke, ali fizički se veoma razlikovala. Bila je
za pedalj viša od majke, a dvaput uža. Guste, olovkom popunjene obrve izvijale su se nad
opcrtanim očima, a jarki karmin boje ciklame savršeno joj se slagao s haljinom. Izgledala je
gotovo ljupko dok je nisam videla kako se učtivo osmehuje Kokogul. Čak i tako skrivena,
opazila sam da joj zubi izgledaju neravno i gadno. Osetila sam kako mi se od njenog osmeha
prevrće u stomaku, mada nisam bila sigurna zašto reagujem tako instinktivno.
Kokogul sam poznavala dovoljno da zamislim kako premerava Firuz-aginu kćer i
procenjuje kakva ću izgledati u poređenju s njom. Oči su joj se kretale brzo kao u Firuz-
agine žene dok je preračunavala šta će porodica pomisliti kad mene bude videla. Iako ni
izbliza nisam bila zanosna, ipak sam posedovala majčinu svetlu, glatku kožu i tamnu kosu.
Znala sam da Kokogul već sračunava dejstva udružene Firuz-agine i padar-džanove sile.
Ako bi moj otac pomogao Firuz-agi da proširi svoju tekstilnu trgovinu u nova područja,
sigurno bi obojica ubirala korist. Kokogul je bila kao na iglama, u mislima je već trošila taj
novac koji je željno slutila.
„Feriba-džan, donesi, molim te, našim gošćama čaja! Sigurno ste strašno žedne kad ste po
ovakvom vremenu došle. Baš je dosta toplo ovih nekoliko dana, jelte?“, izgovorila je
Kokogul sa žestokim prenemaganjem.
Sišla sam niz škripave stepenice i zaputila se u kuhinju. Rasporedila sam Kokoguline
porcelanske šoljice i tanjiriće po srebrnom poslužavniku i unela ih u salon. Lice mi je
buknulo kad sam osetila sve oči na sebi. Nisam odvajala pogled od poslužavnika, a ručke
sam mu stezala tako jako da su mi pobeleli prsti.
„Selam“, tiho sam rekla spustivši šoljicu s čajem pred Firuz-aginu ženu.
„Ve alejkum, draga devojko“, odgovorila je ona kao odjek uz pohlepan osmeh. Pustila sam
čador da mi padne preko obraza i skrije zajapureno lice. Trudeći se iz sve snage da ne
drhtim, spustila sam drugu šoljicu pred ćerku, a onda im prinela poslužavnik s pogačicama.
Firuz-agina ćerka je razvukla usta od uva do uva i uzela sa poslužavnika dve pogačice. Kad
sam ga videla izbliza, njen osmeh me je opet prožeo jezom, ali ovog puta sam bila svesna šta
je razlog.
Kezila se istim retkim zubima kao onaj razvratni momak sa pijace.
Da nisam već bila spustila šoljice, sigurna sam, tog trena bi zvekećući poletele sa
poslužavnika. Ne podižući glavu, žurno sam pobegla iz salona. Čula sam Firuz-aginu ženu
kako kao usput predlaže Kokogul da im se i ja pridružim uz čaj. Kokogul je na taj predlog
odmahnula rukom i krenula da veliča moje vrline. Nedžiba je bila u kuhinji i upravo
krupnim gutljajima ispijala čašu vode – uvek neutralna, uvek nesvesna onog što se zbiva
oko nje.
„Nedžiba, možeš li da ostaneš ovde i da slušaš kad će madar-džan pozvati? Sačekaj koji
minut, pa im onda opet napuni šoljice. Vrti mi se u glavi i moram da legnem.“
Nedžiba me je pogledala, zadevajući pramen kose iza uva. „Važi, Feri“, toplo je
odgovorila.
 Poljubila sam je u obraz i izašla na zadnja vrata kuhinje, pa se otkrala uz stepenice što
sam nečujnije mogla.
Na spratu sam se naslonila na zid, a srce mi je lupalo. Molila sam se da se Firuz-agine
izaslanice brzo pozdrave i pođu.
ŠESTO POGLAVLJE

Feriba
Osvajanje i pokloni izgubili su svoju romantičnu draž kad me je ošamarila stvarnost braka.
Bilo mi je nezamislivo da postajem deo Firuz-agine porodice. Kako da kažem padar-džanu
šta osećam? Iz Kokogulinih okolišnih opaski saznala sam da padar-džan ispituje Firuz-agine
poslovne predloge. Svoje brige nisam mogla da poverim sestrama niti bratu. Imala sam
mnogo šta što bih morala pretresti s nekim, a nikog s kim bih popričala.
Kokogul je željno iščekivala drugi dolazak Firuz-agine žene. Dostojno osvajanje devojke
jeste spora, smišljeno prepredena igra između dve porodice. Kokogul je vežbala za taj
dolazak, priliku da odglumi iznenađenje i oklevanje. Oslobođena sam mnogih poslova po
kući, no zbog tog ugađanja pre sam bila sumnjičava nego zahvalna.
„Feriba-džan, nemoj danas da se bakćeš loncima. Od tolikog ribanja ogrubeće ti te meke
šake. Nek ti pomogne sestra“, doviknula je. Spustila sam krpu i obrnula dlanove naviše. Od
dugogodišnjeg ručnog pranja odeće svih u porodici, prosejavanja suvog pirinča i ribanja
zagorelih sudova, prsti su mi bili otvrdli i žuljeviti. Obrisala sam ruke. Voćnjak me je zvao.
Dok sam se bližila dudu, noge u sandalama naglo su prestale da se klate. Dala sam sve od
sebe da mu kradom virnem u lice, ali po običaju, ostatak je skrivalo lišće. On je mene mogao
da vidi sa svog visokog sedala, što mi je delovalo vrlo nepravedno, ali nisam se usudila da se
pobunim. Morala sam imati u vidu svoju smernost.
„Selam.“ Oprezan pozdrav.
„Selam“, odvratila sam. Lakše sam prodisala u tišini što je usledila. Komotnije sam se
osećala u toj nepoznatosti, zaštićena zidovima voćnjaka. Čekala sam dok je moj sused
promišljao o svojim sledećim rečima. Bilo je, tog dana, neke spokojne tenzije među nama.
„Danas nisi ponela knjigu.“
„Nije mi u poslednje vreme do čitanja“, priznala sam.
„Nešto te muči.“
Koliko smem da mu otkrijem? Ali bila sam usamljena. Niko živi u mojoj porodici nije znao
šta osećam. Niko nije znao zašto. Jad mi je bio zapeo u grlu kao nešto što ne mogu ni da
progutam ni da ispljunem.
„Ja u voćnjak dolazim kad nešto želim da izbegnem. Ili kad o nečemu želim da
razmislim… nečemu ličnom.“ Pri kraju rečenice glas mu je utihnuo. Ja sam oči držala uprte
u travu. Nisam htela da mu vidim ni lice niti bilo koji drugi deo tela. U tom trenu samo su mi
bili potrebni ti nesigurni usponi i padovi njegovog glasa.
„Moj otac toliko voli voćnjak da se ovde ujutru moli. Veruje da njegove molitve
pothranjuju drveće, ali verovatno je obrnuto“, kazala sam. „Izliva srce ovom drveću, na
njegove grane i korenove, a ono mu zauzvrat sladi usta svojim voćem. Po podne je voćnjak
moj. Moji brat i sestre suviše se boje da bi zalazili ovako duboko među drveće.“
„Neki se plaše onog što ne vide.“
 „Ja sam videla i nema ovde ničega za strah. Mene plaši ono što je izvan ovog voćnjaka.“ I
ponovo ćutnja.
„Poslednji put si čitala Ibrahima Halila.“
Iznenadila sam se. Istina je, njega sam čitala. Bila sam izvanredno uznapredovala sa
umećem čitanja i upravo sam izučavala dela savremenih avganistanskih pesnika.
„Da, njega.“
„Zašto?“
Zašto? Pitanje na koje ne bih bila u stanju elokventno da odgovorim. Bilo je nečeg
moćnog u jasnoći i jezgrovitosti te poezije. Kako je čudesno zbiti najdublje misli u nekoliko
redaka, svesti ih na srž i uobličiti ih u dražestan paketić koji se rimuje! Volela sam da
razdvajam te paketiće na delove, kao da razmotavam neki poklon namenjen samo meni, i
da dešifrujem stihove.
„On je kao kompas“, najzad sam objasnila. „Ima dana kad spavam i probudim se s
nedoumicom. Razmišljam i razmišljam, i opet ne znam gde sam. Ali više puta, pročitam ove
stihove i tada… ne znam kako to da izrazim. Gotovo kao da je napisao odgovore na sva
pitanja koja mu nikad nisam postavila.“
„Hmm.“
Da li me smatra budalastom?
„Tako ja to vidim“, dodala sam. Osetila sam kako mi lice rumeni.
„Mogu da ti izrecitujem jednu od meni najdražih?“
Klimnula sam glavom. Nakašljao se, pa krenuo da recituje. U pesmi sam prepoznala jednu
od onih koje sam označila zalogom i podvukla.

Dok koračaš ka hramu svojih najviših htenja

sto će ti vrhova možda omesti put ostvarenja,
no sekiram istrajnosti svaki taj vrh potuci
i svaku svoju težnju približi svojoj ruci.

Da, pomislila sam gledajući ka visokom horizontu i videći stotinu planinskih vrhova što
razdvajaju Kabul od ostatka sveta. Zavladala je tišina kad su te jednostavne reči pretvorile
rastojanje između nas u nešto tanko i beznačajno. Stih koji je odabrao izazvao je u meni
osećaj da zna svaku misao koju se nisam usudila da poverim drugima. Kao da me je
obujmio nekom blagom rukom. Bilo je to moje prvo iskustvo sa intimnošću, istovremeno
uzbudljivo i zastrašujuće.
„To je divna pesma“, konačno sam izustila. „Hvala ti.“ Poželela sam mu lep dan i polako se
vratila kući, osećajući kako mi se grlo steže, a ne želeći da zaplačem u njegovom prisustvu.
Dovoljno sam tog dana razotkrila.
Utrčala sam u kuću, prošavši na putu ka stepenicama pored Kokogul.
Rubila je suknju, pa takoreći nije ni digla pogled.
„Padni i slomi nogu, pa vidi ko će te nosati. Ponašaj se prema svojim godinama!“

Nekoliko dana potom Kokogul je dobila poziv koji je iščekivala. Firuzi su svoje namere
predočili jasno i zvanično. Kokogul se oduševila, kao da nju samu osvajaju, a ne mene.
„Znala sam. Znala sam da će samo jednom pogledati lice moje kćeri i videti najdivniju
arus6 koju bi majka poželela svome sinu! Ta žena će biti srećnica ako dobije tebe za snahu, a
sada to i znaju. Neuporedivo si lepša od svih u njihovoj porodici, a naša porodica je na
dobrom glasu. Tvoga padara poštuju podjednako kao što su poštovali baba-džana, Bog mu
dao večni mir. Firuz-aga će morati nama da pokaže da su oni dostojni naše kćeri. A mi im to
nećemo olakšavati… ne, ne, ne. Nateraću tu ženu da dođe u naš dom toliko puta da neće
moći da zaigra na tvojoj svadbi od žuljeva na nogama; briga me koliko para imaju.“
Znala sam da to nije istina. Pokušavala je da izračuna, onih dana posle te prve posete,
koliko je koštala samo tkanina njihovih haljina. Procenjivala je bodove i kroj, komentarišući
kako je samo najsposobnija krojačica u Kabulu mogla da sašije haljinu u kojoj će onakva
zdepasta figura izgledati ženstveno.
Laknulo mi je kad sam čula Kokogulin plan za dan njihovog ponovnog dolaska. I ona i ja
smo želele da pri toj drugoj poseti mene ne bude na vidiku.
„Čaj i pogačice uneće tvoje sestre. Videle su te prošli put – nek im sada malo ide voda na
usta.“
„Madar-džan, devojka treba da ima više hastegara7, zar nije tako? Mnogo puta si rekla da
jedan hastegar privlači drugog, drugi trećeg. To bi izgledalo bolje po nas, zar ne? Možda bi
trebalo da odbiješ ovu porodicu.“
Kokogul je moje rasuđivanje smesta pokosila.
„Drugi i treći hastegar? Gle ti ko gaji vrlo visoko mišljenje o sebi! Firuz-agin sin ti ne
valja? Ne valja ti obrazovan momak iz bogate, poštovane porodice kao što su oni? Čuj me,
devojko, to što je jedna porodica došla da nam zakuca na vrata ne znači da će više iko
zakucati! Kabul je pun devojaka.“
Ponašanje joj se skroz-naskroz promenilo. „Samo sam mislila…“
„Treba da budeš zahvalna što ti je uopšte neko pokucao na vrata! Devojka odgajana bez
majke nije baš supruga kakvu će porodica dočekati širom raširenih ruku.“
Bez majke. Nije trebalo da me njene reči tako ljuto ujedu. Život sam proživela kao
Kokogulina pastorka, sa svakim dahom svesna da nisam Nedžiba niti ostale. Ja sam bila
nasleđena, tuđinka u očevom domu. To što sam se smejala njenim šalama, što sam naučila
da kuvam jela koja ona voli, što sam joj trljala leđa kad je bole, što sam je čitavog života
zvala „madar-džan“ – poželela sam sve to da povučem. Kokogulino srce bilo je fiksiran
prostor, posuda sa konačnim dimenzijama, i svaki njegov centimetar zauzimale su moje
sestre i moj otac. Zurila sam u nju i kroz nju. Iznova i ovog puta još neočekivanije, ostala
sam bez majke.
„Kakve sumanute zamisli. Moje je da rukovodim tim poslom. Ti si premlada da bi znala
šta za tebe valja.“
Posmatrala sam kako joj prsten s lapis-lazulijem odsečno kucka o šoljicu. Bila je vatrena
žena, sa snažnim osećanjima prema svemu. Ali u svakom zagrljaju, svakom razgovoru,
svakom pogledu, prema meni je bila mlaka. Zamišljala sam svoj dom bez mene – sestre koje
se smeju po hodnicima, brata kraj oca, i Kokogul, podbočenu, kako svime time ponosito
upravlja.
Zašto je moja majka morala da umre?
Ništa se posebno nije desilo tog popodneva. Izgovoreno je nekoliko reči, ne mnogo
različitih od onih što su se izgovarale svakog drugog dana, ali bio je to jedan ličan,
kataklizmičan trenutak kad sam tu ženu pred sobom sagledala nezamagljenim očima.
„Dolaze ranije nego što sam očekivala“, kazala je Kokogul razmišljajući naglas. „Ali naći
ću ja načina da ih držim na ledu.“
Kokogul je sama sebi poterala vodu na usta.
Pred sobom sam videla vrhove sto planina.
SEDMO POGLAVLJE

Feriba
Firuz-agina porodica imala je povoljno mišljenje o meni. Trebalo je da budem polaskana.
Umesto toga, ja sam se pitala nije li trebalo prilikom te prve posete da uradim nešto čime
bih odbila njihovu pažnju od sebe.
Ali majka se vratila, a tog puta je dovela sa sobom i sina. Pod zabranom da se pojavljujem,
ostala sam sakrivena. Prikrala sam se samo jednom da načas virnem i potvrdim sumnje. Do
svoje majke, naizgled sav fin i ispravan kao neki princ, sedeo je momak sa pijace. Odšunjala
sam se a da niko nije ni primetio.
Zgađena, sela sam na svoj krevet. Glava mi je klonula uza zid.
Čula sam Kokogul kako govori onim raspevanim glasom kakvim je pripovedala vickaste
priče. Bila je majstor pripovedanja, znala da izgradi napetost kadencom reči. Oči bi joj
sinule kad zadobije pažnju. Na taj način je razoružavala ljude, tako oponašajući glasove i
izraze lica da su se slušaoci presamićivali od smeha.
Ljudi su je voleli. Volela sam je i ja.
Posle baba-džanove smrti otac je postao još dalji. Jednom sam stavila kraj njega činiju sa
suvim kajsijama i orasima dok je čitao. Trgavši se, odvojio je oči od novina. Tiho mrmljanje i
odmahivanje glavom saopštili su mi da pred sobom ne vidi mene. Još je žalio za mojom
majkom, kao ja. Ni reč nije progovarao o njoj, ali njegove melankolične oči ništa nisu krile.
Gotovo da se nije ni trudio da se raspita o mojim časovima. Preko dana bismo razmenili tek
pokoju reč.
Želela sam da ga zamolim da odustane od ovog prosioca.
Otac bi sve video iz Kokogulinog ugla. Uvek je tako posmatrao. Ne toliko zato što se ona
starala za njegove finansijske interese koliko stoga što je taj odnos podmazivao zupčanike
našeg doma. Ocu je život bio lakši kada između njega i Kokogul vlada sloga.
Provodila sam sve više vremena u voćnjaku. Boravak u kući punoj ljudi odavao je samoću
koju sam osećala. Kokogul je bila nesvakidašnje vesela. Prepodneva je provodila u radnji s
tkaninama, a popodneva s krojačkom. Sadržaj njenog ormara uveličan je novim čipkanim
porubima, jednom tananom maramom i belim vunenim šalom s blistavim vezom od zlatnog
i smaragdnozelenog konca.
Osvajanje se nastavilo, a gospođe su sad otvoreno govorile da traže suprugu za Firuz-
aginog sina. Ne žele da budu držane u iščekivanju. On je školovan mladić koji će naslediti
očev posao. Kokogul nije bilo drago što traže odgovor tako brzo. Za nju je igranka tek bila
počela.
„Feriba-džan je veoma vredna devojka, znate. Moj muž je bezbroj puta nudio da dovede
služavke da pomažu u kući, ali Feriba i ja, mi sve postižemo zajedno. A i radije ne bih
tuđinke u kući, pa sam odbijala.“
Zavrtela sam glavom. Kod Kokogul je teško bilo razlučiti čistu istinu od laži. Sumnjala
sam da i sama zna razliku.
 „Blago vama kad ste uspeli da odgojite vrednu ćerku. Ja svoje ćerke nikad nisam terala da
rade bilo šta po kući. Bojala sam se da ne završe kao služavke u tuđim domovima ako to
budem činila. Ali imati arus, nevestu, koja zna da vodi domaćinstvo – to bi bila dobrodošla
promena!“
„Da, uistinu. Moje ostale ćerke nisu tako uključene u kućne poslove upravo iz istog
razloga.“
Kokogul je igrala i dalje, a njen prst sa lapis-lazulijem u prstenu vrteo se po vazduhu dok
je koreografisala razgovor.

„Feri, hoćeš li se stvarno udati?“, upitala je u zanosu Sultana dok sam pokušavala da se
usredsredim na svoj zadatak iz književnosti.
Oglušila sam se o radoznalost mlađe sestre. Govorila sam, jela i spavala vrlo malo. Jedino
su mi školski zadaci delotvorno odvlačili misli. Kad god sam za to našla vremena, vraćala
sam se voćnjaku da tamo sama potišteno sedim.
Kokogul je neupadljivo prikupljala sve što joj je trebalo da mi napravi širni, simbolični
poslužavnik sa slatkišima koji će biti predat proščevoj porodici u znak zvaničnog
prihvatanja prosidbe. Posrebreni poslužavnik za serviranje, zlatni til i kutija iz kabulske
radnje sa slatkišima stajali su zašuškani u fioci njene komode. Uprkos varakavoj igri sa
Firuz-aginom ženom, Kokogul je jedva čekala da me okiti vrpcama i pošalje me u novi dom.
Zurila sam u to što je pokupovala. Slagala sam njen sveže oprani donji veš u fioku i borila se
s porivom da razderem taj til u paramparčad, da zgnječim slatkiše i ostavim Kokogul samo
tragičnu gomilu omotača od zlatne folije.

„Što si nesrećna?“
Zaneta u misli, nisam bila primetila sve bliže šuškanje lišća pod nogama mog suseda.
Dokle god mi je uplakano lice skriveno, nije mi smetalo anonimno društvo. Dotakla sam zid.
Dok su mi prsti pratili njegovu hrapavu površinu, odvojila se ljuspa gline. Protrljala sam za
trun jače i još malčice zida osulo se na zemlju. Obrnula sam se i navalila se na njega.
Žućkastosmeđa prašina ostala mi je na jagodicama prstiju.
„Ima jedna porodica… s momkom.“ Isprobala sam drugačiju kombinaciju reči, ali sam se
zagrcnula pravim objašnjenjem.
„Tvojim proscem?“
Iako sam mu bila nevidljiva, klimnula sam glavom. „Ti znaš?“, upitala sam.
„Pričale su o tome moja majka i sestra. Opazile su porodicu kako dolazi i odlazi, a i
Kokogul je nešto pomenula kad je ove nedelje svraćala.“
„Svraćala je kod vas u kuću?“ Poslednje dve nedelje nisam uopšte obraćala pažnju na to
kud se Kokogul kreće.
„Da“, tiho je odgovorio glas. „Ne mogu reći da imam visoko mišljenje o tom momku.“
„Poznaješ ga?“ Potvrdio je moju procenu.
„Ne baš dobro. Viđao sam ga tu i tamo, i to izdaleka. Ali išli smo u istu srednju školu.“
„I ti si i izdaleka stekao takvo mišljenje o njemu?“
„Neke su stvari jasnije izdaleka. Ne znam da li bi valjalo da kažem išta više.“
„Šta god da je, treba da kažeš. Niko drugi ne govori ništa što vredi čuti.“
Ispričao mi je za nevaljalstva tog momka. Zadirkivao je devojke, tukao se sa školskim
drugovima, redao loše ocene u školi. Kružile su o njemu glasine, neke stvari koje moj
poverljivi poznanik iz voćnjaka nije hteo da mi razotkrije. Još otkako je mladi Firuz
maturirao, njegovi roditelji su se nadali da će ga brak naterati da sazri onako kako godine
to nisu uspele.
Klonula sam na zemlju, privukla kolena telu i ispustila poražen jauk.
„Izvini. Nije mi bila namera da te uplašim, ali smatrao sam da treba da znaš. Tvoji treba
da znaju.“
Kako da kažem mojima? Teško da bih mogla da ponovim nešto što sam čula od
nepoznatog momka s kojim se sastajem u voćnjaku.
„Ne znam šta da radim“, šapnula sam. „Majka misli da je njihova porodica za nas dobra
prilika. A otac… čak i kad je u sobi, nije tu. Drage volje sve prepušta mojoj majci. Pokušala
sam da joj kažem da ne želim da se udajem sad, ali nju ne zanima šta ja hoću. Ne bi
poverovala ni u šta što bih joj rekla o tom momku. Samo bi mi kazala da ne slušam glasine.“
„Jasno mi je.“
Moje ponašanje je bilo neoprostivo. Razotkrila sam svoje tajne misli i naše porodične
poslove susedovom sinu, glasu bez lica iza jednog zida. Gde mi je čast? I kako da mu
verujem da o našim razgovorima neće pričati nikome? Odjednom sam se uzvrtela.
„Oprosti mi, molim te. Nije trebalo ništa da govorim. Ne znam što sam te time
uznemiravala. Molim te, sve zaboravi“, rekla sam ispravljajući ramena i trudeći se da
izbacim osećanja iz glasa.
„Uzrujala si se. Nisi ništa ružno učinila…“
„Ali jesam. Molim te, nemoj nigde da prenosiš ništa od ovoga. Nisam očekivala da ću… da
ću biti tako…“
„Dajem reč. Ništa nikome neću reći. Ali nešto hoću i ja tebi da kažem. Vesti o tom proscu
sekiraju me isto koliko i tebe.“
Voćnjak je pritajio dah. Njegove reči su ostale da lebde u vazduhu nad zidom između nas
i ostale su tu, dovoljno izvan domašaja da ih ne može povući natrag i da ih ja ne mogu
prisvojiti. Nisam želela da njegove reči otplove.
„Što tebe taj prosac sekira?“
Nije odgovorio. Ponovila sam pitanje, no i dalje nisam čula ništa. „Jesi li tu?“
„Tu sam.“
„Nisi odgovorio.“
„Da, nisam.“
Vazduh se zgusnuo od njegove ćutljivosti. Ja sam se uzdržavala, ne usuđujući se da
ispunim tu tišinu sopstvenim izmišljotinama. Želela sam samo njegove reči. U kratkom
blesku iskrenosti, znala sam zašto uporno dolazim na to mesto dan za danom. Dotakla sam
zid drhtavim rukama.
„Vraćam se u kuću.“
„Feriba-džan.“
Zna mi ime? Skamenila sam se u mestu. Koža mi je zabridela od slutnje.
„Za danas samo znaj da me vest o tvom proscu pogađa. Dođi sutra da promislimo kako
bismo možda uspeli nešto da promenimo. Bog je milostiv.“ Čula sam mu korake dok se
udaljavao, zamišljala travu kako se povija pod njegovim kožnim sandalama. Oči su mi i dalje
bile uprte u taj zid između nas, barijeru koja nas je razdvajala, ali ne toliko koliko nas je
spajala, jer bez nje bih od stida odavno već pobegla. Taj zid je bio moja perda, moj zaklon.
 Otac je te večeri došao kući i video me u kuhinji kako ljuštim ljubičaste šargarepe koje je
povadio iz svoje bašte. Ustala sam i pozdravila ga, poljubila ga u obraz. Ćutke je klimnuo
glavom. Izgledao je kao da se bori sa sobom, kao da mnogo šta želi da kaže, a ne može.
„Gde je Kokogul? Je li otišla da se odmori?“
„Otišla je na pijacu s Nedžibom i Sultanom. Mislim da se brzo vraćaju.“
Pošao je iz kuhinje, odmakao dva koraka, oklevajući stao, pa se vratio. „A ti, kako si ti?“
Zvučao je zabrinuto.
„Ja, padar-džane? Ja sam dobro.“
„Dobro si?“
„Da“, krotko sam rekla. Po njegovom tonu sam znala da me ne pita samo to. Znala sam da
me voli isto koliko mog brata i moje sestre. Da mu nisam oduzela moju majku, voleo bi me
možda i više.
„Znaš, ti si ogromna pomoć svima u ovoj kući. Oduvek si veoma vredno radila.“
Slušala sam, glave pognute iz poštovanja.
„Alah neka te čuva živu i zdravu, kćeri moja.“
„I tebe, padar-džane.“
„Sa svakim danom imaš sve više nje u sebi. Sa svakim danom.“ Poput onih reči koje sam
ostavila da lebde u voćnjaku, i ove su se zadržale u vazduhu. Ostajale su neizgovorene u
svakom mom razgovoru sa ocem, bivale nagoveštene svaki put kad mi posmatra lice kao da
mu je bolno da me gleda. To su bile reči od onih nežnih na kakve bi Kokogul zavrištala da ih
je čula.
Da nisam znala ništa o tome, mislila bih da je teško tugovati za nekim kog ne poznaješ. Ni
pomislila ne bih da ću tako nešto biti u stanju da radim čitavog života.
Koliko sam samo želela da privučem stolicu i zamolim oca da nastavi, da mi ispriča svaku
pojedinost o mojoj majci kako bih konačno mogla da upoznam tu ženu za kojom sam žalila!
Želela sam da mi priča o tome kako ju je prvi put video, o boji njenog glasa, njenim
omiljenim jelima, obliku prstiju. Želela sam da sklopim oči i da se ona pojavi preda mnom,
da je samo jednom čujem kako me doziva po imenu. Ali pokušaj da dočaram sebi svoju
majku bio je nalik pokušaju da otpevušim pesmu koju nikad nisam čula.
Padar-džan je brzo otišao, kao da zna šta bih ga molila kad bi ostao. Čula sam kako
njegovi užurbani koraci ulaze u susednu sobu dok sam praznim pogledom zurila sebi u
šake, beznadežno ljubičaste od šargarepa koje je moj otac odnegovao od klice.
Izvesno je Kokogul pričala mome ocu o Firuz-aginom sinu, ali na osnovu njegovih
postupaka nisam mogla da dešifrujem šta oseća. Nisam očekivala da će mi se otac direktno
obratiti povodom proševine – takve se stvari ne pretresaju između očeva i kćeri. U tu svrhu
majke služe kao posrednici za vezu, prenose informacije natamo i naovamo i boje ih prema
svojim potrebama. U mom slučaju, Kokogul je o Firuz-aginom sinu pojala hvale kao da mu
je majka.
Da li padar-džan želi da se udam i odem? Ima li možda nekih izgleda da odbije njihovu
prosidbu?
Preostajalo mi je samo da se pitam.
Vratila sam se u mislima na razgovor u voćnjaku. Rastrojilo me je kad sam čula taj glas
kako mi izgovara ime. Anonimnost voćnjaka bila je izgubljena. Ostao mi je manje osećaj
uzbuđenosti nego ogoljenosti. Želela sam da ga upoznam.
Ponovo sam otišla među dudove sledećeg popodneva. Osetila sam kako mi lice crveni pre
nego što su mi i stopala dotakla travu. Igrala sam se opasne igre. Ali mi smo za to
koketovanje bili krivi koliko i dva zmaja čije je kanape ukrstio samovoljni vetar, nije li tako?
Povetarac je doneo zvižduk. Osmehnula sam se sebi u bradu i udahnula ga u sebe. To je
bio on. Nakašljala sam se da najavim svoj dolazak. Primetio je to.
„Selam“, rekao je.
„Selam.“
„Kako si danas?“
„Dobro sam. A ti?“ Bila sam sve odvažnija u razgovorima s njim.
„Nije loše.“
Sunce se probijalo kroz dudove grane, grejući mi lice. Zažmirila sam, ali sam ostala tu gde
jesam. To blistanje mi je umirivalo živce. Pitala sam se da li se i on isto tako oseća.
„Video sam jutros tvog prosca.“
Sa to malo reči zaokupio mi je pažnju.
„Video si ga? Kako se to desilo?“
„Kod pekare. Bio sam kupio neko testo za majku. On je prolazio blizu s prijateljima,
prekraćivali su vreme onako kako to obično rade.“ Reči su mu bile odmerene, oprezne.
Njegov ton je govorio ono što su one izostavljale. „Sreća pa si započela školovanje tad kad si
ga započela. Njega nije moglo da zauzda ništa što mu učitelji govore. Čuo sam da su svi
slavili kad je najzad otišao.“
Znao je za moje školovanje. Otkud toliko zna o meni kad ja ništa ne znam o njemu?
„Izgleda da ti je dobro poznata priča o meni. A ja o tebi ne znam ništa sem da voliš da
uhodiš susetke i čitaš pesme u drveću.“
Zasmejao se.
„Visina mi daruje bolji ugao posmatranja. Ali verovatno si u pravu. Šta bi volela da znaš o
meni?“
„Šta studiraš?“ Otkinula sam vlat trave, pokušavajući da mu zamislim lice.
„Mašinstvo. Još malo pa sam završio studije na univerzitetu. Možda zato volim da sedim
tu gde sede ptice. Iz daljine je lakše videti kako šta funkcioniše, kako voda teče sa visine u
nizinu.“
„Zvučiš kao da u tome baš mnogo uživaš.“
„Uživam, jeste.“
„Volela bih i ja na univerzitet.“
„Šta bi volela da studiraš?“
Pre nekoliko meseci tom istom pitanju sam posvećivala podosta razmišljanja, mada do
odgovora nisam stigla. Shvatila sam da sam poslednjih nedelja prestala da zamišljam
sutrašnje dane. Prestala sam da razmišljam o tome šta želim da radim. Baba-džan bi se
razočarao. Moj anđeo iz voćnjaka, ukoliko je istinski postojao, zavrteo bi glavom. Čime bih
želela da se bavim?
Odgovor mi se skotrljao sa jezika kao da sam se odlučila još pre mnogo godina. A ta je
odluka bila i najprirodnija.
„Da radim u nastavi. Mislim da nema ničeg važnijeg od podučavanja dece. Naravno, važno
je i mašinstvo, ali čak i inženjerima su potrebni učitelji.“
„U pravu si. Učitelji su kvasac od kog testo raste. Ti bi bila izvanredna učiteljica.“
 „Ne znam hoću li imati prilike“, izgovorila sam utišanim glasom.
„Jesu li tvoji već nešto rekli o tome?“
„Ne. Sumnjam da ću išta i čuti dok odluka ne bude već doneta. Maltene mi se čini da već
više nisam deo ove porodice. Moja majka i sestre skroz su se unele u goste, darove, slavlja.
Sve se dešava oko mene, a ja sam nevidljiva, devojka koja je nekada živela u ovoj kući.“ Kod
poslednje rečenice glas mi je postao prozukao.
„Nisi ti nevidljiva. Kad sklopim oči, vidim tvoju sliku. Kada sam sam, čujem ti glas. Ni
slučajno nisi nevidljiva.“
Izgovorivši te reči, glas je dao izjavu koja se nije mogla pogrešno protumačiti. Njegov glas
je bio jedini koji sam želela da čujem, on jedina osoba koja je govorila meni o meni. Kao da
se popeo preko tog glinenog zida između nas i dopustio da mi glava počine na njegovom
ramenu.
„Ne bi smeo da pričaš takve stvari“, tiho sam rekla. Moja reakcija je bila refleksna,
samozaštitna.
Razumeo je.
„Onda nešto da uradimo, hoćemo li? Možda da se pomolimo? Šta misliš?“
Molitva mi nije bila tuđa. Kad se sa najbližeg minareta oglasi ezan, osetila bih mir. Pet
puta dnevno imala sam priliku da poverim svoje misli Bogu. Imala sam priliku da zatražim
oproštaj i da se pomolim Alahu da zadrži moju majku i dedu u svojim spokojnim vrtovima.
Možda će Bog dva udružena glasa čuti bolje nego samo moj.
„Dobro“, pristala sam. Pustila sam njega da počne.
„Bismilahir – Rahmanir – Rahim…“
„Bismilahir – Rahmanir – Rahim…“
Izgovarao je jednostavnu molitvu, a ja sam, tiho, ponavljala reči kao odjek, sklopljenih
očiju. Završio je jednostavnom molbom.
„Molim te, Alahu, donesi razrešenje situacije mojoj susetki. Molim te, pomozi joj da
izbegne put koji drugi biraju za nju i tog prosca. Svih ovih nedelja nije u stanju spokojno da
udahne, a sigurno će sve biti još gore s takvim proscem, što ti bolje od svakog znaš. Molim
te, nađi načina da je odvedeš u kuću gde je neće gledati kao nešto što se po sebi
podrazumeva. Molim te, nađi načina da joj pomogneš da u ovome sama odabere i pomozi
njenima da donesu odluku koja je njoj u interesu. Molim te, oslobodi je da bi se posvetila
školovanju za učiteljicu i mogla zauzvrat da pomogne drugima. Molim te, ne daj nikome da
je sputa u ostvarenju njenih ciljeva.“
Poćutao je.
„I molim te, pomozi meni da ostvarim svoje ciljeve, i u školi i u životu. Molim te, donesi
nam oboma svetliju budućnost.“
Da sam imala prilike da zavirim u budućnost i saznam kako će naše molitve biti uslišene,
pitam se da li bih se i tada molila naporedo s njim. Pitam se da li bi on i tada izgovorio te
reči. Zastrašivaće me pomisao da bismo to svejedno uradili. Još više me će zastrašivati
pomisao na ono što se moglo desiti da to nismo uradili.

S glavom na jastuku te noći, razmišljala sam o Rabiji Balhi, legendarnoj avganistanskoj

pesnikinji iz desetog veka. Rodom prava princeza, Rabija je živela u raskoši palate, sa
slugama kraj nogu. Kad joj je otac umro, staratelj joj je postao brat. Rabija je živela u
ekstravagantnoj samoći, ispunjavajući puste dane stihovima koje je sama stvarala.
 Ali ljubav zna da izraste i tamo gde jedva da ima vazduha da se diše, te se i Rabija
zaljubila u lepog mladog Bektaša. Njihovu vezu, skrivenu razmenu ljubavnih pisama i
pesama, otkrio je Rabijin brat, pa naredio da njegovu sestru odvedu u hamam. Presekli su
joj vene dok je ležala u vodi što se isparavala.
Rabija je, sopstvenom krvlju, poslednju pesmu ispisala na zidovima hamama i njome
obznanila svoju besmrtnu ljubav prema Bektašu.
Ljubav je bila nešto o čemu nije smelo da se priča. Njen fenomen smo izučavali samo u
poeziji i tekstovima pevanih pesama, ili u uvezenim bolivudskim filmovima, gde je ljubav
između dvoje junaka bila utoliko dublja ukoliko je priča tragičnija i sudbina zaljubljenih
zlosrećnija. Tome su nas učili, premda samo uzgredno. Mrtva majka, neželjeni prosac,
momak u voćnjaku – svi potrebni elementi spajali su se da pretvore moj život u
monumentalnu ljubavnu pripovest. Moje adolescentsko srce burkalo se od nervoznog
iščekivanja sutrašnjeg dana.
Čvrsto žmureći, pokušala sam da se setim Rabijine poslednje pesme, ali iz pamćenja sam
uspela da dozovem samo dva poslednja stiha:

Kad vidiš ružno pred sobom, rugobu lepom zamišljaj.

Otrov gutaj, al’ slatki ukus šećera osećaj.
OSMO POGLAVLJE

Feriba
Kad sam izašla iz svoje sobe, Kokogul je bila na ulaznim vratima. Glas joj se orio hodnikom,
a vikala je sve jače. Za nekoliko časaka dosegla je raspomamljeni vrhunac.
Protrčala je pored mene. Pružila sam ruku da umirim šoljice što su zbog nje zazveketale
na staklenom stočiću.
„Ostani tu. Pazi na sestre i moli se da ova vest ne bude tačna! Ja odoh da razmrsim šta je
posredi. Takvu priču nikad čula nisam… ako je ovo laž, prokleću tu torokušu. Bože dragi,
ovo ne može biti!“
Pokrila se čadorom preko glave, a kraj mu poput biča zabacila preko ramena. Vrata su se
zalupila za njom pre nego što sam stigla da upitam kakva je to užasna vest. Latila sam se
svojih kućnih obaveza s nekom nelagodnošću pod grudima. Sestre su bile zauzete školskim
zadacima i sigurno nisu znale ništa više od onog što sam već čula. Morala sam da čekam da
se Kokogul vrati.
Protekla su dva sata i zebnja je počela da mi raste. Zaputila sam se kroz dvorište i
otvorila uličnu kapiju. Naša tiha ulica nije nudila nikakve putokaze. Nekoliko dece vijalo je
iznemoglo ulično pseto, zasipajući ga komadima đubreta. Prošao je neki stariji čovek sa
štapom. Ništa se nije izdvajalo iz svakodnevice.
Padar-džan je došao kući ranije nego obično i zatekao me kako u dnevnoj sobi tresem
prašinu iz jastuka. Nisam mogla da sedim s mirom.
„Gde ti je majka? Nemoj mi reći da je opet otišla na pijacu.“
„Ne, padar-džane, mislim da je otišla do neke prijateljice. Nije bogzna šta rekla – samo da
je čula neku strašnu vest za koju se nada da nije istinita.“
„Strašnu vest?“ Delovao je uznemireno, i zbog tako naglog Kokogulinog odlaska, i zbog
nespokojstva u mom glasu.„Je li rekla kakva je to vest?“
Odmahnula sam glavom.
„Žurila se. Izletela je na vrata bez objašnjavanja.“
Otac je teško uzdahnuo i upitao jesam li spremila večeru. Odlučio je da se ne uzrujavamo
dok ne budemo znali o čemu pričamo. Moj otac bi i kašiku soli progutao sa osmehom ako bi
time sačuvao mir u kući.
Padar-džan je bio gladan, pa sam pozvala sestre i brata i postavila sto, pitajući se da li će
Kokogul uspeti da se vrati pre nego što počnemo s jelom. Upravo dok sam nosila
poslužavnik s vrućim pirinčem iz kog se izvijala para s mirisom kima, Kokogul je uletela u
sobu. Bacila je čador na naslon stolice, hukćući. Glas joj je gromko odjeknuo u malom
prostoru.
„Oooj, Bože, Alahu naš milostivi! Kakva jeziva vest!“ Glava joj se njihala levo-desno kad je
sela do oca. „Kakvi su nas tragični i neočekivani događaji zadesili… još nisam u stanju da
poverujem da je tako nešto moglo da se desi!“
Padar-džan je nabrao čelo, nemajući strpljenja za njen dramski uvod.
 „Samo kaži šta je bilo, Kokogul. Šta se desilo?“
Kokogul se oglušila o njegovo nezadovoljstvo i nastavila priču sopstvenim tempom.
„Danas ja kod kuće, staram se da devojke rade domaće zadatke, a povrh toga i gomila
veša za pranje i jelo treba da se skuva, pune ruke posla, po običaju“, dodala je. Padar-džan
je teško uzdahnuo, a ja sam se zapitala kad je poslednji put Kokogul oprala makar i čarapu
ili promešala jelo u loncu.
„Kad eto ti Habibe-džan, kuca na vrata, došla da pozajmi malo brašna – lepo bismo mi
mogli da zarađujemo, pomislim ponekad, kad bismo je snabdevali svime što zaboravi da
kupi u radnji mešovite robe – elem, dam ja toj brljivoj ženi šta joj treba i krene ona da
blebeće o nekoj nesrećnoj porodici što će za dva dana da održi fatihu svome mladom sinu i
kakva je to tužna priča. Pitam ja nju kome je to umro sin, a ona mi veli: onoj bogatoj
porodici sa drugog kraja grada, Firuz-aginoj.“
Prsti su mi snažno stegli ivicu stola. Osetila sam kako mi je iz lica nestala i poslednja kap
krvi. Čekala sam da nastavi.
„Kako ona to reče, a meni se zavrte u glavi i umalo se nisam tu na licu mesta onesvestila i
pala joj pred noge, ali priberem se i upitam je zna li koji je to od njihovih sinova i kako se
desilo. Više joj je bilo zapelo da stigne kući s brašnom, a ionako nije bogzna šta preko toga
ni znala, pa joj rekoh da ide svojim poslom. Odem do Fatane-džan, pošto je njen dever prvi
sused Firuz-agi i njegovima. A Fatana bolje obaveštena nego KGB i sve mi ispriča! O moj
bože, koliko nam ovo sve menja! A pre samo dva dana…“
„Pobogu, ženo, molim te! Samo ispričaj šta je bilo!“
„Da ne poveruješ, istinski da ne poveruješ! Čitava priča je prosto nezamisliva! Firuz-agin
mali vraćao se iz bioskopa kući s drugovima. Znaš, rekli su kako studira mašinstvo, ali
Fatana mi veli da nije bio ni na jednom predavanju još od srednje škole i da ni tamo ne bi
maturirao da mu otac nije malo jače dunuo nekima za vrat.“
Bilo tragično ili ne, Kokogul ne bi iz te pikantne priče izostavila nijedan jedini detalj.
Upravo ju je prvi put pripovedala, što je za nju bila neka vrsta generalne probe, pošto će je
sigurno još bezbroj puta ponoviti.
„Vraćao se kući s drugovima, pa su zastali da uzmu malo nahuda od jednog prodavca na
pijaci. Takvi momci ne mogu pet metara da pređu da nešto ne zamezete! I uzmu svi po pun
džep pečenih leblebija i produže put, kadli on krene da se češe jer mu po rukama iskočio
neki crveni osip. Dok su skrenuli za prvi ugao, njemu još gore, krenuo da kašlje i da
zaostaje. Momci pojma nemaju šta mu se to desilo, pa odluče da ga nose njegovoj kući. Tad
je već jedva hodao, pa su ga položili na sofu u dnevnoj sobi. A njegova sirota majka zatekla
se u kući. Uđe ona u sobu i kako je pogledala sina, tako shvati šta se desilo. Kad je bio mali,
isti crveni osip izlazio mu je kad jede orahe. Poviče ona te drugove da joj pomognu da ga
nosi doktoru, ali momci već uhvatili maglu. Fatana misli da su bili krenuli u neku
nevaljalštinu, pa su se uplašili da ne upadnu u nevolju. Dok je ona pozvala služavku da joj
pomogne i uspela da ga odbaci do doktora, već je prestao da diše. Nije mu bilo spasa!“
Kokogul je prekrila lice šakama, duboko udahnula, pa položila dlanove na sto. Glas joj je
bio ožalošćen.
„Prosto su se izbezumili od bola i šoka. Upravo dok mi sad pričamo, oni organizuju
sahranu, a trebalo je da kroje planove za njegovu svadbu.“
 Padar-džan se zavalio unatrag, blago zinuvši. Sestre su rečito gledale u mene. Upela sam
se da mi lice bude što mirnije, nesigurna šta osećam i ne želeći nikakvim izrazom da odam
svoje misli.
„Alah nek mu oprosti grehe! Da izgube sina, mladog čoveka…“ Padar-džan je zavrteo
glavom. Oči nije odvajao od Kokogul, pogled mu je samo jednom poleteo ka meni, da oceni
moju reakciju.
„Kakva grehota. Kakva grehota. A baš kad smo krenuli bolje da se upoznajemo s
njihovima! Delovali su kao mnogo fini ljudi, sa dobrim osećajem za posao, a očigledno su
imućniji od većine u Kabulu. Imaju još jednog sina, ali on je već oženjen! Sad nam je propala
šansa za njih.“ Kokogul nije mogla da prikrije istinsko razočaranje.
Padar-džan ju je pogledao i uzdahnuo. Odavno je bio prihvatio Kokogul takvu kakva je, ali
to ga nije sprečavalo da se nada, iz dana u dan, da će prestati da i najmanji događaj
predstavlja kao da se sve vrti oko nje. Nakašljao se. „Saznaću više sutra o dženazi i fatihi.
Izjavićemo porodici saučešće. Zasad, daj da pojedemo ovo jelo koje je Feriba pripremila za
nas. Ne bi valjalo da se baci.“ Na to je postao setan. „Poslaćemo neka jela njima.“
„Da šaljemo jela? Oni već imaju kuvaricu koja im sprema. Dovoljno nam je teško da
nahranimo i ova usta ovde!“
„Poslaćemo jela i izjavićemo saučešće. S njima smo proživeli srećne dane, pa nećemo
zazirati ni od njihove tuge“, polako je i odmereno izgovorio padar-džan, škiljeći u Kokogul.
Ona se na njegov prekor nadurila.
Dok je jedna porodica oplakivala svoga sina, ja sam se stidela da priznam da mi je
laknulo, kao da mi je neko skinuo s vrata jaram. Ali breme jada od kog sam umakla smenile
su teške misli.
Za vreme jela sedela sam okamenjenog lica. Vilica mi se pokretala, ali nikakav ukus nisam
osećala. To što se desilo nije moglo biti slučajnost.
Glavu sam držala oborenu, a misli su mi bile tako bučne da sam se uplašila da će me moji
čuti i shvatiti šta sam. Više nisam bila nevidljiva.
U voćnjaku sam bila ispružila šake, okrenula lice ka suncu i pomolila se Bogu. Kad je moj
sused završio svoju sudbonosnu molitvu, prošaputala sam Amin. Pogurala sam njegove reči
ka Alahu, kao da je umesno što se molim s nekim nepoznatim. Njegove reči, naše reči,
odjekivale su mi u glavi.
Molim te, Alahu, donesi razrešenje situacije mojoj susetki. Molim te, pomozi joj da izbegne
put koji drugi biraju za nju i tog prosca. Svih ovih nedelja nije u stanju spokojno da udahne, a
sigurno će sve biti još gore s takvim proscem, što ti bolje od svakog znaš.
Spokojan udah. Razrešenje.
Molim te, ne daj nikome da je sputa u ostvarenju njenih ciljeva.
Kokogul se bila previše potresla da bi jela. Ja sam se skrivala iza njenih dubokih uzdisaja.
Sestre su se radoznalo zgledale, željne da se udalje od sablasne tišine našeg obroka i
razmene misli tamo gde ih naš otac neće čuti. Kroz mene je kolala tiha panika. Bilo je
sasvim moguće da sam saučestvovala u smrti tog mladića. Takođe je bilo moguće da sam
više od pukog saučesnika. Možda sam u potpunosti kriva što mu je Bog oduzeo život.
Žvakala sam pažljivo, bojeći se da se ne zadavim. Alah je bio u promenljivom
raspoloženju.
 Zapitala sam se da li je moj sused čuo vest. Pomisao na njega otisnula mi je misli u
potpuno drugom pravcu. Počela sam da preispitujem njegove namere i značenje tih reči
koje je uputio nebesima.
Borila sam se s porivom da istrčim iz kuće, u voćnjak, i da ga pozovem da objasni šta se
dogodilo.
Moraću da čekam.
Ako se izuzme smrt moje majke, bila sam krajnje sigurna u to da se svet i dalje kovitla
oko mene nedotaknut mojim postojanjem. A možda i nije bilo tako.

Posle dva dana pribranost se vratila u naš dom. Sestre su prihvatile da nemam šta da kažem
o smrti tog mladića. Kokogul se pomirila s time da će i dalje živeti u svom neuzvišenom
domaćinstvu. Padar-džan je otišao do Firuz-age da izjavi saučešće; takav razgovor između
dva oca niko nije predviđao. Onako iskidana, ja sam krenula da perem veš i shvatila da sam
zaboravila sapun. Vraćajući se po sapun, setila sam se da treba da se marinira meso. Posle
više sati zatekla sam zaboravljeni veš koji me je, potpuno mokar, i dalje čekao.
Osećajući da će mi se grudi rasprsnuti, zaputila sam se u voćnjak. Svaki korak mi se činio
kao prestup. Grane koje su me nekada poput raširenih ruku dočekivale dobrodošlicom sad
su, činilo se, upirale u mene prstima optužbe, svedoci moga zločina.
Ovlašno sam se nakašljala.
„Selam“, oprezno je doviknuo.
„Nisam bila sigurna da ćeš biti ovde.“
„Dobro je, ti si“, vedro je rekao. „Ni ja nisam bio siguran.“ Veselje u njegovom glasu
delovalo je bogohulno.
„Zar nisi čuo vest?“, šapnula sam.
„Vest? Kakvu vest?“ Glas mu se uozbiljio.
„O onom momku. Stvarno ne znaš?“
„Šta je bilo? Zvučiš ojađeno.“
„Umro je.“
„Šta? Je li to neka šala, Feriba?“, uzvratio je šapatom. U njegovom tonu bilo je jetkosti koja
me je iznenadila.
„Ne bih se sa tako nečim šalila“, kazala sam. U sledećem dahu izlila sam iz sebe sve ono
što sam želela vrišteći da izgovorim još otkako je Kokogul za večerom saopštila vest. „Istina
je. Umro je i maltene je kao da smo se mi za to molili, ali nismo, zar ne? Šta smo zatražili?
Kakav smo greh počinili?“
„Utišaj glas“, opomenuo me je. „Ozbiljna si, dakle. Naravno, nismo se ni u jednom trenu
molili ni za šta slično. Ne budi luda. Ispričaj mi šta mu se dogodilo.“
Prenela sam sve što sam čula od Kokogul. Toliko sam puta te događaje bila prošla u glavi
da mi se činilo bezmalo kao da sam svojim očima gledala njegovo poslednje popodne.
Videla sam ga kako se guši, hvata se za grudi, koža mu je plamenocrvena, iznutra besni
oluja i čvrstim obručem steže mu grlo.
„Feriba-džan, slušaj me. Ovo je potresna vest i svestan sam da može delovati čudno s
obzirom na naše razgovore, ali veruj mi, nije mi namera bila da mu prizovem nikakvo zlo.
Ono je bila molitva Bogu, ne kletva. Šta god da se desilo, nikad to nije bilo u našoj vlasti.“
„Ali pomolili smo se…“
 „I samo smo to i uradili. Nikome nismo poželeli zlo, kunem ti se. Samo smo želeli da
budeš pošteđena nesreće. Tog valjda znaš.“
Voćnjak je ispustio tih uzdah, a čvor oko mojih grudi se olabavio. Bio je u pravu. Jesam
znala da namera naših želja nije bila ništa toliko fatalno. A od našeg prvog razgovora znala
sam da taj glas u voćnjaku poseduje dobro srce. Poneo se kao prijatelj kad nisam imala
nikog kom bih poverila svoje potajne misli. Pa čak i sad, bio mi je jedini prijatelj na jednom
mestu i u jednom vremenu gde prijateljstva između mladića i devojaka nisu postojala. Bilo
je braće i sestara, tetaka i stričeva, muževa i žena – ali prijatelja ne.
Nisam mogla naterati sebe da pogledam pravo u njega, niti bih mu ponudila da se
rukujemo, iako bi ti gestovi bili beznačajni u poređenju sa intimnostima koje smo već
razmenili. Osećala sam kako mi se lice zagreva pri pomisli na to koliko sam se oslanjala na
tog neznanca u najružnije dane.
„U pravu si. Bilo je jezivo pomisliti da…“
„Nemoj tako da razmišljaš. Oslobodili su te čudni i tužni događaji. Neću ništa ružno o
pokojniku, ali i ti i ja znamo kakav je tip čoveka bio. Ovo nije tvoje delo. A nije ni moje, te
tako nemoj sebi da ga svaljuješ na pleća.“
Nisam se usuđivala da ga prekinem jer je izgovarao tačno ono što mi je bilo potrebno da
kaže. Posmatrajući iz ovog sadašnjeg ugla, pitam se nije li veliki deo onog što je govorio bilo
za trun previše savršeno. Bilo je moguće da sam, u svojoj samoći, stvorila tog prijatelja od
jedne senke čoveka i oživela ga da bih utolila jednu potrebu, poneta opasnom varkom uma.
„Feriba-džan? Kaži nešto. Reci mi da se slažeš s tim.“
Nije bilo mesta sumnji kad sam ga čula kako mi izgovara ime. Trenutno je bio tačno
onoliko stvaran, iskren i pažljiv koliko mi je bilo potrebno da bude. Nisam mogla da odem,
vezana za njega jednom nedoličnom niti koju sam sama stvorila.
DEVETO POGLAVLJE

Feriba
„Tebe krive za njegovu smrt. Tako sam čula“, najmirnije je izgovorila Kokogul. Potiljak mi se
zažario. Zastala sam usred pranja sudova. Krpa mi je mlitavo visila u šaci.
„Mene? Otkud im pomisao da sam kriva ja?“
„Kažu da je bio savršeno zdrav mladić i da je otet svojoj porodici dan pre nego što je
trebalo da dođu na tvoj širni. Dabome, Firuz-agina žena tvrdi da si po svoj prilici ukleta.
Najpre majka, pa deda, a sad i ovaj prosac kog su samo sati delili od toga da ti postane
verenik.“
Oči su mi se ovlažile. Bilo je okrutno imenovati ljude čiji me je gubitak najviše boleo.
„Nemaš rašta da plačeš“, prekorila me je Kokogul. „Kako i da ne izvedu takve zaključke?
Ucveljeni su, puni oprečnih osećanja, a znaju tvoju prošlost. Možda treba da smatram sebe
srećnicom što sam još živa.“ Kokogul se zasmejala.
Ne bi bilo čudo da je sve to sama izmislila. Kod nje je bilo teško proceniti. Ponekad bi se
toliko unela u sopstvenu verziju istine da nije više mogla da kaže „evo ovo je prava priča“.
Vratila sam se brisanju tanjira, ali ona je nastavila.
„Otišla sam da izjavim saučešće njegovoj majci. Kako mi vide lice, tako grunu u plač i reče
mi da je moja ćerka prokletstvo. Još otkako su krenuli tebe da osvajaju, kaže, sve im je u
porodici krenulo vrlo loše. Mislim da ju je čulo samo nekoliko od onih žena što su sedele
oko nje, ne mnogo.“
Bože. Bila sam uverena da ju je u tišini fatihe čula svaka žena u Kabulu. Biću kabulska
crna udavača koju će pratiti šapati i izdignute obrve.
„Šta si joj ti rekla?“, upitala sam sa oklevanjem.
„A šta da kažem ojađenoj majci? Rekla sam joj da molim Boga da im da mir, a njegovoj
mladoj duši pokoj na nebesima.“
„Mislim na to šta si rekla u vezi sa mnom. S time da sam ukleta.“
„Feriba, fatiha nije ni vreme ni mesto za raspravu. Kazala sam kako se nadam da to nije
tačno.“ Kokogul je uzela čašu i nasula sebi vode. „U svakom slučaju, grozno je da ovako
pričamo o njemu sad kad ga više nema, ali čujem da je bio problematičan – neučtiv,
potkradao je sopstvenu porodicu. Homejra-džan kaže da je jednom tako prebio njenog
malog sina da nedelju dana nije video na jedno oko.“
„Kad si videla Homejru-džan?“, upitala sam kao uzgred, ne odvajajući oči od posuđa.
„Ah, pre jedno dve nedelje, na pijaci. Vratila se sa puta u Indiju, hvalisala se novim
grivnama, dabome.“
A ona je ipak pripremala moj širni.
Majka. Čitavog života nazivala sam Kokogul tim blistavim i optimističnim imenom,
priželjkujući dodir jagnjeće vune na obrazu, a prečesto dobijajući samo hladnu promaju.
 „Na fatihi su gospođe pričale. Firuz-aga je mislio da će brak skrasiti momka i izbiti mu iz
glave nevaljalstva. Mesecima su pokušavali da mu nađu priliku. Kome to treba? Mi nismo
ovde da bismo davali svoje kćeri kao drugi ili treći izbor.“
Tresnula sam krpom o ivicu radne površine. „Ali bila si svejedno spremna da im predaš
moj širni, je li tako? Po čemu se to ja toliko razlikujem?“
Ton mi je bio oštar. Pozleđenost je, razmotana, počivala između mene i Kokogul u retkom
trenutku iskrenosti.
Kokogulin pogled susreo se s mojim očima.
„Draga moja, između tebe i Nedžibe ima razlike, i iznenađena sam što me to pitaš u ovom
trenutku. Nedžiba je jednostavna. Ona je lepa devojka… dovoljno lepa da zadobije pažnju. Iz
dobre je porodice. Bistra je i učtiva.“
„A ja?“
„A ti“, izgovorila je Kokogul, ubadajući me rečima kao prstom u grudnu kost. „S tobom
moram više da vodim računa. Jeste, umeš lepo da se ponašaš i prilično si finog lika, ali svi
znaju da si ostala bez majke. I po tome se razlikuješ. A pre nego što me pogledaš tim tvojim
ljutitim očima, seti se da nisam ja kriva što si ostala bez majke i nisam ja kriva što ljudi
pričaju tako kako pričaju. Ali jeste na meni da za tebe učinim najbolje što mogu. Promisli o
tome, Feriba. Ako čekaš da zaigraš na mesecu, možda nikad nećeš ni zaigrati.“
„Ti mene ne voliš onako kako voliš njih.“
„A ni ti mene ne voliš onako kako voliš oca. Ili kako si volela dedu. Nemoj da misliš da ja
to ne znam.“
Ćutala sam. Bila je u pravu, razume se.
Nepomućena, Kokogul se opet prebacila pravo na ličnu uvredu koju je doživela od
nesuđenih prosilaca.
„Žao mi je što je ostala bez sina, ali još mi je žalije što sam gubila vreme služeći ih čajem i
pogačicama.“

Padar-džan ništa nije govorio na tu temu. Dolazio je i odlazio, obraćao nam se blago u vezi s
našim časovima, ali nije prozborio ni reč o Firuz-agi ili njegovom sinu. Želela sam da otac
bude drugačiji, ali on to nije umeo. Iako sam bila oslobođena prosca i njegove porodice, i
dalje sam se pitala koliko bi me spremno moja porodica nekom dala. I kada bi se to moglo
desiti opet.
Utočište mi je bio sused. Recitovao je poeziju i žalio se na poene koje je izgubio na
poslednjem ispitu iz mašinstva. Strasno je govorio o svemu što želi da radi kad bude
diplomirao. Želeo je da otputuje u inostranstvo i stekne praksu u nekoj stranoj firmi. Želeo
je da istražuje svet. Obožavala sam da ga slušam kad priča o univerzitetu i njegovom
rasporedu. Opisivao je zdanja i profesore tako podrobno da sam, kad zažmurim, bila u
stanju da zamislim kako hodam tim hodnicima.
Jednog dana je rekao nešto što nije kazao nikad pre.
„Lepo bi bilo da upoznam tebe i tvoju porodicu bez zida između nas.“
Obrazi su mi se zažarili. Osmehnula sam se i mrdnula nožnim prstima u travi.
„Ali to bi bilo… hoću da kažem, to nije…“
„Ne nameravam da pokažem nepoštovanje. Ali hteo sam da te obavestim da sam
razmišljao o tome da bi naše porodice trebalo da započnu razgovor…“
 „Znaš li šta pričaš?“, upitala sam, napola posramljena. „Ne govori ono što ne misliš
ozbiljno.“
„Ne bih to radio, Feriba. Veruj mi, kandem.“ Moj šećeru. Koža mi je zabridela kad sam ga
čula kako mi izgovara ime, tu delikatnu ali i smelu reč „kandem“ koja mi je sletela u uvo kao
nežan poljubac. „Znaš li šta svakog dana zamišljam?“
Opružila sam se poleđuške na travu i zagledala se naviše u grane, zelene listove suzastog
oblika obasjane otpozadi prkosnim suncem. Njihovi beli, crveni i crni plodovi svetlucali su
u različitim fazama zrelosti. Svetlost mi je golicala oči.
„O čemu to razmišljaš?“
„Svaki dan kad posedim ovde i porazgovaram s tobom preko ovog zida goni me da
zamišljam kako se penjem preko njega da bih mogao da te gledam, da šetam s tobom po
voćnjaku tvog oca, da pričam s tobom dok slušamo pesme sa radija.“
Prestala sam da dišem. Osećanje pod mojim grudima – drhtavo osećanje da padam sa
litice – bilo je novo. Čudno mi je bilo što sam tako lako prepoznala nešto što nikad pre
nisam ni videla ni osetila. To je ona ljubav kakvu opisuju pesnici – u to sam bila sigurna.
„Ali što više razmišljam o tome, to više shvatam da ne želim nezvan da stupim u voćnjak
tvoga oca. Hoću da me dočekaju dobrodošlicom na glavnoj kapiji. Hoću da šetamo držeći se
za ruke, bez zida koji nas deli, bez potrebe da skrivamo glasove od preostalog sveta.“
Iz uglova očiju, niz slepoočnice, klizile su mi suze i kapale po zemlji. Toliko godina nisam
dobijala ništa sem razvodnjene ljubavi brata i sestara, jetke Kokoguline trpeljivosti i
uzdržane očeve nežnosti. Ove reči, zrele i potpune, nahranile su prazninu s kojom sam
proživela čitav život.
„Feriba?“
„Da?“
„Ništa ne govoriš.“
„Ne znam šta da kažem.“
„Možeš da kažeš šta želiš.“
Sela sam i pokrila lice šakama. Nisam mogla da izgovorim te reči dok mi božje sunce
obasjava lice.
„Želim to isto“, šapnula sam, taman toliko glasno da me čuje.

Posle dva dana na našoj uličnoj kapiji začulo se kucanje.

Srećom, ruke su mi bile do lakata u koritu sa odećom, čarapama i sapunicom, te je
Kokogul pošla da lično otvori. Nekoliko časaka potom Kokogul je stajala nada mnom,
posmatrajući me kako trljam požutele ivice okovratnika očevih košulja.
„Posle tame uvek dolazi svetlo. Operi i moju bordo haljinu. Izgleda da ćemo u četvrtak po
podne imati goste.“
„Ko to dolazi u četvrtak?“
„Dolazi bibi Širin, Valid-agina žena“, kazala je uz rečito namigivanje. „Izgleda da naši
susedi hoće o nečemu da popričaju s nama. Valjalo bi da opereš i Nedžibinu
maslinastozelenu haljinu. Ne, kad bolje promislim, operi žutu. U zelenoj joj bokovi izgledaju
preširoko.“
Ništa nisam rekla, samo sam klimnula glavom. Kokogul će se žestoko iznenaditi kad bude
shvatila da se razgovor ne odnosi na Nedžibu. Svega dve godine mlađa od mene, moja
polusestra je u međuvremenu procvetala u visoku mladu ženu s ravnom crnom kosom koja
se kovrdžala pri krajevima. Koža joj je bila mlečnobela, usta poput napućene ruže. Kokogul
je tvrdila da je Nedžiba povukla na nju, ali teško je bilo uočiti neku veću sličnost.
Kuća i voćnjak do nas pripadali su Valid-agi, uvaženom misliocu i inženjeru. Kokogul je o
njemu imala visoko mišljenje, ne zato što ga je ona sama smatrala vrsnim inženjerom već
zato što je to bio stav drugih. Na taj način su u Kabulu poštovanje i glasine sami sebe
razmnožavali. To je bilo i dobro i loše.
Kokogul se iznova oblizivala. Još jedno osvajanje devojke, još jedna tura koreografisanog
laskanja i hvalisanja.

Uzdržavala sam se od odlazaka u voćnjak i pomagala Kokogul da spremi dnevnu sobu za

četvrtak posle podne. Kokogul je odabrala Nedžibi haljinu, laskavi zvonasti kroj sa kimono-
rukavima koji joj je isticao figuru ali je čuvao čednost. Neposredno pre nego što će gosti
stići, ja sam se presvukla u haljinu ukrojenu u struku, sa vezom duž izreza. Kokogul je
izdigla jednu obrvu kad me je videla u nečemu što sam obično čuvala za posebne prilike.
„Nemoj da se poliješ nečim“, opomenula me je. „Možda će Nedžibi ta haljina zatrebati
narednih meseci.“
Nisam znala kako će Kokogul i Nedžiba reagovati kad budu otkrile da prosac dolazi radi
mene. Nedžiba se uzbudila i unervozila kad je čula da dolaze Validove. Moji prvi prosioci
omogućili su joj da oseti ukus te procedure, pa je gorela od želje da i na sebi oseti reflektore
pozornice.
Otvorila sam kapiju bibi Širin, majci mog prijatelja iz voćnjaka. Bila je sa sobom povela
sestru. Dočekala sam ih ćutke, bojeći se da će mi se jezik splesti ako izgovorim više od
nekoliko reči. Uvela sam ih u dnevnu sobu baš kad je i Kokogul ušla iz hodnika. Sva se
ozarila i raširila ruke da pozdravi susetku. Izljubile su se u obraze i toplo se osmehnule.
Kokogul mi je dala znak da donesem gošćama čaja.
Kradomice sam virkala ka bibi Širin, pitajući se kako joj izgleda sin i da li uopšte liči na
nju. Njene tople smeđe oči osmehnule su mi se i smirile nervozu u mom želucu. Dok sam
gledala u nju, činilo mi se da mi stiže neka poruka od mog prijatelja iz voćnjaka.
Sve će biti kako treba, poručivao mi je on. Došla je da sve uredi kako treba.
Spremila sam posudice s belim suvim grožđem, pinjolima i pistaćima. U sobu sam
ponovo ušla taman dok je bibi Širin govorila Kokogul kakva im je čast što imaju za prve
susede tako divnu porodicu.
„Hvala ti, mila devojko“, rekla je kad sam spustila po šoljicu čaja pred nju i njenu sestru.
Nadala sam se da nije primetila koliko je šoljica zveketala na tacnici.
„Nema na čemu“, promrsila sam pa hitro zbrisala u kuhinju. Zanimalo me je koliko joj je
sin pričao o meni ili našim razgovorima.
Našavši se van njenog vidnog polja, oslušnula sam. Nastavila je da hvali našu porodicu, a
onda krenula da priča o sopstvenoj. Njen sin, rekla je, za koji mesec završava studije
mašinstva i sad je u godinama kad treba da zasnuje sopstvenu porodicu.
„Uskoro će stajati na sopstvenim nogama, kako svaka majka mašta da vidi svog sina.
Veoma se ponosimo svime što je dosad uradio.“
„A tako i treba da bude. Dakle, povukao je na oca. Valid-aga je veoma poštovan, razume
se.“
„Nego šta“, dodala je tetka. „On je oduvek bio uzor svojoj mlađoj braći i sestrama, a i
svojim rođacima, među kojima je i moj dragi sin.“
 „Razume se.“
„Kokogul-džan, danas smo vam došle u ime mog ljubljenog sina, koji je dragulj našeg
doma i šire porodice. Hvala Alahu, blagoslovena sam inteligentnim, marljivim i nežnim
sinom i hoću da se postaram da dobije ženu koja će mu doneti sreću. Vreme mu je da
zasnuje porodicu. Sad kad je i sam postao čovek, za mene kao majku to je jedna od
najvažnijih stvari koje mogu da učinim za njega – da kraj njega postavim pravu ženu. Vaša
porodica je ugledna porodica, pouzdana porodica, a uz to, hvala Alahu, i lepa.“
„Ljubazni ste“, kazala je Kokogul, sedeći uspravno i ispršeno, s rukama uredno skrštenim
na krilu. Gutala je bibi Širinine slatke reči.
„I zato dođosmo da razgovaramo s vama o vašoj miloj kćeri“, nastavila je.
„Da?“, kazala je Kokogul, trudeći se svim silama da deluje makar malčice iznenađeno.
Ja sam u hodniku pritajila dah. Nedžiba je još bila u svojoj sobi, gde se pitala hoće li joj
Kokogul signalizirati da se pridruži gošćama.
„Verujemo da bi vaša najstarija kći bila dobra prilika za mog sina.“
„Ah!“ Kokogul je prinela ruku grudima. „Mojoj porodici je čast što to čuje, ali još nismo
razmatrali udaju naše kćeri. Još je mlada.“
„Jeste, mlada je, ali u savršenim godinama da razmatra brak. To su slatki dani da se
mlada ljubav razrasta, slažete li se sa mnom?“
Njena sestra Zeba ponovila je ista osećanja.
„Da, to je divno doba da se dvoje mladih upoznaju i jedno drugom zavetuju.“
„Mislim da bi bili savršen par. Naše dve porodice godinama se poštuju kao susedi. Deca
su nam odrasla, te nam je kao majkama dužnost da razmišljamo o njihovoj budućnosti.“
Čulo se zveckanje šoljica o tacnice dok su tri žene planirale šta sledeće da kažu.
„Ovo je nešto što bismo morali brižljivo da razmotrimo. Ne mogu još ni da pomislim da
dam ćerku nekome. I nama je čast što imamo zajedničku među s vašom porodicom, ali… u
ovom trenutku, ništa više ne mogu da kažem. I vi ste majka, pa sam sigurna da me
razumete.“
„Naravno, draga Kokogul. Došle smo tek da započnemo razgovor. Hoću da znate da naše
interesovanje nije površno. Najozbiljnije mislim sve što sam rekla. Znam da je nužno da
vaša porodica to razmotri i da ćete natenane promisliti. Ali isto tako sam uverena da želite
da postupite onako kako je najbolje za vašu ćerku, te se nadam da ćete u mom sinu videti
najbolju priliku za svoju milu ćerku Nedžibu-džan.“
Nedžibu?
Obuzdala sam krik u grlu.
„Nedžiba je moja draga kći, izvanredna učenica i širokogruda sestra. Molim se za nju, kao
što se molim za svu svoju decu, da joj u nasibu8 bude dobar čovek, doživotni drug koji će
služiti na čast i njoj i našoj porodici.“
„Vi ste posvećena majka, Kokogul. Vaša deca su srećna što imaju vas i sahib-agu za
roditelje.“
Oni su hteli Nedžibu, ne mene.
DESETO POGLAVLJE

Feriba
Kokogul je bila u pravu. Naši susedi su došli da osvoje moju sestru Nedžibu. Pošto su gošće
otišle, vratila sam se u svoju sobu. Nedžiba me je zatekla kako sedim na podu samo u
kombinezonu. Po mom krilu, oko nogu, iza mene počivali su komadi tkanine; bila sam
isekla svoju ukrojenu haljinu u paramparčad. Sestra mi je iščupala makaze iz ruku i zaurlala
dozivajući Kokogul. Kokogul je sumnjičavo osmotrila prizor sa vrata, izvodeći sopstvene
teorije o tome šta je izazvalo moj slom živaca.
„Nosi te makaze i pusti je na miru. Ne znam šta sve ovo znači, Feriba, ali u ovoj kući nema
mesta za ludilo niti za uništavanje.“
Nedžiba je delovala zabrinuto. Čekala sam da odu. Čula sam kako Kokogul u hodniku
šapuće Nedžibi:
„Imala je prosca i pogledaj šta mu se desilo. Ljubomora ukiseli dušu kao kapljica sirćeta
mleko. Bibi Širin zna priču o Feribi, kao što je znaju i ostali susedi. Ljudi hoće da im se
sinovi žene dostojnim devojkama. Feriba je kći tvoga oca i ne mislim ništa ružno kad to
kažem, ali ljudi nju gledaju kao siroče, kao devojku bez porodice. Propala joj je jedina
prilika da se uda u uglednu porodicu.“
„Ali ona ima porodicu, madar-džan“, pobunila se Nedžiba tihim šapatom.
„Nije to isto, dušo moja“, zakvocala je Kokogul. „Trudila sam se da se oseća mojom
ćerkom isto koliko i ti i tvoje sestre, ali ona se uporno izdvaja. Više joj prija da se bakće
kućnim poslovima nego da bude uz nas.“
Čitavog života Kokogul mi je pružala taman toliko da poverujem da je to možda i istina.
Bilo je dana kad me je grlila kao što grli moje sestre, milovala me po kosi kao da sam joj
rođeno dete. Bilo je dana kad smo sedele i zajedno obavljale kućne poslove, smejale se
nečemu što je uradila Maurija. Takvih trenutaka bilo je taman dovoljno da se zapitam nisam
li ja ta koja se drži na odstojanju od preostale porodice.
Znala sam da je moj voljeni sigurno zgromljen. Pitala sam se da li uopšte zna šta je
uradila njegova majka. Nije bilo nepoznato da majke preuzmu na sebe odlučivanje u ime
nepromišljenih sinova. Momci razmišljaju samo o današnjem danu. Majke uzimaju u obzir
sutrašnji dan. Ali moj voljeni nije bio većina momaka. On je bio intelektualac. Bio je moj
strpljivi poverenik, moj čuvar tajni. On i ja ćemo morati da se borimo da bismo bili zajedno.
Shvatila sam da ništa manje od toga nije ni trebalo da očekujem.
Bibi Širin nas je istrgla iz naše ljubavi što je pupila. Uskratila je vaseljeni priliku da se
iskupi za to što me je lišila majčine i očeve ljubavi, detinjstva jednakog detinjstvu mog brata
i mojih sestara. Slađano mi se smeškala, dozvolila mi da je dvorim, a onda mi izmakla svet
ispod nogu. Raspaljivana plamenom adolescentskih emocija, još jače sam se zaljubila u
čoveka kog još nisam videla.
Danima sam sedela pod dudom, ali on se nije pojavio. Ponekad sam satima tamo ostajala,
zavijuci kore utisnuli bi mi se u leđa kao dokaz moje odanosti. Bibi Širin je došla u našu
kuću i drugi i treći put. Bila je istrajna i žurilo joj se da Kokogul pristane i preda Nedžibinu
ruku kao da otkucava neki sat. Njena upornost mi je saopštavala da moj voljeni ništa ne zna
o njenim poslovima. Bibi Širin je okusila glasine o meni i nadala se da će sačuvati sina od
ženidbe kabulskom crnom udavačom, siročetom i ćerkom-sluškinjom iz kuće prvih suseda.
Nedžiba me je zaobilazila na vrhovima prstiju. U lucidnijim trenucima sam je sažaljevala.
Nešto što je trebalo da bude radosno, uzbudljivo osvajanje devojke kvarili su moji zlobni
postupci. Malo sam govorila, nisam se mnogo osmehivala. Bila sam preobuzeta smišljanjem
načina da stupim u kontakt s mojim voljenim a da ne ugrozim našu tajnu.
Po večernjoj svetlosti napisala sam na listu hartije krvavu pesmu Rabije Balhi. Hartiju
sam zgužvala u lopticu i išunjala se iz svoje sobe kad je pao mrak, vijugajući između
trešanja, ispod vinove loze, u gnezdo dudova uza zid. Zastala sam, pa pošto nisam čula ništa
sem dalekog kreketa neke žabe, bacila zgužvani papir preko zida, gde će je, kako sam se
nadala, moja tajna ljubav pronaći i shvatiti da je moja odanost nepokolebljiva uprkos onima
što pokušavaju da nas razdvoje.
Danima sam tragala za komadićima hartije sa svoje strane zida. Zamišljala sam različite
metode kojima mi je mogao poslati poruku.

Nastavila sam da sanjam i kad je Kokogul iskoristila smotuljke zlatnog tila i srebrni
poslužavnik koje je čuvala u fioci da napravi širni za Nedžibu. Sanjala sam čak i onog dana
kad je taj poslužavnik stavila pred ushićenu bibi Širin u našoj skromnoj dnevnoj sobi, a
moje sestre sa nemim uzbuđenjem posmatrale kako Nedžiba ulazi. Izgledala je smerno i
nije odvajala oči od poda kad ju je bibi Širin poljubila u oba obraza i snažno je zagrlila. Ona
je poljubila svekrvu u ruku.
Čekala sam ga da se pobuni, ali ništa nije rekao. Shvatila sam da neće načiniti nijedan
hrabar potez da nas spase. To nije bila ona ljubavna priča koju sam zamišljala.
Kako da ne gledam u sestrinog verenika? Posle više dana samotnog čekanja u voćnjaku,
kako da ne piljim u čoveka za kog sam sad verovala da me je prevarom naveo da pomislim
kako mu nešto značim? Bio je štaviše lep, zbog čega je sve bilo još gore. Imao je kestenjastu
kosu i tople, pesničke oči. U odelu kafene boje sa širokim reverima izgledao je samouvereno
– ali ne preterano. Pogled mu je šetao po sobi, zaustavljajući se na gostima i rodbini taman
koliko da njime obznani da je primetio prisustvo. Oči mu nijednom – što sam primetila jer
sam to sebi zadala kao misiju – nisu dotakle ni mene ni Nedžibu. Bila sam prilično kreativna
u tumačenju tog zapažanja.
Konačno između nas nije bilo nikakvog zida. To je i hteo, zar ne? Poljubio je ruke mome
ocu i Kokogul. Moj otac je otpozdravio srdačnim zagrljajem. Vrativši se do majke, pogledao
je u svoju nevestu i uputio joj stidljiv osmeh. Sve sam to posmatrala. Čak sam prošla ukrug
po sobi nudeći šarene čokoladice u foliji onim malobrojnima što su tome prisustvovali. Bibi
Širininoj sestri. Bibi Širininom mužu. Mom mužu. Mojim strinama i stričevima.
Kokogul je, u strahu od mog nastranog ponašanja, bila tražila od Sultane da posluži goste
čajem. Možda je imala pravo što nije htela da mi poveri ključalu vodu.
„Nedžiba“, radovala se bibi Širin kroz suze. „Od ovog dana pa nadalje ti si moja kći. Imaš
dve majke, divna moja. Unela si ogromnu sreću u našu porodicu!“
 Moj voljeni. Lice mi se crvenelo kad pomislim na naše tajne razgovore. Osećala sam se
sitnom i glupom. Verovatno je video onu ljubavnu pesmu i zavrteo glavom zbog moje
ludosti. Verovatno se smejao što je dopustio da između nas sve ode tako daleko, ili se
možda zastideo što je ikada razmatrao mogućnost da mu ja, polusestra bez majke, budem
žena.
Želela sam da pobegnem iz sobe. Želela sam da iskidam taj til i priredim takvu scenu da
će me konačno svi čuti. Želela sam da svoj bol prolijem po zidovima.
Tupo sam zurila i dalje, a u srcu mi se slegalo sporo poimanje da je Kokogul bila u pravu.
Ljubomora je ukiselila ljubav koju sam nekada osećala prema sestri. Ovo je bio trenutak
njene sreće, sklapanja zajednice između nje i lepog mladića iz porodice pune ljubavi, a ja
nisam mogla da učestvujem u njenom slavlju jer su mi u glavi grmele mračne misli.
Jedna misao je odjekivala glasnije od svih drugih: Nedžiba sada ima dve majke, a ja
nemam nijednu.
JEDANAESTO POGLAVLJE

Feriba
Zvao se Hamid. Pošto više nije bio moj, mogla sam da izgovorim to ime a da ne porumenim.
U neku ruku bilo mi je drago što mu nikad pre toga nisam izgovorila ime. Za mene ono nije
bilo ništa do šuplja niska zvukova. Niti je njegovo lice imalo dejstva na mene. Nisam
posedovala nikakvo sećanje na njegove oči i nikad mu nisam bila videla ruke. U bezbroj
pogleda, Hamid je za mene bio tuđin.
Miris voćnjaka, odjek njegovog glasa, njegovi koraci koji se bliže – to su bili ti okidači bola
u mome srcu i ujedno moga gneva.
Nikada više neću biti tako slepa.
Novopečeni verenici provodili su vreme zajedno, šetali po kraju ne skrivajući se od očiju
drugih, sa stidljivim osmesima, u tihim razgovorima. Nedžiba je rumenela kad se vrati kući.
Znala sam zašto. Mogla sam joj ispričati za naše razgovore nasamo i prazna obećanja koja
mi je dao njen verenik, ali obuzdavala sam jezik. Tako je plemenito, govorila sam sebi.
Nedeljama sam ih posmatrala kako dolaze i odlaze. Kokogul je sva blistala i baktala se
pripremama za svadbu. Mnoga uposlena popodneva provedena su sa bibi Širin. Bili su
zaneti jedno drugim baš kao i svaka druga novopečena nevesta i mladoženja. Od onog dana
svoja osećanja sam čuvala u sebi. Kokogul je našla opravdanje za moje ponašanje posle
širnija, nezainteresovana da to istražuje dublje. Ocu ni rečju nije pomenula haljinu koju sam
iseckala.
Jednom sam u dvorištu naletela na Hamida. Čekao je Nedžibu, koja je bila utrčala u kuću
da uzme šal. Bila je jesen i studen noćnog vazduha produžila se i u rano jutro. Kućna vrata
su se zalupila za mnom. Hamid se obrnuo, a dečački osmeh mu je ispario čim me je ugledao.
Videla sam mu napetost u nogama i rukama. Svako vlakance njegovog bića želelo je da
pobegne, a naše dvorište je odjednom zaličilo na mali kavez. Bilo je isto kao da je i svega
koji centimetar udaljen od mog lica.
Promrmljao je neki mlak pozdrav i obrnuo se u stranu, a ruke su mu nestale duboko u
džepovima.
Oklevala sam, želeći da se povučem sa korpom punom mokrog veša i vratim se u kuću, ali
izraz njegovog lica ulio mi je snagu. Oči su mu od stida gledale u stranu, a ramena bila
skupljena, kao da pokušava da se presavije napola.
„Selam“, izgovorila sam glasno i jasno. Iznenadio me je sopstveni glas. Hamid se lecnuo.
Prošla sam pored njega polako, svesna svakog daha i brojeći korake što nas dele. Prošla
sam do bočne strane kuće, i dalje vidljiva za njega, gde sam krenula da prostirem mokri veš
na žicu. Iz svakog komada veša istresala sam višak vode pre nego što ga okačim na uže. U
tom reskom vazduhu satima se još ništa neće osušiti.
Krajičkom oka sam videla kako se Hamid vrpolji. Želela sam da ga mrzim.
„Feriba…“ Glas mu je bio puki šapat.
 Bila sam okrenuta leđima. Zažmurila sam. Dve kapi vode otkinule su se sa očeve mokre
košulje i pale mi pred noge.
„Takve stvari su porodično pitanje. Ništa nikada nije istinski bilo u mojoj vlasti.“
Slušala sam.
„A sad samo želim da budeš srećna. Zarad naših porodica, ostavimo to za sobom.“
Ton mu je bio ravnodušan. Moj stid je proključao u ozlojeđenost.
„Šta to da ostavimo za sobom?“, planula sam.
„Zaista želiš da bude ovako? Znaš da mi nije bila namera da ti napravim bilo kakav
problem.“
„Ja o tebi ništa ne znam. Nedžiba zna još i manje.“
Ogorčeno je huknuo. Obrnula sam se i pogledala ga u uškiljene oči.
„Znaš da bi izgledalo vrlo rđavo po tebe ako bi išta rekla“, zapenio je.
„Ako bih išta rekla? Tebe to zabrinjava? Ja nemam interesa u tome da sestri kvarim
život“, uzvratila sam, iako je to bila poluistina. „Sažaljevam je što će završiti s momkom koji
glumi da je okačio svoje srce o drvo.“
„Ti pojma nemaš šta pričaš.“
„Nemam pojma?“
Brzo se osvrnuo, pa mi se primakao za dva koraka.
„Ja sam majci kazao da prosi najstariju ćerku naših prvih suseda. Nemoj da misliš da se
nisam iznenadio kad sam po njenom povratku saznao da me je verila s Nedžibom. Sve što
bih posle toga rekao samo bi donelo bruku za obe porodice.“
Prazno sam zurila u njega. Postoje istine i laži, i postoji ono između, mutne vode gde se
svetlost krivi i lomi. Nisam mu dovoljno dobro poznavala lice da bih presudila misli li
ozbiljno to što govori. Nisam umela da mu raščitam pokrete usana niti senke u dubini očiju.
Da li želi da razumem ili želi da poverujem? A ako poverujem, da li bi to bilo dovoljno da
izmeni ostatak naše priče?
Pojavila se Nedžiba s jednim Sultaninim šalom vezanim na vratu u čvor. Licem joj se
razlio osmeh. Više nije bila ona sramežljiva devojka s pogledom zalepljenim za pod.
Postajala je opuštena u Hamidovoj blizini i bila je u stanju da korača kraj njega a da se ne
oseća nepristojno. Videla sam joj uzbuđenje na licu.
Hamid i ja nikad više nismo progovorili o našoj kratkoj prošlosti. Nikada neću saznati da
li je uistinu osećao išta više od nestašnog zanimanja za mene ili su ga pak namamili u brak
koji nikad nije hteo. Nedoličnost naših dana u voćnjaku još je bila prisutna i retko kad smo
dozvoljavali da nam se pogledi susretnu. Nedžiba nikad nije osetila tu senku između nas.
Ako i jeste, ništa o njoj nije govorila. I ja bih možda postupala isto tako da sam bila na
njenom mestu.

Prvih dana nakon svadbe moje sestre, bibi Širin i njena sestra ponovo su došle u posetu
Kokogul. Ovog puta je nevestu tražila bibi Širinina sestra Zeba-hanuma.
Zeba-hanuma je došla po mene.
Kokogul se tome smejala. Dovoljno sam dobro poznavala svoju maćehu da me to ne
uzbudi. Nisam bila spremna za brak, i to ne zato što sam bila premlada ili isuviše nezrela,
već zato što mi je srce otvrdlo. Bila sam videla iluziju ljubavi, ali nikad pravu ljubav. Nisam
imala povoda da verujem da ljubav postoji.
 Ali Zeba-hanuma je bila najplemenitija žena koju sam ikad srela. Zamišljala sam da bi je
moja majka zavolela. Dok sam zurila u zamršenu šaru tepiha u našoj dnevnoj sobi, čula sam
je kako o meni govori ono što niko nikada dotad nije rekao.
Ona je sve što bih poželela svome sinu.
Od prvog trena kad sam je ugledala, znala sam da je namenjena našoj porodici.
Morala sam da pogledam u nju. Njene reči su me okuražile da podignem glavu i
susretnem se s njenim pogledom. Koža oko njenih bistrih smeđih očiju brčkala se dok je
veoma radoznaloj Kokogul vedro objašnjavala zašto je izabrala mene.
Sanjala sam jednom… pre mnogo godina… svadbu svoga sina. Kad sam se probudila,
pamtila sam svaki detalj, kao da sam prethodne večeri bila na slavlju, uključujući i nevestino
lice kad smo odigli zeleni veo pred nićah9. Kad sam došla u tvoju kuću i upoznala Feribu,
prepoznala sam je.
Sreća za tvog sina, sarkastično je uzvratila Kokogul, što nisi sanjala pekarovu ćerku – njoj
je koža crna kao onaj hleb što ga on peče.
Iako su ostale sakrile samozadovoljne osmehe šakom postavljenom pred usta,
Kokoguline opaske nisu se dotakle moje buduće svekrve.
Tvoja ćerka je posebna devojka. Zaslužuje život pun rošanija, svetlosti tople kao što je ona.
Zeba-hanumine reči bile su svetli, sjajni mesec što plovi nisko na noćnom nebu. Kokogul
se zgranula i naredila mi da izađem iz sobe, ali Zeba-hanuma mi je prišla i položila šaku
preko moje nadlanice, umirujući me.
Želela sam da verujem.
DVANAESTO POGLAVLJE

Feriba
Za sve te godine u Avganistanu, preživela sam mnoge promene ustrojstva, počev od
majčine smrti i očeve ponovne ženidbe. Neke promene je bilo teže progutati nego one
druge.
Zeba-hanuma je za mene postala hala10 Zeba, čim je Kokogul spustila moj širni pred nju i
pristala da da moju ruku njenom sinu. Njenog sina Mahmuda nikada dotad nisam bila
videla. U izvesnom smislu, ja sam se zaljubila u Zeba-hanumu. Sin je bio tek njena
produžena ruka. Ali prolazeći kroz dužnosti života zajedno, Mahmud i ja smo polako postali
muž i žena.
Kad sam rekla Zeba-hanumi da želim da budem učiteljica, insistirala je na tome da
istrajem. I sama je bila učiteljica. Upisala sam se na učiteljski program i savladavala sam
kurseve uz pomoć porodice kojoj takoreći još nisam pripadala. Moj otac i Kokogul bili su
zadovoljni što vide da pohađam predavanja.
„Škola, škola, škola. Muž će ti na poklon kupovati krede i sveske ne budeš li mu jasno
stavila do znanja da voliš i neke druge stvari sem učionice“, zadirkivala me je Kokogul.

***
Mahmud i ja smo se uzeli 1979, godinu dana nakon veridbe i upravo onda kad su prvi
sovjetski vojnici dečjih lica zgazili teškim čizmama na avganistansko tle. Pošto sam s
ponosom za dve godine stekla učiteljsku diplomu, budila sam se svakog dana s novom
energijom i zauzimala svoje mesto u čelu učionice jedne osnovne škole. Učenice su bile
nestrpljive kao kakvi goluždravi, tek ispiljeni ptičići u gnezdu. Na meni je bilo da
odnegujem u njima širok duh, da ih učim rečima, brojevima i idejama koje će im razviti
krila.
Svega dva meseca iza naše svadbe Mahmudu je javljeno da je porodica njegovog strica,
uključujući i četvoro dece, poginula od sovjetskih raketa u dolini Pandžšir. Narednih
nekoliko meseci proveli smo kao mladenci u žalosti. Čula sam kako Mahmudove tetke i
rođake cokću na neprimereni prizor mlade neveste na sumornoj fatihi, na koju su gosti
dolazili da izjave saučešće porodici preminule.
Baš kao što su i upozoravali, stizali su do mene šapati. Nosi sa sobom prokletstvo zle
sudbine… a sad je među nama. Upozorila nas je njena rođena porodica… Glasovi o tim
ogovaranjima stizali su do nas. Moja svekrva, hala Zeba, dočekivala ih je prezirom. Ništa
nije rekla kad je Mahmud doneo mučnu odluku da se distancira od tih ogovarača u porodici.
Štitila me je od rođaka sumnjičavih očiju i od onih što su iz straha sklanjale preda mnom
decu.
Dokone žene su opasne. Bolje se drži svojih koleginica, žena koje se bave kućom i poslom,
kao što si ti. Ne obraćaj pažnju na larmu iz kokošarnika, opominjao me je Mahmud.
 Osetila sam olakšanje i iznenađenje što moj muž odbacuje takve klevete. Ramena su mi
se ispravljala kad ga čujem kako me brani, naročito od sopstvene porodice. Mahmud i hala
Zeba podsećali su me na mog dedu, čija su moralna snaga i nepopustljiva ljubav često
odvraćale od mene Kokoguline bolne reči. Mahmud je doprineo da tle poda mnom prestane
da podrhtava. Pružio mi je prostora i razloga da ga zavolim.
Uposlila sam se tako kako mi je predlagao. Provodila sam katkad popodne s nekom
drugom učiteljicom s kojom sam se sprijateljila i sva sam se unela u podučavanje. Očekivala
sam mnogo od svojih učenica, a one su učile marljivo. Znala sam da nisam stroga kao druge
učiteljice, ali borila sam se za naklonost devojčica istovetno kao što su se i one borile za
moju naklonost.
U to vreme sam vodila računa kako se oblačim, pa sam se svim silama trudila da
izgledam doterano. U očevoj kući odevala sam se više kao devojčica – farmerke, suknje do
pola lista, majice s kragnicama. U novom domu oblačila sam se više kao žena – uske duge
suknje, bluze s karnerima, cipele sa štiklom i šnalom, i uvek neka tašna preko ramena. Kraj
Mahmuda sam imala sopstveno domaćinstvo i raspolagala slobodom da odlučujem na šta
će se trošiti moja plata. Nisam bila rasipna, samo dovoljno moderna da moj muž zablista od
sreće kad pođemo iz kuće na neki skup ili u posetu rodbini. Posmatrao me je kao da sam i ja
njemu pružila prostora i razloga da me zavoli.
On je verovao u romantiku. Jedanput je otišao na neko putovanje po čitavoj zemlji. Nije
ga bilo dve nedelje i vratio se sa četrnaest pisama napisanim meni, debelim štosom misli o
našem prvom susretu, o budućnosti njegovog posla, njegovom omiljenom indijskom filmu.
Jadne tvoje uši, Feri. Ako sam ovoliko imao da ti napišem, koliko li tek pričam!
U to doba smo makar imali jedno drugo da se osmehujemo. Zemlja je pretrpela
neprebrojive gubitke u natezanju između Sovjetskog Saveza i mudžahedina, avganistanskih
boraca za slobodu. Sve više majki je pokopavalo svoje sinove. Sve više dece je dolazilo u
školu hramljući, sa amputiranim nogama i rukama koje su im razneli eksplozivi
zamaskirani u lutke i automobilčiće. Mahmud i ja smo vesti slušali sedeći zajedno na našoj
sofi – on s rukom oko mojih ramena, ili ja leđima navaljena na njegove grudi. Vrteo je
glavom od tuge zbog Avganistanaca koji beže iz krvavih sela i traže utočište u prestonici.

Zadovoljno smo živeli šest godina kao muž i žena, ali potajno nas je obeshrabrivalo što mi
stomak nikako ne raste. Nismo o tome govorili otvoreno, no kad sam nagovestila da bih
volela da budem majka, Mahmud je potvrdio da bi trebalo da odem doktoru. Odlazila sam
najhvaljenijim kabulskim doktorkama i pila sve moguće pilule koje su mi samouvereno
propisivale. Gutala sam najodvratnije biljne uvarke što su ih mućkale starije žene iz naše
ulice. Iz meseca u mesec redovno sam krvarila, sve dok se konačno jednog jutra, dok sam se
oblačila za školu, nisam skljokala i zajecala, govoreći Mahmudu kako ne sme da bude lišen
očinstva zbog moje jalove utrobe. Zagrlio me je snažno i nežno, onako kako bi uradila,
zamišljam, samo moja majka, i šapnuo mi na uvo da više nikad takve reči ne izustim. Tog
dana sam naučila nešto veoma važno.
Ljubav najbujnije raste u vrtovima poteškoća.
Nedugo potom na svet je došao Selim – radosno iznenađenje koje je iznova raspalilo
ogovarače. Gle kakav su brak dobili, govorile su tih godina dok nismo imali dete. To se hitro
preobratilo u šaputanje da sam primenila neku crnu magiju kako bih skinula sa sebe
prokletstvo. Moje koleginice su se pak radovale sa mnom i premda je u Kabulu u to burno
doba većina porodica jedva sastavljala kraj s krajem, napabirčile su zajedničkim snagama
šta je koja mogla da bi donele darove novorođenoj bebi. Ručno pletene, nepojmljivo male
džempere, plišanu ćebad i tanjir slatkih pogačica s ružinom vodicom. Hala Zeba je
proslavila s nama donevši svoja najlepša jela i starala se o unuku dok sam se ja oporavljala
od teškog porođaja.
Kad smo pošli u goste mojima, u Kokogul sam primetila promenu. Prema meni se
ophodila onako kako bi se neko ophodio prema rođaci iz drugog grada. Nije znala šta da
radi sa mnom sad kad više nisam bila njena da me pecka svojim oštrim jezikom. Nedžiba
više nije živela tu, kao ni Asad, a otac se nakon mog odlaska od kuće još više povukao od
sveta. Kokogul je bez svoje publike bila usamljena. Iako je spolja možda izgledalo kao da je
konačno otoplila prema meni, ja sam imala osećaj da je još hladnija. Često sam odlazila kući
da bih se videla s mlađim sestrama, ali Kokogul se držala na rastojanju.

Kada je Selim napunio četiri godine, povukli su se i poslednji sovjetski odredi. Bila je 1989.
Molili smo se za spokoj.
Nije nam bio suđen. U Kabulu se situacija pogoršala upravo u vreme kad smo Mahmud i
ja bili ošamućeni od već drugog čuda što je blagoslovilo naš dom. Ćerki smo dali ime
Samira. Imajući sada sina i ćerku, još očajnije smo žudeli da se u Avganistan vrati mir.
Po našem gradu su pljuštale rakete dok su suparničke političke struje pokušavale da
prisvoje prestonicu.
Selim je priželjkivao normalan dečački život. Jednom me je zamolio da provede popodne
kod nekog druga na drugom kraju grada. Nisam mu dozvolila.
Ali zašto, madar-džan?, cvileo je. Kasim mi je najbolji drug. Vratiću se pre večere.
Ne, Selim-džane. Tvoj otac i ja smo već o tome razgovarali. Taj deo grada je magnet za
rakete.
Nastojala sam da mi glas bude što ozbiljniji kako ne bih ostavila mesta diskusiji. Nisam
uživala u tome što ne dajem Selimu da se igra onako kako sam viđala dečake da se igraju
kad sam bila njegovih godina, ali živeli smo u drugačije vreme. Durio se do kraja tog
popodneva, a na spavanje je otišao bez večere, što je bila kazna i njemu i meni.
Ujutru je došao naš komšija Rahim da popriča s Mahmudom. Te noći su raketne oluje
razorile nekoliko domova i poginulo je najmanje dvoje dece. Slušala sam to dok sam
spremala hleb i čaj za doručak. Kad smo doručkovali, uzela sam da čitam iz Kurana. Kako
drugačije da zaštitim sve nas? Selim je u školi saznao ono što ću ja kasnije čuti od jedne
prijateljice. Njegov drug Kasim preživeo je raketni napad, ali mu je nastradala trogodišnja
sestra, ugušivši se pod gomilom ruševina dok su njeni pokušavali rukama da je iskopaju.
Selim mi ništa nije rekao, a ja nisam imala reči za njega. To je bila greška. Nisam smela
poverovati da ćutnja može da nas zaštiti od strašne istine.

Novi režim koji je došao na vlast, talibanski, zahtevao je da se žene odevaju čednije, a
muškarci puštaju bradu u skladu sa islamskom tradicijom. Svakodnevno su izdavali neku
novu seriju dekreta i po kratkom postupku kažnjavali neposlušne. Kao ženi, nije mi bilo
dozvoljeno da predajem. Devojčicama je bilo zabranjeno da idu u školu.
To me je zastrašivalo i pozleđivalo. Bolne godine kad mi je škola bila uskraćivana postale
su životna priča svih devojčica. Šta se događa ako neko gazi i bode staru ranu? Muka mi je
bilo od pomisli na tolike prazne učionice.
 Bili su to raspomamljeni religiozni neljudi. Viđali smo ih sa prozora i slušali njihove
govore. Iako su bili surovi i neuki, pojedini naši susedi podržavali su njihov dolazak na vlast
i okončanje borbe.
Svi smo bili očajnički željni mira, a oni su nam ga obećavali.

Iako je Selim i dalje išao u osnovnu školu, ja sam sedela u dnevnoj sobi s grupom učiteljica
proteranih iz škola, zbijenom nad čašama s razvodnjenim čajem. Mahmud i ja smo čitave
noći provodili budni, u razgovoru. Nadali smo se da deca neće čuti naše prigušene, brižne
glasove. Svraćale su tetke, ujaci, stričevi sa suznim zagrljajima i poljupcima na svom putu
odlaska iz Avganistana. Selim nas je zapitkivao kuda idu i izgledao je zbunjeno kad čuje
spisak zemalja: Pakistan, Mađarska, Nemačka.
Dok je jednog dana kupovala na pijaci, hala Zeba se srušila. Mahmud i ja smo potrčali k
njoj čim nam je za to javljeno. Bila je izgubila svest. U bolnici nam je jedan doktor rekao da
je imala moždani udar i da ničim ne mogu da joj pomognu. Ako će se oporaviti, oporaviće se
sama od sebe. Doneli smo je kući i tri dana sam presedela kraj nje, dodirujući joj čelo
hladnim, mokrim krpama i ulivajući joj kapi čorbe u usta. Mahmud i ja smo se molili nad
njom i prebirali po njenim brojanicama. Govorila sam joj iako nije reagovala. Brisala sam
tanki curak pljuvačke iz ugla njenih usta kao što sam radila svojoj deci. Moj muž je koračao
po sobi i ljubio joj ruke, kidan osećajem da bi trebalo da čini nešto više od toga.
Ali nije moglo ništa više od toga da se učini. Moja svekrva je ovaj život napustila
dostojanstveno kao što ga je i proživela.
Trebalo je dotad već da budem otupela, ali nije tako bilo. Imala sam utisak da mi je oteta
majka koju tek što sam pronašla, prva žena koja se prema meni ophodila kao prema pravoj
ćerki. Nedostajali su mi razgovori s njom. Ona me je učila da povijam Selima i da mu blažim
grčeve. Starala se o njemu kad sam bila pri samom kraju trudnoće sa Samirom i kuvala mu
je pirinač s mungom. Teško mi je bilo da pogledam u svoju decu a da ne pomislim na nju.
Tragala sam za nekim načinom da odvučem sebi misli na drugu stranu.
Nekoliko meseci sam podučavala grupicu susedskih ćerki u improvizovanoj učionici u
našoj kući. Ali kad su talibani pogubili troje ljudi u jednoj nedelji zbog organizovanja tajne
škole, čak su i naši susedi prestali da šalju ćerke od kuće. Naš nekada svetli i vedri dom
odisao je sada zagušljivošću i mrakom. Pa i Mahmud je postajao jedak i ćutljiv dok je preko
volje puštao zahtevanu bradu. Makar se sa tim novim režimom eksplozivno nebo utišalo.
Selim i Samira iznalazili su povoda da se igraju i smeju u kući. Bezmalo sam bila u stanju
da poverujem da je život normalan dok ih slušam iz susedne sobe.

Selim je 1997. pošao u šesti razred. Sada na vlasti u Kabulu, talibani su bili uhapsili šačicu
Evropljana zbog fotografija snimljenih u jednoj kabulskoj ženskoj bolnici. Mahmud i ja
nismo ni pisnuli šta mislimo o tom događaju kad je Selim krenuo da nas ispituje.
Talibani smatraju da je neislamski fotografisati ljude, samo mu je to Mahmud rekao.
Nismo smeli da rizikujemo da pred svojim školskim drugovima ponovi bilo šta što bi nas
inkriminisalo više od toga.
Da sam Evropljanka, nikad ne bih napustila svoj dom da bih došla u Kabul. U to vreme ne.
Ostala bih u Poljskoj, Engleskoj, Italiji, gde nema raketa da zvižde nad glavom, gde mesa i
povrća ima u obilju, a žene se ne boje da izađu iz svoje kuće. Zašto bi neko ostavio takav raj
i došao u Kabul?
 Bili su zabranjeni svi televizori i video-plejeri. Muzika je stavljena van zakona. Mahmud
je kipeo od gneva, ali samo se preda mnom ili u najužem krugu prijatelja usuđivao da besni
zbog razaranja našeg društva. I dalje je radio u Ministarstvu vodnih i električnih resursa
kao inženjer. Njegov prvobitni rad bio je usmeren na dovođenje sveže vode i struje do
periferije Kabula, ali pod novim ukazima promenila se i žiža. Svakog dana su talibani
objavljivali nova ograničenja i upozorenja u vezi s time šta se srne ili ne sme graditi u
Kabulu.
„Koliko decenija ćemo istrajati bez progresa ili bez gradnje? Ova zemlja se vraća unatrag
kroz vreme.“ Ramena bi mu se zgrbila kao da nose teret čitavog sveta. Bio je bradata
ljuštura onog pređašnjeg sebe. Pitala sam se hoću li ikada više videti visokog, ponositog
čoveka koji vrti svoju decu u vazduhu dok se ne ošamute od smeha.
Samira je trebalo da uzbuđeno sakuplja olovke i deklamuje slova, pripremajući se za
polazak u školu. Nismo uspevali da objasnimo Samiri zašto ne može u školu kao njen brat.
Govorila sam joj da to nije važno i ulagala svu svoju energiju u to da joj zvanično školovanje
pružim kod kuće. Lep je osećaj bio ponovo podučavati i prkositi ukazima na sopstveni
način.

Nasuprot svim nemogućim izgledima, moj stomak je 1999. ponovo počeo da se zaobljuje.
Trebalo je da se radujemo, ali ja sam se osećala kao da se gušim. Obuzdavala sam suze svaki
put kad progovorim s Mahmudom o našoj budućnosti.
„A sad ćemo doneti još jedno dete u ovaj Kabul? Kabul koji ni ti ni ja ne prepoznajemo?
Čemu to? Ako bude dečak, rašće ne znajući ni za šta drugo sem za brade i za strah. A ne dao
bog ovome detetu žalosnu sudbinu da se rodi kao devojčica! Mislim da prosto ne bih to
podnela. Već me je stid što dozvoljavam da Samira gleda šta je od mene postalo. Moram da
uzmičem pod štapom tih tirana s turbanima dok me lišavaju moje karijere, prijatelja,
slobode da hodam kud hoću! Kakve budućnosti može biti za moju kćer?“
Mahmud se osećao podjednako poraženo.
„U pravu si, Feri. Vreme nam je da idemo. Sve nade koje sam gajio za ovu zemlju sad su
mrtve. Iz dana u dan je sve gore. Naći ću načina da izađemo i molim se da to bude pre nego
što se ovo dete rodi. O bože, kako žalim što nisam pošao za svima ostalima! Sad smo mogli
biti u Engleskoj, baš kao tvoja sestra i moj brat od tetke. Ni zamišljao nisam da neću moći da
pošaljem ćerku u školu.“
Laknulo mi je što planiramo bekstvo, i ujedno sam se bojala odlaska iz domovine. Sada
kad hala Zebe više nije bilo, nisam imala nikakvu obavezu da ostanem. Mahmud se sastao s
Rahimom, koji je znao nekog vladinog službenika, mada je ta titula sa svakim danom
značila sve manje. U zamenu za gotovo polovinu naše oskudne ušteđevine, obećani su nam
overeni avganistanski pasoši. Rahim je u zamenu za poseban koverat s novčanicama, lično
za njega, preuzeo ulogu čoveka za vezu.
Prelazak granice biće rizičan poduhvat čak i sa pasošima. Rahim nas je opomenuo da
obezbedimo sebi i strane pasoše, pošto nas naša avganistanska dokumenta neće daleko
odvesti. Rahim je takođe znao izvesnog falsifikatora kog su zvali Ambasada. Bio je to jedan
spretan čovek koji je svojevremeno radio kao nadzornik kabulske štamparske prese. Kad
su talibani ućutkali zvrjanje prese, Ambasada je neupadljivo prevezao svojoj kući umotanu
mašinu, natrpao sebi džepove flašicama štamparske boje i skrojio plan za budućnost
sopstvene porodice. I on je, poput Mahmuda i mene, bio lišen svoje profesije.
 Između nas je, međutim, postojala razlika. Dok se Ambasada previše bojao da bi otišao iz
Kabula, mi smo se previše bojali da bismo ostali. Još je bilo nejasno čiji je izbor mudriji.
TRINAESTO POGLAVLJE

Feriba
Tri meseca pre nego što ću doneti treće dete na svet, poslala sam Selima na pijacu da kupi
so. Leđa su me bolela, a Mahmud je trebalo uskoro da stigne kući, željan da večera. Bez zrna
soli u ormarićima, pirinač i paprikaš biće bačen trud.
Mom malom pustolovu vreme bi se često izmaklo. Gledala sam na sat i ubeđivala sebe da
je naišao na drugove. Sunce je zaronilo duboko iza planinskih vrhova. Selima nije bilo već
dva sata, a trebalo je da se vrati za dvadeset minuta.
Sela sam na jednu stolicu i pokušala trljanjem da razvežem čvor u krstima. Bila sam na
rubu živaca. Čim sam začula kako se otvara ulična kapija, pohitala sam u dnevnu sobu,
spremna da očitam Selimu zbog kašnjenja i žudna da ga vidim kod kuće. Ali bio je to
Mahmud, vratio se kući za trun ranije. Samo mi je pogledao lice i spustio akten-tašnu na
sofu. Videla sam kako mu oči lete po dnevnoj sobi, tragajući za nekim putokazom.
„Šta nije u redu, Feriba? Gde je Selim?“
Briznula sam u plač. Poslednjih nedelju dana nisam spavala kako treba i osećala sam se
nesvakidašnje satrveno. Bolele su me noge i leđa, a briga za Selima prevršila je meru. Ali
bila sam sama kod kuće sa Samirom, a ona je bila osetljiva na moja raspoloženja, pa sam se
sve dotad trudila da glumim srećno lice.
Obujmivši me rukama, Mahmud me je podsetio na to da je Selim morao proći ulicom gde
mu se po pravilu igraju drugari i da se retko kad vrati najkraćim putem kad ga pošaljemo
po nešto. Mahmud i ja smo se u tom pogledu veoma razlikovali. Ja sam brinula pre
vremena. On je brinuo prekasno.
Po predlogu moga muža, seli smo da večeramo. Raširila sam mušemu po podu dnevne
sobe. Uvek voljnija da ugodi ako njen brat pravi probleme, Samira je poredala činije i
kašike. Obrok je bio bezukusan, sa solju ili bez soli. Kada sam začula kako se kapija uz
zveket zatvorila, srce mi je zaigralo. Već sam htela da ustanem, ali Mahmud je položio šaku
preko moje nadlanice.
„Nek on dođe nama, džanem“, tiho je rekao. Klimnula sam glavom, besciljno gurkajući
pirinač po tanjiru. Pogledala sam u Samiru. Na zvuk bratovljevih koraka tamne oči su joj
zaiskrile.
Selim je bojažljivo ušao u dnevnu sobu.
„Selam“, promrmljao je.
Mahmud je pogledao u njega, staložen, pribranog lica.
„Selime, idi i operi se. Sav si prašnjav. Nadam se da je fudbalska utakmica vredela
majčine brige.“
Selim je oborio glavu. Spustio je kesu sa solju na radnu površinu, pa promrsio nešto
blisko izvinjenju. Dok se vratio, mi smo već bili sklonili sva jela izuzev jedne činijice s
pirinčem. Postiđen ali gladan, Selim je seo kraj mušeme, skrstivši noge. Samira i ja smo sve
ostalo bile odnele. Mahmud je seo u fotelju da čita, kao što je uvek uveče radio.
 Provirila sam i videla da je Selim slistio svoj obrok u dva zalogaja. Tupo je piljio u tepih.
Osetila sam njegovu zebnju. Iščekivanje prekora uvek je teže od samog prekora.
„Selime, da nema nešto što bi voleo da kažeš?“, izletelo je iz mene dok sam brisala ruke
kuhinjskom krpom. Selimova glava bila je duboko oborena, a telo mu je izražavalo kajanje,
iako nije uspevao da natera usta da uobliče te reči.
Mahmud je pomerio naniže naočari za čitanje, a knjigu spustio na stočić zdesna. Čitao je
poeziju Ibrahima Halila, onog plodnog kabulskog pesnika kog su voleli mnogi u porodici
Veziri. Kao studenti, Mahmud i Hamid su pohađali seminar na kom je predavao Halil. Iako
sam obožavala njegove stihove, nisam mogla da ne pomislim na Nedžibinog muža kad god
ih začujem. To što sam svojevremeno dozvolila rođaku moga muža da mi recituje Halilove
pesme izazivalo je u meni buran stid. Pokušavao je, s vremena na vreme, da me razonodi
pokojim četvorostihom, ali njih nisam mogla da delim s Mahmudom. To mi je delovalo
nečasno.
„Pogledaj ovamo, bačem“, rekao je Mahmud.
Selim je seo skrštenih nogu pred oca i polako digao glavu.
Mahmud je poćutao, promišljajući o tom nečem što se spremao da kaže.
„Dozvoli da ti nešto pročitam“, izgovorio je i uzeo Halilovu knjigu sa stola.

Znaj da ti sudbinu niko nije unapred obojio:

nerazblaženo si, čisto mleko u detinjstvu dojio;
lavirint jada što te je iza sebe zatvorio
iz tvoje vlastite volje rodio se i stvorio.

Jer kazna Svemoćnom nije nikada bila namera,

nit nas on ometa, kinji, nit krivim putem natera.
Sav bol, sva teška muka što nam se na pleća navali
samo je naša žetva koju smo sami odabrali.

„Da li razumeš šta ove reči znače?“

„Da, padar-džane.“
„Onda mi reci, Selim-džane, šta one za tebe znače?“
„Da ne treba da se ponašam kao dete.“
„Selim-džane, žao mi je što svakog jutra kad se probudiš vidiš oko sebe ovaj svet. Žao mi
je što vidiš ovaj Kabul, ovaj Avganistan. Voleo bih da si mogao da se učiš prvim koracima
bez raketa koje su ti buktale nad glavom. Ovo nije mesto za dete, ali upravo zbog toga je još
važnije da se dodatno potrudiš. Moraš naći načina da iz ove situacije izvučeš dobro – da
požanješ plemenitu letinu.“
Na Selimovom licu videla se ozlojeđenost. Večito mu je samo govoreno „ne“. To mi je u
mnogo prilika rekao. Onog što sme bilo je malo; onog što ne sme bilo je beskrajno mnogo.
Ali Selim je oćutao i nije se pobunio protiv te nepravde koju je priznao čak i Mahmud.
„Selim-džane, sine moj, sad je trenutak da naučiš da vodiš računa o sopstvenim
postupcima. Tvoja majka i ja bdimo nad tobom, ali sa svakim danom sve manje si dete.“
Ponekad sam se raspravljala s Mahmudom i dokazivala mu da mora da bude oštriji
prema deci. Nisam mogla da shvatim zašto se plaše njegove kazne. Retko kad bi dobili od
njega išta više od pridike i razočaranog pogleda. Ali deca su ga poštovala, kao i ja. U mnoge
noći deca i ja smo se gnezdili oko njega, otimajući se za prostor da bismo slušali njegove
priče. Njegove ruke obuhvatale su sve nas, vezujući nas u jedinstven zavežljaj.
Zaboravljala sam na sve ostalo u takvim trenucima, voleći muža više nego što sam ikada
zamišljala da ću biti u stanju da ga volim. Često mi je nedostajala hala Zeba i tugovala sam
što ne mogu da joj zahvalim na tome što me je predala njemu u naručje.
Te noći, dok su deca tiho disala iza nas, Mahmud je masirao moja ukočena leđa.
„Selim će biti veliki čovek – ima lavlji duh u tim mladim očima“, šapnuo je. „Pre nego što
budemo i svesni, osvanuće dan kad će on biti glava kuće, sa sopstvenom dečicom. Znaš li za
šta se molim, džanem? Molim se da taj dan ne bude ni prerano ni prekasno.“
Povukla sam Mahmudove ruke sa svojih leđa i obavila ih sebi oko struka.
„I molim se da mi u nasibu stoji da dočekam taj dan.“
„Ako bog da, oboje ćemo ga dočekati“, uspela sam da izgovorim pre nego što mi je narasla
knedla u grlu.
ČETRNAESTO POGLAVLJE

Feriba
Posle mesec dana obeležili smo Ejd11. Po tradiciji su nam dalji rođaci i prijatelji svraćali u
goste, uprkos mračnom raspoloženju u gradu. Kada smo začuli da neko kuca u kapiju, ništa
posebno nismo pomislili. Mahmud je pošao da otvori, a ja sam instinktivno pristavila vodu
za čaj.
Ali ljudi na vratima nisu bili ni prijatelji ni rođaci.
U naše dvorište su nahrupili ljudi sirovog izgleda, te ležerno ušli u predvorje.
„Dakle, ovo je inženjerova kuća“, podrugljivo se iscerio jedan; reči su mu bile prožete
snažnom mržnjom.
Zagrcnula sam se čuvši kako u našoj kući odjekuju muški glasovi.
Lončić za čaj je pao i zveknuo, voda se prolila po podu.
Selim i Samira bili su mi kraj nogu, gde su crtali po komadićima hartije. Ošinula sam ih
pogledom i pokazala im da idu na sprat. Preplašeni, štuknuli su uz stepenice bez trunke
negodovanja.
Navukla sam burku i pogledala u dnevnu sobu.
U nju su bila ušla trojica i upravo su s prezirom premeravala našu imovinu. Bili su u
širokim kaftanima i pantalonama smeđe i sive boje, te su im se ziftanocrne brade i mašinke
dodatno isticale na toj mrtvoj podlozi. Mašinke su im bile nehajno prebačene preko
ramena. Najviši je vrteo oko prsta Mahmudov tespih, brojanice. Kad su me ugledali, kao
kakvo azurnoplavo priviđenje, naredili su mi da se vratim u kuhinju.
Mahmud je izgledao uznemireno, ali ponašao se pribrano. Stao je nagonski ispred mene i
uputio mi ćutljiv, molećiv pogled, poručujući mi da postupim kako su naredili.
Bilo me je užasno strah da ostavim muža samog sa tim ljudima što su nam na silu ušli u
kuću, ali sam takođe razmišljala i o dvoje dece skrivene na spratu i onom jednom što ga
nosim pod burkom. Oborila sam glavu i povukla se u kuhinju, i dalje u dometu zvuka, ali
van vidokruga.
„Ti si inženjer.“
„Da.“ Mahmudov glas bio je obuzdan.
„I radiš u Ministarstvu vodnih i električnih resursa“, kazao je ovaj. Po tihom zveckanju,
znala sam da je neki od njih posvetio pažnju porcelanskom servisu u našoj staklenoj vitrini.
Šoljice su bile tanane, s pozlatom na drškama i oslikane sićušnim cvećem u pastelnim
bojama. Fotografije, televizor i radio nismo imali, bogu hvala. Nadala sam se da će otići čim
budu shvatili da u kući ne držimo ništa što je zabranjeno.
„Da, tamo radim. Izvolite?“
„Tražimo Mahmuda Vezirija, inženjera koji radi za Ministarstvo vodnih i električnih
resursa – čoveka poznatog po tome što prkosi našim islamskim zakonima.“
Srce mi je ubrzalo. Pogledala sam uz stepenice i ugledala senke dve male glave kako vire
iza ugla. Dala sam im znak da se sklone.
 „Prkosi? Alija nisam prkosio nijednom…“
„Bolje pođi s nama da bismo mogli tačno da ti saopštimo za kakve si grehe optužen.“
„Grehe? Braćo moja, mora da je posredi neki nesporazum.“ Raspoznala sam u
Mahmudovom glasu blago titranje, ali to nije bilo ništa u poređenju s drhtavicom koja je
tresla mene.
„Nikakvog nesporazuma nema.“
„Ali molim vas, saslušajte me načas. Davao sam sve od sebe da se povinujem ukazima
koje ste proglašavali…“
„Nećemo ovde da razgovaramo, sem ako ne želiš da dovedemo tvoju ženu i decu u
dnevnu sobu da nas gledaju kako te rešetamo… pitanjima.“
Mahmud je duboko uzdahnuo.
„Ne, ne, ne. To nije nužno. Idem s vama.“
„Mahmude! Molim vas, ne odvodite ga! On je nevin čovek!“, zavapila sam prodornim i
rastrojenim glasom. Bila sam na vratima, klečala sam.
Jedan je pošao ka meni, ali Mahmud se umešao.
„Molim vas!“, oštro je izgovorio, pa se obrnuo u mom pravcu. Prsti su mu se našli na
mojim ramenima, pridržavajući me uspravno kada se zagledao kroz mrežicu moje burke.
„Feriba-džan, preklinjem te, pusti me da razgovaram sa ovim ljudima. Siguran sam da ćemo
uspeti da razmrsimo nesporazum. Ti si potrebna ovde.“
U doba kada smo se uzeli, ništa nisam znala o svom mužu. Vreme me je naučilo da ume
da bude strpljiv, pun podrške, pun načela. Prvih mesec dana bila sam isuviše sramežljiva da
bih mu pogledala pravo u oči, ali moj štit se topio od topline njegovog prijateljstva. On je
poništio sve ružno što mi je ovaj svet uradio. Nedugo posle svadbe, kad sam ulovila sebe
kako se smejem vicu koji mi je već dva puta pre toga pričao, shvatila sam da tog čoveka
volim.
Feriba, da li znaš koja je najlepša reč za supruga u našem jeziku?
Koja?
Hamsar. Razmisli o tome. „Jednaka glava.“ To mi i jesmo, zar ne?
Tako je radio Mahmud. Uzimao je zarđale, istrošene reči – one koje ljudi jedni drugima
govore a da baš ništa ne osete – i obrtao ih na svom dlanu. Oduvao bi sa njih prašinu i
nagnao ih da zasijaju tako dirljivim značenjem da bi se svako postideo što je to značenje
prevideo.
Postavljao mi je pitanja i slušao moje odgovore. Posedovao je majčino nesebično srce i
očevu pamet. Nije živeo u strahu od Boga jer jedan milostivi Bog, umovao je on, ne bi nas
stvorio tek da bi nas kažnjavao za tričave ovozemaljske stvari. Mahmud je bio logičan i
odlučan. Voleo je svoju decu. Disciplinovao ih je, a potom se smejao njihovim nestašlucima.
Milovao me je po čelu pre nego što legnemo da spavamo, dodirom dovoljno lakim da mi
kapci otežaju, ali i dovoljno strasnim da poželim da ostanem budna. Želeo je da njegov rad
bude njegov otisak stope u Avganistanu, nešto čime će se naša deca ponositi.
Pošto u prvim godinama našeg braka nije bilo dece da nam zaokupljaju pažnju, dobro
sam upoznala svog muža. Kad pogledam Mahmudu u oči, čula sam mu misli.
On je bio moj hamsar.
Dok su se izdirali na njega naređujući mu da krene, osvrnula sam se ka Mahmudovom
licu – plava rešetka moje burke krnjila je taj najdragoceniji, lični trenutak našeg bračnog
života. Toliko smo imali jedno drugom da kažemo. Njegove oči su mi šapnule onako kako to
može samo hamsar.
Vodi brigu o našoj deci, džanem. Ja ću se potruditi koliko mogu da isteram pravdu. Izvini što
sam nam navukao ovo na vrat. Sve bih dao da ostanem kraj tebe.
Mog muža su sproveli iz kuće i u najcrnju noć našeg života. Zalupili su za njim vrata. Dve
porcelanske šoljice začangrljale su na polici i tresnule na pod, ostavivši za sobom bele i
pastelne krhotine.
Na spratu su se začuli raspomamljeni koraci i znala sam da je Selim pritrčao prozoru.
Nikad ga neću upitati šta je video. Ako sam dobro poznavala svog muža, bio je svestan da će
deca posmatrati kako ga odvode. Nije učinio ništa čime bi doprineo da ta noć bude i za trun
ružnija nego što će već biti ružna u njihovom pamćenju, doveka.
PETNAESTO POGLAVLJE

Feriba
Selim mi se tiho prišunjao. Bila sam smakla burku sa glave i klonula na pod. Čula sam kako
motor automobila brujeći nestaje u daljini. Odveli su Mahmuda sa sobom. Moj sin je sada
sedeo kraj mene, a Samira me posmatrala sa bezbednog rastojanja. Kad nije više mogao da
izdrži tišinu, Selim ju je prekinuo.
„Madar-džan…“, prošaputao je.
Ućutkala sam ga dok nije stigao još nešto da kaže. Odgovore nisam imala.
„Sine moj, vrati se na sprat sa sestrom i spavajte. Oca ću čekati ja.“
Znala sam da se boji. Znala sam da želi da bude koristan. Hteo je da uradi nešto zbog čega
bi se Mahmud ponosio njime.
Te noći je Samira imala svega devet godina. Ona je bila kao neki moj produžetak. Njena
raspoloženja su doživljavala plime i oseke u skladu s mojim raspoloženjima, baš onako
kako more prati promene meseca. Ako sam se sumorno zamislila, i Samira bi se ućutala i
duvala bi u tamne šiške da ih skloni sa namreškanog čela. Ako sam bila srećna, moja ćerka
je hodala skakućući. Te noći je Samira ćutala i drhtala. Šaka stegnutih u čvrste, male
pesnice, bojila je suzama jastučnicu u tamnu boju.

***
Selim se probudio u zoru i zatekao me na kauču u dnevnoj sobi. Sedela sam s glavom uza
zid. Ne mogu da zamislim kako sam mu izgledala.
„Madar-džan?“
Morao je dvaput da me zovne.
„Da, Selime“, rekla sam. Grlo mi je bilo suvo i odrano.
Selim nije znao šta da kaže. Prosto je osećao obavezu da prekine tišinu i proceni situaciju.
„Jesi li spavala, madar-džan?“
Sela sam obujmivši rukama ispupčenje stomaka; otekle noge jedva da su mi dosezale
pod.
„Da, sine moj.“
Izgledao je sumnjičavo i ponudio se da mi donese čaj. Posmatrala sam Selima, ruke koje
je kršio iza leđa, lice iskrivljeno grčem straha. Došlo je vreme da opet budem majka.
„Još je rano“, rekla sam. „Dobro bi bilo da se pomolimo za tvog oca.“
Nismo se baktali zagrevanjem vode za abdest.
„U ime Boga…“, prošaputala sam, pa krenula da kvasim ruke, usta i nos. Nepokolebljivo
sam se odupirala ledenom dodiru vode. Nisam htela da pokažem slabost. Oprala sam lice,
deo iza ušiju, šake i stopala.
Uvežbanim ritmom, Selim i ja smo ustajali, klečali i saginjali se dok smo izgovarali
rečenice koje smo oboje veoma rano u životu urezali u pamćenje. Osećala sam kako mi se
oči zastakljuju kad pomislim na proteklu noć.
 Nisam znala hoće li se moj muž ikada vratiti. Naš dom se zamrzao u vremenu, iščekujući
neki znak.
Selim je pomagao u pojedinim kućnim poslovima i takođe je, iako mlad, odlazio na pijacu
po ono najpotrebnije. Moj brat i moje sestre bili su pobegli iz Avganistana zajedno sa
Kokogul. Otac je ostao da pazi na svoj voćnjak, na sat vremena od mesta gde smo se
Mahmud i ja nastanili. Mahmudova porodica slično se rasula, sestre su mu sad živele u
Australiji. Ostali su nam bili samo daleki rođaci koji su se, isto kao i mi, mučili da nahrane
svoje porodice i prežive novi poredak u Kabulu. Javila sam vest svima našima. Potresli su
se, ali nisu bili u položaju da pomognu. Mahmudove sestre su me preklinjale da ih
obavestim ako čujem nešto o njihovom bratu.

Reisa, supruga Abdula Rahima, često je svraćala otkako je čula za Mahmudov nestanak. U
poneke dane poslala bi tanjir s maslacem ili šerpicu pirinča. Reisa je uvek bila draga
prijateljica, ali otkako je on iščezao, počela sam da strepim od njenih poseta. Njene oči,
vlažne od sažaljenja, bile su surovi podsetnici na sve što nije kako treba.
Posedovala je mekoću zrele majke, nedra koja su nudila da te privuku k sebi i uljuljkaju
te u san kao da si jedno od njene mnogobrojne dece. U te sumorne dane Reisa je dolazila u
kratke posete. Ne zastajući u razgovoru, sredila bi kuhinju i na brzinu spremila neko jelo od
onog što nađe u ormarićima.
„Feriba-džan, ima li kakvih vesti?“, neodređeno bi upitala.
„Još nema, ali sigurna sam da samo što nisu stigle“, kazala bih ja i verovala u to. Mahmud
je bio čudo. Nisam imala razloga da od njega očekujem iole manje.
„Pa dobro, ako bilo šta zatreba tebi i deci.
Skupljala sam hrabrost. Trudila sam se da održavam red u kući, da omogućim nekako
deci da noću spavaju mirno. Samira je danju bila poput ogledala moje staloženosti, ali noću
su joj se tamne šiške lepile za čelo od hladnog znoja. Šaputala je i ječala u snu, na jeziku koji
sam ja razumela, ali nisam htela njim da progovorim.

Našla sam Selimovu svesku. Na poleđini su bile recke. Brojao je dane od one noći. Bilo je
četrdeset sedam recki.
Živeli smo u kući bez oca porodice, stvorenja kakvo su kabulske zveri proždirale čim ga
ugledaju. Onog dana kad su me spopali jaki bolovi, shvatila sam koliko smo zapravo
odsečeni od svega bez muškarca u kući. Satima sam obrtala lice ka zidu kad me savlada bol.
Deca ništa nisu govorila. Igrali smo svako svoju ulogu u toj parodiji normalnog života.
Ali strah da ću izgubiti nerođeno čedo, da će se Mahmud vratiti i zateći me bez svog
deteta, bio je dovoljan da me istera iz kuće bez propisne pratnje. Navukla sam burku i
uhvatila Selima za ruku. Samiru sam ostavila kod Reise-džan, koja je privila moju kćer na
grudi i klimnula mi glavom. Više od toga nije mogla da ponudi.
„Selim-džane, oprosti mi ako ti prejako stežem ruku, bačeni.“ Bol je bio oštar i nastupio je
s takvom silinom da sam se maltene presamitila.
„Je li ti mnogo loše, madar-džan?“, tiho je upitao Selim čim smo skrenuli iz naše ulice.
„Ne, bačem. Sigurna sam da je sve u redu. Sve će biti bolje čim se otac vrati kući.“
Izraz sumnje na Selimovom licu nije prošao neprimećeno. Moje samopouzdanje počinjalo
je da muca i sapliće se. To je osetila i Samira. Svakog dana se povlačila sve dublje u sebe.
 „Hoće li beba sad da se rodi?“ Selimova pitanja bila su praktična. Strahovito je ličio na
oca. Nisam bila svesna koliko je odrastao za tih poslednjih godinu dana.
„Daleko bilo, bačem. Još je prerano. Bebama je potrebno devet meseci i devet dana. Devet
meseci i devet dana“, ponovila sam, čujući svekrvin glas. Mnogo šta je podelila sa mnom pre
nego što nas je napustila, saževši čitav jedan životni vek majčinstva u nekoliko kratkih
godina. Ona je bila ta koja je žurno dovela babicu u naš dom kad su mi počeli porođajni
bolovi pred Selimovo i Samirino rođenje. Držala me je za ruku dok sam donosila njenu
unučad na svet. Kako se bližilo vreme za ovo dete, tako sam sve jače osećala njeno
odsustvo.
S jednom rukom na stomaku i očima uprtim u tle, nisam primetila trojicu iza ugla. Bili
smo na svega sto metara od ulaza u bolnicu.
„Zar ti nemaš samopoštovanja, ženo? Gde ti je mahrem12?“ Pred noge mi je pljusnula
pljuvačka. Uzmakla sam za korak. Sin mi je jače stegao prste. Pokušala sam da se postavim
ispred njega.
„Ovo je moj sin. Vodi me u bolnicu. Imam jake bolove i… noseća sam.“
Da li su to oni isti ljudi što su bili došli po Mahmuda? Da li bi znali nešto o tome gde je on?
Pre nego što sam uspela da upitam, po ramenu mi je raspalio štap. Presamitila sam se,
zaklanjajući rukama stomak.
„Molim vas, nemojte!“, kriknuo je Selim i bacio se preko mog šćućurenog tela.
„Samo nemoralne žene govore o takvim stvarima tako otvoreno! Zar nemaš stida pred
sinom? Gde mu je otac? A možda ga i nema.“
Telo mi je ceptelo od gneva, ali ništa nisam rekla. Morala sam i sama da budem praktična.
„Molimo vas za oproštaj. Pustite nas da produžimo put, kad vas molim“, procedila sam
kroza zube.
„Vrati se kući. Vrati se kući sa svojim malim i nastoj da se ponašaš kao dostojna
muslimanka. Ne treba ti bolnica. Svoje ženske probleme zadrži za sebe i poštedi sina te
sramote da ga vide s tobom.“
Karlicu i rame probadali su mi oštri bolovi, ali pridigla sam se na noge. Povukla sam
zapanjenog sina za ruku i obrnula se. Posle svega jednog koraka, osetila sam udarac po
leđima. Ošinuli su me još dva puta, čisto da ne ostanu dužni. Stisnula sam Selimovu šaku,
sluteći njegovu reakciju.
„Mađar!“ Bio je ljut.
„Ništa ne pričaj, bačem“, šapnula sam. „Idemo, ljubavi moja. Dobro mi je.“
Selimovo lice je buktalo od jarosti. Bolelo ga je što ne preduzima ništa, iako sam tako ja
od njega zahtevala. Kad sam ga povela kao svog pratioca, tražila sam od njega da bude
muška glava porodice. Kad sam mu rekla da ništa ne preduzima, ponovo sam ga srozala u
ulogu dečaka. Pridržavao me je dok sam klecajući išla ka kući. Avganistancu je teže da
proguta ponos negoli džak eksera.

Preležala sam u krevetu tri dana, moleći se Bogu da bdi nada mnom i mojim detetom.
Bolovi su jačali i slabili. Reisa je ostala kod nas do mraka i spremila je deci jednostavne
obroke. Stavljala mi je mokre krpe na čelo i pojila me vodom iz bakarne činije sa
izgraviranom surom iz Kurana. Selim i Samira bili su tmurni i nerazdvojni. Držali su se
jedno drugoga kao dva zalutala putnika koja pokušavaju da se ugreju u ljuto hladnoj noći.
 Trećeg dana Reisa je upala u naš dom s novom rešenošću. Izvadila je iz džepa nekakvu
kesicu i istresla u jednu činiju pregršt sitnog, tamnog semenja. Dok je sipala tankim ćurkom
ključalu vodu u činiju, šaputala je molitve u njenu mošusnu paru. Reisa je sela iza mene
naslonivši se leđima na zid, digla me je sebi na krilo kao malo dete, pa prinela činiju mojim
spečenim usnama. U meni nije bilo snage da pitam šta je to skuvala, te sam se samo
prepustila toploti što mi se slivala niz grlo.
Reisa je napravila jelo od starog hleba i dodala još vode u čorbu od mesa koju smo pili
već četiri dana. Imali smo novca, ali na pijacama nisu mogle da se nađu namirnice. Dva dana
raketiranja poterala su sve ulične prodavce i vlasnike radnji u skrovišta, ostavivši stomake
čitavog grada da krče iza zamračenih prozora.
Probudila sam se po noći, pod tankim snopom mesečine koji mi je doticao lice. Duboko
sam udahnula i osetila kako se beba pomera. Bol u leđima i slabinama bio je uminuo. Kad
sam se pomoću ruku pridigla i sela, samo malčice mi se zavrtelo u glavi, a onda se sve
umirilo.
Zahvalila sam Bogu.
Selim me je gledao sa opreznim optimizmom. On nije verovao svetu, a ja nisam uspevala
da pronađem reči kojima bih mu povratila veru. Možda mi je još nešto nedostajalo, ne samo
reči.
Poslala sam Selima u kuću do nas da zahvali Reisi-džan na pomoći i obavesti je da može
bez brige da se posveti sopstvenoj porodici. Selim se vratio s vešću da će Abdul Rahim i
Reisa uskoro doći.
Zagrejala sam vodu za čaj i pretražila ormariće ne bih li našla nešto da ih poslužim. Tu
sedmicu ne bismo preživeli da nije bilo njihove dobrote.
Tiho su pokucali na uličnu kapiju. Dočekala sam ih u dvorištu i uvela ih u dnevnu sobu,
željna da pokažem Reisi da sam takoreći već na nogama.
„Još treba da se odmaraš, Feri-džan“, prekorila me je.
„Neka Alah blagoslovi tvoju porodicu mnogim srećnim godinama.“ Čvrsto sam je zagrlila
i poljubila je u oba obraza. „Ne znam kako da ti zahvalim na svemu što si učinila. Digla si me
na noge i hranila mi decu iako imaš sopstveno domaćinstvo. Mahmud i ja ti to nikad
nećemo zaboraviti.“
Reisa je izgledala kao da je upravo zagrizla nešto grozno, pa čeka zgodan trenutak da to
ispljune.
„Feriba-džan, daj da sednemo i popričamo“, kazao je Abdul Rahim. „Selim-džane, ti malo
pripazi sestru, bačem.“
Kada je Abdul Rahim, nežni div iz kuće do nas, nazvao Selima rečima sine moj, znala sam.
Sve što je trebalo da znam bilo je sažeto u taj naizgled sitni izraz milošte, reč koja je mu je
izletela usled nagonske želje da popuni jedan žalosni jaz. Abdul Rahim, otac pun ljubavi,
znao je kakve su potrebe mladog čoveka. Mladom čoveku potreban je neko da mu rastrši
kosu, da mu spusti šaku na rame, da ga gleda kako petlja oko pokvarenog sata.
Mladom čoveku potrebno je da bude nečiji sin.
Bačem.
Nije ni čudo što je Mahmud tako poštovao ove naše susede. Nazreo je dobrotu u njima
mnogo pre nego što je nužda zahtevala da je pokažu.
Moj sin je bio bez oca. Moja deca su bila bez svoga oca.
 Selim, moj poslušni sin, zaputio se da sedne sa Samirom. Znala sam da će prisluškivati, a
ništa nisam preduzela. Nisam nikoga od nas mogla zaštititi od stvarnosti. Sela sam i
prepustila Abdulu Rahimu da mi ispripoveda to što mora da mi ispripoveda.
„Moj brat radi za… pre dve nedelje… odveli su ga talibani… nije se slagao s njihovim
postupcima… čovek ideala… hrabar… radnici su našli telo… poruku u džepu… oprosti što ti
ovo saopštavam…“
Reisa me je obujmila obema rukama. Jecala je, teška nedra su joj se nadimala. Znala sam
već nedeljama, ali neke istine moraju se izgovoriti naglas da bi se u njih moglo poverovati.
Mahmud se nikad neće vratiti. Poslednji zajednički trenutak proživeli smo na svega
korak-dva od tog mesta gde sam sad sedela. U tom poslednjem času rekao mi je sve što je
trebalo da kaže, sudbina mu je bila ispisana na licu. Znao je od trena kad su ti ljudi ušli u
naš dom.
Selim se tiho vratio u dnevnu sobu i prišao Abdulu Rahimu, koji je sedeo pogrbljen, sa
skrštenim šakama između kolena.
„Kaka-džan?“, izustio je. Abdul Rahim ga je pogledao u oči.
„Moj otac – on se neće vratiti?“
To nije bilo pitanje dečaka. To je bilo pitanje mladog čoveka koji mora da zna šta da
očekuje od sutrašnjice i šta će sutrašnjica očekivati od njega.
ŠESNAESTO POGLAVLJE

Feriba
Morala sam da izvedem svoju porodicu iz Kabula.
Otkako Mahmuda više nije bilo, za nas ništa nije tu preostajalo. Gotovo izvesno bismo
skapali od gladi čim novca ponestane. Blisko rođenje našeg trećeg deteta dodatno je sve
komplikovalo.
Samira nije progovarala od onog popodneva kad su nam došli Reisa i Abdul Rahim.
Odgovore je davala klimanjem glave i gestovima. Tiho sam joj se obraćala, pokušavala da
izmamim reči sa njenih usana, ali Samira je ćutala.
Selima sam zatekla u našoj spavaćoj sobi kako pilji u očeve stvari. Nesvestan mog
prisustva, dodirivao je njegove pantalone, prinosio košulju obrazu, ređao delove odeće po
podu kao da pokušava da zamisli oca u njoj. Uzeo je Mahmudov ručni sat sa noćnog stočića,
obrnuo ga u ruci. Namakao ga je na zglob i povukao rukav preko njega. Bio je to privatan
trenutak između oca i sina, pa sam se odšunjala hodnikom pre nego što je shvatio da sam ga
posmatrala.
Moj sin je mislio da sam isuviše uneta u sopstveni jad da bih znala koliko pati, ali ja sam
sve to zapažala. Videla sam ga kako šutira drvo iza naše kuće dok se nije skljokao sav
uplakan, tako izubijanih i oteklih nožnih prstiju da se nedelju dana posle toga trzao sa
svakim korakom. Grlila sam ga onda kad mi dozvoli, ali ukoliko bih progovorila, šmugnuo
bi. Još je bilo prerano.
Ako sam razmišljala o svom poslednjem razgovoru s Mahmudom, razmišljao je i Selim.
Videla sam na njegovom licu kajanje podjednako jasno kao što sam ga osećala u
sopstvenom srcu. Drugačije bismo to uradili, i Selim i ja. Imali bismo mnogo više da
kažemo.
Na osnovu onog što je Abdul Rahim uspeo da sazna, izgleda da su lokalni talibani odlučili
da Mahmud Veziri posluži za primer. Ostale u porodici neće uzeti za metu, verovao je on, ali
niko to nije smeo tvrditi sa iole sigurnosti. Čak i usred bela dana u Kabulu je bilo vrlo malo
izvesnosti. Plašt noći je sve pretvarao u moguće.
Nisam mogla podneti da decu pustim sa očiju. Selima sam slala na pijacu samo kad me
stvarno nužda natera. Svega mesec dana po vesti o Mahmudovom ubistvu, stomak je počeo
da me boli. Isprva sam mislila da to blagi zimski vetar donosi grčeve, ali kako sam koračala
iz sobe u sobu, tako je dobro znani bol postajao sve izoštreniji.
Šetkala sam po prostoriji, stisnutih usana, sporim korakom.
„Devet meseci, devet dana… devet meseci, devet dana…“, tiho sam ponavljala.
Samo nekoliko sati potom Reisa je izmamila moje treće dete na ovaj svet. Dala sam mu
ime Aziz.
„Selime i Samira“, uspela sam da izustim. „Upoznajte sina svoga oca.“
Bilo je nužno da Aziz malo dobije na težini pre nego što ćemo se odvažiti da pođemo iz
Kabula. Dok sam ga dojila i negovala, lice je počinjalo da mu poprima očeve crte: žmirkave
oči, jamicu u bradi, zavijutke ušiju.
Abdul Rahim je budnim okom pazio osirotelu porodicu Veziri. Pozivao je Selima da
posedi s njim nakon što se vrati iz škole. Nisam znala o čemu razgovaraju, ali Selim je uvek
dolazio kući setan. Bila sam zahvalna što moj sin ima Abdula Rahima da mu se obrati.
Abdul Rahim i Reisa saglasili su se da je za nas najbolje da odemo. Nismo imali porodicu
koja bi nam pomogla. Strepela sam da će mog sina progutati talibani, a ja sam kao žena
malo čime mogla doprineti da opstanemo.
„Nameravamo da odemo“, rekla sam susedima. „Nemam drugog izbora do da izvučem
decu iz Kabula. Stomaci su im gladni, usne spečene. Za nas ovde nema ničega.“
Reisa je potvrdno klimnula glavom.
„Ne može se prosuditi hoće li biti bolje. Moglo bi postati i gore. Koliko god da će mi biti
mrsko da gledam kako odlazite, nepodnošljivo mi je i da vas posmatram ovde dok je ovako.
Da je Mahmud-džan, Bog mu dao mir, sad sa vama, bilo bi drugačije. Ali ovako je Kabul za
vas gori nego zatvor.“
„Trebaće mi vaša pomoć.“
Abdul Rahim je klimnuo glavom. On je taj razgovor već očekivao.

Kad su prošla tri meseca od Azizovog rođenja, skupila sam svoju decu i spakovala u dve
male torbe šta mi se činilo da će nam biti najpotrebnije: odeću, koverat od pergamenta sa
desetak porodičnih fotografija, ono malo hrane što nam je preostalo. Deci ništa nisam
govorila do dva dana pre nego što ćemo poći. Selim kao da se ozlojedio što sam ga držala u
neznanju. Živeli smo u istom prostoru, sa istim sumornim mislima, a ipak smo, najčešće,
zbunjivali jedno drugo. Bili smo obezglavljena porodica koja se, tako bez glave, koprcala.
„Šta ako saznaju da odlazimo?“ Selimov glas bio je tih od straha.
„Neće saznati“, obećala sam. Nije bilo drugog načina da odgovorim. Bezizraznog lica,
Selim me je gledao u oči nekoliko sekundi predugo. Prozreo me je.
Govorila sam sebi da će sve biti bolje čim budemo umakli iz toksičnog kabulskog
vazduha.
Ocu sam javila da putujemo u Herat. Želela sam da ga vidim još jednom pre nego što se
otisnemo na put. Ali padar-džan je bio čovek koji je radije živeo u utehama jučerašnjice.
Pismo koje sam dobila u odgovor bilo je upravo ono što sam i navikla da očekujem od oca.
Voćnjak je u tako rđavom stanju da bih ga jedva prepoznala, pisao je. Vojske buba provrtele
su tunele kroz drvo. Počeo je u poneku noć da spava u voćnjaku, u nadi da će ih njegovo
prisustvo poplašiti i oterati, ali skroz su bezobrazne. Protekla zima bila je naročito ljuta, pa
će morati silno da se umiljava stablima ne bi li ove godine video makar jednu jedinu
kotaricu kajsija. Nežnije su od dece, ubeđen je. Rastužilo ga je što trenutno ne može nešto
više da učini za nas, ali jedva čeka da se vidi s nama po našem povratku.
Ljudi imaju različite načine da kažu zbogom, naročito kad je to zauvek.

Nekoliko nedelja pre toga Abdul Rahim je pokucao na naša vrata i predao mi ogroman
koverat. S njim je bila i Reisa. Njene vlažne oči kosile su se sa osmehom bodrenja na licu.
 Tu su bili priloženi pasoši koje je Mahmud naručio, čak i njegov. Dotakla sam njegovu
fotografiju, veličine mog palca, i iznova me je zabolelo što nije tu da započne ovaj put s
nama. Donela sam bolnu odluku i zamolila Mahmuda da ga proda natrag Ambasadi, pa nek
da koliko da. Nije bilo prostora za sentimentalnost. Kucnuo nam je čas da odemo.

„Obuj najjače cipele. Danas je dan kad započinjemo svoja putovanja. I upamti, ako te neko
pita, idemo u Herat, tvojoj tetki u goste. Pomoli se. Biće nam potrebno da Bog bdi nad
nama.“
Kada se Selim pružio u plakar da uzme zimsku kapu, opazila sam na tren Mahmudov sat
na njegovom ručnom zglobu. Zaustila sam da nešto kažem, ali sam odlučila da oćutim. Tu
stvar je bilo najbolje prepustiti ocu i sinu.
Štošta nismo mogli da ponesemo: Selimovu fudbalsku loptu, Samirinu zbirku plastičnih
lutaka, okrnjeni porcelanski servis koji nam je poklonila moja svekrva. Gledala sam svoje
lonce i šerpe, pocrnele od vatre. Ručno tkani tepih u dnevnoj sobi posmatrao nas je kako ođ
mlade i mladoženje rastemo u pravu porodicu, a onda bio svedok i onoj noći kad smo se
rasturili. U njegovu šaru utapale su se suze radosti, suze slomljenog srca. Sve to, komade
našeg razbijenog života, ostavila sam Reisi. Znala sam da naš dom neće dugo ostati prazan.
Čim Mahmudovi rođaci budu saznali za naše bekstvo, neko od njih će ga izvesno prisvojiti.
Kabul je bio postao igra muzičkih stolica: beskućnici, vojnici i srodnici uskakali su u svaku
praznu kuću dok je neko drugi još nije uzeo sebi.
Abdul Rahim je nervozno pogledao na sat. Bližilo se vreme. Naše komšije su se ponudile
da nas isprate do autobuske stanice. Ako nas budu zaustavili, Abdula Rahim, će reći da mi je
brat.
U jednoj ruci mi je bila torba, a Aziz ušuškan pod mojom burkom. Selim je nosio ranac na
leđima i držao je Samiru za ruku, koračajući iza Abdula Rahima, ali ispred mene. I on i
Samira često su se osvrtali, kao da misle da bih mogla da odlutam.
Stanica je bila proširenje puta sa autobusima parkiranim u nasumičnim redovima. Na
ulazu u svaki stajao je po jedan čovek, izvikujući odredište autobusa. Našli smo svoj i videli
da se brzo puni.
„Koliko se dugo putuje, madar-džan?“, šapnuo je Selim.
„Veoma dugo. Probaj da zaspiš – tako će ti brže proći vreme.“ Deca i ja smo ušli. Ja sam
prošla u ženski deo pozadi zajedno sa Samirom i Azizom, dok je Selim zauzeo prazno mesto
u muškom delu napred, bliže vozaču. Aziza sam stavila na krilo, a Samira je sela kraj mene.
Broj sedišta je bio ograničen, pa je nekoliko mladih žena moralo da stoji.
Autobus je zabrundao i izašao na glavni put. Burke su se dizale kao pozorišne zavese dok
su se zapodevali razgovori.
Tokom drugog sata vožnje Samira je zaspala, uprkos truckanju i poskakivanju autobusa
po neravnom putu. Čak smo i Aziz i ja otkunjali koji minut i probudili se tek kad se žagor
pojačao. Tad sam shvatila da se autobus više ne kreće.
Desna noga mi je sva gorela od trnaca.
Posle trosatnog prčkanja i psovanja vozač autobusa je uspeo da pokrene motor. Produžili
smo put, ali mileli smo kao puž. Još dvaput je vozač bio prinuđen da izađe i psovanjem
nagna motor da proradi.
Tri dana potom konačno smo stigli na svoje odredište, a zlovoljni vozač je zaurlao na sve
nas da uzmemo šta je čije i da izađemo.
Bili smo u Heratu.
„Vaš otac je dolazio ovamo po nekoliko puta godišnje, zbog poslova ministarstva“, kazala
sam deci. „Predvodio je jedan projekat u ovom području.“
Koračajući za plavim senkama autobusa, Selim je udario nogom o zemlju. „Što mi nikad
nije pričao o tome?“
„To je bilo davno“, rekla sam zapazivši jed u njegovom pitanju.
Čekali smo, onako kako nam je Abdul Rahim dao instrukciju, i nekih sat vremena po
dolasku prišao nam je jedan bračni par. Nizale čovek od pedeset i nešto godina šapnuo je
moje ime kao pitanje.
„Feriba-hanuma?“, upitao je.
„Da“, sa olakšanjem sam potvrdila.
„Abdul Rahim i Reisa-džan rekli su mi da vas očekujem.“ Dao je znak svojoj supruzi pod
burkom da mu se priključi.
Poterala sam decu pred sobom, pa smo pošli za Asimom i za Šebnem ka njihovoj kući.
Šebnem je bila Reisina sestra i imale su upečatljivo sličan glas i majčinsku figuru. Kod njih
ćemo ostati samo jednu noć. Sutra uveče bićemo u autobusu koji putuje ka granici između
Avganistana i Irana. Selim i Samira su se razočarali, naročito kad su upoznali malu decu
ovog bračnog para. Samira se zaigrala s devojčicama, dok je Selim držao Aziza i slušao
Asimova upozorenja u vezi s prevrtljivim putem što je pred nama.
„Morate biti oprezni prema ljudima koje ćete susretati“, strogo je opomenuo. Proročki je
promućkao listiće čaja u svojoj čaši, pa nastavio. „Herat je kapija Irana, pa zato čujemo i
vidimo veliki deo prometa koji se tu obavlja. Talibani su prisutni ovde i samo traže priliku
da nekoga kazne za primer. Vi znate, naravno, njihove propise o tome da žena nikuda ne
sme bez pratnje mahrema. A i oni znaju koliko ljudi pokušava da pređe u Iran, pa zato
otvorite četvore oči i nastojte da ne privlačite pažnju.“
Asim i Šebnem su živeli u trosobnoj kući koja nije ostala netaknuta u raketnim napadima.
Delovi krova bili su pokrpljeni, a prozori zakucani daskama. Bez burke je Šebnemina
sličnost s Reisom postala još upadljivija. Selim i Samira su se osmehivali gledajući poznato
lice. Ja sam napeto slušala dok je Asim pričao dalje.
„Putovaćete jednim malim kamionetom. Obično su veoma puni i jedva da bude prostora
da se diše, pa zato ne puštajte mališane od sebe. Biće nervozni. Vozač će vas prevesti preko
granice u Iran. Cena za prelazak već je utanačena, ali oni će pokušati da vas obrlate da date
još. Sav novac i dragocenosti čuvajte dobro skrivene. Dajte mu nešto simbolično i pravite se
da to činite teška srca. Neka vozač poveruje da je to zaista poslednje što imate.“
Pogledala sam u Selima, želeći da mu kažem da beži odatle i da se poigra kako bi bio
pošteđen tog razgovora. Sa druge strane, možda je i zasluživao da zna u šta će se upravo
upustiti.
„Nemojte smetnuti s uma da vas kamionet vozi samo do granice. Moraćete da je pređete
peške. Krijumčari prolaze tuda pod okriljem noći. Čim budete stigli na iransku stranu,
čekaće vas drugi kamionet. Taj će vas odvesti u Mešed. Pretpostavljam da vam je Abdul
Rahim dao adresu tamošnje osobe za vezu. U Mešedu je mnogo Avganistanaca, pa će vam,
inšalah, pomoći da nađete put. Koliko shvatam, produžićete u Evropu. Putovanje pred vama
je teško, ali mnogi su ga savladali.“
Teško sam uzdahnula. Selim je to primetio.
„Molim se Bogu da nas ubroji u te mnoge što su uspešno tuda prošli. To je jedini izlaz koji
vidim za svoju decu. Nadam se da mi je odluka ispravna.“
Šebnem je saosećajno klimnula glavom.
„Vi ste majka, a majčino srce nikad neće povesti decu pogrešnim putem“, umirila me je, a
njena punačka šaka stegla je moju ruku.
Izmorena od autobuske vožnje, deca su lepo spavala, dok sam ja samo kunjala, budeći se
povremeno i utvrđujući da sam još u Heratu, nesposobna da poverujem da sam se uistinu
otisnula na tako opasan put sa troje male dece. U toj mračnoj sobi, usred tišine noćnog
disanja, i dalje sam se pitala da li sam ispravno odabrala.
Šta mi je ono moj anđeo iz voćnjaka obećao pre tolikih godina? U tami, kad ne vidiš tle pod
nogama i kad ti prsti dodiruju samo noć, nisi sama. Ja ću ostati uz tebe kao što mesečina
ostane na vodi.
Sklopila sam oči i pomolila se da me nije zaboravio.
SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Feriba
Nije bilo mnogo vremena da se preispitujem. Da sam imala svega još jedan dan, možda bi
me izdala hrabrost. Pustinja pred nama ošamućivala me je strahom.
Aziz nije dobro sisao. Spavao je više, a kad je budan, kenjkao je. Putovanje do Herata nije
bilo lako i svi smo bili iznureni.
Po podne sam se nagla nad usnulu decu i nežno ih poljubila u čelo, šapućući da bih im
obrlatila očne kapke da se otvore. Bližila se noć, doba kad je granica najizloženija
nezakonitim prelascima. Otvarale su se rupe i kroz njih su mileli preplašeni, očajni ljudi.
Iako je rat neke Avganistance pretvorio u lavove, isto tako je dobar broj nas pretvorio u
miševe.
Šebnem nam je dala hleba za put. Asim nas je doveo do mesta sastanka. Selim i Samira
koračali su u stopu za njim. Držali su se za ruke dok se hvatao suton, a na nebu bez oblačka
video se blistavi polumesec. Stali smo pred izlogom neke mehaničarske radnje da tu
čekamo. Može potrajati minutima, može i satima, rekao je Asim sležući ramenima, ali
kamionet će doći.
Posle četrdeset minuta, dok se Aziz nespokojno vrpoljio i stenjao, iza ugla je naišao
kamionet. Gurnula sam decu iza sebe, pritisnuvši ih uz fasadu radnje. Kamionet se
zaustavio na svega korak-dva od nas.
„Ulazite“, šapnuo je vozač. „Brzo.“
Ovo je bio Mahmudov plan za nas, podsetila sam se dok sam uvodila decu u kamionet.
Veruj mu da je ovo pravi izbor.
U kamionu su bile sabijene još dve porodice, obe sa po četvoro-petoro dece. Prošaputala
sam pozdrav i povela svoju porodicu u jedan ugao vozila iz kog je sve bilo povađeno.
Nije bilo mesta dokonom ćaskanju. Preveliki su nam tereti pritiskali misli. Tešku tišinu
seklo je Azizovo bučno disanje, usklađeno s ritmom zarđalog motora.
Odmah izvan Herata vozač je zaustavio kamionet i istegao se preko naslona sedišta.
„Odavde prelazimo pustinju, a zatim granicu. Svi platite sad, inače ćete biti ostavljeni
ovde.“
Vozač je izašao iz kamioneta i otvorio zadnja vrata. Upro je prstom u čoveka koji je sedeo
preko puta mene i ovaj je izašao da bi isplatio prevoz za porodicu. Njegova žena i deca
posmatrali su to sa zebnjom, usplahireni što su razdvojeni od oca makar i za tih korak-dva.
Sledeći je po redu bio otac druge porodice. Pogledala sam u svoju decu i videla kako bez
zazora zure u te očeve.
Ja im moram biti sve, rekla sam u sebi.
Izašla sam da se sastanem s vozačem, ostavivši Aziza na Selimovom krilu. Pružila sam
mali koverat i sačekala da vozač spretno izlista novčanice koje sam već više puta
prebrojala.
„Vi i vaša deca putujete sami.“
 Klimnula sam glavom.
„To je problem. Nisam siguran da mogu da vas povezem.“ Pokušala sam da umirim glas.
„U čemu je problem? Sav novac je tu.“
„Znate kakva je situacija. Ja se upuštam u rizik već time što prevodim ljude. Ali vi, žena
bez pratioca… jasno vam je? Ovo je za mene mnogo veći rizik i ne mogu to da uradim za ovu
cenu. Nepošteno je prema meni.“
Iako je Asim to bio predvideo, proključala sam čuvši vozačev izgovor. Ako bi nas
zaustavili, niko ne bi prošao skuplje od mene. Ali bila sam pripravna. Prihvatiću njegovu
igru.
„Molim vas. Smilujte se na mene i moju decu. Ništa nam nije ostalo. Šta ćemo jesti?“
„Sestro, a šta će bilo ko drugi jesti? I ja imam decu. Izgledam li vam kao kralj? Ko će se
meni smilovati?“
Granica je bila tako blizu da sam joj osećala ukus.
„Samo ovo mi je ostalo“, izgovorila sam i preko volje smakla sa prsta zlatni prsten s
tirkizom. „To mi je bio svadbeni dar od pokojne svekrve, Bog joj dao mir. Sad se molim da
nađem neki način da prehranim decu.“
„Bog je veliki, sestro“, kazao je on i hitrim kradomičnim pogledom okrznuo kamen pre
nego što će ga strpati u džep jakne. „Vaša će deca biti zbrinuta.“

Put je postao džombastiji kad smo prošli međe Herata. Pošto se kamionet zaustavio, svi
smo pritajili dah. Poklopila sam dlanom Selimovu šaku.
„Ovo je granica“, objavio je vozač. „Čuvani prelaz je na deset kilometara odavde, u onom
pravcu. Postoji staza prosečena kroz planine. Ja ću vas prevesti. Nije lako, ali prošli su tuda i
mnogi pre vas. Decu držite uz sebe i neka miruju. Pazite kako gazite. Valja brinuti zbog
rastresitog kamenja, škorpija i zmija. Pratite moju baterijsku lampu.“
Selim i Samira su se stisli uz mene, prestravljeni vozačevim upozorenjima. Pod burkom,
Azizovi izdisaji uz moj vrat bili su vlažni i brzi, kao da se čak i on unervozio.
Stupali smo oprezno, prateći daleki žuti sjaj vodičeve baterijske lampe. Kad sam začula
neko siktanje, podgurnula sam decu napred ne dahnuvši ni reč. Dovoljno su bili preplašeni i
bez davanja imena senkama. Satima smo posrtali kroz mrak, padali i gulili kolena, izvrtali
gležnjeve. Bila sam zabacila burku unazad i pustila je da visi iza mene, kao što su uradile
ostale žene. Aziza sam umotala u dugačku gazu i privezala ga sebi uz telo. Decu sam držala
za ruke dok smo se svim silama trudili da koračamo pažljivo.
„Samira! Šta se dogodilo? Gde si?“ Napregla sam oči ne bih li joj razaznala obris.
„Pala je, madar“, smireno je rekao Selim. „Držim je za ruku.“ Iako se Samiri izvilo stopalo,
nije je pustio.
Samira je tiho zacvilela u mraku.
„Možeš li da ustaneš, ljubavi moja?“ Posmatrala sam kako se rastojanje između nas i
ostalih povećava.
„Dignite je i nek hoda“, zašištao je vozač na nas. „Ne smemo da zaostanemo.“
Potražila sam joj gležanj pipajući. Ruka mi je dotakla nešto mokro i toplo, te sam shvatila
da ga je po svoj prilici rasekla o kamen. Pomolila sam se da ne bude ništa strašno. Izvadila
sam iz naše torbe sa odećom jedan šal i uvezala joj gležanj.
Vozačevo svetlo bilo je sve slabije. Srce mi je zatreperilo od uzbune.
 Moja ćerka je hrabro nastavila iako sam osećala da hramlje. Selim je davao sve od sebe da
je podupre, ali i sam je morao da pazi kud staje.
Bog neka mi oprosti što ih ovome izlažem.
Posle sat vremena majka porodice ispred nas okliznula se s dvogodišnjim detencetom u
naručju. Njihovi krici odjeknuli su u noći.
Baterijska lampa se obrnula ka njima. Majčino lice izgledalo je užasnuto.
„Šta sam to uradila?“ Muž je bio kraj nje, pomagao joj je da ustane. Dečja ruka bila je
groteskno izvijena, iskrivljena između lakta i ručnog zgloba, gde se očigledno prelomila.
Bili su izbezumljeni. Želela sam da pomognem, ali nisam znala kako bih.
Mališan je zaurlao kad je otac pokušao da mu dodirne ruku. Vozač je stao nad njih,
duboko uzdahnuo, pa pljunuo u tamu.
„Čujte, ovde ničim ne možete da mu pomognete. Ako imate nešto sa šećerom, dajte mu.
Možda će ga to smiriti. Moramo da idemo dalje. Brzo će zaspati.“

Plač deteta trajao je i kad je počeo dan. Majka ga je nežno držala i davala sve od sebe da mu
se ruka što manje drmusa.
Po danu je bilo lakše hodati, ali teže gledati decu. Oči su im bile tmurne, stopala puna
plikova i krvava, a usne ispucale.
Imali smo predah od svega trideset minuta – uskoro će nas obasjati svetlost dana.
Razdelila sam našu hranu na porcije i dala deci nekoliko zalogaja Reisinog dvopeka. Sipala
sam u kapima vodu Azizu u usta, ali on je bio sav mlitav. Podojila sam ga pod burkom. Sisao
je, ali slabo.
Selim i Samira sklupčali su se jedno kraj drugog i zaspali u roku od nekoliko trenutaka.
Samiri je gležanj bio otečen i modar. Na maloj posekotini počela je da se hvata krasta. Bolno
mi je bilo i da pomislim kako je uspela da održi korak s nama.
U zoru se na vidiku ukazao Iran. U podnožju staze, ukraj jednog malog puta, čekao nas je
tamni kamionet. Vozač nam je rukom dao znak da pođemo za njim, pa se lakim trkom dao
ka vozilu. Otvorio je klizna vrata i mi smo se nagurali unutra, a miris ustajalog znoja i
kiselog daha koncentrisao se u tom malom prostoru. Na licima što su me okruživala videla
sam, kao u ogledalu, sopstveno olakšanje izmešano sa oklevanjem. Dotle smo uspeli da
stignemo, ali još smo bili veoma blizu granice. Ako bi nam zaustavili kamionet, mogli bi nas
poslati natrag na kontrolni punkt i vratiti nas u Avganistan.
Naš vodič je seo pored vozača kamioneta. Nešto su tiho razgovarali, upirući prstom u put
pred sobom.
Posmatrala sam prašnjavi predeo kroz prozor. Iako je Iran imao iste boje i mirise kao
Avganistan, delovao je tuđe i čudno. Bili smo daleko od kuće.
Mališanovo jecanje sinhronizovalo se sa Azizovim glasom. Iskrivljena ruka mu je počivala
preko grudi, naduvena, izobličena i modra. Majka je bespomoćno zurila u nju i brisala suze.
Muž je doviknuo vozača.
„Oprostite, prijatelji, ali moramo da odvedemo sina doktoru. Ruka mu je u užasnom
stanju i trpi ogromne bolove.“
„Osoba za vezu na vašem odredištu pomoći će vam da nađete doktora.“
„Ali, molim vas, otkad je još slomljena! Sve je gore iz časa u čas.“
 „Ja ne znam gde su doktori, a u ovoj zemlji ste ilegalno, za slučaj da ste zaboravili. Ako
želite da budete bezbedni, sačekajte dok vaša osoba za vezu ne bude u mogućnosti da ga
nekuda odvede.“
Srećom, stanje Samirinog gležnja nije se znatnije pogoršalo. Još je bio otekao, ali
posekotina je zarastala. Veća briga je bio Aziz, koji nije imao snage ni da kenjka.
Široki predeo smenila su zdanja i mreža puteva. Krijumčari su nas ostavili kod jedne
stambene zgrade u pograničnom gradiću Tajbadu. Bila je to četvorospratnica sa
zamagljenim prozorima koji su gledali na ulicu.
„Skinite te burke. Obucite ovo.“ Vozač je dobacio u zadnji deo kamioneta dva crna ogrtača
da bismo se bolje utopile među Iranke.
Poslali su nas u neki stan na drugom spratu. Druga porodica zaputila se na treći sprat.
„Bog neka je s vama“, rekla sam dok smo se rastajali. „Moliću se da vašem mališanu ruka
brzo zaraste.“
„I sa vama neka je Bog, hrabra sestro“, začuo se iskidani majčin glas. „Neka vas Alah sve
sačuva žive i zdrave na ovom putovanju.“
Put iz Avganistana u Iran uglavnom je bio protekao u ćutnji. Nije to bio trenutak za
sklapanje prijateljstava. Nisam imala dovoljno ni za svoju decu, te nisam smela sebi priuštiti
da se sprijateljujem s nekim nepoznatim ko bi mogao uzeti makar i trun od onog čime smo
raspolagali.
Vrata su se otvorila i neka žena nas je uvela u dvosobni stan. Bila sam zahvalna na krovu
nad glavom. To je za saosećajne Irance predstavljalo, između ostalog, način da zbrinu
avganistanske izbeglice i ujedno zarade nešto novca. Bila sam mnogo opuštenija u
prisustvu te nepoznate žene nego kraj prevrtljivih muškaraca koji su nas tu doveli.
Priredila nam je jednostavnu gozbu od hleba i kiselog mleka. Spavali smo čvrsto prvi put
posle više dana.
Nakon te jedne noći smešteni smo u lokalni autobus i poslati u sličan stan u Mešedu,
većem gradu gde ćemo ostati dok ne budemo spremni za narednu deonicu puta. U Mešedu
smo uglavnom lagodno prošli. Ugostila nas je avganistanska porodica koja je pre nekoliko
meseci i sama pobegla iz Kabula. Prošli su istom nepouzdanom pustinjskom stazom i za
dlaku izbegli hapšenje po ulasku u Iran. Sada su živeli kao izbeglice, skromnih sredstava ali
nesebičnog duha.
U razmenu za malu svotu novca, dobili smo sobu i mesto gde se možemo okupati toplom
vodom. Deca su bila sita, a Samirin gležanj je povratio propisnu veličinu i boju. Aziz je
zadovoljno gukao – taj zvuk me je ispunjavao najvećim nadahnućem. Obnovili smo snage.
Iran je bio otvorio svoje vratnice i primao je horde Avganistanaca kao izbeglice.
Bezbrojni su tu živeli ilegalno. Ali Iran nikad nije bio u planu koji smo skovali Mahmud i ja.
Mnogi Avganistanci su se žalili da se tu rđavo ophode prema njima i da su mogućnosti
oskudne. Ukoliko želim da dam svojoj deci istinsku šansu, moraćemo da produžimo. A što
duže budemo čekali, to će nam stopala biti teža.

***
Za nepunih mesec dana isplanirala sam maršrutu do Turske. Rezervisala sam autobuske
karte do Teherana, glavnog grada Irana. Ja u lepršavoj crnoj burki i moja umorna deca sa
mnom utopili smo se u iransku seljačku klasu koja je migrirala preko zemlje u potrazi za
boljim životom.
 U Teheranu smo uhvatili sledeći autobus i preko granice stigli u Tursku, ovog puta se
posluživši pasošima koje nam je obezbedio Abdul Rahim. Carinski službenik se zapiljio u
mene pa u moju sliku na pasošu, udario pečat i vratio je uz nezvano milovanje mog ručnog
zgloba, na koje sam ja, s obzirom na naše falsifikovane vize, morala da zažmurim.
Iza sebe smo ostavili još jednu granicu – još jednu tampon-zonu između nas i života što je
ostao za nama. Turska je ličila na Avganistan manje nego Iran. Jezik, tle, jela – sve je bilo još
za jedan stepen više tuđinsko. Kada sad o tome promislim, tuđini smo bili mi. Slivali smo se
u zemlje gde nismo bili dobrodošli i gde smo se na svakom koraku puta plašili da bismo
mogli biti otpremljeni kući, u sudbinu kakva mi je bila nepodnošljiva i u samim mislima.
Vodila sam svoju decu u neki nepoznat svet i šta god da nas zadesi, biće moja
odgovornost. Lakše bi mi bilo da zažmurim i nestanem, da ne budem odgovorna za njihov
sledeći obrok i da ne moram da pazim na njihovu bezbednost dok nezakonito prelazimo
granice. Ali ti životi zavisili su od mene, čak i Selim, koji je umeo turobno da se zamisli kao
odrastao muškarac i da dovodi u sumnju moje izbore. Senka na gornjoj usni, način na koji je
prtio naše torbe, ručni sat koji je ljubomorno čuvao – Selim je verovao da je zreo čovek.
Koliko god da mi je bilo potrebno da baš to i bude, istovremeno sam se i bojala za njega. U
reci će se najpre udaviti onaj što veruje da zna da pliva.
U jednoj kesici koju sam zašila u haljinu bio je sav novac što sam uspela da ga prikupim
prodajući stvari iz kuće. Otišli su naši sudovi, posrebreni poslužavnik, sat koji peva. U toj
kesici sam držala i svoj nakit. To nam je bilo sve za finansiranje puta u Englesku. Mahmud je
bio odabrao Englesku jer smo tamo imali rodbinu. Nisam bila sigurna da je to najbolja
odluka, ali on je tako insistirao.
Nisam želela da se namećem našim srodnicima u Engleskoj, naročito sad kad Mahmud
više nije bio kraj mene. Ali kad bih promenila odredište, to bi značilo da dozvoljavam
nekom dobu iz moje prošlosti da bude važnije nego što bi smelo. Nisam sebi mogla
dopustiti da budem sentimentalna kad je posredi materijalna imovina, ali sam smela da
budem emotivna koliko god hoću kad je reč o mom mužu. Sad više ne bih odabrala drugo
odredište. Ne bih promenila nešto što je u naše ime odlučio Mahmud. U neku ruku, to što
sam sledila njegovo vođstvo ispunjavalo me je utiskom da su nam prsti još prepleteni.
Uz to, bolji plan nisam ni imala. Ići ćemo u London.
OSAMNAESTO POGLAVLJE

Feriba
Iskrcali smo se u turskom mestašcetu Intikalu, prijatnom selu okruženom ogromnim
površinama obrađene zemlje. Vazduh je bio čist, a zeleni predeo podsećao me je na očev
voćnjak. Prvog popodneva dali smo se na posao da obezbedimo sebi krov nad glavom.
Srećom, Mahmud je naučio Selima da govori engleski dovoljno da sad komunicira sa makar
nekim meštanima. Moj sin je engleski znao neporecivo bolje nego ja.
„Hajde, Selime. Idemo pa da porazgovaramo sa onim ljudima tamo“, rekla sam pokazujući
ka grupi muškaraca što su izlazili iz mesdžida. Učvrstila sam bolje maramu na glavi. Bila
sam skinula crnu iransku burku da bih se odećom bolje uklopila u običaje ove zemlje. Lep je
osećaj bio imati na glavi samo jednostavnu maramu. Kao da sam polako klizila u prošlost.
„Madar-džan, a kako bi bilo da ti pričekaš ovde s maleckima. Bolje je da sam pričam s
njima. Ti ionako ne znaš engleski baš dobro.“
Htela sam da se pobunim.
„Mogu ja to, madar“, rekao je Selim gledajući mi pravo u oči. Klimnula sam glavom.
Posmatrala sam kako Selim ide od jednoga do drugoga i svaki ga otkačinje vrteći glavom,
mršteći se, sležući ramenima. Selim se obazreo oko sebe. Videla sam da je opipao sat na
svojoj ruci, okrznuo ga pogledom, pa istražio očima grupu koja je stajala kod bočnog ulaza u
džamiju.
Pojavio se neki stariji čovek u odelu koje je pokazivalo izbledele i pohabane tragove
čestog nošenja. Privukao je Selimove oči isto kao i moje. Njegov stas, proseda kosa, blag
osmeh na licu – da je moj muž poživeo još dvadeset godina, izgledao bi kao taj čovek. Da li
se Selimu javila ista ta misao, ili ga je pak privuklo nešto drugo u njemu, nisam smela da
upitam. Prišao mu je oprezno. Čovek je nakosio uvo dok je Selim govorio, a onda je
pogledao ka nama, žmireći.
Zvao se Hakan Jilmaz. On i njegova supruga Hajal živeli su u skromnom domu na svega
nekoliko ulica od glavnog dela sela. Godinama je radio kao profesor političkih nauka, dok je
Hajal bila učiteljica u osnovnoj školi. Odgajili su dva sina, sada odrasla čoveka sa
sopstvenim porodicama. Pošto su se penzionisali, vratili su se u Intikal da bi bili blizu
Hakanovih sestara i braće. Bili su to topli i nerazmetljivi ljudi – kultivisaniji nego što bi to
sugerisao njihov skromni seoski dom. Bili su od onih što ugledaju avganistansku majku
koja putuje sa troje dece i znaju da pogode priču skrivenu iza tog prizora.
Selim je objasnio Hakanu da tražimo jednostavan smeštaj i da bismo rado platili za kraći
boravak. Hakan je položio šaku Selimu na rame i poveo nas u svoj dom, gde smo upoznali
njegovu suprugu Hajal. Sićušna žena toplih očiju, Hajal se oduševila što će imati u kući
brbljivu bebicu. Iako odavno u penziji, još je izgledala kao učiteljica. Smeđa kosa joj je bila
vezana pozadi u urednu punđu, a na sebi je imala jednostavnu haljinu od teget platna, sa
malim kaišem prirodne boje kože oko struka. Samiri je odmah prirasla za srce.
 Uveli su nas u malu nenastanjenu spavaću sobu sa zasebnim vratima prema dvorištu.
Slobodno možemo da koristimo kuhinju, rekli su, a nisu pomenuli koliko dugo smemo da
ostanemo.
Moje srce je u Hajal našlo saveznicu, iako nismo govorile istim jezikom. Rečima i
gestovima koje po svoj prilici nije razumela, objasnila sam da sam pre talibanskog režima
bila u Avganistanu učiteljica i da mi deca zaostaju sa učenjem uprkos mojim pokušajima da
ih školujem kod kuće.
Samo što nisam zapevala od radosti kad smo položili glavu na meke jastuke, ugrejani
punim stomacima i dobrotom nepoznatih ljudi.

Sledećeg jutra Hajal je iznela sanduk sa udžbenicima iz matematike za osnovnu školu i

pričama na engleskom. Samirine oči zaokruglile su se od uzbuđenja, što me je i oduševilo i
zabolelo. Objasnila sam Hajal da je Samira inteligentna, ali ne progovara otkako smo pošli
od kuće. Hajal kao da je to razumela; povezala je očev nestanak sa onemelošću moje kćeri.
Pogledala je u Samiru i potapšala praznu stolicu kraj sebe. Samira je sela i Hajal je okrenula
prvi list.
Selim se čuo iz druge sobe i mada sam znala svega šačicu engleskih reči, ulovila sam da
priča Hakanu o tome kako traži posao. Marljivo će raditi, obećavao je.
Sa Selimom nisam bila razgovarala o poslu. Odmakla sam se od Hajal i Samire i prišla
prozoru. Hakan je govorio o obližnjim imanjima gde migranti radnici mogu da nađu
zaposlenje. Poželela sam da ga prekinem, ali nisam to uradila.
Misli su mi odlutale.
Kada je prvi put Mahmudova ruka položena u moju ruku, pojma nisam imala šta će to za
mene s vremenom značiti. Među ono malo fotografija što sam ih ponela, bila je jedna sa
naše svadbe, jednostavne ceremonije. Bila sam u smaragdnozelenoj haljini, sa pliseom od
struka naniže i čipkanim ramenima. Lice mi je bila našminkala jedna Kokogulina
prijateljica. Usne i očni kapci drečali su mi od boja koje nikad više neću staviti na sebe.
Mahmud je bio u crnom odelu, s kragnom svečane košulje izbačenom preko revera, a u
prsnom džepu imao je zadenutu crvenu ružu. Mahmud je mirno gledao u objektiv, ali ja sam
tupo zurila u pod.
Kad sam videla tu sliku, poželela sam da se vratim kroz vreme i naredim sebi da
pogledam u njega, u moga muža. Želela sam da kažem toj nevesti da i ona, isto kao ti gosti
željni raskošnog slavlja, treba da se raduje rođenju te zajednice.
On je bio mnogo više od muža. Trebalo je vremena da se naša ljubav razraste, ali rasla je,
nekad sporije, nekad brže, hranjena i dobrim i lošim iz sveta oko nas. Svako obećanje koje
smo održali, svaki stisak ruke, svaki potajni osmeh koji smo razmenili, svako rasplakano
dete koje smo umirili – svi ti trenuci do poslednjeg smanjivali su rastojanje između nas. One
noći, one strašne noći kad je Mahmud istrgnut iz našeg života, prostor između nas je već bio
iščezao. Bili smo pripijeni jedno uz drugo, muž i žena vezani ne brakom već skladom srca.
Smrt nije mogla da nas rastavi, naučila sam u međuvremenu. Moj hamsar je i dalje sa
mnom. Bdeće nad nama, moj voljeni muž, dok budemo koračali ka sutrašnjem danu.
Sudbina će sve na kraju postaviti kako treba, mada tek nakon što posao bude obavljen, suze
prolivene i besane noći izdržane.
Želela sam da mu verujem.
 Da bi moja porodica dosegla novi život, moraću da se oslanjam na Selima. Moraću da
priznam da nije više dete. Mahmud je bolje umeo da pruži Selimu prostor da raširi krila. Ja
sam svoju decu mazila, večito se bojeći da sam nedovoljno dobra majka. Želela sam da
radim za njih sve ono što niko nije radio za mene. Želela sam da osećaju da o njima neko
brine, da su voljena, sigurna. Imala sam promašaje.
Selim me je sada drugačije posmatrao. Bila je nestala ona dečačka iskra, poverljivi pogled
koji me je ispunjavao osećajem da ne smem da pogrešim. Stajao je sad kraj mene, nije
koračao za mnom. Bilo je vreme da mu dam taj prostor koji mu je potreban.
Dovde sam nas dovela – iz Kabula preko Irana u Tursku.
To je bilo moje putovanje. Moja priča.
Ali ono što će nam se dešavati od tog časa pa nadalje biće Selimova priča isto koliko i
moja. Nisam mogla nastaviti da pripovedam njegovu priču umesto njega. Neću biti manje
majka ako mu pustim ruku i dozvolim mu da stane na sopstvene noge. Samo još kad bi
Mahmud bio kraj mene da mi kaže da radim pravu stvar i da nisam ništa manje majka zbog
toga što manje mazim Selima.
Čula sam muževljev prigušeni glas. Osećala sam njegove šake kako mi počivaju na
ramenima. Da sam sklopila oči, bezmalo bih osetila njegov poljubac na čelu.
Pusti njega da priča, Peri. Ti si našu priču ispričala. Neka sada Selim ispripoveda svoju.
DEVETNAESTO POGLAVLJE

Selim
Sledećeg jutra Hakan je poveo Selima do međe sela, gde su ljudi uštavljenih lica stajali u
zbijenim grupama. Bilo je muškaraca i žena svih oblika i veličina, šačica dece držala se
majkama za suknje. Hakan je objasnio da će kamioni povesti radnike i iskrcati ih kod
seoskih imanja, gde rada ima u izobilju.
Hakanu nije bilo prijatno da ostavi Selima, ali njegovo prisustvo nimalo nije pomagalo.
Skrenuo je za ugao i zaputio se da obiđe sestru. Bilo je proleće i temperatura je rasla, čak i
tako rano ujutru. Selim je dotakao prstima lice, osećajući red tananih malja na gornjoj usni.
Taj dan je označio jednog novog Selima. Bio je odlučan i spreman da se prema njemu
ophode kao prema odraslom čoveku. Čak ga je i majka drugačije gledala tog jutra – kao da
sluti promenu u njemu.
Aziz, beba-nomad, počinjao je sada da grabi za stvarima koje okače pred njega i da guče.
Verovatno će uskoro i puzati, prorokovala je madar-džan. Selim je posmatrao maleckog
brata kako raste i priželjkivao da i njegova metamorfoza u zrelog muškarca napreduje
istom brzinom. Želeo je malje na licu, grudima i svuda drugde gde je znao da bi trebalo da
ih ima. Pažljivo se zagledao u privatnosti kupatila, primećujući promene koje nije video
niko izuzev njega. Želeo je da mu mišice zadebljaju od auto-karte vena kakvu je pratio
prstom po očevim podlakticama. Glas mu je menjao dubinu i kolebao se, pa su mu reči bile
oskudne. Uskoro će ga, nadao se, i glas sustići.
Odgovornost koju je osećao prema porodici i poštovanje koje mu je Hakan ukazivao
ispunjavali su ga osećajem da je odrastao muškarac sve i ako ga telo nije u tome
podržavalo. Selim je krenuo kroz gomilu ljudi tragajući za prijateljskim licima. Hakan nije
poznavao nikog od zemljoradnika i nije bio u stanju da mu pruži mnogo više od toga što ga
je doveo do okupljališta. Selim nije bio siguran šta će se desiti kad bude stigao na imanje, pa
je tražio nekog ko bi mu mogao pomoći.
Većina ljudi u grupi bila je starija. Pušili su i škiljili pod jarkim jutarnjim suncem. Bilo ih
je ukupno tridesetak. Žene su se držale za sebe i formirale su rasutu masu po strani. Neke
su kao povezače imale raznobojne trouglove platna uredno pritegnute pod bradom,
skromne bluze dugih rukava i suknje do pola lista. Tako zajedno, činile su raznovrsnu
družinu, s mozaikom šara koji je smućivao oko.
Selim je želeo da priđe ženama, ali uzdržavao se. Ako već hoće da ga tretiraju kao
odraslog muškarca, tako će morati i da se ponaša. Duboko je udahnuo i seo na ivičnjak kraj
jednog čoveka koji je izgledao kao da mu je četrdeset i neka. Selim je otro dlanove o butine,
pokušavajući da smisli kako da zapodene razgovor. Taj čovek se grubo nakašljao pa pljunuo
na trotoar gust, žut šlajm. Lepšu bi dobrodošlicu iskazala zalupljena vrata.
Selimu se prevrnulo u želucu. Ustao je i pogledao na svoj sat, dotakao mu brojčanik, pa
prešao prstima preko izlizanog kožnog kaišića. U pozadini gomile stajala su tri čoveka na
pragu četrdesete i opušteno ćaskala. Selim je rešio da proba na sreću. Pošao je ka njima, ali
upravo dok je prilazio, zaćutali su.
„Dobar dan. Vi radite na imanju?“, upitao je, a glas mu je proleteo kroz čitavu oktavu.
Selim je osetio kako mu se lice žari od nelagodnosti.
Posmatrali su ga upitno. Jedan je klimnuo glavom, čovek u košulji boje limete i širokim
teget pantalonama, naizgled najstariji među njima trojicom. Selim se iznenadio začuvši ga
kako odgovara na paštunskom.
„Ti si Avganistanac?“
U porodici Veziri govorio se dari, ali Selim je umeo da prepozna paštunski i razume
najosnovniju konverzaciju na tom jeziku. Izražajno je klimnuo glavom.
„Da, da, jesam!“, potvrdio je na dariju.
„Došao si da radiš?“, upitao je jedan od njih kao da mu je zabavno.
„Da, ovde smo tek nekoliko dana.“ Selim je kombinovao dari s paštunskim. Sagovornik ga
je, izgleda, razumeo.
„Dakle, putuješ sa svojima?“
„Da, sa porodicom. Majkom, sestrom i bratom.“ Jedan od te trojice izvadio je
polupopušenu cigaretu i ponovo je pripalio. Obrve su mu odskočile kad je čuo to nabrajanje
članova porodice.
„Odakle ste došli?“
„Iz Kabula. Otputovali smo u Herat, pa onda u Iran. Iz Irana smo došli u Tursku, ali
pokušavamo da stignemo u Englesku.“ Selimu je laknulo što je pronašao Avganistance, kao
da je nabasao na neki ulični znak koji mu potvrđuje da ide dobrim putem.
„Englesku, ha?“ Svi su se zacerekali. „S majkom i sa još dvoje dečurlije? Dovoljno je teško
i kad putuješ sam. Ako si pametan, ostaćeš ovde i naći ćeš načina da zarađuješ a da te ne
uhapse. To je najviše čemu se možeš nadati.“
Selim nije bio oduševljen njihovim pesimizmom. Rešio je da skrene tok razgovora.
„Kako ste vi našli posao na imanjima?“
„Saznaćeš i zažalićeš što si uopšte to pitao. Dođu kamioni i voze te na imanja veća nego
što si ikada video. Pođeš do seoskih kuća i izvidiš koji će seljak platiti za dan rada. Ponudiće
ti nadnicu smrdljiviju od balege koju ćeš čistiti.“
„Koliko će plaćati?“
„Zar je bitno? Nisi u položaju da pregovaraš. Ako uspeš da izvučeš od njih nešto za jelo,
izvuci. To je najvrednije posle novca.“
Najzad je progovorio i čovek s cigaretom. Hteo je sve vreme nešto da pita.
„Gde su ti sada ostali iz porodice? Jesu li ovde?“
„Da, stanujemo kod jedne turske porodice – muža i žene. Dali su nam jednu sobicu, ali ne
znam na koliko dugo.“
„A imaš i brata i sestru?“
„Da, i majku.“
„Prijatelju moj, kako je tvojoj dragoj sestri ime?“
Selim je stegao zube. „Hvala na obaveštenju“, promrmljao je. Čoveku u zelenom klimnuo
je glavom, a na ostalu dvojicu nije se osvrnuo. Selim se zaputio odatle kipeći od besa zbog
odnosa sopstvenih sunarodnika prema njemu, kao da je nesposoban da odbrani porodičnu
čast. Kleo je sebe što je bio glup da se tako raspriča pred nepoznatima.
 Skrenuo je na uglu i shvatio da gleda pravo kroz prozor neke radnje s keramikom, sa tako
prljavim staklom da mu se učinilo da zuri u neko drugo vreme. Unutra je neki čovek od
četrdesetak i kusur godina polako čistio pod.
Kud god da se okrenuo, Selim je video svog oca.
Video ga je čak i u Hakanu. Nešto u koraku kojim je izašao iz mesdžida, izrazu mira na
njegovom licu, svežem od molitve, podsetilo ga je na padar-džana. Bio je svugde i nigde.
Zvuk motora prenuo je Selima. Vratio se do gomile ljudi i popeo se u punu prikolicu
jednog od tri kamiona što su verglali u mestu na uglu. Postarao se da ostane dalje od
Avganistanaca koje je susreo.

Imanja su bila onakva kakva su mu ih opisali. Svaka kuća se nalazila na svojoj parceli, od
suseda odvojena jutrima i jutrima zelenih vrsta. Kad su se kamioni zaustavili, mešoviti
putnici iskrcali su se sa svojim torbicama i rasuli se svaki ka svome imanju. Selim je ostao
da stoji na zemljanom putu, nesiguran. Posmatrao je kako se ti telesno sposobni radnici
razilaze, odlaze levo i desno. Neka starija žena gegala se putem; brzinu njenog koraka
određivalo je kuckanje štapa. Činilo se da ide ka jednoj oronuloj žutoj kući. Selim je pošao
za njom.
Ispred kuće je neki dečak, ne stariji od osam-devet godina, timario bok
prašnjavosmeđem magarcu. Nisko, razuđeno zdanje bilo je u gorem stanju od susedskih, ali
zato okruženo išpartanim jutrima bogatog roda. Sigurno će dobro doći pomagač ovoj kući
čiji je jedini poljski radnik, izgleda, samo ta starija žena.
Selim joj je prepustio da mu bude vodič.
Otprilike na pola puta do kuće, osvrnula se ne zastajući u hodu. Bila je okrugla i
namrštena. Selim je ubrzavao korak dok se nije našao dovoljno blizu da razazna bore
njenog oveštalog lica. Nakašljao se i izgovorio pozdrav. Nije izgledala kao Avganistanka.
Imala je grguravu crnu kosu, podsečenu kao u muškarca, i cvetastu haljinu od tako krutog
materijala da se činilo da joj lebdi oko nogu ne dodirujući ih.
Pogledala je u Selima i u odgovor nešto promumlala. Selim je pokazao ka žutoj seoskoj
kući pred sobom i upitao je treba li im još ljudi za rad. Namrštila se i odmahnula glavom.
Nesiguran da li je razumela njegovo pitanje, Selim je nastavio.
Na svom najlepšem engleskom jeziku Selim je ponudio svoje usluge gospodinu Polatu,
krakatom vlasniku te zemlje. Gospodin Polat ga je premerio od glave do pete, slegao
ramenima i krenuo da ga uvodi u rad na imanju.
Na kraju tog prvog dana Selim je ostao, misleći da će mu seljak platiti za rad. Ali gospodin
Polat je odmahnuo glavom, odbivši da plati za dan učenja. Rekao je Selimu da dođe opet
sutra i zaradi novac. Selim je obuzdavao jezik sve dok u zalazak sunca nije opet izbio na
zemljani put. Udario je nogom o tle i pljunuo. Žena koja je radila tog dana s njim posmatrala
ga je bez komentara. Dok su čekali da ih kamioni vrate u selo, Selim se mašio džepa pa
ponovo zakopčao sat oko ručnog zgloba. Kako da objasni madar-džan da je radio od jutra
do večeri a nije dobio nikakvu nadnicu?

Selim je preko volje radio puna četiri dana a da mu je jedina nadoknada bio komad pečenog
pileta između dva parčeta hleba. Brao je paradajz dok ga nisu zabolela leđa, a prsti mu
utrnuli. Ona žena za kojom je bio došao do kuće bila je Jermenka, kako će saznati kasnije te
nedelje. Iako nije znala ni reč engleskog, uspela je Selimu da prenese dve bitne stvari: prvo,
kako da razlikuje zreo paradajz od nezrelog po mesu i težini, i drugo, da će mu Polat na
kraju platiti. Selim je istrpeo tih neplaćenih nedelju dana jer je imao vrlo malo izbora, a
bojao se da će morati da prođe još jedan probni period ako se okuša u nekoj drugoj kući.
Po svršetku sedmice Polat je dao Selimu nekoliko zgužvanih novčanica. Nije bilo
rasprave niti pregovaranja. Selim se zagledao u novac na svom dlanu, jedva vredan
pomena, i klimnuo glavom. Nije tu bilo dovoljno ni da svojoj porodici obezbedi obrok.
Otad pa nadalje Selima su plaćali krajem dana, ali suma je bila nedosledna i nepovezana s
brojem kofa paradajza koje bi uspeo da napuni na njivi. Kad je Jermenka videla Selima kako
pometeno opipava svoje novčanice, stala je da se žali zajedno s njime na sopstvenom jeziku.

Uskoro su Selimovi nokti bili iskrzani i crni od prljavštine. Na dlanovima i prstima su mu se

napravili žuljevi. Lice mu je bilo slano od znoja, ali lepo se osećao. Radio je kao muškarac.
Kao što bi možda radio njegov otac. Novac nije bio veliki, ali predavao ga je majci s
ponosom.
Hakan nije ispitivao Selima o zaradi. Hajal je primala ono malo novčanica što joj ih je
madar-džan ćutke gurala u ruke svake nedelje, ali ubrzo potoni bi ih potrošila na jelo koje
bi podelila s porodicom Veziri. Činilo se da su srećni što u kući imaju decu, a madar-džan se
svim silama trudila da održava red u njihovom domu. Čistila je podove i prala sudove i veš
dok Hajal podučava ćutljivu ali radoznalu Samiru. Kucnula bi olovkom i pogledala u Hajal
kad ispiše odgovore matematičkih zadataka.
U Intikalu im je bilo prijatno, ali Selim se i dalje brinuo.
„Madar-džan, večnost će proći dok ne uspemo da uštedimo dovoljno para da stignemo do
Grčke. Možda bismo mogli da zatražimo novca od nekoga od porodice? Možda bi trebalo da
pozovemo one tamo u Engleskoj?“
Madar-džan je obrisala šake o kecelju i uzdahnula.
„Sine moj, i ja o tome istom razmišljam. Pokušaću da ih pozovem telefonom, ali sumnjam
da imaju bogzna šta da nam pošalju. Kad sam poslednji put zvala, tvoj teča je rekao da jedva
uspevaju da kupe ćerki šta joj treba za školu. Možda je sad bolja situacija. Ne vidim kakvi
nam izbori stoje na raspolaganju.“ Feriba je počinjala da razmišlja naglas. „Možda ne bi
trebalo da idemo u London. Možda bi trebalo da započnemo život negde drugde.“
Ali nije se imalo kuda drugde. Preostali iz porodice rasuli su se po Indiji, Kanadi i
Australiji. Indija je nudila slabe prilike za bolji život, dok su Kanada i Australija bile
naprosto nedosežne bez vize.
Madar-džan se navalila na kuhinjsku radnu površinu i zagledala se u ploče na tavanici.
Zahvaljujući Hajalinim preporukama, od prethodnog dana počela je da posprema u
pojedinim susedskim kućama, ali to nije bilo dovoljno da Selim ne ide na rad. Pogledala je u
svog sina.
„Tamo je veoma teško, zar ne? Na imanju.“
Bio je krenuo da joj priča o imanju posle svog drugog dana tamo, ali izraz njenog lica
smesta ga je ućutkao. Osmehnuo se i odmahnuo glavom. Njoj se lice opustilo. Tako će
preživeti, govoreći jedno drugome da je sve bolje nego što jeste.
DVADESETO POGLAVLJE

Selim
Selimov četrnaestosatni radni dan kod gospodina Polata bio je dug i težak. Bio je avgust,
sezona branja paradajza u punom jeku. Rada je bilo u obilju, čak i na ruševnom Polatovom
imanju, sa zemljom kamenitijom nego kod svih drugih suseda.
Selim je naučio da određuje vreme po položaju sunca nad glavom. Od jutra je ubeđivao
senku da oduža kako bi mu se radni dan svršio. Dobijao je predah od petnaest minuta kad
Polatova žena donese sendviče. Svakog dana tanak sendvič i čašu mlake vode. No koliko
god da je bila jednolična, ta hrana mu je umirivala krčanje stomaka, a voda gasila plamen
suvog grla.
Gospodin Polat i njegova žena imali su četvoro dece. Onaj dečak koji je prvog dana
posmatrao Selima u dvorištu ispred kuće bio je srednji, Ahmet. Mlađe su bile bliznakinje, od
oko tri godine. Najstarija je bila Ekin. Njeno ime je na turskom značilo „usev“.
Ekin je bila otprilike Selimova vršnjakinja, krakata na oca i sa slično iscrtanim licem. Nije
bila privlačna, čak ni pubertetliji pod tuđim krovom. Imala je pegice po koži, a kosa joj je
bila umršen plast kovrdža.
Ekin je posmatrala Selima izdaleka dok je pomagala majci da prostre veš iza kuće. Bio je
kraj avgusta, te nije išla u školu, nego se vrzmala po imanju. Budući da se dosađivala,
provodila je više vremena u Selimovoj i Jermenkinoj blizini. Naročito je volela da se
natenane šetka naokolo kad Selim čisti staju.
To je bila nova obaveza koju je gospodin Polat dodelio Selimu jer je zahtevala više snage
nego što bi je žena smogla. U staji su boravila dva magarca, tri koze i nekoliko kokoši.
Vazduh je bio težak i gadan od smrada balege i mokre kostreti. Selim nikada ranije nije
vodio brigu o stoci, te su ga ovi zadasi štipali za nos. Strepeo je od onih dana kad ga
gospodin Polat potapše po ramenu i pokaže mu ka staji, s grabuljom u ruci. Polat bi odvojio
nekoliko časaka da mu naglasi šta treba uraditi, pa bi otišao.
Selim bi grabuljama pokupio vlažnu slamu i izmet u ručna kolica, pa ih odvezao u jedan
ugao imanja gde će balega postepeno prevreti u đubrivo. Smrad mu se upijao u odeću i
kožu. Selim je u takve večeri u povratku kući izbegavao druge u kamionu, znajući da svi
okreću nos od njega.
Dok je Selim disao na usta, Ekin je dokono šetkala pored otvorenih vrata staje, prolazeći
po bezbroj puta. Počela je da se nakašljava kad god prođe. Uskoro je stekla i naviku da sedi
na jednom sanduku u uglu, kao uzgredni posmatrač njegovog rada. Selimu nikako nije bilo
jasno kako i zašto ona trpi taj miris. Jednog dana mu se obratila natucajući na najprostijem
engleskom.
„Nije dobro“, primetila je. „Još prljavo.“
„Još nisam završio“, odgovorio je Selim ne odvajajući oči od tla. Čisto je sumnjao da se
turski očevi mnogo razlikuju od avganistanskih kad je reč o ćerkama. Nije želeo probleme s
Polatom. Ekin je u ruci držala visoku čašu punu vode. Bučno je otpila gutljaj.
 Prašina u staji bila mu je isušila jezik i dušnik. Zvuk njenog gutanja ga je raspomamio, ali
ništa nije rekao.
„Kako se zoveš?“ Pošto nije dobila odgovor, Ekin je ponovila pitanje, glasnije i ljuće.
„Kažem: kako se zoveš?“
„Selim“, promumlao je.
„Selim?“ Ekin se igrala svojom umršenom kosom. Razdvajala je krajeve, a prsti su joj
zapinjali o čvorove. „To je ime za starog čoveka. Što imaš ime za starog čoveka?“
Selimove usne su se stegle.
„Što ne čistiš tamo? Još smrdi ako ne počistiš to. Stoka se razboli. Moj otac ne bude
srećan.“
I dalje stisnutih usta, Selim je dovršio posao što je brže mogao, pa se vratio na njivu, gde
je Jermenka izvila jednom obrvom i pokazala glavom u pravcu staje. Pošto je ogorčeno
odmahnuo glavom, osmehnula se. Počinjali su da se razumeju.

Posle nedelju dana Ekin je ugledala Selima kako ulazi u staju. Pošla je za njim, izvrnula
sanduk pa sela na njega, opruživši noge pred sobom.
„Leto je mnogo vruće. Ja sam u kući čitav dan. To je previše dugo! Škola je bolja. Bolje je
kad vidim drugarice.“
Selimova ćutnja nije uspela da je odbije.
„Ovde nema ništa. Ne mogu da pričam s drugaricama. Sama sam.“ Poćutala je. „Ti ne ideš
u školu pa ne znaš. Jesi li išao u školu?“
Selim je stao da grabulja jače.
„Ja znam da radnici ne idu u školu. Ali moj otac i moja majka kažu da moram da učim da
ne budem radnik. Kažu da moram da budem đak i da budem čista, da lepo živim. Zašto ne
govoriš? Dobro je što ne ideš u školu. U školi nastavnici kažu da moraš da govoriš!“
Nasmejala se i kucnula petama o pod zastrt slamom.
Zaorio se glas gospodina Polata. Ekin je uz dubok uzdah ustala. Otresla je slamu sa tura
pantalona i zaputila se iz staje, dobacivši Selimu pri izlasku čudnovat pogled. Selim je bio
zahvalan na odmoru od nje. Nekoliko trenutaka sa Ekin izmorilo bi ga više nego
četrnaestodnevni radni dan. Ali pre nego što je stigao da se nauživa tišine, vratila se s
njegovim sendvičem u ruci.
„Evo“, doviknula je Ekin sa vrata staje. Zastala je i pogledala u sendvič u rukama. Prinela
ga je licu, tako blizu da je Selim video kako je očešala nosom meso. „Lep je. Možemo da
jedemo zajedno?“
Ekin je sela na sanduk, no upravo kad joj je Selim prišao da bi preuzeo svoj sendvič, ona
ga je pažljivo pokidala na dva dela i pružila mu jednu polovinu. Selim je gnevno posmatrao
kako hleb i piletina nestaju između njenih zuba.
„Ta hrana je za mene“, prigovorio je.
„Ali mi jedemo zajedno“, zbunjeno je odgovorila Ekin. „Kao drugovi, okej?“
„Ne. Ne. Nije okej!“ Selima je bolela glava. Jagodice prstiju su mu buktale, a stomak ljutito
krčao.
Njegova reakcija kao da je iznenadila Ekin. Već sledećeg časa je ustala, zavukla ruku u
džep haljine i izvadila paketić sa dve male gurabije. Bacila je paketić na sanduk i bez ijedne
reči izašla iz staje.
 Selim je, besan, samo bio u stanju da razmišlja kako će gladovati do kraja dana. Polovina
sendviča koju mu je ostavila neće ga bogzna koliko osnažiti, a nije bilo svrhe da se žali
Polatu ili njegovoj supruzi. Bacio je grabulju na pod pa strpao to pola sendviča u usta.
Pogledao je tad u gurabije i zapitao se šta one znače, pa i njih slistio kao ništa.
Ekin nije zalazila u njive, ali Selim je osećao njene oči na sebi dok ga je iz daljine
posmatrala kako bere paradajz, pretvarajući se da čita neku knjigu. I Jermenka je
primećivala Ekinino prisustvo i sa neodobravanjem coktala. Prinela je dva prsta usnama i
zavrtela glavom. Pokazala je ka šest redova paradajza preostalih da se oberu, pa se
potapšala po džepu.
Ništa ne govori, poručivala mu je. Vrati se na posao i zaradi svoj novac.
Selim je znao da je to zdravorazumski savet. Kao mali je retko kad brinuo o novcu. Ako je
i razmišljao o njemu, bilo je to kad se zapita ima li dovoljno da kupi u prodavnici neki
slatkiš ili gazirani sok. Nisu ni izdaleka bili bogati, ali padar-džan se starao da svega bude u
obilju. Posle njegove smrti madar-džan je raspodelila ušteđevinu i izdvajala je male sume
za namirnice i ono apsolutno najosnovnije. Selim je znao da imaju malo, ali nije mu bilo ni
nakraj pameti da će im rezerve potpuno presahnuti. Sada kad je predavao svoju platu majci,
razumeo je da su finansijski u vrlo neizvesnom položaju.
Previše nas je, razmišljao je Selim u kamionu dok se vozio kući. Sećao se debelog koverta
s gotovinom koji je njegova majka dala Abdulu Rahimu za dokumenta. Troškovi za
dokumenta, hranu i naknadu krijumčarima, sve puta četiri, ostavili su porodici Veziri vrlo
male zalihe. Samira je bila premlada da bi shvatila koliko naporno Selim radi svakog dana.
Ona je ostajala kod kuće i pomagala madar-džan u domaćim poslovima, ali samo onda kad
Hajal ne nadoknađuje s njom propuštene školske časove. Azizove potrebe bile su još veće.
Selim se kajao zbog svojih misli. Sestru i brata je voleo mnogo, ali osujećenost i umor
počinjali su da ga troše.
Majci je sa svakim danom bio sve potrebniji. Selim se oglušivao o svoju želju da se
sklupča kraj nje. Za njega nije bilo prostora da bude dete. Još ga je srce bolelo za ocem, ali
često bi pomislio kako su upravo padar-džanove odluke i dovele njihove živote u opasnost.
U druge besane noći tugovao je zbog svojih nevaljalstava iz detinjstva i zbog razočaranja
koje je donosio ocu. Kad su posredi njegovi roditelji, Selim je bio kaleidoskop osećanja.
A sad je Selim bio hranilac. Što je više o tome razmišljao, to više se osećao kao glava
porodice i to manje je bio raspoložen da sluša tuđa naređenja. Gospodin Polat je obuzdavao
njegov adolescentski ego u procvatu, ali pred majkom je Selim već puštao jezik. Govorio je
neke stvari koje se pre godinu dana ne bi usudio da kaže. Streljao ju je pogledom za koji je
znao da se ne priliči, ali davao je sebi tu slobodu. Radio je od jutra do mraka, hranio
porodicu i hteo je da se njegovo mišljenje uvažava.
Kada je stigao u dom Jilmazovih, zatekao je majku kako sređuje kuhinju. Samira i mališan
već su spavali.
„Je li sve u redu s njima?“, upitao je skljokavši se na stolicu.
„Dobro su. Mada te Azizove oči traže“, dodala je uz bled osmeh. Pogurala je tanjir s jelom
pred njega i ostala tu da sedi dok je jeo. Nije ništa dobro, znao je on, ali majka nije htela da
opterećuje svog mladog sina sopstvenim brigama. Dovoljno je već davao od sebe.
Lepo je kad neko brine o tebi, pomislio je Selim sručivši se na jastuk na podu i sklopivši
oči.
DVADESET PRVO POGLAVLJE

Feriba
„Zašto je stalno bolestan?“, upitao je Selim. Bio je ušao i zatekao me kako perem sunđerom
njegovog bratića. Aziz je bio bled i cvileo je. Već je dvaput dotad povraćao.
Umotala sam Aziza u peškir i nežno ga spustila na pod. Za Selima nisam imala odgovor.
„Mislim da je to zbog promena. Vazduh, hrana – sve je ovde drugačije. A on je tako mali.
Sigurno je njegovom telu teško da se pri vikne.“ Štrcnula sam maslinovog ulja na dlan i
protrljala šake da ih ugrejem. No i kad sam Azizu nežno istrljala grudi i stomak, kao da mu i
dalje nešto nije prijalo. „Možda su mu potrebni neki vitamini da ojača.“
Aziz nije mnogo dobio na težini otkako smo stigli u Tursku. Isprobavala sam sve što sam
mogla. Služila sam se onim malobrojnim turskim rečima koje sam naučila na pijaci da bih
kupila voća i povrća. Havuç, bezelye, muz.13 Kad me rečnik izda, pribegavala sam
pokazivanju i rudimentarnom jeziku znakova. Prebirala sam po svežnjevima bilja i
pronalazila ono za koje sam znala da ima lekovita svojstva. Kuvala sam ga i kašičicom
ulivala čaj Azizu u usta. Hranila sam ga najzelenijim spanaćem, najsočnijim kruškama,
samlevenim komadima mesa s trunkom masnoće više. Činilo se da ništa od toga ne donosi
ni mrvicu razlike.
Selim je otišao u kuhinju. Čula sam njegov teški uzdah i drvene nogare stolice kako klize
po vinaz-pločicama. Moje objašnjenje nije zadovoljilo ni njega ni mene.
„Sutra ćemo ga odneti doktoru, Selime“, začula sam Hajal. „Večeraj. Praznog stomaka
samo ćeš se još više sekirati.“
U kuhinji je bila i Samira. Prionula je na pripremanje večere za brata čim ga je čula kako
ulazi na vrata. Sve što je ranije osećala prema ocu sada je preusmeravala na Selima, jedno
duboko obožavanje kakvo ide podruku sa očekivanjima i potrebama. Ona je bila onaj
kabasti zimski kaput koji ga je grejao, ali mu i usporavao korak.
Samira se trudila koliko god je mogla da doprinese. Pomagala mi je da izgnječim voće i
povrće kako bih nahranila Aziza. Pazila ga je kad ja odem u susedske kuće da čistim ili
obavljam sitne poslove. Po mom povratku uvek je izgledala isceđeno.
„Sa Azizom nije lako, džanem. Ni kod mene nije gotovo nimalo bolji.“
Samira nije baš bila ubeđena u to.

Hajal i ja smo se zaputile dugačkim seoskim putem da bismo stigle do doktora Ozdemira,
koji je pre mnogo godina lečio njene sinove. Doktor je još aktivno radio, a pridružio mu se i
sin. Kuća im je bila na drugom kraju grada. Otac i sin su pacijente primali u sobici dozidanoj
uz kuću. Bila je nameštena jednostavno ali prijatno, a u nju je svratila i doktorova žena s
tanjirom kolača.
Bila sam nervozna, isuviše nervozna da bih išta pojela. Gospođa Ozdemir je pročitala
strepnju na mom licu i videlo se da bi htela nešto da kaže, ali nismo govorile istim jezikom.
Razmenila je nekoliko reči sa Hajal i položila mi ruku na rame da me umiri.
 Pogledala sam u svoga sina i načas ga videla očima gospođe Ozdemir. Pramičci kose lepili
su mu se za vlažno čelo. Glava je počinjala da mu deluje preveliko u odnosu na telo. Nije
dobro izgledao, morala sam to da priznam, a predugo ga već nisam bila videla kako se
osmehuje ili ga čula da izgovara jednu jedinu reč. Nisam mogla da zamislim u kakvoj bismo
se situaciji našli da nije nepojmljive dobrote koju su nam ukazali Hakan i Hajal. Pitala sam
se kako ću se ikada odužiti tim potpuno nepoznatim ljudima na svemu što su učinili.
Aziz se izvijao i gr čio u mom krilu ne bi li se namestio u udobniji položaj. Mrzeo je da
leži. Dobro sam ga poznavala, ali nisam umela da procenim šta to s njim nije u redu, samo
sam videla da nimalo ne liči na moju ostalu decu, a to me je plašilo.
Doktor Ozdemir je ušao u prostoriju, ali topli osmeh mu je zgasnuo čim su nam se oči
susrele. Shvatila sam koliko uznemireno po svoj prilici izgledam, te sam ustala da se
pozdravim s njim. Doktor je na glavi imao plast sede kose, a iznad opasača povelik stomak.
Smesta sam stekla poverenje u njega i njegovu srebrnu kosu i znala da će iz te posete
proizaći nešto dobro. Klimnuo je glavom u znak pozdrava i pokretom mi pokazao da opet
sednem. Izvukao je ispod pulta još jednu stolicu i seo preko puta mene.
Služeći se jedinstvenom smešom turskog, engleskog i darija, uspeli smo da se
sporazumemo. Gde su zafalile reči, dopunjavali smo gestovima i mimikom. Na doktorov
zahtev, položila sam Aziza na sto za pregled i raskopčala mu bluzicu i pantalone. Doktor
Ozdemir je užasnuto stegao usne pre nego što je i položio ruku na maleckog. Aziz je bio
zaspao, ali je počeo da se budi i grudi su mu se potresno dizale i spuštale. Vrpoljio se levo-
desno, ne uspevajući da se digne i sedne.
Doktor Ozdemir je povukao kožu na Azizovom stomaku i pažljivo mu oslušnuo grudi, što
je potrajalo, kako mi se učinilo, čitavu večnost. Služeći se lampicom i drvenim štapićem,
zavirio je Azizu u usta, a onda krenuo prstima da mu pritiska okrugli stomak, prepipavajući
mu telo centimetar po centimetar. Srce mi je ubrzalo.
„Doktor-sahibe“, umešala sam se što sam mogla učtivije. „Postoji li neki problem?“
Nervozno sam pogledala u Hajal, u nadi da me je doktor razumeo.
Doktor Ozdemir je duboko uzdahnuo. Skinuo je stetoskop sa vrata i umotao Aziza u
njegovo ćebe pre nego što će mi ga vratiti u naručje. Namestila sam ga uspravno na krilu i
ponovo posvetila pažnju doktoru, koji je prozborio polako, brižljivo izgovarajući reči i
čitajući mi izraze lica. Njegove reči bile su poput teških udaraca dok sam se upinjala da
shvatim šta priča. Problem. To je bilo sve što mi je potvrđeno.
„Kakav problem? Da li mu trebaju antibiotici? Vitamini?“
Doktor Ozdemir je odmahnuo glavom ponavljajući reči „antibiotici“ i „vitamini“, za koje
nije bio nužan nikakav prevod sa darija na turski.
Pokazao je ka Azizovim grudima, ka njegovom srcu, i ponovio onu jedinu reč koju je bio u
stanju da mi prenese. „Problem. Kalp.“
„Kalp?“ Još jedna zajednička reč naših jezika. Kalp znači srce. Osetila sam slabost u
rukama.
Doktor je ustao i sa pulta uzeo neku knjigu. Bila je to knjiga mekih korica, sa hrbatom
mnogo puta krpljenim lepljivom trakom. Krenuo je da je lista kako bi pronašao neku sliku
koja će mu pomoći da ilustruje to što hoće da kaže, ali brzo je izgubio strpljenje i bacio je
natrag na pult. Izvadio je olovku i papir i uzeo da crta.
Privukla sam stolicu bliže njemu. Nacrtao je srce i stao ritmički da steže i opušta pesnicu.
Zatim je nacrtao dva oblika i počeo prenaglašeno da udiše i izdiše. Pluća, pomislila sam.
Srce i pluća. Klimnula sam glavom, a doktor se vratio svom rudimentarnom crtežu. Pokazao
je na srce, pa opet opustio i stegao pesnicu, ali ovog puta sporije. Zatim je pokazao crtež
pluća i krenuo da senči donje delove. Nešto je blokiralo Azizova pluća. Doktor Ozdemir je
iznova započeo prenaglašeno da diše, ali ovog puta otežano, brže i jače, lica napregnutog od
napora.
Pomislila sam da je jedna beba, moja beba, premlada da ima problema sa srcem. Osetila
sam neko nesavladivo beznađe. Kako uopšte da rešimo to nešto što nije u redu s njegovim
srcem?
Doktor Ozdemir je znao da je njegova poruka doprla do mene. Kucnuo je olovkom po
skici u svom krilu. Intikal je bio malo mesto i u njemu nije imalo gde da se obavi ono što je
on smatrao neophodnim. Neće biti ni rendgena ni analize krvi. Azizu je trebala bolnica, no
čak i da smo bili u mogućnosti da stignemo do bogatih resursa nekog grada, ne bih imala
novca da finansiram sve što će Azizu biti nužno. Doktor Ozdemir je zavrteo glavom.
Doktor je moj svet sveo na skicu grafitnom olovkom na listiću papira. Morala sam da
čujem konačni zaključak doktora Ozdemira. Protrljao se po čelu, izvadio iz džepa belog
mantila blokčić, pa nešto na njemu naškrabao. Pružio je recept Hajal, te su me udruženim
snagama obavestili da će ti lekovi privremeno pomoći da Azizu bude lagodnije, ali da će mu
se stanje s vremenom samo pogoršavati.
Hajaline oči su zasuzile. S mukom je istiskivala te reči iz sebe.
Tog dana prepreka našoj komunikaciji nije bio jezik. I da je doktor tečno govorio dari,
opet ne bih razumela sinovljevu prognozu. Gledao me je, a ja sam po njegovim očima videla
da nije iznenađen mojom reakcijom. Odbijaću to da prihvatim, znao je, kao što tolike majke
odbijaju, do samog kraja, a ponekad i dugo potom.
Potisnula sam u stranu sve što su mi govorili i uhvatila se za ono što mogu da
preduzmem. Bilo mi je potrebno nešto opipljivo da bih ostala na površini.
„Davaću mu taj lek“, rekla sam. „Koliko puta na dan? Koliko dugo?“
Razumeli su me. Doktor Ozdemir je kažiprstom stao da iscrtava neprekidne petlje. Hafta
znači nedelju dana i na turskom i na dariju. Svake nedelje, pokazivao je rukom da lek treba
duže da se uzima. Klimnula sam glavom.
„Dođite za dve nedelje“, rekao je doktor. Hajal je klimnula glavom, zahvalila doktoru, pa
ga upitala nešto što nisam razumela. Doktor Ozdemir je zavrteo glavom, pa blago
odmahnuo rukom. Pre nego što ćemo izaći, dotakao me je po laktu i pomilovao Aziza po
kosi.
Bila sam otupela. Hajal je, samo sa tim kvadratićem papira u ruci, krenula da me izvede
na vrata.
Nisam znala koliko će lek koštati. Vratili smo se istim putem kući, a između mene i Hajal
je počivala tišina. U apoteci sam izvadila iz novčanika novčanice da platim flašicu tečnosti
koju je pripremio apotekar. Ne želeći da čekam, sklonila sam ćebe sa Azizovog lica i
pokazala ka njegovim ustima. Hajal je prenela da mi je hitno, te je brkati apotekar klimnuo
glavom. Otvorio je flašicu i sipao malo u plastičnu kašičicu. Prinela sam tamnu tečnost
Azizovim tankim usnama.
Srce moga deteta bilo je pozleđenije nego moje. Zakopala sam bes koji sam osećala
prema mužu zbog svih njegovih odluka što su me dovele tu. Za mnogo šta nije bio on kriv, i
to sam znala onda kad imam snage da budem racionalna. Ali u drugim prilikama, kad mi
pleća popuste pod pritiskom svega, sećanja na muža zamagljivao je jed. Umesto istrajnosti
videla sam bandoglavost, umesto načela ponos, umesto odlučnosti poricanje. Svetlost našeg
braka se mutila. Molila sam se za način da volim svoga muža u smrti podjednako
neokrnjeno kao što sam ga volela u životu.
U ime Boga, milostivog, samilosnog, vapilo je moje teško srce.
DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Selim
Selim je ćutke slušao dok je madar-džan prepričavala doktorova razmišljanja. Pribranost je
održavala sažetim rečenicama i uveravanjem da je lek već promenio situaciju. Ali istina je
počivala u prostoru između njenih reči, u šupljinama koje su Selim i Samira naučili da
prepoznaju, kao i da ih se plaše. Samira se pogledala s bratom u oči, lica napregnutog od
tereta svega onog što je majka ostavila neizrečeno.
Selim nije odvajao oči od bratića. Aziz je lagodno spavao, disanje mu se umirilo. Čuvši
vest od Hajal, Hakan je uzdahnuo i zavrteo glavom. Selimu je to izgledalo kao sažaljenje i
ozlojedio se. Znojio se na Polatovoj njivi svakog dana upravo da ne bi niko morao da ga
sažaljeva. Izraz Hakanovog dobronamernog lica, ruka na njegovom ramenu – Selim je želeo
od svega toga da pobegne.
Selim je sedeo na rubu školskog fudbalskog igrališta, čupkajući vlati trave. Sudeći po
položaju sunca na nebu, deca će uskoro izaći iz škole. Osećao je kako se vrpolje na
sedištima, prate minute što prolaze i željno čekaju da im nastavnici daju voljno. U nekom
drugom životu, u nekoj dalekoj zemlji, Selim je bio isti kao oni – nestrpljiv da dođe onaj
trenutak kad će moći da strpa papire i olovke u ranac i izleti na vrata.
Ali to je bilo drugo doba, drugi Selim. Ovaj Selim je čeznuo za školom punom školskih
drugova, prijatelja. Čeznuo je za novim životom. Bolniji od Kabula, taj novi život bio je sada
tako blizu da se mogao dodirnuti, a ipak nedosežan. Ta čežnja ga je dovela tu, na hladovito
travnato igralište u školskom dvorištu. Prolazio je kraj ove škole svakog dana kad ide na
stanicu kamiona. Ona mu je bila neprekidni podsetnik na to koliko je sve moglo biti
drugačije.
Stigavši tog dana na imanje, Selim je obavestio Polata da će morati ranije sa posla.
Promrsio je neku poluistinu o bratu. Zemljovlasnik je gunđao, te je Selim bio svestan da
treba da očekuje smanjenu nadnicu. Ali Polat je imao vrlo malo izbora što se tiče radne
snage i Selim je znao da će sutra biti rado dočekan natrag.
Ako već ne može da živi normalnim životom, posmatraće ga. Želeo je da mu samo
nekoliko sati trava hladi stopala. Želeo je jedno popodne samo za sebe, daleko od posla od
kog pucaju leđa.

Selim je pokušavao da zamisli Azizovo srce. Osećao je u grudima otkucaje sopstvenog,

ponekad gruvanje. Selim je jednom video životinjske srce. Bio je pošao sa ocem u kasapnicu
po pile, retku poslasticu kojom će obeležiti Ramazanski bajram i kulminaciju dugog meseca
posta. Kućni budžet bio se otanjio otkako su padar-džanova primanja postala neredovna.
Selim je posmatrao kako kasapin briše okrvavljene ruke krpom i prilazi da popriča s
njegovim ocem. Razmenili su reči učtivosti, a onda je padar-džan zatražio da vidi kakve
piliće kasapin ima. Kasapin je izdigao jednu obrvu, a Selim, mladi sin, osetio je kako mu se
grudi nadimaju od ponosa. Porodica Veziri nije prosečan kupac koji traži najjeftiniji komad
mesa. Oni su došli po najbolje.
Dok su se otac i kasapin cenkali, Selim se obazreo da bi video šta je kasapin izložio. Na
jednoj kuki je visilo odrano jagnje. Veliki komadi mesa i sjajni unutrašnji organi nizali su se
u kratkim redovima. U Selimu su izazvali i opčinjenost i mučninu. Pamtio je kako je cimnuo
oca za rukav.
„Padar-džane, šta je ovo?“, prošaputao je, ne želeći da privuče kasapinovu pažnju, ali ne
uspevajući da suzbije radoznalost.
„To su pileća srca.“
Padar-džan i kasapin su se smejali videći Selima kako jednu ruku stavlja na grudi
pokušavajući da oseti udare sopstvenog srca, očiju prikovanih za srca veličine kajsije na
kasapskom panju.

Školska vrata su se otvorila i učenici su nagrnuli napolje kao bučna reka. Selim im je
zavideo na školskim torbama, na sveskama, na tome što nemaju nikakvu odgovornost.
Dečaci njegovog uzrasta zaputili su se na igralište, grupa od njih osam ili devet. Dok su se
bližili, Selim je oborio pogled ka ručnom satu. Nije želeo da ga ulove kako pilji. Kazaljke sata
bile su prestale da se kreću prethodne večeri. Selim je pokušao da ga ponovo navije,
premda nije očekivao da će to pomoći. Bio je to inženjerski sat, nerastumačivi brojčanik u
većem brojčaniku. Padar-džan bi verovatno umeo da ga popravi. Selim ga svejedno nije
skidao sa ruke, u nadi da će spontano oživeti.
Jedan dečak na igralištu, najkrakatiji u grupi, izvadio je iz sportske torbe fudbalsku loptu.
Selim je osetio kako mu se stopala vrpolje od želje da dotaknu njenu kožu. Nije mogao da
natera sebe da se digne i udalji se.
Verovatno me neće čak ni primetiti, rasuđivao je. Obrnuo se tako da bude tek upola
okrenut ka dečacima, koji su u međuvremenu krenuli da dodaju loptu, topoćući dok su
trčali tamo-amo po igralištu. Glasovi su im se orili; nesumnjivo su jedni drugima dovikivali
skaredne opaske služeći se turskim žargonom, koji Selim nije razumeo.
Na trenutak su se sakupili u raštrkanu gomilu, a dva dečaka su svaki čas gledala ka
Selimu. Osećajući se kao uljez, Selim je nagnao sebe da ustane, otresajući tur. Taman kad je
hteo da pođe, začuo je kako se neko dernja u njegovom pravcu. Nevoljno se okrenuo.
Krakati kolovođa bučno je ponovio rečenicu. Selim nije znao kako da reaguje, pa je samo
slegao ramenima.
„Ne turski.“
„Ne turski?“ Dečak se nasmejao i prešao na engleski. „Voliš da igraš fudbal ili voliš da
spavaš na travi?“
Selim je osetio navalu uzbuđenja. Pošao je za dečakom ka ostalima, koji su se već bili
razdvojili na dva tima. Jednom timu manjkao je igrač.
„Igraćeš s njima“, objavio je krakati dečak. Zastao je i odmerio Selima od glave do pete.
„Imaš ime?“
Selim je počekao, pošto je hteo da se uveri da mu se ne rugaju. „Selim“, najzad je
odgovorio, pa skinuo sat i stavio ga u džep. „Selim? Pričaš sporo. Nadam se da trčiš brzo.“
Kabul je bio pun takvih dečaka. Selim se opuštenim korakom zaputio ka timu u koji je
raspoređen i pozdravio momke klimnuvši odsečno glavom. Oni su ga pak razgledali, pa
krenuli da zauzimaju položaje.
 Kad je lopta počela da se kotrlja od dečaka do dečaka, Selim kao da se našao prenet na
neko drugo mesto. Bio je u Kabulu i igrao je brzinsku utakmicu s drugovima iz komšiluka
dok se još nije smrklo. Trčao je za loptom, šutirao je dalje od dečaka čija imena nije mario
da sazna. Štopovao je loptu, dodavao je novim saigračima, dečacima koji bi ga inače na
pijaci možda izbegavali kao migranta-radnika iz tuđe zemlje. Ovde nije bio autsajder. Lopta
je ponovo stigla do njega. Selim je driblujući krenuo ka golu, motreći na odbranu i vodeći
računa da ostane ispred ostalih.
Njegov tim je izgubio za jedan gol, ali Selim je dovoljno dobro igrao da zasluži poštovanje
grupe. Dahćući, znojav, krakati dečak je odmerio Selima ispod oka.
„Odakle si?“, upitao je brišući čelo nadlanicom.
„Iz Avganistana“, odgovorio je sa oklevanjem Selim. Dečaka to kao da nije ni najmanje
pomelo.
„Ja sam Kemal.“

Kemal i Selim su se sprijateljili, onoliko koliko su to mogli jedan meštanin i jedan imigrant u
Intikalu. Od tog dana se Selim pridruživao dečacima jednom nedeljno na fudbalskoj
utakmici, u povratku sa Polatovog imanja, i igrao sat-dva, a ponekad bi se i vratio na imanje
da nastavi posao. Tim danima je bio iscrpen i mrtav gladan, ali vredelo je, jer tad bi osetio
travu pod stopalima, tapšanje po ramenu, vetar na licu. Polat je krivio lice, no trpeo je ta
odsustva jer je Selim nadoknađivao propušteni rad.
Kod kuće Selim nije pričao o svojim novim aktivnostima. Nije bio u stanju da natera sebe
da kaže majci kako se sat vremena nedeljno oseća slobodno. Viđao je majčino brižno lice
kad god se vrati kući. Svaki trenutak je provodila majući se oko Aziza i grabeći ma kakav
posao kojim će malo popuniti džep. Samira je i dalje uskakala da pomogne: ili je pazila
Aziza dok madar-džan radi, ili bi se našla Hakanu i Hajal u poslovima po kući. Iako mu se to
činilo nepošteno, Selim o svojoj sportskoj razonodi nije pričao.
Na igralištu je Selimu jezik bio isuviše vezan da bi mogao dosetljivo da uzvraća dečacima
na uobičajena podsmešljiva dobacivanja. Nadao se da njegova ćutnja deluje kao
hladnokrvna ravnodušnost. Kemal je i dalje bockao Selima, no kao da nije bio preterano
razočaran što ne postiže neku znatniju reakciju.
Uveče su se dečaci ponekad okupljali u selu da popiju po sok i blenu u oskudno odevene
žene iz reklama u časopisima. Selim se tek povremeno sastajao s njima, neprijatno svestan
svoje znojave odeće i ruku oguljenih od branja paradajza. Pošto nije mogao baš sve da
skriva od majke, kazao joj je kako je upoznao neke fine dečake iz sela pa će popiti s njima
sok. Bodrila ga je u tome, a on se samo osećao još gore zato što toliko taji od nje.
Budući da je jednom otpratio Selima do kuće, Kemal je znao gde stanuju. No svejedno,
Selim se iznenadio kad se jedne večeri vratio sa imanja i zatekao svog druga kako sedi u
kuhinji s Hakanom. Te večeri je Selim saznao da je Kemal prilagodljiv kao kameleon. To
svojstvo je on cenio jer je bilo korisno.
„Selime, taman stižeš na vreme. Imaš gosta“, oglasio se Hakan sa osmehom.
„Zdravo, Selime“, veselo je rekao Kemal ustajući sa stolice.
„Malo smo proćaskali. Radujem se što upoznaješ dečake iz kraja. Ispostavilo se da znam
Kemalovog oca.“
„Zdravo…“ Selim se našao zatečen. Nije se oduševio što vidi Kemala u kući. „Vi… vi
poznajete njegovog oca?“
 „Da, je li da je to baš zanimljivo, Selime? Pojma nisam imao da je ovo dom dragog
gospodina Hakana!“
„Intikal je ovo. Ne gine nam da se poznajemo. Ali Kemala nisam video ovde otkako je bio
mali, visok jedva koliko ovaj sto“, rekao je Hakan smejuljeći se. Kemal je razvukao usta od
uva do uva, naizgled oličenje karakternosti.
„Da, ispostavilo se da su moj otac i gospodin Hakan predavali na istom univerzitetu“,
objasnio je.
„Tačno, ali Kemalov otac je mnogo mlađi od mene. Bio je nov – veoma je obećavao kao
profesor. Studenti su ga voleli, kao što ga vole i sad. Mada sam siguran da nedostaje sinu
dok traje semestar.“
Sigurno se Selimu iznenađenje jasno ogledalo na licu. O Kemalu je tek trebalo štošta da
sazna. Hakan je ustao i odneo svoju čajnu šoljicu do sudopere. Usput je rastršio Kemalu
kosu. Selim je razumeo veći deo njihovog razgovora, ali morao je da se usredsredi. Turski
kojim je Kemal trenutno govorio bio je prečišćena verzija onog što je Selim obično čuo od
njega.
„E pa, momci, zabavljajte se. Kemale, pozdravi oca kad se budeš čuo s njim. Kaži mu da ću
se nadati poseti kad bude došao. Lepo bi bilo da se ispričam s njime po svršetku semestra.“
„Naravno, gospodine Hakane. Reći ću mu. Sigurno će se neopisivo obradovati vesti o
vama. Još samo koju nedelju, i stiže kući.“
Hakan je izašao iz kuhinje, a Kemal je vragolasto zveknuo Selima pesnicom u rame.
„Ej, čoveče, šta ti je! Smakni taj izraz sa lica! A smakni i malo tog znoja kad ti je već
usput.“
Selim se snebivljivo osmehnuo i pošao da opere tragove napornog rada sa lica, vrata i
ruku. Madar-džan, Samira i Aziz bili su u spavaćoj sobi u zadnjem delu kuće. Aziz je već
spavao, a madar-džan je splitala Samiri kosu. Selim se pozdravio s njima i pružio se da
poljubi majku u obraz. Upoznala je Kemala, reče mu ona, i raduje se što Hakan, izgleda,
poznaje njegove. Deluje kao fin mladić.
„I jeste“, kazao je Selim. „Izaći ćemo malo da prošetamo, je li to u redu? Brzo se vraćam.“
„Važi, bačem. Pazi se i nemoj da ostaješ preterano kasno. I majka treba da viđa lice svoga
sina, znaš.“ Selim je obećao da će brzo doći, te izašao i zatekao Kemala kako ga nestrpljivo
čeka iza kuće, s cigaretom koja mu je mlitavo visila sa donje usne.
„Ah, mnogo bolje! Sad možda i nećeš da poplašiš devojke“, rekao je smejući se.
Selim i profesorov sin zaputili su se u tržni deo sela u potrazi za nekim nestašlukom koji
će ih zabaviti na jedno sat vremena. Bio je to ukus tako slasno normalnog života da je Selim
poželeo da padne na kolena i pomoli se da potraje.
DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Selim
Zahvaljujući Kemalu, Hakanu i Hajal, Selim se osetio kao svoj na svome u Intikalu,
hiljadama kilometara od „kuće“. Sad je bilo teže doživljavati Intikal prosto kao privremenu
stanicu na putu u Englesku.
Azizovo zdravstveno stanje blago se popravljalo. Još je zaostajao s težinom i apetitom, ali
činilo se da mu nije više onako teško. Madar-džan mu je doze leka davala krajnje savesno i
bila je zahvalna što mu je bolje. Povodom drugog odlaska dobrom doktoru Ozdemiru,
madar-džan je posebno za njega skuvala mantije14. Osećala je obavezu da nekako iskaže
zahvalnost, ali on je ponovo odbio da naplati pregled.
Međutim, iako se činilo da sve kreće nabolje, Selim je bio svestan da će na kraju morati da
isplaniraju sledeći potez ukoliko misle da stignu u Englesku. Madar-džan je nekoliko puta
zvala telefonom rodbinu u Engleskoj, ali nije uspela nikog da dobije.
Kao da nije bila voljna da ponovo zove, iako je Selim znao da su oni jedina nada porodici
Veziri. Azizovi lekovi bili su dodatno opterećenje za njihova oskudna sredstva. Nije bilo
ničeg što bi Selima spasio od surovo dugih dana na Polatovom imanju. Da nije bilo
Hakanove i Hajaline širokogrudosti, izvesno bi se našli na ulici.
Kemal i Selim su provodili sve više vremena zajedno izvan fudbalskog igrališta. S
obzirom na spone koje su vezivale Kemalovog oca i Hakana, madar-džan je bila još srećnija
zbog Selimovog novog druga. Želela je da njen sin bude društven i da uživa onda kad ne
radi. Kada je Kemal pozvao Selima da pođe s njim na svadbu svoje drugobratučede u selu,
Selim je oklevao. Nije bio siguran kako će ga dočekati ostali u Kemalovoj porodici,
migranta-radnika s balegom pod noktima. Madar-džan ga je podsticala da ide. Svadbe su u
Kabulu bile važni društveni događaji, jedino poslednjih godina utišani usled gvozdenih
talibanskih ograničenja. Madar-džan je oduvek volela to doterivanje, svečane sale, muziku,
prizor mlade i mladoženje koji se zajedno otiskuju u novi život. Iako nije mnogo govorila o
sopstvenoj svadbi, Selim je znao da je tad prvi put bila u središtu pažnje i da je svadba za
nju označila raskid s teškoćama detinjstva. Više puta nego što bi umeo da izbroji, Selim je
slušao priču o svadbi svojih roditelja – kolima okićenim cvećem i trakama, dobošaru koji je
predvodio svečanu povorku ulicom, muzici što nije stala do četiri izjutra.
„Šta ćeš obući, Selime? Da vidimo šta imamo…“ izgovorila je preturajući po njegovoj
sportskoj putnoj torbi i izvadila jedne pantalone. Nastavila je da kopa. „Evo i košulje.
Trebalo bi da završe posao. Kako bi bilo da ih probaš?“
„Madar-džan, svadba je za tri dana.“
„Šta ako nisu taman? Bolje da saznamo sad nego na taj dan.“ Pantalone su bile neporecivo
okraćale, a košulja mu je visila na ramenima. Madar-džan je popustila porub pantalona za
dva prsta, da mu gležnjevi ne budu baš potpuno ogoljeni. Moraće da posluže te pantalone i
ta košulja.
 U petak uveče Selim je, znojavih dlanova, prevalio put od petnaest minuta hoda do
Kemalove kuće. Dok se vraćao kamionom sa imanja, počeo je da zamišlja kako će mu biti
kao čistom tuđinu posred privatnog slavlja jedne turske porodice. Ozbiljno je sumnjao u to
da li treba da ide. Bojeći se da ne razočara Kemala, odabrao je da zebnje ostavi po strani.
Trebalo je da se Selim pridruži Kemalu i još dvojici njegove braće od tetke i da se na
svadbu povezu zajedno. Ostali iz porodice već su bili otišli. Slavlje se održavalo u jednoj
kući izvan sela, a momci su goreli od želje da stignu tamo pre nego što bude poslužena
večera.
Ta Kemalova braća su bila starija, imala su po dvadeset i nešto godina, ali obojica
skrojena od istog buntovnog štofa. Bili su to mladići koji su pušili cigaretu za cigaretom,
pričali masne viceve i svake večeri dolazili kući na maminu večeru. Rođaci jedva da su i
obrvom mrdnuli kad su ugledali Selima: bili su umirujuće nezainteresovani. Parkirali su
kola i zaputili se u kuću, u nadi da su dobro naciljali dolazak da propuste verske obrede, a
stignu na jelo i muziku što će uslediti.
Došli su tačno na vreme. Mladini i mladoženjini upravo su se rukovali i međusobno
čestitali. U vazduhu su lebdeli mirisi pečenja i rastopljenih sireva. Jelo je trebalo ubrzo da
bude servirano, a to je ostavilo gostima vremena da prošvrljaju, da se rođaci ispričaju i
razmene tračeve, priče o starim danima i žalbe na neuobičajeno toplo vreme.
Selim je sve to upijao. Ovo bi mogla biti i avganistanska svadba, razmišljao je. Uistinu se
nimalo nije razlikovala. U jednom uglu je ćaskao krug muškaraca. U drugom su se smejale
žene. Turci i Avganistanci bili su sličniji nego što je mislio.
Jelo je bilo izvrsno. Pošto nije čestito imao vremena da bilo šta pojede kad se vratio kući
sa posla, Selim je na slavlje stigao gladan kao vuk. Nije odvajao oči od tanjira. Podosta
devojaka u prostoriji privlačilo mu je pažnju, ali nije želeo da ga uhvate kako zija u njih.
Mada su bile odevene odmereno, midi-haljine odavale su njihove mladalačke obline. Jedna
devojka je imala kestenjastu kosu koja joj se kovrdžala oko lica i dodirivala usne boje
trešnje. Selim se posebno trudio da ne pilji u njenom pravcu.
„Hoćeš još nešto da pojedeš? Ja idem po repete. Ili se možda plašiš da ti ne puknu
pantalone?“, kazao je Kemal ustajući i podgurnuo Selima laktom.
„Ne, idem s tobom. Za ovaj ćevap rado bih žrtvovao pantalone.“ Prišli su dugačkim
stolovima gde su bili poređani poslužavnici s jelima. U jednom uglu su stajali mlada i
mladoženja i ćaskali sa nekoliko gostiju.
„Porodica je dugo čekala ovo venčanje“, objasnio je Kemal. „Mlada mi je rođaka.
Mladoženja je iz jedne porodice koja živi u blizini, graniče im se imanja. Godinama je bio
zaljubljen u nju. Jedna druga porodica je htela njome da oženi sina da bi s vremenom
nasledili tu zemlju, ali ona nije bila zainteresovana, a ni taj mladić se ionako nije dopadao
njenom ocu.“
Baš kao u Kabulu, pomislio je Selim.
Napunili su stomake, slušali muziku i gledali muškarce kako postaju sve bučniji sa sve
poznijim satima. Tapšalo se, stopala i laktovi su odskakali uz muziku što je treštala iz
stereo-uređaja, ritam i instrumenti podsećali su na muziku kabulske prošlosti. Ukrug su se
služili čaj i kolači u šerbetu. Iako nije pamtio da se nekad toliko najeo, Selim ipak nije odbio
ni lisnatu baklavu, ni belu alvu uvaljanu u pistaće kad su ga ponudili. Samo još da je mogao
da tu gozbu podeli sa svojima! Olizao je lepljive prste i zapitao se ima li načina da nešto
ćušne u džepove a da niko ne primeti.
 „Ej, hajdemo da popušimo po jednu. Ovde je prevelika vrućina, važi?“, predložio je Kemal.
Selim se saglasio i pošao za svojim drugom napolje, iza kuće. Bubne opne su mu brujale.
Duboko je udahnuo svež vazduh, protegao ruke, pa se osmehnuo. Kemal je izgledao kao da
mu je to zabavno.
„Lepo se provodiš, je li?“, upitao je vadeći cigaretu i šibice. „Odavno nisam bio ni na
kakvom slavlju. Istinski odavno.“
„O, da. Takav ti je život u Intikalu. Svaki dan slavlje“, sarkastično je uzvratio Kemal, a
cigareta je sevnula narandžastim sjajem u noći. Samo što su laganim korakom krenuli oko
šupe iza kuće, dečaci su naglo zastali.
Kroz noć su grmnuli zvuci eksplozija – a za njima vriska.
Prvi su se probudili Selimovi nagoni. Ščepao je Kemala za rame i povukao ga na tle.
„Ostani dole!“, razdrao se. Četveronoške, dečaci su puzeći pošli duž boka šupe da bi
pogledali kuću. Kemal je postupao kako mu je rečeno. Začuli su se bučni praskovi, ponovo
vriska, lomljava stakla.
„Šta se to dešava?“, kriknuo je Kemal uspaničeno. Selimu su vrisci bili prisnije poznati
nego pucnji. To su bili vrisci ljudi za vreme napada.
„Moji roditelji!“, zaurlao je Kemal iskidanim glasom.
„Miruj“, opomenuo ga je Selim, obuhvativši rukama druga da bi ga umirio. „Budi miran
načas.“
Iz kuće su istrčale tri senke, uskočile u jedna kola i otutnjale. Kemal i Selim su jurnuli u
kuću čim su svetla automobila nestala na putu. Vriska se u međuvremenu pretopila u jauke.
Krv. Selimu se želudac uskomešao od mirisa baruta i metala. Ljudi su se zbijali u dva ugla
prostorije, ječanje koje je nadjačavalo zvuk slavljeničke muzike proizvodilo je sablasnu
disharmoniju. Dve žene su trgale zavese sa prozora da bi napravile zavoje. Jedna od njih
bila je Kemalova majka, koja je dozivala sina dok je cepala tkaninu.
„Majko!“ Kemal joj je pritrčao. Ispustila je tkaninu i zgrabila ga za ramena.
„Nisi povređen? Dobro si? O, bogu hvala!“, uzviknula je.
„Dobro sam, dobro sam. Gde je otac?“
„Pomaže tamo tvojim rođacima.“ Pokupila je zavesu i pritrčala masi ljudi sagnutih nad
jednom ženom.
Selim je stajao kao ukopan.
Ljudi su urlali, hodali oko njega kao da nisu ni svesni njegovog prisustva. Video je kako
im se usta pokreću i čuo buku, zvuk preplašenih, ranjenih ljudi. Video je ljude kako trče.
Oko njega su se kretale ruke i noge, ponekad ga gurajući s puta. Nije mogao da se makne.
Selim se ponovo obreo u Kabulu. Čuo je rakete, video ljude kako sahranjuju malu decu i
porodice kako plaču za nestalim očevima. Disanje mu se usporilo, oči se zamutile.
Bekstva nema. Krvoproliće je za njim došlo i u Intikal. Kako je naivan bio kad je pomislio
ga je potpuno ostavio za sobom! Igralo je oko njega, rugajući mu se i džarkajući ga. Pratilo
ga je čitavim putem, čekajući ga da se uljuljka. Selim je kao mali gurao glavu pod jastuk da
priguši zvuke raketa. Sad je poklopio dlanovima uši da bi umrtvio te krike.
Na trenutak je ugledao jednu žrtvu, nevestinog oca, u beloj košulji koja je postala
grimizna. Iz lica mu je nestajala boja dok je ćerka ležala preko njega i vrištala.
Kuda god da se okrene, Selim je video svog oca.
DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Selim
Majka jedva da se i promeškoljila kad se Selim ušunjao u spavaću sobu; srce mu još snažno
lupalo. Čuo je Samirino tiho disanje. Dok je pipao tražeći svoj dušek na podu, oči su
pokušavale da mu se priviknu na mrak.
„Hvala bogu te si stigao kući“, šapnula je madar-džan. „Sigurno je mnogo kasno. Odspavaj
malo, Selim-džane.“
„Hoću.“ Selim je samo to uspeo da istisne iz sebe a da ga glas ne izda.
Otišao je u kupatilo i pustio da iz česme tankim mlazom poteče voda. Pustio ju je da mu
teče preko šaka i između prstiju. Prineo je dlanove licu i tu ih zadržao.
Odspavaj malo, rekla je madar-džan. Odspavaj malo.
Selim je skinuo pantalone i košulju i zavukao se pod pokrivač. Zurio je u tavanicu, pratio
u tami pogledom njene pukotine i pokušavao da blokira sve što je video. Ali sve se vraćalo.
Nevesta, njena haljina obojena očevom krvlju. Njen brat koji, pogođen u nogu ali živ, urla
dok ga ubacuju u kola da bi ga odvezli u bolnicu. Druga dvojica imala su sreće, meci su ih
samo okrznuli po ruci.
Sreća je, pomislio je Selim, relativna.
Bilo je to četrdeset pet minuta haosa. Nekoliko pribranih glava preuzelo je kontrolu i
izvikivalo naređenja. Neko je odveo neutešnu nevestu u sobu pozadi. Njen novostečeni
muž, koji je bio oduzet od straha dok je trajala klanica, opipavao je sopstveno telo tražeći
nepostojeće rane od metaka. Jedan napadač bio je nanišanio pravo u njega i pritisnuo
obarač, ali pištolj se zaglavio.
Sreća.
Selim je shvatio da šapuće molitve, kao da su mu očeve ruke na ramenima pa ga okreću
od tih prozora i vraćaju ga na zemlju. Dotakao je beživotni sat na ručnom zglobu, lišen tihog
kuckanja koje ga je ranije uspavljivalo.
Kući ih je dovezao Kemalov otac, usput im ispričavši šta se dogodilo. Trojica su upala u
kuću. Smesta su u njima prepoznali sinove te porodice čije se imanje graniči s mladinim –
momke koji su hteli tu mladu za sopstveni klan. Uvređeni i razjareni, odlučili su da se
osvete na noć svadbe.
Za metu su uzeli mladinog oca, mladoženju, potom mladinu braću. Gosti su pojurili da se
sklone, posakrivali se pod stolove pune slavljeničkih slatkiša i razbežali se po susednim
prostorijama.
Napadači su mladu poštedeli, što je bilo kazna po sebi.
Kemal dotad nije bio video ništa strašnije od nosa okrvavljenog u uličnoj tuči.
Drugačije je izvan varoških međa. Ljudi se svete kad im se učini da im je povređena čast.
Prošla je čitava večnost dok nisu stigli policajci. Vrteli su glavom i išli od jednoga do
drugoga, procenjujući posledice. Zapisivali su, ali bilo je nejasno šta će preduzeti u vezi s
napadačima. Kemalov otac je odlučio da odveze dečake kući. U drugim kolima bila je
Kemalova majka s njegovim tetkama i braćom od tetaka.

Selim je zaspao razmišljajući o nečemu što je rekao Kemalov otac.

Zlopamćenje ne umire – umiru ljudi.
Selima je iznenadno probudila madar-džan vrištanjem. Strgla je pokrivač sa njega. Naglo
je seo, sa očima podlivenim krvlju. Njene ruke su bile na njemu, pipale su mu grudi i lice.
„Šta se desilo? Zašto ti je odeća krvava? Gde si povređen?“
Noć se vratila kao bujica. Selim je zabacio glavu i poklopio šakama oči.
„Nisam ja. Nisu mene povredili“, izgovorio je. Samira je bila potpuno budna i nervozno je
zurila u njega. „Pucali su, madar-džan. Bilo je strašno.“
„Pucali iz oružja? Šta to pričaš, za ime božje?“
Madar-džan nije bila do kraja ubeđena da joj je sin zdrav i čitav, pa je tražila po njegovom
telu skrivene rane.
Selim je odvojio njene šake od sebe i ustao da se rasani. Okrvavljenu odeću bio je bacio
pored jastuka na podu, jeziv prizor u taj rani jutarnji sat. Sve je ispričao majci, govoreći tiho
u nadi da se Samira neće previše uplašiti. Kazao joj je kako je pomogao da unesu mladinog
brata u kola da bi ga prevezli u bolnicu.
Da se još malčice naspavao, možda bi i imao za toliko prisebnosti da deo klanice
cenzuriše. Na kraju je plakao. Toliko dugo bio je onemogućen ma kuda da makne, jadikovao
je. Pomno ga je slušala, od neverice držeći šaku preko usta. Samira se bila primakla bliže,
privukla se do majke, i slušala je sa pomnom pažnjom odrasle osobe. Madar-džan je
šapatom upućivala Bogu reči zahvalnosti na tome što joj je poštedeo sina.
Madar-džan je privila Selima uza se i stala da ga ljulja kao što je ljuljala Aziza. Nije se
odupro, s ljubavlju se sladeći majčinim mirisom, utehom njenog naručja, njenim poljupcima
na njegovom čelu. Naložila je Samiri da pristavi vodu da provri i da krene sa spremanjem
doručka za Hakana i Hajal. Samira je poslušno ustala.
„A tvoj drug Kemal… nije povređen ni on?“
„Ne, madar-džan, on je bio napolju sa mnom. Ništa mu se nije desilo.“
„A njegova majka i otac?“
„Nisu povređeni.“
Kad su Hakan i Hajal sišli na doručak, Selim je čitavu priču još jednom ispripovedao.
Znanje turskog mu je bilo neizmerno uznapredovalo otkako se družio s Kemalom i ostalim
dečacima. Tu i tamo je tragao za ponekom rečju, ali prepričao im je događaje od protekle
noći. Hakan i Hajal su sedeli okamenjenih lica. Hajal je nagonski položila šaku preko
Feribine nadlanice. Selimu je nasilje u svadbenoj noći počinjalo da liči više na neku priču
nego na stvarni događaj.
Madar-džan je na njihovim licima tražila neko objašnjenje. Kako može tako nešto da se
desi u Intikalu? Hakan je ustao i rekao da ide do Kemalove kuće da bi se video s njegovim
ocem. Za nepunih nekoliko minuta obukao se i izašao.
„Kasnim na posao. Već bi trebalo da sam na imanju, madar-džan“, kazao je Selim,
instinktivno pogledavši na ručni sat. „Nagrabusiću kao niko što dolazim u ovo vreme.“
„Selime, bačem, danas nećeš na imanje. Posle svega što se noćas desilo, to ne dolazi u
obzir. Hoću da si kraj mene.“
 Selim je pogledao sebi u šake i shvatio da podrhtava. Znao je da sigurno izgleda kao smrt
i javio mu se iznenadni poriv da se okupa, da uz pomoć vruće vode oriba sinoćne događaje
sa kože.
Hajal mu je spremila šoljicu čaja s medom i donela mu hleb i sir na tanjiru. Selim je jeo
ćutke. Samira je ostala u blizini, ali bila je tiha. Ugrejala je za Aziza flašicu mleka i posadila
ga sebi na krilo da bi doručkovao. Prvi put posle dugog vremena činilo se da je malecni
Veziri ozleđenog srca u boljem stanju nego ostali u porodici.
Selim je otišao u kupatilo i odvrnuo što je mogao vreliju vodu. Pustio ju je da mu se sliva
po glavi, licu, ramenima. Sklopio je oči i pred sobom ugledao nevestino lice, krv razmazanu
po njenom obrazu. Začuo je jauke njenog brata. Selim je otvorio oči kako bi pokušao da vidi
nešto drugo, ali te slike su mu se bile urezale u mrežnjače. Ribao je kožu sve dok se nije
zacrvenela i buknula. U slepoočnicama mu je kljucalo. Zavrnuo je vodu, a koža ga je zapekla
od grubog dodira peškira.
Madar-džan je sedela u spavaćoj sobi, na ivici svog kreveta. Izgledala je ožalošćeno.
„Madar-džan?“, sa oklevanjem je izustio Selim.
„Mislila sam da nam je ovde dobro“, šapnula je. „Nije bilo predviđeno da ovde bude kao
kod kuće.“
Selim je seo kraj nje.
„Dovela sam vas ovamo jer sam mislila da će biti bezbednije. Mislili smo da će ovako biti
bolje za vas. Šta sam to uradila?“
Sad kad više nije bilo padar-džana, nije imala s kim da podeli krivicu za taj plan koji ih je
doveo u Intikal. Selim je priljubio čelo uz njeno rame.
„U Kabulu nismo mogli da ostanemo, madar-džan. Ništa nam nije bilo ostalo. Tamo bismo
gladovali – ili bi nas zadesilo nešto još gore.“
„Azizu je tamo bilo dobro. Ništa mu nije bilo dok nismo pošli od kuće.“ Oči su joj bile
ustakljene, ispunjene sećanjima na neku ružičastu jučerašnjicu koja je postojala samo u
njenoj glavi. „Samira nije prala prljave sudove i slagala veš za tuđe ljude. Ti nisi radio od
jutra do sutra, dok ne odereš ruke do krvi. U Kabulu nam je bilo dobro, ali ja sam vas dovela
ovamo.“
Feriba je želela da joj deca budu zdrava, sita, bezbedna, i da ne moraju da rade kao sluge
pod ugovor. Na svakom planu je podbacila.
„Madar-džan, nije nam tamo bilo dobro.“ Selim je čučnuo pred nju, iziritiran što majka
kao da govori o njemu, a ne njemu. „Zar zaboravljaš? Bojali smo se. Nismo imali novca i
nismo smeli da izlazimo iz kuće. Gotovo da nije bilo vazduha da se diše.“
„Htela sam da moja deca budu deca. Htela sam da se smeju, da se igraju… da uče. Htela
sam da rade sve ono što je trebalo ja da radim kad sam bila devojčica. Koliko daleko
moramo da otputujemo? Koliko brzo moramo da bežimo?“
Selim nije uspevao da pronađe prave reči, a pogotovu ne da ih naniže tako da donesu
makar i trun olakšanja. Slamalo ga je što čuje majku da tako priča i što je spoznao misli koje
ona najverovatnije u većinu dana skriva od svoje dece. Njeni osmesi, njena vedrina – da li je
sve to bilo samo da bi njih umirila? U očima nije imala suze. Nije ovo izgovorila ponesena
osećanjima. To su bile misli što su navrle iz najiskrenijeg kutka njenog duha. Bio je to ishod
njene brižljive analize i pronicljivih zapažanja. Veoma stvaran.
 „Sve će s nama biti kako treba, madar-džan, videćeš. Pregurali smo najgore. Stići ćemo u
Englesku dok lupiš dlanom o dlan i biće sve kako treba.“ Selimov glas se kolebao. Nije bio ni
izbliza samouveren kao njegova majka.
Ali njoj se izraz lica promenio, kao da je pritisnut neki prekidač. Usne su joj se stegle, a
oči se usredsredile, s nekim odlučnim sjajem. Ispravila je leđa i pogledala u Selimove oči
pune nade.
„Da, sine moj. Tačno tako. Idemo u Englesku.“ Selim je osetio olakšanje što se majka
otrgla iz svog stanja nalik transu. Živo je zaklimao glavom u znak saglasnosti.
„Da, madar-džan, samo moramo da odvojimo na stranu još malo…“
„Ne, moramo odavde. Odlazimo iz Intikala. Odlazimo iz Turske.“
„Odlazimo iz Turske? Ali, madar-džan, nismo…“
„Bog nam nije mogao poslati jasniji znak. Kucnuo je čas da nastavimo naš put.
Zahvalićemo Hakanu i Hajal na gostoprimstvu, platićemo šta dugujemo i spakovaćemo
svoje stvari. Sa svakim danom ostanka ovde zakopavamo sebe u sve dublju jamu. Ne odemo
li sad, možda nikad nećemo ni otići.“
Madar-džan je bila pobornica kretanja unapred. Oduvek je to bila.
DVADESET PETO POGLAVLJE

Selim
Hakan i Hajal bili su bezmalo u suzama kada je porodica Veziri pošla. Feriba je pokušala da
plati Hajal stanarinu za poslednji mesec, ali Hajal je to nežno odbila. Sa srcem u podgrlcu,
kazala je Feribi da taj novac iskoristi za brigu o svojoj deci. Predala je madar-džan kesu s
hranom koju je spremila – dovoljno da im potraje nekoliko dana a da se ne ukvari. Dve
majke su se čvrsto zagrlile. Za te mesece koje su zajedno proživele, postale su dobre
prijateljice. Hajal je bila onaj šapat u Feribinom uvu što joj je govorio da Bog šalje čudesa u
neprepoznatljivim vidovima. Rastrojena zbog životnih okolnosti, Feriba nije uvek
prepoznavala taj glas u uvu i ponekad je mislila da pripada njoj samoj. Ali Hajal je bila
istinska prijateljica i pomagala je Feribi da se pridigne bez potrebe da se to imenuje i da se
na tome zahvaljuje.
Samira se zalepila za Hajal. Nije želela da se rastane od svoje učiteljice i prijateljice, od
svog izvora sigurnosti.
Hakan je to posmatrao sa olovom na plećima. On se držao na učtivoj razdaljini od Feribe i
dece. Bili su bez oca porodice, ranjivi, te nije želeo da zadire u njihovu privatnost kao što će,
znao je, zadirati preostali svet. Nad onim čemu su se našli izloženi i čemu će biti izloženi
nije imao vlasti. Jedino im je mogao pružiti predah pod svojim krovom, što je učinio jer je
verovao da je tako ispravno.
Hakan je poprimao lice ponositog oca kad pogleda u Selima. Taj dečak je posedovao
snažnu volju i odlučnost. Lebdeo je između dečaštva i zrele muškosti, što je opasno doba.
Video je kako Selim posmatra svoju majku: pogledom dečaka koji odbija da poveruje u sve
ono što nije sam naučio. Feriba će s njim imati muke, predviđao je Hakan, ali Selim je
isuviše odan da bi daleko odlutao. Obgrlio je jednom rukom Selima oko pleća i stegao ga.
Selim je bio viši nego pri prvom susretu s njime, onda kad je Hakan pre mnogo meseci
izašao posle molitve. Ujeo se za usnu, pod utiskom da izdaje svoga oca time što tako toplo
prihvata Hakanov očinski gest. Ti sitni trenuci, međutim, davali su mu otpornost.
„Selime, pred tvojom porodicom je dug i težak put. Bog vidi sve što činiš za njih i sebe.
Siguran sam da se tvoj otac veoma ponosi tobom i tim čovekom u kog se pretvaraš.
Molićemo se za tebe. Veruj sa oprezom i nemoj se obeshrabriti.“
Selim je dostojanstveno klimnuo glavom. Hakanove reči su ga iznenadile i osetio se zbog
njih sićušno. Odlazio je krišom na igrališta, a govorio da je bio na imanju. Pušio je i
kraduckao slatkiše i grickalice sa uličnog kioska kad vlasnik okrene leđa. Jedio se na bratića
zbog njegovih potreba, pa čak i na padar-džana zato što je bio toliko tvrdoglav da je ostao s
porodicom u Avganistanu dok nije bilo prekasno. Te deliće Selima niko nije znao. Bio je
zatvoren, dečak s tajnama. Silno je želeo da bude ta osoba koju je opisao Hakan.
Pogledao je Hakanu u lice, još pometen tom neobjašnjivom sličnošću s licem njegovog
oca. Osećao je kako uspomena na oca bledi sa svakim minulim danom. U poneke noći Selim
je ležao budan i pokušavao da se priseti padar-džanovog lika, glasa, mirisa. Iz dana u dan
jučerašnjica je bila potiskivana u sve tamnije zakutke njegovog uma. Iz noći u noć Selim je
morao da poseže sve dublje u te udoline da bi našao svog oca. Selim se grčevito držao slika
koje je posedovao, iz straha da će izbledeti u zaslepljujuću belinu. I to ga je bilo stid da
prizna.
Selim se nije potrudio da ode do Polatovog imanja iako su mu dugovali pet nadnica. Znao
je da mu ih Polat neće isplatiti ako već ne namerava više da dolazi. Ekin je bila nastavila da
ga zaposeda kao da se ništa nije dogodilo, ali naći će već drugog načina da ispuni sebi
popodneva. Selimov oproštaj s Kemalom bio je nategnut. Njihovo drugarstvo zasnivalo se
na lakoći detinjstva, dečačkim aktivnostima nevelike težine. Krvava svadba i Selimov
odlazak uneli su u njihove spone neku težinu koju ni jedan ni drugi nisu očekivali niti želeli.
Ne trudeći se da skloni kosu sa očiju, Kemal je tiho poželeo Selimu srećan put. Selim je
okrenuo leđa svom prvom drugu izvan Avganistana, znajući da više nikad neće prozboriti
jedan sa drugim.

Porodica Veziri je iz Intikala pošla autobusom što je išao ka zapadnoj obali Turske, gde su
luke i brodovi omogućavali lak prelazak u Grčku. Imali su belgijske pasoše koje im je
obezbedio Abdul Rahim i nisu morali da se oslanjaju na krijumčare. Ako ih ti pasoši
provedu kroz graničnu kontrolu, vredeće debelih para koje je madar-džan za njih dala.
Vožnja autobusom bila je duga, truckava i tiha. Porodica Veziri posmatrala je ćutke kako
zeleni predeli Turske promiču kraj nje. Za sobom su ostavljali jedan život u kom su počeli i
da uživaju, dane što su proticali sa umirujućim ritmom doboša. Madar-džan ih je iznova
vodila u nepoznato.
Do Izmira, grada na obali Turske, putovalo se jedan dan. Kad su se približili izmirskoj
luci, Selimova čula zapljusnuo je slani vazduh, miris nepoznat njegovom kontinentalnom
nosu. Pogledao je u ostale. Oči su im treperile, odražavajući svetlucave tirkiznoplave vode.
More, površ gde je sunce odskakalo tamo-amo, sa vode na trup broda i krila galeba. Samira
se osmehivala, sunce joj je grejalo lice. Feriba je milovala ćerku po kosi. Bio je to kratak
trenutak radosti, ali takav da im je dao povoda da ne odustanu.
Selim je našao blagajnu i kupio karte u jednom smeru za čitavu porodicu. Prodavac
karata, zauzet ćaskanjem s prodavcem u susednoj pregradi, takoreći im nije ni pogledao
pasoše. Odmahnuo je kad je Selim upitao da li je potrebna karta za Aziza.
S kartama u ruci, ponovo su se okrenuli ka prostranstvu boje neba i zadivljeno stali da
posmatraju divovske brodove koji su tu pristali. Nikada dotad nisu bili videli vodu veću od
reke.
„Voda je rošani, ona je svetlost. Biti okružen tolikom vodom…“ Feriba je pustila da joj
morski vazduh napuni pluća. „Ovo sigurno znači nešto dobro za nas.“
Njenoj porodici bila je potrebna svetlost povoljne sudbine.
Prodavac karata bio im je pokazao ka jednom tamnoplavom trajektu, zdanju na vodi.
Selimu je od dečačkog uzbuđenja zaigralo pod grudima. Poveo je majku, brata i sestru na
kej kako bi zauzeli mesta. Vetar im je zasipao obraze sićušnom kišom hladnih kapi. Samiri
je kosa letela preko lica, pa se kikotala pokušavajući da je skloni. Selim i majka su zastali.
Čitav jedan život nisu čuli taj smeh.
Nemirni talasi zapljuskivali su brod, a Selim i Samira su se nagli preko ograde kako bi se
bar Za toliko približili moru. Plovidba je trajala prekratko; podosta pre nego što su im se
srca nasitila, posada je oglasila da su stigli na Hios, grčko ostrvo gde će porodica Veziri
uhvatiti drugi trajekt, do Atine.
Okruženi turistima u šortsevima i sa rancima, kao i redovnim grčkim putnicima, Selim i
njegovi uprtili su svoje torbe i upeli se svim silama da izgledaju neupadljivo. Svaka deonica
njihovog putovanja imala je svoj kontrolni punkt, neko mesto gde su ih lupanje srca i
falsifikovana dokumenta mogli izdati.
Ali ispostavilo se da je ulazak u Grčku mnogo lakši nego što su očekivali, te su se uskoro
našli na sledećem trajektu.
Putovanje od Hiosa do Atine bilo je znatno duže, više mogućnosti za Feribu da upija tu
nepreglednu vodu i moli se da ona bude vesnik svetlijih dana. Posle osam sati stigli su u
pirejsku luku i ponovo je počela da je hvata nervoza. Samira je bila zaspala, položivši glavu
Selimu na rame. Madar-džan je nervozno grizla usnu dok su se bližili doku.
Muškarci u uniformama koji su stajali na keju pojačali su im nespokoj. Selim i majka su se
trudili da zadrže hrabro lice. Selimu je želudac poigravao kao da pod košuljom nosi balon,
tako naduven da bi i od najmanjeg pokreta mogao pući i upozoriti čitav svet na njegov
prestup. Osećao je kako mu pogledi svrdlaju leđa, ali ništa se nije događalo. Uskoro su
stajali usred vrtloga taksija u lučkom gradu Atini.
Turska je jednom nogom u Evropi, a drugom u Aziji. Drugačije će biti u Grčkoj, opomenuo
ih je Hakan. Bićete izvan muslimanskog sveta, na dobro ili na zlo.
Selim i njegova majka znali su da Pakistan, Iran i Indiju sve više iscrpljuje teret
avganistanskih izbeglica. To nije bio slučaj sa Evropom i Amerikom. Ljudi koji su pobegli u
Evropu nisu uopšte pominjali vraćanje. Glas o njihovim srećnim novim životima putovao je
poput mirisa zrelih bresaka u letnjem povetarcu. Evropa je imala saosećanja za ratom
pogođeni narod Avganistana i nudila je pruženu ruku.
Hakana je brinulo Selimovo ružičasto viđenje budućeg života u Engleskoj. Selim je pričao
kako će ići u školu i kako će majka opet biti učiteljica. Hakan je znao da se imigranti,
uključujući i hiljade Turaka, u Evropi suočavaju s bedom, ali upozorio ga je tek nežno. Neko
će mrzeti Vezirije jer su uljezi, jer muzu njegovu državu, jer izgledaju drugačije. Ali za
izbeglice iz Avganistana boljeg izbora nije bilo, te mu se činilo beskorisnim da ih razočara
tako rano.
Selim se oglušivao o Hakanove opomene. On i njegovi sad su hodali po tom lučkom gradu
i pitali se ne bi li možda uspeli da prođu kao Grci. Još kad su pošli iz Intikala, madar-džan je
presavila i odložila hidžab koji su joj nametnuli talibani. Sa radošću ga je ostavila za sobom.
Ovde, u Grčkoj, mogla je da se odevakao što se odevala u Kabulu svoje mladosti. Feriba je
prolazila prstima kroz puštenu kosu, osećajući se kao preporođena.
U potrazi za smeštajem svratili su u tri hotela, ali obeshrabrile su ih cene, previsoke za
njihov plitki džep. Jedna recepcionerka sažalila se na Selima i uputila ga ne neki manji,
jeftiniji hotel, udaljen pola kilometra. Put mu je nacrtala na papirnoj salveti, a onda opet
posvetila pažnju malom televizoru pod pultom.
Ispostavilo se da je Atički san najbolje što su uspeli da nađu. Selim je cenkanjem spustio
cenu sa četrdeset na dvadeset evra, obećavši da će biti veoma čisti i tihi. Videvši madar-
džan sa troje dece i četiri torbe, recepcionerka hotela, žena od pedeset i nešto godina,
obrnula se ka nekoj svesci kožnih korica na pultu, lupkajući olovkom po tabeli brojeva i
datuma. Atički san je decenijama preživljavao bez renoviranja, a vlasnicima kao da nije
smetalo smanjeno interesovanje za njihov smeštaj. Odavno su ih već zasenili noviji hoteli u
tom području, zbog čega se oni, izgleda, nisu mnogo uzbuđivali. Ako ih iz poslovanja ne
izbaci nedostatak gostiju, izbaciće ih sopstvene poodmakle godine.
Recepcionerka je duboko uzdahnula i klimnula glavom u znak pristanka, trudeći se da
deluje kao da je za nju ogromna žrtva da izda sobu za tako male pare. Selim je izvadio
novčanice koje je dobio pri razmeni na Hiosu, te platio ženi za jednu noć, a ona je iz jedne
drvene kutije izvadila ključ. Selim je poveo porodicu uz škripave stepenice, u sobu sa dva
kreveta. Dušeci su bili stari i puni kvrga, ali oni su se radovali što će rasteretiti stopala,
protegnuti noge i odmoriti ramena.
Selimu su noge sevale kad mu je glava dotakla jastuk. Sklopio je oči i pomislio koliko su
daleko stigli. Možda je i bio pravi trenutak da odu iz Intikala. Ili je možda trebalo da odu
davno. Ovo je sledeća faza njihovih putovanja, kazala im je madar-džan.
Evo nas, dakle, u Grčkoj, pomislio je Selim dok je pokušavao da zaspi. Ali šta sad?
DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Selim
Sati su mileli dok je Selim ležao budan i osluškivao udaljene zvuke razgovora i koraka dole
na ulici. Atina je bila živa u svako doba dana i noći. Postepeno je kroz poluprozirne zavese
počelo da se probija sunce. Samira je protegla ruke i izvila leđa, još žmureći. Aziz se obrnuo
na stomačić, a Feribine noge kliznule su na pod. Protrljala je oči i ustala. Selim se osećao
veoma odraslo dok ih je posmatrao kako se bude, kao da je nesanica znak neke vrste
zrelosti.
Ispljuskali su se po licu hladnom vodom u tako malom kupatilu da je Selim mogao da
dotakne sva četiri zida kad ispruži ruke. Poslednji ostaci hrane koju im je spakovala Hajal
sada su rasprostrti po novinama i razdeljeni.
Selim se istuširao i zaputio se napolje da potraži nešto za jelo i sazna kako se može stići u
Italiju. Atina je bila skuplja nego Intikal, pa će im čak i ovaj propali hotel brzo iscrpsti
fondove. Selim je ugurao pasoš duboko u džep farmerki, zajedno sa nekoliko evra.

Nezainteresovana ovog jutra isto koliko i prethodne večeri, recepcionerka je posavetovala

Selima da uhvati podzemni voz do Omonije ako hoće da nađe nešto za jelo. Srebrni zmijoliki
voz ušao je grmeći u stanicu, a onda ponovo zavijugao u tunel s novim putnicima u sebi.
Selim je pratio šta drugi rade i rukovodio se prema njima, ukrcavši se obuzet nekim
nervoznim ushićenjem. Proverio je ceduljicu u džepu, uporedio naziv koji mu je zabeležila
recepcionerka s natpisima na mapi na zidu podzemne stanice. Obrnuo je kaiš sata oko
ručnog zgloba, sa iznenađenjem osećajući da ga ljudi oko njega ne primećuju. Njega samog
je pak opilo brujanje voza, gorki miris kafe, pucanj novina koje se šire.
Hakan je bio rekao Selimu da će u Grčkoj videti mnoge imigrante. Želeo je da ih pronađe i
upita kako je najbolje putovati do Italije ili kako naći jeftinu hranu. Pošto je izašao iz voza,
prikovao je oči za uličnu mapu koju je poneo sa sobom, uranjajući u gomilu kad ugleda
policajce u uniformama kako prolaze. Vrludao je preko malih gradskih trgova, kroz lavirint
od širokih zdanja i asfaltiranih ulica. Muškarci su bili odeveni isto kao muškarci u Turskoj,
ali žene su izgledale mnogo drugačije. Žene su hodale u uskim majicama sa izrezima,
dovoljno dubokim da privuku njegove adolescentske oči. Oko njega su promicale ogoljene
ruke i noge, nesvesne njegovog zijanja. Ulicama su išli ljudi svih oblika i boja, mnogi sa foto-
aparatima i knjižicama, povremeno zastajući da snime fotografiju.
Selim je o ramenu nosio svoj prazni ranac i nadao se da će ga napuniti pre nego što se
vrati u hotel. Stigao je do kružnog toka, mnogo velelepnijeg od onog u Kabulu, sa
ivičnjacima, semaforima i brojnijim automobilima. Iz kružnog toka, poput prstiju raširene
šake, protezale su se manje ulice duž kojih su se nizale prodavnice.
Na trotoarima su, sa jutanim džakovima punim novčanika, čučali muškarci kože crne kao
noć. Oči su im letele levo-desno, izviđajući okolinu. Mrmljali su nešto prolaznicima,
pokušavajući da prodaju svoju robu. Ovi ljudi liče na tuđine još više nego ja, pomislio je
Selim, pa ga je uhvatila nestrpljiva želja da im priđe.
Zašavši malo dublje u tržni deo grada, naišao je na dvojicu što su prodavala čovečuljke
koji su igrali uz zvuke radija, čudesa trotoara. Selim se podsetio koji mu je cilj, te pogledao u
prodavce. Nisu bili tamnoputi kao oni koje je video pre nekoliko metara, izgledali su kao da
su iz Indije. Jedna plavokosa žena upravo je odvlačila svog mališana od igračaka, a sunce joj
se odsijavalo od kose. Prodavac je dodatno rasplamsao dečje opiranje izvevši da jedna
figura zaigra ka njegovim punačkim nožicama. Žena je zavrtela glavom, uzela u ruke dete
koje se bunilo, pa žurno produžila ulicom.
Ulični prodavac je sedeo skrštenih nogu na betonu i umirao od dosade. U Selima jedva da
je i pogledao.
„Govorite engleski?“, oprezno je upitao Selim.
Čovek je gotovo neprimetno klimnuo glavom. Selim je nastavio.
„Odakle ste?“
Čovek je zastao, postavljajući u sebi isto pitanje u vezi sa Selimom.
„Bangladeš“, najzad je izgovorio, na šta su mu se obrve izdigle, a prst upro u Selima.
„Ja? Avganistan.“
Čovek je klimnuo glavom, kao da veli da je to i pretpostavljao. On je u Grčkoj već godinu
dana, kazao je Selimu. Trudio se da zadobije pažnju pešaka, ali niko nije gledao ka njemu.
Selim je uporno nastavio.
„Ovde sam s porodicom. Hoćemo u Italiju…“
„Mnogi, mnogi Avganistanci“, odsutno je prokomentarisao ulični prodavac. Selim je
počekao.
„Ovde? Ljudi iz Avganistana rade?“ Komunikacija sa Avganistancima u Turskoj ostavila je
Selimu gorak ukus u ustima, ali opet je bilo neke utehe u pronalaženju ljudi koji dolaze iz
istog kutka sveta.
„Gde? Želim da nađem ljude iz Avganistana. Molim vas, pomozite.“
„Ljudi iz Avganistana…“, započeo je čovek iz Bangladeša i naherio glavu. Odsečno
trznuvši levom rukom, pokazao je ka daljini. „Ljudi iz Avganistana ne ovde. Daleko. Jedu,
spava zajedno.“
„Gde? Recite mi, molim vas, gospodine.“
„Daleko, daleko“, razmahao se ovaj obema šakama, vrteći glavom da posebno naglasi.
„Metro. Ne hoda.“
Trg Atiki, najzad je kazao čovek iz Bangladeša. Bio je dovoljno daleko da ga Selim ne
pronađe na mapi podzemne železnice. S obzirom na visoke cene koje je video, nije se ni
iznenadio što su drugi Avganistanci našli utočište izvan centra grada. Prodavač je izdigao
jednu obrvu i sa iščekivanjem pogledao u Selima. Pokazao je ka svojim čovečuljcima,
netaknutim, i mahnuo Selimu da ide.
Selim je odlučio da najpre potraži jelo. Opipao je novčanice i metalni novac u džepu. Nije
ih bilo mnogo. Prošao je kraj jednog kioska gde su se prodavale novine i flaširana voda.
Sunce je bilo odskočilo. Samira će uskoro ogladneti, premda neće to reći.
Usplahireno je dotakao brojčanik svog sata. Iz ogromne sive zgrade desno od njega
navirali su ljudi s teškim najlonskim kesama. Opazio je da iz pojedinih torbi vire hlebovi.
Selim je pošao za gomilom ka staklenim dvokrilnim vratima.
 Zgrada je bila oblikovana kao neki hangar, toliko duboka da joj nije nazirao kraj, a morao
je da zametne glavu da bi joj sagledao svod. Taj prostor su u prolaze delila tri dugačka reda
tezgi. Selimove nozdrve su zaigrale. Osetio je miris salamure, ribe i crnog luka. Okrenuo se
nalevo, pa produžio pravo napred. Od koncentrisanog mirisa šećera skupljala su mu se
usta. Selim je uronio unutra.
Išao je tamo-amo duž redova. Iskolačenim očima gledao je voće, povrće, sireve, peciva i
masline. Kartončići s cenama saopštavali su mu da većinu tog što vidi teško da može
priuštiti sebi.
Kad je nešto u njemu počelo da snuje zaveru, Selimu je zalupalo srce.
Niko te ne gleda. Baš kao u Intikalu. Pažljivo i tiho proberi, pa traži izlaz.
Selim je ležerno prišao jednoj tezgi u prvom redu. Čovek za tim stolom se smejao, strasno
objašnjavajući nešto dvema mušterijama koje su pažljivo razmatrale njegovo suvo voće.
Selim je uzeo dva pakovanja suvih kajsija i polako ih obrnuo. Ranac je bio spustio sa
ramena na lakat, gde je razjapljeni rajsferšlus prosto molio za neki plen. Selimove oborene
oči krišom su prošetale levo-desno.
Niko te ne posmatra.
Neupadljivo je ubacio u ranac jednu kesicu kajsija, istovremeno se pružajući da vrati
drugu na tezgu. Vlasnik je istog trena pogledao ka Selimu, video ga da vraća kajsije, pa
ponovo posvetio pažnju grčkom bračnom paru.
Selim je odatle pošao polako i napeto, spreman da šturne na svaki nagoveštaj da je
njegova akcija opažena. Ništa se nije dešavalo. Još malo je razgledao oko sebe. Na jednoj
tezgi na uglu, na nepunih deset metara od vrata, bilo je lepinja, okruglih hlebova i trouglova
sira. Selimu je stomak zakrčao u znak ohrabrenja, a mozak je sračunavao porcije kad se to
raspodeli. Odatle gde je stajao, mogao je da pročita cenu na zastavici zabodenoj u jedan
trougao sira. Premnogo evra. Selim se primakao bliže. Debela pletenica od testa bila je
posuta debelim slojem šušama.
Selim je još jednom odmerio rastojanje od tezge do ulaza. Cim se bude našao sa druge
strane staklenih vrata, hitro će se udaljiti i zaputiće se ka hotelu.
Oko stola sa hlebom tiskalo se šestoro-sedmoro ljudi, ali uglavnom sa one strane gde su
se nadovezivali kolači i peciva. Selim je tobož nehajno uzeo jednu od tih debelih pletenica i
razmotrio je. Zatim je uzeo ogromnu okruglu lepinju, zaklanjajući njome pletenicu, koja je
visila tačno iznad raširenog otvora ranca. Držeći oba hleba levom rukom, desnu je pružio i
dohvatio ogroman trougao sira.
Odjednom je svetinu nadjačao prodavčev gromki glas i mušterije su se sabile bliže stolu.
Selim je osetio kako mu krv udara u obraze. Pogledao je i video da je prodavac, postariji
gospodin sa sedom kosom i belom keceljom, isekao jedno svoje slatko pecivo, izduženu
krofnu natopljenu šerbetom. Nudio je uzorke veličine zalogaja mušterijama, od kojih niko
nije primetio majstoriju Selimove ruke.
„Ela, ela!“ Selim samo što je okrenuo leđa tezgi. Stao je kao ukopan, premišljajući se da li
da se okrene ili naprosto da potrči; usta su mu bila suva kao barut.
Čovek s keceljom dreknuo je nešto na grčkom, gurajući metalni poslužavnik sa uzorcima
krofne u pravcu Selima.
Je li ovo neki test?
Pekar je revnosno zaklimao glavom. Selim je zaklonio telom ranac, bojeći se da ga
njegova punoća ne oda.
 „Dokimase!“ Pekar je namignuo. Selim je uzeo lepljivi komadić krofne sa poslužavnika, a
pekar je sa odobravanjem klimnuo glavom, pa preusmerio pažnju na neku sredovečnu ženu
i njenog muža, koji su mu izmazali staklo vitrine pokazujući šta hoće da kupe. Selim je uzeo
ranac i pošao ka izlazu što je mogao smirenije, a otežala torba odskakala mu je na leđima sa
svakim korakom.
Povetarac mu je hladio znoj pod potiljkom.
Žvaći, naredio je sebi. Od šerbeta mu se jezik lepio za nepce. Progutao je ne osećajući
nikakav ukus. Odsutno se kretao vijugavim ulicama, sa svih strana okružen očima punim
optužbe. Na nekoliko mesta je skrenuo kako bi ostavio pijacu i njene mušterije za sobom.
Već za koji minut više nije znao gde je zavio levo, gde desno. Dahtao je i bio je zalutao.
Oslonjen leđima o omalterisani zid, pogledao je ka drugoj strani ulice i primetio znak za
podzemnu železnicu. Revnosni osmeh prodavca hleba poigravao se njegovom savešću.
Izvinite, pomislio je. Uistinu mu je bilo krivo.
Ali osećao je i nešto drugo – nešto što mu nije bila namera da oseti. Odigao je torbu i
odvagao njenu masu, kilograme uspeha. Dan-dva će hraniti svoje a da ih to neće stajati
nijednog dragocenog evra. Svaki zalogaj koji su jeli, sve što su radili, merilo se danima
branja paradajza ili pospremanja kuće.
Nešto – sudbina, vaseljena, Bog – nešto porodici Veziri duguje predah, nastojao je Selim
da racionalno opravda sebe. Na jednom njegovom ramenu bila je ruka Abdula Rahima. Pred
njim Hakan. U glavi mu je odjeknuo padar-džanov glas.
Selim-džane, sine moj, požanji plemenitu letinu.

U hotelskoj sobi je Selim rasprostro to izobilje po novinama.

„Da je tvoj otac s nama, neopisivo bi se ponosio“, rekla je madar-džan uzdišući dok je
lomila hleb i sir u komade. „Bog te blagoslovio na tome što radiš da bi održao ovu porodicu
u životu. Toliko hrane! Koliko je sve ovo koštalo?“
Selim je kazao neki tako besmislen iznos da se razljutio što majka nije u to ni posumnjala.
Jeli su u onoj istoj tišini koja im je ispunjavala većinu dana. Lakše im je bilo da ne
izgovaraju ono što misle. Samira je polako žvakala, susam joj je krčkao između zuba.
Zadenula je pramičak kose za uvo i pogledala u brata. Selim je brzo odvratio oči. Dovoljno je
noći prespavala s bratom nadohvat ruke da bi znala kad on nešto krije.
„Ima jedan deo grada gde žive svi Avganistanci“, objavio je. „Sutra ujutru idem tamo da
razgovaram s tim ljudima. Možda će znati nešto korisno da kažu.“
„Čitavo avganistansko naselje tako daleko od kuće! Bog ih blagoslovio…“
Iako se majka molila za druge, Selim je čisto sumnjao da se iko moli za njih.
„Pokušaću da saznam kako ljudi putuju iz Grčke u Evropu. Možda će znati da mi kažu i
kako ovde može da se zaradi neki novac.“ Ispričao joj je za čoveka iz Bangladeša koji
prodaje čovečuljke što igraju. Ispričao joj je za podzemnu železnicu i kako je platio vožnju.
Opisao je pijacu i ulice, kružni tok koji ga podseća na Kabul. Samira i Aziz su slušali iz
potaje. Preuveličavao je priču, prikazivao zdanja kao veća, voz kao brži, ljude kao srdačnije.
Nacrtao je karikaturu tog svog dana, ponajviše zarad Samire. Ovako je zanimljivije,
razmišljao je.
Kad su im stomaci bili puni, i samopouzdanje je raslo. Bili su u stanju da kroje planove za
sutra i za potonje dane.
 „Moraćeš da budeš uporan i odlučan. A verujem da ćeš takav biti. Inšalah, bačem.“ Madar-
džan je ponovo uzdahnula, zahvalno žvaćući ukradenu hranu. Ako bog da.
DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Selim
Sledećeg jutra Selim se zaputio napolje sa samouverenošću koju je podbo jučerašnji uspeh.
Vlasnik hotela je pristao da pusti porodicu da ostane nedelju dana po nižoj ceni, s tim da u
zamenu madar-džan pomaže u sređivanju i kuhinjskim poslovima. Dok je majka u
prizemlju obavljala svoj rad, Samira je ostala u sobi da pazi na Aziza.
Selim je imao uputstva kako se ide do Trga Atiki, koji je bio mnogo bliže nego što je čovek
iz Bangladeša to nagovestio. Polako je odmicao od ulice do ulice, od radnje do radnje. Dan je
bio mirniji nego juče, ali još je bilo rano.
Prišao je jednom kiosku. Žena u njemu bila je zauzeta ređajući paklice cigareta po
policama. Selim je razgledao novine, listajući prve strane kao da je u stanju išta na njima da
dešifruje.
Pored stalka s novinama stajale su flaše s gaziranim pićima. Kako na kaldrmisanoj ulici
nije bilo nikog drugog, Selim je ćušnuo jednu flašu u ranac, ne odvajajući oči od
prodavacicinih leđa. Kad se okrenula, uzeo je pakovanje žvaka i spustio ih na pult. Izvadio
je iz džepa šaku novčića i ona je uzela koliko je bio dužan. Klimnuo je glavom u znak
zahvalnosti, obesio torbu o rame, pa produžio trotoarom.
Čim je skrenuo na nekoliko uglova, izvadio je gazirani sok i otpio veliki gutljaj. Slatki
sirup zapucketao mu je na jeziku. Ukus nije bio toliko lep koliko je mislio da će biti, niti je
osetio ono uzbuđenje kao juče. Ispio je sok najbrže što je mogao, željan da ga se otarasi.
Selim je koračao pod vedrim nebom, diveći se visokim zdanjima oko sebe, zavijucima i
kovrdžicama uklesanim u njihove fasade, duginom spektru krovova. Bio je to grad živih
boja i nimalo nalik na jednobojni Mešed, pa čak ni na Intikal. Žene ogoljenih nogu smejale
su se, flertovale i osmehivale se na ulicama. Neke su imale obojene očne kapke ili usne i
ličile su na one žene iz časopisa sa intikalskih stalaka s novinama u koje su Selim i drugi
dečaci blenuli. Bile su tu, dovoljno blizu da im se obrati. Mladi ljudi i žene išli su zajedno bez
zazora. Selim je uhvatio sebe kako neskriveno pilji. Tek malobrojni su to primećivali. Neki
su ubrzavali korak da bi se što pre udaljili. Većina je bila previše uneta u sopstvene
razgovore.
Nešto dalje na ulici Selim je ugledao trojicu, verovatno od dvadeset i nešto godina, kako
prijateljski ćaskaju naslonjeni na neku skulpturu. Oči su im bile tamne, obrve guste, lica
mršava. Izbeglice su umnogome ličile na svoju odeću – na umorne, pohabane verzije onih
pređašnjih. Selim beše naučio da ih uoči izdaleka.
„Zdravo“, sa oklevanjem je doviknuo Selim. Bio je ubeđen da su Avganistanci.
Pogledali su ka njemu, radoznalo izdignutih obrva. Bili su podjednako istrenirani da
prepoznaju ljude u bekstvu. Čekali su da čuju šta će on reći.
„Avganistanci ste, je li tako?“, upitao je.
Sva trojica su razvukla usta od uva do uva.
 „Šta nas je odalo, ha? Prazni stomaci ili ova naša bezočno lepa lica?“ Grohotan smeh.
Selim je osetio kako se opušta. Javljao mu se neki povoljan predosećaj u vezi sa ovim
momcima.
„Lepo je kad može da se popriča sa zemljakom. Imam utisak da mi je jezik mesecima bio
vezan“, priznao je Selim.
„Stvarno? E pa, pusti zver sa lanca, prijatelju moj. Oslobodi jezik!“
„Nismo te viđali ovde“, kazao je jedan od njih, najniži. „Ja sam Abdulah. Odakle si
doputovao?“
„Iz Turske.“
„O, svaka čast! Preživeo si one vode! Čuli smo da prošle nedelje nekoliko njih nije bilo te
sreće. Udavili su se na putu ovamo. Tebe je, mora biti, Bog spasao“, rekao je Abdulah.
„Imao si sreće, to je sigurno. Ja se umalo nisam utopio kad sam prelazio“, dodao je njegov
prijatelj. Ovaj je bio viši, okruglog lica i oskudnih brkova. „Čamac kojim sam došao.
Njegovi drugovi su dobroćudno jeknuli. Pripremali su se da iznova čuju njegovu priču.
„Čamac kojim sam došao izgledao je kao da je skrpljen od kartonskih kutija i šperploče.
Trebalo je da nas u čamcu bude samo osmorica, ali ona đubrad… znaš kakvi su. A talasi su
te noći bili jezivi. Po danu te vode izgledaju divno. Ali noću te vode gutaju žive ljude.“
Selim je osetio navalu zahvalnosti.
Hvala ti, Bože, na pasošima koji su nas poštedeli takve noćne more.
„Koliko si već ovde?“, upitao je Abdulah. „Usput, ovo je Džemal, a ovaj drugar ovde je
Hasan. Kako se ti zoveš?“
„Selim. Ovde sam tek dva dana. Jedan čovek iz Bangladeša rekao mi je da su Avganistanci
u ovom delu grada.“
„O, ti si nov u gradu! Pa da ti poželimo dobrodošlicu u Grčku, pošto ti je niko drugi
poželeti neće.“ Njegovi prijatelji su se zacerekali.
„Aha, zaljubićeš se u ovu zemlju isto kao i mi, zar ne?“ Hasanu je uz podlakticu vijugao
dugačak, ispupčen ožiljak. Selim se upinjao da ne pilji.
„Koliko ste vi ovde?“, upitao je svu trojicu.
„Ja sam ovde dve godine“, prvi je odgovorio Hasan. „Ovi momci su došli nekih šest meseci
posle mene. Ti si ovde dva dana? Gde noćivaš?“
„Kod luke. Ne možemo ovde da ostanemo. Imam u Engleskoj tetku i teču i pokušavamo
tamo da stignemo.
„Stignemo? Nisi sam?“, upitao je Džemal.
„Ovaj… nisam“, oklevao je Selim. Podsetio je sebe da ne treba sve da poverava. „Sa mnom
su i moji.“
„O, srećniče! Uspeo si da dođeš iz Avganistana sa svojima! Koliko vas je?“ Džemalu su se
razrogačile oči. Delovao je impresionirano.
„Četvoro“, odgovorio je Selim kratko. Nije želeo da privlači na porodicu istu neželjenu
pažnju kao u Turskoj.
„Stvarno si srećnik!“, saglasio se Abdulah. „Avganistanci koje ćeš zateći na Trgu Atiki
većinom su poput nas – sami su ovde. Ima mnogo dečaka tvojih godina. Svi se nadaju da će
predati molbu za azil i da će im biti usvojena, ali ova zemlja ne prihvata nikakve izbeglice.
Svi smo ovde, a ne bi trebalo tu da budemo.“
„Teže im je da nas se otarase nego Hasanu da se otarasi svojih vašaka!“, našalio se
Džemal. Hasan ga je šaljivo udario pesnicom u mišicu. Selima je to podsetilo na Kemala i na
dečake u Intikalu. Međutim, lepo mu je bilo što za promenu razume svaku izgovorenu reč.
Vodio je bio razgovor bez naprezanja. „Ali ti reče da bi hteo da vidiš Avganistance.
Pokazaćemo ti gde možeš da nađeš Avganistance.“ Poveli su Selima ulicom i posle nekoliko
blokova skrenuli levo kod neke ogromne, grafitima išarane zgrade. Taj deo grada
upečatljivo se razlikovao od četvrti koje je Selim prethodnog dana istražio. Nije bilo
prodavnica. Nije bilo turista.
Tročlana grupa koju je Selim upravo upoznao umnožila se kad su izbili na ogromnu
zakorovljenu poljanu iza te zgrade. Na sve strane su bili odrasli muškarci i dečaci; vrveli su
izvan improvizovanih šatora ili sedeli na izvrnutim kantama. Gorele su dve vatrice, a oko
njih su sedeli ili ležali ljudi, pili vodu iz šake zahvatajući je iz kofa od dvadeset litara.
Beda se tu mogla meriti s bedom najteže pogođenih područja Kabula. Ovo je bilo mračno
lice Atine, tajni svet ljudi koji ne postoje. Oni nisu bili ni imigranti ni izbeglice. Bili su bez
dokumenata, ljudi kojima se ne može ući u trag, senke što na suncu nestaju.
Hasan i Džemal su se spremali u lov na hranu. Potražiće bačena jela u okolini restorana.
Abdulah im je rekao da gube vreme i poveo Selima da upozna neke.
„Čak i ovde među svojim narodom moraš da vodiš računa s kim pričaš. Naročito ti, pošto
imaš porodicu i tako to. Na primer, vidiš onog tipa u uglu, u žutoj košulji?“
Na zemlji je sedeo neki čovek, naslonjen leđima na drvo. Selim je tad shvatio da su svuda
ljudi u grupama. Ovaj je bio sam.
„Da, vidim ga.“
„E pa, to je Sabur. S njim se ne petljaj.“
„Što da se ne petljam s njim?“
Abdulah je utišao glas i krenuo da prepričava dotad verovatno najčešće pripovedanu
priču logora.
„On je guja. Krade od svojih ljudi, ljudi koji nemaju ni za trun više od njega Na ovakvom
mestu nema brava, nema kapija, tu su samo džepovi i najlonske kese. Obično je hrana ono
najvrednije što ljudi imaju. Dakle, probudiš se usred noći i zatekneš ga kako se šunja
naokolo kao pacov i pretura po stvarima. Nestane s vremena na vreme ponešto sitno. A kad
nemaš ništa, to ti je više od svega. Dakle, pre dve nedelje je jedan od nas, Kerim – on je
prilično fin momak iz Mazari Šerifa – odnekud dobavio krompir i pola pojeo. Drugu
polovinu je sačuvao. Probudi se on ujutru i shvati da mu pola krompira nema. I šta
ugledamo potom? Jasno kao na dlanu, eto ti na drugom kraju parka Sabura sa
polupojedenim krompirom. Kerim se tu razbesni. Zapuca pravo ka Saburu, što do tog
trenutka niko nije uradio, i optuži ga da mu je uzeo krompir. A Sabur njemu, mrtav hladan,
kaže kako je krompir dobio jer su delili ovi iz crkve. Ali te nedelje iz crkve ništa nisu delili.
Kerim ga ne pušta. Optuži ga da laže, ponavlja mu da vrati krompir, da se izvini za sve što je
pokrao otkako je došao. Sabur gleda Kerima pravo u oči i veli: ’Ako još neko želi da pravi
probleme kao ovaj ovde mamlaz, da vas upozorim. Svi vi imate porodice u Avganistanu, a
znam vam imena. Mojim prijateljima kod kuće neće biti teško da posete ljude koje ste
ostavili za sobom. Probajte pa ćete videti.’ Od tog dana svi ga prosto izbegavamo.“
„Ako ima tako moćne prijatelje, što je onda otišao?“, upitao je Selim, a telo mu se
nagonski okrenulo suprotno od njega.
Abdulah je slegao ramenima. „To je verovatno laž, ali niko ne želi da proveri. Samo se ti
drži dalje od njega.“
 Abdulah je zatim poveo Selima ka grupi od šest dečaka koji su igrali karte. Pojedini su bili
mladi, tek malo stariji od Samire. Kao novajliju, Selima su dočekali dobrodošlicom i svi su
bili voljni da sa njim podele svoje male izbegličke mudrosti.
Oni su tu došli zajedno, grupa od petnaestak mladih ljudi. Uputili su ih da odu u
„ministarstvo“. Ministarstvo ih je prebacilo drugima, službi zvanoj Grčki odbor za izbeglice.
Odbor je bio krajnje nezainteresovan za ove dečake. Rečeno im je da mogu da predaju
molbu za azil ukoliko nađu neki posao, ali su ih upozorili da mlade izbeglice niko neće
zaposliti. A neće im biti obezbeđeni ni hrana i sklonište.
Ti mladići su, sa još nekoliko porodica, doputovali iz centra zvanog Pagani, a to ime su
izgovarali jetko, vrteći glavom. Pagani je bio prihvatilište za imigrante na jednom od
brojnih idiličnih grčkih ostrva. To zdanje je bilo kavez, kako su ga dečaci opisivali, najveći
kavez koji je iko od njih ikada video. Vrveo je od izbeglica koje su se napatile da odu iz
svojih zemalja, a samo završile zatočene u Grčkoj. Muškaraca, žena i dece bilo je trostruko
više nego što je predviđeno za kapacitete zdanja. U skromno dvorište jedva da je mogao
stati i delić njegovih stanovnika. Dešavalo se da ljudi danima ne iskorače napolje. Bilo ih je
najmanje po stotinu na svaki toalet.
Niko nije znao koliko je tu teško dok ne postane prekasno. Za nekolike je Pagani bio
toliko poguban da im se čak i na otvorenom prostoru Trga Atiki dah pretvarao u nervozno
šištanje čim se pomene taj centar za detenciju.
Kao maloletnike bez pratnje starijih, i ove dečake je čekao Pagani, ali odbili su da se vrate
u kavez. Džemal, Hasan i Abdulah odlučili su da žive zajedno u stanu koji su delili sa još
devetoricom. Maštali su da odu u Nemačku, gde se, kako su čuli, izbeglicama odobrava azil,
pruža smeštaj, obezbeđuje hrana. Ali u Grčkoj su ih policajci zaustavljali i tražili „papire“.
„Papiri ništa ne znače“, objasnio je Džemal. „U Paganiju su nam dali ’papire’ i rekli nam da
ih držimo kod sebe u svako doba. Budi oprezan sa ovdašnjom policijom. Čak i sa tim
papirima, mi smo njima mete, kao psi na ulici. Iako nam u nekim crkvama daju hranu,
policije može biti čak i tamo. Ovde nema azila.“
Selim je čitavog tog dana slušao, obeshrabren. Naizgled čarobna i divna, Grčka je bila
neprijateljski nastrojena, te su mnogi mladi Avganistanci koje je Selim upoznao žalili za
novcem što su ga potrošili da bi stigli do njenih obala.

Narednih dana Selim je ponovo dolazio na Atiki. Dečaci su mu govorili koja mesta da
izbegava i vodili ga sa sobom u crkve gde se delila hrana i voda.
Otkako je saznao za Pagani, Selim je bio vrlo nevoljan da pusti madar-džan da luta
kojekuda sama s njegovom sestrom i bratom. Iako su imali pasoše, oni su bili lažni i po svoj
prilici bi ih razotkrili. Nije smeo da rizikuje da njegovu porodicu deportuju u Tursku, ili još
gore, u Avganistan.
Selim je nastavio da krade hranu i osnovne potrepštine kao što je sapun, ali gnušao se što
to čini i svakog dana ga je hvatala sve jača paranoja. Morao je da se upušta u taj sračunati
rizik kako bi im ostalo dovoljno novca da stignu do Engleske.
Povremeno je na Trg Atiki dolazila jedna lokalna grčka humanitarna organizacija.
Dobrovoljci su razgovarali sa izbeglicama, pokušavali da im pomognu u vezi s
dokumentima i delili im hranu i vodu. Sa njima je dolazila i jedna medicinska sestra koja bi
tu i tamo zalepila flaster ili ponudila turu antibiotika. I toj grupi su sredstva bila ograničena.
Bili su to pretežno mladi idealisti, ozlojeđeni što njihova država podvrgava izbeglice takvim
ponižavajućim uslovima. Želeli su da isprave nepravdu i često su bili jedini pouzdan izvor
obaveštenja i hrane.
Pojedini mladići sa trga nisu bili raspoloženi da veruju čak ni humanitarnim radnicima.
Među takvima je bio i Selim. Izbegavao je da se pogleda u oči sa tim mladim ljudima što su
šetali po parku u ljubičastim majicama, sa krupno odštampanim imenom i logotipom
organizacije na njima da bi se prepoznavali i izdaleka. Postavljali su mnoga pitanja i čak
želeli da fotografišu.
Selimu se činilo da je bezbednije biti sumnjičav prema njihovim pobudama. Osećao je
kako mu se grudi nadimaju pri pomisli da je nadmudrio humanitarce, kao da poseduje više
praktičnog zdravog razuma nego ti dečaci koji dozvoljavaju da priče o njima budu zapisane
u male beležnice ili snimljene na diktafone. Davao je sve od sebe da se drži na rastojanju od
svih njih.
Dok nije ugledao Roksanu.
DVADESET OSMO POGLAVLJE

Selim
„Ne možemo ovako dalje, Selim-džane“, prošaptala mu je madar-džan. Samira i Aziz bili su
zaspali.
„Na šta misliš?“
„Za neki dan nećemo imati više novca, a još dug je put pred nama. Ne smemo da čekamo
nekakvo čudo.“
„Znam.“
„Hvala nebesima te si makar našao načina da zaradiš za jelo.“
Selim se ujeo za usnu, zahvalan što je mrak. Majci je govorio kako su ga u nekom kafiću u
gradu zaposlili da čisti podove i istovara gajbice u zamenu za hranu. Bilo je to uverljivo
objašnjenje, naročito za uši voljne da poveruju. U stvarnosti, niko ga ne bi zaposlio. Selim je
još nekoliko puta odlazio na pijacu i šunjao se po drugim radnjama, uzimajući što mu je bilo
nužno da nahrani porodicu. Taj greh mu je silom nametnut, smatrao je. Ne bi li mu bilo
lakše na duši, jeo je samo koliko da zavara glad. Nije bilo lako.
„Ovaj posao možda neće potrajati. Moramo da stignemo u Englesku pre nego što nam
ponestane novca“, potvrdio je Selim.
„Da, moramo. Takođe će nam uskoro trebati još leka za tvog brata. Ovde nisam u
mogućnosti da ga odvedem nijednom doktoru niti da mu kupim lek. Koštalo bi više nego što
imamo para, a neko bi nas mogao i prijaviti policiji.“
„U pravu si, madar-džan“, priznao je Selim.
Bilo je teško doneti odluku o tome kada da se otisnu na sledeću deonicu putovanja. Kako
god da obrnu, biće to kocka.
„Moramo da smislimo kako ćemo do Engleske. Mislim da bi najbolje bilo vozom, kao što
nam je rekao Hakan. Aerodromi su puni kontrolnih punktova. Možda će nam šansa da se
provučemo biti bolja ako se držimo tla.“
„Otići ću sutra da nađem železničku stanicu i da vidim znaju li Avganistanci štagod o
vozovima.“
„Ima još nešto, Selime. Sad će biti nužno da donesemo neke teške odluke, a o ovome sam
mnogo razmišljala. Ne možemo više da stanujemo u ovoj sobi. Čak je i ova spuštena cena
više nego što smemo sebi da priuštimo. Novac nam se topi brže nego što sam zamišljala da
će biti.“
Ta prosta soba sa vidljivim strujnim instalacijama i ispucalim malterom, propalim
umivaonikom nad kojim je curkala voda – sve je to za Selima bilo carski dvorac. Kad pođe
sa Atikija i uđe u ovaj prostor, kad legne na svoj krevet i oseti kako mu se opruge zarivaju u
leđa, kad pogleda ka drugom krevetu i vidi majku i sestru kako spavaju odignute pola metra
od poda umesto pod vedrim nebom, osećao se kao kralj. Ta soba mu je omogućavala da se
ujutru probudi bez onog beznađa koje su osećali momci na Atikiju. Ona mu je pružala
razloga da poveruje kako sudbina njegovoj porodici sprema nešto bolje od trošnog broda
koji će se na pučini prevrnuti. Odustati od te sobe značilo je odustati od mnogo čega drugog.
Ali ostati – ostati, to je značilo izbor da polako iskrvare i da im ne pretekne snage da
dosegnu onu sutrašnjicu kojoj se nadaju.
„Neće biti lako. Trebaće nam neko bezbedno mesto, naročito noću.“ Selim je znao da
pojedini momci na Atikiju spavaju svega koji sat preko dana jer se boje da sklope oči posle
zalaska sunca, kad se pomaljao jedan novi svet opasnosti.

***
„Deluješ kao da ti ne bi škodilo malo vode. Izvoli“, rekla je na engleskom koji je njemu
zazvučao savršeno. Roksana, dobrovoljka humanitarne grupe, pružila mu je plastičnu flašu.
Selimov pogled je pošao sa njene šake uz uski ručni zglob, gracioznu ruku. Odatle pa
nadalje bilo je samo sve lepše.
Imala je na sebi ljubičastu majicu labavo upasanu u pripijene farmerke. Njena upečatljivo
ravna crna kosa prosula se u jednu stranu kad je nakosila glavu. Izgledala je kao da mu je
vršnjakinja, možda kao da joj je šesnaest godina, a njene oči, oivičene crnom olovkom,
privukle su mu pažnju podrhtavanjem trepavica. Nije se osmehivala niti ga je gledala sa
saosećanjem.
„Hvala ti.“ Selim je prihvatio flašu od nje.
„Nema na čemu. Kako se zoveš?“, upitala je. Iako je imala lice koje bi bilo nadahnuće za
neku preterano romantičnu ljubavnu baladu na dariju, ton joj je bio potpuno poslovan. Bila
je od onih tako upadljivo lepih devojaka da se iz nužde morala ponašati hladno, naročito na
mestu kao što je Atiki.
„Selim“, odgovorio je. I to je sve što ćeš joj reći, podsetio je sam sebe. Ali osetio je kako mu
se odbrambeni zid ruši čim joj je pogledao u oči.
„Lepo, Selime. Nisam te dosad ovde viđala. Otkad si tu?“ Poželeo je da mu još jednom
izgovori ime.
„Nekoliko nedelja… ali ne stanujem ovde“, kazao je, odjednom se osetivši nelagodno zato
što bi mogla pomisliti da on spava u parku. Tobož nehajno, otpio je gutljaj vode.
„O? Pa gde onda stanuješ?“
Još jedan gutljaj dok mu je mozak radio sto na sat. Pitanje na svom mestu, pomislio je, pa
preokrenuo smer razgovora.
„Kako se zoveš ti?“, blago je upitao. Ona je poćutala i pogledala u svoj klipbord pre nego
što će odgovoriti. Bilo je jasno da se ne raduje njegovom pitanju.
„Roksana.“
„Rokšana?“
„Ne. Ro-ksa-na“, ponovila je, izgovarajući naglašeno razgovetno.
„Ali to je avganistansko ime… Rokšana!“, ponovio je sa osmehom.
„To je moje ime, moje grčko ime“, kazala je ona, a usne su joj se čvrsto stisle.
„Ali znaš za Iskendera, ovaj… Aleksandra. On se oženio Avganistankom. Zvala se Rokšana.
To je isto ime“, objasnio je Selim. Bilo mu je, prijatno što joj je pokazao da zna nešto malo
istorije. Izgledala je kao da se možda i pokajala što mu je prišla, ali glumi strpljenje.
„Ja nisam ona. Meni je ime Roksana. I to je dovoljno o mom imenu“, rekla je. „Kaži mi,
Selime, da li želiš da ostaneš u Grčkoj ili bi da ideš odavde?“
„U Grčkoj niko ne želi da ostane“, tiho je izgovorio Selim.
 Manje naivna od većine devojaka njenih godina, Roksana se nije iznenadila što čuje
Selima da to kaže.
„Kuda pokušavaš da stigneš?“
„U Englesku.“ Selim je uzdahnuo. Kad joj se ime izgovori tako naglas, Engleska je delovala
kao neko nemoguće daleko odredište. „Tamo mi je tetka.“
„Ah, Engleska“, klimnula je Roksana glavom, pogledavši ka drugim izbeglicama. „Da,
Engleska je vrlo popularna.“
„Grčka je divna, ali Grčka nas ne želi.“
„Ona je mala zemlja. Vlada nema para da svima pomogne.“
„Ali vi… vi dajete hranu i pružate pomoć.“
„Mi smo obični ljudi, nismo vlada.“ Roksana nije zalazila u ideologiju niti u motive. Ona tu
nije dolazila da bi na sva usta promovisala neki politički cilj. O njenim uverenjima govorilo
je njeno ćutljivo prisustvo. Selim se kraj nje osećao nedovoljno rečitim.
„Vi se ne slažete s vladom?“ Selim je osetio blagu zebnju za nju. Tamo odakle je on došao
bilo je više no opasno suprotstaviti se otvoreno mišljenju onih na vlasti. Roksana je bila
mlada i hrabra. Dopala bi se njegovom ocu.
„Mi verujemo da se prema ljudima treba odnositi dolično. Znamo šta biva kad ljudi dođu
u Grčku i ne mislimo da tako treba da bude.“
„Ovde ne može da se preda molba za azil. Zašto je toliko drugačije?“ Selima su na samom
početku zaplašile priče o Grčkoj koje je čuo od dečaka na Atikiju. Pribojavao sa da će i
preostala Evropa biti slična, mrtva zona gde će njegova porodica večno plutati i živeti u
strahu da će biti vraćena u Avganistan. Taj nepostojani život iznurivao je i fizički i psihički.
Ali Avganistanci koje je upoznao pripovedali su mu i priče o nekim boljim svetovima. Neka
mesta dublje u Evropi, zemlje poput Nemačke, Holandije, ne dižu nos kao Grčka i Turska.
Tamo se Avganistancima nudi još jedna prilika da žive normalnim životom.
„Većina ljudi ne razume naš sistem. Kako si stigao ovamo?“
Selim nije želeo da odgovori. Zavrnuo je poklopac flaše s vodom i vedro slegao
ramenima. Njegova razigrana neuhvatljivost nagnala je Roksanu u smeh.
„Reci mi šta se ovde događa“, kazao je Selim umesto odgovora.
„Da, da. U redu, zaboravi šta sam pitala. Evo šta se događa sa većinom ljudi koja dođe
ovamo. Hapse ih i policija ih vodi u centre za detenciju. To bi trebalo da budu čista i
bezbedna mesta za boravak, ali previše je ljudi. Nema mesta. Kažu da je kao u zatvoru, čak i
za decu. Govore da je gore nego tamo otkuda su došli. Ponekad mesecima ostanu tu. Jednog
dana vrata se otvore i oni dobiju neke papire. Papire u kojima piše da imaju mesec dana
roka da napuste Grčku. Neki čak dobiju kartu do Atine da bi mogli iz nje da otputuju.“
„Ali azil? Azila nema?“ Selim je iznova bio zahvalan na lažnim pasošima i sreći koja ih je
poslužila da ih ne zaustave u Pireju. Glatko su prošli kontrole, niko ih nije dvaput pogledao.
Sudeći po onom što mu je rekla Roksana, njihova priča bila je izuzetak.
„Pravog azila nema. Da bi dobio azil, moraš da imaš posao. Kako ljudi da nađu posao?“
Mahnula je u pravcu parka. „Prvo ti treba radna dozvola. A da bi dobio radnu dozvolu,
moraš da predaš molbu za azil. Shvataš u čemu je problem?“
„Zašto tvoji prijatelji ovde razgovaraju sa izbeglicama i ispisuju te papire?“
„Mi smo dobrovoljci. Želimo da budemo ovde. Niko nam ne daje novac za to što dolazimo.
Dolazimo jer želimo da pomognemo.“
 Selim se zagledao u Roksanu i zapitao se kakva bi osoba bio on sam da je u njenoj koži.
Pokušao je da zamisli sebe kao srednjoškolca u jednom mirnom Kabulu, sebe kako dolazi
kući gde ga čekaju majka i otac. Da li bi se prihvatio borbe za neke tuđine? Da li bi mu bilo
toliko stalo do toga kako se neko odnosi prema nekim ljudima da bi provodio vrerne u
razdeljivanju hrane i popunjavanju molbi u njihovo ime?
Nadao se da bi to radio. Ali postojala je velika verovatnoća da ne bi.
Zabolelo ga je, međutim, već samo to što je zamislio sebe u takvoj utopističkoj slici.
Moguće je da nikad više neće biti onaj koji je nekada bio, osoba sposobna da se smeje i
sanja, da neko mesto nazove domom. Moguće je da ta osoba, poput njegovog oca, počiva u
nekom neobeleženom grobu negde u Avganistanu.

Pri drugom susretu, sutradan pošto je Selimova porodica napustila sobu u Atičkom snu,
Roksana je bila direktnija.
„Ela, hoćeš li ili nećeš da predaš molbu za azil?“ Roksana ovog dana nije bila raspoložena
za uvijene razgovore. Sedeli su na betonskim stepenicama što su vodile u park. Želeo je da
je pita zna li neko mesto gde bi njegova porodica mogla da boravi. Ova noć će im biti prva
noć na ulici.
„Roksana, ponovo me to pitaš? Ne želim da ostanem u Grčkoj. Hoću da odvedem svoje u
Englesku. A kažeš mi da Grčka i ne daje azil. Ovi papiri su za šta?“ Selim se osećao strašno
nespretno kad progovori na engleskom, ali bio je zahvalan što može da vodi makar i takav
razgovor. Mnogo šta bi rekao da je bio u stanju da to kaže na dariju. Drugačije bi me gledala,
pomislio je.
„Ali daju azil ponekad. Zavisi od istorijata osobe ili porodice. Svako je drugačiji.“
Pogledala je setno u pravcu trga. „Ja mislim da ti imaš neki istorijat.“
„Istorijat? Na šta misliš?“
„Istorijat. Razlog što ste ti i tvoja porodica otišli iz Avganistana. Neki ljudi su otišli jer nije
bilo posla ili zato što im je dojadio rat. Ali čini mi se da je kod tebe nešto malčice drugačije.
Možda ne želiš da pričaš, ali možda bi ti i pomoglo kad bi predao molbu za azil.“
„Otišli smo iz mnogih razloga.“
Roksana ga je strpljivo posmatrala. Posle duge ćutnje Selim je prozborio prigušenim
glasom.
„Istina je, posla nije bilo i rat je bio jeziv. Ljudi su čekali… da dođe mir ili da poginu.“
Selimu je pogled odlutao ka ulici, ka zgradama. Nikome nije pričao o svom životu u Kabulu,
o onome čega se nagledao. Nije želeo iznova da secira te mračne dane ni za trun više nego
što je to već radio. U njegovoj glavi oni su bili kao česma koja kaplje, neumoran zvuk što
mnogostruko pojačava tišinu. Pa ipak je nastavio.
„Moja sestra nije mogla u školu. Majka nije mogla da uči đake. Moje tetke, teče, ujak,
braća i sestre od njih – svi su otišli. Moji su ostali. Slušamo rakete na nebu i molimo se da
nam rakete na padnu na postelju. Nema muzike. Postoji samo život po propisima talibana.
Ponekad smo mislili da su možda i talibani bolji nego borbe. Možda su talibani okončali
borbe, ali doneli nove probleme. Majka nije smela napolje bez muškarca. Bio sam samo ja.
Odem na pijacu i nađem hranu, ali imamo samo malo para. Nije bilo posla. Shvatili smo da
uskoro neće biti hrane, neće biti novca, neće biti života.“
Roksana je napregnuto slušala. Oči su joj sve vreme bile uprte u tle.
 Zavladala je tišina. Selim je lutao kroz iskidana sećanja. U to vreme mu je bilo svega
trinaest ili četrnaest godina. Posmatrajući iz sadašnjeg ugla, mnogo bolje je razumeo koliko
je beznadežna postala njihova situacija – naročito otkad je breme prehranjivanja porodice
palo njemu na pleća.
„Selime…“ zaustila je Roksana, jedva malo jače nego šapatom. „A šta ti je sa ocem?“
Selim je obrnuo sat oko ručnog zgloba.
„Moj otac…“ polako je započeo, osećajući kako ga je nešto steglo u grudima kad je to
izgovorio. „Moj otac je bio inženjer. Radio je za Ministarstvo vodnih i električnih resursa.
Njegov posao je bio za vodu.“
Kakva nepravda prema radu njegovog oca, da nije u stanju da to podrobnije prenese.
Selim se osetio nedoraslim.
„Moj otac, on je verovao… on je verovao da su neke stvari važne za zemlju, ali neki ljudi…
Jedne noći tri čoveka dođu u našu kuću. Ja ih čujem kako pričaju s mojim ocem. Od te noći
nikad više ne vidim oca.“
Selim je pritisnuo prstima oči da bi zaustavio suze. Nije dizao glavu.
„Izvini“, šapnula je položivši mu ruku na rame. „Nije mi bila namera da…“
„Ne, ne“, izgovorio je Selim. Bili su mu mrski njena ruka na njemu i sažaljenje u njenom
glasu. Ozlojeđenost ga je očvrsla, a čvor u grlu se razvezao. Duboko je udahnuo i nastavio,
povrativši pribranost. „Otišli smo iz Kabula. Plašili smo se tih ljudi, možda će da se vrate. Ili
ćemo da umremo gladni u našoj kući.“
„Selime, dozvoli da ti pomognem oko molbe za azil. Tvoja porodica zaslužuje da se za ovu
priču čuje. Imaš dobre argumente.“
„Ali ovde nemamo pomoć. Nemamo ništa. U Engleskoj imamo porodicu. Druge zemlje,
one će nam nešto dati. Moja majka, moja sestra, moj brat – njima trebaju hrana i dom.“
Roksanine oči su odmekle. Nije mu usprotivrečila.
„Šta ćeš raditi u Engleskoj?“
„Šta ću raditi?“, nasmejao se Selim. Ramena su mu se opustila. „Voziću crveni auto, ješću
po restoranima i gledaću filmove!“
Roksana ništa nije rekla. Selimov osmeh je zgasnuo kad je pomislio na ono što istinski
želi da radi u Engleskoj. Želeo je da ide u školu sa sestrom. Želeo je da odvede Aziza
doktoru. Želeo je da vidi svoju majku kako opet radi kao učiteljica.
Selim se okrenuo ka Roksani, pecnut jedom zbog povlastica koje ona uživa.
„A šta želiš ti ovde? Ideš u školu, zar ne?“
Roksana je pohađala jednu međunarodnu školu u Grčkoj gde su se časovi držali na
engleskom. Njeni roditelji žele da se kreće među ljudima raznih nacionalnosti, bila mu je
objasnila.
„Roksana, zašto dolaziš ovamo? Imaš lepu školu. Možeš da ideš nekud s prijateljima, s
porodicom. Zašto želiš da budeš kod Avganistanaca u prljavom parku? Ti si Grkinja. Za nas
je drugačije. Mi smo Avganistanci, otkinuti od Avganistana.“
Okrenula je glavu u stranu, izbegavajući njegov uporni pogled. „Ne razlikujemo se mi
toliko, Selime.“
DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Selim
Selima su probudili trnci u nozi. Potrajalo je više časaka dok nije shvatio šta oseća. Spavao
je svega sat-dva. Većim delom noći previše su ga mučile brige da bi sklopio oči.
Roksana mu je rekla za to igralište, ugnežđeno među stambenim zgradama gde živi
srednja klasa Atine. Uveče je na tom prostoru vladao spokoj. Nalazio se u blizini jedne
prometne ulice i nakon zatvaranja obližnjih radnji nije bilo pešaka. Porodica Veziri je
sklonila svoje torbe sa vidika ćušnuvši ih iza ugla jedne zgrade, a Selim je ljuljao Samiru na
ljuljašci dok se nije dovoljno smrklo. Tad su se svi uvukli u drvenu kućicu za igru i tu se
zbili. Majka je pri polasku bila uzela iz hotela jedno vuneno ćebe, te ih je pokrila njime što je
bolje mogla.
Madar-džan je sedela glave prislonjene uza zid kućice. Oči su joj bile sklopljene, ali Selim
je po njenom disanju znao da je budna. Osetivši da su im se noge očešale, otvorila je oči.
„Izvini, madar-džan“, šapnuo je. „Nisam hteo da te probudim.“
„Dobro jutro, bačem“, kazala je ona. Uistinu je bilo jutro. Nebo je upravo počinjalo da se
pretapa iz crne u tamnoplavu boju. „Nadam se da si malo odspavao.“
„Mislim da jesam.“ Kako je okrenuo glavu, tako ga je kroz vrat prostrelio oštar bol.
Protrljao je zgrčeni mišić. Samira je ležala s glavom na majčinoj slabini. Aziz je kao kakav
slojeviti smotuljak počivao u majčinim rukama. Izgledala je kao da se od sinoć nije makla.
Ali ona se neće požaliti, pomislio je Selim. Nagla se bliže njemu.
„Bačem, izaći ću odavde dok ljudi još nisu počeli da ustaju i šetaju. Posedeću na jednoj od
onih klupa kod ljuljaški, a tebe i Samiru ostaviću da odspavate još malo. Čim budem videla
da ljudi počinju da prolaze okolo, probudiću i vas.“
Selim je klimnuo glavom. „Idem i ja s tobom, madar-džan.“
„Ne, ostani. Samiri će biti lakše ako ugleda brata kraj sebe kad se probudi. Nisi baš mnogo
spavao. Opruži malo noge i vidi možeš li još malčice da se odmoriš.“
Selim je bio isuviše iznuren da bi se bunio. Teški kapci opet su mu se sklopili. Činilo mu
se da je prošlo tek nekoliko minuta kad je začuo kako majka šapuće u kućicu da ih probudi.
Ljudi su vodili decu u školu. Porodica je preživela svoju prvu noć na ulici. Selim se pitao
koliko će još noći proći pre nego što opet budu imali pravi krov nad glavom.

Selim u rano jutro nije mogao bogzna šta da izvede. Bio mu je potreban zaklon svetine da bi
obavio svoje nezakonite nabavke. Roksana je bila u školi. Obećala je da će se po podne naći
s njim na Atikiju. Ona mu je u tom trenutku bila jedina nada, ali kad su se sreli, po njenom
izrazu lica video je da za njega nema vesti koje obećavaju.
„Niko ne zna ni za kakvu sobu. Imam jednu mogućnost na kojoj radim, ali još ništa ne
znam. Kako je protekla noć?“
 „Dosta dobro – bilo je mirno i ne previše hladno. Mnogo bolje nego na ma kom mestu
koje bih ja pronašao.“ Dokle god ih ne odvuku s lisicama na rukama, Selim više od toga ne bi
ni tražio.
„Selim-džane, kako si? Uživaš što ti je došla devojka, a?“, kazao je Džemal na dariju.
Roksana ga je istog časa ošinula ledenim pogledom, a oči su joj uškiljile. Selim je pogledao u
nju pa u Džemala i video da je i on primetio istu reakciju.
„Lepo je od nje što gubi vreme na pokušaje da pomogne onima poput nas.“ Selim nije
nameravao da zazvuči kao da prekoreva Džemala, ali nije želeo da ih sluša kako na taj način
pričaju o njoj – sve i ako ne misle time ništa ružno.
„Selim, veličanstveni branič časti!“, osmehnuo se Džemal. „Zdravo, Roksana. Kako si
danas?“, izgovorio je na engleskom, preterano brižljivo naglašavajući reči.
„Dobro sam. Uzmite neki sendvič od Nika dok nisu svi pojedeni.“ Ton joj je bio bezličan i
nenasmejan.
Zaokupljen svojim praznim stomakom, Džemal se nije baktao premišljanjem da li je
Roksana prokljuvila da je govorio o njoj. Stuštio se tamo gde je Niko stajao sa ogromnom
kartonskom kutijom. Vladala je tišina pre nego što je Roksana nastavila razgovor odande
gde su stali.
„Voz vam je najbolji izbor za putovanje. Zaista, u Evropi ne proveravaju pasoše jer ćete
putovati između zemalja Evropske unije. Granice su sad otvorene. Mogu s tobom na
železničku stanicu da kupimo karte, ako hoćeš.“
„Hvala ti. To će mi biti velika pomoć.“
„Kad želiš da krenete?“ Razmazani crni lajner davao je njenom izgledu neku oštrinu. Kad
poželi, međutim, oči su joj otopljavale i zadobijale magličastu mekoću.
Nije bio poneo sa sobom dovoljno novca, niti je imao pasoš, koji bi na šalteru za karte
tražili da vide. Zamolio je Roksanu da se nađu sutra na železničkoj stanici. U međuvremenu
će ona nastaviti da im traži neko bolje sklonište.
Izdrži, rekla mu je, biće bolje.

Te noći je padala kiša. Krenula je lagano, ali onda su kapi postale krupnije i počele da klize
između letvica u kućicu. Probudivši se, Selim je zatekao madar-džan kako pokriva Aziza i
Samiru onim što je uspela da nađe i trudi se svim silama da im glave ostanu suve. Prošlo je
deset neumoljivih minuta. Samira je bila potpuno budna i otirala je sa obraza kišne suze, a
šiške su joj bile slepljene uz glavu. Samo je Aziz ostao suv jer je madar-džan nad njim držala
najlonsku kesu.
„Selim-džane, preuzmi Aziza umesto mene. Idem da nađem nešto što će nas bolje
zakloniti. Moramo da ostanemo suvi“, kazala je.
„Ja ću, madar-džan. Prepusti to meni“, ponudio se on.
„Ne, bačem“, rekla je majka, oprezno rasplićući noge kako bi se izvukla iz minijaturne
kuće. „Potreban si mi da ostaneš ovde s njima. Neću dugo.“
Za nju je odsustvovanje bilo mučenje. Selim je gledao u brata i sestru. Sad je bio u celosti
odgovoran za njih. To osećanje ga je nadjačavalo. Da li se tako madar-džan oseća ili je njoj
drugačije jer im je majka? Ukoliko se i osećala nadjačanom, nije to uistinu razotkrivala.
Šta ako Aziz bude imao nekih problema? Šta ako se Samira rasplače? Šta ako neko dođe i
odvede nas?
 Rastopio se sav njegov jed što je on taj koji obavlja poslove po gradu dok se madar-džan
brine o mlađoj deci, a zamenila ga je čežnja da se madar-džan vrati. Bilo je kasno, sat kada
ulicama krstari podzemni svet. Ukoliko je opazi policija, neće nikako moći da im se vrati.
Naprezao je oči ne bi li razaznao njen obris kroz plastični prozor kućice za igru, ali bilo je
mračno, a kiša je maltene sasvim onemogućavala da se nešto vidi. Odmicali su minuti.
Kada se konačno pojavila, kosa joj je bila potpuno mokra, a natopljena odeća lepila joj se
za telo. Bila je nakupila kamenja po igralištu, pa je njima pritisla sloj od najlonskih kesa koje
je sastavila da bi sprečila prokapavanje kiše. Postigla je cilj.
Odeća i hleb bili su im prokvašeni iako je kiša jenjala za svega sat vremena. Podosta pre
izgreva sunca madar-džan je spakovala najlonske kese i vratila kamenje u cvetne leje. Selim
je shvatio da kese čuva za narednu kišu.
Presvukli su se u suvlju odeću u jednom javnom ve-ceu. Selim je potrošio nekoliko
dragocenih evra na svež hleb i sok iz jedne lokalne prodavnice. Jeli su ćutke, iznureni od
besane noći.
Selim i madar-džan su prebrojali preostali novac i izdvojili na stranu onoliko koliko je
Roksana procenila da će im trebati za karte za voz. Novac i svoj belgijski pasoš Selim je
ugurao što je mogao dublje u prednji džep, pa pošao odatle. Po podne ga je uhvatilo
nestrpljenje da već jednom imaju kupljene karte. Bilo mu je džinovske olakšanje što će se
Roksana naći s njim na stanici.
Priželjkivao je da bude više poput Roksane. Ona je bila hladnokrvna i samopouzdana.
Iako je znao da su joj roditelji dosta putovali, nije znao čime se bave. Bila im je jedinica, te
su joj majka i otac odobravali popriličnu samostalnost za taj uzrast. Svaki put kad je
pokušao da sazna o njoj nešto više, izbegavala je odgovore na pitanja i vraćala razgovor na
njegovu situaciju.
Uskomešala je u njemu osećanja. Osećanja za koja je bio svestan da bi trebalo da ih uguši,
ali nije to mogao. Teško mu je bilo da je ne posmatra. Samo mu je preostajala nada da ona
to ne primećuje. Gušio je poriv da je obujmi šakama oko struka ili zagnjuri lice u njen vrat.
Činilo se da joj nije neprijatno u njegovom prisustvu, pa je sumnjao u to da zna šta on oseća.
A možda i zna, ali joj ne smeta. Selim je ponekad umeo satima da mozga o toj mogućnosti.

Selim je čekao ispred železničke stanice, trudeći se da izgleda što ležernije. Iskoristivši svoj
odraz u izlogu radnje, očešljao je prstima zapuštenu kosu. Primetio ju je na drugoj strani
ulice, s rancem prebačenim preko ramena kao da se tek naknadno setila da ga ponese.
Selim je ispravio leđa. Imala je na sebi crnu košulju, ukrojenu u struku, sa rukavima
podvrnutim do lakata. Farmerke su joj se sužavale ka tananom gležnju.
„Hej! Kako je bilo noćas?“, upitala je.
„Bilo je u redu“, slegao je on ramenima uz bledunjav osmeh.
„A kiša? Niste pokisli? Sve do jutros nisam ni znala da je padala. Čitavog dana razmišljam
o tvom bratiću.“ Eto ga. Još jedan nagoveštaj da u njemu vidi nešto više od običnog
izbeglice. Njen komentar je složio u tajno spremište sa ostalima koje je sakupljao u
razgovorima s njom. Kasnije će više promisliti o njemu.
„Bilo je sve u redu. Mokro, ali smo se… pokrili. Dobro mu je danas.“
„Drago mi je što to čujem. U novinama piše da do kraja ove nedelje neće biti kiše, pa ne bi
trebalo više da predstavlja problem.“
„To je dobro.“
 „U redu, idemo sad da nađemo neke karte za tebe i tvoje, važi?“ Roksana je pošla ispred
njega. Zajedno su se zagledali u tablu sa voznim redom iznad njihovih glava. „Jeste li
isplanirali kuda želite?“
„Da, idemo u Patru pa trajektom u Italiju.“
Roksana je saglasno klimnula glavom.
„Da, verovatno je tako najbolje. Poneo si neki novac?“
Selim je izvadio pasoš i presavijene novčanice. Roksana mu je rekla da ih ne pušta iz
ruke. Potražila je šalter koji radi i dala Selimu znak da pođe za njom. Prišla je službenici i
obratila joj se naročito vedrim glasom. Selim ju je posmatrao kako prijateljski čavrlja.
Službenica, sredovečna žena kojoj se Selim ne bi ni usudio da priđe, nasmejala se i zavrtela
glavom. Roksana se dopola okrenula ka Selimu i pružila ruku. Dao joj je novac i pasoš a da
službenica to nije ni primetila.
Odatle su pošli s kartama za voz za Patru. Roksana je bila potpuno opuštena. Selim nije
pamtio kad se poslednji put tako lagodno osećao. Bio je pod utiskom da mu je čitavog života
pokrete sputavao strah. Čudovište s godinama možda jeste menjalo oblik i boju, ali bilo je
na svega koji korak iza njega, uvek.
Bila je sreda. Njihove karte su važile za petak ujutru. Vikendom se više putuje, pa će im
biti veći i izgledi da ostanu neprimetni u gomili ljudi. Madar-džan je zaključila da joj je
vreme da proda nešto od nakita. Selimu će biti potreban jedan dan da iznađe način da
pretvori njene grivne u gotovinu potrebnu za hranu i prevoz.
„Ipak imam neke lepe vesti“, kazala je Roksana kad su stigli do ulice. „Krivo mi je što nisu
stigle ranije. Našla sam gde možete da boravite ti i tvoji. Znam da uskoro odlazite, ali makar
nećete biti na ulici. Jedna soba. Posredi je stariji hotel koji vodi jedan bračni par – deda i
baba moje drugarice. Za dve-tri nedelje prodaju hotel zbog odlaska u penziju, pa je u
rđavom stanju, ali imaju sobu. Tražiće od vas poneku manju pomoć u hotelu, pošto su stari,
ali dobri su ljudi. Objasnila sam vašu situaciju i rekli su da neće tražiti novac od vas ako im
dovoljno pomognete pri selidbi.“
„Da“, uzbuđeno se saglasio Selim. Takoreći nije mogao da poveruje da ih je snašla takva
sreća. Možda je madar-džan bila u pravu. Možda je sinoćna kiša ipak donela rošani.
Roksana mu je pružila ceduljicu s napisanom adresom tog hotela.
„Ne zahvaljuj mi. Možeš da zahvališ njima. Srećno, Selime. Znam da nije lako, naročito sa
čitavom porodicom. Istinski se nadam da će se ostatak Evrope ophoditi prema vama lepo.“
Pogledala je na ručni sat. „Moram kući, ali biću ovde u petak ujutru pre nego što pođete.
Hoću da budem sigurna da ste svi ušli u voz. I napisaću ti koji trajekt treba da uhvatite iz
Patre. Znaš, u Patri postoji ogroman izbeglički kamp. Tamo ima više Avganistanaca nego na
Atikiju i nisu u dobroj situaciji. Nemoj tamo da završiš, Selime. Sudeći po onom što čujem,
to je ćorsokak.“
Klimnuo je glavom, a onda je posmatrao Roksanu kako namiče ranac na rame i prelazi
ulicu. Ukazaće mu se još jedna priliku da je vidi. Ovog dana nije bio spreman da joj kaže
zbogom.
Rastanak koji se neumitno bližio ispunio ga je još većom zebnjom. Nije znao šta će im
stajati na raspolaganju nakon ulaska u voz, pa čak ni po dolasku u Patru. U povratku je
svratio u nekoliko marketa i išunjao se iz njih sa onim što je uspeo da digne. Potiskivao je
misli o Roksani i podsećao sebe na sve otanjenija sredstva koja je prebrojao sa madar-džan.
Bio je maltene mrak kad se vratio svojima. Madar-džan kao da je laknulo kad ga je ugledala.
Razumeo je malo bolje kako joj je kad on nekud ode, ali tek za trunčicu. Nikako nije mogao
znati šta joj sve prolazi kroz glavu, baš kao što ni ona nije znala šta kroz glavu prolazi
njemu. Postojale su stvari koje su naglas govorili jedno drugom, stvari koje su šaputali uz
grč na licu, i stvari koje su stoički skrivali. Majku i sina razdvajale su godine i uloga, i želja
da zaštite jedno drugo. Ali iako to nikad ne bi priznali, njihove tajne imale su ujedno i
namenu da štite njih same i njihov odnos. Ponešto ne bi voleli da znaju jedno o drugome
čak ni kad bi to mogli.
Neke tajne su ih spašavale.
Selim je ispraznio torbu, pa je madar-džan brižljivo odvojila šta smeju da pojedu te
večeri, a šta moraju da sačuvaju za put. Dao joj je karte i pasoš, a ona ih je ugurala u torbicu
koja joj je, pritegnuta uzicom, visila oko vrata, pod bluzom.
„Aziz je danas imao još jedan napad“, tiho mu je rekla.
Uistinu, Aziz je bio žući nego juče. Ležao je na krevetu, leđa poduprtih jastukom. Bio je
malčice dobio na težini otkako su počeli da mu daju lek kupljen u Turskoj. Prohodao je,
govorio poneku reč, pa se čak s vremena na vreme i smejao. Selim ga nije mnogo viđao, a i
kad su zajedno, držao se na rastojanju. Sa Samirom je bilo drugačije. Voleo je da bude blizu
njega, da nasloni glavu na njegovo rame dok on priča kako je proveo dan. Ali Aziz je bio
dete koje je piljilo u njega sa očekivanjem i imalo ogromne potrebe. Selim s time nije umeo
da izađe na kraj. Okretao mu je leđa, srameći se sopstvenog jeda.
„U Engleskoj moramo da ga odvedemo doktoru. Lek ne deluje kao što je delovao ranije.
Boja lica mu nije dobra i ponovo izgleda strašno umorno.“ Madar-džan je delovala
poraženo. Selim se pitao kako će njegov brat izdržati predstojeće putovanje. „Zvaću sutra
tvoju tetku i reći ću joj kakvi su nam planovi. Možda je njima sad bolje.“ Poćutala je, pažljivo
probirajući naredne reči. „Selim-džane, od njih ne smemo da zavisimo. Važno je da to
upamtiš.“
„Zašto? Ona nam je i govorila da dođemo u London. Zar nije obećala da će nam pomoći
čim stignemo tamo?“
„Samo je reć o tome da ljudi ponekad žele da pomognu… ali nešto ih u tome spreči. Hoću
da budemo spremni da se oslonimo na sebe same, jer se može i za time ukazati potreba čak
i kad budemo tamo stigli.“
„O tome ne razmišljaj, madar-džan. Imamo za noćas sobu. Našla nam ju je ona devojka iz
humanitarne organizacije. Da pođemo odmah, dok nije kasno. Onolika kiša noćas, možda je
ona bila rošani, baš kao što uvek kažeš.“
Majčino lice je sinulo poput žeravice koju je raspirio povetarac.
Brzo je pokupila ono malo njihovih stvari, te su se zaputili da nađu hotel Kitrino, „Žuti
hotel“. Vlasnici su bili sedokosi muž i žena, dovoljno ljubazni da nežno dirnu Aziza po
obrazu i povedu ih do sobe. Kada je madar-džan pokušala da ih pita šta je potrebno da se
pomogne kako bi se odmah dala na posao, gestikulacijom su joj poručili da prespava tu noć,
pa će krenuti od sutra.

U četvrtak je madar-džan skinula zlatne grivne koje joj je otac poklonio uoči svadbe i teška
srca predala ih Selimu. Bile su stavljene na ručne zglobove njene majke onda kad su joj se
roditelji uzeli. Feribin otac ih je krio sve dok njoj nije došlo vreme za udaju. To je bilo sve
što je imala od majke. Volela je da ih čuje kako tiho zveknu svaki put kad posegne rukom u
fioku, dok pere sudove i kad obrne list knjige. Po-, gledala bi ka ručnom zglobu, u obruče od
zlata što su igrali sa svakim njenim pokretom, pet savršeno okruglih zagrljaja majke koju
nikad nije videla. Otac je razvezao uzicu kadifene kesice i spustio grivne na njen dlan, pa joj
obuhvatio šakom prste na samo jedan ćutljivi trenutak. Da li su mu oči tad zasuzile ili je
umislila? Ponovo se našao kraj svoje neveste, žene koja nikad neće biti zamenjena i čije je
odsustvo razlomilo njihove živote. Feriba je u tom trenutku shvatila da njen otac, iako i
dalje žali za svojom ženom, nikad neće razumeti koliko je njegova ćerka žalila za svojom
majkom. To je bio njegov, samo njegov gubitak. Nije ga omrzla zbog te slabosti, ali je bila
sposobna da ga jasnije sagleda. Kokogul je sve vreme imala pravo što se tiče njega. Njenom
ocu bilo je dovoljno da osećanja ograniči na svoj voćnjak; njegova kratkovida ljubav sve ih
je izneverila, ne samo Feribu. Nije ni čudo što je Kokogul pokupila svoje stvari i produžila sa
ćerkama.
I premda joj je te grivne na ruku stavio otac, osećaj je bio kao da je majka ulebdela dok je
Feriba spavala, namakla ih preko ćerkinih prstiju i navukla joj ih na ruku. Bio je to nežni
dodir majke, dodir koji Feriba nikada nije upoznala dok nije prvi put uzela Selima u ruke,
pripila usne uz njegovo čelo i shvatila da ima mnogo da mu da, mnogo onog što sama nikad
nije dobila.
Selim nije znao ništa od toga kad je preuzeo grivne od majke. Samo je video da izgleda
nespokojno.
„Danas osećam neki nemir u duši. Volela bih da zalagaonicu odgodiš za sutra. Možemo da
svratimo usput kad budemo išli na stanicu. Mogli bismo svi zajedno.“
„Nije daleko, a nemamo još mnogo para, madar-džan. Ko zna šta će biti u Patri. Treba
nam novac za hranu i trajekt, inače ćemo se naći u nebranom grožđu.“
„Ali danas…“
„Idem, madar-džan. Budemo li se krili u četiri zida kad god smo nervozni, nikad nećemo
stići do Engleske.“
Feriba je obuzdala jezik. Uzela je da oblači Aziza i zamolila je Samiru da opere nešto od
odeće. Nameravala je da se posveti poslovima za kojima vlasnici hotela imaju potrebu.
Okrenula se na drugu stranu kad je Selim stavio grivne u džep pa ga zakopčao kako bi bio
siguran da mu neće ispasti.
Feriba nije videla oklevanje na sinovljevom licu – onu sekundu kad je razmotrio majčino
upozorenje i odabrao da se o njega ogluši zato što je hteo da bude hrabriji od nje.
„Idem sad u zalagaonicu i vraćam se za dva sata“, obećao je Selim.
To obećanje neće održati.
DRUGI DEO
TRIDESETO POGLAVLJE

Selim
Čitav jedan životni vek može se izmeniti za jedno popodne. Preostatak sveta možda će
nastaviti kao i dotad, nesvestan nečujne, samotne kataklizme koja se dešava na korak-dva
od njega. Levo od Selima stajao je policajac, vrteći svežanj ključeva oko prsta. Drugi
policajac je položio dlan opružene ruke na betonski zid iznad Selimovog desnog ramena.
Osetio je njegov dah na obrazu.
„Gde stanuješ?“ Od mirisa belog luka u tom dahu Selimu se preokrenuo želudac. Zurio je
u karikaturu sebe samog u policajčevim naočarima za sunce – u svoje krupne i prestrašene
oči. Njegovo adolescentsko lice još nije bilo zadobilo muške uglove. Gornju usnu su mu
senčile malje, ali ništa više.
„Ponovo, molim?“ Selim je osetio da mu glas podrhtava. Za te dve nedelje otkako je bio u
Grčkoj, nakupio je nešto fraza, ali nedovoljno da zazvuči ubedljivo. Ukrutio je ramena u nadi
da će njima potkrepiti svoje reči.
„Gde spavaš? Gde ti je dom?“
Na njegov bezizrazni pogled, policajci su razdraženo zahuktali i zavrteli glavom. Put im je
bila svetlija od Selimove crnpuraste kože, čiju su boju potamnili meseci provedeni u radu
na suncu. Policajac s ključevima odustao je i prozborio na engleskom.
„Gde ovde stanuješ?“, ljutito je upitao.
Selimu je mozak ubrzano radio ne bi li smislio neku uverljivu priču. Nije mogao da
odvede ove policajce svojoj porodici.
„Ne stanujem. Posetilac sam. Dolazim zbog prodavnica“, krotko je objasnio pokazujući ka
radnjama duž ulice. Oba policajca su se zacerekala.
„Zbog prodavnica? Šta kupuješ?“
„Eh, ništa. Danas ništa.“ Selim ih je u sebi preklinjao da izgube interesovanje za njega.
„Ništa? Lepo. Gde ti je pasoš? Papiri?“
Selimu se uskomešala utroba. Osetio je ukus žuči. „Pasoš? Nemam pasoš kod sebe.“
Vlasnik zalagaonice otvorio je vrata, ugledao dva policajca levo i desno od svoje poslednje
mušterije, pa se brzo opet povukao u radnju.
„Nemaš pasoš?“ Policajci su razmenili pogled koji Selim nije umeo da protumači.
„Moj drug… moj pasoš je kod njega.“
„Kako se zoveš?“
„Selim.“
„Odakle si?“
Selim je začuo damare srca u ušima. Da li bi uspeo da jurne i umakne? Teška posla. Bio je
prikovan uza zid u prometnom tržnom delu grada. Turisti su ulazili u radnje, izlazili, za
njima su poigravala zvonca nad vratima. Jedan tamnoputi ulični prodavac držao je glavu
okrenutu u stranu dok je pakovao u džak svoje čovečuljke što igraju. Prolaznici bi pogledali
u njih s mlakim zanimanjem, nedovoljnim i da im uspori korak. S njim je, činilo se, saosećao
samo sedokosi čovek koji je pekao klipove kukuruza na žaru. Obrisao je ruku o kecelju i
pogurao vrhom cipele popadalu komušinu na gomilu.
Bila je takva vrućina da je isterivala znoj čak i u hladu. Selim je bio žedan, a od sinoć nije
jeo. Ako bi potrčao, brzo bi ga stigli. Policajci su imali plave uniforme, čojane berete i
košulje uredno upasane u tamnoplave pantalone. Zurio je u njihove široke opasače, otežale
od voki-tokija, lisica… pištolja. Bekstvo nije dolazilo u obzir. A ni odbijanje da im odgovori
na pitanja.
„Ja sam… ja sam iz Turske.“ Selim je ovu ulogu vežbao najmanje sto puta s majkom, a još i
više puta sam. Ostale izbeglice upozoravale su ga na lanac tih pitanja. Nadao se da su ga
mudro savetovali.
„Iz Turske?“ Policajac kao da se zgrozio. Rečito je pogledao u onog što je zveckao
ključevima. „A kako si došao ovamo?“
Selim je klimnuo glavom. „Avionom.“
„Ko je došao s tobom?“
Selim je odmahnuo glavom. „Došao sam sam.“ Molio se da ga ne oda ništa u glasu ili
očima. Šake nije odvajao od bokova.
„Sam? Koliko imaš godina?“
„Petnaest.“
„Petnaest? A gde ti je mama? Tata?“
Selim je slegao ramenima.
„Oni nisu ovde?“ Starijeg policajca izdavalo je strpljenje, palčevi su mu bili zadenuti za
zloslutni opasač. Selim je zavrteo glavom. Razmenili su nekoliko reči na grčkom, ali
njihovim ljutitim izrazima lica nije bio potreban prevod. Selim je znao da međunarodni
zakon daje maloletnicima pravo na azil, ali je isto tako bio naučio da na ulicama ti zakoni
nude zaštitu koliko i slomljen kišobran usred orkana.
Policajci su ga razgledali, od glave do pete. Selim se premestio s noge na nogu, osećajući
njihove oči na svojoj crnoj majici, pobeleloj duž ruba kragnice i šavova na ramenima.
Farmerke su mu bile iscepane i izbledele, mnogo puta prane jeftinim sapunom u nekom
umivaoniku. Ta odeća mu je kod kuće stajala kako treba, ali sada, posle nekoliko meseci,
visila je sa njega. Istanjeni gumeni donovi i pocrnele pertle patika svedočili su o njegovom
surovom putovanju. Policajac koji je znao engleski okačio je ključeve o alku na opasaču, pa
munuo Selima u rame da ga obrne. Na brzinu ga je prepipao oko struka pre nego što će
nešto promrmljati svom kolegi.
„Okreni se.“ Selim je postupio kako mu je naloženo, ne odvajajući oči od tla. „Nemaš
pasoš? Nemaš papire?“
Selim je ponovo odmahnuo glavom. Belgijski pasoš od trista dolara ostao mu je, zajedno s
rancem, u hotelu. Tamo ga je ostavio iz straha da ga ne izgubi pred sledeću deonicu puta.
„Pođi.“ Naredba je bila jasna. Selimu se učinilo da će mu se rasprsnuti grudi. Ne može s
njima! Šta će biti s njegovom majkom? Pogledao je u policajce i na tren su mu oči krišom
poletele prema kaldrmisanom prolazu zakrčenom lovcima na suvenire i meštanima. Da li
postoji nešto čime bi ih ubedio da ga puste? Da li bi uspeo da novcem kupi izbavljenje? Ako
pođe za njima, sigurno će ga strpati u zatvor, verovatno čak otpremiti u domovinu.
Bio je brz. Uvek je bio brz, ali poslednjih meseci verovatno je postao čak i brži.
Neporecivo je bio lakši na nogama i osećao se jače, budući da je stalno nosio brata i sestru,
skromni prtljag porodice. Što je Selim više o tome razmišljao, to je bio samopouzdaniji.
Može to da izvede. Treba to da izvede. Ako pođe s policajcima, neće imati ko da vodi brigu o
njegovoj majci, sestri i bratu.
Selimove noge su oživele, takoreći bez njegove saglasnosti. Štuknuo je ispod policajčeve
ruke i potrčao kao pomaman. Projurio je pored zalagaonice, pored prodavca kukuruza,
udarajući ramenima o zapanjene turiste. Čuo je iza sebe urlanje. Kraj glavne pešačke zone
nalazio se lavirint sporednih ulica koji je ulivao nadu. Selim se stuštio jednom levom
uličicom, sa manjim radnjama i sa manje ljudi. Samo još koji metar i već se tu završavala.
Mogao je desno ili levo. Pošto nijedan od ta dva smera nije ničim posebnim obećavao, pošao
je levo. Morao je da ostavi policajce što dalje za sobom, ali nije smeo da se zaputi natrag u
hotel.
Selim je skrenuo na još jednom uglu. Ulični pas koji se tu odmarao radoznalo je digao
glavu dok je Selim dahtao i preispitivao mogućnosti. U kom smeru poći? Ovaj deo Atine
izazivao je u njemu pometnju; nije bilo nikakvih orijentira, ali Selim je znao da je glavna
ulica na svega koji blok odatle. Obišao je jedan ugao i naleteo pravo na muškarca i ženu koji
su išli obgrlivši jedno drugo oko struka. Zateturali su se i krenuli da ga grde, a Selim je
povratio ravnotežu i digao ruku u znak izvinjenja. Iz te uličice se izlazilo na trg s nekom
starom crkvom na sredini, ostatkom prošlosti okruženim pomodnim savremenim
radnjama. Izvideo je pogledom raskrsnicu, tragajući za sledećim zaokretom lavirinta. Imao
je osećaj da svima bode oči tako izbezumljen i ogoljen.
Podzemna železnica, pomislio je Selim.
Ali gde je ona u odnosu na ovo mesto? Prilepivši se leđima uza zid, Selim je tragao za
nekim putokazom. Ulica je išla nizbrdo, a koliko je on pamtio, podzemna železnica je
počivala niže od preostatka tržnog dela grada. U njoj nije bio od onog prvog dana, pošto nije
želeo da rasipa porodični fond dokle god ga nose sopstvene noge. Duboko je udahnuo i
ponovo se dao u trk, prelećući pogledom okolinu u potrazi za plavim uniformama. Nijednu
nije video. Ne dižući glavu, vrludao je između ljudi, u nadi da će ga zakloniti taj živi štit.
Kroz misli mu je odjeknuo majčin glas, taman koliko da mu potera napred klecave noge.
Danas osećam neki nemir u duši. Volela bih da zalagaonicu odgodiš za sutra. Možemo da
svratimo usput kad budemo išli na stanicu. Mogli bismo svi zajedno.
Nije daleko, a nemamo još mnogo para, madar-džan. Ko zna šta će biti u Patri. Treba nam
novac za hranu i trajekt, inače ćemo se naći u nebranom grožđu.
„Ali danas…“
„Idem, madar-džan. Budemo li se krili u četiri zida kadgod smo nervozni, nikad nećemo stići
do Engleske.“
Selim će kasnije žaliti što je bio prek prema njoj, ali sada nije smeo o tome da razmišlja.
Korak mu se ubrzao. Naglo je zastao pred lučnim ulazom, stepeništem koje je vodilo naniže,
pravo ka šinama. Listovi su mu buktali dok je slušao tutnjavu sve bližeg voza. U daljini se
još ništa nije videlo. Selim se svom snagom upinjao da deluje smireno, priželjkujući da se
sakrije bolje, ali morao je da ostane blizu pruge.
Kroz njegove istanjene đonove prošle su vibracije. Načas je nervozno, krišom pogledao
ka šalteru za karte tik sa unutrašnje strane ulaza i u glavi izveo probu svog plana.
Preskočiće obrtnu rampu čim voz bude stao, ukrcaće se pre nego što neko stigne da ga
zaustavi i voziće se dokle god je moguće. Još bolje, na nekoj stanici preći će u drugi voz i
držače se sistema železnice sve dok ne bude siguran da su mu policajci izgubili trag. Selim
prosto nije uspeo da se uzdrži od osmeha kad je ugledao čeličnog diva kako se pomalja iza
ugla. Majci neće pričati za policajce.
Upravo kad se zaleteo ka obrtnoj rampi, zaklinjući se da će odsad pa ubuduće uvek
slušati majčinu intuiciju, gnevni prsti su mu se zarili u rame i povukli ga unazad. Ruke su
mu zamlatarale, ali nije imao za šta da se uhvati.
Voz je bio dovoljno bučan da priguši Selimovu viku dok su ga odvlačili iz stanice.
TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Feriba
Možda mi je pisano da tako bude. Žena bez muža. Deca bez oca. Možda je nepotpunost sama
definicija normalne porodice. Otkuda su uopšte potekla moja visoka očekivanja?
Avganistan je zemlja udovica i udovaca, siročića i gubitaka. Gubitka desne noge, leve šake,
deteta, majke. Svako je ponešto gubio, kao da se u središtu zemlje otvorila neka crna rupa
koja usisava komadiće svih u svoj tvrdi stomak. Negde ispod našeg žutosmeđeg tla nalazi se
sve bez čega smo ostali. Čula sam kako sedokosi Avganistanci što žive u tuđim zemljama
govore: „Sahranite me u Avganistanu kad umrem. Vratite me u zemlju iz koje sam došao.“
Oni tvrde da je to iz ljubavi prema domovini, ali možda je i zato što veruju da će se opet
sastati sa svime što su tamo izgubili. Drugi tvrdoglavo odbijaju da odu iz Avganistana, bez
obzira na ono što se dešava na našim ulicama. Možda zato što misle da će se tle otvoriti i
vratiti im sve što im je oteto.
Ja ne verujem ni u šta slično.
Čega više nema, tog nema i neće se vratiti. Kad tle nešto proguta, proguta zauvek, a nama
preostaje da posrćemo dalje osećajući ta odsustva. To su naša bremena.
Moj sin je očvrsnuo. Postaje muškarac bez očevog vodstva. Puštam ga da jurca s
dečacima zato što ne valja da boravi samo kraj žena. Ja mogu da ga naučim samo onome što
znam. Mora da nauči kako žive muškarci i molim se da bude bezbedan dok to radi i da ja
budem sposobna da ga povučem natrag ako predaleko odluta. Više će se jediti na mene ako
mu ne budem dala taj prostor. Njegove reči i oči pune optužbe već su reči i oči odraslog
muškarca, iako su mu lice i telo i dalje lice i telo dečaka. On nije onaj dečak od pre godinu
dana.
Nedostaje mi taj nekadašnji dečak Selim, nestašan i prepreden. Nedostaje mi njegov
smeh. Nedostaje mi da mi se obisne oko vrata. Sve je to bespovratno ostalo kod kuće, u
zemlji gubitaka. Čak i ako stignemo do Engleske i skućimo se u novom životu, znam da
Selim nikad više neće biti taj dečak. Čega više nema, tog nema. Moja deca su od mene
nasledila tu nesreću gubitka detinjstva, kao da ih je ono vreme koje su proveli u mojoj
materici uprljalo nasibom poteškoća.
Sada čekam da se Selim vrati iz zalagaonice. Mojih zlatnih grivni, jedinog delića moje
majke koji sam posedovala, više sada nema i mogu se ubrojati u gubitke. Bilo mi je mrsko
da se rastanem od njih, ali kako da ih zadržim dok su mi deca primorana da rade ili da
gladuju? Ono što će Selim doneti natrag biće dar moje majke mojoj deci. Neće blistati niti
pevati poput zvončića na vetru, ali biće to njen nežni poljubac na njihovim obrazima.
Kokogul dotad uopšte nije znala za te narukvice. Da je znala, čisto sumnjam da bi mi ikad
ukrasile ručne zglobove.
„I dakle, šta si još od mene krio, dragi mužu?“, upitala je polušaljivo. „Možda su ovi zidovi
puni blaga koje skuplja prašinu. Što nisi meni dao da čuvam ove grivne na sigurnom?“
„A gde bi bile sigurnije nego negde gde su sakrivene od tebe?“, odbrusio je moj otac.
 „Eh, daj da ih makar vidim pre nego što zauvek odu iz kuće.“ Kokogul me je pokretom
pozvala da joj priđem. Isturila sam ručni zglob, ne želeći da ih smaknem ni na jedan jedini
tren. „Pih. Iz daljine su delovale deblje. U stvari su vrlo uske i tanke. Više liči na pozlatu.“
Na svaki škriput u hodniku grudi mi se stežu. Nadam se da će se Selim brzo vratiti. Rekao
je da će doći za dva sata, ali prošlo je mnogo više. Ne bi trebalo da brinem. Kad se bude
vratio, reći će mi da se zaneo igrajući fudbal s drugarima, da je izgubio osećaj za vreme jer
je bio s dečacima, sa sjajnim popodnevnim suncem na licu. Zavrteću glavom, ali biću i
srećna zbog njega. Kad bi samo mogao otac sad da ga vidi, kako nosi porodicu na plećima!
Moj muž bi me obgrlio jednom rukom i osmehnuo se od uva do uva, onako kako je uradio
kad je jednogodišnji Selim načinio svoje prve pobedonosne korake.
Biće bolje čim stignemo u Englesku. Uprkos onom što govori njen muž, znam da će nam
Nedžiba pomoći. Imaćemo njih kao oslonac dok ne nađemo sebi put, ali to neće dugo trajati.
Ako bog da. Ukoliko smo već ovoliko odmakli na putu, moći ćemo sebi da stvorimo život u
svakoj zemlji. Samo nam treba prilika. Negde u svetu mora postojati mesto gde ćemo biti
dočekani dobrodošlicom kao neka davno izgubljena sestra, a ne gađani kamenom kao
neželjena zmija u bašti.
Molim te, požuri natrag, Selime. Kasno je, a moja vera previše plitka da bi me još dugo
podržavala. Molim te, brzo se vrati.
TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Selim
Vožnja do zatvora trajala je naizgled čitavu večnost. Selim je osećao kako mu se znoj sliva
niz leđa. Prozor do njega bio je otvoren svega za dva-tri centimetra – taman toliko da
priželjkuje da ga još spusti.
„Molim vas, gospodine, moram da idem. Sutra odlazim iz Grčke. Neću biti problem. Ne
treba mi pomoć.“
„Sutra odlaziš? To je baš lako, jelda?“ Sarkazam se ni u prevodu nije izgubio.
Stigli su do periferije, kud se turisti nisu usuđivali da zalaze, a Selimovi obrazi bili su vreli
od suza. Prošli su pored uske ulice što je vodila do Žutog hotela, nemaštovito nazvanog
zdanja boje limuna. Nije odvajao oči od te ulice, ali nikog nije ugledao. Za sat vremena
počeće da zalazi sunce i madar-džan će krenuti da brine.
U zatvoru su Selima proveli pored radnih stolova i policajaca, koji većinom gotovo da
nisu ni pogledali u njega dok je prolazio. Vodili su ga ka asketskom zadnjem delu zdanja,
gde su u ćeliji sedela dva Afrikanca i jedan Grk. Selim je osetio poriv da pojuri ka najbližem
izlazu, ali sa svakim minutom bili su sve bleđi izgledi da nešto postigne hrabrošću. Stariji
policajac je dao drugome znak da otvori ćeliju zbog Selima.
„Ulazi.“
Razmišljaj, rekao je Selim u sebi. Smisli nešto čime ćeš u njima izazvati sažaljenje. Nešto što
će ih ubediti da te puste.
„Molim vas, vratiću se kući. Molim vas, pustite me da idem, gospodine“, izgovorio je
Selim, upućujući još jednu slabo rečitu molbu za milost.
„I vraćaš se. Ideš ovamo.“
Hitro gurnut sa leđa, Selim je posrnuvši upao u ćeliju. Ramena su mu se poraženo zgrbila.
Ostali zatvorenici okrznuli su ga pogledom sa onim neodređenim zanimanjem kakvo se
rađa iz dokonosti. Nisu imali nimalo želje za kontaktom očima, a još manje za razgovorom.
Selim se odvukao u dublji ugao ćelije, veličine oko četiri puta četiri metra, i mrgodno se
ućutao kao kakva životinja u kavezu. Naslonio se leđima na hladni zid i polako kliznuo ka
podu, kolena skupljenih uz grudi.
Madar-džan će ostaviti Samiru da pazi na Aziza dok ga ona sama bude tražila, znao je
Selim. Možda će pokušati da nađe zalagaonicu. Možda će joj vlasnik reći da je policija
zaustavila Selima. Možda će se madar-džan na licu mesta onesvestiti ili će je uhvatiti
histerija. Selim je preispitao događaje od tog popodneva i razbesneo se na samog sebe što
je bio tako neobazriv. Da glava porodice sad sedi, beskorisna, u zatvorskoj ćeliji! Njegovi
adolescentski mišići buktali su pri pomisli na majku, sestru i brata prepuštene same sebi,
na novac od majčinih grivni zavučen u njegovu levu čarapu, gde im ama baš nimalo nije
koristio.

Selim je tu noć proveo u zatvoru.

 U samoći prepune ćelije imao je vremena da razmisli. Selim je proveo mesece osvrćući se
i pribojavajući se upravo ovakve scene gde bi završio u ćeliji. Više zbog toga nije morao da
brine. Osećaj straha je nestao, premda su ga zamenile nove bojazni.
Kad su mu se misli primirile, proučio je muškarce oko sebe. Dvojica Afrikanaca su sedela
jedan do drugog i razgovarala mrmljajući, ne trudeći se da se pogledaju u oči. Grk bi
povremeno okrznuo pogledom ostale, razdraženo kriveći lice. Cimeri su ga uglavnom
ignorisali. Selimu su misli počele da lutaju.
Život bi bio drugačiji da mi je otac živ.
To nije bila nova misao, ali delovala je naročito glasno i istinito dok se pitao šta će biti s
njegovima. Kad je osetio potrebu da prekine sled razmišljanja, ustao je i prošao čitavom
dužinom ćelije, držeći se uza zid, ali to mu je slabo koristilo. Njegov duh je bio zatvorenik
isto koliko i on.
Selim je te noći povremeno padao u san i budio se ukočenog vrata i utrnulih nogu. Često
je menjao položaj i počeo je da mu se gadi zadah betonskog poda.
Da li da im kažem istinu? Sigurno bi se sažalili na mene? Kad bi znali šta se dogodilo, ne bi
nikako mogli da me vrate u Avganistan. Ali šta ako to urade?

Ujutru su Selima, kom je krčalo u stomaku, poveli u drugu prostoriju na saslušanje. Neki
novi policajac posadio ga je preko puta sebe za jedan goli sto, predstavivši se imenom koje
je zvučalo kao da počinje slovom G. Za Selimov jezik bilo je isuviše tuđe i nezgrapno.
Policajac je dunuo preko stola gust oblak duvanskog dima. Selim je zaustavio disanje, pa
polako izdahnuo vazduh; bilo mu je mrsko što dopušta da mu dim tog čoveka struji kroz
pluća kao da ima sva prava na to.
Ovaj policajac se veoma razlikovao od dvojice što su ga prethodne večeri dovela tu. Bio je
stariji, sredovečan, i sitnije građe. Košulja na njemu bila je siva, ali uz iste tamnoplave
pantalone i otežali opasač kao na toj dvojici što su ga uhapsila. Prsni džep mu je bio
ispupčen od paklice s cigaretama. Izborano lice uokvirivala mu je proseda kosa, ošišana
toliko kratko da je bila sva nakostrešena. Obrve i brkovi tako su mu se izvijali naniže da je
čitavo lice izgledalo oklembešeno.
Inspektor G. je engleski govorio dobro i činilo se da mu se nikuda ne žuri. Poprimio je
zamišljen izgled pre nego što je počeo da postavlja Selimu pitanja. Selim se načas zapitao
nije li se možda ovaj čovek sažalio na njega, pa će ga pustiti da izađe na slobodu.
„Koliko imaš godina?“ G.-ove oči su žmirile dok je povlačio dimove iz filtera cigarete; zubi
su mu bili žuti od dugih godina nikotina i kafe.
„Petnaest“, odgovorio je Selim, rešen da se dosledno drži odgovora koje je dao juče.
„Petnaest. Hmm. Petnaest.“ Usledila je ćutnja. „A odakle si?“
Selim je dobar deo noći proveo pripremajući se za ovo pitanje. Prethodnog dana je rekao
policajcima da je iz Turske. Ali ukoliko im bude kazao odakle je stvarno, mogli bi ga tamo
vratiti. Činilo mu se da ne bi preživeo ako bi ga u Avganistan poslali samog.
„Iz Turske.“ Selim se spremio za nastavak.
„Iz Turske?“
Selim je klimnuo glavom.
„Turčin si. Hmm. Zašto si došao ovamo?“
„Želim da se školujem“, iskreno je odgovorio.
„Školuješ? U Turskoj ne možeš da se školuješ?“
 Selim nije odgovorio.
Inspektor G. je ispod svoje beležnice izvukao list hartije. Gurnuo ga je po stolu. „Pročitaj
ovo.“
Selim je pogledao u hartiju. Prepoznao je da na njoj piše nešto na turskom. Slova su bila
ista kao u engleskoj abecedi, ali sa tačkicama i kvačicama koje su ga podsećale na dari. Bio
je naučio govorne fraze, ali znao je da bi se najstrašnije spleo ako bi pokušao da čita. Našao
se sateran uza zid. Okvasio je usne jezikom i podsetio se na to da ovaj policajac nije Turčin.
Verovatno ni sam ne ume da pročita šta tu piše.
„Molim vas, gospodine, vode?“
Policajac je nakosio glavu, pa ustao. „Vode? Naravno.“ Izašao je iz prostorije i vratio se s
malom papirnom čašom u kojoj nije bilo više od jednog gutljaja, jedva dovoljno da se ovlaže
usta. Selim ju je prihvatio i osetio da mu gasnu sve nade u milost. Ponovo je pogledao u list
pred sobom i krenuo da čita naglas te reči sa onoliko samopouzdanja koliko je uspeo da ga
prikupi. Pogledao je u policajca.
„Prevedi, moliću“, nehajno je kazao inspektor G. vadeći paklicu s cigaretama iz džepa.
Novu cigaretu je zapalio na prethodnoj.
Selimu se čitavo telo ukočilo. Da li se njime poigravaju? Disanje mu se ubrzalo i osetio je
da mu se grlo steže. Poželeo je da je opet na hladnom, sivom podu ćelije. Policajac je čekao
njegov odgovor.
„Ti nisi iz Turske“, izjavio je ukratko kad je video kako se Selim vrpolji na stolici. „Ponovo
te pitam. Odakle si?“ Reči je brižljivo izgovorio da ne bi bilo zabune oko značenja tog
pitanja, kao ni oko njegove bitnosti.
Selim je priznao poraz.
„Iz Avganistana.“
„Ah, iz Avganistana. Kako si došao ovamo?“
„Došao sam iz Turske.“
„Čamcem?“
Selim je odmahnuo glavom. „Avionom.“
„Bez pasoša?“
„Imam pasoš, ali moj drug… on ga je uzeo.“
„Otkad si ovde?“
„Nedelju dana“, nesigurno je slagao Selim. Koliko je uspevao da proceni, što bi duži bio
njegov ilegalni boravak u Grčkoj, to bi se više razljutio ovaj čovek.
„Želiš da ostaneš u Grčkoj?“
Selim je odmahnuo glavom.
„Kuda bi hteo?“
„Hoću u Englesku.“
„U Englesku.“ Promislio je o Selimovom odgovoru pre nego što će mu postaviti sledeće
pitanje.
„Koliko imaš godina?“
„Petnaest“, kazao je Selim.
„Petnaest?“ Inspektor G. je sumnjao u taj njegov odgovor isto kao i u sve ostale.
„Da.“
Pomislivši na tamu koju su ostavili za sobom u Kabulu, Selim je ubedio sebe da će se čak i
policajac najtvrđeg srca sažaliti na pubertetliju bez igde ikoga. Inspektor G. je izašao iz sobe
i vratio se noseći limenku gaziranog pića sa ukusom pomorandže, od one vrste koja se bez
razlike sviđa svoj deci. Otvorio je jezičak i gurnuo limenku po stolu, a onda zapalio cigaretu.
„U rđavoj si situaciji“, sažeto je rekao. Selim mu je posmatrao lice. Ta činjenica se nije
mogla osporiti. „A ako nam ne budeš govorio istinu, samo će biti gore po tebe.“
Razdvojen od porodice, Selim nije imao šta da izgubi. Iznuren i očajan, osetio je u
inspektorovom glasu neko omekšavanje, ton oca koji prekoreva sina. Otpio je veliki gutljaj
iz limenke. Topla gazirana tečnost zagolicala mu je usta i zalila mu grlo umirujućom slašću.
Osećao je kako mu se ramena oslobađaju pritiska, kao ta upravo otvorena limenka u kojoj
tiho šušti.
„Ispričaću vam sad“, mlitavo je rekao Selim. „Ispričaću vam sve o sebi.“
Policajac se zavalio u naslon stolice, duboko uvukao dim cigarete, pa klimnuo glavom dok
se Selim vraćao u noć koja je bila crnja od katrana.
TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Selim
„Ostani ovde. Sad će doći doktor.“ Selim je tupo posmatrao kako inspektor G. izlazi iz sobe.
Doktor? Misli kao da su mu se maglile usled neprospavane noći. Teško mu je bilo da se
usredsredi.
Posle sat vremena u sobu je ušao neki čovek u košulji i klasičnim pantalonama. Preko
jedne ruke mu je bio prebačen beli doktorski mantil, a u drugoj je nosio riđastu kožnu
torbu. Bio je krupne građe, činilo se da će mu dugmad košulje svakog trena popustiti. Imao
je okruglo lice sa gojaznim obrazima koji su snuždeno visili. Ličio je na junaka nekog ruskog
crtaća koji je Selim jednom gledao zahvaljujući video-traci sa crne berze.
Ušavši, doktor je nešto promrmljao. Spustio je torbu i beli mantil na sto. Iz kožne torbe je
izvadio stetoskop, malu tanku svetiljku i rukavice od lateksa. Seo je na stolicu koju je
prethodno zauzimao inspektor G. i dao Selimu znak da mu priđe. Selim je polako ustao i
pošao ka njemu.
Doktor ga je ovlašno čitavog osmotrio, a onda ustao da započne pregled. Uperio je svoju
lampicu u Selimove zakrvavljene oči i suva usta. Dao je Selimu znak da skine majicu. Selim
je osetio sopstvenu neokupanost kad je podigao ruke. Doktor nije delovao pometeno.
Prineo je stetoskop Selimovim grudima i stao da osluškuje, zureći bezizrazno u pod. Pomno
je zavirio Selimu ispod pazuha pre nego što se opet mlitavo sručio na stolicu. Kucnuo je po
Selimovom pojasu pantalona.
„Skini to“, kratko je rekao. Selim je osetio kako mu krv nadire u lice.
„Ne!“, izletelo mu je. Uzmakao je za nekoliko koraka, tako da se sto našao između njega i
doktora.
Doktor je umorno uzdahnuo.
„Skini. Moram da proverim“, kazao je. Pogledao je na ručni sat pa sa očekivanjem u
Selima. Selim je prekrstio ruke na grudima, osećajući po koži žmarce od gneva. Doktor je
počekao koji časak, dobujući prstima po stolu. Lice mu se brzo uozbiljilo, a oči su mu se se
usredsredile na Selima kao nišan.
„To… SKINI.“
U njegovom glasu čula se jasna poruka da bekstva od toga nema. Selim se osetio
nepojmljivo usamljeno i majušno. Nekoliko puta je duboko udahnuo pre nego što će
postupiti kako mu je naređeno, nervozno petljajući oko dugmeta i rajsferšlusa pre nego što
će polako spustiti pantalone do gležnjeva. Gaće su mu labavo visile na bokovima. Selim se
zagledao u tavanicu.
„Skini.“ Doktor je dotakao lastiš njegovog donjeg rublja, navlačeći rukavice na debele
šake uz prasak gume. Selim je osetio kako ga obliva vrelina. Za čime to taj doktor traga?
Selimov dah bio je spor i gorak izdisaj, pokušaj da izbaci iz sebe poniženje kroz šištanje
vazduha. Smakao je gaće do kolena. Doktor je namestio naočari i zainteresovano zavirio
Selimu između nogu. Izvadio je iz torbe papirni metar i uz njegovu pomoć krenuo da
procenjuje ne daje li Selimovo telo drugačiji odgovor na pitanje o godinama.
Selim ni pred kim nije bio go još odmalena. Jedan deo njegovog bića želeo je da protera
pesnicu kroz doktorove neobične naočari, drugi pak da se sklupča i zaleleče. Pregled se
svršio pre nego što je Selim stigao da pređe na delo.
„U redu, gotovo.“ Dao je Selimu znak da navuče donji veš i farmerke, zapisujući za to
vreme nešto u beležnicu koja mu je stajala u dlan. „Neki zdravstveni problemi?“, upitao je
dok je Selim žurno navlačio gaće i farmerke.
„Ne. Nikakvi problemi.“
„Koliko godina?“ Ponovo se pomolilo isto pitanje. Selimu je tad sinulo da je upravo to
povod doktorovog dolaska, time se objašnjava njegova usredsređenost na područje između
Selimovih butina, onaj njegov deo tela koji se za poslednjih nekoliko godina najviše
promenio.
„Petnaest“, krotko je odgovorio Selim.
„Hm.“ Doktor je načas zastao i pogledao Selimu u oči, a onda nažvrljao još nekoliko
beležaka. Spakovao je svoj pribor, uzeo beli mantil, pa izašao iz sobe bez daljeg razgovora.
Ostavši sam, Selim je krenuo da šetka po prostoriji, a iznurenost mu je raspirivala bes.
Ispustio je kratak urlik, koji se odbio od zida do zida. Zaurlao je ponovo – otegnutije i
glasnije.
Prislonio je dlanove i čelo uza zid. Zid je delovao hladno i stvarno, stvarnije od svega
ostalog u toj situaciji. I drugi put je pošao dlanom ka zidu, jače.
Ponovo, ponovo, jače, jače, Selim je udarao dlanom o hladni zid dok su mu se u glavi
premotavala poslednja dvadeset četiri sata: policajac koji ga hvata za lakat pri izlazu iz
zalagaonice, dim cigarete dunut u lice, doktor koji mu razgleda genitalije sa više pažnje
nego što ju je granični službenik posvetio njihovim putnim dokumentima, njegova majka
koja paniči u hotelu ili pretražuje ulice, preplašena i nema Samira, njegov otac koji
posmatra i razočarano vrti glavom, Azizove sićušne grudi koje se se nadimaju od napora.
Eksplodirali su nad njim poput kiše raketa, zapljuštali mu po glavi ramenima, a on nije imao
kud da pobegne, niti se išta moglo preduzeti.
Selim je sada lupao u zid obema šakama, gnevan, plačući. Nije primetio da su se vrata iza
njega otvorila.
„Hej! Hej!“ Selim je osetio kako ga neka ruka vuče za rame. Bio je to inspektor G., s
cigaretom rizično oklembešenom na donjoj usni. „Jesi li lud?“
Selim se obrnuo i skljokao se na pod, islabljen od ovog izliva osećanja. Nije bio jeo od
prethodnog popodneva. Bezmalo kao da je to shvatio istovremeno kad i Selim, inspektor je
izašao iz prostorije i vratio se s nekakvim tanjirom. Na njemu je bilo nekoliko komada
pilećeg suvlakija i jedna lepinja. Spustio je tanjir na sto bez cifranja.
„Pojedi nešto.“
Selimu se disanje usporilo. Dlanovi su ga pekli, damarali su. Poraženo se vratio za sto.
Uzeo je to jelo i žvakao zalogaj za zalogajem, ne osećajući nikakav ukus. Zurio je u tanjir,
dozvoljavajući da mu se oči zamagle i mišići opuste. Policajac je posmatrao Selima kao
kakav uzorak u tegli. Neodoljiv svojim tamničarima.
Selim je jeo ne dižući pogled i ne progovarajući ni reč. Ako stomak bude prestao da mu
krči, možda će uspeti da smisli kako da se iščupa iz čitave ove zbrke. Možda će uspeti da
dokona kako da se vrati majci.
TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Selim
Dva turska policajca piljila su u Selima i ostale izbeglice. Uterani u brod kao stoka, Selim i
još desetak slično osujećenih migranata vraćeni su u Izmir. Turski državni službenici nisu
se radovali što moraju ponovo da preuzmu te izbeglice pod svoje, ali takva su pravila važila.
Izbeglice vratiti u prvu zemlju u koju su ušle, a posle je na toj zemlji teret razračunavanja s
njima. To je bio povod dugotrajne kivnosti između Turaka i Grka. Primopredaja je bila
štura.
Selim je posmatrao kako se grčki policajci samozadovoljno smeškaju predajući štos
dokumenata i istovarajući svoj tovar na tursko tle. Između dveju strana razmenjeno je vrlo
malo reči, ali osećanja su bila jasna.
Ovo više nije naš problem, govorila su lica grčkih policajaca.
E baš vam hvala, glasio je sarkastični odgovor na licima njihovih kolega iz Turske.
Jed su istresli na izbeglicama, grabeći ljude za mišice i gurajući ih u kamionet što je čekao
u luci. Butine su se preplitale, ramena se zbijala. Jedan jedini prozorčić u zadnjem delu
slabo je pomagao da se provetri kamionet pun izbeglica koje su pre toga čamile u nekoj
grčkoj pritvorskoj ćeliji danima, nedeljama, mesecima.
Na svakom koraku tog puta Selim je obećavao da će odmah otići iz Grčke ako ga puste.
Njegove molbe su se utapale u moru sličnih molbi koje su predstavnici vlasti već čuli od
tolikih drugih suočenih s deportacijom.
Selim je želeo da bude onaj jedan, izuzetak od pravila. Želeo je da bude u stanju da se u
budućnosti osvrne na taj trenutak i seti se kako ga za dlaku nisu deportovali, kako za dlaku
nije ostao potpuno odsečen od porodice. Ali sve – sedište pod njim, mirisi oko njega, ljudi
što su stajali nad njim – sve mu je govorilo da se ni za mrvicu ne razlikuje ni od jednog
drugog odrpanog putnika u tom kamionetu.
Bilo je Afrikanaca, nekoliko emigranata iz Istočne Evrope (Selim je to nagađao po
njihovom izgledu i njemu nepoznatom jeziku), pa čak i nekoliko Turaka. Nije bilo nijednog
drugog Avganistanca, zbog čega je Selim istovremeno osećao i veću samoću, i olakšanje.
Nije bio raspoložen za razgovor budući da je već slutio da mu ne bi ni pomogao.
Šta li misli madar-džan, gde sam. Da li je možda pronašla zalagaonicu? Možda su otišli na
stanicu da me čekaju tamo. Možda su čak ušli u voz, misleći da ću se pojaviti. Ko zna gde su
sada. Madar-džan, koliko li si se samo izbezumila! Kako ću te ponovo pronaći? Šta mogu sam?
Selimova razmišljanja bila su poput oluje, trenuci zatišja prekidani električnim blescima
straha i bujicom kajanja.
Eto nam rošanija.
Prsti su mu se igrali ručnim satom. Bila su prošla dva dana otkako je uhapšen.
Volela bih da zalagaonicu odgodiš za sutra. Možemo da svratimo usput kad budemo išli na
stanicu. Mogli bismo svi zajedno.
 Budemo li se krili u četiri zida kad god smo nervozni, nikad nećemo stići do Engleske,
madar-džan.
Selimu je klonula glava. Taj razgovor se dosad hiljadu puta iznova vodio u njegovoj glavi.
Zašto sam morao da prasnem na nju? Molim ti se, Bože, ne daj da to bude poslednji put što
sam razgovarao s njom.
Pomislio je na poslednje veče sa padar-džanom. Sećanja na sve ono što je izgovorio pa se
zbog toga pokajao sabirala su se kao zrna tespiha.
Vožnja je bila duga, truckava. Laknulo mu je kad su ih isterali iz vozila i uterali u neko
drugo zdanje sumornog izgleda. Tu su ih uveli u jednu ogromnu prostoriju, te je svaki
imigrant pokušao da nađe kvadrat cementnog poda koji će proglasiti za svoj.
Selim je ušao sa ostalima i kliznuo uz jedan zid od šljaka-blokova. Dotakao se po gležnju,
u nadi da ga niko ne posmatra. Smotane novčanice još su bile tu, upravo gde ih je stavio.
Molio se da ih ne pretresu. Ukoliko mu konfiskuju novac, neće imati apsolutno ništa.
Prolazili su sati. Jedna kanta u uglu sakupljala je njihov telesni otpad. Vazduh je pekao
oštrim zadahom amonijaka. Dvojica su jecala, ne trudeći se ni da sakriju lice. Dostojanstvo
je odavno bilo izgubljeno.
Selim je sklopio oči. Po jednog ili dvojicu, izbeglice su izvodili iz sobe za pritvor i uvodili u
sobu za razgovore. Neki su se vraćali, neki ne. Selim nije bio siguran čemu da se nada. Kad
je jedan stražar upro prstom u Selima, on je ustao i pošao za njime hodnikom. Naložili su
mu da sedne za jedan mali sto. Policajac pred Selimom pogledao je u njega pa u dokument
na stolu.
Pazi da ti odgovori budu isti. Seti se šta si im govorio u Grčkoj.
Krenula su pitanja. Selimu je sad taj proces bio poznat.
Odakle si? Zašto si otišao iz Turske? Šta si tražio u Grčkoj? Ko je putovao s tobom? Koliko
imaš godina? Reci istinu – koliko ti je godina?
Iz Avganistana sam. Ne želim da budem izbeglica u Turskoj ili Grčkoj.
Sam sam. Imam petnaest godina.
Većinom je na pitanja uspevao da odgovori na turskom, ostalo je popunjavao engleskim.
Policajca to kao da je zabavljalo.
Petnaest? Hm. Isto podozrivo i podrugljivo kliberenje. Zašto si otišao iz svoje zemlje?
Selim je odlučio da sa njima bude otvoren, selektivno.
Želim u Englesku. Moja zemlja, tamo su talibani. Oni su opasni. Nismo imali para, nema
škole, nema posla. Ubijaju ljude.
Da li razmišljaju da ga pošalju natrag? Natrag ne može. Tamo sam ne bi preživeo.
Jesi li vojnik?
Vojnik? Ne! Bio sam učenik. Otac mi je bio inženjer. Oca su odveli i… ubili ga.
Selimu se srce kidalo dok je izgovarao te reči. Izgledali su sumnjičavo. Gonili su ga i
bockali kao stoku, a ipak su hteli još.
Ali ne želiš da budeš u Turskoj?
Selim je odmahnuo glavom.
Ali znaš pomalo turski.
Selim je klimnuo glavom, nesiguran hoće li mu to pomoći ili škoditi.
Poznaješ li nekoga ovde u Turskoj? Jesi li živeo ovde?
 Ova pitanja bila su prevrtljivija. Selim je rekao policajcu da je upoznao neke dečake, ali da
ne zna gde su. Boravio je u malom mestu i radio na imanju, ali ne pamti gde je to mesto. Ne
želi tamo da se vraća, uveravao je policiju.
Policajac je otišao i vratio se sa još jednim čovekom. Stali su ispred vrata prostorije i
poveli tih razgovor. Selim nije mogao da čuje šta pričaju, niti da pročita zagonetne izraze
njihovih lica. Da nije nešto pogrešio u odgovorima? Misle li da ih laže? O čemu to
raspravljaju?
Imao je glavobolju. Kombinacija ljudskih zadaha, gladi i duvanskog dima izazvala mu je
bolno sevanje u glavi. Bio je umoran i osećao je kako mu stolica pritiska kosti.
Ušli su zajedno. Moraćeš da ideš iz Turske. Selim je klimnuo glavom.
U Tursku ne smeš da se vraćaš. A ako te uhapse negde drugde, moraš da im kažeš da nikad
nisi bio u Turskoj. Ne govori na turskom. Znaš nešto engleskog. To ti je dovoljno.
Selim nije bio siguran šta njihova upozorenja znače. Maltene je zvučalo kao da će mu
vezati oči, obrnuti ga nekoliko puta i gurnuti ga u nepoznato. Da li ga šalju opet u Grčku? U
Iran? Policajcu nije bilo drago što je Selim tako ćutljiv. Možda je pogrešno pomislio da je
posredi nešto drugo.
Jednim krupnim korakom prišao je Selimu i šljepio ga po slepoočnici. Selima je odjednom
uhvatio veliki strah.
Nađu li te ponovo u Turskoj, biće to za tebe vrlo neprijatno iskustvo.
Šljaga. Selimu je uvo sevalo. Nije dizao glavu.
Razumeš li šta ti govorim? Znaš turski, zar ne? Što sad nećeš da pričaš?
Razumem, uspeo je da izusti Selim.
Jedan policajac ga je zgrabio iznad lakta i hitro ga i grubo poveo hodnicima, pa ga izveo
na neka vrata. Selim se sapleo i zateturao se da ne bi izgubio tle pod nogama.
Sunce mu je peklo oči. Ruka mu je refleksno pošla naviše.
Dobio je jedan snažan udarac u zadnjicu i našao se na zemlji.
Drugi zamah čizme pogodio ga je u levu stranu grudnog koša, a u otvorena usta uletela
mu je zemlja.
Možda stvarno imaš petnaest godina. Padaš kao dečak, ne kao muškarac.
Jedan policajac se nasmejao.
Nemoj da te nađu opet u Turskoj. Smisli kako ćeš da odeš i ne vraćaj se.
Selim je oprezno ustao i klimnuo glavom. Bio je na slobodi. Policajac je zalupio vrata.
Selim je ostao napolju. Počekao je, nesiguran da li je to neka vrsta zamke, ispita. Prošao je
koji trenutak, no vrata se nisu ponovo otvorila. Niko se nije pojavio iza ugla.
Selim se za nekoliko malih koraka udaljio od zdanja. I dalje se ništa nije dešavalo. Ponet
navalom adrenalina, dao se u trk. Uspeće da pobegne. Stuštio se tihim ulicama i šmugnuo
iza nekih zgrada. Nije znao gde je niti kuda ide, ali je znao da želi da se udalji od policijske
stanice dok se nisu predomislili.
Selim je otežano dahtao, oslonjen šakama o kolena. Kad je pokušao da ispljune prašinu
što mu je oblagala jezik, usta su mu bila suva i puna zrnaca. Želudac mu se prevrnuo i
ispljunuo je žuč uza zid. Levu stranu tela prostrelio mu je bol. Duboko je disao i čekao da
bol prođe.
Iza njega nije bilo koraka, nisu se čuli policajci koji trče jureći ga. Nisu ga tražili, ali je bilo
jasno da ne bi trebalo da ga nađu. Selim će morati da ode iz ovog grada najbrže što se može.
Ima nešto novca. Da li bi uspeo da se vrati u Grčku bez pasoša i ikakvog putnog dokumenta?
 Šta treba da radim? Madar-džan, molim te, reci mi šta treba da radim!
Pokušao je da se smiri. Osećao je kako mu se misli u sve širim krugovima udaljuju od
njega.
Usredsredi se. Razmišljaj. Možeš ti to.
Selim je utišavao sopstvene misli. Kada je savhaos u njegovoj glavi popustio, začuo je
majčin glas.
Nađi neko bezbedno mesto. Nađi nešto za jelo. Vrati se u Grčku.
Selim se obazreo oko sebe. Nije bilo ni prodavnica ni tezgi. Nije bilo ljudi kojima bi prišao.
Sad je bio poput onih dečaka na Atikiju. Iskoračio je iz svoje priče i stupio u njihovu, lišen
povlastice pasoša i porodice. Nije imao nakit koji bi prodao, samo te novčanice što ih je
čuvao skrivene da mu pomognu da pregura teškoće. Proganjale su ga priče o putovanjima
koje je slušao na Atikiju, sećanja na preživele koje je upoznao.
U glavi je počelo da mu se razbistrava. Obrisao je usta nadlanicom.
Sigurno izgledam užasno.
Selim je vrludao ulicama, tragajući za nekim prometnijim delom grada i onim što će mu
trebati: hranom, skloništem i načinom da se vrati u Intikal.
Intikal je bio jedino mesto kog je uspeo da se seti. U Intikalu će moći da se obrati Hakanu
i Hajal za pomoć da nađe majku. Pomisao na ponovni boravak u njihovom domu ispunila ga
je utehom.
Hranu je našao prilično lako, pošto je bio dovoljno očajan i umoran da za nju plati.
Trebaće mu snage da nastavi. Vlasnik prodavnice zgađeno se namrštio, ali je prihvatio
znojave evre koje je izvadio iz čarape.
Hleb s prepečenim susamom, najjeftinije što je uspeo da nađe, primirio mu je gladni
želudac. Bilo je popodne. Selim je osećao kako ga pogledi svrdlaju i zamišljao prste uprte u
njega. Hiljadu sićušnih bubnjeva u glavi preklinjalo ga je da odspava.
Selim je našao neki javni ve-ce i oprao prljavštinu sa lica najbolje što je mogao. Telo je
isprao vodom koju je zahvatao obema rukama. Levu ruku je pokretao polako jer ga je bolela
slabina.
Dečaci na Atikiju pričali su o svom putovanju u Grčku. Neki su prešli u malim čamcima
kojima su upravljali krijumčari. Drugi su se ušunjali u kamione ukrcane na trajekte. Oba
načina bila su opasna. Svi su imali priče o ljudima postradalim u tim vodama ili o smrtima u
šasijama teretnih kamiona. Selim nije znao ni gde bi sad uopšte našao nekog krijumčara.
Najbolje mu je bilo da se otisne na dugi put do Intikala, reorganizuje se i smisli neki održiv
plan.
Bio je to bolan izbor, ali Selim je iz ve-cea izašao s mlakom rešenošću. Raspitao se i našao
put do autobuske stanice. Za šest sati jedan autobus kretao je u Intikal. Kupio je kartu i
čekao.

Uz tiho brundanje motora autobusa Selim je zaspao. Makar između ovog mesta i Intikala
neće biti više kontrolnih punktova, neće više biti policajaca. I makar je u ovoj zemlji Selim
mogao da vodi razumljiv razgovor. Glava mu je odskakala od tvrdog naslona sa svakim
ulegnućem puta. Sanjao je da je u autobusu sa madar-džan, Samirom i Azizom na susednim
sedištima. Idu u Intikal zajedno, s torbom punom nakita i ličnih stvari smeštenom ispod
sedišta.
Put je trajao duže nego u njegovom sećanju, ali Intikal je izgledao nepromenjeno i
gostoljubivo. Selim je ugledao džamiju kraj koje je onog prvog dana pristupio Hakanu.
Osećaj je bio lep.
Prošao je pored radnje gde su on i Kemal iz razonode kraduckali cigarete i slatkiše.
Vlasniku su leđa bila okrenuta ka izlogu jer je ređao po policama kutije s kolačima. Selim je
nabio ruke duboko u džepove i produžio.
Bilo je rano veče. Izdaleka je Selim video upaljeno svetlo u Hakanovoj i Hajalinoj kući.
Mogao je potrčati ka njihovim vratima i srušiti im se na tremu, ali bio je oprezan da ih ne bi
uznemirio. Svesno je koračao sporo, razmišljajući šta će reći. Disanje mu se ubrzalo. Prsti su
mu podrhtavali kad je pokucao na vrata.
Otvorio je Hakan. Oči su mu se razrogačile kad je ugledao dečaka kog je jedva
prepoznavao.
„Selime!“
„Gospodine Jilmaze…“, zaustio je Selim. „Nemam kuda drugde…“
„Uđi, uđi!“ Hakan je isturio glavu ka ulici. „A šta je sa…?“
„Nisu sa mnom“, kratko je odgovorio Selim.
Hakan je stegao usne i poveo Selima u kuhinju. Pozvao je Hajal, koja se još više zgranula
kad je ugledala Selima. Zagrlila ga je obema rukama. Selimove oči su se sklopile. Lepo je bilo
naći se u toplini tih ruku, ali osećao se tako prljavo da se maltene istrgao, zarad nje same.
Odmah je prionula na posao da pripremi malo vrućeg čaja i podgreje nešto za jelo. Hakan i
Selim su seli za kuhinjski sto.
„Gde je tvoja draga majka? I brat i sestra? Jesu li dobro?“
„Ne znam. Mislim da je sve u redu s njima, ali ne znam. Možda su otputovali vozom, a
možda me i čekaju u Grčkoj, ali ne znam kako tamo da se vratim.“
Odgovori su mu bili nepovezani i zbunjujući. Selim je zvučao iskidano kao što se i osećao.
Hakan i Hajal su se zabrinuto zgledali.
„Pojedi nešto, dragi dečače. Izgledaš kao da danima ništa u usta nisi stavio!“ Hajal ga je
majčinski tetošila, a Hakan je za to vreme pokušavao da shvati šta se sve dogodilo otkako je
porodica otišla iz Intikala.
„Stigli ste trajektom u Atinu – svi zajedno? Gde ste boravili?“
Selim je bio isuviše iznuren da bi prosejavao šta će poveriti njima. Ispričao im je za prvi
hotel, a potom i za Avganistance koje je upoznao na Trgu Atiki. Pričao im je o odluci da
napuste hotel i sačuvaju evre za putovanja, o studenim noćima koje su proveli na igralištu.
Hajal se grčila slušajući ga dok je opisivao kako su Feriba i mlađa deca spavali na hladnoj
kiši. Selim je pričao dalje. Pripovedao je o Žutom hotelu i kartama za voz koje su kupili.
Zatim je stigao do zalagaonice i policije. Glas je počeo da mu se guši. Hajal mu je poklopila
šaku svojim dlanom. Policijska stanica u Grčkoj. Policijska stanica u Turskoj, a onda jedino
mesto koje mu je palo na um a da bi mogao u njega poći, dom Jilmazovih u Intikalu. Čudno
kako su mu u tom trenutku Hakan i Hajal više bili porodica nego tetke ili ujak. Kad bi
madar-džan znala da je on kod njih, bila bi joj to ogromna uteha.
Hakan se zavalio u naslon. Pošto su bili roditelji, ista im je misao prošla kroz glavu. Jedina
mogućnost jeste da se stupi u kontakt sa Žutim hotelom, ali Selim nije imao telefonski broj.
„Možda i možemo da im nađemo broj, ali trebaće nam kompjuter“, rekao je Hakan.
„Kompjuter? Kemalovi! Oni imaju kompjuter!“
 „Selime, Kemal se sa svojima odselio posle one svadbe. Otišli su. Ali u blizini živi jedan
moj drugi prijatelj koji je možda u stanju da pomogne. Otići ću do njega da vidim može li
nam pomoći da nešto nađemo. Samo mi najpre reci sve što pamtiš o tom hotelu.
Selim je zapisao ime hotela i poprečnih ulica što je bolje mogao da se seti. Pošto je Hakan
otišao da potraži broj, Hajal je pripremila Selimu preko potrebnu vodu za kupanje.
Topla voda opustila mu je vrat, ali ne i duh. Znao je da ne može tu da ostane doveka.
Moraće ponovo u Grčku.
Obukao je odeću koju mu je Hajal rasprostrta, pantalone i košulju koje su njeni sinovi
prerasli i ostavili tu. Hakan se vratio s lepim vestima. Uspeo je preko interneta da uđe u trag
telefonskom broju hotela. Selim, koji je kunjao na njihovom kauču, odjednom je bio budan i
ekstatičan.
„Moram da zovem! Moram odmah da zovem! Možda su tamo!“
„Znam“, osmehnuo se Hakan, ali kao da je oklevao. „Imam karticu za pozive u
inostranstvo. Možemo odmah da pokušamo da pozovemo na taj broj, ali… Selime, ne
zaboravi da nije isključeno da su krenuli vozom. Može se desiti da nisu tamo a da to ne
znači nešto loše.“
Selim je klimnuo glavom. Bilo mu je drago što taj poziv neće obaviti sam. Bez obzira na to
hoće li uspeti da stupi u vezu s njima, biće mu potreban neko kom će se okrenuti kad bude
završio razgovor.
Hakan je pročitao uputstva na poleđini kartice i krenuo da unosi niz brojeva, sve dok
konačno nisu dobili vezu. Pružio je telefon Selimu, kom su prsti pobeleli dok je slušao
treperenje telefonskog zvona na drugom kraju linije.
Škljocaj, nečije nakašljavanje, mrmljanje. Selim je prepoznao starčev glas.
„Molim vas! Moram da razgovaram s majkom. Je li mi majka tu?“ Reci su mu bile zbrka
engleskog, turskog i persijskog, emocionalni kratki spoj između misli i jezika.
„Ko je to?“ Glas u slušalici bio je pometen, sumnjičav. Hakan je položio šaku Selimu na
lakat. Uspori, pokazao mu je znakom. Selim je duboko udahnuo i usredsredio se na
engleski.
„Molim vas, ovde Selim. Boravio sam u hotelu s majkom. Moram da razgovaram s
majkom. Ona je tu s mojim bratom i sestrom!“
„Ah, onaj dečak! Majka te traži. U sobi je. Možda da je pozoveš kasnije. Sad sam u poslu.“
„Ne, ne mogu da zovem kasnije. Molim vas, dajte mi majku. Moram odmah s njom da
razgovaram!“ Starac je prepoznao očajanje u njegovom glasu.
„Dobro, dobro.“ Promrsio je na grčkom nešto što Selim nije razumeo.
Tišina je trajala beskrajno. Hakan i Hajal su brižno posmatrali Selimovo lice.
Iz slušalice je zapucketao Feribin glas. Selim je skočio na noge, pa kao pripeta životinja
stao da korača koliko god mu je spiralni gajtan to dopuštao.
„Selime? Selime, bačem? Jesi li ti?“ Glas joj je podrhtavao.
„Da, madar-džan, upravo sam kod kaka Hakana i hale-džan. Uhvatila me je policija i
poslala me natrag u Tursku.“
„Policija? O bože, u Turskoj si!“ Madar-džan je ubrzano razmišljala dok je u glavi
obrađivala implikacije te vesti. „Jesi li dobro? Da nisi povređen?“
„Dobro sam, madar-džan. Nači ču načina da se vratim u Grčku, ali ne znam koliko će mi
vremena trebati.“
 Nije toliko bilo nužno da donesu bolnu odluku koliko je bolna odluka bila već donesena u
njihovo ime. Prvi je progovorio Selim.
„Madar-džan, imaš pasoše i karte za voz. Vodi Samiru i Aziza i gledaj da stignete u
Englesku što pre. Ja moram da iznađem kako ću se vratiti, a to možda neće biti dovoljno
brzo jer nemam svoja dokumenta. Ali ako me budeš čekala, Azizu bi stanje moglo da se
pogorša.“
„Mogu da ti pošaljem pasoš poštom. Mogu da ga pošaljem na Hajal-džan.“ Majčin glas je
bio otežao od griže savesti. „Ali, Selim-džane, šta ćeš za novac? Je li ti policija sve oduzela?“
„Ne, imam novac iz zalagaonice. Ako uspeš da mi pošalješ pasoš, mogu natrag istim
putem i sastaću se s vama u Engleskoj dok lupiš dlanom o dlan.“ Jedan deo njegovog bića
želeo je da madar-džan kaže „ne“, da mu saopšti da će ga čekati u Grčkoj i da će svi zajedno
u Englesku. Svakako je i ona to isto želela, ali u svome planu morali su uzeti u obzir Azizovo
bolesno srce.
„O, sine moj. Bog neka te čuva od zla. Selim-džane, daj mi njihovu adresu. Poslaću pasoš
poštom. Došla je na stanicu tvoja drugarica Rokšana. Videla nas je. Znala je ko smo. Bila je
strahovito dobra i rekla je da će opet doći kasnije danas. Ona mi može pomoći da ti
pošaljem ovaj pasoš.“
Madar-džan se upoznala s Roksanom? Selim je kliznuo natrag na stolicu i podupro čelo
rukom. Oborene glave, sklopio je oči i dopustio da ga preplavi zahvalnost.
Hvala ti, Roksana. Hvala ti.
Hakan je kucnuo po ručnom satu. Uskoro će isteći vreme na kartici.
„Madar-džan, na ovoj kartici mi ne ostaje još mnogo vremena.“ Obrnuo se ka Hakanu i
upitao za adresu. Preneo ju je madar-džan onoliko brzo koliko je brzo Hakan uspeo da je
ispiše na listiću hartije.
„Selim-džane, bačem, poslaću ti kartu za voz i pasoš. Oprosti mi, mi ćemo poći vozom,
možda sutra. Aziz mora doktoru. Ali veoma se dobro čuvaj, preklinjem te! Pomoli se na
svakom koraku i otvori četvore oči. Dušo moja, veruj mi, volela bih da ne moram da…“
Veza se prekinula. Selim je spustio slušalicu. U trenutku kad je majčin glas iščezao,
Selimovo putovanje se izmenilo.
Sad je bio sam-samcit. Večeras će biti poslednja noć koju će porodica Veziri prespavati
manje-više u miru, znajući gde je i kako je ko od njih. Selimovi su se upoznali s Roksanom i
ona će im biti vodič u narednih nekoliko koraka. Feribu je utešilo saznanje da je Selim kod
Hakana i Hajal. Ove večeri, samo li budu uspeli da odvrate misli od sutrašnjeg dana, moći će
svi malo da se odmore.
Selim je legao na dobro znani dušek i za nekoliko trenutaka zaspao.

Kad se ujutru probudio i otvorio oči, ugledao je isti onaj ispucali malter koji je mesecima
posmatrao. Vraćao se tim linijama oštećenja, mestima gde se farba oljuštila i provirila
tavanica, ogoljena i vidljiva kakva uistinu jeste. Selim je prošao prstima kroz kosu pa niz
ruke. Dotakao se sa strane i lecnuo se kad je stigao rukom do slabine. Očekivao je da oseti
iste linije oštećenja na sopstvenom telu, mesta gde je težina bremena počela da ga razlama i
ogoljuje onakvog kakav jeste.
Kroz poluprozirne pamučne zavese navirala je svetlost ranog jutra. Magla se razilazila.
Selim je bio prespavao više od dvanaest sati i probudio se sa obnovljenom lucidnošću.
 Sačekaće pasoš. Trebaće dve nedelje da pasoš stigne. To će biti dve nedelje bez prihoda.
Samo je jedno preostajalo. Selim se digao i zakopčao košulju. Otići će opet na ono imanje.

Gospodin Polat se uobraženo osmehnuo i otpljunuo, ali pomoć mu je bila potrebna. Rekao
je Selimu da se zaputi na njivu i započne posao. Jermenka se zasmejuljila kad ga je videla,
kao da je sve vreme znala da će se vratiti. Zavrtela je glavom i prionula nanovo na svoj rad,
mrmljajući u po glasa nešto što on ne bi razumeo ni da je zaurlala da se do neba čuje.
Selim je, međutim, razumeo.
A od kakve je to bilo koristi? Spakovao si torbe, seo u brod, molio se, a čemu? Ništa se nije
promenilo jer se nikada i neće promeniti. Pokušao si da odsečeš sebe od ovih zasada
paradajza, ali oni će se samo splitati sve gušće oko tebe.
Selim joj ništa nije rekao, već je načas zastao okrenut leđima suncu, sa zdepastom i
snažno ocrtano senkom između redova paradajza. Nije bila u pravu. Sve se promenilo
otkako je poslednji put bio na imanju. Sada je bio prava izbeglica, ali izbeglica koja je videla
more. Čuo je zvuke talasa i omirisao slani morski vazduh. Svaki korak tog putovanja menjao
ga je, bespovratno preoblikovao sam njegov kod. Jednom je prešao vodu i preći će je opet –
ne u pratnji svoje porodice, već u pratnji sićušnih mutacija u njegovom biću koje su mu
ulivale snagu da to uradi sam.
TRIDESET PETO POGLAVLJE

Feriba
Nijednoj majci ne bih poželela da se suoči sa izborom pred kojim sam ja stajala. Ne postoji
ništa teže.
Tišti me tako teška griža savesti da mi je potrebna svaka čestica snage koju posedujem
da bih koraknula nogu pred nogu i produžila.
Kako je Selim našao put do Intikala, neću znati dok ne budem ponovo videla svoga sina.
Nije uopšte trebalo da ga pustim da izađe iz te hotelske sobe. Trebalo je da mu budem
majka, da povisim glas i ne popustim. Sve mi se koža ježila tog dana kad je pričao o odlasku
u tržni deo grada. Može li majka da počini veći greh nego da se ogluši o svoju intuiciju?
Potisnula sam je jer sam želela da mu pružim taj prostor koji je hteo, prostor za koji je
njegov otac verovao da mu je potreban kako bi postao čovek.
Mahmud nije uvek bio u pravu. To vidim odavde, jasno kao ovo jarkoplavo nebo. On je
odluke donosio razumom. Branio je ono za šta je verovao da je pravično, logično i dobro –
sve one romantične predstave koje su nas izneverile. Kabul nije bio mesto za ideale. To sam
znala. To sam mu i govorila. Ideali i anđeli čuvari jesu za decu i doba mira. Oni nemaju šta
da traže u ovom svetu. Iz Kabula je trebalo da odemo davno, da pođemo za mojim sestrama
i bratom na sigurnija mesta gde bismo još bili neokrnjeni. Dozvolila sam da mi ospori
intuiciju, da dignemo nos pred upozorenjima od Boga.
Kad bih ga mrzela, međutim, to bi bila samo još jedna nijansa bogohuljenja.
On nije tu, a ja ne mogu da izmenim stazu za koju smo se zajednički odlučili. Ne mogu da
izmenim razgovore koje smo vodili. Bila sam uz njega jer sam ga volela i verovala mu, i
želela da poštujem to što smo odabrali. Njegova dobrota, nektar koji je nudio svetu,
privukao je jednu pčelu, pa dve, pa potom čitav roj. Kružile su oko njega, zujeći, do onog
trenutka kad su pustile svoj otrov. Pa i kad ga više nije bilo, još sam čula njihov zvuk kako
okružuje moju porodicu. Ali za to sam sama bila kriva. Pustila sam Selima, mog prvenca, da
izađe na vrata u jedan nemilostiv svet i sada plačem što se nije vratio. Klela sam se da nikad
neću biti takva majka, a upravo sam ona.
Za svoj izbor imam razloge. Aziz izgleda užasno. Ne dobija na težini i primećujem napor
na njegovom užutelom licu, sićušnu plavu venu koja mu se proteže po slepoočnici, kosti
kičme mu liče na nanizane đinđuve. Moram da ga odvedem tamo gde će mu pomoći ako
mislim da doživi da opet vidi brata. Strašno je lagan na rukama. On mi je poslednje dete,
ono koje ću nositi dokle god sam u stanju, jer za toliko ću duže biti majka. Kada je budan,
posmatram mu pokrete. U njemu prepoznajem i Selima. Veoma je nalik starijem bratu,
svojeglav i nepopustljiv. Bore se svaki na svoj način, ali Selim ume da stoji na sopstvenim
nogama. Njegov glas, iz bezbednog okrilja Hakanove i Hajaline kuće, saopštio mi je da ume
sam da nađe svoj put.
Izabrala sam. Pošli smo vozom iz Atine. Da li sam mogla iole drugačije? Mogla sam. Ali
intuicija mi je govorila da Aziz drugačije ne bi mogao. Oprosti mi, Selime, ali nismo smeli da
te čekamo. Zbog tvoga brata, brata za kog znam da te jedi i da ga obožavaš, morala sam
dalje.
Ne postoji ništa gore nego da biraš između dvoje dece. Nek mi neko traži da biram
između desne i leve ruke, i daću mu jednu. Ali nek traži da biram između svoje dece, i srce
će mi se rasprsnuti u hiljadu komada. Deca su dotaknuta nebesima – svaki njihov udisaj,
svaki smeh, svaki dodir jeste gutljaj vode onom što luta pustinjom. To kao dete nisam
mogla znati, ali znam sada kao majka, tu istinu koju sam spoznavala onako kako mi je
rođeno srce raslo, stezalo se, igralo i kidalo se nad svakim mojim detetom.
Samira me ćutke posmatra. Više nije devojčica, telo joj poprima nežne obline mlade žene.
Hvala bogu, reklo bi se da je mnogo mudrija nego ja u njenim godinama. Ja sam bila naivna.
Razmišljam kako sam verovala ljudima – momku u voćnjaku, Kokogul. Čini mi se da moja
ćerka drži jezik za zubima zato što zna da reči ne znače ništa, ništa ne postižu. Od odlaska iz
Kabula, ona pokazuje tihu snagu žene. Za svog bratića čini isto koliko i ja. Ljulja ga dok traju
njegovi znojavi napadi, strpljivo ga hrani kad gura hranu od sebe, prti naše torbe onda kad
ja to ne mogu. Sve je to značajnije od svake reči koju bi izgovorila, iako žudim da joj opet
čujem glas. Više od svega, želim da čujem njen smeh.
Nedostaje joj Selim. Bez njega nije potpuna i neće progovoriti dok se on ponovo ne pojavi
– dok joj ovaj svet što neprekidno uzima ne vrati bar nešto. Njeno srce je ogledalo mog srca
i upravo zbog nje i obuzdavam suze. Dosta je više. Dojadilo mi je da budem zatočena.
Svakog jutra kad po buđenju otkrijem da se ništa nije promenilo, pomislim da nemam više
snage.
Da nije moje dece, ne bih je ni imala. Još ne smem da ostanem bez nje.
Možda ću ponovo pronaći Selima. Možda ću ga obujmiti rukama i čuti mu glas, možda će
se vratiti porodici. No čak i ako me posluži ta sreća, neću biti ista. Zauvek ću biti majka koja
je ostavila sina za sobom. To je taj pakao u kom živim sada i u kom ću živeti doveka.
Voz je krenuo iz stanice. Na putu smo. Ljudi nas gledaju, ali naše karte niko ne dovodi u
sumnju, kao ni dokumenta. Neko bi to nazvao srećom, ali sreća je relativna.
Samira zuri kroz prozor, Azizova glava počiva uz nju. Razmišlja o bratu, nesumnjivo, i
pita se da li je njena majka pravilno izabrala. Ne mogu da joj to objasnim. To je nešto što se
ne da upakovati u reči.
TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Selim
Selim je svakog dana jurio kući da bi video jesu li pasoš i putna karta stigli u Intikal. Nedelju
dana po povratku snebivljivo je prišao Hakanu i izvadio nekoliko novčanica da se oduži za
sobu i jelo. Hakan je odmahnuo glavom i rekao Selimu da više ne pominje novac. Selim se
ujeo za usnu i klimnuo glavom; bio je to nemušt ali shvaćen gest zahvalnosti.
Prošlo je deset dana a još nije bilo koverta od majke. Selimu je raspoloženje dodatno
kvarila Ekinina radoznalost u vezi s njegovim povratkom. Stajala bi iza kuće pretvarajući se
da čita ili da radi u baštici sa začinima koje je Polatova žena gajila iza kuhinje. Trudila se da
ostane na vidiku i posmatrala Selima krajičkom oka. Govorila je neke stvari koje Selim nije
želeo niti morao da čuje.
„Kud si to išao?“, smejala se Ekin. „Otac je dva dana psovao kad se nisi pojavio. Imaš sreće
što ti je dozvolio da opet radiš.“
Polat bi je s vremena na vreme uterao u kuću, ali kao da je bio nesvestan njene
opčinjenosti Selimom. Razgovori su im bili jednostrani. Ona je pričala, a Selim slušao, iz
straha da ne kaže nešto što bi moglo biti pogrešno protumačeno. Obuzdavao je jezik dok
ona melje o školi, o radiju i drugim stvarima za koje on nipošto ne može znati.
Šesnaest dana a i dalje nije bilo pasoša da stigne poštom. Selima je mučila nesanica.
Hakan je ponovo pozvao hotel, ali vlasnik je rekao da je porodica odavno otišla. Selimu je
samo preostajala nada da to znači da su se uspešno ukrcali u voz, moguće uz Roksaninu
pomoć. Možda su dosad već i stigli u Englesku, mada nije bio siguran da je madar-džan
isplanirala kako će stići od Italije do Engleske.
Pasoš je bio potpuno druga stvar. Selim nikako nije mogao proveriti da li su dokumenta
poslata, da nije pogrešno napisana adresa. Možda ih je poštanska služba konfiskovala. Ta
dragocena sveščica s fotografijom njegovog namrgođenog lica i izmišljenim datumom
rođenja bila mu je jedini način da izbegne smrtonosne klopke o kojima su pričali dečaci sa
Atikija. Pamtio je tamne ljudske prilike koje su ih preko granice prevele u Iran. Čuo je onog
čoveka kako cedi iz njegove majke još novca, od drugih se naslušao još i gorih priča. Svet
podzemlja bio je svet bez zakona, kodeksa, sigurnosnih mreža. Neki su bivali prevedeni živi
i zdravi. Drugi nisu uspeli da pređu. Ako se izuzme ono malo priča što su poput mehurića
izbijale na površinu, niko nije znao šta se uistinu događa u senovitom svetu krijumčarenja.

Jednog ponedeljka ujutru Ekin je došetala iza kuće, gde je Selim usitnjavao zemlju za novi
usev i pitao se šta da radi ako pasoš ne stigne do kraja nedelje.
„Kladim se da se voda crni kad se kupaš“, izgovorila je kezeći se od uva do uva.
Ne dižući glavu, Selim je zario motiku svom snagom u zemlju. Nije bila sigurna zašto se
nije nasmejao.
 „Ne govoriš mnogo. Ne znam što si tako ćutljiv. Jesi li radio na nekom imanju tamo odakle
si došao? Ja čitavog života živim na ovom imanju, ali kladim se da ti za jedan dan obereš
više paradajza nego što sam ja obrala otkad postojim.“
Da je bio u drugačijem duševnom stanju, Selim bi možda razumeo da je tome što ona
priča delimično cilj da bude laskanje. Njega su te reči blažile kao šmirgla.
Ekin je bila u plisiranoj midi-suknji i bluzi. Naslonila se na prečku ograde i krenula da se
igra lastišima čarapa, povlačeći jednu pa drugu do kolena. Selim je pomislio na Roksanu. Te
dve devojke strahovito su se razlikovale.
„Radi li ti i majka?“
„Ne.“
„A otac?“ Bila je nasrtljiva. Selimovi prsti stegli su se oko držalice motike tako snažno da
je sam sebe unervozio. Odmahnuo je glavom.
„Imam posao ja.“ Reči su mu bile nategnute kao struna, spremne da kidišu. Ekin na to nije
obraćala ni trun pažnje.
„Znam. Dobar si radnik i zato te je baba primio natrag. Kaže kako makar nisi kao ostali.“
Skupila je usta. „Čula sam da neki imigranti nose sa sobom drogu. Baba kaže da su zato
toliki ljudi lenji i spori.“
„Ekin, ostavi me na miru! Radim!“, grmnuo je. Nije mogao da izdrži više nijednu njenu
rečenicu. Ekin je zinula od čuda.
„Dereš se na mene?“ Zvučala je zapanjeno.
„Ne znaš ništa o mojoj porodici, niti o tome zašto moram da radim ovde, na ovom imanju.
Dodijalo mi je da te slušam!“
„Znam ja više nego ti!“, uzviknula je ratoborno. „Ti ne znaš kako se priča s nekim ko
pokušava da bude fin prema tebi. Samo se razumeš u paradajz i balegu! Ja bar idem u školu
i ne smrdim svuda kud prođem! Možda bi trebalo da naučiš ponešto pre nego što kreneš da
se dernjaš!“
„Toliko znaš? Ne znaš ti ništa! Išao sam i ja u školu, ali škole su se zatvarale kad su nam
rakete zasipale domove. Otišli smo i došli u ovu zemlju, a ovde radim takoreći ni za kakve
pare. Radim da bih bio sa svojima… da bih imao hranu za svoje. Znaš li kako je kad si sam?
Kad nemaš nikog da ti pomogne?“ Selimu je zaigrao glas. Još mu je motika bila u ruci i
zarivao ju je u tle sa koncentrisanim besom. Maltene je zaboravio da je Ekin tu, postala je
uglavnom nevažna.
„Ne znam gde su moji“, izgovorio je Selim melanholičnim šapatom. „Tvoj baba misli da
daje previše para, ali ja u mnoge dane radim zabadava. Radim ovde ponovo jer nemam
drugog izbora.“
Ekin je ćutala. Konačno.
Selim je kanalisao gnev i usredsredio se na rad koji je morao da obavi. Nije se potrudio da
digne glavu i vidi izraz Ekininog lica. Nije video da su joj oči zasuzile, niti kako je zagrizla
usnu, niti kako se, drhteći, išunjala. Zarij, povuci, iščupaj. Zarij, povuci, iščupaj. Zamahivao
je motikom jer je jedino to mogao.
Selim se posle toga nije susreo sa Ekin nedelju dana. Oterao ju je njegov izliv besa. Nije se
zbog njega kajao. Sa svakim danom bio je sve razdražljiviji. Već su tri nedelje prošle otkako
je razgovarao s majkom. Nije bio siguran koliko će još moći da podgreva nadu da će pasoš
stići.
 A onda se Ekin opet pojavila. Bilo je rano jutro i Selim se zaputio u staju nakon što je
klimnuo glavom Polatu, koji je već bio na traktoru s plugom i udaljavao se ka jednoj daljoj
njivi. Gospodin Polat se uglavnom uzdržavao od priče i radio od jutra do mraka, ali nikad u
blizini Selima i Jermenke.
Selim je ušao u staju da proveri valove. Potražio je neku kofu da bi doneo sveže vode.
„Selime.“ Glas joj je bio bojažljiv šapat.
„Mm?“, progunđao je. Nije se potrudio da se osvrne, već je preturao po gomili opreme
pokušavajući da nađe kotu.
„Izvini…“ Bila je sad iza njega. Svega na koji centimetar od njegovih leđa. Osetio je kako
su ga njeni prsti takli po ramenu i ukočio se. Izvinjenje? Ovo nije predviđao.
„Nisam htela da kažem…“
Klimnuo je onako pognutom glavom, ćutke poručujući da prihvata njen gest. Zvučala je
iskreno, a on je bio isuviše iznuren da bi se ljutio. Njene reči su značile više nego što je
mislio da će značiti. Zahvaljujući njenim rečima, osetio se za trunčicu više kao ljudsko biće
nego što je već dugo bio slučaj. Neraspoloženje mu se ublažilo.
Ekinini prsti pošli su sa njegovog ramena ka potiljku, sporo i promišljeno. Selim se
oduzeo; nije bio siguran šta ona to radi. Bojao se i da se pomeri. Dodir joj je bio
iznenađujuće nežan, mnogo nežniji od svih njenih dotadašnjih reči. Prišla je bliže. Osetio je
na potiljku njen topli dah.
Šta to radi? Trebalo bi da se odmaknem. Trebalo bi da…
Prsti su joj se umrsili u njegovu ziftanocrnu kosu, zadirkujući mu kožu glave, pa se vratili
na vrat i pleća. Njena druga ruka dodirnula ga je po ramenu i zadržala se na njegovoj mišici.
Oprezno je isprobavala, ali pošto se nije istrgao, privila se uz njega i priljubila lice uz
udubljenje između njegovih ramena. Nešto se u njemu uskomešalo. Oči su mu se sklopile.
Ekin ga je blago pogurala u dubinu staje, sa svetlosti sunca. Pod nogama im je šuškala
slama. Selimova stopala kretala su se onako kako je ona upravljala, ali nije se okrenuo ka
njoj. Nije mogao da se okrene ka njoj. Svetlost je bila mutna, probijala se poput strelica kroz
sićušne otvore u krovu od letvica.
Zašto ovo radi?
„Samo sam htela da razgovaram s tobom“, šapnula je Selimu tako tiho da nije bio siguran
da li je to čuo ili umislio.
Polako se obrnuo; njegovo radoznalo telo postupalo je bez razmišljanja. Našli su se licem
u lice, ali tama je sve opraštala. Dotakla ga je po obrazu. Selim je otkrio da sa lakoćom može
da zanemari svaki grozni razgovor koji su vodili. Taj trenutak je zračio nečim nežnim,
uzbudljivim i neodoljivim. Ruke su mu se pokrenule po sopstvenoj volji, pošle ka njenom
tankom struku prateći joj obris bedara i klizeći naviše. Okrznula ga je po obrazu usnama.
Obrnuo je lice i usta su im se spojila. Nespretno i vlažno. Selim je osetio kako neki drugi deo
njegovog bića zahvata zebnja. Dokle god bude žmurio, moći će da se ne obazire na čitav
svet.
Stopala su im se pomerila u slami.
„Selime…“ šapnula je. Oči su im se otvorile i on je ustuknuo naglo kao da je pipnuo vrelu
peć.
Hiljadu misli pokuljalo mu je u glavu. Šta ako bi ušao gospodin Polat? Zašto je uopšte
dodiruje? Uzmakao je za korak i udario u zid. Ekin je odskočila, iznenađena naglom
promenom.
 „Morao bih da… trebalo bi da ideš“, kratko je rekao. Počekala je, a onda se iznenadno
obrnula i istrčala iz staje. Selim je ostao da se pita kakve posledice da očekuje. Ako joj sazna
otac ili majka… srce mu je zalupalo i na samu pomisao.
Selim je stao da šetka tamo-amo po staji, pitajući se ne bi li trebalo da ode dok Polat još
nije pošao u hajku za njim. Čekao je i čuljio uši iščekujući da začuje zvuke Polatovog gneva
kako se bliže staji. Ničega nije bilo. Mic po mic, Selim je prišao vratima staje i sa zebnjom
izvirio. U daljini se video gospodin Polat, koji je još terao plug. Gospođa Polat je bila iza
kuće, gde je širila čaršave na žicu. Od Ekin ni traga ni glasa.
Oprezno se vratio svome poslu, ali sati su prošli dok mu puls nije usporio do normalne
brzine. Dok je radio, pogled mu je leteo tamo-amo jer je vodio računa da ga ne zaskoče
nespremnog. Sunce je počelo da zalazi i Selim je pošao sa imanja, umoran i znojav od
vanredno napornog dana.

Našavši se idućeg jutra u zadnjem delu kamiona, Selim se zapitao ne ide li pravo u klopku.
Imanju je prišao napeto i obazrivo, ali Polat, isto kao i juče, gotovo da nije ni pokazao da je
svestan njegovog dolaska. Selim je čitavog dana bio na oprezu i osećao je zahvalnost što se
Ekin ne pojavljuje. Razmišljao je bio o onim trenucima u staji, zbunjen Ekininim postupcima
i ne uspevajući da dešifruje njene pobude.
Kakva to devojka dodiruje momka? Bruka i sramota.
Ali takođe se pitao zašto mu je prišla. Njen snishodljivi ton i pakosne opaske… da li je sve
to bilo maska?
Selim je bio još zbunjeniji sopstvenom reakcijom. Nije se otrgao od nje.
Telo mu je reagovalo na nju vlastitim porivima. Još je osećao njenu kožu pod jagodicama
prstiju, njene polusazrele obline pod dlanovima. Protekle noći je ležao budan na dušeku i
puštao prste da klize duž udubljenja pod potiljkom, onako kako su klizili Ekinini prsti. Taj
osećaj ga je ispunjavao ushićenjem.
Sad se pak pitao da li je nema zato što je ljuta ili zato što se stidi.
Povremeno se Selimu činilo da vidi na trenutak Ekin kako ga posmatra sa zadnjih
prozora, ili kako promiče kroz bočna vrata. Ostala je neuhvatljiva. Selim je na tome bio
zahvalan. Nije znao šta bi joj rekao.

Kako su promicali dani, tako je Selima hvatao sve veći nemir zbog iščekivanja koverta koji
mu je obećala majka. Čak je proveravao kod komšija kako bi se uverio da pasoš nije
isporučen na pogrešnu adresu. Prošlo je mesec dana a i dalje nikakvog znaka. Koliko god da
su se Hakan i Hajal trudili da izgledaju optimistično, Selim je video da i sami već pomišljaju
da njegov koverat nikad neće stići.
Ekin je najzad prekinula ćutnju. Sunce je zalazilo i Selim je upravo bio završio sa
sejanjem džaka semena koji mu je Polat dao. Bilo je vreme za ozime kulture i Polat je hteo
da uzgaji šećernu repu. Selim je odneo alatke u staju, naslagao ih u jedan ugao, pa protegao
leđa. Začuo je kako krčka slama, te se obrnuo i na vratima staje ugledao Ekininu tananu
figuru. Nije mu prišla.
„Završio si?“, tiho je izgovorila. Gledala je u stranu, a jedno stopalo bilo joj je zadenuto iza
drugog, u sramežljivoj pozi. Selim je naslućivao koliko joj je neprijatno, te je osetio navalu
sažaljenja.
„Da“, odgovorio je. Ostao je tu gde je. Rastojanje između njih služilo je kao zaštita.
 „Nije ti drago što radiš ovde.“ To je bila izjava, ne pitanje. Šta god nameravala da kaže,
Ekin je to uvežbala. Maltene je mogao da je zamisli kako ga posmatra izdaleka i razmišlja o
tome šta će mu reći.
„Mislila sam da ćeš možda… nije mi bila namera da te ljutim niti rastužujem. Tad nisam
znala. Hoću da uzmeš ovo i da više ne dolaziš. Bolje je da više ne dolaziš.“ U ispruženoj ruci
držala je nešto umotano u list papira iz sveske.
„Šta je to?“
„Samo uzmi. I idi. Molim te… molim te, samo idi.“ Glas joj je zvučao napeto, kao u deteta
na rubu histeričnog nastupa. Prišla je za nekoliko koraka, ali ostala je na rastojanju. Selim je
bio plamen koji bi je sagoreo ako bi mu prišla preblizu.
Smotuljak je bio nadohvat ruke. Selim ga je uzeo. Ekin jeste bila nepredvidljiva, ali
držanje joj se promenilo. Selim je osećao da se ne poigrava njime i da to nešto što mu nudi,
šta god da je, za nju nije značilo laku odluku.
Prsti su mu se sklopili oko hartije. Ekin se obrnula kao vihor i istrčala iz staje. Selim ju je
posmatrao kako odlazi, pa tek onda pažljivo odvio presavijeni papir. U njemu je našao
debeo štos novčanica. Oči su mu se razrogačile. Bilo je tu više para nego što je umeo da
proceni, novčanica svih mogućih vrednosti.
Selim se uspaničio, presavio novčanice i gurnuo ih u džep. Oslušnuo je očekujući korake
koji se bliže, ali ništa nije čuo. Odakle je Ekin to mogla dobaviti? Pošto je ustanovio da niko
ne ide ka staji, opet se izmakao sa vidika i izvadio novac iz džepa. Dok je listao novčanice,
srce mu je ubrzalo i oblio ga je znoj. Ostao je suočen s jednim pitanjem.
Da li da uzmem ovo?
Posle meseci grbačenja za svaku liru, prodaje poslednjeg majčinog nakita za šačicu evra i
krađa hleba da bi nahranio svoje, Selim nijednu drugu mogućnost nije ni video. Taj novac
mu je bio potreban i verovao je da ga je zaslužio. Gurnuo je smotuljak u džep i zategao
košulju preko izbočine. Duboko udahnuvši, izašao je iz staje i zaputio se kroz dvorište ka
putiću. Nije se osvrnuo niti zastao da pogleda ide li Jermenka za njim.
Seo je u zadnji deo vozila i pribio džep uz stranicu kamiona. Nije dizao glavu i nikoga nije
pogledao u oči dok su se prašnjavim putem vraćali u selo.
U džepu mu je počivao svežnjić nade. Sad će imati od čega da plati krijumčara da ga
prevede preko vode, ponovo u Grčku. Za poslednjih nedelju dana Selim je počeo da shvata,
ne izgovarajući to, da pasoš koji on čeka neće stići. Svaki dan u Intikalu za njega je bačen
dan. Dosad je mogao ponovo da bude sa svojima. Novac u džepu ga je podbadao da donese
onu odluku za koju je znao da je mora doneti.
Takođe je znao da je Ekin taj novac što mu ga je dala ukrala od oca. Nije se nikako više
mogao vratiti na Polatovo imanje.
Potrebno mi je ovo. Trpeo sam naređenja gospodina Polata da uradim ovo i ono, pa opet
iznova jer mu nije valjalo. Nisam smeo da se pobunim kad nije hteo da mi plati. Ovaj novac
može da me izvuče odavde i vrati me mojima. Zar je bitno zašto je to učinila?
Odluka je već bila doneta kad je ušao na sporedna vrata. Čuo je Hajal u kuhinji. Njima
neće reći za ovaj novac. Nema načina da im ga objasni. Moraće odmah da krene u luku i uđe
na neki brod za Atinu. To je jedini način.
Čim je bio siguran da su Hakan i Hajal legli da spavaju, Selim je uzeo da izbroji pare, i
prebrojavao ih je sve dok se nije uverio da su stvarne i da ih je dovoljno da ga vrate na
započeti pravac. Bilo je tu mnogo više nego što su mu u zalagaonici platili za majčine grivne.
 Selim nikada nije video majku bez tih zlatnih narukvica. Znao je samo da su bile dar
njegove babe, dar ćerki koju nije upoznala. Opipao je očev sat na ručnom zglobu.
Sigurno je i madar-džan gajila isto osećanje prema svojim grivnama. One su joj bile jedina
spona s majkom.
Iako nije imao pojma gde mu je majka, Selim ju je sad video i čuo jasnije nego za sve te
mesece dok su putovali jedno uz drugo, gurali se jedno kraj drugoga u autobusima i na
trajektima, spavali u istoj sobi i zasipali ljubavlju Samiru i Aziza. Magla se razvejala i majka
se kristalisala pred njim kao stvarna osoba. Selim je u tami sklopio oči i umotao se u majčin
zagrljaj koji je sve praštao. Pomolio se za još jednu priliku.
TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Selim
Ovoga puta bilo mu je teže da Hakanu i Hajal kaže zbogom. Iako je posedovao novac i
hrabrost, Selim nije imao dokumenta da mu olakšaju put preko granica.
Ljubazne domaćine je njegova nagla odluka iznenadila, ali nisu pokušavali da ga ubede
da ne ide. Hajal se vredno dala na posao da spremi Selimu hranu, dvoje vunene čarape, tri
košulje i vetrovku. Odeću je umotao i nagurao u mali ranac, koji je obesio o rame. Rezak
vetar najavljivao je dolazak hladnijeg godišnjeg doba, te bi dodatni slojevi odeće mogli da
ga spasu.
Smotane novčanice ostale su tik uz njega, u džepu, gde je osećao kako mu njihova
umirujuća masa pritiska bedro. Ako ga uhvate, naći će mu taj novac, ali nije uspevao da
natera sebe da ga sakrije bilo gde drugde.
Selim se zaputio pravcem iz kog je došao i seo u autobus što je išao natrag do obale.
Osetio je trnce po koži kad se autobus približio policijskoj stanici u Izmiru iz koje su ga
otpremili uz grubo zbogom.
Selimu su se znojili dlanovi. Tako samotan, nije imao bogzna čime da se ohrabri. Vraćao
se onim rečima koje je slušao kad ih roditelji prošapuću u trenucima nesigurnosti, u
trenucima nade i trenucima kad su želeli da nađu umirenje.
Bismilahir – Rahmanir – Rahim…
U ime Boga, milostivog, samilosnog…
Selim je razmatrao dva njemu poznata načina da stigne u Grčku. Znao je da može da
potraži nekog krijumčara da ga prevede preko vode. To bi ga koštalo mnogo para, naročito
ako krijumčar namiriše Selimov očaj. Ako bi iskoristio sve zalihe, ne bi mu ostalo ništa za
put iz Grčke u Italiju.
Dečaci na Atikiju pričali su o ljudima koji prelaze na teretnim trajektima što kreću iz
Turske i putuju u Atinu. Na brodove su se tovarili transportni kamioni. Džemal mu je
podrobno opisivao šta su pojedini radili. Nije naslikao neku lepu sliku.
Prvo se kradom zavučeš u šasiju kamiona kad niko ne gleda. U lukama je gužva, pa to
moraš da uradiš kad je šoferu i stražarima pažnja zaokupljena nečim drugim. Onda moraš da
ostaneš tu, ne mičući se, dok kamion ne ukrcaju na brod. Kad je na brodu, moraš da budeš
načisto miran i tih, koliko god da traje put. Onda ide ono zafrknuto u krajnjoj luci, gde treba
da se izvučeš sa broda a da te niko ne primeti.
Negde između Intikala i tog lučkog grada Selim je odlučio da pokuša da pređe sam.
Krijumčari su bili previše rizični, a on nije smeo dozvoliti sebi da straći sav svoj novac kad
ga čeka još toliko putovanja.
Selim je izašao iz autobusa i brzo štuknuo u jednu sporednu uličicu da bi se orijentisao.
Diskretno je po okolini potražio ma kakve naznake uniformi. Morao je da dođe do luke. Već
je bilo popodne, te time slaba verovatnoća da bi uspeo istog dana da se ušunja na neki
kamion, ali najbolje bi bilo ako bi uspeo da nađe kakvo bezbedno mesto u blizini i tu
provede noć.
Upitao je vlasnika jedne radnje za put do luke i ovaj ga je uputio na još jedan autobus.
Lokalni autobus, mnogo manji, odvezao ga je tamo gde se grad susretao s morem. Ugledao
je iste usidrene masivne brodove, i one manje što su plutali kraj pristana, grupe ljudi koji su
dolazili i odlazili. S obzirom na stražare, posade i putnike što su vrveli na sve strane,
besomučan juriš ka rampi nije bio ostvarljiv plan.
Budi pametan. Budi veoma pažljiv.
Luka je ključala. Selim je stajao naspram nekog magistralnog puta koji se poput
razdelnika protezao između grada i dokova. Iza kapija se videlo mnoštvo kontejnera,
ogromnih četvrtastih kutija za prevoz robe, različitih boja, s natpisima na boku. Posmatrao
je kako dva takva kontejnera utovaraju na neki brod.
Ali po čemu se zna kad se koji kontejner sprema za prevoz i kuda putuje?
To veče je proveo posmatrajući brodove, proučavajući njihove procedure i obrasce, te
pamteći gde je koji kej. Morao je da pronađe rupe, mesta gde će imati dobrih izgleda da
prođe a da ne bude primećen.
Nešto dalje nalazio se dok gde su ljudi ulazili na putničke trajekte i iz njih izlazili.
Porodica Veziri se tu ukrcala da bi stigla u Atinu. Koliko je drugačija bila ta plovidba!
Premirali su od straha da će ih uhvatiti, ali su bili zajedno. Radovali su se prizoru i zvuku
mora.
Pojma nismo imali koliko smo lako tad prošli. Kad bi moglo i sad biti tako prosto!
Selim nije stao dok nije stigao do jedne osamljene površine pod travom, sa iste strane
magistrale gde je bila i luka. Nalazila se tik iza nekog gradilišta, a opazio je da radnici
pakuju alat i polaze ka putu. Odatle se pružao dobar pogled na dokove. Napravio je od
ranca jastuk, naslonio ga uz jedno drvo i seo da proučava scenu. Već je bilo kasno i teže se
razaznavalo šta se dešava u daljini, ali on je svejedno sve pomno pratio, upinjući se da vidi
koliko može. Za sat vremena veličanstven zalazak sunca obojio je nebo u narandžaste i
ljubičaste nijanse. Koji trenutak potom zavladao je mrak i Selim je ostao potpuno sam.
Uzeo je svoj ranac i oprezno se zaputio ka maloj zgradi u blizini. Još se zidala. Zavirio je
kroz prašnjave prozore i utvrdio da unutra nikog nema. Na sve strane su se videle ogoljene
cevi, cigla i alatke. Vrata su bila zaključana. Prošunjao se do zadnjeg dela zdanja i oprobao
prozore. Imao je sreće. Uvukao se kroz jedan nezaključan prozor i uz tup udar doskočio u
kostur sobe, samo od nosećih elemenata, bez unutrašnjih zidova. Trzao se na svaki škriput i
fijuk. Obukao je još jednu košulju, zatvorio rajsferšlus jakne i opružio noge po presavijenoj
sivoj ceradi.

Selima su probudili muški glasovi u daljini. Oči su mu se polako otvorile.

Građevinski radnici! Jutro je, a oni su došli da započnu nov dan. Selim je zgrabio svoju
torbu i izašao kroz prozor dok nisu još stigli u glavnu prostoriju. Čuo je glasove kako viču za
njim, ali nije zastao niti se osvrnuo. Potrčao je, proleteo između automobila na magistrali,
pa zaokrenuo iza jedne stambene zgrade. Dahtao je, jezik mu je bio zadebljao i suv kao da je
oblepljen onom belom prašinom koju je prethodno otresao iz odeće i kose. Uverivši se da
ga niko ne progoni, pošao je ka jednoj radnji na uglu da kupi flašu soka, pa da se potom
vrati na posao.
 Kontejnere s robom utovarali su na kamione, a onda na brodove. Selim se primakao
pristaništu za utovar još malčice, ali koliko je uspeo da proceni, svi kontejneri bili su
zaključani i neprobojni. Neće biti lako da se provali u njih. Tu su bili i teretni kamioni,
šleperi sa osamnaest točkova koji su polako ulazili unatraške na brod, dok su se putnici u
jednostrukoj koloni peli rampom ka nivou palube. Selimov plan počeo je da poprima oblik.
Otišao je do šaltera za prodaju karata i raspitao se za raspored polazaka trajekta. Žena za
šalterom dala mu je neki pamflet, koji je on poneo do spoljašnje granice luke da ga pročita.
Do sredine prepodneva Selim je posmatrao tri broda kako pristaju i ponovo polaze s
novim tovarima putnika i tereta. Već je bio gladan kad mu je nešto privuklo pogled. Jedan
tamnoput muškarac, naizgled nekoliko godina stariji od Selima, ležerno je šetao duž ograde
koja je opasivala parking s tovarnim kontejnerima. Koliko god da se trudio da bude
neupadljiv, bio je visok preko metar i osamdeset, a glavu je na svakih nekoliko časaka
obrtao levo-desno. Selim je smesta prepoznao taj nervozni hod.
Posmatrao ga je kako se hitro, spretno penje preko metalne ograde i uskače u prostor za
utovar. Selim je istegao vrat da bolje vidi. Afrikanac je vijugajući prošao pored kontejnera i
stao na rubu parkinga odakle su kamioni u rikverc ulazili u brodove. Čučeći iza jednog
crvenog kontejnera, sačekao je nekoliko trenutaka pre nego što će jurnuti prema kamionu
koji je čekao da bude utovaren na brod. Stuštio se ka razmaku između kabine i njene
poluprikolice, pokušavajući da nađe prostor kroz koji bi se zavukao odozdo. Selim je
pritajio dah.
Dvojica su potrčala u pravcu Afrikanca. Uočili su ga.
Selim je prišao za nekoliko koraka, goreći od želje da vidi šta će se dogoditi. Afrikanac ih
je čuo kako urlaju i zagrabio na noge. Zaždio je u lavirint kontejnera, promičući tamo-amo
između njih.
Selim je obuzdavao glas.
To sam mogao biti ja. To sam lako mogao biti ja.
Afrikanac se okretno uzverao preko ograde i potrčao putem, vrlo nedaleko od mesta gde
je stajao Selim. Kad je prošao, Selim je ugledao curakkrvi iz njegove šake. Činilo se da ne
primećuje sopstvenu povredu.
„Hej!“, viknuo je Selim. „Alo!“ Afrikanac se osvrnuo, usporavajući da bi povratio dah.
Sumnjičavo je pogledao u Selima.
„Ruka!“ Muškarac je sad bio udaljen desetak koraka od njega. Čelo mu je blistalo. Kao da
se uplašio, ali brzo je prepoznao u Selimu isto što je bio i on.
„Ruka!“, ponovio je Selim, pokazujući sopstveni levi dlan.
Afrikanac je pogledao naniže, nepometen. Klimnuo je glavom Selimu, pa produžio ulicom,
vodeći računa da sakrije šaku.
Selimova strepnja se pojačala. Jedno je slušati priče od dečaka na Atikiju, sasvim stoto
stajati u luci i posmatrati kako progone ljude. Mogao je da zamisli šta bi snašlo Afrikanca da
su ga uhvatili.

Još dve noći je Selim prespavao na obližnjem gradilištu, napuštajući ga pre nego što radne
ekipe ujutru dođu. Na hranu je trošio što je mogao manje novca, samo koliko da očuva
snagu. Po čitav dan je proučavao luku. Jednom je čak video Afrikanca kako je opet došao da
izvidi mogućnosti, s rukom umotanom u platneni zavoj i pripijenom uz telo. Nije izveo
nikakav smeo pokušaj, niti je, izgleda, bio zainteresovan da porazgovara sa Selimom.
 Trećeg dana je Selim odlučio da prođe na dokove. U podne je trebalo da stigne trajekt
koji ide do Atine. Trideset minuta pre dolaska broda dovezla su se tri kamiona i parkirala se
zadnjim delom ka rampi da bi bili pripravni. Vozači su izašli, proćaskali s drugima, uzeli
sebi nešto za jelo.
Selim je započeo svoj opasni flert. Prebacio je ranac preko ramena i ležerno se zaputio
prema kamionima. Na trajekt su upravo počinjali da ulaze putnici, vukući kofere na
točkićima ili noseći platnene torbe o ramenu. Selim se nadao da se utapa među njih.
Odvojio se od grupe i odšetao u stranu, gde su kamioni radili u mestu, a iz auspuha su im
izbijale guste perjanice dima. Uverivši se da niko ne obraća pažnju, prišao im je bliže. Dva
šofera su stajala okrenuta leđima, ispred samog kamiona. Selim je bio na desetak metara od
njih. Ako uspe da prođe do zadnjeg dela kabine, postojala bi šansa da se uvuče u taj razmak,
a onda pod poluprikolicu. Ali morao bi to da izvede brzo.
Jedan šofer je pokazao nešto u daljini. Selim je prešao na delo pre nego što je stigao još
jednom da promisli. Jurnuo je prema kamionu, nastojeći da što tiše gazi. Vozači su bili sa
druge strane, i dalje uneti u razgovor. Selim je potražio iza kabine nešto za šta bi mogao da
se pridrži. Bilo je tu cevi i spiralnih žica, ali ne i mesta da se podvuče i uhvati se odozdo.
Čučnuo je i zgrabio nešto tako vrelo da mu se ruka refleksno trgla natrag.
Našao je neku šipku što se protezala od prednjih točkova pa sve do kraja šasije. Bila je
tanka, ali činilo se da bi ga izdržala. Selim je prebacio ranac da mu počiva na stomaku. Kako
se uhvatio za šipku, tako je jedan njen kraj ispao iz ležišta i zveknuo o tle. Upozoreni
odjekom metala na asfaltu, vozači su pošli oko kamiona ka zadnjem delu upravo dok se
Selim batrgao da ustane.
Trči. Samo trči.
Bili su iza njega, drali su se i psovali.
Trči.
U rodnom kraju dečaci bi se opkladili na Selima. Opkladili bi se da će biti brži od vozača i
izmaći im a da mu oni ni blizu neće prići. Toliko je bio brz na fudbalskom igralištu, tako
hitronog da je u to doba imao vremena i da se osvrne i osmehne dečaku koji juri za njim
dašćući i posežući ka njemu protegnutom rukom.
Ali to je bio neki drugačiji Selim. To je bio dečak koji je imao majku i oca da ga dočekaju
kod kuće. To je bio dečak kom je stomak bio pun zahvaljujući majčinim jelima, dečak s
novim patikama na nogama. Taj dečak nije bio ovde.
Dečak koji je bežao od kamiondžija bio je gladan i sam, i imao je samo onoliko snage
koliko je potrebno da se grbi nad paradajzom ili da vilama skuplja životinjski izmet dok mu
neko stoji nad glavom.
Tog Selima je bilo mnogo lakše uhvatiti.
Ščepali su ga za kragnu i cimnuli ga unazad. Njegove noge, koje su još pokušavale da se
otisnu unapred, poletele su u vazduh kad su ga povukli na zemlju. Lice mu je udarilo o
asfalt, a vilicu mu je prostrelio razdoran bol.
Preostalo će Selim pamtiti samo u delićima, kroz uspomene koje su mu na telu ostavili ti
ljudi, siti što ih izbeglice iskorišćavaju, i siti što im carinski službenici po bezbroj puta
proveravaju kamione. Smeđe čizme i gnevne reči.
Pokušavao je ponovo da ustane. Digao se na klecave noge. Jedan nalet adrenalina.
Trči.
Zaurlali su za njim.
 Glasovi su im utihnuli kad je Selim uspeo dovoljno da se udalji.
Ranac mu je silovito lupao po grudima. Naslonio se na neko zdanje od cigle, van njihovog
vidnog polja. Sad kad se adrenalin istrošio, ponovo je počeo da oseča. U rebrima mu je
sevalo i činilo mu se da će ga noge izdati. Košulja mu je bila iscepana, pantalone skroz
isprljane. Udari bila odjekivali su mu u ušima, nedovoljno glasno da nadjačaju njihovo
vikanje.
Iz usne mu je tekla krv. Selim je pošao, zalazeći u uske sporedne ulice i držeći se dalje od
pešaka. Želeo je da bude nevidljiv.
Uteturao se u jedno prazno skladište i pričekao da mu se oči naviknu na mrak. Čučnuo je
uza zid. Zažmurio je i upeo se da ne obraća pažnju na povrede.
Molim ti se, Bože, dozvoli mi da ovde predahnem.
Bio je skrhan i nije znao koliko još može da podnese.
TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Selim
Dva dana je Selim uglavnom spavao. Izgubio je osećaj za dan i noć. Svaki put kad krene da
se budi, mozak bi ga obrlatio da produži san; nije mogao da prikupi snage da se suoči s
novim danom i zanemari glad.
Trećeg dana želudac mu se pobunio i zatražio hranu, nezadovoljan polovinom flaše soka
koju je iskopao iz ranca. Dotakao se po usni i znao je da je otok splasnuo. Moći će da se
kreće među ljudima, nije onako izranjavljen kao što je bio. Presvukao se i ustao. Zavrtelo
mu se u glavi.
Preračunao se. Ne zna dovoljno o kamionima i njihovoj konstrukciji, a to neznanje ga je
osujetilo. Osećao se kao nesposobnjaković.
Selim je polako izašao, zaklanjajući dlanom oči od jarkog sunca. Zaputio se u tržni deo
grada i u jednoj radnji na uglu kupio pletenicu i flašu mleka. Vlasnik ga je posmatrao
dignutih obrva, ali Selim nije dizao glavu, već je samo ćutke platio kupljenu robu, jedva
čekajući da se izgubi sa vidika.
Selimu se želudac grčio dok je jeo, ali osećao je kako mu se vraća snaga, bistri mu se u
glavi. Pošto je sunce uronilo za horizont, pošao je natrag ka gradilištu, usput kupio još nešto
za jelo, pa pronašao sebi prašnjavo, već dobro poznato sklonište.
Nije imao nikakvih izbora. Ili će biti uporan, ili će istrunuti u ovoj zemlji, daleko od svojih.
Uboji će proći, Mora da uči na sopstvenim greškama.
Vratio se posmatranju dokova sa dovoljne udaljenosti da ga kamiondžije ne ugledaju.
Piljio je u trajekte i pokušavao da otkrije neku priliku, Putnike su na brod uvodili članovi
posade u plavo-belim uniformama. Pored njih nikako ne bi uspeo da prođe na glavnu
palubu.
Mogao bi ponovo pokušati s kamionima. Možda da ovog puta proba da priđe otpozadi,
mada je pamtio kako mu je jedan dečak sa Atikija pričao o nekom svom drugu koji je umro
jer je predugo udisao izduvne gasove.
Ponovo je usmerio pažnju na kontejnere, ali oni su ga zastrašivali. Selimu su nade polako
gasnule. Pomišljao je već da će morati da potraži nekog krijumčara, premda pojma nije
imao gde bi ga našao. Sutra, obećao je sebi, sutra će prošetati gradom i potražiti izbeglice.
Neko sigurno zna za nekog krijumčara. Selim se vratio na dokove da bi pre mraka obavio
još jedan izviđački pohod.
Poslednji trajekt za Atinu trebalo je da pođe za petnaest minuta. Dok se bližio brodovima,
Selim je ugledao jednog vozača kako izlazi iz svog kamiona i odlazi ka prostoru za utovar,
gde su stajale i ćaskale dve mlade žene u plavo-belim uniformama.
Čim se uverio da niko ne gleda, pošao je oko zadnjeg dela kamiona i čučnuo da bi zavirio
u šasiju. Nije se videlo ništa za šta bi mogao da se uhvati a da ne ponovi grešku od prošle
nedelje. Ponovo je ustao i zagledao se u katanac pri dnu zadnjih vrata. Nije bilo moguće ući.
Selim je proučio donji deo vratnica i shvatio nešto drugo.
 Tu se nalazila neka platforma. I ne samo ona – sa strane je na vratima bila i mala reza.
Popeo se na platformu i uhvatio se za bok kamiona. Uspeo je da se odigne i osloni se
desnim stopalom o tu rezicu. Zarivao je prste u ivicu kamiona, dišući ubrzano i nervozno.
Propeo se odupirući se o rezu, pri čemu mu stopalo umalo nije skliznulo sa tog malog
oslonca. Pružio se koliko god je mogao kako bi se uhvatio za krov, ali nije uspevao da
prebaci prste preko oboda. Glasovi su se bližili. Vozači su se vraćali. Naniže ili naviše,
nekuda je morao.
Poslednjim odlučnim naporom Selim je svu težinu preneo na desno stopalo i zabacio levu
nogu naviše. Metalne ivične lajsne žarile su mu se u šake. Levo stopalo je uz tup udar palo
na istureni obod krova. Selim se napregao da izvuče čitavo telo uvis.
Mišice su mu buktale od tog napora, ali uspeo je. Ostao je da leži opružen i nepomičan na
stomaku, glave okrenute u stranu, nadajući se da mu se ranac ne vidi sa tla. Glasovi su bili
na korak-dva od njega, ali po njihovom opuštenom tonu znao je da ga u sumraku nisu
primetili.
Nekoliko časaka potom motor se upalio, a kamion se trznuo. Pokrenuo se u pravcu
broda. Još jednom je odskočio kad je, idući u rikverc, prešao na rampu. Selimov obraz je
pljesnuo o hladni metal.
Vozač je uterao kamion na prazno mesto naporedo sa još nekoliko kamiona. Posle njega
došlo ih je još, te je vazduh od izduvnih gasova postao topao i zagušljiv. Selim je navukao
košulju preko usta i nosa. Čuo je kako su se zalupila neka vrata, udaljavali su se nečiji
koraci. U tom prostoru gde su kamioni bili parkirani, glasovi su odjekivali, pa je bilo teško
proceniti iz kog pravca dopiru. Odigao je glavu samo za trun i spazio dve prilike kako se
spuštaju rampom, izlazeći sa broda. Druge rampe nije bilo. Selim je razaznao kolonu
putnika koji su se peli uz stepenice i ukrcavali se vukući prtljag. Ne tako davno, on i njegova
porodica ukrcali su se na trajekt na isti civilizovani način.
Prosto nije mogao da poveruje dokle je uspeo da stigne.
Za svega koji minut oglasila se sirena, podigli su rampe, zatvorili vrata. U utrobi broda,
Selim se čvrsto držao za krov kamiona, bojeći se da proslavi svoj mali uspeh. Kad se uverio
da se tim prostorom niko ne kreće, polako je seo i pokušao da se obazre. Bilo je mračno i
nije se bogzna šta razaznavalo, ali to ga je smirilo jer je značilo da će i on sam biti sakriven
od tuđih pogleda.
Sledeća stanica biće Hios, što je, koliko je Selim pamtio, kratka deonica putovanja, najviše
sat vremena. Sa Hiosa će produžiti u Atinu, što je mnogo duži put. Možda devet sati? Pitanje
je glasilo kako će izaći sa broda kada brod bude pristao u Atini. U Izmiru ih je bezbroj puta
posmatrao kako rastovaraju pristigle brodove. Jedina mu je nada bila da ostane na kamionu
neprimećen sve do trenutka kad će moći da se sasulja i zaždi.
Začuvši promenu u radu brodske mašinerije, naslutio je da se bliže Hiosu. Ponovo je
legao potrbuške i zagledao se u svoj sat.
Dovde sam uspeo da stignem, padar-džane.
Nekoliko minuta potom opet se baritonom oglasila sirena i našli su se iznova na moru.
Sada je već bilo kasno veće i putnici su verovatno kunjali na tapaciranim sedištima. Selim je
otvorio ranac, zahvalan što je ranije tog dana kupio kesicu čipsa i flašu soka. U Pireju će mu
trebati energija.
 Misli su mu odlutale ka porodici, zapitao se gde bi mogli biti. U nekom vozu. U centru za
detenciju. Spavaju u parku. Dokumenta su im valjano izrađena i provešće ih do cilja,
govorio je Selim sebi.
Opipao je smotane novčanice u svom džepu. Ekin. Pamtio je onaj dan kad je uskomešala
osećanja u njemu – istovremeno osećanja stida i radoznalosti. Možda je trebalo da pusti da
se to odigra do kraja… čisto da bi saznao. Nije razumeo ni nju ni šta se to zbivalo.
I Roksana. Naći će je kad stigne u Atinu. Ona će znati šta je s njegovom majkom, sestrom i
bratom. Selim je sklopio oči i prizvao njeno lice. Nedostajala mu je. Nedostajao mu je neko s
kim bi pričao. Uplovio je u lagan san, a njegov mozak je stao da upliće stvarnost u
nestvarno. Sad ga je Roksana, ne Ekin, dirkala nosom po obrazu. Šake su mu bile na njenom
struku i klizile su ka krstima. Usne su im se spojile, a od tog osećaja nalik strujnom udaru
Selim se probudio uz čudne trnce.
Na brodu je vladala tišina, samo je motor brujao. San je ostao da traje. Selim je pokušavao
da se koncentriše na to osećanje, na prisnost koju je osetio između sebe i Roksane. Upinjao
se da mu ne dozvoli da ispari u javu, onako kako to prečesto biva s prijatnim snovima.
U mraku je izgubio svaki osećaj za vreme. Pojma nije imao koliko ga još sati razdvaja od
Pireja. Ponovo je sklopio oči i pokušao da zaspi.

Selimu su se oči naglo otvorile kad su se u tovarnom prostoru začuli glasovi. Smesta se
obrnuo na stomak i prilepio se. Glasovi su bili blizu.
Pirej. Vozači su se vraćali u kamione i pripremali se za iskrcavanje. Putnici su kretali ka
vratima, gde će preuzeti uskladišteni prtljag. Selima je bolela glava od tragova crnog dima
što se ugnezdio u vazduh koji je on udisao. Ne obazirući se na kljucanje u njoj, trudio se da
ostane usredsređen.
Brod je bacio sidro, privukao se pristanu i stao. Kamioni su bili parkirani prednjim delom
ka rampi. Kada su se kapije do kraja spustile i ušunjala se svetlost mladog meseca koja je
ulivala nadu, Selim je začuo kako se vrata kabine otvaraju i zatvaraju. Motori su zabrundali.
Dok se kamion iskrcavao, Selim je osećao kako se pod njim pokreću zupčanici.
Bilo je to pred samu zoru. Kamion se izvezao na dok i tu se zaustavio.
Selim je odigao glavu za desetak centimetara. Okolo su hodali putnici bunovnih očiju, ka
glavnom putu ili nedalekoj taksi stanici. I dalje je budno motrio za slučaj da se pojavi neko u
uniformi, neko ko bi pokušao da ga uoči. Zaključio je da je preblizu kejevima, pa je ponovo
spustio glavu, u nadi da će kamion stati još negde pre nego što se zaputi nekom
magistralom.

Posle četiristo metara putem kamion je zastao. Crveno svetlo na semaforu i Selimova
najveća šansa. Dohvatio je ranac, brzo ga namakao na ramena, pa se sasuljao niz zadnji deo
kamiona, tražeći stopalom onu rezicu kako bi mu pomogla da siđe. Našao ju je upravo kad
se kamion ponovo pokrenuo.
Levo stopalo mu je udarilo o platformu. Šake su se okliznule niz stranice kamiona, metal
mu je zaparao kožu. U leđa su mu blesnuli farovi, trubile su sirene. Skočio je na tle, gležnjevi
su mu sevnuli od bola. Nesvestan haosa iza sebe, vozač je produžio putem, a Selim je
štuknuo u jednu uličicu pre nego što je iko stigao da ga pojuri.
 Sunce je bilo već izgrejalo kad je prestao da se kreće. Prolazio je pored poznatih mesta,
prvog hotela u kom su prenoćili, kafića gde su uzeli nešto hrane onog dana kad su
doputovali, stanice podzemne železnice odakle se Selim odvažio da zađe u Atinu.

Roksana. Morao je da je nađe. Ona mu je jedina znala reći gde bi mogla da bude njegova
porodica i šta se možda dogodilo s njegovim pasošem. Ali nije želeo da se suoči s njom dok
izgleda tako kako izgleda. Nedelju dana se nije čestito okupao. Kosa mu je bila prilepljena
uz glavu, odeća prašnjava i odrpana. Gradilišta i dokovi nisu ga mazili. Selim je iskoristio
jutro da pronađe neki javni ve-ce. Oprao se najbolje što je bilo izvodljivo i presvukao se u
čistu odeću.
Podzemnom železnicom zaputio se u Atinu. Bio je radni dan, šansa da Roksana posle
škole svrati na Atiki. Selim nije imao drugog načina da stupi s njom u kontakt.
Stigavši ponovo na Trg Atiki, ispričao je Džemalu i Abdulahu kako su ga vratili u Tursku i
odvojili od porodice. Oni su vrteli glavom, razočarano ali ne i iznenađeno. Kada je poslednji
put bio tu, osećao se drugačijim od tih muškaraca. Činilo mu se da je iznad njih. Sve je to
iščezlo. Ovako sam, bio je sada jedan od njih. Sad je u tim licima, pohabanoj odeći i
najlonskim kesama što su čuvale sva njihova ovozemaljska blaga video sebe.
Te noći je spavao na Atikiju, ali pošto je imao na umu da će biti na svega koji metar od
ozloglašenog Sabura, novac je zavukao u donji veš, a remen ranca obmotao oko ručnog
zgloba. Posle mnogih samotnih dana i noći u Izmiru, lepo mu je bilo što je u blizini ljudi koje
zna i što čuje momke kako se međusobno zadirkuju i šale.

Dogodilo se to drugog dana po njegovom povratku. Selim je želeo da pođe u potragu za

hranom, ali se bojao da mu ne promakne Roksana. Sedeo je naslonjen na jedno drvo i
slušao Abdulaha kako pripoveda o svom detinjstvu – kako je pijuckao semenca lubenica u
potok iza svoje kuće, plašio mlađu braću i sestre od stričeva pričama o džinima. Abdulah je
slikao jedan Avganistan iz kog niko nikad ne bi otišao. On je vraćao u život samo ono dobro,
ali Selim nije bio tako naivan. Niko od njih nije bio tako naivan.
A onda je došla. Selim je skočio na noge čim je ugledao poznate ljubičaste majice.
Abdulah je prasnuo u smeh i pljesnuo se po listovima.
„Ah, pravi razlog što si se vratio! Misliš da će te uzeti kod sebe i obezbediti ti azil, a?“
„Abdulahu, ne govori tako. Nije ništa slično posredi.“
Selim je bio nervozan. Bližile su mu se četiri ljudske prilike, te je pritajio dah. Opazio je
Roksanu kako nosi neku veliku kutiju. Pošao je ka njoj iako je želeo da pobegne. Nije hteo
da skreće nikakvu dodatnu pažnju na Roksanu, i zarad nje i zarad sebe.
Tiho ju je zovnuo.
Roksanine oči iznenađeno su se zaokruglile.
„Selime?“
Spustila je kutiju na jednu klupu i položila šaku na njegovu mišicu.
„Selime, gde si bio? Šta ti se desilo?“ Osmotrila ga je od glave do pete. „Je li sve u redu?“
„Da, dobro sam“, kazao je Selim, svestan njenog dodira. Telo mu se ukočilo i ona je
povukla ruku. Roksanina oštrina je odmekla. Odupro se porivu da je zagrli obema rukama.
„Pričaj mi“, rekla je Roksana nakon što je sela na betonski stepenik. Pogledala je naviše u
Selima, pa se i on smestio kraj nje. Prva su navrla njegova pitanja.
„Roksana… moja majka. Kud je ona otišla? Jesu li pošli vozom?“
 Otputovali su onog dana kad je Selim razgovarao s majkom. Roksana je otišla na
železničku stanicu i prepoznala ih, iako ih nikada dotad nije videla i iako Selim nije bio tu.
Pogodila je, reče, po izrazu njihovih lica. Izgledali su kao da su izgubili nešto… nekog. Nije
mu mnogo pričala o majci, jednostavnim rečima je prikrila kako je madar-džan uistinu
izgledala. Roksana im je pomogla da uđu u voz za Patru, mada o njihovom putovanju posle
toga ništa nije znala. Otišli su pre više od mesec dana.
„Nisu ti se javili?“, upitala je Roksana.
„Nisu. Nadam se da su u Engleskoj kod moje tetke.“ Uzdahnuo je.
„Možeš li da pozoveš tetku?“
Selim nije znao njen telefonski broj. U onom kratkom razgovoru nije bilo dovoljno
vremena niti staloženog razmišljanja da ga zatraži od majke. Nije imao načina da stupi u
dodir sa svojom porodicom, niti načina da je nađe kad konačno bude stigao u London.
Roksana je htela da sazna sve što se desilo. Madar-džan joj je pomenula nešto u vezi s
policijom, ali nije joj poverila mnogo više od toga.
Selim joj je prepričao čitavu priču, a ona ga je pomno slušala. Ugrizla se za usnu i zavrtela
glavom kad je opisao kako su ga u Turskoj policajci išutirali pre nego što su ga pustili da
ide. Lepo mu je bilo na duši što je konačno u mogućnosti da o tome razgovara s nekim
poput nje, nekim ko ga sluša i ne misli da je on to i zaslužio.
„Selime, ovo ne valja. Moraš nešto da preduzmeš. Ne smeš da ostaneš zaglibljen ovde kao
svi ovi momci“, opomenula ga je Roksana, pogledom prateći ostale Avganistance, koji su se
besciljno muvali po parku. „Moraš da nađeš neki bolji izlaz. Da ti je makar stigao taj pasoš
koji sam ti poslala! Ubeđena sam da su ga ukrali. Ne može čovek imati poverenja da će
jedan prokleti koverat stići odavde donde a da neko po njemu ne pročeprka.“
„Nema ništa od njega. Moraću u Italiju bez pasoša. Neće biti lako.“
„Neće, a i veoma je opasno.“ Roksana je dobro promislila. „Možda bi uspeo da nabaviš
drugi pasoš. Ali… to je malo rizično.“
„Pasoš? Odakle?“, radoznalo ju je pogledao Selim.
„Mislim da su skupi. Za evropski pasoš – možda hiljade evra“, kazala je, mada je zvučala
nesigurno. „Ne znam stvarno, ali možda bi znali neki momci.“
Selim je imao novac, te je to i kazao Roksani.
„Novac drži u tajnosti, Selime. Verovatno je bolje da ovim ovde dečacima ništa ne pričaš“,
opomenula ga je pokazavši glavom ka ostalima. „A ionako ni lažna dokumenta ne upale
svaki put.“
Selimu je prošlo kroz glavu da devojka poput Roksane ne bi trebalo da ima nikakvog
posla s Trgom Atiki, džunglom od cementa i korova uokvirenom zgradama i varljivo
spokojnim drvećem. Muškarci su se izležavali na tablama kartona. Trg je ličio više na kutak
ratom razdrtog Avganistana nego na neku evropsku zemlju u kojoj vlada mir. Roksana je
morala pobeći u suprotnom smeru, a nije. Čudnovata stvar.
„Zašto ovo radiš, Roksana?“, setno je upitao. Nije odgovorila, već je pustila da se njegovo
pitanje utopi u tišinu između njih dvoje.
Selim je pogledao u nju. Šta ona vidi? Vidi li njegovu odeću ili masnu kosu? Vidi li
prijatelja ili izbeglički slučaj? Selim ranije nije znao šta da očekuje od Evrope, ali sigurno
nije očekivao ovo. Nije očekivao da će na svakom koraku puta biti bacan tamo-amo, živeti
pod pretnjom. Ako Roksana pokušava da potre ono što je dotad učinjeno njemu i njegovoj
porodici, čeka je dug put.
 Pre nego što je stigla da mu odgovori na to pitanje, jedan kolega dobrovoljac mahnuo joj
je da dođe. Bila im je potrebna njena pomoć.
„Gde ćeš večeras noćiti?“ U glas joj se vratila ona oštrina. „Hoćeš ponovo u onaj hotel?“
Selim je odmahnuo glavom. Možda Roksana dolazi zato što je on baš ta osoba koja je u
stanju da u njoj razbudi osećaj nesebičnosti i darežljivosti. Možda to nema nikakve veze s
njime, već se isključivo tiče nje. Nešto gorko je puštalo koren u njemu iako nije znao zašto,
niti se time ponosio.
„Ne, ostaću ovde.“
Roksana je klimnula glavom, zatim ustala i otresla šakama zadnji deo pantalona. Selim
nije mogao znati koliko je puta postavila sebi to isto pitanje. Zašto se bakće dolascima
ovamo? Zašto se bakće pomaganjem jednom izbeglici kad ih još hiljadu stiže?
Mogla je otići od njega zauvek. Mogla ga je strpati u isti koš sa ostalima. Ali ona njega nije
gledala na isti način kao druge.
Roksana je žalila što ne zna da mu kaže nešto više o tome gde su njegovi. Posmatrala je
kako voz kreće iz stanice, ali od tog trenutka pa nadalje sve i svašta se moglo desiti Feribi i
njenoj mlađoj deci. Sve i svašta.
TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Feriba
Vučem svoja dva deteta sa sobom od pruge do pruge, od zemlje do zemlje. Na svakoj
kontroli, svakom graničnom prelazu, čekam trenutak kad će nas razotkriti. Moj najveći
strah je ono isto što mi je i najveća nada – razdvojenost od dece. Pitam se hoću li zauvek
ostati razdvojena od Selima, neće li on biti jedini među nama koji će uspeti da stigne do
kraja. Samira je na pragu devojaštva, u uzrastu kad je opasno za nju da ostane sama. Aziz je
krhak, cvet koji će brzo uvenuti ako se otrgne sa žbuna. Na nekim kontrolnim punktovima
molim se da mi deca dobiju azil sve i ako mene vrate. Na drugima se molim da nas natrag
otpreme zajedno. Majke saterane uza zid mole se za čudne stvari.
Kad su u našoj domovini bombardovanja dosegla najgoru tačku, jedna učiteljica koju sam
smatrala prijateljicom donosila je svake noći sulude odluke. Jedne noći bi stavila decu da
spavaju s njom i njenim mužem, svi u istoj sobi. Druge noći bi rasporedila svako dete u
zasebnu sobu. Svaka noć je bila kocka. Mogli su svi zajedno pregurati ili zajedno nastradati.
A mogli su se i kockati i ići na to da možda jedno ili dvoje od njih preživi. Svake večeri, bez
izuzetka, molila se s najvećim žarom da je Bog ne poštedi ako joj deca budu oduzeta. Te
molbe se usuđivala da uputi Bogu samo u nečujnim mislima, jer ako bi ih izgovorila naglas,
okaljala bi jezik.
Poslednjih godinu dana, dok sam pokušavala da obezbedim svojoj deci siguran život,
osećala sam se kao neki kriminalac, više no išta drugo. Čak i ispravnost je dvosmislena
stvar.
Iz Grčke u Italiju, iz Italije u Francusku. Sad smo na poslednjoj deonici putovanja, iz
Pariza u London, srebrno-žutim vozom nalik na raketu koja plamenom probija sebi
podzemni put. Upravo na ovom poslednjem putovanju ostavljam Aziza Samiri da ga pazi i
prikupljam naše belgijske pasoše. Ubacujem ih svoju crnu kožnu tašnu i nosim ih sa sobom
u toalet našeg vagona, uski kvadrat od nerđajućeg čelika. Jedan po jedan, cepam svaki list
pasoša u sićušne rezance, koje puštam da padnu u ve-ce šolju poput onih pahulja što će nas
dočekati u Londonu. Kidam ih i poništavam naše lažne identitete. Ponovo sam Feriba. Moja
deca su ponovo Samira i Aziz.
Upozorili su me ljudi koji su mi pomogli da dovde stignem.
Ne smeju da vam vide pasoše. Ne pričajte im kako ste tu stigli. Samo im govorite da hoćete
azil. Kažite im zašto ste morali da bežite. Ispričajte im kako su došli po Mahmuda – to što se
njemu desilo moglo bi biti jedino što će da vas spase.
Carinska provera u Londonu proći će mnogo drugačije od svih prethodnih. Ovoga puta
bićemo iskreni i dovešćemo sebe u najranjiviji položaj dosad. Sve dovde smo se skupljali,
promicali pognute glave i lagali svaki put kad prolazimo pored nekog zvaničnog službenika.
Za nepun sat to će se promeniti.
 Ruke mi se tresu dok stojim nad ve-ce šoljom i posmatram kako bih se uverila da je i
poslednja pahulja nestala u kovitlacu vode. Naslanjam se na zid i pridržavam se jednom
rukom za čelični umivaonik. Osvežavajuće je hladan na dodir.
Metal. Svud je prisutan. Vozovi, šine, stanice. Svaka usputna stanica je zver trajnosti.
Izgrađena čvrsto, sa bleskom modernog. Ovaj lavabo, ove šine, ovaj krov nad stanicom – oni
su ta razlika između avganistanskog i ovog sveta. Ovaj svet je snažan, sjajan i sposoban. Od
naših domova pa do naših porodica, Avganistan je sačinjen od ilovače i prašine, tako
netrajan da bi se raspao kad duneš. I raspadao se, bezbroj puta iznova.
Ja hoču život koji mi se neće mrviti između prstiju. Jednoga dana opet ću postati prah, ali
dotad neka ja i moja deca izdržimo.
Zamišljam svog oca, samog u požutelom voćnjaku, kako spava u šumarku organskog
otpada. Ne znam je li živ ili mrtav. Predugo mu nisam čula glas. Znam zašto nije hteo da ode.
Naučio je da voli prolaznost svega, s jednim mirenjem kakvo može doći samo kad smo pri
kraju puta. Da li će kraj nastupiti danas ili sutra, nije mu važno. Spreman je da se vrati u
zemlju. Udisaće i izdisaće svakoga dana prašinu zidova voćnjaka što se krune i tle tih bašta
sve dok mu se, poput peščanog sata, pluća ne popune. Vreme će tada stati.
Oca mi je lakše da volim izdaleka. Odavde ne vidim njegove slabosti i greške. Odavde
vidim samo one treperave trenutke kad je u meni gledao svoje najbolje i najvoljenije dete,
one trenutke kad je pričao o mojoj majci i pomagao mi da se osetim potpunom. Preostatak
mog detinjstva… tja, možda je i najbolje da se skruni u ništavilo.
Susrećem se sa svojim odrazom u ogledalu. Izgledam mnogo starije nego u svom sećanju.
Dodirujem kožu lica. Hrapava je. Maltene mi je drago. Nikad nisam bila preterano nežno
stvorenje. Koža mi sa svakim danom odebljava i hvatam sebe kako radim neke stvari koje
nikad nisam zamišljala da ću raditi, čak ni uz pomoć svoga muža. Što sam jača, to su nam
veći izgledi da preživimo.
Ostavila sam ih predugo same. Trebaju mi, međutim, i ovi trenuci, kad mogu da
koraknem u stranu, pokupim komade sebe i vratim im se kao majka.
No sekunde otkucavaju i moram da se vratim svojoj deci. Trenutak za koji smo se
pripremali bezmalo je tu.
ČETRDESETO POGLAVLJE

Selim
Pola nedelje potom Roksana je opet došla. Selim je grčevito tragao za nečim što bi joj rekao.
Nije mu bilo prijatno što se njihov poslednji razgovor onako završio. Nadao se da nije
prepoznala onaj nalet ružnih emocija u njemu. Obavila je sa kolegama uobičajenu
raspodelu pomoći pre nego što će se zaputiti ka Selimu.
„Možemo li da se nađemo na onom igralištu gde ste noćili ti i tvoja majka? Kasnije
večeras – oko osam?“ Selim je pristao, spreman da se izvini, ali ona se hitro udaljila. Pre
nego što je stigao da pokuša da povede bilo kakav dalji razgovor, otišla je sa ostalim
dobrovoljcima.
Selim nije želeo da propusti sastanak s njom. Čitavog tog popodneva slušao je Abdulaha i
Hasana kako pričaju iste izlizane viceve o Muli15 koje su već hiljadu puta pričali. Onu o Muli i
tikvi. Onu o Muli i ćoravom magarcu. Avganistanci obožavaju da ismevaju svoja duhovna
lica.
„Išao neki čovek obalom reke, pa ugleda Mulu na drugoj strani i dovikne mu: ’Ej, kako da
pređem preko?’ – a Mula mu veli: ’Pa jesi li lud? Već si preko!’“
Hasan se zacerekao. Smejati se šali kojoj si se smejao kao mali u Avganistanu, to je
značilo prizvati u sećanje neke lepše dane. U tim šaljivim vinjetama bilo je neke slatke
nostalgije. Da je Selim bio manje uzvrpoljen zbog vremena, možda bi više znao da ih ceni.
Obrnuo je sat oko ruke. Sudeći po nebu, verovatno je bilo blizu sedam sati.
„Drugovi moji“, zevnuo je Selim. Polako se digao, oslanjajući se šakama o kolena. Izvio je
leđa i za svaki slučaj još i tiho zastenjao. „Strašno su mi se ukočila leđa… mislim da moram
malo da prošetam.“
„Siguran si da hoćeš peške? Ako bi voleo, mogu da pošaljem mog šofera da te provoza.“
Selim se na silu osmehnuo. „Možda idući put.“

U parku su se tri devojčice otiskivale na ljuljaškama, istežući noge kad polete uvis i
savijajući ih kad se sjure unatrag. Dva dečaka školskog uzrasta pela su se po drvenim
lestvama i prelazila mostićem. Roditelji su ih posmatrali, ujedno kradomice, ispod oka,
pogledajući i u Selima.
Unosio je u njih nemir. Možda bi im bilo zanimljivo da znaju da i oni njega zastrašuju.
Svesno je ostao u pozadini, sedeći na jednoj od najdaljih klupa i uporno gledajući u
daljinu. Razmatrao je da li da odšeta i vrati se kad oni budu odveli decu kući. Ali nije želeo
da rizikuje da se mimoiđe sa Roksanom. Zahvaljujući njoj opet se osećao kao ljudsko biće i
nije bio voljan da to ispusti iz ruku. Na obližnjoj klupi počivale su novine. Selim ih je uzeo
pa se vratio na svoje mesto, praveći se da grčka slova na listu papira poseduju za njega neki
smisao.
 Roksana je konačno došla i stala iza njega ne izgovarajući ni reč. Deca su dotad već bila
otišla, odveli su ih roditelji nakon što su još jednom, poslednji put, sevnuli očima u pravcu
Selima. Verovatno je kasnila. Možda je znala da bi je Selim čekao čitavu noć.
„Selime.“
Obrnuo se začuvši joj glas. Zašto ima osećaj da nije lepo što se ovako sastaju? Zašto mu je
zbog toga tako nelagodno? U tom satu i okruženju bilo je nečeg zavereničkog.
„Izvoli, probaj ovo“, kazala je pružajući mu nešto umotano u presavijen list masnog
papira. Sela je kraj njega na klupu.
„Šta je to?“, upitao je razmotavajući papir.
„Ćevap. Moja majka pravi sjajne ćevape. Pa pomislih da bi trebalo i ti da probaš malo.“
Kliznula je na klupu, pomerila novine i pomerila se do njega. Ćevap je još bio topao –
mleveno meso i začini poterali su Selimu vodu na usta. „Dakle, naučio si da čitaš grčki, a?“
Zagrizavši u meso, Selim je razvukao usta u osmeh. Prvi zalogaj mu se istopio pod zubima
i bio je ukusniji od svega što je pamtio.
„Sviđa ti se?“
„Mmm, ima ukus… ima ukus rodnog kraja.“ Selim se obliznuo i sklopio oči. „Hvala ti!“
Roksana se nasmejala.
„Molim, i drugi put. I pomislila sam da ćeš uživati u njemu“, rekla je. „Htela sam da
popričamo i da vidim imaš li neke ideje. Kako da stigneš do svojih, na to mislim.“
Selim je uzdahnuo.
„Ne znam.“ Delimično se još osećao olupano i izubijano od putovanja iz Izmira.
„Pitala sam ljude koje poznajem, ali niko ne zna ništa o tome kako se sređuje izrada
dokumenata. Mislim da se boje da mi kažu. Izvini, Selime. Volela bih da mogu više da ti
pomognem.“
Selim se razočarao, ali na to osećanje već se navikavao. „Znam da se trudiš. Nema veze.
Moram da nađem neki drugi način.
Rad na imanju, život na ulici, glad i batine uzimali su danak. Pod tim pritiskom telo mu
nije toliko sazrevalo koliko je starilo. Bio je uveren da upravo to Roksana vidi kad pogleda u
njega.
„Ela, imala sam jednu ideju. Razmišljala sam o tvojoj tetki i tvom teći. Kad budeš stigao u
Englesku, kuda ćeš? To je velika zemlja, te nećeš moći da mrdneš bez neke adrese. Ako mi
kažeš kako se zovu i prezivaju, možda bih uspela da ti pomognem da ih nađeš? Mogu da
potražim na internetu. Ništa ne smem da obećam, ali bilo bi dobro da se to bar proveri.“
„Probaćeš’?“ Selim je iskoristio papir da obriše masnoću sa usana. „Tetka mi je u
Londonu. Žive u stanu.“
Roksana je izvadila iz torbe o ramenu olovku i listić hartije.
„Zapiši mi njihova imena. Tetkino ime, ime njenog muža, braće i sestara od tetke. Sve
zapiši, pa da vidimo šta mogu da pronađem.“
„Tetka mi se zove Nedžiba. Ona je sestra moje majke. Njen muž je Hamid Veziri. On je
rođak mog oca. Ta imena sam video na pismima koja su nam slali u Avganistan.“
„Dobro je“, rekla je Roksana vraćajući listić u tašnicu. „I još nešto, Selime.“
Sve, pomislio je. Samo sedi ovde sa mnom i pričaj i dalje.
Selimu je bilo dovoljno da je sluša, da posmatra kako joj se miču usne, da je gleda kako
sklanja šiške u stranu, kako joj trepavice trepere.
„Znam da nije lako biti na Atikiju.“
 „Na Atikiju“, to je bio lep način da se kaže „beskućnik“.
„Pa sam mislila… samo sam htela da kažem da bi, ako želiš, mogao da dođeš za vikend
kod mene da se čestito okupaš. Palo mi je na pamet da bi se možda posle toga lepše osećao.“
Selimu se ozarilo lice. Obrnuo se i pogledao pravo u nju. Pod sjajem ulične svetiljke
primetio je kako je Roksana porumenela.
„Za vikend majka i otac neće biti kod kuće neko vreme. Ako želiš, možeš da dođeš na sat
vremena.“
Zapitao se da li bi trebalo da prihvati ponudu. Njeni roditelji neće znati za njegov dolazak.
Šta ako se neočekivano vrate kući? Da li je vredno rizika? Ponovo je pogledao u Roksanu. U
tu savršenu oblinu usana, tihu pobunu u njenim očima. Da, definitivno je bilo vredno rizika.
„To je veoma lepo od tebe. Da, hvala.“
Roksana je klimnula glavom i pokazala ka jednoj zgradi malo dalje u ulici. Kazala mu je
da upamti zelenu tendu spreda. Neka dođe u subotu po podne. Zapisala je broj stana na
drugom papiriću pa ga dala Selimu. Ustala je da bi krenula.
„Kasno je.“ Opet se obrnula, kao da se nečeg naknadno setila. „Selime, nećeš ništa pričati
ostalima na Atikiju, važi? Ne bi trebalo… hoću da kažem, mi iz organizacije… ne bi trebalo
da imamo kontakta sa… očekuje se da naše delovanje bude ograničeno isključivo na Atiki.
Razumeš me?“
Selim je klimnuo glavom. Nije ni nameravao da bilo šta od ovoga poverava momcima u
parku. Urokljivo oko uvek vreba u plitkoj vodi, a upravo takve stvari privlače ga na
površinu.
Posmatrao ju je kako podešava remen svoje poštarske torbice i odlazi. Nije mogao da
otrgne pogled od sinhronizovanog njihanja njene kose i kukova, neke blage ženstvenosti.

Do subote je preostalo još tri dana. Selim je te noći odmarao glavu zamišljajući sebe kako
ulazi u Roksanin dom. Sklopio je oči i počeo da sanja.
U snu je bio u njihovom kupatilu. Topla voda slivala mu se u slapovima sa glave i ramena.
Imao je utisak da mu je koža laka. Zahvatio je sastavljenim šakama vodu i prineo je usnama.
Umotan u peškir, zakoračio je u neku ogromnu praznu sobu, tako mračnu da nije mogao da
joj razazna zidove. Roksana mu je prišla u farmerkama koje su veličale svaku adolescentsku
oblinu. Osmehnula se, dotakla mu mokra ramena i obrisala mu kapi vode sa grudi. Privukla
ga je bliže sebi.
Selim se naglo probudio. Seo je kao sveća. Bio je mrkli mrak.
Setio se da je na trgu, na stepeništu neke stare zgrade, i da na koji korak od njega hrče
Abdulah. Sanjao je. Javio mu se onaj poznati ali i dalje neprijatni osećaj uzbuđenosti, te je
zabacio glavu, čekajući da taj osećaj nestane.
Ali tad je osetio nešto drugo.
Kako su mu se oči privikle na tamu, tako je nad svojim stopalima razaznao glomazan
obris muškarca u čučnju. Selim je prepoznao siluetu. Bio je to Sabur.
„Šta hoćeš?“, prasnuo je Selim.
„Sigurno si sanjao nešto lepo“, šapatom je odgovorio Sabur. Selim je osetio podrugljivost
u njegovom glasu.
Zauzeo je položaj. Ruka mu je poletela ka boku kako bi proverila da li mu je novac
netaknut. Novčanice je bio umotao u jednu krpu pa ih iglom pričvrstio za gaće,
najbezbednije mesto za čuvanje koje je uspeo da smisli. Osetio je da ga smotuljak gurka u
preponu.
„Šta hoćeš?“, ponovo je upitao. Abdulahovo hrkanje nije se prekidalo.
Sabur je zaudarao na ustajao znoj. Selim je osetio njegovu mesnatu šaku na cevanici, a
onda je kliznula naviše ka kolenu. Na njegov dodir, Selim je skočio. Sad su stajali i gledali se
u oči.
„Samo sam hteo da proverim da li lepo spavaš, dragi moj dečko.“ Zacerekao se. „Možeš
sad da se vratiš u svoje snove, a ja odoh u svoje.“ Selim je posmatrao kako se njegova figura
nečujno šunja u tami, kroz lavirint od ljudskih tela, vraćajući se u sopstveni improvizovani
šator.
Posle toga bilo je nemoguće spavati. Selim je zurio u mrak i osluškivao u iščekivanju da
začuje korake. Psovao je Abdulaha što je sve to prespavao. Ali otkad je Sabur bio tu? Da li je
pipao Selima dok je spavao?
Na tu poslednju pomisao Selim se izbezumio od straha. Od drugih je bio čuo da Sabur
kraducka od ostalih, ali ništa više od toga. Ovo je bilo toliko zastrašujuće da je maltene
poverovao da je sve umislio. No čak i pod plaštom noći, bilo je to stvarno, životno, te mu se
ježila koža.

U zoru su Selimu otežali kapci. Čak i po manje-više bezbednoj svetlosti dana, iako s mukom,
borio se da ih ne sklopi.
Abdulah se probudio i zatekao Selima kako polako žmirka.
„E, a ti se već probudio? Dobro jutro, druže moj! Dobro došao u još jedan dan na Atikiju.
Voleo bih da sam u stanju da ti ponudim čestit doručak, ali kad bih to mogao, uskratio bih ti
pravi doživljaj Atikija“, našalio se.
Selim je, smrknut, odjednom bio budan – dremež je hitro nestao potisnut potrebom da
poveri drugu svoj susret od te noći.
„Abdulahu, nešto mi se čudno desilo noćas“, započeo je stegnutim i napetim glasom. Nije
bio siguran kako će njegov drug reagovati. Možda će sve zvučati kao izmišljotina.
„I ne toliko čudno, ako ćemo pravo. Svim momcima se dešava. Dobro došao u muževno
doba, mališa.“ Abdulah je seo i protegao ruke iznad glave.
„Saslušaj me načas, pobogu. Probudio sam se usred noći, a Sabur je sedeo evo ovde, nad
samim mojim stopalom.“ Selim je pokazao to mesto gde je ugledao Saburovu šćućurenu
priliku.
„Đubre jedno – pokušavao je da nas pokrade!“ Abdulah se obrnuo i proverio gde mu je
najlonska kesa sa stvarima. Opustio se videvši da je sve na svom mestu.
„Ne znam zašto je bio ovde. Nemam utisak da je nešto krao. Ponašao se… ponašao se
čudno.“
„Čudno? Kako to misliš – čudno?“
„Mislim na to da je… to jest, kad sam se probudio, on je… samo je sedeo tu i posmatrao
me.“ Selim je protrljao bunovne oči. Teško mu je bilo da uobliči reči. „A onda me je
dodirnuo po nozi.“
Abdulah je seo pravije. Lice mu se ukočilo od uznemirenosti. „Dirao te je po nozi? Što me
nisi budio?“
Selim je odmahnuo glavom. Nije znao zašto to nije uradio.
 „Dvaput sam ga pitao šta hoće i mislio sam da će te možda to probuditi, ali on je onda
ustao, a ja nisam znao šta je radio.“ Selim se ovog jutra osećao posebno prljavo. Bilo mu je
odvratno što je Sabur na svega neki metar od njega.
Abdulah je poćutao, grubo protrljao oči, pa progovorio tišim glasom. „Prošlog meseca je
ovde bio jedan mališan. Sećaš li ga se? Običan klinac, školarac. Bio je tu sa starijim bratom.
Elem, probudio se jednog dana kao da su te noći džini dolazili po njega. Ustali mi tog jutra, a
on povraća. Kad je brat pokušao da razgovara s njim, mali je krenuo da vrišti koliko ga grlo
nosi. Pojma nismo imali šta mu se desilo, ali ja sam slučajno primetio da je dvaput pogledao
u pravcu Sabura. Sabur mu je uputio najledeniji pogled koji sam u životu video. Doslovno
me preplašio. Posle dva dana dečak je istrčao na prometnu ulicu i udarila su ga kola.
Izdahnuo je na licu mesta, tu na kolovozu.“
Prisećajući se, Abdulah je zavrteo glavom.
„Bilo je strašno. Brat mu je posle toga bio potpuno van sebe. Došla je policija i odvela ga,
ali niko od nas nije mnogo šta rekao. Onakav ne bi dugo ni poživeo.“ Abdulah je duboko
uzdahnuo. To sećanje ga je mučilo. „Ne znam šta se dogodilo, ali još otad se pitam nije li
Sabur imao neke veze s tim. Bilo je nečeg istinski čudnog u načinu na koji ga je taj mali
gledao. A Sabur, delovalo je kao da je ućutkao klinca sa drugog kraja trga jednim jedinim
pogledom.“
Selim je osetio knedlu u grlu.
Abdulah je sedeo sa savijenim kolenima primaknutim do grudi. Desno stopalo je tupkalo,
odajući važnost te priče.
„Dovoljna je već nevolja što smo ovde zarobljeni, ali biti zarobljen sa njim… Bog nek nam
se smiluje. Upozoriću bar Hasana i Džemala. Kreneš li svima da pričaš, ne znaš šta ta
životinja može da uradi. Moramo da čuvamo sebe, Selime, i jedni druge. Samo se tako
preživljava na ovakvom mestu.“
Selim je klimnuo glavom. Bio mu je potreban način da zaštiti sebe. Sada je, shvatio je,
uistinu sam-samcit i nezaštićen. Onih poslednjih meseci pre nego što će iščeznuti, padar-
džan je bio počeo da spava s nožem ispod dušeka. Mislio je da njegova deca to ne znaju, ali
Selim je video nož i zapitao se čega se to padar-džan toliko boji, da bi mogao da se boji i
sam. Ali Selim je, blagosloven povlasticom detinjstva, bio u stanju da sklopi oči i umiri se
pomišlju da će ih otac odbraniti od tog nečeg, šta god daje. Možda je ovo onaj trenutak kad
dete postaje odrasla osoba, pomislio je – trenutak kad njegova dobrobit više nije tuđa
odgovornost.
Sada će morati da čuva sam sebe, kao što je rekao Abdulah.
Nabaviće nož, baš kao padar-džan. Naći će neki masivan i smrtonosan, ne dranguliju.
Mogao je da odspava, ali umesto toga se zaputio u grad. Išao je od radnje do radnje,
tragao posmatrajući izloge, ušao u nekoliko prodavnica za koje mu se učinilo da obećavaju.
Našao je nekoliko kuhinjskih noževa, jedan antikvarni bodež sa ukrašenim metalnim
koricama, perorez sa grčkom zastavom. Nijedan od njih ne bi mu završio posao.
U majušnoj zabačenoj radnji u jednoj uličici pronašao je tačno ono što je tražio. U izlogu
je stajala gusto naređana roba koja je najavljivala haos unutra: šivaća mašina, šamlica,
gomila knjiga, kuhinjski pribor, dečja odeća, radne čizme, stari globus. Selim je stupio
unutra, a zvonce nad vratima oglasilo je njegov ulazak. Negde u toj gomili predmeta moralo
se nalaziti i neko pristojno sečivo. Imao je pravo. Vlasnik radnje bio je stariji čovek s
naočarima tankog metalnog okvira. U ruci je držao minijaturni šrafciger i čačkao je po
utrobi jednog starinskog sata, kom su delovi bili povađeni i poređani širom staklene tezge.
Iza prodavca se protezao niz antikvarnih satova s različitim vrstama kvara. Selim mu je
klimnuo glavom, pa krenuo vijugavim putem kroz tri uska prolaza.
Činije na jastucima, termos okružen starim kasetama, polovne naočari za čitanje kraj
kutije sa sijalicama – u ovoj radnji nije bilo nikakvog reda ni poretka. Selimove oči su sve
ispitivale dok se nisu zaustavile na najnižoj polici. Zakopana pod gomilom postolnjaka
počivala je bronzana drška. Selim ju je povukao i shvatio da viri iz ukrašenih bronzanih
korica. Smakao je navlaku punu zasekotina i otkrio sečivo od pedlja, nagrizeno rđom. Nož je
bio star, ali lepši od svakog koji je Selim ikada video.
Upravo je to hteo. Selim je ovlašno dotakao oštricu. Na dlanu je delovala odvažno i
zastrašujuće. Vrh je još bio dovoljno oštar da mu ubode jagodicu kad ga je pritisnuo njome.
Vratio je nož u korice i prineo ga pojasu. Staće mu u farmerke, jeste težak, ali moći će da ga
pričvrsti. Selim se vratio u prednji deo radnje, gde se onaj čovek još baktao zupčanicima
sata.
„Hoću da kupim, molim. Koliko?“
Starac je digao pogled, pri čemu mu naočari umalo nisu spale sa vrha nosa. Pogledao je u
bodež, pa u Selima.
„’Dvadeset evra“, rekao je i produžio da prčka. Selim se premestio s noge na nogu i
razmotrio koliko je voljan da plati.
„Gospodine, dam vam deset evra. Bez problema.“
„Dvadeset evra.“
„Gospodine, molim vas. Deset evra.“
Ovaj je opet digao glavu da bi bolje osmotrio Selima. Skinuo je naočari i spustio ih na sto.
„Osamnaest.“
Selim je poćutao. U mislima se vratio u proteklu noć, setio se ruke na svom kolenu.
„Petnaest evra, molim“, ponudio je. Starac je klimnuo glavom. Pružio je dlan, a Selim je
odbrojao novčanice. Zadenuo je nož za pojas pantalona. Samo što je krenuo da izađe, zastao
je na vratima.
„Gospodine, vi popravljate satove?“
„M-hm.“ Vlasnik radnje se već bio vratio svom poslu i nije se trudio da digne glavu.
„Možete… možete li da pogledate moj ručni sat?“
Na pomen sata, starcu se digla glava. Sa iščekivanjem je pružio ruku. Selim je brzo
otkopčao kaišić, smakao sat sa zgloba i spustio ga na starčev rašireni dlan.
Vlasnik radnje ga je obrnuo, prineo ga uvu i nežno ga pretresao. Nešto je promumlao, pa
stao da rije po jednoj plastičnoj kadici da bi našao pravu alatku. Otvorio je poleđinu sata, a
onda izvadio tanku pincetu. Uzeo je blago da dirka, gurka i lupka zupčanike. Delovi su bili
tako sitni da Selim nije mogao da vidi šta on to radi. Posle nekoliko časaka uz škljocaj je
vratio poleđinu, obrnuo sat licem naviše i navio ga.
Bez cifranja je pružio Selimu sat, koji je kucao. „Sad je u redu. Vreme namesti sam.“
Selim je uzeo sat, a srce mu je zaigralo kad je ugledao kako kazaljčica odbrojava sekunde.
Očev sat ponovo radi!
„Gospodine, hvala vam! Mnogo vam hvala! Hvala vam!“ Selim se pružio preko tezge i
obema rukama zagrlio zgranutog vlasnika radnje.
 „Da, da.“ Starac mu se izvukao iz ruku i mahnuo mu da ide. Osokoljen, Selim se otisnuo
dalje i ispred radnje s tkaninama našao komad materijala. Obavio je njime dršku noža, pa
ga kao traku obmotao oko struka i privezao za pređicu kaiša da mu ne bi spao.
Tada je pogledao levo i video ulicu koja vodi do onog hotela. Pogledao je desno i video
oznake onog dela grada gde je bila pijaca na kojoj je ukrao prve obroke za svoju porodicu i
sebe. Ujeo se za usnu od stida pri pomisli na sve što je uzeo. Tako nešto neče više raditi,
zakleo se. Muškarac će, pomislio je, naći plemenitiji način da prehrani porodicu. Selimu je
postalo važno da se ne oseća kao očajnik i kriminalac.
I još je jednu stvar Selim želeo da obavi kako bi obnovio porodicu Veziri. Madar-džan bi
ga opomenula da ne brza tako, ali Selim je rešio, ponesen plahim porivom, da se zaputi ka
istoku. O tako nečemu ionako s njom ne bi ni raspravljao. Možda je to što je tako dugo
preživljavao praznih džepova ulilo Selimu hrabrosti da postupi nepraktično.
Sa odvažnim planom u glavi i ciljem u koraku, Selim je slušao umirujuće kuckanje svoga
sata i osmehivao se od uva do uva.
ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Selim
„Požuri.“ Roksana ga je vukla za lakat. „Imamo radoznale susede.“
Selim je nervozno ukoračio u Roksanin dom. Nije smeo ni da zamisli šta bi moglo biti ako
bi se njen otac vratio kući i zatekao izbeglicu iz Avganistana kako sedi u njegovoj dnevnoj
sobi.
„Možda bi trebalo…“ promrsio je.
„Sve je u redu. Samo uđi.“
Zatvorila je vrata za njim, pri čemu je još jednom, poslednji put, izvirila u hodnik kako bi
se uverila da nisu otvorena vrata nijednog drugog stana. Zadovoljna, povela ga je iz
predsoblja u dnevnu sobu.
Selimove oči preletele su po prostoriji, obuhvatajući sve u njoj. Uredni drap dvosedi
zbijeni oko niskog stočića boje espresa, na kom je počivalo nekoliko knjiga. Na zidovima su
visile stare smeđe fotografije. Laneni zastori, osvetljeni otpozadi, davali su sobi neki
umirujući utisak. Stan je verovatno bio iste veličine kao i dom Vezirija u Kabulu, ali je
Selimu izgledao mnogo modernije i prostranije.
„Roditelji su mi upravo otišli i biće van kuće do kraja popodneva, pa bi trebalo da
budemo brzi. Samo sam htela da ti obezbedim propisnu kadu.“
Glas joj je bio drugačiji. Nije ličila na onu uobičajenu hladnokrvnu Roksanu. Vrpoljila se i
gledala u stranu. Selim nije bio siguran da li je Roksani neprijatno što je sama s njim ili se
boji da bi joj se roditelji mogli vratiti ranije nego što ih očekuje.
„Roksana, možda da idem…“
„Ne“, izgovorila je shvativši koliko je maločas negostoljubivo zazvučala. Duboko je
udahnula, pa krenula iznova. „Sve je u redu.“ Osmehnula se, povratila pribranost. Selim je
bio impresioniran i potajno ljubomoran. Moji strahovi potpuno vladaju mnome, pomislio je.
Roksana je iz dnevne sobe povela Selima nekim uskim hodnikom, pa mu pokazala jedna
vrata. „Ovo je kupatilo, a evo ti peškira. Šampon i sapun su tamo. Ja ću te čekati u onoj
drugoj sobi, je li u redu tako?“
Bilo je više nego u redu. Bilo je predivno. Kupatilo nije ličilo ni na jedno koje je dotad
video. Limunastožuti zidovi unosili su u prostor svetlost i vedrinu. Lavabo je bio staklena
posuda pričvršćena za zid. Na lebdećoj polici stajao je niz minijaturnih keramičkih ćupčića
rezedo boje, a u svaki je bio zadenut po stručak šlajera. Klizna vrata od mlečnog stakla
otkrivala su tuš-kadu.
Selim se osetio spleteno i neprikladno u tom najlepšem kupatilu koje je ikada video.
Upetljao se odvrćući česmu. Skinuo je odeću, pa nož i kesicu s novcem složio u farmerke.
Ušao je u tuš-kadu i pustio vruću vodu da teče po njemu, a u slivnik je počeo da uvire mutni
vrtlog. Selim se trljao po telu sve dok sa njega nije potekla čista voda, kosu je oprao tri puta,
pa potom preko volje zavrnuo česmu. Stajao je još koji časak u tom sparnom i toplom
prostoru.
 Voda je, pomislio je s nekim novim poštovanjem, sasvim izvesno rošani.
Obrisao se peškirom, obukao se, pa izašao u hodnik. Levo su poluotvorena zastakljena
vrata vodila u neku kancelariju. U sredini te prostorije stajao je bogato izrezbaren drveni
pisaći sto. Tri zida sobe popunjavale su police od istog drveta boje višnje. Koliko knjiga!
Podsetile su Selima na onu priliku kad ga je otac poveo u svoju kancelariju u Ministarstvu
vodnih i električnih resursa. Posetili su biblioteku ministarstva i njene naslagane knjige,
pune tekstova, razlistanih stranica i prašnjavih poveza. Selim je tada bio pojačano svestan
da nijednom drugom petogodišnjaku ne bi dozvolili da tumara između tih redova, što mu je
bilo zanimljivije od svih knjiga u džinovskoj prostoriji.
Godinama posle toga otac se smejao i podsećao Selima na najnezaboravniji deo tog dana.
A onda ulazi glavni inženjer i pita da li bi voleo da radiš u istom tom zdanju, a ti odgovaraš:
„Ne, gospodine. Moja majka se ponekad ljuti zato što kaže da se padar-džan zanese u svoje
knjige. Neću da se ljuti i na mene.“
Selim se pitao kako padar-džanu nikad nije dosadilo da ponavlja takav prost, detinji
komentar. U isto vreme, nekom delu njegovog bića takođe nije nikad dosadilo da to sluša.
Sa uzdahom se vratio u sadašnjicu.
Ovo je sigurno kancelarija njenog oca, shvatio je Selim.
Ušao je za tri koraka u kancelariju da bi pobliže zagledao police, s knjigama savršeno
poredanim po visinihrbata. Krenuo je da dodiruje sjajne omote. Mnoge knjige bile su na
engleskom, neke na grčkom. Bilo je knjiga iz oblasti medicine i filozofije, koliko je Selim
uspeo da shvati. Obrnuo se ka polici iza pisaćeg stola. Nešto u najnižem redu privuklo mu je
oko – persijska slova duž hrbata čitavog jednog niza knjiga.
Selim se sagao da bi bolje pogledao. I dabome, naslovi su glasili: Avganistan: istorija jedne
države-, Avganistan: srušeno carstvo i Zbirka avganistanske poezije. Zbog čega imaju toliko
knjiga o Avganistanu? Zna li Roksanin otac dari?
Selim se u mislima vratio u dane na Atikiju kad su momci izbacivali podle i često masne
komentare o njoj, setio se hladnih pogleda kojima bi ih ona na to prostrelila, bezmalo kao
da ih je razumela. Zbunjen, Selim se obazreo po kancelariji. Na drugoj polici, na suprotnom
zidu, stajala je figurica ne veća od dvanaest-trinaest centimetara. Bio je to orao isklesan od
blistavog komada lapis-lazulija, plavog kamena koji je bio podjednako prepoznatljivo
avganistanski kao i slično obojene burke.
„Gotov si?“ Roksana je bila na vratima.
Selim se naglo obrnuo, postiđen što je zloupotrebio gostoprimstvo.
„Izvini. Video sam knjige, pa sam hteo da pogledam… baš ih mnogo ima, ali… Roksana,
tvoj otac, da li on zna dari?“
„Molim?“ Vidljivo se ukočila.
„Ima mnogo knjiga o Avganistanu. I na dariju su. A ova ptica, ovaj kamen je iz
Avganistana. Zašto…“ Selimove napola uobličene misli nespretno su zapinjale dok je
pokušavao svemu tome da uhvati smisao. „Moja majka. Razgovarala si s mojom majkom. Da
li ti znaš dari? Tvoj otac… je li radio u Avganistanu?“
Roksana je odmahnula glavom, uzdahnula, pa se prepodobno osmehnula.
„Ela, Selime, moj otac… moj otac nije radio u Avganistanu.“ To je izgovorila s pritajenim
peckanjem.
„Ali zašto onda…“
„On je tamo živeo. Tamo se rodio. Moj otac je Avganistanac.“
 Selim je samo zinuo. Gledao je u Roksanu škiljeći, kao da je prvi put vidi. Ako je Roksanin
otac Avganistanac, onda je Roksana…
„Napola Avganistanka, napola Grkinja“, objasnila je Roksana držeći ruku na grudima.
„Majka mi je Grkinja. Otac je došao ovamo kao mlad da studira medicinu, ali završio je s
nečim stotim. Oženio se mojom majkom i otad živi ovde. Od njega sam naučila da pomalo
pričam na dariju. Ne mnogo, ali dovoljno da vodim razgovor.“
Selim je pljesnuo šakama, a licem mu se razlio osmeh.
„Ti si Avganistanka!“, uzviknuo je na dariju, a te reči su mu bez napora sletele sa jezika.
„Znao sam da ima u tebi nečeg! Samo nisam znao šta je! Zato radiš to što radiš? Ali tvom ocu
verovatno ne bi bilo drago kad bi znao da se krećeš u blizini momaka iz Avganistana,
naročito dečaka kao… dečaka kao što…“
Roksana ga je izbavila, te nije morao do kraja da izgovori.
„Moj otac ne zna gde provodim vreme. Ne bi mu se to dopalo, ali ne baš ni iz onih razloga
koje bi ti zamišljao. Složenije je. Ne pričam nikom jer znam da bi prouzrokovalo probleme.
Želim da pomognem, ali možeš zamisliti koliko bi mi bilo teško kad bi oni momci znali da
mi je otac Avganistanac.“
Selim je to savršeno razumeo. Dokle god je Roksana Grkinja, ocenjivaće je samo po
grčkim standardima. Muškarci na Atikiju neće osuđivati njeno odevanje i ponašanje. Ali kad
bi znali da je Avganistanka, možda ne bi bili tako popustljivi. Ili bi je možda proganjali.
Muškarci bi joj prilazili iz potpuno naopakih razloga. Samo dok je to zamislio, Selim je već
poželeo da je skloni od Atikija.
„U pravu si. Ništa neću reći.“
„Hvala ti. Da pojedemo nešto, pa onda treba da idemo.“
Selim je pošao za njom u kuhinju, gde je u međuvremenu bila podgrejala pitu od spanaća,
pečeno pile i neko zeleno lisnato povrće. Selim je jeo dok mu se nije učinilo da će mu trbuh
pući. Roksana se smejala gledajući ga kako se zavaljuje i stenje od muke.
„Kako je bilo? Reklo bi se da si uživao.“
„O, da, mnogo mi se svidelo! Najeo sam se za tri dana“, nasmejao se Selim tapšući se po
stomaku.
„Dobro je. Sad da pospremim, pa možemo da idemo. Možeš da me sačekaš u onoj drugoj
sobi ako želiš“, ponudila mu je.
„Ne, hteo bih da… ostaću s tobom. Mogu da pomognem“, snebivljivo se ponudio. Roksani
su se ozarile oči, pa su zajedno uklonili sve tragove svoje tajne užine. Roksana je uzela
džemper te su izašli iz stana.
„Danas ćemo na Akropolj. Jesi li bio nekad tamo?“
„Akro… kako si rekla?“
„Akropolj“, ponovila je polako. „Hajde za mnom. Pokazaću ti.“
Na taj jedan dan Selim je bio turista, zaljubljen u svog ličnog vodiča. Švrljali su po
uzavrelim ulicama Atine i njenim četvrtima različitih aroma, pa stigli do podnožja stepenica
koje vode ka Akropolju, drevnim ruševinama na vrhu brda odakle puca veličanstven pogled
na grad. Selim je ta zdanja viđao iz daljine, ali nikad se nije odvažio da im priđe bliže. Ovog
dana Roksana mu je pripovedala o hramu posvećenom boginji Ateni, o tome kako je kroz
istoriju mnogo puta prelazio iz ruku u ruke i kako je u nekom trenutku bio i pod vlašću
Osmanlija. Pokazala mu je amfiteatar i objasnila da je on nekada bio središte te zajednice.
 Bio je opčinjen. Seli su da se odmore uz nizak zid koji je obrazovao obod oko tih zdanja.
Selim je potišteno šutnuo jedan kamen.
„O čemu razmišljaš, Selime?“
„Mm? O! Razmišljao sam o tome kao su ova zdanja – tako stara, tolike godine. Ali
izgledaju bolje od najnovijih zgrada u Kabulu.“
Hteo je da kaže da se dve hiljade godina mira mogu uništiti za mesec dana rata. Roksana
ga je razumela.
„Eh, da, ljudi vrlo uspešno uništavaju, uništavaju ono što je dobro.“
„Situacija u Kabulu deluje vrlo rđavo. Svi odlaze. Čak i u Kabulu Avganistanci žive kao
izbeglice.“ Pogledao je brzo u Roksanu, pa ponovo upro oči u tle. „Ljudi samo to vide kad
pogledaju u Avganistance.“
„Selime“, blago je izgovorila ona. „Ja ne vidim izbeglicu kad pogledam u tebe. Vidim nekog
ko bi trebalo da je u mom odeljenju, da razmenjuje knjige i bavi se sportovima, sedi s
društvom u kafićima. Vidim tebe.“
Prsti su joj dotakli njegovu šaku i načas je stegli pre nego što će je pustiti.
„Da li tvom ocu nedostaje Avganistan? Toliko je dugo van domovine. Ne znam. Možda ću
se ja jednog dana vratiti. Ponekad mi nedostaje domovina.“
„Ne, mom ocu ne nedostaje. Voli svoju zemlju, ali kaže kako je Avganistan kao žena koja
je isuviše lepa na sopstvenu štetu. Nikad neće biti bezbedan, čak ni od svojih ljudi. Otac je iz
zemlje otišao dok je život još bio normalan, ali on se razlikuje, rekla bih. Kaže da posle ovih
ratova to nije više ista zemlja. Sluša vesti i čuje se s rodbinom koja mu je ostala tamo, ali od
toga se samo još više uzruja.“
„Ali živeti toliko dugo u drugačijoj zemlji… ovde niko ne zna dari, hrana je drugačija,
nema mesdžida u kom bi se molio…“
„Mesdžida? Moj otac nije čovek religije. On veruje da su ljudi uništili religiju i da je religija
uništila ljude. Kaže kako veruje u Boga, ali ne veruje u ljude.“
Možda je njen otac i imao pravo, ali Selim nikad dotad nije bio čuo za Avganistanca koji
sebe ne smatra muslimanom.
Upitao ju je kako je naučila dari.
„Od oca. I od njegove majke. Živela je s nama nekoliko godina pre nego što je umrla. Moj
otac voli taj jezik, tu poeziju. Njemu se srce kida zbog onog ostalog. Čini mi se da je srećan
ovde u Grčkoj, ali ponekad… ponekad ga zateknem kako čita svoje knjige ili razgleda stare
fotografije. Mislim da mu je neki delić Avganistana još u srcu i rastužuje ga.“
Ustala je i otresla tur pantalona. Bilo joj je nelagodno što pretresa očeva razmišljanja sa
Selimom. „Kasno je“, kazala je da promeni temu. „Treba da idem kući.“
Selim je strepeo od toga, od ovog trenutka kad će ga ona napustiti.
„Roksana, hvala ti… na svemu. Danas je bio divan dan.“ Ustao je i prebacio ranac preko
ramena.
„I drugi put.“ Pošli su niz stepenice, nastojeći da ne izgube jedno drugo u hordama turista
koje, prateći svoje vodiče, govore svaka nekim različitim jezikom. U podnožju brda Roksana
se hitro obrnula.
„O, još nešto… umalo da zaboravim! Lepa vest za tebe“, rekla je i iz torbe izvadila listić
hartije. „Mislim da sam našla adresu tvog teče u Londonu!“
Selim je razrogačio oči.
 „Našla sam mu ime na internetu. Mislim da je to ta adresa. Nisam uspela da nađem
telefonski broj, ali makar ćeš znati kuda da se zaputiš kad budeš stigao tamo.“
Selim je uzeo papirić i sa nevericom se zapiljio u ispisane brojeve i ime ulice. Istog trena
se osetio beskrajno bliže ponovnom susretu sa svojima. Roksana mu je dala neko stvarno
odredište.
„Roksana, pomogla si mi. Pomogla si mojoj majci. Zaista sam… hvala ti.“
Selim je izgledao kao da je na ivici suza. Roksana se premestila s noge na nogu i iz
nelagodnosti pogledala u stranu.
„Videćemo se.“ Blago mu je stegla mišicu. „Pazi se, Selime.“

Selim se na trg vratio iznuren od svog turističkog dana. Abdulah ga je začikavao kad se
pojavio. Uprkos tome što je obukao istu već nošenu odeću, Selim je posle tuširanja uistinu
izgledao veoma osveženo.
„Gle, gle, gle, je li ovo Selim ili neka filmska zvezda? Da ti nije danas svadba? Kako si
uspeo tako da opereš kosu?“ Da dopuni svoje reči, rastršio je Selimu kosu. Selim se izmakao
i iskliberio se.
„Našao sam flašu šampona. Poneo sam je u jedan javni ve-ce i nabio glavu u umivaonik.
Da si samo video kako su me gledali“, izmislio je.
„U to smem da se kladim!“
Bila je noć. Većina momaka se ušuškala u neki ugao da se malo odmori. Selim, Abdulah,
Hasan i Džemal nalazili su se opet u istom uglu, gde su prethodno rasprostrti svoje table
kartona. Potreba za bezbednošću bila je izbalansirana s potrebom za ličnim prostorom. To
je nalagao prećutni kodeks ovog parka. Sabur čitavog dana nije bio u parku, a činilo se da se
vratio izmoren. On se među prvima povukao na svoje mesto pod drvetom.
Dobro je, pomislio je Selim. Samo ti spavaj, a nas ostavi na miru.
Ponovo je sanjao Roksanu. Šetala je po nekom parku sa madar-džan, Samirom i Azizom.
Aziz je hodao, bucmast i rumen, a njegove krive nožice jedva su održavale korak sa
ostalima. Smejali su se, čavrljali. Samira je vrcala od oduševljenja i držala je Roksanu za
ruku. Tad se Roksana okrenula ka njemu, a oči su joj koketno zaiskrile.
I odjednom se probudio. Bio je mrkli mrak. Ništa se nije razaznavalo. Čula su mu bila
napeta kao struna. Osetio je miris nečeg… da li je to znoj? Selim se koncentrisao na to da
ostane potpuno nepomičan. Ništa nije čuo, ništa nije video.
Umišljaš, rekao je sebi. Lezi da spavaš.
Ponovo je sklopio oči i pokušao da natera sebe da se vrati u svoj san. Samo što je počeo
da ga hvata dremež, osetio ju je. Šaku na butini. Selim se od straha trgao. Druga šaka
pljesnula mu je preko usta. Selim je obema rukama zgrabio koren te šake, ali stezala ga je
čvrsto i bila je otvrdla. Osetio je u uvu vreo dah.
„Miruj, dragi dečko. Miruj. Samo se opusti i možemo da budemo dobri drugovi.“ Sabur je
petljao oko Selimove pređice na kaišu. Selim je pokušavao da mu se izmigolji uz stiska, ali
prikivala ga je Saburova pozamašna masa. Jedva je disao.
„Miruj, ili ćeš zažaliti.“
Ne, ne, ne! Selim je pokušavao da skloni tu šaku sa usta i nosa. Ritao se, ali noge mu ni u
šta nisu udarale. Grebao je po šaci, ali ona je bila teška i nepomična. Ne, ne, ne! Želudac mu
se prevrnuo kad je osetio kako se druga šaka zavlači pod njegov pojas.
 Selim je posegao iza sebe i nespretno potražio dršku što mu je počivala uz krsta.
Izvijajući se ulevo i udesno, najzad je između prstiju osetio kako se drška izvlači. Jedva je
razaznavao obris nad sobom, ali je osećao na licu njegov uskisli dah.
Drška mu je bila u ruci. Jednim zamahom, izvadio je nož i zario ga u tamni prostor nad
sobom. Začuo je dahtaj i nešto se oduprlo o njega i uzmaklo. Šaka na ustima je popustila,
ona među nogama se povukla.
„Pusti me! Pusti me! Pusti me!“, zaurlao je Selim.
Video je kako se senka pomera, tetura se, pada unazad. Ostali su se razbudili.
„Šta je to bilo?“
„Ko se to dere? Je li sa svima sve u redu?“
„Šta se dešava?“
Selim je bio na nogama. Pošto su mu se oči privikle na tamu, razaznao je Sabur ovu
konturu kako se hramljući udaljava, držeći se za levu slabinu. Selim je osetio da ga neko
hvata za mišicu, te je odskočio.
„Ej, ej, Selime! To sam ja, Abdulah! Šta se desilo?“
Šta se desilo? Selim nije bio siguran. Da li je ovo stvarno bilo? Šta je to upravo uradio?
Osećao se otupelo, ošamućeno. Pogledao je naniže i tada je razaznao sečivo, koje je i dalje
čvrsto stezao.
„O bože. O, moj bože. O bože.“ Selim je bio izbezumljen. „Bio je ovde! Nasrnuo je na
mene!“
„Ej, to je Sabur! Sabur je povređen!“, razlegli su se glasovi u tami.
„Krvari!“
„Šta mu se desilo? Ko je to uradio?“
Kraj Selima je bio Abdulah. Izvadio je iz džepa upaljač i kresnuo ga. Zarđalo sečivo je
sevnulo u Selimovoj ruci. Sa vrha se otkinula kap.
„Jesi li ga ubo?“, šapnuo je s nevericom.
„Ja… ja… nasrnuo je na mene! Ruke su mu bile…“
Udaljeni glasovi i dalje su dovikivali. Ljudi su bili pometeni i uspaničeni.
„Povređen je. Nek neko nešto uradi!“
Selimu su prsti bili vlažni, lepljivi. Pogledao je u desnu šaku.
„Selime, stoj! Kuda ćeš, Selime! Čekaj!“
Selimova stopala dobovala su po zemlji dok je jurio kroz sporedne uličice i vijugao kroz
sokake. Posrtao je i padao u mraku, saplićući se o kamenje. Nije se mogla pogrešno
protumačiti krv, sad osušena od povetarca, na njegovoj desnoj ruci. Osećao ju je. Osećao joj
je miris, metalni miris života. Selim se setio Intikala. Iskrsla mu je pred očima slika
mladinog brata, njegove okrvavljene odeće, lica zgrčenog od bola.
Selim je žalio što ne može potrčati majci u naručje, da zagnjuri lice u njeno rame i sluša
kako mu njen umirujući glas govori da je uradio pravu stvar. Žalio je što kraj njega nije
mogao da spava otac, pa da se Sabur nikad ne usudi da mu priđe. Ali Selim je isto tako bio i
zahvalan što mu ni otac ni majka nisu tu u tom času, da vide svoga sina, izbeglicu u noći, s
krvlju na rukama.
ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Selim
Selim je držao aluminijumski lončić nad improvizovanom peći od cigala poređanih u
kvadrat, u kojoj je gorela potpala. Drška je bila vrela i sve vrelija. Po pocrnelom dnu lizali su
plamenovi. Selim se domigoljio bliže vatri. Zbog studeni u vazduhu činilo mu se da mu je
jakna naročito tanka.
Voda je počinjala da ključa.
„Je li gotovo više?“, doviknuo je Ali iznutra.
„Evo, baš sad.“ Ali je izašao i zavirio u lončić. Otvorio je kesicu čaja i pažljivo dopustio
polovini njenog sadržaja da se izvrne u lončić.
„Skloni ga sad sa plamena. Doneću hleb pa da doručkujemo. Izgleda da bi kasnije moglo
biti kiše. Šta ti misliš?“
Selim je navukao rukav preko šake i tako, pomažući se manžetom, uhvatio ručku. Oglušio
se o Alijevu poslednju opasku. Ali je već dve nedelje iste reči govorio svakog dana, bez
obzira na to kakvo je nebo. Selim to nije primetio prvog dana, no drugog, dok su sedeli
unutra i slušali kišu kako tuče po plastificiranoj ceradi nad njima, Ali je ponovo predvideo
da će kasnije pasti kiša. Selim je mislio da se Ali šali, ali kad se okrenuo, video je da mu je
lice sumorno i setno.
Alije bio po svoj prilici sličnih godina kao Selim, no mnogo nižeg rasta. Selim ga je uočio
kad je pronašao avganistanske kampove u Patri, a taj mladić ga je naročito privukao stoga
što je bio mlad i činilo se da ne predstavlja pretnju. Bio je Hazara, drugačije etničke
pripadnosti nego Selim. Da su se nalazili u Kabulu, to bi imalo ogromnu važnost. U
izbegličkom kampu u Patri, gde su svi muškarci jeli i spavali u istoj bedi, to je značilo vrlo
malo.
Izbeglički kamp u Patri veoma se razlikovao od Trga Atiki. Atiki je bio zabiti kutak grada,
omeđen zgradama i na svega koji metar od normalnog života. Patra je bila divlje naselje – u
nekim pogledima bolja, u nekim gora. Umesto tabli kartona, tanke ćebadi i kolica za
kupovinu, ovde su imali prave zidove i krovove. Jedan čovek je, pronašavši okruglu stolicu i
makaze, čak otvorio svojevrsnu berbernicu. Debele cerade služile su kao krovovi onima koji
nisu našli jače materijale. A stotine ljudi što su živele tu, većinom Avganistanci, ali i poneki
lutajući Rom i Afrikanac, pravile su od kamenja i cigala male peći i na njima spremale
jednostavne obroke. Smeštaj je bio bolji, ali naselje veće, te je privlačilo na sebe više pažnje
okolnog stanovništva. Ono je bilo mrlja na njihovom gradu, mesto gde se u najstrašnijoj
prljavštini skupljaju skitnice. Grci nisu znali šta da rade s Patrom – da li da je sravne sa tlom
ili da poboljšaju uslove u njoj, s obzirom na to da je bilo neizbežno da se izbeglice i dalje
naprosto vraćaju.
Trebalo je da Patra bude tranzitna stanica. Čak i pre Avganistanaca, tud su prolazile
druge izbeglice na putu u Italiju i ostale delove Evrope. Postojala je duga tradicija
iznalaženja načina za potajni prelazak u Italiju, ili na kamionima, ili na teretnim brodovima.
Selim je postao još jedna osoba u toj zajedničkoj istoriji.
U vreme kad je stigao u Patru, već je bio prekaljeniji putnik. Tu je boravio sad već
mesecima; verovatno mu je u nekom trenu prošao i rođendan, ali teško je bilo to znati, a još
teže mariti. U tim njegovim putovanjima, dani i nedelje slivali su se jedni u druge.
Moram da izađem iz Patre, razmišljao je Selim dok je posmatrao čaj kako se natapa i kako
se iz listića u vrelu vodu razliva boja ćilibara.
Misli su mu opet odletele na Atiki, što se često događalo danju, a još neizbežnije noću.
Razmišljao je o poslednjoj noći koju je tamo proveo, o Saburovoj teškoj šaci preko usta,
Abdulahovoj zapanjenosti kad je ugledao sečivo i svome trku kroz noć kako bi od svega
toga bio što dalji. Selim je oprao krv sa drhtavih ruku i krio se u jednoj uličici do svanuća.
Nikome nije rekao zbogom, čak ni Roksani. Nije se potrudio da se vrati po svoj ranac, pošto
u njemu nije imao ništa izuzev nešto preobuke. Ukrcao se u prvi autobus do Patre koji je
uspeo da nađe, a tamo već nije bilo teško locirati izbegličko naselje.
Pitao se da li je Sabur živ. Nije se moglo reći da bi žalio da ga je ubio, ali to pitanje je bilo
važno jer je menjalo definiciju samog Selima. Površinska rana ili smrtonosna rana – to će
ostati misterija. Iako se nalazio daleko od Avganistana, rat i krvoproliće i dalje su ga pratili.
Izbeglice ne beže samo od određenog mesta. Moraju da beže od hiljadu uspomena dok
između sebe i svoga jada ne postave dovoljno vremena i daljine da im osvane neki lepši
dan.
Selimove noći razapinjala su mučenja. Često se budio i u senkama video ljudske prilike.
Vraćao se u detinjstvo, u ono doba kad mu je mozak bio dovoljno sazreo da od mraka
oblikuje razna bića i opasnosti. Hvatao ga je sve jači nemir i osećao je da mu se ličnost
menja. Ljudi su ga razdraživali ili plašili. Malo šta su drugo i mogli.
„Video si Vahidovu nogu?“, upitao je Ali. „Ušili su ga kao džak s pirinčem! Sad hramlje
naokolo i svima priča kako nije bolelo, ali čuo sam da je plakao kao malo dete dok su mu to
radili.“
„Da, video sam je.“
Vahida su pojurili sa jednog kamiona koji je polazio u Italiju, pa mu je metalna ograda
preko koje se popeo iskidala cevanicu. Zbrinuo ga je medicinski radnik jedne humanitarne
organizacije koja je bila uspostavila svoje odeljenje u blizini kampa. Vahidova povreda nije
bila jedinstven slučaj.
„Znaš li koji je danas dan?“, upitao je Ali. „Deseti muharem. Ovaj šećer i pirinač čuvao sam
za danas. Večeras ću skuvati šir birindž i molićemo se.“
Deseti muharem bio je godišnjica dana kad je unuk poslanika Muhameda mučenički
postradao u bici. Alijeva porodica se pridržavala avganistanske tradicije i obeležavala taj
dan šir birindžom iliti sutlijašem, razdeljivanjem jela siromašnima, i molitvama.
„Danas? Stvarno?“ Zanimljivije od praznika njemu je bilo obećanje šir birindža. Selimu je
pošla voda na usta dok se prisećao kako mu se na jeziku rastapala kremasta slatkoća
sutlijaša koji je spremala madar-džan, posutog mlevenim pistaćima. „Umeš da ga kuvaš?“
Uistinu, Ali je i te kako umeo da skuva sutlijaš. Te večeri su podelili šir birindž sa još
trojicom mladića koji su živeli u susednom skloništu. Šćućureni unutra, smejali su se i
zadirkivali, odvajajući poneki trenutak da pognu glavu moleći se. Nikom nije zapalo više od
nekoliko kašika, ali i to je bilo dovoljno da im osladi usta.
„Znaš kako kažu“, našalio se Ali. „U pustinji su čak i najstarije sandale blagoslov.“
 Ako se izuzme taj praznik, Selim je gledao svoja posla. Nije ga mnogo zanimalo da tu
sklapa prijateljstva. Ćutao je i slušao. Svi u kampu su imali neku priču, ali Selim nije bio
raspoložen da poverava svoju. Nomadi nemaju zašto da učvršćuju odnose, govorio je sebi.
Patra je Selima podsećala na Izmir. Nalazila se na obali Grčke, kao tačka ulaska, i nudila
iste prevrtljive prolaze ka sledećoj kopnenoj celini. Selim je u nekoliko navrata pokušavao
da se ušunja u kamione, ali je doživeo bedne neuspehe i za dlaku izbegao da ga uhvate.
Posmatrao je druge zaostale putnike i nastojao da uči na njihovim greškama.
Sve vreme je uza samo telo čuvao svoja dva zaštitnika – novac i bodež. Vodio je računa da
niko ne vidi ni senčicu jednoga ili drugoga, a držao ih je nadohvat ruke čak i kad se kupa u
improvizovanom delu za tuširanje. Svakog je odmeravao sa sumnjom. Bio mu je potreban
zaklon koji je taj kamp pružao, a nenametljivi Ali bio je najbolji cimer s obzirom na
okolnosti. Ali je voleo da priča i retko kad je išta pitao. Bio je to pogodan kompromis.
Selim je bio željan da ode pre nego što se nešto desi. U sve pooštrenijem konfliktu čak je i
grčko medicinsko osoblje postalo meta zbog svojih glasnih kritika vlade. Izbeglice su bile
vrlo napete. Policija je bila sve prisutnija i češće ih je zaustavljala da zatraži dokumenta.
Svaki dan bio je ponavljanje prethodnog. Selim se budio i pipanjem proveravao jesu li mu
tu novac i nož. Potom je izviđao tranzitne tačke i pokušavao da nađe neki prolaz kojim bi
stigao do Italije.

Ponovo je bilo jutro. Selim je čuo Alija kako napolju hoda i olakšava se iza njihove sobe.
Ušao je osmehujući se od uva do uva.
„Budan si! Dobro ti jutro. Kakav sam prelep san noćas sanjao! Šetamo, ja i ti, ulicama s
velikim zgradama, poput onih u filmovima. Svud oko nas ljudi u besnoj odeći, voze besna
kola. Pitamo nekog koja je to zemlja, a pogodi šta taj kaže – Amerika! Možeš da zamisliš?
Ako dovoljno dugo ideš, računam, na kraju ćeš stići i do Amerike, a?“, zasmejuljio se Ali.
„Mani Ameriku“, progunđao je Selim, očiju još otežalih od sna. „Dovoljno nam je teško da
stignemo i u Italiju.“
„To je tačno“, nasmejao se Ali. „Današnji dan ionako ne deluje baš dobro za dug hod.
Izgleda da će danas padati kiša.“ Ponovo je otvorio vrata, isturio glavu i pogledao u blistavo,
plavo nebo.
Selimu nije bilo privlačno da protivreči tako rano izjutra. Na brzinu se umio vodom koja
se ohladila na svežem noćnom vazduhu. Kamp je bio oronulo naselje sastavljeno od
jednosobnih domova, pravljenih jedan uz drugi. Žice za veš protezale su se od doma do
doma kao niti paučine. Nije bilo pravog snabdevanja vodom niti strujom, ali nekoliko
izbeglica je sprovelo cevi iz obližnjih zgrada. Jedna pumpa za vodu opsluživala je čitavo
naselje, s nesistematičnošću koju su izbeglice prihvatale veselo.
Selim se opet vratio luci i dobro znanoj igri kamiona, brodova i putnika. Posmatrao je
nekolicinu kako pokušavaju bekstvo, penju se preko crnih metalnih ograda i oprezno se
približavaju kamionima. Ispitivali su šasije i tragali za osloncima za nogu, cimali kvake kako
bi utvrdili mogu li da se zavuku u prikolicu.
Selim je gledao oko sebe i pratio tu aktivnost sa male udaljenosti. Tu su u nizu stajala tri
kamiona, a na vidiku nije bilo nijednog vozača. Prosto su ga stopala svrbela da proba.
Ponovo je preleteo pogledom okolni prostor, a od potencijala tog trenutka srce mu je
ubrzalo i jezik mu se osušio. Stuštio se preko ulice i popeo se na ogradu, zabacio nogu preko
i doskočio na tle sa druge strane. Lakim trkom stigao je do tih kamiona bez nadzora. Tu je
bilo nekoliko momaka iz kampa; mozgali su kako je najbolje ubaciti se u kamion.
Jedan dečak je pokušavao da obije bravu prikolice. Druga dvojica su se već bila podvukla
da provere šasiju. Selim je gledao kako im se stopala klate nad samim tlom dok su se
pripremali za kratku vožnju do teretnog broda.
Pognuo se da vidi za šta se to drže. Ugledao je nekog momka, približno njegovog
vršnjaka, sudeći po maljama na licu. Bio je sav crven jer se upinjao da održi čitavo telo
iznad zemlje. Opazio je Selima kako viri.
„Beži, brate! Ovde ima mesta samo za jednoga!“
Selim je s razumevanjem klimnuo glavom. Potražio je pogledom neki drugi kamion,
drugu mišju rupu kroz koju bi se uvukao, ali nije video ništa. Razočaran, sa još četvoricom
se vratio kasom do ograde da se reorganizuje.
„Policija! Policija! Bežite, momci!“, razdrao se neki uspaničeni glas.
Selim se obrnuo. Putem su se bližila policijska kola. Ubrzali su i popeli se preko ograde
što su hitrije mogli. Kola su stala na neki metar od njih, vrata su se širom otvorila. Lenjim
korakom izašla su dva policajca.
Selim je preskočio ogradu sa ostalima, a pri doskoku mu je gležanj zabrideo od udara.
Zagrabio je na noge i potrčao, odvojivši se od njih, u drugom smeru. Svi su se rasuli.
Policajci su odabrali dva dečaka da ih mlako pojure koji metar, koliko da ih malo zaplaše.
Selim je naglo zaokrenuo i šmugnuo iza nekih kanti za đubre, postrojenih duž stambene
zgrade. Dahtao je, grudi su mu buktale.
Kad je prošlo deset minuta, vratio se u kamp. Ali je sedeo ispred sobe sa još četvoricom.
Kao stolice su im služile izvrnute kante i sanduci od šperploče.
„Gde si ti, Selime?“, doviknuo je Ali.
„Išao u luku“, odgovorio je Selim i seo kraj ostalih. Nisu se iznenadili. U Patri nikuda
drugde nisu ni imali da odu, naročito s obzirom na sve neprijateljskiji stav stanovništva.
„Nije te poslužila sreća, a?“ Selim je te momke sretao i pre, ali nije mogao da im se seti
imena. Da li je ovo Ferid? Ili Fejzal?
„Ne. Došli su policajci i razjurili nas.“
Haris je zavrteo glavom. Sa svojih trideset i nešto godina, on je bio pravi-pravcati ugledni
stariji čovek u ovoj zajednici omladine. Njegov ugao posmatranja malčice se razlikovao.
„Možeš li da ih kriviš? Jesi li pogledao nekad ovaj kamp? Ljudi ne žele da gledaju kroz
prozore i vide ovo.“
Usledila je tišina. Haris je imao pravo, ali lepše je bilo ljutiti se. Ozlojeđenost je među
izbeglicama bila sentiment koji ih je ujedinjavao. Lep je osećaj bio sedeti i saglašavati se s
drugima, imati zajedničkog neprijatelja i opštu muku. Lepo je bilo kad te razumeju.
Harisova racionalnost ne bi ih ispunila onim nabojem koji im je bio potreban da bi istrajali
dalje.
Ali je pogledao u nebo. „Stvarno izgleda da će danas biti kiše.“
„Pobogu i zaboga, šta je tebe uhvatilo s tom kišom!“, prasnuo je Selim sa silinom
promućkane flaše koka-kole. Razgovor o kampovima i prepodnevni beg iz luke ispunili su
ga razdraženošću, koju je u ovom času svu prosuo na Alija. „Uvek, svakog božjeg dana!“
Usledila je tišina. Selimov ispad je iznenadio ostale. Aliju se lice okamenilo, zatim se
zacrvenelo i išaralo se pečatima. Selim je odmah zažalio zbog svojih reči, ali bilo je
prekasno. Oborio je pogled, postiđen i nesposoban da pogleda Aliju u oči.
 Ali je ustao i ušao.
„Ti ne znaš ništa o njemu, jelda?“, upitao je Hakim prekornim tonom.
Selim je digao glavu.
„Imaš li iole poštovanja prema momku koji deli svoj prostor s tobom?“
„Nisam…“
„Hoćeš da znaš šta se njemu desilo? Ali je u Kabulu živeo u mojoj ulici. Bio je ispred kuće
kad je majka pozvala njega i njegovog brata da uđu. Rekla im je da će, izgleda, kiša, te da bi
trebalo da se vrate unutra. Brat je poslušao. Ali nije. Rekao je kako će naći druge da se igra s
njima i pošao ulicom. A to je bilo baš u trenu kad su se rakete sjurile pravo na njegovu kuću.
Ubile su mu čitavu porodicu. Ali se vratio trkom i zatekao brata kako izlazi na ulicu
teturajući se i zapaljen pada na zemlju. Ali je pokušao da ugasi plamen, no bilo je prekasno.
To ga je slomilo. Pamti samo kako ga je majka upozoravala da uđe u kuću jer deluje da će
pasti kiša. Čuje samo njen glas i ponavlja te reči u svojoj glavi do u beskraj. Mislim da bi više
voleo da se vratio u kuću i da su ga smrvile te rakete nego što živi sa sećanjem na to kako ih
je posmatrao dok su umirali.“
Selim je zurio u zemlju. Lice mu je gorelo od grize savesti.
„Dakle, ne diraj ni u njega ni u njegove sulude reči.“
„Nisam znao…“
„Naravno da nisi. Ali da li misliš da iko ovde ima neku srećnu priču?“
Selim je oćutao. Hakim je ustao i ozlojeđeno uzdahnuo. Ustali su i ostali, ali iz drugačijeg
razloga. U blizini je počela da se nakuplja gomila ljudi. Nekolicina je pristizala trkom i
dozivala ostale.
Selim se tog trenutka osećao u velikoj meri kao autsajder.
„Šta se to dešava?“, doviknuo je Hakim.
„Zovi Ekbera!“, zaurlao je jedan od ovih. „Nairn! Poginuo je danas u luci! Donose njegovo
telo.“
ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Selim
Ekber nije bio pravi mula. Nikada nije pohađao zvaničnu versku školu, ali bio je jedan od
najstarijih u kampu i posedovao je pristojan repertoar kuranskih sura urezan u pamćenje.
Što je još hitnije, imao je umirujući, ubedljiv ton koji je popunjavao rupe u njegovim
kvalifikacijama.
Tek kad su doneli mrtvo telo u kamp, Selim je shvatio da je Nairn onaj što je bio pod
kamionom, dečak koji je jurio Selima da nađe drugi kamion.
Nairn je maltene bio uspeo da stigne na brod, ali mu je popustio stisak i pao je sa šasije
kamiona. Verovatno su ga ošamutili izduvni gasovi. Dok je kamion tutnjao ka brodu, vozač
je osetio pod gumama neki odvratan udarac i začuo urlanje glasova u daljini. Ispustio je
krik od kog se ledila krv u žilama kad je pod krvavim gumama zatekao Naimovo unakaženo
telo.
Ono nekoliko Avganistanaca što su ostali tamo pratili su to iz daljine i videli kad je dečak
pao, zakotrljao se i izvio pod gumama. Bili su predaleko da bi išta drugo uradili do da padnu
na kolena i zavape. Dok su stigli do kamiona, samo im je bilo preostalo da preuzmu njegovo
telo.
Nairn je mlitavo visio, nosila su ga dvojica. Kako su bili sve bliži, tako su se sve jasnije
videle jezive pojedinosti. Lice i telo bili su mu ljubičasti od teških uboja. Leva podlaktica
besmisleno se klatila o laktu.
Selim je odvratio pogled. Osetio je da mu se želudac prevrće i zažmurio. Pošao je polako,
pa brže, a onda potrčao ka latrini uz spoljašnji ugao kampa. Želudac mu se ispraznio
jednom, dvaput, triput. Disao je duboko i prisećao se odlučnog izraza Naimovog lica.
Zamalo da uspe. Zamalo.
Ekber je izdavao uputstva. Biće sahranjen iste večeri. Žurbu su diktirala i islamska
pravila i pritajena bojazan da će se umešati lokalni predstavnici vlasti. Okupali su Naimovo
nepomično telo i umotali ga u beo čaršav, kao što se radilo u domovini. Odabrali su da ga
sahrane u šumovitom području blizu kampa, među gustim drvećem.
Zajednicom se proneo žamor da bi u kamp mogla doći policija, ali niko se nije pojavio.
Nije ih zanimalo da se šetkaju između čatrlja prekrivenih ceradom. Brigu su pokazivali
samo kad se haos raširi u ostatak Patre.
Ekber je naložio muškarcima da se postroje jedan do drugoga. Okrenuli su se u pravcu
Meke, a Naimovo telo položeno je pred njih. Selim se priključio ostalima, iako bi radije bio
ma gde drugde. Kraj njega je stajao Ali, kom su se niz lice slivale suze. Svečano i
jednoglasno, predvođeni Ekberom, započeli su molitvu. Obrazovali su tri reda od ukupno
pedesetak muškaraca, oborili glave i prekrstili ruke tik ispod pupka, priljubivši laktove uz
bok. Ekber je prvi zazvao Boga. Šaputali su stihove zajedno. Vrhovi prstiju su im
sinhronizovanim pokretima dodirivali uši i vraćali se.
 Selim se nije molio još od očeve smrti, ali reči dove prirodno su mu se slivale sa jezika. To
je bio šapat koji je kao dete izgovorio hiljadu puta, zvuci koji su kazivali o zajedničkom
iskustvu, bili zajednička staza ka isceljenju. Osećao je da su mu potpora ti nepoznati ljudi
što stoje oko njega. Molitva je bila putovanje po sebi i vodila ga je kroz tihe stihove kući.
Između njih i Naima razliku je činio jedan jedini dah. Jedan jedini razorni trenutak imao je
moć da svakoga od njih vrati u prah od kog su nastali. Nairn je bio tako blizu da su ga mogli
dotaknuti, a opet bespovratno nedosežan.
Selim se nad telom tog mladog čoveka molio iz poštovanja. Iz grize savesti. Iz straha. Pod
onim kamionom mogao je biti i on. Moglo je njegovo mrtvo telo sad počivati tu pred
neznancima.
Nije znao gde je stao. Napregao je sluh kako bi kroz Alijevo šmrktanje čuo šta šapuće onaj
do njega.
Moj otac nije imao ni ovakvu sahranu. Bog jedini zna šta su mu uradili s telom. Nije bilo žive
duše da ga okupa, da se pomoli nad njim, da ga odnese na mesto večnog počinka i sahrani ga
uz makar najmanji obred. Trebalo je da ga nosim ja. Uradio bih sve ovo za njega da sam znao.
Trebalo je da potražim njegovo telo. Nikad se neću pomoliti nad njegovim grobom.
Selim nije mogao da se usredsredi. Duh mu je bežao u očajničkim pravcima, razmišljao je
o ratu, o ocu, o svojoj porodici, o tome koliko će još uspeti da pozivi s nogama koje
mlataraju po vazduhu. U nekom trenutku će se survati.
Ali je zajaukao. Stao je da doziva Naima po imenu i zagnjurio je lice u šake. Govorio je
kroz jecaje. Od tog zvuka čitavo se Selimovo telo zgrčilo. Promenio je položaj i upeo se da
ne čuje Alijev glas, da čuje sebe samog kako se moli.
Hakim i njegov rođak istupili su iz niza muškaraca i uhvatili Alija za laktove. Tiho su ga
odveli kako bi dženaza-namaz mogao da se nastavi bez ometanja. Glas mu je tihnuo kako su
se udaljavali. Selim je sada razumeo. Ponekad se oluja u čovekovom duhu prejako razbesni.
Svi su kao jedan poneli mrtvog Naima. Svi su želeli da pomognu da se uprti na ramena
njegova težina. Ekber je primetio da Selim stoji u pozadini i pozvao ga da se priključi.
„Dužnost nam je da prenesemo svoga brata, bačem. Dođi i učestvuj.“
Bačem, čuo je Selim. Sine moj. Ramena su mu se opustila. Mesecima ga niko nije nazvao
bačem. Sigurno mu je duša bila gladna toga.
„Takva su dela sevap.“
Selim je koraknuo napred. Možda će mu biti koristan blagoslov za neko dobro delo.
Uradio je kako mu je Ekber rekao. Naimovo telo držala su dva niza muškaraca. Selim se
ugurao među njih i posegao desnom rukom naviše. Dodirivao je Naimovo koleno. Ruka mu
se tresla, a oči je usredsredio na stopala čoveka pred sobom.
Ne razmišljaj. Samo radi što i drugi.
Ali teško je bilo ne razmišljati. Selimu se činilo da se guši kad su se muškarci zbili da
ponesu telo. Grudi su mu postale tesne, kao da su ljudi istisnuli sav vazduh iz tog malog
prostora. Jedan dah. Jedan dah ga razdvaja od Naima.
Pristupali su i ostali da na smenu ponesu pokojnika. Selim je goreo od želje da im
prepusti svoje mesto. Stajao je na rubu gomile. Ekber je pogledao u njega i sa odobravanjem
klimnuo glavom.
Spustili su Naimovo telo u rov koji su iskopali šakama, komadima metala i osećajem
bratstva. Sanduka nije bilo, samo dva komada kartona. Bilo je to najbolje što su mogli da
pruže i najbolje čemu se svaki od njih smeo nadati da se umesto Naima zadesio on:
skrpljeni grob da označi kraj jednog skrpljenog života.
ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Selim
Iako je to potrajalo duže nego što bi voleo da prizna, Selim je skupio hrabrost da ponovo
ode u luku. I ostali su se podjednako bojali da opet pokušaju. Preko medicinskog osoblja i
humanitarnih radnika u Patri saznali su da niko u luci ne zna šta se dogodilo s Naimom.
Neki su govorili da je dečak sam otišao sa mesta nesreće, drugi su tvrdili da su ga odneli
prijatelji. Događaj nije pobudio mnogo pitanja.
Selim je bio demoralisan, ali izbora nije imao. Vrzmao se tuda i izdaleka posmatrao
kamione i putnike. Kad sklopi oči, ugledao bi Naimovo lice. Padao je u iskušenje da se vrati
u kamp, ali sa svega trista evra, Selim je morao da se upusti u taj rizik ukoliko smera da
stigne u Italiju i sačuva nadu za preostatak putovanja.
Posmatrao je, proučavao i pokušavao da shvati satnice i obrasce trajekta i kamiona.
Prilike se mogu ukazati u svakom trenu, podsećao se. Držao je otvorene četvore oči i
preslišavao se kako je to uradio u Izmiru. Bilo je izvodljivo.
Kada se prilika ukazala, bio je to običan trenutak, poput svakog drugog.
Selim se popeo preko ograde i krenuo da se primiče kamionima. Bio je iza nekih tovarnih
kontejnera kad je začuo kako jedan kamion pristiže i koči, izbacujući ka nebu gust oblak
crnog dima. Krupni vozač s maljavim podlakticama izašao je iz njega i otvorio rol-vrata na
zadnjem delu. Selim je čučao uza samu zemlju i napeto motrio.
Niz događaja što su usledili odigrao se u rasponu od nekoliko sekundi, kao jedan
jedinstven trenutak lične kataklizme. Šoferu je tankim prodornim zvukom zazvonio
mobilni. Javio se nekim vedrim pozdravom, prijatan razgovor opustio mu je korak i poveo
ga odatle. Selim je od platforme bio udaljen ne više od dva i po metra. Posmatrao je vozača
kako s telefonom kraj uva i limenkom gaziranog pića uz usne ležerno korača prema kabini.
Selim nije zastao da razmisli. Da je to uradio, nikad ne bi uspeo da ode iz Patre. Pogurao
je vrata kamiona tek koliko da provuče mršavo telo.
Našao se unutra. Bilo je mračno, a on stisnut uz nešto što je ličilo na naslagane sanduke.
Dok je čekao da mu se oči priviknu na mrak, kao vodič su mu poslužile ruke. Spolja se nije
čula nikakva gužva. Bar ne još. Selim se uvukao između dve kule od sanduka i pognuo se
nisko, poguravši sanduke pred sebe da bi načinio zid. Nepomičan i napet, čekao je.
Niz leđa mu se slivao znoj.
U tim trenucima nije pomislio na majku, Samiru i Aziza. Da mu je prošlo kroz glavu koliko
strasno želi da opet bude s njima, da mu se obisnu oko vrata i da im oči sinu ugledavši ga,
savladali bi ga živci. Usredsredio se na sitne, nečujne udisaje i izdisaje.
Vozačev glas se bližio. Opet je bio kraj vrata kamiona, i dalje je razgovarao preko
telefona. Selim je pribio bradu uz grudi i skupio se što je niže mogao.
Vrata su se otvorila šire. Pokuljala je svetlost i Selim je prestao da diše. Šofer je otklopio
jedan sanduk, probrljao po njemu, a onda tresnuo poklopac natrag. Staklene flaše
zazveketale su jedna o drugu. Šofer se nasmejao, njegov razgovor, srećnim slučajem veseo, i
dalje je trajao. Vrata su se snažno zalupila i zaključala uz čelični škljocaj.
Mrkli mrak.
Bio je sam.
Disao je.
ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Feriba
Iz Avganistana sam pošla sa troje dece što su se držala za mene. Upravo sada držim ćerku
za ruku. Samira i ja ne možemo da se pogledamo, niti možemo jedna drugu da pustimo. Na
stolu preda mnom stoji šoljica s crnim čajem, uz neke časopise i kutiju papirnih maramica.
Čaj je bio vreo i skroz se ohladio a da nisam otpila ni gutljaj. Raskupusani časopisi imaju
slike nasmejanih ljudi koji nimalo ne liče na mene i ne znaju ništa o mom životu. To znači
da mi ostaje samo kutija s maramicama. Jedna maramica se dopola izvukla iz kutije i visi ka
meni kao kakva ponuda.
Ali ja je odbijam.
Zidovi su okrečeni u svetloplavu boju, boju burke ostavljene na suncu. Pitam se da li ću
ikada više videti tu boju i pomišljam na ptičja jaja ili svetlom okupane vode. Zasad me ona i
dalje nosi natrag, ne napred.
Samiri su šake tople. Na njoj je džemper koji je omalio Nedžibinoj ćerki. Moja ćerka
izgleda u njemu kao nova devojčica. Lice je već počelo da joj se popunjava. Koliko je
drugačije videti je sa dignutim šiškama, pričvršćenim novom šnalom u boji kornjačinog
oklopa koju joj je kupila tetka! Luksuz je razmišljati o kosi i odeći. Pamtim kako sam se
oblačila u prvim godinama s Mahmudom. Sada razmišljam samo o tome koliko je odeća
nevažna… a ipak, koliko zna da promeni život.
Istine znaju da budu potpuno oprečne, najcrnje crnilo i najbelja belina u isto vreme.
Prošla su sad već dva sata. Lica oko nas dobra su i nema na njima osude. Reči su im spore
i strpljive. Medicinske sestre su se osmehivale Samiri, a i ona se osmehivala njima. Zbog
toga mi je bilo lakše dok sam gledala kako odvode moje najmlađe dete. Aziz me je
posmatrao dok su ga odvozili, prsti su mu se grčili, dirali strune u mom srcu. Medicinska
sestra je položila šaku na moju mišicu i blago me stisnula, bez reči mi govoreći da je i ona
majka i da će se o mom sinu ovde svi lepo starati.
Ako uspeju da mu izleče srce, za mene ima nade.
Za ovih nekoliko nedelja od dolaska štošta se dogodilo. Najteži je bio prvi korak –
pristupiti službeniku graničnog prelaza bez ičega izuzev gole istine o tome zašto smo tu,
bele zastave koja moli za milost. Službenik se namrštio i ljutito othuknuo, pa nas poveo
odatle, dok su drugi to posmatrali, srećni što nisu u našoj koži i istežući vratove kako bi čuli
šta se priča. Bili smo kuriozitet. Nisam odvajala oči od službenika, nisam mogla da uzvratim
pogledom na zurenje tih posmatrača.
Proveli smo sate u jednoj sobi pre nego što su nas poslali u drugu. U nekom trenutku
doveli su jednog Iranca. On je prevodio moje reči na engleski, suvo i mehanički. Nijednom
se nije osmehnuo niti ponudio reč preko onog što su od njega tražili da kaže. Tu nije došao
da bi nam bio prijatelj ili zastupnik, te se i starao da ta poruka ne bude pogrešno shvaćena.
Proces je otpočeo. Poslali su nas u neko prihvatilište, zdanje s malim sobama i
zajedničkim kupatilima. Bilo je tu i drugih izbeglica, svih u istom procesu. Ljudi svih
mogućih boja i jezika. U nemogućnosti da komuniciramo, premeravali smo jedni druge sa
opreznim nepoverenjem, kao da se međusobno nadmećemo za jedinstvenu priliku, kao da
među nama samo jedan može biti pobednik. Pitali smo se čija će priča pobuditi
najneodložniju pažnju. Ko je među nama najdostojniji saosećanja ove zemlje? Bilo je to
uznemirujuće, nemo suparništvo.
Ponovo su obavili s nama razgovor. Dala sam sve detalje. Pričala sam im o svom mužu i
poslu koji je obavljao, i o neprijateljima koje je nekako sebi stvorio. Pričala sam im o onoj
noći kad su došli u našu kuću i odveli ga. Samira je zurila u pod i slušala. O toj noći nismo
razgovarale otkako se dogodila. Tumač je prenosio našu priču jednoj ženi, koja je zapisivala
beleške, klimala glavom, a onda prešla na sledeću stranicu s pitanjima. Pričala sam im o
Selimu i kako je na putu nestao. Rekla sam im to da bi imali zabelešku o mom sinu kad se
bude pojavio. Proverili su naša imena, datume rođenja, imena srodnika, adrese i sve
moguće sitnice. Pitali su me stalno iznova za isti podatak, toliko puta da mi se učinilo da ću
se možda splesti sa odgovorima, iako su bili istiniti.
Dozvolili su mojoj sestri Nedžibi da nas poseti. Pala sam joj u naručje. Biti u blizini
porodice, to znači osetiti mogućnost ponovnog puštanja korena. Kad su me upitali za
Selima, obeshrabrila sam se. Sve sam se nadala da je nekako uspeo da stigne u Englesku pre
mene i da je već kod tetke, da nas čeka da stignemo tamo. Sestra me je čvrsto grlila. S njom
su došli i njeni, Hamid i deca. Ponovni susret bio je i sladak i gorak, pomračen Mahmudovim
odsustvom. Hamid je obrisao suze kad me je video bez muža, njegovog rođaka. Načas je sve
drugo između nas, izopačeni način na koji je postao član naše porodice, bilo potisnuto u
stranu. Imala sam druge, hitnije brige. Selima i dalje nije bilo. Sestra je davala sve od sebe
da me osokoli.
Doći će on brzo, Feriba-džan. Oduvek je bio bistar dečak. Na očaje.
Da, jeste.
Sada živimo u malom stanu sa jednom spavaćom sobom i kuhinjicom. Istovremeno je
skroman i prekrasan. Dok razmatraju naše molbe, odobrene su nam lične karte i nešto malo
funti nedeljno za jelo. Više od svega zahvalna sam na tome što su pregledali Aziza. Dragi
doktor iz Turske bio je u pravu. Aziz u srcu ima rupu i potrebna mu je hitna hirurška
intervencija, rekli su i ovdašnji doktori. Lečiće ga dok mu budemo čekali da naš slučaj dođe
na ponovno razmatranje. S tumačem ili bez tumača, nije bilo moguće da izrazim koliko sam
zahvalna što to čujem.
Još da mogu tu vest da podelim sa Selimom. Tražim ga pogledom kuda god da kročimo.
Vidim dečake njegove visine ili njegove boje kose, pa se pomolim da se neki od njih zatrči
ka meni. Čujem mu glas u gomilama ljudi, često se i naglo okrenem, pitajući se nisam li
prošla kraj njega a da to nisam znala. Šta ako je ovde, ali ne uspeva da nas nađe? Samira to
zna i ne iznenađuje je moje ponašanje. I ona radi to isto. Od svega je teže što ne znamo gde
je.
Usuđujem se da zamislim jedan savršen svet. Usuđujem se da maštam da će ta žena koja
zapisuje moju priču na tolike stranice zastati i setiti se da je neki dečak po imenu Selim
Veziri ovde i da traži svoju porodicu. Maštam kako ću mu reći da mu je brat dobro. Maštam
da nam stiže pismo gde objavljuju da nas neće otpremiti natrag i da će nam biti dopušteno
da radimo, idemo u školu i živimo u ovoj zemlji gde je vazduh čist, a život više nalik metalu
nego prašini.
 A dok o svemu tome razmišljam, ka meni ide žena u zelenoj bolničkoj uniformi. Kosu joj
prekriva plava kapica, iste ove bolne plave boje kao što su zidovi. Skida masku dok prilazi.
Zurim u njeno lice, željna da protumačim kakve vesti nosi o mom sinu. Iz očiju ne mogu
ništa da joj pročitam. Ne usuđujem se da ustanem jer bi mogla vrlo lako da me obori onim
što će upravo reći. Nemam drugog izbora do da čekam i slušam.
Ne bi trebalo još dugo da potraje.
ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Selim
Opet novi jezik. Opet novi ljudi. Ali sve je bilo isto. Onaj dobro znani osećaj zalutalosti. Zbog
istih stvari mu je koža bila lepljiva od hladnog znoja, a usta se sušila: izbeglice, kontrolni
punktovi, vozovi, prizor hrane.
Naizgled posle čitave večnosti, Selim je osetio da je brod prestao da se kreće i da je
počelo rastovaranje kamiona. Kamion se spustio niz rampu u luku Barija, na istočnoj obali
Italije. Onaj teži deo bio je kako izaći iz kamiona. Selim je čekao da vozač na prvoj stanici
otvori zadnja vrata. Kako je to uradio, tako je Selim otisnuo sklupčano telo i odskočio sa
platforme, maltene oborivši vozača na zemlju. Poput miša otkrivenog u kakvoj pregradi,
zagrabio je da ustane i dao se u trk.
Trči. Samo trči.
Sunce mu je žarilo odvikle oči. Jurio je ka putu. Za njim se čulo urlanje. Potrčao je brže i
skrenuo levo čim je ugledao prolaz između dva zdanja. Bio je to ugao neke ulice. Kad je
ostavio vozača dovoljno daleko za sobom, skljokao se između dva ulična kontejnera i ostao
tu da čeka.
Bio je sumrak pre no što je Selim ponovo pošao dalje. Hodao je s ciljem ali bez smera, sa
zbunjenošću u koraku, zadivljenošću kako je čak dotle stigao. Pogled mu je leteo naviše, u
zdanja što su se uzdizala spratovima. Zabasao je u neku metropolu kakvoj je slične viđao
samo u očevim knjigama.
Ovde bih, pomislio je Selim istovremeno sa zebnjom i sa nadom, mogao da se izgubim.
Selim je lunjao uskim ulicama dok su pored njega šišali automobili i taksiji. Prošla je
peške jedna porodica. Majka je gurala dečja kolica, dok je otac na ramenima nosio dečačića.
Za sve te kilometre i mesece što su ga delili od Kabula, rana je ostajala blizu, ne udaljenija
od pigmenta u njegovoj koži. Da li će ikada pogledati u nekog oca i sina a da ne oseti kako
mu telom damara otrov? Do one noći kad su odveli padar-džana, nikad nije primećivao
očeve i sinove. Sada su mu privlačili oči, a tom samokažnjavanju nije mogao da se odupre
jer se svaki put nadao, onim delom dečačkog bića koji nije pristajao da ostane potučen, da
će se ovog puta sirće iznova pretvoriti u sok.
A tu su bile i majke. I devojčice Samirinog uzrasta. I zdravi mališani. Selim je sve češće i
češće morao da odvrati oči u stranu kad pogleda u svet. Bio je čak usamljeniji nego što je
mislio.
Selim je smogao odvažnosti da uđe u jednu radnjicu. Razmenio je nekoliko evra za
sendvič i sok. Vlasnik radnje mu je stavio kupljenu robu u kesu, pa se vratio svom poslu.
Našao je jedan slabo osvetljen dečji park. Prošao je pored ljuljaški, tobogana i ogradice s
peskom. Prišao je vrtešci, disku obojenom u osnovne boje. Selim je gurnuo metalnu šipku
vrteške i zavrteo je. Pošla je ukrug podrhtavajući, uz sporo škripanje od kog se dizala kosa
na glavi. Noć je preobražavala igrališta u gradove duhova, lišene iskupljujućeg zvuka dece
što se smeju i vijaju.
 Selim je živeo u tim prazninama. Živeo je u nenaseljenim prostorima noći, mestima gde
vedra, vesela lica neće boraviti. Živeo je po ćoškovima koji su ostajali neprimećeni, među
stvarima koje ljudi počiste i izbace na zadnja vrata.
Skupljenih kolena, prespavao je tu noć iza vrteške i probudio se baš kad je granulo sunce.
Trubile su sirene, a grad se komešao i oživljavao. Selim se zaputio ka trotoaru. Danas će
planirati.
Pored njega su prolazile žene s cegerima i malom decom. Prodavnice su delovale
poznato. Jezik je zvučao strano. Sve je bilo drugačije a isto. Selim se budno čuvao uniformi.
Pošto mu je odredište bila Engleska, morao je da nađe najbolju maršrutu da do nje stigne. U
Turskoj je uspevao da se provuče u autobusima, te je pomišljao da bi isto to mogao da
pokuša i ovde. Skupio je hrabrost da priđe jednoj vremešnoj ženi, pogrbljenoj od starosti.
Na mešavini grčkog i engleskog upitao je gde je autobuska stanica. Žena je delovala
razdraženo i zamahala mu je da ide, kuckajući po ulici štapom. Selim je produžio blokom, s
rukama u džepovima.
Opazio je jednog sedokosog muškarca kako sedi sam ispred kafića. Upravo je bio
presavio novine i stavljao ih je pod mišku kad mu je Selim prišao i dao sve od sebe da
iznova artikuliše pitanje.
Klimnuo je glavom, lica uglavnom skrivenog širokim obodom šešira. Glas mu je, istrošen
od dugih godina, posedovao blagu prozuklost.
„Dov’e’ la stazione? Si, si.“
Nizom gestova šake, pokazao je ka glavnoj ulici, pa skretanje levo. Ponovio je sve,
govoreći polako i strpljivo dok nije bio siguran da je Selim ugrubo stekao osećaj za to u kom
pravcu treba da se zaputi.
Selim je u znak zahvalnosti položio ruku na grudi i pognuo glavu, osetivši se pri tom
gestu umnogome kao padar-džan.
Ulični natpisi nisu bili od neke koristi. Selim je stigao do jedne raskrsnice i zapitao se da li
je ona to mesto gde treba da skrene levo. Hodajući još nekoliko časaka, ugledao je široko
zdanje kom je čitava fasada bila sačinjena od niza lučnih ulaza i kitnjastih prozora. Dva
autobusa skrenula su na put što je zavijao oko zdanja. Videvši policajca kako malo dalje
napred pijucka kafu, Selim izveo neupadljivu, paničnu promenu smera i skrenuo u bočnu
ulicu. Posle dva bloka vratio se na glavnu ulicu, pa pošto je policajac sad bio podobro iza
njega, pošao pravo ka stanici.
Stanica je iznutra sama po sebi bila uzavrela metropola. Selim je izvrdavao putnike i
vijugao njome sve dok nije naišao na jedan zid s kartama. Na tom zidu su bila četiri
ogromna plakata u različitim razmerama. Istražio je linije lokalnih autobusa i pošao dalje.
Sledeća je bila karta Italije.
Ali gde sam sad?
Negde blizu vodi. Negde blizu Grčkoj. Oči su mu se usredsredile na crvenu tačku na
istočnoj obali Italije.
U redu, dakle, ovde sam. Kako ću stići u Englesku?
Selim se obrnuo kako bi proverio da nije privukao nikakvu pažnju. Vratio se karti. Da bi
stigao u Englesku, najdirektniji put bi bio preko Francuske. Ali kako to da izvede?
Selim je pretresao svoje dosadašnje putovanje.
Korak po korak. U velikim gradovima lakše je skriti se. Nemoj da se nađeš zarobljen u
malim gradovima.
 Rim. Severozapadno od tačke u kojoj je on stajao nalazio se taj grad obeležen
najkrupnijim slovima, a činilo se da čitav niz puteva vodi u njega i iz njega. Iz Rima bi morao
na sever kako bi prešao Francusku a zatim i Lamanš.
Selim je opipao kanap oko pojasa, kesicu s novcem. U nju je bio zavukao ceduljicu sa
adresom koju mu je našla Roksana. Odredište. To je bilo sve što poseduje. Nije imao
nikakav telefon, nikakvu kartu, nikakve slike. Samo adresu.
Oprezno je prišao nizu pultova sa službenicima koji su sedeli iza pregrada od pleksiglasa.
Stao je pred jednu stariju ženu, koja takoreći nije ni digla pogled. Selim nije razumeo ni reč
od onog što je rekla.
„Molim vas. Autobuska karta za Rim?“, upitao je, moleći se da ta žena zna engleski.
„Roma?“, kazala je ona odvojivši pogled od kompjutera. Izvirila je preko naočara.
Pokušao je da protumači njen izraz i pripremio se za bekstvo.
„Eh, za Rim, bolje uzmeš voz, ne?“ Selim je klimnuo glavom. Zvučala je opušteno,
nesumnjičavo.
Selim je po njenim uputstvima našao železničku stanicu, ne mnogo udaljenu odatle.
Tamo je ponovio svoja oprezna istraživanja, pričekao dok nije bio siguran da je teren čist i
da nema policajaca, pa tek onda prišao blagajni s kartama. Uspeo je da kupi kartu do Rima,
za voz koji će krenuti za dva sata, i ukrcao se u njega kad je video da i drugi ulaze.
Bilo je gotovo deset uveče kad je voz ušao u rimsku stanicu. Pre nego što će se usuditi da
iskorači u noć, Selim je predahnuo načas da bi ojačao hrabrost. Iako je prevalio jedan korak
napred, odlično je znao koliko brzo može da klizne dva koraka natrag.
ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Selim
Podesio je očev sat po satu na zidu stanice. Stupio je u dobro poznatu noć nepoznatog Rima
da bi našao mesto gde će se odmoriti do jutra. Goreo je od želje da otkrije najbolji put do
Francuske, ali opominjao je sebe da ne brza.
Vazduh je bio prohladan. Selim je nabio ruke u džepove; glavu je držao nisko, a oči dobro
otvorene.
Ljudi su se tiskali kroz zagušene izlaze stanice gurajući prtljag. Selim je odabrao jednu
dobro osvetljenu ulicu, sa mnogo manje gužve nego u onoj kojom je prolazila većina ljudi.
Posle deset-petnaest minuta hoda ugledao ih je. Pred izlozima radnji stajale su tri žene.
Bile su u suknjama koje jedva da su im pokrivale zadnjice i u majicama koje su izgledale kao
da su zalepljene za telo. Dve su bile tamnopute, Afrikanke, od kojih je jednoj pod uličnom
svetiljkom kosa bleštala jarkonarandžasto. Treća je imala kožu svetliju nego Selim, i
svetlokestenjastu kosu. Premeštale su se s noge na nogu, a onda bi prošetale nekoliko
koraka tamo-amo duž bloka, ruku skrštenih na grudima, trudeći se svom snagom da se
ugreju. Selim je usporio i posmatrao ih je.
Kola su u prolazu usporavala. Devojke bi izbacile jednu nogu ispred druge, pa iskošene
glave premerile vozača. Selim je posmatrao onu svetloputiju. Kad su se približila sledeća
kola, osvrnula se i prošla rukom kroz kosu.
Selim je prepoznao na njima onaj i predobro znani miris očajanja.
Zaustavio se neki mali hečbek. Jedna Afrikanka je prišla suvozačkom prozoru i nagla se
unutra. Jednom rukom se podbočila. Zavrtela je glavom i vozač je pošao dalje, gotovo je ne
sačekavši da izvuče glavu iz vozila. Ljutito je zaurlala za njim dok su stop-svetla nestajala u
daljini.
Momci u kampovima pričali su o jednom delu Patre gde muškarci mogu platiti ženama
da budu s njima. Selim se smeškao i smejao dok su zbijali šale na tu temu, ali nikad nije
video takvo mesto niti takvu ženu. Čak i njegovim bezazlenim očima bilo je jasno o čemu
pričaju. No ovo su bile devojke, mlade devojke. Selim se zapitao nije li se prevario. Pošao je
ka njima jer mu je bila potrebna pomoć da nađe put, ali i jer je bio radoznao.
Devojka svetlokestenjaste kose primetila ga je kako se bliži, pa uzmakla za nekoliko
koraka i priljubila se uz fasadu zdanja. Preostale dve, na korak-dva odatle, prezirno su ga
gledale i ćaskale među sobom.
Nije mogao odoleti da ne zuri. Oči su mu krenule od njenih cipela s debelim platformama
i potpeticom od deset centimetara, pa prošetale naviše, prateći gole noge uz butine, do
mesta gde se crna haljina završavala ili počinjala, zavisno od ugla posmatranja. Haljina je
ovlašno pratila njeno mršavo telo, a preko grudi i leđa ukrštala se mreža od tankih bretela.
„Buona sera“, izgovorila je. Ulična svetiljka obasjavala joj je nežne crte lica, bacajući po
njemu razigrane senke. Imala je tanak nos, svetlozelene oči koje su treperile čak i u toj
večernjoj svetlosti, usne namazane drečavocrvenim karminom. Uprkos našminkanom licu,
izgledala je kao da joj nije više od sedamnaest godina.
„Allo“, sramežljivo je odgovorio Selim. Tragao je za rečima. Devojka je delovala
nestrpljivo.
„Allo“, podstakla ga je. Javio joj se predosećaj da ova prilika ne obećava, pa je njen
prepodoban izraz iščezao.
„Treba mi… treba mi pomoć. Kako da stignem do Engleske?“ Bilo je to najelokventnije što
je uspeo da izgovori u tom trenutku.
Zakolutala je očima i okrenula mu leđa. Selim je bio uporan. „Molim vas, moram u
Englesku“, molećivo je izustio. „Neko mesto gde mogu da prespavam jednu noć? Znate li?“
„Ne mogu da ti pomognem“, iznenadno je rekla. To je kazala na engleskom, ali sa jačim
stranim naglaskom nego što je bio Selimov. Udaljila se za nekoliko koraka kad su jedna kola
naišla, usporila pa ubrzala i prošla. Osvrnula se ka njemu, razdražena.
„Idi“, zasiktala je. „Nemoj tu da stojiš!“
„Molim vas! Iz Avganistana sam. Da li znate da li ovde mogu da nađem druge
Avganistance?“
„Ne znam.“
„Odakle ste?“, nije se dao.
„Iz Albanije“, kazala je, a oči su joj na najkraći tren postale setne. „Sad idi.“
Selim nikad nije bio čuo za Albaniju. No nije odustajao. Bili su tako blizu po godinama.
Možda mu je nešto u vezi s Roksanom ulilo nadu da će mu i ova devojka pomoći i biti vodič,
iako je znao da između njih dve nema nikakvih sličnosti.
Prkosno je okrenula leđa. Selim je najzad popustio. Pošao je ukrug oko blokova tragajući
za ma kim drugim kog bi mogao da zamoli za pomoć, ali bila je bezmalo ponoć, a on
iznuren. Skrenuvši na uglu, naišao je na nju u istom bloku. Preostale dve merkale su Selima
iz daljine, a onda su prešle ulicu, vrteći glavom. Mlada Albanka je krišom pogledala ka
njemu, pa zabacila glavu i ljutito huknula.
„Izvinjavam se. Samo sam hteo da te pitam… molim te. Moram negde da spavam, negde
gde je bezbedno. Bez policije.“
„Molim te, praviš mi problem. Idi!“ Kao da ih je domamio Selim, u daljini su se zavrtela
plava svetla. Devojke su krenule da se razilaze.
„Policija?“, upitao je Selim kad je svetloputa devojka pohitala ulicom.
„Da“, odgovorila je šapatom, ne osvrćući se. Selim se primakao zgradi, dalje od ivičnjaka.
Svetla su ostala u daljini. Posmatrao ju je kako odlazi, njene blede noge u tami. Nespretno je
hodala na štiklama, a pošto je žurila, iznenadno joj se izvio gležanj i ruke su joj zamlatarale.
Teturala se korak-dva pre nego što će pasti. Selim joj je pritrčao. Kolena su joj bila gadno
izguljena i držala se za gležanj, kriveći lice. Pokušala je da ustane, ali kako je prenela težinu
na desno stopalo, tako je usrknula vazduh.
Selim ju je pridržao za lakat dok je izuvala cipelu. Štikla se bila odlomila. Devojka je
izgledala kao da će zaplakati. S cipelom u ruci, ćopajući je pošla ulicom. Selim ju je pustio,
no brzo ju je pristigao čim je video s kakvom mukom korača. „Pomoći ću ti“, ponudio se pa
ćutke pružio ruku. Rezignirano ga je pogledala, a onda klimnula glavom.
„Ovamo“, kratko je rekla i prva pošla. Skrenuli su na nekoliko mesta idući uličicama boje
škriljca. Dovela ga je do jedne zarđale limuzine parkirane na zabačenom parkingu. Izvadila
je iz novčanika ključ, otključala vrata i sela na zadnje sedište.
 „Sedi“, ponudila ga je pokazujući na susedno sedište. Poslušao je, vodeći računa da joj ne
priđe preblizu. Sad je bila manje arogantna, ali Selimu je iznenadno bilo neprijatno što je
sam u kolima s njom.
„Kako se zoveš?“, upitala je sa mlakim interesovanjem.
„Selim. A ti?“
„Mimi.“
Neko vreme je vladala tišina. Mimi se vrpoljila i masirala je sebi gležanj. Pogledala je u
Selima mršteći se.
„Zašto si došao ovamo?“
„Ovamo?“
„U Italiju. Zašto si došao ovamo?“
„Hoću u Englesku. Moja porodica je u Engleskoj.“
„Porodica?“
„Majka, sestra, brat.“
Mimi se zapiljila kroz prozor kola. Po staklu su nečujno padale kapi kiše.
„Gde je tvoja porodica?“, upitao je Selim. Mimi se protrljala po rukama i promeškoljila se
na sedištu.
„Nemam porodicu“, naglo je izgovorila.
„O!“
Njen odgovor je ostavio Selima sa još mnogim pitanjima. „Kad si došla u Italiju?“
„Pre dve godine“, kazala je.
„Želiš da ostaneš?“
Usne su joj se ljutito napućile. „Ovde nema ničega.“
„Kuda želiš da odeš?“
Mimi je pogledala u njega kao da je niko nikada nije to pitao. Nešto u toj tami davalo je
njihovom razgovoru još prijatniju anonimnost.
„Ne znam.“ Kiša je počela da pada jače, lupajući po krovu automobila limenim stakato
ritmom. Uljuljkana tamom i kišom, Mimi je počela da pripoveda Selimu svoju priču, na
oskudnom engleskom koji nije mogao dostojno da je predstavi.
Mimi je poticala iz siromašne porodice u Albaniji. Bila je treća ćerka, a posle nje su se
rodile još dve. Kad je imala petnaest godina, roditelji su uredili njenu udaju za gotovo
dvaput starijeg čoveka. Bunila se, ali ništa nije uspela da promeni. Proživela je sa svojim
mužem gotovo tri meseca, skupljajući prazne flaše i trpeći njegove alkoholičarske nastupe
gneva. Posle tri meseca vratila se roditeljima, ali oni nisu hteli da je prime. Mimi je otišla
kod svoje tetke da živi s njom.
Zaljubila se u jednog tamošnjeg momka, koji ju je pozvao da se preseli s njim u Italiju, gde
će se uzeti i započeti novi život. Organizovao je sebi i njoj prelazak od Albanije do obale
Italije motornom čamcem. Mimi o svojoj odluci da ode nije pričala ni tetki niti ikom
drugom. Kad su stigli u Italiju, uselili su se u jedan mali stan i nedelju-dve je Mimi verovala
da započinje taj pozlaćeni život koji joj je on obećavao. No ubrzo je momak počeo da se žali
kako im treba novca. Ne može da nađe posao, govorio je, a onda je kazao svojoj verenici
kako bi njena lepota mogla da zaradi dovoljno para za oboje. Obećao joj je da to neće dugo
trajati i da se među njima dvoma ništa neće promeniti.
Selim je nije prekidao.
 Momak je uzimao sav novac koji je Mimi donosila kući. Trošio je njenu zaradu na drogu i
izlazio s drugovima dok ona radi. Jednog dana ju je odveo u neki stan i bez cifranja je
prodao drugome. Molila ga je, podsećala ga na njegova obećanja i na sve što je za njega
činila, ali on joj je okrenuo leđa i nikad se više nije vratio. Taj novi muškarac hteo je od nje
da radi. Kad je odbila, premlatio ju je i zaključao je u sobu sa još dve devojke, i tu ih držao
dok nisu ostale bez ijednog drugog izbora do da se pokore. To je bilo pre sedam meseci. On
je takav čovek da nije pametno pokušati bekstvo od njega, saznala je od nekih drugih
devojaka.
„Nemam kuda da idem. Nemam nikakva dokumenta. Porodica me ne želi. A ako odem, on
će me naći.“
Selim nije imao ni reči utehe, ni reči ohrabrenja. Bio je zahvalan što mu tama skriva izraz
lica. Ona je bila korišćena devojka, ona vrsta sramote koju ljudi u Kabulu ne bi pominjali u
pristojnom društvu.
Imao je samo jedno pitanje, na koje je Mimi odgovorila bez potrebe da ga on postavi.
„Ne znam zašto ti pričam. Kažeš da ti treba pomoć. Ali ti si muško. Slobodan si. Ne treba ti
pomoć.“
Njene pretpostavke su razljutile Selima. Želeo je da je mrzi. Jednim delom ju je i mrzeo.
Mrzeo ju je što mu priča tako strašne stvari da pred njima njegove muke blede. Mrzeo ju je
što izaziva u njemu sažaljenje još prema nekome, ne samo prema sebi. Mrzeo ju je što ga
nagoni da se oseća još bespomoćnijim – beskorisnim za sebe, beskorisnim za druge.
Selim joj je uputio još jedan dug pogled ispod oka. Nije bilo teško zamisliti da bi je
porodica vratila s praga. Devojka koja je napustila muža, a onda odbegla s drugim, samo da
bi završila kao prostitutka. U Avganistanu bi joj zbog ljage koju je nanela porodici odavno
prekratili muke.
Selim je pogledao kroz prozor. Među mnogim kišnim kapima posmatrao je jednu, pratio
je očima dok je tekla niz staklo i nestajala u noći. Nije mogao da mrzi Mimi. Uprkos
osornom tonu i napadnoj spoljašnjosti, bila je samo devojka. Najbolje što je mogao da učini
bilo je da oćuti.
„Nemaš dokumenta?“, upitala je.
„Nemam.“
„Hm.“
Selim se poigravao satom. Pitao se da li je bezbedno biti tu sa njom, ali sad je kiša padala
jače, te nije imao želje da traži drugo sklonište.
„Tvoj sat… lep je.“
Selim je prestao da se igra kaišem sata i ispravio se na sedištu. Posle nekoliko trenutaka
čuo je sopstveni glas kako razlama tišinu.
„To je bio sat moga oca.“
Posmatrajući kazaljke kako odbrojavaju sekunde i minute, Selim je ispripovedao priču o
sebi. Saopštio ju je jednostavno i hitro. Iznenadilo ga je koliki dani i godine nisu imali baš
nimalo važnosti. Priča o njemu, o njegovom srcu, zapravo se sastojala samo od pregršti
sekundi ili minuta. Ostalo je bilo prazan put, prostranstvo koje je samo produžavalo put od
jedne do druge tačke.
Pričao joj je o svom ocu. Pričao joj je o odlasku i o Polatovom imanju u Turskoj. Glas mu
je omekšao dok je govorio o madar-džan i njenim brigama, o Samirinoj ćutnji i Azizovom
bolesnom srcu. Pričao je o Atikiju, ali je izostavio Sabura i nož, trenutak koji još nije bio
pripravan da prihvati. Pričao joj je o Patri i Naimovom unakaženom telu.
„Ti si još samo dečak“, rekla je Mimi na kraju. „Porodica te čeka. Idi svojima.“
„Ali mogu li do Francuske?“
Mimi se zamislila.
„Možda mogu da ti pokažem – ali možda je to i rđava ideja.“
„Reci mi“, podstakao ju je Selim. Svaka ideja mogla je biti dobra ideja.
„Ljudi idu u Francusku svakog dana. Neki ponesu kutiju i pređu u Francusku. Lak posao,
samo je važno da te policija ne uhvati jer te vodi u zatvor.“
„Samo zbog toga što si poneo neku kutiju? To mogu“, s nadom je rekao Selim.
„Ne znam. Odvešću te tom čoveku – on zna. Pitaću ga za tebe.“
On i Mimi su se dogovorili da se nađu ponovo sutra uveče. Kada je kiša stala, Mimi mu je
rekla da je najbolje da ode i nađe neko mesto gde će prespavati do jutra. Selim je razumeo i
zaputio se u noć, zahvalan što je upoznao Mimi, tu devojku-ženu.
ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Selim
Selim je taj dan proveo lunjajući ulicama Rima. Posmatrao je turiste, kojima su o istegnutim
vratovima visili foto-aparati. Sa šarenim pamfletima u ruci, imali su u hodu neki
karakterističan ritam – zastani, fokusiraj, snimi. Još nekoliko koraka, pa opet – stani,
fokusiraj, snimi.
U glavi je iscrtao kartu grada kako bi u nju unosio svoju stazu. Automobili su trubili, a
zvuci grada utapali njegove zlovoljne misli.
Selim je skrenuo na jednom uglu i pred njim se ukazala neka visoka građevina boje
zemlje, starina što se uzdizala nad prepunom ulicom. Ta asimetrična građevina bila je bez
krova i izgledala je čudnovato poznato dečaku koji je u ovoj zemlji bio tek jedan dan. Pošao
je ka njoj, a dok je blenuo, navrla mu je bujica uspomena.
Nije imao više od sedam-osam godina i bio je ščućuren sa svojima u dnevnoj sobi u
zadnjem delu tetkine kuće. Oni su bili među malobrojnima koji su posedovali video-plejer, a
jedan njegov brat od tetke pozajmio je od druga staru kopiju nekog kung-fu filma. Kako se
beše zvao? Nešto o nekom zmaju. Upravo na ovom mestu bila je snimljena jedna od scena
borbe, scena zbog koje je Selim posle toga nedeljama sekao pesnicama vazduh i gibao tanke
bicepse.
Prišao je Koloseumu korakom koji su ubrzale nostalgija i radoznalost. Zaputio se za
debelim uzetom ljudi što je opasivalo zdanje. Kupovali su karte da bi ušli. Selim je seo na
jednu klupu na drugoj strani ulice. Nije mogao priuštiti sebi da ono što ima troši na kartu, ni
naterati sebe da ode odatle. Bio je u stanju da zamisli one muškarce gole do pasa, blistavi
znoj koji im ocrtava mišićave figure – kako vešto udaraju, izmiču se i lete kroz vazduh.
Selim je pomislio na vozače kamiona, policajce, Sabura. Njegove bitke nisu ni najmanje
ličile na te iz filma.
Zapitao se šta li u tom trenu radi Roksana. Verovatno sedi u učionici, sluša profesora
skeptičnim uvom. Vratio se u onaj dan kad ga je odvela svojoj kući. Video ju je kako ga
uvodi u dnevnu sobu i priča uz užinu. Njenu meku ruku koja mu ćuška tetkinu adresu.
Majicu što se sužava u struku.
Misli su mu odletele ka Mimi, veoma drugačijoj devojci, ako se tim imenom mogla
nazvati. Njena koža, njene noge, njene grudi. Bilo je to više nego što je ikada ranije video od
neke žene. Žene nevinosti i srama. Uprkos magličastoj senci za oči nakupljenoj u boricama,
mirisu dima cigareta u njenoj odeći, izrazu lica koji je govorio da ju je život bacao tamo-
amo, Selim je u njoj nazirao neku umilnost. Video ju je u njoj kad skupi usne ili kad sedi
podupirući bradu dlanom.
Selim ranije nije poznavao takve devojke. Već od samog razmišljanja o njima osećao se
muževnije, koliko god da je to delovalo besmisleno.
Pala je noć i Selim je našao put natrag do slabo osvetljene ulice. Nije ugledao Mimi. Ugledao
je druge devojke, devojke svih nijansi u šortsevima ili nabranim suknjicama, koje su
koketnim pozama maskirale dosadu. Ostao je na rastojanju.
Seo je na ulazne stepenice nekog napuštenog zdanja. Njegov sat je kazivao da je devet.
Provezlo se nekoliko automobila, polako. Odatle gde je sedeo, videla se ulična svetiljka pod
kojom su se sreli. Čekaće, odlučio je.
Posle trideset minuta stala su jedna kola. Suvozačka vrata su se otvorila i iz njih se
pojavila jedna, zatim druga bleda noga, a potom i čitava Mimi. Zatvorila je vrata za sobom u
trenutku kad je auto već počeo da se udaljuje. Popravila je suknju i oprezno zakoračila na
trotoar; gležanj joj je još bio osetljiv.
Imala je majicu boje zada i belu suknju koja je svetlucala pod sjajem ulične svetiljke.
Selim je ustao i pošao ka njoj. Opazila ga je još izdaleka kako ide, ali se ponašala hladno.
„Mimi“, nervozno je rekao Selim. Ruke je držao u džepovima, ne znajući šta bi drugo s
njima.
„Opet si došao.“
Po tonu kojim je to rekla, Selimu je bilo jasno da ga nije očekivala, a i da nije posebno
oduševljena što je tu.
„Da. Tvoja noga. Je li dobro?“
Klimnula je glavom. Možda se pokajala što mu je rekla da dođe.
Selim je progovorio brzo, dok još nije stigla da mu kaže da ide. „Možeš li da me odvedeš
tom čoveku? Čoveku koji može da me pošalje u Francusku?“
„To je rđava ideja. Izvini. Možda je bolje da sam nađeš put.“
Nada koju je ukresala u njemu prethodne večeri u međuvremenu se razgorela punim
plamenom. Oklevala je. Ne i Selim.
„Molim te, treba mi pomoć. Moram u Englesku… zbog svoje porodice. Zbog majke, sestre,
brata.“
Na pomen porodice Mimi se trgla. Podbočila se, pa se hitro obazrela.
„Ne znam šta će biti. Ti ljudi su ponekad na opasnim mestima. Ti si došao u Italiju sam.
Mislim da sad treba da ideš i nađeš sebi put, kao svi. Možeš to. Niko ne motri na tebe, niti te
drži ovde.“
„Mimi, molim te“, izustio je s preklinjanjem.
„To nije dobra ideja“, tiho je rekla.
„Nemam ništa“, jednostavno je kazao Selim. „Treba mi to.“
Mimi je znala da on ima više nego ona. Zavidela mu je na mogućnosti da se odvaži i iskuša
sreću – mogućnosti koju ona, poput kakve ptice u kavezu, nikad neće imati. Popustila je,
budući da ga je obilato upozorila. Šta god da se desi posle ovog trenutka, neće počivati njoj
na savesti.
„Pokazaću ti. Ali ne pominji moje ime.“
Selim je spremno pristao. Začulo se zvono. Žurno je zavukla ruku u tašnicu i izvadila
mobilni. S nekim je obavila kratak razgovor, a pogled joj je švrljao po ulici dok je pričala.
Zvučala je nervozno, poslušno.
„Idemo brzo.“
Pošao je za njom. Kazala mu je da će ga dovesti do jedne zgrade, a dalje će Selim morati
sam da se obrati tom čoveku i zatraži od njega pomoć za prelazak u Francusku.
 Najzad, pomislio je Selim, nešto uspevam da postignem.
Olakšanje mu je bilo kratkog veka.
Nisu hodali ni nekoliko časaka, a iza ugla su izletela čeličnosiva kola i uz škripu se
zaustavila ispred njih, umalo ne najahavši na ivičnjak. Odskočili su i Mimi se preturila,
pošto joj je stopalo već bilo nesigurno. Selim se pružio da joj pomogne i ona mu je prihvatila
ruku.
„Mušterija si“, brzo je šapnula. Glas joj je podrhtavao.
„Molim?“
Ali nije imala vremena da mu razjasni. Iz kola je istutnjao muškarac u crnoj kožnoj jakni,
zalupivši pritom vrata na vozačkoj strani. Zgrabio je Mimi za mišicu i otrgao je od Selima,
pa je upitao nešto na jeziku koji Selim nije razumeo. Nezadovoljan odgovorom, stegao ju je
jače i pokušao da istera istinu iz nje drmusajući je. Ona ga je nešto molila.
„Šta radiš sa ovom devojkom?“, zarežao je muškarac preusmerivši pažnju na Selima.
Tamne, hladne oči su mu se skupile. Bio je desetak centimetara viši od Selima i dobrih
petnaestak kila teži. Njegovo neobrijano lice samo je još više zastrašilo Selima.
„Ja… ja sam… razgovarao“, zamucao je Selim, pa se tek onda setio šta mu je Mimi
došapnula.
„Radi čega si razgovarao?“
„Hoću da je pitam… zato što sam hteo da…“, upetljao se Selim.
„Hoćeš je?“, upitao je ovaj nehajno.
„D-d-da“, izustio je Selim što je mogao samouverenije.
Mimi je nervozno gledala čas u Selima, čas u tog muškarca.
„Lepo. Pare na sunce.“
Selim se uspaničio. Novac mu je bio u kesici skrivenoj za pojasom. Bilo je neizvodljivo da
izvuče nekoliko novčanica tako da se ne vidi da ima i više, a nije smeo da rizikuje da ostane
bez svega.
„Ja… ja nemam…“
Muškarac je u međuvremenu pustio Mimi i sad je stezao Selimovu bradu i obraze, samo
jednom rukom, koja ga je stiskala čvrsto poput mengela.
„Nemaš pare?“
„Nemam“, pisnuo je Selim između zgnječenih usana. Stisak se pojačao.
„Nemaš para, a?“ Obrnuo se ka Mimi i zaurlao nešto na nju.
Pre nego što je stigla i da počne da objašnjava, njegova šaka je pljesnula po njenom licu.
Odletela je unatrag. Selim je isturio ruke ka njoj, ali sad je muškarac punu pažnju
preusmerio na njega.
„Traćiš mojoj devojci vreme?“ Udelio je Selimu isti mučki udarac. Selim se zateturao i
pokušao da povrati ravnotežu, ali prebrzo je pao drugi, treći udarac.
Sa ovim besom nije bilo rasprave.
Šiljate čizme udarale su u Selimova leđa, stomak, rebra. Čuo je Mimi kako vrišti. Pokušao
je da se šćućuri, da zaštiti stomak od udaraca. Ponestajalo mu je daha. Osetio je trotoar pod
obrazom, hladan i hrapav. A onda su udarci prestali.
Selim je otpuzao na kolenima, kašljući i pljujući. Mimini povici su utihli. Odvukao se u
jedan ugao i legao tu iza gomile kartonskih kutija.
Molim te, neka se ovo svrši.
Selim je sklopio oči i predao se tami.
ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Selim
Zašto se nisam borio? Šta je to sa mnom?
Selim je bio gnevan na sebe gotovo isto koliko i na Miminog makroa. Bilo je jutro. Telo
mu se bolno bunilo dok je hramljući išao ka prodavnici na uglu da kupi nešto što će moći da
popije oteklim, rasečenim usnama. Misleći za njega da je neki huligan, vlasnik radnje je
uzeo novac s prezirom. Zavrteo je glavom, razočaran svojom zemljom zato što ne sklanja
problematične tipove sa ulica.
Pošto je našao put do železničke stanice, Selim je potražio redove vožnje i maršrute koji
će ga odvesti u Francusku. Osetio je na leđima pogled nekog policajca. U tren oka stručno se
stopio s gomilom, ostavivši policajca da zavrti glavom i vrati se u suprotni deo stanice.

Selim se svakog dana rvao s mogućnošću da neće uspeti da stigne do Engleske. Ponet
svojim iskustvom iz prvih nekoliko dana po dolasku u Italiju, osećao je očajničku potrebu
da nešto proba. Ali bio je umoran – izmožden kao da mu venama umesto krvi teče olovo.
Umoran od nemanja ničega za jelo, umoran od brige za novac. Umoran od stalnog
osvrtanja. Odlazak iz Kabula ipak je možda bio greška. Možda bi se tamo stanje popravilo.
Selim nije čuo kuckanje potpetica što mu se približilo. Bio je zakunjao s leđima uza zid
zgrade. U zavučenim ulicama glavnog grada Italije, neko je prepoznao njegovo izubijano
lice.
„Selime.“
Otvorio je oči i ugledao dva kolena sa oderotinama nalik na tragove automobilskih guma.
Mimi je čučnula kraj njega i obratila mu se prigušenim glasom.
„Je li ti dobro?“
„Sve je u redu.“ Glas mu je bio tih i neiskren. Obazreo se oko sebe. „Jesi li sama?“
„Da“, rekla je. „Burim nije ovde.“
Zove se Burim.
„Jesi li mnogo povređen? O, kakva su ti usta“
„Dobro mi je. Bolje je sad.“ Selim je priznavao sebi da nije krivica do njega što su on i
Mimi naleteli te noći na Burima, i da jeste krivica do njega što je Burim odvukao Mimi.
Sudeći po tome kako je izgledala, Burim je i nju propustio kroz šake. Pod levim okom imala
je plavičastu modricu, a na usni malu krastu.
„Izvini… izvini, Mimi“, izgovorio je. „Nisam želeo da budeš povređen a.“
Mimi se sasuljala do tla i sela kraj Selima. „Znam. Burim je ludak. Znam ga. Ništa novo.“
„Moraš da se otkačiš od njega.“ To je Selimu delovalo nekomplikovano. Što bi se tu
zadržavala kad novac koji zarađuje nije njen i kad živi u neprekidnom strahu? Zašto Mimi
ne ode?
„Ne mogu ništa da uradim. Sad ne. Možda jednog dana, ali sad… sad nemam izbora.“
 Razmišljali su u tišini: Selim se pitao zašto Mimi ne ode koliko danas, a Mimi je znala da
Selim to nikad ne bi shvatio.
„Sad ću te odvesti tom čoveku“, rekla je. „Možda ćeš uspeti da odeš. Imaš više šanse nego
ja.“
„A Burim? Šta ako nas opet nađe?“
„On je sad daleko. Ima dve devojke daleko odavde. Nove devojke. Otišao je da se nađe s
njima. Imamo vremena.“
Klimnuo je glavom i pošao za njom. Iako mu se činilo da nema snage za taj sastanak,
očajnički je želeo da ode iz Rima. Mimi ga je povela istim ulicama, motreći kako bi bila
sigurna da nije zaostao za njom. Stigli su do neke stambene zgrade s pokvarenom kvakom i
lepljivom trakom na ispucalim prozorima prizemlja. Selim je zavrteo glavom, svestan da će
se oglušiti o svoje instinkte ako uđe.
„Kad prođeš vrata, pritisni za stan be tri“, uputila ga je Mimi. „Javiće se muškarac. Pitaće
ko si, a ti mu kaži da te šalje Mimi. Kaži da hoćeš u Francusku i da možda ima posao za
tebe.“
„Da kažem tvoje ime?“
„Da. Taj čovek, on nije Burimov prijatelj. Ali radićeš sve što ti kaže. Sve, razumeš? On je
opasan čovek, ali moguće je da te pošalje u Francusku. Doći ćeš ovamo za dva dana“,
precizirala je instrukciju.
Selimu je laknulo što ima još vremena do susreta s Miminim poznanikom, premda ga je
razočaralo to što najmanje još dva dana neće biti u stanju da ode iz ovog grada.
„Kako se zove?“, upitao je. Mimi ga je već vodila natrag ka mestu sa kog su došli. „Kako je
ime tom čoveku?“
„Nema ime“, odlučno je rekla. „Nema pitanja. Ne voli da priča.“
„Odakle ga znaš?“
„Radio je s Burimom godinu dana, ali su se posvađali zbog novca. Sad ne razgovaraju, ali
znam da taj čovek šalje ljude odavde u druge zemlje. On će ti reći šta treba da radiš.“
Selim je klimnuo glavom, razumevajući ponešto, ali ne sve. Mimi je bila do guše u svetu
mutnih likova. Selim se zapitao nije li i on sam jedan od njih.
Možda sam kao ona. Kao ljudi koje ona zna. Možda više nisam nevini dečak u bekstvu.
Možda će mi bolje biti ako to prihvatim.
Koračala je ispred njega, a njen retki konjski rep pozivao ga je da ga prati. Još bolan,
Selim je predložio da sednu i pojedu polovinu sendviča koju ima u džepu. Mimi je pokazala
glavom napred.
„Hodi sa mnom“, kazala je i on je nastavio za njom.
Uvela ga je u neki slabo osvetljen jednosobni stan u zgradi nedaleko od mesta gde ga je
našla. Prost čaršav prekrivao je francuski dušek na metalnom okviru. Na jednoj drvenoj
stolici stajala je lampa, ostale stolice bile su poređane uz suprotni zid. Ofarbani nečim što je
svojevremeno sigurno bilo inspirativna crvena boja, zidovi su bili s vremenom popucali. Na
dva koraka odatle nalazila se kuhinjska niša, od glavne prostorije odvojena poluzidom. Bela
tehnika je izgledala zarđalo i nekorišćeno. Vrata kupatila stajala su poluotvorena, pa je
Selim nazreo okrnjen porcelanski umivaonik i usku tuš-kabinu s pocrnelim fugama.
Stan je bio u bednom stanju i da ga je Selim video pre nego što je pošao iz Kabula,
okrenuo bi od njega glavu. Ali ugao posmatranja otad mu se promenio. Kao što je često
govorio padar-džan, u dolini slepih jednooki je kralj.
 Selimova hitnija briga bilo je pitanje da li je pametno da on bude tu. Mimi je pogledala ka
njemu i pročitala mu misli.
„Neće doći. Burim ima novu devojku. Ostaće kod nje i doći će ujutru. Prva noć je vrlo, vrlo
loša.“ Mimi je sela na krevet, a Selim je privukao jednu stolicu da bi seo naspram nje.
Izvadio je iz džepa spljošteni sendvič, odmotao ga i ponudio joj pola. Uzela je uz tihu reč
zahvalnosti.
„Ovde živiš?“, upitao je.
Tu je živela. Njene oskudne haljinice i mrežaste bluze visile su mlitavo u plakaru,
naizgled umorne isto koliko i ona. Mimi je na česmi u kuhinji natočila čašu vode, pa mu je
dala.
Lampa je slabo svetlela, a onaj jedan prozor gledao je na drugu zgradu i nije dozvoljavao
da uđe mnogo svetlosti. Selim se pomerio napred na stolici. Koleno mu je očešalo Miminu
nogu.
„Izvini, Mimi. Burim je i tebe povredio. Tražila si da odem, ali ja sam… izvini.“
Mimi je zurila u pod.
„Nema veze. Pusti to. On se neće promeniti. Kaže da mogu slobodno da idem ako zaradim
novac. Da zaradim novac za kartu do Albanije i smem kući. Ali sad je sedam meseci i ništa.
Druge devojke rade dve, tri godine. Nijedna nije zaradila dovoljno novca da bude slobodna.
To je sad moj život. Da li si ovde ili nisi ovde… isto je.“
Digla je pogled. Poput onih kišnih kapi na prozoru automobila koje je posmatrao, dve
suze su kliznule niz Mimine našminkane obraze.
„Ali ti… ti možeš odavde. Tvoji te čekaju, a kad te budu videli, biće srećni.“ Oči su joj se
zaokruglile dok je zamišljala raširene ruke koje dočekuju Selima. Obrisala je suze i
malodušno se osmehnula.
Selim je želeo da joj ponudi isto ohrabrenje. Želeo je da joj da istu dobrotu. Neuspešno je
zaustio nešto da kaže, a onda se pružio i položio šaku na njeno koleno.
„Ti si jaka, Mimi. Naći ćeš neki način. Doći će nešto dobro i tebi. Ljudi su meni pomogli da
dođem ovamo. Ti mi pomažeš. Bog će istu pomoć pružiti tebi. Neko će ti pomoći.“ Selim je
osećao koliko su mu reči šuplje.
„Nema nikog da meni pomogne. On mi uzima novac. Znam da me nikad neće pustiti. On
kontroliše sve.“
Selim je osetio kako mu se telo steže. Mimi, tako krhka, svejedno nalazi načina da nešto
podeli s drugima. I on bi mogao biti više od onog što jeste. Prazni džepovi ne znače praznu
dušu.
„Ne kontroliše mene“, rekao je Selim. „Pomozi mi da nađem Burima, Mimi.“
Poklopila mu je šaku dlanom i pogledala u njega. Želela je da mu veruje, da veruje svakoj
reči toga što on izgovara, pa makar i načas. Dotakla je Selima po obrazu. Nešto ga je
preseklo ispod grudi kad je osetio njene hladne, mršave prste na svom licu. Dotakla ga je po
drugom obrazu. Zamislio je Mimi od pre mnogo vremena, devojčicu koja se osmehivala i
smejala se sa sestrama. Zamislio je neokaljanu devojku. Zamislio ju je kakva je bila pre nego
što ju je svet smrvio.
Mimi ga je uhvatila za ruke. Selim je seo na krevet kraj nje. Dozvolio je da im se prsti
prepletu pre nego što su mu šake kliznule uz njene mišice. Dosegao joj je ramena,
mlečnobelu kožu njenog vrata. Njene šake su privukle njegovo lice njenom licu, njen dah
mu je zadirkivao obraze. Primakla je usta njegovim ustima.
 Ona je predvodila, Selim sledio. Bio je bojažljiv i nervozan, ali ona ga je umirivala svojim
šapatom, lakoćom dodira. Nežno ga je obrlaćivala i osetio je da postaje ličnost sposobna za
iznenađujuće stvari. Nežno je dodirnuo modrice na njenim rebrima. Njoj su zatreperili očni
kapci. Bilo je i drugih modrica, onih koje je skrivala odeća. Želeo je da se izvini hiljadu puta.
Priljubio je lice uz njene grudi i čuo kako joj kuca srce, polako i ravnomerno. Njegovo srce je
gruvalo, neukroćeno i željno.
Njena put ga je neodoljivo privlačila k sebi. Oklevao je, šake su mu nespretno tragale za
ispravnim odgovorima. Njegova neumešnost kao da joj nije smetala. Dočekivala ga je s
dobrodošlicom, učvršćujući u njemu veru da ima načina da oseti još nešto pored
usamljenosti i pozleđenosti.
Selim se obrnuo na stranu i prošao prstima duž čitave njene ruke. Mimi, devojka kojoj je
bilo potrebno spasenje, spasla je njega. Tek tada, kad mu se disanje smirilo i usporilo, kad
su mu se mišići opustili i vratili na svoje, dozvolio je očima da odlutaju naviše ka njenom
licu, bezizraznom i pasivnom. Tek tada je Selim shvatio da ona vedra, nade puna Mimi koju
je zamišljao kad sklopi oči ne postoji i da verovatno nikad nije ni postojala.
PEDESETO POGLAVLJE

Selim
Čekao je u mraku. Mimi je sa druge strane ulice uspostavila s njim najkraći mogući kontakt
očima. Selim ju je posmatrao kako povlači suknju, što je bio ugovoreni signal. Stajala je
izdvojeno od ostalih, svesno se ne obazirući na automobile što su usporavali kad joj se
približe. Večeras ne.
Posle dva sata dala je znak.
To su isplanirali juče, dok je Selim još bio napola go, napola opijen od njenog dodira.
Moralo je da se izvede brzo i moralo je, poput tolikih drugih Selimovih aktivnosti, da se
izvede noću.
Signal. Selimovim telom kuljnula je bujica adrenalina. Pojavio se Burim, ležerno
koračajući ulicom ka Mimi. Selim je pričekao, a onda izronio iza ugla zgrade. Pošao je lakim
trkom, pazeći da mu koraci budu tihi, i prešao ulicu na pola bloka iza Burima.
Ti nisi kukavica.
Selim je ponavljao i ponavljao te reči, hrabreći sebe. Zamisao je bila njegova i nije više
mogao natrag. Ostvariće to. Dojadilo mu je da se uvek nešto dešava njemu, kao da je
predmet, a ne čovek. Trenutak za to je stigao. Baš kao što je Mimi i pretpostavljala, Burim je
dolazio da je proveri.
Selim je išao iza njega, sklanjajući se od uličnih svetiljki i držeći se uz pročelja zgrada.
Burim je upravo nešto govorio Mimi. Ona se vrpoljila, pogled joj je nervozno leteo, a
ramena se skupljala.
Ja sam njemu izgledao podjednako slabo. Više toga nema.
Selim je šmugnuo iza jednog praznog novinskog kioska. Prsti su mu se stegli oko dva
pedlja dugačkog komada zarđale metalne cevi koji je poneo sa sobom. Čuo je Burima kako
se obraća Mimi. Ton mu se povišavao. Bio je sve ljući. Mimi je promrmljala neki odgovor.
Burim se zacerekao.
Selim je duboko udahnuo i iskoračio iza kioska. Izmahnuo je i obrušio cev ka Burimovim
rebrima. Burim je odleteo i posrnuo unapred. Pre nego što je stigao da se obrne, Selim ga je
udario još jednom, pa šutnuo Burima iza levog kolena, taman toliko jako da ga sruši. Burim
je od gneva zaurlao.
Mimi se u međuvremenu skupila u stranu, priljubivši leđa uza zid, praznog izraza lica.
Burim se obrnuo na leđa i zastenjao. Pogledao je naviše i video Selima kako stoji nad njim,
držeći cev u obema rukama, u položaju pripravnosti. Selimu su se grudi nadimale sa svakim
udisajem. Mimi je prišla i stala kraj Selima.
„Ti… ti… kurvo“, prosiktao je Burim.
Selim je prepoznao bes na Burimovom licu kad mu je desna ruka uronila u džep jakne.
Izvadio je mali crni pištolj, ali pre nego što je stigao da nanišani, Selim je zamahnuo
komadom cevi ka Burimovoj ruci i pištolj je odleteo. Burim je opsovao i uhvatio se za tu
šaku.
 „Mrtav si… tvoja greška…“
Uzbauljao je na ruke i kolena i pogledao naviše u Mimi. Prosiktao je nešto na albanskom,
reči na koje su njene bezizrazne oči zadobile izraz gneva.
„Videćeš ti još šta ću ti raditi!“ Burim je čučao, bezmalo se bio pridigao.
Selim je ugledao Mimine pružene ruke. Izgovorila je nekoliko reči drhtavim glasom i
pljunula Burima.
Burim je uz rezanje sunuo ka njoj. Selim je shvatio šta se zbiva i cev mu je iskliznula iz
prstiju, bučno zveknula o tle.
„Mimi!“, viknuo je.
Začuo se prasak. Burim je stao kao ukopan i obrnuo se, tako da je sad gledao pravo u
Selimove izbezumljene oči.
Selim je odskočio. Gledao je čas u Burima, čas u Mimi.
Ona je ceptela. Ispustila je pištolj i prekrila usta šakama. Pogledala je u Selima.
Ulica je bila pusta. Najbliža kola nalazila su se na dva bloka odatle. U dva-tri prozora
zgrade upalilo se svetlo. Oni što su imali lak san počeli su da se bude. Mimi je prva došla k
sebi. Klekla je nad Burima i zarila ruke u njegove džepove, uzela mu novčanik, strgla zlatni
lanac sa debelog vrata. Tiho je jeknuo, ali nije pružio otpor.
Hitro se osvrnula.
„Idemo.“
Pošli su, vrludajući oko zgrada i skrećući u mračne ulice kako bi zavarali Burima.
Dok su bežali, ćutali su. Dahtali. Osvrtali su se.
„Čekaj“, izgovorila je konačno Mimi. Oslonila se šakama o kolena i sagla se da povrati dah.
„Moram da stanem.“ Bila je sablasno bleda, čak i pod žutim sjajem fenjera. Selim je znao da
sigurno i sam izgleda isto. Sve je krenulo užasno naopako. Nije bilo predviđeno da Burim
vidi napadača. Trebalo je da Mimi izgleda kao da ju je napad iznenadio, bespomoćno. Ali
Burim im je video lica, shvatio da su ga nasamarili, zaverili se protiv njega.
„Mimi, moramo da se sakrijemo.“
Otišli su do njenog stana. Brzo je natrpala gomilu odeće sa stolice u jednu torbu.
Ne namerava više tu da boravi posle ove večeri, shvatio je Selim.
PEDESET PRVO POGLAVLJE

Selim
Selim i Mimi su pričekali do popodneva da bi otišli do zgrade koju mu je prethodno bila
pokazala.
„Čekaću te ovde“, rekla je i pokazala jednu klupu udaljenu pola bloka. Navukla je rukave
džempera preko šaka i huknula u njih. Sunce ju je slabo ogrejalo.
Selim je ušao u staro zdanje. Bila je to odbojna prenaseljena rupa koja se raspadala –
opušci razbacani po hodnicima, slomljeni gelenderi, zidna lampa koja trepće. Iza zatvorenih
vrata brujali su radio-aparati i televizori, ali nigde nije bilo nikoga na vidiku.
Proverio je broj stana, duboko udahnuo i pokucao. Nervozno je uzmakao za korak i
sačekao. Začuo se škljocaj, poklopac špijunke se otvorio. Časak potom vrata su se
odškrinuta, a pred Selimom se ukazao čovek kom je sa donje usne visila cigareta. Imao je na
sebi raskopčanu crnu košulju i farmerke, a na struku mu se kao kakav ponosit amblem
isticala srebrna pređica kaiša. Otprilike na pragu četrdesete, odmerio je maloletnog Selima i
zaključio da nije ostao pod utiskom.
Selim je progutao pljuvačku pre nego što će progovoriti.
„Tražim posao, molio bih.“
„Ko si ti?“
„Hoću u Francusku. Mogu da radim.“
Uhvativši cigaretu sa dva prsta, muškarac je povukao dim, a onda ju je čvrknuo u hodnik.
Izdišući dim, zaškiljio je u Selima.
„Ko te šalje?“
„Mimi“, tiho je rekao Selim. Kazala mu je da se pozove na nju jer se bojala da bez toga ne
bi daleko dogurao.
„Mimi, a?“
„Da.“ Selim je poštovao njen savet i nastojao da odgovara kratko. Vrata su se malo šire
otvorila, te je Selim pokretom glave pozvan da uđe.
Stan je bio veći od Miminog, ali mnogo prljaviji. Na sve strane odeća, zgužvani omoti od
hrane, stočić nakrcan tanjirima s jelom, uz nekoliko mobilnih telefona. Televizor je treštao.
Selim se podsetio da ne treba da pilji. Vrata su se zatvorila za njim.
„Odakle si?“
„Iz Avganistana.“
„Iz Avganistana?“, kazao je ovaj, a obrve su mu iznenađeno odskočile. „Zašto želiš posao?“
„Porodica mi je u Londonu. Hoću tamo.“
Selim se već predomišljao, puls mu je ubrzano udarao. Upravo je bio opazio pištolj
zadenut među jastučiće na kauču. Ostao je usredsređen na čoveka pred sobom.
„Imaš papire?“
„Nemam papire.“
„Poznaješ Mimi?“
 „Da.“
„Mimi poznaje svaki muškarac.“ Zacerekao se, oraspoložen. Uštinuo je Selima za mišicu
palcem i kažiprstom, pa promrmljao nešto sebi u bradu. Šake su mu kliznule naniže,
prepipavajući Selima po gornjem delu trupa, a potom i oko struka. Osetivši tvrde korice
noža, zastao je. Pogledao je u Selima.
„To je nož“, objasnio je Selim. Nije se usuđivao da se makne. Ruke je držao raširene.
Muškarac je raspetljao korice iz užeta vezanog oko Selimovog struka. Nije primetio kesicu
koja se ocrtavala u Selimovom donjem vešu. Zasad je bila sigurna.
Izvukao je sečivo iz korica i zviznuo, impresioniran. „Veoma lep. Poklon za mene, je li?“
Selim je otvorio usta da se pobuni, ali obuzdao se.
„Da“, kazao je.
Muškarac se samozadovoljno osmehnuo. Bacio je nož na kauč.
„Ovo je problem“, hladnokrvno je rekao. „Hoćeš u London, a nemaš papire. Imaš li
novca?“
Selim je odmahnuo glavom.
„Nemaš novca.“ Podlo se iscerio. „A Mimi ti je rekla da dođeš ovamo.“
„Da, hoću da vam pomognem.“
„O, ti hoćeš meni da pomogneš?“, kazao je ovaj šaljivo, naklonivši se tobož u znak
zahvalnosti. Selim se sav skupio.
„Ti meni ne pomažeš. Ti za mene radiš.“
Selim je klimnuo glavom.
Iz susedne sobe izronio je neki drugi muškarac, sa rukavima košulje zavrnutim na
tetoviranim podlakticama. Radoznalo je pogledao u Selima i rekao nešto svom cimeru pre
nego što će sesti na kauč.
„Dakle, ti hoćeš da radiš za mene, mister Av-ga-ni-stant“, upitao je ovaj, teatralno
rastežući slogove.
„Da.“
„Šta ti misliš, Visare?“ Okrenuo se ka muškarcu na kauču.
Visar je slegao glomaznim ramenima. Primetio je nož na kauču, uzeo ga, pa ga obrnuo,
diveći se koricama baš kao Selim kad ga je pronašao.
„Sviđa ti se, Visare? Poklon od malog.“
Dao je Selimu znak da sedne za kuhinjski sto. Selim ga je poslušao, a potom je čekao.
Muškarac je iz jednog ormarića izvadio nekakvu kockastu kutiju i bacio je na sto.
„Otvori.“
Selim je skinuo lepljivu traku i otvorio kutiju. U njoj bio ogroman plišani medved, dečja
igračka veličine novorođenčeta. Zbunjen, obrnuo ga je u rukama.
„Odnećeš to u Francusku. Ja ću ti dati papire i kartu za voz od Rima do Pariza. Ni sa kim
nećeš razgovarati do polaska. U Parizu će te čekati čovek. Predaćeš mu ovo. Razumeo?“
„Da, razumeo sam.“
„Dobro je. Gledaj sad ovamo.“ Pokazao je ka malom okruglom sočivu koje je počivalo na
stolu, pa se pružio ka svom laptopu. Selim se zapiljio u tu lopticu, ne baš siguran šta treba
da traži i u šta gleda. Muškarac je pritisnuo nekoliko dugmića, groknuo, pa obrnuo sočivo
od Selima.
„Voz polazi noćas u osam sa Terminija. Presedaš u Milanu i odatle ideš u Pariz. Imaš neke
torbe?“
 Selim je odmahnuo glavom. Nije imao ništa.
Muškarac je ustao i zaputio se ka plakaru u predsoblju, iščeprkao iz njega prazan ranac,
ubacio tri košulje, pantalone i jedan časopis iz krša razbacanog po stanu.
„Drži. Moraš da nosiš torbu kao turista. Stavi to unutra“, naložio je uzimajući od Selima
medveda i gurajući ga u ranac. „Sad ideš odavde. Dođi za dva sata po papire i torbu. Nemoj
da kasniš.“
Selim je uzeo ranac.
„Rekao sam da sad ideš.“
Selim je poslušao. Upamtio je koliko je sati da bi znao kad da se vrati – nije želeo ni da
zakasni ni da porani. Izašao je u vedro ali hladno popodne. Mimi nije bila na klupi kao što je
obećala. Prošao je krug oko bloka, zavirivši u uličice i u malu perionicu na uglu. Nije je bilo.
Da li je tako i planirala?, morao je da se zapita Selim. Toliko se svega i svačega odigralo
između njih za ta poslednja dva dana. Od prethodne večeri bila je nepristupačna, nije
pominjala ono što se desilo. Činilo se da nije ni šokirana ni rastrojena; glas joj je imao neku
melankoličnu smirenost.
Makar ima novac, pomislio je. Kada su konačno bili prestali da trče, Mimi je izvadila iz
torbe zlatni lanac i novčanice. Izbrojala je četiristo dvadeset evra. Pogledala je u Selima.
Uzmi to, rekao je on. Dovoljno je on uzimao od tebe.
Pogledala ga je pravo u oči, kao da procenjuje koliko je iskren. Pošto se Selim nije
pokolebao, nabila je novac u džep tašne i zaštitnički položila ruku preko. Nju po povratku
neće čekati porodica. Neće biti nikog da se osmehne kad ona bude ušla u sobu. Kuda će?
Selim je zavrteo glavom jer je sada već znao da sloboda i četiri stotine evra nju neće spasti.

Kao što je obećao, vratio se do onog stana u pola osam. Visar se nije potrudio da ga pozove
da uđe. Pružio je Selimu smeđi koverat i ranac.
„Ej, mali! Voz ti polazi za trideset minuta. Nemoj da zakasniš.“
„Neću“, obećao je Selim.
Visar je taman hteo da zatvori vrata, ali tad je zgrabio Selima za potiljak, a prsti su mu se
žarili u njegovo meso.
„Ako ne budeš u Parizu kad te taj čovek bude čekao, naći će te i ubiće te. Jesi li to
razumeo?“
Selim je progutao knedlu i klimnuo glavom. Visar ga je pustio.
Prošao je bio već dva bloka kad je shvatio da ide u pogrešnom smeru. Pogledao je na
ručni sat. Imao je još dvadeset minuta da se ukrca u voz. Otvorio je koverat i izvadio grčki
pasoš autentičnog izgleda, s njegovom slikom i lažnim imenom. Selim ga je brzo vratio u
koverat i obazreo se da proveri ne posmatra li ga neko. U kovertu se nalazila i karta za voz.
Selim je ponovo bio u pokretu i vremena za gubljenje nije imao.

Selim je u stanicu stupio s novim strahom. Sačinivši popis onog čime raspolaže, utvrdio je
da ima prividno važeća dokumenta da ih pokaže svakom službeniku koji krene da ga
ispituje, nešto malo odeće i igračku napunjenu nesumnjivo nezakonitim sadržajem. Ako bi
ga zaustavili i pretražili, medved bi sigurno privukao pažnju.
Pet minuta.
Selim se upinjao da uporedi kartu u svojoj ruci s brojevima kapija oglašenim na tablama
sa obaveštenjima.
 Neko ga je tapnuo po ramenu. Selim se naglo obrnuo i ugledao policajca kako ga
namršteno posmatra sa visine. Pretrnuo je. Pre nego što je stigao da zaždi, policajac je
progovorio.
„Kuda ćeš?“
„Imam kartu“, bubnuo je Selim.
„Pokaži mi.“ Uzeo je kartu iz Selimove drhtave ruke i pogledao naviše u tablu sa
obaveštenjima. Pokazao je levo. „Kapija sedam. Požuri.“
Selim je promumlao nespretne reči zahvalnosti i potrudio se svom snagom da do kapije
stigne hodajući, a ne trčeći. U potpunosti je očekivao da će začuti glas kako mu dovikuje da
stane. Nije se usuđivao da se osvrne.
Nemoj da staješ. Nemoj da staješ. Traži kapiju sedam.
Našao je kapiju i hitro se osvrnuo. Niko ga nije pratio.
Još jedan minut.
Selim je ušao u voz i našao sedište označeno na karti.
Taman na vreme.
Izvadio je plišanog medveda iz torbe. Žena što je sedela sa druge strane prolaza
pogledala je u njega i toplo se osmehnula. Koliko li je čudno morao izgledati – dečak-čovek
koji putuje s voljenom plišanom životinjom. Stisnuo je medveda. Unutra je bilo nešto čvrsto,
približno četvrtastog oblika. Selim je gurnuo medveda u torbu i opomenuo sebe da ne bude
previše radoznao.
Kondukter je dao znak da voz kreće. Gledan kroz prozor, susedni voz je izgledao kao da
ide unapred. A onda su usledila stabla drveća i tuneli. Zeleno pa sivo. Živo i mrtvo. Selim je
bio podjednako i bezbedan i nebezbedan.
Pružio je kondukteru kartu, čekajući pogled optužbe ili makar neko pitanje. Ali Selim je s
rancem veoma ličio na nekog od brojnih učenika u tom vagonu. Ti ostali su sedeli na
sedištima iza njega, naglas se smejali i razmenjivali časopise. Kondukter je prešao u sledeći
vagon, a učenici su, jedan za drugim, nabili slušalice u uši ili zaspali uz rame svojih suseda,
tako da se sad čulo samo brujanje voza.
Selim je pomislio na svoje drugove iz detinjstva provedenog u Avganistanu. Da im je bilo
omogućeno da rastu bez kiša raketa, sigurno bi bili istovetno neozbiljni i bučni. Ali rat ima
efekat kroćenja. Deca Kabula nisu dugo ostajala deca.
Roksana nije bila poput ove grupe. Činilo se da je upila ponešto od ozbiljnosti njenih
sunarodnika Avganistanaca iako nikad nije nogom kročila u tu zemlju. Očeva uzdržanost
raspirila je u njoj osećaj obaveze da se uključi u borbe svog naroda. Divio joj se zbog toga,
pošto je čisto sumnjao da bi on sam pokazao istu naklonost.
Selim nije bio siguran šta bi postao da je imao život poput Roksaninog. Oba roditelja,
školu, zemlju u kojoj vlada mir. Ne bi postao ovaj Selim. Ovaj Selim je bio zbir nizova
strašnih trenutaka.
Obrnuo je sat oko ručnog zgloba. Na staklu je bilo još nekoliko ogrebotina, verovatno od
prethodne večeri.
Gledaj šta nas je zadesilo, padar-džane.
Da su Selim i njegova porodica ranije pošli iz Kabula, bile bi im veće šanse. Mogli su živeti
mirnim životom u Londonu, možda u blizini hala Nedžibe i njenih. Selim i Samira sad bi išli
u školu, pohađali časove i ratovali s domaćim zadacima, učeći novi jezik. Bila je to tako
savršena, tako imaginarna slika da se u Selimovoj glavi odvijala poput crtanog filma.
 Ali padar-džan je umesto toga odabrao da ostane s porodicom u Kabulu i da se nada
boljim danima – uprkos sve većim nemirima, ubistvima i pogibijama, sušama.
Zašto si ovo za nas odabrao? Kakvo je dobro proisteklo iz toga što smo ostali tamo toliko
dugo nakon što su svi drugi otišli?

Selim se naglo prenuo. Voz je bio stao. Obazreo se oko sebe i video da se ukrcavaju novi
putnici; drugi su se već iskrcali. Jedan čovek je smeštao svoju torbu u prtljažnik nad glavom.
„Oprostite – Milano?“ Selim je pokazao prstom kroz prozor.
„Si“, odgovorio je čovek klimnuvši glavom.
Selim je zgrabio ranac i izleteo na vrata, umalo ne preturivši jedan stariji bračni par.
Razmahnuo je rukama uvis u znak žurnog izvinjenja. Bilo mu je rečeno da će na
raspolaganju imati svega trideset minuta da presedne u voz koji će ga odvesti u Pariz.
Nadao se da prethodni nije dugo stajao u stanici. Iskopao je karte iz koverta i ponovo
pokušao da ih uporedi s podacima na tablama što su treptali nad njime.
Pariz. Kapija broj četiri. Deset minuta.
Selim je potrčao. Sad je bio ispred kapije broj sedamnaest. Prolazio je vrludajući oko
putnika i prtljaga na točkićima. Molio se da ga niko ne zaustavi.
PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Selim
Voz se zaustavio u Parizu u ranim jutarnjim satima. Selim je uspeo da stigne u Francusku,
ali pre nego što bude mogao da nastavi putovanje, moraće da isporuči paket u prave ruke.
Nadao se da će lako naći tog čoveka.
Dok je koračao gore-dole duž šina, oči su mu bile dvostruko usredsređene: na pojavu
uniformi i na bilo koga ko liči na Albance što ih je upoznao u Rimu.
Neka ruka ga je ščepala za mišicu. Selim je pokušao da se istrgne, ali stezala ga je jako.
Okrenuo se i već posle prvog pogleda znao da ga je taj čovek pronašao.
Imao je požutele zube i tamne, prodorne oči. Bio je u crnoj najlonskoj jakni obučenoj
preko tamnosive majice sa koso odštampanim grafitom na grudima. Farmerke su mu bile
od kamenovanog teksasa i pripijene uz nogu.
„Ti si taj mali. Dolaziš iz Rima.“
Selim je klimnuo glavom. Verovatno su i tu važila ista pravila, zato je držao jezik za
zubima.
„Dobro je. Imaš nešto za mene?“
Pustio je Selimu ruku. Selim je smakao ranac sa ramena i krenuo da otvara rajsferšlus.
„Ne ovde! Debilu! Ovamo.“
Selim mu je dopustio da ga povede kroz gužvu, a razglas nad glavama mumlao je
uputstva putnicima koji su trčkarali ukrštenim stazama. Stigli su do jedne klupe u blizini
niza ormarića za čuvanje stvari. Seli su jedan kraj drugog, kao da čekaju nekog prijatelja da
stigne sledećim vozom.
„Otvori torbu.“ Selimu je ranac bio u krilu. Polako je otvorio rajsferšlus i izvadio
budalastog plišanog medveda. Pružio ga je. Ovaj ga je grubo stisnuo, opipavajući šta je u
njemu. Pregledao je medvedu vrat i šape kako bi proverio da nije neko petljao nešto oko
šavova.
Zadovoljan, uzeo je ranac iz Selimovog krila i probrljao po njemu.
„Gde je pasoš?“
Selim se mašio zadnjeg džepa i izvadio knjižicu. Ovaj ju je uzeo, otvorio na stranici sa
ličnim podacima i Selimovom slikom. Ranac je bacio natrag Selimu u krilo. „Završio si
posao. Možeš da ideš.“
„Ali pasoš… molim vas…“, usplahireno je zaustio Selim.
„Šta je?“, prasnuo je ovaj. Već je bio ustao i spremao se da žurno zbriše sa železničke
stanice.
„Pasoš mi treba da bih stigao u Englesku.“
„Pasoš?“ Naglasak mu je bio izražen kao i kod njegovih prijatelja iz Rima. Ohol smeh dao
je Selimu odgovor. „Hoćeš da platiš za pasoš?“
 „Nemam novca. Ali treba mi da bih stigao do svoje porodice“, molećivo je izustio on. Kako
da povede pregovore sa ovim čovekom? Pasoš je sad bio u njegovom džepu, tako blizu da je
Selim osećao poriv da ga šćapi.
„Osamsto evra“, kazao je ovaj uz podmukao osmeh. „Za osamsto evra. Za tebe jeftino.“
Selimova otanjena kesica s novcem nije sadržala u sebi osamsto evra. Jeste sadržala
nešto što je kupio u Atini, ali s time nije bio voljan da se rastane.
„Molim vas, gospodine. Imam vrlo malo novca. Osamsto je previše. Nešto manje?“
„Koliko imaš?“
Da li da se odvaži i prizna koliko ima u kesici? Ta knjižica s njegovom slikom i lažnim
imenom mogla bi mu pomoći i odvesti ga u London, porodici. Vredi svega što poseduje,
zaključio je Selim.
„Sto pedeset evra.“
„Sto pedeset?“, frknuo je ovaj. „Ti si lud!“
Pasoš je iščezao. Čovek je već bio odmakao nekoliko koraka kad ga je Selim još jednom
pozvao.
„Gospodine, molim vas, recite mi kako da stignem u London!“ Ovaj je načas procenjivao
Selima, a onda othuknuo i vratio se za korak u njegovom pravcu.
„London?“
Selim je klimnuo glavom.
„Idi u Kale. Svi vaši idu u Kale. Od Kalea ima tunel.“ Zacerekao se, što je bio nagoveštaj da
šalje Selima na neki put gde ima vrlo malo nade na uspeh. „Možda će te poslužiti sreća.“
PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Selim
Uz pomoć jedne starije žene dobrodušnog lica, Selim je uspeo da locira Kale na mapi. Taj
grad, na samoj severozapadnoj obali Francuske, nalazio se tačno preko puta Engleske.
Između tih dveju zemalja protezao se uzan kanal. Kartu je odmah kupio, pošto nije imao
želje da vidi ni trun više Pariza i bio je željan da nastavi put. Ujutru je, ne doživevši na putu
ništa bitno, već bio u Kaleu.
Selim je satima lunjao po Kaleu, stapajući se s mešovitom gomilom ljudi. Ostavio je
železničku stanicu za sobom i istraživao ulice, željan da nađe put do luke. Usput je prolazio
pored masivnih zdanja s debelim, visokim stubovima i prozorima s balkonima. Čak su i
manje zgrade imale kitnjaste prozore s figurama bucmastih lica u draperijama kraj okvira.
U Kaleu mu je poznat bio miris morske vode. Selim je pratio osoljenu izmaglicu do same
luke. Kejevi su unosili u Selima smirenje, pošto se upoznao sa osnovnim ritmom i kulturom
što su poticali iz otegnutog zapevanja brodskih sirena i prometa putnika i kamiona.
Ova luka je bila divna. Prsti obale štrčali su u vode Lamanša. Horizontalno prostranstvo
vode i neba sekle su vertikalne katarke jedrilica. Malo dalje bili su usidreni džinovski
brodovi koji su se, slično Selimu, pripremali za sledeću plovidbu.
Selim se odvojio od ulice i zaputio se jednim šljunčanim prolazom kako bi prišao bliže
brodovima. U daljini je opazio dva tamnokosa muškarca kako šetkaju laganim korakom – sa
onom izmršavelom, poraženom izbegličkom mrzovoljom.
Verovatno i ja izgledam isto tako. Samo ne želim to sebi da priznam.
Instinkt ga je dobro poslužio. Bili su to Avganistanci i radosno su mu poželeli
dobrodošlicu u kamp. Selim je već počinjao da se oseća lagodnije. Pošao je s njima i otkrio
izbeglički kamp poznat u Kaleu pod imenom Džungla.
Džungla je bila presađena Patra. Pustolina od koje se do obale moglo stići peške. Sa
njenih međa razaznavala se Engleska, njene vrletne bele litice preistorijskog izgleda.
Izbeglice Džungle su tu venule, očiju uprtih u horizont i obećanje boljeg života. Džungla
nije bila mesto gde se pušta koren.
Okružen visokim drvećem i opasan metalnim ogradama, kamp je bio zatvoreni prostor
pod vedrim nebom. Selim je ušao zemljanim puteljkom gde su stražarila trojica. Iako ga je
uhvatila zebnja, primetio je da ostali ne strahuju. Jedan od njih – Edžmal – primetio je
njegovu radoznalost, pa sa zadovoljstvom čoveka koji poseduje znanje i može da ga podeli s
drugima, objasnio:
„Neće te dirati. Ovde su samo da bi motrili za slučaj kriminala. Ulazimo i izlazimo kako
nam se prohte. Ali u luci i kod tunela je drugačije. Tamo policajci tragaju za nama i neće
oklevati da te ščepaju za gušu ako te ulove.“
„Kod tunela?“ Selim je oči prethodno upirao u luku, ali Edžmal je pomenuo tunel, isti onaj
o kom je govorio i čovek u Parizu.
 „Da, kod tunela. O, kako si ti ovde nov!“ Nasmejao se. „Tunel vodi odavde do Engleske.
Dug je oko pedeset kilometara. Mnogi su njime prošli, u kamionima ili prtljažnicima
automobila, ili prosto peške. Znam jednoga koji je dvaput prepešačio tunel i oba puta su ga
uhvatili upravo dok je izlazio na drugoj strani! Možeš da zamisliš taj maler? Dvaput!“ Ostali
su se nasmejali s njim.
Selim je sada video Džunglu. Pred njim se nalazila kolonija improvizovanih kuća s
krovovima od tabli lima i plavim ceradama umesto zidova, okružena šancem punim otpada.
Kad su se približili, zapljusnuo ga je zadah. Tu žive stotine i stotine Avganistanaca, uz nešto
Iračana i Iranaca, tako su rekli Selimu. Jednom dnevno dolaze humanitarci da razdele
jednostavan obrok. Pojedini su tu napravili ložišta za vatru, premda su retko kad bili te
sreće da imaju išta za kuvanje. Bilo je gore nego u Patri.
Onaj drugi momak je otišao, ostavivši Edžmala da upozna Selima s bednim uslovima. Ve-
cei za opštu upotrebu, raštrkani tamo-amo, prelivali su se od ljudskih izlučevina, a nad
njima su se rojili oblaci muva. Tu i tamo bilo je natpisa na engleskom.
HOĆEMO SLOBODU
U DŽUNGLI NEMA ŽIVOTA
POŠTOVANJE LJUDSKIM BIĆIMA
„Francuska vlada hoće da zatvori ovaj kamp, ali većina ljudi ovde traži azil. Nadamo se da
nas neće otpremiti natrag. Imaš u Engleskoj nekog od porodice?“
„Tetku i njenu porodicu. A sad su mi tamo i majka, sestra i brat. Hoću da kažem, nadam se
da su tamo.“
„Nadaš se?“
„Razdvojili smo se na putu od Grčke do Londona.“
„Tvoja majka je pošla sama sa dvoje dece?“
„Da, ali imali su dokumenta“, objasnio je Selim. „Nadam se da ih nisu negde usput
uhvatili.“
„Dakle, došao si kao i većina nas ostalih.“ Edžmal je klimnuo glavom u znak razumevanja.
„Budi zahvalan što tvoji imaju papire. Ružan je put kojim se dovde stiže, a svakako nije put
da njime putuje majka s decom. Bog da čuva naše majke.“
Selim je sačekao da poslednje Edžmalove reči još malo potraju pre no što je opet
progovorio.
„Imaš li ti nekog u Engleskoj?“
„Da, tamo mi živi sestra s mužem i decom. A imam i nekoliko rođaka. Ovde sam već pet
meseci. Došao sam preko Irana i Turske, ali su me u Grčkoj uhvatili i poslali u centar za
detenciju. Rekli su mi da će me vratiti u Iran i da moram da odem u roku od trideset dana,
samo što nije bilo šanse da se vratim. Posle onog što sam platio da bih dotle dogurao! Ali
sad sam zaglibljen ovde sa svima ostalima.“
„Jesi li probao da pređeš preko?“, postavio je Selim najlogičnije pitanje.
„Luka je okružena visokim metalnim ogradama. Video si danas, zar ne? Najbolje je preći
tunelom, ali dvaput su me uhvatili. Nije lako.“
Selim je shvatao. Bio je primetio slojeve ograda oko luke. Bila je odsečenija od sveta nego
ostale luke kroz koje je prošao. Morao je uzeti u obzir Edžmalovo iskustvo i iskustva drugih.
Od Engleske ga je delilo svega pedeset kilometara tunela. Selim se osmehnuo pri pomisli da
je toliko blizu, konačno.
 „Možeš večeras da noćiš kod mene. Živimo zajedno nas petorica, ali napravićemo ti
mesta. Sutra možemo da potražimo ko ima više prostora. Svi ga ovde delimo. Tako živimo.
Dobro došao u Džunglu, prijatelju moj!“ Edžmalove raširene ruke šaljivo su predstavile
Selimu kamp u svoj njegovoj slavi. Selim se nasmejao. Uzeo je svoj ranac i pošao za
Edžmalom ka njegovoj čatrlji.
Selim je bio gladan, ali nije imalo šta da se jede, a on je bio isuviše iscrpen da bi u svojoj
potrazi išao daleko. Edžmalovi cimeri bili su mladi i dobroćudni, u rasponu od trinaest do
dvadeset jedne godine. Edžmal je spadao negde u sredinu, onu kariku između puberteta i
zrelog doba. Ispomerali su se i izmakli da naprave Selimu mesta, a dali su mu i pohabano
parče kartona na kom će otpočinuti. Uspeo je da se dobro naspava te noći, uljuljkan
njihovim horskim hrkanjem.

Ujutru je kamp brujao od vesti spolja.

„Sravniće kamp sa zemljom. Tako pričaju. Sve će da odvedu.“
„Šta da radimo?“
„Treba da se sklonimo. Valjalo bi da odemo iz kampa dok nisu došli i sve nas vratili u
Avganistan.“
„Jesi li lud? Kuda ćemo?“
„Možemo svi kroz tunel. Krenemo li svi odjednom, neće biti u stanju sve da nas
pohvataju. Imaćemo veće šanse. Trebalo bi to da uradimo noćas, u noć praznika. Verovatno
će tamo biti manje stražara.“
„Kao da jedna osoba ne privlači već dovoljno pažnje! Misliš da bi trebalo svi da pođemo
policiji u ruke?“
Rasprava je potrajala dva sata. Baš kao što je gradu Patri dojadila njegova kuga, tako je i
Kaleu dojadila Džungla. Dok je slušao njihova šaljiva prepucavanja, Selimu su oči privukli
obodi kampa. Na prevrnutoj kofi sedeo je neki sedobrad muškarac. Posmatrao je masu koja
je debatovala, sve prateći, ali ne učestvujući. Čudno, pomislio je Selim, pošto je bilo retko da
se čovek tih godina otisne na put izvan Avganistana. Ukoliko nisu našli neki zakonit način
da izađu iz zemlje, ljudima poput njega sudbina je bila da budu sahranjeni u krvlju
natopljenom avganistanskom tlu.
Taj čovek mu je delovao neobično poznato, mada Selim nije mogao tačno da odredi ko je.
Zurio je i čekao da njegov mozak nađe neku vezu. Pogledi su im se tad susreli i starac je
naherio glavu. Selim je načas odvratio oči, ali one su opet odlutale natrag, te je zauzvrat
ponudio osmeh stisnutih usana.
Poznaje li me? Ili me je samo uhvatio kako piljim u njega?
Selim nije podizao glavu, a kad je ponovo pogledao, starac je bio nestao.
Nekoliko muškaraca je pošlo da istraži neki novi deo grada. Džungla će možda biti
ukinuta, ali to nije značilo da će raseljenima biti ponuđeno ma kakvo drugo mesto gde
mogu sebi dići skloništa. Neki su govorili kako policija čeka zgodan trenutak da uleti i
počisti izbeglice. Selim u gorem času nije mogao stići.
Jeli su kuvani pirinač s paradajzom. Nije imao bogzna kakav ukus, ali bio je topao dok je
klizio niz grlo.

U predvečerje su dva Edžmalova cimera odlučila da odu iz Džungle i ulogore se negde

drugde. Verovali su da su onima koji budu ostali u Džungli odbrojani dani. Spakovali su
svoje zarđale tiganje, lončiće, rezervnu odeću u najlonske kese i krenuli. Edžmal se
razočarao videvši da odlaze, ali je ponudio njihova mesta Selimu, koji je to sa zahvalnošću
prihvatio.
Ujutru se Selim zaputio ka latrinama koje su vrvele od muva. U kampu je bilo tiho. Tek
što je bilo izgrejalo sunce, te je bila budna samo šačica ljudi. Kad se našao blizu jedne grupe
šatora, Selim umalo nije naleteo pravo na onog starca kog je juče spazio. Starac se
osmehnuo.
„Sob beheir, bačem.“
„I vama dobro jutro. Oprostite – nisam video da tu stojite.“
„Mi stari postajemo nevidljivi ranije nego što se nadamo“, kazao je ovaj sa osmehom.
„Daleko bilo. Ovo je bio moj previd“, krotko je uzvratio Selim. Starcu je sigurno bilo
najmanje sedamdeset godina; imao je tanku, mrku kožu i gustu belu bradu i brkove. Koža
oko očiju borala se pod teškim, snežnobelim obrvama. Bio je u dugačkoj košulji drap boje i
pantalonama za trun tamnije nijanse.
„Ti si nedavno došao“, kazao je. „Kako se zoveš i odakle si?“
„Zovem se Selim Veziri. Moja porodica je živela u Kabulu.“
„Ovde svi govore kako su iz Kabula. Ali po tvom naglasku prepoznajem da si tamo
odrastao. Pođi sa mnom. Hoću da znam nešto više o tebi.“
Selim je krenuo za njim, hipnotisan mekom prozuklošću u starčevom glasu. Polako su se
udaljili od Edžmalove straćare, idući ka suprotnom kraju kampa, onoj strani sa koje su se
videle kredne litice Engleske.
Imam osećaj da vas znam, želeo je da kaže Selim. Ali odupirao se tome i pratio starca.
Koračali su glavnom stazom koja je prosecala Džunglu.
„Kabulska porodica. Očevo ime?“
„Mahmud Veziri.“ Selim je pipkao izlizani kaišić oko ručnog zgloba.
„Veziri. Mahmud Veziri? To mi ime zvuči strahovito poznato. Ček da se setim, misliš na
inženjera Mahmuda Vezirija? Što je radio za Ministarstvo vodnih i električnih resursa?“
Selim je osetio neko golicanje u grudima.
„Da, da! Jeste li poznavali mog oca?“ Stao je kao ukopan i zagledao se starcu u lice. Tanke
usne su se razdvojile u poluosmeh.
„Zar ne vidiš ove bele vlasi, druže moj? Dovoljno sam star da poznajem više od šačice
ljudi. Poznajem čitave generacije. Usudio bih se da kažem da ovu šupljinu među mojim
ušima popunjava veliki deo kabulske istorije.“
Selim je razvukao usta u osmeh.
„Naravno da ti znam oca. Nije ovde s tobom.“ Blaga izjava, pre nego pitanje.
„Ne, njega su… odveli.“ Selim je to izgovorio brzo, ne želeći da te reči dugo potraju.
„Šteta, istinska šteta. Tako inteligentan čovek! A tvoja majka? Ona je bila učiteljica. Gde je
ona?“
„Ona je s mojom mlađom sestrom i bratom. Mislim da su u Londonu. Razdvojili smo se
tokom putovanja.“
„Ah, jasno. Ako bog da, porodica ti je zdrava i čitava u Londonu i željno čeka da stigneš i
ti. Hrabar si što si sav ovaj put prevalio sam. Sigurno si se nagledao mnogih teškoća dok si
putovao ovamo.“
 „Ni više ni manje nego svi drugi“, kazao je Selim pomislivši na Alija. Na Naima. Na momke
sa Atikija. Iz Patre. Paganija. Na one čije se putovanje završilo u stenovitim vodama. Na one
koji nisu ni uspeli da odu iz Kabula.
„Mudar si ako to znaš. Svi mi savladamo stotinu vrhova da bismo i dovde došli. A biće ih
još pre nego što uspemo da stignemo do onog odredišta koje nam je Bog predodredio.“
„Ja se brinem zbog onog što je Bog predodredio mom mlađem bratu“, priznao je Selim
kopajući tle vrhom cipele. „Imao je ozbiljan problem sa srcem. Uspeli smo u Turskoj da mu
nabavimo neke lekove, ali posle toga nismo mogli da ga odvedemo nijednom doktoru.“
„Takve su stvari van naše vlasti, ali iza njih se krije razlog, bez obzira na to hoćemo li
odabrati da u njih verujemo ili ne verujemo. Daj da sednemo.“ Poveo je Selima ka nekoliko
krupnih kamenova na neki metar od njih. „I da popričamo o nečemu prijatnijem nego što je
sudbina Džungle. Selim-džane, znao sam ti oca po čuvenju. Bio je vrstan inženjer, jedan od
najboljih talenata u Kabulu. Jesi li upoznat s poslom koji je obavljao?“
„Ne, striče“, sa poštovanjem je odgovorio Selim. Pocrveneo je zbog sopstvenog neznanja
kad je reč o očevim projektima. „Samo znam da je radio nešto u vezi s vodom.“
Starac mu nije zamerio.
„Bio si mali, nesumnjivo. Stručno polje tvoga oca bilo je dovođenje vode do udaljenih
delova Kabula i okolnih područja. Imao je nekoliko briljantnih projekata za navodnjavanje
koje je uspeo da protera kroz planine birokratije. A planine birokratije bile su u ono doba
kad je još sve bilo dobro. Kasnije su njegovi projekti na svom putu nailazili na mnogo veće
prepreke. U to vrerne u Kabulu nije bilo svrhe pokušavati da se išta završi. Ljudi su se
plašili. Ništa se nije dešavalo. Ljudi su samo pokušavali da ostanu u životu. Kad je tvoj otac
ubijen, ostali ste ti i majka da vodite brigu o mlađoj deci?“
„Da. Bili smo bez novca. Nismo bili sigurni da neće doći i po nas i osećali smo se kao u
klopci. Morali smo da odemo iz Kabula.“
„Nikad nije lako ostaviti svoj dom, naročito kad su pred čovekom samo zatvorena vrata.
„Otac nas je ostavio bez ičega. Bilo je beskorisno da pokušavamo da ostanemo. Većina
naše rodbine već je bila otišla. Tetka i teča su živeli u Londonu. Normalnim životom. Ne… ne
ovakvim. Moja braća i sestre od tetke nikad nisu videli kako je u Kabulu sve krenulo loše.
To je mogla biti i naša priča.“
Selimu nije bila namera da zvuči tako jetko kao što je zazvučao. Nastojao je da taj
sentiment pokopa u sebi, ali izbijao je s vremena na vreme na površinu, naročito kad oseti
umor od putovanja.
„Moguće je da bi vaša priča bila drugačija da je tvoj otac izveo svoju porodicu iz Kabula
ranije. Možda biste živeli negde u Evropi, prihvaćeni kao tražioci azila. No jedino u slučaju
da je baš tu sudbinu Alah čuvao za vas. I još nešto treba da shvatiš. Ti misliš da je bilo jalovo
to što je tvoj otac ostao u Kabulu da bi nastavio svoj posao, ali stotine ljudi ne bi se složile s
tobom.“
„Na šta mislite? Kojih to ljudi?“
„Kojih ljudi? Ta one stotine koje imaju vodu zahvaljujući njemu. Stotine ljudi uspelo je
zahvaljujući njemu da preživi. On je jedini insistirao na tim projektima, zahtevao ih. Drugi
su gledali sopstvene interese, gojili se od novca i oružja umesto da pomažu narodu Kabula.
To je ta razlika koju je doneo tvoj otac. On je promenio ljudima život. Nikad nije saznao
njihova imena. Nikad im nije video lica. Ali spasao im je život.“
„Nisam znao“, izustio je Selim glasom prigušenim od griže savesti.
 „Nisi ni mogao da znaš“, blago je odgovorio starac.
Selim se zagledao u svoje cipele i zatreptao da mu ne bi potekle suze.
Potreban je čitav životni vek da upoznaš svoje roditelje. Za decu su roditelji nešto najveće
na svetu. Oni su snažne ruke koje nose mališane, topla krila za snene glavice, izvori jela i
mudrosti. Čini se da se roditelji rađaju onog dana kad i njihova deca i da nisu postojali ni
časka pre toga.
Dok deca mic po mic ulaze u pubertet, roditelj se menja. On je autoritet, izvor odgovora,
glas koji prekoreva. Od dana do dana, na njega će se dete ljutiti, oponašaće ga, dovodiće ga
u sumnju ili će mu prkositi.
Tek kao odrasla osoba ono će moći da zamisli svog roditelja kao celovitu ličnost, kao
muža, brata ili sina. Tek tad je dete u stanju da uvidi kako se njegov roditelj uklapa u taj
svet izvan četiri zida. Selim je raspolagao samo rasutim delićima svoga oca, uglavnom
sećanjima dečaka. Do kraja života, znao je, pokušavaće da rekonstruiše oca od onih
ostataka kojih će uspeti da se seti ili koje će nakupljati od majke.
Ali najpre je morao da prizna da je sve uspomene ove poslednje godine mračio jedan
diskretan gnev koji je gajio prema padar-džanu zato što ih je ostavio u Kabulu onda kad je
trebalo da pobegnu. Sad je Selim saznao da je njegov otac tako postupio jer je bio svestan
važnosti svog posla. Kad je shvatio da mu je porodica u opasnosti, skrojio je planove za
bekstvo, ali tada je već bilo prekasno.
Požanji plemenitu letinu, sine moj.
Selim je zamucao. „Ja sam… ja sam oca mnogo voleo.“
„Naravno da si ga voleo. Pitaš. Hoćeš odgovore. To je prirodno. To je tačno ono što bi
radio i tvoj otac.“
Starac je malo ranije bio pomenuo i nešto drugo.
„Poznavali ste i moju majku?“, upitao je Selim, nagoneći svoj glas da se vrati svojoj
uobičajenoj, čvršćoj intonaciji.
„Tvoja majka, njoj je ime… o, izdaje me pamćenje… kako beše?“
„Feriba.“
„Eh, da, Feriba-džan“, kazao je. Ali Selimu se učinilo da je sve vreme znao kako se ona
zove. „Izvanredna žena. Kao što rekoh, pamtim kad je bila učiteljica. Njenom zaslugom,
svaka njena učenica i svaka lekcija bile su važne. Znaš, kad je bila mlada, svet se prema njoj
odnosio bezdušno. Ali ona nije dozvolila da je jedan nepravedan početak pokvari. Ako
nekada budeš sreo neku njenu bivšu učenicu, biće ti čast da čuješ kakva je učiteljica bila
tvoja majka.“
„Odakle ste je poznavali?“
„Recimo da bi se moglo reći da sam bio prijatelj njenog dede. Imao je predivan, rodan
voćnjak na kom mu je zavideo vasceli Kabul. Ali otkako je izrasla u mladu ženu, viđao sam
je sve manje. Obradovao sam se kad sam čuo za njenu srećnu udaju za tvog oca. Ponosio
sam se njihovim uspehom. Znaš, sine moj, ti si veliki srećnik. U tebi prepoznajem tvoje
roditelje, oboje.“
„Srećnik“, to nije bila reč koju bi Selim odabrao da mu je neko zatražio da opiše sebe.
Činilo mu se da je za poslednjih godinu dana imao svega osim sreće.
„Dakle, dečače moj, po licu ti vidim da si putovao surovim putem. Ali kako ćeš stići u
Englesku?“
 „Ne znam tačno, ali verovatno je najbolje ovim tunelom. Bio sam u luci i ograde su
predebele. Prosto mi se čini da nije izvodljivo. Gotovo svi koji pokušaju odatle da pređu
bivaju uhvaćeni.“
Starac je ustao i zagledao se u kanal. Odatle su se lako razaznavale struje, linearni tokovi
vode za nijansu drugačiji od preostatka okeana, nalik na tajne prolaze u dubinama.
„Koliko god da je planina visoka, sine moj“, rekao je starac, „postoji put do druge strane.“
PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Selim
Momci iz Džungle lebdeli su u nepoznatom dve nedelje, zbijenije od svih godina koje su
proveli u potajnom tranzitu. Za te dve nedelje starac kao da je nestao. Selim se raspitao kod
Edžmala o njemu, ali njegov cimer je samo slegao ramenima i rekao da ne zna baš svakog
od stotina Avganistanaca u njihovom naselju.
Svakog dana su muškarci u vetrovkama i uredno ispeglanim pantalonama dolazili u
kamp. Upirali su prstom izdaleka, nešto beležili na klipborde, fotografisali pre nego što će
se međusobno rukovati i razići na različite strane. Nešto se tu dešavalo.
Jedna grupa momaka bila je začela plan. Za nekoliko dana trebalo je da bude nekakav
praznik. Dvojica su okupila prilično brojne sledbenike, dvestotinak izbeglica. Ideja je bila da
se iskoristi taj dan. Na dužnosti će biti samo najnužnije osoblje, a i njima će pažnja biti slaba
s obzirom na utešne praznične obroke i pokoje nazdravljanje na poslu. Niko u kampu nije
tačno znao šta taj praznik označava, a nikoga nije bilo istinski ni briga. Važno je bilo samo
da će francuski stražari na malo šta drugo obraćati pažnju dok se budu posvećivali svom
prazniku.
O tome su pričali svakodnevno, razrađujući teoriju u čvrst plan.
„Ako pođemo kroz tunel svi odjednom, koliko nas uopšte mogu da uhvate? Možda
nekolicinu, ali većina će uspeti.“
„Eto vidiš! Čak i ti kažeš da će nekolicinu uhvatiti.“
„Svakog dana po nekoliko njih proba, a koliko ih stvarno uspe? Izgledi će nam biti mnogo
veći. Džungla samo što nije nestala. Ovo nam je možda najveća šansa.“
Selim je i sam premišljao o toj ideji. To je pristojan plan, zaključio je. Ali drsko se suočiti s
tunelom sa još stotinama izbeglica, to kao da se kosilo sa zdravim razumom. Sve druge
prelaske dotad obavio je sam, privlačeći što je mogao manje pažnje.
Selim je slušao izdaleka i priželjkivao mišljenje nekog u kog bi smeo imati poverenja, ali
glasovi koje je najviše želeo da čuje bili su predaleko da bi se razaznati.
Odluči se. Vreme ističe. Ovaj novac ti neće još dugo trajati.

Sa zalaskom sunca počeo je žamor. Ljudi su se vrpoljili, noge nisu mogle da miruju. Selim i
Edžmal posmatrali su sa rastojanja.
„Izgleda da se već spremaju da sami sebi navuku nevolju“, kazao je Edžmal. „Ludi su što
to rade.“
Koračajući tamo-amo, Selim je grizao usnu. Iako još nije bio odlučio da li će za ostalima,
ni njemu noge nisu mogle da miruju.
„Možda i jesu. Ali možda i nisu“, rekao je. Naglo odlučivši, utrčao je u straćaru koju je
delio sa Edžmalom, uzeo svoj ranac i nabacio remenje na ramena.
„Poželi mi sreću, brate. Ko zna? Možda ću se vratiti. Ali moram makar da pokušam.“
 U jedanaest i petnaest, dok je bledi, narandžasti mesec lebdeo nisko na nebu, momci su u
raštrkanoj gomili od njih stotinu započeli hod ka tunelu. Razdvojili su se u manje grupe,
govoreći šapatom, uz povremen smeh da razbiju napetost. Većina je bila sumorna i ćutljiva.
Selim je pojurio da pristigne zaostale. Ta staza mu je bila znana. Nekoliko puta je sedeo
na vrhu brda i zurio u ulaz tunela, ali nikad nije smogao hrabrosti da mu priđe. Momci su
stigli do linije metalnih ograda. Žičana okca bila su na dva-tri mesta pokidana i mamila su
na nedozvoljeni prolazak dalje. Kao i ostali, Selim se povukao, lecnuvši se kad mu je ograda
zarila kandže u leđa.
Ulaz u tunel, betonirana bušotina kroz podnožje travnate ravni, bio je udolina između
zelenih padina. Tu su zjapili ulazi za vozove u oba smera, mreža šina koja je vodila u crne
rupe. Uzan, strm razdelnik odvajao je ulaz za vozove od ulaza za automobile. Udolina je, kao
celina, bila korito od metala, asfalta i betona, blistavo osvetljeno redovima natrijumskih
sijalica.
Kolovozom se ove večeri kretalo vrlo malo kola.
Selim je prepustio ostalima da predvode. Peške je put do tamo trajao dugo. Trljao je šake
kako bi ih ugrejao. Bio je zahvalan na perjanoj jakni koju mu je dao neko u kampu. Tamne
senke su kaskale ka ulazu, motreći za slučaj da se pojave stražari i svetla ili se začuju sirene.
Noć je bila tiha.
Pođi s njima. Oni će uskoro biti u Engleskoj. To je ta šansa.
Po dvojica-trojica, prosejavali su se u tunel i nestajali sa vidika. Selim je stajao iza jednog
drveta i posmatrao to sa pozicije dečaka kog je izdala hrabrost. Ogorčen, raspalio je
pesnicom po kori.
Dosta više. Idem za njima.
I upravo kad je odlučio da potisne strahove i ščepa tu voćku što nisko visi, razlegla se
vika. Meku narandžastu izmaglicu prosekla su bela svetla. Na vidiku su se pojavila troja
policijska kola i uz škripu kočnica zaustavila se kod ulaza. Na čelu su pošle baterijske
lampe.
Selim je pretrnuo. Bilo ih je bezbroj. Trajalo je satima. Izvodili su muškarce koji su, s
rukama vezanim na leđima, od razočaranja vukli noge. Momci su uzeli u obzir mogućnost
da nekolicina bude uhvaćena, ali ovo je bilo mnogo gore. Po Selimovom računu, uhapsili su
najmanje polovinu. Sve što su ti momci uradili, sav novac koji su dali i svi rizici s kojima su
se suočili, hladne noći koje su izdržali – sve je bilo uzalud.
Ostale će po svoj prilici na drugoj strani uhvatiti britanski predstavnici zakona. Šta će s
njima biti? Hoće li im pružiti šansu da predaju molbu za azil ili će ih otpremiti natrag u
Francusku?
Nije to bila prava noć da se ganja mesec. Kada su sa poprišta zbivanja otišla sva policijska
kola sem jednih, Selim se obrnuo i zaputio se peške ka Džungli.
PEDESET PETO POGLAVLJE

Feriba
Nedžiba-džan je prema nama bila dobra. Ja taj izraz vidim na licu njenog muža. Hamidu bi
najdraže bilo da mi odemo. Nemačka nudi mnogo bolje prednosti svojim izbeglicama, kaže,
iako nema valjano objašnjenje za to što on sam ne želi da se preseli tamo.
Postepeno sam shvatala, otkako sam se susrela s njima, da moja sestra uopšte nije znala
da nas je on odvraćao od dolaska u Englesku. Bila je čak uštedela nešto novca i ostavila ga
na stranu da bismo imali za hranu i odeću dok ne uspemo da predamo prave papire i
zatražimo azil.
Njen muž u meni vidi nametnika. Želi da iščeznemo. Ne može da mi pogleda u oči i
spotiče se čak i u najprostijem razgovoru.
Želim da mu kažem da nema potrebe da se toliko boji. Ti dani kad su njegova
koketovanja i romantična obećanja ispunjavali moje nebo sada su deo jednog vremena kog
se jedva sećam. Bezbroj se stvari odigralo od tada do sada. Iako Mahmud, moj hamsar, više
nije kraj mene, godine koje sam provela s njim veće su od devojačkih snova. Zahvalna sam
na vremenu koje smo proživeli zajedno, koliko god da je bilo kratko, i na deci koju smo
odgajili.
Hamid, mladić iz voćnjaka, odigrao je ulogu u mom dovođenju do Mahmuda. Izdaja koju
sam u to doba osećala istopila se čim sam upoznala Mahmuda. To nije bio najpraviji put, ali
doveo me je domu.
Hamid to ne razume. A ja ne mogu da mu objasnim jer je muž moje sestre, a ja ne želim
da otvaram vrata koja su toliko davno s pravom zatvorena. Nedžibino srce je gostoljubivo i
široko. Ne želim da budim nikakvu zlu krv.
Čak i Kokogul. Čak i njoj moram biti zahvalna, jer ona je ta koja je pogurala Nedžibu pod
nos Širin-džan. Ona je ta koja je smatrala da njena najlepša ćerka, njena prava ćerka, više
zaslužuje našeg cenjenog suseda. I znam da je, kad mu je majka ispričala za Nedžibinu
lepotu, spremno promenio izbor i prestao da dolazi u voćnjak. Svoj izbor je sačuvao u
tajnosti, prevelika kukavica da bi sam išta rekao.
Danima sam tad plakala, a nije trebalo. Previše smo kratkovidi da bismo se radovali
trenucima koji to zaslužuju.
Hala Zeba, voljena Mahmudova majka, videla je što drugi nisu. A moj muž je verovao
svojoj majci. Koliko sam srećna bila što sam imala oboje! Alah je mudro odabrao moj nasib.
Na našoj svadbenoj fotografiji ja sam ozbiljna i nesigurna. Hala Zeba je podigla moj zeleni
veo i pogledala u mene toplim, majčinskim očima.
Tog dana se Mahmudova ruka spojila s mojom, majčine grivne nežno su zveknule jedna o
drugu u ličnoj zdravici. Otac je to turobno posmatrao.
Izgledaš istovetno kao ona, kćeri moja.
Pamtim kako mi se steglo grlo, kako mi je nedostajala majka koju nikad nisam upoznala,
deda koji je bdeo nada mnom, starac u voćnjaku koji mi je obećao da će osvetljavati put
preda mnom. Bila sam nervozna zbog muškarca kraj mene, mog novostečenog muža. Ali ti
ljudi koji su mi toliko nedostajali, ta lica koja ću viđati samo u snovima, šaputali su mi na
uvo da će sve biti kako treba.
Nedžibina deca nasledila su od majke njene nežne crte lica i milu narav. Od oca, samo
njegovu nemirnu prirodu. Posmatram ih u parku, penju se uz lestve i smeju se kad padnu
na tur ili se sasuljaju niz tobogan. Samira se oseća previše odraslom da bi se igrala sa tom
braćom i sestrama. Ona je sada bezmalo mlada žena, a jedina igrališta njene mladosti bila
su mesta za skrivanje u kišnoj noći. Pitam se da li to sada vidi dok posmatra decu na
ljuljaškama.
Sada govori. Tek kratke rečenice, ali polako napreduje. Čeka, kao i ja, da nam se Selim
priključi. Kada ga bude videla, znam, biće ponovo potpuna, celovito i savršeno dete.
Aziz je previše nervozan da bi daleko odlutao. Posmatra drugu decu kako se igraju i
oponaša njihove pokrete iz daljine. Noge su mu odebljale i lagodno nose težinu tela. Mršav
je, ali se osmehuje rumenim usnama i očima dovoljno sjajnim da moje oči zasuze. Hvala ti,
Bože. Hvala ti.
Nešto mi govori da je moj sin blizu. I dalje ga čekam, a kroz glavu mi prolazi misao da biti
majka to i znači, zar ne? Čekanje da ti se zaobljeni stomak napne, spreman; osluškivanje
zvuka gladi u sate mesečine; prepoznavanje nekog željnog glasa čak i kroz kamuflažu
vozila, glasne muzike i mašina što zvrje. To je gledanje u svaka vrata, svaki telefon i svaku
siluetu koja se bliži, i osećaj onog blagog uzdizanja, onog golicanja mogućnosti da opet
budeš – majka.
Sanjala sam noćas Selima: plivao je preko nekog blistavog, plavog okeana s talasićima što
su iskrili pod toplim suncem. Dok sam ga posmatrala, povetarac mi je nanosio po obrazima
slanu izmaglicu. Voda je bila svud oko njega, a on je klizio kroz nju, plivao glatkim, snažnim
zamasima kao da ga je odgajio taj okean. Iz daljine sam mu videla nestašni osmeh, ponosito
likovanje dečaka koji je našao put do kuće.
Lep je to bio san za jednu majku, te sam se probudila s poletom kakav dugo nisam osetila.
Hvala neka je Bogu na vodi, jer voda je rošani, voda je svetlost.
PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

Selim
„Koliko su ih uhvatili? Jesu li ih tukli?“
„Ne znam. Možda pedesetoricu… šezdesetoricu. Pojma nemam ni šta se dešavalo na
drugom kraju tunela.“
Bilo je jutro i Selim je već drugi put pripovedao Edžmalu o onom što je video. Iako mu je
sinoć sve ispričao, Edžmal je hteo ponovo da čuje po svetlosti dana.
„Znao sam da je to rđava ideja.“ Edžmal je zavrteo glavom. „Mene bi uhvatili. Nemam ja
sreće s policijom.“
„Ali nije ni nama mnogo bolje. Vidi nas samo. Šta misliš, koliko još dugo možemo ovde da
živimo? Ljudima se već smučilo. Grad hoće da Džungla nestane. Čak i radnici Crvenog krsta
kažu da će uskoro biti nevolje.“
„Kuda drugde možemo, Selime? Nemamo dokumenta. Nemamo novac.“ Edžmal je seo na
pod i privukao kolena grudima. Čelo mu je dotaklo prekrštene ruke. „Da sam znao kako je
ovde, ne znam da li bih otišao iz Avganistana. Možda bi bolje bilo da smo umrli na svome tlu
nego što nas kao pse lutalice jure sa svakog mesta na koje dođemo.“
Ista misao je prolazila i Selimu kroz glavu, ali sad ju je hitro odbacio.
„Pričaš kao da si neka seda starina. Moramo odavde. Ako ne planiramo sutrašnji dan,
neće ga ni biti.“
Edžmal je pogledao u njega. U ušima mu je zvonilo ubeđenje u Selimovom glasu.

Gužva je krenula nepun sat posle toga, te je Selim izašao da utvrdi šta se to zbiva. Ispred
kampa se bila okupila gomila mladih francuskih demonstranata. Neki su skandirali. Neki su
razmahivali dignutim pesnicama. Neki su nosili transparente.
ZABRANITE GRANICE
NEMA ZATVORA ZA IMIGRANTE
HOĆEMO LJUDSKA PRAVA
„Gledaj koliko ih je!“, uskliknuo je Edžmal.
Bilo je tu sigurno na stotine ljudi. Muškaraca i žena. Takođe najmanje trideset policajaca,
koji su se, u strogim crnim uniformama i sa šlemovima, upinjali da opkole grupu i
uspostave kontrolu nad haosom. Situacija je bila čudna. Policija je došla zbog
demonstranata. A demonstranti su došli zbog Džungle.
„Njihov sopstveni narod navija za nas!“
Ali Selim je, gledajući u masu, video još nešto. Sigurno nešto znaju. Možda im je stigla
vest o tom nečem. Selim je posmatrao kako se grupi pridružuju novi aktivisti, po dvoje-
troje.
„Edžmale, ovo nije dobro. Treba da se izvučemo odavde.“
„Sad? Kad smo upravo otkrili stotine prijatelja? Kladim se da će krenuti nabolje. Samo
treba da sačekamo i vidimo šta će biti.“
 „Ja ne želim da vidim. Naći ćemo se upetljani usred ovoga, šta god da je. Baš kao u
Avganistanu.“
Edžmal je uzdahnuo.
„Možda bi trebalo da se ulogorimo negde drugde u gradu, kao što su uradili ostali
momci.“
„Ne“, kazao je Selim. „Mislim da bi trebalo da pokušamo tunelom.“
„Tunelom? Jesi li pošašavio?“
„Znam… ali gledaj gde je sad policija. Ovde! Možda je ovo upravo onaj savršeni trenutak
kad im je pažnja zaokupljena nečim drugim.“
Edžmal je bio očajan i na sve spreman podjednako kao Selim. To je i njegova ćutnja
potvrdila.
„Čuj me, Edžmale. Razmišljao sam o tome. U tunel vode dva ulaza. Svi odavde išli su kroz
ulaz za automobile i kamione. Ali postoji i drugi ulaz.“
„Misliš na prugu?“
„Da, na prugu.“
„To je prizivanje sopstvene smrti. Ljudi su pokušavali da skoče na voz u pokretu. Ginuli
su od struje čim dodirnu kablove. A da li znaš kojom brzinom tuda prolaze? Udari li te jedan
od tih vozova – neće te rođena majka prepoznati mrtvog.“
„Mislim da vredi pokušati. Ograda je još prosečena i možemo da odemo i pogledamo. Ne
vidim nijedan drugi način. Na kamione je maltene nemoguće naskočiti. A trajekti su pod
užasno jakom stražom. Nije kao u drugim lukama. Ja nameravam da probam peške
tunelom, šinama.“
Edžmal je duboko udahnuo.
„Kad nameravaš to da pokušaš?“
„Večeras, čim krene da zalazi sunce. Pomoći će mi mrak.“
Edžmal je razmotrio Selimovo rasuđivanje. Saglasno je klimnuo glavom.
„Pomolimo se Bogu da to upali.“
Selim je zažmurio na to svoje licemerje da se moli samo kad je u najvećem beznađu i
ponadao se da će zažmuriti i Bog.

Kada se na sve njih spustilo veće, Selim i Edžmal nisu ništa rekli ostalima u kampu. Sakupili
su ono hrane što su je čuvali u straćari i natrpali je u džepove. S obzirom na to da će morati
da prođu pedeset kilometara pruge, trebaće im i poslednja trunčica jela. Zaputili su se
zemljanom stazom i izašli iz Džungle. Demonstranti su dolazili i odlazili sa svojim
transparentima. Selim nije mogao da razabere šta skandiraju i odvraćao je pogled. Čudno je
bilo bežati od toga, ali vazduh je bio pun naboja.
Stigli su do ulaza u tunel, gde je Selim poveo Edžmala ka otvoru u bezbednosnoj ogradi.
Predstavnici vlasti još nisu bili pronašli to mesto, ili pak nisu stigli da ga zakrpe. Čučnuli su
iza nekog drveća i osmotrili ima li stražara. Nijedan nije bio u blizini, ali reka automobila
tekla je kao i uobičajeno. Nije se bilo dokraja smrklo, pa su rešili da sačekaju. Nije imalo
svrhe da brzaju s planom.
Za sat vremena od sunca je ostao samo ljubičast sjaj na horizontu. Momci su puzeći sišli
niz nasip i tiho pošli ka pruzi, sa oprezom izbegavajući šine.
 Kada su prvi put zavirili u tunel, zastrašio ih je. Levo i desno od koloseka bilo je svega po
šezdesetak centimetara prostora. Moraće da se zalepe stomakom za zid dok prolaze vozovi.
Bilo bi smrtonosno posrnuti ili izgubiti ravnotežu.
„Biće mrak“, upozorio je Selim. „Trebalo bi da se ne razdvajamo i da osluškujemo zbog
vozova.“
„Da, da se ne razdvajamo. I da osluškujemo zbog vozova.“ Selim je osetio drhtanje u
Edžmalovom glasu.
„Edžmale, ne moraš ako ne želiš“, blago je rekao Selim. Nije želeo da bude odgovoran za
nešto što bi se moglo desiti ako tokom prelaska Edžmala izdaju živci.
„Sve je u redu, Selime. Hoću da pođem.“
Momci su ušli u mrak. Selim je još jednom opipao hala Nedžibinu adresu, bezbedno
zavučenu u džep.
Kada su zašli oko dva kilometra u tunel, stopala su im osetila lagano brundanje u šinama.
„Selime!“
„Upamti, uza sam zid i ne mrdaj! Ne mrdaj!“, dreknuo je Selim. Priljubio se obrazom uz
hladni zid tunela i pokušao da se spljošti. Zažmurio je, bojeći se za Edžmala i bojeći se za
sebe. Voz je gotovo istog trena već jurio ka njima, najavljujući svoj dolazak bleštavim
svetlima. Krećući se brzinom od blizu sto šezdeset kilometara na sat, ošinuo je momke
snažnim udarom vazduha.
Jedan… dva… tri… četiri… Selim je brojao dok su mu se prsti zarivali u betonski zid.
Devet… deset… jedanaest… ajuriš voza i dalje je trajao. Četrnaest… petnaest… šesnaest…
sve dok konačno, hvala nebesima, zaglušna buka nije utihnula u daljini.
Nepomičan, Selim je izdahnuo vazduh koji je očajnički zadržavao u sebi. Polako,
shvatajući da je još čitavo, telo mu se opustilo. Ovo bi moglo da uspe!
„Edžmale?“
Odgovora nije bilo.
„Edžmale!“
I dalje tišina.
„Edžmale, jesi li dobro! Odgovori mi!“ Selim je u mraku zagrabio rukama oko sebe.
„Da, da, dobro sam. Samo sam… o, Selime, ovo je bilo za dlaku!“
„Ali je li sve u redu?“
„Da, sve je u redu.“
„Možeš li dalje?“
„Druže moj, doveo si magare do pola brda, nema svrhe da ga vraćaš.“
Selimov smeh je odjeknuo mračnim tunelom. Potekao je ispred njega, predvodeći ga kao
svetionik u noći. Samo mu je preostajalo da pođe za njim.
Dotakao je džep i opipao kesicu. Pomislio je na svoj ponovni odlazak u onu zalagaonicu u
Atini i na iznenađeni izraz vlasnikovog lica kada se Selim mašio za džep i predao novac koji
teško da je smeo za to izdvojiti.
Madar-džan, sad sam daleko svega koji kilometar. Biću kraj tebe i pokazaću padar-džanu
da mogu da budem onaj muškarac koji je mojoj porodici potreban… onaj čovek koji želim da
budem. Neću zastati dok ne budem opet video ove grivne na tvojoj ruci, madar-džan.
Grla lepljivog od mednog ukusa obećanja, Selim je pozvao svoga nevidljivog prijatelja.
„Edžmale, druže moj, idemo!“
Izjave zahvalnosti

Duboko zahvaljujem svojim roditeljima, koji su junaci jedne istinite ljubavne priče i najveći
borci za mene. Mome hamsaru: ova priča ne bi postojala bez tebe i tvoje vere da je mogu
ostvariti. Zorane, Zejla, Kiruse – moji najveći kritičari – vi pretvarate pripovedanje u izazov
i nagradu, i svim srcem vas volim. Fuadu i porodici: vaše gromoglasno navijanje hrani mi
dušu. Hvala ti, Fehima, što me tako dobro znaš da šalješ u mom smeru sva prava
nadahnuća. Moj inboks je srećan zahvaljujući tebi. Mom stricu Isi i ostalim članovima
porodice koji su podelili sa mnom pojedinosti svojih ponekad potresnih putovanja: hvala
vam na nesebičnosti. Emini Gozde Sevim, mojoj neizmerno nadarenoj savetnici u vezi s
Turskom: tvoj kreativni doprinos bio je dragocen i nadam se da će svet videti značajne
trenutke koje si zabeležila (www.eminegozdesevim.com). Lauri, mojoj više nego
kvalifikovanoj vodilji kroz svet Helena, efharisto kukla mu. Mojoj mudroj urednici Rejčel
Kan: hvala ti što si moje imaginarne prijatelje prihvatila kao svoje imaginarne prijatelje i
tako se divno postarala o njima. Helen Heler, mojoj oštroumnoj agentkinji: hvala ti što si
našla ovoj priči dom i što si u naslov knjige (ponovo) udahnula poeziju. Čitavoj porodici
Morou / Harper Kolins: hvala vam na vašoj kreativnosti, posvećenosti i entuzijazmu. Večno
ću biti zahvalna svim prijateljima koji potpomažu moje pisanje na mnoge kreativne načine:
grupi sa sajta Lady Docs, ekipi Kvinsa, profesorki Holi Dejvidson, bivšim učenicima srednje
škole „Vorik Veli“ i drugima.
Nadahnuće za ovu priču bile su mase ljudi koji širom sveta tragaju za mestom koje bi
nazvali domom. Ona je plod mašte i namena joj je samo da u sitnim razmerama prikaže
dilemu raseljenih. Postoje mnogi koji dokumentuju istinita ljudska iskustva, i njima sam
zahvalna na presudno važnom poslu koji obavljaju. Šta priželjkujem? Pošto je trećina mene
sanjar, a dve trećine su realista, priželjkujem jedan svet koji neće rađati izbeglice, ali dotad
ću se zadovoljiti humanošću u svakome od nas, humanošću koja omogućuje da ove važne
priče budu podeljene s drugima i da se čuju.
O autorki

NADIJA HAŠIMI je Amerikanka avganistanskog porekla, po zanimanju pedijatar, i živi u

predgrađu Vašingtona. Autorka je međunarodnog bestselera Biser koji je slomio školjku.
WWW.NADIAHASHIMI.COM
FACEBOOK.COM/NADIAHASHIMIBOOKS
@NADIAHASHIMI
Fusnote
[←1]

Džan, doslovno „duša“; pridodata uz ime, ova reč dobija značenje „dragi“: madar-džan
(draga majko), padar-džan (dragi oče), baba-džan (dragi deko), bibi-džan (draga bako),
kaka-džan (dragi čiko) itd. U prisvojnom obliku džanem znači draga moja, dragi moj. (Prim.
prev.)

[←2]

U tradiciji pojedinih naroda Bliskog istoka, božje ime se uobičajenije veliča ovom
formulacijom umesto klasičnim „bismilah“. Obe imaju isto značenje „u ime Boga“. (Prim.
prev.)

[←3]

Izvorni oblik izraza „aferim“ – bravo, svaka čast, živ mi bio. (Prim. prev.)

[←4]

Dete moje, sine moj, kćeri moja. (Prim. prev.)

[←5]

Naut, leblebija. (Prim. prev.)

[←6]

Nevesta. (Prim. prev.)

[←7]

Prosac, udvarač. (Prim. prev.)

[←8]

Sudbina, ono što je pisano. (Prim. prev.)

[←9]

Sklapanje braka. (Prim. prev.)

[←10]
 Tetka, doslovno i od milošte. (Prim. prev.)

[←11]

Dva najveća praznika islamskog sveta nose ime Ejd (Eid, Id). To su Ejd al Adha (Kurban-
bajram) i Ejd al Fitr (Ramazanski bajram). (Prim. prev.)

[←12]

Muška punoletna osoba bez koje muslimanka ne srne da izađe na ulicu. (Prim. prev.)

[←13]

Šargarepa, grašak, banana. (Prim. prev.)

[←14]

U Avganistanu se mantije (testo nadeveno mesom) kuvaju u vodi. (Prim. prev.)

[←15]

U avganistanskoj usmenoj tradiciji „Mula“ je Nasradin-hodža. (Prim. prev.)