Naziv originala:

Daniel Cole
ENDGAME

Copyright © 2019 by Daniel Cole

Translation Copyright © 2021 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

ISBN 978-86-10-03600-8
 Reč autora

Dragi čitaoče,

„Ne želim da na kraju svake knjige sve vratim na početak, kao u epizodi
Simpsonovih.“

Ponavljam to još od prvih obeshrabrujućih intervjua tokom promocije Tvog

poslednjeg dana. Međutim, danas, posle završetka treće knjige ove trilogije, te
reči čine mi se relevantnijim nego ikada. Obuhvataju čitavu istoriju i uzročno-
posledični koloplet. Smatram da sam, pišući trilogiju, dao likovima dubinu i
dinamiku u odnosima, koje ne bih mogao postići u zasebnim romanima.
Pokušao sam u Marioneti i Kraju igre da pomognem novim čitaocima, ali ostaje
činjenica da će vam obe knjige značiti mnogo više ako budete pratili priču od
samog početka.
Imam i štrebersku stranu i volim da otkrivam uskršnja jaja i suptilne
skrivene reference iz najdražih filmova i televizijskih serija, zato što znam da
će samo najposvećeniji obožavaoci primetiti da su tu, a zbog njih će ovaj
izmaštani svet postati za nijansu stvarniji. Ove knjige su, shodno tom
uverenju, pretrpane njima.
Ovo nije kraj Tvog poslednjeg dana, ni izdaleka. Oduvek sam želeo da se
prve tri knjige bave ovim timom u ovoj vremenskoj tački. One se poklapaju.
Priče im se prepliću. One su zaista trilogija... Međutim, stvarni svet ne
funkcioniše tako - život je sklon tome da se vraća i razvezuje vešto svezane
čvorove. Već imam gotov kostur četvrte knjige. Neverovatno sam uzbuđen
zbog toga i novog pravca u kom će se serijal uputiti.
Naposletku, sve je samo jedna velika priča.
Želim da, kao i uvek, srdačno zahvalim čitaocima i da im se još usrdnije
izvinim zbog potpunog odsustva interakcije na društvenim medijima; oni
jednostavno nisu u mom stilu. Međutim, bavim se ovim poslom samo
zahvaljujući vama. Ova knjiga namenjena je samo vama. Iskreno se nadam
da ćete, čitajući je, uživati jednako koliko sam ja uživao pišući je.
Stoga, bez suvišne priče: dame i gospodo, Kraj igre, poslednji deo trilogije
Tvoj poslednji dan...

Danijel Kol
Pogrešila bi kad bi me smatrala herojem... Ubio bih i
poslednjeg živog stvora na zemlji da bih te spasao.
 PROLOG

Ponedeljak, 4. januar 2016.

11.13 pre podne

„Bilo jednom davno... ali više ne.“

Snegom pokriveno predgrađe promicalo je pored štrokavih prozora, a
slabašno sunce zagrevalo je kožni enterijer automobila dok su se truckali ka
odredištu.
„Ali vi ste onaj, zar ne?“, navaljivao je čovek za volanom. „Vi ste Vilijam
Foks?“
„Neko mora biti“, uzdahnuo je Vulf s iskrenim žaljenjem dok su ga tamne
oči u retrovizoru posmatrale, povremeno se upravljajući ka drumu ispred njih.
„To je tu odmah levo.“
Crni taksi se zaustavio. Motor je štucao dok se vozilo kotrljalo prilaznim
putem.
Vulf je platio vožnju gotovinom, iako to više nije ni bilo bitno. Izašao je na
mirnu ulicu, a taksista je dao gas i pre nego što je stigao da zatvori vrata za
sobom. Isprskao ga je ledenim blatom. Vozilo je brzo zamaklo za ugao. Vulf je
odmah zažalio što je tom nametljivom cinkarošu dao bakšiš. Kad je pomislio
da će mu mito od jedne funte i trideset četiri penija obezbediti taksistino
ćutanje bar nakratko, verovatno se rukovodio onom starom: što je babi milo,
to joj se i snilo. Obrisao je pantalone rukavom dugog crnog kaputa, koji je
nekada pripadao Letanijelu Mesu - Krpenom lutku; bio je to suvenir iz
pređašnjeg života, neka vrsta trofeja i podsetnika na sve ljude kojima je
trebalo da se nađe.
Shvatio je da ga i dalje posmatraju dok je vlažne snežne ugruške pretvarao
u tamne potočiće. Impozantan rast i jarkoplave oči činili su ga prepoznatljivim
svakom dovoljno radoznalom da ga pogleda dvaput, uprkos ozbiljnom gubitku
kilograma i impresivnoj neurednoj bradi. Neka žena zurila je u njega s druge
strane ulice, preko kolica i bebe skrivene ispod gomile prekrivača. Uzela je
mobilni telefon i prinela ga uvu.
Vulf joj je okrenuo leđa s tužnim osmehom na usnama i ušao na kapiju.
Nepoznati zanemareni mercedes, koji se mogao identifikovati samo po
amblemu koji je virio iz snega, baškario se na šljunku. Poznata kuća povećala
se za trećinu od njegove poslednje posete. Nije se trudio da kuca, zato što je
znao da će ulazna vrata, kao i uvek, biti otključana. Otresao je sneg s cipela
pre nego što je zakoračio u turobnu tamu, koja je ispunjavala hodnik uprkos
nebu bez oblačka.
„Megi?“, pozvao je. Glas mu je zadrhtao zbog povratka u tu kuću, zbog
halapljivog udahnute atmosfere protkane umirućim knjigama, cvetnim
parfemom, mlevenom kafom i stotinama drugih aroma, koje su evocirale
nezvane uspomene na jednostavnija i srećnija vremena. Ovde se osećao više
kao kod kuće nego na bilo kom mestu na svetu. Bila je jedina konstanta na
koju je mogao da se osloni još od selidbe u prestonicu. „Megi?“
Škripa na spratu narušila je tišinu.
Kad je krenuo gore, začuo je lake i žurne korake na podnim daskama iznad
sebe.
„Megi?“
Vrata su se otvorila: „Vile... Vile!“
Zagrlila ga je čim je stigao na vrh stepeništa. Učinila je to tako energično
da su se zamalo survali nazad u hodnik u prizemlju.
„O, moj bože! To si zaista ti!“
Zagrlila ga je tako čvrsto da je jedva disao. Mogao je samo jedno - da uzvrati
istom merom dok mu je plakala na grudima.
„Znala sam da ćeš doći“, jecala je drhtavim glasom. „Ne mogu da verujem
da ga više nema, Vile. Šta da radim bez njega?“
Izvukao se iz njenog zagrljaja i udaljio se od nje pre nego što joj se obratio.
Večito besprekorna žena bila je na sredini šeste decenije. Zbog zamrljane
šminke i udovičke crnine konačno je izgledala kao što joj i nalaže datum u
krštenici. Uvojci tamne kose su joj visili, a u normalnim prilikama bi ih vezala
na starinski način, koji nikada nije izlazio iz mode.
„Nemam mnogo vremena. Gde... gde je bio?“, pitao je. Borio se s prvim od
velikog broja nezgodnih pitanja na koja je morao dobiti odgovor.
Drhtavom rukom pokazala je na razvaljena vrata u delu odmorišta bez
tepiha. Klimnuo je glavom. Nežno ju je poljubio u čelo pre nego što je ušao u
najnoviji deo kuče. Megi je oklevala na pragu prazne sobe. Vulf je ponosno
posmatrao poslednji poduhvat svog prijatelja, urađen po najvišim
standardima, koje je sledio u svemu što se ticalo njegove unučadi. To je
trebalo da bude njihova soba kad bi dolazili u goste, način da provode više
vremena zajedno otkad se penzionisao.
Drvena stolica bila je prevrnuta u središtu prostorije. Na podnim daskama
ispod nje bila je tamnocrvena mrlja.
Vulf je ubedio sebe da će, kad jednom uđe, uspeti da ostane staložen, da
će se i u ovoj situaciji poneti s hladnom mirnoćom, kao i na bilo kom mestu
zločina... Naravno, prevario se.
„Voleo te je, Vile“, rekla je Megi s praga.
Dok je brisao oči, čuo je da neko korača pošljunčanom stazom ispred kuče.
Više nije mogao da zadržava suze.
„Trebalo bi da odeš“, zabrinuto mu se obratila Megi zanemarivši učtivo
kucanje. „Vile?“ Požurila je ka stepenicama kad je čula da ulazna vrata škripe.
Izraz joj je smekšao kad je ugledala pacolikog plavušana na stepenicama.
„Džejk!“, odahnula je s olakšanjem. „Mislila sam da si... Nije važno.“
Vulf je sumnjičavo posmatrao kako se njih dvoje grle kao stari prijatelji.
„Kupio sam ti neke sitnice“, rekao je plavušan kad joj je dodao kese. „Možeš
li me ostaviti nakratko s njim?", pitao je odmah razbijajući iluziju da je ovo
samo prijateljska poseta.
„Idi, Megi“, oglasio se Vulf.
Krenula je niz stepenice da raspakuje bakaluk. Videlo se da joj je
neprijatno.
„Sonderse“, pozdravio je Vulf bivšeg kolegu kad je ušao u sobu.
„Vulfe, odavno se nismo videli.“
„Pa, znaš, neko vreme sam uživao u samoći“, odvratio je. Čuo je kako se i
neko vozilo zaustavlja na ulici. „Nisam znao da se vas dvoje poznajete.“
„I nismo se poznavali", slegao je Sonders ramenima. Držao se na bezbednoj
razdaljini uprkos uljudnom tonu. „Ne pre... pre svega ovoga.“ Duboko je
uzdahnuo. „Ortak, iskreno mi je žao zbog Finlija. Zaista mi je žao.“
Vulf je klimnuo glavom. Upravio je pogled na zamrljane podne daske.
„Zašto si došao ovamo?“, otvoreno će Sonders.
„Morao sam da vidim vlastitim očima.“
„Šta da vidiš?“
Vulf je nastavio tišim glasom, zbog Megi: „Mesto zločina.“
„Zločina?" Sonders je umorno protrljao lice. „Ortak, bio sam na uviđaju.
Bio je sam... u zaključanoj sobi... i ležao pored oružja.“
„Finli nikad ne bi podigao ruku na sebe.“
Sonders ga je pogledao sa sažaljenjem. „Ljudi nas neprestano iznenađuju.“
„Kad već govorimo o tome, stigao si užasno brzo.“
„Bio sam na putu ovamo... kad su pozvali.“
Vulf nije gajio simpatije prema brbljivom detektivu dok su radili zajedno.
Sad je počeo da ga sagledava u novom svetlu. „Hvala ti što joj pomažeš.”
„Nije mi teško.“
„Pa... koliko ih je napolju?“, pitao ga je Vulf tonom kao da se raspituje za
vremenske prilike. Atmosfera u sobi se odmah promenila.
Sonders je oklevao. „Dvoje ispred. Dvoje pozadi. Jedan sedi s Megi, a jedan
je na metar od nas, iza zida.“ Okrenuo se ka otvorenim vratima: „Daj znak
ako si spreman!“
S odmorišta se čulo metalno škljocanje, zvuk ubacivanja šaržera u
poluautomatsku pušku.
Sonders se snebivljivo nasmejao pre nego što je izvukao lisice iz džepa.
„Dao sam im reč da nećeš bežati. Molim te da ne praviš budalu od mene.“
Vulf je klimnuo glavom. Polako se spustio na kolena. Podigao je ruke i
prepleo prste na potiljku. Zagledao se kroz prozor pokriven snegom. To je bilo
poslednje što je njegov mentor video pre smrti.
„Izvini, ortak", rekao je Sonders kad je zakoračio napred da bi mu namakao
lisice. „Osumnjičeni je uhapšen!“
 „Vile!“, oglasila se Megi iz kuhinje kad su naoružani policajci preplavili
kuću.
Teške čizme pele su se uz stepenice ka njima, praćene Meginim koracima.
„Hoćete li da mi učinite nešto?“, pitao je Vulf. Pogled mu je lutao između
Sondersa i Megi dok su poslednji policajci ulazili kroz razvaljena vrata,
izvikivali uobičajena naređenja i okruživali ga. „Nemojte joj reči da sam se
vratio.“
„Ali, Vile...“ kriknula je obuzeta očajanjem, nemoćna da zakorači u sobu u
kojoj je njen suprug preminuo.
„U redu je, Megi. Sve je u redu“, uveravao ju je. „Rešio sam da prestanem
da bežim.“
 PRVO POGLAVLJE

Ponedeljak, 4. januar 2016.

11.46 pre podne

Utišani televizor smetao je Tomasu Alkoku dok je pripremao čaj.

„Prokletstvo!" prošaputao je kad je prosuo ključalu vodu po radnoj
površini... s koje mu je kapnula i na ruku: „Jebeno sranje!“ Trgao se u
uzdržanoj agoniji. Drmusao je ruku da otrese bol, ne skidajući pogled s
ekrana.
Na Skaj njuzu video se helikopter kako kružio iznad dela prestonice
razorenog pre dve nedelje. Tamna senka, kad bi zaklonila sunce, glatko je
promicala preko ruševina. Uvek su je pratile još najmanje dve senke. Letilice
su podsećale na lešinare koji kidišu na svež leš. Izgleda da je ukinuta zabrana
letenja nad gradom, koja je u praznično vreme izazvala neopisiv jed i revolt.
Svet je konačno dobio priliku da upozna razmere razaranja.
Katastrofa je izbegnuta za dlaku, ali ne bez posledica.
Eksplozija, ograničena na niz toaleta u stanici podzemne železnice na
Ladgejt Hilu, izazvala je rutinsku evakuaciju okolnih zgrada. Ispražnjene su
dok su ih inženjeri ispitivali. Ugovorena je hitna obnova Katedrale Svetog
Pavla, ali je jedan turista oka sokolovog spazio nove pukotine na zapadnoj
fasadi. Severni toranj je izgubljen i pre nego što su skele podignute. Samo se
srušio na pločnik. U sledeća tri dana pucao je stub za stubom, kao noge koje
popuštaju pod težinom, dok se i ogromni portik nije obrušio. Simbol Londona
umirao je polako od svojih rana.
To je bio nadrealan prizor: komadić slagalice koji nedostaje.
Tomasu je bilo potrebno izvesno vreme da shvati da je šarena bordura oko
razorene oblasti zapravo planina venaca i buketa visoko naslaganih uz
ograde: spomen na sve koji nikad nisu izašli na površinu iz stanice na
Pikadiliju, za policajku Keri Kolman i sve izgubljene na Tajms skveru. To je
bio dirljiv iako kratkotrajan gest na temperaturama ispod nule.
Otpio je gutljaj čaja.
Trepćuća svetla pulsirala su preko žutih titlova, a ono što je ostalo od
božićne jelke u susednoj sobi podsećalo ga je na to da su gomile neotvorenih
poklona ispod borovih iglica još tamo. Rasejano je milovao Eha dok se po ko
zna koji put posvećivao sebičnim mislima. Bio je zahvalan za to što niko kog
je poznavao nije bio među mrtvima ili povređenima, svestan da je imao sreću
što mu je devojka ostala u jednom komadu. Stideo se nade, koju je gajio u
potaji, da će užasi iz proteklog meseca, koji su kulminirali incidentom razmera
za državnu bezbednost, završivši se preranom smrću dragog prijatelja, bili
dovoljni da je gurnu preko ivice, da je ubede da ostavi sve za sobom, prigrli
ono što joj je ostalo i bude zadovoljna onim što ima.
Telefon Baksterove bučno je zazujao na drugom kraju kuhinjskog stola.
Tomas se bacio prema njemu i odgovorio nervoznim šapatom:
„Emilin telefon... bojim se da nije. Još spava. Mogu li da uzmem... Sreda...
devet ujutro... obavestiću je... U redu. Doviđenja.“
Spustio je mobilni telefon na rukavicu za rernu, za slučaj da ponovo
zazvoni.
„Ko je to bio?“, pitala je Baksterova s dovratka. Iznenadila ga je.
Nosila je njegovu široku trenerku preko kariranog donjeg dela pidžame.
Opušteno ruho bilo je dobrodošla promena u odnosu na uobičajenu odeću
tridesetpetogodišnjeg glavnog inspektora. Ponovo ga je spopala mučnina kad
se zagledao u nju, zato što je video kakav ceh plaća zbog svog posla. Dva prsta
bila su joj uvezana jedan za drugi. Virili su iz poveza koji je nevoljno nosila da
bi imobilisala povređeno rame. Razbarušena tamna kosa skrivala je najveći
broj ogrebotina i razderotina koje su joj pokrivale lice.
Smogao je snage za usiljeni osmeh: „Hoćeš li da doručkuješ?“
„Neću.“
„Samo omlet?“
„Neću. Ko je zvao?“, ponovo je pitala. Gledala je svog momka u oči, uverena
da neće smeti da joj se suprotstavi.
„Zvali su s posla“, uzdahnuo je, besan na sebe.
Čekala je preciznije objašnjenje.
„Zvao je Majk Atkins, da te obavesti da u sredu ujutro imaš sastanak s
njim i FBI-jem.“
„Tako znači“, odsutno je odvratila, češkajući Eha po glavi, koji je skočio
između radnih površina.
Tomas nije mogao da je gleda tako ranjivu i utučenu. Prišao joj je da bi je
zagrlio, ali nije bio siguran da li je svesna njegove pažnje dok mu je mlitavo
visila u naručju.
„Da li je Megi danas zvala?“, pitala je.
„Ne još.“
„Skoknuću do nje... uskoro.“
„Ja ću te odbaciti“, ponudio se Tomas. „Sedeću u kolima ili ću otići na kafu
dok ti...“
„Dobro sam“, insistirala je.
Šturi odgovor ga je, zapravo, malo oraspoložio. Dobro poznati jetki ton
Baksterove bio je tu negde, skriven ispod izlomljene površine.
Još je tamo unutra. Potrebno joj je vreme, to je sve.
„Važi“, klimnuo je glavom, smerno se osmehujući.
 „Ja ću...“ Završila je misao, pokazujući uz stepenice. „Ali dobro sam“,
promrmljala je kad je krenula ka hodniku. Eho ju je pratio na kratkom
odstojanju. „Dobro sam.“

Živa ograda ličila bi na bilo koju živu ogradu da se jarkonarandžasto krzno

nije pomaljalo i nestajalo iza nje.
Prvi zadatak Aleksa Edmundsa u svojstvu privatnog detektiva bio je
skromni poduhvat. Doveo ga je do pustog groblja za kolica za kupovinu, preko
puta lokalnog supermarketa Sejnsberi. Dobrodošlo uzbuđenje lova počelo je
da se vraća dok je držao lovinu na oku, znajući da njegov tim čeka na jedinom
izlazu.
Krenuo je...
Lovina je jurnula brže nego što je očekivao. Ali bežala je pravo u
postavljenu zamku.
„PI-2!“, dreknuo je u voki-toki kupljen u radnji za igračke. „PI-2, spremi se
za presretanje!“
„Da li baš moram?“
„Ako ti nije teško!“, stenjao je Edmunds dok je gledao kako se njegov plan
odvija kao dobro uvežbana koreografija. Njegova verenica pojavila se niotkuda
i blokirala put dečjim kolicima.
Njihova lovina zastala je u mestu. Posle kraćeg oklevanja, stuštila se uz,
izgleda, najviše drvo u Londonu. Sneg je počeo da sipa s visokih grana dok se
pela van domašaja progonitelja.
„Prokletstvo!“, namrštio se Edmunds. Držao se za zašivenu ranu, pogleda
uprtog ka nebu.
„PI-1, lasice umeju da se penju po drveću!“, javljala mu je Tija
izvitoperenim glasom dok je gurala Lejlu u kolicima. „Šta ćemo sad?“, pitala
je. Voki-toki joj više nije bio potreban.
„Ovo je... Ovo je dobro“, rekao je Edmunds poverljivim tonom. „U klopci
je.“
„Da li je?“, pitala je kad je uzela kutiju za mačke sa zadnjeg dela dečjih
kolica i spustila je na smrznuto tlo.
„Jeste, idem ja za njom“, odlučno će Edmunds. Ipak, očekivao je da će
negodovati i odgovarati ga.
Ali nije.
„Popeću se uz ovo veoma visoko drvo“, naglasio je.
Klimnula je glavom.
„U redu“, uzvratio je. „Stani na bezbednu razdaljinu za slučaj da padnem...
i poginem.“
„A kako bi bilo da se ja povučem kući?“, predložila je Tija.
„Naravno“, slegao je ramenima, malo iznenađen što želi da propusti tako
uzbudljivu predstavu. Prišao je drvetu i uhvatio se za debelu granu iznad
glave. „Ovo je baš zabavno, zar ne? Ovako provodimo još više vremena
zajedno?“
 Tija nije odgovorila.
„Rekao sam...“, pokušao je ponovo, ali skliznuo je niz stablo. „O, već je
zbrisala."
Već je stigla na pola puta uz obalu.
„Pa, ja mislim da je ovo zabavno“, promrmljao je sebi u bradu. „Gospodine
Skabse“, povikao je pogleda uprtog u krošnju, „znaj da se tvoja strahovlada
bliži kraju!“

***

Vulf je glasno hrkao.

Već tri sata bio je zatvoren u sobi za saslušanja u Policijskoj stanici Hornsi.
Dva i po sata proveo je u najblagotvornijem snu u poslednjih nekoliko nedelja.
Trgao se iz sna kad su se vrata zalupila u hodniku. Načas ga je zbunila
neprijatna okolina u kombinaciji s lisicama na njegovim leđima, koje su
zveckale udarajući o metalnu stolicu. Odmah zatim podsetila ga je na jutro
bogato događajima. Bio je blago iziritiran bezobraznim treskanjem vratima.
Shvatio je da očajnički želi da isprazni bešiku i prošeta nekoliko minuta po
prostorijici, da bi probudio utrnulu zadnjicu.
Čuo je sve bliže lupkanje potpetica u hodniku dok je pokušavao da se
izvijanjem reši grča u butinama. Vrata su se otključala i otmeni čovek
pedesetih godina ušao je u sobu. Odelo šiveno po meri odskakalo je od
konfekcijskih zidova.
„Uh“, Vulf je pozdravio dobro obučenog stranca. „Mislio sam da ste dama.“
Sedokosi je delovao zbunjeno. Duboke bore pojavile su mu se na širokom
čelu.
„Ali niste“, objasnio mu je Vulf.
Nagoveštaj osmeha pojavio se na licu. „Uzalud sam se plašio da je bežanija
mogla naškoditi vašim detektivskim veštinama.“
Odmakao je stolicu od stola i seo.
„Kad već govorimo o tome“, počeo je Vulf, koji se iznenada nečega setio,
„ne želim da zvučim sitničavo, ali imao sam petnaest dana neiskorišćenog
godišnjeg odmora kad se desilo sve to sa... Mesom. Ne znam postoji li neki
način da...“
Zamišljeni osmeh naterao ga je da se zaustavi usred rečenice. Činilo se da
njegovi zubi, beli kao led, blistaju na narandžastoj koži.
„Da, verovatno ste u pravu. Ali rešićemo to drugom prilikom“, klimnuo je
Vulf glavom. Napućio je obraze kad je nastala napeta tišina.
„Ne prepoznajete me, Vile?“
„Hmm...“
„To je komesar Kristijan Belami“, začuo se neprijatno poznati glas s vrata
kad je i komandirka Džina Vanita ušla u sobu.
 Nosila je relativno ukusnu kombinaciju po njenim merilima: crni sako
pokrivao je preporučljivu količinu neskladne odeće. Možda je preterivao u
praćenju dnevnog televizijskog programa, ali palo mu je na pamet da bi
„odežda za pogreb Teletabisa“ bila najpogodniji opis onoga što je imala na sebi.
Ona nije zatvarala usta.
„Izvini, šta si rekla?“, pitao je Vulf, koji nije čuo ništa od onoga što je zatim
kazala. Njegov um bavio se mnogo značajnijim problemima.
„Rekla sam da je tvoje hvatanje bilo samo pitanje vremena!“, ponovila je
sićušna žena.
„Da li si zaboravila da me, zapravo, niste uhvatili?“, pitao je Vulf. „Zato što
se vrlo dobro sećam da sam se predao.“
Slegla je ramenima. Već je sastavljala saopštenje za štampu o njegovom
hapšenju. „Ti u klin, ja u...“
„Bestidnu propagandu?“, završio je rečenicu umesto nje.
„Znate, mi vam nismo neprijatelji, Vile“, umešao se Kristijan, prekidajući
prepirku. Preformulisao je izjavu kad je video dvoboj zažarenim pogledima
preko stola: „U svakom slučaju, ja vam nisam neprijatelj.“
Vulf se namrštio na te reči.
„Znate li da smo se već sreli?“, nastavio je Kristijan. „Istina, bilo je davno.
I...“ Njegov opušten i bezbrižan stav pokolebao se po prvi put. „Obojica smo
ove nedelje izgubili vrlo dragog prijatelja. Grešite ako mislite da ste jedini.“
Vulf ga je skeptično odmerio.
„Pa...“, počela je Vanita, „Vilijame Olivere Lejton-Fokse.“ Zatreptao je.
„Pošto si uhvaćen...“
„Pošto sam se predao!“, zarežao je Vulf.
„... čeka te prilično duga zatvorska kazna zbog dugog spiska zločina.“ Vulf
je video da se Kristijan neodobravajuće mršti na podređenu.
„Prikrivanje dokaza, krivokletstvo, izostajanje s posla, nanošenje teških
telesnih povreda...“
„To je bio samo teži oblik fizičkog napada, i to u najboljem slučaju“,
usprotivio se Vulf.
„Spisak je podugačak“, završila je Vanita i zadovoljno prekrstila ruke na
grudima. „Proteklih godina uspevao si da se izvučeš iz velikog broja neprilika,
ali ovog puta ćeš konačno odgovarati zbog svojih grehova. Imaš li išta da kažeš
u svoju odbranu?“
„Da.“
Nestrpljivo je čekala.
„Da li bi me počešala po nosu?“, pitao je.
„Molim?“
„Po nosu“, ponovio je Vulf ljubaznim glasom. Lisice su zazveckale iza
njegovih leđa. „Hoćeš li, molim te?“
Nasmejala se pošto je razmenila pogled s Kristijanom. „Da li si čuo makar
i jednu reč koju sam ti rekla, Fokse?“
Vulfov pogled se ovlažio.
 „Provešćeš veoma dugo vreme u zatvoru.“
„Počeši me, molim te“, rekao je Vulf. Bezuspešno je pokušavao da protrlja
nos o rame.
Ustala je. „Nemam ja vremena za ovo.“
Stigla je do vrata kada je Vulf progovorio. „Leo... Antoan... Diboa.“
Zastala je s jednom nogom u hodniku. Okrenula se veoma polako. „Šta
imaš da mi kažeš o njemu?“
„Prvo nos“, pokušao je još jednom Vulf.
„Ni mrtva! Šta imaš da kažeš o njemu?“
„Oprostite zbog moje neobaveštenosti“, umešao se Kristijan, „ali... ko je
to?“
„Leo Diboa“, huknula je Vanita kad se setila multiagencijskog fijaska od
pre mnogo godina, koji je sa zadovoljstvom potisnula u zadnji deo uma. „To je
bio veliki slučaj našeg odeljenja: ubistvo, trgovina ljudima, krijumčarenje
droge. Foks je radio na njemu. Nije nikakvo čudo što je na kraju ispao
nezapamćeni cirkus.“ Okrenula se ka Vulfu, koji je glasno zevnuo: „Šta imaš
da mi kažeš o njemu?“
„Mogu da ti kažem gde je. Imam imena i fotografije pripadnika njegove
mreže, brojeve žiro-računa, ime broda koji plovi ka našim obalama pun-
puncat seksualnih radnica...“
Nesvesno je zakoračila nazad u sobu.
„Da! I registarske tablice vozila“, nastavio je, „ko mu pere novac... a prilično
sam siguran i da je hakovao nečiji nalog na Netfliksu.“
Vanita je odmahnula glavom: „To su obećanja očajnog uhapšenika.“
„Nisam uhapšen, predao sam se“, podsetio ju je Vulf.
Kristijan je ćutao. Nije mu promakla nagla promena u ponašanju
koleginice.
„Mislim da sam te strahovito potcenila, Fokse“, teatralno će Vanita.
„Skeptik u meni oduvek je sumnjao da si se dao u bekstvo samo da bi spasao
svoju guzicu pošto si naručio usluge serijskog ubice. Ispostavilo se da si ovoga
puta rešio da sam-samcit uhvatiš zloglasnog gospodara zločina!“ Nasmejala
se vlastitoj duhovitosti. „Ovo je smešno! Ne možeš očekivati da će iko
poverovati...“
„Očekujem da ćeš poverovati“, prekinuo ju je Vulf, „da sam od trenutka
napuštanja sudnice počeo da radim na povratku u život, da sam se pripremao
za ovaj trenutak, i da imam da ponudim pogodbu koju ne možeš odbiti.“
„O, ne mogu da je odbijem!“, planula je Vanita, koja je očigledno zaboravila
da trenutno nije s najvišim činom u prostoriji. „Hoćeš da kažeš da Diboa nije
prepoznao čoveka koji je mesecima pokušavao da ga sredi, da nije pokazao ni
najmanju sumnju?“
„Bio je veoma sumnjičav“, rekao je Vulf, „ali poternica u novinama bilo je
najbolje sredstvo za potvrđivanje nečije priče... i krajnje je vreme da mi
počešeš nos.“
Otvorila je usta da ga odbije.
 „Joj, samo ga počeši po prokletom nosu, molim te?“, brecnuo se Kristijan,
nestrpljiv da čuje ostatak.
Vanita je s indignacijom izvadila skupo nalivpero iz džepa i počela da mu
češka nos. Nije ni pokušala da sakrije nezadovoljstvo.
„Dobro je, ali još malo“, govorio je Vulf. „Još samo malo. To! To je to!
Definitivno se baviš pogrešnim poslom!“, rekao je i dodao: „I da znaš da se ta
konstatacija ne odnosi na tvoju veštinu češkanja.“
Zavalio se na stolicu s pobedničkim osmehom dok je Vanita spuštala
najdraže nalivpero na sto s izrazom koji je govorio da ga više nikad neće dirati.
„Šta hoćeš, Fokse?“, procedila je kroz stisnute zube.
„Nije šta hoću, već šta neću. Neću u zatvor.“
Nasmejala se.
„Svi znaju šta si učinio. Makar nešto od toga. Boravak u krilu za lake
prestupnike, koje je bezbedno za policajce, najviše je čemu se možeš nadati.“
„Dakle, zabrinuti smo zbog reakcije javnosti, zar ne? Zbog toga ste
pokrenuli neumorni lov na čoveka da me pronađete“, iscerio se Vulf. „Samo
što to nije bio nimalo neumoran već opušten poduhvat, i ne toliko lov na čoveka
koliko češljanje.“
Vanita se ukočila.
„Mesec dana. Minimalna bezbednost“, ponudio je.
„Godinu dana“, odvratila je Vanita. Po drugi put je zanemarila hijerarhiju.
Kristijan nije negodovao. Posmatrao je pregovore preko stola kao teniski meč.
„Dva meseca“, predložio je Vulf.
„Šest!“
„Tri... ali uz uslove.“
Vanita je nastavila posle kraće pauze: „Nastavi.“
„Niko osim mene neće reći Baksterovoj da sam se vratio.“
Vanita je pomislila da Vulfu da još nedelju dana gratis u znak zahvalnosti
što neće morati da ima nikakvu interakciju s nezgodnom glavnom
inspektorkom. Zadovoljila se klimanjem glavom posle kraćeg oklevanja.
„I... “, nastavio je, „ovo je verovatno pogodan trenutak da ti kažem da sam
učestvovao u grupnom prebijanju konkurentskog trgovca ljudima dok sam
radio u Diboinoj ekipi. Tip je posle toga završio u hitnoj pomoći s povredama
opasnim po život.“
„Bože, Fokse!“, rekla je Vanita vrteći glavom.
„Ali u potpunosti se oporavio!“, hitro je dodao Vulf.
„U redu. Dobro. Sigurna sam da to ne moramo ni da pominjemo.“
„Samo što smo posle pucali na njega kad smo to čuli.“
„Ima li još nešto!“, zarežala je Vanita. Bila je na ivici živaca.
„Da. Moraćete i da mi odložite izvršenje kazne“, rekao je Vulf smrtno
ozbiljnim glasom.
„A šta bi drugo!“, sarkastično je odgovorila. „I, onako uzgred, koliko će
odgoda trajati?“
„Koliko god bude potrebno.“
 „Za šta?“
„Za moj poslednji slučaj“, rekao je. Više nije zvučao prkosno i obešenjački.
„Traćiš mi vreme, Fokse“, rekla je Vanita. Ponovo je ustala, spremna da
krene.
„Čekajte“, umešao se Kristijan posle podužeg ćutanja.
Vanita se gnevno zagledala u nadređenog, ali poslušno je sela.
„O kom slučaju govorite, Vile?“, pitao je Kristijan.
Vulf se obratio komesaru:
„O ubistvu detektiva narednika Finlija Šoa.“
Policijski funkcioneri neko vreme nisu progovarali. Obrađivali su bizarni
zahtev. Kristijan je pročistio grlo i podigao ruku kad se Vanita spremala da
odgovori.
„Vile, to je bilo samoubistvo. To vam je poznato... žao mi je, ali nema istrage
kojoj biste mogli da se pridružite.“
„Bili ste mu prijatelj?“, pitao ga je Vulf.
„Najbolji“, ponosno će Kristijan.
„U tom slučaju mi odgovorite na sledeće pitanje“, rekao je Vulf i presreo
komesarov pogled. „Možete li da smislite makar jedan razlog zbog kog bi Finli
ikad ostavio Megi?“
Vanita je ćutala. Shvatila je da više ne učestvuje u razgovoru. Nije ni znala
da je Finli bio oženjen.
Kristijan je duboko uzdahnuo i odmahnuo glavom. „Ne. Ne mogu da
smislim nijedan. Ali dokazi su... neoborivi.“
„Siguran sam da, kao njegov prijatelj, nećete imati ništa protiv da to i
potvrdim, tako da ne ostane ni najmanja sumnja? Posle toga ću vam u
potpunosti stajati na raspolaganju“, obećao je Vulf.
Kristijan je izgledao neodlučno.
„Nije moguće da ozbiljno razmišljaš o tome?“, pitala ga je Vanita.
„Hoćeš li da ućutiš više!“, brecnuo se Kristijan, a onda se obratio Vulfu:
„Zaista želite da sve to priredite Megi?“
„Razumeće... razumeće ako ja to budem radio.“
Kristijan se vidno kolebao.
„Hajde. Šta imate da izgubite?“, pitao ga je Vulf. Prvi put je pokazao
očajanje. „Dobićete Dibou i, ako ste u pravu, samo ću potvrditi da je reč o
samoubistvu.“
Posmatrao je kako komesar razmatra ponuđene mogućnosti:
„U redu. Dobro.“
Vanita je ustala i izletela iz sobe za saslušanja.
„Poslaću vam dosije i potpisani primerak našeg... dogovora“, osmehnuo se
Kristijan iskričava pogleda. Prijateljski je lupio Vulfa po leđima, baš kao što
je i Finli radio. Nesumnjivo mu je ostavio modricu kojom bi se i njegov mentor
ponosio. „Pa, odakle da počnemo?“
„Mi?“
 „Da li ste mislili da ću vas pustiti da radite sami? To je Fin, čoveče!“ Vulf
se osmehnuo. Finlijev najstariji prijatelj počinjao je da mu se dopada.
„Pa, odakle ćemo početi?“, ponovo je pitao Kristijan.
„Od početka.“

DRUGO POGLAVLJE

Ponedeljak, 5. novembar 1979.

Noć lomača
5.29 po podne

Kristijan je otvorio oči, ali samo da bi bio zaslepljen jarkom svetlošću s

limenog krova. Premestio se da bi pobegao od nje. Osetio je kako se pôd pod
njim uleže. Podigao je ruku ka bolnoj vilici. Dobio je udarac po licu teškom
bokserskom rukavicom. Pamćenje mu se polako vraćalo, deo po deo:
sparingovao je s partnerom... Izvlačio je deblji kraj pa se odvažio na
nepromišljeni aperkat... i promašio... Sećao se da se protivnik nameštao za
levi kroše... nastupila je tama.
Pred njim se pojavilo Finlijevo ružno lice. Dvadesetčetvorogodišnji Škot bio
je građen kao balvan. A obrijana glava mu je, zbog čvornovatosti i
asimetričnosti, ličila na panj. Imao je spljošten nos, koji kao da je menjao
smer posle svake posete vežbaonici.
„Ustaj, devojčice!“, zadirkivao ga je grubim glazgovskim naglaskom.
Kristijan se, stenjući, podigao u sedeći položaj u središtu ringa.
„Trebalo bi da me učiš, a ne da me samo prebijaš kao vola u kupusu!“
Finli je slegnuo ramenima. Mišići, koji su mu se pokretali ispod kože,
podsećali su Kristijana, na neki čudan način, na sinoćni izlazak. Mlada
policajka promeškoljila se u snu pod pokrivačima kada se iskrao iz njene
sobe.
„I učim te!“, s osmehom će Finli. „Naučio si da sledeći put moraš da se
sagneš!“
„Koji si ti nitkov!“
Finli ga je, cerekajući se, podigao na noge.
„Kako izgledam?“, zabrinuto je pitao Kristijan, zato što je nameravao da
ponovo izvede privlačnu koleginicu posle noćne smene.
„Divno!“, iscerio se Finli. „Sad malo više ličiš na mene.“
„Hriste bože! Bilo bi bolje da mi odmah prekratiš muke!“, rekao mu je
Kristijan i zaradio još jedan udarac u bubrege.
 Gotovo tri godine mlađi od partnera, Kristijan je bio sušta suprotnost svom
najboljem prijatelju: bio je privlačan i popularan. Nosio je kosu boje peska do
ramena, kao pop zvezde na televiziji. Bio je inteligentan kad je hteo, ali je bio
i lenj i zainteresovaniji za jurnjavu za ženama nego za kriminalcima. Njih
dvojica imala su i neke dodirne tačke: vaspitanje vojničkog derišta, opasnu
sposobnost da privlače nevolje i averziju prema novom šefu.
„Požuri. Smena počinje za sat“, promrmljao je Finli dok je razvezivao
rukavice zubima. „Da vidimo kakvo je sranje šef večeras spremio za nas.“

„Znam da bi vam ovo moglo zvučati kao veliko sranje“, rekao je glavni
inspektor Miligan kroz oblake dima, koji su imitirali smog škotskog glavnog
grada. Kriva linija pepela, koja je visila s cigarete, konačno se slomila i pala
na njegove pantalone.
„Možda zvuči kao sranje... zato što i jeste sranje", napomenuo je Kristijan.
Miligan je obrisao pepeo s pantalona, pretvarajući ga u sivu mrlju, a onda
se obratio Finliju: „Šta ovaj kaže?“
Ovaj je slegnuo ramenima.
Miligan se okrenuo Kristijanu. „Ne razabiram te, sinko. Iz koje zemlje ti
ono beše dolaziš?“
„Iz Eseksa!“, odvratio je Kristijan.
Miligan ga je sumnjičavo odmerio pre nego što je nastavio. „Vas dva
govnara dežuraćete noćas na brodogradilištu. I bez rasprave.“
„Zar ne mogu to da rade Frenč i Vik?“, požalio se Finli.
„Ne mogu“, odvratio je Miligan, kome je njihovo prisustvo sve više smetalo.
„Zato što će Frenč i Vik dežurati na autobuskoj.“
„Na kojoj će se posao i obaviti", progunđao je Kristijan.
Miligan ga je ignorisao, ili ga nije razumeo.
„Ovo je gubljenje vremena“, rekao je Finli.
„U tom slučaju, vas dva lenja govnara bićete plaćeni zbog celovečernjeg
spavanja na parkingu. I svi su na dobitku! Slobodni ste.“
„Ali...“
„Slo-bo-dni ste!“

Finli se u 19.28 parkirao na jednom od sporednih ulaza na brodogradilište.

Stao je nekoliko centimetara od metalne kapije, s koje se pružao neometan
pogled na jarko osvetljena skladišta, zid šarenih teretnih kontejnera
naslaganih kao džinovske lego kocke, i usamljenu kamion-dizalicu,
napuštenu preko noći. Njihovi odrazi drhtali su na tamnoj reci Klajd.
Prve kapi kiše pogodile su vetrobran, zamagljujući nijanse i
izvitoperavajući oblike kao boja koja teče po platnu. Gledali su kako se pljusak
pojačava pretvarajući se u potop. Jeli su hamburgere i pili mlako pivo te noći.
To je bila tradicija u zasedama, baš kao i neobeleženi ford kortina. Samo što
su svi kriminalci iz Glazgova, posle jedanaest godina u službi, odmah
prepoznavali taj izlupani auto koliko i patrolna kola s odvrnutim sirenama.
Međutim, ko su bili njih dvojica da dovode u pitanje mudrost onih s višim
činom?
„Zašto“, prozborio je Kristijan između zalogaja, „nas dvojica uvek dobijamo
najgore zadatke?“
„To ti je politika“, mudro će Finli. „U ovom poslu ponekad je veoma važno
da znaš čiju zadnjicu treba da poljubiš. Naučićeš... Takođe, prilično sam
siguran da je Miligan grozni rasista.“
„Pobogu, pa ja sam iz Eseksa!“
Finli je rešio da promeni temu: „Kako je s frizerkom?“
„Sranje, saznala je za maserku.“
„Au“, rekao je Finli. Uzeo je zalogaj hamburgera pa nastavio: „Da joj nije
mušterija?“
„Nije joj mušterija, nego rođena sestra!“
„Auu! Pa, onda, kako je s maserkom?“
„Njoj se nije dopalo što se viđam s policajkom.“
„Razumljivo. Hm, pa kako je onda s...“
„Dobro nam je“, presekao ga je Kristijan. „Izvodim je u četvrtak. Gledaćemo
Gospodaricu majmuna.“
Finli je podigao obrve, ali nije izrazio zabrinutost zbog upitnog ukusa svog
prijatelja kad je reč o filmovima. Ponosno je izvadio kasetu iz džepa na košulji.
„Ne! Nemoj! Neću da slušam Status kvo!“, zakukao je Kristijan. „Molim te,
samo nemoj to!“
Škripavi mehanizam progutao je kasetu. Iz zvučnika se začula uvodna
statika...
Bio je to Status kvo.

Prošao je sat.
„Šon Koneri?“, pokušao je Kristijan. Odškrinuo je prozor da se ne bi
ugušio, jer su palili cigaretu za cigaretom.
„Kako si, kog đavola, stigao do Šona Konerija?“
„Sve tvoje imitacije zvuče potpuno isto!“
Finli je delovao uvređeno. „Već sam ti rekao da imam vrlo dobro uvo za
naglaske.“
„Možda imaš uvo“, rekao je Kristijan, „ali usta su ti glinena.“
„Dobro. Pokušaj ovo...“, nervozno će Finli.
Kristijan je sklopio oči. Pažljivo je slušao partnera, naprežući mozak.
Konačno je, nešto tiše, ponovio:
„Šon Koneri?“
„Ma jebi se!“
 ***

Labave kazaljke na satu na komandnoj tabli pokazivale su devet uveče kad

su prve šarene eksplozije zaparale nebo.
„Vidim... krajičkom oka... nešto što počinje na slovo V.“
„Vatromet?“ pitao je Finli tonom čoveka koji se dosađuje. Bio je prilično
samouveren, pošto su već iscrpli i vrata i vetar.
Kroz odškrinuti prozor dopirale su eksplozije i prasci.
„Da... vatromet“, uzdahnuo je Kristijan dok je pretraživao pregradu za
rukavice u potrazi za novom zanimacijom.
Finli se osvrnuo oko automobila. „Dobro. Vidim... krajičkom oka... nešto
što počinje na...“
Obojica su se trgli kad je nešto tresnulo o krov vozila. Čuli su teške korake
na tankom metalu iznad glava. Visoka prilika doskočila je na haubu i počela
da se penje uz metalnu kapiju. Finli i Kristijan su otvorenih usta posmatrali
kako se uljez prebacuje preko kapije i akrobatski dočekuje s druge strane
ograde. Iz ranca je hitro izvukao makaze za sečenje metala, presekao lance i
otvorio veliku kapiju.
Kiša je zaiskrila pod svetlošću farova iza njih. Finli i Kristijan polegli su u
sedištima kad su shvatili da su izloženi pogledima. Gledali su kako pet tamnih
prilika prolazi na nekoliko centimetara od prozora. Sledio ih je crni kombi.
Kiša je prigušila zvuk motora dok se vozilo kotrljalo na brodogradilište.
Finli je pipao u potrazi za radiom. Preko komandne table gledao je kako se
grupa razvija u stroj i prilazi najvećem skladištu. Prineo je glomaznu slušalicu
ustima. „Kristal?“, prošaputao je. Čekao je odgovor svoje najdraže dispečerke.
„Kristal!“
Zvuk guma na vlažnom asfaltu probio se kroz kišu kad je kombi pojurio
ka skladištu. Ubrzao je dovoljno da se probije kroz ogromna vrata. Oni koji su
išli peške upali su unutra kroz otvor uz žestoku pucnjavu iz automatskog
oružja.
Radio je zakrčao: „Da li si to ti, Fine?“
„Nego ko je! Mi smo pored gavenskog brodogradilišta! Potrebno nam je
pojačanje, i to brzo!“
Iznutra se čula i eksplozija. Mikrofon ju je registrovao, zato što je
dispečerka naglo promenila ton iz prijateljskog u poslovni. „Pojačanje je na
putu! Gotovo!“
Finli je odložio slušalicu kad je druga eksplozija onog čoveka što je
preskočio ogradu izbacila kroz prozor prvog sprata. Ostao je da leži gde je pao,
nalik na odbačene rite.
„Au!“, nasmejao se Kristijan. Već je smišljao priču na kojoj će mu kolege
zavideti.
Za divno čudo, slomljeno telo ispružilo je ruku. Čovek je čak i ustao,
podigao oružje iz bare i, hramljući, ušao u skladište.
 „Neko je baš naoštren ove noći“, rekao je Kristijan. Završavao je
hamburger.
Finli ga je prekorio: „Kako možeš da jedeš u ovakvom trenutku?“
Njegov partner samo je smerno slegnuo ramenima: „Da li to znači da
ulazimo?“
„Znači! Što da ne?“, rekao je Finli. Spustio je prozor da stavi rotaciono
svetlo na krov.
Daleki vatrometi nastavljali su da se rascvetavaju iznad grada kad je
pokrenuo motor. Status kvo prašio je Rockin’ All Over the World. Uključili su
sirenu i pojurili ka skladištu. Nisu imali nikakav plan, osim očekivanja da će
prisustvo jednog policijskog vozila najaviti skori dolazak i drugih.
„Dugokosi se vratio!“, upozorio je Kristijan. Onaj izlomljeni se isteturao iz
zgrade s podignutim oružjem i obasuo hicima sve bliži ford.
„Nagazi na taj prokleti gas!“, dreknuo je Kristijan dok su meci bušili rupe
na automobilu.
„Pa i nagazio sam ga do daske!“, povikao je Finli okrećući volan. Kola su
proklizala. Zanela su se i zadnjim delom udarila napadača.
Mlitavo telo zakotrljalo se ka reci posle gadnog udarca. Vozilo se zaustavilo.
Jedini preživeli far osvetljavao je krvavi leš sedam metara od mesta udarca.
Duboko su uzdahnuli i izmenjali napete poglede. Bilo im je jasno da su ovog
puta verovatno zagrizli prevelik zalogaj... Kroz oštećen vetrobran prekriven
kišom gledali su kako izlomljena prilika ponovo oživljava.
„Šta kog đavola?“, zastenjao je zaprepašćeni Kristijan.
Dugokosi tip podigao se drhtavim rukama na šake i kolena.
Finli je preteći dao gas.
„Udari ga ponovo!“, povikao je Kristijan.
Kišom natopljeni čovek uspravio se na noge uprkos slomljenoj ruci. Blago
se njihao, gledajući dva zabrinuta lica koja su zevala u njega kroz ispucali
vetrobran. Okrenuo se i bez trunke oklevanja skočio u tamnu vodu.
„Au!“, klimnuo je Finli glavom pogleda prikovanog za reku. „Ne znam koliko
plaćaju tog tipa, ali koliko god bilo, nije dovoljno.“
Iskobeljali su se iz automobila i potrčali ka razvaljenim vratima.
Provirili su u skladište, u kome je vladala jeziva tišina. Ugledali su crni
kombi usred krša kod rampe za ukrcavanje. Zadnji točkovi su se još
bespomoćno okretali trideset centimetara iznad poda. Metalne merdevine pele
su se uz zadnji zid, do čvrstih vrata.
„Izgleda mi da je čisto“, prošaputao je Kristijan.
Vezao je kosu u konjski rep i požurio do kombija. Brzi pogled na praznu
kabinu otkrio mu je da je gas pritisnut šipkom. Mahnuo je Finliju da priđe.
„Gore?“, pokazao je partner.
„Gore“, klimnuo je Kristijan.
Popeli su se stepenicama do ovalnih metalnih vrata, koja su ličila na ona
na podmornicama. Vazduh je strujao kroz rupu od metka na staklu.
 „Kabina za dekompresiju“, smrknuto će Finli. Prošao je rukom kroz
vazdušnu struju.
Otvorio je vrata s teškom mukom. Čuo je tresak negde u zgradi dok su
ulazili u klinički čist hodnik. Dva mrtvaca ostala su oslonjena na zidove.
Jedan je pripadao napadačkom timu, a drugi je od glave do pete bio u zaštitnoj
opremi.
„Ostani iza mene!“, prosiktao je Finli. Uzeo je oružje s prvog leša.
Sistematski je proveravao vrata, kao da je na obuci: industrijske vage, brojači
novca, niska kolica.
Nastavili su put. Hodali su nasuprot unutrašnjem vetru. Vazduh pod
pritiskom izlazio je napolje. Snažna eksplozija razlegla se negde ispod njih.
Ukočili su se u mestu.
„To uopšte ne zvuči lepo“, prošaputao je Kristijan.
Finli je odmahnuo glavom: „Požurimo.“
Pohitali su ka kraju hodnika i naišli na druga vrata komore za
dekompresiju. Finli je dohvatio dugu kvaku i uspeo nekako da ih otvori.
Kristijan se zateturao kroz vrata. Vazduh je jako strujao kroz otvor.
Neusklađeni pritisak tražio je ravnoteži. Finli se borio da zadrži vrata
otvorena. Šmugnuo je kroz procep, ali vrata su se smesta zalupila za njim.
„Ne brini za mene... prošao sam“, sarkastično je dobacio, ali njegov parter
nije odgovorio. Kristijan je zapanjeno zurio u vreče s belim prahom,
nagomilane do visine od metar i po, i na svežnjeve uredno naslaganih
novčanica pored njih. Finli mu je prišao i dodao oružje. Iscepao je jedan džak,
liznuo prst i pljunuo na pod. „Heroin.“
„Koliko ga ima?“, pitao je Kristijan. Kilogram je bio najveća količina na koju
je ikada naišao na ulici.
„Ne znam... Tona.“
Tutnjava se ponovo razlegla odozdo. Finli je primetio topli sjaj na zidovima.
Prišao je vratima da ispita situaciju. Topli vazduh prodirao je kroz otvor.
Pogledao je kroz prozorčić i ugledao metalnu stazu koja se pružala gornjim
nivoom skladišta. Deformisana vrata ljuljala su se kad je prešao preko praga,
pa je zakoračio ka urliku razgoropađene vatre oklevajući.
Morao je da zakloni oči od vreline koja se širila iz pakla čim je stupio na
otvoreno. Nekadašnja savršeno opremljena laboratorija za proizvodnju droge
sad je bila samo skup kanti i rezervoara koji su se palili jedan za drugim,
spaljujući leševe razbacane po podu ispod njega. Pripadali su laboratorijskom
osoblju, napadačkom timu i nehajnim stražarima.
Finli je potrčao nazad u sobu kad je shvatio da mu se đonovi tope na
metalnoj stazi. Zatvorio je oštećena vrata za sobom najbolje što je mogao.
„Ima li problema?“, pitao je Kristijan. Izgledao je zabrinuto.
„Požar.“
„Veliki?“
„Popriličan.“
„Sranje!“
„Izgleda da smo propustili đavolski žestok vatreni okršaj. Svi su mrtvi.“
 Okrenuli su se ka zaplenjenoj robi, koja bi mogla smesta da im unapredi
karijere.
„Šta je prioritet?“, pitao je Kristijan nadređenog. „Droga ili novac?“ Finli je
izgledao rastrzano. Plikovi su iskakali po zidu iza njega. „Droga ili novac,
Fine?“
„Droga! Uzećemo drogu!“
Izgledalo je da se Kristijan sprema da negoduje, ali ga je lomljava stakla
naterala na akciju. „Video sam kolica u sobi pozadi.“
Finli je klimnuo glavom i požurio do vrata pod pritiskom. S krajnjim
naporom ih je otvorio, dovoljno da Kristijan prođe. Pogled mu je igrao okolo
dok je topli vazduh jurio pored njega. Kristijan se brzo vratio. Gurao je leš na
niskim ravnim kolicima. Mlitava ruka vukla se po podu.
„Bio je diler!“, branio se od Finlijevog prekornog izraza kad je video šta
namerava s njim. „Sad će malo da drži vrata.“
Kristijan je istovario telo pred vratima. Pokušao je da gurne u podsvest
gnusno krckanje koje se začulo kad je Finli pustio vrata. Uzeo je da mu
pomaže da natovari kolica. Devedeset sekundi kasnije, bacili su poslednju
vreću droge na kolica. Znoj im je curio niz lica. Skladište se preobražavalo u
pećnicu.
„Brzo! Brzo! Brzo!“, povikao je Finli kad je Kristijan dozvolio sebi poslednji
pogled preko ramena na planinu novca, obojenu narandžastom svetlošću
vatre, koja ih je jurila po zgradi zahvaćenoj požarom.

Kristijan i Finli iskašljavali su crnu sluz kad su prve kolege pojurile ka paklu.
Sedeli su na asfaltu, iscrpljeni guranjem kolica na bezbednu razdaljinu od
plamena. Gledali su vatromet iznad njihove lomače. Finli ništa nije rekao kad
je video da partneru ruke drhte. Opekotina na levoj ruci bolno je pulsirala na
hladnoj kiši.
Vrata automobila su se zalupila.
„Diži se!“, rekao je Kristijanu dok je ustajao.
Stali su levo i desno od rekordnog ulova. Široko su se cerili, podignutih
palčeva, dok se krov skladišta rušio iza njihovih leđa. Ta legendarna crnobela
fotografija danima je kružila po nacionalnoj štampi - bio je to trijumf Odeljenja
za provale Stratklajdske policije... dokaz da heroji još hode među nama.

TREĆE POGLAVLJE

Sreda, 6. januar 2016.

9.53 uveče
„Čovek je mrtav, glavna inspektorko!“
„Mnogi su mrtvi... posle onoga što se desilo“, pribrano će Baksterova pre
nego što je nastavila otrovnim tonom, „a vi ste zbog nekog razloga namerni da
traćite svima vreme brinući zbog jedine osobe koja je to zaslužila!“
Njen sastanak s FBI-jem tekao je na očekivano dobar način. Monumentalni
nered, koji je ostao posle njenog poslednjeg slučaja, bio je problem koji će
neko drugi morati da počisti. Osumnjičeni je pogubljen, CIA agent je nestao,
mećava je pokrila mesto zločina, a veliki deo centralnog Londona odleteo je u
vazduh.
„Imate li bilo kakva saznanja o kretanju specijalnog agenta Rouča?“
„Koliko je meni poznato, i agent Rouč je mrtav“, odgovorila je ravnim
glasom.
Bučna grejalica ispuštala je neprijatno topao vazduh u sobu za saslušanje
dok su se pitanja ređala u beskraj.
„Naredili ste timu da pretrese kuću agenta Rouča.“
„Jesam.“
„To znači da mu niste verovali?“
„Nisam.“
„I ne osećate bilo kakvu lojalnost prema njemu?“
Odgovorila je posle jedva primetnog oklevanja: „Baš nikakvu.“

Vulf je ustao i krenuo prema vratima čim je sastanak u susednoj sobi završen.
„A kuda si ti krenuo?“, pitao ga je Sonders.
„Hoću da je vidim.“
„Nisam siguran da si u potpunosti shvatio ono uhapšen si!“
„Dogovorili smo se“, rekao je Vulf okrenuvši se ka Vaniti.
„Ma pusti ga“, rekla je i odmahnula rukom ka njemu. „Ova situacija ionako
neprestano ide sa zla na gore.“

***

„Iznenađenje!“
Vulfov usiljeni osmeh zaboleo ga je u napetoj tišini. Ustajali miris još nije
krenuo za oficirom za vezu iz sobe za saslušanje dok je Baksterova zurila u
njega s druge strane stola. Ćutala je, ali su njene ogromne tamne oči odavale
bezbrojna osećanja, koja su se rvala iza pribrane spoljašnjosti. To je ličilo na
čekanje da mašina za voće prestane da se okreće.
Vulf je sklonio talasastu kosu s očiju i podigao dosije u krilu dok se vrpoljio
na sedištu. Lisice su zazveckale na metalnom stolu kad ih je spustio ispred
sebe.
„Pet funti da će ga udariti“, ponudio je Sonders Vaniti iza relativne
bezbednosti jednosmernog ogledala.
Zažmurila je i promrsila nešto na hinduu. Nalazila se između tri najveće
životne glavobolje.
„Mani se tih opklada.“
Vulf je pružio ruke preko stola i isključio mikrofon, koji je prenosio zvuk u
sobu za posmatranje. Utišao je glas do šapata. „Hm... znam da verovatno
trenutno nisam tvoja najdraža osoba, ali ne mogu da ti objasnim koliko mi je
drago što te vidim.“ Smrknuto je pogledao ka ogledalu, kao da moli publiku
da ih nekoliko minuta ostave na miru. „Iskreno sam se zabrinuo... zbog svega
što se dešavalo. Trebalo je... Možda je trebalo nešto da uradim.“
Baksterova nije ni trepnula dok se Vulf teturao kroz svoje rečenice.
Pročistio je grlo pre nego što je nastavio. „Obišao sam kuću. Video sam
Megi.“
Lice joj se trglo.
„Ne ljuti se na nju. Naterao sam je da mi obeća da ti neće pominjati moju
posetu. Da skratim priču: nagodio sam se... s komesarkom. Pustiće me da
obavim poslednji posao... Moj poslednji posao. Dopustiće mi da pronađem
čoveka koji mu je ovo uradio... i Finliju.“
Disanje joj se ubrzalo. Kapci su joj se dizali i spuštali preko vlažnih očiju.
„Znam šta pričaju“, oprezno je nastavio Vulf. „Pogledao sam dosije i
kapiram zašto to pričaju. Sve se uklapa gledano sa strane. Ali poznato ti je,
kao i meni, da greše.“ Glas mu se lomio. „Ne bi je napustio. Ne bi napustio
tebe... Ne bi napustio nas.“
Suze su tekle niz obraze Baksterove.
Vulf je gurnuo dosije preko stola u njenom pravcu. Na fotokopiranoj
prednjoj strani pisalo je:

Kopija Baksterove

„Samo pogledaj dosije“, tiho je rekao.

„Ne mogu“, prošaputala je prekinuvši tišinu.
Vulf je listao strane dok je ona ustajala.
„Ali ovde piše da...“
„Ne mogu!“, planula je i izletela iz sobe.
Vulf je zatvorio dosije. Umorno je protrljao lice. Ustao je i spustio dosije u
korpu s poverljivim spisima. Obišao je oko stola i uključio mikrofon pre nego
što se obratio velikom ogledalu. „Za slučaj da vam je promaklo: rekla je ne.“

Baksterova je izašla iz podzemne železnice i ušla u Tesko ekspres.

Prolazila je pored sporadičnih krpa snega oko smrznutih bandera i po
senovitim mestima dok se vukla Vimbldonskom glavnom ulicom. Na ulazu u
svoj blok automatski je izdvojila Tomasov ključ od kuće. Ta navika otkrivala
je koje mesto sad smatra domom. Popela se uz stepenice noseći dve teške kese
iz samoposluge, ali je zastala na poslednjem odmorištu. Vrata njenog stana
bila su širom otvorena. Oprezno im je prišla i spustila kese. Žena kratke kose
izašla je iz stana, zakopčavajući jaknu preko uniforme veterinarske
bolničarke.
„Holi!“, s uzdahom će Baksterova.
„Emili!“, žena ju je radosno pozdravila. Dovoljno ju je poznavala da se ne
upušta u fizički kontakt s rezervisanom drugaricom. „Nisam znala da ćeš
svratiti.“
„Nisam ni ja.“
„Imala sam malo slobodnog vremena pre smene pa...“
„Da li si raspoložena za kafu?“ ponudila je Baksterova, koja je upravo
popunila zalihe.
„Rado, samo što kasnim na posao. Da razgovaramo kasnije?“
„Naravno.“
Baksterova je stala u stranu da bi prijateljica mogla da prođe. Podigla je
kese i ušla u stan. Jedan deo nje očekivao je da će se Eho pojaviti iza ugla i
zaleteti ka polici s knjigama u znak dobrodošlice, ali onda se setila da je kod
Tomasa, s većinom njenih stvari.
Povratak je izazivao čudna osećanja.
Hodnik je mirisao na bolnicu: antiseptični parfem borio se s vonjem zaraze.
Gomila gipsa, zavoja i polupraznih bočica pokrivala je kuhinjsku radnu
površinu. Odnela je kese do frižidera i počela da istovaruje bakaluk, kad je
čula tresak u spavaćoj sobi.
Ukočila se, s gotovim kuskusom s povrćem u ruci.
Vrata spavaće sobe polako su se odškrinula.
Uspravila se. Oprezno je posmatrala hodnik.
Polunagi muškarac zateturao se prema njoj s gladnim pogledom. Grozne,
duboke rane ružile su mu grudi, požutele i skorele na mestima na kojima telo
nije moglo da se izvida. Debeli zavoji pokrivali su mu rame. Zategli su se kad
je pružio ruke ka njoj.
„Divno“, rekla je bacajući kesu čokoladnog keksa na radnu površinu.
„Puštam ih da dišu“, objasnio je Rouč i alavo pocepao kesu. „Hvala ti!“,
dodao je kao dete koje je zaboravilo na pristojnost.
„Mislila sam da spavaš“, rekla je Baksterova dok joj se polako primicao
držeći se za rebra i trzajući se pri svakom koraku.
„Ne opet kuskus s povrćem!“, zakukao je kad je video šta drži u ruci.
„Prestani da kukaš! Zdrav je!“, iscerila se.
Čučnula je da ga ubaci u frižider. Osmeh joj se povukao na nekoliko
sekundi tokom kojih nije mogao da je vidi. Rouč je izgledao gore nego ikada.
Koža bolesne boje bila je vlažna od znoja. Izgledalo je da svaki pokret zahteva
opsežno planiranje i koncentraciju da bi izbegao samo-povređivanje. Podbulo
lice svedočilo je o još jednoj neprospavanoj noći zbog bolova. Čak mu je i
proseda kosa izgledala sivlje nego juče.
Ustala je s osmehom na usnama: „Kako je bilo s Holi?“
 U noći mećave vrištala je na Rouča, zahtevajući da ostane budan. Naterala
ga je da ustane i skloni se s mesta zločina. Pao je ispod žalosne vrbe
nadnesene nad jezero u Sent Džejmsovom parku, manje od dvadeset metara
od čoveka kog je ubio. Niko od bezbrojnog osoblja za hitne intervencije nije
bio svestan njegovog prisustva u neprozirnoj belini.
Prošli su sati pre nego što je mogla da se vrati po njega. Uspela je da ga
odvede do automobila uz pomoć uspaničenog ali poslušnog Tomasa. Brinula
se o Rouču na zadnjem sedištu rendž rovera dok ih je Tomas odvezao iz grada
do njenog stana u Vimbldonu. Rizikovala je sve telefonirajući prijateljici s
kojom nije razgovarala duže od godinu dana. Učinila je to u nedostatku boljih
rešenja. Holi se bez oklevanja odazvala, nauštrb svog posla i na osnovu veoma
oskudnih informacija. Veterinarska bolničarka u Londonskoj veterinarskoj
stanici probdela je čitavu noć kraj Rouča. Olakšala mu je muke i očistila
mnoge strašne rane.
„Šta si rekla?“, pitao je Rouč zauzet čokoladnim keksom.
„Holi! Šta ona kaže?“, ponovila je pitanje.
„Kaže da antibiotici ne deluju i da ću umreti za dve nedelje ako nastavim
ovako“, rekao je prilično raspoloženim glasom zbog čokoladnog keksa. „Kako
stojim kod FBI-ja?“
„Traže tvoju glavu.“
Prestao je da žvaće i progutao puna usta keksa:
„Zar ne mogu da pričekaju koju nedelju?“
Pokušala je da se osmehne, ali bez uspeha.
„Prestaće da me traže“, rekao je.
„To mi je poznato.“
„Vidi, Baksterova, ja...“
„Ne trudi se“, prekinula ga je.
„Ali ako me pronađu ovde...“
„Neće te pronaći! I ne pominji to!“, planula je. „Vraćaj se u krevet!
Podgrejaću ti kuskus s povrćem, da znaš, zato što se ponašaš kao dripac!“
Tronuto je posmatrala kako se tetura ka vratima spavaće sobe. Otvorila je
frižider. Posle kraćeg oklevanja, ipak je umesto kuskusa odabrala tika masala
piletinu.

***

Baksterova se vratila kod Tomasa. Čula je kako su se ulazna vrata zalupila.

Odustala je od jalovih napora da istera dim kroz kuhinjski prozor.
Umesto toga je bacila tiganj u grm ruža. Njen grandiozni plan spremanja
večere iznenađenja doživeo je neslavan kraj, kao i većina u poslednje vreme.
„Zdravo!“, rekao je. U prolazu se namrštio na granu u uglu dnevne sobe.
Otpalo je još najmanje desetak borovih iglica dok ju je posmatrao. „Nešto
miriše“, počeo je da se guši, „dobro. Šta si spremila?“
 „Kuskus s povrćem“, obavestila ga je Baksterova. Nadala se da mikro-
talasna rerna neće zazvoniti dok je on u prostoriji.
Razočarano ju je odmerio.
Mikrotalasna rerna je zazvonila.
„Kako je bilo s federalcima?“, pitao je.
„Prilično loše.“
„Uh... Pa, kako je Rouč danas?“
„Prilično loše.“
„Uh... A kakav je bio ostatak dana?“, nastavio je s nadom.
Glava joj je bila puna neprijatnih scena: Vulf s lisicama; ona povraća u
toaletu; vonj infekcije koja proždire njenog prijatelja; tešenje Megi kad je
svratila do nje tog popodneva...
„Prilično loše“, odvratila je. Ponovo je bila na ivici plača.
Tomas je spustio torbu na pod i pritrčao da je zagrli.
Naslonila je iscrpljenu glavu na njegova prsa. Mikrotalasna rerna ponovo
je zazvonila.
„Da li si raspoložena za ribu i krompiriće?“, pitao je nežnim glasom.
„To je dobra ideja.“
Čvrsto ju je stegao i krenuo ka vratima.
„Sipaj nam malo vina. Vraćam se brzo“, rekao je.
Osmehnula se i krenula za njim do dnevne sobe. Borove iglice padale su
po papiru za pakovanje. Zastao je u hodniku.
„Znam da ti je današnji dan bio težak. Ali gotov je. Završen je, zar ne?“
Klimnula je glavom: „Da, gotov je.“
Vratila se u kuhinju i sipala piće kad su se ulazna vrata zatvorila za njim.
Sela je za sto i uzela izgužvani dosije izvađen iz korpe za smeće u sobi za
saslušanje.
Dan je skoro gotov.

ČETVRTO POGLAVLJE

Četvrtak, 7. januar 2016.

8.08 pre podne

Vulf je pokušao da zanemari šaputanja i beskrajne poglede dok je čekao

ispred stare kancelarije glavnog inspektora Simonsa u Odeljenju za ubistva i
teške zločine. Koliko god da je zurio u ime Baksterove na vratima, izgledalo je
pogrešno - kao neka od šala koje je svojevremeno izvodio s Finlijem.
 Šta je upravi bilo na pameti?
Šta je Baksterovoj bilo na pameti?
„Dobro jutro, Vilijame!“, pozdravila ga je čistačica Dženet. „Napolju je
hladno.“
Blago iznenađeni Vulf klimnuo je glavom. Po svoj prilici, nije bila upoznata
sa činjenicom da je poslednjih osamnaest meseci bio u bekstvu od zakona.
Dozvolio je sebi da uživa u ovom kratkotrajnom trenutku normalnosti. Sedeo
je ispred šefove kancelarije i čavrljao kao da se ništa nije desilo. Sakrio je lisice
što je bolje mogao dok je ona praznila kantu za smeće pored njega.
„Kako je Gariju na fakultetu?“, pitao je.
„O, sad je gej!“, oduševljeno je odgovorila.
„Baš fino!“, raspoloženo će Vulf. „A šta ono beše studira?“, pitao je, u nadi
da će se trenutak normalnosti produžiti. Vrata kancelarije otvorila su se pre
nego što je stigla da odgovori. Pozvan je unutra.
Kristijan je u novom otmenom odelu sedeo za stolom. Namignuo je Vulfu,
koji je seo pored njega.
„Tvoje informacije pokazale su se kao tačne“, obznanila je Vanita kad je
sela za sto Baksterove. „Operacija hapšenja Diboe i njegove ekipe je u toku.
Francuska obalska straža već je presrela brod... Naš dogovor važi.“
„Da skinemo lisice sirotanu?“, predložio je Kristijan.
Činilo se da Vanita predaje ključ uz veliki fizički bol. Kristijanu je dodeljena
čast da otključa lisice. Morao je da odglumi napad kašlja da bi prikrio smeh
dok je gledao kako Vulf vezuje Vanitinu purpurnu torbicu lisicama za okvir
stola.
„Papiri su spremni“, obavestila je Vulfa, koji ju je posmatrao praveći se
nevešt, „i sutra ćeš moći da ih potpišeš. Od tebe se očekuje da se javljaš
svakog jutra i popodneva. Odredila sam ti rok od pet dana da pronađeš nešto
opipljivo, pošto ovaj dogovor ne može trajati večito.“
Vulf je hteo da se usprotivi.
„Dobar si detektiv, Fokse“, nastavila je, „ma koliko mi te reči teško padale.
Ako dotad ništa ne pronađeš, to će značiti da ničega i nema što bi moglo biti
pronađeno.“
Pogledao je Kristijana u potrazi za savetom. Mudriji i iskusniji čovek
preuzeo je Finlijevu ulogu i klimnuo je glavom.
„Pet dana onda“, složio se Vulf.

Baksterova je navukla pletenu kapu s kićankom i odgovarajuće rukavice,

pošto je belo nebo obećavalo sneg. Pokucala je na tanka vrata šupe i oborila
improvizovani natpis, koji je pao na vlažnu travu. Buka u šupi najavila je
Edmundsovo zbunjeno lice. Nije očekivao posetioce u vrtu iza kuće.
„Baksterova!“ osmehnuo se i zagrlio je.
„Tija me je uputila ovamo“, objasnila je kad je stupila u komandni centar
privatnog istražitelja Aleksa Edmundsa.
 Podigao je hoklicu koju je oborio. Ponudio joj je da sedne. „Poslužio bih te
kafom ili nečim drugim, ali crevo se zamrzlo pre nedelju dana“, izvinio se.
„Hoćeš li da uđeš?“
„Ne, hvala“, uveravala ga je Baksterova. „Kako bilo, ovo je zvanična poseta.“
„Oh? Zar nisi na odsustvu?“
„Jesam. Nekoliko nedelja“, rekla je bez daljih objašnjenja. Prelazila je
pogledom preko fotografija veoma besne lasice, zakačenih na mapu
Menhetna, i fotografija gnusnog mesta zločina sa spaljenim automobilom i
dvema avetinjskim prilikama koje su još sedele u njemu. Okrenula je glavu
kad joj je pozlilo. „Slučaj gospodina Skabsa je rešen?“, pitala je. Mislila je na
Edmundsov prvi smešni zadatak.
„U stvari, još je u bekstvu... Ali dočepaću ga se“, odvratio je samouvereno,
trljajući ogromnu modricu na butini. „Kažeš da je ovo zvanična poseta?“,
nastavio je, u nameri da skrene razgovor s nezgodne činjenice da još nije
uspeo da uhvati sitnog sisara. „Da li si došla da me uhapsiš?“
„Ne“, rekla je Baksterova i predala mu zgužvani dosije. „Ovde sam da bih
te unajmila.“

Vulf, Kristijan i Sonders, pošto su se izuli u hodniku, dobili su obavezne

tragove karmina od Megi.
Sondersova umešanost u prvu istragu značila je da će Vulf, uprkos
negodovanju, morati da sarađuje s njim. Međutim, na putu do Mozvel Hila
saznao je da je Sonders u noći Finlijeve smrti odlučno odbio da napusti Megi
dok Baksterova nije došla da ga odmeni. To je još malo unapredilo Vulfovo sve
bolje mišljenje o njemu.
Vulf je skinuo kaput i prebacio ga preko kuhinjske stolice dok je Megi
pripremala pića uz zvučnu kulisu usiljenog razgovora. Nije krenuo za
Kristijanom i Sondersom, koji su pošli uz stepenice, da bi porazgovarao s
njom.
„Zovi nas ako ti išta zatreba. Ne želim da danas budeš tamo gore.“
Klimnula je glavom. Čvrsto ju je zagrlio, više zbog sebe nego zbog nje. Popeo
se za kolegama do odmorišta, prišao razvaljenim vratima i naišao na još dva
poznata lica koja nije očekivao.
„Koji kurac vi radite ovde?“, pitao je Sonders, blagosloveno nesvestan
neukusno izabranih reči.
„Priloži u teglu za psovke!“, oglasila se Megi iz prizemlja. „Naterala me je
da obećam da vam neću reći!“
Vulf je zapazio trag osmeha na usnama Baksterove.
„Znao sam da ćeš doći“, obratio joj se Vulf, ali ona nije odgovorila.
„Edmundse“, prozborio je ledenim glasom.
„Vulfe“, odgovorio je još hladnije.
„Edmundse, ovo je komesar Kristijan Belami, stari Finlijev prijatelj“, rekla
je Baksterova. „Kristijane, ovo je privatni istražitelj Aleks Edmunds“, ponosno
ga je predstavila.
 Dva muškarca su se rukovala.
„Sonders“, rekao je Sonders i ponudio ruku.
„Znam“, smeteno će Edmunds. „Mi se poznajemo.“
Sonders je tupo zurio u njega.
„Radili smo zajedno oko šest meseci... Ubistva Krpenog lutka?“, podsetio
ga je Edmunds.
Detektiv je i dalje tupo zurio u njega.
Edmunds se rukovao s njim kad je procenio da će tako biti najlakše.
„U redu, Sonderse“, rekao je Vulf. Uzmakao je za korak da bi mu dao
prostora. „Samo napred.“
Sonders je oklevao kad je izvadio beležnicu. Prišao je oštećenim vratima da
ih zatvori.
„Prvi januar, 12.35. Detektiv Blejk i ja pozvani smo kao podrška policajcu
Randlu, koji se nalazio na potencijalnom mestu samoubistva. Stigli smo u
12.56 i pronašli“, pročistio je grlo, „telo šezdesetogodišnjeg muškarca, koji je
ležao licem nadole u središtu sobe, s jednom ranom od metka na levoj
slepoočnici, nanesenom oružjem od devet milimetara, koje je bilo na podu
pored njega.“
Niko nije govorio. Svi su bili zaokupljeni svojim mislima. Tamna mrlja na
podu gospodarila je prostorijom.
Okrenuo je stranicu. „Oružje je uzeto kao dokaz posle fotografisanja.
Forenzičari navode da su pronađeni samo žrtvini otisci i da su u skladu s
njegovom levorukošću. Balističari su potvrdili da je metak ispaljen iz
pronađenog oružja. Po dolasku na lice mesta, policajac Randl morao je silom
da uđe u kuću. Otkrio je da su i vrata na spratu zaključana. I njih je otvorio
na silu, prouzrokovavši vidljiva oštećenja.“ Sonders je okrenuo novu stranu.
„Telo je pronađeno u zaključanoj sobi, jedini prozor bio je zatvoren iznutra...
Zaključak: samoubistvo.“
Vulf je prišao prozoru. Fabrička plastika još je pokrivala bravu, što je
značilo da nikad nije otvarana.
„Nema pisma?“, pitao je.
„Ništa nije otkriveno“, odvratio je Sonders. „Kao i u slučaju sedam od deset
samoubistava.“
„Gde je bila Megi dok se sve to dešavalo?“, pitao je Edmunds, koji još nije
pročitao čitav dosije.
„S prijateljicama“, rekao je Sonders. „Na zabavi u Hempstedu.“
„Finli je mrzeo Novu godinu“, uglas će Vulf i Baksterova.
Vulf se nasmejao, ona nije.
„Pa, ko je zvao?“, zanimao se Edmunds.
„Finli. S fiksnog telefona u hodniku.“ Sonders je ponovo pogledao u
beležnicu. „U 12.15. Pokrenut je protokol tihog rešenja. Poslata su patrolna
kola.“
„Nije ništa rekao?“
 „Nije“, odvratio je Sonders. „Ali bog sveti zna u kakvom je mentalnom
stanju bio u tom trenutku.“ S očekivanjem je pogledao komesara.
„Meni je dobro izgledao“, tužnjikavo se osmehnuo Kristijan. „Sedeli smo
zajedno ranije te večeri“, objasnio je. „Prilično smo ispraznili bocu viskija.“
Baksterova se setila fotografija s mesta zločina, boce nekvalitetnog pića
prevrnute na podu - poklona za penzionisanje od kolega s odeljenja.
„O čemu ste razgovarali?“, pitao je Edmunds Kristijana. „Ako vam nije
teško da govorite o tome.“
„O čemu stari prijatelji razgovaraju kad se vide o praznicima? Prisećali smo
se davnašnjih avantura, dobijenih i izgubljenih borbi, devojaka koje su nam
slomile srce“, osmehnuo se. „Propustio sam njegov poziv, odmah posle ponoći,
što nikad neću sebi oprostiti. Posle nekoliko minuta dobio sam ovo...“
Kristijan je podigao telefon:

Brini o njoj umesto mene

„U tom trenutku sam se uspaničio. Uskočio sam u taksi i pohitao ovamo

što sam brže mogao. Stigao sam nekoliko minuta pošto su policajci razvalili
ulazna vrata“, rekao je zureći u pod, kao da još vidi Finlija kako tamo leži.
„Pokušao je da vas pozove mobilnim telefonom“, progovorio je Edmunds sa
zbunjenim izrazom. „I poslao vam poruku. A zatim je sišao niz ove stepenice
da bi zvao hitnu službu s fiksnog telefona... Zašto?“
„Mislim da nije želeo da ga Megi pronađe u onakvom stanju“, odvratio je
Kristijan nesigurnim glasom.
„I pozivu s fiksnog telefona teže se ulazi u trag“, dodao je Sonders. „Finli je
to znao.“
„Pričaj mi o vratima“, rekao je Vulf gledajući komade maltera otkinute sa
zida.
„Ovo je trebalo da bude nova soba za unučiće pa nije bilo brave na njima.“
„Ali rekao si...“
„Znam šta sam rekao“, prekinuo ga je Sonders. „Silikon. Zapečatio je vrata
oko dovratka i poda, zato je bilo teško provaliti. Vidi, Vulfe, sa svim
poštovanjem, ovo ne vodi nikuda. Pronađen je u potpuno zapečaćenoj sobi, s
oružjem pri ruci. To je bilo samoubistvo, ortak.“
„Nije samoubistvo dok ja to ne kažem“, procedio je Vulf, svestan Meginog
prisustva u prizemlju.
Sonders je osmotrio prisutne s podignutim obrvama.
„Čuješ li sebe, Vulfe?“, pitala ga je Baksterova. „Zvučiš kao ludak.“
To je bila uvreda, ali mu se makar obratila.
„Ucmekao se. Znam svoj posao, Vulfe“, samouvereno će Sonders.
Vulf se nadvio iznad sitnog kolege. Izgledalo je kao da će nasrnuti na njega.
„Vile!“, rekao je Kristijan tonom kojim ga je Finli stalno smirivao.
Uzmakao je posle kraćeg oklevanja.
„Sonderse, možeš da izađeš ako ne želiš da budeš ovde.“
 Sonders je u prolazu gurnuo Vulfa u leđa. „Misliš da me nije briga?“,
povikao je. „Misliš da ne želim da grešim?“
Vulf se okrenuo prema njemu s pretećim izrazom.
„Finli i moj ćale radili su zajedno. Da li si znao to?“, rekao je Sonders. „Šta
misliš, ko je došao da mi saopšti vesti, ko je ostao pored mene čitave noći, ko
mi je rekao da nisam ja kriv... kad se rastao s mamom i odlučio da sedne u
garažu s upaljenim motorom. Jebeno mi je stalo!“
Vulf je klimnuo glavom.
„Oprosti što postavljam očigledno pitanje“, prozborila je Baksterova, „ali
čiji je pištolj?“
Sonders je podigao beležnicu s poda. „Nemam pojma“, odgovorio je. „Bereta
92. Serijski broj je sastrugan. Jedini otisci bili su Finlijevi, kao što sam rekao.
Razgovarao sam s ortakom iz SO15, koji misli da je pištolj star najmanje
trideset godina. Često je korišćen. Tri metka su ostala u šaržeru... To je veoma
rasprostranjeno oružje.“
„Finli je ipak, iz nekog razloga, odlučio da ga zadrži. I čuvao ga godinama“,
glasno je razmišljao Edmunds.
„Računam na diskreciju svih prisutnih“, oglasio se Kristijan. „Znajte da
niko ne dospe u Finlijeve i moje godine bez izvesnog broja suvenira. Dosta
toga se u naše vreme nije evidentiralo precizno kao danas.“
U sobi je ponovo zavladala tišina. Činilo se da svako pokušava da pronađe
način da se izvuče iz zloslutnog ćorsokaka.
„U redu. Mogu li da pomenem poslednji podatak?“, rekao je Sonders s
mučnim izrazom. „Autopsija je otkrila nekoliko blagih zdravstvenih problema.
Ništa zabrinjavajuće, samo uobičajene pratioce poodmaklih godina.“
Svi su se radoznalo zagledali u Kristijana.
„Šta je bilo?“, pitao ih je.
„Nije bilo povreda koje ne bi mogle biti povezane sa samoubistvom. Samo
uboji i modrice“, nastavio je Sanders. „Uzrok smrti: hitac u glavu. Metak je
izvađen iz lobanje“, završio je napetim glasom. „Pa, šta ćemo sad?“, pitao je
Vulfa.
U kratkoj pauzi čuli su kako Megi pravi buku po kuhinji. Nesumnjivo je
spremala novu turu pića.
„Njegovo telo ostaće u mrtvačnici dok ne završimo istragu“, rekla je
Baksterova. „Otezanjem samo zagorčavamo život Megi.“
„Trajaće koliko traje“, rekao je Vulf.
Baksterova je huknula i zatresla glavom.
„Pištolj...“, odsutno je promrmljao. „On sadrži odgovore, na ovaj ili onaj
način. Finli ga je s razlogom tako dugo čuvao. Moramo da doznamo razlog.“
„Kakav ti je plan?“, pitao ga je Sonders.
„Uzmi pištolj i metak s autopsije. Reci forenzičarima da ga testiraju na
svaki njima poznati način. Bilo kakva informacija može pomoći“, naredio mu
je Vulf. „Baksterova, usredsredi se na Megi. Razgovaraće s tobom. I sitna
promena kod Finlija može biti značajna. Obrati pažnju na uobičajeno: bilo šta
što mu je palo na pamet, bilo koji stari slučaj o kome je govorio... I još važnije,
moraš da saznaš gde je krio vatreno oružje.“
Odsečno je klimnula glavom.
„Već sam počeo da se upoznajem s nekim Finlijevim slučajevima, ali bi mi
pomoć u tom poslu dobro došla“, rekao je Edmundsu, a gledajući Baksterovu,
koja se nije usprotivila logičnoj raspodeli zaduženja. „I, Kristijane,
obaveštavaćemo vas. Tražićemo da ispunite praznine koje su možda
izostavljene iz zvaničnih izveštaja, ako vam to ne smeta?“
Komesar je klimnuo glavom: „Pomoći ću vam na svaki način.“
„Jednoj od Finlijevih starih priča nedostaje oružje ubistva“, rekao je Vulf.
„Saznajmo kojoj.“

PETO POGLAVLJE

Sreda, 7. novembar 1979.

5.49 po podne

„Fine! Levo od tebe!“, siktao je Kristijan. „Levo, čoveče!“

Prikrali su se oljuštenim vratima stana 19, s blistavom bravom na načetom
drvetu. Čitava zgrada vonjala je na đubre i urin star nedelju dana. Činilo se
da i svetlost prolazi s oklevanjem kroz naprsli prozor na kraju hodnika.
Finli je opsovao za nijansu preglasno kad se oslonio na opečenu ruku.
Kristijan ga je ozlojeđeno odmerio.
„Trebalo bi da se nekome obratiš zbog te opekotine“, prošaputao je s druge
strane vrata. „Daj da je pogledam.“
„Sada?“, odvratio je Finli šapatom, s tužnim izrazom. „Zašto to uvek radiš?“
„Šta ti radim?“
„Pokušavaš da deliš medicinske savete svima koje sretneš.“
„Kojim to svima?“
„Svima, svima bez izuzetka!“
Kristijan je posegao ka manžetni partnerove košulje s kratkim rukavima.
„Ne diraj me!“, oblikovao je Finli reči ustima dok ga je udarao po ruci: „Imaš
lep sat.“
„Šta da ti kažem?“, iscerio se Kristijan. Mnogo se ponosio novim meračem
vremena. „Bio sam u slavljeničkom raspoloženju.“
Uživao je u kratkotrajnoj slavi. Upijao je svaku kap laskanja koja bi pala
na njega. Finli ih je otresao sa sebe s mešavinom humora i izrugivanja sebi.
Želeo je da se što pre vrati u normalu.
 „Šta će ti nešto tako upadljivo?“, pitao ga je Finli pokazujući svoj skromni
sat. „Kupio sam ga u Vuliju za džabe i odlično radi.“
„Kasni četiri minuta.“
„Auh“, rekao je Finli. Povukao je ruku dok se Kristijan razmetao
skupocenim ručnim satom.
„Zar Oskar Vajld nije rekao da je pokazivanje tačnog vremena poslednja
namena džentlmenovog sata?“
Finli ga je tupo posmatrao: „Nemam pojma o čemu govoriš.“
„Pa... ni ja“, priznao je Kristijan. Obojica su se zakikotali.
„Hoćemo li da uradimo više ovo?“, predložio je Finli.
Krađa automobila zbila se u Vajtinču, nedaleko od izgorelog skladišta u
brodogradilištu. Opis povređenog lopova odgovarao je dugokosom
osumnjičenom. Ukradeni ostin prinses pronađen je kod Metisonove terase u
Gorbalsu. U njemu je bilo dovoljno krvi i otisaka prstiju da laboratorija radi
nedeljama. Vozilo je ostavljeno nadomak nekoliko najozloglašenijih adresa u
gradu. Finli i Kristijan počeli su potragu odatle.
A onda su, uz pomoć nimalo zvaničnih kanala, došli do izvora informacija.
Nedugo potom došli su i do lokacije traženog čoveka: Brendolove kule u
Kamberlandskoj. To su bile kolosalne napuštene zgrade, pune zavisnika koji
su tu traćili život i prostitutki koje su tu postavile bazu svog posla.
Kristijan je stao ispred ružnih vrata. Podigao se na prste i protegao vrat i
ruke.
„Iz prvog“, obećao je Finliju, koji je naizmenično gledao u partnera i vrata.
„Iz trećeg... Gubitnik večeras plaća piće?“
„Važi.“ Kristijan je duboko uzdahnuo. „Policija!“, povikao je i svom snagom
šutnuo bravu. Vrata nisu reagovala. Blago je zahramao, ne obazirući se na
Finlijev nezainteresovani izraz. Spremao se da po drugi put šutne vrata.
„Policija! Kurvin sine!“, zakukao je i skliznuo uza zid.
„Misliš li da dosad nije čuo da dolaziš?“, šalio se Finli, koji je zakoračio
napred s podignutim pendrekom. Uhvatio se za kvaku umesto da grune u
vrata. Kvaka se bez otpora okrenula, a vrata se otvorila.
„Da nisi pisnuo!“, brecnuo se Kristijan dok je hramao iza partnera.
Telo prostrto na podu nije nimalo ulepšalo groznu sobu. Prepoznatljiva
kosa bila je jasno vidljiva, zato što je ležao na stomaku. Lovački nož
odgovarajuće smrtonosnog izgleda virio mu je iz leđa.
„Pa, ovo je baš grehota“, neiskreno će Finli dok je obilazio oko olinjalog
kreveta.
Bilo je očiglednih znakova borbe: slomljenog nameštaja i razbijenog stakla.
Muve su zujale oko pocrnelog tiganja na šporetu.
Kristijan je izgledao malo razočarano: „Pa, malo mi je lakše što ipak može
biti ubijen.“
„Tako izgleda. Ja ću preuzeti slučaj ako nemaš ništa protiv“, huknuo je
Finli opipavajući leš. Izvadio je novčanik iz zadnjeg džepa. „Ruben de Ves“,
obznanio je kad je pogledao stranu vozačku dozvolu. Prišao je Kristijanu, koji
je stajao pored prozora uživajući u pogledu na kante za smeće i restoransko
osoblje na cigaret-pauzi. „Bio je Holanđanin, očigledno...“
Kristijan nije delovao naročito zainteresovano.
„Dok nije ucmekan“, dodao je Finli. Gledao je kako njegov prijatelj
odmahuje glavom, trudeći se da ne prasne u smeh.
„Tako je“, rekao je Kristijan kad se nagledao neinspirativnog okruženja.
„Hajde da javimo za ovo i...“ Ućutao se. „Hm... da li si mu nekim slučajem
opipao puls dok si ga pretraživao?“
Zbunjen, Finli se okrenuo.
Telo je iščezlo. Trag krvavih mrlja vodio je do vrata i nestajao iza njih.
Užasnuto se obratio Kristijanu. „Imao je prokletu nožurdu u leđima!!!“,
pravdao se dok su žurno izlazili iz stana u hodnik. Pratili su krvavi trag na
stepenicama.
„Predlažem“, stenjao je Kristijan, koji se očigledno dobro zabavljao dok su
trčali niz stepenice, „da mu sledeći put ipak nabijemo glogov kolac u srce, za
svaki slučaj!“
Teška vrata zalupila su se negde ispod njih.
Desetak sekundi kasnije, Finli i Kristijan istrčali su iz tame u omamljujuće
sivilo. Zgradurina ih je ispljunula na ulicu. Vaskrsli sumnjivac bio je na manje
od dvadeset koraka od njih. Teturao se ka Glavnoj ulici, i dalje s lovačkim
nožem u leđima.
„Izvini, Rubene?“, povikao je Kristijan za njim. „Ovo je sigurno najjadniji
pokušaj bekstva koji sam ikada video!“
Izmoždeni Holanđanin smogao je snagu da im pokaže srednji prst.
„To je nevaspitano“, nasmejao se Finli.
Pristizali su ga pošto mu je svaki bolni korak bio sve sporiji od prethodnog.
Isteturao se na prometnu ulicu, uz predvidiv hor vriske i panike. Ne žureći,
Finli i Kristijan izašli su iz sokaka da bi vratili mir i red.
„Odmaknite se, molim vas!“
„Dajte nam malo prostora.“
„Da li je iko raspoložen da pozove hitnu pomoć?“
Sažaljivo su odmahivali glavom kad je begunac počeo da puzi. Slomljena
ruka beskorisno mu se vukla po pločniku dok se saobraćaj na asfaltu odvijao
u normalnom ritmu. Finlijev digitalni sat je pisnuo. Označio je novi sat, sa
četiri minuta zakašnjenja, kad je Holanđanin pao na tlo.
„Samo napred“, rekao je Finli partneru pokazujući na osumnjičenog.
Međutim, ranjenik je uspeo da se opet podigne na kolena kad je Kristijan
krenuo prema njemu. Naslepo je pipao pozadi, pa dohvatio dršku duboko
zarivenog noža.
„Hej, ne bih to dirao da sam na tvom mestu!“, napomenuo je Kristijan.
Zanemario je Finlijevo cerekanje izazvano deljenjem još jednog dragocenog
medicinskog saveta.
Čovek je ispustio bolni krik, ali nije prestao da malo-pomalo izvlači oštricu.
 „Hej! Stani! Stani! Stani!“, povikao je Kristijan i potrčao s namerom da ga
zaustavi. Zakasnio je.
Čovek je zamahnuo. Kosa mu je poletela preko lica kad je Kristijan pao na
pločnik, držeći se za duboku posekotinu na slabini.
„Ne mrdaj, Kristijane!“, naredio je Finli kad se Holanđanin podigao na
noge. Tanki potočić krvi tekao mu je iz ugla usana.
Finli je podigao pendrek.
„Ne prilazite!“, upozorio je begunac radoznalu gomilu. Pogledao je iza sebe,
na prometni kolovoz. Procenio je da može da izbegne autobus broj sedam, koji
se zaustavljao na stanici...
... ali nije ni mogao da vidi sitroen 2CV koji ga je nepropisno preticao.
Čuo se mukli udarac i škripa guma. Mlitavo telo palo je pod točkove i
zakotrljalo se gubeći ljudski oblik.
Finliju je bilo potrebno nekoliko sekundi da probavi ono što se desilo.
Zakoračio je na kolovoz na auto-pilotu, da bi zaustavio saobraćaj. Dopratio je
ošamućenog vozača sitroena do pločnika. Kleknuo je potom pored Kristijana.
„Živ li si?“
„Jesam, nije mi ništa“, s osmehom će Kristijan. Ali izgledao je bledo.
Finli ga je lupio po leđima. Prišao je automobilu, posegnuo je ispod šasije
i lisicama vezao jednu izlomljenu ruku za metalni branik.
„Šta to radiš?“, povikao je Kristijan. „Zar ne vidiš da mu je glava okrenuta
naopako!“
Finli je zapalio cigaretu i seo na ivičnjak, ne skidajući pogled s preminulog
uhapšenika. Osluškivao je sve bliže sirene. „Da... ali više ne želim da
rizikujem.“

Finli je zadrhtao dok je gledao kako doktor zašiva Kristijanovu ranu. Pozlilo
mu je kad je video kako nabira kožu pre nego što će je probosti iglom.
„Vas dvojica ste ove nedelje imali pune ruke posla“, primetio je doktor.
Gusti brkovi prigušivali su mu glas. „To je to“, rekao je kad je odsekao višak
konca. Divio se svom radu. „Divno!“
Kristijan je spustio pogled na ranu. Divno je očigledno bio odgovarajući
komentar za nešto što je ličilo na komad železničke šine iz dečjeg vozića
zalepljen za slabinu.
„Svaka čas, doco“, rekao je, ali ne preterano uverljivo.
„Hajde da pogledam vas?“, obratio se doktor Finliju. Skinuo je prljavi i
nevešto stavljen zavoj, koji se na nekoliko mesta zalepio za opekotinu staru
dva dana. Lice mu se smrklo: „Možda ne bi bilo loše da nam se obratite kad
sledeći put zaradite opekotinu trećeg stepena.“
„Imate moju časnu reč“, klimnuo je Finli glavom.
Brkajlija je skinuo rukavice i nešto pribeležio.
„Poslaću bolničarku da to očisti“, rekao je pokazujući na Kristijanove
krupne šavove, „i da uradi nešto s tim“, smrknuto je dobacio Finliju u odlasku.
 Kristijan je zurio u impresivnu ranu. „Ostaće mi pozamašan ožiljak“,
iscerio se.
„Ovo je najveća nedelja u tvom bednom životu, zar ne?“, rekao je Finli kad
se zavesa pomerila da propusti prekrasnu mladu bolničarku s poslužavnikom
i tamnim uvojcima ispod bele kape.
Opčinjenom Finliju ličila je na otelotvorenje jeseni: bogata kestenjasta
kosa, ružičaste usne i iskričavoplave oči. Kristijan ga je pogledao s
odobravanjem. Ali nije to ni primetio zato što nije mogao da skrene pogled s
nje.
„Pa, ko je Finli od vas dvojice? Ima li kandidata?“
„Da. Ja... sam Finli“, rekao je pokušavajući da ublaži grub glazgovski
naglasak.
Kristijan ga je čudno odmerio.
Pokupila je ono što joj je potrebno s poslužavnika. Slatko se osmehnula
pre nego što ga je opaučila po uvu.
„Jao!“, požalio se.
„Doktor je tako naredio“, rekla mu je bez imalo sažaljenja. „Ubuduće ne
otežite. To nam samo otežava posao.“
„Kakvo sranje!“, namrštio se. Nije mu bilo jasno kako je uspela da mu
nanese toliki bol.
„I bez psovanja!“, dodala je. „Bolničko naređenje.“
Sela je na krevet pored njega. Mirisala je na jagode i čokoladu. Morao je da
se pretvara da je prehlađen kad je malo preterano očigledno omirisao vazduh.
„Zar nas ne prepoznajete?“, pitao je Kristijan dok je vidala Finlijevu ruku.
„Da li bi trebalo?"
„Pretpostavljam da ne bi. Izveli smo najveću zaplenu droge u škotskoj
istoriji, samo to... Nije da je to sad važno.“
Radoznalo je odmerila Finlija.
Zadržao je dah. Zažalio je što je za ručak pojeo pecivo sa sirom i crnim
lukom.
„Požar u brodogradilištu“, rekla je sećajući se priče s naslovne strane
Heralda. „Pisali su da ste vas dvojica sami za petnaest minuta izvukli iz požara
količinu heroina koja se zapleni za pet godina.“
„Preteruju“, smerno će Kristijan.
„Da li?“
„Da... U stvari, trebalo nam je samo deset minuta!“ Iscerio se i uspeo je da
je nasmeje.
Osmehnula se gledajući Finlija. Bila je nešto najlepše što je ikada video.
Držala ga je za ruku dok mu je previjala opekotinu. „Tvoj prijatelj je nešto
posebno, zar ne?“
„Neosporno“, progunđao je Finli. Njihove definicije posebnosti verovatno se
nisu sasvim podudarale.
„U redu, Fine“, rekla je. „Gotov si.“
 Upravila je pažnju na Kristijana, koji se s lukavim osmehom poslušno
ispružio po krevetu.
„Vaš sam od glave do pete!“, zacvrkutao je.
„Bilo mi je zadovoljstvo!“, otelo se Finliju. „Što sam vas upoznao, hoću da
kažem.“
Bolničarka je upravila pogled na njega. Malo se iznenadila kad je videla da
joj pruža ruku. Kristijan je nestrpljivo huknuo kad je skinula rukavice da bi
stegla Finlijevu grubu šaku.
„I meni je bila čast što sam vas upoznala!“, rekla je s vragolastim sjajem u
očima. „Ja sam Megi.“

ŠESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 7. januar 2016.

2.21 po podne

Vulf je ispustio čudan zvuk između frktanja i kašljanja.

Edmunds ga je pogledao preko vrha dosijea, ali je brzo spustio pogled na
papir. Vulf se zacerekao. Čitao je zvanični izveštaj o Rubenu de Vesu s
ekstravagantnom frizurom i njegovom beskrajnom agonijom. Edmunds ga je
posmatrao s izrazom kojim bi se čak i Baksterova ponosila.
„Izvini“, rekao je Vulf. „Finli mi je pričao ovo otkad znam za sebe, ali me i
dalje zasmejava.“
Edmunds je zakolutao očima pre nego što se vratio požutelim stranicama.
Vulf se počastio protezanjem. Ispunio je sobu za sastanke Odeljenja za
ubistva i teške zločine zevanjem i otegnutim uzdasima. Dve groteskne
fotografije rekonstrukcije Krpenog lutka odavno su uklonjene, ali su to bile
gotovo jedine promene u prostoriji. Čak je i pukotina na staklenom zidu još
bila tu.
„Nikad ti se nisam izvinio zbog tvoje glave, zar ne?“, pitao je Vulf.
Edmunds je odustao od čitanja dosijea i bacio ga na sto: „Ne, nisi.“
Vulf je otvorio usta... i slegao ramenima.
Edmunds se gorko nasmejao.
„Hajde. Izbaci to iz sebe“, rekao je Vulf kad je okrenuo stolicu da bi bio
licem u lice sa sagovornikom. „Kaži šta ti je na pameti.“
Gledao je kako Edmunds prebira misli u glavi.
„Misliš da sam loš čovek? Boriš se s nekom vrstom... moralnog problema?“,
glasno je razmišljao Vulf, koji kao da nije bio siguran da pravilno koristi tu
reč. „U redu. Da, nehotično sam naručio usluge poremećenog serijskog ubice.“
Podigao je ruke u znak predaje. „Za to jesam odgovoran. Da li sam zato
namerno ometao tvoju istragu da bih se zaštitio? Pa... da, pretpostavljam da
je i to tačno. Da li sam zamalo ubio pomenutog serijskog ubicu od batina dugo
pošto je prestao da pruža otpor? Pa, da, ali...“ Izgledao je na trenutak
izgubljeno. „Šta sam ono hteo dakažem?“
Edmunds je zavrteo glavom i podigao dosije.
„Vanita će me uhapsiti“, nastavio je Vulf. „Uhapsiće me čim ovo bude
gotovo. Rđav čovek platiće za svoje grehe. Da li ti je sad bolje?“
„Nije reč o tome“, promrmljao je Edmunds.
„Šta kažeš?“
„Kažem da nije reč o tome“, planuo je mladić. „Hoću da kažem, jeste,
mislim da si rđavi govnar koji zaslužuje da trune u ćeliji dobar broj godina...
Ali nije u tome stvar.“
Vulf je bio zapanjen kad je shvatio do koje mere zvuči kao Baksterova.
Edmunds je zažmurio i duboko udahnuo.
„Slučaj Krpenog lutka bio je moj“, objasnio je pomalo postiđeno. „Ja sam
prevrnuo arhivu naopako da bih pronašao prethodne žrtve. Ja sam dokazao
da su faustovska ubistva postojala. Ja sam to prozreo... ja sam sve uradio.“
Vulf ga je strpljivo slušao.
„Imao si slučaj koji te je proslavio. To je bilo nezapamćeno zamešateljstvo,
ali si ti, Vilijame Fokse, lovio i ulovio Krematorijumskog Ubicu. Mes i Krpeni
lutak bili su moj trenutak... a ti si mi ga preoteo.“
Edmunds je osetio kako se težina diže s njegovih pleća. Prvi put je glasno
uobličio gnev koji je dugo tinjao u njemu, ali s više premisa sebičnosti nego
što je želeo da prizna.
Vulf je klimnuo glavom, nimalo iznenađen onim što je čuo.
„Ti si najpametniji od nas.“
„Ne ponašaj se sad pokroviteljski!“
„Zato što si iskočio iz ovih kola“, nastavio je. „Ovaj posao je...“ Naduvao je
obraze. „Ni za koga nije dobar. On je kao droga, zavisnost za koju znaš da te
može ubiti u bilo kom trenutku. Toliko si opsednut kad te digne da ne
primećuješ da to razara svaki drugi aspekt tvog života, sve dok od njega ništa
ne ostane.“
Neko vreme su ćutali. Vulfove reči upravile su njihove misli ka Finliju i
izvesnosti da je posao na neki način doprineo njegovoj preranoj smrti, bez
obzira na prisustvo ili odsustvo prljave igre.
„Voleo bih da sam imao petlju da odem pre nego što je postalo prekasno“,
iskreno će Vulf. „Sad je prekasno.“
„Lako ti je da tako pričaš kad ti ne juriš lasice po parkingu Sejnsberija kao
idiot, samo da bi zaradio neku funtu.“
„Ne zaboravi da je istraga mogućeg ubistva kolege tvoj drugi slučaj“,
podsetio ga je Vulf.
Edmunds je gledao kako se Vulfovo lice smračilo. Znao je da ponovo misli
o Finliju i slučaju koji mu se do malopre činio tako smešnim. Prethodnih
osamnaest meseci proveo je maštajući o tome kako ulazi u trag Vulfu, kako
ga izvlači iz rupe u koju se zavukao i izvodi na sud, na kome će odgovarati za
sva svoja dela. Maštao je o tome kako mu kolege i mediji čestitaju kao heroju,
kao što je i trebalo da urade od samog početka. Vulf je, zahvaljujući tome,
poprimio utvarne razmere u njegovoj glavi. Sad je gledao kako očajnički traga
za smislom, za demonima koji verovatno i nisu tu. Bilo mu je jasno da ima
posla s čovekom koji je izgubio sve.
„Šta je bilo?“, pitao je Vulf suočen s Edmundsovim intenzivnim pogledom.
„Ništa.“
Nastavili su da rade.
„I izvini zbog glave“, progunđao je Vulf.
„Ne brini zbog toga.“
Sonders je pokušavao da diše na usta.

Vazduh u forenzičkoj laboratoriji osećao se na metal i smrt. Blistavi pribor i

izglancani podovi delovali su previše besprekorno, kao na brzu ruku
počišćeno poprište krvavog sukoba.
„Sranje!“, rekao je Džo, ćelavi forenzičar, koji se polio kafom kad je ušao.
„Pih, ostaće mi mrlja.“
Sonders je gledao kako čisti mrljicu na kecelji pokrivenoj skorelom krvlju,
moždanom masom i bog te pita čime sve ne, a tek onda shvatio da ima gosta.
„Prokletstvo“, promucao je kad je ugledao detektiva.
„I ja tebi želim dobar dan.“
„Izvini. Mislio sam da će doći glavna inspektorka Baksterova“, iscerio se
Džo. „Ne bih voleo da je dočekam s prljavom keceljom“, glasno se požalio.
Sonders nije hteo ni da razmišlja o značenju tih reči.
„Ne bih se mnogo nadao da sam na tvom mestu, ortak“, rekao je Džou.
„Koliko ja znam, bio bi samo još jedan u podugačkom redu.“
Džo je ignorisao njegov komentar, spustio kafu i počeo da pretura po kutiji
koju je Sonders doneo iz dokaznog materijala.
„Ono što najviše volim!“, uskliknuo je. „Jovo nanovo! Da li želiš da potvrdim
da forenzički dokazi ukazuju na samoubistvo?“
„Ne“, rekao je Sonders. „Hoćemo da pronađeš nešto što bi ukazalo na to da
nije reč o samoubistvu.“
„U zaključanoj sobi?“
„Da.“
„Bez znakova borbe?“
„Da.“
„Iako je držao oružje?“
„Da! Samo nađi nešto!“
Džo je najedanput izgledao veoma zamišljeno, kao da ga je nešto mučilo.
„Šta je bilo?“, s nadom će Sonders.
„Šta si imao na umu kad si rekao ono da bih bio samo još jedan u
podugačkom redu?“
Kristijan jedva da je imao vremena i za razgovor u hodu dok je žurio s jednog
sastanka na drugi. Vulf i Edmunds čekali su ga ispred liftova. Preskočili su
učtivosti dok su žurno koračali atrijumom.
„Da li smo sigurni da je nepobedivi Holanđanin jedina osoba koja je
pobegla iz skladišta?“, pitao ga je Edmunds.
Kristijan se s osmehom prisećao priče koju je godinama pričao, baš kao i
Finli.
„Siguran sam u to“, odgovorio je dok su mu otvarali vrata. „Nismo znali da
je požar zahvatio čitavu laboratoriju. Postoji i plan te građevine. Trebalo bi da
je u dosijeu? Svi izlazi osim dva bili su nedostupni, a niko nije pokušao da
izađe na našem kraju.“
„Napadački tim bio je naoružan automatskim oružjem“, rekao je Edmunds.
„Dosta oružja nađeno je na zgarištu. Hoćemo da doznamo čije je. Da li ste se
setili nečega što bi nam moglo biti od koristi?“
„Bojim se da nemam šta da vam kažem.“ Kristijan je slegnuo ramenima.
„Pretpostavljam da su svi Holanđani imali slično naoružanje. Bili su dobro
opremljeni, ako me pamćenje ne vara. Na osnovu toga biste mogli da donesete
osnovanu pretpostavku.“
„Ali da li mislite da je moguće...“
„Vidite“, prekinuo je Kristijan Edmundsa, na užas podređenih koji su
zastali da mu se obrate. „Mislim da lajete na pogrešno drvo. Bio sam tamo.
Nisam se odvajao od Fina. Znao bih da je odande poneo išta izuzev gadno
opečene ruke. Nije imao razlog da zadrži išta s tog zadatka. Radite na
pogrešnom slučaju... žao mi je.“
„Gospodine.“ Prišao im je mladić s uvlakačkim osmehom. „Zaista moramo
da...“
Kristijan ga je ošinuo gnevnim pogledom.
Ovaj se osmehnuo kao počašćen slatkišima i povukao se uz nešto nalik na
klanjanje.
„Vulfe, možemo li nakratko da popričamo nasamo?“, pitao je Kristijan.
Edmunds se udaljio.
„Želim da ti dam mudar savet. Dogovor koji je sastavila Vanita ima toliko
propusta i rupa u tekstu da nisam ubeđen ni da je vredan papira na kome je
štampan.“
„Uveren sam da je reč o njenom previdu“, rekao je Vulf.
„Slažem se. Pa, mislim da bi, pre nego što ga potpišeš, trebalo da ga proveri
neko ko je u toku s tim, ako nemaš ništa protiv.“
Vulf je odobravajući klimnuo glavom. Kristijan ga je potapšao po leđima i
pohitao na sledeći sastanak.

Megi je počela da uklanja božićne dekoracije. Izbegavala je da se penje na

sprat vlastite kuće. Edmunds i Sonders su pre odlaska izneli umiruću jelku
iz kuće. Taj posao predugo je potrajao. Potrošili su mnogo više psovki
(zahvaljujući Sondersu) i krvi (zahvaljujući Edmundsu) nego što je bilo
neophodno. Baksterova je skidala preostale ukrase s tavanice, dok je Megi
pažljivo zavijala krhkije ukrase krpama.
„Kako se držiš, draga moja?“, pitala je Megi.
„Dobro.“
Nastavila je da pakuje svoju kutiju. Malo je više ličila na sebe pre tragedije.
Vezala je tamne uvojke onako kako je Finli najviše voleo.
„Rekla sam ti da će se vratiti“, s osmehom će Megi.
„Jesi.“
„Učinio je to zbog tebe.“
Baksterova je otkinula i komad tavanice zajedno sa šljaštećim Sneškom
Belićem.
„Vratio se zbog Finlija i ni zbog koga drugog“, odlučno je odvratila.
„Ah vi detektivi", nasmejala se starija žena. „Tako ste dobri u opažanju
svake sitnice za sve oko vas, a tako slepi kad je reč o kolegama.“
„Gde ovo ide?“, pitala je Baksterova, da promeni temu, i ubacila Sneška
Belića i komad tavanice u kutiju za cipele.
„U garažu, molim te.“
Baksterova je nosila stvari kroz kuću, koja je najednom izgledala tako
veliko i prazno. Pitala se da li će Megi uopšte hteti da ostane u njoj kad sve
bude gotovo. Ušla je u ledenu garažu i nakratko stala da se divila Finlijevom
starom harli-dejvidsonu. Metlom je skinula zabrinjavajuće veliku paukovu
mrežu i gurnula gomilu kutija pored zadnjeg zida. Ustala je, spremna da
krene, kad je ugledala nešto poznato.
Pažnju joj je privukla stara fotografija na vrhu druge otvorene kutije. Finli,
Bendžamin Čejmbers i Vulf pretvarali su se da uživaju u božićnoj zabavi u
kancelariji. Tuga ju je preplavila dok je gledala srećna lica dvojice prijatelja
koje su usput izgubili. Pogledala je u kutiju i zaključila da sadrži stvari iz
Finlijevog radnog stola, očišćenog pre mesec dana, kad je odlazio u penziju.
Podigla ju je s gomile i spustila na pod, da pregledala godinama taložena
sranja.
Tu je bilo još fotografija: unučići u školi, Finli i Megi pred Vatikanom,
crnobela fotografija mladog Finlija i Kristijana pored gomile belog praha, s
gorućom zgradom u pozadini.
Odvojila ju je u stranu.
Našla je šarene žvrljotine, komade papira, potvrdu da je (konačno)
savladao obuku političke korektnosti i pismo iz 1995, s obaveštenjem da će
biti zadužen za nadzor početnika Vilijama Lejton-Foksa. S osmehom je zastala
pred iscepanom čestitkom s prepoznatljivim Finlijevim rukopisom:

Kako je, dođavola, moguće da još nisi ukapirala?

Ne samo da te volim. Ja te neobuzdano, neumorno i beznadežno
obožavam.
Ti si moja.
 I nijedan od ovih jebenih ljudi, nijedno grozno sranje koje se desilo
između nas, ni oveje bene rešetke, neće nas razdvojiti, zato što te niko i
nikada neće odvojiti od mene.

Namrštila se i ponovo pročitala poruku. Prepoznavala je očaj u pozadini

tih reči. Nije mogla da se otrese otrovne sumnje da ova izjava ljubavi, puna
opscenosti, nije namenjena Megi, iako ju je pomalo grizla savest zbog čitanja
nečega što je bilo do te mere lično.
Savila je poruku napola, uzela i crnobelu fotografiju i gurnula ih u zadnji
džep. Jedan deo nje pomislio je da bi bilo bolje da je nije našla.

SEDMO POGLAVLJE

Petak, 8. januar 2016.

7.05 ujutro

„Koliko je sati, gospodine Vulfe?“

Vulf je zastenjao i prebacio izgužvano ćebe preko glave. Čuo je kako se
vrata ćelije otključavaju, a zatim i korake između neopranog posuđa i dosijea
posejanih po podu.
Uljez je pročistio grlo.
Polako je sklonio ćebe s očiju i ugledao poznato izborano lice. Osmehivalo
mu se. Džordž je bio uljudni čuvar u Policijskoj stanici na Padington grinu, u
kojoj se nalazila ćelija dva puta tri i po metra, Vulfov privremeni dom dok
bude radio na slučaju.
„Mislio sam da ne želiš da propustiš doručak“, rekao je Džordž. Pružio mu
je poslužavnik s razmrljanim braonkastim jajima i tostom sličnim komadu
kartona.
„Tako si mislio?“, pitao je Vulf, koji je pretpostavljao da je ova jaja snela
neka veoma bolesna kokoška.
„Ne igraj se hranom“, rekao mu je stariji čovek dok se osvrtao po džumbusu
koji je napravio u skučenom prostoru. „Kako bi bilo da ovo malo središ pre
nego što kreneš?“, predložio je.
„Nemam vremena", promrmljao je Vulf s punim ustima tosta. Ustajao je i
navlačio pantalone u isti mah.
Džordž je skrenuo pogled: „Znaš, ovo nije hotel.“
„To mi je poznato“, pravdao se Vulf. Dobacio je dva vlažna peškira čuvaru
i trgao se kad je probao gorku kafu. „Donesi mi dva čista, molim te, kad budeš
imao vremena.“
 „Iz ovih stopa, gospodine!“
Vulf je preturao po dosijeima na podu dok nije našao traženi. Spustio ga
je na krevet i podigao izgužvanu belu košulju.
„Kako stojiš s peglanjem?“, pitao je optimističkim tonom.
„Ama nisam ti ja mama!“
„Vredelo je probati“, osmehnuo se Vulf. Bacio ju je na gomilu, probio se
između koječega i izvukao se u hodnik.
„Da nismo nešto zaboravili?“, oglasio se Džordž. Krenuo je za njim s
dosijeom s otiskom cipele u ruci.
Vulf je požurio ka vratima oblačeći se u hodu. Zamenio je dosije sa šoljom
kafe i poljubio Džordža u naborani obraz.
„Uh!“, požalio se čuvar, brišući lice. „Ama rekao sam ti da ti nisam mama!“
Vulf se iscerio: „Videćemo se večeras!“
„Kad ćeš se vratiti?“
„Hej, pa rekao si da mi nisi mama!“, podsetio ga je Vulf i nestao iza ugla.
Ogorčeni Džordž pokupio je polupojedeni doručak. Zastao je na putu ka
vratima. Sagnuo se i s dubokim uzdahom pokupio gomilu košulja koje su
vapile za peglanjem.

„Gde je Kristijan?“, pitao je Vulf kad je seo. „Trebalo je da bude ovde.“

Uglađeni advokat mu se osmehivao. Iskustvo mu je govorilo da to nije
dobar znak. Vanita je zatvorila vrata i sela za sto.
„Komesar je“, rekla je značajnim tonom, „zauzet drugim poslovima.“
Vulf je prelistao gomilu papira ispred sebe. „Hteo je da neko pogleda ovo.“
„Ne vidim zašto bi to bilo neophodno. A jasno je da on deli to mišljenje,
pošto nije ovde“, odvratila je Vanita. „Gospodin Briton je sastavio ova
dokumenta.“
„To me i brine“, rekao je Vulf. Zavalio se na stolicu da bi bolje osmotrio
čoveka preko puta. „Od oca sam čuo samo jedan pristojan savet. Hoćete li da
ga podelim s vama?“
„Neću“, pokušala je Vanita.
„Nikad nemoj da veruješ čoveku koji se smeje pre jedanaest ujutro“, ipak
ga je podelio Vulf, gurajući papire od sebe. „Ne volim advokate.“
„To je dobro“, iscerio se čovek.
„Prema tome... ne volim ni tebe.“
„I to je dobro.“
Vulf se nagnuo prema njemu. „Hoćeš li da čuješ šta se desilo kad sam
poslednji put bio u sudnici s previše licemernih advokata koji su mi se cerili
u lice?“
Advokatov osmeh je nestao.
„Neću ništa potpisivati dok ne dobijem stručno mišljenje“, rekao je Vulf.
Vanita je očigledno očekivala takav odgovor. „U tom slučaju, sa žaljenjem
te obaveštavam da je onda naš dogovor nevažeći.“
 Pogledala je uglađenog advokata, koji je u dramatičnom stilu pokupio
dokumenta i ustao.
„Gradska policija vam zahvaljuje za dojavu za Lea Diboa“, rekla je Vulfu i
otvorila vrata. Dvojica uniformisanih policajaca ušla su u prostoriju sa
spremnim lisicama.
„Vidite, gospodine Fokse, situacija je prilično jednostavna“, progovorio je
advokat. Pojava policajaca pomogla mu je da povrati aroganciju. „Bez potpisa
nema sporazuma. A bez sporazuma ponovo postajete lice koje beži od zakona.
To pak znači da ćete biti smesta uhapšeni i predati na milost i nemilost sudu.“
„Alternativno“, oglasila se Vanita u neodgovarajućoj ulozi dobrog policajca,
„stavi potpis na istačkanu liniju pa ćeš provesti sledećih nekoliko dana
istražujući smrt detektiva narednika Šoa i sačuvati Dibou kao adut za
pogađanje... Meni se čini da ćeš lako odlučiti.“
Izvadila je divno novo nalivpero iz džepa na bluzi i ponudila ga Vulfu.
Advokat je gurnuo papire ispred njega i otvorio stranicu za potpisivanje.
Vanita ga je držala u šaci. Znali su to.
Prihvatio je teško pero. Nabio ga je u usta dok je iznova čitao nerazumljivu
poslednju stranu. Konačno se potpisao na njenom dnu.
„Da li si sad srećna?“, pitao je i pružio joj izbalavljeno pero.
„Zadrži ga“, rekla je i pokupila potpisani dokument i svoje stvari.
Izmarširala je iz sobe praćena ushićenim advokatom.

***

Baksterova je prva stigla do Megine kuće. Ostali se neće pojaviti do sredine

jutra. Iskoristila je višak vremena da pomogne u čišćenju. To joj je bio izgovor
da temeljno pretraži kuću, ne bi li našla mesto na kome je Finli mogao kriti
oružje od svoje pronicljive supruge.
U 10.38 pre podne čula je otvaranje poštanskog sandučeta. Pokupila je
gomilu pošte s otirača. Finlijeve novine bile su pored jelovnika Domino pice,
tri dopisnice - nesumnjivo s izrazima saučešća - i koverta s velikim crvenim
slovima:

POSLEDNJI ZAHTEV. NE IGNORISATI.

Baksterova je ostavila poštu na polici i odnela preteće pismo u kuhinju.

Posle kraćeg razmišljanja, zaključila je da neće valjano obaviti svoj posao ako
ne proveri svaki mogući trag.
„Da li si raspoložena za šolju čaja, Megi?“, povikala je niz hodnik.
„I te kako!“
Baksterova je uključila šporet, stavila čajnik i prinela koverat iznad grlića.
Lepak je očajnički prianjao uz papir dok je pažljivo otvarala koverat s
izveštajem o korišćenju kreditne kartice i opomenom ispisanom crvenim
slovima. Transfer s druge kartice bio je jedina transakcija. Zinula je od čuda
kad je pročitala zaduženje na dnu stranice.
„Bože, Finli“, promrmljala je. Spopala ju je mučnina.
S novopronađenom rešenošću, bacila se na pretragu svakog centimetra
prostorija u prizemlju. Logika je nametala da ova opomena mora negde imati
i prethodnike, koji bi objasnili veličinu duga koji je njen prijatelj napravio.
Privukla je stolicu kuhinjskim ormarićima. Na njihovom vrhu nije bilo ničeg
osim prašine i crknutih paukova. Na gornjoj polici pronašla je i gomilu hrane
s isteklim rokom. Sišla je sa stolice i uklonila pregrade s donjeg dela
kuhinjskih ormarića. Opet se digao oblak prašine.
Prešla je u hodnik i proverila korpu s cepanicama pre nego što je pogledala
ispod cipelarnika. Otvorila je vrata hladne garaže, uverena da je već pregledala
dnevnu sobu. Zanemarila je kutije koje je spakovala s Megi i prošla pored
nedirnutog harli-dejvidsona do gomile pored njega.
Okrenula se prema motociklu. Megi ga je oduvek mrzela.
Čučnula je i prešla rukom preko auspuha crne boje, urađenih po narudžbi,
i plastičnog zadnjeg sedišta. Sve je bilo na svom mestu. Popela se na sedište i
proverila analogne brojčanike pre nego što je prešla rukom preko metalnih
krivina motocikla, tragajući za nečim... za bilo čim.
Sedište se blago zaljuljalo pod njom.
Sišla je s motora. Prelazila je vrhovima prstiju preko sedišta dok nije
pronašla bravicu. Posle zadovoljavajućeg škljocaja, podigla je gornji deo
sedišta i pogledala u prostor za stvari.

Jedan po jedan pripadnik tima polako je stizao. Ulazili su u prepunu kuhinju,

u kojoj bi se poslužili obaveznim pićem i sveže ispečenim kroasanima. Sonders
je bio dovoljno uviđavan da donese još jednu kesu s namirnicama. Popakovao
ih je po ormarićima, dok je Edmunds zario nos u dosije i nije mrdao, kao i
obično.
Kristijan je podizao raspoloženje pričajući kako su Finli i on dva puna dana
tražili izgubljenog policajca na obuci. Megi se smejala kao da prvi put čuje tu
anegdotu. Baksterova je slušala samo jednim uvom. Nestrpljivo je čekala
pogodnu priliku da podeli otkriće s ostalima.
Ulazna vrata su se otvorila i zatvorila, prekidajući Kristijanovu priču. Vulf
se pojavio na kuhinjskim vratima. Namignuo je u pozdrav Baksterovoj.
Verovatno je nameravao da je iznervira, u čemu je i uspeo. Slatko mu se
osmehnula da bi mu uskratila to zadovoljstvo. To ga je, po svoj prilici, veoma
zbunilo.
Zagrlio je Megi i obratio se Kristijanu. „Hvala ti za ono ranije.“
„Nema na čemu.“
Vulf je nastavio: „To je bilo sarkastično hvala, sa značenjem: gde si, kog
đavola, bio!“
Na Kristijana je došao red da bude zatečen.
„Jutros... s Vanitom“, objasnio je Vulf.
 „Da, znam. Pa poslao sam Luka... mog advokata“, smrknuto će Kristijan.
„Jutros sam razgovarao s Džinom o tome... Zar nije bio tamo?“
Vulf je odmahnuo glavom.
Kristijan se smrkao: „Ta žena je tako namazana. Da li si potpisao?“
„Nisam imao izbora.“
„Postaraću se za to.“
Razgovor je stigao do prirodnog kraja. Više nisu mogli da zanemaruju
razlog zbog kog se pet pređašnjih i sadašnjih detektiva za ubistva skupilo u
kuhinji starog prijatelja. Megi je ubrzo shvatila. Udaljila se pod izgovorom da
mora da skokne do prijateljice na kafu.
Vulf je prešao na stvar čim su se ulazna vrata zatvorila za njom.
„Stratklajdska policija oteže predaju dosijea s podacima o starim
slučajevima“, rekao je Kristijanu. „Možeš li da ih malo pritisneš?“
„Jutros sam ih zvao.“
„Sonderse?“, nastavio je Vulf.
„Pištolj je vraćen u laboratoriju s ostalim dokazima. Proverio sam pre
jednog sata: zasad nisu našli ništa što bi opovrglo prethodno donete
zaključke.“
„Reci im da nastave da traže“, naredio je Vulf. „Edmunds je pronašao nešto
zanimljivo...“
Baksterova je u tom trenutku podigla svežanj papira iza sebe i bacila ih na
sto. Krupna crvena slova na belom papiru ućutkala su Vulfa delotvorno kao
krpa poprskana krvlju.
„Finli je maestralno bankrotirao!“, obznanila je.
Čak je i Edmunds digao nos s dosijea na reči Baksterove.
„Imao je dug od najmanje sto hiljada“, objasnila je.
Nešto ju je nateralo da pogleda Vulfa. Istog časa zažalila je zbog toga:
izgledao je kao čovek koji je izgubio tlo pod nogama.
„Koliko je meni poznato“, nastavila je Baksterova, „Megi za to ne zna.“
Kristijan je pročistio grlo: „Da li... mora li da sazna?“
„Ne znam kako da ne sazna. Prete zaplenom kuće. Po svoj prilici, najveći
deo odnosi se na privatno lečenje. Tu je i proširenje kuće i novi automobil na
prilaznom putu.“
Vulf je podigao opomene zbog prekoračenog roka otplate. Okrenuo se ka
Kristijanu. „Da li si znao za ovo?“
Odmahnuo je glavom.
„Da li je iko proverio Finlijevo životno osiguranje?“, pitao je Edmunds.
„Da li uopšte važi u slučaju samoubistva?“, pitao je Kristijan.
„Zavisi“, odvratio je Edmunds gledajući dug visok kao planina. „U
normalnim prilikama, isplate posle izvesnog vremena.“
Vulf je zgužvao papire i bacio ih je na pod. „Ovo ništa ne dokazuje.“
„Dosta je bilo, Vulfe“, promrmljala je Baksterova.
„Možda je...“
„Samo prestani, Vulfe!“
 „Ali šta ako...“
„Vile!“, frustrirano je kriknula i ukrstila pogled s njegovim. Prvi put od
njegovog povratka pogledala ga je u oči: „Gotovo je! Prihvati istinu! Potrebno
je da se oprostiš od njega.“
Vulf je prešao pogledom preko poraženih izraza na licima svojih kolega.
Zgrabio je kaput s radne površine i izleteo iz kuće, zalupivši ulazna vrata za
sobom.

„Koliko?“, pitala je Megi napetim šapatom. Šoljica za čaj zveckala je u njenim

drhtavim rukama.
Vratila se u tihu kuću i zatekla Baksterovu. Čekala ju je sa zlokobnom
gomilom papira na kuhinjskom stolu.
„Mnogo.“
„Koliko, Emili?“
„Mnogo. To nije važno“, uporno će Baksterova. „Pogledala sam njegovo
osiguranje... i prilično sam sigurna da će to biti sređeno.“
Megi je zurila uprazno. „Uvek mi je govorio da su svi izdaci pokriveni našim
zdravstvenim osiguranjem.“
„Hteo je da imaš sve najbolje.“
„Radije bih imala njega.“
Baksterova se upinjala da ne zaplače. Činilo joj se da je provodila polovinu
budnih sati plačući.
„Da li... da li misliš da se zbog toga... da se zbog toga...“
Baksterova je klimnula glavom. Morala je da obriše oči.
Megi je rasejano listala gomilu papira. Podigla je staru fotografiju Finlija i
Kristijana ispred skladišta zahvaćenog požarom.
„Izvini. Nije trebalo da je ostavim tu“, snebivljivo će Baksterova, pošto ju je
uzela bez dozvole iz kutije u garaži.
Megi joj je s osmehom dodala fotografiju. Setila se kako je previla
suprugovu ruku kad su se prvi put sreli. Namrštila se i podigla papirić
pokriven Finlijevim nespretnim rukopisom:

Kako je moguće da još jebeno nisi ukapirala?

Baksterova je skočila sa stolice i posegla preko stola, ali je Megi držala

kratku poruku van njenog domašaja. Čelo joj se natuštilo dok je čitala.
„Nemoj, Megi!“, prostenjala je. Oborila je šolju s čajem dok se borila da
podigne duge noge sa stolice.
Međutim, bilo je prekasno.
Megi je prešla pogledom preko osam nažvrljanih redova. Sklopila je papir i
pružila ga Baksterovoj.
„Mnogo mi je žao... Čekaj, ti se osmehuješ!“, zbunjeno će Baksterova.
 „Palo mi je na pamet: ovo bi ga koštalo četiri funte i zaušku da je još ovde.“
„On je... on je to napisao tebi?“, pitala je Baksterova.
„Sasvim sam sigurna da nije. Prvi put je vidim.“
„Ali...“ Baksterova je bila zbunjena Meginim nedostatkom interesovanja za
strastvenu izjavu ljubavi njenog supruga nepoznatoj osobi. „Zar nisi...
potresena? Nije da bih želela da budeš.“
„Nisam, draga moja.“
„Da li si radoznala?"
„Nisam, draga. Sigurna sam da postoji savršeno razumno objašnjenje...
ma o čemu da je reč. Doneću ti krpu za to“, rekla je kad je ustala.
„Ali to je njegov rukopis!“, otelo se Baksterovoj.
„To je nesumnjivo.“
„Pa kako je moguće da ne želiš da znaš?“
Megi se glasno nasmejala i uhvatila Baksterovu za ruke. Osetila je da je
njenoj prijateljici potrebno da čuje da je Finli bio čovek kakav je verovala da
jeste. Lako se vratila materinskoj ulozi bez koje je ostala prošle nedelje.
Oberučke je dočekala ovaj kratki povratak u normalnost.
„Emili, Finli me je voleo onoliko koliko je moguće nekog voleti... to je jedino
na kugli zemaljskoj u šta sam sigurna... zbog toga bih mogla da založim život
bez trunke oklevanja.“ Čvrsto je stegla ruke Baksterove i osmehnula se. „Da
li si raspoložena za još jedan čaj?“

OSMO POGLAVLJE

Petak, 9. novembar 1979.

11.10 pre podne

Kristijan je ozlojeđeno zastenjao.

Uspravio se u sedeći položaj i opalio sebi šamar da ne bi ponovo zaspao
usred dana.
„Ne mogu da prestanem da mislim na onu bolničarku“, poverio se Finliju,
koji je vozio auto po Kokranovoj ulici u Glazgovu. Prljava kišica skupljala se
na vetrobranu. Depresivni vidik usmeravao mu je misli na drugu stranu.
„Kako se ono zvaše? Megan? Mendi?“
„Megi“, osorno će Finli. Ta reč je njegov govornički učinak za taj dan
prebacila u domen dvocifrenih brojeva.
„Megi!“, klimnuo je Kristijan glavom. „Naravno. Prekrasna Megi s
veličanstvenom zadnjicom!“
 Napeti Finli morao je da se ugrize za jezik dok su se vozili ka adresi
nažvrljanoj na papiriću naslonjenom na često korišćenu knjigu s mapom.
„Auuu! Koliko je zgodna!“, nastavio je Kristijan. Zurio je u neku curu na
ulicu. Vožnju kroz grad je, kao i obično, preobražavao u perverzni urbani
safari.
Finliju je dozlogrdilo. „Ona nudi mnogo više od veličanstvene zadnjice!“
Zaintrigirani Kristijan ponovo je pogledao ženu pored koje su prošli.
„Ne mislim na nju!“, gnevno će Finli. „Već na Megi!“
Kristijan je izgledao izgubljeno: „Hoćeš da kažeš... da nudi i sifone i druge
stvari?“
„Stvarno si neviđeni govnar, znaš li?“
„Šta te je spopalo?“
„Ništa!“
Saobraćaj se usporio na raskrsnici.
„Hej! Čekaj malo“, rekao je Kristijan. „Znam šta je: dopada ti se!“
Finli ga je ignorisao.
„Dopada ti se, jelda?“, glasno se nasmejao, što je još više razgnevilo Finlija
pa je zaradio udarac u bubreg. „Žao mi je. Nije trebalo da se smejem“, rekao
je trljajući slabinu. „Savetujem ti da igraš na svoje adute.“
„A šta to znači?“
Kristijan se iscerio: „Hoću da kažem... da možda imaš neku šansu kod nje
ako se kreće uz pomoć psa i belog štapa.“
Taj komentar opravdao je pristojan udarac u stomak.
Kristijan se savio u struku, stenjući bez daha. Naslonio je glavu na
komandnu tablu baš kad je vetrobran pukao iznad nje.
Finli je zbunjeno posmatrao razderani naslon za glavu i bezbojne linije koje
su vijugale po staklu. Cvetale su oko okrugle rupe.
„Fine!“, kriknuo je Kristijan. Povukao je partnera dole malo pre nego što
su tri hica pogodila metalnu karoseriju patrolnih kola.
Ljudi na ulici su zavrištali su i potrčali tražeći zaklon.
Finli i Kristijan razmenili su poglede u zaklonu ispod komandne table.
„Vadi nas odavde!“, povikao je Kristijan.
Finli se uspravio koliko je smeo i prebacio menjač u rikverc. Nagazio je gas
i tresnuo u kombi iza njih. Razbijen vetrobran prosuo se po haubi.
Čula su se još dva metalna udarca. Pucnjava se nastavila.
„Kreći, Fine!“
Menjač je škripao, a gume cvilele na vlažnom asfaltu kad se Finli izdvojio
iz reda i prešao na drugu stranu kolovoza. S teškom mukom je upravljao
vozilom. Prešli su preko ivičnjaka, nastavili preko Džordžovog trga i tresnuli
u bronzani kip Tomasa Grejama.
Kristijan je podigao slušalicu za radio s poda prekrivenog srčom. Krv mu
je kapala s glave. Prineo je slušalicu usnama i video da utroba glavne jedinice
beskorisno visi s drugog kraja gajtana. „Izgleda da smo prepušteni sami sebi.“
 „Pa, ne možemo ostati ovde“, rekao je Finli.
Pokušao je da otvori vrata, ali se ugnuti metal nije pomerao. Postament
statue blokirao je i Kristijanova vrata.
„Ovuda!“, povikao je Kristijan. Iskoristio je privremeno zatišje u pucnjavi
da bi se iskobeljao iz automobila kroz nepostojeći vetrobran, pa preko
iskričave haube.
Finli je pošao za njim. Našli su se na trgu. Zgrade su ih okruživale sa svih
strana. Toranj gradske većnice, sličan crkvenom, zlokobno se izdizao na
potamnelom nebu. Sklonili su se iza drveća.
„Potreban nam je telefon!“, prostenjao je Finli.
„Eno ga na drugoj strani trga“, povikao je Kristijan kad je ponovo zapucalo.
„Šta se, kog đavola, dešava ove nedelje?“, povikao je da bi nadjačao buku.
„Karma“, odvratio je Finli kad su pucnji prestali. Pogledao je partnera na
način koji se mogao porediti s optužujućim prstom.
„Ne“, nasmejao se Kristijan. „Ne verujem u to.“
Pucnjava je ponovo odjeknula između zgrada.
„Zašto ne odeš tamo da mu to objasniš!“, povikao je Finli.
Granje iznad njihovih glava drhtalo je u ritmu zaglušujućih pucnjeva.
Umiruće lišće padalo je po njima kao sneg od ćilibara.
„Hej!“, prosiktao je Kristijan.
Finli je zurio u bezbrojne prozore s pogledom na brisani prostor i na
nekoliko preostalih građana koji su tražili zaklon.
Jeziva tišina pala je po trgu.
„Hej!“, povikao je Kristijan jače.
„Šta je? Razmišljam.“
„Slušaj... On ispuca osam metaka pa pauzira da promeni šaržer.“
„Fantastičan si.“
„Mogu ja to“, rekao mu je Kristijan.
„Šta... ne, ne možeš.“
Kristijan je vezao kosu pozadi i čežnjivo posmatrao telefon na drugoj strani
trga.
„Idem do njega“, odlučno je prozborio. Zauzeo je startnu poziciju kad je
pucnjava ponovo počela.
Prašina se dizala s betona oko njih dok su meci praštali po opustelom trgu.
„Sedećemo i čekaćemo!“, povikao je Finli. „Pomoć je sigurno na putu!“
Usledila je nova pauza.
„Posle sledeće runde“, prošaputao je Kristijan.
„Ama nećeš uspeti!“
Strelac je ponovo zapucao. Ovog puta je bolje nišanio. Iverje je poletelo sa
stabala pored njihovih glava.
„Pet komada!“, povikao je Kristijan. „Šest!“
„Kristijane!“
„Sedam!“
 Finli je rizikovao izloživši ruku. Prekasno je pokušao da uhvati
nepromišljenog prijatelja.
„Osam!“
Kristijan je izjurio iz zaklona i potrčao čistinom.
„Glupane...“, proklinjao ga je Finli. Novi pucanj zaparao je vazduh na trgu.
Kristijan je pao na vlažno tlo s bolnim krikom na usnama.
„Kristijane!“, povikao je Finli. Nije mogao da se pokrene a da se ne izloži
pogibelji. „Kristijane!“
„Devet!“
„Šta?“
„Devet!“
„Ne čujem te!“, povikao je Finli. „Ali bilo ih je devet, mamlaze!“
„Pogođen sam!“
„Šta?“
„Pogođen sam!“
„Da li si pogođen? Dolazim po tebe!“
Finli je trčao od zaklona do zaklona. Stigao je do poslednjeg drveta, odakle
je video svežu krv na tlu. Morao je da pređe najmanje deset metara da bi stigao
do statue iza koje je dopuzao Kristijan.
Tišina je ponovo zavladala. Ulivala je spokoj koliko i ajkula koja je nestala
ispod morske površine.
Finli je podigao najveći kamen koji je našao. Bacio ga je u suprotnom
pravcu i pojurio svom brzinom kad je zvuk njegovog manevra za odvlačenje
pažnje ispunio trg. Kristijan je ležao u lokvi krvi. Obema rukama držao se za
desnu butinu.
„Rekao sam ti da nećeš moći“, prekorio ga je Finli zgroženo posmatrajući
partnera. „Da li te je metak pogodio... u zadnjicu?“
„Ima mnogo krvi!“
„Pa, mora da je ima kad si pogođen u zadnjicu!“, glasno je razmišljao Finli.
Sirene su se oglasile s juga.
„Moramo da zaustavimo krvarenje“, prostenjao je Kristijan.
„To mesto neću da diram!“, rekao mu je Finli, ali Kristijan nije odgovorio.
Gubio je svest. „Mrzim svoj život“, promrmljao je kad je oklevajući položio ruke
preko rupe na partnerovim pantalonama.
Zabrinuto je posmatrao gornje prozore. Palo mu je na pamet da bi borba
između ludaka s puškom i njegovog nesmotrenog prijatelja mogla biti najbolje
što mu se ikada desilo... zato što bi ga moglo ponovo odvesti do Megi.

Finli ju je spazio čim je uleteo na vrata hitne pomoći. Bila je lepa, kao što je
se sećao. Čak i dopola puna guska u njenim rukama nije mogla da pokvari
blistav utisak.
„Prostrelna rana!“, ponosno je obznanio mlađi od dvojice bolničara.
Privukao je Meginu pažnju dok su žurno ulazili.
 Finli joj je mahnuo okrvavljenom rukom kad ju je podigao s prijateljeve
zadnjice.
„Šta se desilo?“, pitala je dok im je žurno prilazila.
„Pogođen sam“, promrmljao je Kristijan, koji je ležao na stomaku na
nosilima. „U zadnjicu.“
„A ovaj je čitavim putem odbijao da podigne ruku s nje“, rekao je drugi
bolničar podignutih obrva. „Rekli smo mu da možemo da se pobrinemo za
njega, ali on je tražio da pođe s nama.“ Obratio se Finliju kad su se približili
drugim dvokrilnim vratima: „Možemo li konačno da ga preuzmemo.“
Finli je gledao kako kotrljaju Kristijana u drugu prostoriju.
„Mislim da je lepo što se nisi odvajao od... njega“, rekla mu je Megi.
„Da. Pa, on je moj najbolji ortak, zar ne?“
„Hajde, kad si već tu, pobrinuću se i za tebe“, rekla je vodeći Finlija niz
hodnik. Ulagao je silan trud da ne gleda u njenu zadnjicu. „Sigurna sam da
će on biti dobro.“
„Ko? O, Kristijan! Nadam se da će tako biti.“
Stigli su do umivaonika. Polako mu je oprala ruke, otkrivajući finu mrežu
posekotina od razbijenog vetrobrana. Nije osećao ništa izuzev njenih nežnih
ruku na svojim, iako su ga izranavljeni dlanovi morali boleti.
„Neobično je što se ovo dogodilo“, nervozno je progovorio.
„Neobično?“
„Nisam tako mislio. Hteo sam samo da kažem... da mi je drago.“
„Drago?“
„Da.“
„Drago ti je što ti je prijatelj ranjen?“
„Ne, nisam to hteo da kažem.“
„Nadam se da nisi.“
Krupni Škot pocrveneo je kao nekad kad je kao tinejdžer pozvao Džesiku
Klark na školsku igranku. Da je pristala, ta uspomena bila bi mu od veće
pomoći dok se borio da progovori. „Hteo sam da kažem... Da mi je drago što
sam te vid...“
„Megi!“ Na vratima se pojavila usplahirena sestra.
Finli ju je ošinuo pogledom.
„Potrebna si na glavnom odeljenju - odmah!“
„Izvini!“ Megi se osmehnula Finliju, žurno obrisala ruke i pohitala za
koleginicom.
„Ja... da te ja sačekam, je li tako?“, povikao je za njom dok mu je krv kapala
s ruke po hodniku.
„Čekaćeš me?“, nasmejala se i okrenula hodajući unatraške. „Izgleda da si
zaboravio na njega!“
„Na koga? O, na Kristijana!“, shvatio je kad je nestala iza dvokrilnih vrata.
Finli je gurnuo kesu s dokazima u džep. Sumnjao je da će saznati išta korisno
na osnovu okrvavljenog metka. Zgazio je umirući žar nove cigarete, četvrte za
vreme razgovora s glavnim inspektorom. Špartao je po bolničkom parkingu.

***

Pretres stanova s pogledom na Džordžov trg doveo je do pronalaženja dve

prazne čaure, verovatno zaostale posle žurnog čišćenja. Na osnovu njih
određeno je mesto koje je strelac odabrao za vatreni položaj. Raspravljali su o
tome da li je moguće da je incident na neki način povezan s događajima na
brodogradilištu od pre četiri dana. U igri je bila i jednako verovatna teorija da
je napad usmeren na Stratklajdsku policiju uopšte, a Finli i Kristijan su vozili
patrolna kola. Proteklih meseci došlo je do dramatičnog porasta
neisprovociranih napada na policajce u uniformi.
Zaključili su da najverovatnije nikad neće saznati istinu.
Finli se vratio u bolnicu nakon što je obećao da će ranjeniku preneti
cenzurisanu poruku od kolega iz odeljenja, koja bi u prevodu trebalo da glasi:
„Oporavi se brzo.“ Zatekao je Megi, koja se nekontrolisano smejala nečemu
što je Kristijan rekao. Nisu ni videli da stoji u uglu.
„Radiš non-stop?“, pitao je Kristijan s lažnom zabrinutošću.
„Šta to tebe briga“, rekla mu je Megi, ali osmehivala se dok je uklanjala
krvavi zavoj. „Ionako ćeš prenoćiti kod mene.“
„Zoveš me da prenoćim a da nisi tražila ni da te izvedem na večeru ili
uradim išta za tebe?“, pitao je Kristijan vragolasto je odmeravajući.
„Prenoćićeš u bolnici", objasnila je s osmehom. Hotimice je otkinula komad
kože sa starim flasterom. „Očekuje te noć pišanja u flaše, merenja pritiska u
intervalu od jednog sata i slušanja Ljubavnog sata na bolničkom radiju.
Uživaj!“
„A da li ćeš ti raditi u noćnoj smeni?“, pitao je.
„Ne.“
Nadurio se i polegao na stomak: „Šteta.“
„Možda za tebe. Izlazim.“
„Izlaziš? Gde izlaziš? Na sastanak?“
Megi je nastavljala da radi svoj posao kao da ga nije čula.
„S kim izlaziš? Da li je to ozbiljna veza? Imaš dečka? Verenika... Da li si još
tu?“, pitao je pošto nije osećao gotovo ništa ispod pojasa.
„Jesam. I čekam da postaviš pitanje o nečemu što te se tiče.“
Finli je pročistio grlo.
Megi je podigla pogled ka njemu.
„Kako je naš momak?“, pitao je.
„Živcira me.“
„Hej!“, požalio se Kristijan.
„Ali biće dobro.“
 „Fino. Znači da ćemo se videti sledeće nedelje?“, pitao je Kristijan.
Finli se osećao kao da je udaren u stomak. Partner mu se zatim obratio:
„Megi i još neke devojke praviće nam društvo na našoj zabavi posle posla.“
Finli se tupo zagledao u njega: „Na kakvoj zabavi?“
Kristijan je zakolutao očima. Okrenuo se ka Megi i ozlojeđeno podigao
ruke. Zavoj mu je spao, otkrivajući zadnjicu.
„Da li dogovor važi?“, pitao je.
Rezignirano je huknula, pretvarajući se da joj je neprijatno: „Da.
Pretpostavljam da važi.“

DEVETO POGLAVLJE

Petak, 8. januar 2016.

12.43 po podne

Baksterova je otključala svoj audi A1 i sela za volan. Pravila se da ne

primećuje otpalu boju i ulubljenje na prednjem braniku, koji nije sredila
otkad je pre dve nedelje udarila u zid.
„Izvini, Bleki“, rekla je s grižom savesti, lupkajući po komandnoj tabli.
Popila je dve šolje čaja s Megi pre nego što je smislila izgovor da ode. Jutro
je bilo mnogo napornije u emocionalnom smislu nego što se nadala da će biti.
Vulf je bio u potpunosti odgovoran za to.
Svi su prihvatili groznu vest o Finlijevoj smrti s uobičajenom stoičkom
rezervisanošću, ma šta osećali u srcu. Kanalisali su tugu u nešto pozitivno.
Pomagali su Megi i porodici u svemu što im je bilo potrebno. Vulf se doteturao
nazad u njihove živote s uobičajenom elegancijom. Sa sobom je doneo vlastite
nerešene probleme, pomešane s klimavim teorijama, predstavljenim s
dovoljno ubedljivosti da razgore nadu u svakom od njih: nadu da Finli nije
mislio da nema kome da se poveri, da nju nije zagrlio na oproštaju otkucaj
srca duže nego obično, znajući da je to poslednji put.
Opsovala je u pola glasa kad je shvatila da ponovo plače. Spustila je vizir
da bi procenila razmere štete na šminki i primetila da joj krupna prilika prilazi
nespretnim korakom. Vetar joj je nadimao kaput kao superherojski plašt,
zbog čega ga je verovatno i nosio. Gledala je kako Vulf otvara klimavu kapiju
na ulazu u Megino dvorište pre i ulazi u kuću.
„Kučkin s...“ prosiktala je kroz stegnute zube i otvorila je vrata automobila.
Uletela je u hodnik i čula teške korake na odmorištu iznad glave.
„Vulfe!“, prodrala se.
 Megi se pojavila na vratima kuhinje, sa zabrinutim izrazom osobe koja se
pita ko je ušao u njenu kuću.
„Sve je u redu, Megi“, rekla je Baksterova na putu ka stepeništu. „Vulfe!“
Popela se na vrh stepenica i zatekla ga je kako sedi u središtu prazne sobe,
leđima okrenut od nje, s glavom zarivenom u šake.
„Šta radiš ovde?“, pitala je kad je prošla kroz razvaljeni dovratak.
„Mislio sam da mi je nešto promaklo... A nije.“
Postavio je prevrnutu stolicu na okrvavljene podne daske. Zauzeo je isti
položaj koji je Finli odabrao u poslednjim trenucima života. Izgledao je
poraženo.
„Htela sam da te pitam zašto si se vratio. Lepo nam je išlo bez tebe... Bilo
nam je bolje bez tebe.“
Vulf je podigao glavu, pogledao je i klimnuo.
„Pa?“, navaljivala je.
„Samo sam... mislio da mogu pomoći.“
„Pomoći?“ Gorko se nasmejala. „Samo si produžio Meginu agoniju. Kao da
nije dovoljno patila!“
„On se ne bi ubio!“, uskliknuo je Vulf, ali zvučalo je kao da ni on više ne
veruje u to.
Baksterova je žurno prišla razvaljenim vratima, da ih zatvori.
„Tiše! Smešan si!“, rekla mu je. „I mesto ti je u zatvoru! Dobro ti je poznato
da u ovoj priči nisi dobar momak, zar ne? Nisi pogrešno shvaćeni heroj! Nisi
namučena duša u potrazi za iskupljenjem! Ti si samo jebena olupina od
ljudskog bića, koja se u nezaustavljivom padu drži zubima i noktima za živote
ljudi iz svoje okoline!“
Vulf je izgledao malo iznenađeno, iako je navikao da prima verbalne batine
od Baksterove.
„Jebi se, Vulfe!“, procedila je. Okrenula je leđa vratima i cimnula kvaku,
zato što nije mogla da podnese njegov pogled izgubljenog šteneta.
Pokušala je ponovo.
„Sranje!“
„Imamo li problem?“ pitao je Vulf.
„Nemamo!“
Nešto je puklo.
„Sranje!“
„Pusti mene da pokušam“, rekao je Vulf. Ustao je, ali mu je odlučnost
splasla kad mu je dodala otkinutu mesinganu kvaku. „Pobrinuću se za ovo.“
Baksterova je stala u stranu i prekrstila ruke.
Prišao je vratima. Pogledao je kvaku u ruci, a zatim rupu koju je ostavila
za sobom. Baksterovu mu ju je pokazala gest u stilu: pa, ajde, pobrini se sad
za to. Okrenuo se prema zaprečenom izlazu da razmisli o planu akcije.
Podigao je ruke i zalupao po drvetu najjače što je mogao. „Megi! Megi!“
Ubrzo su čuli kretanje s druge strane vrata: „Vile?“
„Megi?“, govorio je Vulf kroz prepreku. „Ostali smo zaključani ovde.“
 „Blagi bože!“
„Da li je ostala kvaka na drugoj strani vrata?“
„Jeste.“
Vulf je čekao, ali se ništa nije desilo: „Megi?“
„Da?“
„Možeš li da otvoriš vrata?“, strpljivo je pitao.
„O, da.“
Ali ništa se nije desilo.
„Možeš li da pritisneš kvaku?“
„Mogu, mogu.“
Ni ovog puta se ništa nije desilo.
„Megi?“, pitao je Vulf sumnjičavim glasom.
„Da?“
„A hoćeš li da pritisneš kvaku?“
„Neću.“
Odjek njenih sve daljih koraka presecao je ledenu tišinu u sobi. Silazila je
niz stepenice. Vulf se okrenuo prema Baksterovoj i osmehnuo se.
Ona je izgledala prilično ljutito.
„Pustiće nas za pet minuta“, samouvereno je izjavio.
Ulazna vrata su se zalupila.
„Najviše deset.“
Motor mercedesa zabrundao je na prilaznom putu.
„Možda malo sutra!“
Sklonio se s puta kad je Baksterova prošla pored njega i zarila vrhove
prstiju u otvor u kome je nekada bila kvaka. Čučnula je kad to nije dalo
nikakve rezultate i pokušala da otvori vrata odozdo. Uprla je svom snagom i
težinom, ali nije postigla ništa osim što je napravila veliku pukotinu koja je
sevnula nadole po malteru kao munja.
„Odvalićeš čitav zid“, rekao je Vulf, koji je seo na prašnjav pod.
„Aaa!“, ozlojeđeno je kriknula Baksterova.
Oteturala se na suprotni kraj sobe i sručila na ispod prozora.
„Možda je“, progovorio je Vulf, „ovo dobar trenutak za,..“
„Molim te da i ne pokušavaš da razgovaraš sa mnom!“, prekinula ga je.
Zatvorila je oči i pokušala da zaspi.

Prošlo je trideset pet minuta.

Baksterova je tvrdoglavo držala oči zatvorene, iako je bila sve nervoznija
zbog Vulfovog tihog hrkanja. On je zaspao gotovo odmah.
Protrljala je ramena zbog hladnoće i oprezno otvorila jedno oko: sedeo je
pored zida, zabačene glave i otvorenih usta, u položaju u kome ga je ostavila.
Izgledao je iscrpljeno, čak i dok je spavao, i zapušteno: neuredna brada i kosa,
način na koji je kaput visio s njega, lišavajući ga utiska krupnog čoveka koji
je uvek s lakoćom ostavljao. Činilo se da je ta unutrašnja vatra, koja mu je
godinama donosila toliko patnje, konačno zgasla. Nije mogla a da se ne seti
kako je i Letanijel Mes budio ista osećanja u njoj, onako u plavom
kombinezonu, vezan lisicama u zatvoru Belmarš.
Ali čak je i najžešćim plamenovima suđeno da na kraju zgasnu.
Izgledao je mirno. Podigla je šraf i bacila ga na njega preko sobe. Pogodio
ga je u čelo i odskočio po podu, a ona je smesta počela opet da se pretvara da
spava.
„Šta kog...“ požalio se Vulf hvatajući se za glavu. Zbunjeno se osvrtao oko
sebe.
„Možeš li da ućutiš?“, brecnula se Baksterova. „Neki ovde pokušavaju da
spavaju.“
Vulf je glasno zevnuo: „Mogu li nešto da kažem?“
„Ni u kom slučaju.“
„Nemaš pravo da budeš ovoliko ljuta na mene“, rekao je ne obazirući se na
njeno negodovanje.
„Ozbiljno? Time počinješ priču?“
„Ljutiš se na mene što sam otišao... ali ti si mi rekla da odem!“, nastavio je
Vulf, više ne toliko gnevan koliko ozlojeđen. „Zato što se dobro sećam nekoga
ko je pišao krv po podu dok sam ja izvodio prilično prokleto uverljivu imitaciju
neshvaćenog heroja, spremnog da se odrekne i sebe da bi tebe spasao. Ti si
meni rekla da odem!“
„Da li ti je ikada ušlo u tu glupu glavu da možda, samo možda, nikada nije
trebalo da me staviš u takvu situaciju?“, odvratila je Baksterova. Nije zvučala
previše gorko, samo gnevno. „I nisi se javljao čitavih osamnaest meseci!“
„A šta si očekivala?“, pitao je Vulf povišenim glasom. „Posle svega što si
rizikovala da mi pomogneš? Znao sam da ćeš biti pod prismotrom.“
„Da li makar naslućuješ kroz šta sam prošla proteklih meseci?“
Otvorio je usta da odgovori samo da bi tužno klimnuo glavom. Pogled mu
je pao na šavove i brojne kraste na njenom licu.
Zaronila je lice u šake.
Vulf je ustao, oklevajući, a onda seo na pod pored nje.
„Te noći“, uzdahnuo je oslonivši glavu na zid, „kad si bila u svim vestima...
Ta slika urezala mi se u um: stajala si iznad grada, a između tebe i sveta ispod
nema ničega osim krhotina razbijenog stakla.“ Izgledao je kao paćenik. „Rekao
mi je da ti ne prilazim.“
„Finli?“, pitala je Baksterova ne skrivajući tugu.
„Zamolio sam ga da sredi da se sretnemo. Ali nije hteo ni da čuje. Rekao
mi je da imaš nekog... Tomasa?“
Nije odgovorila.
„Rekao mi je da imaš i novog partnera, CIA agenta i Edmundsa i...“, Vulfov
glas se načas slomio, „rekao mi je i da ćeš uvek moći da računaš na njega i
Megi.“
Bio im je neophodan kratak predah.
 „Da li si zato bio tako siguran da nije digao ruku na sebe?“, pitala ga je
Baksterova.
Slegao je ramenima.
„Oboje smo proteklih godina videli dovoljno samoubistava“, nastavila je,
„da bismo znali da samoubice umeju vešto da se pretvaraju. Ali to ne znači
da nije bilo nečega... u pozadini... nečega što je sve vreme bilo tamo.“
Vulf je klimnuo glavom, pogleda uprtog u zamrljani pod u središtu
prostorije.
Namrštio se.
„Šta je bilo?“, pitala ga je Baksterova.
Spustio je pogled na mesto na kome su sedeli. Točkići su se okretali u
njegovoj glavi dok se dizao na kolena.
„Šta je bilo?“, ponovila je.
„Otkud ovo ispupčenje?“, postavio je retoričko pitanje. Dohvatio je dleto i
udenuo ga između dve podne daske.
„Vulfe!“
Drvena daska podigla se na jednom kraju. To mu je omogućilo da podvuče
prste ispod nje i ukloni je, uprkos negodovanju Baksterove.
„Da li si sad srećan?“, pitala ga je kad je ugledala ono što je i očekivala:
drvene spojnice i metalne cevi. „Isuse! Baš kad sam mislila da sam doprla do
tebe... Šta to radiš?“
Prišao je dasci u drugom delu sobe. Gurnuo je alatku u uski procep između
dasaka.
„Finli je napravio ovu sobu!“
Daska je pukla dok ju je vadio iz ležišta. Ponovo nije otkrio ništa osim
drvenog temelja.
„Vulfe“, tiho će Baksterova. Nije mogla da se ljuti na njega dok je
posmatrala očajničke poslednje pokušaje davanja smisla gubitku zbog kog su
svi tugovali. „Finli se ubio. Ostavio nas je sve, a ne samo tebe.“
Činilo se da je Vulf ne čuje. Otišao je u ugao sobe i izvadio još dve podne
daske, a zatim se bacio i na treću.
„Kad si otišao“, nastavila je Baksterova, iako je mislila da nikad neće
ispričati tu priču, „Finli mi je rekao da je imao osećaj da je izgubio...“
Ućutala je kad je videla izraz Vulfovog lica pošto je s lakoćom podigao
četvrtu dasku, koja nije ni bila pričvršćena ekserima. Ustao je i protrljao
prašnjavu bradu.
„Misliš li da je ovo krv?“, pitao je opuštenim tonom.
Polako je prišla praznom prostoru koji je upravo otkrio, širokom četiri
daske i dubokom tridesetak centimetara. Po urednim granicama i blistavom
metalu bilo je jasno da je Finli utkao ovu pregradu u pod prostorije s nekom
namerom, verovatno da bi imao sigurno mesto za skrivanje nezakonitog
vatrenog oružja i narastajuće zbirke pretećih opomena pred zaplenu imovine.
Blede crvene pruge bile su razmrljane po metalnom dnu pregrade.
 „Ima mesta za jednu osobu... taman“, napomenuo je Vulf. Prišao je prozoru
sa zbunjujućom mešavinom gneva i olakšanja. „Mislim da Finli ipak nije bio
sam?“
Baksterova je ostala bez reči.
„Možeš li da pošalješ forenzičare ovamo, molim te?“, zamolio je kad je
potegao telefon. „A ja moram da porazgovaram s prvim detektivom koji se
pojavio na licu mesta.“
„Naravno“, odvratila je, nesposobna da skrene pogled s malog praznog
prostora, koji je iz osnova sve menjao. Bio je ispod njih, sve ovo vreme. „Koga
zoveš?“
„Vanitu“, rekao je Vulf s mobilnim telefonom prislonjenim uz uvo. „Moram
da joj kažem da ne mogu još da idem u zatvor... moraćemo da hvatamo ubicu.“

DESETO POGLAVLJE

Petak, 8. januar 2016.

1.37 po podne

Švedska ćufta vredna najmanje dve i po funte pala je na tlo kad je Tomas
ugledao ruševine Katedrale Svetog Pavla. Plastične prekrivke bučno su se
nadimale i njihale, kao zavoji na rani. Uznemirujuće zujanje čulo se iz njene
unutrašnjosti. Vetar je ispunjavao odaje i hodnike. Urlao je u velelepnoj
bazilici.
Nije nameravao da poseti ovo mesto na vrhu grada, uveren da je opkoljeno
gomilama bučnih turista. Predomislio se kad je naišao na krater napravljen
eksplozijom. Sticao se utisak da je beton jurnuo ka nebesima, kao pri erupciji
vulkana. Šut i kamenje leteli su uvis. Podlegao je radoznalosti kad se našao
u blizini. Poneo je preskupi sendvič kad je krenuo da vidi glavnu atrakciju.
Zažalio je zbog toga.
Nije bilo nikakvog glamura na snimanju filma o katastrofama niti ikakve
solidarnosti u gomili koja je posmatrala svet preko ekrana mobilnih telefona.
Nijedan ovovremeni virtuoz opremljen paletom, ekscentričnom bradom i
brkovima nije strpljivo slikao neverovatni prizor. Zatekao je samo sumorne
posledice nasilja i more građevinskih radnika, koji su sedeli okolo i jeli jeftino
pecivo.
A Baksterova je bila deo ove kataklizme.
Tomas je osetio poznati grč u dnu stomaka. Setio se haosa i grada koji se
davio pod snegom. Priče iz te nesrećne noći konačno su dobile oblik stvarnosti
tek kad je video ovu tužnu scenu.
 Lakše je zanemariti istinu da posle svake bajke negde u šumi ostane i trula
lešina pobeđenog monstruma.
Gurao se kroz gužvu oko kratera, nestrpljiv da se vrati blagoslovenom
neznanju. Ponovo je prodisao kad je sišao s Ladgejt Hila. Zaputio se ka mestu
sastanka zakazanog za dva po podne. Na pola puta je zastao ispred
juvelirnice. Setio se da je Baksterova izgubila minđušu negde u Sent
Džejmsovom parku. Mada, retko ih je i nosila. Posmatrao je izloženu robu, ali
nije mogao da se seti kako su izgledale. Znao je da gomila neotvorenih
božićnih poklona za njegovu devojku raste iz dana u dan. Krstarenje gradom
u potrazi za savršenim poklonom postalo je popodnevni ritual. Tragao je za
nečim što će je makar malo oraspoložiti, što će joj dati do znanja koliko mu
znači, nešto što bi se moglo meriti s apsurdnim plišanim pingvinom bez koga
više nije mogla da zaspi.
Odlučio je, iako je bio siguran da opet u potpunosti greši, i ušao u
juvelirnicu.

„Glavna inspektorko Bakster“, iscerio se Džo kad je stupio u Megin hodnik s

forenzičkim priborom u ruci. „Pomislio bih da me izbegavate kad ne bih znao
da nije tako.“
„Grešiš“, rekla mu je Baksterova. „Definitivno te izbegavam.“
Džo je žalosno mjauknuo i krenuo za njom uz stepenice.
„Ne moraš da potiskuješ osećanja“, govorio je. „Oboje znamo da postoji
nešto između nas.“
„Mnogo toga je između nas... i nameravam da tako i ostane.“
„Tvoj otpor slabi“, osmehnuo se. „To je očigledno.“
Ušli su u praznu sobu, u kojoj ih je čekao Kristijan.
„Oprosti, deko“, rekao je Džo, koji nije prepoznao komesara Gradske
policije. Spustio je kutiju s opremom pored rupe u podu.
Teški koraci čuli su se uz stepenice iza njih. Vulf se pojavio na vratima s
telefonom u ruci.
„Još pokušavam da dobijem prvog detektiva na licu mesta“, obznanio je
kad je stao nasred sobe. „Pa, evo šta mislim... Naš ubica...“
„Pretpostavljeni ubica“, naglasio je Kristijan.
„... taj - on je pucao i ubio Finlija. Zna da će neko svakog časa doći, zato
što je video Megine fotografije u prizemlju i njene stvari svuda po kući. Zato...
briše pištolj, stavlja ga u Finlijevu šaku i postavlja tako da izgleda kao da se
desilo samoubistvo. A on...“
„Ili ona, seksističko kopile!“, prekinula ga je Baksterova.
„... zatvara vrata... prazni tubu silikona oko njih... silazi u skrovište,
navlači daske preko i čeka.“ Izgledalo je da se Vulf na trenutak izgubio u
maštarijama.
„Zdravo“, osmehnuo se Džo.
„Da. Zdravo“, odsutno će Vulf. „Pa, šta vi mislite?“
 Kristijanov izraz ukazivao je na sumnjičavost, koja je kod Baksterove bila
još izraženija.
„Mislim da nešto zaboravljaš“, rekao je Kristijan. „Tekstualnu poruku koju
mi je poslao. Mogla bi biti i poruka samoubice.“
„Rekao si da je pokušao da te pozove nekoliko minuta pre toga?“, rekao je
Vulf.
„Tako je.“
„Možda je tražio pomoć...“
Kristijan je izgledao kao neko kome je pozlilo: „Ne pričaj mi takve stvari.“
„... a zatim je pozvao hitnu službu, ne stigavši da kaže ništa pošto se
situacija pogoršala.“
„Da li je pri svemu tome zaista zastao da bi mi poslao poruku?“
„Možda i bi“, promrmljala je Baksterova zureći ispred sebe, „ako je bio
siguran da će umreti.“
Trojka je ćutala dok je Džo bučno raspakivao svoju kutiju s igračkama kao
da je nesvestan njihovog prisustva.
„U redu. Šta imate za mene?“, rekao je pošto je obukao jednokratnu radnu
odeću, zategao elastične opute na maski za lice i bacio čežnjiv pogled na za
njega nepotrebnu mrežu za kosu. Uključio je lampu, spustio se na kolena i
gurnuo glavu ispod podnih dasaka. „O, da! Definitivno krv!“, obznanio je pre
nego što je naslepo pružio ruku ka Kristijanu. „Skalpel... Skalpel!“, prodrao
se kad ga komesar nije poslušao.
Kristijan je hteo nešto da kaže, ali predomislio se i gurnuo traženi predmet
u nemirnu zapovedničku ruku.
„Kutiju!“, naredio je Džo pucnuvši prstima.
Kristijan ga je i ovog puta, oklevajući, poslušao.
Čuli su cepanje vrpce. Džo im je pružio kutiju s dokazima, ne dižući glavu
iz rupe.
„Bingo! Ovo liči na tragove manžetni!“, bespotrebno je povikao. „Da, neko
je definitivno bio ovde dole. Imamo i kosu... možda i niti tkanine.“ Izvukao se
iz rupe i podigao masku na blistavu glavu. „Da li očekujete Sondersa i
Edmundsa?“
„Skupljaju stare slučajeve iz Škotske“, odgovorio je Vulf. „Zašto?“
„Potrebni su mi DNK uzorci svih vas, da bih počeo da eliminišem dokaze“,
objasnio je. „A što pre to bolje.“

Telefon Baksterove je zazvonio. Pogledala je ekran:

Holi (vet/promiskuitetna)
dolazni poziv

Ne bi bilo loše da promeni identifikaciju.

Žurno je izašla na odmorište pre nego što je odgovorila.
 „Hej! Prilično sam zauzeta u ovom trenutku. Da li je sve u redu?“, pitala je
pažljivo birajući reči. „On je šta... U redu. Smiri se. Da... Doći ću čim budem
mogla. U redu. Zdravo.“
Svi su je nestrpljivo čekali kad se vratila u sobu.
„Da li si dobro?“, pitao je Vulf.
„Nešto je iskrslo“, rekla je kupeći stvari.
„Nešto važnije od ovoga?“, oglasio se Vulf.
„Mhm“, odgovorila je na putu ka vratima.
„Meni će ionako biti potrebno dosta vremena“, rekao je Džo da bi smanjio
sve izraženiju tenziju u sobi.
„I“, podsetio je Kristijan Vulfa, „moraš da se pojaviš na onoj konferenciji za
štampu.“
Ovim otkrićem kupio je još malo vremena i naterao Vanitu da formalno
prizna njegov angažman na ovom slučaju. Zato je odlučila da spreči povećano
medijsko interesovanje. Oslanjala se na neodređeni termin konsultant da bi
objasnila jedinstvene, složene i nesumnjivo kontroverzne finese njihovog
dogovora.
„Rado ću neko vreme provesti s Megi“, dodao je Kristijan.
Nije bilo nikakvo čudo što je ona najteže podnela najnoviji obrt u istrazi.
Nisu hteli da je ostavljaju samu u takvom stanju.
„Zar ne bi trebalo da i vi budete tamo?“, pitala ga je Baksterova s dovratka.
„Zašto bi ovaj trebalo da bude tamo?“, pitao je Džo.
„To je Vanitina predstava“, rekao je Kristijan ne obraćajući pažnju na
forenzičara. „Prepustiću joj pozornicu... Osim toga, reći će ono što sam joj
rekao da kaže.“
„Da li je iko raspoložen da mi kaže“, oglasio se vidno uznemireni Džo, „zašto
bi ovaj tip trebalo da bude tamo?“

„Izvolite, izvolite, posle vas, gospodine komesare“, cvrkutao je Džo u stavu

mirno na dnu stepenica, pored dodatne opreme.
Baksterova je izašla iz kuhinje pošto se oprostila od Megi.
„Trebalo je da me prokleto upozoriš!“, prosiktao je Džo dok je prolazila
pored njega. Uspravio se i salutirao kad je Kristijan sišao niz poslednji
stepenik. Vulf je išao za njim. „Fokse“, profesionalno je klimnuo glavom.
„Liku iz laboratorije.“
Kristijan ih je ispratio. Džo se vratio svom poslu. Komesar je dao nekoliko
saveta Vulfu šta ne treba da kaže novinarima.
Trojka je iskoračila na hladnoću.
„Povedite računa o njoj danas“, poručio je Vulf Kristijanu.
„Hoćeš li da te odbacimo do stanice, Vulfe? Idemo pravo tamo“, prodrala
se Baksterova na putu ka automobilu.
„Hoću“, uveravao ga je Kristijan. „Ajde, bolje požuri.“
 Kristijan je nestao u kući i zatvorio vrata za sobom, a Vulf je požurio za
Baksterovom.
„Sranje!“, rekao je Vulf čim je otvorio suvozačeva vrata. Gledao je kako se
oblačić dima otiskuje s usana zadihane Baksterove.
„Šta je bilo?“
„Zaboravio sam kaput.“
Zakolutala je očima, sela za volan i pokrenula motor.
„Možeš li malo da sačekaš...“, počeo je Vulf, ali ga je prekinula bljuzgavica
kad je Baksterova dodala gas. Suvozačeva vrata zalupila su se uz tresak kad
je zavila iza ugla. Obrisao je mokre pantalone i krenuo stazom ka kući, obuzet
snažnim osećajem već viđenog.
Bolno se sudario sa čvrstim ulaznim vratima kad je posegao za kvakom.
„Jao!“ zastenjao je, trljajući glavu, kad se Kristijan pojavio na dovratku.
Pomalo ošamućenom Vulfu bilo je potrebno izvesno vreme da progovori:
„Zaboravio sam...“
Kristijan mu je s osmehom dodao iznošeni crni kaput.
„E, da, to.“

Andrea Hol se osmehivala u kameru jedan dok su se teško razaznatljive prilike

muvale u senkama iza nje.
Znak U programu izbledeo je kad su se studijska svetla ukljućila,
oživljavajući nemu publiku koja kao da je podivljala.
„Hoće li neko, molim vas, da sredi taj usrani teleprompter?“, zaurlala je ni
na koga ponaosob.
Sasula je ostatke hladne kafe u sebe i ustala od stola za čitanje vesti. Oblak
laka za kosu ustremio se na nju. Verovatno ga je držao njen stilista, koji se
prema njihovoj pomodno crvenoj-plavoj kosi odnosio s obožavanjem kakvo
vajar oseća prema remek-delu. Ipak, vredelo je trpeti ga zato što je preko noći
Andreu od slavne voditeljke preobrazio u ikonu stila.
„Ko je sledeći?“, pitala je iscrpljenog asistenta.
„Neki biskup koji moli donacije za obnovu Svetog Pavla.“
Prigušila je zevanje. „Kako se beše zove onaj preduzimač?“, pitala je
Andrea. „Onaj što želi da sruši ostatke katedrale i na tom mestu sagradio
kancelarijski prostor?“
„Hamond.“
„Da. Pozovi i njega. Bog protiv hulje - to će nam obezbediti bar nekoliko
minuta dobre zabave.“
Ekipa se već spremala za novi intervju. Andrea je stala u stranu da bi
dopustila koleginici da zauzme mesto pred kamerom. Žena strogog lika sela
je ispred kamere. Smesta su joj naneli puder na lice.
„Pa, kakav će biti tvoj stav?“, pitala je dok se ružno mrštila. Dve žene nisu
se podnosile, ali su poštovale jedna drugu zbog nemilosrdnosti. „Vuk ponovo
lovi? Alfa se vratio u čopor?“
„Ne znam o čemu govoriš.“
 Ženine oči su zaiskrile, iako je jedina svrha njenog posla bila da obaveštava
ljude o onome što nisu znali. „Govorim o tvom bivšem. Vratio se. Viđen je s
komesarom i Emili Bakster na Mazvel Hilu.“
„Na Mazvel Hilu?“ Andrea je znala gde je krenuo. Zgrabila je odmah tašnu.
„Moram da požurim.“
„U četiri imaš sastanak s Elajdžom“, podsetio ju je pomoćnik.
„Premesti ga u drugi termin.“
„A šta će biti s Bogom protiv hulje?“
„Vratiću se na vreme“, uveravala ga je dok je navlačila sako. „I zamoli
Džima da nam nacrta bezdušni blok kancelarijskih zgrada, s bazilikom na
vrhu... I neka Bog sedi za stolom na poslednjem spratu. To će poslužiti kao
dobar šlagvort.“

Nebesa su se otvorila.
Baksterova se izgubila u šumi kamenih krstova. Lutala je između strojeva
anđela prekrivenih mahovinom, u potrazi za Roučom, Holi ili kolima dok joj
se zemlja rastakala pod nogama.
Malo koje mesto bi više izbegavala od groblja u oluji, samo kad bi mogla
da zanemari skorašnja dešavanja.
Zamalo što nije ostala bez čizme u bari. Spremala se da od muke šutne
nadgrobni kamen kad je shvatila da bi to bilo preterivanje, čak i po njenim
merilima. Osvrnula se, da bi se povratila, i spazila krupnu priliku s
kapuljačom. Stajala je nekoliko redova od nje. Obuzela ju je nerazumna želja
da se sakrije.
„Odrasti, Baksterova“, promrmljala je sebi u bradu. Ipak je oklevala da
pusti glas. Pitala se zašto bi iko stajao tu na ledenoj kiši.
Oprezno joj je prilazila. Gazila je po blatu između grobova i pokušavala da
se seti Holine odeće. Prilika se pojavljivala i nestajala s vidika. Usporila je.
Prilika je bila savršeno mirna, uprkos kiši koja je padala tako snažno da je
jedva držala oči otvorene.
Okliznula se i pala nekoliko metara od nepoznatog. Ostala je da nepomično
leži na tlu.
Trenutak panike je prošao kad je shvatila da je čovek s kapuljačom
načinjen od kamena i da je nagnut preko groba - slika i prilika žalosti.
Prazna kapuljača opčinjavajuće je delovala na nju. Zjapeća crna praznina
zauzimala je mesto lica, kao da se statua iščupala i oslobodila. Zagledala se
dublje u tamu. Činilo joj se da vidi oči...
„Emili?“
Baksterova je vrisnula.
Holi je vrisnula još glasnije.
„Isuse Hriste!“, zastenjala je Baksterova držeći se za srce.
Holi joj je pružila ruku, nervozno se smejući. „Mislim da te nikad pre nisam
čula da vrištiš“, rekla je i pomogla Baksterovoj da ustane.
„Nimalo ne volim anđele.“
 „Pronašla sam ih... Ali ne i njega“, žurno je dodala Holi kad se na
prijateljičinom licu pojavio izraz nade.
Baksterova je krenula za njom kroz red jednostavnih nadgrobnih
spomenika, ne skidajući pogled sa statue s kapuljačom. Na tim grobovima bili
su kratki natpisi. Na pola puta zastale su pored skromnog spomenika:

Sofi Rouč Eliot Rouč

31.7.1982 - 7.7.2007. 8.1.2001 -7.7.2007.
Moje sve.

Čitav minut nisu progovarale. Poruka od dve reči sa spomenika

predstavljala je strastveniji iskaz ljubavi i gubitka od svih anđela i kitnjastih
krstova zajedno. Dažd je natapao sveži buket s krvavocrvenim laticama. Pored
njega je bio mali plišani morž. Pripadao je istoj kolekciji igračaka kao pingvin
Frenki.
„Bio je ovde“, rekla je Holi. „Danas je njen rođendan.“
Baksterovoj je to promaklo. Prestala je da vodi računa o datumima posle
Finlijeve smrti. Otad joj je sve ličilo na veliku noćnu moru. Sav bes koji je
osećala prema Rouču izbledeo je u trenu.
„Hajde“, rekla je. „Znam gde je.“

Baksterova se vozila kroz zapuštene obode grada, s grejanjem puštenim do

daske. Iznenadila se što je Holi imala pravo što se tiče groblja, što je uopšte
znala za njega. Bila je toliko odsutna duhom zbog brojnih događaja da nije
primetila da se Rouč i njena školska drugarica zbližavaju. Ta činjenica sad joj
je bola oči. Setila se da se Holi pojavljivala u stanu bez najave, panike u
njenom glasu kad je videla da ga nema i preterane količine šminke koju je
stavljala na lice.
Još jednom se zarekla da će promeniti identifikaciju prijateljice na
telefonu.
Bilo joj je drago što se njih dvoje lepo slažu, ali je posle posete groblju,
sumnjala da će Rouč ikada biti u stanju da joj da ono za čim traga.
„On umire, Emili“, iznebuha će Holi. „Gledam to iz dana u dan. Moramo
da ga odvedemo u bolnicu.“
Baksterova je shvatila da nisu progovorile otkad su izašle s groblja.
Pogledala je prijateljicu, čija je kratka plava kosa bila savršena kao i uvek,
dok je njena više ličila na krzno mokrog pacova.
„A da pokušamo s drugim antibiotikom?"
„Ni svi antibiotici na svetu neće mu pomoći ako se infekcija preobrazi u
sepsu“, odlučno će Holi. „Mislim na trovanje krvi.“
„Znam nekoga... bolničarku.“ Baksterova nije htela da poteže Megi, ali se
zapitala da li bi briga o Rouču mogla da joj posluži kao dobrodošli odušak.
 „Ne“, rekla je Holi povišenim glasom. „Znaš, mi smo prijateljice, a ja se
verovatno malo više plašim tebe nego ostalih...“
„Ko me se to plaši?“
„... ali moram da ti kažem da ga ubijaš“, nastavila je uprkos izrazu na licu
Baksterove. „Rouč je još pre dve nedelje bio spreman da se preda. Samo ga je
tvoja sebičnost sprečavala u tome.“
„Pokušavam da ga zaštitim!“
„Ne, pokušavaš da ga zadržiš, a to nije isto. Radije bih ga videla iza rešetaka
nego u onakvom stanju.“
„Da li si ti ikad bila u zatvoru?“, pokroviteljski će Baksterova.
„Nisam“ priznala je Holi kad su napustile depresivnu Glavnu ulicu i
ubrzale. „Ali bila sam na groblju.“

Noć je pala kad su se parkirale ispred zapuštene porodične kuće Roučovih,

ali kiša još nije slabila. Baksterova je izašla iz automobila i krenula uz strmi
prilazni put ka kući. Čvrsta metalna vrata predstavljala su novinu u odnosu
na pređašnju posetu. Krasio ih je i prvi nemaštoviti grafit. Crna tačka pretila
je da će uskoro progutati i ostatak zaboravljene nekretnine. Holi je gurnula
vrata zarasla u nepotkresani bršljan. Iznenadila se kad su se otvorila.
„Proveriću zadnji deo zgrade“, rekla je Baksterova.
Provukla se pored kanti za đubre i krenula mračnim prolazom pored kuće.
Ušla je u zaparloženo zadnje dvorište, osvetljeno toplom svetlošću s plastičnog
prozora Vendine kuće. Osmehnula se s olakšanjem i zagazila u visoku travu.
Sagla se da izbegne trem i pokucala na trošna vrata pre nego što je ušla.
Rouč je izgledao potpuno iscrpljeno. Sedeo je glave naslonjene na zid
prazne kućice. Izgledao je starije zbog sive strnjike na obrazima. Raskopčao
je košulju da bi snizio temperaturu, otkrivajući deo bezbrojnih rana.
„Hej“, pozdravio ju je umornim glasom.
Baksterova je zatvorila vrata zbog kiše. Zauzela je sav preostali prostor,
nastojeći da izbegne sveće. Opustila se pošto je proverila da nema paukova.
Uhvatila je i stegla Rouča za ruku. „Ponašaš se kao nitkov.“
Nasmejao se i uhvatio za bolne grudi.
„Znaš da bih te dovela ovamo... danas... samo da si to zatražio?“, rekla je
da bi mu dala do znanja da je svesna da ovo nije običan dan.
Kiša se pojačala. Tanušni krov verovatno neće izdržati.
„Imaš previše obaveza“, rekao je Rouč.
Jednom će mu reći da ne zna ni polovinu toga... da je Vulf od početka imao
pravo.
„Holi je ovde. U kući. Znaš li da joj se dopadaš?“
Nije odgovorio. Namrštio se kad je pokušao da se uspravi u sedeći
„Budi miran“, rekla mu je, ali se on nekako uspravio da bi je pogledao u
oči.
„Tako mi je žao.“
 „Zbog čega?“
„Zbog svega... Zato što sam nas uvalio u ovu nevolju... Zato što sam ti toliki
teret... Zbog svega toga.“
„Emili?“, oglasila se Holi iz vrta.
„Ovamo!“ povikala je Baksterova. Dopuzala je do vrata da ih otvori. Zagrlila
je Rouča najčvršće što je smela: „Nisi mi teret. Zajedno smo u ovome. I nemaš
zbog čega da se izvinjavaš.“

JEDANAESTO POGLAVLJE

Petak, 8. januar 2016.

5.23 po podne

Andrea je kupila najskuplji buket u radnji, ali zaboravila je da mora da ga

smesti na suvozačevo sedište plavog poršea. Uklonila je s buketa uvredljivo
bezlični natpis Iskreno saučešće pa ga je donela do ulaznih vrata i zazvonila.
Svetlo se uključilo. Čula je sve bliže korake.
„Zdravo, Megi“, osmehnula se presrevši ženin iznenađeni pogled.
„Andrea!“, uskliknula je Megi.
„Za tebe.“
„Divno je. Hoćeš li da se skloniš s kiše?“ Megi se pomučila da unese omanji
vrt kroz dovratak. Provela je gošću do kuhinje. Stavila je čajnik i počela da
sređuje cveće iznad sudopere. „Htela sam da ti napišem poruku danas... da ti
zahvalim... za dopisnicu.“
Andrea je na poslu primila poruku od nekog Tomasa Alkoka, koji je
preuzeo težak zadatak obaveštavanja ljudi s dugačkog spiska Finlijevih
prijatelja i rođaka. Godinama, još od incidenta na zabavi povodom njegovog
pedeset petog rođendana, nije videla Vulfovog mentora, ali se uvek dobro
slagala s njim i Megi. Vesti o njegovoj smrti iskreno su je rastužile. Napisala
je njoj nesvojstvenu srceparajuću poruku i poslala je u kovertu, sa svojom
adresom i kontakt podacima.
Odraz Meginog lica na tamnom prozoru svedočio je o teskobi. Počela je da
puni vazu vodom i zatvorila česmu. Obrisala je ruke ubrusom. Okrenula se i
obratila neočekivanoj gošći. „Izvini što te pitam, ali da li si došla kao
prijateljica... ili kao novinar?“
„Kao prijateljica“, iskreno će Andrea.
Megi je to bilo dovoljno: „Izvini.“
„Nemaš razloga da se izvinjavaš. Zaprepašćena sam što si me uopšte i
pustila da uđem.“
 „Tragaš za Vilom?“
„Tako je. Da li je bio ovde?“
„Bio je. Bojim se da je otišao pre nekoliko sati.“
„Kako...“ Andrea je oklevala, svesna da joj skorašnje izdaje ne daju za pravo
ni da pita. „Kako je?“
Bilo je teško odgovoriti na takvo pitanje. Megi nije mogla da se seti kad Vulf
nije bio u senci neke lične ili profesionalne katastrofe.
Slegla je ramenima: „Kao Vil.“
Činilo se da je ovaj odgovor pružio izvesnu utehu Andrei.
Čavrljale su pijući čaj u prijatnoj kuhinji. Megi se u jednom trenutku
slomila i otkrila da policija više ne misli da je samoubistvo jedini mogući razlog
smrti njenog supruga.
„Ko bi to želeo da naudi Finu?“, pitala je kroz suze.

Dvadeset minuta kasnije, Andrea je shvatila da mora da krene. Uhvatila je

Megi za ruku. „Mogu li nešto da uradim za tebe?“
Megi je odmahnula glavom. Spremala se da odbije ponuđenu pomoć kad
joj je nešto palo na pamet.
„O čemu je reč?“, pitala je Andrea. „Spremna sam da uradim bilo šta.“
„Reč je o Vilu.“
„Možeš li da budeš jasnija?“
„Potrebna mu je naša pomoć.“
„On me sad mrzi.“
„Oh, on nikad ne bi mogao da te mrzi.“ nasmejala se Megi.
Andrea je bila dovoljno pristojna da ne to ne ospori.
„Misle da ih ne čujem dok razgovaraju“, nastavila je Megi. „Ali čujem ih.
Vil će otići pravo u zatvor čim ovo bude gotovo. Ali možemo da pokušamo da
sprečimo da se to desi“, predložila je vragolastim tonom.
„Zvučiš kao neko ko ima plan?“
Megi je jedva čujno uzdahnula.
„Sumnjam da će mi ikada oprostiti.“
Megi ju je ohrabrujuće potapšala po ruci.
„Poslušaj nekog starijeg i mudrijeg: i ne slutiš šta sve prijateljstvo može da
izdrži.“

„Izgleda da sam te ponovo potcenila, Fokse“, rekla je Vanita. Proveravala je da

li ima karmin na zubima dok se spremala da s Vulfom nastupi na konferenciji
za štampu. „Od početka si imao pravo.“
Ćutao je. Nije mu bilo do likovanja. Pogledao je u prostoriju punu
naoštrenih novinara, poslatih da pokriju ovo ili ono banalno saopštenje iz usta
komandira žudnih televizijskog vremena.
 Obrisala je ružičastu liniju palcem i namestila vranu kosu. „Kako
izgledam?“
Vulf je ćutao pošto je procenio da je to pitanje rizično.
„Hvala ti“, osmehnula se Vanita, koja je ćutanje protumačila kao
kompliment. „Da li si spreman?“
„Pretpostavljam da jesam.“
„Fokse, evo šta ću učiniti“, rekla mu je u poverenju. „Ako dobro uradim
svoj posao, zatvoriću svaki mogući put kojim bi oni mogli krenuti dok ne
stignemo do pitanja. Izboriću se za zblanutu tišinu. Pa... da li si spreman?“,
ponovo je pitala, kao da je upravo izrecitovala neki govor iz svlačionice na
poluvremenu, kakav se može čuti u američkim sportskim filmovima.
Vulf je slegao ramenima: „Pretpostavljam da jesam.“
Vanita ga je upozorila: „Šlic ti je otkopčan.“ Otvorila je vrata i samouvereno
zakoračila u salu.
Jedan vešti fotograf imao je sreću da snimi Vulfa kako zakopčava šlic. Dva
puta osramoćeni bivši detektiv je zatim ležerno ušetao u salu.
Ljudi u gomili su ga prepoznavali: „To je Vilijam Foks!“
Vulf nije skidao pogled sa slobodnog mesta pored Vanite.
„Zašto ovaj nije u lisicama?“, pitala je neka žena.
Izborio se s potrebom da iskoristi odsustvo lisica i pokaže srednji prst
brbljivici.
„Izgledao je mnogo privlačnije kad je bio deblji“, izrekao je neko iz potpuno
muškog prvog reda.
Vulf se sapleo preko svoje noge i sručio na stolicu, pred mnoštvom koje je
držalo kojekakve naprave za snimanje iznad glave kao publika upaljače na
rok koncertu.
Vanita je pročistila grlo. Zahvalila je novinarima na dolasku na konferenciji
za štampu, koja je tako kasno zakazana. Izrecitovala je pažljivo pripremljenu
izjavu.
„Pojavili su se novi dokazi o navodnom samoubistvu penzionisanog
detektiva narednika Finlija Šoa, čija smrt se sada smatra sumnjivom...“
Pokušaji da se prikrije Finlijev identitet ili činjenica da je naizgled oduzeo
sebi život ne bi imali smisla. Fotografije Vulfa, Baksterove i komesara ispred
njegove kuće već su bile u medijima. To znači da su stupili u kontakt sa
susedima i da su se svi našli na ispitu da procene koliko vredi njihovo
poštovanje prema Megi.
„Detektiv narednik Šo je, naravno, mnogima od vas poznat po doprinosu u
istrazi Krpenog lutka“, nastavila je Vanita. Primicala se izokola pitanju na
pitanjima: o Vulfovom prisustvu na konferenciji.
„On je bio izlapela stara budala koju su morali da skidaju s krova
ambasade na merdevinama vatrogasnih kola“, dodao je Vulf s osmehom.
Iz mnoštva se čuo sporadični kikot.
„Tišina!“, rekla je Vanita. Gubila je ritam. Procenila je da su svi pogledi
upereni u Vulfa i da mora njime da se pozabavi: „Vilijam Foks radiće uporedo
s Gradskom policijom, u svojstvu konsultanta, do kraja istrage. Upotrebiće
svoje široko znanje i dugo poznanstvo sa žrtvom da bi doprineo bržem
rešavanju slučaja. Već je pružio neprocenjiv doprinos istrazi.“
Novinari su počeli da postavljaju pitanja, ali Vanita je nastavila izlaganje:
„U ovom trenutku nismo ovlašćeni da vam otkrivamo detalje u vezi s
kretanjem i postupcima detektiva Foksa u proteklih osamnaest meseci.“
Iz publike su se digli glasovi nezadovoljstva.
„Imamo otvorenu istragu koju ne smemo ugrožavati!“ Morala je da viče da
bi je čuli. Presrela je Vulfov pogled: „Budite uvereni da će vam ubrzo sve biti
saopšteno.“ Ponovo je uprla pogled ka sali. „Imate li bilo kakva pitanja?“
Sve ruke u publici digle su se uvis.
Vulf je opsovao u pola glasa, zaboravivši da mu je mikrofon ispred nosa...
to se jasno i glasno čulo preko zvučnika.

„Hriste!“, prostenjala je Vanita pošto je ušla u Kristijanovu kancelariju.

„Uplašio si me. Mislio sam da si otišao na spavanje.“
Kristijan je obrisao oči. Počeo je da pretura po fiokama u potrazi za
maramicom.
Vanita mu je prišla i izvadila jednu iz tašne.
„Hvala ti“, rekao je brišući oči. Primetio je da ona gleda izbledele polaroide
na njegovom stolu. Dao joj je jedan. „Onaj desno... to sam ja“, rekao je.
Podigla je obrve: „Dobar konjski rep.“
„To je bilo drugo vreme“, nasmejao se. „Fin je levo, izgledao je privlačno
kao i uvek, a to je njegova supruga Megi. Stoji između nas.“
Vanita mu je s osmehom vratila fotografiju.
„Ja... današnji dan je u najmanju ruku bio izazovan“, priznao je.
„Bio ti je prijatelj“, odvratila je Vanita, „a ja nisam. Zato verovatno nisam
najbolji sagovornik.“
„Pošteno“, rekao je Kristijan i ispravio leđa.
Nije bila tajna da je Vanita odmah istakla kandidaturu za mesto komesara
pošto je obavila sjajan posao proterivanja prethodnog nosioca te titule s posla,
u restrukturiranju izazvanom debaklom posle slučaja Krpenog lutka.
„Možda bi trebalo da se odmoriš“, sarkastično je predložila, „da razmisliš o
ovom Kristijanu, da se povučeš na neko vreme.“
„O, Džina, mnogo mi je nedostajalo tvoje kevtanje za petama“, iscerio se.
„Kako je bilo na konferenciji za štampu?“
„U skladu s očekivanjima.“
„Toliko loše?“
Spustila je dosije na sto i krenula ka vratima. „Laku noć“, rekla je. „I čuvaj
leđa.“
„Da li smo to već počeli da razmenjujemo otvorene pretnje?“ pitao je
Kristijan. „Verovatno sam propustio da pročitam memorandum.“
Okrenula se prema njemu. „Upravo suprotno, rekla bih. Neka visoko
inteligentna i veoma opasna individua silno se potrudila da prikaže Šoovu
smrt kao samoubistvo. Upravo smo obznanili da ga lovimo, da smo na tragu
inteligentnog ubice koji nikad nije ni imao nameru da beži. Ko zna kako će
sad reagovati?“
Kristijan se namrštio.
Vanita se ponovo nasmešila i rekla: „Pa, laku noć!“

Vulf je uzeo još jedan zalogaj pice dok je dangubio ispred neuglednog
restorančića. Veliki bilbord s druge strane ulice blistao je u turobnoj okolini:

Krpeni lutak
Samo vuk može da ga uhvati
Premijera serije - osam uveče, nedelja, 28. februar

Na posteru se jasno videlo da se producentska kompanija razmahala

umetničkom slobodom. Vulf je, na primer, zamišljen kao maneken i nosio je
odelo plavo kao ponoć. Dobio je bilderske umesto gangsterskih dimenzija, ako
je suditi po nabreklinama koje kao da su htele da iskoče iz odeće. Žena
gnevnog izraza stajala je pored njega, prekrštenih ruku i okrenuta leđima; a
na drugoj strani bila je prekrasna riđokosa u identičnoj pozi.
Vulf se tešio mišlju da će do premijere biti u zatvoru. Krenuo je u pravcu
Policijske stanice na Padington grinu. S dobrodošlicom je primljen kod kuće.
Prošao je kroz niz zujavih vrata i ušao u pritvorsku jedinicu, koja se već punila
prvim ratobornim pijancima. Zatvorio je vrata za sobom i pronašao sveže
ispeglane košulje. Džordž je čak malo i raspremio ćeliju.
Odbacio je poslednje parče pice za ljubav sedam i po sklekova, zato što nije
mogao da se oslobodi svog televizijskog lika. Prišao je prozoru posle
kratkotrajnog vežbanja, držeći se za istegnuti mišić. Više nije bilo potrebe za
maskom. Prošao je prstima kroz neurednu bradu i dohvatio brijač.

***

Sonders je zaspao ispred utišanog televizora, sa tri prazne boce piva pored
stolice i tragovima posete Burger kingu od jedanaest uveče.
Tog dana je, zajedno s Edmundsom, degradiran u kurira. Ukrcao se u dva
aviona, prošao kroz tri bezbednosne provere i prepirao sa svim škotskim
carinicima na dužnosti da bi se domogao trošnih kutija za dokaze iz
policijskog štaba u Dalmarnoku. Podstaknut Vulfovim otkrićem, Edmunds je
predložio da izvuku sve što se može izvući iz putovanja. Smatrao je da su
razgovori s dvojicom ljudi povezanih sa starim slučajevima najbolji način da
to postignu. Ali nisu saznali ništa bitno od njih, pošto su bili neraspoloženi za
saradnju. A vreme provedeno u njihovom društvu koštalo ih je propuštanja
zakazanog leta.
 Malo posle tri ujutro, Sonders se promeškoljio u snu. Sigurnosno svetlo s
druge strane prozora sinulo je kao i uvek kad se neko vrati kući. Staklo se
prosulo po betonu posle tihog krckanja. Stenjući, probudio se i zamalo
izvrnuo zglob zgazivši na praznu bocu. Oteturao se do prozora i zadrhtao.
Pogledao je na deo parkinga koji se video s prozora. Dah mu je maglio staklo.
Hteo je da se vrati na stolicu kad se oglasio i alarm, a narandžasto svetlo
prosulo po vlažnom tlu.
„Ne opet!“, kriknuo je, zgrabio ključeve s police i izleteo u hodnik s palicom
za kriket u rukama.
Stuštio se niz stepenice u čarapama, boksericama i majici. Izleteo je u
hladnu noć. Njegova kola vapila su za pomoći, iako na parkingu nije bilo
nikoga. Isključio je alarm i oprezno prišao automobilu. Uočio je da se tlo sjaji
oko vozačevog prozora. Pregrada za rukavice bila je širom otvorena, a sadržaj
rasut po sedištima. Navigacije više nije bilo. Ostavio ju je na vidljivom mestu,
a načinio je taj propust zato što je bio previše umoran pošto je i Edmundsa
odbacio do kuće.
Procenio je da malo toga može da učini usred noći. Proverio je sva vrata i
shvatio da je i prtljažnik otvoren.
„Nitkovi!“, promrmljao je sebi u bradu. Zatvorio je prtljažnik i krenuo nazad
u krevet.

DVANAESTO POGLAVLJE

Subota, 9. januar 2016.

7.53 ujutro

Prokleto besprekorno lice Andree Hol nije se skidalo s ekrana koliko god
Baksterova i Tomas menjali kanale. Ponela je daljinski na putu za kuhinju i
palac joj je već lebdeo iznad dugmeta za gašenje kad je prepoznala žutu majicu
koju je nosila. Imala je istu takvu na dnu ormana:

Pustite Vulfa iz kaveza!

Posmatrala je intervju slavne voditeljke s dosadnim političarem. Bilo joj je

jasno da ponovo pokreće kampanju koja je pre nekoliko godina Vulfu vratila
slobodu i posao. Nepromišljena dela, o kojima je mnogo pisano i koja su
zapečatila Vulfovu sudbinu, postala su herojski podvizi počinjeni u očaju onog
jutra kad je Krematorijumski Ubica povukao poslednji potez. Vlasti su „iznova
razmotrile svoj stav“ u svetlu narodnog gneva prema sistemu koji je bio toliko
nedelotvoran da je dopustio okrutnom serijskom ubici da mu isklizne iz ruku.
Kampanja je predstavljala Vulfa kao pravog narodnog heroja.
 Baksterova je, međutim, znala da je istina negde u sivom međuprostoru.
„Dobro jutro“, s osmehom joj se obratio Tomas s dovratka.
Još je nosio kućni ogrtač i smešne plišane čizmice. Isključila je televizor i
prihvatila šolju kafe, koju joj je ponudio kad mu se pridružila.
Pozdravila ga je rečima: „Stvarno kasnim.“ Spustila je šolju i navukla
čizme, koje je pronašla na mestu na kome ih je sinoć izula.
„Kasniš na posao koji si htela da napustiš“, naglasio je Tomas. Prineo je
čokoladni kroasan njenom licu.
Odgrizla je parče i ne pogledavši ga.
„Vidim da se Foks vratio“, rekao je kad je zaronio slamčicu u njenu crnu
kafu.
„Vratio se“, potvrdila je. Potegla je jedan gutljaj dok je zakopčavala kaput.
„Htela sam da ti kažem.“
Tomas je odmahnuo rukom: „Da li si dobro?“
Nikad nije lagala Tomasa o složenom odnosu s Vulfom, ali ni u kom slučaju
nije podelila čitavu priču s njim.
„Dobro sam“, rekla je i ovlašno ga poljubila u obraz.
Na putu ka izlaznim vratima spazila je još jednu divno upakovanu kutiju
na planini poklona ispod jelke.
„Mislim da bi trebalo da je bacimo“, rekao je Tomas kad je video gde gleda.
„Počela je da se oseća.“
„Sutra?“, predložila je.
Široki osmeh pojavio mu se na licu: „Konačno će biti Božić?“
Morala je da se nasmeje. Klimnula je glavom.
„Pečenicu za večeru?“, pitao je Tomas.
„Nego šta.“
„Deda Mraz 2: Gospođa Mraz?“, uzbuđeno je dodao.
„Samo ako posle toga pustimo i Sam u kući“, dobacila je preko ramena dok
je otvarala ulazna vrata.
„Da li da pozovem majku?“
„Ne!“

Vulf je morao da bude pod pratnjom dokle god je bio u zgradi. Na svu sreću,
stigao je u Novi Skotland jard kad i Sonders, koji ga je upisao i pratio kroz
predvorje. Prišao im je i njegov partner.
„Kako si, ortak?“, prodrao se Sonders. „Već ti nedostajem?“
„Zar te nije bilo?“, pitao ga je Blejk i zastao da razmeni poneku reč. „Nisam
ni primetio.“ Okrenuo se ka Vulfu i klimnuo glavom u znak dobrodošlice.
„Stvarno mi je žao zbog Finlija“, rekao je i pružio mu ruku.
Vulf ju je prihvatio i gurnuo u džep šareni papirić koji mu je tom prilikom
prosleđen.
Sonders je podigao obrve: „Da li želim da znam?“
 Blejk je odmahnuo glavom: „Ne, ne želiš.“

Vulf, Baksterova, Edmunds, Kristijan i Sonders očekivali su Džoov povratak

u napetoj atmosferi forenzičke laboratorije. Nisu mogli da zanemare činjenicu
da je leš njihovog prijatelja tu negde, iza jednih od istovetnih vrata frižidera.
Baksterova je nevoljno skretala pogled ka Vulfu. Izgledao je sasvim
drugačije nego juče: glatko obrijan, s urednom belom košuljom, čija dugmeta
nisu izgledala kao da će svakog časa poispadati. Ličio je na Vulfa iz davnina...
pre Krpenog lutka... pre Krematorijumskog Ubice... pre svega što je pošlo
naopako.
Videla je kako gleda šareni komad papira u ruci, ali ga nije propitivala.
Umesto toga, usmerila je pažnju na Sondersa, koji je izgledao prokleto grozno,
čak i po njegovim merilima.
„Izgledaš prokleto grozno, čak i po tvojim merilima.“
„Imao sam tešku noć“, zevnuo je s tamnim podočnjacima. „Automobil mi
je ponovo obijen.“
Baksterova je otvorila usta da nešto kaže.
„Ne brini“, preduhitrio ju je Sonders. „Edmunds je poneo sve kutije s
dokazima kad sam ga odbacio do kuće.“
„Pa, to je olakšanje“, rekao je Kristijan, koji je slušao njihov razgovor.
„To mi neće popraviti razbijeni prozor i vratiti satelitsku navigaciju“,
napomenuo je Sonders, „ali drago mi je što ste vi srećni i zadovoljni.“
Vrata su se otvorila, ušao je Džo i spustio opremu:
„Dobro došli! Dobro došli!“, poletno ih je pozdravio. „Svi vi, dobri ljudi,
počastićete me otiscima prstiju i brisevima iz usta. Ali prvo: ovo je bila
zanimljiva noć...“
Žurnim korakom prišao je laptopu pored gomile papira.
„Imam poklapanje za krv ispod podnih dasaka.“
„Već?“, pitao je Edmunds.
„Da. Pošto je Finlijeva.“
„Kristijan je pročistio grlo: „A kako će nam to pomoći?“
„Uistinu, nikako“, priznao je Džo. „Mada niti tkanine koja je pronađena na
uzorcima sasušene krvi ne odgovaraju odeći koju je Finli nosio u trenutku
smrti.“
„A to znači...“, progovorio je Kristijan, koji je pokušavao da shvati zašto je
neobični niski čovek tako uzbuđen, „da misliš da je pripadala nekom
drugom?“, pitao je ističući očiglednu činjenicu.
„Tako je“, klimnuo je Džo glavom, cereći se kao ludak. Pripremao je sledeći
predmet sa spiska. „Razmislite o tome: znali smo da je neko mogao biti u
zaključanoj sobi s Finlijem i da je neko bio dole, u skrivenoj pregradi. Ali sada
znamo da je u skrivenoj pregradi bio neko na čijoj odeći je bila krv ubijenog
čoveka i da je morao biti u zaključanoj sobi s Finlijem... Uviđate li razliku?“
Suočio se s pet tupih fizionomija.
„Razlika postoji“, uveravao ih je.
 „Znam da izigravam đavoljeg advokata“, rekao je Kristijan, „ali zar nije
moguće da je to mogao biti Finli, u drugoj odeći, nekog drugog dana? Možda
su niti otpale dok je gradio novi deo kuće?“
„To je teoretski moguće... ali ne mislim da je bilo tako.“ Forenzičarev
odgovor nije im mnogo pomogao. „Jer imamo još jedan materijalni dokaz.“
Navukao je plastične rukavice i stavio na poslužavnik pištolj koji je po veličini
odgovarao onom pronađenom pored Finlija. „Vulfe...“
„Da, liku iz laboratorije?“
„Možeš li da priđeš i podigneš ovaj pištolj?“
Vulf je poslušno prišao Džou. Obuhvatio je dršku prstima, a zatim je
pridržao drugom rukom, da bi lakše savio prst preko obarača.
„Sjajno“, osmehnuo se Džo. „Vrati ga na poslužavnik, molim te... u redu.
Pogledajte ovo.“
Isključio je svetlo i uključio ultraljubičastu štanglu, koja mu je zujala u
ruci kao svetlosna sablja. Grupa je prišla purpurnoj svetlosti koja je
razagnavala tamu; Vulfovi otisci su jarko sijali. Pokrivali su i dršku i cev
oružja.
„Baš su lepo vidljivi, zar ne? A sad pogledajte Finlijev pištolj posle istog
testa.“ Džo je okrenuo laptop prema njima: relativno uredni niz otisaka prstiju
pokrivao je dršku oružja. Zamrljani delimični otisak bio je na obaraču. „Da li
ja grešim, ili ovaj nalaz deluje preterano uredno?“
„Pogotovo za čoveka koji je čitave večeri pio“, napomenuo je Edmunds.
„Nisi to mislio kad si ga prvi put pregledao“, prekorila ga je Baksterova.
„Teoretski, mogao je da ga uhvati i na takav način, što je bio najverovatniji
scenario jer je pronađen u zaključanoj sobi.“ Džo je slegnuo ramenima. „Ali
naredili ste mi da potražim bilo šta što bi moglo upućivati na nešto drugo. U
tom svetlu, mislio sam da bi bilo mudro naglasiti i ovo.“ Baksterova se
namrštila.
„Ista priča važi za telo“, nastavio je, nesvestan da je publika sve nervoznija
zbog njegove bezosećajnosti. „Manje povrede, koje su prvobitno zanemarene
kao slučajni uboji i modrice, i dalje bi mogle biti upravo to. Jedina krupnija
povreda je hrskavica u nosu, ali ona je sasvim nebitna, zato što je Finli dobio
tek nešto manje udaraca po nosu od Sondersa.“ Nasmejao se vlastitoj dosetki.
Niko drugi nije.
„Bilo kako bilo, neko je zaista uložio spektakularan trud u prikrivanje
tragova. Ovo je mesto ubistva, ali to je jedino što znamo u ovom trenutku.
Spustiću karte na sto: nisam siguran da ću naći još nešto.“
„Spektakularni trud u prikrivanju ili ne, suština se ne menja“, obratio se
Vulf timu kad je video obeshrabrene izraze. „Nastavićemo tamo gde smo stali:
kod motiva i pištolja. Ništa drugo nije bitno.“

Posle napuštanja Novog Skotland jarda, Kristijan se odvezao do Mazvel Hila

da obiđe Megi. Otkrila mu je svoju nameru da proda kuću po završetku
istrage. Objasnila je da ne može da podnese da ostane u njoj i da nikad ne bi
dovela unučiće u sobu koju je Finli zamislio i napravio. Obećao joj je pomoć
u prodaji nekretnine i nalaženju druge kuće kad za to dođe vreme. A zatim je,
u zlosrećnom pokušaju da je oraspoloži, spremio jedan od čuvenih omleta s
marmajtom, koji je, za divno čudo, imao još gori ukus nego što je ime
nagoveštavalo.
„Nije ti se dopao?“, pitao je dok je strugao ostatke kulinarskog remek-dela
u kantu za smeće. Megi je popila treću čašu vode.
„Nije to. Jednostavno ne osećam nikakav ukus.“ Nasmejala se.
„Znaš, mnogo srećnih dama probudilo se uz ovaj omlet.“
„Da li se ijedna vratila?“
Odgovorio je posle kraćeg razmišljanja: „Pa sad, kad si to pomenula...“
Grohotom se nasmejala.
„Imam nešto za tebe“, rekla mu je. Ustala je i zamakla u hodnik.
Vratila se s kartonskom kutijom sa znakom Gradske policijske službe i
rečju DOKAZ odštampanom velikim crvenim slovima.
„Šta je to?“, smrknuto će Kristijan.
„O, izvini zbog kutije. Fin ih je stalno donosio s posla. Imamo ih punu
garažu. To su neke stare fotografije, nešto policijskih stvari, malo novinskih
isečaka. Mislila sam da ćeš hteti da ih imaš.“
„Da li si sigurna?“, pitao je i uzeo kutiju.
„To su samo predmeti“, rekla je. „To nije on.“

Kristijan se u 12.54 oprostio od Megi i iskoračio na sunce s kutijom

uspomena. Neki sused svakako je zaradio pedeset funti za to što ga je otkucao.
Mali odred novinara opkolio je njegov leksus.
Prišao je kolima s usiljenim osmehom na licu.
„Gospodine komesaru, da li je došlo do osetnijeg napretka u istrazi?“
„Dobro vam je poznato da ne mogu da govorim o tome“, prostenjao je dok
se trudio da otvori zadnja vrata jednom rukom.
„Šta je u kutiji? Da li su otkriveni novi dokazi?“
„Mislite na ovu?“, odvratio je Kristijan. „Oprostite“, rekao je dok se
provlačio pored snimatelja da bi otvorio vrata.
„Gospodine komesaru, kakvu poruku imate za ubicu detektiva narednika
Šoa?“
Kristijan je seo za volan i zatvorio vrata. Pokrenuo je motor i spustio prozor
da odgovori. „Poruku? Pretpostavljam... da bih hteo da kažem da je Finli bio...
da je bio moj...“
„Gospodine komesaru?“, oglasio se novinar kad je Kristijan ućutao.
„Finli je zaslužio bolje od ovoga“, rekao je odsutnim tonom, negde između
vlastitih misli i pitanja. „On i Megi zaslužili su bolje karte od onih koje im je
život podelio. Patetična kukavica odgovorna za njegovu smrt zaslužuje da
doveka gori u paklu zbog ovoga... To je sve.“
Podigao je prozor pred zapanjenim novinarom i polako krenuo.
 TRINAESTO POGLAVLJE

Subota, 9. januar 2016.

12.30 po podne

Vulf je pogledao svoj odraz na štrokavom prozoru honde sivik.

Ponovo je pročitao adresu dobijenu od Blejka. Sumnjičavo je posmatrao
otmenu zgradu sa stanovima. Kućepazitelj je motrio na njega iz predvorja.
Zamalo što nije krenuo prema Vulfu zbog zadržavanja dužeg od dvadeset pet
minuta. Ušao je kroz pokretna vrata s buketom cveća kupljenim na
benzinskoj stanici.
„Tražim Ešli Lohlan, molim vas.“ Pogledao je šareni papirić. „Apartman
114.“
Čovek na recepciji nije preterano žurio. Podigao je telefon kao da je olovni
teg.
„Kako se zovete?“
Vulf je hteo da odgovori, ali se samo osmehnuo i rekao: „Foks. Samo Foks.“
Čovek ga je konačno prepoznao. Ispravio se i otkucao broj. Bio je uzbuđen
što će doprineti susretu jedine dve preživele osobe iz slučaja Krpenog lutka.
„Bojim se da niko ne odgovara“, rekao je. Zvučao je bezmerno ljubaznije
posle prepoznavanja ne preterano slavne ličnosti. „Ali... i ne bi trebalo da vam
ovo govorim“, konspirativno se nagnuo preko recepcije, „na kraju ulice je
igralište. Najverovatnije ćete je naći tamo.“
Vulf se potrudio da nagradi portira, koji je zahvalno prihvatio skromnu
napojnicu i nevoljne selfije kao naknadu. Ubrzo se našao na rubu lepog
igrališta. Puls mu se ubrzao dok se muvao okolo. Posmatrao je lica ukočenih
roditelja dok je nije ugledao. Duga plava kosa rasula joj se po ramenima ispod
pletene kape. Bila je prekrasna, baš kao što ju je zapamtio. Sedela je na klupi
i smejala se dok je ukusno odeveni muškarac obrtao dečačića oko sebe.
„Povratiće!“, upozorila je muškarca na mekom edinburškom akcentu. Vulf
uopšte nije ni očekivao da će ga čekati niti se nadao da će iznenadnim
pojavljivanjem oživeti strast koja je trajala nekoliko dana. Ali želeo je da
objasni svoje postupke, da joj kaže zašto je nije zvao. Osećao je da joj toliko
duguje.
Pošao je ka njoj.

Ešli se iskreno nadala da Džordan neće povratiti po Tedovim antilopskim

cipelama, ali nije htela da interveniše. Dečačić nikad nije bio tako srećan.
 Zakopčala je jaknu do kraja, ispod brade, kad je neko prišao obližnjoj kanti
za smeće. Okrenula se ka njemu s upitnim osmehom kad se zadržao
neprirodno dugo...
„Mama! Gledaj!“, smejao se Džordan, koji je definitivno malo pozeleneo.
„Znam, srce. Gledam te!“, odvratila je.
Okrenula se ka visokom muškarcu u dugom crnom kaputu, koji se već
udaljavao. Videla je samo jeftini buket cveća, koji je virio iz kante za smeće.
Podsećao ju je na nešto... na nekoga... blago se osmehnula.

Edmunds je ostao s Džoom da bi popisao predmete iz pet arhiviranih kutija

za dokaze. Džo je bivao sve uzbuđeniji posle svakog zapečaćenog predmeta.
Izvodio je testove na svakom aparatu u laboratoriji i trčkarao razdragano od
jednog do drugog.
Edmundsu je telefon zazujao u džepu. Izvadio ga je i ugledao Tomasovo
ime na ekranu. Bio je zatočen u utrobi Novog Skotland jarda. Otišao je na
drugi kraj prostorije, svestan da forenzičar i dalje čuje svaku njegovu reč.
„Zdravo... Ne, u redu je... Važi? [... ] Važi? [... ] Šta si?! [... ] Večeras?!
Pogledao je iza sebe i smrknuto odmerio Džoa, koji se nije ni trudio da sakrije
da prisluškuje razgovor. Nastavio je tišim glasom.
„Stvarno nije... Stvarno nije vreme... Da, znam to... znam i to. Samo mislim
da je to loša ideja u ovom trenutku... Da, pa... Zdravo.“
Spustio je pogled na ekran, odmahnuo glavom i seo na stolicu. Posle
nekoliko trenutaka uzeo je telefon i otkucao kratku poruku:

Izvini. Možemo li kasnije da popričamo o tome?

Pokušao je da se usredsredi na posao. Zanemario je Džoove upitne poglede,

ali njegove misli smesta su se vratile telefonskom razgovoru i najnovijoj i sve
bližoj katastrofi.
„Sranje!“, prošaputao je trljajući oči.

Baksterova je provela najveći deo popodneva igrajući karte s Roučom.

Finlijeva najdraža igra kartama postala je sastavni deo njenih poseta. Možda
je samo uobražavala, ali činilo joj se da malo više liči na sebe odranije.
Odlučila je da ne govori o trovanju krvi, otkazivanju organa, sledećoj deceniji
u zatvorskoj ćeliji, da ne uvodi tog slona u sobu. Napravila mu je sendvič i
krenula kući kad je do Holinog dolaska ostalo manje od sata.

Vulf je sedeo na Meginom prednjem zidu i gledao kako boje nestaju s neba
kad su se farovi pojavili iza ugla. Automobil je stao ispred kuće i iz njega je
izašao mladić u farmerkama i patikama.
„Policajac Randl?“, kolebljivo će Vulf. Više je ličio na studenta nego na
policajca.
 „Taj sam.“ S osmehom je prišao Vulfu i stegao mu ruku.
„Hvala vam što ste pristali da se vidite sa mnom tokom slobodnog dana.
Ja sam Vilijam Foks.“
„Znam ko ste, gospodine.“
„Neću vam oduzeti previše vremena. Da li biste bili ljubazni da me, korak
po korak, obavestite o vašim postupcima posle dolaska ovamo u novogodišnjoj
noći?“
„Naravno“, odvratio je Randl ljubazno. „Iako nisam siguran da ću vam reći
išta više nego što je zabeleženo u mojoj izjavi.“
Vulf je slegnuo ramenima: „Ugodite mi.“
„Pa, došao sam da proverim stanje na terenu posle zabrinjavajućeg poziva
hitnoj službi. Parkirao sam se na istom mestu na kome sam i sad.“ Krenuo je
vrtnom stazom. „Na spratu je bilo svetla pa sam pozvonio i pokucao.
Identifikovao sam se kroz otvor za pisma. Pokušao sam da otvorim vrata kad
mi niko nije odgovorio. Bila su zaključana.“
„Sigurno su bila zaključana?“
„Jesu, gospodine. U tom trenutku, odlučio sam da ih silom otvorim.“
„S koliko sile?“
„Jednim udarcem nogom“, rekao je Randl i pokazao na udubljenje odmah
ispod kvake.
Vulf je otvorio vrata i ušli su u hodnik.
„Ponovo sam se glasno identifikovao i proverio sve prostorije u prizemlju
pre nego što sam krenuo uz stepenice.“
Daske su škripale pod njihovim nogama dok su se peli.
„Promolio sam glavu kroz svaka otvorena vrata pre nego što sam stigao do
zaključane sobe.“
Vulf je klimnuo glavom i gurnuo vrata. Otvorio ih je i zakoračio na mesto
zločina. Randl ga je sledio. Mladić je zbunjeno posmatrao otvorenu pregradu
u podu.
„Verujemo da je još neko bio ovde“, objasnio je Vulf. „Randle?“
„Meni... meni ni u snu ne bi palo na pamet da...“ Ućutao je.
„Nikome ne bi palo na pamet. Ne brinite - niste ni u kakvoj nevolji“,
uveravao ga je Vulf. „Šta se zatim dogodilo?“
Mladić je zatvorio oči. Pokušavao je da se seti. „Provalio sam vrata i ugledao
telo kako leži potrbuške, i pištolj pored njega. Ja... proverio sam puls, video
da ga nema i izašao iz sobe da bih pozvao pojačanje.“
„Pokažite mi.“
Izašli su na odmorište. Vulf ga je sledio niz stepenice. Izašli su napolje i
prišli automobilu.
„Odavde sam se javio radiom.“
„A ulazna vrata ostala su širom otvorena, kao i sad?“, pitao ga je Vulf.
Randl je klimnuo glavom.
„Da li ste se u bilo kom trenutku pomerili s ovog mesta?“
„Nisam.“
 Vulf se okrenuo prema kući. Niko nije mogao da pobegne tim putem a da
ne bude primećen.
„Šta se zatim desilo?“
„Hm... Došao je komesar.“
„U redu. Iz kog pravca?“
Mladić je pokazao niz ulicu.
„Izgledao je veoma potreseno. Prišao mi je i samo pitao: ’Finli?’ Odmahnuo
sam glavom, a on je utrčao u kuću.“
„Gde ste vi za to vreme bili?“
„Ovde sam čekao pojačanje.“
„A zatim?“
„Kad su došli, svi smo ušli u kuću.“ Randl se vratio u hodnik. „Komesar je
sedeo na najvišoj stepenici. Izgledao je kontuzovano. Odveo sam ga dole, u
kuhinju, i ponudio da mu dam nešto za piće. Odbio je, pa sam proverio sve
sobe, vrata i prozore... iskreno, samo sam nastojao da se sklonim detektivima
s puta.“
„Da li ste išta našli?“
„Sve je bilo u redu.“
„Da li je ključ bio u bravi, kao i sada?“, pitao je Vulf pokazujući na zadnja
vrata.
„Da. Siguran sam da su bila zaključana, a ključ iznutra.“
„I proverili ste garažu?“
„Da.“
Vulf je protrljao lice. Nije bio nimalo mudriji. Uskoro će ostati bez pitanja.
„Zaista mislite da je to bilo ubistvo?“, pitao ga je Randl.
„Da... mislimo.“
„To bi značilo da je neko satima sedeo u skrovištu ispod poda, zar ne?“
Vulf je izgledao zbunjeno. Još je sklapao informativni mozaik.
„Nisam video nikoga da izlazi kroz ulazna vrata“, nastavio je Randl glasno
razmišljajući, „a svi ostali izlazi bili su zatvoreni. Morao je biti tamo unutra
sve vreme, jer je zapečatio sobu iznutra: kad sam ja provalio vrata, kad je
komesar dotrčao, pa detektivi... pa mrtvozornik.“
„A ipak nije ostavio nikakve dokaze“, mrmljao je Vulf, a glava ga je zabolela.
„Oprostite?“
„Ništa. Hvala vam, policajče Randle. Mnogo ste nam pomogli.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Subota, 9. januar 2016.

8.05 uveče

Tomas se đavolski potrudio za zakasnelu božićnu večeru.

Uz muziku Binga i Maraje, Baksterova i on previše su popili, još više pojeli
i zamalo izazvali požar petardama dok se napolju postepeno smrkavalo.
Manuli su se beskrajnog posla čišćenja kuhinje i obukli pidžame. Seli su na
kauč s Ehom, da gledaju film.
Tomas je ustao da ponovo isprska jelku osveživačem mirisa, iako su
osveživači za kola već visili s grana kao ukrasi. „Hoćemo li da otvorimo
poklone?“, predložio je s nadom.
Baksterova je živnula. Zaustavila je film, napunila čaše i sela na pod.
Posegla je za najnovijim i divno upakovanim poklonom.
„Verovatno bi trebalo da ga otvoriš poslednjeg“, predložio je Tomas.
Spustila ga je sa strane i otvorila drugi. „Kluedo“, rekla je bez trunke
uzbuđenja.
„Da. Pa, zato... zato što si detektiv.“
Ohrabrujuće je klimnula glavom: „Moći ću da se zabavljam kad ostanem
bez posla.“
Atmosfera se malo pokvarila.
„Otvori onaj“, rekla mu je.
„Čarape!“
„Za tvoje noge.“
„Divno. A sad ti.“
„Minđuše! Zlatne minđuše... kao one koje mi majka kupuje.“
„Možeš da ih vratiš, ali sećam se da si mi rekla da si izgubila jednu u
snegu.“
„To je bilo jedino pozitivno što mi se desilo te noći“, promrmljala je. „O,
otvori taj!“
Tomas je pocepao papir za pakovanje. Namrštio se kad je video lepe
papuče. „Zašto toliko mrziš moje plišane čizme?“
Još neko vreme su nastavili u tom stilu.

***

Kristijan se opustio čim je stigao do putokaza koji je označavao granicu

Epinške šume. Vožnja kući uvek je tako delovala na njega. Mirni trgovački
gradić na najdaljem obodu sve šire mreže metroa bio je njegovo pribežište od
teskobnih oblakodera i pretrpanih ulica glavnog grada. Pokajao se zbog veoma
neprofesionalnog odgovora na ono što je trebalo da bude jednostavno pitanje,
koji će se sad sigurno pojaviti na televiziji. Posetio je omiljeni restoran i seo za
uobičajeni sto da večera sam pre povratka u svoju rezidenciju usred šume, sa
sedam spavaćih soba.
 Zaustavio se na mini-zaobilaznici i posmatrao sjajne farove koji su se
zaustavili kraj njega. Mahnuo je u znak izvinjenja pošto se bezrazložno
zaustavio. Ubacio je menjač u brzinu i ponovo krenuo. Znao je da ne vozi
najbolje. Pokušao je da natera sebe da se koncentriše. Uključio je migavac i
skrenuo levo. Tamno drveće postrojilo se pored puta. Bela svetlost je trenutak
kasnije prešla preko komandne table. Vozilo iza njega mu se približilo.
Namrštio se i malo ubrzao, ali su ga dva bleštava sunca u retrovizoru sledila.
Zaslepljivala su ga dok se vozio dugim otvorenim drumom.
Automobil mu se primicao i iz suprotnog smera.
Vozilo iza njega je ubrzalo i stiglo do njegovog branika pre nego što ga je
preteklo i dodalo gas. Video je da je to neki crni Micubišijev kamionet, ali nije
mogao da vidi model i nije imao razlog ni snagu da zapamti tablice. Usporio
je. Za nekoliko minuta stići će na odredište.

Kristijan je skrenuo na svoj put i daljinski otvorio električnu kapiju. Izvodio

je do savršenstva uvežbanu noćnu rutinu dok je prolazio pored impozantnih
kuća u susedstvu. Ambijentalna svetla pela su se uza zidove i osvetljavala
odsečke dizajniranih vrtova, sličnih umetničkim delima, ispod neba
ispunjenog zvezdama. Malo Londonaca može da uživa u takvom prizoru.
Okrenuo je volan da bi skrenuo na prilazni put. Najedanput ga je obasjalo
zlokobno belo svetlo...
Začuo je grleno brundanje moćnog motora, vrisak guma i udario glavom o
staklo. Kola su se zaljuljala. Iskidani metal zakloparao je po drumu kad se
crni kamionet pomerio nekoliko metara unazad.
Polusvesni Kristijan izvučen je sa sedišta i bačen između dva vozila. Farovi
su ga zaslepili s obe strane kad je počeo divljački napad. Dve bezlične siluete
šutirale su ga i udarale sa svih strana. Mogao je samo da pokrije glavu i savije
se u loptu, moleći se da maltretiranje prestane. Kriknuo je kad mu jedan
napadač stao na grudi. Čuo je da mu se rebra lome i shvatio da neće prestati
dok ne ispusti dušu. Mahnito se ritnuo i uspeo da se podvuče ispod
kamioneta. Izgubio je cipelu kad je neko pokušao da ga za istu izvuče nazad.
Dah mu se maglio na toploj šasiji dok je pogledom pratio par crnih čizama
koje su obilazile oko vozila. Čuo je kako zvižduću u šiframa. Bili su previše
iskusni da bi rizikovali da im neko čuje glasove. Jedan je pretražio njegova
uništena kola i prosuo sadržaj kartonske kutije po drumu. Drugi se popeo u
kamionet, pokrenuo motor i turirao ga pod ručnom.
Kristijan je ispuzao ispod kamioneta i počeo da hramlje ka električnoj
kapiji, koja se polako zatvarala. Nije imao drugog izbora.
Vrata kamioneta zalupila su se iza njegovih leđa.
Čuo je korake, mnogo brže od vlastitih. Neko ga je gonio. U očajanju se
bacio kroz sve uži procep, trenutak pre nego što se kapija bučno zatvorila.
Silueta ga je posmatrala kroz rešetke. Izazivački je zamahala pajserom,
gledajući oniži zid između njih. Kristijan je ležao metar-dva od napadača. Znao
je da je potpuno iscrpljen i da ne bi mogao ni da potrči ako reše da se popnu
preko zida.
Plava treptava svetla obasjala su nebo iznad mračne šume.
 I prilika ih je spazila i oštro zviznula partneru. Dve senke popele su se u
oštećeni kamionet i brzo krenule u rikverc.
Belo svetlo povuklo se s Kristijana, koji je to doživeo kao povlačenje plime.
Kamion je jurnuo niz drum. Crvena zadnja svetla nestala su iza ugla. Ležao
je na leđima, čekajući pomoć. Dozvolio je sebi da pomisli da će možda preživeti
ovu noć. Treptave zvezde nikad nisu izgledale tako lepo.

Baksterova je zbunjeno spustila pogled na uramljenu porodičnu fotografiju

Edmundsa, Tije i Lejle. Tomas i ona odlučili su da se odmore od svađe zbog
poklona da bi se malo svađali zbog drugih ljudi.
„Zašto bih ovo želela?“, pitala je. „Nisam im baka.“
Tomas je uzeo poklon od nje. Rastužio se kad ga je video. „Mislio sam da
je nekako... da“, složio se i spustio ga.
„Mogu li sad da ga otvorim?“, pitala je kad je podigla poklončić, iako nije
gajila naročite nade, s obzirom na prethodne. „Ovaj poslednji.“
„Samo napred.“
Pažljivo je odvezala traku. Izvadila je kutijicu iz omota. Radoznalo je
otvorila poklopac i zinula kad je videla predivni dijamantski prsten. Nije
primetila da je Tomas kleknuo na jedno koleno. Oštro krckanje nagovestilo je
da je porodični portret Edmundsovih bio ispod njega. Pažljivo joj je uzeo
kutijicu iz ruku, izvadio prsten i pružio joj ga dok je zurila u njega otvorenih
usta.
„Emili Loren Bakster... nikad se nisam osećao zabrinuto, kastrirano,
nervozno, suvišno ili neodgovarajuće kao u poslednjih devet meseci s tobom.
I želim da se tako osećam do kraja života... Da li ćeš se udati za mene?“
Izgledalo je da se Baksterova ukočila.
Tomas se upinjao da zadrži osmeh pun nade, i to ne samo zato što mu se
koleno ovlažilo. Počeo je da brine da je Edmunds imao pravo. Gotovo čitav sat
pokušavao je da ga odgovori od prosidbe. Objašnjavao je da Baksterova neće
shvatiti taj gest pozitivno, već kao dodatni pritisak povrh podugačkog spiska
opterećenja.
Telefon joj je zazvonio.
Ošamućeno je ustala i ušla u kuhinju, dok je Tomas strpljivo čekao u
ponižavajućem položaju.
„Baksterova... Sranje! Da li je on... odmah dolazim!“
Vratila se u dnevnu sobu i počastila momka napetim osmehom.
„Ja, hm... moram da idem. Ali... znaš... Hvala ti.“
Podigla je oba palca pre nego što se bacila na oblačenje. To je za nju bio
veoma velikodušan gest.
 PETNAESTO POGLAVLJE

Subota, 9. januar 2016.

9.39 uveče

„Pustite Vulfa iz kaveza, čoveče!“, zaurlao je neki zgubidan kad je Vulf utrčao
u Bolnicu kralja Džordža. Pratio je putokaze do hitne pomoći.
Megi ga je pretekla. Zagrlila ga je čim je zakoračio u čekaonicu. Bilo je
očigledno da je plakala.
„Kako je? Rekla si da je... napadnut?“, pitao je Vulf.
Klimnula je glavom. Povela ga je ka nizu praznih stolica. „Biće dobro. Ima
nekoliko slomljenih rebara i gadan udarac u glavu. Ostalo su posekotine i
modrice... mnogo posekotina i modrica“, objašnjavala je, vidno potresena.
„Možemo li da ga vidimo?“, pitao je.
„Rekli su mi da ću uskoro moći.“
Vulf ju je stegao za ruku. Seo je na neudobnu stolicu, na kojoj će provesti
to veče.

Baksterova i Sonders sedeli su s Vulfom između sebe. Svi su gledali televiziju

bez tona, s praznim izrazima lica, dok je Megi otišla da vidi Kristijanom na
nekoliko dozvoljenih minuta. Podaci o incidentu ispred kuće policijskog
komesara stigli su do BBC-ja na vreme za vesti u deset. Snimak s mobilnog
telefona, načinjen kroz prozor neke od susednih rezidencija, zabeležio je
događaje posle prispeća službe za hitne slučajeve: Kristijanov leksus bio je
neprepoznatljiv, krvario je ulje po drumu. Ulje je skrenuto da bi se očuvali
otisci guma, koji su jasno prepričavali događaje od te večeri.
„Isuse!“, promumlao je Sonders. BBC je zatim pustio materijal snimljen
ranije istog dana: Kristijana kako odlaže kutiju dokaza na zadnje sedište
automobila pre izricanja često emitovane poruke Finlijevom ubici. „Tipično za
medije... Naprave problem... pa snime posledice.“
Ni Vulf ni Baksterova nisu odgovorili niti su ga čuli, kad smo već kod toga.
„Pozvaću Edmundsa“, rekla je kad je ustala. Nije želela da on oseti obavezu
da provede noć u bolničkoj čekaonici s njima. Naposletku, više nije bio
detektiv. Bila je i te kako svesna da mu ovaj slučaj alavo proždire porodično
vreme.
„Hej“, prošaputao je Sonders kad se Baksterova izgubila iz vida. „Vulfe?
Vulfe!“, ponovio je i gurnuo ga da bi privukao njegovu pažnju.
„Šta je bilo?“
 „Da li si dobro?“
„Jesam. Samo... nešto mi je palo na pamet.“
„Nisam to hteo da pominjem pred drugima“, nastavio je Sonders i prišao
mu bliže. „Pa, najveći deo popodneva proveo sam u rekonstruisanju sleda
događaja u noći kad je Finli umro.“
„U kojoj je ubijen“, ispravio ga je Vulf.
„Tako je. U kojoj je ubijen. Pregledao sam Megine i komesarove izjave i“,
govorio je s osetnom nelagodnošću, „postoji malo neslaganje.“
„Nastavi.“
„Taksi kompanija nema podatke o komesarovom povratku kod Finlija posle
ponoći.“
Vulf je klimnuo glavom, ali nije pokazao da je iznenađen ili zabrinut zbog
novosti.
„Verovatno je koristio drugu kompaniju“, glasno je razmišljao Sonders. „Ali
moraću da saznam koju. A sad nije pravi trenutak da postavim to pitanje, zar
ne?“
„Porazgovaraću ja s njim“, rekao je Vulf kad se slika Kristijanovih uništenih
kola vratila na ekran nemog televizora. „Možemo li da dobijemo Finlijev poziv
hitnoj službi?“
„Bio je nem“, rekao je Sonders, kao da misli da je zaboravio.
„Ipak bi trebalo da ga još jednom proverimo.“
„Videću šta mogu da uradim“, rekao je Sonders.

Megi je prihvatila Sondersovu ponudu da je odveze kući, pod uslovom da Vulf

ostane u hitnoj pomoći. Baksterova se nije vratila posle primljenog telefonskog
poziva pa je zauzeo tiho mesto u uglu čekaonice. Pokušao je da zaspi.
Probudio ga je vrisak - nije bio sasvim nepripremljen za to ni posle gotovo
godinu dana provedenog u društvu Lea Diboe i njegove najamničke družine
pokupljene s koca i konopca. Instinktivno je podigao ruke da zaštiti glavu.
Teške batine koje je dobio od svojih saradnika još su ga proganjale u snovima.
Uspaničeni suprug dogurao je trudnu ženu u kolicima. Ona je smesta
progurana kroz vrata.
Vulf je pogledao na sat. Ustao je, uveren da je odspavao svojih četrdeset
minuta za tu noć. Odlučio je da protegne noge. Barice svetlosti provlačile su
se ispod zatvorenih vrata kad se izgubio u nemim hodnicima. Nije sreo nikoga
u besciljnom lutanju. Prožeo ga je mir, poput onog koji izaziva prizor izlazećeg
sunca dok prosipa svetlost po gradu na kraju zahtevne noćne smene -
uporediv samo s posmatranjem usnule opasne divlje zveri.
Prošao je pored vrata kapele i pogledao unutra. Iznenadio se kad je video
poznato lice kako sedi u prvom redu.
„Baksterova?“, pitao je učtivo kucajući posle ulaska u prijatno osvetljenu
prostoriju.
Gužvala je stari komad papira u rukama. Okrenula se prema njemu.
„Uh... Dobro sam“, odgovorila je kao da je to pitao.
 Namršten, Vulf je zatvorio vrata i seo na drugu stranu prolaza, ispred
razapetog Isusa voštane kože, u prirodnoj veličini. Gomila papirnih loptica
bila je ispod Sina Božjeg, kog je Baksterova očigledno koristila kao metu.
„Mislio sam da si otišla“, rekao je.
„Bilo mi je potrebno vreme za razmišljanje.“ Zarila je lice u šake i duboko
uzdahnula.
„Nisi mogla da razmišljaš kod kuće?“
„Ne, nisam mogla da razmišljam kod kuće“, odvratila je.
Klimnuo je glavom i ponovo pogledao grotesknu statuu pred njima.
Umetnik je osećao obavezu da ukrasi izmrcvareno telo potočićima tamne krvi,
da bi ekspresivnije preneo veličinu prinete žrtve, a samim tim i veličinu duga
prema Svemogućem: dlanovi su pucali oko metalnih eksera, a trnje se duboko
zarivalo u kožu. Slomljena stopala zakucana su zajedno tridesetak
centimetara od poda.
Kao ubica koji šalje izmrcvarenu poruku - prvi Krpeni lutak.
Baksterova se nije micala.
„Hoćeš li da te ostavim samu?“, pitao je Vulf.
Podigla je glavu i slabašno mu se osmehnula: „Ne.“
Shvatio je to kao pozivnicu i izvadio pregršt računa iz Starbaksa. „Koliko
poena se dobija za pogodak u glavu?“
„Pet. Tri za pelenu.“
„Verujem da se to zove pregača.“
Njen izraz govorio je da joj nije naročito stalo. „Deset ako ostane na traci
za glavu.“
„Na trnovoj kruni“, promrmljao je Vulf dok je gužvao svoj arsenal papirne
municije. „Deset poena“, povikao je posle trećeg pokušaja.
„Sediš pod drugačijim uglom od mene!“, brecnula se uvek takmičarski
nastrojena Baksterova. „Varaš!“ Ustala je, došla do prolaza i sela na tvrdi pod.
S očekivanjem je posmatrala Vulfa.
„Dobro... Da li je sad u redu?“, pitao je. Pritiskao ju je kukom u uskom
prostoru, ali ona se nije bunila. Ćutke su nastavili igru.
„Misliš li... Da li misliš da bih mogao da obavljam... posao tate?“, otelo mu
se. Nije mogao da izbaci sliku Ešlinog oduševljenog lica dok je onaj otmeno
odeveni kopilan premetao preko ramena njenog sedmogodišnjeg sina sklonog
povraćanju.
„O tome bi želeo da pričaš?“, pitala je Baksterova. „Vidi, Vulfe, još sam
prilično pijana, a bog sveti zna da i u najboljim trenucima imam porozni filter.“
Pažljivo ju je posmatrao kad se okrenula prema meti da bi ispalila novi
hitac. Ovlašni komentar verovatno je bio nešto najsamosvesnije što je čuo iz
njenih usta. Pomogao mu je da shvati koliko toga se promenilo u njegovom
odsustvu, koliko se ona promenila. Neprirodna blizina omogućavala mu je da
vidi bezbrojne ogrebotine ispod šminke i oseti uobičajenu tvrdu loptu krivice
u utrobi zato što nije bio tu da joj pomogne u teškim trenucima.
„Da“, uzdahnuo je. „Ne mislim ni ja.“
 Okrenula se prema njemu umesto da ispali hitac. „Misliš li da bih ikad
mogla da budem makar polupristojna supruga?“
Vulfova užasnuta grimasa je, nažalost, odgovorila na pitanje pre nego što
je ostatak njegovog bića uspeo da se pribere.
„Da“, gorko se nasmejala. „I ja tako mislim.“
„Timoti te je zaprosio?“
„Tomas.“
„To je zajebano. I šta je Timoti rekao?“
„Ama nema nikakvog Timotija, zove se Tomas!“
„Dobro, ali zaprosio te je?“ Vulf je i dalje zvučao iznenađeno.
„Da.“
„Tebe?“
„Da! Mene!“, planula je. „Možda će te to začuditi, Vulfe, ali sam ja veoma
brižno i prijatno društvo... nitkove nijedan!“
Pomalo uvređeni Vulf ispalio je hitac: „Tri poena!“
„Nema šanse, pogodio si butinu.“
„Šta?“
„U najboljem slučaju pogodio si gornji deo butine.“
„Da li me zavitlavaš? Sto posto sam siguran da sam zveknuo božje testise!“
„Nek ti bude“, složila se Baksterova. „Ionako nisam pratila rezultat.“
Odista se sve promenilo.
„I šta ćeš da radiš!“, pitao je Vulf.
„Nemam pojma. Bilo nam je lepo. Sve je bilo lepo. Nije mi jasno zašto je
morao...“ Ućutala je i zavrtela glavom. „Da li je život i svima ostalima ovako
složeni?“
Vulf je slegnuo ramenima i protrljao rame o njeno.
„Setila sam se da smo Čejmbers i ja jednom pričali...“, počela je, „o našim
nadama i snovima, o onome što smo želeli od života.“
Vulf je ćutao, zapanjen što je uopšte pomenula Čejmbersa u njegovom
prisustvu.
„Verovatno sam rekla nešto o ’sjajnom novom automobilu i vrtu za Eha’.
To i nije važno. Ali znaš li šta je on rekao? Za čim je čeznuo više od bilo čega
na svetu?“, oči su joj blistale dok je tonula u sećanja. „Za dosadom. To je bilo
to. Želeo je jednostavno i banalno bivstvovanje, da pretera jednu jebenu noć
a da se ne probudi zbog noćne more, da ima jedan razgovor s Iv u kom će
moći da joj pokloni nepodeljenu pažnju. U to doba mi se to činilo baš glupim.“
Ispustila je preostalu municiju na pod. Igra je završena.
„Nema srećnih krajeva“, zaključila je zureći u scenu ubistva koja je
gospodarila kapelom, „ne za ljude poput nas. Nije ih bilo za Čejmbersa ili Iv.
Niti za Finlija.“ Zaplakala je. „I Megi je život sad upropašćen. Čemu mi možemo
da se nadamo?“
Vulf ju je uhvatio za ruku i čvrsto stegao.
 „Prokleti smo!“, prošaputala je. „Naši životi sastoje se od smrti i tuge.
Zaslužujemo samoću.“
Vulf ju je zagrlio dok su joj suze tekle iz očiju. Čvrsto ju je stegao.
„Nisi prokleta“, tiho je progovorio. „Ti si mi najdraža osoba na ovoj planeti.
I izabrala si ovaj život pun smrti i tuge da bi poštedela druge od tih zala, zato
što si snažnija od svih ostalih zajedno. Više od svih nas zaslužuješ srećan kraj
po okončanju tvog bdenja.“
Izvukla se iz njegovog zagrljaja. Osmehnula se dok je preturala po džepu u
potrazi za maramicom. Predstavljala je otelotvorenje prekrasnog haosa:
zakrvavljenih očiju uokvirenih crnim mrljama, s neočešljanom kosom koja joj
je padala niz leđa i rastavljenim crvenim usnama radi ujednačenog disanja...
Nagnuo se napred, privučen njome, nesvestan da se kreće...
Laktom je osvojila neporeciva tri poena. Suze su mu krenule na oči.
„Šta, kog đavola, misliš da radiš, Vulfe?“, dreknula je i ustala kad se
otkotrljao u stranu.
„Izvini.“ Trzao se stiskajući bolno mesto. „Zaboravio sam da si s Timotijem.“
„Zove se Tomas!“
„Možemo li da zaboravimo da se ovo dogodilo? Zavrtelo mi se u glavi.
Izgledala si tako lepo i tužno i... izvinjavam se.“
„Posle svega što smo upravo rekli!“ Neće mu dozvoliti da joj uništi život koji
je izgradila u njegovom odsustvu.
„Mislim da će mi pozliti“, upozorio ju je Vulf, koji se još bacakao u agoniji.
„Ostavio... si... me!“, rekla je povređenim tonom. „Nisi me želeo!“ Izgledao
je zbunjeno.
„Nije te bilo duže od godinu dana, Vulfe!“
„Razgovarali smo o tome“, rekao je kad je uspeo da sedne. „Želeo sam da
se vratim.“
„To je obično sranje! Bio si prevelika kukavica da se suočiš s vlastitim
delima!“
„Nije to.“
„Finli je ubijen! Jedva sam preživela noćnu moru na javi! A gde si ti bio?
Krio si se! Kroz šta si ti morao da prođeš?“
Vulf je nekako ustao: „Vratio bih se da sam mogao.“
„Iskreno, ne verujem ni u jednu reč koja dolazi iz... šta to radiš?“
Počeo je da otkopčava košulju.
„Vulfe?“
Skinuo je košulju, bacio je na pod i okrenuo joj leđa.
Zastenjala je.
Leđa su mu bila paleta purpurnih i plavih nijansi. Čitav deo slabine bio je
isprskan ožiljcima, a koža tvrda i ogrubela. Niz neurednih šavova, koji su
nesumnjivo odavno uklonjeni, peo se drugom stranom tela. Poznati žig
dominirao je platnom na samoj sredini leđa:

L. A. D.
 Vlasništvo Lea Antoana Diboe, opečena mrtva i pocrnela koža - podsetnik
zaboravnima kome duguju odanost.
„Vratio bih se da sam mogao“, ponovio je Vulf. Okrenuo se prema njoj s
tužnim osmehom. „Smrt i tuga, zar ne?“
Baksterova mu je prišla veoma polako.
„Sranje“, promrmljala je u pola glasa.
„Znam“, rekao je. Talasasta kosa pala mu je preko očiju. Jednodnevna
strnjika pokrivala mu je bradu.
„Dobro mirišeš“, rekla mu je drhtavim glasom.
„Džordž mi je kupio neki losion.“
„Ko je Džordž?“
„To sad nije važno.“
Duboko je udahnula, ali je uzmakla za korak od njega: „Odlazim.“
„U redu.“
Podigla je tašnu i krenula. Zastala je u prolazu posle pet koraka: „Sranje!“
Vulf je zbunjeno gledao kako se okreće i maršira prema njemu.
„Sranje! Sranje! Sranje!“ Presrela je njegov pogled. Bolni izraz na njenom
licu svedočio je o borbi koja je besnela u njoj.
Vulf se nervozno osmehnuo.
„Ne! Znaš li šta? Ne!“, odlučno je prozborila.
Okrenula se u mestu i pojurila ka vratima.
Vulf se sagnuo da podigne zgužvanu košulju.
„Sranje!“
Baksterova se bacila na njega pre nego što je stigao da se uspravi.
Obmotala mu je noge oko struka, gladno ga poljubila kad se zateturao
unatraške, ka statui, koja se izazivački zaljuljala... pre nego što se prevrnula
uz glasni tresak.
Oboje su se ukočili i okrenuli na vreme da vide kako se Isusova glava
kotrlja ispod klupa.
„To nije nikakav znak, zar ne?“, pitao je Vulf i dalje je grleći.
„Ne“, rekla je prljeći mu lice vrelim dahom.
Okrenula je njegovu bradu prema sebi i pritisnula usne o njegove dok ju
je spuštao na pod kapele.

Baksterova je navukla crni kaput Letanijela Mesa preko ramena.

Oči su joj se otvorile trenutak kasnije, a Vulf je hrkao pored nje. Uspravila
se u sedeći položaj.
„Ne!“, prostenjala je. Ispuzala je ispod improvizovanog ćebeta i pokupila
donji veš, koji se neobjašnjivo nalazio čak tri reda pozadi.
Čula je glasove u hodniku i škripanje točkića na kolicima. Oblačila se
najvećom mogućom brzinom. Preskočila je obezglavljenog Isusa, zgrabila
tašnu i šmugnula kroz vrata. Zaklanjala je oči od skromnog jutarnjeg svetla
dok je vraćala istim putem od sinoć, kroz čekaonicu hitne pomoći do parkinga.
„Emili!“, neko ju je zvao. „Emili!“
Okrenula se i ugledala Megi, koja je izašla napolje za njom. Brzo je prošla
prstima kroz kosu, ali nije mogla da popravi maskaru razmrljanu po
obrazima.
„Megi!“, veselo ju je pozdravila.
Prijateljica ju je premerila pogledom od glave do pete: „Da li je s tobom sve
u redu, draga moja?“
„Sa mnom? Dobro sam“, iscerila se Baksterova, koja je imala karmin i na
zubima.
„Znaš... nadam se da se nećeš ljutiti, ali izgledaš kao neko ko se valjao po
senu.“ Promenila je temu kad Baksterova nije odgovorila. „Da li si videla Vila?“
„Ne. Nisam ga videla.“
„Obećao mi je da će ostati“, rekla je Megi povređeno.
„Ne... ostao je. Ali...“
„Ali... ti ga nisi videla“, Megi je završila rečenicu značajnim tonom.
„Tako je“, odgovorila je Baksterova kao da je na sudu.
„Da li znaš da ti je polovina dugmadi na bluzi otkopčana?“
Baksterova je spustila pogled na neuspeli pokušaj da se obuče i
uzdahnula.
„Hodi ovamo“, rekla je Megi. Pomerile su se s ulaza. Zakopčala je
prijateljičinu bluzu, uklonila najveći deo maskare s lica i pokušala da uradi
nešto sa zapletenom kosom.
„Mislim da sam napravila strašnu grešku“, prošaputala je Baksterova.
Tupo je zurila u daljinu.
„Greška je samo ako nisi htela to da uradiš“, rekla joj je Megi. Činila je
čuda s vlažnom maramicom i četkom za hitne slučajeve.
„Sve sam upropastila.“
„Eto!“, rekla je diveći se svojoj kreaciji. „Divno!“ Spustila je ruku na rame
Baksterove. To je bio gest ohrabrenja. „Život je prekratak za kajanje. Tomas
će ti oprostiti ako te voli. To je pravi korak ako je Vilu i tebi suđeno da budete
zajedno.“
„Ali Tomas... Nisi ga upoznala. Tako je obziran i strpljiv sa mnom.
Velikodušan je i zgodan, radio je kao model za katalog Litlvudsa... i obziran
je...“
„To si već rekla.“
„Šta da radim?“
„Bojim se da to ne mogu da ti kažem.“
Baksterova je izgledala skrhano.
„Znaćeš šta da radiš“, uveravala ju je Megi, „kad kucne čas. Možda zvučim
budalasto, ali postojao je trenutak, jedan kratki trenutak s Finom, kad sam
jednostavno znala... Taj čas će kucnuti.“
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

Petak, 16. novembar 1979.

9.18 uveče

„Barmene!“, prodrao se Kristijan u krčmi Klajd i ovca na Bridžgejtu. „Samo

donosi!“
Krupni Škot za barom odmahnuo je glavom.
„U redu. U redu“, huknuo je Kristijan. Teatralno je izvadio pregršt
novčanica iz novčanika pre nego što je na klimavim nogama krenuo ka baru.
Nadmeno je bacio gomilu ispred barmena: „Plaćam rundu svakom kopilanu
u lokalu!“, povikao je. Brojni gosti toplo su pozdravili velikodušni gest.
Mahnuo im je i poklonio se pred njihovim aplauzom.
„Sećaš li se da si mi rekao da te upozorim kad počneš se ponašaš kao
vrhunski serator?“, tiho ga je pitao Finli. „E pa, ponašaš se kao vrhunski
serator!“
Kristijan se pijano iscerio i uštinuo prijatelja za bucmasti obraz. „Opusti
se. Slavimo! Uzgred, dobro izgledaš“, rekao je Finliju klimajući glavom. Bio je
impresioniran njegovim trudom. Obukao je čak i košulju za ovu priliku.
Zapalio je još jednu cigaretu i pružio korak.
Finli je s uzdahom krenuo za partnerom ka njihovom uglu magličaste
prostorije, u kome je Megi s pet koleginica uživala nepodeljenu pažnju čitavog
glazgovskog odeljenja za provale.
Kristijan se probijao između kolega da bi ponovo izvojevao mesto kraj nje.
„Izgleda da ti je potrebno još jedno piće“, obratio se Frenču, koji joj je pravio
društvo u njegovom odsustvu.
„Ako ga nudiš?“
„Ne nudim ga.“
Oba muškarca oko Megi su se ukočila.
„Izgleda da je i tebi potrebno još jedno piće“, rekla je Kristijanu, koji je
zbunjeno posmatrao polupunu kriglu piva. Uzela mu ju je iz ruke, zabacila
glavu i ispila u pet gutljaja.
„Svaka čast!“, zapljeskao je Kristijan, posipajući je pepelom cigarete.
„Jebiga. Izvini!“, rekao je otirući ga rukom.
„U redu je“, osmehnula se Megi. Krenula je ka toaletu da očisti najdražu
haljinu.
Finli ju je video kako se izvlači iz gužve i ulazi u ženski toalet. Primetio je
da u kosi ima plavu traku, boje njenih očiju. Pogledao je preko stola za bilijar,
u Kristijana, koji se posvetio njenoj najzgodnijoj koleginici u njenom odsustvu.
Šarmirao ju je bez napora, iako je bio pijan. Koristila je svaki izgovor da ga
dodirne. Postao je svestan kruga praznog prostora oko sebe.
„Hej, heroju.“
Finli se okrenuo i ugledao Megi. Smešila mu se.
Njena prijateljica vrištavo se nasmejala i polovina paba pogledala je u nju.
Kristijan ju je obuhvatio oko struka i igrali su neku igru za pijance.
Megi se namrštila.
„On je... Večeras je naročito... neprijatan.“ rekao je Finli. Uzdržao se od
psovanja po cenu velikog napora.
„U redu je“, rekla je Megi i okrenula se prema njemu. „Ionako bih radije
razgovarala s tobom.“

Prošlo je deset minuta. Kristijan je ispio još jednu kriglu, popušio još dve
cigarete i dobio telefonski broj na podlaktici. Pitao se gde se Megi izgubila.
Zateturao se preko prostorije i video da stoji pored džuboksa s Finlijem.
„Tu li si!“, kriknuo je. „Da li iko želi još jedno piće?“
„Nije nam potrebno“, odvratila je Megi i podigla čašu. „Fin ga je upravo
doneo.“
Okrenula se ka Finliju i nastavila razgovor.
Malo zbunjeni Kristijan dogegao se do bara.
„Viski, dobri čoveče!“, obratio se barmenu. Džuboks je škljocao i zveketao
dok je menjao ploču. „Koja pesma!“, iznenada je povikao. Popio je piće naiskap
pre nego što se zateturao ka Megi. „Moraš da igraš sa mnom.“
„Upravo razgovaram s Finom“, odgovorila je s osmehom.
„Da, ali ovo je... moja najdraža pesma.“
„Rekla je ne!“, oglasio se Finli s pretećim izrazom.
Kristijan je podigao ruke u znak predaje. Izgledalo je da će otići, ali je
zgrabio Megi za zglob. „Hajde!“
„Ne, Kristijane!“
Finli je obišao oko nje...
„Povređuješ me, Kristijane!“
... i gurnuo Kristijana ka baru, privukavši pažnju čitavog paba.
„Izađite napolje, momci!“, naredio je barmen.
„Nema potrebe“, rekao je Finli i ukrstio pogled s Kristijanom. „Moj prijatelj
je malo više popio. Sve je u redu, zar ne?“
Kristijan je izvadio cigaretu iz džepa i zapalio je.
„Da li je?“, ponovio je Finli.
„Jašta“, slegnuo je ramenima. Gledao je kako se kolege cere zbog ribanja
na javnom mestu. „Ionako nisam želeo da igram s tom kučkom.“
Finli nikad nikoga nije udario tako jako. Zaprepastio se što je Kristijan
ustao pošto je poleteo i pao na sto. Protrljao je vilicu, podigao cigaretu s poda,
podigao prevrnutu barsku stolicu i jurnuo na Finlija. Oborio ga je s nogu kad
su kolege pritrčale da ih razdvoje. Izbila je još jedna tuča kad se Kristijan
ustremio na Frenča, koji je bacio Vikovo piće na njega i bolničarku s kojom je
čavrljao. I stalni gosti su se umešali.
„Zvaću policiju!“, razdrao se barmen.
„Već smo tu, kretenčino!“, obavestio ga je neko.
Još jedna stolica poletela je preko bara. Razbila je staklenu policu i sve na
njoj. Finli je uspeo da ustane i završi tuču levim aperkatom, nokautiravši
Kristijana.
„Nikad nećeš naučiti“, poručio je onesvešćenom prijatelju.
Raskrvavljenog nosa, Finli je prišao Megi i ponudio joj ruku. Snebivljivo ju
je prihvatila. Žurno su izašli kroz vrata od mutnog stakla, u hladno
novembarsko veče.

***

Finli se upristojio u javnom toaletu na Soltmarketu. Zatim je počastio Megi

izlaskom koji zapravo nije mogao da priušti. Zaustavili su taksi i nekako
ubedili La Kostijeru da ostane otvorena dok su naručivali desert. Odveo ju je
na igranku u Satelajt siti. Dao joj je jaknu dok ju je pratio kući pored reke.
Konačno su stigli do vrata kuće koju je Megi delila s koleginicama. Njene
prijateljice čekale su je iza jedinog upaljenog prozora u mračnoj ulici. Finli je
mahnuo gnevnim licima koja su ih posmatrala odozgo.
„Pa...“ počeo je snebivljivo.
„Pa...“, osmehnula se.
„Moram da kažem da je ovo bila prilično sjajna noć, osim one tuče u baru.“
Nagnula se napred i poljubila ga u obraz. „Nisam htela nešto da ti kažem,
da ti ne bih upropastila veče, a tako sam se lepo provodila.“
„Do-bro?“
„Za nekoliko nedelja dobiću novi posao“, rekla je.
„Dobro?“ Finli je klimnuo glavom i malo se opustio.
„U Londonu.“
„U Londonu?“
„Žao mi je što ti nisam ranije rekla.“
Finli je odsutno gledao niz ulicu.
„Fine?“
„Pođi sa mnom“, rekao je. Ponudio joj je ruku još jednom pre nego što ju
je poveo ka telefonskoj govornici.
„Šta radiš?“, pitala je.
Okrenuo je broj koji je znao napamet i sačekao signal. „Šefe. Ovde Finli
Šo...“
„Ne zovi svog šefa!“, užasnuto je prošaputala Megi pokušavajući da mu
otme slušalicu.
 „Dajem ostavku. Pozovi me kad preslušaš ovu poruku.“ Hteo je da spusti
slušalicu, ali je sačekao: „Uzgred, selim se u London... zbog devojke.“
I prekinuo vezu.
„Fine, da li si ti lud?“
„Znaš, ne bih hteo da budeš pod bilo kakvim pritiskom s moje strane, ne
znam da li će se išta dogoditi među nama i ne znam mnogo o Londonu i da li
tamo postoji posao za mene“, objasnio je. Upinjao se da artikuliše osećanja.
„Sve što znam jeste da si vredna rizika.“

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Nedelja, 10. januar 2016.

9.10 pre podne

Baksterova je sedela na podu kupatila, ispod Tomasovog velikog četvrtastog

tuša. Čvrsto je stiskala poklonjeni prsten u ruci. Udarci tople vode po glavi
kao da su otupljivali misli s kojima nije bila spremna da se uhvati u koštac.
Prsti su joj poplaveli za trideset minuta. Tomas je dva puta kucao na vrata da
bi proverio da li je dobro.
Ustala je i uhvatila se za kvaku. Osetila je hladni vazduh na vlažnoj koži.
Posle nekoliko sekundi, njen um se ponovo ubrzao. Nije to mogla da podnese.
Okrenula je bravu u suprotnom pravcu. Pustila je da se nemir stiša, dok nije
čula ništa izuzev kiše.

„Pustite Vulfa iz kaveza, čoveče!“

„Taj tip je još tu?“, namrštio se Vulf kad se s Megi vratio u hitnu pomoć.
Rečeno im je da je Kristijan premešten u privatnu sobu i da će moći da ga
vide posle doručka. Ubedili su ih da doručkuju u bolničkoj kantini. Vulf je
pitao Megi za poreklo lukavog osmeha, koji joj nije silazio s lica. Rekla mu je
da joj je laknulo otkad je čula da se Kristijan oporavlja.
Ušli su u malu bolničku sobu. Vulf se trudio da izgleda opušteno. Potcenio
je ozbiljnost napada na komesara i sad je saučestvovao s njim. Setio se vlastite
zebnje pre nego što se prvi put pogledao u ogledalo da proceni štetu. Kristijan
je, međutim, izgledao raspoloženo. Čavrljali su četvrt sata. Megi je pronašla
još starih fotografija, kojima ih je zabavljala.
„Megi, ne želim da zvučim grubo...“, počeo je Vulf.
„Aha, momci, morate sad da razgovarate o policijskim stvarima“, završila
je rečenicu umesto njega. Bilo joj je malo neprijatno što je izbacuju iz svake
sobe u kojoj se nađe.
 Vulf je klimnuo glavom kao krivac.
„Dovoljno ste rekli.“ Ustala je. „Biću u čekaonici.“
Ostavila ih je same pošto je oprezno zagrlila Kristijana.
„Ima li vesti?“, s nadom će Kristijan. Jedno oko bilo mu je naduto. Imao je
i opekotine od gasa iz vazdušnih jastuka.
„Ništa novo“, odvratio je Vulf. „Ko istražuje napad na tebe?“
„Ostavili su posetnicu“, rekao je Kristijan pokazujući na policu pored
kreveta.
„Stupiću u kontakt s njima.“
„Učini to, molim te... pretpostavljam da Megi nije morala da ode zbog toga?“
„Nije“, priznao je Vulf. „Sonders nije uspeo da potvrdi tvoj povratak kod
Finlija u taksi kompaniji koju si naveo. Možda si koristio neku drugu umesto
one koju si pomenuo u izjavi, ili...“
„Razumem. Možeš li da se pobrineš za ono?“, prekinuo ga je Kristijan i
pogledao u otvorena vrata.
Vulf je ustao da ih zatvori.
„Izgleda da sam se prevario kad sam pomislio da to niko neće primetiti“,
rekao je Kristijan. „Sam sam se dovezao.“
Vulf nije izgledao iznenađeno tim odgovorom.
„Bog sveti zna koliko sam te večeri popio“, nastavio je. „Video sam poruku,
uspaničio se i uskočio u kola bez trunke razmišljanja. Vile, radi što ti je drago
s tom informacijom... Priznajem da mi to nije najsvetliji trenutak.“
Vulf je ustao posle kraćeg razmišljanja.
„Druga taksi kompanija“, zaključio je zakopčavajući kaput. „Baš kao što
sam i mislio.“

Baksterova se ukočila kad je čula treskanje automobilskih vrata.

Pomerila je kafu nekoliko centimetara udesno. Zatim je zaključila da je
bolje da bude na prethodnom mestu. Ponovo ju je pomerila. Uspravila se na
sedištu i posmatrala ulazna vrata dok je iskasapljena verzija lego kućice Eda
Širana bivala sve glasnija.
„Brrrr!“, drhtao je Tomas, brišući cipele o otirač i spuštajući ključeve pre
nego što ju je video da sedi. „Kod kuće si! Biće ti veoma drago da čuješ da
jelka više nije tu“, obavestio ju je. Zatvorio je oči i gladno udahnuo. „Omiriši
tu svežinu - mislim da se Eho ukakio.“
Ukakio se.
Prošao je pored raspričanog televizora i poljubio Baksterovu u čelo, a ona
je to prihvatila ne pomerivši ni mišić.
„Kafu?“, ponudila je.
„Šta je bilo?“, rekao je Tomas kad je seo za sto. „Šta nije u redu?“ Uhvatio
ju je za ruku, ne skidajući jaknu. Polako ju je izvukla iz njegovog stiska.
„Emili, šta se dešava?“
 Pročistila je grlo. „Znaš li da svi imamo one ljude?“, zurila je ispred sebe
izgledajući bolesno. „Onu osobu? Onu koja je otišla?“
„Pretpostavljam“, odvratio je oprezno. Njegovo lice počelo je da odražava
njen bolesni izraz.
„Kao ona tvoja devojka na univerzitetu, ona o kojoj si mi govorio", nastavila
je. Pokušavala je da se seti njegove priče. „Džema?“
„Džema Holand!“, klimnuo je Tomas glavom. Više nije mogao da održava
osmeh na licu.
„Tako je. Iako si sada sa mnom, i ako imamo... ovo naše, kako bi se osećao
kad bi ona sledeće sekunde ušla na ona vrata?“
„Prilično sam siguran da sad govorimo njemu“, rekao je Tornas.
Baksterova je huknula. „U redu. To je bio loš primer. Ali Vilijam Foks...
Vulf je moj onaj koji je otišao“, objasnila je gledajući ga u oči. „Sinoć nisam
došla kući zato što sam“, duboko je udahnula, „bila s njim.“
Tomas je izgledao zbunjeno.
„Koristim izraz s njim u biblijskom smislu“, objasnila je.
„Mislim da ne glasi tako.“
„U redu. Ipak...“
„U Bibliji se koristi izraz spoznati.“
„Nisam sigurna da je to sad toliko važno.“
„I nije“, složio se. Izgledao je izgubljeno. „Pretpostavljam da nije.“
„Mogla bih da ti recitujem neuverljive izgovore. Da ti pričam da sam
otkačila zbog tvoje prosidbe ili da sam sinoć previše popila. Mogla bih da
krivim događaje od prošlog meseca i kažem da su me oni sjebali. Ali to bi bili
samo izgovori.“
Klimnuo je glavom. S televizora se čuo neodgovarajuće veseli propagandni
džingl.
„Počela sam da se pakujem“, nastavila je, spustila kutiju s prstenom na
sto i gurnula je prema njemu. „Pretpostavljam da ćeš ga hteti natrag.“
Pogledao je kutiju pa nju: „I, to je sve?“
„Pa, samo sam mislila...“
„Ne pokušavaj da prebaciš odgovornost na mene. Bio sam ozbiljan kad sam
rekao da želim da provedem ostatak života s tobom. Ti slobodno možeš
zamahnuti sekirom ako to nije ono što želiš. Izvini“, rekao je i ustao.
„Gde ćeš?“
„Napolje.“ Tomas je prišao kauču, slika i prilika pribranosti kad je podigao
daljinski upravljač i pronašao još neprimereniju reklamu od prethodne.
„Gde napolje?“
„Prošetaću“, odgovorio je odsutnim tonom. Ništa se nije dešavalo, iako je
pritiskao dugmeta. Na kraju je zavitlao malu crnu kutiju kroz ekran. To je
upalilo. „Izvini“, rekao je zaprepašćenoj Baksterovoj. Televizor je i dalje zujao
dok je izlazio.
Vulf je konačno stigao da se istušira, što je bila dobra vest za njega, a još bolja
za sve ostale. On i Sonders su se tog popodneva sastali s detektivom iz Eseksa,
koji je vodio istragu o napadu na Kristijana. Iako nije bilo nimalo lepo što je
žrtva takvog zločina bio niko drugi do komesar Gradske policije, bilo je teško
poreći da to nije bilo prilično korisno. Detektiv se iskreno trudio da im se nađe
na usluzi. Ponudio im je svaku vrstu pomoći. Izgledao je doslovce ushićeno
zbog pomisli da će se još jedna policijska ispostava umešati u njegov posao.
Imao je da kaže malo toga. Micubiši je pronađen napušten i spaljen na
sporednom putu pored Hetfilda; forenzičari su ispitivali olupinu. Posle
pregleda susedovog snimka mobilnim telefonom, utvrđeno je da su ta dvojica
gotovo sigurno bili muškarci, da su obojica bili visoki preko metar i
osamdeset, mišićavi i dovoljno iskusni da pedantno počiste za sobom. Svi
tragovi su prikupljeni i popisani.
Vulf je bolje mirisao. Obmotao je peškir oko struka i prošetao polunag kroz
Policijsku stanicu na Padington grinu pre nego što se skrasio u ćeliji za tu
noć.

Edmunds je izgubio svaki pojam o vremenu. Radio je u svetlosti slomljene

lampe zalepljene selotejpom na kosilicu za travu. Ostavio je Tiju i Lejlu da
gledaju film u nedeljno popodne. Povukao se u vrt da nastavi posao. Napisao
je poruku sebi: podsetnik da traži druge dosijee u vezi s grupom koja je radila
u skladištu u brodogradilištu. Odeljenje za narkotike sprovelo je potpuno
odvojenu istragu, ali verovao je da ima direktne veze s njihovom. Zavalio se i
protegao. Zglobovi su zadovoljavajuće krcnuli. Iz kuće se začuo vrisak.
Prevrnuo je hoklicu, izleteo na vrata i pojurio preko mračnog vrta.
„Alekse! Alekse!“, zvala je Tija. Uključila je svetlo u kuhinji dok je Lejla
ridala u njenom naručju.
Shvatio je razlog njenog uzbuđenja čim je stigao do zadnjih vrata. Vlažni
otisci čizama bili su na linoleumu između njih. Ušli su iz dnevne sobe i
napravili ležeran krug po kuhinji pre nego što su se udaljili.
„Neko je bio u kući!“, prostenjala je ljuljajući Lejlu da bi je smirila.
„Ostani ovde“, rekao je. Otvorio je fioku s escajgom i pronašao nož.
Zakoračio je u dnevnu sobu i dobio napad mučnine kad je video da je uljez
obišao kauč na kome su spavale njegova verenica i kćer. Osetio je neobičan
miris i potrčao uz stepenice, jureći otiske čizama. Proverio je ormane i otrčao
dole. Miris je bivao sve jači. Brbotavo šištanje stizalo je iz hodnika, u koji je
oprezno ušao. Tri kutije s dokazima bile su premeštene. Neko ih je stavio
jednu preko druge i izgledalo je da se tope.
Pažljivo je obišao rastakajuću kulu papira. Provukao se pored nje i proverio
kupatilo na desnoj strani, a onda izašao u prednje dvorište. Potrčao je do
druma. Nije video nikakav pokret na zamrznutoj ulici. Stajao je tamo i gotovo
minut zurio u tamu pre nego što se vratio. Išutirao je ono malo što je ostalo
od kutija, u nadi da će nešto spasti. Požurio je do ukućana. Potegao je telefon
i izabrao da pozove prvo Baksterovu.
 ***
„Kiselina?“, pitao je Sonders dok je Džo čučao iznad žitke mase na
Edmundsovom podu.
Prodrmao je posudu u ruci i podigao je prema svetlosti. Gledao je kako se
tečnost postepeno boji u crveno.
„O, da“, odvrati Džo kad se uspravio.
Edmunds je imao gadljivu grimasu na licu: „Nosili su to oko Lejle.“
Vulf je zaprepašćeno gledao kako Baksterova hvata Edmundsa za ruku.
Kad je stigla, prošla je pored njega bez zadržavanja. Otad je izbegavala da ga
pogleda u oči.
„Da li su otišle do njene mame?“, pitala je.
Edmunds je klimnuo glavom.
„Znači da obijanje mojih kola nije bilo samo obijanje, zar ne?“, pitao je
Sonders. „Ja... komesar... sad i Edmunds. Na meti smo.“
„Što znači da smo sve bliži rešenju“, rekao je Vulf.
„Ili mrtvačnici“, promrmljao je Sonders.
Svi su ga mrko pogledali.
„Šta je bilo?“, pitao je. „Samo sam rekao.“ Promenio je temu i obratio se
Baksterovoj: „Vulf je rekao da prošla noć nije bila vredna ostajanja.“
„Jao!“, jeknuo je Edmunds kad mu je zarila nokte u šaku.
„Samo smo dugo čekali nešto što se neće dogoditi”, objasnio je kad je osetio
naglu promenu atmosfere. „To je bilo neprijatno“, dodao je, nesiguran da li da
nastavi priču.
„Šta ti je rekao?“, pitala je Baksterova, koja je u tom trenutku svakako
gledala Vulfa u oči.
Svi ostali okrenuli su se ka Sondersu, a niko nije bio siguran u čemu je
pogrešio, uključujući i njega samog.
„Hm. Rekao je da je hteo... da malo odrema, ali da nije mogao.“
Baksterova je zinula od gneva.
„Smatram“, oglasio se Vulf koji je konačno ukapirao, „da misli na noć koju
smo proveli na stolicama čekaonice.“
„Pa... da“, procedio je zbunjeni Sonders.
„Uh“, uzdahnula je Baksterova. „Nisam ostala čitave večeri.“
„Otišla je oko...“
„Jedanaest?“, rekla je.
„... dva“, Vulf je zurio u nju. „Dva minuta posle jedanaest.“
„Nije da me nadzireš ili nešto slično!“, usiljeno se nasmejala Baksterova.
„Bože me sačuvaj!“, odvratio je Vulf. Završio je neprijatni razgovor na
najneprirodniji mogući način. Nije bio siguran postoji li nešto poput
sumnjičave tišine, ali ova je sigurno bila od te vrste. Hitro je promenio temu:
„Pitam se šta je bilo u tim kutijama, šta ih je činilo tako važnim.“
Džo se narogušio gledajući sluzave barice kraj svojih nogu. „Nažalost, to
nikada nećemo saznati.“
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 5. novembar 1979.

Noć lomača
9.14 uveče

Finli je nezgodno pao i izgrebao dlanove na betonu. Dim koji mu je obložio

pluća polako ga je gušio iznutra. Borio se da povrati dah. Jedna strana tela
kupala mu se u toplom sjaju kad su prvi ubodi bola pokuljali kroz njegove
šake.
„Fine!“, kriknuo je Kristijan odnekud iza njega. Bio je sve glasniji: „Fine,
diži to dupe!“
Kristijan se povodio kraj njega, natovaren s nekoliko vreća belog praha.
Bacio ih je na sve veću gomilu. Finli se podigao na kolena i počeo da skuplja
razbacane vreće oko sebe.
„Koliko ih još ima?“, procedio je kad je Kristijan dotrčao da mu pomogne.
Ali Kristijan nije odgovorio. Natovario ga je pokupljenim vrećama.
„Koliko ih još ima?“, pitao je Finli.
„Vraćam se unutra!“, povikao je Kristijan. Morao je da pokrije oči zbog
eksplozije na drugom kraju zgrade.
„Koliko ih još ima?!“, ponovo je pitao Finli, ali je njegov partner već trčao
ka prostoru za utovar. „Auh!“, ozlojeđeno se namrštio. Zamalo što nije pao na
planinu heroina kad je bacio svoj prilog na nju.
Onako iscrpljen naterao se da požuri unutra, da bi pomogao oko preostale
količine. Prošao je pored deformisanih metalnih vrata, zaobišao olupinu
kombija i zastao u mestu. Nije mogao da shvati ono što je video: stajao je na
dnu metalnih stepenica na koja je Kristijan dogurao kolica s tovarom vreća...
ali vreća za nošenje više nije bilo.
I kolica su nestala.
„Prokleti idiote!“, procedio je Finli, koji se već peo po strmim stepenicama.
Vraćao se u plamenove.

Prohladni prostor za utovar ulivao je Kristijanu lažni osećaj sigurnosti.

Graške znoja padale su mu u oči. Metalna struktura igrala je ulogu
džinovske pećnice dok je gurao kolica ka izmaglici na kraju hodnika. Vrelina
je postala nepodnošljiva kad je prošao poslednja vrata. Razmišljao je o
povratku. Ali vatra je već bila iza njega i osvajala prostoriju. Stigao je do
odredišta. Na jedvite jade je progurao kolica preko leša na vratima. Usput ga
je pomerio.
Pao je u sobu i čuo kako su se vrata zalupila za njim.
„Sranje!“, povikao je.
Plamenovi su progutali zadnji zid. Oči su ga pekle.
Navukao je šal na nos i usta i počeo da pakuje uredne svežnjeve novčanica
na kolica. Manje od trideset sekundi kasnije bio je kod zapečaćenog izlaza.
Sklopio je ruke oko metalne poluge. Čuo je kako mu koža cvrči pre nego što
je išta osetio. Kriknuo je okrenuvši se ka požaru. Bio je hipnotisan načinom
na koji se kovitlao, proždirući tavanicu, valjajući se ka njemu.
Dobio je ideju: potegao je pištolj koji mu je Finli poverio i nanišanio šarku...
„Kristijane!“
„Fine!“, zakašljao se. „Fine, u zamci sam!“
Čuo je zveket. Finli se uzalud trudio da otvori vrata s druge strane.
„Požuri, Fine!“, očajnički je zavapio pre nego što je usplahireno pogledao
blokirani put bekstva; čuo je prepoznatljivo šuštanje vazduha i osetio navalu
topline pored ušiju.
Nešto je glasno lupilo iza njegovih leđa.
Kristijan se okrenuo i ugledao teško ranjenog čoveka, verovatno vršnjaka,
možda nešto mlađeg. Svakodnevna odeća govorila je da je bio deo ekipe iz
skladišta, a ne plaćenik odgovoran za neuspelu pljačku. Nepoznati je bio
jednako zaprepašćen njegovim prisustvom. Prvobitni šok je prolazio. Instinkt
je preovladao. Obojica su imali pištolje...
Istovremeno su podigli oružje, ali je Kristijan opalio prvi.

Gledao je kako mladić udara leđima o zid i ispušta pištolj, koji je završio na
podu.
Finli je čuo hitac s druge strane vrata. Mahnito je dozivao Kristijana.
Kriknuo je kad je konačno uspeo da pokrene plamteći metal golim rukama.
Gledao je partnera, oružje u njegovoj ruci i čoveka palog uza zid.
„Proveri puls!“, naredio je Kristijanu, koji je stajao u mestu kao oduzet.
„Vidi da li je živ!“, povikao je. Zaglavio je vrata lešom i zakoračio u prostoriju
koliko je smeo.
Kristijan se prenuo, ispustio pištolj i pritrčao telu. Plamteća tavanica
počela je da pada oko njega. Spopala ga je mučnina kad je video da ga
nepoznati prati pogledom, zato što je već doneo odluku. Znao je da ga Finli
posmatra. Prislonio je dva prsta na čovekovo grlo i osetio ritmičko kuckanje
pulsa ispod kože.
„Izvini“, prošaputao je pre nego što je dobacio partneru: „Mrtav je!“
„Onda požuri!“, prodrao se Škot s vrata.
„A novac!“, povikao je Kristijan.
„Ostavi ga!“
„Fine!“
 „Ostavi ga!“
Kristijan je uhvatio ručke kolica. Pokušao je da ih progura kroz uska vrata.
„Fine! Pomozi mi!“ Očajnički ih je cimao, ali nije mogao da pretera točkove
preko metalnog praga. Bespomoćno je gledao kako dva pakovanja novčanica
klize sa zadnjeg kraja i nestaju u plamenovima. „Fine!“
Fin se iznenada stvorio pored Kristijana. Zdepastim šakama uhvatio je
ručku i zajedno su cimnuli teška kolica. Konačno su prošla kroz vrata.

***

Finli je stajao pored vode i posmatrao vatromet.

Kristijan je posle silnog fotografisanja i paradiranja hrabrošću sedeo sam,
nemoćan da smiri drhtavu ruku u zavojima. Fin ga je posmatrao, ali mu nije
prilazio.
Njihove kolege besciljno su tumarale brodogradilištem. Trošili su vreme
gledajući vatrogasce na delu ili diveći se haubi forda kortine, skroz izbušenoj
mecima, nesvesni onoga što je Kristijan gurnuo u prtljažnik... onoga što su
učinili. Zbog odluke donesene u deliću sekunde, koja je sve promenila, nikad
se nije osećao tako nepovezano s dugogodišnjim kolegama. Poželeo je da
zakotrlja automobil u vatru, da ga spali i da sažeže novac, krivicu i sramotu.
Bio bi gomila pepela da ga nismo uzeli.
Samo bi ga zaključali u Odeljenju za dokaze.
Niko ne zna da ga imamo. Toje zločin bez žrtve.
Kristijanove reči vrtele su mu se po glavi. Samo što ovo nije bio zločin bez
žrtve. Oni su odgovorni i za jedan izgoreli leš.
Finli je potegao pištolj iz pojasa. Uhvatio je dršku čistim zavojem, da ne bi
ostavio otiske. Nije bio siguran zašto ga je podigao s poda, pošto bi vatra
ionako uništila dokaze.
Oprez nikada nije naodmet, pomislio je.
Gledao je preko tamne vode, razmišljajući koliko brzo jedna prevara vodi
do druge. Počeo je da čisti cev. Prestao je, zbog nejasnih razloga.
Brzo je obavio pištolj zavojima i zavukao ga u zadnji deo pantalona.
Posmatrao je ostatak predstave, pridržavajući povređenu ruku.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 11. januar 2016.

8.02 ujutru
Džo je odslušao cele albume The Dark Side of the Moon Pink Flojda, III Led
Cepelina i Teenage Dream Kejt Peri dok nije zaspao na metalnim nosilima u
tri ujutro. Skinuo je beli pokrov sa sebe i sišao s nosila u potrazi za kofeinom,
pošto je nasmrt preplašio čistačicu iz jutarnje smene.
Mutnim očima proverio je sve aparate koje je te noći uključio. Teturao se
između njih kao zombi. Listao je papire i letargično kuckao po terminalu...
dok nije stigao do četvrtog ekrana. Odložio je kafu. U trenu se razbudio.
Podigao je listinge i potrčao ka forenzičkoj laboratoriji, sejući papire usput.
„Ja... sam... čudesan!“ obznanio je. Izleteo je iz prostorije i sudario s već
preplašenom čistačicom, koja ga nije čula zbog bučnog usisivača.

Rouč je okrenuo leđa prozoru. Trgao se i protegao noge kad je osetio da se san
brzo povlači. Bosim stopalima napipao je nešto čvrsto na vrhu jorgana.
Ispipavao je to nožnim prstima, ali nije bio nimalo mudriji. Podigao se u sedeći
položaj i udario Floli po licu.
„Hej!“, osmehnula se. Kratka plava kosa joj se zamrsila.
Izgledala je sasvim iscrpljeno, sklupčana kao mačka na dnu njegove
postelje. Obišla ga je posle posla. Uživali su u divnoj večeri, špagetima na
tostu i pudingu. Počastila ga je blago razočaravajućom šakom tableta umesto
sira. Zatim ga je pripremila za spavanje.
„Izvini“, rekla je kad se uspravila u sedeći položaj u izgužvanoj uniformi.
„Samo sam zadremala na nekoliko sekundi.“
Rouč se grozno osećao. Zahtevna briga za pacijenta u očajnom stanju,
uporedo s teškim poslom, po svoj prilici je naplaćivala svoj danak. Holi je po
prirodi bila brižna, od onih koje naivno veruju da mogu da poprave nešto u
ovom svetu na nizbrdici. Sve snažnije je osećao da Baksterova i on
iskorišćavaju tu Holinu osobinu.
„Zašto ne uzmeš slobodno veče?“, predložio je. Trgao se kad se uspravio.
„Izađi... idi u bioskop... večeraj kod Frenkija i Benija ili radi šta god da blesavi
klinci danas rade.“
„Bioskop i Frenki i Beni?“, nasmejala se Holi. „Da li tako zamišljaš izlazak
u grad?“
„Meni to iz ove perspektive dobro zvuči“, slabašno se osmehnuo.
„Da... i meni, ako ćemo pošteno.“
„Pa, učini to!“, rekao joj je Rouč s više energije nego što je pokazao u
prethodne dve nedelje. „Pošao bih s tobom, ali znaš: FBI... helikopteri...
jurnjava automobilima... pucnjava... smrt.“
Nasmejala se i ustala s kreveta. „Kako se osećaš?“
„Znaš šta? Dobro. Sjajno, u stvari.“
„Ne pričaš to tek onako?“
„Ni najmanje“, odvratio je Rouč i pomerio se do ivice kreveta. „Spremiću ti
doručak.“
„Ne dolazi u obzir.“
 „Obećavaš da ćeš uzeti slobodno veče?“, pitao je mlatarajući nogama.
Pretio je ustajanjem.
Dvoumila se.
Na kraju su se pogodili da će Holi telefonirati pre nego što izađe i kad se
vrati kući. Pristala je da popije najmanje tri džin-tonika, pod uslovom da Rouč
pojede povrće za večeru. Morao je da ostane u spavaćoj sobi. Dobio je dozvolu
da joj se pridruži na doručku u kuhinji. Pogodba je sadržala i manje važne
klauzule, koje su obuhvatale vatru, skupljanje pošte i gledanje rijalitija o
aukcijama antikviteta.
Poneo je prljave tanjire do sudopere pre nego što je stigla da negoduje.
Pronašao joj je vreme emitovanja nekog bogom prokletog filma o umirućoj ženi
koja se zaljubljuje u muškarca čiji organ može da joj spase život, posle koga
ni smrt u razmeni vatre s FBI-jem nije izgledala tako strašno.
„Moram da krenem!“, rekla je Holi kad je videla koliko je sati. Pokupila je
svoje stvari. „Čuvaj se i ne zapinji.“
„Hoću“, obećao je Rouč. Otpratio ju je do vrata.
Zagrlili su se, sad nenaviknuti na ideju da će čitavog dana biti razdvojeni.
Holi je delovala iskreno srećno.
„Ne mogu da verujem koliko si danas drugačiji!“, rekla mu je.
Rouč joj je mahao dok je silazila niz stepenice. Naslonio se na vrata čim ih
je zatvorio. Zajecao je od bola dok se spuštao na pod. Ostao je bez daha od
napora da održi fasadu oporavka. Video je lekove za bol na kuhinjskom
ormariću, ali nije mogao da se pomeri. Zato je samo sedeo, zureći u papirnu
kesu. Vid mu se zamaglio kad je zaplakao.

***

„Šta, dođavola, radiš, Vilijame?“, pitala je Megi dok je čajnik ključao u kuhinji.
„Smrzla sam se!“
Vulf je čučao u hodniku pored otvorenih ulaznih vrata i igrao se s bravom.
„Izvini. Još samo minut. Dajem reč.“
„Da li vratima nešto fali?“
Vulf je dizao i spuštao kvaku. Proveravao je mehanizam. Slegao je
ramenima pre nego što ih je zatvorio.
„Pre neki dan su se zaglavila. Samo sam hteo da proverim da li su ih dobro
namestili kad su menjali okvir... Hoću da budem siguran da možemo da
uđemo ako ti ikad budemo potrebni.“
„Ti si dobar momak.“
Sumnjičavo ju je posmatrao.
„Makar si prema meni dobar“, osmehnula se. „Hoćeš li čaj?“
„Spremao sam se da izbacim kantu“, rekao je dok je prolazio kroz kuhinju
da uzme dopola punu kesu za smeće.
 Skinuo je rezu sa staromodnih zadnjih vrata. Zatvorio ih je za sobom.
Ispustio je kesu za smeće u kantu na točkovima i prošetao s kraja na kraj
vrta oivičenog velikim grmljem s obe strane, dok nije došao do zadnje ograde.
Popeo se na niski zid i pogledao preko drveta na zapušteni plac. Uverio se da
tamo nema nikoga. Prebacio se preko ograde i trapavo dočekao na drugoj
strani.
„Sranje!“, zastenjao je.
Telefon mu je zazujao u džepu. Još nije bio spreman da se pokrene.
Napipao ga je. Nije bio pripravan za valjan razgovor s Baksterovom pa je
odahnuo od olakšanja. „Sonderse?“
„Da li si dobro? Džo kaže da ima nešto.“
„Ko?“
„Lik iz laboratorije.“
„A?“
„I komesar želi da bude u toku. Videćemo se u bolnici u pola jedan.“
Vulf je pogledao na sat: „Videćemo se.“

„Dobio sam Finlijev poziv hitnoj službi“, rekao je Sonders Vulfu dok su skretali
u identični drugi hodnik. „Traje dvadeset četiri sekunde. Operaterka je pitala
koja hitna služba mu je potrebna i dva puta rekla da ga ne čuje. Zatim je
zatražila da se zakašlje ili lupne telefonom ako ne može da govori. Lupio je
dva puta; veza se zatim prekinula. Na snimku nema ničega na osnovu čega
bismo utvrdili da li je to Finli tražio pomoć ili... ili neko sasvim drugi.“
„Hm“, rekao je Vulf.
„Predao sam ga Stivu iz tehničkog odeljenja, da ga detaljnije pregleda, ali
mislim da ne treba gajiti velika očekivanja.“
Ušli su u privatnu sobu i videli da su poslednji stigli.
Kristijan je sedeo u krevetu, s dugmetom za morfijum u ruci. Vitalni podaci
očitavali su se na ekranu pored njega, tako da su svi mogli da ih vide.
Baksterova je iz strateških razloga odabrala dalji ugao. Tako nije morala bilo
koga da pogleda u oči ili da počne razgovor s bilo kim. Pošto je povukao loš
potez raspitavši se za Tomasovu katastrofalnu prosidbu, Edmunds se durio u
suprotnom uglu. Džo se cerio kao idiot, ne primećujući ništa od toga. Uživao
je u vlastitoj veličini.
„Ah! Foks i Sonders! Sedite, molim vas!“, pozdravio ih je i pokazao na donji
kraj komesarovog kreveta.
Kristijan je prineo prst dugmetu s morfijumom: „Nemojte, molim vas!“
„Stajaćemo“, rekao je Vulf.
„Kako želite... Da li su svi srećni?“, počeo je Džo. Prešao je pogledom preko
svih prisutnih. „U redu. Pa, pre nekoliko godina zatražio sam novac za 3D
sistem analize površinskih tekstura. Isprva nisu hteli da ga odobre, zato...“
Baksterova je glasno zevnula.
„Shvatam. Baš vas briga. Laičkim rečnikom, najbliža analogija bila bi
prepoznavanje lica, samo za predmete... za predmete kao što... kao što su
meci“, osmehnuo se. „Jučerašnji dan proveo sam ubacujući fizičke dokaze iz
starih slučajeva Finlija i gospodina komesara u sistem. Taj posao je trajao
dugo, ali sam konačno dobio poklapanje."
Podigao je providnu kesu za dokaze s nekoliko komada metala. „Predmet
A: samo šest od gomile metaka pronađenih u Noći lomača, pri zapleni u
skladištu. I svi su ispaljeni iz istog oružja.“
„Otkud to znate?“, pitao ga je Sonders.
„Po veličini i načinu izrade metka?“, pretpostavio je Edmunds.
„Ako me pamćenje služi“, umešao se Kristijan, „te noći bilo je prilično
mnogo pucnjave iz prilično mnogo pištolja, a shodno tome, i prilično mnogo
metaka.“
„Drago mi je što ste to pitali“, rekao je Džo, i zaista je izgledalo kao da mu
je drago. Podigao je uvećanu fotografiju metka. Šarene linije naglašavale su
izvesne delove izbrazdane površine. „Sitne nesavršenosti u cevi ostavljaju
majušne ogrebotine na metalu dok metak putuje kroz nju; i uvek su iste...
predstavljaju otisak prsta za metke, ako hoćete.“
„Ne bih da zvučim pokroviteljski, ortak“, pisnuo je Sonders, ponašajući se
najbolje što je mogao zbog Kristijanovog prisustva, „ali logika nalaže da je,
izuzev u slučaju potpune nesposobnosti, vlasnik ovog pištolja, u najmanju
ruku, ispalio nekoliko metaka pre nego što ga je jedan pogodio. Šta kažeš na
tu novost?“
„O, to nije novost za mene“, objasnio je Džo. „Samo sam govorio o osnovnim
podacima.“ Pokazao je još nekoliko fotografija metaka sa sličnim šarenim
oznakama. „Počeli smo potragu za najčešćim udubljenjima.“
„I utvrdili poklapanje s Finlijevim pištoljem?“, uzbuđeno će Edmunds.
„Ne“, rekao je Džo zvučeći malo manje poletno. „To bi zaista bila krupna
vest.“ Podigao je drugu kesu za dokaze. U ovoj je bio jedan potamneli metak:
„Predmet B“, obznanio je. „B kao za bulju. Ovo je isti metak koji se zario u levi
guz ovde prisutnog velikana“, pokazao je na Kristijana, koji je mahnuo kao da
je upravo dobio nagradu, „nekoliko dana kasnije, na Džordžovom trgu. Imamo
poklapanje od devedeset dva odsto!“
Publika se prilično dosađivala.
„Zar ne uviđate? Ovo znači da je oružje koje je ispalilo ove metke bilo
prisutno na oba mesta zločina! Pa, kako je tamo dospelo?“
Edmunds i Vulf odgovorili su u isti mah:
„Holanđanin?“
„Neuništivi Dugokosi?“
Džo je očigledno čekao ovaj trenutak. Ponovo je podigao kesicu s metkom
iz zadnjice. „Mislite na dugokosog govnara koji je umro dva dana pre nego što
je ovaj metak ispaljen?“, govorio je uzbuđenim glasom. „Zaključak je:
Holanđanin nije jedina osoba koja je umakla iz požara na brodogradilištu...
Još neko se izvukao.“
„To je nemoguće“, rekao je Kristijan. Izgledao je gore nego pre pet minuta.
Vulf ga je pogledao. Monitor je pokazivao da mu srce radi sve brže.
 „Sve ukazuje na skladište“, u poverenju im je saopštio Džo. „Ono je srž
slučaja. A tajanstveni preživeli, ko god to bio, predstavlja glavnog
osumnjičenog.“

DVADESETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 5. novembar 1979.

Noć lomača
9.16 uveče

Nebo je gorelo.
Metalni skelet umiruće zgrade stenjao je dok je nemoćno posmatrao užas
oko sebe. Gledao je kako se varnice pale u vazduhu oko njega, kao svici koji
igraju na divljim vazdušnim strujama. Ono malo što je ostalo od kule novca
jarko je plamtelo na manje od pet metara od njega. Tamo nije bilo ničega do
sagorelog papira i pepela. Metak je okrutno promašio metu. Zario se ispod
ramena, osudivši ga na smrt u plamenovima.
To će biti generalna proba za mesto na kome će se naći.
Tavanica je nastavila da pada oko njega. Omogućila mu je poslednji pogled
na zvezde. Izgorelo skladište otpevalo je labudovu pesmu.
Pod je zatutnjao ispod njega.
Vrata su otkinuta iz ležišta.
Zatvorio je oči i počeo da pada.

Ležao je u kršu na podu fabrike, pitajući se da li se Bog malo previše zabavlja.

Zatvorenih očiju poželeo je da se ovo što pre završi kad je poslednji ogromni
rezervoar eksplodirao u blizini.
„Požuri!“, šaputao je. „Požuri!“
Otvorio je oči kad je osetio sveži povetarac na potiljku; uski otvor pojavio
se u uglu prostorije, na spoju dva zida. Podigao je pištolj s poda i izbauljao u
noć. Šarene eksplozije osvetljavale su nebo. Tamna voda bila je pored njega.
More plavih titravih svetala pulsiralo je na transportnim kontejnerima kad je
stigao do žičane ograde.
Skromno sevanje kamere gubilo se među svetlima i vatrometima. Snimila
je Finlijev i Kristijanov trenutak slave, najveću zaplenu Stratklajdske policije
u poslednjih nekoliko decenija, metar i po visoku kulu gotovo čistog heroina,
spremnog za isporuku, i dvojicu ljudi odgovornih za njegovo sklanjanje s
ulica.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Utorak, 12. januar 2016.

9.06 pre podne

„Hej! Hej! Hej!“, povikala je glavna sestra kad su Vulf i Megi prošli pored
šaltera. „Svi posetioci moraju da se upišu!“, rekla je i nastavila telefonski
razgovor.
Prvi put su saznali za tu proceduru. Vulf je poslušno prišao knjizi s
imenima posetilaca dovoljno nesrećnih da ih dominantna žena zapazi u
prolazu. Pogledao je spisak i uzeo nalivpero. Zatim se predomislio i iscepao
dragocenu stranu. Onako uzgred, gurnuo je i nalivpero u džep.
„Vilijame!“, prošaputala je Megi.
„Izvini. Samo mi se nije dopao način na koji ti se obratila“, rekao je. Poveo
ju je odatle pre nego što iko išta primeti.
Kristijan je otpušten iz bolnice. Vulf se dobrovoljno javio da pravi društvo
Megi, koja je došla po njega. Ona je, naravno, prišla tom zadatku kao prava
bolničarka. Sredila je zadnji deo automobila kao ambulantu. Vulf je bio za
upravljačem. Oslobodili su se gužve i krenuli kroz šumu sporednim putevima
obasjanim suncem. Kristijanova uputstva postala su nepotrebna kad su
skrenuli na privatni put. Tragovi guma na betonu i nepokupljena srča, koja
se sjajila na suncu, služili su kao putokaz. Prošli su kroz kapiju i stigli do
elegantne savremene kuće, dvospratnice u skandinavskom stilu, mešavine
drveta i stakla, podignute tako da izgleda kao sastavni deo okolne šume.
„Auh“, prokomentarisao je Vulf za volanom. Njegovo divljenje verovatno je
bilo pod snažnim uticajem činjenice da je on zapravo živeo u zatvorskoj ćeliji.
Parkirali su se. Kristijan je predao Vulfu ključeve i šifru alarma, koji se
prodorno oglašavao oko minimalističkog zdanja. Insistirao je na tome da sam
zatvori vrata čim su prešli preko praga. Dva puta je proverio da li su zatvorena
pre nego što je pustio kvaku. Zaključao je i navukao reze na vrhu i dnu vrata.
Megi i Vulf strpljivo su ga posmatrali.
„Oprostite zbog paranoje“, rekao je. „Mislim da će mi biti potrebno izvesno
vreme da se ponovo osećam sigurno... Pratite me“, rekao je i poveo ih u
dnevnu sobu.
S tri staklena zida pružao se pogled na besprekorni vrt i starinsku drvenu
kapiju, jedino što ga je odvajalo od šume iza nje. Činilo se da veliki balkon
lebdi iznad njih. Veličanstveni lučni svod privlačio je pogled posmatrača.
„Blagi bože“, zastenjala je Megi. „A mislila sam da ti je stara kuća lepa!
Živiš sam?“
 „Da, nažalost.“ Namrštio se od bola kad se spustio u najdražu fotelju. Megi
mu je žurno prišla. „Vile, hoćeš li me obaveštavati o novostima u istrazi?“
Vulf je još posmatrao šumu i upijao zimsko sunce: „Šta?“
„Novosti u istrazi!“, ponovio je Kristijan. „Obaveštavaćeš me?“
„Prvi ćeš čuti za njih.“
„Ni u kom slučaju nećeš raditi!“, planula je Megi. „Moraš da ležiš i da se
odmaraš, gospodine!“
„U redu! U redu!“, zavapio je. Namignuo je Vulfu kad je Megi počela da
namešta jastuke i lekove. Očigledno joj je prijalo što je potrebna umesto da
bude na teretu.
„Odoh ja“, obznanio je Vulf. Odmakao se od prozora i krenuo prema
vratima. „Odvešću se taksijem do stanice.“
„Da li si siguran?“, pitala je Megi. „Mogu ja da te odbacim.“
„Nemoj“, osmehnuo se. „Samo vodi računa o Kristijanu.“

***

Viseća korpa nežno se ljuljuškala na povetarcu, a zimsko cveće gladno sunca

protezalo ka nebesima dok je isisavalo život od suseda. To je bio instinkt
preživljavanja u svoj svojoj brutalnoj veličanstvenosti.
Stanica metroa u Epingu bila je najčudnija na kojoj se Vulf ikada obreo.
Više je ličila na paviljon usred parka nego na klasični isušeni olimpijski bazen.
Bila je brižljivo održavana, bez gužve i smeća. Ukrcao se u voz koji je čekao
na peronu i zatvorio oči. Vagon se polako punio kad su silazili pod zemlju,
napredujući u pravcu grada.

Vulf je izašao na stanici kod Sent Džejmsovog parka. Odatle je brzo stigao do
Novog Skotland jarda. Potpisao se na recepciji. Rečeno mu je da sačeka
pratnju. Ugledao je grupu naoružanih policajaca.
„Uhapsite tog čoveka“, dreknuo je jedan od njih i pokazao na puno
predvorje.
Vulf se okrenuo da vidi o kome govore, pošto je bio raspoložen da gleda
kako pet specijalaca obaraju na pod nekog idiota koji ništa ne sluti. Tako je
samo olakšao posao petorici specijalaca koji su ga oborili na pod kao idiota.

Vulfu se moglo oprostiti što oseća da nije naročito mnogo napredovao, budući
da je vezan lisicama sedeo na istoj stolici i u istoj sobi za saslušanje u kojoj je
bio i pre nedelju dana. Ovog puta, na svu sreću, nije morao dugo da čeka pre
nego što je Vanita umarširala i sela za sto preko puta njega.
„Predlažem da budemo kratki, Fokse“, obratila mu se. „Znala sam da nećeš
moći. Znala sam da nećeš moći da odoliš i da ćeš povrediti odredbe našeg
dogovora. Samo se čudim što si ovoliko istrajao. Pretpostavljam da bi trebalo
da ti čestitam na tome.“
„Hvala ti“, klimnuo je Vulf glavom, istinski ponosan na sebe. „Uzgred, po
tvom saznanju, koje su odredbe našeg dogovora prekršene? Hoću reći, na koje
se pozivaš?“ Zakolutao je očima manje ponosan na sebe.
Vanita je otvorila dosije.
„U subotu si, u 8.58 uveče, napustio nadzirani smeštaj posle zabrane
izlaska. Nisi se vratio sve do sledećeg popodneva.“
„Zato što sam bio u bolnici s Kristijanom... komesarom“, podsetio ju je.
„Zatim si“, nastavila je, „uspeo da sastaviš čitava četiri sata pre nego što si
po drugi put prekršio zabranu izlaska.“
„Da bih posetio mesto zločina na kućnoj adresi Aleksa Edmundsa!“ Vulf je
počeo da se žesti. „To bi moglo da iznenadi nekoga ko je upravo uživao u još
jednom prijatnom produženom vikendu...“
„Bila sam na obuci.“
„... ali ti bezobzirni kriminalci ponekad, znaš, reše da prebiju policijskog
komesara na mrtvo ime i da bace korozivnu tečnost na nekom mestu i sve to
usred vikenda, i uvek noću!“
Njegova ozlojeđenost samo je pothranjivala Vanitinu sitničavost. „I niko
drugi nije mogao da se pobrine za to?“, pitala je okrećući stranu. „Na svetlo
dana izbilo je i to da je detektiv policajac Aron Blejk u petak po podne sproveo
nepotrebnu i stoga nezakonitu potragu da bi dobavio podatke o Ešli Lohlan.“
Zagledala se u njega. „Ozbiljno, Fokse? Lice sa spiska slučaja Krpenog lutka!
Morao si da znaš da potraga za njom neće ostati neprimećena!“
Vulf je otvorio usta s namerom da negoduje. „I konačno“, prekinula ga je.
Izgledalo je da se malo gadi podataka štampanih veoma vidljivom crnom i
belom bojom, „kapelan Bolnice kralja Džordža tvrdi da te je zatekao golog
golcatog u kapeli“, namrštila se, „kako ležiš pored obezglavljene statue našeg
Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.“ Podigla je obrve. „Imaš li objašnjenje?“
Vulf je ponovo otvorio usta... i zatvorio ih... i samo odmahnuo glavom.
„Detaljno ću predstaviti tvoj doprinos istrazi o Finliju Šou u svom izveštaju.
Zbogom, Fokse.“ Ustala je s namerom da krene.
„Moram da razgovaram s Baksterovom!“
„Nema šanse!“
„U tom slučaju, želim da razgovaram sa svojim advokatom."

Dvadeset minuta kasnije, Vulf je sproveden u praznu sobu, da obavi telefonski

razgovor. Policajac je izašao napolje. Njegova senka nazirala se u pukotinama
ispod vrata. Stražario je. Odustao je od Advokatske kancelarije Kolins i Hanter,
prvu koja mu je pala na pamet. Pozvao je jedan od malobrojnih telefonskih
brojeva koje je znao napamet.
„Megi? Ovde Vil. Treba da uradiš nešto za mene.“
„Vlasi kose pronađene ispod podnih dasaka pripadaju komesaru i
Baksterovoj“, obznanio je Džo. „To nije nikakvo iznenađenje, pošto su najviše
vremena provodili u toj prostoriji.“
Baksterova, Edmunds i Sonders okupili su se u forenzičkoj laboratoriji i
odlučili da ne čekaju Vulfa, koji je kasnio već pola sata.
„Šta je s otiscima čizama kod Edmundsa?“, pokušala je Baksterova.
„Muškarac, broj 44-45. Malo gazi ka unutra. Ništa neobično.“
Huknula je: „A kiselina?“
„Još je testiram da bih utvrdio tačno o čemu je reč - najverovatnije neka
otkačena mešavina iz kućne radinosti. Kad to završim, možda ćemo moći da
suzimo broj mesta na kojima je mogla biti nabavljena... a možda i nećemo.“
„Dobro. Edmundsa i mene čeka još jedno jutro obijanja pragova. Videćemo
da li je iko video nešto iole upotrebljivo. Sonderse, ti...“
Tresak je najavio Blejkov upad u laboratoriju. Delovao je usplahireno.
Namršteno je gledao gnusni sadržaj poslužavnika koji je upravo oborio i u koji
je stao.
„Da li je ovo... mozak?“, pitao je.
„Više nije“, procedio je Džo.
„Bože, što mrzim da dolazim ovamo!“, zakukao je dok je brisao cipelu o
čisti deo poda.
„Slobodno nemoj... kad god želiš.“
Blejk se obratio Baksterovoj: „Izvini na smetnji, šefe.“
„Šta je bilo?“
„Vulf.“
„Šta je bilo s njim?“
„Uhapšen je... znaš... ponovo.“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Utorak, 13. novembar 1979.

7.24 uveče

„Budi miran, dušo“, rekla mu je stojeći nasred njihove jadne kuhinjice, dok
se upinjala da oljušti zavoje s njegove kože.
Stegao je zube i potegao još jedan gutljaj piva.
„Šta ti je taj doktor učinio?“, coktala je.
 „Nikad nije bio naročito dobar... Pretpostavljam da zbog toga krpi ljude
poput mene“, našalio se i poljubio unutrašnji deo njene ruke s ožiljcima od
igle.
„Moram da se koncentrišem.“
„I ja“, rekao je i povukao je u krilo.
„Pokušavam da te lečim!“, nasmejala se.
„Pa, i ja pokušavam da lečim tebe!“
Začulo se kucanje na vratima.
Zabrinuli su se, ućutali i ustali.
„Idi u spavaću sobu“, prošaputao je i podigao pištolj. „Da?“
„Dilon ovde, kopile! Puštaj me unutra!“
Opustio se i gurnuo oružje pod košulju na stolu pre nego što je otvorio
vrata.
„Auh! Usrano izgledaš!“, rekao je Dilon prijatelju bez košulje kad je
zaključao vrata za njim.
„Baš kao i ti. Kakav je tvoj izgovor?“
Napetost se razvejala kad su se grohotom nasmejali.
„Lorna“, osmehnuo se Dilon kad je video kako se muva na vratima spavaće
sobe.
„Pivo?“
„Pa, to bi bilo divno.“
Prošla je pored njega da bi stigla do frižidera. Videla je da mu drška pištolja
viri ispod sakoa, ali nije reagovala. Osećala je njegov pogled na sebi dok je
vadila dva piva.
„Hvala“, rekao je Dilon. Kucnuo se bocom pre nego što je potegao gutljaj.
„Šta te dovodi ovamo, Dilone?“, pitao je procenjujući jednu od ozbiljnijih
opekotina na ruci.
„Zar čovek ne može da obiđe starog pajtosa, koji bi, po svim svedočenjima,
trebalo da bude mrtav?“, odvratio je pre nego što se uozbiljio. „Sve je otišlo u
tandariju. Sef, on je... na ratnoj je stazi. Skladište... požar... pajkani... sve smo
izgubili.“
„A ja pokušavam to da ispravim.“
„Da li si se time bavio pre neki dan na trgu?“
„Droga je nestala. Novac nije. Još mogu da ga vratim.“
„U stvari, šef se odlučio... za drugačiji pristup.“
„To mi neće pomoći da se iskupim.“
„Neće... pretpostavljam da neće.“
Dilon je posegao za pištoljem. Lorna se okrenula, razbila bocu piva o
njegovu glavu i skočila mu na leđa. Njen dečji stas nije mogao da ga znatnije
omete dok je okrvavljenim dlanovima povlačila grimizne pruge preko njegovog
sakoa. Tresnuo ju je svom snagom o zid i potegao oružje baš kad ga je prvi
metak pogodio u rame. Kriknuo je od bola i ponovo podigao pištolj. Ispaljena
su još dva metka.
 Dilon je pao na kuhinjski pod. Lorna je nepokretno ležala pored njega.
„Dušo... Dušo?“, prostenjao je i spustio pištolj pre nego što je prekoračio
prijatelja kome je život curio iz očiju. „Nije to ništa“, govorio je pritiskajući
ranu od metka na njenoj butini.
Opipao je Dilonov leš u potrazi za ključevima automobila.
„Drži se. Drži se“, šaputao je dok ju je dizao s poda. „Sve će biti u redu.“

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Utorak, 12. januar 2016.

6.04 po podne

Vrata su tresnula. Vulfov odraz u velikom ogledalu na trenutak se izvitoperio.

Olakšanje se mešalo s iznenađenjem kad je čuo prijateljski glas u hodniku
posle višesatnog tavorenja u sobi za saslušanje.
„Zašto ne odeš po kafu?“, predložio je taj glas nekome. Iz njegovog tona
moglo se naslutiti da nije reč ni o kakvom predlogu.
Vulf je sa zanimanjem gledao kako Kristijan, hramljući, ulazi u sobu za
saslušanje. Zapitao se koliko je odela šivenih po meri čoveku potrebno.
Komesar bi izgledao besprekorno, kao i uvek, da njegovo lice nije svedočilo o
teškim batinama.
„Da li mi je drago što te vidim?“, oglasio se Vulf. „Samo da znaš da nisam
želeo da lično dolaziš ovamo.“
Kristijan se osmehnuo po cenu bolne grimase. „Pa, pomislio sam da bi
moje prisustvo moglo biti neophodno u ovakvoj prilici.“ Prišao je stolu i
isključio mikrofone i sprave za snimanje. „Vanitino maslo, zar ne?“
Vulf je klimnuo glavom. Lisice su zagreble zadnji naslon metalne stolice.
„Sačekaj malo. Srediću to.“ Okrenuo se da pođe.
„To nije sve!“, izletelo je Vulfu, koji je zabrinuto gledao ka ogledalu.
„Sami smo“, uveravao ga je Kristijan kad je prišao stolu. „Postarao sam se
za to.“
Vulf se malo opustio. „Pretražen sam prilikom hapšenja, ali sam prilično
siguran da je nisu našli.“
„Da nisu našli... šta?“
„Džep na košulji.“
Zbunjen, Kristijan je posegnuo u Vulfov naizgled prazan džep i vrhovima
prstiju napipao sićušni plastični pravougaonik.
„Rekao sam ti“, s osmehom će Vulf, dok je Kristijan gledao memorijsku
karticu u ruci.
 „Šta je to?“
„Aleks Edmunds je veoma oprezan čovek. Podstaknut svojom, po svoj
prilici, ne tako paranoidnom paranojom, odlučio je da provede čitavo veče
fotografišući svaki komad dokaza u onim kutijama.“
Kristijan je izgledao zaprepašćeno: „Znači... još ih imamo? Sve smo
sačuvali?“
„Sve smo sačuvali“, klimnuo je Vulf glavom. „Moraš to da iskopiraš čim...“
Ućutao je kad se Kristijan uhvatio za čelo kao da ga je spopala jaka
glavobolja.
„Da li si dobro?“, pitao ga je Vulf. Bespomoćno je posmatrao kako se
komesar tetura ka ogledalu i kako mu se odraz mreška kao uzburkana voda
kad se zaustavio pred njim. „Kristijane? Govori. Šta nije u redu?“
Naprezao se da čuje šta je stariji čovek mumlao u pola glasa. Uzalud je
cimao lisice, nemoćan da mu pomogne. Kristijan se konačno odgurnuo od
ogledala i zateturao ka Vulfu pijanim hodom.
„Kristijane?“, zabrinuto će Vulf pre nego što je snažni udarac oborio i njega
i stolicu. Ruke vezane lisicama bile su beskorisne kad je glavom udario o pod.
Na rubu svesti gledao je uvek dostojanstvenog čoveka kako šparta po sobici:
nemiran, mahnit... očajan.
„Jebiga! Nisam ovo želeo! Nikad jebeno...“

Vulf je naizmenično zaranjao u tamu i izranjao iz nje, a ona ga je čekala kao

crna rupa na rubu vidokruga. Nije znao koliko je ležao na hladnom linoleumu.
Imao je osećaj da mu se lobanja raspukla. U ustima je osećao krv. Vid mu se
zamutio dok mu je zujanje u ušima narastalo ka krešendu.
Kristijan je konačno povratio dovoljno prisebnosti da se usredsredi na
najpreči problem. Opkoračio je Vulfa, koji je samo tupo zurio u njega.
„Zašto si morao da čačkaš?“, molećivo mu se obratio komesar. „Zašto nisi
mogao da prihvatiš ono što ti se nudilo? Mogli smo da budemo prijatelji.“ Glas
mu se izvitoperio, a oči ispunile suzama. „Mislim da bi i Fin to želeo.“
Vulf nije odgovorio.
Kristijan ga je nežno potapšao. Držao je memorijsku karticu ispred
Vulfovog lica. „Tvoja istraga“, obznanio je.
Vulf je zaječao dok je gledao kako plastična kartica puca i lomi se na dva
dela.
„Da li je gotovo?“, pitao ga je Kristijan. Vulfov gnevni pogled počivao je na
njemu. „Bojim se da to moram da čujem iz tvojih usta. Da... li... je... gotovo?“
Nagnuo se i primakao uvo Vulfovim usnama.
„Jebi se!“
„Znao sam da ćeš to reći“, tužno se osmehnuo Kristijan. Podigao je glavu
ka nebesima, zaškrgutao zubima i ponovo udario Vulfa, koji je opet utonuo u
tamu.
 ***

Sedeo je na stolici kad je došao sebi. Kristijan mu je čistio lice okrvavljenom

maramicom. Uklanjao je tragove s još jednog mesta zločina.
„Pogledaj me“, zatražio je Kristijan ratoborno pucketajući prstima.
„Pogledaj me!“ Zgrabio ga je za bradu obraslu čekinjama. Povukao mu je lice
nagore da bi se suočio s njegovim plamtećim pogledom: „Tvoji dokazi su
nestali. Tvoj tim biće raspušten do jutra. Forenzičari neće ništa naći. A ti... ti
ćeš provesti mnogo vremena iza rešetaka“ rekao mu je. „Gotovo je.“

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Sreda, 13. januar 2016.

10.20 pre podne

Iz udobnosti svoje prostrane kancelarije, Vanita je posmatrala izlive jarosti na

ulici: kampanja Andree Hol Pustite Vulfa iz kaveza bila je u punom jeku.
Još je posrtala od poslednjeg susreta s njom i televizijskog intervjua koji je
predstavljao najnižu tačku njene karijere i još je proganjao u snovima. Nije
mogla da zna da li je destruktivna novinarka takođe negde u gomili. Imala je
utisak da riđa kosa dominira među demonstrantima, koji su se muvali ispod
Novog Skotland jarda. Ta pojava svedočila je o ovolikoj prirodi ljudi, voljnih
da iznova pronađu sebe kačeći se za svaki prolazni trend. Klonirali su frizuru
gospođe Hol, njenu odeću i, po svoj prilici, njen sistem vrednosti.
Vanita se uznemirila kad je čula da njen gost ustaje sa stolice da bi joj se
pridružio pored prozora. Gledala je kako njegov odraz otpija gutljaj kafe.
„Hriste“, rekao je Vulf, nimalo srećniji od Vanite što vidi ulicu punu
klonova bivše žene. „Ima ih na desetine.“
„Ima ih, nego šta.“
„To ne može biti dobro.“
„Ne, ne može“, složila se. „Pa... srećno ti bilo.“
Vulf nikada nije zamišljao scenario u kome bi oklevao da napusti
komandirkinu kancelariju, ali je, uprkos tome, ostao pored nje.
„Da li si planirala nešto lepo za večeras?“ pokušao je. „Video sam recept za
rižoto s limunom i piletinom.
„Fokse...“, prekinula ga je Vanita ne skidajući pogled sa stakla.
„Džina?“, ljubazno se osmehnuo.
„Odlazi više!“
Andrea je izvodila tonsku probu u okviru priprema za snimanje segmenta za
svoju emisiju, kad je gomila iznenada zaurlala. Bacila je mikrofon snimatelju
Roriju, čije su unakažene ruke načinile časni ali neuspeli pokušaj da ga
uhvate. Počela je da se probija kroz postavljene blokade.
Hor urlika orio se iz svih pravaca.
„Eno ga!“, s neviđenim oduševljenjem je vikala nepoznata žena.
„Pustite Vulfa iz kaveza!“
Andrea se probijala napred i ugledala Vulfa kako odlučnim korakom žuri
ka crnom taksiju.
„Vile!“, povikala je. Glas joj se izgubio u galami. „Vile!“
Stigla je nadomak prvog reda i videla da je zastao da pogleda bučnu gomilu.
„Izvinite!“, vikala je laktajući se napred. „Vile!“
Vrata taksija su se zalupila.
Zateturala se na kolovozu trenutak kasnije. Taksi je brzo nestao iza ugla.

Po Vulfovom znanju, pab Kralj i otadžbina u Oksfordskoj bio je deseti najbolji

u ovom kraju grada (i samo zato što mu je neko jednom maznuo kriglu piva
u Raginoj glavi). To je makar značilo da je u njemu bilo tiho, bez gomila bučnih
momaka iz centra, koji su izlazili na pločnik da bi pili na ulici, kao beskućnici
koje su s prezrenjem terali od sebe kao dosadne muve.
Padao je mrak pa se čitav tim okupio u lepljivom separeu u zadnjem uglu
zapuštenog svratišta.
„U Ragi imaju fliper“, prokomentarisao je Sonders.
„Da li ovde služe oho lepak?“, pitala je Baksterova pošto je ostavila pola
vune s rukava na stolu.
„Ovde smo baš zato što je ovo mesto usrana rupa!“, objasnio je Vulf.
Prekasno je video da vlasnik kupi čaše sa susednog stola. Trgao se i upro
pogled u tavanicu. „Da li me posmatra?“, pitao je Edmundsa krajičkom usana,
ne pomerivši ni mišić.
„Aha.“
Vulf je zadržao stoičku pozu.
„Znaš da on nije tiranosaur, zar ne? Može da te vidi“, prošaputao je
Edmunds. „U redu... otišao je.“
Pod utiskom da ih čeka zahtevna noć, Sonders je sipao viski u kriglu piva,
dok je Džo uzalud pokušavao da ukloni masnu mrlju sa svoje čaše.
Odgovarajuća zaprepašćena tišina pratila je Vulfov kratki pregled
prethodnog dana, kad su mu konačno dozvolili da govori.
„Pa...“, počeo je Sonders, koji se borio da ostane u toku, „memorijska
kartica bila je običan blef?“
„Tako je“, odvratio je Vulf.
„Ali kako si, dođavola, ubedio Vanitu da te oslobodi?“, pitao ga je
Edmunds.
 „Apelovao sam na njenu skrivenu dobrotu“, rekao je posle dobrog gutljaja
piva. „Ma jasno sam joj stavio do znanja da će mesto komesara ostati
upražnjeno ako mi dopusti da dovršim istragu.“
„Ali... komesar?“, pitao je Džo, siguran da ga je pogrešno razumeo.
„Bojim se da je tako.“
„Gospodin komesar?“
„Da!“
„Ali...“, rekao je Edmunds, „zar Kristijan nije stigao na mesto zločina posle
policajca?“
„Jeste“, klimnuo je Vulf glavom.
„Pa...“
„Zavukao se u pregradu“, nastavio je Vulf. „Čuo je kako policajac Randl
razvaljuje vrata i nestaje u prizemlju, misleći da je Finli bio sam u sobi.
Ispuzao je iz skrovišta i vratio daske na mesto. Odšunjao se niz stepenice i
pobegao kroz zadnja vrata dok je Randl koristio radio. Preskočio je preko
zadnje ograde, izašao kroz susedov vrt i stigao na glavni ulaz, da bi obezbedio
neoborivi alibi. On se prvi vratio u kuću, navukao rezu na zadnjim vratima i
prikrio ostale tragove... Prosto i jednostavno.“
Sonders ga je žmirkajući posmatrao: „Možeš li samo da ponoviš onaj deo...
u kome si ti govorio?“
„Ne mogu.“
„Kako si... Kada si znao?“, pitala ga je Baksterova. Zaboravila je da nisu
uistinu razgovarali. I bilo joj je krivo, zato što nije bila obaveštena o njegovom
planu.
„Nisam znao“, slegao je Vulf ramenima. „Nisam mogao biti siguran. Ali
sumnjao sam.“ Masirao je vilicu, koja ga je još prokleto bolela. „Presudila je
reza.“
„Princeza?“, promrmljao je Sonders posle tri krigle piva armiranog
viskijem.
„Reza! Reza na vratima! Imao je naviku“, objasnio je Vulf, a u glavi mu je
osvanula slika Kristijana kako prošlog jutra zatvara vrata svoje rezidencije,
„da sve zaključava za sobom.“
„Da, pa šta, čovek ima naviku da zatvara vrata za sobom“, ponovila je
Baksterova nimalo impresionirana.
Vulf ju je ignorisao. „U tvom policijskom izveštaju“, nastavio je gledajući
Sondersa, „piše da je policajac Randl morao da provali u kuću.“
„Ko?“
„Randl.“
„Drandl?“
„Isuse, Sonderse, prebaci se na kafu ili nešto drugo!“
Sonders je podigao čašu s pijanim osmehom na licu.
„U svakom slučaju, reza je presudila“, rekao je Vulf. Odustao je i usmerio
pažnju na Baksterovu. „Pa, kad su to Finli i Megi imali običaj da zaključavaju
ulazna vrata kad su kod kuće?“
 „Nikad“, složila se.
„I nisu to uradili ni te noći. Ali reza je bila namaknuta... iznutra.“
Edmunds je klimnuo glavom. Izgledao je impresionirano: „Načisto si ga
iskolumbovao!“
„Jesam, jelda?“, iscerio se Vulf.
„Iako je Kolumbo obično prolazio bez udarca u lice, tek da se zna“, oglasila
se Baksterova da bi mu izduvala prenapumpani ego.
„Izvini, vratimo se na komesara“, umešao se Džo, s namerom da usmeri
razgovor u razumnijem pravcu. „Zašto je hteo da ubije najboljeg prijatelja?“
Svi su pogledali Vulfa.
„Ne znam“, priznao je. „I iskreno, baš me briga. Učinio je to. I to mi je
dovoljno.“
Svi su iskoristili pauzu da ovlaže grla.
„Velika je to... stvar“, rekao je Edmunds. Nadao se da je postigao pravu
ravnotežu između zgražavanja i uzbuđenja. „E, optužiti komesara Gradske
policije za ubistvo!“
„Bolje reći, vrlo problematična“, ispravila ga je Baksterova.
Sonders je živahno klimnuo glavom i pridružio se razgovoru. „Poznat mu
je svaki potez iz našeg napadačkog arsenala... Sjebani smo.“
„Pa šta ćemo učiniti?“, pitao je Edmunds.
Svi su se ponovo okrenuli Vulfu.
„Dići ćemo ruke.“
„Šta?“
„Dići ćemo ruke“, ponovio je Vulf. Ignorisao je pogled Baksterove pun
gnušanja. „On je, kao što Sonders kaže, policijski komesar. Zna svaki mogući
ugao iz koga bismo mogli da ga napadnemo. Ne možemo dobiti ovaj megdan.
Sondersov automobil obijen je ispred njegove kuće. Neko je ušao u
Edmundsovu kuću, u kojoj je spavala njegova porodica! A to se desilo pre
nego što je znao da sumnjamo u njega. Napao me je u zgradi punoj policajaca
dok sam bio uhapšen, i još ne mogu ništa da dokažem.“
„Postaje neoprezan“, rekla je Baksterova.
„Što ga samo čini još opasnijim“, nastavio je Vulf. „I ne zaboravite da je
ubio najboljeg prijatelja, ne ostavivši nijedan trag za sobom. Saterali smo ga
u ćošak, ali ga još nismo uhvatili. Možda je i Finli napravio istu grešku. I niko
od nas ne zna kako će reagovati. Gotovo je.“
„Da li to znači da ćemo mu dopustiti da prođe nekažnjeno za Finlijevo
ubistvo?“, izazivački će Sonders.
„Naravno da nećemo“, rekao je Vulf. „On veruje da su svi dokazi uništeni
u Edmundsovoj kući, iako je sve što je imalo veze sa skladištem i Džordžovim
trgom na sigurnom u šupi,“
„U privatnoj detektivskoj agenciji“, rekli su Baksterova i Edmunds u isti
mah.
 „Misli da je u prednosti. Njegova arogancija obaviće ostatak posla ako vidi
da se povlačimo. Preostali dosijei, s forenzičkim nalazima, ujutro će biti kod
Vanite. Ona će se pobrinuti za ostalo.“
„I to je sve?“, pitao je Edmunds.
„I to je sve. Možeš da vratiš porodicu kući.“
Edmunds je klimnuo glavom.
„Bolje biti kukavica nego mrtav heroj, govorio je moj deda“, dodao je
Sonders, prosuvši piće po Edmundsu. „Nikad ga nisam upoznao jer je stao na
minu dok je bežao s fronta. To je ipak dobar savet.“
Svi su izgledali malo zbunjeno.
„Smatram da je to bio potvrdan odgovor, Sonderse... Liku iz laboratorije?“,
pitao je Vulf.
Džo je mrzovoljno klimnuo glavom.
Vulf je na kraju pogledao Baksterovu. Njen izraz bio je nečitljiv. Bilo joj je
potrebno neko vreme da mu odgovori.
„Biće kako ti kažeš“, odvratila je, ali malčice prelako.
Vulf se namrštio.
„Šta je bilo? Pa složila sam se s tobom!“
„Nego šta si. To i jeste problem.“
„Nije bitno ko će to uraditi, samo da bude urađeno. Rekao si joj ko je ubica,
tako da čak ni ona neće moći da zajebe stvar. Predaj sve Vaniti... i gotovo je.“
Vulf je sumnjičavo posmatrao pre nego što je klimnuo glavom. Podigao je
kriglu u vazduh.
„Za Finlija!“, nazdravio je. Nadao se da je lagao dovoljno ubedljivo da ih
zaštiti.

Andrea je sedela za radnim stolom kod kuće. Više joj je odgovaralo da se

okruži poslom nego da luta po prostranoj kući i čeka Džefrijev povratak. Posle
izvesnog vremena, centrala Novog Skotland jarda prebacila ju je na Odeljenje
za ubistva i teške zločine. Začula je prepoznatljiv glas. Razgovarale su već
nekoliko puta.
„Gospođo Hol! Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?“
„Oprostite, želim da razgovaram s Vulfom - Vilijamom Foksom, molim vas.“
„Bojim se da nije u kancelariji i da više ne radi u Gradskoj policiji, što sam
juče i pomenula.“
„Da li ste mu preneli moju poruku?“
„Uveravam vas da to što vam se nije javio nema nikakve veze s našim
strogo poštovanim procedurama, što nas navodi na zaključak da on snosi
potpunu odgovornost za to.“
„Ko još tako govori? Veoma ste iritantni!“
„Veoma mi je žao što tako mislite. Mogu li da vam predložim da...“
„Ne. Ne možete. Sutra ćemo razgovarati“, planula je i prekinula vezu.
Andrea se vrtela na stolici. Pitala se da li da ponovo pozove Megi. Smirila se i
otključala mobilni telefon. Prelazila je preko dugog spiska kontakata. Molila
se da su godinama nekorišćeni podaci preživeli česta pretresanja...
Za divno čudo, jesu.

Tomas se vratio kući i osetio miris vatre. To je značilo da je izbio požar ili da
je, neka mu je bog u pomoći, Baksterova ponovo nešto kuvala. Skinuo je
kaput i krenuo za zvukom posthardkora s početka veka. Ušao je u kuhinju.
Ostaci alarma za dim krckali su mu ispod nogu kad ga je Baksterova ugledala.
„Hej!“
„Zdravo“, odvratio je Tomas. Malodušno ju je zagrlio pre nego što je sipao
poslednje kapi vina iz boce u svoju čašu.
„Napravila sam ti najdraže jelo!“, blistala je od sreće.
„Doslovce, bilo šta što neko drugi kuva?“
Osmeh joj je svenuo na usnama.
„Izvini. Šalio sam se. Nije smešno. Podseti me, šta je moje najdraže jelo?“
„Moj rižoto s limunom i piletinom.“
„Isuse!“, prošaputao je malo preglasno. „Novi van-D?“, sarkastično je pitao
i utišao užasnu pesmu.
„Ne, glasdžou“, odvratila je Baksterova i pojačala zvuk. „Hoćeš li vino?“,
ponudila je i otvorila drugu bocu pre nego što je stigao da ga proba. „Pa,
razmišljala sam...“, počela je, rešena da izgradi klimave mostove dok je još
pod uticajem. „Moja prijateljica Avril. Prilično je lepa, zar ne?“
Tomasu je bilo neprijatno: „Pretpostavljam da jeste.“
„Ona nosi, kao... lepe stvari za dame“, nastavila je podižući obrve.
„Suknje?“, napomenuo je Tomas i konačno otpio gutljaj vina.
„Da, suknje... Zašto ne radiš one stvari s njom?“
Ispljunuo je vino na pod: „Šta si rekla?!“
„Mislim da ne bi imala ništa protiv.“
„Pa, to je prilično nepromišljeno, zar ne? Zašto bih ja, dođavola, imao nešto
protiv!“
Baksterova je izgledala zbunjeno. U njoj se javila sumnja da je možda
pogrešno procenila situaciju. „Samo želim da budemo kvit... da sve bude u
redu.“
Tomas je spustio čašu na radnu površinu.
„Nemam nikakvu želju da budem kvit s tobom, Emili. Želeo bih da se ovo
nikad nije dogodilo. Ne možeš da...“ Ućutao je s tužnim izrazom. „Žao mi je.
Izgubio sam apetit“, rekao je. Odustao je od razgovora i izašao unatraške.
„Hajde, Eho!“
Dremljivi mačak otvorio je oči i pogledao Baksterovu.
„Da se nisi usudio!“, strogo mu se obratila.
Skočio je sa stola i jurnuo za Tomasom.
Baksterova je huknula. „Izdajniče!“ promrmljala je u čašu vina.
Vulfu je ostalo samo pet minuta do zabrane kretanja. Iskočio je iz voza na
Edžverskom putu i potrčao uz stepenice. Zašao je za ugao i opazio Džordža.
Čekao ga je na ulazu kao zabrinuti roditelj. Onako bez daha, potrčao je uz
stepenice do policijske stanice.
„Deset! Devet! Osam!“, odbrojavao je Džordž. Ponosno je pomazio Vulfa po
kosi kad je prešao preko praga čitavih sedam sekundi pre zabrane kretanja.
„Spremiću sebi šolju kakaoa. Hoćeš li i ti jednu?“
Vulfov zadihani odgovor bio je nerazumljiv.
„Spremiću ti je.“
Vulf je desetak minuta čavrljao s Džordžom, koji je došao da ga uspava.
Izvadio je iz džepa izgužvanu stranicu iz bolničkog dnevnika poseta i prstom
potražio unos koji mu je privukao pažnju.

IME POSETIOCA BOLESNIK KOGA DATUM VREME DOLASKA VREME ODLASKA

POSEĆUJE

NEPOZNAT KRISTIJAN 10.1.2016. 18.35 18.50

BELAMI

Vulf je odložio papir u stranu i pribeležio:

Posetilac??? Traži snimak sigurnosne kamere.

Nedelja, 18.35-18.50

Još nije gotovo.

DVADESET PETO POGLAVLJE

Nedelja, 10. januar 2016.

6.42 po podne

Kristijan se prevrnuo na uskom bolničkom krevetu. Lebdeo je u izmaglici

između sna i jave. Lepljivi kapci su se odlepili. Mutna prilika počela je da se
obrazuje pred njim. Tupo je zurio u nju pre nego što se uspravio u sedeći
položaj.
Čovek je sedeo pored njegovog kreveta i posmatrao ga s gomilom
krvavocrvenog cveća u krilu.
„Znaš li da govoriš u snu?“, izazivački je pitao Kristijana, koji se
unezvereno obazirao po sobi. „Pst! Pst! Pst! Samo želim da malo popričamo.
To je sve.“
 Kristijan se pribrao i pokušao da se opusti. Oslonio se na jastuke.
„Znaš“, počeo je posetilac i prošao rukama po loše ofarbanoj kosi,
„momcima je rečeno da te malo propuste kroz šake. Naposletku, ne bih mogao
da imam nikakve vajde od tebe ako si mrtav, zar ne? Ali“, duboko je uzdahnuo,
„poruka, izgleda, nije ušla u tu tvoju lepu malu glavu: ne mogu da dozvolim
da Gradska policija njuška oko mojih ljudi. Rekao si mi da ćeš se pobrinuti
za to, a ipak...“ Slegnuo je ramenima.
„Hoću... kunem se“, rekao je Kristijan kad je konačno progovorio.
„Polako. Moraš prvo da povratiš snagu. Pobrinuću se ja za to na moj
način.“
„Ne!“, pobunio se Kristijan, da bi se odmah zatim setio gde mu je mesto.
„Ne morate to da radite. Držim situaciju pod kontrolom. Zaista.“
Krupni čovek ga je posmatrao.
„Postaraj se da tako i bude. Ne želim da se ponavljam. Nas dvojica se
odavno znamo. Smatram te prijateljem.“
„I ja tebe, Kilijane.“
„Važan si mi, Kristijane. To ti je poznato, zar ne?“
Kristijan se osmehnuo.
„Ali zapamti da nisi nezamenljiv.“

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Četvrtak, 14. januar 2016.

8.46 ujutru

Svetla su se automatski uključila kad je Vanita ušla u podzemni parking

Novog Skotland jarda. Skrenula je na rezervisano mesto, isključila motor i
počela da izlazi iz automobila.
„Isuse!“, prostenjala je s rukom na srcu kad ju je Kristijan prepao uhvativši
se za vrata.
Ljubazno se osmehnuo kroz razmaknute usne. Nagnuo se prema njoj i
progovorio.
„Izvini, Džina. Nisam želeo da te uplašim. Video sam kako se parkiraš i
pomislio da bi bilo lepo da ti priđem i pozdravim te.“
Nervozno se nasmejala dok je skupljala stvari i izlazila iz automobila.
„Nisam te danas očekivala na poslu.“ Našla se u zamci između njegove ruke i
vrata.
„Još se nisam vratio na posao... zvanično. Moram da se pobrinem za nešto,
to je sve“, objasnio je. Njegov prodorni pogled činio ju je nervoznom.
 „Pa, drago mi je što vidim da se bolje osećaš“, osmehnula se pre nego što
se zagledala u njegovu ruku, koja joj je zaprečavala prolaz. „Izvini.“
Izgledalo je da je nije čuo. „Imam li pravo kad kažem da si juče pustila
Vilijama Foksa iz pritvora?“
„Imaš.“
„Pitao sam se šta je... izazvalo tako nekarakterističnu neortodoksnu
odluku.“
„Mislila sam da ćeš bar ti biti zadovoljan?“
„O, jesam! Jesam! Samo sam hteo da znam razlog.“
Vanita je morala da odgurne ruku koja joj je prečila put. Krenula je ka
liftu, na drugoj strani pustog parkinga.
„U oba slučaja je imao opravdane razloge za kršenje zabrane kretanja“,
objasnila je. Primoravala je sebe na normalan hod. „Mislila sam da zaslužuje
još jednu priliku.“
Pritisnula je dugme. Mehanizam se pokrenuo negde iznad njih. Kristijan
se našao pored nje.
„Nije bilo drugih razloga?“, pitao je i pomno je posmatrao.
„Kao?“
Slegnuo je ramenima.
„Vidi“, počela je Vanita. Znala je da mu nije promaklo da joj glas drhti,
„donela sam odluku kao vršilac dužnosti komesara i...“
„Voliš da se igraš komesara, je l’ tako, Džina?“, prekinuo ju je s jasnim
podtekstom.
Znao je vrlo dobro zašto je pustila Vulfa.
Više nije bilo potrebe za glumom. Okrenula se i pogledala ga u oči: „Mogla
bih da se naviknem na to.“
Lift je zazvonio. Metalna vrata su se raskrilila. Ušli su u kabinu.
„Večeras priređujem malu svečanost u mom domu, povodom povratka na
posao. Bilo bi nedolično s tvoje strane da se ne pojaviš.“
„Trebalo bi da uživaš u poslednjim trenucima slobode“, iscerila se Vanita.
„Pre povratka na posao, naravno.“
Vrata lifta su se zatvorila. Počeli su da se penju.
„Pa, da li ćeš doći?“
„Ne bih to propustila ni za šta na svetu.“
Lift je stao u predvorju. Dvoje ljudi pridružilo im se u metalnoj kutiji.
„Dobro jutro, gospodine komesaru“, s osmehom je rekao jedan od njih.
„Dobro jutro.“ Kristijan je otpozdravio klimanjem glavom. Ponovo se
obratio Vaniti: „Mislim da si donela ispravnu odluku povodom Vila. Trebalo
bi da isprati ovaj slučaj sve do gorkog kraja... gde god ga odveo.“
Vanita se okrenula prema njemu dok se lift polako približavao njihovom
spratu.
„Gde god ga odveo“, složila se.
Baksterova je skoknula do stana da obiđe Rouča. Zbog svega što se događalo,
imala je osećaj da ga zanemaruje. Zaključila je da je neuverljivom predstavom
o oporavku zaslužio posetu bez brižnog raspitivanja o njegovom zdravlju.
Stoga se upustila u rekapitulaciju zbivanja od prethodnih nekoliko dana.
Reagovao je na njena šokantna otkrića kao i na većinu novosti. „Da li još
prave ona mala kinder jaja s igračkicom unutra?“
„Šta... Da, prave ih. Hoćeš li da ti donesem jedno?“
Neko vreme je intenzivno razmišljao o tome: „Ne. U redu je.“
„Doneću ti ga“, rekla je. „Pa... policijski komesar ubica... Šta misliš o
tome?“
„O, da, to nikako ne valja.“
Odmahnula je glavom. „Pa, pošto smo to pitanje skinuli s dnevnog reda,
kako je s Holi?“, pitala ga je. Nasmejala se kao šiparica.
Rouč je samo odmahnuo rukom.
„Šta?“, rekla je Baksterova. „Pa vidi se da joj se dopadaš.“
Nije obraćao pažnju na nju.
„Sigurna sam da bi ona volela da budeš srećan“, rekla mu je, gledajući
fotografiju Rouča, njegove supruge i kćeri na stočiću pored kreveta.
„Možda...“, započeo je Rouč, željan da skrene razgovor s posthumnih želja
njegove mrtve porodice. „Za Holi bi bilo bolje da pronađe nekoga ko ne bi bio:
a) mrtav; b) u zatvoru; ili c) mrtav u zatvoru u sledećih nekoliko nedelja.“
„O, nemoj da budeš tako melodramatičan“, ukorila ga je Baksterova. „Iako,
znaš, pokušaj da ne umreš“, hitro je dodala. Instinktivno je pogledala u ekran
kad joj je telefon zazujao: „Kučkin sin!“
„Problem?“
„Kučkin sin!“, ponovila je čitajući uvredljivu poruku. „Taj arogantni kreten
večeras priređuje zabavu u svoju čast!“
„To je arogantno... i kretenski“, složio se Rouč. „Da li si i ti pozvana?“
„Ja sam samo na spisku za elektronsku poštu“, objasnila je. Odmahnula
je glavom i ustala.
„Da li si dobro?“
„Ja? Ma odlično sam. Čekaju me neke obaveze. Imaću zadovoljstvo da
obavestim Megi da je njen najstariji prijatelj, osoba na čelu istrage ubistva
njenog supruga, čovek kome se poverava i o kome se brine, zapravo ubilačko,
nemilosrdno i kukavičko govno koje im je sve to učinilo.“
Rouč ju je posmatrao s razumevanjem. Otvorio je usta da nešto kaže.
„Znaj da ću te udariti“, upozorila ga je, „ako budeš pomenuo opet usrano
kinder jaje.“
Poslušno je zatvorio usta.
Ošinula ga je ljutitim pogledom, zgrabila tašnu i izjurila napolje.

Vanita je u pola jedan pokušavala da uživa u svenuloj salati na svom stolu.

Neko je pokucao na vrata.
 „Da!“, rekla je i odgurnula ručak u stranu. Malo se opustila kad je shvatila
da je to jedan od njenih profesionalnijih i stoga omiljenijih podređenih. „I, šta
mogu da učinim za vas, detektive?“
„Potreban mi je potpis, mekši krevet i propusnica za novi Tarantinov film
jedne noći ove nedelje“, rekao je Vulf prošavši pored pratioca i prišavši stolu.
„Dobro... Ne... I mislim da si malo preterano sklon samopovlađivanju“,
hitro je odgovorila na njegove zahteve. „Hvala ti, Naklsova“, rekla je detektivki
kratke kose.
Vulf se namrštio kad je žena izašla: „Preziva se... Nakls?“
„Daj mi ga“, rekla je Vanita. Bila je previše umorna za njegove gluposti.
Vulf je na njen sto spustio formular IC432-R, znan i kao uhvatio sam te na
kameri, kopile! Potpisala ga je bez čitanja.
„Ne želiš da znaš čemu će poslužiti?“, iznenađeno će Vulf.
„Pretpostavljam da ima veze s istragom?“
„Ima.“
„Naš velepoštovani vođa presreo me je jutros na parkingu“, objasnila je.
„Zna da si podelio istinu sa mnom, pošto je to mogao biti jedini razlog da te
oslobodim. I zna da sam u njoj videla mogućnost da ga svrgnem s položaja.
Ne gajim ni najmanju sumnju da je kriv kao greh posle ovog nepromišljenog
pokušaja da me uplaši.“
Predala je potpisani dokument Vulfu.
„Zar Baksterova nije mogla da ti ga potpiše?“, pitala je kad se okrenuo da
ode.
„Ne želim da je više mešam u ovo.“
Vanita je zamišljeno klimnula glavom. „Mislim da nije nikakva tajna da mi
je muka od te žene, njenog napadnog ponašanja, te njene titule...“ Ućutala je
da ne bi otišla predaleko. „Ali ako postoji osoba za koju se može reći da ume
da brine o sebi... onda je to ona. A Aleks Edmunds je vredan svoje težine u
zlatu, bilo da je detektiv ili privatni istražitelj. Valja razmisliti o tome.“
Zažalila je zbog blagoglagoljivosti, pošto ju je Vulf protumačio kao
pozivnicu za druženje. Seo je i pogledao zaboravljenu činiju punu zeleniša.
„Tvoja biljka umire.“
„To je moj ručak.“
Namrštio se. „Finli mi je jednom rekao da je samo jedna stvar opasnija od
čoveka koji nema šta da izgubi, a to je čovek koji može da izgubi sve. Ovo će
postati veoma gadno i to veoma brzo.“
„Spremna sam za borbu ako si i ti“, odvratila je. „Kad već govorimo o tome,
pozvao me je večeras na zabavu u njegovoj kući.“
Vulf se stresao od gađenja, ali je progovorio mirnim glasom.
„Pretpostavljam da će tamo biti mnogo važnih ljudi? Onih koje će želeti da
impresionira. Mogla bi ga izložiti blagom pritisku.“
„Ili bih mogla da ga napijem toliko da pred svima prizna zločin", predložila
je Vanesa.
Vulf je razmišljao o mogućnostima koje mu stoje na raspolaganju: „Da li ti
je potreban pratilac?“, pitao ju je s vragolastim osmehom.
 „Ako planiraš da ideš tako obučen, ni u ludilu!“
Spustio je pogled na svoju odeću i slegao ramenima.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Četvrtak, 14. januar 2016.

7.44 uveče

Iznajmljeni smoking vonjao je ispod pazuha i nije ostavljao ništa mašti, ali je
bio najbolje što je Mos Bros mogao da ponudi za tako kratko vreme. Vulf se
odlučio za leptir-mašnu. Mlitavo mu je visila oko vrata. Pokazao je koliko mu
je stalo kad se obrijao po drugi put tog dana. Čak je pokušao da sredi i
neposlušnu kosu.
Vanita i on sedeli su ćutke na zadnjem sedištu taksija, koji je vijugao kroz
šumu ka Kristijanovoj prestižnoj poštanskoj adresi. Ugledali su skupe
automobile parkirane duž privatnog puta kad su konačno stigli na odredište.
Njihov vozač izgrebao je retrovizor dok se provlačio između aston martina i
loše parkiranog rendž rovera. Profesionalna organizatorka zabava čekala ih je
na kraju prilaznog puta, s poslužavnikom sa čašama šampanjca.
„Dobro došli!“, s osmehom je pozdravila Vulfa, koji je izašao iz taksija i
otvorio vrata Vaniti. „Mogu li da čujem vaša imena?“
„Pratilac“, odvratio je Vulf. „I Džina Vanita.“
Žena je proverila spisak. Ruke su joj bile toliko promrzle da je okrenula
stranu tek posle nekoliko pokušaja. Poslužila ih je šampanjcem. Čaše
penušavog vina očigledno su služile kao otmeni ručni žig.
„Molim vas da krenete prema kući. Kristijana ćete pronaći u dnevnoj sobi,
među gostima.“
Pod nogama im je škripao šljunak osvetljen raznobojnim svetiljkama.
Prošli su pored prvih besprekorno obučenih konobara, koji su se iskrali
napolje na cigaret-pauzu. Ulazna vrata bila su otvorena.
„Auh!“, zastenjala je Vanita, kao i svi koji bi prvi put videli veličanstvenu
prostoriju s tri staklena zida. Pogled na nebo posuto zvezdama ličio je na
prizor iz svemirskog broda.
Odnekud se pojavio i koncertni klavir. Jedva se čuo od buke koju su pravili
tašti pripadnici višeg establišmenta visoke klase. Vulfu je bilo jasno da se čak
i u ovom izdanju ističe u društvu. Na njegovom životom išibanom licu nije bilo
prezrivog mrštenja koje su ostali nosili kao znak raspoznavanja.
„Vilijam Foks?“, dreknuo je neko u blizini, privlačeći nekoliko ljubopitljivih
pogleda dok je prilazio s namerom da stegne Vulfovu ruku. „Vilijam Vulf
Foks!“
 „Fokse, ovo je Malkom Hislop, poslanik Izborne jedinice Čelsi-Fulam, a
verovatno i novi gradonačelnik u maju“, rekla mu je Vanita. Ovlašno je
poljubila blistavi obraz blistavog muškarca.
„Džina, uvek mi je zadovoljstvo", rekao je robotskim glasom pre nego što je
upravio pažnju na Vulfa. „Pitam se...“, rekao je teatralno. „Možda bi bilo
pametno nadaleko te zaobilaziti!“ Podigao je ruke kao da se brani, na
zadovoljstvo sve brojnije publike. To je bila referenca na gradonačelnika
Ternbla, koji je živ izgoreo pred Vulfovim očima.
„Pa... zar se sad tome smejemo?“, zbunjeno je pitao Vanitu.
Privlačili su sve više pažnje. I Kristijan ih je ugledao s drugog kraja
prostorije. Sneveselio se kad je prepoznao nezvanog gosta. Vulf je podigao
čašu prema domaćinu, zanemarujući pompezne napomene ljudi oko sebe.
Gledao je kako se Kristijan okreće i nastavlja razgovor. Ugledao je poznatu
priliku koja se probijala kroz gužvu ka domaćinu.
„Izvini“, rekao je Vulf i ostavio Vanitu, da bi presreo ženu u crnoj koktel-
haljini pre nego što ikom upadne u oko.
Baksterova je bila samo tri koraka od Kristijana kad ju je Vulf nežno
uhvatio za ruku i poveo u suprotnom pravcu.
„Šta ti radiš ovde?“, prošaputao je ispod lažnog osmeha kad su se udaljili
iz najveće gužve.
„Da li si mislio da ću poverovati u tvoj usrani govor Dižemo ruke?“, pitala
je s neiskrenim smehom, da ne bi izazvala sumnju.
Gosti su zaigrali. To im je otežalo bekstvo.
„Pokušavao sam da vas zaštitim.“
„Učinio si premalo i prekasno“, rekla je Baksterova. Stresla je njegovu ruku
sa sebe i okrenula se prema njemu. „Ubio je Finlija. Hoću da učestvujem.“
Prišao im je čovek važnog izgleda i pružio ruku ka Baksterovoj: „Mogu li?“
„Možeš li... šta?“, namrštila se. Zurila je u njegov naborani ekstremitet kao
da je mrtvo mače.
Muškarac je progovorio s nešto manje samopouzdanja: „Mogu li da dobijem
ovaj ples?“
„Ne, ne možeš. Gubi se tamo, perverznjačino!“
Vulf se osmehivao u znak izvinjenja. Brzo ju je izveo s podijuma za igru i
poveo u pravcu najbližih vrata.
„Vulfe! Kuda si krenuo?“, požalila se. „Jao!“
Ušao je za njom i uključio svetlo. Pritiskao ju je otpozadi u uskom prostoru.
Mali umivaonik zabijao mu se u slabine.
„Sjajno. Sad smo u najmanjem kupatilu na svetu. Da li si srećan?“, pitala
je Baksterova. Dva puta ga je udarila laktom dok se borila da se okrene u
uskom prostoru.
„Ovo nije kupatilo“, požalio se Vulf posle još jednog udarca u solarni
pleksus. „Ovo je orman s manijom veličine.“
Konačno su stajali jedno naspram drugog. Grudima se trljala o Vulfova
prsa. Mora se priznati da je ulagao silan džentlmenski napor da ne reaguje na
njenu blizinu.
 „Lepo izgledaš“, osmehnuo se.
„Neprilično!“, planula je. „Vulfe?“
„Da?“
„Bolje bi ti bilo da me bockaš telefonom“, izgovorila je preteći.
„Tako je“, uveravao ju je. Telefon u džepu smokinga baš se u tom trenutku
oglasio krajnje neprimerenim signalom o prispeću poruke.
„Auh! Grozan si, Vulfe!“, ukorila ga je. Popela se na toaletnu šolju da bi mu
umakla.
„Šta? Zato što sam ti rekao da lepo izgledaš!“
„Imaš deset sekundi“, upozorila ga je. „Zašto smo ovde?“
„U redu. Ne mogu da te ubedim da se držiš po strani. I poštujem tvoju
odluku. Ali možda bi mogla da to uradiš... neopazice, bar da glumiš da nisi
umešana?“
„Ne plašim ga se!“
„Pa, možda bi trebalo!“, dreknuo je tako da je poskočila.
Podigao je ruke u znak izvinjenja. Oprezno ga je posmatrala.
„Neću se kriti“, rekla mu je.
Vulfov smoking ponovo je zazvonio. Klimnuo je glavom, ignorišući telefon.
Znao je da je u protivnom nikada ne bi ubedio. „Ali samo nas dvoje. Nećemo
mešati ostale.“
„Slažem se.“
Neko je oštro pokucao na vrata. A zatim još jednom.
„Vulfe?“, prošaputao je neko s druge strane. „Vulfe?“
Zbunjeno je pogledao Baksterovu. Okrenuo je bravu. Naleteo je na nju kad
je Edmunds nahrupio u pretrpanu prostoriju.
„Edmundse?“
„Baksterova?“
Krivili su glave oko Vulfa da bi mahnuli jedno drugom.
„Trebalo je da znam“, nasmejao se. Sitno telo gubilo mu se u jeftinom
smokingu. „Nadao sam se da ću vas zaštititi od svega ovoga.“
„Veoma slatko s tvoje strane“, osmehnula se. „Ali biću dobro. Uvek je tako.“
„Dakle, slatko je kad on to radi?“, ozlojeđeno će Vulf.
„Uzgred, lepo izgledaš“, rekao je Edmunds.
„Hvala ti.“
Vulf je rezignirano mahnuo pre nego što ih je propisno izgnječio kad se
okrenuo da se obrati Edmundsu.
„Nadam se da me bockaš telefonom“, rekao mu je.
„To jeste telefon. Poslao sam ti poruku... dve. Nisam video gde si otišao.“
„Pretpostavljam da ni ti nećeš dići ruke, zar ne?“
„Naravno da neću. To kopile ubilo je našeg prijatelja. Neko ko radi za njega
ili s njim provalio je u moju kuću. Moram da budem deo ovoga. Moram da
pomognem... i, uzgred, i Sonders i Džo su u kolu.“
 Vulf je poraženo klimnuo glavom, da bi odmah zatim zbunjeno rekao:
„Džo?“
„Lik iz laboratorije“, objasnila je Baksterova. Brzo je gubila strpljenje čučeći
na toaletnoj šolji.
„Da li je iko razgovarao s Megi?“, pitao je Edmunds.
„Ja sam“, odgovorila je.
„I, kako je... Da li je dobro?“
„Ne baš. Prihvatila je vest u skladu s očekivanjima: rekla je da smo
pogrešili, pitala me je da li pokušavamo da sve napravimo još gorim, optužila
nas da koristimo Kristijana kao žrtvenog jarca da bismo spasli Vulfa od robije.
Ali na kraju je sve počelo da dolazi na svoje mesto.“
„Hvala ti“, iskreno će Vulf. Gurnuo ju je laktom u grudi dok se okretao.
„Bože, Vulfe!“, zavapila je. „Možeš li bar da nam kažeš kakav je plan, pa da
izađemo odavde?“
„Kristijan je imao posetioca dok je ležao u bolnici“, objasnio je. Upinjao se
iz sve snage da ne gleda niz njenu haljinu. „Kutije za dokaze uništene su
nekoliko časova kasnije. Zaplenio sam stranicu iz dnevnika bolničkih poseta
i olovku. Zatražio sam snimke bezbednosne kamere.“
„Taj ionako ne bi koristio pravo ime“, rekao je Edmunds pre nego što je
kriknuo s Baksterovom zato što se Vulf ponovo okrenuo.
„To mi je poznato. Ali dobili smo period koji možemo da proverimo na
snimcima bezbednosnih, uzorak rukopisa, a ako budemo neverovatno srećni,
i otiske prstiju.“
Neko je pokucao na vrata.
„Izvinite!“
„Zauzeto!“
„Odbij!“, odgovorili su uglas.
„Pa, nešto sam razmišljao“, počeo je Edmunds tišim glasom.
„Pretpostavljali smo da su Sondersov automobil, napad na Kristijana i provala
u moju kuću delo istih ljudi. Žestoko prebijanje komesara čini mi se malo
kontraproduktivnim, s obzirom na sve što smo dosad saznali.“
„Možda su hteli da nas skrenu s pravog traga“, predložila je Baksterova.
Edmunds nije izgledao ubeđeno.
„Bilo je mnogo lakših i manje bolnih načina da se to postigne. Videli ste
njegov automobil, njegovo lice... Mogao je i da umre.“
„O čemu razmišljaš?“, pitao ga je Vulf.
Baksterova se zaprepastila. Izgleda da je čak i on zapazio da Edmunds
može biti nemerljivo koristan.
„Neko radi u dosluhu s komesarom, a neko drugi ga je napao. I pretnja te
osobe verovatno ga je naterala da ubije najboljeg prijatelja. Već sam tražio
dosije o grupi koja je radila u skladištu. Onaj ko je umakao iz tog požara
možda nije ubio Finlija, ali ne sumnjam da je na neki način umešan u ovo.“
Baksterova se ponosila Edmundsom. Bio je bolji od svih njih zajedno.
„Šta da radim?“, pitala je Vulfa. „I ne okreći se više!“
 „Motiv“, odgovorio je okrenut leđima. „Nešto se desilo u brodogradilištu,
nešto nama nepoznato. A Finli je bio švorc i suočavao se sa zaplenom imovine,
dok Kristijan živi u pravoj rezidenciji. Moramo da popunimo praznine.“
„Sjajno“, rekla je Baksterova spuštajući se sa šolje. „Hoćemo li da izađemo
odavde i napravimo rusvaj u slučaju?“
Vulf je klimnuo glavom: „Zašto da ne?“
Isteturali su se u hodnik. Ignorisali su upitne poglede ostalih gostiju, ali
su brzo shvatili da te noći neće biti trnje u Kristijanovoj peti...
Ljudi na podijumu za igru nepomično su stajali.
Muzika je utihnula.
Svi pogledi počivali su na domaćinu, koji je stajao u sredini veličanstvene
dvorane, i na nehajno obučenoj ženi, koja ga je upravo šamarala.
„Megi!“, prostenjala je Baksterova. Gurala se kroz zaprepašćenu publiku
da bi joj se našla u nevolji.
Izgledala je potpuno izgubljeno kad je Baksterova stigla do nje. Baš kao i
Kristijan. Držao se za obraz s izrazom čoveka čiji se svet srušio. Čak je
pokušao da joj pruži ruku kad je zaplakala. Odgurnula ga je od sebe.
Baksterova je izvela potresenu prijateljicu napolje.

Kristijan se brzo pribrao i pročistio grlo. „Strahovito mi je žao zbog ovoga!“,

osmehnuo se. „Molim vas - pijte, igrajte i budite veseli. Ja ću potražiti led da
stavim na ovo!“
Nervozni smeh ustupio je mesto žagoru. Razgovori su se nastavili. Prvi
nežni zvuci klavira ispunili su tišinu između njih. Blago ošamućeni Kristijan
zamalo je naleteo na Edmundsa.
„Gospodine komesare“, iscerio se i kratko klimnuo glavom pre nego što se
pridružio Vaniti. Izgledalo je da joj je veoma drago što ga vidi.
Kristijan je stigao do bara. Znao je da pogledi gostiju sklonih ogovaranju
prate svaki njegov pokret. Spremao se da prizove barmena kad mu je neko
dodao krpu punu ledenih kocki.
„Hvala v...“, počeo je ali video je da je to Vulf. Gorko se nasmejao: „Rekao
si Megi?“
„Zvučiš iznenađeno?“
„I jesam iznenađen...“ Utišao je glas do šapata u sveopštoj galami. „Nisam
znao da ćeš biti tako glup da ne shvatiš moje upozorenje.“ Prislonio je hladnu
krpu na lice.
„O, razumeo sam ja odlično“, rekao je Vulf i ošinuo Kristijana plamtećim
pogledom. „Sad ti slušaj mene. Samo se ti krij u svojoj palati među drvećem.
Ispuni je svim sikofantima i licemerima koje možeš da nađeš. Poj ih skupim
pićima i hrani nepresušnim lažima... samo će poslužiti za potpalu kad dođem
da je sažežem.“
Kristijan je kratko razmišljao o Vulfovoj pretnji. „Megi će biti bezbedna.
Imaš moju reč da će biti. A što se ostalih tiče...“ Tužno je odmahnuo glavom.
 Vulf je spustio krupnu šaku na komesarevo rame, nagnuo se i šapnuo:
„Znam šta se desilo u onom skladištu.“
Počastio ga je finlijevskim tapšanjem po leđima i otišao.
„Da li je sve u redu?“, pitao je domaćina obližnji gost, suočen s njegovim
nezdravim bledilom.
Kristijan nije odgovorio. Gledao je kako Vulf promiče između zvanica.
Edmunds i Vanita zurili su u njega sa suprotnog kraja prostorije. Baksterova
se vratila pošto je ispratila Megi.
„Pitao sam te“, uporno će stariji džentlmen, „da li je sve u redu, Kristijane?“
„Da... Da, sve je u savršenom redu, hvala ti, Vinstone. Samo uobičajeni
pritisak koji stvara visok položaj. Znaš kako je“, osmehnuo se ne skidajući
pogled s njih... s njega. „Vukovi stalno kruže.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Nedelja, 18. novembar 1979.

5.07 po podne

Kristijan i Finli proveli su prvi sat smene u usiljenom razgovoru. Nisu

pominjali povrede koje su naneli jedan drugom. Kristijan je teško hramao,
modrica boje vina upućivala je na frakturu vilice, dok je Finlijev nos ponovo
promenio pravac, a oči poplavele... ponovo.
„Šta ćemo večeras jesti?“, pitao je Kristijan s nogom na gasu, dok su se
nova patrolna kola mučila uz Katkin Brejs.
„Ne beri brigu“, šturo će Finli.
Kristijanu je dozlogrdilo. Okrenuo je upravljač i nepromišljeno ušao u
krivinu. Poigravao se mišlju da skrene na divno mesto, ali na zlu glasu zbog
redaljki. Finli je samo gledao ispred sebe, iako ih je partnerova pogibeljna
vožnja zamalo koštala glave. Kristijan je oštro zakočio, izašao iz automobila i
seo na toplu haubu. Vetar mu je zanosio dugu kosu. Skupio je šake da bi
pripalio cigaretu, dok je sunce zalazilo iznad grada pokrivenog smogom.
Finli mu se pridružio.
„Bio sam ljubomoran“, rekao je Kristijan pogleda uprtog ka horizontu.
„Previše sam popio... kao i obično. Poneo sam se kao neviđeni kreten... kao i
obično... iskreno mi je žao... možda prvi put.“
Finli je ćutao.
„Megi je...“ Kristijan je odmahnuo glavom i osmehnuo se. „Ona je jedna u
milion, a vas dvoje imate čudesnu vezu. Bio sam ljubomoran. Ali ne moraš da
odeš zbog toga!“
„I neću.“
 „Ne odlaziš?“
„O, odlazim. Odlazim prvim avionom, i to bez osvrtanja, iz ovog kišovitog
kopilanskog grada“, objasnio je Finli. „Ali to nema nikakve veze s tobom. Megi
odlazi... a ja idem za njom.“
Kristijan je klimnuo glavom.
Sunce se na trenutak probilo kroz oblake. Okupalo je golemu sivu izraslinu
na škotskom ruralnom predelu.
„Podelio sam novac napola“, rekao mu je Kristijan. Bacio je pikavac u
grmlje pre nego što je zapalio novu cigaretu.
„Ne treba mi“, odvratio je Finli.
Kristijan je zastenjao.
„Ne želim nijedan peni“, žustro će Finli. „Ali sve što se desilo te noći... kao
i postojanje tog novca, otići će u grob sa mnom. Imaš moju reč.“
„Ne brinem zbog toga!“, nasmejao se Kristijan. „Spasao si mi život!“
Prebacio je ruku oko prijatelja i s ljubavlju ga prodrmao. „Verujem ti više nego
ikome. Samo želim da ti bude dobro.“
„Ne želim ga“, odvratio je Finli. Stresao je preterano prijateljsku ruku sa
sebe.
„Poslednjih nekoliko dana sam mnogo razmišljao o integritetu“, započeo je
Kristijan. „Zaključio sam da nije konstantan, da nije karakterna crta ucrtana
na nekom unapred predviđenom nivou. Više je nalik... nalik na aspiraciju, u
stalnom sukobu sa stvarnim životom - isprobava nas i zavitlava, sve dok se u
pozadini neprestano odvija usklađivanje integriteta s onim što želimo, u
situaciji kad o sebi želimo da mislimo kao o osobama s integritetom... To je
komplikovano.“
„Pitam se“, zamišljeno će Finli, „koliko su tek glupe misli koje ne deliš?“
„Samo želim da kažem... da je život dug. Polovina tog novca je tvoja, želeo
je ti ili ne. Kad svane dan u kome će ti život konačno istrošiti integritet, biće
dovoljno da ga zatražiš. Važi?“
„To se nikad neće dogoditi.“
„Reci važi samo da bi mi ugodio. Važi?“
„Važi.“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Subota, 16. januar 2016.

11.01 pre podne
Čitav već rasformirani tim okupio se u najdaljem kutku paba; neki su se čak
odvažili da isprobaju depresivni doručak u Kralju i otadžbini. Sonders se borio
s engleskim, dok se Vulf trudio da ulovi nešto što je plovilo po kafi. Za to
vreme, Edmunds nije mogao a da ne primeti da Baksterova doteruje grudnjak.
Nije mu promaklo i da Džo sa zanimanjem prati isti prizor.
Suptilno je gurnuo prijateljicu.
„Izvini“, prošaputala je. Još je izgledala prilično nemirno.
Vulf je rešio da do kraja iskoristi iznajmljeni smoking. Pročistio je grlo i
ustao. „Dobro jutro svima. Nadam se da svi uživate u životu“, posmatrao je
sto s napuštenim tanjirima. „Edmunds, ovaj lik iz laboratorije i ja juče smo
mnogo radili. Pripremali smo prezentaciju na papirima formata A3.
Koristili smo raznobojne flomastere, pa čak i ajped Edmundsove verenice.
Očekujte šokantna otkrića!“
„Ali molim vas da joj to niko ne kaže“, dodao je Edmunds. Sa zebnjom je
gledao kako Vulf nabada po ekranu trapavim prstima.
„Prvo ćete videti snimak bezbednosne kamere Kristijanovog tajanstvenog
posetioca u bolnici", najavio je Vulf. Držao je spravu tako da mogu da je vide.
Snimak se zamrznuo kad je osoba pogledala pravo u kameru. Slika se
povećala, okrenula i počela da skakuće po ekranu. Vulf je očigledno preterao
u korišćenju mogućnosti nove igračke.
Baksterova ga je gnevno pogledala.
„Hej, nisam koristio i zvučne efekte“, samozadovoljno se osmehnuo kad se
slika konačno smirila.
Muuu!
„Ups, izgleda da je bilo jače od mene!“, priznao je.
Na snimku se video čovek Finlijevog godišta, ali bolje obučen i s gustom
glatkom crnom kosom.
„To je...“, nastavio je Vulf, „Kilijan Kejn, vođa grupe koja je radila u
skladištu brodogradilišta: proizvodnja droge, reketiranje, bezbrojne optužbe
za napad, umešan je u nekoliko ubistava... u osnovi, žešći govnar. I takav
čovek dolazi u posetu našem komesaru policije nedugo posle teških batina.
Zanimljivo, zar ne?“
„A ovo su“, rekao je Edmunds kad je spustio niz fotografija na sto, „njegovi
nama dobro poznati saradnici.“
„Šta znače ovi crveni krstovi?“, pitao je Sonders s punim ustima lepinjica
od krompira.
„Znače da su stradali u požaru na brodogradilištu.“
„A“, započeo je Sonders podižući prst dok je gutao zalogaj, „zašto su neki
od njih predstavljeni samo imenima?“
„Zato što ne znamo ni kako izgledaju ni kako se prezivaju ni jesu li im to
prava imena“, odgovorio je Edmunds. „Ovo je, koliko je meni poznato, čitava
mreža.“
„Što znači da je tip koji je umakao iz požara u skladištu sigurno bio jedan
od njih!“, obznanio je Sonders tonom čoveka koji je upravo rešio slučaj.
 „Da“, rekao je Edmunds što je strpljivije mogao. „Znači da su najamnici i
požar potamanili najmanje pola Kejnove ekipe.“ Sklonio je precrtane
fotografije sa stola. „Počeo sam da pregledam dosijea preostalih i“, stavio je
ruku na jednu staru fotografiju snimljenu prilikom hapšenja, „ovaj je ubijen
samo nedelju dana posle požara. Džo sad preuzima reč.“
Forenzičar je pokušao da dramatično ustane, kao Vulf i Edmunds pre
njega, ali se samo zaglavio između stola i zida. Brzo je odustao od te namere.
„Dva metka izvađena su iz leša na obdukciji. Pomislio sam - dođavola,
nemam pametnija posla - pa sam ih propustio kroz moje mašine i znate šta?
Ponovo ista udubljenja. Ispaljeni su iz istog pištolja!“
„Misliš da je naš osumnjičeni ubio svog čoveka?“, pitao je Bakster.
„Tako je.“
„I!“, Vulf je uzbuđeno poskočio. Bilo je jasno da je čekao ovaj trenutak.
„Postoji izveštaj očevica, s opisom čoveka koji beži s mesta zločina.“ Uhvatio
je vrh A3 papira. „Na osnovu njega, napravio sam ovo...“

Svi su ćutali.
Sonders je otvorio usta samo da bi shvatio da je čak i on ostao bez reči.
„Samo jedno pitanje, Vulfe?“, prva je progovorila Baksterova. „Da?“
„Šta je ovo, dođavola?“
„Reč umetnička predstavlja blago preterivanje“, prokomentarisao je
Sonders posmatrajući crtež.
„Svakako ne liči ni na koga sa fotografija“, rekao je Edmunds. Nastojao je
da zvuči ohrabrujuće.
„Što znači da ih možemo odbaciti“, rekao je Vulf. Podigao je fotografije
Kejnove ekipe sa stola i ostavio je samo imena bez lica.
„Hoću da budem načisto“, rekao je Sonders zbunjeno. „Ubio je pripadnika
svoje bande pre ili posle pucanja na Finlija i komesara na trgu?“
„Ne beri brigu, moj zaboravni prijatelju!“, osmehnuo se Vulf. Ponovo je
pružio ruku ka gomili A3 papira. „Zato što sam napravio i dragoceni zapis o
vremenskom redosledu zbivanja, da bismo se lakše snašli...“
„Ti si idiot, Vulfe!“, poručila mu je Baksterova.
Edmunds je izgledao odgovarajuće neimpresionirano, dok se Sonders
grohotom smejao.
„Zar grafikon ili tabela ne bi bili mnogo delotvornija sredstva za prenošenje
informacija?“, pitao je Džo.
 „Znajte da sam se silno potrudio“, uvređeno će Vulf. Nastavio je posle
kraćeg razmišljanja: „Kad sam rekao silno... Bilo kako bilo, imam još jedan
crtež, ako iko želi da ga vidi?“
Samo je Sonders digao ruku.

„Čemu crtež zeca?“, pitala je Baksterova, iako ni sama nije znala zašto.
Vulf je slegnuo ramenima: „Tu je zato što sam čudesno dobar u crtanju
zečeva.“
„Bilo kako bilo“, rekao je Edmunds, odlučan da preuzme vođstvo nad
zabludelim sastankom. „Na osnovu opisa, suzio sam preostala imena.
Prikupljao sam podatke iz raznovrsnih izveštaja i pratio njihove sukobe sa
zakonom posle novembra 1979. godine. S razumnom pouzdanošću mogu reći
da je naš nestali begunac iz skladišta... Oven Kendrik.“
„Slučaj rešen!“, nasmejao se Sonders i žestoko prodrmao Džoa.
„Bio bi“, složio se Edmunds, „da Oven Kendrik nije lažno ime... i da stvarni
čovek s lažnim imenom nije nestao s lica zemlje. Evo šta imamo kad
objedinimo ono što definitivno znamo i načinimo neke neodgovorno
neutemeljene pretpostavke."
Sklonio je Vulfove crteže u stranu i podigao svoj mnogo profesionalniji
papir:

- Nešto se desilo u tom skladištu.

- Oven Kendrik zna šta se desilo.
- Oven Kendrik je radio za Kilijana Kejna.
- Kilijan Kejn posećuje Kristijana u bolnici (u koju ga je verovatno i smestio).
- Kristijan je sumnjivo bogat.
- Jedan od saradnika Ovena Kendrika pokušao je da ga ubije.
- Oven Kendrik nestaje posle tog incidenta.

„Da li iko vidi bilo koji način da se ove tačke povežu, da bi se obrazovala
koherentna teorija?“, pitao ih je.
Svi su izgledali pomalo izmučeno dok su mozgali o nerešivoj zagonetki.
„Mislim da sam skapirao...“ pisnuo je Sonders trljajući bradu. „Kristijan je
Oven Kendrik!“
„Ima li još nekih ideja?“, nestrpljivo će Edmunds.
„Samo nam reci“, nestrpljivo će Baksterova.
Edmunds se pravio nevešt, ali to nije dugo trajalo.
„Dobro. Imam teoriju“, priznao je. „Mislim da su Kristijan i Finli želeli da
sačuvaju događaje od te noći u tajnosti, ma kakvi bili. Nisu računali na to da
će Oven Kendrik umaći iz požara u skladištu. Raportirao je svom šefu Kilijanu
Kejnu šta je bilo, koji je iskoristio ta saznanja kao polugu za pritisak na
Kristijana. Možda je Finli hteo da otkrije istinu ili da je iskoristi za ucenu...“
„Finli to ne bi učinio...“, prekinula ga je Baksterova.
 „Pusti ga da završi“, rekao je Vulf.
„... i zato su ga ubili“, nastavio je Edmunds. Oven Kendrik pokušao je da
se iskupi za svoj neuspeh u skladištu, ali bez uspeha. Zato je Kejn rešio da ga
ukloni. Međutim, Oven Kendrik nije ubijen, već je ubio svog ubicu i počeo je
da se krije. To znači da je pronalaženje Ovena Kendrika jedini način da
doznamo šta se desilo one noći.“
„Ako je još živ“, napomenuo je Sonders, koji je jeo ostatke iz Džoovog
tanjira.
„Ako je još živ“, složio se Edmunds. Da i ne pominjemo to da, ako Kristijan
nije znao da je još neko umakao iz požara, sad sigurno zna, baš kao što zna
da tragamo za njim; shodno tome, moramo da pretpostavimo da Kejn i njegovi
ljudi takođe tragaju za njim. Pitanje je samo ko će prvi pronaći Kendrika.“

Posle završetka sastanka, Edmunds je seo pored Baksterove. Ona je još

bestidno nameštala poprsje.
„Izgleda da danas baš imaš probleme“, rekao je s mnogo takta kad se uverio
da ih Džo ne posmatra s druge strane bara.
„Da li ti izgledaju veće?“, pitala je.
Edmunds nije skretao pogled s njenih očiju: „Ne znam.“
„Nisi ih ni pogledao!“
Duboko je uzdahnuo i spustio pogled na njene grudi.
„Meni izgledaju isto... Zar nećeš to da pojedeš?“, pitao je za njen netaknuti
tost, da bi promenio temu.
„Neću“, rekla je pomalo gadljivo. „Neprijatno miriše.“
Pokupio je hranu s njenog tanjira, omirisao je i zagrizao.
„Hoćeš li da ti pomognem?“, pitala ga je.
„Naravno“, odgovorio je s punim ustima. „Moram usput da kupim neke
stvari za Lejlu.“

U Butsu nije bilo malina i soka od nara.

To je stvarno razbesnelo Baksterovu.
Pegavi mladić, koji je popunjavao frižidere, možda nije sasvim zaslužio njen
izliv nataloženog gneva i lošeg raspoloženja, kao i veoma javnu lekciju o
ponudi i potražnji, u kojoj mu je objasnila da, kad bi u svakoj prodavnici u
jebenoj zemlji svakog dana ostajali bez malina i soka od nara, onda bi možda,
samo možda, neko s božanskom moći da donosi tako značajne odluke možda,
verovatno, oprezno počeo da razmišlja o naručivanju malo većih količina
pomenute robe. Bilo joj je neprijatno kad su mladićeve usne počele da drhte i
kad je pobegao u skladište, u kom se sit isplakao. I ona se rasplakala dok je
čekala da Edmunds obavi kupovinu.
Ubrzo se pojavio na kraju prolaza. Sneveselio se dok je žurno prilazio
uplakanoj prijateljici.
„Baksterova? Šta se desilo?“
 „Ništa... samo sam... Izvini.“
„Ne izvinjavaj se. Ja sam kriv. Nije trebalo da odem... čak tamo.“
„Šta meni fali?“, nasmejala se brišući oči.
Edmunds je otvorio usta... spustio je pogled na paket pelena u svojim
rukama... pa na Baksterovu.
„Šta je bilo?“, pitala je.
Izgledao je malo nervozno.
„Šta je bilo?!“
„Hm. Da li se osećaš umorno?“
„Uvek.“
„Kako reče da su ti sise?“
„Čudno.“
„Hoćeš li se ponovo rasplakati usred Butsa?“
„Veoma moguće.“
„Onda čestitam!“ Edmunds je pružio korak nakon što joj je gurnuo paket
pelena u naručje.

TRIDESETO POGLAVLJE

Subota, 16. januar 2016.

5.23 po podne

Vulf je sedeo za svojim starim stolom u Odeljenju za ubistva i teške zločine i

razmišljao da li da rizikuje s čokoladom koja čuči u fioci još od pre slučaja
Krpenog lutka. Pogledao je izbledeli rok trajanja, koji je trebalo da mu
pomogne u odlučivanju:

FEBRUAR 2015.

Nastavio je da radi s ustima punim čokolade: prikupljao je podatke sa GPS

uređaja u Kristijanovom mobilnom telefonu, bez obaveštavanja onih koji su
mu pomagali u tom poslu o vlasniku telefona. To se pokazalo kao još
problematičnije nego što je očekivao.
Vulf, koji nije mogao da se kreće bez Vanitinog odobrenja, primio je u 17.42
telefonski poziv od kog su ga podišli žmarci.
„Mama? [...] Šta misliš kad kažeš da si jedan sat daleko? Jedan sat od
čega? [...] Zašto?! Ne, naravno da jesam. Samo sam... Šta je sad uradila?“
Zaškrgutao je zubima. „Da. Zar to nije lepo s njene strane! [...] Ne. Više ne
živim tamo“, objasnio je. Očajnički je pokušavao da smisli gde da pošalje
roditelje. „Poslaću ti poruku s adresom... Poruku! [...] Poslaću ti poruku!“
Nekoliko ljudi u blizini pogledalo je u njegovom pravcu. Vulf je usnama
oblikovao izvinjenje.
„Dobro. Dobro. To je tako sjajno. Uskoro ćemo se videti. Zdravo!“
Prekinuo je vezu, gurnuo ostatak pokvarene čokolade u usta i zario lice u
šake.

***

Edmunds nikad pre nije vikao na Baksterovu. Oboje su se osećali pomalo

čudno zbog toga.
Pokušali su da rade na nekim bajatim dosijeima u njegovoj šupi kad je
razgovor neumitno skrenuo s teme na uplakano priznanje Baksterove da je
napravila ogromnu grešku kad je spavala s Vulfom. U svoju odbranu,
pomenula je da je to već rekla Tomasu, što nije bilo malo. Međutim, saznanje
da je verovatno trudna svakako joj nije išlo u prilog.
Edmunds je uzdahnuo pritisnut grižom savesti: „Da li ćeš mu reći?“
„Kome?“
„Tomasu.“
Slegla je ramenima. „Pretpostavljam da će to postati očigledno kad iskakim
besnu bebicu.“
Edmundsov telefon je zazvonio. Spustio je pogled na ekran, a zatim
zabrinuto pogledao Baksterovu. „Samo ću...“ Nije završio i izašao je iz šupe.
Prošao je minut, u kome se Baksterova smirila i smislila sjajnu uvredu na
Edmundsov račun, da se ne bi osetio kao pobednik. Zaboravila je na nju čim
se vratio, sa zbunjenim izrazom.
„To je bio Vulf“, objasnio je. „Postavio je niz pitanja o tebi i Tomasu, gde
živiš i da li si iznajmila stan ili nisi.“
Naglo se uspravila. Izgledala je zabrinuto: „I šta si mu rekao?“
Edmunds je imao izraz čoveka koji nema pravi odgovor.
„Rekao... sam mu... istinu?“, odvratio je.
Skočila je s hoklice i izletela iz šupe.
„Moramo da ga zaustavimo!“, doviknula je zbunjenom prijatelju. „Zovi ga!“

„Hvala ti, rezervni ključu!“, zahvalio je Vulf rezervnom ključu. Bilo mu je drago
što je još otvarao spoljna vrata zgrade u kojoj je živela Baksterova. Bio je to
suvenir iz prošlog života, jedna od malog broja stvari koje je zadržao.
Poslao je majci adresu u Vimbldonskoj glavnoj ulici i seo u sledeći voz u
metrou. Popeo se uz stepenice do odmorišta, odabrao matirani ključ i
otključao vrata...
Smesta je osetio vonj infekcije.
 „Bože, Eho!“, požalio se i zgrabio konzervu osveživača za vazduh dok je
ulazio u dnevnu sobu.
Pokrio je nos rukavom i ugledao radnu površinu pokrivenu zavojima i
lekovima, kao i veselu poruku „tuba testa za kolače je u frižideru“. Video je i
polunagog naoružanog muškarca, koji ga je gledao s vrata spavaće sobe. Vulf
je nemuževno zakevtao, podigao ruke i ispalio mlaz osveživača s mirisom
ružinih latica u vazduh.
„Vulf, zar ne?“, osmehnuo se mršavi i pepeljastosivi Rouč. Spustio je
pištolj.
„Tako je“, iznenađeno će Vulf, koji je polako spuštao ruke. „A ti si sigurno
zombi koji se odaziva na ime Dejmijan Rouč? Video sam te u vestima. Drago
mi je što smo se upoznali.“ Pogled mu je pao na pocrnelu reč koja je plakala
na Roučovim grudima.
„Znam. Izgleda loše, zar ne?“
„A miriše još gore“, uveravao ga je Vulf. Nadao se da Rouč ne primećuje da
ga duže od dvadeset sekundi suptilno prska osveživačem.
„Da li je Baksterova s tobom?“
„Nije. Ali mi je definitivno rekla sve o tebi... da živiš ovde... da izbegavaš
hapšenje... i tako dalje“, lagao je Vulf i gledao na sat. „Ovo je verovatno dobar
trenutak da ti kažem da ćemo uskoro dobiti goste.“
„Goste?“, iznenađeno će Rouč. Gledao je kako Vulf obilazi sobu, skupljajući
fotografije Baksterove u različitim etapama nervoze što je slikaju.
„Da. Ali ne brini. Nećeš morati ništa da radiš... izuzev da im kažeš da je
ovo moja gajba.“
„Stan“, ispravio ga je Rouč.
„Još bolje! I da si ti moj dobar prijatelj i cimer Hejvud“, dugo i pažljivo je
odmerio Rouča.
„Hejvud?“
„Da nemaš neku duksericu?“, pitao ga je Vulf dok je otvarao prozore i
raspremao.
„Izbegavam ih, zato što krvarim kroz njih“, iskreno će Rouč.
„A imaš li neku crvenu?“, s nadom će Vulf. Interfon je zazujao. „O, sranje!
U redu. Predstava počinje!“

Neki auto parkirao se na mestu Baksterove. Ostavila je Blekija na prilaznom

putu. Edmunds je ostao da sedi na suvozačevom sedištu kao idiot. Utrčala je
u zgradu, jurnula uz stepenice i uletela u svoj stan. Obrušila se na Vulfa, koji
je zevao u nju.
„Šta to misliš da radiš?“
Izgledao je nervozno: „Baksterova, ja...“
„Misliš da možeš da dođeš ovamo posle svega što si mi učinio i...“
„Baksterova, ako bi samo...“
„Ti si uporediv s jebenom boleštinom. Da li ti je to jasno? Već si sve
upropastio!“
 „Baksterova, moji rodite...“
„Kasni mi, Vulfe!“, povikala je. Izgledala je bolesno.
„Da budem iskren, ne znam o čemu...“
„Joj, govnaru! Kasni mi! To je pristojan način da kažem da mislim da sam
zaglavila... ili da si me napumpao... znaš, zatrudnela sam!“
„Mazel tov!“, čuo se glas s kauča.
Trgla se i polako okrenula glavu. Ugledala je gospodina i gospođu Foks
kako ih posmatraju. Mirno su sedeli pored Rouča, koji se taktički pozicionirao
kraj otvorenog prozora.
„Beverli!“, ozareno će Baksterova.
„Barbara“, ispravio ju je Vulf.
„I Bob!“
„Bil.“
„Kakvo neočekivano zadovoljstvo! Mogu li da vas ponudim nečim?“
„Ne. Ne“, odvratio je gospodin Foks. „Hejvud vodi računa o nama.“
Nije čak pokušala ni da pita.
„Trudna si?“, otelo se Vulfu kad su vesti konačno doprle do njegovog uma.
„Mislim da jesam“, iscerila se Baksterova. Izgledala je pomalo manično.
„I... apsolutno si sigurna da nije Tomasovo?“, pokušao je s nadom.
„Prilično sam sigurna! Zato što se Tomas podvrgao skalpelu.“
Vulf je izgledao užasnuto: „On je... evnuh?“
„Ne, nego je išao na prokletu vazektomiju, budalo!“, pogledala je njegove
roditelje, koji su pomno slušali.
„Mi Foksovi smo veoma plodni“, zacvrkutao je Vilijam senior s kauča.
Njegova žena se smesta složila s njim.
„Odvratno, tata!“
„Pa, to je informacija koja je mogla biti korisna da je ranije pomenuta!“,
povikala je Baksterova.
„I želim da dodam da je ovde prisutni Vil bio potpuno slučajan!“, dodao je
gospodin Foks.
„Nisam to znao, tata.“ Vulf je izgledao malo povređeno. „Hvala na podeli
uspomena.“
„Pa, šta vas dovodi u London? Nešto specifično? Vimbldon?“, pitala je
Baksterova, koja je s krajnjim naporom održavala kontrolu nad sobom.
„Kralj lavova“, odgovorila je gospođa Foks.
„Kralj... lavova?“
Klimnula je glavom.
„Desila nam se najneobičnija stvar. Pre neki dan razgovarala sam s Etel
kad je telefon zazvonio. Iznenadila sam se jer je to bila Andrea... Poznaješ li
Andreu?“
„O, znam Andreu!“
„Pa, dobila je dve najskuplje karte i sobu u otmenom hotelu za jednu noć...
i pomislila je na nas. Zar to nije nešto?“
 „To je svakako nešto, nego šta je!“
Baksterova i Vulf počeli su da razmišljaju o motivaciji u pozadini akcija
njegove bivše supruge kad su čuli kucanje na vratima.
„Ja ću se postarati za to!“, rekao je Rouč. Doslovce je potrčao u pravcu
prilike da pobegne.
Svi su slušali kako Rouč pozdravlja neidentifikovanog posetioca. Razgovor
je zamro. Atmosfera je bila veoma napeta.
Približavao se zveket potpetica.
„Andrea!“, ushićeno će gospođa Foks. „Dobila si moju poruku?“, rekla je.
Ustala je da je poljubi u obraz.
„Jesam!“ Andrea je s osmehom oslovila Vulfa: „Vile.“ Konačno ga je
pronašla.
Baksterova je zanemela od gneva, dok se Vulf, mic po mic, povlačio iz sobe.
Neko je trčao uz stepenice. Rouč je zadržao otvorena vrata za Edmundsa, koji
je uleteo u prepunu sobu.
„Andrea dolazi!“, obznanio je bez daha. Shvatio je da je zakasnio kad je
video ko ga sluša. „Čekaj... da li je to bio... Rouč?“, pitao je. Pogledao je
Baksterovu kao neko ko je upravo izdan.
„Hej!“, umorno je mahnuo Rouč. Nije mu promaklo da su Andreine oči
blesnule kad je prepoznala ime, a zatim i izmrcvarenog agenta CIA.
„Nisam želela da te opterećujem još jednom od mojih tajni“, obratila se
Baksterova Edmundsu.
„Zašto ne sedneš, dušo?“, rekao je Vulfov tata Andrei, nesvestan
neprijatnog razgovora nasred sobe. „Slavimo! Vil i Emili će dobiti bebu!“
„Zaista?“, pitala je Andrea. Obratila im se s lukavim izrazom. „Beba, dakle?
Ona je najčešće plod... seksa. Sad, svesna sam da izgledam kao neko s licem
hm, hm, znala sam od početka, ali znajte da je ovo moje stoprocentno lice
kakvo divno iznenađenje.“
„Botoks verovatno smanjuje izražajnost“, glasno je razmišljao Vulf.
„Vile!“, prekorila ga je majka.
„Moraću da legnem“, obznanio je Rouč, koji više nije mogao da izdrži.
„Laku noć, Hejvude!“, rekao mu je gospodin Foks.
Vulf je prišao Andrei kad je Baksterova odvela Edmundsa u stranu.
Prekinuo je oca, koji se upustio u detaljno objašnjavanje izuzetne plodnosti
Foksovih.
„Mogu li da te pozajmim na trenutak?“, pitao je Vulf.
Klimnula je glavom. Pridružila mu se u kuhinji. Izgledala je neobično,
mlađe. Još je bila lepa, ali drugačija nego što je se sećao, kao varijanta sebe
u alternativnoj stvarnosti. Nažalost, nije bila nimalo manje tvrdoglava.
„Dovela si moje roditelje ovamo?“
„Nisi mi uzvraćao pozive!“
„Izbegavao sam te! To ljudi rade kad nekog izbegavaju!“, prošaputao je Vulf.
„To ti je prva strana u priručniku za izbegavanje: ne uzvraćaj pozive!“
 „Nisam došla da se svađam s tobom“, pribrano mu je saopštila. „Želim da
pomognem.“
„Kome?“
„Tebi.“
„U čemu da mi... pomogneš?“
„U svemu. Toliko mi je žao zbog Finlija. Iskrena sam. I samo želim da...
želim da se iskupim za neke od pređašnjih grehova.“
Vulf je odmahnuo glavom.
„Želim! Vidi...“ Otkopčala je jaknu i otkrila dorađenu jarkožutu majicu i,
indirektno, nove grudi ispod nje:

Pustite Vulfa iz kaveza! Ponovo!

„Vidi kako sam ostavila slobodan prostor za, znaš, sledeći put kad
spektakularno digneš svoj život u vazduh“, osmehnula se.
„Skloni ih... Skloni je“, Vulf se hitro ispravio. „Skloni majicu.“
„Tako si nezreo“, rekla mu je. Široko se osmehnula, čvrsto ga zagrlivši.
„Nemoj to ponovo da radiš!“, šapnula mu je u uvo. „Toliko sam brinula zbog
tebe.“
Vulf ju je nežno zagrlio, zanemarujući izraz nade na majčinom licu.

„Dobro je“, rekao je Edmunds. Razgovarao je nasamo s Baksterovom, dok se

ona pitala gde je nestala fotografija s njenog puta u Meksiko. „Bio sam
iznenađen. To je sve.“
„I šta si mogao da uradiš da bi mi pomogao? Ništa. Zato ti nisam rekla.“
„Podeljeni problem...“, počeo je Edmunds.
„Postaje još veći“, završila je Baksterova. Dobila je tu rundu.
„Grozno izgleda.“
„Oporavlja se“, rekla mu je Baksterova ne preterano uverljivim tonom.
„I, kakav je bio tvoj plan?“
„Da smestim Rouča na sigurno mesto. Na kome će se oporaviti, pustiti
bradu i živeti srećno do kraja života.“
„Mislio sam da nema srećnih krajeva“, rekao je Edmunds. Citirao je njene
reči i lako dobio drugu rundu.
„Rekao je da mu je bolje“, nije odustajala. Morala je da povisi glas da bi se
nadmetala s Vulfovim tatom na drugoj strani sobe.
„Iako je... to jest jeste“, započeo je Edmunds, pitajući se zašto njemu uvek
pripada uloga donosioca loših vesti, „sad imamo ozbiljan problem.“
Zabrinuto je pogledao Andreu, koja je izgledala kao neko ko je uklešten
između Foksovih protiv svoje volje.
„Razgovaraću s njom.“
„Rouč je tražen zbog ubistva, što te čini saučesnikom.“
 „A šta da radim? To je Rouč“, jednostavno je rekla.
„Mogla bi da završiš u zatvoru!“
„On će završiti u zatvoru!“
„Samo želim da kažem da bi mala distanca u odnosu na njega bila
razborita. Ako bude pronađen u tvom stanu...“
Klimanjem glavom priznala je da ima pravo. „Znaš, to je Rouč. Njegov sam
dužnik. Ostaje ovde.“
Edmunds je ponovo pogledao ka Andrei: „Imaš li poverenja u nju?“
„Imam“, uveravala ga je. Duboko je uzdahnula pre nego što je krenula ka
riđokosoj novinarki. „Hej“, rekla je, prekinuvši gospodina Foksa usred duge
priče o radovima na putu M-4. „Mogu li da popričam s tobom?“
Andrea je pomalo plašljivo ustala i krenula za Baksterovom u hodnik,
jedino mesto na kome su mogle da razgovaraju nasamo.
„Da li se ovo tiče tebe i Vulfa“, preduhitrila ju je Andrea. „Iskreno,
nemam...“
„Ne tiče se.“
Delovala je iznenađeno: „Pa, šta je posredi?“
„Ti si bezdušna i bestidna gigakučka u večitoj potrazi za smrću, i taj žig
zveri završiće nasred tvog neprirodno zategnutog čela ako nastaviš operacije
lica ovim tempom.“
„Dobro“, odvratila je Andrea. Čula je i gore uvrede na svoj račun.
„Ali kakve god probleme da mi imamo, oni nemaju nikakve veze s Roučom.
On je dobar čovek, koji je već sve izgu...“
„Tvoja tajna je bezbedna“, prekinula ju je Andrea. „Znam da misliš da sam
te izdala u istrazi Krpenog lutka, i to je donekle tačno, ali kunem se bogom da
nisam izabrala da načinim potpuno besmislenu žrtvu za ljubav našeg
novopronađenog prijateljstva. Trebalo je da to učinim, ali uništila bih karijeru
da sam tako postupila, a ti me ni posle toga ne bi mnogo volela.“
„Mogla bi da me poštediš čitave priče uradio bi neko drugi da ja nisam.“
„Moj šef imao je spikerku u susednom studiju, spremnu da pročita
potpuno istu vest. Žao mi je, ali ne bih postupila nimalo drugačije kad bih se
suočila s istim izborom.“
Baksterova se gorko nasmejala i krenula ka vratima.
„Čestitam!“, prozborila je Andrea. „Iskreno.“
Baksterova je zastala i okrenula se.
„Vil nije hteo decu dok smo bili zajedno“, nastavila je. „Drago mi je što ih
sad želi.“
„Uprkos raširenom verovanju“, ogorčeno će Baksterova, „to je bila
jednokratna životna greška.“
„I šta je rekao kad je saznao za nju?“
„Čitam između redova. Najosnovanija pretpostavka bila bi: o, vidi, moja zla
bivša žena uletela je na vrata deset sekundi pošto mi se Baksterova poverila,
pa nismo imali priliku da porazgovaramo o tome.“
Andrei je bilo krivo: „Uh.“
 „Ne želim da govorim o tome“, rekla je Baksterova. „Pogotovo s tobom.“
„Pošteno“, odvratila je Andrea učtivim tonom. „Razgovarajmo o nečem
drugom. Kako je Dejmijan Rouč završio u tvom apartmanu.“
Baksterova je odmahnula glavom. „Imaš bolje šanse s pričom o bebi“,
odvratila je. Okrenula je leđa Andrei i pružila korak.

Baksterova je začuđeno gledala kako munja za munjom udara u isto mesto,

na most između raja i zemlje, kidajući vazduh i prljeći poklopac čokoladnog
pudinga. Zaboravila je da ukloni foliju pre nego što ga je stavila u
mikrotalasnu rernu. Spremala se da uradi nešto povodom toga, kad ju je
sprava poštedela truda, izazvavši kratak spoj.
„Da li je tamo sve u redu?“, rekao je Tomas u opremi za badminton kad se
po dolasku kući suočio s još jednom večerom u neveštoj režiji Baksterove.
„Jeste!“, slagala je kad je iznela dva pudinga na sto. Postarala se da stavi
potpuno nekuvani ispred sebe. Sela je i podigla čašu da bi popila još jedan
gutljaj vina, kad se setila da to verovatno više nije preporučljiva praksa.
Spustila je čašu na sto.
„Ovo je lepo“, rekao je Tomas. Osmehnuo se i podigao bocu: „Hoćeš li još
vina?“
Pokrila je čašu rukom:
„Ne... hvala. Želim da popričam s tobom. Imam... vesti.“
„Oh?“, odvratio je Tomas. Uhvatio ju je za ruku... njegov stisak nesvesno
se pojačao.
„Znaš, nisam veoma dobra u ovome, ali... ja...“
Njen telefon zazujao je na stolu.
„... volim...“
Nije mogla a da ne pogleda u ekran.
„... Vulf?!“
Tomas joj je pustio ruku: „Voliš... Vulfa?!“
„Šta? Ne! Volim tebe. Volim tebe! Vulf samo zove u stvarno, stvarno
lošem...“ Ruka joj je zalebdela iznad vibrirajućeg izvora napetosti.
„Ali nećeš odgovoriti... zar ne?“
„To je moj posao. Samo sekund“, rekla je pre nego što je prihvatila poziv:
„Zoveš me u zlo doba, kao i uvek. Šta hoćeš, Vulfe?“
Tomas je bučno huknuo i prekrstio ruke.
„Kristijanov telefon je čist. Nema podataka o lokacijama. Nema poziva koji
odstupaju od normalnog korišćenja, ili onih koji bi zahtevali objašnjenje“,
čitao je izveštaj. „Od ove istražne radnje ionako se nije mnogo očekivalo.
Previše je oprezan da bi ostavio trag.“
„I to nije moglo da čeka?“
„Sve ovo je za Finlija“, odvratio je povređeno.
 „Izvini. Imaš pravo“, uzdahnula je. „Pretpostavljam da je malo verovatno
da se poslužio kompjuterom.“ Osmehnula se Tomasu, ali je od njega dobila
samo besni pogled.
„Ali sigurno komunicira s nekim“, rekao je Vulf. „Bio je u bolnici u noći
provale kod Edmundsa. I ne mogu da ga zamislim da on provaljuje u
Sondersovu škodu.“
„Da li bi to mogao biti Kilijan Kejn sa svojim ljudima?“
„Ne. Mislim da Edmunds ima pravo. Te akcije nisu u njihovom stilu. Zašto
bi se šunjali noću pošto su ubili boga u policijskom komesaru pred
svedocima?“
„Znači da ima drugi telefon.“
Tomas je izgubio strpljenje. Podigao je kašiku i počeo da jede desert.
„Po svoj prilici“, složio se Vulf. „I moramo da ga nađemo. Sigurno je u
njegovoj kući ili kancelariji.“
„To podrazumeva provalu i ometanje poseda“, napomenula je Baksterova.
„Samo ako budem uhvaćen. Znam šifru njegovog alarma“, rekao je Vulf.
„Ja ću se postarati za kuću, ali ste ti i Sonders jedini koji se slobodno kreću
po Novom Skotland jardu. A ti imaš tu prednost što nisi Sonders.“
„Ne mogu osporiti tvoje zaključivanje. Videću šta mogu da uradim.“
„Hvala ti. Nego... da li misliš da bi trebalo da popričamo o...“ Prekinula je
vezu.
„Puding će ti se ohladiti“, rekao je Tomas.
„Ne sumnjam u to“, promrmljala je. Podigla je vinsku čašu i čežnjivo
pogledala pre nego što ju je vratila na sto.
„Pa... koje su tvoje velike vesti?“, podsetio ju je glasom čoveka koji moli
dželata da naoštri oštricu.
Baksterova je otvorila usta. Ubacila je punu kašiku nekuvane poslastice u
njih i odmahnula glavom. „Ništa bitno.“

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Ponedeljak, 18. januar 2016.

9.35 pre podne

Baksterova je retko zalazila tako duboko u lavlju jazbinu.

Ponekad je pozivana u Vanitinu kancelariju zbog raznih instrukcija.
Nervirali su je tihi hodnici, toliko različiti od anarhične ravnoteže koja je
preovladavala u Odeljenju za ubistva i teške zločine.
 Vulfa je njegova nova najbolja drugarica Vanita obavestila da u pola deset
ujutro ima sastanak s komesarom. To je značilo da će njegova kancelarija biti
prazna najmanje pola sata. Baksterova je, naoružana dosijeom, samouvereno
prolazila pored pisaćih stolova. Privilegovani pomoćnici i mastiljari nisu
obraćali veliku pažnju na nju. Bili su u potpunost zaokupljeni banalnim
zaduženjima. Pogledala je levo, da bi se uverila da je kancelarija prazna, a
zatim i desno, da bi proverila da li je iko posmatra. Žurno je ušla.
„Dobro je“, prošaputala je dok joj je srce divlje tuklo u grudima. Osvrnula
se po Kristijanovoj raskošno opremljenoj kancelariji. Miris kože i drveta lepo
se slagao s maglovitim suncem koje je dopiralo kroz roletne.
Prišla je velikom pisaćem stolu i otvorila gornju fioku.

Vulf je proveo gotovo čitav sat u Kristijanovoj rezidenciji u Epinškoj šumi.

Uspeo je da se provuče kroz oštećenu električnu kapiju. Stigao je do
zadnjih vrata posle penjanja preko zida, koje ga je koštalo nagnječenih testisa.
Obio je bravu, trudeći se da pričini što manje štete. Otrčao je do hodnika i
otkucao petocifrenu šifru da bi isključio alarm. Nije naišao na tragove zabave
od pre neko veče. Slabašno sunce grejalo je tepih, stolice i kauč u središtu
ogromne prostorije. Šahovske figure bile su spremne za akciju na stočiću za
kafu. Koncertni klavir je nestao, što je Vulfa nateralo da se zapita da li je sve
sanjao.
Pretražio je glavnu spavaću sobu i ušao u veliki plakar, u kome su dva
reda odela stajala mirno iznad odgovarajućih cipela.
Pomalo nervozni Vulf proverio je prolazno vreme i nastavio posao.

Baksterova je do 9.52 proverila sve fioke pisaćeg stola, otvorenu tašnu pored
njega i džepove kaputa na zadnjem delu vrata. Znala je da ima još samo
nekoliko minuta. Padala je u očajanje. „Gde je, lukavo kopile?“
Prišla je ormanu sa spisima. Metalna fioka lako je kliznula iz kućišta. Setila
se fioka s leševima na zidovima mrtvačnice. Čula je Vanitin sve bliži glas kad
je počela da prebira po spisima.
Ukočila se.
Kristijanov profil pojavio se na prozoru. Razgovarao je s Vanitom nabranih
obrva.
Baksterova se našla u zamci. Polako je zatvorila orman sa spisima i
osvrnula se po kancelariji u potrazi za bilo kakvim skloništem. Prozori su
vodili samo na nebo. U uglu je bilo lisnato drvo. Dugi kaput visio je na vratima.
Prostorijom je gospodario impozantni radni sto. Shvatila je da Vanita gleda
pravo u nju. Nije imala kuda.
„Znala sam da sam nešto zaboravila!“, rekla je Vanita s druge strane
stakla. Premestila se tako da Kristijan bude leđima okrenut kancelariji.
„Dobila sam imejl od Pirsona. Želim da ga razmotrim s tobom.“
„Naravno. Pošalji mi ga.“
Baksterova se odmakla od vrata, motreći na kvaku.
„U stvari, da li bi ti smetalo ako bismo to odmah učinili?“, pitala je Vanita.
Zvučala je nametljivije nego što je htela. „Već je na mom ekranu, a prilično
kasnimo s odgovorom.“
„Imam posla...“
„Smatraj ga maslinovom grančicom“, navaljivala je.
„Pa, u tom slučaju, pristajem... Ali samo da nešto uzmem.“ Okrenuo se i
širom otvorio vrata kancelarije. Ljubopitljivo je pogledao podređenu kad je
glasno uzdahnula. Gledala je praznu kancelariju. „Odmah dolazim“, rekao je.
Vanita se nije pomerila kad je zatvorio vrata. Prišao je prozoru i podigao
roletne, da bi na trenutak uživao u januarskom suncu, a onda je seo za
kompjuter.

Kristijanovo koleno bilo je nekoliko centimetara od lica Baksterove.

Zadržavala je dah. Polako je pomerila nogu ka sebi. Svila se ispod stola.
Gledala je njegovu otmenu cipelu, koja se ljuljala ka njoj. Odmakla se i pribila
uz drvo. Podigla se s poda. Njegovo stopalo prošlo je ispod nje, ali su joj noge
zadrhtale zbog zahtevnog i neprirodnog položaja.

Vulf je pronašao nešto, možda nebitno, ali je obećavalo više od svega na šta je
naišao u prostranoj kući: potvrdu o investiciji iz juna 1981. godine. Otključao
je telefon da bi je fotografisao i video koliko je sati.
Baksterova je trebalo da izađe iz Kristijanove kancelarije najkasnije do
9.55. Zaklela se da će mu poslati poruku čim izađe, da bi znao da je bezbedna.
Ispisao je kratak tekst:

Da li si izašla???

Prelazeći palcem preko dugmeta za slanje, razmišljao je da li da joj da još

neki minut.

Baksterova je slušala kako Kristijan kuca po tastaturi odmah iznad njene

glave. Tkanina njegovih pantalona milovala ju je po ruci.
Znala je da Vulf očekuje njenu poruku. Poželela je da je ne zove, svesna
telefona koji joj je pritiskao kuk. Uvukla je tri prsta u džep pantalona.
Napipala je metal vrhovima prstiju, ali nije mogla da ga uhvati. Napregla se.
Tanka tkanina se pocepala. Ruka joj je skliznula i zagrebla Kristijanovu
cipelu.
Kucanje je prestalo.
Nije smela da diše. Oči su joj se raširile. Mislila je da će je unezvereno srce
izdati. Gledala je kako menja položaj da bi podigao nešto sa stola.
„Kesi, možete li da mi organizujete ručak s Malkomom Hislopom za sutra,
molim vas?“
 Baksterova je uvrebala priliku. Izvukla je telefon iz džepa i prebacila s
vibracija na tihi režim rada nekoliko sekundi pre nego što se ekran osvetlio
zbog Vulfove poruke. Prinela ga je grudima da bi prigušila električni sjaj.
„Bilo koje mesto će odgovarati. Iznenadite me!“, zakikotao se Kristijan
završivši razgovor.
Čula ga je kako zamenjuje prijemnik pre otvaranja i zatvaranja fioke. Ustao
je i preplavio uski prostor svetlošću. Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju,
a zatim i zatvaranje vrata. Opružila se po tepihu. Pripala joj je muka od dugog
istrajavanja u neprirodnom položaju. Namrštila se kad je ugledala jeftini
mobilni telefon zalepljen ispod fioke.
Odlepila ga je. Bila je previše iscrpljena da bi osetila makar iskru trijumfa
ili olakšanja.

***

Kristijan je u 10.17 završio s Vanitom. Krenuo je ka svojoj kancelariji kad ga

je pomoćnica presrela s dobrodošlom šoljom kafe i ne tako dobrodošlom
gomilom pošte.
„Ugovorila sam ručak kod Kalpepera za sutra. Biće sunčan dan. Uživaćete
u staklenoj bašti na krovu zgrade!“
„Hvala vam, Kesi“, rekao je i pažljivo uzeo vrelu šolju od nje.
„Nego, da li ste videli da vam je detektiv glavni inspektor Baksterova nešto
donela?“
Gotovo da je uspeo da sakrije iznenađenje: „Oprostite?“
„Emili Bakster“, objasnila je. Pomislila je da je ponovo nešto zabrljala.
„Došla je pre četrdeset pet minuta i ušla u vašu kancelariju. Samo sam
pretpostavila...“
„A, da!“, osmehnuo se Kristijan.
Pomoćnica se vidno opustila.
„Da, jeste. Hvala vam“, slagao je. Očuvao je osmeh na licu dok nije ušao u
kancelariju i zatvorio vrata.
Žurno je prišao tašni. Sve je bilo na svom mestu. Nedirnuto. Otvorio je sve
fioke i video da ništa ne nedostaje. Konačno je posegnuo ispod stola. Laknulo
mu je kad je napipao mobilni telefon pričvršćen lepljivom trakom. Sumnjičavo
je pogledao fiksni telefon na stolu. Pitao se da li su ga ozvučili. Bilo je nečeg
uvredljivog u pomisli da bi mogao biti toliko neoprezan. Jedino mu je to padalo
na pamet: da su mu u očajanju ozvučili kancelariju. Ta pomisao ga je
ohrabrila. To je jedino čime su raspolagali: očaj.
Odlepio je jeftini aparat ispod stola i otišao u muški toalet. Umio se
hladnom vodom i pozvao jedini broj na telefonu kad se uverio da je sam.
Prebačen je na govornu poštu. Ja sam. Imam problem kojim bi se valjalo
pozabaviti.“
 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Ponedeljak, 18. januar 2016.

6.48 po podne

Rouč je prespavao najveći deo dana, ali je, za svaki slučaj, podesio alarm da
bi imao vremena da uključi svetla, brzo se opere, sredi i izvetri stan pre
Holinog dolaska. Zurio je u zamagljeno ogledalo u kupatilu povezanom sa
spavaćom sobom. Nije ličio na sebe - upale oči i obrazi...

AKTUL

Crna slova ponosno su se isticala. Više su ličila na trag na staklu nego na

odraz njegovih grudi. Pružio je ruku da ih obriše. Umalo što nije poverovao da
je uspeo u tom nastojanju, kad je vlažnim palcem zamutio sliku u ogledalu.
Malo se pribrao i spustio pogled da bi obavio redovnu noćnu procenu: plave
vene gmizale su oko umirućeg mesa. Tvorile su čvorište ispod površine, kao
da beže od otrova koji su prenosile.
Čuo je buku u hodniku.
Zatvorio je česmu, zato što se zabrinuo da je Holi poranila. Zgrabio je peškir
i prišao vratima spavaće sobe. Namrštio se kad je čuo škljocanje i grebanje.
Podigao je gornji deo trenerke s poda i navukao ga preko glave.
Čuo je oštri zveket. Vrata su se veoma sporo otvorila.
Zakoračio je nazad u spavaću sobu. Gledao je kako krupni muškarac ulazi
u stan s velikim pištoljem u ruci i zatvara vrata za sobom. Rouč je bespomoćno
posmatrao svoje službeno oružje na drugom kraju sobe. Drška je virila iz
futrole. Znao je da nema vremena da stigne do nje. Procenjivao je ono što mu
je stajalo na raspolaganju: makazice za nokte koje je ostavio u kupatilu,
nekoliko sprejeva, boca izbeljivača. Mogao je da otkine glavu četkice za zube i
napravi plastični nož.
Gurnuo je vrata kad je uljez ušao u hodnik. Procenio je da neznanac ima
šezdeset i neku na osnovu onoga što je video kroz pukotinu, i da je pokrio lice
rukom da bi se zaštitio od neprijatnog mirisa. Zastao je ispred glavnog
kupatila. Polako je gurnuo vrata da bi se uverio da je prazno.
Rouč je hteo da jurne preko otvorenog prostora. Na svu sreću, oklevao je.
Uljez se baš u tom trenutku okrenuo i ušao u kuhinju, s oružjem uperenim u
dnevnu sobu. Škripava podna daska odala je Roučov položaj baš kad se
spremao da se pokrene. Neznanac je smesta okrenuo glavu i usmerio pogled
ka spavaćoj sobi. Uperio je pištolj u Rouča, koji ga je posmatrao kroz pukotinu
između vrata i dovratka.
 Krenuo je ka spavaćoj sobi.
Rouč se u očajanju osvrnuo ka prozoru spavaće sobe. Znao je da posle
pada s prvog sprata ne bi mogao da potrči. Imaće veće šanse ako pokuša da
se bori, čak i ovako slaba. Gledao je kako se uljez približava. Zastao je da bi
pogledao gomilu lekova na radnoj površini kuhinje.
Rouč je rešio da iskoristi priliku. Otvorio je vrata dovoljno da šmugne do
police za knjige. Pokret je privukao pažnju uljezu, koji je ponovo pažljivo
posmatrao vrata spavaće sobe.
Rouč nije smeo da se pomeri. Unutrašnjost stana videla se na mračnim
prozorima kao u ogledalu. Nije mogao da se sakrije od revolveraša i svog
odraza. Nije imao kud. Znao je da će biti otkriven ako uljez makar malo okrene
glavu. On je, međutim, bio zaokupiran vratima koja su se ljuljala. Rouč je,
zahvaljujući tome, uspeo da se provuče između nameštaja, a da ga revolveraš,
koji je oprezno prilazio poslednjoj prostoriji, ne vidi.
Rouč je bio leđima okrenut kauču. Iz tog položaja video je svoju futrolu.
Izazivački je visila na sobnom biciklu, ali nije posezao za njom. Ne još.

Holi je poranila.
Čitavog dana radovala se susretu s Roučom. Na pauzi za ručak kupila je
potrepštine za večeru. Sklonila je vino, seckanu piletinu, sir i tortu u frižider
za leševe.
Nije uočila da su ulazna vrata odškrinuta zato što je bila zaokupirana
drugim mislima. Promaklo joj je i iverje na tepihu ispod obijene brave. Požurila
je na sprat i uzela ključeve. Žonglirala je s njima pored kvake dok se borila s
kesama iz prodavnice. Nogom je gurnula vrata i ušla. Otvorila je usta da
pozdravi Rouča, kad joj je jedna gruba šaka pokrila lice, a druga je obuhvatila
oko grudi.
Nije mogla da diše, a kamoli da vrisne. Borila se s napadačem.
„Pst! Pst! Ja sam!“, prošaputao je Rouč u njeno uvo.
Smesta je prestala da se bori. Dozvolila mu je da je okrene i uperi pištolj
ka donjem delu hodnika.
„Kreni“, prošaputao je. Sklonio je ruku s njenih usta. Nije skidao pogled s
otvorenih vrata kupatila.
Onako užasnuta, poslušala ga je. Okrenula se ka ulaznim vratima kad je
osetila kako se Rouč pomera iza nje; ispalio je zaglušujući pucanj. Jednim
tečnim pokretom povukao ju je ka sebi. Jedan deo vrata eksplodirao je baš
iznad njene glave kad je pala unutraške. Rouč se nehotice sapleo dok ju je
vukao ka kuhinji. Ispalio je još dva hica dok su se krili iza kuhinjskih
elemenata.
Na trenutak je zavladala tišina. Čulo se samo Holino uspaničeno disanje.
Rouč ju je prvi put pogledao s osmehom, kao da mirno šetaju po parku,
umesto da se bore za gole živote u kuhinji Baksterove. Stegao ju je za ruku,
ali se trgao kad su tri hica razbila staklo i granit iznad njihovih glava.
Holi je kriknula. Okrenula se prema Rouču s ukočenim pogledom. Srča od
staklarije blistala joj je u kosi. Uhvatio ju je za ruke i pokrio joj uši. Namignuo
joj je i skočio, ispalivši još tri hica, pa se opet spustio na pod. Uljez je potrčao
ka ulaznim vratima, sipajući metke u prolazu. Holin odraz na prozoru se
raspao.
Rouč se s teškom mukom uspravio da bi krenuo za njim, ali pao je na pod
posle četiri koraka.
„Rouče!“, kriknula je Holi. Dopuzala je preko srče do njega. Borio se za
vazduh, očiju punih suza, držeći se za bolne grudi. „Rouče! Šta je bilo?
Govori!“ Usplahireno mu je proveravala telo. Tragala je za ranama od metaka,
ali ih nije našla. „Da li si pogođen?“
Odmahnuo je glavom: „Samo... ne mogu da dišem.“
Kriknuo je od bola kad se mašila mobilnog telefona. „Biće ti dobro“, obećala
je. Prislonila je telefon na uvo. „Ambulantna kola, molim vas.“
Uhvatio ju je za ruku. Glava mu se slabašno ljuljala.
„Pozvala sam pomoć!“, rekla je.
Sklonio je telefon od nje. Suze su mu se kotrljale niz obraze. „Napolje“,
prošaputao je.
Nije ga razumela.
„Izvedi me... napolje.“
„Ne možeš da se krećeš!“
Počeo je da se vuče po podu.
„Rouče!“, zaplakala je. „Dobro! Dobro!“, prinela je telefon uvu:
„Vimbldonska glavna, preko puta paba. Videćete nas. Požurite, molim vas.
Čovek koji je sa mnom... Mislim da umire.“

Baksterova je s razdaljine od osam stotina metara spazila plavičastu svetlost

iznad zgrada.
Dodala je gas. Zadnja svetla su treperila. Probijala se kroz sve gušći
saobraćaj. Skrenula je u Vimbldonsku glavnu. Nepropisno se parkirala
nekoliko stotina metara od svoje zgrade. Isključila je motor i zbunjeno
posmatrala scenu pred sobom: policijska vozila preprečila su se preko
kolovoza. Izbrojala je četiri patrolna automobila, kombi specijalne jedinice i
još nekoliko neobeleženih službenih vozila.
Holin mahniti telefonski poziv donekle ju je pripremio za ovaj prizor, ali je
situacija otad očigledno eskalirala. Bolničari su, po pronalaženju Roučovih
inkriminišućih rana, zatražili policijsku podršku pre nego što su ga odvezli.
Policija je poslala sve čime je raspolagala, zbog izveštaja o pucnjavi u blizini.
Baksterova je poslala poruku Holi. Manje od trideset sekundi kasnije
spazila ju je kako maše iz gomile. Požurila je niz ulicu ka automobilu
Baksterove. Otvorila je vrata i sela na suvozačevo sedište kad se uverila da je
niko nije video. Zagrlila je prijateljicu.
„Odveli su ga, ali mi nisu rekli gde!“, jecala je. „Ne znam ni da li je još živ!“
Baksterova se nežno istrgla iz Holinog zagrljaja. Pogledala je staru školsku
drugaricu: na kosi i odeći imala je sićušne komadiće stakla. Osušena krv
pokrivala joj je šake.
 „Povređena si“, rekla je.
Holi je odmahnula glavom: „Ne baš. Posekla sam nogu na srči.“
„Šta znaš?“, pitala ju je Baksterova, odlučna u nameri da potisne tugu
pragmatičnosti radi.
„Ništa“, zajecala je Holi. „Naterao me je da ga izvedem na ulicu“, objasnila
je sa stidom. „Mislio je na tebe, čak i kad... i kad...“ Ponovo se rasplakala.
Baksterova se jedva uzdržavala.
„Znači da ne znaju za provalu?“
„Ne znaju.“
„Ne znaju da ovde živim?“
„Naravno da ne znaju.“
„Šta je s pucnjavom?“
„Polovina ulice ju je čula. Svi misle da se pucalo baš u njihovoj zgradi.“
„A šta misle, ko si ti?“
„Misle da sam neka šašava prolaznica meka srca, koja je pozvala hitnu
pomoć.“
Baksterova je klimnula glavom i ohrabrujuće potapšala prijateljičinu ruku.
Dosad je rekla samo prave stvari. Procenila je da ovo nije odgovarajući
trenutak da je upozori da će morati da laže još nekoliko puta pre nego što
policija završi s njom.
„Spasao mi je život“, prošaputala je Holi kad se okrenula prema njoj.
„I moj.“
„Ne mogu da verujem da je otišao.“
Oči Baksterove sjajile su plavičasto dok je gledala kako treperava svetlost
pulsira po vetrobranu. „Ne mogu... ni ja.“

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Utorak, 3. maj 1994.

10.04 pre podne

„Hočkinov limfom“, tiho će doktor. „Jedna vrsta raka.“

Megi je samo klimnula glavom. Nepokolebljiva samokontrola profesionalne
medicinske sestre bila je preduboko usađena u njenu psihu da bi drugačije
reagovala. Finli je, s druge strane, samo zevao.
Napolju je bio okrutno lep dan. Roletne su lupkale na povetarcu. To je bio
jedini zvuk u tihoj ordinaciji.
 Megi je od Nove godine postojano gubila kilograme. U trideset trećoj ne bi
trebalo da se oseća stalno iscrpljeno. To ju je nagnalo da potraži savet od
prijatelja doktora, što je ubrzo preraslo u niz ispitivanja i mnogo veću gungulu
nego što je želela.
„Megi, znam da je ovo šok za tebe... za oboje, ali želim da znaš da...“
„Kakva je... kakva je...“, prekinuo ga je Finli, koji nije mogao da se seti
odgovarajuće reči. „Kakva je prom... pron...“
„Prognoza?“, rekla je Megi s osmehom.
„Da, tako je. Kakva je prognoza?“
Doktor je klimnuo glavom. Bilo je jasno da je očekivao takvo pitanje. „Ne
mogu da vam kažem u ovako ranoj fazi. Moramo da je ispitamo...“
„Još ispitivanja“, mrzovoljno će Finli.
„... da bismo doznali koliko se raširio. Ali ona je od žilave sorte i savršenog
zdravlja. Stoga ću se odvažiti da kažem da je dobra.“
Megi se ohrabrujuće osmehnula suprugu, koji je izgledao pomalo utešeno
potpuno neutemeljenim i krajnje besmislenim lekarskim mišljenjem. Stegla
ga je za ruku.
„Budite sigurni“, nastavio je doktor, „da će Megi dobiti najbolje što
Nacionalna zdravstvena služba može da pruži.“
Finli se namrštio zbog komentara koji je trebalo da ga umiri. Megi i doktor
nastavili su razgovor. On je prvi put u mnogo godina pomislio na prtljažnik
automobila pun ukradenog novca, od kog je polovina bila njegova.

Kristijan je ostao u Glazgovu gotovo osamnaest meseci posle Finlijevog

odlaska. Odlučio je da se vrati kući u Eseks. Dobio je posao u Gradskoj
policiji, uz malu pomoć starog prijatelja. Neko vreme radili su u istom
odeljenju. Unapređen je na menadžerski posao srednjeg nivoa na drugom
odeljenju. Njihov odnos prolazio je kroz razne faze, ali već dve godine nisu
govorili kad ga je Finli iznenada pozvao.
Tri dana posle Megine dijagnoze, njih dvojica sedeli su u kafiću. Uporno
sunce izmamilo ih je za sto pored reke.
„Život je pobedio“, obznanio je Finli kad su iscrpli banalne teme. „Šta si
rekao?“
„Pre petnaest godina“, prisećao se Finli, „rekao si mi da će život jednog
dana istrošiti moj integritet. Pa... imao si pravo. Život je pobedio.“
Kristijanovo čelo se nabralo.
„Potrebna mi je moja polovina novca“, rekao mu je Finli.
„Naravno. Tvoja je“, odgovorio je sa zastavom na pola koplja. „Ali to neće
biti jednostavna predaja kofera.“
Finlijev izraz se promenio.
„Ne brini!“, hitro je dodao Kristijan. „Imam sav novac... U stvari, sad je
mnogo više od prvobitne sume. Ali to predstavlja izvestan problem. Nisam ga
zakopao u vrtu, u kutiji za cipele. Uložio sam, na različita mesta: kupio sam
akcije i hartije od vrednosti... imovinu. Planirao sam na dug rok.“
 „Potreban mi je moj jebeni novac!“, procedio je Finli i tresnuo pesnicom o
sto. Piće se prosulo.
„I dobićeš ga“, odvratio je Kristijan ravnim glasom. Ohrabrujuće se
osmehnuo prepadnutoj kelnerici. „Ali moramo biti pametni. Bilo bi veoma
sumnjivo ako bih unovčio polovinu svog imetka i ako bih ti ga tek tako predao.
Da li se slažeš?“
Finli je nešto progunđao.
„Šta misliš, zašto još radim kao konj?“, pitao je Kristijan prijatelja, koji je
potišteno zurio u vodu. „Šta se uopšte dešava? Znaš, imam nešto
kratkoročnih obveznica, na kojima nećemo mnogo izgubiti ako si toliko
očajan.“
„Učini to.“
Kristijan je klimnuo glavom: „Još ovog popodneva... ali samo ako mi kažeš
šta se dešava.“
Finli je zatvorio oči da bi se smirio: „Megi... nije najbolje.“

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Utorak, 19. januar 2016.

9.03 pre podne

„Šta se, kog đavola, sinoć desilo?“

„Jebeno si me lagao! Eto šta se desilo!“
„Rekao sam ti da ne privlačiš pažnju, da je malo uplašiš, samo da bih se
probudio s vestima o tvom neuspelom poduhvatu na svim kanalima.“
„Zar mi nisi rekao da tamo živi jedna nenaoružana žena? Žena! A ne veoma
jebeno teško naoružani odmetnuti CIA agent!“
„Bio je u njenom apartmanu?“
„Bio je. I ispucali smo ceo arsenal pre rastanka.“
„Auh, ovo je baš veliki rusvaj!“
„Hoću duplo!“
„Duplo?! Nećeš dobiti ništa: posao nije obavljen!“
„Pogođen sam! Zamalo da me ubiju zbog tebe.“
„Pogođen si? Da li ti je loše?“
„Dobro mi sigurno nije!“
„Da li ti je išta potrebno?“
„Nije. Preživeo sami mnogo gore.“
„Vrlo dobro: onda duplo... ali kad završiš posao.“
 „Važi. Dobro, gde je onda ona kad nije tamo?“
„U Novom Skotland jardu. U stvari, upravo je posmatram.“
„Krećem onda tamo.“
„Zasad je samo prati. Vidi gde ide. Čekaj da ti se ukaže prilika...“
„Razumeo sam.“
„Vozi ulubljeni crni audi. Registracija: Romeo, Viktor, nula, devet, Hotel,
Čarli, Golf.“
„Zapisao sam.“
„I obaveštavaj me o svemu.“

Holi nije mogla da zaspi.

Čitavu noć provela je tražeći na internetu nove članke povezane s
Roučovim hapšenjem, u uzaludnoj nadi da će otkriti nove podatke. Uzela je
bolovanje i odvezla se do stana, po instrukcijama Baksterove. Lagala je
dovoljno dobro da obmane policajca koji je upravljao kordonom i da ga ubedi
da tu živi. Ušla je u stan. Stresla se od zime. Zaboravila je na razbijeni prozor
u dnevnoj sobi. Odlučila je da ga pokrije pre nego što krene. Nije mogla da
učini mnogo za rupe na zidu hodnika. Ušla je u kuhinju, u kojoj je Roučov
pištolj još ležao na podu. Otvorila je ranac, stavila ga unutra i prekrila ga
lekovima i zavojima.
Otišla je u spavaću sobu. Zastala je i pogledala svaku uramljenu
fotografiju. Pokupila ih je, s novčanikom, telefonom, ključevima i svim
tragovima Roučovog prisustva koje je uspela da nađe.

Baksterova je u 9.26 ujutro dobila hitan poziv od Stiva iz Tehničkog odeljenja,

koji se bavio praćenjem jeftinog mobilnog telefona. Napustila je sastanak s
Vanitom i požurila u Odeljenje za ubistva i teške zločine. Tamo je pronašla
Stiva ushićenog najbanalnijim mogućim zadatkom. Osamili su se u
kancelariji. Košulja zamrljana kafom izvukla mu se iz pantalona zbog dugog
sedenja pred računarom.
„Od juče po podne primam sveže podatke iz mreže na svakih petnaest
minuta“, počeo je i seo na stolicu. „Kako s telefona koji si našla, ali nisi htela
da mi kažeš čiji je, tako i s upamćenog broja s tog telefona, za koji, takođe,
nisi htela da mi kažeš čiji je“, objasnio je. U njegovom glasu bilo je izvesne
gorčine. „Ima li to smisla?“
„Nema.“
„Bilo kako bilo, oba su bila potpuno neaktivna - što će reći da su SIM
kartice i baterije bile odvojene od telefona. Tako je bilo sve do devet ujutro,
kad sam presreo zvižduk s najbliže antene. Jednokratni telefon jedan pozvao
jednokratni telefon dva tri minuta posle devet. Trajanje poziva: sedamdeset
pet sekundi. Lokacija: negde između Ulice Bou i Sent Martins lejna.“
Baksterova je pogledala na sat. Otad je prošlo pola sata.
„To nije sve“, nastavio je Stiv. „Ovo nije prvi put da je telefon korišćen na
toj lokaciji. Jedanaestog je korišćen za dvominutni poziv u istom kraju.“
 „Što znači da si možda saznao gde je!“, uzbuđeno će Baksterova. „Možeš li
doznati još nešto?“
„Ne mogu bez naloga, ne. Mogu da prikupljam podatke o poslatim i
primljenim porukama i pozivima, ali ne i o njihovom sadržaju.“
„Proklete birokrate“, procedila je Baksterova.
„Javnost je žestoko negodovala zbog povrede privatnosti“, iznenađeno će
Stiv.
„Ko ne radi ništa loše, nema šta da krije“, glasno je razmišljala Baksterova.
„Koliko je ta lokacija precizno određena?“
„Prilično je prokleto precizno određena, zahvaljujući povećem broju antena
u centru grada. Govorimo o krugu od sto-dvesta metara.“
„U redu. Proveriću.“ Smesta je krenula.
„Niko mi nikada ništa ne govori“, rekao je Stiv, „ali nisam mogao da ne
zapazim da je drugi telefon, onaj s kog je zvano, imao još precizniju lokaciju...
ovu našu.“
Baksterova je zamišljeno klimnula glavom. „Veruj mi, što manje znaš...“
„I mislio sam da će tako biti“, osmehnuo se Stiv. „Pa, srećan ti put!“

Čim je parkirao motocikl, primetio je crni audi koji je odgovarao Kristijanovom

opisu. Izlazio je s parkinga Novog Skotland jarda. Navukao je kacigu na glavu
kad se vratio do mašine i krenuo za njim. Pratio ga je na distanci, dok su
puzali duž reke. Vraćao se istim putem, samo u suprotnom smeru. Loš osećaj
prerastao je u zabrinutost kad su prošli pored ogromnih zastava za Kralja
lavova, na fasadi bioskopa Licej, pre nego što su stali.
Audi se zaustavio u Henrijetinoj ulici bez imalo poštovanja za duplu žutu
liniju. Morao je da se proveze pored njega da ne bi skrenuo pažnju na sebe.
Zašao je za ugao i parkirao se na pločniku ispred svog pansiona, zbog
ograničenog broja mogućnosti i straha da će je izgubiti. Žurno se vratio do
raskrsnice. Gledao je kako Baksterova izlazi iz auta s nepoznatim čovekom.
Posmatrali su okolne zgrade, tragali su za nečim...
... tragali su za njim.
Hitro je izvadio razmontirani telefon iz džepa, sastavio ga i uključio.

„Čuo sam da ćete ti i Vulf dobiti štenca?“

„Jebi se, Sonderse!“, planula je Baksterova pre nego što je odgovorila na
poziv: „Da?“
„Šefe, Stiv ovde... Stiv iz Tehničkog odeljenja.“
„Razgovarali smo pre pola sata. Sećam se ko si“, uveravala ga je dok se
muvala po gužvi ispod bistrog plavog neba.
„Upravo je uključio telefon! To je bio poziv od samo deset sekundi, ali sam
dobio još precizniju lokaciju.“
„I?“
„Još je tamo: ugao Henrijetine i Bedfordske.“
 Baksterova je pogledala uz i niz ulicu.
„Dobro obavljen posao.“ Prekinula je vezu i obratila se Sondersu: „Ovde je.
Pozovi ostale.“

Baksterova i Sonders dobro su iskoristili narednih četrdeset minuta. Obilazili

su hotele, gostinske kuće i kafiće u blizini. Tragali su za snažnim belcem u
pedesetim ili šezdesetim, koji verovatno putuje sam. Zapisivali su podatke o
svakom ko je makar i izdaleka odgovarao opisu Kristijanovog saučesnika, koji
je dala Holi.
Edmunds je telefonirao da kaže da je na pet minuta od njih kad je Stiv iz
tehničkog Odeljenja još jednom pozvao Baksterovu.
„Baksterova“, kratko je odgovorila.
„Ponovo koristi telefon: Henrijetina ulica.“
Snažno je zviznula da bi privukla Sondersovu pažnju i potrčala iza ugla,
nazad u ulicu u kojoj su se parkirali. Desetine ljudi kretalo se u oba pravca:
debeli poslovni čovek u jeftinom odelu, zabludeli hipster čija negovana brada
kao da je pokazivala put nazad do Šordiča, čovek u motociklističkom kožnom
odelu, s kacigom građevinskog radnika...
„Gde je?!“, pitala je dok joj je Sonders prilazio.
„Još je u Henrijetinoj i kreće se na severoistok, ka Kovent gardenu.“
„Možeš li da povežeš druge na ovaj razgovor?“, zamolila je dok je hitala sa
Sondersom, eliminišući ljude koji su ulazili u zgrade ili menjali pravac.
Potapšala je Blekija u prolazu. Pogledala je vetrobran u potrazi za opomenom
za parkiranje.
Sondersov telefon zazvonio je kad se pridružio grupi.
„Nastavite da se krećete“, savetovao ih je Stiv.
Ubrzali su korak. Široki trg Kovent gardena počeo je da se ukazuje pred
njima.
„Izgleda da se zaustavio“, rekao je Stiv. „Da li se iko zaustavio?“
Čuvena zamka za turiste bila je posećena kao i uvek. Pijačna dvorana na
stubovima bila je ostrvo u moru kaldrme, na kome su ulični zabavljači
očaravali mase. Baksterova je proučavala lica, iako nije znala za čim traga.
„Ovde sam!“, obznanio je Edmunds preko telefona. Zvučao je zadihano.
„Pored Opere. Gde sam ti potreban?“
„Ponovo je u pokretu!“, povikao je preterano uzbuđeni Stiv. „Ide ka pijaci,
i to brzo!“
Sve troje potrčali su ka građevini na središtu trga. Prošli su između
kamenih stubova, da bi se pojavili ispod staklene kupole. Raštrkali su se po
galeriji. Gudački kvartet zabavljao je ljude koji su obedovali u prizemlju.
„Ponovo se zaustavio“, rekao im je Stiv. „Čekaj... pratim te, Sonderse.“
„Zaista?“
„Ispred tebe je.“
Sonders ga je poslušao. Motrio je na sve ljude ispred sebe dok je prolazio
pored skupih radnji.
 „Nastavi... Nastavi... Stani!“
Slušao je uputstva. Osvrtao se u gomili. Pogledao je preko ograde galerije,
za slučaj da je meta ispod njega.
„Ovde nema nikoga!“, prodrao se da bi nadjačao žagor turista tinejdžera.
„Stigao si ga! Trebalo bi da je pravo ispred tebe!“
Sonders je tumarao gore-dole po galeriji. Očajnički je tragao za osobom
koja odgovara opisu. „Kažem ti da na tri metra od mene nema nikoga.“
„Pozovi taj broj“, predložio je Edmunds, koji je sve to gledao preko puta.
„Stive, pozovi ga!“
„Šefe?“, zabrinuto će Stiv.
„Učini to.“
Prigušena melodija oglasila se nekoliko napetih trenutaka kasnije.
„Sklanjajte se! Sklanjajte se! Sklanjajte se!“, dreknuo je Sonders na grupu
školske dece kad je krenuo za zvukom. Stigao je do kante za smeće. „Sranje,
bacio je telefon u kantu!“, obavestio ih je. Preturao je po odbačenim
pakovanjima hrane i šoljama kafe dok ga nije našao, a onda je krenuo za
ostalima napolje.
Baksterova je očajnički posmatrala plimu ljudi koja je izlazila s pijace.
Instinkti su joj govorili da motri na izlaz kroz koji su ušli, u nadi da će
tajanstvena privlačna moć Henrijetine ulice još jednom domamiti sumnjivca.
Pogled joj se zaustavio na muškarcu u kožnoj motociklističkoj opremi.
Prepoznala ga je kao jednog od ljudi koje su videli na trgu.

„Izvini što kasnim!“, rekao je Vulf, koji im se konačno pridružio.

Baksterova ga je uočila iznad gomile. „Vulfe, tip u crnom kožnjaku, ide
pravo na tebe!“
Vulf je zastao. Njegova veličina bila je dovoljna za skretanje ljudskog
saobraćaja. Ljudi su ga po instinktu zaobilazili.
I njihova meta zurila je u njega s razdaljine od deset metara. Prepoznao ga
je i smesta promenio pravac. Nije menjao brzinu da ne bi privukao pažnju.
Pokušavao je da nestane u gomili.
Vulf se probio kroz grupu turista samo da bi naišao na kožnjak bačen na
kaldrmu.
„Sranje! Bacio je jaknu!“, javio je ostalima. „Izgubio sam ga!“

Edmunds je pratio sumnjivca koji se pojavio između stubova crkve.

Držao se na odstojanju. Prošao je iza žonglera, koji je uspeo da otme
prilično veliki prostor od gomile. Potegao je telefon da bi obavestio tim dok je
motrio osumnjičenog kroz zastor od vreline plamtećih palica. Ali oklevao je.
Gnev i adrenalin rasli su u njemu. Zamišljao je kako se neidentifikovana
osoba šunja kroz publiku, kako radi isto to u njegovoj kući, noseći bocu
korozivne tečnosti pored njegove usnule supruge i kćerke. Taj prizor iz noćne
more presreo bi ga kad god bi se zapitao šta bi se desilo da su se probudile...
 Edmunds je jurnuo preko otvorenog prostora. Zasmetao je izvođaču, koji
je ispustio plamteće štapove na tlo. Oborio je nekoliko ljudi na kaldrmu i
jednom rukom obuhvatio osumnjičenog oko vrata. Oborio ga je i izgubio
vazduh kad je teški čovek pao na njega. Primio je nekoliko snažnih udaraca,
ali ga nije puštao. Stiskao ga je rukom oko vrata.
Sonders je prvi stigao do njih.
„Dođavola! Edmunds mu je došao glave!“, nasmejao se u telefon stojeći
iznad njih.
„Malo pomoći, moliću lepo!“, zastenjao je Edmunds, koji je počeo da se
umara. „Prokleto je težak!“
„Odmah ću“, rekao je Sonders tragajući za lisicama. „Izvini.“

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Utorak, 19. januar 2016.

11.42 pre podne

Vozila službi za brze intervencije odvezle su svoje ljude dok je Edmunds

pomagao u ukrcavanju zatvorenika u zadnji deo marice. Pridružio se ostalima,
preturajući po čovekovom novčaniku. Počastili su se zasluženom šoljom kafe,
na suncu neobičnom za ovo doba godine.
„Džošua Frenč“, objavio je Edmunds. Žmirkajući je posmatrao iskrzanu
vozačku dozvolu. „Ime mi je odnekud poznato.“
Čekali su objašnjenje.
„Nekoliko puta pojavilo se u starim dosijeima“, objasnio je. „Radio je u
Glazgovu s Finlijem i Kristijanom.“
„Finliju su bili potrebni bolji prijatelj i“, glasno je razmišljao Sonders,
gledajući kako čovek kiselog lica nestaje iza vrata marice.
„Imao je nas“, napomenuo je Vulf. „Nismo ga izneverili. Kristijanov
saučesnik je u pritvoru. Ova priča bliži se kraju.“
„Pa, hoćemo li da završimo s ovim?“, predložio je Sonders i prosuo ostatak
pića po kaldrmi.
Vulf ga je udario po leđima kad su krenuli ka marici. Zastao je da bi se
obratio Baksterovoj, koja nije krenula s njima.
„Ne želiš da budeš tamo?“, pitao je.
„Više nego išta“, odvratila je. „Ali imam uličnog zabavljača s opekotinama
drugog stepena, kineskog turistu sa smrskanim ajpedom i dva elastična
Amerikanca, koji nisu bili dovoljno elastični. Znaš, gomila dosadnih stvari za
glavnog inspektora. Vi momci samo idite. Obradite ga u moje ime, tako da vas
zapamti.“
 Vulf je klimnuo glavom: „Da li da te pozovem kasnije?“
„Zovi.“

Nisu morali da provedu zatvorenika kroz predvorje Novog Skotland jarda, ali
Vulf je imao tri dobra razloga da to uradi: morao je da se potpiše na recepciji;
ni za šta na svetu ne bi izgubio Frenča iz vida, a bio je baš raspoložen za
provociranje.
Svi u zgradi znali su da radi na slučaju navodnog samoubistva Finlija Šoa;
stoga nije sumnjao da će vesti o maršu njegovog uhapšenika kroz pun atrijum
stići do gornjih spratova pre njega. A to je i hteo. Hteo je da Kristijan zna da
je gotov. Uživao je u pomisli da sedi u svojoj kancelariji, plašeći se da izađe
napolje. Vulf bi voleo da vidi kako ubica postiđeno šeta između paralelnih
strojeva kolega, koje ga prezrivo posmatraju. Stajao je ispred lifta, zamišljajući
Kristijana koji se penje na prozorski sims, s kog se baca ka dalekom pločniku,
u odsustvu drugih izlaza. To bi bio jako zaslužen i poetičan kraj.
Vanita ih je čekala kad su se vrata lifta otvorila. Rezervisala je prvu sobu
za saslušanje do kraja dana i otkazala sve obaveze. Diskretno je popričala s
poznanicima iz medija. Upozorila ih je na moguću konferenciju za štampu pre
kraja dana.
„Neću reći ni reč bez prisustva svog advokata“, obavestio ih je Frenč.
Izgledao je prilično nezainteresovano dok su ga sprovodili kroz kancelariju.
„Pobrinuću se za to“, obećao je Vulf i uveo ga u sobu za saslušanja.
„Ali... još vam nisam dao njeno im...“, rekao je Frenč kad su ga vrata
tresnula u lice.

Neka strpljivija osoba pozvala je Frenčovog advokata. Slučaj se odužio, a Vulf

uznemirio. Činilo mu se pogrešno što sedi, ne radeći ništa, dok ubica, koji će
uskoro biti optužen, čeka suočavanje sa svojom sudbinom nekoliko spratova
iznad njega.
„Ne ispuštajte ga iz vida“, naredio je Edmundsu i Sondersu kad je ustao.
„Kud si pošao?“, pitao ga je Sonders.
„Da prošetam“, odvratio je Vulf. Rešio je da ne otkriva gde je krenuo, u
nadi da će Kristijan biti spremniji da se baci na svoj mač u privatnosti umesto
da dopusti da bude posečen pred nemilosrdnom masom.

Kristijan je zurio uprazno kad je Vulf pokucao na vrata njegove kancelarije.

„Slobodno!“, rekao je i podigao je najbližu gomilu papira da bi izgledao
zaposleno.
Nije se nimalo iznenadio što vidi Vulfa, koji je izvrnuo džepove i podigao
košulju, da bi mu pokazao da njihov razgovor neće biti sniman. Zatvorio je
vrata i teatralno izvadio bateriju iz telefona, a onda prišao velikom pisaćem
stolu.
„Sedi“, umorno će Kristijan. Vulf je to i učinio.
 Lenjo sunce ispunjavalo je veliku kancelariju, stvarajući neočekivano
opuštenu atmosferu za poslednji čin drame.
„Danas si bio vredan“, rekao je Kristijan. „Fin je uvek tvrdio da si
sposoban.“
„To nema veze sa mnom“, priznao je Vulf. „Sve zasluge pripadaju
Baksterovoj.“ Na komesarevom licu pojavio se izraz koji nije mogao da
dešifruje. „Svi čekamo Frenčovog advokata“, nastavio je zevnuvši. „On će
nesumnjivo sklopiti pogodbu.“
„Nesumnjivo“, složio se Kristijan.
„S tim u vezi... pitao sam se da li bi hteo da siđeš sa mnom“, rekao je Vulf
ljubaznim tonom.
„Ne bih. Hvala ti, ali ostaću ovde.“
„Dobro“, odvratio je Vulf. „Samo sam hteo da te pitam. Pretpostavljam da
ćemo se brzo popeti po tebe, a tada... Imaš prozor“, pokazao je na njega, za
slučaj da ga je Kristijan smetnuo s uma.
Stariji čovek se zakikotao: „Šta ti misliš da će se desiti?“
Vulf je ispustio gorki uzdah: „Gotovo je, Kristijane.“
„Da li je?“
„Uhapsili smo tvog piona.“
„Ali žrtvovali ste kraljicu da biste to učinili.“
Bilo je potrebno izvesno vreme da te reči pogode metu.
Vulf je hteo da odgovori s tipičnim prezirom, ali ga je nešto u Kristijanovom
osmehu ispunjavalo nelagodnošću...
Zimsko cveće borilo se za svoje mesto pod suncem...
Životinja saterana u ugao, bez izlaza...
Preživljavanje, pre svega.
„Šta si uradio?“, pitao ga je Vulf. Uspaničeno je sklapao telefon. „Šta si
uradio?“
Kristijan se s osmehom zavalio na stolicu.
Vulf je izleteo iz sobe i pojurio prema stepenicama. Njegov mobilni telefon
polako je oživljavao.

Kristijan je počeo ubrzano da diše čim se Vulf izgubio iz vida. Skliznuo je na

pod pored stola i prevrnuo kantu za smeće. Mislio je da će mu pozliti.

Baksterova se u priličnoj meri ponosila sobom dok se vraćala na mesto na

kome je parkirala Blekija. Usmerila je kinesku turistkinju s razbijenim
ajpedom u pravcu najbliže Eplove prodavnice na uglu i primirila dvoje
Amerikanaca ručkom. Na kraju se uhvatila u koštac sa žonglerom, koji je
pretio tužbom.
„Imaš sreću što me ova odeća čini osamdeset odsto otpornim na vatru.“
„Prilično sam sigurna da si sto odsto retardiran.“
 To će joj se verovatno obiti o glavu.
Bacila je tašnu na suvozačevo sedište i sela za volan. Proverila je telefon,
da vidi ima li napretka s Frenčom. Odlučila je da krene nazad u Novi Skotland
jard kad je videla da nema novosti. Pokrenula je motor. Zabrinjavajuće je
zaškripao i zakašljucao kad je krenula. Spustila je telefon u tašnu i propustila
Vulfov poziv dok se uključivala u saobraćaj.
Upala je u sistem jednosmernih ulica oko velike pešačke zone. Napredovala
je sporije od dvadeset kilometara na sat. Dodala je gas, u svom stilu, kad je
konačno stigla do raskrsnice sa Strandom. Nešto ispod haube pocepalo se
dok je prolazila kroz raskrsnicu. To je bio zlokoban zvuk. Noga joj je propala
kad je nagazila kočnicu.
Trenutak kasnije udarila je motor ispred sebe i upala u unakrsni
saobraćaj. Panično je stiskala pedalu kočnice, dok su svi oko nje trubili i
vikali. Potegla je ručnu i nekim čudom prošla preko raskrsnice neokrznuta.
Međutim, još je jezdila ka prepunom pločniku ispred stanice metroa na
Templu. Nije imala vremena za razmišljanje. Pritisnula je sirenu i slušala
povike uplašenih pešaka dok se automobil truckao po širokim stepenicama.
Grebao je uza zid dok je Baksterova uzaludno pokušavala da ga kontroliše.
Uhvatila je vibrirajuću ručku menjača. Ubacila je u drugu brzinu. Motor je
vrišteći negodovao, odbijajući da uspori.
Prednji branik udario je o pločnik. Automobil je skliznuo u četiri
saobraćajne trake pored reke. Udaren je sa strane. Okretao se ukrug, trpeći
nove udarce. Vrteo se između vozila kao loptica za fliper. Mutna reka bila je
sve bliža...
Prevrnuti audi je stao naheren se na ivici obale. Zgužvana hauba visila je
iznad ledene vode. Nežno se ljuljala dok su prvi dobri samarićani počeli da
izlaze iz automobila da pomognu. Baksterova je znala da je povređena dok je
ošamućeno posmatrala telefon, koji je zujao na krovu ispod nje:

Vulf (novi)
dolazni poziv

Posegnula je za njim... i osetila da pada.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Sreda, 25. decembar 2009.

Božić
00.25 po ponoći
Baksterova je gurnula punu šaku kokica u usta. Kotrljale su se po kariranom
ćebetu i zapadale u neistražene nabore Finlijevog i Meginog kožnog kauča.
Preko prazničnih čarapa gledala je kako Hari i Merv dobijaju kante metalne
boje po licu i kako prete da će otfikariti osmogodišnjakova jajca. Sve je
postajalo malčice mračno.
„Šta si rekla, kako se zove ovaj film?“, pitao je Finli iz najdraže fotelje.
„Sam u kući“, odvratila je Baksterova s punim ustima.
„Prvi ili drugi deo?“
„Prvi. Radnja drugog je u Njujorku.“
„A gde se ovo dešava?“
„Ne znam. Mislim da niko ne zna. To nije ni važno.“
„Važno je da li je u Njujorku, zato što bi to značilo da je drugi deo.“
„Nije prokleti drugi deo!“ Baksterova je gnevno digla ruke pune kokica.
„Prestanite da se ujedate“, rekla je Megi. Mrštila se, ali nije mogla da sakrije
osmeh.
Izgledala je zabrinjavajuće mršavo otkad je ponovo počela hemoterapiju.
Ostala je bez tamne kose, koju je toliko volela.
Šaka posuta komadićima čipsa spustila se u činiju Baksterove. Obratila
se Vulfu nimalo impresionirana.
„Imaš svoje grickalice“, planula je i gađala ga kokicama. Uzvratio je
dvostrukom merom.
„Deco! Deco!“, ukorila je Megi dva detektiva.
Poslednja kokica pogodila je Vulfa u oko. Svi su nastavili da gledaju film.
„Poznavala sam tipa koji je dobio kantom boje po licu“, progovorila je
Baksterova kad je posegla za čokoladnim keksom.
„Sirotan“, rekla je Megi.
„Ne... govnar.“
„Zauzdaj taj jezik!“, uglas će Finli i Megi. Baksterova je gnevno posmatrala
kolegu. Smatrala ga je brbljivim licemerom.
„Da li se oporavio?“, pitala je Megi.
„Ne baš... Glava mu se spljoštila!“
„Emili!“, smrkla se Megi dok se Finli kikotao u uglu.
„I to nije najotkačeniji deo priče“, nastavila je uprkos Meginom
negodovanju. „Sadržaj kante rasuo se po njegovoj spljoštenoj glavi. Zbog toga
nisam videla nijednu kap krvi, samo tvar sličnu ružičastoj žvakaćoj gumi, koja
se rastezala po zidovima i kapala s tavanice, kao da je bio vanzemaljac ili tako
nešto.“
Vulf je dobacio. „Proseravaš se!“
„Zauzdaj jezik!“
„Govorim istinu!“, tvrdila je Baksterova.
„A gde sam ja tad bio?“, pitao je Vulf.
„Bio si suspendovan.“
 Klimnuo je glavom posle kraćeg razmišljanja. To je bio veoma uverljiv
odgovor.
„Ali“, počela je Baksterova, „to nije bilo ništa u poređenju s tipom koji...“
„Pokloni!“, prekinula ju je Megi. „Kako bi bilo da se posvetimo poklonima?
Jedan bi trebalo da se otvori pre nego što mi ponovo isprlja pod“, rekla je
značajno gledajući supruga.

Baksterova je zaustavila film. Uzbuđeno se uspravila u sedeći položaj i posegla

u kutiju grickalica, iz koje je izvukla prvi jadno spakovani poklon. Pružila ga
je Vulfu.
„Auh, neprijatno mi je“, rekao je. „Zaboravio sam da je trebalo nešto da
kupim.“
Baksterova je izgledala povređeno.
„Ne obraćaj pažnju na njegove reči“, rekla je Megi. „Gore je. Zašto ne odeš
po njega, Fine?“
Finli je, gunđajući, polako ustao sa stolice, dok je Vulf cepao papir oko
poklona.
„Nisi valjda?!“, zastenjao je. Držao je izbledelu majicu sa slikom Bona
Džovija s turneje Keep the Faith. „Gde si je našla?“
„Na Ibeju.“
Pokazao ju je Megi. „Bio sam na ovom koncertu, ali nisam imao novac da
kupim majicu.“ Obratio se Baksterovoj: „Ne mogu da verujem da si se setila?
Znači da slušaš šta ti pričam?“
„Samo kad je to u potpunosti neizbežno.“
„Hvala ti.“ Nagnuo se da je zagrli, a Megi je gledala kako mu Baksterova
uzvraća zagrljaj zatvorenih očiju.
„Šteta što Andrea nije mogla da dođe“, omaklo se Finliju, koji se pojavio na
vratima. Pratio ga je miris hrane. „Šta si rekao, gde je ona?“
Vulf je pustio Baksterovu i povukao se na svoju stranu kauča: „Kod oca.“
„A gde on sad živi?“
„U Hadu“, odgovorio je Vulf. Nežno je položio svoj poklon na naslon kauča.
„U Bedfordu. Nisam hteo da idem tamo.“
„Ne krivim te... Mogu li da unesem ovo?“ pitao je Finli. Nosio je plastičnu
kutiju, koju je spustio na pod. Otvorio je bravice i omogućio paperjastom
mačetu da izađe na tepih.
Oči Baksterove su zaiskrile.
„Nabavio si mi mačku!“, uskliknula je kao uzbuđeno dete. Zagrlila je Vulfa,
a Megi se smejala njenoj reakciji. „Ne mogu da verujem da si to uradio!“
„On je to uradio?“, gorko će Finli. „A ja je hranim poslednje dve nedelje!“
Megi ga je ućutkala.
„Nije mi se dopadala ideja da budeš sasvim sama na tom mestu, to je sve.
Sad nećeš biti“, samouvereno će Vulf. „To je mače iz utočišta. Finli i ja smo ga
odabrali.“
 Baksterova se malo usiljeno osmehnula. „Mače iz utočišta? Otkud to... Šta
mu fali?“
„Ništa mu ne fali!“
„Vulfe!“
„Samo mu je potrebna jedna pilula dnevno...“
„Vulfe?!“
„... u zadnjicu.“
„To je gnusno!“, pobunila se Baksterova. Skliznula je na pod da upozna
novog ljubimca.
„Čekaj“, ponosno će Finli. „Znamo jedan trik... Zdravo“, obratio se mački,
koja je mjauknula. „Zdravo!“ Mačka se okrenula i ponovo mjauknula. Svi su
se nasmejali. „Zovem ga Eho, ali sam siguran da ćeš smisliti bolje ime.“
Baksterova je ustala i čvrsto zagrlila Finlija. „Hvala ti“, prošaputala je.
Pogledala je mačku. „Eho je savršeno ime.“

Finli je odneo Megi u spavaću sobu na spratu.

Izdržala je koliko god je mogla, ali je zaspala na stolici sredinom
popodneva. Gosti su, uprkos Finlijevim zahtevima da ostanu, otišli pošto su
ponudili učtive izgovore. Hteli su da ostave domaćine na miru. Baksterova je
krenula kući, da se odmori pre noćne smene. Vulf je trebalo da pozove Andreu
i njene roditelje. Zahvalni Finli čak je rekao sinu da odgodi posetu do sutra
uveče.
„Hm... ovaj poklon nisam hteo da ti dajem pred drugima“, nervozno će Finli
i predao Megi običnu kartonsku kutiju. „Ne znam da li je dobar ili nije... Samo
ga otvori.“
„Šta te je spopalo?“ pitala ga je sumnjičavo. Podigla je poklopac i
prenerazila se kad je videla šta je unutra. Posle izvesnog vremena, izvadila je
kovrdžavu tamnu periku i nasmejala se: „Šta je ovo, za ime sveta?“
Finli je izgledao uvređeno: „Bila je veoma skupa!“
Megi se još jače nasmejala. Brisala je suze pre nego što je navukla
sintetičku afrofrizuru na glavu. I Finli se nasmejao.
„Pokušao sam“, rekao je kad je legao pored nje. Još se cerekao, iako je bio
vidno razočaran. Megi ga je zagrlila najčvršće što je mogla. Položila je glavu
na njegove grudi. „Ti si moj heroj“, promrmljala je. Zadremala je dok ju je Finli
milovao po ruci.
Zamišljao je tu kutiju za cipele punu gotovine, koju je jutros otpakovao u
privatnosti. Još jedna rata od Kristijana, ali nije još pokrio ni pola medicinskih
troškova za tu godinu.
„Pogrešila bi kad bi me smatrala herojem...“, tiho je prošaputao.
Osluškivao je kako joj se disanje menja uporedo sa sve dubljim tonjenjem u
san. „Ubio bih i poslednjeg živog stvora na zemlji da bih te spasao.“
 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Utorak, 19. januar 2016.

3.09 po podne

Tomas je šutnuo staričinu tašnu dok je trčao hodnicima ka hitnoj pomoći. To

je bilo nešto najdramatičnije što je ikada uradio. Vratio se i pokupio njen
sadržaj, duboko se izvinjavajući. Sreo je posebno nadrndanu recepcionerku,
koja ga je uputila u pravcu male čekaonice. Tamo je zatekao Vulfa, Edmundsa
i Megi, koji su ga pretekli.
Vulf je tražio da Sonders, uprkos njegovim protestima, ostane u Novom
Skotland jardu, da bi pazio na Džošuu Frenča. Oborio je pogled na pod pošto
nije mogao da pogleda momka Baksterove u oči.
„Vi ste sigurno Tomas“, rekla je Megi. Ustala je da ga zagrli. Videlo se da je
plakala. Stala je u stranu da bi omogućila i Edmundsu da ga zagrli. To je bio
baš trapavi muški zagrljaj.
„Hej.“
„Alekse“, rekao je Tomas. Ugledao je Vulfa u uglu i nesvesno se uspravio
da bi bio malo viši.
„Doživela je saobraćajnu nesreću, kao što sam rekao u telefonskom
razgovoru... Ozbiljnu.“
„Rekao si da su je... izvukli iz reke?“
„Nesreća je bila ozbiljna“, nastavio je Edmunds. „Još se nije probudila...“
„Blagi bože!“
„... ali samo zato što je drže u nesvesti do magnetne rezonance. To je
normalna procedura.“
Tomas je klimnuo glavom. Ostao je bez reči. Seo je i bespomoćno čekao s
ostalima.

„Kako je?“, pitao je Sonders dok je telefonirao ispred sobe za saslušanje.

Frenčova advokatica provela je gotovo čitav sat s klijentom pre nego što se
popela uz stepenice s Vanitom.
„Isto“, odgovorio je Vulf.
„Pa, ovo će te možda malo razveseliti“, rekao je Sonders. Premestio se u tihi
kutak kancelarije, ne ispuštajući vrata iz vida. „Frenč je spreman da istrese
sve što ima: kako mu je komesar platio dve i po hiljade da pronađe i uništi
kutije s dokazima, i još dve i po za provalu u stan Baksterove, što je, naravno,
još jedan zločin i...“, oklevao je, „da je petljao s automobilom.“
 Neko je poslao nešto na štampač, koji je počeo glasno da škljoca i zuji,
nateravši Sondersa da se povuče ka sobi za saslušanje.
„Šta traži zauzvrat?“, pitao ga je Vulf.
„Vanita to ugovara s njegovom advokaticom dok mi razgovaramo. Ali hej! -
očekuj da ćeš navući lisice šefu čim se vratiš. I to je nešto, zar ne?“
Vulf nije odmah odgovorio: „Samo ga ne puštaj iz vida.“
„Naravno da neću.“

U 16.46, raspoloženi doktor pojavio se na vratima.

Tomas i Edmunds su ustali.
„Zdravo. Ja sam doktor Jang. Vodim brigu o Emili. Drago mi je što mogu
da vam kažem da imam samo dobre vesti“, osmehnuo se. „Magnetna
rezonanca je čista. Intravenoznim putem povećali smo joj telesnu
temperaturu. Vratna proteza stavljena joj je samo kao mera predostrožnosti,
ali odstranićemo je tek kad potpuno dođe svesti.“
„Da li se probudila?“, pitao je Tomas.
„Jeste. Ali mogu da dozvolim samo jednom od vas da je vidi na nekoliko
minuta, ako želi.“
Vulf se pokrenuo.
Tomas ga je pogledao kao da će ga udariti.
Edmunds je suptilno odmahnuo glavom.
Megi ga je uhvatila za ruku i nežno povukla nazad na stolicu.
„Da, u pravu si.“ Vulf je pokajnički klimnuo glavom. „Trebalo bi ti da ideš“,
rekao je Tomasu.
Tomas je krenuo za doktorom. Ušao je u sobu u kojoj je Baksterova ležala
okružena medicinskim aparatima i ekranima. Bilo mu je neobično da je vidi
u bolničkoj odeći. Izgledala je smežurano. Široka odeća isticala je njenu
krhkost i delikatnost.
„Daću vam dva minuta", rekao mu je doktor pre nego što je zatvorio vrata.
Tomas je seo pored kreveta i stegao je za ruku: „Hej, ti.“
Zaječala je. Nežno ga je stegla dok je nekoliko minuta govorio o
svakodnevnim stvarima. Pomogao joj je da zaspi. Tomas se osvrnuo po
neinspirativnoj okolini, zarobljen njenom rukom, koju je držao u svojoj. Nije
mogao a da ne posegne za bolničkim papirima u dnu kreveta. Počeo je da ih
lista.

***

Doktor im je dao dodatna dva minuta zato što nije voleo da razdvaja bolesnike
od voljenih osoba. Pokucao je i ušao. Zatekao je Baksterovu samu u sobi.
Tomas je otvorio vrata.
Vulf, Edmunds i Megi pogledali su ga zabrinuto.
„Trudna je!“, povikao je na Vulfa.
„Pa... da“, odvratio je.
„Znao si to?“, s nevericom će Tomas pre nego što je pogledao Edmundsa i
Megi, koji su izgledali kao da im je malo neprijatno. „Svi ste znali?!“
Konačno je izgubio kontrolu nad sobom. Pribio je Vulfa uza zid, a Edmunds
je pojurio da interveniše.
„Veruj mi“, upozorio je Edmunds prijatelja, „ovo je tuča u kojoj zaista ne
bi želeo da učestvuješ.“
„Znaš, Tomase, ja...“ počeo je Vulf, ali nije završio rečenicu, pošto je fini
momak Baksterove zamahnuo na njega. Prilično nekonvencionalno, udario ga
je po uvu.
Vulf je u prvi mah stajao zbunjeno, a zatim se stropoštao na pod i ostao da
leži.
„O, bože!“, zastenjao je Tomas. S užasom je posmatrao bolnu pesnicu.
„Mislim da sam ga nokautirao. Da li da pozovem nekoga?“
„Najbolje je da prošetamo", predložio je Edmunds i izveo ga napolje, dok je
Megi staloženo pila čaj.
„Zar ne bi trebalo da ga postavimo u bolji položaj?“
„Megi to upravo radi“, uveravao ga je Edmunds.
Kad je Tomas dovoljno odmakao, provirio je kroz vrata i rekao Vulfu. „Sad
možeš da ustaneš.“

Baksterova nije mogla da pomeri glavu od proteze koja joj je ograničavala

pokrete, ali je povratila malo snage, dovoljno da se uspravi. Posegla je za
čašom vode pored kreveta, ali ju je prevrnula. Još je osećala dejstvo anestezije.
Pribrala se i spustila pogled da proceni štetu. Smirila se kad je videla da su
svi udovi na broju i da pokazuju u dobrom pravcu. Trenutno olakšanje odmah
je preraslo u neobuzdanu paniku.
Iskidala je vratnu protezu i posegla za zvonom. Iznenadila je i sebe tom
paničnom reakcijom. Bolničarka je nekoliko sekundi kasnije uletela u sobu.
Pronašla je pacijentkinju s obe ruke na stomaku.
„Da li je beba dobro? Hoću da kažem, znam da još nema bebe, ali... hoće
li je biti?“, pitala je sa strepnjom.
Situacija je očigledno prevazilazila bolničarkine sposobnosti: „Pozvaću
doktora.“

Sonders je gledao kako Frenčova advokatica juri ka njemu, prilično uveren da

nije čula ništa uvredljivo iz njegovih usta. Zaustavila se tik ispred njega,
zgrabila kaput i izašla bez reči.
„Zbog čega je tako ljuta?“, pitao je Vanitu, koja je išla za njom sporijim
hodom.
 „Neko iz firme upravo ju je obavestio da više ne radi na ovom slučaju“,
objasnila je dok je pogledom ispraćala ženu koja je žurno odlazila.
„Mislite da komesar nešto smera?“, pitao je Sonders.
„Rekla je da je njen šef zaključio da je najbolje da se lično umeša, zbog
prirode optužbi i ljudi kojih se tiču. To zvuči uverljivo, ali...“ Vanita je
odmahnula glavom. Izgledala je zabrinuto.

Frenčov novi advokat pojavio se pola sata kasnije u Odeljenju za ubistva i

teške zločine. Bradonja je koračao sa samopouzdanjem profesionalnog
govnara. Činilo se da lebdi između stolova na oblaku nadmenosti.
„Mrzim advokate“, promrmljao je Sonders.
„Svi ih mrze“, rekla je Vanita. Krenula je ka gostu da mu se predstavi. Uveli
su ga u sobu za saslušanje.
„Gospodine Frenč... mogu li vas zvati Džošua? Ja sam Luk Preston“,
osmehnuo se i zakoračio ka klijentu.
„Ne prilazi!“, rekao je Sonders i presekao mu put.
Advokat je povukao ruku i počeo da vadi dokumenta. „Preuzeću stvar od
Lore, koja me je obavestila o svim detaljima vašeg razgovora. Znate... imam
osamdeset hiljada obaveza. I siguran sam da vi imate osamdeset hiljada
pitanja“, rekao je gledajući Frenča u oči.
Sonders se namrštio zbog neobičnog vokabulara, baš kao i Vanita. Advokat
je u međuvremenu nastavio da prazni torbu.
„Pa, podsetite me... Da li sam u pravu kad kažem da ste spremni da
priznate krivicu i da ste jedini arhitekta ovih zločina, zbog kojih možete dobiti
najviše dve godine zatvora?“ Ponovo je pogledao klijenta u oči.
„O čemu, kog đavola, govorite?“ planuo je Sonders, ali je advokat nastavio
kao da ga nije čuo.
„Ta skromna kazna će, naravno, uzeti u obzir razloge vaše očajanjem
inspirisane plime prekršaja protiv policijske službe, izazvane nečuveno
nepoštenim otpuštanjem iz službe pre gotovo trideset godina.“
„Dosta!“, dreknuo je Sonders i tresnuo rukom o sto između dvoje ljudi. Ali
bilo je prekasno.
Svi su se okrenuli ka Frenču. Gledali su kako mu se zupčanici okreću dok
je procenjivao ograničene mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju.
Klimnuo je glavom posle kratke pauze.
„Tako je... u pravu ste, najbolje je da priznam krivicu.“

Vulf je završio razgovor sa Sondersom. Umorno je protrljao lice. Čitav minut

stajao je u bezličnom hodniku, zureći u pod. Kristijan je potkupio Frenča
njima pred nosom. I nisu imali nikakav prokleti način da to dokažu. Njegov
naizgled bezgranični uticaj sezao je tako daleko da je bio u stanju da upropasti
čitav slučaj koji su gradili protiv njega ne ustajući od stola.
Ušao je u sobu Baksterove s usiljenim osmehom.
 „Dobre vesti?“, pitala ga je s nadom čim je ušao. Krupne oči iskrile su od
uzbuđenja.
Nije imao srca da joj kaže istinu, ne posle svega što je preživela.
„Još čekamo da se javi“, lagao je, iako je vrlo dobro znao da je gotovo.
Kristijan je pobedio.
Devet dana kasnije...
 TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Četvrtak, 28. januar 2016.

11.58 pre podne

Rouč je otpušten iz bolnice, što je bilo dobro. To je značilo da je dovoljno zdrav

da izađe pred sud, što nije bilo dobro. Holi i Baksterova mogle su da ga
nakratko posete. I to je bilo dobro, ali će do kraja popodneva biti vraćen u
pritvor, što opet nije bilo dobro.
Moglo bi se reći da je to bio sasvim prosečan dan.
Stajao je pred sudijom posle nedelju dana provedenih najviše u krevetu,
primanja transfuzija, intravenoznih antibiotika i uklanjanja mrtvog tkiva.
Izgledao je snažnije, ali još nije ličio na sebe. Plivao je u teget odelu, pošto je
izgubio više od šest kilograma otkad ga je poslednji put obukao. Začešljao je
prosedu kosu unazad, na način koji se dopadao Baksterovoj. Za ovu priliku
pustio je i bradu. To je bio sasvim nepotreban trud, pošto je saslušanje bilo
puka formalnost, sa čijim su ishodom svi prisutni bili unapred upoznati.
„Prepuštamo čitav slučaj službi Kraljevskih sudova, zbog ozbiljnosti
optužbi podignutih protiv branjenika i komplikacija u vezi s ekstradicijom
britanskog državljanina, koji je počinio zločin na britanskom tlu dok je radio
za Vladu SAD. Datum će biti naknadno određen“, obznanio je sudija
robotskim glasom.
Baksterova i Holi sedele su pozadi, u polupraznoj sudnici. Sa svojih mesta
gledale su Roučova leđa. On je pak pogledom pratio lebdeći konac, kao da ga
reči čoveka koji odlučuje o njegovoj sudbini ne zanimaju.
„I branjenik mora ostati u pritvoru, bez prava na kauciju, zbog prirode
optužbi podignutih protiv njega.“
„Gospodine“, obratio se Roučov advokat sudiji, „želeli bismo da moj klijent
bude pritvoren u Kaznionici njenog veličanstva Vudhil.“
„Zbog čega?“, odvratio je sudija nimalo življim glasom.
„Da bi moj klijent izbegao da stupi u kontakt sa zatvorenicima čijem je
hapšenju direktno doprineo, i u interesu skorašnjeg suđenja i zbog njegove
lične sigurnosti.“
„To je razuman zahtev“, zaključio je bezosećajni sudija gledajući Rouča,
koji se nasmejao kad je, kao što se nadao, lebdeći komad konca pao tačno na
vrh sudijine ćelave glave. „Usvaja se. Sud se raspušta.“
Rouč se okrenuo da mahne Holi. Značajno je klimnuo glavom Baksterovoj
dok su ga sudski poslužitelji izvodili iz sudnice.
Vulf je vozio Megi na pregled u privatnu bolnicu, maskiranu u raskošnu
gradsku kuću, odmah pored Harlijeve ulice. Seo je pored otvorene vatre, s
namerom da čita časopis o motorima, za koje se nije mnogo zanimao. Nije ga
čitao. Bio je prezauzet razmišljanjima o značaju onoga što se dešavalo u
susednoj prostoriji.
Zbog svega što se događalo, Megi nije želela da opterećuje bilo koga
skeniranjem i biopsijom, neophodnim ispitivanjima da bi se utvrdilo da li se
rak povlači ili će morati da nastavi borbu za život hemoterapijom. Trudila se
da izgleda hrabro, iako je bilo jasno da se užasava mogućeg produžetka borbe
s opakom bolešću bez Finlija pored sebe. Konačno se poverila Vulfu. Naterala
ga je da obeća da će sve držati u tajnosti, makar do dobijanja rezultata.
Um mu je grozničavo radio, pripremajući ga na najgore. Zamišljao je kako
Megi prima loše vesti da će podleći raku, kao što joj je suđeno, ubrzo pošto je
izgubila ljubav svog života, koja je stradala od ruke najboljeg prijatelja.
Život je tako jebeno nepošten.
Obuzet gnevom, Vulf je zavitlao časopis u vatru i ustao. Plamenovi su alavo
proždrali sjajne stranice dok je špartao prostorijom.

***

Vanita je ušla u Kristijanovu kancelariju s dosijeom koji je tražio. Smejao se,

razgovarajući telefonom. Mahnuo joj je da priđe kao da priziva psa.
Život se postepeno vraćao u normalu posle nagle promene mišljenja
Džošue Frenča. Strategije za odnose s javnošću i statistike o zločinu
prevagnule su nad činjenicom da je Vanita znala da je njen nadređeni ubica i
sociopata koji neće prezati ni od čega da bi se zaštitio. Pretvaranje da se ništa
od toga nije desilo nametalo se kao najbolja politika. Spustila je dosije ispred
njega. Samo je nekoliko manjih krasta podsećalo na teške batine koje je
komesar dobio. Okrenula se i pošla ka vratima.
„Malkome, moraću da te pozovem kasnije“, rekao je Kristijan i odložio
telefon. „Džina!“
Okrenula se ka njemu.
„Hvala ti za ovo“, rekao je držeći dosije.
„Nema na čemu.“
„Kako stojimo sa slučajem Finlija Šoa?“
Vanita se ukočila. Nije znala da li je izaziva ili isprobava. Možda je ovaj
čovek potpuno lud. „Oprostite?“
„Naš budući gradonačelnik upravo me je pitao zašto Vilijam Foks još
slobodno šeta ulicama, iako je istraga očigledno dospela u ćorsokak.“
„On nije slobodan. Kretanje mu je ograničeno od samog početka“,
odgovorila je Vanita. Upinjala se da govori ravnomernim glasom. „I uz sve
dužno poštovanje, to je verovatno buduća briga našeg budućeg
gradonačelnika.“
 „To je dobar primer razmišljanja koje te sprečava da se popneš do najvišeg
položaja“, rekao je Kristijan.
Zarila je nokte u dlanove.
„Pa... reci mi, kako napreduje taj slučaj?“
Oklevala je. Povodila se na rubu da se otvoreno suprotstavi. Ipak je
pokorno oborila glavu.
„Slučaj još nije zaključen“, odgovorila je, mrzeći sebe zbog toga. „Odbijanje
Džošue Frenča da sarađuje zakočilo je istragu.“
„I da li iko još aktivno radi na slučaju?“
„Samo stavljaju tačke na i i crtice na t“, odvratila je Vanita. Propustila je
da istakne da se oba slova pojavljuju u Kristijanovom imenu.
„U tom slučaju uhapsi Foksa. To je naređenje.“
Otvorila je usta da se pobuni, ali se još jednom povela za instinktom
samoodržanja. „Razumem, gospodine.“

Baksterovoj je nedostajao Bleki.

Audi A1 bio je četiri godine u njenom vlasništvu. U njemu je gonila
poglavara terorističkog kulta. Posebno ju je nerviralo to što su joj patike ostale
na zadnjem sedištu. Ona i Bleki preturili su mnogo toga preko glave. Osećala
je da je zaslužio mnogo dostojanstveniji ispraćaj od dna Temze.
Vozila se autobusom do Vimbldona otkad je ostala bez automobila. Te
vožnje su joj, pored četrdesetominutnog druženja s gomilom čudaka, dale
vremena za razmišljanje o kratkom viđenju s Roučom. Reči nisu mogle da
objasne olakšanje koje je osetila kad ga je ugledala. FBI je devet dana
osujećivao sve njene pokušaje da mu uđe u trag. U jednom trenutku zapitala
se da li je uopšte živ.
Primio je njen cunami loših vesti s uobičajenim nepokolebljivim mirom. U
poslednjim minutima njihovog susreta prepričala mu je dve najnovije epizode
serije Okružen mrtvima. „Pa, u tom slučaju, nije se dogodilo ništa važno?“
„Ništa.“
Posle nesreće, Baksterova se preselila u stan. Tomas je tvrdio da to nije
neophodno, što je zvučalo drugačije od „ne želim da odeš“, ali nije mogao da
je krivi kad se sve uzme u obzir. Zamenila je prozor i nevešto popunila rupe
od metaka u zidu. Bacila se na krečenje da bi uklonila sve tragove Roučovog
prisustva. Samo je pitanje vremena kad će neko shvatiti da je pronađen preko
puta njene zgrade i doći da njuška.
Zvono na ulaznim vratima oglasilo se u 20.30. Spustila je valjak i obrisala
ruke o pocepane farmerke. Provirila je kroz špijunku. Iznenadila se kad je
ugledala Tomasa. Izgledao je tako nesigurno.
„Hej“, pozdravila ga je.
„Zdravo, ja, hm... mislio sam da bi ti prijala večera“, osmehnuo se i pokazao
kesu indijske hrane. Smučilo joj se od njenog mirisa.
„O bože!“ Grcala je dok je trčala ka kupatilu.
 ***

Vratila se pet minuta kasnije i zatekla Tomasa zagledanog u jednu od nevešto

popunjenih rupa od metaka. Učinilo joj se da doslovce grize jezik kad se ćutke
odmakao od nje. Posle usiljenog zagrljaja seli su na plastični pokrov da
večeraju.
„Znaš“, počeo je Tomas kad je progutao zalogaj, „da se priča da indijska
hrana ponekad izaziva trudove.“
Ostavila je nan i pirinač. Zapitala se zašto su dvadeset minuta obilazili oko
tog pitanja čavrljajući.
„Bože! Žao mi je“, rekao je. „Ne znam zašto mi je to iznenada palo na pamet.
Pa, znam... očigledno, ali ne znam zašto sam odlučio da to izgovorim.“
„U redu je“, uveravala ga je Baksterova. „I mislim da sam još neko vreme
bezbedna.“
Tomas je zurio u njen stomak.
„Zuriš u moj stomak.“
„Izvini“, ponovio je nastavljajući da to radi. „Samo je... malo neobičan, zar
ne?“
„O, svakako je malo neobičan.“
„Nisam hteo da upropastim večeru...“, počeo je.
Baksterova se vidno rastužila.
„... više od ovoga“, dodao je, „ali shvataš da ovo nije kari za oproštaj? Ovo
je kari koji znači nedostaješ mi. To je nešto sasvim drugo.“
„Primila sam k znanju.“
„Znala bi da je ovo kari za oproštaj. Bilo bi bajisa i samoza i... Lupetam,
zar ne?“
Nasmejala se i poljubila ga u obraz.
„Zbog čega si to uradila?“, pitao je.
„Zato što si i ti meni nedostajao.“

Rouč je proveo duže od sata sa zatvorskim doktorom, koji se svim sredstvima

koja su mu stajala na raspolaganju potrudio da mu olakša aklimatizaciju na
zatvorski život. Neko je došao po njega.
Objašnjeno mu je da bi, u idealnom svetu, zatvorenici koji čekaju suđenje
bili odvojeni od onih kojima je suđeno i koji su osuđeni za neki zločin. Nosili
bi svoju odeću i sledili blaža pravila od onih drugih.
Zatim mu je objašnjeno da ovo nije idealan svet.
Rouč je pokazivao lažnu hrabrost, kao i većina onih koji su sprovedeni kroz
lavirint vrata, koji ih je lišavao dela po dela slobode. Spolja je izgledao
spokojno, čak kao neko ko se dosađuje, iako nikad nije bio uplašeniji i
nesigurniji u sebe. Nije znao da li fobija od zatvorenog prostora ili čist
kukavičluk jače vrište u njemu da beži, da moli ili da se pogađa da bi izašao
napolje.
Zatvorski čuvar stao je ispred jednih bež vrata i otvorio ih.
Iako je znao šta ga unutra očekuje, Rouč je bio još manje rad da uđe kad
je provirio kroz sve širi otvor.
Neki čovek ga je posmatrao.
Sa strepnjom je prekoračio preko praga. Okrenuo se da vidi kako se teška
vrata zatvaraju za njim.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Četvrtak, 31. decembar 2015.

Novogodišnja noć
6.19 po podne

Kristijan je izgledao bolesno dok je gledao kako njegov prijatelj reaguje na

sramotno priznanje.
„Šta, dođavola, znači izjava da nema više para?“ pitao ga je Finli. Govorio
je s lažnom mirnoćom, ponajviše zbog Megi, koja je nešto spremala u kuhinji
u prizemlju.
Kristijan je duboko uzdahnuo i odmahnuo glavom: „Ja... ne znam šta da
ti kažem.“
„Ali... već sam ga potrošio! Kuća mi je puna poslednjih opomena“,
prošaputao je Finli u retkom trenutku panike.
„I kunem se da ću ti pomoći na svaki mogući način.“
Finli je bio previše potresen da bi registrovao Kristijanovo političko
obećanje.
„Rekao si da je novac spreman!“
Kristijan ga je zamolio da bude tiši zbog Megi.
„Rekao si...“, nastavio je Finli, „da će novac biti spreman na dan mog
penzionisanja!“
„Znam šta sam rekao... I moraš mi verovati, Fine, hteo sam da ti kažem
toliko puta, ali...“
„Šta je s kućerinom u kojoj živiš?“
„Nije moja!“, nasmejao se gorko Kristijan. „Ništa od ovoga“, cimnuo je
skupoceno odelo kao da ga sputava, „nije odista moje. Dozvoljeno mi je da
živim izvesnim životnim stilom dokle god sam od koristi Kilijanu Kejnu. Kuća
će biti prodata kad za to kucne čas. Novac će biti opran, a neupitno časni
stanar započeće novi projekat.“ Izgledao je potpuno izgubljeno. „Davno, davno
me je ščepao svojim kandžama. Zna šta smo učinili.“
„Kako?“
„Ne znam kako! Nije trebalo da diramo novac one noći... tako mi je žao.“
„U tom slučaju otići ćemo u policiju“, odlučno će Finli. „Izbacićemo Kejna
iz jednačine.“
„Neću to da uradim.“
„Izvini, reći ću to na drugačiji način: ja ću otići u policiju.“
„Znaj da ću te zaštititi koliko god budem mogao, ali novca ipak neće biti.
Ja ću završiti u zatvoru, a Kejn će poslati nekoga na tebe.“
Finli je šutnuo neuglavljenu podnu dasku.
„Momci, da li se lepo igrate tamo gore?“, pitala je Megi s podnožja
stepenica.
„Naravno!“, povikao je Finli. Obratio se opet Kristijanu: „Šta ćemo sad s
Meginim lečenjem?“, pitao je s osetnom napetošću.
„Nešto ćemo smisliti.“
„Nešto ćemo smisliti?", gnevno je ponovio Finli. Već je planirao sledeći
potez. „Vraćam se za minut.“
Sišao je u prizemlje i pohvalio Meginu haljinu. Znala je da ne bi vredelo da
ga nagovara da joj se pridruži na zabavi s prijateljicama. Nova godina je „samo
izgovor da se svi ponašaju kao krdo životinja“, bio je njegov komentar, zbog
kog je stalno plaćao kazne u teglu za psovanje. Deset godina bojkotovao je tu
svetkovinu. Nestao je u garaži, iz koje je izašao nekoliko minuta kasnije, s
prašnjavom plastičnom kesom. Popeo se uz stepenice, pazeći da je Megi ne
vidi.
Ušao je u nezavršenu sobu i oklevao malo pre nego što je pitao: „Znaš li
šta je ovo?“ Nešto u njegovom glasu nateralo je Kristijana da ustane s poda i
bolje pogledao. Pružio je ruku ka kesi. „Ne! Ne! Ne!“, rekao je Finli. Odmakao
ju je van njegovog domašaja. „Bez pipanja!“
Kristijan je žmirkajući posmatrao požutelu kesu. Oči su mu se iznenađeno
raširile. „To liči na jebeno veliki pištolj!“
„Imaš pravo. I to nije bilo koji jebeno veliki pištolj”, objasnio je. „Ovo je
oružje iz kog je neko ubijen... i još je pokriveno tvojim otiscima.“ Kristijan je
bio zbunjen.
„Ubio si čoveka, Kristijane, a ovo je dokaz.“
Njegov prijatelj osetio se izdano: „Čuvao si ga toliko godina.“
„Šta da ti kažem? Instinkt mi je govorio da će mi jednog dana zatrebati“,
priznao je Finli. „Nisam pohlepan. Samo sam očajan. Hoću sto hiljada do
ponoći...“
„Ne mogu da...“
„I još sto hiljada za nedelju dana i pištolj će biti tvoj. To je samo deo onoga
što mi duguješ, ali biće dovoljno.“
„Fine, novogodišnja je noć!“
 „Znam. I ne zanima me da li ćeš morati da moliš, pozajmljuješ, kradeš.
Samo mi donesi pare.“ Finli je spustio pogled na sat marke kasio: „Pola sedam
je... Biće bolje da kreneš.“

U 23.53 Kristijan je stajao ispred Finlijeve kuće. Dozivali su ga veseli zvuci

desetak različitih slavlja u okolini. Gledao je kako njegov prijatelj radi u kući,
u svetlosti gole sijalice, na jedinom osvetljenom prozoru. Pitao se kako će mu
saopštiti novost - da je za ovako kratko vreme skupio samo deseti deo tražene
sume.
Najnestrpljiviji vatrometi već su bojili nebo kad je Kristijan ušao u kuću i
zaključao ulazna vrata za sobom.
„Ja sam!“, rekao je.
„Na spratu sam!“
Kristijan se popeo uz stepenice i ušao u sobu koja se dramatično poboljšala
otkad ju je video poslednji put. Finli je farbao tavanicu, stojeći na kuhinjskoj
stolici. Prljava kesa izazivački je počivala na prozorskom simsu.
Finli je video šta Kristijan posmatra i sišao sa stolice.
„Piće?“, ponudio ga je kad je podigao bocu viskija s poda.
„Naravno.“ Kristijan je otkopčao sako i izvadio četiri svežnja novčanica.
Bacio ih je na pod između njih.
Finli ga je poslužio pićem: „Šta je to?“, pitao je gledajući gomilicu
novčanica.
„Osam hiljada u gotovom“, rekao je Kristijan. „A ove“, pružio mu je dve
kartice u kovertama, „omogućuju ti pristup računima za koje niko ne zna.
Moći ćeš da podižeš pet stotina dnevno a da ne privučeš ničiju pažnju.
Ukupno trinaest hiljada dvesta pedeset funti.“
Zadržao je dah. Nije znao kako će Finli reagovati.
„Ovo je u redu za početak. Možeš li da skupiš više?“
„Mogu, ali će potrajati.“
Finli je klimnuo glavom. Očigledno je bio zadovoljan. Kleknuo je da pokupi
novac i spakovao ga u ugao velikog metalnog spremišta ispod poda pre nego
što je ustao.
„U tom slučaju, nazdravlje“, osmehnuo se.
Kristijanu je laknulo. Podigao je čašu i otpio pozamašni gutljaj.
„Kad bi znao kroz šta sam prošao da bih se dočepao tog novca...“ nasmejao
se i zakoračio ka prozoru.
Finli ga je zaustavio položivši mu ruku na grudi. „Rekao sam da je uredu
za početak.“
Okrenuo se da bi se suočio s najstarijim prijateljem. Nekoliko sekundi
spokoja već je bilo daleka uspomena: „Taj pištolj bi mogao da me upropasti“,
rekao je.
„Zbog toga sam ga i čuvao.“
„Doneo sam ti novac!“
 „Zato što imam pištolj“, naglasio je Finli. „Žao mi je, ali sam si me naterao
da biram između tebe i Megi... I izabrao sam nju. Pištolj ostaje kod mene do
daljeg.“
Kristijan je klimnuo glavom u znak pristanka. Sačekao je da Finlijev stisak
popusti, a onda se bacio ka prozorskom simsu. Finli ga je cimnuo za odeću i
povukao nazad. Kristijan se sapleo o kanticu boje, dok je stariji čovek podizao
prašnjavu kesu. Ali Kristijan se smesta stvorio na njemu. Zavrnuo mu je ruku
na leđa dok su se rvali oko inkriminišućeg oružja.
Palo je na pod s tupim treskom.
Finli je uvrebao priliku za levi aperkat. Jedva da je okrznuo Kristijana, koji
se sagnuo pre nego što je povukao Škota na pod. Našao se na Finliju,
posegnuo za kesom i napipao čvrsti metal ispod plastike. Uspeo je da ga
obuhvati prstima. Finli se očajnički borio. Uhvatio se za cev. Ruke su mu
drhtale od napora. Pištolj se našao između njih. Nastavili su da se bore,
kotrljaju i otimaju za bolji položaj.
Pištolj je opalio.
Obojica su omlitaveli. Dim je izlazio iz rupice na kesi kad je pala na drveni
pod.
„Fine?“, pitao je Kristijan prijatelja, koji ga je pritiskao mlitavim telom.
„Fine?!“, ponovio je. Uspaničio se kad je odgurnuo Finlija sa sebe i ugledao
malu crvenu rupu na njegovoj slepoočnici. „O bože! Fine! Fine!“ Opipao mu je
puls i oslušnuo disanje dok je postojani potočić tamne krvi bojio drvo ispod
njih. „Fine?“, stenjao je. Položio je drhtavu ruku na nepomično telo najboljeg
prijatelja.
Počeo je ubrzano da diše. Skliznuo je niz zid i sedeo očiju uprtih u Finlija
u središtu sobe. Izvadio je mobilni telefon iz džepa. Hteo je da pozove hitnu
službu, ali se predomislio. Palo mu je na pamet kako će sve ovo izgledati.
Vidljivi znaci borbe; inkriminišuće oružje s njegovim otiscima.
Nije znao šta da radi. Razmišljao je da ode i ponese pištolj. U tom slučaju
postao bi glavna meta istrage, pošto je bio jedna od poslednje dve osobe koje
su videle Finlija živog, a nije imao nikakav alibi. I to pre nego što bi iko počeo
da kopa po sumnjivim finansijskim transakcijama od ove noći. Nekako je
uspeo da skrene pogled s prijateljevog toplog leša. Pokušao je da se
usredsredi. „Razmišljaj! Razmišljaj!“
Njegova kola bila su parkirana malo dalje niz ulicu. Prošao je pored
najmanje tri osobe u različitim stupnjevima trezvenosti. Bar jedna ga je
zapamtila. Još važnije od toga bilo je što nije mogao da dopusti da se Megi
vrati kući i pronađe supruga u ovakvom stanju.
„Pokreni se!“, ozlojeđeno je prekorio sebe. Morao je da razmišlja kao
policajac.
Prasak stotina dalekih vatrometa označio je početak Nove godine. Crno
nebo s one strane prozora ispunilo se svetlom. I tada mu je sinulo. Shvatio je
da je jedini način da spreči postavljanje pitanja na koja nema odgovor da
ukloni sve razloge za njihovo postavljanje... da prikaže Finlijevu smrt kao
neupitno samoubistvo.
 Razmišljao je o alatkama koje mu stoje na raspolaganju. Gledao je pištolj
u kesi, tamnu pukotinu u podnim daskama, polupraznu bocu viskija,
kuhinjsku stolicu i pakovanje silikona na vratima bez brave.
Oklevajući je dopuzao do leša. Uzeo je Finlijev telefon. Oslonio se na zid
što je brže mogao. Počeo je da ostvaruje prvi deo očajničkog, nesavršenog, a
ipak na svoj način lepog plana, sličnog eksplozijama koje su prljile nebo s one
strane prozora:

Poziv...
Belami, Kristijan

ČETRDESETO POGLAVLJE

Petak, 29. januar 2016.

6.56 ujutro

Rouč je satima zurio u sivu tavanicu kad je lupnjava s vikom najavila početak
novog dana.
Preživeo je prvu noć.
Njegov cimer iz ćelije nije se zvao ni Mesar ni Kasapin, kao što je zamišljao,
već vrlo obično Najdžel. Ćelavi, slabovidi i debeli sredovečni čovek ostavljao je
prilično razočaravajući utisak. Izgledao je dovoljno neagresivno, iako ne bi bio
Roučov prvi izbor za cimera u sedam kvadratnih metara.
„Vreme je za kupanje“, zevnuo je Najdžel s donjeg ležaja. Ustao je da
navuče zatvoreničko odelo preko glave, koje je bilo malo drugačije od
Roučovog, pošto je bio osuđenik na odsluženju zatvorske kazne.
Vrata njihove ćelije otključana su da bi se pridružili šarolikoj procesiji, koja
je sporo napredovala ka tuševima. Rouč je iskoristio to vreme da upozna lica
ljudi s kojima će morati da živi.
„Da li ti je išta potrebno?“, pitao ga je Najdžel kad su ušli. Ponudio mu je
korišćeni komad sapuna iz torbice. Bio je potpuno nag.
„Ne... ali hvala“, osmehnuo se Rouč. Skrenuo je pogled kad se Najdžel
odgegao, okrenuvši mu rošavu zadnjicu.
Sačekao je da svi izađu iz svlačionice. Polako se oslobodio odeće i obesio
peškir oko vrata, da bi pokrio najveći deo grudi. Oklevajući, krenuo je za
zvukom tekuće vode. Izabrao je tuš najdalji od svih, obesio peškir o kuku,
pritisnuo dugme i stao ispod mlaza tople vode.
Zažmurio je.
Tuš je prigušio zvukove drugih zatvorenika. Rouč se osmehnuo. Na
trenutak je zamislio da je kod kuće i da sluša zašećerenu pop muziku kroz
zid Eline sobe, dok se Sofi šminka ispred prozora u kupatilu. Video je njenu
deformisanu siluetu kroz zamagljeno staklo i otvorio vrata. Goreo je od
nestrpljenja da vidi njeno lice...
„Šta je, jebote, to?!“
Kuća se rastočila dok se Rouč vraćao u stvarnost. Sve oči počivale su na
njemu, na njegovim grudima, na grubo urezanim slovima na njegovoj koži:

LUTKA

Voda je prestala da teče iz tuša. Rouč je ćutke uzvratio pogled

nedobrodošloj publici. Neki su ga se uplašili, neki su bili besni na njega, dok
su se neki prosto gadili. Spazio je da Najdžel žurno izlazi. Želeo je da se udalji
pre nego što se iko seti da su razgovarali. Zatvorenici su posmatrali svaki
Roučov pokret kao čopor pasa. Polako je obavio peškir oko sebe i krenuo ka
izlazu samouverenim korakom. Bosonog je šljapkao po vlažnim pločicama.
Konačno je stigao do vrata.
Zgrabio je odeću s klupe i istrčao iz svlačionice čim im se izmakao iz vida.

***

Tija je držala kćerku jednom rukom, a mobilni telefon drugom. Platila je gas
pritiskom na dugme pre nego što je proverila stanje na zajedničkom računu.
Kroz kuhinjski prozor videla je kako njen verenik izlazi iz baštenske šupe i
brzo zatvara vrata, praćen oblakom dima. Apatično je posmatrala kako se
Edmunds kliza po vlažnoj travi, očajnički pokušavajući da prstima zatvori
rupe između dasaka.
„Šta je tvoj tata sad uradio?“, pitala je Lejlu veselim glasom. „Ako se ponovo
zapali, nećemo ga gasiti, je li tako? Ne, nećemo!“
Izašla je na kišicu. Pretpostavila je da je bolje da pita.
„Zaprašujem“, pozdravio ju je Edmunds pre nego što je video da dim izlazi
oko vrata. „Bolje je da ne prilazite“, predložio je. „Radim to po Tomasovoj
preporuci.“ Tija nije izgledala impresionirano. „Svi poslovni poduhvati se u
prvih nekoliko meseci suočavaju s problemima“, rekao je. „Sve će doći na svoje
mesto.“
Tija je prebacila Lejlu u drugu ruku.
„Hoćeš da kažeš da se svi poslovni poduhvati u prvih nedelju dana
suočavaju s gnezdom stršljenova iznad štampača, gubitkom velikog dela zida
i naginjanjem poslovnih prostorija pod oštrijim uglom od Krivog tornja u
Pizi?“, pitala je suvim tonom dok je Edmunds telom sakrivao još jednu rupu.
„U moju odbranu“, počeo je, iako blago rastrojeno, „izgubio sam samo
jednu dasku u zidu, zato što sam gađao gnezdo stršljenova... a agencija se
nagnula samo zato što nisam shvatio da je taj zid od cigala noseći.“
„Da li ti je Emili platila?“, pitala ga je po ko zna koji put.
Snebivljivo je odvratio: „Šta si rekla?“
 „Da li ti je Emili platila?“
„Nije. Još nije. Ali platiće.“
„Izvešću Lejlu.“
Edmunds je počeo da se guši kad se vazduh zamaglio: „Gde?“
„Kod doktora.“
„Zašto?“, zakašljao se.
„Ima probleme sa zubima... Ja ću se pobrinuti za to“, rekla mu je kad je
krenula.
„Važi. Zdravo!“, povikao je za njom pre nego što je dodao raspoloženim
glasom: „Nemoj da me ostaviš!“

Posle dvadeset minuta, Edmunds se vratio u šupu. Pakovao je Finlijeve stare

slučajeve. Znao je da više ništa ne može saznati iz njih i da ni na koji način
ne mogu da doprinesu istrazi.
Zastao je kad je posegnuo za uznemirujućom fotografijom posle hapšenja.
Žena je izgledala još krhkije i izmrcvarenije u stvarnosti. Čitavog života je bila
zavisnik. Zbog toga i loših odluka, više je ličila na avet nego na ljudsko biće.
Sećao se telesnog vonja koji je dopirao s druge strane stola, masne kašike i
kako nije mogla da žvaće, već samo da guta hranu, tako očajnički potrebnu
njenom organizmu. I grizla ga je savest što je doprineo njenoj propasti kad joj
je dao dogovorenih pedeset funti, iako je znao da će taj novac za jedan sat
kolati njenim venama.
Pomerio je kutije u stranu da bi napravio mesta za novi zadatak: hvatanje
džentlmena u trenerci, koji je dugovao novac za izdržavanje deteta dvema ili
trima ženama, s kojima je imao petoro od šestoro dece. Taj tip je, po svemu
sudeći, „maznuo deci konzole za igrice“. To je bio konačan dokaz da je reč o
istinskom zločinačkom geniju.
Nezavršena prethodna istraga ispunjavala ga je nezadovoljstvom. Nevoljno
se bacio na posao, opterećen banalnošću novog slučaja.

Na BBC-ju se emitovao stari film o Kolumbu. Vulf je uživao u njemu s kesom

dijetalnog smokija. Ležao je na neudobnom krevetu u ćeliji policijske stanice.
„Načisto sam ga iskolumbovao!“ s ponosom je rekao, gledajući kako Piter
Folk izvodi svoju magiju.
Neko je pokucao na vrata. Vulf, večiti džentlmen, potrudio se da otre
najkrupnije mrvice s košulje kad se podigao u sedeći položaj.
„U pristojnom sam izdanju!“, povikao je.
Džordž je ušao ispred Vanite.
„Imaš posetioca“, izlišno je rekao. „Ne bih želeo da se zabrineš ili da
zapadneš u neko od onih raspoloženja...“
„Kojih raspoloženja?“
„Samo sam hteo da kažem...“
 „Ovde sam da bih te zvanično uhapsila“, nije okolišila Vanita. „Po
komesarovom naređenju.“
Činilo se da je Džordž ogorčen zbog njene otvorenosti.
„Ovde smrdi na prljave noge“, prokomentarisala je s gadljivom grimasom.
„To su moje noge“, rekao joj je Vulf, precizno identifikujući krivce. „Hapsiš
me?“
„Zvanično“, naglasila je Vanita. „Možda biste mogli da nam nabavite neke
stolice?“, zamolila je Džordža. Nije htela da sedne na nenamešten krevet.
Završili su sređivanje dokumenata povezano s hapšenjem, da bi imala šta
da pokaže šefu. Džordž je otišao da kopira dokumenta. To je dalo Vaniti i
Vulfu priliku za razgovor.
„Otezaću to koliko god budem mogla“, rekla mu je, „ali očekuj da ćeš
najdalje za nedelju dana biti premešten. Hoću da ti kažem da, ako želiš da
nešto uradiš, moraš to da uradiš brzo.“
„Slučaj više nije u mojim rukama.“ Vulf je slegnuo ramenima. Shvatio je
da su mu prsti pokriveni prahom od smokija. Olizao ih je pred zgađenom
Vanitom.
„Kakogod, imaš nedelju dana. I ne zaboravi, upravo sam te uhapsila“, rekla
je kad je ustala. „To znači da sam stavila glavu na panj zbog tebe i da neću
moći da te zaštitim kad napustiš ovu zgradu. Moraćeš vraški da se potrudiš
da bi to opravdao.“

Vreme za posete bilo je od tri do četiri sata po podne.

Rouč je bio iznenađen što je odveden u veliku salu, u kojoj se stvarni svet
neskladno sudarao s osobama zarobljenim u vremenskoj kapsuli: obavezne
rođendanske posete odrasle dece uvek vas šokiraju, roditelji navode rođake i
susede koji su umrli u protekloj godini, što liči na prozivku poginulih u senci
spomenika žrtvama rata, a devojke sve ređe i ređe dolaze dok ih stvarni život
odvaja od onih koji postoje kao sećanje, koje s vremenom sve više bledi.
Spazio je Baksterovu čim je stupio u salu. Mahnuo joj je i krenuo u njenom
pravcu. Neko ga je udario ramenom tako jako da je pao na pod.
„Moj brat je bio u tom vozu, jebena nakazo!“, procedio je čovek obrijane
glave, kome su tetovaže prekrivale svaki vidljivi centimetar tela, sve do vilice.
Izgledalo je da se davi u njima.
„Prekinite!“, prodrao se dežurni čuvar.
Čovek je mirno digao ruke, otkrivajući svastiku istetoviranu na levom
dlanu. Iscerio se i pružio korak.
Rouč se s mukom podigao s poda držeći se za bolne grudi. Pridružio se
Baksterovoj. Zabrinuto ga je posmatrala dok se spuštao na stolicu preko puta
nje.
„Vidim da si već stekao prijatelje.“
„Da, misle da sam...“ Ućutao je. Nije želeo da je zabrinjava. „Misle da sam
čudan.“
 „I jesi čudan“, potvrdila je. „Brada ti lepo stoji“, rekla je pre nego što je
prešla na pravi razlog posete. „Nabavićemo ti najboljeg advokata kog novac
može da plati. Mislim na pravog namazanka. Savršen je“, rekla mu je. „Moja
priča neće se promeniti: mislila sam da se nisi izvukao sa stanice. Gonila sam
Kitona do parka. Izgubila sam ga u belini. Bio je mrtav kad sam ga pronašla.“
„Baksterova, cenim to što pokušavaš da...“
„Tvoja priča je“, nastavila je ne slušajući ga, „da si radio svoj posao. Jurio
si glavnog osumnjičenog, verovao si da je sprava u njegovoj ruci okidač i nisi
imao drugog izbora do da pucaš kad je odbio da je odbaci.“
Rouč ju je umorno posmatrao: „I nestao sam na duže od tri nedelje zato
što...“
„U ovoj zemlji nema psihijatra koji neće povezati detonaciju poslednje
bombe sa činjenicom da si izgubio porodicu u sličnom incidentu.“
„Ne želim da ih tako koristim“, rekao je Rouč. Baksterovoj je pozlilo od griže
savesti.
„Baš me briga šta želiš. Potreban si mi. Nećeš me ostaviti... Izgubio si se.
Nisi jasno razmišljao. Zavukao si se u neku rupu i ugasio svetlo.“
„Uhvatiće me u laži“, rekao je Rouč. „A ti ćeš završiti iza rešetaka.“ Slegla
je ramenima: „U tom slučaju, bolje ti je da budeš uverljiv.“

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Petak, 29. januar 2016.

5.21 po podne

Stiv iz Tehničkog odeljenja nije imao mnogo posetilaca, a imao ih je još manje
ženskog pola, a najmanje važnih posetilaca ženskog pola. Stoga je bio prilično
iznenađen kad je čuo da je Baksterova došla u Tehničko odeljenje zbog njega.
„Tražim Stiva.“
„Kog?“
„Stiva... Stiva iz Tehničkog odeljenja.“
„A, njega! On je u ćošku.“
Ustao je kad je prišla njegovom stolu. Žurno je ugurao izgužvanu košulju
u šorts.
„Možemo li nasamo da porazgovaramo?“, pitala ga je Baksterova, svesna
mnogobrojnih pogleda iza naočara s debelim staklima.
„Naravno.“ Uveo ju je u praznu sobu i zatvorio vrata. „Pa, šta ima?“
„Ako je neko tražio dokaz iz slučaja Lutka... poput jednog od onih
modifikovanih telefona, koji zbog nečega nikada nisu zavedeni kao dokaz“,
nije imao pokeraško lice, „da li bi imao: a) neki koji radi na pozajmicu i b)
diskreciju da nikom ne govoriš o tome?“
Stivu je bilo veoma neprijatno. Zbog toga je bilo prilično teško reći šta misli,
sve dok nije progovorio. „Svakako... I mogao bih.“
Baksterova se namrštila.
„Čekaj. Ne. Hoću reći, možda bih mogao... I svakako“, ispravio se. „Pa, šta
ja dobijam, izuzev velike šanse da dobijem otkaz?“
„Dugovaću ti uslugu...“
Izgledao je pomalo razočarano.
„... i kunem ti se da ću koristiti izraz samoubilački tekst u svakom intervjuu
i na svakoj konferenciji za štampu od ovog trenutka nadalje, dok ga ne
uguramo u Oksfordski rečnik.“
Stivove oči su blesnule zbog ideje da će postati besmrtan zahvaljujući svom
otkriću i nazivu koji je skovao za nepovratne poruke pročitaj samo jednom,
kojima su umovi u pozadini ubistava komunicirali sa svojim sledbenicima.
„Dogovoreno.“

Posle sastanka sa zatvorskim doktorom, Rouč je otpraćen do kantine, u kojoj

se susreo s nekoliko smeđih splačina različitih nijansi, u dubokim
kontejnerima. Taj prizor nije mu oživeo apetit. Dodao je kutlaču graška
smeđoj masi da bi promenio boju i odneo poslužavnik do prostora za sedenje.
Zatvorenici su ga posmatrali s prepunih klupa u prolazu. Vrteli su glavom
kad bi se približio slobodnim mestima. Stigao je do zadnjeg dela prostorije i
ugledao sto s nekoliko usamljenih prilika, raspoređenih na velikoj razdaljini.
Prepoznao je jednu. Video ga je jutros u svlačionici.
Duboko je udahnuo i krenuo ka njima.
„Dobar dan. Da li bi vam smetalo da sednem?“
Krupni čovek izgledao je kao neko ko je imao tegoban život. Bio je pedesetih
godina. Stari ožiljci ukrštali su se s borama na mršavom licu.
„Zavisi. Da li si ti jedan od lutaka?“, pitao je muzikalnim irskim naglaskom.
„Ne. Nisam“, raspoloženo je odvratio Rouč. „To je uistinu prilično
zanimljiva priča“, obećao je, klimajući glavom ka praznom sedištu.
Posle izvesnog oklevanja, čovek mu je dao znak da sedne. „Dejmijan Rouč“,
predstavio se i pružio ruku.
„Nemoj da se vređaš“, rekao je čovek osvrćući se okolo, „ali mislim da bi
me rukovanje s tobom moglo koštati noža u leđa.“
„Nisam uvređen“, osmehnuo se Rouč. Povukao je ruku i probao jelo.
Namrštio se i odgurnuo poslužavnik od sebe.
„Rekao si da imaš zanimljivu priču“, podsetio ga je zatvorenik.
„Tako je. Pa, nisam lutak. Ja sam pajkan... U stvari, bio sam. Zapravo,
radio sam za CIA.“
Stariji čovek je zabrinuto osmotrio susede i prošaputao: „Jesi li svestan da
je to još gore nego da si bio lutak.“
„Da li je?“, odsutno se zapitao Rouč. Odvažio se na drugu kašiku.
 „Ako si zaista pajkan, otkud ti ožiljci na grudima i zašto si zatvoren ovde s
propalicama?“
„Radio sam na slučaju lutaka. Pokušavao sam da ih zaustavim. Jedini
način da se ubacim među njih bio je da se ovako unakazim“, iskreno će Rouč.
Prineo je ruku grudima. „Ovde sam zato što sam gonio čoveka koji je bio u
pozadini svega...“
„Navodno. Uvek se kaže navodno.“
„U redu. Znači da sam navodno jurio čoveka koji je stajao iza svega toga,
od Pikadilija do Sent Džejmsovog parka, gde sam ga navodno onesposobio i
zatim navodno ubio navodnog kučkinog sina, priznajem, s preteranim brojem
hitaca u grudi. To me je i dovelo ovamo. Zato sedim s vama i jedem...“
Zbunjeno je spustio pogled na splačine.
„Govedinu velington“, otkrio mu je iskusni zatvorenik.
„... jedem govedinu velington“, završio je rečenicu. „Navodnu.“
Čovek je posmatrao Rouča. Nije znao šta da misli o njemu. „Ili si možda
samo još jedan korumpirani pajkan.“
„Možda sam“, rekao je Rouč i otpio gutljaj vodnjikavog soka od
pomorandže. „Bog sveti zna da ih ima kao pleve.“ Ućutao je kad je njegov
neonacistički poznanik prošao pored stola s nekoliko sledbenika. „Ali znaš
šta? Takvi uvek dobiju ono što su zaslužili... na kraju.“
„Zaista veruješ u to?“, pitao je postariji zatvorenik. Izgledalo je da se dobro
zabavlja.
„Zaista.“
Odmahnuo je glavom. „Optimizam! Odavno se nisam sreo s njim... Nećeš
ti dugo izdržati ovde.“
„Zbog toga mi je potreban prijatelj“, rekao je Rouč i ponovo pružio ruku.
„Dejmijan Rouč.“
Čovek je oklevao.
„Hajde“, s osmehom će Rouč.
Čovek je pružio ruku preko stola. Rukovao se s Roučom uz dubok uzdah,
kao neko ko je siguran da će zažaliti zbog te odluke. „Keli... Keli Maklohlin.“

Baksterova je iskreno žalila što više ne može da pije vino.

U 19.29 pitala se šta je, kog đavola, imala na pameti kad je ustala da otvori
vrata.
„Andrea?“
„Emili!“
Slavna novinarka pratila ju je do dnevne sobe, u kojoj se Baksterova
sručila na kauč. Andrea je sela i počela da prazni tašnu na stočiću za kafu.
„Kako se osećaš?“
„Usrano“, odvratila je Baksterova. Izgledala je malo isprano u poređenju s
voditeljkom spremnom za nastup pred kamerama.
 „Donela sam ono što si tražila“, rekla joj je Andrea dok je sklanjala majice
Pustite Vulfa iz kaveza raznih veličina, spremne za poslednju etapu kampanje.
„Hvala ti. Vanita mu je dala nedelju dana.“
„A ako mi ne možemo da ga sačuvamo od zatvora", oprezno će Andrea. „Da
li misliš da vas dvoje možete...“
Baksterova je zaječala i protrljala lice: „Šta možemo? I šta to tebe briga?“
„Nije me briga. Ali govorim u ime svih koji su ikada videli i koji će ikada
videti tebe i Vila zajedno u sobi, kad kažem da ta mala igra koju vas dvoje
igrate postaje malo bajata.“
„Ja sam s Tomasom!“, planula je Baksterova. Otkotrljala se od gošće, u
nadi da će pronaći manje bolan položaj.
„To mi je poznato.“
„On je vrlo dobar čovek.“
„A Vil nije“, klimnula je Andrea glavom. „Ali to ga na neki način čini onim
što jeste, zar ne?“
Baksterova nije odgovorila.
„Znaš zašto smo se rastali, zar ne?“, pitala je Andrea. „Pravi razlog, hoću
reći? Raskinuli smo zato što, ma koliko da me je voleo, što je bio slučaj, i ma
koliko dobro da je vodio računa o meni, a i to je bio slučaj, nije bilo moguće
preći preko činjenice da je više voleo nekog drugog... tebe.“
Baksterova je pokrila glavu jastukom.
„To me se uopšte ne tiče, ali zašto se ovoliko mučiš ako si donela ispravnu
odluku?“
Baksterova se polako uspravila u sedeći položaj i obratila se Vulfovoj bivšoj
ženi:
„Znam da mi je život postao veoma, veoma loš ako si ti jedina osoba s kojom
mogu da razgovaram o ovome.“ Nasmejala se sebi. „Jebiga. Pokazaću ti.“
Ustala je da uzme nešto iz džepa na sakou. Dok je sedala, predala je Andrei
savijeni komad čestitke. „Našla sam ovu skrivenu poruku u Finlijevim
stvarima“, objašnjavala je dok je Andrea čitala. „Isprva sam je nosila okolo,
misleći da može da posluži kao trag. Više... nisam sigurna zašto je još kod
mene. Rukopis je njegov, ali poruka nije za Megi. Voleo ju je više nego svoj
život, ali ovo nije napisao za nju.“
Andrea je savila poruku i vratila je Baksterovoj. „Zvuči prilično...
posesivno.“
„Tako je. I strastveno. I gnevno. I očajno. Možeš li da zamisliš da nekog
toliko voliš? Da te neko tako žestoko voli? To me izluđuje“, priznala je
Baksterova.
„Finli i Megi su bili srećni“, istakla je Andrea, „kome god da je ova poruka
namenjena.“
„Da, bili su“, klimnula je Baksterova glavom. Pomislila je da je ta priča
završena, ali bez konačnog zaključka. „Hvala ti“, rekla je sarkastično.
„Stojim ti na raspolaganju u bilo koje doba“, odvratila je Andrea dok je
pregledala stvarčice na stočiću za kafu. „Da li si danas obišla Rouča?“
„Jesam.“
 „Tu priču još nisi podelila sa mnom“, podsetila ju je Andrea.
Baksterova je oklevala: „Mogu li da ti je poverim?“
„Naravno da možeš.“
„Odakle želiš da počnem?“
Andrea je progovorila posle kraćeg razmišljanja. „Dvadeset prvi decembar
je. Noć je. London se guši ispod trideset centimetara snega, a Lukas Kiton
protrčava ispod kapija Sent Džejmsovog parka...“
Baksterova je duboko udahnula i počela priču.
Crvena svetlost treperila je iza gomile jeftinih majica. Kutija veličine šake
snimala je svaku izgovorenu reč.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Petak, 21. maj 2010.

Finlijev rođendan
8.02 uveče

„Izgledaš lepo“, rekao je Vulf Andrei. Uhvatio ju je za ruku dok su sedeli jedno
pored drugog u metrou.
„Hvala ti. I ti lepo izgledaš“, osmehnula se i nagnula prema njemu da mu
namesti kravatu, koju je vezao po njenom nagovoru. Položila je glavu na
njegovo rame, zanemarujući poglede ostalih putnika.
Bilo joj je potrebno dosta truda da ga nagovori da izađe iz kuće, zbog
presude Krematorijumskom Ubici, koja je bacila senku na čitav vikend. Sve
je izgledalo kao običan petak uveče, s izuzetkom šetnje kroz susedne vrtove
da bi izbegli paparace. Večernji izlazak zamišljen je kao dobrodošli predah od
beskrajnih kontroverza i optužbi koje su nedeljama pritiskale njenog supruga.
„Da li si umorna?“, pitao je Vulf kad ju je poljubio u teme.
Klimnula je glavom.
„Pojavićemo se i zbrisaćemo. Najkasnije do deset bićeš u krevetu, sa čajem
od nane. Gledaćeš Uvod u anatomiju.“
Čvrsto ga je zagrlila dok je voz pokušavao da je uspava: „Obećavaš?“
„Obećavam.“
Sledili su trag balona. Popeli su se uz stepenice do sale za prijem, u
restoranu pored reke. Ovakva proslava predstavljala je nekarakterističnu
ekstravaganciju za Vulfovog škrtog prijatelja.

55 danas
 Megi je dočekivala goste. Srdačno ih je zagrlila. „Poslužite se pićem i izađite
na sunce“, posavetovala ih je. „On je na terasi... već se olešio od pića“, rekla
im je s gorkom naklonošću. „Hoćete li da ih uzmem?“, pitala je Andreu, koja
joj je dodala čestitku i poklon.
„Šta smo mu kupili?“, prošaputao je Vulf kad su krenuli prema baru.
„Flašicu mirisa koji uvek koristi.“
Vulf je izgledao zbunjeno: „Ćevap i jeftine cigarete?“
Andrea se glasno nasmejala: „Ne budi tako grozan!“

Finli i Vulf zaigrali su igru opijanja, koja je bivala sve bučnija. Andrea i Megi
zabrinuto su ih posmatrale.
„Da li da ih razdvojim?“, pitala je Andrea.
„To je dobra ideja. Bilo bi pristojno s Finove stane da pokloni makar malo
pažnje ostalim gostima. Još se nije pozdravio s Bendžaminom i Iv“, rekla je
Megi. Dve žene krenule su da smire nestašne muževe.
„U redu, momci“, rekla je Andrea kad je uzela čašicu žestokog pića iz
Vulfove ruke. „Rezultat je nerešen. Hajde, Vile. Želim da igramo.“
Andrea ga je povela ka podijumu za igru kad je naišla Baksterova u pratnji
dugokosog muškarca. Vulf se oteo iz njenog stiska i zateturao ka njima.
„Baksterova!“, ozario se. Počastio ju je trapavim pijanim zagrljajem i
tapšanjem po leđima.
„Emili“, rekla je Andrea.
„Andrea“, odgovorila je Baksterova.
Vulf je nastavio punom parom, nesvestan ledene atmosfere. „A ovo je
sigurno Gavin!“, rekao je. Smrvio je šaku sitnijeg muškarca dok su se
rukovali. „Hoćete li piće?“, ponudio je.
„Sigurna sam da će pronaći put do bara i bez tvoje pomoći“, rekla je Andrea
s usiljenim smehom. Pokušala je da ga razdvoji od njih. „Hajde da igramo.“
„Da, ali...“, zaplitao je Vulf izvukavši ruku iz njenog stiska. „Baksterova
rešava veliki slučaj.“
„Na zabavi smo, nećete pričati o poslu“, pokušala je Andrea. Nastojala je
da se uklopi u sveopšte napore da se ne pomene Vulfova skorašnja slava.
„Oh“, oglasio se Gavin. Malo nadmeno je pucnuo prstima, kao da pokušava
da se seti nečega. „Nećemo pričati o pederima koje neprestano vade iz reke?“
„To je taj slučaj, Gave“, rekao mu je Vulf. „Sreda uveče: Baksterova,
Čejmbers, policijski patrolni čamac. To će biti zabavno. Ljubomoran sam.“
Gavin se obratio Baksterovoj: „Ne zaboravi da si mi potrebna u četvrtak
ujutro!“
„Šta je u četvrtak?“ omaklo se Vulfu.
„Mislim da tiši glasovi impliciraju da te se to ne tiče“, brecnula se Andrea
na njega.
„Nema problema“, ljubazno će Gavin. „Pre nekoliko nedelja izgubio sam
majku. Pogreb je u četvrtak.“
 „Uh, ovaj...“, počeo je Vulf.
„Moje saučešće“, tužno se nasmejala Andrea kad je konačno uspela da ga
odvuče.

Prošlo je više od sata pre nego što je Andrea ubedila Vulfa da je odvede kući.
Bila mu je potrebna čitava večnost da se oprosti od ljudi koje će videti sledećeg
jutra. Zatim se oteturao do toaleta zbog poslednjeg pišanja.
„Ti si Vil, zar ne?“, pitao je sedokosi gospodin za susednim pisoarom. Po
govoru bi se reklo da je mnogo pijaniji od njega. „Ja sam Kristijan, Finov stari
prijatelj.“
„Enchanté“, odvratio je Vulf, koji se ozbiljno povodio.
„Mnogo mi je pričao o tebi.“
Vulf ga je počastio pijanim osmehom.
„Pa, želim ti svu sreću u ponedeljak“, rekao mu je Kristijan otmeno
prekidajući razgovor.
Vulf se uteturao u salu. Smesta je upravio pogled na terasu, na kojoj su
se Baksterova i Gavin žestoko svađali. Kao i ostale zvanice, Andrea se uljudno
pretvarala da ih ne primećuje i očajnički pokušavala da usmeri supruga ka
stepenicama.
„To nas se ne tiče, Vile.“ Bio je toliko obuzet posmatranjem žustrog
udaljavanja Baksterove od dosadnog dečka da je nije ni čuo. „Vile!“, rekla je
Andrea kad je krenuo ka otvorenim vratima. „Vile!“, bespomoćno je vikala za
njim.
Izašao je na terasu baš kad je Gavin uhvatio Baksterovu za ruku. Pustio
ju je nedugo potom, zato što ga je Vulf bacio na sto. Poobarao je čaše i sveće
na pod.
„Vulfe, prestani!“, povikala je Baksterova kad je po drugi put prišao njenom
dečku. „Vulfe!“
Gavin je tresnuo na pod i uzmicao je držeći se za okrvavljeni nos.
Vulf se maglovito sećao ostatka večeri. Zapamtio je da se Baksterova
naljutila na njega i da su ga kolege opkolile da bi ga ispratile iz restorana.
Andrea je plakala i nije rekla nijednu reč na povratku kući.
Ali najplastičnije se sećao naivnosti koja ga je navela da poveruje da je noć
gotova kad se sručio na izanđali kauč u dnevnoj sobi.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Subota, 30. januar 2016.

7.06 ujutro
Rouč ponovo nije spavao. Kad god bi zatvorio oči, imao je osećaj da ga zidovi
pritiskaju. Tama se udruživala s uskim gornjim ležajem i niskom tavanicom.
Osećao se kao u mrtvačkom kovčegu. Njegov cimer nije razmenio ni reč s njim
otkad je prošlog jutra video ožiljke. Obukao se kao da Rouč nije tu. Posle
otključavanja vrata ćelije, pridružili su se istom stroju kao juče. Tapkali su
metalnom stazom u pravcu bloka za tuširanje.
Posle svega nije imalo smisla skrivati grudi. Stoga je prvo skinuo gornji deo
uniforme i prkosno trpeo poglede i uvrede.
„Još ne mogu da shvatim da si to učinio samom sebi“, rekao je Keli kad je
počeo da se skida pored njega.
„Pa, imao sam malu pomoć“, priznao je Rouč. Svlačionica prekrivena
pločicama podsetila ga je na zločinčevo kupatilo, u kome mu je Baksterova
zarila nož u grudi. „Izgleda da i ti imaš svoje priče“, rekao je Rouč kad je video
nago telo starijeg čoveka.
Veliki tanki ožiljak pružao mu se unutrašnjom stranom leve ruke. Stara
opekotina krasila je drugu. Video je i znakove nekoliko nevešto obavljenih
operacija i savršen krug izdignute kože odmah iznad srca.
„Kako je moguće da si još živ?“, pitao je Rouč. Keli se nasmejao. „Najviše
zbog nekog tamo gore, ko se starao o meni.“
„Misliš na... Boga?“
„Ne. Na snajperistu.“
„A.“
„Da, najveći deo rana zaradio sam u vojsci“, objasnio je Keli. „Izgledaju gore
nego što jesu.“
„Da li je ovo rana od metka?“
„Jeste. Bila je prilično gadna“, priznao je trljajući ožiljak.
„Trebalo bi da mi jednom ispričaš svoju priču“, rekao je Rouč obmotavši se
peškirom."
„Ne... neću“, odvratio je Keli. „Kreni ti, stići ću te.“
Rouč je krenuo za ostalima. Prešao je preko praga prostorije s tuševima i
napravio samo dva koraka kad ga je udarilo nešto teško. Okliznuo se na
vlažnom podu i pao. Osećao je ruke na sebi dok su ga vukli po grubim
pločicama. Uspravili su ga uz niski zid polusvesnog. Napad se pojačao. Tukli
su ga nogama i rukama. Zazvonilo mu je u ušima kad je glavom udario o tvrdi
pod, ali nije osetio bol.

Keli je ušao u prostoriju s tuševima. Po napetoj atmosferi znao je da se nešto

dešava: petorica zatvorenika okupila su se na istom mestu. Crvena voda
nestajala je u odvodu. Oklevao je. Nije želeo da se meša. Ipak je opsovao u
pola glasa.
„Straža!“, dreknuo je iz sveg glasa. „Straža!“
Zatvorenici su se razišli. Jedan je pljunuo na onesposobljenog Rouča na
podu.
 Keli mu je prišao kad su prvi čuvari utrčali u prostoriju za tuširanje. Jedan
je prijavio incident, dok je drugi počeo evakuaciju prostorije. Nije znao šta da
radi, osim da čeka medicinsku pomoć.

Protivno doktorovom savetu, Rouč je odbio da ostane na posmatranju. U

14.55, s teškom mukom spustio se niz stepenice ispred ambulante i ušao u
kratki hodnik, koji je vodio do sale za posete. Prošao je kroz gomilu
zatvorenika, koji su se muvali u dnu stepeništa, u nadi da će njihova imena
biti prozvana. Video je samo na jedno izubijano oko.
„Zaslužio si mnogo veće batine“, iscerio se jedan.
„Imao si sreće!“, vikao je drugi i gađao ga nečim.
Rouč je hramao kraj njih, neosetljiv na pretnje i uvrede.
Na licu Baksterove video je da ga je primetila. Očajnički je želela da mu
priđe i pomogne mu, ali je znala da bi je sprečili u tome.
„O bože, Rouče“, zastenjala je kad se sručio na stolicu. „Šta se desilo?“
„Potukao sam se... Nisam sasvim siguran da sam pobedio“, našalio se.
„Izvući ću te“, odlučno je prozborila. „Premestićemo te.“
„Nemojte.“
„Dotad možeš da budeš u samici“, nastavila je. „Razgovaraću sa...“
„Nećeš!“, planuo je i tresnuo rukom o sto.
Dva čuvara krenula su u njihovom pravcu. Baksterova im je mahnula da
se udalje.
„Mogu ja ovo“, rekao je Rouč.
Žarko je želela da ga uhvati za ruku.
„Izvući ću te odavde“, obećala mu je. „Samo izdrži još malo.“

Kristijan je odgovorio na poziv: „Da?“

„Andrea Hol došla je da vas vidi, gospodine“, obavestio ga je nepoznati glas.
Njegova sekretarica nije bila tu za vikend, baš kao što ni on ne bi trebao da
bude.
„Uvedite je, molim vas.“ Kristijan je ustao i obišao sto da bi dočekao slavnu
gošću. Nosio je polo-majicu i pantalone umesto uobičajene formalne odeće.
„Ah! Gospođo Hol. Uđite. Raskomotite se“, rekao je. Rukovao se s njom i
zatvorio vrata ispred nosa asistentkinji. „Pa, recite mi, šta je, za ime sveta,
toliko važno da nismo mogli da uradimo ovo u ponedeljak?“, pitao je.
„Povucite optužbe protiv Vila“, odgovorila je.
Kristijan se glasno nasmejao i seo za sto. „Da li biste bili ljubazni da mi
kažete zašto bih učinio takvo nešto?“
„Nemate ništa protiv Vila“, rekla je odmahnuvši rukom. „Ubili ste jednog
od njegovih najboljih prijatelja! Morao je da pokuša da vas sredi. Da li ste
očekivali išta drugo?“
Ukočio se.
 „Ne nosim uređaje za snimanje“, rekla mu je. „I da ih imam,
kompromitovala bih i sebe. Ovde sam da bih se nagodila s vama. Vil je gotov.
Gotovo je.“
Kristijan je oprezno klimnuo glavom. „Pas će naučiti da se drži po strani
ako ga dovoljno dugo šutirate“, zagonetno je rekao.
„Uh, i ima poruku. Glasnu i jasnu“, uveravala ga je Andrea. „Znate, ne
mogu da se istinski poistovetim s osvetama i emocionalnim krstaškim
pohodima. Ali ono sa čim mogu da se poistovetim i da poštujem jeste
muškarac koji radi ono što mora da bi zaštitio svoje interese.“
Kristijan je pozdravio kompliment ljubaznim klimanjem glavom. Nije gubio
iz vida s kim razgovara.
„Evo šta predlažem“, nastavila je Andrea. „Pustićete Vila s packom; a ja
neću više zatvarati ovo mesto novim protestima. Zauzvrat, predaću vam Emili
Bakster i Dejmijana Rouča na tacni. Sigurna sam da ćete se složiti da su oni
mnogo veće ribe.“ Kristijan se sa zanimanjem nagnuo napred kad je Andrea
izvadila mobilni telefon iz tašne. „Ovo je snimak privatnog razgovora između
Emili Bakster i mene, u kome ona detaljno objašnjava okolnosti smrti Lukasa
Kitona, priznajući da joj je prisustvovala... s Roučom, da je gledala kako on
ubija nenaoružanog i onesposobljenog zatvorenika i da je skrivala i negovala
osumnjičenog za ubistvo u svom stanu u Vimbldonu.“
„To svakako zvuči inkriminišuće“, rekao je Kristijan, siguran da njihov
razgovor neće biti nikome saopšten. „Samo što je verovatno suviše dobro da
bi bilo istinito?“
„Stalo mi je isključivo do Vila. Emili Bakster mi je upropastila brak.
Dejmijan Rouč mi ne znači ništa. U njemu vidim samo sjajnu priču.“
„Ah, ali osećam da to nije sve?“, rekao je Kristijan kad je osetio u kom
pravcu ide Andrea.
„Hoću ekskluzivni intervju s Roučom.“
„Dogovoreno.“
„Pre suđenja.“
„To bi moglo biti problematično.“
„Večeras.“
„To je nemoguće.“
Pritisnula je dugme na mobilnom telefonu i začuo se nesigurni glas
Baksterove.
„Rouč je bio ispred mene... Sneg je tako jako padao. Nisam mogla da ga
stignem. Čula sam prvi pucanj... Kiton je bio teško povređen, ali još živ kad
sam stigla do njega. Pokušala sam da zaustavim krvarenje, ali...“
Andrea je pritisnula dugme i prekinula skandalozno priznanje Baksterove.
Pružila mu je telefon. Njihao se kao klatno na zidnom satu. „Zatvorski intervju
s Dejmijanom Roučom i Vilovo puštanje iz pritvora, sve za četrdeset osam sati.
To je moja poslednja ponuda.“
Kristijan je s osmehom posmatrao ženu koja je, ne trepćući, sedela ispred
njega. Uzeo je telefon iz njene ruke.
„Zaključan je“, rekao je.
 „Snimak je kod vas. Dobićete lozinku kad ispunite našu pogodbu.“
„Dopadate mi se.“
„Baš me briga. Da li smo se dogovorili?“, pitala ga je Andrea.
„Da, gospođo Hol... Dogovorili smo se.“

Rouč je ispustio poslužavnik. Retki gulaš ili zabrinjavajuće gusta supa

prosula se po podu kantine. Pao je na kolena da bi podigao napuklu činiju,
praćen zlobnim smehom iz mnogo grla.
„Ostavi to!“, prodrao se čuvar s drugog kraja prostorije.
Rouč je napunio drugi poslužavnik s mnogo većom pažnjom kad ga je neko
pozvao.
Keli je sa zanimanjem pratio kako upravnik lično zove Rouča sebi, da bi
popričao s njim. Razgovor je trajao manje od minuta. Neuhvatljivi upravnik
zatim je nestao jednako brzo kao što se i pojavio. Ostavio je Rouča da na miru
večera.
„Šta je upravnik hteo od tebe?“, pitao ga je Keli. Mrštio se pri pogledu na
sagovornikovo izubijano lice. „Da li je pitao za tuču?“
„Pomenuo ju je“, odvratio je Rouč kad je seo. „Hoće da nešto uradim...
Intervju.“
„Intervju?“, zbunjeno će Keli.
„Aha“, klimnuo je Rouč glavom bez daljeg objašnjavanja.
„U redu? A šta ti je doktor rekao?“
„Da sam dobio... dobre batine“, odvratio je Rouč. „Hteo sam da ti zahvalim.
Čuo sam da si ti pozvao čuvare.“
Keli je samo odmahnuo rukom. „Ništa toliko ne mrzim kao nepoštenu
borbu, a ionako već mrzim te nacističke mamojepce - veruj mi da ih duboko,
duboko mrzim.“
„Hvala ti... u svakom slučaju“, rekao je Rouč dok se upinjao da nešto
pojede.
„Znaš, moraš to da središ“, rekao mu je Keli, gnevno gledajući grupu
klonova obrijanih glava nekoliko klupa od njih. „Ne smeš da dozvoliš da ovo
prođe nekažnjeno.“
„Ne mogu“, složio se Rouč. Stavio je poveće parče slomljene plastike na sto
između njih. „Ne mogu.“
Keli je sumnjičavo pogledao kukavnu zamenu za oružje. „Pa, ako ne možeš
da pobediš, uvek sve to možeš da spališ.“ S osmehom mu je preneo savet u
skladu s kojim je odvajkada živeo, i u dobru i u zlu.
Rouč je klimnuo glavom i spustio salvetu preko improvizovane oštrice pre
nego što se konspirativno nagnuo i progovorio. „Vidi, nemam prokleto mnogo
vremena... Moramo da popričamo o nečemu.“
 ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Nedelja, 31. januar 2016.

8.37 pre podne

„Intervju je ugovoren!“, povikala je Andrea u studiju svima koji su mogli da je

čuju. „Potrebni su mi Rori, zvuk i svetlo u zatvoru Vudhil, sutra u šest ujutro.
Hoću živu vezu u sedam i vreme za emitovanje svakog sata čitavog dana!“
„Dejmijan Rouč je mesec dana stara vest“, naglasio je njen urednik kad je
izašao iz susedne kancelarije s kafom u rukama.
„Tražim da veruješ u mene i ovog puta“, s osmehom će Andrea. „Da li sam
te ikada izneverila?“
„Uh, viđao sam već taj pogled“, zakikotao se šef. „Koga si ovog puta
zajebala?“
„Nikog ko to nije debelo zaslužio.“

„Čuvaru!“, vikao je Rouč. „Pomozi mi! Pomozi!“, očajnički je zavapio dok je krv
boje vina natapala beton. Pritisnuo je ranu na Kelijevoj slabini. Gomila je
počela da se okuplja. „Čuvaru!“
Iskusni zatvorski čuvar potrčao je preko dvorišta punog zatvorenika.
„Povucite se!“, povikao je sve brojnijoj gomili. Već je radiom pozvao pomoć.
„Povucite se! Ti, ne mrdaj odatle!“, naredio je Rouču. Shvatio je da on
pokušava da pomogne ranjeniku. „Potreban mi je bolničar i moramo da
očistimo dvorište. Ima mnogo krvi. Izgleda da je ubodna rana.“ Obratio se
Rouču: „Šta se desilo?“
„Ništa nisam video“, odgovorio je Rouč. Pored toliko radoznalih ušiju nije
imao druge nego da sledi zatvorska pravila ponašanja. Keli se trzao u agoniji
ispod njegovih ruku. „Biće ti dobro“, uveravao ga je Rouč. Tamne mrlje već su
mu se pele uz rukave.
Konjica je stigla. Gurali su zatvorenike da bi omogućili doktoru da priđe
pacijentu.
„Moramo da ga odvedemo u ambulantu“, rekao je čuvarima.
Rouč je obrisao krvave ruke o gornji deo uniforme. Naređeno mu je da se
pridruži ostalim zatvorenicima na drugom kraju dvorišta. Bespomoćno je
gledao kako na nosilima odnose njegovog jedinog saveznika.
Baksterova je bila u kupatilu. Nadala se da će Holina poseta oraspoložiti
Rouča. Tog dana bila je slobodna. Mogla je da provede čitav dan s Tomasom,
koji se pojavio na njenom pragu, noseći jeftinu majicu iz radnje sa suvenirima:

Naravno, Baksterova je odlučno odbila da obuče svoju, ali je prihvatila plan

da posete uobičajene zamke za turiste, koje su domoroci uporno izbegavali.
Stavila je drečavi šešir i navukla rukavice. Duže od sata stajali su u redu
da bi ušli u Londonsku kulu. Napravili su obavezan selfi ispred Bakingamske
palate. Posle ručka u Hard rok kafeu šetali su po Kenzingtonskoj palati.
Grejali su se kafom. Obilazak gradskih znamenitosti podsetio ih je na to da
drevni i očaravajući grad, uprkos svim užasima, smrti i zlu, koji su mu
nagrizali temelje, odlučno odoleva oluji.
Ovo je već bio najbolji dan kog se Baksterova sećala čak i pre otkrivanja
crne kutijice koju joj je Tomas ostavio na jastuku. Probala je verenički prsten
da bi videla da li joj veličina odgovara. Činilo joj se da se ogromna težina digla
s njenih pleća. Zažmurila je i zaronila ispod vode: odlučila je.

Usamljeni Rouč koračao je trpezarijom, tražeći mirno mesto za večeru.

Namerno je vukao noge na putu ka sali za obedovanje, da bi u njoj proveo što
manje vremena. Nacisti su ga posmatrali. Zaboravili su na njega kad je crni
zatvorenik nepromišljeno prošao pored njih, izazvavši salvu rasno motivisanih
uvreda.
Rouč je hteo da na najbolji način iskoristi kratak predah. Pokušao je da
pojede malo hrane, ali je izgubio svaki apetit, ne zbog bolne vilice već zbog
griže savesti. Tog dana u tri po podne bio je na ulazu u salu za posete.
Očekivao je da će videti Baksterovu. Otišao je kad je video Holino lice.
Zabrinuto se osvrtala po prostoriji. Nije mogao da podnese da ga ona vidi u
ovako jadnom stanju. Pokajao se zbog te odluke. Odgurnuo je večeru od sebe
i ćutke sedeo. Trpezarija se postepeno praznila.
Zatvorenici s nacističkog stola ustali su među poslednjima. Manje
impozantni muškarci nesvesno su kružili oko vođe. Gurali su se u potrazi za
što boljim položajem. Jedan se nadao odobravanju zato što je gurnuo drugog
zatvorenika o zid.
Rouč je pribrano potegao savijeni peškir za lice s pojasa i odmotao
okrvavljenu plastičnu krhotinu u krilu. Podigao je poslužavnik i krenuo
između praznih stolova ka izlazu. Zastao je na trenutak da bi ostavio oružje
na klupi na kojoj se grupa okupljala.
Krenuo je za njima napolje, bezbrižno zviždućući.

***

Kristijan se vratio kući sjajno raspoložen.

 Zaključao je ulazna vrata za sobom. Zastao je kad je instinktivno posegnuo
za rezom. Zaključio je da je to navika bez koje se može. Uključio je alarm i
prošao kroz dnevnu sobu osvetljenu mesečinom, dok je ledena kiša kapala po
prozorima. Nasuo je sebi dosta viskija i seo u najdražu fotelju, u samom
središtu tihog doma.
Bio je zadovoljan dogovorom s Andreom Hol, iako nije planirao ovakav
vikend. Organizovao je naizgled neizvodljiv intervju i pripremio dokumenta za
puštanje Vilijama Foksa. Predao je telefon sa spornim inkriminišućim
snimkom u dokaze i sazvao hitan sastanak s profesionalnim standardima, na
kome će se raspravljati o glavnoj inspektorki Bakster. Razgovarao je i s
Devonom Sinklerom, agentom FBI-ja, zaduženim za nezavidni posao
objašnjavanja fijaska s Lukasom Kitonom. Učinio je to da bi podelio dobre
vesti i izrazio očekivanje da će biti javno pohvaljen zbog svog doprinosa.
Ono što uporna novinarka bude ujutro izvukla iz Rouča samo će dodatno
ojačati slučaj protiv njega.
Otpio je još jedan gutljaj viskija. Posmatrao je šahovske figure na stočiću
za kafu. Dodelio je figuru svakom od svojih neprijatelja dok je postavljao svoje
oko njih... sve osim jedne.
Kilijan Kejn i njegova ekipa još su tragali za Ovenom Kendrikom, čovekom
koji, po svoj prilici, više nije živ i koji trideset godina nije obelodanio sramnu
priču o korumpiranim policajcima i nestalim milionima.
Nije ni bio bitan.
Podigao je čašu i nazdravio tabli šaha, s osećanjem da konačno može da
diše: „Šah-mat!“

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Ponedeljak, 1. februar 2016.

6.26 ujutru

Čak je i Andrea izgledala umorno, a njena ekipa još gore. Rori je mislio da će
umreti dok je uzorno temeljiti ili farsično analni zatvorski čuvar rašrafljivao
metalno kućište televizijske kamere.
„Možemo da se oprostimo s garancijom“, rekao je Rori uz zevanje obojeno
kafom.
Čovek je uklonio ploču da bi ispitao unutrašnjost veoma skupe televizijske
opreme. Tragao je za zabranjenim stvarima.
Napredovali su približno dva metra za dvadeset šest minuta, posle
obogaljujuće ranog polaska, da bi na vreme, do šest ujutro, stigli do zatvora
Vudhil. Naišli su na rampu na kapiji, na kojoj je svaki komad opreme
raspakovan i pregledan.
 „Hoće li ovo potrajati?“, gnevno će Andrea, svesna da bi trebalo da bude u
programu za pola sata.
Čuvar je podigao glavu. Slegnuo je ramenima i počeo da skida drugu ploču.

Iscrpljenost je konačno savladala Rouča, koji je uspeo da odspava gotovo pet

sati. Probudio se kad je čuo teške korake, koji su prilazili ćeliji u 6.53, uoči
jutarnjih aktivnosti. Sišao je s ležaja zato što je želeo da pre toga stigne do
svog odredišta. Čekao je nasred ćelije kad je čuvar došao da ga povede.
Sproveden je niz stepenice. Otključavali su i zaključavali vrata dok su
odmicali pustim zatvorskim blokom, u kome je njegova jarkoplava uniforma
bila jedina iskra boje. Konačno su stigli do hodnika koji je vodio do sale za
posete. Rouč je načas pogledao mračnu ambulantu. Setio se Kelijeve bolne
grimase kad mu je zario iskrzanu plastičnu krhotinu u meku kožu, odmah
ispod grudnog koša.
„Požuri!“, rekao je njegov pratilac, koji mu je pridržavao vrata.
„Izvini“, rekao je Rouč, zahvalan što je prizvan iz sećanja.
„Zid“, prodrao se zatvorski čuvar, lišen kafe, kad su stigli do poslednjih
vrata.
Rouč se poslušno okrenuo licem prema smeđesivom zidu dok je čuvar
kucao šifru i prolazio identifikacionom karticom kroz čitač na vratima. Ušli
su u poznati prostor. Televizijska ekipa još je raspoređivala opremu, dok je
Andrea popravljala šminku pomoću malog ogledala.
Ustala je i klimnula glavom čoveku kog je prodala zajedničkom
neprijatelju. Rouč kao Rouč uzvratio joj je osmeh i veselo mahnuo.

U 6.59, doktor Juan približavao se kraju četvrte uzastopne noćne smene.

Nikad se nije više radovao slobodnim danima i pristojnom snu. Vikendi kao
da su budili nešto iza ovih zidova - iluziju smanjene odgovornosti, prepuštanje
ekscesima od kojih su se uzdržavali tokom nedelje i samouverenost u velikim
bučnim brojevima - petak i subota uveče iza zatvorskih zidina uvek su bili
puni događaja. Zabeleženo je sedam tuča, jedna povreda glave, koja je
zahtevala premeštaj u spoljnu zdravstvenu ustanovu, jedno sečenje vena i
ubadanje.
Bio je iscrpljen.
Sređivao je ambulantu u očekivanju kolege. Molio se bogu da dođe pre
nego što se još neko povredi. Pogledao je trojicu noćnih pacijenata. Svi su
mirno spavali. Taj prizor samo ga je podsećao na sopstveni umor. Zamalo što
nije zadremao na dovratku prostorije osvetljene sjajem opreme i ekrana koji
su pevali monotone uspavanke. Protrljao je bolne oči probuđen vlastitim
hrkanjem. Istog časa shvatio je da se nešto promenilo.
Zakoračio je napred. Žmirkao je da bi izoštrio vid na slaboj svetlosti. Mrštio
se dok je gledao srednji od tri kreveta. Oči su mu se raširile kad je shvatio da
je prazan.
 Okrenuo se da bi pobegao, ne znajući da se neka prilika pojavila na vratima
iza njega.
Keli je iskoračio na svetlost s velikim skalpelom u ruci.
„I ne pomišljaj na to, doco“, rekao je pribranim glasom doktoru koji je
gledao dugme za uzbunu na zidu. „Nemaš razloga za strah. Ne želim da ti
naudim, i neću, dokle god ne uradiš nešto glupo.“
Doktor je podigao ruke.
„Tako je bolje“, rekao mu je Keli kad je pokupio lične stvari s obližnjeg
poslužavnika. „Da li ti je identifikaciona kartica pri ruci?“
„Jeste. Ali nećeš imati velike vajde od nje“, odgovorio je doktor. Iscrpljenost
je otupljivala dejstvo adrenalina. „Imam ograničen pristup.“
„Stvarno?“, pitao je Keli ne preterano zainteresovano.
„Tako je. Upravo zbog ovakvih situacija.“
„Pušiš?“
„Oprostite?“
„Da... li... pušiš?“
Doktor je odmahnuo glavom.
„Imaš li šibice? Upaljač?“
„Naći ćete ih u drugoj fioci odozgo“, rekao je doktor pokazujući na nju.
Keli je krenuo natrag ka njoj, ne skidajući pogled s doktora. Preturao je po
fioci dok nije pronašao kutiju šibica. Odjednom je zapalio pola tuceta
palidrvaca i prineo detektoru iznad glave.
„Nema šanse da ikad izađeš odavde“, rekao mu je doktor dok je gledao
kako se povređeni čovek muči sa šibicama.
Zaorio se prodorni znak za uzbunu, a za njim još dva. Užasavajuća galama
stotina zarobljenih zatvorenika odazvala se tom pozivu nekoliko sekundi
kasnije.
„Dobro je onda što ne pokušavam da izađem“, osmehnuo se Keli kad je
čvrsto uhvatio doktora za ruku. „Već da uđem.“

„Senzori za vrelinu i dim: istočni sektor!“, povikao je neko u kontrolnoj sobi

kad je skočio ispred monitora.
Na nekoliko ekrana videli su se zatvorenici na stazama. Bili su sve
nemirniji. Znatno malobrojniji čuvari trudili su se da održe situaciju pod
kontrolom.
„Potrebno nam je pojačanje!“, javio je član tima putem radija. „Neka sve
osoblje odmah krene ka blokovima!“
Umesto Rouča koji sedi preko puta Andree i njene ekipe, mladić iz
kontrolne sobe prizvao je blok s ćelijama na ekran. Nasilje je moglo izbiti
svakog časa.
„Sranje!“, rekao je gledajući ekrane. „Moramo da pošaljemo još ljudi tamo
dole!“
Tutnjava, odraz pandemonijuma u zgradi, stigla je i do sale za posete. Prizvala
je nedobrodošlo sećanje na jedan od najgorih događaja u njegovom životu.
Upravo nju je želeo da čuje dok je sedeo preko puta Andree. Gledao je kako
njegov pratilac razmišlja šta mu je činiti, kako sluša sve mahnitiji radio-
saobraćaj dok se larma stalno pojačavala.
„Budite mirni. Brzo ću se vratiti“, rekao je i pojurio ka vratima.
Andrea i njen tim čekali su početak intervjua. Bili su razumljivo zabrinuti.
Trudili su se da ne obraćaju pažnju na sve jače vrištanje, dok je producent u
studiju pitao zašto nisu počeli s emitovanjem.
Rouč je polako ustao: „Verujem da je kucnuo čas.“

Keli je sproveo doktora niz stepenište ambulante i kroz prva vrata levo. Otvorio
ih je pomoću doktorove identifikacione kartice. Na sredini hodnika prošli su
ispod alarma koji se zaglušujuće oglašavao. Približili su se drugim
zapečaćenim vratima, pojačanim tasterom za unošenje šifre.
„Doco!“, povikao je Keli da bi nadjačao buku. „Ti si na potezu!“

Crveno svetlo na bravi pozelenelo je kad su se vrata otvorila, otkrivajući

zbunjenog doktora, a zatim i lice otmičara prekriveno ožiljcima i borama.
Rouč se iscerio: „Nisam bio siguran da ćeš doći.“
Keli mu je predao skalpel kad su zamenili mesta. Rouč je prineo oštricu
doktorovom grlu, iskreno se izvinjavajući.
„Keli Maklohline, ovo je Andrea Hol“, ljubazno će Rouč. „Možeš da joj
veruješ. Ona je jedna od nas. Andrea Hol, ovo je Keli Maklohlin, poznat i kao
Oven Kendrik. Mislim da vas dvoje imate mnogo tema za razgovor i vrlo malo
vremena.“
„Sve je spremno za vas“, rekla je Andrea Keliju.
Izgledao je nesigurno i obratio se Rouču. „Nećete me zajebati, je l’ tako?“
„Nikako“, iskreno će Rouč. „Kunem se. Ovo radimo po naređenju
komandira Gradske policije. Rizikuješ da bi pomogao u hvatanju ubice.
Bićemo tvoji veliki dužnici, a to je veoma dobra pozicija za tebe.“
Klimnuo je glavom i dopustio Andrei da ga odvede do ostalih.
„Hej, Keli!“
Osvrnuo se.
Rouč se osmehnuo: „Sažeži ih!“

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Ponedeljak, 1. februar 2016.

7.11 ujutro

Sunce još nije obasjalo novo mrazno jutro.

Spoljašnja tama i previše slavljeničkog viskija primorali su Kristijana da
dva puta pritisne dugme za dremku. Ispustio je dubok mamuran uzdah pre
nego što je rukom potražio mobilni telefon. Nametljiva sprava zujala je na vrhu
noćnog stočića. Seo je. Žmirkajući je posmatrao ekran. Probudio se u trenu.
„Kilijane! Čemu dugujem ovo zadovoljstvo?“, odgovorio je. Uključio je
lampu, ali nije uspeo da prikrije zabrinutost zbog poziva u nedoba.
„Da li sam te probudio?“, pitao ga je uticajni kriminalac.
„Nisi! Ma jesi. Ne brini, pošto sam se ionako spremao da ustanem.“
„Nisam brinuo.“
Kristijan je čekao da njegov sagovornik nastavi, pošto nije znao kako da
odgovori. Začuo je dugi ozlojeđeni uzdah, koji ga je još više uznemirio.
„Onaj čovek o kom smo govorili... Oven Kendrik. Mislio sam da bi hteo da
znaš da smo ga pronašli.“
„To je divna vest! Zar nije tako?“, pitao je Kristijan zbunjen sagovornikovim
utučenim tonom.
„Da li je?“
Opet je čekao objašnjenje.
„On u ovom času govori iz Vudhila, i to pred televizijskim kamerama. U
direktnom prenosu sipa podatke o mojim poslovima, o tebi, o mrtvom
detektivu i nestalom novcu.“
Vesti su pogodile Kristijana kao udarac pesnicom. Istovremeno mu je došlo
da povrati, krikne i vrisne.
„U Vudhilu?“, promrmljao je. Počeo je da sklapa mozaik. Shvatio je da je
odigrao presudnu ulogu u sprovođenju plana koji su neprijatelji skovali protiv
njega. „Kako je to moguće?“, pitao je praveći se nevešt.
„I ja se pitam.“ Kejnov miran glas išao mu je na živce. „Ispostavilo se da si
ti organizovao intervju. Najčuvenija novinarka je zahvaljujući tebi dobila
pristup izvoru informacija i, samim tim, jedinoj osobi koja može da nas uništi.
Gospodine komesaru, vreme je da... preuzmeš odgovornost.“
„Kilijane, ja...“
„Čućemo se.“
„Čekaj! Još mogu da sredim to!“
Veza se prekinula.
Kontuzovani Kristijan je neko vreme samo sedeo i zurio u telefon u
rukama, kao da je isečeno uže za spasavanje. Tako ošamućen ustao je iz
kreveta i navukao kućni ogrtač preko pidžame. Požurio je u prizemlje. Nebo s
one strane velikih prozora bilo je boje indiga. Drveće pod njim bilo je savršeno
mirno. Bezoblično i crno, ličilo je na scenske kulise. Prošetao je velikom
prostorijom i dohvatio daljinski upravljač. Uključio je ogromni televizor i počeo
da menja kanale, obasut njegovim neprirodnim sjajem...
 Smesta je prepoznao čoveka, iako ga nije video skoro trideset godina.
Zateturao se pod navalom sećanja: vreli dah požara, stenjanje zgrade koja se
obrušava, težina pištolja u njegovoj ruci, pogled u očima čoveka kog je ostavio
da umre najgroznijom smrću zbog vlastite pohlepe.
Keli je na ekranu podigao gornji deo uniforme da bi otkrio ranu od metka,
dokaz dela kog se Kristijan najviše stideo. Komesar je zario lice u šake. Gorko
se nasmejao. Konačno je shvatio kako je Kilijan Kejn saznao ono što je znao.
„Gotovo je“, obznanio je duboki glas odnekud iz sobe. Dosezao je sve do
visokih krovnih greda.
Kristijan se nije okrenuo. Poraženo je oborio glavu.
„Kako si ga našao?“, pitao je.
„Nisam ja“, priznao je Vulf iz veće blizine. „Edmunds je... i to pre izvesnog
vremena.“
Kristijan je protrljao lice: „Čitava Kejnova mreža nije uspela da ga
pronađe.“
„Možda je trebalo da tragaju za devojkom.“
„I, kako ste ga nagovorili da progovori?“
„Ponovo, nisam ja. Rouč ga je ubedio. Misliš li da je slučajno završio u
Vudhilu?"
Kristijan je klimnuo glavom i isključio televizor: „Gospođa Hol?“, pitao je.
„Pokazalo se da nije tako bezdušna kučka kao što smo svi mislili“, odvratio
je Vulf.
„A snimak na mobilnom telefonu?“
„Insceniran specijalno za ovu priliku. To su one poruke što se obrišu čim
ih neko presluša.“ Nije dalje objašnjavao. Jedva da je razumeo išta od
komplikovanog plana koji su smislile Baksterova i Andrea, sa suicidnim
tekstovima, čipovanim telefonima i klon aplikacijom za poruke.
„Vidim da si samo ti tu“, rekao je Kristijan.
„Samo ja“, klimnuo je Vulf glavom kad je iskoračio iz senki. Nebo je bivalo
sve svetlije.
Kristijan se okrenuo prema njemu: „Pretpostavljam da stare navike teško
umiru.“
„Odavno bih te povredio da sam hteo.“
Bacio je lisice na kauč pored Kristijana.
„Znaš da nikada nisam želeo ništa od ovoga?“, rekao je Vulfu, ne
pokazujući nikakvu nameru da podigne lisice. „Radije bih umro nego što bih
povredio Fina i Megi.“
Vulf je krenuo ka njemu: „Baš me briga.“
Kristijan je pogledao na mirni vrt.
„Ne teraj me da te jurim“, rekao je Vulf i zastao.
Kristijan se umorno osmehnuo. „Trebalo bi da znaš to bolje nego iko, Vile...
svi beže.“
Prevrnuo je šahovsku tablu, skočio preko stočića za kafu i stigao do
staklenih vrata. Izleteo je na zaleđeni trem i potrčao po smrznutom travnjaku.
 Vulf je gledao kako nestaje kroz kapiju u dnu vrta. Mirno je prineo telefon
uvu. „Ide u tvom pravcu.“

Dok je bosonog trčao po tepihu mrtvog lišća, Kristijan se pitao da li još spava.
Ledeni vazduh kidao mu je pluća. Prvi srebrnasti zraci sunca pronalazili su
put između stabala smrznute šume. To je bio nadrealno lep predeo iz snova,
po bilo čijim standardima.
Njegov život nepovratno se izmenio za pet minuta.
Ostalo mu je samo jedno: da trči, da bi se udaljio od svih, da bi počeo
iznova, uveren da će postupiti znatno drugačije kad bude dobio novu priliku.
Spao je na bezumno batrganje očajnika, strahom gonjenu samoobmanu da
može da iščezne. Samo mu je ona ostala. Misao o bekstvu u potpunosti je
ovladala njime.
Tresnuo je o tlo. Šake su mu utonule u vlažnu zemlju ispod onoga što je
ostalo kad je šuma odbacila kožu.
Nešto je šušnulo u blizini...
Posmatrao je drveće uplašenim očima.
Čuo je glasno krckanje...
Bio je dezorijentisan. Nije znao iz kog pravca je došao. Trudio se da umiri
dah. Pažljivo je osluškivao. Čuo je trupkanje nogu u trku u šumskoj tišini.
Tamna prilika pojavila se između drveća. Ustao je. Stresao se od straha kad
je uočio novi obris koji mu se približavao iz drugog pravca. Upustio se u
mahniti šprint kad je odabrao put. Zvuk progonilaca bio je sve jači kad se i
treći pridružio lovu.
Ponovo je pao. Iscrpljenost i panika narušile su mu koordinaciju. Ostao je
na tlu, pošto nije imao drugog izbora. Puzao je po zemlji, stigao do palog drveta
i zavukao se ispod debla. Gledao je kako dve siluete protrčavaju pored njega
i nestaju brzo kao što su se i pojavile u šumi, obasjanoj svetlošću zore. Treći
je pak prestao da trči. Kristijan je zažmurio. Poželeo je da odmaknu što dalje.
Bespomoćno je slušao kako tapkaju po šumi u potrazi za njim. Skupio se još
više...
Nešto je šušnulo u blizini.
Zadržao je dah.
Prilazili su palom drvetu. Krto lišće podizalo se pod njihovim nogama...
Izleteo je iz skrovišta i naslepo potrčao po čistini. Čuo je teške korake za
sobom.
Udarac ga je oborio s nogu. Neko je pao na njega.
„Ovamo!“, pozvao je Vulf ostale s divljim sjajem u očima. Potpuno iscrpljeni
Kristijan zurio je u njega.
Edmunds se iznenada pojavio levo od njih. Trenutak kasnije, Baksterova
je dohramala u njegov vidokrug. Oboje su ga posmatrali bezizražajnim
pogledima. Kristijan se nasmejao u lice neprijateljima.
„Ova akcija nikad nije zamišljena kao hapšenje... zar ne?“, pitao ih je. Seda
kosa isprljala mu se od zemlje i lišća. „Hteli ste me ovde, samog!“
 Vulf je čvršće stegao ulovljenog begunca, koji se i dalje koprcao.
„Ovako neće biti svedoka, zar ne?“, mahnito je povikao Kristijan. Upinjao
se da pogleda Baksterovu. „Završite sa mnom, u tom slučaju!“, izazivao je
Vulfa. Gledao ga je u oči. „Hajde!“
„Nećeš se tako lako izvući, ortak“, rekao mu je Sonders kad je zvuk sirena
ispunio jutarnji vazduh.
Kristijan je omlitavio, potpuno se predajući Vulfu, kao da se konačno
pomirio sa sudbinom. Progonitelji su se razišli dok su se sirene približavale.
Ostao je sam s Vulfom na čistini. Vulf ga je prevrnuo na stomak i vezao mu
lisice iza leđa. Pročitao je komesaru njegova prava. Uživao je u svakoj
izgovorenoj reči.
„Kristijane Belami, hapsim vas zbog ubistva detektiva narednika Finlija
Šoa. Ne morate ništa da kažete, ali ako pri ispitivanju ne pomenete nešto na
šta ćete se pozvati na sudu, to može naškoditi vašoj odbrani. Sve što kažete
može biti iskorišćeno kao dokaz. Da li me razumete?“
Savladan osećanjima, Vulf je podigao uhapšenika na noge. Poveo ga je ka
trepćućim svetlima u daljini. Plave oči su mu blistale.

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Ponedeljak, 1. februar 2016.

2.34 po podne

Edmunds je kasnio.
Banalne i razočaravajuće obaveze, kakve nameće policijski posao,
progutale su najveći deo dana dok je tim pažljivo skupljao dokaze, zapisivao
izjave i održavao sastanke sa zaposlenima u Odeljenju za odnose s javnošću,
usmerenim na kontrolu štete, koji su ličili na ljude koji su stigli s kofom i
četkom da bi sredili poprište eksplozije medijske nuklearne bombe.
Ušunjao se u salu i spazio Vulfa, oslonjenog o zid, dok se razdragana
Vanita obraćala publici na konferenciji za štampu zakazanoj na brzinu. Tiho
mu je prišao.
„... Iako zbog svima znanih razloga ne možemo govoriti o detaljima istrage
u toku“, Vanita se odlučno obratila okupljenima, „bilo bi naivno pretvarati se
da već ne znate da su podignute optužbe protiv Kristijana Belamija i da im
pristupamo s najvećom ozbiljnošću. Usled tih okolnosti, odsad ću ja biti
vršilac dužnosti komesara...“
Nekoliko novinara uzvikivalo je pitanja, na koja Vanita ne bi mogla da
odgovori čak i da ih je čula.
„Zdravo“, prošaputao je Edmunds, koji se približio Vulfu.
 „Zdravo.“
„Gde su ostali?“
„Neće doći.“
Edmunds se namrštio. Sam Vulf rekao mu je da je njegovo prisustvo na
konferenciji za štampu neophodno.
„... I u tom svojstvu“, nastavila je Vanita, „želim da odam priznanje istinski
inspirativnom i hrabrom radu tima angažovanog na slučaju, sastavljenog od
civila i pripadnika Gradske policije.“
Okrenula se prema Vulfu i Edmundsu, da bi ih nagradila dizajniranim
osmehom. Pročitala je spisak imena:
„Glavni inspektor Emili Bakster, detektiv Džejk Sonders, bivši detektiv
Aleks Edmunds, bivši detektiv narednik Vilijam Lejton-Foks...“
Vulf se trgao na to.
„... bivši CIA agent Dejmijan Rouč i prijateljica policije Andrea Hol.“ Začuo
se učtivi aplauz u Vanitinoj orkestraciji.
„Pa, kakav je osećaj?“, pitao je Edmunds Vulfa. Morao je da podigne glas
dok su tapšali u ritmu njima namenjene mlake ovacije. „Kako je biti čovek
koji je srušio komesara Gradske policije?“
„Mislim da sam pustio koju suzu“, priznao je Vulf.
Edmunds je klimnuo glavom. U tom pogledu bilo je blage kritike: „To je
razumljivo.“
„Bilo mi je potrebno da ga baš ja uhapsim“, rekao je Vulf. Utišao je glas kad
je aplauz uminuo. „Taj deo bio je za mene. Sve ostalo u potpunosti pripada
tebi“, zagonetno se obratio Edmundsu kad je Vanita ponovo prišla mikrofonu.
„Predaću reč članu tog tima, koji će vam odgovoriti na unapred. ugovorena
pitanja u vezi s istragom...“
Vulf se odgurnuo od zida, u pravcu reflektora, na koje je navikao. S
naklonošću je lupio Edmundsa po leđima. „Pobrini se za ovo, važi?“
Osmehnuo se pre nego što je izašao napolje.
Vanitin izraz odražavao je Edmundsov. Brzo se povratila od iznenađenja.
„Hm... Dame i gospodo, bivši detektiv Gradske policije, a sada privatni
istražitelj... Aleks Edmunds!“, najavila je i povela još jedan mlaki aplauz.
Edmunds se zateturao ka podijumu dok su kamere sevale, a novinari sa
svih strana obasipali ga gotovo nerazumljivim pitanjima. Zamalo što nije
oborio televizijsku kameru. U trenu je postao medijsko lice tima zaslužnog za
raskrinkavanje najvećeg skandala poslednjih godina. Poletno se rukovao s
Vanitom pre nego što je stao pred mikrofon.
Pročistio je grlo. „Dobar dan... Dakle, ima li pitanja?“
 ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Sreda, 3. februar 2016.

4.49 po podne

Kristijanovo hapšenje trebalo je da bude kraj istrage, ali je Finlijevo telo

zadržano u mrtvačnici sve do posle suđenja. Proći će još neko vreme pre nego
što bude sahranjeno na prikladan način. Megi je, uprkos tome, želela da nešto
uradi. Organizovala je neformalnu komemoraciju u dvorištu iza kuće. Pozvala
je samo Finlijeve najbliže prijatelje. Htela je da to bude srećan događaj, prilika
za sve prisutne da se konačno oproste od Finlija. Svečanost je počela u
varljivom zimskom predvečerju. Vulf, Baksterova, Edmunds, Sonders i
Andrea pridružili su se ostalima. Skupili su se oko jame u kojoj je gorela vatra,
da bi podelili najdraže anegdote uz svetlost sveća.
Vulf je ponudio Megi ruku kad je Ben I. King zapevao s gramofona Stand
by Me. Zamenjivao je njenog supruga dok su igrali uz Finlijevu najdražu
pesmu.

Petak, 21. maj 2010.

Finlijev rođendan
11.58 uveče

Vulf se obeznanio na kauču njegove i Andreine otrcane kućice u Stouk

Njuingtonu, blagosloveno nesvestan da je upravo upropastio Finlijevu
rođendansku zabavu. Potresao je Megi, izbio zub momku Baksterove i izazvao
veliku svađu između njih dvoje. Još gore je bilo to što se nije našao svojoj
supruzi, koja je pola sata plakala na postelji, a on se nije udostojio da je obiđe
i pokaže da mu je stalo do nje.
Čuo se tresak u hodniku.
Vulf je pao s kauča i nekako ustao. Zakoračio je u hodnik, u izgužvanoj
košulji i kravati, na vreme da dobije cipelu u glavu.
„Bože gospode!“ požalio se, držeći se za bolno čelo. Sve što je imao na ovom
svetu bilo je na stepeništu. „Koji je ovo đavo?“, zakukao je u pravcu Andree,
koja je stajala na odmorištu, s još jednim tovarom stvari u rukama.
„Seliš se“, obavestila ga je sa šminkom razmazanom po licu. „Večeras.“
 „Dobro, dobro“, klimnuo je glavom. „Samo da znaš da... idem nazad na
spavanje.“
Udarac druge cipele zaboleo ga je jače od prvog.
„Hoćeš li molim te... da prestaneš... da bacaš stvari na mene!“
„Napolje!“
„Neću.“
Nestala je na trenutak. Vulf nije znao da li je to dobro ili loše. Stomak mu
je govorio da je loše...
Pojavila se na vrhu stepenica s njegovim fenderom telekasterom.
„Napolje!“, ponovila je.
„Hej, ne povlači brzoplete poteze“, osmehnuo joj se.
„Napolje!“ Gitara se klatila nad stepenicama.
„Da se... nisi... prokleto... usudila!“
Pustila je plavu gitaru sa stilizovanim plamenovima niz stepenice.
„U čemu je tvoj problem?“, zaurlao je.
„U tebi! Dozlogrdilo mi je! I ona mi se popela na vrh glave! Dozlogrdila mi
je čitava ova sjebana situacija! Želim da se završi!“
„Ovo je i moja kuća!“, povikao je Vulf. Bacao je stvari ka njoj, ali se malo
uplašio kad je jurnula niz stepenice ka njemu.
„Napolje!“, vrištala je i gurala ga ka vratima.
„Endi...“
Otvorila je ulazna vrata i izgurala ga u blagu noć, osvetljenu treptavim
svetlima policijskog automobila parkiranog ispred kuće.
„A šta vi hoćete?“ urlao je Vulf na dvojicu policajaca koji su žurno prilazili
kapiji.
„Gospodine, moraću da vas zamolim da se smirite“, rekao mu je jedan od
njih. „Hoćete li da se udaljite od gospođe?“
„Ovo je i moja kuća!“, procedio je Vulf. Sklonio je policajčevu ruku sa sebe
i krenuo ka kući.
„Gospodine!“ Policajac ga je uhvatio za rame.
Vulf se okrenuo u mestu, udario čoveka u lice i istog trenutka shvatio da
je pogrešio.
Andrea se rasplakala i utrčala u kuću: „Ne mogu više ovako!“
„Endi!“, povikao je za njom kad su se ulazna vrata zalupila. Prekasno se
smirio. Okrenuo se ka policajcu s povređenom usnom: „Žao mi je...
pretpostavljam da vam ne mogu reći ništa što bi vas ubedilo da me ne
uhapsite?“
„Baš ništa.“
„Fantastično.“

Sreda, 3. februar 2016.

5.20 po podne
Stariji par pridružio se Vulfu i Megi, koji su se njihali u ritmu muzike.
Baksterova se poslužila toplom čokoladom i prišla Andrei, koja je razgledala
fotografije izložene u vrtu.
„Emili.“
„Andrea.“
„Ovo je lepo.“
„Da... jeste.“
Neko vreme stajale su ćutke, gledajući fotografiju na kojoj su Finli i Vulf
bili usred opijanja na zabavi povodom njegovog pedeset petog rođendana,
nepun sat pre nego što je sve krenulo strahovito naopako.
„Znaš li da je te noći uhapšen?“, uzdahnula je Andrea.
„Da, čula sam.“
„Poneo se kao idiot, kao i obično“, rekla je. Osmehivala se dok je gledala
kako okreće Megi opasno blizu krhkog starog para, koji se više pridržavao
nego što je igrao. „Ja sam ga naučila tom pokretu“, ponosno je rekla
Baksterovoj. „Kako je Rouč?“
„Nemam pojma. Ne dozvoljavaju mi da ga vidim pošto sam organizovala
mini-bekstvo iz zatvora i otmicu zatvorskog doktora“, rekla je. Delovala je
zabrinuto.
„Samo se drži svoje priče“, uveravala ju je Andrea. „Nemaju ništa protiv
njega, što im je poznato. Sve se svodi na njihovu reč protiv tvoje.“
Baksterova je klimnula glavom.
„Šta će biti s Vilom?“
„Ići će u zatvor“, bez uvijanja će Baksterova. „Ali u neki dobar. I ne dugo.
Vanita će održati reč.“
Razgovor je možda bio pomalo usiljen, ali se odvijao neverovatno dobro po
njihovim standardima.
„I...“ oklevala je Andrea, pitajući se da li prelazi liniju dozvoljenog, „ima li
odluke o onome?“
Baksterova se osvrnula oko sebe da bi se uverila da ih niko ne sluša.
„Tomas mi je vratio verenički prsten.“
„I?“
„Šta - i?“
„Da li si rekla da?“
„Nisam. Nisam još. Ali ću reći.“
„Zaista?“
„Zaista.“
Andrea se ozarila. Trapavo ju je zagrlila. „Čestitam! Stvarno sam srećna
zbog tebe. „I“, pogledala je ka Vulfu, koji je uspeo da natera Megi da se
nasmeje, „donela si razumnu odluku. Pa, kada ćeš je saopštiti Tomasu?“
„Noćas. Ali pre toga moram nešto da uradim.“

Subota, 22. maj 2010.

1.42 po ponoći

Vulf je ležao na madracu u policijskoj ćeliji. Želeo je da isključi mozak samo

nakratko. Hiljadu različitih misli rojilo mu se po glavi.
Još je bio u šoku posle svega što se dogodilo, zbog žestine Andreinog besa,
zbog dubine njene nesreće: neizrečenih osećanja koja su tako dugo previrala.
I ranije su se svađali. Bilo je i velikih svađa, ali se nijedna nije mogla meriti s
ovom. U poslednje vreme činilo se da ne može da povuče nijedan dobar potez
u njenim očima, ali je u ovome bilo nečeg konačnog. Srce mu je bilo slomljeno,
ali je osećao i olakšanje.
Nije ni bio potpuno siguran u kojoj policijskoj stanici se nalazi, ali ga je
jedan policajac prepoznao. Smestio ga je u zasebnu ćeliju i ponudio da pozove
osobu od poverenja.
Vrata su se zalupila. Ležerni koraci su se približavali.
Finli je privukao stolicu i seo preko puta rešetaka.
„Da“, odvratio je Vulf kad se uspravio u sedeći položaj. „Znam. Znam. Nego,
otkud ti ovde?“
„Pa, neki buzdovan se toliko posvađao sa ženom da su susedi pozvali
policiju. On ih je napao, da bi zatim mene naveo kao kontakt u hitnim
slučajevima... I sve to na moj rođendan... koji je prethodno upropastio.“
Vulf je ustao. „Kao prvo, nisam očekivao da će te večeras zvati. Kao drugo,
hvala ti što si došao. I kao treće, morao sam da učinim nešto na zabavi. Video
si kako je onaj tip uhvatio Baksterovu, zar ne?“
Finli je izgledao malo pijano i iscrpljeno. Zevnuo je. „Ja sam video kako
savršeno pristojan tip nežno hvata svoju devojku za ruku zato što nije hteo
da ona ode.“
„Pa, ti si mator", glasno je razmišljao Vulf. „Vid te ne služi najbolje.“
„Samo si tražio izgovor, Vile“, obratio mu se Finli gorkim tonom. „Da nije
bilo hvatanje za ruku, bilo bi nešto drugo. Ko god da se večeras pojavio s
Emili, dobio bi po gubici.“
Vulf je samo prezrivo odmahnuo rukom.
„Vidi“, nastavio je Finli, neraspoložen za raspravu. „Izgladio sam stvar s
kolegama i neće biti nikakvih posledica, zato što je policajac kog si udario
pristao da ti izađe u susret... Nema na čemu.“
„Hajdemo ako je tako.“
„O, ipak ćeš ovde prenoćiti“, rekao je Finli. „Na moje insistiranje. Mislim
da će biti bolje da ovde prespavaš.“
Vulf se pijano sručio na krevet. „Ionako nemam kud. Mislim da je između
Andree i mene gotovo.“
„Još možeš da središ to.“
Vulf je odmahnuo glavom: „A šta ako neću?“
„Ona je tvoja žena!“
„Nas dvoje nismo kao ti i Megi! Vas dvoje ste stvoreni da budete zajedno.
Možda Andrea i ja, jednostavno... nismo.“
 Finli je protrljao umorno lice. „Emili i ti bili biste katastrofalan par. Svi to
misle. Imaš suprugu. Dužan si da makar pokušaš, zbog nje.“
„Kako to misliš svi?“, zaplitao je Vulf.
„Tako lepo - svi! Svi gledamo kako se vas dvoje svakog dana, po čitav dan,
vučete za kike. I niste preterano suptilni u tome. I Andrea je morala to da
gleda, sa svima nama.“
„Pa šta ćeš onda ovde ako sam toliki govnar?“
„Znaš šta? I ja se pitam“, rekao je Finli, ustao i izašao.

Sreda, 3. februar 2016.

5.23 po podne

Baksterova je posadila vruću čokoladu na stub ograde i prišla Megi i Vulfu.

„Mogu li da ga pozajmim?“, pitala je.
„Samo izvoli!“, nasmejala se Megi. „Dovoljno me je izgazio za jednu noć.“
Povela je Vulfa na drugi kraj dvorišta. Naslonila se na zid, između dve
treperave sveće.
„Moram da ti kažem...“, počela je i naglo promenila temu da bi kupila još
malo vremena: „Megi izgleda srećno... Pa, ne baš srećno, ali...“
„I jeste. Koliko može biti.“ Osvrnuo se oko sebe da bi bio siguran da su
sami. „Juče je snimak skenera prvi put bio čist“, prošaputao je s osmehom.
„Nije nikome rekla, pošto je želela da ovo veče bude posvećeno isključivo
Finliju.“
„To su divne vesti“, rekla je Baksterova malo ravnim glasom.
„Šta nije u redu?“, pitao je i potegao gutljaj piva.
„Ništa. Samo što... On nije tu da to vidi, zar ne? I govore sve to o njemu u
vestima.“
Vulf je klimnuo glavom. „Ali to nije bitno, zar ne? Misliš li da bi Finli
zarezivao ljude koji ga vređaju? Megi je sad zdrava i zbrinuta, ali ne zbog puke
sreće ili vere u Boga - živa je samo zbog njega, zato što je samo najbolje bilo
dovoljno dobro za nju, zato što je doveo u pitanje sve do čega je držao da bi je
spasao.“
Baksterova se tužno osmehnula. „Uvek si znao da izvitoperiš stvari na
način koji ti odgovara.“
„A ti si uvek bila veoma loša u tome“, rekao je.
„Samo mislim da bi ljudi ponekad trebalo da priznaju da nije dobro kad
pogreše... Kao što sam ja učinila one noći u kapeli.“ Vulf se namrštio kad je
Baksterova duboko udahnula: „Tomas me je ponovo zaprosio.“
„Uh.“
„I reći ću da. Izvesno vreme bila sam zbunjena zbog svega što se dešavalo.
Njegova prosidba silno me je uplašila i našla sam tu glupu poruku, ali sad
znam šta želim.“
 „Kakvu poruku?“, pitao je Vulf. Zadrhtao je od zime. Sjajna vatra u rupi u
tremu nije mu pomagala.
„To sad nije važno.“
„Očigledno je da je bilo“, navaljivao je.
Huknula je. „Među Finlijevim stvarima pronašla sam nešto što je napisao...
Neku vrstu ljubavnog pisma, koje nije napisao za Megi. Ideja da oseća takvo
nešto prema drugoj ženi, iako je imao Megi, duboko me je pogodila i...“ Zastala
je kad je videla Vulfovu grimasu. Grizla ga je savest. „O, moj bože! Znaš za
koga je pisana, zar ne?“
„Ne znam o čemu govoriš.“
„Lažove!“
„Mislim da je najbolje da neke stvari ostanu u prošlosti.“
Baksterova nije želela da prihvati ne kao odgovor. Izvadila je zgužvani
komad čestitke iz džepa. Izravnala ga je s namerom da naglas pročita poruku.
„I još nećeš da mi kažeš ime?“
Vulf nije odgovorio.
Slegla je ramenima: „Možda će ti ovo osvežiti pamćenje...“

Subota, 22. maj 2010.

1.46 po ponoći

„Čekaj, Finli!“, povikao je Vulf. Žurno je prišao rešetkama.

Finli se polako vratio, pošto ga je pustio da se izvesno vreme kuva i peče.
„Žao mi je.“
„Nije važno“, odvratio je Škot. Silne emocionalne oscilacije ispunjavale su
ga nelagodnošću.
„Ležao sam pre nego što si naišao.“ Vulf je počeo da šparta malom ćelijom.
Prošao je rukama kroz kosu dok se upinjao da rečima izrazi ono što mu se
motalo po glavi. „Mislio sam na sve to, na ono što sam već dugo želeo da
kažem, ali nisam mogao... i o tome kako je sad možda jedini trenutak da ih
saopštim. Imaš pravo: Baksterova i ja smo katastrofa; Andrea i ja smo
katastrofa. Čitava situacija je prava katastrofa i nešto mora da pukne... Hoćeš
li da joj preneseš moju poruku?“
„Andrei?“
„Baksterovoj.“
Finli je zakolutao očima: „Da li si čuo makar jednu reč iz mojih usta?“
„Samo prenesi jednu poruku“, zaplitao je Vulf. „I ako ne bude
zainteresovana, znaću na čemu sam, zar ne? Moći ću da nastavim život, ovako
ili onako.“
Finli je procedio: „Zašto ja?“
„Misliš da će razgovarati sa mnom posle ovoga večeras?“
„Neće“, složio se.
 Seo je za sto i izvadio izgužvanu rođendansku čestitku iz zadnjeg džepa.
Pocepao ju je napola. Finli se nagnuo, sa spremnim nalivperom, dok je Vulf
nastavio da šparta, misleći o rečima koje je tako dugo uvežbavao. „Pa, kakva
je poruka?“

Sreda, 3. februar 2016.

5.27 po podne

„Kako je, dođavola, moguće da još nisi ukapirala?“

U svetlosti umirućih sveća, Baksterova je čitala poruku s čestitke, svesna
da su strastvene reči zauvek urezane u njeno pamćenje.
„Ne samo da te volim. Ja te neobuzdano, neumorno i beznadežno
obožavam. Ti... si... moja.“
„Baksterova, moram nešto da ti kažem.“
„I nijedan od ovih jebenih ljudi, nijedno grozno sranje koje se desilo između
nas, ni ove jebene rešetke, neće nas razdvojiti, zato što te niko, nikada, ikada
neće odvojiti...“
„Baksterova!“ planuo je Vulf. Istrgao je poruku iz njenih ruku i bacio je na
tlo.
Oklevajući je čučnuo da bi je pogledao u oči. Snebivljivo je posegnuo za
njenom rukom.
Duboko je udahnuo. „Zato što te niko, nikada, ikada neće odvojiti od
mene.“
Zlovoljno mrštenje Baksterove polako je omekšalo u nešto što je ličilo na
plahovitu zbunjenost, a onda se zaustavilo nedaleko od potpunog
zaprepašćenja.
„Nikad ti je nije dao?“, pitao je Vulf.
Nije mogla da progovori. Samo je odmahnula glavom.
Vulf je klimnuo glavom: „Uvek je bio kopile!“
 EPILOG

Četvrtak, 15. decembar 2016.

7.34 po podne

„Šta je svedok rekao?“, pitala je Baksterova. Ramenom je stiskala telefon uz

uvo dok je kopala u potrazi za ključevima. „Neee! A forenzičari? Neee!“
Dotrčala je kući s posla. Doviknula je čim je prešla preko praga: „Da li je još
budna?“
„Jedva!“
Bacila je tašnu na jelku i zbacila čizme. Popela se uz stepenice i svukla
bluzu preko glave umesto da troši dragocene sekunde petljajući oko dugmadi.
Vratila je telefon na uvo.
„Čiji?! Nemoj da pričaš da su to bili mrtvačevi otisci prstiju?! [... ] Neee! [...]
Šta? Da, još ih prave... ne znam - u Tesku? Nabaviću ti jedan. Znaš, vratila
sam se. Moram da idem... Dobro... Dobro! Moram da idem... Prekidam vezu.
Zdravo!“
„Zaspaće!“, čula je glas dok se izvlačila iz pantalona i ulazila pod tuš.
„Golicni je - uradi nešto!“, povikala je Baksterova. Navlačila je kariranu
pidžamu dok je utrčavala u spavaću sobu.
„Stigla si u poslednjem trenutku“, pozdravio ju je Vulf, s knjigom priča za
laku noć u rukama.
„Mrdaj to dupe! Imao si je čitav dan!“, prodrala se dok su menjali mesta.
Posegnula je u kolevku u kojoj je Finli Eliot Bakster bila na ivici sna. Sićušnim
ručicama stiskala je izanđalo krilo pingvina Frenkija.
„Kakvi mrtvačevi otisci prstiju?“, pitao je Vulf radoznalim šapatom.
Baksterova se namrštila: „Kako bi bilo da kasnije porazgovaramo o tome?“,
predložila je.
„Da li je to bio Rouč?“
„Jeste. Izgleda da su Edmunds i on uhvatili kapitalca, o čemu ću ti
govoriti... kasnije.“
„Ali šta misle? Da li je lažna smrt ili je neko uklonio mrtvačeve prste?“
„Bože, Vulfe! Kasnije!“ Nežno je podigla kćerku. Osmeh joj se istopio dok je
gledala šta je radio tog dana. „Hm, Vulfe?“, počela je istim tonom koji je u
normalnim prilikama koristila za reči kao čmar. „Šta je ovo s tapetama?“
„Lepo je, jelda?“, odvratio je s ponosom. „Radio sam čitavog dana.“
Odnela je bebu Finli do dela zida na kome je nacrtani krokodil spojen sa
zadnjim delom žirafe. Namršteno se okrenula prema njemu.
„Hej, pa niko ne očekuje da se ovi dezeni baš savršeno uklapaju“, rekao je.
 „A gde je glava ovom slonu?“
Osvrtao se po sobi. Morao je da prizna da izgleda malo strašnije nego preko
dana. „Eno je“, rekao je samozadovoljno. Pokazivao je negde iznad dovratka.
„To je...“ Usnama je oblikovala reč sranje. „Uradi ponovo.“
„Uradi ti ponovo!“
„Ovo liči na taksidermistinu noćnu moru!“
„Kakogod. Meni nije bilo jasno šta nije bilo u redu s anđelima odranije.“
„Ja... ne radim... anđele! Koliko puta da ti kažem?!“
Beba Finli se rasplakala. Baksterova ju je nežno ljuljala dok nije zaspala i
vratila je u kolevku.
„Neću to ponovo da radim. Ovo je kraj“, prošaputao je Vulf i prkosno
prekrstio ruke.
„Ona zebra ima glavu zmije i lavlje šape. Skoro pa izgleda kao da nisu
nakalemljene.“
Vulf je polako spuštao ruke, suočen s tako napadnom gnusobom.
„Da li te to na nešto podseća?“, pitala ga je.
Duboko je uzdahnuo: „Uradiću to opet.“
„Hvala ti. Gde si stao?“, prošaputala je kad je podigla knjigu s pričama.
„Da li je to bitno?“, pitao je.
Ošinula ga je pogledom.
„Upravo je porazio čudovište mačem“, obavestio ju je na putu ka sobi.
„Počeću da spremam večeru.“
„Patku s pomorandžom?“
„Špagete na tostu.“
„Mrzim te!“, s osmehom je povikala za njim.
„A ja tebe još više!“
Listala je poslednje stranice. Žmirkala je da bi razaznala reči dok je lajt-
šou za uspavljivanje bacao šarene oblike po zidovima.
„Vratnice su se polomile! Kraljevi ljudi prodrli su unutra! ’Beži!’, rekla je
princeza vitezu kad je zveckanje oklopa ispunilo kulu. ’Molim te, zbog mene.
Beži!’ Hrabri vitez nije želeo da ode, ali je poslušao princezino naređenje. Sišao
je s najvišeg prozora najviše kule, da bi jednog dana mogao da joj se vrati...
Stoga je čekala, i čekala. I on se jednog dana, mnogo, mnogo meseci kasnije...
vratio.“
Baksterova je okrenula poslednju stranu.
„I živeli su srećno i dugovečno.“
 O AUTORU

Danijel Kol rođen je 1983. godine. Radio je kao bolničar, službenik u društvu
za zaštitu životinja, a odnedavno i u Nacionalnoj pomorskoj spasilačkoj službi,
najverovatnije nadahnut iskrenom potrebom da pomaže ljudima, a možda i
nečistom savešću zbog velikog broja likova koje je pobio u svom opusu.
Trenutno živi u sunčanom Bornmutu. Obično ćete ga zateći pored plaže, i to
u vreme kad bi trebalo da piše. Danijelov prvi roman Tvoj poslednji dan bio je
bestseler Sandej tajmsa. Objavljen je u više od trideset zemalja.