HENRI BEYLE STENDHAL

O LJUBAVI
 PREDGOVOR{1}

Ovo delo nije imalo nikakvog uspeha; našli su da je

nerazumljivo, i to ne bez razloga. Stoga u ovom novom izdanju pisac
se naročito trudio da jasno iznese svoje misli. Ispričao je kako su mu se
one javljale; napisao je predgovor, uvod, sve da bi bio jasan, pa, i
pored tolikog truda, na sto čitalaca koji su pročitali Korinu, nema ih
četiri koji će razumeti ovu knjigu. Mada raspravlja o ljubavi, ova mala
knjiga nije roman, a naročito nije zanimljiva kao roman. To je samo
tačan i naučni opis neke vrste ludila vrlo retkog u Francuskoj. Svemoć
društvenih običaja, koja je svakim danom sve veća, više iz straha od
smešnoga nego zbog čistote naših običaja, pretvorila je reč koja služi
kao naslov ovom delu, u izraz koji ljudi izbegavaju da izgovore
posebno i koji može čak da izgleda nepristojan. Bio sam primoran da
ga upotrebim, ali mislim da me naučna strogost izražavanja štiti od
svake zamerke u tom pogledu.
Poznajem jednog ili dvojicu sekretara poslanstva koji će, po
povratku, moći da mi učine tu uslugu. Dotle, šta bih mogao da kažem
ljudima koji poriču događaje koje iznosim? Da ih zamolim da me ne
slušaju.
Može se prebacivati egotizam formi koju sam usvojio. Putniku se
dozvoljava da kaže: ,,Ja sam bio u Njujorku, tu sam se ja ukrcao za
Južnu Ameriku, vratio sam se do Santa-Fede-Bogota. Mušice i komarci
su me mučili za vreme puta, i za tri dana ja nisam video na jedno oko.
Ovoga putnika ne optužuju da govori o sebi; opraštaju mu se svi
ti ja i svi ti mi, jer je to najživlji, najjasniji i najinteresantniji način da
ispriča ono što je video.
Da bi bio jasan i slikovit, ako može, pisac ovog putovanja u malo
poznate predele ljudskog srca, kaže: „Išao sam sa gospođom Gerardi u
rudnike soli u Halajnu... Princeza Krešenci mi je kazala u Rimu...
Jednog dana, u Berlinu, video sam lepog kapetana L...” Sve ovo zaista
se dogodilo piscu, koji je proveo petnaest godina u Nemačkoj i u Italiji.
Ali, više radoznao nego osetljiv, nikad nije doživeo ni najmanju
avanturu, nikad lično nije iskusio osećanje o kome bi vredelo pričati; i,
ako neko pomišlja da mu pripiše da on iz gordosti misli suprotno, veća
gordost bi ga sprečila da ne daje u štampu svoje srce i prodaje ga svetu
za šest franaka, kao oni ljudi koji za svog života štampaju svoje
Uspomene.

Godine 1822, kad je pravio korekture ovog moralnog putovanja

u Italiju i Nemačku, pisac, koji je opisivao stvari onoga dana kada ih je
video, odnosio se prema rukopisu, koji je sadržavao opširan opis svih
faza bolesti duše nazvane ljubav, sa onim slepim poštovanjem koje je
naučnik iz XIV veka pokazivao prema nekom tek iskopanom rukopisu
Laktancija ili Kvinta Kurcija. Kad je pisac nailazio na neko nejasno
mesto, a, pravo reći, to mu se često događalo, on je uvek verovao da
je za to krivo današnje ja. On priznaje da je njegovo poštovanje prema
starom rukopisu otišlo dotle da je štampao više mesta koja ni sam više
nije razumevao. Ništa luđe za onoga koji misli na odobravanje
javnosti; ali pisac, kad je ponovo ugledao Pariz posle dugih putovanja,
smatrao je za nemoguće da postigne uspeh a da se ne ponizi pred
novinama. No kad se već dospe dotle da se prave niskosti, treba ih
sačuvati u rezervi za ministra predsednika. Pošto se nije postavljalo
pitanje onoga što se zove uspeh, pisca je zabavljalo da objavi svoje
misli tačno onakve kakve su mu se javljale. Tako su postupali nekad oni
grčki filozofi, čija ga praktična mudrost očarava do divljenja.
Potrebne su godine da bi čovek prodro u intimnost italijanskog
društva. Možda sam ja bio poslednji putnik u toj zemlji. Posle
karbonara i austrijske najezde, nikad više stranac neće biti primljen kao
prijatelj u salonima u kojima je vladala tako luda veselost. Stranac će u
jednom gradu videti spomenike, ulice, javne trgove, ali nikad i društvo;
uvek će zadavati strah; stanovnici će sumnjati da je uhoda, ili će
strahovati da se ne ruga bici kod Antrodoka ili niskostima koje su ljudi
u ovoj zemlji primorani da čine da ih ne bi progonili osmorica ili
desetorica ministara ili ljubimci koji okružuju vladara. Ja sam stvarno
voleo stanovnike, i mogao sam da vidim istinu. Ponekad, u toku
čitavih deset meseci, nisam progovorio ni jednu jedinu francusku reč, i
da nije bilo nemira i karbonara nikad se ne bih vratio u Francusku.
Iznad svega cenim dobroćudnost.
I pored velikog truda da budem jasan i razumljiv, ne mogu da
činim čuda; ne mogu da dam uši gluvima, niti oči slepima. Tako ljudi
puni para i koji vole grube radosti a zaradili su sto hiljada franaka u
toku godine koja je prethodila trenutku kada otvaraju ovu knjigu,
treba vrlo brzo da je zatvore, naročito ako su bankari, fabrikanti,
uvaženi industrijalci, to jest ljudi sa izrazito pozitivnim idejama. Ova
knjiga će biti manje nerazumljiva za one koji su zaradili veliki novac na
berzi ili na lutriji. Takav dobitak može da iskrsne i pored navike da se
čitavi časovi provode u sanjarenju i da se uživa u emociji koju izaziva
neka Pridonova slika, Mocartova muzička fraza, ili, najzad, neki
neobičan pogled žene na koju često mislite. Ljudi koji na kraju svake
nedelje isplaćuju dve hiljade radnika nikad ne gube vreme na takav
način; njihov duh je uvek usmeren na korisno i pozitivno. Sanjalica o
kome ja govorim je čovek koga bi oni mrzeli kad bi imali slobodnog
vremena; njega bi oni rado uzeli za predmet svojih podsmeha.
Industrijalac-milioner određeno oseća da takav čovek više ceni neku
misao nego kesu sa hiljadu franaka.
Ne treba mi onaj vredni mladić koji je, u toku iste godine kad je
industrijalac zaradio sto hiljada franaka, naučio savremeni grčki jezik,
zbog čega je toliko gord da već teži da izuči arapski. Molim da ovu
knjigu ne otvara nijedan čovek koji nije bio nesrećan zbog imaginarnih
uzroka stranih sujeti, i zbog kojih bi osetio veliki stid kad bi čuo da se
prepričavaju po salonima.
Potpuno sam siguran da se neću svideti onim ženama koje, u tim
istim salonima, osvajaju na juriš poštovanje stalnom izveštačenošću.
Iznenadio sam neke od njih u trenutku iskrenosti, i one su bile tako
začuđene da, ispitujući same sebe, nisu više mogle znati da li je
osećanje, koje su tada izrazile, bilo prirodno ili izveštačeno. Kako bi te
žene mogle suditi o slikanju istinskih osećanja? Zato je ovo delo bilo za
njih bauk; one su kazale da je pisac svakako sraman čovek.
Da čovek naglo pocrveni, kad pomisli na izvesne postupke iz
svoje mladosti; da je pravio gluposti zbog nežnosti duše i da se žalosti
zbog njih, ne zato što je bio smešan u očima salona, već u očima
izvesne osobe u tom salonu, da je u dvadeset šestoj godini bio iskreno
zaljubljen u ženu koja voli drugoga ili, štaviše (ali to je tako retko da se
jedva usuđujem da to napišem iz straha da opet ne padnem u
nerazumljivost, kao kod prvog izdanja), ili štaviše, da, ulazeći u salon u
kome se nalazi žena za koju veruje da je voli, želi samo da u njenim
očima pročita šta ona u tom trenutku misli o njemu; i da mu ne padne
uopšte na pamet da unese ljubav u svoje sopstvene poglede; eto šta ja
prethodno tražim od svoga čitaoca. To je opis velikog broja tih finih i
retkih osećanja, koji je izgledao nejasan ljudima sa pozitivnim idejama.
Šta čovek da uradi da bi bio jasan u njihovim očima? Da im objavi
hoću od pedeset santima ili promenu carinske tarife u Kolumbiji.{2}
Ova knjiga opisuje jednostavno, razumno, matematički, da tako
kažemo, razna osećanja koja smenjuju jedna druge i čiji se skup zove
ljubavna strast.
Zamislite jednu vrlo složenu geometrijsku sliku nacrtanu belom
pisaljkom na velikoj tabli: pa lepo! objasniću tu geometrijsku sliku; ali
neophodan je uslov, da ona treba već da postoji na tabli; ja je sam ne
mogu nacrtati. Ova nemogućnost otežava da se o ljubavi napiše knjiga
koja ne bi bila roman. Da bi se sa interesovanjem pratilo filozofsko
ispitivanje ovog osećanja, potrebno je još nešto sem čitaočevog duha;
nužno je da je on video ljubav. A gde se može videti neka strast?
To je jedan uzrok nejasnosti koji neću moći nikada da odstranim.
Ljubav je kao ono što se na nebu naziva Mlečni Put, sjajna
skupina sastavljena od hiljadu malih zvezda od kojih je svaka često
jedna maglina. Knjige su zabeležile četiri do pet stotina malih
naizmeničnih osećanja koja se tako teško raspoznaju i od kojih se
sastoji strast, i to najgrublje, a uz to često varajući se i uzimajući
sporedno za glavno. Najbolje od ovih knjiga, kao što su Nova Eloiza,
roman gospođe Koten, Pisma gospođice de Lespinas, Manon Lesko,
napisane u Francuskoj, zemlji gde biljka zvana ljubav uvek strepi od
smešnog, gde je guše zahtevi nacionalne strasti, sujeta, i gde gotovo
nikad ne dostiže svu svoju visinu.
Šta, dakle, znači poznavati ljubav iz romana? Šta bi bilo kad bi
neko, pošto je čitao opise ljubavi u stotinama čuvenih knjiga, ali koji je
nikad nije osetio, potražio u ovoj objašnjenje za to ludilo? Odgovoriću
kao odjek: „To je ludilo.“
 Jadna, mlada razočarana ženo, hoćete li još da uživate u onom
što vas je toliko zaokupljalo pre nekoliko godina, o čemu se niste
usudili nikome da govorite, i zbog čega zamalo ne izgubiste čast? Zbog
vas sam ispravio ovu knjigu i pokušao da je učinim jasnijom. Pošto je
budete pročitali, pominjite je samo nekom kratkom prezrivom
rečenicom, i bacite je u vašu biblioteku od limunovog drveta iza drugih
knjiga; ja bih, čak, ostavio nekoliko ne rasečenih strana.
Nesavršeno stvorenje, koje smatra sebe filozofom, u njoj će
ostaviti više od nekoliko ne rasečenih strana, jer su mu uvek ostala tuđa
ona luda uzbuđenja koja čine da od jednog pogleda zavisi sva naša
sreća u toku jedne nedelje. Drugi, kad dođu u zrele godine, upinju svu
svoju sujetu da zaborave da su se jednog dana mogli spustiti dotle da
se udvaraju nekoj ženi i da se izlože poniženju da budu odbijeni; ova
knjiga će navući na sebe njihovu mržnju. Među tolikim umnim ljudima
koje sam video da osuđuju ovo delo iz različitih uzroka, ali uvek sa
srdžbom, jedino su mi izgledali smešni oni koji su dvostruko uobraženi
pretendujući da su uvek bili iznad slabosti srca i da su ipak dovoljno
pronicljivi da a priori sude o stepenu tačnosti jedne filozofske rasprave,
koja je samo jedan povezani opis svih tih slabosti.
Ozbiljne ličnosti, koje uživaju u društvu glas mudrih i ni- malo
romantičnih ljudi, mnogo su bliže tome da razumeju jedan roman, ma
koliko on bio strastan, nego neku filozofsku knjigu u kojoj pisac hladno
opisuje razne faze bolesti duše nazvane ljubav. Roman ih nešto malo
uzbuđuje, ali u pogledu filozofske rasprave ovi mudri ljudi su kao slepci
koji bi tražili da im se čita opis slika iz muzeja i koji bi kazali autoru:
„Pri- znajte, gospodine, da je vaše delo strahovito nejasno.” A šta bi se
dogodilo da su ti slepci ljudi od duha koji odavno nose to dostojanstvo
i koji neograničeno pretenduju da su pronicljivi? Jadni autor bi se
divno proveo. To mu se desilo još kod prvog izdanja. Više primeraka
bilo je upravo spaljeno zbog besomučne sujete ljudi s mnogo duha. Ja
ne govorim o uvredama, nimalo laskavim zbog njihovog besa: autor je
bio oglašen za prostog, nemoralnog, opasnog čoveka, koji piše za
svetinu, itd. U zemljama koje je iskvarila monarhija ovi epitetisu
najsigurnija nagrada onome kome padne na pamet da piše o moralu i
ne posveti svoju knjigu savremenoj madam Dibari. Srećna bi bila
književnost koja ne bi bila u modi, i kad bi se hteli njome da bave
jedino oni za koje je napisana! U vreme Sida, Kornej je bio samo
dobričina za gospodina markiza de Danžoa. Danas svako misli da je
stvoren da čita gospodina de Lamartina; utoliko bolje za njegovog
izdavača; ali tim gore, i sto puta gore, za ovog velikog pesnika. U naše
vreme genije ima obzira prema stvorenjima na koja ne bi trebalo
nikada da misli zbog opasnosti da samog sebe ne porekne.
Radan, aktivan, dostojan svakog poštovanja, sav pozitivan život
jednog državnog savetnika, jednog fabrikanta pamučnih tkanina ili
jednog bankara vrlo spretnog u sklapanju zajmova, nagrađen je
milionima a ne nežnim osećanjima. Srce ove gospode postepeno
okoštava; pozitivno i korisno za njih predstavlja sve, i njihova duša se
zatvara za ono osećanje kome je od svih drugih osećanja dokolica
najviše potrebna, i koje čini čoveka potpuno nesposobnim za svaki
trezven i povezan rad.
Čitav ovaj predgovor napisan je samo zato da razglasi da su ovu
knjigu, na nesreću, mogli razumeti jedino ljudi koji su našli slobodnog
vremena da čine ludosti. Mnogi će se naći uvređeni, a ja se nadam da
neće ići dalje od toga.
 DRUGI PREDGOVOR{3}

Pišem samo za stotinu čitalaca, a od tih nesrećnih, ljupkih,

privlačnih stvorenja koja nisu nimalo licemerna, nimalo moralna, i
kojima bih ja želeo da se dopadnem, jedva poznajem jedno ili dvoje.
Nimalo mi nije stalo do onih koji lažu da bi stekli poštovanje kao pisci.
Te lepe gospe treba da čitaju račune svoje kuvarice propovednika u
modi, bilo da se zove Maslon ili gospođa Neker, da bi mogle o tome
razgovarati sa ozbiljnijim ženama koje određuju koga treba uvažavati.
Treba imati na umu da se taj lepi položaj uvek u Francuskoj stiče kad
čovek postane veliki propovednik neke gluposti.
Da li ste u svom životu bili šest meseci nesrećni zbog Ijubavi? -
rekao bih onome koji bi hteo da čita ovu knjigu.
Ili, ako vaša duša nije u svom životu osetila drugu nesreću sem da
misli na neku parnicu, ili što niste imenovani za poslanika na
poslednjim izborima, ili što se smatralo u Eksu, za vreme poslednje
sezone, da imate manje duha nego obično - nastavio bih sa svojim
indiskretnim pitanjima, i upitao bih vas da li ste u toku godine čitali
neko bezočno delo koje nateruje čitaoca da misli? Na primer, 2. 2.
Rusoovog Emila, ili šest Montenjovih knjiga? Ako niste nikada bili
nesrećni zbog ove slabosti jakih duša, ako niste navikli, što je protiv
prirode, da mislite dok čitate, ova knjiga će u vama izazvati
negodovanje protiv pisca, jer će probuditi u vama sumnju da postoji
neka sreća koju vi ne poznajete, a koju je poznavala gospođica de
Lespinas.
 TREĆI PREDGOVOR{4}

Molim čitaoca da ne bude strog zbog neobičnog oblika ove

Fiziologije ljubavi.
Pre dvadeset osam godina (sad je 1842), prevrati posle
Napoleonovog pada lišili su me moga položaja. Dve godine pre toga,
slučaj me je bacio, odmah posle strahota povlačenja iz Rusije, u jedan
prijatni grad u kome sam nameravao da provedem ostatak života, i to
me je očaravalo. U srećnoj Lombardiji, u Milanu, Veneciji, uživanje je
glavni ili, bolje reći, jedini posao u životu. Tamo niko ne vodi računa o
delima i postupcima svog suseda; jedva da se neko brine šta nam se
događa. Ako neko primećuje postojanje suseda, ne pada mu na pamet
da ga mrzi. Čime će se baviti jedan provincijski grad Francuske ako mu
se oduzme zavist? Odsustvo, nemogućnost svirepe zavisti, stvara
najsigurniji deo one sreće koja privlači sve palančane u Pariz.
Na maskiranim balovima za vreme karnevala 1820. godine, koji
su bili sjajniji nego obično, milansko društvo je imalo prilike da vidi pet
ili šest ludih događaja; iako su ljudi u ovoj zemlji navikli na stvari koje
bi se smatrale za neverovatne u Francuskoj, bavili su se time čitav
mesec dana. U Francuskoj bi strah od smešnog sprečio tako neobične
postupke; potrebno mi je mnogo smelosti samo da bih se usudio da
govorim o tome.
Jedno veče, kad se duboko umovalo o posledicama i uzrocima
tih ludorija kod ljupke gospođe Pjetra Grua, koja, za divno čudo, nije
bila umešana ni u jednu od njih, pade mi na pamet da bi mi, možda,
kroz godinu dana ostala samo bleda uspomena na ove čudne događaje
i uzroke koji su im se pripisivali. Dohvatih jedan koncertni program, na
kome napisah nekoliko reči olovkom. Hteli su da igraju faraona;
tridesetoro nas je sedelo oko zelenog stola; ali razgovor je bio tako živ,
da se zaboravilo na igru. Na kraju posela naiđe pukovnik Skoti, jedan
od najprijatnijih ljudi italijanske vojske; pitaše ga šta on zna o čudnim
događajima o kojima smo razgovarali; on nam je zaista ispričao stvari
koje je slučajno saznao u poverenju, a koje im dadoše potpuno novi
vid. Ponovo uzeh svoj koncertni program i dodadoh te nove
pojedinosti.
Pisanje zbirke pojedinosti o ljubavi bilo je nastavljeno na isti
način, olovkom i na komadićima papira, uzetim u salonima u kojima
sam slušao da se pričaju anegdote. Uskoro sam tražio jedan opšti zakon
da bih utvrdio razne stupnjeve ljubavi. Posle dva meseca strah da me
ne proglase za karbonara naterao me je da se vratim u Pariz; mislio
sam samo na nekoliko meseci; ali nikad više nisam video Milano gde
sam proveo sedam godina.
U Parizu sam umirao od dosade; pade mi na pamet da se opet
bavim ljupkom zemljom iz koje me je oterao strah; moje komadiće
papira povezao sam u svesku koju sam poklonio jednom knjižaru; ali
uskoro iskrsnuše teškoće; štampar izjavi da mu je nemoguće da radi po
beleškama napisanim olovkom. Bilo mi je jasno da on smatra da je
ovakav rukopis ispod dostojanstva. Mladi štamparski šegrt, koji mi je
vratio moje beleške, izgledao je sav postiđen zbog neprijatne poruke
koja mu je stavljena u dužnost; znao je da piše: diktirao sam mu
beleške pisane olovkom.
Shvatio sam, takođe, da mi je diskrecija nalagala da promenim
imena i naročito da skratim anegdote. Iako se u Milanu uopšte ne čita,
ova knjiga bi mogla izgledati kao svirepa zloba kad bi je tamo neko
odneo.
Objavio sam, dakle, jednu nesrećnu knjigu. Imam smelosti da
priznam da sam u ono doba bio toliko drzak da prezrem elegantni stil.
Video sam mladog šegrta kako je sav zauzet time da otkloni
nedovoljno zvučne završetke rečenica i skupove reči koje daju smešan
zvuk. Isto tako nije propuštao da svakog časa izmeni pojedinosti
događaja koje je teško izrazi- ti: sam Volter se boji stvari koje je teško
izreći.
Esej o Ljubavi mogao je da vredi samo zbog mnoštva malih
nijansa osećanja, za koje bih molio čitaoca da ih proveri u svojim
uspomenama, ako je toliko srećan da ih ima. Ali bilo je nešto mnogo
gore; tada sam imao, kao i uvek, vrlo malo iskustva u pitanjima
književnosti; izdavač kome sam bio poklonio rukopis štampao ga je na
lošoj hartiji i u smešnom formatu. Isto tako, kada sam ga posle mesec
dana pitao šta je sa knjigom, reče mi: „Može se reći da je prokleta, jer
je niko ne dotiče.”
Ni na pamet mi nije padalo da molim za članke u novinama;
tako nešto bi mi izgledalo krajnje sramno. Međutim, nijednom delu
nije bilo potrebnije da bude preporučeno strpljenju čitaoca. Da ne bi
bila nerazumljiva već od prvih stranica, trebalo je navesti javnost da
prihvati novu reč kristalizacija, predloženu da živo izrazi onaj skup
čudnovatih ludosti koje čovek sebi predstavlja kao istinite i čak kao
nesumnjive kad je u pitanju voljena osoba.
U to vreme, sav zaljubljen u najmanje pojedinosti koje sam
primetio u toj obožavanoj Italiji, i sav prožet njima, brižljivo sam
izbegavao sve ustupke, sve ljupkosti stila koje bi Esej o Ljubavi mogli
napraviti manje čudnovato smešnim u očima literata.
Uostalom, nisam nimalo laskao javnosti; to je bilo doba kad je
izgledalo da književnost sva skrhana našim nesrećama, tako velikim i
skorašnjim, ima jedino zadatak da teši našu ne- srećnu sujetu; u njoj se
rimovalo gloire sa victoire, geurriers sa lauriers,{5} itd.
Izgleda da dosadna književnost toga doba nikad ne traži prave
okolnosti predmeta kojim se na izgled bavi; ona traži samo priliku da
hvali svoj narod, koji je rob mode i koji je jedan veliki čovek nazvao
velikom nacijom, zaboravljajući da je ona bila velika samo zbog toga
što joj se on nalazio na čelu.
Rezultat mog nepoznavanja uslova kako se postiže najskromniji
uspeh bio je taj da sam od 1822. do 1833. našao svega sedamnaest
čitalaca; posle dvadeset godina postojanja, Esej o Ljubavi razumelo je
jedva stotinu radoznalaca. Nekoliko njih su imali strpljenja da
posmatraju razne faze ove bolesti kod osoba iz svoje okoline; jer, da bi
se razumela ova strast, koja se zbog straha od smešnog već trideset
godina tako brižljivo krije među nama, treba o njoj govoriti kao o
bolesti; jedino tim putem može se ponekad uspeti da se ona izleči.
U stvari, tek posle pola veka revolucija koje su naizmenično
privlačile svu našu pažnju, tek posle pet potpunih promena u formi i
stremljenjima naših vlada - revolucija počinje da se uvlači u naše
običaje. Ljubav, ili ono što je obično zamenjuje kradući joj ime, ljubav
je sve mogla u Francuskoj pod Lujem XV: dvorske žene su postavljale
pukovnike; taj položaj je bio najlepši u zemlji. Posle pedeset godina
nema više dvora, a žene koje uživaju najveće poverenje u vladajućoj
buržoaziji, ili u aristokratiji koja se duri, ne bi uspele da izrade nekome
dozvolu za duvandžinicu u najmanjoj palanci.
Treba priznati, žene nisu više u modi; u našim tako blistavim
salonima dvadesetogodišnji mladići afektiraju tim što ih nikako ne
oslovljavaju; mnogo više vole da okruže nekog brbljivog prostaka koji,
svojim provincijskim naglaskom, raspravlja o pitanju sposobnosti i
trude se da i oni ponešto ubace. Bogati mladići koji se trse da budu
lakomisleni, da bi iz- gledalo kao da nastavljaju ton nekadašnjeg
otmenog društva, mnogo više vole da razgovaraju o konjima i da se
kockaju naveliko u klubovima u koje žene uopšte nemaju pristupa.
Ubitačna hladnokrvnost koja izgleda da upravlja odnosima mladih ljudi
sa dvadesetogodišnjim ženama, a koje bračna dosada vraća u društvo,
možda će doprineti tome da nekoliko ludih glava prihvate ovaj do
tančina verni opis sukcesivnih faza bolesti koja se zove ljubav.
Strašna promena koja nas je sunovratila u sadašnju dosadu i koja
čini neshvatljivim društvo iz 1778. godine, onakvo kakvo ga mi
nalazimo u pismima Didroa njegovoj ljubavnici gospođici Volan, ili u
Uspomenama gospođe d’Epinej, može nas navesti da potražimo koja je
od naših uzastopnih vlada ubila u nama sposobnost za zabavu i
približila nas najtužnijem narodu na svetu. Mi čak ne umemo da
kopiramo njihov parlament i poštenje njihovih stranaka, jedinu stvar
koju su pronašli, a koja se može podneti. Naprotiv, najgluplje od
njihovih jadnih shvatanja, duh dostojanstva, došao je da zameni među
nama francusku veselost, koja se susreće jedino na pet stotina balova
pariskih predgrađa, ili na jugu Francuske, kad se prođe Bordo.
Ali kojoj od svih naših vlada treba da zahvalimo za nesreću što
nas je poenglezila? Treba li za to optužiti energičnu vladu iz 1793, koja
je sprečila strance da dođu da se utabore na Monmartru? Onu vladu
koja će nam kroz nekoliko godina izgledati herojska i koja je dostojan
prethodnik one koja je, pod Napoleonom, pronela naše ime kroz sve
prestonice Evrope.
Zaboravićemo dobronamernu glupost Direktorijuma, slavnog po
sposobnostima Karnoa i po besmrtnoj italijanskoj kampanji od 1796.
do 1797.
Pokvarenost Baraovog dvora još je podsećala na veselost starog
režima; draži gospođe Bonaparte pokazivale su da nismo otada imali
nikakvih naklonosti za englesku turobnost i naduvenost.
Duboko poštovanje za način vladavine prvog konzula, kome se
uprkos zavisti Sen-Žermenskog predgrađa nismo mogli oteti, i
najzaslužniji ljudi koji su proslavili parisko društvo, kao što su Kretei,
Darii, itd., ne dozvoljavaju da se baci na Carstvo odgovornost za
značajnu promenu koja se izvršila u francuskom karakteru u toku ove
prve polovine devetnaestog veka.
Uzaluđno je da idem dalje sa svojim ispitivanjem: čitalac će
razmisliti i umeće da stvori zaključak ...
KNJIGA PRVA
 1.

O LJUBAVI

Pokušavam da proniknem u ovu strast čiji svi iskreni razvoji imaju

karakter lepote.
Postoje četiri različite ljubavi:
1. Ljubav-strast, ili ljubav portugalske kaluđerice, Eloizina prema
Abelaru, ljubav kapetana Vezela, žandarma iz Ćenta{6}.
2. Ljubav-ukus, ona koja je vladala u Parizu oko 1760. god. i koja
se nalazi u memoarima i romanima toga doba, kod Krebijona, Lozena,
Dikloa, Marmontela, Šamfora, gospođe d’Epinej, itd.
To je slika u kojoj sve, čak i senke, treba da bude ružičasto, u
kojoj ne sme da bude ništa neprijatno ni pod kojim izgovorom zbog
opasnosti da čovek ne ispadne neuljudan, neuglađen, grub, itd. Čovek
dobroga roda unapred zna kako treba da postupa i na šta će naići u
raznim fazama ove ljubavi; kako u njoj nema nimalo strasti niti
nepredviđenog, ona često sadrži više nežnosti nego istinska ljubav, jer
je uvek puna duha; to je hladna i ljupka minijatura poput Karačovih
slika; i dok nas ljubav-strast odvlači nasuprot svim našim interesima,
ljubav-ukus uvek zna da sebe sa njima uskladi.
Istina je da, ako se ovoj jadnoj ljubavi oduzme sujeta, od nje
skoro ništa ne ostaje; lišena sujete, ona je slabi rekonvalescent koji se
jedva vuče.
1. Fizička Ijubav.
Naći prilikom lova lepu i svežu seljanku koja beži u šumu. Svako
poznaje ljubav zasnovanu na ovoj vrsti uživanja; ma koliko čovek bio
suh i nezgodne naravi, odatle počinje u šesnaestoj godini.
2. Ljubav iz sujete.
Ogromna većina ljudi, naročito u Francuskoj, želi i ima ženu po
modi, kao što se ima lep konj, kao stvar potrebna luksuzu mladog
čoveka. Sujeta, manje ili više polaskana, manje ili više razdražena, rađa
uzbuđenja. Ponekad u tome ima fizičke ljubavi, ali ne baš uvek; često
tu nema čak ni fizičkog uživanja. U očima građanina vojvotkinja ima
uvek svega trideset godina, govorila je vojvotkinja od Šolna; a česti
gosti na dvoru onog pravednog čoveka, kralja Luja holandskog, još se
rado sećaju ljupke žene iz Haga koja nije mogla da nađe draži u čoveku
koji je bio vojvoda ili knez. Ali, verna monarhističkom načelu, čim bi
na dvor stizao neki knez, vojvoda bi bio otpuštan: ona je bila kao
dekoracija diplomatskog kora.
Kada je fizičko uživanje pojačano navikom, to je najsrećniji slučaj
ove plitke veze. Tada uspomene čine da pomalo liči na ljubav; tu ima
uvređenog samoljublja i tuge kad je neko napušten; i pošto vas misli iz
romana guše, čovek veruje da ste zaljubljeni i setni, jer sujeta teži tome
da sebe smatra velikom strašću. Kojoj god se vrsti ljubavi dugovala
uživanja, sigurno je da su ona, čim postoji duševno ushićenje, silna, a
njihove uspomene privlačne; i kod ove strasti, suprotno većini drugih,
uspomena na ono što se izgubilo izgleda uvek da je iznad onoga što se
može očekivati od budućnosti.
Ponekad i ljubav iz sujete, navika ili uverenje da se ne može naći
nešto bolje izazivaju neku vrstu prijateljstva, naj ne prijatnijeg od svih
vrsta; ono se hvališe svojom postojanošću{7}.
Svi poznaju fizičko uživanje, jer ono postoji u prirodi, ali zauzima
tek drugostepeni položaj u očima nežnih i strasnih duša. Ako im se u
salonima podsmevaju, ako ih često ljudi iz društva svojim intrigama
čine nesrećnim, u naknadu za to one znaju za uživanje potpuno
nepristupačno srcima koja kucaju samo za sujetu ili za novac.
Neke kreposne i nežne žene nemaju gotovo ni pojma o fizičkim
uživanjima, one su im se retko izlagale, ako se može tako govoriti, a
čak i onda uzbuđenja ljubavi-strasti skoro su potpuno bacila u zaborav
telesna uživanja.
Ima ljudi koji su žrtve i oruđa paklene oholosti, oholosti poput
Alfijerijeve. Ovi ljudi, koji su možda svirepi, jer, kao Neron, uvek
strahuju, pošto sude o svim ljudima po sopstvenom srcu, ovi ljudi,
kažem, mogu da postignu fizičko uživanje samo ukoliko je ono
praćeno najvećim mogućim zadovoljenjem oholosti, to znači samo
ukoliko vrše svireposti nad drugaricom svojih uživanja. Otuda užasi
Justine. Ovi ljudi ne nalaze drukčije osećanje sigurnosti.
Uostalom, umesto da se izdvoje četiri različite ljubavi, mogu se
sasvim dopustiti osam ili deset nijansa. Kod ljudi možda postoji toliko
načina osećanja koliko načina gledanja, ali te razlike u nazivima ništa
ne menjaju u razlaganjima koja slede. Sve ljubavi koje se mogu videti
na ovoj zemlji rađaju se, žive i umiru, ili se uzdižu do besmrtnosti, po
istim zakonima{8}.
 2.

O RAĐANJU LJUBAVI

Evo šta se događa u duši:

1. Divljenje.
2. U sebi se kaže: „Kakvog li uživanja ljubiti to stvorenje, primati
poljupce od njega!” itd.
3. Nada.
Ispituju se savršenstva; u tom trenutku, radi najvećeg mogućeg
fizičkog uživanja, žena bi trebalo da se poda. Cak i kod najpovučenijih
žena, u trenutku nade, oči se zažare, strast je tako jaka, uživanje tako
silno da se odaje upadljivim znacima.
4. Ljubav se rodila.
Voleti, znači uživati u gledanju, u dodirivanju ljubljene osobe
koja nas voli, znači osećati je svim čulima i iz najveće moguće blizine.
5. Počinje prva kristalizacija.
Čovek uživa u tome da ukrasi hiljadama savršenstava ženu u čiju
je ljubav siguran, on sebi do sitnica predočava svu svoju sreću sa
beskrajnim samozadovoljstvom. I svodi se na to da čovek preteruje u
pogledu tog veličanstvenog blaga koje mu je palo s neba, koje ne
poznaje, i čija mu je svojina osigurana.
Pustite da glava nekog ljubavnika radi dvadeset i četiri sata, i eto
šta ćete videti.
U napuštene dubine saleburških rudnika soli baca se grana
ogolela usled zime; dva ili tri meseca kasnije ona se izvlači pokrivena
bleštavim kristalima: najmanje grančice, one koje nisu deblje od
seničine noge, ukrašene su sa bezbroj treperavih i zasenjujućih
dijamanata; prvobitna grana ne može se više prepoznati.
Kristalizacijom nazivam rad duha koji iz svega što se pred njim
pojavljuje otkriva da voljena osoba poseduje nova savršenstva.
 Neki putnik govori o svežini đenovskih narandžinih šuma, na
obali mora, u letnjim danima punim žege: kakvo zadovoljstvo uživati u
toj svežini sa njom.
Jedan od vaših prijatelja slomi ruku u lovu: kako je slatko biti
negovan od voljene žene! Zbog toga što biste bili uvek sa njom i što
biste neprestano gledali kako vas voli, skoro biste blagoslovili bol; i vi
polazite od slomljene ruke svog prijatelja, da biste se konačno uverili u
anđeosku dobrotu vaše dragane. Jednom reči, dovoljno je pomisliti na
neko savršenstvo pa da se ono vidi u onome ko se voli.
Ova neobična pojava, koju sam slobodan da nazovem
kristalizacijom, potiče iz prirode koja nam nalaže da uživamo i koja
izaziva naviranje krvi u naš mozak, od osećanja da se uživanja
povećavaju sa savršenstvom voljene osobe i sa pomišlju: ona je moja.
Divljak nema vremena da ide dalje od prvog koraka. On uživa, ali
njegov mozak je zauzet time da juri jelena koji beži u šumu, čijim
mesom treba što je moguće prije da nadoknadi snagu da ne bi pao od
sekire svog neprijatelja.
Na drugoj krajnosti civilizacije, ne sumnjam da neka nežna žena
može da nađe fizičko uživanje samo pored čoveka koga voli{9}. To je
suprotno divljaku. Ali kod civilizovanih nacija, žena ima slobodnog
vremena, a divljak ima tako mnogo da radi da je primoran da postupa
sa svojom ženkom kao sa teglećom marvom. Ako su ženke mnogih
životinja srećnije, to je zato što je ishrana mužjaka obezbeđenija.
Ali ostavimo šume da bismo se vratih u Pariz. Strastan čovek
nalazi sva savršenstva kod onoga koga voli; ipak, pažnja može još da
bude odvučena, jer se duša zasićuje svime što je jednolično, čak i
savršenom srećom{10}.
Evo šta iskrsava da zadrži pažnju:
1. Rađa se sumnja.
Pošto su mu deset ili dvanaest pogleda, ili sasvim drugi niz
postupaka koji mogu trajati jedan trenutak kao i više dana, najpre dali
a zatim potvrdili nadu, ljubavnik, pošto se povratio od prve
zadivljenosti i navikao na svoju sreću, ili pak vođen teorijom koja,
uvek zasnovana na najčešćim slučajevima, dozvoljava samo bavljenje
lakim ženama, ljubavnik, velim, traži sigurnije potvrde i hoće da
poveća svoju sreću.
 Ako pokazuje suviše sigurnosti, suprotstavlja mu se
ravnodušnost{11}, hladnoća ili čak srdžba; u Francuskoj, nijansa ironije
koja kao da kaže: „Niste postigli onoliko koliko mislite.” Žena se tako
ponaša bilo zato što se probudila posle trenutnog zanosa, pa se
pokorava stidu strepeći da ga je narušila, bilo prosto iz predostrožnosti
ili koketerije.
Ljubavnik počinje da sumnja u sreću kojoj se nadao; strogo
ocenjuje razloge za nadu za koje je mislio da postoje.
Hoće da se baci na druga zadovoljstva života, otkriva da su ona
uništena. Obuzima ga strah od užasne nesreće, a uz to duboka
usredsređenost.
6. Druga kristalizacija.
Tada počinje druga kristalizacija koja kao dijamante rađa potvrde
za misao:
Ona me voli.
Svakih četvrt sata u toku noći koja dolazi posle rađanja sumnji,
posle trenutka užasne nesreće, ljubavnik govori u sebi: da, ona me voli;
i kristalizacija se upravlja na otkrivanje novih draži; zatim surova
sumnja zavlada njim i prekida ga naglo. Nestaje mu dah u grudima;
govori u sebi: ali voli li me ona? Usred ovih razdirućih i preslatkih
alternativa, jadni ljubavnik živo oseća: pružila bi mi takva uživanja,
kakva samo ona na svetu može da mi pruži.
Ta očiglednost ove istine, ovog hodanja po krajnjoj ivici užasnog
ponora, dok se drugom rukom dodiruje savršena sreća, to je ono što
daje toliku prednost drugoj kristalizaciji nad prvom.
Ljubavnik neprestano luta između ove tri misli:
1. u njoj su sva savršenstva;
2. ona me voli;
3. na koji način dobiti od nje najveći mogući dokaz ljubavi?
Kod još rane ljubavi, najbolniji je onaj trenutak kad čovek
primeti da je pogrešno rasuđivao i da treba da uništi čitavu jednu
stranu kristalizacije.
Počinje da sumnja u samu kristalizaciju.
 3.

O NADI

Dovoljan je vrlo mali stepen nade da izazove rađanje ljubavi.

Iako nada može zatim da nestane, posle dva ili tri dana, ljubav uprkos
tome postoji.
Kod čoveka odlučnog, smelog, naglog karaktera i mašte razvijene
usled nedaća života, stepen nade može biti manji.
Ona može da prestane ranije a da ne ubije ljubav.
Ako je ljubavnik imao nesreća, ako mu je narav nežna i sklona
razmišljanju, ako ne haje za druge žene, ako se stalno divi onoj koja je
u pitanju, nikakvo obično zadovoljstvo neće ga moći odvratiti od
druge kristalizacije. On će više voleti da sanjari o najneizvesnijoj
mogućnosti da će jednom steći njenu naklonost, nego da primi od
obične žene sve što ona može da pruži.
Bilo bi potrebno da žena koju on voli ubije u njemu nadu u ovoj
fazi, ne kasnije, zapamtite, i to na grozan način, i da ga izvrgne onom
javnom preziru koji ne dopušta više čoveku da se opet pojavi pred
svetom.
Između svih ovih faza, rađanje ljubavi može obuhvatiti mnogo
duže vremenske razmake.
Ono zahteva mnogo više nade, i to mnogo čvršće nade kod
hladnih, flegmatičnih i predostrožnih osoba. Isto biva i sa starijim
osobama.
Trajanje ljubavi obezbeđuje druga kristalizacija, za vreme koje
čovek uviđa svakog trenutka da je pitanje u tome da bude voljen ili da
umre. Posle ovog uverenja koje se stiče svakim minutom, koje se kroz
više meseci ljubavi pretvorilo u naviku, kako samo izdržati pomisao na
to da se prestane voleti? Što je karakter čvršći, manje je izložen
nestalnosti.
 Ova druga kristalizacija gotovo i ne postoji u ljubavima
nadahnutim od žena koje se suviše brzo predaju.
Čim su kristalizacije delovale, naročito druga, koja je umnogome
jača, ravnodušne oči ne razlikuju više granu, jer:
1. ona je ukrašena savršenstvima ili dijamantima koje one ne
vide.
2. ona je ukrašena savršenstvima koja nisu za njih. Savršenstvo
izvesnih čari o kojima mu priča jedan stari prijatelj njegove dragane, i
izvesna nijansa živahnosti koja se zapaža u njenim očima, predstavljaju
dijamant kristalizacije ( fusnota, samo jako dugačka - Nazvao sam ovaj
esej ideološkom knjigom. Cilj mi je bio da ukažem da, iako nosi naziv
Ljubac, to nije roman, a naročito nije zanimljiv kao roman. Izvinjavam
se filozofima što sam upotrebio reč ideologija; nije mi svakako namera
da prisvojim naziv na koji drugi ima pravo. Ako je Ideologija iscrpan
opis ideja i svih delova koji mogu da ih sačinjavaju, ova je knjiga do
tančina iscrpan opis svih osećanja koji sačinjavaju strast nazvanu ljubav.
Zatim ja izvlačim neke zaključke iz ovog izlaganja, na primer, način
kako da se leči ljubav. Ja ne znam na grčkom reč koja bi značila
rasprava o osećanjima, kao što ideologija znači rasprava o idejama.
Mogao sam tražiti od mojih prijatelja naučnika da mi izmisle neku reč,
ali već mi je dovoljno nezgodno što sam morao da upotrebim novu
reč leristalizacija, i vrlo je mogućno, ako ovaj esej nađe čitaoce, da mi
oni neće oprostiti ovu novu reč. Priznajem da bi bio potreban književni
dar da se ona izbegne; ja sam to pokušao, ali bez uspeha. Bez ove reči,
koja po mom mišljenju izražava glavnu pojavu ovog ludila nazvanog
ljubav, ludila koje ipak pribavlja čoveku najveća uživanja data bićima
njegove vrste da okuse na zemlji, bez upotrebe ove reči, koju bi
trebalo neprestano zamenjivati vrlo dugačkom parafrazom, moj opis
onoga što se odigrava u glavi i srcu zaljubljenog čoveka postao bi
nejasan, težak, dosadan, čak i za mene, pisca: kako bi to tek bilo za
čitaoca!
Pozivam stoga čitaoca, koga ova reč kristalizacija suviše pogađa,
da zatvori knjigu. Ja želim, i svakako za svoje dobro, da imam mnogo
čitalaca. Bilo bi mi milo da se mnogo svidim tridesetorici ili
četrdesetorici u Parizu koje neću nikada videti, ali koje, i ne
poznavajući ih, ludo volim. Na primer, nekoj mladoj gđi Rolan, koja
krišom čita knjigu, koju vrlo brzo, pri najmanjem šumu, skriva u
ladicama tezge svoga oca, gravera kutija za satove. Duša, poput duše
gđe Rolan, oprostiće mi, nadam se, ne samo reč kristalizacija,
upotrebljenu da bi se izrazio taj nastup ludila koji nam omogućava da
vidimo sve lepote, sve vrste savršenstva kod žene koju počinjemo da
volimo, već uz to i nekoliko suviše smelih opisa. Treba samo uzeti
olovku i napisati između redova pet-šest reči koje nedostaju.
1. Svi njeni postupci su isprva u mojim očima imali onaj nebeski
izgled koji smesta čini čoveka posebnim bićem, izdvaja ga od svih
ostalih. Činilo mi se da u njenim očima čitam onu žudnju za
uzvišenijom srećom, onu pritajenu setu koja teži nečem boljem od
onoga što nalazimo na ovoj zemlji, i koja u svim situacijama u koje
sudbina i revolucije mogu da stave romantičnu dušu.
Still prompts the celestial siggt,
For which we wlsh to live or to dle.
(Ultima lettera dl Bianca a sua madre. Forli, 1817)*
2. Da bi bio kraći 1 ja bi mogao slikati unutrašnjost duša, pisac
iznosi, služeći se formulom Ja, više osećanja koja su mu tuđa. Nije imao
ništa ličnoga što bi vredelo da bude navedeno. – kraj fusnote.)

Del Rosoa. Ove misli, koje su mu se javile na jednom večernjem

prijemu, gone ga da sanjari celu noć.
Neočekivani brzi odgovor, po kome jasnije osetim nežnu,
plemenitu, vatrenu ili, kako se to obično kaže, romantičnu1 dušu, a
koja stavlja iznad sreće kraljeva obično zadovoljstvo da šeta nasamo sa
svojim ljubavnikom u ponoć, po zabačenoj šumi, goni me isto tako da
sanjarim čitavu noć{12}.
On će reći da je moja dragana pritvorna, ja ću reći da je njegova
devojčura.
 4.

Kod duše potpuno ravnodušne - mlada devojka koja živi u

usamljenom dvoru na kraju polja - najmanje čuđenje može da dovede
do malog divljenja i, ako se pojavi i najslabija nada, ona rađa ljubav,
kristalizaciju.
U ovom slučaju, ljubav se svidi prvo kao nešto zabavno.
Čuđenje i nada snažno su potpomognuti potrebom za ljubavlju i
setom koje se osećaju u šesnaestoj godini. Dovoljno je poznato da je
nemir ovog uzrasta žeđ za ljubavlju, a osobina žeđi je da ne probira
suviše u pogledu vrste napitka koji joj slučaj pruža.
Da ponovimo sedam faza ljubavi; to su:
1. divljenje;
2. kakvog li uživanja, itd;
3. nada;
4. ljubav se rodila;
5. prva kristalizacija;
6. pojavljuje se sumnja;
7. druga kristalizacija.

Između br. 1 i br. 2 može da prođe godina dana. Između br. 2 i

br. 3 mesec dana; ako se nada ne pojavljuje brzo, neosetno se odustaje
od br. 2 kao da donosi nesreću. Magnovenje iz- među br. 3 i br. 4.
Nema razmaka između br. 4 i br. 5. Njih može da razdvoji samo
intimnost.
Između br. 5 i 6 može da prođe nekoliko dana, što zavisi od
stepena žestine i smelosti karaktera, a između 6 i 7 nema razmaka.
 5.

Čovek ne može a da ne radi ono što mu pričinjava više uživanja

od svega drugog{13}.
Ljubav je kao groznica, ona se rađa i gasi, a da volja u tome ne
igra ni najmanju ulogu. To je jedna od glavnih razlika između ljubavi-
ukusa i ljubavi-strasti, i čovek može da se raduje lepim osobinama
onoga što voli samo kao srećnom slučaju.
Najzad, ljubav pripada svim uzrastima: vidite strast gđe de Defan
prema ne mnogo ljupkom Horasu Valpulu. U Parizu se možda još
sećaju jednog prijatnijeg primera skorijeg datuma.
Ja priznajem kao dokaz velikih strasti samo one njihove posledice
koje su smešne: na primer, stidljivost, dokaz ljubavi; ne govorim o
ružnoj sramežljivosti prilikom izlaska iz koleža.
 6.

SALCBURŠKA GRANA

U ljubavi kristalizacija skoro nikada ne prestaje. Evo njene

istorije: sve dok čovek nije u dobrim odnosima sa bićem koje voli,
postoji kristalizacija sa imaginarnim rešenjem; samo zahvaljujući mašti,
vi ste uvereni da neko savršenstvo postoji kod žene koju volite. Posle
intimnosti, strepnje koje neprestano iskrsavaju, stišavaju se stvarnijim
rešenjima. Stoga, sreća je jednolična samo u svom začetku. Svaki dan
ima svoj različiti cvet.
Ako voljena žena popusti strasti koju oseća i pada u ogromnu
grešku da ulije strepnju žestinom svog zanosa{14}, kristalizacija trenutno
prestaje; ali kada ljubav gubi svoju živost, to jest svoje strepnje, ona
dobija čar potpune prepuštenosti, bezgraničnog poverenja, slatka
navika ublažava sve nevolje života i daje uživanjima drukčiju
zanimljivost.
Ako ste napušteni, kristalizacija opet počinje i svaka manifestacija
divljenja, izgled na svaku sreću koju ona može da vam pruži i o kojoj
više niste ni sanjali, završava se ovim razdirućim razmišljanjem: „Više
nikada neću ugledati ovu tako čarobnu sreću! A gubim je svojom
krivicom!” Jer, ako tražite sreću u uzbuđenjima druge vrste, vaše srce
odbija da ih oseti. Vaša mašta može koliko god hoće da vam dočarava
sliku fizičkog stava, ona može da vas seda na konja hitrog u lovu, u
Devonširskoj šumi{15}; ali vi vidite, očigledno osećate da nećete naći u
tome nikakvo zadovoljstvo. Evo optičke varke koju je izazvao pucanj
iz pištolja.
Kockanje isto tako ima svoju kristalizaciju koja je izazvana
namenom sume koju treba da dobijete.
Dvorske igre, pod imenom legitimnosti, za kojima plemići tako
žale, bile su privlačne jedino zbog kristalizacije koju su izazivale. Nije
bilo dvorjanina koji nije sanjao o brzom usponu jednog Lijina ili
jednog Lozena, ni ljupke žene koja nije videla u perspektivi vojvodstvo
gospođe Polinjak. Nijedna razumna vlada ne može da vrati tu
kristalizaciju. Ništa nije više suprotno mašti od vlade Sjedinjenih
Američkih Država. Videli smo da njihovi susedi, divljaci, gotovo ne
poznaju kristalizaciju. Rimljani nisu imali skoro pojma o njoj i nalazili
su je samo preko fizičke ljubavi.
Mržnja ima svoju kristalizaciju; čim postoji nada u mogućnost
osvete, ponovo se počinje mrzeti.
Ako svako verovanje u kome ima besmislenosti ili nedokazanosti
teži uvek da stavi na čelo grupe najbesmislenije osobe, i to je posledica
kristalizacije. Čak i u matematici postoji kristalizacija (vidi njutnovce iz
1740. god.) u glavama koje nisu kadre da svakog trenutka sagledaju sve
elemente za dokazivanje onoga u šta veruju.
Uzmite kao dokaz sudbinu velikih nemačkih filozofa, čija toliko
puta proklamovana besmrtnost ne može nikada da pređe trideset ili
četrdeset godina.
Zato što ne može da pronikne u zašto svojih osećanja, i
najmudriji čovek je fanatik u muzici.
Čovek ne može sebi beskrajno dokazivati da je u pravu protiv
takvog protivnika.
 7.

O RAZLIKAMA U RAĐANJU LJUBAVI

KOD DVA POLA

Žene se pridobijaju pažnjama. Kako se devetnaest dvadesetina

njihovih svakodnevnih sanjarenja odnosi na ljubav, posle
uspostavljanja intimnosti ova se sanjarenja grupišu oko jednog jedinog
predmeta; one nastoje da opravdaju tako izvanredan odlučujući korak,
toliko suprotan svakom stidu. Kod ljudi toga nema, ženska mašta
raščlanjuje do mile volje te tako slatke trenutke.
Pošto ljubav izaziva sumnju i u pogledu najočiglednijih stvari,
žena koja je pre uspostavljanja intimnosti bila tako sigurna da je njen
ljubavnik čovek iznad prosečnog, čim počne smatrati da mu je sve
pružila, strahuje da je on hteo samo da unese u svoj spisak jednu ženu
više.
Tek tada se pojavljuje druga kristalizacija, koja je umnogome
jača, jer je praćena strepnjom{16}.
Žena misli da se od kraljice pretvorila u robinju. Ovo stanje duše
i uma potpomognuto je nervnim pijanstvom izazvanim uživanjima
koja se utoliko intenzivnije osećaju ukoliko su ređa. Najzad, žena pri
svom ručnom radu, tupom poslu koji upošljava samo ruke, misli na
svog ljubavnika, dok njega, međutim, stavljaju u zatvor ako, kad jaše
ravnicom sa svojim eskadronom, naredi pogrešan pokret.
Ja sam zato sklon da verujem da je kod žena druga kristalizacija
umnogome jača, jer je veća strepnja, sujeta i čast su dovedeni u pitanje,
a, sem toga, one teže nalaze razonodu.
Ženom ne može da upravlja navika da bude razumna, koju ja
kao čovek nužno stičem radeći šest sati dnevno na hladnim i razumnim
stvarima. Čak i kad nije u pitanju ljubav, one su sklone da se prepuštaju
svojoj mašti, naviknute su da se ushićuju; stoga nestajanje mana kod
voljene osobe mora da bude brže.
Žene pretpostavljaju uzbuđenje razumu, a to je sasvim prosto:
kako one, zahvaljujući našim glupim običajima, nisu u porodici
opterećene nikakvim poslom, um im nije nikad od koristi, one nikad ne
osećaju da je on za bilo šta potreban.
Naprotiv, on je za njih uvek škodljiv, jer se pojavljuje samo da bi
ih korio što su juče uživale, ili da bi im naredio da sutra to više ne čine.
Dajte svojoj ženi da sredi vaše poslove sa upravnicima dvaju
vaših imanja, i ja se kladim da će knjige biti bolje vođene nego kada ste
to vi radili; i tada ćete, bedni despoti, imati bar pravo da se žalite
pošto niste u stanju da izazovete ljubav. Čim žene počnu da se bave
opštim stvarima, one neprimetno unose u to ljubav. U malim stvarima
one se razmeću time da su strože i tačnije od ljudi. Polovina sitne
trgovine poverena je ženama, koje je obavljaju bolje nego njihovi
muževi. Poznato je pravilo da čovek, ako s njima govori o poslovima,
ni- kad nije dovoljno ozbiljan.
Razlog je u tome što one uvek i svuda žude za uzbuđenjima: vidi
zadovoljstva pri sahrani u Škotskoj.
 8.

This was her favoured fairy realm, and here she erected her aeiral
palaces.{17}
LAMMERMOOR, I, 70

Mlada osamnaestogodišnja devojka ne raspolaže sa dovoljno

kristalizacije; kod nje se zbog malog životnog iskustva formiraju suviše
ograničene želje da bi bila kadra da voli sa toliko strasti kao žena od
dvadeset i osam godina.
Večeras sam izlagao ovu teoriju jednoj duhovitoj ženi, koja tvrdi
suprotno: „Pošto maštu mlade devojke nije ohladilo nikakvo
neprijatno iskustvo, pošto je žar prve mladosti u svoj svojoj snazi,
mogućno je da ona stvori sebi zanosnu predstavu o nekom običnom
čoveku. Svaki put kad sretne svog dragana, ona će uživati ne u onome
što je on u stvari, već u onom prelepom liku koji je sebi stvorila.
Kasnije, pošto se bude razočarala u tog ljubavnika i u sve muškarce,
iskustvo tužne stvarnosti smanjiće kod nje moć kristalizacije,
nepoverenje će odseći krila mašti. Ona više neće moći sebi da stvori
tako zanosnu sliku u pogledu bilo kog čoveka, pa bio on i čudo od
savršenstva; ona, dakle, neće moći da voli onim istim žarom prve
mladosti. I, kako se u ljubavi uživa samo u iluziji koju čovek sebi
dočarava, slika koju bi ona mogla da stvori u dvadeset osmoj godini
nikada neće imati onog nečeg blistavog, uzvišenog kao ona na kojoj je
bila zasnovana prva ljubav u šesnaestoj, te će druga ljubav izgledati
uvek niže vrste. - Ne, gospođo, postojanje nepoverenja, koje nije bilo
u šesnaestoj godini, očigledno mora dati boju ovoj drugoj ljubavi. U
prvoj mladosti ljubav je kao ogromna reka koja sve odnosi svojom
maticom, a čovek oseća da joj se ne može odupreti. Ali, u dvadeset
osmoj godini, nežna duša poznaje sebe; ona zna da sreću, ako za nju
još postoji u životu, treba tražiti od ljubavi; u ovom jadnom
uzburkanom srcu nastaje strašna borba između ljubavi i nepoverenja.
Kristalizacija napreduje sporo; ali kada ona izađe kao pobednik iz ovog
strašnog iskušenja, u kome duša treperi pod stalnom pretnjom
najgroznije opasnosti, hiljadu puta je blistavija i čvršća od kristalizacije
u šesnaestoj godini, kada je zbog prednosti godina sve bilo radost i
sreća.
„Dakle, ljubav treba da bude manje vesela, a više strasna{18}.”
Ovaj razgovor (Bolonja, 9. marta 1820), protivan gledištu koje
mi je izgledalo tako jasno, goni me da sve više mislim da čovek ne
može skoro ništa razumno da kaže o onom što se zbiva u dubini srca
nežne žene; što se tiče kokete, to je drukčije: mi imamo takođe čula i
sujetu.
Razlika između rađanja ljubavi kod dva pola svakako proizlazi
od prirode nade, koja nije ista. Jedan napada - drugi se brani; jedan
traži - drugi odbija, jedan je smeo - drugi vrlo stidljiv.
Muškarac govori sebi: „Mogu li joj se dopadati? Hoće li me ona
voleti?”
A žena: ,,Da se on ne igra kad kaže da me voli? Da li je to čvrst
karakter? Da li je i sam svestan trajnosti svojih osećanja?”
Mnoge žene ovako gledaju i na mladića od dvadeset tri godine i
ponašaju se prema njemu kao prema detetu; ako je učestvovao u šest
bitaka, sve se menja u odnosu na njega, to je mladi heroj.
Kod muškarca nada zavisi jednostavno od postupaka one koju
voli; ništa lakše za tumačenje. Kod žena nada je, verovatno, zasnovana
na razmišljanjima o moralu koja je vrlo teško pravilno oceniti. Većina
ljudi traži dokaz ljubavi za koji smatraju da raspršuje sve sumnje; žene
nisu toliko srećne da bi mogle da nađu takav dokaz; i u životu postoji
ta nesreća, da ono što čini sigurnim i srećnim jednog od ljubavnika,
predstavlja opasnost, skoro poniženje za drugog.
U ljubavi ljudi su izloženi opasnosti da tajno duševno pate,
dok su žene izložene podsmehu sveta, one su stidljive i,
uostalom, mišljenje drugih za njih više znači, jer je neophodno hiti
poštovana{19}.
One nemaju neki siguran način da potčine javno mnenje izlažući
za trenutak svoj život.
Žene, dakle, moraju da budu mnogo nepoverljivije. Zbog
njihovih navika svaki intelektualni rad u periodima rađanja ljubavi kod
njih je blaži, bojažljiviji, sporiji, manje odlučan: imaju, dakle, više
sklonosti ka postojanosti; svakako teže odustaju od započete
kristalizacije.
Kad ugleda svog ljubavnika, žena brzo promisli ili se predaje sreći
da voli, sreći iz koje biva neprijatno istrgnuta ako on preduzme i
najmanji napad, jer onda treba ostaviti sva uživanja da bi se pribeglo
odbrani.
Uloga ljubavnika je prostija; on gleda oči voljene žene: jedan
jedini osmejak može da ga dovede do vrhunca sreće i on neprestano
pokušava da ga dobije{20}. Čoveka ponižava dužina opsade, ona,
naprotiv, predstavlja slavu žene.
Žena je u stanju da voli i da za čitavu jednu godinu čoveku koga
stavlja ispred ostalih kaže samo deset ili dvanaest reči. U dubini njenog
srca uvek je zabeleženo koliko puta ga je videla, da je išla dva puta s
njim u pozorište, da se dva puta srela sa njim na nekom ručku, da ju je
tri puta pozdravio u šetnji.
Jedne večeri, prilikom neke igre, on joj je poljubio ruku; pada u
oči da ona otada, ni pod kakvim izgovorom, i čak rizikujući da ispadne
čudna, ne dozvoljava više da joj se ljubi ruka.
Ovakvo ponašanje kod čoveka nazvalo bi se ženskom ljubavlju,
govorila nam je Leonora.
 9.

Upinjem se svim mogućim silama da budem suh. Hoću da

ućutkam svoje srce, koje veruje da ima mnogo da kaže. Kada mislim da
sam zabeležio neku istinu, uvek strepim da sam napisao samo jedan
uzdah.
 10.

PRIMERI KRISTALIZACIJE

Kao dokaz za postojanje kristalizacije dovoljno je da podsetim na

sledeću anegdotu{21}.
Neka mlada osoba čuje da je njen rođak Eduard, koji se vraća iz
vojske, vrlo otmen mladić; tvrde joj da je on voli po onome što je čuo
o njoj, ali bi verovatno trebalo da je vidi pre nego što se izjasni i
zatraži je od njenih roditelja. Ona ugleda u crkvi nekog mladog
stranca, čuje da ga nazivaju Eduardora, i sad misli samo na njega, ona
ga voli. Posle osam dana stiže pravi Eduard; to nije onaj iz crkve, ona
bledi i biće celog života nesrećna ako je prisile da se uda za njega.
To siromašni duhom nazivaju jednom od besmislica ljubavi.
Neki velikodušni čovek obasipa nesrećnu mladu devojku
najdelikatnijim dobročinstvima; nema čoveka sa više vrlina od njega, i
ljubav tek što se nije rodila; ali njegov šešir je loše izglačan i on
nezgrapno jaše; mlada devojka, sa uzdahom, priznaje u sebi da ne
može da odgovori na njegovu revnost.
Neki čovek se udvara najpoštenijoj ženi iz otmenih krugova; ona
čuje da je ovaj gospodin imao fizičkih nezgoda, i to smešnih; postaje
joj nesnosan. Međutim, ona nije imala nikakvu nameru da mu se ikada
poda, i te tajne nezgode nimalo ne idu nauštrb njegovoj duhovitosti i
ljubaznosti. Kristalizacija je prosto onemogućena.
Da bi čovek mogao sa uživanjem da uzdiže do božanstva jedno
ljupko stvorenje, bilo u Ardenskoj šumi ili na balu Kulona, najpre je
potrebno da mu ono izgleda savršeno, ali ne u odnosu na sve što
postoji, već u odnosu na sve što u tom trenutku vidi; ono će mu
izgledati savršeno u odnosu na sve što postoji tek nekoliko dana posle
druge kristalizacije. To je sasvim prosto, tada je dovoljno da čovek
zamisli savršenstvo da bi ga video u onome koga voli.
 Vidi se zašto je potrebna lepota za rađanje ljubavi. Ružnoća ne
sme da bude prepreka. Ljubavnik uskoro nalazi da je njegova
ljubavnica lepa onakva kakva je: ne misleći o pravoj lepoti.
Kad bi on video oblike prave lepote, oni bi mu obećali, ako
smem tako da kažem, količinu sreće koju bih izrazio brojem jedan, a
oblici njegove ljubavnice, obećavaju mu, takvi kakvi su hiljadu jedinica
sreće.
Pre rađanja ljubavi lepota je potrebna kao firma; ona pogoduje
razvijanju ove strasti slušanjem pohvala o osobi koja će se zavoleti.
Silno divljenje čini i najmanju nadu odlučujućom.
Kod ljubavi-ukusa i, možda, prvih pet minuta ljubavi-strasti, žena,
uzimajući ljubavnika, više vodi računa o tome kako druge žene gledaju
na tog čoveka nego o tome kako ga ona sama vidi.
Odatle uspesi kneževa i oficira{22}.
Ljupke žene na dvoru Luja XIV bile su zaljubljene u ovog vladara.
Treba se dobro čuvati da se ne pruži podrška nadi pre nego što je
čovek siguran da postoji divljenje. Jer se može izazvati dosada koja
zauvek onemogućava ljubav ili koja se, u najmanju ruku, može izlečiti
jedino povredom sujete.
Čoveka ne privlači glupost, ni osmejak koji se svakom daje;
otuda u društvu potreba za nekom glazurom lukavosti; to je otmeno
ponašanje. Čak se ni smeh ne bere sa suviše gažene biljke. U ljubavi
naša sujeta prezire isuviše laku pobedu; a ni u ostalim stvarima čovek
nije sklon da precenjuje ono što mu se nudi.
 11.

Kada je kristalizacija jednom započela, sa slašću se uživa u svakoj

novoj lepoti koja se otkriva kod voljene osobe.
Ali šta je lepota? To je nova sposobnost da vam se pruži
uživanje.
Uživanja svakog pojedinca različita su i često suprotna: ovim se
vrlo dobro objašnjava kako to da je ono što je za jednu osobu lepo, za
drugu ružno. (Zaključak za ovo je primer o Del Rosou i o Lisiju, 1.
januar 1820.)
Da bi se otkrila priroda lepote, treba ispitati prirodu uživanja
svakog pojedinca; na primer, Del Rosou je potrebna žena koja podnosi
smelo ponašanje i koja svojim osmesima upućuje na vrlo vesele stvari,
žena koja će svakog trenutka misliti na fizičko uživanje i koja, u isto
vreme, izaziva onu vrstu nežnosti svojstvenu Del Rosou i omogućava
mu da je razvije.
Kako izgleda, Del Roso pod ljubavlju podrazumeva fizičku
ljubav, a Lisio ljubav-strast. Ništa nije očiglednije od toga da se oni ne
mogu složiti u pogledu reči lepota{23}.
Pošto je, dakle, lepota koju otkrivate nova sposobnost da vam se
pričinjava uživanje, i pošto su uživanja različita kao i pojedinci,
kristalizacija koja se stvara u glavi svakog čoveka mora da ima boju
uživanja tog čoveka.
Kristalizacija ljubavnice nekog čoveka, ili njena lepota, nije ništa
drugo do skup svih zadovoljstava, svih želja koje ona, jednu za
drugom, izaziva u njemu.
 12.

NASTAVAK O KRISTALIZACIJI

Zašto se sa slašću uživa u svakoj novoj lepoti koja se otkriva kod

voljene osobe?
Zato jer nam svaka nova lepota pruža puno i celovito
zadovoljenje jedne želje. Vi želite da je ona nežna, i ona je nežna;
zatim hoćete da je ponosna kao Kornejeva Emilija, i mada se ove
osobine verovatno ne slažu, odmah vidite kod nje rimsku dušu. To je
moralni razlog zbog koga je ljubav najjača strast.
Kod ostalih strasti želje moraju da se prilagode hladnoj
stvarnosti; ovde se stvarnost trudi da se uskladi sa željama; to je, dakle,
ona strast u kojoj žestoke želje nose u sebi najveća uživanja.
Postoje opšti uslovi sreće kojima su podvrgnuta sva zadovoljenja
posebnih želja:
1. Izgleda da je ona vaša svojina, pošto ste vi jedini koji možete
da je usrećite.
2. Ona sudi o vašoj vrednosti. Ovaj uslov je bio veoma važan na
galantnim i viteškim dvorovima Fransoa I i Anrija II, kao i na otmenom
dvoru Luja XV. Pod ustavnom i racionalnom vladavinom žene gube
čitavu ovu granu uticaja.
3. Za romantična srca važi ovo: ukoliko ona ima uzvišeniju dušu
utoliko će uživanja, koja ćete naći u njenom zagrljaju, biti više uzvišena
i oslobođena blaćenja svih prostačkih rasuđivanja.
Većina osamnaestogodišnjih mladića u Francuskoj su učenici Ž. Z.
Rusoa; za njih je ovaj uslov sreće važan.
Usred postupaka tako varljivih u pogledu želja sa srećom, čovek
gubi glavu.
Kad počinje da voli, najrazumniji čovek ne vidi nijedan predmet
onakvim kakav je. On preterano smanjuje svoje prednosti i preterano
uvećava i najmanje znake naklonosti voljene osobe. Strepnja i nada
smesta dobijaju nešto romaneskno (vejvardovsko). On više ništa ne
pripisuje slučaju, gubi osećanje za verovatnoću; ono što je zamišljeno
postaje stvarno, pošto to treba da utiče na njegovu sreću{24}.
Zastrašujući znak da se gubi glava je u tome što vi, misleći na
neku sitnu, jedva primetnu stvar, vidite da je bela i tumačite je tako da
ide u prilog vašoj ljubavi; trenutak kasnije primećujete da je ona u
stvari crna i vi još uvek nalazite da ide u prilog vašoj ljubavi.
U takvom trenutku duša prepuštena užasnoj neizvesnosti silno
oseća potrebu za prijateljem; ali za zaljubljenog nema više prijatelja. To
su znali na dvoru. To je izvor jedine vrste indiskretnosti koju delikatna
žena može da oprosti.
 13.

O PRVOM KORAKU, O VISOKOM DRUŠTVU,

O NESREĆAMA

U ljubavnoj strasti najviše začuđava prvi korak, neobičnost

promene koja se vrši u čovekovoj glavi.
Visoko društvo, sa svojim sjajnim zabavama, koristi ljubavi time
što potpomaže ovaj prvi korak.
Obično divljenje (br. 1) počinje da se pretvara u nežno divljenje
(br. 2): kakvog li zadovoljstva ljubiti je, itd.
Brzi valcer, u salonu osvetljenom hiljadama sveća, uliva u mlada
srca pijanstvo koje otklanja stidljivost, pojačava svest o snazi i daje im
najzad smelost da vole. Jer nije dovoljno videti vrlo ljupku osobu;
naprotiv, vrlo velika ljupkost obeshrabruje nežne duše; treba je videti,
ako ne kako vas voli{25}, ono bar lišenu njene veličanstvenosti.
Kome pada na pamet da se zaljubi u kraljicu, sem ako ona ne
učini prve korake{26}?
Ništa nije, dakle, pogodnije za rađanje ljubavi od preplitanja
dosadne usamljenosti sa nekoliko retkih i dugo željenih balova; tako
postupaju dobre majke koje imaju kćerke.
Pravo visoko društvo, onakvo kakvo je bilo na francuskom
dvoru{27} i koje, mislim, više ne postoji od 1780{28}, bilo je malo,
pogodno za ljubav, jer je gotovo onemogućavalo samoću i neophodnu
dokolicu za rad kristalizacije.
Živeći na dvoru ljudi stiču naviku da vide bezbroj nijansa i da se
njima služe, a najmanja nijansa može da bude početak nekog divljenja i
neke strasti{29}.
Kada su ljubavne nesreće isprepletane sa drugim nesrećama
(nesrećama zbog sujete, ako vaša prijateljica vređa vaš opravdani
ponos, vaše osećanje lične časti i dostojanstva; zdravstvenim, novčanim
nezgodama, političkim proganjanjima, itd.), ljubav se samo prividno
povećava ovim teškoćama. Kako zaokupljaju maštu drugim stvarima,
one kod ljubavi koja se nada, sprečavaju kristalizaciju, a kod srećne
ljubavi, rađanje malih sumnji. Nežnost ljubavi i njeno ludilo vraćaju se
pošto ove nezgode nestanu.
Imajte na umu da kod slabih ili neosetljivih karaktera nesreće
podstiču rađanje ljubavi i da posle njenog rađanja, ako su joj nesreće
prethodile, one podstiču ljubav time što se mašta, zgađena drugim
okolnostima koje izazivaju samo tužne predstave, baca sva na stvaranje
kristalizacije.
 14.

Evo jednog efekta koji će mi se osporiti a iznosim ga jedino za

ljude, rekao bih dovoljno nesrećne, koji su strasno voleli dugo godina, i
to ljubavlju ometanom nesavladivim preprekama.
Pogled na sve ono što je izvanredno lepo, u prirodi i u
umetnosti, munjevitom brzinom izaziva sećanje na voljenu osobu. Jer
mehanizam grane iz saleburškog rudnika ukrašene dijamantima čini sve
ono što je na svetu lepo i uzvišeno sastavnim delom lepote voljene
osobe, i pri ovom iznenadnom susretu sa srećom, oči se odmah napune
suzama. Na taj način ljubav prema lepome i ljubav rađaju uzajamno
jedna drugu.
Jedna od nesreća u životu jeste i to što ova radost da se gleda
voljeno biće i razgovara s njim ne ostavlja jasne uspomene. Duša je
izgleda previše zbunjena svojim uzbuđenjima da bi se usredsredila na
ono što ih prouzrokuje ili što ih prati. Ona je sama oličenje osećanja.
Možda i zbog toga što se ova uživanja ne mogu da istroše svojevoljnim
dozivanjem uspomena na njih, jer se obnavljaju sa tolikom silinom čim
nas nešto trgne iz sanjarenja o voljenoj ženi, te nas još življe podseti na
nju kakvom novom vezom{30}.
Jedan stari suhi arhitekta viđao se s njom svake večeri u društvu.
Jednog dana, ponesen iskrenošću i ne pazeći na ono što govorim{31},
pohvalio sam ga nežnim i kitnjastim rečima, a ona mi se podsmehnula.
Nisam imao snage da joj kažem: on vas viđa svako veče.
Ovo osećanje je toliko snažno da se ono proteže čak na moju
neprijateljicu koja je stalno u njenoj blizini. Kada je vidim, toliko me
podseća na Leonoru, da je u tom trenutku ne mogu mrzeti, ma koliko
se trudio.
Reklo bi se da, usled neke neobične nastranosti srca, iz vo- ljene
žene zrači više šarma no što ga u stvari ima. Slika da- lekog grada u
kome ju je čovek video jednog trenutka{32} izaziva dublja i slađa
sanjarenja nego samo njeno prisustvo. To je posledica okrutnosti.
Ljubavno sanjarenje ne može da se zabeleži. Zapazio sam kako
sam u stanju da svake tri godine ponovo čitam dobar roman sa
jednakim zadovoljstvom. On izaziva u meni osećanja u skladu sa onom
težnjom za nežnošću koja vlada mnome u tom trenutku, ili, ako ne
osećam ništa, unosi raznovrsnost u moje misli. Takođe mogu da slušam
sa zadovoljstvom istu muziku; međutim, pamćenje ne treba da
pokušava da učestvuje u tome. Jedino mašta treba da bude
zaokupljena; ako neka opera pruža veće uživanje pri dvadesetom
prikazivanju, razlog je u tome što se bolje razume ili što se čovek
podseća na osećanja prvog dana.
Što se tiče novih pogleda za upoznavanje ljudskog srca, na koje
navodi roman, ja se vrlo dobro sećam starih; čak volim da ih nađem
zabeležene na marginama. Ali ova vrsta uživanja važi za romane
ukoliko mi pomažu u upoznavanju čoveka, a nikako za maštanje, koje
predstavlja pravo uživanje u romanu. To maštanje se ne da zabeležiti.
Beležiti ga, znači ubiti ga za sadašnjost, jer čovek pada u filozofsku
analizu uživanja; to još izvesnije znači ubiti ga za budućnost, jer ništa
više ne koči maštu od podsećanja. Ako na marginama nađem belešku
koja odražava moja osećanja prilikom čitanja Old. Mortality, pre tri
godine u Firenci, istog trenutka ponirem u povest svoga života, u
ocenjivanje stepena sreće dva razdoblja, jednom rečju u najveću
filozofiju, i onda za dugo vremena - zbogom prepuštanje nežnim
osećanjima!
Svaki veliki pesnik žive mašte je bojažljiv, to znači da se boji
ljudi, jer mogu da ga prekinu i uznemire u njegovim blaženim
sanjarenjima. On strepi zbog svoje usredsređenosti. Ljudi sa svojom
grubom radoznalošću stalno ga odvlače iz Artemidinih vrtova da bi ga
gurnuli u smrdljivi glib, a oni mogu privući na sebe njegovu pažnju
samo ako ga draže.
Usled navike da hrani svoju dušu dirljivim sanjarenjem, i zbog
svoje odvratnosti prema prostaštvu, veliki umetnik je tako blizu ljubavi.
Ukoliko je neki čovek veći umetnik, utoliko treba više da želi
titule i ordenje kao zaklon.
 15.

Usred najsilnije i najviše ometane strasti nailaze trenuci kada se

čoveku odjednom učini da više ne voli; to je kao izvor slatke vode
usred mora. Čovek gotovo ne uživa više u tome da misli na svoju
draganu i, mada je potišten zbog njene okrutnosti, još je nesrećniji što
ga više ništa u životu ne zanima. Najtužnije i najobeshrabrenije
ništavilo smenjuje jedno stanje nesumnjivo puno uzbuđenja, ali koje je
pokazivalo svu prirodu pod novim, strasnim, zanimljivim vidom.
To je zato što vas je poslednja poseta osobi koju volite stavila u
položaj iz koga je vaša mašta ranije požnjela sve što ona može da pruži
u pogledu osećanja: na primer, posle perioda hladnoće, ona bolje
postupa sa vama i dopušta da se u vama začne potpuno isti stepen
nade, i to istim spoljnim znacima kao ranije; sve se to može desiti a da
ona toga nije svesna. I pošto mašta na svom putu naiđe na sećanje i na
njegova tužna kazivanja, kristalizacija{33} smesta prestaje.
 16.

U maloj luci, čije ime ne znam.

Kod Perpinjana, 25. februar 1822.{34}

Večeras sam iskusio da muzika, kada je savršena, dovodi srce do

potpuno istog stanja u kome se ono nalazi kada uživa zbog prisutnosti
voljenog bića; to znači da ona pruža sreću koja je, izgleda, najjača na
ovoj zemlji.
Kada bi to važilo za sve ljude, niko se na svetu ne bi više
opredelio za ljubav.
Međutim, već sam prošle godine u Napulju zapazio da me
savršena muzika, kao savršena pantomima{35}, goni da mislim na ono
što je trenutno predmet mojih sanjarenja i budi u meni izvanredne
misli; u Napulju - način kako da se naoružaju Grci.
Ali, večeras, ne mogu kriti od sebe da sam nesrećan of being too
great an admirer of milady L.{36}
I može biti da je savršena muzika, na koju sam imao sreću da
naiđem posle dve ili tri godine lišavanja, mada sam išao svako veče u
Operu, uticala na svoj ranije poznati način, to jest, gonila me na živo
razmišljanje o onom što me zaokupljuje.
- 4. mart, osam dana kasnije.
Ne usuđujem se da brišem a ni da potvrdim prethodnu misao.
Izvesno je da sam je, dok sam je pisao, čitao u svom srcu. Ako ja danas
sumnjam u nju, možda je to zato što sam zaboravio ono što sam tada
video.
Navika da se sluša muzika, da se uz nju sanjari, upućuje na
ljubav. Nežna i tužna arija, ako samo nije suviše dramatična i ako ne
prisiljava maštu da misli na akciju, i koja prosto pobuđuje na ljubavna
sanjarenja, izvanredna je za nežne i nesrećne duše: na primer, otegnuta
partija klarineta na Otelo i Vestalka, baleti od Vigana, koje su izveli
Palerini i Molinari.
početku kvarteta Bjanke i Falijera, i izvođenje Komporezijeve
oko sredine kvarteta.
Ljubavnik koji živi u slozi sa voljenom osobom uživa i
oduševljava se čuvenim duetom Armide i Rinalda od Rosinija, koji tako
tačno slika male sumnje srećne ljubavi i trenutke blaženstva koji dolaze
posle izmirenja. Instrumentalni deo u sredini dueta, u trenutku kada
Rinaldo hoće da beži, i koji tako začuđujuće prikazuje borbu strasti, čini
mi se da fizički utiče na njegovo srce i stvarno ga dira. Ne usuđujem se
da kažem šta osećam u vezi s tim; severnjaci bi me smatrali ludakom.
 17.

LJUBAV POTISKUJE LEPOTU

Alberik sretne u loži neku ženu lepšu od svoje dragane (molim da

mi se dozvoli matematička procena), to jest ženu čije crte obećavaju tri
jedinice sreće, umesto dve (pretpostavljam da savršena lepota pruža
količinu sreće izraženu brojem četiri).
Zar je čudno što on njima pretpostavlja crte svoje dragane, koje
mu obećavaju sto jedinica sreće? Čak i sitni nedostaci njenog lica,
ožiljak od malih boginja, na primer, izazivaju razneženost kod
zaljubljenog čoveka i bacaju ga u duboko sanjarenje kad ih opazi kod
neke druge žene; šta bi tek bilo da je u pitanju njegova dragana? Stvar
je u tome što je on osetio hiljadu uzbuđenja pred tim ožiljkom od
malih boginja, što su ta uzbuđenja većinom izvanredna, najvećeg
značaja, a i ma kakva bila, ona se obnavljaju neverovatno živo pri
pogledu na takav ožiljak čak i na licu druge žene.
Ako čovek na taj način dođe do toga da pretpostavi i voli
ružnoću, razlog je u tome što je u ovome slučaju ružnoća lepota{37}.
Neki čovek je strasno voleo jednu vrlo mršavu i rošavu ženu: smrt ju je
otela. Tri godine kasnije, kada je u Rimu bio primljen u krug prisnih
prijatelja dveju žena, jedne lepše od zore, druge mršave, rošave i, stoga
ako hoćete, prilično ružne, video sam ga kako je zavoleo ružnu posle
osam dana, koje je upotrebio na to da izbriše njenu ružnoću svojim
uspomenama; a ružnija žena nije propustila da mu koketerijom, kojoj
treba oprostiti, pomogne u tome dražeći ga malo; stvar korisna za ovaj
posao{38}.
Čovek sretne neku ženu i poražen je njenom ružnoćom; uskoro,
ako ona nema pretenzija, izraz njenog lica čini da on zaboravi
nedostatke njenih crta; on nalazi da je ljupka i zamišlja da bi je neko
mogao voleti; posle osam dana on ima neku nadu; posle osam dana
nada mu je oduzeta; posle osam dana on je lud.
 18.

Slična stvar se zapaža u pozorištu u odnosu na omiljene glumce;

gledaoci su neosetljivi prema njihovoj stvarnoj lepoti ili ružnoći. Leken,
uprkos svojoj upadljivoj ružnoći, u izobilju je izazivao strasti, a Garik
isto tako, i to iz više razloga, ali pre svega zato što se više nije videla
prava lepota njihovih crta, ili njihovog ponašanja, već jedino ona
lepota koju je već dugo vremena mašta bila naviknuta da im pridaje, u
znak zahvalnosti i sećanja za sva uživanja koja su joj pružali. Isto tako,
na primer, samo lice komičara izaziva smeh čim se on pojavi na sceni.
Mlada devojka koju su prvi put poveli u Francusko pozorište
mogla je za vreme prve scene da oseti neko odbijanje prema Lekenu:
ali on ju je odmah zatim naterao da plače ili da uzdrhti; pa kako
odoleti ulogama Tankreda{39} ili Orosmana? Ako je za nju ružnoća bila
još malo vidljiva, zanos čitave publike i nervni efekat koji oni izazivaju
u mladom srcu{40} uspeli su vrlo brzo da je odstrane. Od ružnoće je
ostao samo naziv, pa čak ni naziv, jer se čulo kako žene, oduševljene
Lekenom, uzvikuju: „Kako je lep!”
Setimo se da je lepota izraz karaktera ili, drukčije rečeno,
moralnih navika, i da je ona, sledstveno tome, lišena svake strasti. A
nama je kod žena baš strast potrebna; lepota može da nam pruži u tom
pogledu samo verovatnoću, pa i verovatnoću da je ona hladna; a
pogledi vaše rošave prijateljice predstavljaju zanosnu stvarnost koja
uništava sve moguće verovatnoće.
 19.

NASTAVAK O IZUZECIMA
U POGLEDU LEPOTE

Duhovite i nežne žene, ali bojažljive i nepoverljivo-osetljive,

koje, sutradan pošto su se pojavile u društvu, sa bolnim strahom
pretresaju hiljadu puta ono što su kazale ili dale na znanje; te žene,
velim, lako se navikavaju na odsustvo lepote u ljudi, i to gotovo i nije
prepreka da bi im pružile ljubav.
Po istom principu čovek je gotovo ravnodušan prema stepenu
lepote obožavane dragane, koja je prema njemu vrlo gruba. Tu gotovo
i nema više kristalizacije lepote; i kada vam prijatelj koji želi da vas
izleči kaže da ona nije lepa, vi se slažete s tim i mislite da ste napravili
veliki korak.
Moj prijatelj, hrabri kapetan Trab, opisao mi je večeras šta je
nekad osetio videći Miraboa.
Gledajući tog velikog čoveka, niko nije imao neprijatno osećanje,
to znači niko ga nije smatrao ružnim. Privučeni njegovim rečima koje
su pogađale kao munja, ljudi su uočavali, nalazili su zadovoljstvo u
tome da uočavaju samo ono što je bilo lepo na njegovom licu. Kako
kod njega gotovo nije bilo lepih crta (u smislu vajarske ili slikarske
lepote), ljudi su obraćali pažnju samo na ono što je bilo lepo jednom
drugom vrstom lepote{41}, na lepotu izraza.
Istovremeno dok je pažnja, slikovito govoreći, zatvarala oči pred
svim onim što je bilo ružno, oduševljeno su je privlačili najsitniji
prosečni detalji, na primer, lepota njegove bujne kose; da je imao
rogove, našlo bi se da su i oni lepi{42}.
Pojava ljupke igračice izaziva svako veče napregnutu pažnju duša
blaziranih ili lišenih mašte, koje ispunjavaju balkon u Operi. Svojim
ljupkim, smelim i neobičnim pokretima ona budi fizičku ljubav i pruža
im, verovatno, još jedinu moguću kristalizaciju. Na taj način, neka
rugoba koja ne bi bila udostojena nijednog pogleda na ulici, naročito
od strane banalnih ljudi, ako se pojavljuje često na bini, uspe da nađe
nekoga koji mnogo troši na njeno izdržavanje. Žofroa je govorio da je
pozorište postolje žena. Ukoliko je neka igračica slavnija i banalnija,
ona više vredi; odatle poslovica nastala iza kulisa: „Uspeva da se proda
ona koja ne bi uspela da se poda.” Devojke ove vrste otimaju svojim
ljubavnicima deo njihove strasti i vrlo su osetljive na ljubav iz
razmetljivosti.
Kako da se čovek ne veže plemenitim ili nežnim osećanjima za lik
neke glumice, čije crte nemaju ničeg upadljivog, koju gleda svako veče
kako po dva sata izražava najplemenitije osećanje, a drukčijom je ne
poznaje? Kada na kraju uspe da bude primljen kod nje, njene crte ga
podsećaju na tako prijatna čuvstva da cela stvarnost koja ga okružuje,
ma koliko bila ponekad malo plemenita, smesta dobija dirljivu i
romantičnu boju.
,,U svojoj prvoj mladosti, oduševljen ovom dosadnom
francuskom tragedijom{43}, kada sam imao sreću da večeram sa gđicom
Olivje, svakoga trenutka sam otkrivao da mi je srce ispunjeno
poštovanjem, jer mi se činilo da govorim s kraljicom, i, zaista, nikada
nisam bio načisto, dok sam bio s njom, da li sam bio zaljubljen u
kraljicu ili u lepu devojku.”
 20.

Na ljude koji nisu u stanju da iskuse ljubav-strast lepota možda

najsnažnije utiče; to je bar najveći utisak koji žene mogu da izazovu u
njima.
Čovek koji je iskusio lupanje srca izazvano pojavom belog
satinskog šešira voljene osobe, sav je začuđen što ostaje hladan pri
susretu sa najvećom lepoticom na svetu. Posmatrajući zanose drugih,
on čak može da oseti tugu.
Neobično lepe žene manje zapanjuju drugog dana. To je velika
nesreća, jer to sputava kristalizaciju. Kako svako vidi tu njihovu
osobinu, koja predstavlja ukras, one u listu svojih ljubavnika svakako
ubrajaju veći broj glupaka, prinčeva, milionera, itd.{44}
 21.

O PRVOM SUSRETU

Duša sklona maštanju nežna je i nepoverljiva; velim to čak i za

najnaivniju dušu{45}. Ona može biti nepoverljiva a da nije toga svesna;
naišla je na toliko razočaranja u životu!
Dakle, sve što je prilikom predstavljanja jednog čoveka
predviđeno i zvanično, zastrašuje maštu i udaljuje mogućnost
kristalizacije. U neobičnim situacijama, naprotiv, ljubav trijumfuje pri
prvom susretu.
Ništa prostije od toga; zapanjenost, zbog koje se dugo misli na
neobičnu stvar, predstavlja već polovinu reakcije mozga potrebne za
kristalizaciju.
Citiraću početak ljubavi Serafine (Zil Blas, II knjiga, stra- na 142).
To don Fernando priča o svom bekstvu kada su ga gonili žbiri
inkvizicije ...
„Pošto sam prešao nekoliko aleja u dubokoj tmini dok je kiša i
dalje padala kao iz kabla, stigoh do nekog salona čija su vrata bila
otvorena, uđoh i, pošto sam uočio svu njegovu velelepnost... videh na
jednoj strani vrata koja su bila samo pritvorena; odškrinuh ih i ugledah
niz soba od kojih je samo poslednja bila osvetljena. Šta da radim? -
rekoh tada u sebi... Nisam mogao odoleti svojoj radoznalosti. Krenuo
sam napred, prošao sam kroz sobu, i došao do one u kojoj je, na
mermernom stolu, sveća gorela u svećnjaku od pozlaćenog srebra. Ali
uskoro, bacajući pogled na krevet čiji su zastori bili poluotvoreni zbog
vrućine, ugledah nešto što privuče svu moju pažnju. To je bila mlada
žena koja je, uprkos malopređašnjoj grmljavini, spavala dubokim
snom... Približih joj se ... osetih da me obuzima zanos ... i dok sam se
napajao uživanjem što je posmatram, ona se probudi.
Zamislite kakvo je bilo njeno iznenađenje što vidi u svojoj sobi, i
to usred noći, nepoznatog čoveka. Ugledavši me, ona uzdrhta i
vrisnu... Ja sam se trudio da je umirim i dodirnuvši jednim kolenom
zemlju, rekoh joj: „Gospođo, ne bojte se ...” Ona zovnu svoje
službenice ... Osmelivši se zbog prisustva te male služavke, oholo me
upita ko sam, itd., itd.”
Takav prvi susret ne zaboravlja se lako. A šta je, međutim, gluplje
u našim sadašnjim običajima od zvaničnog i gotovom sentimentalnog
predstavljanja budućeg mladoj devojci! Ova legalna prostitucija ide
dotle da vređa stid.
„Video sam danas poslepodne, 17. februara 1790. (kaže Samfor,
4, 155), takozvanu porodičnu svečanost, društvo dostojno poštovanja,
to jest ljude koji uživaju pošten glas, kako pljeskaju sreći gđice de Maril,
lepe, mlade, čedne osobe, duhovite, koja stiče prednost da postane
žena M. R., nezdravog, odvratnog, nepoštenog, blesavog, ali bogatog
starca, a koga je danas videla treći put prilikom potpisivanja ugovora.
„Ako ijedna stvar karakteriše jedan sramni vek, to je jedan takav
uspeh, to je smešna strana takve radosti, a u perspektivi, okrutna
svirepost kojom će to isto društvo nemilice izliti svoj prezir nad nekom
jadnom zaljubljenom ženom zbog i najmanje njene nesmotrenosti.”
Svaka ceremonija, samim tim što je nameštena i unapred
pripremljena i što čovek na njoj mora da se ponaša pristojno, koči
maštu i ostavlja je budnu samo za ono što je suprotno cilju svečanosti i
što je smešno; otuda i magično dejstvo i najmanje šale. Jadna mlađa
devojka, sva bojažljiva i bolno sramežljiva, može za vreme zvaničnog
predstavljanja budućeg samo da misli na ulogu koju igra; to je još uvek
siguran način da se uguši mašta.
Mnogo je bestidnije leći u krevet sa čovekom koji se video svega
dva puta, pošto se izgovore u crkvi tri latinske reći, nego popustiti,
uprkos sebi, čoveku koji je obožava već dve godine. Ali ja govorim
besmislenim jezikom.
D je plodni izvor poroka i nesreće koji prate naše današnje
brakove. On mladim devojkama onemogućava slobodu pre braka i
razvod kasnije pošto uvide da su se prevarile, ili bolje reći pošto su ih
prevarili izborom koji su im nametnuli. Pogledajte Nemačku, ovu
zemlju dobrih brakova; jedna ljupka kneginja (gđa vojvotkinja od Sa
...) nedavno se tamo udala po četvrti put bez ikakvih prigovora, a nije
propustila da pozove na svečanost svoja tri ranija muža, sa kojima je u
vrlo dobrim odnosima. Ovo je preteranost; ali samo jedan razvod, koji
kažnjava muža zbog njegove tiranije, sprečava da hiljade brakova budu
nesrećni. Smešno je to da je Rim jedno od mesta u kome ima najviše
razvoda{46}.
Ljubav voli, na prvi pogled, fizionomiju koja kod čoveka
pokazuje nešto što izaziva istovremeno poštovanje i sažaljenje.
 22.

O ZANESENOSTI

Neki vrlo nežni duhovi jako su skloni radoznalosti i

predubeđenjima; to se naročito zapaža kod duša u kojima se ugasila
sveta vatra, izvor strasti, što je jedan od najkobnijih znakova. Ushićenje
postoji i kod učenika koji stupaju u društvo. Na početku i na kraju
života čovek je suviše mnogo ili suviše malo osetljiv i ne izlaže se tako
jednostavno tome da oseti pravo dejstvo stvari, da iskusi istinito
osećanje koje one treba da pruže. Te suviše vatrene ili preterano
vatrene duše, već unapred zaljubljene, ako se može tako reći, bacaju se
na predmet ljubavi umesto da ga čekaju.
Pre nego što osećanje, koje je posledica prirode predmeta
ljubavi, dopre do njih, one ih izdaleka i pre no što ih vide obavijaju
onim zamišljenim čarom čiji neiscrpni izvor nalaze same u sebi. Zatim,
pošto su im se približile, ove duše vide ih ne onakvim kakvi su već
onakvim kakvim su ih one napravile, pa uživajući u sebi samima pod
vidom takvog predmeta veruju da uživaju u njemu. Ali, jednog lepog
dana, čoveku dodija da sam sve daje, otkriva da mu obožavana osoba
ne uzvraća ljubav; zanetost splasne i, usled poraza koji doživljuje
sujeta, čovek postaje nepravedan prema suviše cenjenoj osobi.
 23.

O GROMOVIMA IZ VEDRA NEBA

Trebalo bi izmeniti ovaj smešni izraz; međutim, ta stvar postoji.

Video sam ljupku i plemenitu Vilhelminu, koja je dovodila do očajanja
berlinske lepotane, kako prezire ljubav i ruga se njenim ludostima.
Blistala je od mladosti, duha, lepote, svakovrsne sreće...; beskrajno
bogatstvo, pružajući priliku da razvije sve svoje sposobnosti, kao da se
dogovorilo sa prirodom da svetu prikaže tako redak primer savršene
sreće kod osobe koja je nje savršeno dostojna. Imala je dvadeset i tri
godine; na dvoru, ona je već odavno na učtiv način odbijala
poštovaoce najvišeg roda; njena skromna ali nepokolebljiva vrlina
iznosila se kao primer, i već su najprivlačniji ljudi, pošto su izgubili
nadu da će joj se svideti, želeli samo da za- dobiju njeno prijateljstvo.
Jedne večeri ona ode na bal kod princa Ferdinanda; igrala je deset
minuta sa nekim mladim kapetanom.
,,Od tog trenutka, pisala je zatim nekoj prijateljici{47}, on je do te
mere postao gospodar moga srca i moj da bi me to ispunilo užasom,
da mi je sreća što gledam Hermana ostavila vremena da mislim na
ostalo što postoji u životu. Moja jedina misao bila je da posmatram da
li mi poklanja neku pažnju.
Jedinu utehu za svoje greške mogu naći u prepuštanju iluziji da
me je neka viša sila otela samoj sebi i razumu. Nikakvim rečima nisam
kadra da približno realno prikažem do koje su mere bile dovedene,
samo pri pogledu na njega, rastrojenost i zbunjenost svog mog bića.
Crvenim kad pomislim kakvom sam brzinom i kakvom žestinom bila
privučena njemu. Da su njegove prve reči, kada je najzad progovorio,
bile - ,,Da li me obožavate?” - zaista ne bih više imala snage da mu ne
odgovorim: ,,Da.” Ni izdaleka nisam mogla pomisliti da dejstvo jednog
osećanja može ponekad da bude tako naglo i tako nepredviđeno. To
je išlo do te mere da sam jednog trenutka mislila da sam otrovana.
Na žalost, vi i društvo, draga prijateljice, znate da sam mnogo
volela Hermana: pa znajte, on mi je postao toliko drag u roku od
četvrt sata, da kasnije nije mogao da mi postane draži. Videla sam sve
njegove mane, i sve sam mu ih oprostila, samo da me voli.
Uskoro, pošto sam igrala s njim, kralj ode; Herman, koji je bio u
dežurnom odredu, bio je primoran da ga sledi. Sa njim za mene sve
nestade u prirodi. Uzalud ću pokušavati da vam opišem prekomernu
tugu koja me je pritisla čim više nije bio pred mojim očima. Njoj je bila
ravna samo moja silna želja da budem sama.
Mogla sam, najzad, da odem. Čim sam se zaključala u svoje
odaje, pokušala sam da se oduprem strasti. Verovala sam da ću uspeti!
Ah, draga moja prijateljice, kako sam te večeri i sledećih dana skupo
platila zadovoljstvo da mogu biti sigurna u svoju vrlinu!”
Ovo što smo pročitali verno je izlaganje događaja koji je postao
novost dana, jer je posle mesec ili dva jadna Vilhelmina bila toliko
nesrećna da su njena osećanja bila otkrivena: to je bio početak niza
nesreća zbog kojih je umrla tako mlada i na tako tragičan način; ili se
otrovala sama, ili je to učinio njen ljubavnik. Kod tog mladog kapetana
mogli smo jedino primetiti da je jako lepo igrao; bio je vrlo veseo i
neobično siguran, davao je utisak velike dobrote i živeo je sa javnim
ženama; uostalom, jedva da je bio plemić, i to jako siromašan i nije
posećivao dvor.
Protiv opasnosti u životu ne samo da treba raspolagati
nepoverljivošću već treba biti zamoren njom i imati, da tako kažemo,
nestrpljenje smelosti. Duša i ne znajući, zamorena što živi bez ljubavi,
ubeđena protiv svoje volje primerom drugih žena, pošto je savladala
sav strah od života, nezadovoljna tužnom srećom oholosti, stvorila je
sebi, a da nije toga svesna, idealni uzor. Jednog dana ona sretne
stvorenje koje liči na taj uzor, kristalizacija prepoznaje svoj predmet po
nemiru koji on izaziva, i zanavek posvećuje gospodaru svoje sudbine
ono o čemu je odavno sanjala.{48}
Žene koje su sklone ovoj nesreći imaju suviše plemenitosti u duši
da bi volele drukčije nego strasno. Bile bi spasene kada bi mogle da se
spuste do galantnosti.
Kako ljubav-grom iz vedra neba nastaje usled pritajenog zamora
onoga što katehizis naziva vrlinom, i dosade koju izaziva jednoličnost
savršenstva, imao bih dovoljno razloga da verujem da je ona najčešće
upravljena na one koje nazivaju mangupima. Sumnjam da bi ka
tonovski izgled ikada izazvao ljubav-grom iz vedra neba.
Ona je toliko retka, jer ako srce koje tako unapred voli i
najmanje oseti položaj u kome se nalazi, nema više groma iz vedra
neba.
Žena koja je zbog nesreće postala nepoverljiva nije pogodna za
taj preokret u duši.
Ništa ne ide na ruku ljubavi-gromu iz vedra neba kao prethodno
hvaljenje, i to od strane žena, osobe koja treba da bude predmet
ljubavi.
Jedan od najkomičnijih izvora ljubavnih doživljaja jeste lažna
ljubav-grom iz vedra neba. Žena koja se dosađuje, a nije osetljiva,
veruje za čitavo jedno veče da je zaljubljena do smrti. Ona je ponosna
što je najzad pronašla jedno od onih velikih uzbuđenja duše za kojima
je jurila njena mašta. Sutradan, ne zna više gde da se sakrije, a naročito
kako da izbegne nesrećnu osobu koju je uoči toga dana obožavala.
Ljudi od duha umeju da uočavaju, znači da iskoriste ovu ljubav-
grom iz vedra neba.
I fizička ljubav može da bude ljubav-grom iz vedra neba. Videli
smo juče najlepšu i najlakšeg morala ženu Berlina kako se u svojim
kolima, u kojima smo bili sa njom, odjednom zacrvenela. Prošao je bio
lepi poručnik Findorf. Nju je obuzelo najdublje sanjarenje, nemir. To
veče, prema onome što mi je priznala za vreme predstave, ona je
ludovala, bila u zanosu, mislila je samo na Findorfa, sa kojim nije
nikada progovorila. Govorila mi je da bi, kad bi imala smelosti, poslata
po njega; ovo ljupko lice pokazivalo je sve znake najžešće strasti. To je
trajalo još sutradan; posle trećeg dana, pošto se Findorf izmotavao,
ona nije više mislila na njega. Mesec dana kasnije bio joj je mrzak.
 24.

PUTOVANJE U NEPOZNATU ZEMLJU

Savetujem većini ljudi rođenih na Severu da propuste ovu glavu.

To je nejasna rasprava o nekim pojavama u vezi sa narandžinim
drvetom koje raste i dostiže svoju potpunu visinu samo u Italiji i
Španiji. Da bi me drugde shvatili, trebalo bi da umanjim činjenice.
Ne bih propustio da to učinim da sam jednog jedinog trenutka
imao nameru da napišem knjigu uopšte prijatnu. Ali kako mi nebo nije
dalo književni dar, ja sam jedino mislio da opišem sa svom
suvoparnošću nauke, ali takođe sa svom njenom tačnošću, neke
događaje čiji sam, za vreme svog dužeg boravka u otadžbini
narandžinog drveta, bio slučajni sve- dok. Fridrih Veliki, ili neki drugi
istaknuti čovek sa Severa, koji nije nikada imao priliku da vidi
narandžino drvo usred polja, bez sumnje bi mi osporio sledeće
događaje, i to iskreno. Ja beskrajno poštujem iskrenost i shvatam je.
Pošto bi ova iskrena izjava mogla da izgleda ohola, dodajem joj
sledeće razmišljanje.
Svi mi pišemo nasumce ono što nam se čini istinito, i svaki od nas
demantuje onog do sebe. Sve naše knjige posmatram kao srećke; one
stvarno nemaju veću vrednost. Potomstvo će, zaboravljajući jedne i
štampajući ponovo druge, objaviti koje srećke dobijaju. Dotle, svaki od
nas, pošto je napisao kako je najbolje umeo ono što mu se čini istinito,
nema nimalo prava da se podsmeva onome do sebe, sem ako je u
pitanju šaljiva satira, a u tom slučaju je uvek u pravu, naročito ako kao
g. Kurje piše Del Furii.
Posle ovog uvoda ući ću smelo u ispitivanje događaja koji su,
ubeđen sam, retko bili zapaženi u Parizu. Ali konačno u Parizu, gradu
koji je, bez sumnje, nad svima gradovima, ne vide se narandžina stabla
usred polja kao u Sorentu; a baš u Sorentu, Tasovoj otadžbini, koji leži
u Napuljskom zalivu napola okrenut moru i ima još slikovitiji položaj
od Napulja, no gde se ne čita Ogledalo, Lisio Viskonti je posmatrao i
zabeležio sledeće događaje:
Kad čovek treba da vidi uveče voljenu ženu, iščekivanje tako
velike sreće čini nepodnošljivim svaki trenutak koji ga od nje razdvaja.
Proždirujuća groznica tera ga da započne i napusti dvadeset
poslova. Svakog časa gleda na sat, i oduševljava se kad primeti da je
uspeo da čitavih deset minuta ne pogleda u njega; najzad, toliko željeni
čas otkucava, a onog trena kad se sprema da zakuca na njena vrata,
bilo bi mu drago da je ne nađe; jedino kad bi razmislio o tome,
ražalostio bi se; jednom rečju, očekivanje da će je videti neprijatno
deluje.
Evo tih stvari zbog kojih dobričine kažu da se od ljubavi gubi
pamet.
Razlog je u tome što je mašta, naglo otrgnuta od preslatkih
sanjarenja u kojima svaki korak rađa sreću, vraćena strogoj stvarnosti.
Nežna duša dobro zna da će u borbi koja ima da započne čim
ugleda nju, najmanja nesmotrenost, najsitnija nepažnja ili nedostatak
smelosti, biti kažnjeni porazom koji će zadugo trovati sanjarenja mašte,
koji je izvan delokruga strasti, ako bi čovek pokušao da u njoj nađe
utočište, i koji je ponižavajući za sujetu. Čovek govori sebi: „Nisam
imao duha, nisam imao smelosti”; međutim, čovek može biti smeo sa
onom koju voli jedino ako je manje voli.
Taj ostatak pažnje, koji čovek tako teško otrže od sanjarenja
kristalizacije, čini da mu se na početku razgovora sa voljenom ženom
omakne more besmislica ili reči čiji je smisao u suprotnosti sa onim što
oseća, ili, što je još gore, on preuveličava svoja osećanja i ona postaju
smešna u njenim očima. Kako nejasno oseća da se ne pridaje dovoljno
pažnje onome što govori, nešto nesvesno ga goni da doteruje reči i
preteruje u deklamovanju. Uprkos tome on ne može da prestane da
govori zbog neugodnosti ćutanja, za vreme kojega bi još manje mogao
da misli na nju. On, dakle, značajno izgovara mnoštvo stvari koje ne
oseća i koje bi vrlo teško mogao ponoviti; uporno odbija njeno
prisustvo da bi bio još više njen. U prvim trenucima kad sam upoznao
ljubav, zbog ove čudne pojave koju sam osećao u sebi, verovao sam
da ne volim.
 Ja shvatam kukavičluk, kao i to da se regruti spasavaju straha
bacajući se izbezumljeno usred vatre. Kada pomislim na sve gluposti
koje sam izgovorio u toku dve godine da ne bih ćutao, obuzima me
očajanje.
To je ono što bi u očima žena trebalo da obeleži razliku između
ljubavi-strasti i galantnosti, razliku između nežne i prozaične duše.{49}
U ovim presudnim trenucima, jedna dobija onoliko koliko druga
gubi; prozaična duša dobija tačno onaj stepen topline koji joj obično
nedostaje, dok jadna nežna duša ludi od pre- više nagomilanih
osećanja i, štaviše, htela bi da sakrije svoje ludilo. Sva zauzeta
obuzdavanjem svojih ličnih osećanja, ona je vrlo daleko od
hladnokrvnosti koja je potrebna da se stekne nadmoćan položaj, a
poseta prilikom koje bi prozaična duša učinila veliki korak, donosi joj
zavadu. Čim je suviše zainteresovana u svojoj strasti, nežna i ponosna
duša ne može da bude rečita u prisustvu onog koga voli: suviše je boli
to što nema uspeha. Naprotiv, prosta duša tačno izračunava izglede na
uspeh, ne zastaje da bi predosetila bol poraza i, ponoseći se onim što je
čini prostom, podsmeva se nežnoj duši koja, pored sve moguće
duhovitosti, nema nikad potrebnu sigurnost da iskaže najjednostavnije
stvari kojima se u najvećoj meri osigurava uspeh. Daleko od toga da
išta može iščupati silom, nežna duša mora da se pomiri s tim da nešto
dobije jedino od samilosti onoga koga voli. Ako je voljena žena zaista
osetljiva, čovek ima uvek mogućnosti da se pokaje što je sebe
prisiljavao da joj govori o ljubavi. On izgleda postiđen, kao da se
ohladio, a izgledalo bi kao da laže da se strast ne odaje po nekim
drugim sigurnim znacima. Izraziti ono što se tako živo, tako potanko
oseća u svakom trenutku života, jeste kuluk koji čovek sebi nameće
zato što je čitao romane, jer, kad bi bio prirodan, nikada ne bi
preduzimao nešto tako mučno.
Umesto da se govori o onome što se osećalo pre četvrt sata, i
umesto pokušaja da se napravi opšta i zanimljiva slika, trebalo bi
jednostavno izraziti delić onoga što se u tom trenutku oseća; ali ne,
čovek vrši nad sobom krajnje nasilje da bi što gore uspeo, pa kako
rečima koje izgovara nedostaje očiglednost onoga što tada oseća, a
pamćenje nije slobodno, čovek u tom trenutku smatra da tu pristaju
reči do najveće mere ponižavajući smešne, i on ih izgovara.
 Najzad, kad je posle jednog sata uznemirenosti čovek učinio ovaj
krajnje mučni napor da se iščupa iz začaranog vrta mašte, da bi prosto
uživao zbog prisustva voljene osobe, često se dešava da treba od nje
da se rastane.
Sve ovo izgleda kao besmislica. Video sam nešto još bolje; žena,
koju je jedan moj prijatelj prosto obožavao, našavši se uvređena zbog
nekakve nepažnje, koju nisu nikako hteli da mi otkriju, osudila ga je
odjednom da je viđa svega dva puta mesečno. Ove posete, tako retke i
tako željene, bile su nastup ludila, i nužna je bila sva Salvijatijeva jačina
karaktera da se ono ne ispolji.
Od samog početka suviše se nameće pomisao na završetak posete
da bi se moglo uživati. Čovek mnogo govori ne slušajući samog sebe;
često govori suprotno od onog što misli. Upušta se u mudrovanja koja
je primoran, ako uspe da se probudi i sebe sluša, da naglo prekine zbog
toga što su smešna. Napor koji čini nad samim sobom je tako silan, da
on izgleda hladan. Ljubav se sakriva iza svoje preteranosti.
Dok je bio daleko od nje, maštu su uljuljkivali najprivlačniji
dijalozi; nalazio je najnežnije i najdirljivije izlive. U toku deset do
dvanaest dana čovek tako veruje da ima smelosti da joj govori; na dva
dana pre onog koji bi trebalo da bude dan sreće, groznica počinje i
raste utoliko više ukoliko se čovek približava tom strašnom trenutku.
U času kada stupa u njen salon, da ne bi rekao ili učinio
neverovatne gluposti, čovek je doveden dotle da se grčevito hvata
odluke da ćuti i da je gleda, kako bi se bar mogao sećati njenog lika.
Čim se nađe pored nje, iz očiju iznenadno izbila kao neka vrsta
pijanstva. Čoveka nešto goni da radi besmislene stvari, kao manijak,
oseća kao da ima dve duše: jednu koja dela, a drugu koja osuđuje onu
što dela. Nejasno oseća da će napregnuta pažnja, predata glupostima,
za trenutak osvežiti krv, omogućiti mu da zaboravi na kraj posete i na
nesreću što je mora napustiti za petnaest dana.
Ako se tamo nađe neki dosadan čovek, koji priča nezanimljivu
priču, jadni ljubavnik, u svom neobjašnjivom ludilu, kao da je
zanimljivo gubiti tako retke trenutke, sav se pretvara u pažnju.
Ovaj sat, koji je on sebi dočaravao kao sat pun miline, prolazi
kao zapaljena strela, a ipak sa neiskazanom gorčinom oseća sve sitne
okolnosti, koje mu pokazuju kako je postao tuđ voljenoj ženi. Nalazi
se usred ravnodušnih ljudi koji dolaze u posetu i vidi da je on jedini
koji nije upućen u sve male detalje njenog života ovih poslednjih dana.
Najzad izlazi i, rekavši joj hladno zbogom, oseća sa užasom da ga
petnaest dana odvajaju od ponovnog susreta s njom; nema nikakve
sumnje da bi manje patio kad ne bi više nikada video voljenu osobu.
Ovo je još gore od slučaja vojvode od Polikastra, koji je svakih šest
meseci prelazio sto milja da bi video u Lečeu, za četvrt sata, obožavanu
draganu, koju je čuvao ljubomorni čovek.
Ovde se dobro vidi da volja nema uticaja na ljubav; razjaren na
svoju draganu i na sebe, sa kakvim bi se besom čovek strmoglavio u
ravnodušnost! Jedina vrednost ove posete je u tome što obnavlja blago
kristalizacije.
Za Salvijatija život je bio podeljen na periode od po petnaest
dana, koji su dobijali boju večeri kada mu je bilo do- pušteno da vidi
gđu-; na primer, bio je van sebe od sreće 21. maja, a 2. juna nije se
vraćao kući iz straha da neće odoleti iskušenju da ispali sebi metak u
glavu.
Te večeri sam video kako su pisci romana vrlo loše opisali
trenutak samoubistva. „Žedan sam, govorio mi je Salvijati jednostavno,
moram da popijem ovu čašu vode.” Nisam se nimalo opirao njegovoj
odluci, oprostio sam se s njim; on stade da plače.
Ne bi bilo pametno da se po uzbuđenju koje prati razgovore
ljubavnika izvlače suviše preuranjeni zaključci iz nekog izolovanog
detalja konverzacije. Oni otkrivaju svoja osećanja samo u
nepredviđenim rečima; tada je to krik srca. Uostalom, zaključci se
mogu izvlačiti jedino iz opšteg utiska koji ostavlja celina izgovorenih
reči. Treba imati na umu da vrlo često jako uzbuđeno stvorenje nema
vremena da primeti uzbuđenje osobe koja izaziva takvo isto stanje u
njemu.
 25.

O PREDSTAVLJANJU

Zadivljuje me finoća, sigurnost rasuđivanja kojom žene uočavaju

izvesne detalje; trenutak posle toga vidim kako uzdižu do nebesa
nekog glupaka, kako se do suza raznježuju zbog neke bljutavosti, kako
ozbiljno ocenjuju kao karakternost neku plitku izveštačenost. Ne mogu
da shvatim toliku glupost. Mora da tu postoji neki meni nepoznat opšti
zakon.
Usredsređene na jednu vrlinu nekog čoveka, i zanete jednom
pojedinošću, one ih živo osećaju i više ne vide ostalo. Celokupni nervni
fluid je zaokupljen uživanjem u toj vrlini, ništa od njega ne ostaje da bi
se mogle videti ostale.
Prisustvovao sam predstavljanju najistaknutijih ljudi vrlo
duhovitim ženama; uvek je neka mrvica predubeđenja rešavala o
utisku prvog susreta.
Ako je dopušteno da iznesem jedan intimni detalj, ispričaću kako
je ljubazni pukovnik L. B. trebalo da bude predstavljen gđi Struve iz
Kenigsberga; to je izvanredna žena. Pitali smo se: Fara colpo? (hoće li
napraviti utisak). Opkladili smo se. Priđoh gđi Struve i ispričah joj kako
pukovnik nosi kravate dva dana uzastopce; drugog dana on ih prevrće
kao Gas- konjac košulju; moći će da primeti uzdužne nabore na
njegovoj kravati. Nema veće laži od toga.
Baš kad sam završio, prijavili su tog šarmantnog čoveka.
Najmanji pariski događaj učinio bi veći utisak. Vodite računa o tome da
je gđa Struve volela; to je poštena žena i nije moglo biti ni govora o
galantnim odnosima među njima.
Nikada dve naravi nisu bile više stvorene jedna za drugu. Gđi
Struve zameralo se da je romantična, a L. B. mogla je da dirne samo
vrlina dovedena do romantičnosti. Ona je kriva što je vrlo mlad
ustreljen.
Ženama je dato da na zadivljujući način osete nijanse naklonosti,
najneosetnije promene u ljudskom srcu, najtananija treperenja
samoljublja.
U pogledu toga one imaju neko čulo koje nama nedostaje;
posmatrajte ih kako neguju ranjenika.
Ali, možda one isto tako ne vide ono šta je um, šta predstavlja
moralni sklop. Video sam najotmenije žene kako se zanose nekim
umnim čovekom, a to nisam bio ja, i istovremeno, i gotovo istim
rečima, kako se dive najvećim glupacima. Osećao sam se prevaren, kao
poznavalac koji vidi kako se najlepši dijamanti smatraju za štras i da se
štras, što je krupniji, više pretpostavlja.
Iz toga sam izveo zaključak da sa ženama treba sve pokušati.
Tamo gde je general Lasal propao, uspeo je brkati kapetan koji je
psovao.{50}
Svakako da u pogledu vrednosti ljudi postoji čitava jedna oblast
koju one ne shvataju.
Što se mene tiče, stalno se vraćam na fizičke zakone. Kod ljudi
nervni fluid se troši prolazeći kroz mozak, a kod žena kroz srce; zbog
toga su one osetljivije. Veliki obavezni rad na poslu kojim smo se bavili
celog života za nas predstavlja utehu, a njih može da uteši samo
razonoda.
Večeras sam išao u lov na ideje sa Apijanijem, koji veruje u vrlinu
samo iz krajnje nužde; pošto sam mu izložio ideje iz ove glave,
odgovorio mi je:
„Duševnu snagu koju je Epomina sa herojskim požrtvovanjem
upotrebila da održi u životu svog muža u podzemnoj pećini i da spreči
njegovo očajanje, ona bi, da su živeli spokojno u Rimu, upotrebila na
to da sakrije od njega ljubavnika; jakim dušama je potrebna hrana.”
 26.

O STIDU

Žena sa Madagaskara bez razmišljanja pokazuje ono što se ovde

najviše skriva, ali pre bi umrla od stida nego da pokaže svoju mišicu.
Jasno je da su tri četvrtine onoga što spada u stid naučena stvar.
Možda je to jedini zakon, dete civilizacije, koji stvara samo sreću.
Primećeno je da se ptice grabljivice skrivaju kad hoće da piju, a
razlog je u tome što, primorane da zagnjure glavu u vodu, ostaju u
tom trenutku nezaštićene. Pošto sam razmislio o onome šta se dešava u
Otaitiju{51}, ne vidim drugu prirodnu osnovu za stid.
Ljubav je čudo civilizacije. Kod divljih ili krajnje varvarskih
naroda nailazi se samo na najgrublju fizičku ljubav.
A stid pruža ljubavi pomoć mašte, a to znači da joj daje život.
Majke vrlo rano uče svoje devojčice stidu, i to krajnje
ljubomorno, reklo bi se kao po nagonu tela; stvar je u tome da žene
unapred vode brigu o sreći budućeg ljubavnika.
Za stidljivu i nežnu ženu sigurno nema veće muke od toga što je
u prisustvu muškarca dozvolila sebi nešto zbog čega smatra da bi
trebalo crveneti; ubeđen sam da bi malo ponositija žena hiljadu puta
više volela smrt. Mala sloboda u pogledu nežnosti, na koju se usudio
voljeni čovek, pruža trenutak intenzivnog{52} uživanja; ako izgleda kao
da on to osuđuje ili, pak, samo da ne uživa u tome sa oduševljenjem,
to mora da ostavlja u duši užasnu sumnju. Dakle, žena iznad prosečne
može sve da dobije ako se drži vrlo rezervisano. Igra nije ravnopravna;
nasuprot malom zadovoljstvu, ili nasuprot prednosti da izgleda malo
ljubaznije, ona se izlaže opasnosti da je grize i peče savest, kao i da
oseti stid usled koga čak i ljubavnik mora da postane manje drag. Veče
provedeno lakomisleno i veselo, a da se pri tom ne misli ni na šta,
skupo se plaća ovakvom cenom. Susret sa ljubavnikom, ako se strepi da
je s njim počinjena takva vrsta krivice, mora postati odvratan za više
dana. Može li čoveka začuditi snaga jedne na- vike, čije se najmanje
kršnjenje kažnjava najužasnijim osećanjem sramote?
Što se tiče koristi od stidljivosti, ona je majka ljubavi; ne bi joj se
moglo više ništa osporiti. Za mehanizam osećanja ništa nije prostije od
toga, i duša se brine o tome da se stidi, umesto da se brine o tome da
želi; čovek zabranjuje sebi želje, a želje dovode do dela.
Očigledno je da se svaka nežna i ponosna žena, a pošto su ove
dve osobine uzrok i posledica to teško idu jedna bez druge, mora
navići da se hladno ponaša, a ljudi koje to zbunjuje nazivaju ovo
pritvorstvom.
Optužba je tim manje opravdana, jer je vrlo teško sačuvati pravu
meru i, ma koliko da neka žena ima malo duha a mnogo gordosti, ona
uskoro mora doći do zaključka da se u pogledu stida ne može suviše
preterati. Tako se Engleskinja smatra uvređenom ako se pred njom
izgovara ime izvesnih delova odeće. Engleskinja će dobro voditi računa
da je uveče, na selu, neko ne vidi kako napušta salon zajedno sa svojim
mužem; i, što je još teže, ona smatra da vređa stid ako je vesela pred
nekim ko nije njen muž{53}. Možda zbog takve delikatne pažnje Englezi,
umni ljudi, ispoljavaju toliko dosade u svojoj porodičnoj sreći. Sami su
krivi. Zašto su toliko gordi?{54}
Nasuprot tome, prelazeći neočekivano iz Plimuta u Kadis i
Sevilju, našao sam da se u Španiji, usled žarke klime i žarke strasti, malo
suviše zaboravlja na potrebnu uzdržljivost. Uočio sam kako ljudi
dopuštaju sebi javno vrlo nežna milovanja, koja su mi, daleko od toga
da mi izgledaju dirljiva, ulivala sasvim suprotno osećanje. Ništa nije
mučnije od toga.
Čoveka ne treba da iznenađuje što je moć navika usađenih
ženama pod vidom stidljivosti ogromna. Prosta žena, preterujući u
stidljivosti, veruje da se izjednačuje sa otmenom ženom.
Moć stida je tolika da nežna žena ide dotle da se pred svojim
ljubavnikom odaje pre postupcima negoli rečima.
Najlepša, najbogatija žena Bolonje, a uz to najlakšeg morala,
ispričala mi je maločas da je, sinoć, nekom glupaku Francuzu koji se
nalazi ovde i zbog koga stičem čudno mišljenje o njegovoj naciji, palo
na pamet da se sakrije ispod njenog kreveta. On je, izgleda, hteo da ne
ode naprazno bezbroj smešnih izjava kojima je proganja već mesec
dana. Ali ovaj veliki čovek nije imao prisustvo duha; on je zaista čekao
da gđa M . . . otpusti svoju sobaricu i da legne u krevet, ali nije bio
strpljiv da sačeka dok svet zaspi. Ona je dograbila zvonce i naredila da
ga sramno izbace uz pogrde i udarce nekolicine lakeja. ,,A da je čekao
dva sata?” - upitah je. - „Bila bih vrlo nesrećna: ko će posumnjati u to,
kazao bi mi on, da ja nisam ovde po vašoj zapovesti?”{55}
Od ove ljupke žene otišao sam kod žene koja je među svima
onima koje poznajem najdostojnija da bude voljena. Njena krajnja
delikatnost prevazilazi, ako je to moguće, njenu dirljivu lepotu. Nađem
je samu i ispričam joj događaj gđe M . . . Raspravljamo o tome:
„Slušajte, kaže mi ona, ako je čovek koji dozvoljava sebi takav
postupak pre toga bio u očima te žene prijatan, ona će mu oprostiti, a
kasnije će ga zavoleti.” - Priznajem da me je zbunilo ovo neočekivano
osvetljavanje dubine ljudskog srca. Posle ćutanja, odgovorio sam joj:
„Ali zar čovek, kad voli, ima smelosti da se ponaša krajnje nasilnički?”
Ova bi glava imala mnogo manje praznina da ju je napisala žena.
Sve što se odnosi na ženski ponos i strogost, na naviku stida i njegove
preteranosti, na neke tananosti koje većinom zavise jedino od spoja
osećanja{56}, koja ne mogu da postoje kod ljudi, i to često tananosti
koje nemaju svoju osnovu u prirodi, sve to, velim, može da se nađe
ovde samo utoliko ukoliko smo se usudili da pišemo na osnovu onoga
što smo čuli.
Jedna žena mi je kazala, u trenutku izvesnog filozofiranja, nešto
što se svodi na ovo: „Ako bih ikada žrtvovala svoju slobodu, čovek
koga bih najzad pretpostavljala drugima još bi više cenio moja
osećanja, videći koliko sam uvek bila škrta u davanju čak najsitnijih
prednosti.” Radi tog ljubavnika, koga neće možda nikad sresti, neka
ljupka žena je hladna prema čoveku s kojim u tom trenutku razgovara.
To je prva preteranost stida; ova je dostojna poštovanja; druga dolazi
iz ženske gordosti; a treći izvor preteranosti je oholost muževa.
Mislim da se ova mogućnost ljubavi javlja često u sanjarenjima
žena, čak najprkosnijih, i one su u pravu. Ne voleti, kad nam je nebo
dalo dušu stvorenu za ljubav, znači lišiti sebe i druge velike sreće. To je
kao narandžino drvo koje ne bi htelo da cveta iz straha da time čini
greh; a imajte na umu da duša stvorena za ljubav ne može sa zanosom
da uživa ni u kakvoj drugoj vrsti sreće. Već posle drugog izlaska u
društvo, ona nalazi da su takozvana svetska uživanja nesnosno prazna;
često veruje da voli umetnost i uzvišene prizore prirode, ali oni joj
samo obećavaju i preuveličavaju ljubav, ako je to moguće, i ona
uskoro primećuje da joj govore o sreći koje je rešila da se liši.
Jedino kod stida je za osudu to što se zbog njega navikava na
laž; to je jedina prednost koju imaju lake žene nad nežnim ženama.
Laka žena vam kaže: „Dragi prijatelju, čim mi se budete svideli, ja ću
vam to reći, i biće mi mnogo prijatnije nego vama, jer vas mnogo
cenim.”
Veliko je zadovoljstvo Konstanse kada posle pobede svog
ljubavnika uzvikuje: „Kako sam srećna što se, otkako sam pre osam
godina raskinula sa svojim mužem, nisam nikome podala!”
Ma koliko smatrao da je ovo rezonovanje smešno nalazim da je
ova radost puna svežine.
Neophodno je potrebno da ovde ispričam kakve je prirode bila
žalost jedne seviljske dame koju je napustio ljubavnik. Osećam potrebu
da vam skrenem pažnju da u ljubavi sve ima svoje značenje, a naročito
da mi se malo progleda kroz prste u pogledu stila{57}.
Čini mi se da kao muškarac vidim devet različitih osobenosti kod
stida:
1. Tu se igra naveliko za mali dobitak; znači, treba biti krajnje
rezervisan, znači, treba se često pretvarati; ne smejati se, na primer, na
najzabavnije stvari; znači, treba imati mnogo duha da se ima tačno
onoliko stida koliko je potrebno{58}. Zbog toga mnoge žene nisu
dovoljno stidljive u malom društvu, ili,
da tačnije kažem, ne zahtevaju da priče koje im se pričaju budu
mnogo ublažene, i gube svoje velove samo srazmerno stepenu
pijanstva i ludila.{59}
Da li zbog dejstva stida i krajnje neprijatnosti koju on svakako
nameće većem broju žena, većina među njima ništa toliko ne ceni kod
čoveka kao drskost? Ili, možda, one brkaju drskost sa čvrstinom
karaktera?
2. Drugi zakon: moj će me ljubavnik zbog toga više ceniti.
3. Moć navike pobeđuje čak i u trenucima najveće strasti.
4. Stid pruža ljubavniku vrlo prijatna zadovoljstva: on mu
omogućava da oseti kakvi se zakoni krše radi njega.
5. A ženama pruža još opojnija zadovoljstva; kako ta
zadovoljstva pobeđuju moćnu naviku, ona više uznemiruju dušu. Grof
od Valmona nalazi se oko ponoći u spavaćoj sobi neke lepe žene; to
mu se događa svake sedmice, a njoj možda jednom u dve godine;
retke prilike i stid svakako pripremaju ženama beskrajno intenzivnija
uživanja.{60}
6. Kod stida postoji ta nezgoda što neprestano navodi na laž.
7. Preterana stidljivost i njena strogost oduzimaju nežnim i
bojažljivim dušama hrabrost da vole, a to su baš one duše koje su
stvorene da pružaju i osete slasti ljubavi.{61}
8. Kod nežnih žena koje nisu imale više ljubavnika stid je
prepreka za neusiljenost u ponašanju, zbog čega se izlažu tome da ih
unekoliko vode njihove prijateljice koje nemaju sebi da prebace taj isti
nedostatak.{62} One vode računa o svakom pojedinačnom slučaju,
umesto da se slepo prepuste navici. Njihova delikatna stidljivost daje
njihovim postupcima nešto usiljeno; time što hoće da budu suviše
prirodne, izgledaju ne- prirodne; ali ova nespretnost ima u sebi neku
božansku ljupkost.
Ako njihova prisnost liči ponekad na nežnost, razlog je u tome
što su ove anđeoske duše nesvesno koketne. Pošto im je teško da
prekinu svoje sanjarenje, a da bi izbegle napor da govore i nađu za
nekoga prijatelja prijatne i pristojne reči, koje treba da budu isključivo
pristojne, one počinju da se nežno oslanjaju na njegovu ruku{63}.
9. Žene se usuđuju da budu samo napola iskrene; zato, kada
hoće da budu pisci, vrlo retko dostižu uzvišenost, a ta osobina opet
daje ljupkost njihovim najkraćim ceduljicama. Biti iskren za njih je isto
što i izaći bez šala. Kod čoveka vrlo je česta pojava da piše apsolutno
po diktatu svoje mašte, i ne znajući kuda ide.

Rezime
Opšta je greška što se sa ženama postupa kao sa nekom vrstom
plemenitijih, slabijih ljudi, sa kojima ne postoji mogućnost za
suparništvo. Suviše se lako zaboravlja na dva nova i neobična zakona,
koji tiranišu ova tako slaba stvorenja, a koji se suprotstavljaju svemu
onome čemu obično teži ljudska priroda. To su:
Ženska gordost i stid, a često i neobjašnjive navike koje rađa stid.
 27.

O POGLEDIMA

To je veliko oružje poštene koketerije. Jednim pogledom može

se sve reći, a ipak pogled se da uvek osporiti, jer ne može da bude
doslovce ponovljen.
Ovo me podseća na grofa G., rimskog Miraboa: mala ljubazna
vlada te zemlje pružila mu je originalan način da priča anegdote
isprekidanim rečima koje izražavaju sve i ništa. On sve daje na znanje,
ali iako je svako u mogućnosti da doslovce ponovi sve njegove reči, on
ne može biti kompromitovan. Kardinal Lante mu je govorio da je
ukrao tu veštinu od žena, a ja kažem, čak, od najpoštenijih. Ovo
lukavstvo je svirepa, ali pravedna osveta za tiraniju ljudi.
 28.

O ŽENSKOJ GORDOSTI

Žene čitavog svog života slušaju kako ljudi govore o tobože

važnim stvarima, o velikim zaradama, o ratnim uspesima, o ubijenima
u dvoboju, o strašnim ili divnim osvetama, itd. One koje imaju
ponosnu dušu osećaju da, pošto ne mogu ovo da dostignu, nisu u
stanju da razviju neku gordost značajnu zbog važnosti onoga na šta se
oslanja. One osećaju da u njihovim grudima kuca srce koje je, po
svojoj snazi i po svojim ponosnim treptajima, iznad svega što ih
okružuje, a ipak vide kako poslednji među muškarcima sebe više ceni
nego njih. Njima je jasno da mogu da pokažu ponos samo u vezi sa
malim stvarima, ili bar sa stvarima koje imaju važnost jedino ukoliko su
u vezi sa osećanjima, i o kojima treće lice ne može da sudi. Mučene
ovom očajnom suprotnošću, između bednog položaja svoje sudbine i
ponosa svoje duše, one pokušavaju da svojoj gordosti pribave jako
poštovanje žestinom njenih zanosa, ili neumoljivom upornošću kojom
podržavaju njene odluke. Pre nego što stupe u intimne odnose, te
žene, gledajući svog ljubavnika, zamišljaju da je on započeo opsadu
protiv njih. One se u svojoj mašti ljute zbog njegovih postupaka, koji
na kraju krajeva mogu da svedoče samo o ljubavi, jer on voli. Umesto
da uživaju zbog osećanja čoveka koga pretpostavljaju drugima, one se
razmeću taštinom u odnosu na njega; i, najzad, neka je njihova duša
neobično nežna, ako njena osećajnost nije vezana samo za jedan
predmet, od trenutka kad zavole ne ostaje im više ništa do taština kao
običnim kaćiperkama.
Žena plemenitog karaktera hiljadu puta će žrtvovati život za svog
ljubavnika, a iz gordosti će zanavek raskinuti sa njim zbog svađe
povodom nekih otvorenih ili zatvorenih vrata.
To je njihovo pitanje časti. Zar se Napoleon nije upropastio što
nije hteo da ustupi jedno selo.
Video sam kako svađa takve vrste traje više od godinu dana.
Jedna vrlo otmena žena više je volela da žrtvuje svu svoju sreću nego
da dozvoli da njen ljubavnik može imati i najmanju sumnju o
plemenitosti njenog ponosa. Izmirenje je usledilo slučajno, a od strane
moje prijateljice to se zbilo zbog trenutka slabosti koju nije mogla da
savlada kada je srela svog ljubavnika, za koga je mislila da je daleko
četrdeset milja, i to na mestu gde on nije nikako očekivao da će je
videti. Ona nije mogla da sakrije prvi znak zanosa i sreće; ljubavnik se
raznežio više nego ona, skoro su pali na kolena jedno pred drugim, i
nikada nisam video više suza; to je bila neočekivana pojava sreće. Suze
su završni osmejak.
Grof d’Aržil dao je lep primer prisustva duha, ne započinjući
borbu sa ženskim ponosom pri susretu u Rišmonu sa kraljicom
Karolinom{64}. Što je karakter neke žene uzvišeniji, ovakve su bure
strašnije.

As the blackest sky

Foretells the heaviest tempest.{65}
DON ŽUAN

Da li u tim svirepim trenucima, kada naklonost izgleda

poremećena, žena, ukoliko se tokom života više oduševljavala
istaknutim osobinama svog ljubavnika, pokušava da se sveti onome što
inače kod njega smatra kao prednost nad drugim ljudima? Ona strepi
da ne bude izjednačena sa njima.
Odavno nisam čitao dosadnu Klarisu; ipak mi se čini da ona iz
ženske gordosti umire i odbija Lovlasovu ruku.
Lovlasova krivica je bila velika; ali, pošto ga je malo volela, ona
je mogla da nađe u svom srcu oproštaj za zločin čiji je uzrok bila
ljubav.
Nasuprot tome, Monim mi izgleda kao dirljiv uzor ženske
delikatnosti. Koje lice se ne zarumeni od zadovoljstva slušajući kako
glumica dostojna ove uloge kaže:

I ovu kobnu ljubav, koju sam bila pobedila,

 Iznenadila su vaša okolišenja i uverila su me u nju
Ja sam vam je priznala, moram da je održim;
Uzalud ćete je zaboraviti;
I ovo sramno priznanje, na koje ste me primorali,
Ostaće uvek urezano u mojoj pameti.
Uvek ću smatrati da niste dostojni moje vernosti;
I grob je, Gospode, manje tužan za mene
Od postelje s mužem koji mi je naneo takvu uvredu,
Koji je stekao nada mnom ovu svirepu prednost,
I koji me je, pripremajući mi večne muke,
Naterao da se zacrvenim plamenom koji nije bio za njega.
RASIN

Zamišljam da će budući vekovi reći: Eto zašto je monarhija bila

sposobna{66} da stvara takve karaktere, a veliki umetnici da ih slikaju.
Ipak, čak i u srednjovekovnim republikama nalazim divan primer
ove delikatnosti, koji kao da ruši moj sistem o uticaju vlade na strasti i
koji ću naivno izneti.

U pitanju su ovi dirljivi Danteovi stihovi:

Deh! guando tu sarai tornato al monao.
Ricorditi di me, che son la Pia:
Siena mi fe: disfecemi maremma;
Salsi colui, che inannellata pria,
Disposando, m’avea con la sua gemma.
PURGATORIO, Cant. V.{67}

Žena koja govori sa toliko uzdržanosti doživela je, u tajnosti,

sudbinu Dezdemone, i jednom jedinom rečju mogla je da otkrije zločin
svoga muža prijateljima koje je ostavila na zemlji.
Nelo de la Pjetra dobio je ruku madone Pije, jedine naslednice
porodice Tolomej, najbogatije i najotmenije u Sijeni. Njena lepota,
koja je zadivljavala Toskanu, izazvala je u srcu njenog muža ljubomoru
koja ga je, podsticana lažnim izveštajima i sumnjama koje su se stalno
pojavljivale, dovela do strašne odluke. Teško je odrediti danas da li je
njegova žena bila potpuno nevina, ali Dante nam je prikazuje takvom.
 Njen muž je odvede u Voltersku močvaru, poznatu u to vreme,
kao i danas, zbog posledica dell’aria cattiva{68}. Nikada nije hteo da
kaže svojoj nesrećnoj ženi uzrok njenog izgnanstva u tako opasno
mesto.
U svojoj gordosti nije se udostojio da se požali, niti da osuđuje.
Živeo je sam sa njom, u napuštenoj kuli, čije sam ruševine na morskoj
obali išao da vidim; tamo on nije nikada prekršio svoje prezrivo
ćutanje, nikada nije odgovarao na pitanja svoje mlade žene, nikada
nije slušao njene molbe. Hladno je čekao pored nje da tužni vazduh
proizvede svoje dejstvo. Usled isparenja ovih močvara ubrzo su uvele
te crte, najlepše, kažu, koje su se u tom veku videle na zemlji. Za
nekoliko meseci ona je umrla. Neki hroničari tih dalekih vremena
iznose da je Nelo upotrebio bodež da bi ubrzao njen kraj: ona je umrla
u močvarama na grozan način; ali kako je umrla, ostala je tajna, čak i
za savremenike. Nelo de la Pjetra ju je nadživeo i proveo ostatak
života u neprekidnom ćutanju.
Ništa plemenitije ni delikatnije od načina na koji mlađa Pija
oslovljava Dantea. Ona želi da se njeni prijatelji, koje je tako mlada
ostavila na zemlji, podsete na nju; ipak, kazujući svoje ime i
naznačujući ko je njen muž, ona ne dozvoljava sebi ni najmanju žalbu
na nečuvenu ali već nepopravljivu svirepost i samo nagoveštava da on
zna istoriju njene smrti.
Ova upornost u osveti ponosa može se videti, verujem, samo u
južnim zemljama.
U Pijemontu bio sam slučajni svedok sličnog događaja, ali tada
mi nisu bili poznati detalji. Bio sam poslat sa dvadeset i pet dragona u
šumu duž Sezije, da bismo sprečili krijumčarenje. Kada sam uveče stigao
na to divlje, pusto mesto, primetio sam između drveća ruševine starog
zamka; otišao sam tamo; na moje veliko zaprepašćenje video sam da je
u njemu neko stanovao.
Tamo sam našao jednog plemića iz toga kraja; bio je to čovek
četrdesetih godina, mračnog lica, visok šest stopa; ustupio mi je, mršteći
se, dve sobe, gde sam svirao sa svojim četnim narednikom. Posle
nekoliko dana otkrismo da je naš domaćin čuvao neku ženu koju smo
u šali nazvali Kamilom; bili smo daleko od toga da posumnjamo u
groznu istinu. Ona je umrla posle šest nedelja. Obuze me tužna
radoznalost da je vidim u mrtvačkom sanduku; potplatio sam jednog
sveštenika koji ju je čuvao, i oko ponoći, pod izgovorom da je
poškropi svetom vodicom, uveo me je u kapelu. Tamo sam našao
jedno od onih veličanstvenih lica koja su lepa čak i u smrti; imala je
veliki orlovski nos, čije plemenite i nežne konture neću nikada
zaboraviti. Napustio sam ovo zlokobno mesto.
Pet godina kasnije, kada je jedan odred mog puka pratio cara na
njegovo krunisanje za kralja Italije, tražio sam da mi se ispriča cela
istorija. Saznao sam da je ljubomorni muž, grof-, jednog jutra našao
zakačen za krevet svoje žene engleski sat koji je pripadao nekom
mladiću iz varošice u kojoj su živeli. Tog istog dana on je odvede u
porušeni zamak, usred šuma u Seziii. Kao i Nelo de la Pjetra nikada nije
progovorio nijednu reč. Ako ga je ona nešto molila, on bi joj ćuteći i
hladno pružao engleski sat koji je imao uvek pri sebi. Tako je proveo
sam sa njom tri godine. Najzad je ona umrla od očajanja u cvetu
mladosti. Njen muž je pokušao da zada udarac nožem sopstveniku
sata; promašio je, prešao je u Ženevu, posle je otplovio, i nisu se više
čule vesti o njemu. Njegova dobra su razdeljena.
Ako se u prisustvu žena koje su ženski ponosne primaju ljubazno
uvrede, što je lako usled navika vojničkoga života, to je neugodno
ovim gordim dušama; smatraju vas kukavicom i ubrzo počinju da
vređaju. Ovi oholi karakteri rado popuštaju onima koji su nestrpljivi
prema ostalim ljudima. Mislim da je to jedini izlaz, a često je potrebno
posvađati se sa svojim susedom da bi se izbegle svađe sa svojom
prijateljicom.
Jednom, kod slavne londonske glumice mis Kornel, iznenada uđe
bogati pukovnik od koga je imala koristi. Bila je u društvu nekog
mladog ljubavnika, koji joj je bio samo prijatan. Sva uzbuđena reče
pukovniku: „Ovaj gospodin je došao da vidi ponija koga hoću da
prodam.” - „Ovde se nalazim zbog sasvim druge stvari” - prihvati
gordo taj mladi ljubavnik, koji je bio počeo da joj postaje dosadan, a
koga posle tog odgovora stade opet strasno da voli{69}. Takve žene sa
simpatijom gledaju na oholost svog ljubavnika, umesto da svoju
sklonost ka oholosti ostvare na njegovu štetu.
Za te žene, a možda i za sve otmene žene, karakter grofa Lozena
(onog iz 1660){70} je privlačan, ako mogu prvog dana da mu oproste
nedostatak ljubaznosti; one ne shvataju uzvišeniju veličinu, one
staloženost pogleda, koji sve vidi i koga nimalo ne uzbuđuje neki
detalj, brkaju sa hladnoćom. Zar nisam vi- deo žene sa dvora u Sen
Kluu kako tvrde da je Napoleon imao suv i prozaičan karakter?{71}
Veliki čovek je kao orao: što se više uzdiže, manje je vidljiv; zbog svoje
veličine kažnjen je na taj način što mu je duša usamljena.
Ženska oholost rađa ono što žene nazivaju nedostatkom
delikatnosti. Mislim da to prilično liči na ono što kraljevi nazivaju
uvredom veličanstva, i to je utoliko opasniji zločin ukoliko se u njega
pada nesvesno. Najnežniji ljubavnik može biti optužen za nedostatak
delikatnosti ako nije dovoljno snalažljiv i, što je još tužnije, ako se
usudi da se prepusti najvećoj čari ljubavi, sreći da bude savršeno
prirodan sa osobom koju voli i da ne sluša ono što mu se govori.
To su stvari o kojima plemenito srce ne može da ima ni pojma i
koje treba iskusiti da bi se u njih verovalo, jer čoveka vuče navika da sa
svojim prijateljima muškarcima postupa pravedno i iskreno. Čovek
mora neprestano voditi računa o tome da ima posla sa stvorenjima
koja mogu sebe smatrati, mada pogrešno, inferiornim po čvrstini
karaktera, ili, bolje rečeno, koja mogu misliti da ih ljudi smatraju
inferiornim.
Zar ne bi trebalo da u ženi izazove pravi ponos silina osećanja
koja ona nadahnjuje? Podsmevali su se jednoj dvorskoj gospođici, iz
pratnje supruge Fransoa I, zbog nepostojanosti njenog ljubavnika, za
koga su pričali da je nimalo ne voli. Uskoro, posle toga, ovaj ljubavnik
se razboleo i vratio se nem na dvor. Posle dve godine, pošto su se
čudili da ga još voli, ona mu reče: „Govorite.” I on progovori.
 29.

O ŽENSKOJ HRABROSTI

I tell thee proud Templar, that not in thy fiercest battles hadst
thou displayed more of thy vaunted courage, than has been shewn by
woman when calleđ upon to suffer by affection or duty.{72}‘
IVANHOE, tome III, page 222

Sećam se da sam u jednoj istoriji naišao na sledeću rečenicu: „Svi

su ljudi gubili glavu; to je momenat kad žene postaju neosporno
nadmoćnije od njih.”
Njihova hrabrost ima rezervu koja nedostaje hrabrosti njihovog
ljubavnika; one se razmeću samoljubljem u odnosu na njega, i toliko
uživaju što usled opasnosti mogu da osporavaju čvrstinu čoveku, čija ih
ohola zaštita i snaga često vređaju, da ih jačina tog uživanja uzdiže
iznad običnog straha, zbog koga su ljudi u tom trenutku slabi. Kad bi u
ovakvom trenutku čovek dobio takvu pomoć, i on bi se pokazao
nadmoćnijim od svega; jer strah nije nikada u opasnosti, on je u nama.
Nemam nameru da potcenim hrabrost žene; video sam takve
žene koje su, kada je to bilo potrebno, nadmašile najhrabrije ljude.
Treba samo da vole nekog čoveka; kako one osećaju samo kroz njega,
i najstrašnija neposredna lična opasnost pretvara se, za njih, u ružu koju
treba ubrati u njegovom prisustvu{73}.
A i kod žena koje nisu volele naišao sam na najhladnokrvniju
neustrašivost, zapanjujuću i lišenu nervoze do najveće mere.
Mislio sam, zaista, da su tako hrabre jer ne znaju za muke rana.
Što se tiče moralne hrabrosti, koja je toliko iznad ove poslednje,
smatram da je čvrstina žene koja odoleva svojoj ljubavi prosto nešto
najdostojnije divljenja na zemlji. Sva moguća ostala ispoljavanja
hrabrosti su sitnice u poređenju sa tako neprirodnom i toliko teškom
stvari. Možda one nalaze snage u navici žrtvovanja koju im nameće
stidljivost.
Za žene je nesreća što dokazi ove hrabrosti ostaju uvek u tajnosti
i što gotovo ne smeju izaći na videlo.
Još veća je nesreća što se oni uvek upotrebljavaju protiv njihove
sreće: princeza de Klev je morala da ćuti pred svojim mužem i da se
poda g. de Nemuru.
Možda žene prvenstveno podržava gordost da izvedu lepu
odbranu, i možda zamišljaju da je njihovim ljubavnicima iz sujete stalo
da ih dobiju; sitna i bedna pomisao: kao da strastan čovek koji se
radosna srca baca u toliko smešnih situacija ima baš mnogo vremena da
misli na sujetu? Isto kao što kaluđeri veruju da će uhvatiti đavola i teše
se i ponose svojim košuljama od kostreti i mučenjem sebe.
Da je gđa de Klev doživela starost, doba u kome se sudi o životu
i u kome se uživanja zbog oholosti vide u svoj svojoj bedi, verujem da
bi se pokajala. Ona bi želela da živi kao gospođa de Lafajet{74}.
Pročitao sam sto stranica ovog eseja; dao sam sasvim siromašnu
sliku prave ljubavi, ljubavi koja obuzima svu dušu, ispunjava je čas
najsrećnijim, čas očajničkim, ali uvek uzvišenim slikama, i čini je
potpuno neosetljivom za sve ostalo što postoji. Ne znam kako da
izrazim ono što tako dobro vidim: nikada nisam mučnije osetio
nedostatak talenta. Kako izraziti jednostavnost pokreta i karaktera,
duboku ozbiljnost, pogled koji tako tečno i sa toliko naivnosti
odražava nijansu osećanja, a naročito, opet ponavljam, tu neizlečivu
nehajnost prema svemu što nije voljena žena. Čovek koji voli izgovara
ne ili da sa umilnošću koje nema kod drugih, a koju taj čovek uopšte
nije imao ranije.
Jutros (3. avgusta) projahao sam oko devet sati ispred lepog
engleskog parka markiza Campjeri, koji se nalazi na krajnjim padinama
onih velikim drvećem ovenčanih brežuljaka, na koje se naslanja
Bolonja, i odakle čovek uživa u tako lepom pogledu na ovu bogatu i
bujnu Lombardiju, najlepšu zemlju na svetu. U jednom lovorovom
šumarku parka Campjeri, iznad puta kojim sam išao i koji vodi do slapa
Rena kod Kaza Lekija, ugledao sam grofa Delfantea; on se bio duboko
zamislio i, mada smo bili zajedno do dva sata posle ponoći, jedva mi je
uzvratio pozdrav. Otišao sam na slap. Prešao sam Reno i kad sam posle
najmanje tri sata ponovo prošao ispod šumarka imanja Campjeri, opet
sam ga video: bio je tačno u istom položaju, naslonjen na jedan veliki
bor koji se uzdiže iznad lovorovog šumarka; bojim se da će neko reći
kako je ovaj detalj suviše prost i da ništa ne dokazuje: On mi je prišao
sa suzama u očima, moleći me da ne pričam o njegovoj nepomičnosti.
Bio sam dirnut, predložio sam mu da se vratimo istim putem i da
provedemo ostatak dana u polju. U toku dva sata ispričao mi je sve: to
je lepa duša, ali kako su ove stranice koje sada čitamo hladne prema
onome što mi je on govorio!
Sem toga, on veruje da nije voljen; ja to ne mislim. Na lepom
mramornom licu grofice Kiđi, kod koje smo proveli veče, ništa ne
može da se pročita. Samo ponekada naglo i lako crvenilo, koje ona ne
može da spreči, odaje uzbuđenje ove duše kojoj najzaneseniji ženski
ponos zabranjuje jake emocije. Vidi se kako joj se zacrveni vrat poput
alabastera, kao i izloženi delovi njenih ramena dostojnih Kanove. Ona
ume vešto da sklanja svoje crne i tužne oči od ljudi koji je posmatraju,
čijeg se pronicanja plaši njena ženska delikatnost; ali noćas sam video
kako je, zbog izvesnih stvari koje je govorio Delfante i koje ona nije
odobravala, celu obuzima naglo crvenilo. Ova ohola duša je smatrala
da je on manje od nje dostojan časti.
Ali najzad, i kad bih se varao u svojim pretpostavkama o
Delfanteovoj sreći, skoro sujetno verujem da je srećniji od mene koji
sam ravnodušan, a ipak sam, što se tiče sreće, u vrlo dobrom položaju,
i na izgled i stvaramo.
Bolonja, 3. avgusta 1818.
 30.

NEOBICAN I TUŽAN PRIZOR

Žene, sa svojim ženskim ponosom, svete se za glupake duhovitim

ljudima, a za prozaične duše, kod kojih su važni samo novac i batine,
svete se plemenitim srcima. Treba priznati da je to žalostan rezultat.
Sitni obziri gordosti i društvene pristojnosti unesrećili su neke
žene: i zbog gordosti njihovi roditelji su ih doveli u grozan položaj.
Sudbina je za njih bila sačuvala, kao utehu koja je iznad svake nesreće,
sreću da strasno vole i da budu voljene, ali, eto, jednog lepog dana
one prisvajaju od svojih neprijatelja tu istu besmislenu oholost čija su
prva žrtva bile one same, i to zato da bi uništile jedinu svoju preostalu
sreću, da bi same unesrećile sebe i onoga ko ih voli. Neka prijateljica
koja je imala deset poznatih avantura, i to ne uvek jednu za drugom,
ozbiljno ih ubeđuje da će, ako vole, izgubiti čast u očima sveta; a
njima, pak, taj dobri svet, koji se bavi samo niskim mislima, daje
velikodušno po jednog ljubavnika godišnje, jer je to, veli, pravilno. I
tako dušu rastužuje ovaj besmisleni prizor: nežna i krajnje delikatna
žena, anđeo čistote, na osnovu mišljenja jedne proste k . . . beži od
jedine ogromne sreće koja joj preostaje, da bi se pojavila, u
zaslepljujuće beloj haljini, pred debelim glupim sudijom za koga se zna
da je već sto godina slep i koji viče iz svog glasa: „Ona je obučena u
crno.”
 31.

ODLOMAK IZ SALVIJATIJEVOG DNEVNIKA

Ingenium nobis ipsa puella facit.

PROPERT. II, l.

Bolonja, 29. april 1818.

Očajan zbog nesreće u koju me baca ljubav, proklinjem svoj
život. Ni do čega mi nije. Mračno je, kiša pada, pozna hladnoća došla
je da rastuži prirodu koja je posle duge zime hrlila u susret proleću.
Skjaseti, pukovnik en demi-solde{75}, hladan i razuman prijatelj,
došao je da provede dva sata sa mnom. „Trebalo bi da se okanite te
ljubavi prema njoj. - Na koji način? Vratite mi moju strast za ratovanje.
- Za vas je velika nesreća što ste je upoznali.” Gotovo se slažem s tim,
osećam se tako utučen i obeshrabren, tolika seta danas vlada mnome.
Zajedno smo tražili razlog koji je mogao da natera njenu prijateljicu da
me kleveta kod nje; ništa nismo našli sem ove stare napuljske
poslovice: ,,Ženu koju napušta mladost i ljubav vređa svaka sitnica.”
Sigurno je to da je ova svirepa žena besna na mene; to je rekao jedan
njen prijatelj. Ja mogu užasno da se svetim; ali nemam ni najmanje
mogućnosti da se branim od njene mržnje. Skjaseti odlazi od mene.
Izlazim na kišu, ne znajući šta da radim. Moj stan, ovaj salon u kome
sam boravio u prvo vreme našeg poznanstva, kada sam je viđao svako
veče, postao mi je nesnosan. Svaki bakrorez, svaki komad nameštaja,
kore me zbog sreće o kojoj sam sanjao pored njih, a koju sam za-
navek izgubio.
Jurim ulicama po hladnoj kiši; slučajnost, ako to mogu da
nazovem slučajnošću, dovodi me pod njene prozore. Padala je noć, a
ja sam išao upirući oči pune suza na prozor njene sobe. Odjednom se
zavesa razmakla, kao da neko hoće da pogleda na trg, i odmah se
navukla. Osetio sam fizički bol u srcu. Nisam mogao da se držim na
nogama: sklonio sam se u trem susedne kuće. Hiljade osećanja
preplavile su moju dušu: to razmicanje zavesa moglo je da bude
slučajno; ali ako ih je to njena ruka razmakla!
Na svetu ima dve nesreće: sputana strast i dead blank{76}.
Kad volim, osećam da na dva koraka od mene postoji ogromna
sreća koja prevazilazi sve moje želje, i koja zavisi od jedne jedine reči,
od jednog jedinog osmeha.
Kad ne volim, kao Skjaseti, u tužnim danima nigde ne vidim
sreću, počinjem da sumnjam da ona postoji za mene, zapadam u splin.
Trebalo bi da čovek nema jakih strasti i da bude samo malko radoznao
ili sujetan.
Sada je dva sata; video sam malo pomeranje zavese; u šest sati
napravio sam neke posete, otišao sam na predstavu, ali svuda sam
ćutao i sanjario, i proveo sam veče razmišljajući o ovom pitanju: „Posle
toliko gneva, i to tako malo osnovanog, jer, najzad, zar sam hteo da je
uvredim (i koju stvar na svetu ne opravdava namera?), da li je ona
imala trenutak ljubavi?”
Jadni Salvijati, koji je ovo napisao na svojoj knjizi Petrarkinih
stihova, umro je uskoro posle toga; bio je moj i Skjasetijev prisni
prijatelj; sve njegove misli su nam bile poznate, i po njemu sam
napisao čitav mračni deo ovog eseja. On je bio oličenje nesmotrenosti;
uostalom, žena za koju je počinio toliko ludosti je najinteresantnije
stvorenje koje sam sreo. Skjaseti mi je govorio: „Ali smatrate li da ova
nesrećna strast nije bila od koristi Salvijatiju? Pre svega, doživeo je
najveće novčane teškoće koje se mogu zamisliti. Na tu nesreću, koja ga
je svela na vrlo slabo imovno stanje, posle raskošne mladosti, i koja bi
ga ispunila besom u svakoj drugoj prilici, je- dva da je pomišljao
jednom u petnaest dana.
„Dalje, i što je na sasvim drugi način važno za takvu glavu, ova
strast je prvi kurs logike koji je on ikada imao. To može da izgleda
neobično kod čoveka koji je živeo na dvoru, ali to se objašnjava
njegovom neobičnom hrabrošću. On je, na primer, ne trepnuvši
proveo dan-, koji ga je bacao u ništavilo; on se tamo, kao u Rusiji,
čudio što ne oseća ništa naročito; činjenica je da se ničega nije bojao do
te mere da bi o tome mislio dva dana. Dve godine posle toga, umesto
ove nehajnosti, on se svakog minuta trudio da bude hrabar; dotle nije
bio video opasnost.
„Kada je usled svojih nesmotrenosti i svoje vere u dobra
tumačenja{77} bio osuđen da viđa voljenu ženu svega dva puta
mesečno, gledali smo ga kako provodi noći govoreći joj pijan od sreće,
jer ga je ona primila sa onom plemenitom bezazlenošću koju je
obožavao kod nje. Držao je da gđa - i oni maju duše kojima nema
ravnih i koje su se morale razumeti jednim pogledom. On nije mogao
shvatiti da ona može pridati i najmanju važnost sitnim građanskim
tumačenjima koja su mogla da ga prikažu kao krivca. Ovo lepo
poverenje u ženu okruženu njegovim neprijateljima imalo je za rezultat
da mu je ona zatvorila vrata.
„Kada je u pitanju gđa , govorio sam mu, vi zaboravljate svoje
izreke i da treba verovati u plemenitost jedino u kraj- njem slučaju. -
Verujete li, odgovarao je on, da na svetu postoji drugo srce koje bi
bolje odgovaralo njenom? Doista, ja plaćam tu svoju zanesenost, u
kojoj mi se priviđala gnevna Leonora na horizontu koji obrazuju
Polinjiske stene, propašću svih svojih poduhvata u stvarnom životu,
nesrećom koja proizlazi iz nedostatka strpljive umešnosti i
nesmotrenosti iza- zvanih snagom trenutnog utiska.”
Za Salvijatija život je bio podeljen na periode od petnaest dana;
ovi su dobijali boju poslednjeg sastanka koji mu je bio određen. Ali više
puta sam primetio da je sreća koju je osećao, kad mu se činilo da je
primljen manje hladno, bila mnogo manje intenzivna od nesreće koja
ga je obuzimala zbog svirepog prijema{78}? Gđa - je bila ponekada
iskrena prema njemu: to su dve jedine primedbe koje se nikada nisam
usudio da mu učinim. Osim onoga što je bilo najintimnije u njegovom
bolu i o čemu iz delikatnosti nikada nije govorio, čak ni svojim
najdražim i nimalo zavidljivim prijateljima, on je u hladnoći, s kojom
ga je Leonora ponekad primala, video trijumf prozaićnih i intrigantskih
nad svežim i plemenitim dušama. Onda je izgubio poverenje u vrlinu, a
naročito u slavu. Dopuštao je sebi da svojim prijateljima saopšti samo
zaista tužne misli do kojih ga je dovodila njegova strast, ali koje su,
uostalom, mogle da budu dosta interesantne s filozofskog gledišta.
Zanimalo me je da posmatram ovu čudnu dušu; obično se na ljubav-
strast nailazi kod malo budalastih ljudi nemačkog tipa{79}. Salvijati je,
naprotiv, spadao u red najčvršćih i najduhovitijih ljudi koje sam
poznavao.
Posle tih hladnih poseta činilo mi se da se smirivao tek kad bi
uspeo da opravda Leonorinu strogost. Bio je nesrećan sve dok je
nalazio da ona nije imala pravo da rđavo postupa s njim. Nikada ne
bih verovao da je ljubav do te mere lišena sujete.
On nam je neprestano hvalio ljubav. „Kad bi mi natprirodna sila
rekla: razbijte staklo na ovom satu i Leonora će biti za vas ravnodušna
prijateljica kao pre tri godine, zaista, verujem da se nijednog trenutka u
svome životu ne bih usudio da ga razbijem.” Učinio mi se toliko lud
dok je ovo izlagao, da nisam nikada imao hrabrosti da mu iznesem
ranije primedbe.
On je dodavao: „Kao što je Luterova reformaoija, na kraju
srednjeg veka, potresajući društvo iz njegovih temelja, obnovila i
ponovo uspostavila svet na razumnim osnovama, tako plemenitu
narav obnavlja i prekaljuje ljubav.
„Tek tada ona otkriva sve detinjarije života; bez ove revolucije
bilo bi uvek nečeg usiljenog i teatralnog. Tek otkako volim, naučio sam
da budem plemenit; toliko je smešno naše vaspitanje iz vojne škole.
„Kada sam bio na Napoleonovom dvoru i u Moskvi, lepo sam se
držao, mada sam još bio dete; vršio sam svoju dužnost; ali nisam znao
za tu herojsku jednostavnost koja je plod potpune i iskrene žrtve. Na
primer, ima tek godina dana otkako moje srce shvata jednostavnost
Rimljana Tita Livija. Ranije sam nalazio da su hladni u poređenju sa
našim sjajnim pukovnicima.
„Ono što su oni činili za svoj Rim, ja nalazim u svom srcu za
Leonoru. Kad bih imao sreće da mogu učiniti nešto za nju, moja prva
želja bila bi da to sakrijem. Držanje Regulusa, Decijusa bilo je nešto
unapred utvrđeno i što nije smelo da ih iznenadi. Ja sam bio mali pre
nego što sam zavoleo, baš zato što sam ponekada imao iskušenje da
sebe smatram velikim; osećao sam da tu postoji neki napor, zbog koga
sam sebi čestitao.
,,A u pogledu osećanja, šta se sve ne duguje ljubavi? Posle
opasnosti prve mladosti, srce se zatvara za simpatiju. Pošto smrt ili
odsutnost udaljuju prijatelje iz detinjstva, čovek je prinuđen da provodi
svoj život pored hladnih ortaka, sa aršinom u ruci, stalno mereći misli o
kakvom interesu ili sujeti. Malo-pomalo čitav nežni i plemeniti deo
duše postaje jalov zato što se ne neguje, i već oko svoje tridesete čovek
je skamenjen za sva blaga i nežna osećanja. Ljubav čini da usred ove
presahle pustinje šikne izvor osećanja bujniji, i čak svežiji, od onog iz
prve mladosti. Tada je postojala neka neodređena, luda i stalno
nesređena nada{80}, a nikada nezainteresovana odanost, nikada tajne i
duboke želje; duša, uvek lakomislena, bila je žedna novina i
zapostavljala je danas ono što je juče obožavala. A ništa nije tako
usredsređeno, tako tajanstveno i tako večito jedno u svom predmetu
kao kristalizacija ljubavi. Tada su samo prijatne stvari smele da se
dopadnu, i to da se trenutno dopadnu; sada, sve što je u vezi sa
voljenom osobom, čak i najbeznačajnija stvar, duboko dira. Kada sam
stigao u jedan veliki grad na sto milja od onog u kome živi Leonora,
sav sam drhtao i bio zbunjen; kod svakog ugla strepeo sam da ne
sretnem Alvizu, prisnu prijateljicu gđe-, i to prijateljicu koju nisam
poznavao. Sve je za mene dobilo tajanstvenu i svetu boju, srce mi je
lupalo dok sam govorio sa jednim starim naučnikom. Nisam mogao da
slušam kako se pominju vrata do kojih stanuje Leonorina prijateljica, a
da ne pocrvenim.
„Čak i strogost voljene žene ima beskrajnu draž, koja se ne nalazi
pored drugih žena ni u najpovoljnijim trenucima. Tako i u Koređovim
slikama velike senke, daleko od toga da budu kao kod drugih slikara
prijatni prelazi, ali potrebni da bi se istakla osvetljena mesta i da bi se
dao reljef figurama, imaju same po sebi privlačnu draž koja baca u
nežna sanjarenja{81}.
,,Da, polovina, i to najlepša polovina života nepoznata je čoveku
koji nije strasno voleo.”
Salvijatiju je bila potrebna sva njegova dijalektika da bi se
suprotstavio mudrom Skjasetiju, koji mu je stalno govorio: „Ako
hoćete da budete srećni, zadovoljite se životom bez muka i svakog
dana sa pomalo sreće. Branite se od lutrije velikih strasti. - Dajte mi
onda vašu radoznalost”, odgovorio bi Salvijati.
Verujem da je bilo dana kada je želeo da posluša savete našeg
mudrog pukovnika: pomalo se borio, verovao je da će uspeti; ali ta
odluka je bila apsolutno iznad njegovih moći; a ipak, kakvu je snagu
imala ta duša!
 Kad bi na ulici opazio izdaleka beli satenski šešir sličan šeširu gđe-,
srce je prestajalo da mu kuca i morao bi da se nasloni na zid.
Čak i u njegovim najtužnijim trenucima, sreća zbog susreta s
njom davala mu je uvek nekoliko sati zanosa bez obzira na sve nesreće
i na sva rasuđivanja{82}.
Uostalom, činjenica je da je pred smrt1, dve godine posle ove
neobične i bezgranične strasti, njegov karakter bio stekao više
plemenitih navika, i da je bar u tom pogledu tačno sudio o sebi: da je
ostao živ, i da su okolnosti za njega bile pogodnije, o njemu bi se
govorilo.
1. Nekoliko dana pre smrti napisao Je malu odu koja je navedena zato što tačno izražava
osećanja o kojima nam je govorio:

L’ultimo di
Anacreontica
A Elvira

Vedi tu dove il rio Lambendo un mirto va,

Lš del riposo mio La pietra surgerž.

II passero amoroso,
E ii nobtle usignuol Entro quel mirto ombroso Raccoglieranno il vol.

Vieni, diletta Elvira.

A quella tomba vien,
E sulla muta lira,
Appoggia il bianco sen.
Su quella bruna pietra,
Le tortore verran,
E intorno alla mia cetra,
II nido intercieran.
E ogni anno, il di che offendere M’osasti tu infedel,
Fard la su discendere,
La folgore del ciel.

Odi d’un num che muore Odi l’estremo suon,

Questo appassito fiore Ti lascio, Elvira, in don.

Quanto prezioso ei sia Saper tu il devi appien;

II dt che fosti mia Te l’involai dal sen.
Simbolo allor d’affetto,
Or pegno di dolor,
Tomo a posarti in petto, Quest‘ appassito fior.

E avrai nel cuor scor scolpito, Se crudo il cor non ć,

Come ti fu rapito,
Come fu reso a te.

Poslednji dan

Anakreontska pesma

Elviri

Gledaj, tamo gde potok

Stalno zapljuskuje mirtu
Uzdići će se ploča
Pokoja moga.
U tom stenovitom žbunu
Zaljubljeni vrabac
I plemeniti slavuj
Odmoriće svoj let.

Dođi, mila Elviro

Dođi na taj grob
I nasloni bele grudi
Na nemu liru.

Na ovu tamnu ploču

Doći će golubice
I oko citre moje
Saviće gnezdo.

I svake godine, na dan

Kada si se, nevernice
Usudila da me uvrediš
Baciću grom sa neba.

Čoveka koji umire

Slušaj poslednju reč.
Ovaj uveli cvet
Ostavljam ti Elviro.

Nek ti se u srce ureže

Ako svirepo nije,
Kako ti je bio otet.
Kako je bio vraćen tebi.

Možda bi usled tolike skromnosti njegove zasluge prošle

neopaženo na ovoj zemlji.
O lasso
Quanti dolci pensier, quanto desio, Meno costui al doloroso
passo!
 Biondo era, e bello, e di gentile aspetto; Ma l’un de’ cigli un
colpo avea divisio.{83}
Dante
 32.

O INTIMNOSTI

Najveća sreća koju može da pruža ljubav jeste prvi stisak ruke
voljene žene.
Nasuprot tome, sreća koju pruža galantnost je mnogo stvarnija i
mnogo podložnija šali.
Kod ljubavi-strasti intimnost ne predstavlja toliko savršenu sreću
koliko poslednji korak da se do nje dođe.
Ali kako da se prikaže sreća, ako ona ne ostavlja uspomene?
Mortimer se vraćao pun strepnje sa dugog putovanja; obožavao
je Dženi; ona nije bila odgovorila na njegova pisma. Kad je stigao u
London, on je uzjahao konja i otišao da je potraži u njenoj poljskoj
kući. Kad je stigao, ona je šetala u parku; on potrča tamo uzbuđena
srca; sretne je, ona mu pruži ruku, dočekuje ga uzbuđeno: on vidi da je
voljen. Dok je šetao sa njom alejom parka, Dženina haljina se zakačila
za trnovit bagremov čestar. Posle toga Mortimer je bio srećan, ali ga je
Dženi izneverila. Ja ga uveravam da ga Dženi nije nikad volela; on mi
kao dokaz njene ljubavi iznosi kako ga je dočekala po njegovom
povratku sa kontinenta, ali nikada nije mogao da mi iznese i najmanji
detalj. Jedino što očito uzdrhti čim vidi bagrem: to je stvarno jedina
uspomena koju je bio sačuvao o najsrećnijem trenutku u svom životu.
{84}

Jedan osetljiv i iskren čovek, stari plemić, pričao mi je večeras, na

dnu našeg čamca koji je šibala oluja na jezeru Garda{85}, istoriju svoje
ljubavi koju ja neću poveriti javnosti, ali iz koje mogu zaključiti da su
trenuci intimnosti, kao oni lepi majski dani, nežno doba za najlepše
cveće, trenuci koji mogu da budu kobni i da začas unište najlepše nade.
{86}

Nema dovoljno pohvala za „prirodnost.“ To je jedina koketerija

koja se dozvoljava u tako ozbiljnoj stvari kao što je ljubav a la Verter,
kod koje čovek ne zna kuda ide; ona je istovremeno, slučajnošću koja
ide u korist vrlini, najbolja taktika. Čovek koji je zaista ganut govori
šarmantne stvari, a da nije toga svestan; on govori jezikom koji ne zna.
Teško čoveku koji je iole izveštačen! Čak i kad bi voleo i bio
izvanredno duhovit, izgubio bi tri četvrtine svoje prednosti. Ako se za
tren preda izveštačenosti, minut kasnije na- stupa trenutak suhoće.
Čini mi se da se sva veština da se voli svodi na to da se tačno
iskaže sadržina trenutnog stepena zanosa, drugim rečima, da čovek
sluša svoju dušu. Ne treba misliti da je to tako lako; kada čoveku koji
zaista voli njegova prijateljica kaže stvari koje ga čine srećnim, on nema
više snage da govori.
Na taj način on gubi ono što bi izazvale njegove reči{87}, a bolje je
ćutati nego govoriti suviše nežne stvari kad nije za to vreme; ono što je
bilo umesno pre deset sekundi, sada više nije, i strči. Svaki put kad se
nisam držao ovog pravila{88} i kad sam govorio nešto što bi palo na
pamet tri minuta ranije, a što sam držao da je lepo, Leonora nije
propuštala da me pobije. Posle toga, dok sam izlazio, govorio sam
sebi: ona ima pravo; to su stvari koje moraju strašno da vređaju
delikatnu ženu; to je nepristojnost osećanja. One bi pre dopustile, kao
besednici rđavog ukusa, jedan stepen slabosti i hladnoće. Pošto se na
svetu boje jedino neiskrenosti svog ljubavnika, najsitnija neiskrenost,
bila ona najnevinija na svetu, smesta ih lišava sve sreće i baca ih u
nepoverenje.
Poštene žene imaju odvratnost prema zaštiti i nepredviđenome, a
to su, međutim, osobine strasti; sem toga što žestina uzbuđuje stid, one
se tako brane.
Obično, kada neka ljubomora ili nezadovoljstvo dovode do
ohlađenja, mogu se započeti razgovori pogodni za rađanje onog
pijanstva koje ide u korist ljubavi; i ako posle prve dve ili tri rečenice
čovek ne propusti priliku da tačno kaže ono što duša sugerira, pružiće
živo zadovoljstvo voljenom biću. Većina ljudi greši u tome što hoće po
svaku cenu da kažu nešto što smatraju lepim, duhovitim, dirljivim,
umesto da oslobode svoju dušu društvene ukočenosti do takvog
stepena prisnosti i prirodnosti, da mogu naivno izraziti ono što u tom
trenutku osećaju. Ako čovek ima tu smelost, odmah će biti nagrađen
nekom vrstom izmirenja.
 Baš tako brzo i iznenađeno nagrađivanje za uživanje pruženo
voljenoj osobi stavlja ovu strast toliko iznad drugih.
Ako postoji savršena prirodnost, sreća dva stvorenja uspeva da se
{89}
stopi . Zbog simpatija i još drugih zakona naše prirode to je prosto
najveća sreća koja može da postoji.
Ništa nije lakše nego da se odredi smisao reči - prirodnost:
potreban uslov za sreću koju pruža ljubav.
Prirodnošću se naziva ono što ne odstupa od uobičajenog
ponašanja. Po sebi je razumljivo da nikada ne treba lagati onu koja se
voli, već ni najmanje ulepšati i izmeniti čistotu istine. Jer, ako se
ulepšava, pažnja je zauzeta tim ulepšavanjem, i ne odgovara se više
naivno, kao dirka na klaviru, osećanju koje izbija iz njenih očiju. Ona
to brzo primeti usled toga što oseća nekakvu hladnoću, i sa svoje strane
pribegava koketeriji. Nije li u tome skriven razlog što čovek ne može
da voli ženu mnogo nižeg duha! To je zato što se pored nje može
nekažnjivo pretvarati, a kako je pretvaranje ugodnije, čovek se zbog
navike prepušta neprirodnosti. Od tog trenutka ljubav nije više ljubav,
ona se srozava na to da bude samo običan posao: jedina je razlika u
tome što se umesto novela dobije uživanje ili zadovoljenje sujete, ili
oboje pomešano. Međutim, teško je ne osetiti nijansu prezira prema
ženi pred kojom nekažnjivo može da se glumi; i da bi je, sledstveno
tome, čovek napustio, dovoljno je samo da naiđe na nešto bolje u tom
pogledu. Navika ili zakletva mogu da zadrže; ali ja govorim o
naklonosti srca, čija je priroda da hrli najvećem uživanju.
Vratimo se na reč prirodnost; prirodnost i navika su dve stvari.
Ako se ove reči shvate u istom smislu, očigledno je da je, ukoliko
postoji više osećajnosti, sve teže biti prirodan, jer navika ima manju
vlast nad držanjem i ponašanjem, a čovek izbija u svakoj prilici. Sve
stranice života jednog hladnog stvorenja su iste; pogledajte ga danas,
gledajte kakav je bio juče: uvek ista drvena ruka.
Čim je srce osetljiva čoveka dirnuto, on ne nalazi više kod sebe
tragove navika da bi upravljao svojim postupcima; a kako bi mogao da
se upravlja po nečemu što više ne oseća?
On oseća ogromnu težinu koju dobija svaka reč upućena voljenoj
osobi, čini mu se da će jedna reč rešiti njegovu sudbinu. Kako da se ne
trudi da se lepo izražava? I kako da ne bude bar svestan da se lepo
izražava. Od tog trenutka nema više bezazlenosti. Dakle, ne treba
tražiti bezazlenost, tu osobinu duše koja nimalo ne razmišlja o samoj
sebi. Čovek je onakav kakav može da bude, ali oseća kakav je.
Mislim da smo došli do poslednjeg stepena prirodnosti koji
najdelikatnije srce može u ljubavi da traži.
Strastan čovek može da pomogne sebi u časovima bure samo ako
se čvrsto drži jedine zakletve da nikada ni u čemu ne izvrće istinu i da
pošteno čita u svom srcu; ako je razgovor živ i isprekidan, on može da
se nada lepim trenucima prirodnosti; u suprotnom, on će biti savršeno
prirodan jedino u časovima kada bude voleo manje ludo. .
Pored voljene osobe jedino pokreti zadržavaju prirodnost, jer su
njihove navike ipak tako duboko usađene u mišićima. Kada me je
Leonora držala pod ruku, uvek mi se činilo da ću tog trenutka pasti i
mislio sam da se dobro držim u hodu. U moći je čoveka jedino da ne
bude namerno izveštačen; dovoljno je biti ubeđen da nedostatak
prirodnosti ide čoveku mnogo na štetu, i da može lako da bude izvor
najvećih nesreća. Srce voljene žene više ne shvata vaše, vi gubite onu
nervnu i nesvesnu iskrenost, koja odgovara iskrenosti. To znači izgubiti
sva sredstva da je ganete, skoro sam rekao da je zavedete; to ne znači
da imam nameru da osporavam da žena dostojna ljubavi može da vidi
svoju sudbinu u onoj ljupkoj lozinki bršljana, koji ugine ako se ne
obavije; to je zakon prirode, ali da bi se postigla sreća, uvek je
odlučujuće da se usreći voljeni čovek. Mislim da razumna žena treba
svome ljubavniku da dozvoli sve tek kada ne može više da se brani, a
najmanja sumnja u pogledu iskrenosti vašeg srca smesta joj vraća malo
snage, dovoljno bar da odloži za još jedan dan{90} svoj poraz.
Dovoljno je sve ovo primeniti na ljubav-ukus pa da se postigne
vrhunac smešnoga.
 33.

Želja da se svakog trenutka umiri neka mala sumnja, održava u

životu srećnu ljubav. Kako je strepnja nikada ne napušta, uživanja koja
ona pruža ne mogu nikada da dosade. Osobina te sreće je krajnja
ozbiljnost.
 34.

O POVERAVANJU

Nijedan bezobrazluk na svetu ne sveti se brže od onoga koji vas

goni da intimnom prijatelju poverite neku ljubav-strast. On zna da vi,
ako je ono što govorite istina, imate zadovoljstva koja su hiljadu puta
iznad njegovih, i zbog kojih prezirete njegova.
Još je gore među ženama, pošto je za njih sreća u životu da
nadahnjuju strasti, a obično i poverljiva prijateljica isto tako izlaže
svoju dopadljivost pogledima ljubavnika.
S druge strane, za stvorenje koje proždire ova groznica ne postoji
na svetu nametljivija moralna potreba od prijatelja pred kim se može
raspravljati o strašnim sumnjama koje svakog trenutka obuzimaju dušu,
jer u ovoj užasnoj strasti zamišljena stvar je uvek stvar koja postoji.
„Veliki nedostatak Salvijatijevog karaktera, pisao je on 1817, koji
je po tome sasvim suprotan Napoleonovom, jeste u tome što on ne
može da se odluči, kada se u razgovoru o interesima neke strasti nešto
moralno dokaže, da pođe od te osnove kao od konačno utvrđene
činjenice; i, uprkos sebi, i na svoju veliku nesreću, on to stalno vraća na
diskusiju.” Stvar je u tome što je ugodno imati smele ambicije.
Kristalizacija koju ne sputava želja za onim što treba dobiti,
upotrebljava se za jačanje smelosti; u ljubavi, ona je sva u službi osobe
prema kojoj treba imati smelosti.
Žena može da nađe podmuklu prijateljicu, može da nađe takođe
i prijateljicu koja se dosađuje.
Trideset petogodišnja princeza{91} kojoj je dosadno i koju
proganja potreba da se nečim zanima, da pravi spletke, itd. itd.,
nezadovoljna što njen ljubavnik postaje hladan prema njoj, a ne
mogavši, ipak, da se nada drugoj ljubavi, ne znajući šta da radi, sa
željom za delanjem koja je proždire i nemajući druge razonode sem
napada mračnog raspoloženja, može vrlo lepo da nađe neko
zanimanje, to jest neko zadovoljstvo i neki cilj u životu, u tome da
unesreći jednu pravu ljubav, strast koju neko ima drskosti da oseća
prema nekoj drugoj ženi, dok se njenom ljubavniku pored nje drema.
To je jedini slučaj kad mržnja rađa sreću, jer donosi zanimanje i
rad.
U početku, to je zadovoljstvo da se nešto radi, a od trenutka
kada je društvo posumnjalo u poduhvat, prkosna želja da se uspe daje
privlačnost ovom poslu. Ljubomora prema prijateljici krije se iza maske
mržnje prema ljubavniku; inače kako bi se mogao besno mrzeti čovek
koji se nikad nije video? Ona se čuva da prizna sebi da je zavidljiva, jer
bi trebalo, prvo, da prizna vrednost, a ima laskavaca koji se održavaju
na dvoru samo time što se podsmevaju dobroj prijateljici.
Podla poverljiva prijateljica, dozvoljavajući sebi krajnje
pokvarene postupke, može sasvim uobraziti da je pokreće jedino želja
da ne izgubi dragoceno prijateljstvo. Žena koja čami kaže sebi da čak i
prijateljstvo jenjava u srcu koje proždiru ljubav i njene smrtne strepnje;
pored ljubavi, prijateljstvo može da se održi samo poveravanjem; ima
li šta mrskije, za zavist, od takvih poveravanja?
Jedino su kod žena dobro primljena ona poveravanja koja prati
ovako otvoreno rasuđivanje: Draga moja prijateljice, pomozite mi
danas u ovom toliko besmislenom koliko neumitnom ratu koji nam
nameću predrasude lansirane od naših tirana, a ja ću vama pomoći
sutra.{92}
Sem ovog, izuzetak čini pravo prijateljstvo rođeno u detinjstvu,
koje nikakva ljubomora nije kasnije pokvarila.
Poveravanja ljubavi-strasti dobro su primljena jedino kod đaka
koji su zaljubljeni u ljubav i kod mladih devojaka koje proždiru
radoznalost i želja da upotrebe svoju nežnost, a kojima možda
nagon{93} već govori da je to veliko zbivanje njihovog života, i da
nikada nije suviše rano da se time pozabave.
Ceo svet je video male devojčice od tri godine kako vrlo dobro
ispunjavaju dužnosti galantnosti.
Poveravanje raspaljuje ljubav-ukus, a rashlađuje ljubav-strast.
Kod poveravanja, sem opasnosti, postoje i teškoće. Kod ljubavi-
strasti ono što se ne može izraziti (jer je jezik suviše grub da bi dostigao
te prelive), ipak postoji; samo, pošto su to vrlo tanane stvari, čovek
može lako da se prevari kad ih posmatra.
A vrlo uzbuđeni posmatrač loše posmatra; on je nepravedan
prema slučaju.
Možda je najmudrije poveriti se samoj sebi. Napišite večeras, sa
drugim imenima, ali sa svim karakterističnim detaljima, razgovor koji
ste imali sa vašom prijateljicom i opišite teškoću koja vas uznemirava.
Ako je u pitanju ljubav-strast, za osam dana bićete drugi čovek; i tada,
čitajući vaše razgovore, moći ćete da date sebi savet.
Među ljudima, čim ih je više od dvojice, a može da se pojavi
zavist, uljudnost nalaže da se govori samo o fizičkoj ljubavi; pogledajte
kako se završavaju večere u muškom društvu. Recituju se Bafovi{94}
soneti koji pričinjavaju beskrajno zadovoljstvo, jer svako doslovno
shvata pohvale i oduševljenje svog suseda, koji često želi samo da
ispadne raspoložen ili pristojan. Petrarkine ljupke nežnosti ili francuski
madrigali bili bi deplasirani.
 35.

O LJUBOMORI

Kada čovek voli, kod svake nove stvari koja mu pada u oči ili na
pamet, dok u stisci neke tribine pažljivo sluša skupštinsku diskusiju, ili
dok juri u velikom galopu pod neprijateljskom vatrom da smeni
predstražu, uvek dodaje novo savršenstvo predstavi koju ima o svojoj
dragani, ili otkriva novo sredstvo, koje u početku izgleda izvrsno, kako
da poveća njenu ljubav.
Svaki korak mašte plaćen je trenutkom slasti. Nije čudno što je
takvo stanje privlačno.
U trenutku kada se rađa ljubomora, ista navika duše ostaje, ali da
bi prouzrokovala suprotno dejstvo. Svako savršenstvo zbiru ljubav i
njene smrtne strepnje; pored ljubavi, prijateljstvo može da se održi
samo poveravanjem; ima li šta mrskije, za zavist, od takvih
poveravanja?
Jedino su kod žena dobro primljena ona poveravanja koja prati
ovako otvoreno rasuđivanje: Draga moja prijateljice, pomozite mi
danas u ovom toliko besmislenom koliko neumitnom ratu koji nam
nameću predrasude lansirane od naših tirana, a ja ću vama pomoći
sutra.{95}
Sem ovog, izuzetak čini pravo prijateljstvo rođeno u detinjstvu,
koje nikakva ljubomora nije kasnije pokvarila.
Poveravanja ljubavi-strasti dobro su primljena jedino kod đaka
koji su zaljubljeni u ljubav i kod mlađih devojaka koje proždiru
radoznalost i želja da upotrebe svoju nežnost, a kojima možda
nagon{96} već govori da je to veliko zbivanje njihovog života, i da
nikada nije suviše rano da se time pozabave.
Ceo svet je video male devojčice od tri godine kako vrlo dobro
ispunjavaju dužnosti galantnosti.
 Poveravanje raspaljuje ljubav-ukus, a rashlađuje ljubav-strast.
Kod poveravanja, sem opasnosti, postoje i teškoće. Kod ljubavi-
strasti ono što se ne može izraziti (jer je jezik suviše grub da bi dostigao
te prelive), ipak postoji; samo, pošto su to vrlo tanane stvari, čovek
može lako da se prevari kad ih posmatra.
A vrlo uzbuđeni posmatrač loše posmatra; on je nepravedan
prema slučaju.
Možda je najmudrije poveriti se samoj sebi. Napišite večeras, sa
drugim imenima, ali sa svim karakterističnim detaljima, razgovor koji
ste imali sa vašom prijateljicom i opišite teškoću koja vas uznemirava.
Ako je u pitanju ljubav-strast, za osam dana bićete drugi čovek; i tada,
čitajući vaše razgovore, moći ćete da date sebi savet.
Među ljudima, čim ih je više od dvojice, a može da se pojavi
zavist, uljudnost nalaže da se govori samo o fizičkoj ljubavi; pogledajte
kako se završavaju večere u muškom društvu. Recituju se Bafovi{97}
soneti koji pričinjavaju beskrajno zadovoljstvo, jer svako doslovno
shvata pohvale i oduševljenje svog suseda, koji često želi samo da
ispadne raspoložen ili pristojan. Petrarkine ljupke nežnosti ili francuski
madrigali bili bi deplasirani. koje dodajete vencu voljene osobe, a koja
voli drugoga, da- leko od toka da vam pruži nebesko uživanje, zariva
vam nož u srce. Jedan glas vam dovikuje: tvoj suparnik će se nasladiti
ovim tako zanosnim uživanjem{98}.
A stvari koje vam padaju u oči, a ne izazivaju to prvobitno
dejstvo, umesto da vas, kao nekada, upute na sredstvo da budete
voljeni, pokazuju vam neku novu prednost suparnika.
Sretnete neku lepu ženu kako jaše u parku{99}, a suparnik je čuven
po svojim lepim konjima sa kojima prelazi deset milja za pedeset
minuta.
U takvom stanju bes se lako rađa; zaboravlja se da u ljubavi imati
ne predstavlja ništa, dok uživati predstavlja sve; preuveličava se sreća
suparnika, preuveličava se drskost koju on stiče usled te sreće, i dostiže
se vrhunac muka, to znači krajnja nesreća koju još truje ostatak nade.
Jedini lek je možda u tome da se sasvim izbliza posmatra sreća
suparnika. Cesto ćete ga videti kako spokojno zadrema u salonu u
kome se nalazi žena zbog koje prestaje da vam kuca srce svaki put kad
na ulici ugledate izdaleka šešir sličan njenom.
 Ako hoćete da ga probudite, dovoljno je da pokažete svoju
ljubomoru. Uspećete, možda, da mu otkrijete vrednost žene koja ga
pretpostavlja vama, a on će vam imati da zahvali za ljubav koju će
osetiti prema njoj.
Sto se tiče suparnika, nema sredine: ili se treba sa njim šaliti što je
moguće više neusiljeno, ili mu zadati strah.
Kako je ljubomora najveća od svih nesreća, čovek smatra da je
izlaganje života prijatna promena. Jer tada naša sanjarenja nisu sva
otrovana i naklonjena da vide sve crno (zbog gore izloženog
mehanizma); čovek ponekad može zamisliti kako ubija suparnika.
Prema principu da neprijatelju ne treba nikada pomagati, morate
da sakrijete svoju ljubav od suparnika i, izigravajući da ste sujetni i da
ste sasvim daleko od ljubavi, da mu u velikom poverenju, što je
moguće pristojnije, mirnije i jednostavnije kažete: „Gospodine, ne
znam zašto svetu pada na um da mi namenjuje tu i tu malu; čak je
toliko dobar da veruje da sam zaljubljen u nju; ja bih vam je ustupio
od svog srca, ako je želite, kada se ne bih, na nesreću izlagao tome da
igram smešnu ulogu. Kroz šest meseci uzmite je, ako vam je stalo; ali
danas, čast koja je, ne znam zašto, vezana za te stvari, primorava me
da vam, na moju veliku žalost, kažem da, ako slučajno nećete da
čekate dok dođe na vas red, jedan od nas mora da umre.”
Vaš suparnik verovatno nije strastan, a možda je vrlo obazriv
čovek koji će, kada bude jednom ubeđen u vašu odluku, požuriti da
vam ustupi ženu o kojoj je reč, samo da pronađe neki dobar povod.
Zbog toga vaša izjava treba da bude vesela; a sve to mora biti u
potpunoj tajnosti.
Patnja od ljubomore je tako oštra zato što sujeta ne može
pomoći da se ona podnese, a primenjujući metod o kome vam
govorim, vaša sujeta ima neku hranu. Možete biti zadovoljni sobom
ako ste dospeli dotle da ne smatrate sebe neprivlačnim.
Ako više volite da stvari ne uzimate tragično, treba da otputujete
na četrnaest milja odatle i da izdržavate igračicu čije su vas draži tobože
naterale da se zaustavite kad ste prolazili kraj nje.
Ako suparnik ima iole običnu dušu, verovaće da ste se utešili.
Vrlo često najbolji je način da se ravnodušno sačeka dok suparnik
svojim sopstvenim glupostima ne dosadi voljenoj osobi. Jer, sem ako
nije u pitanju velika strast, začeta postepeno i to u prvoj mladosti, žena
puna duha ne voli dugo običnog čoveka{100}. U slučaju ljubomore, posle
intimnosti, potrebne su još prividna ravnodušnost i stvarna nestalnost,
jer sem noge žene, uvređene od ljubavnika koga još vole, vezuju za
čoveka na koga je on ljubomoran, i igra postaje stvarnost.{101}
Ušao sam u nekoliko detalja, jer se u tim trenucima ljubo- more
najčešće gubi glava; pošto su saveti vrlo lepo i odavno napisani i, pošto
je glavno izigravati spokojstvo, umesno je uzeti ton iz nekog
filozofskog spisa.
Kako se ima vlast nad vama jedino kad vam se oduzme ili daje
nada u stvari kojima strast daje svu cenu, ako uspete da se poveruje u
vašu ravnodušnost, odjednom će vaši protivnici biti razočarani.
Ako čovek nema šta da izvede, a u stanju je da se zanima
traženjem utehe, može da nađe neko zadovoljstvo u čitanju Otela; to
će uticati da se posumnja u ono što izgleda najubedljivije. Sa slašću će
zadržati pogled na ovim rečima:

Trifles light as air

Seem to the jealous confirmations strong
As proofs from holy writ.{102}
OTHELLO, act III.

Iskusio sam da pogled na lepo more pruža utehu.

„The morning which had arisen calm and bright, gave a pleasant
effect to the waste mountain view which was senn from the castle on
looking to the landward and the glorious Ocean crispeđ with a
thousand rippling waves of silver, extended on the other side in awful
yet complacent majesty to the verge of the horizon. With such scenes
of calm sublimity, the human heart sympathizes even in his most
disturbed moods, and deeds of honour and virtue are inspired by their
majestic influence.’{103}
(The Bride of Lammermoor, I, 193 )
Nailazim na ove Salvijatijeve redove: „20. jula 1818. - Ja često i,
čini mi se, nerazumno primenjujem na sav život osećanje koje
ambiciozan čovek ili dobar građanin ima za vreme bitke, ako je
upotrebljen za čuvanje komore, ili se nalazi na nekom drugom
bezopasnom i mirnom položaju. U četrdesetoj godini žalio bih što sam
prešao doba kada se voli bez dubokih strasti. Osetio bih ono gorko i
ponižavajuće nezadovoljstvo što suviše kasno primećujem kako sam se
prevario i kako sam pustio da život prohuji a da nisam živeo.
,,Juče sam proveo tri sata sa voljenom ženom i sa suparnikom za
koga bi ona htela da verujem kako mu je naklonjena. Nema sumnje,
bilo je trenutaka gorčine kada sam gledao njene lepe oči uprte u njega,
i iskusio sam živa osećanja od nesreće do nade kad sam odlazio od nje.
Ali, koliko novih stvari! Koliko živih misli! Koliko brzih zaključaka! I
uprkos prividnoj sreći suparnika, sa kakvim je ponosom i uživanjem
moja ljubav osećala da je iznad njegove! Govorio sam sebi: Ti bi obrazi
pobledeli od najbednijeg straha pred najmanjom žrtvom koju bi moja
ljubav podnela kao od šale; šta to govorim, bila bi srećna da je
podnese; na primer, zavući ruku u šešir da bi se izvukla jedna od ovih
dveju cedulja: jedna - biti voljen od nje i druga - odmah umreti; to
osećanje je bilo tako stalno da me ono nije sprečavalo da budem
ljubazan za vreme razgovora. ,,Da su mi ovo ispričali pre dve godine,
smejao bih se.”
U putopisu kapetana Luisa i Klerka sa izvora Misurija godine
1806. čitam na strani 215:
„Rikarasi su siromašni, ali dobri i velikodušni; živeli smo dosta
dugo u tri njihova sela. Njihove su žene lepše od žena svih plemena na
koja smo naišli; one se, takođe, jako trude da njihovi ljubavnici ne
čame. Našli smo jedan novi dokaz da je dovoljno putovati po svetu da
bi se videlo kako su shvatanja različita. Kod Rikarasa smatra se velikom
uvredom ako žena pokloni svoje draži bez odobrenja svoga muža ili
brata. Ali, uostalom, braća i muževi su vrlo zadovoljni kad imaju
priliku da učine tu ljubaznost svojim prijateljima.
„Među našim ljudima bio je jedan crnac; ostavio je veliki utisak
kod naroda koji je prvi put video obojenog čoveka. Uskoro on
postade miljenikom lepšeg pola i gledali smo kako su muževi, umesto
da budu ljubomorni, bili očarani kad je dolazio kod njih. Smešno je što
se u unutrašnjosti tako malenih koliba sve vidi.”{104}
 36.

NASTAVAK O LJUBOMORI

Što se tiče žena u čiju se postojanost sumnja:

Ona vas napušta, jer ste obeshrabrili kristalizaciju, a možda vas u
njenom srcu podržava navika.
Napušta vas jer je suviše sigurna u vas. Vi ste uništili strepnju, i
male sumnje sretne ljubavi ne mogu više da se rode; onespokojite je, a
naročito se čuvajte besmislenih izjava.
Za čitavo vreme dok ste živeli pored nje, svakako ste otkrili na
koju je ženu u gradu ili u društvu ona ljubomorna i koje se najviše boji.
Udvarajte se ovoj ženi; ali, nemojte nikako otvoreno da se udvarate,
pokušajte to da sakrijete, i to iskre- no; poverite se očima mržnje da bi
sve videle i sve osetile. Zbog duboke odvratnosti koju ćete za nekoliko
meseci osetiti prema svim ženama{105}, to će vam biti lako. Setite se da
se u položaju, u kome se nalazite, sve pokvari ispoljavanjem neke
strasti: viđajte retko voljenu ženu i pijte šampanj u veselom društvu.
Da biste sudili o ljubavi vaše prijateljice, setite se:
1. Što se više fizičkog zadovoljstva unese u ljubav, u ono što je
nekada prouzrokovalo intimnost, tim je ona više podložna
nepostojanosti, a naročito neverstvu. Ovo posebno važi za ljubavi čija
je kristalizacija potpomognuta snagom mladosti u šesnaestoj godini.
2. Ljubav dva stvorenja koja se vole nije skoro nikada
jednaka{106}. Ljubav-strast ima svoje faze za vreme kojih, i to
naizmenično, jedan od ljubavnika voli više. Često se na ljubav-strast
odgovara običnom galantnošću ili ljubavlju iz sujete, a češće žena voli
strasno. Ma koju vrstu ljubavi osećao jedan od ljubavnika, čim postane
ljubomoran zahteva da drugi ispunjava uslove ljubavi-strasti; njegova
sujeta simulira sve ono što predstavlja potrebu nežnog srca.
Najzad, ljubavi-ukusu nije ništa dosadnije nego da kod svog
partnera naiđe na ljubav-strast.
Često neki čovek pun duha, udvarajući se nekoj ženi, gori je
neprestano da misli na ljubav i stalno raznežava njenu dušu. Ono
dobro prima tog pametnog čoveka koji joj pričinjava ovo
zadovoljstvo. On počinje da se nada.
Jednog lepog dana ova žena sretne čoveka koji joj daje da oseti
ono što je drugi opisao.
Ne znam kako ljubomora čoveka utiče na srce žene koju on voli.
Ljubomora zaljubljenog čoveka koji je dosadan mora da izaziva krajnju
odvratnost koja ide čak do mržnje, ako je onaj protiv koga je uperena
privlačniji od ljubomornog, jer se ljubomora podnosi od onoga na
koga bi se moglo biti ljubomoran, govorila je gđa de Kulanž.
Ako je voljeni čovek ljubomoran, a nema pravo na to,
ljubomora može da vređa onaj ženski ponos koji je tako teško
poštedeti i uočiti. Ljubomora može da se sviđa oholim ženama kao nov
način da im se pokaže njihova moć.
Ljubomora se može dopasti kao nov način da se dokaže ljubav.
Ljubomora može da vređa stid preosetljive žene.
Ljubomora može da se svidi kao nešto što pokazuje srčanost
ljubavnika, ferrum est quod amant. Imajte na umu da se voli srčanost,
a ne neustrašivost a la Tiren, koja može vrlo dobro da bude združena
sa hladnim srcem.
Jedna od posledica načela kristalizacije jeste da žena nikada ne
prizna ljubavniku da ga je prevarila, ako joj je iole stalo do tog čoveka.
Sreća da se i dalje uživa u savršenoj slici koju smo sebi stvorili o
osobi koja nas privlači tolika je da do tog fatalnog priznanja

Čovek, samo da ne bi umro, traži vrlo daleko neki prijateljski

izgovor da bi živeo i patio.
ANDRE SENIJE

Poznata je u Francuskoj anegdota o gđici Someri koja je,

uhvaćena in flagranti od svog ljubavnika, smelo poricala tu stvar; pošto
se ovaj zaprepastio, uzviknula je: ,,Ah! jasno mi je da me više ne volite;
vi više verujete onome što vidite, nego onom što vam ja kažem.”
Pomiriti se sa obožavanom draganom koja vas je izneverila znači
uništiti udarcima noža kristalizaciju koja se neprestano ponovo rađa.
Ljubav mora da ugine, i vaše će srce sa užasnim kidanjem osetiti svaki
korak njene agonije. To je jedna od najnesrećnijih kombinacija ove
strasti i života: trebalo bi imati snage ne izmiriti se drukčije nego
prijateljski.
 37.

ROKSANA

Što se tiče ljubomore kod žena, one su nepoverljive, one rizikuju

beskrajno više nego mi, više su žrtvovale ljubavi, imaju mnogo manje
mogućnosti da se razonode i, naročito, mnogo manje mogućnosti da
provere postupke svog ljubavnika. Ženu ljubomora ponižava; izgleda
kao da juri za muškarcem; ona misli da joj se ljubavnik podsmeva, i to
da se ruga naročito njenim najnežnijim osećanjima; ona mora da
naginje svireposti; a ipak ne može legalno da ubije svoju suparnicu.
Stoga ljubomora kod žena mora da je još odvratnija bolest, ako
je to mogućno, nego kod ljudi. U njoj je sadržan sav nemoćni bes i sav
prezir prema sebi{107}, koje ljudsko srce može da podnese a da se ne
slomi.
Za takvu svirepu boljku ne vidim drugog leka do smrti onoga
koji je izaziva, ili onoga koga je pogodila. Francuska ljubomora može
da se upozna u priči o gđi de la Pomere u Žaku Fatalisti.
Larošfuko kaže: „Čovek se stidi da prizna da je ljubomoran, a
ponos se što je to bio i što je sposoban za to osećanje.”{108}
Jadne žene se ne usuđuju čak ni da priznaju da su iskusile ovu
tako okrutnu muku, toliko ih ona čini smešnim. Tako bolna rana
svakako nikada potpuno ne zarasta.
Kada bi hladni razum mogao da se izloži vatri mašte sa
najmanjim izgledom na uspeh, rekao bih jadnim ženama koje su
nesrećne zbog ljubomore: „Između neverstva kod muškaraca i kod vas
postoji velika razlika. Kod vas je to delimično neposredni postupak,
delimično znak. Zbog našeg vaspitanja u vojnoj školi, ono ne znači
ništa kod čoveka. Nasuprot tome, kod žene, zbog stida, ono je
najizrazitiji od svih znakova odanosti. Ono je, zbog rđave navike,
postalo potreba za ljude. Za vreme prve mladosti, primer onih koje u
koledžu nazivaju velikima tera nas da unosimo svu svoju sujetu i da
dokažemo svu svoju vrednost sa što većim brojem uspeha ove vrste. A
vaše vaspitanje deluje u suprotnom pravcu.”
Vrednost nekog postupka kao znaka: - U trenutku besa prevrnem
sto koji pada na nogu moga suseda; to ga đavolski boli, ali može vrlo
dobro da se udesi; ili, pak, učinim pokret kao da hoću da ga ošamarim.
Razlika u nevernosti kod dva pola je tako realna da strasna žena
može da oprosti nevernost, što je čoveku nemoguće.
Evo odlučujućeg iskustva za povlačenje razlike između ljubavi-
strasti i ljubavi iz inata; kod žena, nevernost ubija prvu i pojačava
drugu.
Ponosne žene sakrivaju svoju ljubomoru iz gordosti. One
provode duge večeri u hladnom ćutanju pored čoveka koga
obožavaju, za koga strepe da će ga izgubiti, a vide da mu nisu mnogo
privlačne. To je svakako jedna od najvećih muka, a, sem toga, i najjači
izvor nesreće u ljubavi. Da bi se ovakve žene, tako dostojne našeg
punog poštovanja, izlečile, treba čovek da preduzme neki smeo i
neobičan korak, a naročito da izgleda da ne primećuje šta se događa:
na primer, da u roku od dvadeset i četiri sata krene sa njom na veliki
put.
 38.

O INATU{109} IZ SAMOLJUBLJA

Inat je proizvod sujete: neću da me moj suparnik pobedi i

uzimam baš tog suparnika da sudi o mojoj vrednosti. Hoću da
napravim utisak na njegovo srce. Zbog toga se čovek mnogo udaljuje
od onoga što je razumno.
Ponekad, da bi opravdao svoju ćudljivost, čovek dolazi do toga
da kaže sebi kako ovaj suparnik ima nameru da ga pravi budalom.
Pošto je inat bolest časti, on je mnogo češći u monarhijama i,
verovatno, mnogo se ređe ispoljava u zemljama u kojima vlada navika
da se postupci cene po njihovom stepenu korisnosti, kao, na primer, u
Sjedinjenim Američkim Državama.
Svakom čoveku, a Francuzu više nego drugima, mrsko je da ga
neko pravi budalom; međutim, površnost u bivšoj monarhiji
francuskog karaktera sprečavala je da se iz inata čine pokori izvan
oblasti galantnosti i ljubavi-ukusa.
Inat je napravio veća zla jedino u monarhijama u kojima su,
usled klime, mračnije naravi (Portugalija i Pijemont).
U Francuskoj, palančani stvaraju sebi smešan uzor onoga što u
društvu treba da predstavlja ugled otmenog čoveka, pa stoje u zasedi
čitavog života i vrebaju da li ko ne preskače šanac. Na taj način gube
svaku prirodnost, uvek su uvređeni, i ta manija čini smešnom čak i
njihovu ljubav. To je posle zavisti ono zbog čega je boravak u malim
gradovima do najvećeg stepena neizdržljiv, i toga se treba setiti kada se
divimo slikovitom položaju nekog od njih. Najveća i najplemenitija
uzbuđenja koči dodir sa onim što je najniže u civilizaciji. Da bi bili
sasvim do kraja odvratni, ovi građani govore samo o pokvarenosti u
velikim gradovima{110}.
Inat ne može da postoji kod ljubavi-strasti. Njega rađa ženska
gordost: „Ako dozvolim da moj ljubavnik rđavo postupa sa mnom, on
će me prezirati i neće moći više da me voli.” Ili ga, pak, rađa ljubomora
sa svim svojim besom.
Ljubomora traži smrt onoga koga se boji. Čovek uvređen u svom
samoljublju daleko je od toga, on hoće da njegov neprijatelj živi i
naročito da bude svedok njegovog trijumfa.
Čovek uvređen u svom samoljublju s mukom će gledati kako
njegov suparnik odustaje od borbe, jer ovaj može da bude toliko drzak
da u sebi kaže: da sam se i dalje interesovao ovom stvari, odneo bih
pobedu nad njim.
Kod inata, čoveku nimalo nije stalo do prividnog cilja, u pitanju
je samo pobeda. To se dobro vidi u ljubavima devojaka iz Opere; ako
udaljite suparnicu, vajna strast, zbog kojeg bi se tobož skakalo kroz
prozor, odjednom splasne.
Ljubav iz inata, suprotno ljubavi-strasti, prolazi za čas. Dovoljno
je da nekim postupkom, koji se ne može opovrgnuti, protivnik prizna
da odustaje od borbe. Međutim, oklevam da istaknem ovo kao
pravilo, jer imam za to samo jedan primer koji mi ipak ostavlja neke
sumnje. Neka čitalac sudi o ovom događaju. Mlada dvadesetogodišnja
devojka, dona Dijana, kćerka je jednog od najbogatijih i najoholijih
građana Sevilje. Ona je, bez sumnje, lepa, ali njena lepota je neobična,
a pripisuje joj se ogromno duha i još više oholosti. Ona je strasno
volela, bar je tako izgledalo, jednog mladog oficira za koga njena
porodica nije htela da zna. Oficir otputuje za Ameriku sa Morilom; oni
se stalno dopisuju. Jednog dana, pred velikim društvom kod dona
Dijanine majke, neka budala objavi da je ovaj simpatični mladić umro.
Svi se pogledi uprave na nju, ona izgovara samo ove reči: Šteta, tako
mlad! Baš tog dana čitali smo neki komad starog Masenžea, koji se
završava tragično, ali u kome junakinja sa prividnom mirnoćom prima
vest o smrti svog ljubavnika. Video sam kako je majka, uprkos svojoj
oholosti i mržnji, uzdrhtala; otac izađe da bi sakrio svoju radost. Usred
svega toga i zbunjenosti prisutnih ljudi koji su davali očima znak
glupom brbljivcu, dona Dijana, koja je jedino ostala mirna, nastavi da
razgovara kao da se ništa nije dogodilo. Njena majka, uplašena, naredi
njenoj sobarici da motri na nju; u njenom držanju ništa nije izgledalo
izmenjeno.
 Dve godine kasnije neki vrlo lep mladić počinje da joj se udvara.
I ovog puta, opet iz istog razloga što prosilac nije plemić, dona Dijanini
roditelji se oštro suprotstavljaju ovom braku; ona izjavljuje da će se
udati. U odnosima između mlade devojke i njenog oca rađa se inat iz
samoljublja. Mladiću je zabranjen pristup u kuću. Ne vode više dona
Dijanu na letovanje i gotovo nikad u crkvu; sa prefinjenom brigom
trude se da joj onemoguće da sretne svog dragana. On se prerušava i
viđa je tajno u dugim vremenskim razmacima. Ona se sve više inati i
odbija najsjajnije partije, čak i titulu i veliki položaj na dvoru
Ferdinanda VII. Ceo grad govori o nesreći ovo dvoje zaljubljenih i o
njihovoj hrabroj upornosti. Najzad, približava se dan dona Dijaninog
punoletstva; ona daje na znanje svome ocu da će iskoristiti svoje pravo
i raspolagati sobom. Porodica, izbačena iz svog poslednjeg utvrđenja,
počinje pregovore za sklapanje braka; kada su oni bili napola
zaključeni, na jednom zvaničnom skupu dveju porodica, mladić posle
šest godina upornosti odbija dona Dijaninu ruku{111}.
Posle četvrt sata on izlazi; ona je bila utešena; da li je volela iz
inata? Ili je to velika duša koja neće da se spusti dotle da pruži svetu
prizor svoga bola?
Cesto ljubav-strast može da dostigne, rekao bih, neku sreću
jedino ako izazove inat iz samoljublja; kako ona tada prividno dobija
sve moguće što želi, njena bi tugovanja bila smešna i izgledala
besmislena; ona ne može da poveri svoju nesreću, a ipak se nje stalno
dotiče i proverava je; dokazi o njoj prepliću se, ako mogu tako da
kažem, sa najlaskavijim situacijama koje su najpogodnije za stvaranje
divnih iluzija. Ova nesreća pokazuje svoje odvratno lice u najnežnijim
trenucima, kao da hoće da izaziva ljubavnika, a istovremeno daje mu
da nasluti svu sreću koju bi mogao imati kada bi ga volela privlačna i
neosetljiva osoba koju drži u svom zagrljaju, kao i to da tu sreću neće
nikada doživeti. To je, možda, posle ljubomore, najokrutnija nesreća.
U jednom velikom gradu{112} još pamte blagog i nežnog čoveka
koga je bes takve vrste naterao da ubije svoju ljubavnicu, koja ga je
volela samo iz inata prema svojoj sestri. Jedno veče, on je nju pozvao
da se provozaju udvoje po moru, u lepom čamcu koji je sam
pripremio; kad su stigli na pučinu, on je pritisnuo neku polugu, čamac
se otvorio i nestao zanavek.
 Video sam šezdesetogodišnjeg čoveka kako se upušta u to da
izdržava najkapriciozniju, najluđu, najprivlačniju, najčudnovatiju
glumicu londonskog pozorišta, mis Kornel. Govorili su mu: ,,Šta, i vi
pretendujete da vam ona bude verna? - Bože sačuvaj, ali ona će me
voleti, i to možda do ludila.”
I ona ga je volela čitavu godinu dana, i često do ludila; po tri
meseca uzastopce nije mu davala povoda da se žali. On je izazvao neki
odvratni inat iz samoljublja, u mnogim stvarima, između svoje
ljubavnice i svoje kćerke.
Inat trijumfuje u ljubavi-ukusu, čija sudbina zavisi od njega. Po
njemu se najbolje razlikuje ljubav-ukus od ljubavi-strasti. Staro je ratno
pravilo, sa kojim se upoznaju mladi ljudi kada stignu u puk, da treba,
ako imaju nalog za stanovanje u kući u kojoj žive dve sestre, a žele da
ih jedna od njih voli, da se udvaraju drugoj. Kod većine mladih
španskih žena koje vode ljubav, dovoljno je, ako želite da budete
voljeni, da iskreno i skromno objavite da ništa ne osećate za gazdaricu
kod koje stanujete. Ovo korisno pravilo čuo sam od simpatičnog
generala Lasala. To je najopasniji način da se izazove ljubav-strast.
Posle veza koje je stvorila ljubav, inat iz samoljublja stvara
najsrećnije bračne veze. Mnogi muževi obezbeđuju sebi za dugi niz
godina ljubav svoje žene, uzimajući malu ljubavnicu dva meseca posle
venčanja{113}. Rađa se navika da se misli samo na jednoga čoveka, a
porodične veze čine je nepobedivom.
Ako je u veku i na dvoru Luja XV jedna velika dama, gđa de
Šoazej, obožavala svoga muža{114}, to je zato što je izgledalo da se on
živo interesuje za njenu sestru, vojvotkinju od Gramona.
Čak i ljubavnica koja je najviše zapostavljena baca nas u
nespokojstvo i unosi u naša srca nešto sasvim nalik na strast, čim nam
pokaže da pretpostavlja drugog čoveka.
Hrabrost Italijana je nastup besa, hrabrost Nemca trenutak
zanosa, hrabrost Španca crta gordosti. Kada bi postojala neka nacija čija
bi hrabrost često bila inat iz samoljublja između vojnika svake čete,
između pukova svake divizije, prilikom bekstva, pošto više ne bi bilo te
tačke oslonca, čovek ne bi znao na koji način da zadrži jedinice te
nacije. Predvideti opasnost i pokušati da se ona smanji, značilo bi
izložiti se podsmehu ovih sujetnih begunaca.
 „Dovoljno je otvoriti koji bilo putopis iz života divljaka Severne
Amerike, kaže jedan od najsimpatičnijih francuskih filozofa{115}, da bi se
saznalo kako je obična sudbina ratnih zarobljenika ne samo da budu
živi spaljeni i pojedeni, već da budu prethodno vezani za kolac da bi
satima bili podvrgnuti najsvirepijim i najprefinjenijim mukama koje
pomamni bes može da izmisli. Treba čitati šta o ovim užasnim
prizorima govore putnici koji su bili svedoci kanibalske radosti
prisutnih, a naročito besa žena i dece, i njihovog groznog uživanja u
tome da se takmiče u svireposti. Treba videti šta oni dodaju o herojskoj
čvrstini, o nepromenjenoj hladnokrvnosti zarobljenika koji, ne samo da
ne odaje nikakve znake bola, već prkosi svojim dželatima i izaziva ih
najhladnijom gordošću, najgorčom ironijom, najuvredljivijim
sarkazmom, opevajući svoje podvige, nabrajajući roditelje, prijatelje
prisutnih koje je ubio, opisujući potanko muke na koje ih je stavio i
optužujući sve one koji ga okružuju da su kukavice, strašljivci, da ne
znaju da muče, sve dok ne padne raskomadan i dok ga, pijani od besa,
njegovi neprijatelji ne požderu živog i dok se njegov poslednji dah i
poslednja uvreda ne ugase sa njegovim živo- tom. Sve će to izgledati
neverovatno civilizovanim nacijama, izgledaće kao bajka našim
najneustrašivijim grenadirskim kapetanima, a potomstvo će u to
sumnjati.”
Ovaj fiziološki fenomen je posledica posebnog duševnog stanja
zarobljenika, koji vodi između sebe, s jedne, i svih svojih dželata s
druge strane, borbu samoljublja, i takmiči se u sujeti ko će više izdržati.
Naši valjani vojni hirurzi su često primećivali da su neki ranjenici,
koji su u stanju telesnog i duševnog spokojstva vikali za vreme nekih
operacija, ispoljavali, naprotiv, samo spokojstvo i veličinu duše ako su
na neki način pripremljeni. Treba ih darnuti u čast, treba tvrditi, prvo
pažljivo, zatim razdraženo, da nisu u stanju da izdrže operaciju a da ne
viču.
 39.

O SVADLJIVOJ LJUBAVI

Postoje dve vrste takve ljubavi:

1. ljubav u kojoj onaj koji se svađa voli; i
2. ona u kojoj ne voli.
Ako je jedan od dvoje ljubavnika mnogo nadmoćniji u ono- me
što oboje cene, ljubav drugoga mora da se ugasi, jer će pre ili kasnije,
strah da ne bude prezren, prosto prekinuti kristalizaciju.
Ništa osrednjim ljudima nije tako odvratno kao duhovna
nadmoćnost; tu je, u današnjem svetu, izvor mržnje; i, ako mi
zahvaljujući ovom pravilu ne dugujemo užasne mržnje, to je samo zato
što ljudi koje ono rastavlja nisu primorani da žive zajedno. Šta bi bilo
od ljubavi u slučajevima kada je ona sasvim prirodna, naročito kod
nadmoćne osobe, kada ta nadmoćnost ne bi bila maskirana nikakvim
društvenim obzirom?
Da bi ljubav mogla da opstane, potrebno je da onaj koji je
inferioran kinji svog partnera; u protivnom, ovaj neće moći da zatvori
prozor a da se drugi ne oseti uvređenim.
Sto se tiče superiornog lica, i ono ima iluzije, i njegova ljubav ne
samo da nije u kakvoj opasnosti, već skoro sve slabosti voljenog bića
povećavaju njegovu ljubav prema tom biću.
Odmah iza ljubavi-strasti, koja je obostrana između ljudi iste
vrednosti, dolazi, u pogledu trajanja, svadljiva ljubav, u kojoj onaj koji
se svađa ne voli. Naći će se zato primeri u anegdotama koje se odnose
na vojvotkinju de Beri (Diklovi memoari).
Pošto ova ljubav ima prirodu hladnih navika, zasnovanih na
prozaičnoj i na sebičnoj strani života, koje nerazdvojno prate čoveka
do groba, ona može da traje duže i od same ljubavi-strasti. Ali to više
nije ljubav već navika koju je stvorila ljubav, koja ima zajedničko sa
ljubavlju-strašću samo uspomene i fizičko uživanje. Ovu naviku mogu
da imaju samo manje plemenite duše. Svakog dana se stvara mala
drama: „Hoće li me on grditi?” koja zaokupljuje maštu, kao što je kod
ljubavi-strasti svakog dana bio potreban neki novi dokaz nežnosti.
Videti anegdote o gđi d’Udeto i Sen-Lamberu{116}.
Mogućno je da ponos odbije da se navikne na ovakvu vrstu
interesovanja; tada, posle nekoliko meseci oluje, ponos ubije ljubav. Ali
ova plemenita strast se dugo odupire pre nego što izdahne. Male
prepirke srećne ljubavi, srcu koje još voli a koje je zlostavljano, dugo
ostavljaju iluzije. Nekoliko nežnih pomirenja mogu učiniti prelaz
snošljivijim. Pod izgovorom neke skrivene muke, neke novčane
nezgode, žena pravda čoveka koga je mnogo volela; konačno se
navikava na njegove svađe. Zaista, gde se van ljubavi-strasti, vlasti{117} i
kocke može naći drugi izvor za svakodnevno zaokupljanje čoveka, koji
bi se, po živosti, mogao uporediti s ovim? Ako onaj koji se svađa umre,
njegova žrtva, koja ga je nadživela, nikada se neće utešiti. Na ovom
principu zasnovani su mnogi građanski brakovi. Onaj koji trpi grdnje,
sluša celog dana ono što najviše voli.
Postoji jedna lažna vrsta svadljive ljubavi. Iskoristio sam glavu
XXXIII iz pisma jedne neobično umne žene:
„Ljubav-strast svakog trenutka žudi za tim da uvek urniruje neku
malu sumnju... Kako je najživlja strepnja nikada ne napušta, njena
zadovoljstva ne mogu nikada da budu do- sadna.
Kod osornih ili nevaspitanih ljudi, ili onih čija je narav neobično
nagla, ova mala sumnja, koju treba umiriti, ova laka zebnja, ispoljava
se kroz svađu.
Ako voljena osoba nije krajnje osetljiva, što je plod pažljivog
vaspitanja, ona može da nađe više živahnosti i, prema tome, više
prijatnosti u ljubavi takve vrste; čak i kada je najdelikatnija što se može
zamisliti, ako vidi da je onaj što besni prva žrtva svog besa, vrlo je
teško da ga zbog toga još više ne zavoli. Možda lord Mortimer najviše
žali za svećnjacima svoje ljubavnice kojima ga je gađala u glavu. Doista,
ako oholost prašta i dozvoljava takva osećanja, mora se priznati da
ona oštro ratuju protiv dosade, ovog velikog neprijatelja srećnih ljudi.
Sen-Simon, jedini istoričar koga je Francuska imala, kaže (tom V,
strana 45):
 „Posle mnoštva prolaznih ljubavi, vojvotkinja de Beri se ozbiljno
zaljubila u Rioma, kadeta iz kuće Ajdi, sina jedne od sestara gđe de
Biron. On nije imao ni lepo lice ni duha; to je bio krupan mladić,
niskog rasta, bucmast i bled; usled mnogobrojnih bubuljica dosta je
ličio na čir; imao je lepe zube, a nije ni sanjao da će izazvati strast koja
je za tili čas postala neobuzdana i koja se nikad nije ugasila, ne
sprečavajući, ipak prolazne ljubavi i hirove; on nije imao nikakav
imetak, ali je imao mnoštvo braće i sestara koji nisu imali ništa više od
njega. G. i gđa de Pons, počasna dama gđe vojvotkinje de Beri, bili su
njihovi zemljaci i u srodstvu sa njima; oni pozvaše mladića, koji je bio
poručnik dragona, da bi pokušali da naprave nešto od njega. Čim je
stigao, ispoljila se naklonost prema njemu, i on postade gospodar u
Liksamburu.
,,G. de Lozen, čiji je on bio unuk, smejao se tome ispod brka; bio
je očaran i gledao u njemu sebe u Liksamburu, iz doba Madmoazel;
davao mu je uputstva, a Riom, koji je bio blag i po prirodi pristojan i
pun poštovanja, dobar i pošten mladić, slušao ih je, ali uskoro je osetio
moć svoje privlačnosti koja je mogla da osvoji jedino neshvatljivu
fantaziju ove princeze. Ne zloupotrebljavajući je prema drugim
osobama, on je sve pridobio, ali je postupao sa svojom vojvotkinjom
onako kako je postupao g. de Lozen sa Madmoazel. Uskoro je bio
odeven u najbogatija odela, sa najraskošnijim čipkama, snabdeven
novcem, prstenjem i nakitom; puštao je da ga čekaju, uživao je da kod
princeze izazove ljubomoru, kao i da se sam pravi ljubomoran; često ju
je dovodio do suza; malo-pomalo doveo ju je dotle da ništa nije
mogla činiti bez njegove dozvole, čak ni beznačajne stvari: kada je bila
spremna da ide u Operu, on bi je naterao da ostane kod kuće; drugi
put bi je naterao da ide protiv volje; prisiljavao ju je da čini
dobročinstva nekim damama koje nije nimalo volela, ili na koje je bila
ljubomorna, a da čini zla osobama koje su joj se dopadale i na koje je
on bio tobože ljubomoran. Ona nije imala ni najmanju slobodu čak ni
u pogledu svog doterivanja; zabavljalo ga je da je natera da se
raščešlja, da promeni haljinu kada je bila sasvim spremna; i to tako
često, a ponekada tako javno, da ju je bio navikao da uveče traži
njegovo odobrenje za haljinu koju će obući sutradan, kao i za ono što
treba da radi; međutim, sutradan on bi promenio sve, a princeza bi
ronila suze; konačno, ona je došla dotle da mu je slala poruke preko
poverljivih služitelja, jer je on, gotovo od svog dolaska, stanovao u
Liksamburu; a poruke su slate više puta za vreme njenog oblačenja, da
bi saznala koju će pantljiku staviti; isto je bilo i sa haljinama i drugim
ukrasima, i skoro uvek ju je terao da nosi ono što nikako nije želela.
Ako bi se ona neki put usudila da ode zbog neke sitnice a da mu se ne
javi, postupao je sa njom kao sa sluškinjom, i tada bi ona plakala
danima.
„Ova tako ohola princeza, koja je toliko uživala da ispolji
preteranu gordost i da je unosi u svoje postupke, ona za čiju trpezu nije
mogao da sedne niko ko ne bi bio pravi princ, bedno se ponizila jedući
za stolom sa njim i nekim beskućnicima. Jezuita Rigle, koga je ona
upoznala kao dete i koju je vaspitao, bio je primljen na ove neobične
ručkove; on se nije zbog toga stideo, a ni vojvotkinji to nije smetalo.
Sve ove čudne pojedinosti bile su poverene gđi de Muši; ona i Riom su
pozivali goste i određivali dane. Ova dama je mirila ljubavnike, i takav
život se vodio sasvim javno u Liksamburu, gde su se svi obraćali Riomu,
koji se sa svoje strane trudio da dobro živi sa svima, pokazujući
poštovanje koje nije hteo da ukaže javno jedino svojoj princezi. Pred
svima joj je davao grube odgovore zbog kojih su prisutni obarali
pogled, a vojvotkinja, koja nije nimalo skrivala svoju strast prema
njemu, crvenela je.”
Riom je bio za vojvotkinju najbolji lek protiv dosade.
Jedna čuvena žena reče iznenada generalu Bonaparti, koji je tada
bio mladi heroj ovenčan slavom i koji još nije počinio zločine prema
slobodi: „Gospodine generale, vama žena može da bude samo supruga
ili sestra.” Heroj nije razumeo ovaj kompliment, osvetio se uvredama.
Takve žene vole da ih njihov ljubavnik prezire, one ga vole samo ako
je svirep.
 39. bis

LEK PROTIV LJUBAVI

Skok sa Leukade predstavljao je lepu sliku u antičko doba. Zaista,

gotovo je nemoguće naći lek protiv ljubavi. Potrebna je ne samo
opasnost koja jako opominje čoveka na to da se stara o svom
samoodržanju, već je potrebno, što je mnogo teže, da neka velika
opasnost, koja se može izbeći veštinom, potraje, kako bi se navika da
čovek misli o svom samoodržanju mogla stvoriti. Vidim samo
šesnaestodnevnu oluju sličnu onoj koju je doživeo Don Žuan{118}, ili
brodolom g. Košlea među Mavrima; inače se čovek brzo navikava na
opasnosti i čak nastavlja da misli o voljenoj osobi sa još više uživanja
kada se nalazi u izvidnici, na dvadeset koraka od neprijatelja.
Stalno smo ponavljali da čovek koji mnogo voli, u svojoj ljubavi
uživa ili drhti zbog svega što zamišlja, i nema ništa u prirodi što ga ne
podseća na voljenu osobu. A uživati i drhtati je vrlo interesantno, tako
da u poređenju sa tim sve ostalo bledi.
Prijatelj koji želi da izleči bolesnika treba, pre svega, da bude
uvek na strani voljene žene, dok svi prijatelji koji su više revnosni nego
pametni, uvek rade suprotno.
To znači napadati sa smešno nejednakim snagama onaj splet
privlačnih iluzija koje smo nekada nazvali kristalizacijom.{119}
Ako se pojavi neka besmislenost koju ljubavnik treba ili da
proguta ili da odustane od svega što ga vezuje za život, on će je
progutati; prijatelj koji mu želi ozdravljenje treba da ima na umu da će
ljubavnik poreći sa što je moguće više duha najočiglednije mane i
najstrašnija neverstva svoje ljubavnice. Na taj način, kod ljubavi-strasti,
posle kratkog vremena sve se oprašta.
Da bi se ljubavnik razumne i hladne naravi pomirio sa manama,
potrebno je da ih primeti tek posle nekoliko meseci strasti.{120}
 Daleko od toga da grubo i otvoreno pokuša da razonodi
ljubavnika, prijatelj koji mu želi ozdravljenje mora da mu opširno
govori i o njegovoj ljubavi i o njegovoj ljubavnici, a istovremeno da
udesi za njega mnoštvo malih doživljaja. Kada putovanje usamljuje,
ono nije više lek{121}, i čak ništa ne podseća sa više nežnosti na voljenu
osobu kao kontrasti. Baš usred blistavih pariskih salona i pored žena
koje uživaju glas da su najprivlačnije, ja sam najviše voleo svoju jadnu
draganu, usamljenu i tužnu u njenoj maloj zabačenoj kući u Romanji'1.
U salonu, u koji sam bio prognan, vrebao sam na raskošnom
zidnom satu sa klatnom čas kada ona izlazi pešice, ili po kiši, da bi
posetila svoju prijateljicu. Baš pokušavajući da je zaboravim, video sam
da su kontrasti izvor uspomena, manje živih ali mnogo slađih od onih
koje čovek traži na mestima gde ju je nekad sreo.
Da bi odsutnost bila korisna, prijatelj koji hoće da izleči treba
uvek da bude uz ljubavnika, da bi na sve moguće načine raspravljao o
zgodama njegove ljubavi i da pokuša da bude što dosadniji, opširniji ili
neumesniji, tako da ono o čemu govori izgleda banalno: na primer, da
bude nežan i sentimentalan posle večere koja je bila razveseljena
dobrim vinom.
Teško je zaboraviti ženu pored koje je čovek našao sreću, zato
što postoje trenuci koje mašta neumorno prikazuje i ulepšava.
Ne govorim ništa o oholosti, svirepom i najsigurnijem leku, jer
njega ne mogu da koriste nežne duše.
Prve scene Sekspirovog Romea daju nam divnu sliku: koliko je
daieko čovek koji tužno sebi govori: „She hath forsivom to love”{122},
od onoga koji na vrhuncu sreće uzvikuje: „Come what sorrow can!”{123}
 39. ter.

Her passion will die like a lamp for want of what the flame should feed
upon.
LAMMERMOOR, II, 116

Prijatelj koji želi ozdravljenje treba dobro da se čuva rđavih

razloga, na primer, da govori o nezahvalnosti. Pribaviti mu pobedu i
novo zadovoljstvo znači oživeti kristalizaciju.
U ljubavi ne može biti govora o nezahvalnosti; zadovoljstvo koje
se ima u određenom trenutku uvek nadoknađuje i premašuje žrtve koje
su na izgled najveće. Ne vidim drugih mogućih mana sem nedostatka
iskrenosti; treba tačno priznati stanje svog srca.
Ako prijatelj koji želi ozdravljenje iole otvoreno napadne ljubav,
ljubavnik odgovara: „Biti zaljubljen, čak i kada je voljena osoba besna
na vas, to je ipak (da se spustim na vaš trgovački stil) isto kao imati loz
koji može da donese sreću koja je hiljadu puta iznad svega što može da
mi pruži vaš svet ravnodušnosti i lične koristi. Treba biti vrlo sujetan, i
da ta sujeta bude vrlo sitna, da bi čovek bio srećan zbog dobrog
prijema. Ja ne prebacujem ljudima što tako postupaju u svom društvu.
Ali pored Leonore, nalazio sam svet u kome je sve bilo božansko,
nežno, plemenito. Najuzvišenija i gotovo neverovatna vrlina vašeg
sveta, u našim razgovorima, imala je vrednost obične svakodnevne
vrline. Pustite me bar da sanjam o sreći, da provodim život pored
takvog stvorenja. Mada mi je jasno da me je kleveta upropastila i da
nemam više nade, bar ću joj žrtvovati svoju osvetu.”
Ljubav se može prekinuti samo na početku. Sem naglog odlaska i
obaveznih razonoda visokog društva, kao u slučaju grofice Kalamber,
prijatelj koji želi ozdravljenje može da upotrebi više sitnih lukavstava.
Na primer, on će vam slučajno pokazati da žena koju volite nema
prema vama, sem u pogledu onoga što se odnosi na rat, ljubaznu
pažnju i divljenje koje je imala prema nekom suparniku. Dovoljne su
najsitnije stvari, jer u ljubavi sve je znak; na primer, ona vam ne pruža
ruku da biste se popeli u njenu ložu; ova ništavnost, koju strasno srce
shvata tragično, vezujući svaki sud kristalizacije sa nekim poniženjem,
truje izvor ljubavi i može da je uništi.
Žena, koja se rđavo ponela sa našim prijateljem, može se optužiti
da ima neki smešan telesni nedostatak koji je nemoguće proveriti; kada
bi ljubavnik mogao proveriti klevetu, čak i kad bi našao da je
osnovana, mašta bi je opovrgnula i uskoro se ovaj nedostatak više ne
bi pojavljivao u mašti. Jedino mašta može da se odupre samoj sebi;
Anri III je to dobro znao kada je ogovarao poznatu vojvotkinju od
Monpansijea.
Znači da kod mlade devojke, koju želimo da zaštitimo od
ljubavi, treba paziti da sačuvamo maštu. I ukoliko njen duh bude više
lišen prostote, ukoliko ona bude plemenitija i velikodušnija, ukoliko,
jednom rečju, bude dostojnija našeg poštovanja, utoliko će opasnost
kojoj je izložena biti veća.
Za mladu osobu uvek je opasno kada se njene uspomene vezuju i
uvek sa suviše zadovoljstva vraćaju na istu osobu. Ako zahvalnost,
divljenje ili radoznalost udvostručavaju veze uspomena, ona je gotovo
sigurno na rubu ponora. Ukoliko je dosada u svakodnevnom životu
veća, utoliko više dejstvuju otrovi koji se zovu zahvalnost, divljenje,
radoznalost. Tada je potrebna hitna i intenzivna razonoda.
Malo grubosti i nehajnosti pri prvom dodiru, ako se droga daje
neusiljeno, gotovo su sigurna sredstva da se pridobije poštovanje
pametne žene.
KNJIGA DRUGA
 40.

Sve vrste ljubavi, sva maštanja, dobijaju kod pojedinaca boju šest
različitih temperamenata:
sangviničan, ili Francuz, ili g. de Frankej (Memoari gospođe
d’Epinej);
žučan, ili Španac, ili Lozen (Pegilen iz Sen-Simonovih Memoara);
melanholičan, ili Nemac, ili Šilerov Don Karlos; flegmatičan, ili
Holanđanin; nervozan, ili Volter; atletski, ili Milon iz Krotone{124}.
Ako temperament utiče na ambiciju, na tvrdičluk, prijateljstvo,
itd. itd., kakav li će tek biti njegov uticaj na ljubav, koja sadrži
neizbežnu mešavinu fizičkog?
Pretpostavimo da se sve ljubavi mogu odnositi na četiri različite
vrste koje smo naveli: ljubav-strast, ili Žili d’Etanž; ljubav-ukus, ili
galantnost; fizička ljubav;
ljubav iz sujete (za građanina vojvotkinja ima uvek samo trideset
godina).
Ove četiri ljubavi treba da prođu kroz šest raznih vidova zavisnih
od navika koje mašta dobija od šest različitih temperamenata. Tiberije
nije imao ludu maštu Henrika VIII.
Neka, zatim, sve dobijene kombinacije prođu kroz različite
navike koje zavise od vlada ili od nacionalnog karaktera:
1. Azijatski despotizam, kao onaj u Carigradu.
2. Apsolutna monarhija, kao ona Luja XIV.
3. Aristokracija maskirana poveljom, ili vlada neke nacije koja ide
u korist imućnima, kao u Engleskoj, sve to u skladu sa pravilima
takozvanog biblijskog morala.
5. Federativna republika, ili vlada u korist svih kao u Sjedinjenim
Američkim Državama.
6. Ustavna monarhija, ili...
7. Država u previranju, kao Španija, Portugalija, Francuska.
Ovakvo stanje u nekoj zemlji čini sve ljude živo strasnim, ono unosi
prirodnost u običaje, uništava gluposti, konvencionalne vrline, glupe
društvene obzire{125}, čini omladinu ozbiljnom i utiče na nju da prezire
ljubav iz sujete i da zanemaruje galantnost.
Ovo stanje može da traje dugo i da formira navike jedne
generacije. U Francuskoj, ono je počelo 1788, prekinuto je 1802, i
ponovo počelo 1815, a bog zna kada će se završiti.
Posle svih ovih opštih načina gledanja na ljubav, postoje razlike u
godinama i, konačno, individualne pojedinosti.
Na primer, moglo bi se reći:
U Drezdenu, kod grofa Volštajna, našao sam ljubav iz sujete,
melanholičan temperament, monarhističke navike trideset godina i . . .
individualne pojedinosti.
Ovaj način gledanja na stvari je kraći i utiče da se hladno
rasuđuje o ljubavi, što je bitno i vrlo teško.
Dakle, kako u pogledu fiziologije čovek zna jedva nešto o sebi
jedino preko uporedne anatomije, isto tako, u pogledu strasti, sujeta i
još neki izvori iluzija čine da možemo sagledati ono što se zbiva u
nama jedino preko slabosti koje smo zapazili kod drugih. Ako ovaj esej
bude slučajno imao neko korisno dejstvo, ono će se sastojati u tome da
navede duh da čini takva poređenja. Da bi na to naveo, pokušaću da u
glavnim potezima dam nekoliko opštih crta karaktera ljubavi kod
raznih nacija.
Molim da mi se oprosti ako se često vraćam na Italiju; pri
sadašnjem stanju običaja u Evropi, to je jedina zemlja u kojoj slobodno
raste drvo koje opisujem. U Francuskoj, sujeta; u Nemačkoj, nekakva
nazovi filozofija, toliko luda da čoveka navodi da pukne od smeha; u
Engleskoj, bojažljiva, bolna, osvetoljubiva gordost, muče ga, guše, ili
mu daju smešan pravac.
 41.

NACIJE U ODNOSU NA LJUBAV

O FRANCUSKOJ

Pokušavam da se oslobodim svih svojih naklonost i da budem

samo hladni filozof.
Francuske žene, pošto su ih formirali prijatni Francuzi koji osećaju
samo sujetu i fizičke želje, manje su aktivne, manje energične, manje
opasne, a naročito manje voljene i manje moćne od španskih i
italijanskih žena.
Žena je moćna samo srazmerno nesreći kojom može da kazni
svog ljubavnika; a kada je čovek samo sujetan, svaka žena je korisna, a
nijedna nije neophodna; laskavi uspeh sastoji se u tome da se žena
osvoji, a ne da se zadrži. Kad čovek ima samo fizičke želje, nađe
prostitutku; zbog toga su prostitutke u Francuskoj šarmantne, a u
Španiji vrlo loše. U Francuskoj prostitutke mogu da pružaju velikom
broju ljudi isto toliko sreće kao i poštene žene, to jest sreću bez ljubavi,
a Francuz ima uvek nešto što poštuje više od svoje ljubavnice: svoju
sujetu.
Mladi Parižanin gleda na ljubavnicu kao na neku vrstu robinje
koja je određena, pre svega, da pruži uživanje njegovoj sujeti. Ako se
ona odupre pravilima ove tiranske strasti, on je napušta, i niko nije
zadovoljniji od njega kad priča svojim prijateljima kako se superiorno
držao i kako je bio zajedljiv kada ju je ostavio na cedilu.
Jedan Francuz koji je dobro poznavao svoju zemlju (Mejlan)
kaže: ,,U Francuskoj su velike strasti isto toliko retke kao i veliki ljudi.”
Nema dovoljno reči da bi se izrazilo koliko je za Francuza
nemoguća uloga napuštenog ljubavnika koji očajava naočigled čitavog
grada. U Veneciji i u Bolonji ništa nije običnije od toga.
Da bi se u Parizu našla ljubav, treba se spustiti do klasa koje zbog
odsustva vaspitanja i sujete i zbog borbe sa pravim nevoljama imaju
više energije.
Pokazati svetu veliku neostvarenu želju znači pokazati se
inferiornim, što je u Francuskoj nemoguće, ako nisu u pitanju najniži
ljudi; to znači izložiti se svim mogućim rđavim šalama: zbog toga mladi
ljudi koji se boje svog srca preterano hvale prostitutku. Razgovori
među ljudima iz provincije zasnivaju se na krajnje prostom strahu da ne
izgledaju inferiorni. Zar nismo nedavno videli jednoga od njih koji je,
čuvši za ubistvo vojvode od Berija, odgovorio: „Znao sam ja to.”{126}
U srednjem veku postojanje opasnosti je kalilo srca, i t o j e , čini
mi se, drugi uzrok neverovatnih nadmoćnosti ljudi XVI veka.
Originalnost, koja je kod nas retka, smešna, opasna i često izveštačena,
bila je onda uobičajena i prirodna. Zemlje u kojima opasnost još uvek
pokazuje svoju gvozdenu pesnicu, kao Korzika{127}, Španija, Italija,
mogu još dati velike ljude. U ovim podnebljima, u kojima žarka
toplota raspaljuje ljutinu tri meseca godišnje, snazi nedostaje samo
pravac-, u Parizu, bojim se da nedostaje sama snaga{128}.
Mnogi naši mladi ljudi, koji su, uostalom, tako hrabri u
Monmiraju ili Bulonjskoj šumi, ne usuđuju se da vole, i stvar- no oni iz
kukavičluka izbegavaju da se sretnu sa devojkom za koju smatraju da je
ljupka. Kada se sete onoga što su čitali u romanima šta ljubavnik treba
da radi, oni se slede. Ove hladne duše ne shvataju da bura strasti,
dižući talase na moru, naduvava jedra na brodu i daje mu snagu da tu
buru prebrodi.
Ljubav je izvanredan cvet, ali treba imati hrabrosti da se on
uzbere na ivici užasnog ponora. Sem od eventualnog podsmeha, u
ljubavi uvek postoji strah od očajanja da se bude napušten od voljene
osobe, i za sav ostatak života ostaje samo jedan dead blank.
Savršenstvo civilizacije dobilo bi se kombinacijom svih prefinjenih
zadovoljstava XIX veka sa češćim postojanjem opasnosti. Čestim
izlaganjem opasnosti zadovoljstva u privatnom životu trebalo bi da
budu beskrajno povećana. Ne govorim o čisto ratnoj opasnosti. Želeo
bih onu opasnost svakog trenutka, svakog oblika, i u odnosu na sve što
je u životu važno, koja je sačinjavala suštinu života u srednjem veku.
Opasnost, onakva kakvu ju je naša civilizacija uredila i ukrasila, vrlo se
dobro slaže sa najdosadnijom slabošću karaktera.
Čitam u Avoice from Saint-Helena?{129} od g. O’Meara ove reči
jednog velikog čoveka:
„Recite Mirau: - Idite i uništite onih sedam do osam ne-
prijateljskih pukova tamo dole u ravnici, u blizini onog zvonika - on bi
smesta polazio kao munja, i ma koliko malo konjice imao za sobom,
uskoro bi neprijateljski pukovi bili probijeni. potučeni, uništeni.
Prepustite tog čoveka samom sebi, imaćete samo budalu bez svoga
mišljenja. Ne mogu da shvatim kako je tako hrabar čovek bio takva
kukavica. Bio je hrabar samo pred neprijateljem, ali on je tamo,
verovatno, bio najbriljantniji i najsmeliji vojnik čitave Evrope.
,,Na bojnom polju to je bio heroj, Saladin, Ričard Lavovo Srce.
Proglasite ga kraljem i uvedite ga na neku skupštinu, imaćete samo
plašljivca koji ne ume da odlučuje ni da sudi. Mira i Nej su najhrabriji
ljudi koje sam poznavao.” (O’Meara, knjiga II, strana 94.) {130}
 42.

NASTAVAK O FRANCUSKOJ

Dozvolite mi da još malo kudim Francusku. Čitalac ne treba da se

boji da će moja satira ostati nekažnjena; ako ovaj esej nađe čitaoce,
uvrede će mi biti stostruko vraćene; nacionalna čast bdi.
Francuska zauzima važno mesto u ovoj knjizi, jer Pariz,
zahvaljujući superiornosti svojih razgovora i svoje književnosti, jeste i
biće uvek salon Evrope.
Tri četvrtine jutarnjih pisama, kako u Beču tako i u Londonu,
napisana su na francuskom, ili su puna aluzija i citata takođe na
francuskom{131}, i sačuvaj bože na kakvom francuskom.
U pogledu velikih strasti, Francuska je, čini mi se, lišena
originalnosti iz dva razloga:
1. zbog prave časti ili želje da ličimo na Bajara, da bismo bili
poštovani u svetu i svakoga dana videli da je naša sujeta zadovoljena;
2. zbog glupe časti ili želje da ličimo na ljude od bontona viših
krugova Pariza. Zbog veštine da uđemo u neki salon, načina kako
pokazujemo prezir suparniku, ili se svađamo sa svojom ljubavnicom,
itd.
Glupa čast, pre svega sama po sebi, kao pogodna da je shvate
budale, a zatim kao nešto što se primenjuje na svakodnevne i svako
časovne postupke, mnogo je korisnija nego prava čast za zadovoljenje
naše sujete. Viđa se da su vrlo dobro primljeni u društvu ljudi koji
imaju glupu a ne baš pravu čast, dok je suprotno nemoguće.
Ton visokih krugova sastoji se u tome:
1. Da se ironično odnose prema svemu za šta postoji veliko
interesovanje. Ništa prirodnije: nekad ljude stvarno iz visokih krugova
nije moglo ništa duboko da dirne; oni za to nisu imali vremena.
Boravak na selu to menja. Uostalom, Francuz je u neprirodnom
položaju ako dopusti da ga neko vidi kako se divi{132}, to jest kako je
inferioran ne samo u odnosu prema onome čemu se divi, ovo još i
kojekako, nego čak i u odnosu prema svom susedu, ako tom susedu
padne na pamet da se ruga onome čemu se on divi.
U Nemačkoj, Italiji, Španiji, divljenje je, naprotiv, puno iskrenosti
i sreće; tamo je onaj koji se divi gord na svoje oduševljenje i sažaljeva
onoga koji je nezadovoljan: ne kažem onoga koji se podsmeva, jer
takvih nema uopšte u zemljama u kojima je smešno jedino to kada se
promaši put sreće, a nikako u povinovanju opštem načinu života. Na
Jugu nepoverenje i užas da čovek bude uznemiren u snažno osećanim
uživanjima stvara urođeno divljenje za luksuz i pompu. Pogledajte
dvorove u Madridu i Napulju; pogledajte funzione u Kadisu, to ide do
delirijuma{133}.
1. Francuz misli da je najnesrećniji i gotovo najsmešniji čovek ako
je primoran da provodi sam svoje vreme. A kakva je ljubav bez
usamljenosti?
Strastan čovek misli samo na sebe, čovek koji želi da bude uvažen
misli samo na druge; štaviše: pre 1789, lična sigurnost postojala je u
Francuskoj samo kao deo nekog društvenog reda, na primer sudskog
reda{134}, a štitili su je članovi tog reda.
Mišljenje vašega suseda bilo je, dakle, sastavni i nužni deo vaše
sreće. To je bilo još istinitije na dvoru nego u Parizu. Lako je osetiti
koliko ove navike, koje zaista, gube svakog dana od svoje snage, ali
kojih Francuzi imaju još za jedan vek, potpomažu velike strasti.
Kao da vidim čoveka koji se baca kroz prozor, ali koji se ipak
trudi da zauzme graciozan stav padajući na kaldrmu.
Strastan čovek je kao on, a ne kao neki drugi, izvor svega
smešnog u Francuskoj; štaviše, on vređa druge, a to daje krila
smešnome.
 43.

O ITALIJI

Sreća Italije sastoji se u tome što je prepuštena nadahnuću

trenutka; tu sreću do izvesne mere dele Nemačka i Engleska. Sem toga,
Italija je zemlja gde korisno, koje je bio vrlina srednjovekovnih
republika{135}, nisu detronizirali čast ili vrlina preudešeni za kraljeve{136}, i
prava čast otvara puteve glupoj časti; ona navikava čoveka da
postavlja sebi pitanje: Šta li misli sused o mojoj sreći? A sreća osećanja
ne može biti predmet sujete, jer je nevidljiva{137}. Za dokaz svemu
ovome, Francuska je zemlja u kojoj ima najmanje brakova iz
naklonosti{138}.
Druge prednosti Italije su duboka dokolica u divnom podneblju
koja čini čoveka osetljivim za svaki vid lepote; zatim krajnje a ipak
razumno nepoverenje koje povećava usamljenost i udvaja čari
intimnosti; nečitanje romana i svega drugoga što još više prepušta
čoveka nadahnuću trenutka: strast za muziku koja izaziva u duši
uzbuđenje toliko slično ljubavnom uzbuđenju.
Oko 1770. u Francuskoj nije bilo nepoverenja; naprotiv, smatralo
se za otmeno da se živi i umre javno, a kako je vojvotkinja od
Liksambura bila prisna sa stotinu prijatelja, nisu postojali ni prisnost ni
prijateljstvo u pravom smislu reči.
Kako u Italiji nije suviše retka - prednost osećati strast prema
nekome, to nije ni smešno{139}, i čuje se kako se u salonima jasno i
glasno navode opšte maksime o ljubavi. Svet poznaje simptome i
periode ove bolesti i njome se mnogo bavi. Napuštenom čoveku se
kaže: ,,Vi ćete očajavati šest meseci: ali, zatim, vi ćete ozdraviti kao taj i
taj, itd.”
U Italiji, rasuđivanja sveta su vrlo ponizne sluge strasti. Stvarno
uživanje tamo vrši vlast koja je drugde u rukama društva; to je vrlo
jedinstveno, pošto društvo, ne dajući gotovo nikakva uživanja jednom
narodu koji nema vremena da bude sujetan i koji želi da ga paša
zaboravi, ima sasvim malo autoriteta. Oni koji se dosađuju jako kore
strasne ljude, ali svet im se ruga. Južno od Alpa, društvo je despot
kome nedostaju tamnice.
U Parizu, pošto čast naređuje da se mačem u ruci ili dosetkama,
ako je to mogućno, brane svi prilazi do nekog priznatog velikog
interesovanja, mnogo je lagodnije pribeći ironiji. Više mladih ljudi
odlučilo se na nešto drugo, to jest da priđu školi Žan Žak Rusoa i
Madam de Stal. Pošto je ironija postala prost manir, moralo se
prikloniti osećajima. Jedan de Peze naših dana pisao je kao g.
Darlinkur; uostalom, počev od 1789, događaji idu u prilog korisnom ili
individualnom osećanju pro- tiv časti ili vladavine javnog mnenja;
prizor skupština uči da o svemu treba raspravljati, čak i o šalama.
Nacija postaje ozbiljna, galantnost gubi tle.
Moram da kažem, kao Francuz, da bogatstvo jedne zemlje ne
čini mali broj ogromnih, već mnoštvo srednjih imanja. U svim
zemljama strasti su retke, a galantnost ima više ljupkosti i finoće i,
prema tome, više sreće u Francuskoj. Ova velika nacija, prva u
svetu{140}, za ljubav predstavlja isto što i za talente duha. U 1822. mi
svakako nismo imali ni Mora, ni Valtera Skota, ni Kraba, ni Bajrona, ni
Montija, ni Pelika; ali kod nas ima više prosvećenih i prijatnih ljudi, koji
su na nivou saznanja veka, nego što ih ima u Engleskoj ili Italiji. Zato su
diskusije u našoj skupštini, u 1822, na mnogo višem stupnju nego
diskusije u engleskom parlamentu, i zato smo jako iznenađeni kad u
nekom engleskom liberalu, koji dođe u Francusku, otkrijemo više
gotskih pojmova.
Neki rimski umetnik pisao je o Parizu:
„Ovde mi je beskrajno neugodno; mislim da je razlog u to- me
što nemam slobodnog vremena da volim koliko mi je drago. Ovde se
osećajnost troši kap po kap, onako kao što se obrazuje, i, po mome
mišljenju, na način koji zamara izvor. U Rimu, zbog malog
interesovanja za svakodnevne događaje, zbog uspavanosti spoljnjeg
života, osećajnost raste u korist strasti.”
 44.

RIM

Samo u Rimu{141} poštena žena, koja ima kočije, kaže sa izlivom

osećanja, kao što sam jutros video, drugoj ženi, svojoj običnoj
poznanici: ,,Ah! draga prijateljice, nemoj da vodiš ljubav sa Fabijom
Viteleskijem; za tebe bi bilo bolje da se zaljubiš u nekog drumskog
razbojnika. Sa njegovim blagim i odmerenim izrazom lica u stanju je da
ti probije srce bodežom i da ti, zabadajući ga u tvoje grudi, kaže uz
ljubazan osmejak: „Mala moja, boli li te?” - I ovo se odigralo pred
ljupkom petnaesto- godišnjom osobom, kćerkom, i to vrlo živahnom,
dame kojoj je bila upućena preporuka.
Čovek sa Severa, ako ga, na njegovu nesreću, ne odbije odmah u
početku prirodnost ove južnjačke ljubaznosti, koja se, u stvari,
jednostavno razvija iz grandiozne prirode, zahvaljujući dvostrukom
odsustvu bontona i svih interesantnih novosti, posle godinu dana neće
moći da podnese žene svih ostalih zemalja.
Prva tri dana Francuskinje sa njihovim malim dražima čine mu se
sasvim privlačne i ljupke, ali četvrtog, fatalnog dana, postaju mu
dosadne kad se otkrije da su sve ove ljupkosti unapred proračunate i
naučene napamet, večito iste svakog dana i za svakoga.
Kod Nemica, naprotiv, koje su tako prirodne i koje se sa toliko
revnosti prepuštaju svojoj mašti, on vidi, uprkos svoj njihovoj
prirodnosti, da često nemaju ništa drugo da pokažu do jalovost,
bljutavost i nežnost iz plave biblioteke. Rečenica grofa Almavive kao
da je stvorena u Nemačkoj: ,,I čovek je, jedne lepe večeri, sav začuđen
što nalazi zasićenost tamo gde je išao da traži sreću.”
Ako ništa nije dosadno u zemljama u kojima je sve prirodno,
stranac ne sme zaboraviti da je u Rimu ono što je rđavo gore nego igde
na drugom mestu. Da govorimo samo o ljudima{142}; ovde se vidi kako
se u društvu pojavljuju nekakva čudovišta koja se drugde kriju. Ti ljudi
su podjednako strasni, bistri i kukavice. Zla sudbina ih je bacila uz neku
ženu u bilo kakvoj ulozi, i ludo zaljubljeni, na primer, oni ispijaju do
dna gorčinu što vide da im ona pretpostavlja suparnika. Oni su tu da se
suprotstave ovom srećnom ljubavniku. Ništa im ne izmiče, i čitav svet
vidi da im ništa ne izmiče; ali ipak ne prestaju, uprkos svim osećanjima
časti, da kinje ženu, njenog ljubavnika i same sebe, i niko ih ne kudi, jer
rade ono što im se sviđa. Jedne večeri kad izgubi strpljenje, ljubavnik ih
udara nogom u zadnjicu; sutradan, oni mu se zbog toga izvinjavaju i
opet počinju neprestano i istrajno da kinje ženu, ljubavnika i same
sebe. Čovek uzdrhti kad pomisli na sve uvrede koje ove niske duše
svakog dana imaju da progutaju i, bez sumnje, kad bi imali samo
trunku kukavičluka manje, postali bi trovači.
Isto tako, jedino se u Italiji nailazi na mlade elegantne milionere,
kako velelepno izdržavaju balerine iz velikog pozorišta na oči i sa
znanjem čitavog grada, i to sa trideset sua na dan{143}. Braća ..., lepi
mladići, uvek u lovu, uvek na konju, ljubomorni su na svakog stranca.
Umesto da odu njemu i da mu lepo iznesu svoje teškoće, oni
podmuklo šire u javnosti nepovoljne glasove o ovom jadnom strancu.
U Francuskoj, javno mnenje primoralo bi ove ljude da dokažu svoje
priče ili da se izvine strancu. Ovde javno mnenje i prezir ne znače ništa.
Bogatstvo je uvek sigurno da će svuda biti dobro primljeno. Milioner
koji je izgubio čast i koga je svako odbacio u Parizu, može potpuno
spokojno otići u Rim; tamo će ga uvažavati tačno srazmerno njegovim
talirima.
 45.

O ENGLESKOJ

U poslednje vreme mnogo sam proveo sa igračicama pozorišta

Del Sol u Valenciji. Uveravaju me da su mnoge od njih vrlo čedne;
razlog je u tome što je njihov poziv vrlo zamoran. Vigano ih tera da
svakog dana vežbaju njegov balet iz Jevrejke iz Toleda od deset časova
pre podne do četiri, i od ponoći do tri časa ujutro; sem toga, one
moraju svake večeri da igraju u oba baleta.
Ovo me podseća na Rusoa koji je propisao da Emil treba mnogo
da hoda. Mislio sam noćas, šetajući se u ponoćnoj svežini pored mora
sa malim igračicama, da je, pre svega, ova natčovečanska milina svežeg
primorskog povetarca pod nebom Valencije, pod blistavim zvezdama
koje kao da su sasvim blizu vas, nepoznata našim tužnim, maglovitim
krajevima. Samo to vredi da se pređu četiri stotine milja; isto tako,
usled mnoštva utisaka, to sprečava čoveka da misli. Razmišljao sam
kako čednost mojih malih igračica vrlo dobro objašnjava put kojim ide
gordost ljudi u Engleskoj da bi polako ponovo uveli haremske običaje
u jednoj civilizovanoj naciji. Vidi se kako neke od onih mladih
devojaka u Engleskoj, koje su, uostalom, tako lepe, i čija su lica tako
dirljiva, donekle podbacuju u pogledu misli. Uprkos slobodi, koja je tek
nedavno izbačena sa njihovog ostrva, i zadivljujuće originalnosti
nacionalnog karaktera, njima nedostaju zanimljive misli i originalnost.
Kod njih je često značajna jedino njihova čudnovata delikatnost.
Stidljivost žena u Engleskoj prosto je ponos njihovih muževa. Ali
društvo robinje, ma koliko da je pokorna, ubrzo postaje teret. Iz toga,
za muškarce, proizlazi potreba da se svake večeri tužno opijaju{144},
umesto da večeri, kao u Italiji, provode sa svojim ljubavnicama.
Bogataši u Engleskoj, zbog dosade u svojim kućama i pod izgovorom
neophodne vežbe, prelaze četiri do šest milja svakog dana, kao da je
čovek stvoren i došao na svet radi pešačenja. Na taj način, oni nervni
fluid troše nogama a ne srcem. Posle toga, oni imaju smelosti da
govore o ženskoj delikatnosti i da preziru Španiju i Italiju.
Niko, naprotiv, nije besposleniji od mlađih Italijana; za njih je
nepodnošljivo kretanje koje bi im oduzelo osećajnost. Oni s vremena
na vreme, radi zdravlja, prave šetnje od pola milje, kao da uzimaju lek
koji im teško pada; što se tiče žena, Rimljanka za čitavu godinu ne
pređe koliko neka mlada mis za nedelju dana.
Čini mi se da gordost engleskog muža vrlo vešto raspaljuje sujetu
njegove jadne žene. On je naročito ubeđuje da ne treba biti prost, a
majke, koje pripremaju svoje mlade kćerke da nađu muževe, vrlo
dobro su shvatile ovu misao. Zbog toga je moda mnogo besmislenija i
despotskija u razumnoj Engleskoj, nego u lakomislenoj Francuskoj; u
Bond-stritu je izmišljena carefulyl careless*. U Engleskoj moda je
dužnost, u Parizu zadovoljstvo. Moda diže sasvim drukčiji zid od tuča
u Londonu između Nju-Bond-strita i Fenčrč-strita, nego u Parizu
između Šose d’Anten i Ulice Sen-Marten. Muževi rado dozvoljavaju
ovu aristokratsku ludost svojim ženama u naknadu za ogromni broj
žalosti koje im nameću. U nekad čuvenim romanima mis Barni, nalazim
sliku ženskog društva u Engleskoj onakvog kakvim ga je napravila
ćutljiva gordost muškaraca. Pošto je prosto tražiti čašu vode kad se
oseća žeđ, i junakinje mis Barni ne propuštaju da umru od žeđi. Da bi
se izbeglo prostaštvo, dospeva se do najgroznije izveštačenosti.
Upoređujem obazrivost mladog bogatog Engleza od dvadeset i
dve godine sa dubokim nepoverenjem mladog Italijana iste starosti.
Italijana tera na nepoverenje njegova sigurnost, a on ga ostavlja ili bar
zaboravlja na njega čim stupi u intimne veze, dok baš u prividno
najnežnijem društvu obazrivost i gordost mladog Engleza se
povećavaju. čuo sam kako kažu: „Već sedam meseci nisam joj govorio
o putovanju u Brajton.” U pitanju je bilo osamdeset zlatnika koji su se
morali uštedeti; a tako je govorio dvadesetogodišnji ljubavnik o
ljubavnici, udatoj ženi, koju je obožavao; ali u zanosu strasti,
obazrivost ga nije napustila, a još manje je imao slobodu da kaže ovoj
ljubavnici: „Neću ići u Brajton, jer bih mogao imati nezgode.” {145}
Vodite računa o tome da sudbina Đanona Pelika, i stotine drugih,
tera Italijana u nepoverenje, dok mladog, lepog Engleza teraju na
obazrivost jedino preteranost i bolesna osetljivost njegove sujete.
Francuz, pošto su njegove misli uvek privlačne, kaže sve onoj koju voli.
To je navika, bez toga bi izgubio neusiljenost, a on zna da bez
neusiljenosti nema privlačnosti.
S mukom i suzama u očima usudio sam se da napišem sve ono
što je rečeno; ali pošto mi se čini da ne bih laskao ni kralju, zašto da o
jednoj zemlji govorim drukčije nego što mislim, a što, of course{146},
može biti vrlo besmisleno samo zato što se u toj zemlji rodila
najljupkija žena koju sam upoznao?
To bi bila u drugom obliku monarhistička niskost. Zadovoljiću se
da dodam kako usred čitavog tog skupa običaja, između tolikih
Engleskinja, čiji je duh žrtva muškog ponosa, postoji savršena
originalnost; dovoljno je da jedna porodica bude odgojena daleko od
žalosnih ograničenja određenih za vraćanje haremskih običaja, pa da
da privlačne karaktere. A kako je ta reč privlačna beznačajna, uprkos
svojoj etimologiji, i iako je prosta da bi odrazila ono što bih ja želeo da
iskažem! Ljupka Imogena, nežna Ofelija našle bi mnogo živih modela u
Engleskoj; ali ti modeli daleko su od toga da uživaju visoko poštovanje
koje se jednodušno ukazuje pravoj, savršenoj Engleskinji, čija je sudbina
da potpuno zadovoljava sve zahteve pristojnosti i da pruža mužu sva
uživanja najbolesnijeg aristokratskog ponosa, kao i smrtno dosadnu
sreću {147}.
U velikom nizu od petnaest ili dvadeset odaja, neobično svežih i
jako mračnih, u kojima provode život ležeći opuštene na vrlo niskim
divanima, italijanske žene po šest časova na dan slušaju kako se govori
o ljubavi ili muzici. Uveče, u pozorištu, sakrivene u svojoj loži, one
četiri sata slušaju kako se govori o muzici ili o ljubavi.
Dakle, sem klime, u Španiji i Italiji način života je toliko pogodan
za muziku i ljubav, koliko je za njih nepogodan u Engleskoj.
Ja ne kudim niti odobravam, već posmatram.
 46.

NASTAVAK O ENGLESKOJ

Suviše volim Englesku i suviše sam je malo video da bih govorio

o njoj. Služim se opažanjima jednog prijatelja.
U današnjoj Irskoj (1822) ostvaruje se, po dvadeseti put za dva
{148}
veka , ono čudnovato stanje društva toliko plodno u hrabrim
odlukama, i toliko suprotno dosadi, u kome se ljudi koji zajedno veselo
ručaju mogu kroz dva časa sresti na bojnom polju. Ništa se energičnije i
neposrednije ne obraća raspoloženju duše, koje je najpovoljnije za
nežne strasti, kao prirodnost. Ništa više ne udaljava dve velike engleske
mane: cant i bashfulness [licemerstvo morala i gorda i bolna stidljivost].
- (Vidi putovanje g. Estasova u Italiju.) - Ako ovaj putnik slika zemlju
dosta rđavo, u naknadu za to daje vrlo tačnu predstavu o svom
sopstvenom karakteru, a to je karakter, isto kao i karakter g. Beatijea,
pesnika (vidi njegovu biografiju koju je napisao neki njegov prisni
prijatelj), na nesreću vrlo rasprostranjen u Engleskoj. [U pogledu
časnog sveštenika, uprkos njegovom položaju, vidi pisma biskupa od
Landafa{149}.] Poverovalo bi se da je Irska vrlo nesrećna zato što već dva
veka krvari zbog kukavičke i okrutne engleske tiranije; ali ovde stupa u
moralni položaj Irske strašna ličnost: župnik...
Već dva veka Irskom se gotovo isto tako loše upravlja kao i
Sicilijom. Jedna duboka paralela između ova dva ostrva, u knjizi od
500 strana, naljutila bi mnoge ljude i srozala bi do smešnoga mnoge
uvažene teorije. Očigledno je da je od ove dve zemlje, kojima su
podjednako upravljali ludaci, jedino u korist malog broja, srećnija
Sicilija. Njeni upravljači su joj bar ostavili ljubav i sladostrašće; oni bi ih
svakako oteli kao i sve ostalo, ali, srećom, na Siciliji ima malo onog
moralnog zla koje se zove zakon i vlada{150}.
Stari ljudi i sveštenici prave zakone i naređuju da se oni
izvršavaju, a to se dobro vidi po vrsti komične ljubomore sa kojom se
sladostrašće progoni na britanskim ostrvima. Narod bi mogao da kaže
svojim vladama kao Diogen Aleksandru: „Zadovoljite se svojim
privilegijama, a ostavite meni bar moje sunce.” {151}
Silom zakona, uredbi, protiv uredbi i mučenja vlada je u Irskoj
stvorila krompir, a stanovništvo Irske umnogome nadmašuje
stanovništvo Sicilije; to će reći da su nekoliko miliona seljaka, poniženih
i zaglupljenih, skrhanih radom i bedom, naterani da dođu u močvare
stare Erin, gde nesrećno životare četrdeset ili pedeset godina, ali dobro
plaćaju desetak. Divnog li čuda! Sa neznabožačkom verom ovi bednici
bi bar uživali nekakvu sreću; ali ništa od toga, treba obožavati svetoga
Patrika.
U Irskoj se vide jedino seljaci koji su nesrećniji od divljaka. Samo,
umesto da ih ima sto hiljada, kao što bi ih bilo u prirodnom stanju, ima
ih osam miliona{152} , i oni omogućavaju da bogato živi pet stotina
absentees (odsutnih) u Londonu i Parizu.
Društvo neuporedivo napreduje u Škotskoj, gde je vlada dobra u
pogledu mnogih stvari (retkost zločina, načitanost, nepostojanje
biskupa, itd.). Nežne strasti su tamo mnogo razvijenije, te možemo
napustiti crne misli i doći do smešnih.
Nemoguće je a da se ne oseti crta sete kod škotskih žena. Ova
seta je naročito privlačna na igranci, gde ona obično odudara od žara i
od izvanredne revnosti kojima one izvode svoje nacionalne igre.
Edinburg ima jednu drugu prednost, koja se sastoji u tome što se
spasao gadne svemoći zlata. Ovaj grad predstavlja po tome, kao i po
jedinstvenoj i divljoj lepoti položaja, potpunu suprotnost Londonu.
Kao i Rim, lepi Edinburg pre izgleda kao ognjište intelektualnog života.
Neumorni vrtlog i nemirni interesi radnog života sa svojim
prednostima i prilikama nalaze se u Londonu. Čini mi se da Edinburg
plaća danak đavolu malom naklonošću ka pedanteriji. Sve žene će se
složiti da su vremena kada je Marija Stjuart stanovala u starom
Holirudu, i kada su ubili Ričioa u njenom zagrljaju, bila pogodnija za
ljubav od onog vremena u kome se naširoko raspravlja, čak, i u
njihovom prisustvu, o tome kome sistemu treba dati prednost,
neptunskom ili vulkanskom o d . . . Više volim diskusiju o novoj
uniformi koju je kralj dao svojoj gardi ili o perstvu koje se izmaklo ser
B. Blumfildu, što je zaokupljalo London dok sam ja u njemu boravio,
nego diskusiju o tome ko je najbolje ispitao prirodu stena, de Verner ili
d e . . . Da i ne govorimo o strašnoj škotskoj nedelji, prema kojoj
londonska nedelja izgleda kao veselje. Taj dan, određen za slavljenje
neba, najbolja je slika pakla koju sam ikad video na zemlji. Ne
hodajmo tako brzo, govorio je Škotlanđanin pri povratku iz crkve
jednom Francuzu, svom prijatelju, izgledaće kao da se šetamo{153}.
Čini mi se da u Irskoj od ove tri zemlje ima najmanje licemerstva
(Cant, vidi Nju-Mantli-Magazin od januara 1822, kako grmi protiv
Mocarta i Figarove ženidbe; napisano u zemlji gde se igra Citizen{154}.
Ali aristokrati su ti koji u svim zemljama kupuju književne listove i sude
o njima i o književnosti; a četiri je godine kako su engleski aristokrati
napravili savez sa biskupima). Tamo se nailazi, naprotiv, na
nepromišljenu i vrlo ljupku živost. U Škotskoj se nedelja strogo poštuje,
ali ponedeonikom se igra sa radošću i prepuštanjem koji su nepoznati u
Londonu. U seljačkoj klasi Škotske ima mnogo ljubavi. Svemoć mašte
pofrancuzila je ovu zemlju u XVI veku.
Strašna mana engleskog društva, koja u jednom danu stvori više
tuge nego dug i njegove posledice, pa čak više negoli rat na život i smrt
koji bogati vode protiv siromašnih, jeste ona rečenica koju sam čuo
jesenas u Krojdonu, kod lepog biskupovog kipa: „Nijedan čovek na
svetu neće da istupi, iz straha da se ne prevari u svojim očekivanjima.”
Neka se prosudi kakve zakone, pod imenom stida, nameću takvi
ljudi svojim ženama i ljubavnicama.
 47.

O ŠPANIJI

Andaluzija je jedno od najljupkijih boravišta koje je sladostrašće

sebi izabralo na zemlji. Raspolagao sam sa tri ili četiri anegdote, koje
dokazuju kako su moje misli o nekoliko različitih ludih postupaka, čiji
skup predstavlja ljubav, u Španiji istinite; savetuju mi da ih žrtvujem
francuskoj delikatnosti. Uzalud sam se bunio govoreći da ja pišem na
francuskom jeziku, ali da to svakako nije francuska književnost. Neka
me bog sačuva od ičega zajedničkog sa književnicima koji su danas na
ceni!
Napuštajući Andaluziju, Mavri su joj ostavili svoju arhitekturu i
gotovo svoje običaje. Pošto mi je nemoguće da o poslednjima govorim
jezikom gospođe de Sevinje, bar ću reći o mavarskoj arhitekturi da se
njena glavna crta sastoji u tome da svaka kuća ima mali vrt okružen
elegantnim i vitkim portikom na stubovima. Za vreme nepodnošljivih
letnjih vrućina, kad se, u toku čitavih nedelja, Reomirov termometar
nikad ne spušta i održava na trideset stepeni, tu, u porticima, vlada
divna tama. U sredini malog vrta uvek se nalazi vodoskok, čiji
jednolični i sladostrasni žubor jedino pomućuje ovu privlačnu
usamljenost. Mermerni bazen okružen je tucetom pomorandži i
oleanđera. Gusto platno u obliku šatora pokriva ceo mali vrt i,
zaštićujući ga od sunčanih zraka i svetlosti, propušta samo povetarce
koji se, oko podne, spuštaju s planina.
Tu žive i primaju privlačne Andaluskinje, tako živog i lakog hoda;
jednostavna haljina od crne svile sa resama iste boje, koja dopušta da
se nazre privlačni članak, bledi ten, oči, u kojima se ogledaju sve
najprolaznije nijanse najnežnijih i najvatrenijih strasti: takva su nebesna
bića koja mi je zabranjeno da prikažem.
Na španski narod gledam kao na živog predstavnika srednjeg
veka. On ne zna za mnoštvo malih istina (detinjasta sujeta njegovih
suseda); ali on duboko poznaje velike istine i ima dovoljno karaktera i
duha da prati njihove posledice do najudaljenijih ispoljavanja. Španski
karakter predstavlja lepu suprotnost francuskom karakteru; tvrd,
nagao, ne mnogo elegantan, pun divljeg ponosa, nikad zaokupljen
drugima: to je tačno kontrast između XV i XVIII veka.
Španija mi dobro koristi za jedno upoređenje: jedini narod koji je
umeo da se odupre Napoleonu izgleda mi potpuno čist od glupe časti i
svega onoga što je glupo u časti.
Umesto da pravi lepe vojničke parade, da menja uniforme svakih
šest meseci i da nosi velike mamuze, on ima generala no importa{155}.
 48.

O NEMACKOJ LJUBAVI

Ako Italijan, uvek rastrzan između mržnje i ljubavi, živi od strasti,

a Francuz od sujete, dobri i jednostavni potomci starih Germana žive
od mašte. Čim se odvoje od najneposrednijih i najneophodnijih
interesa za svoj opstanak, sa čuđenjem ih gledamo kako se bacaju u
ono što nazivaju svojom filozofijom: to je neka vrsta blagog i ljupkog
ludila, a pre svega bez gorčine. Sad ću da citiram, ali ne sasvim po
sećanju već po beleškama napravljenim na brzu ruku, jedno delo koje,
mada je napisano kao neka vrsta prigovora, dobro pokazuje, čak i
divljenjem pisca, vojnički duh u svoj svojoj preteranosti: to je
putovanje u Austriju od g. Kade-Gasikura, 1809. Šta bi rekao plemeniti
i velikodušni Deze kad bi video kako čisti herojizam iz 95. godine vodi
ovom gadnom egoizmu?
Dva prijatelja zajedno služe u bateriji u boju kod Talavere: jedan
kao kapetan-komandant, drugi kao poručnik. Doleti đule koje obori
kapetana. „Lepo, reče poručnik sav radostan, eto, Fransoa je mrtav: ja
ću postati kapetan. - Još ne sasvim!” - dovikne Fransoa podižući se. Bio
je samo ošamućen od đuleta. I poručnik i njegov kapetan bili su
najbolji momci na svetu, bez ikakve zlobe, samo pomalo glupi i
oduševljeni carem; ali lovačka strast i besni egoizam koji je ovaj čovek
znao da probudi ukrašavajući ga imenom slave, učinili su da zaborave
na čovečnost.
Evo kako, usred svirepog prizora koji pružaju takvim ljudi koji se
na šenbrunskim paradama otimaju za jedan pogled gospodara i titulu
barona, carev apotekar na strani 188. opisuje nemačku ljubav:

„Ništa nije krotkije, nežnije od Austrijanke. Ljubav je kod nje kult

i, kad se veže za Francuza, ona ga obožava u punom smislu reči.
 „Svuda ima lakomislenih i ćudljivih žena, ali, opšte uzev, Bečlike
su verne i nisu nimalo koketne; kad kažem da su verne, to se odnosi na
ljubavnika koga su izabrale, jer su muževi u Beču isti kao i svuda.”
7. juni 1809.

Najlepša osoba u Beču rado je prihvatila izraze poštovanja

jednog mog prijatelja, g. M . . . , kapetana pridodatog carevom
glavnom stanu. To je blag i duhovit mladić, ali svakako njegov glas i
lice nisu ništa naročito.
Već nekoliko dana njegova mlada prijateljica izaziva najživlju
senzaciju među našim sjajnim oficirima vrhovnog štaba, koji provode
život zavirujući u sve kutove Beča. Takmiče se u tome ko će biti smeliji;
upotrebljena su sva moguća ratna lukavstva; kuću lepe žene opsedali su
najlepši i najbogatiji. Paževi, sjajni pukovnici, generali garde, čak i
prinčevi, gubili su vreme pod prozorima lepotice i traćili novac dajući
ga njenoj posluzi. Svi su bili odbijeni. Ovi prinčevi nisu bili nikako
navikli da nailaze na svirepe žene u Parizu ili u Milanu. Koliko sam se
smejao njihovim neuspesima sa ovom privlačnom osobom: „Ali, bože
moj, govorila je ona, zar oni ne znaju da ja volim g. M ...?”
Evo čudnovate i svakako vrlo nepristojne stvari.
Strana 290: „Dok smo bili u Šenbrunu, primetio sam da dva
mlada čoveka, pridodata caru, nisu primala nikad nikoga u svoje
stanove u Beču. Mnogo smo se šalili s njima zbog ove obazrivosti.
Jedan od njih mi reče jednog dana: „Neću da imam tajni za vas: jedna
mlada žena iz grada dala mi se pod uslovom da nikad ne napusti moj
stan i da ja ne primam nikoga, ma ko to bio, bez njenog odobrenja.”
Bio sam radoznao, reče putnik, da upoznam ovu dobrovoljnu
zatočenicu, a pošto mi je moj lekarski poziv, kao na Orijentu, davao
častan izgovor, prihvatio sam ponudu mog prijatelja da ručam kod
njega. Našao sam vrlo zaljubljenu ženu, koja je s najvećom brigom
vodila domaćinstvo, ni najmanje nije želela da izađe, mada je godišnje
doba mamilo za šetnju, i koja je, uostalom, bila ubeđena da će je njen
ljubavnik odvesti u Francusku.
„Drugi mladi čovek koji se, isto tako, nije nikad mogao naći u
svom stanu u gradu, uskoro mi poveri sličnu stvar. I njegovu lepoticu
sam video; kao i prva, i ona je bila plava, jako lepa, vrlo dobro
građena.
„Prva, stara osamnaest godina, bila je kćerka nekog imućnog
tapetara, a druga, koja je imala oko dvadeset i četiri godine, bila je
žena nekog austrijskog oficira koji je ratovao u armiji nadvojvode
Johana. Kod ove poslednje ljubav je dostigla takvu meru da bi to nama
u zemlji sujete ličilo na heroizam. Ne samo što joj je prijatelj bio
neveran, već se našao u položaju da joj prizna najškakljivije stvari. Ona
ga je negovala sa savršenom odanošću i, privezujući se zbog težile
bolesti svog ljubavnika, koji je uskoro bio u opasnosti, ona ga je možda
još više zbog toga zavolela.
„Jasno je da, kao stranac i pobednik, pošto se čitavo visoko
bečko društvo, kad smo se približavali, povuklo u svoje mađarske
zemlje, nisam mogao posmatrati ljubav kod visokih klasa; ali sam je
dovoljno video da bih se uverio da to nije ljubav kao u Parizu.
„Nemci gledaju na ovo osećanje kao na vrlinu, kao na emanaciju
božanstva, kao na nešto mistično. Ono nije žestoko, neobuzdano,
ljubomorno, tiransko kao u srcu kakve Italijanke: ono je duboko i liči
na iluminizam; odavde do Engleske ima hiljadu milja.
„Pre nekoliko godina neki lajpciški krojač, u nastupu ljubomore,
sačekao je svoga suparnika u parku i probo ga nožem. Osudili su ga na
smrt. Gradski moralisti, verni nemačkoj dobroti i lakoći uzbuđivanja
(koje su slabost karaktera), raspravljali su o presudi, našli su da je stroga
i, upoređujući krojača i Orosmana, sažališe se nad njegovom sudbinom.
Ipak, presuda se nije mogla izmeniti. Alt na dan izvršenja kazne sve
mlade lajpciške devojke, obučene u belo, skupile su se i pratile krojača
do gubilišta, bacajući cveće na njegovom putu.
„Niko nije našao da je ova ceremonija čudnovata; ipak, u zemlji
koja sebe smatra za razumnu, moglo bi se reći da je ona slavila neku
vrstu ubistva. Ali to je bila ceremonija, a sve što je ceremonija, sigurno
je da nikad neće biti smešno u Nemačkoj. Vidite ceremonije dvorova
malih kneževa koje bi kod nas izazivale smeh do suza, a izgledaju jako
veličanstveno u Majningenu ili u Ketenu. U šestorici čuvara lova. koji
defiluju ispred svog malog princa ukrašenog ordenjem, oni vide
Hermanove vojnike kako marširaju u susret Varovim legionima.
„Razlika između Nemaca i svih ostalih naroda: njih razmišljanje
raspaljuje umesto da ih umiruje. Druga nijansa - umiru od želje da
imaju karakter.
„Boravak dvorova, obično tako pogodan za razvitak ljubavi, u
Nemačkoj ovu otupljuje. Vi nemate predstavu o moru neshvatljivih
sitnica i malenkosti koje sačinjavaju ono što se naziva dvorom u
Nemačkoj{156}, čak i dvorom najboljih kneževa (Minhen 1820).
„Kad smo sa glavnim štabom dolazili u neki nemački grad, posle
prvih petnaest dana dame tog kraja izvršile su svoj iz- bor. Ali taj izbor
bio je postojan; a čuo sam kako govore da su Francuzi bili podvodni
greben za mnoge dotle besprekorne vrline.”
Mladi Nemci koje sam sretao u Getingenu, Drezdenu, Ke-
nigsbergu, itd. vaspitani su pobožnim filozofskim sistemima koji su u
stvari mračna i loše napisana poezija, ali su s tačke morala najsvetiji i
najuzvišeniji. Izgleda mi kao da oni iz svog srednjeg veka nisu nasledili
republikanizam, nepoverenje i udarac bodežom kao Italijani, već
naklonost ka oduševljenju i iskrenosti. Zbog toga, svakih deset godina,
oni imaju novog velikog čoveka koji treba da nadmaši sve ostale (Kant,
Steding, Fihte, itd. itd.){157}.
Nekada je Luter uputio moćni poziv moralnom osećanju, a
Nemci su se tukli trideset godina neprekidno da bi poslušali svoju
savest. Ma koliko da je apsurdno, verovanje je lepa reč i dostojna
poštovanja; ja kažem dostojna poštovanja, čak i za umetnika. Vidi
duševne borbe S . . . između treće božje zapovesti: Ne ubij, i onoga što
je verovao da predstavlja interes otadžbine.
Na mistično oduševljenje za žene i ljubav nailazimo sve do
Tacita, sem ako ovaj pisac nije napisao jedinu satiru o Rimu{158}.
Ne može se preći pet stotina milja u Nemačkoj a da se kod ovog
razjedinjenog i rascepkanog naroda ne raspozna crta preblagog i
nežnog oduševljenja, pre nego vatrenog i neobuzdanog.
Ako se ova naklonost ne vidi sasvim jasno, mogu se ponovo
pročitati tri ili četiri romana Ogista Lafontena, koga lepa Lujza, kraljica
Pruske, naimenova za kanonika Magdeburga, kao nagradu što je tako
dobro opisao tihi život{159}.
Novi dokaz ove uobičajene nemačke naklonosti vidim u
austrijskom kodeksu koji za kažnjavanje gotovo svih zločina zahteva
priznanje krivca. Ovaj kodeks izrađen za narod gde su zločini retki i
gde su oni pre nastup ludila nekog slabog bića nego posledica hrabrog
promišljenog interesa, koji je u neprekidnom sukobu sa društvom,
upravo je suprotnost kodeksu kakav treba Italiji, gde pokušavaju da ga
uvedu; ali to je greška poštenih ljudi.
Viđao sam nemačke sudije u Italiji kako padaju u očajanje zbog
presuda na smrt, na tešku robiju koja je ravna smrti, a koje su bili
prinuđeni da izriču bez priznanja krivaca.
 49.

JEDAN DAN U FIRENCI

Firenca, 12. fehruar 1819.

Večeras sam našao u loži čoveka koji je trebao nešto da izmoli od
nekog pedesetogodišnjeg činovnika. Njegovo prvo pitanje je bilo: ,,Ko
je njegova ljubavnica? Chiavvicina adesso?” Ovde sve ove stvari imaju
krajnji publicitet, one imaju svoje zakone, postoji usvojeni način
ponašanja, koji je zasnovan na pravdi, gotovo bez ičega
konvencionalnog, inače čovek je porco{160}.
„Šta ima novo?” - pitao je juče jedan od mojih prijatelja dolazeći iz
Voltere. Posle jedne reči oštre žalbena Napoleona i Engleze, dodaje se
sa najzainteresovanijim tonom: „Viteleskijeva je promenila ljubavnika:
onaj jadni Gerardeska oča- java. - Koga je uzela? - Montegalija, onog
lepog oficira s brkovima, koji je imao princezu Kolona; pogledajte ga
tamo u parteru, prikovanog ispod njene lože; tu je čitave večeri, jer
muž neće da ga vidi u kući, a kod vrata ćete primetiti jadnog
Gerardeska kako se tužno šeta i izdaleka broji poglede koje njegova
nevernica upućuje njegovom nasledniku. Jako se izmenio i pao u
krajnje očajanje; uzaludno njegovi prijatelji hoće da ga pošalju u Pariz
ili London. Oseća da umire, kaže on, samo pri pomisli da ostavi
Firencu.”
Svake godine ima dvađesetak sličnih očajanja u visokom društvu,
a video sam da traju po tri-četiri godine. Ovi jadnici nemaju nikakvog
stida i poveravaju se svakome. Uostalom, ovde ima malo društva, a još
kada se voli, gotovo se ono više i ne posećuje. Ne treba misliti da su
velike strasti i lepe duše tako rasprostranjene, čak i u Italiji; jedino
najvatrenija srca, koja su manje istrošena hiljadama malih briga sujete,
nalaze tamo izvrsna uživanja, čak i u nižim vrstama ljubavi. Video sam
kako ljubav-hir, na primer, izaziva oduševljenje i trenutke zanosa kakve
nikad nije izazvala ni najveća strast pod pariskim meridijanom{161}.
Večeras sam primetio da u italijanskom jeziku postoje nazivi za
hiljade posebnih okolnosti u ljubavi, za koje bi, na francuskom jeziku,
bilo potrebno beskrajno opisivanje: na primer, nagli okret, kad se iz
partera gleda kroz lornjon u ložu žene koja se želi i kad se muž ili sluga
približavaju ogradi lože.
Evo glavni karakternih crta ovog naroda:
1. Pažnja naviknuta da bude u službi dubokih strasti ne može se
brzo pokrenuti - to je najupadljivija razlika između Francuza i Italijana.
Treba videti Italijana kako se ukrcava u poštanska kola, ili kad nešto
plaća, to je za njega la furia francese; zbog toga i najobičniji Francuz,
ako samo nije duhoviti uobraženko poput Demazira, izgleda
Italijanima kao više biće (ljubavnik princeze D ... u Rimu).
2. Svako vodi ljubav, ali ne krišom kao u Francuskoj; muž je
najbolji prijatelj ljubavnika.
3. Niko ne čita.
4. Ovde nema društva. Da bi ispunio svoj život, čovek ne računa
na sreću koju bi mu svakog dana pružala dva časa razgovora i igra
sujete u određenoj kući. Reč causerie ne može se prevesti na italijanski.
Govori se kad ima nešto da se kaže što služi strasti, ali retko se govori
da bi se dobro govorilo, i o svemu i svačemu.
5. Smešno ne postoji u Italiji.
U Francuskoj mi obojica pokušavamo da podražavamo isti uzor,
a ja sam pozvan da cenim kako ga vi podražavate{162}. Ne znam da li u
Italiji, onome koji postupa na tako čudnovat način, to pričinjava
zadovoljstvo, a možda ga ne bi pričinjavalo ni meni samome.
Ono što je izveštačeno u govoru ili u ponašanju u Rimu, smatra
se za bonton ili je nerazumljivo u Firenci, koja je udaljena od njega
pedeset milja. Framcuski se govori u Lionu kao u Nantu. Venecijanski,
napolitanski, đenoveški, pijamonteški su gotovo potpuno različiti jezici
i njima ljudi jedino govore, dok su se dogovorili da štampaju samo na
zajedničkom jeziku, na onome koji se govori u Rimu. Ništa nije toliko
besmisleno kao komedija koja se dešava u Milanu, a čija lica govore
rimski. Italijanski jezik, jezik koji je mnogo više stvoren za pevanje nego
za govor, može da izdrži suparništvo francuske jasnoće koja ga osvaja,
jedino zahvaljujući muzikalnosti.
 U Italiji strah od paše i njegovih špijuna čini da se ceni ono što je
probitačno; uopšte ne postoji glupa čast{163}. Ona je zamenjena jednom
vrstom male društvene mržnje koja se zove petegolismo{164}.
Najzad, učiniti nekoga smešnim - znači stvoriti sebi smrtnog
neprijatelja; to je vrlo opasna stvar u zemlji u kojoj se sila i delovanje
vlade ograničavaju na ubiranje poreza i na kažnjavanje svega onoga
što se ističe.
6. Patriotizam predsoblja.
Onaj ponos koji nas goni da tražimo poštovanje naših sugrađana
i da stvorimo jedinstvo s njima, očišćen od svih plemenitih težnji, rodio
je oko 1550, zbog ljubomornog despotizma malih italijanskih kneževa,
nešto varvarsko, neku vrstu Kanibala, čudovište puno besa i gluposti,
patriotizam predsoblja, kao što je govorio g. Tirgo povodom opsade
Kalea (Vojnik seljak iz tog vremena). Video sam kako ovo čudovište
zaglupljuje ljude pune duha. Na primer, stranca neće trpeti čak ni lepe
žene, ako mu padne na pamet da pronalazi nedostatke kod slikara ili
pesnika grada; kaže mu se jasno i vrlo ozbiljno da čovek ne treba da
dolazi kod ljudi da bi im se rugao i navode se u vezi s tim reči Luja XIV
o Versaju.
U Firenci kažu: il nostro{165} Benvenuti, kao što u Breši kažu il
nostro Ariči; reč nostro oni izgovaraju sa nekom uzdržanom, a ipak
komičnom emfazom, gotovo kao Miroir kad govori sa usrdnošću o
nacionalnoj muzici, i o g. Monsinjiju, evropskom muzičaru.
Da se čovek ne bi smejao u lice ovim valjanim rodoljubima, treba
se setiti da, zbog niza neslaganja u srednjem veku, koja je podsticala
svirepa papska politika{166}, svaki grad smrtno mrzi susedni grad, a ime
njegovih stanovnika uvek je u prvom gradu sinonim nekakvog
prostačkog nedostatka. Pape su umele da od ove lepe zemlje stvore
otadžbinu mržnje.
Ovaj patriotizam predsoblja je jedna velika moralna rana Italije,
ubitačna bolest, koja će imati kobne posledice još dugo pošto Italija
zbaci jaram svojih malih smešnih p….{167} Jedan od oblika ovog
patriotizma je neumoljiva mržnja na sve što je strano. Tako oni nalaze
da su Nemci glupi i padaju u jarost kad im se kaže: ,,Je li Italija u XVIII
veku dala nekoga koji bi bio jednak Katarini II ili Fridrihu Velikom?
Gde imate vi engleski park koji bi se mogao uporediti sa najma- njim
nemačkim parkom, vi koji zbog vaše klime imate stvarnu potrebu za
hladovinom?”
7. Suprotno Englezima i Francuzima, Italijani nemaju ni- kakvih
političkih predrasuda; tamo se znaju napamet Lafontenovi stihovi:

Naš neprijatelj to je naš M.

Za njih je aristokratija, koja se oslanja na sveštenike i verska

društva, stara varalica koja im je smešna. Naprotiv, Italijanu su
potrebna tri meseca boravka u Francuskoj da bi shvatio kako trgovac
tkaninama može biti ultra.
8. Kao poslednju nacionalnu crtu navešću netrpeljivost u diskusiji
i ljutnju, čim ne nađu odmah argument protiv argumenta svog
protivnika. Tada se opaža kako blede. To je jedan od oblika krajnje
osetljivosti, ali ne jedan od njenih simpatičnih oblika; sledstveno tome,
to je jedan od onih koji ja najradije prihvatam za dokaz njenog
postojanja.
Želeo sam da vidim večitu ljubav, i posle mnogih teškoća
postigao sam večeras da budem predstavljen vitezu K . . . i njegovoj
ljubavnici, pored koje on živi već pedeset i četiri godine. Izašao sam
raznežen iz lože ovih prijatnih staraca; eto veštine da se bude srećan,
veštine nepoznate tolikim mladim ljudima.
Pre dva meseca video sam gospodina R -, koji me je dobro
primio jer sam mu doneo Minerve. Bio je u svom letnjikovcu sa
gospođom D . . . , s kojom živi, kako se priča, ima trideset i četiri
godine. Ona je još uvek lepa, ali u ovom domu ima jedna nota sete
koja se pripisuje gubitku sina koga je nekad otrovao muž.
Ovde ljudi ne vode ljubav kao u Parizu, gde ljubavnicu viđaju po
četvrt sata svake sedmice, a u toku ostalog vremena uhvate po koji
pogled ili stisak ruke: ovde ljubavnik, srećni ljubavnik, provodi sa
voljenom ženom četiri do pet časova svakog dana. On joj priča o
svojim sporovima, o svome engleskom parku, o svojim odlascima u
lov, o svom napredovanju, itd. itd. To je najpotpunija i najnežnija
prisnost; govori joj ti u muževljevom prisustvu i svuda.
Neki mladi čovek iz ove zemlje, koji je sebe smatrao vrlo
ambicioznim, određen na jedan veliki položaj u Beču (ništa manje nego
za ambasadora), nije se mogao naviknuti na odsutnost. Zahvalio se na
položaju krajem šestog meseca, i ponovo se vratio da bude srećan u
loži svoje prijateljice.
Ovo neprekidno opštenje smetalo bi u Francuskoj, gde je nužno
da čovek u društvu na izvestan način bude neprirodan i gde vam vaša
ljubavnica sasvim otvoreno kaže: „Gospodine taj i taj, vi ste večeras
nezanimljivi, vi ništa ne govorite.” U Italiji je dovoljno reći voljenoj
ženi sve što čoveku padne na pamet, treba upravo misliti glasno.
Postoji neki nervni efekat intimnosti i iskrenosti koji izaziva iskrenost, a
koji čovek može da stekne samo preko te intimnosti. Ali u tome je
velika nezgoda; smatra se da takva vrsta ljubavi parališe sve druge želje
i čini bljutavim sve ostalo u životu. Ta ljubav najbolje zamenjuje strast.
Naši pariski ljudi, koji jedva shvataju da se može biti Persijanac,
ne znajući šta da kažu, uzviknuće da su ovi običaji nepristojni. Pre
svega, ja sam samo istoričar, a zatim uzimam na sebe da im jednog
dana dokažem, teškim razlozima, da, što se tiče običaja i suštine stvari,
Pariz ne zaostaje za Bolo- njom. Ovi jadni ljudi nesvesno ponavljaju
svoj jevtini katehizis.
12. jul 1821. - U Bolonji nema ničeg mrskog u društvu. U Parizu,
uloga prevarenog muža je odvratna; ovde (u Bolonji) to nije ništa,
nema prevarenih muževa. Običaji su, dakle, isti, samo nema mržnje;
ženin uslužni kavaljer je uvek muževljev prijatelj, a to prijateljstvo,
učvršćeno uzajamnim uslugama, vrlo često nadživljava druge interese.
Većina ovih ljubavi traje po pet-šest godina, a neke večito. Najzad
dolazi do rastanka kad se ne nalazi više slasti u tome da se sve kaže, i,
posle mesec dana od raskida, niko se više ne ljuti.
Januar 1822. - Strašna moda uslužnih kavaljera, koju je doneo u
Italiju Filip II sa španskim ponosom i običajima, pot- puno je izumrla u
velikim gradovima. Poznati su mi izuzetak samo Kalabrezi, kod kojih
stariji brat uvek ide u sveštenike, ženi mlađeg i postaje uslužni kavaljer
svoje snahe, a istovremeno i njen ljubavnik.
Napoleon je ukinuo razuzdanost u severnoj Italiji, a takođe i u
ovoj zemlji (Napulj).
Zbog običaja današnje generacije lepih žena, njihove majke se
stide; oni su pogodniji za ljubav-strast. Fizička ljubav je mnogo
izgubila{168}.
 50.

LJUBAV U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Slobodna vlada je ona vlada koja nikakvo zlo ne nanosi svojim

građanima, već koja im, naprotiv, pruža bezbednost i spokojstvo. Ali
to je još daleko od sreće; treba čovek sam da je stvori, jer bila bi vrlo
prosta ona duša koja bi se smatrala savršeno srećnom zato što uživa
bezbednost i spokojstvo. Mi brkamo ove stvari u Evropi, naročito u
Italiji; naviknuti na vlade koje nam nanose zlo, čini nam se da biti
slobodan predstavlja najvišu sreću; u tome smo slični bolesnicima
izmučenim teškim bolestima. Primer Amerike jasno pokazuje suprotno.
Tamo vlada vrlo dobro vrši svoju dužnost i nikome ne čini zla. Ali kao
da je sudbina htela da poremeti i opovrgne čitavu našu filozofiju ili,
bolje reći, da je optuži da ne poznaje sve elemente čoveka, pošto smo
zbog nesrećnog stanja Evrope udaljeni već toliko vekova od svakog
istinskog iskustva, mi vidimo da, iako ih ne pogađa zlo koje dolazi od
vlada, Amerikanci izgledaju kao da nedostaju sami sebi. Reklo bi se da
izvor osećajnosti presušuje kod tamošnjih ljudi. Oni su pravedni, oni su
razumni, a nisu nimalo srećni.
L. B.. J, to jest smešne posledice i pravila ponašanja koja čudni
duhovi izvlače iz ove zbirke poema i pesama, da li su dovoljni da
prouzrokuju svu ovu nesreću? Posledica mi izgleda vrlo velika prema
uzroku.
G. de Volnej pričao je da je, dok je sedeo za stolom u selu kod
nekog dobrog Amerikanca, čoveka imućnog i okruženog već odraslom
decom, ušao jedan mladić u sobu: „Dobar dan, Vilijame, rekao je otac,
sedite.” Putnik je upitao ko je taj mladić: ,,To je moj drugi sin. - A
odakle dolazi? - Iz Kantona.” {169}
Dolazak sina s kraja sveta nije izazvao veće uzbuđenje.
Izgleda da je sva pažnja usredsređena na razumno uređenje
života i na predupređivanje svih nezgoda: pošto se najzad stigne do
trenutka kad se ubira plod tolikog truda i toliko dugo upražnjavanog
smisla za red, ne preostaje više života za uživanje.
Reklo bi se da Penova deca nisu nikad čitala ovaj stih koji liči na
njihovu istoriju:
Et propter vdtam, vivendi perdere caus&s.{170}
Mladići i devojke, kad dođe zima koja je, kao i u Rusiji, radosno
godišnje doba zemlje, voze se zajedno danju i noću na saonicama, jure
vrlo veselo petnaest do dvadeset milja, a da ih niko ne nadgleda; i
nikada zbog toga nema nezgoda.
Postoji fizička radost kod omladine koja uskoro prolazi sa
vrelinom krvi i koja se završava u dvadeset i petoj godini: ja ne vidim
strasti koje donose uživanja. U Sjedinjenim Državama ima toliko
razumnih navika, da je kristalizacija tamo postala nemoguća.
Divim se ovoj sreći i ne zavidim na njoj; ona je kao sreća bića
različite i niže vrste. Mnogo više očekujem od Floride i Južne Amerike
{171}
.
Moju pretpostavku o Severnoj Americi potvrđuje potpuni
nedostatak umetnika i književnika. Iz Sjedinjenih Država još uvek nam
ne stiže nijedna tragedija, slika ili kakva biografija Vašingtona.
 51.

O LUBAVI U PROVANSI DO 1328, KADA SU

TULUZU ZAUZELI VARVARI SA SEVERA

Od 1100. do 1328. godine ljubav u Provansi imala je čudan oblik.

Za odnose dva pola u ljubavi postojali su utvrđeni zakoni, tako strogi i
tako tačno ispunjavani, kao što to danas mogu biti zakoni za pitanje
časti. Zakoni ljubavi, pre svega, uopšte nisu uzimali u obzir osveštana
muževljeva prava. Nisu pretpostavljali nikakvo licemerstvo. Ovi
zakoni, odnoseći se prema ljudskoj prirodi onakva kakva je, morali su
da donesu mnogo sreće.
Postojao je zvanični način da čovek izjavi da je zaljubljen u neku
ženu, i da ga ova prihvata za ljubavnika. Posle toliko meseci udvaranja
na određen način, dolazilo se do ljubljenja ruke. Društvu, još mladom,
dopadale su se formalnosti i ceremonije koje su tada bile dokaz
civilizacije, a koje bi danas bile smrtno dosadne. Isto obeležje se nalazi
u provansalskom jeziku, u teškoći i isprepletanosti njegovih rima, u
njegovim rečima muškog i ženskog roda za označavanje istog
predmeta, najzad u beskrajnom broju provansalskih pesnika. Sve što je
forma u društvu, i što je danas tako neukusno, imalo je tada svu
svežinu i ukus novine.
Pošto je poljubio ruku ženi, čovek je postepeno napredovao
pomoću zasluga i bez protekcija. Treba primetiti da se zvanično
napredovanje ljubavnika, iako muževi nikad nisu predstavljali smetnju,
zaustavljalo na onome što nazivamo slasti- ma najnežnijeg prijateljstva
između dva lica suprotnog pola{172}. Ali posle više meseci ili više godina
iskušenja, pošto se žena bila savršeno uverila u karakter i diskreciju
čoveka, i pošto je čovek imao s njom sve izglede i olakšice koje pruža
najnežnije prijateljstvo, to prijateljstvo moralo je vrlo jako da uz- buni
vrlinu.
 Ja sam govorio o protekciji zato što je neka žena mogla da ima
više ljubavnika, ali samo jednog koji je bio na najvišem stupnju. Izgleda
da drugi nisu mogli napredovati dalje od stepena prijateljstva koje se
sastojalo u tome da joj ljube ruku i da je vide svaki dan. Sve što nam je
ostalo od ove neobične civilizacije napisano je u stihovima, i to u
najbaroknijim i najteže rimovanim stihovima; ne treba se čuditi ako je
ono što saznajemo iz balada trubadura neodređeno i ne mnogo tačno.
Našao se čak i jedan bračni ugovor u stihovima. Posle osvajanja 1328,
pape su, zbog jeresi, više puta propisivale da se spali sve što je napisano
narodnim jezikom. Italijansko lukavstvo proglasilo je latinski jedinim
jezikom dostojnim umnih ljudi. To bi bila vrlo korisna mera kad bi se
mogla obnoviti u 1822.
Na prvi pogled izgleda da se toliko javnosti i zvaničnosti u
ljubavi ne može složiti sa istinskom strašću. Kad bi dama rekla svome
kavaljeru: ,,Za moju ljubav idite i posetite grob našeg gospođa Isusa
Hrista u Jerusalimu; tamo ćete provesti tri godine a zatim ćete se
vratiti” - ljubavnik je odmah odlazio: trenutak oklevanja izvrgao bi ga
istoj sramoti kao danas slabost u pitanju časti. Jezik ovih ljudi ima
krajnju finoću za izražavanje najneosetnijih nijansa osećanja. Drugi znak
da su ovi običaji jako napredovali na putu istinske civilizacije sastoji se
u tome što mi vidimo da je, tek što se izišlo iz užasa srednjeg veka i
feudalizma, gde je sila predstavljala sve, slabiji pol bio manje tiranisan
nego što je to legalno danas; mi vidimo jadna i slaba stvorenja, koja
imaju najviše da izgube u ljubavi i čija zadovoljstva najbrže iščezavaju,
kako gospodare sudbinom ljudi koji im se približe. Trogodišnje
izgnanstvo u Palestinu, prelazak iz civilizacije pune radosti u fanatizam i
dosadu krstaškog logora, morali su biti za svakog drugog, sem za
zanesenog hrišćana, vrlo mučan kuluk. U Parizu, šta može žena svom
ljubavniku koji ju je podlo napustio?
Postoji samo jedan odgovor za ovo: nijedna žena u Parizu, koja
poštuje sebe, nema ljubavnika. Vidi se da je obazrivost u pravu da što
više savetuje današnjim ženama da se ne predaju ljubavi-strasti. Ali zar
im jedna druga obazrivost, od koje sam ja daleko da je odobrim, ne
savetuje da se svete fizičkom ljubavlju? Doprineli smo našem
licemerstvu i našem asketizmu{173}, ali nismo odali počast vrlini, jer se
prirodi nikad ne- kažnjeno ne protivreči, već ima manje sreće na zemlji
i beskrajno manje plemenitih nadahnuća.
Ljubavnik koji je, posle deset godina prisnosti, napustio svoju
jadnu ljubavnicu jer je primetio da ona ima trideset i dve godine, gubio
je čast u ljupkoj Provansi; jedini izlaz je bio da se zakopa u manastirsku
samoću. Čovek koji nije bio plemenit već prosto obazriv, imao je dakle
interesa da ne izigrava tada veću strast nego što je stvarno bila.
Sve ovo mi nagađamo, jer nam je ostalo vrlo malo spomenika
koji bi nam pružili tačna saznanja ...
O običajima uopšte treba suditi po nekim posebnim činjenicama.
Vi znate anegdotu o onom pesniku koji je uvredio svoju damu: posle
dve godine njegovog očajanja, ona se udostojila najzad da mu
odgovori na mnogobrojne poruke i poručila mu je da će mu, možda,
oprostiti ako bude dao da mu se iščupa nokat i ako joj taj nokat
donesu pedeset vernih i zaljubljenih vitezova. Pesnik je pohitao da se
podvrgne bolnoj operaciji. Pedeset vitezova, dobro primljenih kod
svojih dama, odnesoše ovaj nokat sa svom mogućom pompom
uvređenoj lepotici. Ta ceremonija je bila isto tako veličanstvena kao
doček kakvog pravog princa u nekim od gradova kraljevine. Obučen u
pokajničko odelo, ljubavnik je izdaleka išao za svojim noktom. Dama,
pošto je videla da je obavljena čitava ceremonija koja je bila vrlo
dugačka, udostojila se da mu oprosti; bile su mu vraćene sve milošte
njegove ranije sreće. Priča kaže da su zajedno proveli duge i srećne
godine. Sigurno je da dve godine nesreće dokazuju pravu strast i one bi
je rodile da ona već ranije nije bila tako jaka.
Dvadeset anegdota koje bih mogao da navedem pokazuju svuda
ljupku i duhovitu galantnost između dva pola, zasnovanu na načelima
pravde; kažem galantnost, jer je ljubav-strast u svim vremenima više
zanimljiv nego čest izuzetak, i ne mogu joj se nametnuti zakoni. U
Provansi, ono što je moglo biti proračunato ili je bilo potčinjeno
razumu, zasnivalo se na pravdi i jednakosti prava između dva pola -
eto čemu se ja naročito divim kao sredstvu za otklanjanje nesreća što je
više moguće. Suprotno tome, apsolutna monarhija pod Lujem XV bila
je dospela dotle da u ove iste odnose{174} uvede modu zločina i
gnusnosti.
Mada ovaj ljupki provansalski jezik, tako pun finoće i tako
namučen rimom{175}, verovatno nije bio jezik naroda, običaji visoke
klase prešli su na niže klase, koje tada u Provansi nisu bile nimalo
proste, jer su vrlo dobro živele. One su doživljavale prve radosti vrlo
napredne i vrlo bogate trgovine. Stanovnici obala Sredozemnog mora
primetili su (u IX veku) da je trgovina, uz rizikovanje nekoliko barki na
ovom moru, ma- nje mučna i gotovo isto tako zabavna kao pljačkanje
putnika na susednom velikom drumu, u pratnji nekog malog feudalnog
gospodara. Malo posle toga, Provansalci iz X veka videli su da kod
Arabljana postoje zadovoljstva slađa od pljačke, nasilja i bitke.
Sredozemlje treba smatrati kao žarište evropske civilizacije.
Srećne obale ovog lepog mora, kojima je klima toliko naklonjena, bile
su srećne još i zbog prosperiteta stanovništva i zbog
odsustva svake vere ili žalosnog zakonodavstva. Izvanredno
veseli duh tadašnjih Provansalaca prošao je kroz hrišćansku veru a da se
nije izmenio.
Vidimo živu sliku slične posledice istog uzroka u italijanskim
gradovima, čija je istorija dospela do nas na određeniji način, i koji su,
uostalom, bili dovoljno srećni da nam ostave Dantea, Petrarku i
slikarstvo.
Provansalci nam nisu ostavili neki veliki spev, kao što je
Božanstvena komedija, u kome se odražavaju sve pojedinosti običaja
epohe. Bili su, kako mi se čini, manje strasni a i mnogo veseliji od
Italijana. Od svojih suseda, španskih Mavara, primili su onaj prijatni
način gledanja na život. U zamcima severne Provanse vladala je ljubav
zajedno sa veseljem, svečanostima i uživanjima.
Jeste li videli u Operi finale neke lepe Rosinijeve komične opere?
Scena je sva ispunjena veseljem, lepotom i idealnom velelepnošću.
Daleko smo hiljadu milja od gadnih crta ljudske prirode. Opera se
završava, zavesa pada, gledaoci odlaze, luster se diže, lampe se gase.
Miris rđavo ugašene lampe ispunjava salu, zavesa se ponovo diže do
polovine, vide se prljavi i loše obučeni tipovi kako se muvaju po bini;
oni se odvratno vrzmaju umesto mladih žena koje su samo pre
nekoliko trenutaka ispunjavale scenu ljupkošću.
Takve su za provansalsko kraljevstvo bile posledice zauzimanja
Tuluze od strane krstaša. Umesto ljubavi, ljupkosti i veselja dobijeni su
varvari sa Severa i sveti Dominik. Neću da prljam ove stranice pričom o
užasima inkvizicije u njenom prvom naletu, od koje se diže kosa na
glavi. Sto se tiče varvara, to su bili naši preci; ubijali su i pljačkali
svakoga; uništavali su, iz zadovoljstva za uništavanjem, ono što nisu
mogli odneti; obuzimao ih je divlji bes protiv svega onoga što je imalo
neki trag civilizacije, naročito nisu mogli da razumeju ni reči ovog
lepog južnjačkog jezika, i njihov bes zbog toga se udvajao. Jako
sujeverni i vođeni strašnim svetim Dominikom verovali su da će dobiti
carstvo nebesko ubijajući Provansalce. Za ove, svemu je bio došao kraj:
nije bilo više ni ljubavi, ni radosti, ni poezije; za manje od dvadeset
godina posle zauzeća (1335), oni su postali gotovo isto takvi varvari i
isto tako prosti kao Francuzi, kao naši preci{176}.
Odakle je u taj kraj sveta dospeo onaj privlačni oblik civilizacije
koji je, u toku dva stoleća, doneo sreću visokim klasa- ma društva?
Verovatno od španskih Mavara.
 52.

PROVANSA U XII VEKU

Prevešću jednu anegdotu iz provansalskih rukopisa; događaj koji

ćete pročitati odigrao se 1180, a priča je napisana oko 1250. godine{177};
anegdota je svakako vrlo poznata: kroz stil provejavaju sve nijanse
običaja. Molim, dozvolite mi da prevedem doslovce, ne zahtevajući
nikakvu eleganciju sadašnjeg jezika.
„Gospodin Rejmon de Rusijon bio je hrabar baron, onakav
kakvog ga vi znate, a žena mu je bila madona Margerita, najlepša žena
za koju se znalo u to vreme, i najobdarenija svim lepim osobinama,
najvećom vrednošću i najvećom uglađenošću. Dogodi se tako da
Gijom de Kabsten, koji je bio sin siromašnog viteza iz zamka Kabsten,
dođe na dvor gospođina Rejmona de Rusijona, predstavi mu se i upita
ga da li mu je po volji da mu bude paž na dvoru. Gospodin Rejmon,
koji nađe da je ovaj lep i prijatan, reče mu da je dobrodošao i da
ostane na njegovom dvoru. Tako Gijoim ostade kod njega d tako se
ljubazno ponašao da ga je zavolelo i malo i veliko; i on se toliko isticao
da gospodin Rejmon zažele da bude paž madone Margerite, njegove
žene; i tako bi učinjeno. Tada se Gijom postarao da se još više istakne i
na rečima i na delu. Ali tako, kao što to obično biva u ljubavi, dogodi
se da se ljubavi prohtede da obuzme madonu Margeritu i da raspali
njene misli. Toliko su joj se dopadali Gijomovo ponašanje, i njegovo
pričanje, i njegov izgled, da se jednog dana nije mogla uzdržati da mu
ne kaže: „Dakle, kaži mi, Gijome, ako bi ti izgledalo da ti neka žena
pokazuje ljubav, bi li se usudio da je voliš?” Gijom, koji je to bio
primetio, odgovori joj sasvim iskreno: ,,Da, usudio bih se, gospođo,
samo ako bi ono što izgleda bilo istina.” - „Svetoga mi Jovana! - reče
dama - dobro si odgovorio, kao valjan čovek; ali sada hoću da te
ispitam da li znaš i raspoznaješ, u pogledu onoga što izgleda, šta je
istina a šta nije.”
„Kad je Gijom čuo ove reči, odgovori: „Gospođo, neka bude
onako kako se vama dopada.”
„Postade zamišljen, a Ljubav mu odmah objavi rat; misli koje mu
je Ljubav slala prodreše u dubinu njegovog srca, i otada on postade
sluga ljubavi i poče da pravi male, privlačne, ljupke i vesele pesmice, i
pesme za igru, i melodije za ljupke pesme, zbog čega je bio vrlo rado
priman; a najviše od one za koju je pevao. Dakle, Ljubav, koja
nagrađuje svoje sluge kad joj se to svidi, htela je da nagradi Gijoma za
njegovu ljubav; i evo je kako počinje da obuzima damu toliko jako
mislima i razmišljanjima o ljubavi, da ni danju ni noću nije mogla da se
odmara, sanjajući o srčanosti i hrabrosti kojima je Gijom bio tako
bogato obdaren.
„Jednog dana dogodi se da se dama obrati Gijomu i reče mu:
„Dakle, Gijome, kaži mi, jesi li do sada primetio da li je ono što kod
mene izgleda istinito ili lažno?” - Gijom odgovori: „Madona, tako mi
bog pomogao, od trenutka kada sam postao vaš sluga, u moje srce je
mogla da prodre samo misao da ste vi najbolja žena koja se ikad
rodila, i najistinitija, i na rečima i po onome što izgleda. To verujem i
verovaću celog života.” A dama odgovori:
„Gijome, ja vam kažem, ako mi bog pomogne, da vas neću
prevariti, i da vaše misli neće biti uzaludne i izgubljene.” I ona pruži
ruke i poljubi ga nežno u sobi u kojoj su se oboje nalazili, i oni počeše
svoju ljubav{178}; i ne potraja dugo, a ogovarači, kojima bog neka plati,
stadoše da pričaju i raspredaju o njihovoj ljubavi, povodom pesama
koje je sastavljao Gijom, govoreći da se on zaljubio u gospođu
Margeritu, i toliko su pričali nepromišljeno da to dođe do ušiju
gospodina liejmona. Tada njemu bi vrlo teško i postade vrlo tužan, pre
svega zato što je morao da izgubi svog štitonošu kojega je toliko voleo,
a uz to zbog sramote svoje žene.
„Jednog dana dogodi se da je Gijom otišao u lov na kraguje
samo sa jednim slugom; i gospodin Rejmon upita gde je on; jedan
sluga mu odgovori da je otišao u lov na kraguje, a onaj koji je to znao
dodade da je na tom i tom mestu. Rejmon odmah uze skriveno oružje
i naredi da mu dovedu konja, i potpuno sam se uputi ka mestu gde se
nalazio Gijom; jahao je dok ga nije našao. Kad ga Gijom ugleda,
mnogo se začudi i odmah ga obuzeše mračne misli, pođe mu u susret i
reče mu: „Gospodaru, dobrodošli. Kako to da ste sami?” Gospodin
Rejmon odgovori: „Gijom, ja vas tražim da se pozabavim s vama. Jeste
li što ulovili? - Ništa nisam ulovio, gospodaru, jer ništa nisam našao, a
ko ništa ne nađe, ne može ništa ni da ulovi, kao što kaže poslovica. -
Pustimo sada taj razgovor, reče gospodin Rejmon - i u ime vernosti
koju mi dugujete, recite mi istinu o svim stvarima o kojima ću vas
pitati. - Tako mi boga, gospodaru - reče Gijom - ako je to stvar za
kazivanje, reći ću vam je. - Nisu mi potrebne nikakve prefinjenosti -
tako reče gospodin Rejmon - ali vi ćete mi kazati potpuno sve o
onome što vas budem pitao. - Gospodaru - reče Gijom - koliko god
vam se bude sviđalo da me pitate, toliko ću vam ja reći istinu.” I
gospodin Rejmon upita: „Gijome, ako nešto za vas vrede bog i sveta
vera, imate li ljubavnicu kojoj pevate ili za koju vas Ljubav vezuje?”
Gijom odgovori: ,,A kako bih mogao da pevam kad me ne bi Ljubav
morila? Znajte istinu, gospodine, da me je Ljubav potpuno zarobila.”
Rejmon odgovori: ,,To sasvim verujem, jer inače ne biste mogli tako
dobro pevati; ali ja bih želeo da saznam ko je vaša dama. - Ah.
gospodaru, za ime božje - reče Gijom - kakvo mi pitanje postavljate. Vi
vrlo dobro znate da ne treba imenovati svoju damu i da Bernar de
Vantadur kaže:

Razum mi služi za jednu stvar.

Nikad me niko nije pitao za moju radost,
A da ga nisam hotimično slagao.
Jer mi ne izgleda dobro,
Već više kao ludost i detinjarija,
Da onaj koji je srećan u ljubavi,
Hoće da otvori svoje srce drugome,
Sem ako ovaj ne može da mu pomogne i koristi.

„Gospodin Rejmon odgovori: ,,A ja vam dajem reč da ću vam

poslužiti prema svojim moćima.” Rejmon je toliko o tome pričao da
mu Gijom odgovori:
„Gospodaru, treba da znate da volim sestru gospođe Margerite,
vaše žene, i da ja mislim da mi se odgovara na ljubav. Sada kada to
znate, molim vas za vašu pomoć ili bar da mi ne smetate. - Evo moje
ruke i reči, - odgovori Rejmon, - jer vam se zaklinjem i obavezujem da
ću upotrebiti za vas svu svoju moć.” I tada mu dade reč, i pošto ju je
dao, Rejmon reče: „Pođimo u njen zamak, jer je vrlo blizu odavde. -
Tako vam boga - reče Gijom - i ja vas za to molim.” I tako krenuše put
zamka Lije. A kad su bili u zamku, lepo su ih pri- mili En{179} Rober de
Taraskon, muž gospođe Anjes, sestre gospođe Margerite, i sama
gospođa Anjes. I gospodin Rejmon uhvati gospođu Anjes za ruku,
odvede je u sobu i sedoše na krevet. I gospodin Rejmon reče: „Sada mi
kažite, svastiko, tako vam vere koju mi dugujete, jeste li zaljubljeni?” A
ona reče: ,,Jesam gospodaru. - A u koga, reče on. - Oh! to vam neću
kazati, - odgovori ona. - A kakve to razgovore vodite sa mnom?”
,,Na kraju, toliko ju je molio da ona reče da voli Gijoma de
Kabstena; to je kazala jer je videla Gijoma kako je tužan i zamišljen, a
ona je dobro znala da on voli njenu sestru; i tako je mislila da Rejmon
neće loše misliti o Gijomu. Takav odgovor jako obradova Rejmona.
Anjes sve ispriča svom mužu, a muž joj odgovori da je dobro uradila, i
dozvoli joj da može slobodno sve uraditi ili reći što bi moglo da spase
Gijoma. Anjes to nije propustila. Ona pozva Gijoma nasamo u svoju
sobu i ostade toliko s njim da Rejmon pomisli da mu je ona dala svoju
ljubav; i sve mu se to dopade i poče da misli da je neistinito ono što su
mu pričali o Gijomu i da su govorili ne- osnovano. Anjes i Gijom
iziđoše iz sobe; večera je bila pripremljena i prošla u velikom veselju. A
posle večere Anjes naredi da se kreveti za goste nameste kod vrata od
njene sobe, i tako su se dobro pretvarali dama i Gijom, da je Rejmon
poverovao da Gijom spava s njom.
,,I sutradan oni su vrlo veselo ručali u zamku, a posle ručka otišli
su, uz sve počasti otmenog rastanka, i došli u Rusijon. Čim je mogao,
Rejmon se odvoji od Gijoma i ode kod svoje žene i ispriča joj ono što
je video u vezi s Gijomom i njenom sestrom, zbog čega je njegova
žena tugovala celu noć. I sutradan ona naredi da se pozove Gijom;
primila ga je vrlo rđavo i nazva ga lažnim prijateljem i izdajnikom. I
Gijom je molio milost, kao čovek koji uopšte nije kriv za ono za što ga
ona optužuje, i ispriča joj, reč po reč, sve što se zbilo. I žena pozva
svoju sestru i od nje doznade da Gijom nije kriv. I zbog toga ona mu
reče i naredi da sastavi pesmu kojom će kazati da ne voli nijednu drugu
ženu sem nje, i tada on sastavi pesmu koja kaže:

„Slatka misao
koju mi ljubav često daje.”

,,A kad Rejmon de Rusijon ču pesmu koju je Gijom ispevao za

njegovu ženu, naredi mu da dođe na razgovor s njim daleko od zamka
i odrubi mu glavu i stavi je u lovačku torbu; izvadi mu srce iz tela i
stavi ga zajedno sa glavom. Ode u zamak; naredi da se srce ispeče i
donese za ručak njegovoj ženi i dade joj da ga pojede, a da to ona nije
znala. Kad ga je pojela, Rejmon ustade i reče svojoj ženi da je pojela
srce gospodina Gijoma de Kabstena, i pokaza joj glavu i upita da li je
srce bilo dobro za jelo. I ona ču ono što je rekao i vide i poznade glavu
gospodina Gijoma. Ona mu odgovori i reče da je srce bilo tako dobro i
tako ukusno da, ma šta jela ili pila, neće moći da ukloni iz usta ukus
koji je ostavilo u njima srce gospodina Gijoma, a Rejmon jurnu na nju
sa mačem. Ona stade da beži i baci se sa jednog balkona i razbi glavu.
„Ovo se saznalo u čitavoj Kataloniji i u svim zemljama
aragonskog kralja. Kralj Alfons i svi baroni ovih oblasti oseti.li su veliki
bol i žalost zbog smrti gospodina Gijoma i žene koju je gospodin
Rejmon tako ružno poslao u smrt. Zaratiše na njega ognjem i mačem.
Pošto je zauzeo Rejmonov zamak, aragonski kralj Alfons naredio je da
se Gijom i njegova dama prenesu u grobnicu ispred crkvenih vrata, u
mestu zvanom Perpinjak. Svi savršeni ljubavnici i sve savršene
ljubavnice molile su boga za njihove duše. Aragonski kralj uhvati
Rejmona, naredi da se umori u tamnici i sve njegove posede dade
Gijomovim rođacima i rođacima žene koja je umrla za njega.”
 53.

ARABIJA

Pod surim šatorom Arabljanina-beduina treba tražiti uzor i

otadžbinu prave ljubavi. Tamo, kao i drugde, usamljenost i lepa klima
rodili su najplemenitiju od svih strasti čovečjeg srca, onu koja, da bi
našla sreću, mora da je nadahnjuje u istom stepenu u kome je i sama
oseća.
Da bi ljubav pokazala sve ono što može da sadrži ljudsko srce,
potrebno je da jednakost između ljubavnice i njenog ljubavnika bude
što je moguće više uspostavljena. Na našem žalosnom Zapadu uopšte
ne postoji ta jednakost: napuštena žena je nesrećna ili obeščašćena. Pod
šatorom Arabljanina, data reč ne može se pogaziti. Prezir i smrt dolaze
odmah iza ovog zločina.
Velikodušnost je tako sveta kod ovog naroda da je dozvoljeno
krasti da bi se dalo. Uostalom, opasnosti su tamo svakodnevne i čitav
se život odvija, takoreći, u strasnoj samoći. Čak i kad su na okupu,
Arabljani malo govore.
Ništa se ne menja kod stanovnika pustinje; sve je večno i
nepokretno. Čudnovati običaji, o kojima mogu zbog nepoznavanja
dati samo površnu skicu, postojali su, verovatno, još u Homerovo
doba{180}. Napisani su bili prvi put oko 600. godine naše ere, dva veka
pre Karla Velikog.
Vidi se da smo mi bili varvari u odnosu na Orijent, kad smo išli
da ga uznemiravamo našim krstaškim pohodima{181}. Isto tako, ono što
je plemenito u našim običajima dugujemo tim krstaškim pohodima i
španskim Mavrima.
Ako sebe uporedimo sa Arabljanima, prozaični čovek, u svojoj
gordosti, sažaljivo će se nasmešiti. Naše umetnosti su neuporedivo
iznad njihovih, naša zakonodavstva su na izgled još više iznad
njihovog; ali sumnjam da ih nadmašujemo u umetnosti domaće sreće:
uvek su nam nedostajali iskrenost i jednostavnost; u porodičnim
odnosima, onaj koji vara je prvi nesrećan. Nema više sigurnosti za
njega: uvek nepravedan, on je uvek u strahu.
Po najstarijim istorijskim spomenicima vidimo da su Arabljani iz
davnina bili podeljeni u veliki broj nezavisnih plemena, koja su lutala
pustinjom. Prema tome, koliko su ta plemena mogla, sa više ili manje
lakoće, da obezbede osnovne ljudske potrebe, ona su imala manje ili
više lepe običaje. Velikodušnost je bila svuda ista; ali prema stepenu
blagostanja plemena, ona se često ispoljavala putem poklanjanja
jarećeg buta neophodnog za fizički život, ili putem poklanjanja sto
kamila, izazvanog nekom porodičnom vezom ili gostoprimstvom.
Herojski vek Arabljana, kad su ove plemenite duše blistale čiste
od svake izveštačenosti duha ili prefinjenosti osećanja, prethodio je
Muhamedovom veku i on odgovara petom veku naše ere, kad je
osnovana Venecija i kad je kraljevao Klovis. Molim našu gordost da
uporedi ljubavne pesme koje su nam ostale od Arabljana i plemenite
običaje iznete u Hiljadu i jednoj noći, sa odvratnim užasima koji
natapaju krvlju svaku stranicu Gregoara de Tura, Klovisovog istoričara,
ili Ežinara, istoričara Karla Velikog.
Muhamed je bio puritanac. Hteo je da zabrani uživanja koja
nikome ne nanose zla; on je ubio ljubav u zemljama koje su primile
islam{182}; zbog toga se njegova vera uvek manje primenjivala u Arabiji,
njenoj kolevci, nego u svim drugim muhamedanskim zemljama.
Francuzi su doneli iz Egipta četiri toma in folio pod naslovom:
Knjige pesama. Ovi tomovi sadrže:
1. Biografije pesnika koji su sastavljali pesme.
2. Same pesme. Pesnik u njima peva o svemu što ga zanima;
pošto je govorio o svojoj dragani, hvali svoga hitroga konja i svoj luk.
Ove pesme su često bile ljubavna pisma njihovih autora; oni su u njima
pružali voljenom biću vernu sliku svih naklonosti svoje duše. Ponekad
govore o hladnim noćima za vreme kojih su bili primorani da izgore
svoj luk i svoje strele. Arabljani su nacija bez kuća.
3. Biografije muzičara koji su sastavljali muziku za ove pesme.
4. Na kraju, uputstva o muzičkim znacima; za nas su ovi znaci
hijeroglifi. Ova muzika će nam zauvek ostati nepoznata, a, uostalom,
ne bi nam se ni dopala.
Postoji druga zbirka pod naslovom: Istorija Arabljana koji su
umrli od ljubavi.
Ove knjige, tako zanimljive, vrlo su malo poznate; mali broj
naučnika, koji bi mogli da ih čitaju, imaju suha srca zbog proučavanja i
akademskih navika.
Da bi se snašli među spomenicima tako zanimljivim zbog njihove
starine i zbog čudne lepote običaja koje oni odgonetaju, treba potražiti
nekoliko činjenica iz istorije.
U svim vremenima, a naročito pre Muhameda, Arabljani su
odlazili u Meku da bi obišli Čabu ili Avramovu kuću. U Londonu sam
video vrlo veran model svetog grada. To su sedam do osam stotina
kuća sa terasastim krovovima, bačenih usred peskovite pustinje koju
proždire sunce. Na jednom kraju grada vidi se ogromna građevina
gotovo četvrtastog oblika; ova građevina okružuje Cabu; ona se sastoji
iz dugačkog niza portika na stubovima, koji su, pod arapskim suncem,
neophodni radi vršenja svete šetnje. Ovi portici su vrlo značajni u
istoriji arapskih običaja i pesništva: to je, verovatno, u toku vekova,
bilo jedino mesto gde su se skupljali zajedno muškarci i žene.
Obilaženje Cabe vršilo se u neredu, laganim korakom i uz recitovanje
svetih pesama u horu; to je šetnja od tri-četvrti sata; obilaženje se
ponavljalo više puta u toku istog dana; tu se vršio sveti obred zbog
koga su pohrlili muškarci i žene iz svih krajeva pustinje. Baš u porticima
Ćabe su se ugladili arabljanski običaji. Ubrzo je nastala borba između
očeva i ljubavnika; ubrzo je ljubavnik kroz ljubavne ode otkrio svoju
strast mladoj devojci, pored koje je obavljao svoju svetu šetnju, i na
koju su strogo motrili njena braća i otac. Plemenite i sentimentalne
navike ovog naroda postojale su već u logoru; ali mi se čini da je
arabljanska galantnost nastala oko Ćabe; to je isto tako otadžbina
njihove književnosti. U početku je ona izražavala strast jednostavno i
žestoko, onako kako ju je osećao pesnik; pesnik je docnije, umesto da
sanja o dodiru svoje prijateljice, smislio da piše lepe stvari; tada se
rodila izveštačenost, koju su Mavri doneli u Spaniju i koja još i danas
kvari knjige ovog naroda{183}.
Dirljiv dokaz arabljanskog poštovanja slabog pola vidim u načinu
njihovog razvoda. Zena, u odsutnosti muža od kojega želi da se
odvoji, skupljala je šator i ponovo ga dizala, vodeći računa o tome da
njegov otvor postavi na suprotnu stranu od one na kojoj se ranije
nalazio. Ova jednostavna ceremonija razdvajala je zauvek dvoje
supružnika.
ODLOMCI
 Izvodi i prevodi iz arabljanske zbirke
pod naslovom

DIVAN LJUBAVI

Prepisao Ebn-Abi-Hadlat (rukopisi iz

Kraljevske biblioteke, No 1461 i 1462)

Muhamed, sin Džaafara Elahuazadija, priča da je Džamila posetio

dok je bolovao od bolesti od koje je umro Elabas, sin Sohaila, i da ga
je našao spremnog da ispusti dušu. „O, sine Sohailov! - reče mu Džamil,
šta misliš ti o čoveku koji nikad nije pio vino, koji nikad nije stekao
zabranjenu dobit, koji nikad nije nepravedno ubio nijedno živo
stvorenje koje je bog zabranio da se ubija i koji tvrdi da nema drugog
Boga do Bo- ga i da je Muhamed njegov prorok? - Ja mislim, odgovori
Ben Sohail, da će taj čovek biti spasen i da će zaslužiti raj; ali ko je taj
čovek o kome ti govoriš? - To sam ja, odgovori Džamil. - Nisam mislio
da ti ispovedaš islam, reče tada Ben Sohail, a, uostalom, ima već
dvadeset godina kako vodiš ljubav sa Bothainom i kako je slaviš u
svojim stihovima. - Ovo je moj prvi dan na onom svetu i poslednji dan
na ovom svetu, odgovori Džamil, i neka milost našeg gospodara
Muhameda ne siđe na mene suđenog dana, ako sam ikad stavio ruku
na Bothainu radi nečega što bi se moglo koriti.”
Ovaj Džamil i Bothaina, njegova dragana, pripadali su oboje
Benu-Azra, plemenu slavnom po ljubavi među svim arabljanskim
plemenima. Isto tako, način na koji vole ušao je u poslovicu, a bog nije
stvorio tako nežna stvorenja u ljubavi kao što su oni.
Sahiđ, sin Agbe, upita jednog dana nekog Arabljanina: ,,Iz kog si
naroda? - Ja sam iz naroda u kome se umire kad se voli, odgovori
Arabljanin. - Ti si, dakle, iz plemena Azra? dodade Sahiđ. - Da, tako mi
gospodara Ćabe! odgovori Arabljanin. - Dakle, otkud to da vi tako
volite? upita najzad Sahid. - Naše žene su lepe, a naši mladići su
neporočni”, odgovori Arabljanin.
Neko jednog dana upita Arua-Ben-Hezama{184}: ,,Je li, dakle,
istina, kao što se priča o vama, da vi od svih ljudi imate najnežnija srca
u ljubavi? - Jeste, tako mi boga, to je istina, odgovori Arua, i ja sam
poznavao u mome plemenu trideset mladića koje je odnela smrt, a koji
nisu imali druge bolesti do ljubavi.”
Neki Arabljanin iz Benu-Fazarata reče jednog dana drugom
Arabljaninu iz Benu-Azra: ,,Vi iz Benu-Azra, vi mislite da je smrt od
ljubavi slatka i plemenita smrt, ali to je očigledna slabost i glupost; a
oni koje vi smatrate za ljude velikog srca, u stvari su samo bezumnici i
mekušci. - Ti ne bi govorio tako, odgovori mu Arabljanin iz plemena
Azra, da si video velike crne oči naših žena kako bacaju strele ispod
koprene svojih dugačkih trepavica; da si ih video kako se smeju i kako
njihovi zubi blistaju između mrkih usana!”
Abu-el-Hasan, Ali, sin Abdala, Elzaguni, priča sledeće: „Neki
musliman voleo je bezumno jednu hrišćansku devojku. Morao je da
otputuje u neku stranu zemlju sa prijateljem koji je bio upućen u
njegovu ljubav. Kako se zbog poslova dugo zadržao u ovoj zemlji,
smrtno se razboli i tada reče svom prijatelju: „Eto, moj čas se
približava; ja više na svetu neću sresti onu koju volim, a bojim se, ako
umrem kao musliman, da je neću sresti ni u drugom životu.” Prešao je
u hrišćanstvo i umro. Njegov prijatelj se uputi kod mlade hrišćanke,
koju zateče bolesnu. Ona mu reče: ,,Ja neću više videti moga prijatelja
na ovom svetu; ali hoću s njim ponovo da se nađem na drugom: stoga
tvrdim da nema drugog Boga do Boga i da je Muhamed božji prorok.”
Posle toga je umrla, i neka božja milost bude s njom.”
Eltemimi priča da je u arabljanskom plemenu Tagleb bila neka
vrlo bogata hrišćanska devojka koja je volela nekog mladog
muslimana. Ona mu ponudi svoja imanja i sve što je imala od
vrednosti, a nije uspela da stekne njegovu ljubav. Kad je bila izgubila
svaku nadu, ona dade sto dinara jednom umetniku da joj napravi sliku
mladića koga je volela. Umetnik napravi ovu sliku, a mlada devojka,
kad ju je dobila, postavi je na mesto gde je dolazila svakog dana.
Tamo je prvo ljubila ovu sliku, a zatim je sedela pored nje i provodila
ostatak dana u plaču. Kad je padalo veče, pozdravljala je sliku i
povlačila se. Tako je radila dugo vremena. Mladi čovek umre; zaželela
je da ga vidi i da ga poljubi mrtvog, posle čega se vratila kod svoje
slike, poljubila je kao obično i legla pored nje. Kad je došlo jutro, našli
su je mrtvu, sa rukom ispruženom prema redovima koje je ispisala pred
smrt.
Uedah, iz zemlje Jemena, bio je vrlo poznat među Arabljanima
po svojoj lepoti. - On i Om-el-Bonain, kćerka Abd-el-Aziza, sina
Meruanova, još kao deca toliko su se voleli da jedno bez drugog ni
časa nisu mogli ostati. Kad je Om-el-Bonain postala žena Ualid-Ben-
Abd-el-Maleka, Uedah izgubi razum. - Pošto je dugo vremena patio i
bio izgubljen, uputi se u Siriju i stade svakog dana da luta oko kuće
Ualida, sina Malekova, ne nalazeći u početku načina da dospe do
onoga što je želeo. - Na kraju, sreo je jednu mladu devojku koju je
uspeo da veže za sebe istrajnošću i ugađanjem. Kad mu se učinilo da
može imati poverenja u nju, upita je da li poznaje Om-el-Bonain.
„Nesumnjivo, odvrati mlada devojka, pošto je ona moja gospodarica. -
Pa lepo! prihvati Uedah, tvoja gospodarica je moja rođaka i ako budeš
htela da joj preneseš novosti od mene, svakako ćeš joj pričiniti
zadovoljstvo. - Rado ću to učiniti”, odgovori mlada devojka. I posle
toga od- mah otrča kod Om-el-Bonain da joj preda glase od Uedaha:
„Dobro vodi računa o onome što govoriš! uzviknu ova. Šta! Zar je
Uedah živ? - Svakako, reče mlada devojka. - Idi da mu kažeš da nikako
ne odlazi dok mu ne stigne moja poruka.” Zatim je udesila da uvede
Uedaha kod sebe, gde ga je sakrila u jednu skrinju. Puštala ga je da
izađe kad je smatrala da je bezbedna; a kad je nailazio neko ko bi ga
mogao videti, opet ga je zatvarala u skrinju.
Dogodi se jednog dana da Ualidu donesoše jedan biser i on reče
jednom od svojih slugu: „Uzmi ovaj biser i odnesi ga Om-el-Bonaini.”
Sluga uze biser i odnese ga Om-el-Bonaini. Ne prijavljujući se, on uđe
kod nje u trenutku kad je bila s Uedahom, tako da je mogao baciti
pogled u odaju Om-el-Bonaine a da ova to nije primetila. Ualidov
sluga izvrši dati mu nalog i zatraži bakšiš od Om-el-Bonaine za nakit
koji je doneo. Ova ga strogo odbi i ukori ga. Sluga izađe besan na nju
i, pošto je otišao da saopšti Ualidu ono što je video, opisa mu skrinju u
koju je video da Uedah ulazi. „Lažeš, robe bez maj- ke, lažeš!” reče mu
Ualid. I on naglo otrča kod Om-el-Bona- in. U odaji je bilo više skrinja,
on sede na onu u kojoj je bio zatvoren Uedah i koju mu je bio opisao
rob, govoreći Om- -el-Bonain: „Daj mi jednu od ovih skrinja. - One su
sve tvoje isto kao i moje, odgovori Om-el-Bonain. - Pa lepo! nastavi
Ualid, želim da imam ovu na kojoj sedim. - U njoj se nalaze stvari
neophodne ženi, reče Om-el-Bonain. - Ne želim te stvari, ja želim
skrinju nastavi Ualid. - Ona je tvoja”, reče Om-el-Bonain. Ualid odmah
naredi da se skrinja od- nese, pozva dva roba kojima zapovedi da u
zemlji iskopaju ja- mu do dubine gde se pojavljuje voda. Približavajući
zatim usta skrinji, viknu: „Kazali su mi nešto o tebi. Ako su mi rekli
istinu, neka ti se svaki trag zatre, neka svaka vest o tebi bude
pogrebena. Ako su mi rekli laž, ne činim nikakvo zlo zakopavajući
jednu skrinju, zakopavam samo drvo.” Tada naredi da se skrinja gurne
u jamu i da se zaspe kamenjem i zemljom iskopanim iz jame; otada
Om-el-Bonain nije prestala da posećuje to mesto i da plače tamo, dok
je jednog dana nisu našli mrtvu, lica zabijenog u zemlju{185}.
 54.

O VASPITANJU ŽENA

Današnjim vaspitanjem mladih devojaka, koje je plod slučaja i

najgluplje gordosti, mi ostavljamo kod njih neiskorišćene najsjajnije i
najbogatije sposobnosti da usreće sebe same i nas. Ali koji čovek bar
jednom u životu nije uzviknuo:

Žena je uvek dovoljno pametna,

Kad se sposobnost njenog duha uzdiže
Da raspozna prsluk od čakšira.
UČENE ŽENE. Mn III. slika VII

U Parizu, najbolja pohvala za mladu udavaču je ova rečenica:

„Ona ima vrlo blag karakter, i naviknuta je da bude krotka.” Ništa ne
čini veći utisak na glupe prosce. Pogledajte ih posle dve godine kako
ručaju nasamo po tmurnom vremenu, sa kapom na glavi i okruženi
trojicom velikih lakeja.
U Sjedinjenim Državama donet je 1818. godine zakon po kome
se čovek koji uči crnca iz Virdžinije da čita kažnjava sa trideset i četiri
udaraca bičem{186}. Ništa doslednije i razumnije od ovog zakona.
Da li su same Sjedinjene Američke Države bile korisnije svojoj
majci-otadžbini kad su bile njeni robovi ili kad su postale jednake s
njom? Ako rad slobodnog čoveka vredi dva do tri puta više od rada
istog čoveka svedenog na ropstvo, zašto ne bi bilo isto sa mislima tog
čoveka?
Kad bismo se usudili, mi bismo dali mladim devojkama ropsko
vaspitanje; dokaz je u tome što one od korisnih stvari znaju samo ono
čemu mi nećemo da ih naučimo.
Ali to malo vaspitanja koje, na nesreću, negde ugrabe, one
okreću protiv nas, rekli bi izvesni muževi. Bez sumnje, i Napoleon je,
takođe, bio u pravu da ne daje oružje nacionalnoj gardi, a ultra rojalisti
takođe što zabranjuju uzajamnu nastavu; naoružajte jednog čoveka, a
zatim nastavite da ga ugnjetavate, i videćete da će on biti dovoljno
pokvaren da svoje oružje, ako to mogne, okrene protiv vas.
Čak kad bi nam bilo dopušteno da vaspitavamo mlade devojke
kao maloumnice pomoću Ave Marija i sladostrasnih pesama, kao u
manastirima iz 1770, moglo bi se staviti još ne- koliko malih primedbi:
1. U slučaju muževljeve smrti, one su pozvane da upravljaju
mladom porodicom.
2. Kao majke, one daju muškoj deci, budućim mladim tiranima,
prvo vaspitanje, ono koje obrazuje karakter, ono koje upućuje dušu da
traži sreću ovim putem pre negoli onim drugim, što se već postiže u
četvrtoj ili petoj godini.
3. Uprkos svem našem ponosu, u našim malim unutrašnjim
doživljajima, onima od kojih naročito zavisi naša sreća, jer je, u
nedostatku strasti, sreća u tome da nema svakodnevnih malih tegoba,
saveti drugarice neophodne našem životu imaju najveći uticaj; ne zato
što mi želimo da joj dopustimo i najmanji uticaj, već zato što ona
dvadeset godina bez prestanka ponavlja iste stvari; a koja duša ima
rimsku snagu da se odupre istoj misli koja se ponavlja u toku čitavog
jednog života? Svet je pun muževa koji puštaju da ih žene vode; ali to
je zbog slabosti, a ne zbog osećanja pravde ili jednakosti. Pošto oni na
silu popuštaju, uvek postoji iskušenje za zloupotrebom, a neki put je
zloupotreba nužna da bi se nešto sa- čuvalo.
4. Najzad, u ljubavi, u razdoblju koje u južnim zemljama
obuhvata dvadeset do pedeset godina, i to najlepših u životu, naša
sreća je potpuno u rukama žene koju volimo. Trenutak neumesne
gordosti može nas zauvek unesrećiti, a kako rob doveden na presto ne
bi pao u iskušenje da zloupotrebi vlast Odatle potiču lažna finoća i
ženska gordost. Ništa nije ne- korisnije od ovakvog prikazivanja stvari;
ljudi su despoti, a pogledajte kako drugi despoti primaju najrazumnije
savete: čoveka koji je svemoćan zadovoljava samo jedna vrsta
mišljenja, ona koja ga uči da uvećava svoju moć. Gde da nađu jadne,
mlade devojke jednog Kvirogu ili jednog Rijega koji bi despotima koji
ih tlače i ponižavaju, da bi ih bolje tlačili, dali takve spasonosne savete
koji se nagrađuju milošću i odličjima mesto Porlijevih vešala.
 Ako takva revolucija zahteva više vekova, vrlo kobnim slučajem
sva prva iskustva nužno moraju da protivreče istini. Prosvetite duh
jedne mlade devojke, formirajte njen karakter, dajte joj, najzad, dobro
vaspitanje u pravom smislu reći: uviđajući, pre ili posle, svoju
nadmoćnost nad drugim žena- ma, ona postaje pedantna, to jest
najneprijatnije i najgore stvorenje na svetu. Ne postoji nijedan od nas
koji ne bi više voleo da svoj život provede sa sluškinjom nego sa
učenom ženom.
Ako posadite usred guste šume jedno mlado drvo, koje njegovi
susedi lišavaju vazduha i sunca, lišće će mu zakržljati. dobiće tanak i
smešan oblik, što nije prirodan oblik. Treba odjednom posaditi čitavu
šumu. Koja će se žena pogorditi što zna da čita?
Već dve hiljade godina pedanti nam ponavljaju da žene imaju
življi duh, a muškarci više solidnosti, da žene imaju
više prefinjenosti u mislima, a muškarci veću moć
usredsređenosti. Neki glupavko iz Pariza, koji se nekad šetao versajskim
vrtovima, zaključio je po svemu što je video da drveće niče okresano.
Priznajem da su dečaci fizički jači nego devojčice: iz toga proizlazi
zaključak u pogledu uma, jer je poznato da su Volter i D’Alamber bili
prvi ljudi svoga veka u zadavanju udarca pesnicom. Priznaje se da
desetogodišnja devojčica ima dvadeset puta više finoće od malog
nestaška iste starosti. Zašto je ona u dvadesetoj godini nespretna i
bojažljiva glupača, koja se plaši pauka, a nestaško čovek pun duha?
Žene znaju samo ono što mi nećemo da ih naučimo, ono što one
čitaju iz iskustva života. Odatle njima jako ide nauštrb kad se rađaju u
vrlo bogatoj porodici; umesto da su u dodiru sa stvorenjima prirodnim
u odnosu na njih, one su okružene sobaricama ili družbenicama već
iskvarenim i nagrizenim bogatstvom{187}. Ništa gluplje od princa.
Mlade devojke, pošto se osećaju robinjama, rano otvaraju oči;
one vide sve, ali su suviše neznalice da bi dobro videle.
Tridesetogodišnja žena u Francuskoj nema znanja koja je stekao
petnaestogodišnji dečak; pedesetogodišnja žena nema razum dvadeset
petogodišnjeg muškarca. Pogledajte madam de Sevinje kako se divi
najbesmislenijim postupcima Luja XIV. Pogiedajte detinjasta
razmišljanja madam đ’Epinej{188}.
Zene moraju da hrane i neguju svoju decu. - Ne slažem se sa
prvim, saglasan sam sa drugim delom. One moraju, sem toga, da prave
račune sa svojom kuvaricom. - Dakle, one nemaju vremena da se
izjednače u znanju sa petnaestogodišnjim dečakom. Ljudi moraju biti
sudije, bankari, advokati, trgovci, lekari, sveštenici, itd. A ipak, oni
nalaze vremena da čitaju Foksove govore i Kamoensovu Lusijadu.
U Pekingu{189}, činovnik koji rano trči u sud da bi našao
mogućnosti da strpa u zatvor i upropasti, a da mu to niko ne uzme za
zlo, nekog jadnog novinara koji se zamerio državnom podsekretaru
kod koga je imao čast da večera dan ranije, svakako je isto tako zauzet
kao njegova žena koja sređuje račune sa svojom kuvaricom, uči svoju
malu kćerku da plete čarapu, nadgleda njene časove baleta i klavira,
prima u posetu parohijskog vikara koji joj donosi Kotidijen, a zatim
odlazi da izabere šešir u ulici Rišelje i da se prošeta po Tiljerijama.
Usred svoje plemenite dužnosti, ovaj činovnik nalazi još vremena
da misli o onoj šetnji koju njegova žena pravi po Tiljerijama, a kad bi
bio u isto tako dobrim odnosima sa si- lom koja upravlja svemirom kao
sa onom koja vlada državom, tražio bi od neba da podari ženama,
radi njihovog dobra, osam do deset časova spavanja više. U današnjem
stanju društva, dokolica, koja je za čoveka izvor svake sreće i svakog
bogatstva, ne samo da nije korisna za žene, već je to jedna od kobnih
sloboda od kojih bi dostojni činovnik hteo da nas izbavi.
 55.

PRIGOVORI PROTIV OBRAZOVANJA ŽENA

Ali žene imaju tu dužnost da vode male poslove u domaćinstvu. -

Moj pukovnik, g. S - ima četiri kćerke, vaspitane po najboljim načelima,
to znači da one rade čitavog dana; kad dođem, one pevaju Rosinijeve
arije koje sam im doneo iz Napulja; inače čitaju Roajomonovu Bibliju,
uče ono što je u istoriji glupo, to jest hronološke podatke i stihove od
Ragoa; znaju dobro geografiju, divno vezu, i ja mislim da svaka od
ovih ljupkih mladih devojaka može zaraditi svojim radom osam sua na
dan. Za trista dana to čini četiri stotine i osamdeset franaka godišnje, a
to je manje nego što se daje jednom od njihovih učitelja. Za četiri
stotine i osamdeset franaka godišnje one gube zauvek vreme koje je
dato ljudskoj mašini da misli.
„Kad bi žene sa zadovoljstvom čitale deset do dvanaest dobrih
knjiga koje se svake godine pojavljuju u Evropi, one bi ubrzo napustile
brigu o svojoj deci.” To je isto kao kad bismo se bojali da ćemo, sadeći
drveće na obali okeana, zaustaviti kretanje talasa. Obrazovanje nije
svemoćno u tom pogledu. Uostalom, već četiri stotine godina stavlja se
ista primedba protiv svake vrste obrazovanja. Ne samo da pariska žena
u 1820. godini ima više vrlina nego u 1720, u vreme sistema Loa i
Regenta, nego je čak i kćerka tada najbogatijeg zakupca poreza imala
slabije obrazovanje od kćerke najskromnijeg današnjeg advokata. Da li
se zato gore obavljaju dužnosti u domaćinstvu? Svakako da ne. A
zašto? Beda, bolest, stid, instinkt nagone da se one ispunjavaju. To je
isto kao kad bi se za nekog oficira, koji postaje suviše ljubazan, reklo da
će postati loš jahač; zaboravlja se da će on slomiti ruku prvi put kad
bude uzeo tu slobodu.
Sticanje misli ima iste dobre i rđave posledice kod oba pola.
Sujeta nam neće nikad nedostajati, čak i u najpotpunijem odsustvu svih
razloga da ona postoji: pogledajte građane neke varošice; prisilimo je
bar da se oslanja na neku istinsku za- slugu, korisnu ili prijatnu društvu.
Polu-budale, povučene revolucijom koja sve menja u Francuskoj,
počinju da priznaju, posle dvadeset godina, da žene mogu ponešto da
rade; ali se one moraju predati radu koji odgovara njihovom polu: da
gaje cveće, prave herbarijume, da gnezde kanarinke; ovo se naziva
nevinim zadovoljstvima.
1. Ova nevina zadovoljstva više vrede od besposličenja.
Prepustimo to glupačama kao što prepuštamo glupacima slavu da
sastavljaju pesmice za domaćinov rođendan. Ali, da li bi to bilo
dobronamerno kad bi se gospođi Rolan ili misliš Hačinson{190}
predložilo da provode vreme u negovanju male bengalske ruže.
Čitavo ovo razmišljanje svodi se na sledeće: čovek želi da može
reći o svome robu: „Suviše je glup da bi bio zao.”
Ali, posredstvom izvesnog zakona koji se zove simpatija, zakona
prirode, koji, zaista, proste oči nikad ne primećuju, mane vaše životne
saputnice ne škode vašoj sreći srazmerno neposrednom zlu koje vam
one mogu prouzrokovati. Gotovo bih više voleo da moja žena, u
trenutku razjarenosti, pokuša jednom godišnje da mi zada udarac
bodežom nego da me svako veče natmureno dočekuje.
Najzad, među ljudima koji žive zajedno, sreća je zarazna.
Ako je vaša prijateljica, dok ste vi bili na Marsovom polju ili u
Skupštini, provela prepodne bojeći neku ružu prema lepom delu
Redutea, ili čitajući kakvu Šekspirovu knjigu, njena zadovoljstva će biti
isto tako nevina; samo sa mislima koje je izvukla iz svoje ruže, ona će
vam uskoro po povratku dosađivati, a, sem toga, čeznuće da uveče ide
u društvo da traži malo življa uzbuđenja. Ako je, pak, čitala Šekspira,
ona je, naprotiv, umorna isto kao i vi, imala je isto toliko zadovoljstva,
i biće srećnija da prošeta po Vensanskoj šumi u samoći, dajući vam
ruku, nego da se pojavi na najmondenskijem soareu. Zadovoljstva
visokog društva nisu za srećne žene.
Neznalice su rođeni neprijatelji obrazovanja žena. Danas oni
provode vreme s njima, udvaraju im se i dobro su primljeni od njih; šta
bi bilo s njima ako bi se ženama ogadio boston? Kad mi dolazimo iz
Amerike ili Indije, sa preplanulim licem i glasom koji je postao nešto
grublji u toku šest meseci, kako bi oni mogli da odgovore na naše priče,
kad ne bi imali ovu rečenicu: „Što se tiče nas, žene su na našoj strani.
Dok ste vi bili u Njujorku, boja kola je promenjena; danas je u modi
kestenjasta.” I mi slušamo pažljivo, jer je ovo znanje korisno. Takva
mlada žena neće nas pogledati ako su naša kola neukusna.
Ovi isti glupaci, verujući da moraju, na osnovu nadmoćnosti
svoga pola, znati više od žena, bili bi sravnjeni sa zemljom kad bi
ženama palo na pamet da nešto nauče. Neki tridesetogodišnji glupak,
videći u zamku jednog od svojih prijatelja dvanaestogodišnje devojčice,
kaže u sebi: „Pored njih ću provesti život kroz deset godina.”
Zamislimo njegove uzvike i njegov užas kad bi ih video da uče nešto
korisno.
Umesto društva i razgovora ljudi-žena, obrazovana žena, ako
razmišljajući nije izgubila ljupkost svoga pola, sigurna je da će kod
najistaknutijih ljudi svoga veka naići na poštovanje koje ide do
oduševljenja.
Zene će postati suparnice a ne drugarice ljudi. - Da, čim jednim
ukazom budete ukinuli ljubav. U očekivanju ovog lepog zakona ljubav
će biti dvostruko privlačnija i zanosnija; to je sve. Osnova na kojoj se
uzdiže kristalizacija postaće šira; čovek će moći da uživa u svim svojim
mislima pored žene koju voli, čitava priroda dobiće u njihovim očima
nove lepote, a kako misli uvek odražavaju neke nijanse karaktera, oni
će se bolje poznavati i biti manje neoprezni; ljubav će biti manje slepa i
stvoriće manje nesreća.
Želja za dopadanjem stavlja zauvek van domašaja ma kakvog
obrazovanja stidljivost, finoću i sve ženske privlačnosti. To je isto kao
kad bi se neko bojao da ne nauči slavuje da ne pevaju u proleće.
Ženska ljupkost ne proizlazi iz neznanja; pogledajte dostojne
supruge građana našeg mesta, pogledajte u Engleskoj žene
veletrgovaca. Izveštačenost, koja je pedanterija (jer ja zovem
pedanterijom izveštačenost kad mi se neumesno priča o nekoj haljini
Leroa ili romansi Romanjezija, kao što nazivamo pedanterijom
izveštačenost kad se citira fra Paolo i pominje Tridentski koncil
povodom razgovora o dvojici naših blagih misionara), pedanterija u
oblačenju i bontonu, potreba da se kaže o Rosiniju baš odgovarajuća
rečenica, ubija ljupkost pariskih žena: ipak, uprkos strašnih posledica
ove zarazne bolesti, zar nisu pariske žene najprivlačnije u Francuskoj?
Zar nisu baš one te u čije glave je slučaj stavio najviše pravednih i
interesantnih misli? To su baš one misli koje ja tražim u knjigama.
Svakako im ne bih predložio da čitaju Grocijusa ili Pufendorfa otkad
imamo Trasijev komentar o Monteskjeu.
Ženska finoća proizlazi iz onog rizičnog položaja u koji su one
tako rano stavljene, iz toga što su primorane da provedu svoj život
među okrutnim i privlačnim neprijateljima.
U Francuskoj ima možda pedeset hiljada žena koje su, zbog svog
bogatstva, oslobođene svakog rada. Ali bez rada nema sreće. Same
strasti nagone na rad, i to na vrlo mučan rad koji zauzima čitavu
aktivnost duše.
Žena koja ima četvoro dece i deset hiljada franaka rente radi
pletući čarape ili šijući haljinu za svoju kćerku. Ali je nemoguće složiti se
s tim da neka žena, koja ima svoja kola, zaista radi kad veze ili pravi
kakvu tapiseriju. Izuzev nekoliko malih iskrica sujete, nemoguće je da
ona u to unosi ma kakvo interesovanje; ona ne radi.
Dakle, njena sreća je dovedena u tešku opasnost.
I, što je još gore, dovedena je u opasnost sreća deteta. jer žena,
čije se srce nije za dva meseca oduševilo nikakvim drugim
interesovanjem do onim za tapiseriju, imaće možda drskosti da oseti da
su ljubav-ukus, ili ljubav iz sujete, ili, najzad, čak i fizička ljubav vrlo
velika sreća u poređenju sa njenim uobičajenim stanjem.
Žena ne sme dozvoliti da se o njoj govori. - Na šta ja ponovo
odgovaram: o kojoj se ženi govori zato što zna da čita?
A ko sprečava žene da, dok očekuju preokret svoje sudbine,
skrivaju učenje kojim su obično zauzete i koje im svakodnevno pruža
pristojnu količinu sreće? Uzgred ću im otkriti jednu tajnu. Kad čovek
postavi sebi neki cilj, na primer da stekne jasnu sliku o Fijeskovoj zaveri
u Đenovi, 1547. godine, najdosadnija knjiga postaje zanimljiva: kao što
je to u ljubavi kad se sretne nama ravnodušna osoba koja je nedavno
videla stvorenje koje volimo; i ta zanimljivost raste svakog meseca dok
se ne zabatali Fijeskova zavera.
Prava pozornica ženskih vrlina je bolesnička soba. - Ali zauzimate
li se vi da postignete od božanske milosti da udvostruči broj bolesti
kako bi se dalo neko zanimanje našim ženama? To znači razmišljati o
izuzetku.
 Uostalom, ja kažem da žena mora provesti svakog dana tri do
četiri časa u dokolici; isto onako kao što ljudi od duha provode svoje
časove dokolice.
Mlada majka čiji sin ima ospice ne bi mogla, čak i kad bi htela,
naći zadovoljstvo u tome da čita Volnijev put u Siriju, isto kao što ni
njen muž, bogati bankar, ne bi mogao, u trenutku kraha, naći
zadovoljstvo razmišljajući o Maltusu.
Jedini način da se bogate žene razlikuju od prostih žena je
moralna superiornost. Postoje isto tako, prirodno, i druga osećanja{191}.
Hoćete li od žene da napravite pisca? - Baš kao što objavljujete
nameru da od svoje kćerke napravite opersku pevačicu, uzimajući joj
učitelja pevanja. Reći ću da svaka žena treba uvek da piše kao madam
de Stal (de Lonej), samo dela koja će se objaviti posle njene smrti.
Štampati, za ženu ispod pedeset godina, znači staviti sreću na
najstrašniju lutriju; ako je srećna da ima ljubavnika, počeće time što će
ga izgubiti.
Vidim samo jedan izuzetak: ženu koja piše knjige da ishrani ili da
odgoji svoju decu. Tada se ona uvek mora ograničiti na novčane
interese govoreći o svojim delima, i da kaže, na primer, komandiru
eskadrona: „Vaš položaj vam donosi četiri hiljade franaka godišnje, a
ja, sa dva moja prevoda sa engleskog, ja sam mogla, prošle godine, da
odvojim tri hiljade pet stotina franaka više za vaspitanje svoja dva
sina.”
Sem toga, žena treba da štampa kao baron od Holbaha ili
madam de Lafajet; njihovi najbolji prijatelji to nisu znali. Objavljivanje
knjige može proći bez nezgode samo za laku ženu; prostak, prezirući je
do mile volje zbog njenog zanimanja, dizaće je u nebesa zbog njenog
talenta i čak će se oduševljavati tim talentom.
Mnogi ljudi u Francuskoj, među onima koji imaju šest hiljada
livara rente, postižu svoju uobičajenu sreću literaturom ne misleći ništa
da štampaju; čitanje dobre knjige za njih je jedno od najvećih
zadovoljstava. Posle deset godina njihov duh se obogatio, i niko neće
poricati da čovek, uopšte, ukoliko ima više duha, tim manje ima strasti
koje se ne mogu uskladiti sa srećom drugih{192}. Ne verujem da će neko
više poricati da će sinovi žene koja čita Gibona i Šilera imati više duha
nego deca žene koja moli krunicu i čita gospođu de Žanli.
 Mladi advokat, trgovac, lekar, inženjer mogu biti bačeni u život
bez ikakvog obrazovanja; oni ga stiču svakog dana upražnjavajući
svoje zanimanje. A kakve izvore imaju njihove žene da steknu
neophodne osobine dostojne poštovanja? Pošto su skrivene u samoći
svojih domaćinstava, velika knjiga života i nužnog ostaje zatvorena za
njih. One troše uvek na isti na- čin, raspravljajući o računima sa svojim
kuvaricama, tri zlatnika koja im svakog ponedeonika daje njihov muž.
Reći ću, u interesu despota: poslednji čovek, samo ako ima
dvadeset godina i jako rumene obraze, opasan je za ženu koja ništa ne
zna, jer je u njoj sve nagon; u očima žene od duha on će napraviti
taman isti takav utisak kao neki lepi lakej.
U današnjem vaspitanju je smešno što se mlade devojke uče
samo onome što bi trebalo brzo da zaborave čim se udaju. Da bi se na
harfi dobro sviralo, potrebno je vežbati svakodnevno po četiri časa u
toku šest godina; da bi se dobro slikale minijature ili akvareli, potrebna
je polovina tog vremena. Većina mladih devojaka ne dospeva čak ni
do podnošljive osrednjosti; otuda toliko istinita poslovica: reći amater
je isto što i reći neznalica.{193}
I pretpostavimo da mlada devojka ima kakav talenat; tri godine
pošto se uda, ona ne uzima u ruke svoju harfu ili svoje slikarske četkice
ni jednom mesečno: ovi predmeti tolikog rada postali su joj dosadni,
sem ako joj slučaj nije dao umetničku dušu, što je uvek vrlo retko i što
je malo u skladu sa domaćim brigama.
To je isto kao kad se, pod praznim izgovorom pristojnosti, mlade
devojke ne uče ničemu što bi ih moglo voditi kroz okolnosti na koje
nailaze u životu; još i više, od njih se kriju, poriču ove okolnosti, da bi
se povećali:
1. utisak iznenađenja;
2. utisak nepoverenja prema čitavom pređašnjem vaspitanju kao
lažnom{194}. Ja tvrdim da dobro obrazovanim mladim devojkama treba
govoriti o ljubavi. Ko će se iskreno usuditi da kaže da, u našim
današnjim uslovima, mlade šesnaestogodišnje devojke ne znaju za
postojanje ljubavi? Od koga one dobijaju ovu toliko važnu predstavu,
koju je tako teško dobro preneti? Pogledajte Zili d’Etanž kako se žali na
saznanja koja duguje sobarici Sajo. Treba biti zahvalan Rusou što se
usudio da bude veran slikar u veku lažne pristojnosti.
 Pošto je današnje vaspitanje žena možda najsmešnija besmislica
savremene Evrope, one tim više vrede ukoliko ga manje imaju{195}.
Možda su one zbog toga u Italiji i Španiji toliko iznad muškaraca, reći
ću čak toliko iznad žena ostalih zemalja.
 56.

NASTAVAK

Sve pojmove o ženama u Francuskoj dobijamo iz katehizisa od

tri sua; a najsmešnije je to što se mnogi ljudi, koji se ne bi pozvali na
autoritet ove knjige ni za svršavanje nekog posla od pedeset franaka,
doslovno i glupo drže nje u pogledu onoga što je, s obzirom na stepen
sujete u običajima XIX veka, možda najvažnije za njihovu sreću.
Ne treba se razvoditi, jer je brak tajna, a kakva tajna? Simbol
jedinstva Isusa Hrista sa njegovom crkvom. A šta bi bilo sa ovom
tajnom da je Crkva našla sebi ime muškog roda?{196} No ostavimo se
predrasuda koje padaju{197}, obratimo pažnju samo na ovaj čudni
prizor: koren drveta je potkresan oštricom smešnog; ali grane
nastavljaju da cvetaju. Da se vratimo na posmatranje činjenica i
njihovih posledica:
Kod oba pola sudbina duboke starosti zavisi od načina kako je
upotrebljena mladost; to važi za žene od najranijih dana. Kako je žena
od četrdeset pet godina primljena u društvu? Suho i, možda, gore nego
što zaslužuje; laskaju joj u dvadesetoj, napuštaju je u četrdesetoj godini.
Žena od četrdeset pet godina predstavlja nešto samo za svoju
decu ili svoga ljubavnika.
Majka koja se ističe u lepim umetnostima može preneti svoj
talenat na svoga sina jedino u krajnje retkim slučajevima, kada je sin
dobar) od prirode upravo dušu za taj talenat. Majka odnegovanog
duha daće svome mladome sinu predstavu ne samo o svim
obdarenostima koje su ovejana prijatnost, već i o svim onima koje su
korisne čoveku i društvu, i on će moći da bira. Tursko varvarstvo je
velikim delom plod moralne zaostalosti lepih Gruzinki. Mladići rođeni
u Parizu duguju svojim majkama neospornu superiornost koju imaju u
šesnaestoj godini nad svojim vršnjacima iz unutrašnjosti. Od šesnaeste
do dvadesete godine sreća se okreće.
Svakoga dana ljudi koji su pronašli gromobran, štampariju,
veštinu tkanja doprinose našoj sreći, a to isto važi za Monteskjea,
Rasina, Lafontena. Dakle, broj genija koji rađa jedna nacija srazmeran
je broju ljudi koji primaju dovoljnu kulturu{198}, i ništa mi ne dokazuje
da moj čizmar nema dušu koja je potrebna da bi se pisalo kao Kornej:
nedostaje mu neophodno vaspitanje da razvije svoja osećanja i da ga
nauči da ih saopšti ljudima.
Prema današnjem sistemu vaspitanja mladih devojaka, svi geniji
koji se rađaju kao žene izgubljeni su za sreću ljudi; čim im slučaj da
sredstva da se pokažu, vidite ih kako razvijaju najteže sposobnosti:
pogledajte sada jednu Katarinu II, koja se vaspitavala samo u opasnosti
i jednu gospođu Rolan, jednu Aleksandru Mari koja, u Arecu, diže puk
i baca ga protiv Francuza; jednu Karolinu, napuljsku kraljicu, koja zna
da zaustavi zarazu liberalizma bolje nego naši Kastlrigi i naši P . . . . U
pogledu onoga što sprečava superiornost žena u delima duha, vidi
glavu o stidu, član deveti. Dokle bi dospela mis Edžvort da je pogledi
neophodni za mladu englesku mis nisu naterali, kad se javila prvi put,
da unese predikaonicu u roman?{199}
Koji je čovek, u ljubavi ili u braku, toliko srećan da može da
saopšti svoje misli, onako kako mu se pojavljuju, ženi sa kojom
provodi život? On nalazi dobro srce koje s njim deli njegove jade, ali je
uvek primoran, ako hoće da bude shvaćen, da svoje misli usitnjava, i
bilo bi smešno očekivati razumne savete od duha kome je potreban
takav način da bi razumeo stvari. Zena koja je po predstavi o
današnjem vaspitanju najsavršenija, ostavlja svog partnera usamljenog
u životnim opasnostima i uskoro se izlaže tome da mu postane
dosadna.
Kakvog li bi izvanrednog savetnika našao čovek u svojoj ženi kad
bi ona znala da misli i savetnika čiji su interesi, konačno, izuzev jedne
jedine stvari, a koja traje samo koliko i zora života, potpuno jednaki sa
njegovim!
Jedno od najlepših preimućstava duha je u tome što on ceni
starost. Setite se kako je Volterov dolazak u Pariz bacio u zasenak
kraljevsko veličanstvo. Ali, što se tiče jadnih žena, čim izgube sjaj
mladosti, njihova jedina i tužna sreća sastoji se u tome što mogu da se
zavaravaju u pogledu uloge koju igraju u društvu.
Ostaci darova mladosti su samo smešni, i bila bi sreća za današnje
žene da umiru u pedesetoj godini. Što se tiče pravog morala, čovek,
ukoliko ima više duha, sve jasnije vidi da je pravda jedini put sreće.
Genijalnost je moć, ali je uz to još više buktinja za otkrivanje velike
umetnosti da se bude srećan.
U životu većine ljudi postoji trenutak kad mogu da stvore velike
stvari, a to je onaj trenutak kad im ništa ne izgleda nemoguće. Zbog
neznanja žena, ljudski rod gubi ovu veličanstvenu mogućnost. Dakle,
ljubav u najboljem slučaju nagoni ljude da dobro jašu ili da izaberu
dobrog krojača.
Nemam vremena da se branim od kritike; kad bih imao vlast da
ustanovljavam običaje, dao bih devojčicama, koliko je to moguće,
potpuno isto obrazovanje kao dečacima. Kako nemam nameru da
pišem knjigu bez opravdanog razloga, neće se zahtevati od mene da
kažem u čemu je besmisleno današnje vaspitanje ljudi. (Ne uče ih
dvema osnovnim naukama: logici i moralu.) Uzimajući ovo vaspitanje
onakvo kakvo je, kažem da je bolje dati ga mladim devojkama nego
pokazivati im jedino da sviraju, da slikaju akvarele i da vezu.
Dakle, učiti mlade devojke čitanju, pisanju i aritmetici kroz
uzajamnu nastavu u centralnim školama - zavodima, gde bi prisustvo
svakog muškarca, izuzev profesora, bilo strogo kažnjivo. Velika
prednost skupa dece je u tome što se, ma koliko da su profesori
ograničeni, deca uče, uprkos njima, od svojih malih drugova, veštini
kako se živi u društvu i kako se čuvaju interesi. Razuman profesor
trebalo bi da objašnjava deci njihove male svađe i njihova prijateljstva,
i da svoj tečaj o moralu pre počne na taj način, nego pričom o
Zlatnom teletu{200}.
Bez sumnje za nekoliko godina uzajamna nastava biće
primenjena na sve što se uči; ali, uzimajući stvari onakve kakve su
danas, želeo bih da devojčice uče latinski kao dečaci; latinski je dobar,
jer on uči čoveka da se dosađuje; pored latinskog, još istoriju,
matematiku, poznavanje biljki korisnih za ishranu ili za lečenje, zatim
logiku i moralne nauke, itd. Sa igrom, sviranjem i crtanjem treba početi
od pet godina.
U šesnaestoj godini mlada devojka treba da misli da nađe muža i
da dobije od svoje majke tačne pojmove o ljubavi, braku i o
oskudnom poštenju ljudi{201}.
 56. bis

OBRAKU

Vernost žena u braku, kad ne postoji ljubav, verovatno je

protivprirodna stvar.{202}
Strahom od pakla i verskim osećanjima ljudi su pokušali da
postignu ovu protivprirodnu stvar; primer Španije i Italije pokazuje
dokle se uspelo u tome.
U Francuskoj su to hteli da postignu pomoću javnog mnenja; to
je bila jedina brana sposobna da se odupre; ali su je loše sagradili.
Besmisleno je kazati mladoj devojci: ,,Vi ćete biti verni suprugu koga
izaberete”; a zatim je silom udati za dosadnog starca.{203}
Ali mlade se devojke sa zadovoljstvom udaju. - Razlog je u tome
što je, u prinudnom sistemu današnjeg vaspitanja, ropstvo koje trpe u
kući svoje majke nepodnošljivo dosadno; uostalom, njima nedostaje
znanja; najzad, to je prirodna želja. Postoji samo jedno sredstvo da se
postigne više vernosti od žene u braku: dati slobodu mladim
devojkama i razvod ženjenim ljudima.
Žena uvek u prvom braku gubi najlepše dane mladosti, a
razvodom daje mogućnost budalama da pričaju protiv nje.
Mladim ženama koje imaju mnogo ljubavnika nije potreban
razvod. Žene izvesnog doba koje su imale mnogo ljubavnika veruju da
će popraviti svoj glas, a u Francuskoj uvek uspevaju u tome, pokazujući
krajnju strogost prema gresima koje više ne čine. A neku jadnu mladu
čestitu ženu, ludo zaljubljenu, koja bude tražila razvod, sramotiće žene
koje su imale pedeset muškaraca.
 57.

O ONOME ŠTO SE NAZIVA VRLINOM

Ja nazivam časnim imenom vrline naviku da se čine teške stvari

koje su korisne drugima.
Sveti Simeon Stilit, koji provodi dvadeset i dve godine na vrhu
stuba i koji sam sebe šiba, nema nimalo vrline u mojim očima, ja to
priznajem, i to daje suviše lak ton ovome eseju.
Isto tako, nimalo ne poštujem isposnika koji jede samo ribu i koji
sebi dozvoljava da govori samo četvrtkom. Priznajem da više volim
generala Karnoa koji, u odmaklim godinama, radije podnosi surovosti
izgnanstva u varošici na Severu, nego da čini niskosti. Unekoliko se
nadam da se zbog ove krajnje proste izjave meće pročitati ostatak ove
glave.
Jutros je praznik u Pezaru (7. maja 1819); pošto sam bio
primoran da odem na misu, zatražio sam molitvenik i nabasah na ove
reči:

Joanna, Alphonsi quinti lusitaniae regis filia, tanta divini amoris

flamma praeventa fuit, ut ab ipsa pueritia rerum caducarum pertaesa,
solo coelestis patriae desiderio flagraret.

Tako dirljiva vrlina, ispripovedana toliko lepim rečenicama Duha

hrišćanstva, svodi se, dakle, na to da ne treba jesti pečurke zbog straha
od grčeva u stomaku. To je vrlo razuman račun ako se veruje u pakao,
ali račun najličnijeg i najprozaičnijeg interesa. Filozofska vrlina koja
tako dobro objašnjava povratak Regulusa u Kartaginu, i koja je unela
slične crte u našu revoluciju{204}, dokazuje, naprotiv, plemenitost duše.
Samo da ne bi bila spaljena na onom svetu u velikom kazanu sa
uzavrelim uljem, gospođa de Turvel opire se Valmonu. Ne shvatam
kako pomisao da bude suparnik kazanu sa uzavrelim uljem nije
izazvala prezir u Valmonu i udaljila ga.
Zar Zili d’Etanž, poštujući svoju zakletvu i sreću g. de Volmara,
nije bila dirljivija?
Ono što kažem o gospođi de Turvel, smatram da se može
primeniti na uzvišenu vrlinu misis Hačinson. Kakvu je dušu puritanizam
oduzeo ljubavi!
Jedan od najsmešnijih nedostataka na svetu sastoji se u tome da
ljuđi uvek veruju da znaju ono što im je očigledno potrebno da znaju.
Pogledajte ih kad govore o politici, toj tako komplikovanoj nauci;
pogledajte ih kad govore o braku i običajima.
 58.

POLOŽAJ BRAKA U EVROPI

Dosad smo tretirali pitanje braka samo rasuđivanjem{205}; evo sad

činjenica.
U kojoj zemlji na svetu ima najviše srećnih brakova? Neosporno,
u protestantskoj Nemačkoj.
Iznosim sledeći odlomak iz dnevnika kapetana Salvijatija, ne
menjajući ni jednu jedinu reč:

„Halberštat, 23. juna 1807. ... G. Bilo je, međutim, prosto i

otvoreno zaljubljen u gospođicu Felthajm; on je uvek i svuda prati,
priča joj neprestano i vrlo često je zadržava na deset koraka od nas.
Ova otvorena simpatija vređa društvo, kvari ga, a na obalama Sene
ocenila bi se kao vrhunac nepristojnosti. Nemci mnogo manje od nas
misle na ono što kvari društvo, a nepristojnost je gotovo samo
ugovoreno zlo. Ima pet godina kako se gospodin Bilo tako udvara
Mini, koju nije mogao uzeti za ženu zbog rata. Sve gospođice iz
društva imaju ljubavnike za koje zna ceo svet; no, takođe, među
Nemcima iz kruga poznanika mog prijatelja gospodina Mermana nema
ni jednog jedinog koji se nije oženio iz ljubavi, kao:
„Merman, njegov brat Georg, gospodin Fogt, gospodin Lacing,
itd. Mogao bih navesti tuce takvih.
„Otvoren i strastan način na koji se svi ovi ljubavnici udvaraju
svojim prijateljicama u Francuskoj bio bi vrhunac nepristojnosti,
nepoštenja i smešnog.
„Večeras mi je Merman pričao, vraćajući se iz Zelenog lovca, da
misli da nijedna od svih žena iz njegove mnogobrojne porodice nije
prevarila svoga muža. Uzmimo da se vara za polovinu, pa je to još
uvek neobična zemlja.
 „Njegov škakljivi predlog snahi, gospođi Minihov, čija će se
porodica ugasiti zbog nepostojanja muških naslednika, a vrlo velika
dobra ponovo pripasti knezu, primljen je vrlo hladno, ali ,,ne govorite
mi više nikada o tome”.
,,On je o tome nešto vrlo uvijeno rekao božanstvenoj Filipini
(koja je tek dobila razvod na štetu svoga muža, a koji je jednostavno
hteo da je proda vladaru); iskreni gnev, umanjen rečima, umesto da
bude pojačan: „Dakle, vi nemate više nikakvog poštovanja prema
našem polu? Verujem, u prilog vašoj časti, da se šalite.”
„Prilikom jednog putovanja u Broken sa ovom zaista lepom
ženom, ona se naslonila na njegovo rame, spavajući ili praveći se da
spava; usled truckanja malo je pala na njega, on ju je stisnuo oko
struka, ona se bacila na drugu stranu kola; on ne misli da je ona
neosvojiva, ali veruje da bi se ubila sutradan posle svoje greške. Sigurno
je to da ju je on strasno voleo, da je isto tako bio voljen, da su se
neprestano viđali i da joj se ništa ne može zameriti; ali sunce je vrlo
bledo u Halberštatu, vlada jako sitničarska, a ova dva stvorenja su vrlo
hladna. Na njihovim najstrasnijim sastancima u četiri oka Kant i
Klopštok su uvek bili prisutni.
„Merman mi je pričao da oženjenog čoveka, okrivljenog za
preljubu, mogu sudovi u Brunsviku osuditi na deset godina tamnice;
zakon je zastareo, ali to ne znači da se sme imalo šaliti sa ovakvim
stvarima; to da čovek ima galantne doživljaje daleko je od toga da se,
kao u Francuskoj, smatra prednošću koju gotovo ne smete odreći ni
mužu a da mu time ne nanesete uvredu.
„Kad bi neko rekao mome pukovniku ili S... da oni, otkako su se
oženili, nemaju više žena, bio bi vrlo loše primljen od njih.
„Pre nekoliko godina neka žena iz ove zemlje, u nastupu
pobožnosti, reče svome mužu, dvorskom čoveku iz Brunsvika, da ga je
čitavih šest godina varala. Muž, glup isto kao i njegova žena, ode to da
ispriča vojvodi; ljubavnik je bio primoran da podnese ostavku na sve
dužnosti i da napusti zemlju u roku dvadeset i četiri časa, pod
vojvodinom pretnjom da će se primeniti zakon.”
Halberštat, 7. jul 1807.

„Ovde muževi nisu varani, istina je; ali kakve su žene, veliki
bože! Kipovi, jedva žive mase. Pre udaje one su vrlo ljupke, lake kao
gazele, očiju živih i nežnih koje uvek shvataju ljubavne nagoveštaje. To
je zato što su u potrazi za mužem. Čim se muž nađe, one su, tačno
rečeno, samo stvorenja koja rađaju decu, u večitom obožavanju onoga
koji tu decu pravi. U porodici sa četvoro ili petoro dece uvek je jedno
bolesno, pošto polovina dece umire pre sedme godine, a u ovoj zemlji,
čim se jedno od dece razboli, majka više ne izlazi. Gledam ih kako
nalaze neizrecivo zadovoljstvo da ih miluju njihova deca. Malo-
pomalo one gube sve svoje predstave. Isto kao u Filadelfiji. Tamo
mlade devojke, koje su najluđe i najnevinije vesele, postaju za manje
od godinu dana najdosadnije žene. Da završimo brakovima u
protestantskoj Nemačkoj, reći ćemo da je miraz žena gotovo nikakav
zbog feuda. Gospođica Disdorf, kćerka čoveka koji ima četrdeset
hiljada livara rente, dobiće možda dve hiljade talira miraza (sedam
hiljada pet stotina franaka).
„Gospodin Merman dobio je od svoje žene četiri hiljada talira.
„Dodatak mirazu plaća se taštinom na dvoru. Među
građanstvom, govorio mi je Merman, našle bi se partije od sto ili sto
pedeset hiljada talira (šest stotina hiljada franaka ume- sto petnaest). Ali
se tada više ne može biti predstavljen na dvoru; čovek je odgurnut od
celog društva gde se nalazi kakav knez ili kneginja: to je strašno. Ovo
su njihove reči, a to je bio krik srca.
„Nemačka žena koja bi imala dušu Fi..., sa njenim duhom,
njenim otmenim i osećajnim licem, žarom koji je svakako imala u
osamnaestoj godini (sad ima dvadeset sedam godina), koja bi bila
poštena i puna prirodnosti zbog običaja zemlje i koja bi, iz istog
razloga, imala samo onu malu korisnu dozu religije, učinila bi, bez
sumnje, svoga muža vrlo srećnim. Ali kako čoveku može da laska da
bude postojan pored tako dosadnih majki porodica?
„Ali on je bio oženjen”, odgovorila mi je jutros kad sam korio
lorda Osvalda, Korininog ljubavnika, zbog četiri godine ćutanja. Nije
spavala do tri sata ujutru da bi čitala Korinu; ovaj roman duboko ju je
uzbudio, i ona mi je odgovorila sa dirljivom naivnošću: „Ali on je bio
oženjen.”
,,Fi... je tako prirodna i tako naivno osećajna da, čak i u ovoj
zemlji prirodnosti, izgleda licemerna malim umovima spojenim sa
malim dušama. Njihove šale joj nanose bol, i ona to uopšte ne krije.
„Kad je u dobrom društvu, smeje se kao luđa najveselijim šalama.
Ona mi je pričala priču o onoj mladoj šesnaestogodišnjoj princezi,
docnije toliko poznatoj, koja je često naređivala da u njene odaje dođe
oficir sa njene kapije.”
 59.

ŠVAJCARSKA

Poznajem malo porodica srećnijih od porodica u Oberlanđu,

delu Švajcarske blizu Berna, a opšte poznato je (1816) da tamo mlade
devojke provode sa svojim ljubavnicima noći između subote i nedelje.
Budale koje poznaju svet zato što su putovale od Pariza do Sen-
Klua, protestovaće zbog ovog; srećom, našao sam kod jednog
švajcarskog pisca potvrdu onoga što sam lično video{206} u toku četiri
meseca.
„Neki dobri seljak žalio se zbog štete pričinjene u njegovom
voćnjaku; upitao sam zašto nema psa: „Moje kćerke se ne bi nikada
udale.” Nisam razumeo njegov odgovor; ispriča mi da je imao tako
ljutog psa, pa se nijedan momak nije više usuđivao da uskače kroz
njegove prozore.
„Jedan drugi seljak, predsednik opštine u svome selu, da bi
pohvalio preda mnom svoju ženu ispričao mi je da u vreme dok je ona
bila devojka niko nije imao više kiltera, to jest više mladića koji bi
proveli s njom noć.
„Neki pukovnik, koji je uživao opšte poštovanje, bio je
primoran, prilikom jednog penjanja na planinu, da provede noć u dnu
najusamljenije i najživopisnije doline u tom kraju. Smestio se kod prvog
činovnika doline, bogatog i uglednog čoveka. Ulazeći, stranac opazi
mladu šesnaestogodišnju devojku, oličenje ljupkosti, svežine i
jednostavnosti: to je bila kćerka domaćina kuće. Te večeri bila je seoska
igranka: stranac se udvarao mladoj devojci, koja je zaista bila čudesno
lepa. Najzad, okuraživši se, usudi se da je upita da li bi mogao s njom
da probdi. ,,Ne, odgovori mlada devojka, ja spavam sa mojom
rođakom; ali doći ću ja kod vas.” Može se zamisliti kakvu je zbunjenost
izazvao ovaj odgovor. Večeralo se, stranac je ustao, mlada devojka je
uzela svetiljku i pošla za njim u njegovu sobu; mislio je da je na
dohvatu sreće. ,,Ne, reče mu ona bezazleno, najpre treba od mame da
tražim dozvolu.” Grom bi ga manje pogodio! Ona izađe. Njemu se
vraća hrabrost i šunja se oko salona ovih dobrih ljudi; čuje kćerku koja
umiljatim glasom moli majku da joj dozvoli ono što želi; najzad je
dobila pristanak. „Zar ne, stari, reče majka svome mužu koji je već bio
u krevetu, ti se slažeš da Trineli provede noć sa gospodinom
pukovnikom? - Rado, odgovori otac; mislim da bih takvom čoveku
ustupio i svoju ženu. - Pa lepo, idi, reče majka Trineli; ali budi valjana
kćerka i ne skidaj suknju...” U svanuće Trineli, zahvaljujući poštovanju
stranca, ustade kao devica; popravi jastuke na krevetu, spremi kafu i
pavlaku za svog noćnog druga i pošto je, sedeći na krevetu,
doručkovala s njim, odseče malo parče svoga brustpletz-a (komad
somota koji pokriva grudi). „Uzmi, reče mu, čuvaj ovu uspomenu na
jednu srećnu noć; ja je nikad neću zaboraviti. Zašto si pukovnik?” I
pošto ga je poslednji put poljubila, pobeže: više je nije mogao videti.
{207}
Eto preteranosti suprotne našim francuskim običajima, a ja sam
daleko od toga da ih odobravam.
Kada bih bio zakonodavac, hteo bih da se u Francuskoj, kao u
Nemačkoj, uvedu večernje igranke. Tri puta nedeljno mlade devojke
išle bi sa svojim majkama na igranku koja bi počinjala u sedam časova
završavala se u ponoć, i jedino bi se trošile violina i čaše vode. U
susednoj prostoriji, majke, možda malo ljubomorne na srećno
vaspitavanje svojih kćeri, igrale bi boston; u trećoj, očevi bi našli
novine i razgovarali o politici. Između ponoći i jedan sat sve bi se
porodice skupile i vratile na domaće ognjište. Mlade devojke bi se
naučile da poznaju mladiće; uobraženost i indiskrecija koja je prati vrlo
brzo bi im postale mrske; najzad, one bi sebi izabrale muža. Nekoliko
mladih devojaka imale bi nesrećne ljubavi, ali broj prevarenih muževa i
rđavih brakova ogromno bi se smanjio. Tada bi bilo manje besmisleno
da se traži kažnjavanje nevernosti sramotom; zakon bi odgovorio
ženama: ,,Vi ste izabrale svoga muža; budite mu verme.” Tada bih
dozvolio gonjenje i kažnjavanje putem sudova za ono što Englezi zovu
criminal conversation. Sudovi bi mogli da kažnjavaju, u korist zatvora i
bolnica, globom koja je jednaka dvema trećinama imanja zavodnika i
zatvorom od nekoliko godina.
 Žena bi mogla biti gonjena zbog preljube pred porotom. Porota
bi najpre trebalo da izjavi da je muževljevo vladanje bilo besprekorno.
Okrivljena žena mogla bi biti osuđena na doživotni zatvor. Ako
bi muž bio odsutan više od dve godine, žena bi mogla biti osuđena
samo na zatvor od nekoliko godina. Običaji bi se brzo saobrazili ovim
zakonima i usavršili bi ih{208}.
Tada bi plemstvo i sveštenstvo, gorko tugujući za pristojnim
vekovima madam de Montespan ili madam di Bari, bili primorani da
dozvole razvod{209}.
Postojao bi u nekom selu, nadomak Pariza, elizeum za nesrećne
žene, utočište u koje, pod pretnjom robije, ne bi smeo da uđe nijedan
drugi čovek do lekar i ispovednik. Žena koja bi htela da dobije razvod
morala bi, pre svega, da se javi kao zatvorenica u ovaj elizeum; tu bi
provela dve godine a da nijednom ne izađe. Mogla bi da piše, ali ne i
da dobije odgovor.
Savet sastavljen od perova Francuske i nekoliko uvaženih
činovnika preduzimao bi, u ime žene, korake za razvod i određivao bi
iznos koji bi plaćao muž toj ustanovi. Žena koja bi propala sa svojim
traženjem pred sudovima bila bi primljena da provede ostatak života u
elizeumu. Vlada bi dodelila upravi elizeuma po dve hiljade franaka za
svaku ženu koja bi tamo našla utočište. Za prijem u elizeum bilo bi
potrebno, sem toga, imati miraz od dvadeset hiljada franaka. A
moralni režim bio bi krajnje strog.
Dve godine posle potpune odvojenosti od sveta, razvedena žena
mogla bi se opet udati.
Kad bi se dospelo dotle, skupštine bi mogle da prouče da li bi
bilo umesno, kako bi se uvelo takmičenje u vrlinama između mlađih
devojaka, davati dečacima dva puta veći deo prilikom deobe očevine,
od onoga koji dobijaju njihove sestre. Devojke kojima ne bi pošlo za
rukom da se udaju dobijale bi deo jednak delu muškaraca. Može se
uzgred primetiti da bi ovaj sistem malo-pomalo uništio običaje suviše
nezgodnih konvencionalnih brakova. Mogućnost razvođa učinila bi
nekorisnim prekomerne niskosti.
Trebalo bi na raznim mestima Francuske, i u siromašnim selima,
ustanoviti trideset opatija za stare devojke. Vlada bi se postarala da
ova boravišta okruži pažnjom, kako bi se nešto smanjila tuga jadnih
devojaka koje bi tu završile svoj život. Trebalo bi im dati sve zvečke
dostojanstva.
Ali manimo se ovih himera.
 60.

VERTER I DON ŽUAN

Među mladim ljudima, posle ruganja nekom jadnom

zaljubljenom čoveku koji je napustio salon, obično se razgovor
završava pokretanjem pitanja da li se bolje odnositi prema ženama kao
Mocartov Don Žuan ili kao Verter. Kontrast bi bio tačniji da sam naveo
Sen-Prea; ali to je tako bezizrazna ličnost, da bih učinio nažao nežnim
dušama određujući im ga kao predstavnika.
Don Žuanov karakter zahteva najveći broj onih vrlina koje su
korisne i poštovane u svetu: zadivljujuću neustrašivost, kombinatorski
duh, živost, hladnokrvnost, zabavni duh, itd.
Don Žuani imaju velike trenutke praznine i vrlo tužnu starost; ali
većina ljudi ne doživljava starost.
Zaljubljeni igraju jadnu ulogu uveče u salonu, jer čovek ispoljava
oko osvajanja žena tačno toliko sposobnosti i snage koliko ulaže
interesa da bi ih dobio, baš kao u partiji bilijara. Kako društvo zna da
su zaljubljeni jako zainteresovani u životu oni su, ma koliko imali duha,
izloženi ruganju; ali uju- tru, budeći se, umesto da budu neraspoloženi
sve dok ih nešto duhovito i zajedljivo ne razmrda, oni sanjaju o
voljenoj osobi i prave kule u vazduhu nastanjene srećom.
Ljubav a la Verter otvara dušu svima umetnostima, svima nežnim
i romantičnim utiscima, lepoti šuma, lepoti slikarstva?, jednom rečju
osećanju za lepo i uživanju u lepom, ma u kom obliku se ono
pojavljivalo, makar i u haljini od grubog sukna. Ona čini da se sreća
pronalazi čak i bez bogatstva.{210} Te duše, umesto da budu sklone da se
blaziraju kao Mielhan, Bezenvai, itd., lude zbog preteranosti
osećajnosti kao Ruso. Žene obdarene svesnom uzvišenošću duše koje,
posle prve mladosti, umeju da vide ljubav tamo gde ona postoji, i
kakva je ta ljubav, obično ne postaju plen Don Žuana iza kojih više
stoji broj nego kvalitet osvajanja. Imajte na umu, a to ide nauštrb
nežnih duša, da je pobedama Don Zuana potrebno da budu
razglašene, kao što je pobedama Vertera potrebno da ostanu u tajnosti.
Većina ljudi koji se bave ženama rođeni su u velikom blagostanju, to
jest, oni su, zbog svog vaspitanja i zbog podržavanja onoga što ih je
okruživalo u mladosti, sebični i suhi{211}.
Pravi Don Žuani na kraju gledaju na žene čak kao na
neprijateljsku stranu i uživaju u svim vrstama njihovih nesreća.
Suprotno tome, prijatni vojvoda Pinjatele pokazao nam je u
Minhenu pravi način da se bude srećan zbog sladostrašća čak i bez
ljubavi-strasti. „Vidim da mi se neka žena dopada, govorio mi je jedne
večeri, kad se osetim sasvim zanemeo pored nje i kad ne znam šta da
joj kažem.” Daleko od toga da zbog samoljublja crveni i da se sveti
radi ovog trenutka zbunjenosti, on ga je vrlo pažljivo negovao kao
izvor sreće. Kod ovog prijatnog mladog čoveka ljubav-ukus bila je
potpuno oslobođena taštine koja nagriza; to je bila oslabljena nijansa
prave ljubavi, ali čista i bez mešavine; i on je poštovao sve žene kao
privlačna bića prema kojima smo mi vrlo nepravedni (20. februar
1820).
Kako čovek ne bira sebi temperament, to jest dušu, ne može sebi
da da nadmoćnu ulogu. Žan Žak Ruso i vojvoda Rišelje ma koliko da
su se trudili, i pored svog njihovog duha, ne bi mogli da promene svoje
odnose prema ženama. Rado ću poverovati da vojvoda nije nikad
imao takve trenutke kao što ih je imao Ruso u parku Sevret, pored
gospođe d’Udeto; u Veneciji, slušajući muziku Scuole; i u Torinu pred
nogama gospođe Bazil. Ali, isto tako, on nikad nije pocrveneo zbog
smešnog položaja kao Ruso pored gospođe de Larnaž, usled čega ga je
griža savesti progonila do kraja života.
Uloga Sen-Prea je nežnija i ispunjava sve trenutke života; ali valja
priznati da je uloga Don Zuana mnogo sjajnija. Ako Sen-Pre, naviknut
na duboko razmišljanje, menja ukus sredinom svog života, usamljen i
povučen, on se na društvenoj sceni nalazi na poslednjem mestu, dok
Don Žuan ima sjajnu reputaciju među ljudima, i moći će, možda, još da
se dopadne kakvoj nežnoj ženi, žrtvujući joj iskreno svoju naklonost ka
razuzdanosti.
Iz svih do sada iznetih razloga čini mi se da se pitanje
uravnotežava. Zato što Don Žuan svodi ljubav na običan posao,
verujem da su Verteri srećniji. Umesto da se, kao Verter, rukovodi
stvarnošću koja se uobličava prema njegovim željama, on ima želje
koje nepotpuno zadovoljava hladna stvarnost, kao kod samoljublja,
tvrdičluka i drugih strasti. Umesto da se gubi u čarobnim sanjarenjima
kristalizacije, on kao neki general, misli na uspehe svojih manevara{212} i,
jednom rečju, ubija ljubav umesto da uživa u njoj više od drugih, kao
što to misli običan svet.
Čini mi se da se ovo što je gore rečeno ne može opovrgnuti.
Drugi razlog, bar u mojim očima, ali zbog zlobnosti proviđe- nja treba
oprostiti ljudima što ga ne priznaju, jeste u tome što je navika da se
bude pravičan, kako meni izgleda, sem u izuzetnim slučajevima,
najsigurniji put ka sreći, a Verteri nisu zločinci{213}.
Da bi čovek bio srećan u zločinu, trebalo bi upravo da nema
griže savesti. Ne znam da li takvo biće može postojati{214}, nikad ga
nisam sreo i kladio bih se da je doživljaj gospođe Mišlen remetio san
vojvode od Rišeljea.
Trebalo bi, što je nemoguće, da u čoveku uopšte nema
naklonosti, ili da on može da uništi ljudski rod{215}.
Ljudi koji poznaju ljubav samo iz romana osetiće prirodnu
odvratnost čitajući ove rečenice u korist vrline u ljubavi. Razlog je u
tome što je, zbog zakona romana, opisivanje ljubavi pune vrline u
suštini dosadno i malo zanimljivo.
Izgleda kao da osećanje vrline neutrališe izdaleka osećanje
ljubavi, a reči ljubav puna vrlina kao da su sinonimi za slabu ljubav. To
je sve slabost veštine opisivanja, koja ništa ne smeta strasti onakvoj
kakva postoji u prirodi{216}.
Dopustite mi da opišem svoga najprisnijeg prijatelja.
Don Žuan odriče sve dužnosti koje ga vezuju za ostale ljude. Na
velikom vašaru života on je zlonamerni trgovac koji uvek uzima, a
nikad ne plaća. Ideja jednakosti izaziva kod njega bes kao voda kod
hidrofoba; stoga gordost zbog porekla tako dobro pristaje uz Don
Žuanov karakter. Sa idejama o jednakosti prava iščezava i ideja o
pravdi, ili, bolje rečeno, ako je Don Žuan plemenite krvi, nikad mu te
opšte ideje nisu pale na pamet; i ja čvrsto verujem da je čovek koji nosi
istorijsko ime, pre negoli drugi, u stanju da zapali grad da bi mu se
skuvalo jaje{217}. Treba mu oprostiti; on je toliko opsednut ljubavlju
prema samome sebi da gubi pojam o zlu koje čini i smatra da samo on
na svetu može da uživa i da pati. U žaru mladosti, kad sve strasti bude
život u našem sopstvenom srcu i kad odstranjuju nepoverenje iz srca
drugih, Don Žuan, pun prividnog osećanja i sreće, pljeska sebi što misli
samo na sebe, dok se drugi ljudi žrtvuju dužnosti; misli da je pronašao
veliku veštinu kako da se živi. Ali, usred svog trijumfa, sa jedva trideset
godina, on sa čuđenjem primećuje da mu život izmiče, oseća rastuće
gađenje prema onome što je predstavljalo sve njegovo zadovoljstvo.
Don Zuan mi je rekao u Tornu, u nastupu mračnog raspoloženja:
„Nema dvadeset vrsta žena; kad je čovek imao dve ili tri iz svake vrste,
počinje zasićenost.” Odgovorih: „Jedino mašta može potpuno da
izbegne zasićenosti. Svaka žena izaziva različito interesovanje i, štaviše,
istu ženu, ako vas slučaj navede na nju dve-tri godine pre ili posle u
toku života, i ako je vi slučajno zavolite, volećete je na različit način.
Ali neka nežna žena, čak i ako vas voli, svojim pretenzijama na
jednakost samo će povrediti vašu gordost. Način na koji vi imate žene
ubija sva druga uživanja u životu; Verterov način ih ustostručava.”
Ova tužna drama bliži se raspletu. Vidimo Don Zuana kako stari i
kako se ljuti na objekte svoje zasićenosti, a nikad na sebe. Vidimo ga,
izmučenog otrovom koji ga proždire, kako se koprca na sve strane i
kako neprestano menja žene. Ali, makar kako to izgledalo sjajno, sve se
za njega završava smenjivanjem muka; sebi stvara tihu ili nemirnu
dosadu: to je jedini izbor koji mu ostaje.
Najzad otkriva i priznaje sebi ovu fatalnu istinu; otada se čitavo
njegovo uživanje svodi na to da pokaže svoju moć i da otvoreno čini
zlo radi zla. To je isto tako poslednji stepen uobičajene nesreće;
nijedan pesnik se nije usudio da predstavi vernu sliku toga; ta slika bi
izazvala užas.
Mogli bismo se nadati da će superioran čovek skrenuti sa ovog
fatalnog puta, jer postoji protivurečnost u dnu Don Žuanovog
karaktera. Pretpostavio sam da ima mnogo uma, a to vodi otkriću
vrline preko hrama slave.{218}
Larošfuko, koji se ipak razumevao u samoljublje, a koji u
stvarnom životu nije bio ništa manje do budalasti književnik{219}, kaže
(267): „Zadovoljstvo ljubavi je u tome da se voli, i čovek je srećniji
zbog strasti koju oseća nego zbog one koju izaziva.”
Don Žuanova sreća nije ništa drugo do taština zasnovana stvarno
na okolnostima koje je stvorio bogati duh i velika aktivnost, ali on
svakako oseća da i najneznatniji general koji dobije bitku, da i
najneznatniji perfekt koji drži jedan departman, ima veća uživanja
nego što su njegova, a verujem da je sreća vojvode od Nemura, kad
mu je gospođa de Klev rekla da ga voli, veća od Napoleonove sreće
kod Marenga.
Ljubav a la Don Zuan je osećanje iste vrste kao ljubav prema
lovu. To je potreba za aktivnošću koju treba da probude razni objekti i
koja neprestano kuša vašu sposobnost.
Ljubav a la Verter je kao osećanje đaka koji pravi tragediju, i to
hiljadu puta lepše osećanje; to je novi cilj u životu, za koji se sve vezuje
i koji svemu menja lik. Ljubav-strast otkriva čoveku čitavu prirodu sa
njenim uzvišenim aspektima, kao nešto što je tek pronađeno. On se
čudi što nije nikad video neobični prizor koji se otvara pred njegovom
dušom. Sve je novo, sve je živo, sve izaziva najstrasnije
interesovanje{220}.
Ljubavnik vidi voljenu ženu na horizontu svih predela na koje
nailazi, i dok prelazi sto milja da bi je za tren video, svako drvo, svaka
stena mu govori o njoj na različit način i kazuje mu o njoj nešto novo.
Umesto ovakvog magičnog prizora, Don Žuanu je potrebno da spoljni
predmeti, koje on ceni jedino prema njihovom stepenu korisnost,
postanu prijatni zbog nekog novog ljubavnog doživljaja.
Ljubav a la Verter ima neobična zadovoljstva; posle godinu-dve,
kad ljubavnik ima, da tako kažem, jednu dušu sa onom koju voli, i to,
čudne li stvari, čak nezavisno od uspeha u ljubavi, čak i pored
svireposti svoje ljubavnice, ma šta on radio ili video, pita se: „Šta bi
ona rekla da je bila sa mnom? Šta bih joj rekao o ovom pogledu sa
Casa Lecchio? ’ On joj govori, sluša njene odgovore, smeje se njenim
šalama. Na sto milja od nje i pod bremenom njenog gneva, on samog
sebe iznenađuje u ovakvim mislima: „Leonora je bila večeras jako
vesela.” On se budi: „Ali, bože moj! -kaže u sebi uzdišući - ima ludih u
Bedlamu koji su manje ludi od mene!” „Ali zbog vas gubim strpljenje -
reče mi jedan od mojih prijatelja, kome sam pročitao ovu zabelešku. -
Vi neprestano suprotstavljate strasnog čoveka Don Zuanu; nije stvar u
tome. Vi biste bili u pravu kad bi čoveku bilo dato da po svojoj volji
ima neku strast. Ali u slučaju ravnodušnosti, šta da se radi?” Ljubav-
ukus, bez užasa. Užasi dolaze uvek od male duše kojoj je potrebno da
se uveri u svoju vrednost.
Nastavimo. Don Žuanima mora da je teško da priznaju
postojanje onog stanja duše o kome sam malopre govorio. I pored
toga što ga oni ne mogu ni videti ni osetiti, ono suviše pogađa njihovu
sujetu. Zabluda njihovog života je u tome što veruju da za petnaest
dana osvajaju ono što ljubavnik prožet ljubavlju postiže jedva za šest
meseci. Oni se oslanjaju na iskustva stečena na štetu ovih jadnika koji
nemaju ni dušu koja može da se dopadne, niti, kad otkrivaju svoja
naivna uzbuđenja nežnoj ženi, duh neophodan za ulogu Don Žuana.
Oni neće da shvate da ono što dobijaju nije uvek isto, makar im to
pružila ista žena.

Obazriv čovek nema nikad poverenja.

Zbog toga je veliki broj ljubavnika Koji varaju. Dame koje
Obožavaoci mole, puštaju ove dugo da uzdišu,
Njih koji nikad nisu bili lažni u životu.
Ali cenu blaga koje one najzad daju,
Poznaje samo srce koje ga uživa;
Što se više kupuje, ono je uzvišenije:
Zgoditak ljubavi ne vredi onoliko koliko košta.
Niveme, TRUBADUR GIJOM DE LA TUR, III, 342.

Ljubav-strast, u odnosu na Don Žuane, može se uporediti sa

neobičnim, stranim i neudobnim putem koji, zaista, počinje između
ljupkih šumaraka, ali se uskoro gubi među stenovitim usecima, čiji
izgled nema ničeg privlačnog za proste oči. Malo-pomalo put nestaje
među visokim planinama u mračnoj šumi čije ogromno drveće,
zaklanjajući svetlost svojim krunama, bujnim i uzdignutim do neba,
unosi neku vrstu užasa u duše ne prekaljene u opasnostima.
Posle mučnog lutanja kao po nekom beskrajnom lavirintu, zbog
čijih bezbrojnih zavoja samoljublje gubi strpljenje, odjednom čovek
napravi jedan zaokret i nađe se u novom svetu, u divnoj Kašmirskoj
dolini Lalla Rouk.
 Kako bi Don Žuani, koji nikad ne stupaju na ovaj put, ili naprave
po njemu najviše nekoliko koraka, mogli suditi po tome kakve izglede
on pruža na kraju putovanja?
,,Vi vidite da je nestalnost dobra:
„Treba mi nešto novo, makar i ne postojalo na svetu.”
- U redu, vi se rugate zakletvama i pravdi. Šta se traži
nestalnošću? Izgleda, zadovoljstvo.
Ali zadovoljstvo koje čovek nalazi pored ljupke žene željene
petnaest dana i s kojom je proveo tri meseca, razlikuje se od
zadovoljstva koje čovek ima sa ljubavnicom željenom tri godine i sa
kojom je proveo deset godina.
Ako ne kažem uvek, to je zato što kažu da nas starost, menjajući
naše organe, čini nesposobnim da volimo; što se tiče mene, ja to
uopšte ne verujem. Vaša ljubavnica, pošto vam postane prisna
prijateljica, daje vam druga zadovoljstva, zadovoljstva starosti. To je
cvet koji se, pošto je ujutru, u doba cvetanja, bio ruža, pretvara u mio
plod uveče, kad nije više doba za ruže{221}.
Ljubavnica željena tri godine je zaista ljubavnica u punom smislu
reči: pristupa joj se samo drhteći, a, da kažem Don Žuanima, čovek koji
drhti ne dosađuje se. Zadovoljstva ljubavi su uvek srazmerna sa
strepnjom.
Nesreća nestalnosti je dosada; nesreća ljubavi-strasti je očajanje i
smrt. Ljubavna očajanja se primećuju; o njima se priča; niko ne obraća
pažnju na stare blazirane raspusnike koji crkavaju od dosade i kojih je
Pariz krcat.
„Ljubav sašiše mozak većem broju ljudi nego dosada.” Ja to
čvrsto verujem; dosada čoveku sve oduzima, čak i hrabrost da se ubije.
Postoji karakter koji je stvoren da nalazi zadovoljstvo samo u
promeni. Ali čovek koji uznosi do neba šampanj na račun bordoa, u
stvari, više ili manje rečito kaže: „Više volim šampanj.”
Svako od ovih vina ima svoje pristalice, i svi su u pravu, ako
dobro poznaju same sebe i ako trče za onom vrstom sreće koja
najbolje odgovara njihovim organima{222} i njihovim navikama. Partiju
nestalnih kvari to što se svi glupaci svrstavaju na tu stranu zbog
nedostatka hrabrosti.
Ali, najzad, svaki čovek, ako hoće da se potrudi da prouči samog
sebe, ima svoj ideal lepog i čini mi se da uvek ima nečega smešnog u
tome kad čovek želi da preobrati svog suseda.
 61.

FIJASKO

„Čitavo carstvo ljubavi ispunjeno je tragičnim događajima”. kaže

gospođa de Sevinje, pričajući o nezgodi svoga sina kod slavne Šanmele.
Montenj se vrlo dobro izvlači iz tako škakljive stvari.
,,Ja ipak verujem da su ove smešne posledice vradžbina, koje
zadaju toliko teškoća našem svetu, tako da se o drugome i ne govori, u
stvari posledice straha i bojažljivosti; jer ja znam iz iskustva da onaj za
koga mogu da jemčim kao za samoga sebe, i u čiju se slabost ne može
posumnjati, kao ni u to da je opčinjen vradžbinama, čuvši kako neki
njegov prijatelj priča o neobičnoj klonulosti u koju je pao u trenutku u
kome mu je to najmanje trebalo, kada se našao u istoj prilici, užas koji
je ta priča izazvala iznenada je tako surovo podsetio njegovu maštu, da
mu se dogodila ista nezgoda. I od tog trenutka pa nadalje bio je
podložan da opet u to pada, jer ga je ružna uspomena na njegovu
nezgodu strogo opominjala i mučila. Našao je neki lek protiv ovog
uobraženja u drugom uobraženju. Jer, pošto bi priznao i mirio se
unapred sa ovom svojom slabošću, ublažavala bi se napetost njegove
duše time što se, gledajući na ovo zlo kao na nešto očekivano,
smanjivala obaveznost da se to mora uraditi, i tako mu je manje teško
padalo.
,,Ko je bio jednom sposoban za te stvari, nikada više nije
nesposoban, sem ako nije u pitanju neka istinska slabost. Ove nezgode
možemo da se bojimo samo kod poduhvata pri kojima je naša duša
prekomerno napeta od želje i poštovanja .. . Znam takve koji su uspeli
da u to unesu i telo koje se, uostalom, tek upola zasitilo... Duša onoga
koji napada, uznemirena raznim strepnjama, lako se gubi... Pitagorina
snaha je govorila da žena koja legne sa čovekom mora sa svojom
suknjom da ostavlja istovremeno i stid, i da ga opet uzme zajedno sa
svojom suknjom.”
Ova je žena bila u pravu što se tiče galantnosti, a nije bila u
pravu što se tiče ljubavi.
Prva pobeda, ostavljajući po strani svaku sujetu, nije neposredno
prijatna nijednom čoveku:
1. Sem ako nije imao vremena da želi tu ženu i da je prepusti
svojoj mašti; to znači, sem ako je ne dobije u prvim trenucima kad je
želi. To je slučaj najvećeg mogućeg fizičkog uživanja; jer se sva duša još
uvek usredsređuje na to da vidi lepote ne misleći na prepreke.
2. Ili, sem ako nije u pitanju žena koja apsolutno ne ostavlja
traga, neka lepa sobarica, na primer, jedna od onih žena koje čovek
poželi tek kad ih vidi. Ako u srce prodre i zrnce strasti, s njom prodire i
zrnce mogućnosti da se doživi fijasko.
3. Ili, sem ako ljubavnik dobije svoju draganu na tako
nepredviđen način, da nema vremena ni za najmanje razmišljanje.
4. Ili, sem ako je u pitanju odana i preterana ljubav od strane
žene, a njen je ljubavnik ne oseća u istoj meri.
Ukoliko je čovek silnije zaljubljen, utoliko mu je potreban veći
napor da bi se usudio da tako slobodno dodirne, izlažući se opasnosti
da ga uvredi, stvorenje koje mu, pošto je za njega kao božanstvo, uliva
istovremeno krajnju ljubav i krajnje poštovanje.
Ovaj strah, posledica vrlo nežne strasti, a kod ljubavi-ukusa ona
ružna sramežljivost koja proizlazi iz silne želje čoveka da se svidi i iz
nedostatka hrabrosti, stvaraju vrlo mučno osećanje koje čovek ne može
u sebi da savlada i zbog koga crveni. Dakle, ako je duša zaokupljena
time da se stidi i da savladava taj stid, ona se ne može unositi u to da
uživa: jer, pre nego što pomisli na uživanje, koje je luksuz, sigurnost,
koja je potreba, mora da bude potpuno obezbeđena.
Ima ljudi koji, kao Ruso, osećaju ružnu sramežljivost čak i sa
javnim ženama; oni im ne odlaze jer ih čovek ima samo jednom, a to
jednom je neprijatno.
Da bi se videlo da je, na stranu sujeta, prva pobeda vrlo često
mučan napor, treba praviti razliku između zadovoljstva pustolovine i
sreće trenutka koji dolazi posle nje; čovek je sav zadovoljan:
1. što se najzad nalazi u situaciji koju je toliko želeo; što raspolaže
savršenom srećom za budućnost i što je prebrodio vreme tako svirepe
okrutnosti zbog koje je sumnjao u ljubav voljene osobe;
2. što se dobro izvukao i što je izbegao jednu opasnost; ova
okolnost čini da u Ijubavi-strasti radost nije čista; čovek ne zna šta čini,
a siguran je u ono što voli; ali u Ijubavi-ukusu, koja nikada ne gubi
glavu, ovaj trenutak je kao povratak s puta; čovek sebe ispituje i, ako u
ljubavi ima mnogo sujete, pokušava da prikrije to ispitivanje;
3.ono što je u duši prosto, uživa što je odnelo jednu pobedu.
Ako osećate imalo strasti prema nekoj ženi, ili ako vaša mašta
nije iscrpljena, ako vam ona nespretno kaže jedne večeri uz nežan i
zbunjen izraz: „Dođite sutra u podne, neću primati nikoga”, zbog
uzbuđenosti živaca nećete spavati te noći; zamišljaćete na hiljadu
načina sreću koja vas očekuje; jutro je mučenje. Najzad otkucava čas i
čini vam se da vam svaki udarac odjekuje u dijafragmi. Upućujete se
prema ulici sa lupanjem srca; nemate snagu ni da kročite. Ugledate iza
prozorskih kapaka voljenu ženu; penjete se hrabreći sebe... i
doživljavate fijasko mašte.
G. Raptir, umetnik, čovek krajnje nervozan i ograničen pogleda,
pričao mi je u Mesini da je, ne samo svakog prvog puta već na svakom
sastanku imao nezgoda. Ipak, verujem da je bio muškarac kao i svaki
drugi; bar mi je poznato da je imao dve privlačne ljubavnice.
Što se tiče savršenog sangvinika (pravi Francuz koji u svemu vidi
samo lepu stranu, pukovnik Matis), umesto da se usled preteranosti
osećanja muči zbog sastanka zakazanog za sutra u podne, on, do
srećnog trenutka, svemu daje ružičastu boju. Da nije imao sastanak,
sangvinik bi se malo dosađivao.
Vidite Helvecijusovu analizu ljubavi; kladim se da je tako osećao,
a pisao je za većinu ljudi. Ti ljudi nisu nimalo podložni ljubavi-strasti;
ona bi poremetila njihovo lepo spokojstvo; mislim da bi njene zanose
smatrali za nesreću; ako ništa drugo, ponižavala bi ih njena
bojažljivost.
U najboljem slučaju, sangviniku može da bude poznata jedna
vrsta moralnog fijaska: a to je kada mu Mesalina zakazuje sastanak i
kada, ulazeći u njen krevet, misli pred kakvim strašnim sudijom treba
da se pokaže.
Bojažljiv melanholičan temperament uspeva ponekad da se
približi sangviničnom, kao što kaže Montenj, kada je pijan od
šampanjca, ali pod uslovom da se ne napije namerno. On treba da se
teši time što oni tako sjajni ljudi kojima zavidi, i kojima neće nikad
umeti da se približi, ne doživljavaju ni njegova uzvišena uživanja ni
nesrećne slučajeve i da lepe umetnosti, koje se hrane bojažljivošću
ljubavi, predstavljaju za njih zapečaćena pisma. Čovek koji želi samo
običnu sreću, kao Diklo, često je nalazi, nikada nije nesrećan i, prema
tome, nije osetljiv prema umetnosti.
Atletski temperament doživljava takvu nezgodu samo usled
fizičke iscrpljenosti ili slabosti, suprotno nervoznim i melanholičnim
temperamentima, koji kao da su baš stvoreni za to.
Često, umarajući se pored druge žene, ovi jadni melanholici
uspevaju da malo ugase svoju maštu i da tako igraju manje žalosnu
ulogu pored žene koja je predmet njihove strasti.
Kakav zaključak izvesti iz svega ovoga? Da se pametna žena
nikad ne daje prvi put na zakazanom sastanku. - To bi moralo biti
nepredviđena sreća.Večeras smo, u glavnom stanu generala Mišoa, pet
vrlo lepih mladića između dvadeset i pet i trideset godina i ja
razgovarali o fijasku. Dogodilo se da smo svi, izuzev jednog
uobraženka koji, verovatno, nije govorio istinu, doživeli fijasko prvi
put sa našim najslavnijim ljubavnicama. Istina je da možda nijedan od
nas nije poznavao ono što Delfante naziva Ijubav-strast.
Pomisao da je ta nezgoda vrlo rasprostranjena, mora da umanji
opasnost.
Poznavao sam jednog lepog husarskog poručnika od dvadeset i
tri godine, koji je, kako mi se čini, zbog preterane ljubavi, prve tri noći
provedene sa ljubavnicom obožavanom već šest meseci, a koja je
prema njemu, oplakujući drugog ljubavnika ubijenog u ratu, postupala
vrlo grubo, mogao samo da je ljubi i da plače od sreće. Ni on ni ona
nisu se snašli.
Komandant H. Mondor, poznat u celoj vojsci, doživeo je fijasko
tri dana uzastopno sa mladom i očaravajućom groficom Koler.
Ali kralj fijaska je razumni i lepi pukovnik Ors, koji je stalno
doživljavao fijasko u toku tri meseca sa vragolastom i pikantnom N ...
V..., i, najzad, dospeo dotle da je ostavi a da nikad ne bude njegova.
 62.

RAZNI ODLOMCI

Skupio sam pod ovim naslovom, koji sam želeo da napravim još
skromnijim, ne suviše strog izbor između tri do četiri stotine karata za
igru, na kojima sam našao zabeleške pisane olovkom; često je ono što
treba nazvati originalnim rukopisom, iz nedostatka prostijeg izraza,
pravljeno od komadića hartije razne veličine ispisanih olovkom, a koje
je Lisio vezivao voskom da ih ne bi morao ponovo prepisivati. Jednom
mi je kazao da mu je, posle jednog sata, izgledalo da ne vredi truda da
se ponovo prepisuje ništa od onoga što je zabeleženo. Pomenuo sam
ovaj detalj u nadi da će mi on poslužiti kao izvinjenje zbog
ponavljanja.

1.
Sve se može steći u samoći, sem karaktera.

2.
Godine 1821, mržnja, ljubav i tvrdičluk bile su tri najčešće strasti,
a zajedno sa kockom gotovo jedine strasti u Rimu.
Rimljani su izgledali zli na prvi pogled; oni su, u stvari, samo
krajnje nepoverljivi i imaju maštu koja se raspali zbog najmanjeg
povoda.
Ako prave bezrazložna zla, to su ljudi koje grize strah i koji traže
ohrabrenje probajući svoju pušku.

3.
Kad bih kazao, kao što to verujem, da je dobrota karakteristična
crta Parižana, mnogo se bojim da ih ne uvredim.
,,Ja neću da budem dobar.”
 4.
Pojavio se znak ljubavi, to znači da su sva zadovoljstva i sve
muke koje mogu nastati iz svih drugih strasti, kao i sve druge potrebe,
smesta prestale da utiču na čoveka.

5.
Licemerstvo je vrsta tvrdičluka, i to je najgore.

6.
Imati čvrst karakter, to znači imati dugo stalno iskustvo u
životnim obmanama i nesrećama. Tada čovek neprestano želi ili uopšte
ne želi.

7.
Ljubav u visokim društvenim krugovima, to je ljubav za borbu,
za kocku.

8.
Ništa tako ne ubija ljubav-ukus kao vihori ljubavi-strasti kod
partnera.
Mlada grofica L., Forli, 1819.

9.
Veliki nedostatak žena, od svih najneprijatnijih čoveku iole
dostojnom tog imena, jeste u tome što one od javnosti prave
vrhovnog sudiju svog života, a javnost, u pogledu osećanja, ima samo
niske misli. Ovo kažem za najotmenije žene, koje često nisu svesne
toga, i čak veruju i govore suprotno.
Breša, 1819.

10.
Prozaično je nova reč koju sam nekad smatrao smešnom, jer ništa
nije hladnije od naših pesama; ako ima kakve topline u Francuskoj za
poslednjih pedeset godina, ona je svakako u prozi.
Ali, najzad, mlada grofica L. upotrebljavala je reč prozaično, i ja
volim da je pišem.
Definicija se nalazi u Don Kihotu i u Savršenoj suprotnosti između
gospodara i konjušara. Gospodar, visok i bled; konjušar, debeo i svež.
Prvi, sav hrabrost i uglađenost; drugi, sav sebičnost i pokornost; prvi,
sav ispunjen romantičnim i uzbudljivim maštanjima; drugi, uzor
trezvenosti, zbirka vrlo mudrih izreka; prvi, uvek pothranjuje svoju
dušu nekakvim herojskim i opasnim razmišljanjem; drugi, prežvakava
nekakav mudri plan u koji ne propušta da brižljivo unese uticaj svih
sitnih, sramnih i sebičnih pokreta ljudskog srca.
U trenutku kad prvoga treba da izvedu iz zablude neuspesi
njegovih jučerašnjih maštanja, on je već obuzet današnjim kulama u
vazduhu.
Treba imati prozaičnog muža, a uzimati romantičnog ljubavnika.
Malbruk je imao prozaičnu dušu; Anri IV, zaljubljen u pedeset
petoj godini u jednu mladu princezu koja nije zaboravila svoje godine,
ima romantično srce{223}.
Kod plemstva ima manje prozaičnih duša nego kod trećeg
staleža.
To je mana trgovine, koja čini čoveka prozaičnim.

11.
Ništa nije zanimljivo kao strast, zato što je sve u njoj
nepredviđeno i zato što je onaj koji u njoj učestvuje njena žrtva. Ništa
nije tako plitko kao ljubav-ukus, u kojoj je sve račun, kao u svim
prozaičnim poslovima života.

12.
Posete se završavaju time što se postupa sa ljubavnikom bolje
nego što se želelo.
L., 2. novembar 1818.

13.
Uticaj društvenog položaja uvek se oseća u duhu skorojevića.
Vidi Rusoa kako se zaljubljuje u sve gospođe koje susreće, i kako plače
od oduševljenja što se vojvoda od L- jedan od najplitkijih dvorjana tog
doba, udostojio da ide s desne umesto s leve strane, kad je pratio
jednog gospodina Koendea, Rusoovog prijatelja.
L., 3. maj 1820.14.

14.
Ravena, 23. januar 1820.
Žene ovde imaju samo vaspitanje za stvari; majka se nimalo ne
ustručava da zbog ljubavi pada u očajanje ili da se beskrajno raduje
pred svojim kćerkama od dvanaest do petnaest godina. Ne
zaboravimo da u tom srećnom podneblju mnoge žene izgledaju vrlo
dobro do četrdeset pete godine, a većina ih se udaje od osamnaest.
La Valkjuza je govorila juče o Lampunjaniju: ,,Ah! Taj je bio
stvoren za mene, umeo je da voli, itd. itd.”, i vodila je dugo ovaj
razgovor sa jednom prijateljicom pred svojom kćerkom, vrlo živahnom
mladom osobom, između četrnaeste i petnaeste godine, koju je takođe
vodila na sentimentalne šetnje sa svojim ljubavnikom.
Ponekad mlađe devojke tako uhvate izvrsne maksime o
ponašanju: na primer, kao kad je gospođa Gvarnači uputila svojim
dvema kćerkama i dvojici muškaraca, koji su joj u čitavom životu
napravili samo ovu posetu, maksime o kojima se raspravljalo pola sata
i koje je potkrepljivala poznatim primerima (onima o Cerkari u
Mađarskoj), o tačnom trenutku kad valja kažnjavati, zbog neverstva,
ljubavnike koji se loše ponašaju.

15.
Sangvinik, pravi Francuz (pukovnik M ... is), umesto da se muči
zbog preteranosti osećanja kao Ruso, ako ima sastanak sutra uveče u
sedam sati, vidi sve ružičasto do srećnog trenutka. Takvi ljudi nisu
nimalo skloni ljubavi-strasti, ona bi pomutila njihovo lepo spokojstvo.
Ja idem dotle da kažem da bi oni, možda, njene zanose smatrali za
nesreću, ili bi bar bili poniženi zbog njene bojažljivosti.

16.
Većina muškaraca iz visokog društva, zbog sujete, zbog
nepoverenja, zbog straha od nesreće, predaju se ljubavi prema nekoj
ženi tek posle intimnosti.
 17.
Vrlo nežnim dušama potrebna je slabost neke žene da bi se
podstakla kristalizacija.

18.
Neka žena veruje da je glas javnosti ono što govori prvi glupak ili
prva podla prijateljica koji se izjašnjavaju pred njom kao verni tumači
te javnosti.

19.
Postoji izvanredno uživanje da se stisne u zagrljaj žena koja vam
je učinila mnogo zla, koja je dugo bila vaš okrutni neprijatelj i koja je
spremna da to još bude. Sreća francuskih oficira u Španiji 1812.

20.
Potrebna je usamljenost da bi se uživalo u svom srcu i da bi se
volelo, ali da bi se uspelo, treba biti poznat u društvu.

21.
Svi osvrti Francuza o ljubavi dobro su napisani, sa tačnošću, nisu
nimalo preterani, ali sadrže samo lake izveštačenosti, govorio je
ljubazni kardinal Lante.

22.
Svi pokreti strasti u Goldonijevoj komediji Zaljubljeni izvrsni su; a
stil i misli su ono što odbija svojom najodvratmjom niskošću: suprotno
francuskoj komediji.

23.
Omladina iz 1822. Ko kaže ozbiljna sklonost, aktivno
raspoloženje, kaže žrtva sadašnjosti za budućnost; ništa toliko ne
uzdiže dušu kao snaga i navika za takve žrtve. Vidim više verovatnoće
za postojanje velikih strasti u 1832. nego u 1772. godini.

24.
Žučna narav, kad nije u suviše odvratnom obliku, možda je od
svih najpogodnija da zaseni i pothranjuje žensku maštu. Ako se žučna
narav ne nalazi u povoljnim okolnostima, kao što je slučaj sa Lozenom
Sen-Simona (Memoari, tom V, 380), teško je naviknuti se na nju: ali,
ako taj karakter jednom shvati neka žena, on mora da je zanese. Da,
čak i divlji i fanatični Balfur (Old, Mortality). To je za njih suprotno od
prozaičnog.

25.
U ljubavi se često sumnja u ono u šta se najviše veruje (R. 355).
U svakoj drugoj strasti čovek ne sumnja više u ono što je jednom
dokazano.

26.
Stihovi su pronađeni da bi se pomoglo pamćenje. Docnije su
sačuvani da bi se povećalo zadovoljstvo zbog pobeđene teškoće.
Čuvati ih danas u dramskoj umetnosti, ostatak je varvarstva. Primer:
raspored konjice, napisan u stihovima od gospodina de Boneja.

27.
Dok onog ljubomornog tobdžiju gutaju dosada, tvrdičluk i
mržnja i otrovne i hladne strasti, ja provodim srećnu noć sanjajući o
njoj, o njoj koja sa mnom rđavo postupa zbog nepoverenja.

28.
Samo velika duša se usuđuje da ima jednostavan stil; zbog toga je
Ruso uneo toliko retorike u Novu Eloizu, usled čega se ne može čitati u
tridesetoj godini.

29.
Svakako, sebi najviše možemo prebaciti to što puštamo da
iščezavaju, kao laka priviđenja koja rađa san, misli o časti i pravdi koja
se s vremena na vreme javljaju u našoj duši.
Pismo iz Jene, mart 1819.

30.
Poštena žena je na letovanju, ona provodi jedan sat u staklenoj
bašti sa svojim baštovanom; ljudi čijim je shvatanjima protivrečila
optužuju je da joj je baštovan ljubavnik.
Šta da se odgovori? Opšte uzev, stvar je moguća. Ona bi mogla
da kaže: „Moj karakter jemči za mene, pogledajte čitav moj život.” Ali
ove stvari su podjednako nevidljive i za zlonamerne koji neće da vide
ništa, i za glupake koji ne mogu da vide ništa.
Salvijati, Rim, 23. juli 1819.

31.
Video sam jednog čoveka kako je otkrio da je njegov suparnik
voljen, a ovoga kako to ne primećuje zbog svoje strasti.

32.
Ukoliko je neki čovek luđe zaljubljen, utoliko mu je potreban
veći napor da naljuti ženu koju voli i da je uhvati za ruku.

33.
Smešna retorika, ali koja je, za razliku od Rusoove retorike,
nadahnuta pravom strašću: Uspomene g. de Mo-, pismo S -.

34.
PRIRODNOST

Video sam ili mi je izgledalo da vidim večeras trijumf prirodnosti

kod jedne mlade osobe za koju mi se zaista čini da ima veliki karakter.
Ona obožava jednog svog rođaka; čini mi se da je to očigledno i mora
da je samoj sebi priznala stanje svoga srca. Taj rođak je voli; ali, kako
je ona vrlo ozbiljna s njim, on misli da joj se ne dopada i pušta da ga
odvuku znaci naklonosti koje pokazuje prema njemu Klara, mlada
udovica, Melanijina prijateljica. Verujem da će se oženiti njom;
Melanija to vidi i pati onako kako to može patiti srce gordo i
ispunjeno, uprkos samome sebi, žestokom strašću. Bilo bi dovoljno da
samo malo promeni svoje ponašanje; ali ona bi smatrala niskošću, koja
bi imala posledica u toku čitavog njenog života, kad bi se ijednog
trenutka odvojila od prirodnosti.
 35.
Safo je videla u ljubavi samo pomamu čula ili fizičko
zadovoljstvo oplemenjeno kristalizacijom. Anakreon je u njoj video
zabavu za čula i duh. U antičkom svetu bilo je suviše malo sigurnosti da
bi se imalo slobodnog vremena za ljubav-strast.

36.
Dovoljna mi je samo gornja činjenica da bih se malo nasmejao
ljudima koji smatraju da je Homer iznad Tasa. Ljubav-strast je postojala
u Homerovo vreme, i to ne suviše daleko od Grčke.

37.
Nežna ženo, vi koja tražite da vidite da li vas čovek koga
obožavate voli ljubavlju-strašću, proučite prvu mladost svog
ljubavnika. Svaki čovek iznad prosečnog bio je najpre, pri stupanju u
život, smešni zanesenjak ili nesrećnik. Čovek veselog i nežnog
raspoloženja i lake sreće ne može voleti sa strašću koja je potrebna
vašem srcu.
Ja nazivam strašću samo onu koja je prokušana kroz duge
nesreće, i to takve nesreće koje romani izbegavaju da opisuju, a koje
oni, uostalom, i ne mogu opisati.

38.
Snažna odlučnost pretvara smesta najveću nesreću u podnošljivo
stanje. Uveče, posle izgubljene bitke, neki čovek beži glavom bez
obzira na konju satrvenom od umora; jasno čuje galop grupe
konjanika koja ga progoni; naglo se zaustavlja, sjaše, napuni svoj
karabin i pištolje, i odluči da se brani. Odjednom, umesto da vidi smrt,
on vidi krst Legije časti.

39.
Osnova engleskih običaja. Oko 1730, kad smo mi već imali
Voltera i Fontenela, pronađena je u Engleskoj mašina za odvajanje
mlaćenog žita od slamčica; to se radilo pomoću jednog točka koji je
izazivao potrebno kretanje vazduha da bi se podigle slamčice; ali u
ovoj biblijskoj zemlji seljaci zaključiše da je bezbožno ići protiv volje
božanskog proviđenja i proizvoditi veštački vetar, umesto da se traži
od neba, žarkom molitvom, vetar potreban za vejanje žita i da se čeka
trenutak koji označi Savaot. Uporediti ovo sa francuskim seljacima{224}.

40.
Bez sumnje, za čoveka je ludost da se izloži ljubavi-strasti.
Ponekad, međutim, lek deluje suviše jako. Mlade Amerikanke iz
Sjedinjenih Država su toliko prožete i ograđene razumnim mislima da
je ljubav, taj cvet života, tamo napustila omladinu. U Bostonu se može
ostaviti bez ikakve brige mlada devojka sa lepim strancem, i može se
verovati da ona misli samo na miraz za svog budućeg.

41.
U Francuskoj, ljudi koji su izgubili svoje žene su tužni; udovice su,
naprotiv, vesele i srećne. Kod žena postoji jedna izreka o sreći ovoga
položaja. Dakle, nema jednakosti u braku.

42.
Ljudi srećni u ljubavi izgledaju duboko usredsređeni, što za
Francuze znači da izgledaju duboko tužni.
Drezden, 1813.

43.
Ukoliko se čovek više dopada uopšte, utoliko se manje dopada
duboko.

44.
Podražavanje prvih dana života čini da mi stičemo strasti naših
roditelja, čak i kad ove strasti truju naš život. (Gordost L.)

45.
Izvor ženske gordosti dostojan poštovanja je strah da će izgubiti
u očima svog ljubavnika zbog nekog nepromišljenog koraka ili zbog
nekog postupka koji mu može izgledati malo ženstven.

46.
 Prava ljubav navodi nas da o smrti mislimo često, s lakoćom i bez
straha, kao o jednostavnom predmetu za upoređenje, kao o ceni koja
bi se dala za mnoge stvari.
S. februar 1820.

47.
Koliko sam puta u sebi uzviknuo u trenucima hrabrosti: ,,Kad bi
mi neko ispalio metak iz pištolja u glavu, zahvalio bih mu se, ako bih
imao vremena, pre nego što izdahnem.” Prema onome koji se voli
može se biti hrabar samo voleći ga manje.

48.
,,Ja ne bih mogla da volim - govorila mi je jedna mlada žena. -
Mirabo i Pisma Sofiji ogadili su mi velike duše. Ta fatalna pisma učinila
su na mene utisak ličnog iskustva.” Tražite ono što se nikad ne nalazi u
romanima; neka vas dve godine postojanosti pre intimnosti uvere u
srce vašeg ljubavnika.

49.
Smešno plaši ljubav. U Italiji smešno je nemoguće; ono što se
smatra za lepo ponašanje u Veneciji, u Napulju je čudnovato, dakle
ništa nije čudnovato. Zatim, ne kudi se ništa što pričinjava
zadovoljstvo. Eto šta ubija glupu čast i polovinu komedije.

50.
Deca zapovedaju suzama, a kad ih ne slušaju, ona se namerno
povređuju. Mlade žene se razmeću samoljubljem.

51.
Obična je to misao, ali pod tim izgovorom ljudi zaboravljaju da
u nju veruju, da su svakim danom sve ređe duše koje osećaju i da su
obrazovani umovi sve rasprostranjeniji.

52.
ŽENSKA GORDOST Bolonja, 18.
april, dva sata ujutru.
 Malopre sam video jedan upadljiv primer; ali, ako bi se sve uzelo
u obzir, trebalo bi petnaest strana da bi se to tačno prikazalo; više bih
voleo, kad bih imao hrabrosti, da zabeležim posledice onoga što sam
video, da se u to ne bi sumnjalo. Eto, dakle, kako čovek mora da
odustane od toga da saopšti nešto u što je uveren. Ima suviše sitnih
okolnosti. Ta gordost je suprotna francuskoj sujeti. Koliko se mogu
setiti, jedino delo u kome sam je video nagoveštenu jesu Uspomene
gospođe Rolan, gde ona iznosi svoja mala razmišljanja dok je bila
devojka.

53.
Većina žena u Francuskoj nimalo ne ceni mladog čoveka dok od
njega ne naprave uobraženka. Samo tada on može laskati sujeti.
Diklo.

54.
Modena, 1820.
Zilijeti mi reče u ponoć, kod ljubazne markizice R ...: ,,Neću ići
da ručam u San Mikele (to je jedna gostionica); juče sam pravio
dosetke, bio sam duhovit, dok sam razgovarao sa K1...; zbog toga ću
možda biti zapažen.”
Ne treba verovati da je Zilijeti glup ili da je plašljiv. To je mudar i
vrlo bogat čovek ove srećne zemlje.

55.
U Americi se treba diviti vladi, a ne društvu. Drugde je vlada ta
koja čini zlo. Oni su izmenjali uloge u Bostonu i vlada je licemerna da
ne bi vređala društvo.

56.
Mlade devojke u Italiji, ako vole, prepuštene su potpuno
nadahnućima prirode. U najboljem slučaju, mogu dobiti pomoć od
malobrojnih vrlo tačnih maksima koje su naučile prisluškujući na
vratima.
Kao da je slučaj odlučio da ovde sve pomogne da se sačuva
prirodnost; one ne čitaju romane zato što ih nema. U Ženevi i u
Francuskoj, naprotiv, ljubav se vodi u šesnaestoj godini da bi se
napravio roman i postavlja se sebi pitanje pri svakom postupku i
gotovo kod svake suze: „Jesam li ja kao Zili d’Etanž?”

57.
Muž mlade žene koju obožava njen ljubavnik, prema kome ona
postupa rđavo i kome jedva dozvoljava da joj poljubi ruku, ima u
najboljem slučaju najprostije fizičko zadovoljstvo tamo gde bi drugi
našli slasti i zanose najveće sreće koja postoji na ovoj zemlji.

58.
Zakoni mašte su još tako malo poznati, i ja iznosim sledeći
pregled koji je, možda, samo zabluda.
Mislim da se razlikuju dve vrste mašte:
1. Mašta žarka, neobuzdana, nagonska, koja smesta vodi ka
dejstvovanju, koja samu sebe nagriza i vene ako se nešto odloži samo
za dvadeset i četiri časa, kao što je to Fabijeva mašta. Nestrpljenje je
njena prva crta, razgnevi se na ono što ne može da dobije. Ona vidi
sve spoljne predmete, ali je ovi samo raspaljuju, ona ih pripaja svojoj
sopstvenoj supstanci i smesta ih usmerava u korist strasti.
2. Mašta koja se postepeno, sporo raspaljuje, ali koja vremenom
više ne vidi spoljne predmete i dospeva dotle da se zanima i
pothranjuje jedino svojom strašću. Ova poslednja vrsta mašte
prilagođava se vrlo dobro sporom i čak retkom pojavljivanju misli.
Ona je povoljna za postojanost. Takvu maštu ima većina jadnih
nemačkih devojaka koje umiru od ljubavi i tuberkuloze. Taj tužni
prizor, tako čest s one strane Rajne, nikad se ne vidi u Italiji.

59.
Navike mašte. Francuzu zaista smeta kad se osam puta menja
dekor u jednom činu tragedije. Za ovog čoveka je nemoguće da uživa
gledajući Makbet; teši se time što proklinje Šekspira.

60.
Francuska provincija, u svemu što se tiče žena, zaostaje četrdeset
godina za Parizom. U K... mi je kazala jedna udata žena da ona
dopušta sebi da čita samo izvesne delove Lozenovih Uspomena. Od
ove gluposti sam se sledio, nisam mogao da joj kažem ni reči; zaista, na
tom se mestu knjiga ostavlja.
Nedostatak prirodnosti velika je mana žena iz provincije. Njihovi
su pokreti vrlo brojni i privlačni. One koje igraju prvu ulogu u svome
gradu, gore su od ostalih.

61.
Gete, ili svaki drugi genijalni Nemac, poštuje novac onoliko
koliko on vredi. Dokle god se ne stekne šest hiljada franaka rente, treba
misliti samo na svoju imovinu, a zatim na to ne treba više misliti.
Glupak, sa svoje strane, ne razume prednost koju bi imao da oseća i
misli kao Gete; celog života oseća samo kroz novac i misli samo na
novac. Zbog mehanizma ovog dvojakog opredeljivanja izgleda da
prozaični u svetu odnose pobedu nad plemenitim srcima. U Evropi
želje se raspaljuju zbog smetnji; u Americi ih otupljuje sloboda.

63.
Nekakva manija za raspravljanjem zavladala je omladinom i
odvraća je od ljubavi. Dok ispituju da li je Napoleon bio koristan za
Francusku, ljudima izmiču godine za ljubav. Cak i oni koji hoće da
budu mladi, zbog izveštačenosti u vezivanju kravate, u nošenju
mamuza, u marcijalnom držanju, zbog bavljenja sobom, zaboravljaju
da pogledaju u prolazu onu mladu devojku tako jednostavnog izgleda,
kojoj njen mali prihod dozvoljava da izađe samo jedanput u osam
dana.

64.
Izostavio sam glavu Prepodobna žena i nekoliko drugih.
Srećan sam što sam našao u Memoarima Horasa Valpula sledeće
mesto:
The two Elisabeths. Let us compare the daughters of two
ferocious men, and see which was sovereign of a civilised nation, which
of a barbarous one. Both were Elisabeths. The daughter of Peter (of
Russia) was absolute yet spared a competitor and a rival; and thought
the person of an empress had sufficient allurements for as many of her
subjects as she chose to honour with the communication. Elisabeth of
England could neither forgive the claim of Mary Stuart nor her charms,
but ungenerously emprisoned her (as George IV did Napoleon), when
imploring protection, and without the sanction of either despotism or
law, sacrificed many to her great and little jealousy. Yet this Elisabeth,
piqued herself on chastity; and while she practised every ridiculous art
of coquetery to be admired at an unseemly age, kept off lovers whom
she encouraged, and neither gratified her own desires nor the
ambition. Who can help prefering the honest, openhearted barbarian
empress?
Lord Oxford’s Memoirs{225}.

65.
Krajnja familijarnost može uništiti kristalizaciju. Jedna ljupka
šesnaestogodišnja devojka zaljubila se u lepog mladića istih godina, koji
se svake večeri, kad je padala noć{226}, pojavljivao pod njenim
prozorima. Majka ga pozove da provede osam dana na imanju. Lek je
bio smeo, ja to priznajem, ali mlada devojka imala je romantičnu dušu,
a lepi mladić bio je malo plitak: ona ga je prezrela posle tri dana.

66.
Bolonja, 17. april 1817.
Ave Marija (twilight) je u Italiji čas nežnosti, uživanja duše i sete:
osećajnost povećana zvukom lepih zvona.
Časovi uživanja, od kojih su čulne samo uspomene.

67.
Prva ljubav mladića koji ulazi u visoko društvo je obično
ambiciozna ljubav. On se retko opredeljuje za nežnu, ljupku i nevinu
devojku. Kako da se uzdrhti, obožava, oseti u prisustvu božanstva?
Mladiću je potrebno da voli biće čije ga osobine uzdižu u njegovim
sopstvenim očima. Na zalasku života čovek se tužno vraća da voli
jednostavnost i nevinost, izgubivši nadu u uzvišeno. Između ove dve
nalazi se prava ljubav, koja misli samo na sebe.
 68.
Velike duše se kriju, čovek i ne sumnja da se nalazi pred njima;
obično se vidi samo malo originalnosti. Ima više velikih duša nego što
se misli.

69.
Kako je to divan trenutak kad se prvi put stisne ruka voljene
žene! Jedina sreća koja se može uporediti sa ovom, jeste opojna sreća
Vlasti, a ministri i kraljevi se prave da je preziru. Ova sreća ima takođe
svoju kristalizaciju, koja traži hladniju i razumniju maštu. Pogledajte
čoveka koga je pre četvrt sata Napoleon naimenovao za ministra.

70.
U Kaselu, 1808, slavni Miler mi je govorio: „Priroda je dala
Severu snagu, a Jugu duh.”

71.
Ništa nije tako lažno kao izreka: „Niko nije heroj za svoga
sobara”; ili, bolje, ništa nije tako istinito u monarhističkom smislu:
izveštačeni heroj kao Ipolit u Fedri. Deze, na primer, bio bi heroj čak i
za svog sobara (istina, ne znam da li ga je i imao), i to veći heroj za
svoga sobara nego za sve ostale. Bez lepog ponašanja i neophodnog
stepena komedijaštva, Tiren i Fenelon bili bi Dezei.

72.
Evo huljenja: ja, Holanđanin, usuđujem se da kažem: Francuzi ne
uživaju istinski ni u razgovorima ni u pozorištu; ume- sto da to bude
odmor i savršeno opuštanje, to je za njih rad. Među napore, koji su
ubrzali smrt madam de Stal, čuo sam kako se ubraja rad - razgovor u
toku njene poslednje zime{227}.
W.

73.
Stepen napetosti nerava uha, da bi se čula svaka nota, vrlo dobro
objašnjava fizički deo uživanja u muzici.
 74.
Galantne žene ponižava misao, njihova i drugih, da čine veliku
grešku.

75.
U vojsci, za vreme povlačenja, ako obavestite italijanskog vojnika
o opasnosti kojoj je beskorisno izlagati se, on će vam se gotovo
zahvaliti i brižljivo će je izbeći. Ako ukažete iz humanosti na istu
opasnost francuskom vojniku, on će misliti da ga izazivate, razdražiće
mu se samoljublje i odmah će poleteti da joj se izloži. Kad bi se usudio,
pokušao bi da vam se naruga.
Gijat, 1812.

76.
Svaka neobično korisna misao, ako se može izložiti samo vrlo
jednostavnim izrazima, neminovno će u Francuskoj biti prezrena.
Uzajamna nastava, da ju je pronašao Francuz, ne bi nikad uspela. U
Italiji je upravo suprotno.

77.
Ma koliko da je vaša strast prema nekoj ženi slaba, a vaša mašta
nije iscrpena, ako vam ona, iz nespretnosti, jedne večeri kaže zbunjeno
i nežno: ,,Pa lepo, dođite sutra u podne, nikoga neću primati”, vi
nećete više moći da zaspite, nećete više moći ništa da mislite; jutro će
za vas biti mućenje; najzad, kad počnu sati da izbijaju, činiće vam se da
svaki udar časovnika odjekuje u vašoj dijafragmi.

78.
U ljubavi, kad se novac deli, povećava se ljubav; kad se daje,
ubija se ljubav.
Odstranjuje se sadašnja nesreća, a za budućnost mrski strah od
propasti, ili se, pak, izaziva rađanje politike i osećanja o postojanju dva
bića, i uništava se simpatija.

79.
(Misa u Tiljerijama, 1811)
 Dvorske mise sa obnaženim grudima žena, koje one tamo izlažu
kao oficiri svoje uniforme, a da takve draži ne izazivaju veća osećanja, i
nehotice podsećaju na Aretinove scene.
Vidi se šta svi rade iz novčanih interesa da bi se dopali jednom
čoveku; vidi se čitav jedan svet kako se ponaša nemoralno, a naročito
bez strasti. Ovo, uz prisustvo vrlo obnaženih žena, čija su lica zla i koje
se sardonično smeju svemu što nije lični interes plaćen u gotovu velikim
uživanjima, podseća na scene iz Banja i daleko odbacuje sve teškoće
koje se zasnivaju na vrlini ili na unutrašnjoj radosti duše koja je
zadovoljna sobom.
Video sam, usred svega toga, kako osećanje usamljenosti
usmerava nežna srca ka ljubavi.

80.
Ako je duša zaokupljena gadnom sramotom i željom da je
prebrodi, ona ne može imati zadovoljstva. Zadovoljstvo je luksuz; da
bi se uživalo u njemu, potrebno je da sigurnost, koja je neophodna, ne
bude izložena nikakvoj opasnosti.81.
Znak ljubavi koji zainteresovane žene ne znaju da izigravaju. Ima
li istinske radosti u izmirenju? Ili se misli na koristi koje treba iz toga
izvući.

82.
Jadni ljudi koji žive u Trapu su nesrećnici koji nisu imali dovoljno
hrabrosti da se ubiju. Uvek izuzimam šefove koji uživaju u tome što su
šefovi.

83.
Nesreća je upoznati italijansku lepotu: čovek postaje neosetljiv.
Van Italije, pretpostavlja se razgovor sa ljudima.

84.
Italijanska predostrožnost teži da sebi sačuva život, što
dozvoljava igru mašte (vidi verziju o smrti čuvenog glumca, komičara
Pertika, 24. decembra 1821). Engleska predostrožnost, koja je sva
usmerena na gomilanje i čuvanje dovoljne količino novca da bi se
pokrili troškovi, traži, naprotiv, sitničarsku i svakodnevnu tačnost,
naviku koja parališe maštu. Ne treba da zaboravite da ona istovremeno
daje najveću snagu za poimanje dužnosti.

85.
Ogromno poštovanje novca, velika i prva mana Engleza i
Italijana, manje se oseća u Francuskoj, a u Nemačkoj je svedeno na
pravu meru.

86.
Francuske žene, pošto nikad nisu videli sreću prave strasti, ne
zahtevaju mnogo u pogledu unutrašnje sreće svog braka i
svakodnevnosti života.
Kompijenj.

87.
,,Vi mi pričate o ambiciji kao o leku protiv dosade - govorio je
Kamenski. - Za čitavo vreme dok sam prelazio svake večeri u galopu
dve milje da bih video princezu u Količu, bio sam u prisnom društvu sa
jednim despotom koga sam poštovao i od koga je zavisila sva moja
sreća i zadovoljenje svih mogućih mojih želja.”
Vilna, 1812.
88.
Savršenstvo u malim brigama za uglađenost i toaletu, velika
dobrota, nikakav duh, vođenje računa o stotini malih svakodnevnih
stvari, nesposobnost za bavljenje istim događajem više od tri dana,
prijatna suprotnost puritanskoj strogosti biblijskoj okrutnosti, striktnom
poštenju, bojažljivom i bolnom samoljublju, sveopštem cantu; a, ipak,
to su dva prva naroda na svetu!

89.
Pošto je među princezama postojala jedna Katarina II kao carica,
zašto među građankama ne bi mogla postojati neka žena kao Samuel
Bernar ili Lagranž?

90.
 Alviza naziva neoprostivim nedostatkom delikatnosti kad se
usuđujete da pišete pisma u kojima govorite o ljubavi obožavanoj ženi,
koja se, gledajući vas nežno, zaklinje da vas nikad neće voleti.

91.
Najvećem filozofu koga su imali Francuzi nedostajalo je to da
živi u kakvom usamljenom mestu na Alpima, u kakvom udaljenom
boravištu, i da odatle izda svoju knjigu u Parizu, a da nikad sam ne
dođe u njega. Gledajući Helvecijusa, tako jednostavnog i časnog
čoveka, nikad kitnjasti i izveštačeni ljudi kao Sijar, Marmontel, Didro
nisu mogli zamisliti da je to veliki filozof. Oni su bili iskreni kada su
prezirali njegov duboki um; prvo, on je bio jednostavan, što je
neoprostiv greh u Francuskoj; drugo, čovek, a ne knjiga, bio je
umanjen zbog jedne slabosti: davao je najveću važnost tome da stekne
ono što se u Francuskoj zove slava, da bude u modi među
savremenicima kao Balzak, Voatir, Fontenel.
Ruso je bio suviše osećajan i suviše malo razuman, Bifon suviše
licemeran u svojoj botaničkoj bašti, Volter je imao suviše detinjarije u
svojoj glavi, da bi mogli suditi o Helvecijusovom načelu.
Ovaj filozof pokazao se pomalo nevešt kada je ovo načelo
nazvao interesovanjem, umesto da mu da lepi naziv uživanje{228}, ali šta
čovek da misli o zdravom razumu čitave jedne književnosti koja
dopušta da je zavede tako mala greška?
Čovek običnog uma, princ Evgenije Savojski, na primer, da je bio
umesto Regulusa, mirno bi ostao u Rimu, gde bi se čak rugao gluposti
kartaginjanskog senata; Regulus se tamo vratio. Princ Eugen bi sledio
svoje interesovanje, baš kao što je Regulus sledio svoje.
Gotovo u svim događajima života uzvišena duša vidi mogućnost
za neko delo, koje običnoj duši ne pada ni na pamet. Čak i u trenutku
kad se mogućnost za ovakvo delo ukaže uzvišenoj duši, ona je
zainteresovana da ga ostvari.
Kad ne bi ostvarila ovo delo koje je pred nju iskrslo, ona bi
prezrela samu sebe; bila bi nesrećna. Čovek ima dužnosti prema
dometu svog duha. Helvecijusovo načelo je istinito čak i u pogledu
najluđih preteranosti ljubavi, čak i u pogledu samoubistva. Protiv
čovekove je prirode i nemoguće je da on ne radi uvek, u kome god
hoćete vremenu, ono što mu je u tom trenutku moguće i što mu
pričinjava najveće zadovoljstvo.

92.
Imati čvrst karakter, to znači iskusiti dejstvo drugih na sebi
samome; dakle, potrebni su drugi.

93.
ANTIČKA LJUBAV

Nikada nisu štampana ljubavna pisma rimskih gospođa posle

njihove smrti. Petronije je napisao divnu knjigu, ali slikao je samo
razvrat.
Za ljubav u Rimu, posle Didone{229} i druge Vergilijeve ekloge,
nemamo ništa vernije od spisa trojice velikih pesnika, Ovidija, Tibula i
Propercija.
Dakle, Parnijeve elegije ili Eloizino pismo Abelaru od Ko- lardoa
su vrlo nesavršene i neodređene slike ako se uporede sa nekoliko
pisama iz Nove Eloize, sa pismima portugalskih kaluđerica, gđice
Lespinas, Sofije de Mirabo, Vertera, itd. itd.
Poezija, sa svojim neizbežnim upoređenjima, svojom
mitologijom u koju pesnik ne veruje, svojim dostojanstvenim stilom a
la Luj XIV, i svom onom opremom ukrasa nazvanih pesničkim, daleko
je ispod proze čim je u pitanju davanje jasne i verne predstave o
treptajima srca; jer u ovoj vrsti, uzbuđenje se postiže samo jasnoćom.
Tibul, Ovidije i Propercije imali su bolji ukus od naših pesnika;
oni su slikali ljubav kakva je mogla postojati kod ponosnih građana
Rima; sem toga, oni su živeli pod Avgustom koji je, pošto je zatvorio
Janusov hram, pokušavao da građane ponizi do stanja lojalnih
podanika monarhije.
Ljubavnice ove trojice velikih pesnika bile su koketne i neverne
žene koje su se prodavale; oni su tražili od njih samo fizička
zadovoljstva, a verujem da nikad nisu imali pojma o uzvišenim
osećanjima{230} koja su, trinaest vekova docnije, uzbudila grudi nežne
Eloize.
Ono što sledi pozajmljujem od jednog uvaženog književnika, koji
mnogo bolje od mene poznaje latinske pesnike:
„Sjajni Ovidijev genije{231}, Propercijeva bogata mašta, Tibulova
osećajna duša, nadahnuli su im, bez sumnje, stihove raznih nijansa, ali
oni su na isti način voleli žene, gotovo iste vrste. Oni žele, likuju, imaju
srećne suparnike, ljubomorni su, svađaju se i mire se; onda su oni
neverni, prašta im se i opet nalaze sreću koja je ubrzo pomućena istim
slučajevima.
„Korina je udata. Prva lekcija koju joj daje Ovidije bila je
usmerena na to da je nauči tome kakvim lukavstvom treba da prevari
svoga muža; kakve znake treba da daju jedno drugome pred njim i
pred svetom da bi se sporazumeli, a da ih niko drugi ne razume.
Uživanje sledi odmah za ovim; dolaze svađe i, što se ne bi očekivalo
od čoveka tako galantnog kao što je Ovidije, uvrede i udarci; zatim
izvinjenja, suze i oproštaj. On se katkad obraća potčinjenima, slugama,
vrataru svoje prijateljice da mu otvori noću, jednoj prokletoj starici
koja je kvari i uči da se podaje za zlato, starom evnuhu koji je čuva,
mlađoj robinji da bi joj predala tablice u kojima se traži sastanak.
Sastanak je odbijen: on proklinje tablice koje su imale tako loš uspeh.
Postiže bolji; obraća se zori da ne dođe da prekine njegovu sreću.
„Uskoro sebe optužuje zbog mnogobrojnih neverstava, zbog
svoje naklonosti prema svim ženama. Trenutak posle toga, i Korina je
neverna. On ne može da podnese pomisao da joj je sam davao lekcije
koje ona koristi sa drugim. Onda je opet Korina ljubomorna; ona se
žesti više kao besna nego kao nežna žena; optužuje ga da voli neku
mladu robinju. Kune joj se da od toga nema ništa, a piše toj mladoj
robinji; a sve ono zbog čega se ljutila Korina bila je istina. Kako li je to
mogla da sazna? Koji li su ih znaci odali? Traži od mlade robinje novi
sastanak. Ako ga odbije, preti da će sve priznati Korini. Sa jednim
prijateljom zbija šale na račun ove dve svoje ljubavi, na račun muka i
zadovoljstava koje mu one pružaju. Malo posle jedino je zaokupljen
Korinom. Onajesva njegova. On opeva svoj trijumf kao da je to
njegova prva pobeda. Posle nekoliko nezgoda koje, iz više razloga,
treba pripisati Ovidiju, i drugih za koje bi trebalo suviše dugo vremena
da se nabroje, ispada da je Korinin muž postao suviše popustljiv. Više
nije ljubomoran; ovo se ne sviđa ljubavniku, koji mu preti da će
ostaviti njegovu ženu ako ponovo ne postane ljubomoran. Muž ga
odviše dobro posluša; naređuje da se tako dobro bdi nad Korinom da
joj se Ovidije ne može više približiti. On se žali na ovaj nadzor koji je
sam izazvao, ali će znati dobro da ga izigra; na nesreću, ne uspeva sam
u tome. Korinina neverstva opet počinju i umnožavaju se; njene
ljubavne intrige postaju tako javne da je Ovidije jedino preklinje da se
malo pomuči da bi ga varala i da se malo manje otvoreno pokazuje
onakva kakva je. Takvi su bili običaji Ovidija i njegove ljubavnice,
takav je karakter njihove ljubavi.
„Cintija je prva Propercijeva ljubav, a biće i poslednja. Čim je
srećan, on je ljubomoran. Cintija suviše voli gizdanje; on traži od nje
da ostavi luksuz i da voli jednostavnost. Sam se, pak, odaje raznim
vrstama poroka.
„Cintija ga čeka; on se vraća njoj tek ujutru, ustajući od stola
pijan. Nalazi je kako spava; dugo je ne budi šum koji on pravi, čak ni
njegova milovanja; najzad otvara oči i upućuje mu prekore koje on
zaslužuje. Jedan prijatelj hoće da ga otrgne od Cintije; on hvali tom
prijatelju njenu lepotu, njene sposobnosti. U opasnosti je da će je
izgubiti; ona odlazi sa nekim vojnikom; hoće da ide za logorom,
svačemu se izlaže da bi pratila svoga vojnika. Propercije se nimalo ne
žesti, on plače, obraća se bogovima da bi ona bila srećna. Ne izlazi više
iz kuće koju je ona napustila; prilazi strancima koji su je videli; ne
prestaje da ih ispituje o Cintiji. Ona je dirnuta tolikom ljubavlju.
Napušta vojnika i ostaje sa pesnikom. On se zahvaljuje Apolonu i
muzama; pijan je od sreće. Ova sreća je uskoro pomućena novim
nastupima ljubomore, prekida se zbog udaljavanja i odsutnosti. Daleko
od Cintije, on je zauzet samo njome. Njena prošla neverstva izazivaju
strah od novih. Smrti se ne boji, boji se jedino da ne izgubi Cintiju; kad
bi bio siguran da će mu ona biti verna, ne bi žalio da legne u grob.
„Posle novih neverstava, veruje da se izbavio od svoje ljubavi, ali
uskoro ponovo uzima svoje okove. Pravi najzanosniji portret svoje
ljubavnice, njene lepote, elegancije njenih haljina, njenih sposobnosti
za pevanje, poeziju i igru; sve udvaja i opravdava njegovu ljubav. Ali
Cintija, isto toliko izopačena koliko i ljupka, sramoti se pred čitavim
gradom takvim skandaloznim avanturama, da je Propercije ne može
više voleti a da se ne stidi. On crveni zbog toga, ali ne može da se
odvoji od nje. Biće njen ljubavnik, njen suprug: uvek će voleti samo
Cintiju. Napuštaju jedno drugo i opet su zajedno. Cintija je
ljubomorna, on je razuverava. Nikad neće voleti drugu ženu. U stvari,
on ne voli nikako samo jednu ženu: sve ih voli. Nikad mu nije dosta,
nezasitljiv je u zadovoljstvima. Potrebno je, da bi se dozvao pameti, da
ga Cintija ponovo napusti. Njegove žalopojke su tada toliko vatrene,
kao da on sam nije nikad bio neveran. On hoće da beži. Razgaljuje se
razvratom. Opija se kao obično. Zamišlja da ga presreće četa amora i
da ga vode pred noge Cintiji. Njihovo pomirenje je praćeno novim
burama. Cintija se, na jednoj od njihovih večera opija kao on, prevrće
sto, baca mu pehare na glavu; on nalazi da je to ljupko. Nova
neverstva primoravaju ga najzad da raskine svoje okove; hoće da ode;
otputovaće u Grčku; pravi čitav plan za svoje putovanje, ali napušta tu
nameru, i to samo zato da bi opet bio ponovo vređan. Cintija se ne
ograničava više na to da ga vara, izlaže ga podsmehu njegovih
suparnika; ali ona se razboli, umire. Ona mu prebacuje njegova
neverstva, njegove ćudi, to što ju je napustio u njenim poslednjim
trenucima i kune se da mu je, i pored svih spoljnih izgleda, bila uvek
verna. Takvi su običaji i doživljaji Propercija i njegove ljubavnice; takva
je ukratko istorija njihove ljubavi. Eto kako je duša kao što je
Propercijeva spala na to da voli takvu ženu.
„Ovidije i Propercije bili su često neverni, ali nikad nepostojani.
To su dva nepopravljiva razvratnika koji su često, tu i tamo, delili svoju
ljubav, ali koji su se uvek vraćali da uzmu iste lance. Korini i Cintiji su
sve žene suparnice: nijedna to posebno nije bila. Muza ova dva pesnika
je verna, iako to njihova ljubav nije, i u njihovim stihovima nema
nijednog drugog imena do Korininog i Cintijinog. Tibul, nežniji
ljubavnik i pesnik, manje vatren i zanesen od njih u svojim
naklonostima, nije bio tako postojan. Tri lepotice su jedna za drugom
predmeti njegove ljubavi i njegovih stihova. Delija je prva, najslavnija i
najviše voljena. Tibul je izgubio svoje bogatstvo, ali mu ostaje polje i
Delija. On nema drugih želja osim da je ima u tišini livada, da izdišući
stisne Delijinu ruku u svojoj; da ona, plačući, ide za njegovim
sprovodom. Deliju je zatvorio ljubomorni muž: on će prodreti u njenu
tamnicu uprkos Argusa i trostrukog zatvora. U njenom zagrljaju
zaboraviće sve svoje muke. Razboli se i samo misli na Deliju, zahteva
od nje da bude uvek čista, da prezire zlato, da ne da nikome ono što je
on od nje dobio. Ali Delija se nimalo nije držala tog saveta. Mislio je
da će moći podneti njeno neverstvo: on mu podleže i moli milost od
Delije i Venere. U vinu traži lek koji u njemu ne nalazi; ne može da
ublaži svoju tugu, niti da se izleči od svoje ljubavi. Obraća se Delijinom
mužu, koji je izneveren kao i on; otkriva mu sva lukavstva kojima se
ona služi da bi privukla svoje ljubavnike i da bi se sastajala s njima. Ako
taj muž ne zna da je čuva, neka je njemu poveri: on će umeti da ih
udalji i da zaštiti od njihovih zamki onu koja im obojici nanosi uvrede.
On se umiruje, vraća joj se, seća se Delijine majke koja je štitila njihovu
ljubav; sećanje na ovu dobru ženu ponovo otvara njegovo srce nežnim
osećanjima, i sve Delijine krivice su zaboravljene. Ali ona uskoro čini
još gore stvari. Kupili su je za zlato i poklone, ona pripada drugome,
drugima. Tibul najzad kida sramne lance i napušta je zauvek.
„Podvrgava se zakonima Nemezide, i nije zbog toga srećniji; ona
voli samo zlato i ne haje za stihove i za talenat. Nemezida je tvrdica
koja se daje samo onome koji više nudi; on proklinje njen tvrdičluk, ali
je voli i ne može da živi ako ga ona ne voli. Trudi se da je trone
dirljivim slikama. Ona je izgubila svoju mlađu sestru; ići će da plače na
njenom grobu i da poveri svoju tugu ovom nemom pepelu. Duh
Nemezidine sestre ljutiće se zbog suza koje je izazvala Nemezida. Neka
ona ne prezre njegov gnev. Tužni lik njene sestre doći će noću da je
uznemiri u snu... Ali ove tužne uspomene izazivaju suze kod Nemezide.
On nikako ne želi da po tu cenu kupi čak i sreću. Neera je njegova
treća ljubavnica. Dugo je uživao u njenoj ljubavi; on traži od bogova
samo da živi i da umre s njom; ali ona odlazi, odsutna je, on može da
se bavi samo njome, traži samo nju; video je u snu Apolona koji mu je
javio da ga Neera napušta. Neće da poveruje u taj san; ne bi mogao da
nadživi tu nesreću, a ipak se ta nesreća odigrava. Neera je neverna; još
jednom je napušten. Takvi su bili Tibulov karakter i sudbina, takav je
trostruki i prilično tužni roman njegovih ljubavi.
„Kod njega naročito dominira blaga seta, koja daje boju
sanjarenja i tuge čak i uživanju, a to ga čini privlačnim. Ako postoji
antički pesnik koji unosi moral u ljubav, to je Tibul; ali ove nijanse
osećanja koje on tako lepo izražava nalaze se u njemu, on ne pomišlja
nimalo više od one prve dvojice da ih traži ili izaziva kod svojih
ljubavnica: njihove draži, njihova lepota su jedino što ga raspaljuje;
njihova milost je jedino što želi ili za čim žali; njihovo neverstvo,
prodavanje, napuštanje je jedino što ga muči. Od svih ovih žena koje
su postale slavne kroz stihove trojice velikih pesnika, Cintija izgleda
najljupkija. Privlačnost talenta pridružuje se u njoj svima ostalim
čarima; ona neguje pevanje, poeziju; ali, zbog svih tih talenata koji su
često bili talenti kurtizane višeg ranga, ona ne vredi više: uživanje, zlato
i vino vladaju njome i pored svega toga; i Propercije, koji je samo
jednom ili dva puta hvalio u njoj tu naklonost prema umetnosti, nije
manje potčinjen, u svojoj strasti prema njoj, jednoj sasvim drugoj sili.”
Ovi veliki pesnici spadali su, verovatno, među najnežnije i
najfinije duše svog veka, a eto, međutim, koga su voleli i kako su
voleli. Ovde treba ostaviti na stranu svako književno razmatranje. Ja
od njih tražim samo jedno svedočanstvo o njihovom veku; a kroz dve
hiljade godina neki roman Dikrej-Diminila biće svedočanstvo o našim
običajima.

93. bis
Jedna od mojih velikih žalosti j« u tome što nisam mogao da
vidim Veneciju iz 1760{232}. Zbog niza srećnih slučajnosti bile su se
stekle, izgleda, na ovom malom prostoru, i političke institucije i
najpovoljnija mišljenja za sreću čoveka. Blago sladostrašća davalo je
svima laku sreću. Nije bilo nikakve unutrašnje borbe i nikakvih zločina.
Sva su lica bila vedra, niko nije želeo da izgleda bogatiji, licemerstvo
nije vodilo ničemu.
Zamišljam da je to moralo biti nešto sasvim suprotno Londonu iz
1822.

94.
Ako zamenite nedostatak lične sigurnosti opravdanim strahom da
može nastupiti oskudica novca, videćete da Sjedinjene Američke
Države, u odnosu na strast, o kojoj pokušavamo da napišemo
monografiju, jako liče na antički svet.
Govoreći o više ili manje nesavršenim skicama ljubavi-strasti koje
su nam ostavili stari, vidim da sam zaboravio Medejine ljubavi u
Argonautima. Vergilije ih je preneo u svoju Diđonu. Uporedite to sa
ljubavlju onakvom kakva je u nekom modernom romanu: na primer,
dekan iz Kilerina.

95.
Rimljanin oseća lepote prirode i umetnosti sa začuđujućom
snagom, dubinom, tačnošću; ali, ako pokušava da rasuđuje o onome
što oseća sa toliko energije, to je prosto žalosno.
Možda mu osećanje dolazi od prirode, a njegova logika od
režima.
Odmah se vidi zašto su lepe umetnosti, izvan Italije, samo loša
šala; bolje se o tome rasuđuje, ali publika ih ne oseća.
96.
London, 26. novembra 1821.
Jedan vrlo razuman čovek, koji je juče stigao iz Madrasa, kazao
mi je u toku dvočasovnog razgovora ovo što sam sveo na sledećih
dvadesetak redaka:
„Ono mračno, što iz nepoznatog razloga pritiskuje engleski
karakter, prodire tako duboko u srce, da Englez na kraju sveta, u
Madrasu, kad može da dobije nekoliko dana odsustva, napušta vrlo
brzo bogati i cvetni Madras da bi došao da se razgali u malom
francuskom gradiću Pondišeri koji, bez bogatstva i gotovo bez
trgovine, cveta pod očinskom upravom gospodina Dipija. U Madrasu
se pije burgundsko vino po trideset i šest franaka za bocu; zbog
siromaštva Francuza u Pondišeriju, u najotmenijim društvima osveženje
se sastoji od velikih čaša vode. Ali, ljudi se tamo smeju.”
Sada ima više slobode u Engleskoj nego u Pruskoj. Klima je ista
kao u Kenigsbergu, Berlinu, Varšavi, gradovima daleko od toga da se
ističu po svojoj tuzi. Radnička klasa je tamo manje obezbeđena, a pije
isto tako malo vina kao u Engleskoj; ona je daleko gore obučena.
Aristokratija u Veneciji i Beču nije tužna.
Ja vidim samo jednu razliku: u veselim zemljama manje se čita
Biblija i postoji galantnost. Oprostite mi što se često vraćam na
dokazivanje u koje sumnjam. Izostavljam dvadeset činjenica u smislu
prethodnog.

97.
Video sam nedavno u jednom lepom zamku, blizu Pariza, vrlo
lepog, vrlo duhovitog, vrlo bogatog mladića, od blizu dvadeset
godina; slučaj ga je ostavio gotovo samog, i poduže vremena, sa
jednom vrlo lepom osamnaestogodišnjom devojkom, punom talenta,
najfinijeg duha, takođe bogatom. Ko ne bi očekivao strast? Ništa od
toga; afektacija je bila tako jaka kod ova dva ljupka stvorenja, da su
oboje bili zaokupljeni samo sobom i utiskom koji treba da izazovu.

98.
Priznajem da je neposredno posle jednog velikog podviga divlja
oholost bacila ovaj narod u sve greške i gluposti koje su se pojavile.
Ipak, evo šta me sprečava da izbrišem pohvale koje sam nekad davao
ovom predstavniku srednjeg veka.
Najljupkija žena u Narboni je neka mlađa Španjolka od jedva
dvadeset godina, koja tamo živi vrlo povučeno sa svojim mužem,
takođe Špancem, oficirom en demi-solde. Ovaj oficir je bio primoran,
pre izvesnog vremena, da opali šamar nekom uobraženku: sutradan, na
bojištu, uobraženko ugleda mladu Španjolku kako dolazi; nova provala
izveštačenih reči: „Ali, zaista, to je užas! Kako ste mogli to da kažete
svojoj ženi? Gospođa dolazi da spreči naš dvoboj!” „Dolazim da vas
sahranim”, odgovori mlada Španjolka.
Blago mužu koji sve može da kaže svojoj ženi. Rezultat nije
opovrgao gordost reči. Ovakav postupak ne bi se baš smatrao
pristojnim u Engleskoj. Dakle, lažna pristojnost umanjuje i ono malo
sreće koja postoji na ovoj zemlji.

99.
Ljubazni Donezan govorio je juče: ,,U mojoj mladosti, a i kad
sam već bio daleko odmakao, jer sam imao pedeset godina 1789, žene
su zasipale puderom svoju kosu.
„Priznaću vam da mi je žena bez pudera odvratna; prvi utisak je
uvek kao da se radi o sobarici koja nije imala do- voljno slobodnog
vremena za svoju toaletu.”
Evo jedinog razloga protiv Šekspira a u korist jedinstva.
Pošto mladi svet čita La Harpa, ukus velike napudrane kose, kao
što je kosa koju je nosila pokojna kraljica Marija Antoaneta, može
trajati još nekoliko godina. Poznajem, takođe, ljude koji preziru
Koređa i Mikelanđela, a svakako, gospodin Donezan je bio čovek
beskrajnog duha.

100.
Iiladna, vredna, proračunata, nepoverljiva, spremna za prepirke,
uvek strahujući da je ne naelektrizuje neko ko bi mogao potajno da joj
se naruga, apsolutno lišena oduševljenja, pomalo ljubomorna na ljude
koji su videli velike stvari uz Napoleona, takva je bila omladina toga
vremena, pre dostojna poštovanja nego privlačna. Ona je silom vodila
vladu da popušta levom krilu centra. Ovakav karakter omladine sretao
se čak kod regruta, od kojih je svaki težio samo tome da odsluži svoj
rok.
Svaka vrsta namernog ili slučajnog vaspitanja formira ljude za
izvesno doba života. Vaspitanje veka Luja XV određivalo je dvadeset
petu godinu za najlepše doba svojih učenika{233}.
Mladi ljudi onog vremena biće najbolji u četrdesetoj godini,
izgubiće nepoverenje i pretenzije, i dospeće do neusiljenosti i radosti.

101.
RASPRAVA IZMEĐU DOBRONAMERNA COVEKA
I AKADEMIKA

,,U ovoj raspravi sa akademikom, uvek se akademik spasavao

hvatajući se za neznatne datume i druge slične nevažne greške; ali
posledicu i prirodno kvalifikovanje stvari on je uvek negirao, ili se
pravio da ne čuje: na primer, da je Neron bio okrutan imperator, ili
Šarl II krivokletnik. Pa onda, kako da se dokažu takve stvari ili,
dokazujući, kako da se ne zaustavi opšta diskusija i izgubi nit?
„Ovakav način raspravljanja uvek sam video među takvim
ljudima, od kojih jedni traže samo istinu i napredovanje u njoj, drugi
naklonost svoga gospodara ili partije i slavu lepog govora. A ja sam
smatrao velikom obmanom i gubitkom vremena za dobronamerna
čoveka da razgovara sa pomenutim akademicima.” (Saljiva dela Gij
Alara de Voarona.)

102.
 Postoji vrlo mali deo veštine da se bude srećan, koji je egzaktna
nauka, neka vrsta stepenica na kojima je čoveku osigurano da se
svakog veka popne za jedan stepenik: to je onaj koji zavisi od režima
(ovo je još samo teorija; ja vidim da su Venecijanci iz 1770. srećniji
nego ljudi iz današnje Filadelfije).
Uostalom, veština da se bude srećan je kao poezija; i pored
usavršavanja svih stvari, Homer je pre dve hiljade sedam stotina godina
imao više talenta nego lord Bajron.
Čitajući pažljivo Plutarha, mislim da sam primetio da su ljudi bili
srećniji na Siciliji u doba Diona, mada nisu postojale ni štamparije, ni
punč s ledom, nego što to mi danas umemo da budemo.
Više bih voleo da budem Arapin iz V nego Francuz iz XIX
veka.

103.
Čovek ne ide nikad u pozorište da traži onu iluziju koja se rađa i
nestaje svakog trenutka, već priliku da dokaže svome susedu, ili bar
samome sebi, ako ima tu nezgodu da niko ne sedi pored njega, da je
čitao La Harpa i da je čovek od ukusa. To je zadovoljstvo staroga
pedanta koje sebi pruža omladina.

104.
Žena pripada po pravu čoveku koji je voli i koga ona voli više od
života.

105.
Kristalizaciju ne mogu izazvati ljudi-kopije, a najopasniji su oni
koji se najviše razlikuju.

106.
U vrlo naprednom društvu ljubav-strast je isto tako prirodna kao
što je to fizička ljubav kod divljaka.

107.
Bez nijansa, imati obožavanu ženu ne bi predstavljalo sreću, čak
bi to bilo nemoguće.
 L. 7. oktobar.

108.
Odakle dolazi netrpeljivost stoika? Iz istog izvora iz koga i
netrpeljivost preterano pobožnih. Oni su ljuti zato što se bore protiv
prirode, što se lišavaju i pate. Kad bi hteli sami sebe iskreno da upitaju
o mržnji koju gaje prema onima koji se upravljaju po manje strogom
moralu, priznali bi da nju rađa tajna ljubomora zbog sreće na kojoj
zavide i koju su sebi zabranili, ne verujući u nagrade koje će ih
obeštetiti za njihove žrtve.
Didro.

109.
Žene koje su obično neraspoložene mogle bi sebe da upitaju da li
se vladaju po sistemu za koji iskreno veruju da je put sreće. Zar u dnu
srca čestite žene nema nešto kukavičluka zajedno sa pomalo niskom
željom za osvetom? Vidi rđavo raspoloženje gđe Dezulijer u njenim
poslednjim danima. (Beleška gospodina Lemonteja.)

110.
Ništa nema više blagosti od vrline iskrenosti, jer ništa ne sadrži
više sreće. Ali sama misis Hačinson nije blaga.

111.
Odmah posle ove sreće dolazi sreća mlade, ljupke, lake žene,
koja sebi ništa ne prebacuje. U Mesini se loše govorilo o mladoj grofici
Vičenceli: „Šta hoćete? - govorila je ona. - Ja sam mlada, slobodna,
bogata, a možda nisam ni ružna. To isto želim svima mesinskim
ženama.” Ova privlačna žena, koja je prema meni gajila jedino
prijateljstvo, upoznala me je sa nežnim pesmama opata Melija, na
sicilijanskom dijalektu; izvanredne pesme, mada još uvek iskvarene
mitologijom.
Delfante.

112.
Pariska publika je sposobna da bude pažljiva, ali samo tri dana;
posle toga, ako joj prikažete Napoleonovu smrt ili osudu gospodina
Beranžea na dva meseca zatvora, ona će imati potpuno isto osećanje ili
isti nedostatak takta prema onome koji o tome govori četvrtog dana.
Da li sve velike prestonice moraju biti takve, ili to treba pripisati
pariskoj dobroti i površnosti? Zahvaljujući aristokratskoj oholosti i
bolnoj stidljivosti, London je, u stvari, mnogobrojna kolekcija
pustinjaka. To nije prestonica. Beč je, u stvari, oligarhija dve stotine
porodica, okruženih sa sto pedeset hiljada zanatlija ili slugu koji ih
služe. To je još manje prestonica. Napulj i Pariz to su dve jedine
prestonice. (Odlomak iz Putovanja Birkberka, str. 371.)

113.
Ako bi postojalo doba u kome bi, prema vulgarnim teorijama
koje obični ljudi nazivaju razumnim, tamnica mogla biti podnošljiva,
bilo bi to doba kada, posle dugogodišnjeg zatvora, jadnog zatvorenika
odvaja od trenutka puštanja na slobodu samo jedan ili dva meseca. Ali
kristalizacija to drukčije određuje. Poslednji mesec je teži nego tri
poslednje godine. Gospođin d’Otelan je video u melenskoj tamnici više
osuđenika odavno zatvorenih, kako, na nekoliko meseci pre dana
puštanja na slobodu, umiru od, nestrpljenja.

114.
Ne mogu da odolim želji da ne prepišem pismo koje je rđavim
engleskim jezikom napisala jedna mlada Nemica. Dokazano je, dakle,
da ima postojanih ljubavi, a svi umni ljudi nisu Miraboi. U Hamburgu
smatraju da je veliki pesnik Klopštok bio ljubazan čovek; evo šta je
njegova mlada žena pisala jednoj prisnoj prijateljici.
„After having seen him two hours, I was obliged to pass the
evening in a company, which never had beenso vearisome to me. I
could not speak, I could not play; I thought I saw nothing but
Klopstock; I saw him the next day, and the followimg and we were
very seriously friends. But the fourth day he departed. It was a strong
hour, the hour of his departure! He wrote soon after: from that time
our correspondence began to be a very diligent one. I sincerely
believed my love to be friendship. I spoke with my friends of nothing
but Klopstock, and showed his letters.
 They raillied at me and said I wass in love. I raillied then again,
and said that they must have a very friendshipless heart, if they had no
idea of friendship to a man as well as to a woman. Thus it continued
eight months, in which time my friends found as much love in
Klopstock’s letters as in me. I perceived it likewise, but I would not
believe it. At the last Klopstock said plainly that he loved; and I startled
as for a wrong thing; I answered that it was no love, but friendship, as
it was what I felt for him; we had not seen one another enough to love
(as if love must have more time than friendship). This was sincerely my
meaning, and I had this meaning till Klopstock came again to
Hamburg. This he did a year after we had seen one another the first
time. We saw, we were friends, we loved; and a short time after, I
oould even teli Klopstock that I loved. But we were obliged to part
again, and wait two years for our wedđing. My mother would not let
marry me a stranger. I could marry then without her consent, as by the
death of my father myfortune depended not on her; but this was a
horrible idea for me; and thank heaven that I have prevailed by
prayers! At this time knowing Klopstock, she loves him as her lifely son,
and thanks god that she has not persisted. We married and I am the
happiest wife im the world. In some few months it will befour years
that I am so happy ..Correspondence of Richardson, vol. III, page 147.
Pošto sam provela sa njim dva sata, bila sam primorana da veče
provedem u društvu koje mi nikada nije bilo toliko dosadno. Nisam
mogla da govorim, nisam mogla da igram. Mislila sam da ništa ne
vidim sem Klopštoka; videla sam ga idućeg i sledećeg dana i mi smo bili
vrlo ozbiljno prijatelji. No četvrtog dana on je otputovao. - Bio je jak
čas, taj čas njegovog odlaska! Pisao je uskoro posle toga; od toga
vremena je naša prepiska postala vrlo marljiva. Iskreno sam verovala
da je moja ljubav prijateljstvo. Sa svojim prijateljima nisam razgovarala
ni o kom drugom nego o Klopštoku, i pokazivala sam njegova pisma.
Oni su mi se rugali i govorili su da sam zaljubljena. Na to sam ih ja
ismevala govoreći da oni imaju srce bez osećanja za prijateljstvo, ako
nemaju smisla ni za prijateljstvo prema muškarcu ni za prijateljstvo
prema ženi. Tako Je to trajalo osam meseci, za koje vreme su moji
prijatelji našli isto toliko ljubavi u Klopštokovim pismima kao u meni.
Ja sam to isto primećivala, ali nisam htela u to da verujem. I, napokon,
Klopštok reče otvoreno da on voli; ja se uplaših kao za neku rđavu
stvar, odgovorih da to nije bila ljubav već prijateljstvo što sam prema
njemu osećala; mi se nismo dovoljno viđali da bismo mogli da se
volimo (kao da ljubav traži više vremena negoli prijateljstvo). To je bio
moj iskren smisao i ja sam zadržala taj smisao dok Klopštok nije
ponovo došao u Hamburg. To je učinio godinu dana posle našeg
prvog viđenja. Mi smo videli da smo bili prijatelji, da smo se voleli; i
kratko vreme posle toga mogla sam čak reći Klopštoku da volim. No
morali smo ponovo da se rastanemo i da dve godine čekamo na naše
venčanje. Moja majka nije htela da dozvoli da se udam za stranca. No
ja sam mogla da se udam bez njenog pristanka pošto moja imovina
posle smrti moga oca nije zavisila od nje; ali to je za mene bila strašna
pomisao; hvala nebesima, pobedila sam molbama. A sada, poznavajući
Klopštoka, ona ga voli ltao rođenog sina i hvala bogu što nije istrajala.
Mi smo se venčali i ja sam najsrećnija žena na svetu. Kroz nekoliko
meseci biće četiri godine kako sam tako srećna .. .” Ričardsonova
preplska, knjiga III, strana 147. - Prim. prev.

115.
Brakovi zauvek zakoniti su samo oni kojima upravlja prava strast.

116.
Da bi žena bila srećna u uslovima lakih običaja, potrebna je
jednostavnost karaktera na koju se nailazi u Nemačkoj, Italiji, ali nikad
u Francuskoj.
Vojvotkinja od K . . .

117.
Zbog okolnosti, Turci lišavaju svoje žene svega onoga što može
da podstakne kristalizaciju. Ja živim već tri meseca u narodu čiji će viši
krugovi, zbog oholosti, uskoro dotle dospeti.
Ljudi nazivaju stidom zahteve oholosti koju je aristokratija
načinila ludačkom. Kako neko da se usudi da povredi stid? Kao i u
Atini, umni ljudi imaju jasnu tendenciju da traže pribežište kod
kurtizana, to jest kod onih žena koje je neka skandalozna greška spasla
od izveštačenosti stida. (Foksov život)
 118.
Kod ljubavi ometane suviše naglom pobedom, video sam kako
kristalizacija kod nežnih karaktera pokušava da se naknadno stvori.
Ona kaže smejući se: ,,Ne, ne volim te.”

119.
Današnje vaspitanje žena, ta čudna mešavina pobožnih običaja i
vrlo vatrenih pesama (di piacer mi balza il cor de la Gazza ladra){234},
jeste najbolje proračunata stvar na svetu da bi se udaljila sreća. Ovo
vaspitanje stvara najnedoslednije glave. Gospođa od R . . . , koja se
bojala smrti, umrla je jer joj je bilo zanimljivo da baca lekove kroz
prozor. Ove jadne male žene misle da je nedoslednost veselost, jer
veselost izgleda kao nedoslednost. To je kao onaj Nemac koji se bacio
kroz prozor da bi pokazao kako je živ.

120.
Prostaštvo, gušeći maštu, izaziva u meni odmah smrtnu dosadu:
ljupka grofica K . . . pokazivala mi je večeras pisma svojih ljubavnika, za
koja nalazim da su prostačka.
Forli, 17. mart, Anri.
Mašta nije bila ugašena; ona je samo bila skrenuta s pravog puta
i, zbog odvratnosti, vrlo brzo je prestala da zamišlja prostaštvo ovih
neukusnih ljubavnika.

121.
METAFIZIČKA SANJARENJA

Čim prava strast naiđe i na najmanje smetnje, ona verovatno

izaziva više nesreće nego sreće; ova misao ne može biti tačna za nežnu
dušu, ali je ona savršeno očigledna za većinu ljudi i naročito za hladne
filozofe koji, što se tiče strasti, žive gotovo samo od radoznalosti i
samoljublja.
Gornje sam sinoć kazao mladoj grofici Fulviji, kad smo se šetali
po terasi na Izola Beli, na istočnoj strani, blizu velikog bora. Ona mi
odgovori: „Nesreća proizvodi mnogo jači utisak na ljudski život nego
zadovoljstvo.”
„Glavna osobina svega onoga što hoće da nam pruži uživanje
jeste u tome da jako zadivi.
„Pošto je sam život sačinjen od osećanja, zar se ne bi moglo reći
da je opšta želja svih živih bića da znaju da treba živeti po najjačim
mogućim osećanjima? Severnjaci imaju malo života; pogledajte sporost
njihovih pokreta. Italijansko dolce far niente je zadovoljstvo da se
uživa u uzbuđenjima svoje duše, leškareći leno na divanu, a to
zadovoljstvo je nemoguće kada se čitavog dana juri na konju ili u
droškama, kao što rade Englez ili Rus. Ti ljudi bi umrli od dosade na
divanu. U njihovim dušama nema šta da se vidi.
„Ljubav daje najjača moguća osećanja; dokaz za ovo je u tome
što srce, u ovim trenucima zapaljenja, kao što bi rekli fiziolozi, obrazuje
one spojeve osećanja koji izgledaju tako besmisleni filozofima
Helvecijusu, Bifonu i drugima. Kao što znate, Luizina je juče pala u
jezero; to se dogodilo zato što je pratila očima lovorov list otkinut sa
nekog drveta na Izola-Madre (Boromejska ostrva). Jadna žena mi je
priznala da je njen ljubavnik jednog dana, dok je razgovarao s njom,
kidao lišće sa lovorove grane, bacajući ga u jezero, i da joj je rekao: -
Vaša svirepost i klevete vaše prijateljice sprečavaju me da iskoristim
život i da steknem neku slavu.
„Duša koja je usled neke velike strasti, ambicije, kocke, ljubavi,
ljubomore, rata, itd. upoznala trenutke strepnje i krajnje nesreće, zbog
neshvatljive bizarnosti, prezire sreću mirnog života u kome sve izgleda
kao da je stvoreno prema želji: ljupki zamak na slikovitom mestu,
mnogo ugodnosti, dobra žena, tri lepa deteta, ljubazni i brojni
prijatelji, to je samo bleda slika svega onoga što ima naš domaćin,
general K . . . , a ipak vam je poznato da je rekao da ga nešto vuče u
Napulj da preuzme komandu nad jednim odredom. Duša stvorena za
strasti pre svega oseća da joj je ovaj srećni život dosadan, a izgleda isto
tako da on izaziva u njoj samo obične misli. „Želeo bih, govorio je
K . . . , da nisam nikad upoznao groznicu velikih strasti i da mogu da se
zadovoljim prividnom srećom na kojoj mi svakodnevno tako
budalasto čestitaju, a vrhunac užasa je što sam primoran da odgovaram
ljubazno.” Ja, filozof, dodajem: „Želite li hiljaditi dokaz da nas nije
stvorilo dobro biće? To je zato što uživanje ne izaziva možda ni
polovinu utisaka u našoj duši kao b o l . . J” Mlada grofica me je
prekinula: „Postoji malo moralnih muka u životu koje ne bi postale
drage zbog uzbuđenja koje izazivaju; ako u duši ima i trunke
plemenitosti, ovo uživanje se ustostručava. Čovek koji je bio osuđen na
smrt 1815, i koji se slučajno spasao (na primer, gospodin de Lavalet),
ako je hrabro išao na gubilište mora se toga trenutka sećati deset puta
mesečno; kukavica koja je umirala plačući i puštajući prodorne krike
(carinik Moris, bačen u jezero, Rob Roy, I I I , 120), kad bi se isto tako
slučajno spasla, u najbolju ruku sećala bi se sa uživanjem tog trenutka
samo zbog okolnosti što je bila spasena, a ne zbog uzvišenosti koju je
otkrila u sebi i koja otklanja sva njena strahovanja u budućnosti.”
Ja. - „Ljubav, čak i nesrećna, pruža nežnoj duši, za koju je
zamišljena stvar - stvar koja postoji, neizmerna uživanja ove vrste;
postoje uzvišene vizije sreće i lepote u meni i kod onoga koji se voli.
Koliko je samo puta čuo Salvijati Leonoru kako mu kaže, kao
gospođica Mor u Lažnim ispovestima, uz svoj očaravajući osmejak: ,,Pa
lepo! Da, ja vas volim!” Eto, to su iluzije koje razuman duh nikad
nema.”
Fulvija, dižući oči nebu. - ,,Da, za vas i za mene, ljubav, čak i
nesrećna, samo ako je naše divljenje prema voljenoj osobi beskrajno,
najveća je sreća.”
(Fulvija ima dvadeset i tri godine; njena lepota je najslavnija
u . . . ; njene oči su bile božanstvene dok je tako govorila i dizala ih
prema onom lepom ponoćnom nebu Boromejskih ostrva; izgledalo je
kao da joj zvezde odgovaraju. Oborio sam pogled, i nisam više našao
filozofske razloge da bih je pobedio.) Nastavila je: ,,I sve ono što svet
naziva srećom, ne vredi koliko njene muke. Mislim da samo prezir
može da izleči od ove strasti; ne suviše jak prezir, to bi bilo mučenje,
već, na primer, za vas muškarce, da vidite kako obožavana osoba voli
prostog i prozaičnog čoveka, ili kako vas žrtvuje uživanjima u
prijatnom i prefinjenom luksuzu koji nalazi kod svoje prijateljice.”

122.
Hteti, to znači imati hrabrosti da se izlažemo nekoj neprilici.
Takvo izlaganje, to je iskušanje slučaja, to je kockanje. Ima vojnika koji
ne mogu da žive bez ovog kockanja: to ih čini nepodnošljivim u
porodičnom životu.

123.
General Telje mi je rekao večeras da je otkrio kako je grozno suh
i prazan kad se u salonu nalaze izveštačene žene, zato što je posle
vatrenog izlaganja svojih osećanja pred takvim stvorenjima osećao
gorak stid. (A kad nije govorio iz duše, makar i o Polišinelu, nije imao
šta da kaže. Video sam, uostalom, da nije imao ni pojma o
uobičajenim frazama lepog ponašanja. Zbog toga je stvarno bio smešan
i komičan u očima izveštačenih žena. Nebo ga nije stvorilo da bude
elegantan.)

124.
Na dvoru, b- se smatra za nepristojno, jer se nalazi da je protiv
interesa prinčeva; b- je isto tako nepristojno u prisustvu mladih
devojaka, jer bi im to smetalo da nađu muža. Treba priznati da
a ' b ' ‘ p - , mora da mu je prijatno što ga slave iz tih razloga.

125.
U duši velikog pesnika ili velikog slikara ljubav je božanska jer
stostruko povećava domen i uživanje umetnosti, čije lepote pružaju
njegovoj duši hleb nasušni. Koliko ima velikih umetnika koji nisu svesni
veličine svoje duše i svoga genija! Često smatraju da imaju osrednji
talenat za ono što obožavaju, jer se ne slažu sa evnusima saraja, la
Harpima, itd.: za sve takve ljude čak i nesrećna ljubav predstavlja sreću.

126.
Slika prve ljubavi obično je najdirljivija; zašto? Zato što je gotovo
ista u svim zemljama, kod svih karaktera. Dakle, ta prva ljubav nije
najstrašnija.

127.
Razuma! Razuma! - eto šta uvek dovikuju jadnom ljubavniku.
Godine 1760, u trenutku najživljih događaja u sedmo- godišnjem ratu,
Grim je pisao: „ . . . Nema nikakve sumnje da bi pruski kralj sprečio ovaj
rat pre nego što je izbio, da je ustupio Šleziju. To bi bio vrlo mudar
postupak. Koliko bi zala sprečio! Čega zajedničkog može imati
posedovanje jedne ob- lasti sa srećom nekog kralja? A zar veliki
izbornik nije bio vrlo srećan i vrlo uvažen vladar i bez Šlezije? Eto kako
bi mogao da se ponaša jedan kralj sledeći pravila najzdravijeg razuma, i
ja ne znam kako se moglo dogoditi da takvog jednog kralja prezire
cela zemlja, dok se Fridrih, žrtvujući sve potrebi da se sačuva Šlezija,
ovenčao besmrtnom slavom.
„Kromvelov sin je, bez sumnje, postupio na najmudriji mogući
način: pretpostavio je povučenost i mir tegobi i opasnosti vladanja
jednim mračnim, naprasitim i gordim narodom. Ovog mudrog čoveka
prezirali su njegovi savremenici i potomstvo, a njegov otac je, po sudu
nacija, ostao veliki čovek.
„Lepa pokajnica je uzvišeni komad španskog pozorišta{235}, koji su
na engleskom i francuskom jeziku iskvarili Atve i Kolardo. Kalistu je
silovao čovek koga ona obožava, koga naprasita gordost njegove
naravi čini odvratnim, ali u kome se najzad sve steklo - njegove
sposobnosti, njegov um, draži njegovog lica - da ga učini privlačnim.
Lotarijo bi bio vrlo privlačan da je umeo da umeri svoje grešne zanose;
uostalom, žestoka mržnja koja prelazi s kolena na koleno razdvaja
njegovu porodicu od porodice voljene žene. Ove porodice su na čelu
dveju stranaka na koje je bio podeljen jedan španski grad za vreme
užasa srednjeg veka. Šolto, Kalistin otac, vođa je druge stranke koja je,
u tom času, bila nadmoćnija; om zna za Lotarijevu drsku želju da
zavede njegovu kćerku. Slaba Kalista strada zbog patnji koje joj nanose
njena sramota i strast. Njen otac uspeva da se njegovom neprijatelju
poveri komanda nad flotom koja odlazi na daleki i opasni pohod, gde
će Lotarijo, verovatno, naći svoju smrt. U Kolardoovoj tragediji on
saopštava ovu vest svojoj kćerki. Na te reči izbija Kalistina strast:
O, bogovi!
On odlazi! . . . V i mu to naređujete! . . .
Zar je mogao na to da se odluči?
„Ocenite opasnost ovog položaja; još jedna reč, i Šolto će saznati
za strast svoje kćerke prema Lotariju. Ovaj zbunjeni otac uzvikuje:
Šta čujem? Varam li se? Gde blude tvoje želje?
Na to Kalista, došavši sebi, odgovara:
Na njegovo izgnanstvo; ja želim njegovu smrt;
 Neka pogine!
„Ovim rečima Kalista guši sumnje začete u njenom ocu, i to bez
lukavstva, jer je osećanje koje izražava istinito. Postojanje čoveka koga
voli i koji je bio u stanju da joj nanese ljagu mora trovati njen život,
makar on bio i na kraju sveta; samo njegova smrt mogla bi joj vratiti
spokojstvo, ako ono postoji za nesrećne ljubavnike. Uskoro posle toga
Lotarijo je poginuo, a Kalista ima sreću da umre.
„Eto mnogo suza i mnogo vike ni oko šta! -rekli su hlad- ni ljudi
koji se kite imenom filozofa. - Drznik i nasilnik zloupotrebljava slabost
koju žena ima prema njemu: tu nema zbog čega da se očajava, ili, bar,
nema šta da nas zanima u Kalistinom bolu. Njoj ostaje samo da se teši
što je spavala sa svojim ljubavnikom, a to neće biti prva žena dostojna
poštovanja koja se odlučila na ovu nesreću.”{236}
Samo postupajući tako, Ričard Kromvel, pruski kralj, Kalista, sa
dušama kakve im je nebo dalo, mogli su naći mir i sreću. Ponašanje
ovo dvoje poslednjih je krajnje bezumno, pa ipak, svet jedino njih
poštuje.
Sagan, 1813.

128.
Postojanost posle sreće može se predskazati samo prema onoj
postojanosti koja je, uprkos svirepim sumnjama, ljubomori i smešnom
postojala pre intimnosti.

129.
Kod žene očajne zbog smrti svog ljubavnika, poginulog u vojsci,
koja očigledno misli da pođe za njim u smrt, treba pre svega ispitati da
li je ta odluka na svom mestu; i, u protivnom slučaju, po onom tako
starom običaju ljudskih stvorenja, zapodenuti razgovor o njenoj ljubavi
prema samoodržanju. Ako ta žena ima nekog neprijatelja, treba je
ubediti da je taj neprijatelj pribavio pismeni nalog za njeno hapšenje.
Ako ova pretnja ne poveća njenu ljubav prema smrti, ona može
smišljati kako da se sakrije da bi izbegla zatvor. Ona će se kriti tri
nedelje, bežeći iz skrovišta u skrovište; biće uhapšena i posle tri dana će
se spasti. Tada, pod lažnim imenom, treba je skloniti u neki vrlo
udaljeni grad, koji je potpuno različit od onoga gde je pala u očajanje.
Ali ko će se žrtvovati da teši neko stvorenje tako nesrećno i tako
beznačajno za prijateljstvo?
VarSava, 1813.

130.
Naučnici iz akademija vide običaje jednog naroda u njegovom
jeziku: Italija je zemlja na svetu u kojoj se najmanje izgovara reč ljubav,
već uvek amicizia i avvicinar (ammicizia za Ijubav i avvicinar za
uspešno udvaranje).

131.
Rečnik muzike nije sastavljen, čak ni započet; samo se slučajno
nailazi na fraze koje kažu: ja sam ljut ili ja vas volim i na njihove
nijanse. Maestro nailazi na ove fraze jedino kad mu ih diktira
postojanje strasti u njegovom srcu ili sećanje na nju. Ljudi kojima žar
mladosti prolazi u učenju umesto u osećanju, ne mogu, dakle, biti
umetnici: ništa jednostavnije od tog mehanizma.

132.
Carstvo žena je suviše veliko u Francuskoj, carstvo žene je suviše
ograničeno.

133.
Najveće laskanje koje bi najzanesenija mašta umela da izmisli da
bi ga uputila generaciji koja raste među nama, da preuzme u svoje ruke
život, javno mnenje i vlast, u stvari je istina koja je jasnija od dana.
Ova generacija nema šta da nastavlja, ona ima sve da stvori. Velika
Napoleonova zasluga je u tome što je sve očistio.

134.
Želeo bih da mogu nešto reći o utehi. Ljudi se ne trude dovoljno
da teše.
Opšte je načelo da se treba potruditi da se stvori jedna je
ristalizacija po mogućstvu što više strana uzroku koji je izazvao bol.
Treba imati hrabrosti pa se prepustiti malo anatomiji da bi se
otkrilo neko nepoznato načelo.
 Ako pogledamo glavu II dela gospodina Vilermea o zatvorima
(Pariz, 1820), videćemo da zatvorenici si maritano fra di loro{237} (to su
reči zatvorskog jezika). Žene si maritano anehe fra di loro, i obično
postoji mnogo vernosti u ovim vezama, što se ne zapaža kod
muškaraca, a što je posledica načela stida.
,,U oktobru 1818, kaže gospodin Vilerme, strana 96, neka žena u
Sen-Lazaru zadala je sebi više udaraca nožem jer je videla da je jedna
nova zatvorenica bila pretpostavljena njoj.
„Obično je mlađa više vezana za drugu.”

135.
Vivacitd, leggerezza, soggettissima a prendere puntiglio, oc-
cupazione di ogni momento delle apparenze della propria esis- tenza
agli occhi altrui: Ecco i

tregran caratteri di questa pianta che risveglia Europa nel 1808.

{238}

Među Italijanima dobri su oni koji su još pomalo divlji i

krvoločni: Romanjezi, Kalabrezi i, među najprosvećenijima,
Pijemontezi, Brešani i Korzikanci.
Građanin Firence je krotkiji nego građanin Pariza.
Leopoldova špijunaža ga je zauvek ponizila. Vidi pismo
gospođina Kurijea o bibliotekaru Furiju i komorniku Pučiniju.

136.
Smešno mi je posmatrati iskrene ljude kako ne mogu nikad da se
slože, kako prirodno izgovaraju krupne uvrede, a misle još gore. Živeti,
znači osećati život, znači imati snažna osećanja. Kako je za svakog
pojedinca vrednost ove snage različita, ono što je za nekog mučno zato
što je suviše jako, predstavlja tačno ono što je potrebno drugome da se
u njemu probudi interes. Na primer, osećanje da će nas mimoići đule
usred boja, osećanje da se zaglibljujemo u Rusiji goneći one Parćane;
isto tako, Sekspirova i Rasinova tragedija, itd. itd.

137.
 Pre svega, uživanje ne proizvodi ni upola onoliki utisak kao bol;
zatim, sem ovog nedostatka u količini emocije, slika sreće bar upola
manje izaziva simpatiju nego slika nesreće. Dakle, pesnici ne bi morali
da sa preveć snage slikaju nesreću; oni imaju da strahuju jedino još od
jedne opasnosti, to jest od onih stvari koje izazivaju odvratnost. I ovde
stepen ovog osećanja zavisi od monarhije ili od republike. Jedan Luj
XIV stostruko povećava broj odvratnih stvari. (Krabove pesme)
Zbog same činjenice postojanja monarhije a la Luj XIV okružene
njenim plemstvom, sve ono što je u umetnosti jednostavno, postaje
prostačko. Otmena ličnost pred kojom se to izlaže, smatra se
uvređenom; ovo osećanje je iskreno i, pre- ma tome, za poštovanje.
Pogledajte kako je nežni Rasin iskoristio herojsko prijateljstvo
Oresta i Pilada, tako uobičajeno u antičkom svetu; Orest govori ti
Piladu, a Pilad mu odgovara gospodaru. A želi se da Rasin bude za nas
najdirljiviji pisac! Ako se ne popusti pred takvim primerom, treba
govoriti o nečem drugom.
138.
Čim čovek može da se nada u osvetu, počinje opet da mrzi. Tek
poslednjih nedelja u tamnici palo mi je na pamet da bežim i da
pogazim reč koju sam dao svom prijatelju. (Dve ispovesti koje je
večeras preda mnom učinio jedan otmeni ubica, koji nam je ispričao
svu svoju istoriju.)
Faenca, 1817.

139.
Kada bi se cela Evropa udružila, ne bi mogla da sastavi jednu
samo našu dobru francusku knjigu: Persijska pisma, na primer.

140.
Uživanjem nazivamo svaku percepciju koju duša više voli da
oseti nego da ne oseti{239}.
Patnjom nazivamo svaku percepciju koju duša više voli da ne
oseti nego da oseti.
Ako više volim da se uspavam nego da preživljujem ono što
osećam, nema sumnje da je u pitanju patnja. Ljubavne želje, dakle, nisu
patnje, jer ljubavnik napušta najprijatnija društva da bi sanjao do mile
volje.
Vremenom, telesna uživanja se smanjuju, a patnja povećava.
Što se tiče duševnih zadovoljstava, ona se vremenom povećavaju
ili smanjuju, zavisno od strasti: na primer, posle šest meseci provedenih
u izučavanju astronomije, čovek još više zavoli astronomiju; posle
godinu dana tvrdičluka, čovek još više zavoli novac.
Vremenom se duševne patnje smanjuju; „koliko se udovica
istinski ucveljenih uteši vremenom!” Miledi Valdegrav za Horasom
Valpolom.
Recimo da se jedan čovek nalazi u stanju ravnodušnosti, pa naiđe
na uživanje.
Recimo da je drugi čovek obuzet žestokim bolom, pa taj bol
iznenada prestane; da li je uživanje koje on oseća iste vrste kao
uživanje prvog čoveka? Gospodin Veri odgovara da, a ja mislim ne.
Ne dolaze sva uživanja od prestanka bola.
Neki čovek koji je već odavno imao šest hiljada livara rente
dobije na lutriji pet stotina hiljada franaka. Ovaj čovek se bio odvikao
da želi stvari koje se mogu pribaviti samo kad se ima veliko bogatstvo.
(Uzgred ću reći da je jedna od nezgoda Pariza lako gubljenje ove
navike.)
Pronađena je sprava za zarezivanje pera; jutros sam je kupio, i za
mene je to veliko zadovoljstvo, te jedva čekam da zarezujem pera; no
svakako nisam bio nesrećan juče što ni- sam znao za tu spravu. Da li je
Petrarka bio nesrećan što nije pio kafu?
Uzaludno je davati definiciju sreće, svako je poznaje: na primer,
prva jarebica koju čovek u dvanaestoj godini ubije u letu; prva bitka iz
koje se u sedamnaestoj godini izađe živ i zdrav.
Uživanje, koje nije ništa drugo do prestanak neke patnje, vrlo
kratko traje, i posle nekoliko godina čak ni sećanje na njega nije
prijatno. Jednog mog prijatelja, u bici kod Moskve, ranilo je đule u
rebra; nekoliko dana posle toga nastupila je opasnost od trovanja;
nekoliko sati iza toga uspeli su da okupe gospodina Beklara, gospodina
Leroja i nekoliko cenjenih hirurga: kao rezultat konzilijuma, mome
prijatelju su saopštili da nije u pitanju trovanje. U tom trenutku video
sam da je srećan, i to jako, ali ta sreća nije bila čista. Njegova duša,
potajno nije verovala da je sve u redu, prelazio je u sebi rad hirurga,
ispitivao je da li se može potpuno osloniti na njih. Još je pomalo
pretpostavljao mogućnost trovanja. Danas, posle osam godina, kad mu
se govori o tom konzilijumu, ima mučno osećam je: neočekivano oživi
u njemu jedna od životnih nesreća.
Uživanje nastalo zbog prestanka bola sastoji se:
1. u pobeđivanju svih prigovora koje čovek sebe stalno čini;
2. u sećanju na sve prednosti kojih je mogao biti lišen.
Zadovoljstvo zbog dobitka pet stotina hiljada franaka sastoji se u
dočaravanju svih novih izvanrednih zadovoljstava koja će se imati.
Postoji jedan neobičan izuzetak: treba videti da li je kod ovog
čoveka ova navika da želi veliko bogatstvo suviše jaka, ili suviše slaba;
ako je suviše slaba i ako je ograničena, osećanje zbunjenosti trajaće dva
ili tri dana.
Ako je naviknut da često želi veliko bogatstvo, on je unapred
istrošio zadovoljstvo time što ga je sebi suviše dočaravao.
Ova nesreća se ne događa kod ljubavi-strasti.
Duša koja plamti, ne dočarava sebi krajnju milost, već najbližu:
na primer, o ljubavnici koja je prema vama stroga zamišlja se stisak
ruke. Mašta, prirodno, ne ide dalje od toga; a ako je čovek prisiljava,
posle jednog trenutka ona se udaljuje iz straha da ne skrnavi ono što
obožava.
Kada je uživanje potpuno prešlo svoj put, jasno je da opet
padamo u ravnodušnost; ali ova ravnodušnost nije kao ona ranija.
Ovo drugo stanje se razlikuje od prvog u tome što ne bismo bili više
sposobni da doživimo sa toliko slasti uživanje koje smo nedavno imali.
Organi koji treba da ga prime su umorni, a mašta nije više toliko
sklona da pruža prijatne slike već zadovoljenim željama.
Međutim, ako nas usred uživanja nešto otrgne od njega, stvara se
bol.

141.
Sklonost za fizičku ljubav i čak za fizičko uživanje nije ista kod
oba pola. Suprotno ljudima, gotovo sve žene mogu da osete bar jednu
vrstu ljubavi. Posle prvog romana koji je neka žena krišom otvorila kad
joj je bilo petnaest godina, ona potajno čeka da naiđe ljubav-strast.
Velika strast je za nju dokaz njene vrednosti. Ovo očekivanje postaje
intenzivnije oko dvadesete godine, kada se ona povratila od prvih
nepromišljenih postupaka u životu, dok ljudi, tek što napune tridesetu
godinu, veruju da je ljubav nemoguća ili smešna.

142.
Već od šeste godine mi se navikavamo da tražimo sreću istim
putem kao i naši roditelji. Zbog gordosti majke započela je nesreća
mlade grofice Nele, te prijatne žene, i ona je čini bezizlaznom istom
ludom ohološću.
Venecija, 1810.

143.
O ROMANTlČNOM ZANRU

Pišu mi iz Pariza da su videli (na izložbi 1822) oko hiljadu slika

koje prikazuju motive iz Svetog pisma, a naslikali su ih slikari koji
mnogo ne veruju u njega; ocenjuju ih i dive im se ljudi koji ne veruju u
njega i, najzad, plaćaju ih ljudi koji ne veruju u njega.
Posle toga traži se uzrok propadanja umetnosti.
Kad ne veruje u ono što saopštava, umetnik uvek strepi da ne
izgleda preteran ili smešan. Kako bi dostigao veličanstvenost kada ga
ništa ne vodi njoj? (Lettera di Roma, giugno 1822.){240}

144.
Po mom mišljenju, jedan od najvećih pesnika koji su se pojavili u
poslednje vreme jeste Robert Bems, škotski seljak koji je umro od bede.
Kao carinik, imao je sedamdeset talira plate za sebe, ženu i četvoro
dece. Treba priznati da je tiranin Napoleon bio velikodušniji prema
svom neprijatelju Senijeu, na primer. Bems nije imao ništa od engleskog
licemerstva. To je rimski genije bez viteštva i časti. Nemam dovoljno
prostora da ispričam njegovu ljubav sa Meri Kampbel, i njihovu tužnu
propast. Samo primećujem da je Edinburg na istoj geografskoj širini kao
i Moskva, što bi moglo malo da pore- meti moj sistem o podnebljima.
„One of Bum’s remarks, when he first came to Edinburgh, was
that between the men of rustic life and the polite world he observed
little difference; that in the former, though unpolished by fashion and
unenlightened by science, he had found much observation and much
intelligence; but a refined and accomplished woman was a being
almost new to him, and of which he had formed but a very inadequate
idea.” {241} (London, 1. novembar 1821, knjiga V, strana 69.)

145.
Ljubav je jedina strast koja se plaća novcem koji ona sama stvara.

146.
Komplimentima upućenim trogodišnjim devojčicama daje im se
vaspitanje koje je upravo najpogodnije da bi se one naučile najštetnijoj
sujeti. Biti ljupka, to je najveća vrlina, najveća prednost na svetu. Imati
lepu haljinu, znači biti lepa.
Ovi glupi komplimenti prave se samo u građanskim krugovima;
oni se smatraju neumesnim, kao nešto što je suviše lako praviti, kod
ljudi koji imaju kočije.

147.
Loret, 11. septembar 1811.
Video sam jedan vrlo lep bataljon ljudi iz ovog mesta; to je ono
što je ostalo od četiri hiljade ljudi koji su 1809. otišli u Beč. Prošao sam
kroz njihove redove sa pukovnikom i tražio sam od nekolicine vojnika
da ispričaju svoje doživljaje. Ovu zemlju su naizmenično kvarili vrlina
srednjovekovnih republika, koju su više ili manje iskrivili Španci{242}, p
.. ,{243} i dva veka svirepih i kukavičkih vlada.
Sjajna viteška čast, uzvišena i besmislena, egzotična je biljka
uvezena tek pre nekoliko godina.
Nema od nje ni traga u 1740. godini. Vidi Brosa. Montenotovi i
Rivolijevi oficiri imali su isuviše prilika da pokažu pravu vrednost
svojim susedima, da bi pokušali da podražavaju čast malo poznatu u
kolibama koje su 1796. vojnici napustili, i koja bi im izgledala sasvim
smešna.
Nije bilo, 1796, ni Legije časti, niti oduševljenja za jednoga
čoveka, već mnogo jednostavnosti i vrline poput Dezeove. Čast su,
dakle, uvezli u Italiju ljudi suviše razumni i suviše kreposni da bi bili
jako briljantni. Oseća se da smo daleko od vojnika iz 1796, koji su
dobijali po dvadeset bitaka za godinu dana, i to često bosi i goli, do
briljantnih pukova kod Fontenoja, i učtivog poziva Englezima uz
skidanje šešira: Gospodo, pucajte prvi.

148.
O tome da li je neki životni sistem dobar, čini mi se da treba
suditi po njegovom predstavniku; na primer, Ričard Lavovo Srce je
pokazao na prestolu savršeno herojstvo i vitešku smelost, a bio je
smešan kralj.

149.
Javno mnenje 1822. Kada tridesetogodišnji čovek zavede mlađu
petnaestogodišnju devojku, smatra se da je mlado stvorenje izgubilo
čast.

150.
Posle deset godina opet sam se našao sa groficom Oktavijom;
ona je mnogo plakala kad me je videla; podsetilo sam je na Ožinskog.
,,Ne mogu više da volim” - govorila mi je; ja sam joj odgovorio
zajedno sa pesnikom: ,,How changeđ, how saddened, yet how
elevated was her character!”{244}

151.
Kao što su engleski običaji nastali između 1688. i 1730, francuski
će nastati između 1815. i 1880. Ništa neće biti tako
lepo, pravično, srećno u moralnom smislu kao Francuska oko
1900. Sada ona ne predstavlja ništa. Ono što je sramno u Ulici Bel Sas,
smatra se herojskim delom u Ulici Mon Blan i, pored svih preterivanja,
ljudi koji stvarno zaslužuju prezir, beže iz ulice u ulicu. Imali smo jedan
izlaz: slobodu štampe koja je, na kraju krajeva, govorila svakome sve
što misli o njemu; i kada se to mišljenje poklapa sa javnim mnenjem,
ono se učvrsti. Oduzeli su nam ovo sredstvo; to će malo usporiti
rađanje morala.

152.
Opat Ruso bio je siromašan mladić (1784), koji je morao da juri
od jutra do mraka po svim gradskim četvrtima da bi mogao da drži
časove iz istorije i geografije. Zaljubljen u jednu svoju učenicu, kao
Abelar u Eloizu, kao Sen-Pre u Juliju; manje srećan, bez sumnje, ali
verovatno vrlo blizu sreći; sa isto toliko strasti koliko i ovaj poslednji,
ali sa poštenijom, finijom i naročito hrabrijom dušom, izgleda da se
žrtvovao predmetu svoje strasti. Evo šta je napisao pre nego što je
ispalio sebi metak u glavu, pošto je prethodno ručao u nekoj gostionici
kod Pale Rojala, ne pokazujući nikakve znake uzbuđenja ili ludila:
prepis ove cedulje, dovoljno značajne da bi bila sačuvana, uzet je iz
zapisnika koji su napravili na licu mesta komesar i policijski činovnici:
„Neshvatljiva suprotnost između plemenitosti mojih osećanja i
mog niskog roda, neobuzdana i nesavladiva ljubav prema divnoj
devojci, strah da zbog mene ne izgubi čast, neophodnost da biram
između zločina i smrti, sve me je to navelo da napustim život. Bio sam
rođen za vrlinu, a bio sam na putu da postanem zločinac: više sam
voleo da umrem.” (Grim, treći deo, knjiga 11, strana 495.)
To je samoubistvo dostojno divljenja, a za običaje iz 1880. bilo
bi samo besmisleno.

153.
Uzalud je svaki trud; nikada Francuzi, u pogledu lepih umetnosti,
neće otići dalje od ljupkog.
Komično, koje pretpostavlja razigranost mašte kod publike, i
{245}
brio kod glumca, izvrsne šale Palombe u Napulju, u interpretaciji
Kazača, nemogućni su u Parizu; ljupko i uvek samo ljupko, koje je,
istina, ponekad oglašeno kao uzvišeno.
Jasno je da uopšte ne špekulišem sa nacionalnom čašću.

154.
Mi mnogo volimo lepu sliku, kažu Francuzi, i govore istinu, ali
zahtevamo, kao glavni uslov za lepotu, da delo napravi slikar koji će za
celo vreme dok radi stojati na jednoj nozi. Stihovi u dramskoj
umetnosti.

155.
U Americi ima mnogo manje zavisti nego u Francuskoj, a i
mnogo manje duha.

156.
Od 1530, tiranija, poput one Filipa II, toliko je ponizila duhove, i
pritiska svetski vrt, da jadni italijanski pisci još nisu imali hrabrosti da
izmisle roman o svojoj zemlji. Zbog pravila o prirodnosti, ipak ništa
nije jednostavnije od toga: treba imati smelosti i otvoreno napraviti
kopiju onoga što u društvu bode oči. Vidite kako 1822. kardinal
Goncaivi tri sata ozbiljno rešeta libreto jedne komične opere i govori
uznemireno maestru: „Hoćete li vi često ponavljati ovu reč cozzar,
cozzar{246}."

157.
Eloiza vam govori o ljubavi, uobraženi vam govori o svojoj
ljubavi; zar ne osećate da je ovim stvarima zajedničko gotovo samo
ime? To je kao voleti koncerte i voleti muziku. Ljubav prema
zadovoljstvima sujete koje vam vaša harfa obećava usred briljantnog
društva, ili ljubav prema nežnom, usamljenom, bojažljivom sanjarenju.

158.
Kada je čovek video voljenu ženu, pojava svake druge žene kvari
pogled, nanosi fizički bol očima; ja znam zašto.

159.
Odgovor na jedan prigovor.
Savršene prirodnosti i intimnosti može biti jedino kod ljubavi-
strasti, jer se kod svih drugih oseća mogućnost da nekom suparniku
može biti data prednost.

160.
Kod čoveka koji je uzeo otrov da bi se oslobodio života,
moralno biće je mrtvo; zaprepašćen onim što je učinio i što će iskusiti,
on više ne obraća pažnju ni na šta: sem nekoliko retkih izuzetaka.

161.
Jedan stari brodski kapetan, piščev ujak, kome posvećujem ovaj
rukopis, smatra da ništa nije smešnije nego dati toliku važnost na šest
stotina stranica tako frivolnoj stvari kao što je ljubav. Ipak, ova tako
frivolna stvar je jedino oružje kojim mogu da budu pogođene jake
duše.
Šta je 1814. godine sprečilo g. de M . . . da ubije Napoleona u
šumi Fonteblo? Prezrivi pogled jedne ljupke žene k o j a je ulazila u Ben
Šinoa.{247} Kako bi bila drukčija sudbina sveta da su Napoleon i njegov
sin ubijeni 1814!
Prepisujem sledeće redove iz jednog francuskog pisma koje sam
primio iz Znojma, primećujući da u celoj pokrajini ne postoji čovek koji
je kadar da shvati duhovitu ženu koja mi piše:

„ . . . Slučaj igra veliku ulogu u ljubavi. Pošto godinu dana nisam

čitala na engleskom, prvi roman koji mi padne pod ruku izgleda mi
izvrstan. Navika da se voli prozaična duša, to jest koja je spora i
bojažljiva prema svemu što je tanano i koja strasno oseća grube
interese života: ljubav prema novcu, ponos što ima lepe konje, fizičke
želje, itd. itd., može lako da dovede do toga da izgledaju uvredljivi
postupci jednog naglog, strasnog duha, neobuzdane mašte, koji oseća
samo ljubav i zaboravlja sve ostalo, i koji neprestano dela, i to žustro,
u onim oblastima u kojima se drugi prepuštao da ga vode i nikada sam
nije bio aktivan. Čuđenje koje on izaziva može da uvredi ono što smo
prošle godine, u Citau, nazivali ženskom gordošću: je li to francuski?
Drugi izaziva čuđenje, osećanje koje nije znala kod prvoga (i, kako je
taj prvi poginuo u vojsci, iznenada, ostao je kao oličenje savršenstva), a
ohola duša, bez one sigurnosti koja je plod izvesnog broja ljubavnih
doživljaja, može lako da zameni to osećanje sa osećanjem
uvređenosti.”

163.
„Žofroa Rudel iz Bleja bio je veliki plemić, vladar Bleja, i zaljubio
se u princezu iz Tripolisa, koju nije ni video, zbog njene
gospodstvenosti i velikih pohvala koje je slušao od hodočasnika koji su
dolazili iz Antiohije, i spevao je za nju mnogo lepih pesama, sa lepim
arijama i uzdržanim rečima; i, iz želje da je vidi, on ode u krstaše i
zaplovi morem da bi došao njoj. Desi se da ga na brodu obori teška
bolest, tako da su oni koji su bili s njim verovali da je umro, a ipak se
potrudiše da ga odnesu u jednu gostionicu u Tripolisu, kao mrtvaca.
Javiše grofici, i ona dođe kod njegove postelje i zagrli ga. On saznade
da je to grofica, pa se opet povrati i zahvali gospodu što ga je održao u
životu do trenutka kada ju je ugledao. Tako on umre u grofičinom
zagrljaju, a ona naredi da se on uz počasti sahrani u hramu u Tripolisu.
Zatim, istog dana, ona se zakaluđeri zbog bola koji joj je nanela
njegova smrt.”{248}

164.
Evo jednog neobičnog dokaza ludila nazvanog kristalizacijom,
koji se nalazi u Memoarima misis Hačinson:
... ,,He told to M. Hutchinson a very true story of a gentleman
who not long before had come for some time to lodge in Richmond,
and found all the people he came in company with, bewailing the
death of a gentlewoman that had lived there. Hearing her so much
deplored he made inquiry after her, and grew so in love with the
description, that no other discourse could at first please him, not could
he at last endure any other; he grew desperately melancholy, and
would go to a mout where the print of her foot was cutt, and lie there
pining and kissing of it all the day long, till at lenght death iin some
months space concluded his langhuishement. This story was very
true.”{249} (Tom 1, strana 83.)

165.
Lisio Viskonti bio je veliki čitalac knjiga. Sem na onome što je
mogao videti obilazeći svet, ovaj esej se zasniva na uspomenama
petnaest do dvadeset čuvenih ličnosti. Ako bi se slučajno našao neki
čitalac koji bi smatrao da su ove sitnice dostojne trenutka pažnje, evo
knjiga iz kojih je Lisio izvukao svoja razmišljanja i zaključke:
Zivot Benvenuta Čelinija, što je sam napisao,
Novele od Servantesa i Skarona,
Manon Lesko i Kilerinski doajen od opata Prevoa,
Eloizina latinska pisma Abelaru,
Tom Džons,
Pisma jedne portugalske kaluđerice,
 Dva ili tri romana Ogista Lafontena,
Istorija Toskane, od Pinjotija,
Verter,
Brantom,
Memoari Karla Gocija (Venecija 1760), samo 80 stranica o istoriji
njegove ljubavi,
Memoari Lozena, Sen-Simona, d’Epinej, de Stal, Marmontela,
Bezenvala, Rolana, Oras Valpula, Ivlin, Hačinson,
Pisma gđice de Lespinas.

166.
Jedna od najvećih ličnosti onoga doba, jedan od najmarkantnijih
ljudi Crkve i Države, ispričao nam je večeras (januar 1822), kod gđe de
M . . . , kako je za vreme Terora bio izložen vrlo velikim opasnostima:
„Imao sam nesreću da budem jedan od najistaknutijih članova
Ustavotvorne skupštine: ostao sam u Parizu i pokušao sam da se
nekako sakrijem, sve dok je bilo nešto nade u uspeh dobre stvari.
Najzad, pošto se opasnost povećavala, a stranci za nas nisu ništa
energično preduzimali, odlučio sam da otputujem, ali trebalo je otići
bez pasoša. Kako je ceo svet odlazio u Koblenc, pade mi na pamet da
izađem preko Kalea. Ali moja slika je bila tako mnogo izlagana pre
osamnaest meseci, te su me na poslednjoj stanici prepoznali; ipak su me
propustili. Stigao sam do jedne gostionice u Kaleu, u kojoj, kao što
možete zamisliti, nisam uopšte zaspao, i to na moju sreću, jer oko četiri
sata ujutru čuo sam kako neko vrlo razgovetno izgovara moje ime.
Dok sam ustao i žurno se oblačio, sasvim jasno sam raspoznao, uprkos
pomrčini, nacionalne gardiste sa puškama; otvarali su im kapiju i oni su
ulazili u dvorište gostionice. Srećom, pljuštala je kiša: bilo je zimsko
jutro vrlo mračno i sa jakim vetrom. Pomrčina i šum vetra omogućiše
mi da pobegnem preko zadnjeg dvorišta i konjušnice. Tako se nađoh
na drumu oko sedam sati ujutro, bez ikakve pomoći.
„Mislio sam da će iz gostionice juriti za mnom. Ne znajući ni sam
šta radim, otišao sam do luke, na nasip. Priznajem da sam malo bio
izgubio glavu: nisam imao druge perspektive sem giljotine.
„Jedan brod je izlazio iz luke po vrlo nemirnom moru i već se
nalazio na dvadeset toaza{250} od nasipa. Odjednom sam začuo viku sa
mora, kao da me neko zove. Video sam kako se približava jedan
čamac. Hajdete, gospodine, dođite, čekaju vas.” Ušao sam mahinalno u
čamac. Tamo je bio neki čovek koji mi je šapnuo na uho: „Videći vas
kako užasnuti hodate po nasipu, pomislio sam da ste možda neki
proskribovani nesrećnik. Rekao sam da ste moj prijatelj koga sam
čekao; pravite se da patite od morske bolesti i idite i sakrijte se tamo
dole, u jedan mračniji ugao kabine.”
- Ah, lepog li gesta! - uzviknu domaćica jedva dišući, uzbuđena
do suza dugom i vrlo dobro iznetom pričom o opasnostima koje je
izdržao opat. Kako li ste se sigurno zahvalili ovom plemenitom
nepoznatom čoveku! Kako se on zvao?
- Ne znam njegovo ime, - odgovori sveštenik malo zbunjen.
U salonu zavlada duboka tišina.

167.
OTAC I SIN
DIJALOG IZ 1787.

Otac (ministar):
„čestitam, sine moj, vrlo je prijatna stvar za vas što ste pozvani
kod g. vojvode od; to je počast za čoveka vaših godina. Budite
neizostavno u Palati tačno u šest časova.
Sin:
„Mislim, gospodine, da ćete i vi ručati tamo?
Otac:
,,G. Vojvoda o d . . . , uvek neobično pažljiv prema našoj porodici,
pošto vas je pozvao prvi put, izvoleo je da pozove i mene.”
Sin, vrlo plemenit mladić i izvanrednog duha, nije propustio da
dođe u Palatu u šest sati. U sedam je počela da se služi večera. Sin se
nađe prekoputa oca. Pored svakog gosta se nalazila jedna naga žena.
Posluživali su lakeji u svečanoj livreji{251}.

168.
London, avgusta 1817.
Nikada u svom životu prisustvo lepote me nije tako zapanjilo i
zbunilo kao večeras na koncertu koji je priredila gđa Pasta.
 Pevala je okružena sa tri reda mladih žena, tako lepih, tako čiste i
nebeske lepote, da sam iz poštovanja morao oboriti pogled umesto da
gledam da bih se divio i uživao. Ovo nisam doživeo ni u jednoj zemlji,
čak ni u mojoj dragoj Italiji.

169.
U Francuskoj, u umetnosti je apsolutno nemoguća jedna stvar:
razigranost mašte. Razigran čovek bio bi suviše smešan: izgleda suviše
srećan. Videti kako Venecijanac recituje Buratijeve satire.

170.
U Valenciji, u Španiji, živele su dve prijateljice, vrlo poštene žene
iz najotmenijih porodica. Jednoj od njih se udvarao jedan francuski
oficir, koji je strasno zavoli, i to do te mere da je ispustio odlikovanje
posle jedne bitke, ostavši pored nje, umesto da ide u glavni stan da se
udvara glavnokomandujućem generalu.
Najzad, ona ga je zavolela. Posle sedam meseci hladnoće koja ga
je dovodila do očajanja, poslednjeg isto kao i prvog dana, ona mu
jedne večeri reče: „Dobri Jozefe, vaša sam.” Prepreka je bio muž,
beskrajno duhovit, ali najljubomorniji čovek na svetu. Kao prijatelj,
morao sam da čitam zajedno s njim celu istoriju Poljske, od Rilijera,
koju nije dobro shvatao. Prošlo je tri meseca a da nisu uspeli da ga
prevare. U praznične dane postojao je telegraf koji je javljao u koju će
se crkvu ići na misu.
Jednog dana videh da je moj prijatelj mračniji nego obično; evo
šta se dogodilo. Intimna prijateljica dona Inesile bila je teško bolesna.
Ova zatraži od muža dozvolu da provede noć pored bolesnice. Muž je
odmah pristao pod uslovom da sam izabere dan. Jedne večeri on
odvede dona Inesilu kod njene prijateljice i reče kao iznenadno i u šali
da će vrlo rado spavati na divanu u malom salonu pored spavaće sobe,
čija bi vrata ostala otvorena. Već jedanaest dana, svako veče, francuski
oficir je provodio dva sata sakriven pod krevetom bolesnice. Ne
usuđujem se da dodam ostalo.
Ne verujem da Francuskinji sujeta dopušta ovaj stepen
prijateljstva
DODATAK
 O LJUBAVNIM SUDOVIMA

Od 1150. do 1200. godine, u Francuskoj su postojali ljubavni

sudovi. To je dokazano. Ljubavni sudovi su, verovatno, postojali
mnogo ranije.
Gospođe, skupljene u ljubavnim sudovima, donosile su odluke
bilo o pravnim pitanjima, na primer: da li može postojati ljubav
između supružnika?
Bilo o posebnim slučajevima koje su ljubavnici iznosili pred
{252}
njih .
Koliko mogu sebi da predstavim moralni deo ove jurispruđencije,
trebalo je da liči na ono što je imao biti sud maršala Francuske, koji je
za pitanja časti ustanovio Luj XIV, samo da je ovu ustanovu podržalo
javno mnenje.
Andre, kapelan francuskog kralja, koji je pisao oko 1170. godine,
navodi ljubavne sudove: gaskonjskih gospođa,
Ermengarde, vikontese iz Narbone (1144, 1194), kraljice Eleonore,
grofice od Flandrije, grofice od Šampanje (1174).

Andre iznosi devet presuda koje je izrekla grofica od Šampanje.

Navodi dve presude koje je izrekla grofica od Flandrije.
Žan de Nostradamus, u delu Život provansalskih pesnika, kaže
(str. 15):
„Tensons su bile rasprave o ljubavi između vitezova, pesnika i
gospi pesnikinja, koji su razgovarali među sobom o nekom lepom i
tananom ljubavnom pitanju; a tamo gde se nisu mogli složiti, upućivali
su ih, da bi dobili objašnjenje, slavnim gospođama predsednicama, koje
su držale otvoren i potpun ljubavni sud u Sinju i Pjerfeu, ili u
Romanenu, ili u drugim mestima, i o njima su donosile odluke koje su
se zvale Lous arrests d’amours.”
Evo imena nekoliko gospođa koje su predsedavale ljubavnim
sudovima u Pjerfeu i Sinju:
„Stefanet, gospođa iz Bolksa, kćerka grofa od Provanse;
Adalari, vikontesa od Avinjona;
Alalet, gospođa iz Ongla;
Ermisand, gospađa iz Poskijera;
Bertran, gospođa iz Irgona;
Mabij, gospođa iz Iera;
grofica od Dija;
Rostang, gospođa iz Pjerfea;
Bertran, gospođa iz Sinja;
Žosrand od Klostrala.”
Nostradamus, str. 27.

Verovatno je da se isti ljubavni sud sastajao čas u zamku u

Pjerfeu, čas u zamku u Sinju. Ova dva sela su vrlo blizu jedno drugom,
a leže skoro na istoj udaljenosti od Tulona i Brinjola.
U Životu Bertrana d’Alamanona, Nostradamus kaže:
„Ovaj trubadur je bio zaljubljen u Fanetu ili Estefanetu od
Romanena, gospođu iz navedenog mesta, iz kuće Gantelm, koja je
držala u svoje vrems otvoren i potpun ljubavni sud u svom zamku u
Romanenu, blizu grada Sen-Remija u Provansi; ona je tetka Lorete{253}
{254}
od Avinjona, iz kuće Sad, koju je toliko slavio pesnik Petrarka.”
U poglavlju o Loreti čita se da je Loreta de Sad, koju je slavio
Petrarka, živela u Avinjonu oko 1341. godine, da joj je obrazovanje
davala Fanet de Gantelm, njena tetka, gospođa od Romanena; da ,,su
obe lako sastavljale romanse u svim vrstama provansalskog ritma, a
njihova dela, prema onome što je o tome pisao monah sa II d’Ora,
široko svedoče o njihovoj učenosti... Istina je, kaže monah, da je
Faneta ili Estefaneta, kao izvrsna u pesništvu, imala božansko
nadahnuće ili pesnički zanos koji se smatrao kao dar božji; njih su
pratile mnoge slavne i plemenite provansalske gospođe{255}, koje su
cvetale u to doba u Avinjonu, dok je rimski dvor tamo prebivao, a
koje su se odavale izučavanju književnosti, držeći otvoren ljubavni sud,
gde su rešavale ljubavna pitanja koja su im bila podneta i upućena ...
„Gijom i Pjer Baibz i Luj de Laskaris, grofovi od Ventimilje, Tenda
i Briga, vrlo poznate ličnosti, došavši u ono vreme u Avinjon da posete
papu po imenu Inokentije VI, čuli su zaključke i presude o ljubavi koje
su donosile ove gospe; zadivljeni i očarani njihovom lepotom i
znanjem, bili su iznenađeni njihovom ljubaznošću.”
Trubaduri su često na kraju svojih tensons-a navodili imena
gospođa koje su imale da se izjasne o spornim pitanjima.
U jednoj odluci suda gaskonjskih gospođa se veli:
„Sud gospođa, zasedajući u Gaskonji, ustanovio je, uz saglasnost
čitavog suda, ovaj večiti propis, itd. itd.”
Grofica od Šampanje, u odluci iz 1174. godine, kaže:
„Ova presuda, koju smo donele sa krajnjom obazrivošću, oslanja
se na mišljenje vrlo velikog broja gospođa...”
U jednoj drugoj presudi se kaže:
„Vitez, zbog prevare koja mu je pričinjena, prijavio je čitavu ovu
stvar grofici od Šampanje i ponizno je molio da se ovaj prestup iznese
na presude grofici od Šampanje i drugim gospođama.
„Grofica, pošto je pozvala kod sebe šezdeset gospođa, izrekla je
ovu presudu”, itd.
Kapelan Andre, od koga dobijamo ova obaveštenja, kaže da je
zakonik ljubavi objavio sud sastavljen od velikog broja gospođa i
vitezova.
Andre nam je sačuvao molbu koja je bila upućena grofici od
Šampanje, kad je ona donela negativnu odluku o pitanju: Može li
postojati prava ljubav među supružnicima?
Ali kakvoj se kazni izlagao onaj koji se ne bi pokorio odlukama
ljubavnog suda?
Mi vidimo da gaskonjski sud naređuje da se jedna od njegovih
presuda ima smatrati kao večiti propis, i da će one gospođe koje joj se
ne budu pokorile navući na sebe neprijateljstvo svih čestitih gospođa.
Do koje je mere javno mnenje potvrđivalo odluke ljubavnih
sudova?
Je li bila ista tolika sramota ne podvrgnuti se njima, kao što je to
danas kad se izbegava neka stvar koju nalaže čast?
Ne nalazim ništa kod Andrea ili Nostradamusa što bi mi
dozvolilo da rešim ovo pitanje.
Dva trubadura, Simon Dorija i Lanfrank Sigala, pokrenuli su
pitanje: ,,Ko je dostojniji da bude voljen, onaj koji daje velikodušno, ili
onaj koji daje preko volje, da bi ga smatrali velikodušnim?”
Ovo pitanje bilo je izneto pred gospođe iz ljubavnog suda u
Pjerfeu i Sinju; ali ova dva trubadura, pošto su bili nezadovoljni
presudom, obratiše se vrhovnom ljubavnom sudu gospođa iz
Romanena.{256}
Način sastavljanja ovih presuda odgovara načinu sastavljanja
presuda redovnih sudova tog doba.
Ma kakvo bilo mišljenje čitaoca o stepenu važnosti koji su imali
ljubavni sudovi kod savremenika, molim da ga uzme u obzir da su oni i
danas, 1822. godine, predmet razgovora najuglednijih i najbogatijih
gospođa Tulona i Marseja.
Zar nisu one bile veselije, duhovitije, srećnije 1174. nego 1822.
godine?
Gotovo sve odluke ljubavnih sudova zasnivaju se na propisima
Zakonika ljubavi.
Ovaj Zakonik ljubavi nalazi se u celini u delu kapelana Andrea.
On ima trideset jedan član; evo ih:
 ZAKONIK LJUBAVI IZ XII VEKA

1
Bračna veza nije zakonito izvinjenje protiv ljubavi.

2
Ko ne ume da čuva tajne, ne ume da voli.

3
Niko se ne može predati dvema ljubavima.

4
Ljubav može uvek da raste ili da se smanjuje.

5
Nema slasti u onome što jedan od ljubavnika silom uzima
drugome.

6
Muškarac obično voli u punoj zrelosti.

7
Jednom od ljubavnika se propisuje da, po smrti drugoga, ostane
udov dve godine.
8
Niko bez vrlo opravdanog razloga ne sme biti lišen svog prava
na ljubav.

9
Niko ne može voleti ako nije uveren u ljubav (ako nema nade da
bude voljen).
 10
Tvrdičluk obično tera ljubav iz kuće.

11
Ne treba voleti onu koju čovek, iz sramote, ne bi hteo za ženu.

12
Prava ljubav žudi samo za milovanjem one koju voli.

13
Razglašena ljubav retko traje.

14
Suviše lak uspeh brzo oduzima draž ljubavi; prepreke joj daju
vrednost.

15
Svaka osoba koja voli, bledi pri pogledu na voljeno stvorenje.

16
Čovek uzdrhti kad iznenada ugleda voljeno stvorenje.

17
Nova ljubav isteruje staru.

18
Jedino zasluga čini dostojnim ljubavi.

19
Ljubav koja se gasi brzo iščezne, a retko oživi.

20
Zaljubljeni je uvek bojažljiv.

21
Zbog prave ljubomore, ljubavna naklonost uvek raste.
 22
Sumnja i ljubomora koja iz nje proizilazi povećavaju ljubavnu
naklonost.

23
Onaj koji je opsednut mišlju o ljubavi, manje spava i ma- nje
jede.

24
Svaki postupak ljubavnika završava se mišlju na voljeno
stvorenje.

25
Prava ljubav nalazi da je dobro samo ono za šta zna da se
dopada voljenom stvorenju.

26
Ljubav ništa ne može odbiti ljubavi.

27
Ljubavnik se ne može zasititi uživanja sa voljenim stvorenjem.

28
Laka slutnja izaziva kod ljubavnika kobne sumnje u voljeno
stvorenje.

29
Suviše preterana navika da se uživa, sprečava rađanje ljubavi.

30
Osoba koja voli zaokupljena je, stalno i neprestano, likom
voljenog stvorenja.

31 Ništa ne može sprečiti da jednu ženu vole dva čoveka, a

jednog čoveka dve žene.
 1. Causa conjugii ab amore non est excusatio recta.
2. Qui non celat amare non potest.
3. Nemo dupllci potest amore ligari.
4. Semper amorem minui vel crescere constat.
5. Non est sapldum quod amans ab invito sumit amante.
6. Masculus non solet nisi in piena pubertate amare.
7. Biennalis viduitas pro amante defuncto superstlti praescribitur
amanti.
8. Nemo, sine rationis excessu, suo debet amore privari.
9. Amare nemo potest, nisi qui amoris suasione compellitur to.
10. Amor semper ab avarltia consuevit domiclliis exulare.
11. Non decet amare quarum pudor est nuptias affectare.
12. Verus amans alterlus nisi suae coamantis ex affectu non cupit
amplexus.
13Amor raro consuevit durare vulgatus.
14. Facilis perceptio contemptibilem reddit amorem, difficilis eum
parum facit haberi.
15. Omnis consuevit amans in coamantis aspectu pallescere.
16. In repentlna coamantis vislone, cor tremescit amantis.
17. Novus amor veterem compellit abire.
18. Probltas sola quemcumque dignum facit amore.
19. Si amor minuatur, cito deflcit et raro convalesdt.
20. Amorosus semper est timorosus.
21. Ex vera zelotypia affectus semper crescit amandi.
22. De coamante suspicione percepta zelus lnterea et affectus
crescit amandi.
23. Minus dormit et edlt quem amoris cogitatio vexat.
24. Quilibet amantis actus in coamantis cogitatione finitur.
25. Verus amans nihil beatum credlt, nisi quod cogttat amanti
placere.
26. Amor nihil posset amori denegare.
27. Amans coamantis solatils satiari non potest.
28. Modica praesumptio cogit amantem de coamante suspicari
sinistra.
29. Non solet amare quem nimia voluptatis abundantia vexat.
 30. Verus amans assidua, sine intermissione, coamantis imagine
detinetur.
31. Unam feminam nihll prohibet a duobus amari, et a duabus
mulieribus unum.

Evo dispozitiva jedne presude koju je izrekao jedan ljubavni sud:

Pitanje: „Može li postojati prava ljubav između muža i žene?”
Presuda grofice od Sampanje: „Kažemo i tvrdimo, ovim što je
ovde sadržano, da ljubav ne može protezati svoja prava na dve
venčane osobe. U stvari, ljubavnici daju sve jedan drugom, uzajamno i
besplatno, a da na to nisu primorani nikakvom nuždom, dok supružnici
moraju po dužnosti da podvrgavaju svoju volju jedno drugom i da
ništa ne odbiju jedno drugom ...
„Neka ova presuda, koju smo izrekli sa krajnjom obazrivošću i
saglasno mišljenju velikog broja drugih gospođa, bude za vas stalna i
nepokolebljiva istina.
Ovako je presuđeno godirne 1174, trećeg dana majskih kalenda,
na VII zasedanju.”{257}
 BELEŠKA O KAPELANU ANDREU

Izgleda da je Andre pisao oko 1176. godine.

U Kraljevoj biblioteci nalazi se (br. 8758) rukopis Andreovog
dela koji je nekad pripadao Balizu. Evo prvog naslova: „Hic incipiunt
capitula libri de Arte amatoria et reprobatione amoris.”
Za ovim naslovom dolazi sadržaj.
Zatim se čita drugi naslov:
„Incipit liber de Arte amandi et de reprobatione amoris, editus et
compillatus a magistro Andrea, Francorum aulae regiae capellano, ad
Galterium amicum suum, cupientem in amoris exercitu militare: in quo
quidem libro, cujusque gradus et ordinis mulier ab homine cujusque
conditionis et status ad amorem sapientissime invitatur; et ultimo in
fine ipsius libri de amoris reprobatione subjungitur.”
Krešimbeni u delu Vite de’ poeti provenzali, u poglavlju Perčivale
Dorija, navodi jedan rukopis iz biblioteke Nikoloa Barđakija u Firenci, i
iznosi razne odlomke; ovaj rukopis je prevod rasprave kapelana
Andrea. Akademija de la Kruska uvrstila ga je među dela iz kojih su
uzimani primeri za njen rečnik.
Postojala su razna izdanja latinskog originala. Frid. Oto
Menkanijus, u svojim Miscellea Lipsiensia nova, Lipiae 1751, t. VII, deo
prvi, strana 545. i dalje, navodi jedno vrlo staro izdanje bez datuma i
mesta štampanja, za koje smatra da potiče iz prvih dana štamparije:
„Tractatus amoris et de amoris remeddo Andreae capellani Innocentii
papae quarti.”
Jedno drugo izdanje iz 1610. nosi sledeći naslov:
„Erotica seu amatoria Andreae capellani regii, vetustissimi
scriptoris ad venerandum suum amicum Guualterium scripta, nunquam
ante hac edita, sed saepius a multis desiderata; nunc tandem fide
diversorum mss. codicum in publicum emis- sa a Dethmaro Mulhero,
Dorpmundae, typis Westhovianis, anno Vna Caste et Vere amanda.”
 Jedno treće izdanje nosi naslov: „Tremoniae, typis West-
hovianis, anno 1614.”
Andre je izvršio sledeću metodsku podelu predmeta o kome
namerava da raspravlja:

1. Quid sit amor et unde dicatur.{258}

2. Qui sit effectus amoris.
3. Inter quos possit esse amor.
4. Qualiter amor acquiratur, retineatur, augmentetur, mi- nuatur,
finiatur.
5. De notitia mutui amoris, et quid unus amantius agere debeat,
altero fidem fallente.
O svakom od ovih pitanja raspravlja se u više paragrafa.
Andre pušta da govore naizmence ljubavnik i gospa. Gospa pravi
primedbe, ljubavnik se trudi da je ubedi sa manje ili više tananim
razlozima. Evo jednog odlomka koji pisac stavlja u usta ljubavniku:...
Sed si forte horum sermonum te perturbet obscuritas, eorum tibi
sententiam indicabo.{259} Ab antiquo igitur quatuor sunt in amore
gradus đisitincti: Primus, in spei datione consistit.
Secundus, in osculi exhibitione.
Tertius, in amplexus fruitione.
Quartus, in totius concessio personneae finitur.
 SALCBURŠKA GRANA{260}

U rudnicima soli u Halajnu, blizu Salcburga, rudari bacaju u

napuštena okna rudnika granu ogolelu usled zime; dva-tri meseca posle
toga, pod uticajem voda punih čestica soli, koje natapaju ovu granu, a
zatim je ostavljaju na suvu povlačeći se, nalaze je sasvim pokrivenu
blistavim kristalima. Najmanje grančice, one koje nisu deblje od
seničine noge, inkrustirane su bezbrojnim treperavim i bleštavim
kristalima. Prvobitna grana se više ne može poznati; liči na dečju
igračkicu koja vrlo lepo izgleda. Halajnški rudari ne propuštaju, kad je
sunčan dan i kad je vazduh potpuno suh, da ponude ove dijamantske
grane putnicima koji se spremaju da se spuste u rudnik. Ovo spuštanje
je neobična operacija. Uzjašu se ogromna jelova stabla, postavljena
nizbrdo jedno za drugim. Ova jelova stabla su vrlo debela, a zbog
uloge konja koju vrše već vek ili dva, potpuno su se uglačala. Ispred
sedla, na koje vas postavljaju i koje klizi po jelovim stablima
nadovezanim jedno na drugo, smešta se jedan rudar koji, sedeći na
svojoj kožnoj kecelji, klizi ispred vas i brine se da se suviše brzo ne
spuštate.
Pre nego što se pođe na ovo brzo putovanje, rudari savetuju
gospođama da obuku ogromne pantalone od sivog serža, u koje one
uvlače svoju haljinu, što im daje vrlo komičan izgled. Ove slikovite
halajnške rudnike posetio sam sa gospođom Gerardi u leto 18... Najpre
se radilo samo o tome da pobegnemo od nesnosne bolonjske vrućine i
da pođemo na svež vazduh na planinu Sveti Gothard. Za tri noći prešli
smo kužne močvare Mantove i prekrasno jezero Garda, i stigosmo u
Rivu, Bolcano, Insbruk.
Gospođa Gerardi nađe da su ove planine tako lepe, da smo,
pošavši da napravimo šetnju, završili putovanjem. Putujući obalom Ina,
a potom Salca, spustismo se do Salcburga. Privlačna svežina ovog dela
Alpa okrenutog severu, upoređena sa zagušljivim vazduhom i prašinom
koje smo tek ostavili u Lombardijskoj ravnici, pružala nam je svako
jutro novo uživanje i izazivala nas da idemo dalje. U Golingu kupismo
seljačke kapute. Često smo nailazili na teškoće u pogledu smeštaja, pa
čak i hrane, jer je naš karavan bio mnogobrojan; ali ove neprilike, ove
nezgode, bile su zadovoljstvo.
Iz Golinga smo stigli u Halajn i ne znajući da postoje ovi lepi
rudnici soli o kojima sam govorio. Tamo nađemo brojno društvo
radoznalaca, među koje se pojavismo u seljačkim kaputima, a naše
dame su bile nabavile ogromne ogrtače koje nose seljanke. Odosmo do
rudnika i ne pomišljajući da se spustimo u podzemne hodnike; pomisao
da jašemo tri četvrti- ne milje na konju od drveta, izgledala je
neobična, i bojali smo se da se ne ugušimo u dnu te crne jame.
Gospođa Gerardi je pogleda jedan trenutak i izjavi da će se ona
spustiti, a nama ostavlja punu slobodu.
U toku priprema, koje su bile duge, jer je, pre poniranja u onu
vrlo duboku pećinu, trebalo ručati, ja sam se zabavljao posmatrajući
ono što se zbivalo u glavi jednog lepog, vrlo plavog oficira bavarske
lake konjice. Nedavno smo se bili upoznali sa ovim ljubaznim mladim
čovekom, koji je govorio francuski i koji nam je mnogo koristio da se
sporazumemo sa nemačkim seljacima iz Halajna. Ovaj mladi oficir,
iako vrlo lep, nije bio nimalo uobražen, već je, naprotiv, izgledao kao
čovek od duha; a gospođa Gerardi je ovo otkrila. Video sam kako se
oficir na prvi pogled zaljubio u ljupku Italijanku, koja je bila ludo
zadovoljna zbog spuštanja u rudnik i zbog pomisli da ćemo se uskoro
naći na pet stotina stopa pod zemljom. Gospođa Gerardi, jedino
zaokupljena lepotom okana, velikim hodnicima i savladanom
teškoćom, bila je hiljadu milja daleko od toga da misli da se dopadne,
a još manje da misli na to da se ma kim očara. Uskoro sam bio začuđen
čudnovatim stvarima koje mi je bavarski oficir poverio, a da to nije ni
slutio. Bio je toliko obuzet nebeskim likom oživljenim anđeoskim
duhom žene koja je bila za istim stolom s njim, u maloj planinskoj
gostionici, u koju je jedva prodirala svetlost kroz prozore sa zelenim
oknima; primetio sam kako on često govori ne znajući s kim, a ni ono
što je pričao. Obavestih o tome gospođu Gerardi koja bi, bez mene,
propustila ovaj prizor, na koji mlada žena možda nikad nije
neosetljiva. Naročito me je zapanjila nijansa ludila koja se neprestano
povećavala u oficirovim razmišljanjima; on je neprekidno u ovoj ženi
otkrivao savršenstva koja moje oči nisu mogle da vide. Svakog trenutka
njegovi opisi žene koju je počeo da voli, sve su manje ličili na nju.
Govorio sam u sebi: „Ovaj jadni Nemac svakako je pronašao u Giti
samo priliku za sva svoja ushićenja.” Na primer, on je počeo da hvali
ruku gospođe Gerardi, koju su u detinjstvu, na vrlo čudan način, bile
išarale male boginje, te je ostala prilično tamna i sa tragovima bolesti.
„Kako da objasnim ovo što vidim? - pitao sam se. - Gde da
nađem neko upoređenje da bi moja misao postala jasnija?”
U tom trenutku gospođa Gerardi se igrala sa lepom
granompokrivenom treperavim dijamantima, koju su joj rudari tek bili
dali. Sijalo je sunce: bio je 3. avgust, a male prizme od soli bleštale su
kao najlepši dijamanti u jako osvetljenoj dvorani za balove. Bavarski
oficir, kome je pala u deo najneobičnija i najblistavija grana, ponudi
gospođi Gerardi da se promeni s njom. Ona to prihvati; primajući
granu; on je pritisnu na srce tako komičnim pokretom, da svi Italijani
stadoše da se smeju. U svojoj zabuni, oficir uputi gospođi Gerardi vrlo
preterane i vrlo iskrene komplimente. Kako sam ga bio uzeo pod svoju
zaštitu, pokušao sam da opravdam ludost njegovih pohvala. Kazao sam
Giti: „Dejstvo koje na ovog mladog čoveka proizvodi otmenost vaših
italijanskih crta i tih očiju koje on nikad nije video, sasvim je slično
dejstvu kristalizacije na grančicu graba koju držite i koja vam izgleda
tako lepa. Kad je zbog zime ostala bez lišća, ona svakako nije baš bila
sjajna. Kristalizacija soli pokrila je mrke grančice ove grane tako sjajnim
i tako mnogobrojnim dijamantima, da se ove grančice mogu videti
samo na malom broju mesta onakve kakve su.
- Pa lepo! Kakav zaključak hoćete da izvučete iz toga? - reče
gospođa Gerardi.
- Da ta grana verno predstavlja Gitu onakvu kakvu je vidi mašta
mladog oficira.
- To znači, gospodine, da vi primećujete takvu razliku između
onoga kakva sam ja stvarno i onoga kako me vidi ovaj ljubazni mladić,
kakva je između sasušene grabove grančice i lepog dijamantskog nakita
koji su mi dali rudari.
- Gospođo, mladi oficir otkriva u vama osobine koje mi, vaši
prijatelji, nismo nikad videli. Mi, na primer, ne bismo umeli da
zapazimo izraz nežne i sažaljive dobrote. Kako je ovaj mladi čovek
Nemac, u njegovim očima glavna osobina jedne žene je dobrota, i on
smesta primećuje u vašim očima izraz dobrote. Kad bi bio Englez, on bi
video u vama aristokratski izraz i lady like{261} neke vojvotkinje; ali kad
bi on bio ja, video bi vas onakvu kakva ste, jer već dugo vremena, i na
moju nesreću, ne mogu sebi da predstavim ništa zanosnije.
- Ah, razumem - reče Gita. - U trenutku kad počnete da se
zanimate za neku ženu, vi je više ne vidite onakvom kakva je ona
stvarno, već onakvom kako je vama pogodno da bude. Vi upoređujete
povoljne iluzije koje proizvodi ovaj početak interesovanja sa ovim
lepim dijamantima koji skrivaju grabovu granu ogolelu usled zime, i
koje samo primećuje, imajte to na umu, oko ovog mladića koji počinje
da voli.
- To čini, prihvatih ja, da razgovori ljubavnika izgledaju tako
smešni mudrim ljudima, koji ne poznaju fenomen kristalizacije.
- Ah, vi to nazivate kristalizacijom - reče Gita. - Pa lepo,
gospodine, kristališite u moju korist.”
Ova slika, možda neobična, učinila je toliki utisak na maštu
gospođe Gerardi, i kad smo stigli u veliku dvoranu rudnika, osvetljenu
stotinama malih lampi koje su izgledale kao da ih je deset hiljada zbog
kristala soli koji su prelamali njihovu svetlost na sve strane, ona reče
mladom Bavarcu: ,,Ah! ovo je vrlo lepo, ja kristališem za ovu dvoranu,
osećam da preterujem u pogledu njene lepote; a vi, da li vi kristališete?
- Da, gospođo, odgovori naivno mladi oficir, očaran što ima
zajedničko osećanje sa lepom Italijankom; ali ne razumevajući bolje
zbog toga ono što mu je govorila. Ovaj jednostavni odgovor nasmejao
nas je do suza, jer se zbog njega zače ljubomora u glupaku koga je
volela Gita i koji poče da postaje ozbiljno ljubomoran na bavarskog
oficira. Reč kristalizacija postala mu je mrska.
Na izlasku iz rudnika Halajn, moj novi prijatelj, mladi oficir, čija
su me nehotična poveravanja više zanimala nego sve pojedinosti
eksploatacije soli, doznade od mene da se gospođa Gerardi zove Gita i
da je u Italiji običaj da je, u njenom prisustvu, nazivaju la Gita. Jadni
mladić, sav drhteći, usudi se da joj se obrati sa Za Gita, a gospođa
Gerardi, zabavljena bojažljivo strasnim izrazom mladog čoveka i vrlo
ljutitim licem druge osobe, pozva oficira na ručak za sutradan, pre
našeg odlaska u Italiju. Čim se on udaljio, ljutita osoba reče „Još i to;
objasnite mi, draga prijateljice, zašto nam namećete društvo tog
otužnog plavog mladića sa glupim očima?
- Jer me vi, gospodine, posle deset dana putovanja, provodeći
po čitav dan sa mnom, vidite onakvom kakva sam, a te vrlo nežne oči
koje vi nazivate glupim, vide me savršenom. Zar ne, Filipe, dodade
ona gledajući me, te oči me po- krivaju blistavim kristalima; ja sam za
njih savršenstvo; a zadivljujuće je to što, ma šta da uradim, ma kakvu
glupost da kažem, u očima tog lepog Nemca neću nikad prestati da
budem savršenstvo; to je ugodno. Na primer, vi, Anibalino (ljubavnik,
koga smo mi smatrali pomalo glupim, zvao se pukovnik Anibal),
kladim se da me vi u ovom trenutku ne smatrate baš savršenom? Vi
mislite da rđavo postupam što puštam ovog mladića u svoje društvo.
Znate li šta se s vama događa, dragi moj? Vi više ne kristališete za
mene.”
Reč kristalizacija uđe kod nas u modu i ona je bila toliko zasenila
maštu lepe Gite da je ona usvoji za sve.
Po povratku u Bolonju nisu se uopšte mogle pričati ljubavne
anegdote u njenoj loži, a da mi se ona ne obrati: ,,To i to potvrđuje i
uništava tu i tu našu teoriju”, govorila mi je. Učestale luđe postupke
ljubavnika, kada on nalazi sva savršenstva u ženi koju počinje da voli,
uvek smo među sobom nazivali kristalizacijom. Ta nas je reč podsećala
na vrlo prijatno putovanje. Nikad u svom životu nisam tako dobro
osetio dirljivu i samotnu lepotu obala jezera Garda; proveli smo u čam-
cima divne večeri, uprkos zagušljivoj vrućini. Doživeli smo one
trenutke koji se više ne zaboravljaju: to je bio jedan od sjajnih
trenutaka naše mladosti.
Jedne večeri neko nam saopšti novost da se princeza Lanfranki i
lepa Florenca otimaju o srce mladog slikara Oldofredija. Izgledalo je da
se jadna princeza ozbiljno zaljubila, a mladi milanski umetnik kao da je
bio zaokupljen samo čarima Florence. Postavilo se pitanje: ,,Da li je
Oldofredi zaljubljen?” Ali molim čitaoca da veruje da ja nemam
nameru da opravdavam ovu vrstu razgovora, u kome čovek pokazuje
drskost da se ne podvrgava pravilima koja nalaže francuska pristojnost.
Ne znam zašto se naše samoljublje te večeri ustvrdoglavilo da pogodi
da li je milanski slikar zaljubljen u lepu Florencu.
 Izgubili smo se u razgovoru o velikom broju sitnih događaja.
Kada smo se umorili od toga da zadržavamo našu pažnju na gotovo
neprimetnim nijansama, iz kojih se, konačno, nisu mogli izvoditi
zaključci, gospođa Gerardi poče da nam priča mali roman koji se, po
njoj, odigravao u Oldofredijevom srcu. Od samog početka priče ona
je, na nesreću, upotrebila reč kristalizacija; pukovnik Anibal, koga je još
mučilo lepo lice bavarskog oficira, pravio se da ne razume i pitao nas je
po stoti put šta mi podrazumevamo pod rečju kristalizacija. ,,To je ono
što ja ne osećam za vas”, odgovori mu gospođa Gerardi. Posle toga,
ostavljajući ga u njegovom uglu, sa njegovim mračnim raspoloženjem,
obrati se nama i reče: ,,Ja mislim da jedan čovek počinje da voli kad ga
vidimo da je tužan.” Mi odmah povikasmo: „Kako, ljubav, to
prekrasno osećanje koje počinje tako dobro... - I koje se katkad
završava tako rđavo, neraspoloženjem, svađama - reče gospođa
Gerardi smejući se i gledajući Anibala. - Razumem vašu primedbu. Vi,
prosti ljudi, vi vidite samo jednu stvar u rađanju ljubavi: ili se voli ili se
ne voli. Isto kao što prosti ljudi zamišljaju da svi slavuji slično pevaju;
ali mi koji uživamo slušajući ih, znamo da ipak postoji deset različitih
nijansa među slavujima. - Ipak mi se čini, gospođo, reče neko, da se ili
voli, ili ne voli. - Nikako, gospodine, to je sasvim isto kad biste kazali
da je neki čovek koji ide iz Bolonje u Rim već stigao pred kapije Rima
kad, sa vrha Apenina, još vidi našu kulu Garizendu. Daleko je od
jednog do drugog grada i može čovek preći četvrtinu, polovinu, tri
četvrtine puta, a da zbog toga nije stigao u Rim, a ipak ne nalazi se više
u Bolonji. - U ovom lepom upoređenju, rekoh, Bolonja očigledno
pred- stavlja ravnodušnost, a Rim savršenu ljubav. - Kad smo u Bolonji,
prihvati gospođa Gerardi, mi smo potpuno ravnodušni, ne pada nam
na pamet da se divimo na poseban način ženi u koju ćemo se, možda,
jednog dana ludo zaljubiti; naša mašta još manje misli da pretera u
prikazivanju njene vrednosti. Jednom rečju, kao što smo kazali u
Halajnu, kristalizacija još nije počela.”
Na te reči Anibal besno skoči i izađe iz lože govoreći nam:
„Vratiću se kada budete govorili italijanski.” Odmah razgovor poče na
francuskom, i svi stadoše da se smeju, čak i gospođa Gerardi. ,,Pa lepo!
Eto, ljubav ode, reče ona, i opet nasta smeh. Čovek izlazi iz Bolonje,
penje se na Apenine, kreće drumom put Rima... - Ali, gospođo, reče
neko, prilično se udaljismo od slikara Oldofredija”, što izazva kod nje
mali nestrpljiv pokret koji, verovatno, učini da se sasvim za- boravi na
Anibala i njegov brzi odlazak. - „Hoćete li da znate, reče nam ona, šta
se događa kad se napusti Bolonja? Pre svega, smatram da je taj odlazak
potpuno nehotičan: to je nagonski pokret. Ne kažem da nije praćen
velikim uživanjem. Čovek se divi, zatim kaže sebi: „Kakvo zadovoljstvo
biti voljen od ove ljupke žene!” Zatim se pojavljuje nada; posle nade
(često vrlo slabe, jer čovek ni u šta ne sumnja, ako iole ima vrelu krv!),
posle nade, velim, čovek sa nasladom preuveličava lepotu i vrline žene
za koju se nada da će ga voleti.”
Dok je gospođa Gerardi govorila, uzeo sam jednu kartu za
igranje, na njenom naličju nacrtao sam na jednoj strani Rim, na drugoj
Bolonju, a između Bolonje i Rima četiri etape koje je pomenula
gospođa Gerardi.

1. Divljenje.
2. Čovek stiže do druge tačke puta, kad kaže: „Kakvo
zadovoljstvo biti voljen od ove ljupke žene!”
3. Rađanje nade označava treću etapu.
4. Stiže se do četvrte, kada se sa nasladom preuveličavaju lepote i
vrline voljene žene. To je ono što mi, koji smo posvećeni u to,
nazivamo kristalizacijom koja nateruje Kartaginu u bekstvo. U stvari, to
je teško razumeti.
Gospođa Gerardi nastavi: ,,Za vreme ova četiri pokreta ili stanja
duše, koje je Filipo nacrtao, ne vidim ni najmanjeg razloga da naš
putnik bude tužan. Činjenica je da je uživanje jako, da ono iziskuje svu
pažnju kojom duša raspolaže. Čovek je ozbiljan, ali nimalo tužan:
razlika je velika. - Mi razumemo, gospođo, reče jedan od prisutnih, vi
ne govorite o onim nesrećnicima kojima se čini da svi slavuji jednako
pevaju. - Razlika između biti ozbiljan i biti tužan (l’esser serio e l’esser
mesto), prihvati gospođa Gerardi, odlučujuća je kad je u pitanju rešenje
problema kao što je ovaj: „Voli li Oldofredi lepu Floremcu.” Ja mislim
da Oldofredi voli, jer sam ga, pošto je bio vrlo zauzet Florencom,
videla tužnog, a ne samo ozbiljnog. On je tužan, jer evo šta se
dogodilo s njim. Pošto je preuveličao sreću koju bi mogao da mu pruži
karakter koji nagoveštava rafaelsko lice, lepa ramena, lepe mišice,
jednom rečju oblici dostojni Kanove lepe markizice Florence, on je,
verovatno, tražio potvrdu nade na koju se usudio. Isto tako, vrlo je
verovatno da mu ju je Florenca varvarski srušila, bojeći se da voli
stranca koji svakog trenutka može napustiti Bolonju, a naročito vrlo
srdita što je on počeo tako brzo da gaji nadu.”
Imali smo sreću da svakog dana vidimo gospođu Gerardi;
savršena prisnost vladala je u tom društvu; razumeli smo se u pola reči;
često sam video kako se društvo smeje zbog šala za koje nisu potrebne
reči da bi se shvatile: bio je dovoljan jedan pogled. Ovde će francuski
čitalac primetiti da se lepa žena u Italiji ludo predaje svim čudnovatim
mislima koje joj prolaze kroz glavu. U Rimu, Bolonji, Veneciji, lepa
žena je neograničena kraljica; ništa nije tako potpuno kao njen
despotizam u društvu. U Parizu, lepa žena uvek strahuje od javnog
mnenja i od dželata javnog mnenja: od smešnog. Ona se neprestano, u
dnu duše, boji podsmeha, kao što se neograničeni vladar boji ustava.
To je potajna misao koja dolazi da je uznemiri usred njenih radosnih
uživanja, i zbog koje odjednom dobija ozbiljan izraz lica. Jedna
Italijanka smatrala bi smešnom ovu ograničenu vlast pariske žene u
njenom salonu. Doslovno, ona je svemoćna u pogledu ljudi s kojima
do- lazi u dodir i čija sreća, bar za vreme posela, uvek zavisi od neke
njene ćudi: mislim na sreću običnih prijatelja. Ako se ne dopadate ženi
koja vlada u nekoj loži, ako vidite dosadu u njenim očima, ne ostaje
vam ništa bolje da uradite nego za taj dan da se izgubite.
Jednog dana šetao sam sa gospođom Gerardi putem za Kaskata
del Reno; sretosmo Oldofredija samog, jako uzbuđenog, vrlo
zabrinutog, ali nimalo turobnog. Gospođa Gerardi ga pozva i
porazgovara s njim da bi ga bolje posmatrala. „Ako se ne varam, rekoh
gospođi Gerardi, ovaj jadni Oldofredi se potpuno predao strasti prema
Florenci; kažite mi, molim vas, meni, vašem slepom privrženiku, šta
mislite do koje je tačke ljubavne bolesti sada dospeo? - Vidim ga, reče
gospođa Gerardi, kako se sam šeta i kako govori sebi svakog časa: ,,Da,
oma me voli.” Zatim je zaokupljen time da nađe u njoj nove čari, da
sebi do sitnica izloži nove razloge da bi je voleo do ludila. - Ne
verujem da je tako srećan kao što vi pretpostavljate. Oldofredija
svakako obuzimaju svirepe sumnje; on ne može biti tako siguran da ga
Florenca voli; on ne zna, kao što to mi znamo, koliko je njoj malo
stalo, u ovakvim stvarima, do bogatstva, do položaja, do stava u
društvu.{262} Oldofređi je prijatan, slažem se, ali on je samo jadni
stranac. - Nije važno, reče gospođa Gerardi, kladila bih se da smo ga
zatekli u trenutku kad su razlozi za nadu preovladali. - Ali, rekoh ja,
imao je duboko uzbuđen izraz lica; mora biti da doživljava trenutke
strašne nesreće; on sebi govori: „Ali, da li me ona voli?” - Priznajem,
prihvati gospođa Gerardi, gotovo zaboravljajući da razgovara sa
mnom, ako je odgovor koji čovek sebi daje zadovoljavajući, da ga
ispunjavaju trenuci božanstvene sreće sa kojima se, možda, ništa na
svetu ne može uporediti. To je, bez sumnje, najlepše što postoji u
životu.
„Kad se, najzad, duša, umorna i gotovo iznurena tako žestokim
osećanjima, vrati razumu zbog malaksalosti, posle toliko tako oprečnih
pokreta, ostaje kao izvesno: „Pored njega bih našla sreću koju mi samo
on na svetu može pružiti.” Puštao sam postepeno svoga konja da se
udalji od konja gospođe Gerardi. Pređosmo bez jedne jedine reči tri
milje koje su nas odvajale od Bolonje, držeći se vrline koja se zove
diskrecija.”
 ERNESTINA ILI RAĐANJE LJUBAVI

OBAVEŠTENJE

Jedna žena sa mnogo duha i sa nešto iskustva tvrdila je jednog

dana da se ljubav ne rađa tako iznenadno kao što se priča. „Čini mi se,
govorila je ona, da otkrivam sedam potpuno odvojenih faza u rađanju
ljubavi”, i, da bi dokazala svoje reči, ispriča sledeći događaj. Bili smo na
selu, kiša je padala kao iz kabla; bili smo jako srećni da slušamo.
U duši potpuno ravnodušnoj, kod mlade devojke koja živi u
usamljenom zamku u dnu neke ravnice, najmanji događaj pobuđuje
duboku pažnju. Na primer, kad iznenada ugleda mladog lovca, u šumi,
blizu zamka.
Zbog takvog običnog događaja počele su nesreće Ernestine od
S . . . Zamak u kome je stanovala sama sa svojim starim stricom, grofom
od S . . . , sagrađen u srednjem veku, blizu obale Draka, na jednoj od
ogromnih stena koje pritešnjuju tok ovog potoka, gledao je najlepše
predele Dofinea. Ernestina nađe da je mladi lovac, koga je naneo
slučaj, imao otmen izraz lica. Njegov lik se više puta pojavi u njenim
mislima: pa o čemu da se misli u toj drevnoj kući? - Ona je tu živela
usred nekakve velelepnosti; zapovedala je velikom broju slugu; ali već
dvadeset godina, kako su gospodar i sluge ostareli, sve se radilo uvek u
isto vreme; razgovor se započinjao samo zato da bi se kudilo sve ono
što se radi a tugovalo se zbog najobičnijih stvari. Jedne proletnje večeri
na smiraju dana, Ernestina je bila na prozoru; gledala je malo jezero i
šumu iza njega: neobična lepota ovog predela doprinela je, možda,
tome da ona utone u sumorno sanjarenje. Odjednom ponovo ugleda
onog mladog lovca, koga je bila primetila nekoliko dana ranije; bio je
opet u šumarku iza jezera; u ruci je držao kitu cveća; zaustavi se kao da
je gleda; ona vide kako on poljubi cveće i kako ga zatim stavi sa
nekakvim nežnim poštovanjem u šupljinu velikog hrasta na obali
jezera.
Koliko je misli izazvao samo ovaj postupak! I to koliko živo
zainteresovanih misli, ako se one uporede sa jednoličnim osećanjima
koja su, do tog trenutka, ispunjavala Ernestinin život! Novi život
počinje za nju; hoće li se ona usuditi da ode da vidi onu kitu cveća?
„Bože! kakva nesmotrenost - reče ona u sebi uzdahnuvši. - A ako se u
trenutku kad bih se ja približila velikom hrastu, mladi lovac pojavi iz
obližnjih šumaraka! Kakva sramota! Šta bi pomislio o meni?” Međutim,
ovo lepo drvo bilo je uobičajeni cilj njenih usamljenih šetnji, često je
odlazila da sedne na njegove ogromne žile koje se uzdižu iznad livade i
prave, svuda oko stabla, kao neke pri- rodne klupe zakriljene
njegovom ogromnom senkom.
Noću, Ernestina je jedva sklopila oči; sutradan, u pet sati ujutro,
tek što je počela zora da rudi, ona se pope u potkrovlje zamka. Njene
oči potražiše veliki hrast iza jezera; čim ga je ugledala, ostade
nepomična i gotovo ne dišući. Sreća tako razigrana strastima dolazi
posle gotovo nesvesnog i bezrazložnog zadovoljstva prve mladosti.
Prođe deset dana. Ernestina broji dane! Samo jedanput je videla
mladog lovca; približio se dragom drvetu i imao je kitu cveća koju je tu
ostavio kao i prvu. - Stari grof od S ... primećuje da ona provodi život
negujući ptice koje je smestila u kavez u potkrovlju zamka; ona, u
stvari, sedi pored malog prozora sa zatvorenim kapkom, odakle može
pogledom da obuhvati čitavo prostranstvo koje pokriva šuma iza
jezera. Sasvim je sigurna da je njen neznanac ne može opaziti, i tada
misli na njega bez straha. Pada joj na pamet jedna misao i muči je. Ako
on pomisli da se ne obraća nikakva pažnja na njegovo cveće, zaključiće
iz toga da ona prezire njegovo poštovanje, koje je, na kraju krajeva,
samo obična uglađenost, i ako iole ima dušu onakvu kakva treba da
bude, neće se više pojaviti. Prolazi još četiri dana, ali kako sporo! Petog
dana, prolazeći slučajno pored velikog hrasta, mlada devojka nije
mogla odoleti iskušenju da ne baci pogled na malu šupljinu, gde je
videla da on stavlja cveće. Bila je sa svojom vaspitačicom i nije imala
čega da se boji. Ernestina je mislila da će naći samo uvelo cveće; na
svoju neizrecivu radost, ugleda kitu najređeg i najlepšeg cveća; blistalo
je od svežine; nijedan listić na krunicama najnežnijeg cveća nije
pokvaren. Čim je to opazila krajičkom oka, ne gubeći iz vida
vaspitačicu, pretrčala je sa lakoćom gazele sav onaj deo šume na sto
koraka unaokolo. Nikoga nije videla; potpuno sigurna da je niko ne
gleda, vrati se kod starog hrasta, osmeli se da sa nasladom pogleda
ljupko cveće. O, bože! Tamo se nalazi gotovo neprimetno parče
hartije, pričvršćeno za vezicu na kitici. „Šta vam je, moja Ernestino?
upita vaspitačica uznemirena malim krikom koji je pratio ovo otkriće. -
Ništa, draga prijateljice, jedna jarebica je uzletela ispred mene.” - Pre
petnaest dana, Ernestini ne bi moglo pasti na pamet da laže. Sve se više
i više približavala ljupkoj kitici cveća; nagnu glavu i, užarenih obraza,
ne usuđujući se da ga dodirne, ona pročita na parčetu hartije:
„Već mesec dana svakog jutra donosim kitu cveća. Da li će ova
biti dovoljno srećna da bude primećena?”
Sve je očaravajuće na ovoj ljupkoj cedulji; engleski rukopis koji je
ispisao ove reči, imao je vrlo elegantan oblik. Već četiri godine, otkako
je napustila Pariz i samostan Sen-Zer-menskog predgrađa koji je bio u
najvećoj modi, Ernestina ni- je videla ništa tako lepo. Odjednom jako
pocrvene, približi se svojoj vaspitačici i zamoli je da se vrate u zamak.
Da bi tamo brže stigla, umesto da pođu uz malu ledinu i da zaobiđu
jezero kao obično, Ernestina krenu stazom prema malom mostu koji
pravo vodi u zamak. Zamišljena je, zariče se da neće više ići tamo, jer,
najzad, otkriva da je ono neka vrsta pisamceta koje se neko usudio da
joj uputi. „Međutim, ono nije bilo zatvoreno”, reče sasvim tiho. Od
tog trenutka njen život je obuzela grozna zebnja. Šta! Zar ona ne
može, makar izdaleka, opet otići da vidi drago drvo? Tome se
suprotstavlja osećanje dužnosti. „Ako odem na drugu obalu jezera,
neću više moći da računam na ono na šta sam se samoj sebi zarekla.”
Kad je u osam sati čula vratara kako zatvara gvozdenu ogradu na
mostiću, ovaj zvuk, koji joj oduze svaku nadu, kao da je oslobodi
ogromnog tereta koji je pritiskao njene grudi; ona neće moći više da se
ogreši o svoju dužnost, iako bi čak bila slaba da popusti.
Sutradan, ništa je nije moglo izvući iz mračnog sanjarenja: bila je
ubijena, bleda; njen stric to primeti: naređuje da se upregnu konji u
stare kočije, voze se po okolini, idu čak do prilaza zamku gospođe
Desen, na tri milje odatle. Na povratku grof od S . . . naredi da se kola
zaustave u šumici iza jezera; kočije idu po travnoj ledini, on hoće da
vidi ogromni hrast koji uvek naziva savremenikom Karla Velikog. „Taj
veliki car mogao ga je videti, reče on, kad je prelazio naše planine na
putu za Lombardiju, da pobedi kralja Didijea!” Ova po- misao na tako
dug život, kao da je podmladila gotovo osamdesetogodišnjeg starca.
Emesitina je vrlo daleko od toga da prati razlaganja svog strica; obrazi
joj gore; još jednom će se, dakle, naći kod starog hrasta; zarekla se da
ne pogleda u malo skrovište. Nagonski, ne znajući šta radi, baci tamo
pogled, ugleda kiticu, pobledi. Bila je sastavljena od ruža prošaranih
crnim. - ,,Ja sam vrlo nesrećan, treba zauvek da odem. Ona koju ja
volim ne udostojava se da primeti moje poštovanje.” Te reči bile su
napisane na maloj hartijici pričvršćenoj na kiticu. - Ernestina ih je
pročitala pre nego što je imala vremena da sebi zabrani da ih i vidi.
Ona je tako slaba, da je primorana da se nasloni na drvo; i uskoro guši
se u suzama. Uveče reče sebi: „Otići će zauvek, i ja ga više neću videti.”
Sutradan, u samo podne, dok se po avgustovskom suncu šetala sa
svojim stricom alejom platana duž jezera, ona vide na drugoj obali
mladog čoveka kako se približava velikom hrastu; uze svoje cveće, baci
ga u jezero i nestade. Emestnm se učini da je bilo gneva u tom
postupku; uskoro u to nije sumnjala. Čudila se što je i trenutak mogla
sumnjati u to; očigledno je da će otići, videći da je prezren; nikad ga
više neće videti.
Tog dana svi su se uznemirili u zamku, u koji jedino ona unosi
malo veselosti. Njen stric objavljuje da je ona zaista bolesna; smrtno
bledilo, nekakvo grčenje lica, izmenili su taj bezazleni lik, u kome su se
nedavno ocrtavala tako mirna osećanja prve mladosti. Uveče, kad je
došao čas šetnje, Ernestina se ne usprotivi što ju je stric poveo preko
ledine iza jezera. U prolasku, ona pogleda sumornim očima, jedva
zadržavajući suze, skrovište na tri stope iznad zemlje, potpuno sigurna
da tamo ništa neće naći; suviše je dobro videla kako je kita cveća
bačena u jezero. Ali, kakvo iznenađenje; ona opazi tamo drugu. - ,,Iz
samilosti prema mojoj strašnoj ne- sreći, udostojite se da uzmete belu
ružu.” Dok je ponovo čitala te čudne reči, njena ruka, a da toga nije
bila svesna, odvojila je belu ružu koja se nalazila u sredini kitice. - ,,On
je, dakle, vrlo nesrećan!” - reče u sebi. U tom času zovnu je njen stric,
ona pođe s njim, ali je bila srećna. Drži svoju belu ružu u maloj
batistanoj maramici, a batist je tako fin da ona za čitavo vreme šetnje
može da vidi boju ruže kroz laku tkaninu. Svoju maramicu ona drži
tako da joj ne uvene ta draga ruža.
Čim se vratila kući, trčeći pređe strme stepenice koje vode u
njenu malu kulu, na uglu zamka. Najzad, bez bojazni sme da posmatra
tu obožavanu ružu i da nasiti njome svoje poglede kroz slatke suze
koje beže iz njenih očiju.
Šta kazuju te suze? Ernestina to ne zna. Kad bi mogla da pogodi
osećanje koje ih izaziva, ona bi imala hrabrosti da žrtvuje ružu koju tek
što je stavila sa toliko pažnje u svoju kristalnu čašu, na svome stočiću
od mahagonija. Ali, ako čitalac iole oseća tugu što nema više dvadeset
godina, pogodi- će da su ove suze, daleko od toga da budu suze bola,
nerazdvojni pratioci iznenadnog pogleda na neizmernu sreću; one
kažu: „Kako je slatko biti voljen!” - Emestina se prevarila da uzme taj
cvet u trenutku kad ju je prva sreća u životu zahvatila i pomutila
rasuđivanje. Ali ona to još ne može da uvidi niti da prebaci sebi tu
nedoslednost.
Sto se tiče nas koji imamo manje iluzija, mi u tome vidimo treću
fazu rađanja ljubavi: javljanje nade. Ernestina ne zna da njeno srce sebi
kaže, gledajući ovu ružu: „Sad je sigurno da me voli.”
No može li biti tačno da je Ernestina na putu da zavoli? Zar ovo
osećanje ne vređa sva najobičnija pravila zdravog razuma? Šta! Ona je
samo tri puta videla čoveka zbog koga, u tom času, lije vrele suze! I još
ga je videla preko jezera, na velikoj udaljenosti, možda na pet stotina
koraka. Sem toga, kad bi ga videla bez puške i lovačkog kaputa, možda
ga ne bi ni poznala. Ona ne zna ni ko je ni šta je, pa ipak provodi dane
gajeći strasna osećanja, čija izražavanja moram da skratim, jer nemam
prostora za roman. Ta osećanja su samo varijacije ove misli: „Kakva
sreća biti voljena!” Ili, pak, ona ispituje ovo drugo pitanje sasvim
različitog značaja: „Mogu li se nadati da zaista budem voljena? Da se
on ne igra sa mnom kad kaže da me voli?” Mada je stanovala u zamku
koji je gradio Ledigijer, i pripadala porodici jednog od najhrabrijih
drugova čuvenog vojvode, Ernestini nije pala na pamet ova primedba:
„Možda je sin nekog seljaka iz susedstva.” Zašto? Ona je živela u
dubokoj samoći.
Sigurno, Ernestina je bila vrlo daleko da pozna prirodu osećanja
koja vladaju u njenom srcu. Da je mogla predvideti kuda je ona vode,
ona bi imala izgleda da umakne njihovoj vlasti. Mlada Nemica,
Engleskinja, Italijanka poznale bi u tome ljubav; pošto se naše mudro
vaspitanje odlučilo da odriče mladim devojkama postojanje ljubavi,
Ernestina je osećala samo neodređeno uznemirenje zbog onoga što se
događalo u njenom srcu; kad bi duboko razmišljala, videla je u tome
samo obično prijateljstvo. Uzela je samo jednu jedinu ružu zato što se
bojala da će, postupajući drukčije, rastužiti i izgubiti svog novog
prijatelja. ,,A, uostalom, govorila je sebi posle dugog razmišljanja, ne
treba se ogrešiti o pristojnost.”
Ernestinino srce uzbuđuju samo najnežnija osećanja. Četiri dana,
koja mladoj usamljenici izgledaju kao četiri veka, ona je obuzeta
nekom neobjašnjivom strepnjom; ne izlazi iz zamka. Petog dana njen
stric, sve uznemireniji zbog njenog zdravlja, nateruje je da ga prati u
šumicu; nađe se blizu kobnog drveta; čita na hartijici skrivenoj u kitici
cveća:
„Ako me htednete udostojiti da uzmete ovu šarenu kameliju, u
nedelju ću doći u crkvu vašeg sela.”
Emestina vide u crkvi jednog čoveka vrlo jednostavno obučenog,
koji je mogao imati oko trideset i pet godina. Primeti čak da nije imao
krst. Čitao je i, držeći svoj molitvenik na izvestan način, gotovo ni za
trenutak nije skidao oči s nje. To znači da Emestina, u toku cele službe,
nije bila u stanju ništa da misli. Izlazeći iz stare plemićke klupe, ispusti
svoj molitvenik, i zamalo i sama nije pala dok ga je dizala. Jako
pocrvene zbog svoje nespretnosti. „Kazaće da sam tako nespretna, reče
odmah u sebi, da će ga biti stid da misli na mene.” U stvari, od
trenutka kada joj se dogodila ta mala nezgoda, ona nije više videla
stranca. Uzalud se zaustavila, pošto se popela u kola, da razdeli
seoskim dečacima nekoliko novčića; među seljacima koji su ćaskali kod
crkve, ona ne primeti osobu koju se nikako nije usuđivala da pogleda
za vreme mise. Ernestina, koja je dotada bila oličenje iskrenosti, izmisli
da je zaboravila maramicu. Jedan sluga se vrati u crkvu i dugo je u
plemićkoj klupi tražio tu maramicu koju nije mogao naći. Ali
zadržavanje izazvano ovim malim lukavstvom bilo je uzaludno: ona ne
vide više lovca. „Jasno je - reče u sebi. - Gospođica od K . . . kazala md
je jednom da nisam lepa i da u mom pogledu ima nečeg
zapovedničkog i odbijajućeg; trebalo mi je još samo da budem
nespretna; bez sumnje, on me prezire.”
 U toku dve-tri posete koje je učinio njen stric pre povratka u
zamak, uzbuđivale su je tužne misli.
Čim se vratila, oko četiri sata, ona potrča alejom platana, duž
jezera. Zbog nedelje, ograda na putu je bila zatvorena; srećom, opazi
jednog baštovana; zovnu ga i zamoli ga da gurne čamac u vodu i da je
preveze na drugu obalu jezera. Iskrca se na sto koraka od velikog
hrasta. Čamac je stajao kod obale i bio je uvek dovoljno blizu da bi joj
ulivao hrabrost. Niske i gotovo vodoravne grane ogromnog hrasta
širile su se skoro do jezera. Odlučnim korakom i sa nekom mračnom i
odrešitom hladnokrvnošću ona se približi drvetu, sa izrazom sa kojim
bi pošla u smrt. Bila je sasvim sigurna da neće ništa naći u skrovištu; i,
zaista, tamo ugleda samo jedan uveli cvet iz jučerašnje kitice: - „Kad bi
bio zadovoljan mnome, reče u sebi, ne bi propustio da mi se zahvali
kiticom cveća.”
Naredi da je odvedu u zamak, pope se, trčeći, u svoje odaje i,
kad se našla u svojoj maloj kuli, sasvim sigurna da je neće niko
iznenaditi, briznu u plač. „Gospođica od K . . . je imala pravo“ - reče
sebi. - „Da bih izgledala lepa, treba me gledati sa udaljenosti od pet
stotina koraka. Kako u ovom kraju liberala moj stric viđa samo seljake i
parohe, moje ponašanje je sigurno dobilo nešto grubo, možda i prosto.
Biće da imam u pogledu neki zapovednički i odbijajući izraz.” - Priđe
ogledalu da posmatra svoj pogled, vide tamno-plave oči natopljene
suzama. - „Sada ne mogu imati onaj zapovednički izraz, reče ona, koji
će mi uvek smetati da se dopadnem.”
Zvonilo je za ručak; sa velikom mukom osušila je suze. Najzad se
pojavi u salonu; tamo nađe gospodina Vilara, starog botaničara, koji je
svake godine dolazio da provede osam dana kod gospođina S . . . , na
veliku žalost njene dadilje, proizvedene u vaspitačicu, koja je za to
vreme gubila svoje mesto za stolom gospodina grofa. Sve je bilo dobro
dok ne donesoše šampanj; sud sa ledom staviše blizu Ernestine. Led se
već odavno bio istopio. Ona pozva slugu i reče mu: „Promenite vodu i
stavite u nju led, brzo.” - „Gle, taj mali zapovednički ton vrlo dobro ti
pristaje”, reče smejući se njen dobri stric. Na reč zapovednički tako
navreše suze na Ernestinine oči da nije bila u stanju da ih sakrije,
morala je da napusti salon i, kad je zatvarala vrata, čuše se jecaji koji su
je gu- šili. Starci ostadoše zaprepašćeni.
 Posle dva dana ona prođe pored velikog hrasta, priđe i pogleda
u skrovište, tek da opet vidi mesto gde je nekada bila srećna. Kako je
bila očarana kada je tamo našla dve kite cveća. Uze ih sa hartijicama,
stavi ih u svoju maramicu i ode trčeći put zamka, ne mareći za to da li
je neznanac, sakriven u šumi, posmatra kako se kreće, dok je ta misao,
do tog dana, nije nikad napuštala. Zadihana i ne mogavši više da trči,
morala je da se zaustavi negde oko sredine puta. Čim joj se dah malo
povratio, poče opet da trči svom snagom. Najzad se nađe u svojoj
sobici; uze svoje kite cveća iz maramice i, ne čitajući svoja pisamca,
stade sa zanosom da ljubi to cveće zbog čega, kad ovo primeti,
pocrvene. ,,Ah! nikad više neću imati zapovednički izraz - govorila je
sebi. - Popraviću se.”
Najzad, kad je iskazala svu svoju nežnost prema ovim lepim
kiticama sastavljenim od najređeg cveća, pročita pisamca. (Muškarac bi
time počeo.) U prvom, sa datumom od ne- delje u pet časova, stajalo
je: „Odrekao sam se uživanja da vas vidim posle službe; nisam mogao
da budem sam; bojao sam se da neko ne pročita u mojim očima ljubav
od koje izgaram za vama.” Tri puta je pročitala reči: ljubav od koje
izgaram za vama, i zatim ustade i ode do ogledala da vidi da li ima
zapovednički izraz; ona nastavi da čita: „ljubav od koje izgaram za
vama. Ako je vaše srce slobodno, izvolite uzeti ovo pisamce, koje bi
nas izložilo neprijatnostima.”
Drugo pisamce, od ponedeonika, bilo je napisano olovkom, i to
prilično rđavo; ali Emestina nije više bila u onom dobu kada je lepi
engleski rukopis njenoga neznanca imao čari u njenim očima; imala je
suviše ozbiljnih poslova da bi obraćala pažnju na takve sitnice.
„Došao sam. Bio sam vrlo srećan jer je neko govorio o vama u
mome prisustvu. Rekoše mi da ste juče bili na drugoj obali jezera.
Vidim da niste izvoleli da uzmete pisamce koje sam bio ostavio. Ono
odlučuje moju sudbinu. Vi volite, ali ne mene. Ludost je u mojim
godinama vezivati se za devojku vašega doba. Zbogom zauvek. Neću
da pridružim nesreću da budem nepodnošljiv nesreći što sam vas suviše
dugo zaokupljao jednom strašću koja je možda smešna u vašim
očima.” „Jednom strašću!” - reče Emestina dižući oči nebu. Taj trenutak
je bio vrlo sladak. Ta mlada devojka, upadljive lepote i u cvetu
mladosti, uzviknu očarana: ,,On se udostojava da me voli! Ah, bože
moj! Kako sam srećna!” Ona pade na kolena pred ljupkom madonom
Karla Dolčija, koju je jedan od njenih predaka doneo iz Italije. - ,,Ah,
da, biću dobra i puna vrline! - uzviknu ona sa suzama u očima. - Bože
moj, smiluj se i ukaži mi na moje mane, da bih ih mogla ispraviti; sa- da
mi je sve moguće.”
Ponovo ustade da bi po dvadeseti put pročitala svoja pisamca.
Naročito drugo u njoj izazva zanose sreće. Uskoro primeti da se već
odavno u njenom srcu ugnezdila jedna istina: da nikad ne bi mogla da
se veže za čoveka ispod četrdeset godina. (Neznanac je govorio o
svojim godinama.) Seti se da joj je u crkvi, pošto je bio malo ćelav,
izgledalo da ima trideset četiri ili trideset pet godina. Ali nije mogla biti
sigurna u to, tako se malo usuđivala da ga pogleda! I bila je tako
zbunjena! Noću Ernestina nije sklopila oka. U svom životu nije mogla
pomisliti na sličnu sreću. Ponovo ustade da bi na engleskom ispisala na
svome molitveniku: Ne držati se nikada zapovednički. Cinim ovaj
zavet 30. septembra 18 ...
U toku noći, ona se sve više priklanjala ovoj istini: nemoguće je
voleti čoveka koji nema četrdeset godina. Sanjajući odobrim
osobinama svoga neznanca, pade joj na pamet da, sem osobine da ima
četrdeset godina, on ima verovatno i tu da je siromašan. Bio je tako
jednostavno obučen u crkvi, da je, bez sumnje, bio siromašan. Ništa se
ne može uporediti sa njenom radošću zbog ovog otkrića. ,,On nikad
neće imati glup i uobražen izraz naših prijatelja, gospode te i te, kad
dolaze na dan svetoga Ibera da učine mome stricu čast da ubiju
njegove srne, i da nam za stolom pričaju svoje podvige iz mladosti, a
da ih niko za to nije molio.
„Zar je moguće, veliki bože, da je on siromašan! U tom slučaju,
moja je sreća potpuna!” Ustade po drugi put da zapali kandilo i potraži
procenu svoga bogatstva koju je neki njen rođak bio napisao na jednoj
knjizi. Nađe da će imati sedamnaest hiljada livara rente kad se uda i,
vremenom, četrdeset do pedeset hiljada. Dok je o toj stvari razmišljala,
izbi četiri sata; ona uzdrhta. „Možda je već dovoljno vidno da bih
mogla pogledati moje drago drvo.” Otvori kapke na prozorima; i,
zaista, vide veliki hrast i njegovo tamno zelenilo; ali zahvaljujući
mesečevoj svetlosti, a nikako prvoj belini zore, koja je bila još vrlo
daleko.
 Oblačeći se ujutru, ona sebi reče: „Prijateljica četrdesetogodišnjeg
čoveka ne bi trebalo da se oblači kao devojčica.” I čitav sat tražila je u
svojim ormanima haljinu, šešir, pojas; sve je to sačinjavalo tako
originalnu celinu da, kada se pojavila u trpezariji, njen stric, vaspitačica
i stari botaničar ne mogoše se uzdržati da ne prsnu u smeh. „Priđi bliže,
- reče grof od S . . . , stari vitez sv. Luja, ranjen kod Kiberona. - Priđi
bliže, moja Ernestina; jutros si se obukla kao da si htela da se prerušiš u
četrdesetogodišnju ženu.” Na te reče ona pocrvene i najživlja sreća se
ocrta na licu mlade devojke. „Neka mi bog oprosti! - reče dobri stric na
kraju doručka, obraćajući se starom botaničaru. - To je dobar znak;
gospodine, zar jutros Ernestina nema sve manire tridesetogodišnje
žene? Ona naročito ima nekakav očinski izraz kad se obraća posluzi,
koji me očarava svojom smešnom stranom; dva-tri puta sam je stavio
na probu da bi se učvrstio u svome opažanju.” Ova primedba udvoji
Emestiininu sreću, ako se čovek može poslužiti tom rečju govoreći o
blaženstvu koje je već bilo na vrhuncu.
Jedva je uspela da se izvuče iz društva posle doručka. Njen stric i
stari botaničar neumorno su je zadirkivali zbog njenog tobože
staračkog izgleda. Pope se u svoje odaje, pogleda hrast. Prvi put za
dvadeset sati jedan oblak zamrači njeno blaženstvo, a da ona nije
mogla shvatiti ovu naglu promenu. Zanos, kome se bila predala od
trenutka kada je, dan ranije, obuzeta očajanjem, bila pronašla kitice
cveća u drvetu, umanjilo je ovo pitanje koje je sebi postavila: „Kako
treba da se ponašam sa svojim prijateljom da bi me poštovao? Čovek
sa toliko duha, i koji se odlikuje tim što ima četrdeset godina, mora da
je vrlo strog. Njegovo poštovanje prema meni sasvim će prestati ako
napravim neki pogrešan korak.”
Dok se prepuštala ovom monologu, u položaju najpovoljnijem
za ozbiljna razmišljanja mlade devojke pred ogledalom, Ernestina
primeti, sa užasom pomešanim sa ponosom, da na svom pojasu nosi
zlatni broš sa lančićima na kojima se nalaze naprstak, makazice i male
korice za njih, divni nakit kome se nije mogla nadiviti još sinoć, a koji
joj je poklonio za imendan njen stric. Ovaj nakit pogledala je sa
užasom i skinula ga tako žurno zato što se setila kako joj je njena
dadilja pričala da on košta osam stotina pedeset franaka i da je kupljen
kod najčuvenijeg pariskog draguljara, koji se zvao Lorenso: „Šta bi
pomislio o meni moj prijatelj, koji ima čast da bude siromah, kad bi
video na meni nakit tako smešno skup? Ima li nešto besmislenije nego
tako isticati naklonosti dobre domaćice; jer to znače ove makazice,
njihove korice i ovaj naprstak, koji se uvek nose sa sobom; a dobra
domaćica ne misli da ovaj nakit svake godine košta koliko kamata na
njegovu cenu.” Ona stade ozbiljno da računa i nađe da je ovaj nakit
koštao skoro pedeset franaka godišnje.
Ovo lepo razmišljanje o domaćinstvu, koje je Ernestina dugovala
vrlo čvrstom vaspitanju koje je dobila od zaverenika skrivenog više
godina u zamku svoga strica, ovo razmišljanje je, kažem, samo udaljilo
teškoće. Kad je vratila ovaj smešno skupi nakit u komodu, morala se
ipak povratiti na novo neugodno pitanje: „Šta treba uraditi da se ne
izgubi poštovanje čoveka sa toliko duha?”
Ernestinina razmišljanja (u kojima će čitalac, možda, pre- poznati
da su jednostavno peta faza rađanja ljubavi) odvela bi nas vrlo daleko.
Ova mlada devojka imala je pravedan, pronicljiv duh, oštar kao i
vazduh sa njenih planina. Njen stric, koji je nekada imao duha i koji ga
još ima u pogledu dva-tri predmeta koja su ga odavno zanimala, njen
stric je bio primetio da ona spontano zapaža sve posledice neke ideje.
Dobri starac je imao običaj da zadirkuje Ernestinu zbog ovoga što je on
nazivao njenim vojničkim pogledom; to je radio u dane kada je bio
veseo, a vaspitačica je primetila da je ovo zadirkivanje bilo nesumnjivi
znak njegove veselosti. Možda je zbog te osobine kasnije, kada se
pojavila u društvu i osmelila da razgovara, igrala tako sjajnu ulogu. Ali,
u doba o kome govorimo, Ernestina se uprkos svome duhu potpuno
zaplela u svoja razmišljanja. Dvadeset puta dolazila je do odluke da ne
odlazi u šetnju blizu drveta: „Jedna jedina nepromišljenost, govorila je
sebi, koja bi pokazala detinjariju male devojčice, mogla bi me
upropastiti u očima moga prijatelja.” Ali, i pored neobično tananih
argumenata u koje je unosila svu snagu svoje pameti, ona još nije
raspolagala tako teškom veštinom da svojim duhom nadvlada svoje
strasti. Ljubav, kojom je jadna devojka bila nesvesno zanesena i koja je
kvarila sva njena razmišljanja, isuviše je rano navede, na njenu sreću,
da se uputi prema kobnom drvetu. Posle dugog oklevanja, ona se nađe
tamo zajedno sa svojom sobaricom, oko jedan sat. Odvoji se od žene,
priđe drvetu blistajući od radosti. Jadna mala! Kao da je letela, a ne
hodala po ledini. Stari botaničar, koji se takođe šetao, reče to sobarici
kad se Emestina odvojila od njih trčeći.
Sva Ernestinina sreća nestade u magnovenju. Ne zato što nije
našla kitu cveća u šupljini drveta; ona je bila divna i vrlo sveža, što u
njoj najpre izazva živo zadovoljstvo. Dakle, njen prijatelj je bio
nedavno tačno na mestu na kome i ona. Potraži na ledini tragove
njegovih stopala; još više je očara što je umesto male ispisane hartije
našla pismo, i to dugačko pismo. Polete očima da vidi rukopis; htela je
da sazna njegovo kršteno ime. Pročita; pismo, kao i kita cveća, ispade
joj iz ruku. Obuze je samrtna jeza. Na kraju pisma pročitala je ime
Filipa Astezana. A gospodin Astezan bio je poznat u zamku grofa od
S . . . kao ljubavnik gospođe Desen, vrlo bogate i vrlo elegantne
Parižanke, koja je svake godine sablažnjavala provinciju usuđujući se da
u svome zamku provede četiri meseca sama, sa čovekom koji nije bio
njen muž. Da bi se bol prevršio, ona je bila udovica, mlada, lepa i
mogla se udati za gospodina Astezana. Sve ove tužne stvari, koje su,
onako kako smo ih ispričali, bile istinite, izgledale su sasvim drukčije
gorke u razgovorima žalosnih osoba koje su nekada posećivale drevni
dom Ernestininog strica, i koje su bile veliki neprijatelji grehova lepih
dana. Nikada se, za nekoliko trenutaka, tako čista i živa sreća, prva u
njenom životu, nije premetnula u tako mučnu i beznadežnu nesreću.
„Svirepi čovek! Hteo je da se poigra sa mnom - govorila je sebi
Ernestina. - Hteo je da ima neki cilj za svoje lovačke izlete, da zavrti
glavu jednoj devojčici, možda da zabavi time gospođu Desen. A ja sam
sanjala da se udam za njega! Kakva detinjarija! Vrhunac poniženja!”
Posle ovih tužnih misli, ona pade u nesvest pored kobnog drveta koje
je već tri meseca tako često gledala. Upravo su je tamo, posle pola
sata, našli nepomičnu sobarica i stari botaničar. Da bi nesreća bila veća,
Ernestina, kad su je osvestili, opazi kod svojih stopala Astezanovo
pismo, otvoreno na mestu gde se nalazio potpis, i to tako da se mogao
pročitati. Skoči brzo kao munja i nagazi na pismo. Ona objasni svoju
nezgodu i uspe neprimetno da podigne pismo. Dugo nije imala
mogućnosti da ga pročita, jer je njena vaspitačica namesti da sedi i nije
je ostavljala više. Botaničar zovnu jednog radnika iz polja, koji ode da
potraži kola u zamku. Ernestina, da bi izbegla da odgovara na pitanja o
njenoj nezgodi, pravila se da ne može da govori; strahovita glavobolja
posluži joj kao izgovor da drži maramicu na očima. Stigoše kola. Kad
su je smestili u njih, bila je više prepuštena samoj sebi, ali se više ne bi
mogao opisati grozni bol koji je prožimao njenu dušu za vreme vožnje
do zamka. U njenom stanju najstrašnije je bilo to što je bila primorana
da prezire samu sebe. Kobno pismo, koje je osećala u svojoj maramici,
peklo joj je ruku. Dok su je vodili u zamak, pade noć; mogla je da
otvori oči a da se to ne primeti. Pogled na zvezde koje su blistale u
lepoj noći na jugu Francuske uteši je malo. Iako je osećala posledice tih
pokreta strasti, zbog nevinosti svog uzrasta nije bila u stanju da bude
svesna toga. Prvi trenutak mira, posle dva sata najžešćeg moralnog
bola, Ernestina je dugovala jednoj hrabroj odluci. „Neću čitati ovo
pismo od koga sam videla samo potpis; spaliću ga, reče sebi, kad
stignem u zamak.” Tada je bar mogla smatrati da ima hrabrosti, jer
ljubav, iako na izgled pobeđena, nije propustila da joj smerno prišapne
da je ovo pismo možda objašnjavalo na zadovoljavajući način odnose
gospodina Astezana sa gospođom Desen.
Ulazeći u salon, Ernestina baci pismo u vatru.
Sutradan, još od osam sati ujutro, ona opet poče da svira na
svome pijaninu, koji je već dva meseca bila jako zanemarila. Ona
ponovo uze zbirku Memoara o istoriji Francuske, koju je objavio
Petito, i poče da pravi duge izvode iz Memoara krvoločnog Monlika.
Bila je toliko umešna da navede starog botaničara da joj drži
predavanja iz prirodopisa. Posle petnaest dana, ovaj valjani čovek,
jednostavan kao i njegove biljke, nije mogao ćutke da pređe preko
začuđujuće marljivosti koju je primećivao kod svoje učenice; bio je
zadivljen time. Što se nje tiče, prema svemu je bila ravnodušna; sve
misli su je podjednako vodile u očajanje. Njen stric je bio vrlo
uznemiren: Ernestina je naočigled mršavila. Kako je slučajno dobila
mali nazeb, dobri stric, koji, suprotno ljudima njegovog doba, nije
usredsredio na sebe sva interesovanja koja je mogao imati za stvari u
životu, uobrazi da se razbolela na plućima. Ernestina to isto poverova,
i tome je dugovala jedino podnošljive trenutke koje je imala u tom
periodu; zbog nade u skoru smrt, strpljivo je podnosila život.
U toku jednog dugog meseca, ona nije imala drugog osećanja do
bola utoliko dubljeg, što mu je izvor bio u preziranju same sebe; kako
nije imala nikakvog životnog iskustva, nije se mogla utešiti govoreći
sebi da niko na svetu ne može ni posumnjati u ono što se odigrava u
njenom srcu, i da svi- repi čovek, kojim je toliko obuzeta, verovatno ne
bi pogodio ni stoti deo onoga što je osećala za njega. Usred njene
nesreće, nije joj ponestalo hrabrosti; za nju nije predstavljalo nikakvu
teškoću da baci u vatru, a da ih ne pročita, dva pisma po čijim
adresama je prepoznala kobni engleski rukopis.
Bila je sebi obećala da nikad neće pogledati ledinu s one strane
jezera; u salonu nikad nije dizala oči na prozore koji su gledali na tu
stranu. Jednog dana, oko šest nedelja pošto je pročitala ime Filipa
Astezana, njenom učitelju prirodopisa, dobrom gospođinu Vilaru, pade
na pamet da joj održi čas o vodenim biljkama; ukrca se s njom i naredi
da ih voze prema delu jezera koji je prodirao u dolinu. Kad je ulazila u
čamac, jedan gotovo nehotičan pogled iskosa uveri je da nikoga nema
pored velikog hrasta; jedva opazi da je jedan deo kore na drvetu bio
svetlije siv nego ostala kora. Dva sata docnije, kad posle časa ponovo
prođe pored velikog hrasta, ona zadrhta poznavši da je ono što je
smatrala za slučajnu pojavu na kori drveta bila boja lovačkog odela
Filipa Astezana, koji je već dva sata, sedeći na žilama hrasta, bio
nepomičan kao da je mrtav. Praveći za sebe to upoređenje, Ernestinin
duh se takođe posluži rečima: kao da je mrtav; to je pogodi: „Kad bi
bio mrtav, ne bi bilo više nezgodno da se toliko bavim njime.” Za
nekoliko minuta ova pretpostavka bila je povod da se preda ljubavi
koja je postala svemoćna kad je ugledala voljeno biće.
Ovo otkriće jako je uznemiri. Sutradan uveče, jedan župnik iz
susedstva, koji je bio došao u posetu zamku, zamoli grofa od S... da mu
pozajmi Moniter. Dok je stari sobar išao da uzme iz biblioteke zbirku
Moniter iz tog meseca, grof reče: „Ali, župniče, ove godine vi niste više
radoznali; ovo je prvi put da mi tražite Moniter! - Gospodine grofe,
odgovori župnik, gospođa Desen, moja susetka, pozajmljivala mi ga je
dok je bila ovde; ali ona je otišla pre petnaest dana.”
Ove tako ravnodušne reči izazvaše takvu uzbunu u Ernestini, da
je poverovala da joj je pozlilo: oseti kako joj srce zadrhta na
župnikove reči, što je mnogo ponizi. „Eto, dakle, reče sebi, kako sam
uspela da ga zaboravim!”
Te večeri, prvi put posle toliko vremena, dogodi joj se da se
osmehnula. „Ipak, govorila je u sebi, ostao je u selu na sto pedeset
milja od Pariza, pustio je gospođu Desen da sama otputuje.” Njegova
nepomičnost na žilama hrasta vrati joj se u sećanje, i ona dopusti da joj
se misao zaustavi na tome. Sva njena sreća, već mesec dana, sastojala se
u tome da uveri sebe da je bolesna na plućima; sutradan ona uhvati
sebe u misli da je, otkako je sneg počeo da prekriva planinske vrhove,
uveče često vrlo sveže; pomisli da bi bilo pametno obući toplije haljine.
Obična duša ne bi propustila istu obazrivost; Ernestina pomisli na to tek
posle župnikovih reči.
Približavao se Sveti Iber, kada se u zamku priređivao jedini veliki
ručak u toku cele godine. Snesoše u salon Ernestinin klavir. Kad ga je
otvorila dan posle toga, nađe na dirkama komadić hartije sa ovim
rečima:
„Nemojte vrisnuti kad me ugledate.”
Bilo je tako kratko da ona to pročita pre no što je prepoznala
ruku osobe koja je pisala; rukopis je bio iskrenut. Kako je Ernestina
dugovala čvrstu dušu slučaju ili možda vazduhu dofinejskih planina,
sigurno je da bi, pre župnikovih reči o odlasku gospođe Desen, otišla
da se zatvori u svoju sobu i pojavila bi se tek posle praznika.
Posle dva dana priređen je veliki godišnji ručak na Svetog Ibera.
Za stolom, Ernestina je igrala ulogu domaćice, sedeći prekoputa svoga
strica; bila je vrlo elegantno obučena. Za stolom se nalazila gotovo
čitava zbirka župnika i predsednika opština iz okolnih mesta, uz to pet-
šest provincijskih uobraženka, koji su govorili o sebi i svojim ratnim,
lovačkim i čak ljubavnim podvizima, a naročito o starini svoga roda.
Nikad se nisu više žalostili što tako mali utisak prave na naslednicu
zamka. Neobično bledilo, zajedno sa lepotom crta lica, davalo je
Ernestini gotovo prezriv izraz. Oni koji su pokušavali da razgovaraju s
njom, zbunjivali su se kad bi joj se obratili. Što se tiče nje, ona je bila
vrlo daleko od toga da spusti svoje misli do njih.
Ceo početak ručka protekao je a da ona ništa neobično nije
primetila; bila je na putu da odahne, kad pred kraj ručka, dižući oči,
prekoputa sebe srete pogled jednog seljaka već u zrelim godinama koji
je izgledao kao sobar nekog predsednika opštine sa obala Draka. Oseti
onaj neobični pokret u grudima, koji su već bile izazvale župnikove
reči; ipak nije bila ni u to sigurna. Ovaj seljak nije nimalo ličio na Filipa.
Usudi se da ga još jednom pogleda; nije bilo više sumnje, to je bio on.
Bio se prerušio tako da bi izgledao vrlo ružan.
Vreme je da malo govorimo o Filipu Astezanu, jer on ovde
postupa kao zaljubljen čovek, pa ćemo možda u priči o njemu takođe
naći priliku da se potvrdi teorija o sedam faza ljubavi. Kad je on, pre
pet meseci, stigao u zamak Lafre sa gospođom Desen, neki župnik koga
je ona primala da bi se do- dvorila sveštenstvu, ponovi jednu vrlo lepu
dosetku. Začuđen što nalazi duhovitost kod takvog čoveka, Filip ga
upita ko je rekao tu neobičnu dosetku. „Sinovica grofa od S...,
odgovori župnik, devojka koja će biti vrlo bogata, no kojoj su dali vrlo
loše vaspitanje. Ne prođe ni godina a da ne primi iz Pariza sanduk
knjiga. Veoma se bojim da ne svrši rđavo, i čak da se neće ni udati. Ko
bi sebi natovario takvu ženu?” itd. itd.
Filip postavi nekoliko pitanja, a župnik se nije mogao uzdržati da
ne oplakuje retku Ernestininu lepotu, koja će je svakako dovesti do
propasti; tako verno je opisivao dosadu života koji se vodi u grofovom
zamku, da gospođa Desen uzviknu: ,,Ah! smilujte se, prestanite,
gospodine župniče, učini- ćete da omrznem vaše lepe planine. - Čovek
ne može da prestane da voli jedan kraj kome ona čini toliko dobra,
odgovori župnik, a novac koji je gospođa dala da bi nas pomogla da
kupimo treće zvono za našu crkvu osigurava joj...” Filip nije više
slušao, on je mislio na Ernestinu i na ono što se moralo odigravati u
srcu mlade devojke, zatočene u zamku koji je izgledao dosadan čak i
seoskom župniku. „Treba da je zabavim, reče u sebi, udvaraću joj se na
romantičan način; to će izazvati u ovoj jadnoj devojci nekoliko novih
misli.” Sutradan ode u lov blizu grofovog zamka, opazi položaj šume,
odeljene malim jezerom od zamka. Pade mu na pamet da Ernestini
iskaže poštovanje kitom cveća; mi već znamo šta je uradio sa cvećom i
pisamcima. Kada je lovio blizu velikog hrasta, išao je sam da ih stavi, a
u druge dane slao je svoga slugu. Sve je to Filip radio iz čovekoljublja,
čak nije mislio ni da vidi Emestinu; bilo bi mu suviše teško i suviše
dosadno da se upozna sa njenim stricom. Kad Filip primeti Ernestinu u
crkvi, prva misao mu je bila da je suviše star da bi se dopao jednoj
osamnaestogodišnjoj ili dvadesetogodišnjoj devojci. Bio je dirnut
lepotom njenih crta, a naročito nekom vrstom plemenite
jednostavnosti koja je davala obeležje njenom licu. ,,U tom karakteru
ima bezazlenosti”, govorio je u sebi; trenutak posle toga učini mu se
divna. Kad ju je video kako je ispustila svoj molitvenik izlazeći iz
plemićke klupe i kako ga je dohvatila sa tako ljupkom nespretnošću, on
pomisli da je voli, jer poče da se nada. Ostade u crkvi sve dok ona ne
izađe iz nje; razmišljao je o jednoj ne mnogo zanimljivoj stvari za
čoveka koji počinje da se zaljubljuje: on je imao trideset pet godina i
počela je da mu se proređuje kosa, koja bi mu mogla dati lepo čelo
poput doktora Gala, ali koja mu je svakako dodavala još tri, četiri
godine. „Ako moja starost nije sve upropastila na prvi pogled, reče u
sebi, treba da sumnja u moje srce da bi zaboravila moje godine.”
Priđe jednom malom gotskom prozoru koji je gledao na trg, vide
Ernestinu kako se penje u kola, nađe da su joj divni stas i stopalo; ona
je delila milostinju; učini mu se da su njene oči tražile nekoga. „Zašto
njene oči gledaju u daljinu, reče u sebi, dok deli novčiće sasvim blizu
kola? Da nisam izazvao u njoj interesovanje?”
Vide Ernestinu kako daje nekakav nalog jednom lakeju; za to
vreme napajao se njenom lepotom. Vide kako je pocrvenela; njegove
oči su bile sasvim blizu nje: kola nisu bila udaljena ni deset koraka od
gotskog prozorčića; vide slugu kako se vratio u crkvu i kako nešto traži
u plemićkoj klupi. Dok je sluga bio odsutan, uverio se da su Ernestinine
oči gledale preko gomile koja ju je okruživala i, prema tome, da su
tražile nekoga; ali taj neko vrlo lako je mogao da ne bude Filip Astezan
koji je, u očima ove mlade devojke, možda imao pedeset-šezdeset
godina, ko zna? Sa njenim godinama i bogatstvom zar nema nekog
seoskog plemića iz susedstva koji obleće oko nje? - „Međutim, nikog
nisam primetio za vreme mise.”
Čim su grofova kola otišla, Astezan uzjaha konja, napravi jedan
krug u šumi da je ne bi susreo, i ubrzo se uputi prema ledini. Na svoje
neizrecivo zadovoljstvo stigao je do velikog hrasta pre nego što je
Ernestina videla kitu cveća i pisamce koje je naredio da se ujutru tamo
odnese; on uze cveće, zađe u šumu, priveza konja za jedno drvo i poče
da se šeta. Bio je vrlo uzbuđen; pade mu na pamet da se sakrije u
najgušćem delu šumovitog brežuljka, na sto koraka od jezera. Iz tog
zaklona, koji ga je skrivao od svih očiju, mogao je, zahvaljujući jednom
proplanku, jasno videti veliki hrast i jezero.
Koliko je bilo njegovo oduševljenje kada je, malo posle toga,
video mali Ernestinin čamac kako plovi po onoj prozirnoj vodi koju je
podnevni povetarac blago nabirao! Taj trenutak je bio odlučujući; slika
ovog jezera i slika Ernestine, koju je nedavno video tako lepu u crkvi,
duboko se ureza u njegovom srcu. Od tog trenutka Ernestina je imala
nešto što ju je u njegovim očima odvajalo od svih drugih žena, i
nedostajala mu je samo nada da je zavoli do ludila. Video je kako se
žurno približava drvetu; vide njen bol što nije našla kitu cveća. Taj
trenutak je bio tako sladak i žestok da je Filip, kad se Ernestina udaljila
trčeći, verovao da se prevario misleći da vidi bol u njenom izrazu kad
nije našla kitu cveća u šupljini drveta. Sva sudbina njegove ljubavi
počivala je na toj okolnosti. Rekao je sebi: „Imala je tužan izraz kad je
izlazila iz čamca, a čak i pre nego što je prišla drvetu. - Ali, odgovarala
je nada, nije imala tužan izraz u crkvi; tamo je, naprotiv, blistala od
svežine, lepote, mladosti i bila je malo zbunjena; najživlji duh davao je
vatru njenim očima.”
Kad nije mogao više da vidi Emestinu koja se bila iskrcala kod
drvoreda platana s druge strane jezera, Filip Astezan izađe iz svoga
zaklona kao potpuno drugi čovek nego kad je tamo ulazio. Stigavši u
galopu do zamka gospođe Desen, imao je samo dve misli: ,,Da li se
ona rastužila kad nije našla kitu cveća u drvetu? Da ta tuga sasvim
jednostavno ne dolazi od prevarene sujete?” Ova verovatnija
pretpostavka uspela je sasvim da ovlada njegovim duhom i da mu
povrati razumne misli trideset petogodišnjeg čoveka. Bio je vrlo
ozbiljan. Nađe mnogo sveta kod gospođe Desen; u toku posela, ona se
našali na račun njegove ozbiljnosti i uobraženosti. Nije više mogao,
govorila je ona, da prođe pored ogledala a da se ne ogleda. „Grozim
se, govorila je gospođa Desen, ove navike mladih ljudi u modi. Tu draž
niste imali nikada; potrudite se da se odučite od toga, ili ću vam se
osvetiti na taj način što ću narediti da se uklone sva ogledala.” Filip je
bio zbunjen; nije znao kako da zabašuri odlazak o kome je pravio
planove. Uostalom, bilo je vrlo tačno da je ispitivao u ogledalu da li
izgleda star.
Sutradan on opet zauze svoj položaj na brežuljku o kome smo
govorili, odakle se vrlo dobro videlo jezero; namesti se snabdeven
dobrim durbinom i napusti to sklonište tek u mrkli mrak, kao što se
kaže u tom kraju.
Idućeg dana on donese jednu knjigu, ali s velikom mukom bi
mogao da kaže ono što je pisalo na stranicama koje je pročitao; no da
nije imao knjigu, želeo bi da je ima. Najzad, na svoje neopisivo
zadovoljstvo, oko tri sata vide Ernestinu kako polako ide prema
drvoredu platana na obali jezera; vide je kako se sa velikim firentinskim
šeširom na glavi uputi prema drumu. Ona priđe kobnom drvetu; na
licu je imala utučen izraz. Pomoću durbina, on se potpuno uveri u
utučeni izraz. Vide je kako uze dve kite cveća koje je jutros ostavio,
kako ih stavi u svoju maramicu i iščeze, trčeći, brzinom munje. Ovaj
vrlo jednostavni postupak konačno osvoji njegovo srce. To je urađeno
tako živo, tako naglo da on nije imao vremena da vidi da li je
Ernestina zadržala tužni izraz ili je radost blistala u njenim očima. Šta da
misli o tom neobičnom postupku? Da li će ona pokazati dve kite cveća
svojoj vaspitačici? U tom slučaju, Ernestina bi bila samo dete, a on još
veće dete od nje, kad se bavi do te mere jednom devojčicom. „Srećom
- reče u sebi - ona ne zna moje ime. - Jedino ja znam za svoju ludost, a
toliko sam ih drugih sam sebi oprostio.”
Filip, vrlo hladnog izraza napusti svoje sklonište i ode, sav
zamišljen, da traži konja koga je bio ostavio kod nekog seljaka na pola
milje odatle. „Treba priznati da sam još uvek veliki ludak”, reče sam
sebi dok se skidao s konja u dvorištu zamka gospođe Desen. Dok je
ulazio u salon, lice mu je bilo nepomično i ledeno. Prestao je da voli.
Sutradan, dok je stavljao kravatu, Filip nađe da je vrlo star.
Najpre nije imao nikakvu želju da prevali tri milje da se zavuče u
šiprag, kako bi posmatrao jedno drvo; ali ne oseti ni želju da ide na
neko drugo mesto. ,,To je vrlo smešno”, rekao je sebi. Da, ali u čijim
očima smešno? Uostalom, ne treba se nikad uklanjati od sreće. Poče da
piše vrlo dobro sastavljeno pismo, u kome je, kao drugi Lindoro,
naveo svoje ime i podatke o sebi. Ovo tako dobro sastavljeno pismo
imalo je nesreću, kao što se možda sećate, da bude spaljeno a da ga
niko ne pročita. Jedino reći u pismu na koje je naš junak najmanje
mislio dok ih je pisao, potpis Filip Astezan, imale su čast da budu
pročitane. Uprkos svim lepim razmišljanjima, naš razumni čovek bio je
ipak skriven u svome uobičajenom skloništu u trenutku kad je njegovo
ime izazvalo ovakav utisak; video je kako je Ernestina pala u nesvest
dok je otvarala njegovo pismo; njegova zaprepašćenost je bila
beskrajna.
 Idućeg dana bio je primoran sebi da prizna da je zaljubljen;
njegovi postupci su to dokazivali. Svakog dana je dolazio u šumicu u
kojoj je doživeo tako silna osećanja. Pošto je gospođa Desen morala
uskoro da se vrati u Pariz, Filip izvede da mu se napiše pismo i objavi
da napušta Dofine da bi proveo petnaest dana u Burgonji kod
bolesnog strica. Sede u poštanska kola, i izvede to tako dobro da se
vrati drugim putem, te je svega jedan dan propustio da ne ode u
šumicu. Smesti se na dve milje od zamka grofa S ..., u samoći Krosea,
na suprotnoj strani od zamka gospođe Desen, i odatle je, svakog dana,
dolazio na obalu malog jezera. Tamo je odlazio neprekidno trideset tri
dana ne videvši ni jednom Ernestinu: ona se više nije pojavljivala u
crkvi; misa se služila u zamku; približio mu se prerušen, i dva puta je
imao sreću da vidi Ernestinu. Činilo mu se da se ništa ne može
uporediti sa istovremeno plemenitim i bezazlenim crtama njenog lica.
Kazao je sebi: „Nikad pored takve žene ne bih osetio zasićenost.”
Astezana je najviše diralo Ernestinino neobično bledilo i njen bolni
izraz lica. Napisao bih deset svezaka kao Ričardson kad bih se
poduhvatio da zabeležim sve načine na koje je jedan čovek, kome,
uostalom, nije nedostajalo ni smisla ni iskustvo, objašnjavao Emestinino
padanje u nesvest i njenu tugu. Najzad on odluči da se s njom objasni i
da zbog toga prodre u zamak. Bojažljivost (biti bojažljiv u trideset
petoj godini!), bojažljivost ga je u tome dugo ometala. Mere je
preduzeo sa svom mogućom smotrenošću, a ipak, bez slučajnosti koja
stavi u usta jednom ravnodušnom čoveku vest o odlasku gospođe
Desen, sva Filipova veština bi propala, ili bi u najmanju ruku mogao da
vidi Ernestininu ljubav jedino u njenoj srdžbi. On bi, verovatno, tu
srdžbu protumačio čuđenjem što vidi da je voli čovek njegovih godina.
Filip bi verovao da je prezren i, da bi zaboravio to mučno osećanje,
pribegao bi kocki ili kulisama Opere, i postao bi sebičniji i grublji
misleći da je sasvim svršeno sa njegovom mladošću.
Jedan polu gospodin, kako se kaže u tom kraju, predsednik neke
planinske opštine i Filipov drug iz lova na divokoze, pristade da ga
povede, prerušenog kao svog slugu, na veliki ručak u zamak grofa od
S..., gde ga je prepoznala Ernestina.
Osećajući da jako crveni, Ernestini pade na um strašna misao:
,,On će pomisliti da ga ja volim lakomisleno, iako ga ne poznajem;
prezreće me kao neko dete, otputovaće u Pariz, otići će svojoj gospođi
Desen, neću ga više videti.” Ova svirepa misao dade joj hrabrosti da
ustane i da ode u svoju sobu. Tamo je bila dva minuta, kad začu kako
se otvaraju vrata predsoblja njenih odaja. Ona pomisli da je to
vaspitačica i ustade tražeći izgovor da je odstrani. Kad je krenula prema
vratima svoje sobe, ona se otvoriše: Filip je pao pred njene noge.
„Tako vam boga, oprostite mi moj postupak - reče joj on. - Ja
sam očajan već dva meseca; hoćete li da pođete za mene?”
Taj čas bio je presladak za Ernestinu. ,,On me prosi - reče ona u
sebi. - Ne treba više da se bojim gospođe Desen.” Potraži neki strog
odgovor i, uprkos neverovatnim naporima, ona ga, možda, ne bi
nikako pronašla. Dva meseca očajanja bila su zaboravljena; nalazila se
na vrhuncu sreće. U tom času, srećom, ču kako se otvaraju vrata
predsoblja. Emestina mu reče: ,,Vi mi uzimate čast. - Ne priznajte
ništa!” - uzviknu Filip uzdržanim glasom i, sa mnogo veštine, uvuče se
između zida i lepog Ernestininog kreveta, belog i ružičastog. To je bila
vaspitačica, vrlo uznemirena zbog zdravlja svoje štićenice, a stanje u
kome je nađe bilo je takvo da poveća njenu uznemirenost. Trebalo je
dugo vremena da se odstrani ta žena. U toku njenog bavljenja u sobi,
Ernestina je imala vremena da se navikne na svoju sreću, mogla je da
povrati svoju hladnokrvnost. Ona dade Filipu ohol odgovor, kad se on
usudi da se ponovo pojavi, pošto je vaspitačica bila izašla.
Ernestina je bila tako lepa u očima njenog dragana, izraz njenih
crta tako strog, da od prve reči njenog odgovora Filip pomisli da je sve
ono što je dotle mislio samo iluzija, i da nije bio voljen. Njegovo Lice
se odjednom promeni i odavalo je samo izgled čoveka u očajanju.
Ernestina, uzbuđena do dna duše njegovim očajnim izrazom, imala je
ipak snage da ga odstrani. Jedino joj je od ovog neobičnog susreta
ostalo u sećanju da mu je odgovorila, kad ju je on preklinjao da
dozvoli da traži njenu ruku, da ga njegovi poslovi, kao i njegove
naklonosti, svakako zovu u Pariz. On je tada uzviknuo da mu je jedini
posao na svetu da zasluži Ernestinino srce, da se kune pred njenim
nogama da neće napustiti Dofine dok je ona tu, i da u svom životu
neće više prekoračiti prag zamka u kome je stanovao pre nego što ju je
upoznao.
Emestina je bila gotovo na vrhuncu sreće. Sledećeg dana ona
ponovo dođe kod velikog hrasta, ali u pratnji vaspitačice i starog
botaničara. Nađe tamo kitu cveća kao i pisamce. Osam dana posle toga
bila je gotovo rešila da odgovori Astezanu na njegova pisma, kada,
posle nedelju dana, doznade da se gospođa Desen vratila iz Pariza u
Dofine. Žestoki nemir zameni sva osećanja u Ernestininom srcu. Snaše iz
susednog sela, koje su u ovom sticaju okolnosti, i ne znajući to,
odlučivale sudbinu njenog života, a ona nije propuštala priliku da im
razveže jezik, rekoše joj, najzad, da je gospođa Desen, ispunjena
gnevom i ljubomorom, došla da traži svog ljubavnika, Filipa Astezana,
koji je, pričalo se, bio ostao u tom kraju s namerom da stupi u red sv.
Bruna. Da bi se navikao na strogosti toga reda, bio se povukao u
samoću Krosea. Dodavalo se da je gospođa Desen bila pala u očajanje.
Nekoliko dana posle toga Ernestina saznade da gospođa Desen
nije uspela da vidi Filipa i da se besna vratila u Pariz.
Dok je Ernestina tražila potvrdu za ovo slatko uverenje, Filip je
bio očajan; voleo ju je strasno i verovao da nije voljen. U više mahova
pojavio se na njenom putu, i bio je primljen na takav način da je
morao pomisliti kako je, svojim postupcima, potvrdio gordost svoje
mlade dragane. Dva puta je po- lazio u Pariz, dva puta se, pošto je
prešao dvadeset milja, vraćao u svoju kolibu, među krosejsko stenje.
Pošto se uljuljkivao u nadi za koju je sada smatrao da nije osnovana,
pokušavao je da se odrekne ljubavi, i smatrao je da su sva druga
životna zadovoljstva za njega uništena.
Ernestina, srećnija, bila je voljena, volela je. Ljubav je vladala u
toj duši koju smo mi videli kako naizmenično prolazi kroz sedam
različitih faza koje dele ravnodušnost od strasti, i umesto kojih prost
čovek primećuje samo jednu promenu, čiju prirodu on nije u stanju još
da objasni.
Što se tiče Filipa Astezana, za kaznu što je napustio svoju staru
prijateljicu na pragu onoga što se može nazvati doba starosti za žene,
mi ga ostavljamo na milost i nemilost jednom od najsvirepijih stanja u
koje može zapasti ljudska duša. Njega je Ernestina volela, ali on nije
mogao dobiti njenu ruku. Udali su je sledeće godine za jednog starog
general-lajtnanta, koji je bio vrlo bogat i imao više odlikovanja.
 PRIMER LJUBAVI
U BOGATIM KLASAMA FRANCUSKE{263}

Primio sam mnogo pisama povodom Ljubavi. Evo jednog od

najzanimljivijih.
Sen-Dizje, jun 1825.

Ne znam, dragi moj filozofe, da li biste mogli nazvati ljubavlju iz

sujete sitni račun iz sujete mlade Francuskinje koju ste sreli prošlog leta
u banji Eks-an-Savoa i o kojoj sam vam obećao da ću vam pisati; jer u
čitavoj ovoj komediji koja je, u stvari, vrlo plitka, nije nikada ni bilo
senke ljubavi, to jest strasnog sanjarenja koje preuveličava sreću
intimnosti.
Nemojte zbog toga verovati da nisam razumeo vašu knjigu; ja
zameram samo jednoj rđavo skovanoj reči.
U svim vrstama roda ljubavi trebalo bi da postoji neka zajednička
karakteristična osobina: karakteristična osobina tog roda je baš želja za
savršenom intimnošću. A u ljubavi iz sujete ova karakteristična osobina
ne postoji.
Kada je čovek naviknut na besprekornu tačnost jezika u fizičkim
naukama, lako ga vređa nesavršenost jezika u metafizičkim naukama.
Gospođa Felicija Felin je mlada dvadeset petogodišnja
Francuskinja, koja ima izvanredne posede i divan dvorac u Burgonji.
Sto se nje tiče, ona je, kao što znate, ružna, ali dosta dobro građena
(nervozno limfatični temperament). Ona je vrlo daleko od toga da
bude glupa, ali svakako nema duha; ona u svom životu nije imala
nijednu snažnu ili duhovitu misao. Kako je nju odgajila duhovita
majka, i to u jako biranom društvu, njen um je pun rutine; ona
savršeno ponavlja tuđe rečenice, i to kao da su njene. Dok ih ponavlja,
ona izigrava ono malo čuđenje koje izaziva otkriće. Tako je ljudi koji
su je retko viđali, ili ograničeni ljudi koji je često viđaju, smatraju
privlačnom i vrlo duhovitom osobom.
Za muziku ona ima tačno istu vrstu talenta kao i za vođenje
razgovora. U osamnaestoj godini savršeno je svirala na klaviru,
dovoljno da bi davala časove za osam franaka (to ne znači da ih daje;
njeno imovno stanje je vrlo povoljno). Kada gleda neku novu
Rosinijevu operu, sutradan, ona se, kraj svog klavira, seća bar polovine.
Vrlo muzikalna po prirodi, svira sa ogromnom izražajnošću, i to na
prvi pogled, najteže partije. Sa takvom vrstom lakoće, ona ne razume
teške stvari, i to kako u onome što čita, tako i u onome što svira.
Gospođa Gerardi bi, siguran sam u to, za dva meseca shvatila teoriju
hemijskih proporcija Berzelijusa. Gospođa Felina je, naprotiv,
nesposobna da shvati jednu od prvih Sejovih glava ili teoriju
periodičnih razlomaka.
Ona je uzela učitelja harmonije, koji je vrlo slavan u Ne- mačkoj,
i nije razumela ni jednu jedinu reč.
Pošto je dobila nekoliko časova od Redutea, ona nadmašuje, u
izvesnom pogledu, dar svog učitelja. Njene ruže su još vazdušastije od
ruža ovog umetnika. Video sam je da se tokom više godina zanima
bojama, i nikad nije gledala druge slike sem onih na izložbi; dok je još
učila da slika cveće, iako smo imali remek-dela italijanskog slikarstva,
ona nikada nije bila radoznala da ih vidi. Ona ne razume perspektivu u
nekom pejzažu, ni svetlo-tamno (chiaroscuro).
Ova neveština duha da shvati teške stvari, crta je francuske žene;
čim je neka stvar teška, dosadna je i napušta se.
U tome je razlog što vaša knjiga O ljubavi neće nikad imati
uspeha među njima. One će čitati anegdote, a preskočiće zaključke, i
rugaće se svemu onome što budu preskočile. Ja sam vrlo pristojan što
sve to stavljam u buduće vreme.
Gospođa Felin je u osamnaestoj godini stupila u konvencionalni
brak. Naša se u zajednici sa jednim dobrim tridesetogodišnjim mladim
čovekom, pomalo limfatičnim i sangviničnim, potpuno nežučnim i
nervoznim, dobrim, blagim, ravnodušnim i vrlo glupim. Ne poznajem
čoveka oskudnijeg duha. Muž je, ipak, imao mnogo uspeha u svojim
studijama na Politehničkoj školi, gde sam ga upoznao, i jako su uznosili
njegovu vrednost u društvu u kome je bila odgojena Felicija, da bi od
nje prikrili njegovu glupost, koja se prostirala na sve, izuzev na dar da
savršeno upravlja svojim rudnicima i topionicama.
Muž ju je pazio koliko god je bio u stanju, što ovde znači vrlo
dobro; ali on je imao posla sa jednim ledenim stvorenjem, koga se
ništa nije doimalo. Ona nežna zahvalnost koju muževi obično izazivaju
kod najravnodušnijih devojaka kod nje nije trajala osam dana.
Samo, živeći tako, ona uskoro primeti da su joj dali glupaka da
provodi život s njim; što je još strašnije, glupaka koji je ponekad
smešan u društvu. Veliku naknadu za to ona je našla u zadovoljstvu što
se udala za vrlo bogata čoveka i što često čuje pohvale o vrednosti
svoga muža.
Onda se odbi od njega.
Muž, koji nije bio tako dobrog roda kao ona, poverova da
izigrava vojvotkinju. I on se odmah udalji. Međutim, kako je bio
preterano zauzet i zadovoljan malim, i kako između pregleda nekog
poslovođinog računa i isprobavanja kakve mašine nije imao ništa
ugodnije od svoje žene, pokušavao je nekoliko puta da joj se pomalo
udvara. Takva pomisao nije promašila da kod žene pretvori odbijanje
u odvratnost, kad joj se udvarao pred nekim trećim, na primer, preda
mnom, toliko je bio nespretan, prost i neukusan.
Verujem da bi mi palo na um da ga ošamarim, kad bi pre- da
mnom radio i govorio te stvari nekoj drugoj ženi. Ali sam znao da
Felicija ima suvu dušu, da je potpuno lišena istinske osećajnosti, jer me
je često izvodila iz strpljenja njena sujeta, te sam se zadovoljavao da je
malo žalim kad sam je video kako pati u svojoj sujeti zbog svog muža,
i odlazio sam.
Bračni par je tako živeo nekoliko godina (Felicija nikad nije imala
dece). Za to vreme muž, živeći u dobrom društvu kad je bio u Parizu (a
provodio je samo šest nedelja leti u svojim topionicama u Burgonji),
primi njen način ponašanja i postade mnogo bolji; iako je ostao i dalje
glup, on gotovo potpuno prestade da bude smešan; i dalje je postizao
velike uspehe u svom poslu, kao što to možete zaključiti po velikim
narudžbinama koje je izvršio otada, i po poslednjem izveštaju komisije
o izložbi proizvoda nacionalne industrije.
Pošto ga je žena stalno odbacivala gospođin Felin smisli u
nekoliko mahova da se pomalo zaljubi u nju, i to iskreno. Ona se
držala na sceni. U to doba Felicijina koketerija sastojala se u tome da
mu pred svetom govori ljubazne stvari i da nađe izgovore da ga drži
na odstojanju kad su nasamo. Tako je ona povećavala želje svoga
muža; a kad bi se udostojila da mu dozvoli... on je plaćao sve račune
tapetara, Leroa, Korslea, i još nalazio da je ona umerena u trošenju,
koje je bilo bezumno.
U toku prve dve-tri godine, do svoje dvadesete ili dvadeset prve
godine, Felicija je nalazila uživanja samo u zadovoljenju sledećih
sujeta:,,da ima lepše haljine od svih mladih žena iz svoga društva;
,,da priređuje najbolje ručkove;
,,da prima više komplimenata od njih kada svira na klaviru;
,,da se smatra da ona ima više duha od njih”.

U dvadeset prvoj godini poče sujeta osećanja.

Obrazovanje je dobila od bezbožne majke i u društvu bezbožnih
filozofa. U crkvi je bila samo jednom, kad se venčala; čak i to nije
htela. Posle venčanja, čitala je sve vrste knjiga. Dopadoše joj u ruke
Ruso i gospođa de Stal: to je bilo otkrovenje, i dokazuje koliko su te
knjige opasne.
Najpre je čitala Emila; posle toga je smatrala da ima pravo, što se
tiče intelekta, da prezire sve mlade žene koje je poznavala. Dobro
upamtite da ona nije razumela ni reči iz metafizike savojskog vikara.
Ali Rusoove rečenice su vrlo izrađene, suptilne i vrlo teške za
pamćenje. Ona se zadovoljava time da ponekad pokaže mrvicu
religioznosti, da bi napravila utisak u kakvom bezbožnom društvu, koje
je o takvim stvarima vodilo računa koliko i o sijamskom kralju.
Pročitala je Korinu; tu knjigu je najviše čitala. Rečenice su efektne
i dobro se pamte. Mnoge je zadržala u svojoj glavi. Uveče bi izabrala u
svome salonu mlade i pomalo glupe ljude i, iznebuha, ponavljala im
vrlo tačno svoju jutarnju lekciju.
Neki su se uhvatili na mamac, poverovaše da je sposobna za
strast i pokloniše joj pažnju.
Međutim, ona je do tog stanja dovodila samo najprostije i
najgluplje ljude iz svog salona; nije bila sasvim sigurna da joj se drugi
pomalo ne podsmevaju. Muž, uvek van svoje kuće zbog poslova, a,
uostalom, dobričina what then (šta me se tiče?), nije primećivao ili se
uopšte nije bavio ovim koketerijama duha.
 Felicija je pročitala Novu Eloizu. Tada pronađe da u svojoj duši
ima riznicu osećajnosti; tu tajnu poveri svojoj majci i jednom starom
stricu koji joj je zamenjivao oca; narugaše joj se kao nekom detetu.
Ona ustraja tvrdeći da se ne može živeti bez ljubavnika, i to ljubavnika
poput Sen-Prea.
U njenom društvu nalazio se jedan mladi Šveđanin, neki vrlo
neobičan čovek. Pošto je završio univerzitet sa jedva osamnaest
godina, napravio je brojne podvige u pohodu iz 1812. i postigao visok
čin u vojsci svoje zemlje; naposletku je otišao u Ameriku i šest meseci
živeo među Indijancima. On nije ni glup, ni duhovit; ali ima veliki
karakter; ima neke uzvišene vrline i veličine. Uostalom, to je
najsimpatičniji čovek koga sam poznavao; prilično lepog lica,
jednostavnog, ali neobično ozbiljnog ponašanja. Otuda potiču veliko
poštovanje i obziri koji su mu ukazivani.
Felicija reče sebi: „Eto čoveka koga bi trebalo da predstavim kao
da mi je ljubavnik. Pošto je najhladniji od svih, njegova strast će mi
doneti najviše časti.”
Šveđanin Vajlberg bio je dobar prijatelj njene kuće. Pre pet
godina, u leto, udešeno je putovanje s njom i sa mužem.
Kako je on bio čovek vrlo strogih običaja, a najviše s toga što nije
bio zaljubljen u Feliciju, ona je za njega bila onakva kakva je, vrlo
ružna. Uostalom, na polasku mu nije bilo rečeno čemu bi trebalo da
posluži. Muž, kome su ovakve stvari bile dosadne i koji je takođe želeo
da izvuče koristi za sebe iz putovanja preduzetog da bi se ugodilo
njegovoj ženi, napuštao bi je čim bi negde stigli, odlazio da obilazi
fabrike, posećivao radionice, rudnike, govoreći Vajlbergu: „Gustave,
ostavljam vam svoju ženu.”
Vajlberg je vrlo rđavo govorio francuski, nikad nije čitao ni
Rusoa ni gospođu de Stal; divna okolnost za Feliciju.
Ženica se napravi da je bolesna, kako bi dosadom odstranila
muža i izazvala sažaljenje kod dobrog mladog čoveka, sa kojim je
neprestano ostajala nasamo. Da bi ga raznežila, ona mu je govorila o
ljubavi koju oseća prema svome mužu i o' tuzi što vidi da on na nju
tako slabo odgovara.
Takva pesma nije zanimala Vajlberga; slušao ju je iz obične
učtivosti. Ona poverova da napreduje, govorila je o simpatiji koja je
postojala među njima. Gustav uze svoj šešir i ode da se prošeta.
Kad se vratio, ona se naljuti na njega: reče da ju je uvredio time
što na obične reči naklonosti gleda kao na početak ljubavne izjave.
Noću, kad su se vozili u kolima, ona je naslanjala glavu na
Gustavovo rame, koji je to trpeo iz učtivosti.
Tako su putovali dva meseca, potrošivši mnogo novaca,
dosađujući se još više.
Kad su se vratili, Felicija promeni sve svoje navike. Da je mogla
poslati pisma, dala bi na znanje svim svojim prijateljima i poznanicima
da oseća žestoku strast prema Šveđaninu, gospodinu Vajlbergu, i da je
gospodin Vajlberg njen ljubavnik.
Svršeno je sa balovima, toaletama; ona zanemaruje svoje stare
prijatelje, neuljudna je prema svojim starim poznanicima. Naposletku,
usuđuje se na žrtvovanje svih svojih naklonosti da bi ubedila svet kako
voli duboko toga gospodina Vajlberga, toga indijanskog divljaka, koji
je u osamnaestoj godini bio pukovnik švedske vojske, i kako je taj
čovek lud za njom.
Ona počinje saopštavajući to svojoj majci onoga dana kad je
stigla. Njena je majka, po njenom mišljenju, kriva što ju je udala za
čoveka koga nije volela; sada ona mora da potpomogne svim
sredstvima njenu ljubav prema čoveku koga je izabrala i koga obožava;
treba, dakle, da ubedi muža da na bilo kakav način smesti Vajlberga u
svoju kuću. Ako ga ne bude imala stalno uza se, preti da će otići kod
njega u stan.
Majka, kao kakva budala, u sve to poverova, i tako je dobro
ubedila svog zeta da Vajlberg ne može imati druge kuće do njegove.
Šarl ga je neprestano molio, majka se takođe ophodila prema njemu sa
toliko učtivosti i pokazivala mu je toliko brige, da se jadni mladi čovek,
ne znajući šta žele od njega i neobično se bojeći da se ne ogreši o ljude
koji su ga savršeno primili, nije usudio ništa da odrekne.
Žene, kao što znate, plaču kad im je volja.
Jednog dana kada sam bio sam kod Felicije, ona poče da plače i,
stežući im ruku, reče: ,,Ah! dragi moj Gomslene, vaše vidovito
prijateljstvo pogodilo je šta se zbiva u mome srcu! Nekad ste bili dobro
sa Vajlbergom; posle našeg putovanja vi ste se izmenili; izgleda da ga
mrzite. (To nikako nije izgledalo. Znao sam o čemu se radi.) Ah!
prijatelju moj, ranije nisam bila srećna ... Tek posle ... Kad biste znali za
sva Sarlova varvarstva za vreme putovanja!... Kad biste bolje poznavali
Gustava... Kad biste znali koliko dirljive pažnje, koliko nežnosti!... Zar
sam se mogla odupreti? ... Kad biste znali kakva vatrena duša, kakva
strahovita strast u tome čoveku, na izgled tako hladnim!... Ne,
prijatelju moj, vi me ne biste prezirali!... Osećam, avaj! da mi nešto
nedostaje... Ta sreća nije čista ... Dobro znam šta sam dugovala Sarlu.
Ali, prijatelju moj! taj stalni prizor ravnodušnosti, prezira jednog,
pažnje i ljubavi drugog... i ona neizbežna familijarnost na putovanju ...
Toliko opasnosti!... Zar sam se mogla odupreti tolikoj ljubavi! I,
uostalom, zar sam se mogla odupreti njegovom napastvovanju?” itd.,
itd., itd.
Eto, dakle, jadnog Vajlberga, čednog kao Josif, koji je optužen da
je napastvovao ženu svog prijatelja, a to treba verovati, jer ona to
kaže: hvalisala se time pred dvema osobama koje poznajem, a, bez
sumnje i pred drugim koje ne poznajem.
Gornja izjava mnogo liči na ono što mi je kazala: sačuvao sam u
sećanju njene izraze. Nekoliko dana posle toga, video sam jednu od
osoba kojima je isto poverila. Molio sam je da se priseti izraza; tačno je
ponovila reči koje sam i ja čuo, što me je nateralo na smeh.
Posle svoje ispovesti, Felicija mi reče, pružajući mi ruku, da
računa na moju diskreciju, da ja treba da se ponašam prema Vajlbergu
kao ranije i da se pravim kao da ništa ne primećujem. „Divlja vrlina
ovog uzvišenog čoveka zadavala joj je strah.” Kad je odlazio od nje,
uvek je strahovala da ga neće više videti; bojala se da se on, zbog neke
nagle odluke, ne ukrca iznenada na brod da bi se vratio u Švedsku. Ja
sam joj obećao da će naš razgovor za mene biti neprikosnovena tajna.
Međutim, svi porodični prijatelji nađoše nedostojnim što je ovaj
jadni Vajlberg, koji se dotle vrlo ispravno vladao, zaveo mladu ženu u
čijoj kući mu je bilo ukazano gostoprimstvo, a čiji mu je muž učinio
hiljadu usluga. Skrenuo sam mu pažnju na glupu ulogu koju su mu
namenili. On me zagrli zahvaljujući mi se za to, i reče mi da neće više
preći prag te kuće. Tada mi je ispričao kako je proteklo putovanje.
Felicija, ostavši nekoliko dana bez Vajlberga koji je ranije stalno
ručavao kod nje, poče da izigrava očajanje. Reče da je to sramno od
njenog muža što je isterao tog čoveka punog vrlina. (Kazala je meni i
još dvojici da ju je ovaj čovek pun vrlina silovao na mahovini, u
podnožju jele na Švarcvaldu, kao što se to obično radi.) Takođe reče,
uglađenim izrazima, da joj je njena majka, pošto joj je išla na ruku,
otela njenog ljubavnika punog vrlina. (Imajte na umu da je jadna
majka šezdesetogodišnja starica, koja već dvadeset godina ne misli ni
na šta.) Poruči kod jednog vrlo veštog nožara bodež sa damskim
sečivom; naredi da joj ga donesu jednoga dana za vreme ručka; video
sam kako je za njega platila četrdeset franaka d kako ga je pred svima
nama vrlo brižljivo zaključala u svoj pisaći sto, pored svog pečata.
Dvanaestak apotekarskih momaka donesoše takođe po bocu opijuma,
a sve ove boce zajedno predstavljale su znatnu količinu. Zaključa ih u
svoj toaletni sto.
Sutradan ona saopšti svojoj majci da će se otrovati opijumom i
da će se ubiti bodežom, koji je naročito poručila, ako ne učini da se
Gustav vrati.
Majka, koja je znala kako stoji sa Vajlbergovom ljubavlju i koja
se bojala skandala, ode kod ovoga. Ispriča mu da je njena kćerka
poludela, da se pravi da je jako zaljubljena u njega, da je govorila da je
i on zaljubljen u nju, i da namerava da se ubije ako se on ne vrati. Reče
mu: „Vratite se kod nje, ponizite je; omrznuće vas, a vi tada više nećete
dolaziti.”
Vajlberg je bio valjan čovek; sažalio se na staru majku koja je
došla da ga tako moli, i pristade da se upusti u ovu dosadnu komediju
kako bi se izbegao skandal od koga je njena majka strahovala.
On se, dakle, vrati. Mlada žena mu ništa ne reče, samo mu
ljubazno prebaci što nije dolazio pet dana. Kad su ostajali nasamo, njoj
nije padalo na um da mu govori o ljubavi, otkako je on, jednog dana
za vreme putovanja, uzeo šešir i otišao kad je ona htela da počne sa
ljubavnom izjavom. Vajlberg voli muziku; ona je provodila vreme
svirajući na klaviru, a kako je divno svirala, Vajlberg je vrlo rado
ostajao da je sluša. Pred svetom, bilo je sasvim drukčije; govorila mu je
samo o ljubavi; ali treba priznati da je to činila vrlo vešto. Kako je on,
srećom, slabo znao francuski, ona je nalazila načina da svima
prisutnima da na znanje da je on njen ljubavnik, a da on to nije mogao
razumeti.
Svi porodični prijatelji bili su upoznati sa tajnom komedije; ali
poznanici još u to nisu bili upućeni. Ponovo se, među njima, pokrenu
pitanje Vajlbergovog sramnog postupka, i ovaj se opet povuče i ne
htede da dolazi.
Felicija leže u krevet i reče svojoj majci da namerava da umre od
gladi; uzimala je samo čaj; ustajala je za ručak; ali upravo ništa ne bi
okusila.
Posle šest dana ovakvog načina života, osećala je ozbiljnu
slabost; poslaše po lekare. Ona izjavi da se otrovala, da ne želi da je
bilo ko leči, da je sve uzaludno. Majka i dva prijatelja bili su tu sa
lekarima; ona reče da umire zbog gospodina Vajlberga čije srce su joj
otuđili. Uostalom, ona je molila da poštede od ove tužne ispovesti
njenog jadnog muža koji, srećom, nije znao za sve ove stvari, itd. itd.
Međutim, pristade da uzme jedan lek; dadoše joj neko sredstvo
za povraćanje i ona, koja je živela na čaju već šest dana, povrati tri do
četiri funte čokolade. Njena bolest, njeno trovanje, dolazili su samo od
toga što je strašno pokvarila stomak. Ja sam to bio prorekao.
Ne znajući šta da izmisli kako bi uzbudila svoju majku i kako bi je
gurnula na nove korake koji bi Vajlberga ponovo vratili u njenu kuću,
ona joj zapreti da će sve priznati Šarlu. Muž, koji bi poverovao svojoj
ženi na reč, bez sumnje bi je odmah napustio. Dakle, pošto je taj
skandal bio moguć, majka ponovo preduze napad na dobrog Gustava,
koji opet pristade da se vrati. Nas dvojica smo se tada često viđali;
zajednički smo radili jedan posao; bio sam mu se dopao, i mene je
gotovo od svih Francuza najviše voleo da vidi. Zajedno smo provodili
jedan deo dana; učio me je švedski. Ja sam njemu pokazivao
deskriptivnu geometriju i diferencijalni račun, jer ga je bila obuzela
strast za matematikom, i često me je prisiljavao da osvežim u našim
knjigama svoja već stara sećanja iz Politehničke škole. Zatim sam
uzimao svoju violinu i, pošto je mnogo strpljiviji nego vi, on je rado
ostajao satima da me sluša.
Felicija poče da me obleće, kako bih stalno bio kod nje; znala je
da je to bio način da privuče Vajlberga. Jednog jutra, kad smo svi troje
doručkovali kod nje, pade joj na pamet da pruži dokaze ljubavi
Gustavu preda mnom, i ona je izigravala prema njemu prisnost ljudi
koji žive u savršenoj intimnosti. On najpre nije shvatio; zatim ona ode
tako daleko, da je morao razumeti; on me pogleda, nasmeja se i, ne
mičući se, proguta zalogaj. Felicija mu predloži da nešto popravi na
njenoj toaleti. On joj grubo reče: „Sto mu gromova, imate sobaricu da
vas oblači!” A ona mi sasvim tiho šapnu na uho: „Vidite li kako je fin;
bila sam sigurna da pred vama ne bi hteo ni čiodu da stavi u moju
maramu.”
Međutim, ona nije bila tako zadovoljna kao što mi je govorila, sa
finoćom i uzdržanošću svog tobožnjeg ljubavnika. Bila je, sećam se,
uskršnja nedelja. Kad smo bili završili sa doručkom i kad više nismo pili
čaj, ona reče svome sluzi: „Pol, kažite sobarici da mi nije potrebna i
neka iskoristi to vreme da ode na misu.”
Ostadosmo pijući čaj. Sluga više nije ulazio, a ona se pri- mače uz
oganj. „Vrlo mi je hladno”, reče ona pružajući ruku Vajlbergu: „Da
nemam groznicu? - Tako mi boga, ja se u to ne razumem; ali tu je
Gonslen, koji leči seljake u svom selu; on će to svakako znati, on će
vam kazati.” Opipah joj bilo: „Ni traga, rekoh joj. - čudnovato,
odgovori ona, osećam se nekako čudno; čini mi se da će mi biti muka.
Eto, vidite da mi je muka; gušim se, raskopčajte me, gospodine
Gustave, raskopčajte me; Gonslen, molim vas, potražite u odajama
moga muža... - Šta? - Izmirnu da se zapali; nalazi se u njegovom
ormanu. - Ja znam gde se nalazi, idem ja, reče Vajlberg. Gonslen će
vam pomoći; odmah ću se vratiti.” I on se vrati posle pet minuta.
Bio sam se zabavio otkopčavanjem. Na stranu lice, ona je bila
zgodna, mlađa, lepo građena, bele i nežne puti. Otkrio sam joj grudi;
bila bi dopustila da je sasvim razgolitim. Prilično sam iskoristio
otkrivene delove, i rekao sam joj: „Srce vam kuca veoma lagano; ne
bojte se, nije to baš ništa.” Izigravala je laku nesvesticu. Vajlberg, koji se
namerno dugo za- držao napolju, najzad uđe, stavi izmirnu na kamin i
nastavi mirno da jede biskvite i da guta šolje čaja. Felicija, koja je sve
to videla, praveći se da ne vidi, nije više mogla da izdrži. Tako, kad
sam kazao Gustavu da nema nikakvih promena ni u bilu ni u disanju, i
kad je on dodao: „Čudnovato da i pored toga pada u nesvest”,
Felicija, priterana u ćorsokak, poče postepeno da dolazi sebi; zakopča
se i zamoli da je ostavimo samu.
Kako je ona pridavala najveću važnost tome da pred Gustavom
izgleda da se stvarno onesvestila, verujem da sam pokušao da
zadovoljim neki svoj ćef, iako mi to nije padalo na um, da se ona ne bi
protivila, sem što bi posle kazala da je to s moje strane bila niskost a za
nju krajnja nesreća. A imajte na umu da bi ona, dotle fizički čestita i,
uostalom, vrlo neosetljiva za takva uživanja, bez ikakve sumnje patila
što bi tako bila silovana.
Felicija je bila tako svirepo ponižena ovom ravnodušnošću koju
je preda mnom Vajlberg pokazao prema njoj, a o kome je ona uvek
govorila kao o neobično strasnom ljubavniku, da se zaista razbole.
Posle ove smešne lakrdije Vajlberg nije više hteo da dolazi kod nje.
Međutim, kako je ona ostala izvesno vreme u krevetu, i kako su ga
ranije neprestano viđali u toj kući, on se pojavi da se ne bi primetila
njegova odsutnost; postepeno ju je sve ređe posećivao, a tek posle
osam meseci sasvim prestade da odlazi tamo. U toku tih osam meseci
ona nije prestala da ga svima predstavlja kao svoga ljubavnika, čak i
onda kad ga gotovo nisu viđali kod nje.
Felicija mnogo voli muziku. Pošto nije imala ložu u Bufu, vrlo
retko joj se pružala prilika da ide tamo. Jednog dana neki prijatelji nam
ustupiše celu svoju ložu, a ona udesi da je Vajlberg i ja vodimo tamo;
njen muž je trebalo kasnije da dođe. Uzmite u obzir da je ona tada, u
dnu srca, mrzela Vajlberga; ona ga je naterala da pođe tamo da bi
sedeo s njom u prednjem delu lože. Gustav reče da je velika vrućina i
izađe iz pozorišta, ostavljajući me samog s njom. Vere mi, kako ju je on
neprestano na sličan način opovrgavao, ona, počev od toga dana,
promeni stav i, pošto je celu godinu pričala o Vajlbergovoj strasti i
ljubavi, stade da se dotiče njegove nepostojanosti i jada koji joj on
zadaje.
Istovremeno dođe mi do ušiju da me smatraju za njenog
ljubavnika. Otišao sam da je nađem, rekoh joj to i dodadoh da ne
želim da me smatraju za takvog, a da nemam bar koristi od toga.
Stavih je na krilo, bio sam grub prema njoj. Kako sam vrlo dobro znao
da joj je neprijatno da bude silovana i kako je osećala da joj to
predstoji, rekao sam da bih hteo da zaslužim reputaciju koju mi je ona
napravila, itd... To se odigravalo danju, mogao je neko svakog časa ući
u njenu sobu; bila se đavolski uplašila; preklinjala me je da je pustim;
reče mi da je uvek volela Vajlberga i da nikad drugog neće voleti.
Najzad mi se ote; zazvoni. Dođe sluga kome naredi da podstakne
vatru, da namesti zavese, da joj donese čaja. Ja izađoh. Od tog
vremena mi smo gotovo posvađani. Ona svuda priča da sam ja neka
vrsta zločinca poput Jaga, da već dugo vremena osećam prema njoj
groznu strast i da sam ja taj koji je od nje udaljio njenog ljubavnika
Vajlberga. Išla je dotle da pokazuje kao ljubavne izjave s moje strane
neka prisna prijateljska pisma koja sam joj pisao pre šest godina, kad
sam s vama bio u Rimu.
Sada se Felicijina sujeta ispoljava na drugim stvarima. Ona
navodi, govoreći o Vajlbergu, tužne rečenice iz treće sveske Korine;
izigrava žalost zbog još velike strasti; više ne ide u društvo; kod svoje
kuće, nikakvih toaleta; ali daje sjajne ručkove na koje dolaze stare
budale, koje su nekad bile smatrane za ljude od duha, i nesrećnici koji
nemaju ručka kod svoje kuće. Ona sa divljenjem govori o lordu
Bajronu, Kanarisu, Bolivaru, o gospodinu de Lafajetu. U nekom malom
društvu žale je kao vrlo nesrećnu mladu ženu i hvale je kao beskrajno
osećajnu i duhovitu osobu; ona je prilično zadovoljna time. To je
jedna od onih građanskih kuća koje vi toliko marite.
Da li sam bio u pravu kad sam vam rekao da vam ova dosadna
istorija neće biti ni od kakve koristi: ona je po svojoj prirodi plitka. U
ljubavi iz sujete sve se svršava na rečima. Prepričani razgovori su
dosadni; najmanje delo više vredi.
Naposletku, ja mislim da ovde nije u pitanju ljubav iz sujete,
kako je vi shvatate. Felicija ima jednu retku crtu, osim ako to nije
posebno njena crta: da je njoj neprijatno da vrši svoju ulogu žene; i da
joj je bilo vrlo malo stalo do toga da uveri čoveka koga je proglasila za
svoga ljubavnika, kažem, da ga uveri kako ga zaista voli.
Gonsle
 O PISCU

STENDAL

(pravo ime Marie Henri Beyle, (1783-1842), francuski književnik;

stekao bogato životno iskustvo kao oficir, činovnik, diplomat d pisac u
doba Prvog carstva, restauracije i Julske monarhije; zanosio se
slikarstvom i muzikom, putovao po mnogim zemljama, ispoljavao
naročitu ljubav za Italiju i strasne prirode njenih ljudi i žena, gajio kult
prema jakim ličnostima (Napoleonu), a nije krio republikanska
osećanja. Mada je živeo u doba romantizma i borio se za svoje
shvatanje toga pokreta (knjigom „Rasin i Šekspir”), smatra se jednim od
tvoraca realističkog i psihološkog romana. Počeo je kritičkim studijama
o umetnosti („Zivot Hajdnov”, „Istorija slikarstva u Italiji” „Rim,
Napulj i Firenca” idr.). Ali, najznačajnija njegova dela su romani
„Armansa”, „Crveno i crno”, „Kartuzijanski manastir u Parmi”, „Lisjen
Leven”, ,,Život Anrija Brilara”, „Zapisi jednog putnika”, „O ljubavi” i
dr.
 NOTES

{1} Maja 1826 – Primedba izdavača

{2} Kažu mi: „Izbacite ovaj deo, koji je sušta istina; ali čuvajte se industrijalaca;
razvikaće se da ste aristokrata.” - Godine 1817. nisam se bojao državnih tužilaca; zašto bih se u
1826. godini bojao milionera? Brodovi natovareni za egipatskog pašu otvorili su ml oči u
pogledu njih, a ja se bojim samo onoga što poštujem.
{3} Maj 1834. - Primedba Izdavača.
{4} Završen 15. marta 1842. god.; Bejl je umro 23. istog meseca; ovo je, verovatno,
poslednje što je napisao. - Primedba izdavača.
{5} Slava sa pobedom, ratnici sa lovorikama. - Primedba prevodioca.
{6} Prijatelji gospodina Bejla pitali su ga često ko je bio taj kapetan i žandari; on je
odgovarao da je zaboravio njihovu povest. – primedba izdavača
{7} Poznati dijalog kraj vatre Pon de Vejla sa gđom Defan.
{8} Ova knjiga je slobodan prevod italijanskog rukopisa g. Lisija Viskontija, neobično
finog mladića koji je nedavno umro u svom rodnom mestu Volteri. Na dan svoje iznenadne
smrti, on Je dozvolio prevodiocu da ob- javi njegov esej o Ljubavi, ako uspe da mu da
pristojnu formu. - Kastel Fiorentino, 10. Juna 1819. g.
{9} Ako se ova crta ne javlja kod čoveka, razlog je u tome što on nema da žrtvuje stid zbog
jednog trenutka.
{10} To znači da ista nijansa života daje samo trenutak savršene sreće; ali raspoloženje
strasnog čoveka menja se deset puta na dan.
{11} Ono što se u romanima XVII veka nazivalo ljubav na prvi pogled, što odlučuje o
sudbini junaka i njegove dragane, jeste treptaj duše koji i pored toga što ga je ogroman broj
škrabala iskvario, ipak postoji u prirodi; on nastaje zbog nemogućnosti ovog odbrambenog
manevra. Žena koja voli nalazi suviše sreće u osećanju koje je prožima da bi uspela da se
pretvara; pošto joj obazrivost smeta, ona zanemaruje svaku predostrožnost i slepo se prepušta
sreći: da voli. Nepoverenje onemogućuje ljubav na prvi pogled
{12} Okušaj silu uzdaha nebeskog Za koji želimo da živimo ili da umremo.
(Poslednje Bjanklno pismo majci. Forli, 1817). - Prim. prev.

{13} Dobro vaspitanje u odnosu na zločine izaziva grižu savesti koja, kad je
predviđena, pretegne.
{14} Dijana od Poatjea u Princezi de Klev.
{15} Jer ako biste mogli u tome da vidite sreću, kristalizacija je ustupla vašoj dragani
isključivu prednost da vam tu sreću pruži
{16} Ove druge kristalizacije nema kod lakih žena, koje su vrlo daleko od svih tih
romantičnih misli.
{17} To beše njeno najdraže carstvo bajki, i tu sagradi svoje kule u vazduhu.
Lamermur (Prim. Prev.)
{18} Epikur je govorio da je saznanje nužno da bi se moglo uživati.
19 Sećamo se Bomaršeove misll: „Priroda kaže ženi: budi lepa ako možeš, razborita
ako hoćeš, ali neophodno je da budeš poštovana.” Bez poštovanja, u Francuskoj, nema
divljenja i, prema tome, nema ljubavi.

20 Quando leggemmo il disiatio riso Esser baciato da cotanto amante,Costui che mai
da me non tia diviso,La bocca ml baccio tutto tremante1.
Dante, Inf. cant. V
1.Kad pročitasmo kako je poljubio Ljubavnik, željno, usne nasmejane, Ovaj koji me
nikad napustiti neće, Drhteći sav u usta me poljubi.
Dante, Pakao, p. V. - Prim. prev.
{21} Empoll, juna 1819.
22 Those who remarked ln the countenance of thls young hero a dlssolute auđacity
mingled with extreme haughtiness and indifference to the feelings of others, could not yet deny
to his countenance that sort of comeliness which belongs to an open set of features, well
formed by nature, modelled by art to the usual rules of courtesy, yet so far frank and honest,
that they seemed as If they dtsclaimed to conceal the natural working of the soul. Such an
expression is often mistaken for manly frankness, when in truth it arises from the reckless
tndifference of a libertine dispositton, conscious of superlority of birth or wealth, or of some
other adventltious advantage totally unconnected with personal merit. - Ivanhoe, tome I, p.
145.
Oni što u liku ovog mladog heroja uočavaju raskalašnu smelost pomešanu sa krajnjim
ushićenjem t ravnodušnošću prema osećanjima drugih ljudi, ipak ne mogu oporeći njegovom
liku onu vrstu ljupkosti koja pripada otvorenosti karaktera, divno uobličenog prirodom,
izbrušenog umetnošću uobičajenih pravila uljudnosti, a opet izvanredno Iskrenog i časnog, pa
kao da ne pristaje da skrije prirodno dejstvo duše. Takav izraz se često pogrešno uzima kao
mutevna stoboda, dok uistinu potiče Iz nemarne. bezbrižne ravnodušnosti jedne razuzdane
sklonosti, svesne superiornosti t porekla, bogatstva i drugih ništavnih i slučajnih prednosti bez
ikakve veze s ličnom vrednošću. - AJvanho, t. I, str. 145. - Prim. prev.
{23} Moja lepota, korisno obećanje mojoj duši iznad čulne privlačnosti; ova
privlačnost Je samo posebna vrsta. - 1815.
{24} Postoji neki fizički uzrok, neki početak ludila, priliv krvi u mozak, zbrka u živcima
i u cerebralnom centru. Vidi prolaznu hrabrost jelena i boje misli nekog soprana. Godine 1922.
fiziologija će nam dati opis fizičke strane ove pojave. Preporučujem je pažnji g. Edvardsa
25 Odatle mogućnost veštački nastalih strasti, ove, i ona Benedikta i Beatriče (Sekspir)
{26} Vidi: Ljubavi Struenzea na severnim dvorovima, od Brauna. 3. tom, 1819.
{27} Vidi Pisma gđe di Defan, gđice de Lespinas, Memoare Bezenvala, Lozena, gđe
d’Epinej, Rečnilc etiketa gđe od Zenlija, Memoare Danžoa, Horasa Valpala
 28 Jedino možda još na petrogradskom dvoru
29 Videti Sen-Simona i Vertera. Koliko god bio blag i nežan usamljeni čovek, njegova
je duša rasejana, jedan deo njegove mašte bavi se upoznavanjem društva. Jačina karaktera je
jedna od čari koje najviše privlače prava ženska srca. Odatle uspeh vrlo ozbiljnih mladih
oficira. žene vrlo dobro znaju da razlikuju žestinu strasti, za koju osećaju da se tako lako može
pojaviti u njihovim srcima, od jačine karaktera; najfinije žene mogu ponekad biti prevarene sa
malo šarlatanstva ove vrste. Čovek može to da iskoristi bez ikakvog straha, čim primeti da je
kristalizacija počela.

30 Mirisi
31 Vidi zabelešku 1. na strani 9
32 Nessum magglor dolore Che ricordarsi del tempo fellce Neila miseria.
Dante Inf„ cant. V.
(Nema većeg jada Od sećanja na srećno doba U nevolji.) - Prlm. prev.
Dante, Pakao, pevanje V.

{33} Savetuju mi, pre svega, da izbacim ovu refi ili, ako ne uspem u tome usled
nedostataka literarnog talenta, da često podsetim kako pod kristalizacijjom podrazumevam
izvesno dejstvo mašte, koja čini se u većini slučajeva prilično jednostavna osoba ne prepoznaje
I pretvara je u naročito biće. Za duše koje, da bi došle do sreće, ne prepoznaju drugi put sem
sujete, potrebno je da čovek, koji pokušava da izazove ovu groznicu, dobre veže svoju kravatu
I stalno pazi na hiljadu detalja koji isključuju svaki nemar. Žene iz visokog društva poznaju tu
pojavu iako osporavaju ili ne vide njen uzrok.
{34} Prepisano iz Lisiovog dnevnika.
{35} Otelo i vestalka baleti od Vigana koje su izveli Palerini i Mollnari
{36} … što sam isuviše veliki obožavalac miledi L. – prim. prev
{37} Lepota je samo obećanje sreće. Sreća Grka razlikovala se od sreće Francuza iz
1822. Pogledajte oči Medičijske Venere i uporedite ih sa očima Magdalene od Pordenona (kod
g. od Somarive).
{38} Ako je čovek siguran u ljubav jedne žene, ispituje da li je više ili manje lepa; ako
sumnja u njeno srce, nema vremena da misli na njeno lice.
{39} Vidi gđu de Stal u „Delfini”, mislim: to je veština neodoljivo lepih žena.
{40} U iskušenju sam da čudesno i neshvatljivo dejstvo muzike u modi pripišem ovoj
nervnoj naklonosti (kao 1821. u Drezdenu, za Rosinija). Čim više nije u modi, ona ne postaje
zbog toga lošija, a ipak ne deluje više na lakoverna srca mladih devojaka. Ona im se možda
sviđala takođe kao Izazivač zanosa kod mladih ljudi.
Gđa de Sevinje (202. pismo, 6. maja 1672) kaže svojoj kćerki: „Lili je učinio poslednji
napor u čitavoj kraljevoj muzici; onaj lepi Miserere bio je pojačan; izveden Je takođe jedan
Libera, za vreme koga su sve oči bile ispunjene suzama."
Ne bi se moglo više sumnjati u istinitost ovog dejstva, a da se ne ospori duhovitost ili
finoća madam de Sevinje. Od Lilijeve muzike, koja je nju očaravala, danas bi ljudi bežali; tada
je ova muzika podsticala kristalizaciju, a danas je onemogućava.
{41} U tome je prednost da čovek bude u modi. Apstrahujući već poznate nedostatke
lica koji više ništa ne znače za maštu, čovek se vezuje za jednu od sledećih lepota:
1. U narodu, za pojam o bogatstvu.
2. U društvu, za pojam elegancije, materijalne ili moralne.
3. Na dvoru, za pojam: hoću da se svidim ženama, a skoro svuda za mešavinu ova tri
pojma. Sreća vezana za pojam o bogatstvu spaja se sa prefinjenošću u uživanjima koju prati
pojam elegancije i sve to se primenjuje na ljubav. Na svaki način mašta je ponesena novinom.
Tako dolazi do toga da se neko interesuje za vrlo ružnog čoveka a da i ne misli na njegovu
ružnoću*, i vremenom njegova ružnoća se pretvara u lepotu. U Beču 1788, igračica gđa
Vigano, žena u modi, bila je debela, i uskoro dame počeše da nose male trbuhe d la Vigano.
Obrnuto tome, a iz istih razloga, ništa nije strašnije od zastarele mode. Mešati modu,
koja živi samo od promena, sa trajnom lepotom, koja je plod određene vlade, koja nameće
određenu atmosferu, predstavlja loš ukus. Moderna zgrada biće kroz deset godina zastarela.
Ona će biti manje neprivlačna kroz dvesta godina kada se bude zaboravilo na modu.
Ljubavnici su baš ludi kada misle na lepo oblačenje; kad ugleda osobu koju voli, čovek ima
druga posla nego da vodi računa o njenoj toaleti; ljubavnik se gleda a ne zagleda, kaže Ruso. A
ako dođe do toga zagledanja, radi se o ljubavi-ukusu, a ne o ljubavi-strasti. Blistavi izgled
lepote je skoro neprijatan kod voljene osobe; čoveku nije potrebno da je vidi lepom, on bi
hteo da je nežna i čežnjiva. U ljubavi odelo ima uticaja jedino kod mladih devojaka koje se,
pošto su strogo čuvane u roditeljskoj kući, često zaljubljuju preko oči
42 Bilo zbog njegovog sjaja, bilo zbog njegove veličine, bilo zbog oblika, ili, pak,
zbog povezivanja osećanja (vidi gore o ožiljcima od malih boginja), žena koja voli navikava se
na nedostatak svoga ljubavnika. Ruska princeza C. lepo se navikla na čoveka koji gotovo nema
nosa. Slika hrabrosti i pištolja koji je napunio da bi se ubio iz očajanja zbog te nesreće, i
sažaljenja zbog zle sudbine, pomognuta mišlju da će on ozdraviti i da počinje ozdravljati,
učinili su ovo čudo. Potrebno je da jadni ranjenik ne izgleda da misli na svoju nesreću.
Berlin, 1807.
{43} Neprilična rečenica, prepisana iz Memoara mog prijatelja, pokojnog barona
Botmera. Zbog iste veštine Feramorz se dopada Lala-Ruki. Videti ovu zanosnu poemu.
{44} Jasno je da autor nije ni princ ni milioner. - Hteo sam da ukradem tu duhovitost
čitaocu.
{45} Lamermurova verenica, mis Ašton. Čovek koji je proživeo nalazi u svom sećanju
mnoštvo primera ljubavi i sva nezgoda je samo u izboru. Ali, ako hoće da piše, ne zna više na
šta da se osloni. Posebne anegdote o društvima u kojima je živeo nepoznate su publici, i bio bi
potreban ogroman broj stranica da bi se prenele sa potrebnim nijansama. Zato citiram romane
kao opštepoznate, ali ja ne zasnivam misli koje podnosim čitaocu na tako praznim fikcijama
sračunatim u većini slučajeva više na slikoviti efekat nego na istinu.
{46} Sve ovo napisani je u Rimu oko 1820.
{47} Prevedeno ad litteram iz Botmerovih Memoara.
{48} Više rečenica uzeto je od Krebijona, knjiga III.
{49} To su bile Leonorine reči.
{50} Poznanj 1807.
51 Vidi Bugenvilova i Kukova Putovanja itd. Kod nekih životinja ženka kao da se
otima u trenutku kad se daje. Najvažnija otkrića o nama samima treba da tražimo u uporednoj
anatomiji.
{52} Pokazuje ljubav na nov način.
{53} Videti divnu sliku tih dosadnih običaja na kraju Korlne; a gda de Stal je ulepšala
sliku.
{54} Biblija i aristokratija svirepo se svete ljudima koji veruju da im sve duguju.
55 Savetuju mi da izbacim ovaj detalj: „Smatrate me vrlo lakomislenom ženom kad se
usuđujete da govorite takve stvari preda mnom.”
{56} Stid je jedan od izvora želje za kićenjem; tim ukrašavanjem žena se više ili manje
nudi. Zbog toga u starosti nema mesta kićenju. 2ena iz unutrašnjosti, ako hoće u Parizu da prati
modu, nudi se nespretno i izaziva smeh. Palanćanka koja dolazi u Pariz mora početi da se
oblači kao da joj je trideset godina.
{57} Zabeleška 1. na strani 51.
{58} Videti ton ženevskog društva, naročito u porodicama visokih krugova, i korisnost
dvora da bi se podsmevanjem ispravila tendencija ka pritvorstvu. Kad je Diklo prlčao gđi
Rošfor priče, ona mu je odgovorila: „Zaista, smatrate nas za suviše poštene žene.” Ništa na
svetu nije tako dosadno kao lažni stid.
59 Eh! dragi moj Fronsače, između priče koju započinješ i onoga što smo tada pričali
ima dvadeset boca šampanjca.

60 'i’o je priča o melanholičnom temperamentu u poređenju sa sangviničnim.

Pogledajte kreposne žene čija je krepost proračunata kao kod nekih pobožnih ljudi (kreposna
žena koja za tu vrlinu računa na stostruku nagradu u nekom raju) i blaziranog iskusnog
četrdesetogodišnjaka. Mada Valmon iz Opasnih veza nije još dospeo dotle, predsednikovica
de Turvel je srećnija od njega u toku cele knjige; i da je pisac, koji je toliko duhovit, imao još
više duha, to bi bila pouka njegovog oštroumnog romana.
61 To je melanholični temperament, koji može da se nazove ljubavnim
temperamentom. video sam najotmenije žene, koje su do najveće mere stvorene da vole,
kako, zbog nedostatka duha, daju prednost prozaičnom, sangviničnom temperamentu.
Doživljaj Alfreda, Veliki kartuzijanski manastir, 1810.
Nijedna misao me više od ove ne navodi da vidim ono što se naziva rđavim društvom.
(Ovde se jadni Viskonti gubi u oblacima.)
Sve su žene jednake u pogledu suštine treptaja srca i strasti; oblici strasti su različiti.
Postoje razlike usled većeg bogatstva, veće duhovne kulture, bavljenja najuzvišenijim mislima, i
iznad svega, i na nesreću, usled oholosti koja brže dovodi do razdraženosti.
Reč koja razdražuje princezu, ni najmanje ne dira čobanicu sa Alpa. Ali, kada se
jednom naljute, princeza i pastirica trepere istom strašću.
(Jedina beleška izdavača.)
{62} Opaska M. . . .
63 i Tom, Cvarna
{64} The heart of Midlothian (tom III).
{65} Kao što mutna nebesa Predskazuju najtežu buru. - Prim. prev.
{66} Monarhija bez povelja i skupština.
 67 Avaj! Kada se budeš vratio u svet živih, seti se mene, ja sam Pija, Sijena mi je dala
život: našla sam smrt u močvarama; onaj koji mi je na venčanju dao svoj prsten, zna moju
istoriju.
Cistilište, pevanje V.
{68} Kužnog vazduha. - Prim. prev.
{69} Uvek se vraćam od mis Kornel pun divljenja i dubokih pogleda na strasti,
posmatrane u njihovoj razgolićenosti. Zapovednički način kojim ona izdaje naređenje posluzi
nije despotizam, već to ona Jasno i brzo uočava šta treba da se radi. Kada se ljuti na mene, na
početku posete, ona na to više i ne misli na kraju. Priča mi sve o tome kako štedi svoju strast
prema Mortimeru: ,,Više volim da ga vidim u društvu nego nasamo.” Najpametnija žena ne bi
bolje postupila, a razlog Je u tome što ona ima smelosti da bude savršeno prirodna i što joj ne
smeta nikakva teorija. „Srećnija sam što sam glumica nego kad bih bila žena nekog pera.” To je
velika duša čije prijateljstvo treba da čuvam da bih se učio od nje.
{70} Uzvišenost i hrabrost u malim stvarima, ali strasno vođenje računa o malim
stvarima; silina žučnog temperamenta. Njegovo ponašanje sa gđom de Monako (Sen Simon, V,
383); njegova avantura pod krevetom gđe de Montespan, dok je kralj bio sa njom. Bez pažnje
za male stvari, ovaj karakter bi ostao nevidljiv za žene.
{71} When Mtnna Toil heard a tale of woe or of romance, it was then her blood
rushed to her cheeks, and shewed plainly how warm it beat not- withstanding the generally
serious composed and retiring disposition which her countenance and đemeanour seemed to
exhtbit. - The Pirate, I, 33. - (Kad Mina Tojl čuie priču o jadu ili romansu, tada joj krv navre u
obra- ze i postaje Jasno koliko u njoj ima žara, uprkos ozbiljnosti i povučenosti u sebe, iz čega
kao da se sastoji njeno biće. - Prim. prev.)
Obični ljuđi drže za hladne duše one kao što je duša Mine Tojl, koje ne smatraju da su
obične okolnosti dostojne njihovog uzbuđenja.
73 Kažem ti, gordi Templaru, da u tvojim najžešćim borbama nema više hrabrosti
dostojne hvale, negoli što Je ima kod žena kad pate zbog ljubavi ili dužnosti. - Ajvanho, knjiga
III, str. 222. - Prim. prev.
{73} Marija Stjuart kad je govorila o LajCesteru posle sastanka sa Jelisa- vetom, koji joj
je došao glave. - Siler.
{74} Poznato je da je ova čuvena žena, verovatno u saradnji sa g. de la Rošfuko,
napisala roman Princeza de Klev, i da su dva pisca proživela za- jedno u savršenom
prijateljstvu poslednjih dvadeset godina svog života. To je tačno ljubav na italijanski način.
{75} Smanjena plata koju su Napoleonovi oficiri dobijali za vreme Restauracije.
76 Smrtna uzaludnost. - Prim. prev.
77 Sotto l’usbergo del sentirsi pura. - Dante, Inf., XXVIII, 117.
(Pod utočištem svesti da Je čista). - Dante. - Prim. prev.

{78} Čini ni se da sam često video u ljubavi sklonost da se izvlači više nesreće iz
nesrećnih okolnosti, nego sreće iz srećnih
{79} 79 Don Karlos, Sen-Pre, Rasinovi Ipolit i Bajazit.
 {80} Mordaunt Merton, I tom, Plrat.
{81} Pošto sam spomenuo Koređa, dodaću da se na licu jednog palog anđela, u Galeriji
u Firenci, vidi pogled srećne ljubavi; a u Parmi, kod Madone koju Hristos kruniše, oborenl
pogledi ljubavi.
{82} Come what sorrow can, It cannot countervail the exchange of joy That one short
moment gives me in her sight.
Romeo anđ Juliet
Nek dođe sav mogući jad, Pa opet neće moci prevagnuti nad radošću. Što mi je daje
kratki tre
{83} Nesrećnik! Koliko slatkih misli i kolika čežnja su ga doveli do bolnog koraka. Bio
je plav i lep, i ljupkog lika, samo mu je udarac mača presekao jednu obrvu. - Prim. prev.

{84} Hajdnov život.

{85} 20. septembar 1811.
{86} Ta vrsta stidljivosti je odlučujuća i dokazuje da kod nekog umnog čoveka postoji
ljubav-strast.
« Kod prve svađe gđa Ivemeta je otpustila jadnoga Barijaka. Barijak je bio istinski
zaljubljen; ovo odstranjivanje ga je bacilo u očajanje; ali njegov prijatelj Gijom Balaon, o čijem
životu pišem, bio mu Je od velike pomoći, i tako je uspešno intervenisao da je umirio strogu
Ivernetu. Izmirenje Je bilo praćeno tako slatkim događajima, da se Barijak zakleo Balaonu da
trenuci kada mu je njegova prijateljica prvi put popustila, nisu bili tako slatki kao oni posle
ovog sladostrasnog izmirenja. Ova izjava je zavrtela glavu Balaonu, on htede da okusi uživanje
koje mu je njegov prijatelj opisao, itd. itd. Život nekoliko trubadura, od Nivernoa, 1.1, str. 32.
{88} Podsećamo da ako je pisac ponekad upotrebio obrt: ja, to je zato da bi pokušao
da unese malo raznovrsnosti u formu ovog eseja. On ni naima- nje nema nameru da zabavlja
čitaoce svojim ličnim osećanjima, već se trudi da sa što je moguće manje jednoličnosti iznese
ono Sto je zapazio kod drugih.
89 s Tačno se izražava u istim postupcima.
{90} Hoec autem ađ acerbam rei memoriam, amara quadam dulcedine, scri- bere
visum e s t . . . ut cogitem nihll esse debere quod amplius mihi placeat in hac vita.
Petrarca, Ed. Marsand
13. januar 1819.
91 Venecija 1819.

{92} Memoari gđe d’Epinej, Zeliot.

U Pragu, Celovcu, čitavoj Moravskoj, itd. žene su vrlo duhovite, a ljudi veliki lovci.
Prijateljstvo među ženama Je vrlo uobičajeno. U toj zemlji najlepše je vreme zimi; tada oblasni
plemići priređuju partije lova koje traju po petnaest dana. Jedan od najduhovitijih među njima
ml je jednom rekao da je Karlo V legitimno vladao celom Italijom, i da bi, prema tome,
Italijanima bilo uzaludno da se pobune. Zena ovog valjanog čoveka čitala je pisma gđice de
Lesplnas.
Znojmo, 1816
{93} Veliko pitanje. Cini mi se da tu sem vaspitanja, koje počinje već u osmom ili
desetom mesecu, ima i malo nagona.
{94} Venecijanski dijalekt ima tako žive opise fizičke ljubavi, koji ostavljaju na hiljadu
milja za sobom Horacija, Propercija, Lafontena i sve pesnike. Gospodin Burati, iz Veneclje, sada
je prvi satirični pesnik naše tužne Evrope. Izvrstan je naročito u opisima groteskne fizičke
pojave svojih junaka, a i često ga zatvaraju. Videti l’Elefanteide, l’Umo, la Strefeide.
{95} Memoari gđe d’Epinej, eliot.
U Pragu, Celovcu, čitavoj Moravskoj, itd. žene su vrlo duhovite, a ljudi veliki lovci.
Prijateljstvo među ženama je vrlo uobičajeno. U toj zemlji najlepše je vreme zimi; tada oblasni
plemići priređuju partije lova koje traju po petnaest dana. Jedan od najduhovitijih medu njima
mi Je jednom rekao da je Karlo V legitimno vladao celom Italijom, i da bi, prema tome,
Italijanima bilo uzaludno da se pobune. Zena ovog valjanog čoveka čitala je pisma gđice de
Lespinas.
Znojmo, 1816
{96} Veliko pitanje. Cini mi se da tu sem vaspitanja, koje počinje već u osmom ili
desetom mesecu, ima i malo nagona.
{97} Venecijanski dijalekt ima tako žive opise fizičke ljubavi, koji ostavljaju na hiljadu
milja za sobom Horacija, Propercija, Lafontena i sve pesnike. Gospodin Burati, iz Venecije, sada
je prvi satirični pesnik naše tužne Evrope. Izvrstan Je naročito u opisima groteskne fizičke
pojave svojih junaka, a 1 često ga zatvaraju. Videti i’Elefanteide, l’Umo, la Strefeide.
{98} Eto kako je ljubav luda; ovo savršenstvo koje vidtte vi, ne predstavlja savršenstvo
za njega.
{99} Montanjola, 13. april 1819.
{100} Princeza oci Taranta, Skaronova novela.
{101} Kao u ServantesovoJ pripoveci Drski radoznalac.
{102} Sitnice lagane kao vazduh Izgledaju ljubomornom ubeđenju snažne Kao dokazi
iz Svetog pisma.
Otelo III čln. - Prim. prev.
{103} Jutro, koje je osvanulo tiho i vedro, prijatno je osvetljavalo prostrani brdoviti
predeo koji se video iz zamka gledajući prema kopnu, i blistavi Okean nabran hiljadama
ustreptalih srebrnih talasića, koji se prostirao s druge strane u svojoj strasnoj i ponosnoj
veličanstvenosti sve do horizonta. Ljudsko srce oseća ovakve prizore spokojne uzvišenosti čak i
kad Je najjače uznemireno, a njihov veličanstveni uticaj nadahnjuje časna i vrla dela.
(Verenica od Lamermura, I, 193.) - Prim. prev.
{104} Trebalo bi ustanoviti u Filadelfiji akademiju koja bi se bavila prikupljanjem
materijala za izučavanje čoveka na stupnju divljaštva, a ne čekati da ova zanimljiva plemena
budu uništena.
Poznato mi je da takve akademije postoje; ali njihova su pravila, iz- gleda, dostojna
naših evropskih akademija. (Knjiga i diskusija o Denderahskom zodijaku u pariskoj Akademiji
nauka, 1821). Akademija u Masačusetsu, se, mudro je naložila jednom članu sveštenstva (g.
Zerviju) da podnese izveštaj o veri divljaka. Sveštenik ne propušta da najoštrije pobije jednog
bezbožnog Francuza, po imenu Volneja. Prema svešteniku, divljaci imaju najplemenitije
predstave o božanstvu, itd. U Engleskoj, takav bi izveštaj doneo dostojnom akademiku tri ili
četiri stotine zlatnika i zaštitu svih plemenitih lordova pokrajine. Ali u Americi! Uostalom,
smešna strana ove Akademije podseća me na to da je slobodnim Amerikancima ogromno stalo
da imaju lepe grbove naslikane na vra- tima svojih kola; žalosno je da se, zbog nedovoljnog
znanja njihovih slikara kola, često vide greške na grbu
{105} Upoređuje se grana ukrašena dijamantima sa ogolelom granom, i kontrast još
više oživljava uspomene.
{106} Primer: Altijerijeva ljubav za damu iz visokog engleskog društva (miledi
Llgonijer), ko1a je vodila ljubav 1 sa svojim lakejem, a potpisi- vala se šaijivo Penelopa. Vita, 2.
{107} Ovaj prezir je jedan od velikih uzroka samoubistva: čovek se ubija da bi pružio
sebi zadovoljenje časti.
{108} Misao 495. Svakako će se ovde prepoznati, iako to nisam označio svaki put, više
misli poznatih pisaca. Ja pokušavam da pišem istoriju, a takve su misli, činjenice.
{109} Znam da ova reč u ovom smislu nije mnogo u duhu francuskog Jezi- ka, ali ne
mogu da je zamenim boljom. Na italijanskom puntigllo, na engleskom poque.
{110} Kako u pogledu na ljubav iz zavisti uhode jedni druge, u provineiji ima manje
ljubavi, a više raskalašnosti. Italija je u boljem položaju.
{111} Svake godine ima više slučajeva da su žene na tako gadan način ostavljene, i ja
poštenim ženama opraštam nepoverenje. - Mirabo, Plsma Sofi)l. U despotskim zemljama javno
mnenje nema moći, realno Je samo pašino prijateljstvo.
{112} Livomo, 1819.
{113} Vdeti Ispovesti neobičnog čoveka (prifia mistress Opie).
{114} Pisma gde di Defan, Lozenovi memoari.
115 s Volni, Slika, Sfedinjenlh Arneričkih Drlava, str. 491-496.
{116} Čini mi se Memoari gđe đ’Epinej, ili Marmontela.
{117} Ma šta govorili neki ministri-licemeri, vlast je najveće uživanje. Cini mi se da
jedino ljubav može da ga nadmaši, a ljubav je srećna bolest koja se ne može dobiti kao neko
ministarstvo.
{118} Opasnost Henrl Mortona u Klajdi. Old Mortality, tom IV, str. 224.
{119} Suviše hvaljenog lorda Bajrona.
{120} Gđa Dornal i Serinji. Ispovesti grofa, od Dikloa. Videti notu 1
na str. 45; smrt generala Abdalaha u Bolonji.
{121} plakao sam gotovo svakog đana (dragocene reči izgovorene 10. juna). <
Salvijati.
{122} Ona se odrekla ljubavi.

{124} Vidi Kanabis, o uticaju fizičke snage itd.

{125} Povodom cipela bez mašni ministra Rolana, Dimurje odgovara: ,,Ah, Gospodine,
sve je izgubljemo
{126} Istorijska činjenica. Nekim ljudima, mada vrlo radoznalim, krivo je da saznaju
novosti: boje se da ne lzgledaju inferiorni pred onima koji ih pričaju.
{127} Memoari g. Realije-Dima. Korzika, koja sa svojim stanovništvom od sto
osamdeset hiljada duša ne predstavlja ni polovinu većine francuskih departmana, dala Je u ovo
poslednje vreme Saličetija, Pocdi-Borgoa, generala, Sebastijanija, Cervionija, Abatučija, Lisijena i
Napoleona Bonapartu, Arena. Severni departman, koji ima devet stotina hiljada stanovnika,
nema ni izdaleka takav spisak. To je zato što na Korzici svakoga, kada izađe iz kuće, može da
pogodi puščano zrno; a Korzikanac, umesto da se potčini kao pravi hrišćanin, pokušava da se
brani, a naročito da se sveti. Eto kako se izgrađuju duše kao Napoleonova. Daleko je od toga
do palate pune plemića i komomika, i do Fenelona koji je bio prinuđen da razmišlja o svom
poštovanju prema monsenjeru, dok je govorio tom monsenjeru koji Je imao dvanaest godina.
Videti dela ovog pisca.
{128} U Partzu, da bi čovek dobro prolazio, treba voditi računa o milionu sitnica.
Međutim, evo jednog vrlo jakog prigovora: u Parizu ima mnogo više žena koje se ubijaju zbog
ljubavi nego u svim gradovima čitave Italije zajedno. Ova činjenica me jako zbunjuje; ne znam
kako da odgovorim za sada na nju, ali ona ne menja mo1e mišljenje. Možda u ovom trenutku
smrt izgleda sitnica Francuzima, toliko je ultra civilizovani život dosadan, ili, bolje, ljudi
ispaljuju sebi metak u glavu razjareni nekom povredom sujete.
{129} U glasu Svete Jelene. - Prim. prev.
{130} Divim se običajima iz doba Luja XIV: u roku od tri dana neprestano se prelazilo
iz marliskih salona na bojna polja Senefa i Ramlllja. Zene, majke, ljubavnice bile su u
neprekidnom zanosu. Vidi pisma gđe de Sevinje. Postojanje opasnosti bilo Je sačuvalo u jeziku
snagu i svežinu na koju mi danas ne bismo smeli da se usudimo. Ali i g. od Lameta je ubio
ljubavnika svoje žene. Jako bismo se začudli kada bi nam jedan Valter Skot napisao roman iz
doba Luja XIV.

{131} U Engleskoj najozbiljniji pisci misle da će izgledati otmeno kad navode francuske
reči koje najvećim felom nikada nisu bile francuske, izuzev u engleskim gramatikama. Vidi
redaktor Edingurgh-Reuieto: vidi Uspoemne grofice od Lihtnau, ljubavnice pretposlednjeg
kralja Pruske
{132} Divljenje iz mode, prema Hjumu 1775, ili Franklinu 1784, ne pred- stavlja
prigovor.
133 Putovanje u Španlju g. Sempla; on slika verno, i tu će se naći opis bitke kod
Trafalgara, slušane izdaleka, koji ostaje u sećanju.
{134} Grimova prepiska, januar 1783. g. ,,G. grofu od N, kandidatu za komandanta
Gospodinove garde, uvređenom što, prilikom otvaranja nove sale, nije našao mesto na
balkonu, pada na pamet, vrlo neumesno, da zbog toga ospori nekom poštenom
pravozastupniku njegovo mesto; a ovaj, metr Pemo, nije hteo nikako da ga se odrekne. - Vi ste
uzeli moje mesto. - Ja ne dam svoje. - A ko ste vi? - Ja sam gospodin šest franaka ... (to Je cena
ovih mesta). Zatim je došlo do življih reči, do uvreda, do guranja laktovima. Grof od N je
toliko bio nesmotren da je nazvao Jadnog činovnika lopovom i, na kraju, naredio je
dežurnom podnaredniku da ga uhapsi i privede stražl. Metr Perno pođe tamo vrlo
dostojanstveno, i čim izađe odatle, ode da podnese žalbu Jednom komesaru. Strašni red, kome
ima čast da pripada, nikako nije pristao da odustane od nje. O toj stvari sudio je parlamenat.
G. od N bio je osuđen da plati sve troškove, da da zadovoljenje pravozastupniku, da
mu isplati dve hiljade zlatnika za odštetu i interes, koji je, po njegovom odobrenju, trebalo
predati jadnim zatvorenicima u Konsijeržeri; štaviše, izričito je naređeno pomenutom grofu da
više ne ometa predstave izgovarajući se kraljevim zapovestima, itd. Ovaj događaj je na- pravio
veliku larmu, i tu su bili posredi veliki interesi: ceo red se smatrao pogođenim zbog uvrede
nanesene Jednom njegovom članu, itd. G. od N, da bi bacio u zaborav taj svoj doživljaj,
otišao je da bere lovorike na bojištu SenRoš. Nije mogao bolje postupiti, govorili su, jer se ne
može sumnjati u njegovu sposobnost da osvoji položaje za koje se treba boriti. Zamislite mesto
metr Pemoa nekog opskumog filozofa. Korisnost dvoboja.” - Grim, treći deo, knjiga II, str. 102.
Videti dalje, na 496 strani, dosta razumno Bomaršeovo pismo, u kome odbija
zatvorenu ložu za Flgaroa jednom svom prijatelju. Sve dok se verovalo da je ovaj odgovor
upućen Jednom vojvodi, uzrujanost je bila velika, i govorilo se o velikim kaznama. Zatim, kad
Je Bomarše izjavio da je njegovo pismo bilo upućeno predsedniku dl Patiju, nije bilo kraja
smehu.
Mnogo Je proteklo vremena od 1785. do 1822! Mi više ne shvatamo ta osećanja. A
traži se da ista tragedija koja je dirala te ljude bude dobra za nas!

{135} G. Pechio nelle sue vivacissime lettere ad una bella giovane Inglese sopra la
Spagna libera, laquala ć un medio-evo, non redidivo, ma sem- pre vivo dice, pagina 60: ,,Lo
scopo degli SpagnuoU non era la gloria, ma la indipendenza. Se gli Spagnuoli non si fossero
battuti che per l’onore, la guerra era finita colla bataglia di Tudela. L’onore ć di una natura
bizarra, macchiato una volta, perde tutta la forza peragire... L’esercito di linea spagnuolo
imbevuto anch’ egli, dei pregiudizi d’ell onore (vale a dire fatto Europeo moderno) vinto che
fosse si sbandava coU pensiero che tutto coll’ onore era perduto”, etc.
(G. Pekijo u svojim neoblčno oštrim pismima o slobodnoj Spanlji, koja je po njemu
srednji vek, i to nevaskrsnut, već srednji vek koji nikada nije prestao da živi, a koja su upućena
jednoj lepoj, mladoj Engleskinji, na strani 60. kaže: „Cilj Španaca nije bio slava već nezavisnost.
Da su se Španci tukli samo za čast, rat bi se završio bitkom kod Tudele. Cast ima neobičnu
prirodu; kad je jednom okaljana, izgubi svu moć da dejstvuje ... Redovna španska vojska,
prožeta takođe predrasudama o časti (to jest pošto je bila evropeizirana i modernizovana), čim
bi bila potučena raspršila bi se misleći da je sa čašću sve izgubljeno”, itd. - Prim. prev.
s Godine 1620. čovek se dičoo da neprestano i najservilnije govori: Kralj, moj
gospodar (vidi Memoare Noaja, Torsija i svih ambasadora Luja XIV); to Je vrlo jednostavno:
ovim rečeničnim obrtom on objavljuje rang koji on zauzima među podanicima. Ovaj rang,
koji je dobio od kralja, zamenjuje u pažnji i uvaženju ovih ljudi rang koji je čovek u starom
Rimu dobijao od poštovanja sugrađana, koji su ga videli kako se bori kod Trazimenskog jezera
i kako govori na Forumu. Rušenjem sujete oštro se napada apsolutna monarhija i njena
napredna dela koja ona naziva pri- stojnošću. Spor između Šekspira i Rasina u stvari je drugi
vid spora između Luja XIV i Karte.
{137} Može se oceniti samo po nepromišljenim postupcima.
138 Miss O’Netl, mistress Couts i većina velikih engleskih glumica na- puštaju pozorište
da bi se bogato uđale.
{139} Ženama se oprašta galantnost, ali ljubav Ih čini smešnim, pisao je 1740. u Parizu
opat Zirar
{140} Kao dokaz ovoga uzimam samo zavist vidi Edinburgh-Reviem od 1821; vidi
nemačke i italijanske književne listove i Scim ia-tlgre od Alfijerija.
{141} 30. septembar 1819.
{142} Heu! Male nunc artes miseras haee secula tractant: Jam tener assuevit munera
velle puer. Tlbul, I, rv

{143} Vidi običaje veka Luja XV, kad su plemstvo i aristokracija rasipno obasipali
gospođice Dite, Ger i druge. Osamdeset do sto hiljada franaka godišnje nisu bili ništa neobično:
sa manjim iznosom čovek iz visokog društva bi se ponizio.

{144} Ovaj običaj počinje polako da nestaje u visokim krugovima, koji, kao i svuda,
trpe francuski uticaj; ali ja govorim o ogromnoj većini.
{145} Brižna bezbrižnost. - Prim. prev.
{146} Razume se - Prim prev.
{147} Vidi Ričardsona. Običaji porodice Harlowe, preneseni u moderno vreme, česti su
u Engleskoj: njihove sluge viže vrede nego oni.
{148} Mlado Spenserovo dete živo je spaljeno u Irskoj.
{149} Izgleda mi nemoguće da se drukčije negoli uvredama opovrgne slika izvesne
klase Engleza prikazana u ova tri dela.
Satantc school
{150} Moralnim zlom nazivam u 1822. svaku vladu koja nema dva doma; izuzetak
postoji samo kad je šef vlade veoma pošten, a takvo se čudo vidi u Saksoniji i Napulju.

{151} Vidi u procesu pokojne engleske kraljice neobičnu listu perova sa sumama koje
oni 1 njihove porodice primaju od države. Na primer, lord Loderdel i njegova porodica
primaju 36 hiljada zlatnika. Za pola vrča piva neophodnog njegovom bednom životu,
najsiromašniji Englez plaća jedan su poreza u korist plemenitog pera. A ono što se najviše
odnosi na naš predmet, poznaju obojica. Ni lord, ni seljak nemaju više slobodnog vremena da
misle na ljubav; oni oštre svoje oružje, jedan javno i gordo, drugi tajno i besno. (Yeomanry i
Whiteboys)
{152} Plunkell Grais, Zivot Curran-a.
{153} Ista stvar u Americi. U Skotskoj izložba titula.
154 Slobodan građanin. - Prim. prev.
{155} Vidi lepa Pisma g. Pekija. Italija je puna ljudi takve snage; ali umesto da se
pokazuju, oni su povučeni; Paese della virtu sconosciula. (Zemlja nepoznate vrline. - Prim.
prev.)
{156} vidi Memoare markgrofa od Bajrofta i Dvadeset godina boravka u Berlinu od
gospodina Tijeboa.
{157} Vidi u 1821. njihovo oduševljenje za tragediju Trijumf krsta, koja je pomračila
Vllhelma Tela.
{158} Imao sam sreću da sretnem čoveka najživljeg duha, koji istovremeno zna koliko
deset nemačkih naučnika, kako Jasno 1 tačno izlaže ono što je otkrio. Ako ikada g. F.. . bude
štampao, srednji vek će se pojaviti pred našim očima blistav od svetlosti, i mi ćemo ga zavoleti.
{159} Naslov jednog od romana Ogista Lafontena. Tihi život, druga velika crta
nemačkih običaja, isto je što i farniente za Italijana, fiziološka kritika ruskih droški 111
engleskog horseback-a (kočlja. - Prim. prev.)
 {160} Svinja. - Prim. prev.
{161} U tom Parizu koji je dao svetu Voltera, Molijera i tolike ljude koji se odlikuju
duhom; ali ne može se sve imati, i ne bi bilo razumno ljutiti se zbog toga.
{162} Ova navika Francuza, koja se smanjuje svakog đana, udaljiće od nas Molijerove
junake.
{163} Sve povrede ove časti smešne su u građanskom društvu u Francuskoj. Vidi Afali
grad od G. Pikara.
164 Ogovaranje, spletkarenje. - Prim. prev.
165 Naš. - Prim. prev.
{166} Vidi izvrsnu i retku Istoriju crkve od g. de Potea.
{167} 1822.
{168} Oko 1780, maksima Je bila: Imati ih mnogo, Uživati sa jednim,
I menjati često.
Molti averne, Un goderne, Ecambiar spesso. Voyage de Shploch
Imati ih mnogo, uživati sa jednim, menjati ih često
Sajlokov put
{169} La Bible (Biblija). - Prim prev.
{170} I radi života izgubiti razlog življenja (Juvenal). - Prim. prev.
171 Vidi običaje Azorskih ostrva: ljubav prema bogu 1 druga ljubav tamo zauzimaju
čitavo vreme. Hrišćanska vera, koju tumače jezuiti, ipak je manji neprijatelj čoveka, u ovom
smislu, nego engleski protestantizam; ona bar dozvoljava da se igra nedeljom; a jedan dan
zadovoljstva u sedam dana, to je mnogo za zemljoradnika koji vredno radi šest dana.
{172} Uspomene o životu Sabanona, koje je on sam napisao. Udarci štapom u
tavanicu.
{173} Asketsko načelo Jeremije Bentama.
{174} Trebalo je Cuti ljubaznog generala Lakloa kako govori u Napulju, 1802. Ako
niste imali tu sreću, možete otvoriti Prlvatni život maršala R tšeljea u devet tomova, koji su
vrlo zanimljivo napisani.
{175} Nastao u Narbonl; mešavina latinskog i arapskog.
{176} Vidi Stanje vojne snage Rustje, istinito delo generala ser Roberta Vilsona.
{177} Rukopis se nalazi u biblioteci Laurentiana. G. Rejnuar unosi je u V tom svojih
Trubadura, strana 189. Ima više grešaka u njegovom tekstu; suviše Je hvalio, a suviše je malo
poznavao trubadure.
{178} A far all’ amore. (Da vode ljubav.) - Prim prev.
{179} En, provansalski izraz koji se prevodi sa gospodar.
{180} 900 godina pre Hrista.
181 1095. godine.
{182} Običaji Istambula. Jedini način da se ubije ljubav-strast postiže se sprečavanjem
svake kristalizacije zbog lakoće ostvarenja.
 {183} U Parizu postoji vrlo veliki broj arabljanskih rukopisa. U onim poznijim ima
izveštačenosti, ali nikad nikakvog podražavanja Grka ili Rimljana; zbog toga ih učenjaci preziru.
{184} Ovaj Arua-Ben-Hezam bio je iz plemena Azra o kome smo govorili. Slavan je
kao pesnik, a još slavniji kao jedan od mnogobrojnih mučenika ljubavi među Arabljanima.
{185} Ovi odlomci su izvodi iz raznih glava navedene zbirke. Tri označena zvezdicom
su izvučeni iz poslednje glave, koja je vrlo kratka biografija vrlo velikog broja Arabljana -
mučenika ljubavi.

{186} Žalim što u italijanskom rukopisu nisam našao navode službenog izvora o ovoj
činjenici; želim da se ovo može opovrgnuti.
{187}Uspomene gospođe de Stal, Kolea, Dikloa, markgrofa od Bajrojta.
{188} Prva sveska.
{189} Naziv za Pariz u PersljsMm plsmlma od Monteskjea. - Prim. prev.
{190} Vidi Uspomene ovih divnih žena. Mogao bih da navedem i druga imena, ali su
ona nepoznata javnosti a, uostalom, ne može se ukazivati na zasluge živih.

{191} Vidi misis Hačinson kako odbija da bude korisna svojoj porodici i svome mužu
koga je obožavala, time što nije htela da izda nekoliko kraljo ubica ministrima krivokletnicima
Carlsa II. (Tom II, str. 284)
{192} To mi daje puno nade u pogledu generacija rođenih u privilegijama. Takođe se
nadam da će muževi, koji buđu pročitali ovu glavu, biti manji despoti bar tri dana.

{193} Suprotno ovoj poslovici važi u Italiji, gde se najlepši glasovi nalaze među
amaterima koji ne pripadaju pozorištu.
{194} Vaspitanje dato gđi d’Epinej (Uspomene, tom I).
{195} Izuzimam vaspitanje ponašanja; lepše se ulazi u neki salon u ulici Vert nego u
ulici Sen-Marten
{196} Tu es Petrus, et super hanc (Petre, ti si stena, i na toj steni
petram aedificabo Ecclesiam sagrađiću crkvu svoju.) - Prim.
meam. prev.
(Vidi g. de Potea, Istorija crkve.)
{197} Religija je odnos između čoveka i božanstva. S kakvim pravom vi hoćete da se
postavite između Boga i mene? Ja uzimam zastupnika ustanovljenog društvenim ugovorom
samo za stvari koje ne mogu sam da vršim.
Zašto Francuz ne bi plaćao svome… kao svome pekaru? Ako u Parizu imamo dobar
hleb, razlog je u tome što državi još nije palo na pamet da objavi besplatno snabdevanje
hlebom i da sve pekare plaća iz svoje blagajne.
U Sjedinjenim Američkim Državama svako plaća svoga sveštenika; ta gospoda su
obavezna da to zasluže, a mome susedu ne pada na pamet da će biti srećan zato što će mi
nametnuti svoga sveštenika (Pisma Bri šta bi bilo kad bih ja bio ubeđen kao i naši o …i, da je
moj sveštenik prisni sveštenik moje …? Dakle, izuzev ako se ne bih pojavio neki Luter, u F…
1850 godine ne bi više bilo katoličanstva. Ovu religiju mogao je spasti, u 1820, samo g.
Gregoar; pogledajte kako se odnose prema njemu
 {198} Vidi generale iz 1795. godine.
{199} U pogledu na umetnosti, to je veliki nedostatak razumne vlade, a takođe jedina
razumna pohvala monarhiji a la Luj XIV. Vidi sterilnost Amerike u literaturi. Nema jedne jedine
romanse kao što su one Roberta Bernsa, ili Španaca iz XIII veka.*
* Vidi divne romanse modernih Grka, Spanaea t Danaca iz XIII veka i, još bolje,
arapske pesme iz VII veka.
{200} Dragi moj ujenifie, vaš gospodin otac je pun nežnosti prema vama; zbog toga on
mi daje četrdeset franaka mesečno da bih vas ufiio matematici, crtanju, jednom refiju da
zaradim za život. Ako bi vam bilo hladno zbog slabog ogrtača, vaš gospodin otac bi patio. On
bi patio zato što ima naklonosti, itd. itd. Ali, kad budete imali osamnaest godina, trebalo bi
sami da zaradite novac za kupovinu ogrtača. Vaš gospodin otac ima, prifia se, dvadeset pet
hiljada livara rente, ali vas je četvoro dece; dakle, valjalo bi da se odviknete od kola koja
uživate kod vašeg gospodina oca, itd. itd.
{201} Sinoć sam video dve ljupke četvorogodišnje devojčice kako vatreno pevaju
ljubavne pesme u ljuljašci koju sam ja gurao. Sobarice ih uče tim pesmama, njihova majka im
govori da su ljubav i ljubavnik reči bez smisla.
{202} Anzi certamente. Coll' amore uno non trova gusto a bevere acqua altra che
quella di questo fonte prediletto. Resta naturale allora la fedeltš.
Coll matrimonlo senza amore, in men di due anni l'acqua di questo fonte diventa
amara. Esiste sempre pero in natura il bisogno d'acqua. I costumi fanno superare la natura, ma
solamente quando si puo vincerla in un instante: la moglie indlana che si abruceia (21 octobre
1821) dopo la morte del vecchio marlto che odiava, la ragazza europea che trucida
barbaramente il tenero bambino al quale teste diede vita. Senza l'altlssimo muro dell monistero
le monache anderebbero via.
(Cak neosporno. Kad je u pitanju ljubav, čovek nalazi zadovoljstvo da pije jedino sa
ovog omiljenog izvora. Stoga je vernost prirodna stvar. U braku bez ljubavi, za manje od dve
godine izvor postaje gorak. Međutim, u prirodi postoji uvek potreba da se pije. Običajima se
priroda nad- jača, ali samo kada se ona može pobediti u jednom trenutku: indijska žena koja
skače u plamen (21. oktobra 1821) posle smrti starog muža koga je mrzela, evropska devojka
koja varvarski zakolje svoje nežno tek rođeno detence. Da nema vrlo visokog zida oko
samostana, kaluđerice bi pobegle. - Prim. prev.
{203} Cak i sitnice, sve je kod nas smešno u vezi sa vaspitanjem žena. Na primer, 1820.
godine, pod vladavinom onih istih plemića koji su zabranili razvod, ministarstvo šalje u grad
Laon bistu i kip Gabrijela d’Este. Kip će biti postavljen na javnom trgu, po svoj prilici da među
mladim devojkama širi ljubav prema Burbonima, i da ih privoli, u slučaju potrebe, da ne budu
okrutne prema ljubaznim kraljevima i da daju izdanke ovoj slavnoj porodici.
Ali, suprotno tome, isto ministarstvo odbija gradu Laon bistu maršala Seririjea, valjanog
čoveka koji nije bio galantan i koji je, uz to, prostački počeo svoju karijeru kao redov. (Govor
generala Foa, Kurle od 17. juna 1820. Dilor, u svojoj zanimljivoj Istoriji Pariza, poglavlje:
ljubav Anri- ja IV.)
{204} Uspomene madam Rolan. G. Granžnev koji ide da se Seta u osam časova
izvesnom ulicom kako bi mogao da ga ubije kapucin Sabo. Verovalo se da Je ta smrt korisna za
stvar slobode.
 {205} Pisac je čitao jednu glavu pod naslovom đell’ Amore, u italijanskom prevodu
ideologije g. de Trasija. Citalae će naći u toj glavi ideje sasvim drukčijeg filozofskog dometa od
svega što se može ovde sresti.

{206} FUozofski prlncipi pukovnika Vajsa, sedmo izdanje, tom II, strana 245.
{207} Srećan sam što mogu rečima drugog čoveka da iznesem neobične činjenice koje
sam imao prilike da posmatram. Svakako bez gospodina Vajsa ne bih uneo ovaj običaj.
Propustio sam neke isto tako karakteristične iz Valencije i Beča.
{208} Examlner, engleski list, osvrćući se na kraljičin proces (broj 662 od 3. septembra
1820), primećuje:
,,We have a system of sexual morality, under which thousands of wo- men become
mercenary prostitutes whom virtuous women are taught to scorn, while virtuous men retain
the privilege of frequenting those very women, withoust it’s being regarded as any thing more
than a veniai offence”.
(Kod nas vlada sistem polnog morala, po kome hiljade žena postaju plaćene
prostitutke koje poštene žene treba da preziru, dok pošteni ljudi zadržavaju za sebe privilegiju
da posećuju te prave žene, i na taj njihov postupak se gleda kao na oprostiv prestup.) - Prim.
prev.
,,U zemlji Canta postoji plemenita smelost da se o ovom predmetu iznese istina, ma
koliko bila prosta i očigledna; to je još pohvalnije za jedan siromašni list, koji se može nadati
uspehu samo ako ga kupuju bogati ljudi, koji u biskupima i Bibliji gledaju jedinu zaštitu za svoje
lepe livreje.”
{209} Madam de Sevinje pisala je svojoj kćerki 23. decembra 1671. godine: ,,Ne znam
da li ste saznali da je Vilarso, govoreći kralju o službi svoga sina, vešto ugrabio priliku da mu
rekne kako postoje ljudi koji su se pobrinuli da kažu njegovoj nećaki (gospođici de Ruksel), da
Njegovo Veličanstvo ima nekakve planove s njom; da ga je, ako je to istina. molio da se
posluži njime, da će stvar bolje krenuti u njegovim rukama nego u rukama drugih, i da će se on
uspešno zauzeti u tome. Kralj je počeo da se smeje i reče: „Vilarso. mi smo suviše stari, vi i ja,
da bismo jurišali na petnaestogodišnje gospođice." I kako mu se neki otmeni čovek narugao i
ispričao ovaj razgovor pred damama.” (Tom n, strana 340.)
Uspomene Lozena, Bezenvala, madam d’Epinej, itđ. itd. Molim da me niko ne osudi
potpuno dok ponovo ne pročita ove uspomene.
{210} Prvi tom Nove Eloize, i svi tomovi, kada bi Sen-Pre imao iole karaktera; ali on je bio
pravi pesnik, neodlučni brbljivac, koji je imao srca samo pošto bi se napričao nadugo i
naširoko; uostalom, bio je vrlo plitak čovek. Ovakvi ljudi imaju ogromnu prednost što ne
vređaju ženski ponos i što nikad ne zapanjuju svoju prijateljicu. Neka se izmeri ova reč, a tu
možda leži čitava tajna uspeha plitkih ljudi kod otmenih žena. Ipak, ljubav je strast samo
utoliko ukoliko čini da se zaboravi na samoljublje. Dakle, ne osećaju potpunu ljubav žene koje.
kao L . . traže od nje zadovoljavanje oholosti. One su, i ne sumnjajući u to, na istoj visini kao i
prozaični čovek, koga one preziru, a koji u ljubavi traži ljubav i taštinu. One, one žele ljubav i
oholost. Ali ljubav se povlači crveneći, ona je najoholiji od svih despota: ili će biti sve ili ništa.
{211} Vidi jednu stranicu iz Andrea Senijea, Deta, strana 370; ili dobro otvori oči u
društvu, a to je najteži. „Uopšte, oni koje mi nazivamo patricijima mnogo su dalje od drugih
ljudi da nešto zavole”, kaže imperator Marko Aurelije. Misli, strana 50.
 {212} Uporedite Lovelace-a sa Tom Jones-om.
{213} Vidi Privatni život vojvode RlSeljea, 9. tom in-8. Zašto ubica u trenutku kad ubije
nekog čoveka ne
padne mrtav pred nogama svoje žrtve? Zašto bolesti? I, ako postoje bolesti, zašto jedan
Troatajon ne umre od srdobolje? Zašto je Anri IV vladao dvadeset 1 jednu godinu, a Luj XV
pedeset devet? Zašto trajanje života nije u tačnoj srazmeri sa stepenom vrline svakog čoveka? I
druga sramna pitanja, reći će engleski filozofi, koja apsolutno ne vredi postavljati, ali na koja bi
vredelo odgovoriti drukčije nego uvredama 4 cant-om.
{214} Vidi Nerona kod Svetonija posle ubistva majke; a ipak, kakvim je laskanjem bio
okružen?
{215} Svirepost Je bolna naklonost. Vlast Je najveća sreća posle ljubavi samo zato što ljudi
veruju da su u stanju da zapovedaju naklonostima.
{216} Ako se pred očima gledaoca slika osećanje vrline pored osećanja ljubavi, ispada da je
prikazano srce podeljeno između dva osećanja. U romanima vrlina je potrebna samo za žrtve:
Ztll d’Etanž.

{217} Vidi Sen-Simona, lažni porođaj gospode vojvotkinje od Burgonje; i gospođe od

Montvila, passim; onu princezu koja se čudila što druge žene imaju pet prstiju na ruci kao i
ona; onoga vojvodu od Orleana, Gastona, brata Luja XIII, koji je smatrao za sasvim prirodnu
stvar da njegovi ljubimci odlaze na stratište da bi mu pričinili zadovoljstvo. Vidi onu gospodu
iz 1820. kako Ističu izborni zakon koji može da dovede u Francusku Robespjere, itd. itd.; vidi
Napulj iz 1799. (Ostavljam ovu belešku napisanu 1820. Spisak velike gospode iz 1778. sa
beleškama o njihovom moralu, od generala Lakloa, viđen u Napulju, kod marklza Berioa;
rukopis sa više od 300 vrlo skandaloznih stranica.)
{218} Karakter privilegovanog mladića, u 1822. godini, prilično je tačno pri- kazao
valjani Bothwell, iz Old Mortallty.
219 Vidi Receove Memoare, 1 teške trenutke koje je zbog njega koadjutor proveo
između dvoja vrata, u Parlamentu.
220 Tom 1819. Orlovi nokti pri spuštanju.
{221} Vidi Koleove Uspomene; njegova žena.
{222} Fiziolozi, koji poznaju organe, kažu vam: „Nepravda u društvenim odnosima
proizvodi suhoću, nepoverenje i nesreću.”
{223} Dilor, Istorlja Parlza.
Nema scena u kraljičinim odajama, uveče na dan bekstva knjeginje Konde; ministri su
priljubljeni uza zid i ćute; kralj se šeta velikim koracima.
{224} Za sadašnje stanje engleskih običaja vidi Život gospodina Bltija, što je napisao
Jedan moj prisni prijatelj. Čoveka zapanjuje duboka poniznost gospodina Bitija, koji prima
deset gvineja od neke stare markize da bi klevetao Hjuma. Uplašena aristokratija oslanja se na
biskupe sa 200.000 livara rente i plaća u novcu ili u obzirima pisce koji pretenduju da su
slobodoumni, da bi vređali Senljea (Edinburg-Reuieto, 1821).
Najodvratniji cant prodire svuda. On guši sve što nije slika divljih i energičnih osećanja;
nemoguće Je napisati veselu stranicu na engleskom.
 {225} Dve Jelisavete.
Dozvolite da uporedimo kćerke dva svirepa čoveka i da vidimo koja je od njih bila
suveren civilizovane, a koja varvarske nacije. Obe behu Jelisavete. Kćerka Petra (ruskog) bila je
apsolutni vladar, a ipak je poštedela jednog suparnika i jednog rivala; smatrala je da ličnost
jedne carice raspolaže sa dovoljno čari za onoliko njenih podanika koliko ih je odabrala i
počastvovala da imaju pristup k njoj.
Jelisaveta engleska nije mogla da oprosti Mariji Stjuart ni njene pretenzije ni njene ćari,
već je uskogrudo zatvori (kao Đorđe IV Napoleona) kad je zatražila zaštitu, i tako, bez
predviđenih bilo despotskih bilo zakonskih sankcija, žrtvova mnoge svojoj snažnoj i sitnoj
ljubomori. No ova se Jelisaveta smatrala časnom; i dok se služila svim mogućim veštinama
smešne koketerije da bi je obožavali u godinama kojima to ne pristaje, držala je na odstojanju
ljubavnike koje je ohrabrivala, i tako nije zadovoljavala ni svoje sopstvene želje, niti njihove
nade. Ko da ne voli više poštenu, prostosrdačnu varvarsku caricu? - Memoarl lorda Oksforda. -
Prim. prev.
{226} U doba Ave Marije (večernje zvono u katoličkim crkvama). - Prim. prev.

{227} Marmontelovl Memoari, razgovor sa Monteskjeom.

{228} Torva leoena lupum sequitur, lupus ipse capellam; Florentem cytlsum sequitur
lasciva capella. Trahit sua quemque voluptas.
VerglUJe, ekloga XI.
{229} Vidi pogled Didonin na izvanrednoj skici Gerena u Liksamburu.
{230} Pošto je sve što je na svetu lepo postalo deo lepote voljene žene, vi naginjete
tome da radite sve ono što Je lepo.
231 Gingene, Istorija italijanske literature, tom II, strana 490.
{232} Putovanje predsednika de Brosa u Italiju, putovanje d’Eustace-a, Shar-pa,
Smolett-a.
{233} Gospodin od Frankeja, kad je stavljao suviše pudera. Memoari gđe d’Epinej.
{234} Od uživanja mi srce poigrava, iz Svrake kradljivice. - Prim. prev.

{235} Vidi španske i danske romanse iz XIII veka; one će francuskom uku- su izgledati
plitke i proste.
{236} Grim, tom m, str. 107.
{237} Žive među sobom – Prim prev.
{238} Živost, lakomislenost, koja je vrlo podložna inatu, neprestano vođenje računa o
tome kako se izgleda očima drugih: to su tri glavne osobine ovog drveta koji budi Evropu
1808. - Prim. prev.
{239} Mopertijus.
{240} Pisma iz Rima, juni 1822. - Prim. prev.

{241} Kad je prvi put došao u Edinburg, Bems je rekao da je između seoskih ljudi i
uglađenog sveta primetio malu razliku, da je kod prvih, iako neuglađenih modom i
neprosvećenih naukom, našao mnogo dara za po- smatranje i mnogo inteligencije; no
prefinjena 1 savršena imena predstavlja za njega novo biće, o kome je izgradio sebi sasvim
neodgovarajuću predstavu. - Prim. prev.
{242} Oko 1580, Španci, van svoje domovine, bili su samo energični agenti
despotizma, ili svirali na gitari pod prozorima lepih Italijanki. Španci su tada prelazili u Italiju
kao što se danas dolazi u Pariz; uostalom, sav njihov ponos bio je u tome da obezbede trijumf
kralju, svom gospodaru. Izgubili su Italiju, i to su je izgubili ponizivši je. Veliki pesnik Kalderon
bio je 1626. oficir u Milanu.
{243} Vidi Život sv. Karla Boromea, koji je izmenio Milano i ponizio ga. On je naredio
da se napuste dvorane u kojima se učilo rukovanje oružjem i da se ide na molitve. Mervej ubija
Kastiljonea 1533.
{244} Kako je izmenjen, kako je usvojen, a opet kako je uzvišen njen karakter. - Prim.
prev.

{245} Živost. - Prlm. prev.

{246} Sudariti se. - Prim. prev.
{247} Memoari, strana 88, londonsko izdanje.
{248} Prevedeno iz jednog provansalskog rukopisa iz XII veka.
{249} . . . ,,On je ispričao gospodinu Hačinsonu vrlo istinitu priču o jednom gospodinu
koji je nedavno došao na kratko vreme da stanuje u Ričmondu i koji je našao da su svi ljudi sa
kojima se tamo sretao oplakivali smrt neke gospođe koja Je tamo živela. Čujući da je toliko
oplakuju, on se zainteresovao za nju 1 tako se zaljubio u njen opis, da mu se u početku nije
dopadao nikakav drugi razgovor, a posle nije mogao čak ni da podnosi nikakav drugi
razgovor; postao je očajno setan i imao je običaj da odlazi na mesto sa koga se ona pela na
konja, na kome Je bio urezan otisak njenog stopala, ležeći tamo, tugujući i ljubeći ga po ceo
dan, dok napokon nije smrt za nekoliko meseci završila njegovo postepeno umiranje. Ova
priča je zaista vrlo istinita." (Tom I, strana 83.) - Prim. prev.
{250} Stara mera za dužinu, iznosi 1949 metara. - Prim. prev.
{251} From december 27, 1819 till the 3 june 1820. Mil.
{252} Kapelan Anđre, Nostradamus, Rejnuar, Krešimbeni, Aretino.
{253} Laura. - Prlm. prev.

{255} Zeane, gospođa de Bo;

Iget de Forkakije, gospođa iz Trekta;
Brijand d'Agil, grofica od la Lin;
Mabij de Vilnef, gospođa iz Vansa;
Beatris d’Agil, gospođa iz Solta;
Isidora de Rokfej, gospođa iz Ansoa;
An, vikontesa od Talara;
BlanSa de Flasan, zvana Blankaflur;
Dils de Monstjer, gospođa iz Klumana;
Antoanet de Kadnet, gospođa iz Lambeska;
Magdalen de Salon, gospođa iz pomenutog mesta; Riksand de Pijvar, gospođa iz
Transa.
Nostrađamus, strana 217.
 {256} Nostradamus, strana 131.
{257} „Utrum inter conjugatos amor posslt habere locum?
„Dicimus enlm et stabilito tenore firmamus amorem non posse inter duos jugales suas
extendere vires, nam amantes sibi invicem gratis omnia largiuntur, nullius necessitatis ratione
cogente; jugales vero mutuis tenentur ex debito voluntatibus obedire et in nullo seipsos sibi ad
lnvicem denegare...
„Hoc igitur nostrum judicium, cum nimia moderatione prolatum, et aliarum
quamplurium dominarum consilio roboratum pro indubitabili vobis sit ac veritate constanti.
,,Ab anno M. C. LXXIV, tertio kalend maii, indictione VII.”
Ova presuda odgovara prvom propisu Zakonika ljubavi; „Causa conjugii non est ab
amore excuzatio recta.”
{258} Šta je ljubav i odakle joj to ime.
Kakvo je dejstvo ljubavi.
Između kojih osoba može postojati ljubav.
Na koji se način ljubav stiče, održava, povećava, smanjuje, završava. Po kojim znacima
čovek prepoznaje da je voljen, i šta treba da radi jedan od ljubavnika kad drugi proigra
njegovo poverenje. - Prim. prev.
{259} Ako vas slučajno zbunjuje nejasnost ovog razgovora, daću vam njegov sadržaj.
Od pamtiveka u ljubavi postoje četiri različita stepena:
Prvi se sastoji u davanju nade, drugi u davanju poljupca.
Treći, u uživanju najintimnijeg milovanja.
Četvrti, o predavanju čitave ličnosti. – Prim. Prev.
{260} Ovaj odlomak, pronađen u Bejlovim hartijama, objavljen je danas prvi put. On
objašnjava fenomen kristalizaclje i poreklo ove reči. - Prim. izdavača.
{261} Držanje velike dame
{262} Sve je oprečno Između Francuske i Italije. Na primer, bogatstvo, visoko poreklo,
odlično obrazovanje, stvaraju raspoloženje za ljubav s one strane Alpa, a udaljavaju je u
Francuskoj.
{263} Viktor zakon (ovaj mlađi i duhoviti pisac koji je umro u Bombaju 7. decembra
1832) uputio je Bejlu pismo koje sledi. Bejl, pošto ga je prepisao, poslao je kopiju V. Zakonu uz
ovo pisamce:
Dragi moj pukovniče,
Nemogućno je kada ovo ponovo pročitate da se ne podsetite na mnoštvo stvari,
drukčije nazvanih nijansama. Dodajte ih sa leve strane na neispisanoj strani. Ova zaboravljena
priča puna je dirljive iskrenosti. Ima i ne- koliko ne elegantnih rečenica, koje ću skratiti. Kad bih
imao pedeset poglavlja kao što je ovo, vrednost dela O ljubavi bila bi stvarna. To bi bila
prava monografija. Ne vodite brigu o pristojnosti, to Je moja stvar.
Našao sam jedno vaše izvrsno mišljenje, od septembra 1824. godine, povodom
predgovora koji je odvratan. (Prim. izdavača.)
24. decembar 1825.
Oluja