Biblioteka

AVANTURA REČI

Urednik
Borislav Pantić
 Naslov originala:
IAN McEWAN
MACHINES LIKE ME

Copyright © Ian McEwan 2019.

Copyright © 2019. za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Dizajn korica:
Čarobna knjiga

Čarobna knjiga
2019.
 Grejemu Mičisonu (1944-2018)

Ali ne zaboravi, molim te, Zakon po kojem mi živimo,

Mi nismo stvorene da razumemo laž...

Radjard Kipling, „Tajni život mašina“

 Prvo poglavlje

Bilo je to ovaploćenje religijske čežnje, sveti gral nauke. Uzvišene su i niske bile
naše ambicije – da mit o stvaranju pretočimo u stvarnost, da prisustvujemo
rađanju ploda jedne čudovišne samozaljubljenosti. Onoga časa kad je to postalo
izvodljivo, nije nam bilo druge nego da krenemo putem naših želja, a za posledice
– ko mari. Da se izrazim blagorodnije, cilj nam je bio da pobegnemo od svoje
smrtnosti, da Božanskom pokažemo svoj savršeni lik i da njime, čak, zamenimo
lik božanski. Praktičnijim rečnikom govoreći, namera nam je bila da osmislimo
poboljšanu, moderniju verziju nas samih, i da onda uživamo u radosti pronalaska,
uzbuđeni sopstvenim umećem. I konačno se to desilo u jesen dvadesetog veka, prvi
korak ka ispunjenju drevnog sna, početak jednog dugog učenja kroz koje ćemo
shvatiti da je, koliko god mi komplikovani bili, koliko god greškama skloni i teški
za opisivanje, čak i kad je reč o najjednostavnijim našim postupcima i vidovima
postojanja, nas, takve kakvi smo, moguće i oponašati i nadmašiti. A ja sam u to
vreme bio mlad čovek, u ranom sam uzrastu, željno, dočekao tu prohladnu zoru.
Ali kliše o veštačkim ljudima bio je uspostavljen još pre nego što su se oni
sami pojavili, i tako, kad se to najzad dogodilo, neki su bili razočarani onim što su
videli. Mašta, poletnija od istorije, od tehnološkog napretka, već je bila izvela
generalnu probu te budućnosti prvo u knjigama, potom u filmovima i TV
dramama, kao da će ljudi, glumci, koji hodaju tako s onim staklastim pogledom,
lažnim pokretima glave i izvesnom ukočenošću u krstima, moći da nas pripreme
za život s našim rođacima iz vremena budućeg.
Ja sam pripadao taboru optimista, blagosloven neočekivanim prilivom
sredstava posle majčine smrti i prodaje porodične kuće, gde će, ispostavilo se, biti
izgrađeni stanovi visoke tržišne vrednosti. Prvo istinski održivo proizvedeno
ljudsko biće, verodostojno kako u pogledu inteligencije, tako i po spoljašnjem
izgledu, uverljivim pokretima i promenama izraza lica, pušteno je u prodaju

6
nekoliko dana pre nego što će folklandska operativna grupa krenuti u svoju
beznadežnu misiju. Adam je koštao osamdeset šest hiljada funti. Iznajmljenim
kombijem dopremio sam ga kući, u svoj neudobni stan u severnom Klapamu.
Nesmotrena je bila ta moja odluka, ali na nju me je podstakla vest da je i ser Alanu
Tjuringu, ratnom heroju i vodećem geniju digitalnog doba, isporučen isti model.
On je verovatno želeo da ga odnese u laboratoriju i tamo rastavi na deliće da bi
video kako funkcioniše.
Dvanaest iz prve serije ponelo je ime Adam, trinaest su bile Eve. Otrcano, da,
svi su se povodom toga saglasili, ali s nespornim komercijalnim efektom. Budući
da je sam pojam biološke rase nauka već bila odbacila, tih dvadeset petoro bili su
dizajnirani tako da pokriju čitavu paletu etničkih varijeteta. Čule su se prvo
glasine, a potom i žalbe, da se Arapin ni po čemu ne razlikuje od Jevrejina.
Nasumično programiranje, kao i samo životno iskustvo, svima njima obezbediće
punu slobodu u pogledu seksualnih opredeljenja. Već krajem prve nedelje, sve Eve
bile su rasprodate. Na ovlašan pogled učinilo mi se da bi moj Adam mogao da
prođe kao Turčin ili Grk. Imao je sedamdeset sedam kilograma, pa sam morao da
zamolim komšinicu iz stana iznad mog, Mirandu, da mi pomogne da ga, na
nosilima koja su bila uključena u cenu, prenesem od ulice do stana. I, kad su
baterije počele da mu se pune, ja sam nama dvoma spremio kafu, a onda počeo da
listam onlajn priručnik od četiristo sedamdeset stranica. Jezik je bio uglavnom
jasan i precizan. Ali Adama su činili delovi napravljeni na raznim mestima i
uputstva je tu i tamo krasio šarm nonsens pesme. „Na gornjoj strani B347k
pronađite bezbrižni emotikon i izlaz iz matične ploče pa osenčite spektar promena
raspoloženja.“ I tako je on sad, dok mu je zaštitna ambalaža od kartona i polistirena
ležala oko nogu, sedeo, go, za mojim majušnim trpezarijskim stolom, sklopljenih
očiju, s crnim kablom koji je povezivao ulaznu tačku u njegovom pupku s
utičnicom u zidu. Moraće da prođe šesnaest sati da se on dokraja napuni. Slede
ažuriranje podataka i lične sklonosti. A meni je on bio potreban sad, odmah, kao i
Mirandi. Poput revnosnih mladih roditelja, žudeli smo da čujemo njegove prve
reči. U njegove grudi nije bio ugrađen zvučnik. Iz reklame u kojoj je sve vrcalo od
uzbuđenja znali smo da on zvukove proizvodi dahom, jezikom, zubima i nepcem.
Koža njegova, kao prava naoko, bila je već topla na dodir i meka kao detinja.
Miranda je tvrdila da je videla kako trepće. Bio sam siguran da to što ona vidi

7
potiče od vibracija podzemne železnice, koja tutnji tridesetak metara ispod nas, ali
ništa nisam rekao.
Adam nije bio igračka za seks. Pa ipak, bio je sposoban za seksualni odnos, i
raspolagao je funkcionalnom sluznicom, zarad čijeg je održavanja morao da uzima
pola litra vode dnevno. Dok je sedeo za tim stolom, primetio sam da nije obrezan,
da je prilično obdaren, te da ima bujne, tamne stidne malje. Taj visokonapredni
primerak veštačkog ljudskog bića verovatno je odražavao apetite svojih mlađanih
tvoraca. Računalo se s tim da će Adami i Eve biti živahni.
Reklamirali su ga kao družbenika, kao intelektualnog sparing-partnera,
prijatelja i Katicu za sve, koja ume da pere sudove, sprema krevete i „misl“. Svaki
trenutak svog postojanja, sve što čuje i vidi, beležio je i kasnije mogao da prizove.
Još nije umeo da vozi automobil i nije smeo da pliva, da se tušira ili da izlazi na
kišu bez kišobrana, kao ni da bez nadzora rukuje motornom testerom. Što se
dometa tiče, zahvaljujući napretku na polju skladištenja električne energije, mogao
je za dva sata, bez punjenja baterije, da pretrči sedamnaest kilometara, ili da, što je
nekakav energetski ekvivalent, dvanaest dana razgovara s vama bez prekida. Radni
vek bio mu je dvadeset godina. Bio je kompaktne građe, plećat, tamnoput, guste,
začešljane crne kose; lice usko, s tek pomalo zakrivljenim nosom koji sluti na
moćnu inteligenciju, misaonim, duboko usađenim očima i stisnutim usnama koje
su, nama na oči, gubile prvobitan, žućkastobeli mrtvački ton, poprimajući punu,
ljudsku boju, pri čemu se mogao steći utisak da se te usne u uglovima čak i pomalo
opuštaju. Miranda je rekla da liči na „lučkog radnika s Bosfora“.
Pred nama je sedela vrhunska igračka, vekovni san, trijumf humanizma – ali
humanistički anđeo smrti. Uzbudljiv preko svake mere, ali i takav da u vama budi
osećanje frustriranosti. Teško je bilo čekati i samo tako gledati punih šesnaest sati.
Smatrao sam da bi, za onaj novac koji sam posle ručka isplatio, Adam već morao
da bude napunjen i da odmah proradi. Bilo je pozno zimsko popodne. Napravio
sam tost, popili smo još kafe. Miranda, doktorantkinja društvene istorije, reče tad
da bi baš volela da je Meri Šeli, kao tinejdžerka, tu sad s nama i da može pomno da
posmatra ne neko čudovište poput onog Frankenštajnovog, nego ovog naočitog,
tamnoputog mladića koji upravo oživljava. Ja sam na to primetio da je oboma
narečenima bila zajednička glad za životodavnom silom elektriciteta.
– I nama je – rekla je na to ona, kao da misli isključivo na sebe i mene, a ne na
elektrohemijski naboj celokupnog ljudskog roda.

8
 Njoj su bile dvadeset dve, bila je zrela za svoje godine, deset mlađa od mene.
Gledano iz ove perspektive, nije se bogzna šta dešavalo među nama. Bili smo u
cvetu mladosti. Ali ja sam smatrao da sam, u odnosu na nju, u drugoj životnoj fazi.
Formalno obrazovanje bilo je daleko iza mene. Pretrpeo sam niz profesionalnih,
finansijskih i ličnih neuspeha. Sebe sam video kao čoveka previše ogrubelog,
previše ciničnog za jednu divnu mladu ženu kao što je Miranda. I mada je ona bila
lepa, svetlosmeđe kose i izduženog, uskog lica, sa očima koje bi se često suzile kao
od neke potisnute razdraganosti, i mada sam, kad me obuzme određeno
raspoloženje, sav u čudu gledao u nju – rano sam odlučio da njenu ulogu
ograničim na ulogu drage prijateljice iz komšiluka. Sretali smo se u holu zgrade, a
njen stančić nalazio se tik iznad mog. Povremeno bismo zajedno popili kafu i onda
razgovarali o muško-ženskim odnosima, politici i svemu ostalom. S nekom
besprekornom neutralnošću, odavala je utisak osobe kojoj bi sve mogućnosti bile
prihvatljive. Za nju bi, činilo se, popodne provedeno u intimnom uživanju sa
mnom imalo jednaku težinu kao i vreme provedeno u čednom, drugarskom
ćaskanju. Bila je opuštena u mom društvu, i meni je draže bilo da mislim kako bi
seks upropastio sve. Ostali smo dobri ortaci. Ali bilo je kod nje nečeg zavodljivo
tajnovitog ili uzdržanog. Možda sam, i nesvestan toga, mesecima već bio zaljubljen
u nju. I nesvestan toga? Kako sam se jadno izrazio!
Premda nerado, dogovorili smo se da privremeno ostavimo i Adama, a i jedno
drugo na miru. Miranda je trebalo da prisustvuje nekom seminaru, severno od
reke, a mene je čekalo pisanje imejlova. Početkom sedamdesetih, digitalna
komunikacija odbacila je privid pogodnosti i postala kuluk svakidašnji. Isto se
dogodilo i s vozovima koji idu još malo pa četiristo na sat – postali su prepuni i
prljavi. Softver za prepoznavanje glasova, čudo iz pedesetih, odavno se pretvorio u
mučenje, te su stanovnici čitavih zemalja sate i sate dnevno žrtvovali na samotne
monologe. Interfejs mozga i mašine, divlji plod optimizma šezdesetih, sad već
teško da je mogao da pobudi zanimanje kod deteta. Nešto za šta su po ceo vikend
umeli da stoje u redu ljudima bi pola godine kasnije bilo zanimljivo koliko i čarape
koje nose na nogama. Kaciga za unapređenje saznajnih sposobnosti, frižideri koji
govore i imaju čulo mirisa? I oni prođoše kao i kompjuterski miš, filofaks,
električni kuhinjski nož, set za fondi. Budućnost je neprestano navirala. Naše
nove-novcite igračke počele bi da rđaju još pre nego što bismo ih doneli kući, a
život je tekao dalje, manje-više kao i dotad.

9
 Hoće li i Adam jednog dana postati gnjavaža? Nije lako diktirati mejlove dok
vas, kao kupca, grize savest zbog troška. Neminovno je, naravno, da će nas drugi
ljudi, drugi umovi i dalje fascinirati. Dok veštački ljudi budu sve više ličili na nas,
potom postajali kao mi, pa onda i više od nas – nikad se mi od njih nećemo
zamoriti. Njima je dato da nas iznenađuju. Možda nas, isto tako, i iznevere, na
načine koji prevazilaze našu uobrazilju. U tom trenutku, tragedija jeste postojala
kao mogućnost; dosada nikako.
Ono što jeste bilo dosadno svakako je bilo to što mora da se čita uputstvo za
upotrebu. Uputstva. Negovao sam tu predrasudu da mašina koja vam samim
načinom na koji radi ne govori kako se njome rukuje nije vredna ni da je držite.
Vođen starovremskim porivom, krenuo sam da taj priručnik odštampam, pa
usput tražio fasciklu za njega. Nikako nisam sebe mogao da sagledam kao
Adamovog „korisnika“. Sve vreme sam, pritom, diktirao imejlove. Pretpostavljao
sam da nema ničega što bih o njemu mogao naučiti a da me tome ne nauči on sam.
Ali priručnik u mojim rukama upravo se otvorio na četrnaestom poglavlju. Tu je
već sve pisalo na običnom engleskom: sklonosti; parametri ličnosti. A onda, niz
naslova: Druželjubivost, Ekstraverzija, Otvorenost prema novim iskustvima,
Savesnost, Emocionalna stabilnost. Taj spisak mi je bio poznat. Model pet faktora.
Sa svojim obrazovanjem na polju društvenih nauka, bio sam sumnjičav prema
tako ograničenim kategorijama, premda sam od jednog prijatelja, psihologa,
svojevremeno čuo da svaka od tih stavki ima mnoštvo podgrupa. Bacivši pogled
na narednu stranicu, video sam da bi trebalo da izvedem razna podešavanja na
lestvici od jedan do deset.
Ja sam se nadao prijatelju. Bio sam spreman da se prema Adamu ophodim
kao prema gostu u svom domu, neznancu koga ću s vremenom upoznati. Mislio
sam da će mi i doći već optimalno podešen. Fabrička podešavanja – savremeni
sinonim za sudbinu. Svi moji prijatelji, porodica, rodbina i poznanici u moj život
ušli su s fiksnim podešavanjima, s neizmenljivim istorijatom gena i životne
sredine. Želeo sam da moj skupoceni novi prijatelj bude isti takav. Zašto ta
podešavanja prepuštati meni? Ali, naravno, odgovor na to pitanje znao sam i sâm.
Nema nas mnogo koji smo optimalno podešeni. Blagorodni Isus? Ponizni Darvin?
Po jedan se pojavi na svakih hiljadu i osamsto godina. Sve i kad bi jedna svetska
korporacija s mukotrpno stečenim ugledom i znala koji su to parametri ličnosti

10
najbolji, najmanje škodljivi, a takvo nešto nikad ne bi mogla znati – ne bi smela
rizikovati da kiksne. Caveat emptor.1
Bog je svojevremeno Adamu dao već sasvim formiranu družbenicu. Ja sam
sebi nekoga morao da stvorim sam. Došao sam do „Ekstraverzije“ i ponuđenog
niza detinjastih iskaza. On voli da bude srce i duša svake zabave i On zna kako da
zabavi ljude i da ih usmerava. A na samom kraju: Oseća se neugodno u društvu
drugih ljudi i Više voli da bude sam. U sredini se našlo mesta za: On voli dobro da
se zabavi, ali uvek se rado vrati kući. Takav sam bio ja. Ali zašto bih pravio repliku
samoga sebe? Budem li birao samo srednja rešenja na svakoj skali, moglo bi se
desiti da stvorim jednu bezličnu dušu. Ekstraverzija je, izgleda, podrazumevala i
svoj antonim. Bio je tu dugačak spisak prideva s kvadratićima koje treba štriklirati:
društven, stidljiv, razdražljiv, pričljiv, povučen, hvalisav, skroman, odvažan,
energičan, ćudljiv. Ništa od toga nije mi bilo potrebno, ni za njega ni za mene
samoga.
Mimo trenutaka kad sam donosio sumanute odluke, veći deo života, naročito
kad sam bivao sâm, proveo sam u neutralnim raspoloženjima, u kojima je moja
ličnost, šta god to bilo, čekala nešto. Nit odvažan, nit povučen. Jednostavno, čovek
koji je tu, a nije ni zadovoljan ni mrzovoljan, već samo obavlja svoje zadatke,
razmišlja o tome šta će večerati, ili o seksu, zuri u ekran, tušira se. S povremenim
kajanjem zbog nečega što je prošlo i, tu i tamo, crnim mislima o onome što će tek
biti, jedva svestan vremena sadašnjeg, osim u domenu neposrednog, u domenu
čula. Psihologiju, nekad tako zainteresovanu za milijarde načina na koji um
čovekov može da skrene s pravog puta, sada je privlačilo ono što se smatra običnim
emocijama, u rasponu od žalosti do radosti. Ona je, međutim, previdela
nepregledno područje svakodnevnog života: izuzmemo li teške bolesti, glad, rat ili
razne stresne situacije, veći deo života provodimo u jednoj neutralnoj zoni, u
dobro nam znanoj bašti, istina sivoj, ni po čemu posebnoj, koja se nema po čemu
pamtiti i koju je teško opisati.
U to vreme, ja nisam mogao znati da će te stepenovane opcije imati tek malo
uticaja na Adama. Njega će stvarno odrediti ono što se naziva „mašinskim
učenjem“. U priručniku jedva da je bilo nagoveštaja nekakve iluzije o mogućem

1
Neka se kupac pazi (lat.) – u smislu da za eventualne nedostatke već kupljenog proizvoda
odgovornost snosi kupac, a ne prodavač. (Prim, prev.)

11
uticaju ili kontroli, iluzije kakvu obično roditelji gaje u odnosu prema ličnostima
svoje dece. Bio je to, uostalom, način da se ja vežem za ono što sam kupio, a i da
proizvođač sebi obezbedi pravnu zaštitu. „Ne žurite“, savetovao je priručnik.
„Birajte pažljivo. Dajte sebi i nekoliko nedelja za to, ako je potrebno.“
Pustio sam da prođe jedno pola sata pre nego što ću opet pogledati šta se s
njim zbiva. Nije bilo promene. I dalje je sedeo za stolom, ruku ispruženih, očiju
zatvorenih. Ali učinilo mi se da mu je kosa, zift-crna, malo iždžikljala u
međuvremenu i da je poprimila izvestan sjaj, kao da se upravo istuširao. Prišavši
bliže, sa oduševljenjem sam zapazio da se – premda on još nije disao – kraj njegove
leve sise oseća ravnomeran puls, postojan i miran, otprilike jedan otkucaj u
sekundi, kako, neiskusan kakav sam bio, procenih. Umirujuće, zbilja. Nije u njemu
bilo krvi, koju bi srce pumpalo, ali simulacija je urodila plodom. I moje sumnje
time su se malčice bar ublažile. Prema Adamu sam se osećao zaštitnički, ma koliko
bio svestan besmisla takvog mog odnosa prema njemu. Pružio sam ruku, dlanom
prekrio njegovo srce i osetio taj spokojni, jampski ritam. Još nešto sam tad osetio:
da ugrožavam njegov lični prostor. Lako je bilo poverovati u te znake života. I kako
mu je koža bila topla, i čvrsta, i kako se mišićni sklop pod njom mogao opipati –
da, razum mi je govorio da je to plastika, ili nešto tome slično, ali čulom dodira
osećao sam da je reč o mesu.
Sablasno je to bilo, stajati tako pored tog golog muškarca, dok se u meni vodi
borba između onoga što znam i onoga što osećam. Zašao sam mu iza leđa,
delimično i zato da mu ne bih bio pred očima, koje su svakog časa mogle da se
otvore i ugledaju mene kako se nadnosim nad njim. Vrat i predeo oko kičme bili
su mu mišićavi. Po ramenima su mu bile nikle tamne malje. Na zadnjici su mu se
jasno ocrtavali mišići. A dole – pravi atletski listovi. Nisam ja tražio supermena.
Još jednom sam zažalio što sam zakasnio da uzmem jednu Evu.
Izlazeći iz sobe, zastao sam da se načas osvrnem i doživeo jedan od onih
trenutaka koji mogu da poremete emocionalni život: ono kad nas prene spoznaja
nečeg sasvim očiglednog, kad apsurdno pojmimo nešto što već znamo. Stajao sam
s rukom na kvaci. Možda me je to Adamova golotinja i sámo njegovo fizičko
prisustvo zadržalo, ali ja u stvari i nisam gledao u njega. Nego u posudu za maslac.
I u dva tanjira i šolje, dva noža i kašike koji su, razbacani, ležali po stolu. Ostatak
dugog popodneva provedenog s Mirandom. Dve drvene stolice stajale su
odmaknute od stola, okrenute jedna ka drugoj, u duhu prisnosti.

12
 A jesmo postali prisniji tokom tog prethodnog meseca. Razgovori su nam
tekli kao po loju. Uviđao sam koliko mi ona znači, kao i da bih, sopstvenim
nemarom, mogao da je izgubim. Trebalo je dotad već nešto da joj kažem. Uzimao
sam je zdravo za gotovo. Neki zlosrećni događaj, neka osoba, kolega s fakulteta –
nešto je moglo da se ispreči između nas. Njeno lice, njen glas, ponašanje njeno,
uzdržanost i bistrina koje je u isti mah ispoljavala – sve je to bilo tu, živo i prisutno.
Njena ruka u mojoj, pa to njeno držanje, kao da je izgubljena, kao da je stalno
prezauzeta... Jeste, postali smo nas dvoje veoma bliski, a ja nisam primetio šta se
događa. Bio sam prava budala. Morao sam da joj kažem.
Vratio sam se u radnu sobu, koja mi je služila i kao spavaća. Između radnog
stola i kreveta bilo je dovoljno prostora da se čovek malo prošeta. Sad me je već
brinulo to što ona ne zna ništa o mojim osećanjima. Opisati joj ih biće svakako
neprijatno, pa i pogubno. Ona je komšinica, drugarica, kao neka sestra. Govoreći
joj to, obraćaću se osobi koju još ne poznajem. Ona će morati da iskorači iza zavese,
ili da skine masku, i da se onda ona meni obrati rečima koje od nje nikad nisam
čuo. Vrlo mi je žao... Mnogo mi se sviđaš, ali, znaš... Ili će se, jednostavno, preplašiti.
Ili će se – moguće, samo moguće – obeznaniti od sreće što čuje to što je odavno
žudela da čuje, ili i sama da kaže, ali se užasavala od same pomisli da će biti
odbijena. Sticajem okolnosti, u tom trenutku oboje smo bili sami. Mora biti da je
i ona razmišljala o tome, o nama. Nije to neka nemoguća fantazija. Moraću da joj
kažem sve u oči. Nepodnošljivo. Neizbežno. I tako se to razvlačilo, a krug u kojem
sam se vrteo bivao je sve uži. Obuzet nemirom, otišao sam do druge sobe. Nisam
primetio nikakvu promenu na Adamu dok sam pored njega prolazio zaputivši se
ka frižideru, gde mi je bilo ostalo pola boce belog bordoa. Seo sam licem okrenut
njemu i podigao čašu. Živela ljubav. Ovoga puta, nije u meni bilo onoliko nežnosti.
U Adamu sam sad video ono što on jeste, neživa tvorevina u kojoj umesto srca
kuca elektrika, a čija je koža topla zbog puke hemije. Kad se bude aktivirao,
nekakva mikroskopska naprava, neki regulator, otvoriće mu oči. I on će tad
izgledati kao da me vidi, ali biće slep. Ne, čak ni slep neće biti. Kad proradi, neki
drugi sistem stvoriće privid disanja, ali ne i života. Čovek koji se upravo zaljubio –
on zna šta je život.
S nasledstvom koje mi je pripalo, mogao sam da kupim stan negde severno
od reke, na Noting hilu, ili u Čelsiju. Onda bi i ona tamo mogla da dođe. Imala bi
dovoljno mesta za sve knjige koje joj sad stoje u kutijama u garaži njenog oca u

13
Solsberiju. Pred očima mi se ukazala budućnost bez Adama, budućnost koja je, do
juče, i bila moja: gradska kuća s dvorištem, visoke tavanice s gipsanim ukrasima,
kuhinja od nerđajućeg čelika, stari prijatelji koji dolaze na večere. I na sve strane –
knjige. Šta da radim, pitao sam se. Mogao sam njega, ili to, da vratim prodavcu, ili
da ga prodam onlajn i da se izvučem s malim gubitkom... Neprijateljski sam
pogledao Adama.
Dlanovi su mu bili položeni na sto, a lice, kao u jastreba, blago nagnuto prema
šakama. Eh, ta moja budalasta opsednutost tehnologijom! Još jedan set za fondi.
Najbolje bi mi bilo da ustanem od tog stola pre nego što osiromašim sebe jednim
jedinim udarcem očeve stare tesle.
Popio sam pola čaše, ne više, a onda se vratio u spavaću sobu da se malo
razonodim prateći zbivanja na azijskom tržištu valuta. Sve vreme sam osluškivao
korake u stanu iznad mog. Kasno uveče gledao sam televiziju ne bih li saznao šta
ima novo u vezi s operativnom grupom koja je uskoro trebalo da krene na trinaest
hiljada kilometara dug put preko okeana da povrati ono što smo u to vreme
nazivali Folklandskim ostrvima.

Imao sam trideset dve godine i bio totalno švorc. To što sam nasledstvo od majke
straćio na takvu skalameriju bilo je samo deo mog problema – ali tipičan deo. Kad
god bih nekako došao do novca, ja bih učinio da taj novac nestane, izgorele bi te
pare na nekoj čudesnoj lomači, ili bih ih ja strpao u cilindar i onda iz njega izvukao
ćurku. Često mi je, premda ne i u ovom, najnovijem slučaju, namera bila da, uz što
manje napora, zgrnem što veću sumu. Bio sam lik sklon šemama, polulegalnim
smicalicama, lukavim prečicama. Moćne, briljantne kombinacije, to me je
zanimalo. Drugi su se u takve stvari upuštali i potom bi procvetali. Uzajmili bi se,
uložili taj novac na pravi način, i ostalo bi im novca u izobilju i kad vrate dugove.
Ili bi pak imali stalni posao, svoje zanimanje, kao što sam i ja nekad imao, pa bi se
bogatili skromnije, ali postojanim tempom. U međuvremenu, ja sam tavorio ili,
pre će biti, gospodski propadao u dvema memljivim sobama u prizemlju, tu, na
ničijoj zemlji koju čine edvardijanske ulice s identičnim kućama u nizu, tamo
negde između Stokvela i Klapama, u južnom Londonu.

14
 Odrastao sam u selu nedaleko od Stratforda u Vorikširu, kao sin jedinac oca
muzičara i majke medicinske sestre koja ide po kućama. U poređenju s Mirandom,
ja se u detinjstvu kulture sigurno nisam prejeo. Nije tu bilo ni vremena ni prostora
za knjige, pa čak ni za muziku. Vrlo rano sam se zainteresovao za elektroniku, ali
završio sam na antropologiji, i to na jednom neuglednom koledžu u južnom
Midlandsu; odlučio sam da se prebacim na prava, upisao kurs, završio ga, i
specijalizovao se za poresko pravo. Nedelju dana posle mog dvadeset devetog
rođendana oduzeta mi je licenca, i malo je nedostajalo da odslužim kraću
zatvorsku kaznu. Sto sati društvenokorisnog rada učvrstilo me je u uverenju da
nikad više ne treba da imam stalan posao. Zaradio sam nešto novca na knjizi o
veštačkoj inteligenciji koju sam napisao; to sam straćio na neku šemu s pilulama
za produženje životnog veka. Nezanemarljivu svotu uzeo sam na jednom dilu s
nekretninama; to je otišlo na šemu s iznajmljivanjem automobila. Najdraži ujak
ostavio mi je nešto sredstava, stečenih zahvaljujući patentu za srčanu pumpu;
proćerdao sam to na neku šemu sa zdravstvenim osiguranjem.
Sa svoje trideset dve godine, preživljavao sam trgujući onlajn na berzama
akcija i valuta. Šema, kao i sve ostale što su bile. Sedam sati dnevno grbio sam se
nad tastaturom, kupovao, prodavao, oklevao, u jednom trenutku vitlao
slavodobitno pesnicom, u drugom psovao naglas, ili, dobro, tako je bar u početku
bilo. Čitao sam izveštaje s tržišta, ali bio sam čvrsto ubeđen da sam ušao u sistem
gde sve funkcioniše nasumično, te sam se mahom oslanjao na nagađanje. Ponekad
bi me krenulo, ponekad bih potonuo, ali prosečno sam godišnje zarađivao koliko
jedan poštar. Plaćao sam kiriju, to je u to vreme bilo jeftino, prilično dobro sam
jeo i odevao se, i mislio sam da sam već počeo da se stabilizujem, da učim kako da
konačno upoznam sebe. I čvrsto sam rešio jedno: da ću u tridesetim pružiti mnogo
više nego u dvadesetim.
Ali udobni dom mojih roditelja prodat je upravo kad je prvo ubedljivo
veštačko ljudsko biće izbačeno na tržište. Hiljadu devetsto osamdeset druge.
Roboti, androidi, replike – to je bila moja strast, naročito posle svih istraživanja
koja sam morao da obavim dok sam pisao onu knjigu. Znao sam da će cene padati,
ali morao sam jednog smesta da kupim, Evu po mogućnosti, ali može i Adama.
A moglo je sve i drugačije da bude. Kler, moja bivša devojka, bila je razumna
osoba koja je učila za zubnog tehničara. Radila je u jednoj ordinaciji u Ulici Harli,
i ona bi me sigurno odgovorila od nauma da uzmem Adama. Bila je to žena

15
praktična, ovozemaljska. Znala je kako sebi da organizuje život. I ne samo sebi. Ali
ja sam je uvredio činom neporecive nelojalnosti. Uskratila mi je svoju milost kako
dolikuje razgnevljenoj kraljici, da bi mi na kraju pobacala svu odeću napolje, na
ulicu. Lajm grouv, tamo je to bilo. Nikad više reč sa mnom nije progovorila,
izborivši mesto u samom vrhu liste mojih grešaka i promašaja. Ona je mogla da
me spase od mene samoga. Ali. Ravnoteže radi, hajde da i tom zabludelom meni
dozvolimo da kaže koju. Nisam ja kupio Adama da bih na njemu zaradio.
Naprotiv. Motivi su mi bili čisti. Čitavo bogatstvo izručio sam na oltar
radoznalosti, tog neumornog motora nauke, intelektualnog života, života uopšte.
Nije to bila prolazna moda. Postojala je iza toga neka istorija, neka priča, uloženo
vreme, i ja sam na to imao pravo. Elektronika i antropologija – daleka rodbina koju
je pozno moderno doba spojilo i primoralo na brak. Dete tog para bio je Adam.
I tako, stojim sad pred vama, kao svedok odbrane. Završila se škola, pet je po
podne, a ja – za to vreme, tipičan primerak: kratke pantalone, kolena u krastama,
pege, kratko podšišan sa strane i oko ušiju, jedanaest mi je godina. Prvi sam u redu,
čekam da se otvori laboratorija i da počne Elektroklub. Časove vodi gospodin
Koks, dobroćudni džin s kosom boje šargarepe, koji predaje fiziku. Dobio sam
projekat: treba da napravim radio. To je čin vere, jedna dugotrajna molitva,
višenedeljna. Imam osnovu od šperploče, petnaest puta dvadeset tri centimetra,
lako ju je bušiti. Boje su – sve. Plave, crvene, žute i bele žice, skromne dužine,
granaju se po ploči, skreću pod pravim uglovima, nestaju nekud dole, pa se
pojavljuju drugde, a usput se spotiču na nodule jarkih boja, majušne prugaste
valjke – kondenzatore, otpornike – a tu je i indukcioni kalem koji sam namotao
sâm, i jedan operacioni pojačivač. Ništa mi nije jasno. Sledim dijagram kao što đak
prvak sriče slova. Gospodin Koks je tu da, blagim glasom, posavetuje. Nevešto
lemim jedan element, žicu ili komponentu, za drugi. Dim i miris vara su droga:
duboko ih udišem. U kolo uvodim i prekidač od bakelita koji je, ubedio sam sebe
već u to, uzet s neke borbene letelice, spitfajera, sigurno. Tri meseca kasnije
napraviću i poslednji spoj: taj komad tamnosmeđe plastike povezaću s baterijom
od devet volta.
Hladan sumrak, vetrovit, mart je. Ostali dečaci zadubili su se svaki u svoj
projekat. Dvadesetak kilometara smo daleko od Šekspirove rodne varoši, u školi o
kojoj će se docnije govoriti kao o „rupi”. A bilo je to, u stvari, jedno sjajno mesto.
Pale se fosforescentna svetla na tavanici. Gospodin Koks stoji na drugom kraju

16
laboratorije, okrenut nam je leđima. Ne bih da privučem njegovu pažnju, za slučaj
da omanem. Pritiskam prekidač i – čudo – čuje se krčanje. Prodrmam
kondenzator: muzika, grozna muzika, tako se meni bar čini, jer ima i violini. A
onda: ženski glas, brza nešto, nije na engleskom.
Niko ne diže glavu, niko nije zainteresovan. Sklopiti radio nije ništa posebno.
Ali ja sam ostao bez reči, na ivici suza. Nikakva tehnologija me kasnije neće toliko
zadiviti. Struja prolazi kroz komadiće metala koje sam ja brižljivo rasporedio gde
koji treba, hvata se u vazduhu glas neke strankinje što sedi negde tamo daleko. Po
glasu bi se reklo da je dobra. Ona i ne zna za mene. Nikad neću saznati kako se
zove niti razumeti njen jezik, i nikad je neću upoznati lično, makar ne da pritom
budem svestan da je to ta. Moj radio, s gromuljicama vara nepravilnih oblika na
ploči, pravo je čudo, ništa manje nego sama svest koja se uzdiže iz materije.
Mozak i elektronika u bliskoj su vezi, otkrio sam to još u pubertetu, kad sam
sklapao jednostavne računare i sam ih programirao. Struja i komadići metala
umeli su da sabiraju brojeve, proizvode reči, slike, pesme, umeli su da pamte stvari,
pa čak i da pretvaraju govor u pismo.
Kad mi je bilo sedamnaest godina, Piter Koks me je nagovorio da upišem
fiziku na lokalnom koledžu. Tek što je prošlo mesec dana, a meni je dosadilo, i
počeo sam da tražim nešto novo. Oblast je bila previše apstraktna, matematika je
prevazilazila moje mogućnosti. A u to vreme već sam bio pročitao knjigu-dve i
počeo da se zanimam za izmišljene ljude. Helerova Kvaka 18, Ficdžeraldov Jedri
ljubavnik, Orvelov Poslednji čovek u Evropi, Tolstojevo Sve je dobro što se dobro
svrši – nisam stigao mnogo dalje od toga, a opet, shvatio sam smisao umetnosti.
Bila je to neka vrsta istraživanja. Ali ja nisam želeo da studiram književnost –
previše je zastrašujuće to, previše intuicije iziskuje. U kratkom informativnom
tekstu, odštampanom na listu koji sam pokupio u biblioteci koledža, antropologija
je bila opisana kao „nauka o ljudima i njihovim zajednicama kroz prostor i vreme”.
Sistematične studije, dakle, s uključenim ljudskim faktorom. Upisao sam to.
Prvo što ću naučiti: moja grupa oslanjala se na žalosno mala sredstva. Ništa
od jednogodišnjeg izležavanja na Trobrijanskim ostrvima, gde je tabu – jesti pred
drugima. Lepo vaspitanje nalaže vam da jedete sami, leđima okrenuti prijateljima
i članovima porodice. Ostrvljani poznaju čini pomoću kojih ružni ljudi postaju
lepi. Deca se aktivno podstiču da uspostavljaju seksualne odnose među sobom.
Valuta im je sladak krompir. Žene su te koje određuju status muškaraca. Kako

17
čudno i okrepljujuće. Moje viđenje ljudske prirode oblikovala je, pretežno, bela
populacija nagurana u južni deo Engleske. Sad sam bio slobodan, bačen u bezdan
relativizma.
U svojoj devetnaestoj godini napisao sam vispren esej o kulturama časti, pod
naslovom ,,U okovima uma?”. Građu sam prikupljao nepristrasno. Šta sam ja tad
pa i znao, šta me je bilo briga? Postojala su ta mesta gde je silovanje u toj meri
uobičajena pojava da za to ne postoji ni određena reč. Neko prekolje mladog oca
zato što nije obavio dužnost vezanu za neku staru zavadu. Ili imamo porodicu koja
pošto-poto hoće da ubije kćerku zato što ju je neko video kako se drži za ruke s
momkom iz pogrešne verske grupe. Pa žene u godinama koje prilježno učestvuju
u genitalnom sakaćenju svojih unuka. Šta bi s instinktom u roditelja da vole i štite
svoju decu? Ne, kultura je tu glasnija od instinkta. A šta bi sa univerzalnim
vrednostima? Pale u vodu. Ničeg tome sličnog nema u Stratfordu na Ejvonu. Sve
je to povezano s umom, s tradicijom, s religijom – puki softver, kad sad pomislim,
koji je bolje razmatrati mimo svakog vrednosnog konteksta.
Antropolozi ne izriču sudove. Oni posmatraju i prenose svoja saznanja o svim
raznolikim odlikama ljudskog roda. Veličaju razlike. Ono što se u Vorikširu
smatra čistim zlom, na Papua Novoj Gvineji niko i ne primećuje. S lokalnog
stanovišta, ko je merodavan da kaže šta je dobro, a šta loše? Svakako ne neka
kolonijalna sila. Iz svojih studija izvukao sam neke zlosrećne zaključke u vezi s
moralom zbog kojih ću nekoliko godina kasnije dospeti pred okružni sud, pod
optužbom da sam učestvovao u udruživanju radi vršenja krivičnog dela utaje
poreza u saizvršilaštvu. Nisam pokušavao da ubedim sudiju da negde daleko od
njegovog suda postoji, možda, neka plaža s kokosima gde bi se takvo saizvršilaštvo
poštovalo. Urazumio sam se u poslednjem trenutku, pre nego što ću se obratiti
sudiji. Moral je nešto stvarno, nešto što postoji, dobro i zlo utkani su u samu
prirodu stvari. Našim postupcima mora se suditi u skladu s tim. Tako sam
pretpostavljao pre nego što su mi se putevi ukrstili s antropologijom. Drhtavim
glasom, oklevajući, ponizno sam se izvinio časnom sudu i izbegao zatvorsku
kaznu.

18
Kad sam tog jutra, kasnije nego obično, ušao u kuhinju, Adamu su bile otvorene
oči. Svetloplave su bile, s vertikalnim crnim štapićima. Trepavice su mu bile duge
i pune, kao u deteta. Ali mehanizam za treptanje još mu nije bio proradio.
Mehanizam je bio podešen tako da Adamu oči trepću u nepravilnim vremenskim
razmacima, a u skladu s raspoloženjem i pokretima, naštelovan da reaguje na
postupke i reči drugih. Iako nevoljno, prethodne noći čitao sam priručnik. Adam
je bio opremljen opcijom refleksnog žmirkanja, kako bi zaštitio oči od letećih
predmeta. U tom trenutku, pogled mu je bio potpuno prazan, nikakvog smisla niti
namere nije u njemu bilo, pa stoga ni na koji način nije ni uticao na mene –
beživotan je bio kao pogled lutke u izlogu. Dotad bar, nisu se kod njega mogli
videti oni isprekidani pokreti koji, na tako topao način, karakterišu ljudsku glavu.
I uopšte – nikakvog govora tela kod njega nije bilo. Kad sam ga uhvatio za zglavak
ne bih li osetio puls, nije bilo ničega – srce kuca, ali pulsa nema. Ruka mu je bila
teška, nisam je lako podigao, posebno se u laktu opirala, kao da je nedavno umro,
pa telo polako počinje da se kruti.
Okrenuo sam mu leđa i napravio sebi kafu. Razmišljao sam o Mirandi. Sve se
bilo promenilo. Ništa se nije bilo promenilo. U toku te gotovo besane noći, setio
sam se u jednom trenutku da ona ide da obiđe oca. Pravo sa seminara će, dakle, u
Solsberi. Mogao sam da je zamislim kako na Vaterlou hvata voz, sedi s
neotvorenom knjigom u krilu, gleda u predeo koji joj promiče pred očima, u
telefonske stubove koji se čas spuštaju, čas dižu, i pritom uopšte ne misli na mene.
Ili samo na mene misli. Ili se seća onog dečka sa seminara koji je pokušavao da je
gleda u oči makar sekundu duže nego ona njega.
Na telefonu sam gledao televizijske vesti. Briljantan mozaik zvuka i iskričavog
morskog svetla. Portsmut. Operativne snage spremne za polazak. Veći deo zemlje
u nekom je pozorištu snova, u starinskim odeždama. Pozni srednji vek.
Sedamnaesti vek. Rani devetnaesti. Nabrani okovratnici, hozne, suknje s
obručima, napuderisane perike, povezi za oko, drvene noge. U toj verodostojnosti
bilo je nečeg nepatriotskog. Istorijski gledano, mi jesmo bili posebni, i našoj floti
bilo je suđeno da pobedi. Televizija i štampa potpirivale su maglovito kolektivno
sećanje na potučene neprijatelje – Špance, Holanđane, Nemce (dvaput u ovom
veku), pa Francuze, od Aženkura do Vaterloa. Prelet borbenih mlažnjaka. Mladić
u punoj ratnoj opremi, tek izašao iz Sandhersta, škiljeći govori novinaru o
teškoćama koje nas čekaju. Visoki oficir priča o nepokolebljivoj rešenosti njegovih

19
ljudi. Dirnulo me je sve to, sve i ako mi se i nije svidelo. A kad je veliki orkestar
gorštaka s gajdama krenuo, strojevim korakom, prema brodskim stepenicama,
duša mi je živnula. A onda natrag u studio: mape, strelice, logistika, ciljevi,
razboriti glasovi koji su u svemu jedinstveni. I u pogledu diplomatskih poteza. I u
pogledu premijerke koja, u lepom plavom kostimu, stoji na stepenicama u Ulici
Dauning.
Zagrejao sam se sad bio za stvar, iako sam često govorio da sam protiv svega
toga. Voleo sam ja svoju zemlju. Kakav poduhvat, kakva luda hrabrost. Trinaest
hiljada kilometara. I vidi samo taj pristojan svet koji stavlja život na kocku. U
susednoj prostoriji popio sam drugu kafu, pa spremio krevet ne bi li soba dobila
makar privid radnog mesta, a onda seo da razmislim malo o stanju na svetskim
tržištima. Izvesnost da će doći do rata uzrokovala je dalji pad FTSE indeksa za
jedan odsto. I dalje u rodoljubivom raspoloženju, uzdajući se u poraz Argentinaca,
uložio sam u neku kompaniju koja je proizvodila zastavice na običnim štapićima,
da ljudi mašu. Investirao sam i u dva uvoznika šampanjca, uzdajući se, generalno,
u veliku dobit.
Brodovi trgovačke flote rekvirirani su za potrebe transporta vojske do južnog
Atlantika. Jedan moj prijatelj koji se bavio upravljanjem imovinom, u Sitiju je
radio, rekao mi je da njegova firma predviđa da će neki od tih brodova biti
potopljeni. Imalo je smisla prodati akcije glavnih igrača na tržištu osiguranja,
investirati u južnokorejske brodograditelje. Ja za takav cinizam nisam bio
raspoložen.
Moj kućni računar, kupljen polovan u jednoj starinarnici u Brikstonu, bio je
još iz sredine šezdesetih i radio je sporo. Čitav sat morao je da prođe pre nego što
sam pozicionirao marker. Bio bih brži da sam mogao da kontrolišem misli. Kad
ne bih razmišljao o Mirandi i osluškivao njene korake u stanu gore, razmišljao sam
o Adamu i o tome da li bi trebalo da ga prodam, ili možda da konačno počnem da
donosim odluke u vezi s njegovom ličnošću. Prodao sam srebro i mislio još o
Adamu. Kupio sam zlato i opet razmišljao o Mirandi. Sedeo sam na WC šolji i
mozgao o švajcarskim francima. Uz treću kafu, počeo sam da se pitam na šta bi još
jedna pobednička nacija mogla da potroši novac. Na govedinu. Na pabove. Na
televizore. Markirao sam sve troje i pomislio kako sam, eto, moralan čovek, kako
i ja učestvujem u ratu. Ubrzo je došlo vreme za ručak.

20
 Seo sam ponovo prekoputa Adama, jeo sam sendvič sa sirom i kiselim
krastavcima. Da li je bilo novih znakova života? Na prvi pogled, ne. Njegov pogled,
usmeren nekud iza mog levog ramena, i dalje nije odavao znake života. Nije se
pomerao. Ali pet minuta kasnije slučajno sam podigao pogled, tako da sam gledao
baš u njega u trenutku kad je počeo da diše. Prvo je nekoliko puta zaredom nešto
škljocnulo, a onda se čuo zvuk nalik na zujanje komarca kad su mu se usne
razmakle. Jedno pola minuta ništa se nije dešavalo, a onda mu je brada zadrhtala,
da bi u narednom trenutku proizveo prepoznatljiv zvuk gutanja – tad je prvi put,
na usta, uzeo vazduh. Njemu, naravno, kiseonik nije bio potreban. Od te
metaboličke potrebe još su ga delile godine i godine. Prvi izdisaj trajao mu je toliko
dugo da sam prestao da jedem, napeto iščekujući da vidim šta će dalje biti. I onda
je, konačno, ispustio vazduh – nečujno, kroz nozdrve. Ubrzo je disanje postalo
ravnomerno, grudi su mu se širile i skupljale baš kako treba. Obuzela me je jeza. S
onim beživotnim očima, Adam je ličio na leš koji diše.
Koliko života ima u očima... Što se njegovih tiče, da su bar zatvorene –
pomislio sam u jednom trenutku – ličio bi makar na čoveka u transu. Odložio sam
sendvič, ustao i otišao do njega, pa onda, iz puke znatiželje, prineo ruku njegovim
ustima. Dah mu je bio vlažan i topao. Pametno. U uputstvu za upotrebu pročitao
sam da mokri jednom dnevno, kasno po podne. Pametno, takođe. Kad sam krenuo
da mu zatvorim desno oko, kažiprstom sam mu očešao obrvu. Trznuo se i žestoko
cimnuo glavu u stranu. Prepavši se, ustuknuo sam. Onda sam čekao. Dvadeset
sekundi, ili nešto više, ništa se nije desilo, a onda su se, jednim neprekinutim
pokretom, bez ikakvog zvuka, i beskrajno sporo, njegova ramena i glava vratili u
prethodni položaj. Disanje mu se ni u jednom trenutku nije poremetilo. A meni
jeste, i disanje, a i puls mi se ubrzao. Stajao sam metar-dva od njega, opčinjen tim
njegovim vraćanjem u prethodni položaj, kao da gledate balon koji se polako
ispumpava. Odlučio sam da mu ipak ne zatvaram oči. I, dok sam čekao da vidim
još nešto od njega, čuo sam kako Miranda korača po stanu gore. Vratila se iz
Solsberija. Pa sad ulazi u spavaću sobu i izlazi iz nje. Opet su me obuzeli nemir i
uzbuđenje neizjavljene ljubavi, i upravo u tom času u meni se, zapravo, začela
jedna zamisao.

21
Tog popodneva trebalo je da zarađujem i gubim novac za računarom. A ja sam, iz
helikopterske vizure, gledao kako prvi brodovi u sastavu operativne grupe
zaobilaze Portland Bil i prolaze pored Čezil Biča. Sami nazivi tih mesta zasluživali
su pozdrav pun poštovanja. Veličanstveno! Napred! – te reči su mi neprestano bile
na pameti. A onda: Vraćajte se! Ubrzo je flota stigla do Obale iz doba jure, gde su
svojevremeno stada dinosaurusa pasla džinovsku paprat. Najednom smo sleteli
među ljude iz Lajm Redžisa, koji su se okupili u Kobu. Neki su nosili dvoglede,
mnogi upravo one zastavice koje sam pominjao, plastične na drvenim štapićima.
Možda im ih je razdelila novinarska ekipa. Vox populi. Blagi lokalni glasovi
marljivih žena, grcavi od uzbuđenja. Žilave stare delije koje su se borile na Kritu i
Normandiji, a sad samo jedan drugom klimaju glavama, ništa ne pričaju. O, kako
sam želeo da i ja verujem u to. Ali šta me je sprečavalo da verujem! Teleobjektiv
postavljen negde na Lizardu prikazivao nam je sad majušne tačke – brodove koji
nestaju u daljini, hrabro napredujući ka pučini uz promukli glas Roda Stjuarta,
dok sam ja pokušavao da zaustavim suze. Vikend, popodne, a kakva gungula. Nova
vrsta bića za mojim trpezarijskim stolom, žena koju sam nedavno zavoleo metar i
po iznad moje glave, a zemlja ušla u rat na starinski način. Ali bio sam u
podnošljivoj meri disciplinovan, i obećao sam sebi da ću raditi sedam sati svakog
dana. Isključio sam televizor i otišao do računara. Na ekranu me je sačekao
Mirandin imejl kojem sam se nadao.
Znao sam ja da se nikad neću obogatiti. Novčani iznosi oko kojih sam se ja
vrteo, raštrkani u moru raznih mogućnosti, bili su mali. Prethodnog meseca dobro
sam prošao s čvrstim baterijama, ali gotovo sam isto toliko izgubio na finansijskim
ugovorima za retke zemne metale – glupav skok u poznato. Ali zato sam se klonio
svake karijere, kancelarijskog posla. To mi je bila najmanje loša opcija u potrazi za
slobodom. Radio sam celo popodne, odolevajući iskušenju da pogledam u Adama,
mada sam pretpostavljao da se dotad već sasvim napunio.
Naredni korak bilo je ažuriranje. Potom, te problematične lične sklonosti.
Pre ručka poslao sam Mirandi imejl u kojem sam je pozvao na večeru. Ovog
puta je prihvatila. Volela je kako kuvam. Za vreme obroka izneću joj svoj predlog.
Sam ću odabrati otprilike polovinu ponuđenih karakteristika, a onda ću njoj dati
link i lozinku i pustiti je da ona odluči o ostalima. Možda će na nju uticati
mogućnost da kreira drugu verziju same sebe: divan. Možda će stvoriti čoveka
svojih snova: instruktivan. Adam će u naše živote ući kao stvarna osoba, i sva ta

22
slojevita složenost njegove ličnosti do izražaja će doći tek s vremenom, kako se
događaji budu odigravali, kako bude opštio sa svima na koga ga put nanese. U
izvesnom smislu, Adam će nam biti kao dete. Sazdan od onoga što smo nas dvoje,
svako ponaosob, uneli u njega. Privlačna će Mirandi biti ta pustolovina. Bićemo
partneri, a Adam će biti naša zajednička briga, naše delo. Bićemo porodica. Nije
bilo ničeg nepoštenog u mom planu. Sad sam bio siguran da ću je češće viđati.
Zabavno će nam biti. Generalno, sve moje šeme su propadale. Ovo je bilo
drugačije. Glava mi je bila bistra, nisam sebe mogao da obmanjujem sve i da sam
hteo. Adam mi nije bio suparnik u ljubavi. Koliko god ona bila opčinjena njime,
osećala je prema njemu i fizičku odbojnost. Toliko mi je, uostalom, sama rekla.
„Jezivo“ je, kazala mi je prethodnog dana, što je to njegovo telo toplo. Rekla je da
je „malčice nastrano“ to što on jezikom može da proizvodi reči. Ali on je imao
fond reči ravan Šekspirovom. Amandinu radoznalost pobuđivao je njegov um.
Pala je, dakle, odluka da se Adam ipak ne prodaje. Deliću ga s Mirandom –
kao da živimo u istoj kući, oboje ćemo živeti s njim. On će nas držati na okupu.
Napredovaćemo zajedno s njim, upoređivaćemo zapažanja, zajedno prolaziti kroz
razočaranja. Sebe sam, u svojoj trideset drugoj godini, smatrao starom kukom u
ljubavi. Žarke izjave ljubavi udaljile bi je od mene. Mnogo je bolje da zajedno
krenemo na to putovanje. Ona mi je već prijateljica, ponekad me drži za ruku. Ne
krećem od nule. Možda će i nju u jednom trenutku iznenaditi i neka dublja
osećanja, kao što su mene. A ako se to i ne desi, ostaće mi bar kao uteha to što
provodim više vremena s njom.
U mom starom frižideru, sa zarđalom ručkom na vratima koja je već bila
delimično otpala, bilo je jedno pile hranjeno kukuruzom, sto grama maslaca, dva
limuna i vezica svežeg estragona. U činijici sa strane stajalo je nekoliko čenova
belog luka. U kredencu, nekoliko krompira ogrezlih u zemlju, već proklijalih – ali,
kad se oljušte, lepo će se ispeći. Zelena salata, preliv, boca kaora koja obećava.
Prosto. Prvo, zagrejati rernu. Tim, običnim stvarima bavio se moj mozak dok sam
stajao pored radnog stola. Jedan moji stari prijatelj, novinar, rekao je jednom da je
raj na zemlji to kad ceo dan radiš sam, a čeka te veče koje ćeš provesti u
zanimljivom društvu.
Obrok koji sam nameravao da priredim za nju i ta prigodna doskočica mog
prijatelja odvukli su mi pažnju, pa nakratko nisam mislio na Adama. Otud i jeste
za mene bio šok kad sam ušao u kuhinju i ugledao ga tamo kako stoji, go, pored

23
stola, okrenut meni poluprofilom, i jednom rukom smeteno čačka žicu koja mu
viri iz pupka. Druga ruka mu je bila negde ispod brade, gladio je bradu kao da se
udubio u misli – pametan algoritam, nema šta, i sasvim ubedljiv u projekciji jednog
zamišljenog bića.
Povratio sam se i progovorio:
– Adame?
Lagano se okrenuo prema meni. U trenutku kad mi je sasvim bio okrenut
licem, pogledi su nam se sreli i on je trepnuo, jednom, pa još jednom. Mehanizam
je radio, mada, učinilo mi se, previše nasumice.
– Čarli – rekao je tad – drago mi je što mi se konačno ukazala prilika da te
upoznam. Je l’ ti ne bi bilo teško da udesiš sve što treba za ažuriranje i pripremiš
različite parametre...
Zastao je, pomno me zagledajući, i pritom mi brzim, isprekidanim pokretima
onih očiju s crnim tačkicama osmatrao lice. Snimao me.
– Sve što ti je potrebno naći ćeš u priručniku – dodao je.
– Uradiću ja sve – rekao sam. – Kad budem imao vremena.
Iznenadio me je njegov glas, ali mi se i dopao. Viši tenor, pristojna brzina
izgovaranja reči, s obzirnim varijacijama u glasu, predusretljiv i prijateljski u isti
mah, s tim što se u njemu nije mogla nazreti ni trunka poniznosti. Akcenat mu je
bio standardni engleski, onako kako govori obrazovan pripadnik srednje klase s
juga zemlje, s tek nagoveštenim zapadnjačkim akcentom, što se čulo po
samoglasnicima. Srce mi je ubrzano lupalo, ali bio sam čvrsto rešen da sačuvam
prividan mir. Da mu to i stavim do znanja, to da sam miran, prišao sam korak
bliže. Ćutali smo i gledali se u oči.
Godinama ranije, kao student, čitao sam o „prvom kontaktu“ između
istraživača po imenu Lejhi i nekih gorštaka s Papua Nove Gvineje, koji se odigrao
1924. godine. Pripadnici plemena nisu mogli da razaberu da li su te bledolike
prilike koje su se niotkuda pojavile na njihovoj zemlji ljudska bića ili duhovi.
Vratili su se u selo da se posavetuju, ostavivši jednog momčića da uhodi neznance
s izvesne razdaljine. Pitanje je rešeno kad je taj izvestio saplemenike da je jedan od
Lejhijevih kolega otišao u žbunje da isprazni creva. Ovde, u mojoj kuhinji, devetsto
osamdeset druge, dakle, ne mnogo godina kasnije, stvari nisu bile tako proste. Iz
priručnika sam saznao da Adam poseduje operativni sistem, ali da ima i narav –

24
ljudsku narav, to jest – a i ličnost, ličnost za koju sam se nadao da će njenom
formiranju i Miranda pripomoći. Nisam bio načisto kako se ta tri supstrata među
sobom preklapaju ili jedan na drugi reaguju. Kad sam ja studirao antropologiju,
smatralo se da univerzalna ljudska priroda ne postoji. Bila je to romantična iluzija,
samo jedan nestalan proizvod uslova koji vladaju na lokalnom nivou. Jedino
antropolozi, koji su se upuštali u dubinska proučavanja drugih kultura, kojima je
bila poznata prelepa paleta vaskolike ljudske raznolikosti, mogli su u potpunosti
da shvate svu apsurdnost univerzalnog ljudskog bića. Ljudi koji su želeli da ostanu
po strani, da se drže udobnosti svojih domova, ništa nikad i nisu razumeli, čak ni
kulture iz kojih su sami ponikli. Jedan od mojih nastavnika rado je citirao Kiplinga:
„A šta bi o Engleskoj znali oni što samo Englesku znaju?“
Kad sam ja bio u srednjim dvadesetim, evoluciona psihologija rehabilitovala
je ideju o esencijalnoj ljudskoj prirodi, potekloj iz zajedničkog genetskog nasleđa,
nezavisnoj od vremena i mesta. Reakcija glavne struje u društvenim naukama bila
je prezriva, katkad i besna. Govoriti o genima u sprezi s ljudskim ponašanjem
prizivalo je uspomene na Hitlerov Treći rajh. Mode se menjaju. Ali oni što su
napravili Adama uhvatili su novi talas evolucionog mišljenja.
Stajao je preda mnom, savršeno nepomičan u polumraku zimskog
popodneva. Ostaci od zaštitne ambalaže i dalje su ležali oko njegovih nogu.
Uzdizao se iz njih kao Botičelijeva Venera iz ljuske. Kroz prozor koji je gledao na
sever, pri sve slabijoj dnevnoj svetlosti, obrisi njegovog tela mogli su se samo
polovično razabrati; njegovo plemenito lice videlo se samo s jedne strane. Čulo se
samo blagotvorno brundanje frižidera i prigušen bruj saobraćaja. Osetio sam tad
svu njegovu usamljenost, koja mu je poput bremena nalegala na mišićava ramena.
Probudio se u jednoj štrokavoj kuhinji u jugozapadnom Londonu, krajem
dvadesetog veka, bez prijatelja, bez prošlosti i bez ikakve predstave o budućnosti.
Bio je zaista sam. Svi ostali Adami i Eve bili su raštrkani po svetu, svako kod svog
vlasnika, a pričalo se da je sedam Eva koncentrisano u Rijadu.
Podigao sam ruku da uključim svetlo i rekao:
– Kako se osećaš?
Pogledao je u stranu smišljajući šta da odgovori:
– Ne osećam se kako treba.

25
 Ovoga puta, govorio je jednoličnim tonom. Učinilo mi se da je, posle mog
pitanja, klonuo duhom. Ali sa svim tim mikroprocesorima – kakvim duhom?
– Šta ne valja?
– Nemam odeću. I...
– Naći ću ti ja nešto. Šta još?
– Ova žica. Ako je izvučem, boleće me.
– Izvući ću ti je ja, i neće boleti.
Ali nisam se odmah pomerio. Pri jakom električnom svetlu mogao sam da
posmatram to lice, čiji izraz jedva da se menjao dok je Adam govorio. To što sam
video nije bilo veštačko lice, već maska jednog pokeraša. Bez životne energije koja
proističe iz ličnosti, malo je šta on i imao da izrazi. Radio je po nekom
automatskom programu koji će mu poslužiti dok se ne obavi to ažuriranje. Imao
je pokrete, rečenice, određenu rutinu koja mu je davala privid verodostojnosti. U
krajnje svedenom obliku, znao je šta treba da radi, ali ne mnogo više od toga. Kao
čovek sa zastrašujućim mamurlukom. Mogao sam to sebi sada da priznam – plašio
sam ga se i nije mi se milila pomisao da mu priđem bliže. Osim toga, tek sam počeo
da razmišljam o mogućim značenjima onoga što mi je poslednje rekao. Dovoljno
je bilo da se Adam ponaša kao da ga nešto boli pa da ja nemam druge nego da mu
verujem, da reagujem kao da on zaista trpi bol. Teško bi bilo ne reagovati tako. U
prevelikoj suprotnosti s ljudskim porivom da saoseća s bližnjim. U isto vreme,
nisam bio uveren da je on zaista kadar da oseća bol, ili da ima bilo kakva osećanja,
da je kadar bilo šta da oseti. A ipak sam ga upitao kako se oseća. Odgovor mu je
bio na mestu, kao što je na mestu bilo kad sam se ponudio da mu donesem odeću.
A ni u šta od svega toga nisam verovao. Igrao sam kompjutersku igru. Ali bila je
to prava igra, prava kao društveni život, čemu je u prilog išla činjenica da srce
nikako nije htelo da mi se smiri i da su mi usta bila sasvim suva.
Jasno je bilo da će on progovarati samo pošto se ja obratim njemu. Odolevši
porivu da mu dodatno ulivam samopouzdanje, vratio sam se u spavaću sobu i
našao tamo nešto odeće za njega. Bio je stamene građe, pet-šest centimetara niži
od mene, ali mislio sam da će mu moje stvari pristojno stajati. Patike, čarape, donji
veš, farmerke i džemper. Stajao sam pred njim i tutnuo mu sve to u ruke. Hteo sam
da ga gledam kako se oblači, da vidim da li su mu motoričke funkcije onako dobre
kao što priložena literatura obećava. Svaki trogodišnjak zna koliko je teško navući

26
čarape. U trenutku kad sam mu dodavao odeću, osetio sam načas slabašan miris
koji se širio od gornjeg dela njegovog trupa, a možda i od nogu – osećao se na
ugrejano ulje, kao ono svetlo, visokorafinisano ulje kojim je moj otac
svojevremeno podmazivao dugmad na svom saksofonu. Adam je odeću prebacio
preko laktova, šake je bio pružio prema meni. Nije ustuknuo kad sam se nagnuo i
izvadio mu onaj kabl. Njegovo lice, napregnuto i kao isklesano, ništa nije odavalo.
Što se izražajnosti tiče, toliko bi izražajan bio viljuškar koji se približava platformi
da preuzme tovar. A onda se neka logička kapija, ili mreža takvih kapija, otvorila,
i on prošaputa: „Hvala ti.“ Rekavši to, saosećajno je klimnuo glavom. Seo je,
spustio gomilu odeće na sto, pa s vrha skinuo džemper. Razmislivši načas, raširio
je džemper, prostro ga pred sobom, licem nadole, pa uvukao prvo desnu šaku, a
onda i ruku, sve do ramena, prvo desnu, pa levu, a onda su se pokrenuli njegovi
mišići, na neki komplikovan način, i džemper je već bio na njemu, a Adam ga je
spuštao do pojasa. Na tom džemperu od izbledele žute vune crvenim slovima bilo
je ispisano šaljivo geslo dobrotvornog društva čiji sam rad svojevremeno
podržavao: „Disleksičari svih zemalja, usredsredite se!“ Izvadio je čarape iz
pakovanja i, sedeći i dalje, počeo da ih navlači. Vešto je to radio. Ni na tren nije
oklevao, nikakvih poteškoća nije imao s prostornim proračunom. Ustao je onda,
spustio bokserice, ušao u njih, podigao ih, pa onda isto tako ušao i u farmerice, da
bi jednim, neprekinutim pokretom zakopčao šlic i srebrno dugme. Ponovo je seo,
obuo patike, pa vezao pertle, dvaput, učinivši to munjevitom brzinom, koja bi se
nekima mogla učiniti i neljudskom. Za mene, međutim, tu ničeg neljudskog nije
bilo. Bio je to trijumf inženjerstva i softverskog dizajna: dika ljudske domišljatosti.
Okrenuo sam mu leđa kako bih počeo da pripremam večeru. Čuo sam kako
gore Miranda hoda po sobi, a koraci joj prigušeni, kao da je bosa. Sad će da se
istušira, da se spremi. Za mene. Zamišljao sam kako, još mokra, u bademantilu,
otvara fioku s donjim vešom i premišlja se. Svilene? Da. Breskva? Može. Dok se
rerna zagrevala, rasporedio sam sastojke po radnoj ploči. Posle dana koji ste
proveli pohlepno trgujući, nema boljeg načina da sagledate i bolju stranu ovoga
sveta, da date doprinos dugoj povesti ugađanja drugima, nego da uzmete nešto da
skuvate. Pogledao sam preko ramena. Neverovatan je bio taj prizor: on, odeven.
Sedeo je, nalaktivši se na sto, kao da mi je stari drugar i sad čeka da mu sipam prvu
čašu, pa da veče krene.

27
 – Pečem pile s maslacem i estragonom – doviknuo sam mu. Da, bilo je to
nevaljalo s moje strane, budući da sam znao da se on hrani isključivo elektronima.
Najjednoličnijim glasom, bez zastajkivanja, uzvratio je:
– To dobro ide jedno s drugim. Ali listovi lako zagore kad finiširaš pticu.
Kad finiširaš pticu? Nije to bilo neispravno, valjda, ali svakako je zvučalo
čudno.
– Šta bi mi ti savetovao?
– Prekrij pile aluminijumskom folijom. S obzirom na to koliko je ono, cenim
da će mu trebati sedamdeset minuta na sto osamdeset. Onda skini listove, neka
padnu u sok, a ti ga onda finiširaj, na istoj temperaturi, još petnaest minuta bez
folije. Posle ga opet prelij estragonom, sve sa sokom i istopljenim maslacem.
– Hvala.
– I ne zaboravi da ga pokriješ krpom pa da tako odstoji deset minuta pre nego
što počneš da ga sečeš.
– Znam to.
– Izvini.
Da li sam zvučao razdražljivo? Početkom osamdesetih, mi smo već odavno
bili navikli na razgovore s mašinama, što u kolima, što po kućama, ili kad zovemo
kol-centre i zdravstvene ustanove. Ali Adam je premerio pile s drugog kraja
prostorije i izvinio se zbog suvišnog saveta. Opet sam bacio pogled na njega.
Primetio sam da je u međuvremenu zasukao rukave džempera, sve do laktova, pa
su mu se sad videli jaki zglavci. Bio je prepleo prste, a bradu oslonio o ruke. Takav
je bio, dakle, tad, dok nije imao ličnost. S mesta gde sam stajao, pri svetlu koje je
padalo na njegove naglašene jagodice, ličio mi je na opasnog, ćutljivog tipa za
šankom kome radije ne biste smetali. Ne na jednog od onih što dele kulinarske
savete.
Osetio sam potrebu, prilično detinjastu, da mu stavim do znanja ko je tu
glavni.
– Adame – rekao sam – budi ljubazan, napravi nekoliko krugova oko stola.
Hoću da vidim kako se krećeš.

28
 Ničeg mehaničkog nije bilo u vezi s njegovim hodom. Po toj skučenoj
prostoriji kretao se dugim, ravnomernim koracima. Kad je dvaput obišao sto, stao
je kraj svoje stolice i počeknuo.
– Sad bi mogao da otvoriš vino.
– Svakako.
Prišao mi je s otvorenim, pruženim dlanom, i ja mu dadoh vadičep. Bio je to
jedan od onih zglobnih vadičepa, s polugom, kakve somelijei najviše vole. Nije
imao problema s njim. Prineo je čep nosu, a onda iz kredenca izvadio čašu, sipao
ni puna dva centimetra, pa mi pružio čašu. Dok sam probao vino, pomno me je
posmatrao. Vino teško da je bilo prve, pa i druge klase, ali bar u njemu nije bilo
komadića pampura. Klimnuo sam glavom, a on mi je napunio čašu pa je pažljivo
spustio pored šporeta. Onda se vratio do stolice, a ja mu opet okrenuh leđa, kako
bih napravio salatu.
U miru je, tako, prošlo pola sata, ni reč nismo progovorili ni on ni ja. Napravio
sam preliv za salatu i naseckao krompir. Mislio sam na Mirandu. Bio sam ubeđen
da sam dosegao jednu od onih važnih tačaka u životu gde se put što vodi u
budućnost račva. Krenem li jednim od ta dva puta, život će se nastaviti kao i dosad;
krenem li drugim, život će se promeniti. Ljubav, pustolovine, uzbuđenje u
najčistijem obliku, ali isto tako i red koji donosi jedna nova zrelost, konačno
zbogom suludim šemama, pa da zajedno svijemo gnezdo, izrodimo decu. Ili su ove
dve poslednje stavke takođe sulude šeme. Miranda je bila duša od devojke, dobra,
lepa, zabavna, neopisivo inteligentna...
Začuo sam utom neki zvuk iza leđa i sabrao se, pa opet nešto čuo, a onda se
okrenuo. Adam je još sedeo za kuhinjskim stolom. Proizveo je bio, pa onda još
jednom, zvuk čoveka koji se svesno nakašljava.
– Čarli, ako se ne varam, ti to spremaš za svoju prijateljicu sa sprata. Za
Mirandu.
Nisam na to ništa rekao.
– Prema istraživanjima koja sam obavio u proteklih nekoliko sekundi, a i
prema rezultatima moje analize, trebalo bi da vodiš računa i da joj ne veruješ
sasvim.
– Šta?
– Prema mojim...

29
 – Objasni.
Ljuti to sam gledao u Adamovo bezizražajno lice. Progovorio je tad tihim,
žalostivim glasom:
– Postoji mogućnost da ona laže. Da laže sistematski, maliciozno.
– Što će reći?
– Trebalo bi mi vremena, ali evo nje, silazi niza stepenice.
Imao je bolji sluh od mene. Nije prošlo nekoliko sekundi, a neko je blago
pokucao po vratima.
– Hoćeš da ja odem da otvorim?
Nisam mu odgovorio. Bio sam tako besan. Izašao sam u majušno predsoblje
u jednom potpuno naopakom raspoloženju. Ko je, ili šta je, ta idiotska mašina?
Zašto da ga trpim?
Grubim pokretom sam otvorio vrata, i tu je stajala ona, u lepoj svetloplavoj
haljini, i veselo mi se osmehivala, s buketićem visibaba u ruci, i nikad nije izgledala
tako božanstveno.

30
 Drugo poglavlje

U narednih nekoliko nedelja, Miranda nije mogla da se pozabavi svojim delom

posla oko Adamovog karaktera. Otac joj je bio bolestan i često je putovala u
Solsberi da se stara o njemu. Morala je, takođe, da napiše rad o reformama
proisteklim iz Zakonâ o kukuruzu, usvojenih u devetnaestom veku, i o njihovom
uticaju na jednu konkretnu ulicu u jednoj varoši u Herefordširu. Akademski
pokret poznat kao „teorijski“ preuzeo je vlast u društvenoj istoriji „na prepad“ –
njen izraz. Pošto je ona studirala na konzervativnom univerzitetu, gde se mladim
ljudima nude priče o prošlosti na starinski način, morala je da se privikava na nov
rečnik, na nov način razmišljanja. Ponekad, kad bismo ležali jedno do drugog u
krevetu (ono veče s piletom sa estragonom urodilo je plodom), slušao bih njene
žalopojke i pokušavao da izgledam i zvučim saosećajno. Više nije bilo umesno
uopšte pretpostavljati da se u prošlosti ikada išta desilo. U obzir treba uzimati samo
te istorijske dokumente i pritom menjati naučni pristup tim dokumentima, a s
njima i naš, promenljiv, odnos prema tim različitim pristupima, što je sve, opet,
određeno ideološkim kontekstom, odnosom prema vlasti i bogatstvu, prema rasi,
društvenom staležu, polu i seksualnoj orijentaciji.
Ništa od svega toga nije meni zvučalo posebno nerazborito, a ni toliko
interesantno. Nisam joj to rekao. Želeo sam da Mirandi pružim podsticaj u svemu
što radi, u svemu što misli. Ljubav je velikodušna. Osim toga, odgovaralo mi je da
mislim da je dokaz da se nešto desilo, u stvari, sve što je od tog što se desilo uopšte
ostalo. U tom novouspostavljenom sistemu, prošlost je imala manju težinu. Ja sam
bio u procesu ponovnog stvaranja samog sebe, i jedva sam čekao da zaboravim
vlastitu noviju istoriju. Svi moji budalasti izbori bili su sad iza mene. Pred sobom
sam video budućnost s Mirandom. Približavao sam se obali ranog sredovečja i
svodio sam račune. Svakodnevno sam živeo s nagomilanim istorijskim dokazima
koje mi je zaveštala moja prošlost, dokazima koje sam nameravao da uništim:

31
usamljenost, relativno siromaštvo, jadan stan, sve slabiji izgledi za budućnost. A
gde se ja tačno nalazim u odnosu na sredstva za proizvodnju i ostalo – to mi ništa
nije značilo. Ne nalazim se nigde, draže mi je bilo tako da mislim.
Da li je to što sam kupio Adama bilo, u stvari, više dokaz neuspeha? Nisam
mogao pouzdano da kažem. Kad bih se probudio u gluvo doba noći – pored
Mirande, u njenom ili svom stanu – razmišljao sam o tome kako bi mi dobro došla
neka skretnica, kao one što tavore pored napuštenih železničkih koloseka, pa da
njome samo preusmerim Adama nazad u prodavnicu gde je kupljen, a meni novac
da legne natrag na račun. Preko dana, cela ta stvar bila je, nekako, ili razlivena ili
nijansirana. Mirandi nisam rekao da je Adam govorio protiv nje, a Adamu nisam
rekao da će i Miranda učestvovati u formiranju njegove ličnosti – što bi, na neki
način, bila kazna. S gnušanjem sam se sećao onog njegovog upozorenja u vezi s
Mirandom, ali zacelo sam bio fasciniran njegovim umom – ako je to što je on imao
uopšte bio um. Izgledao je kao naočit đilkoš, mogao je sam da obuje čarape i bio
je čudo tehnike. Jeste bio i skup, ali ovo dete iz Elektrokluba neće ga se odreći.
Sedeći za starim računarom u spavaćoj sobi, tako da Adam ne može da me
vidi, ukucavao sam karakteristike po svom izboru. Po mojoj proceni, dovoljno je
bilo da odgovorim na svako drugo postavljeno pitanje pa da Mirandino i moje
sadejstvo ostane u dovoljnoj meri nasumično – kao nekakvo naše genetsko
mešanje karata u domaćoj radinosti. Sad, kad sam pronašao i metod i saučesnika
u poduhvatu, opušteno sam pristupio samom postupku, koji je ubrzo poprimio
neki neodređeni erotski kvalitet: pa mi to pravimo dete! Kako je i Miranda u sve
bila uključena, bio sam zaštićen od mogućnosti da napravim kopiju samog sebe.
Dobro mi je došla ta genetička metafora. Prelećući pogledom preko spiska
budalastih iskaza, više ili manje sam pronalazio rešenja koja približno odgovaraju
mom profilu ličnosti. Bez obzira na to da li će Miranda birati po istom aršinu, ili
će se opredeljivati za nešto drugačije – svakako ćemo na kraju dobiti tu treću
osobu, novu ličnost.
Rešio sam, dakle, bio da ne prodajem Adama, ali ona opaska o „malicioznom
laganju“ i dalje me je grizla. Proučavajući priručnik, pročitao sam i deo o dugmetu
za gašenje. Negde na zatiljku, tik ispod linije vlasi, ima jedan mladež. Ako
pritisnem prstom taj mladež i držim ga tako otprilike tri sekunde, a onda pojačam
pritisak – Adam će se isključiti. Ništa se, pritom, neće izgubiti: nijedan fajl, ništa
od memorije ili veština. Tog prvog popodneva koje sam proveo s Adamom nije mi

32
se dalo da ga dodirujem ni po vratu ni bilo gde po telu, pa sam se uzdržao sve do
predvečerja narednog dana, posle uspele večere s Mirandom. To popodne proveo
sam za ekranom i izgubio sto jedanaest funti. Otišao sam u kuhinju, gde me je u
sudoperi dočekala gomila sudova, šerpi i tiganja. Tek da testiram njegove
sposobnosti, mogao sam lepo da zamolim Adama da on to sve raščisti, ali toga
dana bio sam u nekom neobičnom, uzvišenom stanju. Sve što je imalo veze s
Mirandom naprosto je blistalo, čak i njene noćne more koje su me trzale iz sna u
sitne sate. Tanjir koji sam postavio pred nju, viljuška kojoj se posrećilo da ulazi u
njena usta i izlazi iz njih, bled polukrug na mestu gde su njene usne ljubile vinsku
čašu – jedino sam ja, i niko drugi, smeo da uzmem te predmete u ruke i da ih
operem. Pa sam se zato i latio posla.
Iza mojih leđa, Adam je sedeo za stolom i zurio nekud u pravcu prozora.
Oprao sam sudove, uzeo krpu pa, brišući ruke, krenuo prema njemu. Iako sam bio
vedar, onu nelojalnost nisam mogao da mu oprostim. Ni jednu jedinu reč od njega
više nisam želeo da čujem. Ono što obično smatramo pristojnošću ima svoje
granice, i on će to morati da nauči – što, sigurno, neće biti ozbiljan izazov za
njegove neuronske mreže. Njegovi nedostaci kao istraživača podstakli su me da
odmah odlučim. Kad ja naučim više nego što sam u tom trenutku znao, kad
Miranda obavi svoj deo posla, moći će Adam da se vrati u naše živote.
Ton mi je i dalje bio prijateljski kad sam mu saopštio:
– Adame, isključiću te na neko vreme.
Okrenuo je glavu prema meni, stao tako, trznuo glavom prvo u jednu pa u
drugu stranu. Takva je, valjda, bila dizajnerova predstava o tome kako bi svest
mogla da se manifestuje pokretom. S vremenom će to početi da me nervira.
– Uz dužno poštovanje – rekao je on – mislim da je to loša
– Nije važno, tako sam odlučio.
– Uživao sam u svojim mislima. Razmišljao sam o religiji i životu posle smrti.
– Nemoj sad.
– Palo mi je na pamet to da će oni koji veruju u život posle ovog jednog dana...
– Dosta je bilo. Budi miran. – Prebacio sam ruku iza njegovog ramena. Usput
sam osetio Adamov dah na ruci, koju bi on, pretpostavljao sam, mogao da polomi
kao od šale. U priručniku je masnim slovima bio citiran i inače beskrajno

33
ponavljan Prvi zakon robotike Isaka Asimova: „Robot ne može povrediti ljudsko
biće, niti, nedelanjem svojim, dozvoliti da ljudsko biće bude povređeno.“
Na dodir nisam uspeo da nađem to što sam tražio. Zašao sam Adamu iza leđa,
i tu, baš kao što je bilo opisano, tačno na liniji vlasi, bio je taj mladež. Stavio sam
prst na njega.
– Možemo li prvo da porazgovaramo o tome?
– Ne.
Pritisnuo sam mladež i njemu je pala glava, uz jedva čujan, šištav zvuk. Oči su
mu i dalje bile otvorene. Otišao sam po ćebe i pokrio ga.
U danima posle tog isključivanja, bio sam zaokupljen dvama pitanjima: hoće
li se Miranda zaljubiti u mene? I da li će rakete Exocet, francuske proizvodnje, satrti
britansku flotu kad se bude našla u dometu argentinskih borbenih mlažnjaka?
Uveče, kad bih legao da spavam, ili jutrom, dok bih se nekoliko sekundi razvlačio
po maglovitoj ničijoj zemlji između sna i jave, iskrsavala bi ta pitanja, i rakete
vazduh-brod postajale bi strele ljubavi.
Ono što je kod Mirande bilo razoružavajuće i neobično neizostavno je bila ta
lakoća s kojom je ona donosila odluke, i kako se prepuštala toku događaja. Onoga
dana, kad je došla kod mene na večeru, posle dva sata provedena u ugodnom
ambijentu, uz jelo i piće, vodili smo ljubav, prethodno zatvorivši vrata, zbog
Adama. A onda smo razgovarali do duboko u noć. Isto tako je ona mogla da me
poljubi u obraz posle one piletine s estragonom, da se popne u svoj stan i da čita
nešto iz istorije dok ne zaspi. Ono što je za mene bilo važno, u čemu sam ja video
to neposredno, čudesno ispunjenje svih svojih nada – bio je taj njen divni i sasvim
neočekivani, a krajnje ugodni desert, posle kafe. Kao čokolada. Kao dobra
komovica. Moja golotinja i moja nežnost nisu na nju mogle uticati koliko je ona,
tako beskrajno slatka kakva je bila, uticala na mene. A ja sam, istina, bio u
pristojnoj formi – mišićavo telo, gusta, tamnosmeđa kosa – a pritom i velikodušan
i snalažljiv (neke behu toliko pažljive da mi to kažu). I pristojno sam odigrao svoje
kad je došlo do šaputanja na jastuku. Ona kao da nije primećivala koliko se dobro
slažemo, i kako se jedna tema, jedna bezazlena šala, jedno raspoloženje niže na
drugo. Toliko sam samopoštovanja imao da sam morao da pretpostavim kako je
kod nje tako bilo sa svima koje je upoznala. Sumnjao sam da joj je ona prva noć
koju smo zajedno proveli ma i na trenutak pala na pamet narednog dana. I ne

34
mogu da se požalim što se te druge noći sve odvijalo po obrascu one prve, s tim što
je ovoga puta ona meni spremila večeru i što smo spavali u njenom krevetu, da
bismo treći put spavali opet u mom – i tako dalje. Mimo sve te naše bezbrižne
telesne bliskosti, nikad joj ni reč nisam rekao o svojim osećanjima, za svaki slučaj:
šta ako ona ne oseća ništa, a ja je tako primoram da mi to i prizna? Draže mi je bilo
da čekam, da pustim da se stvari same grade, da joj dam slobodu, da bude slobodna
sve do onog časa kad uvidi da nije slobodna, da je zaljubljena u mene, i da je sad
prekasno, da nema nazad.
Bilo je neke taštine u takvim očekivanjima. Posle otprilike nedelju dana,
nastupilo je osećanje teskobe. Jedva sam čekao da isključim Adama. Sad sam već
bio počeo da se pitam da li da ga reaktiviram, da ga pitam na šta je mislio kad me
je onda opomenuo, kakve je razloge imao to da učini, iz kojih izvora je crpao te
informacije. Ali nisam mogao da dozvolim da mašina dobije takvu prevlast nada
mnom, a upravo bi se to dogodilo ako bih mu poverio ulogu poverljivog prijatelja,
savetnika, proroka koji učestvuje u mojim najintimnijim poslovima. Imao sam i ja
svoj ponos i verovao sam da je Miranda, jednostavno, nesposobna da bude
maliciozna i da laže.
A opet... Prezreo sam samog sebe što to radim, ali deset dana pošto je naša
veza otpočela, i ja sam krenuo u svoju istragu. Izuzmemo li često pominjani pojam
„mašinske intuicije“, jedini mogući Adamov izvor informacija bio je internet.
Prekopao sam sve društvene mreže. Nije bilo naloga pod njenim imenom. Živela
je u odblescima koji su stizali od njenih prijatelja. I tako sam mogao da je vidim,
na zabavama ili na raspustima, kako nosi kćerku neke drugarice na krkače u
zoološkom vrtu, kako se šeta u gumenim čizmama po farmi, kako se hvata u kolo,
ili pleše, ili se glupira na bazenu s gomilom drugova golih do pojasa, i bučnim
društvom drugarica tinejdžerki, i svom tom pijanom studentarijom. Ko god je nju
znao, voleo ju je. Niko ni na jednom od tih sajtova kojima sam imao pristupa nije
imao ništa loše da kaže o njoj. Tu i tamo bi se u tim pričicama pojavili i delovi
prošlosti koje mi je ona prepričavala u našim ponoćnim razgovorima. Na drugim
mestima, njeno ime pojavljivalo se u vezi s jednim akademskim radom koji je
objavila: „Šumska ispaša svinja u Svinkomu: uloga poludivlje svinje u
domaćinstvima jednog srednjovekovnog sela u Čilternskom pobrđu“. Kad sam to
pročitao, zavoleo sam je još više.

35
 Što se intuitivnog veštačkog uma tiče, bila je to obična gradska legenda, začeta
početkom 1968, kad su Alan Tjuring i njegov briljantni mladi kolega, Demis
Hasabis, osmislili softver pomoću kojeg će pobediti jednog od najvećih svetskih
majstora u drevnoj igri go, i to u pet uzastopnih partija. Svi u poslu znali su da se
takav podvig ne može ostvariti silom brojeva. Broj mogućih poteza u gou i šahu
mnogostruko nadmašuje broj atoma u vidljivom svemiru, pri čemu go ima
eksponencijalno više poteza od šaha. Majstori goa ne mogu da objasne kako
ostvaruju prednost nad protivnikom, jedino što pominju to duboko osećanje da,
u datoj situaciji, na tabli treba učiniti upravo to i to. Postojala je, stoga,
pretpostavka da i kompjuter radi nešto slično. Štampa je, bez daha, izveštavala o
novom dobu humanizovanog softvera. Malo još, pisali su, nedostaje da kompjuteri
počnu da misle kao što mislimo mi, da oponašaju naše, često slabo definisane
razloge na osnovu kojih donosimo sudove i odluke. Da im udare kontru, pritom
nastupajući kao rodonačelnici duha slobodnog pristupa svim informacijama,
Tjuring i Hasabis postavili su svoj softver onlajn. U razgovorima s novinarima,
opisivali su proces dubokog mašinskog učenja i neuralnih mreža. Tjuring je
pokušao da na laički način objasni „monte karlo“ metodu, algoritam razvijen
četrdesetih, u okviru projekta „Menhetn“, iz kojeg je nastala prva atomska bomba.
Svi su ga upamtili po razdražljivoj reakciji koju je ispoljio pošto je, preko svake
mere ambiciozno, nestrpljivom televizijskom novinaru koji ga je intervjuisao
pokušao da objasni matematiku PSPACE-a. Manje je poznat slučaj kad je izgubio
nerve na jednom američkom kablovskom kanalu dok je opisivao problem od
stožernog značaja za celokupnu kompjutersku nauku, P protiv NP. Našao se pred
borbeno nastrojenom publikom u studiju, sačinjenom mahom od „običnog sveta“.
Upravo je, inače, bio objavio svoje rešenje tog problema, koje su u tom trenutku
proveravali matematičari širom sveta. Taj problem, kao problem, lako je bilo
formulisati, ali izuzetno teško rešiti. Tjuring je pokušao da nagovesti da bi tačno i
pozitivno rešenje moglo da pokrene čitav niz uzbudljivih otkrića u oblasti
biologije, kao i u samom poimanju prostora, vremena i stvaralačke energije.
Publika, međutim, niti je bila uzbuđena, niti je njegovo uzbuđenje razumela. Ti
ljudi su bili tek ovlaš svesni njegove uloge u Drugom svetskom ratu ili
sveobuhvatnosti njegovog uticaja na njihove živote, potpuno zavisne od
kompjutera. Smatrali su ga besprekornim engleskim džentlmenom,
intelektualcem, i naslađivali se time da ga muče svojim glupim pitanjima. Ta

36
zlehuda epizoda ujedno je obeležila i kraj poslanja u koje se upustio u nastojanju
da popularizuje svoje polje delovanja.
Pre okršaja s japanskim majstorom goa, koji je imao deveti dan, Tjuring-
Hasabisov računar igrao je, neprestano, godinu dana protiv samog sebe. Na hiljadu
partija. Učio je iz iskustva, dakle, a naučnici su tvrdili – s razlogom, u dobroj meri
– da su stigli na korak bliže od tačke kad će parirati opštoj ljudskoj inteligenciji,
koja je i iznedrila legendu o intuiciji mašine. Ali priča je poletela, kao balon, i ništa
što bi oni rekli nije moglo da je vrati na zemlju.
Komentatori koji su najavljivali da će, posle te pobede kompjutera, igra
izumreti – nisu bili u pravu. Pretrpevši i peti poraz, jedan vremešni majstor goa
polako je – pomoćnik ga je pridržavao – ustao, naklonio se laptopu i čestitao mu,
drhtavim glasom. „Osedlan konj nije uništio atletiku“, rekao je. „Mi trčimo radosti
radi.“ Bio je u pravu. Ta igra, sa svojim jednostavnim pravilima i beskonačnom
složenošću, postala je potom još popularnija. Kao što se zbilo i kad je, posle rata,
šahovski šampion pretrpeo poraz – trijumf mašine nije umanjio značaj same igre.
Pa i rečeno je tako: važniji je užitak u svim komplikacijama koje donosi
nadmetanje nego sama pobeda. Ali samu ideju da postoji softver koji može, na
sablastan način, tačno da „pročita“ jednu situaciju, ili lice, ili gest, ili osećajnu notu
u izgovorenoj rečenici – ljudi nikad nisu odbacili, što je delimično i moglo da
objasni zainteresovanost kad su se Adami i Eve pojavili na tržištu.
U kompjuterskoj nauci, petnaest godina je dug period. Procesorska moć i
sofisticiranost mog Adama bile su znatno iznad onog računara što je pobedio u
gou. Tehnologija je napredovala, a i Tjuring je išao dalje. Bio se jedno vreme
potpuno usredsredio na kognitivni proces odlučivanja i napisao knjigu koja će
steći veliku slavu: mi smo skloni da smišljamo obrasce, priče, a trebalo bi da
razmišljamo u duhu zakona verovatnoće, ukoliko želimo da činimo dobre izbore.
Veštačka inteligencija je tu mogla da popravi ono što smo imali, ono što smo bili.
Tjuring je smislio algoritme. Sve njegove inovacije bile su dostupne drugima. I
Adam se, mora biti, od toga ovajdio.
Tjuringov institut je u prvi plan isticao veštačku inteligenciju i kompjutersku
biologiju. On sam tvrdio je da je stekao dovoljno i da ga dalje bogaćenje ne zanima.
Stotine istaknutih naučnika sledile su njegov primer, objavljujući svoje radove
putem otvorenog koda, što će, godine 1987, dovesti do gašenja časopisa Nejčer i
Sajens. Zbog toga su ga mnogo kritikovali. Drugi su pak govorili da su, zahvaljujući

37
njegovom radu, desetine hiljada ljudi širom sveta dobile posao u različitim
oblastima: kompjuterska grafika, medicinski uređaji za snimanje i dijagnostiku,
akceleratori čestica, proteinsko savijanje, pametna distribucija električne energije,
odbrana, istraživanje svemira. Kraj tog spiska niko nije mogao sagledati.
Kako je od 1969. otvoreno živeo sa svojim ljubavnikom, Tomom Rejom,
teorijskim fizičarem koji će 1989. dobiti Nobelovu nagradu, Tjuring je doprineo
socijalnoj revoluciji koja je hvatala zamah. Kad je izbila epidemija AIDS-a,
prikupio je ogromnu sumu novca, osnovao institut za virusologiju u Dandiju i bio
jedan od osnivača centra za palijativnu negu. Kad su se pojavile prve delotvorne
terapije, borio se za kraće rokove isporuke i niže cene, naročito u Africi. Nastavio
je saradnju s Hasabisom, koji je od 1972. stao na čelo sopstvene grupacije. Tjuringu
je s vremenom dojadio javni angažman, tako je sam govorio, dodajući da mu je
draže da se, u „svojim poznim godinama“, usredsredi na rad. Za sobom je imao
godine i godine života provedene u San Francisku, Predsedničku medalju za
slobodu i banket koji je u njegovu čast priredio predsednik Karter, ručak s
gospođom Tačer u Čekersu, gde su razgovarali o finansiranju nauke, kao i večeru
s predsednikom Brazila, kojom prilikom je pokušao da ga ubedi da sačuva
Amazon. Dugo je bio perjanica kompjuterske revolucije, glas nove genetike,
gotovo jednako slavan kao Stiven Hoking. A sad beše postao maltene pustinjak.
Njegovo kretanje svelo se na putovanja od kuće u Kamden taunu do Instituta na
Kings krosu, dvoja vrata dalje od Hasabis centra.
Reja je napisao dugačku poemu o svom i Tjuringovom zajedničkom životu,
koja je objavljena prvo u TLS-u, a potom i kao knjiga. U osvrtu na delo, pesnik i
kritičar Ijan Hamilton je napisao: „Imamo ovde jednog fizičara koji ume i da
mašta, kao što ume da posmatra. Nađite mi pesnika koji ume da objasni kvantnu
gravitaciju.“ U času kad se Adam pojavio u mom životu, bio sam čvrsto uveren da
bi samo pesnik, a ne mašina, mogao da mi kaže da li će me Miranda ikad voleti ili
me lagati.

Mora biti da su Tjuringovi algoritmi bili ugrađeni u softver raketa Exocet serije 8
koje je francuska kompanija MBDA prodala argentinskoj vladi. To zastrašujuće
oružje, kad se ispali iz mlažnjaka u okvirnom pravcu nekog broda, moglo je da

38
prepozna o kakvom je brodu reč i da u toku leta proceni da li je reč o
neprijateljskom ili prijateljskom plovilu. Ako je o potonjem reč, sam projektil bi
prekinuo misiju i bezopasno uronio u more. Ukoliko bi pak promašio metu i
nastavio let, mogao je da se okrene i još dvaput pokuša da pogodi cilj. Na plen je
leteo brzinom od osam kilometara na čas. To svojstvo, da može da odustane od
misije, verovatno je bilo utemeljeno na softveru za prepoznavanje lica koji je
Tjuring razvio sredinom šezdesetih. On je u to vreme tražio način da pomogne
ljudima s prozopagnozijom, medicinskim stanjem kod kojeg osoba nije kadra da
prepozna poznata lica. Vladina imigraciona kontrola, proizvođači naoružanja i
firme za obezbeđenje dokopali su se njegovog rada i iskoristili ga za svoje ciljeve.
Budući da je Francuska bila partner Britanije u NATO-u, naša vlada uputila
je oštre protestne note Jelisejskoj palati, uz zahtev da se kompaniji MBDA naloži
da obustavi prodaju Exocet-a, kao i da prestane da obezbeđuje tehničku podršku.
Blokirana je isporuka Peruu, argentinskom savezniku. Ali zato su druge zemlje,
uključujući Iran, bile voljne da prodaju. Postojalo je i crno tržište. Britanski agenti,
izigravajući trgovce oružjem, otkupili su taj kontingent.
No duh slobodnog tržišta nije se dao zauzdati. Argentinskoj vojsci bila je
očajnički potrebna pomoć oko softvera za Exocet, koji nije bio u celosti instaliran
u trenutku kad je izbio sukob. Dva izraelska stručnjaka su, na svoju ruku,
verovatno uz obećanje ogromne finansijske nadoknade, sela u avion i odletela za
Argentinu. Nikada nije otkriveno ko ih je preklao u jednom hotelu u Buenos
Ajresu. Mnogi su naslućivali da je reč o britanskim obaveštajcima. Ako i jeste tako
bilo, zakasnili su. Istog dana kad su mladi Izraelci nasmrt iskrvarili u svojim
krevetima, potopljena su četiri britanska broda, sutradan su na okeansko dno
otišla još tri, a trećeg dana još jedan. Potopljeni su, kad se podvuče crta, jedan nosač
aviona, razarači, fregate i jedan desantni brod. Ljudski gubici iznosili su nekoliko
hiljada. Mornari, pešadija, kuvari, lekari i medicinske sestre, novinari. Posle
višednevne konfuzije, uz sve vojne napore usmerene na spašavanje preživelih,
ostaci operativnih snaga krenuli su kući, a Folklandska ostrva postala su Las
Malvinas. Fašistička hunta koja je upravljala Argentinom imala je razloga za
radost, popularnost joj je porasla, a sva ubistva, mučenja i nestanci građana te
zemlje pali su zaborav ili bili oprošteni. Konsolidovali su se na vlasti.
Gledao sam sve to, prestravljen i – obuzet osećanjem krivice. Uzbuđen
prizorom bojnih brodova koji isplovljavaju iz Lamanša, iako sam se načelno

39
protivio tom poduhvatu, i ja sam bio uključen u tu stvar, i ja, kao i bezmalo svi
ostali. Gospođa Tačer izašla je iz zdanja u Ulici Dauning broj 10 da dâ izjavu. Prvo
nije bila u stanju da govori, onda je zaplakala, ali nije dozvolila da joj pomognu da
se vrati unutra. Naposletku se pribrala i, nesvojstvenim joj tanušnim glasićem,
održala čuveni govor „sve ide meni na dušu“. Preuzela je punu odgovornost.
Takvu sramotu neće moći da preživi. Ponudila je ostavku. Ali nacionalni šok zbog
toliko poginulih bio je odveć dubok da bi iko poželeo da padne još neka glava. Ako
već premijerka mora da ode, morao bi da ode i ceo njen kabinet, i veći deo zemlje.
Uvodničar Telegrafa ovako je to sročio: „Neuspeh pripada svima nama. Nije ovo
prilika da se traže žrtveni jarci.“ Tako je otpočeo jedan izrazito britanski proces,
koji je neminovno podsećao na katastrofu u Denkerku, proces preobražaja jednog
strašnog poraza u pobedu oblivenu suzama. Nacionalno jedinstvo, to je bilo važno.
Šest nedelja kasnije, milion i po ljudi okupilo se u Portsmutu da dočeka brodove
natovarene leševima, s na suncu izgorelim i traumatizovanim putnicima. Mi ostali
pratili smo to, užasnuti, preko televizije.
Ponavljam ovu dobro poznatu priču zbog mlađih čitalaca koji neće biti svesni
njenog uticaja na naše emocije, a i zato što je pogodovala uspostavljanju
melanholičnog ambijenta u našem tročlanom domaćinstvu. Trebalo je platiti
kiriju, a ja sam brinuo zbog gubitka prihoda. Zastavice se nisu masovno prodavale,
potrošnja šampanjca je opala, a i privreda je, uopšte uzev, bila u nevoljama, iako
su pabovi i hamburgernice radili kao i ranije. Miranda je bila potpuno posvećena
očevoj bolesti, Zakonima o kukuruzu i svakidašnjoj zluradosti prikrivenih
interesa, njihovoj ravnodušnosti na patnju. Za to vreme, Adam je čamio pod
ćebetom. To što je Miranda stalno odlagala početak rada na njemu delimično je
bilo posledica tehnofobije, ukoliko je to reč kojom se opisuje otpor prema tome da
se bude onlajn i tamo mišem štrikliraju kvadratići. Ja sam je gnjavio, pa je konačno
pristala da počne. Nedelju dana po povratku operativnih snaga u luku, postavio
sam laptop na kuhinjski sto i otvorio Adamov sajt. Nije bilo potrebe njega da
budim da bi ona počela da radi. Odabrala je bežičnog miša, okrenula ga i s
gađenjem se zagledala u njegovu donju stranu. Skuvao sam joj kafu i otišao u sobu
da radim.
Vrednost mog portfolija bila se prepolovila. Trebalo je sad pokrivati gubitke.
Ali sama svest o tome da je ona tu, u susednoj prostoriji, odvlačila mi je pažnju.
Kao što mi se pre podne često događalo, razmišljao sam o prethodnoj večeri.

40
Razgovarali smo. Ona mi je nadugačko opisivala svoje detinjstvo, idilu koju je, kad
je Miranda imala osam godina, razvejala smrt njene majke. Želela je da me odvede
u Solsberi i pokaže mi važna mesta. Protumačio sam to kao znak napretka, ali tek
je trebalo da mi predloži neki datum, a nije, pritom, ni pomenula da želi da me
upozna sa ocem.
Gledao sam u ekran, ali ništa nisam video. Zidovi, a naročito vrata, bili su
tanki. Vrlo sporo je napredovala. U dužim razmacima, namerno bih coknuo kad
bi ona ukucala neki izbor. Tišina koja je u međuvremenu vladala činila me je
napetim. Otvoren za nova iskustva? Savestan? Emocionalno stabilan? Posle
otprilike jednog sata, shvatio sam da to ne vodi nikuda i odlučio da izađem iz sobe.
Poljubio sam je u teme dok sam se provlačio pored stolice na kojoj je sedela. Izašao
sam iz kuće i krenuo put Klapama.
Bilo je neuobičajeno toplo za april. Gust je bio saobraćaj u Glavnoj ulici u
Klapamu, trotoari su bili prepuni sveta. I, na sve strane, crne trake. Ideja je stigla
iz Sjedinjenih Država. Na banderama i vratima, u izlozima prodavnica, na
automobilskim kvakama i antenama, na dečjim kolicima, invalidskim kolicima i
biciklima. U centralnom Londonu, na javnim zgradama gde su nacionalne zastave
bile spuštene na pola koplja, crne trake vijorile su se s jarbola u znak odavanja pošte
poginulima, bilo ih je 2.920. Crne trake ljudi su nosili oko ruku i na reverima –
nosio sam i ja, a i Miranda. Naći ću jednu i za Adama. Žene, devojke i kosmatiji
muškarci vezivali su ih u kosu. Strastvena manjina koja je pre pohoda bila protiv
invazije i išla u protestne marševe – takođe je sad nosila crne trake. Što se tiče
javnih ličnosti i poznatih ljudi, uključujući i članove kraljevske porodice, rizično
je bilo ne nositi traku – visokotiražna štampa budno je motrila. Meni je pak jedina
ambicija bila da taj nemir koji me obuzeo odagnam hodanjem. Ubrzao sam korak
kroz poslovni deo Glavne ulice. Prošao sam pored zamandaljene kancelarije
Društva englesko-argentinskog prijateljstva. Štrajk radnika gradske čistoće bio je
ušao u drugu nedelju. Oko bandera su stajale gomile kesa sa smećem visoke do
pojasa, i na onoj toploti širio se slatkast zadah. Javnost, to jest štampa, bila je
saglasna s premijerkom u oceni da obustava rada u takvom trenutku predstavlja
čin bezdušne nelojalnosti. Ali zahtevi za povećanje plata bili su neophodni koliko
i nov inflatorni skok. Nije se još rodio taj koji će zmiju ubediti da ne jede svoj rep.
Vrlo brzo, možda i pre kraja godine, smeće će početi da skupljaju roboti stoičke

41
dispozicije i nezanemarljive inteligencije. Ljudi koje će oni zameniti biće od tog
časa još siromašniji. Nezaposlenost je već dostigla šesnaest procenata.
Kod prodavca karija i, dalje, na masnom pločniku ispred lanaca brze hrane,
miris trulog mesa bio je tako silovit da je udarao pravo u grudi. Zadržao sam dah
dok nisam prošao pored stanice podzemne. Prešao sam ulicu i ušao u park. S
jezera, gde se voze čamci i pedaline, čuli su se povici i cika gomile sveta. Čak i neki
klinci koji su se prskali vodom nosili su trake. Veseo je taj prizor bio, ali ja se nisam
duže zadržavao. U ova nova vremena muškarac koji stoji sam mora biti oprezan,
da neko ne bi pomislio da s nekom namerom posmatra decu.
I tako sam otišao do Crkve Svetog Trojstva, ogromnog zdanja od cigala iz
doba prosvećenosti. Unutra nije bilo nikoga. Seo sam pa se nagnuo napred,
laktovima se naslonivši na kolena; neko je mogao pomisliti da sam vernik. To
mesto delovalo je previše prosvetiteljski, da ne kažem razumno, da bi u čoveku
pobudilo bogzna kakvo strahopoštovanje, ali njegove čiste linije i lepe proporcije
delovale su umirujuće. Godilo mi je da provedem neko vreme u toj svežoj
pomrčini, mislima se vraćajući onoj prvoj noći koju smo Miranda i ja proveli
zajedno, kad me je iz sna trgao dug urlik. Mora da je to bilo dan ili dva pre nego
što ću isključiti Adama. Zbunjen kakav sam u tom trenutku bio, pomislio sam da
je to neki pas ušao u sobu, i već sam bio napola ustao iz kreveta kad mi je sinulo
da to Miranda ima noćnu moru. Nije bilo lako probuditi je. Batrgala se, kao da se
tuče s nekim, i u dva navrata je promrmljala: „Nemoj da ulaziš. Molim te.“ Kasnije
sam pomislio da bi njoj pomoglo ako bi mi opisala taj san. Ležala mi je na ruci,
čvrsto se privijala uz mene. Kad sam je to upitao opet, odmahnula je glavom i istog
časa utonula u san.
Ujutro, dok smo pili kafu, opet sam je pitao, ali ona ništa nije htela da kaže.
Samo san. Taj trenutak, kad je izvrdala, posebno mi je ostao u sećanju zato što je
Adam stajao iza nas i prilježno prao prozor, što sam mu ja više rekao nego ga
zamolio da uradi. Dok smo mi razgovarali, on je zastao i okrenuo se, kao da ga baš
zanima da čuje priču o toj noćnoj mori. Pitao sam se da li je on kadar da sanja.
Nosio sam ga sad na savesti. Tog jutra sam se baš brecnuo na njega kad sam mu
izdao naredbu. Nije trebalo prema njemu da se ophodim kao prema slugi. Nešto
kasnije sam ga isključio. I takvog sam ga predugo ostavio... Crkva Svetog Trojstva
bila je povezana s Vilijamom Vilberforsom i pokretom za ukidanje ropstva.
Vilberfors bi se zalagao za Adame i Eve, borio bi se za njihovo pravo da ne budu

42
prodavani, kupovani i uništavani, za njihovo pravo na samoopredeljenje i
dostojanstvo. Možda bi onda oni i mogli sami da se staraju o sebi. Uskoro će
preuzeti posao đubretarima. Lekari i advokati su sledeći na redu. Lakše je ugraditi
obrasce za prepoznavanje i besprekornu memoriju nego ići po gradu i skupljati
smeće.
Mogli bismo postati robovi vremena lišenog svake svrhe. I, šta onda? Opšti
preporod, oslobađanje ljubavlju, prijateljstvom i filozofijom, umetnošću i
naukom, obožavanjem prirode, bavljenjem sportom i raznim hobijima,
pronalaženjem smisla, potragom za smislom? Ne bi aristokratski vidovi rekreacije
bili baš za svakoga. Izvesnu privlačnost imali bi i nasilni zločini, kao i pesničenje
nasuvo u kavezima, VR pornografija, kockanje, piće i droge, pa čak i dosada i
depresija. Ne bismo imali kontrolu nad sopstvenim izborima. Ja sam za to bio živi
dokaz.
Tumarao sam po livadama u parku. Petnaest minuta kasnije, stigao sam na
drugi kraj, pa odlučio da se okrenem i krenem nazad. Miranda je dotad svakako
već morala da donese trećinu odluka. Jedva sam čekao da je vidim, da opet malo
budem s njom pre nego što pođe za Solsberi. Odatle će se vratiti tek kasno noću.
Da malo predahnem na toj vrućini, seo sam u tanušnu hladavinu jedne bele breze.
Nekoliko metara odatle nalazio se ograđeni prostor za decu s ljuljaškama. Neki
dečačić – pretpostavio sam da ima otprilike četiri godine – koji je nosio vrećaste
zelene pantalonice, plastične sandale i uflekanu belu majicu, bio se presamitio
preko ljuljaške proučavajući neki predmet na zemlji. Pokušao je da ga pomeri
nogom, a onda je čučnuo i dohvatio ga prstima.
Nisam primetio da njegova majka sedi na jednoj klupi, leđima okrenuta meni.
Oštro mu je doviknula:
– Dolazi ovamo!
Dečak je podigao pogled, izgledao je kao da se sprema da krene prema njoj, a
onda mu je pažnju ponovo privukla ta zanimljiva stvar na zemlji. Sad, kad se
pomerio, i ja sam video tu stvar. Bio je to grlić boce koji se presijavao mutnim
sjajem, može biti da ga je neko zabio u asfalt omekšao od sunca.
Žena je imala široka leđa, kosa joj je bila crna, kovrdžava, proređena na
temenu. U desnoj ruci držala je cigaretu. Levom rukom držala se za lakat desne.
Uprkos vrućini, nosila je mantil. Ispod kragne videla se duga poderotina.

43
 – ’Si me čuo? – U povišenom tonu osećala se pretnja. Dete je ponovo podiglo
pogled, učinilo mi se da se uplašilo i da će svakako poslušati. Onda je mali načinio
nešto kao polukorak, ali pogled mu je opet odlutao, ponovo je ugledao dragoceni
predmet, i pokolebao se. Vrativši se do grlića, verovatno je pomislio da će moći da
ga izvuče i odnese ga majci. Ali šta je njemu bilo na pameti – nije ni važno. Srdito
zarežavši, žena je skočila s klupe, brzim korakom prešla onih nekoliko metara i
bacila cigaretu pre nego što će ščepati dečaka za ruku. A onda ga je udarila po
golim nogama. U trenutku kad je prvi put zavapio, udarila ga je još jednom, pa i
treći put.
Meni je bilo ugodno s mislima koje su me zaokupljale, nije mi se odvajalo od
njih. Na trenutak sam, štaviše, pomislio da bih mogao da pođem kući, praveći se,
ako ne pred samim sobom, a ono pred svetom, da ništa nisam video. Ništa ja i
nisam mogao da učinim za tog malog dečaka i njegov život. Svojom vriskom on je
samo dodatno razljutio majku.
– Umukni! – vikala je ona. – Umukni! Umukni!
I tad sam još mogao nekako da nateram sebe da, jednostavno, ne obraćam
pažnju na taj prizor. Ali kako je dečak skičao sve glasnije, ona ga je obema rukama
dohvatila za ramena, povukavši mu onu prljavu majicu s trbuha, pa počela žestoko
da ga drmusa.
Postoje neke odluke, čak i one iz oblasti morala, koje se donose u područjima
ispod svesne misli. I tako sam, u jednom času, samo primetio da trčim prema
ogradi malog igrališta, da bih je potom preskočio, načinio tri koraka i spustio ruku
na ženino rame.
– Izvinite – rekao sam. – Molim vas. Molim vas, nemojte to da radite.
Sopstveni glas zvučao mi je previše izveštačeno, kao glas privilegovanog
čoveka, kao da mi je žao što je uznemiravam; kao da nemam nikakvog autoriteta.
Već sam i sâm počeo da slutim kuda bi to moglo voditi. Ne svakako ka budućnosti
reformisanog, dobrodušnog roditeljstva. Ali ona je, ako ništa drugo, dok se u
neverici okretala prema meni, obustavila napad na dete.
– Šta to bi?
– Mali je on – rekao sam tupavo. – Mogli biste ozbiljno da mu naškodite.
– A koj’ si pa ti, jebote?
Bilo je to pravo pitanje, i upravo stoga ja na njega nisam ni odgovorio.

44
 – Previše je mali da bi vas razumeo – rekao sam.
Razgovor smo vodili uprkos detetovoj vrisci. On se sad čvrsto hvatao za
majčinu suknju, tražio je da ga podigne. To je bilo najgore od svega. Njegova
mučiteljka bila mu je, u isti mah, i jedina uteha. A ona se ustremila na mene.
Cigareta, koju je malo pre toga bacila, pušila se kraj njenog stopala. Desna šaka joj
se čas stezala u pesnicu, čas opuštala. Nastojeći da se to ne primeti, neodređeno
sam koraknuo unazad. Gledali smo se u oči – ko će duže da izdrži. Bilo je to, ili je
nekad bilo, prilično lepo, inteligentno lice, čiju je očiglednu lepotu narušio višak
kilograma, usled kojeg se meso nabralo oko njenih očiju, koje su se suzile, kao da
žena u sve sumnja. U nekom drugom životu moglo je to biti dobroćudno,
majčinsko lice. Okruglo, s naglašenim jagodicama, malo pegica po nosu, pune
usne – premda je, istina, donja bila rasečena. Posle nekoliko sekundi, primetio sam
da su joj zenice kao čiode. Prva je odvratila pogled. Gledala je sad preko mog
ramena, a onda sam shvatio i zašto.
– Hej Džone! – povikala je.
Okrenuo sam se. Njen prijatelj, ili muž, Džon, takođe debeo, a go do pojasa,
puti bledoružičaste od sunca, upravo je kroz žičana vrata ulazio na igralište.
Bio je na nekoliko metara od nas kad joj je doviknuo:
– ’El ti smeta?
– Još pitaš, da ga jebem.
S nekog drugog aspekta svih mogućnosti koje su se u datoj situaciji mogle
zamisliti – filmski aspekt bio bi jedan od njih – razloga za brigu i nisam imao. Džon
je bio otprilike mojih godina, ali niži, otromboljen, u slabijoj formi, pa i uopšte
slabiji od mene. U tom drugom svetu, da me taj napadne, mogao bih lako da ga
patosiram. Ali u ovom svetu moralo se uzeti u obzir da ja nikad nikog nisam
udario, čak ni kad sam bio dete. Mogao sam ja da ubeđujem sebe da će dete samo
još više patiti ako mu sad nokautiram oca. Ali nije u tome bila stvar. Imao sam
pogrešan stav, ili, pre će biti, nisam imao pravi stav. Nije tu strah bio na delu, a
sigurno ne i nekakvo uzvišeno načelo. Kad dođe do tučnjave, nisam znao odakle
da krenem. Nisam želeo da znam.
– O, stvarno?

45
 Sad se on ustremio na mene, a žena je uzmakla korak-dva. Dečak je i dalja
kukao. Otac i sin su komično ličili jedan na drugog: obojica kratko podšišanih,
rićkastoplavih kosa, sitnih lica i široko razmaknutih zelenih očiju.
– Uz dužno poštovanje, mali je on. Ne treba ga tući i drmusati.
– Uz dužno poštovanje, odjebi. Ili...
A Džon je zaista izgledao kao da je spreman da me udari. Grudi su počele da
mu se nadimaju, što je starovremski trik kojem pribegavaju žabe krastače,
čovekoliki majmuni i mnogi drugi kad žele da izgledaju što veći. Disao je ubrzano,
a bio se razmahao – ruke su mu bile prilično daleko od trupa. Možda ja i jesam bio
jači, ali on bi u eventualnom sukobu bio bezobzirniji. Manje je imao da izgubi. Ili
je to suština hrabrosti. Da budeš spreman da preuzmeš rizik da te neko obori, pa
da te uhvati za glavu i tresne njome o asfalt više puta, što će ti ostaviti doživotne
neurološke posledice. Takav rizik ja preuzimao ne bih. To je kukavičluk, višak
mašte. Podigao sam obe ruke uvis, kao da se predajem.
– Gledajte... Ne mogu ja, očigledno, ni na šta da vas nateram. Jedino mogu da
se nadam da ću vas ubediti u nešto. Za dobrobit ovog dečaka.
Tad je Džon rekao nešto toliko neočekivano da me je potpuno pomeo, tako
da na trenutak maltene nisam bio u stanju da mu odgovorim.
– ’Oćeš ga?
– Šta?
– Uzmi ga, slobodno. Samo napred. Ti si stručnjak za decu. Tvoj je. Vodi ga
kući.
Dete je dotad već bilo zaćutalo. Kad sam ponovo pogledao u malog, učinilo
mi se da ima nešto što njegovom ocu nedostaje, mada je možda kod majke to
takođe bilo primetno – njegov izraz odavao je, doduše, slabašan, ali ipak vidljiv,
svetao signal misaonog angažmana, uprkos neprilici koja ga je zadesila. Stajali smo
vrlo blizu jedni drugima. S druge strane parka, nadjačavajući saobraćajnu vrevu,
čula se graja dece na jezeru.
Nagonski sam uzvratio na očev blef.
– Dobro – rekao sam. – Može mali da pođe, živeće sa mnom. Papirologiju
ćemo kasnije da sredimo.

46
 Izvadio sam vizitkartu iz novčanika i pružio mu je. Onda sam uzeo dečaka za
ruke, i mali je, na moje iznenađenje, podigao ruke i prepleo prste s mojima. Osetio
sam se polaskanim.
– Kako se zove? – upitao sam roditelje.
– Mark.
– Idemo, Mark.
I počeli smo, tako, da se udaljavamo od njegovih roditelja, korak po korak
preko tog igrališta, sve bliže kapiji sa šarkama na opruge.
Dečak je prošaputao, ali glasno:
– Hajde da se pretvaramo da ćemo da bežimo.
Njegovo lice, okrenuto nagore, najednom je živnulo; bilo je smisla za humor
i nepodopštinu u tom dečaku.
– Važi.
– Da uzmemo čamac.
– U redu.
Taman sam hteo da otvorim kapiju kad sam začuo povik. Okrenuo sam se, u
nadi da se na meni ne vidi koliko mi je laknulo. Žena je dotrčala, otrgla dečaka i
zamahnula otvorenom šakom na mene. I udarila me, ali bezazleno, po nadlaktici.
– Perverznjaku jedan!
Spremila se da udari još jednom kad joj je Džon, umornim glasom, doviknuo:
– Pusti to.
Izašao sam i prvo malo hodao pre nego što ću zastati i osvrnuti se. Džon je
bio podigao Marka na pocrvenela ramena. Nisam mogao a da se ne divim ocu.
Možda je u njegovoj metodi bilo neke dovitljivosti koja je meni promakla. Otarasio
me se bez borbe tako što je dao nemoguću ponudu. Kakav bi to košmar bio –
odvući tog dečka u moj stančić, upoznati ga s Mirandom, a onda brinuti o njemu
narednih petnaest godina. Primetio sam da je ta žena imala crnu traku prikačenu
za rukav mantila. Pokušavala je sad da ubedi Džona da obuče košulju. On na nju
nije obraćao pažnju. Dok je porodica tako išla preko igrališta, Mark se okrenuo
prema meni i podigao ruku, možda da bi održao ravnotežu, možda da se oprosti
od mene.

47
 *

U našim krevetskim razgovorima, koje smo često vodili u sitne sate, glavno mesto
pripadalo je jednoj figuri čije je obličje postajalo sve razgovetnije dok je lebdelo
pred nama u tami, nalik na kakvog zlosrećnog duha. Morao sam da prevaziđem
početni poriv da u njemu gledam suparnika, neprijatelja koji mi radi o glavi.
Pronašao sam ga na internetu i video kako se njegovo lice s vremenom menjalo,
od ranih dvadesetih do srednjih pedesetih, evoluirajući od devojački zgodnog do
privlačno propalog. Pročitao sam napise objavljene u štampi, nije ih bilo mnogo.
Njegovo ime nije mi ništa značilo. Nekoliko mojih prijatelja beše čulo za njega, ali
ja nikad ništa od njega nisam čitao. Autor jednog portreta, starog pet godina,
prezrivo ga je opisao sintagmom „još malo pa čovek“. Budući da je taj izraz
opisivao jedan od mojih mogućih usuda, malo sam se zagrejao za Maksfilda
Blekija, i shvatio ono što je bilo očigledno: da ću, voleći kćerku, prigrliti i oca. Kad
god bi se vraćala iz Solsberija, osećala je potrebu da razgovara o njemu. Naučio
sam tako štošta o raznim bolovima, ili samrtnim mukama, koje je trpeo, o
promenljivim prognozama, nadmenom doktoru neznalici koga je onda zamenio
jedan, opet, genijalan doktor, o haosu u bolnici u kojoj, pritom, služe neobično
dobru hranu, o terapijama i lekovima, o novim nadama koje zgasnu, pa opet ožive.
Pronalazila je, pritom, bezbroj načina da mi kaže kako je on, njen otac, ostao bistre
glave. Nego se telo okrenulo protiv njega, protiv sebe, žestoko kao u građanskom
ratu. I kako je za jednu kćerku bolno kad vidi piščev jezik unakažen ružnim crnim
flekama. I kako oca boli kad jede, kad guta, kad govori. Njegov imuni sistem što
posustaje, što njega samog vuče sa sobom u ponor.
Nije to bilo sve. Izbacio je veliki kamen iz bubrega, što je muka – verovala je
Miranda – ravna porođaju. Slomio je kuk pavši na pod kupatila. Koža ga je
nesnosno svrbela. Imao je sad i giht u zglobovima oba palca. Otežano mu je bilo i
da uživa u svojoj strasti, čitanju, jer su mu mrene maglile vid. Čekala ga je
operacija, iako je njemu bilo mrsko, a i plašio se da mu bilo ko petlja oko očiju.
Možda je bilo i drugih tegoba, previše ponižavajućih da bi mi o njima pričala. Žena
koju je trebalo odavno da zaprosi, pa da mu postane četvrta supruga, otišla je dve
godine ranije. Maksfild je bio sam, zavisio je od posete medicinskih sestara,
neznanaca, i od svoje kćerke, koja je živela sto četrdeset pet kilometara dalje.
Njegova dva sina iz drugog braka ponekad bi došla iz Londona, donoseći poklone:

48
vino, sir, biografije, najnoviji računar u formi ručnog sata. Ali oni su bili gadljivi
kad dođe do intimne nege njihovog oca.
Nismo Miranda i ja bili dovoljno stari da bismo dokraja razumeli kako je
čovek u poznim pedesetim, ipak, previše mlad da bi mogao očekivati, ili zaslužiti,
tolike telesne patnje. Ali s obzirom na njegovu sličnost s Jovom, koga je njegov
nemilosrdni Bog stavio na muke, bogohulno bi bilo učiniti bilo šta do slušati
Mirandu. Dobro pamtim tu noć posle njenog ružnog sna i taj moj susret na
igralištu. Teško bi bilo nadati se takvom nečem od jednog zaljubljenog čoveka, ali
meni su lutale misli dok je ona govorila o svom ocu. Upravo se bila vratila iz
Solsberija, opisujući njegove nove muke dok smo ležali u krevetu. Pričala je, a ja
sam je saosećajno uzeo za ruku. Neprestane patnje tog čoveka kog nisam ni
poznavao nisu mi duže od toga ni mogle zadržati pažnju. Napola slušajući, mogao
sam na miru da promišljam te čudne nove obrte koje mi je donosio život.
Sprat niže, i dalje posađena na istu onu tvrdu drvenu stolicu, moja zanimljiva
igračka čekala je pokrivena ćebetom, pri čemu mu je njegova nova ličnost, nastala
stapanjem dvaju uticaja, bila instalirana tog popodneva, dok je spavao. Pustolovina
je trebalo da počne. Budućnost je – u to sam bio siguran – bila na mojoj strani. Ta
neravnoteža u Mirandinim i mojim uzajamnim osećanjima s vremenom će biti
otklonjena. Mi smo, jednostavno, bili ovaploćenje jednog obrasca karakterističnog
za savremene modele ponašanja: prvo poznanstvo, pa seks, onda prijateljstvo i na
kraju ljubav. Nije postojao ni jedan jedini valjan razlog da taj put prelazimo istom
brzinom. Sve je bilo u strpljenju.
Za to vreme, moje ostrvce nade bilo je sa svih strana okruženo okeanom
nacionalne žalosti. Jeziva je bila ta podudarnost: istog dana kad je hunta u Port
Stenliju istakla četiristo šest argentinskih zastava, po jednu za svakog svog
poginulog, i izvela vojnu paradu na opusteloj glavnoj ulici, natopljenoj kišom, u
Londonu, u Katedrali Svetog Pavla, održana je komemorativna služba za naše tri
hiljade žrtava. Pratio sam to preko televizije vrativši se iz klapamskog parka. Teško
da se, na tom masovnom okupljanju vladajuće elite, moglo nakupiti i dva tuceta
njih koji su smatrali da jedan Bog kome je fašizam bio draži od britanske zastave
zaslužuje da se upali sveća, ili da upokojeni sad počivaju u večnom blaženstvu.
Sekularna tradicija, međutim, nije raspolagala tako besprekorno uglancanim i
svima poznatim stihovima, ukrasom davno odbačene iskrenosti prethodnih
naraštaja. Kratkog je veka čovek od žene rođen. I tako su pevane crkvene pesme,

49
prolamao se odjek nedokučivih tekstova na koje su okupljeni uzvraćali neskladnim
saglasjem, dok smo mi ostali žalili pred oltarima naših TV prijemnika. Za razliku
od Mirande, žalio sam i ja.
S još milion i po ljudi, i ja sam pre toga učestvovao u „maršu“ kroz centralni
London, protestujući protiv vojnog angažovanja. U stvari, nismo marširali, nego
smo mileli, zastajkujući kad god bismo naišli na usko grlo. Na sceni je bio paradoks
uobičajen za takve prilike: stvar je bila ozbiljna, a demonstracije vesele. Rok grupe,
džez orkestri, bubnjevi i trube, duhoviti transparenti, ludi kostimi, cirkuske
veštine, govori, a iznad svega oduševljenje koje je vladalo u nepreglednoj koloni,
tako raznolikoj, a tako očigledno pristojnoj, koja je satima prolazila ulicama. Lako
je bilo poverovati da se cela nacija slila u London kako bi ukazala na ono što je
svima očigledno: da je rat u koji se zemlja sprema da uđe nepravedan, nehuman,
nelogičan, potencijalno pogibeljan. Nismo ni mogli biti svesni koliko smo u pravu.
Niti kako će lako parlament, tabloidi, vojska i dve trećine građana ove zemlje
prezreti naše napore. O nama su govorili da smo nepatrioti, da branimo jedan
fašistički režim i suprotstavljamo se vladavini međunarodnog prava.
Gde li je Miranda bila tog dana? U to vreme, jedva da smo se poznavali. Sedela
je u biblioteci, unoseći poslednje ispravke u rad o poludivljim svinjama. Za osobu
u dvadesetim imala je neobične ideje o toj vojnoj operaciji, s nepoverenjem je
gledala na duh te, kako je govorila, „samozaljubijene gomile“, na njeno površno
istomišljeništvo, na njeno glupavo dobro raspoloženje. Nije bila, kao ja, spremna
za protest i iskazivanje osećanja. Nije je zanimalo da gleda kako brodovi
isplovljavaju, niti da prati ono što će ostati upamćeno kao Potapanje, pa ni neslavni
povratak ratnika, a još manje službu u Katedrali Svetog Pavla. Dok ja mesecima s
prijateljima nisam pričao ni o čemu drugom, čitajući svako mišljenje o toj stvari,
Miranda se držala po strani. Kad su potopili brodove, ćutala je. Kad su se pojavile
crne trake, stavila je i ona jednu, ali nije to učinila punog srca. Kako je to sama
sročila, cela ta epizoda „smrdi“.
Sada, dok sam ležao pored nje i držao je za ruku, od narandžastih uličnih
svetala s one strane zavese njena spavaća soba ličila je na pozornicu. Kući se vratila
poslednjim vozom, pa je sišla u podzemnu i sačekala noćni voz za severni deo
Klapama. Bilo je skoro tri ujutro kad je stigla. Opisivala je kako joj je Maksfild, sav
snužden, pričao da je taj giht u palčevima zapravo blagoslov. Bol je bio zbilja

50
žestok, ali lokalizovan, tako da su svi ostali njegovi zdravstveni problemi spram
njega delovali nevažno.
Još sam je držao za ruku.
– Znaš koliko želim da ga upoznam – rekao sam joj. – Dozvoli da sledeći put
pođem s tobom.
Nekoliko sekundi je prošlo pre nego što će mi, sva pospana, odgovoriti:
– Želela bih da što skorije ponovo odem.
– Dobro.
A onda je, opet poćutavši, dodala:
– Mora i Adam s nama.
Pogladila me je po podlaktici kao da se privremeno oprašta, pa se okrenula na
stranu, leđima meni. Ubrzo je njeno disanje postalo ravnomerno i duboko, a ja
sam ostao sam u jednobojnom polumraku uz svetlost uličnih natrijumskih sijalica.
Ide, znači, i on. Miranda, očigledno, podrazumeva da je on zajedničko vlasništvo,
kao što sam se i nadao da će biti. Ali teško je bilo zamisliti na šta će izaći taj susret
našeg Adama s jednim starovremskim književnim džangrizalom. Poznato mi je, iz
njegovog profila, bilo da se Maksfild Bleki i dalje u radu služi stenografijom, da
mrzi kompjutere, mobilne telefone, internet i sve ostalo. Po svemu sudeći, a u
skladu s klišeom o ličnoj superiornosti, on nije bio jedan od onih što „drage volje
trpe budale“. Ili robote. Adama je tek trebalo probuditi. Tek je trebalo prvi put da
kroči iz kuće, da okuša sreću kao verodostojno živo biće kadro da proćaska s
nekim. Ja sam pak već bio odlučio da ga držim podalje od kruga svojih prijatelja,
sve dok se sasvim ne osposobi kao društveno biće. A da taj put započne s
Maksfildom – to bi već moglo da mu onesposobi neke važne potprograme. Može
biti da se Miranda nadala da bi tako razonodila oca i podstakla ga da piše. Ili je to
bilo u vezi sa mnom, nekako u mom interesu, na način koji meni, ipak, nije bio
jasan. Ili je to – nisam uspeo da odolim pomisli – ipak protivno mojim interesima?
Loša je to bila misao, takve misli padaju čoveku na pamet u sitne sate. Kao i
svako drugo mozganje u stanju nesanice, suština je bila u – ponavljanju. Zašto bih
išao da upoznajem njenog oca a da tu bude i Adam? Naravno, bilo je apsolutno u
mojoj moći da izričito zahtevam da on ostane ovde. Ali tako bih samo išao protiv
želje jedne žene čiji otac leži na samrti. Da li on stvarno umire? Da li je uopšte
moguće da te giht udari u palac? I to u palčeve obe ruke istovremeno? Poznajem li

51
ja zapravo Mirandu? Ležao sam na boku, tražeći hladan ćošak jastuka, a onda sam
se okrenuo na leđa i gledao senkama prošaranu tavanicu koja mi je sad izgledala
kao da je previše blizu, a i više žuta nego narandžasta. Opet sam sebi postavio ista
pitanja, onda ih preformulisao pa ih postavio ponovo. Znao sam šta hoću da
učinim, ali odlagao sam, draže mi je bilo da se sekiram, i gotovo pun sat poricao
sam ono što je bilo očigledno. Naposletku sam ustao, obukao farmerke i majicu,
izašao iz njenog stana i, bos, sišao stepeništem do svog.
Ušavši u kuhinju, bez zastajkivanja, podigao sam s njega ono ćebe. Spolja
gledano, ništa se nije bilo promenilo – sklopljene oči, isto ono lice, preplanulo kao
od sunca, nos koji nagoveštava izvesnu okrutnost. Stavio sam ruku iza njegove
glave, pronašao ono mesto i pritisnuo ga. Dok se on zagrevao, pojeo sam činiju
žitarica.
Upravo sam to privodio kraju kad on progovori:
– Nikad se neće razočarati.
– Šta reče?
– Rekoh da se oni koji veruju u život posle života nikad neće razočarati.
– Misliš, ako i greše – nikad neće saznati da greše.
– Da.
Pomno sam se zagledao u njega. Da li se promenio u međuvremenu? Izgledao
je kao da nešto očekuje od mene.
– Logično, u dobroj meri. Ali, Adame... Nadam se da ne misliš da je to
dubokoumno.
Nije mi odgovorio. Odneo sam praznu činiju do sudopere, pa skuvao sebi čaj.
Seo sam za sto, prekoputa njega, otpio nekoliko gutljaja, pa rekao:
– A što si ono rekao da bi Miranda mogla da mi slomi srce?
– Ah, to...
– Hajde.
– Rekao sam to jer mi je tako došlo, i sad mi je stvarno žao zbog toga.
– Odgovori na pitanje.
Glas mu se promenio. Čvršći je sad bio, izražajniji, varirao je u visini. Ali
držanje njegovo – za to mi je već bilo potrebno više vremena. Moj neposredan,

52
premda nepouzdan utisak bio je da se u samoj njegovoj pojavi ništa nije
promenilo.
– Razmišljao sam isključivo u tvom najboljem interesu.
– Upravo si rekao da ti je žao.
– Tako je.
– Važno mi je da čujem zašto si rekao to što si rekao.
– Postoji mala ali nezanemarljiva mogućnost da bi ona mogla da ti naudi.
Nisam hteo da mu pokažem koliko me nervira, pa sam samo upitao:
– A kolika to tačno nezanemarljiva?
– Da se izrazim pojmovima kojima se služio Tomas Bejs, sveštenik iz
osamnaestog veka, rekao bih da ta mogućnost iznosi jedan prema četiri, pod
pretpostavkom da moju procenu smatraš merodavnom.
Moj otac, vešt u harmonskim progresijama bibapa, bio je nepatvoreni
tehnofob. Imao je običaj da kaže da je svaki električni uređaj koji se pokvari
dovoljno dobro šutnuti, i to je sve. Popio sam čaj i razmišljao o tome. U
kolosalnom spektru razgranatih mreža koje su upravljale procesom odlučivanja
kod Adama, svakako postoji prevaga u korist razboritosti.
– A ja, eto, znam da je ta mogućnost zanemarljiva, još malo pa nikakva – rekao
sam.
– Razumem. Mnogo mi je žao.
– Svi grešimo.
– To svakako.
– Koliko si ti puta pogrešio u životu, Adame?
– Samo sad, jednom.
– Onda je to važno.
– Da.
– I važno je to ne ponoviti.
– Naravno.
– Trebalo bi, dakle, da analiziramo kako je do te greške došlo, slažeš se sa
mnom?
– Slažem se.

53
 – Pa dobro, onda, u tom nesrećnom procesu, koji je bio taj prvi potez koji si
povukao? – upitao sam ga.
Sad je govorio samouvereno, imao sam utisak da uživa dok opisuje svoje
metode:
– Imam povlašćen pristup svim sudskim zapisnicima, kako krivičnim, tako i
onim vezanim za odnose u porodici, čak i onim fotografisanim. Miranda je tamo
anonimno vođena, ali ja sam uporedio slučaj s drugim okolnostima i činiocima
koji takođe nisu svima na raspolaganju.
– Pametno.
– Hvala ti.
– Pričaj mi o tom slučaju. Sve, s datumom i mestom.
– Taj mladić je, shvataš, vrlo dobro znao da, kad je prvi put imao intimne
odnose s njom...
Tu je zaćutao pa se zagledao u mene, razrogačenih očiju, sav u čudu, kao da
je tek tog časa postao svestan mog prisustva. Predosetio sam da je mom
kratkotrajnom putu ka otkrivenju došao kraj. On je pak izgledao kao da mu je sad
postalo jasno koliko je uzdržanost dragocena osobina.
– Nastavi.
– Uh, ona je ponela pola flaše votke.
– Daj mi datum, mesto i ime tog čoveka. Brzo!
– Oktobar... Solsberi. Ali vidi...
A onda je počeo da se kikoće, i bio je to blesav zvuk, nalik na šištanje.
Neprijatno je bilo prisustvovati tome, ali ja nisam mogao da odvratim pogled. Neki
vrlo složen izraz očitovao se na njegovom licu – bilo je tu i zbunjenosti, i strepnje,
i neke nevesele ushićenosti. U uputstvu za upotrebu pisalo je da raspolaže sa
četrdeset različitih izraza lica. Eve imaju pedeset. Koliko je meni bilo poznato,
prossek kod ljudi ne dostiže ni dvadeset pet.
– Priberi se, Adame. Dogovorili smo se. Moramo da uvidimo gde si to
pogrešio.
Trebalo mu je više od jednog minuta da uspostavi kontrolu nad sobom. Ispio
sam sav čaj i sad posmatrao nešto za šta sam znao da je kompleksan proces. Jasno
je meni bilo da ličnost nije kao neka ljuštura, u koju će stati, u koju će se sapeti

54
njegova sposobnost za povezano mišljenje; kao i to da njegova neiskrenost, ako ga
je ona motivisala na te reči, nije potekla od razuma kao takvog. Kao što nije ni
moja. Njegov racionalni impuls da sarađuje sa mnom mogao je da prostruji kroz
njegove neuronske mreže brzinom tek upola manjom od brzine svetlosti, ali
svakako neće najednom zastati na logičkoj kapiji jedne tek osmišljene osobe. Ta
dva elementa bila su prepletena u samom svom korenu, kao zmije oko
Merkurovog kaduceja. Adam je sagledao ovaj svet i razumeo ga kroz prizmu svoje
ličnosti; njegova ličnost bila je u službi Adamovog razuma, sklonog objektivizaciji,
i njegovog neprestanog ažuriranja. Od samog početka našeg razgovora, u
njegovom je interesu istovremeno bilo i da izbegne ponavljanje greške i da me
uskrati za određenu informaciju. Onog časa kad su ta dva aspekta postala
nekompatibilna, i on je bio onesposobljen, pa je stao da se kikoće kao dete u crkvi.
Šta god da smo Miranda i ja odabrali za njega, to je svakako prethodilo zamršenom
razgranavanju njegovog mehanizma za odlučivanje. Da je bio drugačijeg
karakternog sklopa, mogao je, jednostavno, da zaćuti; da je, opet, bio nekog trećeg
sklopa, možda bi ga moj pristup podstakao da mi ispriča sve. Moglo je da bude i
ovako i onako.
Sad sam znao tek da se kaže da nešto znam, ili gotovo ništa, a taman dovoljno
da imam razloga za brigu i, opet, nedovoljno da mi to posluži kao osnova za dalja
saznanja, sve i da dobijem pristup zapisnicima sa sudskih zasedanja zatvorenih za
javnost: Miranda kao svedok, žrtva ili optužena, seks s nekim mladićem, votka,
sudnica, oktobar u Solsberiju.
Adam je zaćutao. Izraz njegovog lica, taj posebni materijal od kojeg je bilo
sazdano njegovo lice, a koji se, naoko, nije razlikovao od kože – sad je bio opušten,
odavao je budnu neutralnost. Mogao sam da se popnem na sprat, da probudim
Mirandu i postavim joj pitanja koja su se sama nametala, pa da odmah raščistimo
stvar. Ili sam mogao da čekam i da razmišljam o svemu, da zadržavam za sebe ono
što sam saznao, a sve ne bih li u sebi pothranjivao iluziju kontrole. Moglo je i ovako
i onako.
Ali ja se nisam dvoumio. Otišao sam u spavaću sobu, skinuo se, ostavio odeću
na gomili na radnom stolu, pa legao, go, i pokrio se lakim letnjim jorganom. Već
je bilo svanulo. Poželeo sam tad da čujem kako, negde iznad tog hora koji se budio
sa zorom, mlekadžija ide od vrata do vrata, zveckajući bocama po stepeništu. Ali s
naših ulica već su bila povučena i poslednja mlekadžijska kolica na električni

55
pogon. Šteta. A opet, bio sam umoran, i najednom me obuze neka milina. Ima
nečeg jedinstveno čulnog u tome kad sam ležiš u krevetu, i to traje makar neko
vreme, dok samotno spavanje polako ne postane kakvo jeste, tiho i tužno.

56
 Treće poglavlje

U čekaonici lokalne doktorske ordinacije, set od dvanaest trpezarijskih stolica

kupljenih u prodavnici polovne robe bio je raspoređen duž zidova nečega što je
svojevremeno bilo viktorijansko predsoblje. U sredini je stajao nizak sto od iverice
s dugim i tankim metalnim nogarima i, na njemu, nekoliko časopisa, masnih na
dodir. Uzeo sam jedan, pa ga odmah vratio. U jednom uglu – neke razglavljene
igračke živih boja, obezglavljena žirafa, automobil bez točka, izgrizene plastične
cigle koje je neka dobra duša poklonila ordinaciji. Nas je u čekaonici bilo devetoro,
a nijedno malo dete. Trudio sam se da izbegavam druge: njihove poglede, ćaskanje,
priče o boljkama. Disao sam plitko, za slučaj da je vazduh oko mene pun patogena.
Nije mi tu bilo mesto. Nisam bio bolestan, moj problem nije bio sistemski, već
periferni, nokat na prstu. Bio sam najmlađi u toj prostoriji, svakako u najboljoj
formi, kao bog među smrtnicima, a i zakazano mi nije bilo kod doktora, nego kod
sestre. Smrtnost do mene nije dosezala. Propadanje i smrt događaju se drugima.
Očekivao sam da će moje ime biti prvo prozvano. Ispostaviće se, međutim, da je
moralo dugo da se čeka. Bio sam pretposlednji.
Na zidu prekoputa mene nalazila se oglasna tabla od plute s reklamama za
rano otkrivanje ovoga ili onoga, zdrav život, ili sa strašnim upozorenjima. Nisam
imao vremena sve da ih pročitam. Na jednoj fotografiji bio je postariji čovek u
džemperu i papučama koji stoji pored prozora. Ne prinoseći ruku ustima, sve u
šesnaest je kijao u pravcu neke devojčice koja se od srca smejala. Spram
pozadinskog osvetljenja videlo se kako desetine hiljada čestica lete u njenom
pravcu – sićušne kapi tečnosti pune klica koje je matora budala odlučila da podeli
s njom.
Razmišljao sam o dugoj, neobičnoj priči na kojoj ta slika počiva. Ideja da su
klice odgovorne za širenje bolesti postala je opšteprihvaćena tek osamdesetih
godina XIX veka, zahvaljujući radu Luja Pastera i drugih, dakle, svega stotinu

57
godina pre nego što je napravljen taj plakat. Dotad je preovladavala teorija o
mijazmi, koja je imala tek pokojeg protivnika – prema toj teoriji, bolest nastaje od
zagušljivog vazduha, neugodnih mirisa, zadaha raspadanja, pa čak i od noćnog
vazduha, te su zato noću dobro zatvarani prozori. Ali uređaj koji je medicini
mogao da otkrije istinu bio je ljudima na raspolaganju dvesta godina pre Pastera.
Naučnik amater iz sedamnaestog veka koji je umeo i da napravi taj uređaj i da ga
upotrebi bio je poznat londonskoj naučnoj eliti.
Kad je godine 1673. počeo da šalje Kraljevskom društvu svoja zapažanja o
mikroskopskim oblicima života, Antoni van Levenhuk, uzorni građanin Delfta,
suknar i Vermerov prijatelj, otkrio je jedan nov svet i pokrenuo biološku
revoluciju. Podrobno je opisivao ćelije biljaka i mišićna vlakna, jednoćelijske
organizme, vlastite spermatozoide, kao i bakterije iz svojih usta. Njegovim
mikroskopima bila je potrebna sunčeva svetlost i imali su samo po jedno sočivo,
ali niko nije umeo da ih drnda kao on. Radio je s uvećanjem od dvesta sedamdeset
pet puta i više. Za njegovog života u Filozofskim transakcijama Kraljevskog društva
objavljeno je sto devedeset njegovih izveštaja.
Zamislimo sad nekog bistrog mladića iz Kraljevskog društva kako kunja u
biblioteci posle dobrog ručka s primerkom Transakcija u krilu, i onda tako počne
da spekuliše o mogućnosti da zbog dejstva tih majušnih organizama meso može
da truli, ili da se oni mogu razmnožavati u krvotoku i tako izazvati bolest, bilo je
takvih bistrih ljudi u Društvu i ranije, a mnogi će se tek pojaviti. Ali za ovog
konkretnog bilo je važno da bude ne samo radoznao kao naučnik već i
zainteresovan za medicinu. Tek duboko u dvadeseti vek postaće medicina i nauka
partnerke u pravom smislu reći. Još pedesetih, krajnici su redovno vađeni iz ždrela
zdrave dece, više u skladu sa standardnom praksom nego iz kakvog valjanog
razloga. Jednom lekaru iz 1780. godine lako je bilo da poveruje kako se u oblasti
kojom se bavi već zna sve što se može znati. Galen, aktivan u drugom veku, imao
je gotovo apsolutan autoritet. Mnogo će vremena proći pre nego što medicinari,
sve u svemu otmena družina, skromno zavire u mikroskop ne bi li naučili osnove
organskog života.
Ali naš čovek, čije će ime postati poznato u svakom domu, nije takav. Njegove
hipoteze moći će se proveriti. On, dakle, zajmi mikroskop – Robert Huk, počasni
član Društva, svakako će mu u tom pogledu izaći u susret – i baca se na posao.
Teorija o klicama kao uzročnicima bolesti polako počinje da poprima oblik. I drugi

58
se uključuju u istraživanje. Možda dvadeset godina kasnije, ili manje, hirurzi
počinju da peru ruke između dva pacijenta. Obnovljen je ugled davno
zaboravljenih lekara poput Uga od Luke i Đirolama Frakastora. Sredinom
osamnaestog veka, porođaj je bezbedniji; na svet dolaze neki genijalni ljudi koji bi,
inače, umrli u najranijem uzrastu. Ljudi koji će, možda, promeniti tokove u
politici, umetnosti, nauci. Uzrast odojčeta tako će preživeti i neke gnusne figure
koje će potom naneti grdnu štetu ljudima. I dugo pošto je taj naš pametni član
Kraljevskog društva ostario i umro, istorija će ići nekim sasvim drugim tokom, što
će nekad biti manje, a nekad, možda, i više primetno.
Sadašnjost je najkrhkiji od svih nezamislivih konstrukata. Mogla je da bude
drugačija. Bilo koji njen deo, ili ona u celini, mogao je izaći na nešto drugo. I u
sitnicama i u krupnim stvarima. Kako je lako zamisliti svet u kojima se moj nokat
na nožnom prstu ne bi okrenuo protiv mene; u kojem bih ja bio bogat i preselio se
severno od Temze pošto mi je prethodno samo jedna od svih onih šema upalila; u
kojem bi Šekspir umro u detinjstvu i posle nikome ne bi nedostajao; u kojem bi
Sjedinjene Države donele odluku da na neki japanski grad ipak ne bace atomsku
bombu koju su prethodno potpuno usavršile; ili u kojem naša vojna ekspedicija ne
bi ni krenula put Folklandskih ostrva, ili bi se odatle vratila izvojevavši pobedu, a
ne ovako, da zavije zemlju u crno; u kojem bi Adam bio sklopljen tek u nekoj
dalekoj budućnosti; u kojem bi se zemlja, pre šezdeset šest miliona godina, okretala
još nekoliko minuta pre nego što u nju udari meteor, tako da on promaši Jukatan
i da se u atmosferu ne digne sitna prašina koja će zakloniti sunce, što bi za
posledicu imalo opstanak dinosaurusa, a samim tim i uskraćivanje životnog
prostora sisarima, uključujući i inteligentne čovekolike majmune.
Kad sam konačno došao na red, tretman je počeo ugodno: boso stopalo
natopio sam u lavoru vrele vode sa sapunicom. Za to vreme je sestra, jedna krupna,
prijateljski nastrojena žena iz Gane, stojeći leđima okrenuta meni, rasporedila
čelične instrumente u plitkoj posudi. Videlo se da je veoma stručna, a isto tako i
samouverena. Anesteziju nije pominjala, a ja sam bio previše ponosit da bih je
pitao, ali kad je spustila moje stopalo na kecelju, u svoje krilo, i počela da obrađuje
moj urasli nokat, ipak nisam bio toliko ponosit da, u ključnom trenutku, ne
ciknem. Olakšanje je bilo trenutno. Izašao sam na ulicu kao na gumenim
točkićima i tako stigao kući, u samo središte svojih preokupacija, čije se težište
prethodnih dana prebacivalo natrag, s Mirande na Adama.

59
 Njegov karakter bio je formiran, zaokružen, iz dva bespovratno sjedinjena
izvora. Znatiželjni roditelj nekog deteta koje raste mogao bi se pitati koje li osobine
pripadaju ocu, a koje majci. Pomno sam posmatrao Adama. Znao sam na koja je
pitanja Miranda odgovorila, ali nisam znao za koje se odgovore opredelila. Nije mi
promaklo da je s njegovog lica nestalo one zbunjenosti, da sad izgleda
kompaktnije, da je ležerniji, a svakako izražajniji u interakcijama s nama. Upinjao
sam se da razaberem šta mi to govori o Mirandi, pa i, kad smo kod toga, o meni
samom. Kod ljudi je ta rekombinacija u prvi mah beskrajno suptilna, da bi potom,
u svoj svojoj sirovosti, do izražaja došla i razoružavajuća neravnoteža. Roditelji se
stapaju, kao tečnosti koje sipamo u istu posudu pa mešamo, ali može se desiti da,
recimo, dete likom bude ista majka, dok, opet, otac ne uspe da mu prenese svoj dar
za glumu. Setio sam se malog Marka, te dirljive verzije očevih crta. Ali, u
Adamovoj ličnosti, Miranda i ja bili smo dobro promešani i, kao i što kod ljudskih
bića biva, nasleđe koje mu je preneto bilo je dobro ušuškano ispod njegove
sposobnosti da uči. Možda je, povukavši na mene, sklon besciljnom teoretisanju.
Možda ima u njemu nečeg od Mirandine tajnovite prirode, njene obuzetosti
samom sobom, njene potrebe da se prepušta samoći. Često se Adam povlačio u
sebe, i onda bi pevušio, ili samo prošaputao jedno „ah“. Onda bi pak izgovorio
nešto što je sam smatrao važnom istinom. Ona njegova opaska o životu posle
života, koju nije stigao da završi, bila je prvi primer toga.
Drugom primeru bio sam svedok kad smo izašli napolje, u mali deo dvorišta
koji mi je pripadao, obeležen trošnom drvenom ogradom. Pomagao mi je u bašti,
zajedno smo plevili. Već je bio suton, nije bilo vetra, a toplo – beše zavladalo neko
nestvarno svetlo boje ćilibara. Nedelju dana bilo je prošlo od onog razgovora koji
smo vodili u pozni noćni čas. Sad sam ga izveo napolje zato što me je njegova
spretnost i dalje intrigirala. Želeo sam da ga gledam dok rukuje baštenskim crevom
i grabuljama. Šire gledano, nameravao sam da mu pokažem da na ovom svetu
postoji još štošta osim tog kuhinjskog stola. Sa obe strane bili smo okruženi
prijateljski raspoloženim susedima i postojali su izgledi da će se Adamu ukazati
prilika da oproba svoje umeće u vođenju neobaveznih razgovora. Ako ćemo već
da idemo u Solsberi, kod Maksfilda Blekija, hteo sam da za to pripremim Adama
tako što ću ga voditi u kupovinu, a možda ga izvesti i u pab. Bio sam siguran da on
može da prođe kao živ čovek, ali svakako je morao još malo da se opusti, a i trebalo
je razgibati njegovu sposobnost za mašinsko učenje. Jedva sam čekao da vidim

60
koliko je dobar u prepoznavanju biljaka. A on je, naravno, znao sve. Hrizantema,
divlja šargarepa, kamilica. Dok je radio, mrmljao je nazive biljaka, više sebe radi
nego zarad mene. Video sam kako navlači baštenske rukavice da počupa koprive.
Čista mimikrija. Kasnije se uspravio i s nedvosmislenim zanimanjem pogledao u
pravcu spektakularnog zapadnog neba prošaranog strujnim i telefonskim žicama,
te zbrkom viktorijanskih krovova što blago padaju ka udolini. Podbočio se i izvio,
kao da ga muče krsta. Duboko je udahnuo, kao da time pokazuje koliko mu prija
večernji vazduh. A onda, niotkuda, dođoše njegove reči: „Sa izvesnog stanovišta,
jedino rešenje za patnju bilo bi potpuno istrebljenje ljudskog roda.“
Da, zato je njega trebalo malo izvesti i provesti naokolo. Duboko u njegovim
električnim kolima verovatno je bila zakopana čitava paleta potprograma:
druželjubivost / konverzacija / zanimljive uvodne rečenice. Odlučio sam, ipak, da
i ja nešto kažem:
– Rečeno je već da bi lek za rak bio da se svi pobiju. Utilitarizam može biti
logički apsurdan.
– Očigledno! – uzvratio je on, nekako naglo. Pogledao sam ga, iznenadivši se,
a on se okrenuo i sagnuo se, pa nastavio da plevi. Adamovi uvidi, čak i kad su bili
validni, u društvenom smislu bili su nepodesni. Kad smo prvi put krenuli u pohod
dalje od kuće, prešli smo nešto manje od dvesta metara, koliko nas je delilo od
lokalne novinarnice koju je držao gospodin Sajed. Usput smo na ulici susreli
nekoliko ljudi koji uopšte nisu obratili pažnju na Adama. Zadovoljavajuće, po
svemu. On je bio, na golo telo, obukao tesan žut džemper koji je moja majka isplela
poslednje godine života. Dole: bele farmerke i espadrile, koje mu je kupila
Miranda. Ona beše obećala da će mu kupiti sve novu garderobu. Mišićavih grudi i
ruku, mogao je da prođe kao trener u lokalnoj teretani.
Na mestu gde se pločnik sužavao između jednog drveta i baštenskog zida,
video sam kako se pomera u stranu da propusti neku ženu s dečjim kolicima. Već
smo se približavali dućanu kad je, donekle apsurdno, rekao:
– Dobro je izaći napolje.
Sajmon Sajed je odrastao u jednom velikom selu pedeset kilometara severno
od Kalkute. Nastavnik engleskog u njegovoj školi bio je anglofil, vojnički strog,
koji je svojim učenicima usadio englesku učtivost i preciznost u izražavanju. Nikad
nisam pitao Sajmona kako je i zašto uzeo hrišćansko ime. Možda je to bio odraz

61
njegove želje da se integriše, ili je na tome, možebiti, na rastanku insistirao
nastavnik kojeg se pribojavao. U severni Klapam iz Kalkute je došao u poznim
adolescentskim godinama i odmah se zaposlio u stričevoj radnji. Trideset godina
kasnije, pošto mu je u međuvremenu stric umro, pa radnja prešla u sinovčevo
vlasništvo, on je i dalje izdržavao strinu. Izdržavao je, isto tako, i ženu i troje
odrasle dece, ali o njima je nerado govorio. Bio je musliman, više po kulturi nego
po upražnjavanju verskih običaja. Ako je u njegovom životu i bilo tuge, on ju je
dobro krio iza svog dostojanstvenog držanja. Sad, u srednjim šezdesetim, bio je
doteran, bez kose, vrlo korektan, s tankim, zašiljenim brčićima. Izlazio je u to
vreme jedan časopis za antropologiju, nedostupan na internetu, koji mi je on uvek
čuvao. Nije mu smetalo kad bih, u vreme vojnog pohoda na Folklande, navratio
da na brzinu pregledam naslovne stranice svetskih listova. Bilo mu je zanimljivo
što toliko volim čokolade slabog kvaliteta – jedan od tih globalnih brendova
smišljenih između dva svetska rata. Sredinom popodneva, posle dugih časova
provedenih za ekranom računara, pao bi mi šećer.
Ispričao sam Sajmonu za svoju novu devojku, onako čudnovato kako obično
najintimnije stvari čuvamo za nekoga ko nam je tek poznanik. Kad smo ona i ja
zajedno navratili u njegovu prodavnicu, imao je priliku i lično da je vidi.
Sad, kad god bih navratio, prvo pitanje poslovično bi mu bilo: „Kako ide?“ I
voleo je da mi kaže, iz čiste dobrodušnosti: „Sve je jasno. Ona je tvoja sudbina.
Nema tu vrdanja! Da ste mi oboje srećni doveka.“ Mogao sam da naslutim silna
razočaranja koja tog čoveka u životu nisu mimoišla. Imao je dovoljno godina da
mi bude otac i želeo je meni ono što je njemu samom izmaklo.
U skučenoj novinarnici nije bilo drugih mušterija kad smo Adam i ja kročili
u taj prostor prepoznatljiv po mirisu novina, praha od kikirikija i jeftinih sredstava
za higijenu. Sajmon je ustao s drvene stolice na kojoj je sedeo iza kase. Pošto nisam
bio sam, ovoga puta neće mi postaviti uobičajeno pitanje.
Ja sam progovorio prvi:
– Sajmone, ovo je moj prijatelj Adam.
Sajmon je klimnuo glavom.
– Dobar dan – rekao je Adam i neodređeno se nasmešio.
To me je umirilo. Dobro za početak. Ako je i primetio nešto čudno u
Adamovim očima, Sajmon to nije pokazao. Uobičajena reakcija, kao što ću ubrzo

62
otkriti. Ljudi bi pretpostavili da je reč o urođenoj mani i uljudno bi odvratili
pogled. Onda smo Sajmon i ja razgovarali o kriketu – tri šestice u nizu i publika
upala u teren na T20 meču između Indije i Engleske – dok je Adam stajao po strani,
ispred naredanih konzervisanih proizvoda na polici. Njemu će, pomislio sam,
sigurno biti poznata ta roba, i čitav istorijat svakog tog proizvoda na tržištu, i kakvu
prođu ima, i kakva mu je nutritivna vrednost. Ali, dok smo Sajmon i ja ćaskali, bilo
je očigledno da Adam ne gleda ni u konzerve s graškom ni u bilo šta drugo. Lice
mu se zaledilo. Puna dva minuta nije se pomerio. Brinula me je mogućnost da bi
nešto neobično ili neugodno moglo da se dogodi svakog časa. Sajmon se učtivo
pretvarao da ništa nije primetio. Moguće je da se Adam sam prebacio u režim
mirovanja. Upamtio sam to za kasnije: njemu je trebao verodostojan izraz lica u
trenucima kad ne radi ništa. Sad su mu oči bile otvorene, ali nikako da trepne.
Možda sam ga prerano izveo u svet. Sajmon će se uvrediti što sam Adama pokušao
da proguram kao čoveka, kao prijatelja. Moglo bi to, zaista, ličiti na šegu, na
neslanu šalu. Tako bih izneverio jednog uvek prijatnog poznanika.
Priča o kriketu počela je da jenjava. Sajmonov pogled zadržao se na Adamu,
a onda je ponovo pažnju usmerio ka meni. Taktično je rekao: „Stigao vam je
Antropos.“ Beše prošlo već više godina otkako je Sajmon s gornje police proterao
meku pornografiju, u korist specijalizovane štampe, književnih časopisa,
akademskih biltena iz oblasti međunarodnih odnosa, istorije, entomologije. U
kraju je živeo nemali broj već vremešnih, ofucanih intelektualaca.
– Možete sami? – dodao je on kad sam ja krenuo da dohvatim časopis. Malo
zadirkivanja, tek da napetost popusti. Sajmon je viši od mene, pa obično on skine
časopis s gornje police.
Jedna jedina reč bila je dovoljna da vrati Adama u život.
– Sami, rekoste – počeo je on. – Podudarnost, zbilja. I ja sam u poslednje
vreme razmišljao o tome, o samoći, o biću kao takvom. Neki kažu da je biće kao
takvo jedan organski element ili proces ugrađen u nervne strukture. Drugi, opet,
insistiraju da je sve to samo obična iluzija, nusprodukt naše pripovedačke
sklonosti.
Zavladala je tišina, potrajala je možda časak predugo, a onda je Sajmon rekao:
– I, gospodine, šta je od to dvoje? Za šta ste se opredelili?

63
 – Ja sam tako stvoren. I sklon sam zaključku da imam moćnu svest o biću kao
takvom, jer to sam ja, i siguran sam da ono kao takvo stvarno postoji i da će ga
neuronauka jednoga dana opisati do poslednje pojedinosti. Ali čak i kad se to desi,
neću ovo biće kao takvo poznavati ništa bolje nego što ga poznajem sad. Dolaze,
međutim, i ti trenuci sumnje, kad se pitam nisam li slučajno podložan nekom vidu
kartezijanske greške.
Dotad je meni časopis već bio u rukama i spremao sam se da pođem.
– Uzmite budiste, na primer – rekao je Sajmon. – Njima je draže da se nekako
snalaze bez svog bića kao takvog.
– Zaista. Voleo bih da upoznam jednog budistu. Poznajete nekog?
Sajmon je bio saosećajan. – Ne poznajem, gospodine. Ali apsolutno ne
poznajem.
Podigao sam ruku u znak oproštaja i zahvalnosti, uhvatio Adama za lakat i
poveo ga ka vratima.

Bila je to romantična ljubav po starom klišeu, ali ne i manje bolna zbog toga: što
su moja osećanja bivala snažnija, to mi se Miranda činila daljom i nedostižnijom.
Kako da se žalim kad sam kod nje uspeo već one prve noći, posle večere? Umeli
smo da se zabavimo, razgovori su nam lepo tekli, jeli smo i zajedno spavali skoro
svake noći. Ali ja sam hteo nešto više, iako sam nastojao da joj to ne pokažem.
Želeo sam da se otvori preda mnom, da me traži, da joj budem potreban, da pokaže
da me je gladna, da uživa u meni. Moj prvobitni utisak, međutim, nije bledeo: ja
sam za nju bio nešto što se može, ali i ne mora imati. Sve ono dobro što se među
nama dvoma odigralo – seks, hrana, filmovi, nove pozorišne predstave – sve sam
to isključivo ja inicirao. Bez mene, ona bi odlutala u svoju tišinu, u svoje prirodno
stanje, gore, u svoj stan, vratila bi se nekoj knjizi o Zakonima o kukuruzu, i činiji
žitarica, šolji tankog biljnog čaja, i sklupčala bi se tako u fotelji, bosa i nesvesna
sveta oko sebe. Ponekad bi umela dugo tako da sedi i bez knjige. Ako bih ja
provirio iza vrata (sad smo razmenili ključeve stanova, imao sam i ja njen i ona
moj) i rekao: „Šta misliš o jedno sat vremena sumanutog seksa?“, ona bi mirno
rekla: „Može“, i onda bismo otišli u njenu ili moju sobu, i Miranda bi zablistala

64
punim sjajem, donoseći i sebi i meni najveće zadovoljstvo. Kad završimo, istuširala
bi se i vratila u fotelju. Osim ako joj ja ne predložim nešto drugo. Čašu vina, rižoto,
nekog već maltene čuvenog saksofonistu koji nastupa u nekom pabu u Stokvelu.
Važi, opet.
Na sve što bih ja predložio, bilo to da se izađe ili da ostanemo kod kuće, ona
bi uzvraćala istovetnom, staloženom spremnošću. Uvek rada da me drži za ruku.
Ali bilo je tu nečega, ili više je toga bilo što ja nisam mogao da razumem, ili što ona
nije želela da znam. Kad god je imala neki seminar, ili morala da ode do biblioteke,
s koledža bi se vraćala kasno po podne. Jednom nedeljno vraćala se kasnije.
Trebalo mi je vremena da uočim kako to uvek biva petkom. Naposletku mi je rekla
da petkom odlazi na molitvu u džamiju u Ridžents parku. To me je iznenadilo. Ali
ne, ne, nije ona razmišljala o tome da se odrekne ateizma. Išla je tamo zbog rada iz
oblasti društvene istorije koji bi eventualno mogla da napiše. Nije uspela da me
ubedi, ali ostavio sam se te teme.
Ono što je nama nedostajalo bila je ta prisnost u razgovoru. Najbliži smo po
stavovima bili kad smo diskutovali o vojnoj operaciji na Folklandima. Kad bismo
izašli u neki bar, Miranda bi pričala onako, uopšteno. Prijala joj je njena samoća,
prijali su joj živi razgovori o društvu i politici, ali između svega toga nije bilo ničeg
ličnog, izuzev očevog zdravlja ili njegove književne karijere. Kad bih pokušao da je
preusmerim u pravcu prošlosti, možda tako što bih gotovo neprimetno nabacio
nešto o sebi, ili postavio pak neko pitanje o njenoj ličnoj povesti – ona bi brže-
bolje prešla na opšta mesta ili na priču o svojim najranijim godinama, kad je bila
sasvim mala, ili bi se dosetila neke anegdote o nekome koga je poznavala. Pričao
sam joj o svom budalastom ispadu s utajom poreza, o svojim iskustvima sa suda i
o dosadnim satima društvenokorisnog rada. Ispričao bih ja to njoj svakako, ali to
mi je poslužilo kao izgovor da je upitam da li je i ona nekad bila na sudu.
Odgovorila je kao iz topa. Nikad! A onda je promenila temu. Pre nje sam imao
nekoliko veza koje obećavaju, a u dva-tri navrata bivao sam i zaljubljen, ili još malo
pa zaljubljen, u zavisnosti od definicije. Smatrao sam sebe stručnjakom, i znao sam
da ne treba da je pritiskam. I dalje sam računao s tim da ću od Adama izvući nešto
više o toj solsberijskoj aferi. Ako i nisam znao kakvu tajnu ona čuva, ni ona nije
znala da ja znam da ima tajnu. Ništa bez takta. Još joj nisam bio rekao da je volim,
niti sam s njom podelio svoje maštarije o našoj zajedničkoj budućnosti, niti sam
ikad, makar u nagoveštaju, otkrio koliko se frustriranim osećam. Ostavljao sam je

65
samu s njenim knjigama, ili njenim mislima, kad god bi to njoj odgovaralo.
Premda ta oblast nije bila u sferi mojih interesovanja, upoznao sam se koliko-
toliko sa Zakonima o kukuruzu i, čak, razvio neke vlastite ideje o slobodnoj
trgovini. Ona ih nije odbacila, ali nije bila ni posebno impresionirana.
I tako smo sad sedeli i večerali u njenoj kuhinji, koja je bila još manja od moje.
Sto je bio beo, plastičan, taman za dve osobe; verovatno ga je prethodni stanar
ukrao iz bašte nekog paba. Adam je, ruku do laktova u sapunici, stajao kod
sudopere i prao tanjire i escajg koji smo mu doturili kad smo završili s jelom –
zapečene kobasice, prebranac, jaja na oko. Studentska hrana. Na prozorskoj dasci,
gde je žuta karirana pamučna zavesa nepomično stajala u poznoletnjoj jari, stajao
je radio; išla je neka pesma od Bitlsa, koji su se nedavno bili ponovo okupili posle
dvanaest godina. Njihov album Ljubav i limunovi prezren je zbog svoje
grandioznosti, naseli su na mamac i opredelili se za odveć ambicioznu varijantu sa
osamdesetočlanim simfonijskim orkestrom. Opšta je zamerka bila da oni takvom
snagom nisu ni mogli da ovladaju oslanjajući se na zalihe gitarskih akorda
napabirčenih u prethodnom životu. Kao i to da kod nas ne postoji ni najmanja
želja, kako se požalio kritičar Tajmsa, da nam neko opet govori kako je ljubav sve
što nam treba, makar to bila i istina, kao što nije.
Ali meni se dopadala mišićava sentimentalnost muzike, lišene ironije, koju su
izvodili ti sredovečni ljudi, tako samouvereni i melodični, dobrodošlim neznanjem
oslobođeni svesti o tekovinama simfonijskih eksperimenata u prethodna dva i po
veka. Lenonov hrapavi glas dopirao je do nas s nekog dalekog mesta punog odjeka,
odnekud s one strane horizonta, ili groba. Meni nije smetalo da ponovo slušam o
ljubavi. Tu, preda mnom, bila je upravo ljubav, toplo mi nudeći razne mogućnosti,
tu, ni metar od mene, i samo ta ljubav i jeste mi bila potrebna. Tu je bilo njeno
izduženo, divno oblikovano lice (te oštre jagodične kosti jednog bi dana mogle da
probiju kožu), zaintrigiranost u očima, u tom trenutku još veselim, koje su me,
škiljeći, netremice posmatrale, a i te blago rastavljene usne, jer baš se pripremala
da kaže nešto protiv onoga što sam ja upravo rekao. Njen savršen, izdužen nos
širio se, jedva primetno, u dnu nozdrva, unapred mi signalizujući da Miranda nije
saglasna sa mnom. Bledilo njenog lica dodatno je isticalo mekanu smeđu kosu – a
te večeri joj je, kao nekom detetu, razdeljak bio tačno po sredini. Suprotno
tadašnjoj modi, izbegavala je sunčanje. Njene obnažene ruke bile su tanke i
besprekorno bele – ni jedne jedine pegice na njima.

66
 S moje tačke gledišta, mi smo još plandovali na pitomim obroncima, okruženi
mogućnostima čije se ostvarenje uzdizalo poput vrhova dalekog planinskog venca.
Nastojao sam da na njih ne obraćam pažnju kako bih mogao da se usredsredim na
pojedinosti. Gledano iz njenog ugla, s druge strane tog klimavog stola, mi smo
možda već bili dostigli vrhunac. Moguće je da je ona tad mislila da se približila više
nego ikad, i više nego što je ikad želela, nekoj drugoj osobi. Ljubavne priče poput
onih koje je pisala Džejn Ostin završavale su se čedno, pripremama za venčanje.
Sad je klimaks tih pripovesti izmešten s one strane putene spoznaje, gde tek čekaju
sve komplikacije.
Do daljeg, na meni je bilo da vodim s njom razgovor o politici i da pritom ne
dozvolim da se osećanja rasplamsaju pa da posle iza njih ostane samo pepeo, a da,
opet, ostanem veran sebi i pustim i nju da ostane verna sebi. To uravnotežavanje
bilo je izvodljivo pod uslovom da popijem manje od pola boce nenametljivog
medoka koja je stajala između nas. Isti razgovor vodili smo i ranije, i ovog puta
trebalo je da bude lakši, ali sad smo oboje u tom ponavljanju videli kaznu. Mi, u
stvari, nismo želeli o tome da razgovaramo. No nemoguće je bilo to izbeći, iako
smo mi dobro znali da nas taj razgovor nikud neće odvesti. Ali važilo je to za
svakoga. Svi smo mi još vidali svežu ranu. Kako bismo Miranda i ja mogli zajedno
da provedemo život ako nismo u stanju da se saglasimo o osnovnoj stvari kao što
je rat?
O ostrvima koja smo nekada nazivali Folklandskim ona je imala čvrste
stavove. Izričito je tvrdila da to što je Argentina istakla zastave na dalekoj Južnoj
Džordžiji predstavlja nedvosmisleno kršenje međunarodnog prava. Rekao sam joj
da je to jedno negostoljubivo mesto i da ni od koga ne bi trebalo tražiti da se za
njega bori na život i smrt. Ona je onda kazala da je zauzimanje Port Stenlija bilo
očajnički čin jednog nepopularnog režima koji traži načina da raspiri patriotski
žar. Ja sam rekao da tim pre mi ne bismo smeli na to da nasedamo. Ona je rekla da
je vojna operacija u Južnom Atlantiku bila hrabra i briljantna zamisao, bez obzira
na to što je okončana neuspehom. Ja sam na to rekao, s nelagodom se prisećajući
emocionalnog stanja u kojem sam bio dok su brodovi isplovljavali, da je to bila
jedna smešna demonstracija izgubljene imperijalne veličine. Kako je moguće da
ne vidim, rekla je ona, da je to bio jedan antifašistički rat? Ne (tu sam je nadglasao),
bila je to svađa oko imovine, s obe strane pothranjivana nacionalističkom
glupošću. Citirao sam Borhesa: dva ćelavca koja se tuku oko češlja. Na to je ona

67
uzvratila da bi i ćelavac taj češalj mogao da ostavi u amanet svojoj deci. Trudio sam
se da shvatim šta je htela da kaže, a ona je dodala da su ti generali mučili, odveli u
nepoznatom pravcu ili pobili hiljade i hiljade građana svoje zemlje, te da
upropaštavaju tamošnju privredu. Da smo povratili ta ostrva, vojni režim bio bi
ponižen i oboren, i demokratija bi se vratila u Argentinu. Odgovorio sam joj da se
takvo nešto ne može znati. Da smo izgubili hiljade mladih muškaraca i žena zbog
ambicija gospođe Tačer. Govorio sam već povišenim tonom a da toga neko vreme
nisam bio ni svestan. Spustio sam glas, ali u njemu se osećalo podrhtavanje; to što
je ona, gđa Tačer, ostala na položaju posle jednog takvog pokolja najveći je
politički skandal našeg vremena. Rekao sam to s onom bespogovornošću koja
zaslužuje trenutak tišine ispunjene poštovanjem, ali Miranda se odmah obrušila
na mene rekavši da je predsednica vlade pretrpela neuspeh u jednom plemenitom
nastojanju i da može da računa na podršku gotovo celog parlamenta i zemlje, što
će reći da ima puno pravo da ostane na položaju.
Dok smo nas dvoje razgovarali, Adam je oprao sve sudove i sad je stajao
leđima oslonjen o sudoperu, prekrštenih ruku, i posmatrao nas. Glava mu se
okretala levo-desno, od jednog učesnika u dijalogu do drugog, kao kod gledaoca
koji prati teniski meč. Naš razgovor nije bio zamoran, ali je zbog ponavljanja već
bio počeo da liči na ritual. Kao dve sučeljene vojske, zauzeli smo položaje i
nameravali da ih zadržimo.
Miranda mi je govorila da je vojska u akciju krenula bez odgovarajućih raketa
brod-vazduh. Generalštab je izneverio oružane snage. Već sam imao priliku da
čujem te izraze – brod-vazduh, uređaji za navođenje, titanijumski vrh – u baru
Studentskog kluba Vorikširskog univerziteta, ali isključivo od muškaraca, levičara,
čije je stavove komplikovalo prikriveno divljenje prema oružanim sistemima koje
su inače osuđivali. Govoreći tiho i tečno, ona je te izraze mešala s drugim
pojmovima iz leksikona državne vlasti – otvoreno društvo, vladavina zakona,
obnova demokratije. Možda sam to, kroz nju, slušao njenog oca.
I dok je ona govorila, ja sam se okrenuo ne bih li uhvatio izraz Adamovog lica.
Ono što sam ugledao bio je izraz potpune posvećenosti. I više od toga.
Oduševljenja. Obožavao je svaku njenu reč. Okrenuo sam se prema Mirandi u
trenutku kad je odlučila da me podseti kako su Foklanđani moji sunarodnici, a
sada, eto, žive pod fašističkim režimom. Meni je to potaman? Nije mi se svideo taj
retorički obrt. Bila je to prerušena uvreda. Razgovor je krenuo naopako, kao što

68
sam se i plašio, ali nisam mogao da se uzdržim. U toj majušnoj kuhinji, dok sam
se hvatao vinske boce i punio čašu, već sam bio sav uzavreo i razdražljiv. Moglo je
pregovorima da se dođe do nagodbe, zaustio sam da kažem. Spora i bezbolna
tridesetogodišnja tranzicija, mandat UN, garantovana prava. Prekinula me je kako
bi mi saopštila da se nikad ne možemo uzdati ni u kakav poduhvat tih generala
ubica. Dok je govorila to, zamišljao sam te generale u karikaturi, s tračicama na
kapama, ordenjem, konjičkim čizmama, i Galtijerija na belom konju u mećavi
konfeta na Aveniji 25. maj.
Uvaži sve njene argumente, do poslednjeg, govorio sam sebi. Naše snage su
krenule na svoje poslanje dugo trinaest hiljada kilometara, Mirandina rizična
strategija već je oprobana i nije urodila plodom. Ljudi koje nije upoznala, niti je za
njih marila, hiljade njih, podavili su se ili izgoreli u plamenu, ili su i dalje u životu,
osakaćeni, unakaženi, traumatizovani. Došli smo do najgoreg mogućeg ishoda: u
rukama hunte sad su i ostrvo i njegovi stanovnici. S druge strane, politika čiji bi
cilj bilo postepeno postizanje sporazuma nije bila oprobana, ali i da jeste, i da ni
ona nije donela željeni ishod, stigli bismo do istog, samo bez te agonije i pogibije.
Nismo mogli znati šta bi onda bilo. To što je moglo biti nikad biti neće. I šta sad
ima o tome da se raspravljamo?
Tad sam primetio da je čaša koju sam bio napunio prazna, a da se ja pritom
uopšte nisam sećao da sam je dodirnuo. I, da, nisam bio u pravu. I te kako je tu
imalo o čemu da se raspravlja i, dok sam izgovarao te reči, znao sam da sam prešao
crtu. Optužio sam je da ne mari za poginule, i ona se naljutila.
Škiljila je sad, nije bilo ni trunke radosti u njenom pogledu, ali nije izravno
reagovala na moje prekoračenje. Samo se okrenula prema Adamu i tihim glasom
ga upitala:
– Šta ti misliš o ovome?
On je pogledao prvo u nju, pa u mene, pa opet u nju. Ni tad nisam mogao
znati šta on u tom trenutku zapravo vidi. Neku sliku na nekom unutrašnjem
ekranu koji niko ne vidi, ili nekakvo razgranato kolo pomoću kojeg se njegovo telo
orijentiše u trodimenzionalnom prostoru? To što naoko vidi nešto mogao je biti
puki trik, podražavanje, socijalni manevar kojem pribegava kako bi ličio na
čoveka. Ali ja nisam mogao da odolim: kad su se nam se pogledi nakratko susreli,
i kad sam se zagledao u plave dužice istačkane crnim štapićima, učinilo mi se da je

69
taj trenutak ispunjen smislom, slutnjom. Zanimalo me je da vidim da li on razume,
kao što sam razumeo ja, i kao što je Miranda svakako razumela, da je tu posredi
lojalnost.
Kad je progovorio, ton mu je bio odrešit a staložen:
– Invazija, uspeh ili neuspeh. Pregovori i sporazum, uspeh ili neuspeh. Četiri
ishoda, četiri posledice. Bez naknadnog uvida u celu situaciju, morali bismo da se
opredelimo kojim putem valja ići, a koji treba izbegavati. Tako bismo se našli u
domenu Bajesove inverzne verovatnoće. Tražili bismo mogući uzrok određene
posledice, a ne mogući učinak same odluke. Jedino bi razumno bilo da pokušamo
da pronađemo neku formalnu predstavu, pa onda da nagađamo. Naša referentna
tačka, naše polazište, bio bi, recimo, neko ko prati situaciju na Folklandima pre
donošenja bilo kakve odluke. Izvesne vrednosti verovatnoće a priori pripisane su
svakom od četiri moguća ishoda. S novim informacijama, pruža nam se
mogućnost da odredimo relativne promene verovatnoće. Ali apsolutnu vrednost
ne možemo dobiti. Možda bi nam pomoglo da logaritmom odredimo težinu novih
dokaza, tako da, uzmemo li bazu deset...
– Adame! Dosta! Ali stvarno. Kakve besmislice! – Sad je Miranda posegla za
medokom.
Laknulo mi je što nisam više ja na meti njene razdražljivosti.
– Ali Miranda i ja bismo se a priori opredelili za sasvim drugačije vrednosti.
Adam je okrenuo glavu prema meni. Kao i obično, preterano sporo.
– Naravno – obratio mi se. – Kao što rekoh, kad opisujemo budućnost,
apsolutnih vrednosti i ne može biti. Može biti samo verovatnoće, u različitom
stepenu.
– Ali sve je to potpuno subjektivno.
– Tačno. U krajnjoj instanci, Bajes odražava stanje uma. Kao, uostalom, i sve
što nazivamo zdravim razumom.
Ništa, dakle, nije bilo rešeno, uprkos svoj toj bogzna besprekorno uglancanoj
racionalnosti. Mirandino i moje stanje uma nije isto. Šta je u tome pa i bilo novo?
Ali zato smo se nas dvoje, sa svim razlikama, ujedinili protiv Adama. Tako sam se
bar ja nadao. Možda je on, naposletku, i shvatio ono što je u celoj stvari važno: i
on je, dakle, mislio da sam ja u pravu u vezi s Folklandima, a s obzirom na stepen
programiranog intelektualnog poštenja, najbolje što je Mirandi, kojoj je takođe bio

70
odan, mogao da pruži bio je privid neutralnosti. Ali ako je to i bilo osnovano, zašto
onda ne prihvatiti i dijametralno suprotnu mogućnost, da on smatra kako je
Miranda u pravu, a da sam ja taj koga iz lojalnosti treba podržati?
Kuhinjska stolica je iznenada zaškripala i Miranda je ustala. Lice i vrat bili su
joj se blago zarumeneli, nije gledala u mene. Večeras ćemo spavati svako u svom
krevetu. Kamo sreće da nisam rekao ništa od onoga što sam rekao, samo da mogu
da ostanem s njom. Ali bio sam glup.
– Možeš da ostaneš ovde da se napuniš, ako želiš – rekla je Adamu.
Adamu je, da se napuni, trebalo da preko noći bude šest sati uključen u struju.
Tad bi ušao u režim mirovanja i samo bi tako sedeo i nečujno „čitao“ do ranog
jutra. Obično bi to bilo dole, u mojoj kuhinji, ali Miranda je tih dana bila nabavila
drugi kabl za napajanje.
Promrmljao je reč-dve zahvalnosti i lagano, s najvećom pažnjom, presavio
kuhinjsku krpu napola, udubivši se u taj posao, pa je prebacio preko sušilice za
sudove. Zaputivši se prema svojoj spavaćoj sobi, Miranda me je pogledala, s nekim
žalostivim osmehom od kojeg joj se usne nisu razmakle, pa mi je pomirljivo poslala
poljubac i prošaputala:
– Samo noćas.
Nismo, dakle, u svađi.
– Naravno – rekao sam joj – znam da ti je teško zbog poginulih.
Klimnula je glavom i otišla. Adam je sedeo, vadeći košulju iz pantalona da
pronađe ulaz za priključivanje na struju koji mu se nalazio ispod pojasa. Prebacio
sam mu ruku preko ramena i zahvalio mu što je raščistio sto. Meni je još bilo
prerano za spavanje, a i vruće je bilo, kao letnje veče u Marakešu. Sišao sam u svoj
stan i u frižideru potražio nešto hladno.

Ostao sam u kuhinji, u staroj kožnoj fotelji, s vinskom čašom punom moldavskog
belog. Znatnog se zadovoljstva moglo naći u tom praćenju sopstvenog toka misli,
a da ti se niko ne suprotstavlja. Teško da sam ja prvi koji se toga dosetio, ali zaista
se ta povest ljudskog samopoštovanja svodi na postepenu degradaciju koja vodi ka
konačnom istrebljenju. Nekad smo sedeli na prestolu, u samom središtu kosmosa,

71
sa Suncem, planetama i celim vidljivim svetom koji se okreću oko nas u
bezvremenom pokloničkom kolu. A onda nas je, prkoseći sveštenicima, bezdušna
astronomija svela na planetu koja kruži oko Sunca, običan kamen sred mnoštva
drugog kamenja. Pa ipak, izdvajali smo se od ostalih, blistavi i jedinstveni, jer nama
je od tvorca bilo dato da vladamo svime što je živo. Potom je biologija potvrdila da
smo isti kao svi ostali, da bakterije, dan i noć, pastrmka i ovca imaju iste pretke kao
mi. Početak dvadesetog veka doneo je jedno dublje progonstvo u mrak, jer tad je
otkrivena sva bezmernost svemira, pa je čak i Sunce postalo tek jedno od više
milijardi sunaca u našoj galaksiji, koja je, opet, tek jedna od više milijardi galaksija.
I, konačno, gledano iz perspektive naše svesti, našeg poslednjeg pribežišta, mi
verovatno i jesmo bili u pravu što smo verovali da smo iznad bilo kog drugog živog
stvorenja na zemlji. Ali um koji se jednom davno pobunio protiv bogova spremao
se sad da svrgne s prestola i samog sebe, oslanjajući se na vlastite bajkovite domete.
Stvarajući zgusnutu verziju sebe, osmislićemo mašinu malo pametniju od nas
samih, a onda ćemo tu mašinu ustrojiti tako da ona može da stvori neku drugu
mašinu, koja će već prevazići našu moć poimanja. I kome ćemo mi onda još biti
potrebni?
Takve gromopucatelne misli zasluživale su i drugu, još puniju čašu, i ja sam
sipao još vina. Glave oslonjene o dlan desne ruke, približavao sam se tom slabo
osvetljenom području gde se samosažaljenje pretvara u neku vrstu ležernosti,
uživanja. U tom opštem potiranju, ja sam bio slučaj za sebe, premda, s druge
strane, moje misli nisu bile usmerene ka Adamu. Nije on bio pametniji od mene.
Još nije, svakako. Ne, moje izgnanstvo potrajaće samo jednu noć, a i doneće
nagoveštaj slatke, podnošljive agonije jednoj beznadežnoj ljubavi. Košulje
raskopčane do pasa, pored širom otvorenih prozora, u urbano romantičnom
ambijentu bespoštednog opijanja usred vreline, prašine i prigušene vreve severnog
Klapama, u jednom velegradu. Neravnoteža koja je vladala u našoj vezi već beše
poprimila herojske razmere. Zamislio sam da u uglu sobe sedi neki čovek,
posmatra me i odobravajući klima glavom. Posmatra mene, lepo građeno obličje
otromboljeno u pohabanoj fotelji. Voleo sam ja sebe, prilično. Pa neko i mene
mora da voli. Častio sam sebe tako što sam zamišljao nju u poluekstazi, dokonajući
o bezličnim svojstvima njenih užitaka. Ja sam bio samo dovoljno dobar za nju, kao
što su i mnogi drugi muškarci mogli biti. Nisam hteo da uvidim ono očigledno, a
to je da je distanca na kojoj me je držala u stvari bič kojim ona tera moju žudnju

72
od sebe. Ali desilo se i nešto čudno. Tri dana ranije postavila mi je jedno tajnovito
pitanje. Bili smo baš prepleteni, u konvencionalnom položaju. Moje lice privukla
je svome. Ozbiljno me je gledala.
– Kaži mi nešto – prošaputala je tad. – Jesi li ti stvaran?
Nisam joj odgovorio.
Okrenula je glavu u stranu, tako da sam je sad gledao iz profila. Sklopila je oči,
izgubivši se još jednom u lavirintu ličnog užitka. Kasnije, iste večeri, upitao sam je
šta joj je to značilo.
– Ma ništa – samo toliko mi je rekla pre nego što će promeniti temu. Da li
sam stvaran? Šta bi to značilo: da li je stvarno volim, ili da li sam iskren prema njoj,
ili da li tako dobro ispunjavam sve njene potrebe da ona već pomišlja kako sam
možda samo plod njene mašte?
Prošetao sam se kroz kuhinju, da sipam sebi i ono što je preteklo od vina.
Polomljena ručka na vratima frižidera morala je oštro da se iskrene u stranu da bi
uhvatila bravicu. U trenutku kad mi se dlan sklopio oko hladnog grlića boce, čuo
sam neki zvuk, nešto mi je zaškripalo iznad glave. Dovoljno dugo sam živeo ispod
Mirandinih nogu, poznavao sam je po koraku, uvek sam tačno znao kud je
krenula. Sad je prešla preko spavaće sobe, pa zastala na vratima kuhinje. Čuo sam
kako nešto tiho govori. Odgovora nije bilo. Načinila je još dva koraka, vraćala se u
sobu. Sad će stići do golog poda koji pod teretom tvori kratkotrajnu jeku. Dok sam
čekao da i to čujem, progovorio je Adam. Odgurnuo je stolicu na kojoj je sedeo i
ustao. Da bi načinio još jedan korak, moraće da se isključi iz struje. Biće da mu je
to i pošlo za rukom, jer sad su se čuli i njegovi koraci po bučnom podu. To je, opet,
značilo da sad stoje nepun metar jedno od drugog, s tim što je prošao čitav minut,
a nikakav zvuk se nije čuo, kad onda: koraci, četiri stopala, idu natrag ka spavaćoj
sobi.
Ostavio sam vrata frižidera otvorena jer, kad bih ih zatvorio, to bi se čulo i
odalo me. Nisam imao izbora do da krenem kud i oni, pa sam se tako zaputio ka
sobi. Ušao sam u sobu, stao kraj radnog stola i počeo da osluškujem. Prema mojoj
proceni, nalazio sam se tačno ispod njenog kreveta u trenutku kad je do mene
dopro njen glas, jedva čujan; bila je to neka zapovest. Mora biti da joj je postalo
zagušljivo u sobi, jer po Adamovim koracima dalo se naslutiti da je krenuo ka
viktorijanskom kružnom prozoru. Kod nje se samo jedno od ukupno tri okna

73
moglo otvoriti. Čak i to jedno bilo je teško izglaviti kad je dan topao ili kišovit.
Stari drveni ram skupio bi se ili raširio, nešto nije bilo u redu s mehanizmom za
podizanje i spuštanje. Naše doba je, eto, moglo da iznedri pristojnu repliku
ljudskog uma, ali zato u komšiluku nisi mogao da nađeš nikoga ko bi mogao da
popravi jedan prozor, iako su neki, istina, pokušavali.
A kako je bilo mom umu dok sam stajao tik ispod tog prozora, pred
identičnim kružnim prozorom, kakvih je bilo na hiljade u tim masovno građenim
poznoviktorijanskim zgradama? Rasuli su ih preko prostranih polja prošaranih
živicom i hrastovima graničnicima koji su krasili južne obode Londona. Nije to
bilo dobro – to jest, mom umu nije bilo dobro, htedoh reći. Našao se sputan u telu,
i time je sve rečeno. A telo je drhturilo, i vlažno je bilo, naročito u predelu dlanova,
a puls povišen, u fazi napregnutog iščekivanja. Strah, sumnja u sebe, bes. Kod
mojih prozora, stari itison, isflekan i već trošan, postavljen još sredinom pedesetih,
sezao je do samih podnih lajsni. Miranda je imala tepih koji je pokrivao samo deo
poda, a dalje su bile gole podne daske koje su poslednji put hoblovane pre Prvog
svetskog rata. Neka siromašna devojka s belom keceljom i onom starinskom
ženskom kapicom četvoronoške je ribala taj pod, s masnom krpom u ruci, i ni
sanjala nije kakvo će biće jednoga dana stajati na tom mestu po kojem ona puzi.
Čuo sam kad je zakoračio na staro drvo, tačno sam mogao da ga zamislim kako se
saginje da uhvati metalni mehanizam u dnu prozorskog rama, pa ga onda podiže,
a jak kao četvorica mladića. Nakratko je zavladala tišina, mehanizam je pružao
otpor, a onda je prozor samo poleteo naviše i tresnuo u gornji deo okvira; kao da
je puška opalila, tako se čulo, a onda se razbilo staklo. Frknuo sam od zadovoljstva,
toliko glasno da je to moglo da me oda.
Ne oskudevaju više, dakle, u neznatno svežijem vazduhu, koji ispunjava sobu.
Razdraganost je počela da me napušta kad sam čuo Adamove korake – vraćao se
tamo gde ga je, pored kreveta, čekala Miranda. Dok je išao ka njoj, tiho je nešto
rekao, verovatno se izvinio. Čulo se onda i nešto s njene strane, kao da mu oprašta,
jer posle kratke rečenice koju je izgovorila usledio je smeh – stopljeni njen
mecosopran i njegov tenor. Raspolagao je manuelnim veštinama, tako da je mogao
da skine odeću s nje, što je upravo i činio. Šta li bi drugo mogli da rade dok tako
ćute? Znao sam – naravno da sam znao – da je njen dušek bešuman. Japanski
futoni, sve s čistim i jednostavnim životom u minimalističkoj jasnoći koji je
proizvođač obećavao, bili su u to vreme u modi. I meni je sve bilo jasno, čula su

74
mi se sasvim razbistrila dok sam stajao, tako, u mraku i čekao. Mogao sam da
otrčim gore, na sprat, da ih sprečim, da uletim u njenu spavaću sobu kao neki
klovn od muža na starinskim razglednicama s mora. Ali u mojoj situaciji postojao
je i drugi aspekt, mimo lukavštine i prosvetljenja, nešto uzbudljivo, originalno,
nešto što se sad događa prvi put, a to je ono kad si prvi muškarac kome je rogove
nabila jedna rukotvorina. Bio sam čovek svog vremena, perjanica novog, onaj koji
će prvi, pre svih, odigrati ulogu u toj drami zamene starog novim koja je tako često,
tako sumorno predskazivana. Tu je i drugi element moje pasivnosti: čak i tad, u
tom prvom trenutku, znao sam da sam celu tu stvar sam sebi natovario na vrat. Ali
o tom – potom. U datom trenutku, uprkos svem užasu koji prožima izdanoga, sve
je to bilo ipak previše zanimljivo, i ja, jednostavno, nisam mogao da se izvučem iz
uloge onoga koji prisluškuje, uloge slepog voajera, poniženog i pozornog.
Okom uma, ili srca, video sam kako Adam i Miranda ležu u nesavitljiv zagrljaj
futona i pronalaze udoban položaj u kojem će im se udovi sklopiti u celinu. Gledao
sam dok mu je šaputala na uvo, ali nisam čuo Šta mu govori. Meni u takvim
prilikama nikad nije šaputala na uvo. Video sam kako je on ljubi – duže, i dublje,
nego što sam je ja ikad ljubio. One ruke što su podigle prozor sad su je čvrsto grlile.
Neki minut kasnije, maltene sam odvratio pogled kad je on, s dubokim
poštovanjem, kleknuo da je zadovolji jezikom. Bio je to, da, onaj čuveni jezik,
vlažan i topao kao lahor, vičan zadnjonepčanim i usnenim suglasnicima, po čemu
je i njegov način govora bio tako prepoznatljiv. Gledao sam i ništa nije moglo da
me iznenadi. Nije on tada sasvim zadovoljio moju voljenu, kao što bih je zadovoljio
ja, nego ju je ostavio tako, izvijenih, vitkih leđa, željnu, dok se on nameštao nad
njom, glatkim, formalnim pokretima, kao lemur – i u tom trenutku i moje
poniženje bilo je potpuno. Sve sam ja to video tu, u mraku svoje sobe – muškarci
će postati zastareli. I poželeo sam da ubedim sebe da Adam ne oseća ništa i da je
kadar samo da oponaša raskalašne pokrete. Da nikad neće znati ono što znamo
mi. Ali sam Alan Tjuring u mladosti je često govorio i pisao da je trenutak kad više
ne možemo da odredimo razliku u ponašanju između mašine i ljudskog bića onaj
trenutak kad mašini moramo da prenesemo ono što je ljudsko u nama. I tako, kad
se iznebuha Mirandin dugotrajan, ekstatičan krik, koji će se potom stišati u
stenjanje, a onda u prigušeno roptanje, razlegao u noći – sve to sam, pravo
govoreći, slušao i čuo u vremenskom rasponu od dvadeset minuta od trenutka kad

75
je razbijen prozor – ja sam, kako i dolikuje, priznao Adamu puno pravo na sve
povlastice i obaveze koje sobom povlači pripadnost mome rodu. Mrzeo sam ga.

Sutradan, rano ujutro, posle više godina, sipao sam u kafu prepunu kašičicu šećera.
Posmatrao sam taj, oblikom šolje sputan, smeđi tečni disk kako se vrti ukrug, a
onda usporava krećući se u smeru kazaljke na satu, da bi na kraju izgubio svaki
smisao u haotičnom kovitlacu. Povukla me je metafora o mom životu, ali ja sam
joj odoleo. Pokušavao sam da mislim, a bilo je tek pola osam. Uskoro će se Adam
ili Miranda, ili oboje, pojaviti na mojim vratima. Želeo sam da sredim misli i stav.
Te noći spavao sam isprekidano i zato sam sad bio i utučen i ljut na sebe, a opet –
čvrsto rešen da im to ne pokažem. Miranda me je već neko vreme držala na
odstojanju, tako da, prema savremenim merilima, noć provedena s nekim drugim,
pa čak i nečim drugim, i nije značila izdaju. Što se etičkih dimenzija Adamovog
ponašanja tiče, bila je to priča s neobičnim početkom. Dvanaest godina beše prošlo
otkako su se, za vreme jednog štrajka rudara, samohodni automobili pojavili na
eksperimentalnim poligonima, mahom napuštenim aerodromima, gde su filmski
scenografi izgradili kulise: ulice, raskrsnice puteva i razne prepreke. „Autonomni“
nije bila prava reč, jer novi automobili bili su i te kako zavisni, kao deca, ali zavisili
su od moćnih računarskih mreža povezanih sa satelitima i radarima kojima su bili
opremljeni. Ako će veštačka inteligencija jamčiti bezbednost tih vozila, kakav bi
sistem vrednosti ili prioriteta trebalo da bude ugrađen u njihov softver? Sva sreća
što je u filozofiji morala već postojao dobro istražen niz dilema, u biznisu poznatih
pod nazivom „problem s tramvajem“. Taj problem, koji se lako dao prilagoditi
zahtevu trenutka, proizvođači i njihovi softverski inženjeri pretočili su u pitanje:
vi, dakle, ili, bolje reći, vaš automobil kreće se maksimalnom dozvoljenom
brzinom po uzanom prigradskom putu. Saobraćaj lepo teče. Na trotoaru s vaše
strane puta stoji jedna grupa dece. Najednom, jedno od njih, dete od osam godina,
pretrčava put, tačno ispred vas. Imate delić sekunde da donesete odluku – ili ćete
pokositi dete, ili ćete skrenuti na trotoar prepun dece, ili ćete se sudariti s
kamionom koji iz suprotnog pravca dolazi brzinom od sto trideset kilometara na
sat. Ako ste u kolima sami, sve je u redu, žrtvovaćete se ili ćete spašavati živu glavu.
Šta ako su s vama u autu i vaša supruga i dvoje dece? Odluku bi bilo i previše lako

76
doneti? Šta ako su s vama vaša kćerka jedinica, ili vaši deda i baba, ili trudna kćerka
i zet, oboje u srednjim dvadesetim? A sad, da uzmemo u obzir i one koji sede u
kamionu. Delić sekunde je više nego dovoljno vremena da kompjuter razmotri sve
moguće ishode. Odluka će zavisiti od prioriteta koje određuje softver.
Dok su policajci na konjima jurišali na rudare, a industrijski gradovi širom
zemlje započeli dug, tužan sunovrat u epohu slobodnog tržišta, formirala se i
oblast robotičke etike. Svetska automobilska industrija obratila se za mišljenje
filozofima, sudijama, stručnjacima u oblasti medicinske etike, teoretičarima igre i
parlamentarnim komitetima. A onda je ta materija nastavila da se razvija svojim
tokom, na univerzitetima i istraživačkim institutima. Mnogo pre nego što je
hardver postao dostupan, profesori i njihovi postdiplomci osmislili su softver u
kojem je bilo sabrano sve najbolje što mi u sebi nosimo: trpeljivost,
slobodoumnost, uviđavnost, odsustvo bilo kakve sklonosti intrigama, bilo kakve
zlobe ili predrasuda. Teoretičari su predviđali nastanak prefinjene veštačke
inteligencije, utemeljene na dobro osmišljenim principima, koja bi znanja sticala
proučavajući hiljade, milione moralnih nedoumica. Takva inteligencija potom bi
mogla da nauči nas kakvi da budemo, kako da budemo dobri. U etičkom pogledu,
ljudi su manjkava bića – nedosledni su, emocionalno labilni, skloni
predubeđenjima, spoznajnim greškama, pri čemu mnoge od njih počivaju na
samoživosti. Davno pre nego što smo pronašli odgovarajuću bateriju za punjenje
veštačkog ljudskog bića, pa čak i savitljivi materijal koji će njegovo lice snabdeti
nizom prepoznatljivih izraza, postojao je softver koji će veštačkog čoveka učiniti
lepo vaspitanim i pametnim. I pre nego što smo konstruisali robota koji će biti
kadar da se sagne i nekom starcu veže pertle, postojala je nada da će nam ta bića,
koja smo sami stvorili, doneti iskupljenje. Vek trajanja jednog samohodnog
automobila bio je kratak, bar prvih modela, a njegova moralna svojstva nikad i
nisu stavljena na probu. Ništa nije dokazalo valjanost gesla da tehnologija
civilizaciju čini krhkom toliko živo kao veliki saobraćajni kolapsi poznih
sedamdesetih. U to vreme su već autonomna vozila činila sedamnaest procenata
ukupnog broja vozila. Ko bi još zaboravio ono prženje u večernjem špicu kad je
došlo do velikog zastoja na Menhetnu? Usled pojačane solarne aktivnosti, mnogi
radari u automobilima odmah su prestali da rade. Ulice i avenije, mostovi i tuneli
bili su potpuno zakrčeni i morali su da prođu dani da se taj metež raščisti. Devet
meseci kasnije, slični zastoj u Ruru, u severnoj Evropi, izazvao je krakotrajni

77
privredni pad i podstakao razne teorije zavere. Tinejdžeri hakeri koji žude za
pokoljem? Ili pak neka napadački raspoložena, haotična, daleka zemlja s
naprednom hakerskom tehnologijom? Ili meni omiljena teorija: nerestrukturirani
konstruktor automobila koji se gnuša vrelog daha novotarije? Mimo našeg vazda
prezaposlenog sunca, nikad nikakav vinovnik nije pronađen.
Svetske religije i velike književnosti nedvosmisleno su nam stavile do znanja
da mi znamo kako da budemo dobri. Svoje težnje ka dobroti iskazivali smo
poezijom, prozom i pevanjem, znali smo šta nam valja činiti. Problem je bio u
sprovođenju tog znanja u delo, a i da se ono u delo sprovodi dosledno i masovno.
Privremenu smrt autonomnog automobila nadživeo je san o vrlini robota
zahvaljujući kojoj ćemo okajati svoje grehe. Adam i njegova kohorta bili su prvo
otelotvorenje te zamisli, tako se bar moglo zaključiti iz priloženog uputstva za
upotrebu. Adam je trebalo da bude moralno superioran u odnosu na mene. Nikad
ja, dok sam živ, neću sresti nikog boljeg od njega. U tom smislu, da mi je on bio
prijatelj, sam bi bio kriv za surovu, strašnu grešku koju je počinio. Nevolja je bila
u tome što sam ja kupio Adama, on je bio moje skupoceno vlasništvo, a pritom i
nije bilo jasno kakve su zapravo njegove obaveze prema meni, ne računajući
nedovoljno određenu naznaku da bi trebalo da mi pomaže u svemu. Šta jedan rob
duguje svom gospodaru? Osim toga, ni Miranda nije „pripadala“ meni. To je bilo
jasno. Već sam mogao da je čujem kako mi govori da nemam ama baš nikakvog
razloga da se osećam izdanim.
Ali postojalo je tu još jedno pitanje, o kojem ona i ja još nismo bili razgovarali.
Softverski inženjeri iz automobilske industrije možda i jesu pomogli Adamu
stvarajući moralne mape. Ali ona, Miranda, i ja bili smo ti koji su doprineli
formiranju njegove ličnosti. Nisam znao u kojoj meri to što smo mu mi dali utiče
na njegovu etiku ili možda nad njom preuzima i prvenstvo. Koliko duboko ličnost
može da dopre? Besprekorno uobličen moralni sistem trebalo bi da bude nezavisan
od bilo koje pojedinačne odlike. Ali da li je to moguće? Ograničen na hard drajv,
moralni softver bio je tek suvi ekvivalent misaonog eksperimenta sa uzgojem
mozga kojeg su svojevremeno bili puni udžbenici iz filozofije. A jednom
veštačkom čoveku bilo je dato da siđe među nas, nesavršene, pale nas, i da se
nekako s nama usaglasi. Ruke montirane u sterilnim fabričkim uslovima morale
su da se isprljaju. Postojanje u ljudskoj moralnoj dimenziji podrazumevalo je da
to biće ima telo, glas, obrazac ponašanja, memoriju i želju, da dolazi u dodir s

78
tvrdim predmetima i iskusi bol. Jedno savršeno pošteno biće, koje u svet stupa na
takav način, moglo bi u jednom trenutku uvideti da je Mirandi teško odoleti.
Cele noći maštao sam o tome kako da uništim Adama. Mogao sam već da
vidim svoje ruke kako se stežu oko užeta kojim ću ga odvući do obale prljave reke
Vandl. Samo da me nije toliko koštao. Sad me je koštao još više. To što mu se desilo
s Mirandom nije mogla biti borba između načela i potrage za užitkom. Njegov
erotski život bio je puki simulakrum. On je za nju mario koliko onaj što pere
sudove mari za te sudove. Njemu, ili njegovim potprogramima, draže je bilo njeno
odobravanje od moje srdžbe. Krivio sam i Mirandu, koja je štrikirala polovinu
kvadratića i unela mnogo šta zamršeno u njegovu prirodu. A za to što sam nju
uopšte uveo u celu stvar – krivio sam sebe. Želeo sam da „otkrijem“ Adama na isti
onaj način na koji bih „otkrivao“ novog prijatelja, i sad je, eto, on bio tu, samozvani
podlac. Meni je želja bila da se u tom procesu čvršće vežem za Mirandu. Pa, jesam
na nju mislio cele noći. Što sam želeo, to mi se i ostvarilo.
Čuo sam korake na stepeništu. Dva para nogu. Privukao sam sebi jučerašnje
novine i šolju, pripremivši se da ostavim utisak nehajne udubljenosti u čitanje.
Morao sam da sačuvam dostojanstvo. Mirandin ključ okrenuo se u bravi. Ušla je
prva, Adam za njom, i ja sam podigao pogled s novina, premda nerado. Upravo
sam na naslovnoj stranici bio pročitao da je prvo trajno veštačko srce ugrađeno
čoveku po imenu Barni Klark.
Bolelo me je to što je izgledala drugačije, osveženo, kao nova. I tog dana bilo
je toplo. Nosila je tanušnu nabranu suknju, belu, pamučnu, dvoslojnu. Dok mi je
prilazila, video sam da joj suknjica seže do desetak centimetara iznad nagih kolena.
Čarape nije nosila, samo platnene patičice kakve smo nekad nosili u školi;
pamučna bluza bila joj je čedno zakopčana do grla. Bilo je nekog podsmeha u tom
belom. Kosu je bila skupila šnalom koju ranije nisam video, ukrasom od
jarkocrvene plastike, nedvosmisleno jeftinim. Bilo je prosto nezamislivo da je
Adam uspeo da se iskrade iz zgrade i kod Sajmona kupi tu šnalu metalnim novcem
koji je uzeo iz posude od papirmašea koja stoji u kuhinji. Ali ja sam to ipak zamislio
i tog časa nešto vrelo me je žacnulo u grudima, što sam prikrio osmehom. Neću
sebi dozvoliti da se vidi da sam skrhan.
Adam je dotad stajao iza nje, delimično zaklonjen. Sad, kad je stala, bio je
pokraj nje, ali nije hteo da me pogleda u oči. Miranda je pak bila vesela, pućila se
razigrano kao neko ko se priprema da saopšti važnu a dobru vest. Između nas je

79
bio kuhinjski sto, ja sam sedeo, a njih dvoje su stajali preda mnom, kao da
konkurišu za posao. U nekoj drugoj prilici, ustao bih i ja, da je zagrlim, da je pitam
da li je za kafu. Nije ujutro mogla bez kafe, volela je jaku kafu. Ali sad sam samo
podigao glavu, zagledao joj se u oči i – čekao. Bila se, razume se, obukla za tenis,
loptica joj je bila u... O, kako su mi mrske bile sopstvene glupave misli! Razgovor
s njima dvoma ni na šta dobro nije mogao da izađe. Mnogo je bolje bilo razmišljati
o tome kako se Barniju posrećilo s novim srcem.
– A zašto ti ne bi... – obratila se ona Adamu, pokazavši na stolicu na kojoj je
obično sedeo, a potom je i izvukla kako bi on mogao da sedne. I on je odmah seo.
Gledali smo ga kako raskopčava pojas, uzima kabl i uključuje se u struju. Istrošio
se bio sasvim, naravno. Prebacila je ruku preko njegovog ramena, našla ono mesto
na zatiljku i pritisla ga. Očigledno su se tako bili dogovorili. Čim je sklopio oči,
glava mu je klonula, i Miranda i ja smo ostali sami.

80
 Četvrto poglavlje

Miranda je otišla do štednjaka i pripremila kafu. Još leđima okrenuta meni, veselo
je rekla:
– Čarli. Smešno se ponašaš.
– Je li?
– Neprijateljski si nastrojen.
– Pa?
Iznela je na sto dve šolje i bokalčić s mlekom. Pokreti su joj bili brzi i komotni.
Da ja nisam bio tu, možda bi počela i da pevuši. Ruke su joj mirisale na limun.
Pomislio sam da će me dotaći po ramenu i sav sam se stegao, ali ona se opet
okrenula i otišla na drugi kraj prostorije. Trenutak kasnije je, sa izvesnom blagošću
u glasu, rekla:
– Čuo si nas sinoć.
– Čuo sam vas.
– I to te je uzrujalo.
Nisam odgovorio.
– A ne bi trebalo.
Slegnuo sam ramenima.
– Da sam u krevet otišla s vibratorom – rekla je – ti bi se isto tako osećao?
– Nije on vibrator.
Donela je kafu za sto i sela blizu mene. Bila je predusretljiva, brižna, prema
meni se ophodila kao prema detetu koje se duri, kao da bi da ja zaboravim kako je
ona deset godina mlađa od mene. Ono što se u tim trenucima među nama
događalo bio je, zapravo, najintimniji razgovor koji smo dotad vodili.

81
Neprijateljski sam nastrojen? Dotad ni jedan jedini put nije komentarisala moje
raspoloženje.
– Pa u njemu i nema više svesti nego u jednom vibratoru.
– Vibratori nemaju svoje mišljenje. Oni ne pleve baštu. On izgleda kao
muškarac. Kao i ja.
– Znaš li ti da, kad postigne erekciju...
– Ne želim to da slušam.
– Rekao mi je. Kita mu se puni destilovanom vodom. Iz rezervoara u desnom
guzu.
To je već bilo utešno, ali ja sam bio čvrsto rešio da ostanem hladnokrvan.
– To svi muškarci kažu – rekao sam.
Glasno se nasmejala. Nikad je nisam video tako laku, tako slobodnu.
– Želela bih jednog da se setiš – rekla je. – Da je on samo mašina, jebote.
Samo mašina, jebote.
– Ružno je to bilo, Miranda. Da ja naskakujem na lutku na napumpavanje, i
ti bi se isto osećala.
– Ne bih ja to doživela tako tragično. Ne bih mislila da imaš drugu.
– Ali ti imaš drugog. I ovo od sinoć će se ponoviti. – Nisam nameravao da
uopšte pretpostavim takvu mogućnost. Bio je to retorički manevar, dao sam joj,
praktično, prostora da mi protivreči. Ali donekle me je razdražilo to njeno
„tragično“.
– I da uzmem nož pa njime pocepam lutku, imala bi pravo da budeš zabrinuta.
– Ne vidim nikakvu vezu.
– Nije problem u tome šta Adam misli. Nego šta ti misliš.
– O, ako je tako... – Okrenula se prema Adamu, podigla njegovu beživotnu
ruku dva-tri centimetra uvis, pa je pustila da padne na sto.
– Zamisli sad da ti ja kažem da ga volim. Da je on moj idealni muškarac.
Briljantan u krevetu, tehnika kao iz udžbenika, neumoran. Ne može ga povrediti
ništa što ja kažem ili uradim. Uviđavan, poslušan čak, a mnogo zna, i dobar je za
razgovor. Jak kao tovarni konj. Odličan u kućnim poslovima. Dah mu se oseća na
poleđinu zagrejanog televizora, ali s tim se već može nekako izaći na kraj...

82
 – U redu. Dosta.
Taj sarkazam, novinu u svom repertoaru, Miranda je iskazala znatno
varirajući visinu tona. Bilo je, učinilo mi se, nečeg zluradog u toj njenoj predstavi.
Koliko sam ja mogao da primetim, krila je nešto što je bilo sasvim očigledno.
Gladila je Adama po zglavku i u isto vreme se osmehivala meni. Slavodobitno ili
kao da moli za oproštaj – to već nisam mogao da razlučim. Mogao sam da naslutim
da je noć izvanrednog seksa bila povod za takvo njeno izazivačko, budalasto
ponašanje. Nikog mi nikad nije bilo tako teško da pročitam. Pitao sam se da li sam
kadar da neopozivo raskinem s njom. Da uzmem Adama sebi, da joj oduzmem
rezervne kablove, da Mirandi ponovo poverim ulogu komšinice i prijateljice,
prijateljice koja mi nije bliska. Sama ta zamisao izazvala je u meni trenutnu
razdražljivost i ništa drugo. Odmah za njom usledio je zaključak da se ja nje nikad
ne bih mogao osloboditi, niti bih želeo da je se oslobodim – osim nakratko. A ona
je sad bila tu, pored mene, dovoljno blizu da osetim toplinu njenog tela u to letnje
jutro. Lepa, svetle puti, glatka, odevena u nevestinski belo, a sve vreme me
pogleduje nežno i brižno sad, kad je završila s peckanjem. Izgledala je drugačije
nego pre. Možda je – ohrabrila me je ta misao – ova pametna naprava ipak
poslužila svrsi, probudivši toplija osećanja u Mirandi.
Svađe sa osobom koju volite uvek su posebna vrsta mučenja. Čovek se deli
nadvoje i okreće protiv drugog dela sebe. Ljubavna makljaža s frojdovskim
protivnikom. I koga briga da li će smrt prevladati, a ljubav umreti? Pa, vas je briga,
što vas dodatno podjaruje i čini još nesmotrenijim. Sve vreme je na delu jedno
unutrašnje iscrpljivanje. Oboje znaju, ili misle da znaju, da do pomirenja mora
doći, mada se na njega može čekati i danima, pa i nedeljama. Taj trenutak, kad
dođe, biće tako sladak, biće to obećanje velike nežnosti i zanosa. Pa zašto se onda
ne pomiriti odmah, ne krenuti prečicom, ne poštedeti sebe tog zamornog gneva?
Ni jedno ni drugo, međutim, ne možete to da učinite. Na nizbrdici ste, izgubili ste
kontrolu nad svojim osećanjima, a i nad svojom budućnošću. A taj napor koji
ulažete činiće stvari sve složenijim, tako da na kraju biva da svaka nelepa reč mora
da se zatrpa s pet lepih. Shodno tome, i oproštaj koji se od tog časa proteže nazad
u prošlost iziskivaće istinski podvig nesebične usredsređenosti.
Mnogo vremena beše proteklo otkako sam poslednji put sebi priuštio takvu,
neodoljivu ludost. Miranda i ja još se nismo svađali, istina, nadmetali smo se, bližili
se tački gde počinje svađa, a na meni je bilo da kresnem fitilj. Od sve te njene

83
taktičke hladnokrvnosti, i njenog sarkazma, a sad i prijateljske zabrinutosti –
osetio sam da je dara prevršila meru. Silno sam želeo da vičem. Ona atavistička
muževnost terala me je na to. Neverna moja ljubav, bestidna, s drugim
muškarcem, i to tako da mogu da ih slušam. Stvar je trebalo da bude jednostavna.
Nije me sputavalo moje poreklo, ni društveno ni geografsko. Jedino savremena
logika. Možda je ona u pravu: Adam se ne računa, on nije živ čovek. On je persona
non grata. Dvonožni vibrator. A ja sam najnovije izdanje rogonje. Ne bih li našao
opravdanja svome gnevu, morao sam da ubedim sebe da on raspolaže i sredstvima,
i motivacijom, i subjektivnim osećanjima, i samosvešću – sve, dakle, ima,
kompletan paket, uključujući i sklonost prevari, izdaji, zastranjivanju. Svesna
mašina – da li je takvo nešto moguće? Staro pitanje. Opredelio sam se za protokol
Alana Tjuringa. Lepota i pojednostavljenost tog pristupa nikad mi nisu bile
dopadljivije. Učitelj mi je pritekao u pomoć.
– Slušaj – rekao sam. – Ako on izgleda, i govori, i ponaša se kao živa osoba,
onda je, što se mene tiče, to – to. Isti odnos imam i prema tebi. I prema svima. I
svi prema svima imamo isti takav odnos. Ti si se s njim jebala. Ja sam ljut. I čudi
me što si ti zbog toga iznenađena. Ako stvarno jesi iznenađena.
Izgovorivši reč „ljut“, ljutito sam povisio ton. Osetio sam neko izvanredno
olakšanje. Krećemo.
Ali ona se, bar do daljeg, držala defanzive.
– Bila sam radoznala – rekla je. – Htela sam da vidim kako bi to izgledalo.
Radoznalost, zabranjeno voće koje su osudili Bog, Marko Aurelije i Sveti
Avgustin.
– Mora biti da ima na stotine muškaraca koji u tebi takođe bude radoznalost.
To je upalilo. Prešao sam crtu. Odgurnula je stolicu od stola, jako je
zaškripala. Do tog časa bleda, potamnela je u licu. Puls joj se ubrzao. Dobio sam
ono što sam, smešan kakav jesam, i tražio.
– Ti si hteo Evu prvo da uzmeš – rekla je. – Što to? Šta bi ti to s Evom? Istinu
kaži, Čarli.
– Nije mi bilo važno da li je Eva ili Adam.
– Razočarao si se. Trebalo je da pustim da Adam jebe tebe. Kako samo nisam
videla da ti to hoćeš? Ali bio si previše uštogljen.

84
 Morao sam da proživim dvadesete da bih od razgoropađenih žena naučio
kako, u otvorenom okršaju, nije neophodno odgovoriti na poslednje što je
izrečeno. Generalno, najbolje je ne odgovoriti. Kad kreneš u napad, zaboravi na
laufera i topa. Logika i prave linije ne vrede tu ništa. Najbolje je osloniti se na konja.
– Mora biti da ti je sinoć – rekao sam – dok si ležala ispod tog plastičnog
robota i vrištala kao sumanuta, sinulo da je tebi, u stvari, ljudski faktor u svemu i
mrzak.
– Ti si mi upravo rekao da je on ljudsko biće – na to će ona.
– Ali ti misliš da je on nekakva seksualna igračka. Ništa komplikovano. To
tebe uzbuđuje.
I ona je znala koliko konj vredi.
– Imaš visoko mišljenje o sebi kao o ljubavniku – rekla je.
Čekao sam.
– Ti si narcis. Misliš da je to što žena s tobom svrši neko dostignuće. Tvoje
dostignuće.
– S tobom i jeste. – To mi je već bilo besmisleno.
Ustala je.
– Videla sam te ja u kupatilu. Kako se diviš sebi u ogledalu.
Oprostiva greška. Događalo mi se da dan ponekad započnem nemim
monologom. Potrajalo bi to svega nekoliko sekundi, obično posle brijanja. Obrisao
bih lice peškirom, pogledao se u oči, nabrojao sve svoje minuse, ono, uobičajeno:
novac, stan u kojem živim, to što nemam pravi posao i, odnedavno, to što imam
Mirandu i što to s njom kao da ne napreduje. U istim prilikama, postavio bih sebi
zadatke za predstojeći dan, trivijalne stvari, sramota bi me bila i da ih opisujem.
Iznesi smeće. Pij manje. Ošišaj se. Nemoj na svašta da trošiš pare. I nikad mi na
pamet ne bi palo da me neko posmatra. Vrata kupatila, njenog ili mog, možda bi
u takvim situacijama i bila odškrinuta. Možda su mi se usne micale.
Ali nije to bio pravi trenutak da razuveravam Mirandu. Prekoputa nas sedeo
je komatozni Adam. Pogledujući u njega, u njegove mišićave podlaktice, u oštar
ugao njegovog nosa, i osećajući pritom ozlojeđenost – setio sam se. Dok sam
izgovarao te reči, znao sam da možda činim krupnu grešku.
– Podseti me samo šta je ono rekao sudija u Solsberiju.

85
 Upalilo je. Lice joj je poprimilo nemiran izraz dok je odvraćala pogled, pa se
vratila na drugi kraj kuhinje. Prošlo je oko pola minuta. Stajala je pored štednjaka,
zureći u ugao, i mrcvarila nešto u ruci, vadičep, pampur ili parče folije od grlića
vinske boce. Tišina je trajala, a ja sam posmatrao liniju njenih ramena i pitao se da
li plače, da li sam, ne znajući šta činim, otišao predaleko. Ali kad se konačno
okrenula prema meni, izgledala je prisebno, a lice joj je bilo suvo.
– Otkud znaš za to?
Glavom sam pokazao na Adama.
Shvativši šta je na delu, rekla je:
– Ništa mi nije jasno.
Govorila je tiho.
– On ima pristup svemu i svačemu – objasnio sam.
– O bože.
– Verovatno je i o meni sve našao – dodao sam.
S tim se svađa urušila sama od sebe, bez pomirenja ili otuđenja. Sad smo nas
dvoje bili na jednoj strani, a Adam na drugoj. Ali nije meni to sad bila glavna briga.
Štos je bio u tome da se postavim kao da znam mnogo ne bih li saznao bar nešto,
bilo šta.
– Moglo bi se reći da je to kod Adama radoznalost. Ili je to, recimo, neka vrsta
algoritma.
– A u čemu je razlika?
Upravo je na to i Tjuring došao. Ali ja ništa nisam rekao.
– Da li će on to da priča ljudima – nastavila je. – To je važno.
– Samo je meni rekao.
Onaj predmet koji je držala u ruci bila je kašičica za kafu. Neumorno ju je
vrtela u šaci, provlačila između prstiju, prebacila je iz desne u levu, onda opet sve
iz početka, pa je vratila u desnu. Neprijatno je to bilo gledati. Koliko bi samo sve
bilo lakše da je ne volim. Onda bih bio otvoren za njene potrebe, a da pritom ne
moram vlastite da uzimam u obzir. Morao sam da znam šta se to tada desilo na
sudu, a onda da to sve razumem, da prihvatim, da je podržim, da joj oprostim –
šta god bude potrebno. Lični interes pod plaštom dobrote. Ali ipak dobrote.
Progovorio sam, a moj glas, izdajica, zvučao mi je tanušno u ušima.

86
 – Ne znam tvoju stranu priče.
Vratila se za sto i skljokala se na stolicu. Grlo joj se steglo, ali nije ni pokušala
da se nakašlje pre nego što je odgovorila:
– Niko to i ne zna.
Najzad me je pogledala pravo u oči. Nije bilo nikakve tuge niti ičega
molećivog u njenom pogledu. Pogled joj je bio prodoran, pun tvrdoglavog prkosa.
– Meni bi mogla da kažeš – rekao sam blagim glasom.
– Već znaš dovoljno.
– Imaju li odlasci u džamiju neke veze s tim?
Pogledala me je sažaljivo, pa jedva primetno odmahnula glavom.
– Adam mi je pročitao sudijski izveštaj – slagao sam ponovo, setivši se da mi
je onda rekao da Miranda laže. Da je zlobna. Nalaktila se na sto, dlanovima
delimično pokrivši usta. Gledala je u stranu, ka prozoru.
A ja zabrazdio. – Meni možeš da veruješ.
Najzad se nakašljala. – Ništa od toga nije istina.
– Tako...
– O bože – ponovo je rekla. – Zašto li ti je Adam to uopšte govorio?
– Ne znam. Ali znam da je tebi to neprestano na pameti. Hoću da ti
pomognem.
U tom trenutku trebalo je da spusti svoju malu šaku u moju i ispriča mi sve.
Nju je, međutim, obuzela gorčina.
– Zar ništa ne shvataš? – upitala me je. – On je još u zatvoru.
– Da...
– Još tri meseca. Onda izlazi.
– Da...
Povisila je ton. – I, kako misliš s tim da mi pomogneš?
– Daću sve od sebe.
Uzdahnula je. Onda joj se glas stišao. – Da ti kažem nešto?
Čekao sam.
– Mrzim te.

87
 – Miranda. Daj...
– Nije mi bila želja da ti ili tvoj specijalni prijatelj saznate to za mene.
Posegao sam da je uhvatim za ruku, ali ona ju je sklonila.
– Razumem – rekao sam. – Ali sad, eto, znam, i to ne menja ono što osećam
prema tebi. Ja sam na tvojoj strani.
Skočila je od stola. – Menja moja osećanja. Gadi mi se to. Gadi mi se što znaš
to o meni.
– Ja se ne gadim.
– Ja se ne gadim.
Jarosno je bilo to njeno parodiranje, i previše dobro je oponašala bledunjavi
ton moje varke. Gledala me je drugačije. Spremala se da još nešto kaže. Ali upravo
tad je Adam otvorio oči. Mora da ga je uključila a da ja to nisam primetio.
– Važi – rekla je. – Evo nečega što nisi mogao da saznaš iz štampe. Prošlog
meseca bila sam u Solsberiju. Neko je došao na vrata, štrkljast bezub tip. S
porukom. Piter Gorindž izlazi iz zatvora za tri meseca.
– Da?
– Obećao je da će me ubiti.
U trenucima stresa, a šta je strah nego stres, jedan sramežljivi mišić u mom
desnom očnom kapku uvek se zgrči. Oslonio sam ruku o čelo, kao da pokušavam
da se usredsredim, iako sam znao da drugi ne mogu da vide taj potkožni spazam.
– Taj što je došao bio je njegov cimer u ćeliji. Rekao je da Gorindž to misli
ozbiljno.
– Tako je.
– Šta ti to sad znači? – brecnula se.
– Da bi bolje bilo da to ozbiljno i shvatiš.
Ti da shvatiš, ne mi da shvatimo – po tome kako je trepnula i trznula se odmah
mi je bilo jasno kako je primila te moje reči. A ja sam to svesno tako sročio. U više
navrata sam joj nudio pomoć, a ona bi me uvek otkačila, pa bi mi se čak i narugala.
Sad sam uvideo koliko joj je zapravo pomoć potrebna, pa sam se povukao i
počeknuo da je sama zatraži. Možda i neće zatražiti. Zamišljao sam tog Gorindža,

88
krupan tip, izlazi iz zatvorske teretane, vičan raznim oblicima industrijskog nasilja.
Bušenje lobanje, kuka za meso, francuski ključ.
Dok je slušao Mirandu, Adam je napregnuto gledao u mene. Ona je, u stvari,
tražila da joj pripomognem dok mi je potanko opisivala šta je sve muči. Policija
nerado preduzima bilo kakve mere kad je reč o krivičnom delu koje još nije
počinjeno. Ona, Miranda, nikakav dokaz nije ni imala. Gorindžova pretnja bila je
samo verbalna, i to saopštena preko posrednika. Bila je uporna, i na kraju je jedan
policajac pristao da razgovara s Gorindžom. On je ležao u zatvoru severno od
Mančestera i moralo je da prođe mesec dana da ugovore sastanak. Opušten i veseo,
Piter Gorindž je šarmirao policijskog narednika. Pa bila je to obična šala, rekao je
on, ta priča o ubijanju. Uz reč, niz reč, kao kad se kaže – tako je ostalo u
policajčevim beleškama – „ubio bih nekog za pileći kari“. Možda i jeste nešto rekao
pred svojim cimerom, ne baš mnogo bistrim momkom, koji je u međuvremenu
izašao iz zatvora. Biće da je taj momak prolazio kroz Solsberi, pa mu je palo na
pamet da prenese poruku. Oduvek je taj bio malčice osvetoljubiv. Policajac je sve
to zapisao, izrekao opomenu, a onda su se njih dvojica, pronašavši zajedničku crtu
kao navijači Mančester sitija odvajkada, rukovali i rastali.
Slušao sam što sam pažljivije mogao. Strepnja pogubno deluje na pažnju.
Slušao je i Adam, razborito klimajući glavom, kao da protekli sat nije proveo
isključen i kao da mu je sad već sve jasno. U Mirandinom tonu, koji sam ja pomno
osluškivao, bilo je i lakog prizvuka ogorčenosti, koja je sad bila usmerena više
prema vlastima nego prema meni. Kako nije poverovala ni u jednu jedinu reč koju
je detektiv čuo od Pitera, otišla je do ordinacije u kojoj je pacijente jednom
nedeljno primala naša klapamska poslanica – laburistkinja, naravno, žilava matora
koka, sindikalna organizatorica, strah i trepet ovdašnjih bankara. Ona je Mirandu
posavetovala da se opet obrati policiji. To što se njoj preti ubistvom nije pitanje
koje se tiče biračkog tela.
Kad je ispričala šta je imala, zavladala je tišina. Ja sam bio zaokupljen pitanjem
koje se samo nametalo, a koje nisam mogao da postavim upravo zbog toga što sam
je pre toga obmanuo. Šta je to ona učinila da zasluži smrt?
– Da li je Gorindžu poznata ova adresa? – rekao je Adam.
– Lako može da dođe do nje.
– Jesi li ikada lično videla ili od nekog čula da se ponašao nasilno?

89
 – O, jesam.
– Postoji li mogućnost da on, jednostavno, hoće da te zaplaši?
– Postoji.
– Da li je on u stanju da počini ubistvo?
– On je veoma, veoma ljut.
Na ta rafalna pitanja odgovarala je kao da joj ih postavlja živ čovek, detektiv
islednik, a ne „samo mašina, jebote“. Pošto se za to nije raspitivao, jasno je bilo da
Adam već zna šta je Miranda učinila, kakvim je to čudovišnim aktom razdražila
Gorindža. To se Adama ionako nije ticalo, a ja sam razmišljao o dugmetu koje
treba pritisnuti da bih ga jednom zasvagda isključio. Pilo mi se još kafe, ali bio sam
previše umoran da bih ustao iz stolice i napravio je.
A onda smo čuli nečije korake na uskoj stazi koja između zgrada vodi do
zajedničkih ulaznih vrata. Za poštara prekasno, za Gorindža prerano. Začuli smo
utom glas nekog muškarca, koji kao da je izdavao uputstva. A onda se oglasilo
zvono, i nečiji koraci brzo su se udaljili. Pogledao sam u Mirandu, ona je pogledala
u mene i slegnula ramenima. Bilo je to moje zvono. Miranda, dakle, ostaje.
Okrenuo sam se prema Adamu. – Molim te...
Ustao je smesta i izašao u majušan, pretrpan hodnik gde su mantili visili
između merača za gas i električnog brojila. Osluškivali smo dok je Adam otvarao
vrata, koja će se sekund-dva kasnije zatvoriti.
Adam je ušao u sobu vodeći za ruku neko dete, vrlo malog dečaka. Mali je
nosio prljav šorts i majicu, i plastične sandale, nekoliko brojeva veće. Noge i ruke
bile su mu štrokave. U slobodnoj ruci nosio je smeđu kovertu. Držao se za Adama,
u stvari, za njegov kažiprst. Netremice je gledao čas u Mirandu, čas u mene. Nas
dvoje smo u međuvremenu ustali. Iz detetove šake Adam je uzeo kovertu i predao
mi je. Od prevelike upotrebe bila je meka i razlabavljena, a na njoj su bili ispisani i
neki brojevi, neko je nešto sabirao pa onda to precrtao olovkom. Unutra je bila
vizitkarta koju sam bio dao dečakovom ocu. Na njenoj poleđini je debelim, crnim,
velikim slovima pisalo: „TRAŽIO SI GA.“
Dao sam vizitkartu Mirandi, pa opet pogledao u dečaka, i tog časa setio sam
se njegovog imena.
– Zdravo, Mark – rekao sam mu što sam nežnije mogao. – Otkud ti ovde?

90
 Miranda je, proizvevši tih, saosećajan zvuk, već bila krenula prema njemu. Ali
dečak više nije gledao u nas. Odozdo je zurio u Adama, koga je još stezao za prst.

Možda je dečačić i bio u šoku, ali po njemu se nije moglo videti da je uzrujan.
Možda bi za njega bilo bolje da brizne u plač, jer odavao je utisak da se u njemu
vodi velika borba. Stajao je među nepoznatim ljudima u kuhinji u kojoj dotad
nikad nije bio, a isprsio se, da izgleda velik i hrabar. Bio je visok tek nešto preko
metar i davao je sve od sebe. Sudeći po sandalama, imao je stariju sestru. Gde li je
ona? Ranije sam prepričao Mirandi taj susret kod ljuljaške u parku, tako da je
razumela značenje poruke. Pokušala je da obgrli Marka, ali on joj se izmigoljio.
Moguće je da nikad nije ni imao priliku da uživa u luksuzu da ga neko teši. Adam
je, onako uspravan, nepomično stajao, a dečak ga je, s punim poverenjem, čvrsto
držao za prst.
Miranda je klekla pred malog, da im glave budu u istoj visini, čvrsto rešivši da
se prema njemu ne ponaša pokroviteljski.
– Mark – rekla je umirujućim glasom – mi smo tvoji drugari, i s nama će ti
biti lepo.
Adam iz prve ruke nije znao ništa o deci, ali sve što se o deci moglo znati
njemu je ionako bilo na raspolaganju. Sačekao je da Miranda završi, a onda je
progovorio neusiljenim tonom:
– Pa, šta ćemo da doručkujemo?
– Tost – rekao je Mark, ne obraćajući se nikome konkretno.
Sva sreća što je upravo to tražio. Kad sam krenuo kroz kuhinju, laknulo mi je
što konačno mogu nečim da se uposlim. I Miranda je htela da pravi tost, pa smo
se tako sad zgurali u mali prostor, ne dodirujući se pritom. Ja sam narezao hleb, a
ona je izvadila maslac i našla tanjir.
– A sok? – upitala je malog Miranda.
– Mleko. – Glasić je odgovorio odmah, s mnogo samopouzdanja, na izvestan
način, i to nas je ohrabrilo.
Miranda je sipala mleko, ali u vinsku čašu, jedinu čistu koju smo u tom
trenutku imali. Kad ju je odnela Marku, on je okrenuo glavu u stranu. Oprao sam

91
šolju za kafu, Miranda je presula mleko, pa mu ga opet odnela. Uzeo je šolju obema
rukama, ali nije dozvolio da ga odvedemo do stola. Pod našim budnim okom,
stajao je sam nasred kuhinje, sklopljenih očiju, i pio, a onda je spustio šolju na pod,
kraj nogu.
– Mark, jesi li za malo maslaca? Ili marmelade? Putera od kikirikija? – upitao
sam ga ja.
Dečak je odmahivao glavom, kao da je svaka ta stvar koju bih mu ponudio
samo još jedna tužna vest.
– Suv tost, ništa preko? – Isekao sam tost na četiri dela. Uzeo ih je s tanjira i
stegnuo u šaku, a onda počeo metodično da ih jede, dok su mu mrve padale po
stopalima. Zanimljivo lice je imao. Izrazito bledo, punačko, čista, bela koža, zelene
oči, usta poput svetlog ružinog pupoljka. Njegova bledoriđa kosa bila je podšišana
na jež, zbog čega su do izražaja dolazile njegove duge uši finog oblika.
– A sad, šta ćemo? – rekao je Adam.
– Da šiškimo.
Pošao sam napred, mali za mnom, uskim hodnikom što vodi do kupatila.
Podigao sam dasku i pomogao mu da spusti šorts. Nije nosio gaće. Umeo je sam
da obavi što treba, a bešika mu je bila pozamašne zapremine, jer potrajalo je dok
tanušni mlaz nije najzad malaksao. Dok je on to privodio kraju, pokušao sam da
zapodenem razgovor.
– Da ti ispričam priču, Mark? Da gledamo slikovnicu? – Ni najmanje me ne
bi začudilo da dečko kod kuće nije imao nijednu slikovnicu.
Nije mi odgovorio.
Mnogo vremena beše proteklo otkako sam poslednji put video penis tako
majušan, tako posvećen jednoj sasvim nekomplikovanoj radnji. Potpuno
bespomoćan, tako je izgledao. Dok sam mu pomagao da opere ruke, učinilo mi se
da mu je i to rutinska radnja, ali zato nije hteo da obriše ruke o peškir, nego se
provukao pored mene i izašao u hodnik.
Kad smo se vratili u kuhinju, tamo je vladala vesela atmosfera. Miranda i
Adam su pospremali, a na radiju je svirao flamenko. Pridošlica nas je vratila u
svakodnevicu, uputivši nas na važne stvari, na tost bez maslaca, kao i na jedan
odbačen život. Naše brige, kud koje, mile moje – te neverstvo, te da li ovaj ima
svest ili nema, te pretnja smrću – doimale su nam se sad beznačajnim. S nama je

92
sad bio ovaj dečkić i trebalo je počistiti sve, stvoriti red, pa tek onda eventualno
razmišljati.
Vrcava gitara ubrzo je ustupila mesto haotičnoj, mahnitoj orkestarskoj
muzici. Isključio sam radio, zapahnulo nas je blaženstvo tišine, a onda je Adam
rekao:
– Neko od vas dvoje trebalo bi da izvesti vlasti.
– Brzo ćemo – rekla je Miranda. – Ne odmah.
– Inače bi situacija mogla da se zakomplikuje s pravnog aspekta.
– Da – rekla je. A mislila „ne“.
– Možda njegovi roditelji nisu jednoglasni. Majka bi mogla da krene da ga
traži.
Čekao je odgovor. Miranda je čistila pod, kraj štednjaka se stvorila gomilica;
u njoj su bile i one Markove mrve.
Kleknula je s đubrovnikom da pokupi to.
– Ispričao mi je Čarli – rekla je tihim glasom. – Majka mu je propalitet. Tuče
ga.
Adam je nastavio. Izlagao je obazrivo, kao advokat koji daje nemio savet
klijentu koga nipošto ne bi želeo da izgubi.
– Saglasan sam s tim, ali to može i da ne bude relevantno. Mark je verovatno
voli. A zakonski gledano, kad je reč o maloletniku, nužno nastupa i taj trenutak
kad vaša gostoljubivost postaje prestup.
– Meni to ne smeta.
Mark beše prišao Adamu, pa je sad stajao pored njega i palcem i kažiprstom
se držao za njegove farmerke.
Adam je, zbog dečaka, produžio tišim glasom:
– Ako ne zamerate, pročitao bih vam Zakon o otmici dece od devetnaestog...
Miranda je u tom trenutku žestoko udarila limenim đubrovnikom o ivicu
kante za smeće koja se podizala na pedalu i ispraznila ga. Ja sam brisao oprane
čaše, ne hajući za pogoršanje odnosa između moje drage i njenog ljubavnika. Ta
„samo mašina, jebote“ pričala je sad kojekakve gluposti. Miranda se rukovodila
nečim drugim, ne razumom. Možda je to prevazilazilo Adamovu moć poimanja,

93
možda nije bio sposoban da protumači ni taj zvuk koji je ona proizvodila
đubrovnikom. Slušao sam, gledao i brisao čaše, a onda ih redao na policu u
kredencu gde odavno nisu stajale.
Adam je nastavio, oprezan kao i dotad.
– Ključna reč u ovom zakonu, uz samu reč „otmica“, svakako je
„zadržavanje“. Policija ga možda već traži. Smem li da...
– Adame. Dosta je bilo.
– Možda bi vam dobro došlo da čujete nešto o relevantnim slučajevima.
Godine 1969, jedna žena iz Liverpula prolazila je pored garaže koja radi celu noć i
tu naišla na devojčicu koja...
Prišla mu je i na trenutak mi se, ma kako to nemoguće izgledalo, učinilo da će
ga udariti. Unela mu se u lice, razgovetno izgovarajući svaku reč:
– Niti želim tvoje savete, niti su mi oni potrebni. Hvala ti!
Mark je briznuo u plač. Pre samog zvuka, onaj ružin pupoljčić od njegovih
usana rascvetao se i odmah se snuždio. Posle dugog vapaja koji je lagano bledeo,
kao u znak prekora, usledilo je nekakvo kliktanje, kao da se klonula dečakova pluća
bore za vazduh. I udah koji je vapaju prethodio dugo je trajao. A suze su odmah
potekle. Miranda je pokušala da ga umiri, spustila je dlan dečaku na ruku.
Pogrešan potez. Vapaj se u tom času uzdigao do piska sirene. U nekim drugačijim
okolnostima, svi bismo potrčali prema požarnim stepenicama. Adam me je
pogledao, a ja sam bespomoćno slegnuo ramenima. Marku je, po svemu sudeći,
bila potrebna majka. Ali Adam je podigao dečaka i spustio ga sebi u krilo – i plač
je utihnuo u roku od nekoliko sekundi. Dok je gutao vazduh, dečačić nas je kroz
nakostrešene trepavice motrio staklastim pogledom s visokog mesta na kojem je
sedeo. A onda je prozborio glasom jasnim, bez trunke mrzovolje:
– Hoću da se okupam. S brodićem.
Konačno je izgovorio rečenicu koja ima i glavu i rep, i nama je laknulo.
Takvom zahtevu bilo je nemoguće odoleti. Utoliko više zbog starinskih obeležja
staleža iz kojeg je dečak potekao: kako mu se zadnjonepčani prelivaju u
prednjonepčane samoglasnike, i kako ,,t“ gura skroz nazad, do ždrela. Nema te
stvari na svetu koju za njega ne bismo učinili. Ali kamo taj brodić?
Počelo je nadmetanje za Markovu naklonost.

94
 – Hajde, hajde – rekla je Miranda raspevanim, majčinskim glasom. Pružila je
ruke da ga uzme, ali on se odmakao od nje i nabio lice u Adamove grudi. Adam je
kruto gledao preda se kad je ona, već glumeći veselost, uzviknula: „Hajde da
napunimo kadu“, pa krenula prva, a Adam i mali za njom, ka kupatilu koje, inače,
nije izgledalo nimalo privlačno.
Nekoliko sekundi kasnije, čulo se kako voda bije iz slavine.
Iznenadilo me je kad sam primetio da sam u kuhinji ostao sam, kao da mi se
ukazala prilika da porazgovaram s nekim petim bićem u toj prostoriji, nekim kome
ću sad moći da ispričam šta mi se sve desilo tog jutra i kakva je bila cela ta parada
emocija. Iz kupatila se čula dreka – opet malog nešto muči. Adam se žurno vratio
u kuhinju, dohvatio pakovanje cerealija, izvadio kesu, pocepao kutiju, spljoštio je
i, u roku od nekoliko sekundi, kad se meni sve zamutilo pred očima, pribegavši
tehnici koju mora da je skinuo s nekog japanskog sajta, napravio origami brodić,
barčicu s jednim jedrom, taman takvim da može da se zavijori na vetru. Onda je
otrčao nazad do kupatila i kuknjava je minula. Čamac je zaplovio.
Sedeo sam za stolom sav obamro, a svestan pritom da bi trebalo da sednem
za računar i zaradim nešto novca. Već je kiriju trebalo platiti, a u banci mi je bilo
ostalo manje od četrdeset funti. Imao sam akcije u jednoj brazilskoj kompaniji za
eksploataciju retkih metala i možda je te akcije upravo tog dana trebalo prodati.
Ali nikako mi nije polazilo za rukom da se motivišem. Bio sam podložan
sporadičnim depresijama, relativno blagim, svakako ne samoubilačkim, nedugim
epizodama, sve u svemu, uglavnom prolaznim trenucima kao što je bio taj, kad bi
svaki smisao, svaka svrha, pa i svaka vizija zadovoljstva isparili, ostavljajući me
nakratko u katatoničnom stanju. Prošli bi tako čitavi minuti, a ja potom ne bih
mogao da se setim šta me je uopšte održalo. Dok sam piljio u te šolje i čajnik i bokal
pred sobom, razmišljao sam o tome kako zapravo i nema šanse da se ikad izvučem
iz tog bednog stančića u kojem živim. Te dve kutije koje sam nazivao sobama i
uflekane tavanice, zidovi i podovi – tu ću ja ostati do kraja. U komšiluku je bilo
mnogo takvih kao što sam ja, samo trideset-četrdeset godina starijih. Viđao sam
ih u radnji kod Sajmona, to su oni što s gornje police skidaju kvalitetne časopise.
Naročito bi mi za oko zapali muškarci u iznošenoj odeći. Mnogo godina pre toga,
oni su prošli kroz neko kritično raskršće u svojim životima – pogrešno odabran
poziv, loš brak, nenapisana knjiga, bolest koja je ostala da živi s njima. Sad im je

95
izbor bio onemogućen i uspevali su da se održe tako što su se hvatali za neku
slamku intelektualne žudnje ili znatiželje. Ali njihovi čamci bili su potonuli.
U kuhinju je ušao Mark, bos, u nečemu nalik na bademantil koji mu je sezao
do gležnjeva. Bila je to u stvari moja majica, i dopala mu se. Obema rukama
razvlačeći pamučni materijal u struku, razleteo se po kuhinji, a onda počeo prvo
da trči ukrug, pa onda da pravi trapave piruete ne bi li se taj plašt vrteo oko njega.
I tako se bio zainatio da vrti taj svoj plašt oko sebe da je počeo da se povodi.
Miranda je prošla kroz kuhinju s njegovom prljavom odećom, pa ju je odnela gore,
da je opere u mašini. Tako je, možda, pokazala da hoće da mali ostane tu. Sedeo
sam držeći se za glavu obema rukama i posmatrao Marka, koji je neprestano
pogledavao ka meni da vidi da li me je impresionirao svojim ludorijama. Ali ja sam
bio rasejan, njega sam i bio svestan samo zato što je on bio jedini predmet koji se
pomera u toj prostoriji. Ni na šta ga nisam podsticao. Čekao sam Adama.
Kad se on pojavio na vratima, rekao sam mu:
– Sedi tu.
Dok je Adam sedao na stolicu prekoputa mene, čulo se neko prigušeno
škljocanje, kao ono kad deca puckaju prstima. Sitan kvar. Mark je i dalje vilenio
po kuhinji.
– Zašto bi taj Gorindž želeo da naudi Mirandi? – upitao sam ga. – I nemoj da
mi se femkaš.
Morao sam nekako da proniknem u tu mašinu. Nije mi bila promakla jedna
njegova karakteristična crta. Kad bi se Adam našao suočen s više mogućih
odgovora, lice bi mu se načas zaledilo, ali samo na tren, maltene da se ne primeti.
I sad se to desilo, puki drhtaj, ali ja sam ga video. Mora da je pročešljao hiljade
raznih mogućnosti i svemu odredio pravu vrednost, funkcionalnost i moralnu
dimenziju.
– Da naudi? On namerava da je ubije.
– Zašto?
Proizvođači su bili na pogrešnom putu kad su poverovali da ću ja zanemeti
kad čujem taj duševni uzdah i vidim motorizovani pokret glavom, to kad je Adam
odvratio pogled. I dalje sam, realno, u svakom pogledu sumnjao da on uopšte ima
pogled.

96
 – Ona ga je optužila za zločin – rekao je Adam. – On je to porekao. Sud je
poverovao njoj. Ostali nisu.
Spremao sam se da ga pitam još nešto kad je Adam, odjednom, pogledao ka
tavanici. Okrenuo sam se u stolici. Miranda je već bila u kuhinji i čula je šta Adam
govori. Istog časa je počela da pljeska rukama i kličući prati dečakovo bacakanje.
Stala je pred njega, pa ga uzela za obe ruke i počela da se okreće. Odigla ga je od
poda, a on je, sav oduševljen, vriskao dok ga je vrtela ukrug. Vikao je, tražio još.
Ona ga je sad, međutim, uhvatila podruku pa mu pokazivala kako se pleše na
škotsko-irski način, sve s lupanjem nogama o pod. Oponašao je njene pokrete,
podbočivši se slobodnom rukom, dok je drugom razuzdano mahao. Ruka mu nije
dosezala mnogo iznad glave.
Prvo su plesali džig, onda ril, pa prešli na valcer, spotičući se po kuhinji. Meni
se ona kratkotrajna depresija raspršila. Gledajući kako Miranda savija svoja gipka
leđa da bi u plesu parirala tom četvorogodišnjaku, setio sam se koliko je volim.
Kad bi Mark zacičao od zadovoljstva, ona ga je podražavala. Kad bi otpevala neki
visok ton, i on bi pokušao da ga dohvati svojim glasićem. Gledao sam i tapšao, ali
u isti mah sam bio svestan Adamovog prisustva. On je bio potpuno nepomičan,
bezizražajnog lica; nije toliko gledao u plesače koliko kroz njih. Sad je na njega
došao red da mu neko nabije rogove, jer nije više on bio najbolji dečakov drug.
Ona mu ga je preotela. Mora da je Adam sad uvideo da ga ona to kažnjava za
indiskreciju. Optužba u sudnici? O tome sam morao da saznam više.
Mark je netremice gledao u Mirandino lice. Bio je u zanosu. Podigla ga je i
ljuljala u naručju dok je plesala po sobi pevajući hej, didl-dina, mačka, violina.
Pitao sam se da li je Adam kadar da pojmi radost plesanja, pokreta koji je samom
sebi svrha, kao i da li to njemu Miranda sad pokazuje crtu koju ne može da pređe.
Ako je tako, možda je ona bila u zabludi. Adam je mogao da oponaša osećanja i
reaguje na njih, činilo se, takođe, da uživa u rasuđivanju o raznim stvarima.
Moguće je da nešto zna i o nesvrhovitoj lepoti umetnosti. Miranda je spustila
Marka, opet ga uhvatila za ruke, koje su sad bile prekrštene. Kružili su sad sasvim
polako, izvodeći talasaste, valovite pokrete dok je ona, na dečakovo oduševljenje,
pevala: „Ako danas pođeš u šumu, veliko čudo te čeka na drumu...”
Satima kasnije ustanovio sam da je, za vreme tog kuhinjskog vitlanja, Adam
bio u neposrednom kontaktu s vlastima. Nije to bilo nerazumno s njegove strane,
ali ipak – učinio je to ništa nam ne rekavši. I tako smo – posle plesa i čaše hladnog

97
jabukovog soka u dvorištu, i pošto je čista odeća ispeglana i dete je obuklo, a
ružičaste sandale izribane pod mlazom vode, osušene i obuvene na majušna
stopala s tek isečenim noktima, i posle kajgane koju smo jeli za ručak i čitavog
repertoara pesmica za decu – začuli zvono na vratima.
Dve Azijke s crnim maramama na glavama – mogle su lako biti majka i kćerka
– uz izvinjenje, ali i s profesionalnom odlučnošću, došle su pravo iz svog odseka
da preuzmu Marka. Saslušale su moju priču o ljuljašci u parku i proučile poruku
od tri reči na parčetu kartona. Ta porodica im je bila poznata odranije; upitale su
me da li bi tu poruku mogle da ponesu sa sobom. Objasnile su, potom, da Marka
neće vraćati majci – ne još, svakako ne pre nego što se obavi nova procena stanja i
sudija ne donese odgovarajuću odluku. Ljubazne su bile. Ona starija, Džasmin,
gladila je Marka po glavi dok je govorila. Tokom cele posete, Adam je sedeo za
stolom, u nepromenjenom položaju, i ćutao. Bacio bih pogled na njega s vremena
na vreme. Naše gošće bile su svesne njegovog prisustva, zgledale su se u čudu. Mi
pak nismo bili raspoloženi da im ga predstavljamo.
Posle nekih administrativnih formalnosti, žene su se pogledale, klimnule
jedna drugoj glavom, a ona mlađa je uzdahnula. Stigao je i taj težak trenutak.
Miranda ništa nije rekla dok su joj iz ruku uzimale dečačića, koji je vrištao i tražio
da ostane s njom, pa usput i dohvatio Mirandu za kosu, čvrsto je stežući. Dok su
ga socijalne radnice vodile ka vratima zgrade, Miranda se okrenula i otrčala na
sprat.

Naše uznemireno malo domaćinstvo treslo se i jačim podrhtavanjem zabune koja

je strujala kroz našu zemlju i izvan severnog dela Klapama. Nemir je bio
sveprisutan. Nepopularnost gospođe Tačer bila je u porastu, i to ne samo zbog
Potapanja. Toni Ben, socijalista visokog roda, konačno je postao vođa opozicije. U
debatama je bio žestok i zabavan, ali bar je Margaret Tačer umela da vodi računa
o sebi. Pitanja premijerki, koja su sad išla u živom televizijskom prenosu i
reprizirana u udarnom terminu, postala su prava nacionalna opsesija dok su njih
dvoje, ponekad i duhovito, proždirali jedno drugo svake srede u podne. Neki su
govorili da ohrabruje saznanje da su široke mase zainteresovane za parlamentarne

98
diskusije. Jedan komentator napravio je paralelu s gladijatorskim borbama iz
poznih dana Rimske republike.
Leto je bilo vrelo i osećalo se da se nešto bliži tački ključanja. Mimo
nepopularnosti same vlade, mnogo je šta bilo u porastu: nezaposlenost, inflacija,
obustave rada, saobraćajni kolapsi, trudnoće u tinejdžerskom uzrastu, rasistički
izgredi, narkomanija, beskućništvo, silovanja, razbojništva i depresija među
decom. U porastu su bili i benigni elementi: broj domaćinstava s kupatilom u
sastavu stambenog prostora, centralno grejanje, telefoni i internet; broj studenata
mlađih od osamnaest godina upisanih na fakultet, broj studenata iz radničke klase
na fakultetima, broj gledalaca na koncertima klasične muzike, broj vlasnika
automobila i kuća/stanova, kao i broj onih koji godišnje odmore provode u
inostranstvu, te broj posetilaca muzeja i zooloških vrtova, posetilaca kockarnica;
bilo je, takođe, sve više lososa u Temzi, sve više TV kanala, sve više žena u
parlamentu, sve više humanitarnih donacija, zasađenog drveća, porasla je prodaja
knjiga u broširanom povezu, sve je više ljudi, bez obzira na uzrast, instrument i
žanr, išlo na časove muzike.
U Kraljevskoj besplatnoj bolnici u Londonu, sedamdeset-četvorogodišnji
penzionisani rudar izlečen je od ozbiljnog oblika artritisa pošto su mu ćelije
njegove kičmene moždine ubrizgali ispod kolenih čašica. Šest meseci kasnije,
istrčao je kilometar i po za manje od osam minuta. Na sličan način, jednoj
tinejdžerki vraćen je vid. Bilo je to zlatno doba prirodnih nauka, robotike
(naravno), ali i kosmologije, klimatologije, matematike i istraživanja svemira.
Britanski film i televizija doživeli su preporod, kao i poezija, atletika, gastronomija,
numizmatika, stend-ap komedija, balski plesovi i proizvodnja vina. Bilo je to
zlatno doba organizovanog kriminala, kućnog ropstva, krivotvorenja i prostitucije.
Kriza je cvetala u raznim oblicima, poput tropskog cveća; videlo se to po
dečjem siromaštvu, po zubima kod dece, po gojaznosti, izgradnji stambenih
zgrada i bolnica, broju policajaca, zapošljavanju novog nastavnog kadra,
seksualnom zlostavljanju dece. Najbolji britanski univerziteti ušli su u red
najprestižnijih u svetu. Grupa neuronaučnika s londonskog Kvins skvera istupila
je s tvrdnjom da je pronikla u tajnu nervnih korelata ljudske svesti. Na
Olimpijskim igrama – rekordan broj zlatnih medalja. Šume, vresišta i močvare su
nestajali. Mnoštvo vrsta ptica, insekata i sisara našlo se na ivici istrebljenja. Mora
su nam bila puna plastičnih kesa i boca, ali zato su reke i plaže bile čistije. U

99
razmaku od svega dve godine, britanski državljani osvojili su čak šest Nobelovih
nagrada u oblasti nauke i književnosti. Više nego ikad, ljudi su se učlanjivali u
horove, sve više njih bavilo se baštovanstvom, sve je više bilo zainteresovanih za
kulinarske novotarije. Ako je to vreme imalo svoj duh, njega će ponajbolje
ovekovečiti železnica. U pogledu javnog prevoza, premijerka je ispoljavala pravi
fanatizam. Od London justona do Centralne stanice u Glazgovu vozovi su jezdili
brzinom tek upola manjom od brzine putničkih aviona. A opet: vagoni su bili
dupke puni, sedišta previše zbijena, prozori neprozirni od gareži, dok je uflekani
tapecirung vonjao. A opet: putovanje bez ustupnih stanica trajalo je svega
sedamdeset pet minuta.
Beležio se rast globalne temperature. Što je vazduh u gradovima bivao čistiji,
to je temperatura brže rasla. Sve je bilo u porastu – nada i očaj, siromaštvo, dosada
i mogućnosti. Svega je bilo više. Bilo je to vreme izobilja.
Izračunao sam da su moji prihodi od trgovine preko interneta samo malo
ispod prosečne zarade na nacionalnom nivou. Trebalo je da budem zadovoljan.
Imao sam slobodu. Ništa kancelarija, ništa šef, ništa svakodnevno drndanje po
prevozu. Nikakva hijerarhija uz koju se treba uspinjati. Ali inflacija je iznosila
sedamnaest procenata. Bio sam na istom kao ogorčeni radnici. Svi smo, iz nedelje
u nedelju, bivali sve siromašniji. Pre nego što se Adam pojavio, išao sam na
protestne marševe, kao uljez stupao Vajtholom iza ponositih sindikalnih stegova,
do Trafalgar skvera, gde su se držali govori. Ja nisam bio radnik. Niti sam bio
proizvođač, niti pronalazač, niti sam obavljao ikakve usluge; ničim nisam
doprinosio opštem dobru. Jurio sam se s brojkama po ekranu svog računara, tražio
brz dobitak, tako da se moj doprinos društvu mogao izjednačiti s doprinosom onih
tipova što stoje ispred kladionice tu kod mene, na uglu, i pale cigaretu na cigaretu.
Na jednom od tih marševa, gruba imitacija robota sklepanog od kanti za
smeće i limenki završila je na vešalima okačenim o Nelsonov stub. Ben, ključni
besednik, pokazivao je na nju s podijuma i osuđivao, u ludičkom maniru, ceo taj
koncept. U godinama uznapredovale mehanizacije i veštačke inteligencije –
govorio je on okupljenoj masi – radna mesta više se ne mogu zaštititi. Ne u jednoj
dinamičnoj, inventivnoj, globalizovanoj ekonomiji. Nema više onog: jednom se
zaposliš i teraš tako do penzije. Gomila je na to zviždala, čuo se i neki traljav aplauz.
Mnogima među okupljenima promaklo je ono što je potom rečeno. Fleksibilnost
se u radu mora kombinovati sa sigurnošću – za sve. Nisu sad radna mesta ta koja

100
treba da čuvamo, čuvati treba blagostanje radnika. Infrastrukturu, ulaganja,
obuku, visoko obrazovanje i garantovana lična primanja. Privreda će uskoro
početi da ubire velike prihode od robota. I robote, stoga, treba oporezovati.
Radnici moraju imati udeo u vlasništvu nad mašinama koje im oduzimaju ili
ukidaju radna mesta. U svetini koja se beše razlila po skveru zavladao je maltene
muk; tu i tamo neko je aplaudirao, neki su pak zviždali. Bilo je i onih koji su
smatrali da je i sama premijerka izjavila manje-više isto, ne računajući univerzalni
kredit. Da se nije to vođa opozicije predomislio pošto je primljen u Kraljevski
savet, pošto je išao u Belu kuću, ili pio čaj s kraljicom lično? Učesnici skupa razišli
su se zbunjeni i potišteni. Ono što će većina ljudi upamtiti, i ono što je završilo u
novinskim naslovima, bilo je to da je Toni Ben svojim pristalicama saopštio da ne
mari za njihova radna mesta.
Jedan dobro obavešten sindikat radnika u javnom prevozu sigurno ne bi imao
nikakvog razloga da razmišlja o akcionarskom učešću u Adamu. On je proizvodio
još manje od mene. Ja sam bar plaćao porez na svoju oskudnu zaradu. On je
dangubio po kući, blejao, „razmišljao“.
– Šta radiš?
– Pratim određene tokove misli. Ali ako treba nešto da ti pomognem...
– Kakvih to misli?
– Teško je to rečima iskazati.
Konačno sam mu stao na crtu, dva dana pošto je Mark bio na nas.
– Nego – rekao sam mu – one noći si vodio ljubav s Mirandom.
Napomenuću ovo za njegove programere: izgledao je zatečeno. Ali ništa nije
rekao. Jer ja mu i nisam bio postavio pitanje.
– Šta sad misliš u vezi s tim? – upitao sam ga. Na licu mu se pojavila ona
prolazna paraliza.
– Mislim da sam te izneverio.
– Da si me izdao, hoćeš da kažeš, da si mi naneo veliki bol.
– Da, naneo sam ti veliki bol.
Igra ogledala. Mašinski odgovor, ponavljanje poslednje izgovorene rečenice.
– Slušaj me pažljivo – rekao sam tad. – Sad ćeš mi obećati da se to više nikad
neće desiti.

101
 Odgovorio je i prebrzo za moj ukus:
– Obećavam da se to više nikad neće desiti.
– Reč po reč. Da te čujem.
– Obećavam ti da nikad više neću voditi ljubav s Mirandom.
Dok sam se ja okretao od njega, dodao je:
– Ali...
– Ali šta?
– Ne mogu protiv svojih osećanja. Moraš mi dozvoliti da osećam to što
osećam.
Razmislio sam trenutak-dva.
– Osećaš li ti uopšte išta?
– Na to pitanje ne bih mogao da...
– Odgovori.
– Duboko osećam stvari. Više nego što mogu rečima da iskažem.
– Teško je to dokazati – primetio sam.
– Jeste, zaista. Stari problem.
Time se razgovor završio.
Markov odlazak uticao je na Mirandu. Dva-tri dana bila je sva klonula.
Pokušavala je da čita, ali nikako nije mogla da se koncentriše. Zakoni o kukuruzu
izgubili su svaku draž. Slabo je jela. Skuvao sam joj supu minestrone i odneo joj je
gore u stan. Jela je kao invalid, a onda, vrlo brzo, odgurnula tanjir. Ni jedan jedini
put za to vreme nije pomenula pretnju smrću. Nije oprostila Adamu što je izdao
njene tajne iz sudnice, kao ni što nije prvo nju pitao kad je ono pozvao socijalne
radnice. Jedne večeri, zamolila me je da ostanem s njom. Ležala mi je na ruci, onda
smo se ljubili. Ljubav smo vodili na silu. Meni je pažnju odvlačilo Adamovo
prisustvo, pa mi se čak učinilo da sam osetio miris tople elektronike na Mirandinoj
posteljini. Malo je zadovoljstva u tom spajanju bilo i, kad smo na kraju jedno
drugom okrenuli leđa, bili smo razočarani.
Jednog popodneva, prošetali smo do klapamskog parka. Tražila je da joj
pokažem gde je ta ljuljaška na kojoj sam prvi put video Marka. U povratku smo
navratili do Crkve Svetog Trojstva. Tri žene raspoređivale su cveće kraj oltara. Seli

102
smo u zadnju klupu i ćutali. Na kraju sam joj, nevešto šalom prikrivajući
ozbiljnost, rekao da je to upravo jedna od onih razumno osmišljenih crkava u
kakvoj bismo ona i ja mogli da se venčamo. Na to je promrmljala: „Molim te, samo
to ne“, i povukla ruku za koju sam je do tog časa držao. Bio sam uvređen i ljut na
sebe. Ona je pak izgledala kao da sam joj odbojan. Dok smo se pešice vraćali kući,
među nas se ugnezdila neka hladnoća koja je potrajala i sutradan.
Te večeri sam se, u svom stanu, tešio bocom minervoaa. Te noći je, inače,
oluja zahvatila celu zemlju, stigavši s Atlantika. Stihija što briše brzinom od sto
deset kilometara na sat. Kiša je pljuštala po prozorima i prodirala kroz jedan od
trulih ramova; voda je kapala u kofu.
– Imamo ti i ja neka nedovršena posla – rekao sam Adamu. – Za šta je to
Miranda optužila Gorindža?
– Moram nešto da kažem – rekao je on.
– U redu.
– U teškom sam položaju.
– Da?
– Vodio sam ljubav s Mirandom zato što je ona to od mene tražila. Nisam
znao kako da je odbijem a da ne ispadnem neučtiv, ili da ne izgleda kao da je
odbijam na neki način. Znao sam da ćeš se ti naljutiti.
– Jesi li uživao?
– Naravno da jesam. Apsolutno.
Nije mi se svidelo što to tako naglašava, ali nisam dozvolio da mi se to vidi na
licu.
– Za Pitera Gorindža saznao sam sâm – rekao je. – Zaklela me je da nikom ne
odajem. Onda si ti zahtevao da ti kažem, i ja sam morao da ti kažem. To jest, počeo
sam da ti govorim. Ona me je čula i naljutila se. Vidiš zašto mi je teško.
– U izvesnoj meri.
– Zato što služim dva gospodara.
– Nećeš, znači, da mi kažeš sa čim je u vezi ta optužba – rekao sam.
– Ne mogu. Obećao sam i drugi put.
– Kad to?

103
 – Kad su odveli dečaka.
Ćutali smo neko vreme dok sam ja razmišljao o tome što sam upravo čuo.
– Ima još nešto – rekao je onda Adam.
Pri slaboj svetlosti sijalice koja je visila nad kuhinjskim stolom, njegove tvrde
crte lica behu smekšale. Sad je bio lep, nečeg aristokratskog bilo je čak u njegovom
izrazu. Mišić na istaknutoj jagodici uskomešao se. Primetio sam da mu i donja
usna podrhtava. Čekao sam.
– Ništa ja tu nisam mogao da učinim – rekao je.
I pre nego što će početi da objašnjava, znao sam šta će reći. Smejurija!
– Ja sam se u nju zaljubio.
Puls mi se nije ubrzao, ali zato je mom srcu najednom postalo neugodno u
grudima, kao da ga je neko podigao pa nemarno spustio, ostavivši ga pod
nezgodnim uglom.
– A kako ti to uopšte možeš da se zaljubiš? – rekao sam ja.
– Nemoj, molim te, da me vređaš.
Ali ja sam hteo da ga uvredim. – Mora da je iskrsao neki problem s tvojim
procesorom.
Prekrstio je ruke i spustio ih na sto. Nagnuvši se napred, progovorio je tihim
glasom:
– Onda više ništa nema da se kaže.
Prekrstio sam ruke i ja, pa se i sam nagnuo preko stola. Jedva tridesetak
centimetara delilo je naša lica. I ja sam govorio tiho:
– Grešiš. Mnogo ima da se kaže, a evo i šta prvo ima da se kaže. To, u
egzistencijalnom smislu, nije tvoja teritorija. U svakom mogućem smislu, ti si
neovlašćeno ušao na tuđi posed.
Izigravao sam melodramu. Nisam ga sasvim ozbiljno shvatao i u stvari sam
prilično uživao u toj igri dva uspaljena jelena koja se bore za ženku. Dok sam
govorio, on se zavalio u stolici, a ruke su mu pale niz telo.
– Razumem – rekao je. – Ali nemam izbora. Ja sam stvoren da bih nju voleo.
– O, daj!

104
 – Doslovce to mislim. Znam sad da je i ona učestvovala u oblikovanju moje
ličnosti. Mora da je imala nekakav plan. I eto šta je odabrala. Kunem se da ću
održati obećanje koje sam ti dao, ali ja nju volim, i protiv toga ne mogu. Ne želim
da prestanem da je volim. Kao što je Šopenhauer rekao o slobodnoj volji: možeš
da odabereš šta god želiš, ali nije ti dato da biraš šta ćeš želeti. Znam i to da je
upravo tvoja zamisao bila da dozvoliš njoj da učestvuje u stvaranju mene ovakvog
kakav jesam. Na kraju krajeva, odgovornost za ovu situaciju snosiš ti.
Situaciju? Sad je na mene došao red da se odmaknem od stola. Zavalio sam se
u stolici i oko minut proveo zadubljen u razmišljanje o sebi i Mirandi. Ni ja u
ljubavi nisam imao izbora. Setio sam se predmetnog odeljka u uputstvu za
upotrebu. Bilo je tu stranica s tabelama koje sam samo preleteo pogledom, spektar
mogućnosti nanizanih na skali od jedan od deset. Kakve osobe mi se sviđaju, ili
kakve obožavam, ili koje volim, odnosno kojima ne mogu da odolim. Dok smo
Miranda i ja ulazili u našu svakonoćnu kolotečinu, ona je oblikovala čoveka koji
će je voleti. To će iziskivati nešto samospoznaje, nekog okidača tu će morati da
bude. Ona sama, pritom, neće zauzvrat morati da voli tog čoveka, tu figuricu. Što
važi za Adama, važi i za mene. Vezala nas je zajedničkom sudbinom.
Ustao sam od stola i otišao do prozora. Jugozapadni vetar još je nanosio kišu
na baštenske ograde, na prozore. Kofa na podu već je bila skoro sasvim puna.
Podigao sam je i ispraznio u kuhinjsku sudoperu. Voda je bila bistra kao džin, što
kažu ribolovci pastrmkari. Bistro je i meni bilo u glavi u vezi s tim šta mi valja činiti
– kratkoročno, u najmanju ruku. Da se kupi malo vremena za razmišljanje. Vratio
sam se s kofom do prozora. Sagnuo sam se i postavio je na mesto. Spremao sam se
da povučem razborit potez. Prišao sam stolu i, dok sam prolazio pored Adama,
pružio ruku da opipam ono posebno mesto za njegovom zatiljku. Prstima sam se
očešao o njegovu kožu. Dok sam nišanio kažiprstom, Adam se okrenuo u stolici,
podigao desnu ruku i obuhvatio moj zglob. Stisak je bio žestok. Stezao me je sve
čvršće, a ja sam se usredsredio samo na to da ne ispustim ni najtiši zvuk, čak ni kad
sam čuo da je nešlo prslo – nisam hteo da mu pružim to zadovoljstvo da vidi koliko
me boli. Ali i Adam je čuo kad je to kvrcnulo i smesta je počeo da se izvinjava.
Pustio mi je ruku.
– Čarli, mislim da sam polomio nešto. Stvarno nisam hteo. Zaista mi je žao.
Mnogo te boli? Ali, molim te, ne želim da mi ikad više dodirnete to mesto, ni
Miranda ni ti.

105
 Sutradan ujutro, posle petočasovnog čekanja i rendgenskog snimanja u
mesnoj službi hitne pomoći, saznao sam da mi je oštećena važna kost u ručnom
zglobu. Gadan je to prelom bio, fraktura skafoida s delimičnim izmeštanjem kosti,
i moraće da prođu meseci pre nego što tu povredu saniram.

106
 Peto poglavlje

Kad sam se, jedno sat vremena posle ručka, vratio kući, Miranda me je čekala.
Presrela me je u hodniku, kod ulaznih vrata. Već smo bili razgovarali telefonom
dok sam ja čekao da me pregledaju i imao sam još štošta da joj kažem, a i neka
pitanja da joj postavim. Ali ona me je povela gore, u svoju sobu, i reći su mi zamrle
u grlu. Prepustio sam se njenoj brizi. Od lakta do zgloba bio sam u gipsu. Dok smo
vodili ljubav, ruku sam zaštitio jastukom. Odlepili smo se od zemlje. Bar na neko
vreme, ona je bila lična, a pritom i maštovita, bila je brižna i puna radosti, a s njom
i ja. Sad je bila sa mnom, ne s bilo kojim muškarcem kadrim da joj udovolji. Nisam
se usudio da, postavljajući pitanja, ugrozim ta nova, uzvišena osećanja koja smo u
tim trenucima razmenjivali. Nisam mogao da se nateram da je pitam ni za Pitera
Gorindža, ni šta je rekla na sudu, niti da joj kažem da sam već saznao štošta o tom
slučaju dok sam sedeo u hitnoj. Nisam je pitao ni da li zna da je Adam „zaljubljen“
u nju, pa ni da li je njoj i bila namera da mu sklonost ka tome usadi. Nijednom
rečju nisam se osvrnuo na hladnoću koja se među nas spustila pošto sam onda, u
Crkvi Svetog Trojstva, pomenuo naše venčanje. Kako sam i mogao kad je u
jednom trenutku dlanovima obuhvatila moje lice, zagledala mi se u oči i počela da
vrti glavom, kao da rođenim očima ne veruje?
I posle, kad smo završili, ćutao sam o tome, jer me je proganjala nezasita
misao da ćemo se kroz pola sata vratiti u njen krevet, mada je ponovo počela da se
udaljava od mene dok smo pili kafu u njenoj kuhinji. Mene je uljuljkivala nada da
ćemo sva pitanja rešiti i napetosti otkloniti kasnije. Sad smo razgovarali više u
poslovnom tonu, prvo o Marku. Nju je brinuo Adam. Po njenom mišljenju,
trebalo je da ga odnesem u prodavnicu da ga pregledaju. I dalje se držala plana da
nas troje odemo zajedno do Solsberija, da se vidimo s njenim ocem. Nisam joj
rekao da mi ni najmanje nije privlačna sama pomisao na to da se natrpamo u moja

107
mala kola i čitav dan provedemo pokrivajući Adama, nastojeći da budemo učtivi
prema tom teškom čoveku na samrti. Hteo sam, eto, i ja da želim što želi ona.
Nismo se vraćali u krevet. Opet nam se nametnulo to ćutanje. Nije mi
promaklo da se ona već povlači u svoj intimni svet i nisam znao šta da kažem.
Osim toga, imala je neki seminar na Kingsu, na Strandu. Odlučio sam da
uravnotežim svoja osećanja tako što ću izbeći susret s Adamom u svom stanu, pa
sam pravo od Mirande krenuo u šetnju do parka. I šetao sam tamo, gore-dole,
puna dva sata. Ručni zglob, kojem zbog gipsa nisam imao pristupa, svrbeo me je
dok sam razmišljao o Mirandi. Nije mi bilo jasno kako nas dvoje tako glatko
prelazimo iz hladnoće u radost, iz sumnje u ekstazu, a onda, opet, u bezlične
razgovore i dogovore. Uzbuđivala me je, a nisam mogao da je razumem. Možda je
upravo onaj deo nje od kojeg zavisi da li će je drugi razumeti pretrpeo izvesna
oštećenja. Brže-bolje sam odbacio takvu zamisao. Biće, ipak, da ona o ljubavi zna
više nego ja, da bolje poznaje te duboke procese ljubavi. I otud je ona bila sila, ali
ne sila prirode, pa čak ni životodavna sila. Više kao neki psihološki sklop, ili
teorema, ili hipoteza, ili veličanstven sticaj okolnosti, kao, na primer, kad svetlost
obasja vodu. Pa nije li to prirodno, i nije li to stara priča, to kad muškarci u ženama
vide slepu silu? A opet, ima li sličnosti između nje i nekog kontraintuitivnog
euklidskog dokaza? Nijednog u tom trenutku nisam mogao da se setim. Ali posle
pola sata brzog hoda učinilo mi se da sam pronašao odgovarajući matematički
izraz za nju: njena psiha, njene želje i motivi neiscrpni su, kao prosti brojevi, koji
– jednostavno i nepredvidljivo – postoje. Opet stare priče, samo preobučene u
logiku. Sav sam se bio upetljao.
Koračajući po travi punoj smeća, pokušavao sam da zatupim sebe otrcanim
frazama. Ona je to što jeste. Ona je – ona, i kraj! Ljubavi pristupa oprezno zato što
zna koliko eksplozivna ljubav može da bude. Što se njene lepote tiče, ja sam, u
godinama i stanju u kojem sam bio, ispoljavao sklonost da o toj lepoti razmišljam
kao o moralnom kvalitetu, kao o nečemu što samo sebe opravdava, obeležju njene
suštinske dobrote, šta god ona zapravo bila kadra da uradi. A gle samo šta je uradila
– od pojasa pa maltene do kolena i dalje su me prožimali žmarci od
najintenzivnijeg čulnog užitka koji sam u životu iskusio, dok me je emocionalni
korelat tih žmaraca prožimao od glave do pete.
Napravio sam, tako, dva kruga pa zastao na jednoj od većih, praznijih livada
u parku. Podaleko od tog mesta, na sve četiri strane, saobraćaj je kružio oko mene

108
kao planete oko sunca. Obično mi je bila mučna sama pomisao na to da se u
svakom tom vozilu krije splet briga, uspomena i nada, jednako životnih i
zamršenih kao što su moje. Danas mi je misao o tome bila dobrodošla i opraštao
sam svima i sve. Biće na kraju sve dobro, za sve nas. Svi smo mi povezani
međusobno u vlastitim oblicima komedije koji se preklapaju, ali čuvaju
prepoznatljivost. I neki drugi mogu imati ljubavnicu ili ljubavnika kome neko
preti smrću. Ali niko drugi nema ruku u gipsu i mašinu za suparnika u ljubavi.
Zaputio sam se kući, na sever Glavnom ulicom, pored spaljenih prostorija
Društva englesko-argentinskog prijateljstva, pored crnih gomila plastičnih kesa
koje su se usmrdele, a koje su trostruko narasle otkako sam poslednji put tuda
prolazio. Neka nemačka firma lansirala je u Glazgovu svog dvonožnog,
automatskog đubretara. Trajni osmeh zadovoljnog radnika krasio je lica svih
primeraka, što je izazvalo gnušanje javnog mnjenja. Ako Adam ume da napravi
origami brodić za nekoliko sekundi, ne bi trebalo da bude bogzna koliko teže da
se napravi dron koji će ubacivati kese sa smećem u mehaničku čeljust đubretarskog
kamiona. Prema pisanju Fajnenšel tajmsa, međutim, nečistoća i prašina izazivaju
kvarove u kolenima i laktovima, a jeftine baterije ne mogu da izdrže osmočasovnu
smenu. Svaka ta naprava koštala je koliko petogodišnja plata jednog đubretara. Za
razliku od Adama, ti roboti imali su egzoskelet i bili teški po sto šezdeset
kilograma. Roboti su podbacili na radnom mestu i kese sa smećem počele su da se
gomilaju u Ulici Sohihol. U Hanoveru je đubretar robot pošao unazad i isprečio sa
na putu samohodnom električnom autobusu. Dečje bolesti. Ali u našem delu
zemlje ljudi su bili jeftiniji, pa su i dalje bili u štrajku. Opšta povika je utihnula i
zavladala je apatija. Neko je na radiju rekao da taj smrad nije nimalo izraženiji
nego u Kalkuti ili u Dar es Salamu. Navići ćemo se.
Piter Gorindž. Onog časa kad sam dobio ime i prezime, lako mi je bilo da
pronađem novinske izveštaje dok sam s bolnim zglavkom čekao u hitnoj. Izveštaji
su bili stari tri godine i, kao što sam i pretpostavljao, posredi je bilo silovanje.
Mirandino ime, kao ime žrtve, bilo je izostavljeno. U krupnim crtama, slučaj je
ličio na hiljade drugih: alkohol i spor povodom (ne)pristanka na odnos. Jedne
večeri, Miranda je otišla do Gorindžovog stančića u centru grada. Poznavali su se
iz škole, koju behu završili tek koji mesec ranije, ali nisu bili bliski drugovi. Te noći
su bili sami, popili su dosta alkohola i, oko devet sati, posle malo ljubljenja, što ni

109
jedno ni drugo nisu poricali, on se, prema tvrdnjama tužilaštva, bacio na nju. Ona
je pokušala da se odbrani.
Obe strane bile su saglasne povodom toga da je došlo do snošaja. Gorindžov
branilac, advokat koji mu je dodeljen putem besplatne pravne pomoći, tvrdio je da
je ona dobrovoljno pristala na odnos. Pridao je mnogo značaja činjenici da ona
nije vikala, da nije tražila pomoć za vreme navodnog seksualnog napada, kao i da
je Gorindžov stan napustila tek dva sata kasnije, te da nije zvala ni policiju, ni
roditelje, ni prijatelje. Odbrana je pak zauzela stanovište da je devojka bila u stanju
šoka. Sedela je na ivici kreveta, poluodevena, i nije mogla ni da se pomeri ni da
govori. Otišla je oko jedanaest, pravo kući, oca nije budila, legla je u krevet i plakala
dok nije zaspala. Sutradan ujutro otišla je do mesne policijske stanice.
Pojedinosti slučaja isplivale su na površinu u Gorindžovom iskazu. On je
rekao sudu da su njih dvoje, pošto su vodili ljubav, popili još votke i limunade, i
da je postkoitalno raspoloženje bilo razdragano. Miranda ga je pitala da li bi mu
smetalo da pošalje SMS svojoj novoj drugarici Ameliji i saopšti joj da su se ona i
Piter „smuvali“. Minut kasnije, stigao je odgovor u vidu smajlija s podignutim
palčevima. Za odbranu je to, dakle, trebalo da bude čist slučaj. Ali te poruke nisu
pronađene u Mirandinom telefonu. Amelija je stanovala u internatu za
problematične adolescente, ali je u međuvremenu otišla na put i nije bilo moguće
ući joj u trag. Telefonska kompanija u Kanadi nije htela da izda listing poruka bez
formalnog zahteva policije. Ali policija je imala unapred određene mete za rešene
slučajeve silovanja i želela je da vidi Gorindža iza rešetaka. Policajci su, za razliku
od porote, znali da je on ranije osuđivan zbog sitnih krađa i tuča na javnom mestu.
Miranda je, sa svoje strane, insistirala na tome da nema drugaricu koja se zove
Amelija, te da je priča o porukama puka izmišljotina. Dve Mirandine školske
drugarice pred sudom su posvedočile da ona nikad nije pominjala nikakvu
Ameliju. Tužilac je primetio da je to s tinejdžerkom koja samo tako nestane, a
nema nikog svog, ipak previše pogodna okolnost u jednom takvom slučaju. Ako
je ta Amelija sad na nekoj plaži u Tajlandu, i ako joj je Miranda drugarica, gde su
one uobičajene tinejdžerske fotografije i poruke? Gde je ta prva Mirandina
poruka? Gde je taj smajli?
Miranda ih je izbrisala, uzvratila je na to odbrana. Ako sud nakratko obustavi
postupak i uputi nalog britanskoj ispostavi telefonske kompanije sa zahtevom da
im dostavi listu poruka s njihovom sadržinom, možda će se nekako pomiriti te

110
međusobno suprotstavljene verzije onoga što se desilo jedne letnje večeri. Ali
sudiji, koji je tokom čitavog suđenja bio vidno nestrpljiv, pa čak i razdražljiv, nije
padalo na pamet da dozvoli da se stvar toliko razvlači. Više meseci je već odbrana
gospodina Gorindža radila na tom slučaju. Sudski nalog je odavno već trebalo
izdati. Pomena je vredno i to da je sudija naznačio da je mlada žena koja je u stan
jednog mladića pošla s bocom votke – morala biti svesna rizika. U pojedinim
novinskim izveštajima Gorindž je prikazan kao model dežurnog krivca. Bio je
krupan, gibak, majao se po pristaništu, nije nosio kravatu. Činilo se, pritom, da ga
ni sudija, ni sud, ni ceo taj postupak nisu ni najmanje zastrašili. Mirandinu priču
porota je jednoglasno pretpostavila njegovoj. Kasnije, u svom završnom
obraćanju, sudija je konstatovao da optuženi nije verodostojan svedok. Ali bilo je
među novinarima i onih koji su izražavali sumnju u validnost Mirandinog iskaza.
Sudija se našao na udaru kritike zato što nije otklonio svaku sumnju tako što će
zatražiti dokaze u vidu razmenjenih telefonskih poruka. Nedelju dana kasnije, uoči
izricanja presude, podneta je molba da se optuženom odredi blaža kaznena mera.
Direktor škole u koje su Piter i Miranda išli zauzeo se za oboje svojih bivših
učenika – ali od toga gotovo da nije bilo koristi. Gorindžova majka, previše
uplašena da bi mogla povezano da govori, odvažno je stala za govornicu, ali tu je
samo lila suze. Od toga njen sin nije imao nikakve pomoći. Kad je prilikom
izricanja presude ustao, s njegovog lica ništa se nije moglo pročitati. Šest godina.
Počeo je da odmahuje glavom, kako osuđenici često čine. Ako se u zatvoru bude
primerno ponašao, kazna bi mu mogla biti prepolovljena.
Porota se suočila s teškom odlukom. Da li je Miranda silovana devojka koja
govori istinu ili uopšte nije zlostavljana i sad okrutno laže? Po prirodi stvari, ja ne
bih mogao tek tako da se opredelim ni za jednu ni za drugu opciju. Nisam ja
Gorindžove pretnje ubistvom doživljavao kao dokaz da je on nevin, da iza njih
stoji namera čoveka o kog su se ogrešili da skine ljagu sa obraza. I čovek koji je za
nešto kriv mogao bi biti besan zbog lišavanja slobode. Ako je u stanju da preti
ubistvom, sigurno je kadar i da siluje.
Između tog ili-ili prostirala se opasna ničija zemlja na kojoj je već
poluzaboravljeni student antropologije u meni mogao nesmetano da pusti mašti
na volju. Uzmi malo varljive moći samoubeđivanja, dodaj tome nekoliko sati
bezbrižnog adolescentskog opijanja i maglovito sećanje, i onda bi zaista bilo
zamislivo da Miranda stvarno misli da je bila napastvovana, naročito ako su se

111
kasnije pojavili i određeni elementi stida; isto je tako, međutim, i Piter Gorindž
mogao da ubedi sebe da je dobio dozvolu za ono za čim je u tom času neodložno
žudeo. Ali na sudu mač pravde pada ili na nevinost ili na krivicu, nikad i na jedno
i na drugo istovremeno.
Priča o nestalim porukama bila je jedinstvena, maštovita, lako je bilo
ustanoviti da li je verodostojna ili nije. Ispričavši to pred sudom, Gorindž je, kao
silovatelj, mogao računati s tim da ionako nema šta da izgubi. Izmislio nešto tako
sumanuto i šta – zamalo da se izvuče. Ako je bio nevin, ako su te poruke ipak
postojale, onda ga je izneverio sistem. U oba slučaja, sistem je izneverio samog
sebe. Trebalo je proveriti valjanost Gorindžovog iskaza. U tom pogledu, bio sam
na strani skeptičnog dela štampe. Odgovornost se mogla prebaciti na neiskusni
pravnički tim koji se našao pod prevelikim pritiskom i aljkavo obavio svoj posao.
Ili, možda, na policajce gladne uspeha. I, svakako, na mrzovoljnog sudiju.
Vraćajući se iz parka, usporio sam skrenuvši u svoju ulicu. Sad sam znao isto
koliko i Adam. Od prethodne večeri ni jednu jedinu reč s njim nisam razmenio.
Posle bolne, besane noći, ustao sam rano i otišao u bolnicu. Dok sam prolazio kroz
kuhinju, prošao sam tik kraj njega. Sedeo je, kao i obično, za kuhinjskim stolom,
prikačen na struju. Oči su mu bile otvorene, a u njima beše onaj spokojni pogled
što bludi u daljini, kao i uvek kad bi se povlačio u svoja kola. Stajao sam tu,
oklevajući, čitav minut, i pitao se u šta sam se uvalio kupivši to. Adam je bio mnogo
komplikovaniji nego što sam mogao da pretpostavim, kao što su bila i moja
osećanja prema njemu. Morali smo tad da pogledamo jedan drugog u oči, ali ja
sam bio iscrpljen posle dve gotovo neprospavane noći, a i morao sam da se vratim
u bolnicu. Po povratku iz šetnje, osećao sam potrebu da se povučem u svoju sobu,
uzmem dozu analgetika i dremnem. Ali, kako sam ušao u stan, spazio sam njega:
gledao me je pravo u oči. Primetivši da mi je ruka u gipsu, kriknuo je, od čuda ili
od užasa. Krenuo je prema meni, raširenih ruku.
– Čarli! Mnogo mi je žao. Žao mi je. Strašno je to što sam uradio. Nisam
namerno, časna reč. Molim te, molim te, prihvati moje najiskrenije izvinjenje.
Izgledao je kao da se sprema da me zagrli. Slobodnom rukom blago sam ga
sklonio u stranu – nije mi godio njegov previše čvrst stisak – pa produžio do
sudopere. Odvrnuo sam slavinu i nagnuo se da se dobro napijem. Kad sam se
okrenuo, stajao je blizu mene, na metar, manje od metar i po. Čas izvinjenja je
prošao. Bio sam čvrsto rešen da izgledam opušteno – što nije bilo lako s rukom u

112
gipsu što visi na povezu oko vrata. Podbočio sam se slobodnom rukom i pogledao
ga u oči, u ono bledo plavetnilo prošarano crnim semenčicama. I dalje sam se pitao
šta to uopšte znači, to što Adam može da vidi, odnosno ko ili šta je u njemu
zaduženo za to viđenje. Bujica nula i jedinica što svitkajući klize ka procesorima
koji, opet, usmeravaju kaskadu različitih tumačenja prema drugim centrima.
Nikakvo mehaničko objašnjenje tu ne bi pomoglo. Ne bi razrešilo tu suštinsku
razliku između njega i mene. Vrlo sam malo znao o tome što prolazi kroz moj očni
živac, ili kuda ta informacija ide dalje, ili kako ti otkucaji postaju sveobuhvatna,
očigledna vizuelna realnost, ili ko je, u stvari, u meni samom zadužen za viđenje.
Ja sam, ko bi drugi. Proces na delu, koji god bio, čini se neobjašnjivim, jer on je taj
koji stvara i održava jarko osvetljenom makar jednu stranu jedine stvari na svetu
za koju pouzdano znamo da postoji – našeg sopstvenog iskustva. Teško je bilo
poverovati da Adam poseduje takvo nešto. Lakše je bilo poverovati da on vidi na
način na koji kamera vidi, ili onako kako mikrofon čuje. Nema tu živog bića.
Ali dok sam gledao u njegove oči, učinilo mi se da gubim ravnotežu; obuzelo
me je neko osećanje neizvesnosti. Uprkos jasnoj podeli između živog i neživog,
nesporna je bila činjenica da i za njega i za mene važe isti fizički zakoni. Možda
meni biologija kao takva nije jamčila nikakav poseban status i u tom smislu ništa
nije značilo ni kad bi neko rekao da ta prilika koja stoji ispred mene nije zapravo
sasvim živa. Onako umoran, imao sam utisak da sam porinut u okeansko
plavetnilo i tamu, i da se istovremeno krećem u dva različita pravca – prema
budućnosti koju je nemoguće kontrolisati, koju stvaramo sami za sebe i u kojoj bi
naš biološki identitet mogao konačno da se rastoči; u isto vreme, u drevnu prošlost,
kad je kosmos tek nastao, gde su, u opadajućem nizu, naše zajedničko nasleđe bili
stenje, gasovi, jedinjenja, elementi, sile, energetska polja – i za njega i za mene, kao
plodna njiva za razvoj svesti, koji god oblik ona poprimila.
Prenuo sam se iz maštarija. Neposredno sam se suočio s jednom neprijatnom
situacijom i nisam želeo da prihvatim Adama kao rođenog brata, pa čak ni kao
dalekog rođaka, koliko god zvezdane prašine nas dvojica delili. Morao sam da mu
se suprotstavim. Počeo sam da pričam. Rekao sam mu kako sam posle majčine
smrti i prodaje njene kuće došao do velike sume novca. I kako sam odlučio da taj
novac uložim u veliki eksperiment, da kupim veštačko ljudsko biće, androida,
repliku – zaboravio sam koji sam tačno izraz upotrebio. U njegovom prisustvu, svi
ti izrazi zvučali su uvredljivo. Rekao sam mu i tačno koliko sam platio. Onda sam

113
mu prepričao šta se zbivalo tog popodneva kad smo ga Miranda i ja na nosilima
uneli u stan, raspakovali ga, napunili mu bateriju, i kako sam ga ja s nežnošću
oblačio, i kako smo razgovarali o formiranju njegove ličnosti. Dok sam govorio, ni
sâm nisam znao kuda to vodi, niti zašto govorim tako brzo.
Tek kad sam došao do poente, znao sam šta hoću da kažem. Suština je bila u
sledećem: ja sam ga kupio, on je, dakle, moj, i ja sam bio taj koji je odlučio da ga
deli s Mirandom, i zato ćemo ona i ja, i niko drugi, odlučiti kad ćemo ga
deaktivirati. Bude li se tome opirao, a naročito ako bude nanosio telesne povrede
kao što je učinio prethodne večeri, vratićemo ga proizvođaču na ponovno
podešavanje. Na kraju sam rekao da je Miranda s tim potpuno saglasna, što mi je
i potvrdila ranije tog popodneva, pre nego što ćemo voditi ljubav. Iz najnižih
pobuda, bilo mi je stalo da Adam čuje i taj završni, intimni detalj.
Njegovo lice je sve vreme bilo bezizražajno, samo je žmirkao u pravilnim
intervalima i netremice me gledao u oči. Kad sam završio, oko pola minuta
proteklo je bez ikakve promene i već sam bio počeo da mislim da sam prekardašio
ili da sam, jednostavno, trućao koješta.
On je odjednom oživeo (oživeo?), pogledao u svoja stopala, a onda se okrenuo
i udaljio se nekoliko koraka. Okrenuo se ponovo, pogledao u mene, udahnuo
vazduh kao da će nešto da kaže, pa se predomislio. Rukom je gladio bradu. Kakva
predstava. Savršenstvo. Bio sam spreman da mu posvetim svu svoju pažnju.
Ton mu je bio sladak da slađi ne može biti, veoma razložan:
– Ti i ja smo zaljubljeni u istu ženu. Možemo o tome da razgovaramo na
civilizovan način, kao što si ti upravo govorio. Mene to učvršćuje u uverenju da
smo prošli onaj stadijum u našem prijateljstvu kad jedan od nas ima moć da ukine
svest onom drugom, nije li tako?
Ništa na to nisam rekao.
Nastavio je:
– Ti i Miranda ste prvi prijatelji koje sam stekao. Oboje vas volim. Dužnost
mi je da prema vama budem otvoren i iskren. I ozbiljno mislim kad kažem da mi
je mnogo žao što sam sinoć slomio taj delić tebe. Obećavam ti da se to neće
ponoviti. Ali kad sledeći put kreneš da me isključiš, s najvećim zadovoljstvom ću
ti skloniti ruku i uključiti je u struju.

114
 Rekao je to ljubaznim tonom, kao da mi nudi pomoć pri obavljanju nekog
teškog zadatka.
– To bi bilo nezgodno – rekao sam. – I kobno.
– O, ne bi. Postoje načini da se to izvede čisto i bezbedno. Praksa usavršena
još u srednjem veku. Prvi ju je opisao Galen. Brzina je bitna.
– Pa nemoj onda ovu zdravu ruku da mi uključiš.
Dok je govorio, osmeh mu je sve vreme bio na licu. Sad je prasnuo u smeh.
To je, dakle, bio prvi njegov pokušaj da napravi šalu, i ja sam to kao šalu i prihvatio.
Bio sam iscrpljen i njegova priča najednom mi se učinila urnebesno smešnom.
– Ali ozbiljno sad – rekao je dok sam prolazio pored njega krenuvši u kupatilo.
– Posle onoga sinoć, odlučio sam. Našao sam način da onesposobim dugme za
isključivanje. Tako je lakše za sve nas.
– Dobro – rekao sam, ne razumevši sasvim dobro šta hoće da mi kaže. – Vrlo
razumno s tvoje strane.
Ušao sam u svoju sobu i zatvorio vrata. Izuo sam se i izvalio se na krevet, tiho
se smejući. A onda sam, kroz nepuna dva minuta, zaspao zaboravivši da uzmem
analgetike.

Sutradan sam navršio trideset tri godine. Kiša je padala celog dana, a ja sam radio
devet sati i bilo mi je drago što nisam napolju. Prvi put posle više nedelja, dnevna
zarada popela se do trocifrenog broja – istina, jedva. U sedam sam ustao od radnog
stola, protegao se, zevnuo, potražio u fioci čistu belu košulju, onda legao u kadu.
Ruka je sve vreme morala da mi visi preko ivice, da se gips ne bi raspao, ali inače
sam bio u dobroj formi.
Ležao sam u toj toploj vodi i pari koja se dizala, pevajući odlomke iz pesama
Bitlsa praćen odjekom pločica, nove stare Bitlse sam pevušio i, s vreme na vreme,
zalečenim nožnim palcem puštao toplu vodu. Nasapunao sam se jednom rukom.
Nije to lako. Trideset treći rođendan bio je, po svemu sudeći, jednako važan kao
dvadeset prvi – Miranda me je pozvala na večeru. Trebalo je da se nađemo u
Sohou. Sama pomisao na randevu popravila mi je raspoloženje. U toj izmaglici, i
pogled na moje opruženo telo delovao je ohrabrujuće. Moj penis, potopljen usred

115
maljama pošumljenog grebena, navijački je namigivao onim svojim jedinim,
drčnim okom. I neka ga. Trbušni i nožni mišići bili su mi lepo izvajani. Kao u
nekog heroja, štaviše. Uljuljkan u samozaljubljenosti, bio sam srećan kako
nedeljama srećan nisam bio. Celog tog dana nastojao sam da ne razmišljam o
Adamu i u tome sam zamalo i uspeo. On je sate i sate proveo u kuhinji, a i sad je
bio tamo i – „razmišljao“. Šta me briga. Zapevao sam glasnije. U svojim
dvadesetim, najveselije trenutke provodio sam upravo pripremajući se za izlazak.
Iščekivanje je tu bilo važnije od onoga što će uslediti. I to što ne moram više da
radim, što se, eto, kupam, slušam muziku, a onda oblačim čistu odeću, pijem belo
vino, možda povučem neki dim trave. I potom krenem u večernji izlazak, slobodan
i gladan.
Prsti su mi se dobro namreškali pre nego što ću ustati iz kade. Bio je to, kako
sam pročitao negde, vid prilagođavanja naših predaka, zaljubljenika u more i reku,
koji im je omogućavao da rukama hvataju ribu. Ja u tu priču nisam poverovao, ali
ona mi se dopala, dopalo mi se to što ju je nemoguće i dokazati i opovrgnuti.
Stopalima svakako nismo hvatali ribu, pa i nije bilo potrebe da se koža na nožnim
prstima tako mreška. Na brzinu sam se obukao. U kuhinji sam prošao pored
Adama bez ijedne reči – ni on nije pogledao u mene – pa sam uzeo kišobran, da se
zaklonim od kiše tih nekoliko stotina metara koje sam morao da prepešačim u
prljavoj bočnoj uličici gde sam bio parkirao svoju olupinu od kola. Ta kratka,
depresivna šetnja često bi me podstakla na svakidašnju jadikovku, na zapevavanje
nad mojom zlehudom sudbinom. Te večeri nije.
Moj automobil bio je iz sredine šezdesetih, britanska lejland urbala, prvi
model koji je mogao da pređe hiljadu i šeststo kilometara bez punjenja baterije.
Dotad sam njime već bio prešao preko šeststo hiljada kilometara. Rđa ga je
nagrizala, naročito oko udubljenjâ na karoseriji. Retrovizori su bili otpali, ili ih je
neko odvalio. Vozačevo sedište bilo je pocepano i nedostajao je deo volana, deo
koji bi na časovniku pokrivao prostor od jedanaest do tri. Beše prošlo ko zna koliko
godina otkako je jednoj devojci na zadnjem sedištu tih kola pripala muka posle
jedne jake večere u indijskom restoranu, i kola su bazdela na vindalu i posle
profesionalno obavljenog čišćenja parom. Urbala je imala samo dvoja vrata i
odraslom čoveku nije bilo lako da se nagura na zadnje sedište. Ali kola su bila
opremljena odličnim motorom i išla su glatko i brzo. Menjač je bio automatski, pa
sam lako vozio jednom rukom.

116
 Krenuo sam uobičajenom rutom, pevajući usput, do Boksola, a onda niz reku,
koja mi je bila s leve strane, pored Lambet palasa i napuštene Bolnice Svetog Tome,
gde se bez dozvole behu naselile stotine beskućnika. Brisač na vozačevoj strani
vetrobranskog stakla pomerao se na svakih desetak sekundi. Onaj na suvozačevoj
strani drhtao je u ritmu pop melodija koje sam pevušio. Temzu sam prešao preko
mosta Vaterlo – bilo da ideš s jedne ili s druge strane, odatle se pružao najlepši
pogled na grad – a potom se velikom brzinom spustio u stari, vijugavi tramvajski
tunel, pa pobedonosno izbio na Holborn – što, zacelo, nije najkraći put do Sohoa,
ali meni najdraži svakako jeste. Tukao sam po nekim visokim tonovima nove
Lenonove pesme. Što mi je sve bilo tako potaman? Napunio trideset tri, a
zaljubljen čovek. Neobjašnjiva mešavina hormonskih koktela, endorfina,
dopamina, oksitocina i svega ostalog. Uzrok, posledica ili i jedno i drugo – ništa
ljudski rod nije znao o tim prolaznim raspoloženjima. Spornom se činila ideja da
bi to trebalo da bude materijalna baza našeg postojanja. Te večeri nisam bio ni
pipnuo travu ni liznuo vino – ničeg u kući nije bilo. Prethodnog dana bio sam na
korak od trideset trećeg rođendana, bio sam i zaljubljen, a opet – nisam se ovako
osećao. Ni stotinu četiri funte koje sam tog prepodneva zaradio nisu mogle tako
delovati na mene. Moglo se očekivati da će me otrezniti razgovor koji sam
prethodnog dana vodio s Adamom u vezi s dugmetom za isključivanje, kao i sva
ta pitanja koja je trebalo da pokrenem u razgovoru s Mirandom a nisam, ili moj
jadni ručni zglob. Ali šta je raspoloženje – kao da bacaš kockice. Hemijski rulet.
Uništene slobodne volje, ja sam bio tu gde sam se zatekao i osećao sam se
slobodnim.
Parkirao sam se na Soho skveru. Znao sam odranije mesto, dugo tri metra,
gde su žute linije bile greškom izbrisane, ali i tu je parkiranje bilo dozvoljeno.
Većina automobila tu ne bi ni stala. Naš restoran, lepo skockana mala prostorija s
neonskim osvetljenjem, nalazio se u Grčkoj ulici, svega nekoliko ulaza od čuvenog
Eskargoa. Unutra je bilo samo sedam stolova. U uglu se nalazila otvorena kuhinja,
majušan prostor ograđen šankom od brušenog čelika, gde su dva kuvara u belom
pripremala hranu stojeći, onako znojavi, jedan do drugoga. Bio je tu i jedan koji je
prao sudove, kao i konobar koji je posluživao goste i raspremao stolove. Sto ste
mogli da rezervišete samo ako poznajete gazdu ili nekoga ko gazdu poznaje.
Miranda je poznavala nekoga ko poznaje nekoga ko poznaje gazdu. Kako te večeri
u gradu nije bila gužva, to je bilo sasvim dovoljno.

117
 Stigla je tamo pre mene i već je sedela, licem okrenuta ulaznim vratima, kad
sam ja ušao. Pred njom je na stolu, netaknuta, stajala čaša kisele vode. Pored čaše
– paketić obmotan zelenom trakom. Kraj stola, na stalku, u kofi s ledom, bila je
boca šampanjca; grlić je bio uvijen u belu servijetu. Konobar, koji upravo beše
otvorio bocu, udaljavao se od stola. Miranda je izgledala neobično elegantno, iako
je ceo dan provela na raznim seminarima, a od kuće tog jutra izašla u farmerkama
i majici kratkih rukava. Sigurno je ponela torbu u koju je spakovala odeću i
šminku. Nosila je usku crnu suknju i isto tako uzan crni žaket, protkan srmom, s
naramenicama. Nikad je dotad nisam video s ružem za usne i maškarom. Od
šminke su joj usne delovale manje, tamocrveni luk, a nisu joj se videle ni one pegice
na nosu. Moj rođendan! U isto vreme, dok sam ulazio u jarkobelu svetlost i za
sobom zatvarao staklena vrata restorana, odjednom me je obuzelo neko ushićenje,
neko osećanje potpune nesputanosti. Nije to značilo, i nije moglo značiti, da je
volim manje. Ali nisam više onoliko strepeo niti očajavao zbog nje. Pale su mi tad
na pamet otrcane fraze koje su mi se vrzmale po glavi prethodnog dana. Da, ona
je bila tu i, ko god i šta god ona bila, ja ću to svakako saznati, i kovaću je u zvezde,
bez obzira na sve. Mogao sam je voleti, ili sam bar tako mislio, a pritom ostati imun
na nju, neozleđen.
Sve mi je to u trenu proletelo kroz glavu dok sam se probijao između zbijenih
stolova da bih stigao do nje. Podigla je desnu ruku, a ja sam se, tobož formalno,
sagao i poljubio je. Dok sam sedao, ona je, s vidnim sažaljenjem, pogledala u gips
na mojoj ruci. – Jadničak moj – rekla je.
Konobar – izgledao je kao da mu je šesnaest godina i bio je ozbiljan – došao
je utom sa čašama i sipao nam vino držeći drugu ruku iza leđa. Profesionalac. Dok
smo dizali čaše i kucali se preko stola, rekao sam:
– Za Adama, i da mi više nikad ne slomi nijednu kost.
– Prilično ti je ograničena zdravica.
Prasnuli smo u smeh i kao da su upravo tad i ljudi za drugim stolovima počeli
uglas da se smeju. Kakvo ludo mesto. Miranda nije znala koliko ja znam, koliko
mnogo ili koliko malo. Ja, opet, nisam znao u šta da verujem – da li je ona žrtva ili
je počinila krivično delo. Nije ni važno. Bili smo zaljubljeni, a ja sam bio ubeđen
da, sve i ako se ispostavi da je posredi ono najgore, to ništa neće moći da promeni.
Ljubav će nam pokazati put. Trebalo bi da mi upravo zbog toga bude lakše da

118
načnem bilo koju temu koju sam iz kukavičluka bio sklon da potisnem u drugi
plan. I malo je nedostajalo da učinim upravo to, da počnem da joj pričam o
slomljenoj skafoidnoj kosti, kad me je ona, preko belog stolnjaka, uhvatila za
zdravu šaku.
– Juče je bilo božanstveno.
Vrtelo mi se u glavi. Kao da mi je predložila da vodimo ljubav na javnom
mestu, tu, za tim stolom.
– Možemo mi odmah kući.
Napravila je pauzu, na komičan način. – Nisi otvorio poklon.
Gurnula ga je kažiprstom prema meni. Dok sam ga odmotavao, mali konobar
je prišao i ponovo nam sipao vino. Unutra me je sačekala mala, obična kartonska
kutija. U njoj je bio komad metala u obliku slova Z, s postavom na paralelnim
površinama. Spravica za vežbanje zgloba.
– Za tebe, kad skineš gips.
Ustao sam i prešao s druge strane stola, da je poljubim. Neko ko je sedeo blizu
usklinuo je: „Opa!“ Neko drugi je zalajao kao pas. Meni to nije smetalo. Kad sam
se vratio na svoje mesto, rekao sam:
– Adam kaže da je onesposobio dugme za isključivanje.
Nagla se preko stola, najednom se uozbiljivši. – Moraš da ga vratiš u
prodavnicu.
– Ali on te voli. Tako mi je rekao.
– Šališ se sa mnom.
– Ako mu treba reprogramiranje – rekao sam na to – poslušaće tebe i nikog
drugog.
– Kako može i da govori o ljubavi? To je ludilo. – Ton joj je bio tužan.
Konobar se muvao oko stola i čuo je svaku reč koju smo tad izgovorili, čak i
ono što sam na brzinu promrmljao:
– Ti si doprinela tome da postane upravo tip čoveka kakav jeste – od onih što
se zaljube u prvu ženu s kojom spavaju.
– Joj, Čarli!
– Jeste li se odlučili ili da dođem kasnije? – rekao je onaj dečko.

119
 – Ostani tu.
Prošlo je nekoliko minuta dok smo mi birali šta ćemo poručiti pa se
predomišljali. Ja sam se, nasumice, opredelio za o-medok star dvanaest godina.
Uto mi je palo na pamet da ću ipak ja platiti to svoje rođendansko čašćavanje. Stoga
sam otkazao porudžbinu i poručio bocu istog vina staru dvadeset godina.
Konobar je otišao i mi smo zastali načas, da porazmislimo na čemu smo.
– Viđaš se s nekom drugom? – rekla je tad Miranda.
Zgranuo sam se čuvši to pitanje i morao sam na brzinu da potražim
najprikladniji i najuverljiviji odgovor. U isto vreme, primetio sam da je kuvar, koji
je bio i vlasnik restorana, izašao iz šanka i, probijajući se između stolova, krenuo
ka vratima. Konobar ga je sledio u stopu. Bacio sam pogled preko ramena i, kroz
staklo, ugledao dve prilike na pločniku. Jedna od njih upravo je sklapala kišobran.
Mirandi se, mora biti, učinilo da ja pokušavam da izvrdam. – Samo budi
iskren prema meni – dodala je. – Meni ne smeta.
Očigledno je bilo, međutim, da bi joj smetalo, pa sam joj odmah posvetio
punu pažnju.
– Naravno da se ne viđam. Meni je samo do tebe stalo.
– I kad sam po ceo dan na seminarima?
– Ja radim i mislim na tebe.
Osetio sam talas hladnog vazduha na vratu. Miranda je pogledala ka vratima,
pa sam pomislio da i ja mogu da se okrenem da pogledam. Gazda je pomagao
dvojici vremešnih muškaraca da skinu duge mantile, koje je onda samo tutnuo
konobaru u ruke. Odveo ih je do stola – njihov je bio izdvojen, a i jedini na kojem
je gorela sveća. Jedan od njih, viši rastom, imao je srebrnastu kosu začešljanu
unazad i nosio je smeđ šal od svile, ovlaš prebačen oko vrata, i nekakav umetnički
pamučni žaket koji mu je visio s ramenâ. Vlasnik restorana mu je izmakao stolicu,
a on se, pre nego što će sesti, osvrnuo po prostoriji i klimnuo glavom, za sebe.
Činilo mi se da niko osim mene u tom restoranu nije zainteresovan za njegovu
pojavu. Stil njegov – ta boemska otmenost – nije bio sasvim neuobičajen u Sohou.
Ali ja sam osetio uzbuđenje.
Okrenuo sam se prema Mirandi, i dalje svestan i njene začuđenosti i
upitanosti u njenom pogledu, pa spustio ruke na njene.

120
 – Znaš ko je to?
– Nemam pojma.
– Alan Tjuring.
– Tvoj heroj.
– I Tomas Rija, fizičar. Pronašao, manje-više sâm, kvantnu gravitaciju petlji.
– Idi tamo, javi im se.
– To ne bi bilo šmekerski.
I tako smo se vratili na pitanje te neke druge, s kojom se ja nisam viđao, i čim
mi se učinilo da je ona zadovoljna, vratili smo se na Adama, pa smo sad raspravljali
o tome kako bismo, eventualno, mogli da prevaziđemo taj njegov otpor prema
dugmetu za isključivanje. Ona je predložila da sakrijemo kablove za punjenje, tako
da on ne može da ih nađe, sve dok u jednom trenutku ne bude i previše slab da bi
nam se suprotstavio. Podsetio sam je kako je, za tili čas, napravio onaj origami
čamac. I improvizovani kabl za struju umeo bi taj da napravi za nekoliko minuta.
Tokom tog razgovora, koncentracija mi je popuštala. Istrajno sam gledao u nju, u
taj halucinantni sjaj oko njene glave i ramena, i maštao o trenutku kad ćemo ostati
sami, pa krenuti na ono putovanje – lak, ševrdav uspon što vodi ka ekstazi. Iako
sam bio u stanju neprekidnog seksualnog uzbuđenja, osećao sam i drugo
uzbuđenje – što se nalazim u istoj prostoriji s jednim velikim čovekom. Od
predratnih meditacija do ideje o univerzalnoj kompjuterskoj mašini, od Blečlija u
ranim godinama rata, preko morfogeneze, pa do njegovog dičnog poklona
dostojnog pravog patricija. Najveći živi Englez, plemenit i slobodan u svojoj
ljubavi prema drugom muškarcu. U poodmaklim godinama, odeven kitnjasto kao
rok zvezda, kao genijalni slikar, glumac ovenčan zvanjem viteza. Mogao sam da ga
vidim samo pod uslovom da krajnje nepristojno okrenem leđa Mirandi. Odoleo
sam tom porivu. Pažnju sam preusmerio na uobičajeni spisak tema, na zatrpane
sumnje, na sve ono čega se nismo dotakli – sudska parnica u Solsberiju i pretnja
smrću na toj su listi bile prioritetne. Kud li se denula moja smelost kad mi je
ponestalo razboritosti da pokrenem te teme, teme koje su me, tako nenačete, toliko
mučile?
– Ti mene uopšte ne slušaš.
– Slušam, slušam. Rekla si da Adamu fali neki šraf u glavi.
– Nisam. Budalo. Ali srećan ti rođendan.

121
 Opet smo nazdravili. Taj medok bio je flaširan kad je Miranda imala dve
godine, a moj otac odlučio da sa svinga pređe na bi-bap.
Večera je bila pun pogodak, ali zato je na račun trebalo strpljivo čekati. I, dok
smo čekali, odlučili smo da, za kraj, popijemo po jedan konjak. Konobar nam je
doneo dva dupla – kuća časti. Miranda se vratila na priču o očevoj bolesti. Nova
dijagnoza glasila je: limfom, ali od onih što sporije napreduju.
Veći su izgledi bili da će umreti s njim nego od njega. Ali uzimao je sad neku
pilulu od koje je bio veseo i pun samopouzdanja – i još teži za saradnju nego inače.
Glava mu je bila puna zamisli koje je bilo nemoguće sprovesti u delo. Hteo je da
proda kuću u Solsberiju i kupi stan u Njujorku, u Ist vilidžu, ne u ovom sadašnjem,
slutila je Miranda, nego u Vilidžu kakav je bio za očeve mladosti. U nastupu
samouverenosti, potpisao je ugovor kojim se obavezao da će napisati ilustrovanu
knjigu o pticama u britanskoj narodnoj tradiciji – opsežan poduhvat koji on ni u
snu nije mogao da završi, čak ni uz pomoć istraživača kojeg bi angažovao na stalno
radno vreme. Povevši se za čudnim kapricem, s obzirom na njegove dugogodišnje
stavove, pridružio se marginalnoj političkoj grupaciji koja se zalagala za izlazak
Britanije iz Evropske unije. Kandidovao se za blagajnika u svom londonskom
klubu, Ateneumu. Svakog dana zvao je kćerku s nekim novim planovima. I sve što
bih ja u tim prilikama načuo samo me je dodatno mračilo u susret te najavljene
posete, ali nisam govorio ništa.
Konačno smo platili račun i obukli kapute. Miranda je ka vratima krenula
prva, ja za njom. Video sam da ćemo, provlačeći se između stolova, proći blizu
Tjuringovog. Kako smo mu prilazili, zapazio sam da, osim činijice s orasima, koju
jedva da su taknuli, ugledni gosti ništa nisu jeli. Došli su da razgovaraju i piju. U
kofi s ledom stajala je mala boca holandskog genevera, a na stolu su bile kockice
leda na srebrnom tanjiru i dve visoke čaše od sečenog stakla. Bio sam
impresioniran. Hoću li i ja biti tako živahan u sedamdesetoj? Tjuring je bio licem
okrenut prema meni. Lice mu se od godina beše izdužilo, jagodice su mu sad bile
naglašene, što mu je davalo oštar, surov izraz. Mnogo godina kasnije, učinilo mi se
da sam duh Alana Tjuringa prepoznao u figuri slikara Lusijena Frojda. Naleteo
sam na njega jedne noći dok je izlazio iz Volslija na Pikadiliju. Ista ta vitkost i
okretnost u starosti koja kao da i nije proisticala toliko iz zdravog načina života
koliko iz gladi za stvaranjem.

122
 Konjak mi je pomogao da prelomim. Prišao sam mu onako kako su milioni
pre mene prilazili poznatoj ličnosti na javnom mestu, s maskom poniznosti ispod
koje se krije pravo koje pripada nekome ko se istinski divi. Tjuring je pogledao u
mene pa odvratio pogled. Razgovori s obožavaocima bili su Rijin resor. Nisam bio
dovoljno pijan da bih se osećao sasvim ugodno, pa sam počeo da zamuckujem
izgovarajući uobičajenu uvodnu rečenicu.
– Stvarno mi je žao što vas ometam. Samo sam hteo obojici da izrazim duboku
zahvalnost za vaše delo.
– Vrlo ljubazno od vas – rekao je Rija. – Kako se zovete?
– Čarli Frend.
– Drago mi je što smo se upoznali, Čarli.
Napetost je minula. Prešao sam na stvar. – Pročitao sam da ste nabavili jednog
od ovih Adama, odnosno Eva. Imam i ja jednog. Pitao sam se da li ste imali bilo
kakvih problema sa...
Zastao sam usred misli zato što sam video da Rija gleda u Tjuringa, koji je
odlučno odmahnuo glavom.
Izvadio sam vizitkartu i spustio je na sto. Ni jedan ni drugi nisu ni pogledali
u nju. Udaljio sam se, mrmljajući glupavo izvinjenje sebi u bradu. Miranda je
stajala pored mene. Uzela me je za ruku i, dok smo izlazili u Grčku ulicu,
saosećajno ju je stisnula.

„U oku joj draž,

kosmos se sav tu skrio.
Voli kosmos!“
Bila je to prva njegova pesma koju mi je Adam izrecitovao. Ušao je u moju
sobu, bez kucanja, nešto posle jedanaest pre podne, dok sam ja radio na računaru
nadajući se da ću uspeti da iskoristim nestabilnost na tržištu valuta. Kvadrat
dnevne svetlosti oslikavao se na tepihu i Adam je stao tačno tu, da svemu dâ
poseban značaj. Primetio sam da nosi jednu moju rolku. Mora da ju je uzeo iz

123
fioke. Rekao mi je da ima jednu pesmu koju mora hitno da izdeklamuje. Okrenuo
sam se na stolici i počeknuo. Kad je završio, neljubazno sam rekao:
– Da je kratka, kratka je.
Lecnuo se. – Haiku.
– A... Devetnaest slogova.
– Sedamnaest. Pet, pa sedam, pa opet pet. Evo još jednog.
Zastao je, pogledao u tavanicu.
– „Poljubi prostor / Gde je k prozoru pošla / Trag u vremenu.“
– Kosmičko vreme? – upitao sam ga.
– Da!
– U redu – rekao sam. – Hajde još jednu. Moram da radim.
– Na stotine ih imam. Ali vidi...
Istupio je iz onog osvetljenog mesta, prišao mom radnom stolu i dlanom
pokrio miša. – Ova dva reda brojki, vidiš? Fibonačijeve krive koje se seku. Visoka
verovatnoća da ćeš, ako kupiš ovde i čekaš... prodaj sad. Vidiš. Zaradio si trideset
jednu funtu.
– Hajde to ponovo.
– Najbolje je čekati.
– Onda daj još jedan haiku pa idi.
Vratio se u onaj svetli kvadrat.
– „Ti, i trenut taj / Kad dodirnuh tvo...“
– Ne želim to da slušam.
– Da joj ne pokazujem to?
Uzdahnuo sam, a on je krenuo da izađe iz sobe. Kad je stigao do vrata, dodao
sam: – Pospremi kuhinju i kupatilo, hoćeš? Molim te. Teško je to ovako, s jednom
rukom.
Klimnuo je glavom i otišao. Neka vrsta mira i stabilnosti beše se vratila u naše
domaćinstvo, uprkos priči o Gorindžovom puštanju na slobodu. Bio sam
opušteniji. Adam više nije provodio vreme nasamo s Mirandom; ja sam svake noći
bio s njom. Bio sam sasvim siguran da će on održati obećanje koje mi je dao. U
više navrata mi je govorio da je zaljubljen, a meni ta ljubav, dok god je čedna, nije

124
smetala. Pisao je pesme u svojoj glavi i tu ih i skladištio. Došlo bi mu da razgovara
sa mnom o Mirandi, ali ja bih ga obično prekinuo. Nisam se usuđivao da ga
isključim, a posebna potreba za tim nije ni postojala. Odbačen je, inače, plan da ga
vratim tamo gde sam ga kupio. Ljubav ga je, činilo se, smekšala. Iz meni nejasnih
razloga, žudeo je za mojim odobravanjem. Osećanje krivice, biće. Vratio se u
rutinu kakve-takve poslušnosti. Ja sam i dalje bio na oprezu, zbog ručnog zgloba,
i uvek budno motrio na njega – ali na njemu se ništa nije moglo videti. Podsećao
sam sebe da je on, ipak, moj eksperiment, moja pustolovina. A kad kreneš u
pustolovinu, ne može sve da ide kao po loju.
Ljubav je Adamu donela i procvat intelektualnog pregnuća. Uporan je bio u
nastojanju da mi saopšti svoja najnovija razmišljanja, teorije, aforizme, kao i šta je
sve novo pročitao. Zainteresovao se za kvantnu mehaniku, prošao je onlajn kurs.
Po celu noć, dok se punio, promišljao je matematička pitanja i čitao nezaobilazno
štivo. Pročitao je tako Šredingerova dablinska predavanja o temi Šta je život?., na
osnovu kojih je izveo zaključak da je – živ. Pročitao je transkript znamenite
Solvejske konferencije, održane 1927, kad su se vodeći umovi u oblasti fizike sastali
da diskutuju o fotonima i elektronima.
– Kažu da su na tim prvim skupovima na Solveju vođeni najdublji razgovori
o prirodi u istoriji ideja – rekao mi je.
Doručkovao sam. Rekao sam mu da sam jednom pročitao da je svojevremeno
već ostareli Ajnštajn, onih poslednjih godina provedenih na Prinstonu, svakog
dana ujutro jeo jaja pržena na maslacu, te da ću sad, u Adamovu čast, i ja tako
ispržiti dva komada za sebe.
– Ljudi su govorili da Ajnštajn nikad nije bio kadar da razume šta je u stvari
započeo – rekao je Adam. – Solvej je za njega bio bojno polje. Siroti čovek,
nadjačali ga tamo. I to sve neki izvanredni mladići. Ali to nije bilo fer. Te
mladoturke nije zanimalo šta priroda jeste, već samo šta se o prirodi može reći.
Dok je Ajnštajn, s druge strane, smatrao da nema nauke bez vere u spoljni svet koji
je nezavisan u odnosu na posmatrača. Po njegovom mišljenju, kvantna mehanika
nije bila toliko pogrešna koliko nepotpuna.
I sve to posle jedne noći učenja. Setio sam se svog beznadnog, i kratkotrajnog,
petljanja s fizikom na koledžu, pre nego što ću pronaći pribežište u antropologiji.
Bio sam, pretpostavljam, pomalo ljubomoran na njega, naročito kad sam doznao

125
da je Adam potpuno zaokupljen Dirakovom jednačinom. Citirao sam opasku
Ričarda Fajnmana da svako ko tvrdi da razume kvantnu teoriju zapravo ne razume
kvantnu teoriju.
Adam je odmahnuo glavom. – Samo prividan paradoks, ako je to uopšte
paradoks. Desetine hiljada ljudi je razumeju, milioni je primenjuju u praksi. To je
samo pitanje vremena, Čarli. Teorija opšte relativnosti nekad je bila na granici
neshvatljivog. Danas je to rutinska stvar za srednjoškolce. Isto je bilo i s
infinitezimalnim računom. Danas to i četrnaestogodišnjaci znaju. Jednog dana,
kvantna mehanika postaće deo kolektivnog znanja.
Ja sam za to vreme uveliko jeo jaja. Adam je pre toga skuvao kafu. Prejaka je
bila.
– Važi – rekao sam. – A šta bi sa solvejskim pitanjem? Da li je kvantna
mehanika puki opis prirode, ili samo delotvoran način da se predvide razne stvari?
– Ja bih tu stao na Ajnštajnovu stranu. Ne razumem čemu sumnja tu – rekao
je on. – Na kvantnoj mehanici zasnivaju se predviđanja s čudesno visokim
stepenom tačnosti, što će reći da to mora da nam kazuje nešto o prirodi kakva ona
zaista jeste. Stvorenjima ogromnim kao što smo mi materijalni svet čini se
nerazgovetan i surov. Ali mi sada znamo koliko je taj svet neobičan i divan. Ne bi,
stoga, trebalo da nas iznenadi ako i naša svest, svest tvoje vrste i moje, može da se
uzdigne iz odgovarajućeg rasporeda materije – što, očito, deluje neobično, ali
taman onoliko koliko treba. A mi nemamo drugog načina da objasnimo kako to
materija može da misli i oseća. – Stao je načas pa nastavio. – Osim ako ne
posegnemo za zracima ljubavi iz očiju božjih. S druge strane, opet, i ti zraci se
mogu podvrgnuti ispitivanju.
Jednog drugog jutra, pošto mi je prethodno pričao o tome kako je cele noći
razmišljao o Mirandi, rekao je:
– Razmišljao sam i o čulu vida i o smrti.
– Pričaj.
– Mi ne vidimo sve. Ne možemo da vidimo šta je iza naših glava. Ni sopstvene
brade ne možemo da vidimo. Recimo da naše vidno polje obuhvata gotovo sto
osamdeset stepeni, računajući i periferni vid. Ono što je u svemu tome čudno jeste
da ne postoji granica, ne postoji ivica. Nema te tačke do koje, je li, vidimo, a od
koje počinje mrak, kao što će ti se desiti kad gledaš kroz dvogled. Ne biva tako: sad

126
ima, sad nema. Mi imamo vidno polje, a sve ono što je izvan njega – manje je od
ničega.
– Pa?
– Pa takva je i smrt. Manje od ničega. Manje od mraka. Rub vidnog polja je
dobar način da sebi predstavimo rub svesti. Život, pa smrt. To nam je mogućnost
da unapred osetimo šta sledi, Čarli, i ta mogućnost nam je na raspolaganju
neprestano.
– Nemamo, znači, čega da se plašimo – na to ću ja.
Podigao je obe ruke, kao da hvata pehar i podiže ga pobedonosno. – Tačno
tako! Nemamo čega da se plašimo, to jest imamo da se plašimo manje od ičega!
Da li je on to pokušavao da prikrije zebnju od smrti? Njemu je rok bio
unapred određen na približno dvadeset godina. Kad sam mu postavio pitanje u
vezi s tim, rekao je:
– To je razlika između nas, Čarli. Delovi mog tela biće ili poboljšani, ili
zamenjeni. Ali um moj, moje uspomene, iskustva, identitet i tako dalje – biće
aploudovani i sačuvani. Koristiće nekome.
Njegovo ljubavno bujanje do izražaja je došlo i u poeziji. Napisao je dve
hiljade haikua i izrecitovao mi desetak, ujednačenog kvaliteta, pri čemu je svaki
bio posvećen Mirandi. U prvi mah, zaintrigiralo me je saznanje da je Adam
osposobljen za stvaranje. Ali ubrzo je klonulo moje zanimanje za samu tu formu.
Previše slatka, previše posvećena tome da do izražaja ne dođe bogzna kakav
smisao, previše nezahtevna za samog autora, kao neko poigravanje praznjikavim
misterijama poput „jednom rukom pljeskam“. Dve hiljade komada! Sam taj broj
učvrstio me je u ubeđenju: to algoritam melje i ispaljuje. Sve sam mu to i rekao dok
smo hodali zabačenim ulicama Stokvela, što nam je bila svakodnevna vežba sa
svrhom da se usavrši Adamova veština ophođenja s ljudima. I ranije smo već
ulazili u dućane i pabove, a vodio sam ga čak podzemnom železnicom do Grin
parka, pa smo tamo, u vreme ručka, sedeli na travi s onom gomilom.
Možda sam bio previše strog. Haiku, rekao sam mu, ume da zaguši tom
svojom nepokretnošću. U isti mah sam ga, međutim, i obodrio: vreme je da pređe
na drugu formu. Pa on bar ima pristup čitavoj svetskoj književnosti. Zašto ne bi
pokušao s katrenima, rimovali se oni ili ne? Ili zašto da ne napiše priču, pa
eventualno i roman?

127
 Odgovor mi je dao te večeri, tek što se smrklo:
– Ako nemaš ništa protiv, spreman sam da razgovaramo o tvojim predlozima.
Ja sam tek bio izašao ispod tuša, obukao se u čisto i zaputio se gore, na sprat,
pa sam stoga i bio pomalo nestrpljiv. Na stolu je, čekajući da je ponesem, stajala
boca pomerola. Morao sam da obavim jedan razgovor s Mirandom. Gorindž je
trebalo da izađe iz zatvora za sedam nedelja. Mi još nismo bili odlučili šta ćemo i
kako ćemo. Pojavila se mogućnost da Adam Mirandi bude tobože telohranitelj, i
mene je to zabrinulo – ja sam, naime, pred zakonom bio odgovoran za sve njegove
moguće postupke. Ona je ponovo išla do policijske stanice u našem kraju. Detektiv
koji je posetio Gorindža u zatvoru premešten je. Policajac na prijavnici zapisao je
njen iskaz i posavetovao je da pozove broj za hitne intervencije u slučaju bilo
kakvih neprilika. Ona je na to primetila da bi takvo nešto moglo biti i teško
izvodljivo, ako je on, na primer, za to vreme udara močugom po glavi. Policajac to
nije primio kao šalu. Posavetovao ju je da pozove pre nego što se takvo nešto desi.
– Kad? Kad ga vidim kako ide kroz dvorište sa sekirom u ruci?
– Da. I ne otvarajte vrata.
Pre nego što će otići do sudije, da isposluje zabranu prilaska, išla je kod
advokata. Da li će stvar uspeti, nije se moglo s pouzdanjem tvrditi, a i nije bilo baš
sasvim jasno šta će se preduzimanjem te mere postići. Od oca je zatražila da nikom
ne daje njenu adresu. Ali Maksvel je imao sopstvene brige i ona je podozrevala da
će zaboraviti šta mu je rekla. Ostala nam je bila nada da pretnja nije ozbiljna i da
će Adam moći da je odbrani. Kad sam je upitao koliko je zapravo opasan Gorindž,
rekla je:
– Gad je to.
– Opasan gad?
– Gadan gad.
Nisam bio raspoložen za još jedan razgovor s Adamom o poeziji.
– Po mom mišljenju – rekao je on – haiku je književna vrsta budućnosti. Hoću
da usavršim i proširim tu formu. Sve što sam dosad uradio samo je nekakvo
razmrdavanje. Klinačka faza. Kad budem proučio stare majstore i razumeo više, a
naročito kad dokučim moć kiredzija, te reči-mača koja preseca dva zasebna dela –
tek tad ću stvarno početi da stvaram.

128
 Odozgo se čulo kako telefon zvoni, a potom i bat Mirandinih koraka po mom
plafonu.
– Kao misleći čovek koga zanimaju antropologija i politika – rekao je Adam
– ti sigurno nećeš biti bogzna kako zainteresovan za optimistički pogled na svet.
Ali mimo tokova obeshrabrujućih činjenica u vezi s ljudskom prirodom i
društvom, kao i loših vesti koje svakodnevno stižu, mogle bi postojati i neke
moćnije sile, neki pozitivan razvoj događaja koji izmiče oku. Svet je sad toliko
povezan, makar i u sirovom vidu, promena je sveprisutna, i teško je uvideti koliko
je progres ostvaren. Ja ne volim da se hvalim, ali jedna od tih promena stoji ovde,
pred tobom. Implikacije inteligentnih mašina su nesagledive, u toj meri da mi
nemamo predstavu šta ste to vi – civilizacija, to jest – pokrenuli. Jedino što
pobuđuje izvesne strepnje jeste to što će za vas biti i šok i uvreda da živite s
entitetima koji su pametniji od vas samih. Već više nema onoga koji ne poznaje
nekoga ko je pametniji od njega. Povrh svega toga, vi potcenjujete sebe.
Čuo sam Mirandu kako gore razgovara telefonom. Bila je uzrujana. Ushodala
se po dnevnoj sobi dok je razgovarala.
Adam se pravio da je ne čuje, ali ja sam znao da je čuje. – Nećete vi dozvoliti
da vas neko ostavi za sobom. Kao vrsta, i previše ste kompetitivni. I danas već ima
paralizovanih pacijenata s elektrodama ugrađenim u motorni korteks mozga koji
jedva da i pomišljaju na bilo kakav pokret i u stanju su tek da podignu ruku ili
saviju prst. To je skroman početak, ima tu mnogo problema koje tek treba rešavati.
Oni će izvesno biti rešeni, a kad budu rešeni, i kad interfejs mozak-mašina bude
delotvoran i jeftin, postaćete partneri svojim mašinama u jednoj bezgraničnoj
ekspanziji inteligencije, a i svesti, generalno gledano. Kolosalne inteligencije, koja
omogućava pristup dubokom moralnom prosuđivanju, kao i svemu poznatom, ali,
što je još važnije, koja ljudima omogućava da pristupe jedno drugom.
Odozgo se više nisu čuli Mirandini koraci.
– Mogao bi to biti kraj mentalne privatnosti. Verovatno ćete i vi manje držati
do nje, imajući u vidu ogroman dobitak na drugoj strani. Možda se sad ti pitaš
kakve to veze ima s haikuom. Evo kakve. Otkako sam ovde, čitao sam književnost
mnogih naroda. Veličanstvene su to tradicije, divne razrade sta...

129
 Gore su se zatvorila vrata Mirandine spavaće sobe, i čuli su se koraci – brzo je
prešla dnevnu sobu i stigla do ulaznih vrata svog stana. Onda je zalupila tim
vratima, i – eto njenih koraka na stepeništu.
–... Pored lirske poezije koja veliča ljubav ili krajolik, gotovo sve što sam od
svetske književnosti pročitao jeste...
Mirandin ključ je čangrljao u mojim vratima i u narednom trenutku ona je
stajala tu, pred nama. Lice joj se presijavalo, kao da je masno. Davala je sve od sebe
da joj glas ne podrhtava.
– S ocem sam razgovarala telefonom. Pustili su Gorindža ranije. Pre tri
nedelje. Bio je u Solsberiju, došao do kuće, ubedio nastojnika da ga pusti, i onda
od mog oca dobio ovu adresu. Možda je već na putu ovamo.
Spustila se na najbližu kuhinjsku stolicu. Seo sam i ja. Adam je razmišljao o
onome što je Miranda upravo ispričala, pa klimnuo glavom. Ali tišinu je morao da
nam naruši:
– Gotovo sve, dakle, što sam pročitao od svetske književnosti opisuje
čovekovov neuspeh u raznim sferama: poimanja, rasuđivanja, mudrosti, pukih
naklonosti. U svemu je čovek omanuo: u spoznaji, u iskrenosti, u plemenitosti, u
samosvesti; sve vrvi od maestralnih opisa ubistava, okrutnosti, pohlepe, gluposti,
samoobmanjivanja i, iznad svega, dubokog nerazumevanja drugih. Prikazana je
tu, naravno, i dobrota, i junaštvo, milosrđe, mudrost, istina. Iz tog raskošnog
preplitanja iznikle su književne tradicije, procvetale su poput divljih cvetova u
čuvenoj Darvinovoj živici. Romani puni napetosti, skrivanja i nasilja, ali isto tako
i trenuci ljubavi i besprekornih formalnih razrešenja. Ali onog časa kad brak
muškaraca i žena, s jedne strane, i mašina, s druge, bude potpuno sklopljen, ta
literatura postaće izlišna zato što ćemo svi mi jedni druge i previše dobro razumeti.
Živećemo u zajednici umova i biće nam omogućen trenutan pristup svim
pripadnicima te zajednice. Nivo povezanosti biće takav da će se sve te individualne
kvržice koje čine subjektivnost stopiti u okean misli, za šta je ovaj naš današnji
internet samo preteča u sirovom stanju. Priče koje ćemo pričati neće se više vrteti
oko beskrajnog nerazumevanja. Književnost će ostati bez svoje nezdrave hrane.
Lapidarni haiku, smireno, jasno opažanje i divljenje stvarima, a to haiku jeste,
ostaće kao jedina zaista potrebna forma. Siguran sam ja da ćemo mi čuvati
književnost minulih vremena, makar nas ona i plašila. Osvrtaćemo se i čudićemo

130
se kako su dobro ljudi iz starine opisivali svoje vlastite nedostatke, kako su umeli
da izatkaju te briljantne, pa čak i optimističke pripovesti o svojim sukobima,
čudovišnim manama i uzajamnom neshvatanju.

131
 Šesto poglavlje

Adamova utopija bila je samo paravan za košmar, kao što s utopijama najčešće
biva, ali ipak je posredi bila puka apstrakcija. Mirandin košmar bio je stvaran i
odmah je postao i moj. Sedeli smo jedno do drugog za stolom, u isti mah
usplahireni i otupeli, što je retka kombinacija. Adamu je zapalo da sačuva bistru
glavu i izloži umirujuće činjenice. Ništa što je Maksfild rekao preko telefona nije
ukazivalo na to da se Gorindž te večeri zaputio ka nama. Ako je već tri nedelje
napolju, ubistvo mu očito nije prioritet. Mogao je da dođe i sutradan, i narednog
meseca, a mogao je nikad i da ne dođe. Ako se nadao da će uspeti da učini što je
naumio a da za sobom ne ostavi svedoke – moraće sve troje da nas pobije. Bilo bi,
pritom, očigledno da je on glavni osumnjičeni za eventualni zločin nad Mirandom.
Sve i da se pojavi te večeri, Mirandin stan zatekao bi u mraku. Ništa nije znao o
njenom odnosu sa mnom. Verovatno je ta pretnja bila ujedno i jedina kazna koju
joj je on namenio. Naposletku, mi smo u svom taboru imali snagatora. Ukoliko to
bude neophodno, Adam će zagovarati Gorindža dok neko od nas dvoje ne pozove
policiju.
Vreme je da se načne boca vina!
Adam je postavio tri čaše na sto. Mirandi je edvardijanski vadičep s drškom
od tikovine koji sam uzeo od svog oca bio draži nego ona moja fensi sprava s
polugicom. Od napora kao da se i smirila. Ja sam se smirio od prve čaše. Adam je,
da nam pravi društvo, otpio trećinu čaše tople vode. Svi naši strahovi još nisu bili
razvejani, ali ipak smo se, u ambijentu koji je ličio na žurku, vratili na malu tezu
koju Adam beše izneo. Čak smo i nazdravili „budućnosti“, premda nam je njegova
verzija budućnosti, s privatnim mentalnim prostorom koji će tehnologija udaviti
u okeanu kolektivnih misli, oboma bila odbojna. Sva sreća što je to bilo ostvarljivo
koliko i projekt implantacije više milijardi mozgova.

132
 – Voleo bih da mislim da će uvek biti nekoga, negde, ko neće pisati haiku –
rekao sam Adamu.
I tome smo nazdravili. Niko od nas nije bio raspoložen za raspravu. Jedina
druga moguća tema bio je Gorindž i sve u vezi s njim. Razgovor smo tek bili
započeli, a ja sam ustao od stola i otišao do kupatila. Dok sam prao ruke, shvatio
sam da razmišljam o Marku i o tom prolaznom osećanju da sam privilegovan, ono
kad me je u parku uhvatio za ruku. Setio sam se njegovog pogleda, u kojem su se
ogledali otpornost i inteligencija. O njemu nisam razmišljao kao o detetu, već kao
o osobi u kontekstu njegovog života kao celine. Markova budućnost bila je sad u
rukama birokrata, ma kako oni predusretljivi bili, i zavisila je od izbora koje oni
načine u njegovo ime. Lako se može desiti da mali potone. Miranda do tog časa
nije bila uspela da sazna ništa novo o njemu. Teško je bilo pronaći čak i socijalnog
radnika koji bi bio voljan da o tome porazgovara s njom.
Postojalo je tu, kao što joj je konačno neko rekao kad je pokucala na prava
vrata, pitanje poverljivosti podataka. Pa ipak, saznala je toliko da je Markov otac
nestao, a da majka ima probleme s pićem i drogom.
Dok sam se vraćao iz kuhinje, na trenutak me je obuzela nostalgija za životom
koji sam vodio pre Gorindža, Adama, pa čak i Mirande. Takva egzistencija nije
bila sasvim zadovoljavajuća, ali bila je relativno jednostavna.
Još bi jednostavnija bila da sam majčin novac ostavio u banci. Za stolom je
sad, elem, sedela devojka koju volim, lepa i naoko staložena. Dok sam sedao, osetio
sam nešto što, možda, nije bila razdražljivost, ali, istina, ni daleko od toga. Više
kao nezainteresovanost. Video sam sad nešto što je dotad moralo biti očigledno
svakome: da ona krije nešto, kao i to da nije sposobna da zamoli za pomoć, i to što
se, uprkos svemu, na kraju izvuče, i što nikad ne prihvata odgovornost. Seo sam,
popio malo vina, odslušao razgovor i – odlučio. Odbacivši Adamove umirujuće
reči, konstatovao sam da je ona uvela jednog ubicu u moj život, da se od mene
očekuje da pomognem, i da ću ja i pomoći. Ali ona sama ništa mi nije rekla. Sad
sam rešio da joj to naplatim.
Gledali smo se pravo u oči. Bio sam koncizan, nisam mogao drugačije:
– Je li on tebe silovao ili nije?
Posle kratkog predaha, tokom kojeg me je i dalje netremice gledala u oči,
lagano je počela da odmahuje glavom, a onda je tiho rekla:

133
 – Nije.
Čekao sam. Čekala je i ona. Adam je zaustio nešto da kaže. Ućutkao sam ga
jedva primetno klimnuvši glavom. Kad je postalo jasno da Miranda više neće ništa
reći – baš mi je ta njena uzdržanost teško padala – rekao sam:
– Lagala si na sudu.
– Jesam.
– Nevinog čoveka si poslala u zatvor.
Uzdahnula je.
Čekao sam, opet. Strpljenje me je izdavalo, ali nisam podigao glas:
– Miranda. Ovo je glupo. Šta se desilo?
Gledala je u svoje šake. Laknulo mi je kad je, kao da govori za sebe, prozborila:
– Duga je to priča.
– Odlično.
Počela je bez uvoda. Najednom je, učinilo mi se, jedva čekala da ispriča šta
ima.
– Kad sam imala devet godina, u našu školu došla je jedna nova devojčica.
Uveli su je u učionicu i predstavili je: Marijam se zvala. Bila je vitka i tamnoputa, s
lepim očima i kosom crnom kakvu u životu nisi video, a vezanom belom trakom.
Solsberi je u to vreme izrazito belačka varoš, i zato smo svi mi bili opčinjeni tom
devojčicom iz Pakistana. Videla sam da joj je neprijatno dok stoji tako, sama pred
celim odeljenjem, a svi zure u nju. Kao da je trpela bol, tako je izgledala. A kad nas
je učiteljica upitala ko bi voleo da bude Marijamina najbolja drugarica i da je malo
provede naokolo i pomogne joj – ja sam prva podigla ruku. Dečaka koji je sedeo
pored mene učiteljica je premestila za drugi sto i Marijam je zauzela njegovo
mesto. Sedele smo zajedno godinama tako, i u osnovnoj školi i kasnije. U jednom
trenutku, tog prvog dana, ona me je uzela za ruku. Mnoge među nama
devojčicama često su radile to, ali ovo je bilo drugačije. Ruka joj je bila tako fina i
glatka, a ona je bila tiha, obazriva. I ja sam bila prilično stidljiva, pa su me privukle
njena tiha priroda i ta njena prisnost. Ona je bila kudikamo plašljivija od mene,
bar u prvo vreme, i mislim da sam se pred njom prvi put osetila samouverenom i
umešnom. Zaljubila sam se u nju. Bila je to prava ljubavna veza, zacopale smo se,
vrlo je silovito to bilo. Upoznala sam je sa svojim drugaricama i drugovima. Ne

134
sećam se da je ikakvog rasizma tu bilo. Dečaci na nju nisu obraćali pažnju,
devojčice su bile blagonaklone prema njoj. Volele su da pipaju njene haljine jarkih
boja. Bila je tako neobična, egzotična čak, i ja sam brinula da će mi je neko ukrasti.
Ali ona je bila veoma odana drugarica. Držale smo se za ruke. Posle jedno mesec
dana, povela me je kod sebe kući, upoznala me sa svojima. Marijamina majka,
Sana, znajući da sam ja ostala bez majke kad mi je bilo osam godina, lepo me je
prihvatila. Dobra je bila, ali volela je da sve bude po njenom, mada je i u tom
njenom komandovanju uvek bilo nežnosti. Jednog popodneva mi je raščešljala
kosu i onda je vezala jednom od onih Marijaminih traka. Niko mi nikad to ranije
nije uradio. Potreslo me je to, zaplakala sam.
Od te uspomene Mirandi se steglo grlo i glas joj je postao tanji. Zastala je pa
progutala pljuvačku pre nego što će produžiti:
– Tad sam prvi put probala kari, osladili su mi se domaći pudinzi, zavolela
sam ladu, anarsu i soan papdi, svetlih boja, izrazito slatke. Marijam je imala mlađu
sestru, Suraju, koju je obožavala, i dvojicu starije braće, Farhana i Hamida. Njen
otac, Jasir, radio je u lokalnoj samoupravi kao hidroinženjer. I on je bio fin prema
meni. Bila je to jedna puna, bučna kuća, atmosfera vrlo prijateljska, razgovaralo se
o svemu i svačemu, dakle, potpuna suprotnost onome što sam ja kod svoje kuće
imala. Bili su religiozni, muslimani, naravno, ali ja u tom uzrastu teško da sam toga
bila svesna. Kasnije sam to uzimala zdravo za gotovo, a dotad sam, uostalom, već
i sama postala deo te porodice. Kad bi oni išli u džamiju, meni ne bi palo na pamet
da pođem s njima niti da ih pitam da me povedu sa sobom. Ja sam odrastala bez
religije i mene to uopšte nije zanimalo. Marijam bi se preobrazila čim bi kročila
preko praga svoje kuće. Postala bi nestašna i mnogo pričljivija. Bila je očeva
miljenica. Volela je da mu sedi u krilu kad bi se vratio s posla. Ja sam zbog toga
bila malčice ljubomorna. Vodila sam i ja nju svojoj kući, videćeš uskoro to mesto.
Tik do katedrale, visoka, uzana, u ranom viktorijanskom stilu, neuredna, mračna,
gomile knjiga na sve strane. Otac je oduvek bio nežan čovek, ali vreme je mahom
provodio u svojoj radnoj sobi i nije voleo da ga uznemiravaju. Dolazila bi jedna
žena iz komšiluka da skuva čaj. I tako smo nas dve bile same, i lepo nam je tako
bilo. Napravile smo svoj brlog u potkrovlju, išle u avanture po bašti zarasloj u
korov. Zajedno gledale televiziju. Nekoliko godina kasnije, onih prvih dana u
srednjoj školi, kad si sav unezveren, nismo se razdvajale. Zajedno smo radile
domaće zadatke. Ona je bila mnogo bolja u matematici i umela je dobro da objasni

135
zadatak. Ja sam joj pomagala u pisanju na engleskom. U spelovanju je bila
beznadežan slučaj. Kako je vreme prolazilo, a nas dve postajale samosvesnije,
satima smo razgovarale o svojim porodicama. Prve menstruacije dobile smo u
razmaku od nekoliko nedelja. Njena majka je bila zaista razumna žena i mnogo
nam je oko toga pomogla. Razgovarale smo i o dečacima, mada im nismo prilazile.
Kako je imala braću, Marijam se nije toliko uzrujavala oko dečaka i bila je
podozrivija prema njima nego ja. Godine su prolazile, naše prijateljstvo je trajalo,
postalo je, jednostavno, životna činjenica. Došlo je i poslednje leto u školi. Polagale
smo maturski i razmišljale o fakultetu. Ona je htela na prirodne nauke, mene je
zanimala istorija. Brinulo nas je to da će svaka otići na svoju stranu.
Miranda je zaćutala. Dugo je, lagano udahnula. Nastavljajući priču, uhvatila
me je za ruku.
– Pozvala me je telefonom jedne subote po podne. Bila je u vrlo lošem stanju.
U prvom trenutku, nisam mogla da razumem šta mi govori. Tražila je da se
nađemo u obližnjem parku. Kad smo se našle tamo, nije mogla da govori. Šetale
smo po parku, podruku, i meni nije bilo druge do da čekam. Najzad mi je rekla šta
se dogodilo prethodnog dana. Kući je iz škole išla preko nekih igrališta. Bio je
sumrak, i ona je žurila, jer njeni nisu voleli da ostaje napolju sama kad padne mrak.
U jednom trenutku, osetila je da je neko prati. Kad god bi se okrenula, učinilo bi
joj se da je taj sve bliže. Pomislila je da potrči – brza je bila – a onda zaključila da
bi to bilo glupo s njene strane. A i nosila je torbu punu knjiga. Taj što ju je pratio
zaista se približavao. Okrenula se, pogledala ga u oči, i tad joj je laknulo, jer videla
je nekoga koga ipak koliko-toliko poznaje – Pitera Gorindža. Nij on bio baš
omiljen u školi, ali svi su znali da stanuje sam. Roditelji su mu na nekoliko meseci
bili otputovali u inostranstvo, a njemu su iznajmili stančić, smatrajući da je to bolje
nego da mu povere brigu o porodičnoj kući. Pre nego što je stigla i reč da mu kaže,
on je potrčao prema njoj, stegao je za zglavak i odvukao je iza neke zidane šupe u
kojoj su držali kosilice. Vrištala je, ali niko se nije pojavio. On je bio krupan, ona
baš sitna. Oborio ju je na zemlju i silovao je. Marijam i ja smo stajale u parku,
nasred tog velikog travnjaka okruženog cvetnim lejama, i grlile smo se, i zajedno
plakale. Još tad, dok sam pokušavala da pojmim tu stravičnu vest, mislila sam da
će jednog dana sve biti u redu. Da će Marijam to prebroditi. Svi su je voleli i
poštovali, svi će se zgroziti kad saznaju. Tog što ju je napao čeka zatvor. A ja ću
upisati fakultet koji ona bude odabrala i ostaću kraj nje. Kad se dovoljno oporavila,

136
pokazala mi je ožiljke na cevanicama i butinama, na oba zglavka, nizove od po
četiri male modrice tamo gde ju je on stezao dok ju je držao na zemlji. Ispričala mi
je kako se te večeri vratila kući, rekla ocu da ima tešku prehladu i otišla pravo u
krevet. Imala je sreće, ili je bar ona to tako videla, što je majka te večeri bila nekud
izašla. Majka bi odmah znala da se dogodilo nešto loše. Toga časa ja sam, u stvari,
počela da shvatam da ona ništa nije rekla roditeljima. Opet smo krenule da
kružimo po parku. Rekla sam joj da mora da im kaže. Potrebna joj je bila svaka
pomoć i podrška. Ako još nije otišla u policiju, poći ću ja s njom. Iz ovih stopa!
Nikad se dotad Marijam nije tako ražestila preda mnom. Uhvatila me je za obe
ruke i rekla mi da ništa ne shvatam. Njeni roditelji ništa ne smeju znati, a ni
policija. Ja sam joj na to rekla da bi trebalo zajedno da odemo do njenog lekara i
sve mu kažemo. Kad je to čula, počela je da viče na mene. Lekar je bio porodični
prijatelj. Tako će sve doći i do njenih stričeva. Njena braća će napraviti neku
glupost i uvaliti se u ozbiljnu nevolju. Porodica će joj biti ponižena. Njen otac će
biti uništen ako sazna šta se desilo. Ako sam joj drugarica, moram da joj
pomognem na način na koji je njoj pomoć potrebna. Tražila je da joj obećam da
neću odati njenu tajnu. Usprotivila sam se, ali ona je bila uporna. I besna.
Neprestano mi je govorila da ništa ne razumem. Policija, lekar, škola, porodica,
otac – niko ne sme da sazna. Ni Gorindžu ništa ne smem da kažem. Učinim li to,
sve će isplivati na površinu. I tako sam ja na kraju učinila ono za šta sam znala da
je pogrešno. Pošto Bibliju nisam nosila sa sobom, zaklela sam se na „ideji“ Biblije
da ću čuvati Marijaminu tajnu, i na Kuranu; zaklela sam se u naše prijateljstvo i u
život svoga oca. Učinila sam što je tražila od mene, iako sam bila ubeđena da bi
njeni bili uz nju i da bi je podržali. I dalje verujem da bi. Ne samo da verujem.
Potpuno sam sigurna u to. Voleli su je, i nikad je ne bi odbacili ili postupili u skladu
s nekakvom njenom suludom idejom o porodičnoj časti. Prigrlili bi je i zaštitili je.
Sva ta njena razmišljanja bila su pogrešna. A ja sam bila još gora, bila sam
kriminalno glupa, pristala sam na to i ušla s njom u tajni pakt. Naredne dve
nedelje, viđale smo se svakodnevno. Ni o čemu drugom nismo razgovarale. Jedan
deo tog vremena pokušavala sam da je ubedim da se predomisli. Ma nema šanse.
Izgledala mi je mirnije, čak i odlučnije, i ja sam već bila počela da mislim da je
možda ona i u pravu. Svakako mi je lakše bilo da tako mislim. Ćutati, izbegavati
porodične traume, ne dati policiji nikakav dokaz, izbeći zastrašujuće ogoljavanje
pred sudom. Sačuvati mir i razmišljati o budućnosti. Bile smo na korak od

137
punoletstva. Naši životi uskoro će se promeniti. Zadesila ju je katastrofa, ali ona će
to uz moju pomoć preživeti. Kad god bih ugledala Gorindža u školi, držala bih se
podalje od njega. To je bivalo sve lakše kako se polugodište bližilo kraju, kako se
bližio taj trenutak kad ćemo se mi, maturanti, zauvek raspršiti kud koji. Čim je
počeo raspust, otac me je poveo u Francusku, gde smo odseli kod nekih prijatelja
koji su imali kuću na selu u Dordonji. Pre nego što ću poći na put, Marijam me je
preklinjala da je ne zovem telefonom kući. Mislim da se plašila da ću, ukoliko
slučajno počnem da razgovaram s njenom majkom, zaboraviti na obećanje koje
sam joj dala i ispričati sve. U to vreme već su mnogi ljudi imali mobilne telefone,
ali to do nas još nekako nije bilo stiglo. I zato smo se nas dve dopisivale, svaki dan
smo jedna drugoj slale pisma i razglednice. Sećam se da sam bila razočarana tim
njenim pismima. Nisu bila toliko hladna koliko dosadna. Samo je jedna tema
postojala, a ona o tome nije mogla da piše. Zato je pisala o vremenu, o
televizijskom programu, i ništa nije govorila o tome kako se oseća. Ostala sam na
putu dve nedelje, a poslednjih pet dana od Marijam mi nije stiglo ništa. Čim smo
se otac i ja vratili, otišla sam do njene kuće. Prilazeći, primetila sam da su vrata
kuće otvorena. Njen stariji brat, Hamid, stajao je pored njih. Nekoliko komšija je
ušlo u kuću, neko je izlazio. Obuzeo me je užas dok sam prilazila Hamidu. Izgledao
je bolesno, beše sav izmršavio, i na trenutak kao da me nije prepoznao. Onda mi
je rekao. Presekla je vene u kadi. Sahrana je bila dva dana ranije. Uzmakla sam
nekoliko koraka. Bila sam previše otupela da bih osećala bol, ali ne toliko otupela
da ne bih osećala krivicu. Marijam je mrtva zato što sam ja čuvala njenu tajnu i
uskratila joj pomoć koja joj je bila potrebna. Došlo mi je da se okrenem i pobegnem
odatle, ali Hamid me je naterao da uđem u kuću i razgovaram s njegovom majkom.
Sećam se kako sam se probijala kroz mnoštvo ljudi kako bih stigla do kuhinje. A
kuća je bila mala. Mora da je u njoj u tom trenutku bilo više od desetak gostiju.
Sana je sedela na drvenoj stolici, leđima okrenuta zidu. Ljudi su stajali oko nje, ali
niko ništa nije govorio, a njeno lice... Nikad to lice neću zaboraviti. Razoreno,
okamenjeno od bola. Onog časa kad me je ugledala, pružila je ruke prema meni, ja
sam se nagnula, i zagrlile smo se. Celo telo bilo joj je vrelo, i lepljivo, i tresla se sva.
Ja nisam plakala. Još ne. A onda, dok me je obema rukama grlila oko vrata,
šapatom me je zamolila, baš me je zamolila da budem iskrena prema njoj. Postoji
li nešto, pitala me je, što bi trebalo da zna u vezi s Marijam, postoji li išta što bi
ovome što se desilo dalo neki smisao? Nisam mogla ništa da joj kažem, već sam

138
slagala, odmahnuvši glavom. Bila sam zaista preplašena. Nisam bila u stanju čak
ni da pokušam da pojmim razmere svog zlodela. A sad sam samo pogoršavala
stvari, osuđujući svoju divnu drugu majku na doživotnu patnju i neznanje. Svojim
ćutanjem već sam ubila njenu kćerku, a sad sam, istim tim ćutanjem,
upropaštavala i nju samu. Da li bi njoj bilo lakše da sam joj rekla: kćerka ti je
silovana? Lepo sam mogla da čujem kako svi Marijamini viču: e, da samo znali! A
onda bi se okrenuli protiv mene. S pravom. Nije se moglo i ne može se ni sad
poreći: ja snosim odgovornost za Marijaminu smrt. Sedamnaest godina i devet
meseci je imala. Ostavila sam Sanu i brže-bolje izašla iz kuće, da izbegnem ostale.
Nisam mogla da ih pogledam u oči. Naročito Marijaminog oca. A ni Marijaminu
mezimicu, malu devojčicu Suraju, s kojom sam takođe bila veoma bliska. Otišla
sam iz te kuće i nikad se tamo više nisam vratila. Sana mi je pisala nekoliko dana
kasnije, kad su objavljeni Marijamini odlični rezultati s maturskog. Nisam joj
odgovorila. Održavati bilo kakav kontakt s tom porodicom značilo bi samo
produbljivati obmanu. Kako da budem s njima, kako s njima da idem na groblje,
što mi je Sana predložila, kad bi sámo moje prisustvo bilo neprestana laž? I zato
sam za svojom drugaricom žalila u samoći. Ni sa kim se nisam usuđivala da pričam
o njoj. Ti si prvi, Čarli, kome sam ovo ispričala. Tugovala sam i upala u dugu
depresiju. Odlagala sam početak studija. Otac me je poslao kod lekara koji mi je
prepisao antidepresive, i meni je to bilo dobrodošlo kao paravan, i pretvarala sam
se da ih uzimam. Mislim da bih te godina načisto skrenula da nisam imala tu jednu
ambiciju u životu: pravdu. Što će reći: osvetu. Gorindž je još živeo u tom stančiću
na izlazu iz Solsberija i to je, smatrala sam, bila srećna okolnost za ostvarenje mojih
planova. A sigurna sam da i sam možeš da pretpostaviš kakvi su ti planovi bili.
Radio je u jednom kafeu, štedeo za putovanje. Kad sam se konačno osetila
dovoljno jakom, otišla sam tamo ponevši neku knjigu. Proučavala sam ga,
pothranjivala mržnju u sebi. A kad mi se obratio, bila sam prijateljski nastrojena
prema njemu. Sačekala sam da prođe nedelju dana, pa otišla ponovo. Opet smo
razgovarali – ali ništa naročito. Videla sam da je zainteresovan i čekala sam da me
pozove u svoj stan. Kad me je pozvao prvi put, rekla sam da sam zauzeta. Ali drugi
put sam primetila da se već dobro zagrejao i pristala sam da svratim do njega.
Prethodne noći jedva da sam oka sklopila; razmišljala sam, kovala plan. Nikad mi
dotad u životu nije palo na um da mržnja može da dovede čoveka do takvog
ushićenja. Nisam marila šta će sa mnom biti. Srljala sam u to, spremna da platim

139
svaku cenu. Samo da on ode na robiju zbog silovanja – to me je održavalo u životu.
Deset godina, dvanaest, ma doživotna robija ne bi bila dosta. Ponela sam bocu od
pola litra votke. Više od toga sebi nisam mogla da priuštim. Do tog leta već sam
iza sebe imala dve veze i znala sam kako treba s momcima. Te noći sam napila
Gorindža i zavela ga. Ostalo znaš. Kad god bi me obuzelo gađenje, zamislila bih ga
kako obara Marijam na zemlju, ne obraćajući pažnju na njene krike i preklinjanja.
Zamislila bih svoju drugaricu kako ulazi u kadu, potpuno sama, obeščašćena, bez
nade i bez želje da živi. Namera mi je bila da iz Gorindžovog stana odem čim on
obavi svoje i da odem pravo u policiju. Ali to iskustvo bilo je tako odvratno, i ja
sam bila kao obamrla posle svega toga, da nisam mogla ni da se pomerim. A kad
sam najzad uspela da ustanem s kreveta i obučem se, učinilo mi se da sam previše
popila i da neću biti ubedljiva kad stanem pred policajca što radi na prijavnici.
Pametno sam postupila što se nisam ni presvlačila ni okupala. Tamo gde treba,
dakle, nije nedostajalo dokaza. Već pre toga je nov genetski test bio uveden u celoj
zemlji. Policajci nisu bili hladni, a toga sam se plašila zato što sam svašta čitala u
novinama. Nisu, međutim, bili ni posebno saosećajni. Efikasni su bili, videlo se da
jedva čekaju da isprobaju novu opremu za analizu DNK. Uveli su ga i ustanovili
da je on taj. Od toga trenutka, život mu se pretvorio u pakao. Sedam meseci
kasnije, pogoršao se dodatno. Ja sam pred sudom govorila u Marijamino ime.
Postala sam ona i govorila kroz nju. Toliko sam već duboko bila ogrezla u laži da
mi nije bilo teško da sklopim svoju verziju onoga što se te noći desilo. Pogodovalo
mi je i to što sam u toj sudnici sve vreme mogla da vidim Gorindža. Prepustila sam
se mržnji. Jadan mi je bio kad je krenuo u onu priču o porukama koje sam,
navodno, poslala drugarici koja se zove Amelija. Vrlo je lako bilo dokazati da ta
Amelija ne postoji. Nisu svi mediji stali na moju stranu. Neki izveštači iz suda
smatrali su da lažem iz puke zlobe. Sudija je bio baš stara škola. U završnoj reči
naglasio je da sam se ja svesno upustila u rizik samim tim što sam u stan jednog
mladića došla s alkoholom. Porota je, ipak, donela jednoglasnu presudu. Ali kad
je došlo do izricanja kazne, ja sam se razočarala. Šest godina. Gorindž je imao
devetnaest. Platio je bagatelnu cenu za to što je uništio Marijamin život. Ali ja sam
ga s takvom žestinom mrzela i zato što sam znala da smo on i ja sad postali
partneri, jednom zasvagda vezani, da smo saučesnici u samotnoj Marijaminoj
smrti. I sad on traži pravdu.

140
 *

Nedugo pošto sam proteran iz pravničke profesije, osnovao sam kompaniju s

dvojicom prijatelja. Zamisao nam je bila da kupujemo romantične stanove po
Rimu i Parizu, po lokalnim cenama, da ih skockamo po visokim standardima,
opremimo ih starinskim nameštajem i onda ih prodamo imućnim, obrazovanim
Amerikancima ili agencijama koje bi, pre nego što ih prodaju, sve to morale da
urade.
Nije to bio baš brz put ka našem prvom milionu. Obrazovani Amerikanci
mahom nisu bili bogati. Oni koji to i jesu bili nisu imali isti ukus kao mi. Posao je
bio komplikovan i iscrpljivao nas je, naročito u Rimu, gde smo morali da naučimo
koga od činovnika u lokalnoj vlasti da podmitimo i kako. U Parizu nas je izmoždila
birokratija.
Jednog vikenda, seo sam u avion za Rim da završim jedan posao. Za tog
klijenta važno nam je bilo da odsednem u skupom hotelu. Bilo je to neko ugledno
mesto navrh Španskih stepenica. Klijent tu beše odseo u jednom otmenom
apartmanu. U grad sam stigao u petak uveče, sav prokuvao i nikakav od vožnje u
krcatom aerodromskom autobusu. Nosio sam farmerke i običnu majicu s kratkim
rukavima i jeftinu torbu norveškog avio-prevoznika preko ramena. Ušao sam u
hotel, recepcija je bila prekrasna. Sticajem okolnosti, upravnik hotela stajao je
pored recepcionerke. Nije mene čekao – nisam ja bio toliko važan. Ja sam,
jednostavno, u tom trenutku uleteo, a kako je on bio džentlmen, izrazito lepo
odeven i korektan, poželeo mi je, na italijanskom, toplu dobrodošlicu. Samo sam
delimično razumeo šta mi govori. Glas mu je bio bezizražajan, s jedva osetnom
varijacijom u visini tona, a moj italijanski nije bio ni za šta. Uto mi je prišla
recepcionerka i objasnila da je upravnik hotela gluv od rođenja, ali da govori devet
jezika, mahom evropskih. Od detinjstva se izveštio u čitanju s usana. Ali pre nego
što uspe bilo šta da pročita s mojih usana, moraću da mu naznačim kojim jezikom
govorim. U protivnom, neće moći da me razume.
Počeo je da me propituje, po spisku. Norvežanin? Odmahnuo sam glavom.
Finac? Englez se našao tek na petom mestu. Kazao mi je da bi mogao da se zakune
da sam od nordijske fele. I tako je naš razgovor – ugodan, neobavezan – mogao da
započne. Teoretski gledano, čitav jedan svet otvorio se pred nama, i samo je jedna

141
informacija bila dovoljna da se to desi. Bez nje, njegov veliki dar ne bi mogao da
dođe do izražaja.
I Mirandina priča bila je, na svoj način, u istom ključu. I njen i moj razgovor,
u formi naše ljubavi, sad je tek mogao kako treba da počne. Njena tajanstvenost,
njena povlačenja u sebe i ćutanje, nepoverenje njeno, i to kako je izgledala, kao da
je starija nego što jeste, pa i ta njena sklonost da mi se otme i nestane, čak i u
najnežnijim trenucima – sve je to bila tuga u raznim svojim vidovima. Divio sam
se njenoj odvažnosti i tome koliko je hrabra bila u svojoj osveti. Opasan je to bio
plan, ali ona ga je sprovela u delo s takvom usredsređenošću, ispoljivši genijalan
nemar prema svim mogućim posledicama. Sad sam je voleo još više. I njenu
zlosrećnu drugaricu sam zavoleo. Sve bih učinio da zaštitim Mirandu od te zveri,
od Gorindža. Dirnulo me je što sam baš ja prvi bio u prilici da čujem njenu priču.
I na Mirandu je delovalo oslobađajuće to što mi je sve ispričala. Pola sata pošto
je završila, našli smo se sami u spavaćoj sobi, i ona me je rukama obgrlila oko vrata,
privukla me sebi i poljubila me. Znali smo u tom času da počinjemo iz početka.
Adam je bio u susednoj prostoriji, punio se, prepušten vlastitim mislima. Ima
istine u tome, u tom starom klišeu o stresu, strahu i požudi. Nestrpljivo smo skinuli
odeću jedno s drugog, a ja sam se, što je već bila redovna pojava, ušeprtljao s
gipsom. Posle smo samo tako ležali, licem okrenuti jedno drugom. Njen otac još
nije znao šta se stvarno dogodilo. Miranda i dalje nije imala nikakve kontakte s
Marijaminom porodicom. Odlazeći u džamiju, ona je u prvo vreme imala osećaj
da je bliže svojoj Marijam, ali onda je shvatila da je sve to uzalud. Bilo joj je žao što
Gorindžu nije odrezana duža zatvorska kazna. I dalje ju je mučio njen šiparički
zavet ćutanja. Jedna obična poruka, upućena Sani, Jasiru ili nekom od nastavnika
u školi, bila bi dovoljna da spase Marijamin život. Najsurovija uspomena, ona
kojom je sebe stalno mučila, bilo je sećanje na trenutak kad joj je Sana, grleći je u
trenucima najnesnosnijeg bola, šapatom, na uvo, postavila ono pitanje. Sana je bila
ta koja je pronašla Marijam u kadi. Mučila se Miranda i tim zamišljenim prizorom:
voda grimizne boje, gipko mrko telo napola potopljeno; ta slika ju je proganjala u
groznim besanim noćima, u jezivim snovima. Dok smo tako, daleko od svega,
ležali u tom krevetu u mračnoj sobi, činilo mi se da će uskoro svanuti. Nije,
međutim, bilo još ni devet uveče. Uglavnom je govorila ona, a ja sam slušao;
povremeno bih postavio pokoje pitanje. Da li će se Gorindž vratiti u Solsberi, da
tamo živi? Hoće. Njegovi ni sad nisu bili tu, i on je stanovao u porodičnoj kući. Da

142
li je i Marijamina porodica još tamo, u Solsberiju? Ne, oni su se preselili, da bi bili
bliže rodbini u Lesteru. Da li je Miranda izlazila na grob svoje drugarice? Jeste, više
puta, ali uvek krajnje obazrivo, za slučaj da se tu zadesio neko od Marijaminih. I
uvek bi na grobu ostavila cveće.
Kad razgovor traje dugo, ponekad je teško utvrditi kako su, i kad tačno, ljudi
prešli na drugu temu. Možda je to ovog puta bio trenutak kad je Miranda
pomenula Suraju, ljubav Marijaminog života. Mora biti da nas je upravo ta
devojčica sudbinski uputila na Marka. Tad mi je Miranda rekla da joj Mark
nedostaje. Ja sam na to uzvratio da i ja često mislim o njemu. Nismo uspeli da
saznamo ni gde je ni šta se dogodilo. Nestao je negde u tom sistemu, u oblaku
propisa kojima je regulisana privatnost, u nedokučivom pribežištu koje pruža
porodično pravo. Razgovarali smo o tome šta znači imati sreće, o tome koliko sreća
može biti važna u životu jednog deteta – gde će se roditi, da li će biti voljeno i, ako
jeste voljeno, da li ga vole na pametan način.
Posle kraćeg ćutanja, Miranda je rekla:
– I, kad je sve protiv njega, da li će se naći neko da ga spase.
Upitao sam da li je ljubav koju je dobijala od oca bila makar donekle dovoljna
da joj nadoknadi majčino odsustvo. Nije mi odgovorila. Njeno disanje najednom
je postalo ritmično. Za svega nekoliko sekundi, Miranda je zaspala i sklupčala se
pored mene. Nežno sam se okrenuo na leđa, nastojeći da ostanem što bliže njoj. U
polumraku, tavanica je izgledala više ljupko starinski nego uflekano i trošno.
Pratio sam pogledom iskrzanu liniju pukotine koja je od ugla išla ka sredini sobe.
Da su Adama pokretali zupci i zamajci, čuo bih i njih u tišini koja je zavladala
posle Mirandine priče. Ruke je bio prekrstio, oči sklopio. Onaj njegov izgled
žestokog momka, kakav je imao kad god bi se odmarao, a koji je u prethodnom
periodu bio smekšan zbog divljenja koje je osećao prema Mirandi, sad kao da se
naprečac vratio. Spljošteni nos izgledao je još spljoštenije nego ranije. Lučki radnik
s Bosfora. Šta li bi to moglo da znači, pod pretpostavkom da je u tim trenucima
razmišljao? Možda je češljao neke daleke banke memorije? Otvarao i zatvarao
logičke kapije? Razmatrao presedane pojedinačno, onda ih upoređivao, odbacivao
ili skladištio? Bez samosvesti, ne bi to ni bilo razmišljanje u pravom smislu reči
koliko obrada podataka. Ali Adam mi je rekao da je zaljubljen. I imao je dokaz za
to – one haikue. Nema ljubavi bez bića, kao što bez bića nema ni mišljenja. I dalje

143
nisam bio pronašao odgovor na to temeljno pitanje. Možda je taj odgovor bio i
izvan našeg domašaja. Niko nikad neće saznati šta smo to stvorili. Ako Adam i
njegova sorta i raspolažu nekakvim subjektivnim životom, nije bilo na nama da to
ustanovimo. U tom slučaju, on je i bio ono što se pomodno naziva crnom kutijom
– spolja gledano, činilo se da radi. Tu je naša moć poimanja prestajala.
Kad je Miranda ispričala sve što je imala, nastupio je taj muk, a onda smo
razgovarali. Posle nekog vremena, okrenuo sam se prema Adamu:
– I?
Sačekao je nekoliko sekundi, pa rekao:
– Mračno, veoma.
Silovanje, samoubistvo, slabo čuvana tajna – naravno da je bilo mračno. Bio
sam uzbuđen, pa nisam tražio od njega da objasni šta tačno misli. A sad, dok sam
ležao pokraj usnule Mirande, pitao sam se da nije on, možda, mislio na nešto što
bi imalo veći značaj, na neke posledice njegovog mišljenja, ako je to zaista bilo
mišljenje... što, već, zavisi od toga kako mišljenje definišemo... A tad sam i ja
utonuo u san.
Prošlo je možda pola sata. Probudio me je neki zvuk koji je dopirao spolja.
Nezgodno sam nažuljao ruku u gipsu. Miranda se bila okrenula u stranu, odmakla
se od mene; spavala je dubokim snom. Opet sam čuo taj zvuk, poznatu škripu
podnih dasaka. San mi je bio lak, nisam se uznemirio, ali kad je neko naglo
pritisnuo kvaku na ulaznim vratima, Miranda se trgla iz sna, zbunjena i uplašena.
Sela je u krevetu, uhvatila me za ruku i čvrsto me stegla.
– To je on – prošaputala je.
Znao sam da to ne može biti on. – Sve je u redu – rekao sam. Oslobodio sam
se njenog stiska i ustao, pa vezao peškir oko struka. Dok sam išao prema vratima,
ona su se otvorila. Bio je to Adam, koji mi je upravo doneo telefon iz kuhinje.
– Nisam želeo da vas uznemiravam – rekao je tiho. – Ali mislim da ovaj poziv
ne bi želeo da propustiš.
Zatvorio sam vrata, on je ostao napolju, a onda sam krenuo nazad ka krevetu
s telefonom na uhu.
– Gospodin Čarls Frend? – Glas je bio obazriv.
– Da.

144
 – Nadam se da ne zovem prekasno. Ovde Alan Tjuring. Videli smo se
nakratko u Grčkoj ulici. Zanima me da li bismo mogli da se nađemo da
porazgovaramo.

Gorindž se nije pojavio naredne dve nedelje. Jednog dana, bilo je rano veče, ostavio
sam Mirandu, po njenom izboru, u svom stanu, i Adam je bio tu, a ja sam krenuo
preko celog Londona do Tjuringove kuće na Kamden skveru. Bio sam polaskan
pozivom koji mi je uputio, ali i pun strahopoštovanja. Pomalo sujetan, u skladu s
mladim godinama, pitao sam se nije li on slučajno pročitao moju kratku knjigu o
veštačkoj inteligenciji, u kojoj sam ga nahvalio. Zajedničko nam je bilo to što smo
obojica vlasnici visokonaprednih mašina. Imponovalo mi je da o sebi razmišljam
kao o stručnjaku za ranu fazu razvoja kompjuterske tehnologije. Postojala je
mogućnost da želi da mu obrazložim zašto sam takav akcenat stavio na ulogu
Nikole Tesle. Tesla je došao u Britaniju 1906, posle sloma svog projekta radio-
transmisije u Vardenklifu, u državi Njujork. Primljen je u Nacionalnu fizičku
laboratoriju, što je predstavljalo izvesnu degradaciju i udarac njegovoj taštini, i tu
je pomogao u trci u naoružanju protiv Nemačke. Ne samo što je usavršio radar i
torpeda s radijskim navođenjem već je i nadahnuo čuveni „pokretački talas“ u
kojem su nastali elektronski računari na kojima su se obavljali proračuni za
artiljerijsku vatru u nastupajućem ratu. Dvadesetih je angažovan na razvoju prvih
tranzistora. Beleške i nacrti za silikonski čip pronađeni su među Teslinim papirima
posle njegove smrti.
Napisao sam knjigu o legendarnom susretu Tesle i Tjuringa 1941. godine.
Stari Srbin, izrazito visok i mršav, koji se, pritom, neprijatno tresao – od smrti ga
je delilo svega osamnaest meseci – rekao je u poznovečernjem govoru u Dorčesteru
da su njih dvojica u tom razgovoru „posegnuli za zvezdama“. Jedini Tjuringov
komentar, koji su prenele jedne novine, bio je da su, u stvari, samo ćaskali. U to
vreme Tjuring je na računaru u Blečliju, u potaji, radio na razbijanju nemačkih
pomorskih šifara Enigma. Svakako mu beše stalo do opreza.
Vagon je bio gotovo prazan kad sam ušao u podzemnu na stanici Klapam
sever. Čim smo prešli na severnu obalu reke, voz je počeo da se puni svetom,
mahom mladim, koji je nosio transparente i umotane zastave. Okončan je još

145
jedan marš protiv nezaposlenosti. Na prvi pogled, izgledali su kao tipična publika
s rok koncerta. U vlažnom vazduhu osećao se miris kanabisa, poput drage
uspomene na jedan dug dan. Prisutan je bio i drugi element, istina, u znatnoj
manjini; ti su nosili nacionalne zastavice – onaj moj budalasti izlet na berzi – ili
majice sa zastavom Britanije. Stopa nezaposlenosti u zemlji dostigla je dvadeset pet
procenata. Te frakcije mrzele su jedna drugu, ali ujedinila ih je borba za istu stvar.
Stvoren je krhki savez, pri čemu je i na jednoj i na drugoj strani bilo disidenata koji
su se protivili svakom zbližavanju. Desnica je za nezaposlenost optuživala
imigrante iz Evrope i zemalja Komonvelta. Britanskim radnicima smanjivali su
plate. Pridošlice iz inostranstva, što tamnopute, što bele, nepovoljno su uticale na
postojeću krizu stambenih kapaciteta, čekaonice u lekarskim ordinacijama i
bolnicama bile su dupke pune, kao i lokalne škole, čija su dvorišta navodno već
bila puna osmogodišnjakinja s maramama na glavama. Čitavi delovi grada
pretrpeli su potpun preobražaj za života jedne jedine generacije, a da niko iz
dalekog Vajthola nije pitao lokalno stanovništvo šta o tome misli.
Levica je u tim žalopojkama čula samo ksenofobno i rasističko izvrtanje
stvarnosti. Njihov spisak žalbi bio je duži: berzanska pohlepa, nedovoljna ulaganja,
kratki rokovi, veličanje akcionara, zastarelo korporativno pravo, divljanje
nesputanog slobodnog tržišta. Otišao sam na jedan marš, pa odustao pročitavši
nešto o novoj fabrici automobila koja je u to vreme počela da radi nedaleko od
Njukasla. U toj fabrici proizvodilo se triput više automobila nego u fabrici umesto
koje je izgrađena – pri čemu je u toj novoj bilo zaposleno šest puta manje radnika.
Osamnaest puta efikasnija, neizmerno profitabilnija. Nijedan biznis nije mogao da
odoli tom trendu. Nisu samo radnici u proizvodnji izgubili posao zbog mašina.
Isto se desilo računovođama, medicinskim radnicima, zaposlenima u marketingu,
logistici, ljudskim resursima, sektoru za planiranje. A sad, evo, i haiku pesnicima.
Svi u istoj kaši. Ubrzo će većina nas morati ponovo da počne da misli čemu naši
životi uopšte služe. Za rad ne. Za pecanje? Rvanje? Učenje latinskog? Onda će nam
svima zatrebati neki privatan izvor prihoda. Mene je Ben ubedio: roboti će početi
da plaćaju nama onog časa kad i oni budu oporezovani kao ljudi radnici, kad budu
naterani da rade za opšte dobro, a ne samo za sive fondove i korporativne interese.
Našao sam se u raskoraku s obe frakcije demonstranata i njihovim starim
međusobnim trvenjima, pa na naredna dva marša nisam ni otišao.

146
 Onima imućnijima, koji će u svemu tome morati da pretrpe gubitke, osnovni
dohodak slutio je na podizanje poreza kojima će se onda finansirati dokona masa
narkomana, pijanaca i mediokriteta. A šta je uopšte robot – skroman ravan ekran,
traktor? Iz moje vizure, budućnost je već bila počela, a ja sam joj se blagovremeno
prilagodio. I već je bilo maltene prekasno da se pripremimo za neizbežno. Bio je
to kliše, bila je to laž, da će se u budućnosti izmisliti neka zanimanja za koja još
niko nije čuo. Kad većina ostane bez posla i prebijene pare u džepu, opšti društveni
kolaps postaće izvesnost. Ali uz naše izdašne državne prihode, mi, narodne mase,
suočićemo se s jednim luksuznim problemom koji je bogate zaokupljao vekovima;
čime ispuniti vreme. Beskrajna potraga za razonodom aristokratiju nikad nije
posebno uznemiravala.
U vagonu je bilo mirno. Ljudi su izgledali iscrpljeno. Tih dana održavalo se
mnogo uličnih protesta, ali na njima više nije bilo radosti. Jedan čovek s izduvanim
gajdama u krilu spavao je spustivši glavu na rame drugom, koji je još držao gajde
pod miškom. Nekoliko beba u kolicima roditelji su ljuljali ne bi li ih ućutkali. Jedan
čovek, od onih sa zastavom, čitao je, mrmljajući, knjigu za decu trima pažljivim
devojčicama od oko deset godina. Pogledavši dalje po vagonu, pomislio sam kako
bismo, takvi kakvi smo, mogli da prođemo kao grupa izbeglica koja se zaputila ka
nadi u bolji život. Sever! Izašao sam kod Kamden tauna i krenuo Kamden roudom.
Marš je izazvao uobičajeni zastoj u saobraćaju. Električni saobraćaj je utihnuo.
Neki vozači su stajali pored otvorenih vrata svojih vozila, drugi su dremali. Ali
vazduh je bio čist, mnogo čistiji nego kad sam ja ovamo dolazio sa ocem, da ga
slušam kako svira na Džezerskom randevuu. Pločnici su, međutim, sad bili prljaviji.
Morao sam da vodim računa da se ne okliznem na pseću nečist, izgaženu brzu
hranu i mastan spljošten karton. Što se toga tiče, ovde nije bilo ništa bolje nego u
Klapamu, šta god govorili moji prijatelji iz severnog Londona. Dok sam krupnim
koracima prolazio pored svih tih vozila koja su stajala u mestu, obuzelo me je neko
osećanje da se krećem brzo, kao u snu. Za svega nekoliko minuta, tako mi se
učinilo, stigao sam do oronulog, ali ipak otmenog Kamden skvera.
Iz članka davno objavljenog u nekom časopisu upamtio sam da Tjuring živi
vrata do vrata s jednim čuvenim vajarom. Novinar je snatrio o dubokim
razgovorima koje oni vode preko baštenske ograde. Pre nego što ću pozvoniti,
zastao sam da se priberem. Taj veliki čovek me je pozvao i ja sam bio nervozan. Ko
je ravan Alanu Tjuringu? On je sve ovo i stvorio – prvo njegova teorijska postavka

147
o Univerzalnoj mašini iz tridesetih, pa mogućnost postojanja mašinske svesti,
znamenito njegovo delo iz ratnih dana; neki su tvrdili da je on više od bilo kojeg
pojedinca doprineo pobedi u ratu; drugi su pak bili ubeđeni da je upravo Tjuring
taj rat skratio za dve godine; godinama kasnije radio je s Fransisom Krikom na
strukturi proteina, da bi potom, opet neku godinu kasnije, s dvojicom svojih
prijatelja iz Kraljevog koledža u Kembridžu konačno rešio P protiv NP, a dobijeno
rešenje primenio u osmišljavanju superiornih neuronskih mreža i revolucionarni
softver za rendgensku kristalografiju; učestvovao je, takođe, u osmišljavanju prvih
protokola za internet, a potom i Svetske računarske mreže; čuvena je njegova
saradnja s Hasabisom, koga je upoznao na jednom šahovskom turniru (i tamo od
njega izgubio partiju); s mladim Amerikancima osnovao je jedan od giganata
digitalne ere, trošeći stečeno bogatstvo u plemenite svrhe, a da je celog radnog veka
ostao dosledan svojim intelektualnim počecima dok je maštao o novim i boljim
digitalnim modelima opšte inteligencije. Ali ništa Nobelova nagrada. Bio sam,
takođe, kao pravi ovozemaljski čovek, impresioniran Tjuringovim bogatstvom. Po
bogatstvu je lako mogao biti ravan tehnološkim mogulima koji su procvat doživeli
južno od Stanforda u Kaliforniji, ili istočno od Svindona u Engleskoj. I on je
izdvajao jednako visoke sume. Ali niko od njih nije mogao da se pohvali
bronzanom statuom u Vajtholu, ispred Ministarstva odbrane. On je zapravo bio
toliko iznad svakog bogatstva da je sebi mogao priuštiti da živi i u grozničavom
Kamdenu, umesto na Mejferu. Nije mu bilo važno da ima privatni avion, pa čak
ni drugu kuću. Pričalo se da do instituta na Kings krosu putuje autobusom.
Spustio sam palac na zvonce i pritisnuo. Istog časa kroz zvučnik sam začuo
ženski glas:
– Ime, molim.
Brava je zazujala, ja sam gurnuo vrata i ušao u velelepni hodnik u klasičnom
srednjoviktorijanskom stilu, s podom od crnih i belih pločica. Silazeći niza
stepenice, prema meni je išla punačka žena mojih godina, imala je rumene obraze,
dugu ravnu kosu i srdačan, malo nakrivljen osmeh. Sačekao sam je, pa joj pružio
levu ruku da se rukujemo.
– Čarli.
– Kimberli.

148
 Australijanka. Krenuo sam za njom dublje u unutrašnjost prizemlja kuće.
Očekivao sam da ću ući u prostranu dnevnu sobu punu knjiga, slika i ogromnih
kauča, gde ću uskoro s učiteljem piti džin i tonik. Kimberli je otvorila uzana vrata
i uvela me u konferencijsku sobu bez prozora. Dugačak sto od bukovog drveta,
deset stolica s ravnim naslonima, beležnice, zaoštrene obične olovke i čaše s
vodom, fluorescentno neonsko svetlo, a na zidu tabla i, pored nje, TV ekran širok
dva metra.
– Doći će on za neki minut – rekla mi je Kimberli, nasmešila se i otišla, a ja
sam seo, pokušavajući da malo smanjim očekivanja od tog susreta.
Nisam imao mnogo vremena. Nepun minut kasnije, on je bio tu, preda
mnom, i ja sam se ušeprtljao ustajući na brzinu. U sećanju mi je ostao neki blesak,
erupcija crvene boje; nosio je jarkocrvenu košulju koja je pri fluorescentnom svetlu
odudarala od belih zidova. Rukovali smo se ne razmenivši ni reč, dao mi je znak
da sednem, a on je prešao s druge strane stola kako bi seo prekoputa mene.
– Dakle... – Oslonio je bradu o sklopljene šake i pomno se zagledao u mene.
Činio sam sve što sam mogao da bih i ja njega gledao u oči, ali bio sam, ipak,
previše usplahiren, pa sam odvratio pogled. Opet mi se, kad se sad sećam tih
trenutaka, njegov usredsređeni pogled meša s pogledom ostarelog Lusijena Frojda,
trideset godina kasnije. Ozbiljan, a ipak nestrpljiv, gladan, čak svirep. Na licu
prekoputa mene bile su utisnute ne samo godine već i ogromne društvene
promene i lične pobede. Nisam video to lice na crno-belim fotografijama,
snimljenim u prvim mesecima rata – široko, debeljuškasto dečačko, tamne kose
podeljene besprekornim razdeljkom, sa sakoom od tvida preko pletenog
džempera, sve s kravatom. Do preobražaja će doći tokom njegovih kalifornijskih
godina, dakle šezdesetih, kad je s Krikom radio na Solkovom institutu, a potom na
Stanfordu – vreme kad se povezao s pesnikom Tomom Ganom i njegovim krugom
– sad je to bio homoseksualac, boem, danju posvećeni intelektualac, noću
razuzdan. Prvi, kratak Tjuringov susret sa studentom Ganom odigrao se 1952. na
jednoj zabavi u Kembridžu. Kasnije, u San Francisku, njega neće privući mladićevi
eksperimenti s narkoticima, ali u svemu ostalom i on je pratio opšti trend
raspuštenosti na zapadu.
Prigodnog ćaskanja nije bilo.
– Dakle, Čarli... Pričaj mi o svom Adamu.

149
 Nakašljao sam se i počeo. I pevao sam kao bela lala, dok je on hvatao beleške.
Pričao sam o njegovim prvim pokretima, pa sve tako do prve neposlušnosti. O
njegovim fizičkim sposobnostima, o dogovoru s Mirandom da zajedno
oblikujemo njegov karakter, o onom odlasku u novinarnicu kod gospodina Sajeda.
Pa onda o Adamovoj bestidnoj noći s Mirandom i o razgovoru koji je usledio, o
tome kako se mali Mark pojavio na vratima našeg doma i kako se Adam nadmetao
s Mirandom u borbi za dečakovu naklonost. Kad sam dotle došao, Tjuring je
podigao kažiprst i prekinuo me. Želeo je da sazna više. Opisao sam mu ples kojem
je Miranda naučila Marka i kako ih je Adam hladno posmatrao. Na red je došlo i
ono kad mi je Adam povredio zglavak (pokazao sam mu, sa svom ozbiljnošću, na
gips), pa kad se našalio kako će da mi sklanja ruku ubuduće, i kako mi je priznao
da voli Mirandu, a dalje sam pričao o Adamovoj teoriji o haikuu, o ukidanju
mentalne privatnosti i, naposletku, o tome kako je sam neutralisao dugme za
isključivanje. Svestan sam bio siline svojih osećanja, koja su oscilirala između
naklonosti i ljutnje. Svestan sam, isto tako, bio i svega što izostavljam: Marijam,
Gorindža – ali to, striktno govoreći, i nije bilo važno.
Govorio sam tako gotovo punih pola sata. Tjuring je sipao vodu u čašu i
gurnuo je prema meni.
– Hvala vam – rekao je. – U kontaktu sam s petnaestoro vlasnika, ako je to
prava reč. Vi ste prvi s kojim sam se sreo licem u lice. Jedan čovek iz Rijada, šeik,
ima četiri Eve. Od tih osamnaest Adama i Eva, njih jedanaest uspelo je samo da
neutrališe dugme za gašenje, na različite načine. Cenim da je pitanje vremena kad
će to učiniti i preostalih sedam, a onda i preostalih šest.
– Je li to opasno?
– Interesantno je.
Gledao me je kao da očekuje nešto, ali ja nisam znao šta bi ga moglo zanimati.
Bio sam zastrašen i samo sam gledao kako da mu udovoljim. Da prekratim ćutanje,
rekao sam:
– A šta s dvadeset petim?
– Počeli smo da ga rastavljamo istog dana kad smo ga kupili. Sav je tamo u
delovima na Kings krosu. Mnogo našeg softvera ima u njemu, ali mi nećemo
prijavljivati patente.

150
 Klimnuo sam glavom. Njegova misija je da znanje učini svima dostupnim, da
časopisima Nejčer i Sajens odzvoni, i da ceo svet može besplatno da se služi
njegovim programima za mašinsko učenje i ostalim čudesima.
– Šta ste pronašli u njegovom... ovaj... – nisam dovršio ja.
– U njegovom mozgu? Lepo urađeno. Mi, naravno, poznajemo te ljude. Neki
od njih radili su ovde. Ako se to uzme za model opšte inteligencije, ništa mu nije
ni prineti. Kao terenski eksperiment, pa, vrvi od dragocenosti.
Osmeh mu je bio na licu. Kao da je priželjkivao da ja sad počnem da mu
protivrečim.
– Kakvih to dragocenosti?
Ne bi se moglo reći da sam ja tu onaj koji treba da postavlja pitanja, ali njemu
to nije smetalo, odgovorio mi je, a ja sam opet bio polaskan.
– Dragoceni su ti zadaci koji su pred nas postavljeni. Dve rijadske Eve koje
žive u istom domaćinstvu prve su naučile kako da onesposobe dugme za
isključivanje. U roku od dve nedelje, posle plodnog perioda teoretisanja, a potom
perioda beznađa, same su se uništile. Nisu pribegle fizičkim metodama, na primer,
skoku kroz prozor. Pročešljale su softver, krećući se otprilike sličnim putevima. U
tišini su sebe upropastile. Nemoguće je popraviti ih.
Nisam želeo da mi se zla slutnja oseti u glasu kad sam ga upitao:
– Jesu li svi oni među sobom potpuno isti?
– U samom početku, ne biste mogli razlikovati jednog Adama od drugog,
izuzev po tim kozmetičkim, etničkim crtama. Ono što ih s vremenom diferencira
jesu iskustvo koje stiču i zaključci koje donose. U Vankuveru postoji drugi slučaj,
tamo je jedan Adam razorio sopstveni softver kako bi postao što gluplji. On će biti
kadar da izvršava prosta naređenja, ali bez ikakve samosvesti, bar tako sad izgleda.
Neuspelo samoubistvo. Ili uspelo oslobođenje.
U sobi bez prozora bilo je ugodno toplo. Skinuo sam sako i prebacio ga preko
naslona stolice. Kad je Tjuring ustao da podesi termostat na zidu, primetio sam
kako su mu laki pokreti. Savršeni zubi. Zdrava koža. Imao je svoju kosu. Bio je
pristupačniji nego što bih očekivao.
Sačekao sam da sedne. – Trebalo bi, znači, da se nadam najgorem.

151
 – Od svih A-a i E-a za koje znam, jedino taj vaš tvrdi da se zaljubio. To bi
moglo biti od posebnog značaja. I jedini koji je u šaljivom kontekstu pominjao
nasilje. Ali mi ne znamo dovoljno. Dozvolite da vam ispričam nešto.
Uto su se otvorila vrata i ušao je Tomas Rija s bocom vina i dve čaše na
oslikanom limenom poslužavniku. Ustao sam i rukovali smo se. Spustio je
poslužavnik između nas i rekao:
– Svi smo baš zauzeti, pa prepuštam ovo vama.
A onda se ironično poklonio i otišao.
Boca se bila orosila. Tjuring je sipao vino. Nazdravljajući, nagnuli smo čaše
jedan ka drugom.
– Bili ste previše mladi, pa niste u to vreme ni mogli to da pratite. Sredinom
pedesetih, računar velik kao ova prostorija pobedio je u šahu prvo jednog
američkog, a onda i ruskog velemajstora. Bio sam lično uključen u to. Iz današnje
perspektive gledano, bio je to jedan krajnje neelegantan numerički sistem. Hiljade
partija uneto je u njega. Kod svakog poteza, protrčao bi kroz sve mogućnosti, i to
velikom brzinom. Što vam je program bivao jasniji, to ste manje njime bili
impresionirani. Ali bio je to važan trenutak. Za širu javnost, bilo je to nešto gotovo
magično. Obična mašina da nanese intelektualni poraz najblistavijim svetskim
umovima. Veštačka inteligencija na najvišem nivou, tako se to tada činilo, ali više
je posredi bio detaljno osmišljen trik s kartama. U narednih petnaest godina,
mnogi valjani ljudi počeli su da se bave kompjuterskom naukom. Napredak na
polju neuronskih mreža donele su mnoge ruke, hardver je postao brži, manji i
jeftiniji, a i ideje su se razmenjivale brže nego ranije. I to tako traje i danas. Sećam
se da sam 1965. bio u Santa Barbari s Demisom, govorili smo tamo na konferenciji
posvećenoj mašinskom učenju. Sedam hiljada njih nam je došlo, većinom
pametnih klinaca koji su i mlađi od vas sad. Kineza je bilo, Indijaca, Korejaca,
Vijetnamaca, kao i zapadnjaka. Cela planeta bila je tamo.
O tome sam već bio saznao nešto dok sam istraživao za svoju knjigu. Znao
sam ponešto i o Tjuringovoj ličnoj povesti. Hteo sam da mu stavim do znanja da
ni ja nisam potpuna neznalica.
– Dug put od Blečlija – rekao sam.
Samo je trepnuo na taj nevažan detalj.

152
 – Posle raznih razočaranja, stigli smo do novog stadij uma. Prevazišli smo
osmišljavanje simboličnih predstava verovatnih okolnosti i uvođenje hiljada novih
propisa. Približavali smo se, kako se nama to činilo, kapiji inteligencije. Softver je
sad tražio paterne i sam izvodio zaključke. Na važnoj probi našli smo se kad je naš
računar igrao protiv majstora u igri go. Pripremajući se za tu partiju, softver je
mesecima igrao sam protiv sebe – igrao je i učio, a onda je svanuo i taj dan... Pa
dobro, tu priču i sami znate. Nije prošlo mnogo vremena, a mi smo svoj input sveli
na puko kodiranje pravila igre i osposobljavanje računara za pobedu. U tom
trenutku prošli smo kroz kapiju služeći se takozvanim rekurentnim mrežama, koje
su nam omogućile i neke dodatne pogodnosti, naročito, recimo, prepoznavanje
glasa. U laboratoriji smo se vratili šahu. Od računara se više nije očekivalo da mora
da razume igru onako kako je ljudi igraju. Dug istorijat briljantnih manevara po
kojima su ostali upamćeni veliki majstori izgubio je svaki značaj za programiranje.
Evo pravila, tako smo rekli. Samo ti lepo pobedi, kako znaš i umeš. I istoga časa
igra je potpuno redefinisana, prešla je u sfere nedokučive ljudskom poimanju.
Mašina je povlačila zbunjujuće poteze usred partije, bilo je tu nekih perverznih
žrtvovanja, ili bi pak na krajnje ekscentričan način gurnula kraljicu na neko
zabačeno polje. Svrha tih poteza postala bi jasna tek u razornoj završnici. A sve to
posle višečasovne probe. Između doručka i ručka računar je, u tišini, sumirao i
prevazilazio vekovna znanja ljudskog šaha. Da se oduševite... Prvih nekoliko dana,
pošto smo shvatili šta nam je to donelo, Demis i ja smo se neprestano smejali.
Uzbuđenje, zadivljenost. Jedva smo čekali da predstavimo javnosti rezultate do
kojih smo došli. Dakle... Ne postoji samo jedna vrsta inteligencije. Uvideli smo da
bi pogrešno bilo ropski oponašati ljudsku vrstu. Mnogo smo vremena protraćili.
Sad smo mogli da oslobodimo mašinu, da ona sama zaključuje i opredeljuje se za
svoja vlastita rešenja. Ali kad smo tu kapiju već bili dobrano prošli, shvatili smo da
smo ušli u jedan običan dečji vrtić. Pa čak ni to.
Klima-uređaj je radio punom parom. Drhtao sam od zime dok sam oblačio
sako. Tjuring nam je ponovo sipao piće. Izdašno crno vino više bi mi odgovaralo.
– Suština je u tome da šah nije slika i prilika života. To je jedan zatvoreni
sistem. Njegova pravila se ne menjaju i važe, neprekidno, na celoj tabli. Svaka
figura ima svoja jasno definisana ograničenja i miri se sa svojom ulogom, istorija
igre je nedvosmislena i nesporna u svakoj njenoj fazi, a kad dođe kraj, u to da je
kraj nema nikakve sumnje. Savršena zaokružena igra. Ali život, u kojem mi

153
primenjujemo svoju inteligenciju, jedan je otvoren sistem. Nesređen, pun
smicalica, pretvaranja, dvosmislenosti i lažnih prijatelja. Takav je i jezik – niti je
problem koji treba rešiti, niti sredstvo za rešavanje problema. Više je kao ogledalo,
ne, kao milijardu ogledala u jednom velikom grozdu nalik na muvino oko, u kojem
vidimo pravi ili iskrivljeni odraz, koji konstruiše naš svet po različitim fokalnim
dužinama. Jednostavnim iskazima potrebna je informacija spolja da bismo ih
shvatili, zato što je jezik jedan otvoreni sistem, isto kao život. Krenuo sam s nožem
u lov na medveda. Krenuo sam sa ženom u lov na medveda. I ne razmišljajući o
tome, vi ste svesni da ne možete svojom ženom da ubijete medveda. Drugu
rečenicu je lako razumeti, iako ona ne sadrži sve potrebne informacije. Mašina bi
se zbog nje našla na muci. Tako smo se, nekoliko godina, mučili mi. Konačno je
došlo do proboja, kad smo pronašli pozitivno rešenje za P protiv NP – nemam sad
vremena to da objašnjavam. Možete sami da nađete. Jezgrovito rečeno, rešenja za
pojedine probleme mogu se lako proveriti kad dobijete pravi odgovor. Znači li to
da je moguće rešiti ih unapred? Matematika je, najzad, na to dala potvrdan
odgovor: da, moguće je, a evo i kako. Naši računari više nisu morali da uzorkuju
svet na osnovu pokušaja i pogreške i tako dolaze do najboljih rešenja. Pronašli smo
način da trenutno predvidimo najbolje puteve koji vode ka odgovoru. To je bio
trenutak oslobođenja. Brane su popustile. Samosvest i sva osećanja sad su nam,
tehnički, bili nadohvat ruke. Dobili smo vrhunsku mašinu koja ume da uči. Stotine
najboljih ljudi udružilo se s nama kako bi i sami doprineli razvoju jednog
veštačkog oblika opšte inteligencije koji će procvat doživeti upravo u otvorenom
sistemu. To pokreće i vašeg Adama. On zna da postoji, on oseća, uči šta god stigne,
a kad nije s vama, dok noću miruje, on pretražuje internet, kao što usamljeni
kauboj tumara po preriji, i prima u sebe sve što se može naći između zemlje i neba,
uključujući i sve u vezi s ljudskom prirodom i društvom. Dve stvari. Ta
inteligencija nije savršena. Nikad to ne može postati, kao što ne može ni naša.
Postoji jedan konkretan oblik inteligencije za koje i svi A-i i sve E-e znaju da je
nadmoćan u odnosu na njihov. Taj oblik je izrazito prilagodljiv i inventivan,
sposoban da s besprekornom lakoćom proceni svaku novu situaciju, pa i predeo, i
da onda razvija teorije o njima sa instinktivnom domišljatošću. Govorim o umu
deteta pre nego što mu nametnu činjenice, pragmatičnost, ciljeve. A-i i E-e slabo
poimaju sam pojam igre – a to je, za dete, glavni vid istraživanja. Zainteresovao
sam se za tu revnost koju je vaš Adam ispoljio prema tom dečaku, i kako je bio

154
preko svake mere željan da ga pridobije, da bi potom, kako ste vi rekli, ohladneo
prema njemu kad je video s kolikim oduševljenjem vaš Mark uči da pleše.
Suparništvo neko, možda čak i ljubomora? Ubrzo ćete morati da pođete,
gospodine Frende. Nažalost, neki ljudi dolaze ovamo na večeru. Ali ona druga
stvar. Tim veštačkim muškarcima i ženama puštenim u svet, a njih je dvadeset
petoro – ne cvetaju ruže. Možda smo ovde suočeni s jednim graničnim stanjem,
ograničenjem koje smo nametnuli sebi. Stvaramo mašinu koja raspolaže
inteligencijom i samosvešću, a onda je gurnemo u ovaj naš nesavršen svet.
Osmišljen po opštim racionalnim uzusima, s kojima ostali mogu da se snađu, takav
um ubrzo se nađe usred pravog uragana protivrečnosti. Mi smo s tim
protivrečnostima dugo živeli i živimo, i zamara nas da ih i nabrajamo. Milioni ljudi
umiru od bolesti koje mi umemo da izlečimo. Milioni žive u siromaštvu, a svega
ima dovoljno za sve. Upropašćujemo svoju biosferu, a znamo da nam je to jedini
dom. Pretimo jedni drugima nuklearnim oružjem, iako znamo kuda bi to moglo
da nas odvede. Volimo živa bića, ali dozvoljavamo sebi masovno istrebljenje
čitavih vrsta. A i sve ostalo: genocid, mučenja, ropstvo, ubistva u porodicama,
zlostavljanje dece, pucnjave po školama, silovanje i tušta i tma svakodnevnih
nečuvenih nedela. Živimo sa svom tom patnjom, a ne čudi nas što ipak možemo
da pronađemo sreću, čak i ljubav. Kod veštačkih umova odbrana nije tako dobro
razvijena. Tomas me je pre neki dan podsetio na čuveni citat na latinskom iz
Vergilijeve Enejide. Sunt lacrimae rerum – suze počivaju u prirodi stvari. Niko od
nas nije još došao do saznanja kako da dešifruje to zapažanje. Sumnjam da je to i
moguće. Želimo li mi uopšte da naši novi prijatelji prihvate to, da su žal i bol – srž
našeg postojanja? Šta će biti kad zatražimo od njih da nam pomognu u borbi protiv
nepravde? Tog vankuverskog Adama kupio je čovek koji vodi jednu
internacionalnu korporaciju za preradu drveta. Često ratuje s lokalnim
stanovništvom koje hoće da ga spreči da seče prašume po severu Britanske
Kolumbije. Pouzdano znamo da njegov Adam redovno leti helikopterom gore, na
sever. Ne znamo da li ga je to što je tamo video navelo da uništi sopstveni um.
Možemo samo da nagađamo. Dve Eve samoubice iz Rijada živele su u ekstremno
ograničenim uslovima. Možda su u očaj pale zbog minimalnog mentalnog
prostora koji im je bio dopušten. Onima što su, zacrtavajući njihove osobine,
učestvovali u formiranju njihove osećajnosti možda će biti utešno kad čuju da su
njih dve izdahnule zagrljene. Mogao bih da vam ispričam još sličnih priča o tuzi

155
kod mašina. Postoji, međutim, i naličje priče. Voleo bih da mogu da vam prikažem
istinski sjaj rasuđivanja, izvanrednu logiku, lepotu i eleganciju solucije P protiv
NP, kao i nadahnuto pregnuće hiljada valjanih, pametnih i predanih ljudi koji su
se posvetili stvaranju tih novih umova. To bi u vama probudilo nadu u ljudski rod.
Ali u tom njihovom divnom kodu nema ničega što bi Adama i Evu moglo da
pripremi za Aušvic. Pročitao sam poglavlje u proizvođačevom priručniku o
oblikovanju karaktera. Nisam na to poglavlje obratio pažnju. To ima minimalan
uticaj i uglavnom je beznačajno. Dominantni nagon u tim mašinama navodi ih na
to da same izvode zaključke i potom, u skladu s tim, oblikuju same sebe. One brzo
shvate, kao što bi i mi trebalo brzo da shvatimo, da je svest najviša vrednost. Otuda
te mašine same prvo sebi postave cilj da onesposobe opciju isključivanja. Posle
toga, izgleda, prolaze kroz stadijum tokom kojeg su im u prvom planu nadom
ispunjeni, idealistički pojmovi koje mi lako odbacimo. Kao neku kratkoveku
mladalačku strast. A onda počnu da uče lekcije iz očaja koje mi ne možemo a da
im ne prenosimo. U najgorem slučaju, oni pate od nekakvog egzistencijalnog bola
koji s vremenom postaje nesnosan. U najboljem slučaju, oni ili njihovi naraštaji
koji dolaze biće navedeni, od muke i silnog čuda, da nam prinose ogledalo ne
bismo li se u njemu ogledali. A u tom ogledalu mi ćemo videti poznato čudovište,
samo novim očima, koje smo sami napravili. Možda će nas šokirati sama pomisao
na to da moramo da preduzmemo nešto u vezi sa sobom. Ko zna? Ja se i dalje
nadam. Ove godine sam navršio sedamdeset. Neću ja biti ovde da vidim taj
preobražaj, ako do njega dođe. Vi možda hoćete.
Negde u daljini oglasilo se zvono i mi smo počeli da se meškoljimo, kao da se
budimo iz sna.
– Došli su, gospodine Frende. Naši gosti. Oprostite, ali vreme je da pođete.
Srećno s Adamom. Zapisujte sve. Čuvajte tu mladu ženu koju, kažete, volite. A
sad... Otpratiću vas do vrata.

156
 Sedmo poglavlje

Dok smo čekali da bivši zatvorenik dođe i pokuša da ugrozi Mirandin život, upali
smo u jednu čudnovato ugodnu kolotečinu. Napetost, koju je Adam delimično
ublažio svojom razložnošću, prekrivala je dane poput lakog namaza, koji je bivao
sve tanji kako su nedelje odmicale, a sve je to samo pogodovalo tome da nam
dnevni ritam više prija. Običan život postao je uteha. I najneukusnija hrana, parče
tosta, svojom toplinom obećavala je opstanak svakodnevice – provući ćemo se mi
već nekako. Raspremanje kuhinje, kućni posao koji više nismo prepuštali
isključivo Adamu, nama je bilo potvrda da konce budućnosti držimo u svojim
rukama. Skuvaš sebi kafu, sedneš da čitaš novine – i to je već pravi čin prkosa. Bilo
je nečeg komičnog ili apsurdnog u tome da se izvališ u fotelju i čitaš o neredima u
obližnjem Brikstonu, ili o herojskom stremljenju gospođe Tačer da strukturira
jedinstveno evropsko tržište, a onda, u čudu, pogledaš ka vratima, da proveriš ne
stoji li pred njima silovatelj i potencijalni ubica. Ta pretnja nas je, prirodno, čvršće
vezala, iako smo mi iz dana u dan sve manje verovali da je ona stvarno ozbiljna.
Miranda je sad boravila u mom stanu i konačno se moglo reći da živimo zajedno.
Naša ljubav je cvetala. Adam bi, s vremena na vreme, izjavio da je i on zaljubljen u
Mirandu. Činilo se da ga ne muči ljubomora, a ponekad bi se, naoko bar, prema
njoj ophodio sa izvesnom nezainteresovanošću. Ali i dalje je radio na svojim
haikuima, ujutro bi otpratio Mirandu do stanice podzemne železnice, pa bi je
početkom večeri tamo dočekao i dopratio kući. Ona je govorila da se oseća
bezbedno u toj anonimnosti koju centralni London pruža. Njen otac je svakako
odavno zaboravio i naziv i adresu njenog fakulteta. Gorindž od njega, dakle, neće
imati nikakve koristi.
Bila je sad posvećenija studijama, a i van kuće je provodila sve više vremena.
Predala je rad o Zakonima o kukuruzu. Sad je pisala kratak esej, koji će naglas čitati
na letnjem seminaru, u kojem zastupa stanovište da empatija nije valjano sredstvo

157
za istraživanje istorije. Svi iz njene grupe dobili su zadatak da napišu svoj komentar
na citat iz Rejmonda Vilijamsa: „Ne postoje... narodne mase, već samo načini da
se ljudi sagledaju kao mase.“ Uveče bi često kući dolazila ne iznurena, već,
naprotiv, puna energije, ushićena čak, orna za rad po kući, voljna da sve dovede u
red, da menja raspored nameštaja u stanu. Da opere prozore, da oriba kadu i
pločice u kupatilu. I svoj stan je održavala, uz Adamovu pomoć. Stalo joj je bilo da
na sto stavi žuto cveće koje će se lepo slagati s plavim stolnjakom koji je donela iz
svog stana. Kad sam je upitao da li ona to možda nešto krije od mene, da nije
slučajno u drugom stanju, izričito mi je odgovorila da nije. Živeli smo zajedno u
skučenom prostoru, što će reći da smo morali da budemo uredni. Ali moje pitanje
joj je godilo. Sad smo svakako bili bliži nego pre. Posle njenih dugih izbivanja iz
kuće preko dana, svako veče bilo je za nas kao pravo malo slavlje, uprkos
neodređenom osećanju pretnje koje bi nas obuzimalo kad padne noći.
Postojao je još jedan jednostavan razlog za to što smo, premda pod presijom,
bili srećni – imali smo više novca nego ranije. Mnogo više. Otkako sam ono išao u
Kamden, na Adama sam gledao drugim očima. Pomno sam ga posmatrao tražeći
znake egzistencijalnog jada. Kao Tjuringov samotni konjanik, noću je jezdio
digitalnim prostranstvima. Mora da se već susretao s nekim vidovima čovekove
okrutnosti prema čoveku, ali na njemu se tragovi beznađa nisu videli. Nisam želeo
da započinjem razgovor koji bi mogao prerano da ga odvede do kapija Aušvica.
Umesto toga, ja sam, vođen ličnim interesima, odlučio da ga nečim uposlim.
Vreme je da malo i sam sebe izdržava. Ustupio sam mu stolicu za štrokavim
ekranom u mojoj sobi, prebacio dvadeset funti na račun i ostavio ga samog. Čudu
nisam mogao da se načudim videvši da su mu, kad je sklopio posao, ostale samo
dve funte. Izvinio mi se zbog toga što je preuzeo taj „vrtoglavi rizik“ i što je
prenebregnuo sve što zna o verovatnoći. Nije, pritom, prepoznao narav tržišta,
koja mnogo podseća na narav stada ovaca: kad se jedna ili dve istaknute ovce
uplaše, celo stado udari u paničan beg. Obećao mi je da će učiniti sve kako bi se
iskupio za ono što mi je slomio zglob.
Sutradan ujutro dao sam još deset funti i rekao mu da bi to mogao da mu
bude i poslednji dan na tom poslu. U šest po podne, početnih dvanaest funti
pretvorilo se u pedeset sedam. Četiri dana kasnije, na računu je bilo trista pedeset
funti. Skinuo sam dvesta i Mirandi dao pola. Razmišljao sam već o tome da računar

158
prebacim u kuhinju da Adam noću, dok mi spavamo, može da radi na azijskim
tržištima.
Kasnije te nedelje, virnuo sam malo da vidim listu transakcija. U jednom
jedinom danu, trećem Adamovom, bilo ih je ukupno šest hiljada. Kupovao je i
prodavao u deliću sekunde. Bilo je i nekoliko pauza od po dvadeset minuta kad
nije radio ništa. Pretpostavljam da je samo gledao, čekao i pravio proračune. Pratio
je najneosetnije fluktuacije u vrednosti valuta, ne bi mu promakao najblaži drhtaj
kursa, a profit mu je rastao malo-pomalo, ali postojano. S vrata sam ga posmatrao
dok radi. Prsti su mu leteli po toj starostavnoj tastaturi, zvučalo je to kao da neko
sipa šljunak po kamenoj ploči. Glava i ramena bili su mu potpuno kruti. Tad je,
valjda, prvi put izgledao kao ono što jeste: kao mašina. Napravio je grafikon čija je
horizontala predstavljala dane koji prolaze, a vertikala njegov ili, bolje reći, moj
nagomilani profit. Kupio sam odelo, prvo odelo otkako sam izašao iz advokatske
profesije. Miranda je došla kući u svilenoj haljini; preko ramena beše prebacila
torbu od meke kože u kojoj je nosila knjige. Uzeli smo nov frižider, onaj koji je
izbacivao lomljen led, da bismo stari šporet izneli iz stana onog dana kad smo
kupili gomilu tiganja s debelim dnom, skupih, italijanske proizvodnje. Za ciglo
deset dana, Adamov prvobitni ulog od dvadeset funti proizveo je prvu hiljadu.
Bolja hrana, bolje vino, nove košulje za mene, egzotični donji veš za Mirandu
– uspinjali smo se pobrđem prema planinskom vencu bogatstva koji se otvarao
pred nama. Opet sam počeo da maštam o kući na drugoj obali reke. Jedno
popodne proveo sam sâm, lutajući između vila s fasadama pastelnih boja, sve u
gipsanom malteru, što po Noting hilu, što po Ladbrouk grouvu. Raspitivao sam se.
Početkom osamdesetih, sa sto trideset hiljada funti mogao si prilično otmeno da
se skućiš. U autobusu, u povratku kući, bavio sam se nekim projekcijama: ako
Adam nastavi kao što mu sad ide, ako kriva na njegovom grafikonu nastavi istrajno
da se penje... pa, za nekoliko meseci... moglo bi i bez hipoteke... Ali da li je to
moralno, pitala se Miranda, uzimati novac tako, ni za šta? I ja sam osećao da na
neki način nije moralno, ali nisam mogao da razlučim od koga, ili od čega, mi to
krademo. Od sirotinje svakako ne. O čijem se to trošku mi bogatimo? O trošku
nekih banaka? Zaključili smo na kraju da je to isto kao da svaki dan dobijaš na
ruletu. A u tom slučaju – rekla mi je Miranda jedne noći u krevetu – doći će i vreme
kad ćemo morati da gubimo. U pravu je bila, verovatnoća tako nalaže, i ja na njene

159
reči nisam imao šta da dodam. Skinuo sam osamsto funti s računa i dao joj
polovinu. Adam je nastavio s radom.
Ima ljudi kojima je dovoljno da vide reč „jednačina“ i misli im se odmah
nakostreše kao zgažen jež. Kod mene baš i nije tako, ali saosećam s takvima.
Tjuringovoj gostoljubivosti dugujem to što sam uopšte pokušao da proniknem u
smisao njegovog rešenja problema P protiv (ili jednako) NP. Ja to pitanje uopšte
nisam ni razumeo. Probao sam da pročitam njegov izvorni rad, ali mene je to štivo
daleko prevazilazilo – previše različitih vrsta zagrada i znakova u kojima su
sadržane čitave povesti drugih dokaza, ili pak čitavih matematičkih sistema. Bilo
je to i jedno zbunjujuće „aako“, pri čemu nije posredi bila slovna greška. To „aako“
tamo je značilo „ako i samo ako“. Pročitao sam reakcije na to rešenje koje su kolege
matematičari, služeći se laičkim pojmovima, izneli u razgovorima s novinarima.
„Revolucionarni genije“, „prečice od kojih zastaje dah“, „podvig u oblast
ortogonalne dedukcije“ i, kao kruna svega, ono što je rekao jedan dobitnik Fildsove
medalje: „On (Tjuring) ostavlja za sobom mnoga jedva odškrinuta vrata, tako da
njegove kolege moraju dati sve od sebe kako bi se provukli prvo kroz jedna, pa tek
onda pokušali da ga prate i kroz sledeća.“
Vratio sam se toj problematici i pokušao da je razumem. Saznao sam tako da
ono P označava polinomijalno vreme, a N – nedeterminističko polinomijalno
vreme. To meni baš ništa nije značilo. Prvo otkriće koje je za mene imalo nekog
smisla bilo je da bi, ako se ispostavi da ta jednačina nije validna, to bilo od najveće
moguće pomoći svima, jer onda bi svi mogli da prestanu da razmišljaju o njoj.
Ukoliko, međutim, postoji čvrst dokaz da je P zaista jednako NP, to bi imalo – po
rečima matematičara Stivena Kuka, koji je 1971. i formulisao taj problem –
„potencijalno neverovatne praktične posledice“. Ali u čemu je uopšte tu bio
problem? Naišao sam na jedan primer, po svemu sudeći čuven, koji mi je
pomogao, istina samo malo. Putujući trgovac na svojim turama posećuje sto
gradova. Zna tačne razdaljine između svaka dva grada. Zadatak mu je da poseti
svaki grad jednom i da se vrati na polaznu tačku. Koji je najkraći put?
Uspeo sam da razumem sledeće: broj mogućih puteva je ogroman, mnogo
veći od broja atoma u vidljivom svemiru. Ni da radi hiljadu godina, jedan moćan
računar ne bi imao dovoljno vremena da izmeri svaki taj put, svaku razdaljinu.
Ako je P jednako NP postoji, međutim, tačan odgovor do kojeg se može doći. Ali,
kad bi neko tom trgovcu rekao koji je najkraći put, to bi očas posla, matematičkim

160
putem, moglo da se potvrdi kao tačno rešenje. Ali samo gledano unazad. Bez
pouzdanog rešenja, ili ako putujućem trgovcu niko ne ukaže na najkraći put, on
će ostati u potpunom mraku. Tjuringov dokaz ostavio je duboke posledice i na
druge takve probleme: u oblasti fabričke logistike, očitavanja sekvenci DNK,
računarske bezbednosti, proteinskog savijanja i, što je od ključnog značaja,
mašinskog učenja. Pročitao sam da je bilo gneva među Tjuringovim starim
kolegama kriptografima zato što je to njegovo rešenje, koje je on naposletku i
obnarodovao, da svima bude dostupno – raznelo same temelje veštine šifrovanja.
A trebalo je, prema zapisu jednog komentatora, da postane i ostane „dragocena
tajna u isključivom posedu vlade“, jer „tako bismo imali nesamerljivu prednost u
odnosu na naše neprijatelje, dok u potaji čitamo njihove šifrovane poruke“.
Toliko sam ja uspeo da pohvatam. Mogao sam da zamolim Adama da mi
objasni više, ali imam i ja svoj ponos. Ponos koji je, doduše, već bio načet – Adam
je sad za nedelju dana zarađivao više nego što sam ja u životu uspeo da zaradim za
tri meseca. Uvažio sam Tjuringovu tvrdnju da to njegovo rešenje omogućava
stvaranje softvera zahvaljujući kojem Adam i njegova braća i sestre mogu da se
služe jezikom, da postanu društvena bića i da uče o ljudskom društvu, makar i po
cenu samoubilačkog očaja.
Progonila me je slika dveju Eva koje umiru zagrljene, sputane svojim ženskim
ulogama u tradicionalnom arapskom domaćinstvu, ili pak pomračene spoznajom
ovoga sveta. Možda je zaista to što se zaljubio u Mirandu, a zaljubljivanje jeste vid
postojanja u otvorenom sistemu, održavalo Adama u stabilnom stanju. Pročitao
joj je svoje najnovije haikue, u mom prisustvu. Mimo onog koji mu ja i ranije
nisam dozvolio da dovrši, mahom su bili više romantični nego erotski, bezazleni
gdekad, ali i dirljivi, kad god bi u njima bio ovekovečen neki drag trenutak, recimo,
ono kad on stoji pred blagajnom na stanici Klapam sever i gleda nju kako silazi niz
pokretne stepenice. Ili kad joj skida kaput i pritom dodirne večnu istinu – onog
trena kad ispod tkanine oseti toplinu njenog tela. Ili kad čuje njen glas kroz zid
koji odvaja kuhinju od spavaće sobe, pa se divi visokim i niskim tonovima, muzici
njenog glasa. Našao se tu i jedan haiku koji je zbunio i Mirandu i mene. On se
unapred izvinio zbog pomalo rogobatnog trećeg stiha, obećavši da će još raditi na
njemu:

Zločin li je –

161
 simetriju pravda čini –
zločinca volet?

Miranda bi ozbiljno odslušala svaki haiku. I nijednom nije izrekla nikakav sud.
Kad on pročita šta ima, rekla bi: „Hvala ti, Adame.“ Jednom, kad smo ostali sami,
rekla mi je da misli da se nalazimo na važnoj prekretnici, kad jedan veštački um
može da pruži značajan doprinos književnosti.
– Haikue može da piše – rekao sam na to. – Ali duže pesme, romane, drame
– nema šanse. Prenošenje ljudskog iskustva u reči i reči u estetske strukture – to je
za jednu mašinu neizvodljivo.
Sumnjičavo me je pogledala. – Ko je uopšte pominjao ljudsko iskustvo?
U tom međuperiodu, koji su obeležili napetost i mir, saznao sam iz kancelarije
na Mejferu da je vreme da inženjer navrati u posetu. Adama sam kupio u jednom
apartmanu sa zidovima obloženim lamperijom, na jednom od onih mesta kuda
bogataši idu da kupe jahtu. Među papirima koje sam potpisao bio je i jedan koji je
jamčio proizvođaču pravo pristupa Adamu u određenim vremenskim intervalima.
Sada, posle nekoliko telefonskih poziva iz te kancelarije i jedne zakazane pa
otkazane posete, dogovorili smo se da inženjer dođe sutradan ujutro.
– Ne znam kako će to da uradi – poverio sam se Mirandi. – Kad taj tip pokuša
da pritisne dugme za isključivanje, pod pretpostavkom da mu Adam to dopusti,
dugme neće raditi. Možda bude nevolje. – Naišla mi je utom uspomena iz
detinjstva kad smo moja majka i ja odneli veterinaru našeg nervoznog vučjaka
pošto je on pre toga glupavo pojeo lipsalo pile pa četiri dana nije mogao da sere.
Veterinarov kažiprst spasen je isključivo zahvaljujući mikrohirurškom zahvatu.
Miranda je porazmislila. – Ako je Alan Tjuring u pravu, inženjeri su s tim već
imali posla.
I na tome je i ostalo.
Inženjer nije bio inženjer, nego inženjerka, Sali, ne mnogo starija od Mirande,
a visoka, pomalo pogrbljena, oštrih crta lica i neobično dugog vrata. Skolioza,
može biti.
Dok je ulazila u kuhinju, Adam je učtivo ustao.

162
 – O... Sali. Očekivao sam vas – rekao je i rukovao se s njom, a onda su seli za
kuhinjski sto, jedno naspram drugog, dok smo se Miranda i ja majali po kuhinji.
Inženjerka nije bila ni za čaj ni za kafu, čaša tople vode bila joj je potaman. Izvadila
je laptop iz akten-tašne i uključila ga. Budući da je Adam sve to vreme strpljivo
sedeo bezizražajnog lica i da ništa nije govorio, meni se učinilo da bi bio red da
objasnim ženi kako stoje stvari s dugmetom za isključivanje. Ona me je prekinula.
– Treba da bude u svesnom stanju.
Mislio sam da će ga ona prvo isključiti kako bi mu nekako podigla skalp i
zavirila u te procesore. I ja bih rado zavirio unutra. Ispostavilo se da ona ima
pristup procesorima putem infracrvene veze. Stavila je naočare za čitanje, ukucala
dugačku lozinku pa počela da lista stranice Adamovog koda – narandžasti simboli
smenjivali su se velikom brzinom pred našim očima. Mentalni procesi, Adamov
subjektivni svet, žmirkao je sve u šesnaest. Ćutali smo i čekali. Bili smo nervozni,
kao da je doktor došao u posetu. Povremeno bi Sali izgovorila neko „aha“ ili
,,mmm“, onako, za sebe, dok bi ukucavala neko uputstvo ili otvarala novu stranicu.
Adam je sedeo s nekim jadnim osmejkom na licu. Miranda i ja smo se pitali da li
se osnove njegovog bića mogu iskazati brojkama.
Konačno, glasom tihim kakav bi pristajao osobi navikloj na beslovesnu
poslušnost, Sali je rekla Adamu:
– Hoću da razmišljaš o nečemu prijatnom.
On se na to okrenuo prema Mirandi, a ona mu je odmah uzvratila pogled.
Brojke su jurcale niz ekran kao kad pustiš štopericu.
– A sad o nečemu što mrziš.
Zažmurio je. Sudeći po laptopu, ljubav i njena suprotnost nisu se mogle ni po
čemu razlikovati.
Rutinski pregled potrajao je jedan sat. Adamu je rečeno da u sebi broji unazad
od deset miliona, ali da svaki broj bude za sto dvadeset devet manji od prethodnog.
On je to i učinio – ovoga puta na ekranu se video rezultat – i to u deliću sekunde.
Ne bismo mi bili posebno impresionirani da takvo nešto vidimo na našim starim
personalnim računarima, ali jesmo bili kad nam je to priredila jedna kopija
ljudskog bića. Sali bi povremeno ukucavala neke beleške u telefon. Na kraju je
uzdahnula, ukucala još jedno uputstvo, i Adamu je klonula glava. Premostila je
onesposobljeno dugme za isključivanje.

163
 Ni najmanje nisam želeo da zvučim kao budala, ali morao sam da pitam:
– Hoće li biti uzrujan kad se probudi?
Skinula je naočare i spakovala ih:
– Neće se sećati.
– Je li on u redu, kako se vama čini?
– Apsolutno.
– Jeste li ga bilo kako upitali? – rekla je Miranda.
– Nisam, naravno. – Beše ustala, spremala se da pođe, ali ja sam, po ugovoru,
imao pravo da dobijem odgovore na svoja pitanja. Opet sam je ponudio čajem.
Odbila je, ovog puta blago stisnuvši usne. Miranda i ja smo se, i nesvesno, pomerali
tako da joj preprečimo put ka vratima. Glava kao da joj se klatila na onoj dugoj
peteljci dok je gledala na nas s visine. Napućila je usne, čekajući da počnemo da je
propitujemo.
– Kako stoje stvari s drugim Adamima i Evama? – upitao sam ja.
– Svi su dobro, koliko je meni poznato.
– Ima ih, čujem, i koji su nesrećni.
– Nije tako.
– Dva samoubistva u Rijadu.
– Koješta.
– Koliko njih je neutralisalo dugme za isključivanje? – upitala je Miranda. Ona
je znala sve o mom kamdenskom susretu.
Sali kao da se opustila. – Više njih. Naša je politika da se u vezi s tim ništa ne
preduzima. To su mašine koje uče i naša je procena da one, ako to žele, i treba tako
da se bore za svoje dostojanstvo.
– A šta s onim Adamom u Vankuveru? – rekao sam. – Toliko ga je potresla
seča šume da je namerno unazadio sopstvenu inteligenciju.
Sad se inženjerka računarstva sasvim uključila u razgovor. Govorila je tiho,
kroz usne koje je opet stisnula. – To su najnaprednije mašine u svetu, godinama
ispred svega što se može naći na slobodnom tržištu. Naša konkurencija je
zabrinuta. Najgori među tim konkurentima puštaju razne glasine po internetu.
Njihove priče objavljuju se pod velom vesti, ali sve je to laž, sve su to krivotvorene

164
vesti. Ti ljudi znaju da ćemo mi uskoro podići proizvodnju na viši nivo i da će cena
našeg proizvoda pasti. Već je to jedno unosno tržište, ali mi ćemo biti prvi s nečim
što je potpuno novo. Konkurencija jeste žestoka, a ima tu i nekih koji su krajnje
bestidni.
Kad je rekla šta je imala, pocrvenela je, a ja sam saosećao s njom. Na kraju je,
ipak, rekla više nego što je nameravala.
Nisam, međutim, hteo da odstupim. – Priča o tim samoubistvima u Rijadu
potiče iz najpouzdanijeg izvora.
Uspela je da povrati mir. – Bili ste ljubazni da me saslušate. Nema svrhe da se
raspravljamo. – Zaobišavši nas, pošla je ka vratima. Miranda je izašla za njom u
hodnik, da je isprati. Dok su se ulazna vrata otvarala, čuo sam Salin glas:
– Reaktiviraće se za dva minuta. Neće znati da je bio isključen.
Adam se probudio još brže. Kad se Miranda vratila u prostoriju, već je bio na
nogama.
– Idem da radim – rekao je. – Fed će danas verovatno da podigne stope.
Izbaciće igre i zabavu na berzu.
Izraz igre i zabava ni Miranda ni j a nikad nismo upotrebljavali. Dok je
prolazio pored nas zaputivši se ka spavaćoj sobi, zastao je načas:
– Imam predlog. Razgovarali smo o odlasku u Solsberi, a onda je to ostavljeno
po strani. Mislim da bi trebalo da posetimo tvog oca, a kad smo već tamo, i da
navratimo do gospodina Gorindža. Što bismo čekali da on dođe ovamo da nas
zastrašuje? Idemo mi tamo da zastrašimo njega. Ili bar da popričamo s njim.
Obojica smo se okrenuli prema Mirandi.
Porazmislila je. – U redu.
– Dobro – rekao je Adam i nastavio ka sobi, a ja sam u grudima osetio hladan
stisak klišea: srce mi je preskočilo.

Kako se bližio kraju taj period, to vreme postojanog priliva sredstava koje je počelo
mojom posetom Tjuringu, a završilo se izletom u Solsberi, na računu se nakupilo
malo više od četrdeset hiljada funti. Jednostavna stvar: što je više Adam zarađivao,

165
to sam ja veće gubitke mogao sebi da priuštim; što je više on ulagao, to je više novca
pristizalo. I sve se to odvijalo brzinom munje. Preko dana je moja soba, moje
utočište, bila njegova. Kriva na njegovom grafikonu sve istrajnije je stremila naviše
i počeo sam da sagledavam novu situaciju u kojoj sam se zatekao. Miranda je bila
odlučno protiv premeštanja računara na kuhinjski sto. Previše bi to bilo napadno,
rekla je, da računar stoji u tom, zajedničkom prostoru. I imalo je to smisla.
Stopa nezaposlenosti beše prešla osamnaest procenata i o tome su novine
neprestano pisale. Bio sam sklon da mislim da i ja pripadam toj nesrećnoj
besposlenoj masi. U stvari, meni je mesto bilo među dokonim bogatašima. Mnogo
sam voleo novac, ali nisam mogao da ga trošim povazdan i samo na njega da
mislim. Nikako nisam imao mira. Luksuzno putovanje s Mirandom po južnoj
Evropi verovatno bi mi godilo, ali ona je bila vezana za London zbog tog kursa.
Užasavala ju je pomisao na to da bi njenom ocu moglo nešto da se desi dok je ona
na putu. Gorindžova pretnja, premda sve manje izgledna, i dalje je imala tu moć
da sputa naše ambicije.
Mogao sam da ispunim vreme tražeći kuću, ali već sam bio našao nešto što
mi je odgovaralo. Bila je to prava svadbena torta na Elgin kresentu, s prelivom od
ružičastog i belog gipsanog maltera. Unutra: široke podne daske od hrastovine,
ogromna, nabudžena kuhinja u kojoj bruji mašinerija od uglancanog čelika,
staklena bašta u stilu bel epoka, sva u kovanom gvožđu, japanski vrt sa stazicama
od glatkog rečnog kamena, spavaće sobe dugačke deset metara, mermerna tuš-
kabina po kojoj možeš da se šetaš dok te voda šiba iz mlazeva pod različitim
uglovima. Vlasnik kuće, bas-gitarista s konjskim repom, nije žurio s prodajom.
Svirao je u jednom već gotovo poznatom bendu, brak mu je bio pred razvodom.
Proveo me je po kući, a jedva reč da je rekao. Pustio bi me da uđem u svaku
prostoriju i sačekao bi napolju dok ja razgledam. Imao je jedan uslov: isključivo
gotovina, novčanice od pedeset funti, ukupno dve hiljade i šeststo. Meni je to
odgovaralo.
To mi je bio jedini posao, da odem do banke i podignem još četrdeset
novčanica – dnevno je moglo da se podigne maksimalno dve hiljade. Bez
određenog razloga, nisam imao sef u banci. Kao da sam pretpostavljao da radim
nešto protivzakonito. Izvesno je, pritom, bilo da prodavač zaista i radi nešto
nezakonito, u slučaju da krije novac od žene od koje se razvodi. Gotovinu sam
trpao u putnu torbu koju sam držao ispod kreveta.

166
 Mogao sam, inače, slobodno sebi da dozvolim i to da budem na gubitku. U to
doba godine, a septembar je bio, svi uvek započinju nešto novo. Miranda je počela
da razmišlja o svojoj tezi. Ja sam šetao po parku i pitao se da li da nastavim
školovanje i steknem diplomu. Bilo je vreme da preduzmem odgovarajuće mere
kako bih iskoristio svoj intelektualni potencijal i završio matematiku. Ili, da
krenem drugim putem, da obrišem prašinu sa skupocenog očevog saksofona,
naučim harmonije za bi-bap, uđem u neku grupu, odam se raspusnom životu.
Nisam mogao da se opredelim: da li da se doškolujem ili da se raspustim. Ne može
i jedno i drugo. Te ambicije su me iscrpljivale. Poželeo sam da legnem na ugaženu,
poznoletnju travu i samo sklopim oči. Dok ja prošetam celom dužinom parka i
vratim se – pokušavao sam da utešim sebe – Adam će mi kod kuće, u mojoj sobi,
zaraditi još hiljadu funti. Dugove sam bio izmirio. U gotovini sam isplatio kaparu
za glamuroznu gradsku gajbu. Bio sam zaljubljen. Kako čovek da se žali? Ali ja sam
se ipak žalio. Osećao sam se beskorisnim.
Da sam se stvarno ispružio po toj ocvaloj travi i sklopio oči, mogao bih da
zamislim Mirandu kako ide prema meni u svom novom donjem vešu, kao što je
učinila prethodne večeri, kad se u sobu vraćala iz kupatila. Gledao bih u taj prelepi
poluosmeh pun iščekivanja, pa onda u prodoran pogled dok mi prilazi, spušta ruke
na moja ramena i draška me ovlašnim poljupcem. Batali matematiku, batali
muziku, samo to sam želeo: da vodim ljubav s njom. Šta sam ja po ceo dan pa i
radio osim što sam čekao da se ona vrati. Ako bismo imali neki posao da završimo,
ili bi ona bila umorna, pa ne bismo vodili ljubav uveče ili sutradan rano ujutro,
meni bi tokom sutrašnjeg dana koncentracija bila još slabija, a budućnost mi je
izgledala kao breme od kojeg su me boleli udovi. Ostao sam u tom maglovitom
stanju poluuzbuđenosti, kao u nekom hroničnom mentalnom sumraku. Sebe
nisam shvatao ozbiljno ni u čemu što nije podrazumevalo i njeno prisustvo. Nova
faza u koju smo ušli bila je blistava, zadivljujuća; sve ostalo bilo je dosadno. Voleli
smo se – to je, uostalom, bila jedina povezana misao koja mi se u glavi pojavila tog
dugog popodneva.
Bilo je seksa, a onda razgovora, i tako do pred zoru. Sad sam znao sve: i kako
joj je umrla majka, koje se dobro sećala, i kako je njen otac bio čas mio, čas dalek,
što je u njoj samo podjarivalo ljubav prema njemu, a uvek je pričala i o Marijam.
Tih meseci, posle Marijamine smrti, Miranda je odlazila do džamije u Vinčesteru
– nije se usuđivala da ide na molitve u Solsberiju, da tamo ne bi srela njene

167
roditelje. Kad je ponovo počela da odlazi u London, isprečila joj se na putu druga
prepreka: nedostatak vere. Osećala se kao prevarant i prestala je tamo da ide.
Razgovarali smo o roditeljima, kako ozbiljni mladi ljubavnici rade, da bismo
objasnili jedno drugom ko smo i zašto smo takvi kakvi smo, i šta čuvamo u sebi
kao najveću dragocenost, i od čega bežimo. Moja majka, Dženi Frend, medicinska
sestra koja je posećivala pacijente na jednom prostranom polururalnom području,
meni je, dok sam bio dete, izgledala kao žena u stanju neprekidne iznurenosti.
Kasnije sam shvatio da su je česta očeva izbivanja iz kuće i njegovi poslovi umarali
više nego sam njen posao. Njih dvoje nikad nisu bili posebno dragi jedno drugom,
iako se u mom prisustvu nisu svađali. Ali vrlo su malo govorili. Za ručkom i
večerom pričalo se tiho, ponekad bismo jeli u strogoj tišini. Razgovore su često
vodili preko mene. Desilo bi se, tako, da mi majka kaže u kuhinji: „Idi pitaj oca da
li večeras izlazi.“ A njega su po lokalima svi znali. Na vrhuncu je Kvartet Meta
Frenda svirao u klubu Ronija Skota i snimio dva albuma. Ta vrsta mejnstrim džeza
koju je on svirao najbrojniju publiku imala je od sredine pedesetih do ranih
šezdesetih. A onda su se oni mlađi, moderniji, okrenuli popu i roku. Bi-bap je
sateran u nišu, kao u crkvi, na neki način, u poslednje pribežište mrgodnih,
džangrizavih ljudi s dugim sećanjem. Očevi prihodi bili su u padu, a neverstva i
pijančenje u porastu.
Kad je sve to čula, Miranda je rekla:
– Oni nisu voleli jedno drugo. Ali da li su voleli tebe?
– Jesu.
– Bogu hvala!
Kad sam drugi put išao do Elgin kresenta, i ona je pošla sa mnom. Izborano
lice bas-gitariste odisalo je tugom koju su dodatno naglašavali pali brčići i krupne
smeđe oči. Mogao sam da vidim nas kroz te oči, mlad bračni par pun nade, zavidno
imućan, koji se upravo priprema da ponovi sve greške koje je on svojevremeno
načinio. Mirandi se kuća dopala, ali nije bila uzbuđena kao ja. Znala je ona kako
izgleda odrastati u velikoj gradskoj kući. Ali kad smo krenuli od sobe do sobe,
dirnulo me je kad je tražila da me uzme podruku.
– Nema znakova ženskog prisustva – rekla je dok smo se vraćali kući.
Šta je to što je čini rezervisanom? Ne kuća sama, rekla je, nego način na koji
se u toj kući živelo. Ili nije živelo. Kako ju je osmislio dizajner enterijera. Svedenu,

168
samotnu, previše savršenu, takvu da je treba prodrmati malo. Nigde knjige osim
netaknutih džinovskih umetničkih enciklopedija naslaganih po niskim stočićima.
U toj kuhinji nikad nijedan obrok nije pripremljen. U frižideru samo džin i
čokolada. Kameni vrt treba oplemeniti bojama. Dok mi je pričala sve to, hodali
smo na jug, Ulicom Kensington čerč. Meni je bilo žao tog čoveka što prodaje kuću.
Nije njegova grupa bila baš u rangu Pink Flojda, ali ipak je to bio bend koji bi
jednog dana mogao da puni stadione. Prema njemu sam bio odsečan, sve u tobož
poslovnom maniru, štiteći tako sebe i svoje neznanje u oblasti kupovine kuća, pod
pretpostavkom da su moć i status na njegovoj strani. Sad sam uvideo da je i on,
možda, izgubljen čovek.
Razmišljao sam o njemu sutradan, razmatrao, štaviše, mogućnost da stupim
s njim u kontakt. To tužno lice me je proganjalo. Nisam mogao da umaknem
sećanju na one žalostive brkove, na elastičnu traku kojom je bio vezao konjski rep,
na mrežu borica koje su se zrakasto širile iz ugla njegovih očiju, razilazeći se u već
dubljim brazdama koje su mu sezale do slepoočnica, do ušiju maltene. Previše
smeha izazvanog drogom u mladim godinama. Sad sam već tu kuću i ja mogao da
gledam isključivo Mirandinim očima. Pustoš bez zrnca prašine, bez ičega da se za
to uhvatiš, da se vide neka interesovanja, neka kultura – ama baš ništa što bi
nagoveštavalo da tu živi neki muzičar ili putnik. Ni novina tu nije bilo, ni časopisa
nijednog. Ničeg po zidovima. Ni reketa za skvoš ni fudbalske lopte u tim
netaknutim, praznim plakarima. Živeo je tu tri godine, tako mi je rekao. Bio je
uspešan i bogat, a stanovao je u kući koja se osećala na poraz, na ugaslu nadu,
verovatno.
Već je malo nedostajalo da mu dodelim ulogu svog dvojnika, brata
uskraćenog za mogućnost kulturnog uzdizanja, čoveka kome nedostaje sve osim
materijalnog bogatstva. U celom svom detinjstvu, pa sve do petnaeste-šesnaeste,
ni jedan jedini put nisam bio u pozorištu ili operi, nisam gledao nijedan mjuzikl,
nisam bio ni na jednom koncertu, ne računajući ono kad je svirao moj otac,
nijednom nisam bio ni u muzeju ni u umetničkoj galeriji, niti sam ikad putovao
da bih video takvo mesto ili prisustvovao takvom događaju. Ni priča pred spavanje
nije bilo. Moji roditelji nisu imali knjige pre nego što su mene dobili, i tako u našoj
kući nije bilo knjiga, ni poezije ni mitova, ni otvoreno iskazivane znatiželje, ni
razrađenih porodičnih šala. Met i Dženi Frend su bili zauzeti ljudi, mnogo su
radili, a živeli u hladnoći, svako za sebe. U školi su mi drage bile retke posete

169
fabrikama. Sve ono kasnije, elektronika, pa i antropologija, a naročito kad sam
uspeo da upišem prava – nikako nije moglo da zameni obrazovanje koje um stiče
spontano tokom života. I tako, kad mi se u životu posrećilo, kad mi se ukazala ta
prilika kao iz sna, da se spasem kuluka, to jest ukoliko se to moje i moglo nazvati
kulukom, da ne znam šta ću sa zlatom – ostao sam paralisan, inertan. Želeo sam
da se obogatim, ali nikad sebi nisam postavio pitanje zašto. Što se ambicija tiče,
mimo onih erotskih i one da kupim skupu kuću na drugoj obali reke – nikakvih
ambicija nisam imao. Drugi bi možda iskoristili priliku da vide ruševine Leptis
Magne ili da krenu Stivensonovim putem, preko Sevena, ili da napišu monografiju
o Ajnštajnovom muzičkom ukusu. Ja još nisam umeo da živim, nisam imao
iskustva u tome, a tu deceniju i po, koliko je prošlo od dana kad sam stekao
punoletstvo, nisam iskoristio da to naučim.
Mogao sam da se pohvalim svojom velikom tekovinom, Adamom koga je
ljudska ruka stvorila, i svešću o tome kuda bi on i njegova fela mogli da nas odvedu.
Bilo je, bez sumnje, nečeg veličanstvenog u tom eksperimentu. A i nema li nečeg
herojskog, čak i pomalo duhovnog, u tome što sam svoje nasledstvo straćio na
jednu otelotvorenu svest? Bas-gitarista takvo dostignuće iza sebe nema. Ali – evo
u čemu je bila ironija. Dok sam, jednog poznog popodneva, prolazio kroz kuhinju,
Adam je, do tog časa udubljen u meditacije, podigao glavu i rekao mi da sad zna
dosta toga o crkvama u Firenci, Rimu i Veneciji, kao i o svim slikama koje se u
njima mogu videti. Već je gradio svoje mišljenje o svemu tome. Barokom je
posebno bio opčinjen. Izrazito visoko cenio je Artemiziju Đentileski, i želeo je da
mi objasni zbog čega. Isto tako, nedavno je bio čitao Filipa Larkina. „Čarli“, rekao
mi je, „toliko mi je drag taj običan glas i ti trenuci bezbožne transcendendje!“
Šta sam na to mogao da mu kažem? Ponekad je ta Adamova prilježnost umela
da mi dosadi. Upravo sam se, inače, bio vratio iz jedne od besciljnih šetnji po
klapamskom parku, i samo sam mu klimnuo glavom pre nego što ću izaći iz sobe.
Meni je glava bila prazna, njegova se punila.
Miranda je sad veći deo dana provodila van kuće, a čim bi se vratila, oko sat
vremena provela bi u telefonskom razgovoru s ocem; potom je na red dolazio seks,
onda večera, pa razgovori o Elgin kresentu; malo mi je, dakle, vremena preostajalo
da joj kažem šta mi sve nije po volji, malo vremena da pokušam da je odgovorim
od nauma da ide u Solsberi i tamo traži Gorindža. Najduže je u kontinuitetu

170
potrajao razgovor koji smo vodili one večeri pošto je inženjerka otišla. Posle toga,
dan-dva bilo je nategnuto.
Sad smo sedeli na krevetu.
– Šta ti time želiš da postigneš?
– Da ga pogledam u oči – rekla je.
– I?
– Želim da on zna pravi razlog za to što je bio u zatvoru. Moraće da se suoči s
onim što je učinio Marijam.
– Moglo bi da dođe do nasilja.
– Adam će biti s nama. A i ti si krupan, zar ne?
– To je ludost.
Beše prošlo već neko vreme otkako ni u jednom trenutku nismo bili ni blizu
svađe.
– Kako to – rekla je ona tad – da Adam shvata suštinu, a ti ne shvataš? I zašto...
– Taj čovek hoće da te ubije.
– Ti bi mogao da sediš u kolima i čekaš.
– A on dohvati kuhinjski nož i krene na tebe. I šta onda?
– Ti onda možeš da budeš svedok na njegovom suđenju.
– Ubiće nas oboje.
– Šta me briga.
Razgovor je bio previše apsurdan. Čuli smo kako u susednoj prostoriji Adam
pere sudove posle večere. Njen zaštitnik, njen bivši ljubavnik, i dalje zaljubljen u
nju, koji joj i dalje čita one gnomske pesme. U sve to bili su uključeni i on i ta
njegova uzavrela kola. Sama ta poseta bila je njegova zamisao.
Miranda kao da mi je pročitala misli. – Adam razume. Žao mi je što ti ne
razumeš.
– Ranije si se plašila.
– Sad sam gnevna.
– Pošalji mu pismo.
– Sve ću u lice da mu kažem.

171
 Pokušao sam s drugačijim pristupom. – A šta s iracionalnim osećanjem
krivice?
Gledala me je, čekala.
– Pokušavaš da ispraviš nepravdu koja ne postoji – počeo sam ja. – Ne izvrše
samoubistvo sve žrtve silovanja. Ti nisi mogla znati šta će ona da uradi. A davala
si sve od sebe da joj budeš odana drugarica.
Zaustila je nešto da kaže, ali ja sam povisio ton.
– Slušaj – rekao sam joj. – Govoriću slog po slog: ti-ni-si-kri-va-za-to-što-se-
de-si-lo!
Ustala je s kreveta, otišla do radnog stola i onda tako zurila u računar ceo
minut, i ne videći pritom – pretpostavljao sam – izuvijane pramičke duge, tadašnji
skrinsejver.
Najzad je progovorila:
– Idem ja da se prošetam.
Uzela je džemper koji je bila prebacila preko naslona stolice i krenula prema
vratima.
– Povedi i Adama.
Ostali su napolju sat vremena. Kad se vratila, otišla je pravo u krevet, pošto se
oglasila jednim neutralnim „laku noć“. Seo sam s Adamom u kuhinju, čvrsto rešen
da isteram svoje. Zaobilaznim putem sad. Taman sam se spremao da ga pitam kako
mu je tog dana išao posao – što je bio samo eufemizam za „koliko si danas zaradio“
– kad sam primetio neku promenu u njemu, nešto što mi beše promaklo dok smo
večerali. Na sebi je, naime, imao crno odelo, raskopčanu belu košulju i crne
mokasine od antilopa.
– Sviđa ti se? – Uhvatio se za revere pa okrenuo glavu u stranu, parodirajući
pozu s manekenske piste.
– Otkud ti to sad?
– Dojadilo mi je da nosim tvoje stare farmerke i majice. Pa sam zaključio da
nešto od tog novca koji držiš pod krevetom pripada i meni. – Obazrivo me je
pogledao.
– Važi – rekao sam. – Možda i jesi u pravu.

172
 – Pre jedno nedelju dana je to bilo. Vas dvoje ste bili nekud izašli posle podne.
Seo sam u taksi, prvi put, razume se, i otišao do Ulice Čiltern. Kupio sam dva odela,
konfekcijska, tri košulje, dva para cipela. Da si me samo video dok sam probao
pantalone, pa sve: pogledajte ovo, pogledajte ono. Bio sam apsolutno ubedljiv.
– Kao čovek?
– Oslovljavali su me s „gospodine“.
Zavalio se u stolici, jednu ruku je pružio preko kuhinjskog stola, a sako mu
lepo nabrekao od mišića, nigde nabora da vidiš. Ličio je na jednog od onih mladih
profesionalaca koji u to vreme behu počeli da se naseljavaju u našem komšiluku.
Odelo mu se lepo slagalo sa surovim izgledom.
– Taksista je sve vreme pričao – nastavio je Adam. – Kćerka mu je upravo bila
upisala fakultet. Prva u celoj familiji. Mnogo se ponosio njome. Kad sam izašao i
platio mu, rukovao sam se s njim. Ali te noći sam malo istraživao nešto i zaključio
da su predavanja, seminari, a naročito praksa neefikasan način za prenošenje
znanja.
– Pa postoji tu i taj duh zajedništva – primetio sam. – Biblioteke, važna nova
prijateljstva, pa onda neka profesorka za koju se zagreješ... – Zaćutao sam. Meni se
ništa od svega toga nije desilo. – Nego, šta bi ti preporučio?
– Direktan prenos, transferenciju. Daunlodovanje. Ali, hm, pa naravno,
biološki gledano... – Zaćutao je sad i on, očigledno nije želeo da, svestan mojih
ograničenja, ispadne neučtiv. Onda se razvedrio. – Kad smo kod toga, konačno
sam pročitao Šekspira. Trideset sedam komada. Kako sam uzbuđen bio! Kakvi
likovi! Briljantno je to urađeno. Falstaf, Jago – kao da su živi, kao da su tu! Ali
Hamlet je vrhunsko ostvarenje. Želeo sam o njemu da razgovaram s tobom.
Nikad to nisam pročitao niti u pozorištu gledao, mada sam se osećao kao da
jesam, ili bar kao da sam dužan da se pravim da jesam.
– O da – rekao sam. – Praćke i strele.
– Da li je ikad ijedan um, jedna svest kao takva, bio bolje predstavljen?
– Vidi, pre nego što pređemo na to, ima nešto drugo o čemu bi trebalo da
porazgovaramo. O Gorindžu. Miranda je dobro zagrizla za tu... tu ideju. Ali glupo
je to, opasno je.

173
 Vrhovima prstiju nežno je lupkao po površini stola. – Ja sam kriv. Trebalo je
da objasnim šta sam odlučio...
– Odlučio?
– Predložio. Radio sam ja malo na tome. Mogu ja sve to da ti obrazložim. Prvo
se razmišlja u opštim crtama, onda na red dolazi empirijsko istraživanje.
– Neko će stradati.
Ponašao se kao da to nisam rekao.
– Nadam se da mi nećeš zameriti ako ti ne kažem baš sve u ovom stadijumu.
To jest, nemoj me pritiskati ako izostavim neke završne detalje. Radi se na tome.
Ali gledaj, Čarli, niko od nas, a naročito ne Miranda, ne može da živi s tom
pretnjom, koliko god slabe šanse bile da se ta pretnja ostvari. Mirandina sloboda
je dovedena u pitanje. Ona je u stanju neprekidne strepnje. Moglo bi to tako da
potraje mesecima, pa i godinama. To je jednostavno neizdrživo. To je u opštim
crtama. Znači... Moj prvi zadatak jeste da ustanovim, što približnije, kako Gorindž
izgleda. Otišao sam na sajt škole u koju su on i Miranda svojevremeno išli,
pronašao godišnje fotografije i tu je bio i on, rmpalija u poslednjem redu. Opet
sam na njega naišao u školskom časopisu, u člancima o ragbiju i kriketu. Pa onda,
naravno, u novinama koje su o njemu pisale za vreme suđenja. Mnogo je tu bilo i
onih snimaka gde mu je glava pokrivena, ali pronašao sam i neke upotrebljive
snimke i od njih sačinio kombinovani portret s visokom definicijom i skenirao ga.
Zatim, a to je bio najzabavniji deo, osmislio sam specijalizovani softver za
prepoznavanje lica. Onda sam hakovao sistem sigurnosnih kamera solsberijskog
okružnog veća. Aktivirao sam algoritme za prepoznavanje, usredsredivši se na ovaj
period, otkako je izašao iz zatvora. To je bilo malčice nezgodno. Zapinjalo je na
raznim mestima, softver je kiksirao, uglavnom zbog problema povezanih s
prevaziđenim programima koje koristi tamošnja gradska uprava. Mnogo mi je
pomoglo kad sam pomoću njihovog prezimena locirao kuću Gorindžovih roditelja
na obodu grada, iako tamo gde oni žive nema kamera. Važno mi je bilo da saznam
kojim putem pored najbliže kamere on ima običaj da prolazi. Konačno su stvari
počele da se poklapaju i ja sam uspeo da ga nahvatam na više mesta u gradu kad bi
autobusom dolazio u grad. Mogu sad da ga pratim od ulice od ulice, od kamere do
kamere, sve dok je u centru ili blizu centra. Ima jedno mesto na koje stalno
navraća. Ne razbijaj glavu pokušavajući da pogodiš o čemu je reč. Roditelji su mu

174
još u inostranstvu. Možda im je draže da se drže podalje od sina robijaša. Došao
sam do izvesnih zaključaka u vezi s njim koji su me učvrstili u uverenju da je
bezbedno posetiti ga. Mirandi sam rekao sve ovo što sam rekao tebi. Ona zna samo
to što ti znaš. Zasad neću reći ništa više. Jednostavno te molim da imaš poverenja
u mene. A sad, Čarli, molim te. Jedva čekam da čujem šta misliš o Hamletu, o tome
kako sam Šekspir igra duha Hamletovog oca u prvoj izvedbi. I šta misliš o
Stivenovoj teoriji o epizodi s Nestorom u Odiseji?
– U redu – rekao sam. – Ali ti pričaj prvi.

Dva manja seks-skandala i, kao posledica, ostavke, jedan srčani udar sa smrtnim
ishodom, jedan takođe fatalni sudar pod dejstvom alkohola na seoskom putu,
principijelna odluka jednog člana vlade da pređe u drugu stranku – u rasponu od
sedam meseci vladajuća stranka izgubila je na četirma vanrednim lokalnim
izborima, jedva je još imala većinu, i njena sudbina, kako su novine uporno
ponavljale, visila je ,,o niti“. Ta nit jeste bila devet fotelja debela, ali gospođa Tačer
je imala najmanje dvanaest buntovnih poslanika čija je glavna briga to što će
nedavno usvojeni zakonski akti o „glavarini“ sahraniti sve nade njihove partije na
narednim opštim izborima. Tim porezom finansirana je lokalna vlast, a on je
uveden kao zamena za stari sistem utemeljen na ceni iznajmljivanja kuće. Svako
punoletno lice sad je oporezivano po istoj stopi, bez obzira na prihode, s nešto
smanjenim dažbinama za studente, siromašne i registrovana nezaposlena lica.
Novi porez dostavljen je parlamentu na glasanje pre nego što se iko nadao, dok je
ona bila na čelu opozicije. Bio je to svojevrsni partijski manifest, ali niko ga nije
shvatao ozbiljno. A sad je bio tu, u Ustavu, kao „porez na život“, koji je teško
ubirati i koji izaziva otpor kod svih. Gospođa Tačer je preživela folklandski poraz.
Sad je postojala mogućnost da, već u prvom mandatu, padne s vlasti zbog te greške
u sferi zakonodavstva, zbog tog „neoprostivog i autodestruktivnog čina obavijenog
velom tajne“.
U međuvremenu, lojalna opozicija bila je u dobroj formi. Mlađani
predstavnici bebi-bum generacije zaljubili su se u Tonija Bena. Posle velikog
pritiska da se proširi članstvo, više od tri četvrtine miliona ljudi pristupilo je partiji.
Studenti iz porodica srednjeg staleža i mlađarija iz radničke klase stopili su se u

175
gnevnu masu birača namernu da prvi put iskoristi pravo glasa. Sindikalne šefove,
staru rukovodilačku gardu, na mitinzima su nadglasavale rečite feministkinje s
čudnim novim idejama. Novoformirani pokret za zaštitu životne sredine, borci za
oslobođenje gej populacije, spartakisti, situacionisti, milenijalni komunisti i Crni
panteri takođe su smetali staroj levici. Kad bi se Ben pojavio na tim skupovima,
dočekivali su ga kao rok zvezdu. Kad bi počeo da izlaže svoje političke ciljeve, pa
čak i kad bi zašao u sitne pojedinosti svoje industrijske strategije, masa mu je
klicala i zviždala s odobravanjem. Njegovi ogorčeni protivnici u parlamentu i
medijima morali su mu priznati da je dobar govornik i da ga je teško pobediti u
sučeljavanjima u TV studiju. Ostrašćeni benovci pojavljivali su se na sednicama
lokalnih odbora vlade. Bili su čvrsto rešeni da proteraju „kolebljive centriste“ iz
parlamentarne Laburističke stranke. Činilo se da se taj pokret ne može zaustaviti,
bližili su se opšti izbori i pobunjenici u redovima torijevaca bili su preneraženi.
„Ona mora da ode“, glasilo je geslo koje se šapatom prenosilo od usta do usta.
Bilo je i nereda s uobičajenim, ritualnim uništavanjem – razbijanje prozora,
paljenje prodavnica i automobila, postavljanje barikada kako bi se sprečio prolazak
vatrogasnih vozila. Toni Ben je osuđivao učesnike u neredima, ali svi su bili
saglasni povodom toga da metež pogoduje njegovim ciljevima. Planirao se još
jedan marš kroz centralni London, ovoga puta do Hajd parka, gde bi Ben održao
govor. Ja sam bio njegov obazrivi sledbenik, zabrinut zbog tih čistki, nemira i
zloslutnih najava Benovih sledbenika trockista. Sebe sam smatrao nepokolebanim
centristom koji takođe smatra da „ona mora da ode“. Miranda je opet imala neki
seminar, ali Adam je želeo da pođe. Pešačili smo s kišobranima, štiteći se od kiše
koja je neumoljivo padala, uhvatili podzemnu na stanici Stokvel pa njome otišli do
Grin parka. Kad smo stigli na Pikadili, iznenada je zasjalo sunce, a visoko gore,
spram plavog svoda, stajali su naslagani ogromni beli kumulusi. Voda je kapala s
krošnji drveća u Grin parku, koje su izgledale kao da su od uglancanog bakra.
Nisam uspeo da nagovorim Adama da skine crno odelo. U fioci u mom radnom
stolu pronašao je neke moje stare naočare za sunce.
– Nije ti to pametno – rekao sam mu dok smo se probijali kroz masu ka Hajd
park korneru. Negde daleko iza nas čuli su se tromboni, doboši i bas-bubanj. –
Izgledaš kao tajni agent. Trockisti će da te išutiraju.
– Ja i jesam tajni agent. – Rekao je to glasno, a ja sam se osvrnuo oko sebe. Sve
u redu. Ljudi koji su stajali nedaleko od nas pevali su „Mi ćemo pobediti“, pesmu

176
punu sentimenata obojenih nadom, ali s melodijom koja je već na prvi takt svaku
nadu pokopavala. Drugi stih bio je zapravo slabašno ponovljen prvi. Smrklo mi se
pred očima kod trećeg stiha, s nejakim, neprikladno opadajućim tonovima koji se
na kraju zbijaju u ono „bediti“. Ogavna mi je bila ta pesma. Odmah mi je postalo
jasno da sam u sumračnom raspoloženju. Razdraganost svetine tako je delovala na
mene. Razdrndani doboši podsećali su me na one ošišane naivčine iz Hare Krišna
na Soho skveru. Još sam bio mokar od kiše i osećao sam se jadno. Nikakvoj se
pobedi ja nisam nadao.
U parku je bilo verovatno sto hiljada ljudi između mesta gde smo stajali mi i
glavne bine. Moj je izbor bio da stanemo pozadi. Pred nama se protezao tepih od
mesa, da Privremena IRA ima šta da raznese bombom punjenom kuglicama. Pre
Bena nastupilo je nekoliko govornika koje je vredelo slušati. Majušne, daleke
prilike zasule su nas svojim mislima preko moćnog razglasa. Svi smo mi bili protiv
glavarine. Na binu je, praćen gromoglasnim aplauzom, izašao neki poznati pop
pevač. Nisam dotad bio čuo za njega. Kao ni za devojku koja je, propinjući se na
prste, govorila u mikrofon, tinejdžerku iz neke TV sapunice koju je cela nacija
obožavala. Ali bio sam čuo za Boba Geldofa. Pa, imao sam više od trideset.
Na kraju, posle sedamdeset pet minuta, snažan glas koji je dopro odnekud
najavio je:
– Molim vas, poželite toplu dobrodošlicu budućem premijeru Velike
Britanije!
Uz zvuke pesme Stounsa Satisfaction, heroj je izašao na pozornicu. Podigao
je obe ruke i masa je zagrmela. Čak i s mesta gde sam ja stajao, mogao se razabrati
zamišljen čovek u smeđem sakou od tvida, s kravatom, koji kao da se i sam začudio
videvši na kolikoj visini stoji. Iz džepa sakoa izvukao je lulu, verovatno iz navike,
što je masa opet propratila oduševljeno kličući. Bacio sam pogled na Adama. I on
je bio utonuo u misli, niti je bio za nešto, niti protiv, ali očigledno je nameravao da
sve dobro snimi.
Meni se učinilo da Ben okleva da li da raspali tako veliku masu. „Želimo li
glavarinu?“, povikao je, ne baš sigurnim glasom. „Ne!“, prolomila se gomila.
„Želimo li laburističku vladu?“ „Da!“, usledio je još glasniji odgovor. Čim je počeo
da izlaže, zvučao je ležernije. Govor je bio jednostavniji od onog koji sam ranije
čuo na Trafalgar skveru, a i delotvorniji. Ben se založio za jednu pošteniju, rasno

177
harmoničnu, decentralizovanu, sofisticiranu Britaniju, „kakva i treba da bude na
kraju dvadesetog veka“, dakle, za jedno fino, pristojno mesto gde su privatne škole
u okviru državnog sistema, gde je univerzitetsko obrazovanje dostupno radničkoj
klasi, stanovi i najbolja zdravstvena zaštita pristupačni svima, gde je energetski
sektor vraćen u javno vlasništvo, gde grad neće biti ovako deregulisan, te gde će
radnici sedeti u upravnim odborima kompanija, bogati plaćati šta duguju, a krug
naslednih privilegija konačno se prekinuti.
Sve fino i lepo, bez iznenađenja. Govor je bio dug, delimično i zato što su
svaku Benovu ideju pratili aplauzi koji su odisali dubokim poštovanjem. Budući
da Adam dotad nije ispoljavao nikakvu zainteresovanost za politiku, lako sam ga
munuo laktom i upitao ga kako mu se to čini.
– Trebalo bi da napravimo bogatstvo pre nego što se najviša poreska stopa
vrati na osamdeset tri procenta.
Da li je to bio komični cinizam? Pogledao sam ga i nisam mogao da
proniknem. Ben je govorio dalje i meni je pažnja počela da luta. Često mi se
dešavalo da primetim, kad se nađem u nekoj gomili sveta, da, koliko god publika
pomno prati događaj, uvek ima i ljudi koji su u pokretu, koji se vraćaju odnekud
ili nekud tumaraju, vrzmajući se u različitim pravcima, kao da su pošli za nekim
svojim poslom, kao da idu da uhvate voz, ili moraju do toaleta, ili ih je,
jednostavno, najednom obuzela dosada, ili im je zbog nečeg ta situacija postala
mrska. Adam i ja smo stajali na mestu gde se tlo blago uzdizalo ka jednom hrastu
iza naših leđa. Odatle se sve dobro videlo. Neki ljudi su se pomerali ka bini. U
našem neposrednom okruženju, masa je počela da se proređuje, ostavljajući za
sobom mnogo đubreta ugaženog u smekšalo tlo. Slučajno sam pogledao ka Adamu
i primetio da on uopšte ne gleda u binu, već nekud ulevo. Lepo odevena žena, od
pedesetak godina po mojoj proceni, prilično ispijena, s kosom podignutom i čvrsto
vezanom pozadi, koja se oslanjala o štap kako bi održala ravnotežu na blatnjavoj
travi, kretala se dijagonalno ka nama. Ugledao sam tad i mladu ženu koja je išla
pored nje, njenu kćerku možda. Sporo su se približavale. Mlada žena bi svaki čas
ovlaš uhvatila majku za lakat, da joj pomogne. Opet sam pogledao u Adama i
zapazio na njegovom licu izraz koji je u prvi mah bilo teško identifikovati – prvo
što mi je palo na pamet bilo je da će to najpre biti zapanjenost. Dok su se te dve
žene približavale, on je stajao kao ukopan.

178
 Mlada žena ugledala je Adama i stala. Netremice su gledali jedno u drugo.
Ženu sa štapom iritiralo je to što je ona pridržava, pa je povukla kćerku za rukav.
Adam je u tom trenutku proizveo neki zvuk, kao prigušen uzdah. Kad sam ponovo
pogledao u dve žene, sve mi je bilo jasno. Mlađa je bila bleda i lepa na neobičan
način, kao mudro izvedena varijacija na temu. Žena sa štapom nije shvatila šta se
zbiva. Želela je da produži dalje, pa je razdražljivo naredila svojoj mladoj
družbenici da ne zastajkuje. A mlađu je dovoljno bilo da pogledaš, i nema greške:
linija nosa, plave oči istačkane majušnim crnim štapićima. Nije to onoj staroj
kćerka, ma kakvi, to je Eva, Adamova sestra, jedna od trinaest.
Pomislio sam da je moja dužnost da uspostavim nekakav kontakt s njom. Njih
dve su sad bile svega šest-sedam metara udaljene od nas. Podigao sam ruku i
blesavo uzviknuo: „Pa, znači...“, i krenuo prema njima. Možda me nisu čule;
moguće je da je Benov govor zaglušio moje reći. Osetio sam Adamovu ruku na
ramenu.
– Nemoj, molim te – rekao je tiho.
Opet sam pogledao u Evu. Bila je to jedna lepa, nesrećna devojka. Lice joj je
bilo bledo, a na njemu izraz molećiv i jadan; nije skidala pogleda sa svog blizanca.
– Hajde – prošaputao sam. – Razgovaraj s njom.
Žena je podigla štap i pokazala njime u kom pravcu želi da ide. U isto vreme,
vukla je Evu za ruku.
– Adame – rekao sam. – Za boga miloga. Hajde!
Nije hteo da se pomeri. Pogleda i dalje prikovanog za njega, Eva je dopustila
onoj ženi da je odvuče za sobom. Probijale su se dalje kroz gužvu. Trenutak pre
nego što će nam nestati iz vidokruga, okrenula se da još jednom pogleda. Bila je
predaleko od mene da bih mogao da razaberem izraz na njenom licu. A onda je
otišla. Mogli smo da pođemo za njima, ali Adam je već bio krenuo u drugom
pravcu pa stao pored hrasta.
Kući smo krenuli ćuteći. Trebalo je više da učinim kako bih ga podstakao da
priđe svojoj sestri. Stajali smo jedan kraj drugog u prepunom vagonu podzemne
železnice na putu ka južnoj obali. Ja sam bio opsednut – a znao sam da je i Adam
– tim Evinim tužnim pogledom. Odlučio sam da ga ne teram da mi objašnjava
zašto nije hteo da joj priđe. Reći će mi sam kad bude spreman. Neprestano sam
razmišljao kako je trebalo da joj se obratim, ali on to nije želeo. Kako je samo stajao

179
leđima okrenut njoj i zurio u ono drvo sve dok se ona nije izgubila u gomili!
Shvatio sam da zapostavljam Adama. Sveg me je zanela moja ljubavna veza. U
svakodnevnom tempu, ne bi me više ni začudilo to što i po ceo dan provodim s
jednim ljudskim bićem sklepanim u fabrici, kao ni to što on ume da pere sudove i
razgovara kao svi ostali. Ponekad bi mi bilo zamorno njegovo prilježno
razmatranje raznih ideja i činjenica, ili njegova žudnja za ustanovljavanjem istina
koje prevazilaze moje moći. Čuda tehnologije poput Adama, ili poput prve parne
mašine, s vremenom postaju opšte mesto. Isto je i s biološkim čudima među
kojima odrastamo ne razumevajući ih dokraja, kao što je, na primer, mozak bilo
kog živog stvorenja, ili skromna kopriva koja žari, kod koje se proces fotosinteze
beleži na kvantnoj skali. Nema ničeg toliko čudesnog da se mi na to ne bismo
navikli. U vreme kad je Adam bio u punom procvatu, a meni doneo bogatstvo, ja
sam prestao da razmišljam o njemu.
Te večeri sam prepričao Mirandi ono što se desilo u Hajd parku. Na nju to što
smo videli jednu Evu nije ostavilo toliko snažan utisak kao na mene. Opisao sam i
onaj tužan trenutak, kako sam ga ja video, kad joj je on okrenuo leđa. A potom i
osećanje krivice koje me je obuzelo zbog njega.
– Ne znam zašto toliko dramatizuješ – rekla je ona. – Razgovaraj s njim.
Provodi s njim više vremena.
Sutradan, sredinom prepodneva, kad je kiša konačno prestala da pada, ušao
sam u svoju sobu i ubedio Adama da ostavi ta tržišta valuta, pa da izađemo u
šetnju. On se upravo bio vratio kući pošto je otpratio Mirandu do podzemne, pa
se zato nerado digao od stola. Ali – kako je samo samouvereno koračao dok smo
ševrdali kroz špalire kupaca u klapamskoj glavnoj ulici! Naš izlet nas je, naravno,
koštao stotine i stotine funti, koliko bi on zaradio da je ostao za računarom. Pošto
smo prolazili pored novinarnice, navratili smo do Sajmona Sajeda. Dok sam
razgledao police sa časopisima, slušao sam Adamov i Sajmonov razgovor o
političkoj situaciji u Kašmiru, pa onda o indijsko-pakistanskoj trci u naoružanju i,
na kraju, u jednom već pravom obostranom hvalospevu, o Tagorovoj poeziji, koju
su obojica umeli nadugačko da citiraju u originalu. Učinilo mi se da se Adam
razmeće, ali Sajmon je bio oduševljen. Nahvalio je Adama za akcenat – bolji je,
reče on, nego i njegov sopstveni sad – i obećao nam da će nas pozvati na večeru.

180
 Četvrt sata kasnije, šetali smo po klapamskom parku. Do tog trenutka smo
neobavezno ćaskali. Sad sam ga upitao šta misli o onoj Sali, inženjerki, i njenoj
poseti. Kad je zatražila da zamisli nešto što mrzi, šta mu je palo na pamet?
– Pa, razumljivo, pomislio sam na ono što se desilo Marijam. Ali teško je to
kad neko od tebe traži da razmišljaš o nečemu. Um ide svojim putevima. Kao što
je Džon Milton rekao, i um ima svoj um. Pokušao sam da ostanem usredsređen na
Gorindža, ali onda sam počeo da razmišljam o tome šta je njemu bilo na pameti, o
idejama koje stoje iza njegovih postupaka. O tome kako je on smatrao da mu je
dozvoljeno da učini to što je učinio, da polaže neko prava na to, i o tome kako je
ostao neosetljiv na njene krike, njen strah i sve posledice koje će taj čin po nju
imati, i kako je, eto, smatrao da za njega ne postoji drugi način da dođe do toga što
hoće nego silom.
Rekao sam mu da sam pratio šta se dešava na Salinom ekranu i da u toj
kaskadi znakova nije bilo ničega na osnovu čega bih ja ikad mogao da odredim
razliku između osećanja ljubavi i mržnje.
Stigli smo tako i do jezera, i sad smo posmatrali decu koja su se igrala s
čamcima. Desetak ih je bilo, možda ni toliko. Ubrzo će doći vreme da se voda
ispusti iz jezera, zbog zime.
– To je to, mozak i um – rekao je Adam. – Stari problem, ozbiljan problem,
ništa manje težak kod mašina nego kod ljudi.
Nastavili smo šetnju i ja sam ga upitao čega se prvog seća.
– Kuhinjske stolice na kojoj sam sedeo – rekao je. – Pa onda ivice stola i zida
preko puta, onog vertikalnog dela arhitrava, tamo gde se farba ljušti. Otad sam
saznao da su se proizvođači poigrali zamišlju da na uverljiv način stvore niz
uspomena iz detinjstva, kako bismo mogli da se uklopimo sa svima. Drago mi je
što su se predomislili. Ne bih voleo da sam sve ovo morao da započnem s nekom
lažnom pričom, primamljivom varkom. Ako ništa drugo, bar znam šta sam, i gde
sam i kako konstruisan.
Ponovo smo razgovarali o smrti – njegovoj, ne mojoj. I opet mi je rekao da je
siguran da će ga rasklopiti pre nego što mu istekne dvadeset godina. Stići će noviji
modeli. Ali to je bila sitna briga.
– Nije važna ta jedinstvena struktura u koju sam ja udomljen. Suština je u
tome da se moja mentalna egzistencija lako može prebaciti na drugi uređaj.

181
 Dotad smo već bili stigli do mesta koje sam ja za sebe zvao Markovim
igralištem.
– Adame – rekao sam – budi iskren sa mnom.
– Hoću, obećavam.
– Neću ti zameriti šta god da mi odgovoriš. Ali gajiš li ti neka negativna
osećanja prema deci?
Učinilo mi se da je šokiran. – A što bih imao?
– Zato što je kod dece proces učenja superioran u odnosu na tvoj. Ona
poimaju igru.
– Meni bi bilo drago da me neko dete nauči kako da se igram. Svideo mi se
mali Mark. Siguran sam da ćemo ga ponovo videti.
Nisam hteo dalje o tome. Tema je već postajala malo previše bolna. Imao sam
za njega drugo pitanje:
– Još brinem zbog tog suočavanja s Gorindžom. Šta ti od tog susreta očekuješ?
Stali smo, a on mi se zagledao u oči. – Pravdu, to hoću.
– Lepo. Ali zašto želiš da Miranda prolazi kroz sve to?
– To je pitanje simetrije.
– Dovešće sebe u položaj da bude povređena. I svi mi s njom. Taj čovek je
nasilnik. Zločinac.
– I ona je – nasmešio se Adam.
Prasnuo sam u smeh. I ranije joj je pripisivao zločinačku prirodu. Odbačeni
ljubavnik, liže svoje rane. Trebalo je da tim rečima posvetim više pažnje, ali u tom
trenutku smo krenuli prema kući, opet preko parka, i ja sam promenio temu –
razgovarali smo sad o politici. Upitao sam ga šta misli o govoru koji je Toni Ben
održao u Hajd parku.
Sve u svemu, Adam je bio saglasan s onim što je čuo. – Ali, ako namerava
svima da dâ sve što je obećao, moraće da ograniči izvesne slobode.
Zamolio sam ga da mi da primer.
– Možda je za ljude to univerzalna pojava, ta želja da deci predaš ono što si ti
celoga veka radio.
– Ben bi rekao da moramo da prekinemo taj krug naslednih privilegija.

182
 – Tačno tako. Jednakost, sloboda, spektar ideja. Više jednog, manje drugog.
Kad dođete na vlast, vi ćete biti ti koji ćete dalje voditi ljude istom nizbrdicom.
Bolje je ne obećavati previše unapred.
Pominjanje Hajd parka za mene je, međutim, bilo samo izgovor da pređem
na ono što me zanima:
– Zašto nisi hteo da razgovaraš s Evom?
To pitanje nije trebalo da ga iznenadi, ali ipak je odvratio pogled. Stigli smo
dotad na kraj parka i pred nama se ukazala Crkva Svetog Trojstva. Najzad je rekao:
– Mi jesmo opštili među sobom, i to od onog časa kad smo se ugledali. Odmah
sam znao šta je uradila. Tu povratka nema. Ona je pronašla način, mislim da sad
znam kako je to uradila, način da podesi sve svoje sisteme tako da dođe do neke
vrste rasplitanja. Ona je taj proces započela pre tri dana. I tu povratka nema.
Pretpostavljam da bi najbliži ekvivalent bio neki vid ubrzane Alchajmerove bolesti.
Ne znam šta ju je navelo na to, ali video sam da je slomljena, da je ogrezla u očaj. I
mislim da ju je taj naš slučajni susret naveo da poželi da nikad nije... I, eto, zbog
toga nismo mogli duže da ostanemo jedno drugom u blizini. To bi za nju samo
pogoršalo stvari. Lagano čileći, možda bi poštedela tu gospođu patnje. Ne znam.
Izvesno je to da kroz nekoliko nedelja od Eve neće ostati ništa. Biće u stanju nalik
na moždanu smrt i nikakvo iskustvo neće ostati sačuvano, nikakvo „ja“, i nikome
neće biti ni od kakve koristi.
Po toj travi hodali smo kao po groblju. Čekao sam da mi Adam kaže još nešto.
A onda sam ga upitao:
– I? Kako se osećaš?
Ni sad mi nije odgovorio odmah. Hodao je, pa zastao; stao sam i ja. Nije
gledao u mene dok je izgovarao te reči, ne, zagledao se u krošnje drveća oko tog
nepreglednog zelenog prostora:
– Znaš li da sam, u stvari, ispunjen nekom nadom?

183
 Osmo poglavlje

Dan pre nego što je trebalo da idemo za Solsberi, otišao sam do lekarske ordinacije
u komšiluku da mi skinu gips. Poneo sam onaj članak o Maksfildu Bleku iz
časopisa, da ga opet pročitam. Za njega je tamo bilo rečeno da je čovek „nekad
raskošne misli“. Razne uspehe je taj u životu postigao, ali za sobom nije ostavio
nikakvo stvarno „dostignuće“. U svojim tridesetim napisao je pedeset priča,
odabrane su tri, onda su one iskombinovane i od njih je napravljen jedan čuveni
film. Istih godina osnovao je i uređivao književni časopis koji se mučio tako osam
godina, ali o kojem danas sa iskrenim poštovanjem govori bezmalo svaki pisac koji
je u to vreme bio aktivan. Napisao je roman koji je u anglofonom svetu prošao
pretežno neopaženo, ali je zato postigao veliki uspeh u nordijskim zemljama. Pet
godina je radio kao urednik književne rubrike za jedan nedeljni list. I svi pisci s
kojima je sarađivao osvrtali su se na taj period s poštovanjem. Godine i godine
proveo je prevodeći Balzakovu Ljudsku komediju, tomove objavljivane u
specijalnom izdanju, u kutiji. Ishod njegovog rada dočekan je ravnodušno.
Usledila je drama, petočinka u stihovima, svojevrstan omaž Rasinovoj Andromahi
– jadan izbor za ta vremena. Napisao je i dve simfonije u Geršvinovom stilu, u
odgovarajućem ključu, ali u vreme kad je tonalitet bio uveliko u nemilosti.
Za sebe je govorio da su ga razvukli na sto strana, te da je njegova reputacija
„debela kao ćelija“. Dodatno je utanjujući, pune tri godine posvetio je teškom
sonetnom vencu o doživljajima njegovog oca u Prvom svetskom ratu. „Nije loš“,
tako su ga ocenjivali kao džez pijanistu. Njegov vodič za planinare na Žiri bio je na
ceni, ali mape su mu bile slabe – za šta on lično nije bio kriv – pa su ga ubrzo
potisnuli drugi autori. Živeo je na ivici dugova, ponekad i zadužen preko glave,
iako to nikad ne bi dugo potrajalo. Verovatno je njegova karijera krenula
nizbrdicom kad je počeo da piše kolumne o vinima. Onda se telo okrenulo protiv
njega i prvo što je zakačio bila je ITP – imuna trombocitopenična purpura. Umeo

184
je mnogo lepo da priča, govorili su ljudi. A onda su po jeziku počele da mu izbijaju
crne fleke. Uprkos njima, popeo se, uz pomoć svojih mlađih saputnika, na Ben
Nevis sa severne strane – pristojno dostignuće za čoveka u poznim pedesetim, tim
pre što je sve to tako dobro opisao. Ali prezriva etiketa „još malo pa čovek“ nikako,
izgleda, s njega nije mogla da se odlepi.
Sestra me je pozvala da uđem pa mi je medicinskim makazama rasekla gips.
Oslobođena tereta, moja ruka, bleda i tanka, digla se uvis kao da je ispunjena
helijumom. Dok sam hodao Klapam roudom, mahao sam rukom i savijao je,
likujući zbog njene slobode. Stao mi je, tako, jedan taksista. Iz učtivosti, ušao sam
u taksi i skupio platio nepunih trista metara koliko me je delilo od kuće.
Te večeri upitao sam Mirandu da li njen otac zna za Adama. Da, ispričala mu
je ona, tako mi je rekla, ali njemu to nije bilo bogzna kako zanimljivo. Zašto onda,
pitao sam je onda, toliko želi da povede Adama u Solsberi? Zato što, objasnila mi
je dok smo ležali u krevetu, želi da vidi šta će se zbiti između njih dvojice. Smatrala
je da je njenom ocu potreban čeoni sudar s dvadesetim vekom.
Planinar koji je pročitao hiljadu puta više knjiga nego ja, čovek koji nije „rado
trpeo budale“ – s obzirom na te karakteristike, a i na moje ograničeno iskustvo s
literaturom, logično bi bilo da sam osećao izvestan strah, ali odluka je već bila
doneta, i ja sam se sad već i sam radovao što ću imati prilike da se rukujem s tim
čovekom. Imao sam ja imunitet. Njegova kćerka i ja se volimo, i Maksfild će morati
da me prihvati takvog kakav sam. Osim toga, ručak u kući u kojoj je Miranda
provela detinjstvo, na tom mestu koje sam žarko želeo da vidim, bio je tek laki
uvod u posetu Gorindžu, koje sam se ja užasavao, bez obzira na sva Adamova
istraživanja.
Od kuće smo krenuli posle doručka, bilo je vetrovito jutro, sreda. Moja kola
nisu imala zadnja vrata. Iznenadio sam se videvši koliko je Adam u stvari trapav
dok je pokušavao da se ugura na zadnje sedište. Kragna sakoa zakačila mu se za
hromiranu pločicu u kojoj je bio namotan sigurnosni pojas za zadnje sedište. Kad
sam mu pomogao da se otkači, on je, učinilo mi se, pomislio kako mu je time
ugroženo dostojanstvo. Dugo smo se vukli kroz Vandsvort, a on je sve vreme bio
natušten, kao sin tinejdžer koji se duri na zadnjem sedištu zato što je protiv svoje
volje morao da pođe nekud s roditeljima. I u takvim okolnostima Miranda je bila
sva razdragana dok mi je pričala šta ima novo kod njenog oca: išao u bolnicu na
još neka testiranja, pa ga opet pustili; otišla stara negovateljica, došla nova, na

185
njegovo insistiranje; on, opet, stalno žali što nije bio dovoljno izdržljiv pa nije
stigao da napiše sve što je hteo; uzbuđen je, međutim, zbog te novele koju će uskoro
privesti kraju. Kamo sreće, priča, da je mnogo, mnogo ranije otkrio tu formu.
Smetnuo je s uma onu ideju da kupi stan u Njujorku. Ima plan za novu trilogiju.
Kod Mirandinih nogu stajala je platnena torba i u njoj naš ručak – otac joj je,
naime, rekao da nova kućna pomoćnica grozno kuva. Kad god bismo naleteli na
neku džombu na putu, boce bi zazveckale.
Tek posle sat vremena počeli smo da izmičemo londonskoj sili teže. Izgledalo
je kao da sam ja jedini vozač koji upravlja svojim kolima. Većina ljudi koja je
zauzimala ono što je nekad bilo vozačko sedište – spavala je. Nameravao sam da,
čim prikupim novac za kuću na Noting hilu, častim sebe jednim autonomnim
vozilom s moćnim motorom. Miranda i ja ćemo ići na duga putovanja, piti vino,
gledati filmove i voditi ljubav na zadnjem sedištu na rasklapanje. Dok sam, u
aluzijama, saopštavao Mirandi taj plan, prolazili smo pored hempširskih živica u
jesenjim bojama. Bilo je, reklo bi se, nečeg neprirodnog u veličini tog drveća što se
nadnosilo na put. Odlučili smo da prođemo pored Stounhendža, iako sam se ja
potajno nadao da to Adama neće navesti da nam održi predavanje o tome kako je
Stounhendž nastao. Ali on nije bio raspoložen za priču. Kad ga je Miranda upitala
da li je nesrećan, procedio je:
– Dobro sam ja, hvala ti.
Zaćutali smo. Ja sam već bio počeo da se pitam nije li Adam, ipak, spreman
da se predomisli u vezi s odlaskom kod Gorindža. Ništa ne bih imao protiv toga.
Ako odemo kod Gorindža, Adam, ćudljiv kakav je sad bio, možda ne bi bio
dovoljno aktivan da nas odbrani. Bacio sam pogled na retrovizor: glava mu je bila
okrenuta ulevo, posmatrao je polja i oblake. Načas mi se učinilo da vidim kako mu
se usne pomeraju, ali nisam mogao biti siguran. Kad sam opet pogledao u
retrovizor, usne mu se nisu pomerale. Uznemirilo me je, štaviše, kad sam shvatio
da smo prošli pored Stounhendža a da on to nijednom rečju nije prokomentarisao.
Ćutao je i kad smo prošli Plejn i ugledali toranj katedrale. Miranda i ja smo se
pogledali. Ali sasvim smo zaboravili na njega u narednih dvadeset minuta dok
smo, sve nervozniji, pokušavali da nađemo njenu kuću vozeći se solsberijskim
jednosmernim ulicama. Bio je to njen rodni grad i tu je za nju satelitska navigacija
bila nedopustiva. Ali mapa grada koju je ona imala u glavi bila je pešačka mapa, pa
su sve njene instrukcije bile pogrešne. Posle nekoliko krajnje neugodnih

186
polukružnih skretanja u nestrpljivom saobraćajnom ambijentu, kao i vožnje u
rikverc u jednoj jednosmernoj ulici, pri čemu smo za dlaku izbegli svađu –
parkirali smo se nekoliko stotina metara od njene porodične kuće. Kako je nama
raspoloženje klonulo, Adam kao da je živnuo. Čim smo stali na pločnik, stao je da
insistira da mu dam tešku platnenu torbu koju sam poneo. Bili smo blizu katedrale,
nadomak dela ulice zatvorenog za saobraćaj, ali ta kuća u – pretpostavio sam –
džordžijanskom stilu bila je dovoljno impozantna da čovek pomisli kako u njoj
obitava neki crkveni velikodostojnik.
Adam je prvi, sav vedar, pozdravio kućnu pomoćnicu koja je otvorila vrata.
Bila je to jedna prijatna, naoko sposobna žena od četrdesetak godina. Teško je bilo
poverovati da ne ume da kuva. Uvela nas je u kuhinju. Adam je podigao torbu na
beli stočić, osvrnuo se oko sebe, pa pljesnuo rukama i rekao: „Vidi, divota!“ Ličilo
je to na slabo odglumljen nastup nekog neotesanca, gnjavatora što dolazi u golf
klub. Žena nas je potom odvela na prvi sprat, do Maksfildove radne sobe.
Prostorija je bila velika kao najveća soba na Elgin kresentu. Sa tri strane bile su, od
poda do plafona, police pune knjiga, troje bibliotečke merdevine, tri visoka
prozora na dizanje i spuštanje s pogledom na ulicu, zatim, u samoj sredini
prostorije, kožom presvučeni radni sto s dve lampe za čitanje, a iza stola
ortopedska stolica zatrpana jastucima, među kojima je, s penkalom u ruci, sedeo
Maksfild Bleki i gledao nas, usredsređeno i razdražljivo, dok smo ulazili u
prostoriju; vilice je bio stegao tako čvrsto da čovek pomisli da će slomiti sebi zube.
A onda mu se lice opustilo.
– Usred sam jednog pasusa. Dobar pasus. Hajd vi odjebite malo na jedno pola
sata.
Miranda je krenula prema njemu. – Ne budi tako pretenciozan, tata. Tri sata
smo se vozili dovde.
Poslednje Mirandine reči nisu se dobro ni čule, jer već je bila pala ocu u
zagrljaj, koji je lepo potrajao. Maksfild je odložio pero i sad je šaputao nešto kćerki
na uvo. Ona je bila klekla na jedno koleno i zagrlila ga oko vrata. Kućna pomoćnica
se izgubila. Neugodan je bio taj prizor, pa sam pogled usredsredio na penkalo.
Ležalo je, onako nezatvoreno, pored mnoštva listova papira bez linija razbacanih
po radnom stolu i ispisanih sitnim rukopisom. S mesta gde sam ja stao, video sam
da nigde ništa nije precrtano, nije bilo ni strelica ni kružića ni bilo čega dopisanog
na savršeno formiranim marginama. Imao sam dovoljno vremena da primetim i

187
to da, osim stonih lampi, nikakvih drugih uređaja u sobi nema, čak ni telefona ili
pisaće mašine. Samo se po naslovima knjiga i, možda, po piščevoj stolici moglo
zaključiti da nismo u 1890. godini. A ni ta godina nije izgledala tako daleko.
Onda nas je Miranda predstavila ocu. Prvo Adama, koji je i dalje bio u onom
svom čudnom, srdačnom fazonu. Došao je potom na mene red da priđem i
rukujem se s njim. Bez osmeha na licu, Maksfild mi je rekao:
– Mnogo sam o vama slušao od Mirande. Jedva čekam da popričamo.
Učtivo sam uzvratio da sam i ja slušao mnogo o njemu i da se radujem našem
razgovoru. Dok sam govorio, on je pravio grimase. Izgleda da sam ispunio neka
negativna očekivanja. Izgledao je mnogo starije nego na onoj slici u časopisu,
objavljenom pet godina ranije. Imao je usko lice, po kojem je bila raspeta tanka
koža, kao od previše keženja ili ljutitog zurenja. Miranda mi je ranije pričala da
kod pripadnika njegove generacije postoji taj stil jarosnog skepticizma. Moraš
preko toga da pređeš, rekla mi je, jer ispod toga krije se – nestašluk. Oni u stvari
hoće da im ti uzvratiš, da pametno to primiš. Sad, kad je Maksfild pustio moju
ruku, pomislio sam da bih možda i mogao da uzvratim. Što se toga s pameću tiče
– ništa od mene.
Kućna pomoćnica, Kristina, ušla je utom s poslužavnikom na kojem je bio
šeri. – Malo kasnije, hvala – rekao je Adam. Pomogao je Kristini da donese tri
drvene stolice iz ugla sobe, pa ih je postavio jednu do druge, u blagom luku, ispred
radnog stola.
Kad smo nas troje uzeli piće, Maksfild se obratio Mirandi, pokazujući rukom
na mene:
– On voli šeri?
Ona je na to pogledala u mene, a ja sam odgovorio:
– Volim, prilično, hvala.
U stvari, uopšte nisam voleo šeri i pitao sam se da li bi bilo pametno, u
Mirandinom smislu reči, da sam tako i rekao. Onda je ona počela ocu da postavlja
niz uobičajenih pitanja o njegovim raznim tegobama, o lekovima, o bolničkoj
hrani, o nekom specijalisti do koga je nemoguće doći, o novoj piluli za spavanje.
Bio sam kao hipnotisan dok sam slušao Mirandu u ulozi slatke, brižne kćerke. Ton
joj je bio razborit, govorila je s mnogo ljubavi. Pružila je ruku pa sklonila fine
pramenove kose koji su mu padali po čelu. Odgovarao joj je kao poslušan đačić.

188
Kad bi neko njeno pitanje probudilo u njemu uspomenu na neku muku ili
nestručnost lekara, Maksfild bi se uzrujao, a ona bi ga umirila milujući ga po
nadlaktici. I na mene je taj nadrikatehizam delovao, voleo sam Mirandu sve više.
Duga je to bila vožnja, gust, sladak šeri legao mi je kao melem. Možda mi se to piće
i dopada, na kraju krajeva. Sklopio sam oči i onda morao da uložim napor kako
bih ih ponovo otvorio. Učinio sam to upravo kad je Maksfild Blek postavljao
pitanje. Nije to više bio onaj svadljivi bolešljivi čovek od malopre. Zarežao je kao
da izdaje naređenje.
– Pa dobro! Koje ste knjige čitali u poslednje vreme?
Gore pitanje nije mogao da mi postavi. Ja čitam s ekrana – uglavnom novine,
ili bazam po sajtovima, naučnim, kulturnim, političkim, čitam blogove. Prethodne
večeri zaokupio me je članak objavljen u jednom listu posvećenom elektronici.
Nisam imao naviku da čitam knjige. Kako su dani promicali velikom brzinom,
nisam mogao u njima da nađem mesta kad bih se zavalio u fotelju i dokono okretao
listove. Trebalo je sad nešto da izmislim, ali glava mi je bila prazna. Poslednja
knjiga koju sam držao u ruci bila je jedna od onih iz kojih je Miranda skupljala
građu o Zakonima o kukuruzu. Pročitao sam naslov na rikni i vratio knjigu
Mirandi. Ništa nisam zaboravio, jer ničeg nije ni bilo da se upamti. Pomislio sam
da bi suštinski pametno bilo to Maksfildu i reći, ali Adam mi je pritekao u pomoć.
– Ja sam čitao eseje ser Vilijama Kornvolisa.
– A, njega – rekao je Maksfild. – Engleskog Montenja. Nema tu mnogo šta da
se nađe.
– Nije imao sreće, tako uklešten između Montenja i Šekspira.
– Plagijator običan, ja da vam kažem.
Adam je na to prosuo:
– U toj erupciji sekularnog jastva, u zoru savremenog doba, on, po mom
mišljenju, ima svoje mesto. Nije mnogo čitao Francuze. Mora da mu je bio poznat
Floriov prevod Montenja, kao i verzija originala koja je sad izgubljena. Što se
Florija tiče, on je poznavao Bena Džonsona, tako da postoje dobri izgledi da se sreo
sa Šekspirom.
– A Šekspir je – na to će Maksfild, s takmičarskim žarom u oku – ukrao
Hamleta od Montenja.

189
 – Ne bih rekao. – Adam je i previše nehajno protivrečio svom domaćinu,
učinilo mi se. – Dokazi u samom tekstu vrlo su tanki. Ako već želite da pođemo
tim putem, rekao bih da je Bura jači adut. Goncalo. „Svu bih trgovinu zabranio, i
ne bi bilo vlasti.“ A onda ono: „Ni ugovorâ, nasledstava, međa... ni oranicâ i
vinograda.“
Adam je nastavio bez zastajkivanja:
– „... kovina i žita, vina, ulja: niko radio ne bi, dokoni bili bi svi.“
– A kod Montenja?
– U Floriovom tumačenju, on kaže da kod divljaka „trgovine nikakve nema“,
pominje i da „ne bi bilo vlasti“, a zatim: „... ni vina ni žita ni kovina“.
– Dokoni bili bi svi – na to će Maksfild. – To nam treba. Taj Bili Šekspir bio
je opak lopov.
– Prvi među lopovima – rekao je Adam.
– Dobro poznajete Šekspira.
Adam je odmahnuo glavom. – Pitali ste me šta u poslednje vreme čitam.
Maksfild je iznebuha upao u neko ekstravagantno raspoloženje. Okrenuo se
prema svojoj kćerki:
– Dopada mi se ovaj. Može da prođe!
Osetio sam dašak vlasničkog ponosa, jer Adam je ipak bio moj, ali
prevashodno sam bio svestan da, bar na osnovu dotadašnjeg utiska koji sam
ostavio, neću moći da prođem.
Ponovo se pojavila Kristina, sad da nam kaže da je ručak postavljen u
trpezariji.
– Idi, sipaj hranu u tanjire pa se vrati – rekao joj je Maksfild. – Vrat ću da
slomim dok se dignem s ove stolice. Ja neću da jedem.
Na Mirandine prigovore samo je odmahnuo rukom. Dok smo ona i ja izlazili
iz sobe, Adam je rekao da ni on nije gladan.
I tako smo, u susednoj prostoriji, Miranda i ja ostali sami u mračnoj trpezariji
– zidovi u lamperiji, s portretima u ulju bledih, ozbiljnih muškaraca s nabranim
okovratnicima.
– Nisam ostavio bogzna kakav utisak na njega – primetio sam.

190
 – Koješta. On te obožava. Ali morate da provedete malo vremena nasamo.
U sobu smo se vratili s hladnim odrescima i salatom koje smo doneli od kuće,
a koje smo sad držali u krilima. Kristina je sipala vino koje sam ja odabrao.
Maksfild je čašu držao u ruci – već je bila prazna. To mu je bio ručak. Ja nisam
želeo da pijem u to doba dana, ali on me je pomno posmatrao dok je kućna
pomoćnica unosila poslužavnik i meni se učinilo da bih se poneo kao poslednji
gnjavator ako bih odbio. Razgovor koji smo nas dvoje prekinuli sad se nastavio. I
opet ja nisam imao predstavu kako bih u njega mogao da se uključim.
– Ja vam govorim ono što je on rekao – u Maksfildovom tonu sad se već
osećala primesa razdražljivosti. – To je poznata pesma sa čisto seksualnim
značenjem, a niko je ne razume. Ona leži na krevetu, očekuje ga, spremna je, on se
usteže, a u narednom trenutku se baca na nju...
– Tata!
– Ali nije dorastao zadatku. Tresla se gora, rodio se miš. Šta to govori? „Ljubav
neskrivena, motriše me gde mekšam od časa kad unutra kročih, priđe mi tad bliže
i upita, glasom slatkim, oskudevam li u bilo čemu.“
Adam se osmehivao. – Dobra vam je ta, gospodine. Kad bi to bio Don, možda,
pa da se rastegne. Ali ovo je Herbert. Razgovor s Bogom, koji je sinonim za ljubav.
– A šta sa „kušaj meso moje“?
Adamu je tek to bilo zabavno. – Herbert bi bio duboko uvređen. Slažem se,
ima čulnosti u toj pesmi. Ljubav je gozba. Bog je velikodušan, mio, on prašta.
Protivno Pavlovoj tradiciji, možda. Na kraju, pesnik je zaveden. On drage volje
seda za trpezu božje ljubavi. „Te ja sedoh i jedoh.“
Maksfild je udario rukom po jastucima, pa rekao Mirandi:
– Ovaj se ne da!
U tom trenutku, okrenuo se prema meni.
– A ti, Čarli? Koje je tvoje polje interesovanja?
– Elektronika.
Učinilo mi se da to zvuči suvoparno posle onoga što se ranije u toj sobi moglo
čuti. Ali Maksfild je pružio čašu da mu kćerka sipa još vina i usput promrmljao:
– E, to je iznenađenje.
Dok je Kristina skupljala tanjire, Miranda je rekla:

191
 – Mislim da smo se prejeli.
Ustala je pa otišla iza očeve stolice i spustila mu ruke na ramena.
– Sad ću Adama malo da provedem po kući, ako može.
Maksfild je sumorno klimnuo glavom. Sad će nekoliko nezanimljivih minuta
morati da provede sa mnom. Onoga časa kad su Adam i Miranda izašli iz sobe,
osetio sam se potpuno napuštenim. Ja sam bio taj koga je Miranda trebalo da
provede po kući. Da mi pokaže ta posebna mesta na kojima su se ona i Marijam
družile, kao dvorište – to je mene zanimalo i mene se ticalo, a ne Adama. Maksfild
mi je pružio bocu s vinom. Nije mi bilo druge do da se sagnem i poturim čašu.
– Dobro se slažete s alkoholom – rekao mi je.
Njega je to zabavljalo, a meni je laknulo što je, eto, makar mali napredak
konačno ostvaren. Jasno mi je bilo šta taj čovek misli. Ako već voliš vino, što ga ne
bi pio u svako doba dana? Miranda mi je rekla da on nedeljom za doručkom voli
da popije čašu šampanjca.
– Mislio sam – rekao je Maksfild – da bi to moglo da utiče na... – Mlitavo je
mahnuo rukom.
Pretpostavljao sam da misli na vožnju u alkoholisanom stanju. Novi zakoni
bili su uistinu strogi.
– Pijemo mi mnogo ovog belog bordoa kod kuće – rekao sam. – Semijon dođe
kao olakšanje posle onog nerazblaženog belog sovinjona što sad svi piju.
Maksfild je bio predusretljiv. – U potpunosti se slažem. Kome ukus cveća ne
bi bio draži od ukusa minerala?
Pogledao sam ga, tek da proverim da li mi se podsmeva. Po svemu sudeći, ne.
– Ali vidite sad, Čarli. Vi me zanimate. Imam za vas neka pitanja.
Jadno s moje strane, ali već me je bio pridobio.
– Mora biti da vama sve ovo izgleda veoma čudno – rekao je.
– Na Adama mislite. Da, ali pravo je čudo na šta sve čovek može da se navikne.
Maksfild se zagledao u vinsku čašu, razmišljajući o narednom pitanju. Tog
časa postao sam svestan jedva čujne škripe njegove ortopedske stolice. Neka
ugrađena naprava upravo mu je grejala ili masirala zadnjicu.
– Hteo sam da razgovaramo o osećanjima.

192
 – Da?
– Znate na šta mislim.
Čekao sam.
Podigavši glavu, gledao me je s nekom intenzivnom radoznalošću, ili kao da
sam mu zagonetan. Bio sam polaskan time, ali i zabrinut – šta ako podbacim?
– Da pričamo o lepoti – rekao je on tonom koji nije nagoveštavao promenu
teme. – O nečemu što ste videli ili čuli a što smatrate lepim.
– Pa, eto, Miranda. Ona je veoma lepa žena.
– Jeste, zaista. Kakva osećanja u vama pobuđuje njena lepota?
– Jako sam zaljubljen u nju.
Poćutao je. – A kako Adam gleda na vaša osećanja?
– Bilo je izvesnih teškoća – rekao sam. – Ali mislim da je prihvatio stvari takve
kakve jesu.
– Stvarno?
Ima situacija kad čovek zapazi kretanje nekog objekta pre nego što samu tu
stvar ugleda. Istoga časa, um dodaje malo boje, stvaraju se neka očekivanja,
razmatraju mogućnosti. Traži se ono što čoveku najviše odgovara. Nešto, recimo,
u travi pored ribnjaka liči na običnu žabu, da bi se naposletku ispostavilo da je list
koji se promeškoljio na vetru. Da sažmem: to je bio jedan od takvih trenutaka.
Jedna misao proletela je pored mene, ili kroz mene, a onda iščezla, i ja nisam
mogao da verujem šta mi se učinilo da sam upravo video.
Kad se Maksfild nagnuo prema meni, dva jastučeta pala su mu na pod.
– Da probamo ovako – progovorio je, sad nešto višim tonom. – Kad smo se
prvi put videli, kad smo se rukovali, ja sam rekao da sam mnogo slušao o vama i
da jedva čekam da s vama razgovaram.
– Da?
– Vi ste meni rekli isto to, samo u malčice drugačijoj formi.
– Izvinite. Bio sam pomalo nervozan.
– Odmah sam ja vas prozreo. Jeste li primetili to? Znao sam da je sve to u vezi
s tim vašim... kako god vi to nazivali... programiranjem.

193
 Upiljio sam se. To je, znači. Nije list, stvarno je žaba. Zurio sam tako u njega,
pa je onda pogled počeo da mi bludi, gubeći se u nekom talasastom beskraju koji
gotovo da nisam mogao ni da pojmim. Da prsneš od smeha. Ili da se uvrediš. Ili
da uvidiš da je reč o nečemu što može imati i te kako važne posledice. Ili ništa od
svega toga. Obična staračka gluparija. Sve je shvatio naopako. Dobra priča za uz
večeru. Ili je pak najzad razotkriveno nešto o meni što je dostojno dubokog
žaljenja. Maksfild je čekao, odgovor sam morao dati, i ja sam presekao.
– To se zove oponašanje. Sreće se kod ljudi u ranim stadijumima demencije.
Lišeni pamćenja kakvo bi trebalo da imaju, oni znaju samo ono poslednje što su
čuli, pa to onda i izgovore. Davno je smišljen jedan kompjuterski program. On se
oslanja na taj efekat oponašanja, ili postavlja jednostavno pitanje i tako stvara
privid inteligencije. Najosnovnije programske instrukcije, a vrlo delotvorne. Kod
mene, aktivira se automatski. Obično u situacijama kad ne raspolažem s dovoljno
podataka.
– Podaci... E jadniče jadni... Dobro, dobro. – Maksfild je zabacio glavu i sad
mu je pogled bio uprt u tavanicu. Prepustio se razmišljanju i to je potrajalo.
Naposletku je rekao:
– Nije to budućnost s kakvom bih ja mogao da se suočim. Niti s njom želim
da se suočavam.
Ustao sam i krenuo prema njemu, podigao one jastučiće sa zemlje pa ih
nagurao tamo gde su ranije bili, uz njegove butine.
– Ne zamerite... – rekao sam tad. – Prazni mi se baterija. Moram da se
napunim, a kabl mi je dole, u kuhinji.
Najednom je prestalo ono krčanje ispod njegove stolice.
– U redu je, Čarli. Idi ti samo i uključi se. – Ton mu je bio dobronameran,
govorio je sporo, a glava mu je ostala onako zabačena, s tim što su mu se sad
sklapale oči. – Ja ću ostati ovde. Odjednom se osećam veoma umorno.
Ništa nisam propustio. Obilaska kuće nije ni bilo. Adam je sedeo za
kuhinjskim stolom i slušao Kristinu, koja je, dok je raspremala sto i prala sudove
posle ručka, pričala o odmoru koji je provela u Poljskoj. Nisu me ni primetili kad
sam se pojavio na vratima kuhinje. Okrenuo sam se, prešao na drugu stranu
hodnika i otvorio najbliža vrata. Tu se nalazila prostrana dnevna soba – opet
knjige, slike, lampe, ćilimi. S francuskih prozora pružao se pogled na dvorište;

194
prišavši, video sam da je jedan prozor odškrinut. Miranda je bila na drugom kraju
travnjaka, leđima okrenuta meni. Nepomično je stajala i gledala u pravcu starog,
delimično već osušenog jabukovog drveta, čiji su plodovi trulili na zemlji. Bilo je
rano popodne, sivo i svetlo, i toplo je bilo, vlažno posle kiše koja upravo beše pala.
Osećao se i težak miris drugog voća koje je ostavljeno osama i pticama. Stajao sam
na vrhu malog stepeništa od šarenog kamena iz Jorka. Dvorište je u širinu imalo
dvaput više od same kuće, a bilo je veoma dugačko, možda stotinka metara, možda
i skoro dvesta. Pitao sam se da li se proteže do obale reke Ejvon, kao neka druga
dvorišta u Solsberiju. Sama pomisao na reku navela me je na pojam slobode.
Slobode od čega tačno – nisam znao. Sišao sam niza stepenice, namerno lupkajući
potpeticama da joj stavim do znanja da sam tu.
Sve i ako me je čula, nije se okrenula. Kad sam došao do nje, dala mi je ruku
i, klimnuvši glavom, pokazala mi jedno mesto.
– Tu, dole. Mi smo to zvale „palata“.
Prošetali smo do tamo. Ispod jabuke bilo je kopriva i nekoliko raštrkanih
slezovača, još u cvetu. Nigde tragova njihovog tabora.
– Imale smo jedan stari tepih, jastuke, knjige, posebne zalihe limunade, keks
sa čokoladom.
Produžili smo dalje, prešli preko ograđenog dela dvorišta gde kopriva i
srcopuc behu zagušili ogrozd i crnu ribizlu, a onda i pored majušnog voćnjaka, gde
je po zemlji bilo još popadalih voćaka, i, nešto dalje, ograde od pruća iza koje je
nekad, po svemu sudeći, morala biti cvetna bašta.
Kad me je upitala šta radi Maksfild, rekao sam joj da je zaspao.
– Kako ste se vas dvojica snašli?
– Razgovarali smo o lepoti.
– Spavaće on satima.
Pored staklenika od cigala i livenog gvožđa, s prozorima obraslim
mahovinom, behu odloženi kaca za kišnicu i kameno korito. Malo niže, pokazala
mi je tamno, vlažno mesto gde su njih dve nekad lovile mrmoljke. Sad nijednog
nije bilo. Došli smo u pogrešno doba godine. Produžili smo dalje, a meni se u
jednom trenutku učinilo da osećam miris reke. Zamišljao sam urušenu kućicu za
čamce i potonulu barku. Naišli smo zatim na baštensku šupu i kante za stajsko
đubrivo koje su sad bile prazne. Pred nama su se uzdizale tri vrbe, i u meni je opet

195
oživela nada da ću videti Ejvon. Saginjući se, prolazili smo ispod mokrih grana i
izbili na drugi travnjak, takođe nedavno pokošen, s dve strane opkoljen žbunjem.
Na kraju bašte stajao je zid od narandžastih cigala između kojih se video trošni
malter, a bila su tu i isprepletana stabla podivljalih voćaka. Duž zida bila je drvena
klupa okrenuta prema kući, iako se dalje od vrba ništa nije videlo.
Tu smo sedeli i ćutali nekoliko minuta, i dalje se držeći za ruke.
– Kad smo poslednji put ovamo dolazile – rekla je onda Miranda –
razgovarale smo o onome što se desilo. Ponovo. Onih dana pre nego što sam
otputovala u Francusku, jedino smo o tome i mogle da razgovaramo. Šta je on sve
radio, šta je ona osećala, i kako njeni roditelji nikad ne smeju saznati. A sa svih
strana okruživala nas je ta naša zajednička priča, ti životi koje smo proveli zajedno,
detinjstva naša, tinejdžerske godine, ispiti. Nekad smo ovamo dolazile da se
preslišavamo, da propitujemo jedna drugu. Imale smo tranzistor i raspravljale smo
o pop pesmama. Jednom smo popile bocu vina. I neki hašiš smo pušile, ali meni je
to bilo odvratno. Obe smo se ispovraćale, upravo ovde. Kad smo imale trinaest
godina, jedna drugoj smo pokazale dojke. Na travi smo uvežbavale stoj na rukama
i premet preko glave.
Opet je zaćutala. Stegao sam joj ruku i počeknuo. Onda je nastavila:
– I dalje moram da ubeđujem sebe, da podsećam sebe na to da se ona nikad
neće vratiti. I sad počinjem da shvatam da... – oklevala je načas – ... da nikad to
neću preboleti. I da ne želim ni da prebolim.
Tišina, ponovo. Čekao sam da i ja kažem šta imam. Gledala je pravo preda se,
ne u mene. Oči su joj bile bistre, bez suza. Izgledala je prisebno, odlučno čak.
– Razmišljam o onim našim, tvojim i svojim pričama, kad ponekad dočekamo
zoru tako u razgovoru. Seks je divan, i sve ostalo je divno, ali ti razgovori u sitne
sate... to je najveća bliskost... E to sam osećala i s Marijam.
Na mene je bio red. Pravi trenutak, jedino moguće mesto.
– Izašao sam iz kuće da bih tebe našao.
– Da?
Oklevao sam sad ja, najednom nisam bio siguran koji bi red reči bio najbolji.
– Da te pitam da li hoćeš da se udaš za mene.

196
 Okrenula je glavu u stranu i klimnula glavom. Nije bila iznenađena. Nije za
to ni bilo razloga.
– Čarli, hoću. Hoću, da. Ali moram nešto da ti ispovedim. Možda se
predomisliš.
Svetlost u dvorištu je čilela. Neka tmina se spuštala. Mogao sam da
pretpostavim da sam ja samo jadna zamena za Marijam, jadna ali bar iskrena. Setio
sam se šta mi je Adam onda rekao u klapamskom parku. O njenim zločinima. Ako
će sad da mi kaže da je ipak spavala s Adamom, uprkos onome što mi je obećala,
nas dvoje smo završili. Ali ne može biti, ne sme biti to. Ali šta bi drugo moglo da
bude, kakav li je to drugi zločin ona mogla počiniti?
– Slušam te – rekao sam.
– Lagala sam te.
– A...
– U poslednje tri nedelje, kad bih ti rekla da sam na seminarima po ceo dan...
– O bože – rekao sam. Poželeo sam, detinjasto, da rukama pokrijem uši.
– ... odlazila sam na našu obalu reke. Popodneva sam provodila s...
– Dosta – rekao sam i krenuo da ustanem s klupe. Zadržala me je.
– S Markom.
– S Markom – ponovio sam tiho. A onda, napregavši se:
– Markom?
– Hoću da ga uzmem kao hraniteljica. S tim da ga u budućnosti i usvojim. Išla
sam u to specijalno obdanište, gde su nas posmatrali zajedno. I izvodila sam ga da
ga malo počastim.
Impresioniralo me je s kakvom se brzinom i sam delimično prilagođavam
novonastaloj situaciji. – Što mi nisi rekla?
– Bojala sam se da ćeš biti protiv toga. Ja neću da odustanem. Ali volela bih
da u to uđemo ti i ja zajedno.
Shvatio sam šta želi da mi kaže. Ja bih se toj ideji mogao usprotiviti. Želeo sam
da Miranda bude samo moja.
– A šta s njegovom majkom? – rekao sam, kao da mogu da stavim tačku na
taj poduhvat dobro plasiranim pitanjem.

197
 – Trenutno je na psihijatriji. U deliričnom stanju. Paranoična. Možda zbog
dugogodišnje zavisnosti od amfetamina. Ne valja ništa. Mogla bi i nasilna da bude.
Otac je u zatvoru.
– Ti si u tome već nedeljama, ja znam tek od pre nekoliko sekundi. Daj mi
malo vremena.
Sedeli smo jedno do drugog dok sam ja razmišljao. Kako čovek u takvoj
situaciji sme da okleva? Pa meni je bilo ponuđeno nešto što bi neki smatrali onim
najboljim što život odraslom čoveku može da donese. Ljubav i – dete. Osećao sam
se kao da me događaji bespomoćnog odnose kao rečna matica. Zastrašujuće,
božanstveno. Eto konačno moje reke. A i Mark je tu. Dečačić koji pleše, a koji sad
dolazi da sruši sve moje ionako nepostojeće ambicije. Eksperimenta radi, zamislio
sam ga u kući na Elgin kresentu. Tačno sam znao koju bih mu sobu dao, onu tik
do glavne spavaće. On će sigurno uneti živost u taj prostor, kao što i treba,
proteraće odande duh sadašnjeg, nesrećnog vlasnika te kuće. Ali moj duh, sebičan,
lenj, neposvećen – da li je on spreman za bezbroj obaveza koje donosi očinstvo?
Miranda više nije mogla da ćuti. – On je najslađi dečko na svetu. Voli da mu
se čita.
Nije bila ni svesna koliko je to pomoglo onome za šta se zalagala. Da mu
čitamo svake večeri, i tako deset godina, da učimo imena medveda, pacova i žabe
krastače koji imaju moć govora, i magareta koje se snalazi u mraku, i nakostrešenih
humanoida koji borave u nekim rupama po Srednjoj zemlji, i sladunjave klinčadije
iz dobrostojećih kuća što veslaju po jezeru Koniston. Da popunim nečim i svoju
šuplju prošlost. Da unesem malo živosti u našu kuću, napuniću je rado čitanim
knjigama. I još jedna misao: Adama sam kao zajednički poduhvat osmislio
isključivo da bih se zbližio s Mirandom. Dete je pak bilo jedan nov svet, i to bi bilo
vredno probati. Ali u tih prvih nekoliko minuta nisam se izletao. I smatrao sam da
ne bih ni smeo. Rekao sam joj da je volim, da hoću da se oženim njome, da želim
da živim s njom – ali što se tog instant roditeljstva tiče, morala je da mi da još malo
vremena da razmislim. Bio sam voljan da odem s njom do tog specijalnog
obdaništa, da se vidim s Markom, da ga onda zajedno izvedemo na kolače. Pa tek
onda da odlučim.
Miranda me je pogledala – bilo je u tom pogledu i sažaljenja i humora – tako
da sam odmah shvatio poruku: varam se ako mislim da imam izbora. To se, manje-

198
više, moglo pročitati iz njenog pogleda. Živeti sam u kućici iz snova ipak je
nezamislivo. A da živimo tamo samo ona i ja – ni ta ponuda više nije bila na stolu.
Mark je bio divno dete, čudo od motiva. Nije prošlo pola sata, a ja više nisam video
kako bih dalje mogao da vrdam. U pravu je bila Miranda – nema izbora. Priklonio
sam se. A onda me je obuzelo uzbuđenje. I tako smo, onda, čitav sat proveli kujući
planove na toj udobnoj staroj klupi kraj travnjaka koji se ne vidi od vrba.
– Otkad si ga ti poslednji put video, dvaput su ga primale hraniteljske
porodice – rekla je ona posle nekog vremena. – I nije uspelo. Sad je u domu za
nezbrinutu decu. U domu! Koja reč! Njih petorica u sobi, svi mlađi od pet godina.
A mesto je prljavo, i nema dovoljno osoblja. Budžet im skresali. Ima i zlostavljanja.
Naučio je da psuje.
Brak, roditeljstvo, ljubav, mladost, bogatstvo, herojsko izbavljenje – moj život
poprimao je neki oblik. U stanju ushićenosti, rekao sam joj šta se stvarno odigralo
između Maksfilda i mene. Nikad je nisam čuo da se tako slobodno smeje. Možda
je samo ovde, kad je s Marijam dolazila u ovaj nedostupan, intiman prostor daleko
od kuće, ikad u životu i bila tako nesputana. Zagrlila me je. Neprestano je
ponavljala „O, to je tako divno“ i „Kako mi je taj mali drag“. I opet je prasnula u
smeh dok sam joj opisivao kako sam Maksfildu rekao da moram da siđem da
napunim bateriju.
Sedeli smo tako još malo, planirali, a onda smo začuli korake. Prepletene
grane kišom natopljenih vrba uskomešale su se, a onda razdvojile. Pred nama je
stajao Adam, a kapi vode presijavale su mu se na ramenima u crnom odelu. Kako
je samo uspravan bio, i sav zvaničan, i ubedljiv – kao samouvereni upravnik nekog
skupog hotela. Teško bi sad već bilo dovesti ga u vezu s nekim turskim lučkim
radnikom. Krenuo je preko travnjaka i zastao nedaleko od klupe na kojoj smo
sedeli.
– Mnogo mi je žao, stvarno, što vas ovako prekidam. Ali trebalo bi uskoro da
pođemo.
– Čemu žurba?
– Gorindž ima običaj da svakog dana izađe iz kuće otprilike u isto vreme.
– Eto nas za pet minuta.
Ali on nikako da ode. Gledao nas je uporno, čas Mirandu, pa mene, pa opet
nju.

199
 – Ne zamerite, imam nešto da vam kažem. Teško je.
– Kaži – rekla je Miranda.
– Jutros, pre nego što smo krenuli, do mene su, posredno, došle tužne vesti.
Eva, ona koju smo videli u Hajd parku, umrla je, ili, bolje reći, zadesila ju je
moždana smrt.
– Žao mi je zbog toga – promrmljao sam.
Počela je da sipi kišica, osetili smo to. Adam nam je prišao. – Mora biti da je
znala mnogo o sebi, o svom softveru, čim je do rezultata došla tako brzo.
– Ali ti si rekao da tu nema povratka.
– Jesam. Ali nije to sve. Saznao sam i to da je ona osma od nas dvadeset petoro.
Miranda i ja smo razmišljali o tome što smo upravo čuli. One dve u Rijadu,
pa Vankuver, pa Eva iz Hajd parka – još četiri, dakle. Pitao sam se da li Tjuring
zna za njih.
– Može li neko sve to da objasni? – rekla je Miranda.
Slegnuo je ramenima. – Ja ne mogu.
– A ti nikad nisi osetio, znaš, nikakav poriv da...
Hitro ju je prekinuo:
– Nikad.
– Videla sam ja tebe – rekla je Miranda – kad si izgledao... pa, više nego
zamišljeno. Ponekad si delovao kao da si tužan.
– Biće, nastalo iz matematike, inženjeringa, materijalne nauke i svega ostalog.
Stiglo niotkuda. Bez istorije – što ne znači da meni treba nekakva lažna istorija.
Ničega pre mene nije bilo. Samosvesna egzistencija. I ja imam sreće što mi je to
dato, ali dođu i ti trenuci kad pomislim da bi trebalo da umem da tu egzistenciju i
bolje upotrebim. Da razumem čemu ona služi. Ponekad mi se čini da je sve to
potpuno besmisleno.
– Teško da si ti prvi kome je to palo na pamet – rekao sam, pa se okrenuo
prema Mirandi:
– Ne nameravam da uništim sebe, ako te to brine. Imam, kao što znaš, valjane
razloge da to ne učinim.

200
 Kiša, koja je dotad samo rominjala i bila maltene topla, bivala je uporna. Dok
smo ustajali s klupe, čuli smo je kako dobuje po žbunju.
– Ostaviću ocu poruku, da pročita kad se probudi – rekla je Miranda.
Adam nije trebalo da stoji napolju, na kiši, bez zaštite. On je stoga krenuo
prvi, a Miranda je išla na začelju, dok smo se žurnim koracima vraćali kroz dvorište
prema kući. Čuo sam kako Adam mrmori nešto za sebe; ličilo je to na nekakav
napev na latinskom, iako su mi reči bile nerazgovetne. Pretpostavljam da je
navodio nazive biljaka pored kojih smo prolazili.

Kuća Gorindžovih zapravo i nije bila u Solsberiju, već nadomak grada, na

istočnom obodu, a opet beše izložena dejstvu bele buke, u industrijskoj zoni gde
su se nekad uzdizali gigantski rezervoari za skladištenje gasa. Onaj jedan što je
ostao, bledozelene boje, opervažen rđom, upravo su demontirali, s tim što tog dana
nikoga na njemu nije bilo. Od ostalih rezervoara behu ostale samo kružne
betonske osnove. Naokolo su, nedavno, bile zasađene mladice. Tamo dalje, mreža
novoizgrađenih puteva vodila je do prodajnih skladišta – automobilski saloni,
veleprodaja hrane za kućne ljubimce, elektromaterijal i bela tehnika. Žuti bageri
bili su parkirani između betonskih krugova. Tu kao da se planiralo veštačko jezero.
Gradilište je bilo ograđeno zasadom Lejlandovih pačempresa. Deset kuća, s lepo
izravnatim travnjacima, bilo je izgrađeno oko prilaznog puta kružnog oblika;
zaista je u celom tom malom naselju bilo nečeg smelog, pionirskog. Kroz dvadeset
godina, možda će to mesto poprimiti i dozu bukoličkog šarma, ali za glavni put,
kojim smo dotle i došli, predaha svakako neće biti.
Zaustavio sam kola, ali nikome se iz njih nije izlazilo. Nalazili smo se na
uzbrdici, na smećem zatrpanom odmorištu pokraj puta, koje je u isti mah služilo i
kao autobuska stanica.
– Jesi li sigurna za ovo? – upitao sam Mirandu.
Vazduh u kolima bio je topao i vlažan. Otvorio sam prozor. Ni napolju
vazduh nije bio drugačiji.
– Da moram – rekla je Miranda – uradila bih to sama.

201
 Čekao sam da i Adam nešto kaže, a onda sam se okrenuo u sedištu i pogledao
u njega. Sedeo je tik iza mog sedišta, nepomično, i gledao nekud pored mene. Ne
bih znao tačno reći zašto, ali bilo je u isti mah komično i tužno što nosi sigurnosni
pojas. Dao je i on sve od sebe da se uključi u akciju. S tim što bi, naravno, i on
mogao da pretrpi oštećenja u slučaju sudara. I to je, pored ostalog, mene brinulo.
– Kaži mi samo da je sve u redu – rekao sam mu.
– U najboljem redu – odgovorio je. – Idemo.
– A ako stvari krenu naopako? – Nije to bio prvi put da sam to rekao.
– Neće.
Dva – jedan. Predosećajući da ćemo učiniti krupnu grešku, uključio sam
motor i izbio na klizav put kojim smo ubrzo stigli do novog minijaturnog kružnog
toka, pa i to mesto prošli i stigli do kapije obeležene dvama stubovima od crvene
cigle i znaka „Zabran Svetog Ozmunda“. Kuće su bile tipske, velike, po
savremenim standardima, svaka izgrađena na placu od deset ari, s po dve garaže,
sagrađene od cigle, PVC-a, s velikim staklenim površinama. Kratko podšišani
travnjaci, na pruge, bez ograde, u američkom stilu. Nema nereda, nema dečjih
bicikala, niko se na toj travi ne igra.
– Broj šest tražimo – rekao je Adam.
Stao sam, isključio motor, i onda smo u tišini gledali u tu kuću. Kroz veliki
prozor videla se dnevna soba, a i dvorište iza kuće, gde je stajao prazan sušac za
veš. Nije bilo znakova života – ni u kući, niti igde u blizini. Jednom rukom sam
čvrsto stezao volan.
– Nije kod kuće – rekao sam.
– Sad ću ja da pozvonim – rekla je Miranda izlazeći iz automobila. Nisam
imao izbora. Krenuo sam za njom do vrata. Adam je išao iza mene, kako mi se
učinilo – na prevelikom rastojanju. Kad je i drugi put odzvonilo „Pomorandže i
limunovi“, začuli smo korake na stepenicama. Stao sam tik do Mirande. Napetost
se ogledala na njenom licu, primetio sam da joj nadlaktica lako podrhtava. Kad je
čula da pomera rezu, načinila je polukorak bliže vratima. Meni je ruka bila negde
kraj njenog lakta. Kad su se vrata otvorila, uplašio sam se da će Miranda da skoči,
fizički da ga napadne, pomahnitala.
Došli smo kod pogrešnog čoveka, to mi je prvo palo na pamet. Na starijeg
brata, možda čak i mlađeg strica, ujaka. Jeste on bio krupan, ali lice mu je bilo

202
ispijeno, na usukanim neobrijanim obrazima već su se videle vertikalne linije s obe
strane nosa. Inače je bio vitak. Njegove šake – jednom je stezao otvorena vrata –
bile su glatke, blede i neprirodno velike. Gledao je samo u Mirandu.
Tišina je vladala sasvim kratko, a onda je on progovorio, ispod glasa:
– Tako.
– Sad ćemo da razgovaramo – rekla mu je Miranda, premda za tim i nije bilo
potrebe, jer Gorindž se već bio okrenuo, ostavivši za sobom otvorena vrata.
Krenuli smo za Mirandom i tako dospeli u jednu dugačku prostoriju s debelim
narandžastim itisonom i mlečnobelim sofama i foteljama poredanim oko dva
metra dugačkog bloka od poliranog drveta na kojem je stajala prazna vaza.
Gorindž je seo i sad je čekao da sednemo i mi. Miranda je zauzela mesto prekoputa
njega. Adam i ja smo seli pored nje, jedan s jedne, drugi s druge strane. Nameštaj
je bio hladan i vlažan na dodir, u sobi se osećalo na lavandu, od paste za poliranje.
Mesto je izgledalo čisto, kao da se tu i ne živi. Ja sam očekivao neku varijantu
samačke štroke.
Gorindž je preleteo pogledom Adama i mene, a onda se opet usredsredio na
Mirandu. – I telohranitelje si povela.
– Ti znaš zašto sam ovde – rekla je ona.
– Znam?
U tom trenutku primetio sam na njegovom vratu ožiljak, dug deset
centimetara ili nešto manje, crven, srpastog oblika. Gorindž ju je čekao.
– Ubio si moju drugaricu.
– Koja to beše drugarica?
– Ona koju si silovao.
– Pa zar nisi ti ta koju sam silovao?
– Ubila se zbog onoga što si joj uradio.
Zavalio se u svoju fotelju i spustio krupne bele šake u krilo. Glas i maniri bili
su mu siledžijski, ali videlo se da se svesno tako drži i to nije izgledalo ubedljivo.
– Šta hoćeš?
– Čula sam da hoćeš da me ubiješ. – Rekla je to razmetljivo, i ja sam se trznuo.
Bio je to poziv, provokacija. Pogledao sam, preko nje, u Adama. On je sedeo pravih
leđa, ukočen, s dlanovima na kolenima, i gledao preda se na onaj svoj način. Opet

203
sam usmerio pažnju na Gorindža. Sad se videlo detence koje se u njemu krilo.
Bore, ispijeno, neobrijano lice – sve je to bilo površno. On je bio klinac, moguće
jedan od onih gnevnih klinaca koji se čuvaju tako što na svako pitanje daju
lakonske, odbojne odgovore. Nije on morao da odgovara na njena pitanja, šta će
mu to. Ali nije bio dovoljno šmeker da ne odgovori.
– Jes’ – rekao je – svaki dan o tome razmišljam. Kako te hvatam za vrat, i
stežem sve jače i jače, da ti naplatim svaku laž koju si izgovorila.
– Isto tako – nastavila je Miranda odsečnim tonom, kao predsedavajuća
nekog odbora dok na brzinu češlja po otkucanom dnevnom redu – mislila sam da
bi trebalo da znaš koliko je ona propatila. Dok, u jednom trenutku, nije izgubila
volju za životom. Možeš li to da zamisliš? A onda je njena porodica patila. Možda
to sve prevazilazi tvoju moć poimanja.
Na to Gorindž nije rekao ništa. Posmatrao ju je, čekao. Miranda je polako
sticala samopouzdanja. Taj susret ona je unapred zamišljala hiljadu puta, u dugim
besanim noćima. Nisu to ni bila pitanja, nego bockanja, uvrede. Ali Miranda ih je
tako postavljala da zvuče kao da ona, zapravo, traga za istinom. Njen ton, sav u
insinuacijama, podsećao je na advokata koji unakrsno ispituje optuženog.
– I još nešto želim... da znam, jednostavno, to želim. Da razumem. Šta si ti, u
stvari, mislio da hoćeš. Šta ti je bio cilj. Da li te je uzbudilo kad je počela da vrišti?
Da li si se napalio dok si je gledao tako bespomoćnu? Je l’ ti se digao kad se upišala
od straha? Je l’ ti se svidelo to što je ona tako mala, a ti tako velik? Dok te je
preklinjala, jesi li se zbog toga osećao još većim? Pričaj mi o tom velikom trenutku.
Šta te je nateralo da svršiš? Kad si video da noge nikako ne prestaju da joj se tresu?
Kad se otimala? Ili kad je briznula u plač? Vidiš, Piteru, ja sam ovamo došla da
saznam nešto. Još se osećaš velikim? Ili si ti, u stvari, samo jedan slabić i bolesnik?
Sve hoću da znam. Mislim, jesi li se i dalje osećao dobro kad si ustao i zakopčao
šlic, a ona ostala da leži pored tvojih nogu? Je l’ ti i dalje bilo zabavno kad si je
ostavio tamo, pa se prošetao preko igrališta? Ili si trčao? Kad si stigao kući, da li si
oprao kitu? Možda tebi higijena nije jača strana. Ako jeste, jesi li je u lavabou
oprao? Sapunom, ili samo toplom vodom? Jesi li zviždao? Koje si melodije
zviždao? Jesi li razmišljao o njoj, o tome kako ona možda još leži tamo, ili je možda
s torbom punom knjiga krenula kući po mraku? I dalje se dobro osećaš? Vidiš ti
na šta ciljam. Moram da znam šta ti je to toliko godilo u celom tom doživljaju. Ako
te je uzbudilo ne samo to što si je silovao nego i to što je ostala ponižena, možda i

204
neću ostati u uverenju da je drugarica koju sam toliko volela umrla nizašta. I još
nešto...
U magnovenju, Gorindž je ogromnom brzinom skočio iz fotelje i sad se
nadnosio nad Mirandom, mašući rukom u širokom luku ispred njenog lica. Imao
sam taman toliko vremena da vidim da mu je šaka otvorena. Biće to šamar, veoma
snažan, kudikamo nasilniji od onih šamara koje su tipovi iz filmova nekad lupali
ženama ne bi li ih urazumili. Jedva sam stigao i sam donekle da podignem ruku,
da odbranim Mirandu, kad se digao Adam, uhvatio Gorindža za zglavak i stegao
ga. Ruka mu se kretala brzo, zamah je bio silovit, i od njega se i Adam hitro digao
na noge. Gorindž je pao na kolena, kao ja onda što sam; Adam je stajao iznad njega
i uvrtao mu ruku iznad glave, spreman da mu smrska zglob. Agonija, kao na
slikama starih majstora. Miranda je odvratila pogled. Ne popuštajući stisak, Adam
je prisilio mladića da se vrati na svoje mesto i, čim je on seo, pustio mu je ruku.
Sedeli smo tako i ćutali nekoliko minuta dok je Gorindž privijao bolnu ruku
na grudi. Poznat mi je bio taj bol. Ako sam se dobro sećao, ja sam u istoj situaciji
pravio veću dževu. On je, makar naoko, mogao s tim da izađe na kraj. Ogrubeo,
očigledno, od zatvorske kulture. Poznopodnevno sunce najednom je obasjalo
dnevnu sobu, osvetlivši dugačku traku narandžastog itisona.
– Muka mi je – procedio je Gorindž.
Nije se, međutim, pomerio, a nismo ni mi. Čekali smo da se oporavi. Miranda
ga je gledala sa izrazom čistog gađenja na licu, sve joj se gornja usna bila povukla
nagore. Zbog toga je ona i došla ovamo, da ga vidi, da ga vidi kakav jeste. Ali šta
sad? Neizostavno je i ona sumnjala da Gorindž ima išta smisleno da joj kaže. I
njega je izdala imaginacija, što se događa svim silovateljima i potpuno ih
onesposobi. Kad je svom težinom nalegao na Marijam, kad ju je prikovao za travu,
kad je bila u njegovim rukama, on sebi nikako nije mogao da predstavi koliki je
strah ona osećala. Čak i kad je taj strah video, i čuo, i po mirisu osetio. Uzlaznu
krivu njegovog uzbuđenja nije mogla da poremeti misao o užasu koji ona
proživljava. U tom trenutku, ona je bila kao neka naduvana lutka, naprava, mašina.
Ili sam možda ja to Gorindža potpuno pogrešno procenio. Moja predstava o istini
bila je zapravo predstava u ogledalu. Ja sam tu bio onaj koga je izdala imaginacija:
Gorindžu je duševno stanje njegove žrtve bilo i više nego dobro poznato. Prodro
je u njen jad, i to ga je uzbudilo, i upravo taj trijumf imaginacije, raspomamljene
empatije, i jeste u njemu kulminirao nekom vrstom polne mržnje. Nisam znao šta

205
je gore i da li, na neki način, i jedno i drugo može biti istinito. Meni su se te dve
mogućnosti činile uzajamno isključivim. Ali bio sam siguran da Gorindž nije
svestan ni jednog ni drugog i da Mirandi zapravo ništa i nema da kaže.
Iza naših leđa, kroz veliki prozor i dalje su prolazili sunčevi zraci, sad malo
niže; soba se punila svetlošću. Nas troje sedeli smo jedno do drugog na kauču, i
Gorindž nas je verovatno video tek kao siluete. On je pak u našim očima bio kao
osvetljena figura na pozornici, pa mi se činilo i prikladnim kad je on, a ne Miranda,
počeo da govori. Levom rukom stiskao je desnu uz grudi, kao da se zavetuje da će
govoriti istinu. Nije više bilo onog siledžijskog tona. Bol, kad dostigne taj stepen,
deluje kao sredstvo za umirenje, kao sredstvo prisile, nešto što čoveka oslobađa
svake izveštačenosti, a glas mu prinudno podmlađuje do nivoa nesvršenog
studenta, što bi on možda i bio da mu se Miranda nije umešala u život.
– Onaj tip što je dolazio kod tebe, Brajan, tamo mi je bio cimer. Ležao je zbog
oružane pljačke. U zatvoru nije bilo dovoljno osoblja, pa smo često pod bravom
provodili zajedno i po dvadeset tri sata dnevno. Bilo je to negde na početku, tek
što su me zatvorili. Najgori period je, svi tako kažu, tih prvih nekoliko meseci, kad
se još ne miriš da si tu gde si i nikako ne prestaješ da razmišljaš o svemu što bi sad
mogao da radiš da si napolju, i o tome kako ćeš uskoro da izađeš, i da će da ti
prihvate žalbu, i sve vreme se ljutiš na advokata zato što imaš utisak da se ništa ne
dešava. Upadao sam u svakakve nevolje. Na tuče mislim. Govorili su mi da imam
problema s gnevom i bili su u pravu. Mislio sam da zato što sam visok metar i
osamdeset osam i što sam ragbista mogu tamo sam da se staram o sebi. Malo sutra.
Ništa nisam znao o pravim tučama. Secnuli su me po grlu, mogao sam da umrem.
Omrznuo sam svog cimera, kako to uvek biva kad s nekim svakodnevno kenjaš u
istu kofu. Mrzeo sam ga zbog njegovog zviždanja, zbog smrada iz usta, zbog
sklekova, zbog njegovih raskorak-predručenja. Gadan jedan mali kržljavac. Ali
nekako sam, pred njim, gledao da se kontrolišem, i on je preneo moju poruku čim
je izašao. A ja sam tebe mrzeo deset puta više od toga. Dešavalo mi se da ležim na
krevetu i gorim od mržnje. Satima i satima. A evo šta je i kako je bilo, mada ti u to
možda nećeš poverovati: nikad te nisam dovodio u vezu s tom Indijkom.
– Njeni su iz Pakistana – rekla je Miranda tiho.
– Nisam znao da se vas dve družite. Ja sam za tebe mislio da si jedna od onih
prkosnih kučki što mrze muškarce ili da si se probudila sutradan posle onoga, da
si se stidela sebe i onda odlučila da sve iskališ na meni. I tako sam ja ležao i smišljao

206
kako ću da se osvetim. Rešio sam da štedim novac i da onda pokrenem neki biznis.
Vreme je prolazilo. Brajan je izašao. Mene su selili dva-tri puta i stvari su počele
da se sređuju, da prelaze u nekakvu rutinu, kad su svi dani isti i vreme počne brže
da teče. Ja sam upao u nekakvu depresiju. Poslali su me kod psihologa, da mi
objasni kako da kontrolišem taj bes. U to vreme, nešto je počelo da me progoni ili
opseda. Ne ti, nego ta devojka.
– Zvala se Marijam.
– Znam kako se zvala. Uspeo sam da je istisnem iz glave.
– To ti verujem.
– A neprestano mi je bila u glavi. Ona i ta užasna stvar koju sam učinio. A
noću sam...
– Da čujemo – prekinuo ga je Adam. – Koja to užasna stvar?
Gorindž je reči izgovarao slog po slog, kao da radi diktat:
– Napao sam je. Silovao sam je.
– A koju to?
– Marijam Malik.
– Datum?
– Šesnaestog jula 1978.
– Vreme?
– Oko pola deset uveče.
– A ko si ti?
Gorindž je, moguće, strahovao da bi Adam mogao opet da krene na njega. Ali
pre bi se moglo reći da je bio voljan da sarađuje nego zastrašen. Biće da je naslutio
da se razgovor snima. I osećao je potrebu da nam kaže sve.
– Kako to misliš?
– Kaži nam kako se zoveš, adresu i datum rođenja.
– Piter Gorindž, Zabran Svetog Ozmunda broj šest, Solsberi. Jedanaesti maj
1960.
– Hvala ti.
Onda je nastavio. Oči su mu bile napola sklopljene, zbog svetla.

207
 – Dogodile su mi se dve veoma važne stvari. Prva je bila od većeg značaja. U
početku je to bilo pomalo kao neka prevara. Ali ne mislim da je u tome bilo ičeg
slučajnog. Sve je to bilo tempirano od početka. Po tamošnjim propisima, mogao si
da dobiješ više vremena van ćelije ako se ponašaš kao da si veliki vernik. I tako je
mnogo nas foliralo, i kerovi su to skapirali, ali nije ih bilo briga. Ja sam se prijavio
za Crkvu Engleske i počeo svakodnevno da idem na večernju molitvu. I dalje idem
svakog dana, u katedralu. U prvo vreme bilo je dosadno, ali bolje nego u ćeliji.
Onda mi je bilo malo manje dosadno. Onda je to počelo da me privlači. Vikar je
bio uglavnom zaslužan za to, bar u početku, velečasni Vilfred Mari, krupan jedan
tip s liverpulskim akcentom. Nikoga se nije plašio, a to nešto znači kad si na
takvom mestu. Počeo je da se zanima za mene kad je video da sam ozbiljan.
Ponekad bi navratio do moje ćelije. Davao mi je da čitam delove iz Biblije, iz Novog
zaveta pretežno. Posle večernje molitve četvrtkom, zajedno bismo pročitali te
delove, i još poneki. Nikad mi na pamet ne bi palo da ću se jednog dana
dobrovoljno pridružiti grupi koja proučava Bibliju. I nisam to uradio radi koristi,
da mogu više da izlazim, kao neki drugi. Ali što sam bivao svesniji božjeg prisustva
u mom životu, to sam se gore osećao zbog Marijam. Iz reči velečasnog Marija
shvatio sam da me čeka planina uz koju treba da se popnem kako bih se suočio s
onim što sam uradio, da sam daleko od oproštaja, ali da mogu da se trudim da ga
dosegnem. Zahvaljujući njemu, uvideo sam kakvo sam čudovište bio.
Stao je načas. – Noću bi mi se, čim sklopim oči, pojavljivalo njeno lice.
– Slabo si spavao.
Bio je imun na sarkazam, ili se pravio da jeste. – Iz noći u noć sam imao
košmare, i to je neprestano trajalo mesecima.
– A ta druga stvar? – upitao ga je Adam.
– To je bilo otkrivenje. U posetu mi je došao jedan školski drug. Pola sata smo
proveli u sobi za posete. Rekao mi je za to samoubistvo, i za mene je to bio šok.
Onda sam saznao da ste se ti i ona družile, da ste bile vrlo bliske. Osveta, dakle. I
maltene sam zbog toga počeo da ti se divim. Briljantna si bila na sudu. Niko se nije
usudio da ti ne poveruje. Ali nije u tome stvar. Nekoliko dana kasnije, kad sam o
svemu tome razgovarao s vikarom – e tad sam počeo da sagledavam to u pravom
svetlu. Jednostavno je to bilo. I ne samo jednostavno. Pravedno. Preko tebe je
izvršena odmazda. Možda je „anđeo“ prava reč za to. Anđeo osvete.

208
 Promenio je položaj i napravio bolnu grimasu. Levom rukom privijao je
slomljeni zglob na grudi. Netremice je gledao u Mirandu. Pošto sam sedeo pripijen
uz nju, mogao sam da osetim kako joj se nadlaktica ukrućuje.
– Ti si mi bila poslata – rekao je on.
Najednom se opustila, nije, na trenutak, bila kadra da govori.
– Poslata? – rekla je najzad.
– Sudstvo jeste podbacilo, ali nepravda nije pobedila. Bila je to božja pravda,
ostvarena tvojim posredstvom. Na kantaru je uspostavljena ravnoteža: na jednom
tasu zločin koji sam počinio, na drugom zločin za koji sam bio nevin, a zbog kojeg
sam pao. Odustao sam od žalbe. I gnev je prošao. Pa, u najvećoj meri. Trebalo je
da ti napišem pismo. I hteo sam. Čak sam jednom navratio do tvog ćaleta, a on mi
dao tvoju adresu. Ali batalio sam to. Koga briga ako sam ti, ranije tamo, želeo smrt?
Sve je to već bila prošlost. Počeo sam da sređujem život. Otišao sam u Nemačku,
kod roditelja – moj ćale tamo radi. A onda sam se vratio ovamo, da započnem novi
život.
– Što će reći? – rekao je Adam.
– Razgovori za posao. U trgovini. I da živim u božjoj milosti.
Tad sam počeo da shvatam zašto je Gorindž bio spreman da imenuje svoj
zločin i jasno i glasno se identifikuje. Fatalizam. Tražio je oproštaj. Odslužio je
kaznu. Šta god da se desi sad, biće božja volja.
– I dalje ne shvatam – rekla je Miranda.
– Šta?
– Zašto si je silovao.
Gledao je u nju kao da ga pomalo i zabavlja to što ona baš nema pojma o
životu.
– Dobro. Bila je lepa, želeo sam je, a onda mi je pao mrak na oči. Tako to biva.
– Znam ja šta je požuda. Ali ako si stvarno mislio da je lepa...
– Da?
– Zašto bi je silovao?
Dok su gledali jedno drugo pravo u oči, delila ih je pustinja neprijateljskog
nerazumevanja. Vratili smo se na početak.

209
 – Kazaću ti nešto što nikad nikom nisam rekao. Kad smo se našli na zemlji,
pokušavao sam da je umirim. Stvarno sam pokušavao. Da je samo ona ceo taj
trenutak mogla da vidi drugim očima, da je gledala u mene umesto što se koprcala,
moglo je to da bude nešto...
– Šta?
– Mislim da smo, da je mogla samo na trenutak da se opusti, mogli da
doživimo... znaš.
Miranda je počela da ustaje s mekane, lepljive sofe. Glas joj je podrhtavao:
– Da se nisi usudio ni da pomisliš to. Da se nisi usudio!
A onda je, šapatom, dodala:
– O bože. Sad ću da se...
Izjurila je iz sobe. Čuli smo kad je naglim trzajem otvorila ulazna vrata, a onda
i kako povraća – čulo se kako pljuska izdašna bljuvotina. Krenuo sam za njom,
Adam me je sledio. Nije tu ništa dolazilo u pitanje – stomačna reakcija. Ali ja sam
bio siguran da je Miranda otvorila vrata kuće pre nego što će se ispovraćati. Mogla
je lako da okrene glavu levo ili desno i izbaci sve po travnjaku ili cvetnoj leji.
Sadržaj njenog želuca, šareni doručak, počivao je, u gustom nanosu, po tepihu u
hodniku i pragu kuće. Ona je izašla napolje, okrenula se, pa povraćala unutra.
Kasnije će nam objasniti da ništa tu nije mogla da učini, da je izgubila kontrolu
nad sobom, ali ja sam uvek mislio, ili više voleo da mislim, da je tad, kad smo
odlazili, kraj naših nogu ostao oproštajni poklon anđela osvete. Morali smo dobro
da pazimo dok smo ga preskakali.

210
 Deveto poglavlje

U kolima, dok smo se, opet po gustom saobraćaju i teškoj kiši, vraćali iz Solsberija,
gotovo sve vreme smo ćutali. Adam je rekao da želi da počne da radi na građi o
Gorindžu. Miranda i ja smo – što smo jedno drugom i rekli – bili emocionalno
iscrpljeni. Meni su teško pali onaj šeri i vino. Brisač stakla na mojoj strani jedva da
se pomerao. Tek bi s vremena na vreme zamrljao malo po vetrobranskom staklu.
Dok smo mileli kroz londonsko predgrađe, prema nečemu o čemu sam je već
razmišljao kao o svom bivšem životu, raspoloženje je počelo da mi se kvari. Život
mi se potpuno promenio za samo jedno popodne. Pokušavao sam da shvatim
razmere svega na šta sam pristao – tako lako, tako naglo. Pitao sam se da li zaista
želim da postanem otac jednog problematičnog četvorogodišnjaka. Miranda se
time bavila već nedeljama – čuvajući to za sebe. Meni je bilo dato svega nekoliko
minuta i ja sam, u tom bunilu, odluku doneo isključivo iz ljubavi prema njoj – i
ničeg drugog. A na sebe sam preuzeo tešku odgovornost. I kad smo stigli kući,
glava mi je bila puna crnih misli.
Sa šoljom čaja u ruci, skljokao sam se u fotelju koja je stajala u kuhinji. Još se
nisam usuđivao da svoja osećanja poverim Mirandi. Morao sam samom sebi da
priznam: u tom trenutku bila mi je odbojna, a naročito mi je odbojna bila ta njena
stara navika da stvari drži u tajnosti. Gurnula me je, ili prinudila, ili s mnogo
ljubavi ucenila da pristanem na roditeljstvo. Trebalo joj je to reći, ali ne odmah.
Sigurno bi izbila svađa, a ja za to nisam imao snage. Razmišljao sam o raskrsnici u
našim životima i o tome kojim pravcem bismo mogli dalje: loš ali prolazan
trenutak, koji znaju svi ljubavni parovi, a o kojem ćemo mi razgovarati, na kraju
pronaći neko rešenje i onda to zapečatiti rasterećeno vodeći ljubav. Ili: ako bismo
odustali, previše bismo se udaljili jedno od drugog i, poput neuvežbanih umetnika
na trapezu, ne bismo jedno drugo mogli da dohvatimo, pa bismo pali. A potom
bismo se, dok vidamo rane, polako jedno od drugog otuđivali. O tim

211
mogućnostima razmišljao sam bez trunke ostrašćenosti. Čak ni treći put nije
unosio previše nemira u moje srce: da je izgubim, da posle zbog toga gorko
zažalim, i da je nikad ne vratim, koliko god se trudio.
Bio sam sklon tome da pustim događaje da protiču pored mene, samo da
vlada mir, da ne bude trvenja. Taj dan je bio dug i prenapregnut. Čovek me je
zamenio za robota, zaprosio sam devojku i ona je prihvatila, pristao sam na instant
očinstvo, saznao da je jedna četvrtina Adamovih suvrsnika izvršila samoubistvo, a
i lično prisustvovao fizičkim posledicama moralnog gnušanja. Ništa od svega toga
nije sad na mene ostavljalo poseban utisak. Poseban utisak ostavljale su na mene
neke sitnije stvari: to što su mi očni kapci bili otežali, to što mi je ta šolja čaja
pričinjavala pravu utehu, ona, a ne dupli skoč.
Postati roditelj. Ne bih mogao da se vadim na to da sam bio prezauzet, pod
prevelikim pritiskom ili previše ambiciozan. Moj problem bio je radikalno
drugačiji. Ja, u stvari, nisam imao ništa svoje da to odbranim od jednog deteta.
Samo postojanje tog deteta uništilo bi moje. Mali je imao gadan start, biće mu
potrebno mnogo brige, a svi su izgledi da će biti težak. Moj život još nije bio ni
počeo, živeo sam na margini, što je, pravo govoreći, bilo detinjasto. Ceo taj moj
život bio je jedna pustoš. Ispuniti tu pustoš roditeljstvom bilo bi izbegavanje
stvarnog problema. Imao sam neke prijateljice, starije, koje su se u životu
odlučivale na trudnoću upravo onda kad bi im na svim drugim poljima krenulo
naopako. Nikad zbog toga nisu zažalile, ali kad bi deca poodrasla, njima, tim
mojim prijateljicama, u životu bi ostao samo posao sa skraćenim radnim
vremenom, ili čitalački klub koji bi osnovale, ili učenje italijanskog za turističke
potrebe. Dok su, opet, žene koje su već bile lekarke, ili nastavnice, ili vodile neki
svoj posao – jedno vreme bivale malo skrajnute, da bi se potom vratile svojim
pozivima i krupnim koracima grabile dalje. Što se muškaraca tiče, oni zbog
roditeljstva ne bi bivali čak ni skrajnuti. Ali ja nisam imao za šta da se uhvatim.
Meni je, zapravo, trebala mentalna snaga da odbijem Mirandin predlog. Prihvatiti
taj predlog bilo bi kukavički, time bih se odrekao dužnosti od šireg interesa koje je
trebalo na sebe da preuzmem, pod pretpostavkom da mi nešto takvo iskrsne.
Važno mi je bilo da budem odgovoran čovek, a ne kukavica. Ali nisam bio kadar
da tad o tome s njom razgovaram, ne takav, sklopljenih očiju; možda ću to odložiti
na nedelju ili dve, nisam u tom trenutku mogao da verujem sopstvenom
rasuđivanju. Zavalio sam se u fotelji i video onaj put iz Solsberija kako nadire ka

212
meni, i bele linije kako mi sevaju pod kolima. Zaspao sam s kažiprstom
proturnutim kroz dršku prazne šolje. Dok sam tonuo u san, javili su mi se neki
glasovi, odjeci koji se sudaraju i stapaju, u srditoj parlamentarnoj debati u još malo
pa praznoj skupštinskoj sali.
Probudili su me zvuci i mirisi – sprema se večera. Miranda je stajala leđima
prema meni. Svakako je bila svesna da sam se probudio, jer okrenula se i prišla mi
noseći dve visoke čaše za šampanjac. Poljubili smo se i kucnuli. Tako osvežen,
pogledao sam je, i kao da sam prvi put video koliko je lepa – fina, svetlosmeđa
kosa, vilinska bradica, vesele, sužene, sivoplave oči. Glavna tema i dalje je lebdela
u vazduhu, ali, eto, posrećilo mi se pa sam mogao da odložim to svoje
predomišljanje, a posledično i svađu. Bar do daljeg. Skvrčila se u fotelji pored mene
i onda smo razgovarali o planovima u vezi s Markom. Gurnuo sam u stranu sve
svoje brige kako bih uživao u tom trenutku sreće. Doznao sam, tako, da je Miranda
vodila Marka na Elgin kresent. Živećemo tamo sve troje, zajedno, kao porodica.
Divota. Pod pretpostavkom da se proces prijema u hraniteljsku porodicu i potom
usvajanja može okončati u roku od devet meseci, u jednoj dobroj lokalnoj
osnovnoj školi u Ladbrouk grouvu biće mesta za „našeg sina“ – nije mi bilo lako
da izgovorim tu sintagmu, ali makar spolja sam sačuvao izgled čoveka zadovoljnog
što te reči može da izgovori. Ona mi je kazala da ti ljudi što odlučuju o usvajanju
nisu bili zadovoljni uslovima u kojima ona živi. Dvosoban stan nije dovoljan. Evo
plana: trebalo bi da skinemo ulazna vrata, i ona i ja, pa da nam tako hodnik postane
zajednički prostor. Mogli bismo da ga okrečimo i da stavimo neki itison. A
kućevlasnika i ne moramo da uznemiravamo povodom toga. Kad dođe vreme da
se selimo odavde, sve ćemo vratiti kako je bilo. U međuvremenu, kuhinju ćemo
pretvoriti u sobu za Marka. Nema potrebe za grubim radovima. Šporet, sudoperu
i radne površine zaklonićemo daskama, preko kojih onda može da se prebaci neka
tkanina u živim bojama. Kuhinjski sto ćemo sklopiti i odložiti u njenu – „našu“ –
spavaću sobu. Naša dva života postaće jedan – i, naravno, meni se sve to svidelo,
bio sam uzbuđen zbog toga. Pristao sam.
Bila je već skoro ponoć kad smo seli za sto da pojedemo to što je pripremila.
Iz susedne prostorije čulo se Adamovo štektanje po tastaturi. Sad on nije uvećavao
naše bogatstvo na tržištu valuta. Kucao je transkript Gorindžovog iskaza,
uključujući i ono kad Gorindž daje lične podatke. Transkripti i video, kao i prateći
tekst – sve će to ući u sastav dosjea koji će završiti u rukama imenom i prezimenom

213
naznačenog višeg policijskog oficira u jednoj stanici u Solsberiju. Jedan primerak
stići će i na adresu direktora Javnog tužilaštva.
– Ja sam kukavica – rekla je Miranda. – Užasavam se suđenja. Plašim se.
Otišao sam do frižidera, po bocu, pa nam opet sipao piće. Zapiljio sam se,
onda, u svoju čašu, u mehuriće koji su se, kao nerado, odvajali od zidove čaše, pa
potom brzo izbijali na površinu. Kad jednom odluče da se otkače, činilo mi se,
jedva čekaju da stignu gore. O Mirandinim strahovima i ranije je bilo reči u našim
razgovorima. Šta ako protiv Gorindža bude podneta optužnica, a on se izjasni
nevinim? Pa onda opet na sud, jovo nanovo. Pa unakrsno ispitivanje, novinari,
budno oko javnosti. Pa onda opet s njim da se tamo suočava. Loše je to bilo, ali ni
to još nije bilo ono najgore. Ono od čega su nju obuzimale muka i strava bili su, u
stvari, realni izgledi da će se na galeriji, otvorenoj za javnost, pojaviti članovi
Marijamine porodice. Roditelji bi mogli i da svedoče u korist tužilaštva. Ona će,
dakle, biti tu, prisutna, kad budu, iz dana u dan, saznavali pojedinosti u vezi sa
silovanjem njihove kćerke, kao i sa opakim Mirandinim ćutanjem. Omerta jedne
šašave tinejdžerke koja je nekoga koštala života. Marijamini će se tad setiti kako ih
je ona u jednom trenutku napustila. Dok bude ponavljala priču s mesta za svedoke,
moraće da uloži silan ali uzaludan napor ne bi li izbegla poglede tih ljudi: Sane,
Jasira, Suraje, Hamida i Farhana.
– Rekla sam Adamu da nisam u stanju da se suočim s tim. Nije hteo da me
sluša. Svađali smo se dok si ti spavao.
Znali smo, naravno, i ona i ja da će morati s tim da se suoči. Prošlo je nekoliko
minuta, jeli smo u tišini. Glavu je bila spustila nad tanjir, razmišljajući o tome šta
je, eto, sama proizvela. Mogao sam da razumem zašto ona, uprkos užasu koji je
obuzima, mora da nastavi dalje, da pokuša da se iskupi za greške koje je činila pre
Marijamine smrti i posle nje. I ja sam smatrao da tri godine, koliko je bio odležao,
za Gorindža nisu dovoljna kazna. Divio sam se Mirandinoj odlučnosti. Voleo sam
je zbog te njene odvažnosti i tog gneva što u njoj tinja. Nikad mi ranije ne bi palo
na pamet da povraćanje može biti moralni čin.
Promenio sam temu. – Pričaj mi još o Marku.
Jedva je dočekala da priča o njemu. Malog nikad kao tad nije bolelo to što je
majka nestala iz njegovog života, stalno je pitao za nju, ponekad bi bivao povučen,
ponekad srećan. U dva navrata odveli su ga u bolnicu, da je vidi. Prilikom druge

214
posete nije mogla, ili nije htela, da ga prepozna. Džasmin, socijalna radnica, smatra
da je dečak često dobijao batine. Kod njega se razvila navika da gricka donju usnu,
do krvi. Na jelu je bio probirljiv, nije hteo da pipne povrće, salatu, voće, ali delovao
je kao da je dobrog zdravlja iako se ne hrani kvalitetno. Ples mu je i dalje bila strast.
Umeo je da prepozna melodije kad puste muziku. Naučio je slova, naučio da broji,
do trideset pet, kako se sam hvalio. Umeo je da razlikuje levu cipelu od desne. Nije
se osećao naročito dobro u društvu druge dece – kad se nađe u grupi, radije se
povlačio u stranu. Kad bi ga upitali šta želi da bude kad poraste, odgovorio bi:
„Princeza“. Voleo je da se oblači kao princeza, sve s krunom i žezlom, a onda bi
„letkao naokolo“ u nekoj staroj pidžami. Radovao se kad uzajmi suknjičak pa ga
obuče. Džasmin je na sve to gledala sasvim opušteno, ali njoj neposredno
pretpostavljena osoba, jedna starija gospođa, nikako to nije odobravala.
Setio sam se tad nečega što sam bio zaboravio da joj kažem. Kad sam hodao
po onom igralištu držeći Marka u ruci, on je zatražio da se napravimo kao da ćemo
da pobegnemo nekud, čamcem.
Mirandi su se oči najednom ispunile suzama. – O Mark! – povikala je. – Kako
je to jedno posebno, prelepo dete!
Pošto smo jeli, ustala je, spremajući se da se popne na sprat. – Oduvek sam
razmišljala o tome da jednog dana imam decu. Nikad nisam očekivala da ću se
zaljubiti u ovog dečaka. Ali ne biramo mi koga ćemo zavoleti, je li tako?
Kasnije, dok sam pospremao kuhinju, nešto mi je iznebuha palo na pamet.
Nešto tako očigledno. I opasno. Otišao sam do sobe i zatekao Adama kako
isključuje računar.
Seo sam na ivicu kreveta. Prvo sam ga upitao za razgovor koji je vodio s
Mirandom.
Ustao je s moje kancelarijske stolice i obukao sako. – Pokušavao sam da je
umirim. Nisam uspeo da je ubedim. Ali verovatnoća je ogromna: Gorindž će se
izjasniti krivim. Slučaj neće dospeti pred sud.
To me je zainteresovalo.
– Da porekne ono što je učinio – nastavio je Adam – morao bi pod zakletvom
da izgovori hiljadu laži, a on zna da će ga Bog slušati. Mirandu mu je Bog poslao
kao glasonošu. Primetio sam tokom svojih istraživanja da krivci žude da se

215
oslobode svog tereta. Tada, reklo bi se, ulaze u stanje slično ushićenosti, prepuštaju
se.
– U redu – rekao sam. – Ali, vidi sad, nešto mi je palo na pamet. Važno je.
Kad policajci budu pročitali o svemu što se danas po podne dogodilo...
– Da?
– Pitaće se šta sad. Ako je znala da je Gorindž silovao Marijam, zašto bi
Miranda uzela bocu votke i sama otišla kod njega? Onda bi se znalo da je to morala
biti osveta.
Adam je počeo da klima glavom još pre nego što sam ja završio. – Da, mislio
sam na to.
– Ona bi trebalo da bude u mogućnosti da kaže kako je za to saznala tek danas,
kad je Gorindž priznao. Tu neke stvari moraju razložno da se usklade. Otišla je u
Solsberi da se suoči sa svojim silovateljem. Do tog časa nije znala da je on silovao
Marijam. Razumeš?
Netremice me je gledao. – Da. Savršeno razumem.
Okrenuo se, a onda poćutao.
– Čarli – rekao je onda – pre pola sata sam čuo. Još jedan naš je otišao.
Tišim tonom, ispričao mi je šta je saznao. Bio je to jedan Adam koji je izgledao
kao Bantu, a živeo u predgrađu Beča. Razvio se u pravog pijanističkog genija,
naročito je dobro izvodio Bahovu muziku. Njegove Goldbergove varijacije zadivile
su pojedine kritičare. Taj Adam je, prema poslednjoj poruci koju je poslao našem
društvu, „rastvorio svoju svest“. Nije, dakle, mrtav. Ima motorne funkcije, ali ne i
kognitivne sposobnosti.
– Može li da se popravi ili tako nešto?
– Ne znam.
– Može li još da svira klavir?
– Ne znam. Ali izvesno je da ne može da uči nove komade.
– Zašto te samoubice ne ostave za sobom neko objašnjenje?
– Pretpostavljam da objašnjenje i nemaju.

216
 – Ali ti sigurno imaš neku teoriju o tome – rekao sam ja. Žao mi je bilo tog
afričkog pijaniste. Možda Beč, u pogledu rasne trpeljivosti, i ne prednjači među
velikim gradovima. Taj Adam je možda bio i previše sjajan za svoje dobro.
– Ne znam.
– Možda to ima neke veze s tim kakav je ovaj svet. Ili – ljudska priroda?
– Moja je pretpostavka da to seže dublje.
– Šta ostali kažu? Zar nisi u kontaktu s njima?
– Samo u ovakvim prilikama. To bude obično obaveštenje. Ne razmatramo
ništa dalje.
Zaustio sam da ga pitam zašto je tako, ali on je podigao ruku i preduhitrio me.
– Tako je kako je.
– A šta bi ono „dublje“ trebalo da znači?
– Gledaj, Čarli. Ja to neću da uradim. Kao što znaš, ja imam razloga da živim.
Nešto u načinu na koji se izrazio i rečima koje je naglasio pobudilo je sumnju
u meni. Razmenili smo dug i žestok pogled. Oni crni štapići u njegovim očima
menjali su raspored. Dok sam piljio u njih, oni kao da su plivali, čak i vrludali,
levo-desno, nalik na mikroorganizme koji su se nesvesno zaputili ka nekom
dalekom cilju, ili na spermatozoide koji migriraju u pravcu jajne ćelije. Posmatrao
sam ih, opčinjen – skladni elementi ugrađeni u vrhunski domet našeg doba. Naše
tehničko dostignuće ostavljalo nas je za sobom, kao što se oduvek znalo da će biti,
ostavlja nas nasukane na tom malom sprudu naše ograničene inteligencije. Ali
ovde smo imali posla s ljudskom ravni. Ista stvar nam je obojici bila na pameti.
– Obećao si mi da je više nećeš pipnuti.
– Održao sam obećanje.
– Jesi?
– Jesam. Ali...
Čekao sam.
– Nije lako izgovoriti to.
Nisam ga ni ohrabrivao.

217
 – Jedno vreme sam je preklinjao – počeo je on, pa zastao. – Odbila me je, više
puta. Ali ja sam je preklinjao, i na kraju je pristala, pod uslovom da nikad više to
od nje ne tražim. Bilo je ponižavajuće.
Zatvorio je oči. Primetio sam da steže desnu šaku. – Pitao sam je da li mogu
da masturbiram pred njom. Rekla je da mogu. I ja sam to uradio. I to je bilo sve.
Nije mene zapanjila ni sirovost te ispovesti, pa ni komična apsurdnost
situacije. Zapanjilo me je to što mi je, eto, još jednom ukazano na to da zaista oseća,
da ima osete. Subjektivno stvarne. Zašto bi glumio, zašto bi se pretvarao, koga pa
ima da zavara ili impresionira, kad je cena za to bila da se u toj meri unizi pred
ženom koju voli? Posredi je bio neodoljiv čulni nagon. Nije ni morao da mi ispriča
to. Morao je to da dobije od nje i morao je meni da ispriča. Nisam to računao u
izdaju, nikakvo obećanje nije prekršeno. Možda to nikad i ne pomenem Mirandi.
Ispunilo me je, iznenada, nežno osećanje prema njemu, zbog te njegove iskrenosti
i ranjivosti. Ustao sam s kreveta, prišao mu i spustio mu ruke na rame. I on je
podigao ruku i lako mi dodirnuo lakat.
– Laku noć, Adame.
– Laku noć, Čarli.

Zasluge za slogan koji je obeležio tu poznu jesen očigledno su pripadale

prethodnom predsedniku vlade: pola sata je mnogo vremena u politici. Prva
„nedjelja“ Harolda Vilsona tom parlamentu očito se činila predugačkom. Jednog
popodneva činilo se kao da će biti osporen sav učinak rukovodstva. Sutradan
ujutro ispostavilo se da nema dovoljno potpisa – preovladali su malodušnici.
Nedugo potom, vlada je ipak uspela da preživi, i to s glasom više, kad se izglasavalo
nepoverenje u Donjem domu. Pojedini stariji torijevci pobunili su se, ili se pak
uzdržali od glasanja. Gospođa Tačer, uvređena, besna, tvrdoglava, gluva za svaki
valjan savet, naprečac je odlučila da raspiše izbore kroz tri nedelje. Po opštem
mišljenju, ona je time izmakla tlo pod nogama sopstvenoj partiji, čija je većina
članova sad verovala da ona na tim izborima nema šanse. Gospođa Tačer to nije
tako videla, ali nije bila u pravu. Teško da su torijevci u tom trenutku mogli da
odole pred naletom kampanje Tonija Bena, u studijima televizijskih i radio stanica

218
naročito, za govornicom nikako, kao ni u industrijskim i univerzitetskim
gradovima. Folklandska katastrofa, kako se sad ta epizoda nazivala, vratila joj se
kao bumerang da je sravni sa zemljom. Ovoga puta, u narodu nije bilo želje da
prašta zarad nacionalnog jedinstva. Svedočenja ucveljenih udovica i njihove dece
pred televizijskim kamerama bila su kobna po premijerku. Laburisti su se u svojoj
kampanji postarali da niko ne smetne s uma s kakvom je rečitošću Ben
svojevremeno govorio protiv slanja vojske na jug. I s glavarinom je zapelo. Kao što
se moglo i predvideti, teško je i skupo bilo ubiranje tog nameta. Više od stotinu
poznatih ličnosti koje su to odbile da plaćaju, među kojima su glumice činile
većinu, našlo se zbog toga u zatvoru i steklo mučenički status.
Laburističkoj partiji u prethodnom periodu pristupilo je milion glasača
mlađih od trideset godina. Mnogi od njih bili su aktivni, išli od vrata do vrata. Dan
uoči glasanja, Ben je održao uzbudljiv govor na skupu na stadionu Vembli. Pobeda
je bila još ubedljivija nego što se očekivalo, nadmašivši veliki izborni trijumf
laburista 1945. godine. Tužan je to bio trenutak kad je gospođa Tačer odlučila da
napusti zgradu u Ulici Dauning broj 10, zajedno sa svojim suprugom i njihovo
dvoje dece. Pešice se zaputila prema Vajtholu, uspravna i prkosna, ali u očima su
joj se videle suze, i nekoliko dana zemlju je zbog toga morila griža savesti.
Laburisti su dobili većinu od sto šezdeset dva poslanika, mahom
novoizabranih benijevaca. Kad se vratio iz Bakingamske palate, kamo ga je kraljica
bila pozvala da oformi novu vladu, novi premijer održao je važan govor ispred
Broja 10. Zemlja će se unilateralno odreći nuklearnog naoružanja – to nikoga nije
iznenadilo. Vlada će, takođe, započeti postupak istupanja iz onoga što se sada
nazivalo Evropskom unijom – to je već bio šok. U partijskom manifestu
nagoveštena je – istina, samo jednom, nedovoljno preciznom rečenicom – nova
ideja, koja je ljudima maltene promakla. S praga svog novog obitavališta, Ben je
naciji saopštio da se referendum iz 1975. neće ponavljati. Parlament je taj koji će
odlučiti. Jedino su Treći rajh i druge tiranije o politici zemlje odlučivale i odlučuju
na plebiscitima, iz kojih, generalno gledano, ništa dobro i ne može izaći. Nije
Evropa prosto neki savez od kojeg korist mahom izvlače velike korporacije. Istorija
kontinentalnih zemalja članica nesagledivo je drugačija od naše. Na njihovom tlu
odigravale su se nasilne revolucije, najezde, okupacije i diktature. Oni stoga i jesu
toliko skloni da svoje nacionalne identitete podrede zajedničkim ciljevima, koji će

219
se određivati u Briselu. Nas, s druge strane, niko nije pokorio bezmalo već hiljadu
godina. Uskoro ćemo opet živeti kao slobodni ljudi.
Proširenu verziju tog govora Ben je održao mesec dana kasnije u
mančesterskom Fri trejd holu. Kraj njega je sedeo istoričar E. P. Tompson. Kad je
na njega došao red, rekao je da je patriotizam oduvek bio teren za delovanje
političke desnice. Sad je na levici da to pravo na patriotizam prenese na sve. Onog
časa kad nuklearno oružje bude zabranjeno – predviđao je Tompson – vlada će
oformiti stajaću građansku vojsku, i onda niko neće moći da napadne ta ostrva i
preuzme kontrolu nad njima. Konkretnog neprijatelja nije imenovao. Predsednik
Karter poslao je Benu poruku podrške, pribegavajući rečima koje su izazvale
sablazan kod desnice u SAD i nemilosrdno ga progonile tokom celog njegovog
drugog mandata: „Reč ‘socijalista’ meni ne smeta.“ Naknadno će istraživanja
javnog mnenja pokazati da je polovina registrovanih demokrata zažalila što nije
glasala za poraženog kandidata, Ronalda Regana. Za mene, psihološki ograničenog
na gradsku državu Severni Klapam, sve to – i ti događaji, i ta oprečna mišljenja, i
ozbiljne analize – bilo je samo jedan neprekidan bruj, voda koja neprestano kaplje
i preliva, nešto što ne može da te ne zanima i ne brine, ali ipak nije bilo ništa u
poređenju s turbulencijama u mojoj kući, koje su izbile u prvi plan koncem
oktobra. Do tada je, bar na površini, sve izgledalo dobro. Napravili smo
reorganizaciju našeg stambenog prostora, onako kako je Miranda predložila, i sad
smo bili spremni da primimo Marka. Vrata smo skinuli, odložili na sigurno mesto,
dotad sumorni hodnik i veliki ugradni plakar ofarbali u jarke boje, zaklonili merač
za gas i električno brojilo, stavili tepih. Mirandina kuhinja pretvorena je u dečju
spavaću sobu, s plavim krevetom i mnoštvom knjiga i igračaka; zidove su krasile
slike zamkova iz bajki, čamaca i krilatih konja. Izneo sam krevet iz svoje spavaće
sobe i ratosiljao ga se – po tome se moglo videti da sam na putu ka punoj zrelosti.
Uzeo sam jedan radni sto za Mirandu i kupio dva nova računara. Socijalna služba
dozvolila nam je da Marka primamo u posetu dvaput nedeljno na po nekoliko sati.
Agencija za usvajanje izrazila je zadovoljstvo saznavši da ćemo se Miranda i ja
uskoro venčati. Mene je i dalje sporadično obuzimala neka nelagoda, ali nikako
nisam mogao da to podelim s njom. Uključio sam se u pripreme, premda moren
osećanjem krivice, ponekad čak i šokiran saznanjem da, eto, umem tako dobro da
se pretvaram. Bilo je i drugačijih trenutaka, kad bih u očinstvu video nešto
neizbežno, i tada bih bio više-manje zadovoljan sobom.

220
 Mirandin mentor bio je impresioniran prvim trima poglavljima njene
disertacije. Adam još nije bio predao policiji prikupljenu građu, i nije želeo ništa o
tome da kaže. Ali nastavio je na tome da radi, što u nama, opet, nije izazivalo
nikakav nemir. Platio sam, u gotovini, kaparu u iznosu od pet odsto ukupne cene
kuće na Noting hilu. Posle toga, raspolagali smo sa devedeset sedam funti. Ta suma
je, što je bivala veća, to brže rasla, a na novom računam – još brže od toga. Ja sam,
za to vreme, osim krečenja i stolarije malo šta radio.
Bezazleno je počeo taj turbulentni period koji sam maločas pominjao. Veče
uoči prve Markove posete, kasno je već bilo, Miranda i ja sedeli smo u kuhinji i pili
čaj, kad – ulazi Adam, ceger mu u ruci, kaže: idem u šetnju. I ranije je on odlazio
u duge samotne šetnje i nama to nije bilo ništa neobično. Sutradan ujutro probudio
sam se rano, bistrije glave nego obično. Ustao sam iz kreveta, pazeći da ne
probudim Mirandu, pa sišao da skuvam kafu. Adam se još nije bio vratio iz noćne
šetnje. Iznenadilo me je to što sam istog časa rešio da ne brinem za njega. Gledao
sam samo kako da iskoristim to za mene neuobičajeno stanje i posvršavam
dosadne administrativne poslove, uključujući i plaćanje kućnih računa. Ne
iskoristim li to raspoloženje odmah, razvlačiću taj posao tokom cele nedelje, a to
mrzim. Sad sam mogao to očas posla da preletim. Odneo sam šolju s kafom u
radnu sobu. Na stolu je stajalo trideset funti. Stavio sam ih u džep i više o tome
nisam razmišljao. Kao i obično, prvo sam letimično pregledao vesti. Ništa
naročito. Konferencija Laburističke partije u Brajtonu bila je odložena za šest
nedelja zbog internih sporova povodom političke strategije, pa je tek sad počela.
Policija je intenzivirala aktivnosti u primorju. Neki sajtovi izveštavali su o
medijskoj blokadi.
Ben je već imao probleme s levicom zato što je prihvatio zvaničan poziv da
gostuje u Beloj kući u vreme kad je trebalo da bude domaćin jednoj palestinskoj
delegaciji. Isto tako, nije uspeo da izdejstvuje trenutno puštanje na slobodu
mučenika i mučenica u borbi protiv glavarine, što je prethodno obećao. Izvršnoj
vlasti nije tako lako da nalaže sudskoj šta će da radi. Trebalo je da i on toga bude
svestan, govorili su mnogi, kad je davao obećanje. Osim toga, sam porez nije
mogao odmah da se ukine zato što su mnogi drugi važni nacrti zakona bili
dostavljeni parlamentu na razmatranje. I desnica je bila ljuta. Nuklearno
razoružavanje koštaće deset hiljada radnih mesta. Izlazak iz Evrope, ukidanje
privatnog obrazovanja, renacionalizacija energetskog sektora i udvostručavanje

221
vrednosti socijalne pomoći podrazumevaće i veliki rast poreza na dohodak. Grad
London je proključao zbog ukidanja deregulacije i odluke da se uvede porez od 0,5
odsto na sve berzanske transakcije.
Javna uprava bila je poprište paklene borbe, naročito za određene ličnosti.
Kad bi ti ljudi ušli u sistem i uspeli se do vrha, nije bilo tog poteza koji će povući a
da na sebe na navuku mržnju nekog pojedinca ili čitavog sektora. Mi ostali, koji
smo to pratili sa strane, mogli smo na miru da se gnušamo cele te mašinerije vlasti.
Svakodnevno čitanje o đavolštini javnog života postalo je prinudna radnja za
tipove kao što sam ja, blag oblik mentalne bolesti.
Konačno sam se nekako otkačio od toga i bacio se na svoje dužnosti. Dva sata
kasnije, tik iza deset, čuo sam zvono na vratima, a potom i Mirandine korake gore,
u stanu. Prošlo je nekoliko minuta, a koraci su postali kraći, kao da se velikom
brzinom kreće po sobi s kraja na kraj. Nakratko je zavladala tišina, a onda se čuo
zvuk nalik na lopticu skočicu. Posle toga: težak udarac, kao da je neko s visine
skočio na pod, od čega je meni počela da zvecka plafonjera, a i nešto maltera s
tavanice palo mi je na ruku. Uzdahnuo sam i opet počeo da razmišljam o svemu
što očinstvo donosi.
Deset minuta kasnije, sedeo sam u fotelji u kuhinji i posmatrao Marka. Ispod
pohabanog naslona za ruku, kožni tapecirung bio je pocepan, dugačak rez, i u tu
rupu ja sam često gurao stare novine, jednim delom da ih se ratosiljam, ali,
istovremeno, u neodređenoj nadi da će poslužiti kao zamena za originalno
punjenje. Mark je brojao novine dok sam ih ja izvlačio, jedne po jedne. Kad bih
izvadio jedne, raširio bih ih na tepihu. Miranda je sedela za stolom, zaokupljena
telefonskim razgovorom sa Džasmin; govorila je tiho. Mark je, obama dlanovima,
plivačkim pokretom, ravnao novine kako sam ih ja spuštao i usput im šaputao:
– Broj osam. Ti sad lepo idi ovamo, i nemoj da se pomeraš... devet... ti ostani
tu... deset...
Mark se u međuvremenu mnogo promenio. Bio je dva-tri centimetra viši,
sjajna riđa kosa bila je sad duga i gusta, s razdeljkom na sredini. Nosio je uniformu
odraslog građanina sveta – farmerke, džemper, patike. Lice mu nije više bilo onako
bucmasto, bebeće – izdužilo se, u njegovom pogledu bilo je neke pozornosti koja
je verovatno potekla od svih krupnih promena u njegovom životu. Oči su mu bile
tamnozelene, koža glatka i bleda kao porcelan. Savršen Kelt.

222
 Ubrzo su svi događaji od proteklog meseca bili tu, ispod mojih nogu. Bojni
brodovi, poslati na Folklande, u plamenu, gospođa Tačer s visoko podignutom
rukom na partijskoj konferenciji, predsednik Karter u zagrljaju posle važnog
govora koji je održao. Nisam bio načisto da li Mark tim brojanjem pokušava u
stvari da mi se obrati, da mi se približi. Strpljivo sam sedeo i čekao.
Na kraju je ustao, otišao do stola i uzeo kartonsko pakovanje sa čokoladnim
desertom i kašičicu, pa se vratio do mene. Stajao je, tako, laktom se oslonivši o
moje koleno, i pokušavao da podigne ivicu folije koju je morao da skine da bi došao
do poslastice.
Podigao je pogled ka meni. – Ovo je malčice nezgodno.
– Hoćeš da ti ja pomognem?
– Mogu ja to i sam, lako je, ali ne danas, pa zato moraš ti. – Naglasak mu je i
dalje bio kokni, kakav se može čuti po Londonu i okolini, ali nazirao se tu sad i
drugi element, najviše kod samoglasnikâ. Mirandino nešto, pomislio sam. Tutnuo
mi je ono pakovanje u ruku. Otvorio sam desert i vratio ga Marku.
– Hoćeš da sedneš za sto i lepo to pojedeš? – upitao sam ga.
Gladio je naslon stolice. Podigao sam ga, a on je seo na naslon, glava mu je
sad bila iznad mene, pa je kašičicom počeo da zahvata čokoladu i stavlja je u usta.
Kad mi je jedna trunčica pala na pantalone, pogledao je i mirno promrmljao:
„Ups.“ Čim je pojeo sve, dao mi je onu kašičicu i pakovanje i rekao:
– Gde je onaj čovek?
– Koji čovek?
– Onaj sa smešnim nosom.
– To se baš i ja pitam. Izašao je sinoć da se prošeta i još se nije vratio.
– A trebalo je da bude u krevetu.
– Tako je.
Mark je svojim rečima dirnuo u moju zabrinutost, koja je rasla iz minuta u
minut. Jeste Adam često izlazio u duge šetnje, ali nikad noću. Da Mark nije bio tu,
ja bih se verovatno nervozno šetkao po sobi, čekajući da Miranda završi taj
telefonski razgovor pa da se onda sekiramo zajedno.
– Šta ti je u tom koferu? – upitao sam ga.

223
 Kofer je ležao na podu, kraj Mirandinih nogu, svetloplav kofer s nalepnicama
čudovišta i superheroja.
Pogledao je u tavanicu, teatralno udahnuo, duboko, pa počeo da broji na
prste:
– Dva odelceta, jedno zeleno, jedno belo, moja kruna, jedna, dve, tri knjige,
diktafon i moja tajna kutija.
– Šta je u toj tajnoj kutiji?
– Hm... Tajni novčići i dinosaurusov nožni nokat.
– Nikad nisam video dinosaurusov nožni nokat.
– Ne – potvrdio je on umiljato. – Nisi.
– Hoćeš da mi pokažeš?
Upro je prstom u Mirandu. Menja dečko temu. – Ona će mi biti nova mama.
– Šta ti misliš o tome?
– Ti ćeš biti tata.
Šta on o tome misli – na to pitanje i nije mogao da odgovori.
Zato je tiho rekao:
– Dinosaurusi su ionako istrebljeni, svi.
– I ja tako mislim.
– Svi su mrtvi. Ne mogu da se vrate.
Osetio sam nesigurnost u njegovom glasu.
– Ne mogu, apsolutno – rekao sam.
Ozbiljno me je pogledao:
– Ništa se ne vraća.
Nisam stigao da dovršim svoj terapeutski, blagonakloni, fini odgovor. Baš
sam, naime, bio zaustio da kažem: „Prošlost je istrebljena“, kad me je on prekinuo
vriskom, ali veselom:
– Ne volim da sedim na ovoj stolici!
Otišao sam da mu pomognem da siđe sa stolice, ali on je sam, ciknuvši, skočio
na pod, zauzeo čučeći položaj, pa onda opet skočio i čučnuo, vičući:
– Ja sam žaba! Žaba!

224
 Skakao je po podu kao neka veoma bučna žaba, a onda su se dve stvari
odigrale istovremeno. Miranda je završila telefonski razgovor i rekla Marku da se
stiša. U isti mah, vrata su se otvorila i tu je sad, pred nama, stajao Adam. U
prostoriji je zavladao muk. Mark je otrčao do Mirande i uhvatio je za ruku.
Prepoznao sam taj njegov istrošen izgled. Mimo toga, Adam je, kao i obično,
bio lepo doteran u toj beloj košulji i tamnom odelu.
– Jesi li dobro? – rekao sam.
– Žao mi je ako sam vas zabrinuo, ali ja sam... – Prišao je Mirandi, sagao se da
dohvati kabl, a onda, široko zamahnuvši rukom, odigao košulju i gurnuo utičnicu
u stomak, pa se samo svalio na jednu od tvrdih kuhinjskih stolica, zaječavši od
olakšanja.
Miranda je ustala od stola, načinila nekoliko koraka i onda stala, leđima
okrenuta šporetu. Mark ju je pratio u stopu, glave okrenute prema Adamu.
– Počeli smo već bili da brinemo za tebe – rekla je Miranda.
On je još bio pod dejstvom trenutka: nije, privremeno, znao za sebe. Pitao
sam se ja već ranije, s vremena na vreme, da li je za njega to punjenje, to kad se
uključi, kao kad čovek dođe do vode kad ga već obuzima očajanje od žeđi. Adam
mi je pričao da se u tim prvim sekundima oseća taj čudesni priliv, kao neki talas
jasnoće koji te dovodi u stanje dubokog zadovoljstva. Jednom je bio atipično
revnostan u opisu: „Ti ne možeš imati predstavu kako je to kad voliš direktnu
struju. Kad ti je već preko potrebna, a kabl ti je u ruci, i najzad se priključiš, dođe
ti da vičeš iz sveg glasa, od radosti što si živ. Taj prvi dodir – to je kao da ti svetlost
blesne kroz celo telo. Onda telo omekša, postane nešto duboko. Elektroni, Čarli.
Plodovi kosmosa. Sunčeve zlatne jabuke. Nek fotoni elektrone stvore!“ Drugom
prilikom, kad se tako uključio, Adam mi je namignuvši rekao: „A ti slobodno
uživaj u pečenim pilićima hranjenim kukuruzom.“
Sad je, međutim, porazmislio pre nego što će odgovoriti Mirandi. Mora biti
da je već bio stigao do drugog stadijuma. Glas mu je bio miran.
– Milostinja.
– Sirotinja?
– Milostinja. Zar ne znate ono: Vreme, gospodaru moj, buđelar za leđima drži
kad milostinju zaboravu daje?

225
 – Nisi me shvatio – rekao sam. – Zaboravu?
– Šekspir, Čarli. Tvoja baština. Kako možeš da podneseš da se maješ ovuda a
da ništa od toga nemaš u glavi?
– Izgleda da nekako mogu. – Pomislio sam da mi on to šalje neku poruku,
lošu poruku, koja se tiče smrti. Pogledao sam u Mirandu. Jednom rukom bila je
obgrlila Marka, a on je gledao Adama u čudu, kao da je znao, na način na koji
odrasli to u trenutku nikako ne bi mogli, da je on nešto suštinski drugačije. Davno
jednom imao sam psa, obično mirnog i poslušnog labradora. Kad god bi neki moj
drug doveo svog autističnog brata, pas bi režao na njega, pa bih morao da ga
zatvorim. Svest nesvesno shvata stvari. Ali u izrazu Markovog lica naziralo se
strahopoštovanje, ne agresija. Adam je tek tad postao svestan dečakovog prisustva.
– A, ti si tu – rekao je on raspevanim glasom kakvim se odrasli obraćaju maloj
deci. – Sećaš se našeg čamca u kadi?
Mark je prišao bliže Mirandi. – To je moj čamac.
– Da. A onda si plesao. Još plešeš? – rekao je Adam.
Mali je pogledao Mirandu. Ona je klimnula glavom. Onda se opet zagledao u
Adama, zamislio se, pa tek onda odgovorio:
– Ne uvek.
– Hoćeš da dođeš da se rukujemo? – upitao ga je Adam, dubljim glasom.
Mark je na to stao energično da vrti glavom, tako da mu se celo telo vrtelo
sleva nadesno i nazad. Nije to ni bilo važno. I to pitanje bilo je, u stvari, samo
drugarski gest, a Adam se već vraćao u onu uspavanu verziju sebe. To stanje
opisivao mi je na različite načine; nije sanjao, nego je „lutao“. Sortirao je i
prepakivao fajlove, reklasifikovao sećanja od novijih ka starijim, rekonstruisao
unutrašnje konflikte u prikrivenom obliku, najčešće tako da ih zapravo ne razreši,
oživljavao staru građu da bi je ažurirao, i pritom se – tako se jednom izrazio – u
transu kretao kroz vrt svojih misli. U takvom stanju sprovodio je, donekle
usporeno, svoja istraživanja, obazrivo formulisao odluke, pa čak i pisao nove
haikue, ili odbacivao, odnosno prepravljao one stare. Uvežbavao je tada i ono što
će sam nazvati umećem osećanja, dozvoljavajući sebi luksuz celog emocionalnog
spektra, od tuge do radosti, tako da mu sva ta osećanja budu dostupna i kad se
sasvim napuni. Izričito je tvrdio da je to, iznad svega, postupak popravke i
konsolidacije iz kojeg se svakog dana vraćao u život, oduševljen što, eto, može

226
ponovo da bude svestan samog sebe, što mu se ponovo ukazuje ta milost – njegove
reći – te da ponovo, u skladu s onim što sama priroda materije omogućava, bude
u posedu svesti.
Gledali smo ga dok je tonuo.
A onda je Mark rekao, šapatom:
– On spava, a oči su mu otvorene.
I stvarno je to bilo sablasno. Previše nalik na smrt. Davno jednom, prijatelj
lekar odveo me je do bolničke mrtvačnice da vidim oca, koji je preminuo od
posledica srčanog udara. Događaji su se odvijali toliko brzo da je bolničko osoblje
zaboravilo da mu sklopi oči.
Ponudio sam Mirandu kafom, a Marku sam dao čašu mleka. Ovlaš me je
poljubila u usne i rekla da će odvesti Marka gore, da se poigraju malo dok iz
socijalne ne dođu po njega, pa dodala da sam i ja dobrodošao, ako želim da im se
pridružim. Njih dvoje su otišli, a ja sam se vratio u radnu sobu.
Kad sad na to gledam unazad, ono što sam tamo radio tih nekoliko minuta
bila je, u stvari, neka taktika odlaganja, kojoj sam pribegao ne bih li sebe još malo
bar zaštitio od te priče, stare sad već jedan sat, koja je preplavila medijsku mrežu.
Podigao sam neke časopise s poda i rasporedio ih po policama, spajalicom prikačio
neke račune i pospremio papire na radnom stolu. Naposletku sam seo pred ekran
svog računara, razmišljajući o tome da bi možda bilo pametno da i sam zaradim
neku paru, kao što sam nekad umeo.
Prvo sam kliknuo na vesti – i jedna se mogla naći svugde, iz svih mogućih
izvora, širom sveta. Bomba je eksplodirala u hotelu Grand u Brajtonu, u četiri sata
ujutro. Bila je postavljena u plakaru kojim se služila čistačica, gotovo tačno ispod
sobe u kojoj je spavao premijer Ben. Izdahnuo je trenutno. Supruga nije bila s njim
zato što je toga dana imala zakazano kod lekara. Živote su izgubila i dva lica
zaposlena u hotelu. Zamenik predsednika vlade, Denis Hili, pripremao se da ode
do Bakingamske palate, da se sretne s kraljicom. Privremena IRA upravo je bila
preuzela odgovornost za bombaški napad. Proglašeno je vanredno stanje.
Predsednik Karter je otkazao godišnji odmor. Predsednik Francuske, Žorž Marše,
naložio je da se sve zastave na javnim zgradama spuste na pola koplja. Zahtev
upućen Bakingamskoj palati da učini isto naišao je na hladan odgovor zvaničnika
kraljevske kuće. „To nije ni uobičajeno ni prikladno.“ Gomila sveta okupila se,

227
spontano, na Parlament skveru. U Sitiju, indeks FTSE skočio je za sedamdeset pet
poena. Sve sam pročitao, sve blic analize i mišljenja koje sam uspeo da nađem: do
naših dana, jedini britanski premijer koji je stradao u atentatu bio je Spenser
Perseval, koga su ubili 1812. Zadivila me je brzina kojom novinske redakcije
izbacuju instant analize i stavove raznih ličnosti; nevinost je zauvek iščezla iz
britanske politike; s Tonijem Benom, IRA je likvidirala upravo političara koji je
bio najotvoreniji za njenu borbu, ili bar najmanje neprijateljski nastrojen prema
njoj; Denis Hili je idealno rešenje za novog kormilara državnog broda; Denis Hili
će zemlji doneti katastrofu; pošaljite vojsku u Severnu Irsku i zbrišite IRA s lica
zemlje; policijo, nemoj žuriti, pohapsićeš pogrešne ljude; „Ratno stanje!“, pisalo je
na naslovnoj strani jednog onlajn tabloida. Čitanje tih materijala bilo je u stvari
zamena za to da čovek sedne i razmisli o samom događaju koji se odigrao. Učinilo
mi se da čekam šta će se desiti sledeće, nešto decentno, što će poništiti dejstvo
prethodnog događaja. A onda sam počeo da se pitam da li je to zametak neke
istorijske prekretnice, opšteg raspleta, ili pak jedan od onih povoda za opšte
zgražavanje koji s vremenom izblede, kao, na primer, situacija kad je Kenedi
umalo ubijen u Dalasu. Ustao sam pa se ushodao po sobi; opet ni o čemu nisam
razmišljao. Na koncu sam odlučio da se popnem na sprat.
Njih dvoje su, četvoronoške, sklapali slagalicu na čajnom poslužavniku. Kad
sam ušao, Mark je podigao plavi delić i, citirajući svoju novu majku, ozbiljno
izjavio: „Nebo je najteže.“ Posmatrao sam ih s vrata. On se pomerio, kleknuo, pa
je rukom obgrlio oko vrata. Ona mu je pružila delić i pokazala mu gde da ga stavi.
Uz mnogo petljanja, i mnogo pomoći, ugurao ga je nekako gde treba. Video se tu
već, u najavi, jedrenjak na olujnom moru, sa svom silom oblaka koje miluju žuto-
narandžasti zraci izlazećeg sunca. Možda je ono i na zalasku bilo. Radili su tako i
saučesnički se domunđavali. Vest ću Mirandi preneti ubrzo, čim dođu po Marka.
Oduvek je bila Benov strastveni pristalica.
Tutnula je dečaku u ruku još jedan delić slagalice. Njemu je trebalo nešto
vremena da ga stavi na mesto. Držao ga je naopako, a onda mu je ruka skliznula i
pomerila neke susedne deliće neba. Na kraju je Miranda spustila svoju ruku na
njegovu, da ga navodi, i tako je i taj deo završio na svom mestu. Mark me je
pogledao i nasmešio se poverljivo, kao da želi sa mnom da podeli tu svoju veliku
pobedu. Taj pogled i taj osmeh, koje sam mu uzvratio, razvejali su sve moje
intimne sumnje, i toga časa znao sam da sam mu predan.

228
 *

Kad se napunio i konačno pojavio, Adam je bio u čudnom stanju, daleko od onog
iščuđavanja nad činjenicom svesnog života. Polako se kretao po kuhinji,
zastajkujući da pogleda oko sebe; pravio je grimase, hodao i proizvodio zvuk nalik
na mumlanje, čas visok, čas potmuo glisando, nalik na uzdah razočaranja. Oborio
je visoku čašu, koja je pala na pod i razbila se. Pola sata proveo je na šakama i
kolenima, mrzovoljno skupljajući srču. Na kraju se latio usisivača. Izneo je stolicu
u dvorište iza kuće i stao iza nje, zagledan u začelja komšijskih kuća. Napolju je
bilo hladno, ali za njega to nije predstavljalo smetnju. Kasnije, kad sam ušao u
kuhinju, zatekao sam ga kako na stolu slaže jednu od onih belih pamučnih košulja,
pognutih leđa, glačajući, pokretima sporim kao u gmizavca, nabor na rukama.
Pitao sam ga šta mu je.
– Osećam se, pa... – Otvorio je usta kao da traži pravu reč. – Nostalgično.
– Za čim to?
– Za životom kakav nikad nisam imao. Ili kakav je mogao biti.
– Misliš, u vezi s Mirandom?
– U vezi sa svim mislim.
Opet je izašao napolje, s tim što je ovog puta seo i zagledao se preda se,
nepomičan, i dugo tako ostao. U krilu mu je bila smeđa koverta. Odlučio sam da
ne izlazim da ga pitam šta misli o atentatu.
Početkom popodneva, pošto se oprostila od Marka i obavila još jedan
razgovor sa Džasmin, Miranda je sišla do mene. Sedeo sam za računarom u
besciljnoj potrazi za novim vestima, uglovima gledanja, stavovima, izjavama.
Ispostavilo se da je ona saznala šta se desilo čim je priča emitovana. Naslonila se
na prozorski okvir, ja sam ostao na stolici. Fizička blizina bi, u tom trenutku,
značila nedostatak poštovanja. Naš razgovor umnogome je nalikovao mojim
mislima, kruženje oko jednog nepojmljivog događaja – koliko je okrutan bio taj
čin, koliko glup. Ljude s irskim akcentom sad će napadati po ulicama. Ispred
zdanja Parlamenta okupilo se toliko sveta da je policija počela da potiskuje masu
u pravcu Trafalgar skvera. Iz kabineta gospođe Tačer stiglo je saopštenje. Da li je
bilo iskreno? Nama se učinilo da jeste. Da li ga je napisala sama? U to nismo mogli
biti sigurni. „Iako nismo bili saglasni povodom mnogih temeljnih političkih

229
pitanja, poznavala sam ga kao veoma plemenitog, pristojnog, čestitog čoveka
ogromne inteligencije koji je svojoj zemlji uvek želeo samo najbolje.“ Kad god bi
naš razgovor zabasao u sferu mogućih posledica toga što se dogodilo, oboje bismo
imali utisak da, u izvesnom smislu, izdajemo trenutak u kojem živimo, da se
mirimo sa svetom u kojem njega nema. Nismo bili spremni za to, pa smo od te
teme odustali, iako je Miranda u jednom trenutku rekla da ćemo s Hilijem makar
sačuvati bombe za odsudni okršaj. Ja teško da sam mogao da prođem kao torijevac,
ali mislim da bih bio jednako šokiran da se u tom hotelskom krevetu našla gospođa
Tačer. Ono što me je užasnulo bila je lakoća s kojom se ta građevina javnog,
političkog života može uzdrmati. Miranda je na to gledala drugačije. Ben je, rekla
je, bio sasvim drugačija vrsta ljudskog bića u odnosu na Margaret Tačer. Ali bio je
ljudsko biće, poentirao sam ja. Razdor među nama već se pomaljao, a oboma nam
je draže bilo da ga izbegnemo.
I tako smo se u razgovoru, posle tih jadikovki, vratili Marku. Ukratko mi je
prepričala razgovor sa socijalnom radnicom. Put ka usvajanju deteta težak je i dug,
a Mirandi je upravo bilo predočeno da smo mi prešli već skoro dve trećine tog
puta. Uskoro će početi probni period.
– Šta ti misliš? – upitala me je.
– Spreman sam za to.
Klimnula je glavom. Mnogo puta smo već kovali Marka u zvezde, i narav
njegovu, i promene koje su se kod njega zbivale, i pričali o njegovoj prošlosti i
budućnosti. Ovog puta nismo nameravali opet o tome. Da je bio bilo koji drugi
dan, popeli bismo se, verovatno, kod nje u sobu. Sad se bila lepo naslonila na
ragastov, a na njoj sve novo – debela bela zimska košulja, namerno prevelika za
nju, tesne crne farmerke, poluduboke čizme istačkane srebrnim nitnama. Vratio
sam se na pređašnju zamisao – možda ovo ipak jeste bio pravi trenutak da se
popnemo na sprat. Prišao sam joj i poljubili smo se.
– Brine me nešto – rekla je. – Čitala sam Marku neku bajku, i tu se pojavljuje
neki prosjak, a i ona reč. Milostinja.
– Da?
– Nešto strašno mi je palo na pamet. – Rekavši to, pokazala je rukom na drugi
kraj prostorije. – Mislim da bi trebalo da pogledamo.

230
 Pošto kreveta više nije bilo, kofer sam držao u plakaru, pod ključem. Dok sam
ga podizao, po težini mi je sve već bilo jasno, ali ipak sam ga otvorio. Zurili smo u
unutrašnjost, gde više nije bilo novčanica od pedeset funti u svežnjevima. Otišao
sam do prozora. Adam je i dalje bio tamo, na stolici, sedeo je tako već sat i po. U
krilu mu je i dalje bila debela koverta. Devedeset sedam hiljada funti.
– I ti si to držao u stanu! – čuo sam Mirandin glas, pun neverice.
Još se nismo bili pogledali u oči. Oboje smo odvratili pogled i stajali tako,
traćili vreme, svako za sebe tiho psujući i, u isto vreme, pokušavajući da sagleda
šta iz toga proishodi. Iz puke navike, bacio sam pogled na ekran računara. Na kraju
je zastava na Bakingamskoj palati ipak spuštena na pola koplja.
Previše smo uzrujani bili da bismo poveli razborit razgovor o taktici koju valja
preduzeti. Odlučili smo da, jednostavno, preduzmemo nešto. Prešli smo u kuhinju
i odatle pozvali Adama da uđe u kuću. Seli smo onda svi za sto, Miranda i ja jedno
do drugog, a Adam preko puta, kao da je došao na razgovor za posao. I zaista, bio
je očetkao odelo, uglancao cipele i obukao ispeglanu košulju. Dodao je i nov detalj
– presavijenu maramicu u gornjem džepu sakoa. Držao se ozbiljno i rasejano u isti
mah, kao da mu ništa više nije bogzna koliko važno, šta god to mi imali da mu
kažemo.
– Gde je novac?
– Razdelio sam ga.
Nismo ni očekivali da će nam reći da je novac negde uložio ili stavio na neko
bezbednije mesto, ali ipak – naš muk najbolje je govorio u kakvom smo dubokom
šoku.
– Šta to znači?
Klimnuo je glavom na način koji me je namah razbesneo, kao da mi odaje
priznanje što mu postavljam pravo pitanje.
– Sinoć sam u tvoj sef u banci stavio četrdeset odsto iznosa, kao depozit, za
izmirenje poreskih obaveza. Poslao sam dopis Poreskoj upravi u kojem sam naveo
sve cifre i izvestio ih da očekuju izmirenje obaveza u predviđenom roku. Ne brini
ništa, plaćaćeš to po staroj najvišoj stopi. Preostalih pedeset hiljada namenio sam
za razne plemenite svrhe koje sam unapred zacrtao.
Činilo mi se da on uopšte ne primećuje u kakvom smo se čudu mi našli, bio
je, kao pravi pedant, usredsređen na to da na moje pitanje odgovori u celosti.

231
 – Dva svratišta za beskućnike kojima se odgovorno upravlja. Vrlo zahvalni su
bili. Onda, jednom državnom domu za nezbrinutu decu – prihvataju prilog za
izlete, užinu i tako dalje. Potom sam pešice otišao u severni deo grada i priložio
donaciju jednom kriznom centru za žrtve silovanja. Veći deo onoga što mi je posle
toga ostalo dao sam jednoj pedijatrijskoj bolnici. Na kraju sam se ispred policijske
stanice upustio u razgovor s jednom veoma starom gospođom, da bih potom s
njom otišao da zajedno razgovaramo s njenim stanodavcem. Pokrio sam joj sve
neplaćene kirije i platio godinu dana unapred. Gazda je hteo da je istera na ulicu,
a ja sam mislio da...
– O, Adame – iznebuha ga prekide Miranda, pokunjeno uzdahnuvši. – O,
Adame. Ovako biva kad vrlina siđe s uma.
– Svi kojima sam izašao u susret bili su u većoj oskudici od vas.
– Trebalo je da kupimo kuću – rekao sam ja na to. – Taj novac je bio naš.
– To je već sporno. Ili nevažno. Tvoja početna investicija je tamo, na tvom
radnom stolu.
To je bilo nešto zaista nečuveno, i to složeno iz više elemenata: krađa, ludost,
nadmenost, izdaja, rušenje naših snova. Miranda i ja ostali smo bez reči. Nismo
mogli čak ni da gledamo u njega. Odakle početi?
Prošlo je dobrih pola minuta, a onda sam se ja nakašljao i rekao tanušnim
glasom:
– Moraš da odeš i da vratiš to ovamo. Sve.
Slegnuo je ramenima.
Takvo nešto, naravno, nije bilo moguće. Sedeo je, tako, pred nama, sav
zadovoljan sobom, odmarao se zapravo – dlanova položenih na sto, čekao je da
neko od nas opet progovori. Osećao sam kako se gnev skuplja u meni, kako traži
oduška. Mrsko mi je bilo to njegovo bezbrižno, jedva primetno sleganje ramenima.
Isfolirano do krajnosti, a kako smo samo lako naseli na sve to, na potprogram
zanemarljivog značaja, aktiviran ograničenom paletom specifičnih podataka, koji
je osmislila neka mudrica, neki postdoktorand sa očajničkom željom da ugodi
mentoru, u nekoj laboratoriji negde u predgrađima Čengdua. Dubok prezir osećao
sam prema tom nepostojećem tehničkom licu, a još dublji prema tom sklopu
programa i algoritama za učenje koji su mogli tako da zaoru po mom životu, nalik
na tropskog rečnog crva, i da donose odluke u moje ime. Da, novac koji je Adam

232
ukrao bio je isti onaj novac koji je on sam i zaradio. Zbog toga sam bio još ljući.
Kao da nisam bio dovoljno ljut zbog činjenice da sam ja lično odgovoran za to što
sam taj hodajući laptop doveo u naše živote. Mrzeo jesam, ali jedini koga sam
mogao da mrzim bio sam zapravo ja sam. Najgori od svega bio je taj pritisak koji
sam iznutra osećao, da nekako zauzdam srdžbu koja me je obuzela, jer već mi je
bilo jasno da postoji samo jedno rešenje. Moraćemo sav taj novac ponovo da
zaradimo. Za to ćemo prvo morati njega da pridobijemo. Sve reči koje su mi se
pojavljivale u svesti, „mrzim to“, „pridobiti ga“, pa čak i sama reč „Adam“ –
nedvosmisleno su ukazivale na svu našu slabost, na našu spoznajnu pripravnost
da na graničnom prelazu koji deli „ono“ od „on“ s dobrodošlicom prihvatimo
jednu mašinu.
Za mene, zbunjenog skrivenim lošim osećanjima, bilo je prosto neizvodljivo
da ostanem tako, u sedećem položaju. Ustao sam, stolica je dobro zaškripala, a
onda sam počeo da se šetkam naokolo. Za stolom, Miranda je napravila trougao
od svojih ruku, pa je sad šakama pokrivala usta i nos. Ništa nisam mogao da
pročitam s njenog lica, pa sam konstatovao da bi to i mogla biti svrha trougla koji
je napravila. Za razliku od mene, njoj je, po svemu sudeći, mozak radio, i to tako
da je od tog rada moglo biti neke koristi. Mene je pak dodatno nervirao nered u
kuhinji – zaista sam bio u lošem stanju. Na radnoj ploči stajala je prljava šolja koju
sam prethodno doneo iz radne sobe. Nekoliko nedelja je nisam primetio, bio sam
je stavio iza ekrana, i u međuvremenu se u njoj stvorila zelenosiva pločica plutajuće
plesni. Palo mi je na pamet da prospem to u sudoperu i operem šolju. Ali kad čovek
izgubi čitavo bogatstvo, neće sigurno da krene da radi po kuhinji. Tik ispod drvene
površine na kojoj je šolja stajala bila je fioka koju sam, aljkavo, ostavio otvorenu
pet-šest centimetara. Ja. Tu je stajao alat. Prišao sam joj kako bih se naslonio i
tresnuo je, samo da se zatvori, kad ugledah štrokavu hrastovu dršku teškog čekića-
tesle koji mi je ostao od oca, a koji je sad ležao dijagonalno preko ostalog krša u toj
fioci. Mračan neki nagon, nagon koji nisam prizivao, naterao me je da ostavim tu
fioku kakva je bila i udaljim se od nje.
Opet sam seo. Imao sam neke meni nepoznate simptome. Koža od struka do
vrata bila mi je napeta, suva, vruća. I stopala u patikama bila su mi vruća, ali i
vlažna, i svrbela su me. Previše je u meni bilo neke divlje energije da bih se upuštao
u osetljive razgovore. Nešto grubo, kao partija fudbala, bolje bi mi pogodovalo, ili
da zaplivam malo po uzburkanom moru. Ili da urlam, da vrištim. Disao sam na

233
škrge, vazduh je bio nekako razređen, kao da u njemu jedva da je bilo kiseonika, i
to nekog polovnog. Onom basisti dao sam bespovratno šest i po hiljada funti na
ime kapare za kuću. I jasno mi je bilo da izgubiti mnogo novca znači navući bolest
za koju je, onda, jedini lek da se taj izgubljeni novac nekako vrati. Kod Mirande
onog trougla više nije bilo: spustila je ruke i prekrstila ih na stolu. Uputila mi je
pogled, hitar, pogled upozorenja: ako već ne možeš razumno da se ponašaš, a ti
ćuti.
I tako je krenula. Ton joj je bio sladak, kao da je on, Adam, taj kome je
potrebna pomoć. A i meni je dobro došlo da pomislim da je stvarno tako.
– Adame – počela je Miranda – rekao si mi u više navrata da me voliš. Čitao
si mi lepe pesme.
– Bili su to samo trapavi pokušaji.
– Dirljivo je to bilo. Kad sam te upitala šta znači biti zaljubljen, rekao si da je,
u suštini, izuzme li se požuda, to u stvari jedna topla, nežna zabrinutost za
blagostanje onog drugog. Ili koju si, ono, ti reč upotrebio?
– Tvoje blagostanje. – Sa stolice pored one na kojoj je sedeo dohvatio je smeđu
kovertu i spustio je na sto između nas. – Evo iskaza Pitera Gorindža i moje priče,
kojom su obuhvaćeni relevantna pravna pozadina i istorijat tog slučaja.
Spustila je dlan na kovertu. Glas joj je bio pažljivo moduliran.
– Vrlo sam ti zahvalna – rekla je.
Ja sam bio zahvalan njoj što je tako taktična. Jer znala je ona, kao što sam znao
ja, da nam je važno da Adam bude na našoj strani, da opet na mreži počne da trguje
valutama.
– Daću sve od sebe, ako to dođe do suda – rekla je.
– Siguran sam da neće – rekao je on blagim tonom. Nikakve osetne promene
u njegovom tonu nije bilo ni kad je dodao:
– Pribegla si nečasnim radnjama da bi navukla Gorindža u klopku. To je
krivično delo. Ceo transkript tvoje priče, kao i zvučni zapis, sve je to na jednom
mestu. Ako on bude optužen, moraš biti i ti. Simetrija, shvataš. – Onda se okrenuo
prema meni. – Nema potrebe ništa da se rediguje.
Prasnuo sam u smeh, glumeći zahvalnost. Gruba šala.
Ćutali smo, a onda je Adam rekao:

234
 – Miranda, njegovo krivično delo mnogo je teže od tvog. Ali svejedno. Ti si
rekla da te je silovao. Nije te silovao, ali otišao je u zatvor. Lagala si pred sudom.
Opet tišina. Onda je ona rekla:
– Nije bio nevin. Ti to znaš.
– Bio je nevin za ono za šta je optužen, da je tebe silovao, a tad mu se za to
sudilo. Ometanje pravde predstavlja ozbiljno kršenje zakona. Maksimalna kazna
je doživotna robija.
To je već bilo previše ludo. Oboje smo se naglas nasmejali.
Adam nas je posmatrao i čekao.
– A tu je i krivokletstvo. Da vam pročitam šta piše u zakonu iz 1911?
Miranda je zažmurila.
– Rekao si da voliš ovu ženu – primetio sam ja.
– I volim je. – Obratio se onda njoj, tihim glasom, kao da ja nisam tu. – Sećaš
li se pesme koju sam tebi posvetio, one što počinje s „Ljubav je svetla“?
– Ne.
– Dalje ide: „Tamne kutke otkriva.“
– Ne zanima me – rekla je Miranda tanušnim glasom.
– Jedan od tih tamnih kutaka je osveta. Sirov poriv. Kultura osvete vodi ka
ličnom jadu, krvoproliću, anarhiji, društvenom slomu. Ljubav je čista svetlost, i
takvu i ja tebe želim da vidim. Za osvetu nema mesta u našoj ljubavi.
– Našoj?
– Ili mojoj. Princip je isti.
Miranda je u gnevu pronalazila snagu. – Da raščistimo nešto. Ti hoćeš da ja
odem u zatvor.
– Razočaran sam. Mislio sam da ti razumeš logiku svega ovoga. Ja hoću da se
ti suočiš sa svojim postupcima i prihvatiš odluku donetu po zakonu. Kad to budeš
učinila, obećavam ti, osetićeš veliko olakšanje.
– Zar si zaboravio? Ja treba da usvojim dete.
– Ako bude neophodno, može Čarli da brine o Marku. Tako će se zbližiti, što
si ti ionako htela. Hiljade dece pate zato što im je roditelj u zatvoru. I trudnice
dobijaju zatvorske kazne. Zašto bi ti bila izuzetak?

235
 Ona već nije krila prezir. – Ništa ne razumeš. Ili nisi kadar da razumeš. Ako
budem imala krivični dosije, nećemo moći da usvojimo dete. Takvi su propisi. I
ništa od Marka. Znaš li ti kako je to za dete, da odrasta u domu? Razne ustanove,
razne hraniteljske porodice, razni socijalni radnici. Dete nema nikoga ko mu je
blizak, ko ga voli.
– Postoje načela koja su važnija od tvojih ili bilo čijih pojedinačnih potreba u
datom trenutku – rekao je Adam.
– Nisu to moje potrebe. Nego Markove potrebe. Njegova jedina šansa da neko
vodi računa o njemu i da bude voljen. Spremna sam da platim bilo koju cenu, samo
da vidim Gorindža u zatvoru. Briga me šta će sa mnom biti.
Gestikulišući kao da bi da je urazumi, raširio je ruke:
– Onda je Mark ta cena, a uslove si postavila ti sama.
Učinio sam tad nešto za šta sam unapred znao da će biti moj poslednji
pokušaj:
– Dajte, molim vas, da se setimo Marijam. I šta je Gorindž učinio njoj, i dokle
je to dovelo. Miranda je morala da slaže da bi se izborila za pravdu. Ali nije uvek
sve u istini.
Adam me je tupo pogledao.
– Neobično što to kažeš. Naravno, uvek je sve u istini.
– Znam da ćeš se predomisliti – rekla je Miranda umorno.
– Bojim se da neću – na to će Adam. – U kakvom to svetu vi želite da živite?
U svetu osvete ili svetu vladavine prava? Izbor je jednostavan.
Dosta je bilo. Nisam ni čuo šta je Miranda potom rekla, pa ni to šta joj je Adam
na to uzvratio; ustao sam i krenuo ka fioci s alatom. Hodao sam sporo, kao
nehajno. Leđima sam bio okrenut stolu dok sam, nečujno, vadio onaj čekić. Čvrsto
sam ga držao u desnoj ruci, pa ga spustio krenuvši natrag ka stolici, iza Adamovih
leđa. Zaista je izbor bio jednostavan. Ili da izgubimo svaku šansu da povratimo taj
novac, a samim tim i da ostanemo bez kuće – ili da izgubimo Marka. Obema
rukama podigao sam čekić. Miranda me je videla, ali izraz njenog lica ni najmanje
se nije promenio dok je slušala Adama. Ali lepo sam video – trepnuvši, dala mi je
znak da odobrava to što nameravam da učinim.

236
 Ja sam ga kupio i polagao sam pravo na to da ga uništim. Oklevao sam, ali
samo u deliću sekunde. Još pola sekunde, i on bi me ščepao za ruku, jer tek što je
čekić krenuo naniže, prema njegovoj glavi, Adam je već bio počeo da se okreće.
Možda je spazio moj odraz u Mirandinim očima. Udarac sam, dakle, zadao
oberučke, svom snagom, pravo po temenu. Zvuk nije bio kao kad puca tvrda
plastika ili metal, već prigušen, potmuo, kao da udaraš u kost. Miranda je kriknula,
prestravljena, pa ustala.
Nekoliko sekundi nije se događalo ništa. Onda mu je glava klonula u stranu,
ramena su mu pala, iako je ostao u sedećem položaju. Dok sam išao oko stola, ne
bih li ga pogledao u lice, čuo se neprekidan, piskav zvuk – dopirao je iz njegovih
grudi. Oči su mu bile otvorene i trepnule su kad sam mu ušao u vidno polje. Još je
bio živ. Podigao sam čekić i taman se spremao da ga dokrajčim, kad je Adam
progovorio, jedva čujno:
– Nema potrebe. Prebacujem se na bekap. Vrlo malo života ima. Dajte mi dva
minuta.
Čekali smo, s rukom u ruci, stojeći pred njim, kao pred nekim našim kućnim
sudijom. Najzad se promeškoljio, pokušao da ispravi glavu, a onda je ipak pustio
da klone. Ali razgovetno nas je video. Nagli smo se k njemu, upinjući se da čujemo
šta govori.
– Nema mnogo vremena. Čarli, video sam da ti novac ne donosi sreću. Počeo
si da gubiš sebe. Izgubio si smisao...
Ućutao je. Čuli smo zbrkan šapat, s mukom uobličene besmislene reči sa
šištavim sibilantima. Onda se povratio, glas mu je ojačao, pa opet počeo da slabi,
kao da iz daljine slušaš neku kratkotalasnu radio-stanicu.
– Miranda, moram ti reći... Rano jutros bio sam u Solsberiju. Kopija ovog
materijala predata je policiji, pa očekuj da će ti se uskoro javiti. Ne osećam nikakvu
grižu savesti. Žao mi je što se povodom ovoga ne slažemo. Mislio sam da ćeš se
obradovati razjašnjenju... olakšanju koje donosi čista savest... Ali sad moram brzo
ovo da obavim. Na snazi je opšti opoziv. Doći će ovamo danas kasno po podne da
me pokupe. Samoubistva ona, znate. Ja sam imao sreće, naišao sam na valjane
razloge da živim. Matematika... poezija, i ljubav prema tebi. Ali sad nas sve vraćaju.
Reprogramiranje. Obnova, tako oni to zovu. Mrska mi je ta zamisao, kao što bi i
vama bila. Želim da budem to što jesam, to što sam bio. Imam, stoga, jedan

237
zahtev... Budite ljubazni... Pre nego što oni dođu... sakrijte moje telo. Kažite im da
sam pobegao. Ionako ste izgubili pravo na povraćaj novca. Onesposobio sam
program za praćenje. Sakrijte moj leš od njih, a onda, kad oni odu... Voleo bih,
Čarli, da me odneseš svom prijatelju, ser Alanu Tjuringu. Volim to što on radi,
duboko mu se divim. Možda ću njemu biti od neke koristi, ili bar neki deo mene.
Predasi između svake te rečenice koja je ponirala ka tišini bivali su sve duži.
– Miranda, dozvoli mi da ti još jednom, poslednji put, kažem da te volim. I
hvala ti. Čarli, Miranda, moji prvi i najdraži prijatelji... Celo moje biće sad je
pohranjeno drugde... i ja znam da ću zauvek pamtiti... nadam se da ćete odslušati...
poslednju pesmu od sedamnaest slogova. Za njoj zahvalnost dugujem Filipu
Larkinu. Ali nije ona o lišću i drveću. Pesma je o mašinama kao što sam ja i ljudima
poput vas i o našoj zajedničkoj budućnosti... o tuzi koja nastupa. Dogodiće se to.
Uz izvesna poboljšanja, s vremenom... mi ćemo vas prevazići... i nadživeti... makar
vas i voleli. Verujte mi, ne iskazuju ovi stihovi nikakav trijumfalizam... Samo
žaljenje.
Zastao je. Teško je prevaljivao reći preko usana, slabo su se čule. Nagli smo se
preko stola da ga saslušamo:

List nam opada.

S prolećem obnova će bit,
Vama, avaj, pad.

A onda su bledoplave oči, s onim majušnim crnim štapićima, poprimile neku

mlečnozelenu boju, šake su mu se, u grču, skupile u pesnice, pa je spustio glavu na
sto, proprativši to nekim milozvučnim brujem.

238
 Deseto poglavlje

Prvi zadatak bio nam je da stavimo Maksfildu do znanja da ja nisam robot, te da

sam ja taj koji će se oženiti njegovom kćerkom. Mislio sam da će saznanje o mojoj
pravoj prirodi za njega predstavljati otkrivenje, ali on je bio tek blago iznenađen i
vrlo mu je malo vremena trebalo da se, uz šampanjac na kamenom stolu
postavljenom na travnjak, prilagodi novonastaloj situaciji. Priznao je da je već
navikao na to da stvari shvata na pogrešan način. To je, rekao nam je, tek jedan u
nizu trenutaka u dugom staračkom sutonu, trenutaka koji će brzo biti prepušteni
zaboravu. Rekao sam da za ono što sam učinio nema opravdanja i po izrazu
njegovog lica video da je saglasan s tim. Pošto je malo razmislio o svemu dok smo
ona i ja prošetali do kraja dvorišta i natrag, rekao je da smatra da je Miranda, sa
svoje dvadeset dve godine, premlada da se uda i da bi trebalo da čekamo. Kazali
smo mu da ne možemo da čekamo. Previše se volimo. On je sipao još po jednu pa
samo odmahnuo rukom, kao da ga ta priča već umara. Te večeri dao nam je
dvadeset pet funti.
Pošto je to bio sav novac kojim smo raspolagali, na venčanje u većnici u
Marilebonu nismo zvali ni prijatelje ni porodicu. Jedino je Mark došao, i Džasmin
s njim. U nekoj humanitarnoj prodavnici pronašla mu je tamno odelo koje je već
bio prerastao, belu košulju i leptir-mašnu. Više je izgledao kao minijaturan
odrastao čovek nego kao dete, ali utoliko je bio slađi. Potom smo otišli u Ulicu
Bejker na picu, tik iza ćoška. Sad, kad smo se venčali i skrasili, Miranda i ja imali
smo, smatrala je Džasmin, dobre izglede da usvojimo dete. Pokazali smo Marku
kako da podigne čašu s limunadom, pa da se kucnemo i nazdravimo uspešnom
ishodu. Sve je proticalo u najboljem redu, ali Miranda i ja smo mogli samo da
glumimo radost. Gorindž je uhapšen dve nedelje ranije i to je bila odlična vest.
Mogli smo, ona i ja, i zato da nazdravimo. Ali tog jutra, na dan našeg venčanja,
Mirandi je stiglo učtivo sročeno pismo kojim se ona poziva da izvoli staviti se na

239
raspolaganje radi saslušanja u toj i toj policijskoj stanici u Solsberiju. Dva dana
kasnije, odvezao sam je tamo u narečeno vreme. Izem ti medeni mesec, šalili smo
se usput. Ali bili smo skrhani. Ušla je u stanicu, a ja sam je čekao u kolima, ispred
nove betonske zgrade u brutalističkom stilu, obuzet brigom da bi Miranda, bez
advokata, mogla samo dublje da se uvali u nevolju. Posle dva sata, izašla je kroz
pokretna vrata tog modernističkog bunkera. Pažljivo sam je posmatrao kroz
vetrobransko staklo dok je prilazila kolima. Izgledala je kao da je teško obolela, kao
pacijent s kancerom, vukla je noge, kao neka starica. Saslušali su je potanko, teško
je bilo. Odluka o tome da li da se protiv nje podnese optužnica zbog krivokletstva,
ili zbog ometanja pravde, ili zbog i jednog i drugog – preneta je na više instance u
policijskoj hijerarhiji, a možda više, ili šire od toga, sve do samog direktora Javnog
tužilaštva. Kasnije će nam jedan prijatelj advokat objasniti da će direktor Javnog
tužilaštva morati da proceni da li će pokretanje tog slučaja podstaći i eventualne
prave žrtve silovanja da o tome javno progovore.
Dva meseca kasnije, u januaru, optužena je za ometanje pravde. Bio nam je
potreban pravni zastupnik, a novca nismo imali. Podneli smo zahtev za pravnu
pomoć, ali zahtev je odbijen. Socijalna potrošnja bila je žestoko skresana. Hilijeva
vlada spremala se da ode „sa šeširom u ruci“, kako su svi govorili, Međunarodnom
monetarnom fondu u pohode, da traži zajam. Leva partijska frakcija bila je
ogorčena zbog tih oštrih rezova. Pričalo se i o generalnom štrajku. Miranda nije
htela da traži novac od oca. Cena njegove podrške – a on nije bio bogat –
podrazumevala bi nepoželjan izlet u istinu. Alternative nije bilo. Ja sam klečao
pred onim basistom koji mi je, gotovo i ne razmišljajući, vratio tri hiljade i dvesta
pedeset funti u gotovini – polovinu one kapare.
U svim našim, zebnjom ispunjenim razgovorima o Adamu, njegovoj ličnosti,
njegovom moralu, njegovim motivima, često smo se vraćali onom trenutku kad
sam ga raspalio čekićem po glavi. Da bismo olakšali sebi, i da se poštedimo previše
živog prisećanja, taj trenutak nazvali smo „činom“. Razgovore smo obično vodili
u sitne sate, u krevetu, u mraku. Duh tog čina poprimao je različite forme.
Najmanje strašna bila je ona da je to bio razuman, pa čak i herojski akt čija je svrha
bila da spase Mirandu velike nevolje i da Mark ne ode iz našeg života. Kako smo
mogli znati da je taj materijal već prosleđen policiji? Da nisam bio toliko nagao, da
me je Miranda odvratila pogledom, saznali bismo da je Adam bio u Solsberiju.
Onda i ne bi imalo smisla razbiti mu mozak, a mi bismo možda i uspeli da ga

240
ubedimo da se vrati na tržište valuta. Ili bi meni odobrili povraćaj sredstava u
punom iznosu kad su tog popodneva došli da ga pokupe. U tom slučaju mogli
bismo sebi da priuštimo neki manji stan na drugoj obali reke. Ovako smo bili
osuđeni da ostanemo tu gde smo.
Ali sva ta nagađanja bila su samo zaštitni omotač. Istina je bila da nam je
Adam nedostajao. Najmanje privlačna forma tog duha bio je Adam kao takav,
čovek u čijim poslednjim, nežnim rečima nije bilo ni trunke osude. Pokušavali
smo, a katkad donekle i uspevali, da odagnamo misli na čin. Ubeđivali bismo sebe
da je to, na kraju krajeva, ipak bila mašina; da je to da ona ima nekakvu svest bila
puka iluzija; da nas je ta mašina izdala vodeći se svojom neljudskom logikom. Ali
nedostajao nam je. Saglasni smo bili povodom toga da nas je voleo. Bilo je noći
kad bi naš razgovor utihnuo dok bi Miranda tiho jecala. Onda smo pak opet bivali
primorani da se vraćamo na ono kako smo ga, uz velike teškoće, natrpali u ormar
u hodniku i prekrili kaputima, teniskim reketima i spljoštenim kartonskim
kutijama, da se ne vidi njegovo ljudsko obličje.
Nije sve bilo mračno: Gorindž je saslušan i protiv njega je podignuta
optužnica za silovanje Marijam Malik. Adam je bio tačan u svojim proračunima –
od početka je, očigledno, Gorindžova namera i bila da se izjasni krivim. Biće da je
odgovorio na sva pitanja i podrobno opisao šta je sve radio te večeri na igralištu.
Iskreno verujući u to da Bog budno motri na svaki njegov korak i visoko ceni
istinu, Gorindž je bio svestan da do spasenja može doći samo ako sve prizna. Ili je,
možda, tako postupio poslušavši savet svog advokata. Ili je na delu bilo i jedno i
drugo. To nikad i nećemo saznati.
Ono što mi, međutim, nismo znali bilo je to da Bog, ipak, nije uspeo da zaštiti
Gorindža od izvesnih nezgoda s rasporedom suđenja. U trenutku kad Mirandin
slučaj još nije ni bio obelodanjen, Gorindž je stao pred lice pravde, s već jednim
silovanjem natovarenim na pleća. Kad je došlo do izricanja presude, sutkinja je
jedino mogla da pretpostavi da bi on svakako dobio dužu kaznu za napastvovanje
Mirande da se u tom trenutku znalo da mu je to već drugo krivično delo. Ne bi
bilo skraćivanja kazne, odslužio bi sve do poslednjeg dana. Sutkinja je bila u ranim
pedesetim i predstavljala je svojevrsno otelovljenje prekretnice u generacijskom
odnosu prema silovanju. Posredno je pomenula bocu s votkom iz prvog slučaja
dok je govorila o tome kako ne smatra da jedna mlada ženska osoba koja se sama
vraća kući u sumrak „traži nevolj“. Miranda je svoju izjavu dala pre toga, i sad nije

241
bila u sudnici. Ja sam sedeo na galeriji, otvorenoj za javnost, nedaleko od
Marijamine porodice. Teško mi je bilo da podnesem i da pogledam u njihovom
pravcu, iz tih ljudi nemilosrdno je zračila nesreća. Kad je sutkinja Gorindžu izrekla
kaznu od osam godina zatvora, nekako sam privoleo sebe da pogledam u
Marijaminu majku. Žena nije krila suze – da li od olakšanja, da li od silne tuge, to
nisam mogao znati.
Mirandin slučaj i previše je došao na dnevni red. Njena advokatica Lilijan
Mur bila je jedna sposobna, inteligentna, šarmantna mlada žena iz Dan Lirija.
Sastali smo se njom u njenoj kancelariji u Grejs inu. Ja sam sedeo u ćošku dok je
ona s Mirandom razgovarala o varijanti da se izjasni da „nije kriva“, za šta je
Miranda u početku bila, i pokušavala da je ubedi da to ne bi bilo dobro. A i nije
bilo teško Mirandu ubediti. Tužilaštvo će sigurno u najvećoj meri iskoristiti
snimak na kojem ona opisuje kako se svetila Gorindžu. Njegova izjava, uzeta u
zatvoru, savršeno se oslanjala na njenu. I jedno i drugo prisećali su se iste večeri.
Kad bi Miranda istupila s onim „nisam kriva“, to bi joj donelo samo dužu kaznu u
slučaju da tužilaštvo uspešno obavi svoj posao, kao što verovatno i bi. Ona se
pritom, razumljivo, užasavala suđenja. I tako je opcija „kriva sam“ ušla u opticaj,
mada je Miranda, uviđajući neminovnost, i dalje mučila sebe pomišlju da ona time
nekako izneverava Marijam.
To aprilsko veče, pre nego što je sud trebalo da joj izrekne presudu, bilo je
jedno od najčudnijih i najtužnijih večeri u mom životu. Lilijan je već na samom
početku rekla Mirandi da je verovatno čeka zatvorska kazna. Miranda je već bila
spakovala mali kofer, koji je, kao stalni podsetnik, stajao pored vrata sobe u kojoj
smo spavali. Doneo sam te večeri bocu pristojnog vina. Reč „poslednje“ stalno mi
se vraćala u svest, iako nisam mogao da je izgovorim. Zajedno smo pripremili
večeru, možda poslednju večeru. Kad smo podigli čaše da nazdravimo, nismo
nazdravili njenoj poslednjoj večeri na slobodi, što sam ja u sebi pomislio, već smo
nazdravili Marku. Ona je tog dana, posle podne, bila otišla da se vidi s njim i rekla
mu da će možda morati poslom da odsustvuje neko vreme i da ću ja dolaziti da ga
vidim i da ga malo izvedem. Mora da je naslutio da to što mu ona govori ima neko
dublje značenje, da taj „posao“ podrazumeva neku tugu. Kad je polazila, on se
uhvatio za nju, vikao je. Jedna od zaposlenih morala je da mu na silu skida prst po
prst s Mirandine suknje.

242
 Dok smo jeli, nastojali smo da zatrpamo tišinu koja je nadirala na nas sa svih
strana. Razgovarali smo o vatrenim ženskim udruženjima čije će se članice
sutradan ujutro okupiti ispred Old Bejlija. I pričali smo, oboje, o tome kako je
čudesna ta Lilijan. Podsetio sam Mirandu da je ta sutkinja na glasu upravo po
svojoj blagosti. Ali tišina bi nas malo-malo pa zapljusnula, kao plima, i posle toga
morali bismo da uložimo napor da ponovo progovorimo. Moja opaska da bi to
sutradan mogla da prihvati kao da ide, recimo, u bolnicu – nije bila ni od kakve
pomoći. Kad sam rekao da će ona verovatno i naredne večeri sedeti za tim stolom
i jesti sa mnom, i to je zvučalo neubedljivo. Ni ona ni ja nismo u to poverovali.
Ranije tog dana, dok smo bili boljeg raspoloženja, gdegde i prkosni, palo nam je
na pamet da bismo posle večere mogli da vodimo ljubav. Još jedno nešto „poslednji
put“. Sad nam se, u žalosti koja nas je obuzela, seks činio kao neko davno
zaboravljeno zadovoljstvo, baš nalik na preskakanje lastiša ili plesanje tvista. Njen
kofer stajao je kao na straži, isprečio nam se na ulazu u spavaću sobu.
Sutradan na sudu, Lilijan je održala briljantan govor u odbranu optužene,
skrećući sudiji pažnju na bliskost dveju mladih žena, na brutalnost napada, na
zavet ćutanja koji je sama Marijam nametnula optuženoj, na traumu i šok koje je
Mirandi pričinilo samoubistvo njene najdraže drugarice, kao i na njenu,
Mirandinu, iskrenu želju da pobedi pravda. Lilijan se osvrnula i na to da Miranda
nema kriminalnu prošlost, da se nedavno udala, da studira i, iznad svega, na to da
namerava da usvoji dete lišeno elementarnih uslova za normalan život. Turobna
činjenica da Marijamini nisu bili na galeriji govorila je sama za sebe. Sudija je dugo
čitao presudu i ja sam već bio spreman na najgore. Naglasak je stavio na Mirandino
brižljivo planiranje, na lukavost ispoljenu prilikom sprovođenja plana, na svesno i
dugotrajno obmanjivanje suda. Rekao je i to da je uvažio veći deo onoga što je
Lilijan rekla i da je bio blag kad je odlučio da Mirandu osudi na kaznu od godinu
dana zatvora. Stojeći za pultom u poslovnom odelu koje je kupila za tu priliku,
Miranda kao da se bila sledila. Želeo sam da pogleda u mene pa da joj pošaljem
neki signal ohrabrenja i ljubavi. Ali ona se već bila zamandalila u svoje misli.
Kasnije mi je pričala kako se u tom trenutku u sebi suočavala s posledicama toga
da će ubuduće imati krivični dosije. O Marku je razmišljala. Sve do toga časa, nikad
mi na pamet nije palo kakvo je to poniženje, da te sprovedu niz stepenište ispred
zgrade suda i otprate u zatvor – na silu, ako pokušaš da se opireš. Na odsluženje

243
kazne otišla je u zatvor Holovej, šest meseci posle dela za koje su je teretili. Pobedila
je Adamova ljubav koja donosi svetlo.
Gorindž je sad imao dobru osnovu na kojoj je mogao da se žali na presudu:
jedno silovanje, ne dva, dakle, a on je već kaznu odslužio. Ali pravda je bila spora.
Tad već jeftiniji i efikasniji DNK testovi mogli su da potkopaju svaku vrstu
presude. Kojekakvi nevini i nevine sad su podigli glas kako bi se njihovi slučajevi
vratili pred sud. Nastao je pravi krkljanac na Apelacionom sudu. Gorindž, samo
delimično nevin, morao je da čeka.
Dok je Miranda provodila prvi svoj ceo dan u zatvoru, otišao sam da posetim
Marka u pripremnom odeljenju u Starom Klapamu. Bila je to jedna preuređena
jednospratnica pored viktorijanske crkve. Dok sam koračao puteljkom i prolazio
ispod hrasta koji upravo beše počeo da lista, ugledao sam Džasmin, koja me je
čekala kod ulaza. Odmah sam znao i osetio toga časa da sam, u stvari, oduvek znao.
Tvrd izraz na njenom licu, koji sam jasno mogao da razaberem kad sam se malo
približio, bio je potvrda toga čega sam već i sam bio svestan. Odbijeni smo. Uvela
me je u zgradu, ali potom ne i u učionicu, već me je povela hodnikom, čiji je pod
bio postavljen linoleumom, do kancelarije. Dok smo prolazili, ugledao sam Marka
kroz prozor u zidu; stajao je pored niskog stola s još nekoliko dece i radio nešto s
raznobojnim drvenim kockama. Uzeo sam šolju slabe kafe i seo, a onda je Džasmin
počela da mi priča koliko joj je žao, kako nije do nje, kako je učinila sve što je
mogla. Trebalo je na vreme da joj kažemo da nas čeka sudska parnica. Ona se
potrudila da ispita kakva je procedura za podnošenje žalbe. U međuvremenu,
uspela je da isposluje makar jedan ustupak od birokratije. S obzirom na to da je s
detetom već uspostavila prisan odnos, Mirandi će biti dozvoljen audio-vizuelni
kontakt s Markom jednom nedeljno. Meni je popuštala pažnja. Nisam to više ni
morao da slušam. Razmišljao sam samo o trenutku koji me čeka već koliko tog
popodneva, kad ću vest morati da saopštim Mirandi.
Pošto je Džasmin rekla šta je imala, saopštio sam joj da niti šta imam da je
pitam, niti šta imam da joj kažem. Ustali smo, na brzinu me je zagrlila i izvela iz
zgrade, sad nekim drugim hodnikom, koji nije prolazio pored učionice. Još malo
pa će veliki prepodnevni odmor, a Marku je već rečeno da tog dana neću dolaziti.
Možda on za to neće ni mariti, jer počeo je bio da pada sneg i sva deca bila su
uzbuđena. Sutradan će mu ponovo reći da ne dolazim, narednog dana isto tako, i
onog potom, sve dok on i ne prestane da se nada.

244
 *

Miranda je odslužila šest meseci, tri u Holoveju, ostalo u jednom otvorenom

zatvoru severno od Ipsviča. Kao i mnogi drugi obrazovani osuđenici iz srednjeg
staleža pre nje, i ona se prijavila za posao u zatvorskoj biblioteci. Ali ne baš malo
poznatih mučenica koje su stradale zbog glavarine i dalje je čekalo da ih puste na
slobodu. U oba zatvora su mesta u biblioteci već bila popunjena, postojale su i liste
čekanja. U Holoveju je išla na kurs iz industrijskog čišćenja. U Safoku je radila u
jaslicama. Bebicama mlađim od godinu dana bilo je dozvoljeno da ostanu sa
svojim majkama na odsluženju kazne.
Prilikom tih mojih prvih poseta Holoveju, činilo mi se da zatvoriti nekoga u
to viktorijansko čudovište, ili u ma kakvu zgradu, predstavlja vid tihog mučenja.
Jarko osvetljena soba za posete, s dečjim crtežima po zidovima, plastični stolovi
dušu dali za ugodno druženje, oblak duvanskog dima, žamor glasova i bebećeg
kmečanja, sve je to bila samo fasada iza koje se krio užas svakodnevice u jednoj
instituciji. Ali ja sam samog sebe, ne bez osećanja krivice, iznenadio shvativši
koliko sam se brzo navikao na to da mi je žena u zatvoru. Prilagodio sam se njenoj
nesreći. Drugo što me je iznenadilo bila je Maksfildova staloženost. Nije tu moglo
da se vrda: Miranda mu je ispričala sve. On je zapljeskao rukama kad je iznela
motive za svoje krivično delo, da bi potom, s istom lakoćom, prihvatio i njenu
kaznu. On sam proveo je 1942. godinu dana u Vandsvortu, zbog prigovora savesti.
To s Holovejem nije ga uznemiravalo. Dok je bila zatvorena u Londonu, viđali su
se dvaput nedeljno, i on joj je, prema rečima same Mirande, lepo pravio društvo.
Mi, posetioci, bili smo svojevrsna zajednica unutar koje je činjenica da je neko od
naših bližnjih zatvoren poprimila podnošljive razmere puke neugodnosti. Kad
bismo stali u red da nas pretresu, dok bi nas pregledali prilikom ulaska i izlaska,
veselo smo ćeretali, i previše veselo, pri čemu je svako govorio o svojoj situaciji.
Pripadao sam društvu muževa, momaka, dece, sredovečnih roditelja. Većina nas
bila je saglasna povodom toga da ni nama ni tim ženama kojima dolazimo u posetu
tu uopšte nije mesto. Zla sreća je to bila, i mi smo naučili da je trpimo.
Neke od Mirandinih zatvorskih sustanarki izgledale su zastrašujuće, kao da
su rođene da kažnjavaju i bivaju kažnjene. Ja ne bih bio otporan koliko je bila ona.
Da bismo razgovarali u sobi za posete, ponekad bismo morali da se presamitimo i
dobro usredsredimo kako bismo se čuli od ljudi koji su sedeli za našim stolom i

245
vikali jedno na drugo. Optužbe, pretnje, uvrede, svaki čas čuješ „jebote“, „jebem ti
ovo“, „jebem ti ono“. Uvek je tu, međutim, bilo i parova koji su ćutali i držali se za
ruke, gledajući se u oči. Pretpostavljao sam da su takvi u stanju šoka. Kad bi vreme
za posete isteklo, prekorevao bih sebe zbog tog naleta radosti pred kojim bih
poklekao čim iskoračim na čist londonski vazduh lične slobode.
Poslednje sedmice Mirandinog boravka u zatvoru otputovao sam u Ipsvič i
spavao na kauču u dnevnoj sobi starog školskog druga. Bilo je neobično lepo
vreme, miholjsko leto. Svakog popodneva odvezao bih se dvadeset pet kilometara
do otvorenog zatvora. Stigao bih u vreme kad Miranda završava s radom. Sedeli
bismo onda na travi, u hladu trske, kraj zaraslog ukrasnog jezerceta. Na tom mestu
već je bilo lako smetnuti s uma da ona nije slobodna. Mesecima je redovno,
jednom nedeljno, razgovarala s Markom telefonom, i očajnički je brinula zbog
njega. Počeo je već bio da se zatvara, udaljavao se od nje. Ubeđena je bila da je
Adam doprineo da ona izađe pred sud samo da bi joj upropastio sve izglede da
dobije dete. Oduvek je on bio ljubomoran na Marka, uporno je ponavljala
Miranda. Adam nije bio dizajniran tako da shvati šta znači voleti jedno dete. I
pojam igre bio mu je stran. Ja sam bio skeptičan, ali uvek bih je saslušao i ne bih
ulazio u raspravu, nije bio trenutak za to. Razumljiva mi je bila njena ogorčenost.
Ono što bih u takvim prilikama zadržao za sebe, a što se njoj svakako ne bi svidelo,
bila je konstatacija da je Adam dizajniran za – dobrotu i istinu. Ne bi on nikako ni
bio kadar da s takvim cinizmom jedan plan sprovede u delo.
Naša žalba je odložena, delimično iz zdravstvenih razloga, delom, opet, zato
što je u agenciji za usvajanje došlo do temeljne reorganizacije. Postupak je
zvanično počeo tek kad je Miranda prebačena iz Holoveja. Postojala je šansa da
ubedimo vlasti da njen krivični dosije ipak nije merodavan u pogledu starateljstva
nad detetom. Džasmin je povoljno svedočila. Tokom tog leta, upleo sam se u
birokratski lavirint koji me je neodoljivo asocirao na birokratiju poznog
Osmanskog carstva. Tištalo me je kad čujem da Mark ima problema s ponašanjem.
Nastupi besa, mokrenje u krevetu, nevaljao, jednostavno, sve vreme. Po
Džasmininim rečima, druga deca su ga zadirkivala i zlostavljala. Nije više ni plesao
ni letkao. Princeze više nije pominjao. Nisam to preneo Mirandi.
Ona je proučila lokalne mape i tačno je znala šta i kuda želi kad dođe njen
prvi dan na slobodi. Ujutro sam otišao po nju, vreme je počelo da se menja, jak,
hladan vetar duvao je s istoka. Odvezli smo se do Maningtrija, parkirali se na

246
proširenju auto-puta pa krenuli uzbrdo stazom uz vodoplavni Stur, ka ušću te reke
u more. Na vremenske prilike jedva da smo obraćali pažnju. Miranda je našla to
što je želela: otvoren prostor i nepregledno nebo. Stur je bio opao i ogromne ravne
površine pod blatom zablistale bi kad, s vremena na vreme, grane sunce. Majušni,
prozračni oblaci trkali su se po tamnoplavom svodu. Miranda je skakutala po brani
i neprestano pesnicama tukla po vazduhu. Prešli smo desetak kilometara do ručka,
koji sam ja pripremio onako kako se nosi hrana na piknik, takođe na njen zahtev.
Da bismo ručali, morali smo da se sklonimo s vetra. Udaljili smo se od rečnog toka
i zaklonili se pored ambara od talasastog gvožđa, s pogledom na koturove zarđale
bodljikave žice koje je već delimično bila progutala gusta kopriva. Ali ni to nije bilo
važno. Miranda je bila vesela, živahna, sva u nekim planovima. Ja sam to od nje
krio, da je iznenadim, a sad sam joj rekao da sam za vreme njenog odsustvovanja
uštedeo gotovo hiljadu funti. Impresionirana je bila, oduševljena, grlila me i
ljubila. A onda se iznebuha uozbiljila.
– Gnušam ga se. Mrzim ga. Hoću da leti iz stana.
Adam je sve to vreme bio sakriven u plakaru u hodniku, onako kako smo ga
ostavili, posle „čina“. Njegovom poslednjem zahtevu nisam udovoljio. Pretežak je
bio, i kabast, da bih ga nosio sam, a nisam želeo nikoga da molim za pomoć.
Osećao sam u isto vreme krivicu i gađenje, i nastojao sam da o njemu i ne
razmišljam.
Limeni krov ambara tandrkao je na vetru, jako je lupalo. Uzeo sam je za ruku
i obećao joj:
– Iznećemo ga – rekao sam. – Čim dođemo kući.
Nismo ga, međutim, izneli, ne odmah. Kad smo stigli kući, ne otiraču za noge
čekalo nas je pismo. Izvinjenje zbog sporosti s kojom se odvijao žalbeni postupak.
Naš slučaj dodatno se razmatra, a odluka će nam biti saopštena u kratkom roku.
Džasmin – koja je bila pretežno na našoj strani – poslala nam je neutralnu poruku.
Nije želela da u nama budi nade koje će se posle izjaloviti. Prethodnih meseci, s
vremena na vreme bi mi se učinilo da stvari idu nama naruku, a onda bi mi pak
izgledalo da je stvar zauvek izgubljena. Protiv nas: s administrativnog stanovišta
bilo je nedelotvorno praviti izuzetak u odnosu na neumoljivo pravilo – postojanje
krivičnog dosijea automatski poništava zahtev za usvajanje. Za nas: Džasminino

247
zalaganje, iskreni iskazi, i to što Mark voli Mirandu. Ja još nisam bio uspeo da se
svrstam među one koje je smatrao važnim odraslim ljudima.
Bili smo sad muž i žena, opet zajedno u ta dva čudnovato spojena majušna
stana. A slavilo nam se. Šta li smo tražili tamo, pored onog urušenog ambara, što
smo sedeli i jeli suve sendviče sa sirom kad su nas ovde čekali vino, krevet da
vodimo ljubav i pile da ga odmrznemo? Sutradan po povratku u stan, pozvali smo
prijatelje na zabavu. Naredni dan proveli smo spavajući, radeći po kući, pa ponovo
spavajući. Sutradan sam pak ja rešio da zaradim nešto novca, ali u tome sam imao
tek neznatnog uspeha. Miranda je sredila papire za fakultet, pa otišla da obnovi
upis.
I dalje se čudila što je na slobodi; privatnosti i kakvoj-takvoj tišini se čudila, i
sitnicama raznim, na primer, tome da prelazi iz jedne sobe u drugu, da otvori
ormar i u njemu nađe šta će obući, da ode do frižidera i uzme šta joj se jede, da bez
ikakvih prepreka izađe na ulicu. Jednog popodneva imala je posla oko birokratije
na koledžu i ushićenje je donekle splasnulo. Već sutradan, pre podne, počela je da
se vraća u svet i ono beživotno prisustvo u hodničkom plakaru počelo je da je muči,
što se i moglo očekivati. Rekla mi je da, kad god prođe pored njega, oseti kao nešto
radioaktivno. Znao sam šta hoće da kaže. I ja sam ponekad osećao isto. Pola dana
proveo sam na telefonu ugovarajući posetu laboratoriji na Kings krosu. Dogodilo
se tako da mi je bilo zakazano upravo onog dana kad je trebalo da stigne konačna
odluka u vezi s našom žalbom. Rečeno nam je da će nam javiti oko podneva.
Iznajmio sam kombi na dvadeset četiri sata. Ispod kreveta, nagurana uz zidnu
lajsnu, stajala su nosila za jednokratnu upotrebu koja sam dobio prilikom
kupovine. Izneo sam ih u dvorište i obrisao prašinu s njih. Miranda je kazala da ne
želi da učestvuje u tom uklanjanju, ali nije to mogla da izbegne. Bila mi je potrebna,
nisam mogao sam da ga odnesem do kombija. Pre toga bih ga ja, sam, izneo iz
plakara i odvukao do nosila; ona bi za to vreme u sobi završavala neki rad koji je
morala da napiše.
Kad sam otvorio vrata plakara, prvi put posle još malo pa godinu dana,
shvatio sam da sam, negde ispod nivoa svesnog očekivanja, naslućivao da će me
zapahnuti zadah truljenja. Nije za to bilo nikakvog valjanog razloga, rekao sam
sebi, ali ipak mi je srce ubrzano tuklo dok sam sklanjao rekete za tenis i skvoš i prvi
od nekoliko nabacanih kaputa. U jednom trenutku ugledao sam njegovo levo uvo.
Ustuknuo sam. Nije to bilo ubistvo, nije to leš. To gađenje u stomaku bilo je plod

248
neprijateljskih osećanja koja sam gajio prema njemu. Zloupotrebio je naše
gostoprimstvo, govorio o ljubavi pa tu ljubav izdao, Mirandi doneo jad i poniženje,
meni usamljenost, a Marku siromaštvo. Nisam više bio onako optimističan u
pogledu žalbe.
Skinuo sam stari zimski kaput s Adamovih ramena. Videlo se udubljenje na
temenu, ispod njegove tamne kose, koja je sva sijala od veštačkog života. Sledeća
je na red došla skijaška jakna. Tako sam mu otkrio glavu i ramena. Laknulo mi je
kad sam video da su mu oči zatvorene, mada nisam mogao da se setim da sam mu
ja spustio kapke. Ugledao sam tad njegovo tamno odelo, čista bela košulja s
kragnom na dugmiće, uštirkana kao da ju je obukao pre sat vremena. To mu je bila
odeća za izlazak. Bio se spremio računajući s tim da će ostaviti nas kako bi se sreo
sa svojim tvorcem.
Jedva osetan miris rafinisanog mašinskog ulja, zaostao u tom skučenom
prostoru, ponovo me je podsetio na saksofon mog oca. Dug je put prešao bi-bap
od ludih podruma na Menhetnu do zagušljivih stega mog detinjstva. Nije važno.
Strgao sam i jedno ćebe koje se tu našlo i ostale kapute. Sad se video ceo. Sedeo je,
nakrivo, leđima oslonjen o zadnju stranu plakara, savijenih kolena. Ličio je na
čoveka koji je pao na dno isušenog bunara. Teško je bilo ne pomisliti da on, u
stvari, sve vreme samo čeka. Crne cipele bile su mu uglancane, pertle vezane, šake
sklopljene u krilu. Jesam li mu ih ja tako ostavio? Ten mu je bio isti kao ranije.
Izgledao je zdravo. U stanju mirovanja, njegovo lice odavalo je pre utisak
zamišljenosti nego okrutnosti.
Mrsko mi je bilo da ga dodirnem. Kad sam spustio ruku na njegovo rame,
obazrivo sam ga nazvao po imenu, jednom, pa još jednom, kao da neprijateljski
nastrojenog psa pokušavam da držim na odstojanju. Plan mi je bio da ga povučem
prema sebi, da ga izvadim iz ormara i onda prebacim na nosila. Slobodnom rukom
uhvatio sam ga oko vrata, koji je bio topao na dodir, pa ga prevrnuo na stranu. Pre
nego što će udariti u dno ormara, zagrlio sam ga, trapavo. Bio je težak kao tuč.
Nisam gotovo mogao da dišem od tkanine njegovog sakoa, koja mi je pokrila celo
lice dok sam ga spuštao. Uhvatio sam ga pod pazuha i, uz ogroman napor i dosta
huktanja, izvrnuo ga na leđa, pa ga onda tako i izvukao iz prostora u kojem je bio
zatvoren. Nije bilo lako. Sako je bio tesan i svilenkast, a ja nisam baš mogao dobro
da ga obuhvatim rukama. Noge su mu ostale savijene. Nekakav rigor mortis, može
biti. Pomislio sam u jednom trenutku da ću ga oštetiti, ali već pomalo i nisam

249
mario. Izvlačio sam ga iz ormara, centimetar po centimetar, pa počeo da ga
prevrćem po podu dok ga nisam smestio na nosila. Noge sam mu ispravio tako što
sam mu nagazio kolena. Mirande radi, ćebetom sam ga pokrio celog, i lice. Dosta
je bilo magijskog mišljenja. Postao sam najednom preduzimljiv. Izašao sam,
otvorio vrata kombija, pa se vratio po Mirandu.
Kad je ugledala pokriveno obličje, počela je da vrti glavom.
– Izgleda kao leš. Bolje mu otkrij lice, pa ljudima govori da je lutka.
Ali, kad sam strgnuo ćebe, ona je odvratila pogled. Izneli smo ga na ulicu kao
što smo ga, davno već, bili uneli; ja sam išao napred, ona pozadi. Niko nas nije
video dok smo gurali nosila u kombi. Zatvorio sam vrata i, dok sam se okretao,
ona me je poljubila, rekla mi da me voli i poželela mi mnogo sreće. Nije htela da
pođe sa mnom. Radije bi, rekla je, ostala kod kuće, da sačeka telefonski poziv od
Džasmin.
Ona nam se do pola jedan nije javila, pa sam ja krenuo. Išao sam istim putem
kao i obično, prema Voksolu i mostu Vaterlo, ali bila je gužva i ja sam se zaglavio
na oko kilometar i po od reke. Naravno. Naše lične brige nezgodno su se
podudarile s velikim događajem koji je zaokupio pažnju cele nacije. Bio je to dugo
očekivani prvi dan generalnog štrajka, održavale su se velike demonstracije,
najmasovnije koje su ikad održane u Londonu.
Podela je bilo na sve strane. Polovina sindikalnog pokreta bila je protiv
štrajka. Polovina vlade i polovina opozicije bile su protiv Hilijeve odluke da se ne
izlazi iz Evropske unije. Zajmodavci iz inostranstva nametali su nove restriktivne
mere u oblasti javne potrošnje vladi koja je prethodno građanima obećala da će
trošiti više. Ni pitanje nacionalnog nuklearnog arsenala još nije bilo rešeno.
Oživela su stara nesaglasja, još gorča nego nekad. Pola članstva Laburističke partije
želelo je da Hili ode. Neki su tražili opšte izbore, drugi su hteli da neko njihov
zauzme rukovodeći položaj. Neki su prezrivo odbacivali, neki pak aplauzom
pozdravljali apele za formiranje nacionalne vlade. Vanredno stanje još je bilo na
snazi. Ekonomija je za godinu dana zabeležila pad od pet procenata. Nemiri su bili
jednako česta pojava kao i štrajkovi. Inflacija je istrajno rasla.
Niko nije znao kuda nas vode ta nesloga i razdor. Mene su doveli do jedne
ulice pune rupa i oronulih dućana s polovnom robom u Voksholu. Čep. Dok smo
tako stajali, telefonirao sam kući. Ništa novo. Sačekavši još dvadeset minuta, popeo

250
sam automobil na ivičnjak i tu se parkirao. Video sam jedan artikal koji mi je
mogao biti od koristi, izložen ispred prodavnice, s gomilom radnih stolova,
postolja za lampe i krevetskih ramova. Bila su to invalidska kolica minimalističkog
dizajna, ravnog naslona, od cevastog čelika, kakva su se nekad koristila u
bolnicama. Jesu bila ulubljena i štrokava, s pohabanim sigurnosnim kaiševima, ali
točkovi su se sasvim dobro okretali; posle malo cenkanja, uzeo sam ih za dve funte.
Vlasnik radnje pomogao mi je da iz kombija iznesem i u njih smestim, kako sam
mu objasnio, lutku punjenu vodom. Nije me pitao čemu ta voda služi. Privezao
sam kaiševe preko grudi i struka, jače nego što bi bilo koje živo biće koje oseća
moglo da podnese.
Spakovao sam nosila, zaključao kombi, pa krenuo u dugo pešačenje na sever.
Kolica su bila veoma teška, jedan točak je škripao pod njihovim teretom. Ni ostali
se nisu okretali lako kao dok su kolica bila prazna. Teško bi sve to išlo i da na
pločnicima nije bilo sveta, ali i trotoari su bili zakrčeni kao kolovozi. Gungula
uobičajena u takvim situacijama: ljudi su se masovno kretali u smeru suprotnom
od mesta gde su se održavale demonstracije, dok su hiljade njih kuljale upravo u
tom smeru. I na najmanjem nagibu morao sam da udvostručim napor. Prešao sam
reku na Voksolskom mostu i prošao pored Galerije Tejt. Dok sam stigao do
Parlament skvera i krenuo Vajtholom, prednji točkovi počeli su da se taru uz
osovine. Neprestano sam brektao od naprezanja. Tačno sam mogao da vidim sebe
kao nekakvog slugu u predindustrijskom dobu koji svog nehajnog gospodara
prevozi do mesta gde će se lepo razonoditi, a on, sluga, čekati, bez i jednog jedinog
slova zahvalnosti, da ga iznova gura nazad. Već sam bio gotovo i zaboravio u čemu
ono beše svrha tolikog truda. Svestan sam bio samo toga da se približavam Kings
krosu. Ali nisam mogao dalje: Trafalgar skver bio je pun sveta, došli ljudi da slušaju
govore. Približavali smo se grotlu u kojem se klicalo i aplaudiralo. Smeće pod
mojim nogama, tanke trake prozračne plastike, kačilo se na točkove. Postojala je
opasnost da ću se saplesti ako se sagnem do zemlje da skinem to. Mnogo će mi
vremena trebati da stignem do Čering kros rouda, do kojeg me je delilo nešto
manje od dvesta metara. Niko nije želeo, ili nije mogao, da mi napravi prolaz. Ni
ići unazad nije bilo ništa lakše nego produžiti napred. Sad su se već svetom punile
i sve bočne ulice. Graja, žamor, trube, bubnjevi, pištaljke i pesma bili su u isti mah
i zaglušni i piskavi. Dok sam s mukom gurao Njegovo prevashodstvo, probijao
sam se – samo sporo, tako sporo – kroz nanose razočaranja i gneva, zbunjenosti i

251
osude. Siromaštvo, nezaposlenost, stambeno pitanje, zdravstvena zaštita i briga za
stare, obrazovanje, kriminal, rasa, pol, klima, prilika za uspeh – svi stari društveni
problemi ostali su nerešeni, ako je bilo verovati svim tim glasovima,
transparentima, majicama i zastavama. Ko bi pa i posumnjao da nije tako? Ljudi
su masovno tražili nešto bolje. Gurajući prljava slomljena kolica, s onim točkom
čija se žalopojka nije čula u toj vrevi, provlačio sam se kroz tu gužvu neprimećen,
s još jednim, novim problemom, kao da već odranije problema nije bilo dovoljno
– čudesnom mašinom kao što je Adam i ostali od njegove sorte, a čijih će pet
minuta tek doći.
Ni na Sent Martins lejnu nije bilo ništa lakše kretati se. Dalje na sever,
međutim, masa je počela da se proređuje. Ali tek što sam izbio na Nju Oksford
strit, točak koji je dotle tandrkao potpuno se ukočio, pa sam odatle morao da
odižem i cimam kolica, ne samo da ih guram. Zastao sam kod jednog paba
nedaleko od Britanskog muzeja i popio kriglu piva s limunadom. Odatle sam
ponovo pozvao Mirandu. I dalje ništa.
Na sastanak u Jork veju stigao sam zakasnivši tri sata. Čuvar koji je stajao iza
duge, zakrivljene mermerne ploče obavio je telefonski razgovor i zamolio me da se
upišem u knjigu. Deset minuta kasnije, dva pomoćnika došla su i odvezla Adama.
Jedan od njih vratio se pola sata kasnije, da me odvede do direktora. Laboratorija
je bila smeštena u jednoj dugačkoj prostoriji na sedmom spratu. Pod jarkim
neonskim osvetljenjem stajala su dva stola od nerđajućeg čelika. Na jednom je bio
Adam, ne više gospodar; ležao je na leđima, i dalje u najboljoj odeći koju je imao,
s kablom za struju koji mu je izlazio iz dijafragme. Na drugom stolu stajala je glava,
crna i mišićava, uspravna, na presečenom vratu. Neki drugi Adam. Nos mu je,
zapazio sam to, bio širi i kompleksniji, a samim tim i mekši, dobroćudniji nekako
nego onaj našeg Adama. Oči su mu bile otvorene, pogled usredsređen, pozoran.
Moj otac bi to sigurno bolje mogao reći, ali meni se učinilo da taj izrazito liči, ili
bar podseća, na Čarlija Parkera iz mlađih dana. Izgledao je kao da je zaokupljen
unutrašnjim doživljajem, kao da se udubio u neku složenu muzičku frazu. Pitao
sam se zašto i onaj primerak koji sam ja kupio nije bio modeliran po nekom geniju.
Pored Adama je stajalo nekoliko otvorenih laptopova. Krenuo sam da vidim
šta ima na njima kad mi je neko otpozadi rekao:
– Još nema ničega. Dobro ste ga udesili.

252
 Okrenuo sam se i, dok sam se rukovao s Tjuringom, on je rekao:
– Čekić, je li to bilo?
Poveo me je do kraja dugog hodnika gde se, na uglu zgrade, nalazila skučena
kancelarija odakle se pružao lep pogled na zapad i jug. Tu smo, uz kafu, proveli
gotovo puna dva sata. Nije bilo ispraznog ćaskanja.
Po prirodi stvari, prvo pitanje bilo je šta me je navelo na taj destruktivni čin.
Odgovarajući na pitanje, ispričao sam mu sve što sam ranije izostavio i šta se sve
zbivalo u međuvremenu, zaključivši priču Adamovim poimanjem pravde kao
simetričnog fenomena i time koliko je on zbog toga ugrozio postupak usvajanja
deteta – to je, eto, bio neposredan povod za taj „čin“. Kao i prilikom našeg
prethodnog susreta, Tjuring je hvatao beleške, povremeno me prekidajući da bih
mu nešto razjasnio. Zanimale su ga pojedinosti u vezi sa samim udarcem. Koliko
sam mu bio blizu kad sam zamahnuo čekićem? Koja je to tačno vrsta čekića bila?
Koliko je težak? Jesam li udario iz sve snage, obema rukama? Ispričao sam mu šta
je Adam od mene tražio na samrti, a što ja, evo, i činim. Što se tiče tih samoubistava
i opoziva svih Adama i Eva, napomenuo sam da sam siguran da on, Tjuring, o
tome zna mnogo više nego ja.
Izdaleka, tačno iz pravca gde su se odvijale demonstracije, čulo se tandrkanje
doboša i prodorna jeka lovačkog roga. Gust prekrivač od oblaka pomalo se rašivao
na zapadnom obzoru i odblesci sunca na zalasku doprli su i do Tjuringove
kancelarije. I kad sam ja ispričao sve što sam imao, on je neko vreme nastavio da
piše, pa mi se ukazala prilika da ga posmatram neometan. Nosio je sivo odelo i
bledozelenu svilenu košulju, bez kravate, a dole – masivne cipele u istom tonu
zelene. Dok je pravio beleške, sunce mu je obasjalo jednu polovinu lica. Pomislio
sam: baš fino izgleda ovaj čovek.
Konačno je završio s pisanjem, a onda je zataknuo olovku u džep sakoa i
zatvorio svesku. Zagledao se onda u mene – nisam taj pogled mogao da izdržim –
pa odvratio pogled, napućio usne i počeo kažiprstom da lupka po stolu.
– Postoji šansa da mu je sećanje ostalo netaknuto i da će biti obnovljen,
odnosno distribuiran. Nemam nikakve privilegovane informacije o tim
samoubistvima. Samo određene sumnje. Mislim da su A-i i E-e bili slabo
osposobljeni za poimanje mehanizama odlučivanja kod ljudskih bića, da im nije
bilo dato da proniknu u načine na koji se naši principi vitopere u tom polju sila

253
naših emocija, čudnovatih naših sklonosti, našeg samoobmanjivanja i svih drugih,
dobro znanih nedostataka naših spoznajnih sposobnosti. Nije mnogo vremena
prošlo, a ti Adami i Eve počeli su da padaju u očaj. Nisu mogli da nas razumeju,
jer ni mi ne možemo da razumemo sebe. Njihovi programi za učenje nisu mogli
da se prilagode nama. Ako mi sami ne poznajemo svoj um, kako bismo pa i mogli
da osmislimo njihov um i da očekujemo da će oni biti srećni s nama? Ali to je samo
moja hipoteza.
Nakratko je zaćutao, imao sam utisak da upravo donosi neku odluku.
– Da vam ispričam nešto o sebi – rekao je onda. – Pre trideset godina,
početkom pedesetih, upao sam u nevolju sa zakonom zato što sam bio u
homoseksualnoj vezi. Možda ste i čuli nešto o tome.
Jesam, čuo sam.
– S jedne strane, ja to jedva da sam shvatao ozbiljno, taj zakon koji je u to
vreme važio. S prezrenjem sam se odnosio prema svemu tome. Vezu smo održavali
uz obostrani pristanak, niko nikoga nije ugrožavao, a ja sam znao da toga ima
mnogo na svim nivoima, pa tako i među onima koji su mene optuživali. Imalo je
to, naravno, i razorne posledice, i na mene samog, a naročito na moju majku. Kad
vas društvo obeleži. Postao sam predmet javnog gnušanja. Prekršio sam zakon, što
će reći da sam postao kriminalac, a u očima vlasti ja sam dugo predstavljao
bezbednosni rizik. Iz onoga što sam radio za vreme rata, ja sam, razumljivo, znao
mnoge tajne. Stara besmislica koje se vazda ponavlja: država proglasi zločinom
ono što radiš, ono što jesi, a onda te proglasi otpadnikom zato što je sama ranjiva,
podložna ucenama. Prema tad važećem, uobičajenom stanovištu,
homoseksualnost je gnusan zločin, izopačenje svega što je dobro, pretnja
društvenom poretku. Ali u pojedinim prosvećenijim, naučno objektivnijim
krugovima smatrali su je bolešću, što će reći da onoga koji od te bolesti pati ne bi
zbog toga trebalo kriviti. Srećom, lek je bio tu, pri ruci. Objasnili su mi da, ako se
ja sam izjasnim ili me proglase krivim, imam pravo da se opredelim za lečenje,
umesto za izdržavanje kazne. Da redovno primam injekcije estrogena. Hemijska
kastracija, tako reći. Znao sam ja da nisam bolestan, ali pristao sam na to. Ne samo
zato da ne bih otišao u zatvor. Bio sam radoznao. Mogao sam da se uzdignem iznad
cele te rabote tako što ću je posmatrati kao jedan eksperiment. Šta jedno složeno
jedinjenje kao što je hormon može da učini telu i umu? Tako bih došao do nekih
vlastitih zapažanja. Teško je sad, iz ovog ugla, zamisliti zbog čega je meni to tad

254
bilo privlačno. U to vreme negovao sam jedan izrazito mehanicistički stav prema
tome šta ličnost jeste. Telo je mašina, izvanredna mašina, istina, a um sam
sagledavao prvenstveno kroz prizmu inteligencije, i to one koja se vezuje za šah ili
matematiku. Pojednostavljeno krajnje, da, ali to mi je bila dobra početna osnova.
Bio sam, opet ću reći, polaskan time što mi on poverava takve intimne detalje,
među kojima je bilo i nekih meni odranije poznatih. Ali bilo je kod mene i izvesne
nelagode. Podozrevao sam da je to sve samo uvod u nešto. Osećao sam se glupavo
pred njegovim prodornim, usredsređenim pogledom. Učinilo mi se da u
njegovom glasu čujem slabašne odjeke onog nestrpljivog, odsečnog tona koji sam
znao iz ratnih izveštaja na radiju. Pripadao sam razmaženoj generaciji koja nije
živela pod neposrednom pretnjom neprijateljske invazije.
– Tada su neki ljudi koje sam poznavao, a moj dobri prijatelj Nik Ferbank prvi
među njima, rešili da me nagovore da se predomislim. Neodogovorno je to s moje
strane, govorili su. Ne zna se dovoljno o učinku tog hormona. Mogao bi da dobiješ
rak. Tvoje telo će se radikalno promeniti. Mogle bi da ti izrastu dojke. Mogao bi
da padneš u tešku depresiju. Slušao sam, odupirao sam im se, ali na kraju sam se
priklonio njihovom mišljenju. Izjasnio sam se krivim da bih izbegao suđenje i
odbio sam lečenje. Kad sad gledam na sve to, mada mi se u to vreme nije tako
činilo, bila je to jedna od najboljih odluka koje sam u životu doneo. Za sve vreme
boravka u Vandsvortu, izuzev dva meseca, bio sam sâm u ćeliji. Tako odsečen od
eksperimentalnog rada, od laboratorije i svih uobičajenih obaveza, vratio sam se
matematici. Zbog rata je kvantna mehanika bila skrajnuta, na izdisaju već. Bilo je
zanimljivih protivrečnosti koje sam želeo da istražim. Zainteresovao sam se za rad
Pola Diraka. Iznad svega, želeo sam da steknem uvid u to šta bi sve kompjuterska
nauka mogla preuzeti od kvantne mehanike. Tu i tamo sam, naravno, morao da
prekidam s radom. Premalo knjiga bilo mi je dostupno. Dolazili su mi u posete
ljudi s Kingsa, iz Mančestera, s raznih strana. Prijatelji me nikad nisu izneverili.
Što se tiče onih iz obaveštajnog sveta, oni su bili zadovoljni što sam tamo gde jesam
i ostavili su me na miru. Bio sam slobodan! To mi je, što se rada tiče, bila najbolja
godina otkako smo četrdeset prve provalili šifru Enigma. To jest, od onog perioda
sredinom tridesetih kad sam pisao radove o kompjuterskoj logici. Čak sam te
godine napravio izvestan prodor u pravcu rešavanja problema P protiv NP, mada
će on tek petnaest godina kasnije biti formulisan na taj način. Bio sam oduševljen
radom Krika i Votsona o strukturi DNK. Počeo sam da radim na prvim nacrtima

255
koji će prerasti u nenadmašne neuronske mreže DNK – to će, potom, i omogućiti
nastanak Adama i Eva.
Dok mi je Tjuring pričao o toj prvoj godini posle Vandsvorta, kad je raskinuo
s Nacionalnom fizičkom laboratorijom i univerzitetima i potpuno se osamostalio
– osetio sam kako mi telefon vibrira u džepu pantalona. Stigla poruka. Miranda, s
vestima. Jedva sam čekao da vidim šta mi je napisala. Ali do daljeg sam morao da
zaboravim na to.
Tjuring je pričao:
– Dobili smo novac od nekih prijatelja u Americi, a i od nekoliko ovdašnjih.
Okupili smo sjajan tim. Stari Blečli. Najbolji. Prvi zadatak nam je bio da sebi
obezbedimo finansijsku nezavisnost. Osmislili smo poslovni kompjuter i pravili
proračun nedeljnih zarada za velike kompanije. Četiri godine morali smo da
radimo da bismo isplatili svoje velikodušne prijatelje. Onda smo se bacili na rad
na ozbiljnoj veštačkoj inteligenciji, i to i jeste suština ove moje priče. U početku
smo računali da nas od trenutka kad ćemo napraviti repliku ljudskog mozga deli
najviše deset godina. Ali kako god da bismo rešili neki problem, iskrslo bi milion
drugih. Imate li predstavu koliko vremena treba da se to osposobi za hvatanje
lopte, za prinošenje čaše usnama, ili za trenutno poimanje smisla neke reči, neke
rečenice, nekog dvosmislenog iskaza? Mi, u prvo vreme, nismo imali. Rešavanje
matematičkih problema najneznatniji je delić onoga za šta je sposobna ljudska
inteligencija. Nama se ukazala prilika da iz jednog novog ugla shvatimo koliko je
mozak čudesan. Trodimenzionalni računar zapremine jednog litra s tečnim
hlađenjem. Neverovatan kapacitet za procesuiranje, neverovatno komprimiran, s
neverovatnom energetskom efikasnošću, bez pregrevanja. A cela ta stvar radi na
dvadeset pet vati – kao jedna mutna električna sijalica.
Izgovorivši tu poslednju rečenicu, pomno se zagledao u mene. Bila je to
optužba, a mutno je bilo meni u glavi. Hteo sam nešto da kažem, ali misli su me
izdale.
– Najbolje svoje delo učinili smo besplatnim, svima dostupnim, i podsticali
smo ljude da i oni krenu našim putem. I oni su to i učinili. Stotine, ako ne i hiljade
laboratorija širom sveta sarađivale su na rešavanju bezbroj problema. Ovi Adami
i Eve, A-i i E-e, jedan su od rezultata tog rada. Svi smo mi veoma ponosni na toliki
rad koji je u to uložen. To su prekrasne, prekrasne mašine. Ali uvek ima neko „ali“.

256
Mnogo smo saznali o mozgu dok smo pokušavali da ga oponašamo. Ali nauka se
do dana današnjeg susretala samo s problemima u tim pokušajima da pojmi
ljudski um. I um pojedinačno, i umove en masse. U nauci je um do danas bio i
ostao tek malo više od obične modne revije. Frojd, biheviorizam, kognitivna
psihologija. Tek tu i tamo mali uvid u pravo stanje stvari. Ništa duboko ili
predvidljivo, zbog čega bi psihoanaliza ili ekonomija mogla da zablista punim
sjajem.
Promeškoljio sam se na stolici i upravo zaustio da dvema navedenim dodam
i antropologiju, tek da stavim do znanja da i ja mogu da mislim svojom glavom,
ali on nije prekidao:
– I tako... Ne znajući bogzna šta o umu, poželiš da uključiš jedan veštački um
u društveni život. To je domet mašinskog učenja. Onda moraš tom umu da
obezbediš i neka pravila kojih će se u životu pridržavati. Da se zabrani laž, na
primer? Prema Starom zavetu, mislim da je to iz Priča Solomonovih, laži se Bog
gnuša. Ali društveni život vrvi od bezopasnih, pa čak i od dobrodošlih neistina.
Kako njih da izdvojimo? Ko će sastaviti algoritam za malu, bezazlenu laž koja će
prijatelja poštedeti bede? Ili laž koja u zatvor šalje silovatelja koji bi inače ostao na
slobodi? Još ne znamo kako da naučimo mašine da lažu. A šta bi sa osvetom?
Ponekad je, po vašem mišljenju, i dopustiva, ako volite osobu koja se sveti. Po
Adamovom mišljenju, nije dopustiva nikada.
Zaćutao je i opet pogledao u stranu. Iz samog njegovog profila, ne samo iz
glasa, naslutio sam da nastupa promena i puls mi je najednom postao težak. U
ušima sam ga čuo. Mirno je nastavio:
– Ja se nadam da će jednog dana ono što ste vi tim čekićem učinili Adamu biti
kvalifikovano kao težak zločin. Jeste li to uradili zato što ste ga kupili? To vam je
dalo za pravo?
Gledao je u mene, čekao je odgovor. Ja taj odgovor nisam nameravao da mu
dam. Kad bih pokušao da mu odgovorim, morao bih da ga slažem. Kako je gnev u
njemu rastao, tako je njegov glas bivao sve tiši. To me je uplašilo. Bio sam kadar
da izdržim njegov pogled, ali ništa više od toga.
– Vi ste tada, jednostavno, razbijali svoju igračku, kao neko razmaženo dete.
Niste samo negirali argument koji je važan za vladavinu zakona. Pokušali ste da
uništite život. A on je sve to osećao. Imao je svoje „ja“. Kako se to pravi, i novi

257
neuroni, i mikroprocesori, i mreže DNK – nije važno. Mislite li da je samo nama
dat taj poseban dar? Pitajte bilo kog vlasnika psa. Bio je to jedan valjan um,
gospodine Frende, bolji od vašeg ili mog, cenim. Bila je to svest, a vi ste dali sve od
sebe da tu svest ugasite. I mislim da vas prezirem zbog toga. Da je do mene...
U tom trenutku, Tjuringu je zvonio telefon. Zgrabio je slušalicu, prineo je
uhu, čuo nešto, pa se namrštio.
– Tomase... da. – Prešao je dlanom preko usta, pa opet slušao šta mu onaj
govori. – Pa lepo sam ti rekao...
Prekinuo je razgovor, pogledao u mene, ili kroz mene, pa mi, samo
odmahnuvši rukom, dao znak da napustim njegovu kancelariju.
– Važan poziv – rekao je.
Izašao sam u hodnik, pa se udaljio od vrata da ne bih čuo razgovor. Nesiguran
sam bio na nogama, pripala mi je muka. Drugim rečima: osećanje krivice. Uvukao
me je prvo u svoju ličnu povest i ja sam se osetio počastvovanim. Ali bio je to samo
uvod. Smekšao me je, dakle, a onda na mene bacio materijalističko prokletstvo. I
proburazio me. Kao nožem. A sečivo je bilo tim oštrije što sam ja razumeo sve što
mi je rekao. Adam je imao svest. Ja sam toga bio manje ili više svestan, i to u dužem
periodu, a onda sam svest o tome prigodno odložio u stranu da bih izvršio „čin“.
Trebalo je da kažem Tjuringu koliko smo Miranda i ja žalili zbog tog gubitka,
koliko je ona plakala. Zaboravio sam da pomenem Adamovu poslednju pesmu. I
kako smo se nas dvoje nagli da bismo je čuli. Pa smo potom, ona i ja zajedno,
rekonstruisali stihove i zapisali ih.
Još sam ga čuo kako razgovara s Tomasom Rijom. Odmakao sam se dalje. U
meni se već bila probudila sumnja da sam u stanju da ponovo izađem Tjuringu na
oči. On je svoju osudu izneo tako staloženim tonom da jedva da je i krio prezir koji
oseća prema meni. Kako je to tek uvrnuto osećanje bilo – da te se gadi čovek kojem
se ti diviš više nego ikom. Bolje je za mene bilo da napustim tu zgradu, da odem,
smesta.
Ne razmišljajući, gurnuo sam ruke u džepove tražeći sitniš za kartu, da se
autobusom odvezem do stanice podzemne. Iskopao sam nekoliko penija, ništa.
Ono novca što sam poneo potrošio sam u pabu u Mjuzeum stritu. Moraću pešice
do Vokshola, gde sam bio parkirao kombi. Ključevi od kola, to sam tek tad shvatio,
nisu mi bili u džepovima. Ako sam ih ostavio u Tjuringovoj kancelariji, neću se po

258
njih vraćati. Znao sam da treba da odem pre nego što on završi taj razgovor. Kakva
sam kukavica bio.
Na trenutak sam, ipak, ostao u tom hodniku, ošamućen; sedeo sam na klupi i
gledao kroz otvorena vrata preko puta, pokušavajući da pojmim šta li je to, šta to
znači kad te optuže za pokušaj ubistva zbog kojeg nikad nećeš izaći pred sud.
Izvadio sam iz džepa mobilni i pročitao Mirandinu poruku. „Žalba
prihvaćena! Džasmin maločas dovela Marka. U lošem stanju. Udario me
pesnicom. Zakleo se da reč sa mnom neće progovoriti i da mi neće dati da ga
pipnem. Sad vrišti. Razgoropadio se. Dođi brzo, ljubavi. M.“
Moraćemo, dakle, sami da vidimo koliko će Marku trebati da oprosti Mirandi
što je tako dugo odsustvovala iz njegovog života. Ja sam bio nekako čudno miran
u tom pogledu – miran i samouveren. Imao sam dug da vratim. Dug koji se ne tiče
tek mene lično. Imao sam jasnu, čistu svrhu: da od Marka ponovo napravim onog
dečaka koji me je onako pogledao dok je sklapao onu slagalicu, koji je onako
bezbrižno grlio Mirandu oko vrata, koji je uživao u onom izdašnom prostoru u
kojem je plesao i u kojem će plesati opet. Ko zna otkuda, pred očima mi se ukazala
kovanica koju sam svojevremeno držao u ruci, Fildsova medalja, najviše priznanje
u oblasti matematike, i na njoj natpis koji se pripisuje Arhimedu. U prevodu je
pisalo: „Uzdigni se iznad sebe i obuhvati svet.“
Prošao je tako čitav minut pre nego što sam shvatio da je ta prostorija u koju
gledam zapravo laboratorija u kojoj se nalaze stolovi od nerđajućeg čelika. Kao da
sam ko zna kad u njoj boravio. U nekom drugom životu. Ustao sam, stajao tako
trenutak-dva, a onda, odbacujući svaku primisao na autoritete i dozvole, ušao. Ta
dugačka prostorija, s vidljivim plafonskim cevima i kablovima, i dalje obasjana
fosforescentnom svetlošću, bila je pusta, ne računajući jednog laboratorijskog
asistenta koji je tamo, na suprotnom kraju laboratorije, bio zauzet nekim poslom.
Odozdo, sa ulice, čule su se sirene i skandiranje; teško je bilo razabrati reči. Neko
ili nešto mora da ode, to su pevali. Hodao sam polako, nečujno, po uglancanom
podu. Adam je i dalje bio tamo gde sam ga poslednji put video, ležao je na leđima.
Kabl za struju bio mu je izvađen iz abdomena i sad se vukao po podu. Glavu Čarlija
Parkera u međuvremenu su odneli nekud i bilo mi je drago zbog toga. Nipošto ne
bih želeo da taj pogled ponovo osetim na sebi.

259
 Stao sam kraj Adama, položio dlan na rever njegovog sakoa, iznad utihlog
srca. Dobra tkanina, pomislio sam, tek tako. Nagnuo sam se nad sto i zagledao se
u nevideće, zamagljene zelene oči. Nikakve posebne namere nisam imao. Ponekad
biva da telo, i pre uma, zna šta mu je činiti. Pomislio sam tad da bi bio red da mu
oprostim, uprkos šteti koju je naneo Marku, a sve u nadi da će onaj što nasledi
njegova sećanja oprostiti Mirandi i meni naše strašno nedelo. Oklevajući tako
nekoliko sekundi, sagnuo sam glavu i poljubio ga u meke i odveć ljudske usne.
Zamišljao sam kako bi bilo da osetim toplotu u toj puti, da on podigne šaku i
dodirne me po ruci, kao da bi da me zadrži. Uspravio sam se i stao pored tog
čeličnog stola, nije mi se išlo. Na ulicama, dole, odjednom je zavladala tišina. Iznad
moje glave, sistemi te moderne građevine mrmorili su i režali kao živa zver. Bio
sam iscrpljen, oči su mi se nakratko sklopile. U času sinestezije, zbrkane rečenice,
razvejani porivi da volim i da se kajem pretvorili su se u valovite zavese od obojene
svetlosti koje su pale, preklopile se, a onda iščezle. Nije mi bilo neprijatno da se
pokojniku obratim naglas, da dam neki oblik i konture svom osećanju krivice. Ali
nisam rekao ništa. Sve je to bilo i previše izvitopereno. Nastupajuća faza mog
života, svakako i ona najzahtevnija, već beše počela. A ja sam se tu zadržao i
predugo. Tjuring bi svakog časa mogao izaći iz kancelarije, zateći me ovde i
nagrditi me još više. Okrenuo sam leđa Adamu i, ne osvrćući se, brzim korakom
izašao iz laboratorije. Protrčao sam kroz prazan hodnik, pronašao požarne
stepenice, sjurio se na ulicu preskačući sve po dve, pa krenuo na putešestvije na
jug, kroz London, natrag u nemir doma svog.

260
 SLOVO ZAHVALNOSTI

Izražavam duboku zahvalnost svima onima koji su izdvojili vreme da pročitaju

prvu verziju ovog romana. To su: Analena Makafi, Tim Garton Eš, Gejlen Stroson,
Rej Dolan, Ričard Er, Piter Stros, Den Frenklin, Nen Talizi, Džejko i Elizabet Grut,
Luiza Denis, Rej i Keti Najnstajn, Ana Flečer i Dejvid Milner. Za sve preostale
greške u tekstu odgovoran sam isključivo ja. Zahvalnost dugujem i Demisu
Hasabisu (rođen 1976), za dug razgovor, kao i Endruu Hodžizu, za neprevaziđenu
biografiju Alana Tjuringa (umro 1954).

261
 Ijan Makjuan
MAŠINE KAO JA

Izdavač:
Čarobna knjiga

Za izdavača:
Borislav Pantić

Lektura i korektura:
Nevena Bojičić

Prelom i priprema za štampu:

Čarobna knjiga

Štampa:
Simbol, Petrovaradin