Elfride Jelinek

REHNIC

(Anđeo uništenja)
(Anđeo uništenja)
Pretpostavlja se verodostojnost sledećih činjenica: U praznično veče na Cveti, 25. marta
1945, grofica Margit fon Baćanji, unuka industrijskog magnata Avgusta Tisena ugostila je u
svom zamku Rehnic u Burgenlandu pripadnike odreda za arijevsku stvar sa pratnjom: vođe
Gestapa i domaće kolaboracioniste. Crvena armija se nalazila na svega nekoliko kilometara
kada su, još jednom, erup-tirali mržnja i poriv za ubijanjem. Oko 23 časa, Franc Podecin,
glavnokomandujući lokalne Naci-onalsocijalističke partije i ljubavnik grofice Baćanji,
naredio je da se podeli oružje; svako ko je hteo mogao je da uzme učešća u ubistvima i
orgijama. Rezultat krvavog pira bio je evidentan ubrzo potom: 180 mađarskih Jevereja na
prinudnom radu, prekomandovanih u Burgenland za izgradnju „Jugoistočnog bedema“, bilo
je mrtvo. Slavlje se nastavilo i nakon masakra, sve dok se gospoda nisu razišla kućama. Dok
su prve ruske trupe pristizale u Rehnic, mrtvi su već bili zatrpani u masovne grobnice,
zamak je goreo, a počinioci se razbežali na sve strane. „Kruna stvaranja, svinja, čovek...“
Gotfrid Ben.

Elfride Jelinek ne zauzima stav istoričarke. Kako bi dešifrovala neshvatljivo, a neizrecivo

pretočila u reči - ona ovu epizodu iz poslednjih dana II svet-skog rata ukršta sa filmom
Luisa Bunjuela Anđeo uništenja. Mrtvi ne daju nikome mira. A grofica Baćanji? Umrla je
spokojno u 89. godini života -srećno uzgajajući konje.
(ANĐEO UNIŠTENJA)
Praizvedba pozorišnog komada Rchnic (Anđeo uništenja) izvedena je 28. novembra 2008.
na sceni Miinchner Kam-merspiele u režiji Josi Vilera (Jossi Wieler).

Zamak u Austriji. Na zidovima - lovački trofeji. Glasnici i glasnice pristižu sa svih strana,
delimič-no u otužnim večernjim kostimima, delimično obučeni kao kuriri na biciklu,
utrčavaju u sve kraćim intervalima sve dok u prostoriji ne dođe do tiskanja. Niko ne
napušta prostoriju. Svi su odeveni sasvim savremeno. Bez prizvuka prošlosti, moliču, u
krajnjem slučaju - mali citati u frizuri, itd! Dva glasnika pretresaju čoveka u donjem vešu
(marke calvin klein ili hugo boss), dok njegov šofer sve to posmatra. Povremeno, pojavi se
neko u pomalo „deranžiranom”, ali veoma impozantnom i elegantnom večernjem kostimu, i
to naoružan. Na putu ka prozoru ta osoba se gura kroz glasnike, odguruje ih u stranu i
pokatkad zapuca kroz prozor.

Prevashodno kada je o Nemačkoj ili Nemcima reč, neko od glasnika povremeno izvede
navodni pokušaj samoubistva, koji se smesta prepozna kao neozbiljan. Moguće je da navuče
plastičnu kesu na glavu i pokuša da je pritegne oko vrata, ili tome slično, dakle, parodični
pokušaji samoubistva.

Govore isključivo glasnice i glasnici (moguće je, takođe, da bude samo on ili samo ona, to se
prepušta režiji). Naoružanu osobu povremeno pokušavaju da zadrže ili da gumu napred ka
prozoru ne bi li pucala. Mada, naravno, kako to već kod mene biva, moguće je uraditi i nešto
sasvim drugačije.

Glasnice i glasnici, jedni drugima ili za sebe:

Vi, zapravo, hoćete da nam kažete da ste videli osobu koja je udarom groma istrgnuta iz
utrobe svoje majke kao kost iz kokoške? 1 Ne trudite se, neću Vam poverovati. Da li ste
videli ruševine zamka kako se puše, pre nego što ste i stigli, i to uprkos zabrani pušenja
koja duši teško nam pada? Niste? Do toga ćemo, dakle, tek da dođemo! Raspaljeno kao i sve
što je ikada zapaljeno od vremena Hefesta i Prometeja ili Rusa, a što se mene tiče - Rusi su
bili poslednji koji su nas malo zapalili, malo raspalili.

Dakle, kažem Vam: ukoliko već nisu bili tu, stižu. Stižu i to uskoro, poručuje Vam glasnik,
jedan poput Vas, znate i sami koliko nam je verovati.

1Aluzija na rođenje Dionisovo prema kojoj je Zevs, kada je Hera saznala da je Sernela s njim zatrudnela, po
Herinoj naredbi Semelu morao da spali, a potom sina Dionisa izvukao iz majčine utrobe i prišio ga sebi na
bedro. - Prim. prev.
Ruse je trenutno obuzeo ponos osvajača, ali oni uvek unište sve što osvoje, a ostatak
ukradu, a onda i to upropaste. Rusi su bogovi vatre, a otkud to da njih bije taj prkosni glas?
Njihovo klicanje u daljini nama zvuči kao vriskanje, odakle li tutnji, kada li će stići? Kada?
Strpi se, uskoro! Ko će sa svim tim registratorima da igra na staljinističkim orgijama? I koja
raspomamljena rulja će, zaodenuta u kožu od uniformi i tuđih satova i tuđih života i svoje
krvi i svog raskomadanog mesa, zaodenuta u kožu svojih rastrgnutih konja i svojih
razderanih cipela da trči svojom razorenom zemljom, preko tuđih žena koje su silovali, pa
dobro, svoje su ostavili kod kuće Nem-cima da ih siluju.

Ruka ruku mije. Inače, Rusi su sve uradili sami, a sami su i morali. Samohrani su, zato što
Rus samo za sebe i zna i iz te zahvalnosti silovaće i dalje naše žene, nastavljače dalje,
pritom, večito gledajući na sat, koji je nama ukrao, koliko li je sati i ima li vremena za još
jednu: i te kako! I da li je, bežeći, besno carstvo već izlizalo svoje donove? Nomci carstva,
tako je, Marijane, ti si ih izmislila, Nomci, hvala! Bogati Nomci, novušni Nemci imaju makar
donekle uredne cipele. Vi, tako nešto još niste videli, dobre cipele! Vi još niste videli kako je
to kad stigne Rus, i kad uz to još stignu svi Rusi odjednom, stravična navala koja stvara
toliko buku kao da krdo životinja bije u doboš. Odjednom. Stravična navala ljudi. Za samo
nekoliko decenija, nešto tome slično moći ćete da doživite isključivo u Kicbilu ili Vengenu ili
Mirenu i, sasvim drugačije, u Sent Moricu gde se konji loptaju, a ljudi, umesto da jure, klize
ledenim kanalima.

Ne kažem da svi najednom treba da se uplaše i spa-kuju i zbrišu, odjednom, to mislim kad
kažem izjedna, samo jednom, sasvim iznenada, samo jednom, tada! To je jedinstveno! Mi
tako nešto u svom životu sigurno nikada više nećemo doživeti. Stoga je i najbolje da to
smesta i zaboravimo. Povrh svega moja priča je izlišna: niko ni zamisliti ne bi mogao da će
iko ostati, kad stigne Rus.

Jeste li svi tu? Niste! Ali, ima vas. A na kraju još će i cene da unište. Rus dolazi u Kicbil, Sent
Anton, Sent Moric, Sveto Kukovoleto, neka je sveto, sveto, sveto! mi - odlazimo. Trčimo.
Toliko smo očaravajući da bismo bezuslovno ostali ovde, ali mi trčimo, s osmehom na licu,
zbog onog što upravo ućarismo. Pogrebna gozba svima biće nam kraj, to treba da Vam
poručim, samo zaboravih od koga.

A Vi na to i nemate šta da poručite. Gospodin profesor istorije Vam, pak, sa svoje strane,
kroz svoj sklepani klistir, otpozadi, poručuje - zato što ljude u bekstvu vidimo ionako samo
otpozadi - da ljudi koji se u trku, roju nalik, spašavaju od kobnog žara svojih kuća što gore,
nemaju vremena za orgijanja i oblokavanja, za jutarnje jebade i druge budalaštine, uzduž i
popreko hrišćanske zemlje zalazećeg pa sve do zemlje izlazećeg sunca, sve do sumraka
čovečan-stva, pri čemu, čovek, konačno, iz sakoa natopljenog krvlju, ipak, izvuče crveni
karton.

U kući, u kojoj se svi poroci i požude osećaju baš kao kod kuće, tu čovek rado boravi, tu
čovek ne beži tek tako pred strancem što prerano stiže, a što se nas tiče, svako stiže
prerano, i pre nego što smo gotovi. Makar ostaje do poslednjeg trenutka. Čovek nema šta
više da izgubi i do poslednjeg trenutka želi nešto da ućari, pa makar bilo to i jedinstveno
iskustvo koje se otad, svakako, ponovilo već hiljadu puta.

Da mu neko šapne na uvce: zar nismo svi već jednom bili ovde, te da sada ostajemo toliko
dugo, sve do poslednjeg trenutka, i da ga još i gustiramo, dok ga ližući ne isisamo iz čoveka
sa kojeg lipti ili iz više njih? Bila je to zabava za odred, nesumnjivo, zabava za odred, jedan
se redao za drugim, sve dok u 23 časa, usred zabave, nije usledio poziv. Potom je 15 osoba
napustilo zabavu. Tako kaže glasnik. Samo gurni jezik, dok je još moguće! I lizi i budi
pogrešno shvaćen i ponovo ispljuni. Nazdravlje!

Izvesni profesor istorija 2, koji svaki dan otvara svoju plastičnu kutiju sa vegetarijanskom
užinom po kojoj rovari za nečim jestivim, naravno, da tako nešto ne može ni da zamisli. On
večito mora da razmišlja gde bi tu još moglo da bude mesa i kako će ga pomoću sredstva za
uklanjanje kamenca ukloniti iz svoje plastične kutije za održavanje svežine namirnica. A
onda - živi kreč opet preko tako da više neće moći da ga se oslobodi. Oni više neće moći da
se oslobode. Kamion 27 puta vozi tamo-vamo, i tek su onda svi bili isporučeni. Meso mora
da se ukloni. Mesec ima svoju koronu. Tamo može da kroti svoju zver.

U nekom trenutku svakoj zabavi dođe kraj i čo-vek opet poslušno sedi kod kuće. Nema se
vremena za urlajuće zavijanje, za te krike požude. Nema se vremena za besmisleno pucanje
kroz prozor. Tek toliko vremena da se zapakuje i beži. Tako to zamišlja taj profesor
istoričar u svojoj vakumiranoj tupperware kutiji, koja je svojevoljno preuzela oblik jednog
automobila marke mercedes-benz, nakon što je puno o tome čitao, ali mnogo više o tome i
napisao. I ja sam nekad bio sifon, i ja se mogu reciklirati! Ko me želi? Mogao sam da budem
ručni sat! I to pre nego što je gospodin-profesor postao kartonska kutija, koju je, takođe,
trebalo reciklirati! Kada čovek, ipak, pokuša, ono, odjednom, nema više ničega.

Ako Rus zaista stigne, što se svakako ne da iz-beči, rastrčaće se sve, to je sigurno, to je
svakome jasno, to je konstanta u istoriji sveta: Rus je strah i trepet za misli usamljenika, jer
on uvek predvodi bahate rulje i ne bavi se mislima, on ih već pose-duje. Onaj tamo u
novčaniku ima fotografiju Go-golja, ne, Gorkog. I nije on jedini, jedan od Rusa, ima ih puno,
njih suštinski ima puno jer nemaju toliko mašina koje bi preuzele njihov posao. Da ih je
toliko puno to ne bi bilo vredno ni pominjanja, let me be no nearer! da, to je mesto za
masovni beg, ali na drugom kraju, odakle sve potiče, osim gasa. Gas dolazi na red tek
kasnije, nakon što biva pažljivo ukroćen i napunjen u gasovod po imenu Nabuko, ili kako
god se zvao, a koji još uvek ne postoji. Potom se i rukovodstva okreću jedna protiv drugih,
naime, vođa može biti samo jedan. Ovde izričito upozoravam na Iran, poluprovodnika, i to
samo jedan-jedini put.

2 Referenca na tekst Eve Holpfer u koiem je ona istraživala slučaj masakra u Rehnicu i u kojem navodi da je

profesor Wolfgang Benz poricao da se masakar u Rehnicu ikada desio – Prim. prev
Ali, rat je sada gotov, ili faktički gotov, svima nam se uvukao pod kožu, a pobeđuju uvek
jedni te isti kao što i gube jedni te isti, ne razumem zašto se ratovi onda uopšte i vode, duh
postaje puka igra reči, kapital - donacija oružja siromašnijima, njegovi vlasnici nalaze se u
neutralnom inostranstvu, stoga je inostranstvo, na kraju krajeva, čitavo vreme i ostalo
neutralno. Dokle god je bilo dopušteno, bilo je opušteno: isplatilo se. Sve što ume da vozi,
sada vozi tamo, gde je dozvoljeno jer u zemlji sve treba pobiti, sve rođene, samo ne
prvorođene, izuzmemo one blagorođene.

Smešta se rulja, tiskanje međusobno, a ne znaju kuda. Ispred je sada, dakle, auto u kojem se
vozi gospoda. Nagomilan zalihama benzina poput pe-karke laskavice pred gospodom koja
pristiže i zatiče prazne police. Sve što još može da hoda, odlazi, ali ne daleko jer sve ostaje u
selu, da, i crkva, i mi, ta-kođe. Aristokratija, okrilje velikih osećanja i velikih smelosti, vozi
se limuzinom, a mene kao glasnika stalno pretiču i primoran sam da udišem izduvne
gasove. Ništa manje do grandiozna limuzina, gos-pođa-grofica mora da povede i svog
ljubavnika i još jednog gospodina, takođe, ljubavnika, ljubitelja skupih vina, jednog koji je
odgovoran i još jednog koji je odgovoran, a mora se poneti još i prtljag. Ne, naprotiv:
moraju da beže od odgovornosti, danas se odgovornost zove porez, to mora da se shvati,
ona ne upada u oči, odgovornost, ona bi pre upala u kategoriju ’nesrećni slučaj’ ili u
žosiguranje u slučaju ’saobraćajne nesreće’, ona nam u svakoj prilici sve više izmiče,
odgovornost, ona nas obuzima, ukoliko je smesta ne preuzmemo i glasniku ne potpišemo
povratnicu, i tako je se rešimo, njoj dugujemo i dugova-ćemo sve. Uvek možemo da platimo
i neki drugi put.

S direktnim pogledom krstare po Kraljevstvu smrti ti, koji slave Veliki četvrtak, pitam se,
povlače li se po njemu ili njim, pak, krstare? Pamtite nas, budete li pamtili, ne kao
izgubljene, silovite duše već pamtite nas samo kao hollow men the stuffed men, napunili su
se, napunili smo se, zašto su, zašto smo mi onda šuplji, zašto su oni onda utvarna šupljina, a
mi nismo? Šuplji ljudi? Ljudi-utvare? Kako ja da znam, šta smo od toga, mi. A gospodu P. i O.
moramo, takođe, da povedemo sa sobom, može sve u jednom ispiranju krvi, jer to su pravi
šuplji ljudi, u njih staje sve. Ili su šuplji oni drugi, oni pa skoro skapali od gladi? Slično se u
sličnom rastvara. Put im se na nekom groblju zameo. Ukoliko Rus ne ume da se ponaša: sve
ljude, koji bi mu eventualno bili potrebni, skinućemo unapred sa njegovog platnog spiska
da kasnije ne bi morao da ih ubija za džabe. The stuffed men. Napunjeni. Tamo, njiše se
njihovo drvo, ali njih na njemu nema.

Njihov novac mirno počiva u nekom drugom skrovištu, odakle zabrinuta majka ne mora
svaki put da ga preuzima noću, čovek ga jednostavno uzme, kad mu je potreban i kad ima
vremena. Novac ne smrdi, novac miris nema. Ne obraćajte pažnju na radno vreme. Banka,
ipak, nekome pripada, vreme neće isteći, bez brige. Banka je osigurana zamkom, ne, ne
zamkom s čijeg vrha u vazduh kulja krvavo creveni plamen pošto su gospođa-grofica i
njena svita za jodlovanje upravo otputovali.

Prethodno - samo dobro raspaliti kako bi Rusu, kad stigne, bilo toplo. Jadnici, oni na to, kao
i obično, nemaju šta da kažu. Dovoljno su već zaokupljeni sopstvenim spasenjem, a oni na
taj način rasipaju svoje vreme, te nije ni čudo, što su jadni, i što će zauvek takvi i ostati.
Bogati uopšte ne moraju da se spašavaju, oni su već spaseni svake moguće opasnosti, oni
traže utočište u svojim rođenim štedionicama, da bi u kriznim vremenima, u krvavom
novcu ogrezle, ostavljene bile na cedilu, kako se njihovim vlasnicima ne bi ušlo u trag i kako
im se, na kraju, ipak, ništa ne bi desilo.

Kako se samo batrgaju kao riba na suvom! Jer im kapital, njihov osnovni kapital, i imovinski
i zemljišni kapital, njihov prirodni element već sada nedostaje, i pre nego što uopšte mogu
da ga potražuju! Uskoro, biće vraćen, malo strpljenja, molim, zahteve obrađujemo po redu.
Njihove duše, nažalost, nestrpljivo čekaju, ne, naravno, ne duše banaka, oni ih i nemaju, oni
prosto imaju predsedavajuće, čak ni prostatu, ja prosto bejah žlezda prostata, a ne tamo
neka prostirka, elem, one se uvek isponova bune, same od sebe, banke, one, srećom,
nekome pripadaju, nekome ko je strpljiv, i ko može da čeka, i ko je čovečan, i Mađar je, i
privremeno Holanđanin ili Šveđanin, i stoga ne dolazi u Sibir, dok Sibir, u međuvremenu,
ulaže napore da dođe kod nas. Kao da tamo nemaju dovoljno snega. Dakle, ovdašnji upravni
odbor banke ide u suprotnom pravcu, veoma inteligentno, on, svakako, mora tamo, mora
da se domogne Sibira, dok mu većina dolazi u susret, htedoh da kažem: većina stanovnika
Sibira, ali ima mnogo više onih koji moraju u suprotnom pravcu. A u Sibiru, gde čoveku od
hladnoće bubrezi odumiru, upravni odbor ostaje nekoliko godina, on odlazi, gde god ga
pošalju. Ne, novac, naravno, ostaje ovde.

A duše mrtvih? A mrtve duše živih? Ko će njih da otpravi pravac: škola života? I, dobro šta
će s njima biti? One im poput prljavih froncli vise iz usta, dok im šofer uklanja ono skorelog
voska od sveća za potpalu. Dobro, upravo su primetili to sa našim jezicima, a sada nam još i
kidaju dronjke garderobe. Mi nismo ovde da bismo slušali te neslane šale, mi smo ovde da
bismo odavde pobegli. Stoga, ova priča uopšte ne može da bude istinita, kaže isto-ričar-
istraživač, koji je proučavajući istoriju pošao od proricanja gledanjem u creva, u najmanju
ruku, tako je to sebi zacrtao; s njihovog drugog kraja, navodno, pogledao je u istoriju, ali
bilo je mutno, u Haleu i Minsteru, ne, u Burgenlandu, ovuda mo-liću lepo, svejedno, on bi,
gde god se našao, video isključivo mrak.

Ništa ne bi video, čak i kada bi mu bilo nacrtano jer on je navikao da sve čita sa slika. Pa zar
on tamo ne bi, konačno, ugledao to Ništa, pošto je već video kraj? Ne bi. Istorija se, zapravo,
još uvek ne dešava! I nikako nije pri kraju, ako je uopšte i otpočela. Dođite sutra ponovo,
možda tad! Možda ćete tada čuti: This is the way the world ends This is the way the world
ends This is the way the world ends Not with a bang but a whimper.

A ako propustite početak, nema veze, početak je zapravo pesma, ali nema veze, ona svakog
trenutka otpočinje, posebno za Vas, istorija, ona svakog trenutka počinje iznova, ali ovoga
puta ona besni u drugim ljudima, u nestašici drugih ljudi koje bi mogla da drži u šaci, i u
drugim gradovima. U svakoj valjanoj istoriji, vlasnik, the stuffed man, puniša, ima najmanje
jednog predstavnika, koji se za njega pašti, mislim, koji sve mora da ispašta za svog
gospodara. Ona uvek samo štimuje svoje instrumente, istorija, ali retko kad zasvira. Life is
very long.
Danas je jedan od tih dana kada se poigrava s nama kao da život uopšte ne prolazi. Mi smo
njeni instrumenti. Sad smo u saglasju. Mi istoriju usaglašavamo prema nama. Naše izjave
bolje da su ispravne i bolje da su međusobno usuglašene. Ne. Mi nikada ne glasamo, niko
nas ne sluša. Bolje bi, dakle, bilo istoriju naknadno posmatrati u miru, a dok se dešava bolje
bi bilo ostaviti je na miru, radije je i ne pogledati, inače, čovek se skameni od njenog
bazilisknog pogleda. Ili bi istoriju možda trebalo preneti u zagrejanu sobu i tamo je uz
sveopšte slavlje raskraviti, i mi, konačno, trebalo bi da se otkravimo, ništa ne boli, tamo je
toplo i prijatno. A lep je i prizor kada se ljudi konačno pojave i otkrave. Već su nam
nedostajali. Tek što su pristigli, a već su nam temeljno unedostojili živote. Istoriji se sada
ukazala prilika, i više se neće ukazati, prilika, istorija hoće, a možda i neće, ukazala joj se
prilika da bude saslušana u miru. Učiteljica života drži predavanje, ona, ipak, najbolje zna.
Between the conception and the creation between the emotion and the response fališ the
shadow.

Ne mora se nužno gledati, dok govori, jer kad čovek nešto pogledom uhvati, to onda može i
da izgubi jer to onda postoji. Uskoro stiže vatreni plam, krevet osvetljava nam, a potom
nema više ni kreveta, a zatim ni nas. Gosti na svečanosti tamo gore za skok brzo noge u vis i
to hitro, u beg, u beg. Petnaest osoba napustilo je zamak, nakon što je oružje razdeljeno, a
mrtvi dopremljeni, a o dopadljivosti mrtvih tek ćemo naknadno. Ne verujem da se hrabrost,
taj neprikosnoveni ubica namrtvo, koji svaki kukavičluk smesta premlati na mrtvo ime,
odjednom, izražava do te mere sirovo i da uz to još i kliče, za to su, na kraju krajeva, imali
već dovoljno prilika, još i pre više od hiljadu godina.

Da će te poslednje gole ljude ovde još i gustira-ti! Pa to je nezamislivo, odakle im petlja, i to

bez ispaštanja, pardon, ne, naprotiv biće džemper od toga - bili su već svučeni, iz Mađarske
izvučeni, a onda i sami svučeni, izričito im je naređeno - odložite molim! Tako izgleda blaga
prisila, više i nije bilo neophodno, više im nije bilo ni potrebno, nisu mogli da se
suprotstave, a njihova tela dugo već opirala su se da lepo, pristojno ostanu kod svoje kuće.
Samo su hteli da odu. Nisu više mogli da izdrže. Jednostavo su se srušili!

Uopšte nije bilo potrebe za bilo kakvom pomoći, uopšte nije bilo potrebe truditi se oko
vatrenog oružja - da će, dakle, ti poslednji bespomoćnici biti smaknuti, umesto da se najpre
misli na spašavanje sopstvene glave koja više vredi u death’s tvvilight kingdom, i vreme
vredi više, naime, krajnje je vre-me, sada sakupiti što više bonus-markica za vreme, inače,
upadate u minus s vremenom! Odbaciti nede-la! Brzo, brzo, što dalje od berze! Pobeći! Ne,
ne pre nego što ovaj zamak zaspemo žarom i sunce pošaljemo na odmor, sad nam nije
potrebno, a to što ono može mi možemo dugo već: više da sijamo nego da postojimo, tako
bleštavo da sijamo da činjenica što postojimo uopšte i ne može da se vidi; dakle, dok drugi
opijeni dremežom potpuno raspušteno odmaraju, a kosti opušteno miruju, mi imamo još
posla da završimo. Imamo još nešto na umu. Klicanje je utihnulo, ševa iz cevi, nebesa se
veselo raduju što konačno pobediše oni pravi, ali oni se ne daju čuti, čuju se samo ljudi, no,
oni više ne kliču, ne kliču dugo več. Ruše se ćutke poput kule od karata. Nemaju više
nikakvu težinu, niti su je ikada i imali. Kome će nedostajati?
Moraju - put večnosti, ali prethodno ih treba lepo obraditi. Vlastožuđe, da, dobro,
posedujemo, u izobilju. Ali ko bi to mogao nazvati požudom, kada se ono uzvišeno spušta
želeći vlast? U tome ničeg bolesnog, uistinu, nema. Najbolje je da moćnici to sami srede, jer
već sutra oni - moćni - verovatno to više neće biti - moćni. Moraće da se naviknu da se i na
tom nivou može ostati sam, kada se ne pozivaju prijatelji i ne toči se vino, i vrele cevi ne
ispaljuju se u vetar, sve dok brdo ne siđe u dolinu, a nevreme visina u nizinu, gde čita se
Stirmer 3 ne bi li se za napad pripremio. U tako nekomfornoj i konfrontativnoj situaciji,
čovek može da se osloni isključivo na sebe samog, to bi i morao da može. I mi smo patili, ne
baš toliko silno! Mi smo bili posilni besnog Rajha! Izgubili smo sve, na kraju i sam Rajh. Rajh
diviziju morali smo da otpišemo, nismo znali od koga, s kojeg računa na koji. Da tako nešto
uopšte i može da se desi, desilo nam se prvi put i sigurno se neće ponoviti. Dajemo
obećanje. Dajemo obećanje sebi.

Izgubili smo sve osim onoga, što na svu sreću, još uvek imamo. Sreća samo sposobne prati.
Nema drugog izbora nego biti sposoban i srećan. Ili, Vi znate za nešto bolje od čuvanja
onoga što čovek ni izgubio nije? Izgubiti više od onoga što čovek ima, na kraju krajeva, nije
ni moguće. Tada ga je moguće samo zadržati. Postoji izbor. Sami su krivi, ti glupavi mrtvaci
- šta, zar nemaju ni glas da za-povedaju, niti snagu da slušaju? Ma, o čemu Vi to, molim Vas,
pobili bismo ih i ovako i onako, bez obzira na to koliko je života u njima još preostalo jer
sve je moralo da nestane. Rumenilo s obraza moralo je da bude izgustirano, poslednje (do u
bescenje?) a san raspršen, pre nego što uopšte i naiđe, ali zato kad naiđe, onda onako kako
treba! Onda: večiti san. Nema razlike u odnosu na popodnevni dremež. Spavanje nam
uopšte ne pada teško, te zašto onda ne umreti smesta, kada je spavanje već toliko prijatno?
E pa, hvala lepo! Pritom, čovek je mogao da ih oduva samo jednim potezom. Zašto se mučiti
oko repetitanja puške? Lovac kao i gledalac to rado čini za gospodu, u svakom slučaju,
podjednako rado kao i zarad sopstvenog pogleda, za svaku gospodu, najradije za svoju.
Gospoda se moraju detaljno proučiti. Mora im se samo reći ko trenutno vlada i već su
spremni, vrhovni šumari, naimenovani s vrha, oni repetiraju svaku pušku pre nego li opali i
treći put, a potom, poreći će sve, odreći će se i sopstvenih gospodara kao i svake druge
gospode, poreći će da su ikad služili ikakvu gospodu kao i to da su ikoga lično poznavali, ili
ih makar iz daljine videli, molim Vas, nema veze. Padajte ničice, drhtavog tela, marš! Dolazi
Rus, veliki, mada, ne i jedini sin Staljinov, on ima milione sinova u jednom! i on će ovaj
zamak ovde najpre da sruši, a zatim da zapali ili obc će stvari da uradi istovremeno, i to s
oha kraja.

Gde li ste ono beše ostavili Vaš plen? Stoji li još u desnima, unutra, Vaš očnjak? Da li se
kruna, par-don, htedoh da kažem, zubna krunica, drži, da li je bila pod garancijom bez
metala tu unutra, zbog kojeg je mogla uslediti nagla reakcija: strašna energija, pardon,
alergija. U međuvremenu, Mađari su se za to specijalizovali, zašto i ne bi, granica je konačno

3 Der Sturmer (Napadač, Jurišnik) - nacistički tabloidni nedeljnik koji je izlazio u periodu 1923-1945. - Prim.

prev.
srušena, isključivo za naše dobro, vremena su se, ta-kođe, promenila, i to više puta, treći put
malo smo promenili ugao posmatranja i sada više ne deluju toliko ružno, prednji zubi. Vi,
dugo već, još od Vaše druge propale promene lica ne primećujete nikakvu razliku u odnosu
na ono Vaše, na Vaš sasvim ličan zub sa svojom sasvim ličnom istorijom plombiranja crta
lica!

Ponudićemo Vam paušalnu cenu, uključujući hotel i koriščenje hotelskog spa centra, ne
onog za spodobe, već onog za zdrave, naravno, sa saunom i vvhirlpoolom. Mađari će Vam,
po želji, napraviti novo lice ili Vam zategnuti staro, to se, naravno, dodatno plaća, a to što
više nećete izgledati tako prirodno, ipak, isplati se. Još uvek. Tada ćete verovatno primetiti
nedvosmislenu promenu u odnosu na sopstveno lice, u odnosu na sopstvenu prirodu! Da
vidimo da li je ta zlatna grofovska kruna još uvek sposobna da sprovodi ili su i oni počeli da
prihva-taju plastični novac, da, plastični novac se prihvata i to uvek rado, da vidimo, nije li,
kojim slučajem, neophodno da neko drugi pri odlasku preuzme rukovodstvo! Nikako. Mi
smo se, u međuvremenu, navikli na ovo rukovodstvo. U okviru dodatnih usluga izdvajamo:
implantate grudi, implantate lica, implantaže zuba i plantaže ljudi, sa kojih se mogu povući
rezervni delovi. Oni odnekud, ipak, moraju da dođu. Mi garantujemo da se te plantaže
redovno ozelenjavaju i održavaju, da, upravo kao i Vaša gornja vilica, koju smo istesali iz
kosti kuka ili veštački je proizveli iz nekoliko ćelija. Napravićemo opet sasvim novu, vilicu.
Da niste zaplenili nešto drugo? Da niste upotrebili sopstveni očnjak? Da niste, kojim
slučajem, ubili tog čoveka koji je sve video, i koji bi, takođe, posvedočio? Da niste, kojim
slučajem, ubili i njegovog psa? Molim Vas, to zaista nije bilo neophodno, pas ne ume da
govori, zar ne, ne ume, zar ne? S tim svedokom smo završili. Još neko? Još koji kandidat za
Vaš lovački nož? Da, onaj tamo u autu, jedini preživeli.

Njega sada možete da ukokate natenane, sada, imate sve vreme ovoga sveta. Onomad, bili
ste u žurbi, bio je to luđački metež, neviđeni krkljanac, jeste, onomad, ali, ostao je još jedan,
i koknućcmo ga sada u njegovom autu, pa više neće moći da progovori ni reč. Ne, nema psa,
ima auto. Pokokaćcmo ih sve, neke pre - neke kasnije, i sad nemamo koga više da hvatamo i
ukokavamo. Ostali su samo turisti koji popravljaju zube i turisti koji zatežu lice. Njih ima
onoliko. Zato i ne čudi što nam je potreban nov očnjak, kad onaj naš sada stoji u desnima
nekog stranca! To, što više nije izdržao, ne čudi, zubni cement već je popustio, ne umem to
nikako drugačije da objasnim. A i sami ste krivi. U šta ste tako snažno morali da zagrizete?
Izričito smo Vam objasnili da neko vreme morate da čuvate plen, dok se kost ne sasuši i dok
se spram ostatka tela ne bude primećiva-la nikakva razlika!

Ovako, ostavili ste jasan otisak i trebalo bi da be-žite što pre, dok još imate vremena! Zato i
ne čudi što su Vam opet potrebni novi zubi! Ne čudi ni to što ste morali da uklonite
poslednje svedoke koji bi posvedočili o postojanju Vašeg plena, ipak, mora se napraviti
prostor za one nove, odgovarajuće zube, te zube, hoću da kažem, isporučujemo mi, i to
mnogo povoljnije od glupih Austrijanaca. Ipak, ne može se tako u nedogled, u nekom
trenutku, propašće ćela priča o Vašoj otrovnoj pljuvački, i Vaša vilica neće više stajati kako
treba, neće više ni jedna, pa ni veštačka, jadna vilica, ta pre-strpljiva, ta sve-pretr-pljiva, a
onda, moći će da podnese mleveno meso iz hamburgera sa ispasiranim pomfritom, u osnovi
ni to, jer osnova je puna. Nalaze se u zemlji, ukoliko ih neko nije iskopao i sahranio negde
drugde. Moguće. Nekadašnji gaulajter Štajerske i Štrudelgaua 4, i dan-danas zna sve
nastojnike izvođača radova, poznavao je lično čak i Vođu, ali nisu ostali dugo s njim, s njim
niko dugo ne ostaje. Prognao je tolike ljude, ali, uvek pristižu novi. Čovek - fenomen je to.
Čovek bi pomislio da će zemlja kad-tad biti prazna, ma kakvi! Ni traga praznini! Niti će biti
prazna jer oni su sada sahranjeni negde drugde.

Gospodin guverner 5 i gospodin gaulajter i gospodin krvave spomenice nosilac i gospodin

trege-ra nosilac, svi u jednoj osobi i jedna osoba, oni ne podnose prazninu, ne, oni isključivo
podnose sve odjednom, čovek, fenomen je to, koji je došao, kao da je došlo mnoštvo, kao da
je on mnoštvo, kažem ja, gospodin gaulajter dugo već ne podnosi ceo svoj okrug, iako je
njegov okrug bila čitava Štajerska, nema veze, vladao je i u Burgenlandu, a da zapravo njim
nije ni vladao, i njegova okrugla vilica u urednom grobu neće dugo držati zube, mada ih je
uvek tako uredno održavao. Ili nije. Da li je moguće da i on mora za Mađarsku? Bilo bi
nekako razumljivo. Njegovog plena više nema. Ili su ga bageri firme Mengele preneli negde
drugde, da nisu oni to kopali negde drugde? Jesu li išta zakopali gde drugde? To, svakako,
mogu da zamislim, to je, u svakom slučaju, tehnički vrlo moguće, uz pomoć dobrih
građevinskih mašina, to je prava sitnica, šljunka imamo dovoljno, a gospodin guverner je
veliki prijatelj gradnje. A lokalni građani, ne, ne oni, građevinske firme - njegovi veliki su
prijatelji. Jedino, nedostaje mu plen, bivšem gospodinu guverneru, nedostaje njegov očnjak.

On može sve da iskopa, on može sve ponovo da zakopa, ali njegov očnjak nedostaje mu
toliko da boli, a kako drugačije? Mi isključivo koristimo najbolju keramiku i najbolje zlato
Austrije, iz Eguse 6, ranije poznate kao Deguse 7, i koja je ljudima isporučivala gas, ili je
nastala neka zbrka? Sasvim sigurno, ja uvek sve pobrkam, ali ne uvek jedno s drugim. Uvek
mi smesta kažu. Uvek mi, zapravo, skrenu pažnju. S pravom mi skrešu u lice. S Mađarima
čovek ne može da bude načisto oko tog šta oni koriste, oni mešaju oplate kojima nam pune
vilice, retko izdrži ono što natrpaju unutra. Čak i kada čekićem mlatnu po tome. Muškarcu
je problem jasan, on može da se stavi u tu poziciju ili da ga čak i sam ugura, ali i ženi je znan
taj težak problem, zbog kojeg je često morala da proba, a mi, kad to kažem, mislim na sve
ljude, treba da peglamo čak i tamo gde više nema nijednog zuba!

Tamo treba da peglamo ili pobednici će još i da nas upeglaju, pobednici koji su davno već
gubitnici, ali nas još uvek zauzdavaju, no, naše crte lica nisu mogli da obuzdaju. Za to ste,

4Gaulajter - partijski vođa regionalnog ogranka Nacionalsocijali-stičke partije ili vođa gaua teritorijalne
oblasti, okruga, sreza; Stru-delgau - okrug u pokrajni Gornja Austrija. - Prim. prev.

5Motivisana muzikom jezika autorke prevoditeljica je u ovom slučaju posegnula za terminom guverner
umesto za adekvatnijim i preciznijim: predsednik pokrajine.

6 Ogussa - Osterreichische Gold-und Silber-Scheide-Anstalt, austrijska topionica zlata i srebra

7Degussa - Deutsche Gold-und Silber-Scheide-Anstalt, nemačka topionica zlata i srebra; hemijska korporacija,
proizvodila Ciklon B, hemikaliju korišćenu u II sv. ratu u koncentracionom logoru u Aušvicu. - Prim. prev.
svakako, zakasnili. Zašto se uzrujavate, to je najuglađenija vrsta grejanja? Na gas naravno,
šta Vi mislite, zašto mi gradimo sav taj sistem cevi delom kroz nekadašnju neprijateljsku
državu, delom kroz buduću neprija-j teljsku državu koju će rukovodstvo tek da stekne?

dobro, ove peći jednostavno nije moguće usavršiti, a unutra više ne može ni da stane,
ubacuje se tamo gore, gas, poput tablete, a izlazi tamo dole, stvarno, ne može biti
jednostavnije, zar ne, ne, više ne može da prođe, više ne može da prođe kroz sistem, sistem
propada sam, on prolazi kroz više zemalja, s kojima smo odnedavno u prijateljskim
odnosima ili to makar želimo da budemo, jer tamo je jeftinije, a mi i za njihovu krunu - we
are from Austria! - preuzimamo garanciju, Mađari nemaju tu šta s nama! Jeftiniji su, molim
lepo, priznajem, inače, ništa ne priznajem, niti odajem, u najmanju ruku ne odajem puno, a
ni malo, ne, ništa drugo.

Oni ni za šta ne preuzimaju garanciju, Mađari, jednostavno takvi su, no, jednom prilikom -
jesu, garanciju za državljanstvo nekog nemačkog ratnog pobednika, koji to nikako ne može
biti, jer oni ipak nisu pobedili, i Vi to sasvim dobro znate, moje saučešće, ali za nekog, ko u
prvom redu ne želi da bude pobednik, a zatim ni gubitnik, takve stvari postoje, ali oni tu
igru ne igraju. Mada, to uopšte ne bi bilo glupo!

A samo je skijanje bolje od toga: pobediti u skijanju je najbolje, zato i jeste najbolje živeti u
Svajcar-skoj ili u Austriji, i pobeđivati u Adelbodenu, Grin-delvaldu, ili na Arlbergu, ukoliko
čovek već voli da skija, ali tamo je, uvek, prijatno, čak i leti. Da, i leti, takođe. Zapravo - uvek.
Nema veze, ako se Vi ovde više ne snalazite, to se brzo nauči: pepeo je pepeo, ruine su
ruine, štroka je štroka, postoje drugi koji se snalaze, a uz oznaku geografskog porekla vina,
gratis dobijate i titulu plemićkog porekla, no, to je, ipak, od nevelikog značaja; za takvog
magnata čija kolekcija slika predstavlja pravi magnet za gladne mase, ne, izvinite, greška,
magnet za site mase predstavlja ta umetnička kolekcija, jer umetnost se ne sakuplja baš
rado, ona se radije rastura, baš kao i mi, ona radije rastura druge, najpre se mora s puno
muke upecati, za mase, čije oči, pak, nisu tu, oči nisu tu, oči lutaju unaokolo, ali ne gledaju
umet-nost, ne, ovde nema očiju, mi sve poričemo, oči nisu stigle zajedno sa svim ovim
lepotama koje vidite, oči uopšte nisu pristigle, jer su pijane, jer su pile, šta trepavice da
izdrže mogu, tu ne može niko više da se pridruži, ne, nikakvih očiju ovde nema. Sve
poričemo. Poričemo i pre nego što nam postavite pitanje. Mislim, ne bukvalno: postavite.

Umetnost je za mase kojoj se ona objasniti ne može. Umetnost je suštinski neobjašnjiva.

Razume-ju je samo dve, tri osobe. Ona je fenomen, ona je nevidljiva, besmislena,
beskorisna. S vremena na vreme - oči svrate, ali džabe, one žele nešto da vide, ali ne vide
ništa, jer umetnost se opire sakupljanju, sightless, useless the eyes reappear as the
perpetual star multifoliate rose of death’s twilight kingdom the hope only of empty men.
Prazni. Da, prazni, negde su pokopani, sve je jasno, ali to, zapravo, nije bilo neophodno. Sto
je prazno - prazno je, i ne mora da se sahranjuje. Sto je šuplje - šuplje je, i ne može da bude
umetnost. Nije nikakva umetnost biti šupalj. Niti je kakva umetnost biti prazan.

Dozvolićete mi - ali, dozvoljeno je, venčanjem, smrću ili preobraćenjem postati njihov
državljanin, mada od Mađara nećete dobiti ama baš nikakvu garanciju, možete da dubite na
trepavicama - nećete je dobiti, iako je Mađarska dugo već ponovo potpuno suverena
stručna država, stručno prekaljena i sravnjena u jednom, i to sa lekarima stručnjacima
slobodno naseljenim među slobodnim, naravnim ljudima svete, zdrave, naravne
samoživosti, u svetoj zemlji, pri ravnoj, ali svetloj mesečini. Zašto bi tamo bilo drugačije
nego kod nas, gde ima i svetlosti i tame, svetlog i tamnog piva? Zašto bi tamo bilo bolje?
Nigde nije bolje. Samo kod nas nikad nije dobro. Idite nekud drugde! Kod nas nije dobro,
niti će ikada biti. To kažem ja!

Kad kod nas već nije drukčije nego što je negde drugde drukčije, pardon, drugačije, kao kad
bismo bili negde drugde, negde gde bismo bili drugačiji, pardon, zašto je onda taj čovek,
čistokrvni Nemac postao baš Mađar, šta je on to smislio, od kakve mu je to koristi, zašto
misli da mu je to dobro? Čovek može da bude Mađar ili Holanđanin ili Belgijanac ili šta ti ja
znam ko, ali ne u Mađarskoj, Holandiji ili Belgiji, a ponajmanje ne, ukoliko vreme još nije
sazrelo jer kad угете sazri te zemlje ga onda ispljunu, odjednom, ne prijamo im više, ali,
svejedno, moraju da nas prožde-ru, ne prijamo im, ali zato oni nama prijaju. Postoji puno
dokaza, sve sam ih raspečatio, iscepao i do-neo. Istorija me je ponovo zasula gomiletinom.

Ova istorija nije nam baš na čast, bilo bi bolje biti Mađar ili Holanđanin, i mi to onda i
bivamo. Ima mnogo više sati nego što smo mislili da ima, mnogo više nego što smo ikad
mislili da ćemo doživeti. Sada smo u Južnoj Africi. Sada smo u Argentini. Svejedno je, kada
Nemac dođe trebalo bi da budete svuda, samo ne tamo gde je Nemac, i to bilo koji Nemac, a
mi smo ti, u najmanju ruku bili smo, čak i kada to sada nismo, ne više, a naravno ni u
Nemačkoj ne bi trebalo da budemo, u Nemačkoj nikako: kreneš prvi, stigneš poslednji.
Šapat, ne lom. Čak i kada Nemačka samo šapuće, ono puca po svim šavovima.

Kada dva Nemca tihim šapatom, kuknjavom, satkanom od nebrojenih glasova, nalete jedan
na drugoga, tu nema nikakvog praska, onda se pojavi taj šapat nakon čega se više niko ne
usuđuje da šapuće. A o razgovoru naglas da i ne govorimo. Ne, to nije istina. Ja svuda čujem
Nemce kako razgovaraju na sav glas. Onda primete da se na maloj razdaljini nalaze ljudi
koje potom satru svojom pričom kao kosilica travu. Nakon toga, trava više ne raste. Niti bilo
šta drugo. O tome se ne govori. Zašto onda dolazi ovde, Nemac, kada mu se toliko sviđa kod
kuće? Zašto dolazi i razgovara o svemu, tek tako, umesto da šapuće, a ponajviše o onim
komplikova-nim stvarima?

Nemac je najžustriji putnik i besednik kojeg znam, i to samo zato da bi nakon toga opet
mogao da se vrati u Nemačku. Upravo zato. On putuje i besedi svog života zarad. On za život
putuje i besedi. Kada stigne najbolje je da mi budemo negde drugde. Inače, doneće nam
opet rat. Sve drugo već je doneo. Kada potom stigne, Nemac, trebalo bi da budemo negde,
gde ne postoji to Tu, ali to važi isključivo za period opasnosti, na tome insistira taj nemački
duh, teški.

Kada ga ugledate - ne pokušavajte da ga dignete, da ne biste zaradili bruh, pustite ga da

padne, a zatim razbiće se i ostaci! A kada isteknu i poslednji ostaci, njegove krhotine ležaće
rasute po svetu i služiće za raščišćavanje, vredni Nemac uvek radi, u malim zamasima, od
kojih svaki ponaosob tvori jedno ćelo, u celini uzev, ne nužno nešto obrazovno ili nešto
uobličeno, no, on završava posao, svakako, pričam gluposti, hvala kao i uvek, za ovaj
priželjkivani aplauz, makar to! Nemac, zatim, pošto se na putovanjima stvorio, rastvorio i u
sebe pretvorio, i to po ko zna koji put već, on s naočarima za sunce, bilo u kupaćim gaćama,
bilo u bikiniju, leškari po-svud, tamo, gde je lepše nego kod kuće, sa ostacima garderobe, on
je, ipak, ljudski škart, Nemac, jer još uvek poseduje ljudskosti kvart. To nismo mogli da mu
oduzmemo.

Nemcu. Nemačkom vortšturmfireru, skraćeno Vortanu 8, jer sve nemačko raspoređeno je po

šturm-odredima, i ne dovodi se u pitanje, nikada. U prisustvu drugih treperi od dobrote.
Treperi od svega što bi moglo da se desi. To je, u međuvremenu, naučio. Da čovek ima zašto
da ga se plaši. Od svega što bi mogao da prouzrokuje, i šta bi sve u sebe mogao da utrpa. To
je naučio. Zato - mirno ostanite u Nemačkoj, ne u nemiru, na miru, jer ako je Nemac tamo i
konačno je miran, a i mirno je, onda zagarantovano ne postoji nikakva opasnost. Onda su
svi na konju, i lako ih je naći, svi na vrhu najvišem, odakle vide mnogo manje, nego što
odozdo vide njih. Neprijatna situacija za nas preostale, koje su ostavili za sobom, Nemce, ali
ne i za njih. Mi smo ti koji ležimo na podu, a ne oni. Čak i kada je Nemačka ničice saterana,
ona tu još uvek stoji, kakva glupost jer tako predstavlja laku metu. Svi Nemci predstavljaju
metu i imaju cilj. Njihov glas, njihov glas razuma je u pravu, on stalno odzvanja i pre nego će
Nemac - koji svoju moć izjednačava sa silom, a potom joj pridoda i malo morala - uopšte i
porazmisliti, pre nego milione njih satera u peći.

8 Wortsturmfilhrer - aluzija na glasnike kao i na nemačkog boga neba Votana, odnosno Odina. - Prim. prev.
Jedan apartan glasnik:
Stoj stani stoj! Mi smo, ipak, uspeli da zauzmemo kognitivnu distancu u odnosu na to vreme
ekstrema, i tu distancu ne bi trebalo tek tako da stavljate na kocku u tom kazinu
razmišljanja. Sada, kada ste, konačno, naučili samostalno da mislite i delate. U najmanju
ruku, nikad više ne bi trebalo da stavljate sve na istu boju, nikako čitavu tu distancu, niti da
stavljate na kocku saznanje o tome šta je bilo. Budite srećni što ste napokon osvojili, to
saznanje! šta ja to pričam. A o minimumu ne-pristrasnosti u mom slučaju, nažalost, ne može
biti reči, ja već u toj meri moram da se napregnem da popamtim sve o čemu treba da
izveštavam. Izvesna i potpuno pristrasna gospođa napunila mi je time glavu. Sreća, te Vam
ona nije nimalo simpatična! Nisam upamtio baš sve. I sve u svemu kad nema ko da vlada i
kad svako vlada isključivo sobom, nastaje haos za koji ne mogu da budu odgovorni glasnici.

Mene, za početak, uopšte ne zanima ta ideološka linija, koju Vi meni i toj gospođi, koja mi je
došapnula moj tekst, stalno pripisujete, već me zanimaju ljudi i njihovo ponašanje, zato što
većina ljudi i deluje protivrečno jer oni, tokom godina, svoje stavove prilagođavaju situaciji.
Što se mene, dakle, tiče, ljudi mogu mirno da menjaju svoje stavove, ali ja kao izveštač
preuzimam taj stav, pa makar i sa zakašnjenjem jer ja, dakle, nisam u mogućnosti da
izveštavam unapred, zar ne, taj stav je, dakle, kalibrisan upravo za Vas, po želji jedne
gospođe, koja se, na svu sreću, ne računa, i Vi možete da ga preuzmete, taj stav, tako je,
onakvog kakvog Vam ga nudim, što se mene tiče, možete da preuzmete i moj karakter jer
moj karakter je istrajniji od mojih stavova, kojima, uostalom, ne bih smeo da dozvolim da
utiču na izveštaj, to mi je lično zakuvala ta gospođa, iako ona uopšte i ne ume da kuva i
stoga ništa i ne poslužuje, od nje čovek uvek ode gladan. Večito mi prebacujete kako
deklamujem samo ono naučeno, kao što i toj gospođi prebacujete da pruža samo naučeno i
šta ja imam od toga? Tražila je da joj se vrati njena zaštita, moj zaklon! I gde sam tu ja? I gde
ja sada da se sklonim? U početku, ja sam taj stav samo pozajmio od gospođe i već sam
morao da ga vratim, pre nego da sam na miru mogao i da osmotrim svoje poreklo. Ona, ta
gospođa, i još nekolicina njih, koji se više ne računaju, oni su mi predali te zaklone, i ko se
sada krije iza njih? Upravo oni stoje iza njih, zaštićeni od kiše, pod mojim okriljem i mojom
zaštitom, a uostalom, ja sam ih samo pozajmio! Sopstvenu zaštitu nikad nisam imao, pa čak
ni za moj najslabiji deo. Prebacujete mi da mrzim Nemce? Ozbiljno? Da mrzim Nemce? Ipak,
na kraju krajava, mogu da Vam kažem, bez obzira na to šta sam rekao ranije: ponosan sam
što sam Nemac!

Mi Nemci u toku naših duširanja naravno, pravih tuširanja, konačno, moramo da sebe
ohrabrimo u jačanju nacionalne svesti, moramo dobro da je tušem istuširamo, iako uopšte
nismo Nemci, to Vam kažem ovde i sada, ne samo zato što mi je tako naloženo, već zato što
će se ova hrabrost izgubiti na neko vreme a žrtve, mrtvi, oni, za mrtvima ostali, da, oni tako-
đe, žrtve, kažem ja, žrtve će se više nego bilo ko služiti prljavim trikovima ne bi li postigle
ono što žele. Žrtve uvek nešto žele, čak i kada to više nisu i kada ih više neće ni biti. Mi smo,
svakako, svesni da upravo u ekstremnim situacijama pojedinačne osobe mogu igrati važnu
ulogu, važan je svaki pojedinac i njegova uloga, važno je, a već igraju i ovde, lica ovde igraju
operu, tu vrstu mrtvu, ne, žrtvu, igraju svoje ogromne uloge, dok ih uloge ne prevaziđu, i
jednostavno ih ne odbace. Dok se ne zasite superiornosti koju imaju nad drugima. Dok se
ne zasite tih trikova posebnosti.

I onda opet rade isto što i drugi. Da, i oni to rade sada, pre nego što otpočne budućnost.
Nemci se nimalo ne plaše sebe, u tome je njihova veličina. To su ljudi sa izvesnim
unutrašnjim kompasom, i uvek su ga pratili, Nemci, čak i u rizičnim trenucima. Uvek su
pratili iglu svog unutrašnjeg kompasa. Ko sam ja njih da osuđujem, ne mogu da promenim
gde pada sever! Približavaju se drugima, Nemci, ali više ih ne muče. Naučili su iz istorije,
rado su učili, oni žele da budu srećni, a ko to ne želi? Sve što ću reći o mučenju biće istinito,
ali ne više i aktuelno. Da smo znali ono što danas znamo! Ne bismo verovali! Učili smo s
puno muke. Ne bismo verovali da će nam oni nakon nas rođeni postavljati pitanja njima
svojstvena. Ali, mi već nameravamo da se okrenemo protiv moralne oholosti sveta što
usledila je nakon nas. Obrćemo se sada, obrnuli smo se, sada Vam se obraćamo, i potom
ćemo s Vama razgovarati, svakako bez obraćanja pažnje, ne možete od nas sad da zahtevate
još i to, ali možete, mi se obrćemo, ali ne obraćamo se Vama. Vi zahtevate pažnju čak i kad
samo na trenutak skrenemo, ne mogu da verujem! Šta bi naknadno moglo da se odbije? Vi,
dakle, zahtevate našu podršku! Vi zahtevate da mi kažemo, bilo je tako i tako, ali kada bi to
što je bilo, bilo danas, mogli bismo za sebe da kažemo, mi bismo, mi bismo, svakako, krili
progonjene ljude ili sličan šljam. Mi to i činimo. Učinili bismo.

Znali bismo kako bi se ponašali roditelji i bake i deke, mi smo danas konačno sposobni sami
da pro-cenimo i ne moramo, konačno, konačno! Kao glasnici da ponavljamo šta nam kažu,
šta nam odrede. Ne moramo više da se krijemo. Nisam spreman da Vas poštedim napora da
mislite sopstvenom glavom! Najvažnije je da ja kao glasnik ne moram da mislim
sopstvenom glavom. Za to ste, sada, zaduženi Vi. Dobro. Gde smo ono stali? Ovde. Uloga
sudije ne pristaje nam, a ni Vama. Oduvek nas je, trenutak, samo negde da odložim svoj
težak istorijski bagaž, gde nikome neće smetati, da nemate možda neku sobicu, neka mala
bila bi sasvim dovoljna? Hvala, trenutak, hvala, trenutak, ne gurajte me tako, ne vucite me,
moram da odložim svoj bagaž, vidite i sami. Znam da ste potputno hipnotisani pričom o
tom jezivom vremenu, Vas zapravo ništa drugo i ne zanima, jasno mi je, i dok buljite u taj
užas što obeležio je ovu zemlju, Vi od Nemačke ponovo pravite centar sveta! Da, zar Vam to
nije jasno? Molim Vas, meni je kao glasniku svejedno, ja ću zbog toga samo postati još
značajniji, ali nije dobro od Nemačke praviti centar sveta, bolje od nje napravite periferiju,
zadnjicu, onda ćete, u najmanju ruku, moći da sednete, izvinite, molim Vas, dobro, dakle,
centar, ali, sada, centar u negativnom smislu. To nije dobro. Zadnjica bi bila bolja i
praktičnija.

Kada ćemo, mi, glasnici, moći da sednemo onako na miru? Dakle, ja Nemačku sasvim
razumem. Centar nije tako dobar. A što se mene tiče, svako ima svoj centar, i katkad se neko
smatra centrom sveta, oko kojeg se sve vrti, sve sam valcer, kakva glupost, pa dobro. Ali,
kako biste izbegli takvu vrstu fiksacije prošlošću trebalo bi u budućnosti, ako je doživite, na
nekoliko decenija da odete na neko drugo mesto, ; možda u Južnu Afriku, Argentinu, da,
najbolje u Ar-i gentinu, tamo ćete najbolje proći, bez obzira na to šta i mislili o Nemačkoj,
bez obzira na to ko se sada Ne-i mačke maša, a nakon toga izveštavajte dalje. Nakon i
Argentine to ćete uvek moći. Primirite se tamo, pa tek onda izveštavajte! Da, znam, trebalo
bi da se vratim sa sopstvenih vrata, ali unaokolo uvek ima toliko đubreta, navukao ga je
glasnik koji raznosi poštu, uglavnom reklamne papire, iako sam mu to najstrože zabranio. I
još dok ih bacam u đubre, čujem glas odozgo, koji verovatno nije glas licenciranog glasnika,
glas koji kaže: nikada se prema drugima ne ponašajte kao zakonodavac! Ne, nikako!

Taj glas je, pritom, u pravu, glas žene i glas muškarca, oba su u pravu. Poznajem još jednog,
ko to stalno radi, sastavlja zakone, još dok govori, svaka reč - zakon za sebe, ali ta se osoba
sada i te kako kaje. Ta se osoba već decenijama kaje, zato što sve što kaže, postaje zakon.
Ima zbog čega i da se kaje i zbog činjenice što je žena, da, i zbog toga se kaje, to joj je krajnje
neprijatno, ali najviše se kaje zbog toga što je toliko dugo bila zakonodavac, šta će drugi da
pomisle. To joj nije priličilo. To što je žena, to joj svakako ne priliči, ali to što hoće da
sastavlja zakone, tek to joj uopšte ne priliči. U Ne-mačkoj vrvi od apostola i čuvara morala,
vrvi kao u mravinjaku, otkrivaju se papiri koji se bacaju, i ja sam pobacao već tonu papira,
više ih uopšte i ne gledam, već unapred vidim da se radi o reklamnom materijalu, čovek i ne
može da ga se otarasi dovoljno brzo, niti može da se otarasi ljudskog materijala tako brzo,
koliko brzo isti može da se napravi i opet razdeli.

Mi naše papire, s kojih sve čitamo, jednostavno bhcamo u đubre, njemu je svejedno, ono
ništa ne oseća, ono nema osećaj za osećaj, u svakom slučaju, ne u meri dovoljnoj za nas,
kojima osećanja još uvek nešto znače; papirnom đubretu se sa spoljne strane ne vidi da li je
bilo gratis ili mu je nekoć nalepljena poštanska markica, zalepljena u bolovima na ono
polomljeno, oprostite, skliznuo sam u pogrešan red, eh, znam da ništa ne opraštate. Još
papira! Čak i kada Vi, kad mnogi od Vas to ne žele da prihvate: znaci umora već se javljaju.
Nakon tridesetog prospekta koji sam bacio jer budućnost je protekla drugačije u odnosu na
ono što je prospekt predviđao, napraviću pauzu.

Kada Vas za nekoliko decenija budu pitali: šta je maturanta najviše nerviralo u školi, reći će,
ovo vreme ovde, koje uopšte nisam proživeo i koje mi je poznato isključivo iz izveštaja
glasnika. Te jezi-; ve godine o kojima glasnik izveštava, ako do toga uopšte i dođe, jer on od
svih tih papira više ni ne vidi naša vrata, niti vidi prorez kroz koji bi mogao da ubaci svoju
malu poruku, glasnik će, tada, ipak, i morati da prizna da je tih nekoliko godina, provedenih
u deljenju poruka, zauzelo, ipak, pretera-no važno mesto. Ukoliko se to mesto malo
uzdigne, ono se ipak nalazi na trista tona stare hartije, košmarne hartije? Strahotno
košmarne hartije? Ne, stare hartije, koja nije uklonjena, onda bi čovek sa stopostotnom
sigurnošću mogao da zna kako bi se poneli drugi, i kako bi se čovek poneo sam, naime, kao
izuzetak. Sam je čovek.

To još uvek nije otpor, to se opire otporu, to što biste Vi tada sasvim sigurno uradili. Da ste
uopšte išta uradili, to bi onda bio pravi izuzetak. Postoji tolika zona moralnog sivila,
priznajmo! Ali na ovim prospektima je sve tako divno šareno, na njima se više ne vidi ko je
bio dželat, a ko žrtva, ali to ni ne mora da se vidi, to je puka podela, ona se u svakom
trenutku može i promeniti, uzmite Vašu hemijsku ili Vaš flomaster i unesite izmene!

Ne morate da sledite moju kalibraciju, svejedno je, danas je sasvim svejedno, zna se ko je
bio dželat, a ko žrtva, mada na ovim prospektima u boji videćete dodatno i sve međutonove,
no, oni upravo moraju da idu. Imaju zakazano. Međutonovi, trenutno, imaju zakazano,
tamo, gde živi zdrav čovek, kojeg moraju da opišu. Ne, Vi lično ne morate ništa da opisujete,
jer propisno i nepropisno više ne postoji, ovde postoji samo nešto između. Uklonite
međutonove, visoke tonove, nema bogatih, ni siromašnih, čega još nema, zaboravio sam, a
ono što preostaje sada takođe nestaje. Toliko.

Glas koji upravo čujete, to je glas predzaptivača, ne, već glas samog pevača, na koji nas nisu
upozorili, njegov gromki pevački glas odzvanja liftovima i gostionicama, robnim kućama i
planinom Kifhojzer 9, da, on iz sveg glasa, sa svih strana, odzvanja vazduhom, ne može mu
se uteći, i njegov čas, glas časa, htedoh da kažem, čas glasa, on je stalan i stalno je stizao na
vreme. Ne bi li, koristeći se rečima o dobru i zlu, verovatno, upravo to tematizovao za
buduće generacije, koje, eto, opet marljivo posvuda tumaraju i pronose ljubav prema
bližnjima, svojim bližnjima, neumorno, poput buktinja, s kojima čovek ne mora dugo da se
bakće, jer ih kod kuće ne može iskoristiti, ta ljubav prema komšiji iza žičane ograde, šta
samo ono, dakle, hteo da kažem, šta ja, sada, kao glasnik treba da Vam poručim o Nemcima,
o tim glavnim zločincima stare ere? Ali, mi, u ova naša nova vremena, imamo druge, još
bolje zločince. Nemci Vam poručuju da danas neće stići, jer se još uvek nalaze na najvišem !
vrhu sa kojeg ne žele tako brzo da siđu. Moraju da uživaju u pogledu na dolinu u kojoj su
drugi, i i tek onda imaju nameru da napuste visoko uvreženo mišljenje o sebi, jer svi su oni
umislili da znaju šta ljudima prija, a šta ne, i stoga je stalno njihov čas,

Nemaca čas, emisija Nemaca je stalna i dešava se stalno i stalno se emituje. Samo treba da
upalite i čućete nemačku emisiju.

Nemac šalje u misiju, Austrijanac voli da ga Nemac naknadno pošalje, samo naznačite
adresu, poslanik je i blagosloveni izaslanik, koji voli što ga šalju svom udesu, sve dok ne
postane umešniji od onoga koji mu je taj udes na vrat nabacio i isti mu polomio, i naravno,
umešniji od onog kojeg je njegov udes zadesio, dobro, spojevi su lepo izglačani, to je
naređenje, sve dok ne postanu neprimetni, sve dok ne budu mogli da se prepoznaju, sve
dok se spojevi sasvim ne spoje, trebalo bi da nastane lepa, glatka površina, ali ne bi trebalo
da se vidi, kako je nastala, i šta se tu eventualno protiv volje spojilo ili bi se spojilo, velikim
prevelikim ljudskim radom. A o sklopu sudbine bolje ništa da ne znate, jer Vi nikada ništa i
ne želite da znate, najbolje je, da Vi, ni naknadno, a ni prethodno, ne znate ama baš ništa jer
ono najvažnije, o čemu ne želite da znate, biće već tamo - dole, oni već jesu dole, oni su dole
ispod nas, ali mi to ne znamo, zar ne, ne, to nije istina, ne, istina je, svejedno, da li je istina ili
nije, svejedno, Austrijanac je, u međuvremenu, u umešnosti postao umešniji od Nemca, koji
sve popamti i uvek sve ponavlja, kako ne bi zaboravio.

Budimo objektivni. Nemac sve primeti, a sve i popamti, on, na primer: zapamti svako mesto
na kojem je proveo odmor i na kojem je bilo lepo, toliko lepo da bi najradije zauvek tamo

9Kiffbduser - brdoviti venac jugoistočno od Harca; mitološki topos, gde počiva Fridrih Barbarosa; takođe
alitcracija naspram Kaufhduser u značenju: robne kuće. - Prim.prev.
ostao, ali on ništa ne zapamti zauvek, on samo zapamti da bi najradije zauvek bio na
odmoru, ali, zatim, brže od drugih primeti - šta na tom mestu nije u redu, i kakva je
nepravedna podela po sredi. On bi želeo nanovo da raspoređuje. On bi želeo sve iznova da
prosuđuje. Austrijanac, s druge strane, uvek sve zaboravlja, ali ne zaboravlja da je
principijelno protiv zaboravljanja kao takvog. Takva je podela posla.

Ko zaboravlja - srećan je, ali samo ukoliko je sve-stan đa je nešto zaboravio. Ako zaboravi, a
toga nije ; svestan, onda se nadalje ništa i ne dešava. Danas Vam poručuju, ali, nažalost,
zaboravio sam ko je šta zabo-i ravio: za banju dobićete, naravno, izvesnu garanciju, čak i za
naredni sat, da, Nemac u trgovini prevazila-: zi samog sebe, širi se, vapi za vazduhom i
uzima ga, odakle god je moguće, taj svetski šampion u izvozu, in this last of meeting places
we grope together and avoid speech, ne, to, ipak, ne, Nemci, oni pričaju i delaju,
istovremeno, i skoro uvek znaju engleski.

Uostalom, neće zadugo još biti svetski šampioni u izvozu, Nemac, uskoro stižemo mi, ne,
ovom prilikom ne stižemo za njim mi, Austrijanci, ovom prilikom ostajemo gde jesmo,
ostajemo očaravajući, kakvi već jesmo, ne moramo više da budemo Nemci da bismo bili
očaravajući, to već i ovako i onako jesmo, to smo oduvek i bili, očaravajući već svojim
jezikom koji je nastao da bismo negde drugde mogli da govorimo engleski, a ovog puta,
konačno, na redu je Kina, ovog puta dolazi Kina, Carstvo sredine, i oslobađa nas naše
osrednjosti, a Kina ne govori, ali zato dela i te kako. Kina, trenutno, unapređuje svoju
ekonomiju. Sigurno žele više da znaju o evropskoj garanciji, koju smo im ovde priložili,
nemojte se plašiti: ona garantuje da banje unutar Evrope od samog početka funkcionišu bez
štetnih bakterija stranaca, ali naravno samo ukoliko ne dozvole pristup strancima, daćemo
garanciju verovatno i za termalna kupatila, iako visoka temperatura upravo, bakteriji svih
bakterija, Regini Coli prija, o, da, vlažno-toplo područje, baš prija nebeskim kraljicama i
nebeskim kraljevima, priča se, razmnožavaju se u nedogled, for theirs is the kingdom, što se
mene tiče, i ovako i onako smo u govnima, te zašto ne omogućiti klijanje, kada čovek već
hoće da odgaja Ijude-gospodare, to, u principu, može da bude bilo ko, čovek-gospodar, i da
kroti svoje robove, i to, u principu, može da bude bilo ko - rob, sve dok ne umre? Time samo
sebi škodimo! Previše glupo! Ne možemo da se usaglasimo, možemo da se složimo samo
oko toga ko je gospodar a ko rob, ali nikad nije dovoljno rano početi suzbijanje i uništavanje
te bakterije. Zašto smo ih onda kupili, zašto smo ih onda do-neli ovamo? Pa i nismo! Eto!

Sada znate. Izgubili smo garantni list, nemamo nikakav dokaz da smo ih uopšte doneli
ovamo, da smo ih kupili, robove. Uklonili su sve tragove, logično. Žrtve su bacane u cikcak
grobove ili su u njih, delom još živi padali, jer ubijanje je, ipak, posao, ne možete ni da
zamislite koliki je to posao, mi te žrtve, dakle, bilo mrtve ili žive, ubacujemo unutra, jedne
preko drugih, masa ljudi, uopšte ih nije malo, postavljalo se pitanje: kako što veći broj ljudi
da ubacim, ne, kako da se ubace u što manji prostor, a to se ne pita samo Turistička
organizacija za međunarodni turizam. Jedno je sigurno - ti cikcak grobovi u svakom
trenutku mogu se, mada, najbolje je, ipak, noću, isprazniti veoma lako, uz pomoć teških
građevinskih mašina.
Grobove zatim nije više moguće pronaći jer smo, na primer, kopove šljunka pretvorili u
grobove, svakom zdravom Ministarstvu građevine poznat je taj kop šljunka, svaki
građevinski preduzimač je u posedu nekog ili za neki zna, odakle bi, uostalom, dolazila ta
važna građevinska sirovina budućnosti? Šljunak, Šoder? Svaka zdrava ekonomija
priželjkuje da prizvodi i, naravno, prodaje što više šljunka, što više šodera. Trage-frange.
Moguće je da su tamo, ali nisam siguran.

Nemam nikakvu garanciju. Tako je, za Degusine 10 proizvode, takođe, postoji garancija, gde
sam je ono stavio? Mislim na Degeš 11, videli smo da su delo-tvorni, isprobali smo ih na
milionima, hteli smo da budemo sasvim sigurni da neće preživeti, ali, inače, nizašta ne
postoji garancija. Nema garancije ukoliko proizvod nije naš, nije iz Nemačke, iz Nemačke-
Au-strije, već od negde drugde, iz Mađarske ili drugih zemalja bez suvereniteta, koje ranije,
kao što i samo ime kaže, uopšte nisu postojale ili su postojale samo u formi slugu ili
sluškinja, saslušajmo i te ljude! Potpuno nezavisne od nas bile su te zemlje, jednom od
ovoga, drugi put od onoga, narednog puta od izvoznih kvota, potom opet od kvota stranaca,
a ako su i bile, onda isključivo da bi mogle da povuku ili ustupe svoje državljanstvo, i ljudi bi
onda bili drugačiji od onih kakvi su se rodili, i drugačiji od onoga kakvi su bili kad su se
rodili.

Recite mi, molim Vas: koji Nemac dobrovoljno postaje Mađar? Iz Mađarske ljude samo
odvode, ili oni svojevoljno odlaze. Imaju i razloga. Ali, odvode ih i bez razloga, u svakom
slučaju, makar deo njih, i to ne mali deo, odvoze ih na železničku stanicu, njihovo
otpremanje se nadgleda, iscrpljeni su, gotovi su i onda završavaju u jamama. Samo onaj ko
bi, prošavši kroz ovo, želeo da ostane Nemac, otišao bi, u ovoj začudnoj situaciji, u
Mađarsku! Bolje Mađare da dovedemo ovamo, onda ne moramo da idemo tamo. Onaj ko, i
ovako i onako, može da ostane, odlazi u inostranstvo, inače, mogao bi smesta da ostane, ne
bi imalo smisla, kada bi otišao. Bio bi nepodoban. Bio bi neuhranjen. Posao bi ga smrvio, a
potom bi ga sahranili i onda ga više ne bi bilo. Nemac u inostranstvu: to je najbolje od
svega. On se na taj način udaljava od sebe i odlazi nekuda drugo, on želi da bude - ko? Ko
želi da bude Nemac? Njegov novac ostaje u Nemačkoj, oplođuje sam sebe, što je veoma
praktično, kad je, i ovako i onako, već u banci i ne mora da se brine šta će biti s njim. Nekoć
je sve to bilo naše, da, i sada je sve opet naše, večito sve, pa i Austrija, koja je bila i biće, na
kraju krajeva, uvek nemačka, sada znamo i zašto, da, i zubi, i oni su nekoć svi bili naši. Dok
smo bili mlađi i još uvek ih imali. Sve je u to vreme bilo centralizovano. Centrala je
jednostavno potrebna, čovek se kratkoročno zadesi na nekom drugom terenu, a ne na svom
sudbinski namenjenom tlu.

Čovek je, odjednom, Mađar, a da ni sam ne zna zašto. Nema nikakve veze s Nemačkom,
možda u Nemačkoj ima nekog posla, rat stalno nešto zahteva, jednom izgubi svoju opremu

10 Videti napomenu 7

11 Degesch - Deutsche Gesellschaft fiir Schadlingsbekampfung; proizvodili, takode, Ciklon B. - Prim.prev.

za fizičko, potom svoju četkicu za zube, zatim svoj teniski reket, pa štapove za skijanje, i
svoj život, večito nešto nedostaje kako bi ljudima stalno nešto nedostajalo, što se završava
time da nedostaju sami sebi. Nedostaje nam nekoliko njih. Pronaći ćemo ih! Sve ćemo ih
pronaći! Centrala je u Berlinu, druga u Diseldorfu, upravni odbor uskoro biće u Sibiru, stiže
već sledećim vozom, a potrajaće svakako dok ne stigne. Vlasnik svega, ili u najmanju ruku
polovine svega, u Svajcarskoj je i, za sada, ostaje tamo, neće pobeći jer u to vreme putovanje
je još uvek bilo opasno. Mi, ono dobro i ono loše istovarujemo tamo, gde nema nas. Tako
treba, to se zove outsourcing, makar tako mislim, žito-va-mo, kukolj-tamo, ali ja sam samo
glasnik. To katkad zaboravim. Povraća mi se. Zatim se pojavi senka i ja opet znam gde sam,
vidim tu preda mnom šta sam sve od sebe dao.

Kada sam se skoro pa smrzao, čak sam i ja nabavio centralno grejanje, samo, nažalost,
glasnik nije uvek tamo gde mu je grejanje. Stalno mora da trči ili da vozi bicikl, zagreje se
čovek usput. Krenite i uradite i Vi istu stvar! šta, nemate auto? Čak i u Mađarskoj imaju
automobile, čak i u ratu, mada, ne mnogo njih. Trebalo je, uzgred budi rečeno, malo više da
pripazite na taj zub, gospođa-grofice, inače i za njega će Vam biti potrebna nova krunica, a
onda čete verovatno morati u nabavku, onu od grofa -dobili ste je venčanjem. On je bio
sasvim mali grof, ali, ipak, grof. Mađari su po sebi već bili jeftiniji i dalje su, zašto plaćati
više? Kada se već može dobiti mađarska kruna, kruna je kruna, a mađarske su oduvek bile
jeftinije i još uvek su! ali, ne zadugo još, mada, i nisu baš ni dobijene na poklon. Poklonjene
su nam tek posredstvom EU, što nas veoma raduje. Ipak, nismo dogurali još dotle, to je tek
tamo, negde daleko, u magli. Još uvek vladaju malecke predrasude, a najmanje prednosti i
stroge presude, sve one hoće da budu iskorišćene. A koristimo ih i mi, čak i protiv njihove
volje.

Obaveštavam Vas da su puške dopremljene u sobu, tamo ih možete preuzeti. Oružje će biti
podeljeno i koristiće i rabiće se sve dok se cevi ne usijaju. Koristim ovu priliku da Vam
saopštim i to da je ona drage volje svoje ruke ponudila, da rumenilo sa njenih obraza, koje
je simpatični kolega u crnim čizmama maločas pominjao, nije izbledelo, mi zapravo nikakvo
rumenilo nismo ni primetili, osim na gospođa-grofici, kao što rekoh, koja to jeste samo i
isključivo zahvaljujući udaji, koja se brine o tome da čovek ne bude jedini i da ne bude
usamljen, i sve to u Mađarskoj, gde čovek čak nije hteo ni da živi, kada bi Mađarska još uvek
postojala, hoću da kažem, Mađarska postoji u raznovrsnim oblicima i na raznim mestima,
da, čak i u Austriji, no, tamo čovek ne želi da živi, već radije u Svajcarskoj. Najbolje je biti
Mađar u Svajcarskoj, ali, kao što rekoh, mogli smo da stavimo samo jednu malu grofovsku
krunu, pošto je bila jeftina, bila je na sniženju, nije bila ponižena, ona ne srne biti skinuta,
ali zato snižena, to je bila, ne odustaje se sa glavne trase, već sa sporednog koloseka, kada
bismo samo imali odgovarajuću poštansku marku, ali, ipak, zadatak, koji će ljudima biti
natovaren, nemam pojma koji, biće velik.

U svakom slučaju, ne nameravamo da potrošimo previše na tako nešto, onda ćemo radije da
pode-limo puške i pištolje, ne, pištolje ne, njih nosimo čvrsto uz sebe, delimo - puške,
karabine - ne deli-mo, razdeljujemo ih, a rumenilo na usijanim obrazima gospođa-grofice
verovatno je bilo veštačko kao i njen karmin, ti obrazi su prosto sijali od unutrašnjeg žara,
od čega bi inače, je l’ tako? Da, mislim da je to bila ona, makar su je tako oslovljavali, sa
gospođa-grofice. Nisam sa stopostotnom sigurnošću mogao da je smestim uz sve te odrasle,
naoružane, u crnom. Bez sve šale. A ona? Naoružana, takođe? Tako je. Crno, svako će Vam
to reći, ljude čini većima i strašnijima, poput neispisanih školskih tabli. Sve što se napiše
deluje manje, hoću da kažem, tabla smesta deluje manje kada se na njoj nešto napiše. Crno
se, svakako, ne da opisati, ali stalno se opisuje, kao da na to izaziva. Nešto grebe po tabli.
Ovde su sve sami Nemci, Nemac do Nemca, i to svi u odeveni u veoma elegantnu crninu, u
kombinaciji sa čizmama na nogama, i, na njihovu sreću, nisu u Nemačkoj, gde se prve table,
kao ostaci zvuka, upravo, razbijaju ili po kojima može da se piše tek do pola. Ostaci Ijudi-
utvara. Šupljih ljudi. Nema šta više da se čita. Nema se više vremena. Novo vreme bliži se
kraju, šta je tu je, a ono staro potrošili smo pre vremena, a novo nam je stiglo, čim su nam
ga najavili. Ipak, ispalo je drugačije. Tek kada je gospoda-grofica i sama uzela pušku, znao
sam da je to ona. Pristajala joj je. Puška joj je stajala i pristajala. Htela je i da puca, naravno.
U pucanju postoji redosled: najviši po rangu puca prvi na najviše rangiranu divljač, a to nije
čovek, to je jelen s dvanaestokrajnim rogovima, čovek može da skrajne samo jednom, i kada
je najbolji oboren, onda su i ostali smeli da obaraju one njemu najbliže. Dovoljno ih je za
sve. Tek kasnije sam shvatio, pošto sam je nakon dugog niza godina ponovo video, da je ona
tada, verovatno, bila plašljiva, povučena žena. Da li je napokon to bila banalnost zla, o čemu
sam već toliko toga čuo, u svakom slučaju, tek mnogo kasnije, inače bih je prepoznao po
njenoj banalnosti, tu ženu, zar ne?

Inače, nikada više nisam doživeo da zlo može da bude banalno. Kao kakav ponizni ispružiti
se na leđa, predusretljivo odnosno kako vam drago, u skladu sa željama ruku koje
opipavaju i što mudrost preziru, a koja je ponizna i pasja i skromna i brzo dopadljiva - tako
nešto baš volimo, i, konačno, eto nam ga! Tako to izgleda kada moćnici postaju manji od
makovog zrna. I oni uvek znaju kada treba da budu manji od makovog zrna, a da se,
zapravo, ne smanjuju, naravno, inače ne bi morali da obmanjuju. Ukoliko sasvim nestanu,
kao da su mrtvi, i to je u redu, oni to i hoće, oni isključivo nestaju na onoliko koliko žele. Oni
se, za razliku od mrtvih, uvek isponova pojavljuju, pojavljuju se u procepu između ideje i
stvarnosti, između pokreta i čina, da, pojavljuju se upravo tu, gde pada senka, nju smemo da
posedujemo.

Trebalo bi da vidimo makar njenu fotografiju. Mnogi od nas veruju da su to oni, moćnici, jer
njihovo je Kraljevstvo, život je veoma dug, no, čovek to najčešće i ne primeti. Čak i
poniznost ume da bude mudra. Oni nestaju samo da bi se ponovo vratili, moćnici. Njihov
novac nestaje pre njih da bi se, kasnije, opet pojavio, kada im je potreban. Taj zamrznuti
novac može se, na svu sreću, otopiti svakog trenutka. Za moćnike život je, za život to je
njihov način, na koji svet, to je način na koji, okončava, svet to je način na koji okončava,
svet ne praskom, nego okončava, znate Vi već čim.

Srećom, nismo ponizni mi, poručuje Vam glasnik, kažem Vam onako kako je, kažem Vam
ono što mi je doslovce rečeno: omražen nam je onaj koji se nikada ne opire, i baš takve
ljude izvode nam pred cevi. A mi, glasnici, prenosimo tu vest. Mi, odvažni, posebno volimo
da nam serviraju te ponižene, serviramo ih nama samima. Već su dopremljeni, a sada će ih
doneti. A posle i odneti. Oni nam se, naravno, gade, ne možemo da okusimo ni zalogaj
njihov jer nisu se branili kad smo ih dovodili. Ti goli ljudi zaista su progutali svašta, našu
otrovnu pljuvačku, zle poglede, bio je to njihov ropski način, uništeni poslom, moje čulo
ukusa zahteva drugačije žrtve, ali ne dobija ih, dobija samo ove, već napola mrtve i trule, i
upravo takve nam odgovaraju.

To - što se kuvalo - sad je skuvano. Njihovo meso, ipak, ne želimo da jedemo. Čak ni da ga
dotaknemo! što se mene tiče, da bijemo, ubijemo, i to je u redu, prebijemo, ako mene pitate,
ali ne i da ga dotaknemo! A gomila upravo čini to, ona nadoknađuje nedostatak ljudskog
kvaliteta. Između moje zamisli gomile i kreiranja gomile (mislim li pod tim stvaranje?)
između osećanja i odgovora, pada senka, o kojoj sam već govorio, i to po mraku. Stupamo u
stranu kako ne bi pala na nas. Iz našeg vatrenog oružja kratkih i dugih cevi, iznenada, ka
nebu i zemlji izleće vatreni sjaj i ti ljudi sjaje, divno. Ova se reč često koristi za to, neka
druga, trenutno, ne pada mi na pamet. Ja kao glasnik bih stalno na raspolaganju morao da
imam više reči, i to u stanju pripravnosti, ali reči su se spojile jedna s drugom, i nakon toga
slepile, kao što sam Vas upravo izvestio, u toj meri da odatle više ne mogu da ih izvučem.

Koristili smo, naime, glet-masu, koja se brzo suši. U ono vreme - sve je moralo da bude brzo,
brzo, brzo! Ubiti dva-tri čoveka nije nikakva umetnost, ali njih 200! Trenutak, rečeno mi je:
njih 180-200 nenaoružanih, bilo bi bolje da kažem: potpuno nenaoružanih, ne bi li se ta
potpunost još više naglasila rečima i vrednostima, ništa, niko ne preostaje, padaju kao
kegle, ti šuplji ljudi, ne, ne Ijudi-utvare, to su šuplji ljudi, koji mi smo punjeni ljudi, koji
torza, napunjena slamom, naslanjaju jedno na drugo. Glupi kompjuter, nažalost, pesmu nije
preveo toliko lepo, ja bih umeo bolje, ali, u principu, tačno je to što ovde stoji, stoji kao
vesnik pesme. Pesma, ćela! Ti Ijudi-utvare izgledaju, zapravo, kao pravi ljudi, samo malo
šuplji jer nikada nisu ništa jeli, šuplji su njihovi sasušeni glasovi, kada šapuću zajedno mirni
su, ne viču, i kada vetar u suvoj travi ili višak stopala pacova po slomljenom staklu u našem
suvom podrumu besmisleno.

Eto, sad je kompjuteru iskočio osigurač. Ništa nismo mogli s njima da otpočnemo. Zato ih i
jesmo zaključali tamo, u naše podrume. Bio je to, ipak, jedan lep podrum, čak i okrečen,
zapravo, prostorija za konje, za njihov oporavak, da, upravo tako: lepo okrečen, nije prljav,
bio je čist - podrum u kojem su ih držali, u nekadašnjoj ogromnoj štali, bila je okrečena,
whitewashed, i izgletovana, tamo smo smestili šuplje ljude, i, iako šuplji: potpuni ljudi, sve
na mestu, bez obličja, boje, oblici bez boje, ukočena snaga, gestovi bez pokreta, to smo od
njih napravili, ali, ipak, potpuni ljudi, potpuni poput nas, u suštini, potpuni poput nas -
potpuno - to je samo reč kao što je i ljubav samo reč, ali, ovog puta, ta reč je potpuni
pogodak, precizniji pogodak od uobičajenog, ide kao prilog uz štošta, hvala, dosta mi je
tolike potpunosti, neophodna je tolika potpunost, neophodno je to vreme, to vreme više
neće biti neophodno! Ne isplati se, ipak, sve ih ubiti, ali, moramo to da uradimo, kad su već
tu, gde nikada nisu hteli da žive i borave, ali, ipak, morali su, rođeni da rade, ne, ne - rođeni,
napravljeni da rade, rođena - ne kao žena - u ženu napravljena, takav je život, svako pljuje u
tuđe dvorište, kad god mu se ukaže prilika da pogodi nekog drugog. Mi pucamo i
pogađamo, to, nažalost, nije nikakva umetnost jer ti muškarci su nam upravo u tu svrhu i
doneti, stigao je poziv, i onda, u pola dva-dva: dreka!
Da zatvoriš prozore i vrata i zapušiš uši: dreka, dreka, dreka, strahoviti krici, zar nemaju
nimalo obzira, mi u ovo doba hoćemo da spavamo, svako u ovo doba hoće da spava, osim
onog ko to neće ili ne srne, stigao je poziv, oružje je podeljeno, taj politički sitniš moći će da
se ubere tek za nekoliko decenija, bez kamate jer ništa nije uloženo, samo je odrađeno, i
dozvoljeno nam je da ih eleminišemo, tu su, mora da nestanu, to je toliko jednostavno, nije
mnogo ni preostalo, ali tu su, eto ih tu, poručeni i isporučeni, oni koji su nas direktnim
pogledom poslali u drugo Kraljevstvo smrti, neka nas pamte, ali neće imati prilike za to,
predati su nam da bismo ih ubili, nama prepušteni, i mi treniramo pucanje, to je naša
privilegija. To je privilegija ljudi, koji nisu šuplji, koji su toliko napunjeni slamom, stuffed,
drugačije od onih koji nisu punjeni, u svakom slučaju, ne slamom. Nisu to nikakve punjene
životinje marke steiff, kojima krzno služi kao zaštita! Trenutak! Vidim ih, vidim ih, ljude,
šuplje ljude! One, koji su direktnim pogledom prešli u drugo Kraljevstvo smrti, neka nas
pamte, a onda više neće, ako se svih, ako se svih uopšte i budu sećali, neka onda pamte i
nas. Sklonite ih. Sklonite, sklonite, sklonite. Iako nije zabavno. Zabavno je samo kada se
čovek prethodno dobro naloče, biće da će biti vremena za to, a i vreme je, vreme je. A zatim
je sve zabavno, čak i jebanje, kao svetlost dana koja pada tamo, na onaj defektni prorez što
se zatvara, drvo je to što raste, ne, drvo što se njiše, i glasovi su u vetru, što udaljenije i
svečanije peva od zvezde što bledi, sad više ne znam, je 1’ misli na zvezdanc pevače ili koga
ili šta?

Upravo ste slušali našu emisiju o banalnosti zla koja se emituje svakodnevno, već ste je
slušali, i to još juče i prekjuče, a sada - ponovo muzika. Ova muzika je bajata, zar nemate
neku noviju, zar nemate neku novu, kad već nemate onu najnoviju? Pa, pustite je. Pa,
pustite je onda. Imamo i mi neku muziku od prošle godine, novija je od ove, ali već postoji i
ona od sutra i prekosutra, skinućemo je sa neta već danas. Ista je kao i ona prošlogodišnja,
svaka muzika postoji i već je prošla čim se pusti, muzika je vreme što se sluša, učinjeno,
najpre, mora biti učinjeno, mora se, najpre, učiniti, ali postoji ono učinjeno koje se više ne bi
trebalo činiti, niti se učiniti može. Najbolje bi bilo da ono što su ovi ovde učinili nestane,
trebalo bi to prevideti, ali nikako ponoviti, trebalo bi ukloniti to učinjeno da ga više niko
nikada ne učini. Molim Vas, dosta je! Vi ćete i sutra moći da čujete i vidite vrlo banalnu
emisiju, koja se neće baviti zlom, no, koja će, ipak, biti neverovatno banalna. Da čovek ne
poveruje! Ko može da shvati, neka shvati, ali to NE može da se shvati. Oči, sklonite ih!
Sklonite oči! Zašto? U ovoj duplji nema očiju, ovde, u ovoj duplji, u ovoj šupljoj duplji. Ipak,
sklonite oči! Oči, sklonite ih! Nemojte, ipak, nešto da propustite! Upravo sada postaje
interesantno. Ne, ipak, ne. Opet ništa. Odjebite već jednom!

Ovo je slavlje na kojem će svako istinsko jagnje biti ubijeno i krvlju njegovom vrata vernika
biće zaštićena. Ništa nije tačno u ovoj rečenici. Nije dovoljno to što nisam smeo da je
prenosim dalje, ona je, povrh svega, i netačna. Ko je tu crvenu boju razmazao po svim
prozorčičima, pa čak i po vratima? Glasnik unapred treba da osigura ono začim će sledeće
posegnuti. Skroz se uprljam kada kucam na vrata: kuc, kuc! šta Vi mislite, na koliko vrata i
prozora ja dnevno moram da kucam? Kako ću da izgledam ako svako tako bude razmazivao
svoju štroku? Kakvog se ubijanja treba kloniti? Pa nikakvog. Radi se, zapravo, o pukoj
suprotnosti, ubijanje treba izazvati i potom sprovesti jer ne žrtvuje čovek boga, ne, čak ni
bog ne žrtvje boga, niti se bog ž.rtvuje svom ocu, ne, ne-ne, video sam mnoge žrtve, ove
nisam, ali mnogi glasnici pričali su mi o tome, te im moram verovati. Ali to nije tačno. Bog se
ne žrtvuje. Bog se nudi na poklon. Ne vidim razliku, ali razumem boga prilično dobro. Pre
nego što me isprebijaju i razapnu, nudim i ja sebe na poklon!

Niže od boga ne vidim, a tek preko njega, ne! Ali, pre nego što bih dozvolio da me ubiju, Vi
me možete dobiti za džabe. Vi me možete dobiti kao dodatak uz boga i to gratis. Žrtvuje se i
gospoda-grofica, samo ne znam za koga. Mislim da se žrtvuje za svoje konje, tako su mi
rekli. Uskoro, odvešće se u svom automobilu, njena dva atlanta, ne, ađutanta, ne,
pomoćnika, ne, slavljenika, sasvim sigurno ne, kakav to jubilej oni proslavljaju? Ubijeno ih
je skoro 200, dobro 180?

Desilo se samo jednom, ipak, desilo se jednom. Nije, dakle, nikakav jubilej, isti bi mogao da
se obeleža-va tek za deset godina, a onda - biće drugih briga, i drugih razloga za slavlje.
Jubileji će biti ustanovljeni tek kasnije, a neće baš ni biti neki povod za slavlje, oči nikada
neće biti prisutne, na spomen-obeležju, na obeležju u dolini, na obeležju u septičkoj jami, u
ovoj šupljoj dolini polomljenih vilica, razlomljenih kostiju. A sve to još moramo i da
zakopamo, da zakopamo u tu dolinu, tu septičku jamu, na tom poslednjem sastajalištu
tražićemo 60 godina kasnije ili tome slično, možda 70, 80, 180(?) cenim oko 60, ali možda
prođe i više, potražimo to poslednje sastajalište, potražimo ga, opipavajući zajedno, i
uzdržimo se od govora tako što ćemo ga držati, što ćemo ga nanovo držati, govor koji će
katkad biti obuzet rekom sećanja, na obali te podnadule reke, sightless danas, sightless
sutra, pa makar se pojavile oči, ali one nam se ne pojavljuju čak ni u snu.

Nema žrtve - nema ni spomen-obeležja žrtvama. Spomen-obeležja žrtvama, kasnije, i onda,

kakav paradoks, biće slavljene žrtve, a ne mi, ne mi. Mi ćemo slaviti zajedno sa žrtvama jer
žrtva je dar je žrtva je sin. Otac biće oslobođen, oca će žrtva drugog osloboditi, bogu hvala
da jednom neki otac bude oslobođen, pa će, u najmanju ruku, spoznati koliko je to teško.
Krv, dobro, ali nemojte je razmazivati po vratima i prozorima, ipak, ući će još neko, bez
gledanja, samo bez gledanja, i hvala lepo! Bog, dakle, ne žrtvuje boga, ne sebe, on sebe
poklanja, on sebe nudi na poklon, to je samo-predavanje, iz ljubavi, a ne žrtva. Hrišćanstvo,
u suštini, ne žrtvuje ništa živo, zapamtite to jednom zasvagda! Niti je to ikad radilo - da
žrtvuje živo biće - pa dokle bismo dogurali? Dogurali bismo upravo do ove tačke na kojoj
danas nalazimo! Sada imamo tu hrpu ostataka, upravo je pristigla. Jedna žrtva manje ili
više, bolje jedna više u sumračnom Kraljevstvu smrti, nada samo praznih ljudi rasla je,
praznih ljudi, kakva je razlika? Bili su prazni i još uvek jesu.

Ono što, dakle, gospođa-grofica radi za mene nije nikakva žrtva, nije, a nije ni za nju, ona to
radi rado! A što se rado radi, radi se s dobrom na-merom, ovaj, ne radi se, ovaj, ne,
jednostavno bolje i to nego ono što se protiv volje radi. Nema na čemu, zadovoljstvo mi je.
Zadovoljstvo je moje. A ispašće kasnije da baš i nije bilo neko zadovoljstvo. Smešno. Nada
praznih ljudi ne da im da uzlete, iako su lagani, iako šušte kao zmajevi na vetru. Ali da,
gospođa-grofica! Ono što je sve vreme govorila, bilo je ništa, ali svašta bilo je ono što je
činila.
Zato njena porodica i govori sve više i sve glasnije, imala je pred sobom decenije koje je
morala da ispuni neprestanim likovanjem i menjanjem, svakako, ne mudrovanjem, nakon
što su grobovi ispunjeni, gospođa-grofica sada ima reč, tišina!

Sto je mrtvija bila ta žena, bez brige, to je bilo tek godinama kasnije! to su glasnije pričali
njeni rođaci, nadjačali su gospođa-groficu, bez po muke. Danas, još jednom, reč ima ona i
ona jednostavno priča o svemu, ne mora ništa da razume, i danas je, kao i onog dana o
čemu treba da podnesemo izveštaj, potom o danu, o čemu ni u kom slučaju ne smemo da
podnesemo izveštaj, fizički veoma privlačna, makar jeste gospodinu P. i O, men in black,
punjeni slamom, sada, razdvajam šuplje ljude od Ijudi-marioneta koje niko ne srne da
pozove na odgovornost jer oni su, ipak, ljudi od slame, uz to marionete, dakle, punjeni ne
mesom ispod svoje kože, i ne znamo im ime. Ne mesom. Već slamom. Slamom. Šuplji ničim.
Oni drugi slamom. Grofica ničim, tako je, dosta mi je.

Ona je jedna od nećaki, koje su ništa, poput njene rođene nećake, koja će, mnogo kasnije,
decenijama kasnije, postati nešto, postaće neko, nema ona šta tu, a biće više nego mi, negde
drugde biće više nego mi, biće slučajno tamo, gde smo i mi, biće sve, biće sebi sve, i drugima
biće sve, večita zvezda, poznata zvezda, mnogolisna zvezda sumračnog Kraljevstva, ne
smrti, ovog puta.

Da, njena nećaka, decenijama kasnije, nećaka gospođa-grofice, ne bilo koja nećaka gospođa-
gro-fice, nada isključivo praznih ljudi smesta poraste za dvadeset centimetara, ne, nije ni
ona, ovde niko više ne ustaje, nekoć zvezda nerođenih, negirana nećaka, javnosti još
nepokazana, poznata zvezda među drugim nerođenima, ona je čak i suprotnost ništavila,
ona nije Ništa, ne, ona je suprotnost ničega, ona je ono najviše što postoji, u redu, možda ne
baš naj, ali ono najviše što možemo da zamislimo, ali nije neka grana, nije nikakva visoka
grana, koju bi mogla da odseče, ona se samo ven-čala porodičnim stablom, ali ona je i sama
grana na kojoj sedi sama, ali na nekoj, koju bi mogla da odseče, i ne seda, niti bi uopšte i
sela, ona sedi na tuđem porodičnom stablu, eto, sve to piše u novinama, evo nje, evo nas, i
gledamo njenu fotografiju, u novinama, gledamo njeno golo dupe, u novinama, pod
izgrebanom kruškastom sijalicom izgrebanom kruškastom sijalicom, kruškom za boks? Da
ćemo da se okupimo oko izgrebane sijalice u pet ujutro, i onda u šest - sve je gotovo. U tim
novinama. Stoji ona, stoji žena, majke nema, stoji tetka, ne razaznajem još uvek ko je ona, u
svakom slučaju, sestra, tetka, majka? Ne, nema majke, ima je, i majka je u novinama! Sada,
shvatam da je i ona, takođe, majka i ćerka, svakako, zar ne? Ne može drugačije, ona je, u
novinama je, i gleda tamo gde, između želje i grča, između snage i postojanja, između onog
suštinskog i otpada, pada senka, gleda tamo-vamo, gleda li gleda, ali ne vidi gde da sedne,
ona, naime, nema porodično stablo uz koje bi mogla da se uspentra kada joj dole postane
suviše vruće, ali niko ne srne da primeti da, pre svega, mora da se popne. Tako, sad već ima
jedno, sad je već gore. Sasvim je na vrhu.

U međuvremenu, jedno je već dobila, stablo, bodljikavu krušku bodljikavu krušku. Ona sada
sedi na najvišoj grani, arhigrofica, ako tako nešto uopšte i postoji. Ne, ne postoji. Mi
nemamo tako nešto. Grofica nerca? Ne, grofica - herca? Grofica ljubavnog perca?
Odseljenica - medenica? Ona bez srca? Nevero vatno! Čak ni delimično? Neverovatno da
tako nešto ne postoji! Nju su, verovatno, samo kao jednu od mnogih ovamo iselili, izvukli,
dovukli, povremeno je za potrebe naše medijske džungle rabili, nije velika, ta džungla, to i
nije džungla, naprotiv, već dolina, po kojoj pogled puca daleko, svi žele ovamo. Mnogi žele
da budu grofovi, i da se presele ovamo, i da ovde budu dovučeni, ali samo retki su izabrani,
mislim, odabrani, i dozvoljeno im je. Da se ovde nastane, da dobiju dozvolu za
nastanjivanje. Sta bi još volela da je, ta lepa žena? Pa dobro, volela bi da je lepa, i tako i jeste.
I ona jeste. Dovoljno je. To bi mi bilo sasvim dovoljno. Meni bi to bilo sasvim dovoljno.

Otkako nema vaspitanja svesrdnog, nema ni arhi-grofova u njihovom zlatnom runu, i ko ih

sada greje, životinju jednostavno mora krzno da greje, inače, smrznuće se i sasušiće se kao
kaktus u kakvoj kaktus zemlji. Pristojno runo danas se teško nalazi jer životna sredina je
zatrovana i životinje moraju da se hrane nečistom travom, a ukoliko runo i pronađete,
nakon dugog putovanja, ono više ne odgovara životinji koja ga je nekoć nosila i kojoj je isto
oduzeto, životinja je propala, ali i runo je i generalno govoreći: čovek je ranije lovio
isključivo životinje, čovek bi ranije uzeo neku drugu ženu, a onda dvoje dece, pa troje, i
onda bi mu sve to bilo oduzeto, onda bi čovek uzeo neku drugu ženu, i u principu, sve bi
uvek bilo oduzeto, ovako ili onako, a mi se borimo protiv tog principa. Ona životinja, što
runo ukradeno joj je, nekad je preko potoka, bara i klisura skakala, sjajno duhom
nadahnuta, ne, ma kakvim duhom, svejedno, čim god nadahnuta, pa bila to makar i
pomisao, i to pomisao na Nemačku, ali i svaka druga misao, skoro svaka druga misao dolazi
u obzir, skoro svaka druga misao funkcioniše, ona postoji, i potom nestaje, dakle, sve moje
misli uvek nestaju, ne mogu da ih zadržim, to verovatno i nisu nikakve misli, sasvim sam
siguran u to. Čak i kada nije tamo, čovek misli na Nemačku, ovo je mrtva zemlja, ovo je ta
zemlja kaktusa, u kojoj niču kamene statue, toliko je snage ovde. Trenutak, vidim da to
uopšte nije životinja, glasnik prvo treba da proveri šta je to, pre nego Što dune u rog i
razgovoru zada ton, veliki je dar pogoditi pravi ton, nije, jeste mali, a ton, njega za nekoliko
decenija zapravo više niko neće razaznati.

Naravno, bilo bi bolje da Nemačka leži u Mađarskoj ili Svajcarskoj, ne, ne da leži, već da stoji
kako bi mogla da se održi na svojim nogama i da joj niko ne naudi, što svi neprestano
pokušavaju, ali ne us-peva im, ne uspeva im da je ponize, da je ubiju, to sumračno
Kraljevstvo, ne uspeva im, to može jedino smrt sama, ko se zadnji smeje najslađe se smeje,
ipak, već sama pomisao na Nemačku čoveku pomaže da ostane na svojim nogama, čak i ako
Nemačka mora da propadne. I ne mora odmah čitava Nemačka da dođe kod nas i da svoj
slučaj ovde obznanjuje, izvolite izneti Vaš slučaj u Vašoj zemlji, i izvolite ga predstaviti sami,
i molim Vas bez završnih zasedanja u sumračnom Kraljevstvu! Uviđamo i mi da se upravo
dogodio sumrak bogova, i da je neko nakon toga upalio svetio, a ako čovek skoči, ako se
usudi da skoči veliki skok, ne, nikakav dug marš, to je suviše sporo, a i premalo nas je za isti,
i u pogrešnoj smo zemlji, ali veliki skok može, skok, može, i kada se čovek usudi, onda
završi u sadašnjosti, iz prošlosti u sadašnjost u jednom jedinom skoku, a Nemac nam je, na
kraju krajeva, potreban i u sadašnjosti, pa neko mora i da radi, zar ne, i neko mora da ga
odradi, posao, na pri-mer: neko stalno mora da radi, da bude vredan, a neće Nemci biti ti
koji će graditi, biće to drugi koji nisu razrušeni, koji nisu izbrisani s lica zemlje, ali koji će
među prvima biti razrešeni, kad zapreti kriza, koja god, tada će nam sve objasniti, Nemci će
nam sve objasniti, Nemci sve da objasne umeju bolje od bilo čega drugog, oni čak umeju da
objave ratove, ne, ne taj skok, propašće možda u zemlju, u cikcak, takvi grobovi mogu
veoma lako da budu uklonjeni tokom jedne noći, uz pomoć teških građevinskih mašina, ali
neće moći taj skok, neće moći, da, kao ni onaj u zemlji, u cikcak, on skače, kako mu ime već
govori, on sam ne govori nam ništa, taj skok od čoveka ka životinji ne govori nam ama baš
ništa! a i bilo je to tako davno! a ni onaj od životinje ka čoveku ne govori nam mnogo, dobro,
dakle, spremni smo na skok, i u istom trenutku ugledamo nekoga kako sedi na jelki, nekog
domaćeg, ma, kakav stranac ovde ne bi preživeo, i nešto nas zadrža, pritom, sada nas u
našem zadržavanju ništa ne može zadržati, videli smo krv na vratima, koja je poput
semafora s crvenim sve-tlom nalagala: Anđeli, produžite dalje! Ovde nema šta da se vidi,
produžite dalje, ubijte i produžite dalje, i to onda ponavljamo dvesta puta otprilike, ne, ali
krv kaže da, ne, krv ne kaže da, krv kaže ne, ne ubijajte, moliću lepo, više krvi nije nam
potrebno, imamo je dovoljno, molim lepo, videli smo jelku za Božić, a majsko drvo u
proleće, sve stari običaji, ali šta da radimo s njima? A krv, šta ćemo s njom?

Ne može svaka krv da se iskoristi za transfuziju. Sve papirnate maramice su prljave,

razmažimo onda po vratima i prozorima, fuj, grozno! Kad nema ko da vidi i opere! Strefiće
prvo nas, glasnike, makar kad sam ja u pitanju, moraćemo, nažalost, opet prvi da uprljamo
ruke. Ali, nadajmo se da niko neće posma-trati, i da niko drugi neće bauljati po toj štroki, još
uvek vlažnoj. Mi to preuzimamo na sebe. Mi to preuzimamo na svoja pleća. Vitlamo
šljunkom, smesta zaspemo prljavštinom svakog ko se ukaže na drvetu, a oni još i kidaju
grane s tog lepog drveta što jedva je izraslo, i vitlaju po vazduhu rukama kao kopljima,
njihove ruke sa granama, dižu se, zašto bi se, inače, dizale? Možda da regulišu saobraćaj?
Zašto rukama, oružjem vitlati kao mažoretkinja, kao major, kada protiv tih ljudi, tih golih
180 ljudi, o kojima bismo morali da podnesemo izveštaj, oni ništa ne bi imali u šaci, ništa u
šaci protiv nas? Trenutak! protiv nas, dakle, nema nikakvih dokaza!

Najpre, dižu ruke tek onako, svejedno ko, tek tako, bilo da u rukama upravo nešto imaju ili
nemaju, bez razlike, podižu ruke, ali onaj za kojeg ruke bacaju, njegov stav, jednostavno
previsoko je kotiran i previše utemeljen, priđe, kako bismo mogli da ga razumemo, mi taj
stav, ni u kom slučaju, ne bismo mogli da poljuljamo, to, odmah, shvatamo, ali gospođa-
grofica ga razume, taj stav, žene uvek sve razumeju, to im je posao, a kada nešto i ne
razumeju, one se makar trude da razumeju. Tamo gore, dakle, sedi onaj što pažljivo
osluškuje, uspravno, bojim se da on više ništa neće moći da mi kaže, bojim se da se
trenutno nalazim u pogrešnom komadu, izvinite, ali obuzima me do te mere da ništa tu ne
mogu, divljač se sklonila u našu šumu, sada je na našem položaju, na našem položaju nalazi
se i Austrija, a još ulaze i te životinje, ovde, gde se ne vide, ta divljač upravo je ovde, ne želi
da bude viđena kako ne bi bila ubijena, ali mora, dakle, mora se isterati na drvo ili na
proplanak kako bi bila uhvaćena, tako, i sada mnoge ruke grabe oružje, ali nije to oružje
duha, to je oružje koje duhovi tek treba da naprave! Srediće oni to već. A potom će svetom
duhu predati ostatke.

Sada će da se puca, iščupaće se jedna mladica, utroba je još uvek plodna, ali ona se ne može
iščupati, naprotiv, materica se raspada poslednja, najposlednjija, to je dokazano, ovi
muškarci raspašće se i pre naših materica, imamo samo jednu jedinu, jednu matericu, koja
će dugo biti to, ali ne više ONO za šta je nekoć bila predviđena, malo veća netaktičnost žena
po pitanju stvari srca, žena koje su na sve spremne, na ono krajnje, čak i sa svojim
organima, nemaju one tu šta, te moraju da idu do kraja jer ljudi više nemaju srca i zašto je,
zapravo, potreban ikakav takt? Takt dolazi iz njihovih ušiju, iz kojih muzika šišti poput
otrovne zmijske pene, ne, ne poput kremaste pene za kafu, pre svega, kad uvo nije baš
fiksirano, mislim, čep za uši, prethodno se, svakako, mora staviti u aparat, jedan kraj u
aparat, a drugi u uvo, koji će, nadajmo se, biti fiksiran, inače, sva se ta lepa muzika potpuno
besmisleno rasprši. Ne. Inače, ništa od toga. Inače, mrka kapa! Ne. Tako nešto više ne
postoji. Nema ničeg više. Pa, imaju već sve! Žena koja tu pripada, koja viče ka nebu, ali ne
dobija nikakvu vatrenu munju, njoj se neka vrsta pene pojavljuje oko usta, upravo to vidim,
ne, nije ni kremasta pena za kafu, pogledaj, i ukočio joj se izopačen pogled, ostala je bez
svesti, bojim se, još uvek je i to bolje nego biti mrtav.

Svojim rukama ona grabi, mislim, gospođa-grofica, gospođa Margit, gospođa-grofica Margit,
ne može se to sa sigurnošću reći, ona, dakle, grabi njegovu levu ruku, levu ruku onog
čoveka tamo, zar ne, ne, zar ne! mogla je da dohvati i desnu, ali desnu ruku taj već nema,
zgrabi, dakle, levu, zarije nogu u njegova rebra, može joj se, na kraju krajeva, ona ga je ubila,
istrgne mu ruku iz ramena, iz rame-nog zgloba, ma molim Vas, to stvarno nije bilo
neophodno! Tog čoveka ona nije sredila snagom tela, niti snagom ljubavi, već vatrenom
snagom, ali ne vatrenom snagom kakvog boga, nije bilo nikakvog boga, rado bih Vas
izvestio o nekom prisutnom ili odsutnom bogu, ali nijednog nisam video kroz tu zbrku ljudi,
svi naravno ušikani, zašto bismo inače sav taj krš čuvali za Ruse, kad im zamak nećemo
otvoriti, niti im ga sačuvati? Dakle, šta sam ono hteo reći, napadamo i komadamo meso i
gotovo i kraj. Meci su nam od koristi, ali i mi moramo da pripomognemo, inače su meci
nemoćni. Iz raskomadanog tela odjekuje vrisak, krik i jecaj, aaah, mora da boli, i treba da
boli, ali uz pomoć oružja ide relativno brzo, šuplji ljudi imali su još i sreće.

Da ih prethodno nije uništio rad, dokrajčili bi ih sad meci, ali isporučeni su nam već
dokusureni, šuplji su nam doneti, pre nego što smo i mogli da ih dokusurimo, i sada smo im
potpuno dojadili. Gladni, a od nas načeti, to nam je već poznato. Uvek od nas načeti. Kao da
mi Nemci, svi, moramo da budemo uhapšeni po liniji krvnog srodstva, zato što smo to
učinili. Ali, ništa nam neće biti. Sve će proći kao da se nikad ništa nije desilo.

Trebalo bi, konačno, da prestanemo sami sebe da kudimo. Zbrkano odzvanja vika, čuo sam
svojim ušima, kako bih, inače, znao? ovaj još diše, ne, ako mene pitate, on ne diše dugo već,
nema veze, jedna je odnela njegovu ruku, a druga nogu, nemaju više nikakvu garderobu,
morali su prethodno da da je svuku, nju možda možemo da iskoristimo za nešto, to nas pali,
kad su ljudi potpuno goli, a mi sasvim siti. Krv razmazana po prozorima, vratima, takođe,
po nama, takođe, nego mogli bismo da se dobacujemo delovima tela mrtvih, dodaj odmah,
ne, ne: zalaj odmah, budalaštine! Ili smo s njima možda mogli da uradimo nešto sasvim
drugačije, jer našim rukama bog podariće lakoću, zato smo ga stvorili, hajl! Ali dobro, već je
u procesu hi-linga! I znate šta bih još mogao da Vam kažem? Mogao bih još da Vam kažem -
gde su u dubokoj gusto razgranatoj šumi ili u zemlji kod štala, ali čak i njih ima dve, dve
štale, manje nismo smeli sebi da priuštimo - gde su sahranjeni, gde bi mogli da budu
sahranjeni, gde bi morali da su sahranjeni, makar kod jedne od njih, ali kod koje?
Pa dobro, da rade ne moraju ništa više, pre toga da, nakon toga ne, ali kod koje li štale leže?
Vi nam, konačno, recite ili zaćutite zasvagda! Sta kažete na moju teoriju o kopu šljunka za
koju nemam apsolutno nikakvo uporište, a ne moram ni da usporavam, još uvek mogu da
stojim i hodam, slobodno, na svoje dve noge, ali možda ne još zadugo. Nisu ih valjda pojeli,
180 čovečuljaka, sprženih u vatri zamka? Iskopaj, zakopaj, iskopaj, zakopaj, lagano je i
leševima već dosta! Mogao bih još da Vam kažem da nimalo laka neće biti potraga za
leševima, neće to biti nimalo laka potraga, ali neću ništa reći jer potraga bi, inače, bila laka i
bilo bi to jedno isuviše lako finale.

Dobro, sada je tih 180 ljudi valjda mrtvo. To bi bilo to. Nisam znao kako ću izveštavati o
tome. Ne znam ni sada, ali ja nastavljam da izveštavam, iako nema šta da se nastavi. Skidaće
poveze s lica koje im nismo povezali mi, oni sleduju samo dezerterima ili protivničkim
advokatima ili neprijateljima u sveopštem procesu, procesu neprijateljstva.

Ili Justiciji, i ona dobija jedan. Serem Vam se ja na to. Ti ljudi neće dobiti od nas ama baš
ništa, nisu podneli zahtev za život, nisu blagovremeno pod-neli zahtev za život, oni nemaju
ovlašćenja, niti su ovlašćeni za smaknuće, samo naše grane, grančice, projektile i metke,
njih mogu da dobiju.

Goli čovek progovara: Majko, to sam ja, tvoje rođeno dete, koje si sama rodila! Ja sam i bilo
ko drugi kojeg takođe rađaš, ne, kojeg ne rađaš, izvi-njavam se, zbunio sam se, pomešao
sam te, da si ih ti sve rodila, bila bi to jedna nepregledna masa. A ono što uopšte nije
rođeno, što nisi rodila ti, majko, bilo bi još veće. Zašto se onda ponašaš tako histerično? Sta
će ti to oružje? Skloni ga! Spusti ga! Ne, to se ne izgovara. Sin neće biti ubijen zbog svojih
zlodela, jer on je, ipak, sin, ali ne, gospođa-grofice. On je svačiji sin. On je sin. Ali ne Vaš. Sta
ste se uznemirili?

Mogu li i ja, molim Vas, nešto da kažem? Nije joj više potrebna titula jer jednu već ima, iako
joj je ista već pomalo omalila. Pronose se glasine, ali ona još uvek može da izdrži sama,
titulom čuvana, od komunista smenjena, nije više pod zaštitom austrijske gospode kovača i
srponoša, velikih sinova domovine, ali zaista obdarena za lepo, puno hvaljena. Ona grize iz
sve snage, arhivojvotkinja, grize iz sve snage, poput pastira koji pregriza pupčanu vrpcu
jagnjeta. Ja mislim da sam ja to jagnje, zato što stalno moram da trčim i žderem i zato me i
najeda žeđ, nagriza me, mene makar. Eh, jadni, mi glasnici! Eh, jadni mi! Sto se mene tiče, i
glad, glad za životom, koju drugi utole, ali ne i meni, ne moju. Pored mene isključivo druga
jagnjad. Sve sama jagnjad.

Još uvek mnogo bolje od ljudi, životinje su mnogo bolje od svih ljudi. Ali, nema više svih
ljudi, neki nedostaju, neki neprestano nedostaju, vidite li Vi ovde ikakve ljude? Vidite? Još
uvek? Nedostaje li Vam ko? Pa, kažem Vam! Zato što nedostaju, to su ljudi, jer ljudi nam
uvek nedostaju. U svakom slučaju, ne bi trebalo da ih je mnogo. Da Vam ne nedostaje nešto
što vidite da uopšte i ne postoji? U tom slučaju sam onda negde pogrešio. Ima ih, dakle, još,
znao sam da su me lagali! Izlišan bih bio kao glasnik, kada nikome ne bih imao šta da
poručim. Na duši bih nosio samo zagonetke i gorčinu kada bih nekuda krenuo da prenesem
poruku. Više se ne snalazim jer tamo se sada pobedonosno i utemeljeno nalaze potpuno
drugi od onih kojima je trebalo nešto da poručim. Ne, možda ih, ipak, nema, šta ja to vidim?
Ne, to je niko i ništa, opet sam sam i neka tako i ostane, sam pod vedrim nebom i na
otvorenom moru, i ponovo će popodne i opet nikome ništa nisam poručio, i pokušaću
ponovo ujutro, a kad pronađem svoje prijatelje, ali ja mojim prijateljima nemam šta da
poručim, oni sve uvek znaju unapred.

Evo, svetio jenjava, to je dobro za ono beživotno, postoji ono beživotno i postoji umetnost,
neobo-žavana - neobožavana jer nije živa, mi obožavamo samo ono živo, mi, koje samo
pukim gledanjem možemo da oživimo, dok druge ljude još uvek moramo da ubijamo kako
bi se konačno smirili u skladu sa našim protokolom o miru, trenutak, trenutak se ne računa,
kada se čovek umiri, viđao sam često tu umetnost, pa čak i samo iz daleka, ona postoji,
može se navodno kupiti, ko može-može, ali postoje i ljudi, i oni se, naravno, mogu kupiti.
Ljudi biće uvek, samo ih je potrebno dovoljno uporno tražiti, čuda se dešavaju, da, i ona, a
umetnost se pronalazi, ne mora da se traži, molim lepo, i umetnost postojaće uvek, i moći će
uvek da se kupi, a ljudi biće sve više, a onih kojih više nema, njih čovek, naravno, više neće
moći da kupi. To im, u svakom slučaju, neće povećati vrednost, naprotiv smanjiće je, cenim i
povlačim okidač. Jednom, u većini biće i oni živi, i iznova biće ponizni pred umetnošću sve
dok se ne preture, moliću lepo, mrtvi im, pritom, neće smetati jer njih napokon više nema,
bespomoćni su, napokon su napravili mesta.

Kad oči govore, usta ćute. Tamo ima živih mrtvaca, video sam ih svojim očima, iako je o
njima, zapravo, trebalo da podnesem izveštaj, potrebno je bilo gurnuti ih samo malim
prstom i već bi padali, ljudi, da, posebno ovi ovde, 180 komada, tamo su, bez ičega na sebi,
satima su poslom satrti, kao istrljani podovi, ali nije im ni to pomoglo da budu čistiji. Ko
ruke ne uprlja taj i nije pogodan da vlada pa nema ni da zapoveda. Kuća, po čijim prozorima
krv nije razmazana, i ovako i onako nije pogodna da opstane, ne poseduje unutrašnji sklad
kakvo samo krvoproliće može da priredi. Ali, u ovom slučaju, napravićemo izuzetak. Ona
kuća tamo ruši se, ona tamo ruka pada, ruke se ne dižu da preklinju, ruke koje se, potom,
kao lišće u šumi njiše, koje ne puštaju ni glasa, pa čak ni poput životinje. Nenačuljenih ušiju
ti muškarci osluškuju, njima je sasvim svejedno, njihov pogled ne tumara više divlje tamo-
vamo, ne dižu više ruke, baš ih briga, već su pali, nisu ništa posebno, gotovi su, sve nas na
kraju krajeva uništiće posao, zašto ne bi i ove muškarce? Ovi muškarci će, za promenu, biti
uništeni drugačije.

Gospođa-grofica ispravno naređuje ono pravo, ona priređuje ono pravo, što uopšte ne mora
da se sređuje, samo znate šta, jedino ja ne osuđujem, ja nikada ne osuđujem, ja ne sudim o
onome o čemu ne treba da sudim, ja podnosim izveštaj o onome što drugi priređuju, suviše
sam nespretan da sam osuđujem, još uvek sam glasnik, doskora bio sam glasnik, za to sam
bio spreman, ja spremam osvetu, ali zato drugi ovde sve češće nešto priređuju, užinu, kada
već nemaju nikakav izveštaj da prirede, što, zapravo, predstavlja zadatak glasnika, neka
onda prirede kakvu užinu, njihov zadatak bi bio o nečemu da prirede izveštaj, to smo im, na
kraju krajeva, zadali, ni drugi nisu ništa bolji, kada bih samo znao ko su, rekao bih Vam,
naravno: ne drže, ne mogu da izdrže, stoga biće jeftinije kao i one proteze iz Mađarske i
uopšte se ne isplati sakupljati ih. Tamo, odakle dolaze, ima ih još onoliko, samo što nemamo
ništa od toga ukoliko tamo ostanu. Pa dobro, u međuvremenu, moguće je tamo otputovati
sam. Nema više granica. Covek iznova može da dobija nešto novo, može da nabavi glasnike,
proteze, zube, zalihe su neiscrpne, ali ne i zalihe umetnosti, jedino su u Mađarskoj jeftinije,
tamo postoji zamena za sve, tamo je i dalje sve jeftinije, dopremićemo ih onda u Austriju, te
žive mrtvace, naredićemo im da dođu u Austriju, tim mrtvacima koji su nekoć živeli, u tom
slučaju, izaći će nas skuplje, ako su još uvek živi biće jeftiniji, samo neka dođu, sporednim
kolosecima, glavnim kolosecima, možemo slobodno da im damo dozvolu da dođu, u
vagonima zamandaljenih prozora, šinama čije su skretnice uvek otvorene, besplatna vožnja
nesposobnih!

Nužda se, u slučaju nužde, vrši u posudu za hranu, mi vadimo daske iz poda i tamo ih onda
praznimo, ono što sledi možemo slobodno da dozvolimo, neće nam škoditi da napravimo
mesta onom koji pristiže, a one koji su pristigli da počistimo. To što radimo, to niko neće
videti, niti se to uopšte desilo, a i ovi mrtvi, kojih jednom neće biti, oni će bukvalno završiti
u ništavilu, bojim se, dolazeći iz Mađarske u Nedođiju. Samostalno se grupišu ne bi li stigli u
Idođiju, nije potrebna nikakva asistencija, potrebno je samo izdati naređenje, već i svetio
jenjava od sreće što smo opet uhvatili toliko puno lepih ljudi, pa dobro, nisu baš svi lepi, ali
ljudi su po sebi već nešto lepo, zar ne mislite? Da, i drugi su, nisu, sasvim sigurno je bolje, a
bolje je i sigurnije, i uostalom, bolje je, bolje generalno, a i partikularno, čak i sigurnije, ne,
nije sigurnije, čovek, pritom, može prilično da omaši, ali, u principu, sigurnije je stvarati
umetničku kolekciju. Kasnije - to niko nikome ne može da zameri. Osim ukoliko bude
ukradena, prigovori tada stižu, kasno, ali stižu. Potom sledi hiljadu Ih! i Jaoj! zato što je ta
umetnost pokradena. Nije ni to lako, nije lako, sakupljati umetnička dela i loviti ljude, loviti
umetnička dela i sakupljati ih za sebe, makar jednom dnevno, nije lako sve to, ali ide
nekako.

Sve je moguće. Tamo gde tražim ljude pronalazim isključivo umetnost, gde tražim umetnost
pronalazim isključivo ljude, bauljaju unaokolo, teško ih je uhvatiti, ne mogu se stići, nikako
se ne mogu dobiti, ni za sve pare ovoga sveta, a inače, ne vre-de ni prebijene pare, prava
misterija. Nije ni čudo što ne možemo da rešimo tu misteriju ljudskog postojanja, taj
sudoku za situirane i progresivne, ne, za napredne, dakle, za one koji priželjkuju, ne, ne za
one kojima je neophodan, njima nisu potrebne misterije, nije ni čudo što smo se na kraju
okrenuli umetnosti, ne, ne na sopstvenom kraju, molim lepo, i arhivojvotkinja to tako
promišlja, ona to tako promišlja i danas, tek juče mi je to potvrdila, kada ju je u Njujorku
pronašla, prekjuče, kad ju je u Hrvatskoj i Slavoniji pronašla, gde još niko nikad ništa nije
pronašao, u vezi s čim još niko nikad ništa nije pronašao, i ona Vam poručuje: da, pronašla
je umetnost tamo gde je ima, a ne tamo gde je nema, ovaj, tamo, tamo gde su se ona i
umetnost sasvim slučajno srele obe, ona i umetnost, i kad je tamo više ne bude bilo, ne
znam više koga, ona će je tražiti dok je ne pronađe.

Ona traži ono što smatra lepim. Pronalazi nešto. Sta pronalazi? Kako pronalazi ovo, a ovo? I
ja bih to voleo da znam. Ljudi bauljaju unaokolo, mene lično ispunjava nemir, ja, ipak,
ostajem, iako žestoko čeznem za ljudskim osmehom, osmeh, ukočeni, mogao bih malo da se
odmorim, i arhivojvotkinja se sigurno smeje, goni je na smeh, ona se smeje, čak ima i
sopstveni, sasvim sopstveni osmeh, kreiran isključivo za nju, koji sam tek juče ponovo i
sasvim jasno ugledao u nekim novinama kako je zasijao i zablistao između njenih usana,
poput nečega što je zavitlao Zevs 12, jedan zamah, svetlosna instalacija, ovde, evo još jedne!
projektovane, tamo, na brdu, to lepo svetio, bože moj, kako li se samo trudiš da dozvoliš
svetlosti da bude! sve to mora da potekne od nekoga. A ti kažeš, potiče od tebe, bože. Ma
nemoj. I mi treba da ti poverujemo? Ova gospođa je to platila! A od tebe, bože, nismo
nijednom još dobili račun za svetio. Da, to su vatreni ljudi, vatrenije nikad nisam video. A
najodvratnija životinja, parazit, nekako uvek posvuda između.

Elita naših, elita nesrećnika, koja još mora da čeka, imala je samo jedan izbor: da budu
divlje životinje ili divlji krotitelji životinja, naravno, izabrali su ono drugo, dakle, ja se tamo
ne bih naselio, gde ljudi žele da krote i pripitomljavaju, ljudi u crnom, sa svojim mrtvačkim
glavama i svojim čizmama i izuvačima čizama i čizmoljupcima, oni još moraju da čekaju, ali
ne dugo još, zatim dolazi njihova divljač, što bi sami trebalo da budu, ali što, naravno, ne
žele da budu. Divljač je tu, smeštena u tor. Oni su iznad svega, ljudi s mrtvačkim glavama,
oni su te ljude tamo jednostavno iskoristili, oni idu, trče, penju su, igraju i najzad - pucaju.
Pucaju najzad. Mora da je neko naručio oružje i napunio ga. To je pozivnica ukoliko to još
uvek niste primetili. Moram da Vam uručim pozivnicu, da, naravno, oružje biće napunjeno.
Ko je nekoć čoveka naučio da leti: u Njujork, London, Bombaj, Tokio, svejedno kuda, taj je
pomerio sve granice, taj se mora predati umetnosti jer jedino ona ne poznaje nikakve
granice, niti ih je ikada poznavala, umetnost sva ta granična obeležja baca u vazduh, tako,
moramo sada njoj, moramo da je naciljamo, moramo da prevaziđemo svoje unutrašnje
granice da bismo dospeli do umetnosti, koja je bezgranična, a potrebno nam je samo neko
oružje ili nekakav pištolj, kako bi meci završili negde - gde imaju šta da traže i gde će,
konačno, nešto pronaći.

Granice se moraju postaviti, a gde? Nemam pojma, svejedno, biće uklonjene, jednog dana.
Bolje je da već danas ne znamo za njih. Vidite, treba da Vam poručim da oružje ima mnoge
prednosti jer ima dugu cev, kao što glasnik ima dug hod, koji je ponekad, ipak, kraći, on se
katkad opire dugom hodu jer je umoran ili bolestan ili šta ti ja znam već šta li je, nije o tome
sada reč, u toj dugoj cevi nalazi se, dakle, zrno, kako da Vam kažem, što je duže izloženo
snazi eksplozije, eksplozivnoj snazi, koja ga ubrzava, eksplozija se oslobađa, eksplozivna
smesa, taj gas ili šta li je već, to nešto gura zrno kroz cev i sve ga više ubrzava, gas u oružju
ima duže dejstvo, to je kao kod automobila koji nekad ubrzava brže - nekad sporije, i pošto
se ubrzanje postigne, zrno, koliko god brzo može, koliko god ga je bilo moguće ubrzati,
kreće da izleće iz cevi i udara kao grom, pogledajte, zaustavna moć (to Vam kažem sada već
jer kad zrno udari - kasno je, a sve se odvija veoma brzo, zato Vam kažem unapred jer zrno
će me uvek prestići, mene jadnog glasnika), dakle, zaustavna moć kao i kinetička energija
zrna zavise od mnogih faktora kao što su dužina cevi oružja, vrsta i težina metka, količina i
vrsta barutnog punjenja i odgovarajuće čaure. A još nisam ni stigao do pojedinačnih vrsta
čaura, govorim uopšteno o svim vrstama čaura, sve zavisi od željenih karakteristika
municije, želite li kratak spisak? Ne, ne želite.

12 Aluzija na rođenje i život Dionisov.

Dovoljno je za naše potrebe. Ne, nećete videti sevanje, kakva su to glupa pitanja, to bi bilo
gubljenje energije, sevanje se vidi kod pištolja, ne kod puške, makar ja tako mislim, ali šta
god da izleti iz pomahnitale cevi, mahnito, glasnik ostaje do te mere cool, on čeka dok se
meso nenaoružanih ne rascveta, meso bespomoćnih, umornih, dok se meso praznih ljudi, u
koje je pogodilo ne pretvori u froncle, dejstvo skoro pa nevažno, ko će poverovati da su oni
uskrsli u svom ocu, a njihov otac u njima? U njima nikad više niko uskrsao nije, u šupljim
ljudima, košuljica zrna je tamo gde je zrnu mesto, košulja bi šupljim ljudima sada
dobrodošla, zar ne, ali oni su goli, meci, svejedno koji su, svi su pucali, ja sam ih video, samo
mi, glasnici nismo, naš zadatak je da sedimo i čekamo šta ima da nam se kaže, šta nam se
dodeli, a onda trčimo, brojimo one što su pali i izveštavamo o njima, ali oni bespomoćni ne
mogu se nazvati palima, zar ne, to bi onima što su pali, koji nisu bili bespomoćni, jednom
zasvag-da oduzelo počasti, a Nemcu je potrebna počast, sad stvarno, smesta ostavite Nemca
na miru, brže!

A koga pogodi, taj zna da mu je vreme. Da mu je kucnuo poslednji čas. Neko će ostati siroče,
a oni odlaze kući, Ocu. Dosta, gotovo, kraj. Ali on odmah zna, zapravo, skoro i pre nego što
se rodio - da mu to ništa neće vredeti. Nema tu čovek šta drugo da radi nego da danima i
noćima u radosti stiže, što se mene tiče i u ženu, ako mene pitate može i u paru, ja, lično, ne
želim da budem žena, ali sad je već vreme da nastavi dalje, šta da se radi. I drugi stižu i
moraju dalje. Lovci na divljač već su čekali kod zanesene družine žena-posvećenica, a pre
svega kod gospođa-grofice, koja je već bila prirodno plave krvi, pre nego što se za istu
udala, ona i nije čitava družinica, ta žena, ne, nije ni ralica, ona samo tako izgleda, masa se
pred njom sama od sebe razdvaja, poput burgenlandske trske, a ne Crveno more, to je bila
greška u prevodu, Crkveno more, koje se deli na dva, što nije nikakva umetnost u odnosu na
to šta umetnost zapravo jeste; ta žena pravi procep gde god da se pojavi, tako, napunila je
sada i oružje, kratko i dugo, a zaštitna četa, njena zaštitna štafeta uz nju je, najmanje dvojica
njih, ali i drugi, izvesni gospodin P. i izvesni gospodin O, ovamo, bilo je otprilike 30 ljudi, ali
samo 15 dobilo je oružje i smelo da puca na njih šuplje ljude, da, i gospođa- grofica, što se
mene tiče, izvolite, šta još mogu da učinim? Sta ja još mogu da učinim.

Kao glasnik biću bezvredan i ostaču bez reči. Mene neće osloboditi. Tada reče jedan
gospodin, koji je želeo da se nametne kao vođa, on je posebno za tu priliku zaheftao
mrtvačku glavu na jaknu, ili ju je samo zalepio, a potrebna mu je i kapa, kapa ume optički da
uveća, a i odaje utisak da mu nije baš verovati da ume da bude obazriv: sad ćemo sve da ih
pokokamo, sikće, davno je već ostao bez glasa, zatim preseca sve kanape što vode ka
ljudskosti, u prirodi kapljice rose, tokom nežnosti dolazi do pauze, tokom koje nam je
potrebno nešto čime ćemo je ispuniti, pokokaćemo ih, mogli bismo da ih uklonimo, ne,
nežnosti naravno ne, samo one koji nežnosti žele da razmene, a inače, ne poseduju ništa što
bi još mogli da razmene. To, kako oni sada izgledaju, takvu nežnost, sasvim sigurno, nijedna
žena u zamku nikad nije posedovala.

A ako je i bila žena, ta koja ju je posedovala, onda se to na njima više ne vidi, skeleti, već za
života. Ružni u smrti. Ja je, ipak, vidim, i kakav-god profesionalni glasnik ne bi je mogao
drugačije opisati. Tako nešto ljudima ne čini život, to im čini rad. Samo rad ljude pretvara u
životinje, tu Marks nije bio u pravu, ako mene pitate. Hvala što me niste pitali, inače, kasnije
bih to morao podrobnije da obrazložim, a podrobnije, u svakom slučaju, ne želim. Uopšte ne
želim tačno da znam. Sad mi je već dosta. Sad je na redu čišćenje. Nije nam potreban
proračunat um, nije nam potrebna preodvažna hrabrost, mi ne moramo da se prikradamo
majci u brda, grofica već deli oružje, molim Vas, uzmite, ne ustručavajte se, a za još jedna
Vas? Naravno! S krznom na ramenima ili s ljubavnikom na ramenu, preko ramena,
verovatno ona preko njegovog ramena? Ne, kako bi inače aktivirala oružje? Možda drugo
rame? Ne, i ono se koristi, a čovek pijan кб letva, ako mene pitate, ali još uvek može da
puca, možda ne može da pogodi, ne, ni ja ne bih voleo njega da ga pogodim, niti da ga
sretnem, čak ni po sjajnoj mesečini, kao danas što sjaji, a ako treba da me sretne u mraku,
neka sretne me na mesečini, ali on to ne čini jer tamo nema više mraka, kad je toliko svetio,
molim lepo, mesec čini svoje, ali kako će taj čovek u takvom stanju moći da nacilja? Pa, od
180 komada pogodiće makar jednog, a pogodiće ih i više, pa makar i ne sasvim precizno,
neće ih usmrtiti, neće pogoditi u centar mete, neki od njih još uvek su živi, dok ih voze do
kopova da posete kopove kompanije, kopove Tisen kompanije Tisen, zanimljivo je, šta se
sve, eto, dešava u jednom takvom kopu, hvala, što me niste pitali, napolju je hladno, radije
pucamo na otvorenom, ne treba nam ovde unutra ta svinjarija i taj smrad, prevrnućemo
brda i zelene doline, kopamo grob, koji niko neće pronaći, koji će svi da previde, ja već
vidim, već predviđam, neće ga biti ni na nebu, ni na zemlji, grob će ostati ovde, ovde kod
nas, to nam preostaje, grob. Glasnik na uzvišenju, to ne bi bilo loše, s vrha te jele sve bih
mogao bolje da vidim, mogao bih da imam bolji uvid u ovaj strašan, no, ipak radostan čin. U
redu, činim nešto čudnovato. Savijam stablo jele što nebu oblake para, tako, i šta ću sad s
njom? Savijam je i rukom vučem mladicu do zemlje i sedam sam, ne stavljaj ništa više, stavi
još jedan, sedam sam i puštam vrh uvis, pažljivo i lagano, kako me ne bi prerano zbacilo,
kao što oružje izbaci svoje zrno, s ciljem, jer bez cilja bilo bi kontraproduktivno, ja, ipak,
treba da posmatram, i vitlajući popeh se u visinu od koje mi se zavrte u glavi, i uvek će me
hvatati vrtoglavica kada kasnije o tome budem pričao, to je normalno, naravno da ću varati,
bolje da uopšte o tome i ne pričam, neće mi dozvoliti, zašto se onda trudim? Pucati s više od
onoga što čovek ima i nije moguće niti je neophodno. A sad besni osveto, besni sjajno.
Prerezi mu grkljan! Uništi nemilice na zemlji začetu mladu! Tako. A sada se, molim Vas,
smirite, u redu?

Glasnik pušta glas, smeje se, niko se tako ne smeje, on sebe ne čuje, inače, od sebe bi se
samog prepao, prepao se smejući se, a možda se i zagrcnuo. Psi gone nekog jelena za kojeg
zavezan je čovek. Jeste, drži se, čovek. Neće izdržati još dugo, ali drži se. Ne srne da vidi
nikakvu golu boginju, taj Akteon 13 koji brzo živi, i koji iz ove akcije želi da izvuče sve što
može, on ne srne da gleda na koga se puca, ima ih toliko mnogo, neko će, svakako, biti
pogođen, čak i ako je jelen bio na meti, a da će pogođen biti čovek, pomalo uznemirujući
pogodak, ako mene pitate, i on za nagradu, kao da je on jelen, neće biti rastrgnut od

13 Prema novijim predanjima Akteona je kaznila Artemida ili zato što se hvalio da je bolji strelac od nje, ili zato

što ju je zatekao nagu da se kupa na izvoru. Ona ga je pretvorila u jelena, a potom na njega pustila pse. - Prim.
prev.
sopstvenih pasa, glupih i blesavih, ali zato od tragača dobrog njuha. Nekada su te
ekstravagancije bile dozvoljene, to čak nije moralo da bude u antičkoj Grčkoj, to se sada
radi bez ikakvog ustručavanja, bez čitavog tog sranja sa kristalno prozirnim potocima,
jelenima i boginjama, i nimfomankama i divljim lovcem, danas ih svezu u snopove, ljude, i
direktno ih zapale ili jednim metkom ubiju više njih, što je moguče više, prilično su meki, a
ako nakon toga neki i prežive, svejedno je, pa dobro, nije baš uvek, ali trebalo bi da budu
mrtvi na odlučujućim mestima, bilo bi bolje za njih, inače, završiće živi zakopani, moraju
unutra, zašto su, inače, grobovi kopani?

Prihvatamo te muškarce, kako god, žive ili mrtve, a ono što nas u svoje ime mole ostaće
neispunjeno, to jednostavno neće biti učinjeno, prihvata se, ko god da stigne, dakle, tamo je
jelen, na njemu čovek, zar ne, nekadašnji šumski prestupnik, ali tamo, na jelenu, za
prestupe više neće imati prilika, na njemu, i bez držanja, zar ne, bez odstojanja ka ciljanom
objektu, to bi, zapravo, trebalo da bude kazna, ali takve stvari su i tada budile sažaljenje
grofova i kneževa, bez brige, kasnije im je postalo svejedno, pa i arhigrofici bilo je svejedno
u njenim nasleđenim zamkovima ili nasleđenim zamkovima muža ili nasleđenim
muževljevim zamkovima ili dopunski isposlovanim zamkovima ili zamkovima sa zavesama,
kako god, zamkovima isposlovanim od stranaca, svakako u šumi. Šumski dom, dom -šumski
dom, dom - šumski zamak, zamak - šumski dom. Neko mora da se brine o tolikoj šumi.

A šta kaže knez? Ko može da ubije jelena, a da ne ošteti mali šumski zamak, pardon, a da ne
povredi divljeg prestupnika, koji se, takođe, ogrešio o civilizaciju, koja je prosto toliko
divlja, mislim, upola divlja nego što čovek misli, ne, gluposti, ona nije ni upola divlja koliko
je čovek mislio da jeste, već je samo napola divlja, ne baš napola, ali, na kraju krajeva, nije
toliko divlja, šta da se radi? Ni divljaštvo ne bi trebalo da dolazi u divljinu pre nego što
divljač ne dođe u nju, više se ne snalazim, strelac, dakle, strepi, ma, ne, on sere, ne, on ševa,
jelen pada, a lovokradica je, izgreban od trnja, ostao zdrav i čitav. Gde sam ja to? Da se
kladimo da ne znate ni Vi, iako me Vi možete jasno videti, ili ne možete? Aristokratija
odvajkada na vreme ispunjava svoje obaveze, ukoliko se ne radi baš o računu za taksi jer to
zasigurno nisu nikakvi kockarski dugovi, to je fiksiran, pažljivo zaokružen iznos, to mogu da
posvedočim iz sopstvenog iskustva. Oni ne plaćaju, oni radije sakupljaju. Oni sakupljaju
sliku, sliku po sliku. Zašto odmah ne sakupljaju i novac? Da, oni sakupljaju i novac. To mogu
da posvedočim iz sopstvenog posmatranja.

Oni sakupljaju i novac, ne prežu od istog, poput bezobraznog građanina koji je makar
jednom po-želeo da prema ljudima ne bude bezobrazan. Upravo se desilo prvo sakupljanje
novca, naredna će da uslede, i sad je sve prikupljeno, sve što još nije ubijeno. I neće se
sakupljati za porodice ubijenih. Ili hoće? Bojim se da opet grešim.

Mislim da je sakupljanje novca lakše od sakupljanja sebe. Kada se čovek sam sakuplja
odjednom se nađe u kakvom selu poput Purkersdorfa ili Mauthauzena, gde se danas više ne
mora plaćati nikakva putarina, ali zato se ulaznice naplaćuju, mislim, da, ne, nemoguće, ali,
svakako, na mestu gde estradne ličnosti u gostionicama glasno pevaju i igraju u neku
humanitarnu svrhu i pokušavaju da ostave utisak da su kao „sav normalan svet“, a da,
zapravo, nikad nisu bili u stanju da ostave ikakav utisak. Oni sa svojim željama stoje ispred
mekanog zida, zida od ljudi, koji nemaju ono što žele, ali dobijaju ono što zaslužuju. Ti ljudi
su upravo ono što mi želimo, ali to ne zaslužujemo. Dolaze baš kad ne treba. Zato se tako
izbezume kad nas ugledaju. Naišli su na taj zid, na sreću, tek na putu ka kući, tako makar
izgledaju. Okupili su se, ali ne i sakupili. Ono dolazi tek kasnije, sakupljanje. Sakupljanje na
mestu okupljanja je, u svakom slučaju, smisao ćele stvari, ali nikako i njen kraj. Nastaviće se
i posle ponoći sve do ranih jutarnjih sati. Tako, novac je sada sakupljen, preferirano je i
njegovo obličje u slikama. U kojem je obliku novac, to određuje vlasnik. Novac u obliku slike
lepši je od slike koja je na novcu. Nema diskusije. Tačka.

A za ostalo... Zašto čovek ima poslugu? Gledala je kroz prozor na svoje livade i pitala svog
komšiju, koji se, takođe, svukao do gole kože, čime je sa sebe skinuo bilo kakvu
odgovornost, i to više nego jednom, i koji je, takođe, nosio nekakvo oružje i ništa drugo:
znate li uopšte koliko su visoki moji vrhovi? Možete slobodno da ih pogledate, moje vrhove,
mogu da udarim u sva zvona, poput one Hajdi K. koja nam se iz budućnosti u špiglu, koji
prikazuje našu budućnost, kezi baš onako prijatno i drsko i zadovoljno i aposlutno
razdragano. Raspoloženje je dobro. On odgovara: Koje to vrhove? Hajdi im je nadenula
svoja imena i nazvala ih Zvona! Kažite mi koji je koji da ih ne bih pomešao kada me Gospod
pozove na misu, Gospod, koji je put, istina i život, a da nije malo mnogo sve odjednom?

Ali, s druge strane, mora se priznati da pri vezivanju i hapšenju nisu bili veseli, ti muškarci
koji su pristigli kao stranci i nisu po svaku cenu baš želeli da se raziđu kao prijatelji, a
svakako nisu želeli da riknu niti da na kraju budu roknuti kao divljač. To mora da počiva na
nekoj zabuni, ovde se ne odlazi na počinak, ovde, gospođa-grofica blagoizvoljeva da se ide u
lov, pa nakon toga na počinak, izvolite počivati negde drugde!

Prethodno su morali sami sebi da iskopaju jamu, goli ljudi, ne, nisu to nikakvi jelenovi,
pogledajte, molim Vas, još jednom! I to pre nego što im istekne sva krv i pre nego što lagano
ali zasigurno izgube svoj oblik, mada tako bi bilo praktičnije, hoću da kažem, bilo bi
praktičnije da su nekako, kako da kažem, manji, ali kakogod, na njima i ovako i onako nema
više ničega. Nisu svi morali podjednako da budu smanjeni, to su, ipak, apsolutne nule,
ispred njih ništa, iznad njih ništa, tako jezivo mrznu te apsolutne nule jer nemaju ništa pred
sobom. Moraju sami da jemče za sebe i sami za sebe da odgovaraju. Zemlja je bila prilično
čvrsta, sve je moralo da stane unutra, bilo veliko ili malo, ili za rasprodaju sve mora
napolje? Pa, naravno, u nekom trenutku moraće napolje, inače, pronaći će ih, mrtve, njih
180 komada, nije to mala stvar, sve ih premestiti, o tome možemo kasnije na miru da
porazmislimo, sad najpre unutra s njima, krv je baš mogla tu čvrstu zemlju prethodno malo
i da razmekša, tamo još viri jedna ruka, a tamo noga ili šta god da je, da, zemlju, ne nas, mi
se ne damo smekšati, ni krvlju, a, u nekom trenutku, jama je, ipak, gotova, ne mora se kopati
toliko pažljivo, cikcak je pogodan oblik, kada čovek ne želi da bude otkriven, i kad što više
želi da smesti u što je moguće manji prostor, a kasnije niko više neće ni znati gde je jama,
samo nekolicina njih, ali oni neće ništa reći, a ako nešto i kažu - ubićemo i njih, bez
problema, lakše je ubiti jednu osobu nego njih 180, kad smo sredili njih 180 sredićemo još
jednog, dvojicu. Pošto ne treba da budu pronađeni, ne mora čovek da se trudi oko te jame,
oko tih grobova u cikcak, oko tih cik-cak-hajl-hajl-hajl grobova, u koje će, naravno, smesta
pasti, svi ljudi skupa, doduše, podeljeni u grupe, ali, ipak, upašće! i to još nespretno! I oni
takvi treba da grade Istočni bedem 14! Moliću lepo, on jeste besmislen, ali mora da se iskopa.

Nisu svi grobovi besmisleni, naprotiv, neophodni su, mada, mnogi rovovi jednostavno jesu
besmisleni i ne zaustavljaju neprijatelja, a neki grobovi ne mogu da zaustave ni truljenje,
neki drugi, pak, to mogu, to u potpunosti zavisi od tla.

Od njih i ovako i onako ne bi bilo ništa, ti ljudi nikad ne bi dospeli do nekog velikog grada, ti
Za-ratustrini majmuni 15, a to što te razbesnele lude nisu izabrale neko bolje poreklo, sami
su krivi. To sam ranije i mogao da im kažem, da odavde više neće moći da odu, a zašto i bi,
gospođa-grofica i gospoda P. i O, o kojima će istorija morati toliko da ćuti dok ne umru, a
ćuti još uvek, možda je još neko živ ili su obojica, ne, pretpostavljam da su mrtvi davno već
jer njihov život bio je rad, a njihov rad je na kraju bio uzaludan jer su tih 180 mogli da
ostave u životu, možda i jesu mrtvi, samo istorija o tome još nije obaveštena, mi, glasnici, ni
u kom slučaju ne smemo previše da radimo, ali sve je to, u svakom slučaju, nepravedno, jer
istorija ćuti pa ćuti, ma koliko čovek kopao, ma koliko duboko, ma koliko plitko, ona ćuti ili
neprestano priča, natovarena ponosom greha, niko nije toliko zgrešio kao taj i taj, a o njima
je i reč, i rado preuzećemo deo krivice, ne, nećemo je preuzeti, mi, na kraju krajeva, tada još
uvek nismo bili ni rođeni, te zašto bismo? A, ipak, ponosni smo na naše grehe i pričamo o
njima, jer kakvog bi smisla imalo grešiti, ako kasnije o tome ne bi smelo da se priča, i ma
koliko dugo čovek mogao da kopa, ona ćuti, isto-rija, ili nam govori, govori nam da bi
trebalo da se stidimo, ko god da smo, ja da kažem: oni su bili ti i ponosan sam na to kao da
je mene ubila njihova ruka, to je važno, taj ponos zbog pokajanja i pokore, zašto bi
stanovnici zamka, inače, naredili da se ti ljudi zakopaju? Ukoliko kasnije ne bi smeli da se
ponose, da se kaju i pokaju. I nisu, znate li Vi kako to ide, oba istovremeno, ponosno se
ponositi i ponosno se pokajati? Sta je? Ne čujem ništa! Čovek u zemlju prut pobode, i ako ni
tada ne izleti kakav izvor originalnog burgenlandskog vina onda je to pravo mesto na kojem
ćemo se kajati što smo tu uopšte stigli. A ukoliko vina bude, nećemo žaliti, to bismo baš
voleli, ali nema šanse. Zato kopamo ovde, mogli smo isto tako da kopamo i tamo, niko neće
pronaći grob, pa ni mrtve ljude, we are the hollow men we are the stuffed men leaning
together headpiece filled with straw. Alas! Goli ljudi su još pri kopanju morali da primete u
kom se pravcu odvijaju stvari i da nema smisla kopati kad je divljač negde drugde, što oni
ionako jesu, i da se, najpre, mora ubiti, a jedino što oni znaju je da neće moći nikuda drugde,
što još uvek nije razlog da se ponosno ponose i ponosno kaju, mi to treba da nadoknadimo i
to i činimo, sećamo ih se ponosno i pokajnički, ali ne uvek i spokojno, ali ne zadugo, u selu
na kuli sat je upravo odzvonio, ali nije pogodio, samo je pogodio vreme, i to ne ono pravo,
voleo bih da znam, a kao glasnik to bih i morao, gde je svemu tome kraj.

14 Ostivall - odbrambena linija, sistem utvrđenja i bunkera za očuvanje istočnih granica Rajha u II sv. ratu. -

Prim. prev.

15 Aludira se na polemiku austrijskog publiciste i esejiste Antona Kua i Karla Krausa. - Prim. prev.
Neverovatno, i nemoguće da je tako bilo, ali oni kopaju i dalje, ne mogu da verujem! I kad
već toliko dugo kopaju - da ništa ne iskopaju! Ali sve dok kopaju na pogrešnom mestu,
mene u principu baš briga. Nama se desilo sve, nije, dešavalo se uvek isključivo drugima,
inače, lako bi nam nešto nedostajalo, nedostajalo bi nam pokajanje i kajanje, i samo bismo
još više bili ponosni. Znam da je svako mesto na kojem kopaju pogrešno, sve dok ne
pronađu ono pravo, možda onu drugu štalu?

Čovek se, nažalost, u ime krsta često nađe u zabludi, i krstaši su hteli u Palestinu, pa su
ume-sto toga stigli u pojas Gaze, odakle su ih, naravno, smesta izbacili, bila je, navodno, već
puna, barka je već bila puna, ili skoro puna, ali istina je, odande izbacuju sve do onih koji
unutra moraju da ostanu ili moraju ogradu da gaze, a kad se čovek nađe u zabludi, on ne
može svoje zablude uvek tako dobro da ispegla kao ove grobove ovde, u lepom Burgen-
landu, tako je, tamo nije da ima samo visina, čak i ako nisu neke, već i dubina, ti kopači
upravo mere dubinu, a onda mogu i sami da se zatrpaju, što se mene tiče. A onda peglaj dok
se mladi pastir okreće od srama jer ne može da pronađe grob koji je nekada poznavao. Niko
ga neće pronaći, ne mora da se nervira.

Taj grob ne želi da bude pronađen, niti će pronađen biti. Jer, znate kako, svima je jasno: oni
i danas kopaju tako da ništa ne iskopaju, da ništa više i ne može da se iskopa, ili samo na
kratko, a onda opet zakopaju, dobro je, isponova, ispono-va, sve isponova, ali, pre svega,
kopaju rasipajući raskošne lokne po vazduhu, na pogrešnom mestu, kao što već rekoh. Ja
kao glasnik govorim šta mi se naloži, a video sam tamo je ležao jedan čovek, i tamo, i tamo,
takođe. Ugledali su me iz daleka, sve u svemu, tako je to sa glasnicima, uvek ih je moguće
videti izdaleka, onda se deru, a možda već padnu mrtvi, i to pre nego što uopšte i prime lošu
vest, a o tome da je prenesu dalje da i ne govorimo, malo prebrzo, ako mene pitate; mi onda
kukamo, pištimo, onda ponovo pišemo, ja makar ponovo pišem, zar ovo neće nikada
prestati? I mi onda, konačno, prenosimo šta imamo da saopštimo, šta nam je jedan čovek
kojeg više nema rekao, a čak i da ga ima, i on zavija poput psa tražeći pomoć, mi svi tako
zavijamo jedni na druge, u svakom slučaju, već smo navikli na to da tražeći pomoć zavijaju
ljudi, a ne psi. Ali, onaj pas zavijao je, zaista. Svi su zavijali u isti glas i kako onda u takvoj
galami glasnik može išta da zapamti? Kako da se koncentriše? Da li treba da kaže, kakva je
pomoć potrebna psu, ili najpre treba da kaže, kakva je pomoć potrebna tom čoveku? Ne
zna. Okleva. Ne bi trebalo, inače, pojaviće se još i neka zmija, koja će ga ugristi za grlo, a
onda više neće moći ništa da kaže. Smešno.

Oni bi te ljude ponovo da iskopavaju! Znate šta, nikada im neću odati pravo mesto, zar
nemaju preča posla, ti, nakon nas rođeni, u svojoj pustoj samoći, iz koje izbijaju u svom
grešnom ponosu, htedoh da kažem, u ponosu što grešni bili su, ti istaknuti ljudi, ja, na
njihovom mestu, ništa ne bih želeo da iskopam, nego bih u miru i ponosu žalio, a oni opet
kopaju, kopaju na pravom, ali i na pogrešnom mestu - to čovek primeti tek kasnije šta je
pravo, a šta pogrešno - iz kojeg nešto žele da iskopaju, samo kad bi bili grobovi, koji su već
unutra i više ne treba da se iskopavaju. Kopaju da iskopaju grobove. U njima su ljudi morali
da progutaju svoj ponos, mi to nećemo raditi, mi ćemo, naravno, biti ponosni na naše grehe,
na našu prirodu. To je, naime, naša priroda.
Kako bi imali o čemu da razgovaraju, ti rastrčani, nakon nas rođeni, koji vrše pritisak i
prate. Kako bi imali o čemu da ćute. Ili kako bi opet imali nešto loše da kažu o nama, za šta
im nikako više nisu potrebni glasnici, jer svi dugo već loše pričaju o nama, čak i radio i
televizija, a mi o sebi govorimo najgore, tu nas niko neće prešišati. Nepravedno je što drugi
uopšte i pokušavaju da se na naše pokajanje obrušavaju!

Ti muškarci su ipak neosvećeni, neverovatno! Potpuno nepravedno neosvećeni, do dan-

danas. Pa i od strane kurira s flasterima uvek spremnih na razgovor, znate šta, oni čim
otpočnu da trče, verovat-no odmah na prste i pete moraju da zalepe flastere jer su toliko
osetljivi, ti, nakon nas rođeni, neki se oblepe flasterima i pre trčanja kako se ne bi odrali u
toj istorijskoj trci, koja služi sećanju na prošlost, a za koju niko ne zna šta treba da
predstavlja, zato i jeste prošla, tek tako, a da je niko nije zaustavio, pa dobro, i nije bilo tako
jednostavno, šta sam ono hteo da kažem, rečeno nam je da se danas ovde slavi, ljudi su
pokokani, i onda nikom ništa, kao rukom odneseno! I zamak, kao rukom odnesen, a banka
je, na svu sreću, negde drugde. Najzad, nije to nikakva stoka, to su ljudi, koji su se sami
svukli kao životinje, koje su se već izvukle, ne bi li nam poslužili za hranu, moraju se samo
još skinuti, moraju da se otkače od današnjice, odreše, da se odreše veza, ne, mi ne jedemo
ljude, još uvek ne, mi ih zakopavamo, možda će tako smekšati, a onda padaju, kao goveda
koja pasu, u naše oružjem zaštićene, ne, čelikom nezaštićene ruke, da, mi to radimo golim
rukama, ne, mi, svakako, imamo oružje, šta sam ono hteo da kažem, niko neće umaći
komadanju i probadanju i izdubljivanju i iskopavanju, ili kako da kažem, ja kao glasnik
trebalo bi da znam, u principu, trebalo bi da umem da razlikujem različite vrste ubijanja, to
je trebalo da naučim na kursu botanike, ne, na kursu za glasnike: gde se pod zemljom krije
koren i kako isti izgleda na zemlji, i generalno gledano, posmatramo jednog, u svakom
slučaju, ne baš dobro uhranjenog (to je razlika u odnosu na tele, razlika između čoveka i
teleta je ta, što se tele hrani, a ovih 180 ljudi to nije - uhranjeno), čoveka u njegovoj odori od
mesa, tako je, od krvi i mesa, kao poručen, žrva bi trebalo da bude živahna, pre nego što se
dopremi i doku-suri, malo mesa, više krvi, mi, dakle, posmatramo izabranog, ovaj,
odabranog kako snagom naših ruku jadnika komadaju, snagom oružja, snagom pištolja,
svejedno, vidimo ih rastrgnute, rebra, noge, žicom ograđene zemlje nezaštićene, nažalost, a
zatim u jamu ubačene, što sami su kopali, kopali i kopali.

Ko sebi jamu kopa, sam u nju pada, staru izreku moram da optužim za klevetu, inače, ja kao
glasnik bio bih potpuno bezvredan, sve bi bilo po starom, čovek ne bi morao da sluša nove-
stare izreke, rane bi bile nanete po uobičajenom postupku. Dobro. Spremni smo. Zrno
prolazi kroz meso, da, što se mene tiče, slobodno može da vozi, ne mora da ide peške kao
neki jadni glasnici, a i ono tamo, ono zrno ima vozačku dozvolu, poseduje energiju koja se
naznačava u džulima, masa zrna m u kilogramima i zaustavna moć u m/s. Dobijena
vrednost energije, svakako, ne daje nikakvog povoda za radost, niti, kako da kažem, na bilo
koji način razjašnjava delovanje projektila (ovde stoji nešto što ne mogu da prepišem na
mom kompjuteru, u pitanju je jedno v i jedna donja nula, da li to misle na mene, donja nula
u nagradama? Ja sam, pritom, zahvaljujući nagradama na pijedestal uzdignuta, samo to niko
ne primećuje. Čudno...), dakle, delovanje projektila na određenoj razdaljini, jer zrno u letu
gubi energiju, zar ne, a o njegovom mogućem zau-stavnom dejstvu u čoveku ili njegovoj
efektivnosti protiv nas, jer mi svima služimo kao oklopni ciljevi, dakle, uopšteno govoreći,
kao ciljevi koji nikome ništa ne mogu doneti, ali, zato ciljevi treba nešto da dobiju zauzvrat,
i bez ovih podataka ne može se dobiti nikakvo obaveštenje, poznata mi je samo brojka 180,
to je malo ili mnogo, zavisi, ne pruža glasnik obaveštenja, mada: niko navodno ništa nije
video osim mene, jednog od onih daljih glasnika koji su pristigli iz daleka, iz daleke daljine,
jednog koji neće dogurati mnogo dalje. Ja stoga ostajem da stojim.

Ja, sasvim sigurno, neću prvi bacati kamenje, moglo bi da padne na mene jer umem prilično
brzo da trčim, ali u presudnom trenutku, verovatno, ne bih umakao još uvek. Mogao bih da
se izgubim, a oni ubijaju svakog ko nešto zna, a ostale su već pobili. Ovde su svi tog
mišljenja. Možete svakoga da pitate. Prvo umri, pa govori. Mislim da se i posluga drži i ćuti,
tako mora, jer zna. Mi se držimo još čvršće, da, ako mene pitate, oni za sebe misle da su
slikari, jer njihovi proizvodi to zaslužuju, oni bi za sebe mislili i da su pesnici, samo da su
neke poznavali, ali nisu izdržali sa pesnicima, ta gospoda, koja su prekomandovana zarad
pojačanja jednoj četi, da nisu mislili štafeti koja prenosi baklju, jer vernost je njihova čast?
To je razlog zbog kojeg niko ne okleva, ne kad je kuća u pitanju, i to s dobrim razlogom,
kako Rus ništa ne bi pronašao, pa ni kuću. To mi je sinulo. Tolikoj vatri bih se i ja radovao.

Rus će pronaći grobove i smesta ih ponovo zakopati. A kasnije, nikakvih grobova više neće
biti. Zamak će uskoro svetleti u plamenu. Ništa nam se ne dopada, ali ono šta nam dopadne
šaka nosimo sa sobom. Inače, uzeće ga Rus. Neće pronaći ni gospođa-groficu s njenom
vernom svitom. Pronaći će samo ruinu od zamka. Kada čovek uspe da skloni milione, onda
više i ne zavisi od nekolicine ovdašnjih majmuna. Na kraju krajeva, nisu to nikakvi Ovdašnji,
kako je naš gaulajter Porči, miran, prijatan čovek, uvek govorio, a koji nije toliko glup da
umre rano, radije će umreti kasnije i to u svom krevetu. A šta supruga kaže na to? Ona kaže,
ne bi trebalo beskonačno da kopaju u potrazi za mrtvima već u potrazi za zlatom, koje su
ovi prethodno sami zakopali i koje bi, naravno, morali da traže, jer nisu hteli da ga predaju.
Oni se grčevito drže svog zlata, to je poznato. Jevrejin i njegov novac, to je apsolutno
jedinstvno. Gde ima Jevreja, ima i zlata, svakakvog zlata. Mada, nije baš higijenski truliti
pored svojeg zlata. Pa dobro, zlatu neće škoditi. I oni kopaju, kopaju li kopaju. Ali, mene se
to ne tiče, ja sam samo glasnik onoga što se desilo, vidim ono što će se desiti, ali neću reći ni
reč jer oni će i ono što je prošlo kasnije hteti da čuju sasvim drugačije, to mogu da Vam
došapnem, do ponovnog slušanja. Izvrnuće oni i to u to da im je žao i da se kaju, ali da mogu
da budu ponosni na to što su mogli da budu ponosni, ali i krivi. Mi, sada, dokazujemo da je
prošlost sadašnjost sve dok sadašnjost ne postane ponovo prošlost, a potom, potpuno isto
što i budućnost koja će, pak, zatim, ponovo postati sadašnjost. Sta inače još da kažem?
Vesnik budućnosti javiće Vam se ubrzo, molim Vas uključite Vašu telefonsku sekretaricu
ukoliko ne želite da budete dostupni, kada Vam glasnik bude predskazivao budućnost, što u
principu i ne mora da čini, jer ona će biti jednaka sadašnjosti, a takođe i prošlosti. Ukoliko,
ipak, na raspolaganju imate tri sata da čekate ne biste li to saslušali, onda pritisnite taster-
tarabu, a zatim broj jedan. A potom, sačekajte ta tri sata, a onda, u zavisnosti od zahteva
pritisnite odgovarajući broj. Uzmite koji god Vam odgovara!

Evo glasa još jednog glasnika koji dolazi iz još većeg daleka, i koji odavde verovatno nikad
neće otići. Aha, zvonce ste upravo isključili, hvala, spreman sam. Mole se gospoda da
prekinu pucnjavu, na trenutak, znam da Vam to pričinjava zadovoljstvo, ali čovek, ta
najhrabrija od svih životinja mora da izvrši pripreme za druge životinje, koje su manje
hrabre i koje se ne usuđuju na dno ponora. Nije to nikakav stvarni ponor, to je samo grob!
Kakva budalaština, nema ni dva metra, a već milioni leže dole, dobro, možda ne baš u ovom,
u nekom drugom, u raznim, u mnogim, ali kakogod, leže, ako ne baš u ovom, ne bojte se, svi
će stati, ne gurajte se, moliću lepo! Sačekajte, molim, dok ne stignemo dotle, a zatim za: Da -
pritisnite broj jedan, za: Ne - broj dva. Morate da sačekate, nema šta. Grobovi se, najpre,
moraju iskopati, kad ponore već neće moći, kako bi naši sjajni momci, naši plavi dečaci, ne,
ne plavi, oni su otišli na more, nego oni drugi, koji svojim očima što vide i svojim slepim
oružjem, ne, svojim slepim očima i svojim oružjem što vidi, kako bi mogli da slave tog
novog boga, ko god on bio, pa dobro, svi znaju ko je on, samo ti muškarci to kasnije neće
znati, sve dok konačno ne opale, ti prosto snažni mladići plus jedna dama, koja je istinska
lejdi, sa svojim mužem, stvorenja kakva se ne daju stvoriti, ne postoji ništa što bi za njih
bilo dovoljno veliko, stvoritelj bi morao da bude veći od njih, oni koji se usude da odu u
tesnik šume kao što to radi pe-snik, a onda ni ne znaju zašto, ništa ne znaju, i to s takvom
gorčinom u srcu, koja će njihovu bol, koju nisu osetili jer su za to bili previše mladi, tada, da,
tada, tu bol, koju su neznajući i nesvesno morali da dozive kao blaženo ostrvo na gomili
prnja, s takvim gorkim sećanjima su, dakle, u smiraj svog života, verovatno, bili, ne, smeli da
budu, knjigovođe ili poštari ili lekari ili doktori.

Pa, to su sve lepa zanimanja. I ti ljudi su potrebni, još uvek postoji potreba za njima. Mrtvi
se, naravno, više ne mogu upotrebiti, ali ovi zato mogu, još uvek su živi, kako bismo mogli
da ispe-čemo svoje pokajanje i da na sebe ponovo budemo ponosni, u najmanju ruku,
ponosni onoliko koliko smo nekada bili. Dozvoljeno im je da budu, na pri-mer, doktori sve
dok ih, četrdeset godina kasnije, ne budu tražili, i to za 50 000 evra ili slično, to se uopšte
više ne isplati, mi smo ranije digli mnogo više, pa, ipak, prašina je opet sve prekrila, kao što
je more Atlantidu! Toliko mator doktor više ni ne može da ima praksu smrti za koju je
prvobitno bio obučen! On je sada bezopasan! Dugo je već u penziji! Državo, zadrži svoje
pare! Ubice i doktori, doktori i ubice, doktor Džekil i mister Hajd: oba isprobana - sličnosti
nema!

Uveče smo često sedeli i pili pivo, naše čisto društvo, garantovano čisto, o tome smo vodili
računa, da se ne izmešamo sa romanskim, već s kim? Narodom, s kojim narodom? Glasnik
posmatra:

ovde se na javnom mestu već šćućurila jedna, tamo druga, i podaje se muškarcima za
zabavu, da, toliko bogat narod da može da se rasipa zabavom tek tako, bogat tim snažnim,
nema veze ko, kako bi mogli jame uredno da opreme, pa makar to i ne bilo najboljom
opremom. Ostaće. Ostajemo i mi. Inače, to parče ostaće večno nedovršeno, a mi, pritom njih
200 komada moramo da zbrinemo, a prethodno, naravno, zbrišemo, kako se se ne bi bunili
protiv svog uistinu tesnog smeštaja. Ne znam šta je veći posao, kopanje grobova, svakako,
to im prepuštamo da urade sami, jer će njihova nesrećna tela završiti u našim rukama. Pa i
mi hoćemo nešto da ućarimo. U kući nema više mesta, ali zato su sinovi Bakheovi ’ladno svu
zemlju izdrobili. Kopali su rupe i kopali, i kopali kao opsednuti. Kakva je vajda od kopanja,
kada čovek posle rupu ne može da pronađe?
Bilo kako bilo, rupe su sada iskopane, mi se zbog njih nismo ukipili, pustili smo da kopaju
oni, kojima će rupe biti potrebne. U njih će zatim da uđu. U njih bi, zapravo, mogli da uđu,
zar ne mislite? Ali, neće biti tako. I kožu biste mogli da im oderete i njom telo da uvežete,
kad je već tako, pre nego što sahrane te životinje, jer to više nisu ljudi. Nikad više i neće biti
ljudi. Ljude bismo i sahranili, ali samo ukoliko nam više ne bi bili potrebni. Ili, ukoliko bi nas
svojevoljno napustili, šta, već? Sta Vi, zapravo, hoćete? Taman je! Više nam nisu potrebni,
oni i ne mogu više, pa se zato njima dobacujemo. Taman je! Glasnik, moliću lepo, samo
izveštava, on ne srne da se meša, kada šaljivdžije škartiraju, a mudražije u krevetima
mrsomude, sve dok, tamo unutra, više ni oko ne može da se sklopi. Čuo samo kako je moj
kolega nekom ko je prvi upao u svoju jamu rekao: Stranče, nerado te hapsim, ali tako biti
mora, jer mene su, na kraju krajeva, uputili da to uradim. Bila su to vremena u kojima su
ljudi bili upućeni jedni na druge i za to dobijali odgovarajuća uputstva! Ko će kome da se
nađe kad nekog zadesi nevolja? Upravo to!

Neko mora da preuzme odgovornost, sloboda u ruci grešnog čoveka neprijatna je, ali
neophodna, inače, čovek zapada u malodušnost, u pustu, turobnu, tamnu noć. Svejedno
kako će čovek tamo da zapadne, važno je da je konačno unutra. Ne, još bolje je da i druge
uguramo unutra, a mi da ostanemo ispred do unedogled. Smesta moramo svaku šaku da
naviknemo na oružje, svaku vodu da naviknemo da vri, jer i voda će za naše dobro, na kraju
krajeva, morati, tu i tamo, da vri. Moj kolega je kod svoje žrtve naišao na puno razumevanje.
Bila je to, ipak, naredba. Ali, kažu da su drugi, koji su bili uhvaćeni, pobegli, nestali bez
traga, kako god, u svakom slučaju, pobegli su. Video sam ih, zatim još jednom, a zatim više
nisam. Verovatno slave svog boga, ko god on bio, svejedno, on je svakako taj koji je. Izgovori
samo jednu reč i sruši se! Molim Vas prestanite na trenutak ništa da ne govorite! A i rano je
da se puca! Moći ćete kasnije! Kažem Vam. Daću Vam znak, a Vi mi, molim Vas, pokažite
makar mali znak nestrpljenja, molio bih! Ja dajem znak! Glasnik se misli u sebi: zar se nije
ono što se od svih stvari MOŽE desiti već jednom desilo, zar nije već učinjeno, zar nije već
prošlo?

Ovako, dakle: vidite i sami, sjajni su. Nema šta tu više da se radi. Kao što čovek nema šta da
radi pri izlasku ili zalasku sunca. To je prirodna sila, kažem Vam ja! Nedostaju još samo
ženski horovi u podnožju planine, ali sama gospođa-grofica ne čini hor. Njoj je, ipak,
dozvoljeno da peva, sve dok vreline žar ne izbije iz nje, svetliji od hiljadu sunaca, ne,
izvinite, pogrešan komad, htedoh da kažem, svetliji od lampe i sijalice od 40 vati. Ona danas
ne spava, gospođa-grofica, da je obuzme dremež ne da, dok na zemlji, na hrastu svoje telo
odmara, repetira pušku, počinje da se raduje, raduje se još više, cilja i puca. I puca.
Preporučujem joj da se ne povredi. Kasnije, neće biti da je bilo baš tako, da je sama pucala,
bez brige! Mi se, glasnici, uvek pobrinemo da kasnije ne izgleda da je bilo baš tako!
Kontriraćemo jedni drugima, neki ništa neće reći, ali da nije nas, Vi ništa ne biste ni znali, da
nije onih drugih, znali biste još više, budite, dakle, srećni, što ne znate, u svakom slučaju, ne
od nas, već od onih drugih, da je gospođa-grofica uopšte i bila tu jer uskoro je više neće biti.
I potom su sve životne niti pokidane, cakum-pakum. Oterala je dremež s kapka, bez
oklevanja odrekla se sna, sasvim, ne osvrćući se na prisilu, nevolju, svrhu, volju, dobro i
loše, ispila je sve, plesajući prevazišla je sve jer najveće lakoće zarad neophodno je uraditi i
ono teško i biti prisutan, da, ozbiljnost i težina, one već tome pripadaju, i tako je, dakle,
pucala, gospođa-grofica, izveštaji već sada protivreče jedni drugima, kako nastaviti dalje i
pre svega: s kim? Aona je pucala, i pucala, ili nije pucala sama? Ili se samo ispucavala iz
zamka? A mi smo to pomešali sa njenom uobičajenom iskrenošću, sa našom na dugačkom
štapu zrelošću, mi nismo bili prisutni. Raspustila je kosu po ramenima i pucala je sa
prozora ili odakle god, muškarci padaju, padaju kao iz daleka odakle su i došli, ali Mađarska
nije toliko daleko koliko bi mogla da bude, uopšte nije daleko.

Ona prethodno doteruje svoje krzno od srne, svoje trkačke konje sklanja na sigurno, sklanja
svog ljubavnika na sigurno, ali tek posle, naravno, i onog drugog, ne, to tek kasnije, to tek
posle, sad, najpre, on treba da se pita, ljubavnik, da li ga ona još uvek voli, i ona puca, tek
pošto ga je u to uverila, ona puca tek kada su konji na sigurnom, a namesto njih njeni
ljubavnici na nesigurnom, u takvom nespokoju, u anonimnosti u kakvoj će ubuduće i sami
biti držani, osim ukoliko ih iz iste ne izvuku kako bi ponovo mogli da pucaju, neka samo
veselo odjekuje rog, ne, bez rogova, rogove nosi gospodin grof, bez rogova i nestani, mislim,
ostani, a sad - na noge lagane! Po visinama i dolinama sutra besneće veseli rat, mi zato
danas želimo da se radujemo, te glinene-muškarce, te globljene-muškarce, te hollow men,
više ne želimo da držimo u neizvesnosti jer izve-snost neće pronaći tako brzo, moraju,
najpre, da je nabave. Iako smo sve pretražili, nismo je pronašli, izvesnost, ne, u našoj savesti
neće pronaći nikakvu izvesnost jer mi nismo bili ti. Koliko često treba da ponovim: mi samo
izveštavamo.

Gospođa-grofica bora čelo. I sve što je zapaziti mogla bio je sigurnog karabina zgoditak.
Noću bi donosila raskošni plen i poput radovanja sopstve-noj sreći, što ubici preti, radovao
bi se njen mio lik.

Ili tome slično. A kad ponovo smrkne se noć i kad ukaže se mrska zora, već po drugi put,
odjekivaće eho i litice, trenutak, počinjemo ujutro, i nastaviće se tako celog dana i ćele noći,
onda prestajemo, da kažemo radije, kad ponovo zora osvane, nek niko do nas da osmotri je
ne ostane. Gospođa-grofica, zatim, odlučuje da joj je dosta užasa i da bi negde drugde bilo
bolje nego ovde, u Svajcarskoj bi bilo bolje. Tamo skromnost neće morati da je odmera-va,
niti će tamo biti odmerena kao prosečna, neće morati da postane skromna, dozvoljeno joj je
da bude plahovita, to je čak i poželjno, mora da pose-duje smisao za zapovedništvo i ponos,
kao što i mi, glasnici, imamo svoj grešno-zapovednički smisao, ali nama to nije dozvoljeno.
Nama je dozvoljen isključivo izveštaj, naše postojanje, zapravo, nema nikakvog smisla. A
kada po našim telima lije kiša i šiba sneg jedino kišobran ima nekog smisla.

A i ne mora da ima smisla. Ona mora biti smislena, gospođa-grofica. Svašta, molim Vas!
Smisao biće taj da je ona bila ovde. To mora biti dovoljno. Mora. Mora, mora se imati toliko
vremena. Kad nikog više ne bude, neće postojati razlog zbog kojeg bi ona bila ovde. Ona
vezuje svoju večernju haljinu nekakvim zmijama ili šta god već da jesu, izgledaju kao zmije,
ne oblizuje šareno runo životinja, odmah puca na ljude, trenutak, da, odmah! Sad!
Poskakuje od radosti, odmahuje ljubavnim pozdravom lišću, jedino lišću. Nikakve tamne
sile nju zaposele nisu, nju očaj ne obuzima, nju podsmeh ne muči, niti munja para noć, već
samo para je sevanje iz pušaka, zar je sudbina šlepa? Ne, gledamo kroz nišan, gledamo u
cevi, ali ne moramo nikoga da tražimo, žrtve su nam dovučene direktno pred puške,
pištolje, zar bog ne postoji? Na ovo pitanje mogu da odgovorim jednim nedvosmislenim: ne.

Plahovito je biće, ta gospođa-grofica, ništa nije želela da učini, nije želela da učini ništa
veliko, a ni malo, nije želela ništa da učini, ali, ipak, čini, ne, još uvek se ništa ne dešava, ali
uskoro, doživećete uskoro kako se nešto čini, čini se samo, dešava se samo od sebe, bele
noge vitlaju, mlataraju i pucaju, nije to ništa za nju, navikla je zbog lova dugo da hoda u
svitaj, ne, nikome se od nas još uvek nije javio poriv to da prijavimo. Glasnik ćuti. Govoriće
drugi glasnici, ali njima neće verovati. Niko to ne prijavljuje. A kada je zaista potreban,
glasnika nema. Eto. To važi za sva vremena, počevši od dana-današnjeg. Ali, odakle će onda
da se pojavi taj ponos zbog greha, ako niko nema pojma? On se pojavljuje iz naših dubina,
pretpostavljam. Nečeg veoma dubokog. Ovi grobovi su naspram toga prava tričarija.

Imam da saopštim da postoje mesta na kojima se ništa ne rizikuje, ali na kojima sve može
da se dobije. Prognani su ovamo iz švajcarske kao što je kolega prethodno već napomenuo,
a onda su se ponovo vratili, ne, rekao bih: postoje pogani, čuo sam, u Svajcarskoj postoje
posebna pravila oko zaključenja posla, ali nikakvih pravila priključenja, a čak i da ih ima,
zanemaruju se. Svajcarska se nikome i ničemu ne priključuje. Ona rado isključuje, sve ispod
100 000, ali ne zaključava. Poslu je neophodan mir kako bi mogao da raste, tiho noći moje
zlato spava! U Svajcarskoj spava novac, taj pauk sporać, koji se pokreće samo kada se
približi novi plen, i to, pritom, veoma brzo. Novac spava i u Frankfurtu, u Diseldorfu, u
Berlinu i tako dalje, svejedno, u kojem krevetu, može da spava bilo gde, neometano, dok su
svi drugi nestali, ili su mrtvi, ili toliko teško povređeni da njima novac više i ne pripada, više
ne mogu da ga zaštite. Sada zakon banke mora da štiti novac. Spokojno spavaj, mili novcu
mojm što zbog mene prolaziš kroz sve i svašta, a što se mora mora se.

To se ipak ne može nazvati spavanjem, jer za umnožavanje, oni koji u tome učestvuju,
moraju biti budni, to je dokazano, ta mudra čežnja vlasnika vapi iz njih i smeje li se smeje,
ta čežnja nije rođena na najvišim vrhovima, ona je rođena na trezorima i u trezorima se
čuva. Ona se ne odmara već odmara na nečemu. A nakon toga široka krila banaka ponovo
su zatvorena i to zvuči prilično grubo. Ni ne primećuje se da su ikada bila otvorena za sve
što naiđe. Otključana. Naslada i nevinost su najstidljivije stvari, one se rado kriju: obe ne
žele da budu tražene jer kad ih čovek pronađe, one samo smetaju. Covek treba da ih
poseduje, ali ne i da ih traži. Covek treba da traži krivicu i bol, ali ne nasladu i nevinost. One
koji propadaju treba voleti, ali oni to više ne primećuju. Stiže voz, stići će brod, i vrata se
zatim ponovo zatvaraju. I sme-sta, iznad stabla jabuka u cvatu, propinje se mesec, ćuti ko
zaliven, iznad kuće, i tiho je stajao, sada je nestao, malopre zapaljen je čitav zamak, dugo je
goreo i sad ga nema, sada više nećete ni moći da ga vidite, zamak, nema ga, on je sada negde
drugde, u Tesinu, ne, to je, naravno, ona vila, pravi favorit, srećnica, ona je danas još uvek
tamo i isijava iz svih cevi, svejedno, dakle: zamak je veliki, a sada to više nije, možemo li oko
toga da se složimo?

Meni kao glasniku uštedećete time puno posla, tamo je, dakle, stajao zamak, u koji su, eto,
neki žele-li da uđu ali nisu smeli, a drugi, pak, nisu želeli ali su morali, marš u podrum, u
ambar, u štalu, tamo žive the hollow men, tamo je stajao, zamak, okružuje ljude, izlišno, pa,
sada, naravno, više ne stoji, stajao je mirno kao da je vlasništvo, što je, u stvari, i bio jer i
zemlja je vlasništvo, i to gospođa-grofice. Kupila joj ga je njena porodica i sad je njeno
vlasništvo. Ta porodica kupuje mnogo i veoma rado. Samo bi izmerena težina predstavljala
granice, ali slike se ne kupuju na meru, već na osnovu merodavnosti. Ali, kada se dobiju na
poklon, čovek onda kupuje i one nemerodavne. To je njen nauk iz istorije: biti nevažan u
pravo vreme!
Pas preneraženo stoji gde je, inače, i stajao, mirno poput zamka koji kao kakva užarena
lopta sada miruje, kao da više nije nikakvo vlasništvo, pas se odaziva na ime Nero i čeka
naredbu Nero, druge naredbe ne ispunjava, a nebo je sinulo od požara kao u po bela dana,
ali, ako mene pitate, ja to nisam video svojim očima, i kao korektan glasnik, koji se libi sam
sebe da koriguje - time drugi treba da se bave - te stoga to ne mogu da potvrdim, ako mene
pitate, a kad me već tako pitate, reći ću Vam: ništa. Ako me pitate nekako drugačije, reći ću
Vam: sami su ga zapalili, u skladu sa naredbom Nero, koju su psi smislili za pse, a koju sam
ja prvobitno shvatio kao naredbu, smišljenu isključivo za pse, da, tako sam to razumeo,
izvinjavam se, životinje reaguju samo na takve kratke i sažete komande. Na komande,
takoreći, skrojene za njih. Mi, glasnici razumemo i komplikovanije zadatke. Jadni Nero, tako
su ga jezivo iskoristili, a uvek je samo svirao gitaru i pevao. Da je u vodi bilo balvana, skočio
bi u vodu, i čak bi i tamo nastavio da peva. Oni ra-zumeju jedino takve komande, životinje.
Kada bi ih iko razumeo. Ja ih razumem, ali ne shvatam. A ja želim da budem kriv i da budem
ponosan na to.

Čuo sam, dakle, da postoji doba u toku godine, poznato kao vreme zabrane lova, i tada
uopšte nije dozvoljeno pucati. Nek pomahnitali psi zavijaju oko kuće svog gospodara, samo
zato što je više nema ili zato što mesec šija - kuću ne prepuštaj nikome. Kuća ne zna za
lovostaj, svejedno kolika je, ona, kadgod hoće, izgori u plamenu, na primer, ili, naprosto,
ode na neko drugo mesto, kako je dobro kad neko sagori od svog posla, to, naravno, važi i
za zamkove. Ovde ne postoje ta pravila zabrane, a i kada bi postojala odnosila bi se i ovako i
onako isključivo na životinje. Eno jednog potpuno izgubljenog, i tamo - još jednog, i tamo -
još jednog, ostali su, na sreću, zavezani na vreme, pre nego što bi i oni pošli u potragu za
smislom. Ne, kad već pitate: za ove životinje, naravno, ne važi vreme lovostaja. Za druge
važi, one će, naravno, biti pošteđene, kada dođe vreme za to. Vi, dakle, odmah potom - živite
u brdima Švajcarske, veoma interesantno, i tamo Vam je sigurno lepše nego ovde? Tako
sam i mislio! Gospodin baron Vam poručuje, njega druga brda manje zanimaju jer de-lom
leže u neprijateljskoj državi, u neprijateljskim rukama, kod neprijatelja za kojeg čovek ne
zna šta će od toga jednom biti, šta će od njega biti, možda prijatelj i prijateljska zemlja,
sačekajmo, imamo vremena, Novac se već dosađuje, ali sačekajmo, ko će znati, da, ko zna
koliko će potrajati, dok ponovo ne postane prijateljska zemlja. Ne verujem da će se to desiti
u rekordnom vremenu. Potrajaće to prilično dugo.

Zato, već sada žive, prijatelji, ovde, u zamku pomućenog uma, i pomeraju svoja čula prema
zovu frule i mirišu na tamjan i šikljaju poput mleka iz zemlje ili to, zapravo, i nije mleko? Šta
je to što šiklja iz zemlje, da niste možda otkrili izvor šampanjca? Da se kladimo da ćete za
najkasnije 50 godina moći da ga izbacite na tržište? Ali, za sada, ostavimo ga na miru. U tom
slučaju, zalihe šampanjca biće dovoljne kada su pod ključem ili bi mogle da budu dovoljne
za najmanje godinu dana. Nama ne bi bile dovoljne, ali bile bi dovoljne dobrostojećima, koji
su nemirni i nigde ne mogu dugo da izdrže. Ukoliko otputuju, izvor šampanjca teče negde
druge. Razumem. Poslednje zalihe, na kraju krajeva, moraju biti iskorišćene, pre nego što
ova kuća, ovaj zamak, ovaj zamak sa vinskim podrumima i Iju-dima-utvarama, šupljim
ljudima, što jesu punjeni ljudi, što svoja torza, punjena slamom, napunjena, naslanjaju jedan
na drugi, dok sve ne izgori u plamenu. Slama brzo gori, gori i svetli. Nažalost! Njihovi
sasušeni glasovi, kada šapuću zajedno, mirni su i kada vetar u suvoj travi ili višak stopa
pacova po slomljenom staklu u našem suvom podrumu besmisleno. Sve smo to već
promislili, preveli i preneli! Već smo preneli te vesti o šupljim ljudima i sad više nema šta
da se prenese. U podrumu. Lju-di-utvare, šuplji ljudi, da, tamo unutra, u podrumu, makar
dok zamak ne bude zapaljen, ali, tada ih više neće biti, gde nema podruma - nema ni puta,
gde nema volje - tu nema, nema, nema! Ništa, kao kad te nema, zar ne?

Covek se često oseća usamljenije u duetu nego u poziciji sola zato ćemo još nekoliko ljudi
nagurati u naša kola, je li to daimler? Zauzet je, gospodine dragi, uzmite kola za isporuku
robe, koja smo Vam velikodušno dodelili! Ne, u podrumu nema više nikoga. U podrumu
nema više nikakve izgubljene, žilave duše. Zato ima automobila, ali ne zadugo. Moramo da
krenemo. Moraću kasnije da se osvrnem i proverim u šta sam se to prethodno uvalio.
Jednom neće biti ničega poput tih šupljih ljudi, no, ni sada ih više nema. Ne mogu se više
nabaviti. Niti ćemo nove više dobijati. Bez oblika, boja oblikovana bez boje, zakočena snaga,
gestovi bez pokreta, a sada nestanite! Zaprepastim se, kažem nestanite, a oni stvarno
nestanu! Sada, neću reći ništa više.Verovatno bih, inače, upao u opasnost, ja kao glasnik
ionako moram onoliko da trčim, upao u opasnost da u svojim crtama, koje uopšte nisam ni
izgubio, pronađem gomilu memljive slame. Samo su mi na trenutak izmakle, te crte. Slama
je sa svojim plamenim jezičcima na meni mogla da izbledi. Mogla je da me zapali svojom
žarom.

Stoga držim jezik za zubima, moj palacajući jezik, bolje zauzdan, da, to bi bilo bolje. I da,
praznimo i voz. Mora da imamo dovoljno vremena da tim ljudima prekratimo vreme. A to
da li znaju ljude poput mene, to verovatno zavisi od sop-stvenog sistema vrednosti i
sklonosti ka takvim stvarima. Ja mogu da zamislim mnoge ljude koji se u svojim životima
time uopšte ne bi bavili. Pa neću ni ja. Svaki glasnik zna kada mora da ćuti. To je naučio. To
je naučio u ovoj zemlji. Ovde, na selu, svi uvek drže jezik za zubima, čak i septičke jame
dobro dihtuju, propis je makar takav, kako bi poljoprivreda još malo duže zadržala vodu jer
mi ovde nemamo nikakvu kanalizaciju, molim lepo, imali smo nekoć podrum, ali nikakav
kanal, nikad kanal. I kako bi životna sredina bila zaštićena od naših izduvnih gasova, upravo
zato septičke jame, u koje sve uguramo, imaju dobro izolovan pod. Tamo nam ne treba
nikakva izolacija, nju već imamo. Niste li sve ovo, o čemu Vas izveštavam, davno već čuli od
nekog drugog glasnika? Ja, dakle, u tu priču ne bih poverovao, kada bih je čuo od nekog
drugog, pošto već niko nikad ne govori istinu. Ko će onda biti taj ko će reći šta nije istina?
Glasnik! Poslednja instanca nasilne moći istine. Tako je! U tom smislu, upućeni ste na njega.

Molimo sačekajte, Vaš glasnik biće Vam do-deljen u najkraćem mogućem roku. To je taj oko
kojeg se svi okupljaju ali niko nije uz njega, to je taj što je otputovao i što se vraća i govori,
to je taj što preduzima sve mere, što se okreće i ispo-nova priča o novim ispadima, glasnik,
na kojeg ja mislim, pre nego što saznam šta on misli, to je taj što je svojim očima video, kako
je gospođa-grofi-ca te večeri uoči Cveti, dok se uz mešanog mesa zdravicu pripremalo za
klanicu, priredila zabavu, na koju je bilo pozvano između trideset i četrdeset neustrašivih
gostiju, ne, mi nismo, mi smo samo glasnici, nama je naređeno da dođemo, a zatim nisu
došli po nas, naređeno da dođemo, zatim ponovo da odemo, mesna tajna služba i partijski
podmla-dak i savezna omladina sa ili bez poveza, oni su već tu; krv je već probila sve, kroz
sve poveze. Glasnik je taj koji izveštava da se među njima nalaze vodeće ličnosti saveza,
šturm-jedinice, štafetne perjanice, koja nema šta da preda, čija bi im vernost služila na čast
da su uopšte znali šta je to, i kada bi svi ukazali nepoverenje, oni bi ipak ostali verni svom
savezu i podzemnom železnicom bi se, vitlajući pesnicama i ričući poput zveri, odvezli u
mesto u zapadnom predgrađu, gde ja živim, nažalost.

Putuju i psuju nepoznate ljude bez prestanka, voz polazi, tako se to radi, glasnik ne treba da
otputuje pre nego što stigne, treba da bude objektivan, ali katkad malkice prekardaši
granice dozvoljenog, kako mu povezi ne bi bili stavljeni oko vrata, pre nego što ih je uopšte
i odmotao, pramajka zemlja mu vezuje ruke ne bi li sklupčala sudbinu, u klupko ga, kako
ono beše? Zamotala? Budućnost u povoj, poveze budućnosti, zamotala, namotala klupko
tako da niko više ne može da ga rasplete, i onda bi naše uplitanje jednostavno bilo
nemoguće, ali ne i skromno, on ih sada kida, glasnik, on ih preseca, poveze, sudbinsku užad,
sudbinske uzice, bori se, koprca se u dugim, modernim pantalonama sudbine koje su nekoć
bile tesne.

I tako su putovali, putovali su i putovali, i to baš do 29. marta odnosno 30. marta iste
godine, gde su naišli na iznenađujuće mali otpor, niko nije uzvratio udarac, što je glasnik
tačno video, što sam ja tačno video ili čak čuo, pre nego što se sa razglasa čulo Hiteldorf -
poslednja stanica, moja poslednja stanica, ali ne samo moja, koju je najavio neki nevidljivi
glas, ko li me to zove? Pratim te! Tebe, glasu s trake, koji nisi najavljen mojim glasom niti
glasom vozo-vođe? Glasnik je taj koji svedoči da je zabava trajala od devet sati uveče do u
ranu zoru, o tome sam Vas, dakle, kao i mnogo puta prethodno pogrešno izvestio, verovao
sam, naime, da je zabava počela još prepodne i završila se tek po završetku slede-će noći,
nije ni čudo što me nikad ne pozivaju, i sada stojim tamo sa svojom ulaznicom, koju sam
sam morao da kupim, još i to! i ništa ne počinje, navodno, sledečeg jutra, tada treba da se
vratim, u centru grada u paramparčad raspršuju se trule kosti i staklaste, prozirne oči,
nedužni, što su nas još do malo čas gledali s puno ljubavi i bili nam tako dragi, ali ništa nisu
više videli. Nije imalo šta da se izgubi, sad to znaju, jer su odavno već izgubili sve, a svi drugi
ovde nisu izgubili ništa, jedino šta su smeli bilo je da, naime, izgube. I tako se i desilo da su
jedino preostali gubitnici. Sve gubitnici, osim nas. Ipak, slušate naše izveštaje, ali nedostaje
Vam vera? Vašem krovu nedostaje duga, hoću da kažem, golubova druga? Nema veze. Ako
ste već gluvi ko top, ne možete da nas čujete. Nema veze.

Ne, to nije istina. Uskopišćeni na boga sudbine, ne, opsednuti bogom ushićenja, zar nas
glasnike ljudi više ne slušaju, a mi pričamo li pričamo, pena nam na usta izlazi, niko nas ne
čuje, iako je sve tačno, i instrumenti koji su nam dodeljeni u saglasju su, sve je u sazvučju,
sve je stvarno i istinito, opsednuti, dakle, bogom sudbine, ne čuju ništa. Vlasnicima, hoću da
kažem, onima bogom opsednutima, njima niko ništa neće uzeti. O njima će izveštavati.
Njima suštinski ništa neće biti oduzeto, inače, ne bi se imalo o čemu izveštavati. Oni bi,
inače, bili Ništa. Oni bi se sakrili, iako ništa nemaju da kriju. Imali bismo pune ruke posla
njih da sakrijemo, da ih otkrijemo, lišili bismo ih se. Ništa nisu postigli, no, imaju dela i
činjenice, a sada su se dali u Svajcarsku. Upravo im je tu sudbinu bog namenio. A to da će
oni biti predmetom našeg ispitivanja, koje će da objasni i rastumači, ali, glasnik nije tumač.
Moraćete oko toga sami da se po-brinete. Oko brige moraćete sami da se pobrinete.
Slušajte, sve ostaje na okupu, niko da nije po-begao! Da niko nijednu ruku odavde nije
odneo, nijednu cipelu sa sandalama, da niko nije istrgao rebra i odneo ih! Sve treba da
ostane na okupu i ostaće! Hollow men isprva izgledaju zaista živahno kao da imaju duboko
disanje poput našeg, ali to je nemoguće, jer oni odavno već sebe nemaju niti, inače, išta
imaju, i sada se svi dobacujemo, da, svako od nas, njihovim delovima tela, dobacujemo se
smesta, unaokolo, da, upravo to radimo. Bilo je izlišno, oni su se skoro već rastočili, koliko
smo ispucali u njih, a to upravo radimo. Pa makar prethodno morali i da ih uguramo u neko
bure kako se sasvim ne bi raspali. I sve su to samo glasine da je gospođa-grofica glavu
nekog čoveka-utvare, kojeg je ubila, nabila na lovačko koplje i ponela ga sa sobom poput
lovačkog trofeja. Trebalo je da pretpostavim! Neće ispasti tako glupa da njen zloslutni plen
ponese sa sobom kličući, i to baš u Svajcarsku gde samo Novac ide peške, već je dosta, već
mu je dosta samo da leži, hteo bi da se bavi sportom, Novac, hteo bi da tuca, možda se
umnoži, a ne da radi. Dakle, najkasnije na granici, ništa se neće desiti, gospođa-grofica i
njena dva muškarca proći će, niko neće zaustaviti tu veliku decu koja hoće da se zabavljaju i
oduvek su se samo i zabavljala, tamo ih niko ne zaustavlja, ništa se i ne dešava, a gde će se
nakon toga zaustaviti, dok sve još ide glatko, molim, sve glatko? Gde će se zaustaviti, a da ih
ne zaustave, to ne znam. Taj jadni plen, ljudska glava tamo - ljudska glava vamo, with direct
eyes, to death’s other kingdom, šta Vi hoćete, oni su davno već tamo, remeber us - if at ali -
not as lost violent souls, but only as the hollow men the stuffed men, ma kakvi, niko se ne
seća, na švajcarskoj granici, najkasnije tamo, oduzeli bi joj glavu sasvim sigurno, konfi-
skovali bi je. Konfiskovali bi njen trofej, čak i kada bi rekla da je to trofej sa golfa.

Unošenje šupljih ljudi i izdubljenih glava nije dozvoljeno. Dozvoljeno je samo unošenje
novca, ali novac je već tamo. Njene lovačke prijatelje, šturm-vođe, dvojicu gospode s njom u
kolima, njih je povela sa sobom, stipendirala im je put u švajcarsku kako u Nemačkoj ne bi
mogli ni da zucnu, kako u Nemačkoj ne bi mogli da pričaju, već samo u inostranstvu, ti
šturm-ljudi, koji su Ijude-utvare, šuplje ljude, oduvali kao što to oluja oblično radi sa
oblacima koji donose nevreme, to joj je zadatak kako bi nad nama ponovo blesnulo, kako
bismo ponovo zablistali, zablistali onako kao nekad, šta sam ono hteo da kažem? A njena
lovačka svita što joj je, dakle, omogućila da lovi, pobednici, ne, sada gubitnici, ne, kasnije
pobednici, samo trenutno gubitnici, svejedno, na duge staze pobednici čak i ako bude
potrajalo, oni izmiču svakom pogledu sažaljenja i odlaze u neki stan u toj Švajcarskoj. Prvi:
živi u stanu iznad nekog bara u Luganu. Onaj drugi: ne znam, ali sigurno još postoje neki
koji znaju gde je taj živeo dok je još bio gubitnik. Kao pobednik bio je negde drugde, a
pobednici i izgledaju drugačije.

Nećemo ga, dakle, pronaći. Sve vreme tražili smo jednog pobednika. Preduhitrio sam samog
sebe jer tamo gde se nalazim ništa nisam pronašao. Ne smem ništa da kažem. Naporno za
jednog glasnika. On trči li trči, vozi li vozi, pokazaće vreme, naći će se već neka vožnja, ne,
on mora da trči, a bicikl mu je ukraden, ali ne srne da kaže za šta je školovan. Školovan je da
pripoveda naše stare pripovetke koje govore o našim gresima. Možemo da budemo
ponosni, bez obzira na šta. Tamo je gospođa-grofica, a tamo, gde je ona, tamo je Svaj-carska
ili neka ergela kod Bad Homburga ili neka druga banja za dijalizu, ali to će tek stići na red.
To tek stiže, a mi više ne možemo. Na slami se ipak leži udobnije, nego na dobroj zemljici-
majčici, ali nama slama nije potrebna, nije nam potrebna za punjenje niti za udobno ležanje.
Šuplji ljudi, njih više nema. Njima ništa više nije potrebno, hvala lepo.

Skromonost i skrušenost pred Svetim, a kad on još i glasno viče, one nisu bile njihova stvar,
niti su bili stvar sitih ljudi, koji jesu šuplji ljudi, punjeni ljudi, iako te osobine, skromnost i
skrušenost, ponavljam, jesu ono najlepše, ujedno, i najmudrije za ljude na zemlji. Pa, dobro.
Ona prosto ćuti, gospođa-grofica. Neka se svi ućute i neka se svi uspavaju. Ona ćuti u
Svajcarskoj, i ćuti u Nemačkoj, i ćuti u Engleskoj, i ćuti u Mađarskoj, i ćuti u izobilju ili šta ti
ja znam gde. Senka zelenih jela uskoro pašče na beskrovni pakao izgorelog zamka, uskoro,
ništa više neće padati, jer sam zamak propašće, u principu, nije ti loša ideja pala na pamet.
Tamo, goli ljudi, ima ih otprilike samo 200 ili tako nešto, njih ćemo još srediti, za njih nam
nisu potrebne mračne komore, o kojima se ne govori, o kojima ne postoji nikakva
fotografija niti postoje ikakva imena, jer kada ne postoje nikakva lica ne mogu da postoje ni
odgovarajuća imena, a Vi verujete da moraju da postoje makar imena? Jer nema svetla, a
bez svetla nema ni fotografije, to što oni rade, umiranje, oni to čine u mraku, u tamnom
mraku, nemo, za to niko više neće da se založi, niti će ko na to da se naloži, njih nikakva kola
neće morati da odnose u šumu, kao što će jedan od nas odavde biti odnesen, kao i još
poneko, ti ljudi mogu da idu sami, svakako ne još zadugo. Samo još malo.

Dalje ne moraju. Imaju sreće, ne moraju beskonačno da se redaju pred mračnom komorom,
ovde na ovoj fotografiji još uvek možete da vidite tamni okvir, fotografija je iščupana tačno
iz ovog otvora, čupavo se pucalo, bez prestanka, poredajte se, ovde, molim, ne, bez molim!
Oni se redaju ovde kako bi odložili svoju garderobu i svoj život, jedan za drugim. Znaju već.
Kanije ponovo odlaze u svetio, samo što čovek tada ne može da ih vidi. Niti oni više mogu
da vide tu svetlost. Da sede među po-svećenicama ne smeju, zato i ne moraju da gledaju
mnoge kako se okrećući guše, kao mladi pastiri, kako se batrgaju iskrivljenih crta lica, sve
njih, kojima teški crni jezici vise iz usta. Ne moramo da gledamo užas na licima i možemo da
poverujemo da je to tehnički neizvodljivo. Ova vera pada lakše nego ona u boga. Tamo im,
svakom ponaosob, golima kakvi su, visi crni jezik kao kakva zmija, oni se vuku za jezik,
jedni drugima vade jezike, zmije, one već spavaju, i da one ništa ne primete! ruke, dakle,
kidaju jezike, dolazi do sveopšteg lomljenja i davljenja, oni kidaju, ali jezik ne otpada, ne
može. Tada se iz glasnika začuje: Ujedaj! Ujedaj! Ali zmija-jezik nije više živa, glava se
zagrcnula i u ždrelu se zaglavila, ne, zaglavila se u hodu, jer ovde se više ne može hodati
velikim koracima niti se može skakati velikim skokovima. Ujedaj! Ujedaj! Otkidaj glavu,
ujedaj! Ori se iz glasnika, iz dubine duše, to mi možete verovati.

Ko je tako nešto video, on više ne prenosi nikakve poruke, on više nikoga ne izbacuje iz
pune barke, ali niko to nije video. Niko. Niko. Niko. A ko je video, taj je danas negde drugde i
ponosan je zbog toga iako grešan i nekako je, ne znam kako, kriv. Obratite pažnju na ovaj
događaj, molim Vas, kao na ne-vi-đen. Ono što ste realno videli nije istinito. Ljudima je
rečeno da se ide na tuširanje, a desilo se obratno, ljudi čekaju pred jednom tuš-kabinom,
koja to nije, ona je, naime, suviše mala, nikada ih toliko mnogo ne uđe unutra, ne, greška,
ljudi čekaju pred jednom komorom za garderobu, zapravo jednom kabinom, garderoba
ulazi, ne izlazi, ljudi takođe ulaze i više ne izlaze, šta sam ono hteo da kažem, na filmu se
moglo videti obratno, ljudi čekaju za komoru, ti jadni ljudi, kako ih je čuvar lično nazvao,
čuo sam, svojim rođenim ušima, drugih nisam imao, ali nije bilo ništa lično i ništa
neprijatno, iako su žene sve bile gole, tako su čekale za komoru, žene tek svučene, stići će to
i muškarce, ali kasnije, čekaju pred komorom koja je realno jedna tuš-kabina. Pošto toga
nema, nije se ni desilo, zato se toliko malo trudim oko tog izveštaja. Ni u njemu ništa se ne
dešava, u izveštaju.

Rođenim očima, pretpostavljam da su bile moje, toliko ih je bilo! a kasnije ih uopšte nije
bilo, video sam i čuo kako su uhvatili te ljude, a, u međuvremenu, to nije potreslo nikoga od
gostiju, niti je potreslo koga od posluge iz sela, niti koga od šumara u šumi, niti kog ljiljana u
polju, samo one koji su za to bili predviđeni, uhvaćeni u koži sopstvene poniznosti, šta je
trebalo da urade? Šta su mogli da urade? Sa crnim jezicima u ustima, zmijama u ustima, ko
je pastir koji još treba da stigne? Ko je gospodar, pastiru moj, znam, dakle, ja. Ali, ko je
pastir kojem zmija-jezik, ne, jezik-zmija, ne, vatra, a potom ono najteže, najcrnje visi iz
usta? Ja kao glasnik moram da se raspitam i da čujem ime, i to slovo po slovo, kad je njihovo
ne-melodično pismo već toliko komplikovano. Mnoga imena uopšte i ne znamo, ne daju se
izgovoriti, niti su značajna, zbog toga što se ne daju izgovoriti, mi smo voljni još štošta da
naučimo. Crni pastiri u svojim odajama, dakle, ujedaju, dobrano zagrizaju ono što je skuvala
Kuvarica Crna, a zmija u daleki dalj isplju-je glave, a ne obratno, mislilac je to pogrešno
video, mislioci najčeše stvari vide pogrešno jer ih samo posmatraju i zato stvari vide
izvrnuto ili nikako, krivci postaju nevini, nevini postaju krivci jer mislioci, zapravo, ništa
uopšte ne žele da vide, već o istom samo da razmišljaju, a glasnik njih zato ispravlja i
izveštava tačno. Ali nije video, glasnik nije video kako su pastiri ispljunuli zmijske glave od
svojih jezika, glasnik opet ništa ne vidi, ali on pruža, kruži okolo-naokolo, moli se, on
izveštava, on ništa ne zna, ali prezire mislioce i izveštava, on samo izveštava, on nije kriv,
mi nismo krivi, čak i da nas dođe još na stotine, ni oni ne bi bili krivi, jer niko ništa ne vidi,
tamo nema nikoga ko bi nešto mogao da vidi, mi smo svi ovde, a odavde se ništa ne vidi, ne,
niko se ne vraća odande gde je nešto video, nikoga smrt neće preobraziti, ko će poslednji
imati čemu da se smeje, taj će najslađe da se smeje, hoću da kažem on će se smejati kao
najbolji, na kraju, a zatim će kao kakav savetnik otići, nekuda, i zatim će - ma ko god on bio,
verovatno će to biti jedan od nas - nadneti nekakvo provizorno nebo nad provizorno
stvorenim ljudima, i staće da posmatra da li je u redu, i zatim pokušaće svoju poeziju, jer to
ništa drugo i nije, da pretvori u izveštaj o činjeničnom stanju, činjenice je uredno ubeležio,
da, i onda moći će da ustanovi šta je tačka preloma kod ljudi, zagonetka i grozna slučajnost.
Ko dnevno čini zlo, njega možemo da ga spasemo tako što ćemo o njemu neku laž da
smislimo, nije to teško, verovatno svako od nas zna takve šuplje muškarce (ili žene) u svom
okruženju, zar nije tako?

Ja, dakle, znam jednog, ne, dvojicu muškaraca, više ljudi i ne poznajem. I stoga nije tačno šta
je bilo, danas to deluje šuplje, radi se o šupljim ljudima, u ovom poslednjem od sastajališta,
tamo smo tražili zajedno, tražili muškarce, opipavajući i izbegava-jući govor, to nije trebalo
da radimo, trebalo je da izveštavamo, mi, glasnici, mi, glasnici onog prošlog, naime, umemo
podjednako dobro, ne, još bolje! Da se oslobodimo, i sve što je bilo da preinačimo, ne, da
prebrodimo? Ne, sve dok ne progovori naša volja sama. Bilo je tako jer sam ja tako hteo!
Bilo je tako jer smo mi glasnici tako hteli! I glasnik srne na sebi da ima nešto, nešto lepo,
samo ne bi trebalo da bude preteško. Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje, a mi ćemo biti
ti, glasnici, koji sve znaju, sve govore, ali za džabe, zato i jeste gratis. Mi, glasnici, mi svi
čeznemo da se smejemo, to će se desiti kada ljudi u potpunoj crnini progutaju svoje rođene
jezike. A tek tada neće biti smeha. Ne mogu ponovo da ih ispljunu, jezike. Oni se ne smeju,
čak ni ne viču, ili viču? I to što se ne smeju, nas glasnike izjeda, oni se ne smeju ni kao
poslednji, kada bi eventualno i mogli nešto da osvoje i da svoga smeha zarad budu
berićetni, ali mi nismo krivi. Ne bismo podneli da umremo, ali mi to gledamo svakog dana,
mi svakog dana gledamo kako je to. Više nemamo o čemu da izveštavamo. Mračno je.

Ništa nismo mogli da vidimo. Niko niša nije mogao da vidi. Ovog puta nemamo o čemu da
izveštavamo. U nekom trenutku, biće to poslednji put da odlazim tim ljudima. Oni su me
sada već pretekli. Svi su oni već odavno papke otegli.

Dakle, tako nešto još nikad nisam video, osim možda drugim očima, isto to. Onaj, što sam ga
video, govorio je: uhapšeni ste. Još uvek niste dovoljno skromni, moram da Vas povučem s
ulice, a oplate na kočnicama su, takođe, izjedene do samog čelika, kada sledeći put budete
kočili videćete šta će se desiti, da, a i čućete, sasvim sigurno, šasija je korodirala, a farovi
uopšte više ne rade, kako mislite da vozite noću, a noć uvek pada? A užad koja drži tovar
duga je pet centimetara, i njom se sada igrate, a utovar može da izleti na ulicu i ubije više
ljudi koji, sudeći po Vama, u svakom slučaju, žele da stignu. Moram smesta da Vas povučem
s ulice, samo opomena Vam ne bi bila dovoljna, ni meni nije prijatno, a registarske tablice
biće smesta skinute, kola biće zaplenjena, njegovi zidovi i njegov pod su, u svakom slučaju, i
za svaki slučaj previše tanki. Ali Vaša skromnost ima najgrublje krzno koje, zapravo, i nije
pravo krzno, već vidim to, Vi kažete da je ovaj utovar Vaš jedini izvor prihoda, i ukoliko
Vam ga oduzmem, moći ćete da se obesite? Ne znam, možda je i ona poput auta, ta
skromnost, čeka na svoj upgrading u sledeću kategoriju? Ali, s druge strane, ako jeste auto,
onda nije skromnost. Njih dvoje se međusobno jednostavno ne podnose. Osim ukoliko
čovek mora da živi od svog auta, onda postaje škakljivo.

Čovek tek što uzme auto, a već postaje gord. Kada autu zatim bude procenjena šteta, taj
opet postaje skroman. Ali, skromnost želi neometan, zdrav svet, a auto želi svet da uništi.
Vaš trud biće uzalud, ukoliko ga smesta ne zaplenim i ne ukolonim sa ulice. Ko ima auto, taj
nikad više nije skroman jer odmah želi veći i jači. Vi biste bili srećni kada biste mogli Vaš da
zadržite, znam, i zadržite ga, ali ne možete da ga vozite. Vozač jačim autom druge rado
ponižava, ali Vi to više nećete moči, iako je Vaš porok bio, nije, ono najjače od svega. Još će
on biti propast sviju nas, auto, pored mnogih drugih stvari, čak i pored nas, ipak,
propašćemo, u svakom slučaju, i nismo te sreće da za to imamo posebnu sobu, osim ukoliko
nas u bolnici ne gurnu u kupatilo jer ste doživeli zasluženu nesreću, a sve drugo već je
zauzeto. Padaju drugi koji za to imaju više mesta. Ali zašto tako rano?

Gospođa-grofica i njena družinica Ijudi-ralica znaju već, zvonkom igrom prevazilazi se

svaka prepreka i svaki bol, i uopšte ih ne boli. Mogu li, moliću, koraci za trenutak da se
usmere drugačije od tog auta, koji tu dužnost ne ispunjava jer ljudima korake pod nogama
oduzima. Auto je naša nesreća. Oduzima nam i vazduh za disanje. Naša nesreća ranije je bila
drugačija, ali sada je to, na sreću, samo auto. Ja kao glasnik koji puno mora da hoda ili da
vozi bicikl sve dok skoro ne ostane bez daha, govorim puno, kad je dan dug, a dah kratak,
moja reč još nije pomerila nikakve planine, pa neće autoput, srećni smo što ga imamo, šta
bismo radili bez njega? Stajali bismo mirno iako mi, glasnici, autoput uopšte ne smemo da
koristimo. Ipak. Mi iz inata uvek isponova pokušavamo. Nema šanse. Ukočili bi se svi
točkovi. A šta bismo radili bez dece? Svi bismo pobegli jer ne bismo hteli nikakvu
odgovornost. Sadašnjost bi se završila s nama. Bilo kako bilo, ne ide bez, sve ide bez,
umiranje bez garderobe ide duplo bolje, jer ništa više nikoga ne opterećuje. A ja sam onda
još na sve to, i to sasvim go, otišao do ljudi da im prenesem šta su goli ljudi imali još da im
kažu, go čovek nema nikakve džepove, čovek ne može nigde da mu zavuče, a on ne može
ništa da zadrži za sebe, on mora da izveštava šta je zapamtio, sve zavisi od sadržaja. Kada bi
se sve zaustavilo, mi bismo trčali, tekao bi sat, sekundara bi tekla dalje sama, a ja, ipak, ne
bih stigao do njih, niti bih ih dotakao, vreme, takođe, nikad ne stiže, iako se kazaljka vrti i
vrti, sve dok akumulator još proizvodi varnice. Ja sam ovde samo izveštaja radi. Pustite me
da uđem! Sef Vam poručuje da je prihvatio Vaš novac, i odgovara samo: šta Vi o tome znate?
Rosa travu rosi kada je noć najćutljivija.

Lično sam video kako su ti goli ljudi, oni drugi, ne glasnici, oni su imali svoje bicikle, to je
bolje nego biti go, to je skoro dobro kao biti go, goli, kao ti goli ljudi, kako su ismevani,
najgrublje, grubo rukama, grubo nogama, nisam video razloga za to, ali oni su bez muke
pronašli svoj put u noći, lovci i gospođa-grofica, a tik ispred njih išlo je nekoliko
besposlenih, ili za posao nesposobnih, ili uživalaca socijalne pomoći, ili od smole lepljive ili
na smolu mirišljave žrtve, uvek su žrtve, svi! Formalno streme ka tome, sada to činimo i mi,
ne može tako, ne mogu svi da budu žrvte!

Neko bi morao da poželi da bude počinilac, javite se, molim Vas, potreban nam je svaki
počinilac kojeg možemo da dobijemo, jer u tom slučaju i nas bismo tu mogli da zaračunamo,
a da niko ne pri-meti, hitno su nam potrebni počinioci u koje bismo i sami mogli da se
ubrojimo, samo kada bismo se malo potrudili, pre svega kada se završi žrvtovanje, onda
dolazi njihova ključna reč, njihova paljbe-na reč, njihova završna reč, onda će reći kako bi
sledećeg puta želeli da učestvuju, sasvim sigurno, ali kao počinioci među lepo mirišljavim
žrtvama, kako bi imali zbog čega da se kaju, moliću lepo, ne mogu sa sigurnošću da kažem
od čije ruke će želeti da padnu kao žrvte, ali kada sam ih poslednji put video, neki naredni
put, kopali su uredno, potpuno na crno, naravno, njihovi poslodavci ih, naravno, nisu
prijavili, i čime im je uskraćeno svako pravo na pomoć, a poslodavac će biti prijavljen,
prethodno će raspustiti firmu, i ništa neće preostati. Ništa drugo im i ne preostaje, kad
čovek želi da izbegne i najmanju nadnicu.Verovali su da su konačno pronašli svoj put, ti
radnici, na jami i bedemu 16, na crno, oba velike suprotnosti, znam, ali oni nisu pronašli svoj
način, još uvek nisu, da kopaju sebi grob, sve dok, kao što rekoh, na kraju nisu morali da
kopaju te jame neverovatnih razmera. Ti šuplji ljudi, koje sam tamo video, svakako nisu bili,
nisu više mogli da se iskoriste za rad.

16 Videti napomenu 14
U stvarnosti, verovatno su im podrhtavale noge, tresle se od straha, mogu da zamislim,
ukoliko i za to nisu bili preumorni, ali to ne mogu da dokažem. Tek kada je opalilo nekoliko
puta, i nekolicina nestala u jamama, nedostajalo je mnogo jama jer bilo je previše ljudi, šta
se, dakle, onda desilo? Kad je opalilo čuo se prvo vrisak, ali uvek se vrišti, pretpostavljam da
su sad sledeći na redu za kopanje, sledeća partija, istupite molim, ima ih ukupno skoro 200,
pretpostavljam 180 ili tome slično, kopa se tu već neko vreme, i to još pri ovakvoj krutoj
zemlji koja je iznedrila jednako okrutno ubijanje ljudi, vekovima već, vredno, vredno! šta se
čudite, sve sam tvrdoglavac do tvrdoglavca, pomislio sam, ako me kasnije neko bude pitao,
reći ću: zaboravili su put, a sada su još zaboravili i da hodaju. Da rade nisu u stanju dugo
već. I tako je i bilo. Još smo im time učinili i uslugu, kakav bi im grozan put inače predstojao
da nisu pravovremeno ubačeni u jamu! Ali, zaćutim na trenutak, sačekajte trenutak! Iako
sam glasnik a pričanje je, zapravo, moj zadatak.

Najćutljiviji od svih ljudi, biću ja, i to će onda biti moj govor, sačekajte trenutak! Čovek ne
treba tako da zamišlja glasnika. Imao bih, pritom, još nešto da dodam i nešto da dam, jedan
je otposlao otprilike dva kilograma zubnog zlata, a adresu zaboravio za narednih 50, 60,
100 godina, video sam kako je bilo, adresirao je pošiljku na sebe, na naš glupi ponos zbog
greha koji će se name-stiti kao amin u molitvi, inače neće naći nikakvo nameštenje, niti ima
kakvo uposlenje, ali više ne zna gde se nalazi, glasnik, sam je sebe tako nazvao, sve sam
uradio i sve sam nazvao kako je i bilo, znam kako će sve biti, kako će sve da bude, vidim i ja:
večnog sveta Urvala, Erda, opominje tvoju odvažnost. Tri ćerke, prastvorene, iznedrilo je
krilo tvoje. Ono što vidim dnevno nam govore novine, htedoh da kažem, govore nam noćne
Norne 17, ne, te EU-norme ne govore nam ništa, one nam daju isključivo vrednosti koje treba
da sledimo, trenutak, rekao sam Norne, ne norme! Tako je, dolaze na red nakon vremenske
prognoze, Norne, vremenska prognoza je istinita, neistina sledi tek posle, ne, lično, ništa još
uvek nisam čuo, možda ga je i zadržao, zlato, puno zlata? Sačekajmo moj izveštaj, ali ja ne
znam šta da kažem. Ne znam šta smem da kažem. Vama imam toliko toga da dam, ali ljudi
glasnike samo biju.

Skinite mi, molim Vas, konačno, ranac s leđa, ja sam šetač i planinar u duši, ne volim
ravnicu, i izgleda da ne mogu dugo mirno da sedim! Ne mogu da dočekam da mi se moje
sopstveno Ja, konačno, kući vrati i da ponovo mogu da se uključim u civilni život, i to bez
prigovora, to mi je važno, kriv i ponosan na svoju krivicu već sam i sam, ne morate to da mi
govorite, šta mi drugo preostaje nego to da kažem sam, pa ja ne mogu da otplatim ni
kamatu koja se od mene traži, da, sada ću ja da pričam, glasnik, koji večito samo odlazi i
prenosi, nikada ne prepričava, izveštava i odmah se vraća. Voleo bih da, pritom, uvek
ostanem svoj. To mi je vrlo važno jer mnogi drugi su, toliko dugo bili neko drugi da sebe
samih više i ne mogu da se sete. Meni se to neće desiti. Meni će to u sećanju uvek ostati kao
najuzbudljivije doba, a sećanje je sve što nam preostaje. Sećanje i ljubav, a u ljubavi čovek
ne treba da bude skroman. Neki narod oružanom silom hoće u šumu da odvuče gole ljude,

17 Germanske sudaje: Urd, Verdandi, Skud - Bila, Biva, Biće. - Prim. prev.
tako sam makar čuo, ali ne verujem da je to istina. Ipak, treba to da prenesem, bez želje da
presuđujem. Ne vidim nikakvu šumu, ne vidim je od samog samcatog drveća, šumu. Vidim
jame, moliću lepo, ali ne vidim nikakvu šumu. Verovatno je šuma posečena jama zarad.

Bio je tamo neki koji je hteo da se ukaže poput Boga ili da se ukaže svom bogu, nisam baš
mogao najbolje da razlučim. Ne kradi! Ne ubij! Ovakve reči su nekada bile svete, i ne bi nam
bio potreban nikakav glasnik, i ne bi nam bio potreban nikakav sudija kada bi one i danas to
bile. A gde je ikad bilo boljih razbojnika i ubica na svetu dok su te reči bili svete? Nije li time
što su one proglašene svetima ubijena i istina sama? Ne, nije. Jer mi, ipak,

sve priznajemo, priznajemo da smo bili ubice, razbojnici i zločinci to je, na kraju krajeva,
nadam se to, i nadam se da je konačno. Pošto smo priznali da smo ubijali, pljačkali i zločine
činili možemo, konačno, da razbijemo stare tablice na kojima je to ispisano. Više nam nisu
potrebne. Možemo da budemo ponosni na sebe. Mi smo taj novi čovek, kojem nisu potrebne
tablice jer on stvari može da zapamti. Mi smo glasnici novog vremena, mi nudimo više, mi
nudimo zapovesti. Sa prošlošću saosećamo jer mi kao glasnici pre svih uviđamo, u kakvoj je
nemilosti ono prošlo. I to baš ljudi poput nas. Svaki glasnik priča nešto drugo. Kažu da se
pojavio novi gospodar silni, ali da je opet otišao nakon što je video predznake da će jednom
ponovo otići. S onim uvezanim ljudima koje su zavezali kao plen, oni s njima ne bi znali šta
da rade, da je to novo vreme tek došlo. Ono prošlo je, dakle, u nemilosti, ali, najpre, moramo
da ustanovimo šta je to. Šta je tu učinjeno? S kakvim ciljem? Zato što mi smo ti što
izveštavamo. Ubijanje pucanjem je praktično. Ko se s pucanja vrati, njega lično gospođa-
grofica i njen ađutant vrate na ubijanje. Pa, nećemo valjda da prekinemo sada kad smo već
tu! Svi će stići na red. Samo bez guranja! Biramo zemlju gde ne raste ni najgore od svih
drveća: drvo krsta. Takva zemlja ne bi bila vredna hvale. Senka tog drveća prekrila bi je za
sva vremena. Samo vatreno oružje, ono nam donosi. Nikakvo drvo ništa nam ne prinosi.
Nikakvo drvo ne vodi. Nikakvo drvo ovuda ne vodi. Pored drveta, u najbolju ruku, vodi neka
ulica.

U Svajcarsku! Ubrdašvajcarska! Bankicama niko neće umaći, a tek klanicama neće.

Organizacija je fantastična. Sta kaže ta svinja, u jednom papku - s mobilnim, a s palmom,
poslovnom agendom - u drugom? Kaže: u petak? Ne, nikako ne zakazuj! U petak ću, naime,
biti zaklan. A prethodno, do-zvolićemo mu da se pošteno izgrokće, a kasnije ćemo pošteno
da ga izlomimo. Samo nikako se ne zaduživati za života! Niti novčano, niti uopšte, niti sebe,
kako čovek kasnije ne bi pripao banci. Potom ponovo redaju ljudsko obrazovanje poput
slanine kao da nikad nisu bili proždrljive životinje, ali pre-uranio sam, o tome još ne mogu
da izveštavam.

Kultura još uvek nije stigla. Gledam na sat, sada bi već trebalo da pristigne i izložba slika.
Tako je. Već je stigla. I mi smo stigli, ali još mora da stigne izložbeni prostor, za mene je taj
prostor - prostor bivanja, a ako mene pitate, izložbeni prostor tek treba da se sazida.
Umetnosti njeno vreme, umetnosti njen prostor. Prostoru njegova umetnost, a mi ga
gradimo, a do tada, uzećemo ovu kuću, i ona je lepa, mora samo da se smesti, umetnost, ta
kuća biće njen favorit, to je štedionica, tamo ćemo da deponujemo novac i umetnost, prvo
novac zatim umetnost. Ne, ne zove se Orest, taj brat, koji, srećom, predstavalja suprotnost
sahranjenom, on je opstao, on neće biti sahranjen, on je tokom čitavog tog groznog
vremena u Svajcarskoj imao svoje zalihe, i stalno ih je obnavljao, njegove zalihe niko nije
desetkovao, on nije morao da bude sahranjen, čak ni praćen, mi znamo gde je on, gde se
zadržava, gde jednu ruku diže a drugom deli, gde se troši, Orest nije njegovo ime,
preciznosti radi, ime mu je Hajnrih ili tome slično, nikoga od njega ne hvata jeza, hvala,
nema na čemu. On u mojim očima nije nikakva smernica. A sada oni, kojima je privlačna
desnica, oni bubnjaju još jače.

Vidite i sami, nemam tu o mnogo čemu da izveštavam. Puške grme, pucaju iz zamka i konje
zastrašuju, čitavu ergelu, čujete i sami, čujete kako tupkaju i njište, vidite im belo u očima,
ne vidite, ne vidite, stoga sam Vam opet neophodan ja. Ili, ipak, možete da zamislite. Mogli
biste da zamislite samo kada biste hteli. Pobogu! Samo to nemojte! Nemojte da plašite
konje! Dobro, zvuk sada simpatično putuje unaokolo, čujete i sami, nemam ja tu o mnogo
čemu da izveštavam. Sada se, dame i gospodo, moliću lepo, poslužite i zaigrajte! Na primer,
ja. Hotelska soba, Kapri, noć, života lišavanje, ovaj, meseca isijavanje, zvezde. Ne, Kuba,
takođe, hotelska soba, greškom upućeno pismo, glasnici tamo nisu tako dobro školovani,
pretpostavljam da su koverte nekako, negde zamenjene. Pismo upućeno papi, onom, ne,
pismo koje je primio gospodin baron, i u njemu izvod iz Banko di Roma, dividende u iznosu
od 500 dolara na ime izvesnog američkog proizvođača kontraceptivnih sredstava, bože
sačuvaj, pa kaže se: primaj bože, ne, sakrivaj bože. Male priče održavaju prijateljstvo. Papa
je, verovatno, nešto pogrešno razumeo jer i on ima svog gospodara kao što svaki glasnik,
principijelno, ima svog. Pa dobro, možda spreči nesreću. Nije to baš toliko novca. Gospodin
baron zaradi više za jedan sat, za jedan minut.

Verujem da se papi može progledati kroz prste, ali ja nisam postao glasnik da bih nešto
pronašao već da bih nešto preneo, na primer, predao neki izveštaj koji mi je prethodno
dodeljen. Gospodin baron mi je rekao da je studirao na ETH i MIT 18, ali, da uprkos tome, što
bi i on o mnogo čemu imao da izvesti, on od sada više neće napuštati svoju hotelsku sobu.
Ni ne mora. Sve ima ovde, sve ima tamo, kubanske plaže, slike, umetnička dela, beskraj,
labave krajeve, koje više nikada niko neće moći da poveže, čekajte, moliću lepo, ja to nisam
video svojim očima, i mene su samo obavestili, a glasnik srne da prenosi dalje ono što mu je
neko drugi poverio, ali njegov razgovor, telefonski razgovor gospodina barona bio je
nekako težak, opterećujući, bio sam srećan kada sam iz te veze izašao, a da mi ni dlaka s
glave nije zafalila. Ali, gospodin baron se nije opterećivao. Veza je bila opterećena, ali ne i
on.

Kada me već pitate: radije bih voleo da u zadatke veze ne budem upućen, nisam za to
pogodan. Kasnije bi mogli da me pozovu na odgovornost. Ne. Ne bi mogli. Samo osoblje koje
čisti ima pristup ovoj sobi, inače, niko drugi. Gospodin baron, još jedan baron, hvala, imamo
ih već, imamo ih već dovoljno, imamo već dovoljno barona, baroni sada, molim, ne

18Eidgenossische Technische Hochschule - Savezni Institut za tehnologiju u Cirihu; Massachusetts Institute of

Technology - Institut za tehnologiju u Masačusetsu.
prijavljujte se više! taj je, dakle, htedoh da kažem, živeo tamo sa svojom ženom i odraslom
ćerkom, i jednim dobro zamandaljenim koferom sa gvozdenim krstom i SS-uniformom, još
uvek tako ispe-glanom, peglana je i nakon njegove smrti, peglana sve do smrti kako bi
stajala, uniforma, kruto poput mrtvačkog pokrova, čvrsto poput mrtvačkog klina kao da je,
u najmanju ruku, upravo ispeglao dvadesetoro ljudi, mogao da ispegla, gospodin ba-ron,
nije, naravno, ne lično, zašto stalno pitate šta ja ko lično uradio? To ostaje duboko skriveno
u prinadležnostima, one mogu mirno da ostanu ne-upeglane, ali, lično, još uvek sasvim
uvošten zbog činjenice da je umakao, gospodin baron, samo: čega se on to plaši? Nema
razloga. Ne vidim za to ni jedan stimulans, svakodnevno vidim samo preko 30 stepeni.
Dvanaest godina u Havani u hotelu. O tome Vas ne izveštavam, da me ne biste imitirali, što
ne biste ni mogli da učinite, a Vama verovatno dvanaest godina nije ni preostalo. Ne biste ih
imali čak i da su Vam poslate godine koje su drugima oduzete. U tom slučaju, trebalo bi da
doživite 500 godina ili tome slično. Ne bi Vam bilo omogućeno da dokoličarite tek tako sa
svojim ćerkama koje u potpunosti zavise od Vaših donacija sperme, i to i pre nego što su i
rođene. To nije nimalo jednostavno.

Potreban Vam je neko da upravlja Vašim postupcima, a ovim ste ga i pronašli. Samo i ja
sam, nažalost, neko, čijim se postupcima upravlja. Šteta za Vas! Ja makar imam svog tvorca
postupaka, svakom glasniku dodeljen je po jedan. Čovek može i da ih ugradi, a potom više
nije moguće videti ko ili šta glasnika pokreće. To je električni udar u pravo vreme, nikad se
nije pokajao ni zbog jednog srca. A svaka od te tri osobe: gospodin baron, gospođa baronica
i gospođica ćerka, dakle, svaka osoba ima svog ličnog brokera, i oni se baš svakog dana
svojeglavo igraju na berzi, klade se ko će u opkladama zgrnuti najveći profit. O tome više
kasnije. Ne, o tome, kasnije, ništa više, nemamo, nažalost, vremena. Vreme sada pripada
nekome drugom, a taj neće i neće da ga vrati.

Zašto ne objavim izveštaj koji sam sam sastavio i potom ga ovde ostavio za kasnije? Video
sam kako je jedan drhtao i rekao: neću! Čuo se smeh oko njega. Gospođa-grofica je sa
svojom puškom istupila pred njega, pa pogledajte i sami! Pijanstvo čini čuda, ljudska ruka
sagradila je kule i gradove, kapije i zamkove, i sada, u svakom trenutku, te iste ruke mogu
sve da zapale ili razmontiraju kako ne bi zapali u strane ruke, zamkovi posebno, ukoliko se
razmontiraju moraju se poneti, inače, useliće se neko drugi; pogledajte sami koja ruka tamo
pada! Tako je! Upravo ta! Ona nije bila bravom osigurana. A nije ni ova. Ko još ne voli da
pali svoje zamkove? Ko još ne voli da navlači bolesti na sebe? Ko još ne voli da povuče
zapušač iz protoka vremena? Dakle, vreme je sada isteklo. Sa vodom je ovako: ona ili sve
poplavi, pa čovek ništa više ne vidi, ili poput vremena bez traga iscuri. Ali nakon toga sve
istruli. Čovek nakon toga nikad više ne sme da bude inertan jer isponova mora da radi na
osnovama. Mora nekako da ukloni tu smrdljivu trulež kako bismo svi mogli da živimo u
čistom nezagađenom vazduhu. Vidite! Čujete! Možete li mi, molim Vas, reći gde je taj put,
veliki, aha, eno ga, mora da je to taj, pa to i nije nikakav put. Kakav je to put gde je pred
tobom sve, a iza tebe ništa? Sta, da nije moja noga trebalo sama za mnom da izbriše put?
Nema ga, puta, a zašto, to ne znate? Sranje! To onda više i nije nikakav put, ako samo čovek
sam može njim da ide. Zato što ga je već prošao ili šta? Zato što ga je čovek odredio kako mu
se niko ne bi prikrao, poput zahvalnosti, koja se večito prikrada, ali čim čovek skrene
pogled, zahvalnost odmah postaje nezahvalna, gle ti nje? Dobro, sada ono najnežnije u
Vama mora da se pretvori u ono najsurovije, i to bi bilo to, onda nam ni taj glupavi put više
neće biti potreban, jer da pucamo možemo direktno s prozora, oružjem još uvek toplim iz
kuhinje, sveže napunjenim i spremnim. A mogli bismo da ga zapakujemo i ponesemo sa
sobom.

Ko se previše čuva taj od čuvanja prevelikog na kraju i oboli. Neka slavi se ono što nas jača.
Takva čuda mogu i ljudi, da, i gospođa-grofica i njena dva štićenika, gospodin P. i O, njena
dva ljubavnika, jedan za drugim? Jedan pored drugog? svejedno, ljubav ne pita, ona ne pita
kuda i za čim, ne pita za svoju, ne bi imala koristi od toga, ona pita: gde su, moliću, P. i O. i
gde je, moliću, taj WC, oh? Stvarno ne znam da li jedan za drugim ili istovremeno, kakva reč,
štićenik! Uopše nije štih-reč, već i zato što je danas niko više ne razume. A svako mora da
nosi crnu uniformu. Ili ne mora. Svejedno. Svaka kraljica ima prosto svog štićenika,
mračnjaka, ah, kako je uzbudljivo! Jedan ili dva, ipak, dva, uzmi dva, smaži dva, ne može tu
čovek ništa da uradi, čak i meni glasniku katkad nedostaju reči, ko još i da ih ima kada
pojedinih čak ni ja ne mogu da se setim? Da vidimo gde mi je spisak reči za glasnike?

Reč za glasnika kaže: gospođa-grofica ostala je u zamku kako bi uživala u pažnji oficira,
kako bi uživala u umetničkoj kolekciji na legendarnom glasu, kako bi sama uživala, kako bi
uživala u svojim bogatstvima koja su se duže već nalazila negde drugde, blagovremeno su
premeštena na neko drugo mesto ili su oduvek tamo i bila, mislim se nešto, ne, nikad nisu
bila ovde, umetnost je ostala u Svajcarskoj, nije htela da se pridruži, šta bi Rus, inače, radio
s njom? Naša bogatstva nećemo nikad doneti ovamo, Rus ne bi ni znao šta bi s njima osim
da ih ukrade, nešto što mi, Nemci, nikad ne bismo uradili jer mi posedujemo mogućnost
refleksije i refleksa, kako se čovekotucanije nadalje može flektirati, hoću da kažem, savijati,
mi se svi savijamo i savijamo sve, i to kako i treba! dobro, mi smo jedini na svetu koji iz
indukcije mogu da izvedu samo robiju, s najvećom spremnošću, i šta bi, na primer, ta
specijalna jedinica imala specijalno da uradi? Kakav bi stav imali oni koje bismo hteli da
postavimo? Kakav bi ulog mogla da donese?

Već tamo stoji, tik isped zamka, viša specijalna jedinica, niska potpetica, peticija za
raskopano zemljište, tamo gore, gde se oluje survavaju u Nojzidler jezero, ne, izvinite, ono
je negde drugde, a nije ni toliko daleko, i gde planinska surla pije vodu, ne, izvinite, ne tamo,
tamo svako jednom treba da prođe kroz dnevna i noćna bdenja SVOG formiranja i saznanja
radi, ne, izvinite, usvajanje znanja nije zadatak glasnika, to je zadatak primalaca vesti, jasno
stoji na koverti. Predaja je predmet primaoca, molim, potpišite ovde. Dobro, kolekcija je, u
svakom slučaju, na sigurnom, zbog čega bi se, inače, sakupljala komad po komad?
Sakupljati znači: skloniti na sigurno, što, svakako, ne važi za transport ljudi, pri kojem uvek
može doći do nesreće, a šta se dešava kasnije, bolje ne pitaj! A umetnost je na sigurnom,
mogu da zamislim kako ste se brinuli, ne, gde, to neću reći, niti bi Vam kolekcija to rekla
kako ponovo ne bi bila rasparčana. Ova kolekcija je otpočetka samo mogla da se razvija
tako što bi se sa svojim mogućnostima samospoznaje, o bože, ja ovde govorim o potpuno
drugoj vrsti umetničke kolekcije, izvinite, zamenio sam cedulje, na mojoj stoji da se ona
razvija sama sa svojom spoznajom o sebi, refleksijom o sebi, pa sve do apsolutnog
identiteta kao takvog. Ali, ta kolekcija se uopšte nije razvijala sama! Te tvorevine ljudskih
ruku uopšte se nisu stvorile same od sebe! Jednom se sabrati kako valja i na kratko oduzeti
dah predstavlja nešto za šta su predodređeni svi predmeti od vrednosti, koji moraju da
dišu, a oni koji to više ne moraju, možda bi jednom trebalo da porazmisle i da se priberu.

Ljudima bi moglo da se desi da bez najave moraju sami da se sklone na sigurno kako bi
samo mogli da nastave da dišu. Za umetnička dela važi zakon neoštećenosti koji za ljude
nije ni od kakve važnosti. Stoga umetnost često važi večno, važna nam je mnogo više i duže
nego što je važnost ljudi. Sreću me na mnogim od mojih glasničkih pohoda, ti izdvojeni koji
se ni po čemu ne izdvajaju, ja, i sam teškog daha, ja koji vapim za vazduhom, uvek moram
da skočim u stranu kada me takvi susretnu, ti koji zadržavaju vazduh i zatim udišu sasvim
nov. Izbegavam takve ljude što je brže moguće, klonim ih se, inače, upucaće me ili me još i
ubiti ili me čak udahnuti umesto vazduha, ne, pogrešan komad, moram da skočim u stranu
što je brže moguće, da se bacim u žbunje, da se pognem u neki jarak, da se us-penjem uz
neko brdo, ne, to ne, dovoljno je smanjiti se, kada njihovi automobili, na putu ka
Svajcarskoj, projure pored mene moraće na kratko da se zaustave na granici, ali samo na
kratko, to još uvek nije zemlja potpisnica šengenskog sporazuma, još uvek nije ali kao da
jeste, za one ispravne kao da jeste, za one druge - uopšte nije, ne, to, naravno, nije nikakva
poklonjena zemlja, tamo čovek i dalje mora da pokaže svoj pasoš koji je, nadam se, važeći i
koji potvrđuje nečiji identitet, a odmah zatim mogu smesta da ubrzaju, mogu da dodaju gas.
Nagazi. To je samo jedan skok. Odavde, što se mene tiče, možete da vozite direktno do
Lugana. A šta će biti sa mnom? Ja, glasnik-jadnik, nažalost, nemam auto da bih pratio taj
trag, i stoga ću ih izgubiti jer potrajaće dugo dok sa svojim nesreć-nim teretom glasnika
negde ne stignem. Izgubiću trag pre nego što ga uopšte i pronađem. Trag će ostati
zagubljen. Umetnost će, svakako, ostati na okupu. Šta to znači, kako se Vi uopšte zovete?

Preuzimam, nadam se da neću preterati, ma kakve veze ima, neko će me već uzeti: još
samojuče ti zaneseni posvećenici zabavljali su se, i to su se zabavljali sjajno, ispaljivanjem
munja iz svog oružja, pogledajte i sami! tamo dole izdahnut je dah, nemoguće, trošiti toliki
dah, izduvati ga tek tako u vazduh, vazduh-vazduhu samo da bi se živelo, oni udišu
iskorišćeni vazduh koji svi mi, inače, izbega-vamo, oni nisu izbirljivi, samo neka je vazduha.
Ni ranije im nije bio potreban, dah, ako mene pitate, samo su verovali da im je bio potreban,
a ja sam, kao glasnik, ekspert za disanje, to mogu da Vam došapnem, jer sam i sam nešto
bez vazduha, ispao sam iz krila, ne, iz krila zamka, pepeo pepelu, ali, evo, sada ovde, bog
koji živi u Svajcarskoj, gde bogovi, inače, tradicionalno žive, ukoliko već ne žive negde
drugde, to je njihova adresa na prijavi jer tamo mogu sasvim neometano da žive jedni među
drugima, videćete i sami! Videćete, oni su sada Svi u Svajcarskoj, a gde bi, inače, bili, molim
Vas? Mnogi su već tamo još od pre?

Trebalo je i ja smesta tamo da ostanem i onda ne bih morao da trčim ovolike razdaljine. Taj
drugi glasnik, kojeg ne poznajem, ili je i on možda bog? Krio je nešto u svojim krstima,
nisam video šta je to bilo, ali morao je da ga skloni na sigurno od svoje žene s kojom uporno
i dalje živi a razvedeni su, nije ni čudo kad nikad nije kod kuće, i sa nekolicinom drugih
živeće, takođe, a biće razveden, iz nekih drugih razloga, sve dok ne bude bio preumoran i da
se razvede, taj glasnik, dakle, mora od svoje žene da krije to što poseduje jer glasnici umeju
prelazeći granicu svašta da prenesu, ali skrivanje mu uopšte ne polazi za rukom jer on od
svoje žene ništa ne može da sakrije, a gospodin ba-ron sa svojim malim glasnikom, koji
iznimno ovog puta nema šta da preda, jer je predaja usledila od nekog drugog, nekog
drugog, da, i sperma je od nekog drugog, ne, ne znam mu ime, on, ali znam da je on jedan od
onih što se ponosno razmeću svojim plenom koji još uvek ne može da pokaže, plen je uočen
tek u nastajanju, to je nešto što ne razumem.

Ako je tek u nastajanju zašto ga je onda nabio u svoju ogromnu guzicu? Zašto ga je sakrio,
plen? Prethodno ga je kao da je zlato zakopao kako ga niko ne bi pronašao, njegovu dobru
lovinu. Da, opet je bio uspešan u lovu! Ne, da je na svet došao bog u obliku bika 19, čiji otac,
sasvim sigurno, nije gospodin baron, već neko drugi, to je ovde tako uobičajeno, drugi
završavaju posao, izvesni gospodin grof trebalo bi da je biološki otac, ali to je samo glasina,
to se nas ne tiče. Da dete ima glavu u obliku bika, to je glasina, a glasnici se ne bave
glasinama, ne bave se iz principa, jer ono što bi u tom slučaju imali da kažu bilo bi
beskonačno, da smo još morali da prenosimo i glasine, pričali bismo do danas, još i sada! To
jednostavno nije moguće. Nemoguće je. I to da je gospođa-grofica naložila da se jastuk
napuni kosom onih koje je ubila, i to su glasine kojima neću da se bavim, i to da je gospođa-
grofica naložila da joj se donesu merdevine kako bi na njih natakla glavu nekog palog, kojeg
je sama dovukla iz lova, verovatno joj se dopao, i to su glasine, ne bi imalo nikakvog smisla,
zamak bi uskoro trebalo zapalitti.

Ja gledam i izveštavam gospođa-grofica nosi krzno od hermelina, brilijantsku ogrlicu,

brilijantske minđuše i brilijantsku narukvicu, a o brilijantskom prstenu da i ne govorimo,
metnut odnosno podmetnut, pre nego što je, konačno, podmetnula vatru u zamku, deset
godina živela je lepo, to je za mnoge i-ha-haj. Ovde vidite zemlju sinova Bakhe-ovih koji će,
naravno, odmah, da zapale, i to kao prvo kada Rusi dođu, ali krv najpre mora da se skine,
inače, uprljaće se presvlake na sedištima automobila, inače, uprljaće se prozori i vrata,
inače, čovek će da uprlja ruke ukoliko greškom posegne unutra, dakle, zapalimo, otpalimo,
popalimo sve, tako završavaju oni neumereni, u jednoj sasvim drugoj dimenziji, veličini
koja je smesta njihova. Neumereni su skrojeni po sopstvenoj meri, a neotporni traže neku
potporu, ali je ne nalaze. Svejedno. Kome je još potrebna sigurnost? Nek se spasava ko
može. Ovi ljudi mogu uvek bilo šta. Glasnik po želji gospode, gospodu, mnoštvo gospode
svoje vodi u šumu, u brda gde možda obitava kakva ženska družina. Za sada, još uvek je
ovde, u balskoj sali. Reći ću, iako to niko ne može da zamisli, da se samo dva dana pre nego
što je Rus stigao, odigrala ta orgija, čiji učesnik Vi niste, pa Vi se čak ni ne nalazite na mojoj
listi, stvarno mi je žao! Nema Vas na listi gostiju, a ja sam dobio listu zvanica, možda se
nalazite na listi žrtava? Ali, to, sasvim sigurno, ne želite da znate. Niko to sebi ne može da
objasni, odakle ta slava naslade uoči propasti? Glasnik zna da su bogati drugačiji, ali u
odnosu na koga ne zna, to ne zna?

Pregolema, nesaglediva propasti! Nesrećne su ruke što krv su pustile! Žrtva bez premca,
bogovima žrtvovana, u čiju čast ti, Rehnicu ćeli, prete-rujem, polovina Rehnica? Pa, dobro,

19 Aluzija na rođenje i život Dionisov.

dobar njegov deo, mada, ne i onaj najbolji, to je sigurno, jedna polovina kao jedne sluge,
druga kao druge sluge, a mene želiš da pozoveš, ne, ne ceo Rehnic, jedan deo mora da služi,
najveći deo, ceo Rehnic mora da služi i gotov je, dok nas ostale isključivo služe. Ostatak je
upravo serviran. Jaoj, jaoj, nesreće li, tvoje najpre potom moje, ne, moja najpre potom tvoja!
Bog nas je jezivo, ali, nažalost, jadne uništio, nas tako rodom bliske, taj Bakhe. Sve ovo,
dakle, nije istina.

U pogrešnom sam komadu! Molim za kratak aplauz! Slepi gledaoci potrebni su nam ispred
televizora gde se upravo aplaudira, na svaka tri minuta, otprilike, katkad i češće, a on sa
svoje strane, naravno, ne srne da bude šlep, televizor. Ovde nam i ovako i onako nisu
potrebne, slike. Postavite televizor, moliću lepo, tamo, podesite ton na sobnu jačinu i
pogledajte da li ste u prilici da potrefite pristojnu sliku i makar napola dobar ton, sve je
dobrodošlo što nam ova prilika i pokazuje, samo kada su dobre prilike u pitanju, pristojne
prilike, ispravne prilike koje, konačno, možemo da uputimo u ovdašnje prilike. To neće biti
teško, a ne kao nekad jer ovo je digitalni prijemnik. Ukoliko ste ranije imali
jednomilimetarski prijem sa digitalnim videćete i sve drugo što ranije niste mogli da vidite.
Mi tako na miru možemo da skrenemo pažnju sa nas kako bismo videli što više, videli
mnogo, i gde smo se to slučajno sreli, samo bez brige, bande će uskoro napustiti zamak, ali
doći će druge bande, razrešene biće ruke da sve što već nije u Svajcarskoj sklone na
sigurno, a ostatak u u u... kako beše ona specijalna reč baš za glasnike koju su nekoć morali
da izmisle i samo oni smeli da koriste? Ostatak: uništiti. To je uništavajuća presuda.
Ostatak, dakle, uništiti, ali uistinu sve, naložila mi je gospođa-grofica, a ja, ipak, verujem da
je zamak zapaljen kako ne bi preostalo nikakvo svedočanstvo, svedočanstva su, inače, skora
sva bila negativna, kome su još bila potrebna? Prelazak u sledeću godinu ne bi bio moguć
da je neko video ova svedočanstva. Mi, u svakom slučaju, ne moramo da radimo, pričam ti
priču, i nama veruju. Čemu ta svedočanstva?

Ja bih Vam, kao glasnik, naravno, rado pružio dokaz u obliku svedočanstva, ali time bih
postao svedok, a ne glasnik, i verovatno bih i sam podlegao kazni jer sam te stvari s
drugima samo gledao, pri čemu je akcenat na - sa - jer i drugi su bili tu, vidite i sami da su i
drugi gledali, i to ljudi koji su bili ugledniji od Vas! Svedočanstvo verovatno ne bih ni dobio,
a kome bih i mogao da ga dam? Kome bi trebalo da ga dam? Nikog više nema. Ne ide, na
kraju krajeva, ja ću morati sam sebe da legitimišem. Da bi čovek legitimisao druge, mora da
ima važeći pasoš koji je važeći za pojedinca, a nije važeći za druge. Biti glasnik to znači
nemati nikakvo približavajuće već pre udaljavajuće poreklo poput gospođa-grofice, inače,
čovek bi išao do kraja, išao putem do kraja i ne bi postao glasnik koji ima cilj, koji, naravno,
uvek mora da je negde pri samom kraju, inače, cilj ne bi predstavljao nikakvu umetnost,
mada, cilj, u ovom slučaju, jeste umetnost. Kad ne bi imao cilj, glasnik ne bi mogao ništa više
da kaže i nikada ne bi stigao. Ili bi prošišao kroz cilj ukoliko ga ne bi video. Čovek bi nastao
od zemlje ili od divlje zmije, stvoren u jednom treptaju pre hiljadu godina.

Nas glasnike stvorili su ljudi sa zemlje, the ho-llow men, da, otprilike, i mi smo ti, nada samo
praznih ljudi raste, zato što su tako prazni i toliko lagani, te da moraju da se uvežu za
kanap, kana-pom, ali pošto mi u tim šupljim Ijudima-utvarama ništa više nismo videli jer
smo i sami potpuno šuplji, i ništa više ne možemo da primimo jer nikoga više ne možemo
da primimo, poput Svajcarske, koja je primila mnoge već, možda i previše njih, a koje
prethodno nije dobro pogledala, ne, ona nije gledala u prazne oči, ona je gledala u pune oči,
u oči pune nade, ali pošto mi više ne možemo nikoga da primimo, sami smo se uzneli i
možemo da posvedočimo da će rupe biti iskopane u zemlju naših majki, hoću da kažem, u
majku zemlju, u majčino tle, ne bi li tamo gusto pohranila ljude, u zemlju, nad zemljom,
nažalost, više nema mesta, postoje bezdušne majke, a zemlja je jedna od njih, ali i bezdušne
majke moraju da sahrane svoju decu, samo gde? Valja dobro promisliti. U kofere, kutije, na
tavane, u saksije? Njihove ideje, ali i mogućnosti ograničene su, a tamo, sasvim sigurno, ne
žele da ostanu, deca zemlje, gde je okolina toliko zagađena, na svom rođenju to nisu mogli
ni da naslute, ta deca, da će jednom biti otrovana, još i to imam da Vam poručim, ukratko,
morali su da napuste svoje prijatelje, ta deca od ljudi! Nemam pojma ko su uopšte bili ti
prijatelji. Ja samo treba da prenesem poruku. Ne mogu da kažem šta će biti, samo, šta sam
video, dakle, šta je bilo. A ne šta je istina.

Kao glasniku mi je na putu još nešto palo na pamet: čovek bi mogao da bude dete, čovek bi
prekasno mogao da se podmladi, čovek bi mogao prekasno da ostari, čovek bi mogao da se
stidi kada bi morao da se skine, ili ne bi, ponos mladog čoveka, obamrlost starog čoveka,
lepota ženskog bića, mladost nesigurnog čoveka koji tek treba da postane siguran, ako bude
imao vremena za to, mogao bi da bude u njemu, svejedno, stid ili ne, ko želi da postane dete,
najpre mora da prevaziđe svoju mladost. Ja kao glasnik čuo sam tada glasan smeh koji kao
da je dolazio sa svih strana, a zatim pucnje, smeh koji je parao utrobu, ukoliko pucnjima već
nije bila rasporena. Gospođa-grofica je pre mene uvidela da su ti plodovi zreli, utroba
rasporena, a srce probodeno. Njeni plodovi bili su zreli, a ona je bila podjednako zrela za
svoje plodove.

U ljudima vri bez prestanka, i zreli su tek onda kad su dovoljno vreli, ili je obrnuto? Prvo
zrenje, potom vrenje? I kad čovek s njima nešto može da otpočne. Alkohol je tekao u
rekama. To sam video sopstvenim očima. A grofica se ponovo smejala i pobegla, i to sam
video. Video sam kako se sme-jaia pre nego što je pobegla. Potom je zavladala višestruka
tišina, a pre toga bilo je veoma glasno i uopšte nisam mogao da se snađem. Meni je
gospođa-grofica izgledala kao boga Bakhea posvećenica, i pritom je i sama toliko lokala, kao
smuk. Njoj niko ne može da priredi ono što ona ne želi, a ona to stalno radi svojim konjima,
ali to je samo moje lično zapažanje, moj stav se ovde ne računa, lični stav nema šta da traži
u izveštaju glasnika. Zato me i jesu pretresali ispred vrata da kojim slučajem nemam neki
lični stav koji bih neprimetno mogao da unesem unutra, na primer, u kaišu, i da sam ga čak i
imao, već bi mi bio oduzet ispred vrata kako ga ne bih uneo unutra, poput prljavštine na
patikama za trčanje.

I još sopstvenim očima sam video, ali ne znam da li da kažem: u mračnoj tami moći
gospođa-grofica i razdragani mladići u praobličju ljudi, koji mnogi zovu bezobličje,
zauzimaju stav jer tek uniforma čoveku daje oblik, ali ja to tako ne zovem, nije mi
dopuštena tolika sloboda, ja ne mogu, ja ne mogu istovremeno da gledam napred i nazad, a
kraj ni ne vidim, niti ispred, niti iza, a druge će srediti, a neke druge opet neće skroz, kako
bi, inače, mogli da srede tolike ljude ako i sami već nisu bili urađeni? Ne tiču me se, mladi
ljudi, to nevažno bezobličje mladih ljudi, Verneru!
Hvala, Elfi, nema na čemu, već sam mrtav i ne mogu da se branim, ljudi, kojima se gospođa-
grofica rado ispostavlja. A kada se ispostavi, ona nalaže da joj se donesu drugi goli
muškarci, koje je zaključane držala u zamku, nikada se ne zna kada mogu da zatrebaju,
privezani u kući, u dugačkom podrumu, ili bez slame u štali, ništa više neću reći, već sam
rekao ono o ključevima, već nekoliko puta, verovatno i previše puta, Vi to već znate. Neću
ništa više reći jer u istoj toj mračnoj tami noći u zamku su zadržali drugove iz mojih redova
koji su, takođe, bili glasnici, ali koji nisu uspeli da dođu do izveštaja i sada se bore s
nasiljem. Gospođa-grofice, zaveštajte se na ćutanje Olimpu u Svajcarskoj, zaveštajte tamo
Vaše dupe, baš prema zapadu, zapojas tamo nećete naći! ali, brzo smesta! video sam
sopstvenim očima šta Vama, inače, cveta, tamo gde je Rus ništa više ne raste, niti cveta,
zaustavite prkos Rusa, pre nego što budete u prilici da ga vidite jer kada ga budete videli,
biće kasno za cvat žena, onda u ovoj godini, bojim se, neće biti ni voća, a ni vina. Ne, ni
kvalitetnog rajnskog vina. Ali, ja sam samo glasnik. Ne udarajte, molim Vas! To je govorio i
moj otac, i, kao i ja, on od toga nije imao nikakve vajde.

Gospodo i gospodari - ovamo, moliću lepo, za hor glasnika - tamo, tamo ćete biti sigurni, i
mo-raćete da se derete ako hoćete da Vas razumemo. Samo je grob večito tih, toliko tih da
ga niko nikada neće pronaći. Čitavo selo ćuti, ljudi u gostionici sa svojim bledim čelima,
svod sa svojim svetlim zvezdama, iznad, u noći, jezero, more, izvinite, nisam mislio ova
poslednja dva, oni se odavde ni ne mogu videti, ah, ta turobna noćna mrzovolja, protiv nje
se nešto mora preduzeti! Moramo ponovo dole! Duboko, još dublje u bol, kao da ste ikad
izlazili iz zasede na jelene, odakle dolaze najviši vrhovi? Kad budem saznao naručiću koje i
sebi, za nas ne bi smelo da ih ima samo u Svajcarskoj, a kuda bismo inače išli? Potrebni su
nam ti vrhovi da bismo pored njih delovali manji nego što jesmo. Pa, rat je, jedva da ko
ostaje neutralan, ali švajcar-ska ostaje, i te kako! Crni carski potop, švajcarski potop, rat!
Rat i u Austriji koja će tek kasnije postati sasvim neutralna, ali na sreću, na svoju svakako,
na svoju sreću, nje sada više nema. Nekada je postojala, samo mnogo veća, zatim mnogo
manja, a onda je uopše više nije ni bilo. Kratko ali slatko. Malo ali moje.

Nemamo ništa - ne damo ništa. To će kasnije uvek moći da tvrdi, ta zemlja, i biće u posedu
le-pote istine, ma šta tvrdila. Da, biće sasvim istinito. Stoga ona i jeste najnevinija zemlja
ikada jer koga nema, taj, naravno, ne može da greši. Taj će možda jednom biti rođen,
slobodna Austrija jednom će, svakako, biti rođena, uskrsnuće iz pepela, ali za sada to još
uvek ne mogu da vidim. O prošlosti ne mogu biti izneta nikakva svedočanstva kada
odgovarajući učenik ni ne postoji ili ako se učenik neposlušno ponašao. To svedočanstvo
upisano je u austrijske temelje, hoću reći u njene tempe passate, upisano kao opomena, čak
i ugravirano kako ga kakvo nevreme ne bi opet uznelo i razbilo o grmlje, u slučaju da se
pojavi neka jača zemlja i poželi da proždere, moju Austriju, moju domovinu, šta si uradio s
mojim taticom, govnaru jedan? Ja to sada prihvatam u potpunosti. Šta mi drugo preostaje?
Potrajalo je dugo, ali to sada nekako mogu da prihvatim. Uvek kada idem ovom zemljom,
osećam se nekao umorno i čežnjivije nego pre, ali kako je ova zemlja dugo postojala, a onda
je više nije bilo, a ni mene uskoro više neće biti, kako mi ova zemlja ništa ne pruža, ne mogu
tek tako da pređem preko toga.
Mogu, mogu to već sada. Što se mene tiče, zemlja treba da ostane gde je. Što se mene tiče,
može da ostane. Ja to sada mogu da prihvatim. Šta mi drugo preostaje? Zato i ne želim da
ostanem. To je paradoks. Ništa mi ne pruža, za mene ona više ne postoji, ali ne mogu tek
tako da pređem preko toga. Moram da pređem preko toga, ali ne mogu, moram da
preskočim, ali ona i ne postoji, šta? Dakle, za mene, ne. Postojala je u međuvremenu? Pa
dobro, možda će me sada prihvatiti, mnoge nije prihvatila, ali mene možda hoće, ja dolazim
bez svojih mrtvih rođaka, ja sam sam, nisam težak, molim te, prihvati me, zemljo mila! Oh,
kako je lepo, konačno! Ali, sada, zato ja neću! Ja ne želim tu zemlju, iako je prijatna prema
meni, dah joj je topao, osećam to, ali ko to tamo diše, ne znam. To što diše, prava je živahna
zemlja, tako su mi makar rekli. A sada više ne diše. Ijaoj! Na duže staze dosadi slušati ljude
kako ne dišu. Bolje ljudima pomoći pri toj neaktivnosti. Ali bojim se da moja ruka nije
dovoljno snažna ništa da ne radi. U svakom slučaju: tražiti ništa, to je bio moj smisao, ali ni
sam nisam nekako smislen. Nažalost. Možda ću jednom to ponovo postati.

Tamo, u gospodskom lovačkom društvu, postali su malo nesigurniji, s tim u vezi nešto mora
da se preduzme. Oni, kao vlasnici zamka, trebalo bi da znaju da, kada čovek mora da se
razuzda, onda najbolje, pre nego što ga zapali, zamak, koji treba da ode Rusima, ali uopšte
neće moći da ode. Obratno, bilo bi glupo: zapaliti, pre nego što čovek zapali. Samo kada bi
opet oživeo, lepi zamak! Oživeo kao čitava Austrija koja je molila za promenu imena, što je,
nekoliko godina kasnije, htela da poništi! U tom slučaju, čovek bi i te kako odustao od
ulaska, kada već gori! Ali ovako... Prethodno se, molim, prebrojte, to treba da Vam poručim
iz Svajcarske, gde ste se, vidim, svi ponovo okupili! Jedan, dva, tri, dakle, tri osobe, u
Svajcarskoj nam više i nije potrebno, ali nas troje, mi smo stigli jer to je, u suštini, apsolutno
sigurna treća zemlja 20, zemlja za one treće, najpre zemlja Austrija koje ne postoji, čak ni u
trećini, potom zemlja Svajcarska koja, na sreću, postoji duže nego što uopšte postoje ljudi,
inače, veoma sigurna i stoga se toliko ljudi tamo naguralo, koliko god je prosto bilo moguće,
kada bismo ih pustili, došli bi još mnogi, a ušlo je još nas troje, u prvu i drugu sigurnu treću
zemlju, puj spas za sve nas, niko više ne zna šta je to, kako je otpočeo moj izveštaj glasnika,
ali dešava se to, u ovom nizu, ovom rangu, nažalost, nijednu ne poznajem dobro, nijednu od
te dve zemlje, u kojima je Spasa uvek, u kojima je čovek uvek na sigurnom, osim ukoliko
nije žrtva, u tom slučaju, naravno, nije, i svakako ne uvek, i stoga je dobro što me ne pitate
da li ste i Vi na sigurnom ili niste, inače, postali biste još nesigurniji, dakle, sve do ulaska u
Svajcar-sku ne vidi se plameni žar baklje koju je gospođa-grofica zavitlala u kuću, u zamak,
kako bi kasnije to odmah nakačila Rusima, podmetanje požara, Rusima, koji su, takođe,
hteli da uđu, i to im je to, kada su konačno stigli, stigli u zemlju, naoružani, jer nije bilo
nikog više ko je mogo da ih pretrese i vidi da li imaju oružje, to je bilo jasno od samog
početka, da će doći, Rusi, do tada je veličanstveni zamak već potpuno izgoreo. Pošto su

20 Das Drittland - termin koji se, iz perspektive EU, odnosi na zemlju nepotpisnicu npr. izvesnog sporazuma

(najmanje dveju zemalja) ili na zemlju nečlanicu. Dele se u kategoriju pozitivnih i negativnih „trećih zemalja“.
- Prim. prev.
Nemci već bili unutra, naravno da su i drugi to hteli. Pošto su Nemci izašli, svi smo propali.
Ali, počistilo se brzo. Radi i ne zaziri ni od koga, ja uvek govorim.

Gospođa-grofica je htela, naravno, ja to u potpunosti razumem, da razori palatu, nakon nje

potop, pardon, požar, ona je lepa žena, i to original, priđe, razum konja poseduje ona, uvek
je to potvrđivala, nakon nje požar u zamku, poznat po svom delova-nju, on uvek deluje, to
čak i glasnik može da izjavi, kada, pre svega, baš i ima gde, a palata, zamak biće potpuno
razoren, to mogu da predvidim, iako glasnik, zapravo, najpre treba da proveri pa tek onda
da izveštava, kao da se sve to tek dogodilo, ali šta Vi mislite koliko traje put do švajcarske, a
tek s granicama između! U ovoj palati nije živeo nikakav bog, ali groficu je njena svita
obožavala, kažem obožavala, a onda je, ipak, sve zapalila. Rasplamsali su žar. Ne znam kako
to drugačije da kažem. Oni su ubili tu golu gospodu, ne, nisu mi rekli njihova imena, a zatim
su, kao da je njihova kukavička ruka napipala slamku, kao da će ih ona izvući, uzeli auto i
jednostavno nestali. Lugano, stan iznad nekog bara, vrlo dobro, suprotnost tome bila bi na
saslušanju razvezati sopstveni jezik i otopiti led sa srca što mi glasnici, inače, neprestano
činimo.

Sta hoćete da čujete od mene? Da se pretvorila u zmaja, žena u životinju, da je preuzela

raskoš divlje zmije, stočna kola, čini mi se, daimler, ali nigde ga ne vidim, htedoh da kažem,
nigde ne stoji koji je to auto bio, u kojem su pobegli, u njemu sve troje, gospođa-grofica plus
Podecin plus Oldenburg, P. i O, Podecin je bio grozan, to je sigurno. Tog su građanina
podnosili i nosili. Poneti prolaznim oduševljenjem. Dobro, oduševljenje je već prošlo.
Davno, davno je to bilo. Zamak je zapaljen, pa konačno, konačno! da li je i Febino
proročansko prebivalište sveto, pa dobro, nije to oduvek bilo, Feba ga je zapalila tek kasnije
i sa njim zajedno i naše želje, opljačkali prebivalište i zapalili, prebivalištu nikad neće
pripasti status bednog povratka. Najbolje je da ga se svi klonimo. Ali, vlasnici zamka se,
vlasnica, gospoda u Svajcarskoj, gospoda generalno i gospoda patikularno, oni se stalno
menjaju, oni se stalno menjaju tamo u Svajcarskoj, oni se smenjuju, gospoda, jer svako
makar jednom želi da bude vlasnik, gospoda, oni prelaze, kako Čovek da zapamti svu tu
gospodu? Dotičnu gospodu spasava neki sa Harmonijom 21 , htedoh da kažem sa
harmonikama, sa svojim usnim harmonijama i harmonijama dugmetarama, sve mora da se
odvija harmonično, svi moraju da se raziđu harmonično, spaseni su, i pre nego što su se
našli u opasnosti, spaseni su, pre nego što su i mogli da ugledaju opasnost, njihovo
postojanje premešteno je u blaženo prebivalište, i pre nego što su umrli. To govorim ja kao
glasnik, ne kao sin zemaljskog oca, ne, kao sin jednog boga, oni na zemlji, sinovi su božji, i to
svi, svi, svi. Osim mene. Nažalost. Nema tu šta da se uradi.

Ja sam izvan sebe, ali i to ima svoje prednosti, što nikog nema, osim mene. Svi su u meni i
žele da izađu i to svi odjednom. Ali, osim mene: nema nikoga. Nema ko da te sasluša. Nema
nikoga ko bi te saslušao. Jadan ja, glasnik. Samo da su se ta gospoda, samo da se gospođa-

21 Kađmova žena, kći Aresova, koja po kazni Dionisa preuzete lik divlje zmije. - Prim. prev.
grofica, kad im se već nije dopalo u lepim prostranim prostranstvima, odlučila na
skromnost, ostalo bi im njeno blago i mogli su da budu srećni! šta? Srećni su, srećni su
čitavo vreme? Nešto nije u redu s tom poezijom i ne samo to. Trenutak, pružaju mi cedulju
jer glasnik srne da pročita ukoliko nešto zaboravi. Ovde piše: Čovek ništa ne mora da shvati
da ne bi bio strogo kažnjen. Čovek ama baš ništa ne mora da shvati. Oni žive u blagostanju i
ništa im to ne smeta. Jer oni u svakom trenutku mogu da odu u zemlju, gde ih strahote neće
pratiti, niti će one pratiti njih, niti će mrvice strahote unaokolo morati da rasipaju, gde ih
neće videti planina, niti će oni videti nju, i gde ih neće pratiti nikakav pogled, niti će u
kakvom pogledu moći da uživaju.

Svi glasnici i glasnice odlaze sa scene, sve da se razmontira.

Lovačka koliba u brdima.

Ovde može svašta da se uradi. Predlažem, naravno, bez ikakvih obaveza: jasle u
alpskom stilu pune ljudi u poprilično „deranžiranim” večernjim kostimima, a umesto
vola, magarca ili jagnjadi divlje životinje. Preparirane ptice itd; jelenima i srndačima
odnosno divokozama čupaju rogove i kače ih na zidove itd, itd. Kada se namere da
izađu i kad otvore vrata, plišane životinje prepreče im put i ne dozvoljavaju im da
izađu. Ali, moguće je uraditi i nešto sasvim drugačije. Bilo bi lepo da uz to ide
vremenska prognoza u Austriji (TW1), dakle, pastoralna muzika, koju uvek puštaju
uz lepe predele i turističke ponude.

Akteri se zatim obraćaju jedni drugima u kon-verzacijskom tonu.

- „Budite, molim Vas, u ponoć u vučjoj jazbini!“

- „U ponoć u vučjoj jazbini? Ne! Jazbina je izvikana, a u ponoć otvaraju se vrata pakla.“

- „Izvinite, ako ste se zbog mene zadržali!“

- „Izgleda da si loše volje. Opet si zbog nečega nesrećan?“

- „Ne, nisam, naprotiv! Gle! Iz oblaka sam izvukao najveću pticu grabljivicu. Neće mi više
uletati u oči!“

- „Izvinjavam se! Ali, šta je ovo? Tvoji uvojci su krvavi. Gospode bože! šta ti se desilo?“

- „Ništa. Proći će. Biće sve u redu.“

- „Jesi li čuo? Tamo, na brdu, sat na kuli zamka jedva da je zazvonio, već je odzvonio. Ovog
puta niko nije ni primetio da je zvonilo. Ja, inače, prime-tim kad me nešto pogodi ili kad ja
nekog pogodim. Kao da se plašio da odzvoni. On, inače, nije tako plašljiv. “

- „Čudno. Biće da sam baš u to vreme ubio planinskog orla. Visoko iz vazduha.“ (Pokazuje
krvavu ljudsku glavu koju vadi iz ranca za planinarenje} „Ubio sam orla visoko iz vazduha.
Ne mogu nazad, sudbina me zove!“

- „Ра, hajde već jednom! “

- „Već sam tu.“ (Pokušava i ljudsku glavu da okači na zid}

- „Jesi li video kako su se navukli oblaci? Jesi li gledao vremensku prognozu? Jesi li video
ponor -kakav užas! A oblaci na nebu gledaju, nemam pojma u šta, ali, u svakom slučaju, gore
uvis. Svi hoće gore. Sta se tvom oku činilo da vidi? Reci mi, molim te.“

- „Kad baš insistiraš: izgledalo je kao da su se navukli oblaci, kao da je mesec izgubio nešto
od svog sjaja, kao da se sablasne maglovite slike valjaju, kao da je kamen oživeo, čovek bi
jedva poverovao da to nije video svojim očima, kao što ja jesam, a ni ja ne bih poverovao.
Ono što sebi verujem i što sam video noćne su ptice što poleteše iz grmlja.“

- „Znao sam da tamo u grmlju nečeg ima!“

- „Tako je. I video sam kako su crveno-sive, kvrgave grane svoje ogromne šake ispružile ka
meni. Srce mi se sledilo. Ali morao sam da nastavim uprkos strahu. “

- „Bezobrazno s tvoje strane što me samo tako ostavi! “

- „Izvini, moralo je tako biti. I nije bilo jednostavno/4

- „Da li bi ti bilo draže da je sunce, iznimno, ostalo u nebeskom šatoru, da, iznimno, jednom,
nije pala noć? Da svet ne služi šlepom spletu okolnosti? Da oko, večito jasno i bistro, sva
bića s ljubavlju prihvati? Da li bi ti to bilo draže?“

- „Gluposti! Želim da bude ovako kako jeste.“

- „ Da skočim u ponor? Nikada! To bi bio kraj.“

- „Ćuti, ćuti kako te niko opominjao ne bi!“

- „Da li ste ikada bili toliko napaljeni da ste uzeli špric i izvukli sebi krv ne biste li je popili?"

- „Tebi je tvoja krv prijala, pretpostavljam. Inače, ne bi to uradio."

- „Bila je veoma ukusna. Dozvoliti da ti pri bušenju rupa black&deckerom bušilica sklizne u
ruku, to je vrhunsko zadovoljstvo.44

- „Krv je, ipak, nektar života."

- „Života."

- „Sadrži otprilike sve elemente neophodne za ishranu. “

- „Covek može da jede i ljude. Da li ti je ta ideja već padala na pamet? “

- „Pala mi je na pamet. Ali živo meso opire se nekako više nego pečeno ili kuvano.“

- „Ali savladaću ja to. Nakon toga preostane još i fini ukras za zid. To je moj dodatak.“

- „Bilo bi lepo samo kada bi bilo legalno.“

- „Ма, hajde! U redu. Moram u kupovinu. Moram da kupim tvoje priloge. Htedoh da kažem,
moram da kupim priloge za „uz tebe”.“

- „Uopšte nisam nervozan samo sam neviđeno napaljen. Ne mogu da dočekam.“

- „Zamišljam kako zagrizam u tvoj vrat, ramena, stomak, butine, koje ćeš zatim pojesti
zajedno sa mnom, te gurmanske zalogaje.“

- „Ali nemoj samo da zagrizeš, molim te, želim da vidim i osetim kako te komade vadiš iz
mog vrata, iz mojih ramena, iz mog stomaka, iz mojih grudi. “

- „Dobro, ali ne sve odjednom!"

- „Možeš da pregrizeš i moje obraze kako bi imao direktan pristup mojim ustima, koja onda
možeš da raščerečiš. Onda, molim te, pojedi ceo moj jezik, sve do korena! Uzmi i pojedi
moje meso, to je moje telo, uzmi i pojedi ga! Ovo je moja krv, uzmi je i ispije. I ja ću je uzeti. I
ja ću uzeti sve. I sigurno ću se ludo zabavljati.“

- „Rado bih probao nešto tvoje. Možda bismo nešto mogli da skuvamo ili ispečemo i onda da
pojedemo, zajedno?“

- „Trebalo bi da bude dovoljno za neko vreme. Pretpostavljam/'

- „Voleo bih da pojedem komad sebe, možda deo bedra ili butine. Kada bih mogao da biram.
Kada bih mogao nešto da poželim."

- „Sa životinjama za klanje čovek uopšte ne disku-tuje.“

- „Imaš pravo. Tebi prepuštam sve.“

- „Bradavicu nikako, iskočila je, suviše dobro je prokrvljena, onda sve će ići suviše brzo.
Bolje uzmi deo ispod ili iznad."

- „Bradavica. Okej. Jasno. Mada nju ne bi bilo teško otkinuti i odgristi."

- „Ukoliko nešto ne želiš živo da jedeš, moja usta pouzdani su primalac. Ukoliko poželiš da
me nahraniš mojim mesom. Možda želiš baš to. Meni je veoma stalo da ispunim tvoje želje.“

- „Moramo da napravimo i rupu iz koje ćemo vaditi. Kad nešto odgrižeš, ostavi to da visi na
po-slednjim nitima moga tela, dok lagano jedeš to, što još visi s mene. Ne gutaj odmah. Prvo
žvaći, pa onda odgrizi. Prekini nit tek na kraju.“

- „Kad čovek žvaće, dopada mi se da pri ugrizu usne drži što duže otvorene kako bi pri
žvakanju dobro mogao da vidim njegove zube. Trebalo bi gledati kako zubi rade. Živo meso
ima veću čvrstoću nego obrađeno. To govorim uopšteno.“

- „Ali čovek jede i očima, ne zaboravi to! Treba lepo da izgleda. Izgledom mora da se
dopadne. A osim toga i priprema, pri kojoj meso može da postane nenaočito ali, ipak,
ukusno.“
- „Rebra se moraju peči odvojeno. Bilo bi dobro kada bi grudni koš mogao da ostane u
komadu. Zavisi od veličine raspoložive rerne. To bi u kuhinji nekog hotela bilo moguće.
Nakon što bi se otopio, grudni koš bi mogao da se peče ili prži u komadu.“

- „Ostaje li išta za sahranu?"

- „Da, ona može biti svečana, nemam ništa protiv. Sta misliš? Kakvu želiš? Ja to zamišljam
ovako: iskopa se jama i onda sve što nije pojedeno položi se unutra. Zatim se zakopa."

-„Jama se iskopa po mraku i u nju se onda položi. Onda se izgovori psalm 23. On je lep.
Nadam se da se i tebi dopada. Onda se izgovori se Očenaš. Jama se zatim zakopa."

- „Da li će ta jama nekako biti označena?"

- „Ne, to bi bilo previše upadljivo. Možda je moguće ostaviti cvet, ali, inače, ništa drugo, ne.
Preostale kosti mogu se sahraniti na nekom drugom mestu. Ali, čovek onda više neće znati
gde i sam će zaboraviti. “

- „Da li će to mesto nekako biti označeno?"

- „Ne, to bi bilo previše upadljivo, i takođe bespotrebno. Pa, ja ću znati mesto. A u nekom
trenutku neću više znati ni ja. To je tok vremena, trenutak, da pogledam na sat, i da! Vreme
je upravo krenulo da ističe. Ukoliko još uvek želiš da se pridružiš ovom toku, moraš da
požuriš! Kosti zatim sahraniti bez ikakvih ceremonija. Pešaci, čitava pešadija, hitaće

preko njih. Ćela kolona. Samo da se ne sapletu! U jedno sam sasvim siguran: kosti će biti
sahranjene bez ikakve molitve.“

- „Da li su vlasnici odredili zabrane u skladu sa kojima u neke prostorije nije dozvoljeno
ući?“

- „Prostorije u zemlji, inače, ne bismo pronašli. Ali u kući smo mogli slobodno da se
krećemo. To nam je bilo dozvoljeno. Samo treba da budemo oprezni jer očeva kuća ima
puno soba, rekao nam je da budemo oprezni jer neki delovi poda truli su, potpuno, i mogu
da propadnu usled naše težine. Pod tim se mislilo na potkorvlje kuće. Iz tih razloga smo se,
pre svega, zadržali u prizemlju i na prvom spratu.“

- „Mislim da ispravno glasi: u kući oca mog ima puno stanova. Da nije tako da li bih vam
rekao: Odlazim, da pripremim vam mesto? Ako i odem vama mesto da pripremim, vratiću
se i povešću vas sa sobom kako biste i vi bili gde sam i ja. A kuda ja idem, vi taj put već
znate. A ako neko kaže: Mi ne znamo kuda ti ideš. I kako mi da znamo taj put? Tada reći će
Gospod: Ja sam put i istina i život. Niko ne dolazi Ocu osim kroz mene. Svi ste pozvani. I bila
je zabava i potrajala je do večeri, i odgledali smo film Armagedon. Vlasnici kuće rekli su
nam da, što se njih tiče, uveče možemo da svratimo bilo kad i da s njima na primer:
gledamo filmove. “
- „U svakom od tih stanova, verujem, biće pripremljen sto za odbranu od neprijatelja.
Pečenje biće premazano uljem i čaše biće napunjene do vrha. Uostalom, sve će biti sipano.
Sipano. Sipano - sve. To će me pratiti celog života. To će me dobrovoljno pratiti. Ne, ipak,
neće. To me ne neće proganjati celog života. Ne, ipak, me, nažalost, neće pratiti, makar neće,
dobrovoljno. I kada, u ime moje, nešto budete molili, ja to učiniti neću.“

A sada zahvalnice:

Dakle.

Dejvid R. L. Ličfild:

„ Art macabre porodice Thyssen“

Ginter štampf:

„ Intervju sa jednim kanibalom"

Fridrih Niče:

„Tako je govorio Zaratustra"

Euripid:

„ Bahantkinje", prevod preuzet sa interneta

T.S. Eliot:

„ Šuplji ludi" u prevodu jednog simpatičnog kompjutera, najlepše hvala!

Eridrih Kind:

„ Čarobni strelac"

Hvala Hansu Magnusu Encensbergeru na divnom intervjuu!

I još nekolicini sitnica kojima, takođe, imam puno da zahvalim, a koje još moram da
preradim. Ima vremena. Za sada i dalje bistrim.

I zahvalnice za prevode.

Hvala:

Aleksandru Gatalici:

za prevod Euripidove drame ,,Bahantkinje“

Svetozaru Brkiću:
za prevod zbirke pesama „Šuplji ljudi“ T. S. Eliota

Branimiru Živojinoviću:

za prevod „Tako je govorio Zaratustra“ Fridriha Ničea.

B.D.

Elfride Jelinek rođena je 1946. u Mircušlagu u Austriji. U Beču studira teatrologiju, istoriju
umet-nosti i kompoziciju. Prvi književni rad - zbirka poezije Lizina senka - objavljen je
1967, i od tada piše drame, radio-drame, libreta, scenarije, eseje i romane; takođe, prevodi
s engleskog i francuskog (Pinčon, Mario,Vajld, Fejdo).

Dobitnica je brojnih književnih priznanja među kojima su, svakako, najznačanije Nobelova
nagradu za književnost 2004, kao i nagrada Festivala u Milhajmu za najbolji dramski tekst
na nemačkom jeziku 2009. Upravo, reč je o dvostruko naslovljenom štivu koje je pred vama
- REHNIC (Anđeo uništenja).

Njena dela referiraju koliko na druga dela njenog književnog opusa, toliko i na psiho-
analitičke odnosno književno-istorijske postulate, poigravaju se kulturno-istorijskim
nasleđem i artikulišu oštru kritiku, motivisanu, između ostalog, i nesposob-nošću društva
da se razračuna sa svojom prošlošću. Njenu poetiku umnogome definiše izrazita
muzikalnost jezičkih eksperimenata što dokumentuje autorkino grandiozno stilsko umeće.

Rehnic (Anđeo uništenja) - dramski je tekst nemilosrdne jezičke siline, u kojem autorka
razmatra diskurs javnog govora a čitaoci postaju svedoci glasno uvežba(va)nog čina
kolektivnog ćutanja i pre-ćutkivanja.