1

PROSVETA
IZDAVAČKO PREDUZEĆE SRBIJE

Danijel Defo
MOL FLANDERS

Naslov originala
MOLL FLANDERS
bu
DANIEL DEFOE

Preveo s originala
BORIVOJE NEDIĆ

Sken: Curano & jaske

Obrada: solisitor
www.BalkanDownload.org

BEOGRAD
1952

2
DANIJEL DEFO

3
4
 SADRŽAJ
UVOD............................................................................................................................................... 6
PIŠČEV PREDGOVOR ...............................................................................................................15
UDESI I JADI ZLOGLASNE MOL FLANDERS................................................................. 20
GLAVA I ................................................................................................................................... 21
GLAVA II ................................................................................................................................. 28
GLAVA III ............................................................................................................................... 33
GLAVA IV ................................................................................................................................ 43
GLAVA V ................................................................................................................................. 49
GLAVA VI ................................................................................................................................ 55
GLAVA VII .............................................................................................................................. 62
GLAVA VIII.............................................................................................................................. 71
GLAVA IX ................................................................................................................................. 77
GLAVA X ................................................................................................................................. 86
GLAVA XI ................................................................................................................................ 95
GLAVA XII ............................................................................................................................ 105
GLAVA XIII............................................................................................................................113
GLAVA XIV ........................................................................................................................... 124
GLAVA XV............................................................................................................................. 133
GLAVA XVI ............................................................................................................................147
GLAVA XVII ......................................................................................................................... 159
GLAVA XVIII........................................................................................................................ 165
GLAVA XIX ........................................................................................................................... 176
GLAVA XX............................................................................................................................. 182
GLAVA XXI ........................................................................................................................... 192
GLAVA XXII ........................................................................................................................ 200
GLAVA XXIII........................................................................................................................ 210
GLAVA XXIV ........................................................................................................................ 221
GLAVA XXV.......................................................................................................................... 226
GLAVA XXVI ........................................................................................................................ 239
GLAVA XXVII ...................................................................................................................... 253
GLAVA XXVIII ..................................................................................................................... 262
GLAVA XXIX ........................................................................................................................ 268
GLAVA XXX.......................................................................................................................... 273
GLAVA XXXI ........................................................................................................................ 283
GLAVA XXXII ...................................................................................................................... 291
GLAVA XXXIII .....................................................................................................................303
GLAVA XXXIV ..................................................................................................................... 316
GLAVA XXXV....................................................................................................................... 325
GLAVA XXXVI ..................................................................................................................... 334

5
 UVOD

Posle bezmalo četrdeset godina vrlo obimnog i raznovrsnog

književnog rada, Defo je, u pedeset sedmoj godini života, napisao
svoj prvi roman, „Robinsona Krusoa” (1719); on je i posle toga pisao
neumorno, sve do svoje smrti, 1731, i objavio je, između ostalog, još
nekoliko romana. Bibliografija njegovih radova obuhvata preko
dvesta i pedeset posebnih publikacija, a izgleda da ni do danas nije
potpuno utvrđeno šta je sve napisao ovaj tako neumorni i tako
plodni spisatelj. Najbolje i najpotpunije izdanje njegovih sabranih
dela, „Romani i odabrani spisi Danijela Defoa”, objavljeno je u
Oksfordu, 1927-8 god., u 14 knjiga.
Pa ipak, svet pamti Defoa uglavnom po njegovom
„Robinsonu,” i, kao što je više puta bilo primećeno, izgleda da je
knjiga koja je svome piscu donela svetsku slavu bacila u zasenak
ostala dela njegova i nanela im izvesnu nepravdu. Nije redak slučaj
u književnoj istoriji — pre bi se moglo reći da je to pravilo — da se
u oceni i hvali javnosti jedno delo ističe mimo sva ostala dela
jednoga pisca; ali doista je retka pojava da sa ogromne
popularnosti jednoga dela sva ostala padnu u zaborav, iako poneko
od njih ne samo ne zaostaje u vrednosti za ljubimcem, no je možda
i najbolje što je pisac ikada stvorio. Širom sveta deca znaju ponešto
o mladome mornaru iz Jorka koji je „živeo sasvim sam na
nenaseljenom ostrvu”, a malo ko sem književnih istoričara zna
makar i naslove bar nekih od mnogobrojnih Defoovih književnih
radova. Čak je i u kamenu njegovog nadgrobnog spomenika
urezano da pod njim počiva pisac „Robinsona Krusoa”, a ni
pomena nema o ostalim njegovim delima!
Defo je međutim — sin mesara i nesuđeni bogoslov — bio jedan
od najčuvenijih ljudi u Engleskoj u razdoblju između 1690—1730.
Kao ustanik protiv monarhije, trgovac, pustolov u Španiji i
Portugaliji, državni službenik, vlasnik ciglane, bankrot, politički
osuđenik i vladin poverenik, doživeo je razne obrte i mene sreće, o
čemu svedoči i njegov distih,
6
 Poznah šta je sreća, šta nevolja ljuta,
bogat i siromah beh trinaest puta.

Ali on je bio i pesnik, esejist, romansijer, biograf, politički

ekonomist, sociolog, pisac verskih kontroverza, moralist,
topograf, pisac o okultnim pojavama, ukratko, „Protej kako u
literaturi tako i u praktičnim poslovima, koji, posmatran u
svetlosti ukupnih svojih sposobnosti i ostvarenja, izgleda bezmalo
titanski genije.”1

Analiza makar i najglavnijih Defoovih dela daleko bi premašila

okvire ovoga Uvoda. No ipak, dovoljno je samo pomenuti neka od
njih pa da se uvidi koliko je Defo bio pisac živih i raznovrsnih
interesovanja, koliko je njegov duh bio smeo i napredan, koliko je
on veran slikar prilika, običaja i naravi svoga vremena. Tako, u
„Eseju o projektima”, 1697, preporučio je mnoge korisne novine iz
oblasti ekonomije, trgovine, bankarstva, pedagogije, a naročito
vaspitanja devojaka. „Često sam pomišljao”, veli on u tome spisu,
„da je jedan od najvarvarskijih običaja na svetu — s obzirom da se
smatramo prosvećenom i hrišćanskom zemljom — to što ženama
uskraćujemo koristi od nauke. Mi svakog dana prekorevamo žene
zbog ludosti i nepristojnosti, a ja sam uveren da bi one grešile
manje nego mi, kad bi imale preimućstvo vaspitanja koje bi bilo
ravno našem.”
U pamfletu „Siromahova molba”, 1698, Defo je zakone
uporedio sa paučinom u koju se hvataju sitne mušice, dok se one
velike lako probijaju kroz nju: „Sve se to sručuje na nas, na
narodne mase, na siromašne plebejce, kao da je u nama sav porok;
jer mi ne vidimo da pijane bogataše otpravljaju predsedniku
opštine, ni da se bogohulni i razvratni trgovci novčano kažnjavaju
i odvode u zatvor. Ko ima zlatan prsten i gospodsko ruho može

1
W. R. Trent, „Daniel Defoe", r. 2. Indianapolis, 1916.
7
bogohuliti pred sudom... može se pijan vući po ulicama, i niko mu
to neće zameriti; ali ako se siromah napije i počne psovati, ne gine
mu tamnica.”
U svome satiričnom spevu „Čistokrvni Englez”, 1701, koji
počinje čuvenim stihovima,

Onde gde Bog dom molitve sazda,

đavo i svoj tu podiže vazda;
i videćeš, razmotriš li pravo,
veću pastvu uvek ima đavo

Defo je oštro napao reakcionarne rojaliste, izvagao podsmehu

plemićke rodoslove, i ukazao na besmislenost verovanja u tzv.
„plemenitost roda” starih aristokratskih porodica. Spev je bio
rasprodan po londonskim ulicama u nečuvenom broju od 80.000
primeraka.
Zbog svoga spisa „Najkraći put za razračunavanje sa
disidentima”, 1702, u kojem je ironično predlagao da se „u ime
neograničenog trijumfovanja državne anglikanske crkve” raspnu
svi „razbojnici koji drukčije misle,” Defo je bio bačen u tamnicu,
„po volji i nahođenju kraljice”; uz to je, u toku tri vrela julska dana,
bio postavljen uza sramni stub, ali je tu, umesto poniženja, doživeo
klicanje naroda, koji ga je obasuo cvećem kao heroja a sramni stub
okitio vencima, dok su ljudi po ulicama glasno čitali njegovu
„Himnu sramnome stubu”, 1703, koju je napisao u zatvoru, i u
kojoj je branio slobodu misli i štampe.
On je bio saradnik i urednik najranijih engleskih periodičnih
listova, jedan od prvih engleskih novinara, i „pre nego što je
štampa bila oslobođena cenzure, on je oživeo štampanu kritiku
političkog i javnog života... i za svoju smelost bio je kažnjavan
sramoćenjem, apšenjem i globom, ali svim novinarima on je pružio
odličan primer savesne službe javnosti.”2 U vremenu od 1704—1713
Defo je izdavao svoj politički i književni list „Pregled”, i tri puta
nedeljno, u toku devet godina, sam ga je ispunjavao svojim

2
Wickham Steed, „The Press", p. 115. London, 1938.
8
člancima, osvrtima i komentarima na politički i kulturni život.
Zanimljivo je da je i njegov slavni „Robinson” izlazio u nastavcima,
u 165 brojeva „Sedmičnih novina ili Subotnje pošte”.
Neobično veliki uspeh koji je postigao „Robinsonom”
podstakao je Defoa da napiše ne samo drugi i treći deo ove
pripovesti, „Dalji doživljaji Robinsona Krusoa”, 1719, i „Ozbiljna
razmišljanja u toku života i neobičnih doživljaja Robinsona
Krusoa”, 1720, već i nekoliko realističnih romana iz savremenog
života, od kojih su najznačajniji: „Kapetan Singlton” i „Uspomene
jednog kavaleriste”, 1720, „Mol Flanders” i „Pukovnik Džek”, 1722,
i „Roksana, srećna milosnica”, 1725. Ovim svojim delima,
objavljenim dvadeset godina pre „prvog engleskog romana”,
Ričardsonove „Pamele”, 1740, Defo je doista neposredni preteča
velikih engleskih romansijera XVIII veka, Ričardsona, Fildinga,
Smoleta, i Sterna, pa prema tome on je istinski tvorac engleskog
romana, i modernog romana uopšte.

II

Junaci Defoovih romana „negative” su ličnosti: Mol Flanders je

kradljivica, kapetan Singlton je gusar, pukovnik Džek je drumski
razbojnik, Roksana je kurtizana. Izborom ovakvih „junaka” Defo
je nesumnjivo želeo da stekne velik broj čitalaca, ali isto tako i da
pozitivno na njih utiče; jer u Engleskoj njegova doba kriminal je
bio veoma raširen, i uporedo s njim cvetala je jedna kriminalistička
literatura koja je zločince prikazivala kao heroje. Defo je međutim
želeo da pokaže, kroz zabavne priče i romane, da zločin i porok
vode propasti a ne zadovoljstvu; zato je on, uprkos „negativnosti”
svojih „junaka”, duboko ozbiljan i moralan pisac. „Usuđujemo se
da kažemo,” veli Čarls Lem, „da nema romana koji slikaju život
takvih lica — lopova, bludnica, gusara — a da bi zločin i prestup
prikazani u njima izgledali manje primamljivi, ispaštanje brže
usledilo za sagrešenjem, i kajanje bilo usrdnije ili krvavije, nego što
je to u Defoovim romanima.”3 Kao što je primetila Virdžinija Vulf,
on već na prvim stranicama svojih romana svodi junaka ili

3
The Works of Charles Lamb, p. 427. Oxford University Press, 1940.
9
junakinju na jedno stanje nemaštine, bede i osamljenosti, i njihov
život otada postaje neprestana borba, a dalji opstanak rezultat je
srećnog slučaja i sopstvene borbe i zalaganja. Kao što Robinson
počinje život iznova, i sam se na pustome ostrvu bori s prirodom,
tako i drugi Defoovi junaci, lišeni prijatelja i sredstava, žive usred
Londona kao da su na pustome ostrvu, i dovijaju se kako najbolje
znaju i umeju da bi se u teškoj i surovoj borbi za opstanak održali
nekako u životu. Zato Defo, veličajući hrabrost i izdržljivost kao
najveće vrline, propoveda plemenit optimizam — veru da se
trudom i zalaganjem sve može postići, kao što je to postigao njegov
Robinson na pustome ostrvu.

III

Osamljenost nije samo u peštari i na „pustome ostrvu”, no su i

veliki gradovi neki put nemilosrdne pustinje za neke ljude. London
i Engleska Defoovog vremena pružali su prizore ogromnih
suprotnosti, lice i naličje jednog teškog ekonomskog i političkog
stanja. S jedne strane, materijalni prosperitet i procvat kulture,
osnivanje Engleske banke, kolonijalna ekspanzija, vojničke
pobede na kontinentu Evrope i pobede na moru; i s druge, beda,
siromaštvo i zaostalost širokih slojeva naroda kakve je danas teško
zamisliti. Dž. M. Treveljan, profesor moderne istorije na
Univerzitetu u Kembridžu, kaže da je Defo bio jedan od prvih ljudi
koji je modernim očima sagledao stari svet, i njegov je izveštaj o
tome dragocen. Zato, da bismo razumeli Defoa i njegove junake,
navešćemo izvesne podatke iz knjige prof. Treveljana, „Engleska
kraljice Ane,” a to je i Defoova Engleska, koji ilustruju onu drugu
stranu blistave medalje iz vremena Malboroa, i Blenhajma i
Malplakea, i Utrehta, i Pensilvanije i Karoline.
Kad je kraljica Ana stupila na presto (1702), bezmalo jedna
četvrtina ukupnog stanovništva, veli Treveljan,4 primala je neku
vrstu opštinske sirotinjske potpore. Dve najveće klase
stanovništva sačinjavali su „kolibari” i „sluge”. Prvi su se trudili da

4
G. M. Trevelyan, „The England of Queen Anne", London, 1932. Sve do kraja
ovoga odlomka sažet je citat iz navedenog dela.
10
budu nezavisni od nadnica, i živeli su od sitne zemljoradnje na
opštinskoj zemlji ili pa svojoj njivi; drugi su bili nadničari. Zarada
dobrog poljoprivrednog radnika iznosila je oko tri funte godišnje,
a žito se tada prodavalo po funtu i po kvart (8 bušela). Radnici su
često morali da prime svoju zaradu „u naturi” umesto u novcu, a
pokušaji štrajka ili zajedničke borbe za bolje nadnice bili su
kažnjivi. Još teže bilo je stanje gradskog stanovništva. Siromašni
građani prestonice živeli su u najprljavijoj prenaseljenosti, bez
sanitacije, zaštite ili lekarske pomoći, i daleko izvan svakog
domašaja filantropije i vaspitanja.
Zatvori — i onaj u Njugejtu od kojega je Mol Flanders toliko
strahovala, i u kojem je i sam Defo proveo osamnaest meseca — u
Londonu i u unutrašnjosti bili su izdavani pod zakup
apsandžijama, a zatvorenici su bili ostavljeni na milost ili nemilost
ovim derikožama koji su platili visoke cene za zvanje tamničara, i
naplaćivali se globljenjem apsenika koji su im bili povereni.
Zatvorenik je bio okovan u gvožđe, a okovi bi mu bili skinuti tek
kad bi platio „dužnički novac”. Često se dešavalo da nevini ljudi, ili
dužnici koji su isplatili svoj dug, još godinama ostanu u zatvoru,
iako bi inače mogli da budu slobodni, samo zato što nisu kadri da
plate troškove izdržavanja u zatvoru. Muškarci i žene često su
držani bez postelje, i bezmalo bez hrane, dok ne bi umrli ili dok
prijatelji ne bi platili za njih „zatvorski” novac. Treveljan navodi
slučaj neke Meri Pit koja je, 1711, zato što nije imala novaca da plati
za postelju, bila zatvorena u jednu prostoriju u kojoj se bezmalo
ugušila od smrada jednog petnaestodnevnog leša.

IV

U takvoj apsani i takvoj sredini rođena je junakinja Defoovog

romana „Mol Flanders”, koja je, gonjena „siromaštvom —
najcrnjim od svih đavola”, i odbačena iz društva, već od malih nogu
morala da se potuca od nemila do nedraga, sama kao Robinson na
svome pustom ostrvu. Potpuni naslov ovoga romana glasi: „Udesi
i jadi zloglasne Mol Flanders, &s, koja je rođena u njugejtskoj
apsani, i koja je u toku šezdeset godina svog veoma promenljivog
života, ne računajući tu njeno detinjstvo, bila dvanaest godina
11
bludnica, pet puta venčana supruga (jednom udata za rođenog
brata), dvanaest godina kradljivica, osam godina robijašica u
Virdžiniji, i naposletku obogatila se, živela pošteno, i umrla kao
pokajnica.” Prvo izdanje datirano je u Londonu, 1721, ali iz štampe
je izišlo 27 januara 1722. Delo je odmah postalo vrlo popularno, jer
njegovo „drugo, popravljeno izdanje” već se pojavilo u julu, i treće
u decembru iste godine, a sledeće, 1723, objavljeno je njegovo
„skraćeno, džepno izdanje.” Osim toga, u Dablinu je, 1730, izišla
knjiga za narod „Prevrtljivi obrti sreće”, u tri dela, u kojoj su redom
prikazani život i smrt Mol Flandersove, život njene upraviteljke, i
život njenog muža iz Lankašajera. Po ovome delu, Mol Flanders, u
dubokoj starosti, i videći da joj se bliži kraj, otkriva svoj identitet:
njen otac, Džems Ficpatrik, bio je Irac, koga su beda i siromaštvo
oterali u porok i koji je docnije bio pogubljen kao drumski
razbojnik; ime njene majke je Meri Flanders, i ona je isto tako bila
prestupnica. Mol se pod kraj života naselila u Golveju, na zapadnoj
obali Irske, gde je kupila imanje; svoj testament potpisala je
imenom Elizabeta Atkins, a umrla je 10 aprila 1723, u sedamdeset
petoj godini života.
Još jedna knjižica, pod naslovom „Povest Leticije Atkins,
prosto nazvane Mol Flanders”, objavljena je 1776, tobož na osnovu
„novopronađenih rukopisa g. Danijela Defoa”. Međutim,
istraživanja nisu utvrdila identitet Mol Flandersove, ali „zamisao
Defoove pripovesti verovatno je uzeta iz života neke istinske
prestupnice, i sasvim je mogućno da će pravo ime te osobe jednog
dana biti otkriveno.”5
Dogodilo se to ili ne, Defoova priča o Mol Flandersovoj ostavlja
utisak istinitog događaja i ima izvesnu prirodnost izlaganja sa
kojih se čitaocu čini kao da sluša kazivanje neke osobe koja je
stvarno doživela sve to o čemu priča. U toj prividnoj istinitosti, u
tom savršenstvu iluzije, Defo je nenadmašan veštak, i „Mol
Flanders” je sa tih osobina njegovo remek-delo i prestavlja jedan
od najizrazitijih primera pravoga realizma u književnosti. Ta
„istinitost” postignuta je metodom neposredne naracije i

5
G. A. Aitken, Introduction to „Moll Flanders“, „Everyman’s Lib“.
12
gomilanjem sitnih događaja i zapažanja. Mol Flanders priča svoju
povest, od početka do kraja, u prvome licu, i u njenom
pripovedanju, kao obično u prostoga sveta, ima mnogo
ponavljanja, zadržavanja na sitnicama, isticanja datuma i
beznačajnih činjenica, preterane tačnosti i uplitanja. I iz tih sitnih
pojedinosti sastavljen je roman, ali je njihovo ukupno dejstvo
takvo da sitnice nezanimljive same po sebi postaju veoma
zanimljiva celina, kao šare i boje utkane u ćilim. I u tome je sva
čarolija. Jer za Defoa „zaplet” ili „kompozicija” i ne postoji, no je
sve u hronološkom, pravolinijskom ređanju događaja; njegova su
lica „negativna” i ne naročito izrazita; u njega nema opisa prirode
ni pravoga dijaloga; naposletku, nema ni poetskih ushićenja, ni
humorističnih raspoloženja, ni filozofskih razmišljanja, — nema
skoro ničega od svega onoga što čitalac očekuje da nađe u romanu.
Pa ipak je „Mol Flanders” izvrstan roman, jedinstven po svojoj
uverljivoj istinitosti, koja je tolika da iskupljuje sve druge
nedostatke. To je knjiga prosta, neposredna, i iskrena kao malo
koja, to je prava knjiga za narod.
Da bismo razumeli moralni lik Mol Flandersove, čiji je „život
bio grozan splet nevaljalstva... preljubništva, rodoskrvnjenja,
laganja, krađe”, valja se opomenuti da je ona rođena u zatvoru, od
majke robijašice; da je u detinjstvu bila ostavljena skitnicama; da
je u mladosti bila prevarena u ljubavi i zavedena; i da je neke od
svojih najranijih prestupa izvršila da bi se spasla gladovanja. „Kao
što je u lakomosti koren svih zala”, veli ona, „tako i siromaštvo
sprema najgore zamke.” Ili, na drugom mestu, „Malo ko zna kako
bi se poneo kad bi ga nevolje pritisnule”, i „Opomenuće se molitve
mudroga: Poštedi me siromaštva, da ne bih krao”. Njeno je
vladanje nužno i neminovno uslovljeno ekonomskim prilikama
jednog određenog doba i sredine, i ona nije mogla da bude drukčija,
ma koliko da je to sama želela. „Želela sam”, veli ona, „da imam
sređen život, i da sam se namerila na trezvenog, dobrog muža, bila
bih mu odana žena, kao da sam od same vrline stvorena. Ako sam
bila drugačija, porok je ulazio na vrata nemaštine, ne na vrata
naklonjenosti.” Ustvari, istorija Mol Flandersove prestavlja
Defoovu optužbu protiv teškog ekonomskog stanja i nepravednog

13
društvenog poretka, i u toj svetlosti lik njegove junakinje postaje
ozaren oreolom mučenice. Tako nam postaje razumljiva i priča o
starici na Londonskom Mostu koja je dokazivala da „krađa ne
može biti greh, kad je to činila i blažena Meri Flanders!”

Ovaj prevod urađen je prema originalu, „Moll Flanders”, u

izdanju kolekcije „Everuman’s Libraru”, London, 1936. Prevodilac
bi se rado bio pomogao još nekim prevodom — na primer, odličnim
francuskim — da je do njega mogao doći; no kad već nije, a posao
je završen i bez toga, njemu je drago što je tako, te je Defoova fraza
prenesena na srpski jezik bez pomoći posrednika. Ne odstupajući
ni u čemu od originala, prevodilac je podelio tekst u trideset i šest
poglavlja, prosto prekidajući piščevu kontinualnu naraciju onde
gde je izvesna epizoda završena. Na taj način dato je malo
„vazduha” zbijenome tekstu originala, i označene su „stanice” na
putu života kojim je prošla junakinja.
Prvi potpun srpski prevod Defoovog „Robinsona” objavila je
„Prosveta”, 1947 god., a to je u isti mah i prvi prevod s originala, rad
prof. Vladete Popovića. Najstariji prevod „Robinsona” je iz 1799
god. „Život i črezvičajna priključenija slavnago Angleza Robinzona
Kruse ot Jorka”, od Nikole Lazarevića, a veoma je lep i prevod
Konstantina Mandrovića, štampan u štampariji Jermenskoga
manastira u Beču, 1873. U Beogradu je štampano više „prerada”
ovog popularnog Defoovog romana, uglavnom prevedenih s
nemačkog.
„Mol Flanders” sada se prvi put objavljuje na srpskome jeziku.

B. N.

14
 PIŠČEV PREDGOVOR

U poslednje vreme svet se toliko zabavlja čitanjem priča i

romana da će povest jedne osobe teško primiti kao istinitu, ako se
njeno ime i drugi podaci o njoj drže u tajnosti; stoga se moramo
zadovoljiti time što ćemo ostaviti čitaocu da sam donese svoj sud
o stranicama koje slede, i primiti taj sud takav kakav jest.
Ovde se zamišlja da sam pisac piše svoju sopstvenu povest, i u
samom početku svoga izlaganja iznosi razloge sa kojih smatra da
treba da prikrije svoje ime, i posle toga nema potrebe da se o tome
ma šta više kaže.
Tačno je da je prvobitna priča ovde zaodenuta u nove reči, i da
je nešto malo izmenjen stil zloglasne gospođe o kojoj se ovde
govori; naročito, svoju povest ona ovde priča rečima smernijim
nego što ju je prvi put ispričala, jer prvobitni primerak spisa koji
nam je došao do ruku bio je napisan tako da više liči na onaj jezik
koji se još čuje u Njugejtu nego što dolikuje usrdnoj pokajnici,
kakvom se ona docnije prikazivala.
Pero koje je bilo uposleno oko doterivanja njene priče, i dalo joj
njen sadašnji oblik, imalo je velike muke dok ju je zaodenulo u
ruho da se bez zazora sme pokazati, i uobličilo u reči koje se bez
zazora mogu čitati. Kad jedna žena, raspusna još u mladosti, koja
je čak i plod raspusnosti i opačine, uzme da priča svoja poročna
priključenija, počev od vremena kad se prvi put pronevaljalila pa
redom kroz sve mene i sve veća zlodela u toku šezdeset godina,
pisac je na golemoj muci da sve to uvije tako čisto da ne da povoda
zamerkama — naročito od strane zluradih čitalaca — i da mu ljudi
to ne upišu u greh i obrnu na njegovu štetu.
Međutim, učinjeno je sve što je bilo mogućno da ova priča u
svome novom ruhu ne izaziva nepristojne i razbludne misli i
predstave; da to ne čine ni najgori izrazi ove žene. U tu svrhu,
sasvim su izostavljeni neki poročni događaji iz njenoga života, koji
se bez zazora ne bi mogli ispričati, a neki drugi veoma su skraćeni.
Ovo što je ostalo, nadamo se, neće vređati ni najčednijeg čitaoca ni
15
najsmernijeg slušaoca; a kako se čak i najgorom pričom valja
koristiti na najbolji način, pouka, nadamo se, biće povod da čitalac
ostane ozbiljan čak i onda kad priča može izazvati drukčija
čuvstva. Da bi se prikazala istorija jednog okajanog poročnog
života, neophodno je da poročni deo bude dat onoliko poročno
koliko god to dopušta odistinska njegova istorija, da bi se tako
istakla i prikazala lepota pokajničkog dela, koji je zacelo najlepši i
najsvetliji, ako se ispriča sa podjednakim žarom i živošću.
Nemo je primetio da ne može biti iste živosti, istog sjaja i lepote
u prikazivanju pokajničkog dela, kao u prikazivanju poročnog
dela. Ako u toj primedbi ima iole istine, neka mi je dopušteno da
kažem da to dolazi otuda što u čitanju nema istog ukusa i uživanja;
i doista, i suviše je istina da razlika ne leži u pravoj vrednosti
predmeta koliko u nasladi i ukusu čitaoca.
Ali kako se ovo delo uglavnom preporučuje onima koji znaju
kako treba čitati, i kako da se valjano koriste njime, kao što im ova
priča neprestano preporučuje, to se nadamo da će se takvim
čitaocima više svideti pouka negoli basna, i primena više negoli
pripovetka, i svrha piščeva više negoli životopis osobe o kojoj je
ovde reč.
Ima u ovoj priči obilje zanimljivih događaja, i svi su oni korisno
primenjeni. U pričanju vešto im je dat prijatan obrt, koji prirodno
poučava čitaoca, na ovaj, ili na onaj način. Prvom delu njenog
raspusnog života sa mladim gospodinom u Kolčestru dato je tako
mnogo zgodnih obrta da bi se bolje izložio porok, i upozorili se svi
koji su, u sličnim prilikama kako takvi postupci na kraju vode
propasti, i kako je budalasto, nepromišljeno, i ružno bilo ponašanje
obeju strana, da to obilato iskupljuje svu onu živost opisa kojom
ona slika svoje ludosti i nevaljalstva.
Kajanje njenog ljubavnika iz Bata, i kako je on, u nastupu
bolesti, obuzet strahom gospodnjim, odlučio da je ostavi; ispravno
upozorenje koje se tu daje čak i protiv dozvoljenih prisnosti
između najdražih prijatelja, kao i to kako su oni nemoćni da bez
božanske pomoći istraju i u najsvečanijim zaricanjima; to su
odeljci u kojima će razborit čitalac naći više istinske lepote negoli
u čitavom spletu ljubavne priče koja ovde služi kao uvod.
16
 Jednom reči, kao što je iz čitave priče pažljivo odstranjena
svaka lakoumnost i raspusnost, tako je ona, uz najveće piščevo
staranje, usmerena ka moralnim i religioznim vrednostima. Niko
ne može, bez očevidne nepravde, da baci na ovo delo ma kakav
prekor, kao ni na nas što ga objavljujemo.
Branioci pozorišta, u svim razdobljima, da bi uverili svet da su
njihovi komadi korisni, i da najprosvećenije i najpobožnije vlade
treba da dozvole njihovo prikazivanje, iznosili su ovaj veliki dokaz:
naime, da im je svrha vrlina, i da, najživljom glumom, zacelo
uznose krepost i blagočestivost, a izobličuju i osuđuju sve vrste
poroka i izopačenosti naravi; a kad bi to bila istina, i kad bi se oni
uvek držali toga pravila, kao merila svoga rada u pozorištu, moglo
bi se mnogo reći njima u prilog.
Kroz svu beskrajnu raznovrsnost ove knjige pisac se najstrože
držao ove osnovne postavke: ni u jednom njenom delu nema ni
jedne rđave radnje a da se njen ishod, u početku ili na kraju, nije
pokazao jadan i čemeran; nema ni jednog ovejanog nevaljalca koji
je izveden na pozornicu, a da nije nesrećno skončao, ili se iskreno
pokajao; nema ni jedne rđavštine koja je pomenuta a da nije
odmah i osuđena, niti je i jedno valjano, pravično delo ostalo bez
hvale.
Šta može tačnije da odgovara postavljenom pravilu, da iznosi
na razmatranje čak i ove stvari protiv kojih postoje tolike
opravdane zamerke, naime, uticaj rđavog društva, pogrdne reči, i
tome slično?
Na toj osnovi ova se knjiga preporučuje čitaocu, kao skroz
poučno delo, iz kojega se mogu izvesti moralni i religiozni
zaključci, koji čitaoca mogu ponečem naučiti, ako izvoli da pouku
primi.
Svi podvizi ove zloglasne gospe, u njenom pustošenju među
ljudima, ističu se kao upozorenja čestitom svetu, obznanjujući im
postupke pomoću kojih nevini ljudi mogu da nastradaju, da budu
opljačkani i poharani, pa prema tome kako valja da ih se čuvaju.
Njeno pljačkanje male devojčice, koju je majčina sujeta nagizdala,
kad ju je poslala u školu igranja, ubuduće biće dobra opomena

17
takvim ženama, kao i njezina krađa zlatnog časovnika sa prsa one
mlade gospođice U parku.
Njena krađa zavežljaja od one budalaste cure kod poštanskih
kola u ulici Sent-Džon; njena pljačka prilikom požara, kao i u
Heridžu, — sve su to odlična upozorenja da i sami budemo
pribraniji u takvim slučajevima i spremni na svakovrsna
iznenađenja.
Priča o njenom konačnom pristupanju trezvenom životu i
marljivom radu, u Virdžiniji, sa njenim prognanim mužem, puna
je plodonosne pouke po sve one nesrećnike, koji su, bilo zato što
su kao osuđenici prebačeni preko mora, bilo usled neke druge
muke i nevolje, prisiljeni da u tuđem svetu ponovo stiču ljudski
ugled; obznanjujući im da marljivost i vrednoća donose svoje
priznanje čak i u najudaljenijem kraju sveta, i da ničije stanje ne
može da bude tako jadno, tako čemerno, niti tako lišeno izgleda na
bolju budućnost, a da se čovek neumornim radom ne bi mogao
izbaviti, i da se vremenom i najbedniji stvor ne bi mogao ponovo
uzdići u svetu i dobiti nove mogućnosti za život.
Ostale su još neispričane do kraja dve epizode koje su samo
delimice obrađene, a koje spadaju među najlepše u ovoj priči, ali
obe su i suviše duge da bi mogle biti saopštene u jednoj i istoj
knjizi, i doista, mogao bih reći, svaka od njih činila bi knjigu za
sebe, naime: Život njene upraviteljke, kako ju je ona zvala, koja je,
kako izgleda, u toku od svega nekoliko godina prošla kroz razne
izrazite mene, i bila redom gospođa, kurva, i podvodačica; babica i
babica-skrivalja, kako ih zovu; zajmodavka na zaloge i jatakinja;
jednom reči, sama je bila kradljivica, učiteljica kradljivica i lopova
i njima sličnih, a ipak na kraju pokajnica.
I drugo, život njenog prognanog muža, drumskog razbojnika
koji je, kako izgleda, dvanaest godina nekažnjeno harao i pljačkao
po drumovima, i naposletku prošao onako jevtino kao dobrovoljni
izgnanik, ne robijaš, a čiji život pruža neverovatnu raznovrsnost.
Ali, kao što rekoh, to su povesti i suviše duge da bih ih ovde
mogao uneti, pa ne mogu da obećam ni da će izići u posebnim
knjigama.

18
 Ne možemo reći, zaista, da se ova povest proteže sasvim do
kraja života slavne Mol Flandersove, jer niko ne može da napiše
svoj životopis do samog konca njegovog, osim ako bi posle smrti
pisao. Ali životopis njenoga muža, koji je napisala jedna treća
osoba, daje potpun prikaz o njima oboma, kako su dugo živeli
zajedno u onoj zemlji preko mora, i kako su se oboje vratili opet u
Englesku, otprilike posle osam godina, za koje su se vreme veoma
obogatili, i gde je ona, kako izgleda, dočekala duboku starost, ali
nije bila onakva izredna pokajnica kakva je bila u početku; ali
izgleda da je zaista uvek s gnušanjem govorila o svom pređašnjem
životu i svim njegovim vidovima.
Na njezinoj poslednjoj pozornici, u Merilendu i Virdžiniji,
dogodile su joj se mnoge prijatne zgode, ali to nije ispričano sa
onom istom umešnošću sa kojom je ona sama ispripovedala svoje
doživljaje, pa zato je ipak najbolje da prekinemo ovde.

19
UDESI I JADI ZLOGLASNE
MOL FLANDERS

20
 GLAVA I

Moje pravo ime tako je dobro poznato u spisima i

delovodnicima Njugejta, i u Old-Bejliju,6 i ima tamo još nekih
nerešenih krupnih predmeta koji se tiču moga vladanja, da ne
možete očekivati da ću ja u ovome delu reći svoje ime ili dati
podatke o svojoj porodici; možda će ono biti poznatije posle moje
smrti; zasad, to ne bi bilo umesno, ne bi, čak ni kad bi se objavio
ukaz o opštem pomilovanju, bez izuzetka lica ili prestupa.
Kao što su me neki od mojih najgorih drugova, koji mi više ne
mogu naneti zla (jer su na konopcu skončali i rastali oe sa ovim
svetom), zvali po imenu Moli Flanders, tako mi i vi dozvolite da se
nazovem tim imenom — i to neka bude dovoljno — dok ne budem
smela da priznam ko sam bila i ko sam ja.
Čula sam da u jednoj susednoj zemlji — da li u Francuskoj ili
drugde ne znam — postoji kraljeva naredba da kada nekog zločinca
osude na smrt ili na galiju ili na progonstvo, pa ako taj zločinac ima
dece — a takva su deca obično nezbrinuta usled obespravljenosti
njihovih roditelja — vlada ih odmah uzima pod svoje staranje,
smešta ih u zavod nazvan Dom siročadi, gde ih odgajaju, odevaju,
hrane, i uče, pa kad ih osposobe, upućuju ih na zanate ili u službu,
tako da su kadra da poštenim i valjanim radom pribave sebi
sredstva za život.
Da je ovo bio običaj i u našoj zemlji, ja ne bih ostala siroto, jadno
devojče, bez prijatelja, bez odeće, bez pomoći i dobročinitelja, kao
što je bila moja sudbina; a usled toga bila sam ne samo izložena
golemim jadima, čak i pre no što sam bila kadra da shvatim svoj
položaj, ili kako da ga popravim, no me je to odvelo onom načinu
života, sablažnjivom samom po sebi, koji je svojim običnim tokom
vodio brzoj propasti duše i tela.
Ali slučaj je ovde bio drugačiji. Moja je majka bila osuđena na
robiju zbog neke neznatne krađe koja je jedva vredna pomena;

6
Njugejt (New Gate) je bio zloglasan stari zatvor u Londonu (1596—1902), a Old-
Bejli (Old Bailey) je bio stari sud za krivična dela. — Prev.
21
naime, pozajmila je bila tri trube holandskog platna od izvesnog
trgovca u Čipsajdu. I suviše bi bilo dugo ponavljati ovde sve te
pojedinosti o kojima sam slušala toliko iskaza da jedva umem da
razaberem koji je tačan.
Bilo kako mu drago, svi se iskazi slažu u ovome: da je moja
majka uložila molbu u kojoj se pozvala na svoju bremenitost; i kad
je bilo utvrđeno da je noseća, izvršenje presude bilo je odloženo
otprilike za sedam meseca; posle toga vremena, presuda je postala
izvršna, kako se veli, ali docnije joj je ukazana milost da bude
prebačena preko mora u Novi Svet, a mene je ostavila, staru oko
šest meseca, u rukama rđavih staratelja, to mi možete verovati.
Ovo što pričam o sebi previše ja blizu prvim danima moga
života da bih mogla da pričam drugačije doli po čuvanju; dovoljno
je da pomenem da, budući rođena u onako nesrećnom mestu,
nisam imala parohije koja bi me prehranila u detinjstvu; a ne
umem da dam ni najmanje podatke o tome kako sam ostala u
životu, osam — kao što sam čula — da me je neka rođaka moje
majke povela sobom, ali na čiji trošak, ili po čijem uputstvu, to
uopšte ne znam.
Prvo čega se sećam, ili čak što sam ikad mogla da saznam o sebi,
jeste da sam se potucala sa jednom grupom Cigana, ili Jeđupaka;
ali verujem da sam malo vremena probavila sa njima, jer mi kožu
nisu obojili, kao što čine svoj onoj deci koju vode sa sobom; ne
umem reći ni kako sam zapala među njih, ni kako sam ih se
oslobodila.
Bilo je to u Kolčestru, u Eseksu, kad su me ti ljudi ostavili, a
meni se sve čini da sam ja ostavila njih (to jest, sakrila sam se, i
nisam htela da idem dalje sa njima), ali nisam kadra da o tome
kažem nešto pobliže; sećam se samo ovoga: kad su me prihvatili
neki službenici parohije u Kolčestru, kazala sam im da sam došla u
grad sa Ciganima ali nisam htela da idem dalje sa njima, i da su me
oni tako ostavili, no ne znam kuda su otišli; jer iako su potere bile
poslate za njima, izgleda da nisu mogli da im uđu u trag.
Sada sam na izvestan način bila zbrinuta; jer iako po zakonu
nisam padala na teret parohije ovog ili onog dela grada, ipak, kada
,se za moj slučaj saznalo — a kako sam bila premlada da bih mogla
22
išta da radim, jer nisam imala više od tri godine — gradski
odbornici sažalili su se na me, uzeli me pod svoje staranje, i postala
sam njihova baš kao da sam se rodila u tome mestu.
U opskrbi koju su mi pružili, zadesila me je dobra sreća da mi,
što no vele, dadilja bude neka žena koja je, doduše, bila sirota, ali je
znala i za bolje dane, i koja je skromno živela od staranja o siročadi,
među koju su i mene ubrajali, pružajući im sve što im je potrebno
dok ne stasaju do izvesnih godina, da bi se mogli latiti kakve
službe, ili zarađivati svoj hleb.
Ova je žena imala i malu školu, u kojoj je učila decu čitanju i
pisanju; i kako je pre toga, kao što sam kazala, živela lepo i udobno,
odgajala je decu sa velikom umešnošću i veoma pažljivo.
No, što je vredelo koliko i sve ostalo skupa, učila ih je i velikoj
bogobojažljivosti, budući da je sama bila veoma trezvena i pobožna
žena; drugo, bila je vrsna domaćica i čistunica; i treće, ophodila se
veoma lepo i pristojno. Tako da, izuzimajući prostu ishranu,
sirotinjski stan i bedne haljine, bili smo odgajani kao u školi
igranja.
Ostala sam tuna do svoje osme godine, kada me je zaprepastila
vest da su odbornici (mislim da se tako zovu) naredili da treba da
se latim posla. Malo sam šta umela da radim, ma kuda da je trebalo
da idem, osim da trknem da poslušam ponešto, ili da budem
sudopera kakvoj kuvarici, a to su mi oni često i govorili, i toga sam
se veoma plašila; jer služba, kako su je oni nazivali, meni je bila
užasno mrska, iako sam bila tako mlada; i kazala sam mojoj nani
da verujem da mogu da zaradim za život i bez stupanja u službu,
ako ona izvoli da mi to dopusti; jer ona me je naučila kako se radi
iglom, i kako se prede vuna, a to je bilo i glavno zanimanje toga
grada; i kazala sam joj da ću raditi za nju, da ću raditi vrlo vredno,
bude li ona htela da me zadrži kod sebe.
Govorila sam joj bezmalo svakoga dana o marljivom radu; i,
ukratko, po vasceli dan nisam ni činila ništa drugo doli radila i
plakala, a to je tu dobru, milostivu ženu rastužilo, i ona se najzad
zabrinula zbog mene, jer me je veoma volela.
Jednoga dana potom, došavši u odaju gde su sva siročad bila za
poslom, sela je upravo prema meni, ne na svoje uobičajeno
23
nadzorničko mesto, već kao da je namerno htela da me posmatra
pri radu. Radila sam nešto što mi je bila naredila; sećam se, vezla
sam neke košulje koje je bila uzela u rad, i posle malo vremena
počela je da mi govori. „Budalasto dete,” kazala je, „ti uvek plačeš!”
(jer i tada sam plakala). „Molim te, zašto plačeš?” — „Zato što hoće
da me odvedu,” kazala sam, „da budem služavka, a ja ne mogu da
radim domaće poslove.” — „Pa, dete,” kazala je ona, „ako ne umeš
da radiš domaće poslove, naučićeš blagovremeno, a ljudi ti neće
ispočetka davati da radiš ono što je teško.” -„Hoće, hoće,” kazala
sam ja; „i ako ne budem umela da radim, tući će me, a ja sam samo
mala devojčica, i ja to ne umem,” i onda sam opet briznula u plač, i
više nisam mogla da govorim.
Ovo je ganulo moju dobru nanu i odlučila je da me još ne šalje
u službu; kazala mi je da ne plačem, a ona će govoriti sa
gospodinom predsednikom opštine, da ne idem u službu dok još
malo ne porastem.
Ele, ovo me nije zadovoljilo, jer pomisao da uopšte idem u
službu bila mi je tako užasna, da bi mi bilo svejedno i da me je
uverila da neću ići ni do dvadesete godine; plakala sam neprestano,
strahujući jednako od onoga što će naposletku doći.
Kada je videla da se još nisam smirila, počela je da se srdi na
mene. „A šta bi ti htela?” kazala je. „Zar ti nisam rekla da nećeš ići
u službu dok ne budeš veća?” — „Da,” odgovorila sam, „ali
naposletku ću ipak morati da idem.” — „Zaboga, šta je ovoj
devojci,” kazala je ona na to, „je li pošašavila? Šta, da ne bi htela da
budeš gospođa?” — „Da, htela bih,” odgovorila sam, i opet sam
briznula u plač, koji se pretvorio u ridanje.
Na ovo je stara gospođa počela da mi se smeje, kao što s
razlogom možete verovati. „Dakle, gospođice,” kazala je, šaleći se
sa mnom, „ti bi vaistinu htela da postaneš otmena gospođa; pa
lepo, kako ćeš to da postigneš? Zar bockajući iglom?”
„Da,” potvrdila sam, veoma bezazleno.
„Pa koliko ćeš moći da zaradiš?” upitala je ona; „koliko će
iznositi tvoja dnevna zarada?”

24
 „Tri penija,” rekoh, „kada predem, a četiri kada radim običan
rad.”
„Vaj, sirota moja gospođice,” reče ona opet, smejući se, „koliko
ćeš od toga imati hasne?”
„Moći ću da živim,” rekoh ja, „ako vi budete hteli da mi
dozvolite da stanujem kod vas.” Ovo sam kazala tako jadnim,
molećivim glasom, da sam ganula srce te sirote žene, kao što mi je
docnije pripovedala.
„Ali,” reče ona, „od toga nećeš moći da živiš, i da kupuješ sebi
haljine; a ko će kupovati haljine mojoj gospođici?” upitala je,
smešeći se na me neprestano.
„Ja ću onda raditi još više,” rekoh, „i sve ću davati vama.”
„Siroto dete, od toga nećeš moći da se izdržavaš!”, reče ona, „to
će ti jedva biti dovoljno za hranu.”
„Onda neću jesti,” rekoh ja opet vrlo bezazleno, „samo mi
dopustite da stanujem kod vas.”
„Pa, možeš li da živiš bez jela?” reče ona. „Mogu,” rekoh opet
vrlo detinjasto, kao što mi možete verovati, i ponovo briznuh u
plač.
U svemu ovome ja nisam imala nikakve namere; lako možete i
sami da vidite da je sve to bilo prirodno; ali u svemu tome bilo je
toliko bezazlenosti i toliko čuvstva, da se, ukratko, i ova dobra žena
ražalostila, i najzad je i sama gorko zaplakala, i uzela me i povela iz
učionice. „Hajde,” kazala je, „nećeš ići u službu,” i te su me reči
privremeno umirile.
Posle ovoga, kad je moja dobra nana otišla da učini podvorenje
predsedniku opštine, ona mu je sve ispričala, i o meni se raščula
čitava priča; predsedniku se to toliko svidelo, da je dozvao svoju
gospođu i svoje dve kćeri da sve to čuju, i možete mi verovati da su
se slatko smejali.
Međutim, nije prošla ni nedelja dana, kad iznenada eto gospođe
predsednikovice i njene dve kćeri u posetu mojoj staroj nani, da
razgledaju njenu školu i vide decu. Kad malo pogledale, reče
predsednikovice mojoj nani, „Pa, gospođo, a koja je ta mala cura
što hoće da bude gospođa?” Čula sam je i užasno sam se prepala,
25
iako nisam znala zašto; gospođa predsednikovice je prišla meni i
kazala, „Dakle, gospođice, šta ti to radiš?” Reč „gospođice” jedva da
se ikad čula u našoj školi, i ja sam se pitala kakvim me je to
neveselim imenom nazvala; ipak, ustala sam i poklonila se, a ona
mi je uzela rad iz ruku, pogledala ga i kazala da je vrlo dobar.
„Bome,” kazala je, „šta znamo, ona još može jednoga dana i postati
gospođa: u nje je prava gospodska ruka.” Ove njene reči veoma su
mi godile; ali gospođa predsednikovice se nije na tome zaustavila,
no je turila ruku u džep, dala mi jedan šiling, preporučila mi da
budem marljiva u radu, pa ću jednog dana, možda, i postati
gospođa.
Međutim, za sve ovo vreme, moja dobra stara nana, gospođa
predsednikovice i svi ostali mene uopšte nisu shvatili, jer pod rečju
„gospođa” oni su razumeli jedno, a ja nešto sasvim drugo; jer, avaj,
dok sam ja mislila da ta reč znači biti sposoban da radiš za sebe, i
da se izdržavaš od svoga rada, a da pri tome ne ideš da služiš u tuđoj
kući, oni su držali da to znači živeti gospodski, na velikoj nozi, i ne
znam šta još.
Ele, kad je gospođa predsednikovice izišla, ušle su njene kćeri,
pa su i one pozvale „malu gospođicu”, i dugo su razgovarale sa
mnom, i ja sam im na sve odgovarala na moj bezazleni način; i
uvek, kada su me upitale da li hoću da budem gospođa, ja sam
odgovarala da hoću. Naposletku su me upitale šta je to gospođa. To
me je mnogo zbunilo. Ipak, objasnila sam odrečno, da gospođe ne
idu da služe po tuđim kućama; njima se ovo silno svidelo, i kao da
ih je moje detinjasto čavrljanje veoma zabavilo, pa su mi i one dale
novaca.
Ja sam sav svoj novac predavala mojoj učiteljici — nani, kako
sam je zvala, i kazivala sam joj da ću joj, kad budem gospođa, davati
sve što budem imala, kao i sada što činim. Iz ovih mojih reči, i
drugih razgovora, moja stara starateljka počela je da uviđa da reč
gospođa za mene znači samo biti kadar da zaslužuješ svoj hleb
svojim sopstvenim radom; i naposletku me je upitala ne mislim li
zaista tako.
Kazala sam joj da tako mislim, i zaintačila sam da to zaista
znači biti gospođa; „jer,” rekoh, „ima jedna takva,” i pomenuh neku
26
ženu koja gospođama plete čipke i pere njihove čipkane povezače;
„ona je.” rekoh, „gospođa, i svet je naziva madamom.”
„Siroto dete,” kazala je na to moja dobra stara nana, „i ti bi
uskoro mogla da postaneš takva gospođa, jer ta je žena na rđavom
glasu, i ima dva kopileta.”
Ništa od svega toga nisam razumela; ali odgovorila sam,
„Pouzdano znam da je zovu madamom, i ona ne služi, niti radi
kućevne poslove”; i zato sam zaintačila da ona jeste gospođa, i da i
sama hoću da budem kao ona.
I ovo je bilo ispričano gospama, i one su se tome od srca
smejale, a kćeri predsednikove su svaki čas dolazile da me vide,
raspitujući se o maloj gospođici, sa čega sam postala ne malo gorda.
Ove mlade gospođice često su me pohodile, a katkada su dovodile
sobom i druge; i tako se priča o meni raščula bezmalo po čitavom
gradu.

27
 GLAVA II

Sada mi je bilo oko deset godina i, kao da sam se već bila

zadevojčila, bila sam silno ozbiljna, veoma uglađena i, kao što sam
često čula da govore gospođe, bila sam dopadljiva a vremenom ću
postati i veoma lepa; to mi je silno godilo, verujte, i postala sam ne
malo gorda. Ta gordost, međutim, nije imala rđavo dejstvo na
mene; samo, kako su mi one često davale novaca, a ja te novce
predavala mojoj staroj nani, ta čestita žena bila je tako pravična da
ga je trošila samo na mene i kupovala mi šešire, rublje, rukavice, i
odevala me veoma uredno; jer i da sam rite imala na sebi, ja bih
opet bila čista, jer bih ih sama prala u vodi; tako, velim, kada sam
dobivala novac, moja dobra nana čuvala ga je za me i uvek je pričala
onim gospođama kako mi je ovo ili ono kupila za novce koje sam
od njih dobila; a ovo je bilo povod da mi one daju još više, dok me
najzad opština nije pozvala da se latim službe. Ali ja sam tada već
bila postala tako vrsna radnica, i gospođe su bile tako ljubazne
prema meni, da je opasnost od toga bila minula; jer ja sam mogla
da zaradim mojoj nani koliko je bilo dovoljno za moje izdržavanje;
zato im je ona kazala da će, ako dopuste, zadržati malu gospođicu,
kako me je zvala, da joj budem pomoćnica i poučavam decu, čemu
sam bila veoma vična; jer ja sam u svome poslu bila veoma spretna,
iako sam još bila vrlo mlada.
No dobrota gospođa nije ovde prestala, jer kad su saznale da
mene varoš više ne izdržava, kao ranije, davale su mi novaca još
češće; i ukoliko sam postajala starija, donosile su mi stvari da
radim za njih, kao rublje da šijem, čipke da pletem, povezače da
pravim, i ne samo da su mi za to plaćale, no su me čak i učile kako
to da radim; tako da sam zaista bila gospođa, onako kako sam ja tu
reč razumela; jer pre no što sam navršila dvanaest godina ne samo
da sam bila u mogućnosti da sebi pribavim haljine i da plaćam
mojoj nani za izdržavanje, no sam i u džepu imala novaca.
Isto tako gospođe su mi često davale svoju ili svoje dece odeću;
neka čarape, neka donje suknje, neka haljine, neka ovo, neka ono;
i o ovome se moja starica brinula kao majka, čuvala je te stvari za
28
mene, upućivala me kako da ih najbolje prepravim, jer je zaista bila
retka kućanica.
Najzad me je jedna gospođa toliko zavolela da me je pozvala
svojoj kući, na mesec dana, rekla je, da budem sa njenim kćerima.
Ele, premda je ovo bilo do krajnosti ljubazno od nje, ipak joj je
moja dobra nana kazala da će to maloj gospođici više nahuditi no
što će joj dobra učiniti ne odluči li se da me zauvek zadrži. „Pa,”
kazala je gospođa, „to je tačno; povešću je onda kući na nedelju
dana, da bih videla kako se moje kćeri i ona slažu i kakva joj je
narav, pa ću vam onda reći više; a u međuvremenu, ako bi po
običaju neko došao da je poseti, vi samo recite da ste je poslali do
moje kuće.”
Ovo je bilo rečeno dovoljno mudro, i otišla sam gospođinoj
kući; i toliko su mi se svidele mlade gospođice, i ja sam toliko njima
bila u volji, da mi nije bilo lako da ih ostavim, a i one su se isto tako
nerado rastale od mene.
Ipak, otišla sam od njih, i živela sam bezmalo još godinu dana
sa mojom čestitom staricom, i počela sam sada da joj postajem od
znatne pomoći; jer imala sam blizu četrnaest godina, bila sam
visoka rastom za svoju dob, i izgledala sam pomalo ženstveno; ali
otmeni život u gospođinoj kući toliko je godio mome ukusu da se
u starome stanu nisam više osećala ugodno kao nekad, i mislila
sam kako je zacelo lepo biti prava gospođa odistinski, jer moje
predstave o tome šta znači biti gospođa postale su sada posve
drugačije od onoga što sam nekada o tome mislila; i kako sam
smatrala da je divno biti gospođa, to sam volela i da budem među
gospođama, i čeznula sam da se opet vratim tamo.
Kad mi je bilo oko četrnaest godina i tri meseca, moja dobra
starica — majkom bi trebalo da je zovem — razbole se i umre. Sada
sam se zaista našla u žalosnom položaju; jer kao što nema velike
trke oko okončanja siromaškove porodice kada pokojnika jednom
spuste u grob, tako su i crkveni tutori odmah raspustili parohijsku
decu; sa školom je bilo gotovo, a đaci koji su stanovali kod svojih
kuća imali su samo da čekaju dok ne budu pozvani drugde. Što se
tiče staričine zaostavštine, došla je njena kći, udata žena, pokupila
je i odnela sve, a meni nije našla ništa drugo da kaže doli da mi u
29
šali dobaci da mala gospođica, ako izvoli, može sada sama da kući
kuću.
Toliko sam se uplašila da sam bila bezmalo izvan sebe, i nisam
znala šta da radim; jer bila sam, tako reći, izbačena u beli svet, a što
je bilo još gore, čestita starica imala je kod sebe mojih dvadeset i
dva šilinga, a to je bio sav imetak koji je mala gospođica imala na
ovome svetu; a kad sam te novce zatražila od njene kćeri, ona je
šmrknula na to i kazala mi da se to nje ništa ne tiče.
Istina je da je dobra sirota žena govorila svojoj kćeri o tome
novcu, kao i gde se on nalazi, i da je to novac deteta, i jednom ili
dva puta zvala me je da mi ga preda, ali na nesreću ja tada nisam
bila u blizini, a kada sam se vratila, ona više nije bila u stanju da bi
o tome mogla da govori. Ipak njena je kći docnije bila dovoljno
poštena i predala mi je taj novac, premda se isprva ponela veoma
surovo prema meni.
Sada sam zaista postala sirota gospođica, i upravo te noći
trebalo je da budem izbačena u široki svet; jer staričina je kći
odnela sve stvari, a ja nisam imala ni stana ni zalogaja hleba. No
izgleda da su se neki susedi sažalili na mene i obavestili gospođu u
čijoj sam kući nekad boravila; ona je odmah poslala svoju
dvorkinju po mene, i tako sam otišla k njoj, cakum-pakum, i vesela
srca, možete mi verovati. Strah od položaja u kome sam se našla
toliko je uticao na mene da više nisam želela da budem gospođica,
no sam rado pristajala i da se služavkom nazovem, i to služavkom
za svaki posao koji bi mi dodelili.
No moja nova gospođa — duševna žena — bolje je o meni
mislila. Nazvala sam je duševnom, jer ona je u svemu prevazilazila
dobru ženu kod koje sam bila ranije, pa i u imanju; velim u svemu,
osim u čestitosti; a što se toga tiče, iako je ova gospođa bila veoma,
veoma pravična, ipak ne smem ni u jednoj prilici da zaboravim da
je ona prva, iako siromašna, bila ispravna i čestita žena do krajnjih
granica.
Tek što su me odveli, kao što rekoh, ovoj dobroj gospođi, a ona
prva, to će reći predsednikovica, posla svoje kćeri da se o meni
pobrinu; i još jedna porodica koja me je bila zapazila dok sam bila
mala gospođica poslala je po mene, toliko sam bila mažena; štaviše,
30
one su se ne malo ljutile, naročito predsednikovica, što me je njena
prijateljica uzela od nje; jer, kazala je, ja njoj po pravu pripadam,
pošto je ona bila prva koja mi je poklonila neku pažnju.
Ali ovi kod kojih sam bila nisu hteli da se rastanu od mene; što
se mene tiče, nigde mi nije moglo biti bolje no onde gde sam se
nalazila.
Tu sam ostala do svoje osamnaeste godine, i imala sam u
pogledu obrazovanja sva preimućstva koja se mogu zamisliti:
učitelji su dolazili gospođinim kćerima da ih uče igranju,
francuskom jeziku, i pisanju, a drugi su ih opet učili muzici; i ja
sam uvek bila s njima, i učila sam brzo kao i one; i premda učitelji
nisu bili plaćani da i mene poučavaju, ja sam ipak naučila pomoću
podražavanja i raspitivanja sve ono što su one naučile nastavom i
upućivanjem; i tako, ukratko, naučila sam da igram i da govorim
francuski kao svaka od njih, a pevala sam mnogo bolje, jer sam
imala bolji glas. Nisam umela tako lako da sviram na klavsenu jer
nisam imala svoj instrument na kome bih vežbala, no sam se na
mahove služila njihovim kada bi ga one ostavile; no ipak i to sam
naučila prilično dobro, a mlade gospođice su najzad dobile dva
instrumenta, to jest klavsen i spinet takođe, i onda su me one same
poučavale. Ali što se igranja tiče, teško da su mogle da me spreče
da ne naučim narodne igre, jer sam im uvek bila potrebna kao par
u igri; u drugu ruku pak, one su od srca bile raspoložene da me
nauče svemu što su same naučile, kao što sam i ja bila rada da sve
primim.
Na ovaj način, kao što rekoh, uživala sam sve koristi
obrazovanja koje sam mogla imati da sam bila gospodskog roda
kao i one kod kojih sam živela; a u ponečemu imala sam i
preimućstvo nad mojim gospođicama, iako su one bile moje
pretpostavljene, naime, imala sam sve darove prirode koje njima
sve njihovo bogatstvo nije moglo da pruži. Prvo, bila sam očevidno
lepša no ijedna od njih; drugo, bila sam stasitija; i, treće, pevala sam
lepše, što će reći imala sam bolji glas; sve ovo, nadam se,
dozvolićete mi da kažem, ja ne govorim iz sujete, no je to bilo
mišljenje svih koji su poznavali tu porodicu.

31
 Uz sve ovo imala sam i onu taštinu zajedničku mome polu,
naime, zato što sam bila sazdana vrlo lepom, ili, ako izvolite,
velikom lepoticom — a što sam ja vrlo dobro znala i imala o sebi
najbolje mišljenje — osobito mi je godilo kad bih čula koga da o
meni tako govori, što se često događalo, na moje veliko
zadovoljstvo.

32
 GLAVA III

Dovde sam o sebi imala da ispričam glatku povest, i u ovom

delu moga života ne samo da sam uživala dobar glas što živim u
veoma dobroj porodici, u porodici zapaženoj i cenjenoj svuda sa
vrline i sa trezvenosti i svega što je vredno, no sam i sama uživala
ugled veoma razumne, skromne i čestite devojke, i takva sam uvek
bila, a nisam ni imala prilike da mislim ma o čemu drugom niti da
saznam šta iskušenje i nevaljalstvo znače.
Ali to zbog čega sam bila i suviše tašta prouzrokovalo je moju
propast, ili tačnije, moja me je taština upropastila. Gospođa u čijoj
sam kući živela imala je dva sina, dva mlada gospodina izvanredno
obdarena i uljudna, i moja je nesreća bila što sam veoma omilila
obojici, no oni su mi se približili na posve različite načine.
Stariji, veseo gospodin, koji je poznavao i selo i grad, premda je
bio dovoljno lakouman da počini nevaljalstvo, imao je ipak previše
razbora da bi svoja uživanja preskupo plaćao; započeo je sa onom
nesrećnom klopkom koja se postavlja svima ženama, naime,
primećivao je u svakoj zgodi kako sam lepa, kako sam prijatna,
kako se lepo držim, i tome slično; i ovo je podešavao tako vešto, kao
da je znao kako da uhvati ženu u svoje mreže, kao što se jarebica
hvata na legalu; jer on je udešavao da to govori svojim sestrama
kada ja nisam bila prisutna, ali je znao da nisam ni daleko i da
moram čuti njegove reči. Njegove sestre bi mu na to kazale, „Pst,
brate, čuće te; ona je tu u susednoj odaji.” Onda bi on govorio tiše,
i tobož iznenadio se kao da mu to nije bilo poznato, priznavajući
da je pogrešio; pa bi onda, kao da se zaboravio, govorio opet glasno,
a ja, kojoj je to toliko godilo, slušala sam te njegove reči u svakoj
prilici.
Pošto je ovako bacio udicu, i našao lak način da je baci preda
me, započeo je otvorenu igru; i jednoga dana, prolazeći pored odaje
svoje sestre kada sam ja bila u njoj, ušao je unutra veseo i
raspoložen. „Oh, gđice Beti,” kazao je, „kako ste, gđice Beti?” „Zar
vam ne gore obrazi, gđice Beti?” Poklonila sam se i pocrvenela, ali

33
nisam kazala ništa. „Zašto govoriš tako, brate?” upitala je
gospođica. „Pa,” rekao je on, „govorili smo o njoj dole u sobi ovo
poslednje pola sata.” „E pa,” kazala je njegova sestra, „o njoj ne
možeš ništa zlo reći, u to sam uverena, pa stoga nije važno šta ste
vi dole govorili.” „Naprotiv,” kazao je on, „ne samo da nismo
govorili zlo o njoj, no smo govorili veoma dobro, i mnogo, mnogo
lepih stvari bilo je rečeno o gđici Beti, uveravam te; a naročito da je
ona najlepša devojka u Kolčestru; i, kratko rečeno, ljudi u gradu
počinju da piju u njeno zdravlje.”
„Čudim ti se, brate,” kazala je njegova sestra. „Beti nedostaje
samo jedna stvar, ali isto tako može joj nedostajati i sve drugo, jer
tržište je upravo sada protiv našeg pola; i ako mlada devojka ima
lepotu, urođeno gospodstvo, obrazovanje, duhovitost, zdrav
razum, lepo ponašanje, skromnost i sve to u najvećem stepenu, a
nema li novaca, ona je niko, i sva joj ova preimućstva ništa ne
koriste; danas samo novac preporučuje devojku; muškarci igraju
igru kako njima godi.”
Njen mlađi brat, koji je bio u blizini, uzviknuo je na to, „Stani,
sestro, mnogo si se zatrčala; ja sam izuzetak od tvoga pravila.
Uveravam te da kada bih ja našao ženu tako savršenu kao što
govoriš, ne bih se dvoumio zbog novca.” „Oh,” kazala je njegova
sestra, „ti ćeš se onda postarati da ne zavoliš devojku bez novaca.”
„Ni to ti ne znaš,” kazao je njen brat.
„Ali zašto, sestro,” kazao je stariji brat, „zašto ti toliko galamiš
na imetak? Ti nisi od onih kojima miraz nedostaje, ma šta ti drugo
nedostajalo.”
„Razumem te, brate,” odgovorila je gospođica veoma spretno;
„ti smatraš da ja imam novaca a nedostaje mi lepota; no kakvo je
vreme danas, ono prvo je dovoljno, i tako sam ja u boljem položaju
no moje susede.”
„Da,” kazao je na to mlađi brat, „tvoje susede mogu da se
izjednače s tobom, jer lepota hoće katkada da ukrade muža uprkos
novcu, i kada se desi da je dvorkinja lepša nego gospodarica, ona
često postaje isto tako dobra roba na tržištu, i vozi se u kočijama
pre nje.”

34
 Smatrala sam da je sad vreme da se ja povučem, i učinila sam
tako, ali nisam otišla toliko daleko da ne bih čula njihov razgovor,
u kome se reklo obilje lepih reči o meni, što je podstaklo moju
taštinu, ali, kao što sam ubrzo uvidela, to nije bio način da posluži
mojim interesima u toj porodici, jer sestra i mlađi brat žalosno su
se pregonili oko toga; i kako je on kazao njoj neke veoma
neprijatne stvari, i to zbog mene, mogla sam lako da uvidim, po
njenom docnijem ponašanju prema meni, da joj je ovo bilo mrsko,
jer njeno je ponašanje doista bilo veoma nepravedno, pošto ja
nikad nisam gajila ni najmanju pomisao o onome što je ona
podozrevala u pogledu svoga mlađeg brata; doista, stariji brat, na
svoj okolišan, dalek način govorio mi je mnogo koječega kao u šali,
u što sam ja ludo poverovala da govori ozbiljno, i polaskala sebi
nadama u ono što je trebalo da znam da on nikad nije nameravao.
Desilo se jednoga dana da je ustrčao uz stepenice ka sobi gde su
njegove sestre obično sedele i radile, kao što je to često i ranije
činio; i dozivajući ih pre no što je ušao, kao što je imao običaj, ja
sam, budući sama u odaji, kročila k vratima i kazala, „Gospodine,
gospođice nisu ovde; one su sišle u vrt da se prošetaju.” Kako sam
ja kročila napred da mu ovo kažem, a on upravo stigao do vrata,
obujmio me je rukama kao slučajno i kazao, „Oh, gospođice Beti,
zar ste vi ovde? Pa to je još bolje; više želim da govorim s vama
nego sa njima;” i onda, držeći me u rukama, poljubio me je tri ili
četiri puta.
Otimala sam se da bih se oslobodila, no ipak nisam se opirala
mnogo, a on me je držao čvrsto, i još me je ljubio, dok mu nije
ponestalo daha i, sedajući na stolicu, kazao je, „Draga Beti, zaljubio
sam se u vas.”
Njegove reči, moram da priznam, zapalile su mi krv; sve moje
duševne moći kao da su nestale, i našla sam se u velikoj pometnji.
On ih je ponovio još nekoliko puta docnije, govoreći da se zaljubio
u mene, a moje mi je srce govorilo jasno da mi njegove reči gode;
štaviše, kad god je kazao „zaljubio sam se u vas,” rumen mojih
obraza je jasno odgovarala, „kamo da jeste, gospodine.” Međutim,
toga puta nije se ništa više dogodilo; to je bilo samo jedno
iznenađenje, i ubrzo sam došla k sebi. Ostao bi duže sa mnom, ali
35
je slučajno pogledao kroz prozor i video je da njegove sestre dolaze
kroz vrt, pa se oprostio sa mnom, poljubio me je opet, kazao mi je
da su njegove reči veoma ozbiljne, i da ću vrlo brzo čuti još više o
njemu, i udaljio se beskrajno zadovoljan; i da u tome nije bilo jedne
nevolje, ja bih bila u pravu, ali greška je bila u tome što je gđica Beti
mislila ozbiljno, a gospodin to nije.
Od toga vremena glava mi je bila puna neozbiljnih misli, i mogu
slobodno reći da nisam bila pri sebi, zanoseći se što mi jedan takav
gospodin govori da je zaljubljen u mene, i što sam takvo divno
stvorenje, kao što mi je on to rekao. Nisam znala kako ovo da
podnesem; moja taština bila je narasla do najvišeg stepena. Istina
je da mi je glava bila puna ponosa, ali ne znajući ništa o
nevaljalstvu našeg vremena, nisam se ni jednom mišlju
opomenula moje čestitosti; i da je moj mladi gospodar samo
pokušao tom prvom prilikom, mogao je uzeti prema meni kakvu
mu drago slobodu; ali on nije uvideo svoje preimućstvo, i u tome
je bilo moje spasenje za taj put.
Nije prošlo dugo vremena pre no što je našao priliku da me
ponovo uhvati, bezmalo u istom položaju; doista, u tome je bilo
dosta namere sa njegove strane, premda ne i sa moje. To je bilo
ovako: mlade gospođice su bile otišle nekuda u posetu sa majkom;
njegov brat nalazio se van grada; a što se njihovog oca tiče, ovaj je
već nedelju dana boravio u Londonu. On je tako dobro motrio na
mene, da je znao gde sam, premda ja nisam ni znala da je on u kući,
i onda je hitro došao gore, i videći me sa radom u ruci, ušao je pravo
k meni u sobu, i počeo je ponovo kao i ranije: obujmio me je i ljubio
me je bezmalo četvrt časa bez prestanka.
Bili smo u sobi njegove mlađe sestre, i kako nije bilo nikog u
kući, sem devojke dole, on je bio možda bezobrazniji; kratko
rečeno, stvar je doista počela da uzima ozbiljan obrt po mene.
Možda je on našao da sam malo previše laka, jer dok me je držao i
ljubio, ja se nisam opirala; doista, to mi je previše godilo da bih mu
se mnogo opirala.
Ele, umoreni tom vrstom posla, seli smo, i on mi je tada dugo
pričao; kazao mi je da sam ga očarala, i da nema mira dok mi ne
kaže koliko me voli, i da, ako bih opet ja njega mogla da zavolim,
36
učinila bih ga srećnim i bila bih njegovo životno spasenje, i još
mnoge takve lepe stvari. Ja sam njemu malo šta kazala, ali sam lako
otkrila da sam bila luda, i da ni najmanje nisam uviđala šta je on
hteo.
Onda se on ushodao po sobi, i uzevši me za ruku, hodala sam i
ja sa njim; zatim polako-polako, iskoristivši priliku, bacio me je na
krevet i silovito me je uzeo ljubiti; ali, da mu priznam što je pravo,
nije pokušavao nikakve bezobraštine, samo me je dugo ljubio.
Onda mu se učinilo da je čuo korake po stepenicama, pa je ustao sa
kreveta, podigao je i mene, izjavljujući mi sve vreme svoju veliku
ljubav; kazao mi je da je sve to pošteno, i da on ne smera ništa zlo
prema meni, i s tim rečima stavio mi je u šaku pet zlatnika, i sišao
dole.
Taj novac me je više poneo no malopre njegova ljubav, i počela
sam da se osećam toliko uznesena da sam jedva znala na čemu
stojim. Ovo ističem utoliko više radi mlade i bezazlene čeljadi —
ako bi im ovaj spis došao do ruku — da bi mogle da nauče da se
sačuvaju od zala koja prate rano saznanje o sopstvenoj lepoti. Ako
mlada devojka jednom pomisli o sebi da je lepa, ona nikad neće
posumnjati u istinitost reči ma kog čoveka koji bi joj rekao da je
zaljubljen u nju; jer veruje li da je dovoljno dražesna da ga osvoji,
prirodno je da očekuje i posledice toga osvajanja.
Ovaj gospodin potpalio je sada svoju lakomost koliko i moju
taštinu, i, kako je uvideo da je imao priliku, i bilo mu žao što je nije
iskoristio, došao je opet gore otprilike posle pola sata, i dao se
ponovo na posao sa mnom upravo kao i malopre, samo sa nešto
malo manje okolišenja.
Kada je ušao u odaju, prvo se okrenuo i zatvorio vrata. „G-đice
Beti,” kazao je, „učinilo mi se malopre da neko dolazi gore, ali sam
se prevario; ipak,” dodao je, „ako bi me zatekli u sobi sa vama, neće
me uhvatiti kako vas ljubim.” Kazala sam mu da ne znam ko bi
mogao da dođe gore, jer mislim da u kući nema nikoga osim
kuvarice i druge devojke, a one nikada ne dolaze gore ovim
stepenicama. „Pa, draga moja,” kazao je on na to, „ipak je dobro da
čovek bude oprezan”; i onda je seo, i počeli smo da razgovaramo. A
onda, iako me je još obuzimala vatra od njegove prve posete, i malo
37
sam govorila, on mi je tako reći stavljao reči u usta, govoreći kako
me strasno voli, i da, iako mu je to nemogućno dok ne dođe do
svoga imanja, ipak je rešio da mene, i sebe takođe, odmah učini
srećnim; a to će reći, da se oženi sa mnom, i još obilje takvih reči,
kojima ja, sirota luda, nisam razumela smer, no sam se ponela kao
da nema druge ljubavi doli one koja vodi braku; a da je on govorio
i o toj, ja ne bih imala izbora ni snage da kažem ne; ali tada još
nismo bili otišli tako daleko.
Nismo sedeli dugo a on je opet ustao, i zaustavljajući mi sam
dah poljupcima, bacio me je opet na krevet; ali sada se upustio
dalje no što mi pristojnost dozvoljava da kažem, a u mojoj vlasti
nije bilo da mu u taj čas odrečem i mnogo više, da je pokušao.
Ipak, iako je dopustio sebi da bude ovako slobodan prema
meni, nije zatražio ono što se zove poslednjim dokazom milošte, i,
da budem pravedna prema njemu, to nije ni pokušao; i napravio je
od ovog svog samoodricanja odbranu za sve slobode koje je
docnije i u drugim prilikama uzimao prema meni. Kada se ovo
svršilo, ostao je još vrlo malo vremena, ali mi je na polasku dao
skoro punu šaku zlatnika, i ostavio me je uz hiljadu izjava o svojoj
ljubavi, govoreći da me voli mimo sve žene na svetu.
Neće biti čudno što sam sada počela da mislim; ali avaj, moje je
rasuđivanje bilo veoma plitko. Imala sam bezgraničnu zalihu
taštine i oholosti, a veoma malu zalihu vrline. Doduše, prebacivala
sam katkada sebi radi onoga što moj mladi gospodar smera, ali
mislila sam samo na njegove lepe reči i na zlato; da li je on
nameravao da me uzme za ženu ili nije, činilo mi se da nije od
krupnog značaja po mene; niti sam ja i pomišljala u sebi na kakvu
prevaru, sve dok mi on nije predložio brak, kao što ćete odmah čuti.
Tako sam pošla u propast bez najmanje brige, i evo sam valjana
opomena svim mladim devojkama čija je taština veća od njihove
vrline. Naša je glupost bila obostrana. Da sam se ponela kao što mi
je priličilo, i oduprla se kao što su vrlina i čestitost nalagale, on bi
se ili mahnuo nasrtanja, uviđajući da su njegove namere
neumesne, ili bi mi časno i pošteno predložio brak; a u tome
slučaju, ma ko da bi njega osudio, ne bi mogao da osudi mene.
Ukratko, da je on mene poznavao, i da je znao kako je lako mogao
38
doći do malenkosti na koju je ciljao, on se ne bi dalje pačao, no bi
mi dao četiri pet zlatnika, i legao bi sa mnom sledećeg puta kada bi
mi došao. U drugu ruku pak, da su meni bile poznate njegove misli,
i koliko je držao da je mene teško dobiti, mogla sam mu postaviti
svoje sopstvene uslove, pa ako nisam računala na neposredan
brak, mogla sam da tražim izdržavanje do stupanja u brak, i mogla
sam imati šta sam htela; jer on je bio bogat preko mere, osim onoga
što je imao da nasledi; no ja sam bila digla ruke od svih takvih misli,
i posve sam se bila zanela ohološću sa svoje lepote, kao i time što
se jedan takav gospodin zaljubio u mene. Što se zlata tiče,
provodila sam čitave sate gledajući u nj; prebrojavala sam zlatnike
po hiljadu puta dnevno. Nikada siroto tašto stvorenje nije bilo
toliko začuđeno pričom o ljubavi, a nisam ni pomišljala o onome
šta je preda mnom, ni koliko se propast približila mojim vratima; i
zaista, čini mi se da sam pre želela tu propast, no što sam se starala
kako da joj izbegnem.
U međuvremenu, pak, bila sam dovoljno lukava da ne dam ni
najmanje povoda porodici da pomisli da između njega i mene
postoji ikakvo opštenje. Jedva da sam ga ikada pogledala pred
drugima, ili mu odgovorila ako bi me oslovio; no i pored toga,
kratki susreti nisu izostajali, u kojima smo izmenjali reč ili dve, a
katkada se i poljubili, ali prava prilika za naumljeno zlo nije nam
se pružala; a naročito kad se uzme u obzir da je on više okolišio no
što mu je bilo potrebno; i ako je stvar izgledala teška, on ju je
stvarno činio takvom.
No kako je đavo neumoran u iskušenjima, on nikada ne
propušta da nađe priliku za nevaljalstvo na koje poziva. Jedne
večeri, dok sam bila u vrtu sa njegovim dvema sestrama i sa njim,
on je ulučio zgodu da mi doturi u ruku pisamce u kome mi je
saopštio da će me sutra u društvu zamoliti da ga nešto poslušam u
gradu, i da ću se negde na putu sresti s njim.
I tako, sutradan po ručku, dok su obe njegove sestre bile
prisutne, kazao mi je vrlo ozbiljno, „G-đice Beti, moram da vas
zamolim za jednu uslugu.” „Kakvu uslugu?” upitala je njegova
mlađa sestra. „No, sestro,” kazao je on vrlo ozbiljno, „ako ti je gđica
Beti danas potrebna, može i kojom drugom prilikom.” Ne, nisam
39
im bila potrebna, kazale su one; i ona mlađa se izvinila i što mu je
postavila ono pitanje. „Da,” kazala je starija sestra, „ali moraš reći
gđici Beti šta je to; a ako je u pitanju nešto privatno, što mi ne
smemo da čujemo, imaš joj to napolju reći. Eto nje.” „Ta, sestro,”
kazao je gospodin vrlo ozbiljno, „šta ti to govoriš? Ja samo želim da
ona ode do Glavne ulice” (i na to je izvadio neku maramu) „do
jednog dućana”; onda je razvezao dugu priču o dva divna
okovratnika za koje se cenjkao, pa želi da ja idem i da kupim te
okovratnike prema marami koju je pokazao, pa ako oni ne bi
pristali da dadu okovratnike za one novce, da dam još jedan šiling,
ali da se pogađam; i onda mi je dao još nekoliko poruka, i nastavio
tako da mi stavlja u dužnost razne sitne poslove, da bih se zacelo
što duže zadržala.
Kada mi je tako izložio poslove, ispričao mi je nadugačko kako
će otići u posetu nekoj porodici koju su svi oni poznavali, i kod koje
će biti ta-i-ta gospoda, i reda radi pozvao je i svoje sestre da pođu
sa njim, na čemu su se i one, opet reda radi, izvinile, zbog gostiju
koji su ih obavestili da će im to po podne doći u posetu; a on je,
uzgred rečeno, sve to bio navlaš udesio.
Tek što je bio završio svoje izlaganje, a njegov je sluga ušao da
mu javi da su se pred kućom zaustavile kočije sep V--a X--a; na to
je on odjurio dole, i odmah se vratio. „Vaj!” uzviknuo je glasno, „eto
sve moje veselje pokvarilo se u jedan mah; sep V--je poslao svoje
kočije po mene, jer želi nešto da razgovara sa mnom.” Izgleda da je
ovaj sep V-- bio neki gospodin koji je živeo oko tri milje odavde, sa
kime je on namerno ugovorio da mu pozajmi kočije radi izvesne
naročite svrhe, i da ih pošalje ovamo oko tri sata, kao što je ovaj i
učinio.
Odmah je zatražio svoju najbolju vlasulju, šešir i mač, i
naredivši svome sluzi da ode i isporuči onoj porodici njegovo
izvinjenje — to će reći koristio se ovim da se i sluge oslobodi — uzeo
se pripremati da se poveze kolima. Na polasku, zadržao se jedan
časak i veoma mi je važno govorio o poverenom poslu, ali je
uhvatio zgodu i da mi tiho kaže: „Hajde, pođi, mila, što možeš pre.”
Ništa mu nisam odgovorila no sam se samo poklonila, kao da to
činim radi onoga što mi je glasno kazao. Otprilike posle četvrt sata
40
izišla sam i ja; nisam oblačila druge haljine, no sam ostala u istoj;
samo sam u džepu imala kukuljicu, obrazinu, lepezu i par rukavica;
i tako ukućani nisu ni najmanje podozrevali. On me je sačekao u
jednom zabačenom sokaku, znajući da njime moram proći, a
kočijaš je znao kuda treba da vozi, to jest, do izvesnog mesta
zvanog Majl End, gde je živeo neki :njegov poverenik, u čiju smo
kuću ušli, i gde je bilo svake zgode na svetu za svako nevaljalstvo
koje bi nam se prohtelo.
Kada smo se našli nasamo, počeo je da mi govori veoma
ozbiljno da me on nije doveo ovamo da bi me zaveo, da mu njegova
ljubav ne dozvoljava da me zloupotrebi; da je rešio da se oženi sa
mnom čim bude došao do svoga imanja; a da će me on u
međuvremenu, ako hoću da se odazovem njegovoj želji, vrlo časno
izdržavati; i dao mi je hiljadu izjava o svojoj iskrenosti i ljubavi; i
da me neće nikada ostaviti, i, mogla bih reći, napravio je još hiljadu
uvoda više no što je to trebalo da čini.
Ipak, kako me je sokolio da govorim, kazala sam mu da nemam
razloga da sumnjam u iskrenost njegove ljubavi posle tolikih
uveravanja ali — I tu sam stala, kao da sam njemu ostavila da
pogodi ostatak. „Ali šta, mila moja?” upitao je on. „Pogađam šta
hoćeš da kažeš: šta ako ostaneš noseća? Nije li tako? No u tome
slučaju,” kazao je, „ja ću se starati o tebi, potrudiću se da ti i dete
imate sve; i da bi videla da se ne šalim,” kazao je, „evo ovo je nešto
ozbiljno za tebe,” i na to je izvadio svilenu kesu sa stotinom
zlatnika u njoj i dao mi je; „i svake ćeš godine dobivati po jednu
ovakvu kesu dok se ne venčamo.”
Kada sam ugledala tu kesu, i čula njegove predloge, boja moga
lica se menjala, i nisam umela da kažem ni jedne reči, a on je to lako
opazio; i spustivši kesu u nedra, nisam mu se više opirala, no sam
pustila da radi što mu se svidelo, i koliko mu se svidelo; i tako je
moja propast odjednom nastala, jer od toga dana, budući da su me
moja vrlina i čestitost ostavile, ništa mi više od vrednosti nije
ostalo što bi me preporučilo bilo božjoj milosti, bilo ljudskoj
pomoći.
Ali stvari nisu ostale na ovome. Vratila sam se u grad, svršila
poslove koje mi je naredio, i došla kući pre no što je iko pomislio
41
da sam se dugo zabavila. Što se moga gospodina tiče, on se zadržao
van kuće do pozno u noći, i porodica nije ni najmanje posumnjala
bilo šta o meni ili o njemu.
Posle ovoga imali smo često prilike da ponovimo naš prestup,
naročito kod kuće, kad bi njegova majka i mlade gospođice otišle
kuda u posetu, a on je na to tako budno motrio, da nijednu zgodu
nije propustio; on je uvek unapred znao kada će one izići, pa stoga
mu je uvek polazilo za rukom da me uhvati samu, i nasigurno; i
tako smo se bezmalo pola godine naslađivali našim grešnim
uživanjem; pa ipak, na moju najveću radost, nisam ostala noseća.

42
 GLAVA IV

Ali pre isteka ove polovine godine, njegov mlađi brat, koga sam
nešto malo pomenula na početku ove povesti, dao se na posao da
me osvoji; i zatekavši me jedne večeri samu u vrtu, počeo je da mi
kazuje istu priču, uveravajući me valjano i pošteno da je zaljubljen
u mene, i, ukratko, časno i čestito, predložio mi je brak.
Njegove su me reči zaprepastile, i našla sam se u nevolji kakvu
do tada nisam poznavala. Tvrdoglavo sam se opirala njegovom
predlogu, i uzela sam da se oružam razlozima. Ukazala sam mu na
nejednakost takvog braka, pomenula sam kako se postupalo
prema meni u porodici, i kakva bi to nezahvalnost bila prema
njegovom dobrom ocu i majci koji su me primili u kuću iz tako
velikodušnih pobuda, i to onda kada je moje stanje bilo onako
bedno; i, ukratko, da bih ga odvratila, kazala sam sve što sam mogla
da smislim, osim prave istine, koja bi zaista okončala sve to, ali
nisam se usuđivala ni da pomislim da to pomenem.
No sada je iskrsla jedna okolnost koju zaista nisam očekivala, a
koju je izazvalo moje vrdanje; jer kako je ovaj mladi gospodin bio
otvoren i čestit, on nije ni činio ništa što ne bi bilo pravo; i, znajući
svoju iskrenost, on se nije ni trudio da svoju dobrotu prema gđici
Beti utaji od porodice, kao što je to njegov brat učinio. I premda im
on nije kazao da je razgovarao sa mnom o tome, ipak je rekao
dovoljno da bi njihove sestre mogle da opaze da me on voli, što je i
njihova majka takođe videla, i njihovo se ophođenje prema meni
odmah promenilo više no ikad.
Videla sam oblak premda nisam predvidela buru. Bilo je lako,
velim, videti da se njihovo držanje promenilo, i da je postajalo iz
dana u dan gore, dok najzad nisam bila obaveštena da ću kroz vrlo
kratko vreme biti umoljena da ostavim kuću.
Ta me vest nije zaprepastila, jer sam bila potpuno uverena da
ću biti zbrinuta; a naročito i stoga što sam svakim danom imala
razloga da očekujem da ću ostati bremenita, i da ću tada morati da
se udaljim iz njihove kuće bez ikakvog pretvaranja.

43
 Posle nekog vremena mladi gospodin koristio se jednom
prilikom da mi kaže da se o naklonosti koju oseća prema meni
raščulo u porodici. On mene zbog toga nije optuživao, no je kazao
da mu je dobro poznato na koji se način to saznalo. Kazao je da je
tome uzrok njegov način razgovora, jer svoje poštovanje prema
meni nije tajio koliko je mogao, a razlog tome je taj što je gotov,
ako ja pristajem, da svima kaže otvoreno da me voli, i da namerava
da se venča sa mnom; to, doduše, nikad njegovim roditeljima neće
biti pravo, kazao je dalje, i oni će se protiviti, i biće neljubazni, ali
on je donekle osposobljen da živi samostalno, jer je izučio prava, i
ne boji se da neće moći da me izdržava; i, ukratko, zato što veruje
da se neću postideti da pođem za nj, odlučio je da se i sam ne
postidi da mene uzme za ženu; i pošto prezire strah da sada nazove
svojom onu koju je rešio da nazove svojom suprugom, ja treba
samo da mu dam svoju ruku, a on će odgovarati za sve ostalo.
Sada sam doista bila u užasnom položaju, i gorko sam se kajala
zbog moje nepromišljenosti sa starijim bratom; tome nije bio
uzrok griža savesti, jer ta su osećanja meni bila nepoznata, ali
nisam mogla da zamislim da budem milosnica jednog a supruga
drugog brata. Palo mi je na um isto tako da mi je prvi brat obećao
da će me uzeti za ženu kada dođe do svoga imanja; no odmah sam
se opomenula onog na što sam često pomišljala, da nijednom reči
nije pomenuo da ću mu postati supruga otkada sam mu postala
naložnica; i doista, do sada, iako velim da sam često na to
pomišljala, to me uopšte nije uznemiravalo, jer kako se činilo da se
njegova naklonost prema meni nije ni najmanje umanjila, nije se
smanjivala ni njegova darežljivost, premda je bio dovoljno razborit
da me zamoli da ni jedan novčić ne trošim na haljine, niti da
pokazujem i najmanji raskoš, jer bi to nužno izazvalo podozrivost
porodice, pošto je svaki znao da do takvih stvari ne mogu doći na
neki običan način, već samo pomoću nekog tajnog prijatelja, a oni
bi odmah i naslutili ko je on.
Sada sam se našla u velikom škripcu, i nisam znala šta da
radim; glavna teškoća sastojala se u ovome: mlađi brat me je ne
samo neprestano saletao, nego je dozvoljavao da se to i primeti.
Došao bi u sobu svoje sestre, ili majke, seo bi tu i govorio mi na
44
njihove uši bezbroj ljubaznosti; tako da je čitava kuća o tome
govorila, i majka ga je zbog toga morila, a njihovo držanje prema
meni posve se promenilo. Ukratko, njegova je majka pustila da
padne reč kao da ima nameru da me udalji iz porodice, ili, prosto
rečeno, da me izbaci iz kuće. Ali ja sam bila uverena da ovo nije
moglo biti tajna za njegovog brata, samo da on možda misli — što
doista još niko drugi nije bio pomislio — da mi je mlađi brat učinio
izvesne predloge; no kako sam mogla lako da uvidim da će stvar ići
dalje, uviđala sam isto tako da je posve neophodno da
porazgovaram sa njime o tome, ili da on meni govori, ali nisam
znala da li da ja prva njemu to kažem, ili da čekam da on prvi
progovori.
Posle ozbiljnog razmatranja — jer doista sada sam počela
veoma ozbiljno da mislim o stvarima, kao nikada do sada, —
odlučila sam da ja njemu prva kažem o tome; i ubrzo mi se za to
ukazala prilika, jer upravo sutradan njegov je brat otišao nekim
poslom u London, a kako je porodica otišla nekuda u posete, baš
kao što se i ranije događalo, i kao što je doista često bio slučaj, on je
po svome običaju došao da provede sat ili dva sa gđicom Beti.
Kada je lalo posedeo, lako je opazio neku promenu na mome
licu, kao i da nisam onako slobodna ni prijatna prema njemu kao
što sam bila ranije, a naročito to da sam plakala; nije dugo trebalo
da on ovo primeti, pa me upita veoma ljubaznim rečima, šta mi je,
i kakva mi je nevolja. Da sam mogla, bila bih odložila razgovor o
tome, ali stvar se nije mogla sakriti; i pošto sam pustila da me
vazdan saleta pitanjima, ne bi li iz mene izvukao ono što sam i
sama toliko želela da otkrijem, kazala sam mu da je istina da me
nešto muči, nešto čija je priroda takva da to jedva mogu da
sakrijem od njega, ali i da ne znam kako da mu to saopštim; i da je
to stvar koja me je ne samo iznenadila, no me je i veoma zbunila, i
da ne znam kojim putem valja da pođem, osim ako me on ne uputi.
On mi je na to kazao veoma nežno, da, bilo to što mu drago, ne
treba da dopustim da me ta stvar muči, jer će me on štititi od
čitavog svega.
Onda sam počela izdaleka, i kazala sam mu da strahujem da su
gospođice dobile neko potajno obaveštenje o našim odnosima; da
45
je lako videti da se njihovo držanje prema meni mnogo izmenilo, i
da se sada često dešava da mi one stavljaju zamerke, a katkada su
i sasvim osorne prema meni, premda im za to nisam dala ni
najmanjeg povoda; i dok sam ranije uvek spavala sa starijom
sestrom, u poslednje vreme moram da spavam sama, ili sa nekom
od devojaka; i da sam nekoliko puta pričula kako vrlo neljubazno
govori o meni; no činjenica koja mi je sve ovo potvrdila jeste to što
mi je jedna služavka kazala da je čula da ću biti udaljena iz kuće, jer
porodica smatra da je ugrožena mojim daljim boravkom u njoj.
On se osmehnuo kada je ovo čuo, pa sam ga zapitala kako može
tako olako da primi sve ovo, kada njemu mora biti dobro poznato
da bih propala ako bi se ma šta otkrilo, i da bi to i njega zabolelo,
premda ga ne bi upropastilo, kao mene. Prekorela sam ga da je on
kao i ostali muškarci: kada je dobar glas žene ostavljen njima na
milost i nemilost, oni se njime titraju i šegače, ili bar gledaju na nj
kao na tričariju, a propast onih koje su potčinili svojoj volji
smatraju kao nešto što nema vrednosti.
Video je da sam bila pala u vatru i da govorim ozbiljno, pa je
odmah promenio svoje držanje; kazao je da mu je žao što tako
mislim o njemu; da mi nikada nije dao ni najmanjeg povoda za to,
i da je uvek najbrižljivije čuvao moj ugled, onako kao što bi mogao
da čuva samo svoj sopstveni; da je uveren da su naši odnosi
održavani toliko obazrivo da niko živi u porodici ne može da gaji ni
trunke sumnje o nama; pa ako se on osmehnuo kad sam mu ja
izložila moju nevolju, to je učinio zbog uverenja koje je nedavno
stekao, da o našem dogovoru niko i ne sluti, i kada mi bude kazao
koliko ima razloga za bezbrižnost, i sama ću se osmehnuti, jer on
tvrdo veruje da će mi to pružiti puno zadovoljenje.
„To je tajna koju ne mogu da razumem,” kazala sam; „inače
kakvo će mi to biti zadovoljenje kad budem najurena iz kuće; jer
ako se nije saznalo za naše odnose, ne znam šta sam drugo učinila
da bi se lica čitave porodice izmenila za me, sa kojom se postupalo
sa toliko nežnosti kao da sam bila njihovo rođeno dete.”
„E, pa čuj me, čedo,” kazao je on, „tačno je da su oni zbog tebe
nespokojni; ali toliko su daleko da naslute ma šta o pravom stanju
stvari, u pogledu tebe i mene, da sumnjaju na moga brata Robina;
46
ukratko, oni tvrdo veruju da je on tvoj dragan; štaviše, ta budala
im je sama to ulila u glavu, i stalno im truća o tome, i pravi ludu od
sebe. Priznajem da on greši što tako radi, jer bi morao da uvidi da
to njih ljuti, a tebi samo stvara neprilike; ali meni to ide u račun,
jer me uverava da na- mene ni najmanje ne sumnjaju, a nadam se
da si i ti time zadovoljna.”
„Tako je,” kazala sam, „u jednu ruku; ali to ne rešava moj slučaj
uopšte, niti je to ono glavno radi čega sam u neprilici, premda me
je i to onespokojavalo.” „Pa šta je, onda?” upitao je on. Ja sam na to
briznula u plač, i uopšte nisam mogla ništa da mu kažem. On je
nastojavao da me umiri što je najbolje umeo, i najzad me je skolio
da mu kažem šta je po sredi. Naposletku sam mu odgovorila da
smatram da treba da mu kažem, i da on ima izvesno pravo da to
sazna; osim toga, da su mi u ovom slučaju potrebna njegova
uputstva, jer se nalazim u takvoj pometnji da ne znam koji pravac
da uzmem, i onda sam mu ispričala sve. Kazala sam mu kako se
njegov brat nesmotreno poneo što je onamo javno istupio; jer da
je on to sačuvao u tajnosti, mogla sam da ga odbijem a da o tome
ne dajem nikakvo obrazloženje, i on bi vremenom prestao da me
progoni svojim udvaranjem; no on je, prvo, bio tašt da veruje da ga
neću odbiti, a onda je još dopustio sebi slobodu da o svojim
namerama obavesti celu kuću.
Kazala sam mu koliko sam se opirala, i kako su iskrene i časne
bile njegove namere; „ali,” kazala sam, „moj će slučaj biti dvogubo
mučan; jer kao što se oni sada ophode prema meni nemilo, zato što
on želi da me dobije, ophodiće se još gore kada budu čuli da sam ga
odbila; i reći će vrlo brzo da je zacelo nešto drugo po sredi, i da sam
se udala za nekog drugog, inače nikad ne bih odbila brak koji je
toliko iznad onoga čemu bih se ja mogla nadati.”
Ove reči su ga veoma iznenadile. Kazao mi je da je ovo zaista
opasno po mene, i da ne vidi način kako da se ispetljam; ali on će
razmisliti o tome, i kada se sledeći put vidimo, reći će mi kakvu je
odluku o tome doneo; a u međuvremenu on želi da ne dam svoj
pristanak njegovom bratu, niti da ga otvoreno odbijem, no da ga
jedno vreme držim u neizvesnosti.

47
 Na njegove reči, da ne treba da dam svoj pristanak, ja sam se,
izgleda, trgla. Kazala sam mu da on vrlo dobro zna da ja nemam da
dajem nikakav pristanak; da se on obavezao da će se venčati sa
mnom, i da smo mi time zaručeni; da mi je on neprestano govorio
da sam ja njegova žena, i da ja sebe smatram takvom, baš kao da je
obred i izvršen; a da to činim zato jer sam iz njegovih usta
neprestano slušala uveravanja da sebe treba da nazivam njegovom
ženom.
„No, draga moja,” kazao je on na to, „nemoj sada da se
uznemiruješ oko toga; ako ja nisam tvoj muž, biću ti dobar baš kao
i da jesam; i nemoj da te sada brinu te stvari, no dozvoli da ja malo
bolje razmotrim položaj, pa ću biti u mogućnosti da ti kažem nešto
više kada se sledeći put sastanemo.”
Umirio me je ovim koliko je mogao, ali sam primetila da je bio
vrlo zamišljen, pa iako je bio vrlo ljubazan prema meni, i poljubio
me hiljadu puta, a verujem i više, i dao mi novaca, ipak za sve ovo
vreme što smo bili zajedno — a bili smo više od dva sata — nije
preduzeo ništa više, što me je mnogo začudilo, kad se uzme u obzir
kako je bivalo ranije, i kakvu smo zgodu imali.

48
 GLAVA V

Njegov brat se nije vratio iz Londona za pet ili šest dana, a

prošla su još dva dok mu se ukazala prilika da govori sa njim; no
kada je uspeo da ga nađe nasamo, porazgovarao je sa njim o tome
veoma poverljivo, a iste večeri našao je načina (jer imali smo dug
razgovor) da mi ponovi sve njihove reči, koje su, koliko se najbolje
sećam, bile u ovome smeru: Rekao mu je da je čuo čudne novosti o
njemu za vreme dok je bio na putu, naime da je izjavio ljubav g-
đici Beti. „Dobro,” kazao je brat na to, „pa šta onda? Šta se to ma
koga tiče?” — „Nemoj, nemoj da se ljutiš, Robine,” kazao mu je brat,
„ja ne kažem da se to mene i najmanje tiče, ali vidim da su naši
zabrinuti zbog toga, i da sirotu devojku zlostavljaju.” — „Na koga
ti to misliš kad kažeš „naši”,” upitao je Robin. „Mislim na majku i
sestre,” odgovorio je stariji brat.
„No čuj,” nastavio je, „misliš li ti to ozbiljno? Da li zaista voliš
tu devojku?” — „Pa dobro”, kazao je Robin, „reći ću ti otvoreno: ja
nju zaista volim mimo sve žene na svetu, i uzeću je, pa neka oni
govore ili čine što im drago. Verujem da me devojka neke odbiti.”
Taklo me je u srce kada mi je on ovo rekao, jer premda je bilo
najrazložnije pomisliti da ga ja neću odbiti, savest mi je ipak
govorila da moram to da učinim, i videla sam svoju propast u
obavezi da tako postupim; ali znala sam da mi dužnost nalaže da
tada drugačije govorim, i stoga sam mu upala u reč ovako, „Gle,”
rekoh, „zar on misli da ja ne mogu da ga odbijem? No videće on još
da ja to mogu da učinim.” — „Ali, draga moja,” kazao je on na to,
„dopusti da ti najpre ispričam kako je tekao ceo razgovor između
nas dvojice, pa onda reci šta hoćeš.”
Onda je on produžio, i rekao mi je da je ovako odgovorio, „Ali,
brate, ti znaš da ona nema ništa, a ti bi mogao da izabereš devojku
sa lepim mirazom.” „To nije nimalo važno,” odgovorio je Robin; „ja
volim tu devojku, i stupanjem u brak ne želim da ugodim svome
džepu više nego svome srcu.” „I tako, mila moja,” dodao je, „on je
nepristupačan razlozima.”

49
 „Da, da,” kazala sam, „ja mogu da mu se protivstavim; naučila
sam sada da kažem ne, premda to ranije nisam znala; i kada bi mi
sada i najveći velikaš u zemlji ponudio brak, mogla bih vesela srca
i njemu reći ne.”
„Ah, mila moja,” kazao je on, „šta možeš da mu kažeš? Ti znaš,
kao što si i sama kazala, da će ti on postavljati mnoga pitanja, i svi
će se ukućani pitati kakav je smisao svega toga.”
„Pa.” odgovorila sam mu smešeći se, „za tren oka moći ću svima
da začepim usta kad im kažem da sam se već udala za njegovog
starijeg brata.”
Na ove reči i on se malo nasmejao, ali sam videla da su ga one
prepale, i nije mogao da sakrije pometnju u kojoj se našao. Ipak je
odgovorio, „Pa, iako to može da bude donekle tačno, ipak držim da
se ti šališ kad kažeš da bi tako odgovorila; jer iz mnogih razloga to
ne bi bilo zgodno.”
„Ne, ne,” kazala sam ljupko, „ni ja nisam tako sklona da naša
tajna izbije na videlo bez tvoga pristanka.”
„Pa šta ćeš onda moći da im kažeš” upitao je on, „kada vide da
se tako odlučno protiviš braku koji je, kako se čini, toliko povoljan
za tebe?” „No, zašto bih ja zbog toga bila u neprilici?” kazala sam.
„Prvo, ja nisam obavezna da im dajem ikakve razloge; u drugu
ruku, pak, mogu im reći da sam već udata, i stati na tome, pa će i
on prestati, jer posle toga on neće moći s razlogom da mi postavlja
više pitanja.”
„Da,” kazao je on; „ali čitava kuća će ti dodijavati zbog toga, a
budeš li odlučno odbila da im kažeš nešto više, zamerićeš im se, a
osim toga postaće i podozrivi.”
„Pa”, dobro,” kazala sam, „šta mogu da radim? Šta bi ti hteo da
radim? Kao što sam ti već kazala, nalazim se u neprilici, i upoznala
sam te sa okolnostima, da bih čula tvoj savet.”
„Draga moja,” odgovorio je on, „budi uverena da sam ja o tome
mnogo razmišljao, i ma da savet sadrži i za me mnoga bolna
iskušenja, i može ti ispočetka izgledati čudan, ipak, kad se sve
uzme u obzir, ja za tebe ne vidim boljeg izlaza no da ga pustiš da

50
nastavi, pa vidiš li da je iskren u svojim namerama, da se udaš za
njega.”
Na te reči pogledala sam ga očima punim užasa i pobledivši kao
smrt, bila sam na rubu da se stropoštam sa stolice na kojoj sam
sedela; on se na to prenuo, i uzviknuo je glasno, „Mila moja, šta ti
je? Kuda si pošla?” i još mnoge takve reči; i nešto drmusanjem,
nešto dozivanjem, dozvao me je malo k svesti, premda je prošlo
dosta vremena dok sam se potpuno osvestila i mogla da
progovorim.
Kada sam potpuno došla k sebi, on je opet počeo. „Mila moja,”
rekao je, „hteo bih ozbiljno da porazmisliš o ovome. Ti jasno vidiš
kakvo bi držanje zauzela porodica u ovome slučaju; oni bi se
izbezumili kada bi saznali da je moj slučaj isti kao i moga brata; a
to bi onda mogla da bude propast i tvoja i moja.”
„Zar!” kazala sam ja, još uvek govoreći srdito; „zar je
neraspoloženje prirodice dovoljno da poljulja sva tvoja uveravanja
i zakletve? Zar ja nisam uvek isticala tu smetnju, a ti je uzimao
olako, kao nešto bezvredno i nedostojno tebe; pa zar smo sada
dotle došli? Jesu li to tvoja vernost i čast, tvoja ljubav i čvrstina
tvoga obećanja?”
On je ostao savršeno spokojan, uprkos svih mojih prekora, koje
nisam nimalo štedela; naposletku je odgovorio, „Mila moja, ja još
nisam prekršio nijedno obećanje koje sam ti dao; kazao sam ti da
ću se venčati s tobom kada budem došao do svoga imanja; ali ti
vidiš da je moj otac bodar i zdrav čovek, i može živeti još nekih
trideset godina a da ne bude stariji no neki koje viđamo u gradu; i
ti nikada nisi predložila da bismo se venčali ranije, zato što znaš da
bi to moglo da me upropasti; a što se ostalog tiče, ništa ti nisam
uskratio.”
Ni reči od ovoga nisam mogla da osporim. „No kako onda,”
kazala sam, „možeš da me uveravaš da treba da preduzmem
užasan korak, i da te ostavim, kada ti mene nisi ostavio? Zar ne
dopuštaš da je i sa moje strane bilo naklonosti i ljubavi, ne samo sa
tvoje? Zar ti nisam uzvraćala na njih? Zar ti nisam posvedočila o
svojoj iskrenosti i ljubavi? Zar čast i krepost koje sam ti žrtvovala

51
nisu dokaz da sam združena s tobom vezama i suviše jakim da se
mogu prekinuti?”
„Ali slušaj, draga,” kazao je on na to, „mogla bi da dođeš do
sigurnog položaja i ugleda, a uspomene na ono što je bilo između
nas neka obavije večni zaborav, kao da nikada ništa bilo nije; uvek
ćeš uživati moju iskrenu naklonost, samo tada će ona biti časna i
savršeno ispravna prema mome bratu; bićeš moja draga snaha, kao
što si sada moja draga —” i tu je stao.
„Tvoja draga drolja,” kazala sam, „hteo si reći, a mogao si baš i
reći; ona je to razumela. Međutim, želim da se opomeneš dugih
razgovora koje si sa mnom vodio, i truda mnogih sata da bi me
uverio da treba sebe da smatram poštenom ženom; da sam ja tvoja
žena po izboru, i da je supružanstvo koje je nastalo između nas isto
tako snažno kao da nas je javno venčao parohijski sveštenik. Ti
znaš da su tako glasile tvoje vlastite reči.”
Videla sam da je ovo bilo malo previše za nj, ali popravila sam
to, kao što sledi. On je stajao kao kip neko vreme, ne govoreći ni
reči, a ja sam nastavila ovako, „Ti ne možeš,” kazala sam, „a da ne
budeš najvećma nepravedan prema meni, da veruješ da sam
podlegla svim tvojim uveravanjima a da pritom i sama nisam
volela, i da se moja ljubav može pokolebati ma čime što bi docnije
moglo da se dogodi. Ako ti prema meni gajiš takve nečasne misli,
moram da te upitam kakav sam povod ja dala tome? Ako sam,
dakle, podlegla osećanjima svoga srca, i ako sam bila uverena da
sam zaista tvoja supruga, zar onda treba sva ta uveravanja da
smatram lažima, i da nazovem sebe tvojom kurvom ili milosnicom,
što je jedno te isto. I hoćeš li da me sada predaš tvome bratu? A
možeš li da preneseš na nj i moju ljubav? Možeš li da mi narediš da
prestanem da te volim, i da mi narediš da volim njega? Misliš li, zar,
da je u mojoj moći da tvorim takve promene, po narudžbini? Ne,
gospodine,” kazala sam, „veruj da je to nemogućno, i ma koliko se
ti promenio, ja ću uvek ostati verna; i kad su stvari već uzele tako
nesrećan obrt, mnogo ću radije da budem i tvoja milosnica negoli
žena tvoga brata.”
Izgledalo je da su mu ove moje poslednje reči godile, i da su ga
dirnule, a pod tim utiskom kazao mi je da stoji na svome ranijem
52
stanovištu; da on nije još prekršio ni jedno obećanje koje mi je
ikada dao, ali on vidi toliko mnogo strašnih neprilika u vezi sa
ovom stvari o kojoj je reč, pa je tako smislio ovo drugo kao izlaz, i
ne smatra da bi to značilo naš konačan rastanak, no mi se uvek
možemo voleti kao prijatelji, i možda uz veće zadovoljstvo no što
bismo mogli u položaju u kome smo sada; i usuđuje se reći da ja ne
treba da strahujem da će on odati tajnu, koja bi mogla da nas oboje
upropasti ako bi izbila na videlo; i najzad ima samo jedno pitanje
koje bi hteo da mi postavi, pa ako mu na nj odgovorim onako kako
se nada, on tvrdo veruje da je ono što mi je predložio jedini korak
koji mogu da učinim.
Odmah sam pogodila njegovo pitanje, naime, jesam li ostala u
drugom stanju. O tome ne treba da se brine, kazala sam mu, nisam
bremenita. „E, pa mila moja,” kazao je on, „sada nemamo vremena
za dalje razgovore. Porazmisli o tome; moje je mišljenje još uvek
da je to najbolje što možeš da učiniš.” Sa tim rečima se oprostio, i
to vrlo žurno, jer su njegova majka i sestra upravo zvonile na
vratnicama kada je on bio ustao da pođe.
Ostavio me je najvećma pometenu duhom; on je to lako
primetio sutradan, kao i tokom sledećih dana, ali čitave te sedmice
nije imao prilike da mi se približi, sve do nedelje, kada sam ja,
budući neraspoložena, izostala od crkve, a on, uz neko izvinjenje,
ostao kod kuće.
Sada smo opet proveli zajedno sat i po vremena, i ponovili smo
još jednom sve one pređašnje razloge; naposletku sam ga upitala
žustro kakvo on to mišljenje mora imati o mojoj čestitosti kada
može da pomisli da bi meni bilo i na kraj pameti da spavam sa
dvojicom braće, i uverila sam ga da to nikada ne može biti. Dodala
sam da i kada bi mi rekao da me nikada više neće videti — a samo
bi mi smrt bila strašnija od toga — ipak nikada ne bih mogla da
gajim misao tako nečasnu prema sebi, i tako podlu prema njemu; i
stoga sam ga preklinjala — ako je u njemu zaostala još iskrica pošte
ili ljubavi prema meni — da mi više ne govori o tome, ili da uzme
svoj mač i ubije me. Izgledao je iznenađen zbog moje tvrdoglavosti,
kako je on to nazvao; kazao mi je da sam u tome zla prema sebi, a
tako i prema njemu; da je to jedna iznenadna nevolja koja nas je
53
oboje zadesila, i da on ne vidi drugog načina da se oboje spasemo
od propasti, pa zato misli da je moja zloća tim veća; pa ako o tome
više ne sme da mi govori — dodao je neobično hladno — on ne zna
o čemu bismo drugom još mogli da razgovaramo; i onda je ustao
da se oprosti. Ja sam isto tako ustala, praveći se isto tako
ravnodušna; ali kada mi je prišao da bi me tako reći poslednji put
poljubio, briznula sam u takav silovit plač, da nisam mogla da
progovorim iako sam želela, i stežući samo njegovu ruku, kao u
znak oproštaja, plakala sam grčevito.
Ovo ga je očevidno potreslo; stoga je opet seo, i govorio mi je
mnogo ljubaznih reči, ali je još uvek ukazivao na neophodnost
onoga što mi je predložio; i neprestano je uporno tvrdio da će se i
dalje starati o meni čak ako i odbijem da ga poslušam; ali, u isti
mah, jasno mi je stavljeno do znanja da će mi uskratiti ono glavno
— čak i da mu budem milosnica; jer čast mu ne dopušta, rekao je,
da spava sa ženom koja jednoga dana može da postane supruga
njegovog brata.
Kao čoveka volela sam ga do ludila, i taj gubitak zadao mi je
mnogo više bola no što sam ga izgubila kao ljubavnika; a tako i
gubitak svih onih nada na kojima sam zidala svoju sreću, u
uverenju da ću ga jednog dana nazvati svojim mužem. To mi je
toliko ojadilo dušu, da sam se od patnji i mučenja razbolela od
teške vrućice, i za dugo vremena niko u porodici nije verovao da
ću preboleti i ostati u životu.
Bolest je zaista bila uzela maha, i često sam u vatruštini bila
izvan sebe; ali ništa nije bilo toliko prionulo za me kao strah da ću,
u časovima besvesti, reći ovo ili ono što bi njemu moglo da naškodi.
Bila sam nesrećna što ne mogu da ga vidim, a i on je čeznuo da vidi
mene, jer on me je zaista strasno voleo; ali to nije smelo da bude;
ni s jedne strane nije bilo mesta takvoj želji.

54
 GLAVA VI

Ležala sam u postelji već bezmalo pet nedelja; i premda je

žestina vrućice popustila posle treće, ona se ipak nekoliko puta
vraćala; a lekari su kazali dva ili tri puta da ništa više ne mogu da
učine za me, no da moraju da ostave prirodi i boljetici da vojuju.
Posle pet nedelja bolest je krenula na bolje, ali bila sam tako slaba,
toliko sam se izmenila, i tako sam se sporo oporavljala, da su lekari
strahovali da ću postati grudobolna; a najviše me je ljutilo što su
izrazili mišljenje da sam nesrećna, da me nešto u duši muči, i,
ukratko, da sam zaljubljena. Na to je čitava kuća stala da navaljuje
da im kažem jesam li zaljubljena ili nisam, i u koga; no ja sam to
poricala, kako sam najbolje znala i umela.
Tim povodom sporečkali su se jednog dana za stolom, i malo je
trebalo da se zbog mene u celoj porodici digne urnebesan lom.
Desilo se da su svi bili za stolom osim oca, a ja sam ležala bolesna u
svojoj odaji. Na početku razgovora stara gospođa bila mi je poslala
nešto da jedem, i naložila je bila dvorkinji da me upita da li želim
još; no dvorkinja je donela obavest da nisam pojela ni polovinu
onoga što mi je već bilo poslato. „Kuku meni!” uzviknula je stara
gospođa; „bojim se da sirota devojka nikad više neće ozdraviti.”
„Pa,” kazao je na to stariji brat, „kako r-đica Beti može da ozdravi?
Vele da je ona zaljubljena.” „Ja u to ništa ne verujem,” kazala je
stara gospođa. „Ja ne znam šta da kažem na to,” primetila je starija
sestra; „ovde se toliko pričalo o njoj; te ne znam kako je lepa, te
kako je dražesna, i ne znam šta još, i to u njenom prisustvu, i
mislim da su tom stvorenju zavrteli pamet, i ko zna kuda takve reči
mogu da odvedu. Što se mene tiče, ja ne znam šta da mislim o njoj.”
„Ali, sestro, moraš da priznaš da je ona vrlo lepa,” kazao je
stariji brat. „Da, i mnogo je lepša od tebe, sestro,” dodao je Robin,
„pa ti je muka.” „Dobro, dobro, ali nije pitanje u tome,” odgovorila
im je sestra; „ona jeste dosta naočita, a ona to i sama zna; zato joj
nije trebalo govoriti o tome i napraviti je taštom.”

55
 „Mi sada ne govorimo o njenoj taštini,” kazao je stariji brat,
„nego o tome da je zaljubljena; možda je ona zaljubljena u sebe
samu; izgleda da moje sestre tako misle.”
„Kamo da je zaljubljena u mene,” kazao je Robin; „ja bih je brzo
oslobodio bola.” „Šta si hteo da kažeš time, sine?” upitala ga je stara
gospođa; „kako možeš da govoriš tako?” „Pa, majko,” kazao je
Robin . opet, vrlo pošteno, „zar ti misliš da bih dopustio da sirota
devojka umre od ljubavi, i to zbog mene, kada je tako blizu, pod
rukom, i treba je samo uzeti?” „Sram te bilo, brate!” uzviknula je
mlađa sestra, „kako možeš da govoriš tako? Zar bi ti uzeo neko
stvorenje koje nema ni prebijene pare u čitavom svetu?” „Zaboga,
dete,” kazao je Robin, „lepota je miraz, a dobra ćud je dvostruki
miraz; kamo da ti imaš polovinu njene zalihe za svoj miraz.” I tako
joj je zapušio usta.
„Ja vidim,” kazala je onda starija sestra, „da ako Beti nije
zaljubljena, jeste moj brat. I čudim se što joj on još nije izjavio
ljubav; uverena sam da ona ne bi kazala ne.” „One koje pristaju
kada ih čovek upita,” kazao je Robin, „za jedan su korak pre onih
koje niko ne pita pristaju li, a dva su koraka pre onih koje pristaju
pre no što ih iko i pita; i to ti je odgovor, sestro.”
Ovo je naljutilo sestru, i u besu koji je obuzeo kazala je da su
stvari došle dotle da je vreme da se ta kuja udalji iz kuće; ali kako
okolnosti u kojima se ona nalazi ne dopuštaju čoveku da je sada
izbaci iz kuće, ona se nada da će otad i majka učiniti tako čim za to
bude prilika.
Robin je odgovorio da je neprilično da neko sa tako malo
pameti, kao njegova sestra, poučava glavu porodice i njegovu
suprugu o tome šta im valja činiti.
Svađa je uzimala maha; sestra je grdila, Robin je začikavao i
šegačio se, a sirota Beti je zbog toga strahovito gubila u porodici. Ja
sam bila čula o tome, i gorko sam plakala, i onda je stara gospođa
došla gore k meni, jer joj je neko bio rekao da sam to veoma primila
k srcu. Potužila sam joj se da su se lekari poneli veoma nepravedno
prema meni kad su me olako osudili, a da za to nisu imali ni malo
osnova; a kad se uzme u obzir moj položaj u porodici, nepravda je
još veća; no ja se nadam da nisam učinila ništa što bi umanjilo
56
njenu ocenu o meni, ili dalo povoda zađevicama između njenih
sinova i kćeri, i da meni više priliči da mislim na mrtvački sanduk
negoli na ljubav, pa je molim da ne dopusti da u njenom mnenju
stradam radi ičijih grešaka sem mojih vlastitih.
Ona je uvidela opravdanost mojih reči, ali kazala mi je da, pošto
je među njima nastala tolika galama, i njen mlađi sin govori takve
koještarije, ona želi da joj pošteno i iskreno odgovorim samo na
jedno pitanje. Kazala sam joj da hoću, i da ću to učiniti najpoštenije
i najiskrenije. Ele, pitanje je onda glasilo: Postoji li išta između
njenog sina Roberta i mene? Kazala sam joj uz najbolje uveravanje
o -svojoj iskrenosti — a to sam mogla da kažem mirne duše — da
nema ničega, niti je ikad bilo; kazala sam joj da se g. Robert šalio i
brbljao koješta po svome običaju, kao što sama zna, ali da sam ja to
uvek primala onako kako sam smatrala da i on misli: kao pust i
veseo razgovor, koji u sebi ne sadrži nikakvog drugog značenja; i
uverila sam je da između nas nema ni trunčice od onoga što je ona
mislila, a da su oni koji su tako nešto nagovestili, učinili veliku
nepravdu meni, i nikakvu uslugu g. Robertu.
Stara gospođa je bila potpuno zadovoljna, poljubila me je i
kazala mi veselo da pripazim na svoje zdravlje i da ni u čemu ne
oskudevam, i onda se oprostila. Ali kada je sišla, zatekla je sina i
kćeri kako se kavže; one su bile ljute, skoro do besnila, što ih je on
ismejavao kako nisu naočite, kako nikada nisu imale ljubavnika,
kako ih još niko nije zaprosio, i kako su toliko nametljive da se
bezmalo same nude, .i tome slično, Podsmevajući im se,
upoređivao ih je sa g-com Beti: kako je ona ljupka i dobroćudna,
kako peva i igra bolje od njih, i kako je mnogo lepša; govoreći sve
to, on nije propustio ništa što je moglo Da ih najedi. Stara gospođa
je došla među njih kada je svađa bila na vrhuncu, i da bi je okončala,
ispričala im je razgovor sa mnom, i moj odgovor da između g.
Roberta i mene nema ničega.
„Tu je pogrešila,” kazao je Robin, „jer kada između nas ne bi
bilo nečeg krupnog, bili bismo mnogo bliži nego što jesmo. Ja sam
joj kazao da je silno volim,” nastavio je, „ali nisam mogao da
uverim ždrebicu da govorim ozbiljno.” „Ja ne znam kako bi i mogao
to da učiniš,” kazala je njegova majka; „jer niko pri zdravoj pameti
57
ne bi mogao da ti poveruje da ozbiljno govoriš tako nešto jednoj
siromašnoj curi, čije prilike dobro poznaješ.”
„No, molim te, sine,” dodala je, „kad veliš da nisi mogao da je
uveriš da su tvoje namere ozbiljne, šta mi treba da mislimo o tome?
Jer ti tako ševrdaš u tvome izlaganju, da niko ne zna kada se šališ,
a kada govoriš ozbiljno; no kako vidim, iz tvoga sopstvenog
pričanja, da mi je devojka kazala istinu, želela bih da i ti tako isto
učiniš, i da mi ozbiljno kažeš — tako da se mogu osloniti na tvoju
reč — ima li ičega u tome ili nema. Misliš li ti to za zbilju ili ne? Jesi
li doista pošašavio ili nisi? Ovo je krupno pitanje; i ja bih volela da
nas oslobodiš brige.”
„Vere mi, majko,” odgovorio je Robin, „zaludan je posao
seckati dalje tu stvar, ili i dalje lagati o njoj; ja govorim ozbiljno,
toliko ozbiljno kao ma koji čovek koji bi stajao pod vešalima. Kada
bi gđica Beti kazala da me voli, i da hoće da se uda za mene, ja bih
je sutra ujutru ostavio da posti, i kazao bih joj „Hoću te za ženu”,
umesto da doručkujem.”
„E pa onda,” kazala je majka, „eto jednog izgubljenog sina”;.
ona je to izgovorila veoma ožalošćenim glasom, kao žena teško
zabrinuta zbog toga. „Ja se nadam, majko, da nije tako,” kazao je
Robin; „nikada čovek nije izgubljen kada ga nađe dobra žena.” „Ali,
dete moje,” kazala je stara gospođa, „ona je prosjakinja.” „Pa onda,
majko,” odgovorio je Robin, „utoliko većma potrebuje milosrđe;
uzeću je iz ruku parohije, i prosićemo zajedno.” „Loše je zbijati šalu
sa takvim stvarima,” kazala je majka. „Ja se ne šalim, majko,” kazao
je Robin; „doći ćemo da izmolimo tvoj oproštaj, majko, i tvoj
blagoslov, majko, i očev.” — „To je sve nastrano, sine,” kazala je
majka. „Amo ti to misliš ozbiljno, onda si propao.” „Na žalost,
mislim da nisam,” kazao je on, „jer uistinu strahujem da me ona
neće hteti. Posle sveg pućenja mojih sestara, mislim da nikada
neću moći da je nagovorim da pođe za mene.”
„Ovo je zaista krasna priča. Nije njoj svraka mozak popila. G-
đica Beti nije budala,” kazala je mlađa sestra. „Misliš li ti da je ona
naučila da kaže „ne” više nego drugi svet?” „Ne, gospođice
Mudrice,” kazao je Robin, „gđica Beti nije budala, ali se gđica

58
 Beti možda obrekla nekom drugom pa šta onda?” „Dabome,”
primetila je starija sestra, „mi na to ne možemo ništa da kažemo. A
ko bi onda to mogao da bude? Ona se nikada ne bavi izvan kuće;
dakle, mora da je jedan od vas dvojice.” „Ja na to nemam ništa da
kažem,” kazao je Robin, „mene ste ispitivale dovoljno; eno vam
moga brata. Ako mora da je jedan od nas dvojice, oborite se na
njega.”
Ove reči takle su starijeg brata do živca, i on je zaključio da je
Robin nešto opazio. Ipak, on se postarao da prikrije uznemirenost.
„Molim vas!”, kazao je, „nemojte da uplićete mene u vaše bajke;
velim vam, takvom se robom ne bavim; nemam ja ništa da kažem
nikakvoj r-đici Beti u ovoj parohiji,” i sa tim rečima je ustao i
zaždio. „Tako je,” kazala je starija sestra, „ja jamčim za moga brata;
on poznaje svet bolje.”
Tako se taj razgovor okončao, ali je starijeg brata doveo u
veliku pometnju. On je zaključio da je njegov brat sve otkrio, i bila
ga je obuzela sumnja da li nisam ja imala udela u tome; no pored
sveg njegovog nastojanja, nije mu polazilo za rukom da dođe do
mene. Naposletku toliko se pomeo, i bio je toliko očajan, da je
odlučio da se vidi sa mnom po svaku cenu. I tako jednoga dana
posle ručka, kada je video da se njegova starija sestra uputila gore
stepenicama, potrčao je za njom, uzviknuvši: „Čekaj, sestro, molim
te! Gde je ta bolesna cura? Može li čovek da je vidi? „Da,” odgovorila
je ona, „ja mislim da možeš; no pusti najpre mene da malo odem
do nje, pa ću ti onda reći.” I onda je dotrčala do vrata, da bi me
upozorila, i odmah ga pozvala. „Brate,” kazala je, „možeš da uđeš,
ako izvoliš.” I onda je on ušao, ačeći se u govoru kao i malopre.
„Dakle, gde je ta zaljubljena bolesnica?” kazao je ulazeći na vrata.
„Kako ste, gđice Beti?” Htela sam da ustanem sa naslonjače, ali bila
sam tako slaba da za dugo nisam mogla; i on je to primetio, kao i
njegova sestra, koja je kazala, „Hajde, ne trudite se da ustanete;
moj brat ne želi nikakvih ceremonija, naročito sada kad ste tako
slabi.” „Ne, ne, gđice Beti, molim vas lepo sedite na miru,” kazao je
on, i onda je i sam seo na stolicu prema meni, i izgledao je kao da
je silno veseo.

59
 Svojoj sestri i meni pričao je mnogo, s brda s dola, sad o
jednom, sad o nečem drugom, sa namerom da nas zabavi, a malo-
malo pa bi se vraćao na staru priču. „Sirota gđica Beti,” kazao je,
„tužno je voleti; eto, od ljubavi ste tako jadno uveli.” Najzad sam i
ja malo progovorila. „Drago mi je, gospodine, što vidim da ste tako
veseli,” kazala sam; „no mislim da je lekar mogao da nađe i neko
bolje zanimanje, a ne da zbija šalu na račun svojih bolesnika. Da
mene nije morila neka druga boljka, ja njega ne bih pustila k sebi
da me vidi, jer predobro znam jednu poslovicu o tome.” „Kakvu
poslovicu?” upitao je on. „Je l’ —

Tamo gde no ljubav je po sredi,

lekar kol’ko i magarac vredi.

Je li to ta poslovica, gđice Beti?” Osmehnula sam se, ali nisam

ništa kazala. „Da,” nastavio je on, „ja mislim da je dejstvom
dokazano da je po sredi ljubav; jer izgleda da vam je lekar bio od
male pomoći; vi se vrlo sporo oporavljate, kažu. Zato podozrevam
da ima nešto u tome, gđice Beti; slutim da je vaša boljčica
neizlečiva.” Osmehnula sam se i kazala, „Zaista, gospodine, moja
boljčica nije od te vrste.”
Tako smo neko vreme ćaskali o tome predmetu, ili o nečem
drugom isto tako beznačajnom. Posle nekog vremena zamolio me
je da im otpevam neku pesmu, na što sam se osmehnula i kazala da
su prošli dani moga pevanja. On je onda upitao da li bih volela da
mi on nešto odsvira na flauti; njegova je sestra na to kazala da ona
misli da svirku, ne bih mogla podneti zbog glavobolje. Ja sam se
poklonila i kazala, „Molim vas, gospođice, nemojte to da mi
uskratite; ja flautu veoma volim.” Onda je ona kazala, „E, pa onda
sviraj, brate.” On je na to izvadio ključ od svoje škrinje i kazao,
„Mila sejo, grozno sam len; molim te skokni dole i donesi mi flautu;
ona je tamo u mojoj fijoci”; on ju je namerno pogrešno uputio, ne
bi li se ona što duže zadržala tražeći instrument.
Čim je ona otišla, ispričao mi je sve što je njegov brat rekao o
meni, kao i koliko je on zabrinut zbog toga, a što je i bio razlog da
udesi ovu posetu. Uverila sam ga da ja o našoj vezi nisam ni slova
60
prozborila njegovom bratu niti ikome živom. Kazala sam mu o
strašnoj, nevolji u kojoj sam bila; da su me ljubav prema njemu, i
njegov savet da zaboravim tu ljubav i prenesem je na drugoga,
bacili u očajanje; i da sam hiljadu puta poželela da umrem a ne da
se oporavim, ako bih imala da se borim sa istim neprilikama kao i
ranije. Dodala sam da predviđam da ću morati da ostavim njegovu
porodicu čim budem ozdravila, i da se gnušam na pomisao da se
udam za njegovog brata posle onoga što je bilo između nas dvoje, i
da može da bude uveren da nikada više neću govoriti sa njegovim
bratom o tome predmetu; pa ako bi on prekršio sve zakletve i
obećanja koje mi je dao, i obaveze koje ima prema meni, on ipak
nikad neće moći da kaže da mu ja, koju je obrlatio da sebe nazove
njegovom ženom, i koja sam mu dopustila da me upotrebi kao
ženu, nisam bila verna kao što žena treba da bude, ma kakav on bio
prema meni.
Hteo je da mi odgovori, i kazao je da mu je žao što se ne dam
uveriti, i zaustio je da kaže još nešto, ali je čuo da njegova sestra
dolazi, kao što sam i sama čula; no ipak prisilila sam sebe da mu
kažem da me niko ne može nagovoriti da volim jednog brata a da
se udam za drugoga. On je zatresao glavom i kazao, „Onda je to
moja propast,” misleći na sebe; i u tome času ušla je u odaju
njegova sestra i kazala mu da ne može da nađe flautu. „Ele,” kazao
je veselo, „ova lenost ne ide; i onda je ustao i otišao da je sam
potraži, ali se vratio bez nje; to, dabome, nije bilo zato što nije
mogao da je nađe, no stoga što nije bio raspoložen da svira; a, osim
toga, posao radi kojega je svoju sestru poslao bio je svršen na drugi
način; jer on je samo želeo da razgovara sa mnom, što je i učinio
premda ne mnogo na svoje zadovoljstvo.
Meni je, međutim, pričinilo veliko zadovoljstvo što sam mu
slobodno kazala šta mislim, i to onako iskreno i otvoreno kao što
sam ispričala; i premda moje reči nisu ni najmanje delovale onako
kako sam ja želela, to jest, da se on obaveže prema meni više, ipak
one su mu oduzele svaku mogućnost da me napusti a da pritom ne
počini otvoreno verolomstvo i proigra svoju gospodsku časnu reč,
koja mu je tako često bila zalogom da me nikada neće ostaviti, no
će me uzeta za ženu čim bude došao do svoga imanja.
61
 GLAVA VII

Nije prošlo mnogo nedelja posle ovog, a ja sam počela da se

oporavljam i krećem po kući; no i dalje sam ostala setna i tražila
sam osamu, što je bilo začudo čitavoj porodici, osim onome koji je
znao razlog tome; ipak prošlo je dosta vremena pre no što je on
obratio ikakvu pažnju na to, i ja sam se, nevoljna da govorim kao i
on, ophodila sa poštovanjem prema njemu, no nikad nisam
pokušala da kažem ni jednu reč kojom bih ma šta nagovestila; i
tako je to trajalo šesnaest ili sedamnaest nedelja; tako da, budući
da sam svakoga dana očekivala da budem otpuštena, zbog toga što
me je porodica bila zamrzila, a u čemu nije bilo moje krivice,
mislila sam da neću čuti ništa više o ovome gospodinu — posle svih
njegovih svečanih zakletvi — no ostavljena poći u propast.
Najzad sam sama otvorila put svojoj seobi iz ove porodice; jer
kada sam jednoga dana ozbiljno razgovarala sa starom gospođom
o mojim prilikama, i o tome kako je moja boljka ostavila neku
težinu na mojoj duši, stara gospođa je kazala, „Strahujem, Beti, da
je ono što sam ti kazala o mome sinu imalo uticaja na tebe i da je
to razlog tvojoj seti; molim te, hoćeš li da mi kažeš kako ta stvar
stoji između vas dvoje, ako to možda nije neprilično? Jer, što se
Robina tiče, on se samo podruguje i šegači kada mu o tome
govorim.” „Pa, istinu govoreći, gospođo,” kazala sam, „ta stvar stoji
onako kako ja ne želim, i ja ću biti veoma iskrena prema vama, ma
šta me zadesilo. Gospodin Robert mi je nekoliko puta predlagao
brak, što ja nisam imala razloga da očekujem kad se uzme u obzir
moje siromaštvo; no ja sam mu se uvek opirala, i to možda rečima
odlučnijim no što meni priliči, kad se imaju u vidu obziri koje treba
da imam prema svakom glasu vaše porodice; ali,” kazala sam,
„gospođo, ja nikad nisam mogla toliko da zaboravim moje obaveze
prema vama i čitavom vašem domu, i da dam svoj pristanak na
nešto u čemu pouzdano znam da bih se zamerila vama, i odlučno
sam mu kazala da svaka misao o tome mora da bude daleko od
mene, osim ako bih imala vaš pristanak, kao i pristanak njegovog
oca, kome dugujem tolike nenadoknadive obaveze.”
62
 „Ta je li to mogućno, gđice Beti!” kazala je stara gospođa. „Onda
ste vi bili mnogo pravedniji prema nama no mi prema vama; jer Mi
smo svi na vas gledali kao na neku klopku za moga sina, i ja sam,
strahujući od toga, imala nameru da vas umolim da ostavite našu
kuću; no to vam još nisam pominjala zato što sam oe plašila da vas
prevelika tuga ponovo ne obori u postelju; jer mi vas još uvek
poštujemo, premda ne do te mere da bismo dopustili da se moj sin
upropasti zbog vas; no ako je tako kao što vi velite, mi smo se svi
teško ogrešili o vas.”
„Što se tiče istine o onome što sam vam kazala, gospođo,” rekla
sam joj, „upućujem vas na vašeg sina; ako on hoće da bude iole
pravedan prema meni, on vam mora reći samo ovo što sam vam ja
kazala.” Stara je gospođa otišla svojim kćerima i ispričala im je
čitavu povest, od reči do reči kako sam ja kazala; i budite uvereni
da su se one iznenadile, a kako i ne bi! Jedna je kazala da na to
nikada ne bi pomislila; druga, da je Robin budala; treća, da ona ne
veruje ni jedne reči od svega toga, i da jamči da će Robin ispričati
drugačiju priču. Ali stara gospođa, koja je bila odlučila da stvar
istera na čistinu pre no što se meni ukaže i najmanja prilika da
obavestim njenog sina o ovome što se zbilo između nas, odlučila je,
isto tako, da odmah porazgovara sa svojim sinom, i u tu svrhu
poslala je po nj; jer on je bio otišao kući nekog advokata u gradu, i
na glas da ga ona zove, odmah se vratio.
Svi su bili na okupu kada je on došao, i stara mu je gospođa
onda kazala, „Sedi, Robine; moram nešto da porazgovaram s
tobom.” „Od sveg srca, majko,” kazao je Robin veselo. „Nadam se
da će to biti o kakvoj dobroj ženici, jer sam zbog nje u velikoj
neprilici.” „Kako to može da bude?” upitala je njegova majka. „Zar
nisi rekao da si odlučio da uzmeš gđicu Beti?” „Jesam, majko,”
odgovorio je Robin, „ali ima neko ko zabranjuje oglašavanje u
crkvi.” „Zabranjuje oglašavanje! Ko bi to mogao da bude?”
„Glavom r-đica Beti,” kazao je Robin. „Kako to?” upitala je majka.
„Jesi li je, dakle, pitao?” „Jesam, majko, doista,” kazao je Robin;
„otkada se razbolela, izvršio sam pet napada, ali bio sam odbijen
svakoga puta; ždrebica je tako uporna da neće da se preda, niti da
popusti ni pod kojim uslovom, osim takvih kakve ja ne mogu

63
stvarno da pružim.” „Objasni mi te reči,” kazala je majka, „jer one
me iznenađuju; ja to ne razumem. Nadam se da ti to ne govoriš
ozbiljno.”
„Pa, majko,” kazao je on, „slučaj je dovoljno jasan što se mene
tiče, i on sam sebe objašnjava: ona me neće, tako veli; zar to nije
dovoljno jasno? Ja mislim da jeste, i dosta grubo uz to.” „Da, ona ti
postavlja uslove koje ne možeš da joj pružiš; šta bi to ona htela —
neko osiguranje? Udovičko uživanje trebalo bi da bude srazmerno
njenom mirazu; šta ona donosi?” „Ne, u pogledu imetka,” kazao je
Robin, „ona je dovoljno bogata; s te strane ja sam zadovoljan; ali
teškoća je u tome što ja ne mogu da ispunim njene uslove, a ona je
tvrdo rešena da bez toga ne pođe za mene.”
Sada su se sestre umešale u razgovor. „Majko,” kazala je
srednja, „sa njim je nemogućno razgovarati ozbiljno; on nikada
neće da odgovori neposredno; bolje će biti da ga ostaviš na miru, i
da učiniš kraj tome razgovoru.” Robin se malo naljuti na ovu
sestrinu grubost, ali joj je odmah vratio šilo za ognjilo. „Ima dve
vrste sveta, majko,” kazao je obraćajući se majci, „sa kojima se ne
možeš pregoniti: pametan čovek i budala; i kako je teško za mene
da se istovremeno nosim sa obojicom.”
Onda se umešala mlađa sestra. „Zaista, mi moramo izgledati
budale u očima moga brata,” kazala je, „ako on može da nas uveri
da je ozbiljno zatražio ruku gđice Beti, i da ga je ona odbila.”
„Odgovaraj, i ne odgovaraj, veli Solomun,” kazao je njen brat.
„Kada je tvoj brat rekao da ju je pet puta zaprosio, i ona ga pet puta
odlučno odbila, ja mislim da mlađa sestra ne treba da sumnja u
istinu o tome, kada majka nije posumnjala.” — „Ali, vidiš, moja
majka nije razumela,” kazala je srednja sestra. „Ima neke razlike,”
primetio je Robin, „između želje da stvar objasnim i tvrđenja da mi
ona ne veruje.”
„Pa onda, sine,” kazala je stara gospođa, „ako si sklon da nas
uputiš u tu tajnu, reci koji su bili ti teški uslovi?” — „Da, majko,”
kazao je Robin, „ja bih vam već to rekao, da mi ove devojke ne
dosađuju svojim upadicama. Uslovi su da moj otac i ti date svoj
pristanak; bez toga, ona se zarekla da neće više da čuje ni reči o
tome predmetu; a te uslove, kao što sam vam rekao, smatram da
64
nikada neću moći da ispunim. Nadam se da je ovo dovoljan
odgovor mojim brzopletim sejama, i da će malo pocrveneti.”
Ovaj ih je odgovor sve iznenadio, premda majku nešto manje,
zbog onoga što sam joj ja bila kazala. Što se kćeri tiče, one su neko
vreme ostale neme, ali je majka kazala pomalo uzrujano, „Dakle, ja
sam to već ranije čula, ali nisam mogla da verujem; no ako je tako,
onda smo se sve ogrešile o Beti, i ona se ponela bolje no što sam
očekivala.” „Da,” kazala je starija sestra; „ako je tako, njeno je
držanje bilo zaista lepo.” — „Priznajem,” kazala je majka, „da do
nje nema nikakve krivice, ako je on tolika luda da zavoli takvu
devojku; ali takav njen odgovor pokazuje više pošte prema nama
no što umem da izrazti; ja ću zbog toga ceniti tu devojku toliko
više, dokle god je budem poznavala.” — „Ali ja neću,” kazao je
Robin, „osim ako mi vi ne date odobrenje da se oženim njome.” —
„Ja ću o tome još da porazmislim,” kazala je njegova majka;
„uveravam te da kada ne bi bilo nekih drugih zameraka, ovako
njeno ponašanje moglo bi skoro da izmami moje odobrenje.” — „Ja
bih voleo kada bi ga ono izmamilo sasvim,” rekao je Robin; „kada
bi ti mislila na moje spokojstvo onoliko koliko misliš kako bi me
učinila bogatim, ubrzo bi nam dali svoj pristanak.”
„Pa, Robine,” kazala je ponovo njegova majka, „ti si zaista to
ozbiljno naumio. Zar zaista hoćeš nju da uzmeš?” — „Ja mislim da
nije lepo što me ponovo to pitaš. Neću da kažem da hoću da je
uzmem za ženu. Kako ja to mogu da rešim, kad vidiš da je ne mogu
dobiti bez tvoga pristanka. Ali hoću da vam kažem ovo: da govorim
ozbiljno, i da nikada neću uzeta drugu, ako to budem mogao da
sprečim. Beti ili nijedna, moj je odgovor, a koje će biti od toga
dvoga na tebi je, majko, da odlučiš, samo pod uslovom da moje
duhovite sestre nemaju pravo glasa u tome.”
Sve je ovo bilo užasno po mene, jer majka je počela da popušta,
a Robin ju je onda još više skolio. U drugu ruku pak, ona se uzela
savetovati sa najstarijim sinom, a on je upotrebio sve razloge na
svetu da bi je nagovorio da da pristanak; isticao je strasnu ljubav
svoga brata prema meni, i moje plemenite obzire prema porodici
kad sam odbila da se koristim onako časnom ponudom, i još
hiljadu sličnih stvari. Što se oca tiče, on je bio- čovek zauzet javnim
65
poslovima i trkom za sticanjem novaca, retko kada se bavio kod
kuće, i sve je domaće poslove prepuštao svojoj supruzi.
Možete lako verovati da kada je, kako su oni mislili, delo izišlo
na videlo, starijem bratu, u koga niko nije ništa sumnjao, nije bilo
tako teško ni opasno da mi prilazi slobodnije no ranije; štaviše,
majka mu je savetovala — upravo što je on i želeo — da
porazgovara sa gđicom Beti. „Može biti, sine,” kazala mu je, „da ćeš
ti moći dublje da prozreš u to nego ja, pa ćeš videti je li ona bila
toliko odlučna kao što Robin veli, ili nije.” Ovo je bilo taman po
njegovoj želji; i, tako reći odazivajući se majčinoj želji, došao je u
njenu sobu, gde je i mene pozvala, govoreći mi da njen sin ima da
porazgovara o nečem sa mnom, po njenoj želji, i onda nas je
ostavila same, zatvorivši vrata za sobom.
On mi je prišao, uzeo me u naručje i nežno me poljubio; ali
kazao mi je da je sada došla ona prekretnica koja treba da me učini
srećnom ili jadnom za ceo život; i da ćemo oboje biti upropašćeni
ne budem li ugodila njegovoj želji. Onda mi je ispričao celu priču o
onome što se zbilo između Robina (kako ga je zvao) i njegove
majke, i njihovih sestara, i njega samog. „A sada, dete,” kazao je,
„razmisli šta znači udati se za gospodina iz dobre kuće, u dobrim
prilikama, sa pristankom cele porodice, uživajući sva dobra koja
svet može da ti pruži; a u drugu ruku, šta znači potonuti u mračne
neprilike žene koja je izgubila svoj dobar glas; i premda ću ja u
potaji ostati tvoj prijatelj dokle god živim, ipak, pošto će se na
mene uvek sumnjati, tebe će plašiti sastanak sa mnom, a ja ću se
bojati da te priznam.”
Nije mi dao vremena da mu odgovorim, no je nastavio ovako,
„Ono što se dogodilo između nas, dete, — dokle god smo nas dvoje
saglasni da tako bude — može da se zakopa i preda zaboravu. Ja ću
uvek ostati tvoj iskren prijatelj, bez imalo naklonosti ka bližoj
prisnosti kada mi budeš postala snahom; i naši će razgovori uvek
biti samo čedni, ne koreći se uzajamno da smo nekad zastranili. Ja
te molim da razmotriš sve ovo, i da ne staješ na put svojoj
bezbednosti i blagostanju; i najzad da bi se uverila da ti ovo iskreno
govorim,” dodao je, „evo nudim ti pet stotina funti kao malu

66
nadoknadu za one slobode koje sam sebi dozvolio, i na koje ćemo
gledati kao na ludorije naših života, i, nadam se, okajati ih.”
On je sve ovo izgovorio mnogo potresenijim rečima no što ja
umem da izrazim, a to možete i zamisliti po tome što me je u
razgovoru zadržao duže od jednog sata i po; tako je odgovorio na
sve moje primedbe, i pojačao je svoje izlaganje svim onim
razlozima koje ljudska darovitost i umešnost mogu da smisle.
Ne mogu reći, međutim, da je ma šta od ovoga što mi je kazao
ostavilo na mene dovoljno Jak utisak, sve dok mi nije najzad
sasvim jasno rekao da, odbijem li njegov savet, on mora sa
žaljenjem da doda da naši odnosi, ovakvi kakvi su bili ranije,
moraju zauvek da prestanu; da iako on mene voli kao i pre, i isto
sam mu onoliko prijatna, ipak vrlina ga nije ostavila do te mere da
bi mu dozvolila da leži sa ženom koju njegov brat prosi za suprugu;
pa ako se on oprosti od mene, i ja ne pristanem na ovaj brak, pored
svega što bi on mogao da učini za me u pogledu izdržavanja, —
kako mi je prvobitno bio obećao — ipak on ne bi želeo da se
iznenadim što mora da mi saopšti da on ne sme dopustiti sebi da
se dalje sastaje sa mnom; i da, doista, to ne mogu ni da očekujem
od njega.
Primila sam ove njegove reči sa izvesnim znacima iznenađenja
i uznemirenosti, i mnogo me je truda stalo da se ne srušim, jer
zaista, teško je zamisliti koliko sam ga neizmerno volela; no on je
opazio moj nemir, i preklinjao me je da stvar ozbiljno razmotrim;
uveravao me je da je to jedini način da sačuvamo našu uzajamnu
naklonjenost; da u ovome položaju možemo da se volimo kao
prijatelji, u najvećoj ljubavi nepomućenih odnosa, slobodni od
sopstvenih opravdanih prekora, i slobodni od tuđih podozrevanja;
da će ostati moj dužnik dokle god bude živeo, i da će plaćati taj dug
dokle god bude disao. Tako je, ukratko, izazvao u meni neku vrstu
kolebanja: u jednu ruku prikazao mi je živim bojama opasnosti
kojima se izlažem, i doista zapalio mi je maštu slikama kako ću se
naći u belom svetu kao obična odbačena kurva, jer ništa bolje
nisam bila, i možda prokažena kao takva, oskudnih sredstava, bez
prijatelja i poznanika u čitavom svetu, van toga grada, jer u njemu
ne bih mogla da opstanem. Sve me je ovo uplašilo u najvećoj meri,
67
a on se još pobrinuo da mi sve go prikaže u najstrašnijim bojama.
U drugu ruku, nije propustio da mi prikaže lagan život i
blagostanje koji me očekuju.
Odgovarao je na sve primedbe koje sam mogla postaviti iz
naklonosti, i na osnovu ranijih obaveza, ukazavši mi na nužnost
preduzimanja drugih mera pred kojima smo se sada nalazili; a što
se tiče njegovog obećanja braka, priroda stvari, rekao je, okončala
je to time što sam ja po svoj prilici bila žena njegovog brata pre
onoga vremena na koje su se sva njegova obećanja odnosila.
Tako, ukratko, mogu reći, on me je obrlatio; oborio je sve moje
razloge, i počela sam da uviđam opasnost u kojoj sam se nalazila a
o kojoj ranije nisam mislila, naime, da me obojica napuste i da
budem ostavljena da se sama po svetu potucam.
To, i njegovo uveravanje, najzad su me savladali te dadoh
pristanak, iako uz veliko opiranje, te se moglo lako videti da ću poći
u crkvu kao tele na klanicu. Isto tako pomalo sam zazirala da li moj
novi suprug, prema kome, uzgred budi rečeno, nisam osećala ni
najmanju naklonost, neće biti dovoljno upućen da me uzme na
ispit zbog jedne druge stvari, kad prvom budemo legli u postelju;
no da li je njegov stariji brat to učinio namerno ili ne, ja ne znam,
tek on se postarao da svoga brata dobro napije pre nego što je ovaj
pošao u postelju, tako da sam srećom prve noći imala pijanog
suložnika. Ja ne znam kako je on to učinio, ali zaključila sam da je
to zacelo udesio zato da mu brat ne bi mogao da uoči razlike
između devojke i udate žene; i nikad on o tome nije gajio nikakve
sumnje, niti su ga zbog toga morile misli.
Ovde treba da se vratim malo unazad, onamo gde sam stala.
Kad se stariji brat onako poneo prema meni, njegov sledeći korak
bio je da saleti majku. I nije je ostavio na miru dok mu se nije
povinovala, a da o tome oca nije ni obavestio sem pismenim
putem, preko pošte; tako da je ona dala pristanak da naše venčanje
bude tajno, a da ona docnije o tome obavesti oca.
Onda se ulagivao svome bratu, i uveravao ga je kako mu je
veliku uslugu učinio time što je izdejstvovao majčino odobrenje,
što, iako je bilo tačno, doista nije učinio radi njega već radi sebe; i
tako mu je žestoko podvaljivao, da mu se onaj zahvaljivao kao
68
vernom prijatelju što je svoju naložnicu bacio svome bratu u
zagrljaj kao suprugu. Tako se ljudi lako odriču časti i pravde, pa čak
i hrišćanstva, radi svojih sebičnih smerova.
Moram sad da se vratim bratu Robinu, kako smo ga uvek zvali,
koji, kad je dobio majčino odobrenje, kao što rekoh gore, dođe s
tom vešću k meni i ispriča mi čitavu priču, sa iskrenošću tako
vidljivom, da moram priznati da mi je bilo žao što moram da
budem oruđe prevare nad jednim tako čestitim gospodinom. Ali tu
nije bilo pomoći; on me je hteo, a ja nisam bila obavezna da mu
kažem da sam bila naložnica njegovog brata, premda nisam imala
drugog načina da ga udaljim od sebe; i tako sam se malo pomalo
uplela, i eto, mi smo se venčali.
Stid mi zabranjuje da otkrivam tajne bračne postelje, ali ništa
se nije moglo dogoditi povoljnije po mene nego to što je moj muž,
kao što rekoh malopre, bio tako pijan kad je legao u postelju, da
ujutru nije mogao da se seti da li je između nas bilo ikakvog
opštenja ili nije, a morala sam da mu kažem da jeste, iako ustvari
nije, da bih se tako osigurala da ni o čemu drugom neće moći da mi
postavlja pitanja.
Priče koju kazujem tiču se vrlo malo dalje pojedinosti o ovoj
porodici, ili o meni samoj, u toku pet godina koje sam proživela sa
ovim mužem, sem što treba da kažem da sam! s |njime imala dvoje
dece, i da je on posle pet godina umro. On je doista bio vrlo dobar
muž prema meni, i zajednički život bio nam je vrlo prijatan; ali
kako bi od svojih nije dobio mnogo, i kako u svom kratkom veku
nije ni mnogo stekao, tako ni moje imovno stanje nije bilo naročito
zavidno, niti sam se tim brakom mnogo spomogla. Doista, sačuvala
sam obveznice starijeg brata, da će mi isplatiti pet stotina funti ako
pristanem da se udam za njegovog brata; i to, zajedno sa onim što
sam uštedela od onog novca koji mi je on ranije darovao, i otprilike
toliko isto koliko mi je od muža ostalo, ostavilo me je udovicom sa
otprilike hiljadu i dve stotine funti u džepu.
Istina, moje dvoje dece uzeli su srećom k sebi otac i majka
moga muža, i to je bilo sve što su dobili od r-đe Beti.
Priznajem, gubitak muža nije me ožalostio koliko bi trebalo; a
ne mogu reći ni da sam ga ikad volela koliko bi trebalo, ili koliko je
69
on sa svoje dobrote prema meni zasluživao, jer on je bio nežan,
ljubazan, dobroćudan čovek kakav se samo poželeti može; ali kako
mi je njegov brat vazda bio pred očima, bar dok smo živeli na selu,
to je on predstavljao za mene stalnu klopku; i nijednom nisam bila
u postelji sa svojim mužem, a da nisam poželela da sam u zagrljaju
njegovog brata. Pa iako taj brat posle našeg venčanja nije ispoljio
ni najmanji znak milošte te vrste, već se ponašao onako kako dever
treba da se ponaša, ja nisam mogla da se tako ophodim prema
njemu; ukratko, svakoga dana bila sam preljubnica i
rodoskrvnilica u svojim žudnjama, što je, bez sumnje, isto toliko
grešno.
Pre smrti moga muža, njegov stariji brat se oženio, a kako smo
mi tada živeli u Londonu, pisala nam je stara gospođa i pozvala nas
da dođemo na svadbu. Moj je muž otišao, ali ja sam se izgovorila
bolešću, i ostala sam kod kuće; jer, kratko rečeno, nisam mogla da
gledam kako odlazi drugoj ženi, iako sam znala da nikad više neće
biti moj.

70
 GLAVA VIII

Sad sam, kao što rekoh maločas, bila slobodna u svetu, a budući
još mlada i lepa, kao što mi je svako govorio, a uveravam vas da
sam i sama tako mislila, i sa priličnim imetkom u džepu, držala sam
se ne na maloj ceni. Udvaralo mi se nekoliko imućnih trgovaca, a
jedan naročito vatreno, neki prodavac platna i rublja, u čijoj sam
kući — poznavajući njegovu sestru — stanovala posle muževljeve
smrti. Ovde sam imala svaku zgodu i slobodu da se zabavljam i
provodim do mile volje, jer je sestra moga stanodavca bila
najlakomislenije i najveselije stvorenje koje sam ikad videla, i nije
bila onakva čuvarica svoje kreposti kakvom sam je u prvi mah
smatrala. Ona me je odvela među razuzdan svet, pa je čak i kući
dovodila nekoliko osoba — one kojima je volela da ugodi, — da vide
njenu lepu udovicu. Sad, kako glasina druguje sa budalama, mene
su ovde izvanredno mazili, imala sam obilje obožavalaca, i one koji
se nazivaju ljubavnicima; ali između svih njih nisam našla
nijednog čestitog prosca. Njihove namere bile su mi i suviše dobro
poznate da bih se opet dala uhvatiti u zamku te vrste. Sada je slučaj
bio obrnut: ja sam .u džepu imala novac, i nisam imala šta da im
kažem. Jednom me je prevarila ona varalica što se zove ljubav, i
igra je bila završena; sad sam bila rešila: ili udaja ili ništa, i to dobra
udaja ili nikakva.
Doista, volela sam društvo veselih i duhovitih ljudi, i oni su me
često zabavljali, kao što su to činili i oni drugi; ali primetila sam
tačno da najbistriji ljudi dolažahu s najdosadnijom nakanom; to
jest, najdosadnijom sa mojega gledišta. U drugu ruku, oni koji mi
prilažahu sa najboljim namerama, bejahu najdosadniji i
najneprijatniji svet. Nisam imala ništa protiv trgovaca; ali,
vaistinu, htela sam trgovca koji je pomalo i gospodin: da moj muž,
kad me povede u dvor ili u pozorište, liči na gospodina koji paše
mač; a ne na onoga čiji je kaput još zgužvan od uza pregače, ili
vlasulja od nošenja šešira; i koji izgleda kao da je privezan za svoj
mač, a ne mač za nj, i zanimanje mu se ogleda na licu.

71
 Ele, naposletku sam našla tu amfibiju, toga vodozemca koji se
zove gospodin trgovac; i kao pravedna kazna za moju ludoriju,
uhvatila sam se baš u onu zamku koju sam, tako reći, sama sebi
postavila.
Ovaj je isto tako bio platnar, jer iako je moja drugarica bila
voljna da se cenjka oko mene sa svojim bratom, ipak, kad su poveli
reč o tome, smatrali su, izgleda, da treba da budem naložnica; ja
sam međutim ostala verna mišljenju da žena koja ima novaca da
bude supruga ne treba nikada da bude naložnica.
I tako, moj ponos, a ne moje načelo, moj novac, a ne moja
vrlina, sačuvali su moje poštenje; ma da se pokazalo da bi bilo
mnogo bolje da me je moja drugarica prodala svome bratu nego što
sam se sama prodala trgovcu koji je bio raspusnik, gospodin,
dućandžija, i prosjak, sve zajedno.
Ali ja sam srljala (zamišljajući da se udajem za gospodina) u
propast na najgrublji način; jer kad je moj novi muž došao
odjednom do zamašnije svote novca, uzeo je da troši tako
rasipnički, da sav moj imetak, i sav njegov, ne bi trajao više od
jedne godine.
Otprilike tri meseca, on je bio vrlo nežan prema meni, i sve što
sam od toga dobila bilo je to što sam imala zadovoljstvo da gledam
kako veliki deo moga novca troši na mene. „Je li, mila moja,” veli
on meni jednoga dana, „kako bi bilo da malo otputujemo nekuda
na jedno nedelju dana?” — „Dobro, mili moj,” velim ja, „a kuda bi
hteo?” — „Svejedno kuda,” veli on, „ali naumio sam da nedelju
dana proživimo na visokoj nozi; ići ćemo u Oksford,” veli on.
„Kako,” upitah, „kako ćemo ići? Ja ne umem da jašem, a predaleko
je za kočije.” — „Predaleko!” veli on; „ništa nije predaleko za
šestopreg. Kad sa mnom nekuda ideš, vozićeš se kao vojvotkinja.”
— „Hm, mili moj, to je ludorija,” rekoh ja; „ali ako si baš naumio,
nemam ništa protiv.” Ele, čas polaska bio je utvrđen; imali smo
gospodska kola, vrlo dobre konje, kočijaša, postiljona, dva lakeja u
vrlo dobrim livrejama; jednog gospodina na konju, i paža sa perom
u kapi na drugom konju. Sva posluga nazivala ga je milordom, a ja
sam bila njena svetlost gospođa grofica, i tako su putovali do
Oksforda, i putovanje je bilo prijatno; jer, mora mu se priznati,
72
nijedan živi nikogović nije umeo bolje da igra ulogu lorda nego moj
muž. Razgledali smo sve oksfordske znamenitosti; sa dvojicom
trojicom profesora iz raznih koleža razgovarali smo o upisu na
univerzitet nekog sinovca, o kome se stara milord, i o tome da ovi
profesori budu njegovi vaspitači. Zabavljali smo se šegačeći se sa
nekolicinom siromašnih studenata, obećavajući im bar zvanje
kapelana na domu njegovog gospodstva kad se budu zaredili; i
tako, proživivši doista na velikoj nozi, ukoliko se troška ticalo,
otputovali smo u Northampton, i, ukratko, posle
dvanaestodnevnog skitaranja vratili smo se opet kući, lakši
otprilike za devedeset i tri funte sterlinga.
Sujeta je odlika pomodara. Moj je muž imao tu osobinu, i nije
cenio izdatke. Da biste mi verovali koliko malo temeljitosti ima u
njegovom žitiju, dovoljno je da vam kažem da je, otprilike posle
dve godine i četvrt, propao, dopao „sunđerane”7 i bio zatvoren, a
da bi bio pušten da se iz slobode brani, trebalo mu je položiti veći
novčani zalog nego što je on to mogao da učini, te je tako poslao po
mene da mu dođem.
To me nije iznenadilo, jer već pre izvesnog vremena videla sam
da je sve pošlo u propast, i gledala sam da spasem štogod, ako
mogu, za sebe; ali kad je poslao po mene, poneo se bolje nego što
sam očekivala. Kazao mi je otvoreno da je bio budala, jer je
dopustio da bude uhvaćen na prepad iako je to mogao da spreči; da
sad predviđa da neće moći da održi svoj položaj, i da stoga želi da
ja odem kući, i da u toku noći pokupim sve što je od vrednosti i
sklonim na sigurno mesto; a potom, kazao mi je, ako mogu da
izvučem sto ili dvesta funti za robu iz dućana, treba to da učinim;
„samo,” rekao je, „ja o tome ne smem ništa da znam, ni šta si uzela,
ni kuda si odnela; jer što se mene tiče,” veli, „odlučio sam da
pobegnem iz ove kuće i da nestanem; pa ako nikad više ne budeš
čula o meni, mila moja,” veli, „ja ti želim svako dobro; samo mi je
žao što sam ti naneo zlo.” Doista, kazao mi je na rastanku nekoliko
vrlo lepih reči; jer rekoh vam da je bio gospodin čovek, ali to mi je
bila i sva hasna od njegovog gospodstva: ophodio se prema meni

7
Dužnički zatvor, obično u kući sudskog izvršitelja, tako nazvan (sponging-
house) zbog visokih cena koje su zatvorenici plaćali za stan i hranu. — Prev.
73
vrlo lepo, čak i do posletka, samo je potrošio sve što sam imala i
ostavio mi je da poharam poverioce da bih mogla živeti.
Međutim, postupila sam onako kako mi je on kazao, to mi
možete verovati; i kad sam se tako oprostila od njega, nikad ga više
nisam videla,. jer on je našao načina da te noći, ili sledeće, pobegne
iz izvršiteljeve kuće; kako, ja to ne znam, jer sam čula samo to da
je došao kući oko tri sata izjutra, preneo ostatak svojih stvari u
Kovnicu, i zatvorio dućan; a kad je podigao sav novac koji je
mogao, prešao je u Francusku, odakle sam dobila od njega jedno ili
dva pisma, i ništa više.
Nisam ga videla kad je bio došao kući; jer, kad mi je dao
gorepomenuta uputstva, nisam ni sama gubila vreme, a nisam ni
imala razloga da se ponovo vraćam kući, gde su me poverioci mogli
naći i uhvatiti; jer kako je ubrzo potom bio izdat nalog o stavljanju
pod stečaj, mogli su me, po naređenju sudske vlasti sprečiti u
poslu. No moj muž, koji se očajnički oslobodio izvršiočevog
zatvora, spustivši se mal’ne sa vrha njegove kuće na krov druge
zgrade, i skočivši otuda, iako je visina iznosila bezmalo dva sprata
i odista bila dovoljna da slomi vrat, došao je kući i odneo svoju robu
pre no što su poverioci mogli da je zaplene; to jest, pre nego što su
mogli da izdejstvuju nalog o stečaju i da pošalju službenike da
izvrše zaplenu.
Moj je muž bio tako ljubazan prema meni — i ja opet velim:
njegovo je ponašanje bilo gospodsko — da me je u prvom pismu
koje mi je uputio, obavestio gde je založio — za trideset funti —
dvadeset truba finog holandskog platna, koje je vredelo preko
devedeset funti, i priložio je založnicu da bih ga mogla podići uz
isplatu duga, što sam i učinila, i dobila za nj preko sto funti,
prodajući ga na parče pojedinim domaćicama, kako se koja prilika
ukazala.
Međutim, kad sam razmotrila stvari, videla sam da je moje
stanje sa svim tim, i sa svim onim što sam spasla ranije, znatno
izmenjeno, i moj imetak znatno umanjen; jer, uračunavajući
holandsko platno, kao i jednu trubu finog muslina koju sam ranije
odnela, i nešto srebrnog posuđa i neke druge stvari, jedva sam
mogla isterati do pet stotina funti; a moj je položaj bio vrlo čudan,
74
jer iako nisam imala dece (imala sam jedno sa mojim gospodinom
platnarom, ali ono je umrlo), ipak sam bila neobična udovica: imala
sam muža i nisam ga imala, i nisam smela pomišljati da se opet
udajem iako sam dobro znala da moj muž nikad više neće videti
Englesku, pa makar živeo još pedeset godina. Tako, velim, bila sam
razlučena od braka, pa makar kakva mi ponuda bila učinjena, a
nisam imala nijednog prijatelja da se sa njim posavetujem u
pogledu položaja u kojem sam se našla, bar ne prijatelja kome bih
smela da poverim svoju tajnu; jer ako bi sudske vlasti bile
obaveštene o tome gde se nalazim, uhvatile bi me i oduzele mi sve
ono što sam bila spasla.
Plašeći se toga, prva mi je briga bila da se potpuno uklonim iz
sredine koja me poznaje, i da uzmem drugo ime. I to sam s
uspehom izvela, jer sam i sama prešla u Kovnicu, uzela tamo vrlo
skrovit stan, odenula se u udovičko ruho i nazvala se gđa Flanders.
Tu sam se sakrila, pa iako moji novi poznanici nisu znali ništa
o meni, ipak sam ubrzo stekla poveliko društvo; i da li zato što su
žene retke među svetom koji se obično nalazi ovde, ili zato što je
izvesna uteha u bedi ovoga mesta potrebnija nego drugde, ubrzo
sam uvidela da je prijatna žena veoma dragocena stvar među
ovdašnjim nesrećnim sinovima; i da oni koji ne mogu svojim
poveriocima da plate krunu za funtu, i ručavaju na veresiju u
gostionici kod Bika, ipak nalaze novaca da plate večeru, ako im se
žena sviđa.
Međutim, zasad sam bila van opasnosti, iako sam bila počela,
— kao ona prijateljica lorda Ročestra, koja je volela njegovo
društvo, ali je sve ostajalo samo na tome, — da stičem glasinu
kurve a ne i uživanje; te zato, sita toga mesta, kao i društva u
njemu, počeh da mislim na seobu.
Doista, čudne su me misli obuzimale kad sam gledala kako ljudi
u najtežim okolnostima, koji behu gore nego upropašćeni, i čije
porodice behu predmet njihovog užasavanja i tuđeg milosrđa,
ipak, dok im i poslednji novčić traje, pa i onda kad nemaju ni pare,
nastoje da utope svoju tugu u svome nevaljalstvu; i tako gomilaju
na sebe nove krivice, trude se da zaborave pređašnje stvari, kojih

75
bi upravo sada valjalo da se sete, stvaraju nove povode za kajanje,
i greše dalje, nalazeći u tome lek za prošli greh.
Ali ja nemam nimalo dara za propovedi; ti ljudi behu i suviše
zli čak i za mene. Bilo je nečeg užasnog i besmislenog u načinu
njihovog sagrešenja, jer sve je to bilo usiljeno čak i u njih; oni nisu
delovali samo protiv savesti, već i protiv prirode, i ništa nije bilo
lakše nego videti kako uzdasi prekidaju njihove pesme, a bledilo i
bol leže im na čelu, uprkos izveštačenih osmeha; štaviše, katkada
se reč otkine iz samih njihovih usta, kad se rastanu od svog novca
zarad nekog raskalašnog uživanja ili grešnog zagrljaja. Čula sam ih
kad uzdahnu duboko, pa uzviknu, „baš sam pravi pas! Pa, Beti,
draga moja, napiću ipak u tvoje zdravlje”, misleći pritom na čestitu
domaćicu koja možda nema ni pola krune za sebe i troje ili četvoro
dece. Sledećeg jutra opet je na redu kajanje, a možda će mu doći
jadna, uplakana žena, bilo da mu kaže kako su poverioci nju i decu
najurili iz kuće, bilo pak kakvu drugu užasnu vest; i to povećava
njegove samoprekore; ali kad porazmisli o tome i mozga mal’ne do
ludila, nemajući potpore ni u kakvim načelima, ničega u sebi niti
nad sobom da bi našao utehe, no videvši svuda samo tminu, on
pribegava istom olakšanju, naime, piću i razvratu, zapada u
društvo istih kakav je i sam, i ponavlja svoja zlodela, i tako svakim
se danom bliži propasti.
Nisam bila dovoljno nevaljala za ovakve ljude. Naprotiv, uzela
sam vrlo ozbiljno da razmotrim šta mi valja činiti: u kakvom sam
položaju i kojim putem treba da pođem. Znala sam da nemam
prijatelja, ni jednog jedinog prijatelja ni roda na svetu; i kad budem
potrošila ono malo što sam ostavila na stranu, videla sam da me
čekaju samo beda i gladovanje. Posle tih razmatranja, velim, i
užasavajući se mesta u kojem sam živela, reših se da odem.

76
 GLAVA IX

Bila sam se upoznala sa jednom trezvenom, dobrom ženom,

koja isto tako beše udova, kao i ja, ali u boljim prilikama. Njen je
muž bio neki pomorski kapetan koga beše zadesila nesreća da
pretrpi brodolom na povratku iz Zapadne Indije, a gubitak koji je
tom prilikom pretrpeo toliko ga se kosnuo da, iako je spasao život,
srce mu je bilo ucveljeno, i uskoro je umro; a njegova udovica,
gonjena od poverilaca, bila je primorana da potraži sklonište u
Kovnici. Pomoću prijatelja ona je ubrzo sredila svoje prilike, i bila
je opet slobodna; i saznavši da sam ja tu došla više da bih se sakrila
nego zbog nekih stvarnih sudskih progona, i videvši da ja kao i ona,
ili tačnije ona kao i ja, osećam opravdano gađenje prema tom
mestu i društvu, pozvala me je da boravim s njom u njezinoj kući
dokle god ne budem mogla da se smestim negde u svetu gde će to
meni biti po volji; uz to kazala mi Je da je vrlo mogućno da ću se
svideti nekom dobrom kapetanu broda u tom delu grada u kojem
ona stanuje.
Prihvatila sam njenu ponudu, i stanovala sam kod nje pola
godine, a ostala bih i duže da se u tome razdoblju nije desilo njoj
ono što je ona proricala meni, to jest, udala se veoma povoljno. Ali
ma kome da se sreća osmehnula, moja se kanda gasila, i namerila
sam se samo na dva tri nadmornara, ili takve nekakve ljude, a što
se zapovednika tiče, oni su obično bili od dve vrste. 1. Oni koji su
imali dobro mesto, a to će reći dobar brod, bili su rešeni da se ne
žene, sem uz miraz. 2. Oni koji su bili nezaposleni, želeli su ženu
koja bi im pomogla da dobiju brod; mislim na ženu koja bi, imajući
nešto novca, mogla da im omogući da sami postanu udeoničari
dobrog dela broda, te tako da lakše privole vlasnike da ih uzmu u
službu; ili (2) ženu koja, iako nema novca, ima prijatelje uticajne u
brodarstvu, koji mogu pomoći mladom čoveku da dobije dobar
brod; nijedno od ovoga dvoga nije bio moj slučaj, te je izgledalo da
ću ostati na cedilu.
Iskustvom sam uskoro došla do saznanja da stvari u pogledu
braka drukčije stoje, da su venčanja ovde posledice smišljenih
77
planova, interesa, trgovine, a da ljubav u tome nema udela, ili tek
vrlo malo.
Da — kao što reče moja zaova u Kolčestru — lepota, duhovitost,
uljudnost, razboritost, dobroćudnost, lepo ponašanje,
obrazovanost, vrlina, pobožnost, ili ma koja druga odlika, telesna
ili duševna, nisu nikakva preporuka; da samo novac čini ženu
prijatnom; da muškarci zaista biraju svoje naložnice po ukusu
svoje naklonosti, i da je potrebno da kurva bude lepa, stasita, da se
dobro drži i milo ponaša; ali kad je u pitanju supruga, nijedna
nakaznost ne zaprepašćuje maštu, nijedno zlo razbor; glavno je
novac; miraz nije ni naopak ni nakazan, i novac je uvek mio, ma
kakva žena bila.
S druge strane, kako tržnica ide neprestano muškarcima na
ruku, uvidela sam da su žene izgubile povlasticu da kažu ne; da je
sada blagonaklona milost zatražiti devojačku ruku, a ako bi neka
mlada gospođica bila tako gorda da makar i prividno kaže ne, nikad
joj se više neće ukazati prilika da to učini dvaput, još malje da
popravi taj pogrešni korak i da prihvati ono što je naizgled odbila.
Muškarci uvek imaju takav izbor, da je sudbina žena vrlo žalosna;
jer oni mogu da zakucaju na sva vrata, pa ako bi se desio redak
slučaj da čovek u jednoj kući bude odbijen, zacelo će biti primljen
u sledećoj.
Sem toga, opazila sam da se muškarci ne ustručavaju da krenu
u lov na miraz, kako oni to nazivaju, ma da sami nemaju nikakvog
imetka na osnovu kojega bi miraz tražili, niti vrednosti da bi ga
zaslužili; i drže se pritom tako visoko, da je ženi jedva dozvoljeno
da se raspita o karakteru ili položaju čoveka koji polaže pravo na
nju. O tome sam videla primer u slučaju jedne mlade devojke koja
je stanovala u susednoj kući i s kojom sam se bila sprijateljila; njoj
se udvarao neki mladi kapetan, pa iako je imala blizu dve hiljade
funti miraza, tek malo se raspitala kod nekih njegovih suseda o
njegovom karakteru, njegovom moralu, njegovom imovnom
stanju, i vaistinu to je za nj bio povod da joj prilikom sledeće posete
kaže da mu je to vrlo krivo i da joj više neće dosađivati svojim
posetama. Čula sam o tome, a naše poznanstvo bilo je već počelo.
Otišla sam joj da s njom o tome porazgovaram; upustila se sa
78
mnom u prisan razgovor, i slobodno mi je otvorila svoje srce.
Opazila sam odmah da iako je smatrala da se taj čovek vrlo ružno
poneo prema njoj, ona ipak nije imala snage da ga prezre; i njen
ponos bio je teško ranjen time što ga je izgubila, a naročito zato što
ga je dobila jedna sa manjim mirazom.
Okrepila sam njen duh protiv takve podlosti, kao što to nazvah;
kazala sam joj da bih ja, i ovakva sirota kakva sam, prezrela čoveka
koji bi mislio da treba da ga primim samo na njegovu sopstvenu
preporuku; kazala sam joj isto tako da njoj nije potrebno da se
povinuje ponižavanju koje nam nameću običaji našega vremena,
kad već ima lep imetak; da je već dovoljno zla u tome što muškarci
mogu da vređaju nas koje imamo malo novca, a ako ona dozvoljava
da takva uvreda prođe bez negodovanja, sama će doprineti da bude
na maloj ceni u svakoj prilici; da ženi nikad ne može pofaliti zgoda
da se osveti muškarcu koji se rđavo poneo prema njoj, i da ima više
načina da se takav bratac unizi, ili pak žena je zacelo najnesrećnije
stvorenje na svetu.
Njoj su se moje reči veoma svidele, i kazala mi je ozbiljno da bi
mu vrlo rado pokazala koliko mu zamera, pa ili da ga ponovo vrati
sebi, ili da ima zadovoljstvo da njena osveta bude javna, koliko god
je to mogućno.
Kazala sam joj da ću joj reći — bude li htela da primi moj savet
— kako će da ostvari svoje želje u oba ta slučaja; i da ću se obavezati
da toga čoveka dovedem pred njena vrata, gde će moliti da bude
pušten unutra. Ona se osmehnula na to, i brzo sam videla da njena
omraza nije tako velika da bi ga dugo ostavila da čeka pred
vratima, ako bi došao.
Međutim, pokazala se vrlo sklona da sasluša moj savet; zato joj
rekoh da najpre treba da učini jedno pravedno delo prema samoj
sebi, naime, da onde gde je pričao među damama da je on nju
ostavio, i preimućstvo prekidanja pridavao sebi, ona treba da se
postara da se raširi vest — a zgoda joj za to ne može pofaliti — da
se ona raspitala o njemu i njegovim prilikama, i da je saznala da on
nije čovek za kojega se izdavao. „Treba im reći, isto tako,
gospođice,” rekoh ja, „da on nije čovek za kakvoga ste ga držali, i
da ste smatrali da nije bezopasno upuštati se s njim; da ste čuli da
79
je zle naravi, i da se hvalisao kako je tolike žene prevario, i naročito
da je moralni raspusnik,” itd. U ovom poslednjem bilo je doista
nešto istine; ali nisam opazila da bi ga ona zbog toga mnogo manje
volela.
Ona je sve to vrlo rado prihvatila, i odmah se dala na posao da
pronađe oruđa. U tome traganju imala je vrlo malo teškoća; jer kad
je ukratko ispričala svoju povest dvema blebetaljkama, svojim
prijateljicama, ta je priča postala predmet koji se uz čaj pretresao
svuda u tom delu grada, pa sam je oe i ja naslušala gde god sam
otišla u posetu; a kako se znalo da je gospođica moja poznanica,
često se tražilo i moje mišljenje, i ja sam istinitost priče
potvrđivala, uz sva obavezna dodavanja, i prikazivala sam toga
čoveka u najcrnjim bojama; a kao poverljivo obaveštenje dodavala
sam nešto što blebetaljke nisu znale, naime, da sam čula da su
njegove prilike vrlo rđave; da mu je neophodno potreban novac da
bi potkrepio svoj položaj kod vlasnika broda kojim zapoveda; da
njegov udeo nije uplaćen, i ako ne bude uplaćen brzo, vlasnici će ga
udaljiti s broda, a njegov prvi oficir, koji je ponudio da kupi onaj
udeo koji je kapetan bio obećao da će uzeti, verovatno će preuzeti
zapovedništvo.
Dodala sam, jer sam se na tog lupeža — tako sam ga zvala — bila
strašno ispizmila, da sam čula isto tako da se zucka da ima živu
ženu u Plimutu, i još jednu u Zapadnoj Indiji, a svima je bilo
poznato da takve stvari nisu veoma neobične kad su u pitanju
gospoda te vrste.
Dejstvo je bilo onakvo kakvo smo obe želele, i ubrzo je
gospođica iz susedstva, koja je imala oca i majku od mojih su i ona
i njen miraz zavisili, bila zatvorena u kuću, a njemu je njen otac
zabranio pristup. Isto tako u još jednoj kući devojka je imala
hrabrosti — ma koliko to bilo neobično — da kaže n e; i ma na moja
vrata on zakucao, nalazio je svuda samo na prekore zbog svoje
oholosti, kao i zbog uskraćivanja prava devojci da se raspita o
njegovom karakteru, i tome slično.
On je sad već i sam počeo da uviđa svoju grešku; i kad je već
video da su se sve udavače s ove strane reke uplašile od njega,
prešao je u Ratklif, i upoznao se sa nekim tamošnjim gospođicama;
80
no iako su neke od njih, shodno kobnom običaju vremena, bile
dosta sklone proševini, bio je zle sreće da je glasina o njemu stigla
za njim preko reke; tako da iako Je mogao imati više nevesta,
nijedna od njih nije bila mirazuša, a on je takvu ženu hteo.
Ali ni ovo nije bilo sve; ona sama vrlo je spretno izvela još
nešto: udesila je da joj jedan mlad gospodin, njen rođak, dolazi u
posetu dva ili tri puta nedeljno, u gospodskim kočijama i sa
poslugom u skupim livrejama, a njene dve zastupnice i ja odmah
smo svuda pronele glas da ovaj gospodin dolazi k njoj da joj čini
svoje podvorenje, da njegovi prihodi iznose hiljadu funti godišnje,
da je on zaljubljen u nju, i da će ona preći svojoj tetki u grad, jer je
tome gospodinu nezgodno da se dovozi svojim kočijama u
Roterhajt, budući da su ulice tako uzane i džombaste.
Ovo je odmah upalilo. Kapetanu su se svi smejali, i on je bio
gotov da se obesi; pokušavao je na sve moguće načine da joj se opet
približi, i pisao joj je najstrasnija pisma na svetu; ukratko, tek posle
velikog zalaganja bilo mu je odobreno da joj učini podvorenje,
kako reče, samo da bi skinuo ljagu sa svog dobrog imena.
Prilikom ovog susreta ona mu se potpuno osvetila; jer kazala
mu je da se ona pita šta to on misli o njoj kad smatra da ona treba
da sklopi jedan tako važan ugovor, kao što je brak, a da se pritom
ne obavesti o prilikama čoveka za koga treba da se uda; a ako on
misli da će nju neko nagnati u brak, i da se ona nalazi u istim
prilikama u kojima su možda njene susede, naime, da uzme prvog
krštenog čoveka na kojega se nameri, on se vara; da je, jednom
rečju, njegov karakter doista rđav, ili je pak vrlo rđavo zabeležen
kod svojih suseda; i ne bude li mogao da razjasni neke stvari, koje
su je s pravom ozlojedile, ona nema ništa više da mu kaže, sem da
ga uveri da se ne boji da kaže n e, bilo njemu, bilo ma kome drugom.
A onda mu je ispričala šta je čula o njegovom karakteru, ili
tačnije šta je sama podstakla mojom pomoću, naime, kako nije
platio svoj udeo za brod kojim zapoveda i čiji je tobože suvlasnik;
o tome kako su pravi vlasnici rešili da ga udalje s broda, a da
zapovedništvo predadu njegovom prvom oficiru; o sablažnjivim
pričama koje se čuju o njegovom moralu: da se vija sa takvim i
takvim ženama, i da ima venčanu ženu u Plimutu, i još jednu u
81
Zapadnoj Indiji, i tome slično. I onda ga je upitala: zar nema
dovoljno razloga da ga odbije ako on ove optužbe ne razjasni, i da
zahteva da dobije objašnjenje o ovako značajnim pitanjima.
Njega su njene reči toliko zaprepastile da je bio zanemio, i,
sudeći po njegovoj pometenosti, ona poče da veruje da je sve to
istina, iako je sama bila tvorac tih glasova.
Posle izvesnog vremena on se malo pribrao, i otada je bio
najskrušeniji, najponizniji, i najusrdniji udvarač na svetu.
Upitala ga je da li on misli da je ona pala na tako niske grane
da- bi mogla, ili da bi trebalo, da podnosi takav postupak, i da li ne
uviđa da njoj nisu bili potrebni ni oni koji su nalazili da je vredno
da budu prema njoj pažljiviji nego što je bio on; misleći pritom na
onoga gospodina koji joj se kao bajagi udvarao.
Pomoću ovih majstorija naterala ga je da joj se potčini u svemu,
i da je obavesti kako o svojim prilikama tako i o svome vladanju.
Podneo joj je neoborive dokaze o tome da je uplatio svoj udeo u
brodu; doneo joj je uverenja vlasnika broda da su lažni i
neosnovani glasovi o tome da oni nameravaju da mu oduzmu
zapovedništvo; ukratko, bio je sušta suprotnost onoga što je bio
ranije.
Na taj način uverila sam je da, ako se muškarci koriste svojim
preimućstvom nad nama u pitanju braka — pod pretpostavkom da
postoji mogućnost izbora, i da su žene tako popustljive — to dolazi
jedino otuda što ženama nedostaje hrabrost da brane svoj položaj,
ma da, kako veli lord Ročester:
Nikad žena ne posrne tako, da zavodnik ne plati nekako.
Posle toga ova je gospođica tako dobro igrala svoju ulogu, da
iako je bila odlučila da se uda za toga čoveka, pa je to i bila njena
glavna meta, on je ipak silne muke video dok je dobio njenu
privolu; a ona to nije postigla time što bi se gordila ili njega držala
na odstojanju, no mu je, s pravom vratila šilo za ognjilo; jer kao što
je on glumio dostojanstvenost da bi time bio iznad podozrenja — i
tim povodom nastao prekid između njih — ona ga je sad naterala
da joj se potčini i odgovori na sva mogućna njezina pitanja u
pogledu njegovih prilika, a time je tako reći zatvorila vrata pred
njegovim zavirivanjem u njena poslovanja.
82
 Njemu je bilo dovoljno da je dobije za ženu. Što oe tiče njenog
novca, kazala mu je otvoreno, kao što je njemu poznato njeno
imovno stanje, pravo je da i ona zna njegovo; pa iako on zna njene
prilike samo po čuvenju, on ju je toliko uveravao u svoju večitu
ljubav, da od nje zacelo ne može tražiti ništa više sem njenu ruku,
i slična ljubavna prenemaganja. Ukratko, on više nije imao obraza
da pita o njenom mirazu, i ona se time koristila, pa je ceo svoj
miraz dala na čuvanje, izvan njegovog domašaja, o čemu on ništa
nije znao, a bio je veoma zadovoljan onim što je dobio.
Istina, ona je i tako bila dosta imućna, a to će reći, imala je
hiljadu i četiri stotine funti u gotovu, i to mu je predala; a ono
drugo, posle izvesnog vremena, iznela je na videlo kao svoj
uzgredan prihod, što je on primio kao veliku olakšicu — iako taj
novac neće biti njegov — u podmirivanju njenih posebnih
troškova; i moram da dodam da je time gospodin postao ne samo
ponizniji u svojim nastojanjima da je osvoji, već je bio i mnogo
uslužniji muž kad ju je stekao. Ne mogu a da ne podsetim gospođe
koliko same unižavaju svoj položaj kao žene, a ako ćete mi verovati
da govorim bespristrasno, taj je položaj ionako već nizak; velim,
unižavaju svoj položaj više nego što treba, i unapred
dozvoljavajući muškarcima da ih vređaju — a priznajem da ne
uviđam potrebu toga — pripremaju same mučenje koje će uslediti.
Stoga ova priča može da posluži da žene uvide da se
preimućstvo ne nalazi toliko na suprotnoj strani, kao što to
muškarci misle; pa iako može biti tačno da je muškarcima
dozvoljeno da previše biraju između nas, i da ima žena koje će
možda osramotiti svoj rod, biti jevtine i previše popustljive, ipak,
ako oni žele da steknu valjane žene, videće možda da su one obično
tvrd orah, a da one koje su drukčije često pokazuju takve
nedostatke, kad se dobiju, da tim veću vrednost imaju one koje su
teže pristupačne, i onda ljudi gube volju da nastave svoje lako
udvaranje, i ne očekuju da će steći dragocene supruge u onima koje
se odazivaju na prvi poziv.
Ništa nije izvesnije nego da žene uvek dobivaju u očima
muškaraca ako se drže na visini i ako pokazuju svojim vajnim
obožavaocima da ne dozvoljavaju omalovažavanja, i da se ne boje
83
da to kažu. Oni nas strahovito vređaju kad nam govore kako ima
mnogo žena; da su ratovi, i more, i trgovina, i drugi poslovi odveli
tolike ljude u daleke strane, i da nema srazmere u broju muškaraca
i žena; ali ja sam daleko od toga da poverujem da je broj žena tako
veliki, ili broj muškaraca tako mali; no ako oni baš hoće da im
kažem istinu, nepovoljan položaj žene strašna je sramota za
muškarce, i on proizlazi samo iz pokvarenosti i razvrata našega
doba, te je, kratko rečeno, broj ljudi s kojima jedna poštena žena
sme da se upušta zaista vrlo malen, i tek po gdegde nađe se čovek
vredan pažnje poštene žene.
Ali čak i iz ovoga sledi samo to, da žene treba da budu veće
probiračice; jer otkuda mi znamo pravi karakter čoveka koji čini
bračnu ponudu? Reći da žena treba da bude pristupačnija u ovoj
prilici, znači reći da mi treba da budemo smelije da rizikujemo,
zbog veće opasnosti koja nam preti, a to je veoma besmisleno.
Naprotiv, zato što je opasnost veća, žene imaju deset hiljada
puta više razloga da budu oprezne i uzdržane; i budu li obazrive,
otkriće svaku varalicu koja bi im mogla ponuditi ruku; jer, kratko
rečeno, danas ima vrlo malo ljudi čiji je život čist i svetao; i budu li
se žene samo malo raspitale, brzo će moći da upoznaju muškarce i
da sebe spasu. Što se tiče onih žena što ne drže da je vredno da
porazmisle o svojoj bezbednosti, što, nezadovoljne svojim
sadašnjim stanjem, jure u brak kao guske u maglu, mogu im reći
samo to da se za njih valja moliti bogu, kao i za druge nevoljnike, i
da liče na one koji se kockaju svojim imanjem, stavljajući ga na
takvu lutriju gde na jedan zgoditak sto hiljada ostaje u bubnju.
Nijedan pametan čovek neće ceniti ženu ništa manje zato što
mu nije odmah pala u zagrljaj, ili što nije primila njegovu
proševinu, a da se prethodno nije obavestila o njemu i njegovom
karakteru; naprotiv, morao bi misliti o njoj kao o najslabijem
stvoru i prezreti njene umne sposobnosti, kad, imajući samo jedan
život, stavlja sreću tog života odjednom na kocku i čini da brak, kao
smrt, bude skok u pomrčinu.
Volela bih da držanje žena bude malo sređeno u jednoj
pojedinosti, od koje upravo mi danas najviše patimo; to dolazi
samo otuda što nama nedostaje hrabrost, što se plašimo da se
84
uopšte nećemo udati, i da ćemo se naći u onom strašnom životnom
položaju da budemo nazvane usedelicama. To je, velim, klopka za
žene; ali kad bi se žene samo jednom uzdigle iznad tog straha, i
ponele se valjano, izvesnije bi izbegle opasnosti držeći svoj položaj
— u jednom slučaju koji je tako neminovno neophodan po njihovu
sreću — nego ovako, izlažući se; pa ako se i ne udadu prebrzo,
nadoknadiće to time što će se udati bolje. Uvek se prerano udomi
ona koja je dobila rđavog muža, a nikad se nije prekasno udala ona
koja je dobila dobroga; jednom rečju, nema žene — izuzimajući
nakaze i propalice — koja se pre ili posle neće valjano udati ako
bude smotrena i razborita; ali bude li hitala, sva je prilika da će
nastradati.

85
 GLAVA X

Ali prelazim sada na svoj slučaj, koji u ovo vreme nije bio
nimalo određen. Okolnosti u kojima sam se nalazila zahtevale su
da što pre nađem dobroga muža, ali ubrzo sam uvidela da to neću
postići ako budem jevtina i popustljiva. Uskoro se saznalo da
udovica nema novaca, a reći to bilo je isto što i reći sve najgore o
meni, iako sam bila obrazovana, lepa, duhovita, skromna, i
prijatna; nije važno da li sam s pravom ili ne pripisivala sebi sve te
osobine, ali, velim, sve one zajedno nisu bile dovoljne bez toga
đubreta. Ukratko, govorilo se, udovica nema novaca.
Stoga sam odlučila da je potrebno da promenim mesto
boravka, da se pojavim negde drugde, pa čak i da promenim svoje
ime, ako to bude potrebno.
Saopštila sam tu svoju misao svojoj prisnoj prijateljici, gospođi
kapetanici, kojoj sam tako odano poslužila u njenom slučaju, i koja
je bila isto tako gotova da i meni tu uslugu vrati. Nisam se ustezala
da joj otvoreno prikažem svoj položaj; moj imetak bio je neznatan,
jer prilikom okončanja moje poslednje veze, ubrala sam tek oko
pet stotina i četrdeset funti, a nešto sam i od toga bila potrošila;
ipak, imala sam još oko četiri stotine i šezdeset funti, mnogo vrlo
skupocenih haljina, zlatan časovnik, nešto nakita, ma da ne
naročito dragocenog, i nerasprodatog platna u vrednosti oko
trideset ili četrdeset funti.
Moja draga i odana prijateljica, kapetanica, toliko je cenila
uslugu koju sam joj učinila, i nije ostala samo veran prijatelj no,
znajući moje prilike, često mi je davala poklone, kad bi joj novac
došao do ruku, i to do potpunog iznosa izdržavanja, tako da od
svog novca ništa nisam trošila; i najzad mi je učinila ovaj nesrećni
predlog, naime: onako kao što se muškarci kočopere, kao da miraz
koji im žena donosi tobož odgovara njihovoj vrednosti, pravo je da
im se vrati ravnom merom, i ako je mogućno da se obmanjivač
obmane.

86
 Kapetanica mi je, kratko rečeno, stavila tu misao u glavu, i
kazala mi je da ću, budem li slušala njen savet, zacelo dobiti
bogatog muža koji me nikad neće prekoreti što sam bez imetka.
Kazala sam joj da ću se potpuno predati njenom vođstvu, i da neću
imati ni jezika da govorim o tome ni nogu da kročim ma kuda
drugde osim onamo kuda bi me ona uputila, uverena da će me ona
izvući iz svake teškoće u koju bih mogla zapasti, a ona mi reče na
to da za sve ona jamči i da se ništa ne brinem.
Prvi korak koji je preduzela bio je taj što mi je kazala da je
zovem bratanicom i da otputujem kući nekih njenih rođaka u
unutrašnjost, kuda me je uputila, i gde je dovela i svoga muža da
me poseti; i nazivajući me bratanicom, udesila je stvar tako da su
me i njen muž i ona najsrdačnije pozvali da dođem u London da
živim s njima, jer oni su sad stanovali u jednom sasvim drugom
kraju. A potom je kazala svome mužu da ja imam najmanje hiljadu
i pet stotina funti imetka, i da je vrlo verovatno da ću imati i mnogo
više.
Bilo je dovoljno reći toliko njenom mužu; sa moje strane nije
bilo potrebno ništa da govorim. Imala sam samo da sedim i čekam,
jer odmah se raščulo po čitavoj okolini da je mlada udovica u
gostima kod kapetana —— bogata miraždžika, da ima najmanje
hiljadu i pet stotina funti u gotovu, a verovatno će imati još mnogo
više, i da to, kaže kapetan; i ako je iko o tome upitao kapetana, on
se nije ustručavao da to potvrdi, premda o celoj stvari nije znao
ništa sem onoga što mu je žena kazala; i on u tome nije video
nikakvo zlo, jer je zaista verovao da je tako. Na glas o ovome
bogatstvu, odmah sam stekla dovoljno obožavalaca, kako su oni
sebe nazivali i mogla sam da biram ljude, što, uzgred rečeno,
potvrđuje ono što sam malopre kazala. Kad je stvar tako stojala, a
imajući da odigram vrlo lukavu igru, sad je valjalo samo da između
svih njih proberem onoga koji najviše odgovara mojoj svrsi; to jest,
čoveka koji će se najviše osloniti na rekla-kazala o mirazu, a neće
previše ispitivati pojedinosti; a ne postignem li to, nisam postigla
ništa, jer moj slučaj nije dozvoljavao mnogo ispitivanja.
Izabrala sam svoga ptića bez mnogo poteškoća, rukovodeći se
načinom na koji mi se udvarao. Pustila sam ga da me uverava kako
87
me voli više nego ikoga na svetu; da je njemu dosta samo to ako
hoću da ga učinim srećnim; a znala sam da on sve to govori na
osnovu pretpostavke da sam vrlo bogata, ma da mu ja o tome
nisam kazala ni jedne reči.
To je bio moj ptić; ali valjalo ga je do kraja ispitati; jer doista u
tome se sastojala moja sigurnost; obmane li on, sa mnom je gotovo,
kao što sam znala da će on biti gotov, ako me bude uzeo; i ne budem
li malo nepoverljiva prema njegovom imovnom stanju, to će ga
zaista navesti da se pomalo raspi ga o mome; i zato sam najpre kao
bajagi sumnjala u njegovu iskrenost, i kazala sam mu da mi se on
možda udvara zbog moga miraza. Zaglušile su mi uši njegove
gromke izjave, kao one gore pomenute, ali ja sam još jednako kao
bajagi sumnjala.
Jednoga jutra skinuo je svoj dijamantski prsten, i na oknu
prozora moje sobe zapisao je ovaj stih:

Tebe ljubim, tebe samo.

Pročitala sam, i zamolila sam ga da mi pozajmi prsten, pa sam

onda njime dopisala ispod toga:

Prazne reči, mi to znamo.

Onda on opet uze prsten pa napisa još jedan stih, ovako:

Dobrota je jedino imanje.

Ja opet pozajmih prsten te napisah ispod toga:

Al’ zlato je jedino uzdanje.

Pocrveneo je kao rak kad je video da sam mu tako brzo

doskočila, pa mi skoro ljutito reče da će me pobediti, i opet napisa
ovako:
88
 Prezirem zlato, ali ljubim vas.

Stavila sam sve na poslednju pesničku kartu, kao što ćete

videti, te smelo napisah ispod poslednjeg stiha:

Sirota ja sam, gde je sada spas?

Ovo je o meni bila žalosna istina; ne znam da li mi je on verovao

ili nije; tada sam mislila da ne veruje. Međutim, pohrlio je k meni,
uzeo me u naručje, i, ljubeći me vrlo vatreno, sa najvećom strašću
koja se može zamisliti, držao me je čvrsto dok nije povikao da mu
donesu pero i mastilo, rekavši mi da nema strpljenja da opet sporo
piše na staklu, i izvadivši list hartije, napisa opet:

Takva sirota, budi moja, mila.

Uzeh njegovo pero i odmah napisah, ovako:

Al’ nadaš se da sam se šalila.

On mi reče da je to neljubazno, zato što je nepravično, i da ga ja

prisiljavam da mi protivreči, a to je nesaglasno sa lepim
ponašanjem, i stoga, pošto sam ga neosetno uvukla u ovo pesničko
škrabanje, on moli za dozvolu da još ne prekine. I tako je opet
napisao:

Neka samo ljubav bude naša tema.

Ja napisah opet:

Ljubav je već i to kada mržnje nema.

89
 On je ovo uzeo za blagonaklonost, te tako položi oružje, to jest,
pero; velim, uzeo je to za blagonaklonost, a i bila je to golema
blagonaklonost, samo da je mogao znati sve. Pa ipak, on je to
primio onako kako sam ja htela, to jest, verovao je da sam sklona
da pođem za njega, kao što sam doista i bila, jer on beše veseo
dobričina kakvog još nikad nisam videla; i često sam razmišljala o
tome kako je dvogubo grešno bilo obmanuti takvoga čoveka; ali
nužda da budem zbrinuta kako dolikuje mome stanju, davala mi je
pravo na to; i zacelo, njegova naklonost prema meni, i dobrota
njegove naravi — ma koliko se one protivile tome da bih smela
ružno da postupim prema njemu — rečito su me uverile da će on
mirnije primiti razočaranje nego neki plahoviti nesrećnik, koji
možda nema ničega čime bi se mogao preporučiti sem onih strasti
koje mogu samo poslužiti tome da žena po stane još bednija.
Sem toga, iako sam se tako često šalila s njim (kao što je on
verovao) o mome siromaštvu, ipak, kad bude saznao istinu, on
neće moći da mi uputi nikakav prekor, budući da mi je kazao, u šali
ili u zbilji, da me uzima bez obzira na moj miraz, a i sama sam, u
šali ili u zbilji, izjavila da sam vrlo siromašna; tako, jednom rečju,
čvrsto sam ga držala u rukama, pa iako bi docnije mogao reći da je
bio prevaren, neće moći da kaže da sam ga ja prevarila.
Posle ovoga išao je svuda za mnom, a kako sam videla da nema
razloga strahovanju da ću ga izgubiti, pokazivala sam se
ravnodušna prema njemu duže vremena nego što bi to inače
obazrivost dopuštala; ali smatrala sam da će mi ta uzdržanost i
ravnodušnost dati znatno preimućstvo nad njim kad njegovom
pomoću budem stala na svoje noge; i bila sam još obazrivija u
ophođenju, jer sam videla da on otuda zaključuje da imam ili više
novca ili više pameti, pa misli da neću da se izlažem opasnosti.
Jednoga dana bila sam slobodna da mu kažem da sam zaista
imala čast da on zaprosi moju ruku uz izjavu da će me uzeti bez
raspitivanja o mome mirazu, a ja ću mu se odužiti time što ću se
malo raspitati o njegovom imetku — tek onoliko koliko je to
razložno — i nadam se da će mi on dozvoliti da postavim neka
pitanja, na koja on može da odgovori ili ne, kako za shodno nađe;
jedno od tih pitanja ticalo se načina našeg života, i mesta
90
prebivanja, jer sam bila čula da on ima veliku plantažu u Virdžiniji,
a rekla sam da ne bih volela da se tamo selim.
Posle ovoga razgovora počeo je dragovoljno da mi poverava
sve svoje poslove, i iskreno mi je i otvoreno izložio svoje stanje, iz
čega sam zaključila da će on veoma dobro prolaziti u svetu; no
veliki deo njegovog imanja sastojao se iz tri plantaže koje je imao
u Virdžiniji, a koje su mu donosile veoma dobar prihod, oko trista
funti godišnje; ali taj bi se prihod i učetvorostručio kad bi on tamo
živeo. „Pa lepo,” pomislih; „odvešćeš me, onda, tamo čim to budeš
izvoleo, ma da ti to neću unapred reći.”
Šalila sam se s njime o tome koliko će zgrtati u Virdžiniji; a kad
sam videla da je gotov da mi u svemu ugodi, izmislila sam drugu
priču. Kazala sam mu da imam jak razlog što ne želim da idem
tamo da živim; jer ako te njegove plantaže tamo toliko vrede, ja
nemam miraz koji bi odgovarao gospodinu čiji prihod iznosi
hiljadu i dvesta funti godišnje, koliko on reče da bi njegovo imanje
donosilo.
Odgovorio mi je da me nije pitao koliki je moj miraz; i da mi je
na samom početku kazao da me to neće pitati, pa će i održati svoju
reč; no ma koliki moj imetak bio, uveravao me je da me neće zvati
da idem s njim u Virdžiniju, niti da će on otići tamo bez mene, sem
ako ja tako budem htela.
Sve je ovo, možete mi verovati, bilo onako kako sam ja želela, i
doista ništa se bolje nije moglo slučiti. Do sada sam se ophodila
prema njemu sa izvesnom ravnodušnošću koja ga je često čudila, i
ja to pominjem zato da bih opet kazala ženama da samo
nedostatak hrabrosti da budu ravnodušne čini ih onako jevtinim u
očima muškaraca i priprema ih da trpe poniženja; kad bi s vremena
na vreme htele da se izlože gubitku ponekog uobraženog fićfirića,
zacelo bi bile manje omalovažavane a više cenjene. I da sam doista
otkrila koliko je iznosio moj veliki imetak, i da sve u svemu nisam
imala ni punih pet stotina funti — a on je očekivao hiljadu i pet
stotina — ipak, bila sam ga tako čvrsto zakvačila, i tako sam ga
dugo motala, da sam bila uverena da bi me uzeo i bez prebijene
pare; i doista, kad je saznao istinu, njegovo je iznenađenje bilo
manje no što je inače moglo biti, jer nemajući ni najmanjeg razloga
91
da okrivi mene, koja sam se do posletka držala ravnodušno, nije
mogao da kaže ni jedne reči, sem da je zbilja mislio da je moj
imetak veći, ali, čak i da je bio manji on ne bi zažalio zbog pazara
koji je napravio; samo bilo mu je žao što neće moći da me pazi
onako lepo kako je želeo.
Ukratko, venčali smo se, i, što se mene tiče, verujte, bila sam
vrlo srećna u pogledu izbora muža; jer on je bio najdobroćudniji
čovek na svetu, samo njegove prilike nisu bile onako dobre kako
sam ja zamišljala, kao što se ni sam nije spomogao onako kako se
nadao.
Kad smo se venčali, bila sam na velikoj muci kako da iznesem
preda nj ono malo novca što sam imala, te da vidi da je to sve; ali to
je bilo potrebno, te ulučih zgodu jednoga dana kad smo bili sami i
zapodenuh o tome ovakav razgovor. „Mili moj,” rekoh ja, „evo
venčani smo već dve nedelje; zar nije vreme da saznaš da li si dobio
ženu koja ima nešto ili pak siroticu koja nema ništa?” „Mila moja,
o tome onda kad ti to budeš htela,” odgovori on. „Ja sam srećan što
sam dobio ženu koju volim; a nisam ti mnogo dosađivao,” reče,
„raspitujući se o tome.”
„To je tačno,” rekoh, „ali na velikoj sam muci oko toga, i jedva
mogu da se snađem.” „U čemu je stvar, milo moje?” upita on. „Pa
eto,” rekoh, „malo je mučno po mene, a tim je gore po tebe; čula
sam da ti je kapetan--” (misleći na muža moje prijateljice) „kazao
da je moj imetak mnogo veći nego što sam ja ikad i pomislila da
kažem, a ja ga zacelo nisam ovlastila da tako govori.”
„Pa,” reče on na to, „možda mi je kapetan-- tako nešto kazao,
no šta je s tim? Ali ti nemaš toliko, to je njegova sramota, a ti mi
nisi nikad kazala koliko imaš, te i kad ne bi ništa imala, ja ne bih
imao razloga da tebe optužujem.”
„To je tako pravično od tebe,” rekoh, „i tako velikodušno, da
sam dvaput više nesrećna zato što imam tako malo.”
„Što manje imaš, mila moja,” reče on, „utolimo gore po nas
oboje; no ja se nadam da tvoj jad ne proizlazi iz straha da ću biti
zao prema tebi zato što mi nisi donela miraz. Ne, ne, reci otvoreno,
ako nemaš ništa; ja ću možda reći kapetanu da me je prevario, ali

92
to nikako ne mogu reći tebi, jer zar nisi svojom rukom napisala da
si siromašna? pa za takvu valja i da te smatram.”
„Da, mili moj,” rekoh ja, „drago mi je što ne misliš da sam te
obmanula pre stupanja u brak. Još gora bih bila kad bih te
obmanula posle; i suviše je tačno da sam siromašna, ali nisam ni
tako siromašna da ništa ne bih imala.” Na to izvadih nešto
novčanica i dadoh mu oko sto i šezdeset funti. „Evo nešto novca,
mili moj,” rekoh, „a ni to nije sve.”
Moje malopređašnje reči navele su ga mal’ne da pomisli da
ničega nemam, te je tako ovaj novac, iako je svota bila neznatna,
bio dvostruko dobrodošao; priznao je da je svota veća nego što je
očekivao, i da je, sudeći po mojim rečima, držao da su moje lepe
haljine, zlatan časovnik, i jedan ili dva dijamantska prstena,
celokupna moja imovina.
Pustila sam ga dva tri dana da se zadovolji sa onih sto i šezdeset
funti, a onda, pošto sam toga dana bila u gradu, kao da sam išla po
novac, donela sam kući još sto funti u zlatu, i kazala sam, eto još
malo miraza za nj; a otprilike posle jedne nedelje dana donela sam
još sto i osamdeset funti, i oko šezdeset funti u platnu, uverivši ga
pritom da sam, zajedno sa onih sto funti u zlatu koje sam mu
predala, morala da primim platno kao poravnanje za jedan dug od
šest stotina funti, dobivši pritom jedva nešto malo više od pet
šilinga za funtu, pa i to ako se platno proceni više nego što vredi.
„A sad, mili moj,” kazala sam mu, „ovo što sam ti predala
predstavlja, na žalost, ceo moj imetak.” Dodala sam da bih mu
donela i svih hiljadu funti da me nije prevarila ona osoba kojoj sam
uzajmila šest stotina, no ovako kako je, predala sam mu sve što
sam imala, ne zadržavši ništa za sebe, a da je bilo još, dala bih mu i
to.
Moj postupak bio mu je tako u volji, i svota ga je toliko
obradovala — jer bio se strašno uplašio da neću imati ništa — da ju
je primio sa zahvalnošću. I tako sam prebrodila opasnost kojoj sam
se izložila kad sam kao lažna miraždžika prevarila čoveka i navela
ga da se venča sa mnom; a to je, uzgred rečeno, najopasniji korak
koji žena može da preduzme, jer je sva prilika da će zbog toga
docnije teško ispaštati.
93
 Moj muž — što jest, jest — bio je čovek beskrajno dobre naravi,
ali nije bio budala; i videći da moj dohodak nije dovoljan da bi
mogao da živi onako kamo je želeo da sam mu ja donela ono čemu
se nadao, a nezadovoljan prihodom koji mu je stizao sa plantaža u
Virdžiniji, često je pokazivao želju da pređe u Virdžiniju i da tamo
živi na svome imanju; i često je uveličavao pogodnosti tamošnjeg
života: kako je sve jevtino, obilato, prijatno, i tome slično.
Shvatila sam odmah njegovu misao, i jednoga jutra kazala sam
mu to sasvim jasno; kazala sam da mu njegovo imanje donosi malu
korist na ovoj udaljenosti, u upoređenju s onim što bi mogao imati
kad bi živeo tamo, na licu mesta, i da ja vidim da se u njemu začela
misao da se tamo nastani; da sam svesna da se on razočarao u ženi,
i kako se njegova očekivanja u pogledu miraza nisu ispunila,
najmanje što mogu da učinim, da bih stvar popravila, jeste da mu
kažem da sam vrlo raspoložena da otputujem s njim u Virdžiniju,
da tamo živimo.
Rekao mi je hiljadu ljubaznosti povodom ovog mog predloga.
Kazao mi je da iako se prevario u očekivanju miraza, on se nije
prevario u ženi, i da sam mu ja sve ono što dobra žena može da
bude, a ovaj moj predlog toliko je lep da on to ne ume da izrazi.
Da skratim priču, saglasili smo se da otputujemo. On mi je
kazao da ima tamo vrlo udobnu kuću, lepo nameštenu; da njegova
majka živi tamo, i jedna sestra, i da sem njih nikoga više nema; da
će se one, čim on doje, preseliti u drugu kuću, koja pripada majci
doživotno, a biće njegova posle njene smrti; tako da ću ja imati celu
kuću na raspoloženju; i potvrdilo se da je sve tačno onako kako je
on kazao.
Utovarili smo na brod mnogo lepog nameštaja za našu kuću, i
zalihe platna i drugih potreba, kao i dosta robe za prodaju, i —
otplovismo.

94
 GLAVA XI

Nemam nameru da prikažem naše putovanje, koje je bilo dugo

i puno opasnosti; nisam pisala dnevnik, a nije ni moj muž. Mogu
reći samo to da smo posle užasne plovidbe, u kojoj su nas zadesile
dve strašne bure, kao i nešto još strašnije, napad gusara na naš
brod, njihov prelazak na nj, i oduzimanje bezmalo svih naših
zaliha; a, što je za mene moglo biti još strašnije, u jedan mah bili su
poveli sobom i moga muža, i samo su se ma velike molbe smilovali
da ga puste; — velim, posle svih tih užasa stigli smo na reku Jork u
Virdžiniji, i, kad smo došli na našu plantažu, dočekala nas je majka
moga muža nežno i srdačno kako se samo zamisliti može.
Na moju molbu, stanovali smo svi zajedno, u istoj kući sa
mojom svekrvom, jer ona je bila predobra majka da bismo je mogli
ostaviti; moj je muž isto tako isprva bio onaj isti čovek, i smatrala
sam se najsrećnijim stvorenjem na svetu, ali onda je jedan
neobičan i neočekivan događaj u jednom trenu okončao svu tu
sreću, i našla sam se u najcrnjem položaju na svetu.
Moja je svekrva bila vrlo vesela, dobroćudna starica — smem
da je tako nazovem, jer njenom je sinu bilo preko trideset; velim
bila je vrlo prijatna, razgovorna starica, i zabavljala me je, naročito,
obiljem priča, kako o zemlji u kojoj smo, tako i njenim
stanovnicima.
Između ostalog, često mi je kazivala kako je ve-Nina
stanovnika te kolonije došla amo iz Engleske pod vrlo jadnim
okolnostima; da, opšte uzev, njih ima dve vrste: prvo, oni koje su
doveli vlasnici brodova da ih prodadu kao roblje; i, drugo, oni koji
su transportovani amo zbog počinjenih zločina koji se kažnjavaju
smrću.
„Kad ljudi dođu ovamo,” reče oma, „mi ne pravimo razlike
između njih; sopstvenici plantaža ih kupuju, i oni rade poljske
radove do isteka roka. Kad rok istekne,” reče ona, „ide im se na
ruku da i sami postanu odgajivači; jer država im daje izvestan broj
jutara, i oni onda krče i đubre zemlju te za svoj račun, i za svoju

95
vlastitu korist, sade duvan i žito, a trgovci im daju na veresiju
alatke i druge potrebe, računajući s letinom na zeleno, te tako
svake godine sade malo više negoli prethodne, i sve što im treba
kupuju pomoću letine koju očekuju. Otuda, snaho,” reče ona,
„mnoga ptica iz Njugejtskog zatvora postaje kod nas veličina, i mi
ovde imamo nekoliko sudija, oficira, i gradonačelnika čije su šake
vrelim gvožđem žigosane.”
Dok mi je to pričala, upala joj je u reč njena sopstvena uloga u
toj priči, i s mnogo dobroćudnog poverenja kazala mi je da ona
sama pripada onoj drugoj vrsti stanovnika; da se bila previše
upustila u jednom posebnom slučaju i otvoreno se otpadila, tako
da je postala prestupnica. „A evo i znaka o tome, snaho,” reče ona,
i pokaza mi vrlo tanušnu ruku i šaku, ali sa žigom srama na
unutrašnjem delu ruke, kao što u takvim slučajevima propis
nalaže.
Ova povest veoma me je ganula, ali moja svekrva reče, smešeći
se, „To nimalo ne treba da te čudi, snaho, jer neki ponajbolji ljudi u
ovoj zemlji nose žig sramote na ruci, i ne stide se da to priznaju.
Eto major--” reče ona, „bio je vrlo ugledan seci- kesa, sudija
Ba——r krao je po dućanima, i obojici je utisnut na ruci žig
sramote; a mogla bih ti imenovati više takvih osoba.”
Često smo tako razgovarale, i navodila mi je obilje sličnih
primera. Posle izvesnog vremena, dok mi je pričala o jednoj ženi
koja je tek pre nekoliko nedelja transportovana ovamo, zamolih je
obazrivo da mi kaže ponešto i o sebi, što ona i učini otvoreno i
iskreno; kako je u svojim mladim danima, u Londonu, zapala u
rđavo društvo, krivicom svoje majke koja ju je često slala da nosi
hranu nekoj rođaci, zatvorenici u Njugejtu, koja je tamo skapavala
od gladi, a potom bila osuđena na smrt, ali kako je izvršenje
presude bilo odloženo zbog njene bremenitosti, skončala je docnije
u zatvoru.
Tu mi je svekrva opširno pričala o opakim postupcima u toj
kući užasa. „I, dete moje,” kazala mi je, „može biti da nešto malo
znaš o tome, ili, možda nisi ništa ni čula o tome; ali budi uverena,”
reče, „da svi mi ovde znamo da taj jedan zatvor u Njugejtu stvori
više kradljivaca i lupeža nego svi klubovi i udruženja hulja u
96
kraljevstvu; iz te proklete kuće,” reče moja svekrva, „vodi poreklo
polovina ove kolonije.”
Ovde je ona svoju pripovest toliko oduljila, i na tako neobičan
način, da su počela da me obuzimaju veoma nelagodna osećanja; a
kad je došla do jedne pojedinosti, i kad je valjalo da kaže svoje ime,
mislila sam da će me zemlja progutati. Ona je opazila da sam
pometena, i upitala me je da li se ne osećam dobro, i šta me muči.
Rekoh joj da me je potresla i savladala tužna povest koju mi je
ispričala, i zamolih je da mi više o tome ne govori. „Ali zašto, drago
dete,” reče ona vrlo ljubazno, „zašto da te potresaju te stvari? To je
sve bilo vrlo davno, pre tvoga vremena, i mene to više nimalo ne
uzbuđuje; štaviše, ja se sa naročitim zadovoljstvom sećam tih
vremena, jer ona su bila povod da dođem ovamo.” Onda mi je dalje
ispričala kako se namerila na dobru porodicu, i, vladajući se dobro,
posle gospodaričine smrti udala se za svog gospodara, s kojim je
rodila moga muža i njegovu sestru, a svojom vrednoćom i
umešnošću posle muževljeve smrti unapredila je plantažu do
takvoga stepena da je veći deo imanja bio njena tekovina, ne
muževljeva, jer je već više od šesnaest godina živela kao udovica.
Sa vrlo malo pažnje saslušala sam ovaj deo pripovesti, jer jedva
sam čekala da se uklonim kuda i da dam oduška svojim osećanjima;
i neka svako sudi kakav mi je jad morao skoliti dušu kad sam došla
na misao da je ova žena zacelo, ni manje ni više nego moja rođena
majka, i da imam dvoje dece, i treće nosim u utrobi, čiji je otac moj
rođeni brat, s kojim još uvek ležem svake noći u postelju.
Sada sam bila najnesrećnija žena na svetu. Oh, sve bi bilo dobro
da tu povest nikad nisam čula! Ne bi bio zločin leći u postelju s
mojim mužem, da o tome ništa nisam znala.
Takav teret pritiskao mi je sada dušu da sam se neprestano
budila iz sna; nisam mogla da uvidim kakve bi svrhe imalo ako bih
tajnu otkrila, a ipak, bilo je skoro nemogućno sakriti je; štaviše,
nisam sumnjala da ću o njoj u snu govoriti, i kazati to mome mužu,
htela ja to ili ne htela. Ako bih tajnu otkrila, najmanje što sam
mogla očekivati bilo je to da ću izgubiti muža, jer on je bio i suviše
valjan, i suviše čestit čovek da bi ostao moj muž i onda kada bi

97
saznao da sam mu ja sestra; i tako, bila sam pometena u najvećoj
meri.
Ostavljam svakome da oceni nevolju u kojoj sam se našla. Bila
sam daleko od moje otadžbine, bestraga daleko, i povratak mi je
bio nemogućan. Živela sam vrlo dobro, ali u prilikama koje su bile
nepodnošljive. Da sam se poverila mojoj majci, možda bi bilo teško
da je uverim u pojedinosti, a nisam imala mogućnosti da ih
dokažem. U drugu ruku, da me je ona ispitivala ili posumnjala u
mene, bila bih izgubljena, jer sam nagoveštaj rastavio bi me odmah
od moga muža, ne pridobivši ni majku ni njega, i zacelo bih morala
da stradam.
U međuvremenu, premda sam bila i suviše uverena u činjenicu,
živela sam u otvorenom i svesnom rodoskrvnjenju i kurvarstvu,
iako sam naizgled bila čestita žena; pa iako se nisam mnogo
uzbuđivala zbog toga zločina, ipak je u samome delu bilo nečega
ružno-neprirodnog, sa čega mi je i muž postao odvratan. Međutim,
kad sam najpribranije promislila, odlučila sam da je neophodno
potrebno da o svemu tome ćutim, i da ništa ne smem da otkrijem
ni majci ni mužu; i tako sam živela još tri godine u najvećoj nevolji
koja se može zamisliti.
U toku tih godina majka mi je često pričala stare priče o svojim
pređašnjim doživljajima, no one mi nisu bile nimalo neprijatne;
jer, kad sam se opomenula onoga što sam i sama slušala od svojih
prvih staratelja, iz tih priča sam mogla da razaberem — iako mi
majka to nije kazala otvorenim rečima — da je ona u svojim
mlađim danima bila kurva i kradljivica; no ja zaista verujem da se
ona iskreno pokajala zbog toga, i da je tada bila vrlo milostiva,
čestita, i pobožna žena.
Dakle, bila njena povest kakva bila, meni je moj život zacelo
postao vrlo nepodnošljiv; jer živela sam, kao što rekoh, u najgoroj
vrsti kurvarstva, i kao što se iz toga nikakvom dobru nisam mogla
nadati, tako doista nikakvo dobro nije ni proizišlo otuda, i sve moje
prividno blagostanje čililo je, i završilo se bedom i propašću.
Doista, prošlo je izvesno vreme pre nego što je to nastupilo, ali po
nas je potom sve pošlo naopako, i, što je bilo još gore, moj se muž
čudno promenio i postao je zlovoljan, ljubomoran, i nemio, i meni
98
je njegovo ophođenje bilo isto onoliko nepodnošljivo koliko je bilo
nerazložno i nepravično. Naši su se odnosi toliko pogoršali da sam
naposletku zahtevala ispunjenje onoga obećanja koje mi je bio
tako rado dao kad sam ono bila pristala da otputujem s njim iz
Engleske, naime, da ćemo se vratiti u Englesku kad god ja to budem
htela, ako mi se ovde ne bude svidelo, a da ću ga ja na to upozoriti
godinu dana pre toga, da bi mogao da sredi svoje poslove.
Velim, zahtevala sam sada od njega da održi to svoje obećanje,
a moram priznati da to nisam učinila ni na najučtiviji način;
uporno sam tvrdila da me on zlostavlja, da sam daleko od svojih
prijatelja, i da nemam kome da se potužim, kao i da je on
nerazložno ljubomoran, jer moje je vladanje bilo besprekorno, i on
nema nikakva izgovora za to, a povratak u Englesku otklonio bi i
svaki povod tome.
Moj je zahtev bio tako izričan, da on nije mogao da izbegne
određen odgovor: da održi reč koju mi je bio dao, ili da je prekrši.
No on je upotrebio svu svoju veštinu, i uposlio je i svoju majku i
druge posrednike, ne bi li me privoleli da promenim svoju odluku;
ali sva njegova nastojanja bila su uzaludna, jer srž te stvari ležala
je u mome srcu, a moje se srce bilo otuđilo od njega. Gnusna mi je
bila pomisao o leganju u postelju s njim, i da bih sprečila da me
dira, izgovarala sam se na hiljadu načina bolešću i
neraspoloženjem, strahujući najviše da ne zanesem opet s njim,
što bi zacelo sprečilo, ili bar odložilo, naš povratak u Englesku.
Međutim, naposletku sam ga toliko izvela iz strpljenja da je
izrekao prenagljenu i kobnu odluku, naime, da nećemo ići u
Englesku; da bi to bilo nerazumno, iako mi je on to bio obećao; da
bi to bilo štetno po njegove poslove, poremetilo bi celu njegovu
porodicu, i mal’ne upropastilo čitavo imanje; i da stoga ja to ne
treba da tražim od njega, kao što ne bi tražila nijedna žena na svetu
koja voli svoju porodicu i ceni imanje svoga muža.
Na to sam se opet trgla, jer kad sam hladno razmotrila stvar i
razmislila o mome mužu onako kakav on doista jeste, vredan
uglavnom i marljiv čovek, i da on ništa ne zna o strašnoj istini koju
ja znam, morala sam da priznam da je moj zahtev vrlo nerazuman,

99
i da ga ne bi mogla postaviti nijedna žena kojoj na srcu leži dobro
porodice.
Ali moje nezadovoljstvo bilo je druge prirode; ja na njega više
nisam gledala kao na muža, već kao na bliskog rođaka, sina moje
rođene majke, i odlučila sam da ga se na ovaj ili onaj način
oslobodim, ali nisam znala kako.
O nama ženama veli zloćudni svet, da kada jednom nešto
naumimo, nemogućno je odvratiti nas od naše odluke; ukratko
rečeno, nisam prestajala da smišljam načine kako da ostvarim ovo
putovanje, i naposletku sam predložila mome mužu da pođem bez
njega. To ga je najvećma uvredilo, i nazvao me je ne samo
nemilostivom ženom nego i neprirodnom majkom, i upitao me je
kako mogu bez užasavanja da pomislim da ostavim moja dva
deteta (jer jedno beše umrlo) bez majke, i da ih nikad više ne vidim.
Doista, da je stanje stvari bilo ispravno, ja to ne bih učinila, ali
ovako, moja je istinska želja bila da ih nikad više ne vidim, kao ni
njega samoga; a što se tiče optužbe da sam neprirodna, mogla sam
sebi lako da odgovorim na nju, jer znala sam da je ceo taj odnos
neprirodan u najvećoj meri.
Međutim, moj se muž nije dao ni opepeliti: niti je hteo da ide sa
mnom, niti je mene hteo da pusti bez njega, a ja nisam mogla da
mrdnem nikuda bez njegovog odobrenja, kao što je to dobro
poznato svakome ko zna išta o zakonima te zemlje.
Često je među nama dolazilo do reči zbog toga, i svađe su
postajale sve teže; jer kako sam se bila sasvim otuđila od njega, to
nisam merila reči, i moji su izrazi katkada bili uvredljivi; ukratko,
činila sam sve što sam mogla ne bismo li se rastali, jer to sam želela
mimo sve ostalo.
Takvo moje ponašanje nije mu bilo nimalo po volji, a doista i s
pravom, jer naposletku sam odbila da delim s njim postelju, i zato
što sam se ponašala do krajnosti nemilo u svakoj prilici, kazao mi
je jednom da on misli da sam poludela, i, ne promenim li svoje
ponašanje, on će me odvesti na lečenje; to jest, u ludnicu. Kazala
sam mu da će se uveriti da je ludilo daleko od mene, i da nije u
njegovoj vlasti, niti u vlasti ma moje druge hulje, da me ubije. U
isto vreme” priznajem da me je bila veoma uplašila njegova
100
pretnja da će me zatvoriti u ludnicu, jer to bi namah uništilo svaku
mogućnost iznošenja istine na videlo; jer u tome slučaju niko mi o
tome ne bi poverovao ni jedne reči.
Stoga sam donela odluku — puklo kud puklo — da iznesem ceo
svoj slučaj; ali kako to da učinim, i mome da kažem, predstavljalo
je nerazmršljivu teškoću, kad u to opet izbi svađa između nas, i to
tako žestoka da mu umalo ne rekoh sve u lice; no ma da sam se
uzdržala da ne ispričam pojedinosti, ipak sam kazala toliko da sam
ga pomela u najvećoj meri, i naposletku sam ispričala čitavu priču.
On je prvi počeo, i mirno mi je uputio prekor što sam toliko
zaintačila da se vratim u Englesku; ja sam se branila, i reč po reč,
kao što se obično događa u bračnim razmiricama, on mi reče da se
ne ophodim prema njemu kao prema mužu, niti govorim o svojoj
deci kao majka; ukratko, ne zaslužujem ni da on prema meni
postupa kao prema supruzi; da je on isprobao sva mogućna lepa
sredstva; da je ljubazno i mirno, kao muž i kao hrišćanin, pokušao
da me urazumi, a ja sam mu to tako ružno vratila, ponevši se prema
njemu kao da je pas a ne čovek, i najbedniji tuđinac a ne muž; i da
je njemu vrlo mrsko da primeni silu prema meni, ali da, ukratko,
sada vidi da je to neophodno, i moraće ubuduće da preduzme one
mere koje će me dozvati dužnosti.
Krv je sada ključala u meni, i čini mi se ništa me nije moglo
većma uvrediti. Kazala sam mu da podjednako prezirem njegova
lepa sredstva i njegova ružna sredstva; da sam rešila da otputujem
u Englesku po svaku cenu; a što se tiče toga da se ne ophodim
prema njemu kao prema mužu, i ne pokazujem se kao mati mojoj
deci, u tome možda ima nešto više no što on može sada da razume;
i zasad nalazim za umesno da mu kažem samo toliko, da niti je on
moj zakoniti muž, niti su ona zakonita deca, i imam razloga da ne
pokazujem više obzira ni prema njemu ni prema njima.
Priznajem da mi je bilo žao kad sam to rekla, jer on preblede
kao smrt, i stajaše nem kao gromom pogođen, a jednom ili dvaput
pomislih da će se obeznaniti; ukratko, izgledao je kao da ga je
udarila kaplja; drhtao je, graške znoja curile su mu sa lica, a ipak je
bio hladan kao led, tako da sam morala da mu donesem neko
okrepljujuće sredstvo da bih ga održala u životu. Kada je to prošlo,
101
stužilo mu se i povraćao je, a malo potom odveli smo ga u postelju,
a sutradan ujutru imao je jaku groznicu.
Groznica se ponavljala, i on se tek polako oporavljao, a kad mu
je bilo malo bolje, kazao mi je da sam mu svojim rečima zadala
smrtnu ranu, i ima samo jedno da upita pre no što zatraži
objašnjenje. Upala sam mu u reč i kazala mu da mi je žao što sam
otišla tako daleko, jer vidim koliko ga je to potreslo, ali molim ga
da mi ne govori o objašnjenjima, jer to će stvari pogoršati.
Ovo je povećalo njegovu nestrpljivost i doista dovelo ga je u
neizdržljivu pometnju; jer on sad poče da podozreva da je po sredi
neka nerazjašnjena tajna, ali ne mogaše da joj dokuči nikakvog
smisla; u njegovom mozgu beše se začela samo misao o tome da
imam još jednog živog muža, no ja ga uverih da u tome nema ni
najmanje osnove; doista, što se tiče mog pređašnjeg muža, za mene
je on bio tako reći mrtav, a i sam mi je kazao da pa za takvoga
smatram, te stoga sa te strane ne imadoh ni najmanje glavobolje.
Ali sad sam videla da je stvar otišla i suviše daleko da bi se
mogla još dugo kriti, a muž mi je dao priliku da se oslobodim svoje
tajne, umnogome na moje zadovoljstvo. Pregonio se sa mnom tri
ili četiri nedelje — ali bez ikakvog rezultata — oko toga da mu
kažem jesam li izgovorila one reči samo zato da bih ga naljutila, ili
pak ima neke istine u njihovoj suštini. Ali ostala sam nesalomljiva,
i nisam mu htela ništa objasniti dok mi najpre ne- obeća da će me
pustiti u Englesku, a to, reče on, neće biti dokle god on bude živ; na
to ja rekoh da je u mojoj vlasti da izdejstvujem njegovu privolu kad
god mi se to svidi — štaviše, da ga nateram da me preklinje da
odem; a ovo je pojačalo njegovu radoznalost; i postao je do zla boga
nesnosan.
Najzad je sve ispričao svojoj majci, i uputio je meni ne bi li ona
prokljuvila u čemu je stvar, što je ona doista i pokušala da učini,
upotrebljavajući svu svoju veštinu; ali ja sam tuna odmah stavila
tačku, rekavši joj da se cela tajna krije u njoj samoj; da sam tajnu
skrivala iz poštovanja prema njoj; i da, ukratko, ne mogu ništa više
da kažem, pa je stoga preklinjem da od mene to i ne zahteva.
Na ove reči ona je zanemela, i nije znala šta da kaže ni šta da
misli; ali odloživši pretpostavku o nekome mome lukavstvu,
102
nastavila je da se zalaže za svoga sina, i da, ako je mogućno, izgladi
spor između nas dvoje. Što se toga tiče, kazala sam joj da je njena
namera doista lepa, ali je odista neostvarljiva; jer kad bih joj otkrila
istinu o onome što ona želi da postigne, priznala bi i sama da je to
nemogućno, i prestala bi da želi to. Naposletku me je valjda njeno
saletanje pobedilo, te joj rekoh da ću joj poveriti tajnu od najvećeg
značaja, — a ubrzo će se i sama uveriti da je takva, — i pri- staću da
je skrijem u njene grudi, ako mi svečano obeća da je bez moga
odobrenja neće odati svome sinu.
Dugo je oklevala dok mi je ovo obećala, ali pristala je i na to
radije nego da ne sazna tu veliku tajnu, i, posle mnogih uvodnih
reči, počeh i ispričah joj celu pripovest. Prvo joj rekoh kako je ona
primila k srcu onaj nesrećni razdor koji je nastao između njenog
sina i mene, kad mi je ispričala svoju vlastitu povest i kazala svoje
londonsko ime; i da je otuda i nastalo ono zaprepašćenje koje je
tom prilikom bila opazila na meni. Potom joj ispričah svoju
sopstvenu povest, rekoh joj svoje ime, i uverih je, dokazima koje
nije mogla poreći, da ja nisam niko drugi, i ni manje ni više, nego
njeno rođeno dete, njena kći, rođena iz utrobe njene u zatvoru
njugejtskome; licem ona koja ju je spasla vešala time što joj je bila
u trbuhu, a koju je ona ostavila u rukama tih-i-tih kad su je
transportovali preko okeana.
Nemogućno je izraziti zaprepašćenje koje ju je obuzelo; nije
bila sklona da poveruje u ovu pripovest, niti da upamti pojedinosti;
jer odmah je naslutila pometnju koja će morati da nastane u
porodici; ali kako se sve tačno poklapalo sa pričama koje mi je o
sebi kazivala, a koje bi možda rado porekla da mi ih nije sama
ispričala, zatisla je sopstvena usta, i nije joj ostalo ništa drugo sem
da mi se obisne oko vrata, da me poljubi, i da se silno rasplače nada
mnom, ne govoreći pritom dugo ni jedne reči. Naposletku je
zajecala: „Nesrećno dete!” kazala je, „kakva te je zla sudbina donela
ovamo? i to u zagrljaj mome sinu! Užasna devojko! ta sve nas čeka
propast! Udati se za svoga rođenog brata! Troje dece, a dvoje žive,
i svi od iste krvi i mesa! Moj sin i moja kći ležu zajedno kao muž i
žena! sve je zbrka i haos! Nesrećna deco! šta će biti od nas? šta će
ljudi reći? šta da radimo?” I tako je dugo lelekala; ja nisam imala

103
snage da govorim, a i da sam imala, ne bih znala šta da kažem, jer
svaka me je reč ranjavala u dušu. U tome zaprepašćenju
rastadosmo se prvi put, ma da je majka bila više zaprepašćena nego
ja, jer je novost za nju bila veća nego za mene. Obećala mi je
međutim da neće o tome ništa reći svome sinu dok nas dve opet ne
porazgovaramo.

104
 GLAVA XII

Nije prošlo mnogo vremena, verujte, pre no što se između nas

opet poveo razgovor o istom predmetu; i tada, kao da je htela da
zaboravi pripovest koju mi je sama ispričala, ili je mislila da sam ja
zaboravila neke pojedinosti, tek ona poče da unosi u svoje
kazivanje neke izmene, a ponešto da izostavlja; no ja je onda
podsetih na mnoge stvari koje držah da je zaboravila, i u zgodan
čas ponovih celu pripovest, te joj je bilo nemogućno da se udalji od
istine; a na to ona opet pade u očajanje i uze da se tuži na
nemilosrdnost svoje zle sudbine. Kad se malo smirila, uzesmo
potanko da razmotrimo šta nam valja činiti pre nego što išta
saopštimo mome mužu. Ali kakva vajda od svih naših
razmatranja? Nijedna od nas dveju nije mogla da vidi izlaz iz naše
nevolje, niti kako bismo bez opasnosti mogle da pokrenemo s njim
takav razgovor. Bilo je nemogućno prosuditi ili pogoditi kako bi on
to primio, kao i kakve bi korake potom preduzeo; a ako bi bio tako
slab te stvar izneo pred javnost, lako smo mogle videti da bi to
donelo propast celoj porodici; a ako bi se najzad koristio
preimućstvom koje bi mu zakon dao, mogao bi me s prezirom
udaljiti od sebe, i pustiti me da se parničim oko ono malo miraza
što sam bila donela, i u parničenju možda i to poharčiti i onda
postati prosjakinja; i na taj način, možda kroz nekoliko meseca,
videti njega u zagrljaju druge žene, a sama biti najnesrećniji živi
stvor.
Moja je majka bila svesna ovoga koliko i ja; i, sve u svemu,
nismo znale šta da radimo. Posle izvesnog vremena došle smo do
staloženijih odluka, ali na žalost mišljenje moje majke posve se
razlikovalo od mojega, i doista bilo je nesaglašljivo sa njime; jer ,
majka je držala da celu tu stvar treba potpuno da zakopam, i da i
dalje živim sa njim kao sa svojim mužem, dok neki drugi događaj
ne bi pomogao da otkriće istine bude podesnije; a u međuvremenu
ona će nastojati da nas izmiri, te da se tako povrati uzajamno dobro
osećanje i porodični mir; a mi možemo da spavamo zajedno, kao i

105
do sada, pa zato neka sve ostane najveća tajna, skrivena kao smrt;
„jer, čedo“, kazala je, „propale smo obe ako se stvar raščuje.”
Da bi me pridobila za ovo, obećala je da će me načiniti
imućnom, jer će posle smrči ostaviti meni sve što bude imala, tako
da ako bi se tajna otkrila docnije, bila bih kadra da stojim na svojim
nogama, pa bih i od muža mogla da zahtevam pravdu.
Ovaj predlog moje majke, iako rečen vrlo dobronamerno i
ljubazno, nije mi bio po volji, jer moje su misli bile uzele sasvim
drugi tok.
Što se tiče čuvanja tajne u našim grudima, i ostajanja u svemu
pri starom, kazah joj da je to nemogućno, i upitah je kako može da
smatra da sam kadra da podnosim misao o tome da ležim u postelji
sa rođenim bratom. Zatim joj rekoh da je jedini dokaz o mome
otkriću to što je ona živa, i, dok me ona priznaje za svoje dete, i ima
razloga da veruje da to jesam, niko drugi to ne bi ni pomislio; ali
ako bi ona umrla pre nego što bih ja saopštila istinu, ljudi bi me
smatrali za drsku ženu koja je iskovala takvu laž da bi pobegla od
muža, ili bi me pak smatrali ludom i mahnitom. Onda joj rekoh
kako mi je on već pretio ludnicom, kako sam zbog toga bila u brizi,
i da je baš ta i bio povod koji me je naterao da joj se ovako poverim.
Iz svega što sam joj kazala, naime, da sam — posle
najozbiljnijeg razmatranja — došla do odluke, koja će joj nadam se
biti po volji, da ona kao posrednica između nas upotrebi sav svoj
uticaj na svoga sina, te da mi on dopusti da odem u Englesku, i da
me snabde dovoljnom svotom novca, bilo u robi koju ću poneti,
bilo u novčanicama, da bih tamo mogla da živim, a neprestano
neka mu stavlja u izgled mogućnost da se jednog dana i sam reši
da dođe k meni preko.
A onda, kad ja budem otputovala, neka mu polako, mirno i
pribrano saopšti istinu, onako kako je sopstvena promišljenost
bude upućivala; tako da ga istina ne zaprepasti i ne navede ni na
kakve nepromišljenosti i krajnosti; a stara neka dobro pazi da on
ne zanemari decu, ili da se ponovo ne venča, sem ako bi dobio
pouzdan izveštaj da ja više nisam živa.
Takva je bila moja zamisao, i moji razlozi bili su valjani; ja sam
se doista bila otuđila od njega, zamrzila sam ga kao muža, i bilo je
106
nemogućno otkloniti duboku odvratnost koju sam osećala prema
njemu; u isto vreme, zato što je bilo grešno, rodoskrvnilački, da
živimo zajedno, osećanje odvratnosti postalo je još jače, i sve je
doprinosilo da suložništvo sa njim postane za mene najjača
gnusoba na svetu; i vaistinu mislim da je to osećanje bilo tako jako,
da bih bezmalo radije zagrlila psa nego što bih podnela njegovo
milovanje, a misao da legnem s njim u postelju bila mi je
nepodnošljiva. Ne velim da sam bila u pravu što sam u tome išla
tako daleko, kad u isti mah nisam bila spremna da mu otkrijem
istinu; no ja pričam o onome što je bilo, ne o onome što je trebalo
ili nije trebalo da bude.
Dugo je trajala ova neposredna oprečnost mišljenja između
mene i moje majke, i bilo je nemogućno izmiriti naša gledišta; o
tome smo se mnogo prepirale, ali niti je ijedna od nas htela da
popusti, niti je mogla da pridobije onu drugu.
Ja sam isticala svoje gnušanje na pomisao da me rođeni brat
obleži, a ona je isticala da je nemogućno dobiti njegov pristanak za
moj odlazak u Englesku; i tako je ta neizvesnost trajala, ma da se
nismo svađale, niti što drugo, no prosto nismo znale šta nam valja
činiti da taj užasni razlaz okončamo.
Naposletku sam se odlučila na očajan korak, i saopštila sam
majci tu svoju odluku, naime, da mu sama kažem. Na samu
pomisao o tome majka se strašno uplašila; no ja joj rekoh da bude
bezbrižna, da ću ja to učiniti oprezno i polako, i sa svom umešnošću
i dobrodušnošću kojima vladam, a izabraću i podesan čas, kad i on
bude pri dobrome raspoloženju. Kazala sam joj da ne sumnjam da
ću uspeti u svojoj nameri, budem li dovoljno licemerka i umela da
se prikažem kao da je moja naklonost prema njemu veća nego što
je stvarno, i da ćemo se rastati po uzajamnom pristanku i
sporazumu, jer ja njega mogu voleti kao brata, ako i ne kao muža.
Za sve ovo vreme on je saletao majku ne bi li saznao smisao
onih mojih užasnih reči, kako ih je nazvao, koje sam pomenula
ranije; naime, da ja nisam njegova zakonita žena, niti su moja deca
njegova zakonita deca. Majka je okolišila, kazala mu je da od mene
nije mogla ništa da sazna, ali uverila se da me nešto veoma mnogo
uznemirava, i nada se da će blagovremeno dokučiti šta je to, a u
107
međuvremenu njemu preporučuje da bude nežniji prema meni, i
da se trudi da stekne moju naklonost svojim uobičajenim lepim
ophođenjem; kazala mu je i koliko me je ustrašio i prepao svojim
pretnjama da će me poslati u ludnicu, i tome slično, a posavetovala
ga je da ni po koju cenu ne pravi od žene očajnicu.
On joj je obećao da će popraviti svoje ponašanje, i rekao je da
mi kaže da me voli kao i do sada, i da nije imao nameru da me
pošalju ludnicu, pa makar da je to i kazao u uzrujanom stanju; isto
tako zamolio je majku da se i ona založi kod mene„ pa da lepo
živimo zajedno kao i do sada.
Dejstvo ovih razgovora osetila sam odmah. Ponašanje moga
muža promenilo se odmah i on je prema meni postao sasvim drugi
čovek; u svima prilikama bio je sušta ljubaznost; a ni ja nisam
mogla a da mu bilo čim ne uzvratim za to, kako sam najbolje znala,
no pored najbolje volje to je ispadalo nespretno, jer ništa mi nije
bilo strašnije od njegovih milovanja, a strah da opet ne zatrudnim!
s njim dovodio me do ludila; tako sam uvidela da je neophodno da
mu kažem istinu bez daljeg odlaganja,; i to sam i učinila uz najveću
mogućnu uzdržanost i obazrivost.
Njegovo promenjeno držanje prema meni trajalo je već
bezmalo mesec dana, i bili smo počeli da živimo novim životom, i
da sam ja mogla da se pomirim s takvim načinom življenja, mislim
da je to moglo trajati dokle god bismo nas dvoje živeli. Jedne večeri,
dok smo sedeli i razgovarali pod jednom perdom, koja je služila
kao senica na ulazu u vrt, on je bio vrlo prijatno raspoložen, i kazao
mi je mnogo ljubaznih reči o zadovoljstvu koje oseća zbog našeg
sadašnjeg slaganja, i koliko je nesrećan bio zbog pređašnjeg
razdora, i koliko se raduje što ima mesta nadi da se to nikad više
neće ponoviti.
Ja sam duboko uzdahnula, i kazala sam mu da bih se ja najviše
radovala dobrim odnosima između nas dvoje, i najviše bih se
žalostila ako bi se oni poremetili; ali na nesreću moram da mu
kažem da u našem slučaju postoji jedna zla kob, koja mi i suviše
pritiska dušu — a ne znam kako da mu je saopštim -- i sa koje se
osećam vrlo nesrećna i lišena svake radosti.

108
 Preklinjao me je da mu kažem šta je to. Rekoh mu da ne znam
kako to da učinim; jer dokle god istina bude skrivena od njega,
samo ću ja biti nesrećna, ali ako je i on bude saznao, bićemo
nesrećni oboje; pa zato, najbolje što mogu da učinim za nj, jeste da
tu stvar ostavim u mraku, pa sam je zato i tajila od njega, a samo
to tajenje, mišljah, doneće mi propast ranije ili docnije.
Nemogućno je izraziti njegovo iznenađenje kada je to čuo, kao
ni moljakanje kojim me je saletao da mu kažem šta je po sredi.
Kazao mi je da se ne može reći da sam dobra prema njemu, štaviše,
ni da sam mu odana, ako tu tajnu krijem od njega. Vratio se na ono
što sam mu bila ranije kazala, i rekao mi je da se nada da se to ne
odnosi na ono što sam rekla u jarosti, i da je on odlučio da sve to
preda zaboravu, kao nešto nepromišljen, kazano u izazvanom
stanju. Rekoh mu da bih volela i ja mogu sve go da zaboravim, ali
ne mogu, upečatak je i suviše jak, i zaborav je nemogućan.
Onda mi je kazao da je rešio da se više ne spori sa mnom ni oko
čega, i da mi više neće time dosađivati, no će mi se pokoravati u
svemu što budem činila ili kazala; a samo moli da mu obećam —
bilo to šta bilo — da to više neće remetiti naš mir i našu uzajamnu
dobrotu.
Ovo je bilo najnezgodnije što mi je mogao reći, jer ja sam doista
želela da me i dalje moljaka, da bih se dala nagovoriti da iznesem
na videlo ono što mi je doista izgledalo kao smrt dok sam ga
skrivala. Te tako mu odgovorih otvoreno da ne mogu reći da mi je
drago što mi time više neće dodijavati, ma da ne znam kako bih ga
obavestila i učinila mu po volji. „No hajde, dragi moj,” rekoh ja,
„pod kakvom pogodbom da ti ovo kažem?”
„Pod kakvom god hoćeš pogodbom,” reče on, „koju razložno
možeš da mi postaviš.” — „Pa dobro,” rekoh, „hajde, vidiš li da ja
nisam nimalo kriva, ili da nisam hotimično prouzrokovala nesreću
koja će uslediti, obećaj mi pod svojim potpisom da me nećeš
okriviti, da nećeš biti gori prema meni, nećeš me ozlediti niti
učiniti da patim radi nečega što nisam skrivila.”
„To je,” reče on, „najrazložniji zahtev na svetu, da te ne
okrivljujem za ono za šta nisi kriva. Daj mi amo pero i mastilo,”
reče on; na to ja otrčah i donesoh pero, mastilo, i hartiju, i on napisa
109
pogodbu suštim mojim rečima, i potpisa svoje ime. „Eto, draga
moja,” reče, „a šta želiš još?” — „Pa,” rekoh, „još bih htela da me ne
ružiš što ti tajnu nisam otkrila pre no što sam je sama saznala.” —
„Sasvim ispravno,” reče on, „pristajem od sveg srca”; pa i to stavi
na hartiju, i potpisa.
„A sad, dragi moj,” rekoh, „imam samo još jedan uslov da ti
postavim: budući da se stvar tiče samo tebe i mene, obećaj mi da
tajnu nećeš kazati nikome na svetu, sem tvojoj majci; obećaj mi da
u svima merama koje ćeš preduzeti kad budeš saznao istinu, —
budući da se ona podjednako tiče i mene, ma da sam nevina koliko
i ti — nećeš učiniti ništa u žestini, i ništa što bi bilo na moju štetu,
ili na štetu tvoje majke, bez moga znanja i odobrenja.”
To ga je malo zbunilo: napisao je reči jasno, ali pročitao ih je
nekoliko puta pre nego što je potpisao, kolebajući se i ponavljajući:
„Na štetu moje majke: i na tvoju štetu! Kakva je sad to
tajanstvenost?” Ali naposletku je potpisao.
„Sad, dragi moj,” rekoh, „ne tražim od tebe ništa više
napismeno; ali kako ćeš čuti o najstrašnijem čudu koje je ikad
zadesilo neku porodicu, molim te da mi obećaš da ćeš saopštenje
primiti mirno i pribrano, kao što dolikuje pametnom čoveku.”
„Trudiću se koliko god mogu,” reče on, „pod pogodbom da me ne
držiš više u neizvesnosti, jer plaše me te tvoje pripreme.”
„Onda,” rekoh, „čuj: Kao što sam ti ranije kazala u ljutini, da
nisam tvoja zakonita žena, i da naša deca nisu zakonita deca, tako
ti sada moram pribrano reći, i milostivo, ma da veoma ojađeno, da
sam ja tvoja rođena sestra, a ti moj rođeni brat, i da smo dvoje dece
naše majke, koja je živa, i tu je u kući, i koja zna da je ovo istina,
neosporna i neoboriva.”
Videh ga kako preblede i dobi unezveren izgled; i rekoh, „Seti
se svoga obećanja, i budi pribran; jer zar nisam učinila sve da bih
te pripremila za to?” Ipak, pozvala sam jednoga slugu, te mu je
doneo čašicu ruma (to je uobičajeni napitak u toj zemlji), jer je
gubio svest.
Kad je malo došao k sebi, ja mu rekoh, „Ovoj je pripovesti
zacelo potrebno dugo objašnjenje, pa zato budi strpljiv i priberi se
da je čuješ, a ja ću biti kratka koliko god je to mogućno”; i onda mu
110
ispričah ono što sam smatrala da je potrebno da zna, a naročito
kako sam to saznala od majke, kao što je gore ispričano. „A sad,
dragi moj,” rekoh, „vidiš da su moje pogodbe bile razložne, kao i to
da niti sam ja bila uzrok ovome, niti sam mogla biti, a nisam to ni
mogla znati ranije.”
„U to sam tvrdo uveren,” reče on, „ali za mene je ovo strašno
zaprepašćenje; no ipak, znam lek svemu tome, i to lek koji će
okončati sve tvoje nevolje a da se ne moraš vraćati u Englesku.” —
„To bi bilo čudno,” rekoh ja, „kao što je i sve ostalo.” — „Ne, ne,”
reče on, „ja ću stvar olakšati; samo ja stojim na putu svemu tome.”
On je izgledao malo poremećen kada je ovo rekao, ali to me tada
nije nimalo plašilo, jer verovala sam — kao što se govori — da oni
koji čine takve stvari nikada o njima ne govore, a oni koji govore
nikad ih ne čine.
Ali njegovo stanje još nije bilo dostiglo vrhunac i primetila sam
da je postao sumoran i zamišljen; jednom rečju, činilo mi se, bio je
malo poremetio umom. Pokušala sam razborom da ga dozovem
pameti i da smislim za nas neki podnošljiv način života, i on bi se
ponekad dobro držao i hrabro govorio o tome; no težina te more i
suviše je pritiskala njegov um, i toliko ga je daleko odvela, da je dva
puta pokušao da oduzme sebi život, pa se Jednom odista i obesio,
i, da baš u tom času nije ušla u sobu njegova majka, izdahnuo bi; no
ona je, uz pomoć jednog crnca, sluge, presekla konopac i vratila ga
u život.
Stvari su sada stajale vrlo žalosno. Samilost koju sam osećala
prema njemu počela je da vaskrsava onu naklonost koju sam
isprva doista gajila prema njemu, i iskreno sam se trudila, koliko
god sam mogla, da popravim razdor između nas; ali, ukratko,
čudovište je bilo i suviše naraslo, postalo je opasno po njegovo
zdravlje, i on se razboleo od spore sušice, ma da ne smrtno. U toj
nevolji nisam znala šta da radim, dok se njegovo stanje očigledno
pogoršavalo, i možda sam se tu mogla opet vrlo povoljno preudati,
da sam želela da ostanem u toj zemlji; ali ja sam u duši bila
nemirna; čeznula sam da se vratim u Englesku, i nisam mogla na
ino.

111
 Ukratko, na moje neumorno dodijavanje, moj je muž, čije se
stanje, kao što sam već primetila, očevidno pogoršavalo, najzad
pristao; i tako, sudbina me je gurnula dalje ka putu koji je sada
stajao otvoren, i, zahvaljujući mojoj majci, dobila sam veoma
dobar tovar robe da ponesem sobom u Englesku.
Na rastanku, dogovorila sam se s bratom (jer tako ga moram
sada zvati) da po mome dolasku u Englesku razglasi da je tobož
dobio vest da sam tamo umrla, tako da bi mogao opet da se oženi
kada to bude hteo. Obećao mi je još da će mi pisati, kao sestri, i da
će me pomagati i izdržavati dokle god budem živa; a ako on umre
pre mene, ostaviće majci dovoljno da bi se starala o meni, kao o
sestri, i donekle je tako i bilo; ali to je tako nezgodno sprovođeno
da sam docnije bila osetno pogođena, kao što ćete docnije čuti.
Otputovala sam u mesecu avgustu, posle osmogodišnjeg
boravka u toj zemlji; i sad me je čekala pozornica novih jada, kakve
je možda malo koja žena doživela.
Putovanje je bilo dobro ma da jednoliko mal’ne do same
engleske obale, gde smo došli posle trideset i dva dana plovidbe, ali
tada su nas zahvatile dve ili tri bure, od kojih nas je jedna bacila
natrag na irsku obalu, pa smo se sklonili u Kinsejlu. Tu smo ostali
oko trinaest dana, malo smo se oporavili na obali, i ponovo smo se
otisli na more, iako nas je opet dočekalo gadno nevreme, u kojem
je brod slomio svoj velejarbol, kako to zovu. Naposletku prispesmo
u Milford Hevn, u Velsu, i tu sam, iako daleko od naše luke, no
stojeći na čvrstom tlu, rešila da se više ne izlažem opasnosti mora,
koje se pokazalo tako užasno, te iznevši svoje haljine i novce na
obalu, zajedno sa tovarnim listovima i drugim hartijama, reših da
pođem u London, a da ostavim brod neka doplovi u svoju luku
kako zna i ume; luka u koju je brod plovio bio je Bristol, a tu je živeo
i glavni poslovni prijatelj moga brata.

112
 GLAVA XIII

Prispela sam u London otprilike posle tri nedelje, i tu sam malo

docnije čula da je brod doplovio u Bristol, ali na žalost saznala sam
i to da je usled žestokog nevremena, i polomljenog velejarbola,
pretrpeo veliku štetu, i da je veliki deo tovara upropašćen.
Sad me je čekala nova životna pozornica, a njen je izgled bio
grozan. Otputovala sam uz neku vrstu konačnog oproštaja. Ono
što sam donela sobom predstavljalo je doista značajnu vrednost, —
da je prispelo neoštećeno, — i mogla sam se opet dosta dobro udati;
ali ovako, sav moj imetak spao je na dve do tri stotine funti, i to bez
ikakve nade na nove zalihe. Bila sam potpuno bez prijatelja, i još
gore, čak ni poznanika nisam imala, jer videla sam da ni po koju
cenu ne bih smela da obnavljam ranija poznanstva; a što se tiče one
moje promućurne prijateljice koja me je nekad predstavljala kao
mirazušu, ona je bila mrtva, kao i njen muž.
Radi staranja o robi koju sam donela sobom, morala sam
uskoro potom da otputujem u Bristol, i prilikom toga poslovanja
svratila sam u Bat8 da se malo provedem; jer kao što je starost još
bila daleko od mene, tako je i moja narav, koja je uvek bila vesela,
ostala i dalje veoma mladalačka; i kako sam sada bila, tako reći,
žena od imetka, ma da sam bila žena bez imetka, očekivala sam
neki obrt koji bi, na ovaj ili onaj način, popravio moje prilike, kao
što mi se to i pre dogodilo.
Bat je ljubavno sastajalište, skupo i puno zamki. Otputovala
sam tamo, to je istina, da ulovim ono što mi se bude pružilo; ali
moram da budem pravična prema sebi i da kažem da pritom nisam
smerala ništa nepošteno, niti sam isprva gajila misli koje su
naginjale onamo kuda sam ih docnije pustila da odu.
Tu sam ostala čitavu poznu sezonu, kako to tamo kažu, i stekla
sam mnoga nesrećna poznanstva, koja su pre podstakla one
ludosti u koje sam docnije upala no što su me zaštitila od njih.

8
Grad u zapadnoj Engleskoj, nekada čuven sa svojih lekovitih izvora, ali isto
toliko i kao sastajalište otmenog i pomodarskog sveta. — Prev.
113
Živela sam dosta prijatno, u dobrom društvu, a to će reći u veselom,
gospodskom društvu; ali zebla sam u duši kad sam videla koliko
me staje ovaj način života, i kako nisam imala nikakvog stalnog
prihoda to je trošenje glavnice bilo što i smrtonosno krvarenje; to
me je navodilo na mnoge nevesele misli. Međutim, te sam misli
potiskivala i laskala sam sebi da će se, ovako ili onako, pojaviti neki
srećan obrt.
Ali nalazila sam se u pogrešnom mestu. “Sada nisam bila u
Redrifu, gde bi mi, da sam se koliko-toliko potrudila, neki čestit
pomorski kapetan prišao sa poštenom bračnom ponudom; nego
bila sam u Batu, gde muškarci katkada nalaze ljubavnicu, ali vrlo
retko traže suprugu; i prema tome, svi poznanici kojima se žena
tamo može nadati naginju toj želji.
Prvo vreme provela sam dosta dobro; jer iako sam se upoznala
sa jednim gospodinom koji je došao u Bat radi razonode, nisam se
ipak upustila ni u kakav nedozvoljen odnos. Odbila sam neke
njegove ljubavničke ponude, i to sam dosta dobro izvela. Nisam
bila toliko nevaljala da tvorim sagrešenje radi samog poroka, a
nisam imala naročitih ponuda koje bi me dovodile u iskušenje radi
onog glavnog što sam želela da postignem.
Međutim, u prvo vreme upustila sam se samo toliko što sam se
sprijateljila sa ženom u čijoj sam kući stanovala, koja, ma da joj
kuća ne beše na zlu glasu, sama ne imađaše ni izbliza najbolja
moralna načela. U svima prilikama vladala sam se tako da ni
najmanja mrlja ne bi mogla da ukalja moj dobar glas, a svi
muškarci sa kojima sam se viđala bili su tako ugledni da ni
najmanja senka nije mogla da padne na mene zbog toga što sam se
družila s njima; isto tako, izgleda da nijedan od njih nije ni
pomišljao da bi uspeo u kakvoj rđavštini ako bi što i pokušao; no
ipak, bio je jedan gospodin, koji je uvek birao mene, jer mu je moje
društvo, izvoleo je reći, bilo vrlo prijatno, ali u to vreme to je bilo
sve.
Provela sam u Batu mnogo setnih časova kad se sve društvo
bilo razišlo; jer iako sam s vremena na vreme odlazila u Bristol,
radi sređivanja svoje robe i ubiranja novca, ipak sam
pretpostavljala da boravim u Batu, jer, budući u prijateljskim
114
odnosima sa ženom u čijoj sam kući u toku leta stanovala, mogla
sam tu provesti zimu dosta jevtinije nego ma gde drugde. Tu sam,
velim, provela zimu sumorno, kao što mi je jesen bila vesela; ali
kako sam se blisko sprijateljila sa pomenutom ženom, u čijoj sam
kući stanovala, nisam mogla izbeći da joj ne saopštim ponešto od
onog što mi je najteže pritiskalo dušu, a naročito oskudnost mojih
sredstava. Ispričala sam joj isto tako da imam imućnu majku i
brata u Virdžiniji; i kako sam doista bila pisala majci, naročito za to
da bih joj prikazala moje stanje, kao i veliku štetu koju sam
pretrpela, to nisam propustila da kažem mojoj novoj prijateljici da
se nadam pošiljci otuda, kao što sam se doista i nadala; i kako su
brodovi plovili između Bristola i reke Jork, u Virdžiniji, za kraće
vreme nego iz Londona, i kako je moj brat uglavnom trgovao sa
Bristolom, smatrala sam da je mnogo bolje po mene da pošiljke
čekam ovde nego da idem u London.
Moje stanje ganulo je moju novu prijateljicu, i doista bila je
tako ljubazna da mi je cenu pansiona veoma snizila za vreme zime,
i uverila me je da na meni ništa ne zarađuje; a sam stan za vreme
zimskih meseca nisam ništa plaćala.
Kad je došla prolećna sezona, ona je i dalje bila ljubazna prema
meni koliko je mogla, i ostala sam kod nje u stanu sve dok se nije
ukazala potreba da postupim drugačije. U njenoj je kući često
stanovala neka gospoština, a među njom i onaj gospodin koji me
je, kao što rekoh, prethodne zime bio izabrao da mu pravim
društvo; on je opet došao, sa još jednim gospodinom i dvojicom
slugu, i nastanio se u istoj kući. Posumnjala sam da ga je moja
stanodavka pozvala amo, obavestivši ga da sam još kod nje; no ona
je to porekla.
Jednom reči, taj je gospodin došao i nastavio je da mi upućuje
svoja naročita ispovedanja. On je bio savršen gospodin, to mu se
mora priznati, i njegovo mi je društvo bilo prijatno, kao što je i
moje godilo njemu, ako sam smela da verujem njegovim rečima.
Reči koje mi je upućivao izražavale su samo najveće poštovanje, i
toliko je cenio moju krepost da je, govorio je često, tvrdo verovao
da bih ga s preziranjem odbila ako bi istupio s kakvom drugom
ponudom. Ubrzo je saznao od mene da sam udovica; da sam
115
prispela u Bristol iz Virdžinije poslednjim brodovljem; i da čekam
u Batu sledeću grupu brodova iz Virdžinije, nadajući se znatnom
tovaru. Od njega sam saznala da ima ženu, ali da je gospođa
umobolna, i da se o njoj stara njena rodbina, a on je na to pristao
zato da se ne bi moglo kazati kako je zanemario njeno lečenje; u
dokolici dolazi u Bat, da bi se malo zabavio i skrenuo tok svojih
misli sa svojih sumornih prilika.
Moja stanodavka, koja nam je, iz sopstvenih pobuda, u svima
prilikama išla na ruku u pogledu sastajanja, prikazivala mi ga je u
povoljnoj svetlosti, kao čoveka časnog, pobožnog, i vrlo imućnog. I
doista, i sama sam imala razloga da tako sudim o njemu; jer iako
smo oboje stanovali na istom spratu, i on često dolazio u moju
sobu, čak i kad sam ležala u postelji, a i ja sam isto tako odlazila
njemu, on ipak ni jedanput nije pokušao ništa više sem da me
poljubi, niti me je saletao — nego tek mnogo kasnije, kao što ćete
čuti — radi nečeg drugog.
Često sam pričala mojoj stanodavki o njegovoj neobičnoj
umerenosti, a ona mi je na to ponavljala da ga takvoga oduvek
poznaje; kazala mi je međutim da smatra da ja treba da očekujem
od njega izvesnu nagradu, radi toga što mu pravim društvo, jer
doista on je bio tako reći uzeo monopol na mene. Odgovorila sam
joj da mu nisam dala ni najmanjeg povoda da misli da ja to želim,
ili da bih to primila od njega. Onda ona reče da će se ona za to
pobrinuti, i to je učinila tako spretno da, kad smo se posle njenog
razgovora sa njim, prvi put našli sami, on uze pomalo da me
ispituje o mojim prilikama, o tome kako sam živela otkada sam se
iskrcala, i da li mi je potreban novac. Otklonila sam njegovu
ponudu vrlo smelo. Kazala sam mu da iako je moj tovar duvana
oštećen, on ipak nije sasvim izgubljen; a trgovac na kojega sam bila
upućena tako je pošteno poslovao u moje ime da nisam
oskudevala, i uzdam se da ću, štedljivim životom, imati dovoljno
dok mi ne stigne nova pošiljka, koju očekujem sledećim
brodovljem; a smanjila sam i svoje izdatke, te dok sam prošle
sezone držala dvorkinju, sad živim bez nje; i dok sam tada imala
sobu i trpezariju na prvom spratu, sada imam samo jednu sobu na
drugom, i tome slično; „ali živim,” rekoh, „zadovoljna kao i onda”;

116
dodavši, da mi je život zbog njegovog društva mnogo veseliji no što
bi bio inače, i da sam mu na tome vrlo zahvalna; i tako sam zasad
otklonila svaku mogućnost da mi čini ma kakve ponude. Nije
prošlo mnogo vremena a on me je opet skolio, rekavši mi da mu je
žao što vidi da sam tako nepoverljiva te tajim od njega prilike u
kojima se nalazim; uveravao me je da se on o tome nije raspitivao
zato da bi zadovoljio svoju radoznalost, već zato da bi mi pomogao,
ako bi to bilo makar najmanje potrebno; ali kad ja neću da priznam
da mi je ma kakva pomoć potrebna, on želi samo jedno: da obećam
da ću mu otvoreno reći ako se ikad nađem u neprilici, i da ću se
koristiti njime isto onako slobodno kao što je on slobodan da mi
svoju pomoć ponudi; dodao je da ću videti da u njemu uvek imam
iskrenog prijatelja, iako se možda bojim da mu se poverim.
Beskrajno zahvalna, nisam propustila ništa da kažem čime bih
ga obavestila koliko cenim njegovu dobrotu; i doista otada se
nisam prema njemu držala na takvom odstojanju kao ranije, ma da
je još uvek naše obostrano ponašanje bilo u granicama najstrože
vrline; ali ma koliko slobodni bili naši razgovori, nisam mogla da
dozvolim sebi onu slobodu koju je on želeo, naime, da mu kažem
da mi je potreban novac, premda me je njegova ponuda potajno
veoma radovala.
Otada prošlo je nekoliko nedelja, a ja još nikako nisam zatražila
od njega novaca; onda moja stanodavka, lukava jedna žena koja me
je često nagovarala da to učinim, a ja to nikako nisam mogla, sama
smisli jednu priču, i eto je trup! u sobu kad smo nas dvoje bili
zajedno. „Oh, udovice!” veli, „jutros imam za vas rđave vesti.” —
„Šta se zbilo?” upitah. „Da nisu Francuzi zaplenili brodove iz
Virdžinije?” jer toga sam se plašila. „Ne, ne,” reče ona, „nego vratio
se onaj čovek koga ste juče poslali u Bristol po novac, i kaže da nije
ništa doneo.”
Nimalo mi se nije svidela njena zamisao; to mi je izgledalo kao
drančenje, a to njemu nije bilo potrebno, i smatrala sam da neću
izgubiti ništa ako se usprotivim, te joj rekoh, „Ne znam zašto tako
govorite, jer, verujte, čovek mi je doneo sav novac po koji sam ga
poslala, i evo ga ovde,” rekoh (ja izvadih novčanik u kome je bilo

117
oko dvanaest zlatnika); a onda dodadoh, „a uskoro će najveći deo
toga novca pripasti vama.”
Njemu je kanda bilo malo neprijatno što ona tako govori, jer,
slutila sam, on je to smatrao za drskost sa njene strane; ali čim je
čuo onakav moj odgovor, osećanje neprijatnosti namah je iščezlo.
Sutradan smo opet govorili o tome, i on mi je, smešeći se, kazao da
se nada da neću trpeti oskudicu u novcu, a da mu to ne kažem, kad
moje obećanje glasi drugačije. Ja mu onda rekoh da mi je bilo vrlo
krivo na stanodavku što je juče onako otvoreno govorila o
stvarima koje se nje nimalo ne tiču; no valjda je želela da joj platim
ono što joj dugujem — nekih osam zlatnika otprilike — i iste večeri
isplatila sam joj tu svotu, kao što sam već bila naumila.
On se silno raspoložio kad je čuo da sam joj platila dug, i
razgovor tada pređe na druge stvari. Ali sledećeg jutra, čuvši me da
sam ustala pre njega, on me pozva, i ja mu se odazvah. Zamolio me
je da dođem u njegovu sobu; kad sam ušla, ležao je u postelji i
naterao me je da sednem pored njega, jer, reče, ima nešto da mi
kaže. Posle nekoliko vrlo ljubaznih reči, upitao me je da li hoću da
budem vrlo poštena prema njemu, i da mu iskreno odgovorim na
jedno pitanje koje želi da mi postavi. Posle kraćeg pregonjenja s
njime oko reči „iskreno”, i pošto sam ga upitala da li sam ikada bila
neiskrena prema njemu u svojim odgovorima, obećah mu da hoću.
Pa eto, onda, reče on, njegova se molba sastoji u tome da mu
pokažem svoj novčanik. Odmah stavih ruku u džep i, smejući se,
izvadih novčanik, a u njemu behu tri i po zlatnika. Onda me on
upita je li to sav novac koji imam. Smejući se opet, rekoh mu da
nije, ni nalik na to.
Sad je zahtevao da mu obećam da ću otići i doneti mu sav novac
koji imam, do poslednje pare. Rekoh mu da hoću, te odoh u svoju
sobu i donesoh mu jednu malu tajnu škrinjicu, u kojoj sam imala
još šest zlatnika i nešto srebra, te prosuh sve to na njegovu
postelju, i rekoh mu da je to sve moje bogatstvo, na časnu reč, sve
do poslednjeg šilinga. On to malo pogleda, ali ne uze da broji, pa
vrati sve u škrinju i, mašivši se džepa, izvadi ključ i zamoli me da
otvorim jedan kovčežić orahovine, koji se nalazio na stolu, i da mu
otuda donesem sličnu škrinju, što i učinih. U toj je škrinji bilo
118
mnogo novaca, možda blizu dve stotine zlatnika, ali ne znam tačno
koliko. On dohvati škrinju, pa uzevši me za ruku, natera me da je
zavučem unutra i da zahvatim punu pregršt; ja sam se otimala, ali
on je čvrsto držao moju ruku, uvukao je u škrinju, i naterao me da
izvadim mal’ne onoliko zlatnika koliko sam mogla odjednom da
zahvatim.
Kad sam to učinila, naterao me je da zlatnike spustim u krilo,
pa je onda uzeo moju škrinjicu, sasuo je sav moj novac među svoj,
i kazao mi je da idem, a sav taj novac da odnesem u svoju sobu.
Ispričala sam ovo naročito zato da bi se videla dobrota njegove
naravi, kao i da bih pokazala prirodu naših opštenja. Posle ovoga
nije prošlo mnogo vremena a on poče svakoga dana da nalazi
zamerke mojim haljinama, mojim čipkama i velovima, i, jednom
reči, uze da me nagovara da kupujem skupocenije stvari, što sam i
sama, uzgred budi rečeno, bila gotova da činim, iako to nisam
pokazivala. Ništa na svetu nisam volela više nego lepe haljine; ali
kazala sam mu da moram pametno da raspolažem novcem koji mi
je pozajmio, jer inače neću moći da mu zajam vratim. Onda on reče,
u nekoliko reči, da, zato što me iskreno poštuje, i zna prilike u
kojima se nalazim, on mi taj novac nije pozajmio, nego mi ga je dao,
a smatra da sam ga i zaslužila u njega, time što sam svoje društvo
posvetila samo njemu. Posle toga naterao me je da uzmem
dvorkinju, i da vodim domaćinstvo, a kako je njegov prijatelj bio
otputovao, predložio mi je da ga primim na hranu, na šta sam vrlo
rado pristala, verujući, kao što se pokazalo, da time ništa neću
izgubiti, a ni sopstvenica kuće nije propustila da u tome svoje
račune podmiri.
Tako smo živeli blizu tri meseca, a onda je društvo počelo da se
razilazi iz Bata, pa je i on govorio o odlasku, a rad bi bio da i ja
pođem s njim u London. Ja sam se malo pribojavala tog predloga,
jer nisam znala kakav će moj položaj biti tamo, a ni kako će se on
prema meni ophoditi. Ali dok smo o tome raspravljali, on se teško
razbole; bio je otišao u Samerset, u neko mesto koje se zove Šepton,
i tu se teško razboleo, toliko da nije mogao da putuje; zato je poslao
svoga slugu natrag u Bat, da mene zamoli da iznajmim jedne kočije
i da dođem k njemu. Pre polaska na to putovanje bio je ostavio kod
119
mene svoj novac i druge dragocenosti, i nisam znala šta da radim s
tim, no sklonih sve to kako sam najbolje mogla, zaključah stan i
odoh k njemu, pa, našavši ga zaista teško obolela, nagovorih ga da
dopusti da ga prenesemo u nosiljci u Bat, gde će imati više nege i
bolji lekarski savet.
On je na to pristao, i preneli smo ga u Bat, udaljen, koliko se
sećam, oko petnaest milja. Tu je pet nedelja bolovao od teške
vrućice, a sve to vreme ja sam ga dvorila i negovala baš kao da sam
mu venčana žena; doista, i da sam mu bila žena, ne bih mogla
učiniti za nj ništa više. Dugo i često bdela sam kraj njega, dok
naposletku on to više nije hteo da mi dozvoli, pa sam onda unela u
njegovu sobu dušek i sterala sebi postelju kraj njegovih nogu.
Njegovo stanje zaista me je ganulo, i strahujući da ću izgubiti
takvog prijatelja, sedela sam pored njega i satima sam plakala.
Najzad je njegovo stanje pošlo na bolje, i bilo je nade da će
preboleti, što se doista i dogodilo, premda je oporavljanje išlo
veoma sporo.
Da je bilo drugačije no što ću reći, ne bih se ustezala da to
priznam, kao što to nisam činila ni u drugim prilikama; ali tvrdim
da, u toku sveg ovog opštenja, sem ulaženja u sobu kad smo ja ili
on bili u postelji, i neophodnih usluga po danu ili u noći dok je on
ležao bolestan, između nas nije bilo nijedne iole smele reči ili dela.
Oh, da je tako ostalo do kraja!
Posle izvesnog vremena on je ojačao i brzo se oporavljao, i
htela sam da prenesem svoj dušek, no on to nije hteo da mi dozvoli,
govoreći da treba da ostanem sve dokle god bude potrebno da neko
bdi kraj njega, i da tada mogu da se vratim u svoju sobu.
U više mahova kazao mi je koliko ceni nežnost koju sam prema
njemu ispoljila; a kad je ozdravio, poklonio mi je pedeset zlatnika,
kao nagradu što sam ga negovala i, kako reče, izložila svoj život
opasnosti da bih spasla njegov.
A onda je uzeo da me uverava u svoju iskrenu i neodoljivu
naklonost, ali sa najvećim obzirima prema mojoj časti kao i
njegovoj. Kazala sam da mu potpuno verujem. On je na to otišao
tako daleko da je rekao, da čak i kad bi go ležao sa mnom u postelji,
on bi isto tako nepovredno čuvao moju čast, kao što bi je branio
120
kad bi neki napasnik nasrnuo na nju. Verovala sam mu, i rekoh mu
to; ali to njemu ne beše dovoljno; on reče da će čekati priliku da me
o tome nesumnjivo uveri.
Dugo posle ovoga ukazala se potreba da, poslom, otputujem u
Bristol, a na to je on iznajmio kočije i izjavio da želi da putuje sa
mnom; i tada je doista naš odnos postao bliskiji. Iz Bristola odvezli
smo se u Gloster, da se malo provozamo i nauživamo na čistome
vazduhu; slučaj je hteo da u gostionici ne bude drugih soba sem
jedne prostrane odaje sa dva kreveta. Gostioničar, pošavši sa nama
da nam pokaže prostorije, reče vrlo otvoreno kad uđosmo u tu
sobu, „Gospodine, mene se nimalo ne tiče da li je ta gospođa vaša
supruga ili nije; ali ako nije, možete spavati u ta dva kreveta isto
tako pošteno kao da ste u dve zasebne sobe,” i na to povuče jednu
veliku zavesu preko cele sobe, i stvarno razdvoji postelje. „Pa,”
reče na to moj prijatelj, vrlo spretno, „ove će postelje biti dobre; a
što se ostalog tiče, mi smo i suviše bliskoga roda da bismo spavali
zajedno, ali možemo stanovati u blizini”; i stvar je tako dobila
privid pristojnosti. Kad dođe vreme spavanju, on lepo iziđe iz sobe
dok ja ne legoh, a onda dođe i leže u drugu postelju, ali mi je otuda
još dugo pričao.
Naposletku, ponavljajući svoje uobičajene reči, da bi mogao da
leži go sa mnom a da mi ne nanese ni najmanju uvredu, on skoči iz
svog kreveta. „A sad, draga moja,” reče, „videćete koliko ću biti
ispravan prema vama, i kako ja umem da održim datu reč,” i na to
leže u moju postelju.
Opirala sam se malo, ali moram priznati da se ne bih opirala
mnogo ni da nije izrekao ona obećanja; te tako, posle kraće borbe
smirih se i pustih ga u krevet. Kad se nađe u postelji, on me zagrli,
i tako preležah s njim svu noć, ali ne učini mi ništa, niti pokuša šta,
sem što me je, kao što rekoh, držao u zagrljaju, i to ne, ne celu noć,
već ujutru usta i obuče se, a mene ostavi nevinu, bar što se njega
tiče, kao od majke rođenu.
To me je iznenadilo, kao što će možda iznenaditi i druge koji
znaju kako dejstvuju zakoni prirode; jer on je bio snažan i krepak
čovek. I nije on tako postupio iz nekog verskog načela, nego iz čiste

121
ljubavi; dokazujući uporno da iako sam mu ja najprijatnija žena na
svetu, ipak, zato što me voli, on ne može da me vređa.
Priznajem da je to bilo plemenito načelo, ali kako još nikad
nisam čula za tako nešto, ono me je savršeno zaprepastilo. Ostatak
puta prešli smo kao i ranije, i vratili smo se u Bat, gde je on, imajući
priliku da mi dolazi kad god je hteo, često ponavljao isti ispit iz
uzdržljivosti, i često sam ležala s njim, pa iako su za nas sve
prisnosti supružanskih odnosa postale obične, on ipak ni jedanput
nije pokušao da preduzme nešto dalje, i veoma je cenio sebe zbog
toga. Ne velim da je i meni to toliko bilo po volji koliko je on mislio,
ali priznajem da sam bila mnogo gora grešnica nego on.
Živeli smo tako blizu dve godine, a za sve to vreme on je tri puta
išao u London, a jednom je ostao tamo četiri meseca; ali, da kažem
što je pravo, uvek me je snabdevao novcem i mogla sam vrlo lepo
da živim.
Da smo istrajali tako, verujem da bismo imali koječim da se
pohvalimo; ali, kao što mudra izreka kaže, ne treba se igrati
vatrom. O tome smo se uverili; i opet, istini za volju, moram reći
da prvi pokušaj nije došao sa njegove strane. Bilo je to jedne noći
kad smo zajedno ležali u postelji, zagrejani i veseli, pošto smo
nešto malo bili popili, — čini mi se malo više nego obično, ali nismo
bili ni najmanje smućeni, — kad mu ja, posle nekih ludorija koje ne
mogu da imenujem, i čvrsto stegnuta u njegovom zagrljaju, rekoh
ua to ponavljam sa osećanjem srama i užasa u duši, da bih u svom
srcu mogla da nađem razrešnicu i da ga oslobodim njegovog zaveta
za jednu noć, i ne više.
On me odmah uze za reč, i posle toga opiranje je bilo
bespredmetno; a doista, ni sama nisam više bila sklona da se
opirem.
Tako je vladavina naše vrline bila srušena, i ja sam promenila
mesto prijateljice za onaj ružni i opori naziv kurve. Ujutru smo
opet bili obuzeti kajanjem; ja sam od srca plakala, a on je kazao da
je to i njemu vrlo žao; ali to je bilo sve što smo tada mogli da
uradimo, a budući da je put sada bio prokrčen, i zapreke vrline i
savesti bile uklonjene, to smo i manji otpor imali da savlađujemo.

122
 Jadni su bili naši razgovori u toku ostatka te nedelje; ja sam ga
gledala, crveneći od stida, i više puta postavila sam mu ono
neveselo pitanje, „A ako sam ostala u drugom stanju? Šta će onda
biti od mene?” On me je hrabrio govoreći da će mi biti veran dokle
god ja budem takva prema njemu; a kad je stvar već otišla tako
daleko (što doista nije bila njegova namera), on će se starati kako o
mome stanju tako i o meni, bude li se pokazalo da sam noseća. To
nam je oboma dalo krepkosti. Ja ga uveravah da ću, budem li
noseća, pre umreti bez babice nego što ću njega označiti kao
detinjeg oca; a on je uveravao mene da, budem li noseća, ni u čemu
neću oskudevati. Ova uzajamna uveravanja dadoše nam oboma
krepkosti, te posle toga ponavljasmo prestup kad god nam se
prohtelo, dok se naposletku ne dogodi ono čega sam se plašila, te
zaista ostah noseća.
Kad sam se uverila da je tako, pa i njega o tome obavestila,
uzesmo da porazmislimo o merama koje nam valja preduzeti, te
predložih da tajnu poverimo mojoj stanodavki, i da nju upitamo za
savet, i on se saglasi s tim. Stanodavka, žena (kao što sam se
uverila) navikla na takve stvari, gledala je na to sa šaljive strane;
kazala je da je znala da će se to naposletku dogoditi, i veoma se
trudila da nas razveseli. Kao što sam već kazala, pokazalo se da je
ona u tim poslovima veoma iskusna stara gospa; preduzela je
staranje o svemu, obavezala se da će pribaviti babicu i dadilju, i da
će na sva pitanja vlasti odgovoriti tako da će naš ugled biti zaštićen,
i doista sve je to vrlo spretno i učinila.

123
 GLAVA XIV

Kad se približilo vreme porođaja, ona je zamolila moga

gospodina da otputuje u London, ili bar da to tobož učini. Kad je on
otputovao, ona je obavestila opštinske vlasti da u njenoj kući
očekuje porođaj jedna dama čijeg muža ona vrlo dobro poznaje, a
to je jedan vrlo čestit gospodin koji se zove ser Volter Kliv; prema
tome ona će odgovarati na sva pitanja opštinskih vlasti, i tome
slično. Ovo je bilo dovoljno, i očekivala sam porođaj poštovana i
uvažena baš kao da sam zaista ledi Kliv; a u mojim trudovima
pomagale su mi tri ili četiri supruge najboljih građana Bata, sa čega
sam međutim samo stajala moga prijatelja nešto malo više novaca.
Često sam mu pominjala svoju zabrinutost zbog toga, no on mi je
poručivao da se za to nimalo ne brinem.
Kako me je on vrlo izdašno snabdeo novcem za pokriće
izvanrednih izdataka oko porođaja, to sam se lepo opremila ali
nisam bila ni tako lakoumna ni rasipna; jer poznajući svet, znala
sam i to da ovakve stvari obično ne traju dugo, pa sam se pobrinula
da ostavim na stranu što veću svotu novca, za kišne dane, kako bih
ja to rekla; a on je verovao da sam sve to potrošila na izvanredne
troškove oko porođaja.
Na taj način, zajedno sa onim što mi je on bio dao ranije, imala
sam pred porođaj dve stotine zlatnika, računajući tu i ono što mi je
bilo ostalo od sopstvenog novca.
Rodila sam snažnog detića, koji je zaista bio krasno detence; a
kad je moj prijatelj to čuo, napisao mi je vrlo lepo i toplo pismo, i
kazao mi je da on smatra da će bolje izgledati po mene ako odmah
dođem u London, čim se pridignem i budem dobro; a on je za mene
spremio stan u Hamersmitu, kao da sam došla samo iz Londona; a
posle izvesnog vremena vratićemo se zajedno u Bat.
Njegov poziv bio mi je veoma po volji, te u tu svrhu iznajmih
kola, pa sa svojim detetom, dojkinjom, i jednom dvorkinjom,
krenuh u London.

124
 On me je dočekao u Redingu, u sopstvenim kočijama, te
ostavih dete sa poslugom u iznajmljenim kolima, a ja pređoh u
njegova kola, i tako se dovezosmo u moj novi stan u Hamersmitu;
imala sam obilje razloga da budem veoma zadovoljna, jer su
prostorije zaista bile divne.
I sad sam, bogami, bila na vrhuncu što bi se reklo blagostanja, i
falilo mi je još samo to što nisam njegova venčana žena, a to
međutim nije bilo mogućno u ovom slučaju, pa sam zato, kao što
već rekoh, u svakoj prilici gledala da ostavim na stranu koliko sam
mogla, za crne dane; jer znala sam dobro da ovakve veze ne traju
uvek dugo; da muškarci svoje ljubavnice često menjaju, dosade im,
ili postanu ljubomorni, ili već ovo ili ono; a neki put i dame, s
kojima muškarci lepo postupaju, ne paze da mudrim ponašanjem
sačuvaju poštovanje svojih prijatelja, ili svoju vernost prema
njima, i onda se nađu prezrene i odbačene. ;
Ali u tom pogledu meni nije pretila opasnost, jer kao što nisam
bila sklona promeni, nisam imala ni poznanika, niti sam osećala
iskušenje da tražim nešto drugo. Sve moje društvo sačinjavala je
porodica u čijoj sam kući stanovala, i jedna popadija, prva suseda;
tako da kada je on bio odsutan, nikome nisam išla u pohode, a kad
god bi došao, nalazio me je u mojoj sobi ili salonu; ako bih izišla
kuda na vazduh, to je uvek bilo u društvu s njim.
Ovakav naš zajednički život nastao je zaista, za nas oboje,
najvećom slučajnošću na svetu; on me je često uveravao da kad se
prvi put upoznao sa mnom, pa čak i sve do same one noći kad smo
prvi put prekršili naša pravila, on nije imao ni najmanju nameru
da me obleži; da je uvek osećao iskrenu naklonost prema meni, ali
ni najmanju naklonost da učini ono što je učinio. Ja sam mu na to
kazala da nikad u to nisam posumnjala; a da jesam, ne bih tako lako
dopustila one slobode koje su dovele dotle, no sve je to došlo
iznenada, i zato što smo one noći i suviše pustili na volju našim
uzajamnim naklonostima; i zaista, otada sam često opažala, i
upozoravam na to čitaoce ove povesti, da treba da budemo
obazrivi u zadovoljavanju naših naklonjenosti ka raspusnim i
razuzdanim slobodama, da se ne bi desilo da nas oklop naših vrlih
odluka izda onda kad nam je njegova zaštita najpotrebnija.
125
 Tačno je da sam ja od prvog časa našeg poznanstva bila naumila
da mu se predam, ako on zatraži da me obleži; ali to je bilo zato što
je meni pomoć bila potrebna, a nisam znala kako drukče da ga
pridobijem. Ali kad smo one noći bili zajedno, i, kao što rekoh,
toliko se upustili, osetila sam svoju slabost; naklonjenost nije znala
za odupiranje, i morala sam da mu se predam sva čak i pre nego što
je on to zatražio.
On je međutim bio tako pravičan prema meni, i nikad me zbog
toga nije prekoreo; niti je u ma kojoj drugoj prilici izrazio makar i
najmanje nezadovoljstvo zbog moga ponašanja, no uvek mi je
govorio da mu je moje društvo isto onoliko prijatno kao što je bilo
prvoga sata kad smo se upoznali.
Tačno je da on nije imao žene, a to će reći, ona mu nije bila ono
što žena treba da bude, ali prekori savesti, naročito u osetljivih
ljudi, otržu čoveka iz zagrljaja ljubavnice, kao što se naposletku s
njim desilo, ma da jednom drugom prilikom.
U drugu ruku, premda ni ja nisam bila slobodna od potajnih
prekora svoje sopstvene savesti zbog života kojim sam živela, pa
čak i kad sam bila na vrhuncu najvećeg zadovoljstva koje sam ikad
upoznala, progonilo me je, kao jeziva utvara, užasno priviđanje
siromaštva i gladi, i za me nije bilo osvrtanja; no kao što me je
siromaštvo dovelo dovde, tako me je i strah od siromaštva držao
tuna, ma da sam se često zaricala da ću se toga potpuno mahnuti
samo ako budem mogla da skupim dovoljno novca da bih mogla
živeti. Ali te su misli bile nestalne, i iščezavale su kad god bi on
došao; jer njegova blizina bila mi je tako prijatna, da sumora nije
bilo kad je on sa mnom; a oni prekori obuzimali su me u onim
časovima kad sam bila sama.
Živela sam šest godina u ovom srećnom ali nesrećnom stanju, i
za to vreme izrodila sam mu troje dece, ali samo je prvo ostalo u
životu; pa premda sam se dva puta selila u toku tih šest godina,
ipak sam se šeste godine vratila u svoj prvi stan u Hamersmitu.
Ovde me je jednog jutra iznenadilo jedno ljubazno ali neveselo
pismo kojim me moj prijatelj izveštava da mu je vrlo loše, i da se
boji da će to biti još jedan napad njegove bolesti, ali kako u kući sa
njim boravi i rodbina njegove žene, to je neizvodljivo da ga
126
pohodim, što mu je vrlo žao, jer bi voleo kad bih smela da ga pazim
i negujem kao ono pre.
Ovo me je pismo veoma zabrinulo, i nestrpljivo sam želela da
saznam kako mu je. Čekala sam petnaest dana, ili tako otprilike, i
ništa nisam čula, a to me je iznenadilo i veoma sam se zabrinula.
Čini mi se da sam u toku sledećih petnaest dana bila mal’ne luda.
Povrh svega, nisam tačno znala ni gde se on nalazi; jer najpre sam
bila obaveštena da je u stanu svoje tašte; ali kad sam prešla u
London, ubrzo sam saznala, držeći se adrese na koju je valjalo da
mu šaljem pisma, da se on nalazi u jednoj kući u Blumsberiju, kuda
se bio preselio sa čitavom svojom porodicom; i da u istoj kući
borave s njim njegova žena i tašta, premda ženi nije bilo
dozvoljeno da zna da u istoj kući stanuje i njen muž.
Tu sam isto tako saznala da je njegovo stanje do krajnosti
rđavo, pa sam i sama bila do krajnosti nestrpljiva da se tačno
obavestim. Jedne noći dosetila sam se da se prerušim kao sluškinja,
pomoću jedne marame i slamnog šešira, i zakucala sam na vrata
njegove kuće, kao da me je tobož poslala jedna gospođa, suseda iz
kraja u kojem je on nekada stanovao, i, izručivši pozdrave
gospodara i gospođe, rekoh da su me poslali da upitam kako je g.--
i kako je proveo noć. Saopštavajući tu poruku, ulučila sam zgodu
da postignem ono što sam želela; jer, razgovarajući sa jednom od
dvorkinja, isplela sam čitavu bajku, te sam od nje dobila sve
pojedinosti o njegovoj bolesti, i saznala sam da boluje od
zapaljenja plućne maramice, i da kašlje i ima vrućicu. Ona mi je
kazala i ko je u kući, i kako je njegova žena, i da se njena rodbina
pomalo nada da će joj se umne sile povratiti; ali što se gospodina
tiče, lekari su kazali da njegovo stanje pruža vrlo malo nade, da su
jutros mislili da umire, i da ni tada nije bio mnogo bolje, te ne
očekuju da će preživeti sledeću noć.
Ovo su za mene bile crne vesti, jer sad ugledah kraj moga
blagostanja, i videh da je dobro bilo što sam bila štediša i za njegova
života odvojila ponešto na stranu.
Isto tako, teško me je morila misao što imam sina, divnog
petogodišnjeg dečačića, za čiju se budućnost, bar koliko sam ja
znala, niko nije postarao. Sa takvim mislima, i tužna srca, vratila
127
sam se kući te večeri, i uzela da razgonetam šta ću i kako ću, i čemu
da se posvetim u toku ostatka svoga života.
Možete mi verovati da nisam mogla a da vrlo brzo ne upitam
opet šta se dogodilo s njim; i ne usuđujući se da odem lično, poslala
sam nekoliko lažnih glasnika, dok, posle petnaest dana, ne čuh da
ima nade da će ostati u životu, ali da je još veoma bolestan; onda
sam prestala da šaljem njegovoj kući, a posle izvesnog vremena
saznala sam u susedstvu da se on kreće po kući, a potom i da izlazi.
Nisam nimalo sumnjala da ću uskoro imati vesti od njega, i
ponadala sam se da se moje prilike popravljaju. Čekala sam jednu
nedelju, pa dve nedelje, pa s velikom nevericom mal’ne dva
meseca, i ništa nisam čula doli to da je on, posle ozdravljenja,
otputovao nekuda u unutrašnjost da bi se oporavio na čistom
vazduhu. Potom su prošla još dva meseca, i onda sam čula da se
vratio u svoju kuću u gradu, ali ja još nikako nisam imala vesti od
njega.
Napisala sam mu nekoliko pisama, i uputila ih kao obično, i
saznala sam da su dva tri bila podignuta, a ostala ne. Pisala sam mu
opet, na prešniji način nego ikad, a u jednom od tih pisama
obavestila sam ga da ću morati lično da mu učinim podvorenje, i
prikazala sam mu moje prilike: neplaćena zakupnina za stan, dete
oskudeva u potrebama, ja sama u očajnom stanju, lišena sredstava
za život posle svih njegovih najsvečanijih obećanja da će se starati
o meni. Imala sam prepis ovoga pisma, pa kako sam videla da ni
posle mesec dana nije bilo podignuto, našla sam načina da mu
prepis bude uručen u jednoj kafani u koju, kako sam saznala, često
odlazi.
Ovo pismo nateralo ga je da mi odgovori, pa iako sam saznala
da ću biti ostavljena, saznala sam i to da mi je pre izvesnog
vremena poslao jedno pismo, kojim mi je poručio da se vratim u
Bat. Sadržinu toga pisma izložiću odmah.
Tačno je da čovek na bolesničkom odru gleda na ovakvu
prepisku drugim očima i da mu se ona prikazuje u drugačijoj
svetlosti nego ranije: moj je dragi bio pred vratnicama smrti, i na
samom rubu večnosti; i kanda ga je bila obuzela neizbežna griža
savesti, te se s tugom opominjao prošlosti i svog lakoumnog života;
128
a između ostalog, njegov grešni odnos sa mnom, koji doista nije bio
ništa drugo doli jedno dugotrajno preljubništvo, prikazao mu se
onakav kakav je zaista i bio, a ne kakvim ga je on nekad zamišljao,
i sad je gledao na nj s opravdanim gnušanjem.
Kad je reč o zadovoljstvu te vrste, ne mogu isto tako da ne
primetim, i ostavim za pouku ženskome rodu, da kad god iskreno
kajanje usledi posle takvog sagrešenja, nikad ne izostane ni mržnja
prema saučesniku; i što se ranije činilo da je ljubav veća, to će, u
srazmeri, i mržnja biti veća. I uvek će biti tako; doista, drukčije ne
može ni biti; jer ne može biti pravog i iskrenog gađenja prema
prestupu, a ljubav prema uzročniku da ostane; sa gađenjem prema
grehu ide i mržnja prema saučesniku u njemu; drugo ne možeš ni
očekivati.
Videla sam da je tako i u mome slučaju, premda su vaspitanje i
osećanje pravde sprečili ovoga gospodina da u tome ide u krajnost;
no kratka povest njegove uloge u toj stvari bila je ovo: razabrao je
iz mog poslednjeg pisma, kao i iz ostalih, po koja je potom otišao,
da nisam otputovala u Bat, i da mi njegovo prvo pismo nije bilo
uručeno, te mi je na to napisao sledeće:

Gospođo, iznenađen sam što vam moje pismo, od 8-og

prošlog meseca, nije uručeno; dajem vam reč da je ono bilo
predato u vašem stanu, i to u ruke vaše dvorkinje.
Nije potrebno da vas obavestim o tome kakvo je bilo
moje stanje do pre izvesnog vremena; i kako sam, došavši
do same ivice groba, neočekivanom i nezasluženom božjom
milošću, opet vraćen u život. S obzirom na stanje u kojem
sam se nalazio, ne može vas začuditi što naša nesrećna veza
nije bila najmanji teret koji je pritiskao moju savest. Nije
potrebno više da govorim; ono što se mora okajati, mora se
isto tako i popraviti.
Voleo bih da se vratite u Bat. U ovom pismu prilažem
novčanicu od pedeset funti za isplatu stambene zakupnine,
kao i troškova podvoza do Bata, i nadam se da se nećete
iznenaditi kad kažem, da samo zbog toga, a ni zbog kakve
uvrede sa vaše strane, ja ne mogu više da se viđam s vama.
129
 O detetu ću se propisno starati: ostavite ga tu gde se sada
nalazi, ili povedite ga sa sobom, kako god hoćete. Želim da i
vi dođete na slične misli, i da vam one budu od pomoći. —
Vaš, itd.

Ovo pismo izazvalo je u meni bol kao da mi je hiljadu rana

zadano; prekori moje sopstvene savesti bili su takvi da ih ne umem
iskazati, jer nisam bila slepa prema svome zločinu; i pomišljah da
sam s manje krivice mogla ostati sa svojim bratom, pošto u našem
braku s te strane nije bilo zločina, kad nijedno od nas dvoje nije
bilo svesno krivice.
Ali za sve ovo vreme ni jedanput nisam pomislila da sam bila
udata žena, supruga g.--, platnarskog trgovca, koji, iako me je
sticajem prilika ostavio, nije bio u mogućnosti da me oslobodi
bračnog ugovora koji je postojao između nas, ili da mi zakonitim
putem da slobodu da se preudam; tako da sam za sve ovo vreme
bila ništa manje nego bludnica i preljubnica. I onda sam korela
sebe zbog sloboda koje sam sebi dopustila, što sam bila mamac za
ovoga gospodina, i doista glavni krivac za njegovo sagrešenje; a
sada je on, zahvaljujući sili koja mu je prosvetlila um, spasen iz
ponora, dok ja, kao da sam napuštena od božanske milosti, trajem
i dalje u svome nevaljalstvu.
U takvim mislima živela sam setna i nevesela bezmalo mesec
dana, i nisam otputovala u Bat, jer nisam bila sklona društvu one
žene kod koje sam ranije stanovala, da me ne bi, pribojavala sam
se, navela opet na rđav put, kao što je to već jednom učinila; a osim
toga, mrsko mi je bilo da sazna da sam ovako odbačena.
A sada sam se našla i u velikoj neprilici u pogledu moga malog
sinčića. Rastati se od toga deteta za mene je bilo što i smrt, ali kad
sam razmislila o opasnosti koja može nastupiti, da jednog dana ne
imadnem čime da ga hranim, reših se da ga ostavim; ali naumila
sam i to, da boravim u njegovoj blizini, da bih imala zadovoljstvo
da ga viđam, a da ne moram da strepim za njegovo izdržavanje. Te
tako uputih kratko pismo njegovom ocu, u kojem mu rekoh da sam
se povinovala njegovim naredbama u svemu sem u pogledu
povratka u Bat; i da iako mi je rastanak od njega zadao ranu koja
130
nikad neće zarasti, ipak sam potpuno uverena da su njegove misli
ispravne, i veoma sam daleko od toga da želim da ga ometam u
njegovom preobražaju.
Onda mu najdirljivijim rečima opisah moje prilike. Rekoh mu
da se nadam da će ga one moje teške nevolje, koje ga prvi put
podstakoše da mi bude štedar prijatelj, podstaći i sada da se malo
pobrine o meni, pa iako je prekinut onaj grešni deo naše veze, o
kojem, verujem, ni jedno od nas dvoje tada nije ni slutilo; i da želim
isto tako usrdno da se pokajem, kao što je on učinio, ali preklinjem
ga da mi pomogne da ne budem izložena onim iskušenjima kojima
se čovek podaje pred užasnim previđanjima siromaštva i beda; a
ako se on makar malo pribojava da bih mu mogla dosađivati,
molim ga da mi omogući da se vratim mojoj majci, u Virdžiniju —
a poznato mu je da sam otuda došla — i to bi okončalo svaku
njegovu bojazan u tom pogledu. Na kraju rekoh, poslala bih mu
opštu razrešnicu, i obećala bih mu da ga nikad više neću
uznemiravati nikakvim molbama, ako bi hteo da mi pošalje još
pedeset funti te da mi olakša odlazak; samo bih pokatkad zaželela
da čujem štogod o zdravlju i napredovanju svoga deteta, a, ako bih
našla u životu majku, i prilike povoljne, poslala bih po dete, pa bih
ga i njega oslobodila.
Doista, sve je ovo dovde bila prevara, to jest, nisam nameravala
da se vratim u Virdžiniju, kao što svako može da se uveri iz
izveštaja o mom ranijem boravku u toj zemlji; ali valjalo je, ako je
ikako mogućno, dobiti ovih poslednjih pedeset funti, jer dobro sam
znala da će one biti i poslednji novčić kojem se mogu nadati.
Međutim, adut koji sam upotrebila, naime, da ću mu dati opštu
razrešnicu i nikad ga više neću uznemiriti, upalio je, i on mi je
poslao novac po jednoj osobi koja mi je podnela na potpis takvu
razrešnicu, i koju ja lepo potpisah; i tako, iako ucveljena, i protiv
svoje volje, okončah ovu vezu jednom za svagda.
A ovde ne mogu a da ne pomislim na nesrećnu posledicu koja
proizlazi iz suviše velikih sloboda između osoba kao što smo mi, a
pod izgovorom bezazlenih namera, prijateljstva, i tome sličnog; jer
plot obično ima tako veliki udeo u tim prijateljstvima, da je sva
prilika da će sklonost naposletku preovladati nad najsvečanijim
131
zaricanjima; i da će porok unići kroz pukotine u pristojnosti, koju
bi zaista čedno prijateljstvo trebalo najstrože da čuva. Ali
ostavljam da čitaoci sami razmisle o ovim stvarima, a oni će to
umeti da učine i bolje nego ja, koja sam se tako brzo zaboravila, pa
sam stoga veoma loš učitelj.

132
 GLAVA XV

Sada sam opet mogla da se nazovem inokosna; bila sam

puštenica, slobodna od svih obaveza bilo zakonitog bilo divljeg
braka, a kako već bezmalo petnaest godina nisam imala vesti od
moga muža, platnara, to mi niko nije mogao zameriti što sam
smatrala da sam i s te strane potpuno slobodna; tim pre što mi je i
on, prilikom odlaska, rekao da ga smatram mrtvim, ako ne budem
često dobivala vesti od njega, i da se slobodno preudam za koga god
hoću.
Sad uzeh da hvatam račune. Posle mnogih pisama i mnogo
moljakanja, kao i zahvaljujući zalaganju moje majke, dobila sam
još jednu pošiljku robe od brata (kako ga sada zovem) iz Virdžinije,
kao nadoknadu za oštećeni tovar koji sam bila ponela sobom, ali i
to pod pogodbom da potpišem opštu razrešnicu, što obećah da ću
učiniti, iako sam smatrala da to nije pravo. Ovo sam tako dobro
izvela da je moja pošiljka krenula pre nego što je razrešnica bila
potpisana, a onda sam neprestano nalazila ovaj ili onaj izgovor, da
bih izvrdala i odložila potpisivanje; naposletku sam kazala da
moram da pišem bratu pre nego što to uradim.
Uračunavajući ovo pojačanje, a pre nego što sam dobila
poslednjih pedeset funti, videla sam da moja novčana sredstva
iznose, kad se sve sabere, otprilike četiri stotine funti, a sa ovim
imala sam preko četiri stotine i pedeset funti. Bila sam uštedela još
sto funti, ali s tim novcem dogodila mi se nesreća, naime: zlatar
kome sam ga bila poverila pao je pod stečaj, i tu sam izgubila
sedamdeset funti, jer taj je čovek jedva mogao da isplati
poveriocima trideset od sto. Imala sam i nešto srebrnog posuđa, ali
ne mnogo, i bila sam dobro snabdevena odećom i rubljem.
Sa tom zalihom valjalo mi je početi život iznova; ali imajte u
vidu da ja više nisam bila ona ista žena koja je nekad živela u
Roterhajtu; jer, pre svega, sada sam bila bezmalo dvadeset godina
starija, a godine, i putovanje u Virdžiniju i natrag, nikoga ne čine
lepšim; i ma da nisam zapostavljala ništa što bi išlo u prilog mome

133
izgledu, — samo se nikad nisam ponizila da se bojadišem, — ipak,
uvek će se opažati izvesna razlika između dvadeset i pete i
četrdeset druge.
Premetala sam u pameti bezbrojne načine života, i uzela sam
vrlo ozbiljno da razmotrim šta da radim u budućnosti; ali ništa
nisam mogla da smislim. Nastojala sam da me svet drži za nešto
više no što sam bila, i razglasila sam da u svojim rukama držim
veliki imetak, a to je bilo vrlo tačno ukoliko se ruku tiče, dok je
ostalo bilo onako kao što sam već izložila. Jedna od najvećih mojih
nevolja sastojala se u tome što nisam imala poznanstva, i,
sledstveno, nisam imala nikoga ko bi mogao da me posavetuje, i,
još gore, nikoga kome bih u poverenju mogla da saopštim tajnu
svog pravog stanja; i iskustvom sam saznala da nema većeg zla —
sem nemaštine — koje može snaći ženu nego da se nađe sama, bez
prijatelja: velim ženu, jer očevidno je da muškarci mogu da budu
sopstveni savetodavci i upravnici, i znaju bolje nego žene kako da
se ispetljaju iz teškoća i snađu u poslovima; ali ako žena nema
prijatelja kome bi saopštila svoje nevolje, i koji bi je posavetovao i
pomogao joj, vrlo je verovatno da će nastradati; još gore, što više
novca ima, utoliko joj preti veća opasnost da nastrada i bude
prevarena; a takav je baš bio moj slučaj sa onih sto funti koje sam
pozajmila zlataru, kao što rekoh maločas, a koji se već nalazio pred
stečajem, no ja, nemajući nikoga s kim bih se posavetovala, nisam
o tome znala ništa, te tako izgubih svoj novac.
Kad žena ostane tako sama i inokosna, i nema nikoga da je
uputi, ona je, kao na drumu ispuštena kesa s novcem ili adiđar,
plen prvog prolaznika; ako se desi da je nalazač čovek čestit i
ispravnih načela, on će nalazak oglasiti, i vlasnik će možda saznati;
ali, prema jednom takvom slučaju, koliko se puta dešava da takva
dragocenost padne u šake čoveku koji se neće ustezati da je
prisvoji?
Očevidno je da sam se ja sada nalazila u takvom položaju, jer
bejah pušteno, neupućeno stvorenje, bez pomoći, bez podrške, i
bez oslonca; znala sam kuda stremim i šta hoću, ali nisam znala
kako neposrednim putem da postignem svoj cilj. Želela sam da
imam sređen život, i da sam se namerila na trezvenog, dobrog
134
muža, bila bih mu odana žena, kao da sam od same vrline stvorena.
Ako sam bila drugačija, porok je uvek ulazio na vrata nemaštine,
ne na vrata naklonjenosti; i zato što sam bila lišena sređenog
života, shvatila sam i suviše dobro njegovu vrednost, da bih mogla
učiniti ma šta čime bih takvu sreću proigrala; štaviše, zbog svih
nevolja koje su me snalazile, bila bih još bolja supruga, mnogo
bolja; a ni jednom prilikom dok sam bila udata nisu moji muževi
imali povoda da se ni najmanje uznemire zbog moga vladanja.
Ali sve je bilo uzalud; vidici su bili sivi. Čekala sam; živela sam
uredno, i štedljivo koliko god su to nalagale moje prilike; ali ništa,
nikakve ponude, a zaliha se brzo topila. Nisam znala šta da radim;
užas bliskog siromaštva teško mi je pritiskao dušu. Imala sam
nešto novca, ali nisam znala gde da ga uložim, a ni od njegovih
kamata ne bih mogla živeti, bar ne u Londonu.
Naposletku, ukazala se nova pozornica. U kući u kojoj sam
stanovala, boravila je jedna gospođa iz severne Engleske koja je
vrlo često, u razgovoru, pominjala kako se lepo može živeti u
njenom zavičaju: kako svega ima u izobilju, kako je sve Jevtino,
kako je društvo prijatno, i tome slično; naposletku joj rekoh da me
mal’ne dovodi u iskušenje da se nastanim u njenom zavičaju; jer
udova sam, pa iako imam dovoljno za život, nisam ipak u stanju
ništa da privredim, a London je skupo mesto: ovde trošim
najmanje sto funti godišnje, a ako bih htela da taj izdatak smanjim,
morala bih se lišiti društva, posluge, izlaza, i zakopati se u četiri
zida, baš kao da me na to tera nevolja.
Trebalo je da kažem da je ona neprestano verovala, kao i svi
drugi, da sam ja vrlo bogata, ili u najmanju ruku da imam tri četiri
hiljade funti, ako ne i više, i to sve u džepu; i bila je sušta ljubaznost
prema meni kad je čula da sam i najmanje sklona da se nastanim u
njenom kraju. Kazala mi je da njena sestra živi negde blizu
Liverpula; da je njen brat tamo nekakva znamenita ličnost, a da i u
Irskoj ima veliko imanje; da će ona ići k njima otprilike kroz dva
meseca, pa ako bih i ja htela da joj pravim društvo, dočekali bi me
srdačno kao i nju samu, i mogla bih ostati u gostima mesec dana ili
više, koliko mi se bude svidelo, dok ne vidim kako mi prija to
mesto; pa ako mi se bude dopalo da živim tamo, ona će zamoliti
135
svoje — jer sami ne drže stanare — da me preporuče nekoj čestitoj
porodici kod koje bih mogla da se nastanim i da živim srećno i
zadovoljno.
Da je ova žena znala moje istinske prilike, nikad ne bi postavila
tolike zamke, ni dala sebi toliko truda, da uhvati jedno siroto
osamljeno stvorenje, koje joj je moglo biti od male koristi kad ga
uhvati; i zaista, kako je moj položaj bio toliko očajan da sam držala
da ne može biti mnogo gori, to nisam mnogo brinula o tome šta me
može snaći, pod uslovom da ne budem lično ozleđena; i tako sam
izvolela da pristanem, premda ne bez mnogog pozivanja i mnogog
uveravanja o iskrenom prijateljstvu i istinskoj dobroti — velim,
izvolela sam da pristanem da idem s njom, i shodno tome opremila
sam se za putovanje, premda ni izbliza nisam znala kuda treba da
idem.
I sad sam se našla na velikoj muci; ono malo što sam imala na
svetu bilo je samo novac, osim, kao što već rekoh, nešto malo
srebrnog posuđa, nešto platna, i mojih haljina; što se pokućanstva
tiče, imala sam ga malo ili nimalo, jer uvek sam stanovala u
nameštenim sobama; ali u čitavom svetu nisam imala ni jednoga
prijatelja kome bih poverila to što sam imala, ili koji bi me uputio
kako to da sredim. Pomišljala sam na banku, i na druge kompanije
londonske, ali nisam imala prijatelja koji bi se o tome postarao, a
da nosim sobom obveznice, priznanice, naloge, i takve stvari,
izgledalo mi je nesigurno; jer kad bih ih izgubila, i moj bi novac bio
izgubljen, i onda bih propala; sem toga, mogla bih biti i opljačkana,
a možda u nekom nepoznatom mestu baš i ubijena zbog njih; pa
nisam znala šta da radim.
Jednog jutra došla mi je na um misao da sama odem u banku, u
koju sam često odlazila da naplatim kamate na neke obveznice
koje sam imala, i gde sam se bila upoznala sa jednim činovnikom,
na koga sam se bila obratila, i koji je bio veoma predusretljiv prema
meni, a naročito jednom prilikom kad sam pogrešno imenovala
svotu, i uzela manje nego što mi pripada, a kad sam već odlazila on
me upozorio i dao mi ostatak, koji je mogao da stavi u svoj džep.
Otišla sam k njemu i upitala ga da li bi hteo da pomogne
savetom jednu sirotu samotnu udovicu, koja ne zna kako treba da
136
postupi. On mi reče da će se potruditi da ne budem oštećena, ako
želim njegovo mišljenje ma o čemu u okviru njegove struke, a da
će me isto tako preporučiti jednom svom poznaniku, čoveku
valjanom i trezvenom, koji je činovnik iste takve struke, ma da ne
radi u istom preduzeću, a čiji je razbor dobar, i u čiju čestitost
mogu da se pouzdam; „jer,” dodao je, „ja jamčim za nj, i za svaki
njegov postupak; ako vas ošteti, gospođo, za jedan novčić, neka
greh padne na moju dušu; ta on uživa da pomaže svet u takvim
slučajevima — on to čini kao delo milosrđa.”
Malo su me zbunile ove njegove reči; ali rekoh mu posle male
počivke da bih više volela da se oslonim na njega, jer sam videla da
je on pošten čovek, no ako to nije mogućno, onda ću radije
prihvatiti njegovu preporuku nego ma čiju drugu. „Uveravam vas,
gospođo,” reče on, „da ćete isto tako biti zadovoljni mojim
prijateljem kao i sa mnom, a on je potpuno slobodan da vam
pomogne, dok ja to nisam.” Izgleda da je u banci imao pune ruke
posla, i da se bio obavezao da se neće baviti ničim drugim sem
svojim kancelarijskim poslom; dodao je da njegov prijatelj neće
tražiti od mene ništa za svoj savet ili pomoć, i to me je doista
ohrabrilo.
Dogovorili smo se da se sastanem sa njim i sa njegovim
prijateljem još iste večeri, kad se rad u banci završi. Čim sam videla
njegovog prijatelja, i tek što je on zaustio da govori o stvari radi
koje smo se sastali, bila sam potpuno uverena da imam posla sa
vrlo čestitim čovekom; to je svedočilo njegovo lice; i opšte
mišljenje o njemu, kao što sam docnije čula, bilo je tako dobro, da
nikakve sumnje s moje strane više ne bi bile opravdane.
Posle prvog sastanka, na kojem sam kazala samo ono što sam
već saopštila ranije, zakazao mi je da dođem sutradan, a u
međuvremenu, reče, mogla bih da se raspitam o njemu, što,
međutim, nisam znala kako bih učinila kad nikoga nisam
poznavala.
I tako sastadoh se s njim sutradan, i izložih mu slobodnije svoj
slučaj. Rekoh mu da sam udova, došla amo iz Amerike, sama
samcata, bez roda i prijatelja; da imam nešto malo novca, ali vrlo
malo, i da sam mal’ne izbezumljena od straha da ga ne izgubim, jer
137
nemam nikoga živog na svetu kome bih ga poverila; da odlazim u
severnu Englesku, da bih tamo jevtinije živela, i da mi se glavnica
ne bi istopila; da bih rado uložila svoj novac u banku, ali ne
usuđujem se da obveznice nosim sobom; i kako to da rešim, ili s
kim, ja prosto ne znam.
Kazao mi je da bih mogla da uložim novac u banku kao svoj
ulog, a kad se proknjiži, imala bih pravo na njega u svako doba; ako
budem boravila na severu, mogla bih uzeti obveznice na
blagajnika, i izvršiti naplatu kad god hoću; ali onda to bi se
smatralo kao tekući račun, i banka mi ne bi isplaćivala za to
nikakvu kamatu; mogla bih za te novce da kupim deonice, pa neka
lepo leže i čekaju, ali opet kad budem htela da ih prodam, morala
bih da dođem u London, a i inače teško bih mogla da naplaćujem
polugodišnje dividende, ako tu ne bih bila lično, ili ako ne bih imala
nekog prijatelja na čije bih ime smela da prenesem deonice, te da
on to svrši umesto mene, a u tome opet imamo istu teškoću kao i
malopre; i onda me je značajno pogledao i malo se nasmešio.
Naposletku je rekao, „A zašto vi, gospođo, ne nađete lepo
jednog glavnog domoupravitelja, koji će uzeti| i vas i vaše novce, i
skinuti vam brigu s vrata, pa ni glava više da vas zaboli?” — „Pravo
kažete, gospodine, i moje novce takođe, to može biti,” rekoh ja; „jer
vaistinu, sva je prilika da bi to bilo ono glavno”; ali sećam se da sam
krišom u sebi pomislila, „Volela bih da hoćeš ti da me to upitaš
pošteno; dva puta bih razmislila pre nego što bih kazala Neću.”
Išao je dugo sa mnom, i jednom ili dva puta pomislih da su
njegove namere ozbiljne, ali, na moj golemi jad, saznadoh
naposletku da je oženjen; ali kad je kazao da ima ženu, klimnuo je
glavom i kazao malo zabrinuto da doista ima ženu i nema ženu. Ja
na to pomislih da je on možda u položaju moga do nedavno dragog,
i da je njegova supruga pomerila pameću, ili tako nešto. No tada
nismo još mnogo razgovarali, jer on mi reče da mora da hita za
nekim poslom, ali ako hoću da dođem njegovoj kući čim taj posao
bude završen, razmotriće šta se može učiniti za mene, te da moj
novac bude na sigurnom mestu. Rekoh mu da ću doći, i zamolih ga
da mi kaže gde stanuje. On mi napisa adresu, i kada mi predade
hartiju, reče, „Evo, gospođo, ako smete sebe da poverite meni.” —
138
„Da, gospodine,” rekoh, „mislim da smem da vam se poverim, jer
vi imate ženu, velite, a meni ne treba muž; sem toga, ja smem da
vam poverim svoj novac, koji mi je sve što imam na svetu, pa ako
njega izgubim, smem da se poverim svakome.”
On reče još ponešto u šali, sve vrlo lepo i učtivo, i bilo bi mi vrlo
drago da je to mislio ozbiljno; onda uzeh adresu, i on mi reče da
dođem njegovoj kući u sedam časova iste večeri.
Kad sam došla, predložio mi je više načina na koje bih mogla da
uložim novac u banku, i da vučem kamatu; ali neprestano je
iskrsavala poneka zamerka, sa koje je smatrao da taj način nije
sasvim siguran; i videla sam u njemu takvu iskrenu i nesebičnu
čestitost, da pomislih da sam zacelo našla onog poštenog čoveka
koji mi je potreban, i da bi bilo nemogućno predati se u bolje ruke;
zato mu rekoh vrlo otvoreno da dosad nisam naišla na muškarca
ili ženu kojima bih mogla da se poverim, ili u koje bih mogla da se
pouzdam, ali vidim kako se on nesebično brine za moju sigurnost;
pa bih mu bezbrižno poverila staranje nad mojom malom
imovinom, ako bi on hteo da bude staratelj jedne siromašne
udovice koja mu to ne može platiti.
On se nasmeši, i, ustavši, pozdravi me s dubokim poštovanjem.
Reče da mu je vrlo milo što imam tako lepo mišljenje o njemu; da
se neću prevariti u njemu; da će učiniti sve što je u njegovoj vlasti
da mi bude od pomoći, i da za to neće očekivati nikakvu nagradu;
ali da on ni na koji način ne može da se primi starateljstva iz kojeg
bi se mogla poroditi sumnja da su po sredi lični interesi, a ako bih
ja umrla, on bi možda morao da se pregoni sa izvršiocima moga
testamenta, a takva bi mu petljavina bila veoma mrska.
Rekoh mu, ako su to svi njegovi prigovori, ja ću ih brzo
otkloniti, i uveriću ga da u svemu tome nema ni najmanje nezgode;
jer, prvo, što se sumnje u njega tiče, sad je, ako ikad, vreme da se
sumnja ispolji, i da mu se starateljstvo ne predaje u ruke; a ako bih
ja kad posumnjala u njega, on bi tad prosto mogao da digne ruke
od svega, i da odbije dalju pomoć. A onda, što se izvršilaca
testamenta tiče, rekoh mu da nemam naslednika, niti ikakvog roda
u Engleskoj, i neću imati nikakvih naslednika niti izvršilaca
testamenta sem njega, osim ako ne bih promenila svoje stanje, a u
139
tom slučaju i njegovo starateljstvo i njegov trud prestali bi, a to
međutim zasad nije verovatno; no rekoh mu da bi sav moj imetak
pripao šemu ako bih umrla ovakva kakva sam, a to bi i bilo pravo s
obzirom na njegovu odanost prema meni, o kojoj sam bila potpuno
uverena.
Na ove moje reči njegovo se lice promeni, i on me upita otkuda
mi tolika vera u njega; pa sa izgledom vrlo zadovoljnim reče da bi
mogao, vrlo pošteno, da poželi da je samac, mene radi. Ja se na to
nasmejah i rekoh mu da, eto, nije, pa zato se moje reči ne mogu
ticati njega, a takva želja ne bi bila dozvoljena, jer to bi bio zločin
prema njegovoj ženi.
On mi reče da nisam u pravu; „jer,” veli, „kao što vam već
rekoh, ja imam ženu i nemam ženu, i ne bi bilo greh kad bih poželeo
da je vidim na vešalima.” — „Vaše prilike u tom pogledu nisu mi
nimalo poznate, gospodine,” rekoh; „ali ne može biti ispravno
želeti da vam je žena mrtva.” — „Kažem vam,” reče on opet, „ona i
jeste žena i nije žena; vi ne znate šta sam ja, ni šta je ona.”
„To je tačno, gospodine,” rekoh, „da ne znam ko ste vi; ali ja
verujem da ste pošten čovek, i to je uzrok svem poverenju koje
osećam prema vama.”
„Lepo, lepo,” reče on, „ja to jesam; ali ja sam još nešto drugo,
gospođo; jer, da vam otvoreno kažem, ja sam rogonja, a ona je
drolja.” On to reče kao u šali, ali njegov je osmeh bio tako usiljen
da sam opazila da ga to veoma boli, i gledao je unezvereno kada je
to rekao.
„To doista menja stvar, gospodine,” rekoh ja, „bar što se tiče
onoga dela o kojem ste govorili; ali rogonja, znate, može biti pošten
čovek; to stvar nimalo ne menja. Osim toga,” rekoh, „kad je vaša
supruga tako nepoštena prema vama, vi ste previše dobri što je
priznajete svojom ženom; ali to se mene nimalo ne tiče.” —
„Bogme,” reče on, „ja zaista mislim da se nje otarasim; jer, da vam
otvoreno kažem,” dodade, „nisam ni ja neki pomireni rogonja:
verujte, ona me u najvećoj meri vređa, ali šta ja tu mogu? drolja
ostaje drolja.”

140
 Pokušah da prekinem taj razgovor i da govorim o svome poslu;
ali videh da on ne može da se obuzda, pa ga pustih, i on mi ispriča
sve pojedinosti svoga slučaja, što bi bilo predugo da ovde
ponavljam; naročito, reče da je izvesno vreme, pre no što je dobio
mesto koje sada zauzima, boravio negde izvan Engleske, a ona je
za vreme njegovog odsustva izrodila s nekim oficirom dvoje dece;
a kada se on vratio, i, posle njenog pokajanja, opet je primio, i kod
njega uživala svako dobro, ona je opet pobegla od njega sa nekim
trgovačkim pomoćnikom, pokrala mu Je sve do čega je mogla da
dođe, i još uvek ne živi s njim; „i tako, gospođo,” reče on, „to vam
je jedna drolja, ali ne od nevolje, što je običan povod, već iz
naklonosti, i samoga zla radi.”
Dakle, meni je njega bilo žao, i poželela sam mu da se otarasi te
žene, i opet sam htela da govorim o svome poslu, ali to nije bilo
mogućno. Naposletku, on se dobro zagleda u mene. „Čujte,
gospođo,” reče, „došli ste da potražite od mene saveta, i ja ću vam
u tome iskreno pomoći kao da ste moja rođena sestra; ali, kad ste
tako ljubazni i tako prijateljski naklonjeni prema meni, dozvolite
da i ja vas upitam za jedan savet. Recite mi, šta siromah prevaren
muž treba da radi sa ženom koja je kurva? Šta ja treba da uradim s
njom da ,bih bio pravičan prema samome sebi?”
„Avaj, gospodine!” rekoh ja na to, „to je pitanje i suviše
tugaljivo da bih vas ja mogla savetovati; ali, kako čujem, ona je
pobegla od vas, pa prema tome vi ste se nje otarasili: šta biste još
hteli?” — „Da, ona je otišla, to je tačno,” reče on, „ali i pored toga ja
se još nisam nje oslobodio.” — „To je istina,” rekoh, „jer doista
može vas, recimo, uvaliti u dug; ali zakon vam pruža mogućnost da
to sprečite: možete objaviti da ne priznajete njene dugove.”
„Ne, ne,” reče on, „nije to po sredi; o tome sam oe već pobrinuo;
ne govorim ja o tome, no želeo bih da se oslobodim nje da bih
mogao ponovo da se oženim.”
„E pa onda, gospodine,” rekoh, „morate se razvesti od nje; ako
možete da dokažete to što tvrdite, dobićete zacelo razvod braka, i
onda ćete biti slobodni.”
„To ide vrlo sporo i staje dosta novaca,” reče on.

141
 „A što,” rekoh ja, „ako ima neka žena koja vam se sviđa, i ako
možete da je uverite da primi vašu reč, vaša vam supruga valjda ne
bi osporavala slobodu koju sama sebi dozvoljava.”
„Eh, da,” reče on, „ali teško bi bilo privoleti na to poštenu ženu;
a što se onih drugih tiče,” reče, „dosta mi je bilo nje, da bih želeo da
se još nosim s droljama.”
Meni odmah pade na um, „Ja bih se od sveg srca odazvala tvojoj
reči, samo da si mi uputio poziv”; ali to rekoh sebi. Njemu
odgovorih, „Pa vi zatvarate vrata pred pristankom svake poštene
žene koja bi vas htela, jer osuđujete sve koje bi vam se odazvale, i
zaključujete da žena koja bi vas uzela ne može biti poštena.”
„Onda,” reče on, „voleo bih da me vi hoćete uveriti da me
poštena žena hoće; ja bih rizikovao”; i |on mi se naglo unese u lice,
„Hoćete li me, gospođo?” „To nije pravično pitanje,” rekoh ja,
„posle onoga što ste kazali; ipak, da ne biste pomislili da ja samo
čekam da to opovrgnete, odgovoriću vam jasno. Ne, neću; ja sam
vam došla radi drugog posla i nisam očekivala da ćete moju
ozbiljnu molbu, u ovome mome glupom slučaju, da obrnete u
komediju.”
„Ali, gospođo,” reče on, „i moj je slučaj takav da gluplji biti ne
može, i potreban mi je savet koliko god i vama, jer čini mi se da ću
poludeti ako ni od kuda ne dobijem pomoći, a verujte mi da ne
znam na koju stranu da se okrenem.”
„Ali, gospodine,” rekoh ja, „lakše je dati savet vama negoli
meni.” — „Govorite, onda,” reče on, „preklinjem vas, jer sada mi
vaše reči ulivaju hrabrost.” „Dakle,” rekoh, „vaš je slučaj tako jasan
da zakonskim putem možete dobiti razvod, a onda biće žena
napretek koje možete zaprositi; naš rod nije tako redak da za vas
ne bi bilo supruge.”
„Pa lepo, onda,” reče on, „govorim vam ozbiljno: poslušaću vaš
savet; ali da li da vam pre toga postavim još jedno ozbiljno
pitanje?”
„Kakvo god pitanje želite,” rekoh, „samo ne ono koje ste
postavili malopre.”

142
 „A ne, taj odgovor ne primam,” reče on, „jer, kratko rečeno, to
je baš ono što želim da vas upitam.” „Možete pitati što god hoćete,
ali vi ste na to pitanje već čuli moj odgovor,” rekoh; „a sem toga,
gospodine, zar je vaše mišljenje o meni tako nepovoljno da držite
da bih na takvo pitanje mogla ma šta unapred da odgovorim? Zar
bi jedna žena mogla da poveruje da vi to govorite ozbiljno, i da vam
je svrha ma šta drugo doli da se malo našalite s njom?” „E pa lepo,”
reče on, „ja se s vama ne šalim, no govorim vam ozbiljno; razmislite
o tome.”
„Ali, gospodine,” rekoh ja pomalo važno, „ja sam vam došla
povodom svojih poslova; molim vas, dozvolite da čujem vaš savet.”
„To ću moći da vam kažem,” reče on, „kad budete drugi put
došli.”
„Jest,” rekoh, „ali vi ste mi zabranili da vam više dolazim.”
„Kamo to?” upita on, pomalo iznenađen.
„Pa tako,” rekoh, „što ne možete očekivati da ću vam dolaziti
da bih slušala ovo o čemu ste mi sada govorili.”
„Lepo,” reče on, „vi meni ipak obećajte da ćete doći, a ja vam o
tome neću više ni zucnuti dok ne dobijem razvod. Ali želeo bih da
budete izdašniji kad to bude uređeno, jer vi ćete biti moja
izabranica, ili se neću nikako ni razvoditi; ja to dugujem vašoj
neslućenoj dobroti, ako ničemu drugom, ali imam isto tako i
drugih razloga.”
Ništa me na svetu nije moglo toliko obradovati kao ove njegove
reči; međutim, znala sam da se valja držati malo na odstojanju, ako
hoću da ga osvojim, bar zasad, dok je cilj daleko, a da će biti prilike
da se ponuda prihvati onda kada on bude bio u mogućnosti da je
sprovede u delo. Zato mu rekoh, sa puno pošte, da će biti vremena
da se o tim stvarima razmisli onda kada on bude bio u položaju da
o njima govori; a u međuvremenu, rekoh, ja odlazim na put, daleko
od njega, a on će naći dovoljno osoba koje će mu se više svideti. Na
tome smo zasad okončali taj razgovor, a on mi je izmamio obećanje
da ću mu doći sutradan radi dogovora o mojim stvarima; ja mu to
obećah posle kraćeg opiranja, ma da bi, da je mogao da zaviri u
moju dušu, video da nije bilo potrebno da me zbog toga moljaka.

143
 Shodno tome, dođoh mu sledeće večeri, i povedoh sobom svoju
dvorkinju, da bi video da držim dvorkinju. On htede da je zadržim,
no ja se usprotivih i naredih joj glasno da dođe po mene oko devet
časova. Sad se opet usprotivi on, i reče mi da će me dopratiti do
kuće, što meni nije bilo sasvim po volji, jer pomislih da on to možda
želi zato da bi doznao gde stanujem i raspitao se kod suseda o meni
i o mojim prilikama. Ipak, usudila sam se da mu to dopustim, jer
sve što su susedi znali o meni bilo je povoljno; i sve što je on saznao
o meni bilo je, da sam imućna, a uz to vrlo skromna i trezvena žena;
a to, bilo ili ne bilo tačno uglavnom, ipak vam može pokazati koliko
je neophodno po svaku ženu, koja očekuje nešto u svetu, da sačuva
dobar glas o svojoj vrlini, čak i onda možda kad je samu stvar
žrtvovala.
Videh, i to mi je ne malo godilo, da je pripremio večeru da me
počasti. Videh isto tako i da živi vrlo lepo, da mu je kuća lepo
nameštena, i to me istinski obradova, jer na sve to gledah kao na
svoje vlastito.
Onda ponovo porazgovarasmo o istom predmetu kao i
prilikom poslednjeg susreta. On je govorio vrlo spretno; uveravao
me je u svoju ljubav, i doista nisam imala razloga da sumnjam;
kazao mi je da se ona začela u njemu već onog prvog trenutka kad
sam progovorila s njim, davno pre nego što sam pomenula one
hartije koje bih mu predala na čuvanje. „Svejedno kad se začela,”
pomislih u sebi, „biće divota samo ako te bude držala.” Onda mi je
kazao koliko ga je zadobilo moje poverenje kad sam mu ponudila
staranje nad mojom imovinom. „To sam i želela,” pomislih, „ali
tada sam isto tako držala da si ti čovek-samac.” Kad smo večerali,
palo mi je u oči da me mnogo nutka da popijem dve ili tri čaše vina,
što sam međutim odbila, i popila sam samo jednu ili dve. Onda je
kazao da želi da mi predloži nešto, ali najpre da obećam da mu to
neću uzeti za zlo ako ne budem pristala. Rekoh mu da se nadam da
mi neće činiti nečasne predloge, naročito u njegovoj kući, i ako je
njegov predlog takav, molim da ga i ne pominje, da ne bih morala
da ispoljim prema njemu ljutnju koja se ne slaže s poštovanjem
koje osećam prema njemu, ni s poverenjem koje sam mu ukazala
time što sam došla njegovoj kući; i zamolih ga da mi dozvoli da se

144
oprostim, te počeh da navlačim rukavice i da se spremam za
odlazak, ma da u isto vreme nisam imala nameru da odem, kao što
ni on nije nameravao da me pusti.
Onda on uze da me moljaka da ne govorim o odlasku,
uveravajući me da njemu nije ni na kraj pameti da mi predloži
nešto nečasno, a ako ja tako mislim, on o tome neće više ni
prosloviti.
Ovaj deo nije mi se nimalo svideo. Rekoh mu da sam
raspoložena da čujem sve što ima da kaže, nadajući se da neće reći
ništa nedostojno njega samoga, niti neprikladno da ja to čujem. Na
to mi on reče da je njegov predlog ovo: da se venčamo, iako on još
nema razvod od one kurve, njegove žene; a da bi me uverio da on
to misli časno i pošteno, on obećava da neće tražiti da stanujemo
zajedno, niti da delim postelju s njim, dokle god ne dobije razvod.
Na ovu njegovu ponudu moje je srce odmah kazalo „Da“, ali bilo je
potrebno igrati pred njim još malo ulogu licemerke; te tako, kao
bajagi sa nešto malo žestine, odbih njegov predlog kao nepravičan,
i rekoh mu da bi nas takav postupak samo upleo u velike teškoće;
jer ako on na kraju ipak ne bi dobio razvod, mi ne bismo mogli da
poništimo naš brak, a ni da ostanemo u njemu; te tako, ostavljam
njemu da zamisli u kakvom bismo se položaju oboje našli, ako on
ne bi dobio razvod.
Ukratko, navodila sam mu protivne razloge sve dok ga nisam
uverila da je njegov predlog posve besmislen; onda je on istupio sa
novim predlogom, naime, da potpišem i potvrdim ugovor sa njim,
da ću se udati za nj čim on dobije razvod braka; a ne bude li mogao
da dobije razvod, ugovor postaje ništavan.
Rekoh mu da je tako pametnije; ali kako sam sad prvi put
opazila da je dovoljno slab da usplamti ljubavnim žarom, ne rekoh
mu odmah da pristajem; razmisliću o tome, rekoh. Igrala sam se s
ovim ljubavnikom kao što se pecač igra s pastrmkom: videla sam
da se čvrsto uhvatio na udicu, te sam zbijala šalu s njegovim novim
predlogom i stvar odugovlačila. Kazala sam mu da me malo
poznaje, i da treba da se raspita o meni; dozvolila sam mu da me
doprati do stana, ali nisam ga htela pozvati da uđe, no mu rekoh da
to ne bi bilo pristojno.
145
 Ukratko rečeno, izbegla sam da potpišem ugovor, a to sam
učinila zato što je ona gospođa koja me je pozvala u Lankašajer
toliko navaljivala da dođem, i obećavala mi zlatna brda, da sam bila
u iskušenju da pođem s njom i da vidim. „Možda No,” pomislih,
„tamo još i prokopsati”; i onda se nisam mnogo dvoumila da li da
ostavim mog čestitog Londonca, u koga nisam bila toliko
zaljubljena da ga ne bih napustila radi nekog bogatijeg.
Jednom rečju, izbegla sam da potpišem ugovor; ali kazala sam
mu da ću otputovati na sever, a obavestiću ga kuda treba da mi piše
povodom stvari koju sam mu poverila; o tome koliko ga cenim
neka mu svedoči zalog koji ću mu dati, jer u njegovim ću rukama
ostaviti bezmalo sve što imam na svetu; a dajem mu reč da ću, čim
bude dobio razvod i izvestio me o tome, doći u London, i da ćemo
onda o tome ozbiljno porazgovarati.

146
 GLAVA XVI

Moram priznati da sam krenula tamo sa podlom namerom, ali,

kao što Ke se iz daljega videti, namere onih koji su me pozvali bile
su još mnogo gore. Ele, krenula sam sa svojom prijateljicom, kako
sam je nazivala, u Lankašajer. Za sve vreme putovanja ona me je
obasipala naizgled najiskrenijom, najnepretvornijom ljubavlju;
putem me je čašćavala, i plaćala je sve troškove sem moga podvoza;
a njen se brat dovezao do Vorinpona u gospodskim kočijama, da bi
nas dočekao, i odatle smo se odvezli s njim u Liverpul da se lepše
poželeti ne može.
Isto tako, bile smo vrlo lepo gošćene tri ili četiri dana u kući
nekog trgovca u Liverpulu; klonim se da kažem njegovo ime, zbog
onoga što je usledilo. Onda mi ona reče da će me povesti kući nekog
svog strica, gde ćemo biti divno ugošćene; a njen stric, kako ga je
ona zvala, posla po nas četvoropreg, i odvezosmo se četrdeset milja
ne znam ni sama kuda.
Dovezle smo se, ipak, do jednog vlastelinskog doma usred
velikog imanja, u kojem je živela mnogobrojna porodica, gde je
društvo bilo zaista neobično, i gde su nju nazivali bratanicom. Ja
joj onda rekoh da je trebalo da me upozori da se opremim boljim
ruhom, kad je mislila da me dovodi u ovakvo društvo. To dođe do
ušiju gospođa, pa mi rekoše vrlo uljudno da se u njihovom kraju
svet ne ceni toliko po odeći koju nosi, kao što je to običaj u
Londonu; da ih je njihova bratanica obavestila o mojoj valjanosti, i
da meni nisu potrebne skupe haljine da bi se istakla moja vrednost;
ukratko rečeno, paštile su se oko mene ne zbog onog što sam, nego
zbog onog što su mislile da jesam, vrlo bogata gospođa udova.
Prvo što sam otkrila ovde bilo je to, da su svi članovi porodice,
pa i bratanica, bili rimokatolici; pa ipak, niko na svetu nije se
mogao ophoditi bolje prema meni, jer ukazivali su mi svaku
ljubaznost baš kao da sam bila njihovog zakona. Istina, ja nisam
gajila nikakva naročita uverenja da bih u pitanjima vere bila
nekakva probiračica; i brzo sam naučila da govorim povoljno o
rimskoj crkvi; rekoh im naročito da u svim neslaganjima u pogledu
147
vere koja postoje među hrišćanima ja vidim samo predrasude
vaspitanja, i da je slučajno moj otac bio rimokatolik, nimalo ne
sumnjam da bi mi njihova vera bila po volji kao i moja vlastita.
To im se svidelo u najvećoj meri, i kako sam danonoćno bila
opkoljena dobrim društvom i prijatnim razgovorom, imala sam
isto tako i dve tri starice koje su me saletale pričama o religiji. Da
bih im ugodila, nisam se ustručavala da s njima prisustvujem
njihovom bogosluženju, i da činim sve onako kako su me one
upućivale, ali nisam htela ni da budem i suviše jevtina; tako da sam
im samo uglavnom davala povoda da se ponadaju da ću preći u
katoličanstvo, ako budem upućena u katoličku veronauku; i na
tome je stvar ostala.
Tu sam ostala oko šest nedelja; a onda me moja sprovodnica
povede natrag, u neko selo, udaljeno oko šest milja od Liverpula,
gde se njen brat (kako ga je ona zvala) doveze u sopstvenim kolima,
sa dvojicom lakeja u lepim livrejama, i dođe da me poseti; i prvo
što bi, beše da meni izjavi ljubav. S obzirom na sve što sam
doživela, čovek bi pomislio da mene niko ne može prevariti, i
doista tako sam i sama mislila, imajući siguran adut kod kuke, koji
sam rešila da ne bacam iz ruku sem ako bi se ukazalo nešto mnogo
povoljnije. Međutim, po svemu sudeći, ovaj brat moje prijateljice
bio je dobra prilika, jer njegovi posedi, po najskromnijem računu,
donosili su mu hiljadu funti godišnje — njegova je sestra govorila
da donose i svih hiljadu i pet stotina — i nalazili su se najvećim
delom u Irskoj.
Mene su smatrali za tako veliku bogatašicu da me čak nisu ni
pitali koliki je moj imetak; a moja lažna prijateljica uveličala ga je,
na osnovu budalastog rekla-kazala, od pet stotina funti na pet
hiljada funti, a dok smo došli amo svota je narasla na petnaest
hiljada funti. Irac je, jer čuh da je on te narodnosti, na taj mamac
prosto pošašavio; udvarao mi se, donosio mi poklone, ludački se
zaduživao da bi pokrio troškove svoga udvaranja. Što jest-jest,
imao je izgled neobično finog gospodina: bio je visok, lepo razvijen,
i izvanredno umešan; govorio mi je o svome imanju i svojim
štalama, o svojim konjima, svojim čuvarima lova, svojim šumama,

148
svojim zakupcima, svojim slugama, baš kao da sedi u
vlastelinskom dvorcu, a ja sve to vidim oko sebe.
Nijednom me nije čak ni upitao što o mome novcu ili imanju,
nego me je uveravao da će, čim dođemo u Dablin, preneti na moje
ime (u slučaju da ostanem udovica) godišnji prihod od imanja u
iznosu od šest stotina funti, a da će još ovde sastaviti o tome
ugovor.
Ovo su bile reči na kakve nisam bila navikla, i sva moja
predostrožnost bila je nestala; moja prijateljica bila je đavolica
koja mi je svakoga časa govorila kako njen brat živi na velikoj nozi.
Jednom je došla da me upita kako želim da moje kočije budu
obojene, i kako presvučene iznutra; a drugom prilikom upitala je
kako moj paž treba da bude odeven: ukratko, moje su oči bile
zasenjene, bila sam izgubila moć da kažem „Neću”, i, da prekratim
priču, pristala sam da se udam; ali da bi venčanje bilo obavljeno u
većoj skrovitosti, odvezli smo se dublje u unutrašnjost, gde nas je
venčao jedan sveštenik o kome mi rekoše da će obred obaviti
valjano kao i ma koji paroh anglikanske crkve.
Ne mogu reći da pritom nisam malo pomišljala kako na
nečastan način ostavljam mog vernog Londonca, koji me iskreno
ljubi, koji se otima da se oslobodi jedne opake kurve koja se
besramno ponela prema njemu, i koji se od svoje nove izabranice
nada beskrajnoj sreći; a ta izabranica eto daje sebe drugome na
način mal’ne isto onako besraman kao što je i njezin.
Ali blistave slike velikog imanja i lepih stvari kojima mi je
obmanuti stvor, sada moj obmanjivač, neprestano plenio maštu
nisu mi dali mira ni vremena da mislim o Londonu, ili ma o čemu
drugom u tome gradu, a još manje o obavezi koju sam imala prema
čoveku beskrajno veće istinske vrednosti nego što je bio ovaj kome
sam se sada predala.
Ali stvar je bila svršena; sada sam bila u rukama moga novog
supruga, koji se još uvek ponašao kao i ranije: bio je veličanstveno
raskošan, i, sudeći samo po njegovoj svakodnevnoj odeći, morao je
imati bar hiljadu funti godišnjeg prihoda.
Otprilike mesec dana posle venčanja, on poče da mi govori o
odlasku u Zapadni Čester da bih se tamo ukrcala u brod za Irsku.
149
Međutim, on s tim nije hitao, jer ostasmo bezmalo još tri nedelje, a
onda posla u Čester po kola, da nas čekaju kod takozvane Crne
Stene, prekoputa Liverpula. Odvezli smo se donde jednim lepim
čamcem sa šest vesala, a njegove sluge, konji, i prtljag behu
upućeni skelom. On mi se izvinio što nema poznanika u Česteru,
ali reče da će otići tamo pre mene i naći mi lepe prostorije u nekoj
privatnoj kući. Upitah ga koliko ćemo ostati u Česteru. „Najviše noć
ili dve,” reče on, „a onda ćemo odmah uzeti kola za Holihed.” Ja mu
na to rekoh da ni u kome slučaju ne treba da se trudi da traži
privatan stan za noć ili dve, jer Čester je veliko mesto, pa
nesumnjivo ima dobrih i udobnih gostionica; te tako odsedosmo u
jednoj gostionici nedaleko od saborne crkve; ne sećam se više kako
se zvala.
Ovde me moj suprug, govoreći o našem odlasku u Irsku, upita
da li nemam da sredim u Londonu kakve poslovne stvari pre nego
što krenemo. Rekoh mu da nemam, bar ništa tako važno što se ne
bi dalo urediti iz Dablina pismenim putem. „Gospođo,” reče on na
to s puno poštovanja, „držim da najveći deo vaše imovine, o kojoj
mi sestra veli da se mahom sastoji od novca uloženog u Englesku
banku, leži na sigurnome mestu; ali u slučaju da treba izvršiti
prenos, ili ma na koji način promeniti vlasništvo, možda bi bilo
potrebno otići u London i urediti te stvari pre nego što bismo prešli
preko.”
Ja sam na to morala izgledati čudno, pa mu rekoh da ne znam
šta hoće time da kaže; i rekoh mu da, koliko mi je poznato, nemam
nikakvog novca u Engleskoj banci; a nadam se da ne može reći da
sam mu ikada tako nešto kazala. Ne, reče on, ja mu to nisam kazala,
ali njegova sestra mu je rekla da je najveći deo moje imovine
uložen u tu banku; „a ja to pominjem mila moja,” reče on, „samo
zato da se ne bismo morali izlagati opasnosti i tegobama još jednog
putovanja preko mora, ako ima ma šta što se u tom pogledu može
urediti ili narediti sada”; a onda je dodao da ne želi da me previše
izlaže opasnostima mora.
Iznenadile su me ove reči, i uzeh da se domišljam šta one treba
da znače; i odmah mi pade na um da me je moja prijateljica, koja
njega nazivaše bratom, morala prikazati u bojama koje meni ne
150
pripadaju; i naumih da do kraja dokučim istinu pre nego što
ostavim Englesku i predam se ne znam u čije ruke u jednoj tuđoj
zemlji.
Sledećeg jutra pozvah u svoju sobu njegovu sestru, i upoznavši
je sa razgovorom koji se vodio između njenog brata i mene, zakleh
je da mi kaže šta je to ona njemu rekla, i iz kakvog se to razloga
zalagala za ovaj brak. Ona priznade da mu je kazala da sam ja vrlo
bogata, i da je to čula u Londonu. „Čuli ste to?” rekoh ja ljutito; „a
jesam li vam ja to ikad kazala?” Ne, odgovori ona, ja joj to nisam
kazala, to je tačno, ali kazala sam više puta da sama raspolažem
onim što imam. „To jesam rekla,” potvrdih brzo, „ali nikad vam
nisam kazala da sam bogata žena. I kako bi se to slagalo s nekim
bogatstvom,” rekoh, „kad znate da sam došla s vama ovamo na
sever Engleske samo zato što je život ovde jevtiniji?” Na ove reči,
koje sam izgovorila dosta glasno i ljutito, moj muž naiđe u sobu, pa
zamolih i njega da uđe i sedne, jer, rekoh, imam nešto važno da
kažem pred njima oboma, a veoma je potrebno da on to čuje.
Izgleda da ga je malo uznemirila žestina( s kojom sam kanda
govorila, pa dođe i sede pored mene, pošto je najpre zatvorio vrata;
onda se ja, jer beh vrlo uzrujana, okretoh k njemu pa rekoh. „Žao
mi je, dragi prijatelju” (njemu sam govorila blago), „ali grdno ste se
prevarili kad ste se venčali sa mnom, jer time ste naneli sebi štetu
koju ćete teško nadoknaditi; no kako ja za to nisam nimalo kriva,
želim da budem oslobođena optužbe, a krivica neka ide onamo
kuda spada, i nikuda drugde, jer ja perem ruke od svega toga.” —
„Otkuda venčanje s vama može da bude štetno po mene, mila
moja?” upita on. „Ja se nadam da će mi ono u svakom pogledu
služiti na diku i korist.” — „Odmah ću vam objasniti,” rekoh, „i
bojim se da nećete imati razloga da smatrate da je postupak prema
vama bio ispravan; ali uveriću vas, dragi prijatelju,” rekoh, „da
moji prsti u to nisu bili umešani.”
Sad je on dobio uplašen i unezveren izgled, i počeo je, mislim,
da sluti ono što dolazi; međutim, pogledao me je samo i rekao je,
„Nastavite,” i sedeo je nem, očekujući šta ću još da kažem; te tako
nastavih. „Upitala sam vas sinoć,” rekoh mu, „da li sam vam se ikad
pohvalila svojim bogatstvom, ili da li sam vam ikad kazala da imam
151
uložen novac u Engleskoj banci, ili ma gde drugde, i potvrdili ste
da to nikad nisam učinila; pa vas molim da mi sada kažete ovde,
pred vašom sestrom, da li sam vam ikada dala razloga da tako
mislite, ili da li smo ikad o tome razgovarali”; i on opet potvrdi da
nisam, ali reče da sam mu ja uvek izgledala kao bogata žena, i da se
u to uzdao, pa se nada da se u tome nije prevario. „Ne pitam ja vas
o tome da li ste se vi prevarili,” rekoh ja; „bojim se da jeste, a i ja
isto tako; no ja hoću da skinem mrlju sa sebe, te da znate da ja
nisam imala nimalo udela u prevari kojoj ste naseli.”
„Sada sam baš pitala vašu sestru da li sam mu ikad govorila o
nekom svom bogatstvu ili imanju, ili joj kazivala pojedinosti o
tome; i ona priznaje da nisam. Pa molim vas, gospođo,” rekoh joj,
„budite tako pravični prema meni i optužite me ako možete, no
recite da li sam se ikad pretvarala da sam bogata; i ako jesam, zašto
sam onda došla s vama u ovaj kraj ako li ne u nameri da prištedim
ono malo što imam, i da živim jevtino?” Ona nije mogla da porekne
ni jednu reč, no reče da je u Londonu čula da imam veliki novac, i
da on leži uložen u Engleskoj banci.
„A sad, dragi gospodine,” rekoh ja, oslovljavajući opet moga
novog supruga, „budite tako pravični pa mi recite ko je obmanuo i
vas i mene, te ste poverovali da sam bogata žena, i natentao vas da
mi se udvarate i uvučete me u ovaj brak?” On nije mogao da
prozbori ni reči, već samo pokaza na nju; a posle malo vremena
obuze ga najžešća jarost, kakvu nikad do tada nisam videla, i uze
da je psuje, nazivajući je kurvom i drugim najpogrdnijim rečima
koje je mogao da smisli; onda reče da ga je ona upropastila, i
priznade da mu je kazala da ja imam petnaest hiljada funti, i da je
trebalo da ona od toga dobije pet stotina, zato što je
isprovodadžisala ovaj brak. Obraćajući se meni, reče da ona nije
njegova sestra, već da mu je dve godine bila milosnica; da je u ime
ovog pazara već izvukla od njega sto funti, i da je on potpuno
propao ako stvari stoje onako kako sam ja kazala; i u svome besu
zakle se da će joj se odmah napiti krvi iz samoga srca, što veoma
uplaši i nju i mene. Ona je plakala, pa reče da su joj tako kazali u
kući u kojoj sam ja stanovala. Ali ovo je samo pogoršalo njegov bes,
zato što ga je tako namagarčila, i pustila ga da se toliko upetlja

152
samo na osnovu običnog rekla-kazala; a onda se okrete meni i reče
vrlo pošteno da se boji da smo oboje nastradali; „jer, da vam
iskreno kažem, mila moja, ja nemam nikakvog imetka,” reče; „ono
malo što sam imao natentao me je ovaj đavo da spiskam na ovo
odelo i opremu.” Dok je on ovo govorio sa mnom, ona uluči zgodu
da pobegne iz sobe, i nikad je više ne videh.
Bila sam poražena koliko i on, i nisam znala šta da kažem; pa
kad on reče da je propao, i da nema nikakvog imanja, ja se tome
veoma začudih. „Onda je sve ovo,” rekoh mu, „bila paklena varka,
jer eto venčali smo se na osnovi dvogube prevare: vi ste propali,
velite, zato što ste se razočarali u miraz; a da sam ja imala novaca
bila bih isto tako prevarena, jer velite da vi nemate ništa.”
„Bili biste zaista prevareni, mila moja,” reče on, „ali dže biste
bili propali, jer sa petnaest hiljada funti mogli bismo oboje lepo da
poživimo u ovome kraju; a bio sam rešio da svaki groš čuvam za
vas; ne bih vam zakinuo ni jedan šiling, a ostatak bih vam
nadoknadio svojom ljubavlju prema vama, i svojom nežnošću
prema vama, dokle god budem živeo.”
Ovo je zaista bilo vrlo pošteno, i mislim, bogami, da je on
govorio iskreno, a njegova narav i ophođenje bili su takvi da sam s
njime mogla biti srećna kao nikada do sada; ali zato što on nije
imao nikakvog imetka, no se još bio i zadužio zbog ove ludorije, svi
izgledi bili su turobni i grozni; I nisam znala šta da kažem ni šta da
mislim.
Rekoh mu da je grdna žalost što toliko ljubavi i dobrote naravi
koliko sam otkrila u njemu mora da se strmoglavi u bedu; da ne
vidim ništa pred nama sem propasti; jer što se mene tiče, ovo malo
što imam ne bi, na žalost, moglo da nam bude potpora ni nedelju
dana, i na to izvadih novčanicu od dvadeset funti, i još jedanaest
zlatnika, te mu rekoh da sam to uštedela od svog neznatnog
prihoda, i, povodeći se za pričama koje mi je ono stvorenje
ispričalo o životu ovde, mislila sam da ću s tim moći da proživim tri
četiri godine; a budem li lišena toga, ostaću u siromaštini, a on
zacelo zna u kakvom se stanju nalazi žena ako u džepu nema
novaca; pa ipak, rekoh mu, ako hoće da primi taj novac, eto mu ga.

153
 On mi reče, sa puno obzira prema meni, i čini mi se da spazih
suze u njegovim očima, da on to neće ni dirnuti; da se grozi na
pomisao da me opljačka i ostavi u bedi; da mu je ostalo još pedeset
zlatnika, a to je sve što ima na svetu, i na to izvadi taj novac i tresnu
ga na sto, govoreći mi da ga uzmem, pa makar on bez njega
skapavao od gladi.
Odgovorih mu, sa isto toliko obzira prema njemu, da ne mogu
da podnesem takve njegove reči; nego, naprotiv, ako može da mi
predloži neki mogućan način živoga, učiniću sve što ženi dolikuje,
i živeću skromno koliko god on to bude zahtevao.
Zamolio me je da tako više ne govorim, jer će, veli, poludeti;
reče da je odgojen kao plemić, iako je zapao u siromaštvo, i da,
koliko on može da smisli, preostaje samo jedan način, ali ni taj nije
dobar, sem ako bih mogla da mu odgovorim na jedno pitanje, no
on me neće prisiljavati da to učinim. Rekoh da ću mu pošteno
odgovoriti, ali da li će mu moj odgovor biti po volji ili neće, ne
znam.
„Pa onda, mila moja, recite mi otvoreno,” reče on, „da li će to
malo što imate moći da nam bude dovoljno da živimo zajedno ma
u kojem vidu, ili ma u kojem mestu ili položaju, ili neće?”
Bila je sreća po mene što mu se nisam kazala ko sam ni šta sam
— čak mu ni svoje pravo ime nisam kazala; i videći da se ne mogu
ničemu nadati od njega, ma koliko izgledao dobroćudan i ma
koliko pošten, već da bismo brzo spiskali ovo malo što smo imali,
reših se da sakrijem sve osim one novčanice i jedanaest zlatnika; i
rado bih pristala da izgubim te novce, a u zamenu za to da se
stvorim onde gde me je on našao. Imala sam doista kod sebe još
jednu novčanicu od trideset funti, a to je bilo sve što sam ponela sa
sobom, koliko za troškove živoga, toliko i da mi se nađe u ovom
nepoznatom kraju; jer iako mi je ona žena, posrednica koja nas je
tako oboje obmanula, napričala kako ću se moći povoljno udati,
ipak nisam želela da budem bez novaca, za svaki slučaj. Ovu
novčanicu bila sam sakrila, pa sam stoga utoliko slobodnije
raspolagala ostatkom, i mogla da se osvrnem na njegove prilike, jer
zaista od srca sam ga žalila.

154
 Ali, da se vratim na ono njegovo pitanje, rekoh mu da ga nikad
nisam hotimično obmanula, niti bih to ikad učinila. Vrlo mi je žao,
rekoh, što moram reći da od ono malo moje sirotinje ne bismo
mogli živeti; to nije dovoljno za život ni meni samoj, dole na jugu,
pa sam se zato bila predala u ruke onoj ženi koja ga zvaše bratom,
jer ona me je uverila da u jednoj varoši koja se zove Mančester, u
kojoj još nikad nisam bila, mogu imati vrlo pristojan stan i hranu
otprilike za šest funti godišnje; a kako ceo moj prihod ne premaša
petnaest funti godišnje, držala sam da bih tamo mogla lepo da
poživim od te male rente, i čekam bolje dane.
On klimnu glavom i osta nem, i provedosmo vrla sumorno
veče; ipak večerasmo zajedno, — i spavasmo zajedno te noći, — a
kad večera skoro bi pri kraju, on se malo razgali i razveseli, pa
poruči bocu vina.
„Dela, mila moja,” reče on, „iako je slučaj težak, ne vredi gubiti
hrabrost. Dela, gore glavu! Ja ću se već nekako premetnuti u životu.
Ako i vi možete nekako da životarite, pa to je već nešto. Ja ću morati
ponovo da okušam sreću u svetu, čovek treba da misli kao čovek; a
izgubiti hrabrost znači podati se bedi.” Na to napuni čašu, i
nazdravi mi, držeći me za ruku za sve vreme dok je vino klizilo
naniže, uveravajući me da sam ja njegova glavna briga.
On je zaista bio čovek! plemenita i viteška duha, pa mi je zato
bilo žalije. I lakše ti je nekako čak i kad te upropasti častan čovek
negoli nekakva hulja; a najveću štetu imao je baš on da pretrpi, jer
doista bio je potrošio veliku svotu, a pravo je čudo na kakvom je
slabom tlu ona zidala svoju prevaru. Prvo, valja uočiti podlost te
žene, koja, da bi se dočepala jedne stotine funti, mirno njega pušta
da troši tri ili četiri puta toliko, iako je to možda sve što on ima u
svetu, pa i više nego sve; a pritom nema ni najmanjeg osnova, sem
nekog beznačajnog ćaskanja na nekoj čajanci, da tvrdi da ja imam
nekakvo imanje, ili nekakvo bogatstvo, ili nešto tome slično. Tačno
je da je za osudu hvatati na prevaru bogatu ženu — da sam ja bila
takva; razmetljivost u siromaštvu jeste prevara, i ružno je videti
to; ali ovaj je slučaj bio i nešto malo drukčiji, i to je išlo njemu u
prilog, jer on nije bio nevaljalac kome je zanat da vara žene i da,
kao neki, ulovi šest sedam mirazuša, jednu za drugom, pa onda kad
155
ih opelješi, on uhvati maglu; ne, on je bio plemić, nesrećan i bedan,
ali poznavao je bolje dane; i premda bih, da sam imala novaca, bila
besna na onu kučku što me je prevarila, ipak mislim da imetak ne
bi bio loše uložen na nj, jer on je zaista bio čovek lepoga izgleda,
plemenitih načela, zdrave pameti, i veoma vedra duha.
Vodili smo mnogo prigušenih razgovora te noći, jer nijedno od
nas nije mnogo spavalo; zbog svih onih prevara koje je nada mnom
izvršio, on se toliko kajao kao da je počinio neki zločin pa odlazi na
gubilište; ponovo mi je ponudio sav novac koji je imao kod sebe,
sve do poslednjeg šilinga, govoreći pritom da će da ode u vojsku,
da zaradi još.
Upitala sam ga zašto je hteo da bude tako okrutan i da me vodi
u Irsku, kad vidim da tamo ne bi mogao da me izdržava. On me
zagrli. „Mila moja,” reče, „nije mi bilo ni na kraj pameti da idem u
Irsku, a još manje da vas vodim tamo, nego, kad je svet saznao za
moje namere, došao sam amo da se uklonim, da niko ne bi mogao
da mi traži novaca pre no što budem snabdeven njime.
„Pa kuda je onda,” rekoh, „trebalo da odemo?” „Dakle, mila
moja,” reče on, „priznaću vam ceo plan, onako kako sam ga bio
skrojio: naumio sam bio da vas ovde upitam nešto o vašem imetku,
kao što sam i učinio, a kad vi budete uzeli da izlažete pojedinosti o
tome, kao što sam očekivao, ja bih u tome našao povod da za
izvesno vreme odložimo naše putovanje u Irsku, i onda bismo
otputovali u London. Bio sam naumio da vam tada priznam svoje
pravo stanje, da vam kažem, mila moja, da sam se koristio svim
onim lukavstvima da bih vas privoleo na brak, a da mi sad valja da
izmolim vaš oproštaj i da vam kažem koliko ću se truditi da
zaboravite ono što je prošlo u srećnim danima koji dolaze.”
„Vidim, bogami,” rekoh mu, „da biste me brzo osvojili; i vrlo
sam nesrećna što nisam u položaju da vam pokažem kako bih se
lako pomirila s vama i zaboravila sve vaše majstorije kojima ste me
lovili, pa da vam to bude nagrada za vaše dobro srce i vedru ćud.
Ali, dragane moj,” rekoh, „šta možemo sada? Oboje smo se
prevarili; i šta nam vredi što smo se pomirili, kad nemamo od čega
da živimo?”

156
 Palo je mnogo predloga, ali nijedan nije mogao biti usvojen kad
se nije imalo od čega početi. Naposletku me je on zamolio da više
ne govorim o tome, jer će mu, reče, srce prepući; te tako
porazgovarasmo još malo o drugim stvarima, i onda se on
naposletku supružanski oprosti od mene, pa se predadosmo snu.
Ujutru je on ustao pre mene; i doista, pošto sam preležala
budna mal’ne celu noć, bila sam vrlo pospana, i ležala sam bezmalo
do jedanaest časova. Za to vreme on je uzeo svoje konje, i tri sluge,
i sav svoj prtljag, i izgubio se, a za mene je ostavio na stolu kratko
ali dirljivo pismo, kao što sledi:

Mila moja, — Ja sam pas; obmanuo sam vas; ali na to me

je navuklo jedno podlo stvorenje, nasuprot mome načelu i
opštem pravilu moga života. Oprostite mi, mila moja!
Najusrdnije vas molim, oprostite bedniku koji vas je
obmanuo. Bio sam tako srećan što sam vas zadobio, a sad
moram da bežim od vas. Oprostite, draga; još jednom
velim, oprostite mi! Ne mogu da gledam da se zlopatite
mene radi, a nisam kadar da vam budem podrška. Naš brak
je ništavan; nikad više neću moći da vas vidim; ovim vas
razrešavam obaveze; ako vam se ukaže povoljna prilika da
se preudate, ne odbijte je mene radi. Ja vam se evo
zaklinjem svojom verom, i dajem vam svoju časnu reč, da
nikad neću remetiti mir vašeg utočišta, ako bih saznao za
nj, što međutim nije verovatno. U drugu ruku pak, ako se
ne biste preudali, i ako bi mene dobra sreća našla, sve što
bih stekao bilo bi vaše, pa ma gde vi tada bili.
Nešto od gotovine koju imam ostavio sam u vašem
džepu; zauzmite mesta za sebe i dvorkinju u putničkim
kolima i idite u London. Nadam se da će to biti dovoljno za
podvoz, da nećete morati da dirate u svoj novac. Još jednom
vas molim da mi oprostite, i činiću to uvek, kad god mislim
na vas. Zbogom, mila, zauvek!
Vaš najodaniji
Dž. E.

157
158
 GLAVA XVII

Ništa što me je ikada zadesilo u životu nije se tako kosnulo

moga srca kao ovaj oproštaj. Po hiljadu puta prekorevala sam ga u
mislima što me je ostavio, jer sa njim bih išla kroz život, pa makar
morala da prosim za hleb. Opipah džep, i nađoh u njemu deset
zlatnika, njegov zlatan časovnik, i dva mala prstena, jedan mali
dijamantski — vrednost svega oko šest funti — a drugi obična
zlatna burma.
Dva čitava sata sedela sam bez reči, zagledana u ove predmete,
a onda me trže dvorkinja i reče da je ručak na stolu. Jedva sam
nešto okusila, a posle obeda obuze me silan nastup plača, te čas po
čas uzeh ga zvati po imenu, a zvao se Džems. „O Džemi!” rekoh,
„vrati se, vrati! Daću ti sve što imam; prosiću, gladovaću s tobom,
Džemi.” I tako sam hodala po sobi i buncala, pa bih onda malo sela,
pa se opet ushodala, dozivajući ga da mi se vrati, i opet bih plakala;
tako mi je prošlo po podne, a kad bi oko sedam časova, i već počeo
da se hvata sumrak — jer beše avgust — na moje neizrecivo
iznenađenje, eto ti njega u gostionicu, pa pravo u moju sobu.
Našla sam se u najvećoj zabuni koja se može zamisliti, a tako
isto i on. Nisam mogla da se domislim šta bi moglo da bude povod
tome, i uzeh se dvoumiti da li treba da se radujem ili da se žalostim;
ali moja ljubav nadvlada sve, i nemogućno beše da sakrijem svoju
radost, pregolemu za smeške, jer se ona izli u suzama. Tek što uđe
u sobu, on jurnu k meni i uze me u zagrljaj, držeći me tako čvrsto i
bezmalo gušeći me poljupcima, ali ne prozbori ni reči. Naposletku
ja zaustih. „Mili moj,” rekoh, „kako si mogao da me ostaviš?” ali on
ne odgovori ništa, kao da mu se govor beše oduzeo.
Kad naše ushićenje malo minu, on mi reče da je bio prevalio
preko petnaest milja, ali da je bio nemoćan da ide dalje, no je morao
da se vrati da me još jednom vidi i da se još jednom oprosti sa
mnom.
Ja mu onda rekoh kako sam provela vreme, i kako sam ga
glasno dozivala da se vrati. On mi na to reče da me je vrlo jasno čuo

159
kod Delamirske Šume, udaljene nekih dvanaest milja. Ja se
nasmejah. „Ne,” reče on, „nemoj misliti da se šalim, jer ako sam
ikad u životu čuo tvoj glas, čuo sam ga tada glasno, i učinilo mi se u
nekoliko mahova kao da te vidim da trčiš za mnom.” — „E pa
dobro,” rekoh, „a šta sam kazala”?” jer reči mu ne beh ponovila.
„Zvala si me glasno,” reče on, „i kazala si, ’O Džemi! O Džemi! vrati
se, vrati!’ “
Ja se nasmejah. „Ne smej se, mila moja,” reče on, „jer, veruj mi,
čuo sam tvoj glas isto tako jasno kao što ti sada čuješ mene; ako
hoćeš, zakleću se pred sudom da je bilo tako.” Ja se onda začudih i
iznenadih, a bogme i uplaših se, pa mu rekoh šta sam radila i kako
sam ga dozivala. Kad smo se tim malo pozabavili, rekoh mu, „A sad
me više nećeš ostavljati; poći ću s tobom u beli svet.” On mi na to
reče da će mu biti vrlo teško da me ostavi, ali kad to mora biti, nada
se da rastanak neću primiti previše k srcu; no što se njega tiče, on
predoseća u tome svoju propast.
Ipak, reče mi da mu je bilo krivo što me je ostavio da sama
putujem u London, jer to je dug put; a pošto je njemu svejedno da
li će poći na tu stranu ili ma na koju drugu, naumio je da me otprati
donde, ili bar približno donde; a ako me tada bude ostavio bez
zbogom ostaj, ja to ne treba da mu uzmem za zlo; i natera me da
mu to obećam.
Onda mi ispriča kako je otpustio svoje tri sluge, prodao njihove
konje, i poslao te ljude da potraže svoju sreću u svetu, i to sve dok
dlanom o dlan, u nekoj varošici na putu, sad ne znam gde; „i to me
je stalo nešto suza,” reče, „kad tako ostah sam pa pomislih kako su
ti ljudi srećniji nego njihov gospodar, jer oni mogu da zakucaju na
vrata prvog doma i da zatraže službu, dok ja,” reče, „ja ne znam
kuda ću ni šta ću sa sobom.”
Rekoh mu da mi je rastanak s njim tako teško pao da gore biti
ne bi moglo; i da sada, kad- mi se vratio, neću nikuda bez njega, ako
on hoće da me povede sa sobom, pa ma kuda išao. A u
međuvremenu saglasih se da pođemo u London zajedno; ali nisam
mogla da pristanem da me naposletku ostavi bez zbogom ostaj, no
mu rekoh, šaleći se, da ću ga, bude li to učinio, isto onako glasno
dozivati da se vrati kao što sam to već jednom učinila. Onda
160
izvadih njegov časovnik, i dadoh mu ga, i njegova dva prstena, i
njegovih deset zlatnika; ali on ne hte da ih primi, te zato jako
posumnjah da je naumio da se opet dohvati druma, a mene da
ostavi.
Istinu da kažem: prilike u kojima se nalazio, žar njegovih reči u
pismu koje mi je ostavio, njegovo kavaljersko ophođenje prema
meni u čitavoj ovoj stvari, i staranje o meni koje je pritom ispoljio,
način na koji mi je ostavio znatan deo svoje male zalihe novca i
vrednosti — sve se to bilo združilo i toliko me se dojmilo, da nisam
mogla da podnesem misao o rastanku s njim.
Dva dana potom ostavismo Čester, ja u poštanskim kolima, a
on na kanju. U Česteru sam otpustila svoju dvorkinju. On se tome
mnogo protivio, ali kako sam je bila uzela u službu dok sam bila na
putu (jer u Londonu nisam držala poslugu), rekoh mu da bi bilo
svirepo voditi jadnu curu čak: u London, a onda je odmah po
dolasku tamo otpustiti; osim toga, ona bi predstavljala izlišan
izdatak na putu; tako ga uverih o tome, pa se i on saglasi s mojom
odlukom.
Došao je sa mnom do Danstebla, na trideset milja od Londona,
a onda mi reče da ga sudbina i njegova zla sreća prisiljavaju da me
ostavi, jer, iz razloga koji za mene nemaju važnosti, nije zgodno po
njega da ide u London, i videh gde se sprema da se udalji. Poštanska
kola kojima sam putovala obično ne staju u Dansteblu, no ja
zamolih da stanu jedno četvrt časa, te stadosmo malo pred vratima
jedne gostionice, i nas dvoje uđosmo.
U gostionici mu rekoh da imam da mu uputim još samo jednu
molbu, a ta je, kad on već ne može da ide dalje, da ostane sa mnom
nedelju ili dve u ovoj varoši, da bismo u toku toga vremena smislili
štogod, ne bi li sprečili da dođe do konačnog rastanka, što bi za nas
oboje bilo prava nesreća; rekoh mu još i to, da imam da mu učinim
jedan važan predlog, koji će on možda smatrati izvodljivim i
korisnim po nas.
Ova moja molba bila je i suviše umesna da bi je mogao odbiti,
te on dozva gostioničarku i reče joj da je njegovoj supruzi pozlilo,
to u tolikoj meri da ne može dalje da putuje poštanskim kolima,
koja su je strašno zamorila, pa je onda upita da li bi nam mogla naći
161
u nekoj privatnoj kući sobu za dva tri dana, u kojoj bi se mogla
malo odmoriti, jer putovanje je bilo prenaporno za mene.
Gostioničarka, neka dobra žena, učtiva i vrlo prostodušna, odmah
dođe da me vidi; reče mi da ima dve tri vrlo dobre sobe u jednom
kraju kuće u koje nimalo ne dopire buka, pa ako bih ih pogledala,
ona nimalo ne sumnja da će mi se one svideti, a jedna od njenih
devojaka ne bi imala nikakva druga posla sem da mene dvori.
Primila sam, dabome, njenu vrlo ljubaznu ponudu; razgledala sam
sobe, i veoma su mi se svidele, i zaista bile su izvanredno lepo
nameštene i vrlo prijatne; te tako platismo vozarinu, uzesmo naš
prtljag, i rešismo da ovde proboravimo izvesno vreme.
Onda mu rekoh da ćemo ovde živeti zajedno sve dotle dok sav
moj novac ne bude potrošen, ali njemu neću dozvoliti da potroši ni
jedan šiling od svoga. On se malo pregonio sa mnom oko toga, no
ja mu rekoh da će ovo po svoj prilici biti poslednji put što smo
zajedno, pa ga molim da meni dozvoli starešinstvo samo u ovoj
jednoj stvari, a neka bude po njegovom u svemu ostalom; i tako on
pristade.
Jedne večeri, šetajući se sa njim u polju, ja mu rekoh da ću mu
sada saopštiti predlog koji sam mu bila pomenula; i ispričah mu da
sam živela u Virdžiniji, da tamo imam majku, i nadam se da je još
živa, a da je moj muž umro pre nekoliko godina. Kazah mu da sam
mogla biti dovoljno imućna, i da ne bismo morali ovako da se
rastanemo, da nisam pretrpela veliku štetu u robi koju sam bila
otuda ponela, a to sam, uzgred budi rečeno, znatno uveličala. Onda
mu izložih kako doseljenici tamo dobivaju, po ustavu, nešto
zemlje; a ako li ne, zemlja se može kupiti po tako lakim uslovima
da o njima nije vredno ni govoriti.
Prikazah mu jasno i potpuno prirodu koloniziranja: kako
preduzimljiv čovek, ako donese nešto engleske robe, recimo u
vrednosti od dvesta do trista funti, i sa nešto slugu i alata, može
lako da postavi temelj porodici, a za nekoliko godina da stekne
imetak.
Upoznah ga sa vrstama zemaljskih proizvoda, i kako se zemlja
đubri i priprema, i koliko iznosi obični doprinos; i kazah mu da

162
bismo, sa ovakvim početkom, vrlo brzo, samo kroz nekoliko
godina, zaista postali bogati, kao što smo sada zaista siromašni.
Iznenadilo ga je moje izlaganje; jer o tome smo razgovarali
mal’ne nedelju dana, i ja mu pokazah, crno na belo štono vele, da
je nemogućno, uz pretpostavku iole pristojnog života, da tamo ne
bismo napredovali i vrlo dobro prolazili.
Onda mu rekoh kakve bih mere preduzela da bih došla do svote
od trista funti, ili tako otprilike; i ukazah mu kako bi to bio dobar
način da okončamo naše nevolje, i povratimo svoje mesto u svetu,
kao što smo to oboje želeli; i dodadoh da bismo posle sedam godina
možda bili u mogućnosti da ostavimo našu plantažu u dobrim
rukama, a mi da se vratimo amo i da živimo i uživamo od prihoda
koji nam otuda stiže; i navedoh mu primere nekolicine ljudi koji su
tako učinili, i danas žive u Londonu kao vrlo ugledni građani.
Ukratko, tolimo sam ga saletala da je gotovo bio pristao, ali
uvek bi se pritom nešto isprečilo; naposletku, on obrte stvar i uze
da mi govori bezmalo to isto o Irskoj.
Reče mi da čovek koji može da se ograniči da živi seoskim
životom, i koji može da pribavi bar nešto gotovine da bi mogao da
uzme zemlju pod arendu, može za pedeset funti da dobije dobru
farmu kakva oe drugde izdaje za dvesta; da su proizvodi takvi, da
je zemlja tako plodna, da, ako ne bismo pravili velike uštede, mogli
bismo zacelo da živimo isto tako lepo kao što u Engleskoj živi
vlastelin sa godišnjim prihodom od tri hiljade funti; i on je
napravio plan o tome, da mene ostavi u Londonu, a on da pređe
tamo i okuša sreću; pa amo vidi da može tamo da udari temelj, da
možemo živeti pristojnim životom, kakav odgovara poštovanju
koje oseća prema meni — a on ne sumnja da će to moći da učini —
doći će amo da me povede.
Bila sam se strašno uplašila da me posle ovakvog svog predloga
ne uhvati za reč, to jest, da mu dozvolim da moj mali prihod
pretvori u gotov novac i s njim da ode u Irsku da okuša svoj ogled;
ali on je bio i suviše dobar da bi to zatražio od mene, ili da bi čak i
primio novac kad bih mu ga sama ponudila; i kao da je pogađao
moje misli, dodao je da će otići da potraži sreću na toj strani, pa ako
vidi da oe tako može živeti; onda ćemo dodati i moj novac kad ja
163
dođem tamo, i živećemo pristojno; ali on neće da stavi na kocku ni
jedan jedini moj šiling dokle god ne bude okušao svoj ogled u
malome, pa ako vidi da u Irskoj ne može da postigne ništa, onda će,
kazao je, doći k meni, i otputovaćemo u Virdžiniju.
On je toliko želeo da ovaj njegov naum oprobamo najpre, da
nisam mogla da odolim njegovom navaljivanju; ipak, obećao je da
će mi pisati čim dođe tamo, i da će me ubrzo izvestiti da li ima
izgleda da se njegove nade obistine, te da bih mogla, ako uspeh nije
verovatan, da se pripremim za naše drugo putovanje, a u tom
slučaju, reče, on će od sveg srca poći sa mnom u Ameriku.
To je sve na šta sam mogla da ga obavežem, i oko toga zabavljali
smo se mal’ne mesec dana, a to su bili i najprijatniji dani koje sam
ikad doživela. Ispripovedao mi je jedan deo povesti svoga života,
koji je zaista bio čudesan, pun beskrajne raznovrsnosti, i, sa svojih
doživljaja i pustolovina, dovoljan da ispuni čitavu jednu istoriju,
mnogo vedriju nego što sam ikad videla naštampanu; no biće
prilike da docnije kažem još koju o njemu.
Rastadosmo se naposletku, premda uz najveće moje opiranje;
a doista, i on se oprostio teška srca, ali nužda ga je gonila, jer, kao
što sam docnije više saznala, imao je jake razloge zašto nije hteo u
London.
Rekoh mu kuda da mi piše, premda sam Još uvek čuvala tajnu
svoga pravog imena, ko sam ja, i gde se mogu naći; i on meni reče
kuda valja da mu šaljem pisma, da bi ih, reče, zacelo dobio.

164
 GLAVA XVIII

Sutradan po našem rastanku dođoh u London, ali nisam otišla

pravo u svoj stari stan, već, iz još jednog razloga, uzeh sobu u
jednoj privatnoj kući u ulici Sent-Džon, ili, kako je prostački zovu,
u Sentdžonovcu, blizu Klarkenvela; i kako sam tu bila potpuno
sama, imala sam vremena napretek da ozbiljno porazmislim o
mome sedmomesečnom putešestviju, jer zaista toliko sam
proboravila na putu. Sa beskrajnim zadovoljstvom sećala sam se
prijatnih časova koje sam provodila sa mojim poslednjim mužem;
ali to zadovoljstvo postade znatno manje kad se posle izvesnog
vremena zaista uverih da sam ostala u drugom stanju.
Sad sam se našla u velikoj nevolji, jer u to vreme bilo je veoma
teško da nepoznata žena u takvome stanju, a uz to bez prijatelja i
jemstva, — a ja nisam imala ni jedno ni drugo, niti sam ih mogla
pribaviti, — nađe gdegod skrovište.
Za sve ovo vreme starala sam se da održavam prepisku sa
mojim prijateljem u banci, ili, tačnije rečeno, on se starao da se
dopisuje sa mnom, i pisao mi je jedanput nedeljno; i premda nisam
trošila svoj novac tako brzo da bi bilo potrebno da tražim od njega
da mi šalje, ipak, i ja sam njemu pisala često, da zna da sam živa. U
Lankašajeru sam bila ostavila uputstva kuda da mi šalju poštu, pa
sam tako dobivala ta pisma; a za vreme mog skrovitog boravka u
Sentdžonovcu dobila sam od njega jedno vrlo ljubazno pismo, u
kojem me izveštava da njegova brakorazvodna parnica dobro
napreduje, premda je naišao na izvesne teškoće koje nije očekivao.
Nije mi bila neprijatna vest da njegova parnica sporije odmiče
nego što se on nadao; jer iako još nisam bila u položaju da ga
uzmem za muža, pošto nisam bila tako budalasta kao neke koje
poznajem, da se udam za nj dok nosim dete drugoga čoveka ipak,
nisam želela da ga izgubim, i jednom rečju, bejah naumila da
pođem za njega čim oe pridignem, ako on i dalje bude bio voljan da
me uzme; jer izgledalo mi je očevidno da nikad više neću ništa čuti
od mog doskorašnjeg muža; i kako me je on neprestano nagovarao
da se preudam, i uveravao me da njemu to neće biti nimalo krivo,
165
niti da će polagati na mene ikakvo pravo, to se nisam nimalo
ustezala da se rešim na novu udadbu, amo moj prijatelj bude ostao
kod svoje reči; a sudeći po njegovim pismima, koja nisu mogla biti
lepša ni ljubaznija, imala sam mnogo razloga da verujem da on želi
da se venča sa mnom.
Sad sam se bila zaoblila, i ljudi kod kojih sam stanovala opaziše
to, i, koliko učtivost dozvoljava, nagovestiše mi da moram da
mislim: na seobu. To me dovede u veliku nezgodu, i postadoh vrlo
nevesela, jer zaista nisam znala šta da radim: imala sam novaca, ali
nisam imala prijatelja, a nalazila sam se pred porođajem, i valjaće
da se sama staram o detetu, a to je za mene predstavljalo novu
teškoću, kao što moja dosadašnja povest pokazuje.
U to vreme teško oboleh, a sumor mi zaista pogorša bolest.
Međutim, pokazalo se da je po sredi samo groznica, ali strahovala
sam da to ne izazove prevremen porođaj. Ne bi trebalo da kažem
da sam strahovala, jer zaista, pobačaj bi mi bio veoma po volji, ali
grozila sam se i na samu pomisao da uzmem ma što da bih pobacila.
Međutim, gospođa kod koje sam stanovala govoreći o mome
stanju, predloži mi da pozovem babicu. Ja se tome isprva protivih,
ali malo posle pristadoh, no rekoh joj da ne poznajem ni jednu
babicu, pa zato izbor prepustih njoj.
Kao što će se odmah videti, izgleda da gospodarica kuće nije
bila tako neupućena u slučajeve kao što je bio moj, kao što sam
isprva mislila; i ona pozva babicu od prave sorte — to će reći, od
prave sorte za mene.
Pokazalo se da je ta žena iskusna u svome poslu, mislim kao
babica; ali ona je imala još jedno zvanje, u kojem je bila isto onoliko
vična kao i većina takvih žena, ako ne i više. Moja stanodavka joj je
kazala da sam vrlo nevesela, i da ona misli da mi to škodi; a jednom
joj je kazala preda mnom, „G-đo——, mislim da boljetica ove gospe
spada u vašu nadležnost, pa ako možete da joj pomognete, molim
vas učinite to, jer ona je jedna vrlo fina i blagorodna gospođa,” i na
to iziđe iz sobe.
Ja nju ništa nisam razumela, ali čim stanodavka iziđe, ova
Majka Tmine uze vrlo ozbiljno da mi objašnjava šta je ona htela da

166
kaže. „Gospođo,” reče, „vi kanda niste razumeli šta je vaša
stanodavka kazala; a kad budete shvatili njene reči, neće biti
potrebno da joj sve to kazujete.
„Ona misli da ste vi u takvim prilikama da vas porođaj možda
dovodi u nezgodan položaj, i da niste voljni da se za vaše stanje
sazna. Nije potrebno da vam ma šta više govorim, sem da kažem da
vam možda mogu pomoći, olakšati vam, i ukloniti sve vaše
sumorne misli, ako budete hteli da mi saopštite samo onoliko
koliko je potrebno da znam, jer ja nisam ljubopitljiva, i ne želim da
istražujem vaš slučaj.”
Svaka reč koju je ta žena kazala bila je melem za mene, i u
samome srcu osećala sam nov život i novu snagu; krv poče odmah
da struji u meni, i postadoh sasvim drugo biće; opet sam se
prihvatala svojih obroka, a ubrzo potom moje se stanje popravilo.
Ona mi je još mnogo govorila u istome smislu, podsticala me da joj
slobodno izložim svoj slučaj, najsvečanije mi obećavajući pritom
da će tajnu čuvati, a onda bi najednom zastala, kao da očekuje da
vidi kakav je utisak ostavila, i šta ću ja reći.
I suviše sam dobro znala koliko mi je potrebna pomoć takve
žene, pa stoga nisam ni pomišljala da njenu ponudu ne prihvatim;
kazala sam joj da je moj slučaj delimice takav kako ga je ona
zamislila, a delimice nije, jer ja sam zaista udata, i imam muža,
premda se on trenutno nalazi vrlo daleko, te ne bi mogao da se
lično pojavi.
Ona mi upade u reč, i kaza mi da se to nje ništa ne tiče; sve dame
koje se podvrgavaju njenom staranju za nju su udate žene. „Svaka
žena koja je noseća,” reče, „zatrudnela je s ocem svoga deteta,” a
nje se nimalo ne tiče da li je taj otac njen muž ili nije njen muž;
svrha njenog zanata je da meni pomogne u mojoj sadašnjoj
neprilici, pa imala ja muža ili ga nemala; „jer, gospođo,” reče, „imati
muža koji ne može da se pojavi isto je što i nemati muža, pa prema
tome meni je potpuno svejedno da li ste vi venčana žena ili
milosnica.”
Uvidela sam odmah da će me, bila ja drolja ili supruga, ovde
smatrati droljom, pa pustih neka bude tako. Rekoh joj da je njena
opaska tačna, ali, ipak, ako treba da joj izložim svoj slučaj, moram
167
joj reći onako kako jeste; te tako joj ispričah sve, što sam kraće
umela, i završih rečima, „Dosađujem vam s ovim, gospođo, ne zato
što bi se to vas, kao što sami maločas rekoste, mnogo ticalo; već
zato što bih želela da znate da mene nimalo ne brine da li ću biti
viđena, ili ću biti skrivena, jer meni je to potpuno svejedno; no
moja je nevolja u tome što u ovome kraju ne poznajem nigde
nikoga.”
„Razumem vas, gospođo,” reče ona; „vi nemate ničijeg jemstva
da biste mogli da sprečite uplitanje opštinskih vlasti, koje je tako
obično u takvim slučajevima, a možda,” reče, „ne znate još ni šta
ćete s detetom kad se ono rodi.” — „Ovo poslednje,” rekoh, „ne
brine me toliko koliko ono prvo.” — „Pa dobro, gospođo,” odgovori
babica, „smete li da se prepustite u moje ruke? Ja stanujem tuk-
tu,” reče, „pa iako se ne raspitujem o vama, vi možete da se
raspitate o meni. Zovem se B--; stanujem u toj-i-toj ulici,” onda
reče ime ulice, „a na kući ima tabla i na njoj slika kolevke. Po
zanimanju sam babica, i mnoge gospođe dolaze k meni da se
porode. U opštini sam položila jemstvo da ništa nezakonito neće
doći na svet pod mojim krovom. Ja imam da vam postavim samo
jedno pitanje, gospođo,” reče ona, „pa ako mi na nj odgovorite,
možete biti potpuno mirni i bezbrižni.”
Odmah sam razumela njenu misao, pa rekoh, „Gospođo,
mislim da sam vas razumela. Iako nemam prijatelja u ovome delu
sveta, ipak, hvala bogu, imam koliko mi je potrebno, i u novcu ne
oskudevam, premda mi oe ne presipa.” Ovo poslednje kazala sam
zato, da se ona ne bi ponadala nekim grdnim novcima. „Bogme,
gospođo,” reče ona, „tačno ste pogodili: u ovakvim slučajevima
nikuda bez novca niste pristali; no ipak,” reče, „videćete da vas ja
neku obmanuti, niti ću učiniti ma šta neljubazno prema vama, no
ćete unapred o svemu biti izvešteni, da biste mogli da podesite
trošak prema svojim mogućnostima, te da budete široke ruke ili
štedljivi.”
Rekoh joj, čini mi se, da je ona tako dobro shvatila moj položaj,
pa ostaje još samo da je zamolim da se postara da bude što je
mogućno manje izlišnih izdataka, jer iako imam novca dovoljno,
ipak nemam ga napretek.
168
 Odgovorila mi je da će doneti dve tri vrste različitih cenovnika,
pa ja mogu da izaberem onaj koji mi se sviđa; zamolih je da to učini.
Sutradan ih je donela, i evo ih sva tri ovde u prepisu:

£ s. d.9
1. Za stan i hranu, tri meseca po 20 s. nedeljno ……………………. 6 0 0
2. Dadilji, za mesec dana, i za upotrebu dečje posteljine ………. 1 10 0
3. Svešteniku, za krštenje deteta, i kumu i crkvenjaku…………... 1 10 0
4. Večera posle krštenja, ako bih imala pet zvanica ………..…….. 1 0 0
Njena nagrada za babičenje, i za zataškavanje kod opštine ….. 3 3 0
Njenoj služavci ……………………………………………………………..…… 0 10 0
£13 13 0

Ovo je bio prvi cenovnik; drugi je imao iste tačke:

£ s. d.
1. Za stan i hranu, tri meseca po 10 s. nedeljno ………….…………. 12 0 0
2. Dadilji, za mesec dana, i za upotrebu platna i čipke ………….. 2 10 0
3. Svešteniku za krštenje deteta, itd, kao gore………………..….…. 2 0 0
4. Za večeru i za slatkiše………………………………………………..……. 3 3 0
Njena nagrada kao gore …………………………………………..…………. 5 5 0
Njenoj služavci …………………………………………………………..……… 1 0 0
£25 18 0

Ovo je bio drugi cenovnik; treći je, reče ona, bio za stepen viši,
i obično se primenjivao onda kad su se otac deteta ili prijatelji
pojavljivali:

£ s. d.
1. Za stan i hranu, soba za tri meseca, dve osobe i soba na
mansardi za dvorkinju ………………….…………………..………………. 30 0 0
2. Dadilji, za mesec dana, i za najfiniju dečju posteljinu 4 4 0

9
Engleske skraćenice za obeležavanje vrednosti novčanih jedinica: funte„
šilinga, i penija (librae, solidi, denari). — Prev.

169
 3. Svešteniku za krštenje deteta, itd, kao gore………………...….…. 2 10 0
4. Za večeru i vino koje gospoda šalju .………………….……….……. 6 0 0
Moja nagrada itd ……….………………………………………………………. 10 10 0
Njenoj služavci …………………………………………………………..……… 0 10 0
£53 14 0

Pogledala sam sva tri cenovnika, osmehnula se, i kazala sam joj
da, uzevši sve u obzir, vidim da je ona veoma umerena u svojim
cenama, i da ne sumnjam da njena kuća raspolaže svim
udobnostima.
Ona mi na to reče da ću moći sama da prosudim o tim
udobnostima kada ih budem videla. Rekoh joj da ću, na žalost,
morati da budem njena najjevtinija mušterija, „a možda ću vam,
gospođo,” rekoh, „zato biti manje dobrodošla.” — „Ne, ni govora o
tome,” reče ona; „jer umesto jedne iz prve klase, ja uzimam dve iz
druge, a četiri iz treće, pa opet srazmerno dobivam toliko isto; no
ako sumnjate da nećete imati potrebnu negu, neka dođe koja god
hoćete draga vam osoba pa neka vidi jeste li zbrinuti kako valja ili
niste.”
A onda je objasnila svoj cenovnik u pojedinostima. „Na prvom
mestu, gospođo,” reče ona, „obratite pažnju, molim, da je ovde
predviđen tromesečni pansion po ceni od svega deset šilinga
nedeljno; slobodno smem reći da se na moju trpezu nećete moći
požaliti. A valjda ne živite jevtinije,” reče, „ni ovde gde sada
boravite?” — „Ne, zaista,” rekoh ja, „jer za sobu plaćam šest šilinga
nedeljno, a hranu dobavljam sama, i to me staje mnogo više.”
„Onda, gospođo,” reče ona, „ako dete bude mrtvorođeno, kao
što se neki put događa, uštedećete troškove oko krštenja; a ako
nemate prijatelja koje valja počastiti, uštedećete troškove večere;
te tako, gospođo, ako te dve tačke brišemo,” reče ona; „svi troškovi
oko porođaja i babinja stajaće vas svega pet funti i tri šilinga više
nego što iznose vaši redovni izdaci za stan i hranu.”
Ovo je bilo najrazložnije izlaganje koje sam ikad čula, pa se
nasmejah i rekoh joj da ću biti njena mušterija; ali rekoh joj isto
tako da ću možda morati da ostanem kod nje duže od tri meseca,
jer još imam vremena više od dva meseca, pa bih želela da znam da
170
li ona neće hteti da me udalji iz svoje kuće pre nego što bi to bilo
umesno. Ne, reče ona; njena je kuća prostrana, a osim toga ona još
nikad nije udaljila od sebe nijednu porodilju dokle god ova sama
ne bi zaželela da ode; pa i ako bi joj se odjednom obratile mnoge
gospođe, ona nije tako nemila svojim susedama a da ne bi mogla
da zbrine bar dvadeset osoba, ako bi se ukazala potreba.
Videla sam da je ona valjana gospođa, na svoj način, i, ukratko,
reših da se predam u njene ruke. Onda mi je pričala o drugim
stvarima, razgledala je kako sam se ovde smestila, stavila je razne
zamerke u pogledu posluge i udobnosti, i kazala mi je da se u
njenoj kući neće tako postupati prema meni. Ja joj na to rekoh da
mi je bilo neprijatno da ma šta govorim, jer me se gazdarica kuće
tuđi — meni se bar tako čini — otkada je primetila da poboljevam
zato što sam u drugom stanju; pa sam se bojala da bi mi mogla reći
nešto uvredljivo, misleći da je moje stanje grešno i sramotno.
„O bože moj,” reče ona, „ta milostiva gospa nije neupućena u
ovakve stvari; i sama je pokušavala da se bavi ovim poslom, ali nije
mogla da stekne poverenje opštine; a eto, ona vam je takva
čistunica! No pošto dolazite k meni, nemojte se ni petljati s njom,
a ja ću se postarati da budete malo bolje usluženi dok ste ovde, i to
vas neće ništa više stati.”
Nisam je razumela; ali zahvalila sam joj se, i onda smo se
rastale. Sutradan mi je poslala pečeno pile, još vruće, i bocu belog
vina, i naredila je svojoj devojci da mi kaže da će me dvoriti
svakoga dana dokle god budem tuna boravila.
Ovo je od nje bilo za čudo lepo, i prihvatila sam vrlo rado hu
ljubaznost. Uveče je opet poslala k meni, da upita da li mi je štogod
potrebno, i da poruči devojci da sutra dođe po ručak. Devojci je bilo
naređeno da mi ujutru skuva malo čokolade, a u podne mi je donela
ručak, teleće krezle i supu; i tako me je pitala izdaleka, a kamo mi
je sve to izvanredno prijalo, to sam se brzo oporavila, jer zaista,
moja pređašnja potištenost beše glavni uzrok moje slabosti.
Bojala sam se da će služavka koju mi je uputila biti nekakva
bezobrazna prostakuša iz Druri-Lejna, kao što su obično te cure, i
bila sam vrlo nespokojna zbog toga; zato nisam htela ni da je

171
pustim odmah da prenoći kod mene, no sam pažljivo motrila na
nju i držala je na oku kao da je neka poznata kradljivica.
Moja gospođa pogodi odmah šta je po sredi, i vrati mi je s
kratkim pisamcem da se mogu pouzdati u devojčinu čestitost: ona
jamči za sve njene postupke, jer nikada ne uzima poslugu bez
najboljeg jemstva. To je bilo dovoljno da me potpuno uspokoji, i
doista, devojčino je ponašanje bilo samo sebi preporuka, jer nikada
krotkije, mirnije, pristojnije stvorenje nije stupilo u tuđu kuću, a
takva se pokazala i docnije.
Čim sam se oporavila toliko da sam mogla da izlazim, pošla sam
sa devojkom da vidim kuću u kojoj ću stanovati; i sve je bilo tako
lepo i čisto da nisam imala ništa da zamerim, no naprotiv, toliko mi
se dopalo sve što sam videla da je to, s obzirom na moje nevesele
okolnosti, premašalo ono što sam tražila.
Može se očekivati da ću ja ovde kazati ponešto o hudom
zanimanju ove žene u čije sam ruke sada zapala; ali to bi bilo
previše podsticaja poroku, da svet sazna kako se olako ovde
preduzimaju mere da bi se žene oslobodile tereta grešno začetog
poroda. Ova opaka matrona imala je nekoliko različnih postupaka,
a jedan od tih bio je ovaj: ako se dete rodi, premda ne u njezinoj
kući (jer često su je pozivali porodiljama u privatnim kućama), ona
je uvek znala osobe koje će hteti da, za izvesnu svotu novca,
oslobode roditelje tereta, a tako isto da oslobode i opštinu; a ta
deca, kako ona reče, bila su sasvim pošteno zbrinuta. Šta će biti od
eve te dece, s obzirom da ih je samo ona, kako reče, toliko mnogo
zbrinula, ja ne mogu da zamislim.
O tome sam često razgovarala s njome; no ona je uvek isticala
ovaj razlog, da je spasla život mnogom nevinašcu, kako reče, koje
bi inače bilo umoreno; i mnoge žene, koja bi, očajna sa svojih
nevolja, došla u iskušenje da pomori rođenu decu. Priznala sam da
je to tačno, i da joj za to treba odati hvalu, pod uslovom da deca
dolaze u dobre ruke i da ih starateljke ne zloupotrebljavaju i ne
zanemaruju. Odgovorila mi je da ona na to uvek pazi, i da su dadilje
s kojima posluje vrlo valjane žene, i inače svet na koji se može
osloniti.

172
 Nisam mogla ništa da joj osporim, te samo rekoh, „Gospođo, ja
ne sumnjam da vi valjano obavljate vaš deo posla, ali glavno je
pitanje šta rade te žene”; a ona mi opet začepi usta rekavši da tome
poklanja najveću pažnju.
U svim tim razgovorima o tome predmetu bila je samo jedna
stvar koja mi se nije svidela, naime, govoreći jednom o tome kako
sam poodmakla u bremenitosti, ona reče nešto što je izgledalo kao
da bi moglo da mi pomogne da se oslobodim pre vremena, ako bih
ja to želela; ili, prosto rečeno, da bi mogla da mi da nešto pa da
pobacim, ako bih htela da se na taj način oslobodim bede; no ja joj
odmah rekoh da se grozim i na samu pomisao o tome; a ona je na
to — da kažem što je pravo — tako vešto okrenula razgovor, da ja
sad ne umem reći da li je ona doista to mislila, ili je pak samo
pomenula tu praksu, kao nešto užasno; jer tako je lepo zaodenula
svoje reči, i tako je brzo shvatila moju misao, da je sve odrekla pre
nego što sam ja mogla da objasnim šta sam htela.
Da izložim ovaj deo što je mogućno sažetije, ostavih svoj stan
u Sentdžonovcu i preselih se mojoj novoj upraviteljki, — jer tako
su je zvali u kući, — i tu se zaista postupalo prema meni sa toliko
ljubaznosti, tako su me pažljivo negovali, i sve je bilo tako dobro,
da sam se iznenadila i isprva nisam mogla da razumem kakvu
korist ima od toga moja upraviteljka; ali razabrala sam docnije da
ona ne zarađuje ništa na hrani svojih stanarki — a doista na tome
ne bi mogla ni da zaradi bogzna šta — no da njena zarada potiče iz
drugih stavki njenog preduzeća, a ta zarada nije bila malena,
uveravam vas; jer jedva biste poverovali koliko je ona bila
razgranala svoj posao, kod kuće i van kuće, i sve su to bili potajni
poslovi, ili, narodski rečeno, kurvinski poslovi.
Dok sam boravila u njenoj kući, — a to će reći bezmalo četiri
meseca, — ništa manje nego dvanaest bludnica došlo je pod njen
krov da se porode, a mislim da je izvan kuće imala pod svojim
staranjem još trideset dve ili tako nešto, a jedna od tih stanovala je
kod moje stare stanodavke u Sentdžonovcu.
Ovo je porazno svedočilo o porastu poročnosti našega doba, pa
ma koliko da sam i sama bila nevaljala, zaprepastilo me je do
krajnjih granica; zgadila mi oe kuća u kojoj sam boravila, a još više
173
ono što se u njoj obavljalo; no ipak moram reći da nijednom nisam
videla, a verujem da nije bilo ni mogućno videti, ni najmanju
nepristojnost za sve vreme koje sam u toj kući provela.
Nikad još muškarac nije bio viđen u gornjim odajama njene
kuće, sem ako ne bi došao u posetu porodilji, u toku babinja, pa i
tada bi starica bila s njim, jer je čast njenog preduzeća zahtevala da
se nijedan muškarac ne sme dotaći žene, pa ni sopstvene supruge,
u toku njenog meseca; niti je dozvoljavala ijednom muškarcu da
pod bilo kakvim izgovorom prilegne u njenoj kući, pa ni sa
sopstvenom suprugom; i imala je običaj da kaže tim povodom da
je njoj svejedno koliko će se dece roditi u njenoj kući, ali ne želi da
ijedno bude začeto tuna, ako ona to može da spreči.
Možda je ona primenjivala ovu meru strože nego što je bilo
potrebno, ali ta je greška bila opravdana, ako je to bila greška, jer
tako je ona čuvala ugled svoje radnje — takav kakav je bio — i
stekla je glas da iako se starala o ženama kad bi bile osramoćene,
ipak ona nije posredovala u njihovom sramoćenju; pa ipak je zanat
kojim se bavila bio opak.
Dok sam boravila tuna, i pre no što su počeli prvi znaci, dobila
sam pismo od moga prijatelja iz banke, u kojem me sa puno
ljubaznih i lepih reči ozbiljno moli da se vratim u London; pismo je
bilo napisano pre četrnaest dana, i najpre je bilo poslano u
Lankašajer, pa su mi ga otuda uputili. Na kraju mi je kazao da je
dobio spor koji je pokrenuo protiv svoje žene, i da će biti spreman
da ispuni obećanje koje mi je dao, ako ga ja hoću za muža, dodajući
još mnogo drugih uveravanja o svome prijateljstvu i svojoj ljubavi,
a to mu zacelo ne bi bilo ni na kraj pameti da učini da su mu bile
poznate okolnosti u kojima sam se nalazila, i sa kojih nisam bila
nimalo vredna takve njegove ljubavi.
Odgovorila sam mu na to pismo, naznačivši Liverpul kao mesto
svog boravka, a uputila sam ga po skoroteči, kao da ga je tobož neki
poznanik doneo u London. Kazala sam mu koliko se radujem što
se oslobodio, ali izrazila sam izvesne sumnje u pogledu ispravnosti
njegovog ponovnog stupanja u brak, i rekla sam mu da verujem da
će vrlo ozbiljno razmotriti to pitanje pre nego što se odluči, jer
posledice takvog koraka i suviše su krupne da bi se čovek njegove
174
razboritosti nepromišljeno zaleteo; i tako završih pismo, poželevši
mu sreću ma na što se odlučio, ali ne rekoh mu ništa o svojim
pogledima, niti odgovorih na njegov predlog da dođem u London,
no izdaleka nagovestih da nameravam da se vratim krajem godine,
a pismo je bilo datirano u aprilu.
Porodila sam oe sredinom meseca maja, i opet sam dobila
divnog detića, a i sama sam se dobro osećala, kao obično u takvim
prilikama. Upraviteljka je odigrala svoju babičku ulogu veoma
dobro, i doista daleko je premašala u spretnosti i veštini sve što
sam do tada bila doživela.
Njeno staranje o meni dok sam bila u trudovima, i posle u
babinjama, bilo je takvo da ne bi moglo biti bolje ni da mi je ona
bila rođena majka. Neka niko u poslovanju ove umešne gospođe ne
nalazi ohrabrenje za svoju raspusnost, jer ona je otišla bogu na
istinu, a mislim da za sobom nije ostavila ništa što bi moglo biti
makar nalik na njezino preduzeće.

175
 GLAVA XIX

Mislim da sam otprilike dvadeset dana posle porođaja dobila

još jedno pismo od moga prijatelja iz banke, u kojem me, na moje
iznenađenje, izveštava da je dobio konačnu presudu u sporu protiv
svoje žene, da ju je o tome izvestio izvesnoga dana, i da na sve moje
sumnje u pogledu ispravnosti njegovog novog stupanja u brak ima
da mi uputi odgovor kakav ne očekujem i kakav on nije želeo; jer
njegova je supruga, koju je već ranije mučilo izvesno kajanje zbog
svojih postupaka prema njemu, okončala svoj život iste one večeri
kad je saznala da je on postigao ono što je hteo.
On se vrlo lepo izrazio o tome koliko ga je zabolela njezina
nesreća, ali odbio je od sebe svaku odgovornost za to, jer je, reče,
učinio samo ono što je bilo pravo, s obzirom da ga je ona onako
ružno vređala i sramotila. Do krajnosti je ucveljen zbog toga, reče,
i ne vidi nikakva dobra u svetu, doli nadu da ću ja doći da mu
olakšam samoću; i onda me je zaista preklinjao da mu dam bar
malo nade da ću makar doći u London, da me može videti, a onda
ćemo opširnije o svemu porazgovarati.
Ta me je vest preko mere iznenadila, i ozbiljno se zamislih
koliko je neizreciva nesreća imati u ovim okolnostima dete o
kojem se valja starati; i nisam znala šta da radim. Naposletku
otkrih izdaleka svoj slučaj upraviteljki; nekoliko dana beh
sumorna, a ona me neprestano saletaše da joj kažem šta me muči.
Zato što sam joj već više puta kazala da imam muža, sad nisam
mogla ni za živu glavu da joj kažem da sam dobila bračnu ponudu,
pa zaista nisam znala šta da joj rečem. Priznadoh joj da ima nešto
što me zaista veoma muči, ali u isto vreme rekoh da nikome živom
ne mogu kazati šta ;je to.
Ona me je i dalje saletala još nekoliko dana, no ja sam joj
neprestano govorila da mi je nemogućno da ma kome poverim tu
tajnu. Umesto da primi ovakav odgovor, postala je još nesnosnija;
isticala je da su njoj bile poveravane najveće tajne ove vrste, da je
skrovitost duša njenoga zanata, a da bi otkriće ovakvih tajni

176
značilo njenu propast. Upitala me je da li sam Je ikad čula da brblja
o tuđim nezgodama, pa ako nisam, otkuda onda mogu da je
sumnjičim? Kazala mi je da reći njoj štogod isto je što reći to i crnoj
zemlji; jer ona je nema kao smrt, a moj slučaj zaista bi morao biti
neobičan ako ona ne bi mogla da mi pomogne; pa zato, ako skrivam
nešto u sebi, lišavam se svake mogućne pomoći, ili sredstava
pomoći, a nju lišavam mogućnosti da mi bude od usluge. Ukratko
rečeno, njena slatkorečivost bila je tako volšebna, i toliko snažna
njena moć uveravanja, da se od nje nije moglo ništa sakriti.
Zato odlučih da otvorim srce pred njom. Ispričah joj povest
moje poslednje udaje, i kako smo se oboje bili prevarili; kako smo
putovali zajedno, i kako smo se rastali; kako me je muž pustio i,
koliko je bio vlastan da to učini, dao mi punu slobodu da se
preudam, uveravajući me da nikakvo pravo neće polagati na mene,
niti će me uznemiravati, niti kome prokazati; i da ja smatram da
sam slobodna, ali užasno se bojim da reskiram, jer strahujem od
posledica koje bi mogle uslediti ako bi se istina otkrila.
Onda joj ispričah kakvu povoljnu priliku imam; pokazah joj
pisma kojima me moj prijatelj poziva da dođem u London, i sa
koliko su ljubavi ta pisma napisana, ali precrtah ime, kao i
pojedinosti o smrti njegove žene, no samo rekoh da je ona umrla.
Ona se uze smejati mome dvoumljenju u pogledu udadbe, pa
reče da ono nije ni bio brak, već obostrana prevara; pa prema tome,
pošto smo se rastali po uzajamnom pristanku, to je i sam bračni
ugovor poništen, a uzajamne obaveze prestaju. Ovakvi su joj
dokazi klizili sa jezika, te, kratko rečeno, uveri me protiv mog
uverenja, ali ne i bez pomoći moje naklonjenosti.
Ali onda se isprečila velika i glavna teškoća, a to je bilo dete;
ono se, kazala mi je, mora ukloniti, i to tako da ga niko nikada ne
može pronaći. Ja sam znala da za mene nema udadbe ako ne
zatajim dete, jer on bi brzo saznao po dobi njegovoj da je ono
rođeno, ne, još gore, da je bilo začeto, posle mog dogovora s njim, a
to bi pokvarilo i upropastilo sve.
Ali u srcu me je zabolelo tako snažno kad sam pomislila na
rastanak sa detetom, možda zauvek, a možda — šta sam mogla
znati — da nađe svoju pogibelj, ili da bude umoreno glađu i
177
zlostavljanjem, što na isto izlazi, i nisam mogla da mislim na to bez
užasavanja. Želela bih da sve one žene koje, obraza radi, pristaju da
uklone svoju decu da im ne smetaju, kako se veli, znaju i opominju
se da je to samo jedan smišljen način umorstva; to jest, da ubiju
svoju decu nekažnjeno.
Očevidno je svakome ko ma šta zna o deci da dolazimo na ovaj
svet bespomoćni, i nesposobni ne samo da se postaramo za svoje
potrebe, no čak smo nemoćni i da ih saopštimo; i da bismo bez te
pomoći zacelo uginuli; i da ta pomoć zahteva ne samo nečiju ruku
štićenicu, pa bila to ruka majke ili nekoga drugog, već ta ruka
štićenica mora da pruža dve stvari, to jest, negu i umešnost; bez
toga dvoga, polovina dece moja dođu na svet pomrla bi, a čak ako
bi i bila hranjena, polovinu od one koja ostanu, sačinjavali bi
bogalji ili lude, jer bi polomili svoje udove ili možda izgubili pamet.
I ja ne sumnjam da je to delom razlog zašto je priroda usadila u
materinska srca ljubav prema deci; jer bez te ljubavi majke ne bi
mogle da se posvećuju, koliko je potrebno, staranju i živoj muci
oko podizanja dece.
Zato što je ova nega neophodna po život dece, to je
zapostavljanje isto što i umorstvo; isto tako, predati decu na
staranje osobama u koje priroda nije usadila nimalo one
neophodne ljubavi prema njima, isto je što i zapostaviti ih u
najvećoj meri; štaviše, u nekih je naum još gori, te smeraju propast
deteta; te tako, po sredi je umorstvo s predumišljajem, pa bilo da
dete ostane u životu ili umre.
Sve te stvari prikazale su mi se u najcrnjim i najužasnijim
vidovima; i kako sam bila vrlo slobodna prema upraviteljki, koju
sam sada nazivala majkom, saopštih joj sve te svoje crne misli, i
rekoh joj u kakvoj sam nevolji. Izgleda da je ona ovaj deo moga
izlaganja uzela mnogo ozbiljnije nego onaj prvi; no kako je u tim
stvarima bila toliko okorela da je gubila iz vida i hrišćanske obzire
i strah od umorstva, to je i u pitanju ljubavi bila isto tako
neosetljiva. Upitala me je da li me nije pazila i negovala, dok sam
ležala na porođaju, kao da sam njeno rođeno dete. Priznala sam da
jeste. „Pa, dušo moja,” reče ona, „a kad vi odete, šta ste vi meni? I
šta bih ja imala od toga ako bi trebalo da budete obešeni? Zar vi
178
mislite da nema žena koje, budući da im je to zanat kojim zarađuju
nasušni hleb, ne cene sebe zato što podižu decu pažljivo kao da su
im rođene majke? Da, da, čedo,” reče ona, „ne bojte se; a kako smo
mi bile odgojene? Jeste li vi uvereni da vas je odgojila majka koja
vas je rodila? a eto, čedo, izgledate punački i lepi,” reče matora
veštica, i pomilova me po licu. „Ništa se vi ne brinite, čedo moje,”
nastavi ona na svoj obešenjački način; „ja ne držim ubice oko sebe;
kod mene su zaposlene najbolje dadilje, koje se staraju o deci kao
da su im rođene majke, a uz to su i stručno upućene.”
U srce me je takla kad me je upitala da li sam uverena da me je
podigla rođena mati; naprotiv, bila sam uverena da nije; i uzdrhtala
sam i pobledela na samu tu reč. Zacelo, rekoh u sebi, ovo stvorenje
nije valjda neka veštica, i ne opšti s duhovima koji je mogu
obavestiti šta sam bila, pre no što sam postala kadra da to sama
saznam; i pogledah je uplašeno; ali kad pomislih da nije mogućno
da je ma šta o meni saznala, strah minu i smirih se, ali to ne bi
odmah.
Ona je opazila moj nemir, ali nije mu znala smisao; zato je
nastavila svoj neuputan govor o netačnosti moje pretpostavke, da
stradaju sva deca koju ne podižu njihove matere, i uveravala me je
da su deca koja su njoj poverena zbrinuta tako kao da se o njima
staraju rođene majke.
„To sve može biti istina, majko,” rekoh, „no moje sumnje imaju
vrlo jake osnove.” — „E pa hajde onda,” reče ona, „da čujemo bar
neke od njih.”— „Pa eto, na prvom mestu,” rekoh, „vi tome svetu
dajete izvesnu svotu novca zato što su roditeljima skinuli brigu s
vrata, i što Ke se starati o detetu dokle god bude živelo. Mi znamo,
majko,” rekoh, „da su to siromašni ljudi, i da njima ide u račun da
se što pre oslobode svoga amaneta; pa pošto je za njih najbolje da
dete umre, kako onda mogu da verujem da će se oni naročito
truditi da ga održe u životu?”
„To su sve prazni razgovori,” reče ona; „velim vam da (njihov
dobar glas zavisi od dečjeg života, i sve se te žene staraju oko dece
kao najbolje majke.”
„O majko,” rekoh, „kad bi samo mogla da verujem da će moja
bebica biti lepo zbrinuta, i da će imati sve što joj treba, bila bih
179
srećna; ali ja ne mogu da verujem dok to svojim očima ne bih
videla, a videti to značilo bi odati se, a to bi bila propast i nesreća
za mene s obzirom na moj trenutni položaj; pa zato ne znam šta da
radim.”
„Divota, bogami!” reče upraviteljka. „Vi biste hteli da vidite
dete, i vi ne biste hteli da vidite dete; hteli biste i skrovitost i
otvorenost u isti mah. To je nemogućno, dušo moja, pa zato morate
postupiti onako kako su pre vas postupale i druge savesne majke,
i zadovoljiti se stvarima onakvim kakve one moraju da budu,
premda nisu onakve kakve biste đi želeli da jesu.”
Razumela sam šta je mislila kad je kazala savesna majka; htela
je da kaže savesna kurva, ali nije želela da mi se zamera, ma da
zaista u ovom slučaju ja nisam bila ničija milosnica, jer bejah
zakonito venčana, ako izuzmemo činjenicu da je moj pređašnji
brak još uvek bio na snazi.
Pa ipak, nazovite me kako hoćete, ali ja ne bejah pala do onog
stepena tvrdokornosti koja je tako obična kod žena od toga zanata;
hoću da kažem, nisam bila neosetljiva ni bezobzirna prema
bezbednosti moga deteta, i ustrajala sam u ovom poštenom
osećanju toliko da sam bila mal’ne gotova da dignem ruke od svoga
prijatelja u banci, koji me je tako uporno saletao da mu dođem, i da
se udam za njega, da gotovo nije ni bilo mesta opiranju.
Naposletku, moja stara upraviteljka dođe k meni, puna
pouzdanja kao obično. „Evo, dušo moja,” reče, „našla sam načina
kako ćete se uveriti da je vaše čedo lepo zbrinuto, a da ljudi kod
kojih se ono nalazi ipak ne saznaju ništa o vama.”
„O, majko,” rekoh, „ako to možete da učinite, obavezaćete me
zauvek.” — „Dobro,” reče ona, „jeste li voljni da podnosite godišnji
izdatak nešto malo veći nego što obično dajemo osobama s kojima
poslujemo?” — „Od sveg srca,” rekoh, „pod uslovom da ostanem
nepoznata.” — „Što se toga tiče,” reče ona, „ne brinite ništa, jer
starateljka neće smeti ni da pita ko ste vi; a vi ćete jedanput ili
dvaput godišnje poći sa mnom da vidite svoje dete, i da vidite kako
se sa njim postupa, i da se uverite da je u dobrim rukama, a niko
neće znati ko ste vi.”

180
 „Ali,” rekoh ja, „zar vi mislite, kad budem dolazila da vidim
svoje dete, da ću moći da sakrijem da sam ja njegova majka? Zar
mislite da je to mogućno?”
„Pa,” reče ona, „ako se vi budete odali, starateljka za to neće biti
nimalo mudrija; njoj će biti zabranjeno da ma šta govori. Postupi li
drukčije, izgubiće novac koji joj dajete, i dete će biti oduzeto od
nje.”
Ovo mi je bilo veoma po volji. I tako sledeće nedelje dođe neka
seljanka iz Hartforda, ili otuda negde, i pogodi se da nas za deset
funti potpuno oslobodi staranja o detetu. No pristanem li da joj
povrh toga plaćam još pet funti godišnje, ona se obavezuje da će
dete dovoditi upraviteljkinoj kući kad god mi to zaželimo, a
možemo dolaziti i k njoj, da vidimo i uverimo se kako se ona lepo
stara o detetu.
Ova seljanka izgledala je vrlo zdrava i sposobna, pa iako žena
kolibara, imala je na sebi veoma dobru odeću i rublje, i sve je na
njoj bilo pristojno; i predadoh joj svoje dete teška srca i uz mnoge
suze. Otišla sam u Hartford, da bih videla kako živi i gde stanuje, i
utisak koji sam stekla bio je dosta povoljan; obećala sam joj mnogo
koječega ako bude dobra prema detetu, te je tako od moje prve reči
saznala da sam ja majka toga deteta. Ali izgledalo je kao da se to nje
nimalo ne tiče, i da joj i ne pada na um da se raspituje o meni, te
sam verovala da ne treba da se plašim. I tako, ukratko rečeno,
pristadoh da njoj predam dete, i dadoh joj deset funti; to jest,
dadoh ih upraviteljki, koja ih na moje oči predade sirotoj ženi, a
ova se saglasi da mi nikad neće poslati dete natrag, niti da će još ma
šta tražiti za njegovo izdržavanje, ili podizanje; samo što joj ja
obećah da ću joj davati još ponešto, kad god budem došla da vidim
dete, ako se uverim da se ona zaista o njemu valjano stara; te tako
nisam bila obavezna da joj plaćam onih pet funti, već samo obećah
upraviteljki da ću to činiti. I tako, moja velika briga bila je zbrinuta,
pa iako mi način na koji je to učinjeno nije bio nimalo po volji, ipak,
s obzirom na moje tadašnje stanje, on je bio za mene najpogodniji
od svih koje sam tada mogla da smislim.

181
 GLAVA XX

Sad počeh da pišem na ljubazniji način svom prijatelju u banci,

a naročito početkom jula poslah mu pismo da u avgustu
nameravam da dođem u London. Odgovorio je na to pismo
najljubaznijim rečima koje se mogu zamisliti, i zamolio me je da ga
o dolasku blagovremeno izvestim, a on će mi izići u sretanje na dva
konaka od Londona. Ovo me je gadno zbunilo, i nisam znala šta da
mu odgovorim. U jedan mah sam naumila da se odvezem
poštanskim kolima u Vest-Čester, samo zato da bih se vratila
natrag, a on da vidi da sam se zaista dovezla istim kolima; jer
dolazila mi je na um nespokojna misao, iako za nju nisam imala
nikakvog povoda, da on možda ne pomisli da uopšte nisam bila u
unutrašnjosti.
Trudila sam se da sebe razuverim od toga, ali bilo je uzalud; ta
misao se tako jako bila utisnula u moj um da joj se nisam mogla
odupreti. Naposletku, kao još jedan razlog zašto bi trebalo da se
odvezem u unutrašnjost, nametnu mi se misao da bi to
predstavljalo odličan zastor za moju staru upravitelju, i da bi
pokrio i sve moje ostale tajne, jer ona nije imala ni pojma o tome
da li moj novi dragi živi u Londonu ili u Lankašajeru; a kada joj
saopštih svoju odluku, bila je tvrdo uverena da on boravi u
Lankašajeru.
Kad sam se pripremila za ovo putovanje, obavestila sam je o
tome i poslala sam devojku, koja me je otpočetka dvorila, da mi
zauzme mesto u kolima. Ona je htela da povedem devojku sa
sobom, da mi se do kraja nađe, a potom da je vratim, ali uverih je
da to ne bi bilo pogodno. Neće biti potrebno, kazala mi je, da se
naročito dogovaramo o održavanju veze kad budem otišla, jer ona
vrlo dobro vidi koliko ja volim svoje dete, pa je zato uverena da ću
joj pisati, a isto tako i pohoditi je kad god dođem u London. Uverih
je da hoću, pa se oprostismo, a meni laknu što sam se oslobodila
takve kuće, ma kakve bile njene udobnosti.
Zauzeh mesto u poštanskim kolima samo do Stona, u Češajeru,
gde ne samo nisam imala nikakva posla, no ni nikoga živog nisam
182
poznavala u čitavoj varošici. Ali znala sam da je čovek svuda kao
kod svoje kuće ako ima novaca u kesi; te tako proboravih tu dva tri
dana, motreći priliku, dok opet ne uhvatih mesto u drugim kolima,
pa krenuh natrag u London, a pre toga uputih pismo svome
prijatelju da ću u taj-i-taj dan biti u Stoni-Stratfordu, gde kočijaš
reče da ćemo zakonačiti.
Slučaj je hteo da kola kojima sam se povezla nisu pripadala
redovnoj poštanskoj službi, već su ih posebno bila iznajmila neka
gospoda da ih, na putu za Irsku, odvezu do Vest-Čestera, a sada su
bila na povratku i nisu se držala nikakvog reda vožnje, kao što to
čine poštanska kola; otuda, pošto smo u nedelju mirovali, on je
imao vremena da se- spremi za putovanje, što inače ne bi mogao
da učini.
Pa ipak, obaveštenje je dobio i suviše kasno da bi mogao da
stigne na vreme u Stoni-Stratford, gde smo zanoćili, ali našli smo
se sutradan pre podne, u mestu Brikhilu, upravo kad smo ulazili u
tu varošicu.
Priznajem da mi je bilo vrlo milo kad sam ga videla, jer sam se
prethodne večeri osećala pomalo razočarana. Obradovalo me je
bogme i to kad sam videla da se dovezao u gospodskom
četvoropregu, sa slugom-pratiocem.
Kad stadosmo pred gostionicom u Brikhilu, on me odmah
izvede iz kola; a kad se pobrinu za smeštaj u istoj gostionici, on
ostavi svoja kola, i naredi ručak. Upitah ga šta on to misli time, jer
ja treba da putujem dalje. On na to reče, „Ne, vama je potrebno da
se malo odmorite od puta, a ova je gostionica vrlo dobra, iako je
varošica sasvim malena; pa zato ove noći nećemo dalje putovati,
pa ma šta se zbilo.”
Nisam mu se mnogo protivila, jer kad mi je već tako daleko
izišao u sretanje, i izložio se tolikom trošku, bilo je samo pravo da
i ja njemu učinim neko malo zadovoljstvo; pa zato beh popustljiva.
Posle ručka prošetasmo da razgledamo varoš, da vidimo crkvu,
i da bacimo pogled na okolinu, kao što obično čine putnici; a naš
gostioničar bio nam je vodič do crkve. Primetila sam da se moj
prijatelj mnogo raspituje o parohu, a na taj mig odmah pomislih da
će mi zacelo predložiti venčanje; a, da budem otvorena, kad se
183
uzmu u obzir prilike u kojima sam se nalazila, bilo je jasno da ga
neću odbiti, jer nisam bila u položaju da kažem, Ne; sad više nisam
imala razloga da se izlažem takvim opasnostima.
Ali dok su mi ove misli proletale kroz glavu — a to je trajalo
samo nekoliko časaka — videh gostioničara kako ga povede
ustranu i šapnu mu, premda ne sasvim tiho, jer toliko pričuh,
„Gospodine, ako vam bude potreban —” dalje nisam mogla da
čujem, ali smisao je kanda bio ovaj, „Gospodine, ako vam bude
potreban sveštenik, imam tu blizu prijatelja koji će vas uslužiti, a
uz to će biti čovek poverljiv da bolje biti ne može.” Moj prijatelj
odgovori dovoljno glasno da i ja čujem, „Vrlo dobro, mislim da će
mi takav čovek biti potreban.”
Tek što smo se vratili u gostionicu, on me obasu neodoljivim
rečima, da kad ga je već poslužila sreća da me nađe, a i sve drugo se
steklo, ubrzala bih njegovo blaženstvo, ako bih pristala da stvar
privedemo kraju baš ovde. „Šta vi mislite?” rekoh, pocrvenevši
malo. „Šta, zar u gostionici, i to na drumu! Budi bog s nama,” rekoh,
„kako možete da govorite tako!” — „Oh, mogu da govorim, te još
kako,” reče on; „došao sam namerno da tako govorim, i pokazaću
vam to”; i na to izvuče veliki svežanj hartija. „Vi me plašite,” rekoh
ja; „kakve su vam to hartije?” — „Ne plašite se, draga moja,” reče
on, i poljubi me. Ovo je bilo prvi put što je bio tako slobodan da me
nazove svojom dragom; a onda ponovi, „Ne plašite se; videćete ih
sve redom”; a onda ih sve položi na sto. Tu je najpre bila presuda o
razvodu braka između njega i njegove žene, i potpun dokaz o
njenom bludničenju; zatim, tu- su bila uverenja sveštenika i
crkvenih tutora o njenoj sahrani, a nagovešteno je i kako je umrla;
zatim, prepis islednikove odluke o sazivu porote povodom njene
smrti, i sud porote, koji je glasio Non sompos mentis.10 Sve ovo
trebalo je da mene uveri, premda ja, uzgred budi rečeno, ne bih bila
tolika čistunica da ga ne bih uzela i bez toga; ipak, razgledala sam
sve te hartije koliko sam mogla, i kazala sam mu da je sve to zaista
vrlo jasno, no da nije morao da ih sve donosi sobom, jer vremena
ima dovoljno. Pa, rekao je on na to, možda za mene ima dovoljno

10
Umno rastrojstvo. — Prev.
184
vremena, ali nikakvo drugo vreme doli sadašnje vreme nije za
njega povoljno vreme.
Bilo je još smotuljaka hartije, i upitah ga šta ima u njima. „Tako
valja,” reče on, „to sam želeo da me upitate”; pa izvadi jednu
kutijicu od šagrenske kože i dade mi iz nje divan dijamantski
prsten. Nisam to mogla odbiti, i da sam htela, jer mi ga on namače
na prst; zato mu se samo poklonih. A onda on izvadi drugi prsten:
„A ovaj je,” reče, „za drugu jednu priliku,” i stavi ga u džep, „Oh, pa
ipak, dozvolite mi da ga vidim,” rekoh ja, i nasmejah se; „pogađam
kakav je to prsten, i mislim da ste poludeli.” — „Bio bih lud da sam
bio manje preduzimljiv,” reče on; ali mi opet nije pokazao prsten,
a ja sam bila vrlo radoznala da ga vidim, pa rekoh, „No, pa dajte da
vidim.“ — „Čekajte,” reče on; „pogledajte najpre ovo”; a onda razvi
opet jedan svitak, i .uze da čita, i, gle! to je bila dozvola za naše
venčanje. „Šta!” rekoh, „jeste li vi poludeli? Zacelo verujete da će
prva vaša reč biti dovoljna da izmami moj pristanak, ili ste pak
odlučili da ne primite nikakav otkaz?” — „Ovo drugo svakako je
tačno,” reče on. „Ali vi se možda varate,” rekoh ja. „Ne, ne,” reče on,
„neću da čujem za otkaz, ne smem da znam za otkaz,” i onda uze
da me ljubi tako silovito da nisam mogla da ga se oslobodim.
U sobi se nalazio jedan krevet, a mi smo hodali tamo-amo, u
živom razgovoru; naposletku, on me iznenada ščepa i baci na
krevet, pa i sam pade na nj, i držeći me čvrsto u zagrljaju, ali bez i
najmanjeg pokušaja nepristojnosti, uze me ponovo moliti i
nagovarati da pristanem na venčanje, uveravajući me u svoju
ljubav i zaklinjući se da me neće pustiti dokle mu to ne obećam, da
naposletku rekoh, „Vi ste, bogami, baš odlučili da ne znate za
otkaz.” — „Ne, ne,” reče on, „neću da čujem za otkaz, ne smem da
znam za otkaz, ne mogu da primim otkaz.” — „Pa lepo, onda,”
rekoh ja, davši mu mali poljubac, „niko vam neće ni otkazati; a sad
me pustite da ustanem.”
Mio način na koji sam izrazila svoj pristanak toliko ga je ushitio
da u jedan mah pomislih da on to smatra za venčanje, i da neće
čekati da se ono i obavi po propisu; ali bila sam nepravična prema
njemu, jer on me uze za ruku, pomože mi da ustanem, a onda,
poljubivši me dva tri puta, zahvali mi što sam bila tako dobra i
185
obećala mu se; a radost zbog toga bila ga je toliko ophrvala da mu
videh suze u očima.
I moje se oči na to napuniše suzama, pa okretoh lice od njega i
zamolih ga da mi dopusti da se za koji časak uklonim u svoju sobu.
Ako sam ikada osetila makar i najmanje istinsko kajanje za prošlih
dvadeset i četiri godine gnusnoga života, osetila sam to tada. Oh,
kakva je sreća po ljude, rekoh u sebi, što ne mogu da sagledaju
jedni drugima u srce! Kako bih bila srećna da sam od početka bila
žena tako čestita i dobra čoveka!
A onda mi pade na um, „Kakvo sam ja gnusno stvorenje! i kako
ću da zloupotrebim dobrotu ovog bezazlenog čoveka! On se
oslobodio jedne kurve, a eto, i ne sluti da se baca u ruke drugoj! da
se nalazi pred stupanjem u brak sa ženom koju su obležala dva
brata, koja je izrodila troje dece sa svojim rođenim bratom! koja je
rođena u apsani Njugejta, i čija je majka bila kurva, koja sada živi u
Novom Svetu, kuda je zbog krađa prognana! koju su obležali njih
trinaestorica, i koja je, i posle poznanstva s njim, rodila dete s
drugim! Siromah čovek!” rekoh, „šta li će on da radi?” Kad sam
ovako prekorela sebe, pomislih dalje, „Pa, ako moram da mu
budem žena, ako Bog hoće tako da mi se smiluje, biću mu odana
supruga i voleću ga tako da ću ugoditi neobičnoj preteranosti
njegove ljubavi prema meni; popraviću, onim što će videti, sve one
prevare kojima sam ga izložila, a koje on ne vidi.”
On je nestrpljivo čekao da iziđem iz sobe, a kad je video da sam
se dugo zadržala, sišao je dole i razgovarao s gostioničarem o
svešteniku.
Gostioničar, nametljiv premda dobronameran čovek, bio je
poslao po sveštenika; a kad moj prijatelj htede da ga zamoli da
pošalje po njega, on mu reče, „Gospodine, moj je prijatelj već u
kući,” i bez daljih reči dovede sveštenika, a moj ga prijatelj upita da
li bi smeo da venča jedan nepoznat par, kad je pristanak obostran.
Sveštenik reče da mu je g.--- već govorio nešto o tome; da se on
nada da tu nema ništa ispod žita; da gospodin izgleda ozbiljan, a ni
nevesta nije valjda devojčica, te da bi bio potreban pristanak
rodbine. „Da biste se oslobodili takve sumnje,” reče moj prijatelj,
„pročitajte ovaj list,” i izvadi dozvolu za venčanje. „Ja sam
186
zadovoljan,” reče sveštenik; „a gde je nevesta?” — „Odmah ćete je
videti,” reče moj prijatelj.
Kad je to kazao, eto ga gore k meni, a ja sam već bila izišla iz
svoje sobe; onda mi reče da je sveštenik tuna, i da je, pročitavši
dozvolu, vrlo rado pristao da nas venča, „ali želi da vidi i vas,” pa
me onda upita da li sme da ga dovede gore.
„Biće vremena,” rekoh ja, „sutra ujutru, zar ne?” — „Znate, mila
moja,” reče moj prijatelj, „on je kanda bio posumnjao da li nije u
pitanju neka ukradena curica, a kad sam mu rekao da smo oboje
dovoljno stari da samostalno odlučujemo o svojim postupcima, on
je zaželeo da vas vidi.” — „Pa dobro,” rekoh ja, „činite što vam je
drago”; i onda on dovede gore paroha, nekog veseljaka i dobričinu.
Njemu je kanda bilo rečeno da je slučaj hteo da se moj prijatelj i ja
tu nađemo; jer ja sam putovala česterskim kolima, a on je dolazio
meni u susret u svojim kolima, i trebalo je prošle noći da se
sastanemo u Stoni-Stratfordu, ali on nije mogao da stigne na
vreme tako daleko. „Eh, gospodine,” reče paroh, „u svakom zlu ima
i nečega dobrog. Vi ste bili baksuz, a ja batlija; jer da ste oe sastali
u Stoni-Stratfordu, ne bih imao čast da vas venčam. Gostioničaru,
imadeš li Grebnik?”
Ja se trgoh kao uplašena. „Gospodine,” rekoh, čemu vi to? Zar
da se venčam u krčmi, pa još i u noći!” — „Gospođo,” reče sveštenik,
„ako vi želite da se to obavi u crkvi, biće obavljeno u crkvi; no ja vas
uveravam da će vaš brak biti i ovde isto tako čvrsto sklopljen kao
god i u crkvi; jer nijedna saborska odluka nama ne naređuje da
venčanja obavljamo samo u crkvi; a što se doba dana tiče, to nije
nimalo važno; članovi kraljevskog doma venčavaju se u svojim
odajama, i u osam ili deset sati u noći.”
Ja sam se pretvarala da ne želim da se venčam ma gde drugde
sem u crkvi, i uzelo im je dosta vremena dok su me nagovorili da
pristanem. Ali sve je to bilo pretvorstvo; i najzad su me kao bajagi
pobedili, te pozvaše gore gostioničara, i njegovu ženu i kćer.
Gostioničar je bio kum i starojko u isti mah, i tako obavismo
venčanje, a svi besmo vrlo veseli; ma da moram priznati da su me
morili oni malopređašnji samoprekori i često sam zbog toga
duboko uzdisala, a to primeti i mladoženja pa me uze bodriti,
187
misleći, kukavac, da se malo kolebam zbog takvog prenagljenog
koraka.
Nauživali smo se te večeri do mile volje, a ipak sve je to u
gostionici održano u takvoj tajnosti da niko od posluge nije znao
ništa, jer dvorile su me gostioničarka i njena kći, a nijednoj služavci
nije bilo dozvoljeno da dođe gore. Gostioničarkinu kćer nazvala
sam svojom deverušom, i poklonila sam joj venac od svilenih
traka, najlepši koji sam mogla naći u gradiću, a videvši da meštani
proizvode čipke, njenoj sam majci poklonila čipkanu maramu.
Jedan razlog gostioničarevoj skrovitosti bio je taj što nije želeo
da o tome što sazna mesni parohijski sveštenik; no uprkos tome,
neko je o tome čuo, te su nam ujutru rano zvonila zvona i imali smo
muziku pod prozorom, onakvu kakva se u gradiću mogla čuti. Ali
gostioničar je, i ne trepnuvši, slagao da smo se mi venčali pre nego
što smo došli k njemu, no, zato što smo bili njegove ranije
mušterije, želeo je da svadbenu večeru priredimo u njegovom
domu.
Sutradan nismo imali srca junačkoga da krenemo dalje; jer,
kratko rečeno, kako su nas zvona bila uznemirila u rano jutro, a
možda ni pre toga nismo spavali odviše, bili smo tako spavaćici da
smo ostali u postelji mal’ne do podne.
Zamolila sam gostioničarku da budemo pošteđeni svirke i
zvonjave, i ona je to tako lepo sprovela da smo bili vrlo spokojni;
ali jedan neobičan događaj narušio mi je radost, i to za dugo
vremena. Velika dvorana gostionice gledala je na ulicu, i, kako je
bio prijatan, topao dan, htela sam da udahnem malo svežeg
vazduha, pa sam otvorila prozor kraj kojega sam stojala, a u taj
mah ugledala sam tri konjanika koji su tuda projahali, pa ušli u
gostionicu taman prekoputa nas.
Nije se moglo sakriti, niti je o tome moglo biti ikakve sumnje,
da je drugi po redu od te trojice bio moj muž iz Lankašajera. Bejah
se smrtno uplašila; još nikad u životu ne beh se tako zaprepastila;
pomislih da će me zemlja progutati; krv mi se sledi u žilama, i uzeh
cvokotati kao da me trese groznica. Velim, nije bilo nikakve
sumnje o tome da je to bio on; poznala sam njegove haljine,
poznala sam njegovog konja, i poznala sam njegovo lice.
188
 Prva misao mi beše da se moj muž ne nalazi u blizini da vidi
moju bruku, i bi mi vrlo drago. Gospoda ne behu dugo unutra pa
iziđoše na prozor svoje sobe, kao što obično čine putnici; ali sad je
moj prozor bio zatvoren, to mi možete verovati! Ipak, nisam mogla
a da ne provirujem, i videh ga opet, čuh ga kako naređuje nešto
sluzi, i s užasom se opet uverih da je to on.
A onda sam se zabrinula zbog čega li je došao ovamo, ali to je
bilo nemogućno dokučiti. Čas bi mi u uobrazilji iskrsla jedna
strašna predstava, čas druga; čas sam pomišljala da mi je ušao u
trag, i da je došao da me prekori zbog nezahvalnosti i beščašćenja;
čas sam uobražavala da dolazi gore da mi baci uvrede u lice; i
bezbrojne druge misli dolazile su mi na um, misli koje njemu nisu
bile, niti su mogle biti, ni na kraj pameti, sem ako bi mu ih sam đavo
šapnuo na uho.
Bezmalo dva sata držao me je ovaj strah, i jedva da sam oko
odvojila od prozora ili vrata gostionice u kojoj su oni boravili.
Naposletku, čuvši snažan topot pred vratnicama njihove
gostionice, otrčah prozoru, i, na moju veliku radost, videh ih svu
trojicu kako odjahaše u zapadnom pravcu. Da su se uputili u
pravcu Londona, i dalje bih strahovala od ponovnog susreta s njim,
i mogućnosti da on mene vidi; no on je otišao u suprotnom pravcu,
i meni je laknulo.
Rešili smo da otputujemo sutradan, ali oko šest sati uveče trže
me velika halabuka na ulici, po kojoj su ljudi jurili kao sumanuti;
to je bila potera za trojicom razbojnika koji su opljačkali dvoja
poštanska kola i neke putnike u blizini Danstebl-Hila, a čulo se,
izgleda, da su bili viđeni u Brikhilu, i to u gostionici u kojoj su ona
gospoda boravila.
Kuća je odmah bila opkoljena i pretresena, ali je dovoljno
svedoka potvrdilo da su gospoda otišla pre tri sata. Čim se gomila
okupila, bili smo obavešteni šta oe dešava; a ja sam se sada istinski
zabrinula zbog nečeg drugog. Odmah sam kazala ukućanima da bih
smela reći da su ono bili pošteni ljudi, jer jednoga od njih poznajem
kao vrlo čestitog gospodina, sa lepim imanjem u Lankašajeru.
O tome je odmah bio obavešten časnik koji je predvodio
poteru, te on dođe k meni da to čuje iz mojih usta; i ja potvrdih
189
pred njim da sam, stojeći pored prozora, videla ta tri gospodina; da
sam ih potom videla pored prozora sobe u kojoj su obedovali; da
sam ih videla kad su odjahali, i da poznajem jednoga od njih kao
vrlo uglednog i imućnog gospodina iz Lankašajera, otkuda sam i
sama upravo doputovala.
Ovo sam tako pouzdano izgovorila da svetina zastade, a časnik
odmah trubom dade znak za povlačenje i reče svojim ljudima da je
obavešteni da ovde nisu bili nikakvi razbojnici već tri vrlo ugledna
gospodina; i tako se svi oni vratiše. Šta se tačno dogodilo ja ne
znam, ali tačno je da su kola bila napadnuta i da je opljačkano pet
stotina i šezdeset funti u gotovom novcu; osim toga, i neki trgovci
čipkom, koji uvek putuju tom stranom, bili su isto tako napadnuti.
Što se ona tri gospodina tiče, to ostaje da se docnije objasni.
I tako, ova nas je uzbuna zadržala još jedan dan, premda mi je
moj suprug kazao da je najsigurnije putovati posle izvršene
pohare, jer razbojnici zacelo umaknu nekuda daleko kad uzbune
jedan kraj; ali osećala sam se nelagodno, uglavnom stoga što sam
strahovala da se opet ne sretnem gde na drumu sa svojim starim
poznanikom.
Još nikad u životu nisam proživela četiri srećnija dana. Za sve
to vreme bila sam srećna nevesta, a moj novi suprug trudio se da
mi u svemu ugodi. Oh, da je ovo stanje moglo da potraje! kako bi
svi moji nekadašnji jadi bili zaboravljeni, i sve moje buduće tuge
izbegnute! Ali moj je život u prošlosti bio najnesrećniji, i valjalo mi
je polagati računa o sebi, na ovome kao i na onome svetu.
Otputovali smo petoga dana; a gostioničar, videći me
nespokojnu, pojaha konja pa, sa sinom i trojicom čestitih a dobro
naoružanih seljana — nama ne govoreći ništa o tome — uputi se za
kolima i isprati nas do Danstebla.
Nismo mogli a da u Dansteblu lepo ne počastimo te ljude, te
moj muž potroši u tu svrhu nekih desetak šilinga, a i dade im
ponešto za izgubljeno vreme, samo gostioničar ne hte ništa da
primi.
Za mene je ovo ispalo onako kako sam samo poželeti mogla; jer
da sam došla u London nevenčana, morala bih ili da idem k njemu
na konak prve noći, ili da mu priznam da u celom Londonu ne
190
poznajem nikoga ko bi hteo da primi na prvi konak jednu
siromašnu nevestu i njenog supruga. Ali ovako, nisam oe nimalo
ustezala da se s njim odvezem pravo njegovoj kući, i tu odmah, kao
žena imućnog čoveka, uđoh u posed njegovog lepo opremljenog
doma, sa puno nade u srećan život, budem li umela da se snađem;
i imala sam dovoljno vremena da porazmislim o istinskoj
vrednosti života kojim ću verovatno odsada živeti. Koliko će se taj
život razlikovati od života raspusnice kojim sam do tada živela, i
koliko su srećniji ljudi koji žive čestito i umereno negoli oni koji se
odaju takozvanom životu uživanja!
Oh, da je ovo posebno razdoblje moga života potrajalo, ili da
sam, dok je ono trajalo, naučila da osećam njegovo istinsko milje, i
da nisam zapala u siromaštvo — istinsko prokletstvo vrline —
koliko bih bila srećna, ne samo ovde, no možda večito; jer dok sam
tako živela, bila sam ustvari pokajnica koja ispašta sve greške
svoga minulog živoga. Sa grozom sam se sećala svoje prošlosti i
smem pošteno reći da sam sama sebi bila mrska. Često sam
pomišljala kako je Bog pokarao moga dragoga u Batu, i on se
pokajao i napustio me, i nije hteo više da me vidi iako me je mnogo
voleo; ali, podsticana najcrnjim od svih đavola — siromaštvom —
vratila sam se onom sramnom zanimanju: pomoću onoga što se
zove lepota lica gledala sam da ublažim svoju nuždu, i lepota je
postala podvodačica poroku.
Sada je izgledalo da sam uplovila u tihu luku, i da su bure i
nemiri okončani i pripadaju prošlosti, i osetih zahvalnost za svoje
spasenje. Mnogi sam sat provela u plaču, sećajući se prošlih ludosti
i strašnih neumerenosti poročnog života, i katkad laskala sam sebi
da sam se iskreno pokajala.
Ali ima iskušenja kojima ljudska priroda nije kadra da se
odupre, i malo ko zna kako bi se poneo kada bi ga nevolja
pritisnula. Kao što je u lakomosti koren svih zala, tako i siromaštvo
sprema najgore zamke. Ali o tom potom.

191
 GLAVA XXI

Živela sam sa svojim mužem u najvećem miru; on je bio tih,

razborit, trezven čovek; čestit, skroman, iskren, i u svome radu
vredan i ispravan. Posao kojim se bavio bio je uskoga opsega, a
njegov prihod obilato dovoljan za običan način života. Ne kažem da
bismo držali ekipaž, ili živeli na visokoj nozi, štono svet veli, — ja
se tome nisam nadala, niti sam to želela; jer kao što sam se grozila
lakoumnosti i neumerenosti moga pređašnjeg života, tako sam
sada pretpostavljala da živim povučeno, čuvarno, i samo među
svojima. Nisam se ni s kim družila, nikome nisam odlazila u posete;
starala sam se o svojoj kući, i ugađala sam mome mužu; i nalazila
sam radosti u toj vrsti života.
Živeli smo pet godina u nepomućenom miru i blagostanju, kad
udar jedne mal’ne nevidljive ruke razori svu moju sreću, i nađoh
se sama u svetu, u položaju koji je bio sušta suprotnost svega što je
bilo ranije.
Moj muž bio je pozajmio jednom svom drugu, činovniku u
banci, izvesnu svotu novca, za nas i suviše veliku da ne bi
predstavljala osetan gubitak; novac je propao, i taj gubitak vrlo je
teško pogodio moga muža; pa ipak, on nije bio tako veliki, i da je
moj muž imao hrabrosti da pogleda nesreći u lice, kao što sam mu
govorila, on bi se lako oporavio, jer uživao je u svetu ugled i
poverenje; a tonuti pod pritiskom nedaća isto je što i udvostručiti
teret, i onaj koji hoće da skonča pod njim, skončaće.
Uzalud sam ga tešila i bodrila; rana je bila preduboka; udarac
ga je takao u samo srce; postao je sumoran i neutešan, pa onda
letargičan, i preminuo je. Predosećala sam taj udarac, i bila sam
veoma potištena, jer sam dobro znala da me čeka beda ako on
umre.
Imala sam s njim dvoje dece, ne više, jer bilo je već vreme da
prestanem rađati, jer tad sam imala četrdeset i osam, pa mislim da
više dece ne bih imala, i da je on poživeo.

192
 Sada je moje stanje bilo jadno i čemerno, i doista u ponečem
gore nego ikad pre toga. Prvo, za me su ruže prestale da cvate, i
nisam se više mogla ponadati da će me neko voleti; prijatna uloga
ljubavnice već se od nekog vremena bila ugasila, videli su se još
samo ostaci onoga što je nekad bilo; a najgore od svega bilo je to,
što sam bila najpotištenije, najneutešnije stvorenje na svetu. Ja
koja sam bodrila svoga muža, i trudila se da mu okrepim duh u
nevolji, sad nisam mogla da nađem snage u sebi; nedostajala mi je
ona hrabrost u nevolji, o kojoj sam njemu govorila, koja je tako
potrebna da se izdrže tegobe!
Ali moje je stanje zaista bilo žalosno, jer ostala sam potpuno
bespomoćna i bez prijatelja, a gubitak moji je moj muž pretrpeo
umanjio je njegov imetak do te mere, da iako doduše nije ostalo
nikakvih dugova, ipak lako sam mogla da vidim da od onoga što je
preostalo neću moći dugo da živim; to se svakodnevno topilo, jer
valjalo je jesti, i, kad uskoro sve bude pojedeno, videla sam pred
sobom samo najcrnju bedu; i ona mi se tako živo priviđala u
mislima, da mi se činilo da je već tu, iako stvarno još nije bila tako
vrlo blizu; i moje strepnje podvostručavale su moj jad, jer mi je
izgledalo kao da su svakih šest penija kojima plaćam svakidašnji
obrok hleba poslednji koje imam na svetu, i da No sutra postiti, i
skapati od gladi.
U ovoj nevolji nisam imala niotkuda pomoći, nijednog
prijatelja da me uteši ili posavetuje; dnevnima i noćima sedela sam
i plakala, i u jadu svome kršila sam prste, a ponekad buncala kao
luda; i zaista, često sam se čudila da nisam umom poremetila, jer
bila sam tako sumorna da sam se katkad sasvim gubila u
maštarijama i priviđenjima.
Živela sam dve godine u tom žalosnom stanju, trošeći ono malo
što sam imala, plačući neprekidno nad svojom nesrećom, i, tako
reći, smrtno krvareći, bez i najmanje nade ili izgleda ma na kakvu
pomoć; plakala sam tako dugo, i tako često, da su suze naposletku
presahle, i postah očajnica, jer nemaština se brzo primicala.
Da bih se malo pomogla, ostavila sam svoju kuću i nastanila se
u nameštenoj sobi; a kako sam se trudila da umanjim izdatke,
rasprodala sam gotovo sve svoje stvari, te sa to malo novca koji
193
tako stavih u džep živeh bezmalo godinu dana, tavoreći u najvećoj
meri; pa opet, kad god bih pogledala u blisku budućnost, srce je
strepilo u meni, jer videla sam kako mi se neizbežno primiču beda
i nemaština. Oh, neka niko ne čita ovaj deo a da ozbiljno ne razmisli
o tegobama jednog očajnog stanja, i o tome kako bi se zlopatio,
ostavljen bez prijatelja i bez hleba; to će ga zacelo navesti da misli
ne samo o štednji onoga što ima, već i da od nebeskih sila traži
zaštitu, i opomenuće se molitve mudroga, „Poštedi me siromaštva,
da ne bih krao.”
Neka se čitalac seti da kad dođe vreme nevolje, dođe i vreme
strašnog iskušenja, i nestaje svake snage otpora; nemaština
pritiskuje, duša je očajna, i šta se onda može? Jedne večeri, kad mi
je, mogu reći, duša bila došla u podgrlac, i kad sam, smela bih se
zakleti, bila kao sumanuta, i kao da me je neki zao duh podbada,
pa, ne znajući šta radim, ni zašto, obukla sam se (jer još sam imala
dosta pristojne haljine), i izišla iz kuće. Dobro znam da nikakve
namere nisam imala u glavi kad sam izišla; nisam znala ni
razmislila kuda idem, ni zašto; no kao što me je nečastivi poveo iz
kuće, i namestio mi mamac, tako me je, vaistinu, i odveo njemu, jer
ja nisam znala ni kuda idem ni šta radim.
Tumarajući tako, a da ni sama nisam znala kuda, prošla sam
pored neke apoteke u ulici Ledenhol, gde ugledah na stolici pored
same tezge jedan mali denjak omotan belim platnom; malo dalje,
okrenuta denjku leđima, stajala je neka služavka i gledala nekuda
gore gde je valjda apotekarev pomoćnik, stojeći na tezgi, isto tako
leđima okrenut vratima, i sa svećom u ruci, tražio nešto na
gornjem rafu, tako da je pažnja njih oboje bila zauzeta, a nikoga
više nije bilo u apoteci.
To je bio mamac; a nečastivi, koji je postavio zamku, podbadao
me je kao da je govorio, jer sećam se, i nikada to neću zaboraviti,
čuh glas, kao da mi neko šapuće preko ramena, „Uzmi denjak; brzo,
uzmi ga sad, ovaj čas!” Tek što to bi rečeno, kročih u dućan, i,
okrenuta leđima curi, kao da sam se htela ukloniti nekim teretnim
kolima koja su prolazila, spustih ruku iza sebe i uzeh denjak, pa se
udaljih iz apoteke, a da to ne opaziše ni cura ni pomoćnik, niti iko
drugi.
194
 Ne umem da izrazim užas koji mi je bio obuzeo dušu dok sam
to činila. Kad sam izišla iz apoteke nisam se usudila da trčim, pa
čak ni korak da ubrzam. Prešla sam preko ulice i zaokrenula sam
kod prvog ugla na koji sam naišla, a mislim da je to bila ona ulica
koja izbija u ulicu Fenčerč; otuda sam vrdala i zaokretala kroz
tolike sokake i prolaze, da više nisam znala ni gde se nalazim ni
kuda idem; tle pod nogama nisam osećala, i što sam se više
udaljavala od opasnosti, to sam brže odmicala, dok naposletku,
umorna i zadihana, beh prisiljena da sednem na jednu klupicu
pred nekim vratima, gde videh da sam došla u Temsku ulicu, blizu
Bilingsgejta. Odmorila sam se malo, pa onda nastavih put; sva krv
u meni je ključala; srce mi je tuklo kao da hoće da iskoči. Ukratko,
bila sam tako pometena da nisam znala kuda idem ni šta radim.
Kad sam se umorila od ovakvog dugog i uzbudljivog hodanja,
naumih da se vratim kući, i dođoh u svoju sobu oko devet sati u
noći.
Nisam znala šta ima u denjku, ali kad ga otvorih, nađoh u
njemu lepu dečju posteljinu, skoro novu, sa vrlo lepom čipkom;
isto tako, tu se nalazio jedan srebrni tanjirić, mala srebrna šolja,
šest kašičica jedan lep dečji haljetak, tri svilene maramice, i, u šolji,
svitak od hartije sa osamnaest i po šilinga u gotovom novcu.
Ne umem reći koliko sam strahovala, kakav mi je užas bio
obuzeo dušu, — iako sam bila u potpunoj bezbednosti, — dok sam
razmotavala te stvari. Sela sam, i gorko sam plakala. „Gospode,”
vapila sam, „šta sam ja sada? kradljivica! Ta uhvatiće me drugi put,
zatvoriće me u njugejtsku apsanu, i lako mogu izgubiti glavu!” I
tako sam dugo plakala, a da nije bilo straha, bogami bih, takva
sirota kakva sam, vratila one stvari onamo otkuda sam ih uzela.
Legla sam u postelju te noći, ali malo sam spavala; užas mi je
pritiskivao dušu, i ne znam šta sam govorila ili radila cele te noći, i
tokom celog sutrašnjeg dana. A onda sam nestrpljivo čekala da li
ću štogod čuti o krađi; mnogo sam želela da znam da li te stvari
pripadaju kakvoj sirotici ili pak nekoj bogatašici. „Možda je,”
pomislih, „neka sirota udovica, kao što sam i sama, spremila da
proda ove #stvari, te da kupi malo hleba “za sebe i svoje jadno dete,
pa sad oboje gladuju i teško se žaloste u nemaštini koju bi ta roba
195
bar malo ublažila.” I ta me je misao mučila gore nego sve ostale, tri
ili četiri dana.
Ali moje sopstvene nevolje ućutkale su sve ove obzire, a sa
opasnosti da i sama gladujem, koja mi je svakodnevno postajala
sve strašnija, i moje je srce postepeno postalo tvrdokorno. To mi je
tada naročito teško padalo, jer sam se bila popravila, i, kao što sam
se nadala, okajala sva svoja nekadašnja nevaljalstva; nekoliko
godina živela sam umerenim, ozbiljnim, povučenim životom, a sad
me eto užasna nevolja gura ka vratnicama propasti, duše i tela; i u
dva ili tri maha pala sam na kolena i molila sam se Bogu, kako sam
najbolje znala i umela, da me spase i izbavi; no moram reći da u
mojim molitvama nije bilo nade. Nisam znala šta da radim; svet me
je plašio, a u duši mi je vladala tmina; zato prosudih da još nisam
okajala greške svoga nekadašnjeg života, i eto, stiže me nebeska
kazna, te ću biti nesrećna koliko god sam bila nevaljala.
Da sam tada tako nastavila, možda bih postala prava pokajnica;
ali ja sam u sebi imala opakog savetodavca, i taj me je neprestano
podbadao da olakšam svoju bedu pomoću najgorih sredstava; tako
me je opet jedne večeri tentao istim onim lošim podsticajem, kao
kad je ono kazao, „Uzmi taj denjak,” da opet iziđem na ulicu, te da
vidim da li ću se na štogod nameriti.
Ovoga puta izišla sam za videla, i tumarala sam a da ni sama
nisam znala kuda idem ni šta tražim, a onda mi je nečastivi
namestio tako strašnu zamku na kakvu ni dotad ni otad nisam
naišla. Idući ulicom Oldersgejt, videla sam jednu ljupku devojčicu
koja se, sama, vraćala kući iz škole igranja; i moj podstrekač, kao
pravi đavo, natutka me na ovo bezazleno stvorenje. Oslovila sam
malu, i ona poče da čavrlja, a ja je uzeh za ruku pa je povedoh dok
dođosmo do jedne popločane aleje koja vodi u portu sv.
Bartolomeja i uvedoh je unutra. Ona reče da taj put ne vodi njenoj
kući. Ja joj rekoh, „Jeste, srce moje, vodi; pokazaću ti put.” Dete je
imalo oko vrata malu zlatnu ogrlicu, na koju sam već bila bacila
oko, pa se u pomrčini aleje sagoh, kao bajagi da maloj namestim
ogrtač koji joj beše spao, i skidoh joj ogrlicu a da ona to i ne oseti, i
onda je povedoh dalje. Ovde mi je, velim, đavo šaputao da ubijem
dete u toj mračnoj aleji, da ne bi vikalo, ali sama pomisao na to
196
ispunila me je tolikim užasom da sam se mogla strovaliti; ali
okrenula sam malu i kazala joj da se vrati, jer taj put ne vodi
njezinoj kući; ona reče da će me poslušati, a ja se uputih kroz portu
sv. Bartolomeja, onda zaokrenuh jednim prolazom koji vodi u Dugi
sokak, pa dalje u dvorište Čaterhauza, pa onda u ulicu Sent-Džon;
prešavši potom u Smitfild, uputih se niz ulicu Čik, pa ulicom Fild
izbih na Holbornski Most, a kad se pomešah sa gomilom koja
obično tuda prolazi, bilo je nemogućno da me ko pronađe; i tako se
po drugi put zaleteh u zločin.
Misli na ovu pljačku potisnule su sve moje misli o onoj prvoj, i
brzo su nestajala ona prekorevanja koja sam sebi upućivala;
nemaština mi je skamenila srce, a sopstvene nedaće načinile su me
bezobzirnom prema svemu. Zbog poslednjeg događaja nisam se
mnogo tištila, jer kako sirotom detetu nisam nanela nikakvu
ozledu, smatrala sam da sam samo roditeljima uputila umesan
prekor što su bili tako nemarni pa pustili da siroto jagnješce ide
kući samo, i da će ih to poučiti da drugi put budu oprezniji.
Ova ogrlica vredela je dvanaest do četrnaest funti. Verovatno
je bila majčina, jer bila je prevelika da je dete nosi, ali možda ju je
mamina sujeta, da njeno dete lepo izgleda u školi igranja, obesila
maloj o vrat; i nesumnjivo je da je devojče bilo poslano u pratnji
dvorkinje, a da je ova, ajmana nekakva, odskitarala možda sa
nekim muškarcem na kojega je nabasala, a siroto dete lutalo je
ulicom dok nije palo meni u ruke.
Ipak, maloj nisam nanela nikakva zla; nisam je čak ni uplašila,
jer u sebi sam još imala mnogo nežnosti, i činila sam samo ono —
mogu reći — što bi me nevolja naterala da učinim.
Posle ovoga imala sam mnogo pustolovina, ali bila sam
neiskusna u poslu, pa nisam znala da postupam drugačije nego
onako kako mi je đavo šaputao; i doista on me je retko kada
zapostavljao. Jednom prilikom poslužila me je osobita sreća. U
sumrak jedne večeri išla sam ulicom Lombard, baš pored ugla
Dvora Triju Kraljeva, kad odjednom neki čovek projuri pored
mene hitro kao munja, i baci iz ruke neki svežanj koji pade taman
iza mene, kako sam stajala kod ugla kuće na ulazu u aleju. Kad ga
baci, on reče, „Bog vam platio, gospođo, ostavite ga tuna jedan
197
časak,” a onda pobeže. Za njim dođoše još dvojica, a odmah jedan
mladić bez šešira povika, „Drž’te lopova!” Za poslednjom dvojicom
diže se hajka, te behu prisiljeni da ispuste ono što su nosili, a jedan
još bi i uhvaćen, dok onaj drugi pobeže.
Stajala sam potpuno mirno dok se ljudi ne vratiše, vukući
uhvaćenog nesrećnika i noseći stvari koje su pokupili, veoma
zadovoljni što su osujetili pljačku i uhvatili lopova; i tako prođoše
pored mene, jer izgledala sam kao neko ko se sklonio ustranu dok
rulja prođe jednom ili dva puta upitala sam šta se dogodilo, ali niko
mi ne odgovori, a ni ja nisam mnogo navaljivala; a kad rulja prođe,
iskoristih priliku te uzeh ono što beše iza mene i udaljih se. Doista,
sada sam bila spokojnija nego ranije, jer nisam ja ukrala ove stvari
no su, ukradene, pale meni pod ruku. Došla sam u svoj stan sa ovim
tovarom, i tu sam videla da oe on sastoji od jedne trube fine crne
svile, i jedne trube kadife; to jest, truba kadife nije bila cela, već je
imala samo jedanaest jarda otprilike, dok je svile bilo čitava truba,
bezmalo pedeset jardi. Izgleda da su kradljivci bili oplenili nekog
trgovca svilom. Velim oplenili, jer bilo je sijaset robe koju su putem
pogubili; pored ostalog, nađeno je, mislim, same svile nekih šest ili
sedam različnih truba... Ne znam kako su izvršili toliku poharu, ali
kako sam ja samo pokrala lopove, to se nisam ustručavala da
uzmem tu robu, i to vrlo rado.
Do tada me je prilično služila sreća, i napravila sam još nekoliko
pustolovnih poduhvata, koji, iako sitnog obima, ipak behu uspešno
izvedeni, ali svakodnevno sam strahovala da će me zla sreća snaći
i da ću zacelo skončati na vešalima. Strah od toga bio je i suviše jak
da bi se mogao prenebregnuti, i sprečavao me je da se latim
pokušaja koje sam, po svoj prilici, mogla bez opasnosti da izvedem;
ali ne mogu da propustim jednu stvar koja je mnogo dana
predstavljala za mene mamac. Odlazila sam često u okolna sela da
vidim neću li se u njima na štogod nameriti; i tako, prolazeći pored
jedne kuće u Stepniju, videh na dasci, s onu stranu prozora, dva
prstena — jedan, mali dijamantski, i drugi, obična burma — koje je
zacelo tu ostavila neka nepromišljena gospa, možda samo dok
opere ruke, a koja je imala više novca nego pameti.

198
 Prošla sam nekoliko puta pored prozora, da vidim ima li
nekoga u sobi, i ne videh nikoga, ali ipak ne bejah sigurna. Onda mi
pade na um da kucnem na okno, kao da bih želela da porazgovaram
s nekim, pa ako u sobi ima nekoga, taj će se zacelo pojaviti kod
prozora, a ja bih mu onda kazala da ukloni ono prstenje, jer sam
tobož videla dva sumnjiva lica kako se tuda vrzmaju. Ova mi se
misao svidela. Pokucah jedanput ili dvaput, i niko se ne pojavi, a ja
onda jako pritisnuh staklo u četvorougaonom ćerčivu, razbih ga
dosta tiho, pa uzeh oba prstena i udaljih se; dijamantski prsten
vredeo je oko tri funte, a onaj drugi oko devet penija.

199
 GLAVA XXII

Nisam znala kako da unovčim svoju robu, a naročito one dve

trube svile. Bilo bi mi veoma mrsko da ih prodam za kakvu
malenkost, kao što obično moraju da rade siroti nesrećni lopovi,
koji, pošto su se izložili smrtnoj opasnosti da bi možda došli do
neke stvari od vrednosti, prisiljeni su potom da je dadu budzašto;
ali ja sam bila naumila da tako ne radim, ma kako se prometala; no
ipak, nisam znala šta da preduzmem. Naposletku odlučih da odem
mojoj staroj upraviteljki, i da opet uspostavim s njom vezu. Dokle
god sam mogla, tačno sam joj slala onih pet funti godišnje za moga
sinčića, ali naposletku sam morala da to obustavim. Ipak, bila sam
joj napisala pismo, u kojem sam joj izložila da su se moje prilike
pogoršale, da sam izgubila muža, i da više ne mogu da joj šaljem
novac, ali je ipak molim da siroto dete ne pati i suviše zbog nedaća
njegove majke.
Posetila sam je, i videla sam da još pomalo tera svoj stari zanat,
ali njene prilike sada nisu bile onako sjajne kao nekada; jer protiv
nje je bio podigao tužbu neki gospodin čija je kći bila ukradena, i
kojoj je ona kanda pomogla u bekstvu; na jedvite jade spasla se
vešala. Sudski troškovi su je upropastili, te joj je kuća sada bila
sirotinjski nameštena, i u svome poslu nije više uživala onaj glas
kao nekada; no ipak, još uvek je plivala, štono vele, i kamo je bila
okretna žena, i imala još nešto malo novaca, davala je male
zajmove na zaloge, i živela je dosta udobno.
Primila me je vrlo ljubazno, i na svoj uobičajeni uslužni način
kazala mi je da me ništa malje neće poštovati zbog toga što su se
moje prilike promenile; da se ona pobrinula da moje dete ne
oskudeva, A ako ne mogu da plaćam za nj, i da je žena kod koje se
ono nalazi dobra, pa zato nije potrebno da oe zbog toga sekiram,
dokle god ne budem u mogućnosti da stvar popravim.
Kazala sam joj da mi mnogo novca nije preostalo, ali da imam
nešto stvari koje predstavljaju vrednost, ako bi ona mogla da me
uputi kako da ih unovčim. Upitala me je kakve su to stvari. Ja na to
izvadih zlatnu ogrlicu, i rekoh joj da mi je to poklon od muža; :onda
200
joj pokazah dva paketa sa svilom, za koje rekoh da sam ih dobila u
Irskoj, i donela sobom u London, i mali dijamantski prsten. Što se
tiče onog paketića sa srebrnim stvarima, to sam već bila sama
unovčila; a što se dečje posteljine tiče, ponudila se sama da je
otkupi, verujući da je pripadala mome detetu. Kazala mi je da je
postala zajmodavac na zaloge, i da će prodati te stvari kao
nepodignute zaloge; i odmah posla po odgovarajuće kupce koji,
videći stvari u njenim rukama, otkupiše ih bez dvoumljenja, i još
dadoše dobre cene.
Sad pomislih da bi ova korisna žena možda mogla da mi malo
pomogne da nađem neki posao u mome teškom stanju, jer ja bih se
rado bila prihvatila ma kakve poštene službe, ako bih je mogla
dobiti; ali pošten rad nije spadao u njen delokrug. Da sam bila
mlađa, možda mi je mogla biti od pomoći, ali moje su misli bile
daleko od tog načina pribavljanja životnih sredstava, jer kad žena
prevali pedesetu, — kao što je bio moj slučaj, — to nimalo ne dolazi
u obzir, pa joj tako i rekoh.
Naposletku me je pozvala da dođem da stanujem kod nje dok
ne budem našla neko zaposlenje, a kad reče da će me to stajati vrlo
malo, ja rado prihvatih ponudu; živeći sada malo lakše, preduzeh
neke mere da smestim gdegod mog malog srnčića koga sam dobila
sa poslednjim mužem; njenim posredovanjem, lako i to obavismo,
uz plaćanje od pet funti godišnje, ako budem mogla. Ovo mi je bilo
od velike pomoći, te se za duže vreme mahnuh lošeg zanata kojega
sam se odskora bila latila; i rado bih se bila prihvatila kakvog posla,
ali vrlo je teško naći rada onome ko nikoga ne poznaje.
Ipak, dobila sam naposletku nešto veziljskog posla — žensko
rublje, posteljina, i tome slično — koji mi se veoma svideo, pa sam
se mnogo trudila, te počeh sama da živim od svog rada; ali đavo je
bio naumio da ostanem u njegovoj službi, pa nije mirovao, no
neprestano me je podbadao da iziđem da se prošetam, a to će reći
da vidim neće li mi štogod pasti šaka na pređašnji način.
Jedne večeri slepo se povinovah njegovom pozivu, te obiđoh
mnoge ulice, ali ne namerih se ni na kakav lov; no nezadovoljna
tim, iziđoh i sledeće večeri, pa kad prođoh pored neke pivnice
ugledah otvorena vrata jedne male sobe, na samoj ulici, a na stolu
201
srebrni kondir, kakav se mnogo viđao po gostionicama u to vreme.
Izgleda da je neko društvo tu pilo, pa je nebriga-momak zaboravio
da ukloni sud.
Ušla sam slobodno u odajicu, pa spustivši srebrni kondir na
ugao klupe, sedoh preda nj, i udarih nogom u pod; odmah dođe
jedno momče, te mu rekoh da mi donese toplog piva, jer vreme
beše hladno; momče otrča, i čuh ga kako silazi u podrum da otuda
donese pivo. U tom dođe drugi jedan dečak i upita, „Jeste l' vi
zvali?” Ja mu neveselo rekoh, „Ne; momak je otišao da mi donese
pintu piva.”
Dok sam tu sedela, čuh krčmaricu kako upita, „Jesu li svi otišli
iz broja pet?“ a to je bilo odeljenje u kojem sam ja sedela. Dečak
reče, „Jesu.” — ,.A ko je sklonio kondir?” upita žena. „Ja sam,” reče
drugo jedno momče, „evo ga ovde,” a pritom valjda pokaza na
drugi neki kondir moji je omaškom doneo iz drugog odeljenja; ili
je pak lola zaboravio da ga nije doneo, a zacelo nije.
Sve sam to čula na svoje zadovoljstvo, jer se jasno uverih da
nestanak kondira nije primećen, no čak drže da je uklonjen; te tako
popih svoje pivo, pozvah da platim, a kad pođoh, rekoh, „Pripazi
na srebro, sine,” misleći na srebrnu kriglu u kojoj mi je bio doneo
piće. Dečak reče, „Da, gospođo, hvala na oprezu,” i ja se udaljih.
Vratila sam se kući, pa pomislih da je sada vreme da iskušam
moju upraviteljku, te da vidim da li bi mi bar malo pritekla u
pomoć ako bi se ukazala potreba da joj se poverim. Kad sam se
malo zabavila kod kuće, i uvrebala priliku za razgovor, rekoh joj da
imam jednu veliku tajnu da joj poverim, ako mi obeća da će imati
dovoljno obzira prema meni te da tajnu sačuva. Ona mi na to reče
da je jednu moju tajnu verno čuvala, pa zašto bih onda sumnjala
da neće čuvati i drugu? Rekoh joj da mi se dogodilo nešto
najčudnije na svetu, i to bez ikakve moje svesne namere, pa joj
onda ispričah sve o kondiru. „A jeste li ga doneli, rođena moja?”
upita ona. „Jesam, dabome,” rekoh, i pokazah toj ga. „No šta sada
da radim?” upitah; „moram li da ga vratim?”
„Da ga vratite!” reče ona. „Pa vratite ga, amo želite da
dopadnete apsane u Njugejtu.” — „Ali, zaboga,” rekoh ja, „ljudi ne
mogu valjda da budu tako zli i da me zatvore kad im stvar donosim
202
natrag?” — „Ne znate vi taj svet, čedo moje,” reče ona; „ne samo da
će vas strpati u apsanu, nego i obesiće vas, bez ikakvog obzira
prema vašoj čestitosti; ili će vam pak zaračunati da platite sve
kondire koje su ikad pogubili.” — „Pa šta onda treba da uradim?”
upitah. „Bogme,” reče ona, „kako ste bili vešti da ga ukradete, tako
ga sad morate i zadržati; nema više vraćanja. A osim toga, čedo
moje,” reče ona, „zar ta stvar nije potrebnija vama negoli njima?
Kamo sreće da se bar jedanput nedeljno ovako lepo uvajdite!”
Iz ovoga sam stekla novo mišljenje o mojoj upraviteljki, oko
koje se, otkako je uzela da se bavi davanjem zajmova na zaloge,
vazda vrzmao neki svet, među kojim ne beše nikoga od onih
čestitih osoba koje sam kod nje ranije viđala.
Nisam dugo boravila u njenoj kući a u to se još jasnije uverih,
jer malo-malo pa bih videla kako joj ljudi donose balčake, kašike,
viljuške, pehare, i sličnu robu, i to ne da založe te stvari već da ih
prodadu pošto-poto; i ona je sve to kupovala ne pitajući ništa, ali
za jevtine novce, kao što sam čula iz njenih usta.
Saznala sam isto tako da ona, vodeći ovu trgovinu, uvek topi
srebrno posuđe koje kupuje, da ne bi posle bilo razgovora; pa tako
dođe k meni jednog jutra i reče mi da će da topi, pa ako želim
staviće unutra i moj kondir, da ga niko ne bi video. Rekoh joj da će
me mnogo obavezati ako to učini; te tako ona ga izmeri, i isplati mi
njegovu vrednost u srebru, što nije činila kad su bile u pitanju
njene druge mušterije.
Izvesno vreme potom, dok sam bila pri radu, i vrlo nevesela,
ona me upita šta mi je. Odgovorih joj da mi je srce vrlo ojađeno;
posla je malo, a nemam od čega živeti, pa ne znam šta da radim.
Ona se nasmeja, i reče mi da bih morala opet da iziđem na ulicu i
da okušam sreću; možda ću se opet nameriti na kakav komad
srebra. „O majko!” rekoh, „to je zanat kojem nisam vična, a uhvate
li me, gotova sam zauvek.” A ona na to, „Naći ću ja tebi učiteljicu
koja će te naučiti da budeš spretne ruke, kao što je i ona sama.” Ja
zadrhtah na taj njen predlog, jer do tada nisam imala sadruga ni
poznanika u tome plemenu. No ona savlada svu moju snebivljivost
i sva moja strahovanja; i posle malo vremena, pomoću ove druge,
postah isto tako drska kradljivica, i isto tako vešta, kao i sama Mol
203
Secikesa, ma da, ako je verovati priči, ne bejah ni upola lepa kao
ona.
Drugarica na koju me je upraviteljka uputila bila je trostruk
veštak, naime, za dizanje po dućanima, za krađu trgovačkih knjiga
i džepnih beležnica, i za skidanje ženskih zlatnih satova; a ovo
poslednje obavljala je tako spretno da još nijedna žena nije postigla
takvo savršenstvo u toj veštini. Meni su se veoma svidele prva i
poslednja od ovih veština, i ja sam je pratila izvesno vreme na
poslu, baš kao što pomoćnica prati babicu, bez ikakve plate.
Polako je i mene uputila u posao. Otkrila mi je svoju veštinu, i
više puta sam vrlo spretno otkopčala časovnik sa njenih prsa.
Naposletku mi je odredila zadatak, pokazavši mi jednu mladu
gospođu sa detetom, koja je imala divan časovnik. Stvar je valjalo
obaviti kad gospođa bude izlazila iz crkve. I tako, ona se postavi
pored nje, pa, upravo kad dođoše na stepenice, ona se kao bajagi
spotače i udari tako snažno o gospođu da se ova jako trže, i obadve
strašno vrisnuše. U istom trenutku kad je ona gurnula gospođu, ja
sam je uhvatila za sat, pa držati ga kako treba, kad se ona trže,
zakačka sama popusti, a da ona to i ne oseti. Ja se odmah izgubih, a
ostavih moju učiteljicu da polako dođe k sebi od straha, a i gospođa
isto tako; u to primetiše i nestanak časovnika. „Pa da,” reče moja
drugarica, „to su zacelo učinile one lopuže što su me gurnule; šteta
što gospođa nije odmah primetila nestanak časovnika, jer bismo ih
možda uhvatile.”
Ona je tako lepo ispredala da niko u nju nije ni posumnjao, a ja
sam došla kući čitav sat pre nje. Ovo je bila moja prva pustolovina
u društvu. Časovnik je zaista bio vrlo lep, sa mnogo sitnih ukrasa, i
upraviteljka nam je dala za nj dvadeset funti, od kojih sam ja dobila
polovinu. I tako sam postala pravi lopov, gluva za sve opomene
savesti ili pristojnosti, i to u tolikoj meri da nikad nisam ni slutila
da bih mogla da budem takva.
Tako me je đavo, koji je koristeći se mojim velikim
siromaštvom, počeo da gura u ovo nevaljalstvo i povukao u
provaliju dublju od prosečne, i to onda kad moja nevolja nije bila
tako strašna; jer sad sam bila ušla u jedan mali kolosek rada, i kako

204
nisam bila nespretna s iglom u ruci, vrlo je verovatno da sam mogla
pošteno da zarađujem svoj hleb.
Moram reći, da sam odmah, čim sam prvi put osetila
približavanje bede, videla kakvu mogućnost rada, — velim, da mi
se tada ukazala mogućnost da radom zarađujem hleb, nikad se ne
bih odala ovom lošem zanatu, niti bih zapala u ovakvu lošu
družinu; ali na zlo sam bila oguglala, i postala sam do krajnosti
drska; tim pre, što sam već tako dugo upražnjavala taj zanat, a
nikad nisam bila uhvaćena; jer, jednom rečju, moja saučesnica u
zlu i ja poslovale smo zajedno tako dugo, a da nikad nismo bile
otkrivene, pa smo se ne samo osmelile, već smo se i obogatile,
toliko da smo jednom imale kod sebe dvadeset i jedan zlatan
časovnik.
Sećam se da mi jednoga dana, budući malo ozbiljnija nego
obično, i videći da imam takvu dobru zalihu — jer moj deo iznosio
je bezmalo dve stotine funti u novcu — snažno dođe na um misao,
nesumnjivo posredstvom nekog dobrog duha, — ako ima takvih, —
da kao što me je isprva siromaštvo podsticalo, i nevolje navodile
na ove opake radnje, tako sada, kad su te nevolje ublažene, a nešto
mogu i da zaradim svojim radom, i imam za oslonac tako dobru
zalihu, zašto se sad ne bih okanula, dok sam čitava? jer ne mogu se
nadati da ću uvek prolaziti nekažnjena; a budem li jednom
uhvaćena, propala sam.
Ovo je nesumnjivo bio srećan trenutak kada sam, da sam
poslušala blaženo upozorenje, ma otkuda ono dolazilo, još imala
izgleda na spokojan život. Ali je moja je sudbina htela drukčije;
neumorni đavo koji me je povukao, držao me je i suviše čvrsto, i
nije me puštao; i kao što me je siromaštvo povuklo u ponor, tako
me je gramzivost držala u njemu, i više nije bilo vraćanja. Kad me
je razum uveravao razlozima da treba da se trgnem i okanem
nevaljalstva, gramzivost bi se umešala, govoreći, „Nastavi; sreća te
je služila da ne može biti bolje; nastavi, dok ne stekneš jedno četiri
do pet stotina funti, pa ćeš onda moći lepo da poživiš ne radeći baš
ništa.”
Tako, kad sam jednom zapala u kandže nečastivog, bila sam
kao omađijana, i nisam imala snage da se iskobeljam iz paklenog
205
kruga, i naposletku sam utonula u lavirinte muka iz kojih više nije
bilo izlaza.
Ipak, ove su misli ostavile na me izvestan utisak, te sam
postupala obazrivije nego pre toga, i bila sam opreznija nego moji
učitelji. Moja drugarica, kako sam je nazivala (trebalo bi da je
zovem učiteljicom), sa još jednom svojom učenicom, beše prva
koja nastrada; jer, kad su jednom prilikom bile pošle u lov, okušaše
sreću kod nekog platnarskog trgovca u Čipsajdu, ali tu ih opazi
neki kalfa, očiju kao u jastreba, i privedoše ih, zajedno sa dvema
trubama finog lanenog platna koje se nađoše kod njih.
To je bilo dovoljno da obe budu zatvorene u Njugejtu, gde ih
zadesi još i ta zla sreća da se vlasti opomenuše nekih njihovih
pređašnjih nedela. Optužiše ih za još dve krivice, pa kad svi navodi
tužbe behu dokazani, osudiše ih na smrt. Obe uložiše molbu za
pomilovanje, pozivajući se na svoju bremenitost, i bi nađeno da se
obe nalaze u poodmaklom stepenu trudnoće, premda moja
učiteljica nije nosila čedo pod pojasom baš kao ni ja sama.
Često sam odlazila da ih tešim, strahujući da ću sad ja biti na
redu; ali u toj apsani obuzimao me je takav užas kad bih se
opomenula da sam se, nesrećnica, tuna rodila, i da se tuna moja
majka zlopatila, da mi je postala nepodnošljiva, i prestala sam da
im odlazim u pohode.
I oh, kamo da mi je njihova nesreća mogla poslužiti kao
opomena! bila bih još uvek srećna, jer još sam bila slobodna, i
nikakva optužba nije bila podignuta protiv mene; ali to nije moglo
da bude, moja čaša još nije bila puna do vrška.
Moja drugarica, na kojoj je bio žig stare prestupnice, bila je
pogubljena; mlada prestupnica bila je pošteđena, ali dugo je
skapavala u apsani, dok naposletku ne bi pomilovana i puštena.
Ovaj užasni primer moje drugarice strašno me je uplašio, te
dugo nisam odlazila ni u kakve pohode; ali jedne noći čuh kako u
blizini upraviteljkine kuće neki ljudi viču „Požar!” Upraviteljka
pogleda napolje, jer sve smo bile na nogama, i odmah povika da je
kuća te-i-te gospođe u plamenu, i doista tako je i bilo. Sad mi ona
dade mig. „Evo, čedo,” reče, „ukazuje ti se retka prilika; požar je
tako blizu da možeš prići kući pre nego što svetina zakrči ulicu.” I
206
odmah mi dade uputstva. „Hajde, čedo,” reče, „trči u tu kuću i kaži
gospođi, ili onome na koga se budeš namerila, da si došla da im
pomogneš, i da te je k njima pratila ta-i-ta gospođa,” to jest jedna
od domaćičinih poznanica koja je stanovala više gore u istoj ulici.
Uputih se toj kući, pa kad dođoh tamo zatekoh svu čeljad u
najvećoj pometnji, možete mi verovati. Utrčah unutra, pa naišavši
na jednu od dvorkinja, rekoh, „Kuku, ljubazna, otkud ova strašna
nesreća! Gde ti je gospođa? Je li ona van opasnosti. I gde su deca?
Mene je poslala gđa ---- da vam pomognem.” I devojka otrča pa
uze da viče i vrišti što je glasnije mogla, „Milostiva, milostiva, evo
došla je jedna gospođa; pratila ju je Milostiva--da nam pomogne.”
Sirota žena, skoro izbezumljena, sa nekim zavežljajem pod
pazuhom, i sa dvoje male dece, dođe k meni. „Gospođo,” rekoh,
„dopustite mi Da odnesem tu sirotu dečicu r-đi.—ona je poručila
da ih pošaljete k njoj; ona će se pobrinuti za te sirote jaganjce”; i na
to uzeh joj iz ruke jedno dete, a ona mi drugo spusti u naručje. „Oh,
haj’te za ime boga, nosite ih,” reče ona, „i hvala joj na dobroti.” —
„Imate li još štogod, gospođo, što bi trebalo da sklonite na sigurno
mesto?” upitah; „ona će se za to pobrinuti.” — „Oh, bože!” uzviknu
ona, „uzmite i ovaj zavežljaj sa srebrom i nosite ga njoj, bog joj
platio! Oh, ona je dobra žena. Jao meni, mi smo propali, sasvim smo
propali!” I onda odjuri od mene kao izbezumljena, i devojka za
njom, a ja se udaljih sa dvoje dece i sa zavežljajem.
Tek što sam izišla na ulicu, pristupi mi jedna žena. „Oh,
gospođo,” reče ona žalobitnim glasom, „ispustićete to dete. Dela,
dela, zlo jeste golemo, no priberite se; haj’te, ja ću vam pomoći”; i
na to odmah spusti ruku na zavežljaj, da mi ga ponese. „Ne,” rekoh
ja, „ako hoćete da mi pomognete, uzmite ovo dete za ruku i
povedite ga samo do onog ćoška gore; i ja ću s vama, i nagradiću
vas za vaš trud.” Posle ovih mojih reči, ona nije mogla da ne pođe
sa mnom; ali to stvorenje je, kratko rečeno, bilo od istoga rufeta od
kojega sam bila i ja, i želelo je samo da se dočepa zavežljaja; ipak,
došla je sa mnom do vrata, jer drukčije nije mogla. Kad dođosmo,
ja joj šapnuh, „Idi, dete,” rekoh, „poznat mi je tvoj zanat; možda će
i za tebe biti dovoljno ćope.”

207
 Razumela me je i udaljila se. Snažno sam zalupala na vrata,
držeći decu u rukama, i kako čeljad, prenuta grajom od požara, već
behu na nogama, ubrzo me pustiše u kuću, pa upitah, „Je li
milostiva budna?
Molim vas recite joj da je g-đa--moli za dobrotu da primi ovo
dvoje dece; sirota gospođa, sasvim će propasti, sva im je kuća u
plamenu.” Oni vrlo ljubazno primiše decu, izraziše svoje veliko
žaljenje zbog nesreće koja je zadesila porodicu, i ja se udaljih sa
svojim zavežljajem. Jedna od dvorkinja upita me da li ne treba i
zavežljaj da ostavim, no ja rekoh, „Ne, ljubezna, to je namenjeno
nekuda drugde; zavežljaj ne pripada njima.”
Bila sam se dosta udaljila od meteža, te se sad uputih pravo
kući, i donesoh mojoj staroj upraviteljki zavežljaj sa srebrom, a on
beše prilično zamašan. Ona mi reče da ga sad neće razgledati, već
neka idem da potražim još.
Uputila me je da na sličan način odem prvoj susedi zapaljene
kuće, i pokušala sam to da učinim, ali sad je već uzbuna zbog
požara bila tako velika, i toliko je šmrkova radilo, i svetina je toliko
bila pritisnula ulicu, da nikako nisam mogla da se približim toj
kući; zato se opet vratih mojoj upraviteljki, pa odnevši zavežljaj u
svoju sobu, uzeh da vidim šta ima u njemu. Sa užasom pričam
kakvo sam blago tu našla; dovoljno je ako kažem da sam, pored
porodičnog srebra, koje je bilo zamašno, našla jedan starinski
zlatan lanac, čija je kopča bila slomljena, pa valjda već godinama
nije bio nošen, ali to zlatu nije nimalo ubijalo vrednost; isto tako,
nađoh malu škrinjicu i u njoj spomen prstenje, gospođinu burmu,
neke polomljene zlatne medaljone, jedan zlatan časovnik,
novčanik sa nekih dvadeset četiri funte u starinskim zlatnicima, i
još neke druge dragocenosti.
Ovo je bio moj najveći i najsramniji plen do kojega sam ikad
došla; jer doista, iako sam, kao što rekoh maločas, bila gluva za sve
druge samoprekore, ipak me je, bogami, taklo u samu dušu kad
sam pogledala ovo blago i pomislila na sirotu gospođu koja je
ionako toliko izgubila i koja zacelo misli da je spasla svoje srebro i
druge dragocenosti; a kako će se, sirota, iznenaditi kad bude
saznala da je bila obmanuta, i da gospođa iz susedne ulice nije
208
uputila nikoga da joj odnese decu i stvari, već da su joj deca
dovedena bez njenoga znanja.
Velim, priznajem da me je nečovečnost ovog postupka veoma
potresla, omekšala me mnogo, i suze mi behu u očima kad sam na
to mislila; ali iako sam živo osećala koliko je svirepo i nečovečno to
što sam učinila, ipak nisam mogla da se odvažim da toj ženi bar
nešto vratim. Prekora je polako nestalo, i brzo potom zaboravih
okolnosti koje su ga bile izazvale.
Ni to nije bilo sve; jer iako sam pomoću oboga posla postala
znatno imućnija nego što sam bila pre toga, ipak, odluka koju sam
bila donela, da ću se mahnuti ovog opakog zanata kad budem
stekla malo više, nije se vraćala, već sam neprestano želela da
steknem još; a gramzivost je toliko bila uzela maha, da nisam ni
pomišljala da blagovremeno promenim svoj način života, iako se
bez te promene nisam mogla nadati da ću u miru i sigurnosti moći
da uživam u ovom što sam stekla; još malo, i još malo, ponavljala
sam neprestano.
Naposletku, pokoravajući se napastvovanju zla, mahnuh se
svakog kajanja, a sve moje misli u tome smeru svedoše se samo na
to da možda izvršim ciglo još jednu poharu koja će krunisati sve;
no iako sam zacelo izvršavala više puta i tu jednu poharu koja je
trebalo da bude poslednja, ipak je svaki dobitak težio novom
dobitku, i toliko me bodrio da nastavim taj zanat, da nisam imala
srca da ga ostavim.
U tome stanju, ogrubela od uspeha, i rešena da dalje teram
tako, upadoh u zamku u kojoj mi bi suđeno da dobijem svoju
poslednju nagradu za ovu vrstu života. No i tome još nije bilo
vreme, jer doživeh još nekoliko uspešnih pustolovina od te vrste.

209
 GLAVA XXIII

Moja upraviteljka bila je izvesno vreme veoma zabrinuta zbog

sudbine one moje drugarice koja skonča na vešalima, jer ova je
znala toliko stvari o njoj da ju je mogla dovesti na isto mesto; i
zaista, upraviteljka je bila veoma nespokojna i ustrašena.
Tačno je da je upraviteljki laknulo kad je ona nesrećnica otišla
bogu na istinu, a da nije kazala ono što je znala; možda joj je čak
bilo i drago što su jadnicu obesili, jer u njenoj je vlasti bilo da dobije
pomilovanje na račun svojih prijatelja; zbog te njezine dobrote, sa
koje nije htela da proda ono što je znala, upraviteljka je vrlo
iskreno oplakivala njenu smrt. Ja sam je tešila kako sam najbolje
umela, a ona me je zato kalila da potpunije zaslužim istu sudbinu.
Ipak, kao što rekoh, to me je učinilo opreznijom, a osobito sam
se pribojavala dizanja po dućanima, -naročito kod suknara i
trgovaca svilenom robom, jer to su ljudi u kojih oči lete na sve
strane. Okušala sam sreću jednom ili dva puta kod nekih
modiskinja i prodavačica čipke, a naročito u jednom dućanu koji
tek behu otvorile neke dve mlade žene, neupućene u tu vrstu posla.
Digla sam im jedan smotuljak čipke — vrednost šest do sedam
funti — i nešto konca. No to se desilo samo jedanput, ta majstorija
više ne bi upalila.
Kad god bismo čule za neki nov dućan, držale smo da nam je
posao siguran, a naročito ako u njemu posluju ljudi koji nisu vični
trgovačkom poslu. Takvi mogu biti uvereni da će u početku imati
bar jednu ili dve ovakve posete, a zaista morali bi biti veoma vešti
i okretni da to spreče.
Posle ovoga upustila sam se još u jednu ili dve pustolovine, ali
one su bile sitne i beznačajne. Kad mi već duže vremena nije palo
šaka ništa krupnije, počeh ozbiljno da mislim da treba da se
okanem ovoga zanata; no moja upraviteljka, koja je očekivala od
mene velika dela, i nije želela da me izgubi, dovede mi jednoga
dana neku mladu ženu i nekog čoveka koji se izdavao za njenog
muža, iako, kao što se docnije pokazalo, oni ne behu venčani, no

210
samo ortaci u zanatu kojim su se bavili, i drugovi u još ponečem.
Ukratko rečeno, harali su zajedno, spavali su zajedno, dopali su
apsa zajedno, i naposletku skončaše na vešalima zajedno.
Posredovanjem moje upraviteljke, stupila sam s njima u neku
vrstu saveza, i oni su me poveli u tri četiri pustolovine, te videh
kako grubo i nespretno izvršiše neke pohare, i uspeše u tome samo
zahvaljujući svojoj velikoj drskosti, kao i grubom nehatu od strane
poharanih osoba. Zato sam odlučila da otada budem vrlo oprezna
kad se budem upuštala u poslove u društvu s njima; i doista, dva
tri puta kad su mi predložili neke nesrećne poduhvate, odbila sam
da učestvujem, pa sam i njih od toga odgovorila. Jednom prilikom
naročito smerali su da pokradu nekom časovničaru tri zlatna
časovnika, koje su tokom dana bili opazili, i otkrili mesto gde ih je
bio sklonio. Oni su imali toliko svakovrsnih ključeva, da su bez po
muke mogli da otvore časovničarevu skrivnicu; i tako ugovorismo
sastanak; ali kad se pobliže upoznah sa stvari, saznadoh da
nameravaju da obiju vrata da bi ušli u kuću, a kako ja nisam htela
da se na to navezem, to oni odoše bez mene.
Doista, prodrli su u kuću nasilno, obili su skrivnicu, ali našli su
samo jedan od onih zlatnih časovnika, i jedan srebrni, uzeli su ih,
pa su opet lepo izišli iz kuće. Ali u to ukućani digoše uzbunu i
povikaše, „Lopovi!” te se za muškarcem podiže hajka, i uhvatiše ga;
mlada žena beše već malo poodmakla, ali je na žalost zaustaviše, i
nađoše kod nje časovnike. I tako se ja po drugi put spasoh, a njih
osudiše i, kao stare prestupnike, obesiše ih, iako oboje behu mladi;
i, kao što već rekoh da su harali zajedno, tako su sada visili na
vešalima zajedno, a tako se i okonča moje novo ortaštvo.
Kad se tako za dlaku spasoh belaja, i imajući pred sobom takav
primer, postah veoma oprezna; ali imala sam novu navodilju na zlo
koja me je svakodnevno tentala — hoću reći, moju upraviteljku; i
kako sam njenim posredovanjem saznala za mogućnost jedne
nove pljačke, to je ona očekivala da dobije veliki deo plena. Bila je
saznala da se u nekoj privatnoj kući nalazi sakrivena znatna
količina flandrijske čipke, a kako je uvoz flandrijske čipke bio
zabranjen, to je ona predstavljala dobar plen za svakog carinskog
činovnika koji bi se namerio na nju. Upraviteljka me je potanko
211
obavestila o količini te čipke, kao i o tačnom mestu gde je skrivena;
onda sam se uputila jednom cariniku i kazala sam da imam da mu
saopštim jedno svoje otkriće, ako će mi zajemčiti da ću dobiti
odgovarajući deo nagrade. Moja je ponuda bila pravična da
pravičnija nije mogla biti; i tako on pristade, pa pođe sa mnom u tu
kuću i povede još jednog časnika. Kad mu rekoh da znam tačno gde
se roba nalazi, on me pusti da je iznesem na videlo; a kako je
skrivnica bila veoma teskobna, ja se stisnuh u njoj sa svećom u
ruci, a njemu dodavah smotke, starajući se pritom da i kod sebe
prikrijem čipke koliko god sam mogla. U svemu uzev, vrednost
čipke iznosila je bezmalo trista funti, a od toga ja zadržah za sebe
količinu koja je vredela otprilike pedeset funti. Čipka je pripadala
nekom trgovcu, a ne stanovnicima te kuće, te se oni i ne uzrujaše
onoliko koliko sam ja to očekivala.
Ostavih carinika ushićena svojim plenom, i potpuno
zadovoljna onim što je dobio, a on mi zakaza da se sastanemo u
jednoj kući, koju mi označi, i kuda dođoh kad se oslobodih tovara
koji sam imala oko sebe, a o kome on nije ništa ni slutio. Kad dođoh,
on uze da se pogađa sa mnom, misleći da ne znam koliko po pravu
iznosi moj udeo u plenu, i htede da mi zamaže oči sa nekih
dvadeset funti; no ja mu rekoh da nisam takva neznalica za kakvu
me on drži; pa ipak, obradovala sam se kad mi je ponudio da se
sporazumemo. Zatražila sam sto funti, a on povisi ponudu na
trideset; ja spustih na osamdeset, a on opet povisi na četrdeset;
naposletku, on ponudi pedeset funti, i ja pristadoh, samo zatražih
smotak čipke, možda u vrednosti od osam ili devet funti, i on mi to
odobri, misleći da je tražim za sebe lično. I tako mi iste večeri
isplati pedeset funti u gotovom novcu, i okončasmo pazar; a on nije
znao ni ko sam ja, ni gde da se raspita o meni, tako da i kad bi se
saznalo da je jedan deo robe bio proneveren, on ne bi mogao da
podigne tužbu protiv mene.
Ovaj plen podelila sam vrlo tačno sa svojom upraviteljkom, i
otada sam u njenim očima važila kao vrlo spretna poslenica u
najtananijim slučajevima. Videla sam da ovaj poslednji način
poslovanja predstavlja najbolju i najlakšu vrstu rada koji je meni
dostupan, te uzeh da tražim zabranjenu robu, a kad bih nešto malo
212
kupila, obično sam potom prokazivala trgovce, ali nijedno od ovih
prokazivanja nije mi donelo ništa zamašno, ni nalik na ono što
maločas ispričah; no bila sam vrlo oprezna, i nisam se izlagala
velikim opasnostima, kao što sam viđala da drugi čine i
svakodnevno stradaju.
Moj sledeći važniji poduhvat bio je pokušaj krađe jednog
zlatnog ženskog časovnika. To se dogodilo u gomili, u jednoj crkvi,
gde umalo ne beh uhvaćena. Bila sam dobro poduhvatila časovnik
jedne gospođe, ali, kad snažno naleteh na nju kao da me je neko
gurnuo, i pritom dobro cimnuh časovnik, pa videh da se on ne da
otkinuti, ja ga toga trenutka ispustih iz ruke i vrisnuh, kao da me
kolju, da mi je neko zgazio na nogu, i da tu zacelo ima džeparoša,
jer je neko pokušao da mi otrgne časovnik; jer valja da znate da
smo mi prilikom ovih pohoda uvek išle veoma lepo odevene, pa i
ja sam imala na sebi veoma dobru odeću, i na prsima zlatan
časovnik, baš kao i svaka prava gospođa.
Tek što sam ja to rekla, kad i ona povika, „Ju, džeparoš!” jer
neko je, reče, pokušao da joj otrgne časovnik.
Kad sam spustila šaku na njen časovnik bila sam sasvim blizu
nje, ali kad sam vrisnula, malo sam se kao povela unazad, dok je
nju gomila ponela malo napred, tako da kad je ona vrisnula, „Ju,
džeparoš!” neko je uzviknuo, „Bogme, bio je još jedan, jer evo i ovu
gospođu umalo ne opljačkaše.”
U tom istom trenutku, malo dalje u gomili, i na moju veliku
sreću, neki opet povikaše, „Džeparoš!” i doista uhvatiše nekog
mladića na samome delu. Ovo beše u dobar čas po mene, iako u zao
po tog nesrećnika, premda sam se i dotle dosta dobro držala; no sad
nestade svake sumnje, i sva dokona svetina jurnu na tu stranu, i
jadnog dečaka predadoše besu ulice, a to je svirepost koju je
nepotrebno da opisujem, no nesrećnici i to više vole nego da budu
poslani u njugejtsku apsanu, gde često dugo leže, neki put budu
obešeni, a transportovanje u kolonije najbolje je čemu se mogu
nadati, ako budu osuđeni.
Ovoga puta za dlaku sam se spasla, i bila sam se toliko uplašila
da se dugo vremena potom nisam više usuđivala da diram zlatne
časovnike. Doista, u ovoj prilici bile su se stekle mnoge okolnosti
213
koje su mi išle na ruku i pomogle mi da se spasem; no glavno je bilo
to što je žena čiji sam časovnik povukla bila luda; to će reći, ona je
bila neupućena u tu vrstu pokušaja krađe, što čovek ne bi pomislio,
videći da je bila dovoljno mudra da pričvrsti svoj časovnik te da se
ne može lako skinuti; no ona se bila toliko uplašila da je bila
raspamećena; jer, kad je osetila trzaj, ona je vrisnula, pohrlila
napred, i uskomešala sav svet oko sebe, a da pritom ni jednom reči
nije pomenula svoj časovnik, niti džeparoša, bar u toku sledeća dva
minuta, a to je meni dalo dovoljno, pa i napretek, vremena; jer
kako sam ja vrisnula iza njenih leđa, kao što rekoh, i malo se povela
unazad, dok je nju gomila ponela napred, nekoliko osoba — bar
sedmoro ili osmoro, jer svetina je još bila u pokretu — postavilo se
za to vreme između nje i mene, a kako sam ja tada uzviknula
„Džeparoš!” malo pre nego ona, to je svet mogao da posumnja na
nju baš kao i na mene, i ljudi su bili u nedoumici; međutim, da se
ona, sa prisustvom duha kakvo je potrebno u ovakvim
slučajevima, umesto što je vrisnula kad je osetila trzaj, okrenula
samo i odmah ščepala prvo lice koje je bilo iza nje, neizbežno bi me
uhvatila.
Ovo uputstvo nije baš najljubaznije po bratiju, ali ono je zacelo
ključ za razumevanje džeparoških postupaka; i ko god ga se bude
držao, zacelo će uhvatiti lopova, kao što će lopov jamačno uteći
onome ko se ovoga uputstva ne drži.
Imala sam još jedan doživljaj, koji ovu stvar stavlja van svake
sumnje, a koji može da služi potomstvu za pouku u pitanju
džeparoša. Moja dobra stara upraviteljka, — da se ovlaš dotaknem
njene istorije, premda je ona taj zanat napustila, — bila je tako reći
rođena kradljivica, i, kao što sam saznala docnije, prošla je kroz sve
pojedine stupnjeve te veštine, no ipak je jednom bila uhvaćena, i
tako se grubo bila upetljala da je bila osuđena, i zapoveđeno je bilo
da bude transportovana; no kako je bila žena leporeka, a uz to
imala i novaca; u džepu, našla je puta da se iskrca u Irskoj, kad je
brod pristao radi snabdevanja namirnicama, i nekoliko godina
provela je u toj zemlji, živeći od svog starog zanata; a onda je,
zapavši u novu družinu, postala babica i podvodačica, i napravila
je stotinu ugursuzluka, o čemu mi je ponešto pričala u poverenju,
214
kad smo se malo više sprijateljile; i eto tome opakom stvoru
dugujem zahvalnost za svu veštinu koju sam postigla, a malo ih je
bilo koji su me ikad mogli nadmašiti, ili koji su tako dugo bili na
poslu a da im se nijednom nije dogodila nesreća.
Posle tih pustolovina u Irskoj, i kad je već postala dosta
poznata u toj zemlji, ostavila je Dablin i prešla u Englesku, gde je,
budući da rok njenog izgnanstva još nije bio istekao, ostavila svoj
pređašnji zanat, iz straha da opet ne padne u rđave ruke, jer tada
bi zacelo platila glavom. Ovde je preduzela onaj isti posao kojim se
bavila u Irskoj, i, zahvaljujući svojoj osobitoj umešnosti i
leporekosti, podigla ga je na onu visinu koju sam već opisala, i
bogami počela je da se bogati, ma da joj je posao docnije opet
jenjao.
Pominjem ovde ovoliko o prošlosti ove žene, da bih bolje
objasnila ;njen udeo u opakom životu kojim sam sada živela, i sva
pojedina nevaljalstva u koja me je, tako reći, za ruku vodila, i
davala mi uputstva kojih sam se tako dobro držala da sam postala
najveća umetnica svoga vremena; i tako sam se spretno izvlačila iz
svake opasnosti, da dok su nekoliko mojih drugarica dopale
njugejtske apsane posle svega šest meseca rada, ja sam poslovala
više od pet godina, a da vlasti u Njugejtu nisu znale ni kako
izgledam; doista, ljudi su bili čuli o meni, i često su očekivali da će
me i videti tuna, ali uvek sam im umakla, premda više puta uz
najveće opasnosti.
Sada je jedna od najvećih opasnosti za mene bila ta što sam bila
i suviše dobro poznata u esnafu, a neki od članova, čija mržnja
poticaše iz zavisti a ne zbog neke uvrede koju bih im bila nanela,
počeše da se ljute što meni uvek polazi za rukom da pobegnem,
dok njih uvek hvataju i odvode u Njugejt. Oni su mi i dali ime Mol
Flanders; jer to ime nema nimalo sličnosti sa mojim pravim
imenom, niti sa ijednim pod kojim sam se ikad krila, baš koliko ni
crno ne liči na belo, sem što sam se jednom, kao što rekoh, nazvala
gđom Flanders kad sam se bila sklonila u Kovnicu, ali to ovi lupeži
nisu znali, a ni ja nikad nisam saznala kako je došlo do toga da mi
dadu to ime, ili šta je tome bio povod.

215
 Ubrzo sam bila obaveštena da su se neki osuđenici u Njugejtu
zarekli da će me optužiti i izvesti pred sud; a kako sam znala da su
dvoje-troje njih i suviše kadri to da učine, bila sam veoma
zabrinuta, i dugo vremena držala sam se kuće. Ali moja
upraviteljka, koja je bila moj ortak u uspelim poslovima, i koja je
sada igrala na sigurnu kartu, jer sama se nije izlagala nikakvoj
opasnosti, — velim, moja je upraviteljka postala pomalo
nestrpljiva zbog toga što živim takvim beskorisnim, dokonim
životom, kako ona reče; i smislila je novu majstoriju za moj izlazak
na ulicu, a to je bilo da me obuče u muško odelo, pa me je tako
uputila i u jednu novu vrstu poslovanja.
Bila sam visoka i naočita, ali malo i suviše glatka lica za
muškarca; međutim, kako sam malo kada izlazila iz kuće osim u
noći, prolazila sam dosta dobro; ali trebalo mi je dugo vremena dok
sam se navikla na nove haljine. Nemogućno mi je bilo da budem
gipka, spretna i okretna u haljinama koje se protive prirodi; i kako
sam sve radila nespretno, nisam, kao pre, imala uspeha u
poduhvatima, niti sam bila hitra da pobegnem, pa zato odlučih da
se toga mahnem; a tu odluku uskoro je potkrepio sledeći događaj.
Kao što me je moja upraviteljka prerušila u muško ruho, tako
me je i udružila s jednim muškarcem, nekim mladićem koji je bio
dosta okretan u poslu, i nas dvoje smo veoma lepo uspevali u toku
nekih dvadesetak dana. Naš glavni posao sastojao se u motrenju
dućanskih tezgi i u dizanju svakakve robe moju bismo ma gde
videli bezbrižno ostavljenu, i u tome smo napravili nekoliko
dobrih ćelepira, da upotrebim našu reč. I tako smo uvek bili
zajedno, veoma smo se sprijateljili, pa ipak on nikad nije saznao da
ja nisam muškarac, čak iako sam više puta odlazila njegovoj kući,
kad su to naši poslovi nalagali, a četiri ili pet puta prospavala sam
sa njim celu bogovetnu noć. Ali naši smerovi ležali su u drugom
pravcu, i za mene je bilo sasvim neophodno da prikrijem od njega
moj rod, kao što se to i pokazalo docnije. Zbog prilika u kojima smo
živeli, poznih sati u koje smo se vraćali doma, i katkada zbog
poslova koji su zahtevali da se niko na veru ne pušta u naš stan,
bilo mi je nemogućno da odbijem da spavam s njim, ako ne bih

216
htela da mu priznam da sam žena; a ovako, uspela sam da to od
njega sakrijem.
Ali njegova zla, a moja dobra sreća uskoro okonča tu vrstu
života, koji mi je, moram priznati, bio dotužio. Imali smo nekoliko
lepih uspeha u ovom novom preduzeću, a poslednji se poduhvat
mogao pokazati izvanredan. U izvesnoj ulici nalazio se jedan
dućan, iza njega bio je magacin koji je gledao na drugu ulicu, a kuća
je bila na uglu.
Kroz prozor magacina videli smo na tezgi ili stolu za izlaganje,
koji se nalazio taman uza nj, pet truba svile, sem drugih tkanina,
pa iako je bio skoro mrak, ljudi, i suviše zaposleni napred u dućanu,
nisu bili spustili kapke na one prozore, ili su pak bili zaboravili da
to učine.
Ovo je mladića obradovalo toliko da nije mogao da se obuzda.
Svila mu je ležala na dohvatu ruke, rekao je, i zakleo mi se da će je
se dočepati, pa makar morao za to da sruši kuću. Ja sam ga malo
odgovarala od toga, ali videla sam da tu nema leka; i tako se on
nepromišljeno zalete, izbi dosta spretno jedan kvadrat iz ćerčiva,
izvadi četiri trube svile, i uputi se s njima k meni, no odmah se diže
za njim užasna graja i dreka. U taj mah mi smo, istina, stajali
zajedno, no ja nisam bila primila iz njegove ruke ništa od te robe,
te mu brzo rekoh, „Bež’, propao si!” On na to jurnu hitro kao munja,
a i ja isto tako, no potera je za njim bila žešća, zato što je roba bila
u njega. Onda on ispusti dve trube, što gonioce malo zaustavi, no
gomila naraste, i stušti se za nama oboma. Njega brzo uhvatiše s
onim drugim dvema trubama, a ostali se dadoše u trk za mnom.
Jurila sam kao bez duše, i stigla sam upraviteljki da se u nje
sklonim, no neki oštrovidi gonioci opaziše kuću u koju sam utekla,
i dojuriše za mnom. Nisu odmah pokucali na vrata, te dobih
vremena da zbacim sa sebe muško ruho i da se obučem u svoje
haljine; sem toga, kad dođoše na vrata, moja upraviteljka im ne
otvori odmah, no reče da u kuću nije ušao nikakav muškarac.
Gonioci rekoše da jedan čovek jeste ušao, i zapretiše da će razvaliti
vrata.
Moja upraviteljka, nimalo iznenađena, odgovori im mirno da
mogu slobodno da uđu i da pretraže kuću, ako prethodno hoće da
217
se potrude da dovedu nekog policijskog časnika, i da budu tako
dobri da nikog ne puste u kuću doli one koje časnik pozove, jer
nepametno je, reče, puštati u kuću čitavu gomilu sveta. Oni ovo
nisu mogli da odbiju, te pristadoše, iako su bili gomila. I tako oni
odmah dovedoše časnika, a ona bez ustezanja otvori vrata; časnik
osta da čuva ulaz u kuću, a ljudi koje on označi uzeše da pretražuju
kuću, sve pod vođstvom moje upraviteljke, idući iz odaje u odaju.
Kad dođoše do moje sobe, ona povika, „Rođako, molim te otvori
vrata; evo ovde neka gospoda žele da pogledaju tvoju sobu.”
Sa mnom je bila jedna devojčica, upraviteljkina unuka, kako ju
je ona zvala; njoj rekoh da otvori vraga, a ja ostah sedeći pri radu,
usred velikog vašara, kao da sam bajagi celog dana šila, i to
raskomoćena, samo sa spavaćom kapom na glavi i zaogrnuta
širokim jutarnjim ogrtačem. Upraviteljka se izvini što me je
uznemirila, rekavši delimice šta je uzrok tome, kao i da drugog leka
nije bilo, te je morala da otvori vrata, jer ma šta ona rekla, ovi ljudi
nisu hteli da se urazume. Ja sam sedela mirno, i kazala sam im neka
izvrše pretres, ako im je po volji; jer ako se neko krije u kući, taj
zacelo nije u mojoj sobi; a što se ostalih delova kuće tiče, ja o tome
nemam ništa da kažem, niti znam šta ili koga oni traže.
Sve oko mene izgledalo je tako bezazleno i čestito, pa su se ovi
ljudi ophodili prema meni uljudnije nego što sam očekivala; ali
zadovoljili su se tek onda kad su pretresli svaki kutak sobe, i čak
zavirili pod krevet, i u krevet, i svuda gde bi živa duša mogla da se
sakrije. A kad posle svega toga ne nađoše nikoga, oni zamoliše
oproštaj, i siđoše.
Kad su tako pretražili kuću od podruma do tavana, i onda opet
od tavana do podruma, i nisu mogli nikoga da nađu, oni prilično
stišaše gomilu; ali moju upraviteljku izvedoše pred sudiju. Dvojica
se zakleše da su videli da je čovek kojega su gonili ušao u njenu
kuću. Upraviteljka je čegrtala i praskala zbog uvrede koja se tako
nanosi njoj i njenom domu, a sve to ni zbog čega; jer ako je neko i
ušao u kuću, taj je mogao odmah i da iziđe, i ona je eto gotova da se
zakune da nijedan muškarac, koliko je njoj poznato, celoga toga
dana nije ušao u njenu kuću, a to je bila sušta istina; mogućno je da
je neko, bežeći ustrašen, naleteo na njena vrata, i našavši ih
218
otvorena, pobegao unutra da se sakrije, no ona o tome ne zna ništa,
jer je bila gore na spratu; a ako se to dogodilo, taj je zaista opet
izišao, možda na druga vrata, jer kuća je imala još jedna vrata koja
su vodila u aleju, pa je čovek tako pobegao.
Ovo je zaista bilo sasvim verovatno, i sudija se zadovolji
njenom zakletvom da u svoju kuću nije primila nijednog čoveka da
bi ga sklonila, zaštitila, ili sakrila od pravde. Ona se na ovo mogla s
pravom zakleti, pa je to i učinila, i onda je pustiše.
Lako je oceniti koliko sam se bila prepala ovom prilikom, a
moja upraviteljka nikad me više nije mogla navesti da se opet
onako prerušim; jer, kao što joj rekoh, sad bih se zacelo odala.
Moj siromah saučesnik u ovom nevaljalstvu našao se sada u
golemoj nevolji, jer izvedoše ga pred gradonačelnika, a njegovo
gospodstvo zatvori ga u njugejtsku apsanu, dok ljudi koji ga
uhvatiše behu toliko gotovi, kao i kadri, da mu slome vrat, da se
ponudiše, pod jemstvom, da se pojave na suđenju i podrže optužbu
protiv njega.
Tužba, međutim, bi odložena kad on obeća da će prokazati
svoje saučesnike, a naročito čoveka koji je bio u društvu s njim
prilikom ove pohare; i on se potrudi da održi reč, jer saopšti moje
ime, nazvavši me Gabrijel Spenser, to jest, imenom pod kojim me
je on poznavao; a sad se vidi da je bilo pametno što sam utajila pred
njim svoje ime, jer inače bih propala.
On je činio sve što je mogao da pomogne vlastima da pronađu
toga Gabrijela Spensera; opisao je moj lik; otkrio im je mesto u
kojem reče da boravim; i, jednom reči, saopštio im je sve
pojedinosti koje je znao o mome prebivanju; no kako sam ja utajila
od njega ono što je glavno, to jest, da sam žena a ne muškarac,
imala sam ogromno preimućstvo, i on nije mogao nigde da se
obavesti o meni. Dok se trudio da mene pronađe, doveo je u
nepriliku dve ili tri porodice, no ti ljudi nisu znali ništa sem da su
njega viđali u društvu sa nekim nepoznatim čovekom. A što se
upraviteljke tiče, premda je on njenim posredovanjem došao u
vezu sa mnom, to je ipak bilo urađeno preko izvesne treće osobe,
te on ni o njoj nije znao ništa.

219
 Ovo se sad obrnulo na njegovu štetu; jer nemoć da održi svoje
obećanje i pomogne u hvatanju njegovog saučesnika, dućandžija je
smatrao kao šegačenje s njegove strane, pa ga je sa još žešćom
strogošću optuživao.

220
 GLAVA XXIV

Međutim, ja sam za sve to vreme bila strašno nespokojna, i da

bih se potpuno uklonila s puta, ostavila sam za izvesno vreme
moju upraviteljku; no ne znajući kuda da idem, sela sam s jednom
dvorkinjom u poštanska kola za Danstebl, i uputila se mome
starom gostioničaru i gostioničarki, kod kojih sam onako lepo
proživela sa mojim mužem iz Lankašajera. Kad dođoh, napričah
gostioničarki bajku o tome kako svakoga dana očekujem muža da
doputuje iz Irske, i da sam mu pismom javila da ću ga čekati u
Dansteblu, u !njenoj gostionici, a on će se zacelo iskrcati kroz dan
dva, ako vetar bude povoljan; ja sam, rekoh, eto došla da provedem
kod njih nekoliko dana, do muževljevog dolaska, a on će se dovesti
ili poštanskim kolima, ili kolima iz Vest-Čestera, ne znam tačno
kojima; no koja god kola budu, on će zacelo doći u njihovu
gostionicu da bi se sastao sa mnom.
Gostioničarka se veoma obradovala kad me je videla, a
gostioničar se toliko bio uzmuvao da nisam mogla biti bolje
dočekana ni da sam bila kneginja, i mogla sam se tu gostiti mesec
ili dva, da sam to htela.
Ali moji su računi bili od druge vrste. Bila sam vrlo nespokojna
(premda tako dobro prerušena da je jedva bilo mogućno da mi
neko uđe u trag) da me onaj bratac, ne pronađe; pa iako me ne bi
mogao optužiti za saučesništvo u onoj krađi, jer ja sam ga od nje
odgovarala, i nisam u njoj ni najmanje sudelovala, ipak je mogao
da mi stavi na teret druge stvari, i da otkupi svoj život na račun
mojega.
To me je ispunjavalo užasnim strahom. Nisam imala sredstava,
ni prijatelja, ni pouzdanika, — nikoga sem moje stare upraviteljke,
i nisam znala drugog leka sem da svoj život položim u njene ruke;
tako sam i učinila, pa kad joj javih gde se nalazim, dobih od nje
nekoliko pisama u toku svog boravka ovde. Neka od tih pisama
toliko su me uplašila da sam se skoro bila izbezumila; no
naposletku dobih od nje radosnu vest, i tako povoljnu po mene
kakvu odavno nisam čula, dobih, velim, vest da je on obešen.
221
 Bila sam proboravila ovde pet nedelja, i, sa izuzetkom potajne
brige koja mi je morila dušu, živela sam vrlo udobno. No kad
primih ovo pismo razvedrih se opet, i rekoh gostioničarki da sam
dobila pismo od supruga iz Irske, da su vesti dobre, jer on je dobro
i zdravo, ali i loše su, jer mu poslovi ne dozvoljavaju da krene
ovamo onako brzo kao što se nadao, te ću po svoj prilici morati da
se vratim kući bez njega.
Gostioničarka mi čestita na dobrim vestima što sam ipak čula
da je on zdravo i dobro. „Jer opazila sam, gospođo,” reče ona, „da
niste bili onako vedri kao obično; bog i duša, brige za gospodinom
bile su vas sasvim ophrvale,” reče ta dobra žena; „a sad se lepo
može videti koliko ste se na bolje promenili,” reče ona. „Bogme,
meni je baš žao što vlastelin još ne može da dođe,” reče gostioničar;
„od srca bih se radovao da vidim njegovo gospodstvo. Kad budete
čuli da zasigurno dolazi, vi izvol’te, gospođo, Opet k nama,” reče
on; „uvek ćete nam biti mili i dobrodošli gosti.”
Rastadosmo se posle svih ovih ljubaznih reči, i ja veselo dođoh
u London, gde nađoh svoju upraviteljku u dobrome raspoloženju,
u kakvom beh i sama. Ona mi sad reče da mi nikad više neće
preporučim nekog ortaka, jer me najbolje služi sreća kad radim
sama. A tako je doista i bilo, jer retko sam kad upala u neku
opasnost kad sam bila sama, ili, ako bi se to i desilo, umela sam
spretnije da se izvučem iz škripca negoli ako bih bila sputana
tromošću drugih koji možda behu manje pronicljivi a više
nestrpljivi nego ja; jer ja sam imala hrabrosti da se izložim
opasnosti, kao i ma koji od njih, ali bila sam mnogo opreznija pre
nego što bih se poduhvatila nečega, i imala sam prisustva duha da
se iz opasnosti ispetljam.
Često sam se čudila baš toj mojoj drskosti što za sve to vreme
— dok su svi moji drugovi bili hvatani i odjednom padali u ruke
pravde — ja nikako nisam mogla ozbiljno da se odlučim da se
mahnem ovoga zanata, a naročito kad se ima u vidu da sam sada
bila daleko od siromaštva; sem toga, iskušenje nužde, koje je opšti
uvodnik u sva takva nevaljalstva, sada je bilo otklonjeno; i
naposletku, sad sam imala kod sebe bezmalo pet stotina funti u
gotovom novcu, i, da sam smatrala za umesno da se povučem,
222
mogla sam veoma dobro da živim od prihoda koji bi mi on donosio;
ali nisam bila ni najmanje sklona da se okanem; nisam, velim, ni
onoliko koliko sam to bila ranije, kad sam imala svega dvesta funti
gotovine, i kad nisam imala pred očima takve strašne primere. Iz
ovoga se jasno vidi da kad jednom ogreznemo u zločin, strah nema
uticaja na nas, niti tuđ primer može da nas pouči.
Doista, imala sam jednu drugaricu čija mi se sudbina za duže
vremena bila veoma približila, ali i nje sam se blagovremeno
otresla. Njen je slučaj doista bio veoma nesrećan. Bila sam smotala
lep komad damasta u jednoj trgovini, i sama sam prošla
neopaženo, ali kad iziđosmo na ulicu, dadoh damast toj mojoj
drugarici, i ona ode na jednu stranu, ja na drugu. Ubrzo po našem
izlasku iz dućana trgovac primeti nestanak tkanine, i posla svoje
momke za nama, jednog na jednu, drugog na drugu stranu, i brzo
uhvatiše moju drugaricu, sa damastom u rukama; a što se mene
tiče, ja srećom kročih u jednu kuću u kojoj se, na prvom spratu,
nalazila čipkarska radionica, i na svoje zadovoljstvo, ili bolje reći
užas, videh s prozora kako ono jadno stvorenje odvukoše pred
sudiju, koji je odmah posla u njugejtsku apsanu.
Čuvala sam se svakog pokušaja u čipkarnici, ali dosta sam im
ispreturala robu da bih nekako utucala vreme; onda kupih
nekoliko jarda gajtana, platih za nj, i iziđoh veoma ojađena srca,
bogami, zbog te sirote žene koja strada zbog onoga što sam samo
ja ukrala.
Ovde mi je opet bila od pomoći moja stara opreznost; premda
sam često harala u društvu, ipak nikad nisam dozvolila tome svetu
da dozna ko sam, niti gde stanujem, iako su oni često pokušavali
da mi uđu u trag. Svi su me znali po imenu Mol Flanders, iako su
neki više verovali da sam to ja nego što su to znali. Doista, to moje
ime bilo je poznato među njima, no oni nisu znali kako bi mogli da
me pronađu, jer nisu imali ni pojma o tome gde stanujem, da li na
istočnoj ili zapadnoj strani grada; i ta opreznost pružala mi je
bezbednost u svakoj ovakvoj prilici.
Ostala sam skrivena u kući dugo vremena posle nesreće koja je
zadesila ovu ženu. Jer ako bih bila uhvaćena u kakvom prestupu, i
odvedena u zatvor, znala sam da bih naišla na nju, i da bi ona bila
223
gotova da svedoči protiv mene, i možda spase svoj život na moj
račun. Opomenula sam se da sam po čuvenju veoma poznata u
Old-Bejliju, iako mi oni tamo oči nikad nisu videli, i smatrali bi me
za staru prestupnicu ako bih im pala šaka; i zato sam bila odlučila
da pre nego što kročim napolje sačekam da vidim kakva će sudbina
biti ove jadne žene, premda sam joj u nekoliko mahova poslala
novaca da se pomogne u svojoj nevolji.
Naposletku, izvedoše je pred sud. Ona se branila da Ona nije
ukrala damast, već je izvesna gđa
Flanders, kako je čula da je drugi zovu (jer ona nju ne poznaje)
dala njoj tu tkaninu kad su izišle iz dućana, i kazala joj da je nosi
kući. Upitali su je gde se nalazi ta gđa Flanders, ali ona nije mogla
da je stvori, niti je umela da da makar najmanje obaveštenje o
meni; a kad se trgovčevi pomoćnici zaklete da je ona odista bila u
dućanu kad je roba ukradena, da je nestanak odmah bio primećen,
da su pojurili za njom, i robu našli kod nje, porota je na to oglasi
krivom; ali sud, uzevši u obzir da ona zaista nije osoba koja je
ukrala tu robu, i da je vrlo mogućno da ne može da pronađe tu gđu
Flanders — to jest, mene — pa čak ni po cenu života, što je doista
bilo tačno, ublažio je presudu i naredio da bude transportovana; a
to je bila najveća milost koja joj se mogla ukazati, a osim toga
sudija joj je kazao da će podneti predlog za njeno pomilovanje, ako
u međuvremenu bude mogla da pripomogne pronalaženju rečene
gđe Flanders; a to će reći, ako bude mogla da me pronađe, i da me
obesi, ona neće biti transportovana. Ja sam se postarala da joj ovo
onemogućim, te nju uskoro potom ukrcaše u brod i otpremiše,
shodno presudi.
Moram opet da ponovim da me je sudbina ove sirote žene
veoma uzbudila, i postah veoma tužna, znajući da sam ustvari ja
krivac za njenu nesreću; ali briga za sopstveni život — jer opasnost
beše očevidna — uguši moju razneženost; a videći da nije osuđena
na smrt, meni laknu zbog njenog progonstva, jer tako mi bar nije
mogla nahuditi, ma šta se inače dogodilo.
Nesreća koja je zadesila ovu ženu dogodila se nekoliko meseca
pre poslednjeg ispričanog događaja, i doista bila je delimice povod
zamisli moje upraviteljke da se prerušim u muško odelo, da bih
224
mogla neopaženo da tumaram po gradu; ali, kao što rekoh, to
prerušavanje bilo mi je dodijalo, jer me je izlagalo mnogim
teškoćama.
Sad sam bila sasvim spokojna u pogledu strahovanja od
svedoka koji bi mogli biti protiv mene, jer svi oni koji su poslovali
sa mnom, ili koji su me poznavali pod imenom Mol Flanders, behu
povešani ili transportovani; i kad bi me zadesila nesreća da budem
uhvaćena, mogla sam se nazvati ma kojim drugim imenom, kao
god i Mol Flanders, i nikakvi stari gresi ne bi mi mogli biti upisani
u račun; i tako se opet latih posla, sad sa više slobode, i napravih
nekoliko uspelih pustolovina, premda ne onakvih kao ranije.
U to vreme dogodio se još jedan požar nedaleko od kuće moje
upraviteljke, i pokušala sam da i tu nešto ulovim, kao ono ranije;
no kako nisam stigla do te kuće pre nego što se slegla svetina, to ne
mogah da uđem u nju, i umesto ćara snađe me belaj koji umalo ne
okonča i moj život i sva moja zlodela; jer kako se požar beše
razbesnio, a ukućani u velikom strahu spasavali svoje stvari i
bacali ih kroz prozor, neka žena baci tako svoju perinu, koja pade
pravo na mene. Istina, perina je bila meka, i nije mi slomila kosti,
ali bila je teška, a usled pada, još teža, te me obori na tle, i neko
vreme ležah u beutu, a niko se nije našao da mi pomogne, ili bar da
me povrati svesti, već sam poduže ležala kao mrtva i zapostavljena,
dok se neko ne seti da ukloni perinu, pa i meni pomože da ustanem.
Doista, čudno je što ljudi iz kuće nisu bacili i druge stvari za
perinom, koje bi mogle pasti na nju, a u tome slučaju neizbežno bih
poginula; ali meni je bilo suđeno da doživim dalje nedaće.
Ovaj nesrećni slučaj, međutim, pokvario mi je posao tom
prilikom, i vratila sam se kući veoma ozleđena i ustrašena, i trebalo
je dosta vremena dok me je upraviteljka opet postavila na noge.

225
 GLAVA XXV

Bilo je nastupilo veselo doba godine, i Vartolomejski vašar11

beše počeo. Još nikada nisam odlazila na tu stranu, niti sam
očekivala da bih se na vašaru mogla naročito uvajditi; ali ove
godine zađoh međ bazare, i tu upadoh u jedan dućan gde se roba
prodavala putem tombole.12 Nije mi bilo mnogo stalo do te vrste
zabave, ali tu mi pristupi jedan veoma lepo odeven i bogat
gospodin, i kako u takvim dućanima obično svak sa svakim
razgovara, on izabra mene, i bejaše veoma pažljiv. Prvo mi reče da
će igrati na moje ime, i učini tako; a kad na tomboli dobi neku
malenkost, on mi zgoditak pokloni — mislim da je to bio neki muf
od perja; a onda sa neobičnom uljudnošću nastavi da mi priča vrlo
učtivo i kao pravi gospodin.
Dugo smo tako razgovarali, a onda me on povuče od tombole,
te iziđosmo da se prošetamo bazarom, ćeretajući nevezano o
hiljadu stvari. Naposletku mi reče da je očaran mojim društvom, i
upita me da li bih smela da se s njim provozam malo u kolima; uz
to mi reče da je on častan čovek, i da neće pokušati ništa što mu ne
bi dolikovalo. Ja se kao bajagi malo nećkah isprva, a onda — tek kad
me je malo saletao — pristadoh.
Isprva nisam mogla da dokučim šta smera ovaj gospodin; ali
posle videh da mu je piće malo udarilo u glavu, i da nije sraskida da
popije još malo. Odveo me je u Spring-Garden, u Najtsbridžu, gde
prošetasmo po parku, a posle me je lepo počastio; no videh da on
dosta pije. Nutkao je i mene pićem, ali ja odbih.
Do sada je održao reč koju mi je bio dao, i nije pokušao ništa
zazorno. Sedosmo opet u kola te se vozasmo nekim ulicama, a oko
deset sati u noći on zaustavi kola pred nekom kućom, u kojoj ga
11
Veliki godišnji vašar koji se, još od 1133 god., održava u blizini Londona, a
počinje 24. avgusta, na dan sv. Vartolomeja. — Prev.
12
Reč je o nekim vašarskim dućanima u kojima se izvesna roba prodaje samo
putem lutrije, i to tako što izvestan broj osoba otkupi određen broj srećaka,
koliko približno iznosi vrednost robe, a kockom se odlučuje kome će roba pasti
u deo. — Prev.
226
kanda poznavahu, pa nas bez ustezanja odvedoše gore u jednu
sobu sa krevetom. Ja sam se kao bajagi isprva protivila da idem
gore, no posle nekoliko reči pristah i na to, rada vaistinu da i tome
vidim kraj, a sve u nadi da ću naposletku valjda videti neku vajdu.
A što se tiče kreveta, itd., o tome nisam mnogo brinula.
Sad on postade prema meni malo slobodniji nego što je bio
obećao, i ja mu, malo-pomalo, dopustih sve, tako da je, kratko
rečeno, činio sa mnom što je hteo; nije potrebno više da govorim.
Za sve to vreme on je pio neumereno, a oko tri izjutra sedosmo
opet u kola. Usled vazduha i treskanja kola, piće mu još jače udari
u glavu, i on posta nemiran, pa htede opet da ponovi ono što je već
bio učinio ranije; ali kako sam smatrala da mi je tić sad siguran,
oduprla sam se, malo sam ga smirila, a već posle pet minuta on je
tvrdo spavao.
Koristila sam ovu priliku da ga temeljno opelješim. Uzela sam
mu zlatan časovnik, svilenu kesu sa zlatom, njegovu finu dugačku
vlasulju i srebrom opervažene rukavice, njegov mač i lepu
burmuticu, pa otvorivši polako vrata, stajah spremna da iskočim
dok kola behu u pokretu; ali u jednoj uskoj ulici iza
Templ-Bara kola zastadoše, da bi propustila jedna druga kola,
te ja polako iziđoh, zatvorih za sobom vrata, i šmugnuh.
Ovo je zacelo bila neočekivana pustolovina, i savršeno bez
ikakvog predumišljaja s moje strane; premda još nisam bila toliko
zaboravila onaj veseli deo života da ne bih znala, kako treba da se
ponašam kada neki zvekan toliko oslepi od požude da ne razlikuje
staricu od mlade žene. Doduše, ja nisam izgledala tako stara kao
što sam bila, i čovek bi mi dao deset-dvanaest godina manje nego
što sam imala; no ipak, nisam bila ni cura od sedamnaest, i to se
dalo lako videti. Ništa nije tako glupo, tako nenasito, tako smešno
kao čovek kome vino i sladostrašće zajedno udare u glavu; on je u
isti mah u vlasti dvojice đavola,. i ne vlada svojim razumom baš
kao što ni vodenica ne može da melje bez vode; porok gazi u njemu
po svemu onome što u sebi ima iole dobra; još gore, sam njegov
razbor oslepljen je njegovom besomučnošću, i on tvori budalaštine
čak i sa svoga gledišta; pije još, kad je Već pijan; spanđava se s
nekom prostakušom, bez obzira šta je ona ili ko je ona; da li je
227
zdrava ili trula, čista ili nečista; da li je lepa ili ružna, stara ili mlada;
jednom reči, toliko je slep da zaista ništa ne razlikuje. Takav je
čovek gori nego bezumnik; zbog poročnosti i svoje lude glave on
ne zna šta radi, baš kao što ni ovaj moj nesrećnik nije ništa znao
kad sam mu iz džepa digla časovnik i kesu sa zlatom.
Ovo su ljudi o kojima Solomun veli, „Otide za njom odmah, kao
što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude karan, dokle
mu strijela ne probije jetru;” izvrstan opis, uzgred budi rečeno, one
opake boljke, čija se otrovna, smrtonosna zaraza meša sa krvlju, a
žarište joj ili izvor nalazi se u jetri; a iz toga žarišta, brzim
opticanjem čitave mase, ta grozna, odvratna kuga probija se
odmak kroz jetru, okuži krv čoveku, i ubija ga kao pogodak strelom
u srce,
Tačno je da ovome mome nesrećniku nije pretila od mene
nikakva opasnost, ma da sam isprva veoma strahovala u kakvoj li
se ja opasnosti nalazim od njega; no on je zaista u izvesnom
pogledu bio čovek koga je trebalo požaliti: dobričina koji u svojim
postupcima ne smera nikakvo zlo; razborit gospodin koji ume lepo
da se ponaša, prijatne je i naočite pojave, ozbiljna i prijatna izgleda,
dražesnog i lepog lica, i uopšte uzev prijatne spoljašnosti; samo je
na nesreću pio prethodne noći; nije bio u postelji, kao što mi je
kazao kad smo bili zajedno; bio je zagrejan, jer vino mu je bilo
upalilo krv, i u tome stanju njegov je razum — kao da je zaspao —
bio digao ruke od njega.
Što se mene tiče, moje je bilo da se dočepam njegovog novca i
drugog što budem mogla da mu dignem; a posle toga, da sam samo
mogla da nađem načina da to učinim, poslala bih ga lepo njegovoj
kući i porodici, jer sva je prilika da je imao čestitu i dobru ženu i
bezazlenu dečicu, koji bi ga, zabrinuti zbog njegove odsutnosti,
rado dočekali kod kuće, i starali se o njemu dok ne bi došao k sebi;
a onda sa kakvim bi se kajanjem i stidom osvrnuo na svoje
postupke! kako bi prekorevao sebe što se spanđao s jednom
droljom na koju se namerio u najgoroj od svih jazbina, u
vašarskom bazaru, među gradskim šljamom i ološem! kako bi
drhtao od straha da li nije uhvatio vrenjak, strepeći da mu je strela
pogodila jetru, i sama sebe bi mrzeo kad god bi se osetio kakav je

228
bezumnik i zver bio u svome razvratu! i, ako ima makar malo
osećanja časti, koliko bi ga užasavala pomisao na opasnost
prenošenja kakve opake boleštine, — jer, koliko je on to znao, lako
ju je mogao dobiti, — na svoju čestitu i valjanu ženu, a time i sejanja
zaraze u krvi svoga potomstva!
Kad bi takva gospoda samo htela da se opomenu prezrivih
misli koje imaju o njima baš one žene oko kojih se oni pašte u
takvim slučajevima, bilo bi dosta da se trgnu i opamete. Kao što
rekoh maločas, nije njima stalo do zadovoljstva, ne privlači njih
nikakva naklonost prema muškarcu, ravnodušna ženturača ne
misli na zadovoljstvo već samo na novac; a kad je on, tako reći,
pijan od ushićenja koje mu pruža grešna naslada, njine ruke
preturaju po njegovim džepovima, a on toga nije svestan u
trenutku svoje ludorije, baš kao što nije umeo ni unapred da misli
kada je pošao za svojom slabošću.
Poznavala sam jednu ženu koja je tako vešto opljačkala jednog
muškarca — koji doista nije ni zaslužio bolji postupak — da dok se
on zamajao oko nje na izvestan način, ona mu je, iz malog džepa od
čakšira, gde je bio sklonio novac iz straha od nje, izvukla kesu sa
dvadeset zlatnika, a na njeno mesto stavila je drugu s tantuzima.
Kad je bio gotov, veli on njoj, „More, da ti mene nisi opelješila?”
Ona mu odgovori u šali da se verovatno ne bi mnogo ni uvajdila;
onda on stavi ruku u džep i opipa prstima kesu, i zadovolji se time,
a ona mu tako diže pare. Ona je od toga napravila zanat; u džepu je
uvek imala u pripravnosti lažan zlatan časovnik i kesu sa
tantuzima, da joj se u takvim prilikama nađu, i nimalo ne sumnjam
da je u svom poslu uspevala.
Sa ovim poslednjim plenom vratila sam se kući, a kad sam
ispričala upraviteljki kako sam došla do njega, ona se toliko
ražalostila na pomisao da se takav jedan gospodin svakodnevno,
kad god mu čaša vina udari u glavu, izlaže opasnosti da nastrada, i
jedva je mogla da zadrži suze.
No što se plena tiče, i načina na koji sam ga opljačkala, tako reći,
do gole kože, ona je bila vrlo zadovoljna. „Bogme, čedo,” kazala je,
„možda će ga ovo stradanje više naučiti pameti nego sve crkvene

229
propovedi koje će ikad čuti u svom veku.” A ako je ostatak priče
istinit, tako je i bilo.
Sutradan se upraviteljka pokazala neobično ljubopitljiva da
sazna nešto više o ovome gospodinu; opis koji sam joj dala o
njemu, o njegovoj odeći, njegovoj osobi, njegovom liku, sve je
potvrđivalo njenu misao da ga ona poznaje. Malo se zamislila, a kad
ja nastavih sa pojedinostima, ona reče, „Kladim se u sto funti da
poznajem toga čoveka.”
„Žar mi je ako je tako,” rekoh ja, „jer ni za šta na svetu ne bih
želela da ga izložim opasnosti; već je nastradao dovoljno, i ne bih
htela da budem oruđe njegovog novog stradanja.” — „Ne, ne,” reče
ona, „neće mu se dogoditi ništa zlo od moje strane, pa zato možeš
malo da zadovoljiš moju radoznalost, jer uverena sam da je to on.”
Ja se malo trgoh na te njene reči, i rekoh joj, sa izrazom očevidne
zabrinutosti na licu, da bi po tom istom pravilu i on mogao mene
da pronađe, a onda bi sa mnom bilo svršeno. Ona mi na to odgovori
usrdno, „Pa ne misliš valjda, čedo moje, da bih ja tebe odala? Ne,
ne,” reče, „tako nešto ne bih učinila ni za sve njegovo blago na
svetu. Ja sam ti bila pouzdan prijatelj i u slučajevima težim nego
što je ovaj; pa zacelo možeš se i sada pouzdati u mene.” Te tako ne
rekoh ništa više.
Rešena da dokuči istinu, ne govoreći meni ništa o tome,
smislila je da izvede svoj naum na drugi način. Otišla je izvesnoj
svojoj prijateljici, koja je poznavala porodicu koju je naslutila, i
kazala joj da ima neki važan razgovor s tim-i-tim gospodinom
(koji, uzgred budi rečeno, nije bio ništa manje nego baron, i od
veoma dobra roda), ali ne zna kako da mu pristupi dok je neko ne
bi njemu predstavio. Prijateljica je odmah obećala da će ona to
učiniti, i uputila se gospodinovoj kući da vidi da li je on U gradu.
Sutradan eto nje da kaže upraviteljki da je baron-- kod kuće, ali
da mu se dogodila nesreća i da je vrlo bolestan, i nemogućno je
razgovarati sa njim. „Kakva nesreća?” upita brzo upraviteljka, kao
da je vrlo iznenađena. „Pa eto,” reče njena prijateljica, „bio je u
Hamstedu da poseti nekog svog prijatelja, a kad se vraćao kući,
napali su ga i opljačkali; a kako je bio popio malo, misle ukućani,
lupeži su ga zlostavljali, i vrlo je bolestan.” — „Opljačkan!”
230
uzviknula je upraviteljka, „a šta su mu oduzeli?” — „Pa eto,” reče
njena prijateljica, „uzeli su mu zlatan sat i njegovu zlatnu
burmuticu, i finu vlasulju, i sav novac koji je kod sebe imao, a to je
zacelo morala biti pozamašna svota, jer baron —— nikuda ne ide a
da pri sebi nema kesu zlatnika.”
„Koješta!” reče moja stara upraviteljka podrugljivo, „smela bih
se opkladiti da se on nakresao i otišao da spava s nekom droljom
koja mu je ispraznila džepove, pa sad kod kuće priča ženi kako su
ga razbojnici poharali; to je stara priča; sirote žene svakoga dana
slušaju hiljade takvih lagarija.”
„Pomerite se, ženo!” reče njena prijateljica; „vidim ja da vi ne
poznajete barona--; ta on je tako uglađen gospodin da u celom
Londonu nema finijeg čoveka, a bogme ni tako umerenog i
trezvenog; on se užasava na takve stvari; niko ko njega poznaje ne
bi mogao da pomisli o njemu tako nešto.” — „Sad svejedno,” reče
moja upraviteljka, „mene se to ništa ne tiče; a kad bi me se ticalo,
uverena sam da bi se ispostavilo da se tu krije neki đavo; katkada
se pokaže da ti takozvani umereni i trezveni ljudi nisu ništa bolji
od drugih, samo su obazriviji, ili, ako izvolite, veći su licemeri.”
„Ne, ne,” reče njena prijateljica, „uveravam vas da baron--nije
licemer; on je zaista jedan čestit i trezven gospodin, i zacelo bio je
poharan.” — „Pa,” reče moja upraviteljka, „možda i jeste; no velim
vam, to se mene ništa ne tiče; ja bih samo želela da porazgovaram
s njim; moj posao je sasvim druge prirode.” — „Bez obzira na
prirodu vašeg posla,” reče njena prijateljica, „ne možete se videti s
njim, jer on nije sposoban da prima posete; vrlo je bolestan i teško
izubijan.” — „Bogme,” reče na to upraviteljka, „onda je zacelo pao
u ruke nekim opakim ljudima.” A onda upita ozbiljno, „Je l’te,
molim vas, a gde je ozleđen?” — „Po glavi,” reče njena prijateljica,
„i po jednoj ruci, i po licu; divljački su ga izudarali.” — „Siromah
gospodin baron,” reče upraviteljka. „Onda ću morati da čekam dok
ozdravi”; pa dodade, „a nadam se da to neće biti dugo.”
Onda eto nje k meni, i ispriča mi celu tu priču. „Pronašla sam
ko je bio taj tvoj fini gospodin, a bogme i jeste fini gospodin,” reče
mi ona; „no neka mu se nebo smiluje, u gadnu je stupicu bio upao.
Da mi je znati što si to radila s njim! Bog i duša, umalo nije glavom
231
platio!” Pogledala sam je dosta iznenađeno. „Glavom platio!”
rekoh; „vi ste zacelo pogrešili osobu; nisam ja njemu ništa učinila;
kad sam ga ostavila,” rekoh, „ništa mu nije falilo, samo je bio pijan
i tvrdo je spavao.” — „Ne znam,” reče ona, „ali velim samo to da je
on sada u žalosnom stanju”; i onda mi ispriča sve što joj je
prijateljica rekla. „E pa onda,” rekoh ja, „morao je pasti u ruke
nekim aramijama, jer ja sam ga ostavila zdrava i čitava.”
Otprilike desetak dana potom upraviteljka ode opet svojoj
prijateljici da je zamoli da je preporuči ovome gospodinu; u
međuvremenu, ona se drugim putem bila obavestila da je on
ozdravio, i dobila je odobrenje da ga poseti.
Ona je bila žena veoma visprena, i nije joj trebalo nikoga da je
predstavi; ispričala je svoju priču mnogo bolje nego što ću ja ovde
umeti da je kažem umesto nje, jer bila je leporeka, kao što sam već
pomenula. Kazala je da mu je došla, iako nepoznata, sa jednom
jedinom kamerom, da mu učini uslugu, a on će se uveriti da pritom
nema nikakvu drugu svrhu u vidu; pa kad je došla iz tako
prijateljskih pobuda, ona ga moli, u slučaju da ne prihvati njenu
uslugu, da obeća da joj neće uzeti za zlo što se upliće u stvari koje
se nje ne tiču; kazala mu je dalje da je ono što ima da mu saopšti
tajna koja se tiče samo njega, pa primio on njemu uslugu ili ne, to
će ostati tajna za ceo svet, osim ako je on sam ne bi otkrio; a ni u
slučaju da on odbije njenu uslugu, njeno poštovanje prema njemu
neće biti ništa malje, niti će mu ona to uzeti za zlo, tako da je on
potpuno slobodan da radi onako kako za shodno nađe.
On je isprva izgledao veoma zbunjen, i kazao je da ne zna ništa
što bi se ticalo njega a što bi naročito trebalo čuvati u tajnosti; on
nije nikome učinio nikakva zla, i ne tiče ga se što bi ko mogao da
napriča o njemu; u njegovoj naravi nije da bude nepravičan ma
prema kome, a ne može ni da zamisli kakvu bi to uslugu neko
mogao da mu učini; no ako je tako kako ona kaže, on ne može uzeti
za zlo nikome ko se trudi da mu bude od pomoći; i onda je, tako
reći, ostavio njoj na volju da mu kaže ili da mu ne kaže to što želi,
kako za shodno nađe.-
Kad je videla da je on tako savršeno ravnodušan, bezmalo se
uplašila da pređe na stvar; ali ipak, posle još malo okolišenja,
232
kazala mu je da je čudnim i neobjašnjivim slučajem došla do
osobitog saznanja o nedavnom nesrećnom slučaju koji ga je
zadesio, ali tako da niko živi o tome ne zna ništa, pa čak ni ona
osoba koja je bila s njim u društvu.
On isprva pogleda pomalo ljutito, „kakav nesrećni slučaj?”
upitao je. „Pa taj, gospodine,” reče ona, „što su vas pokrali kad ste
dolazili iz Najtsbr--; hoću reći, iz Hameteda, gospodine,” reče ona.
„I nemojte se iznenaditi,” reče ona, „što znam svaki korak koji ste
toga dana učinili, počev od bazara u Smitfildu pa do Spring-
Gardena u Najtsbridžu, a otuda kod--na Strandu, i kako ste potom,
dok ste spavali, bili ostavljeni u kolima. Velim, neka vas to ne
iznenadi, jer, gospodine, ja ne dolazim da vas ucenim, ja ne tražim
ništa od vas, i uveravam vas da ni žena koja je bila s vama ne zna
ko ste vi, niti će to ikad saznati; a ipak, možda bih mogla da vam
učinim izvesnu uslugu, jer ja nisam došla zato da bih vam samo
kazala da sam upućena u te-i-te stvari, kao da želim da me
potkupite da bih ćutala; verujte, gospodine,” reče ona, „stvar će
ostati tajna, kao što i jeste, i ćutaću kao zalivena, ma šta vi smatrali
za umesno da učinite ili da mi kažete.”
Njene su ga reči zaprepastile, i on joj vrlo ozbiljno reče,
„Gospođo, ja vas ne poznajem, ali vrlo mi je neprijatno što ste
upućeni u tajnu najgoreg postupka u mome životu, u nešto čega se
s razlogom stidim, i u čemu mi je jedina uteha bila misao da o tome
znaju samo Bog i moja savest.” — „Molim vas, gospodine,” reče
ona, „ne uzmite za zlo moju obaveštenost o tome. Možda ste vi bili
žrtva prepada, i možda je ta žena upotrebila neko lukavstvo da vas
navede na zlo. Bilo kako mu drago”, reče ona, „vi nikad nećete
imati razloga da požalite što sam ja o tome nešto saznala; ni vaša
sopstvena usta neće o tome biti više nema nego što su bila moja, i
uvek će ostati takva.”
„Pa,” reče on, „moramo i prema toj ženi da budemo koliko-
toliko pravični; ko bila da bila, uveravam vas da ona nije mene
namamila, nego je naprotiv gledala da me odbije. Za sve to kriva je
samo moja ludost; krivac sam i prema njoj, što jest — jest. A što se
tiče onih stvari koje mi je oduzela, to sam, s obzirom na stanje u
kojem sam bio, mogao samo i da očekujem, i do ovoga časa ja ne
233
znam da li me je opljačkala ona ili kočijaš; ako je to ona učinila,
neka joj je prosto. Ja smatram da sva gospoda koja tako rade treba
tako i da prođu; no više sam zabrinut zbog nečeg drugog, negoli što
mi je stalo do svega onoga što mi je odnela.”
Upraviteljka sada uze da mu izlaže kako je čitava stvar tekla, a
on joj se slobodno predade. Prvo, reče ona, odgovarajući mu ka ono
što je kazao o meni, „Drago mi je, gospodine, što ste tako pravični
prema ženi sa kojom ste bili. Uveravam vas, ona je gospođa, a ne
ulična žena; ja ne znam na koji ste to način uspeli kod nje, ali dobro
znam da ona nije od toga rufeta. Doista, gospodine, bili ste se
izložili velikoj opasnosti; no ao je to uzrok vašoj sadašnjoj
zabrinutosti, možete da budete savršeno spokojni, jer velim vam
istinu kad vam kažem da pre vas nju muška ruka nije dotakla
otkako joj je muž umro, evo ima već skoro osam godina.”
Pokazalo se da je njega i morila ta muka, i da je zbog toga bio
veoma ustrašen; međutim, kad mu upraviteljka ovo reče, on se
veoma obradova, pa reče, „Dakle, gospođo, pravo da vam kažem,
ako s te strane ne bih imao ništa da brinem, lako bih prežalio ono
što sam izgubio; jer, što se toga tiče, iskušenje je za nju bilo veliko,
a ona je možda bila siromašna žena, i u nevolji.” — „Da nije bila
sirota, gospodine,” reče ona, „uveravam vas da vam se ne bi
prepustila; i kako je nju siromaštvo najpre navelo da vam dopusti
ono što ste učinili, tako ju je to isto siromaštvo, kad vas je videla u
onakvom stanju, navelo da se naposletku naplati, znajući da bi to
možda mogao učiniti i prvi kočijaš ili nosač nosiljke, i to na mnogo
grublji način.”
„Pa onda,” reče on, „neka joj je prosto! Ja opet velim, sva
gospoda koja tako rade, tako treba i da prođu, a onda će se naučiti
opreznosti. Mene tu ne brine ništa drugo sem onoga što ste
maločas nagovestili.” I sad on uze pomalo slobodno da razgovara s
njom o onome što se zbilo između nas (ženi ne dolikuje da piše o
tome), i reče joj kakav ga užas mori zbog njegove supruge, jer
strahuje da nije preneo na nju kakvu boleštinu koju je mogao
dobiti od mene, i da je ne prenosi dalje; i naposletku upita je da li
bi mogla da mu stvori priliku da razgovara sa mnom. Upraviteljka
mu opet potvrdi Da sam ja žena čista i zdrava, i da u tome pogledu
234
može da bude potpuno bezbrižan, baš kao da je u pitanju njegova
sopstvena gospođa; ali što se tiče sastanka sa mnom, to bi, reče,
moglo imati opasan posledak; no ipak, ona će govoriti sa mnom, i
obavestiće ga, ali u isto vreme trudila se da ga odgovori od toga,
govoreći da to njemu ne može biti ni od kakve koristi, jer valjda ne
želi da obnovi opštenje, a međutim time bi, tako reći, moj život
stavila u njegove ruke.
Onda joj on reče da veoma želi da me vidi, da će joj dati svako
mogućno jemstvo da se neće time koristiti da bi ma šta preduzeo
protiv mene, i da će mi na prvom mestu dati opštu razrešnicu od
svih potraživanja. Ona mu je dokazivala da bi to moglo da razglasi
tajnu, i njemu samom da naškodi, pa ga je molila da to ne zahteva
od nje; i tako on naposletku odustade.
Malo su porazgovarali o stvarima koje su mu nestale, i on je
kanda veoma želeo da dođe do svog zlatnog časovnika, pa joj je
kazao da će joj rado platiti punu vrednost toga predmeta ako bude
mogla da mu ga pribavi. Ona reče da će pokušati da to učini za nj, a
njemu će ostaviti da izvrši procenu.
I tako mu ona sutradan donese časovnik, a on joj dade trideset
zlatnika za nj, a to je bilo više nego što bih ma gde mogla da
dobijem, premda je izgledalo da časovnik vredi mnogo više. Nešto
je govorio i o svojoj vlasulji, koja ga je kanda stajala šezdeset
zlatnika, i o svojoj burmutici; kroz nekoliko dana ona mu odnese i
te predmete, što ga veoma obradova, i on joj dade još trideset
zlatnika. Sledećeg dana poslah mu besplatno njegov britki mač i
palicu, ne tražeći od njega ništa, ali odbih da se sastanem s njim,
osim ako bi mi se on kazao ko je, što on ne beše voljan da učini.
On je opširno razgovarao sa njom o tome kako je ona saznala
sve to, a ona mu je ispričala dugu priču: kako je to čula od izvesne
osobe, kojoj sam tobož ja sama sve to ispričala, i koja je trebalo da
mi pomogne da usitnim te predmete; a ta pouzdanica donela je
stvari njoj, budući da se ona bavi davanjem zajmova na zaloge; pa
kad je ona, upraviteljka, čula o nesreći koja je zadesila njegovo
gospodstvo, pomislila je da te stvari lako mogu biti njegove, i,
imajući ih u ruci, odlučila je da dođe i da ga poseti, kao što je i
učinila. Onda mu je više puta ponovila da iz njenih usta niko neće
235
čuti ništa o tome, pa iako vrlo dobro poznaje tu ženu — to jest,
mene — ona joj ipak nije kazala ništa o ličnosti koja je u pitanju, a
to je, uzgred budi rečeno, bilo netačno; no ipak, to njemu nije bilo
nimalo na uštrb, jer ja o tome nisam nikome ni zucnula.
Više puta sam mislila na njega, i često sam zažalila što sam
odbila da se ponovo sastanem s njim. Tvrdo sam verovala da bi mi
bilo na dobit kad bih ga videla, i kad bih mu se kazala ko sam, a
možda bih dobila i neko malo izdržavanje od njega; i premda bi i
takav život bio dovoljno ružan i poročan, on ipak ne bi bio onoliko
ispunjen opasnostima kao onaj kojim sam živela. Međutim, te su
misli iščilele, i odbila sam da se sastanem s njim, bar za to vreme;
ali moja upraviteljka često je odlazila k njemu, a on je bio vrlo
ljubazan prema njoj i gotovo uvek joj je davao ponešto kad god bi
mu došla. Jednom prilikom naročito zatekla ga je vrlo vesela, —
njoj se učinilo da mu je vino malo udarilo u glavu, — i on ju je
ponovo saleteo da mu pokaže ženu, koja ga je, kako reče, onako
omađijala one noći; na to je upraviteljka, koja je otpočetka bila za
to da se sastanem s njim, kazala da je gotovo sklona da mu učini po
volji, kad on to toliko želi, samo ako bude mogla mene da privoli; a
onda je dodala da će pokušati to da učini, — posle tolikih njegovih
obećanja da će zaboraviti ono što je bilo, — pa zato, ako izvoli, neka
večeras dođe njenoj kući.
I tako je upraviteljka došla k meni i ispričala mi je ceo taj
razgovor; kratko rečeno, brzo me je privolela da pristanem na ono
za čim sam već pomalo bila zažalila što sam odbila; i tako se
spremih da ga dočekam. Obukla sam se što sam lepše mogla,
uveravam vas, i prvi put u svom veku upotrebila sam i malo
veštačkih sredstava; velim prvi put, jer nikad ranije nisam se
unizila da bojim lice, budući da sam uvek bila dovoljno sujetna da
verujem da mi to nije potrebno.
On je došao u ugovoreni čas; i kao što je ona primetila ranije,
tako je i sad bilo jasno da je pio, ma da je bio vrlo daleko od onog
što nazivamo stanjem pijanstva. Izgledalo je da mu je veoma drago
što me vidi, i upustili smo se u dug razgovor. Ja sam ga više puta
zamolila da mi oprosti za moj udeo u onome događaju, kazala sam
mu da to nije bila moja namera kad sam se prvi put sastala sa njim,
236
da ne bih bila ni pošla sa njim da nisam videla da je on veoma
uljudan gospodin, i da mi je i sam više puta obećao da neće ni
poumiti neke bezobraštine.
On se pravdao vinom koje je popio, jer jedva je znao šta radi, a
da nije toga bilo, reče, nikad se ne bi drznuo da bude prema meni
onako slobodan. Uveravao me je da, sem svoje venčane supruge,
još nikad nije dodirnuo nijednu drugu ženu sem mene, da i to mu
se nekako slučajno omaklo; polaskao mi je što sam mu bila tako
naročito poćudna, i tome slično; i toliko je još nadovezao o tome da
sam videla da mu se prohtelo da onu stvar ponovi. Ali upala sam
mu u reč. Kazala sam mu da mene muška ruka nije dotakla otkako
mi je muž umro, ima otada mal’ne osam godina. On reče da mi to
veruje; i dodade da mu je i madama to stavila do' znanja, i da je baš
zbog povoljne ocene koju ima o tome delu našeg poznanstva toliko
žudeo da me opet vidi; pa kad je već jednom pokliznuo sa mnom i
otpadio se od svoje vrline, i to bez ikakvih rđavih posledica, onda
može bez opasnosti da to ponovi; i tako, kratko rečeno, učinio je
ono čemu sam se nadala, a što nije za kazivanje.
Moja stara upraviteljka bila je to predvidela — kao što sam
predvidela i ja — i dovela ga je u sobu u kojoj nije bilo kreveta, no
ipak ta je soba bila spojena sa jednom manjom odajom sa
krevetom, i tu smo se povukli za ostatak noći; kratko rečeno, pošto
smo izvesno vreme proveli zajedno, on leže u postelju, i osta u njoj
celu noć. Ja se povukoh, no vratih se opet raskomoćena pre nego
što svanu, i ostatak vremena ostah s njim u krevetu.
Tako, vidite, jednom učinjena greška postaje žalostan povod
njenog ponavljanja, i svi obziri nestaju kada se iskušenje ponovo
javi. Da ja nisam pristala da se opet vidim s njim, njegova grešna
žudnja ugasila bi se, i sva je prilika da se ne bi ni ispoljila ni prema
kojoj drugoj ženi, kao što stvarno verujem da nije pre susreta sa
mnom. .
Kad je pošao, rekoh mu da se nadam da se uverio da nije opet
pokraden. On mi reče da je o tome potpuno uveren, i mašivši se
rukom za džep, dade mi pet zlatnika, a to je bio prvi novac koji sam
na taj način zaradila posle mnogo godina.

237
 Došao mi je još nekoliko puta u takvu posetu, ali nikad mi nije
ponudio ništa što bi ličilo na stalno izdržavanje, a to bi meni bilo
najviše po volji. Jednom me je, istina, upitao kako i od čega živim.
Odgovorila sam mu vrlo hitro da još nikad nisam pošla tim putem
kojim idem sa njim, već da iglom zarađujem taman onoliko koliko
mi je potrebno za život; katkada, radim do krajnjih granica svojih
moći, i zlopatim se prilično.
On je kanda prekorevao sebe što je bio prvi koji me je poveo na
stranputicu, i uveravao me je da ni sam nije mislio to da čini; i žao
mu je, reče, što je uzročnik ne samo svoga greha već i moga takođe.
I često je razmišljao i pravio umesne opaske o sagrešenju uopšte,
kao i o posebnim okolnostima toga sagrešenja u njegovom slučaju:
kako je vino zapalilo žudnju, kako ga je đavo poveo kuda je trebalo,
i kako mu je našao predmet kojim će ga kušati, — i onda je uvek
sam izvlačio pouku.
Kad bi ga ove misli zaokupile, on je odlazio, i ne bi dolazio po
mesec i više dana; a onda, kako je moralista u njemu nestajao,
raskalašnik je nastajao, i dolazio je opet spreman da bludniči. Tako
smo živeli izvesno vreme; pa iako me nije uzeo pod svoje okrilje,
štono vele, on ipak nije nikad propustio da bude široke ruke, a to
je bilo dovoljno da mogu da živim a da ne radim, i, što je bilo još
bolje, da ne upražnjavam svoj stari zanat.
Ali i tome je došao kraj; jer, otprilike posle godine dana, on poče
da dolazi ređe nego obično, i naposletku, bez reči i bez zbogom
ostaj, prestade sasvim; i tako se okonča taj kratki prizor na
pozornici moga života, koji mi donese malo vajde, a samo uveća
grehe koje je valjalo okajati.

238
 GLAVA XXVI

Za vreme ovog razdoblja živela sam dosta povučeno; budući

ovako zbrinuta, bar se nisam upuštala ni u kakve pustolovine,
nisam, bogami, najmanje tri meseca; ali kad sam videla da dohodak
ne pritiče, i ne želeći da diram u glavnicu, počeh opet da mislim na
svoj stari zanat i da izvirujem na ulicu; i pri prvom koraku bila sam
dosta srećne ruke.
Bila sam se obukla u vrlo skromno ruho, — jer pojavljivala sam
se u nekoliko obličja, — i imala sam na sebi običnu štofanu haljinu,
plavu pregaču, i slamni šešir; i stala sam pred vrata gostionice „Kod
tri pehara” u ulici Sent-Džon. Nekoliko vozara koristili su tu
gostionicu kao svoju polaznu stanicu, a i poštanska kola za Barnet,
Toteridž, i druga mesta u tome pravcu, stajala su tu svake večeri,
spremna za polazak, a i ja sam bila spremna da šćapim sve za šta bi
se ukazala prilika. Zgoda se sastojala u ovome: ljudi su često
dolazili u gostionicu sa denjkovima i zavežljajima i tražili vozare
ili postiljone koji su im bili potrebni da im te stvari odnesu nekuda
u unutrašnjost; a tu su se obično nalazile žene ili kćeri tih vozara i
postiljona, i pomagale im pri utovaru stvari.
Dok sam stajala pored gostioničkih vrata, desilo se čudnim
slučajem da me je žena jednog postiljona, koji je pripadao
barnetskim poštanskim kolima, upitala da li čekam neka kola.
Odgovorila sam joj da čekam svoju gospođu, koja treba da putuje
u Barnet. Upitala me je kako se zove moja gospođa, a ja joj rekoh
prvo ime koje mi pade na pamet; slučaj je međutim hteo da kažem
ime jedne porodice koja je živela u Hedliju, blizu Barneta.
Posle toga, ništa joj više nisam rekla, niti ona meni, za duže
vreme; ali uskoro neko je pozva ispred nekih obližnjih vrata, a ona
me zamoli da uđem u tu kuću — krčmu — i pozovem je, ako bi neko
pitao za barnetska kola. Ja rekoh, „Dobro” vrlo rado, i ona ode.
Tek što je ona otišla, kad eto jedne cure sa detetom, sva se
zaduvala i oznojila, i pita za barnetska kola. Odmah joj rekoh, „Evo
ovde.” — „Pripadate li vi barnetskim kolima?” upita ona. „Da,

239
ljubezna,” rekoh ja, „a šta biste vi želeli?” — „Želim mesto za dva
putnika,” reče ona. „A gde su oni, ljubezna?” upitah. „Evo ova
devojčica; molim vas pustite je u kola,” reče ona, „a ja odoh da
dovedem gospođu.” — „Onda, požurite, ljubezna moja,” rekoh, „jer
inače gospođa može ostati bez mesta.” Devojka je držala pod
pazuhom veliki zavežljaj, pa joj rekoh, „Bolje će biti da i taj vaš
zavežljaj stavite u kola.” — „A ne,” reče ona, „bojim se da ga neko
ne ukrade od deteta.” — „Onda, dajte ga meni,” rekoh. „Evo
uzmite,” reče ona, „ali, molim vas, dobro ga čuvajte.” — „Ja
odgovaram za nj, pa da vredi i svih dvadeset funti.” — „Pa dobro,
čuvajte ga,” reče ona i udalji se.
Čim sam se dočepala zavežljaja, i cura zamakla za ugao, uputila
sam se krčmi u koju je ušla postiljonova žena, tako da bih joj kazala
da sam je srela, da sam taman pošla k njoj da joj predam zavežljaj i
da je zovnem na posao, jer sam bajagi pošla kući, pošto ne mogu
duže da se zadržavam; ali kako je nisam srela, udaljila sam se, pa
okrenuvši u sokak Čaterhauz, prođoh kroz Čaterhauz dvor, pa u
Dugi sokak, onda u Vartolomejevu portu, pa u Malu Britaniju, i
kroz bolnicu Blukot, dođoh u ulicu Njugejt.
Da me ne bi prepoznali, bila sam skinula svoju plavu pregaču i
njome umotala zavežljaj, koji je bio omotan šarenim cicom; unutra
sam metnula i svoj slamni šešir, a zavežljaj sam stavila na glavu; i
pokazalo se vrlo dobro što sam to učinila, jer prolazeći kroz bolnicu
Blukot, koga ću da sretnem već istu onu curu koja mi je predala
zavežljaj na čuvanje. Izgleda da je sa njom bila njena gospođa, po
koju je bila otišla, i; da su se sad obe uputile barnetskim kolima.
Videla sam da hitaju, i nisam imala razloga da ih zadržavam; i
tako one odoše, a ja s mirom donesoh zavežljaj mojoj upraviteljki.
U njemu nije bilo novca, ni srebrnog posuđa, ni nakita, već jedna
vrlo lepa haljina od indijskog damasta” još jedna ženska haljina i
suknja, marama i žabo od izvrsne flandrijske čipke, i još neke
druge stvarčice, čiju sam vrednost vrlo dobro znala.
Ovo zaista nije bio moj pronalazak, već to mi je preporučila
jedna osoba koja je to primenjivala s mnogo uspeha; a i mojoj
upraviteljki pronalazak se veoma svideo; i zaista, oprobala sam ga
još nekoliko puta, ma da ga nikad nisam ponovila u blizini istoga
240
mesta; tako, sledeći put izvela sam to u Hvajtčapelu, taman na uglu
sokaka Petikot, onde gde stoje kola koja idu u Stratford i Bo, i na tu
stranu kraljevstva; zatim kod „Krilatog konja”, pred Bišopgejtom,
gde je onda stajala čestonska pošta; i uvek sam bila srećne ruke da
ponešto upljačkam.
Drugom jednom prilikom bila sam se postavila pored jednog
magacina na pristaništu, onde gde pristaju brodovi severne
obalske plovidbe, kao na primer iz Njukasla-na-Tajni, iz
Sanderlanda, i iz drugih mesta. Magacin je bio zatvoren, ali eto ti
jednog mladića, nosi pismo i traži nekakav sanduk i košaru koji su
upućeni iz Njukasla-na-Tajni. Upitala sam ga da li ima oznake tih
pošiljaka; na to mi on pokaza pismo, na osnovu kojeg je valjalo da
podigne robu, i u kojem beše označena sadržina, to jest, sanduk
beše pun platna, a košara puna staklene robe. Pročitala sam pismo,
i dobro se postarala da upamtim ime i oznaku, ime osobe koja šalje
robu, i ime osobe kojoj je ona upućena; a onda rekoh mladiću da
dođe ujutru, jer čuvar magacina neće više dolaziti te večeri.
Onda sam se udaljila, i sela sam i napisala pismo, od g. Džona
Ričardsona, iz Njukasla, svome dragom rođaku, Džemiju Kolu, u
London, sa izveštajem da mu tim-i-tim brodom (sećam se svih
pojedinosti do poslednje sitnice) šalje toliko truba lanenog platna,
i toliko lakata finog holandskog platna, i tome slično, u sanduku,
jednu košaru kristalnog stakla, iz staklare g. Henzila; osim toga,
napisala sam da sanduk nosi oznaku I.K.Br.1, a košara ima
privezanu etiketu sa adresom.
Otprilike posle jednog sata došla sam u magacin, našla sam
čuvara, i roba mi je bez reči bila uručena; vrednost platna iznosila
je oko dvadeset i dve funte.
Mogla bi da ispunim čitav svoj razgovor raznovrsnim ovakvim
zgodama, na koje me je dovitljivost svakodnevno upućivala, i koje
sam privodila kraju sa najvećom spretnošću, i uvek s uspehom.
Naposletku — a kad krčag ostaje čitav ako tako često ide na
vodu? — zapadoh u neki metež, pa iako ta nezgoda nije mogla da
bude- kobna po mene, ipak načinila me je poznatom, a to je bilo
najgore što je moglo da me zadesi, osim da budem uhvaćena i
proglašena krivom.
241
 Bila sam se prerušila u udovičko ruho; pritom stvarno nisam
imala ništa naročito u vidu, no samo sam vrebala da li će mi se
pružiti kakva prilika, kao što sam to često činila. I dok sam tako išla
jednom ulicom u Kovant-Gardenu, začuše se uzvici, „Drž’te
lopova, drž’te lopova!” Neki veštaci su, izgleda, bili izvršili krađu u
nekom dućanu, a kad su ih poterali, neki su pobegli na jednu
stranu, neki na drugu; a jedan od njih, rekoše, prerušen je u
udovičku crninu, te se svetina sad okupi oko mene, pa jedni rekoše
da sam ja lopov, a drugi da nisam. U to stiže i trgovčev pomoćnik,
pa se glasno zakle da sam ja izvršila krađu, i onda me ščepa.
Međutim, kad me rulja dovede u dućan, vlasnik radnje lepo reče da
ja nisam ta žena, i htede odmah da me pusti, ali drugi jedan lupež
reče ozbiljno, „Čekajte, molim, dok se vrati g.--misleći na
pomoćnika, „jer on nju poznaje”; i tako me zadržaše skoro pola
sata.
Oni behu dozvali redara, i on stajaše u dućanu kao moj
tamničar. U razgovoru s redarom upitah ga gde živi, i kakvoga je
zanimanja; i čovek, ne sluteći nimalo ono što će se dogoditi docnije,
rado mi reče svoje ime i mesto boravka; i još mi u šali reče da ću
zacelo čuti njegovo ime kad me budu doveli u Old-Bejli. Služinčad
su isto tako bila bezobrazna prema meni, i imala sam muke da se
odbranim od njihovog drpanja; njihov je gosa istina bio uljudniji
prema meni, ali nije hteo da me pusti da idem, iako je priznao da
pre toga nisam bila u njegovom dućanu.
Postala sam malo osorna prema njemu, i kazala sam mu da se
nadam da mi neće uzeti za zlo ako mu se budem naplatila za ovo
drugom prilikom; i zatražila sam da pošaljem po svoje prijatelje,
da bi me zaštitili od nasilja. Ne, rekao je on na to, tu slobodu mi ne
može dozvoliti; to mogu da tražim od sudije, kad budem izvedena
preda nj; a zato što sam mu pretila, on će se postarati da me u
međuvremenu skloni na sigurno mesto, to jest, u njugejtsku
apsanu. Kazala sam mu da su sad došli njegovih pet minuta, ali da
će uskoro doći moji, i savladala sam gnev kako sam najbolje mogla.
Ipak, zamolila sam stražara da mi dozove jednog raznosača, što on
i učini, a ja onda zatražih pero, mastilo, i hartiju, ali mi ne dadoše

242
ni jedno. Upitala sam raznosača kako se zove i gde stanuje, i
siromah čovek reče mi to vrlo rado.
Rekoh mu da uoči i upamti kako ovde sa mnom postupaju, i da
vidi da su me ovi ljudi silom zadržali i lišili slobode. Još mu rekoh
da će mi on biti potreban na jednom drugom mestu, i da mu na
mene neće biti krivo kad bude svedočio. Raznosač reče da će mi
pomoći od sveg srca. „Ali, gospođo,” reče on, „želeo bih da od njih
čujem da vas ne puštaju, da bih mogao valjanije da posvedočim.”
Na to, obratih se glasno vlasniku dućana, i rekoh, „Gospodine,
vi dobro znate da ja nisam lice koje tražite, i da pre ovoga nisam
bila u vašem dućanu; zato zahtevam da me odmah pustite, ili da mi
kažete razlog zašto me zadržavate.” On onda postade još osorljiviji
nego što je bio, i reče da neće učiniti ni jedno od toga dvoga dokle
to sam ne nađe za umesno. „Vrlo dobro,” rekoh ja redaru i
raznosaču; „vi ćete, gospodo, biti tako dobri da upamtite ove reči i
da ih ponovite onde gde bude trebalo.” Raznosač reče, „Dakako,
gospođo,” a redar se nađe u nebranom grožđu i htede da nagovori
trgovca da ga oslobodi dužnosti, a mene da pusti s milim bogom,
jer, reče, on je već priznao da ja nisam lice koje traži. „Dobri
gospodine,” reče mu trgovac zajedljivo, „jeste li vi sudija ili redar?
Ja sam vam nju predao; molim vas vršite svoju dužnost.” Redar mu
reče, malo uzrujano, ali vrlo lepo, „Ja znam svoju dužnost, i znam
šta sam, gospodine; ali meni se čini da vi ne znate šta radite.” Pale
su i druge uvredljive reči sa obe strane, a za to vreme pomoćnici su
bili drski i bezobrazni u najvećoj meri, prostački su se ophodili
prema meni, a jedan od njih, onaj isti koji me je prvi ščepao, htede
kao bajagi da me pretrese, i spusti svoje šape na mene. Pljunula
sam mu u lice, viknula sam redara, i zamolila sam ga da obrati
pažnju na ovaj drski postupak prema meni. „I molim vas,
gospodine,” rekoh, pokazujući na toga čoveka, „upitajte kako se
zove ovaj lupež.” Redar ga je uljudno opomenuo, kazao mu da ne
zna šta radi, jer poznato mu je da je njegov gospodar vek priznao
da ja nisam lice koje oni traže; „i,” reče redar, „bojim se da će vaš
gospodar stvoriti sebi, a bogme i meni, nepriliku, ako ova gospođa
dokaže ko je ona, i gde je bila, pa se ispostavi da nije osoba za koju
je vi držite.” — „Prokletinja,” reče gaj bezobraznik opet, sa drskim
243
i surovim izrazom na licu, „ona je to, ni brige vas; ja ću se zakleti
da je ova žena ista ona osoba koja je bila u dućanu, i kojoj sam ja
dodao onaj komad satina koji je potom nestao. Saznaćete više o
tome kad se vrate g. Viljem i g. Antoni (i oni su naši pomoćnici);
videćete da će je i oni isto tako poznati.”
Taman kad je taj bezobrazni lupež to govorio redaru, eto ih
dolaze g. Viljem i g. Antoni, kako ih je nazvao, i gomila svetine sa
njima, i dovode pravu udovicu; oznojeni i zaduvani upadaju u
dućan, pa kao strvinari vuku to nesrećno stvorenje ka svome
gospodaru, koji se nalazi u zadnjoj odaji, i viču, likujući, „Evo
udovice, gazda; najzad smo je uhvatili.” — „Šta velite?” upita gazda.
„Pa eto, već smo je uhvatili; eno je sedi onde, a g.---veli da se sme
zakleti da je ovo ona.” Onaj drugi, koga nazvaše g. Antoni,
odgovori, „G.--može da govori šta hoće, i da se kune u šta hoće, ali
ovo je ta žena, i evo komada satina koji je ukrala; ja sam ga
svojeručno izvadio ispod njene odeće.”
Sad meni laknu, i osmehnuh se, ali ne rekoh ništa; vlasnik
preblede; redar se okrete i pogleda u mene. „Pustite ih na miru,
redaru,” rekoh ja; „pustite ih neka nastave.” Stvar je bila jasna i nije
se mogla poreći, te pravog lopova predadoše redaru, a trgovac se
vrlo ljubazno obrati meni i zamoli da mu oprostim ovu pogrešku, i
još reče da se nada da mu je neću za zlo uzeti; jer svakoga dana,
reče, oni imaju toliko neprilika ove vrste, da im se ne može
zameriti ako su vrlo strogi u samoodbrani. „Da vam ne uzmem za
zlo, gospodine?” rekoh. „A kako drukčije da vam to uzmem? Da ste
me pustili kad me je taj vaš bezobraznik tuna ščepao na ulici i
doveo amo, i kad ste i sami priznali da ja nisam osoba koju tražite,
ja bih prešla preko ovoga, i ne bih vam to uzela za zlo, jer verujem
da ste doista svakodnevno izloženi mnogim neprilikama; ali vaš
postupak prema meni bio je nečuven, a naročito postupak toga
vašeg sluge tamo; ja za to moram da dobijem obeštećenje, i dobiću
ga.”
Onda on poče da pregovara sa mnom, reče da će mi dati svako
razložno zadovoljenje, i rad bi bio da čuje šta ja očekujem od njega.
Ja mu rekoh da ne želim da budem sudija u sopstvenom sporu; to
će da presudi zakon; a kad ionako valja da iziđem pred sudiju, to će
244
on imati prilike da tamo čuje šta imam da kažem. On na to reče da
sad nije potrebno da izlazim pred sudiju; slobodna sam i mogu da
idem kuda hoću; i obraćajući se redaru reče mu da može da me
pusti, jer sam oslobođena od optužbe. Redar mu mirno reče,
„Gospodine, malopre ste me upitali znam li ja šta sam, — stražar ili
sudija, — i predajući mi ovu gospođu kao uhapšenicu, naredili ste
mi da vršim svoju dužnost. Međutim, gospodine, vidim da vi ne
shvatate šta je moja dužnost, jer biste doista hteli da me načinite
sudijom; no moram vam reći da to nije u mojoj vlasti; ja mogu da
čuvam apsenika kad mi se to naredi, ali samo zakon i sudija mogu
apsenika da oslobode; stoga vi grešite, gospodine; ja sad moram da
izvedem gospođu pred sudiju, pa svidelo se to vama ili ne.”
Trgovac je najpre bio vrlo prek prema redaru; ali kako se dogodilo
da je redar bio valjan i imućan čovek (mislim da je bio žitarski
trgovac), i uz to razborit, to je on ostao pri svome, i nije me hteo
pustiti a da me pre toga ne bi izveo pred sudiju, kao što sam i sama
zahtevala. Kad je trgovac to video, rekao je redaru, „Dakle, možete
je voditi kuda god hoćete; ja s njom nemam više ništa.” — „Ali,
gospodine,” reče redar, „i vi ćete, nadam se, poći s nama, jer vi ste
zahtevali da je lišim slobode.” — „Ne, ne,” reče trgovac, „ja neću
nikuda s vama; velim vam da s njom nemam više ništa.” — „Ali
molim vas, gospodine, pođite,” reče redar; „učinite to, molim, radi
vašeg sopstvenog dobra, jer bez vas sudija ne može da učini ništa.”
— „Ama, čoveče božji,” reče trgovac, „ostavite me na miru; velim
vam da s ovom gospođom nemam više ništa. Nalažem vam u
kraljevo ime da je pustite.” — „Gospodine,” reče redar, „vidim da
vi ne znate šta to znači biti redar; molim vas da me ve prisiljavate
da budem grub prema vama.” — „Mislim da to nije potrebno; vi ste
već do sada pokazali dovoljno grubosti,” reče trgovac. „Ne,
gospodine,” reče redar, „ja nisam grub; no vi ste poremetili mir
time što ste jednu čestitu ženu, koja je išla za svojim poslom,
dovukli sa ulice i zatvorili u vaš dućan, gde su je vaše sluge
zlostavljale; i kako onda možete da kažete da sam ja grub prema
vama? Ja mislim da sam predusretljiv prema vama, već zato što
vam nisam naredio u kraljevo ime da pođete sa mnom, i što nisam
pozvao svakog prolaznika ispred vaših vrata da mi pomogne i bude
na ruci te da vas silom sprovedem; vi znate da je u mojoj vlasti to
245
da učinim, no ja se ipak od toga uzdržavam, i još jednom vas molim
da pođete sa mnom.” Pored svega toga on ne hte da pođe, već uputi
redaru neke pogrdne reči. Redar međutim sačuva hladnokrvnost, i
ne dade se izazvati; onda se ja umešah, pa rekoh, „Gospodine
redaru, ostavite vi njega; naći ću ja već načina da ga izvedem pred
sudiju, zato se ne bojim; no eno onaj tamo bratac,” rekoh, „taj me
je ščepao dok sam mirno išla ulicom, a vi ste svedok kako me je
ovde zlostavljao; njega optužujem, i dozvolite mi da vas zamolim
da ga povedete pred sudiju.” — „Dobro, gospođo,” reče redar, pa se
obrati pomoćniku rečima, „Hajde, mladi gospodine, ti ćeš morati
nama; nadam se da ti nisi iznad redareve vlasti, kao tvoj gospodar.”
Nikogović je izgledao kao osuđenik-lopov, te se ustoboči i
pogleda u svoga gosu, kao da bi mu ovaj mogao pomoći; a gosa ga,
kao budala, osokoli da se ne da, te se on doista odupre redaru i
snažno ga gurnu od sebe kad mu ovaj priđe, a na to ga redar tresnu
i obori na gle, pa onda dozva ljude da mu pomognu. Dućan se
odmah napuni narodom, te redar povede trgovca i pomoćnika, kao
i sve trgovčeve sluge.
Prva nezgoda ovoga okršaja bila je ta što se u gunguli izgubila i
pobegla ona žena koja je zaista bila lopov, a to su učinili i ono dvoje
koji isto tako behu privedeni; da li su te osobe bile krive ili nisu, ja
to ne znam.
Sad već behu došli i neki susedi, pa videći kako stvari stoje,
pokušaše da trgovca dozovu pameti, i uzeše da mu dokazuju da
nije u pravu; i tako naposletku krenusmo sudiji, a rulja od oko pet
stotina osoba išla nam je za petama; duž celog tog puta slušala sam
kako svet pita šta se to dogodilo, a drugi odgovaraju i vele: kako je
neki trgovac, prodavac svilenih tkanina, nabedio neku gospođu da
ga je pokrala, i lišio je slobode, a potom su uhvatili pravog lopova,
pa sada gospođa tuži trgovca i vodi ga sudiji. Ovo se narodu
neobično svidelo, te je gomila rasla, i ljudi su vikali, a naročito žene,
„Ko je taj lupež? Ko je taj trgovac?” A kad bi ga ugledali, povikali bi,
„Eno ga, to je on, to je on!” i malo-malo pa bi ga odnekud zalepio
dobar komadić blata; i tako smo poduže išli, dok se trgovac ne seti
da zamoli redara da pozove kola, da bi se zaštitio od rulje; i tako

246
smo ostatak puta prešli u kolima, redar i ja, i trgovac i njegov
pomoćnik.
Kad smo izišli pred sudiju, jednog veoma starog gospodina u
Blumzberiju, najpre je redar podneo kratak izveštaj o događaju, a
onda je sudija pozvao mene da govorim i da kažem šta imam. Ali
prvo me je upitao kako se zovem, a to mi je bilo vrlo nezgodno da
kažem, no nisam imala kud; pa sam mu tako rekla da se zovem
Meri Flanders, da sam udova, i da je moj muž, pomorski kapetan,
umro prilikom jednog putovanja u Virdžiniju; kazala sam mu još
ponešto što on nikad ne bi mogao da ospori, kao i to da sad
stanujem u gradu, kod te-i-te gospođe, te imenovah moju
upraviteljku; a sad se, rekoh, spremam da otputujem u Ameriku,
gde se nalazi imanje moga muža, i baš sam toga dana htela da
kupim nešto crnine za drugi period žalosti, no još nisam bila ušla
ni u jedan dućan, kad taj čovek tamo — tu pokazah na trgovačkog
pomoćnika — JURNU na mene kao besan i strašno me uplaši, pa me
onda povuče u dućan svoga gospodara, pa iako ovaj reče da ja
nisam lice koje oni traže, on opet ne hte da me pusti, već me
predade redaru.
Onda ispričah dalje kako su trgovčevi pomoćnici postupali
prema meni; kako nisu hteli da mi dozvole da dozovem svoje
prijatelje; kako su docnije našli pravog lopova, i kod njega robu
koja im je nestala, i sve druge već pomenute pojedinosti.
Onda i redar izloži svoj slučaj: svoj razgovor sa trgovcem o
mome puštanju na slobodu, i o tome kako je trgovčev sluga odbio
da pođe s njim kad sam ga ja optužila za zlostavljanje, a njegov
gospodar ga bodrio u protivljenju vlasti, pa je naposletku i udario
redara, i tome slično, sve onako kako sam već ispričala.
Sudija je onda saslušao trgovca i njegovog pomoćnika. Trgovac
je održao dugu govoranciju o krupnim gubicima koje oni
svakodnevno trpe od svakovrsnih lopova i položara, pa lako mogu
da pogreše, ali čim je video da je bio u zabludi, hteo je da me pusti,
itd., kao što rekoh. Što se pomoćnika tiče, on je imao vrlo malo da
kaže, samo je tvrdio da su mu druge sluge tobož kazale da sam ja
prava osoba koju traže.

247
 Posle svega toga, sudija mi je najpre vrlo učtivo kazao da sam
slobodna; da je njemu vrlo žao što je trgovčev pomoćnik, u svojoj
velikoj revnosti, bio tako nesmotren pa jednu nevinu osobu
optužio i kao krivca predao organu vlasti; i da trgovac nije bio tako
nepravičan pa me i posle toga zadržao, on veruje da bih mu
oprostila prvu uvredu; no, međutim, nije u njegovoj vlasti da mi
dosudi ma kakvo obeštećenje, sem da krivca javno ukori, što će
odmah i učiniti; ali on smatra da ću se ja latiti zakonskih sredstava
za mogućna svoja potraživanja.
Što se tiče pomoćnikovog prestupa, reče, dobiću izvesno
zadovoljenje, jer njega će zatvoriti u njugejtsku apsanu zbog
napada na organa vlasti, kao i na mene.
I tako on posla toga čoveka u Njugejt zbog onog nasrtanja, a
njegov gospodar plati jemstvo, i onda se udaljismo; ali imala sam
zadovoljstvo da vidim kako ih je svetina obojicu dočekala, kad su
izišli, sa zviždanjem i bacanjem kamenica i otpadaka za kolima u
kojima su se odvezli; a posle toga uputila sam se kući.
Kad sam posle te gužve došla kući i ispričala upraviteljki šta me
je snašlo, ona pršte u smeh. „Šta vam je to tako smešno?” upitah je;
„stvar nije toliko za smejanje kao što vi zamišljate. Oni gadni lupeži
žestoko su me uplašili.” — „Šta mi je smešno!” reče upraviteljka;
„smejem se, čedo, što vidim kakvo si ti srećno stvorenje! Ta ovaj će
ti posao biti najbolji podvig koji si u svom veku napravila, ako
budeš umela da ga izvedeš kako treba. Jamčim ti da ćeš naterati
trgovca da ti plati pet stotina funti na ime odštete, pored onoga što
ćeš naplatiti od pomoćnika.”
Moje misli o tome bile su drukčije od njezinih, naročito zato što
sam sudiji kazala svoje ime; a znala sam da je to ime tako dobro
poznato među onima u Hik-Holu, u Old-Bejliju, i po sličnim
ustanovama, da ako bi ovaj sggor bio isleđivan javno, i ljudi se
raspitali o mome imenu, nijedan sud ne bi osobi takvog karaktera
dosudio bogzna kakvu odštetu za uvredu poštenja. Međutim,
morala sam da podnesem krivičnu tužbu, i upraviteljka mi nađe
jednog vrlo sposobnog i uglednog advokata da me zastupa, i zacelo
je bilo dobro što je tako učinila; jer da je uzela kakvog advokata-
budžakliju, ili nekog nepoznatog čoveka, malo bih se uvajdila.
248
 Sastala sam se s ovim advokatom, i opširno sam mu izložila sve
pojedinosti, kao što sam malopre već ispričala; i on mi je potvrdio
da je slučaj takav da nema nimalo sumnje da će mi porota dosuditi
znatnu odštetu; i tako, kad je dobio sve podatke, podneo je tužbu,
te trgovca zatvoriše, ali on položi novčano jemstvo, i pustiše ga da
se iz slobode brani. Nekoliko dana posle toga eto njega sa svojim
advokatom mome advokatu, da mu kaže da želi da izgladi taj spor;
jer sve je to, reče, nastalo u jednom nesrećnom trenutku uzavrelih
osećanja, a uz to je tužilja, — to jest, ja, — žena duga i opaka jezika,
koja im se rugala i podsmevala još dok su oni verovali da ih je ona
pokrala, pa ih je to naročito ljutilo, i tome slično.
I moj je advokat mene dobro zastupao; uverio ih je da sam ja
bogata udovica, da sam kadra da pribavim sebi pravdu, i da imam
uza se moćne prijatelje, koji su me naterali da im obećam da ću
stvar terati do kraja, pa makar me to stalo hiljadu funti, jer
nepodnošljive su uvrede koje su mi nanesene.
Međutim, kod moga advokata postigli su toliko što im je on
obećao da neće terati mak na konac; da me neće odgovarati ako ja
budem sklona pogodbi, i da će mi savetovati mir radije negoli rat;
pritom, rekoše mu, on neće biti na šteti; a sve to on mi vrlo pošteno
ispriča, i reče mi da će me zacelo obavestiti ako budu pokušali da
ga podmite; ali, uzevši sve u obzir, on mi reče vrlo iskreno da, ako
hoću da primim njegovo mišljenje, njegov bi savet bio da se
nagodim s njima, jer njih je obuzeo veliki strah te bi najviše voleli
da dođe do nagodbe, a osim toga poznato im je da će u svakom
slučaju morati da plate sve troškove, pa on zato smatra da će mi
dobrovoljno dati više nego što bi mi ma koja porota dosudila.
Upitala sam ga koliko on smatra da bih ih mogla naterati da mi
plate; odgovorio mi je da mi to zasad ne bi mogao reći, ali moći će
da mi kaže nešto pobliže o tome kad se sledeći put budemo videli.
Posle izvesnog vremena došli su mu opet, da bi se obavestili da
li je razgovarao sa mnom. Kazao im je da jeste, i da ja nisam toliko
protivna nagodbi kao što su to neki moji prijatelji, koji su ljuti zbog
uvrede koja mi je nanesena, i huškaju me; oni u potaji potpiruju
vatru i podstiču me na osvetu, ili, kako oni vele, da tražim
pravedno zadovoljenje; te otuda on ne zna šta da kaže; obećao im
249
je da će se potruditi da me nagovori da pristanem na sporazum, no
valjalo bi da zna njihov predlog, da bi me mogao obavestiti. Onda
oni rekoše da ne mogu da učine nikakav predlog, tobož da mi to ne
bismo zloupotrebili protiv njih; ali on im reče da po tome istom
pravilu ni mi ne možemo da učinimo nikakvu ponudu, jer bi oni
mogli da se pozovu na to, da bi umanjili svotu koju bi porota mogla
da nam dosudi na ime odštete. Ipak, posle izvesnih pregovora i
uzajamnih obećanja da ni jedna stranka neće zloupotrebiti ono što
se prilikom ovoga ili potonjih sastanaka bude dokonalo, oni dođoše
do nekakvog zaključka; ali još uvek su bili tako daleko, i toliko su
se razmimoilazili, da je sporazum izgledao beznadežan; jer moj je
advokat zahtevao pet stotina funti i troškove, a oni su nudili
pedeset funti bez troškova; i tako su se razišli, ali trgovac je
predložio sastanak sa mnom, a moj je advokat vrlo rado pristao na
to.
Advokat me je upozorio da dođem na ovaj sastanak dobro
odevena, i pomalo toržestveno, da bi trgovac video da sam veća
gospođa nego što je pomislio kad su me ono bili skleptali. Shodno
tome, došla sam u novoj crnini, odevena kao žena koja je u drugom
periodu žalosti, kao što sam bila kazala na ispitu kod sudije. I
nakinđurila sam se, koliko to udovičko ruho dopušta; upraviteljka
mi je pozajmila lepu bisernu ogrlicu sa kopčom od dijamanata,
koju je neko bio u nje založio; na prsima sam imala veoma dobar
zlatan časovnik; izgledala sam kao otmena gospođa; i tek kad sam
bila sigurna da su oni došli, dovezla sam se do kuće u kočijama, sa
mojom dvorkinjom uza me.
Kad sam ušla u sobu trgovac se iznenadio. On je ustao i
poklonio mi se, no ja sam malo pažnje obratila na nj, vrlo malo, i
otišla sam i sela onde gde mi je moj advokat bio kazao da sednem,
jer to se odigralo u njegovoj kući. Posle malo vremena trgovac reče
da me ne bi poznao, i uze pomalo da mi laska. Odgovorila sam da
mu verujem da me nije poznavao prilikom prvog susreta; inače ne
bi se onako ophodio prema meni.
On reče da mu je vrlo žao što se sve to dogodilo, i da me je
zamolio da dođem na ovaj sastanak da bi posvedočio svoju
gotovost da mi pruži svako mogućno zadovoljenje; no on se nada
250
da ni ja neću terati stvar u krajnost, što bi moglo ne samo da mu
prouzrokuje golemu štetu, već i da mu upropasti trgovačku
radnju, u kojem bih slučaju imala zadovoljstvo da sam Je za jednu
nepravdu naplatila nepravdom koja je desetostruko veća; ali u
tome slučaju ne bih dobila ništa, dok ovako on je voljan da mi pruži
svako zadovoljenje koje je u njegovoj vlasti, ako ni njega ni sebe ne
bih izlagala neugodnosti sudske parnice.
Ja mu rekoh da mi je drago što čujem da sada govori kao
pametan čovek; da doista, priznanje krivice obično se uzima kao
dovoljno zadovoljenje za nanesenu uvredu; ali uvreda koju je on
meni naneo i suviše je velika da bi se tako mogla zagladiti; da ja
nisam osvetoljubiva, niti želim da ga upropastim, kao ni ma koga
drugoga, ali da su svi moji prijatelji jednodušni u tome da ne smem
da budem tako nehatna prema svome dobrom glasu i da, posle
ovakve uvrede, ne dobivši nikakvo obeštećenje, pružim ruku
pomirnicu; da je nepodnošljivo sramoćenje privesti čoveka kao
lopova; da je moj karakter takav da tako nešto ne bi ni pomislio
niko ko me poznaje, ali zato što sam bila u žalosti — nesrećna
udovica — bila sam nemarna prema svome izgledu, pa su me neki
mogli i za takvo stvorenje uzeti; ali napose ono njegovo docnije
ponašanje prema meni, — i ponovih sve, kao što sam već ispričala,
— bilo je tako uvredljivo da jedva mogu da se savladam i da na miru
to ispričam.
On je sve to priznao, i bio se već bogzna koliko uprepodobio;
povisio je ponudu na sto funti i plaćanje sudskih troškova, i dodao
je da će mi pokloniti veoma dobar materijal za haljinu. Ja sam
spustila na trista funti, i zahtevala sam da objavim pojedinosti o
tome u novinama.
Na ovo on nikako nije hteo da pristane. Naposletku,
zahvaljujući spretnosti moga advokata, povisio je na sto i pedeset
funti i Jednu haljinu od crne svile; i tako ja, kao bajagi mome
advokatu za volju, pristadoh, a on još plati advokatski honorar i
sudske troškove, i počasti nas dobrom večerom pride.
Kad sam došla da primim novac, povela sam sa sobom moju
upraviteljku, odevenu kao neku staru vojvotkinju, i jednog
gospodina veoma dobro odevenog, koji mi se kao bajagi udvarao,
251
ali koga sam ja zvala rođakom, a advokat je imao samo poverljivo
da nagovesti da se taj gospodin udvara udovici.
Dočekao nas je vrlo lepo zaista, i isplatio je novac dosta veselo,
tako da ga je to sve u svemu stalo dvesta funti, a biće i nešto preko
toga. Prilikom našeg poslednjeg sastanka, kad smo sve utanačili,
bilo je govora i o pomoćniku, i trgovac se veoma založio za nj,
kazao mi je da taj čovek ima i svoju radnjicu, da je oženjen i ima
decu, i da je vrlo siromah; da on nema čime da mi da zadovoljenje,
već da će me na kolenima moliti da mu oprostim. Nisam gajila
nikakvu omrazu prema tom bezobraznom lupežu, niti mi je bilo
stalo do njegovog poniženja, jer time ne bih ništa dobila, pa zato
pomislih da neće biti zgorega ako se bar pokažem velikodušna; te
tako rekoh trgovcu da ne želim ničiju propast, i, na njegovu molbu,
oprostiću tome bedniku, jer osveta bi bila ispod moga
dostojanstva.
Kad smo bili za večerom, on uvede toga jadnika da mi se
zahvali, što bi on i učinio sa isto onoliko podle poniznosti koliko je,
vređajući me, pokazao drske osionosti; jer on je bio od onih koji su
bezdušni, neumoljivi, svirepi, i bezobzirni kad su odozgo, a
malodušni su, jadni i kukavni kad su odozdo. Ipak, stišala sam
njegova bogorađenja, kazala sam da mu opraštam, i zamolila sam
ga da se udalji, kao da mi je njegovo prisustvo nemilo, iako sam mu
oprostila.
Sad sam zaista bila u povoljnim prilikama, ali samo da sam
znala da se povučem na vreme, a moja upraviteljka često je
govorila da sam ja najbogatija od toga zanata u Engleskoj; a mislim
da sam to i bila, jer imala sam sedam stotina funti u gotovom
novcu, pored haljina, prstenja, nešto srebrnog posuđa, i dva zlatna
sata, a sve je to bilo ukradeno; jer moji su poslovi bili razgranati, i
nisam ih ovde sve pomenula. Oh! čak i da sam sada osetila milost i
pokajala se, mogla sam imati vremena napretek da se osvrnem na
svoje ludosti, i ponešto da popravim; ali još nije bilo došlo vreme
iskupljenja koje sam imala da podnesem za zla koja sam počinila; i
nisam mogla da se okanem skitnje po ulicama, kako sam to sad
zvala, kao što to nisam mogla ni onda kad me je na to terala nevolja
i kad sam to činila radi parčeta hleba.
252
 GLAVA XXVII

Uskoro posle okončanja ove pustolovine sa trgovcem svilenih

tkanina, izišla sam u opremi u kakvoj se nikad dotada nisam
pojavila. Obukla sam se kao prosjakinja, u najgrublje i najgrđe rite
koje sam mogla naći, i išla sam tako zverajući i zavirujući u svaka
vrata i svaki prozor kraj kojih bih prošla; i bogami, bila sam, kao
nikad dotad, na grdnoj muci da se u ovakvom ruhu snađem. Ja se
po prirodi gadim prljavštine i prnja; od malena naučila sam se
urednosti i čistoći, i ne mogu drukčije, pa ma kakve bile moje
prilike, te mi je otuda ovo prerušavanje palo teže nego ijedno do
sada. Odmah sam kazala sebi da ovo neće valjati, jer od ovakvog
ruha svako zazire i beži; i činilo mi se da me svako gleda kao da se
boji da ću mu prići, i nešto mu oduzeti, ili se boji da dođe u moju
blizinu, da ne bi nešto od mene dobio. Prvi put kad sam izišla
tumarala sam cele večeri, ali nisam uhvatila ništa, i vratila sam se
kući mokra, blatnjava, i umorna. Međutim, izišla sam opet sledeće
večeri, i obavila sam jedan mali posao koji me je mogao skupo stati.
Dok sam stajala pored neke gostionice, dođe jedan gospodin na
konju, pa sjaha pred vratima i dozva gostioničarevog momka da
mu pričuva konja dok on bude u gostionici. Gospodin se zadržao
dosta dugo u gostionici, a kad je momak čuo da ga zove njegov
gospodar, pomislio je da je ljut na njega. Videći mene kako tuna
stojim, on me pozva. „Ej, ženo,” reče, „pridržider časkom ovog
konja, dok ja nešto vidim unutra; ako gospodin iziđe, daće ti nešto
za trud.” — „Dobro,” rekoh ja na to, pa uzeh konja, sasvim prisebno
se udaljih s njim, i dovedoh ga mojoj upraviteljki.
Ovo bi bio plen za ljude koji se u njemu razabiraju; ali još nikad
jadni lopov nije bio u većoj nedoumici šta da radi s onim što je
ukrao; jer kad sam došla kući moja se upraviteljka sasvim
zaprepastila, i ni ona ni ja nismo znale šta da radimo s tim konjem.
Da ga pošaljemo u neku štalu bio bi uzaludan posao, jer
nesumnjivo je da će njegov nestanak biti objavljen u gazeti, i dat
njegov opis, te više ne bismo smeli da odemo po njega.

253
 Jedini izlaz koji smo mogle da nađemo iz ove nesrećne
pustolovine bio je ovaj: ostavile smo konja u jednoj krčmi, a po
raznosaču poslale smo pismo u onu gostionicu, da se nestali konj
onoga gospodina nalazi u toj-i-toj krčmi, i da ga otuda može uzeti;
jer sirota žena koja ga je čuvala, vodila ga je ulicama, pa kad više
nije umela da se vrati, ostavila ga je tuna. Mogli smo pričekati dok
iziđe sopstvenikov oglas u novinama, i njegovo obećanje nagrade,
ali nismo htele da se zbog toga izlažemo opasnosti.
I tako, ovo je bila krađa i nije bila krađa, jer malo je nešto bilo
izgubljeno time, a ništa nije bilo dobiveno time, i meni je brzo
dozlogrdilo da izlazim u prosjačkim ritama; a osim toga držala sam
da je to kobno i sluti na zlo.
Dok sam bila ovako prerušena, zapala sam u najgoru družinu u
kojoj sam se ikada našla, i malo sam zavirila u njihove postupke.
To su bili falsifikatori novca, i učinili su mi vrlo primamljive
ponude, u pogledu zarade; ali hteli su da me natociljaju da se
primim onog dela posla koji je najopasniji, to jest, da radim na
kalupu, kako oni to zovu, a to znači, u slučaju da budem uhvaćena,
sigurna smrt, i to na lomači; čujte, da izgorim na lomači! pa iako
sam na izgled bila samo prosjakinja, i oni mi obećavali brda zlata i
srebra, ipak nisam htela da pristanem. Doduše, da sam odista bila
prosjakinja, ili onakva očajnica kakva sam bila u početku, možda
bih se i toga latila; jer što da prezaju od smrti oni koji ne znaju kako
će da žive? Ali tada moje stanje nije bilo takvo, ili bar nisam bila za
izlaganje takvim strahovitim opasnostima; sem toga, sama
pomisao o spaljivanju na lomači ispunjavala mi je dušu užasom,
ledila mi krv, i u tolikoj me meri plašila, da nisam mogla da mislim
o tome a da ne uzdrhtim.
To je u isti mah okončalo i moje prerušavanje, jer iako mi se
poziv tih ljudi nije svideo, ipak to nisam smela da im kažem, već
sam se pretvarala kao da mi se dopada, i obećala sam da ću im opet
doći. Ali više se nisam usudila da im odem; jer da sam otišla, a
odbila saradnju, pa čak i uz najveće Jemstvo na svetu da ću tajnu
čuvati, oni se ne bi mnogo ustručavali da me ubiju, da bi bili
spokojni u svom poslu i na miru, štono vele. Kakvo je to spokojstvo

254
najbolje mogu da ocene ljudi koji razumeju kako su spokojni oni
koji mogu da ubiju druge da bi od sebe otklonili opasnost.
Nisam bila stvorena za falsifikatora ni za konjokradicu, i lako
sam mogla da raskinem s ovom družinom. Ja sam kanda bila
naklonjena drugom delokrugu rada, pa ako je i u njemu bilo dosta
opasnosti, ipak on je meni više odgovarao, prvo stoga što je
zahtevao veću umešnost, i, drugo, zato što je pružao više
mogućnosti da se ispetljam ako bi iznenada iskrsla opasnost.
Otprilike u to vreme dobila sam i nekoliko poziva da stupim u
jednu provalničku družinu; ali ni to mi polje rada nije bilo po volji,
baš kao ni kovanje lažnog novca.
Ponudila sam se da sarađujem sa dvojicom muškaraca i
jednom ženom, koji su bili veštaci u krađi po kućama. Bila sam
voljna da okušam sreću, ali njih je već bilo troje, i nisu želeli da se
razdvajaju, a ja opet nisam volela da nas ima previše u grupi; i tako
nisam se udružila s njima, a oni skupo platiše svoj sledeći
poduhvat.
Naposletku sam se upoznala s jednom ženom koja mi je potom
često pričala kako je s uspehom poslovala na obali, te se udružih s
njom, i radnja nam je išla prilično dobro. Jednog dana nađosmo se
među nekim Holanđanima, kod sv. Katarine, gde smo bile došle
kao bajagi da kupimo nešto robe koja se tu na obali prodaje ispod
ruke. Bila sam dva ili tri puta u jednoj kući gde smo videli znatnu
količinu zabranjene robe, i moja je drugarica jednom odnela tri
trube holandske crne svile, koje je potom dobro unovčila, pa sam i
ja dobila svoj deo; ali ni u jednom pohodu koji sam sama preduzela
u tom delu grada nije mi se ukazala prilika da ma šta postignem, te
digoh ruke od toga, jer sam tamo odlazila tako često da ljudi već
počeše da podozrevaju.
Ovo me je malo omelo u poslu, te naumih da jurnem na štogod,
jer ne beh navikla da se tako često vraćam praznih ruku; i tako se
sutradan obukoh što sam lepše mogla i pođoh da se prošetam do
drugog kraja grada. Prošla sam pored Berze na Strendu, a da
pritom nisam imala ništa u vidu, kad najednom videh veliko
komešanje na ulici, i sav onaj narod, trgovci kao i drugi, stoji i
blene; šta li će to biti, pomislih, kad eto otud neke velike
255
vojvotkinje, pa uđe u Berzu, a narod veli, „Dolazi kraljica.” Ja na to
kročih u jedan dućan, leđima okrenuta tezgi, kao bajagi da
propustim svetinu, pa onda držeći na oku čipku koju je vlasnica
radnje pokazivala nekim gospođama koje behu pored mene, te dok
se ona i njena pomoćnica zamajaše gledanjem ko prolazi i kuda ide,
ja uhvatih priliku da strpam u džep jedan svitak čipke, i da lepo
iziđem iz dućana; tako je gospođa modiskinja dosta skupo platila
što je blenula za kraljicom.
Izišla sam iz dućana, pa pomešavši se sa svetinom, i kao nošena
njome, udaljila sam se pre nego što u radnji primetiše nestanak
čipke; i zato što nisam želela da budem praćena, dozvala sam jedna
kola, i zatvorila se u njima. Tek što sam to učinila, ugledah
modiskinjinu pomoćnicu i još pet ili šest drugih devojaka kako
izjuriše na ulicu i viču kao ustrašene. One nisu vikale „Drž’te
lopova!” jer niko nije bežao, ali dva tri puta čula sam reči „krađa” i
„čipka”, i videla sam kako žena krši prste i juri tamo-amo kao
sumanuta. Kočijaš koji me je prihvatio taman se peo na svoje
sedište, ali još nije bio sasvim gore, i konji još ne behu pošli, te sam
bila strašno nespokojna, i bila sam spremna da izbacim čipku kroz
otvor na kolima, koji se nalazio napred, taman iza kočijaša; ali na
moje veliko zadovoljstvo, posle manje od jednog minuta kola
pođoše, to jest, čim se kočijaš pope i viknu na svoje konje; tako me
on odveze, i spasoh svoj plen, koji je vredeo mal’ne dvadeset funti.
Sutradan nakinđurila sam se opet, ali obukla sam sasvim
drukčije ruho, i izišla sam u šetnju u istom pravcu, no nije mi se
ukazala nikakva prilika dok nisam došla u park Sent-Džems. Tu
sam videla mnogo otmenih dama kako šetaju Melom,13 a među
njima bila je i jedna mala frajlica, dvanaestogodišnja ili
trinaestogodišnja gospođica, sa sestrom, koja je možda imala oko
devet godina. Opazila sam da je ona veća imala na sebi lep zlatan
časovnik i bisernu ogrlicu, a za njima je išao lakej u livreji; ali kako
je uobičajeno da lakeji ne prate dame kad šetaju Melom, primetila

13
Mel (the Mall) je šetalište u parku Sent-Džems, u Londonu, u kojem je nekad
bila neka vrsta kuglane, paille-maille, otuda Pel Mel (Pall Mall), danas središte
londonskih klubova. — Prev.
256
sam da je lakej zaostao kad one stupiše na to šetalište, a starija
sestra reče mu da ih sačeka tu kad se budu vratile.
Kad sam čula da je tako otpustila lakeja, ja mu priđoh i upitah
ga ko je ta mala gospođica, i malo ćeretah s njim o tome kako je ona
manja milo dete, a kako će ona starija postati otmena i
gospodstvena, i kako je već sada prava damica i matorka; i ta mi
budalina odmah ispriča da je ona najstarija kći ser
Tomasa--, iz Eseksa, i da će biti velika mirazuša; da njena mati
još .nije doputovala u London, a da mala boravi kod gospođe ser
Viljema--, u njenom stanu u ulici Safok, i još mnogo koješta drugo;
da imaju jednu devojku i jednu ženu koje ih dvore, a sem njih na
raspoloženju su im ser Tomasova kola, kočijaš, lakej; i da se toj
mladoj gospođici pokorava cela porodica, i ovde i kod kuće; i još mi
je napričao sijaset drugih stvari, što je bilo sasvim dovoljno za
moju svrhu.
Ja sam bila dobro odevena, i kao ova mlada gospođica, imala
sam svoj zlatni časovnik; ostavila sam lakeja i sačekala sam dok se
ona jednom prošetala Melom i, vraćajući se, dolazila mi je u susret;
kad smo se srele, pozdravila sam je po imenu, titulišući je kao ledi
Beti. Upitala sam je da li je skoro imala vesti od svoga oca, kad će
njena gospođa majka doći u London, i kako je ona lično.
Govorila sam tako obavešteno o celoj njenoj porodici da ona
nije mogla ni posumnjati da nisam njihova prisna poznanica.
Upitala sam je zašto je izišla u šetnju a nije povela i gđu Čajm (tako
se zvala žena koja je bila u njihovoj službi) da se stara o gđici Juditi,
njenoj sestri. Onda sam uzela dugo da ćeretam o njenoj sestri: kako
je ona krasna mala gospođica, i upitala sam da li uči francuski, i još
hiljadu takvih stvarčica, kad odjednom pojavi se garda, i svet
pohrli da vidi kralja kako odlazi u Parlament.
Dame potrčaše i postaviše se duž ograde Mela, i ja pomogoh
mojoj gospođici da se popne na ivicu ograde, da bi mogla bolje da
vidi; onda uzeh malu i ;podigoh je sasvim gore; i tom prilikom tako
spretno otkačih časovnik sa prsa ledi Beti, da ona to ne primeti sve
dok se svetina ne raziđe i ona ne dođe do sredine Mela.

257
 Ja se oprostih u onoj gunguli, i rekoh kao u žurbi, „Draga ledi
Beti, pripazite na vašu sestricu.” Ali to učinih tako kao da se nerado
od nje rastajem, no ne mogu da se oduprem guranju svetine.
U ovakvim prilikama brzo nestaje gužve i prostor se raščisti
čim kralj prođe; ali kako uvek ima mnogo dotrčavanja i komešanja
baš kad kralj prolazi, to sam i ja, čim sam ostavila dve male gospo-
đice — pošto sam bez ikakve nezgode obavila svoj posao — pohrlila
među svetinu, kao da trčim da vidim kralja, i tako sve do kraja
Mela, pa kad kralj zamače za konjičku gardu, ja se uputih ka izlazu,
koji je onda vodio na Hejmarket, i tu uzeh kola, i uhvatih maglu; i
priznajem da još nisam održala svoju reč, naime, nikad nisam
otišla da posetim malu ledi Beti.
U jedan mah bila sam pomislila da ostanem sa ledi Beti dok ona
ne primeti nestanak časovnika, pa onda zajedno s njom da dignem
dreku oko toga, da je smestim u kola, i da se sa njom dovezem
njezinoj kući; jer izgleda da sam maloj bila vrlo mila, i tako ju je
obmanuo moj spretni razgovor o njenoj rodbini i svima članovima
porodice, da sam držala da bi lako bilo ići i dalje, pa ugrabiti bar i
bisernu ogrlicu; ali kad sam pomislila da iako možda dete ne bi
posumnjalo na mene, drugi bi to mogli da učine, i da bih bila
uhvaćena ako bi me pretresli, videla sam da će biti najbolje ako se
izgubim s ovim što imam.
Docnije sam slučajno saznala da je mala gospođica, kad je
opazila da joj je nestao časovnik, podigla veliku dreku u parku, i
slala je svoga lakeja na sve strane da pogleda ne bi li me našao, a
opisala me je tako savršeno da je on znao da je po sredi ista ona
osoba koja je s njim stajala i razgovarala i toliko se raspitivala o
njima; ali kad je ona došla do svoga lakeja da mu ispriča šta joj se
dogodilo, ja sam već bila daleko izvan njihovog domašaja.
Posle ovoga, imala sam još jedan neobičan doživljaj, posve
drukčije vrste nego ijedan dotad, i to u jednoj kockarnici blizu
Kovant-Gardena.
Videla sam tu nekoliko osoba kako ulaze i izlaze; i poduže sam
stajala u prilazu sa još jednom ženom, pa kad videh jednog
neobično nalickanog gospodina kako odlazi gore, ja ga oslovih,
„Molim vas, gospodine,” upitah, „je li ovde dozvoljen pristup
258
ženama?” — „Jeste, gospođo,” odgovori on, „dozvoljeno im je i da
igraju, ako izvole.” — „Tako sam i mislila, gospodine,” rekoh ja. A
na to on reče da će me uvesti, ako to želim; i tako pođoh za njim do
vrata, a on pogleda unutra pa reče, „Evo, gospođo, ovde su igrači,
pa izvol’te ako želite da okušate sreću.” Ja provirih unutra, pa
rekoh glasno mojoj drugarici, „Ovde su samo muškarci; neću da
reskiram.” Na to povika jedan od gospode, „Ne bojte se ništa,
gospođo, ovde su svi igrači pošteni; biće nam vrlo drago ako se
pridružite našoj igri, a slobodno vam je da priložite koliko izvolite.”
Na to pristupih malo bliže i osmotrih, a neki mi donesoše stolicu te
sedoh i gledah kako brzo kutija i kocka obilaze redom; onda rekoh
mojoj drugarici „Gospoda igraju u suviše krupne novce za nas;
hajde da idemo.”
Svi ti ljudi bili su vrlo ljubazni, a jedan gospodin uze da me
hrabri, pa reče, „Haj’te, gospođo, ako želite da okušate sreću, i ako
smete da se pouzdate u mene, jemčim vam da vas ovde niko neće
prevariti.” — „Da, gospodine,” rekoh, osmehnuvši se, „nadam se da
gospoda neće varati jednu ženu.” No ipak, još nisam htela da igram,
premda sam izvadila kesu da bi videli da nisam bez novaca.
Kad sam malo posedela, jedan mi gospodin reče, zadevajući
me, „Vidim, gospođo, da se bojite da reskirate; mene uvek služi
sreća kod žena, pa zato,. haj’te, igrajte za moj račun, ako već nećete
da igrate sami.” Ja mu rekoh, „Gospodine, bilo bi mi vrlo žao da
zbog mene izgubite,” ma da dodadoh, „i mene dosta služi sreća, ali
gospoda igraju u povelike novce, pa se ne usuđujem da reskiram.”
„E pa lepo,” reče on, „evo deset zlatnika, gospođo; igrajte za
moj račun”; te tako uzeh taj novac i počeh da igram, a on je samo
pratio tok igre. Stavljala sam po jedan, po dva zlatnika u jedan
mah, a kad kocka dođe do mog prvog suseda za stolom, gospodin
mi dade još deset zlatnika, i reče da odmah spustim pet, a kad
sused baci kocku, ovih se pet zlatnika udvostručiše. Moj se
gospodin sad ohrabri, i natera me da ja držim banku, što je bilo vrlo
smelo; međutim, držala sam banku sve dok mu nisam udvostručila
novce, i imala sam pregršt zlatnika u krilu.
Kad sam to najzad postigla, ponudila sam gospodinu da uzme
sve to zlato, jer ono je njegovo, i da igra sam, jer ja tobože ne
259
razumem dovoljno igru. On se na to nasmeja, i reče da ako čovek
ima sreće, nije važno da li razume igru ili ne razume, i da ne treba
da prekidam. Međutim, uzeo je petnaest zlatnika koje je bio
prvobitno uložio, i kazao mi je da igram sa ostatkom. Htela sam da
pogleda koliko imam, ali on reče, „Ne, ne; ne govorite mi ništa, ja
verujem da ste vi pošteni, a čovek sam sebe maleriše ako svaki čas
prebraja novce”; i tako sam nastavila da igram.
Znala sam da igram dosta dobro, iako sam se gradila nevična, i
igrala sam oprezno, to jest, gledala sam da dobro čuvam svoju
zalihu u krilu, a s vremena na vreme uzimala sam ponešto otuda i
sklanjala u džep, ali to sam činila vrlo pažljivo, da on ne vidi.
Igrala sam dugo za njegov račun, i veoma me je služila sreća; ali
poslednji put kad sam držala banku bili su pali krupni ulozi, no
smelo sam ih prihvatila sve, i držala sam banku dok nisam dobila
bezmalo osamdeset zlatnika, ali kad poslednji put bacih kocku,
izgubih više od polovine od toga; zato, bojeći se da ne izgubim sve,
ustadoh i rekoh, „Haj’te, gospodine, sad igrajte, molim vas, sami; ja
mislim da se na mene me možete požaliti.” On je želeo da još igram,
ali bilo je već pozno, i zamolila sam ga da me izvini. Predajući mu
novac, kazala sam mu da se nadam da će mi sada dozvoliti da
prebrojim, da bih videla koliko je dobio, i koliko sam mu bila srećne
ruke; i kad sam izbrojala, našla sam šezdeset i tri zlatnika.
„Bogme,” rekoh, „da maločas nije bilo onoga malera, zaradila bih
vam stotinu zlatnika.” Onda mu predadoh sav novac, ali on ne hte
da ga primi dok i sama ne bih uzela nešto, i reče mi da to učinim.
Odlučno sam odbila da ma šta uzmem sama; ako je on nauman da
mi štogod da, to treba da učini sam.
Kad ostala gospoda videše kako se pregonimo, oni povikaše,
„More, daj joj sve!” ali ja to odlučno odbih. Onda jedan od njih reče,
„Ta zaboga, Džeče, prepolovi to s njom; zar ne znaš da sa ženama
valja uvek biti najednako.” I tako, kratko rečeno, on podeli sa
mnom te novce, i ja stavih u džep trideset zlatnika, pored još
četrdeset i tri koje sam utajila od njega u toku igre, što mi je sad
bilo žao, kad se on pokazao tako široke ruke.
I tako, donela sam kući sedamdeset i tri zlatnika, da moja stara
upraviteljka vidi kako me služi sreća u kocki. Međutim, ona me je
260
svetovala da to više ne činim, i poslušala sam njen savet, i nikad
više nisam tamo otišla; jer znala sam, dobro kao i ona, da lako mogu
izgubiti to što sam dobila, kao i sve što imam, ako me jednom
obuzme kockarska strast.
Sreća se bila nasmejala na mene u tolikoj meri, i toliko sam bila
prokopsala, kao i moja upraviteljka, koja je uvek dobivala svoj tal,
da je ta stara gospođa doista počela da mi govori o tome da se treba
povući dok smo čitave, i da treba da budemo zadovoljne ovim što
smo stekle; ali ne znam kakva me je kob sada vodila, te sam tome
njenom savetu bila isto onako nenaklonjena kao što je ona bila
nekada kad sam to ja predlagala, i tako u zao čas odbacismo zasad
misao o tome i, kratko rečeno, postah još tvrdokornija i drskija
nego ikad ranije, a, sa uspeha koji sam imala u poduhvatima, moje
ime steče ozloglašenost čuvenih lopova.
Ponekad sam dopuštala sebi slobodu da istu ujdurmu odigram
dva puta, što nije bilo po propisu, ali ipak uspevala sam i tada; no
uglavnom gledala sam da se pojavljujem u novom vidu i obličju
kad god sam izlazila na ulicu.

261
 GLAVA XXVIII

Sad je bilo došlo ono godišnje doba kad ljudi odlaze na vašare i
putovanja, i kako gospoština mahom beše ostavila London, to su
Tanbridž, Epsom, i slična mesta bili puni sveta. Ali London je bio
opusteo, i naš esnaf to je pomalo osećao, kao uostalom i drugi; i
tako sam s jeseni pristupila jednoj družini koja obično svake
godine odlazi u Storbridž na vašar, a potom na vašar u Beri, u
Safoku. Nadali smo oe tamo krupnim poslovima, ali kad sam došla
i osmotrila stanje, odmah mi se stužilo; jer sem zavlačenja prstiju
u tuđe cepove, tu nije bilo ničega drugog što bi bilo vredno truda;
pa i kad bi se nešto upljačkalo, to nije bilo lako odneti, a nije bilo ni
onakve raznovrsnosti poslova naše struke, kao što je ima u
Londonu; sve što sam se na celom tom putovanju uvajdila nije bilo
bogzna šta: jedan zlatan časovnik na vašaru u Beriju, i jedan mali
zavežljaj platna u Kembridžu, što mi je i dalo povoda da ostavim to
mesto. To sam postigla pomoću jedne stare majstorije,
pomišljajući da će joj možda nasesti neki palanački trgovac,
premda ona u Londonu ne bi upalila.
Bila sam kupila u jednom dućanu, ne na vašaru nego u varoši
Kembridžu, finog holandskog platna, i još nekih stvari, otprilike za
sedam funti; onda sam kazala da mi tu robu pošalju u tu-i-tu
gostionicu, gde sam toga jutra bila uzela sobu kao da ću tu konačiti.
Kazala sam dakle platnaru da mi robu pošalje u taj-i-taj sat u
gostionicu u kojoj sam odsela, i da ću mu tada platiti. U ugovoreni
čas eto platnarevog šegrta s robom; međutim, bila sam postavila
pred vrata moje sobe jednu ženu iz naše družine, te kad sobarica
dovede ovo momče, ova joj reče da njena gospođa spava, no ako on
hoće neka ostavi stvari i dođe kroz jedan sat, jer gospođa će tada
zacelo biti budna, i moći će da dobije novac. On vrlo rado ostavi
zavežljaj i ode svojim putem, a otprilike posle pola sata moja
dvorkinja i ja iziđosmo iz gostionice, i te iste večeri iznajmih konja,
a uzeh i pratioca, pa odoh u Njumarket, a otuda poštanskim
kolima, koja ne behu sasvim puna, u Beri Sent-Edmunds, gde sam,
kao što već rekoh, mogla vrlo malo da se koristim svojim zanatom,
262
i samo u jednoj maloj palanačkoj operi uzeh zlatan časovnik od
jedne gospođe, koja ne beše samo nepodnošljivo vesela, već i
pomalo nakresana, što mi je znatno olakšalo posao.
Sa ovim malim plenom otputovala sam u Ipsvič, a odatle u
Heridž, gde sam se uputila u jednu gostionicu, kao da sam tek
prispela iz Holandije, ne sumnjajući da ću uloviti nešto među
strancima koji se tu iskrcavaju; no pokazalo se da u njih gotovo
nema stvari od vrednosti, sem onih koje drže u svojim kovčezima
i holandskim košarama, ali koje uvek čuvaju njihove sluge; ipak,
jedne večeri, lepo sam izvukla jedan kovčeg iz njihove sobe, dok je
sluga tvrdo spavao na postelji, valjda trešten pijan.
Moja soba nalazila se odmah do Holanđaninove, i kad sam s
velikom mukom odvukla taj teški kovčeg u svoju odaju, izišla sam
na ulicu da nađem načina da svoj plen odnesem. Dugo sam
tumarala, ali niti sam videla mogućnosti da kovčeg odnesem, niti
da gdegod sklonim stvari koje su u njemu, jer varošica je bila vrlo
mala, a ja u njoj potpuna tuđinka; i zato sam se uputila natrag u
gostionicu, naumna da kovčeg vratim onamo odakle sam ga uzela.
Upravo u tome trenutku čula sam jednog čoveka kako dovikuje
nekima da pohitaju, jer šajka će otploviti, nastaje oseka. Upitala
sam toga čoveka, „Kakva je to šajka, prijatelju?” — „Ipsvička šajka,
gospođo,” reče on. „A kada polazite?” upitah. „Ovoga časa,
gospođo,” reče on; „želite li vi možda u Ipsvič?” — „Da,” rekoh, „ako
možete da sačekate dok prenesem svoje stvari.” — „Gde vam se
nalaze stvari, gospođo?” upita on. „U toj-i-toj gostionici,” rekoh ja.
„Pa dobro, poći ću s vama, gospođo, da vam ih ponesem,” reče on
vrlo uslužno. „Onda, hajdemo,” rekoh ja, i povedoh ga sa sobom.
Svet u gostionici beše se veoma uskomešao, jer je brod iz
Holandije taman bio prispeo, kao i dvoja kola s putnicima iz
Londona, koji će drugim brodom u Holandiju, a ta kola će sutradan
odvesti u London putnike koji se tek behu iskrcali. U toj tišmi
dođoh u gostionicu i isplatih svoj račun, rekavši gostioničarki da
ću šajkom u London.
Te šajke su veliki brodovi, sa dobrim uređajem za prevoz
putnika iz Heridža u London; pa iako ih zovu šajke, što na Temzi
znači mali čamac sa jednim ili dvojicom veslača, ovi brodovi mogu
263
da prime dvadeset putnika, i deset do petnaest tona robe, i
podešeni su za morsku plovidbu. Sve sam to bila razabrala
prethodne večeri, raspitujući se o različnim načinima putovanja u
London.
Gostioničarka je bila vrlo ljubazna, ali, kad sam joj isplatila
račun, nju nekuda odazvaše i morala je brzo da se udalji, jer se cela
kuća beše uskomešala. I tako povedoh čoveka u svoju sobu, dadoh
mu kufer, ili kovčeg, jer ličio je na to, pokrih ga jednom starom
pregačom, i čovek ga odnese pravo na svoj brodić, a ja za njim, i
niko nas ne upita ni reči. Što se tiče pijanog sluge, taj Holanđanin
je još spavao, dok je njegov gospodar još bio dole za večerom, i
veselio se sa ostalom inostranom gospodom; i tako, ja lepo
otputovah s kovčegom u Ipsvič, i to po noći, a čeljad u gostionici
znala je samo to da sam heridžkom šajkom otputovala u London,
kao što bejah kazala gostioničarki.
U Ipsviču sam imala muke s carinicima, koji su zahtevali da
kufer, kako sam sad taj kovčeg nazvala, otvorim radi pregleda.
Kazala sam im da bih to vrlo rado učinila, ali da se ključ nalazi kod
mog supruga, koji još nije stigao iz Heridža; to sam kazala da im ne
bi izgledalo čudnovato ako bi u kuferu, kad ga otvore, našli da
stvari u njemu pre pripadaju muškarcu negoli ženi. I kako su oni
bespogovorno zahtevali da kufer bude otvoren, pristala sam da to
učine nasilno, to jest, da bravu razbiju, što nije bilo teško.
Nisu našli ništa što bi podlegalo carini, jer kufer je već ranije
bio pregledan; ali njihov pregled otkrio mi je, na moje veliko
zadovoljstvo, nekoliko stvari, naročito jedan smotuljak francuskih
pistola i holandskih dukatona14 ili dolara, a zatim dve vlasulje,
rublje, brijače, sapune, mirise, i druge stvari potrebne jednom
gospodinu, i sve su go smatrali da pripada mome mužu, i tako me
pustiše s mirom.
Bilo je vrlo rano jutro, još mrak, i nisam znala u kojem pravcu
da pođem; jer nimalo nisam sumnjala da će ujutru krenuti potera
za mnom, i da bih mogla biti uhvaćena sa tuđim stvarima kod sebe;

14
Srebrni novac, „talir", koji je bio u opticaju u raznim evropskim zemljama,
1600—1850 god., a čija je vrednost iznosila od 2,50 do 4,50 zlatnih dinara. — Prev.
264
zato sam naumila da preduzmem nove mere. Ušla sam slobodno u
Jednu gostionicu, sa svojim kuferom, kako sam ga nazvala, i kad
sam iz njega izvadila sadržinu, do same starudije nije mi bilo
nimalo stalo; ipak, predala sam ga gostioničarki, s molbom da
dobro pripazi na nj dok se ja ne vratim, i onda sam izišla na ulicu.
Kad sam došla u varoš i dosta poodmakla od gostionice,
namerila sam se na jednu staricu koja tek beše otvorila vrata svoje
kuće, upustila sam se u ćeretanje s njom, i uputila sam joj nasumce
mnogo pitanja o stvarima koje su bile daleko od mog smera i
namere; ali iz razgovora s njom razabrala sam položaj varoši, kao i
to da se nalazim u ulici koja vodi ka Hedliju, a da ta-i-ta ulica izlazi
na obalu, ta-i-ta vodi u središte varoši, i najzad, da ta-i-ta vodi ka
Kolčestru, pa prema tome londonski se drum nalazi na toj strani.
Brzo sam okončala razgovor s ovom staricom, jer želela sam
jedino da saznam koji je londonski drum, i udaljila sam se što sam
brže mogla; dabogme da nisam nameravala da idem pešice u
London ili u Kolčester, ali želela sam da se tiho udaljim iz Ipsviča.
Kad sam prepešačila dve do tri milje, naišla sam na jednog
prostog seljaka, koji se bio zabavio nekim ratarskim poslom, sad
ne znam čime, i postavila sam mu mnoga okolišna pitanja, a
naposletku sam mu kazala da idem u London, da su poštanska kola
bila tako puna da nisam mogla da dobijem mesto u njima, i upitala
sam ne bi li on znao da mi kaže gde bih mogla da iznajmim konja,
koji može da nosi dvoje, i jednog poštenog čoveka koji bi preda
mnom jahao do Kolčestra, a tamo bih možda uhvatila mesto u
nekim kolima. Božji dedak pogledao me je uozbiljeno, više od pola
minuta nije ni reči proslovio, a onda se počešao po ćupi i rekao,
„Konja, veliš, i to do Kolčestra, i da nosi dvoje? zašto da ne,
gospodarice, to je bar lako, blago nama, za dobre novce — konja
koliko hoćeš!” — „Razume se, prijatelju, da ću platiti,” rekoh ja, „ne
očekujem ništa zabadava:” — „Ono jest, gospodarice,” reče on,
„tako je, ama koliko si ti voljna da platiš?” — „Ne znam, prijatelju,”
rekoh ja opet, „kakve su vam cene ovde na selu, jer izdaleka sam;
no ako možeš da mi pribaviš konja, gledaj da to bude jevtino, a
dobićeš nešto za trud.”

265
 „Bogme, nema šta, to je pošteno rečeno,” reče seljak. — „Pa i
nije tako pošteno,” rekoh ja u sebi, „da ti znaš sve.” — „Pa eto,
gospodarice,” reče on, „imam ja konja koji može da nosi dvoje, i
mogu, vala, ako hoćeš, baš i ja da pođem s tobom.” — „Hoćeš li?”
upitah; „e vidim, bogami, da si pošten čovek; biće mi drago ako me
ti povedeš, i platiću ti što je pravo.” — „Pa dobro, gospodarice, onda
evo,” reče on, „ja mislim da je pravo, za koša i za mene, odavde do
Kolčestra, da mi platiš pet šilinga, jer teško da ću se pre mraka
vratiti kući.”
Kratko rečeno, najmila sam ovog poštenjakovića i njegovog
konja; ali kad smo došli do jedne varoši na drumu (ne sećam se više
kako se to mesto zove, ali na reci je), napravila sam se vrlo bolesna,
i kazala sam mome pratiocu da te noći ne mogu dalje da putujem,
no ako on hoće da ostane sa mnom, jer tuđinka sam u tome kraju,
platiću mu od sveg srca troškove konačenja.
To sam učinila zato što sam znala da će holandska gospoda i
njihove sluge biti na drumu toga dana, u poštanskim kolima ili na
konjima, a lako je bilo mogućno da me je onaj pijani bratac ili neko
drugi video u Heridžu, pa bi me mogao videti opet, a držala sam da
će posle jednog dana zadržavanja ta opasnost minuti, jer svi će oni
projezditi ranije.
Tu smo proveli celu noć, a sutradan nismo krenuli vrlo rano,
tako da je bilo skoro deset časova kad smo došli u Kolčester. Nisam
se malo obradovala kad sam videla varoš u kojoj sam provela toliko
prijatnih dana, i mnogo sam se raspitivala o dobrim starim
prijateljima koje sam nekad tuna imala, ali malo sam šta dobra
mogla da saznam; svi oni behu pomrli ili se raselili. Mlade
gospođice behu se udale i prešle u London; stari gospodin i stara
gospođa, moji rani dobrotvori, behu mrtvi; a što me je najviše
uzbudilo, mladi gospodin, moj prvi dragi, a potom moj dever, umro
je; ali iza njega ostala su dva sina, odrasli ljudi, i obojica se behu
preselili u London.
Otpustila sam svoga starca, i tri ili četiri dana ostala sam
insognito u Kolčestru, a onda sam se povezla u London teretnim
kolima, jer nisam htela da se izlažem opasnosti da me vide u
heridžkim poštanskim kolima. Ali nije mi bila potrebna tolika
266
opreznost, jer u Heridžu niko me nije poznavao sem one
gostioničarke; a kad se ima u vidu u kakvoj je žurbi ona bila, kao i
to da me je videla samo jedanput, i to pri svetlosti sveće, nije
verovatno da bi me ona ikad mogla poznati.

267
 GLAVA XXIX

Sad sam se vratila u London, pa iako mi je, zahvaljujući

poslednjoj pustolovini, slučajno pošlo za rukom da upljačkam
nešto krupnije, ipak mi više nije bilo do tumaranja i potucanja
kojekuda; i nikad više ne bih kročila u unutrašnjost čak i da sam se
bavila svojim zanatom do poslednjeg dana svoga života. Ispričala
sam upraviteljki istoriju moga putovanja; njoj se putovanje u
Heridž dosta svidelo, i dok smo između sebe razmatrale ove stvari,
ona je primetila da kradljivac, — budući stvorenje koje motri na
tuđe omaške i koristi se njima, te ako je dovoljno budan i marljiv,
mora uvrebati mnoge zgode i prilike, pa zato ona misli da kad je
neko tako izvrstan poslenik u svome zanatu kao što sam ja,
nemogućno je da ne uspe, ma kuda pošao.
U drugu ruku, svaki odeljak moje povesti, ako se valjano
razmotri, može biti koristan čestitom čoveku, i pružiti
odgovarajuće upozorenje svetu ove ili one vrste da se čuva od
sličnih prepada, da dobro otvori oči kad posluje sa svakojakim
neznancima, jer retko kad da nije po sredi nekakva zamka. Doista,
ostavljeno je razboru i sudu čitaoca da izvede pouku iz čitave moje
povesti; a ja nisam pozvana da pridikujem. Neka iskustvo jednog
stvorenja, skroz nevaljalog i bednog, bude skladište korisnih
obaveštenja i opomene onima koji čitaju.
Sada se primičem jednoj novoj vrsti života. Kad sam se vratila,
budući ogrubela od dugog prestupničkog života i nečuvenog
uspeha, nisam, kao što već rekoh, ni pomišljala da se okanem
zanata koji, ako je suditi po primeru drugih, ipak na kraju krajeva
vodi bedi i žalosti.
Bilo je to sledećeg Božića, uveče, kada sam, da okončam dug niz
nevaljalstava, izišla u varoš da vidim hoće li mi se pružiti kakva
zgoda; i prolazeći pored radionice nekog srebrenara u ulici Forster,
videla sam odista privlačljiv mamac, kome bi teško mogla da odoli
osoba moga zanimanja, jer u radionici nije bilo nikoga, a u prozoru
je bilo mnogo rasparenog srebrnog posuđa, kao i pored tezge

268
srebrenareve, koji je valjda bio zauzet poslom u drugom delu
radionice.
Ušla sam drsko u radionicu, i taman sam htela da spustim ruku
na jedan srebrni sud, a možda bih go i učinila i neprimećeno se
izgubila, — toliko je čeljad u radionici bila nemarna, — da nije neki
nametljivac iz kuće prekoputa, videvši me da sam ušla, a da u
radionici nema nikoga, dojurio preko ulice, pa i ne pitajući me šta
sam ni ko sam, ščepao me i stao da doziva ukućane.
Nisam bila dodirnula ništa u dućanu, i u magnovenju nazrevši
da neko trči preko ulice, imala sam toliko prisustva duha da snažno
udarim nogom o pod, i taman sam zaustila da zovnem, kad me je
taj čovek ščepao.
Međutim, kako sam uvek imala najviše hrabrosti kad sam bila
u najvećoj opasnosti, to sam, kad me je taj uhvatio, kazala
dostojanstveno da sam došla da kupim pola testeta srebrnih
kašika; a na moju sreću taj je srebrenar i sam prodavao svoje
rukotvorine, a nije ih izrađivao samo za druge trgovine. Na ove
moje reči čovek se nasmejao, i, da bi uvećao vrednost usluge koju
je učinio svome susedu, tvrdio je da sam došla da kradem, ne da
kupujem; a kad se napolju sabrala gomila sveta, ja rekoh
sopstveniku, koji i sam dođe odnekud iz susedstva, da ne vredi
dizati galamu i ovde raspravljati o ovom slučaju; kad taj čovek tuna
tvrdi da sam došla da kradem, on to mora i da dokaže, pa zato
molim da, bez daljih reči, pođemo pred sudiju; jer videla sam da
treba da budem osiona prema čoveku koji me je bio uhvatio.
Doista, sopstvenik i njegova žena nisu bili tako žestoki prema
meni kao ovaj njihov sused; i čovek mi je kazao, „Gospođo, vi ste
mogli ući u radionicu i u dobroj nameri, — ko će to sad znati? — ali
zar vama ne izgleda opasno ulaziti u ovakvu radionicu kao što je
moja, kad vidite da u njoj nema nikoga? i ja ne mogu sada da
budem tako nepravičan prema svome susedu, koji se pokazao tako
prijateljski, i da ne priznam da je njegov postupak bio razložan.;
premda, sve u svemu uzev, ne vidim da ste pokušali štogod da
prisvojite, i doista ne znam šta da radim.” Ja sam zaintačila da
pođemo pred sudiju, pa ako se pokaže da sam imala ma kakvu

269
nepoštenu nameru, ja ću se rado pokoriti presudi, ali akoli ne,
očekujem odštetu.
Baš dok smo bili u reči o tome, i gomila sveta bila se načetila
pred vratima, naiđe tuda ser T. B., gradski odbornik i sudija, pa
srebrenar, kad ču da je to on, zamoli njegovo gospodstvo da uđe i
presudi naš spor.
Srebrenar je, moram priznati, prikazao događaj vrlo pravično i
odmereno, dok je njegov sused, onaj što me je zgrabio, uneo u svoj
prikaz mnogo žestine i budalaste srdžbe, što je meni išlo u prilog.
Kad je došao red da ja govorim, kazala sam njegovom gospodstvu
da sam tuđinka u Londonu, budući da sam tek doputovala sa
severa; da stanujem tu-i-tu, i da sam, prolazeći ovom ulicom,
svratila u kujundžinicu da kupim pola testeta kašika. Sreća je htela
da sam u džepu imala jednu staru srebrnu kašiku, koju izvadih, pa
rekoh da nosim tu kašiku da bih prema njoj kupila još pola testeta
novih, koje treba da se slažu sa kašikama koje imam kod kuće u
unutrašnjosti; a kad sam videla da u radnji nema nikoga, udarila
sam vrlo jako nogom o pod, da bi me ljudi čuli, i glasno sam se
javila; tačno je da je u radnji bilo rasturenog srebra, ali niko ne
može reći da sam makar šta dodirnula; tačno je i to da je neki čovek
dojurio sa ulice u radnju, i besomučno me napao baš u trenutku
kad sam dozivala domaće; a ako je on zaista nameravao da svome
susedu učini neku uslugu, trebalo je poizdalje da tiho motri, i da
vidi da li ću štogod dirnuti, pa u tome slučaju da me uhvati na delu.
„To je sasvim tačno,” reče g odbornik, i obraćajući se onome koji
me je sprečio, upita ga je li tačno da sam udarala nogom o pod? On
reče da jeste, da jesam udarala, ali to sam mogla učiniti zato što je
on naišao. „A ne,” reče odbornik, upadajući mu u reč; „neće biti
tako, vi sad protivrečite sebi; jer maločas ste rekli da vam je ona
bila okrenuta leđima kad ste ušli u radnju, i nije vas videla dok je
niste zgrabili.” Dakle tačno je da su mi leđa delimice bila okrenuta
ulici, no kako moj zanat zahteva da mi oči lete na sve strane, ja sam
ga doista u magnovenju nazrela kad je pretrčao preko ulice,
premda on to nije opazio.
Posle potpunog saslušanja, odbornik izrazi svoje mnenje da je
sused pogrešio, i da sam ja nevina, a s tam se složiše i srebrenar i
270
njegova žena, te mene tako pustiše; ali kad sam htela da pođem, g
odbornik reče, „No stanite, gospođo! ako ste nameravali da kupite
kašike, nadam se da zbog ove greške ovaj moj prijatelj neće izgubiti
mušteriju.” Ja rado odgovorih, „Neće, gospodine; kupiću kašike
ipak, ako majstor bude imao robu prema uzorku koji sam donela,”
i srebrenar mi pokaza kašike od istovetne vrste. I tako on izmeri
na vagi kašike, i račun iziđe na trideset i pet šilinga, te izvadih kesu
da mu platim, a imala sam u njoj dvadesetak zlatnika, jer uvek sam
pri sebi imala takvu svotu novca, za svaki slučaj, i to se u više
prilika, kao i sada, pokazalo korisno.
Kad g odbornik vide moj novac, on reče, „E, gospođo, sad vidim
da vam je bila nanesena nepravda, i zato sam vas i nagovarao da
kupite kašike, i sačekao dok ste ih kupili, jer, da niste imali novaca
da platite za njih, posumnjao bih da niste ušli u radnju radi
kupovine, jer svet koji dolazi sa onom namerom za koju ste vi bili
optuženi, retko kad ima mnogo zlata po džepovima, kao što vidim
da vi imate.”
Osmehnula sam se, i kazala sam njegovom gospodstvu da
izlazi da za njegovo dobro mišljenje dugujem nešto i mome novcu,
ali nadam se da on uviđa da je opravdano i ono mišljenje koje je
maločas o meni dao. On reče da uviđa, ali da ga je ovo utvrdilo u
njegovom mnenju, i potpuno je uveren da mi je bila nanesena
uvreda. I tako sam se lepo ispetljala iz jedne nezgode u kojoj sam
se našla na rubu propasti.
Samo tri dana posle ovoga, nimalo poučena minulom
opasnošću, kao što je to nekad bivalo, a još uvek baveći se veštinom
koju sam tako dugo upražnjavala, ušla sam u jednu kuću čija su
vrata bila otvorena, i, držeći da to činim neprimećeno, uzela sam
dve trube teške svile, one što je zovu brokatom, veoma skupocene.
To nije bila trgovina u kojoj se prodaju svilene tkanine, niti
magacin takve robe, nego privatna kuća za stanovanje, u kojoj je
kanda živeo neki čovek koji je, kao mešetar ili samsar, prodavao
robu trgovcima za račun tkača.
Da ne duljim sa crnim delom ove povesti, napale su me dve
žene koje kidisaše na mene razjapljenih usta baš kad sam izlazila
na vrata, pa me jedna povuče natrag u sobu, dok druga zatvori
271
vrata preda mnom. Da je bilo mogućno, pridobila bih ih lepim
rečima, ali za to nije bilo prilike, jer ni dva ognjena zmaja ne bi
mogla biti pomamnija; cepale su mi haljine, zlostavljale su me, i
urlale su, kao da će me ubiti; onda dođe gazdarica, a za njom gazda,
i svi izbezumljeni.
Uputila sam gospodaru vrlo pokorne molbe, kazala sam mu da
su vrata bila otvorena, i da je ona svila predstavljala za mene
iskušenje, da sam sirota i jadna, a siromaštvu mnogi ne mogu da se
odupru, i molila sam ga, sa suzama u očima, da se sažali na mene.
Gazdarica je bila ganuta, i sklona da me pusti, i bezmalo je
pridobila za to i svoga muža, ali one dve aspide behu samovlasno
otrčale i dovele redara, te gospodar reče svojoj ženi da se sad
natrag ne može, već da ja moram pred sudiju, jer bi i sam mogao
imati neprilika ako bi me pustio.
Kad sam videla redara bila sam kao gromom pogođena, i činilo
mi se da će me zemlja progutati. Padala sam u nesvest, i ljudi su
zaista pomišljali da ću izdahnuti, a gazdarica se opet zalagala za
mene, i molila je svoga muža da me pusti, kad ih već nisam ničim
oštetila. Ja sam ponudila da platim one dve trube, ma kolika bila
njihova cena, iako ih nisam odnela, i obrazlagala sam gazdi da kad
on uistinu nije ničim oštećen i ima svoju robu, bilo bi svirepo da
me tera u smrt, i da krv moja padne na njegovu dušu samo zato što
sam pokušala da mu nešto uzmem. Kazala sam i redaru da ja nisam
obila vrata, niti sam ma šta odnela; a kad su me izveli pred sudiju,
branila sam se da nisam provalila vrata da bih ušla unutra, niti da
sam ma šta iznela napolje, i sudija je bio sklon da me pusti; ali kad
je ona aspida, koja me je prva zaustavila i povukla natrag, potvrdila
da sam pokušala da iziđem s robom, a da me je ona zadržala i
povukla natrag, sudija je izdao naređenje da me stave u pritvor, i
odveli su me u Njugejt, tu kuću užasa! Krv se ledi u meni kad se
samo pomene to ime; ime kuće u kojoj je toliko mojih drugova bilo
zatvoreno, i iz koje su bili odvedeni do kobnoga drveta; kuće u
kojoj je moja majka tako teško patila, u kojoj sam ja došla na ovaj
svet, i iz koje se nisam nadala spasenju, sem putem koji je vodio
kroz beščašćenje i smrt: jednom reči, kuće koja me je tako dugo
čekala, a od koje sam ja tako dugo, i tako vešto i uspešno, bežala.

272
 GLAVA XXX

Sad sam doista bila jadna i čemerna; nemogućno je da opišem

užas moje duše kad su me prvom doveli amo, i kad sam pogledala
oko sebe i videla sve strahote te jezive kuće. Sebe sam smatrala
izgubljenom, i držala sam da mi preostaje da mislim još samo o
tome da ću se rastati s ovim svetom, i to na najbeščasniji način:
paklena dreka, urlanje, psovka i žagor, smrad i prljavština, i sve
grozote koje sam tamo videla, udružili su se da bi toj kući dali
znamenje samoga pakla, i da bi ličila na neku vrstu prilaza u nj.
Sad sam prekorevala sebe što sam se oglušila o sve one savete
koje mi je, kao što već rekoh, upućivao moj sopstveni razum, kao i
osećanje materijalne obezbeđenosti, i svest o mnogim
opasnostima koje sam prebrodila, — oglušila se, velim, i odbila ih
sve, prekaljena u mislima protiv svakog osećanja straha. Činilo mi
se da me je neka neizbežna sudbina gonila ka ovom nesrećnom
danu, i da ću sada na vešalima ispaštati sva svoja zlodela; da sad
krvlju svojom treba da zadovoljim pravdu, i da je kucnuo poslednji
čas i moga života i mog nevaljalstva. Ovakve misli rojile su se
pometeno u mome umu, i tuga i očajanje behu me skolili.
Onda sam se iskreno kajala za sav svoj život u prošlosti, ali to
kajanje nije me utešilo, nije me uspokojilo, nije, ni najmanje, jer,
kao što sam govorila sebi, to je ono kajanje koje dolazi kad je čovek
već lišen mogućnosti da tvori zlo. Izgledalo je da se ne žalostim što
sam počinila takva zlodela, i grešila protiv Boga i svoga bližnjeg,
već zato što ću biti kažnjena za to. Bila sam pokajnica, činilo mi se,
ne zato što sam grešila, već zato što ću morati da ispaštam, a to je,
u mojim sopstvenim mislima, lišavalo moje pokajanje svake utehe.
Po dolasku u tu užasnu kuću, nisam spavala nekoliko dana ni
noći, i donekle radovala bih se da sam tuna mogla umreti, premda
ni na umiranje nisam gledala onako kako bi trebalo gledati; doista,
moju uobrazilju ništa nije ispunjavalo većim užasom nego baš ta
kuća, ništa mi nije bilo mrskije nego društvo u njoj. Oh, da sam bila

273
upućena ma gde drugde na svetu, samo ne u Njugejt, smatrala bih
se srećnom!
A zatim, kako su likovale nada mnom one oguglale bednice
koje su dospele tamo pre mene! Šta! G-đa Flanders stigla u Njugejt
naposletku? Šta! G-đa Meri, gđa Moli, a posle toga prosto: Mol
Flanders! Mislile su da mi đavo pomaže, rekoše, da tako dugo
vladam; očekivale su me tu već pre mnogo godina, rekoše, i eto,
jesam li došla naposletku? Onda su se rugale mojoj potištenosti,
poželele mi radost i dobrodošlicu, sokolile me i govorile mi da
budem hrabra a ne tako pokunjena, jer stvari možda ne stoje tako
rđavo kao što ja strahujem, i tome slično; onda su poručile rakiju, i
pile su u moje zdravlje, ali i na moj račun, jer rekoše mi da sam tek
prispela u kolegijum, da upotrebim njihovu reč, i zacelo imam u
džepu novaca, a oni nemaju ništa.
Upitala sam jednu iz ove družine koliko je vremena provela
tuna. Četiri meseca, kazala je. Upitala sam je kako joj je ova kuća
izgledala kad je prvi put došla amo. Baš tako kao što i meni sada
izgleda, kazala je, grozna i užasna; mislila je da je u paklu, „i čini mi
se još uvek sam u njemu,” dodala je, „ali sad mi sve ovo izgleda
prirodno, i više se ne sekiram zbog toga.” — „Valjda zato,” rekoh ja,
„što vama ne preti nikakva opasnost od onoga što sledi?” — „Ah,
ne,” reče ona, „tu se zacelo varate, jer ja sam osuđena, samo uložila
sam molbu, pozivajući se na trudnoću, ali nisam noseća baš kao ni
sudija koji me je osudio, i očekujem da budem prozvana prilikom
sledećeg sudskog zasedanja.” Ovo „prozivanje” je osnaživanje
pređašnje presude, kad je nekoj ženi izvršnost kazne bila odložena
zbog trudnoće, pa se pokazalo da ona nije noseća, ili, ako je bila
noseća, to je stanje prestalo posle porođaja. „Pa dobro,” rekoh ja,
„zar možete da budete tako spokojni?” — „Eh, šta ja tu mogu,” reče
ona; „i šta vredi žalostiti se? Ako me obese, onda je svemu kraj, i
nema me.” Onda ode poigravajući, i pevušeći pritom sledeći
proizvod njugejtske duhovitosti:

Ako visim, čujte, žene,

274
 oglasiće zvono mene;15
tad će vaša jadna Džena
biti samo — uspomena.

Ovo pominjem zato što je vredno da apsenici, koje bi odsada

ista zla sreća zadesila te pali u tu strašnu njugejtsku apsanu, znali
kako vreme, nevolja, i opštenje sa tamošnjim nesrećnicima čine
svoje, i ta kuća postaje im obična; kako se naposletku mire sa onim
što ih je isprva najvećma užasavalo, i u svojoj bedi drsko su veseli
i razdragani, baš kao da im je sve potaman.
Ne mogu reći, kao što čine neki, da ovaj đavo nije tako crn kao
što ga slikaju; jer zaista, nikakve boje ne mogu verno da predstave
tu kuću, niti živa duša, sem patnika koji su tu boravili, može tačno
da zamisli njen izgled. No kako pakao može postepeno da postane
tako prirodno boravište, i ne samo podnošljivo nego čak i prijatno,
pojmljivo je samo onima koji su to iskusili, kao što sam ja.
Iste one noći kad su me sproveli u Njugejt, obavestila sam o
tome moju staru upraviteljku, koja se — to možete verovati —
mnogo iznenadila, i provela je mal’ne isto tako rđavu noć van
zatvora, kao i ja u zatvoru.
Sledećeg jutra došla je da me vidi; činila je sve što je mogla da
me uteši, ali uvidela je da je to beskorisno; ipak, tonuti pod
teretom, kao što je kazala, znači samo uvećati teret; i odmah se
latila svih sredstava da spreči posledice kojih smo se plašile, i prvo
je pronašla one dve opajdare koje su me uhvatile. Trudila se da ih
odobrovolji, uveravala ih je, nudila im novac, i, jednom reči,
pokušavala je na sve mogućne načine da spreči pokretanje sudskog
postupka; jednoj od tih žena ponudila je sto funti da ostavi svoju
gospodaricu, i da se ne pojavljuje kao svedok protiv mene, ali ova,
iako samo služavka sa platom od tri funte godišnje, ili tako
otprilike, odlučno je to odbila, a odbila bi, kao što reče moja
upraviteljka, da joj je ponudila i svih pet stotina funti. Upraviteljka

15
Jedno zvono crkve sv. Grobnice, koja se nalazi u ulici Njugejt, u Londonu, u
blizini nekadašnjeg zloglasnog zatvora, oglašavalo je, sve do 1890, svako
pogubljenje u Njugejtu. — Prev
275
je onda skolila onu drugu; ta nije bila tako tvrda srca kao oma prva,
i katkad je izgledala sklona milosrđu; ali ona prva zloća nije se dala
ni opepeliti, nego je čak zapretila upraviteljki da će je zatvoriti
zbog pokušaja podmićivanja svedoka.
Onda se obratila vlasniku, to će reći čoveku čija je roba bila
ukradena, a naročito njegovoj supruzi, koja je otpočetka bila
sklona da se sažali na mene; gospođa je i sad bila isto tako
raspoložena, ali njen je suprug izjavio da je obavezan da me tera na
sud, jer bi se u protivnom sam ogrešio o sudske propise.
Upraviteljka je vlasniku obećala da će naći prijatelje koji će
predmet baciti u akta, — kako oni tamo to zovu, — i da on neće
imati nikakvih neprijatnosti; ali bilo je nemogućno uveriti ga da
mu ne preti nikakva opasnost pod milim bogom ako se ne pojavi
kao moj tužitelj; i tako, imala sam tri svedoka protiv sebe, vlasnika
i njegove dve služavke; a to će reći, verovala sam isto tako
pouzdano Da ću biti osuđena na smrt, kao što sam verovala da sam
živa, i ostalo mi je bilo da mislim jour samo o umiranju. Kao što
sam već rekla ranije, truo je bio temelj na kojem je trebalo da
zidam, jer sve moje kajanje izgledalo mi je da dolazi samo usled
straha od smrti; nije to bilo iskreno pokajanje zbog opakog života
kojim sam živela, i koji me je doveo u ovu bedu, niti zbog toga što
sam sagrešila svome Tvorcu, pred kojim sam se odjednom obrela
da mi bude sudija.
Živela sam tu mnogo dana u najvećem užasu; smrt mi je, tako
reći, bila pred očima, i danima i noćima nisam mislila ni o čemu
drugom doli o vešalima i omčama, zlim duhovima i đavolima;
rečima se ne može izraziti na kakve sam muke bila vrgnuta,
između strašnih priviđenja smrti, i užasa sopstvene savesti, koja
me je korela zbog mog groznog života u prošlosti.
Njugejtski sveštenik došao je k meni, i govorio mi je malo na
svoj način, ali sve njegovo bogoslovlje izlazilo je na to da treba da
priznam svoj zločin, kako je on to nazvao (premda nije znao zbog
čega sam zatvorena), da ništa ne smem da prećutim, i tome slično,
jer bez toga, reče on, Bog mi nikad neće oprostiti; i tako, malo je šta
celishodnoga rekao, pa mi nikakvu utehu nije ni pružio; a zatim,
bilo je tako nemilo ujutru slušati tog jadnog stvora kako mi
276
propoveda i svetuje da se ispovedim i pokajem, a u podne gledati
ga pijana od rakije, pa mi taj čovek postade gnusan, a postepeno i
njegova nauka zbog njega; i zato ga zamolih da me više ne
uznemirava.
Ne znam kako se to dogodilo, ali zahvaljujući neumornom
zalaganju moje vredne upraviteljke, optužba nije protiv mene bila
iznesena prilikom prvog zasedanja, mislim pred veliku porotu u
Gildholu; tako, imala sam pred sobom još jedan mesec ili pet
nedelja, a bez sumnje trebalo je da to primim kao rok koji mi je dat
za razmišljanje o onome što je bilo, i za pripremanje za ono što
dolazi. Trebalo je to da smatram kao vreme koje mi je dato za
kajanje, i upotrebila sam ga tako, ali kajanja nije bilo u meni.
Žalostila sam se, kao što već rekoh, što sam u Njugejtu, ali malo sam
znakova kajanja osetila u sebi.
Naprotiv, kao što se voda u pešterama planinskim skameni, i u
kamen pretvara sve ono na šta polako kaplje, tako je i neprestano
opštenje sa ovakvim čoporom paklenih kuja imalo na mene isto
ono dejstvo koje ima i na druge ljude. Pretvorila sam se u kamen;
prvo sam postala tupa i neosetljiva, onda beslovesna i surova, i
naposletku luda i bezumna kao i ma koja od njih; ukratko, toliko
sam se srodila s tom kućom, i dobro se u njoj snalazila, kao da sam
u njoj prvi put sveta ugledala, kao što vaistinu i jesam.
Jedva je mogućno zamisliti da je naša priroda kadra da postane
toliko izopačena, te da smatramo poćudnim i prijatnim ono što je
samo po sebi najpotpunija beda. Eto, mislim da je jedva mogućno
pomenuti okolnosti koje bi bile gore od onih u kojima sam se ja
nalazila: bila sam jadna i očajna, koliko god to može da bude neko
ko je živ i zdrav, i uz to ima novaca da mu se nađe, kao što sam ja
imala.
Imala sam tovar greha na sebi, dovoljan da satre svako
stvorenje kome je ostalo iole sposobnosti mišljenja, a svesno je
sreće ovoga života, ili ispaštanja u onom drugom. Bila sam istina
pomalo skrušena u početku, ali nisam osećala kajanje; a sada nisam
osećala ni skrušenost ni pokajanje. Bila sam optužena za zločin koji
se kažnjava smrću; dokazi protiv mene bili su tako očevidni da od
njih nisam mogla ni dr se branim. Tukla me je glasina stare
277
prestupnice, i mogla sam da očekujem samo smrt, a ni mislima o
bekstvu nisam se zanosila; a ipak moju je dušu bila obuzela neka
čudna obamrlost. Ni muka, ni strah, ni tuga nisu me morili; ono
prvo zaprepašćenje bilo je nestalo; osećala sam se, mogu istinu
reći, ni sama ne znam kako; moja čula, moj razum, štaviše, moja
savest, bili su zaspali; moj je život u toku četrdeset minulih godina
bio grozan splet nevaljalstava, kurvarstva, preljubništva,
rodoskrvnjenja, laganja, krađe; jednom reči, sem ubistva i izdaje,
nema toga čime se nisam bavila od svoje osamnaeste, ili tako
otprilike, pa do šezdesete; a sada je došla beda ispaštanja, a pred
vratima me je čekala sramna smrt; pa ipak, nisam bila svesna svoga
stanja, nije bilo misli o raju i paklu, bar ne takvih koje bi ustrajale
duže nego trenutan, letimičan dodir, kao ubod ili bol koji se javi i
onda umine. Nisam imala svesti ni da molim božju milost, a doista
ni da mislim na nju. I ovim sam, čini mi se, dala kratak opis
najpotpunije bede na ovome svetu.
Sve moje misli koje su me užasavale behu iščezle, strahote toga
zatvora postale su mi obične, i buka i metež u njemu nisu mi
smetali, baš kao ni onima koji su ih podizali; jednom reči, postala
sam obična njugejtska ptica, zla i besomučna kao i ma koja od tih
žena tuna; štaviše, jedva sam zadržala štogod od navike i običaja
uljudnosti i lepog ponašanja, koji su se sve do sada isticali u mome
opštenju sa svetom; toliko sam bila nisko pala da nimalo nisam
ličila na ono što sam nekad bila, već je izgledalo da sam uvek bila
to što sam sada.
Usred ovog otupelog dela mog života doživela sam još jedno
iznenađenje, koje mi je malo vratilo ono osećanje što se zove tuga,
a koje je doista bilo zamrlo u meni. Kazali su mi jedne noći da su
dovedena u zatvor, pozno prethodne noći, tri razbojnika koji su
izvršili neku pljačku, čini mi se negde na Haunslo-Hitu, a narod ih
je gonio do Aksbridža, gde su, posle hrabrog otpora koji su pružili,
i u kojem je ranjeno više seljana, a neki su i ubijeni, svi pohvatani.
Ne treba se čuditi što smo sve mi apsenice želele da vidimo tu
hrabru, vrsnu gospodu, o kojoj se govorilo da su nadmašili svoje
drugove, a naročito zato što se čulo da će ih ujutru premestiti u

278
„presjard”,16 pošto su dali novaca upravniku zatvora, da bi dobili
bolje prostorije. I tako mi žene postavismo se na zgodno mesto, da
bismo ih zacelo videle; ali ništa na svetu ne može da izrazi moje
iznenađenje i zaprepašćenost, kad u prvome čoveku koji naiđe
prepoznah moga muža iz Lankašajera, onog istog s kojim sam
onako lepo poživela u Dansteblu, onog istog koga sam potom
videla u Brikhilu, kad sam se bila udala za mog poslednjeg muža,
kao što sam već ispričala.
Zanemela sam kad sam ga videla, i nisam znala šta da kažem ni
šta da radim; on mene nije poznao, i to mi je bila sva uteha u tome
času: ostavila sam svoje druge, i povukla sam se u osamu koliko je
to bilo mogućno u ovakvoj kući, i dugo sam i gorko plakala. „Avaj
mene, nesrećnice,” rekoh, „koliko li sam siromašaka ojadila! koliko
li očajnika predala đavolu!” Sve nedaće ovoga gospodina upisala
sam sebi u greh. On mi je bio kazao u Česgeru da ga je ono venčanje
upropastilo, i da je zbog mene njegovo stanje postalo očajno; jer,
verujući da ja donosim veliki miraz, on se bio zadužio preko svojih
mogućnosti; kazao mi je i da će stupiti u vojsku, da će se latiti
puške, ili da će kupiti konja i gorom jezditi, kako je on to nazvao;
pa iako mu ja nikad nisam kazala da nosim miraz, i nisam ga lično
obmanula, ipak, podržavala sam to uverenje, i prema tome ja sam
bila prvobitni uzročnik zla u koje je zapao.
Zbog svoje neočekivanosti, ovaj se susret samo još dublje
zarezao u moj um, i bio je povod detaljnijih razmišljanja nego što
su me ikad skolila. Tugovala sam danima i noćima, tim više što sam
čula da je on vođ razbojničke družine, i da je počinio mnoge pohare;
da su Hajnd,17 Hvitni, Zlatni Farmer, upoređeni s njim, obične
budale; da će ga zacelo obesiti, pa makar više ne bilo ljudi u zemlji;
i da će ga teretiti veliki broj svedoka.

16
Jedno odeljenje tako nazvano u nekadašnjem njugejtskom zatvoru. — Prev.
„Rečnik nacionalne biografije" pominje Džemsa Hajnda rojalistu i razbojnika,
17

koji je, preobučen u ženske haljine, pobegao iz zatvora, 1648, borio se u vojsci
Čarlsa III, u bici kod Vustera, 1651, a iste godine uhvaćen u Londonu i obešen
zbog veleizdaje. — Prev.
279
 Bila me je ophrvala tuga za njim; moj sopstveni položaj, u
upoređenju s ovim, nije me mnogo brinuo, i obasipala sam sebe
prekorima zbog njega. Jadikovala sam nad svojom nesrećom, i nad
propašću koja njega čeka, i to u tolikoj meri da mi sad više ništa
nije prijalo kao ranije, i one prve misli koje sam imala o svom
groznom životu počele su opet da mi se vraćaju; i sa njihovim
povratkom, vratilo se isto tako i moje gnušanje prema ovoj kući, i
prema načinu života u njoj; jednom reči, bila sam se potpuno
promenila i postala druga osoba.
Dok sam bila pod uticajem te žalosti za njim, saznah da će
prilikom sledećeg zasedanja velike porote biti iznesena optužba
protiv mene, i da će mi se suditi na život ili na smrt. Moja se narav
već bila malo stišala, ona nesrećna drskost koju sam stekla bila je
jenjala, i osećanje krivice počelo je da mi prodire u svest. Kratko
rečeno, počela sam da mislim, a misliti zaista znači istinski
napredovati iz pakla u raj. Sve ono tvrdokorno i beslovesno stanje
duše, o kojem sam toliko govorila, samo je odsustvo mišljenja; a
onaj ko nađe svoju misao, nalazi sebe.
Velim, čim sam počela da mislim, prvo mi se oteo vapaj,
„Gospode! šta će biti od mene. Biću osuđena, to je izvesno, i ne čeka
me ništa drugo doli smrt!
Prijatelja nemam; šta da radim? Zacelo, biću osuđena!
Gospode, smiluj mi se! Šta će biti od mene?” Ovo je bila žalosna
misao, reći ćete, s obzirom da je bila prva od te vrste koja se posle
tako dugog vremena pokrenula u mojoj duši, pa čak ni nju nije
izazivalo ništa drugo doli strah od onoga što dolazi; u svemu tome
nije bilo ni trunke iskrenog kajanja. Međutim, bila sam strašno
potištena, i neutešna u najvećem stepenu; i kako nisam imala
nijednog prijatelja kome bih saopštila svoje crne misli, to su mi one
toliko pritiskale dušu da sam se po nekoliko puta dnevno
onesvešćivala i ležala u neznani. Poslala sam po svoju staru
upraviteljku, i ona mi se, da kažem što je pravo, pokazala pravi
prijatelj. Prevrnula je svaki kamen ne bi li sprečila veliku porotu
da podnese tužbeni predlog. Pohodila je meke porotnike govorila
je s njima, trudila se da kod njih stvori povoljno raspoloženje
prema meni, pošto ništa iz kuće nije bilo odneseno, ničija vrata
280
nisu bila provaljena, itd.; ali sve to nije pomoglo; one dve žene
zaklele su se da su me uhvatile na delu, i protiv mene je podnesena
tužba zbog krađe i provalništva.
Obeznanila sam se kad su mi saopštili vest o tome, a kad sam
došla k sebi, mislila sam da .ću umreti od jada. Moja upraviteljka
pokazala se prema meni kao rođena majka; žalila me je, plakala je
sa mnom i nada mnom, ali nije mi mogla pomoći; i, da bi užas bio
veći, u celoj kući govorilo se samo o tome da ću biti pogubljena.
Mogla sam da čujem kako među sobom često govore o tome, i da
vidim kako klimaju glavom, i kažu da im je žao, i tome slično, kao
što je to već obično u toj kući. Ipak, niko mi nije prišao da bi mi
saopštio svoju misao, ali naposletku priđe mi, iz sopstvenih
pobuda, jedan od čuvara i reče, s uzdahom, „Ele, gđo Flanders, vaše
je suđenje u petak” (tada je bila sreda); „šta vi sad nameravate da
preduzmete?” Pobledela sam kao krpa, i kazala sam, „To samo Bog
zna; ja zaista ne znam.” — „Bogme,” reče on, „neću da vas
zavaravam; najbolje će biti da se pripremite za smrt, jer ne
sumnjam da ćete biti osuđeni; a kako ste stara prestupnica, teško
da će vam se mnogo smilovati. Vele,” Dodade on, „da je vaš slučaj
vrlo jasan, i da vas svedoci pod zakletvom teško terete.”
Za jedno stvorenje pod takvim bremenom ovo je bio udarac u
samo srce, i dugo vremena nisam mogla da progovorim ni reči, ni
dobre ni rđave. Naposletku grunuše mi suze, i rekoh mu, „Oh,
gospodine, šta da radim?” — „Šta da radite!” reče on; „da pošaljete
po sveštenika, i s njim da razgovarate, eto šta; jer, bogami, gđo
Flanders, ako nemate veoma jake prijatelje, nema vam još dugo
opstanka ovde na zemlji.”
Ovo je zaista bilo rečeno prosto i bez uvijanja, ali bilo je vrlo
grubo; bar tako sam ja držala. On me je ostavio u najvećoj pometnji
koja se može zamisliti, i svu noć sam preležala budna. I tad sam
počela da čitam molitve, što gotovo nisam činila još od smrti mog
poslednjeg muža, ili tako otprilike. I zaista to mogu s razlogom da
nazovem čitanjem molitava, jer bila sam u takvoj pometnji, i takav
užas bio mi je obuzeo dušu, da iako sam plakala, i više puta
ponovila uobičajene reči, „Gospode smiluj se na mene!” nije mi
nijednom prodrla u svest misao da sam teška grešnica, — kao što
281
sam zaista i bila, — i da pred Bogom treba da ispovedim svoje
grehe, i izmolim oproštaj zarad Spasitelja našeg Isusa Hrista.
Poražena osećanjem svoga položaja, svesna da ću biti osuđena i
pogubljena, vapila sam vascele noći, „Gospode! šta će biti od mene?
Gospode! šta ću? Gospode, smiluj se na mene!” i tome slično.
Sirota moja ucveljena upraviteljka bila je isto tako zabrinuta
koliko i ja, i mnogo veća pokajnica nego ja, premda njoj nije pretila
opasnost suđenja. Ne znači da ona to nije zaslužila koliko i ja, a tako
je i sama kazala; no ona već godinama nije učinila ništa kažnjivo
sem što je primala ono što smo ja i drugi krali, i što nas je na zlo
navodila. Ona je sad plakala i, kao izbezumljena, kršila je prste i
vikala da je propala, da veruje da je na njoj neko božje prokletstvo,
da nju čeka pakao, da je upropastila sve svoje prijatelje, da je toga,
i toga, i tu, i tu, odvela na vešala; i tako nabrojala je deset ili
jedanaest osoba, — od kojih sam neke već pomenula, — koje su
skončale pre vremena; da je sad eto uzročnik i moje propasti, jer
ona me je nagovarala da nastavim svoj zanat onda kad sam ja htela
da ga se mahnem. Ja joj tu upadoh u reč. „Ne, majko, ne” rekoh, „ne
govorite to, jer vi ste me svetovali da prestanem, kad sam ono
dobila trgovčeve novce, i opet kad sam došla iz Heridža, a ja nisam
htela da vas poslušam; ja sam sama sebe upropastila, sama sam
sebe dovela dovde”; i tako smo zajedno provodile mnoge sate.

282
 GLAVA XXXI

Dakle, leka nije bilo; tužba protiv mene uzeta je u postupak, i u

četvrtak bila sam sprovedena u sud, gde mi je saopštena optužba,
a sutrašnji dan bio je određen za suđenje. Kad sam saslušala
optužbu, izjavila sam da se ne osećam krivom, a to sam mogla s
pravom da kažem, jer bila sam optužena zbog krađe i provalništva;
to jest, da sam ukrala dve trube brokata, u vrednosti četrdeset
funti, vlasništvo Antonija Džonsona, i da sam pritom provalila
vrata; međutim, znala sam vrlo dobro da one ne mogu reći čak ni
da sam skakavicu podigla, a kamoli razvalila vrata.
U petak su me izveli pred sud. Bila sam iscrpla snagu plačući
dva tri dana pre toga, tako da sam u četvrtak u noći spavala bolje
nego što sam se nadala, i, kad sam izišla pred sudije, imala sam više
hrabrosti nego što sam mislila da će mi to biti mogućno.
Kad je pretres počeo, htela sam da govorim, ali rekoše mi da se
najpre moraju saslušati svedoci, a potom biće vremena da se i ja
čujem. Svedoci su bile one dve opajdare, one dve prave lajavice, jer
premda je optužba bila uglavnom tačna, one su moju krivicu u
najvećoj meri uvećale, i zaklele su se da sam onu svilu bila potpuno
prisvojila, da sam je sakrila pod svoju odeću, da sam se udaljavala
s njom, da sam jednom nogom već bila zakoračila preko praga kad
su se one pojavile, a onda sam prešla prag i drugom, tako da sam
bila sasvim izišla na ulicu pre nego što su me one uhvatile i oduzele
mi robu. Činjenično stanje bilo je uglavnom tačno, no ja sam
uporno dokazivala da su me one zaustavile pre nego što sam preko
praga kročila napolje. Ali to nije bila bogzna kakva odbrana, jer
robu sam bila uzela, i odnela bih je, da nisam bila uhvaćena.
Branila sam se da- nisam ništa ukrala, da oni nisu ničim
oštećeni, da su vrata bila otvorena, i da sam ušla s namerom da
nešto kupim. Iako sam, videći da nema nikoga u kući, sama uzela
damast u ruke, ne može se otuda zaključiti da sam htela da ga
ukradem, jer odnela sam ga samo do vrata, da bih bolje videla pri
svetlosti.

283
 Sud to nimalo nije hteo da uvaži, i ljudi su pravili šale na račun
takve moje kupovine, pošto ona kuća nije bila nikakav dućan; a što
se tiče odnošenja damasta do vrata, da bih ga bolje videla, one dve
cure drsko su mi se narugale zbog toga, i veoma su dale maha
svome smislu za šalu; kazale su sudu da sam robu dobro zagledala,
i da mi se zacelo vrlo svidela, jer sam je brzo smotala i uputila se s
njom napolje.
Ukratko, sud je našao da sam kriva zbog krađe, a oslobodio me
je tužbe zbog provalništva, što mi je bila mala uteha, jer ako je već
ono prvo donosilo smrtnu kaznu, ni ovo drugo ne bi mi moglo više
nahuditi. Sutradan su me sproveli da mi saopšte strašnu presudu,
a kad dođe red da me upitaju šta imam da kažem protiv izricanja
presude, izvesno vreme stajala sam nema, a onda me neko glasno
podstače da govorim, jer sudije mogu, reče, da rastumače stvar
povoljno po mene. To me je ohrabrilo, i rekoh da nemam da kažem
ništa što bi obustavilo izricanje presude, ali da imam mnogo da
kažem milosrđu mojih sudija; da se uzdam da će oni u ovakvom
slučaju priznati izvesne olakšavajuće okolnosti; da nisam obila
vrata, niti sam štogod odnela; da niko nije oštećen; da je vlasnik
robe izvoleo reći da bi želeo da mi sud ukaže milost (što je on doista
vrlo svesrdno bio učinio); da je, u najgorem slučaju, ovo moj prvi
prestup, i da nikad pre toga nisam bila ni pod kakvom optužbom;
jednom reči, govorila sam sa više hrabrosti nego što sam mislila da
ću moći, i tako dirljivim glasom, — no iako su mi suze lile iz očiju,
one mi ipak nisu smetale u govoru, — da sam videla da su do suza
bili ganuti oni koji su me čuli.
Suci su sedeli ozbiljni i nemi, pustili me slobodno da govorim,
i dali mi vremena da kažem sve što sam htela, a onda, ne govoreći
na to ni jeste ni nije, izrekli su smrtnu presudu nada mnom,
presudu za me kao sama smrt strašnu, koja me je dotukla. U meni
više nije bilo života. Jezik mi se bio oduzeo, i nisam mogla da
progovorim, a pred očima bio mi je mrak, i nisam mogla da
sagledam lice Boga ni čoveka.
Sirota moja upraviteljka bila je neutešna preko svake mere;
ona, koja je ranije mene tešila, sada je valjalo da i sama bude
utešena; i čas tužeći, čas besneći, bila je izvan sebe, kao prava luda
284
u Bedlamu.18 Nije ona bila neutešna samo zbog mene, već njoj je bio
pukao pred očima užas njenog sopstvenog opakog života, i počela
je da gleda na nj posve drukčije nego ja, jer ona se u najvećoj meri
kajala za svoje grehe, a i tugovala je zbog moje nesreće. Poslala je
po sveštenika, jednog ozbiljnog, pobožnog i dobrog čoveka, i,
njegovom pomoći, predala se sa takvim žarom usrdnom kajanju,
da ja verujem, a tako je mislio i sveštenik, da je ona bila iskrena
pokajnica; i, što je još značajnije, nije bila takva samo u ovoj prilici,
i u toj nevolji, nego je, kako sam obaveštena, ostala takva sve do
svoga sudnjega dana.
Kakvo je bilo moje stanje može se pre zamisliti negoli iskazati.
Čekala me je samo smrt; i kako nisam imala prijatelja da mi
pomognu, očekivala sam još samo da svoje ime, pored pet drugih,
vidim na spisku na smrt osuđenih, koji se očekivao da stigne za
pogubljenje, u sledeći petak.
U međuvremenu, sirota moja ucveljena upraviteljka uputila
mi je sveštenika, i ovaj, na njenu molbu, dođe da me poseti. On me
je ozbiljno opomenuo da se pokajem za sve svoje grehe, i da se više
ne igram svojom dušom; ne zavaravajući me nadom da će mi život
biti pošteđen, jer je, reče, obavešten da to ne mogu očekivati,
svetovao mi je da se svom dušom svojom predam Bogu, i da vapim
za oproštaj u ime Isusa Hrista. On je svoje izlaganje potkrepio
navodima iz Svetoga pisma, koje i najveće grešnike bodri na
pokajanje, i poziva ih da ostave zle pute kojima su greli; a kada je
završio, kleknuo je i molio se sa mnom.
Tada sam, prvi put, osetila neke istinske znake kajanja. Tada
sam na svoj prošli život počela da gledam sa gnušanjem, i na
izvestan način nazirući s onu stranu vremena, — kao što verujem
da to svaki čini u ovakvoj prilici, — stvari ovoga sveta prikazale su
mi se u drukčijem vidu, i u posve drukčijem obliku nego ranije.
Pogledi na sreću, na radost, na tuge života, behu sada nešto sasvim
drugo; i sve čime se zabavih u mislima bilo je tako bezgranično
lepše nego što sam u životu poznala, da je izgledala najveća ludost

18
Stara bolnica za duševne bolesti u Londonu, osn. 1402 god., kao milosrdna
ustanova sestara sv. Marije Vitlejemske. — Prev.
285
pridavati neki značaj ma čemu, pa makar to bilo i najdragocenije,
na ovome svetu.
Reč večnost prikazala mi se sa svim svojim nepojmljivim
dodacima, i moje su predstave o njoj postale tako obimne da ne
znam kako da im dam izraza. Između ostalog, kako je besmisleno
izgledalo svako zadovoljstvo! — hoću da kažem, ono što sam ranije
smatrala zadovoljstvom — kad sam pomislila da radi takvih
prljavih tričarija stavljamo na kocku večno blaženstvo.
Iz ovih misli nikoše sami od sebe ljuti prekori zbog mog
nesrećnog vladanja u prošlosti; što sam proigrala svaku nadu na
sreću u večnosti, u koju je upravo trebalo da kročim; i, naprotiv,
što me čeka samo ono što je muka i očajanje; i sve to uz strašno
saznanje da su bol i patnja isto tako večiti.
Ja nisam kadra da čitam ma kome poučne pridike, no
pripovedam ovo — koliko to umem — tačno onako kako su meni
stvari tada izgledale, premda to beskrajno zaostaje iza živosti onih
utisaka koji su se u to vreme urezali u moju dušu; doista, ti utisci
ne mogu se saopštiti rečima, ili, ako bi mogli, ja nisam takva
gospodarica reči da bih to umela da izrazim. Mora se ostaviti
svakom razboritom čitaocu da sam o tome pravilno rasudi, onako
kako ga sopstvene prilike upućuju; ponešto od toga svako može u
ovoj ili u onoj prilici da oseti; hoću da kažem, da ima jasniji pogled
nego što je imao na stvari koje dolaze, kao i da sagleda sumornu
predstavu svog vlastitog udela u njima.
Ali da se vratim svome sopstvenom slučaju. Sveštenik me je
bodrio da mu kažem — onoliko koliko smatram da je umesno —
kakva su moja osećanja u pogledu stvari koje su s onu stranu
života. Kazao mi je da on ne dolazi kao tamnički duhovnik, čija je
dužnost da iznudi priznanje od apsenika, radi hvatanja njihovih
saučesnika; da je njegov zadatak da mi pomogne da u slobodnom
razgovoru s njim rasteretim svoju dušu, i omogućim mu da mi
pruži onoliko utehe koliko je to u njegovoj moći; i uverio me je
pritom da štogod mu ja budem kazala to će ostati zakopano u
njemu, isto toliko tajna kao da o tome znamo samo Bog i ja; i da on
ne želi da zna ništa o meni sem onoga što je potrebno da bi mogao
da mi da pravi savet, i da bi mogao da se moli Bogu za mene.
286
 Ovaj čestit, prijateljski način ophođenja prema meni otvorio je
sve ustave mojih osećanja. Time je prodro u samu moju dušu, i
otkrila sam mu sva nevaljalstva mojega života. Jednom reči,
ispričala sam mu u izvodu čitavu ovu povest; dala sam mu u
minijaturi sliku moga vladanja u toku pedeset godina.
Nisam skrila ništa od njega, a on me je na to pozvao da se
iskreno pokajem, protumačio mi je šta pokajanje znači, i onda je
prikazao takvo carstvo beskrajne milosti, objavljeno sa neba
najvećim grešnicima, da nisam imala ništa da kažem što bi ličilo na
očajanje, ili na sumnju da iskreno kajanje neće biti prihvaćeno; i u
tome stanju ostavio me je te prve večeri.
Pohodio me je opet sledećeg jutra, i nastavio je da mi
objašnjava uslove božanske milosti, koju, po njemu, nije teško
steći, ako je čovek iskreno želi, i ako je voljan da je primi; potrebni
su samo iskreno kajanje i mržnja prema onim delima sa kojih sam
ja tako opravdano postala predmet božanskog gneva. Nisam kadra
da ponovim izvrsne reči ovog izvanrednog čoveka; sve što umem
da kažem to je da je on oživeo moje srce, i probudio u meni
osećanja koja još nikad u svom veku nisam poznavala. Oblile su me
suze i obuzeo me je sram zbog onoga što sam činila u prošlosti, a
ipak u isto vreme osećala sam potajnu i iznenadnu radost što bih
mogla da postanem prava pokajnica, i da steknem utehu pokajnika
— to jest, nadu da će mi biti oprošteno; i tako su brzo misli kružile,
i tako su snažni bili njihovi utisci, Da mi se činilo da sam toga časa
mogla slobodno da pođem na gubilište, bez najmanjeg osećanja
straha, i da kao pokajnica položim dušu svoju u ruke milosti
beskonačne.
Dobri gospodin bio je tamo ganut kad je video kako su dobre
reči uplivisale na mene, i hvalio je Boga što me je pohodio, pa je
naumio da me ne ostavi do poslednjeg trenutka.
Prošlo je ne manje od dvanaest dana od izricanja presude a
niko još nije bio upućen na gubilište, a onda je stigao smrtni nalog,
kako to zovu” i videh na njemu i svoje ime. To je bio strašan udar
po moje nove odluke; zaista, srce je premrlo u meni, i dva puta sam
se obeznanila, jedno za drugim, ali nisam kazala ni reči. Dobri
sveštenik je bio jako potresen zbog mene, i činio je što je mogao da
287
me uteši, ponavljajući sa istom dirljivom rečitošću iste one razloge
kao i ranije, i te večeri nije me ostavio dokle god su tamničari hteli
da mu dozvole da boravi u zatvoru, sem ako ne bi hteo da ostane
zaključan sa mnom cele noći, što on nije želeo.
Mnogo sam se čudila što ga nisam videla celog sledećeg dana,
jer to je bilo uoči onog dana koji je bio određen za izvršenje smrtne
kazne; bila sam veoma obeshrabrena i potištena, i doista bezmalo
sam bila premrla bez one utehe koju mi je on tako često, i sa toliko
uspeha, pružao prilikom svojih ranijih poseta. Čekala sam ga vrlo
nestrpljivo, i u najvećoj duševnoj potištenosti, otprilike do četiri
sata, kada se pojavio u mojoj odaji; jer zahvaljujući novcu, — a bez
njega ne može se ništa postići u toj kući, — bila sam stekla
povlasticu da boravim sama u jednoj maloj prljavoj sobici, a ne u
onoj nesrećnoj jazbini, među ostalim nesrećnicima osuđenim na
smrt.
Srce mi je zaigralo od radosti kad sam čula njegov glas pred
vratima, čak i pre nego što sam ga ugledala; ali neka svako prosudi
kakvo mi je uzbuđenje obuzelo dušu kad je on, posle kratkog
izvinjenja što nije došao ranije, pokazao da je to vreme upotrebio
za moje dobro, da je o meni dobio povoljan izveštaj od gradskog
krivičnog islednika, i, ukratko, da mi je doneo odluku o odlaganju
smrtne presude.
On je postupio što je mogao opreznije kad mi je saopštio ovo
što bi bila dvostruka svirepost da je prećutao; i kao što me je tuga
ophrvala ranije, tako me je sada ophrvala radost, i ležala sam u
neznani opasnijoj nego pre, i jedva su me dozvali svesti.
Dobri čovek, kad me je vrlo hrišćanski posavetovao da ne
dozvolim da radost zbog odlaganja izbriše sećanje na minulu
žalost, kazao je da mora da me ostavi da bi ubeležio u knjige odluku
o odlaganju, i da bi je pokazao sudskim izvršiteljima; a onda se, pre
nego što će otići, vrlo usrdno pomolio Bogu za mene, da moje
kajanje bude nepretvorno i iskreno; i da moj povratak, tako reći, u
život ne bude vraćanje onim ludostima života o kojima sam se tako
svečano obavezala da ću ih se mahnuti. Pridružila sam se usrdno
toj molitvi, i moram reći da sam cele te noći dublje u duši osećala
milost božju zato što mi je poštedeo život, i, zbog te dobrote, veću
288
omrazu prema svojim gresima, nego što sam to ikad ranije osetila
u svoj svojoj žalosti.
Ovo samo po sebi može izgledati nedosledno, i daleko od svrhe
ove knjige; naročito, mislim da mnogi od onih kojima je godilo
pričanje o poročnom delu moje povesti, i koji su u tome našli
zabave, ovo možda neće voleti, iako je to odista najbolji deo moga
života, najkorisniji po mene, i za druge najpoučniji. Ipak, nadam
se, da će mi i takvi dozvoliti slobodu da svoju povest ispričam do
kraja. Bilo bi veoma zlurado reći da takvima više godi zločin nego
kajanje, i da bi više voleli da je ova istorija dobila tragičan
završetak, kao što je veoma lako i moglo da se desi.
Ali da nastavim svoju priču. Sutradan u zatvoru se mogao
videti zaista tužan prizor. Prvo me je pozdravilo ujutru
oglašavanje velikog zvona crkve sv. Grobnice, koje je objavilo dan.
Čim se ono oglasilo, jezivi jecaji i plač čuli su se iz one nesrećne
jazbine, u kojoj su šest jadnih duša čekale da budu pogubljene toga
dana, — neko zbog ovog zločina, neko zbog onog; a dvoje zbog
ubistva.
Zatim je u kući nastala graja i pometnja, među pojedinim
zatvorenicima, koji su na taj način izražavali svoje sažaljenje
prema jadnicima koji polaze u smrt. Neki su plakali za njima; neki
su im divljački klicali, želeći im srećan put; neki su psovali i
proklinjali one koji su ih dotle doveli, mnogi su ih sažaljevali, a
nešto malo njih, ali vrlo malo, molilo se za ove nesrećnike.
Teško da sam mogla imati toliko duševnog spokojstva koliko je
trebalo da bih zahvalila milostivom Promislu što me je, tako reći,
otrgnuo iz čeljusti smrti. Ostala sam, tako reći, mutava i nema,
obuzeta zahvalnošću, ali nemoćna da izrazim ono što sam u srcu
osećala; jer u takvim prilikama osećanja su zaista toliko uzburkana
da čovek ne može odmah pravilno da vlada njima.
Za sve vreme dok su se jadni osuđenici pripremali za smrt, a
tamnički sveštenik poslovao oko njih, govoreći im da se povinuju
presudi, — velim, za sve to vreme mene je bila obuzela drhtavica
baš kao da sam u istom položaju u kojem sam bila i dan pre toga;
ovaj iznenadni nastup tresao me je žestoko kao da sam u groznici,
i nisam mogla da govorim ni da izgledam drukčije nego kao
289
sumanuta. Čim su ih potrpali u kola i odvezli, — međutim, ja nisam
imala hrabrosti da to gledam, — velim, čim su ih odvezli, obuzeo
me je neodoljiv nastup ridanja, kao u nekoj boljetici, a ipak tako
žestok, i tako me je dugo držao, da nisam znala šta da radim ni kako
da se obuzdam, ne, nisam, ni pored sve snage i hrabrosti koje sam
imala.
Ovaj nastup plača držao me je bezmalo dva saga a verujem
držao me je i dok su svi oni jadnici promenili svetom, a potom je
usledila najskrušenija, pokajnička, ozbiljna radost; to je bilo
istinsko ushićenje, ili izliv zahvalnosti, i u tome stanju provela sam
veći deo dana.
Uveče me je opet posetio dobri sveštenik, i pristupio je svojim
uobičajenim dobrim izlaganjima. Čestitao mi je što sam dobila još
vremena za pokajanje, dok je stanje onih šest jadnih duša
okončano, i oni su sad izvan mogućnosti spasenja; svetovao me je
jako da zadržim iste one poglede na stvari ovoga života koje sam
imala kad sam nazrela večnost; i na kraju svega kazao mi je da ne
treba da zaključim da je sve gotovo, da odlaganje nije pomilovanje,
da on ne zna kakve će posledice imati ta odluka; no ipak, ukazana
mi je milost time što mi je dato još vremena, i dužna sam da to
vreme na dobro upotrebim.
Ove njegove reči ostavile su neku tugu u mome srcu, kao da
mogu da očekujem da će se moj život još uvek tragično okončati,
što, međutim, on nije znao izvesno; ipak, tom prilikom nisam ga
upitala ništa o tome, pošto mi je bio rekao da će se založiti koliko
god može da se stvar dobro okonča, i da se on nada da će tako i biti,
ali u to ne smem da se pouzdam; a ono što je usledilo pokazalo je
da ,je imao razloga što je tako govorio.

290
 GLAVA XXXII

Otprilike dve nedelje posle ovoga imala sam izvesne

opravdane slutnje da ću prilikom sledećeg zasedanja biti unesena
u spisak osuđenih na smrt; i uz velike teškoće, i konačno tek posle
ponizne molbe da budem transportovana, pošlo mi je za rukom da
to sprečim, toliko sam bila postala ozloglašena, i toliko me je tukla
glasina stare prestupnice; premda u tome pogledu, strogo uzev,
nisu bili pravični prema meni, jer ja nisam bila stara prestupnica
po slovu zakona, ma kakva bila u očima sudije, jer nikad pre toga
nisam bila pred sudom; pa zato sudija nije mogao da me optuži kao
staru prestupnicu, a opštinski islednik izvoleo je da prikaže moj
slučaj onako kako je on našao za umesno.
Sad sam zaista znala izvesno da mi je život oprošten, ali uz
teške uslove transportovanja, što je, velim, samo po sebi, težak
uslov, ali ne ako se sve uzme u obzir; i zato neću ništa da
prigovaram presudi, kao ni izboru na koji sam bila prisiljena. Svi
ćemo mi izabrati ma šta radije negoli smrt, naročito kad nju prati
izgled na potonje neugodnosti, kao što je to bilo u mome slučaju.
Dobri sveštenik, koji mi je, iako meni nepoznat, isposlovao
odlaganje kazne, iskreno je žalio moj odlazak. On se nadao, kazao
je, da ću okončati svoje dane pod uplivom dobre nastave, da svoje
ranije nedaće ne bih zaboravila, i da se opet ne bih raspojasala
među onim nesrećnicima koje prebacuju preko mora, gde će mi,
reče, zacelo trebati više tajne milosti božje nego što se ljudima
obično daje, ako se opet ne budem pronevaljalila i postala zla i
opaka kakva sam i bila.
Odavno nisam pomenula moju upraviteljku, koja je bila
opasno obolela, i, dovedena do ivice groba svojom bolešću, kao što
sam ja to bila sudskom presudom, beše postala velika pokajnica;
velim, nisam je pomenula, a doista nisam je ni videla za sve ovo
vreme; no kako se sada oporavljala, i tek bila kadra da kroči iz kuće,
došla je da me poseti.

291
 Ispričala sam joj moje muke, i kako su se naizmence, kao talasi
plime i oseke, smenjivali strahovanja i nade; kazala sam joj čega
sam se spasla, i pod kojim uslovima; a ona je bila prisutna kad je
dobri sveštenik izrazio svoju bojazan da ću se opet pronevaljaliti
kad budem zapala među nesrećnike koje obično transportuju
preko mora. Zaista, o tome su i meni dolazile na um sumorne misli,
jer znala sam kakav se užasan buljuk uvek otprema zajedno, pa
rekoh upraviteljki da bojazan dobroga sveštenika nije bez osnova.
„Da, da,” reče ona, „ali ja se nadam da tebe neće dovesti u iskušenje
takav grozan primer.” A čim je sveštenik otišao, ona mi reče da ne
bi htela da me obeshrabri, jer možda se može naći puta i načina da
ja budem otpremljena na poseban način, sama, i da će docnije još
govoriti sa mnom o tome.
Pogledala sam je ozbiljno, i učinilo mi se da izgleda veselija
nego obično, i u meni se odmah začelo hiljadu misli o spasenju, ali
ni za živu glavu nisam mogla da predstavim kako bi se to moglo
ostvariti, niti da smislim jedan izvodljiv način; ali stvar me se i
suviše ticala da bih je mogla pustiti da ode a da mi ne kaže ništa
pobliže o tome, i ona mi je, tek na moje veliko navaljivanje,
odgovorila u nekoliko reči, ovako, „Pa eto, ti imaš novaca, zar ne?
A jesi li ikad u svom veku čula da je transportovan neko ko je u
džepu imao sto funti gotovine, hajd, reci mi to, čedo.”
Odmah sam je razumela, ali rekoh joj da se ne mogu nadati
ničem sem strogom izvršenju naredbe, a kako i u toj strogosti valja
gledati ukazanu milost, to nema sumnje da će se vlasti strogo
pridržavati naredbe. Ona reče još samo ovo, „Pokušaćemo šta
možemo,” i tako se rastadosmo.
Posle ovog ležala sam u zatvoru bezmalo još petnaest nedelja.
Šta je tome bio uzrok ja ne znam, ali po isteku toga vremena ukrcali
su me u jedan brod na Temzi, zajedno sa buljukom od trinaestoro
ovejanih zlikovaca kakve je samo Njugejt mogao da proizvede u
moje vreme; i odista, ako bi neko hteo da opiše grdne bezobraštine
i drska lupeštva ovih trinaestoro, i njihovo ponašanje za vreme
putovanja, trebalo bi da napiše veću knjigu nego što je ova moja
povesnica; ja o tome imam kod sebe vrlo zanimljiv izveštaj, koji mi

292
je dao kapetan onoga broda koji ih je prevezao preko, a koji je, po
naredbi kapetanovoj, opširno napisao njegov prvi oficir.
Moglo bi, možda, izgledati dokoličenje ako bih ja sad uzela da
pričam o svim sitnim događajima koji su me zadesili u ovom
razdoblju; to jest, u vremenu između konačnog naređenja za
transport i ukrcavanja na brod; i ja sam i suviše blizu kraju moje
priče da bih tome dala mesta; ali ne smem da izostavim nešto što
se tiče mene i mog muža iz Lankašajera.
On je, kao što sam već kazala, bio premešten iz običnog zatvora
u „presjard”, sa trojicom svojih drugova, jer posle izvesnog
vremena bio im je pridodat još jedan koji je naknadno uhvaćen; tu
su bili držani bezmalo tri meseca a da — ne znam iz kojeg razloga
— nisu izvedeni pred sud. Izgleda da su našli načina da podmite ili
potkupe neke koji su imali da svedoče protiv njih, i nedostajali su
dokazi da bi mogli da budu osuđeni. Posle izvesne zavrzlame koja
je otuda nastala, vlastima je pošlo za rukom da pribave dovoljno
dokaza protiv dvojice od njih, i da ih smaknu; ali druga dvojica, od
kojih je jedan bio moj muž iz Lankašajera, ležali su još jednako u
zatvoru, u neizvesnosti. Vlasti su imale, čini mi se, po jednog
sigurnog svedoka protiv svakoga od njih, ali kako je zakon nalagao
da moraju biti dva svedoka, to su one bile nemoćne. No ipak, nisu
htele ni da puste ljude, jer sumnje nije bilo da će se svedoci
naposletku pronaći; i u tu svrhu, mislim, objavljeno je saopštenje
da se u zatvoru nalaze takvi-i-takvi apsenici, i da svako može doći
da ih vidi.
Koristila sam ovu priliku da zadovoljim svoju radoznalost, i
tobože kao poharana u poštanskim kolima prilikom putovanja u
Danstebl, otišla sam da vidim tu dvojicu razbojnika. Ali kad sam
ušla u njihovo odeljenje, zvano „presjard”, bila sam tako prerušena
i zabrađena da je on jedva mogao da mi vidi lice, i nije znao ko sam;
ali kad sam se vratila, javno sam kazala da ih vrlo dobro poznajem.
Odmah se raščulo svuda po zatvoru da će Mol Flanders da se
pojavi kao svedok protiv jednog od razbojnika, i time da se spase
transportovanja.
Kad je to čuo moj muž, odmah je zaželeo da vidi tu gđu Flanders
koja ga tako dobro poznaje, i koja će svedočiti protiv njega; i
293
shodno tome bilo mi je dozvoljeno da mu odem. Obukla sam
najbolje haljine koje sam u toj kući ikad htela da ponesem, ali
preko lica imala sam kukuljicu. On mi je isprva malo šta kazao, ali
upitao je da li ga poznajem. Kazala sam mu, „Da, veoma dobro”; ali
kao što sam prikrila lice, tako sam izmenila i glas, tako da nije
mogao da pogodi ko sam. Upitao me je, gde sam ga videla.
Odgovorila sam mu, između Danstebla i Brikhila; ali obraćajući se
čuvaru koji je stajao u blizini, upitala sam da li bih smela da
razgovaram sa njim nasamo. On reče, „Dabome, dabome,” i vrlo se
ljubazno udalji.
Čim je on otišao, i ja za njim zatvorila vrata, zbacila sam
kukuljicu, pa briznuvši u plač, rekoh, „Mili moj, zar me ne
poznaješ?” On preblede, i stajaše nem, kao gromom pogođen, i,
nemoćan da savlada svoje iznenađenje, reče samo ovo, „Dozvoli da
sednem”; pa sednuvši pored stola i podnimivši se, upre pogled u
pod kao čovek raspamećen. Ja sam pak tako silovito plakala da je
prošlo podosta vremena pre nego što sam mogla išta da izustim; a
kad sam dala maha svome osećanju, ponovila sam one iste reči, „M-
ili moj, zar me ne poznaješ?” On je na to odgovorio, „Znam te,” i
onda je dugo ćutao.
Kad je, posle nekog vremena, prvo iznenađenje minulo, on
podiže oči k meni, pa reče, „Kako si mogla da budeš tako svirepa?”
Ja zaista nisam razumela šta je hteo time da kaže, pa rekoh, „Kako
možeš da me nazivaš svirepom?” — „Pa zar to nije uvredljivo
ruganje, kad mi dolaziš u ovakvoj kući neobičnoj? Ja te nisam
poharao, bar nisam na drumu.”
Po ovome sam videla da on ne zna ništa o bednome stanju u
kojem se nalazim, i da misli da sam ja, saznavši da je on ovde
zatvoren, došla da ga prekorim što me je ostavio. Ali imala sam i
suviše mnogo da mu kažem da bih se na ovo uvredila, pa mu rekoh
nekoliko reči da sam daleko od toga da bih htela da mu se narugam,
već sam došla da se jedno drugom izjadamo; a da je tako, lako će se
uveriti kad mu kažem da je moj položaj gori od njegovog, i to
višestruko. On me pogleda malo zabrinuto kad rekoh da je moj
položaj .gori od njegovog, ali onda reče uz ljubazan osmeh, „Kako
to može biti? Kako možeš da kažeš da je tvoj položaj gori od moga,
294
kad me vidiš okovana, u Njugejtu, a dva moja druga već su
pogubljena?”
„Eh, mili moj,” rekoh ja, „dug bi to posao bio ako bi trebalo da
ja ispričam, ili ti da saslušaš, moju nesrećnu povest; no ako hoćeš
da me čuješ, brzo ćeš se uveriti da je moj položaj gori od tvoga.” —
„Kako je to mogućno,” upita on, „kad ja očekujem da me osude na
smrt prilikom prvog sudskog zasedanja?” — „Tako,” rekoh ja,
„videćeš da je to sasvim mogućno, kad ti budem kazala da sam ja
osuđena prilikom pretprošlog zasedanja, i da se nalazim pod
smrtnom presudom; eto, zar moj slučaj nije gori od tvoga?” Onda
je on opet ućutao, kao da mu se govor oduzeo, a malo vremena
potom prenuo se. „Nesrećna drugarice moja!” kazao je, „kako je to
mogućno?” Uzela sam ga za ruku. „Hajde, mili moj,” rekoh, „hajde
sedi, pa da poredimo naše jade. Ja sam zatvorenica u istoj ovoj kući,
i u mnogo sam gorim okolnostima nego ti, a kad saznaš pojedinosti
uverićeš se da nisam došla da ti se rugam.” I onda oboje sedosmo, i
ispričah mu svoju povest koliko nađoh za umesno, rekavši
naposletku da sam bila u velikoj bedi, i da sam bila zapala u neko
društvo koje me je navelo da ublažujem svoju nevolju na izvestan
način koji mi je već bio poznat, pa tako, prilikom jednog pokušaja
u kući nekog trgovca, mene su uhvatile njegove služavke i uvukle
unutra, iako sam ja samo stajala pred vratima; i uprkos tome što
nisam obila nikakvu bravu, niti sam ma šta odnela, proglašena sam
krivom i osuđena da umrem; ali sudije, upoznate sa teškim
prilikama u kojima sam živela, ublažili su mi kaznu i zamenili je
progonstvom.
Kazala sam mu da sam tako zlo prošla zato što su me u zatvoru
smatrali za neku Mol Flanders, zloglasnu i veštu kradljivicu, o
kojoj su svi slušali ali niko je nikad nije video; a to, kao što mu je
poznato, nije moje ime. I tako sam sve pripisala mome zlom udesu,
koji je hteo da mi se pod tim imenom sudi kao staroj prestupnici,
iako je ovo bio prvi put što su me u sudu videli. Opširno sam mu
ispričala šta me je sve zadesilo otkako sam ga poslednji put videla,
ali kazala sam mu da je to bilo docnije nego što on misli; onda sam
mu ispričala kako sam ga videla u Brikhilu; kako je bio gonjen, i
kako je, zahvaljujući mome iskazu da ga poznajem, i da je on

295
veoma čestit gospodin, potera obustavljena; i časnik se sa svojim
ljudima vratio.
On je najpažljivije saslušao celokupno moje izlaganje, i
smeškao se na neke pojedinosti, jer su one bile beskrajno ispod
svega onoga u šta je on bio upućen; ali kad dođe red da ispričam
ono što sam znala o Malom Brikhilu, on se iznenadi. „Dakle,” reče
on, „zar si to ti, mila moja, zaustavila onu rulju u Brikhilu?” — „Da,
ja sam, bogme, to učinila,” rekoh ja. Onda mu ispričah pojedinosti
koje sam tamo bila uočila. „E onda,” reče on, „ti si mi tom prilikom
spasla život, i drago mi je što život tebi dugujem, jer taj ću ti dug
sada isplatiti, i oslobodiću te stanja u kojem se sad nalaziš, pa
makar taj pokušaj glavom platio.”
Ja mu rekoh da to ne čini ni po koju cenu; rizik je i suviše velik,
i ne vredi da se izlaže tolikoj opasnosti, i to radi jednog života koji
nije vredan spasavanja. Bogme, nije tako, reče on; taj je život
dragoceniji za nj nego ceo svet, jer taj je život dao njemu nov život;
„jer,” reče on, „ja još nikad nisam bio u istinskoj opasnosti, sem
toga puta, sve do poslednjeg minuta kad sam bio uhvaćen.” Doista,
tadašnja opasnost za nj ležala je u tome što je on verovao da potera
za njim nije krenula na tu stranu; jer oni su bili krenuli iz Hoklija
posve drugim putem, pa su preko polja i dubrava dojezdili u
Brikhil, i bili su uvereni da ih niko nije video.
Sad mi je on ispričao dugu povest svoga života, od koje bi se
zaista mogla načiniti veoma neobična i beskrajno zanimljiva priča.
Kazao mi je da se odmetnuo u aramije otprilike dvanaest godina
pre našeg venčanja; da ona žena koja ga je nazivala bratom nije ni
u kakvom srodstvu s njim, već da je pripadala njihovoj družini, i
održavala s njima vezu, ali živela je u Londonu, gde je imala velika
poznanstva; da ih je savršeno obaveštavala o svetu koji kreće na
put, i da su, zahvaljujući takvoj njezinoj pomoći, izvršili nekoliko
valjanih pljački; da je ona mislila da je ulovila za nj neku
miraždžiku, kad je mene dovela, ali slučaj je hteo da se prevarila,
što doista nije njena krivica; ali, da sam ja imala neko imanje, kao
što je ona bila obaveštena, on je bio rešio da se ostavi drumova i da
živi novim životom, ali da se nikad ne pojavljuje u javnosti dok se
ne bi objavio ukaz o nekom opštem pomilovanju, ili dokle mu ne
296
bi pošlo za rukom da njegovo ime, za dobre novce, bude uneseno u
neki posebni ukaz o pomilovanju, tako da bi bio savršeno
spokojan: ali eto, kad je stvar ispala drukčije, bio je prisiljen da se
lati staroga zanata.
Opširno mi je pričao o nekim svojim pustolovinama, a naročito
o jednoj, kad je, u blizini Ličfilda, opljačkao poštanska kola iz Vest-
Čestera, i veliki plen zadobio; a potom, kako je poharao pet ovčara,
koji su išli na vašar u Berford, u Viltšajeru, da kupe ovce. Kazao mi
je da je u te dve zgode došao do tolikih novaca da bi, samo da je
znao gde bi mogao da me nađe, oberučke prihvatio moj predlog, i
otputovao sa mnom u Virdžiniju, ili u neku drugu englesku
koloniju u Americi, da se tamo nastanimo na nekoj plantaži.
Kazao je da mi je napisao tri pisma, i uputio ih onako kako sam
mu to bila označila, ali nije ništa čuo od mene. Ovo je zaista bilo
tačno, ali kako su mi ta pisma bila uručena u vreme mog poslednjeg
muža, to nisam mogla ništa da učinim, pa mu zato nisam ni
odgovorila, da bi on verovao da me pisma nisu našla.
Kad su mu se nade tako izjalovile, on se, reče, opet latio staroga
zanata, i ostao mu veran do kraja, premda, kad je stekao toliko
novaca, nije se više zaletao u onakve opasnosti kao nekada. Onda
mi je pričao o nekim strašnim i opakim megdanima koje je vodio
po drumovima sa gospodom koja se teško rastajala od svoga novca,
i pokazao mi je rane koje je zadobio; a imao je jednu ili dve zaista
grdne rane, naročito jednu koja mu je bila zadana zrnom iz pištolja,
koje mu je prebilo ruku, i još jednu nanesenu mačem, koji ga je
probo skroz, no srećom nije ozledio nijedan važan organ, te se tako
izlečio; no i to zahvaljujući jednom njegovom vernom drugu koji
ga je bezmalo osamdeset milja pridržavao u sedlu, dok nisu našli
hirurga u jednom velikom gradu, daleko od mesta okršaja, gde su
se prikazali kao gospoda iz Karlajla, koju su na drumu napali
razbojnici, i jednog od njih ranili u ruku.
Ovo je, reče on, njegov prijatelj tako spretno udesio da niko
nije posumnjao u njih, već su se pritajili i mirovali dok se on nije
izlečio. Pričao mi je isto tako o mnogim drugim svojim
pustolovinama, i ja sa velikim žaljenjem odustajem da pričam o
njima; ali ovo je moja sopstvena povest, ne njegova.
297
 Onda sam ga upitala kakav je sad njegov položaj, i čemu se nada
kad ga budu izveli pred sud. Kazao mi je da nema dokaza protiv
njega; jer od tri pohare za koje su svi oni optuženi, on je srećom
sudelovao samo u jednoj, pa i za tu jednu postoji samo jedan
svedok, a to nije dovoljno; ali sud očekuje da će se pojaviti neki
novi svedoci, i on je pomislio, kad me je prvi put ugledao, da sam
došla tim poslom; ali ako se ne bi pojavio niko ko bi ga teretio, on
se nada da će biti pušten; da je dobio izvestan mig da bi se možda i
bez suđenja izišlo u susret njegovoj molbi da bude transportovan
u kolonije, ako bi sam takvu molbu podneo; ali da on na to ne može
mirno ni da pomisli, i radije pristaje da bude obešen negoli da bude
transportovan.
Ja sam ga prekorela zbog toga; prvo zato što ako bi bio
transportovan, on bi, kao gospodin, i uz to hrabar i preduzimljiv
čovek, mogao da nađe sto načina da se opet vrati, a možda i puta i
načina da to bude pre odonud nego odovud. On se nasmejao na to,
i kazao je da mu se ovo drugo najviše sviđa, jer sama pomisao da
bude upućen na neku plantažu, kao što su Rimljani slali robove da
rade u rudnicima, ispunjava ga grozom; da on misli da je mnogo
podnošljivije od toga promeniti svetom na vešalima, a da su tako
mislila i sva ona gospoda koju su obrti sreće naterali da se dohvate
drumova; da je na gubilištu bar kraj svih ovozemaljskih nedaća; a
što se tiče onoga što treba da dođe posle, sva je prilika, po
njegovom mišljenju, da će čovek u mukama tamnice i one jazbine
u kojoj borave na smrt osuđeni, iskreno da se pokaje u toku
poslednje dve nedelje svoga života, kao što bi to učinio i u šumama
i pustinjama Amerike; da su ropstvo i težak prinudan rad stvari do
kojih gospodin čovek nikad neće da se ponizi; da bi to bilo što i
prisiliti ga da bude svoj sopstveni dželat, što je mnogo gore; i da u
njemu krv uzavri kad samo pomisli na to.
Trudila sam se koliko god sam mogla da bih ga razuverila, i
dodala sam tome još i poznatu žensku retoriku — suze. Kazala sam
mu da je sramno pogubljenje na očigled javnosti zacelo veće
beščašćenje za jednog gospodina nego ma kakve muke koje bi ga
mogle zadesiti u tuđem svetu; da tamo bar ima izgleda na život,
dok ovde nikakvih izgleda nema; da će on kao od šale moći da

298
pridobije kapetana broda, jer to su obično ljudi veseli i dobroćudni;
a malo dobrog vladanja, naročito ako uz go bude išlo i nešto
novaca, zacelo će mu pomoći da se iskupi kad dođe u Virdžiniju.
Pogledao me je nujno, i ja pomislih da je time hteo da kaže da
nema novaca; ali prevarila sam se, jer drukčiji je bio njegov smisao.
„Kazala si, mila moja,” reče on, „da možda ima načina da čovek pre
stigne odonud nego odovud; pa ako sam te pravo razumeo, to onda
znači da bi mogao i ovde da se iskupi. I pravo da ti kažem, više bih
voleo da ovde dam dvesta funti da ne idem, negoli da dam sto funti
da me puste na slobodu kad tamo prispem.” — „To ti tako misliš,
mili moj,” rekoh, „zato što ne poznaješ tu zemlju dobro kao ja.” „To
je mogućno,” reče on; „ali ja ipak verujem da bi i ti tako mislila, iako
tu zemlju poznaješ, da tamo ne živi tvoja majka, kako si mi
pričala.”
Kazala sam mu, što se tiče moje majke, da je ona zacelo morala
umreti još pre mnogo godina; a što se tiče druge rodbine koju bih
tamo mogla imati, ja nju ne poznajem; da sa njima već izvestan
broj godina nisam održavala prepisku, otkako su me moje nedaće
dovele u teško stanje; i da mi on može lako verovati da bih kod njih
naišla na hladan prijem, ako bih morala da ih prvi put posetim kao
transportovana prestupnica; pa zato, ako bih otputovala tamo,
naumna sam da se njima ne javim; ali ima mnogo izgleda da ću,
odlazeći tamo, otkloniti sve neprijatnosti; a ako bi on isto tako
morao da ide, ja ću ga lako poučiti kako treba da postupi, te da
uopšte ne ide kao sluga, naročito kad vidim da nije oskudan u
novcu, koji je čoveku jedini prijatelj u takvim prilikama.
On se osmehnuo, i kazao je da mi nije rekao da ima novaca. Ja
sam mu upala u reč, i kazala sam da se nadam da iz mojih reči nije
zaključio da očekujem od njega neku pomoć, ako bi imao novaca;
da, u drugu ruku, iako ja nemam mnogo, meni ipak pomoć nije
potrebna, i dokle god budem imala makar nešto, ja Ku pre dodati
njemu nešto nego što ću mu oduzeti, jer znam da, koliko god on
imao, sve će mu to valjati u slučaju transportovanja.
On se o tome najljubaznije izrazio. Kazao mi je da to novaca što
ima nije bogzna koliko, ali da nijedan novčić neće sakriti od mene
ako mi pomoć zatreba, i napomenuo je da nije govorio onako zato
299
što bi se toga plašio; da je on mislio samo na ono što sam mu
nagovestila; da on ovde zna šta mu valja činiti, ali da bi tamo bio
najbespomoćniji nesrećnik na svetu.
Kazala sam mu da on plaši sebe nečim što nije strašno; da ako
ima novaca — kao što sam to sa zadovoljstvom čula — on može ne
samo da se spase ropstva, u koje vele da čovek pada zato što je
transportovan, već mu se pruža prilika da počne život na takvoj
novoj osnovi da uspeh ne može pofaliti ako je iole priležan, kao što
je to već obično u takvim slučajevima; da se on zacelo seća da sam
mu taj izlaz preporučila pre više godina, kao jedinu mogućnost da
popravimo naš položaj u svetu; a sada mu kažem, da bih ga uverila
da je poduhvat izvestan, kao i da ja poznajem metode, a isto tako i
da bi potpuno uvideo koliko je uspeh verovatan, da će najpre videti
da sam se ja oslobodila obaveze da uopšte tamo idem, a da ću
potom otići dobrovoljno, po svom sopstvenom izboru; da ja to ne
predlažem zato što ne bih mogla da živim bez njegove pomoći, već
zato što smatram da su naše zajedničke nevolje bile dovoljne da
nas oboje privole da ostavimo ovaj deo sveta, da bismo živeli onde
gde nas niko ne može prekoreti zbog onoga što je bilo u prošlosti, i
gde nećemo strahovati da možemo biti bačeni u jazbinu na smrt
osuđenih, no ćemo sa beskrajnim mirom moći da se sećamo svih
naših nedaća i poraza, smatrajući da su nas svi neprijatelji potpuno
zaboravili, i da možemo živeti kao novi ljudi u novom svetu, gde
niti će ljudi imati šta nama da zamere, niti mi njima.
Obrazložila sam mu ovo i potkrepila sa toliko dokaza, i
odgovorila sam tako spretno na sve njegove žestoke zamerke, da
me je zagrlio i kazao mi da ga je moja iskrenost pobedila; da će
primiti moj savet, i trudiće se da se pokori svojoj sudbini, u nadi da
će u svojoj nesreći imati utehu takvog odanog savetnika i vernog
druga. Ali opet me je podsetio na ono što sam bila pomenula ranije,
naime, da možda ima načina da se iskupi pre nego što ode, i da je
možda mogućno uopšte ne ići, što bi, reče, bilo mnogo bolje. Ja mu
na to rekoh da će videti i potpuno će se uveriti da ću i u tome
pravcu učiniti sve što mogu, ali ako ne uspem, postaraću se da sve
ono drugo bude kako treba.

300
 Posle ovog dugog dogovora rastali smo se uz takve znake
prijateljstva i ljubavi da su oni, čini mi se, bili ravni, akoli nisu i
nadmašili one prilikom našeg rastanka u Dansteblu; i sad mi je
postao jasniji razlog sa kojega je tada odbio da sa mnom dođe bliže
Londonu, i zašto mi je, prilikom rastanka, rekao da mu je nezgodno
da sa mnom ide u London, ma da bi to inače rado učinio. Kazala
sam već da bi prikaz njegova života bio mnogo prijatnije štivo nego
što je ova moja povesnica; i doista, ništa nije čudnije u tome životu
nego baš taj deo, naime, da je upražnjavao taj opaki zanat punih
dvadeset i pet leta, i da nikad nije bio uhvaćen, da je postizao u
njemu takve neobične uspehe, i katkad po godinu i više dana u
nekom mestu lepo i povučeno živeo, sa slugom da ga podvori, a
često je, po kafanama sedeći, slušao one iste ljude koje je opljačkao
kako pričaju o svome stradanju, pominjući imena mesta i druge
okolnosti, tako da se lako mogao svega opomenuti i znati da je pred
njim istovetna ona osoba.
Tako je kanda živeo u blizini Liverpula kad se ono nesreći
venčao sa mnom, držeći da sam neka miraždžika. Da sam imala te
novce koje je on očekivao, ja zaista verujem da bi se on okanuo
svog opakog života i pošteno živeo.
Pored svih njegovih nesreća, poslužila ga je i sreća što stvarno
nije bio prisutan prilikom izvršenja pohare za koju su bili optuženi,
i tako niko od poharanih nije mogao da se zakune da je on jedan od
razbojnika. Ali kanda zato što je bio uhvaćen sa družinom, neki
žvalavi lupež izjavio je pod zakletvom da je on jedan od njih; i zbog
poziva koji je bio objavljen, vlasti su očekivale da će se javiti novi
svedoci protiv njega, i zato je bio držan u pritvoru.
Međutim, kako sam razumela, predlog o transportovanju
učinjen mu je na zauzimanje neke krupne ličnosti, koja mu je jako
preporučivala da predlog prihvati; a kako mi je on kazao da se
nekoliko osoba mogu pojaviti kao svedoci protiv njega, smatrala
sam da je njegov prijatelj u pravu, i govorila sam mu danju i noću
da s tim više ne okleva.
Naposletku je, na jedvite jade, pristao; no kako prema tome
transportovanje nije bilo naređeno sudskom odlukom, a nije došlo
ni na osnovu njegove molbe, kao što je to bilo u mome slučaju, to
301
je on teško mogao da izbegne ukrcavanje u brod, kao što sam mu
bila i predočila da će mu se lako dogoditi; jer njegov je prijatelj bio
dao jemstvo za njega da dobrovoljno pristaje da bude
transportovan, i da se neće vratiti do isteka roka.
Ova teškoća osujetila je sve mere koje sam bila preduzela za
svoje oslobođenje, sem ako ne bih htela njega da napustim, i
ostavim ga da sam putuje u Ameriku, iako mi je kazao da će, radije
nego go, sam poći pravo na vešala.

302
 GLAVA XXXIII

Sad moram da se vratim na svoj sopstveni slučaj. Vreme moga

transportovanja bilo se približilo; moja upraviteljka, koja mi je
ostala čvrst prijatelj, pokušala je da izdejstvuje pomilovanje, ali to
se nije moglo postići bez velikih troškova, pregolemih za moju
kesu, jer, ostati praznih ruku — sem ako bih rešila da se opet
vratim svom starom zanatu — bilo bi gore nego transportovanje,
jer onamo bih mogla da živim, a ovde ne bih. I dobri sveštenik
veoma se zalagao, iz drugih razloga, da spreči moje
transportovanje; ali odgovoreno mu je da mi je život poklonjen na
njegovo zauzimanje, i da zato ne treba da traži ništa više. On je bio
osetno ožalošćen zbog mog odlaska, jer se, kao što reče, plašio da
će nestati onih povoljnih upečataka koje je bliskost smrti ostavila
u meni, a koji su otada dobrom nastavom bili produbljeni; i taj
pobožni gospodin bio je zbog toga u velikoj brizi.
U drugu ruku, ja sad nisam bila tako nestrpljiva da krenem, a
svoje razloge za to prikrila sam od sveštenika, i on do posletka nije
znao da sam otišla uz najveće opiranje u duši, i najvećma ojađena.
Bilo je to u mesecu februaru kad su me, sa još trinaestoro
osuđenika, predali jednom trgovcu koji je trgovao sa Virdžinijom,
i ukrcali u brod ukotvljen u Detfordskoj Okuci. Službenik zatvora
doveo nas je na brod i predao, a vlasnik broda dao mu je o tome
pismenu potvrdu.
Te noći bili smo smešteni pod grotlom, u prostoru za teret, i bili
smo tako zbijeni da sam mislila da ću se ugušiti usled nedostatka
vazduha; a sutradan ujutru brod diže sidro, i zaplovismo niz reku
do mesta nazvanog Bagbijeva Jama, što beše učinjeno, kako nam
rekoše, sporazumno sa trgovcem, da bi nam svaki pokušaj bekstva
bio onemogućen. Ali kad brod stiže tamo i spusti sidro, dozvoliše
nam da iziđemo na palubu, ali ne i na zadnju gornju palubu, jer taj
je prostor bio naročito čuvan za kapetana i za putnike.
Kad sam, po trupkanju nad glavom i kretanju broda, opazila da
smo digli jedra i zaplovili, bila sam se veoma iznenadila i uplašila

303
da ćemo otploviti, a da naši prijatelji neće biti pušteni k nama da se
oproste; ali brzo sam se uspokojila kad sam čula da je sidro opet
bačeno, i kad su nam neki mornari kazali da ćemo sutra ujutru biti
pušteni na palubu, i da će naši prijatelji doći da se s nama oproste.
Celu tu noć preležala sam na goloj dasci, kao i ostali osuđenici,
ali docnije, ko je imao posteljine da stere postelju dobio je mesto u
maloj kajiti, kao i mesto da skloni svoj sanduk ili kovčeg s odelom
ili rubljem, ako bi ih imao (što je bilo dobro ukloniti), jer neki od
nas misu imali drugog ruha ni preobuke sem onoga na leđima, a
nisu imali ni prebijene pare da im se u nevolji nađe; no ipak nisam
videla da su zbog toga išta gore prolazili na brodu, naročito žene,
koje su za novce prale mornarima rublje, itd., i imale dovoljno
novca da kupe sve što im je bilo potrebno.
Kad su nas sledećeg jutra pustili na palubu, upitala sam jednog
oficira da li bih smela da pošaljem na obalu jedno pismo, da bih
svoje prijatelje obavestila gde smo ukotvljeni, i da bi mi poslali
neke potrebne stvari. Ovaj je bio nadmornar, vrlo učtiv i ljubazan
čovek, i kazao mi je da ću uživati svaku slobodu koju zaželim, a
koju bi on mogao bez opasnosti da mi dozvoli. Kazala sam mu da
drugo i ne želim; onda on reče da će brodski čamac krenuti u
London kad naiđe sledeća plima, i da će narediti ljudima da ponesu
moje pismo.
I tako, kad bi vreme da čamac krene, dođe nadmornar k meni i
reče da čamac polazi, i da on ide njime, pa ako je moje pismo
gotovo, on će ga poneti. Bila sam unapred pripremila pero, mastilo,
i hartiju, i pismo upućeno na moju upraviteljku bilo je napisano,
pa sam u omot turila i jedno za mog u sužanjstvu druga, ma da
upraviteljki nisam rekla, sve do posletka, da je on moj muž. U
pismu sam obavestila upraviteljku gde se brod nalazi ukotvljen, i
zamolila sam je da mi pošalje stvari koje mi je spremila za
putovanje.
Kad sam predala pismo nadmornaru, dala sam mu s njime i
jedan šiling, za koji rekoh da je nagrada raznosaču, i zamolila sam
da ga odmah uputi čim iziđe na obalu, da bih, ako je mogućno,
dobila odgovor po donosiocu, i da bih saznala šta je s mojim

304
stvarima. „Jer, gospodine,” rekoh, „ja sam propala ako bi brod
krenuo pre nego što bih te stvari dobila.”
Kad sam mu dala šiling, postarala sam se da vidi da sam bolje
opremljena nego obični osuđenici; da imam novčanik, i u njemu
lepu svoticu novca; i videla sam da je sam pogled na taj predmet
bio dovoljan pa da se prema meni postupa posve drukčije no što bi
inače bio slučaj; jer premda, je nadmornar doista već ranije bio
ljubazan, iz nekog razumljivog sažaljenja prema meni, kao prema
ženi u nevolji, ipak je posle toga njegova ljubaznost bila i veća nego
obično, i, zahvaljujući tome, prema meni se na brodu postupalo
bolje, velim, nego što bi se to inače desilo; ali o tom — potom.
On je vrlo pošteno predao moje pismo lično upraviteljki u ruke,
i doneo mi je njen odgovor; a kad mi ga je predao, vratio mi je i onaj
šiling. „Evo,” reče, „evo vam i vaš šiling, jer pismo sam predao
lično.” Nisam znala šta da kažem, toliko sam se bila iznenadila; ali
posle male stanke rekoh, „Gospodine, to je od vas i suviše ljubazno;
bilo bi onda pravo da ste uzeli i platili kola.”
„Ne, ne,” reče on. „Ja sam previše nagrađen. Ko je ona gospođa?
Je li ona vaša sestra?”
„Ne, gospodine,” rekoh ja, „mi nismo u rodu, ali ona je moja
draga prijateljica — moj jedini prijatelj na svetu.” — „Bogme,” reče
on, „malo je takvih prijatelja. Eno, plače za vama kao malo dete.” —
„Da,” rekoh ja, „verujem da bi ona dala i svih sto funti had bi mogla
da me spase ovog užasnog stanja.”
„Velite li to odista?” reče on. „Za polovinu tih novaca ja bih,
držim, mogao da vas uputim kako da se oslobodite.” No on je ovo
kazao vrlo tiho, da niko ne bi mogao čuti.
„Vaj, gospodine!“ rekoh ja, „ali to bi oslobođenje bilo takvo da
bih glavom platila ako bih bila uhvaćena.” — „E bogme,” reče on,
„kad biste se jednom spasli broda, dalje biste morali sami da
gledate šta ćete i kako ćete; tu vam ja ne mogu ništa pomoći.” I tako
tom prilikom okončasmo taj razgovor.
U međuvremenu, moja upraviteljka, verna do poslednjeg
trenutka, dostavila je moje pismo mome mužu u zatvor, i dobila je
odgovor na nj, a sutradan došla je k meni i donela mi je, na prvom

305
mestu, takozvanu mornarsku postelju, kao i svu uobičajenu
posteljinu. Isto tako, donela mi je mornarski kovčeg — to jest,
kovčeg kakav grade za mornare, sa svakom zgodom u njemu, i
bezmalo pun svega što bi mi moglo zatrebati; a u jednom njegovom
kutu nalazila se skrivena pregrada i u njoj moja zaliha novca, to
jest, onoliko koliko sam naumila da ponesem; jer bila sam naredila
da jedan deo moje gotovine ostane u Engleskoj, pa da mi se docnije,
kad se sredim, šalje u robi, koju bih naručivala; jer u toj zemlji, gde
se sve kupuje za duvan, novac mnogo ne vredi; još je mnogo veća
šteta nositi ga odavde.
Ali moj je slučaj bio poseban; za mene ne bi nimalo valjalo da
idem bez novaca ili bez robe, ali opet bilo bi upadljivo da jedna
bedna osuđenica, koja će biti prodana čim stupi na obalu, nosi
tovar robe, jer stvari bi joj mogle biti oduzete; zato sam ovako
ponela samo deo svoga novca, a ostatak sam ostavila kod moje
upraviteljke.
Upraviteljka mi je donela još mnogo drugih stvari, ali nije mi
dolikovalo da izgledam i suviše dobro, bar dok ne saznam kakvog
ćemo kapetana imati. Kad je došla na brod, pomislila sam bogami
da će presvisnuti; srce joj je htelo prepući kad me je videla i kad je
pomislila da ćemo se tako rastati; i toliko je gorko plakala, da je
zadugo bilo Nemogućno razgovarati s njom.
Koristila sam to vreme da pročitam pismo moga u sužanjstvu
druga, i ono me je veoma zbunilo. Kazao mi je da će biti nemogućno
da blagovremeno dobije otpust, da bi mogao da krene istim
brodom kojim i ja, i što je još gore, ne zna, iako dobrovoljno polazi
u izgnanstvo, da li će mu biti dozvoljeno da putuje brodom kojim
on želi, ili će biti ukrcan u onaj koji mu odrede, i podvrgnut vlasti
kapetanovoj kao i drugi osuđenici; tako da je počeo da gubi nadu
da ćemo se videti pre nego što on dođe u Virdžiniju, i bio je zbog
toga bezmalo očajan; jer, ako me tamo ne bi našao, ako bi me
nestalo usled kakve nesreće na moru, ili usled obične ljudske
smrtnosti, on bi bio najnesrećniji čovek na svetu.
Ovo me je dovelo u veliku zabunu, i nisam znala šta da radim.
Ispričala sam upraviteljki šta mi je nadmornar rekao, i ona mi je
živo svetovala da o tome porazgovaram s njim i čujem njegove
306
uslove; ali ja nisam bila sklona tome, dok ne bih saznala da li će moj
muž, ili u sužanjstvu drug — tako ga je sad ona zvala — moći da
otputuje sa mnom. Naposletku, morala sam da joj priznam celu tu
stvar, osim samo to da je on moj muž. Kazala sam joj da sam se
čvrsto dogovorila s njim da pođemo zajedno, ako njemu bude
dozvoljeno da putuje istim brodom, a videla sam da on ima novaca.
Ispričala sam joj šta nameravam da radim kada dođemo tamo,
kako ćemo zasnovati našu plantažu, okućiti se, i, kratko rečeno,
postaćemo bogati, ne izlažući se više opasnim pustolovinama, i,
kao veliku tajnu, kazala sam joj da ćemo se venčati čim on dođe na
brod.
Kad je ona ovo čula, veselo je potvrdila da treba da idem, i otada
je stavila sebi u zadatak da njemu isposluje blagovremeno
oslobođenje, da bi mogao da putuje istim brodom kojim i ja, pa je
to naposletku i postigla, premda uz znatne teškoće, i ne bez svih
onih neprijatnosti kojima se obavezno podvrgava transportovan
osuđenik, što on ustvari nije bio, jer njemu nije ni bilo suđeno, i što
je za njega predstavljalo veliko mučenje. Kako je sad naša sudbina
bila rešena, i oboje se nalazili na brodu, doista na putu u Virdžiniju,
u sramnom položaju izgnanih osuđenika, koji će biti prodani kao
robovi, ja na pet godina, a on pod obavezom i jemstvom da se nikad
više neće vratiti u Englesku dokle god živi, — on je bio veoma
sumoran i potišten; poniženje što je sproveden na brod kao
osuđenik veoma ga je vređalo, jer prvo mu je bilo rečeno da će moći
da otputuje kao slobodan čovek ako sam zatraži da ode preko
mora. Istina, njega nije čekalo, kao nas, da bude prodan u ropstvo
čim tamo prispe, ali zato morao je da plati kapetanu troškove
podvoza, dok mi to nismo- činili; ali što se ostalog tiče, u svojim je
postupcima bio bespomoćan kao dete, i u svemu je morao da se
podvrgava naređenjima.
Međutim, pune tri nedelje čamila sam u neizvesnosti, ne
znajući da li će moj suprug biti sa mnom ili neće biti, pa prema
tome nisam znala ni kako da se opredelim za ponudu čestitog
nadmornara, što je njemu zacelo moralo izgledati pomalo
čudnovato.

307
 Naposletku, po isteku toga vremena, eto i moga muža na brod.
Izgledao je potišten i srdit; njegovo veliko srce gušilo se od gneva i
uvređenog ponosa što ga njugejtski tamničari sprovode na brod
kao nekog robijaša, kad on čak nije bio ni izveden pred sud. On se
na takav postupak glasno žalio preko svojih prijatelja, jer kanda je
imao za to izvesnih razloga; no kad su oni pokušali da se zauzmu
za nj, rečeno im je da mu je već dovoljno gledano kroz prste, i da
su vlasti, otkako su izišle u susret njegovoj molbi za
transportovanje, dobile o njemu takve nove podatke, da on treba
da se smatra vrlo srećnim ako se protiv njega ne povede nov
postupak. Ovaj odgovor umirio ga je, jer znao je vrlo dobro šta se
moglo dogoditi, i šta je mogao da očekuje; i sada je uvideo
umesnost moga saveta koji je prevagnuo u korist prihvatanja
ponude o transportovanju. A kad ga je malo prešla srditost zbog
ovih kerbera, tako ih je nazvao, i malo se smirio, postao je vedriji,
i kad sam mu kazala kako se radujem što ga opet vidim van
domašaja njihovih ruku, on me je zagrlio i vrlo nežno mi je priznao
da sam mu dala najbolji mogućan savet. „Mila moja,” kazao je, „ti
si mi dva puta spasla život; odsada će moj život biti posvećen tebi,
i uvek ću primati tvoj savet.”
Prvi nam je posao bio da prebrojimo svoje zalihe. On je bio vrlo
pošten prema meni, i kazao mi je da je imao lepu svotu kad je
dopao zatvora, ali živeći u njemu kao gospodin, i, što je bilo još
mnogo skuplje, kupujući prijateljstva i usluge, potrošio je dosta
novaca; jednom reči, sva gotovina koja mu je preostala, i koju je
imao kod sebe, iznosila je sto i osam funti u zlatu.
I ja sam njemu isto tako verno saopštila koliko iznosi moja
gotovina, to jest, zaliha novca koju sam ponela sa sobom; jer bila
sam naumila, ma šta se dogodilo, da čuvam kao rezervu ono što
sam ostavila; a u slučaju moje smrti, njemu bi bilo dosta da dobije
ono što sam ponela, a novac koji se nalazi na čuvanju kod moje
upraviteljke ostao bi njoj, kao što bi bilo pravo, jer ona je to od
mene doista zaslužila.
Gotovina koju sam imala iznosila je dvesta četrdeset i šest
funti, i nekoliko šilinga sitnine; tako da smo zajedno imali trista

308
pedeset i četiri funte, a lošije stečen novac još nikad nije bio
združen u ortaštvo da bi se njime otpočeo nov život.
Naša najveća nezgoda sastojala se u tome što se naš imetak
sastojao u novcu, nekorisnom tovaru da ga čovek nosi na plantaže.
Verujem da je svota koju je on pomenuo predstavljala sav njegov
imetak na svetu; ali ja, koja sam imala nešto između sedam i osam
stotina funti ostavljenih na stranu kad me je ova nesreća snašla, i
koja sam imala jednu od najvernijih prijateljica na svetu da se o
tome novcu stara — uzimajući u obzir da je to bila žena bez ikakvih
načela — imala sam kod nje još tri stotine preostalih funti, koje sam
bila naumila da čuvam u rezervi, kao što sam već kazala; osim toga,
imala sam kod sebe nešto vrlo dragocenih stvari, naročito dva
zlatna časovnika, nešto sitnijeg srebrnog posuđa, i nešto prstenja
— sve ukradene stvari. Sa tim imetkom, a u svojoj šezdeset i prvoj
godini starosti, otisnula sam se u jedan tako reći novi svet, kao
uboga robijašica kojoj je ukazana milost, pa joj je smrt na vešalima
zamenjena ropstvom preko mora. Moje su haljine bile sirotinjske i
proste, ali ne poderane ni prljave, i niko živi na brodu nije znao da
kod sebe imam ma šta od vrednosti.
Međutim, imala sam vrlo mnogo lepih haljina i rublja u izobilju,
pa sam naredila da mi ih spakuju u dva velika kovčega, a onda su
kovčege predali na brod, ali ne kao moje stvari, već kao pošiljke na
moje pravo ime, u Virdžiniji; tovarne listove čuvala sam u džepu; a
u tim kovčezima nalazilo se i moje srebro i časovnici, i sve što sam
imala od vrednosti, osim novca, koji sam čuvala izdvojeno, u
posebnoj tajnoj pregradi moga mornarskog, kovčega, a koju niko
ne bi mogao da otkrije, ili da otvori, ako bi je otkrio, a da ceo kovčeg
ne razlupa u komade.
Sad je brod počeo da se puni; ukrcaše se nekoliko slobodnih
putnika, i ti ljudi dobiše svoja mesta u velikoj kajiti i drugim
prostorijama broda, dok nas, robijaše, gurnuše nekuda dole, ni
sama ne znam kuda. Ali kad moj muž dođe na brod, obratih se
nadmornaru koji mi je onako rano bio dao znake svoga
prijateljstva. Rekoh mu da me je zadužio na više načina, a da mu se
još nisam ničim podesnim odužila, i na to mu spustih zlatnik u
šaku. Onda mu rekoh da je moj muž doveden na brod, pa iako se
309
sada polazimo u ovim nesrećnim okolnostima, mi smo ipak bili
ljudi posve različni od buljuka onih bednika s kojima smo
privedeni; i zamolih ga da vidi da li ne bi mogao da pridobije
kapetana da nam dopusti izvesne udobnosti na brodu, a mi bismo
za tu dobrotu uzvratili onako kako kapetan za shodno nađe, a i
njega bismo nagradili za njegov trud. On je primio zlatnik, videla
sam, s velikim zadovoljstvom, i obećao mi je svoju pomoć.
Onda mi je kazao da on ne sumnja da će kod kapetana, koji je
najdobroćudniji čovek na svetu, lako isposlovati dozvolu da
uživamo svaku udobnost koju želimo, i, da bi me uspokojio, kazao
je da će, čim naiđe sledeća plima, otići u grad samo zato da o tome
porazgovara s kapetanom. Sutradan spavala sam malo duže nego
obično, ali kad sam ustala i pogledala oko sebe, videla sam
nadmornara kako s ljudima radi na svom svakidašnjem poslu.
Malo sam se snuždila kad sam ga tuna videla, i prišavši mu,
pretekoh ga u reči, i rekoh mu s osmehom, „Vi ste nas, gospodine,
kanda zaboravili, jer vidim u poslu ste velikome.” On odmah
odgovori, „Haj’te sa mnom, pa ćete videti.” I povede me u jednu
veliku kajitu, u kojoj je sedeo i nešto pisao neki čovek prijatne
spoljašnjosti, i pred njim se nalazila velika hrpa hartije.
„Evo,” reče nadmornar onome što je pisao, „ovo je gospođa o
kojoj vam je govorio kapetan.” A onda, obraćajući se meni, reče,
„Ne samo što na vas nisam zaboravio, nego sam išao u grad
kapetanovoj kući, i verno sam mu izložio ono što ste kazali, da
molite udobniji smeštaj za sebe i supruga; i kapetan je naročito
poslao ovoga gospodina, koji je prvi oficir na brodu, da vam pokaže
sve na brodu, i da vas smesti na vaše zadovoljstvo, i kazao mi je da
vam saopštim da se s vama neće postupati onako kao što biste
mogli očekivati, već uživaćete isto ono poštovanje koje uživaju i
drugi putnici.”
Onda je prvi oficir, ne dajući mi vremena da zahvalim
nadmornaru na njegovoj dobroti, potvrdio ono što je nadmornar
rekao, i dodao je da je kapetan srećan kad može da bude ljubazan i
milostiv, naročito prema ljudima koji su u nevolji; a onda mi je
pokazao nekoliko putničkih kajita, od kojih su se neke nalazile
pored velike trpezarije, a neke u zadnjem delu broda, ali prema
310
trpezariji, i dao mi je da biram koju želim. Izabrala sam kajitu u
zadnjem delu, kod krme, u kojoj su se nalazili veoma podesni
uređaji za smeštaj naših kovčega i ručnog prtljaga, i sto za kojim
smo mogli jesti.
Oficir mi je onda kazao da je nadmornar predstavio mene i
moga muža .u tako povoljnoj svetlosti, da mu je kapetan naredio
da mi kaže da ćemo jesti s njim, ako to želimo, za sve vreme
putovanja, po ceni koju plaćaju i drugi putnici; da se možemo
snabdeti svežom hranom, ako želimo; ili, akoli ne, on će se snabdeti
svojom uobičajenom zalihom, i obedovaćemo s njim. Posle tolikih
jada i nevolja, ovo je zaista bila vesela vest. Zahvalila sam mu, i
kazala sam neka kapetan sam odredi svoje uslove, i zamolila sam
ga da mi dozvoli da odem da to saopštim mome mužu, koji se nije
osećao najbolje, i još nije bio izišao iz svoje kajite. I tako sam otišla,
a moj muž, čiji je ponos bio teško uvređen zbog poniženja (tako je
on mislio) koje mu je bilo naneseno, da je jedva bio došao k sebi,
tako je živahnuo kad sam mu ispričala kakav ćemo smeštaj po svoj
prilici uživati na brodu, da je postao sasvim drugi čovek, i na licu
su mu se ogledale nova snaga i hrabrost. Toliko je istina da su
najveći duhovi, kad ih ophrvaju nedaće, podložni najvećoj
potištenosti.
Malo posle, kad se pribrao, moj je muž došao gore sa mnom, i
zahvalio je oficiru za ljubaznost koju nam je ukazao, a preko njega
uputio je zahvalnost i kapetanu, ponudivši da mu plati unapred
koliko god traži za naše putovanje i za olakšice koje nam je pružio.
Oficir je kazao da će kapetan doći po podne na brod, i da on sve to
ostavlja njemu. I doista, posle podne došao je kapetan, i videli smo
da je to onaj isti učtivi i ljubazni čovek kakvoga ga je prikazao
nadmornar; i toliko mu se svideo razgovor s mojim mužem da,
kratko rečeno, nije hteo ni da čuje o tome da zadržimo kajitu koju
smo izabrali, već nam je dao jednu koja se, kao što rekoh, nalazila
pored velike trpezarije.
A ni njegovi uslovi nisu bili neumereni, niti je on bio čovek
nenasit i lakom da nas opljačka, i sa petnaest zlatnika platili smo
sve troškove putovanja i opskrbe, jeli smo za kapetanovim stolom,
i lepo smo se zabavljali.
311
 Kapetan se bio smestio u drugom delu velike trpezarije, jer je
svoju kabinu ustupio nekom bogatom sopstveniku plantaža, koji
je putovao sa ženom i troje dece, a koji su jeli odvojeno. Bilo je još
nekih običnih putnika, koji su se bili smestili u zadnjem delu
broda; a što se naše stare bratije tiče, njih| su držali zatvorene u
grotlu, i vrlo su ih malo puštali na palubu.
Nisam mogla da se uzdržim a da ne obavestim moju
upraviteljku o obrtu koji je nastupio; bilo je pravo da ona, koja se
doista brinula zbog mene, sudeluje u dobroj sreći koja me je našla.
Osim toga, bila mi je potrebna šena pomoć da bih se snabdela
nekim stvarima, zbog kojih bi se ranije osećala zazorno da ih je
neko kod mene video; ali sad, kad sam imala kajitu, i mesta za
smeštaj stvari, poručila sam obilje đakonija da nam olakšaju
tegobe putovanja; kao, rakije, šećera, limunova, itd., za spravljanje
punča, i da bismo počastili našeg dobročinitelja, kapetana; i; obilje
jela i pića; isto tako i prostraniju postelju, i odgovarajuću
posteljinu; jednom reči, bili smo naumili da ni u čemu ne
oskudevamo.
Za sve to vreme nisam se bila opremila ničim što bi nam moglo
valjati i biti od pomoći kad stignemo na mesto opredeljenja, i kad
se budemo nazvali doseljenicima; a ja sam vrlo dobro znala šta je
čoveku potrebno u takvim prilikama; naročito sve vrste
poljoprivrednog i zidarskog alata, i svakovrsno pokućanstvo i
nameštaj, za koje, kupuješ li ih u onoj zemlji tamo, moraš izdati
dva puta veće novce.
Govorila sam o tome s mojom upraviteljkom, a ona je pohodila
kapetana i kazala mu da se nada da će se možda naći načina da
dvoje njenih nesrećnih rođaka — kako nas je nazvala — steknu
svoju slobodu kad stignu u onu zemlju preko mora, i onda se
upustila s njim isto tako u razgovor o mogućnostima i uslovima za
to, no o tome više kad tome bude vreme; i kad je ovako iskušala
kapetana, kazala mu je da iako smo nesrećnim sticajem prilika
prisiljeni da se selimo preko mora, mi ipak nismo neopremljeni da
se latimo posla u toj zemlji; no naumni smo da se tamo nastanimo
i živimo kao vlasnici plantaže. Kapetan je rado ponudio svoje
usluge, kazao joj kako treba pristupiti tome poslu, i kako je lako,
312
štaviše, kako je izvesno, da vredni ljudi na taj način opet stanu na
svoje noge. „Gospođo,” rekao je on, „u toj zemlji nije postidno za
čoveka ako ga dopreme tamo i u gorem stanju nego što su, kao što
vidim, vaši rođaci, pod uslovom da se on, kad dođe tamo, valjano
prihvati rada.”
Onda ga je ona upitala šta je potrebno da ponesemo sa sobom,
a on joj je, kao čovek kome su te stvari poznate, odgovorio ovako,
„Gospođo, vaši rođaci mopaće najpre da pribave nekoga ko će ih
kupiti kao sluge, saobrazno propisima o transportovanju
osuđenika, a potom, u ime te osobe, mogu da idu kud hoće i da se
bave čim hoće; mogu da kupe neku već uređenu plantažu, ili pak
mogu da kupe zemlju kod tamošnje vlade, i da počnu rad onde gde
im se sviđa, a sve to za srazmerno neznatne novce.” Ona ga je
zamolila da nam ukaže svoju pomoć u pogledu prve odredbe
propisa, i on joj je obećao da će to uzeti na sebe, i doista svoje je
obećanje verno održao. A što se ostalog tiče, obećao je da će nas
preporučiti ljudima koji će moći da nam dadu najbolji savet, i koji
pas neće prevariti, a to je bilo i sve što smo mogli poželeti.
Ona ga je potom upitala da li ne bi bilo potrebno da nas opremi
izvesnom količinom alata i materijala za rad na plantaži; on na to
reče, „Da, na svaki način.” Onda ga je ona zamolila da joj pomogne
u tome, i kazala je da će nas opremiti svim potrebama, pa ma koliko
je to stalo. Shodno tome, on joj je sastavio spisak stvari koje su
neophodne doseljeniku, a njihova vrednost iznosila je, po
njegovom računu, osamdeset do sto funti. I, kratko rečeno, sad se
ona dala na kupovinu, i pokazala se u tome poslu umešna kao neki
stari trgovac iz Virdžinije; samo je, po mome uputstvu, od svega
nakupovala dva puta više nego što je kapetan u spisku označio.
Sve te stvari ukrcala je na brod na svoje ime, uzela je tovarne
listove, prenela je te listove na moga muža, a potom je ceo tovar
osigurala na svoje ime; tako da smo bili obezbeđeni protiv svake
mogućnosti i protiv svake nedaće.
Trebalo je da vam kažem da joj je moj muž dao svu svoju
gotovinu, sto i osam funti u zlatu, da ovako potroši, a povrh toga i
ja sam joj dala lepu svotu; ali nisam uopšte dirala u zalihu koju sam
kod nje ostavila, jer, na kraju krajeva, imali smo bezmalo dvesta
313
funti u gotovom novcu, a to je za našu svrhu bilo više nego
dovoljno.
„U takvom stanju, veoma vedri, i doista veseli što se sve tako
srećno obrnulo, krenuli smo brodom iz Bagbijeve Jame za
Grevzend, gde ostasmo ukotvljeni još desetak dana, i gde kapetan
konačno pređe na brod. Tu nam je kapetan učinio jednu
velikodušnu ponudu, kojoj zaista nismo imali razloga da se
nadamo, naime, da nas pusti da iziđemo na obalu da se osvežimo,
ako bismo mu prethodno dali reč da nećemo pobeći od njega, i da
ćemo se opet s mirom vratiti na brod. Ovo je bio takav dokaz
njegove vere u nas da je to pobedilo moga muža, i on mu je, iz
samog osećanja zahvalnosti, kazao da ne može ni poumiti da primi
takvu dobrotu, kad ničim ne može da uzvrati, a i ne želi da kapetan
makar malo strahuje zbog nas. Posle izvesnih uzajamnih učtivosti,
pružila sam mužu kesu sa osamdeset zlatnika, a on je spusti
kapetanu u šaku. „Evo, kapetane,” reče on, „evo, neka ovo bude
jedan deo zaloge naše vernosti; ako bismo, ma iz kojeg razloga, bili
nepošteni prema vama, neka sve ovo bude vaše.” I na to se
iskrcasmo na obalu.
Doista, kapetan je imao dovoljno razloga da veruje u našu
rešenost da putujemo, jer, kad smo se već bili opremili tolikim
naseljeničkim materijalom, nije izgledalo razumno da bismo i po
cenu života izabrali da ostanemo ovde. Jednom reči, izišli smo s
kapetanom na obalu, večerali smo zajedno u Grevzendu, lepo smo
se proveselili, ostali smo celu noć, spavali smo u gostionici u kojoj
smo večerali, a ujutru smo opet, lepo i pošteno, došli s njim na
brod. U Grevzendu smo kupili deset testeta boca dobrog piva,
nešto vina, peradi, i još nekih stvari za koje smo držali da će nam
dobro doći na brodu.
Za sve to vreme sa nama je bila i moja upraviteljka, i ispratila
nas je do Dounsa,19 kao i kapetanica, s kojom se otuda vratila. Ni
rastanak s rođenom majkom nije mi bio tako težak kao rastanak s
njom, i nikad je više nisam videla. Trećeg dana po dolasku u Douns
duhnuo je povoljan istočni vetar, i isplovili smo 10-og aprila. I

19
Sidrište u Severnom Moru, na jugoistočnoj obali Engleske. — Prev.
314
nigde više nismo dodirnuli kopno, dok nas vrlo jaka bura nije
doterala do irske obale, gde smo se usidrili u jednom malom zalivu,
blizu neke reke čijeg se imena sad ne sećam, ali kazali su mi da ta
reka protiče pored Limerika, i da je najveća u Irskoj.
Ovde smo se malo zadržali usled nevremena, a kapetan je ostao
prema nama dvoma isti onaj ljubazni i dobroćudni gospodin kakav
je bio otpočetka, pa nas je opet poveo sa sobom na obalu. Doista,
on je to učinio iz dobrote prema mome mužu, koji je teško
podnosio more, naročito kad je bura bila jaka. Tu smo opet kupili
zalihe sveže hrane, goveđine, svinjetine, ovčetine, i peradi; a
kapetan je ostao da bi stavio u salamuru pet ili šest buradi goveđeg
mesa, da bi nam brodska zaliha duže trajala. Nismo ostali tuna
duže od pet dana, a onda se vreme prolepšalo, vetar je duhnuo
povoljan, te opet digosmo jedra, i posle četrdeset i dva dana
doplovismo srećno do obale Virdžinije.

315
 GLAVA XXXIV

Kad smo se približavali obali, kapetan me pozva k sebi i reče mi

da je iz razgovora sa mnom razabrao da ovde imam rodbine, da
sam tu već boravila ranije, i da su mi valjda poznati propisi i običaji
o prodaji osuđenika kad prispeju amo. Kazala sam mu da mi
propisi nisu poznati; što se tiče rodbine koju tuna imam, pouzdano
mu velim da se nikome od svojih neću javiti dok se nalazim u
položaju osuđenice, a, što se svega ostalog tiče, mi se potpuno
predajemo u njegove ruke, da nam pomogne kao što nam je to
ljubazno obećao. On je na to rekao da se mora naći neko od
tamošnjih žitelja ko će me kupiti kao slugu, i ko će za me
odgovarati guverneru pokrajine, ako bi me on zatražio. Kazala sam
mu da ćemo sve učiniti onako kako nas on uputi; i tako je on doveo
jednog sopstvenika plantaže da pregovara s njim, kao bajagi, o
tome da me ovaj kupi kao sluškinju, — moj muž mije bio osuđen da
bude prodan, — i formalno beh prodana tome čoveku, i s njim
iziđoh na obalu. S nama je pošao i kapetan, i odveo nas je u jednu
kuću, — ja ne znam da li je to bila gostionica ili nije, ali tu smo dobili
punu bolu punča, načinjenog od ruma, itd., i veoma smo se lepo
proveselili. A posle izvesnog vremena sopstvenik plantaže dao
nam je pismenu razrešnicu i uverenje da sam ga verno služila, i
sledećeg jutra bila sam potpuno slobodna, i mogla sam da odem od
njega kud god sam htela.
Za ovu uslugu kapetan je zahtevao od mene šest tovara
duvana, koliko je, reče, obavezan da preda svome poslodavcu, te
odmah kupismo tu količinu, i još mu poklonismo dvadeset
zlatnika pride, čime je on bio veoma zadovoljan.
Iz više razloga ne bi bilo umesno da ovde potanko izlažem u
kojem smo se kraju kolonije Virdžinije naselili; možda će biti
dovoljno ako kažem da smo brodom uplovili u veliku reku
Potomak, i da smo isprva nameravali da se tu naselimo, ali docnije
smo se predomislili.

316
 Prvo što sam učinila kad smo sve naše stvari iskrcali na obalu i
smestili u jedan magacin, koji smo, zajedno sa stanom, uzeli pod
zakup u onom malom mestu ili selu u kojem smo se iskrcali; velim,
prvi važniji korak koji sam preduzela bio je da se raspitam o mojoj
majci, i o mome bratu (onom kobnom čoveku koji mi je bio venčani
muž, kao što sam opširno ispričala). Posle malo raspitivanja
saznala sam da je gđa ——, to jest, moja majka, umrla; da je moj
brat, ili muž, živ, i, što je još gore, da je ostavio plantažu na kojoj
sam sa njim živela, i da se nastanio sa jednim od svojih sinova na
plantaži pored samog mesta u kojem smo se iskrcali i zakupili
magazu.
Ja sam se isprva malo trgla, ali kako sam bila uverena da me on
ne bi mogao poznati, bila sam ne samo savršeno spokojna, već i
veoma raspoložena da ga vidim, ako je mogućno, a da on mene ne
vidi. Da bih to postigla, raspitala sam se koja je njegova plantaža, i
sa jednom meštankom, koja mi je pomagala u poslu kao
nadničarka, što bi se u nas reklo, prošetala sam se u tome pravcu,
kao da želim da razgledam okolinu i upoznam kraj. Najzad sam se
toliko približila da sam ugledala kuću, i upitala sam pratilju čija je
to plantaža i ko u kući stanuje; odgovorila mi je da imanje pripada
tome-i-tome, pa pogledavši malo udesno reče, „Eno gospodina koji
je vlasnik plantaže, a s njim je i njegov otac.” — „Kako glase njihova
krštena imena?” upitah. „Ne znam,” reče ona, „kako se stari
gospodin zove, no Hamfri je ime njegovog sina, a mislim,” reče ona,
„da se i otac tako zove.” Zamislite, ako možete, pomešanu zbrku
radosti i užasa koja mi je sad obuzela dušu, jer odmah sam znala da
ovo nije niko drugi doli moj rođeni sin, koga sam rodila s čovekom
koga je ona označila kao njegovog oca, a koji je bio moj rođeni brat.
Nisam imala obrazine, ali kukuljicu sam dobro povukla na lice, i
uzdala sam se da posle dvadesetogodišnjeg rastanka, a uz to ne
nadajući mi se u ovome delu sveta, on neće moći da me pozna. Ali
nije mi bila potrebna sva ta predostrožnost jer vid mu se bio
pomutio usled nekog maraza na očima, i mogao je da vidi taman
toliko da u hodu ne udari o stablo ili ne padne u jarak. Kad nam se
oni približiše, ja upitah, „Poznaje li on vas, gđo Ovin?” (tako se
zvala ta žena). „Da,” reče ona, „on će me poznati, ako mi čuje glas;

317
inače ne raspoznaje nikoga, jer vid mu je vrlo slab”; i onda mi
ispriča šta mu, se desilo s očima kao što sam već kazala. Na to sam
se osetila sigurna, te tako zabacih kukuljicu, i pustih njih da prođu
mimo mene. Strašno je to bilo majci da tako vidi svog rođenog sina,
lepog, milog mladog gospodina u srećnim prilikama, a da ne sme
da mu se kaže ko je ona, da ne sme ni pažnju da obrati na nj. Neka
majke koje čitaju ovo razmotre to, i neka samo pomisle sa kakvim
sam se bolom u srcu obuzdala; sa kakvom sam čežnjom u duši
želela da ga zagrlim, i da se isplačem pred njim; i kako mi se činilo
da se utroba u meni prevrće, i da mi se samo srce kida, i nisam
znala šta da radim, kao što i sada ne znam kako da izrazim te muke!
Kad je on prošao pored mene, stajala sam zagledana i uzdrhtala, i
gledala sam za njim dokle god sam mogla da ga vidim; a onda sam
sela na travu, baš onde kuda su oni prošli, pa gradeći se kao da bih
htela da se odmorim, pala sam ničice po tlu, i plakala sam i ljubila
zemlju kojom su njegove stope prošle.
Nisam mogla da prikrijem od pratilje svoje uzbuđenje, jer ona
ga je primetila, ali pomislila je da mi nije dobro, a ja se napravih da
je tako; na to me ona natera da ustanem, govoreći da je zemlja
vlažna i opasna, i udaljismo se.
Na povratku, razgovarajući i dalje o ovome gospodinu i
njegovom sinu, pružio mi se još jedan nov povod žalosti. Pratilja,
kao da je htela da me zabavi nekom pričom, kazala mi je ovo,
„Među susedima ovoga gospodina, u kraju u kojem je nekad živeo,
održava se jedna veoma neobična priča.” — „Kakva priča?” upitala
sam. „Pa eto,” reče ona, „priča se da je stari gospodin, kad je bio
mlad, otputovao u Englesku, da se tamo zaljubio u neku mladu
gospođicu, — jednu od najlepših žena koja je ikad ovde viđena, —
da se oženio njome, i doveo je ovamo svojoj majci, koja je tada još
bila u životu. Živeo je ovde sa njom nekoliko godina,” nastavila je,
„i ona mu je izrodila nekoliko dece, od kojih je jedno i onaj mladi
gospodin koji je malopre bio s njim; ali posle izvesnog vremena,
stara gospođa, njegova majka, pričajući joj nešto o sebi i svojim
dosta lošim prilikama u Engleskoj, veoma iznenadi i onespokoji
svoju snahu; i, ukratko, kad pobliže ispitaše stvari, pokaza se van
svakog spora da je ona, stara gospođa, njena rođena majka, i,
318
sledstveno, da je sin njen rođeni brat, na što celu porodicu obuze
takav užas i pometnja, da se umalo svi ne upropastiše. Mlada žena
više nije htela da živi s njim, on je izvesno vreme bio poremetio
umom, a mlada je naposletku otputovala u Englesku, i o njoj se više
ništa nije čulo.”
Svaki će poverovati da me je ovo saopštenje veoma uzbudilo,
ali nemogućno je da opišem pravu prirodu ovog uznemirenja.
Zaprepastila me je priča koju sam čula, i postavila sam toj ženi
hiljadu pitanja, videći da je ona savršeno upućena u pojedinosti.
Naposletku sam je upitala o prilikama u kojima se porodica nalazi,
kako je umrla stara gospođa, — to jest, moja majka, -- i kako je
zaveštala svoju imovinu; jer majka mi je bila obećala, vrlo svečano,
da će mi posle svoje smrti ostaviti nešto, i to tako da ću, budem li
živa, na ovaj ili onaj način doći u posed svoga nasleđa, a da to njen
sin, moj brat i muž, neće moći da osujeti. Kazala mi je da ona ne zna
tačno kako glasi oporuka, ali čula je da je mati ostavila izvesnu
svotu novca, koja se, na zalogu plantaže, ima isplatiti kćeri, ako se
ikad što sazna o njoj, u Engleskoj ili ma gde drugde; i da je izvršilac
oporuke sin, koga smo malopre videle s njegovim ocem.
Ova je vest bila i suviše povoljna da bih je uzela olako, i možete
verovati da mi je kroz glavu strujalo hiljadu misli o tome na koji
način da se javim svojima, ili da li uopšte da im se javim.
Ovo je bila nedoumica u kojoj zaista nisam umela da se
snađem, i nisam znala kako da postupim. Nisam mogla da spavam,
a ni za razgovor nisam bila raspoložena, tako da je moj muž
primetio da me nešto muči, pitao se šta li je po sredi, i trudio se da
me oveseli, ali sve je bilo uzalud. Moljakao je da mu kažem šta me
muči, ali ja sam se neprestano izgovarala, a naposletku me je
neprestanim saletanjem prisilio da izmislim priču koja je u sebi
sadržavala izvesnu golu istinu. Kazala sam mu da mi je neprijatno
što vidim da ćemo morati da promenimo svoje mesto boravka, kao
i svoj naseljenički plan, jer sam uvidela da će me ljudi poznati ako
budem ostala u tome kraju; jer, otkako je moja majka umrla,
nekoliko mojih rođaka preselili su se ovamo, pa sad ili bih morala
da im se javim, što u našim sadašnjim prilikama ne bi valjalo iz više

319
razloga, ili bismo morali da se selimo; i neraspoložena sam zato što
ne znam za koje od ovoga dvoga da se odlučim.
On se saglasio sa mnom da, u prilikama u kojima smo tada bili,
ni u kome slučaju ne bi bilo zgodno da se kažem ko sam; i zato mi
je rekao da je on voljan da se selimo u koji bilo drugi kraj, pa čak i
u meku drugu zemlju, ako ja smatram da bi to bilo umesno. Ali sad
je iskrsla nova teškoća, naime, ako bih se preselila u neku drugu
koloniju, lišila bih se mogućnosti da ikad krenem u potragu za
onim što mi je majka ostavila; a opet, nisam smela ni da pomislim
da svome mužu otkrijem tajnu moga pređašnjeg braka; to je bila
povest o kojoj se moralo ćutati, jer niko ne bi mogao reći kakve bi
mogle biti posledice; isto tako, bilo je nemogućno preduzeti ma šta
a da se širom pokrajine ne razglasi ko sam bila, i šta sam sada.
Ova nedoumica trajala je poduže, i moj je suprug postao
nespokojan; jer on je mislio da ja nisam otvorena prema njemu, i
ne poveravam mu sve svoje tegobe; i često je govorio da se pita šta
li je učinio kad neću da mu se poverim, — ma šta bilo po sredi, — a
naročito ako me to tišti i žalosti. Zaista, njemu je trebalo sve
poveriti, jer nijedan muž nije bio dostojniji toga; ali ovo je bilo
nešto što nisam znala kako bih mu otkrila, a kako nikome nisam
mogla da poverim ni jedan deo te tajne, to mi je teret i suviše
pritiskao dušu; jer, neka muškarci pričaju šta hoće o tome kako mi
žene ne umemo da čuvamo tajnu, moj život jasno dokazuje
protivno; no bilo da je u pitanju naš spol, bilo muški, važna tajna
uvek traži pouzdanika, prisnog prijatelja kome možemo saopštiti
svoju radost, ili svoju tugu — svejedno koje od toga — ili će teret
dvostruko pritiskati dušu, a možda čak postati i nepodnošljiv; da
je ovo tvrđenje istinito, pozivam se na opšte ljudsko svedočenje.
I to je uzrok što su ljudi, kao god i žene, i to ljudi inače najjači i
najodličniji, često se pokazivali slabi u tom pogledu, i nisu mogli da
nose teret potajne radosti ili potajne tuge, već su morali da teret
podele, makar samo zato da bi sebi dali oduška, i da bi oslobodili
svoj pod bremenom povinuti duh. I nije to uopšte neki znak
ludosti, već je to prirodna posledica same stvari; i da su se takvi
ljudi duže opirali tome pritisku, oni bi svoju tajnu zaceleo otkrili u
snu, ma koliko ona mogla biti kobna po njih, a bez obzira na lice
320
kome bi mogla biti saopštena. Ova nužnost prirode katkada
dejstvuje tako žestoko u dušama onih koji su počinili kakav grozan
zločin, naročito neko potajno ubistvo, da oni moraju da se odadu,
čak i onda ako bi posledica toga bila njihova vlastita propast. Sad,
iako može biti istina da božanskoj pravdi treba da pripada slava za
sva takva otkrića i ispovesti, ipak je izvesno da Promisao, koji se
obično objavljuje pomoću ruku prirode, koristi se ovde istim onim
prirodnim uzrocima da bi proizveo ova izvanredna dejstva.
O ovome mogla bih navesti nekoliko upadljivih primera iz mog
dugog iskustva sa zločinom i zločincima. Poznavala sam jednoga
čoveka koji je, dok je bio zatvorenik u Njugejtu, bio ono što su tada
nazivali noćnikom. Ja ne znam kakvo je značenje ta reč otada
dobila, no tada je označavala čoveka koji se prećutno pušta svake
večeri da izlazi iz zatvora i tvori svoje ugursuzluke, i tako daje
priliku onim čestitim ljudima koje nazivaju pajkanima da sutradan
uz nagradu vraćaju ono što je obnoć bilo ukradeno. Ovaj je čovek u
snu pripovedao šta je radio, i svaki korak koji je učinio, šta je ukrao,
i odakle, i sve to tako pouzdano kao da se obavezao da će u budnom
stanju sve ispričati, i zato je posle svojih izlaza morao da se
zaključa, ili bi ga zaključao neki od čuvara sa kojima je bio u
dosluhu, da ga viko ne bi čuo; ali, u drugu ruku, ako bi dao potpun
prikaz svojih tumaranja i lova, i ispričao sve pojedinosti pekom
drugom, nekom sabratu-lopovu, ili svojim poslodavcima, kako ih
s pravom mogu da nazovem, onda bi sve bilo lepo i krasno, i on bi
spavao mirno kao pravednik.
Kako je krepost svrha objavljivanja svakog dela ove povesnice
moga života, a zarad pouke, upozorenja, opomene i popravljanja
svih čitalaca, to se nadam da mi niko neće zameriti da sam se bez
potrebe udaljila od predmeta, kad sam kazala da ljudi ne mogu da
skrivaju ni najveće tajče, svoje ni tuđe.
Pod pritiskom ovoga tereta, radila sam na stvari koju sam
pomenula; a jedino olakšanje koje sam postigla bilo je to što sam
svoga muža uputila u stvar toliko koliko sam smatrala da je
dovoljno da bih ga uverila u potrebu seobe u neki drugi kraj sveta;
a onda se pred nama pojavilo pitanje u koju bi englesku koloniju
trebalo da idemo. Moj je muž bio pravi tuđinac u ovoj zemlji, i čak
321
nije znao ni geografski položaj pojedinih mesta; a ja, koja nisam
znala ni šta reč geografija znači dok nisam uzela ovo da pišem,
imala sam o tome samo izvesno opšte znanje, stečeno dugim
razgovorima sa svetom koji je putovao tamo i amo; ali znala sam
toliko da Merilend, Pensilvanija, Istočni i Zapadni Džersi, Njujork,
i Nova Engleska leže severno od Virdžinije, i da prema tome imaju
hladnija podneblja, i zato su mi neprijatni. Jer ja sam uvek volela
toplo vreme, a sad budući i u godinama, hladno sam podneblje još
teže podnosila. Zato sam naumila da odem u Karolinu, najjužniju
englesku koloniju na američkom kontinentu, tim pre što sam u
svako doba mogla otuda lako da dođem, kad se bude pokazalo da
je umesno da se raspitam o imanju moje majke, i zatražim svoje.
Donevši takvu odluku, predložila sam mužu da ostavimo
mesto tadašnjeg boravka, i da se sa stvarima preselimo u Karolinu;
moj se muž rado s time saglasio, jer smatrao je da ne bi bilo nimalo
zgodno da tu ostanemo, pošto sam ga bila uverila da me ljudi mogu
poznati; sve ostalo bila sam prećutala.
Ali sad sam se našla pred jednom novom teškoćom. Ona glavna
stvar još uvek me je mučila u duši, i nisam mogla da pomislim na
odlazak iz zemlje a da se na ovaj ili onaj način ne obavestim o tome
šta je moja majka učinila za mene; a nisam mogla mirno da
podnesem ni pomisao o tome da ću otići, a mome starom mužu
(bratu), i mome detetu, njegovom sinu, ne kazati ko sam; no želela
sam samo da to mogu učiniti a da o tome ništa ne zna moj novi
muž, kao i oni da ništa ne znaju o njemu.
Prevrtala sam u mislima bezbrojne načine kako bih ovo mogla
da postignem. Rado bih poslala moga muža u Karolinu, a ja došla
za njim, ali to je bilo neostvarljivo; on nije hteo nikuda da se miče
bez mene, jer nije poznavao zemlju, kao ni metode naseljavanja.
Onda sam pomislila da najpre odemo zajedno, a potom, kad
podignemo naselje, ja da se vratim u Virdžiniju; ali znala sam da ni
u tom slučaju on neće hteti da se rastane od mene, i da tamo ostane
sam. Slučaj je bio jasan; on je bio odgojen kao gospodin, i nije bio
samo neupućen u poslove, već i nebrigeša, i kad se budemo naselili
najradije će odlaziti s puškom u šumu, u lov, kako vele, čime se

322
obično bave Indijanci; velim, mnogo će radije činiti to, nego što će
se baviti poslovima plantaže.
Ovo su, dakle, bile teškoće nepremostive, i nisam znala šta da
radim. Osećala sam tako jaku želju da se javim mome starom:
mužu, da nisam mogla da joj se oduprem; a to tim pre što su mi
neprestano dolazile misli da se može desiti, ne učinim li to za
njegova života, da docnije uzalud uveravam svoga sina da sam ja
uistinu njegova majka, te tako da izgubim i njegovu potporu i
utehu, i sve ono što mi je majka zaveštala; pa ipak, u drugu ruku,
nisam mogla bez zazora ni da pomislim na to da otkrijem položaj
u kojem sam: da imam muža kraj sebe, i da sam proterana amo kao
robijašica; sa oba ta razloga bilo je neophodno da ostavim to mesto
boravka, a potom opet da dođem k njemu, kao iz nekog drugog
mesta i u drukčijim prilikama.
Kad sam tako o svemu razmislila, ponovila sam opet mome
mužu da nikako ne bi valjalo ako bismo se naselili u oblasti reke
Potomak, jer tu bi se brzo saznalo ko smo; međutim ako bismo
otišli ma u koji drugi kraj sveta, mogli bismo stupiti među ljude sa
isto onoliko časti i ugleda kao i svaka doseljenička porodica; a kako
je žiteljima jednog kraja uvek prijatno ako u njihovu sredinu dođu
imućni ljudi da se nasele, to je izvesno da ćemo biti lepo primljeni,
a niko neće ni posumnjati ko smo.
Kazala sam mu isto tamo da imam nekoliko rođaka u mestu u
kojem smo tada boravili, i da oe ne usuđujem da im se javim, jer
oni bi brzo doznali uzrok moga dolaska amo, a to bi me izložilo
najvećoj opasnosti; isto tako, da imam razloga da verujem da mi je
moja majka, koja je umrla ovde, ostavila nešto u nasledstvo, što je
možda i zamašno, i možda još kako vredno truda da se o tome
raspitam; ali ni to ne bismo mogli učiniti a da se javno ne kažemo
ko smo, osim ako bismo najpre otišli odavde; pa onda, kad se
budemo ma gde naselili, ja bih mogla doći, tobož da posetim i vidim
svoga brata i bratučeda, objaviti se ko sam, zatražiti svoje, biti
dočekana s poštom, i, u isto vreme, dobiti ono što mi po pravu
pripada; međutim, ako bih to pokušala sada, mogla bih da
očekujem samo svađu, iznuđivanje, dobivanje uz kletve i opiranja,
i uz svakovrsna druga vređanja, što on možda ne bi mogao mirno
323
da gleda; a u slučaju da bude potrebno Da podnesem sudske
dokaze da sam zaista njena kći, mogla bih se naći u neprilici, biti
prisiljena da tražim pomoć iz Engleske, i, možda, na kraju ne
uspeti, i tamo izgubiti svoj tal-. Iz ovih razloga, i pošto sam tako
upoznala svoga muža sa celom tajnom, — onoliko koliko je za nj
bilo potrebno da zna, — odlučili smo da otputujemo i potražimo
naselje u nekoj drugoj koloniji, i otprve smo izabrali Karolinu.
U tu svrhu raspitivali smo se o brodovima koji plove u
Karolinu, i vrlo brzo saznali smo da s one strane zaliva, kako vele,
naime, u Merilendu, ima brod koji je sa tovarom pirinča i druge
robe doplovio iz Karoline, i opet se tamo vraća. Na tu vest iznajmili
smo jednu šalupu da nam preveze stvari, i, oprostivši se tako reći
zauvek od reke Potomak, prebacismo oe sa celokupnim svojim
tovarom pravo u Merilend.

324
 GLAVA XXXV

Ovo je bilo dugo i neprijatno putovanje, i moj je suprug kazao

da mu je ono bilo gore nego celo putovanje iz Engleske, jer vreme
beše rđavo, voda uzburkana, a brodić mali i neudoban. A zatim, mi
smo se nalazili čitavih stotinu milja uz reku Potomak, u kraju
nazvanom Vestmorlend; i kako je ta reka daleko veća od svih u
Virdžiniji, a čula sam da kažu da je i najveća na svetu koja se uliva
u neku drugu reku, a ne pravo u more, to smo na njoj gadno trpeli
od nevremena, i često smo bili u velikoj opasnosti; pa iako je zovu
samo rekom, ona je često tako široka da miljama nismo mogli da
joj sagledamo obala kada smo plovili sredinom. Onda nam je
valjalo da preplovimo veliki zaliv Čizapik, koji je, onde gde se reka
Potomak uliva u nj, širok bezmalo trideset milja, tako da je naše
putovanje iznosilo svih dvesta milja, u jednoj jadnoj, bednoj
šalupi, sa svim našim blagom, a da se ma kakva nesreća dogodila,
mogli smo naposletku ostati vrlo jadni i ubogi; recimo da smo
izgubili svoje stvari i spasli samo gole živote, našli bismo se goli i
bosi u pustom nepoznatom predelu, bez prijatelja i poznanika u
čitavome tome kraju sveta. Još me pomalo hvata užas na samu
pomisao o tome, čak i sada kad je opasnost minula.
Ele, prispeli smo cilju posle petodnevne plovidbe; mislim da se
to mesto zove Filipov Rt; ali kad smo došli tamo saznali smo da je
brod za Karolinu, ukrcavši nov tovar, otplovio pre tri dana. Ovo je
bilo razočarenje; međutim, ja nikad nisam gubila hrabrost ni
prisebnost, pa rekoh mome mužu da, kad nismo mogli da
uhvatimo brod za Karolinu, a evo vidimo da je i ovde zemlja vrlo
plodna i predeo prijatan, hajde da pogledamo možemo li ovde da
nađemo ono što nam treba, pa ako nam se prilike svide, da se tuna
i naselimo.
Odmah smo se iskrcali na obalu, ali u samome tome mestu
nismo našli nikakvih pogodnosti za boravak, niti smo mogli

325
gdegod da smestimo naše stvari, no jedan vrlo čestiti kveker,20 na
koga smo se tu namerili, preporučio nam je da odemo u jedno
drugo mesto, udaljeno nekih šezdeset milja na istok; to će reći,
bliže vratima zaliva, gde reče da on živi, i gde se i mi možemo
smestiti, pa bilo da se odmah naselimo, bilo da čekamo dok ne
nađemo neko povoljnije naselje; i pozvao nas je sa toliko
predusretljivosti, da rešismo da pođemo, a i sam kveker pođe sa
nama.
Ovde smo kupili dvoje slugu, naime, jednu Engleskinju, koja se
upravo bila iskrcala iz jednog broda iz Liverpula, i jednog crnca, jer
ti ljudi neophodni su svakome ko namerava da se naseli u toj
zemlji. Onaj čestiti kveker bio nam je od velike pomoći, a kada smo
došli u mesto koje nam je preporučio, našao nam je podesnu
magazu za stvari, i stan za nas i naše sluge; a otprilike posle dva
meseca, ili tako nekako, po njegovom savetu, uzeli smo od
tamošnje vlade veliki komad zemlje da bismo podigli svoju
plantažu, te tako potpuno odbacismo svaku misao o odlasku u
Karolinu, jer ovde besmo vrlo lepo primljeni, i udobno smešteni u
stanu, dokle ne izvršimo sve pripreme, i ne ugarimo dovoljno
zemljišta, i snabdemo se svom potrebnom građom za zidanje kuće,
a sve to po savetu i uputstvima kvekerovim; tako da smo posle
jedne godine dana imali bezmalo pedeset jutara raskrčenog i
ugarenog zemljišta, delimice ograđenog, a nešto od toga, ali ne
mnogo, bilo je zasađeno duvanom; pored toga, imali smo
povrtnjak i žita dovoljno da nam sluge budu snabdevene korenjem
i biljem i hlebom.
A onda sam nagovorila muža da me pusti da opet odem preko
zaliva, da bih se raspitala o svojoj rodbini. Sada je on bio utoliko
voljniji da mi to odobri, jer imao je dovoljno poslova da se zabavi,
pored puške koja mu je služila za onu razonodu koju oni ovde
nazivaju lovom, a u čemu je on veoma uživao; i doista, nas smo se

20
Kvekerima su nazvani članovi Društva prijatelja, verske zajednice koju je,
1648 god., u Engleskoj, osnovao Džon Foks, a koji su se, pored svoje
miroljubivosti, isticali još i velikom uprošćenošću u odevanju i ponašanju; sam
naziv „kveker” (the quaker) podsmešljiv je, i misli se da je dat članovima Društva
zbog toga čto su se zaista tresli ili drhtali (to quake) u verskom zanosu. — Prev.
326
dvoje katkad pogledali s velikom radošću u očima, pomišljajući
koliko je sve to mnogo lepše negoli ne samo ne biti u Njugejtu, već
i od najuspelijih podviga u onom opakom zanatu koji smo oboje
upražnjavali.
Naš je položaj sada bio vrlo dobar; za trideset i pet funti, u
gotovom novcu, kupili smo od vlasnika kolonije toliko zemlje da
smo od prihoda sa plantaže mogli da živimo do smrti; a što se dece
tiče, to je vreme za mene bilo prošlo.
Ali naše blagostanje ovim nije bilo iscrpeno. Kao što sam
kazala, otputovala sam preko zaliva onamo gde je moj brat, a
nekada muž, boravio; ali nisam otišla u ono isto selo u kojem sam
bila ranije, već sam plovila uz jednu drugu veliku reku, istočno od
reke Potomak, zvanu Rapahanok, i tako sam došla u zaleđe
njegove plantaže, koja je vrlo velika, a onda sam joj se, pomoću
jedne male plovne pritoke, koja se uliva u Rapahanok, sasvim
približila.
Sad sam bila tvrdo naumila da odem pravo mome bratu
(mužu), i da mu bez uvijanja kažem ko sam; ali ne znajući u kakvom
ću ga raspoloženju naći, ili, možda tačnije, u kakvom
neraspoloženju zbog ovakve neočekivane posete, rešila sam da mu
najpre napišem pismo, da mu se kažem ko sam, i da nisam došla da
bih mu dodijavala zbog našeg pređašnjeg odnosa, — koji je, nadam
se, on potpuno predao zaboravu, — već da mu se obraćam kao
sestra bratu, i molim ga da mi pomogne da dođem do onoga što mi
je naša majka na samrti zaveštala, da bih imala od čega živeti, i ja
ne sumnjam da će on biti pravičan prema meni, a naročito kad ima
u vidu da sam zbog toga prevalila toliki put i čak ovamo došla.
U pismu sam, sa mnogo nežnosti i milošte, pomenula njegovog
sina, za koga rekoh da on zna da je moje rođeno dete, i, kao što ja
nisam kriva što sam se udala za njega, ni on što se oženio mnome,
jer nijedno od nas dvoje nije znalo da smo u srodstvu, ja se nadam
da će on ugoditi mojoj želji da jednom vidim moje rođeno i jedino
dete, i da ispoljim pomalo one slabosti majke koja je dugo čeznula
da vidi svoga sina, koji o meni nije zadržao nijednu uspomenu, ni
ovakvu ni onakvu.

327
 Doista sam mislila da će on ovo pismo, kad ga dobije, odmah
dati svome sinu da mu ga pročita, jer njegov je vid, znala sam, bio
tako slab da nije mogao da čita; ali ispalo je još bolje nego to, jer,
kako mu je vid bio slab, on je ovlastio svoga sina da otvara sva
pisma koja na njegovo ime stižu, a kako je stari gospodin bio van
kuće, ili se negde bio sklonio kad je moj glasonoša došao, moje je
pismo došlo pravo u ruke moga sina, i on ga je otvorio i pročitao.
Malo posle, pozvao je glasnika u kuću i upitao ga gde se nalazi
osoba koja mu je predala to pismo. Glasnik mu je označio mesto,
koje je bilo udaljeno oko sedam milja; onda mu on reče da pričeka,
pa naredi da opreme konja, i sa dvojicom slugu uputi se k meni,
zajedno s glasnikom. Neka svako zamisli koliko sam se
zaprepastila kad se glasnik vratio i kazao mi da stari gospodin nije
kod kuće, ali da je sa njim došao njegov sin, i da evo dolazi k meni.
Zgranula sam se, jer nisam umela da kažem da li on donosi mir ili
rat, i nisam znala kako da se ponašam; međutim, imala sam malo
vremena da razmišljam, jer moj je sin išao glasniku za petama, a
kad dođoše gore u stan, on pred vratima upita nešto toga čoveka.
Nisam mogla da čujem šta je rekao, ali zamišljam da je pitao koja
ga je to gospođa k njemu uputila; jer glasnik reče, „Eno nje,
gospodine”; a on na to odmah priđe meni, poljubi me, i zagrli me, a
pritom beše toliko uzbuđen da nije mogao da progovori, ali osetila
sam kako mu se grudi nadimaju, i kako grca, kao dete kad plače, pa
grca a ne može da se isplače.
Ne umem da izrazim ni da opišem onu radost koja me je takla
u samu dušu kad sam videla — jer to je bilo lako otkriti — da mi on
ne prilazi kao tuđinac, već kao sin majci, i doista kao sin koji nikad
pre toga nije saznao šta je to rođena majka; ukratko, plakali smo
dugo jedno pored drugoga, a naposletku on progovori prvi. „Mila
moja majko,” reče on, „jesi li još živa? Nisam se nadao da ću te ikad
videti.” Što se mene tiče, ja dugo nisam mogla ni rečce da izustim.
Kad smo se oboje malo pribrali, i postali sposobni da govorimo,
on mi je kazao kako stvari stoje. Kazao mi je da moje pismo nije
pokazao svome ocu, niti mu je o tome išta govorio; da se u
njegovim rukama nalazi ono što mi je njegova baba zaveštala, i da
će sva moja prava biti zadovoljena, tako da tome neću imati ma šta
328
da prigovorim; da je njegov otac star i nemoćan, telesno i duševno;
da je vrlo ćudljiv i razdražljiv, mal’ne je slep, i nesposoban je ma za
šta; da se on pita da li bi njegov otac znao kako treba da postupi u
jednom ovako osetljivom slučaju; i da je zato došao on lično, prvo,
da bi.' me video, jer nije mogao da odoli toj želji, a isto tako, da
ostavi meni da presudim — kad se upoznam sa stanjem stvari — da
li treba ili ne treba da se javim njegovom ocu.
Ovo je zaista bilo tako razborito i mudro rečeno, da sam videla
da je moj sin pametan čovek, i da mu moja uputstva nisu potrebna.
Kazala sam mu da se ne čudim što je stanje njegovog oca takvo
kako ga je on opisao, jer on je bio malo pomerio umom još pre nego
što sam ja otputovala; dalje, da je taj poremećaj uglavnom nastao
usled toga što se nisam dala nagovoriti da živim s njim kao sa
mužem, onda kad sam već znala da je on moj brat; da se rado
saglašavam sa merama koje bi on mogao smatrati za umesne, s
obzirom da on bolje poznaje sadašnje stanje svoga oca; da meni
nije stalo do toga da se vidim s njegovim ocem, pošto sam se već sa
njim videla, a on mi nije mogao reći povoljniju vest nego ono što
mi je kazao, da je njegovom staranju povereno ono što mi je
njegova baba ostavila, i da ne sumnjam da će on, sada kad zna ko
sam, kao što je i sam kazao, moja prava poštovati. Onda sam
upitala koliko ima od smrti moje majke, i gde je umrla, i napričala
sam mu toliko pojedinosti iz života naše porodice, da više pije imao
ni malo osnova da posumnja u istinu da sam stvarno i odista
njegova majka.
Onda me je sin upitao gde boravim, i kako sam se smestila.
Kazala sam mu da boravim u Merilendu, s onu stranu zaliva, na
plantaži jednog osobitog prijatelja, koji je doputovao iz Engleske
istim brodom kojim i ja; s ove strane zaliva, gde on živi, nemam
svoga boravišta. Kazao mi je da bi trebalo da pođem s njim
njegovoj kući, i, ako mi se svidi, da živim kod njega do kraja svog
života; a što se oca tiče, on ne poznaje nikoga, i ne bi čak ni upitao
ko sam ja. Razmislila sam malo, pa sam mu onda kazala da iako mi
nije lako što živim tako daleko od njega, ipak ne bih mogla reći ni
to da bi mi bilo najprijatnije ako bih živela u istoj kući s njim, pa da
uvek imam pred očima onog nesrećnog čoveka, koji je nekad zadao

329
takav udar mome spokojstvu; da iako bi me radovalo njegovo
(moga sina) društvo, ili bar blizina njegova, ipak nepodnošljiva mi
je i sama pomisao na boravak u kući gde bih neprestano morala da
budem na oprezu da se ne odam u razgovoru, a ne bih mogla, u
razgovoru s njim kao sa svojim sinom, da se uzdržim od nekih reči
milošte, i onda bi se odmah otkrilo sve, a to ni u kome slučaju ne bi
valjalo.
Priznao mi je da je sve to tako kao što sam kazala. „Ali onda,
draga majko,” reče on, „živećeš u mojoj blizini koliko je god to
mogućno.” I tako, uze me k sebi na konja pa me povede na susednu
plantažu, gde beh ugošćena baš kao što bih bila i na njegovoj.
Ostavio me je tuna, a kad je pošao kući kazao mi je da ćemo sutra
porazgovarati o onome glavnom; otišao je tek kad me je najpre
nazvao tetkom, i preporučio ukućanima, koji su kanda bili njegovi
arendatori, da se ophode prema meni sa svim dužnim
poštovanjem, a otprilike dva sata po svome odlasku poslao mi je
jednu curu i jedno crnačko momče da me podvore, a oni su mi
doneli i gotovu večeru; i tako, izgledalo mi je kao da sam se našla u
jednom novom svetu, mal’ne zaželeh da nisam ni dovela amo moga
muža iz Lankašajera.
Ipak, ni ta mi želja nije poticala iz srca, jer ja sam uvek, od
samog početka našeg poznanstva, iskreno volela moga muža iz
Lankašajera; a on je to zasluživao koliko god je to muškarcu
mogućno; ali to velim uzgred.
Sledećeg jutra, mal’ne tek što sam ustala, došao je moj sin da
me pohodi. Posle kratkog razgovora, izvadio je najpre jednu kesu
od jelenske kože, i dao mi je, sa pedeset i pet španskih pistola u
njoj, rekavši da je to nadoknada za troškove putovanja iz Engleske,
jer iako nije nadležan da me o tome pita, on ipak misli da sobom
nisam donela mnogo novaca, jer nije običaj da se u tu zemlju
donose veliki novci. A onda je izvadio testament svoje babe, i
pročitao mi ga, iz čega sam razabrala da mi je ona ostavila plantažu
na reci Jork, zajedno sa slugama i stokom, i da je ovoga moga sina
odredila za staratelja nad tim imanjem, s tim! da mi ga preda čim
sazna štogod o meni, i mojim naslednicima, ako bih imala dece, a u
nedostatku naslednika, onome kome ja to testamentom zaveštam;
330
a prihod od imanja, dok ja ne budem pronađena, ići će rečenome
mome sinu; a ako ja ne budem živa, imanje će onda pripasti njemu
i njegovim naslednicima.
Iako se ova plantaža nalazila daleko od njegovog mesta
boravka, on je nije dao pod arendu, već se o njoj starao njegov
upravnik, kao što se i sam starao o obližnjoj plantaži svoga oca, i tri
ili četiri puta godišnje odlazio je tamo da nadgleda radove. Upitala
sam ga kolika je vrednost te plantaže, po njegovom mišljenju.
Kazao je da bi mi on dao oko šezdeset funti godišnje, ako bih je dala
pod arendu; ali ako bih htela da živim na njoj, njena bi vrednost
bila mnogo veća, i on misli da bi mi mogla donositi oko sto i pedeset
funti godišnje. Ali, kako vidi da ću se ja po svoj prilici naseliti s onu
stranu zaliva, ili ću možda želeti da se vratim u Englesku, on
pristaje da bude moj upravnik, ako hoću da mu to dozvolim, i da se
stara o mome imanju, kao što se stara o svome, pa drži da bi
godišnje mogao da mi šalje duvana u vrednosti od oko sto funti, a
neki put i više.
Sve su ovo bile čudne novosti za mene, i stvari na koje nisam
navikla; i zaista, u srcu sam osećala veću krepost nego, čini mi se,
ikad ranije; i osećala sam zahvalnost prema ruci Promisli, koja je
tvorila takva čudesa za mene, koja sam možda bila najveće čudo od
nevaljalstva koje je ikad živelo na ovome svetu. I moram opet da
kažem da, ne samo u ovoj prilici, već i u svim drugim prilikama
koje su u meni izazivale osećanje zahvalnosti, moje pređašnje
nevaljalstvo i gnusan život nikad mi nisu izgledali tako čudovišni,
niti sam ikad toliko prekorevala sebe zbog toga, kao što sam to
činila onda kad sam osećala da me Promisao obasipa dobrotom,
dok sam se ja za to tako ružno oduživala.
No ostavljam čitaocu da upotpuni ove misli, kao što će se
nesumnjivo osetiti pobuđen, a ja nastavljam sa izlaganjem
činjenica. Nežno ophođenje i ljubazne ponude moga sina izmamile
su mi suze, i plakala sam bezmalo za sve vreme dok mi je on
govorio. Doista, jedva sam mogla i da razgovaram s njim, osim kad
bi uzbuđenje malo jenjalo; ipak, naposletku sam progovorila, i
izražavajući svoju radost što sam bila tako srećna te je starateljstvo
nad onim što mi je ostavljeno u nasledstvo povereno mome
331
rođenom sinu, rekoh mu da sem njega nemam drugog deteta na
svetu, a da sam u godinama kad ih ne mogu više ni imati, ako bih
se preudala, pa zato, što se nasledstva tiče, želim da sastavim
pismeno, koje ću odmah potpisati, a po kome će, posle moje smrti,
celo imanje pripasti njemu i njegovim naslednicima. A onda,
osmehnuvši se, upitala sam ga kako to da je tako dugo ostao
neženja. Njegov je odgovor bio hitar i mio: u Virdžiniji nema žena
u velikom izobilju, a pošto sam pomenula svoj povratak u
Englesku, mogla bih ja iz Londona da mu pošaljem nevestu.
To je bila suština našeg razgovora u toku prvog dana,
najprijatnijeg dana koji sam ikad u svom veku doživela, i koji me
je istinski obradovao. On je potom dolazio svakoga dana, i dosta je
vremena provodio sa .mnom, a vodio me je i u kuće nekih svojih
prijatelja, gde sam bila dočekivana sa velikim poštovanjem. Isto
tako, ručala sam nekoliko puta u njegovoj kući, a on se uvek
pobrinuo da svoga polumrtvog oca ukloni s puta, tako da ga
nijednom nisam videla, niti on mene. Dala sam mu jedan poklon, a
to je bilo sve što sam imala od vrednosti, jedan od ona dva zlatna
časovnika, o kojima sam već kazala da sam ih čuvala u kovčegu, a
ovaj je slučajno bio uza me, pa sam mu ga predala prilikom njegove
treće posete. Kazala sam mu da nemam ništa od vrednosti da mu
poklonim sem toga časovnika, i želim da ga čuva i pokatkad
poljubi, mene radi. Nisam mu, istina, kazala da sam ga ukrala sa
prsa neke gospođe, u jednoj crkvi u Londonu. To uzgred.
On se malo kolebao, kao da se dvoumi da li da primi ili ne. Ali
ja sam navalila na nj, i naterala sam ga da primi, a ta stvar nije
vredela mnogo manje od njegove kožne kese pune španskoga
zlata; nije, a ako bi se računala po londonskim cenama, njena bi
vrednost ovde bila dvaput veća. Najzad on uze časovnik, poljubi
ga, i reče da će mi taj dug plaćati dokle god ja budem živa.
Posle nekoliko dana došao je s beležnikom i doneo pismena o
oporuci, i ja sam ih sa zadovoljstvom potpisala i predala mu ih uz
stotinu poljubaca; jer zaista, nikad sa više milošte nije obavljen
jedan posao između majke i njenog nežnog i poslušnog deteta.
Sutradan doneo mi je pismeno, pod svojim potpisom i pečatom,
kojim se obavezuje da će u moje ime upravljati plantažom, i da će
332
mi proizvode otpremati prema mome nalogu ma gde se ja nalazila;
a uz to, on se obavezuje da će vrednost proizvoda u moju korist
iznositi sto funti godišnje. Kad je to učinio, kazao mi je da s
obzirom da sam došla pre nego što je letina obrana, — tada je bila
druga polovina avgusta, — ja imam pravo na useve u tekućoj
godini; i tako, isplatio mi je sto funti u španskim zlatnicima., a
potom me je zamolio da mu dam priznanicu o tome da sam za tu
godinu, zaključno sa sledećim Božićem, u potpunosti izmirena.
Ostala sam tuna oko pet nedelja, i doista imala sam mnogo
muke da i tada krenem. Štaviše, on je hteo da pređe sa mnom preko
zaliva, ali ja o tome nisam htela ni da čujem. Ipak, rešio je da me
otpremi preko u svojoj sopstvenoj šalupi, koja je bila sagrađena
kao jahta, i služila mu i za uživanje i za trgovinu. To sam primila, i
tako, posle najvećih uveravanja o svojoj sinovskoj ljubavi i
poslušnosti, on mi je dozvolio da otputujem, i posle dva dana
prispela sam srećno u kuću moga prijatelja, kvekera.

333
 GLAVA XXXVI

Donela sam preko sa sobom, za potrebe naše plantaže, tri

konja, s amovima i sedlima, nekoliko svinja, dve krave, i hiljadu
drugih stvari, a sve je to bilo poklon najmilijeg i najnežnijeg deteta
koje je majka ikad rodila. Ispričala sam mome mužu sve
pojedinosti ovoga putovanja, samo sam svoga sina nazvala svojim
bratučedom; i najpre, kazala sam mu da sam izgubila svoj
časovnik, a njemu je to kanda bilo vrlo žao; ali potom sam ispričala
kako je moj bratučed bio dobar prema meni, i kako se starao o
plantaži koju mi je majka ostavila, jer se nadao da će jednoga dana
saznati štogod o meni; onda sam mu kazala da sam poverila njemu
da upravlja plantažom, i da će me on tačno izveštavati o prihodu; a
onda sam izvadila preda nj sto funti u srebru, kao prihod od prve
godine; a onda, izvadivši kesu od jelenske kože sa pistolima, rekoh,
„A evo, mili moj, evo zlatnog časovnika.” Na to će moj muž, „Tako
nebeska dobrota zacelo tvori ista dela, u svih razumnih ljudi, kad
se u srcu javi milosrđe!” pa podiže obe ruke, i u radosnom
ushićenju uzviknu, „Zašto se Bog brine za tako nezahvalnog psa
kao što sam ja!” Onda sam mu kazala šta sam dovezla u šalupi,
pored svega ovoga; to jest, konje, svinje, i krave, i druge stvari
potrebne za našu plantažu; sve je to povećalo njegovo iznenađenje,
i ispunilo mu srce zahvalnošću; a otada pa nadalje, ako je ikada
božanskom milošću jedan raspusnik, drumski razbojnik i
kradljivac vraćen na pravi put, on je, verujem, bio iskren pokajnik
i iz temelja popravljen čovek. Da bih dokazala istinitost ovoga
tvrđenja, mogla bih ispuniti mnogo veću knjigu nego što je ova
povesnica, ali bojim se da taj deo priče ne bi bio isto onoliko
zabavan kao što je onaj nevaljali.
Ali ovo je moja povest, ne moga muža. Zato se vraćam svome
udelu. Dali smo se na posao oko svoje plantaže, i koristili smo se u
tome savetima i pomoći prijatelja koje smo tuna imali, a naročito
čestitog kvekera, koji se pokazao prema nama veran, plemenit i
postojan prijatelj; i postigli smo veoma dobar uspeh, jer, budući
odmah u početku dobro opremljeni zalihama, kao što sam već
334
kazala, i povećavši ih sada dodatkom od sto i pedeset funti u
gotovom novcu, povećali smo broj slugu, sagradili smo veoma
udobnu kuću, i svake smo godine ugarili podosta zemlje. Druge
godine napisala sam pismo mojoj upraviteljki, da bi i ona imala
udela u radosti zbog našeg uspeha, i kazala sam joj šta da kupi za
one novce koje sam kod nje ostavila — dvesta i pedeset funti, kao
što sam već kazala, — i da nam tu robu pošalje, što je ona i učinila,
ljubazna i odana kao uvek, i cela ta pošiljka stigla nam je
neoštećena.
Tu smo sad dobili svakovrsnih tkanina, kako za mene tako i za
moga muža; i ja sam se naročito po- brinula da za njega kupim sve
one stvari koje sam znala da on voli; kao, dve lepe, duge vlasulje,
dva mača sa srebrnim balčacima, tri ili četiri lake puške za lov na
ptice, lepo sedlo sa kuburama i divnim pištoljima, i sa skerletnom
ašom; jednom reči, sve što sam mogla da smislim da će mu goditi, i
prikazati ga onakvim čovekom kakav je doista bio, veoma fin
gospodin.
Poručila sam znatnu količinu raznih domaćih potreba, i platno
za nas oboje. Što se mene tiče, ja sam već od ranije bila dobro
opremljena odećom i rubljem, i malo mi je šta bilo potrebno.
Ostatak pošiljke koju sam primila sastojao se od razne gvožđarije,
konjskih amova, alata, odeće za poslugu, i vunenih tkanina, sukna,
šajaka, čarapa, cipela, šešira, i tome sličnog, kao što posluga nosi, a
sve to po uputstvu kvekerovom; i sav taj tovar prispeo je
neoštećen, i u dobrom stanju, sa trima sluškinjama, jedrim
curama, koje mi je moja stara upraviteljka probrala, podesnim za
ovo podneblje i sposobnim da obavljaju poslove radi kojih su
uzete, a od kojih je jedna došla udvostručena, pošto je na brodu
ostala noseća s jednim od mornara, kao što je docnije priznala, još
pre nego što je brod doplovio do Grevzenda; i tako, rodila nam je
snažnog detića, sedam meseca posle iskrcavanja.
Moj muž, možete zamisliti, malo se iznenadio kad je prispela
ova pošiljka iz Engleske; i govoreći sa mnom jednoga dana, pošto
je video sve te stvari, reče, „Mila moja, šta znači sve ovo? Bojim se
da ćeš nas time i suviše uvaliti u dug; kad ćemo moći da isplatimo
sve to?” Ja sam se nasmejala i kazala sam mu da je sve to plaćeno;
335
i onda sam mu još rekla da, ne znajući šta nas može zadesiti na
putovanju, i imajući u vidu čemu bi nas naše prilike mogle izložiti,
nisam ponela sobom svu svoju gotovinu, već sam jedan deo
ostavila na čuvanju kod jedne svoje prijateljice, a sad, kad smo sve
srećno prebrodili i smestili se, javila sam joj da nam te stvari
pošalje, i one su, kao što vidi, stigle.
On se zaprepastio, i stajao je neko vreme računajući nešto na
prste, ali ne govoreći ništa. Naposletku je počeo ovako, „Čekaj da
vidimo,” kazao je, odbrojavajući još uvek na prste, i prvo pomače
palac; „imamo najpre dvesta četrdeset i šest funti u gotovu, pa
onda dva zlatna sata, dijamantsko prstenje, i srebrno posuđe” reče
on, pa to odbroji na kažiprstu. Onda pomače srednji prst, „A sad
evo plantaže na reci Jorku, sto funti godišnjeg prihoda, pa sto i
pedeset u gotovu, pa šalupa puna konja, krava, svinja, i raznih
stvari“; i tako je nabrajao dok opet ne dođe red da pomakne palac.
„A sad,” reče, „evo pošiljke, koja u Engleskoj staje dvesta i pedeset
funti, a čija je vrednost ovde dvaput veća.” — „Pa,” rekoh ja, „šta ti
veliš na sve to?” — „Šta ja velim na sve to?” upita on. „Pitam, ko to
kaže da sam se prevario kad sam u Lankašajeru našao sebi suprugu
i venčao se njome? eto šta velim. Jer vidim da sam se oženio
miraždžikom, i to, bogme još te kakvom miraždžikom,” reče on.
Jednom reči, naše su prilike sada bile vrlo dobre, i imanje nam
je iz godine u godinu sve više napredovalo; jer naša nova plantaža,
delo naših ruku, malo po malo je rasla, i, u toku osam godina, koliko
smo proveli na njoj, toliko smo je unapredili da nam je donosila
prihod od najmanje trista funti godišnje; to jest, toliko su naši
proizvodi vredeli u Engleskoj.
Kad sam kod kuće provela godinu dana, prevezla sam se opet
preko zaliva da pohodim svoga sina, i da primim još jednu godišnju
rentu sa svoje plantaže; i iznenadila sam se kad sam čula, tek što
sam se iskrcala, da je moj stari muž umro, i da nema ni četrnaest
dana kako je sahranjen. Ova šest, moram priznati, nije mi bila
neprijatna, jer sad sam smela da se pojavim onakva kakva sam bila,
to jest, kao udata žena; i zato sam pre odlaska kazala svome sinu
da ću se, mislim, udati za jednoga gospodina koji ima plantažu u
mome susedstvu; i premda sam, zakonski uzev, bila slobodna da
336
se preudam, — jer sad sam bila oslobođena svake obaveze koja me
je pre toga mogla sputavati, — ipak, zazirala sam da delo, kad li —
tad li, ne iziđe na videlo, a tako nešto moglo bi biti nezgodno po
spokojstvo svakoga muža. Moj sin, isti onaj dobri, poslušni, i
predusretljivi čovek, ugostio me je u svojoj kući, isplatio mi je
mojih sto funti, i otpremio me je opet kući obasutu poklonima.
Posle izvesnog vremena obavestila sam svoga sina da sam se
preudala, i pozvala sam ga da nam dođe u goste, a i moj muž, isto
tako, napisao mu je vrlo ljubazno pismo, i pozvao ga je da dođe da
se upoznaju; i zaista, došao nam je nekoliko meseca posle toga, baš
kad mi je iz Engleske stigla pošiljka, no ja sam mu kazala da je sve
to imovina moga muža, a ne moja.
Kada je onaj stari nesrećnik, moj brat (muž) umro, ja sam — da
znate — slobodno ispričala mome mužu celu tu nesrećnu istoriju,
a kazala sam mu i to da je ovaj moj bratučed ustvari moj sin, rođen
u tome grešnome braku. On je to saopštenje primio sasvim
spokojno, i kazao mi je da bi bio spokojan i da je onaj starac, kako
smo ga zvali, još uvek živ. „Jer,” rekao mi je on, „to nije bila tvoja
krivica, a nije bila ni njegova; po sredi je bila jedna greška koja se
nije mogla izbeći.” On mu je samo zamerio zbog toga što je želeo
da stvar prikrije, i da živi sa mnom kao sa suprugom i onda kada
sam ja znala da je on moj: brat; to je, od njegove strane, kazao je
on, bio sraman greh. I tako, sve su te sitne poteškoće bile
prebrođene, i živeli smo u najvećoj dobrodušnosti i udobnosti koje
se mogu zamisliti. A sad smo ostareli; ja sam se vratila u Englesku,
jer već sam mal'ne sedamdeset godina stara, — moj muž je u
šezdeset osmoj, — pošto sam provela u izgnanstvu mnogo duže
vremena nego što sam bila osuđena; i sada smo oboje, uprkos svih
tegoba i svih nedaća koje smo podneli, vesela srca i u dobrome
zdravlju. Moj je muž ostao tamo još izvesno vreme, da sredi naše
stvari, i isprva sam mislila da se vratim k njemu, ali na njegovu
želju tu sam odluku promenila, pa je i on došao amo u Englesku,
gde smo naumili da u godinama koje su nam još preostale iskreno
okajemo greške naopakog života kojim smo živeli.

Napisano u godini 1683

337
 Kraj

338
 DANIJEL DEFO
MOL FLANDERS

Preveo s engleskog
BORIVOJE NEDIĆ

Korice izradio
JANKO KRAJŠEK

Korektor
MARIJA STOJILjKOVIĆ

Štampano ćirilicom u 7000 primeraka.

Štampanje završeno 10 juna 1952 godine, u Grafičkom preduzeću „Vuk
Karadžić”, pogon „Prosveta”, Beograd, Đure Đakovića 21.

339