Dejvid Bedl

LJUBAV, ŠTA GOD TO

ZNAČILO
Whatever Love Means / David Baddiel

W
 Kao i većina ljudi, Vik Malen se seća gde je bio i šta je radio onog
dana kada je preminula princeza Dajana. Ovo je povest jedne intenzivne
i strasne seksualne veze postavljene na pozadini najhisteričnijeg vre-
mena našeg kolektivnog pamćenja. A zatim dolazi do tragedije - trage-
dija koja je kontrast onoj nacionalnoj i mitološkoj.
Roman o seksu i smrti, seksualnoj intimnosti i otuñenju, triler i ljub-
avna priča konstruisana sa tamnom simetrijom, gde je sve ono što je
komično osenčeno nečim tamnim.

W
 Za Suz Gotje-Smit, Rut Pikardi i Simona LazarusaAko je istina da
Fečnerov princip konstantnosti upravlja životom, koji se stoga sastoji
od neprestanog spuštanja prema smrti, onda zahtevi Erosa, seksualnih
instinkata, u formi instinktivnih potreba, održavaju nivo tog padanja i
razvijaju sveže tenzije...
Ovo objašnjava sličnost stanja koje prati potpuno seksualno
zadovoljstvo, i smrti, kao i činjenicu da smrt kod nekih nižih životinjskih
formi koincidira sa aktom kopulacije.

Sigmund Frojd, Ego i superego

W
 Prolog

Ovu priču sam često pričao.

Početkom 1990. sam sa Adamom, svojim prijateljem sa koledža,
otišao u bioskop – Feniks, u istočnom Finčliju, da pogledam film Henri:
portret serijskog ubice. Nije se radilo o pukom prikazivanju: londonski
magazin Tajm Aut je organizovao specijalnu projekciju nakon koje je
usledila panel-diskusija koju je vodio nekoliko tipova koji su se zalagali
za cenzuru/anti-cenzuru, i novinar Tajm Auta koji je ranije recenzirao
taj film. Mesto je bilo puno, a nakon filma emocije su se uzburkale:
osamdesete su se tek bile završile, i još je važila politika kulture. Onda
je, iznenada, jedna žena sa purpurnim vunenim šeširom koja je sedela
nekoliko redova ispred nas, ustala i, glasom koji je drhtao od gneva,
počela da grdi novinara Tajm Auta. Njegov prikaz, rekla je, nije ukazao
na to koliko će film biti nasilan. Ona je pročitala recenziju, došla, i sada
je bila šokirana, čak i ukaljana, grafičkim prikazom ubijanja i sakaćenja
kojima je morala da prisustvuje. – Trebalo je da nam uputite mnogo
veće upozorenje, počela je, a onda je neki čovek pozadi povikao: ,,E, do
mojega, šta si očekivala: film se ne zove Henri slon, zar ne?
Svi su se nasmejali. Hoću da kažem, stvarno su se nasmejali; glasno,
od srca. Čak se i ta žena delimično nasmešila, kroz svoju ozbiljnost
pokrivenu vunenom kapom. Ali ja, ja nisam mogao da prestanem da se
smejem; petnaest minuta kasnije, kad su se svi drugi ponovo, sa
bezizraznim licima, zavalili u praćenje poente o uravnotežavanju
odnosa izmeñu gledaoca i autora, ja sam se još uvek kikotao,
zadržavajući dah i gledajući u purpurni pod prekriven opušcima i
kokicama. Mislim da puno dugujem tom čoveku; mislim da su u tom
trenutku osamdesete spale sa mene, ili je bar ta ozbiljnost spala sa
mene, ozbiljnost kao u toj adolescentskoj ili postadolescentskoj
zainteresovanosti za sve. Nikad više neću biti žestok.
U svakom slučaju, nedavno sam video Adama i iskrslo je ovo
sećanje, a on mi je rekao da je taj čovek, onaj koji je uzviknuo: – Film
se ne zove Henri slon, umro. Ispostavilo se da je on bio prijatelj jednog
prijatelja, a Adam je u prolazu čuo da je on umro, nije znao od čega.

W
 Sada više ne mogu da pričam tu priču. Ili bar ne na isti način.
Ozbiljnost, izgleda, ima svoj drugi talas.
D. B., 1999

W
 PRVI DEO

Leto-jesen 1997

Kad ljubav odleti, ostaje nam u sećanju ne kao ljubav, već kao nešto
drugo
E. M. Forster, Moriš Vik

Vik ju je tucao prvog dana nakon smrti princeze Dajane. Ranije je

razmišljao o scenariju sažaljenja, naravno, o nekoj teškoj temi s kojom
bi ona mogla izaći pred njega, a koju bi on mogao da preokrene, o
problemima sa Džoom, o bolesti njene majke koja je smrtonosna, ili već
ko zna o čemu. Ali je Ema, nekako u to vreme, bila zona lišena
problema; i pored stanja njene majke, mogli ste da računate na njenu
živahnost, uvek je otvarala vrata izgledajući kao da se maločas smejala,
s licem još uvek naboranim od zadovoljstva zbog neke šale koja je sada
otišla u neiskazivi etar. I tako, on je mislio o tome, o tom prelazu, tako
kratkoj kretnji, uspokojavajućoj ruci preko njenog ramena koja
dodiruje, spušta se u dodir, ili još bolje, u zagrljaj, a kad izañeš iz tog
zagrljaja, vaša lica su još uvek dovoljno blizu da...mislio je o tome, ali
to se nikad nije našlo na vrhu njegove liste verovatnoća, jer ona nikad
nijeAbila
onda:
tužna.
nedelja, 31. avgust 1997. U 8 i 30 ga je probudila Tes, zvala
je iz Pariza. Bila je u noćnom vozu iz Marselja, vraćala se sa
degustacije – ova pošiljka će, rekla je, razbiti tržište, pronašla je neki
zaboravljeni vinograd na jugu u kojem je vino bilo kao – lafit, i to za
deseti deo njegove cene – i onda se pojavio neki žandarm, pravi Piter
Selers, dodaj njegovoj šapci maramu oko vrata i biće u Legiji stranaca,
ima brkove i sve ostalo, čavrlja, bistro čavrlja, čavrlja kao na filmu, na
vratima kupea. Vikova devojka se, krmeljivih očiju, verovatno od
mamurluka, prevrnula i, ne silazeći sa svog gornjeg ležaja, povukla
staklo ulevo: protegnuta žena sa kosom u neredu, u XXL majci kratkih
rukava na kojoj piše SMRT PIKSISIMA, verovatno nije bila prizor koji
je žandarm imao na umu kad je odlučio da upozna engleske putnike sa
strašnim vestima. W
 – Vous-etes anglais, rekao je, u žurbi, dok mu je glas pucao od
značaja onoga što je imao da kaže.
– Oui..., rekla je Tes, škiljeći u belinu prozora vagona koja je
osvetljavala žandarma.
Pauza; dramatična. Udahnuo je vazduh. – Lejdi Dajana... – (tako
puno ljudi je govorilo to: lejdi Dajana; to je bilo tako ukorenjeno, bez
obzira na to kako se zovete)... elle est morte!
Još jedna pauza, ali ovog puta u njoj se nije nalazilo ništa, nije se
znalo šta treba reći ili učiniti. Gledali su jedno u drugo neko vreme, a
onda je Tes, kako je ispričala Viku, rekla: – Uh... Merci. – I ponovo
povukla staklo.
Smejali su se, žandarmu, ideji o njemu koji pokunjeno stoji s one
strane vrata, možda neko vreme nedoumevajući stoji tu, a onda kreće,
dolazi do sledećeg kupea, u nadi da će ti putnici ove novosti prihvatiti
sa više smisla za istorijski trenutak. A onda je Tes rekla da je odlučila
da ostane u Parizu nekoliko dana, jer će Engleska poludeti.
Vik je proveo tu nedelju radeći ono što i vi. Celog dana je gledao
TV, gledajući, tražeći: narastajuću vlažnost u očima Martina Luisa1,
dokaz o konspiraciji, više vesti onda kada nikakvih vesti nije bilo.
Sedeo je u jednoj velikoj stolici, u svom malom stanu, visoko iznad
Sajdenhem Hila, predoziran smrći lejdi Di. Uopšte nije mislio o Emi,
jedino je razmatrao mogućnost da telefonira i da sa njom ili Džoom
popriča o ovome – to bi bila nova vena probušena u ovoj novoj žudnji –
a onda se oglasio telefon, i to je bila ona.
– Zdravo, rekla je, a on je odmah mogao da čuje borbu, probijanje
knedle u grlu koje je bilo neophodno čak i za izgovaranje ta dva mala
sloga.
– Zdravo. Jesi li okej?
– Uh... ne baš. Mogu li da svratim.
Začudo, on nije shvatao zašto bi ona bila utučena. Nije znao da će
ljudi, stvarni ljudi, biti skrhani, da će sve njihove tuge biti isparcelisane
u ovoj jednoj velikoj tuzi; i tako, pomislio je samo: – Šta nije u redu?,
ali nije to rekao, jer je njegova vatra mogućnosti već bila potpaljena. .;.

1
Ugledni televizijski voditelj starije generacije, (prim. prev.)

W
 – Ma da, naravno. Biću tu celog dana. – ',. ;
Vik je voleo da vi znate takvu stvar o danima.
Kad je Vik otvorio vrata i ugledao je svu šmrkavu, crvenih očiju, i
definitivno nenamreškanu kakvom skorašnjom Džoovom šalom, ona
mu je rekla:
– Bože, Vik – jesi li ti to plakao?
Ne nije, uopšte nije. Jedne ili dve na brzinu sklopljene televizijske
montaže uz muziku, da, njih je odgledao, više da bi osetio nešto drugo,
da promeni hladnu fascinaciju u nešto drugo: možda u sažaljenje. Ali
ne, nije plakao.
Zapravo je imao polensku groznicu. Tog leta je zaista trajala dugo,
počela je u maju, bila je to prva faza, osećaj golicljivosti odmah ispod
kože lica koji se mogao držati pod kontrolom pomoću antihistaminika,
a zatim negde sredinom juna druga faza, potpuno nov polen koji,
nanesen sa polja, pretvara njegovu lobanju u vodu, što nijedna pilula,
sprej, niti potencijalno smrtonosna injekcija ne mogu da zaustave. Do
septembra će, kao što je i uobičajeno, doći i oblaci maslačaka, a ako su
ulice pune tokom miholjskog leta, moguće je da su u pitanju oni koji
pate od polenske groznice, očajnički pokušavajući da uživaju u
vremenu u jedinom periodu kada to mogu. Ali te godine je, iz nekog
razloga, možda zato što leto uopšte nije došlo u julu, a u avgustu se
kolebalo, polen bio tu sve vreme; čak i u septembru je bilo dana kada je
Vikov nos bio vulkan sa balama. Mada, 31.avgusta su uglavnom bile u
pitanju njegove oči, kažiprsti su ga svrbeli u stalnoj zgrčenosti, u
spremnosti na sljedeće trljanje.
Vik je imao polensku groznicu pre nego što je uopšte znao šta je ona,
i mrzeo ju je, njeno gnjavljenje i okrutnost, mrzeo je taj unutrašnji osip
koji se stalno ponavljao; nikad nije oprostio groznici što je naterala –
Pathology2 – – šugej-zing3 – bend kojem je posvetio veći deo kasnih
2
„Patologija" (prim. prev.)
3
shoegazing – pomalo ironičan termin koji je iskovala britanska
muzička štampa i koji je opisivao imidž jednog broja još uvek
nedovoljno iskusnih „indi" sastava koji su na bini stajali sa gitarama u
rukama, njišući se i, kroz šiške koje su im padale na oči, gledajući u
vrhove svojih cipela („shoegazing"). Muzika im je bila introspektivna,
W
osamdesetih – da 1990. otkaže svirku u – Garaži – kojom su možda
mogli da se probiju; on je toliko kijao da jednostavno nije mogao da
svira gitaru. Polenska groznica nije imala nijednu dobru stranu, nije
imala nikakve iskupljujuće karakteristike, za razliku od nekih alergija
(kvasac: dobro za držanje dijete; antibiotici: dobro za primoravanje
doktora da ti daju neku neobičnu drogu; luk: – Mekdonalds – mora da ti
ručno sprema hamburgere – mora da se zbog toga, mislio je Vik, čovek
oseća posebnim), ali je iznenada, prvi put za trideset jednu godinu,
video način da je pretvori u svoju prednost.
– Možda i jesam, rekao je, aproksimativno se približivši nekom
vodnjikavom osmehu.
– O, Vik, reče ona i zgužva se u njemu kao limovi onog automobila.
Odmah posle toga, dok je ležao u krevetu sa njenom snom
ispunjenom glavom koja je bila položena na njegove grudi, uplašio se
kako će zadržati taj aspekt suza, uplakane oči, kako će izaći na kraj sa
iščezavajućim cvetanjem leta i svim tim: želeo je da to potraje dok traje
i požuda. Ali, onda se Bog nasmešio Viku, o, kakav je to veliki, sunčam
Teletabis-kez bio, i, samo za njega prekrio London tepihom cveća.

***
Mada, nikad je nije naročito voleo. Ne, ne Emu, ona se, očigledno,
Viku oduvek dopadala: Dajanu. Nikad se nije preterano zamajavao sa
takvom vrstom izgleda, sa šest stopa visokim ženama sa krupnim,

izmeñu popa i tada rañajućeg noisea., sa puno distorziranih gitara.

Glavnu petorku u talasu ovih bendova koji je bio aktuelan u periodu od
1989. do 1992. sačinjavali su Lush, Riñe, Pale Saints, Chapterhouse i
Slowdive, crpeći svoju inspiraciju iz muzike sa albuma Isn't Anything
(1988) i Loveless (1991) grupe My Bloody Valentine, koja je svojim
kompleksnim, višeslojnim zvučnim teksturama ocrtala koordinate
shoegazing podžanra, istovremeno ih prevazišavši.
W
Selina-Skot4 crtama lica lepog konja. Čak je, dok je još uvek bio u
bendu – Pathologv, napisao donekle prezrivu pesmu o njoj, pesma se
zvala Shop girl queen5, sada mu je bilo drago što je nisu snimili – neko
bi negde mogao da je iskopa, pa bi ga linčovali.
Elegantna, to je ime za tu sortu, mislio je, zar ne, elegantna – ne
seksi, ne zgodna, ne lepa. Vika nikad nisu privlačile elegantne; nije
mogao da ga uzbudi neko ko izgleda dobro samo u – versaćiju.
Njegova veza je procvetala u (kao nekom groznicom) zagrejanim
naborima kreveta fašizma. Engleska, ta toliko tolerantna Engleska, tako
raznovrsna po pitanju mišljenja, uvek duga gledišta, a odjednom je
postojala samo jedna misao, i jedan način da se ona misli, jednoumna
policija je bila svuda, na televiziji, u novinama, Engleska je bila
okružena, obasuta Princeza-propagandom. A najveći propagatori su bili
sami Ljudi – naravno, i trebalo je da budu, pošto su baš oni bili objekat
njenog princezovanja – neprestano se te nedelje gurajući u kadar, dok ih
reporteri, sa debelim mikrofonima ispod njihovih noseva, poput
Pavlova podstiču da ponovo i ponovo izgovaraju svoje radikalno
neoriginalne misli: – Pa, u stvari, ja mislim da je ona bila kao Kraljica
Ljudskih Srca. – Ja mislim: kao da je to nezavisan zaključak. Ljudi su
proveli čitavu nedelju pogrešno upotrebljavajući reč – ja – umesto reci –
mi – to je fundamentalna greška fašizma. Ne samo ljudi koji čitaju
Narod, već svi ljudi, i suši i splačine, onaj na ulici, sa velikim
kasetofonom na ramenu, i ona sa – prada – torbicom, svi su mrmljali
kroz jecaje dok je Elton na telkiški pevao svoje ,,baj-baj – Ruži
Engleske.
Recite šta god hoćete o fašizmu – ali on intenzivira stare emocije.
Ovaj više od većine drugih, jer je fašizam u Nedelji Dajanine Smrti bio
emocionalni fašizam, to je bila misao: vrlo si emotivan. Engleska je bila
dirnuta, Narod je na svoju kožu mazao svoja srca kao mesnu paštetu.
Dobro je, shvatio je Vik, ako si te sedmice ušao u vezu. Nedelja: Di
umire, ponedeljak, Ema na njegovoj sofi, u izmaglici tuge i požude, a
traje Ričard i Džudi. (Sa Vikove tačke gledišta Ričard i Džudi su te
nedelje bili sjajni. Svako ima neku tajnu knjigu u svojoj duši, a ove
4
Selina Skot – poznata britanska televizijska novinarka koja ima i
kolumnu u magazinu Sandej Mejl. (prim. prev.)
5
Kraljica dućana.
W
nedelje Vikova knjiga je bila otvorena; bila je otvorena i primala je
opklade na pitanje kad će se tačno Džudi Finegan rasplakati u Ovom
jutru. Nekih dana su znaci bili tako jasni da je tipovao na samo jednu
sekundu. Posle montaže – nazad u studio, dupla šihta, krupan kadar,
rez: njeno prijemčivo lice učiteljice se gužva. U utorak je proširio
opkladu na: – koliko često?.) Prošla su dva minuta, prva sekvenca sa
Dajanom upada u kaskadi, i, zaboravivši se, Vik se umalo ne okreće
prema Emi da bi joj rekao: – Isuse, još koliko ovoga treba da
pretrpimo?, a onda ugleda njenu usnu koja ponovo drhti. Zato je,
umesto da bilo šta kaže, položio usta na njen obraz, ona je okrenula lice,
a zatim se odvijao bazični obrazac...
Ričard Madli i Džudi Finegan, bračni par, voditelji jutarnjeg hit
televizijskog programa Ovo jutro na stanici ITV1. Posle kraće pauze
Ričard i Džudi su 2001. prešli na stanicu – Kanal 4.
Ljubav, šta god to značilo NA TV-u NA KAUČU
Dajana se udaje, srećna, ispunjena nadama
Dajana na promenadi sa Carlsom: prvi znaci tenzije
Vik otkopčava Emine farmerke, pomamno
Ema se osvrnula, pružajući ruku iza sebe kako bi otkopčala Vikov
šlic
Dajana pokazuje bebu Vilijama publici koja navija
Felacio
Dajana sama u Tadž Mahalu ' Nastavak felacija
Dajanin oskudni poljubac sa Čarlsom, okreće lice kako bi upotrebila
vilicu kao oružje
Dajana dolazi na funkciju u onoj haljini, onog dana kad se Čarls prvi
put javno sastao sa Kamilom
Dajana u Alton Tauersu, na vodenom toboganu, sa decom, smeje se,
to je jedina slika na kojoj izgleda potpuno prirodna
Dajana posećuje žrtva side
Nastavak felacija + (posle prilično kompleksnog iskrivljavanja tela)
kunilungus
Snošaj (nespretno izvedena misionarska poza)
Snošaj, mnogo uspešniji, izveden otpozadi, uz prigodnu upotrebu
levog priručja sofe

W
 Ema je gore, glupava kretnja na dvosedu, primarna tema u Vikovoj
glavi nije pulpasti stisak njene vagine njene vagine oko njegovog
penisa, već pitanje kako sprečiti da se čitav dvosed prevrne
Dajana u punoj opremi specijane policije, seta kroz minska polja,
iznenañujuće je da ovaj snimak nijedan novinar nikad nije iskoristio kao
tupavu alegoriju njenog života
Kao i maločas, samo mnogo brže, ovo je ona tačka u seksu kad vaša
želja počinje da insistira na brzini pokreta, bez obzira na zakone fizike
Dajana na čamcu sa Dodijem, more je okupano ružičastom svetlošću
sa bogataške plaže
Orgazam
Dajanino lice u krupnom planu
Padanje nauznak, disanje, mal dru, okruženo mekom izmaglicom
osećaj nelagode, maženje glicom video-snimka
...njihovi jecaji ekstaze odzvanjaju u čudnoj harmoniji sa jecajima
tuge Džudi Finegan.
Vik je u početku mislio da samo eksploatiše tuñu ličnu tugu, ali onda
je shvatio da eksploatiše tugu ćele nacije uznemirujuća stvar, čak i za
bezsavesnog momka kakav je Vik. Jer bi Ema, možda, u normalnim
okolnostima, bila fina dan ili dva, i to je moglo biti to, uzevši u obzir da
je on ujahao u njeno srce na leñima ove posebne tuge, ali (bila je velika
stvar) ova tuga – ona nije htela da je se odrekne, bila je kao pas sa
svojom omiljenom koskom, režala je, glodala, odbijala da je pusti, a i
zašto bi, kad je, kad god bi uključila televizor, sve što gleda bila njena
sopstvena tuga odzrcaljena i uvećana u deset milja dugim redovima
saučešća. Za Vika je to bila sjajna stvar: posle jednog posebno
inspirativnog popodneva, razmatrao je mogućnost da i sam ode da se
pridruži jednom od tih redova, da stoji tamo deset ili dvanaest sati u
tihom brujanju ožalošćenog Londona, ne da bi u one debele knjige u
kožnom povezu koje stoje u nemim dvoranama zabeležio saučešće, već
da bi napisao hvala. – Dragi (Vik nije znao kome ste zapravo upućivali
te poruke. Grofu Spenseru? Kraljevskoj porodici? Bogu?) Svima
zainteresovanima – Živeli.
Bilo je sjajno tokom tih prvih nekoliko dana. Izmeñu staranja o
Džeksonu, objašnjavanja svojih odsutnosti Džou i odnošenja cveća u
bašte Kensington, Ema je nekako nalazila vreme da često svraća,
W
gotovo u onoj meri koju je njegova žudnja mogla da podnese. Sva
njegova učestovanja na sešnima su bila otkazana – činilo se da su
odjednom traženi samo klaviristi koji pritiskaju pedalu za meke registre
– i imao je čudan utisak da raspoloženje oko njega nije ožalošćenost,
već nacionalni praznik: dok je ulicama koje su bile nañubrene ljudima
skuterovao na svojoj – lambreti – iz 1959, činilo mu se da je svaki dan
neki veliki praznik. Vik je ponekad želeo to i da kaže, Emi, ali je
shvatao da to baš i nije najbolje rešenje, da čak i usred zanesenosti
moraju da zadrže malu količinu dostojanstvene tuge. Zato nije govorio
o tome, ali se osećao sjajno; bio je srećan, osećao se sjajno.Dio
Džo je pripadao onoj vrsti ljudi koja se borila protiv progresivnog
približavanja desnici. S obzirom na to da je odgajan u socijalističkom
domaćinstvu, postojale su odreñene stvari koje je njegov prvi instinkt
uvek prezirao: privatna medicina, privatno obrazovanje, poreske
olakšice za bogate, itd, itd. A opet, kako je odrastao, sve više je otkrivao
da je ovaj prvi instinkt samo to: instinkt, životinjska impulsivna
nenaklonost koja je, kad bi se on dovoljno dugo koncentrisao na
konkretnu temu, nestajala, ostavljajući ga sa gledištima koja su često
bila hladno nepodudarna sa njegovom inicijalnom navalom antipatije.
Nije se radilo o tome da je Džoova finansijska situacija postala takva
da je, kao što je bio slučaj sa mnogima iz njegove generacije, osećaj
njegovog narastajućeg ličnog komfora učinio radikalne levičarske
sentimente licemernim: rukovodio je jednom biohemijskom
laboratorijom, za – Fridner, multinacionalnu farmaceutsku kompaniju
sa sedištem u Nemačkoj, dvanaest godina rada ga je, malo ali stalno
povećavajućom platnom lestvicom, dovelo do neraskošne godišnje
zarade od 36 000 funti – naravno, dovoljno da preživi i da omogući
preživljavanje svoje žene, Eme, i deteta, Džeksona, ali nedovoljno da
uznemiri suštinski socijalistički Weltanschauung. U stvari, rad za –
Fridner – je, ako ništa drugo, poslužio za podgrejavanje onih
studentskih, pobunjeničkih ostataka koji su se zadržali u slivniku
njegovog duha: posebno način na koji je funkcionisala hijerarhija
napredovanja, godinama težeći da zaposlene kao što je Džo – on je, bez
sumnje, bio intelektualac, sa objavljenim doktoratom sa univerziteta
Vorvik o odnosu izmeñu nukleinskih i amino kiselina – odvuče od
teoretskog i praktičnog istraživanja i da ih približi administraciji i
W
srednjem menadžmentu. Do sada je, u stvari, Džo izbegavao tu posebno
suvoparnu sudbinu, manje ili više ostajući meñu epruvetama i
mikroskopima; ipak, činjenica njenog prisustva koje se nadvijalo nad
njegovom karijerom bi s vremena na vreme u njemu izazivala
standardnu ozlojedenost prirodom korporativnog kapitalizma koja
uništava dušu. Ali, ako ju je i izazivala, ona bi trajala samo jedan
momenat, a onda bi Džo, koji je bio samosvesniji od većine drugih
ljudi, ubrzo shvatio da je ona pre deo personalno motivisanog inata
nego bilo kakva vrsta objektivne kritike.
Primetio je i da je njegovo srce prestalo da stremi visinama.
Ema i Džo nisu zajedno gledali sahranu. Tenzija izmeñu njih dvoje
je bila previše očigledna tokom drugog velikog televizijskog trenutka te
nedelje, kraljičinog obraćanja naciji. Gledali su ga sa Eminom majkom,
Silvijom – ili gospoñom O'Konel, kako je Džo sada morao da je
oslovljava: njeno dostojanstvo, centralna karakteristika u tragikomediji
njene Alchajmerove bolesti, nije bilo dovoljno rastegljivo da bi
prihvatilo da je neki plavooki muškarac oštrih crta lica koga,: koliko je
njoj poznato, ona ne poznaje, zove po imenu. Kasnije će je Džo odvesti
nazad u njen stančić u Vulviču.
Džo je oduvek mrzeo kraljičine Božične govore. Imao je četiri
godine kad je umro njegov pravi otac, zubar znatno stariji od njegove
majke; kad se njegova majka posle dve godine ponovo udala, u pitanju
je bio čehoslovacki imigrant po imenu Patrik, vaspitač koji je pušio
lulu, toliko je insistirala da ga deca prihvate kao oca da je promenila
porodično prezime u njegovo – Serena – oslobañajući Džoa njegovog
ravnog anglosaksonskog prezimena, Lodž. Patrik je, u izvesnom smislu,
bio kontradiktoran tip: uprkos tome što je na političkom planu zadržao
marksističko-lenjinističke sklonosti koje su bile predvidive kod nekog
ko dolazi iz Istočne Evrope šezdesetih, kulturološki je smatrao da
dolazak na ove obale iziskuje da postaneš veći Englez od Engleza –
svakog dana je kupovao Dejli Ekspres, zbog čovečuljka koji na svom
štitu ima krst svetog Đorña – pa je tako terao ćelu porodicu da se
okuplja oko televizora tačno u tri sata svakog Božića i da se kolektivno
pretvara da uživa u beskrajnim otrcanim frazama monarhkinje.
Ali, ovog puta Džo je osetio neki uvrnut osećaj simpatije prema
Elizabeti II, dok je sedela sa nebom iznad Bakingamske palate iza sebe,
W
nebom koje je govorilo Ovo nije Božić, ispod njenih reci mogli ste da
čujete konstantno napred-nazad vučenje nogu onih koji su nosili cveće
do njenih kapija. Osetio je, prvi put, da su kraljičina ravnodušnost i
udaljenost bile – baš kao što i treba da budu – prikladne, u smislu
delovanja u skladu sa uzusima pristojnog ponašanja; da su naštimovane,
uprkos tome što je zemlja bila toliko raštimovana. Džo je osećao
bliskost sebe i kraljice: otuñenost, istisnutost, nateranost na dovijanje.
Osećao se poput člana Pokreta otpora koji posmatra kodiranu poruku
svog voñe.
Užasne vesti od prošle nedelje...
– Ona ne misli tako, rekla je Ema. Njen pogled je bio fiksiran na
ekran, obilno se mrštila – ta činjenica se nije mogla lako otkriti na
osnovu njenih obrva koje su, iako nabrane u namrštenost, bile
paperjaste do tačke nevidljivosti, ali jeste po neobično dubokim
linijama koje su se pojavljivale na njenom čelu, po prugama na njenoj
devičanskoj koži nalik na tragove u snegu. – Pogledaj njene oči. Tako
su hladne.
– Meni izgledaju uplašeno, reče Džo.
Ema je izgovorija jedno – pfuj – i okrenula se. Sedeli su na sofi koju
je ona dizajnirala onih dana pre nego što je došao Džekson, dok je
radila za – Čejs, boemsku prodavnicu nameštaja u Klapamu; ona na
kraju sa visoko izvijenim naslonom, a on na drugoj strani, gde se
nalazilo priručje od kovanog gvozda. Silvija je sedela izmeñu njih,
ćerka joj je neprestano gladila dlan prekriven staračkim pegama. Džo je
u uglu svog pogleda mogao da vidi nabiranje mesa pri svakom tom
pokretu.
I zato, ono što vam sad govorim kao vaša kraljica i baka, govorim od
srca.
– Da, kako da ne, reče Ema. Džo pogleda dole, bilo mu je neprijatno
zbog Eminog podrugljivog osmeha, taj manir je bio toliko izvan njenog
prirodnog repertoara da je njeno insistiranje na njemu izgledalo
nezgrapno i promišljeno, poput pokušaja kakve loše glumice da –
odradi – podrugljivost. Bilo mu je vrućina, kao i vama kad ponekad
preuzmete sve neprijatno ponašanje nekog drugog na sebe, i njegova
ruka instinktivno krenu prema njegovom desnom uvetu. Crte Džoovog
lica su, generalno govoreći, bile pravilne – pravilne u smislu u kojem je
brza hrana standardna, to jest, ni male ni velike (iako je vrh njegovog
nosa bio ravniji i širi od onoga što je nagoveštavao koren, toga je bio
W
svestan, to mu je, mislio je, davalo izgled boksera) – izuzimajući resice
njegovih ušiju koje praktično nisu postojale: Džoove uši su izgledale
kao da su im resice otfikarene u nekoj bizarnoj industrijskoj nesreći. U
periodu adolescencije kada, naravno, resice postaju važna B oblast
erogene aktivnosti, Džo se uznemirio zbog nedostatka na ovom polju –
jedna od njegovih prvih devojaka ga je zapravo šutnula zbog ovoga – pa
je počeo da ih trlja i tegli u pokušaju da ih uveća. Ta navika se održala
do danas; motivacija je uglavnom nestala, iako se on još uvek često
gledao u ogledalu, pitajući se da li će mu starost, koja će svim ostalim
muškarcima doneti lepetava penzionerska ušesa, pokloniti usne resice
normalne veličine.
Ona je bila izuzetna, nadarena žena...
– O, za ime Boga. Bar jednom progovori s trunčicom strasti!
– Šta očekuješ od nje, šta bi trebalo da kaže? Ovo je jedini način
izražavanja koji ona zna.
– E pa, ovo je njena šansa da sve to promeni! Da se poveže!
Džoovo srce je potonulo. Izgledalo je da ona više nije ona osoba
koju je on znao, tiha, slatka, spremna da ponudi srce. Zvučala mu je kao
svi oni luñaci čije je mišljenje svaki dan prenosila televizija. Oni su
uvek izgledali tako slomljeni, ti ljudi, kao proizvodi nekakvog kinjenja.
U šumi članaka je negde pročitao tekst nekog kolumniste koji je
napisao da ljudi koji dolaze da javno oplakuju jesu oni koji su se najviše
vezali za Dajanu: marginalizovani, oni kojima je nešto oduzeto. Ipak,
Džo je znao da se nisu vezivali za nju, već za histeriju – za galamu koja
je odzvanjala u skladu sa njihovim potrebama, koja im je govorila ono
što su najviše želeli da čuju, doñi, ovde se nalazi identitet.
– Ja znam tu ženu, rekla je Silvija. Skinula je svoje plave naočare i
ispružila jednu ruku ka ekranu.
– Stvarno, mama?, reče Ema, okrećući se prema njoj sa čuvstvom
nade.
– Da, reče Silvija odlučno. – To je gospoña Irvin iz pekare.
...nikad nije izgubila sposobnost da se smeši i da se smeje...
– Ne, mama – sećaš se?... a onda je otpevala: – Bože, čuvaj našu
milostivu kraljicu, nek dugo živi naša otmena kraljica...
– Bože, čuvaj našu milostivu kraljicu, nek dugo živi naša otmena
kraljica..., otpevala je Silvija odmah posle nje. Ema klimnu glavom,
W
bilo je to malo učiteljicino klimanje glavom detetu koje je konačno
reklo nešto tačno, pa su njih dve zajedno pevale: – Bože, čuvaj kraljicu.
Silvija je u svoje vreme bila povremena pevačica, uglavnom je
pevala irske narodne pesme u klubovima i pabovima Kantri Korka, a
čudni aspekt njene Alchajmerove bolesti je bio taj što ona nije uništila
njenu muzičku memoriju. Ovo nije neobično: potoji poznati medicinski
slučaj jednog organiste iz Kembridža čija je memorija onoga što se
nedavno desilo potpuno izbrisana sa hard-diska njegovog mozga, ali
koji još uvek može da svira tokate i fuge od početka do kraja. Muzika,
kao i miris, deluje na sećanje na način koji nauka ne shvata baš sasvim,
taj način je apstraktan, mističan. Sposobnost koju oni koji pate od
Alchajmerove bolesti u najvećoj meri gube jeste pripovedanje; a opet,
muzika je baš to pripovest, serija nota koje dolaze jedna za drugom,
poput reci u priči. Ali, ako bi Ema zatražila od svoje majke da joj
ispriča neku priču ili da ponovi neku priču, ovoj bi se u lice uselio
pogled izgubljenosti; kao što bi se, zapravo, dogodilo i da je tražila od
nje da otpeva pesmu. Ema je naučila – i to je sada činila često, pošto je
to bila poslednja istinska komunikacija izmeñu njih dve – da samo
počne da peva neku pesmu: njena majka bi se pridružila, sa
samopoudanjem, bez kolebanja. Ponekad bi joj Ema telefonirala, i samo
bi pevala; Džo, koji se nalazio negde u kući, čuo bi je, znajući da njena
majka u potpunosti uzvraća na drugom kraju linije. Ema je čak mogla
da joj peva pesmu koju ona nije znala, a ona bi je ponavljala potpuno
isto kao što ju je otpevala i njena ćerka, iako bi tu novu pesmu ubrzo
zaboravila.
Završile su sa pevanjem i ponovo pogledale u ekran. – Da, rekla je
Silvija. – To je definitivno gospoña Irving.
Svako ko je poznavao Dajanu neće je nikada zaboraviti. Sećaće je se
i milioni onih drugih koji je nikada nisu upoznali, ali su imali osećaj da
je poznaju.
I Ema i Džo su za momenat bili ućutkani ovom kristalnom kapljicom
jednostavnosti usred pompeznosti monarhkinje. Ma kakve bile njihove
pozicije, nijedno od njih dvoje nije moglo da u toj bazičnoj izjavi
pronañe neki razlog za raspravku. U toj pauzi Džo je razmatrao
mogućnost da donekle ubaži svoje držanje; znao je da je silazna
emocionalna spirala u koju je zapao njihov odnos sada fokusirana na
njihove različite odzive na ovaj dogañaj.
W
 Delim vašu odlučnost da gajimo sećanje na nju.
Ema frknu i uze daljinski upravljač, uperivši ga u široki ekran.
– Nemoj, reče Džo. Njegov glas mu se činio tuñim, nije navikao da
zvuči apsolutistički.
– Što da ne?
– Pobogu, Ema. Ove nedelje sam sto puta poželeo da isključim
televizor. I ti mi nisi dozvoljavala. A ovo stvarno želim da gledam. To
bar nije još jedan..., oklevao je, hteo je da kaže – jebeni, ali ga je
zadržalo Silvijino prisustvo, nije znao zbog čega, pošto ona to
verovatno ne bi ni čula, a sigurno ne bi zapamtila, – ... prikaz njenog
života i dela, niti još jedna lujka na ulici koja tobože predstavlja 'naše'
osečaje.
– Okej, Džo, reče Ema, ustajući. – Znam šta osećaš po tom pitanju.
– Pa...ne pokušavam da budem bezdušan. A znaš da volim
sentimentalnost. Volim dobar plač. Kad me do njega dovede Spilberg ili
neko sličan. Jednostavno ne mogu da podnesem da to radi prokleti – ,
nestrpljivo je odmahnuo prema televizoru – Piter Sisons6. – Sada je bio
iziritiran. Želeo je da čuje kraljicu, a sada je tu bila još jedna svaña, i on
je propuštao njen govor.
– Da, dosta smo pričali o tome. U redu je. U redu je ako o nekim
stvarima nemamo isto mišljenje, odgovorila je Ema, pokušavajući da
zvuči umorno, a ne osorno. ;:'; – Da li je u redu?
– Naravno.
– Ne, mislim...Naravno da znam da je normalno da o nekim stvarima
mislimo različito. Ali, ne znam da li zaista misliš da je u redu da
različito mislimo o ovome''
Ta dobra dela su bila veliki izvor pomoći i utehe.
Ema je krenula u kuhinju. Džo je osetio detinjasti poriv da makar
ulubi štit koji je ona podizala pred njim.
– Ne znam zašto te to toliko uznemirava. Mislim..., ovde se okrenuo
da pogleda u Silviju koja je odlučno gledala u ekran; posmatrač bi
mogao pomisliti da se pretvara da ne primećuje svañu svoje ćerke i
svog zeta, ali tu nije bilo nikakvog pretvaranja, – ti čak nisi Britanka!'

6
Poznati, dugogodišnji televizijski spiker BBC-a.

W
 Ema je, zureći u njega, otvorila usta, ali onda je zavrtela glavom, kao
da nema smisla odgovarati na ovako banalnu primedbu. Okrenula se
kako bi otišla u kuhinju. Imali su kuću, Ema ju je sama dekorisala u
plavim i crvenim nijansama – kućicu sa terasom u malo manje
cenjenom delu Griniča koji je ostajao neprimećen pored treperave
piramide Kanari Varfa7; nekako se uvek govorilo o Eminom i Džoovom
preuranjenom – bar po standardima svih ostalih u njihovom krugu –
prigrljavanju porodičnog života, njihovim očigledno radosnim ranim
povlačenjem u spokoj onoga što imaju, jer su kupili kuću, a ne stan.
Kuća je pri povest; stan, u prostornom smislu, izražava samo
sadašnjost.
Džo brzo ustade i uhvati njenu ruku, uzdržavajući se, nije učinio
ništa više od toga – nikad ne bi učinio ništa više od toga; ali, ipak, kad
se ona okrenula, njene tačkicama išarane zelene oči sevnuše sa tom
mešavinom straha i prkosa naučenom iz domaćih drama sa nasiljem.
– Em...
– Stvarno, Džo, u redu je, rekla je, glas joj se borio da postigne
čvrstinu. Gledali su jedno drugo u oči, sa svešću o značaju i trenutku
koji uvek prati takav čin. Kako smo došli dovde?, pomislio je Džo.
– Ja..., poče Ema, dok joj je krivica topila crte lica. Neće mu reći
ništa; nije znala šta je nameravala da kaže, ali gorčina gnojnih rana
tajnosti se naimenično povlači unutra i izlazi, pa se osetila
podstaknutom da nekako popravi stvar. A onda, sa polica sa knjigama
na daljem zidu, neko tiho žuborenje, kao da se neko nežno davi:
okrenuli su se da bi se suočili sa optužilački belom perforiranom
površinom zvučnika monitora za bebe, sa radiom koji je neprestano
namešten
– Idemnaja,istu
rečestanicu.
Džo, okrenu joj leda i izañe kroz druga vrata. Ema je
posmatrala kako se njegova zdepasta leña povlače, malo se srozavajući;
osetila je malo opuštanje kad je on otišao, to ovih dana nije nepoznat
osećaj.
Neka oni koji su umrli počivaju u miru, i neka mi, baš svako od nas,
zahvalimo Bogu zbog nekoga ko je usrećio mnogo, mnogo ljudi.
– Šta ona radi na TV-u?, reče Silvija.

7
Poslovna zgrada „Kanari Varf Tauer", visoka gotovo 250 metara,
jedna je od najviših takvih objekata u Evropi
W
 Na sam dan sahrane Džo je izašao u šetnju. Izašao je u London da bi
izbegao sahranu. Šetao je pored reke, s vremena na vreme silazeći sa
staze za tegljače da bi se upustio u šetnju ulicama, celim putem od
kupole – Milenijum – koja, pomislio je, sa svojim novim vrhovima koji
se dižu u vazduh, sve više i više liči na ogromnu ćelavu glavu koja je
podvrgnuta veoma jadnoj transplataciji kose – do Tauer Bridža, i nazad.
Dok je šetao, mislio je da će, u godinama koje dolaze, on možda biti
jedina osoba koja zna kako je London zapravo izgledao tog dana; jer su
svi ostali – svi ostali – ili bili kod kuće i gledali televiziju, ili su bili
postrojeni u povorci. Izgledao je kao mesto na koje je pala neutronska
bomba – o njoj ovih dana ne pričaju mnogo, o toj kapitalističkoj bombi
koja uništava ljude, ali očuvava imovinu: Mari Selesta8 od grada. Na
trotoarima nije bilo ljudi, na putevima nije bilo automobila, radnje nisu
bile otvorene; Blekhit prazan, – Bermondsi – zatvoren, – Vaping –
zakatančen. Jedina stvorenja koje je video su bile ptice koje su kružile u

8
Brod dugačak 31 metar, nosivosti 280 tona, koji je 7. novembra 1872.
isplovio iz Njujorka za Đenovu, a 14. decembra iste godine pronañen
590 milja zapadno od Gibraltara, bez ijednog čoveka na njemu, potpuno
neoštećen, sa netaknutim tovarom, sa zalihama hrane i vode što je
isključivalo mogućnost gusarskog napada. Jedini čamac za spašavanje
je nedostajao. Javnost je svojevremno bila zaokupljena ovim dogañajem
koji je postao jedna od najvećih misterija u istoriji pomorstva. Postoje
razne teorije o tome šta se desilo sa kapetanom Brigsom, njegovom
ženom, dvogodišnjom ćerkom i osam članova posade, od onih
zdravorazumskijih (da je nastala panika usred morskog potresa
izazvanog seizmičkim aktivnostima po kojima su Azori poznati; da je
načinjen pokušaj da se brod potopi kako bi se izvukao novac od
osiguranja. – mada niko od ljudi koji su plovili nikada nije pronañen; da
su halucinacije izazvane trovanjem hranom naterale ljude da napuste
brod; da su isparenja alkohola koji se nalazio u buradima pod
specifičnim atmosferskim okolnostima izgledala kao dim, pa je kapetan
pomislio da je brod zahvatio požar), pa do onih sasvim fantastičnih.
(Artur Konan Doji je 1884. pod pseudonimom objavio pripovest o
brodu koji je nazvao Mari Selesta.) .....; Misli se na Grinič Vilidž u
Njujorku.
W
plavim visinama, i mačke koje su se sunčale u baštama kuća. Malo-
malo, pa bi zalajao neki pas, ali uvek u daljini; jedini zvukovi su bili oni
u daljini, zvukovi udaljenih aviona i udaljenih procesija, a ispod svega
toga kombinovano brujanje deset miliona televizijskih aparata koji
prikazuju jedan isti dogañaj. Normalno, mislio je, programi su različiti,
ali danas iz svih televizora trešti isto zvečanje zvona, isto kling-klang,
isto osamljeno zavijanje, isti raštrkani aplauzi, ista poezija, isto pevanje,
isti govori. Jedino su u različitim domovima komentatori možda
različiti, ali to i ne biste primetili, jer oni govore istim prigušenim
tonom punim poštovanja. Džo je pokušao da zamisli kako bi to zvučalo,
taj kombinovani komentar, čudna buka deset miliona šapata.
Vraćajući se iz Grinič Vilidža, konfuzno nazvanog mesta, krštenog,
kako se čini, po kraju koji je nazvan po njemu', prošao je pored neke
osobe, pored nekog čoveka u trenčkotu, čudnom za ovaj žestoko vreli
dan, ali nekako prikladnom, u Džoovoj svesti, njihovom tajnom statusu,
njihovom zajedničkom prkošenju ovom nacionalnom policijskom času.
Pomislio je da bi mogao da razmeni nekoliko reci sa njim, možda
prikladnih, o tome kako je apsurdno sve ovo, ili možda samo da ga pita
da li je negde video neku otvorenu radnju u kojoj se može kupiti piće,
jer mu je grlo bilo suvo od ovako dugačke šetnje po ovoj vrućini. Ali,
čovek je, kad se on približio, spustio pogled, i Džo je pomislio da je
bolje da ništa ne govori, pomislio je – u šali, ali ipak je pomislio da on
možda pripada nekakvoj tajnoj policiji.
Pre nego što se vratio kući, skrenuo je u grinički park i krenuo uz
brdo, idući prema Opservatoriji, do tačke gde će za nekoliko godina
početi novo vreme. Džo bi se često, kad je razmišljao o sledećem veku,
setio da je kao dete jednom izračunao koliko će imati godina 2000 –
trideset pet – i ta mu se starost učinila nemogućom. Ali, danas su
njegove misli bile manje lične. Prepuštajući se širokom pogledu na
London koji pruža vrh brda, osetio je kako se grad širi, širi, pa je i ovaj
dogañaj učinio svojim. Odavde je gotovo mogao da ga čuje kako zove,
zove sve do Opservatorije, na obeležavanje Dajanine smrti i svega što
uz nju ide kao poslednjeg velikog istorijskog dogañaja u ovom
milenijumu. To je opipljiv zvuk, pomislio je, zvuk zahtevane važnosti.
A onda je u dvanaest sati osetio primetno uranjanje, iz jedne tišine u
drugu. To je tišina koju je prepoznavao na ranijim povremenim
W
sportskim dogañajima, koja se širila stadionima, ali se retko mogla čuti
u ćelom gradu, u celoj naciji. Dva minuta, ne jedan: maraton tišine. Dok
je trajala, shvatio je da je to dublja tišina od one koju je ranije iskusio
pre nekog sportskog dešavanja, jer je ona tamo neprekidno bila
narušavana pištanjima mobilnih telefona (nakon kojih sledi osećajem
neprijatnosti praćeno uguravanje plastike u džep) i udaljenim,
zanemarenim zvucima grañevinskih radova. Ali danas je, tokom dva
minuta, čak i to prestalo: svi mobilni telefoni su bili isključeni; sva
gradnja je prestala. Stojeći pored griničke opservatorije, osetio je
strašan i nekarakterističan poriv da se prodere, da vikne nešto banalno,
nešto opsceno, baš kao što želiš na svadbi tokom ,,da-li-neko-od-
prisutnih – čekanja. Pička, uglavnom je razmatrao tu mogućnost – iako
mu je i sranje padalo na pamet – dugačak poklič, i koje se produžuje
vekovima, sve do kraja ta dva minuta, pre nego što se spusti na težak
slog čka, osamljeni glas koji odjekuje nebosklonom, piiiiiiiiiiiiii; ali, pre
nego što je imao priliku da počne – Džo je, zapravo, iako je osećao
razne porive, retko reagovao na njih; to je mnogo više bila teritorija
njegovog prijatelja Vika – tišina se okončala: mogao je to da razabere,
narastanja zvukova ovde-onde, grad koji se tocilja, škripi i oglašava se
zadržavanim kašljanjem, poput kakve ogromne publike izmeñu stavova
simfonije. Odbacio je poriv, odlažući ga za svoju kuću, gde će njegova
žena sedeti u suzama – suzama koje će, znao je, biti ljutito upućene
njemu, jer nije bio tu – ostavio je London iza sebe, London, sa svojim
cirkusom u Oksfordu, svojim cirkusom na Pikadiliju.
Džo se stvarno bio opasno zaljubio u Emu. To je bio njegov način:
za njega je slučajan seks bio problematičan, jer se osećao tako dužnim,
tako smešno zahvalnim, da je uvek ostajao u kontaktu, pa bi se čak i
komično neprimerene pijane greške okončale bar kao mini-veze. A na
nekom veoma dubokom nivou nije mogao da podnese osudu, tačnije
rečeno, nije mogao da podnese olako izvršenu negativnu kategorizaciju
– taj post-post-post koitalni trenutak kad je stajao na vratima, a kroz
zavesama zastrvenu svetlost zore žena bi ga gledala ne očekujući
nikakvo razmenjivanje brojeva telefona, nikakva obećanja. Džo je
osećao veliki pritisak koji ga je terao da prkosi tim očekivanjima;
možda je ono čega se, više od svega, plašio bio kliše.

W
 Osim toga, trebalo mu je mnogo vremena da se priključi igri,
nevinost je izgubio tek na fakultetu, sa zrelom studentkinjom po imenu
Andrea. Moglo se predvideti da će ostati sa Andreom do kraja svog
kursa, stvarajući tako stalnu buduću, ispod površine prisutnu brigu da
nije u potpunosti eksploatisao svoje seksualne šanse u vreme kada
većina ljudi to treba da učini: brigu koja je samo konsolidovala isti
osećaj koji je imao u svojim tinejdžerskim godinama, kad je stidljivost
na sličan način sprečavala bilo kakvu eksploataciju takve vrste.

Andrea je na kraju ostavila Džoa zbog svog mentora, doktora

biohemičara Henrija Monroa, sa kojim je, ispostavilo se, bila u vezi
tokom većeg dela zajedničke tri godine. Džo je osećao da treba da bude
utučen, jedno kratko vreme i jeste bio, ali uskoro je shvatio da nikada
ne bi raskinio sa Andreom, pa je počeo da gleda na doktora Monroa kao
na neku vrstu spasioca. Odmah nakon diplomiranja resio je da se ukrca
na jarosni, vikinški promiskuitet, nadoknañujući izgubljeno vreme, ali
onda je otkrio zid veze za jednu noć i povukao se u serijsku
monogamiju. Sve do Eme, koja, činilo se, nije ništa drugo nego
poslednja
Upoznao u seriji.
ju je u – Čejsu, baš pred Božić 1989. Otišao je u tu radnju
da pogleda nameštaj za stan koji je nameravao da deli sa Deborom,
svojom tadašnjom devojkom, oštrookom ženom odlučnog držanja koja
je više od svih drugih bila ubeñena da će Džo zauvek ostati sa njom.
Hajde da počnemo novu deceniju tako što ćemo biti odani jedno
drugom, rekla je kad je načela temu zajedničkog života, a Džo je, kao
što je uvek činio kad žena preuzme inicijativu, rekao: da, hajde.
– Žao mi je, ja ne radim ovde, rekla je Ema, podižući pogled sa
velikog lista formata A5. U nemogućnosti da pronañe prodavca, Džo je
proturio glavu kroz zasvoden ulaz u sporednoj prostoriji radnje i upao u
magacinski prostor nedovoljno veliki za držanje mnoštva nogu i tabli
stolova, tkanina i alata očigledno nasumice rasutih unaokolo; izgledalo
je kao da je neko gigantsko naprasito dete polomilo sve svoje igračke i
odbilo da počisti taj nered. – Pa... očigledno, ja radim ovde. Ali ne
prodajem stvari. Ja ih dizajniram. Neke od njih.
Džo je još jednom proučio crte njenog lica: sjajnu belu kožu, pomalo
pegavu, nagoveštaj – pre nasleñene nego dijetom prouzrokovane –
suvonjavosti jagodica, zelene oči, i same sa pegicama kako bi
W
odgovarale njenoj koži – i umetnuo ih u njen kotrljajući, glatki akcenat:
irski. Nos joj je bio oštar i pomalo tanak, ali njene nozdrve, koje mogu
da načine lice ili da ga upropaste, bile su savršeni ovali.
– Znači... zapravo vam nije dozvoljeno da mi kažete cenu nečega što
ste dizajnirali?, rekao je i iznenadio se malom pevušenju u svom glasu
koje mu je otkrilo da flertuje, bila je to aktivnost kojoj se nije predavao
čak ni u kratkim periodima kad nije bio u vezi, a nikad je nije
praktikovao kad je bio s nekim, jer nevernost nije bila u njegovom
leksikonu.
Ema se nasmešila, njene nenašminkane usne su se rastvorile da
otkriju neagresivne, ujednačene zube, ljudske zube; Deborine tvrde
preklapajuće piramidice su, Džo je oduvek mislio, majušni vučji
element. Bila je to velikodušna reakcija na tako slabašnu šalu, i njene
oči su se, primetio je, pridružile osmehu umesto da ostanu odvojene od
njega, kao što se dešava kod ljudi koji se osmehuju samo ljubaznim
smeškom.
– U stvari, ne znam cene, rekla je, gledajući prema zasvoñenom
ulazu, linija njenog profila bila je fluidna, kao četkicom izvučena. –
Pole. Pole! – Ulaz je ostao prazan. – Izvinite, rekla je, ponovo se
osmehujući, ovog puta apologetski, – negde Šmugne, a ne kaže nikome;
stalno to radi. – Pomerila je svoju visoku stolicu bez naslona, odgurnula
ju je dijagonalno u odnosu na crtaći sto. – Šta vas interesuje?
Zajedno su počeli da se probijaju kroz krš od nameštaja, u prodajni
deo radnje. Ema je nosila farmerke, Džo je ranije bio pročitao da su one
konvencionalna feministička boemija, ali sada, dok je išla ispred njega,
njeno telo u njima je izgledalo kao suprotnost toga, bilo je
najseksijukstapozicija nežnog i grubog, oblika u bezobličju.
– Ona sofa u izlogu. Ona sa jednim priručjem...
– A... dobar izbor, nema šta. – Iako je to izgovorila sa standardnim
ironičnim znakovima navoda, Ema je iskrenula vrat da bi sa
odobravanjem ulovila njegov pogled; njena kosa je, premeštena iz
sepijaste tame radionice u staklastiju svetlost radnje, dobila svoju boju,
pepeljastoplavu. Bila je rasuta poput rafije na njenoj glavi, bile su to
plave unakrsnosti priklještene blistavim crnim ukosnicama u obliku
leptirova; uvojci su u prepletima padali preko njenog lica.
– To je jedan od vaših radova? – .. – Moj nabolji rad.
Džo je stajao iza sofe, premeravajući njene crvene somotske linije i
namerno kapriciozne gvozdene delove. Čučnuo je da bi pogledao
W
izbliza, ne znajući zašto, jednostavno zato što su to ljudi radili kad
kupuju velike predmete, kao kad muškarci ispituju polovne automobile.
Bio je svestan da ga ona gleda i nadao se da se njegova mišje smeña
kosa, , nedavno ošišana baš na kratko, ne proreñuje na temenu onoliko
mnogo koliko se njemu, u strahu, činilo. Sa one strane izloga su
prolazili kupci, iznad linije naslona sofe; sa mesta sa kojeg je on gledao,
ova živa slika je ličila na jednu od onih dečjih knjiga u kojima se gornja
i donja polovina slike mogu promeniti, izazivajući komičan efekat.
Nastala je tišina, osećao se kao da je naelektrisan nečim, ali nije mogao
da odredi da li je ta tenzija seksualna ili ekonomska.
– Ovaj... ne mogu da je procenim dok ne sednem na nju, konačno je
rekao, svestan banalnosti svoje opservacije, ali zapravo ne znajući kako
da u areni kupovine sofe dosegne veću sofisticiranost.
Ema ga je gledala, čak se pomalo podrugljivo smeškala. – Pa hajde.
– ...Star.
– Samo izvolite. Sedite.
Usledila je kratka pauza tokom koje se Džo pridigao iz čučnja i
pripremio se za drugu izjavu o očiglednoj stvari.
– Ona je u izlogu.
– Da?
– Pa, moraću da sednem u izlog. Ljudi će pomisliti da sam nekakva
lutka.
Ema se u isto vreme nasmejala i namrštila. – Koliko dugo planirate
da sedite na njoj?
Džo je bacao glavu s jedne na drugu stranu, sa obazrivošću bakalara.
– Ne znam. To ne vredi raditi ako ne mogu da se odmorim u njoj, a
ne znam koliko će mi vremena biti potrebno da se odmorim na javnom
mestu. Možda će mi utrnuti zadnjica. – Ema se ponovo nasmejala.
Nikada nije ovako lako razgovarao sa ženom koju ranije nije poznavao;
nije bio siguran ni da li je nekada ovako lako razgovarao sa ženom koju
je ranije poznavao, uključujući i one s kojima je izlazio.
– Važi, rekao je, uzdahnuvši, i koraknuo u izlog. Zaustavio se i
pogledao oko sebe. – Sigurni ste da negde u radnji nemate još jednu
ovakvu koju bi mogao da isprobam u većoj diskreciji?
– Kako se usuñujete?, rekla je Ema. – Šta mislite, ko smo mi,
'Habitat'? – Podigla je ruku, golu ako se izuzmu dve srebrne narukvice,
W
baletski pokazujući stolice presvučene leoparovom kožom,
paperjastoplave kante za ñubre, standardne providne plastične lampe. –
Ovde je sve unikatno. Nigde nećete naći stvari identične ovima.
– Mislim da počinjem da shvatam zašto se bavite dizajnom, a ne
prodajom, rekao je, nastavljajući sa svojim borbeno-flertujućim
diskursom, ali osećajući negde unutra dodatnu rezonanciju na njene
reci. Okrenuo se, osetivši njene oči na svojim leñima; osećao se širokim
i glomaznim meñu ovim delikatno izrezbarenim stvarima, kao da se
svakog trenutka može okrenuti i oboriti nešto. Jedan belokosi par sa
jorkširskim terijerom je već stao i počeo da ga posmatra.
Seo je, osećajući se vrlo samouvereno; činilo mu se da treba da ima
peševe fraka, da ih zadigne i skloni u stranu kao neki edvardijanski
džentlmen. Morao je levom rukom da drži gležanj desne ruke, kako bi
je sprečio da odluta do uveta. Neki dečko na skejtbordu je prošao kroz
njegovo vidno polje, a zatim je ponovo ušao u njega, unatraške. Džo je
osetio oštru razdvojenost javnog čina izloženosti i privatnog čina
raskomoćivanja, kao da je uhvaćen izmeñu dva sveta, unutrašnjeg i
spoljašnjeg.
– Kako vam se čini?, rekla je Ema. – Kako je vaša zadnjica? –
– Stisnuta je, rekao je Džo, ne osvrćući se. Sedokosi par je otišao sa
izrazom razočaranja, kao da su očekivali bar neku lutkarsku predstavu.
A onda je Džo izgovorio to. Razume se, nešto tako bi pripremao u
svojoj glavi, uvežbavao bi, pokušavao bi ispred ogledala i
najverovatnije bi odustao; ali ovog puta, jednostavno je to rekao. To ga
je iznenadilo.
– Mislim da ne mogu da je isprobam dok sedim sam. Mislim da ne
možete da isprobate sofu dok ne sednete na nju zajedno sa još nekim.
Ema je zastala pre nego što je odgovorila. – Pa, hoćete li da vam
dovedem nekoga iz vaše publike da uñe i sedne s vama? – Dečaku na
skejtbordu se pridružila mala grupa prijatelja koji su počeli da se
krevelje Džou. Jedan od njih se okrenuo, pretio je da će skinuti
pantalone.
– Ne, mislio sam...
– Okej, okej. Čuo je kako iza njega škripi drvo u izlogu. – Valjda
treba da se pripremim za javno plasiranje sopstvenih kreacija.
Zaobišla je sofu i, sa mnogo manje očiglednom ukrućenošću od
Džoa, sela; osetio je njeno prisustvo na drugom jastuku kao što Mesec
oseća Zemlju, kao gravitaciju. U ulici Klapam Haj, gomila koja je
W
posmatrala se uvećala, sada je uključivala i skitnicu divljih očiju, dve
učenice koje su se podrugljivo smeškale, policajca, i troje namamljenih
ljudi koji su prethodno posmatrali zabavljača na drugoj strani ulice.
Ema i Džo se istovremeno okrenuše jedno prema drugom i prsnuše u
smeh.
– Jesmo li u ulici crvenih fenjera u Amsterdamu?, rekla je Ema.
– Aha. Baš smo fino izloženi, kao u nekom TV bordelu.
– I, šta još hoćete od mene?
– Molim1?
– Da biste probali sofu. Treba li da uradimjoš r^tol Ili . samo da
sedim ovako?
– Ovaj... pa... treba da budete kao.,.kao neko s kim bi ja mogao da
sedim na sofi. – Njegove bledoplave oči, koje prirodno nisu razigrane,
skupile su se u izrugivačkoj ozbiljnosti.
– Daaa?
– Kao neko s kim bi mogao da sedim kod kuće, opušten, da iz večeri
u veče gledam televiziju...
– Kao... devojka?
– Takva vrsta osobe.
Ema je povukla kolena na jastuče i spustila bradu na palac. Džo je
primetio da su pertle njenih patika predugačke, bilo je potrebno vezati
ih u četiri ogromne mašne. – Okej, rekla je, pokazujući prema prozoru.
– Šta još ima na programu?
– Neću ovo da gledam. Mrzim ove dokumentarce o običnim ljudima.
– O, dobro. Pa..., reče Džo, prilično udrvenjeno, začuñen što se
nalazi u ovakvoj situaciji, ali ponesen njenim impulsom, – ... ovaj... gde
je daljinski?
– Ne znam. Nemoj da me pitaš, a da ga prethodno nisi sam potražio.
Džo se nasmeši. – Da nisi slučajno već živela sa nekim muškarcem?
– Nemoj da izlaziš iz svog lika, prošaputa Ema; a onda, glasnije: –
Šta hoćeš za večeru? Mogu da napravim pastu ili da uzmemo obrok 'za
poneti'...
– O... pa... možda ću malo kasnije da odem do kineskog restorana.
– Važi.

W
 Ponovo je nastala tišina. Džo je u sebi osećao malu paniku, znajući
da neće imati snage da nastavi ovako da improvizuje. Pomalo
bespomoćno je pogledao u Emu, koja mu je namignula, neutralno.
– Pusti to uvo, rekla je, ponovo šapućući. Džo je spustio ruku,
crveneći.
– Izgleda da smo propustili nešto, nastavila je, posle pauze pune
razmišljanja. A ?
– Mislim – hoćemo li odmah u porodičan život? Odmah ćemo da
zagazimo u večeri koje se nižu jedna za drugom, u tu udobnu priču? A
šta je sa tri meseca nehatne, neobuzdane strasti?
Džo se osećao kao da pada, kao da upada kroz jastuke. – Samo da
bismo isprobali sofu?
Ema ga je strogo gledala. – Ja sam metodičan izvoñač. – Onda je
bacila pogled kroz prozor; ulični zabavljač, štrklja-. sti, bradati gitarista
u vojničkoj uniformi, sa beretkom, pognuto, nemarno je išao preko
ulice; izgledalo je da je u depresiji.
– A osim toga, kako drugačije da završimo šou?, rekla je i nagnula se
da bi ga poljubila u usta, a njene usne su se malo rastvorile da bi mu
omogućile pristup tim živahno ljudskim zubima. Gomila koja se
nalazila napolju je odmah počela spontano da aplaudira; Džou se
učinilo da kroz zapanjene centre svog mozga razaznaje prigušeni uzvik:
– Napred sinko! – Zatvorio je oči, pokušavajući da zauvek pliva u
tamnom jezeru njenog poljupca; ali, onda se oglasilo zvono,
označavajući, kao što to već zvona čine, kraj igre. – Uf! Do mojega, šta
je ovo?
Ema se polako odvojila od Džoa, ignorišući Pola, vlasnika – Cejsa –
koji je upravo ušao kroz vrata radnje koja su zazvonila, ignorišući
okupljene ljude koji su još uvek tapšali i smejali se, ignorišući sve osim
očiju njenog budućeg muža koje su bile intenzivno fokusirane na njene
oči. Mogla je da vidi dve majušne slike svog lica reflektovane na
njegovim buktećim zenicama, nasmešene.
– E, sad bi ti bolje bilo da je kupiš, rekla je.

Tes

W
 Tes se ponekad osećala kao da je muškarac roñen u ženskom telu.
Ne u standardnom, polno modifikovanom, seksualno dvoznačnom
smislu, uopšte ne – kad je reč o genitalnim interesima, nju su oduvek
jasno privlačili muškarci, donekle je bila i fascinirana njima. Ali – po
cenu rizika da će ovo zvučati kao pesma Kenija Rodžersa – biti
muškarac i biti žena je više od toga.
U pitanju je bio humor. To danas nije mala stvar. Danas je humor
modus operandi čitave ljudske komunikacije, primarni medijum
pomoću kojeg stvaramo i zadržavamo prijatelje, i vezujemo se za njih:
naše procenjivanje drugih ljudi počinje – a onda nastavlja da
funkcioniše sa – njihovom kompatibilnošću sa našim smislom za
humor. U ranijim vremenima ovu ulogu je preuzimao novac, ili status,
ili odeća, ili držanje, ili čak, daleko bilo, moralno ponašanje, ali sada
sve to ne predstavlja ništa u poreñenju sa humorom. Danas je Luda
postala Kralj, dok će vas neuspele anegdote i prozaične umotvorine pre
dovesti do socijalne izopštenosti nego lepra.
A Tes je bila ženska osoba sa muškim smislom za humor. U svom
osećaju za smešno imala je tvrdoću, nepokolebljivu brutalnu oštricu
koja, otkrila je, dublje deluje samo na muškarce.
Zbog toga Tes zapravo nije imala prijateljice. Nacionalna ideja o
ženama koje su smešne kad su zajedno se – tu ideju toliko slavi Mari
Kler kultura – u onim izuzetnim prilikama kad bi se Tes zatekla u
nekom njenom objektivnom korelativu, na ženskoj večerinki, na
pidžama-partiju, pretvarala u osećaj otuñenosti, zahvaćenosti talasima
mora vriske, kikota i uzdišućih šala o muškarcima i njihovom izgledu.
Taj nedostatak ženskih prijatelja uopšte joj nije smetao. Ali, nekad bi
je ljutio, naročito onda kad bi medu prijateljicama svojih muških
prijatelja osetila antipatiju, a sa tom antipatijom je ona u njihovim
glavama olako smeštana u kategoriju onih žena koje mogu da
funkcionišu samo po uzusima muške prihvaćenosti, ili onih koje
smatraju druge žene seksualnom pretnjom. Tada bi se zapitala da li bi
možda trebalo da se više trudi da pronañe prijatelje čiji je pol isti kao i
njen; razmišljala je o tome da je ono što je ona greškom smatrala
ženama zapravo Mit o devojčurcima koji izvode svoj šou, ili bar o
ženama kao zajednici, i da, premda je to potentan mit, onaj koji mnoge
žene, kad su zajedno, samosvesno ovekovečavaju, sigurno postoji puno
W
drugih žena sa smislom za humor sličnim onome kakav poseduje Tes,
ali one postoje, kako stvari stoje, u nekakvoj dijaspori, rasute kroz
ženski svet, nesvesne, usred postfeminističke propagande, postojanja
drugih sličnih njima. Tes je ponekad osećala da je njena misija da
pronañe i ujedini ovu dijasporu. Kroz jedan od tih perioda je prolazila i
kad se sredinom septembra 1997. vračala u Englesku – Eurostarom"9.
Pozvala je Vika sa svog mobilnog telefona da mu kaže kad stiže, i
počeli su da pričaju o drugim stvarima, a onda je, uzgredno, neutralno,
on spomenuo da se video sa Emom. U većini slučajeva bi takvo
neodreñeno muškarčevo spominjanje neke druge žene izazvalo neku
vsrtu uznemirenosti u glavi njegove partnerke, ali Džo i Ema su, u
njenoj socijalnoj mitologiji, predstavljali tako neraskidivo jedinstvo da
Tes nije ni započela proces sumnjičenja. Umesto toga je, isključivši
mobilni i stavivši ga u svoju aktentašnu, ponovo počela da razmišlja o
tome kako se nikada nije zaista sprijateljila sa Emom, koja joj se na
jednom nivou stvarno sviñala – jednostavno je bila dobra osoba, a
daleko od toga da nije imala smisla za humor – ali postojala je tačkajza
koje, to je Tes dobro znala, ne bi mogla da ide u odnosu sa njom, jer bi
njene moguće primedbe prouzrokovale ne osudu – Ema je bila suviše
neagresivna za tako nešto – već prazninu: Tes je već mogla da vidi pred
sobom izložene Emine čiste, lake crte lica koje se zamrzavaju u
prijateljskom mrštenju učtivog neshvatanja.
Za vreme putovanja Tes je često bacala pogled preko stola od
formika-plastike, na svoje saputnike. Jedan od njih, uočljiv po ponosno
izloženoj kartici sa imenom na reveru, bio je niži administrator –
Eurostara, standardno crven u licu i u plavom odelu, ali izdvojen od tog
tipa ljudi u vagonu po jedva potisnutom ponosu zbog svakodnevnog
posla na putovanju. Kad god bi kolica sa osvežavajućim pićima prošla
pored njihovog stola, on je izgledao kao da zrači od zadovoljstva – da
upotrebimo reč na jidišu, inače rezervisanu za ponašanje jevrejskih
majki kad vide da njihova deca uspevaju u životu – kyelovag_ je;

9
„Eurostar" je servis brzih vozova koji direktno, 50 km dugačkim
tunelom ispod kanala Lamanš, povezuje Veliku Britaniju sa
Francuskom i Belgijom. Sa radom je počeo u novembru 1994.

W
trebalo mu je skoro gotovo ćela četiri minuta da izabere sendvič (jaja i
senf), glasno je razmatrao ostale ukuse, upitno kotrljajući njihova imena
niz jezik, kao da hoće da pokaže nemogućnost izbora pri suočenosti sa
takvim izobiljem najfinijih delikatesa hrišćanstva. Tes je u sebi
pokušala da zabeleži njegove najsmešnije karakteristike, kako bi pričala
Viku o njima kad doñe kući.
Druga osoba, žena u ranim tridesetim, zaokupila je više njene pažnje.
Kratke kose, inteligentno uglastog lica, iako sa nagoveštajem anoreksije
u konkavnosti jagodica, čitala je Obzerver; s vremena na vreme se
činilo da podrugljivo diže obrvu na neke od intenzivnijih eulogija koje
su se nalazile meñu njegovim koricama. Tes ju je neko vreme
posmatrala, postepeno postajući sve ubeñenija da je ona jedna od
mnogih koje su izgubljene u dijaspori. Kad je izgledalo da je ta žena
frknula na svoje novine, rugajući im se, Tes je odlučila da okuša sreću.
– Mislite da je to loše. Jeste li videli ovo?, rekla je preko stola,
vadeći iz torbe primerak Stara koji je neki putnik-Englez ostavio na
sedištu voza u koji je ušla u Gar de Nordu. Naslovnu stranu je u
potpunosti zauzimala fotografija ogromnog oblaka, čiji je levi ugao bio
okružen oreolom svetlosti sunca koje se nalazilo iza. Tes je spustila
pogled dok je podizala kofer na mrežu za prtljag i ugledala taj metež
crvenila i slova, presavijen na stolici sa još dva tabloida; u momentu
nije mogla da poveruje svojim očima, a onda ga je tutnula u svoju
torbu, pomislivši da ga Vik, čiji je izbor kad su tabloidi u pitanju bio
Miror,
Tes nije
je držala
video.časopis na svojoj strani stola. Žena je podigla pogled sa
Obzervera, malo zavrtevši glavom, kao da nije sigurna da je rečenica
upućena njoj; službenik – Eurostara – je bacio pogled sa jednog od
svojih dražesno rotirajućih nadgledanja ambijenta vagona. Upravo su
bili prošli kroz tunel i dospeli na englesko tle.
Na naslovnoj strani – snimku neba navodno snimljenom na dan
njene sahrane – nalazio se natpis Dl NA NEBU. Oblak je imao oblik
Dajaninog lica. Imao ga je, zaista, kad biste ga pogledali; tu je bilo sve,
njen elegantni profil sa glomaznim nosem, uokviren plavetnilom
rasprskavajuće svetlosti. Aha, vrlo slično Dajaninom licu.
– Pogledajte!, rekla je Tes, osmehujući se. – Ona je živa! U formi
kapljica!

W
 Žena je nastavila da zuri, ali u ogledalu njenog lica Tes nije videla
odraz svog osmeha. Oči službenika – Eurostara, do sada tako pune
samozadovoljstva, počele su da lete sa jedne na drugu stranu, kao da je
nervozan zbog toga što ih ljudi posmatraju.
– Izvinite, rekla je žena, konačno, dok se u Tesinom stomaku javljao
osećaj deteta koje, nakon što je zamišljalo kako je reklo nešto zaista
pametno odraslima, počinje da shvata da je u stvari reklo nešto stvarno
loše, stvarno, stvarno loše, neku ružnu reč za koju nije znalo da je
ružna, ili je upitalo gde je sada ujak koji je pobegao sa nekom mladom
ženom, ali to detetu niko nije objasnio. – Da li se vi to obraćate meni?
Na licu te žene se videla nekakva sputanost, delimično prourokovana
šokom, a delimično nekim daleko nesrećnijim razlogom, koji je, kad je
progovorila, postao vidljiv Tes: dok je čitala časopis, trudila se da ne
zaplače. Ono što je Tes greškom protumačila kao frktaj poruge, u stvari
je bio pokušaj pročišćavanja stegnutog grla u kojem je zastala knedla,
odvlačenje suza iz očiju kroz nos.
– Da. Ja..., reče Tes, razmatrajući mogućnost da se izvini, a onda je,
shvatajući da je, kao Magbet, već tako daleko zagazila u krv da bi
vraćanje bilo isto toliko mučno kao i koračanje u istom pravcu,
pokazala pravo u centar slike. – Hoću da kažem, može li se biti više
srednjovekovan od ovoga? – Pitanje – dobro pitanje – ostalo je bez
odgovora. – Šta je ona sada, kad je na nebu? Koje božanstvo
predstavlja?, nastavila je, podižući ovu ikonu, ovaj tabloid, Turinski
pokrov. – Boginja Frizure Osamdesetih? Fotografisanja Na Izlasku Iz
Vežbaonice? Jurenja Ženturača Sa Uvučenom Bradom?
– Ne znam kako možete – da li pokušavate da – šta ste mislili kad ste
rekli – Ja vas ni ne poznajem... – Izgledalo je da žena uglastog lica
izgovara sve ovo, i sve ostale trope leksikona uvreñenosti. Službenik –
Eurostara – je sasvim pocrveneo i počeo da konsoliduje implikaciju
stvorenu svojim lutajućim očima – da su ovo reci koje ne treba javno
govoriti, opasne reci, reci koje bi neko mogao slučajno čuti –
dramatičnim uvrtanjem i okretanjem vrata. Mogli su se čuti drugi
putnici kako pročišćavaju grla i hukću sa neodobravanjem.

W
H.M.Bejtmen10 se valjda prevrnuo u grobu, pomislivši da je propustio
šansu da od ovoga napravi karikaturu. I sam zvuk voza duž šina postao
je niz – fujeva.
Tes je zapanjeno posmatrala. Naravno, rekla je Viku da će ostati u
Francuskoj, jer će Engleska poludeti; ali nije mislila da će ovoliko
poludeti. Stvar je u tome da, kad zemlju ščepa neki fenomen, bilo koji
fenomen, jednostavno ne možeš da registruješ njegov intenzitet iz
inostranstva, ne u potpunosti, ne utrobom. Videla je slike na francuskoj
televiziji, sedela je i slušala beskrajni voks populi, ali je smatrala da su
to preterivanja, isticanja, da su to pojedinci čija je sopstvena neuroza
generisala dramatično naglašene reakcije na Dajaninu smrt, oni koji su
posebno izabrani da bi program bio bolji. Ni Francuzi nisu lako primili
Dajaninu smrt. Kao Engleskinja u Francuskoj ona je u to vreme svuda
oko sebe osećala, u prigušenim tonovima i spuštenim pogledima, tu
auru učtive brige proširene do ucveljenosti ljudi koji nisu direktno
poznavali preminulu. Ovo igranje na sigurno je interpretirala kao
rezultat činjenice da Francuzi nisu na licu mesta; očekivala je da će, čim
se vrati u Britaniju, otkriti da, zanemarujući predvidljivi izliv plebejske
tuge, većina ljudi misli isto kao i ona, i da će moći lako da se uklopi sa
svojim šaljenjem u vezi svega toga.
Kako je samo grešila. Tes se osećala kao da je upala u klopku, dok se
non-stop voz kotrljao dalje i dalje u Englesku, prema Londonu. Jedan
minut ranije njeno putovanje je bilo dolazak kući, sa utehom i
povratkom samopouzdanja koje kao čin implicira; a sada je, bez
upozorenja, poprimilo oblik noćne more, jedne od onih u kojima se
nalazite u pogrešnom vozu koji ide prema pogrešnoj stanici, a vi ne
znate kako je do toga došlo, niti kako da ispravite svoju grešku: u stvari,
jedino što znate jeste da nema silaska. Razmišljala je o tome da se
odmah baci kroz prozor voza i da potrči nazad, kroz tunel, kroz tamu u
svetlost, u normalnost. Ali, ta uglasta žena je briznula u plač, i dok su
silni jecaji uz drhtanje tela ispunjavali preostali deo puta, Tes je
jednostavno presavila časopis i stavila ga u torbu. Ona je živa, ponovo
je pomislila Tes, dok se oblak-lice gužvao. Ona je živa: ljudi su toliko
10
Henri Majo Bejtmen (1887-1970), poznati australijski crtač
karikatura izražene socijalne konotacije, (prim. prev.)
W
želeli da to kažu zvezde, ali morali su, kao i uvek, da se pomire s tim da
će to reći Star.

Vik

Dok je bio mlañi, Vik je voleo da pomišlja kako boluje od neke

bolesti. Neke bolesti su, često je mislio, baš kul. One stare, mislio je,
one su bile kul – skorbut, rahitis, škrofuloza, tuberkuloza – sviñalo mu
se kako zvuče, sa svojim opipljivim, nezgrapnim, šesnaestovekovnim
konsonantnima; ako ste imali neku od njih značilo je da imate uzvišeni
oreol boje sepije, a dobijali ste i instant-kredibilitet jer biste bili
okarakterisani kao neko ko baš ne jede mnogo zdrave hrane. Flertovao
je sa idejom o nekoj od opskurnijih boleština, posebno sa onima koje
dugo traju, ali koje nisu tako očigledno smrtonosne – multiplaskleroza,
to je bilo baš seksi, Ričard Prajor je bio njen potpisnik, ali ne toliko
seksi kao bolest motornih neurona, oboljenje koje zvuči kao jebeni
,,ferari. Bolest motornih neurona mu se stvarno sviñala: biti kao Stiven
Hoking, arhetipski, poetičan kontrast psihičke moći i fizičke
hendikepiranosti, a dobijao si i jednu od onih brilijantnih zvučnih
kutijica.
Epilepsija, to je bilo baš kul (čak i u drevna vremena: Hipokrat ju je
zvao – svetom bolešću"). Kao da si džanki-bolest rok zvezde obeležene
kobnim usudom, Džim Morison ju je imao, a i Ian Kertis11 (lan Kertis je
igrao u njenom ritmu); i – top seksi poeni – epilepsija je sa sobom
donosila više od nagoveštaja zaposednutosti demonom. Sve u čemu je
bilo napada trzanja je bilo u redu, mada je Vikova perverznija strana
stremila ka opskurnijim varijantama, naročito ka plesu svetog Vita,
jednom je proveo ceo dan pretvarajući se da boluje od njega, kako bi
mu to dozvolilo da, očigledno nenamerno, udara ljude. A i zato što je
mislio da bi mu to pružilo adut-kartu koju bi mogao da koristi na
žurkama, kad se suoči sa nekim ko naklapa i naklapa o nekoj od onih
pomodnih, apstraktnih bolesti koje definitivno nisu kul.

11
Pevač poznate britanske grupe Joy Division, 1980. izvršio
samoubistvo.
W
 – ... da, ovo je stvarno bila užasna godina – zbog tog ME-a12 sam
stalno umoran – ti ga, pretpostavljam, nikad nisi imao?
– Ne. Ja imam – (UZVIK) – ples svetog Vita!! – :
– O. Da. Aha.
Ali, ova ljubav prema plesu svetog Vita je jednog dana, sredinom
1990, sasvim zamenjena, kad je gledao reprizu televizijskog
dokumentarca Džon nije lud, o Džonu Dejvidsonu, mladom momku iz
Galašilsa sa Turetovim sindromom2. Džon nije lud je bio obrazovni
film koji je prvi put emitovan ranih osamdesetih na BBC-ju 13, to je
možda prvi dokumentarac tog tipa: jedan od onih koje tokom prvih pet
minuta gledate ozbiljnog lica, unutrašnje raspoloženje vam je negde
izmeñu sažaljenja i straha, a onda se predate i smehom olakšate sebi
stvari. Jedini njegov ozbiljan takmac je dokumentarac pod naslovom
Elvis iz Džaroua, o trupi mentalno hendikepiranih Elvisovih imitatora,
koji nastupaju svakog ponedeljka u jednom pabu na severu Engleske.
Vik je, meñutim, gledao sve to na malo drugačiji način (uostalom,
nije se ni zamajavao sa onih prvih pet minuta upinjanja da bude
ozbiljan). Gledao je i zaljubio se. Ne u Džona Dejvidsona, iako je

12
Mijalgični encefalomajelitis (ME) (poznat i kao „Sindrom
hroničnog zamora") je bolest koju karakterišu trajni zamor, bolovi u
mišićima i kognitivni problemi koji se ne otklanjaju ležanjem u krevetu,
a pogoršavaju se fizičkim vežbama i mentalnim naporima. U pitanju je
bolest fiziološke prirode, koja uključuje neurološku endokrinalnu
disfunkciju i poremećenu regulaciju imunološkog sistema.
13
Retka neurološka bolest čiji su simptomi motorički i glasovni
tikovi. Sindrom je prisutan u svim rasama, obično je nasledan, i tri puta
češće se pojavljuje kod muškaraca nego kod žena. Uzrok bolesti nije
poznat, mada postoje indicije da je u pitanju abnormalnost jednog ili
više neurotransmitera u mozgu. Koprolalija, kompulzivno izgovaranje
opscenosti, nekada je smatrano karakterističnim simptomom Turetovog
sindroma, ali je kasnije utvrñeno da se ne javlja uvek. Osoba koja pati
od koprolalije često zadovoljava svoje porive putem opsenih telefonskih
poziva, obično upućenih nepoznatim osobama. Sa ovom devijacijom
može biti povezano i opsesivno pisanje grafita seksualne sadržine.

W
mogao da oseti kako mu mic-po-mic narastaju strahopoštovanje i
poštovanje svaki put kad taj jadni zbunjeni mladić nazove svoju majku
kurvom iz Senzburija, ili kad pljune na roñendansku tortu svoje sestre;
već u bolest. Ona je već imala sve tikove i takove plesa svetog Vita, ali
bio joj je dodat i taj fantastični bonus – dopuštala vam je da psujete, da
vičete i da, uopšte, na javnom mestu činite sve što maksimalno vreña.
Kad je čitao o njoj – što je odmah uradio, sledećeg jutra u deset sati je
otišao do lokalne sajdenhemske biblioteke, neprestano spastično
trzajući rukama i vičući reč šupak – sa oduševljenjem je otkrio da
simptomi mogu uključivati i spontani genitalni egzibicionizam.
Vik nije, to treba raščistiti, bio hipohondar. Nije se plašio bolesti, on
je žudeo za njom (što hipohondri možda zapravo čine, ali ne svesno);
niti je sedeo kod kuće opsesivno primećujući simptome. Ali je,
meñutim, počeo da veruje da možda ima Turetov sindrom – na neki
način.
– Svi ga imaju!, rekao je Džou, dok je kašikom vadio poslednje
grudve – dansak – piletine' iz srebrnog ovala i stavljao ih na svoj tanjir.
U to vreme su se još uvek svakog četvrtka uveče sastajali u –
Sajdenhemskom začinu.
– Kako ga svi imaju?, odgovorio je Džo, pažljivo aranžirajući alu
gobi14 i mutar panir15 po obodu svog tanjira, kako bi sprečio stapanje
svega toga u ljuti paprikaš od povrća. Ispod brujanja razgovora svirala
je indijska verzija pesme Down Under grupe – Man At Work.
– Pazi. Ti si to gledao, je 1' tako?
– Aha...?
– Pa, to što je taj klinac radio. Svi želimo to da radimo.
– Želimo li?
– Naravno.
Džo je završio sa aranžiranjem hrane i pogledao svog prijatelja,
primećujući, prvi put, kako se boja Vikove kose i boja njegovih očiju –

14
tradicionalno indijsko jelo, piletina sa smeñim i zelenim sočivom,
plavim patlidžanom, krompirom i spanaćem.
15
popularna vegetarijanska jela u indijskim restoranima u Velikoj
Britaniji, prvo sa karfiolom i krompirom, a drugo sa mlekom, graškom i
krompirom.

W
ta nijansa tamnosmeñe koju praktično nije moguće razlikovati od crne –
savršeno slažu. To je posebno bilo primetno sada, pošto su Vikove
ženice bile proširene kao mačje ženice u mraku – da li od uzbuñenja
zbog sopstvene teoreme ili od neke hemijske pobude, to Džo nije
mogao reći – a ivica izmeñu ženice i dužice je postala nejasna. Kad
osedi, pomislio je Džo, biće izgubljeno nešto što nije baš tako
uobičajeno.
– Svi mi, stalno, u sebi osećamo porive da činimo naj... – Vik se na
trenutak borio da pronañe reč.
– Najstrašnije?, predložio je Džo, bacajući pogled na svoj sat. Skoro
će jedanaest, pomislio je.
– Najsramnije stvari. – Vik je govorio žvaćući. – Najsramnije stvari
u tom trenutku. Naš mozak ima prirodne impulse za to.
– Kakve stvari?
Vik je podigao svoj nož. Bio je to neobičan potez, pošto on nije
mnogo koristio noževe, čak ni za hranu koja već nije isečena, više mu
se sviñalo da viljuškom podigne biftek ili komad ribe, ili krompir, i da
ga zagrize.
– Ne mogu da držim nož a da ne poželim da ubodem nekoga, mirno
je rekao. – Na primer.
– Ovaj, stvarno moram da krenem, rekao je Džo, gurajući nazad
svoju stolicu kako bi ispratio njegovu šalu.
– Ne tebe, pičko. Neću tebe da ubodem. Nikada neću nikog ubosti.
Ali prepoznajem taj poriv. Ne poričem njegovo postojanje. Isto tako,
kad god mi neko doda solju čaja, moj prvi instinkt je da mu je bacim u
lice.
Džo se osmehnuo, ma koliko to čudno izgledalo, sa nežnošću. Kod
Vika mu se najviše sviñalo njegovo kompulzivno poštenje, njegov
nemilosrdni ispovedni nagon, način na koji je sipao iz sebe bez
pokušaja samocenzure, kao iz kakvog vrijućeg lonca personalnosti.
Ekstremno nedemonstrativni Džo je, kad se prvi put sreo sa Vikom u
Vorviku, bio zapanjen, a zatim i privučen njegovom rendgenskom
prezentacijom samoga sebe. Sećao se njihovog prvog razgovora.
Upravo je bio izašao sa dešavanja u Studentskoj uniji, na kojem je
Stiven Hakstabl, jedan od onih mladića koji sebe prave dvadeset godina
starijim, misleći, kao što misle samo sredovečni ljudi, da parlamentarna
W
politika leži u centru univerzuma, držao govor naslovljen – Kuda vodi
srednji put? – Napuštajući amfiteatar znatno pre kraja, Džo je začuo
neki glas koji pljuvao sa besom iza jednog od onih nezgrapnih
betonskih stubova koji su držali zgrade Centralnog kompleksa. Bio je to
ton koji je navikao da sluša na univerzitetu, kombinacija ljutnje i
uverenja, sa ubačenom trunčicom kokni narečja.
– Jebeni Hakstabl. Kakav jebeni idiot.
Džo je pogledao i video čoveka obučenog poprilično ortodoksno za
studenta sredine osamdesetih – to jest sa obilnom, unazad začešljanom,
šiljastom gotskom frizurom i dugačkim crnim – oksfam – zimskim
kaputom, mada ga je minñuša u nosu odvodila dalje nego što je
buntovna srednjeklasna mladež bila spremna da ode – koji je pričao,
izmeñu sisanja zavijene cigarete, sa ženom ravnog lica i kovržave kose,
u vojničkoj jakni, koja je sa entuzijazmom klimala glavom.
– On tako voli da se popne na svog visokog konja. Bilo kakva prilika
za moralnu superiornost, on to obožava.
Džo je, što je neobično za njega, odlučio da se uključi u razgovor,
manje zbog toga što je želeo da se sprijatelji sa ovim tipom, koji je
izgledao malo previše, pa, studentski, ako ćemo pošteno, a više zato što
je i sam osećao potrebu da se oslobodi gnjavaže kojoj je bio odlučio da
prisustvuje i ispao glup.
– Ali njegova moralnost je tako klišeizirana, rekao je Džo. Vik je
podigao pogled, Džou je odmah bilo jasno da je to pogled
procenjivanja. Malo je pocrveneo i delimično poželeo da nije obukao
svoju teksas-jaknu – zbog nje je pomalo izgledao kao hevimetalac. –
Zar ne misliš tako?, nervozno je dodao.
Vik ga je posmatrao još jednu sekundu; onda se nasmešio i rekao, uz
odmahivanje rukom i ,,jea – kaubojskim akcentom koji se slagao s tim
pokretom: – Naravno da mislim. On jaše svog visokog moralnog konja
kroz kanjon neoriginalne misli.
Žena kovrdžave kose se glasno nasmejala, bilo je to ćukanje nalik
sovinom koje je pomalo pokvarilo taj trenutak, ali Džo je još uvek bio
impresioniran: nikada nije čuo da neko govori sa toliko samopouzdanja.
Tokom nedelja koje su usledile učinio je napor da se sprijatelji sa
Vikom. Kao biohemičar, praktično naučnik-prirodnjak, Džo je za
umetničku ekipu predstavljao samo dno dna, ali – u potpunom kontrastu
W
sa skoro svima koji su se oblačili kao on – pokazalo se da Vik nije bio
intelektualni, niti socijalni elitista, i izgledalo je da mu se sviña što se
Džo mota oko njega. Zašto je to bilo tako, Džou nikad nije bilo sasvim
jasno; ali, bilo mu je drago. Vik ga je opskrbljivao svim vrstama
vikarnih zadovoljstava.
Jedina stvar koja je brinula Džoa, izokola, bio je osećaj da je u
poslednje vreme – sasvim sigurno tokom četiri godine koje su prošle
otkako je napustio fakultet – Vik sve skloniji odbacivanju svake sumnje
u svoja gledišta i ispovesti. U svoje vreme ih je mešao bar sa
nagoveštajem krivice, ili ako ne baš krivice, onda makar nesigurnosti –
nesigurnosti u pogledu toga da li je zaista u redu govoriti takve stvari.
Sada je, meñutim, izgledalo da je sve – svaka želja, svaka žudnja, svaki
moralni ambigvitet – ublaženo pričom, procesom iskazivanja: kao da je
sama iskrenost pročišćavala.
– Kako bend?, rekao je Džo, osećajući potrebu da se vrati na
familijaran teren.
– Sranje. 'Virdžin' ne razmatra opciju drugog albuma, a mislim da
više ne mogu da podnesem rad sa Džejkom. Njegov glas mi sad izgleda
nekako zastarelo.
– Pa šta ćeš da radiš?
– Nemam pojma. Ne mogu večito ovako. Volim da sviram gitaru, ali
muzički biznis je pun šupaka. Osim toga, zalazim u godine kad ti je
pomalo neprijatno da sviraš u bendu.
– Imaš samo dvadeset šest godina!
– Pa – to znači da ću uskoro imati trideset. Možda bi bilo drugačije
kad bismo postali veliki...ali to se neće desiti. – Rekao je to sa lakom
definitivnošću u kojoj nije bilo ozlojeñenosti. – Mislio sam da bih
mogao da se bacim na studijski rad. Reklame, takve stvari. Od njih
možeš da se obogatiš.
Džo se namrštio; nije mu se dopadala ideja da Vik svesno protraći
svoj talenat. Vik je, meñutim, sasvim bio u priči traćenja na veliko.
– Šta je s tobom?, rekao je Vik. – Kako je u 'Velkamu'?
Zavrteo je glavom. – Mislim da ću prihvatiti posao u 'Fridneru'.
Mislim da će me pustiti da više radim na pronalaženju leka.
Vik je izgovorio jedno – bljak. – Što te sida toliko brine?

W
 – Ne brine me baš toliko. Samo imam nekoliko teorija o načinu na
koji funkcioniše imuno-sistem, želeo bih da poradim na njima.
– Razume se, znaš da je to pederska kuga.
– Odjebi. – Džo uzdahnu u sebi. Vik je večeras odlučio da ga
dokrajči.
– Jeste. Dobro, ne mislim da je to božja osveta, niti neka slična
glupost. Hoću da kažem, mogu da je dobiju samo pederi, biseksualci i
žene koje spavaju sa biseksualcima. Ne znam zašto vaš buljuk to neće
da prizna.
Džo sarkastično klimnu glavom. – Moj buljuk. Da. Mi kontrolišemo
sve informacije.
– Pa, sida lobi. Sugerisati da su sve grupe podjednako rizične
predstavlja običnu propagandu. Vidi. Ispravi me ako grešim, gospodine
Kralju Biohemije, ali možeš je dobiti samo prenosom telesnih tečnosti.
Je 1' tako?
– I intravenozno.
– Dobro, zanemari to. Pazi sad. Kako će telesne tečnosti biti prenete
u mene?
– Iz vagine?
Vik savi usnu. – Lepa misao. Ona baš ne sipa svoje fluide okolo kao
neki drugi organi, zar ne? U osnovi, da bi je dobio, moraš da imaš penis
u sebi. Što isključuje heteroseksualne muškarce iz jednačine.
– Vik. Veruj mi. U pitanju je mnogo komplikovanija stvar.
Vik slegnu ramenima, i suviše lenj da bi protivrečio. Mnogo više ga
je interesovalo da iznese poentu nego da je dokazuje.
– Osim toga, u našoj kulturi se ulaže previše napora da bi se sprečila
prerana smrt. Rano umiranje je glamurozno.
– Mislim da to ne bi govorio da si video neke stvari koje sam ja
video. – Vik nije odgovorio, kao i uvek kad bi se Džo potpuno
uozbiljio. – Kako je to rano umiranje glamurozno?
– Oni znaju stvari koje mi ne znamo. Umirući ljudi.
– Misliš na mrtve?
Vik zavrte glavom. – Mrtvi ne znaju ništa. Bilo kako bilo, nastavio
je, vraćajući se na svoju centralnu temu, – taj Turetov sindrom. Sada
mogu da ga osetim. – Nagnuo se preko svećama ugrejanog roštilja

W
izmeñu njih i snizio ton svog glasa. – Znaš li šta sada želim da viknem?
– Džo zavrte glavom, takoñe se konspirativno nagnuvši.
– Paki1 pičke!16, rekao je Vik, tvrdim, teškim šapatom.
– Vik..., Džo se povukao, dok je njegov pripremljeni osmeh nestajao.
Govor o sidi je za njega bio dovoljno težak, ali ovo je bilo mnogo gore.
Na Vorviku je bio veoma politički korektan: uključen u pravu stvar, tih
dana su tako to zvali, i u tome nije bilo ničega čega se, kao u naše post-
modernističko doba, treba stideti. Pre je bilo suprotno uključenost u
pravu stvar je tada bila ulaznica za kredibilitet. A sada, na početku nove
decenije, Džo je upravo počinjao, kao i mnogi iz njegove generacije –
Vik, sasvim jasno, brže od većine ostalih – da preispituje neke od ovih
verovanja; granice onoga što je smatrao prihvatljivim rečnikom su
počinjale da se gube. Nije bio naročito srećan zbog reci – pička, ali se
spremao da je prihvati, svestan da se status sveta menja; ali – Paki – će
uvek, nadao se, za njega biti izvan socio-političkog zabrana. Šokantan
efekat te nove reci je slomio njegov prijem Vikove energije i naterao ga
da primeti da će skoro 11 i 15.
– O, ne budi licemeran, rekao je Vik, naginjući se nazad i dižući glas
do normalnog nivoa. – Ja nisam rasista. Ti to znaš. Prezirem te stvari.
Ali, moja poenta nije u tome. Ne želiš ti konkretno – objektivno ne želiš
da uradiš sve to. U smislu: 'stvari koje danas moram da obavim: (1) da
izbodem prijatelja nožem, (2) da pljusnem vreo čaj nekom u lice, (3) da
izvreñam kelnere u 'Sajdenhemskom začinu'. – Napravio je pauzu kako
bi dovršio ostatak svoje krigle – kingfišera"17. – To je jednostavno prva
računica koju mozak pravi, u svakoj situaciji, 'koja je najgora stvar koju
sada mogu da uradim?' U stvari, on čak ni ne postavlja to pitanje; samo
donosi odgovor i odmah ti ga zabija u glavu.
– Pa...
– Vidi. Zar nikad nisi bio na vrhu neke litice i u prvom trenutku
osetio poriv da se baciš?
– Jesam. – Džo nije bio siguran da zaista želi da nastavi ovaj
razgovor. Njegova desna ruka se zaljulja na njegovom desnom uvetu.

16
pogrdni naziv za Pakistance.
17
marka indijskog piva.

W
 Vik slegnu ramenima. – Pa, to ti je to. Ista stvar.
– Želite li još nešto, gospodo? – Bucmasti konobar sa natapiranom
ofarbanom kosom počeo je da skuplja tanjire. Džo je gledao u meni sa
dezertima: pet fotografija voćnih sladoleda raznih ukusa u izrezbarenim
posudama koje su izgledale kao odgovarajuće voće. – Ne, hvala.
– Ono što želim da kažem je, rekao je Vik, zaboravljajući se, – je da
ti Turetov sindrom ne pruža te porive. On samo onesvešćuje onaj deo
mozga koji ih kontroliše. Ljudi koji imaju Turetov sindrom samo ne
mogu da spreče sebe da čine ono što svi sve vreme želimo da činimo. –
Izvadio je jedan od vrelih belih ubrusa iz plastičnog omota, konobar ih
je bio nenametljivo doneo. Opipao je njegove ivice, pokušavajući da
proceni kad je došao taj trenutak, taj prozorčić prilike u kojem flanel
više nije tako apsurdno vreo, ali još uvek nije postao vlažan i hladan, u
kojem će učiniti ono što čine samo muškarci, refleksivno, uopšte ne
razmišljajući o tome da su ovo ubrusi za ruke – gurnuti lice u njega, kao
u kakvu mekanu posmrtnu masku. Pogledao je i video da Vik već vadi
svoj, belina je klizila njegovim tamnim, sjajnim crtama lica. – Mogao bi
sledećeg momenta da obavijem ovo oko glave i da dreknem: 'Ej! Je 1'
vam se sviña moj turban?'
Vrata – Začina – se otvoriše; Džoova čula se pobudiše na zvuk
zvončića iz Kerale, struja hladnog vazduha razveja izmaglicu karija. On
se brzo okrenu i njegovo lice se istopi od toplog prepoznavanja. Vikovo
lice, koje se sporije okretalo, uhvaćeno u džokejsku grimasu, nije se
promenilo. A i zašto bi? Žena koja je skidala kaput imala je
pepeljastoplavu kosu, zelene oči išarane tačkicama i prijatnu
simetričnost crta lica, ali je inače bila neupadljiva, možda zbog toga što
je odlučila da obuče farmerke. Posle malo dužeg gledanja u nju – činilo
se da se smeši baš Džou, mada je to bilo malo verovatno – primetio je
da joj je kosa podignuta, da pada preko njenog lica u tankim
pramenovima; koža joj je izgledala prijemčiva na dodir, stvorena da po
njoj klize muške ruke; izgledalo je i da se oko nje nalazi neka toplota,
proplamsaj koji je u Vikovoj glavi prizvao aura koja je nekada ok-
ruživala decu u reklami za – Redi Brek, jednu od ono malo njegovih
uspomena iz detinjstva – ali, možda je bila u pitanju samo crvenkasta
svetlost
– Vik?,
restorana.
reče Džo, prekinuvši njegovo sanjarenje, stanje uma koje je
Vik prepoznavao samo kada bi prestalo, – ovo je Ema."'• u.
W
 Džo

Onih prvih dana Džo i Ema su izlazili koliko god su mogli. U to

vreme Džo je živeo na kejovima Sarej18, prošavši znatno gore posle
raskida sa Deborom – bio je to jedini put u njegovom životu da je
inicirao kraj veze. Džo je imao užasan osećaj krivice koji se
manifestovao tako što joj je on ponudio stan koji su se spremali da dele
i – kad ovo nije uspelo da spreči talase njenih suza – 98 procenata svoje
imovine. Gospodin Hamdad, preureñivač nekretnina iz Jordana,
pretvorio je sve sobe u Džoovoj viktorijanskoj zgradi od crvene cigle,
koja se nalazila na najglavnijem od glavnih puteva, u ono što su agenti
za promet nekretnina zvali – jednosobnim ateljeima – u pitanju su,
očigledno, bile garsonjere, ali tako arhetipske, tako bedne i skučene –
tako smeñe – nalik na virtuelne scenografije za filmove iz šezdesetih.
Ema je u meñuvremenu delila jednu veliku kuću u Bou sa još nekih
dvanaest mladih ljudi, i tako, kako je prolazilo vreme meñusobnog
tetošenja, o romansi da i ne govorimo, novi par se našao pred ozbiljnim
izborom izmeñu smrzavanja pored grejalice sa dve šipke na kejovima
Sarej i stalnih prekidanja od strane Štiva, Sala, Dejva, Rajana, Džekija,
Džekijevog psa i svih onih sirovina iz podruma koje su zapravo
izgledale kao da i nemaju imena.
I tako, dosta su izlazili. Džo je to mogao sebi da priušti, jer je odmah
posle koledža ušao u posao ispitivanja AZT19-a za – Velkam. Imao je, u
stvari, dovoljno novca, ili je bar imao sigurni potencijalni prihod da bi
se preselio na neko mnogo komfornije mesto, ali je bio uhvaćen izmeñu
tajne nade da će to učiniti sa Emom i neželjenja da to učini previše brzo
zbog toga što bi to potreslo Deboru: tako je u tom momentu – pošto je
neodlučnost, kao i uvek u takvim slučajevima, prouzrokovala duhovnu
otvrdnulost – ostao u garsonjeri, našavši utehu u tome što mu kirija,

18
deo jugoistočnog Londona na poluostrvu Roterhit, gde se nalazi
veliki tržni centar.
19
skraćenica pod kojoj je poznat „Zidovudin" (trgovačko ime
,,Retrovir"), jedan od prvih lekova za lečenje side.

W
iako prekomerna za ono što se za nju dobija, na kraju meseca ostavlja
višak dovoljan za skromni vikend za dvoje u seoskom hotelu.
Jednog od tih vikenda – vikenda koji je, da budemo precizni, počeo
17. aprila 1991, a taj datum će za njih postati značajan – Džo, koji je do
tada bio napustio – Velkam – da bi prihvatio posao koji mu je – Fridner
– nudio neko vreme, i koji je otkrio da su mu primanja dovoljno velika
da bi mogao da iznajmi i kola, u petak se, prireñujući iznenañenje,
pojavio ispred Emine kuće u – golfu – kabrioletu boje višnje. Ema je
vrisnula kad ga je videla i, izgledalo je, osetila se neprijatno pred svojim
sustanarima zbog ove demonstracije imućnosti koja se mogla
klasifikovati kao japijevstvo, ali nije puštala njegova usta sa svojih
tokom ćele vožnje putem Bou. Nebo nije bilo toliko dirnuto njihovom
ljubavlju da bi makar za dlaku promenilo svoju standardno englesku
sivu boju, ali bez obzira na to oni su se celim putem do Sautvolda na
safolkskoj obali vozili sa spuštenim krovom.
Džo je već bio ludo zaljubljen u Emu. Ali na ovim vikendima je
mogao da otkrije da je više nego ludo zaljubljen. U trenucima
normalnog toka svoje ljubavi je bar mogao da oseti da igra neku vrstu
aktivne uloge u njenoj dinamici, ali na ovim vikendima mu se činilo da
ga ljubav odnosi, divlje ga uvrće, baca ga gore i ukrug kao duha u oluji,
a kad bi pogledao u Emu u oskudnoj seoskoj svetlosti, dok spava ili ne
spava u najširim, najčistijim krevetima koje su njih dvoje ikada videli,
osetio bi da mu je srce zahvaćeno beskrajnom, vrtloglavom spiralom.

Njihova sreća je uvek bila najveća kad bi stigli u hotel koji bi Džo
pažljivo izabrao iz svoje brošure Idealni odmori. Oboma im se činilo da
je vikend tako dugačak, da imaju tako mnogo vremena – pejzaž
podeljene radosti širio se tako daleko kad bi ga pogledali iz perspektive
petka. Skoro da se činilo da sadašnjost, ma koliko prijatna bila, nije
prijatna kao ono što nudi neposredna budućnost; ušli bi u sobu i zajedno
legli na krevet, tiho se, kao kakvim najukusnijim neutralizujućim
hemijskom sredstvom, naslañujući pomišlju o dva predstojeća dana,
dana posle kojih će morati da se vrate u London, poslu i razdvojenosti.
Ovo, naravno, nije trajalo. Posebno bi Džo pao u depresiju, obično
već u subotu popodne, pomislivši da moraju da se vrate – ta depresija je

W
išla do tačke u kojoj bi ga pomisao o vraćanju učinila nesposobnim da
uživa dok su još tamo.
Ali, ovog vikenda je nešto – možda i sama izmaglica u vazduhu koja
je difuzno počivala na jednobojnim plažama Safolka – poništilo pojam
o vremenu, pa je Džo izuzetno zaboravio na njegovo prolaženje čak do
kasnih nedeljnih popodnevnih časova. Bili su u kolima, vozeći se
seoskim stazama do hotela i slušajući album – Tapestrv – Kerol King
kasetu koju su kupili našavši je na rafu na benzijskoj pumpi, i koju su
kompulzivno slušali celog vikenda.
Looking out into the morning rain
I used to feel so uninspired...
Džo je spustio ruku i pojačao ton. Kad bi ga neka pesma dirnula,
poželeo bi da je sluša što je moguće glasnije, kako bi mu natopila dušu.
– Nisam ni znala da ona peva ovo, rekla je Ema. Džo se prenuo iz
transa muzike i puta. – Čula sam samo verziju Arete Frenklin.
Gledajući u jutarnju kišu, Osećala sam se tako nenadahnuto...
Džo klimnu glavom. I on je znao samo za tu verziju i, iako je
smatrao da je ona verovatno definitivna, nešto u tužnom glasu Kingove
je skladno odzvanjalo sa žudnjom u njemu. Ema je počela da peva;
imala je dobar glas, Džo ga nije imao. Njegov glas ga je u svim svojim
aspektima ispunjavao nelagodom: pri pevanju, vikanju, akcentovanju
reci kad god bi pokušao nešto od toga, oblilo bi ga crvenilo.
Your love is the key to my peace of mind..!
Džou bi to uvek pomalo zasmetalo – tvoja ljubav je ključ mog
duševnog mira – više je voleo Aretinu eliziju – ti si ključ mog duševnog
mira, misleći da ona bolje deli stihove. Ali, ovog puta se nije osvrtao na
to. Dok je Ema pevala, sunce je, kao očarano, na svom spuštanju ispod
ravnog horizonta pržilo kroz uvek prisutan oblak.
– Jebote!, reče Džo, pritiskajući dugme na komandoj tabli. – Sjajna
prilika! – Kožni krov kabrioleta se, poput mehova harmonike, povukao
unazad, izlažući njihova lica vetru i hladnoći, ali njima nije smetalo:
pesma je dolazila do svog refrena.
'Cos you make me feel, .. Yeah, you make me feel..'
Ema je sada, sa kosom koja je u pramenovima lelujala preko njenih
očiju, glasno pevala, okrenuvši se prema njemu i smešeći se. Znao je šta
se traži, šta želi ona, on, i kultura – i još jednom je osetio konopce
W
stidljivosti koji su ga po pravilu držali vezanog izmeñu njenih zuba.
Priključio se, iz sveg glasa.
Like a natural woman…
Tvoja ljubav je ključ mog duševnog mira.. Jer, ti me činiš/Da, ti me
činiš... Prirodnom ženom...

Ponavljajući refren, pevao je glasno i energično, praktično je vikao; i

u isto vreme se smejao, delimično sopstvenim užasnim samoglasnicima,
a delimično apsurdnosti teksta izdeklamovanog tutnjećim muškim
glasom. Bilo je to najčistije, najdivnije gubljenje samog sebe, svi ti
zvuči koji su se izlivali iz njega. Na pamet mu je pala jedna fraza iz
detinjstva: muzika i smeh treba da ti pomognu na tvom putu, srećom,
nije mogao da se seti odakle je, iako je, na svoj način, i dalje bila
prikladna.
Još uvek su pevali kad su prošli pored tri klinca koji su hodali
stazom u suprotnom smeru; njihova lica su se okrenula da bi posmatrala
Džoovu i Eminu malu muzikalnu brzinu koja je prošla pored njih kao
nekakav neobičan splav.
– Da sam to bila ja, da sam nas, kao klinka, videla, rekla je Ema,
nadjačavajući pesmu koja se nastavljala, Jako bih jako poželela da
odrastem. Bila sam strašno ljubomorna na odrasle.
Džo ju je pogledao, njene oči su bile tako pune trenutka, tako pune
sadašnjosti. Nikada tako jasno nije osetio da ne želi da bude na nekom
drugom mestu.
can make you happy then I don't need to do more..20
Džo je zaustavio auto pored staze i pitao Emu da hoće da se uda za
njega.

Tes

Tes je bacila svoju torbu na sofu i krenula pravo prema kredencu sa

pićima.

20
Ako mogu da te usrećim, onda ne treba ništa drugo da odm...

W
 – Da, to me ne iznenañuje, rekao je Vik, nakon što ju je pitao kako je
putovala. ,,U majčinu, ćela zemlja je pošandrcala.
– Trebalo je da ostanem u Francuskoj, rekla je, puneći sebi visoku
ravnu čašu – Džim Bima": suštinska muškost njenog govora proširivala
se na njene receptore ukusa. – Ili da odem negde drugde. – Pila je, brzo,
kao kauboj koji je uzeo svoju čašu koja je doklizila do njega preko
šanka. – Mada, ne znam gde bih išla. Na koje to mesto možeš da
pobegneš od ovoga?
Vik je prišao i stavio ruke na Tesina ramena. Nameravao je samo da
joj skine kaput, ali njena ramena se podigoše pod njegovim rukama,
koje su bile poput ruku pijaniste koji hvata prstohvat za neki posebno
dirljivi pasaž, i on shvati da ona očekuje masažu.
Vik podiže njenu kosu. Tes je imala dugačku crnu kosu: po njenom
mišljenju žene kratku kosu mogu da imaju kad su mlade ili stare, ali ne
i u meñurazdoblju. Podigao ju je i sklonio je sa njenog vrata koji se
iskrenuo ulevo u očekivanju dodira; palcem druge ruke je nežno
opipavao kost. Tes opusti ramena i duboko udahnu, pokazujući znake
relaksacije. Viku je dobro išla masaža – u svom repertoaru je imao
razne pritiske prstiju muzičara; a nešto u donošenju prijatnosti dodirom
je bilo sinhronizovano sa njegovim instinktima amoralnosti. Njegovi
žilavi prsti su na vrhovima bili izvijeni unatrag poput prtiju
balinežanskih
Pritisnuo jeplesača.
malo jače, ali sada palčevima, kružno se krećući oko
tačke pritiska na potiljku. Bilo mu je drago što je tog popodneva isekao
nokte, to je olakšavalo dodir. Svi njegovi ekstremiteti – njegovi nokti i
njegova kosa – rasli su isto onoliko brzo koliko su bili jaki; nije mogao
da koristi grickalicu, već samo velike makaze za papir, nalik na makaze
za potkresivanje šiblja. Kad umre, pomišljao je, njegov les će ubrzo
izgledati kao skeletni Aljkavi Pera21.
Njegovi prsti su se širili na obe strane njenog vrata, vrhovi njegovih
kažiprsta su se sretali na dvostrukom ispupčenju njene ključne kosti;
njegov Turetov glas mu je doviknuo reč – zadavi.
– Na Veneru, reče Vik. – Trebalo je da odeš na Veneru.
21
Struwwelpeter, bajkoviti lik iz knjige za decu Vesele priče i
smešne slike za dobri mali svet nemačkog pisca Hajnriha Hofmana
(1809-1894).
W
 Tesina glava pade napred. – Zar ona nije otišla baš tamo?
– Možda i jeste. – Njegovi prsti se pomeriše naviše, lako putujući
preko njenog lica poput ruku slepog čoveka22 koji opipava nečiju
fizionomiju. Pritisnuo je njene jagodične kosti, vrteo je kožu,
predstavljajući sebi njeno mreškanje oko svojih prstiju.
– Hmm, reče Tes. – Zvučiš...
Njegovi prsti se zaustaviše. – Šta je?
– Skoro kao da si tužan. – Vik pomeri naviše svoje ruke koje su
dodirivale njeno lice i položi svoje čelo na njeno teme; njegov dah je
kovitlao kroz dlačice na njenom vratu. – Nemoj mi reći da čak i ti...
– Ne budi apsurdna, reče Vik. Njegovi prsti sklopiše njene oči, nežno
se spuštajući preko njenih trepavica. – Nikad nisam nešto voleo stare
konjaste Slounovce.
Ona pomeri lice napred, iz njegovih ruku. Njen potiljak je bio
uokviren prozorom: pogledom na London koji je još uvek bio pun
entuzijazma. Vikove oči su, primetila je, bile crvene i išarane žilicama.
– O – kako tvoja polenska groznica?, rekla je.
– Loše, odgovori on. – Ove godine je stvarno loše.
– Zar tvoji antihistaminici ne deluju?
– Ne. Pa, deluju pomalo. Stalno zaboravljam da ih uzmem.
Tes je ispružila ruke prema njegovom licu, svaki od njenih deset
prstiju bio je pomalo istegnut, a zatim ih je, veoma nežno, položila na
njegovu kožu. Ovo, jedna drugačija vrsta masaže – puko držanje
njegovog lica u rukama – nekada je delovalo na njega. Nekako je sam
čin dodirnutosti mogao da, poput melema, umiri njegovo upaljeno lice.
Ponovo je delovalo: osetio je, makar na sekundu, kako se mir i
normalnost vraćaju u njegove sinuse. Kroz malu pukotinu na svojim
kapcima koje su njeni dugački beli prsti držali nežno zatvorenima,
video je Tesino lice koje se smešilo sa naklonošću i neusiljenošću.
– O, nedostajao si mi, rekla je. .;.
– I ti si meni nedostajala, rekao je Vik, a to je i mislio.

22
Aluzija na trendovski orijentisane pripadnike više srednje klase
koji gravitiranjem oko Sloun Skvera nastoje da steknu svoj status na
društvenoj lestvici. (prim. prev.)

W
 Nije se baš moglo primetiti da su Tes i Vik savršeni par. Tes – žena
koja je pripadala onoj vrsti koja naginje ka tome da bude opisana kao –
zgodna, što je značilo da njene crte lica, premda nisu ružne, gravitiraju
ka grubosti – u ranoj fazi njihove veze je morala da odbija anti-
Vikovske savete prijatelja koji su bili uvereni da je on neodgovarajući
partner: bio je previše lenj za nju, previše ofanzivan u svojim
gledištima, previše podložan švrljanju, previše opasan.
Upoznali su se u leto 1995, na degustaciji vina u jednoj vinariji pod
svodovima Saut Benka. Tes je u to vreme obavljala kupovine za jedan
mali lanac nelicenciranih – arti – prodavnica po imenu – Glag. Na ovoj
degustaciji su bila izložena četiri njena vina – dva francuska i dva
španska, sva četiri crna. Vik je, pošto je upravo bio svirao na jednoj
radio reklami za – Glag, iskamčio kartu za degustaciju od Ajvana, –
Glagovog – piara koji je, ispostavilo se, kao dvadesetogodišnjak bio
tajni obožavalac benda – Pathology.
– ...a Hladan kao kamen, šta misliš o toj stvari?, Ajvan je govorio
izmeñu gutljaja australijskog sovinjona. On i Ajvan su u poslednjih sat
vremena obraćali malo pažnje na kofe za ispljuvavanje vina. – 'Stojim
na kiši, tako je hladno/ti, voditelju aukcije, kupio si, a onda si prodao
gadno!', pevao je, tačnije rečeno, lajao je, nemelodično. Njegova
prilično duga i tanka kozja bradica, očigledan pokušaj da sakrije
dvostruki podbradak, vrtela se sa stihovima pesme.
– Da, reče Vik klimnuvši glavom. Pijuckao je vino, čileanski merlot,
i počeo da dolazi do zaključka da nijedno vino na ovoj degustaciji nije
vredno podnošenja Ajvana. Nameravao je da se još više napije.
– Vrli novi svet, ta je bila brilijantna! 'A vrli novi svet/Sasvim je tu,
opet!'
– Ajvane.
– Štaje?
– Ko je ona žena?
Ajvan se okrenuo; bolje rečeno, okrenuo je glavu naglo, uz trzaj,
otvorenih usta.
– Koja žena?
– Ona visoka, u odelu. Sa tamnom kosom. – Ajvan je začkiljio. –
Tes? Šta s njom?
– Ko je ona?
W
 – Ona je 'frilens' kupac. Muva se svuda, tražeći male nezavisne
vinograde, a onda sklapa poslove sa ovdašnjim nelicenciranim
dobavljačima i supermarketima. – Ajvan tržnu glavu nazad i pokuša da
izvede znalački osmeh. – Sto? Sviña ti se, a? A? To me ne iznenañuje.
Kako ide ono – 'Osećam da ću oduvati, ouu/Tako puno žena na ovom
šouu!'
– Ajvane, reče Vik, odlazeći, – to je stvar jebenih 'Aerosmith'.
– Koje je to vino?
Tes se okrenu, zadovoljna što može rb. prekine razgovor sa
Džejmsom Fojem, sedamdesetdvogodišnjim stručnjakom za vina koji se
uvek pojavljivao na degustacijama i koji ju je uvek tražio,
pretpostavljajući da će dovoljan broj poziva za zajedničko ispijanje
klasičnih boca – muton Rotšilda – i ,,Petrusa – u njegovom privatnom
podrumu konačno usmeriti Tesinu pažnju prema njemu. Čoveka koji joj
je postavio pitanje nikada ranije nije videla na degustaciji; u stvari,
nikada ranije nije videla taj tip čoveka na degustaciji – vinski ljudi
generalno ne nose pantalone preostale od starih odela, i majice kratkih
rukava – Dafer of Sent Džordž – niti – ako nije pogrešno protumačila
mrlju koja se mogla opaziti ispod levog rukava njegove majice – imaju
tetovaže; niti imaju gustu tamnu kosu koja štrči u svim pravcima, i
odgovarajuće oči. Štaviše, on je bio visok – možda do granice
štrkljastosti, donekle i nezgrapnosti – ali Tes je oduvek bila
zainteresovana za visoke, pošto je mrzela da se saginje dok se ljubi.
– Potiče iz jednog malog vinograda u severnoj Španiji. To je, u
osnovi, rioha, ali su je pomešali sa merlotom, tempranilom i gamačom,
i malo duže su je ostavili u hrastovom buretu, pa je prilično pikantno,
kao – Ron Ermitaž...
Vik je srknuo iz svoje čaše i progutao. – Jebi ga, pojma nemam o
čemu pričaš, rekao je.
– To je lepo piće, rekla je Tes, susrevši se sa njegovim očima, u
kojima se nalazio tamni flertujući smešak, iako je njegovo lice bilo
bezizrazno.
– Moram reći, rekao je Džejms Foj, – da se slažem. Ako kvaliteti
ovog vina podsećaju moje nepce na nešto, onda je to 'Ein Ermitaž' Pola
Žabulea, berba 1972, jedan fantastični klaret nalik na porto...
– Imate li neko belo?, rekao je Vik. Džejms Foj je treptao i treptao,
poput neke mašine koja se zaglavila.
W
 – Ne. Ne radim sa belim, rekla je Tes.
– Zašto?

– Ne volim ga. U stvari, volim neobična bela vina. Volim ih ako

imaju telo, ako imaju neku dubinu i intenzitet u finišu – u suštini, ako se
približavaju crnom.
– Aha!, reče Džejms Foj. – Onda mislim da je belo koje treba da
probate – a to sam vam, Tes, već rekao – gevirctraminac iz 1986...
– Hoćeš da odemo negde drugde?, reče Vik. Džejms Foj poče da
kašlje, dosta žestoko.
– Zašto?, reče Tes.
Vikova donja usna je gurnula njegovu bradu naviše, kao u činu
razmišljanja. – Da odemo na jedno piće, rekao je. A onda je rekao
Džejmsu Foju: – Mislio sam da tresnem – pa, možda – jednog 'Džona
Smita'. Berba 1995.
Tes se nasmeja. – To menja stvar.
– Stvarao?
– Pab na uglu ove ulice. Vidimo se tamo čim se spakujem. Za
petnaest minuta?

***

Vik je ostao veran Tes do dana kad je umrla princeza Dajana. Ovo za
njega nije bilo malo postignuće, pošto za Vika seks nije bio nešto o
čemu treba misliti svakih petnaest sekundi, ili kako već ide ta statistika.
On jedva da je mislio o njemu. On ga je osećao, neprestano, kao fizičku
senzaciju koja je mogla biti potpuno locirana u odreñenoj tački
njegovog tela – na pola puta naviše od perineuma, neki svrabež koji nije
mogao da se umiri češanjem, smešten tu poput kakvog zrnca
radioaktivnog peska. Prsti nisu mogli da dopru do ovog svraba – mogla
ga je zasititi samo poplava orgazma, a i to bi trajalo samo trenutak.
Njega nije spopadala žudnja; ona je bila egzistencijalna.
Jer, Vik je bio evakuisana osoba. Ne na očigledan način, kao malo
dete u puloveru šarene mustre i ogromnom šorcu, na vozu na parni

W
pogon koji ide do Svansija tokom Blica23: ne. On je bio evakuisana
osoba u smislu da mu je neprestano bila potrebna evakuacija. Na svom
frontu je neprekidno, kao da je u pitanju kineska tortura vodom, mogao
da čuje kapkapkapanje fluida u njegove testise sa venama nalik
granama drveta. Ponekad je fantazirao o pričvršćivanju kakvog
ogromnog potkožnog šprica na unutrašnju stranu svojih mošnica; šprica
koji bi ga konstantno isušivao, oslobañao ga (kao što bi to učinila Gala)
želje.
Seks je zapravo bio samo najocigledniji simptom Vikovog
evakuativnog pritiska. Svi nagoni su odmah morali biti podmireni. Nije
mogao da podnese ni kubni centimetar tečnosti u svojoj bešici, nijedan
molekul čvrste materije u svojim crevima. Jednom je na medicinskoj
strani u TV Tajmsu pročitao – njegovo sećanje mu je govorilo da je to
bio savet Keti Boji24, ali u ovom zakasnelom uvidu to se činilo
neverovatnim – da, u cilju izbegavanja hemoroida, nikada ne treba
podsticati kretnje creva; umesto toga, izmet treba da se dugo krčka dok
ne bude spreman da izañe neprimoran. Vik je pokušavao, ali otkrio je
da je to nemoguće. Nije mogao da zamisli kako možeš da egzistiraš
noseći suvišni prtljag; kako možeš da ideš kroz život nerastrojen
prisustvom – makar i najmanjim prisustvom – impulsa.
Isto je bilo sa razmišljanjem: Vik zapravo uopšte nije mislio – bar ne
kao što misli Rodenov Mislilac, arhetipski, u samoći, u tišini. Što ne
znači da on, na svoj način, nije bio cerebralan tip. Posredi je
23
intenzivno bombardovanje britanskih gradova od strane Nemaca
1940. i 1941.
24
Keti Boji (1926) zauzima posebno mesto u istoriji britanske televizije
kao jedna od njenih najsjajnijih i najlepših zvezda. Njena karijera
počinje pedesetih, kada je često dobijala uloge u pozorištu i na filmu.
Pojavljivala se u bezbroj televizijskih šou-programa, a stariji britanski
gledaoci je se još uvek sa nostalgijom sećaju kao zanosne višejezičke
domaćice izbora za pesmu Evrovizije 1960 i 1963. Imala je svoju radio
emisiju „Keti i Prijatelji" na drugom programu BBC-ja. Od 1969. do
1988. pisala je novinsku kolumnu „Draga Keti", a danas, pošto je svu
svoju energiju usmerila na ljubav prema životinjama i na njihovu
zaštitu, svojim savetima u magazinu „Dogs Tudej" pomaže vlasnicima
pasa. W
jednostavno bilo to da su za njega misli bile stvari koje nije moguće
držati u glavi – misli su bile bitne stvari, stvari koje su tražile da budu
izgovorene, glasno, sada: stvari koje su tražile da budu isterane. Vik je
razmišljao samo dok govori; ponekad, kad ne bi mogao da zaspi, glasno
bi pričao u krevetu, trudeći se da svoju prenatrpanu svesnost gurne u
tamu. Vik nije pričao u snu; on je pričao u nesnu.
Ali, uprkos grozničavoj prirodi svojih poriva i instikata, neverstvo
Viku nije padalo na pamet dok je bio sa Tes. A ono mu je tokom prošlih
veza stalno bilo u glavi. On je bio jedan od onih ljudi koji nikada nisu
progutali laž monogamije. Verovao je da pohotu pokreće novina;
otkrovenje. – Ono što je zaista uzbudljivo u seksu, objasnio je jedne
večeri u – Začinu – Džou, koji je postajao pažljivi slušalac čim bi
razgovor zašao u ovu oblast, – jeste otkrivanje kako neko drugi izgleda
i oseća se kad je go, a to, bojim se, predstavlja otkriće samo u
ograničenom vremenskom periodu. Da bi bio čovek za koga seks sa
jednom osobom zauvek traje, treba, otkrio sam, da budeš Don Pauel.
– Don Pauel?
– Bubnjar grupe 'Slejd'. On ima neki redak oblik amnezije i svakog
jutra se budi sasvim zaboravivši sve što se desilo do tog trenutka.
– Hm. Nisam siguran da je seks koji traje večno vredan primoranosti
da večno moraš da učiš bubnjarsku deonicu za Cum On Feel the Noise,
rekao je Džo.
Vik je smatrao da je veza na duge staze nereligiozna. Smatrao je to
zato što je dokonao da ljudski odnos, paradoksalno, predstavlja
suprotnost sopstvenog arhetipa, Adama i Eve, koji, kada su prvi put bili
zajedno, nisu imali osećaj obostrane golotinje, a kasnije su osetili stid:
mi prvo osećamo stid – i sa njim, uzbuñenje, pohotu, prijatnost, strah i
sve ostalo što čini dobar seks – a kasnije nemamo osećaj o obostranoj
nagosti. Kasnije postajemo preterano naviknuti na telo onog drugog i na
ono što on mora da učini. Vik se jednom zapitao kako bi ovo izgledalo
kad bi se dešavalo u ranoj fazi veze, pa je telefonirao Emili, pomalo
afektiranoj piar menadžerki sa kojom je dvaput pre toga izašao, i pitao
je da li bi, na sledećem njihovom sastanku, htela da doñe i da pere zube
dok se on istovaruje. Uz zvuk prekinute telefonske veze razmišljao je o
tome kako je verovatno ionako mislio da okonča tu stvar.

W
 U principu, za muškarce koji konzistentno lutaju nalaze se
opravdanja: imaju poriv da ponižavaju žene ili da se dokazuju, ili šta
već. Ali, Vik nije imao nijedan od tih poriva; imao je prostu, ničim
pomućenu, netražim-više-od-toga žudnju za – da upotrebimo frazu koja
bi se, recimo, mogla svideti Ediju Marfiju – novom picom.
Pre Tes Vik je živeo za novu piću. E sad, očigledno, ako živite za
novu piću, u jednom trenutku ćete završiti tako što razočaravate ili
ponižavate – eh – staru piću. Ali, to nije bio – iako su mnogi Tesini
prijatelji pokušali da sugerišu da njegova prošlost dokazuje da jeste –
Vikov motiv; šteta učinjena staroj pici bila je, u Vikovoj glavi, čist
nusproizvod potrage za novom.
Brzina kojom je, za njega, nova pića postajala stara, nije baš bila od
pomoći. Pića, za Vika, zapravo kao da je živela mačjim godinama:
mesec ljudskih dana je otprilike bio godinu dana piće. Pića je imala
bolest koju Robin Vilijams ima u filmu Džek.
Uvek je znao tačan trenutak u kojem nova postaje stara; saznavao je
to – kao što to već muškarci saznaju – putem masturbacije. Vik je bio
veoma posvećen masturbaciji; ponekad je glavni razlog zbog kojeg je
želeo seks sa nekim bio opskrbljivanje sebe novim slikama za buduće
drkanje. Ovo je, opet, vodilo do izvesne konfuzije njegovog
psihološkog ustrojstva. Nakon prve seksualne epizode sa ženom, Vik bi,
kao standardni patrijarhalni negativac, poželeo da je napusti, ili bi, ako
se epizoda nije desila u njegovom stanu, odmah poželeo da ode kući.
Meñutim, razlog nije ležao u osećaju odbojnosti prema njoj koji bi se
javio čim bi njegova želja bila utoljena, niti je u pitanju bila neka slična
mizoginična glupost; razlog je bio taj što bi on poželeo da drka. Ne
samo radi samog drkanja (iako je ono neporecivo postojalo kao motiv);
već zato što bi poželeo da u glavi što je pre moguće ponovo odmota
seksualne slike prethodne noći, dok su još sveže, jer ih je na taj način on
predavao memoriji. Za Vika je drk-vrabac u ruci bio golub na grani.
Ali, koliko dugo takva sećanja ostaju sveza? Vik je sve više i više
otkrivao da se ona kvare kao mleko u njegovom frižideru koji je često
ostajao bez struje: to jest posle neka tri dana. Zato bi se on obično
vraćao istoj ženi, pokušavajući da obnovi svoje sećanje; ali, onda bi se
javio drugačiji tip degeneracije, kad svako sećanje na seks sa tom
odreñenom ženom više nije bilo uzbudljivo, bez obzira na to koliko je
W
nedavno došlo do njega. Uvek je postojao trenutak, pri masturbaciji,
kad bi žena koju Vik trenutno jebe sišla sa pozornice u njegovoj glavi.
Mogao je da pokušava da je vrati, sa svim vrstama dei ex machinae, ali,
u osnovi, njeno telo, bez obzira na to kakvim bi ga izvitoperavanjima on
podvrgavao, više nije bilo drk-sirovina; to je, da zaključimo, bio
trenutak u kojem je, za Vik Malena, nova pića postajala stara pića.
Ovo ne znači da Vik nije bio emotivno upetljan sa ženama s kojima
je spavao. Po njegovom mišljenju, bio je; zaista, tvrdio je da je u jednu
od njih, modernu hipi-devojku iz Brajtona po imenu Dženis, zaljubljen.
– Pa, ako si zaljubljen u Dženis, rekao je Džo, ustiju punih – čana
dose – na još jednoj večeri u – Začinu, – kako to da juriš za Emili?
– I za Sašom.
– Juriš za Sašoml!
– Ja jesam zaljubljen u Dženis, rekao je Vik emfatično. – Ali,
jednostavno, postoji dve i po milijarde drugih žena na svetu koje bi
zaista voleo da vidim gole.
To bi mu bilo dovoljno, ponekad bi pomislio. Kad bi samo došle u
tvoju sobu, jedna po jedna, skinule odeću, dozvolile ti da ih pogledaš
(spreda i otpozadi), a zatim otišle. To bi mu bilo dovoljno – to, i
sticanje fotografskog pamćenja.
Ali Tes je ostao veran. Možda zbog toga što je seks sa njom, izgleda,
ostao nov i svež mnogo duže nego sa bilo kojom drugom (Vik ju je u
glavi okarakterisao kao reciklirajući* piću). Pošto je i sama imala nešto
muškog u sebi, i nju bi brzo spopala seksualna dosada, pa je želela da
ga učini novim koliko god je to moguće; ali, mnogo važnije je bilo to
što Vik nikada nije bio pravi ortak ni sa jedinom ranijom devojkom.
Uvek je bio u dobrim odnosima sa svojim devojkama, one su mu uvek
bile dobro društvo, uvek su mu bile prijatelji: ali ne i ortaci.
Ovu razliku je prvi put primetio jedne večeri dok su gledali Gabi
Roslin25 na televiziji. Viku je oduvek nešto smetalo na Gabi Roslin.
25
Gabi Roslin je svoju karijeru televizijske voditeljke započela rano-
jutarnjora emisijom „Kanala 4" Veliki doručak koju je zajedno sa
Krisom Evansom započela u septembru 1992. Zatim je 1996. prešla na
BBC, gde je sa Terijem Voganom vodila emisiju dobrotvornog tipa
posvećenu deci bez roditelja. Posle specijalnog, veoma zapaženog
W
Nije bio siguran šta je to: ona je, bez sumnje, atraktivna žena, bilo bi
normalno da mu se dopada, ali kad god bi se pojavila, nešto na njoj bi
mu zasmetalo. Upravo se spremao da to artikuliše, kad je Tes rekla:
– Ti, izgleda, mrziš žene koje nose pantalone uz visoke štikle?, i u
tom trenutku Vik je doživeo neku vrstu epifanije: u stvari, četiri
epifanije – jednu, da Gabi Roslin uvek nosi pantalone uz visoke štikle;
drugu, da mu se to ne sviña kod nje; treću, da mu se nikada nisu sviñale
žene koje nose pantalone u kombinaciji sa visokim štiklama, posebno
pantalone iz kompleta sa blejzerom u kombinaciji sa visokim štiklama; i
četvrtu, da je Tes jedina žena medu onima sa kojima je bio koja bi
takvu stvar rekla na tako direktan i brutalan način – i u takvom saglasju
sa njegovim instinktima.
I tako, Vik je ostao veran Tes. Ne zato što on ne bi bio grozan prema
ortaku. Bio bi. Ono što je, meñutim, otkrio jeste da to što si ortak sa
devojkom predstavlja sjajan način za ublažavanje frustracije
monogamije, za smanjivanje pritiska želje, jer možeš da pričaš o njoj;
možeš da pričaš o drugim osobama koje ti se dopadaju, to su Vik i Tes
činili sve vreme.
Postojala je samo jedna osoba koja mu se dopadala – i to puno – a da
to nije rekao Tes: Ema.

Šonja i Mišel

Šonja i Mišel su bile advokati; uspostavile su partnerstvo nakon što

su se upoznale u – Foster, Luisu i Benburiju, firmi u Klerkenvelu. Ovo
nije važna informacija za ovu priču, ali ima nečeg smešnog u imenima

pokrivanja teniskog turnira u Vimbldonu u junu 2002, počela je da vodi

poslednji, magazinski segment jutarnje emisije BBC doručak. Od
novembra 2002. Gabi Roslin glumi muškobanjastu lezbejku –
upravnicu zatvora u Vest End mjuziklu Čikago, a od leta 2003. se
svakog radnog dana prikazuje jednosatna emisija Teri i Gabi šou (od 11
do podne) koju vode ona i Teri Vogan, i koja, prema očekivanjima
producenta, treba da po gledanosti konkuriše popularnom programu
kanala ITV1 Ovo jutro.
W
računovodstvenih i pravnih partnerstava; nečega što ima veze sa
odraslošću bezizraznog niza prezimena i sa osećajem da, pošto su data
samo prezimena, zapravo treba da znaš ko su ti ljudi. Pre – Fostera,
Luisa i Benburija – Šonja je radila u – Klajnu, Garu, Vegu i Hedu –
(kojima je tako trebao neko sa višeslogovnim imenom), dok je Mišel
pisala članke o odvažnom, neprežaljenom Fridman Proser Koenu koji
je, što možda nije iznenañenje, dolazio sa Sent Džons Vuda. Šonja je
bila pseudo-aristokratkinja iz Edinburga, imala je dostojanstveno
inteligentno držanje, koje, istina, nije bilo opravdano ničim što je
govorila, i momka koji je igrao ragbi; Mišel je bila lezbejka i izgledala
je – a imala je nešto i od tog uopšte-se-ne-šalim odsustva humora – kao
Lara Kroft.
– Stvarno ne znam zašto idemo, rekla je Tes na putu na žurku,
proslavu poslovnog poduhvata Šonje i Mišel koja se odigravala u
Mišelinom stanu u Kembervelu. Sedela je na zadnjem sedištu Eminog –
renoa klio, pored Vika; Džo je vozio, Ema je sedela na mestu suvozača.
Prisustvo sedeljke za dete je činilo zadnje sedište pomalo skučenim:
hteli su da uzmu Džoova kola, stari – volvo, ali je Vik digao larmu, jer
nije želeo da ga vide kako se pojavljuje na žurci izgledajući kao da ga
dovozi tata. Ovo je bio prvi put posle Dajanine smrti da su se njih čet-
voro našli zajedno.
– Ta Šonja je baš pizda.
– Po čemu je ona to pizda?, rekao je Džo. Često bi osetio potrebu da
brani ljude kad je Tes bila ovakva, više da bi ublažio njenu oštrinu, a
manje zato što je nešto posebno podržavao objekat njenog napada.
– Taj glas. Taj jebeni 'mondiš' škotski glas. 'Ej, zdravo svima, ja
pomalo zvučim kao Kersti Jang26.' – Svi su se nasmejali tačnosti te
impresije, čak i Džo. – Priča kao da joj je kuvano jaje zastalo u ustima.
26
Voditeljka televizijskih vesti koja je stekla status jednog od
najglamuroznijih lica britanskog žurnalizma, iako nikad nije prošla kroz
formalnu obuku za spikere i voditelje. Roñena je 1969, u Stirlingu, u
centralnoj Škotskoj. Karijeru je započela 1989. čitajući vesti na BBC-
jevom Radiju „Scotland", a zatim je 1992. prešla na „Škotsku
televiziju" (STV), gde je bila voditelj programa regionalnih vesti
„Scotland Today". Na toj televiziji je 1994. imala sopstveni talk-show
W
 – Da, stvarno priča baš tako, rekla je Ema.
– Tes mrzi skorojeviće, zar ne draga?, rekao je Vik, refleksivno
ironizujući zadnju reč.
– Koga mrzi?, reče Ema.
– Nouveaux riches pretendente. Socijalne penjače. To je zato što je
ona pravi 'mondiš' tip. Krije to pod šeširom, ali u sebi ima prave
aristokratske krvi.
– Da, tako je. Krijem to ispod svoje Gertruda Šiling27 monstmoznosti
koju pokazujem na svakom Askotu.

,,Kirsty", ali on nije postigao neku naročitu gledanost. Pažnju javnosti

na sebe skreće kao voditelj televizijskih vesti novoosnovanog „Kanala
5" (1997), koji je prihvatio novi, neformalni stil prezentovanja
dogañaja. 1997. dobija prestižnu nagradu „Ser Džejms Kareras", koja se
dodeljuje mladim talentima, a 1998. dobija nagradu za najboljeg
voditelja vesti te godine. Od januara do septembra 1998. bila je
domaćin jutarnjeg programa na „Talk" radiju. 1999. je usledio njen
medijskom burom propraćen prelazak na stanicu ITV, gde je vodila
udarne vesti, a u oktobru 2001. se vratila na rivalski „Kanal 5", postavši
najplaćeniji voditelj vesti posle sera Trevora Mekdonalda.
27
Majka poznatog modnog dizajnera Dejvida Šilinga, roñena u Sent
Džons Vudu u Londonu, a umrla 1999. (u umrlici objavljenoj u London
Tajmsu opisana je kao jedna od „najšarenijih i najekscentričnijih
ličnosti u protekle četiri decenije"). Dok je njen sin još uvek bio u ško
li, operisala je rak na dojci i, iako su joj doktori rekli da joj preostaje još
samo 6 meseci života, poživela je još trideset godina. Gospoña Šiling je
postala voljena (ali i ismejavana) britanska institucija zahvaljujući
ogromnim, više nego ekstravagantnim šeširima koje je svake godine
nosila na tradicionalnim „Rojal Askot" konjskim trkama,
najpopularnijem dogañaju te vrste koji okuplja preko 230 000 ljudj.
Kreacije su, naravno, bile Dejvidove, prvu je dizajnirao sa samo
dvanaest godina, a jedne godine je šešir bio toliko veliki da nije mogao
da stane u „rols rojs" njegovog oca Ronalda, pa je bio transportovan
kamionom. Neke od kreacija koje su ostale u sećanju posetilaca „Rojal
Askota" i novinara, i zbog kojih je Gertruda Šiling stekla nadimak
„Maskota Askota" (Najdžel Dempster, je u Dejli Mejl Dajeriju od 18.
W
 – Je T stvarno imaš?, reče Džo.
– Ma, jebote, naravno da nemam.
– Imaš, reče Vik, terajući stvar do kraja. – Koje ti je srednje ime?
– To ne otkrivam.
– O, daj Tes, koje je?, rekla je Ema, osvrnuvši se na nju sa pogledom
devojčice.
– Šeron.
– Ne, nije, reče Vik, smejući se. – Reci im.
Tes ga je pogledala sa blagom ljutnjom; onda je fujnula i podigla oči
ka nebu. – Oktavija, rekla je iscrpljeno, okrećući se prema prozoru.
Džo tiho frknu. Ema mu udari packu. – Mislim da je to divno ime,
rekla je iskreno.
– Ali je nesumnjivo 'mondiš', rekao je Vik.
– To je bilo ime moje bake, okej?
– Eto, ona je bila 'mondiš'. Što znači da si i ti.
Tes zauze familijarno držanje, na pola puta izmeñu zabavljanja i
dosade.
– Dobro Vik, predajem se. U pravu si. Moje poreklo seže do Etelreda
Neobično Debelog. Moj otac poseduje Vojvodstvo Hendon. Moja
prababa sa majčine strane je bila ljubavnica grofa od Mudasvila. A
znate šta je ona tečnost koju koriste na reklamama za tampone?
– Ono plavo?

juna 1975. napisao: „Gospoña Šiling je ponovo tu sa svojim 'ludi

šeširdžija' trikovima. Pojavila se u tako neukusnom kompletu da nisam
sposoban da se nateram da ga opišem, ali je bar bila dočekana horom
regularnih patrona Hipodroma koji su vikali: 'Sklanjajte je odatle!'
Potpuno saosećam.") su sledeće: metar i po visoka žirafa; ogromni
cilindar iz čijeg vrha iskače zec; klavijatura; fudbalska lopta (čime je
obeleženo svetsko prvenstvo u fudbalu); tabla za pikado; mastodonska
jabuka probodena strelom (koja je prizivala Viljema Tela), bilijarski
štap sa setom kugli; piknik-košarica iz koje vire čaše za šampanjac i
jagode...

W
 – To je iz lične banke krvi moje porodice. – Svi u kolima se
nasmejaše kao jedan. – Ali još uvek ne zvučim kao da u ustima imam
zaglavljeno jebeno kuvano jaje.
– Ali samo to – ta jedna ideosinkrazija – ona verovatno nije kriva
zbog nje.
– Kako da ne, Džo, to nikako nije afektacija, već verovatno govorna
mana.
– A, samo to je dovoljno da ona bude pizda?
– Ne, reče Tes. ,,I sve ostalo u vezi nje.
Ema se nasmejala, previše furiozno za Vikov ukus.
Na žurci se sav razgovor vodio o konspiraciji.
– MI5. Oni su to uradili. Definitivno, govorio je Nil, majmunoliki
kralj tele-šopa, sa cvikama za sunce na čeonom čuperku, a ispod
njegovih reci je svirala stvar Never Ever benda – Ali Saints.
– Kako to misliš 'definitivno'? Šta ti znaš o tome?, kontrirala je
njegova devojka Kejt; njen ton je bio prezriv, ali nije bilo jasno da li
zbog Nilovog mišljenja ili zbog samog Nila.
– Vidi. Žena kao ona ne umire tek tako.
– O. Ona je bila neranjiva?
– Kao Asteriks i Obeliks, reče Daglas, dečko iz Sitija koji je voleo da
se pretvara da to nije, koristeći ono za šta je mislio da su neočekivane
kulturološke reference.
– Samo kad popiju svoj magični napitak, rekla je Ema.
– Šta?
– Nisu stalno bili neranjivi. Morali su da cugnu magični napitak iz
svojih posuda od tikve.
– Kraljevska porodica ima brdo prijatelja u MI5. – Nil je orao dalje,
izmeñu gutljaja – budvara. – A oni su bili veoma nesrećni što se ona
petlja sa Arapinom.
– Ne sa bilo kojim Arapinom, rekao je Daglas, po vrativši se od
kratkog durenja zbog incidenta sa Asteriksom i Obeliksom. – Sa sinom
veoma bogatog i moćnog Arapina.
– O, ne seri, reče Džo, koji je konačno bio podstaknut da kaže nešto.
Bio je umoran kad su stigli na žurku, a beskrajno lažno inventivno
brbljanje ga je činilo još umornijim. – Bila je to nesreća. Niko nije
stajao iza toga. – Sve oči se okrenuše prema njemu, ali on je mogao da
W
oseti samo Emine, koje su ga ovih dana, kad god bi iskrsla ova tema,
izbegavale i bile lišene poverenja. – Uvek se dešava ista stvar kad god
se desi neka velika smrt. Ljudi moraju da sugerišu da iza nje postoji
neka konspiracija. Jer, uverljivije je – utešnije – misliti da iza toga stoji
neka vlada ili sindikat zločina, ili šta već, nego se suočiti sa činjenicom
da je smrt jednostavno nasumična. – Zastao je, želeći da završi,
osećajući nelagodu zato što je u žiži pažnje; bio je svestan svojih
zabrinutih prstiju na usnoj školjci. – To je za ljude uverljivo, a u isto
vreme im dozovoljava da izgledaju antiestablišmentski nastrojeni i
pomalo opasni.
– Gledaj, to je prosto, reče Mišel. – Kao što kaže Hanibal Lektor u
filmu 'Kad jaganjci utihnu'. Prvi principi. Moraš da se vratiš na prve
principe.
– 'Zapitaj se šta je svaka pojedinačna stvar sama po sebi', citirala je
Tes. – 'Šta zapravo radi taj čovek koga želiš?'
– Da...
– On citira Marka Aurelija.
– Da, dobro, Tes. Evo, da primenimo isti princip: šta moraš da radiš
da bi se nalazio u kolima koja idu 122 milja na sat kroz pariške
podvožnjake, bez pojasa, i ne brinući o tome – ne vičući: 'Stani! Uspori,
za ime Boga!'
Grupa ju je belo gledala, stisnuta oko kamina sa magnolijama. Na
njeno rame se, umačući stabljiku celera u sos od majoneza koji je stajao
na kaminu, naslanjala Nikol koja je prošle nedelje obznanila svoju
homoseksualnost, na ogromni užas svog dečka Danijela. Danijel je
resio da večeras ne doñe.
– Koka, reče Mišel tonom definitivnosti. – Eto time moraš da se
radiš. – Usledila je pauza tokom koje su razmišljali o ovoj mogućnosti.
– Stvarno. Koja druga droga ima takvo dejstvo?
– Spid?, sugerisao je Vik.
– O, odjebi. Kao da će članica kraljevske porodice da uzima spid. Da
uz to nije duvala lepak?
– Nisam siguran da je to bilo tvoje pitanje.
– Dobro je poznato da je on bio navučen na koku, dodala je Nikol,
podržavajući.
– Da. A valjda nećete da mi kažete da je ona nikad nije probala.
W
 – Ko bi joj je ponudio?, rekla je Ema.
Džo je pogledao Emu, čiji je pogled bio fiksiran za pod. Osećao je
kako njeno raspoloženje bruji u njemu tokom celog ovog razgovora; u
početku je bio vedro opušten, bilo mu je drago, bio je spreman da malo
olabavi svetost ćele te stvari – ali sada su, znao je, otišli predaleko.
Video je kako se njena ruka pomera na njeno teme i kako vuče kosu na
vrhu glave (njenu kosu koja je sada bila manje luda, ošišana u neku
vrstu ,,paž – kupole) – znao je da to radi samo kad je pod pritiskom, bio
je to ekvivalent njegovom dodirivanju resice uveta; skrenuo je pogled,
nesposoban da podnese njenu žestinu, i pustio ga da siñe na Vika, koji
ju je takoñe posmatrao.
– Kao što je Nikol malopre rekla, rekla je Mišel, uz nagoveštaj
podrugljivog osmeha, – on je bio navučen na koku.
Emino lice je i dalje bilo usredsreñeno na pod. Prsti su joj se brzo
vrteli na temenu. – Ne kažem da nikada nije srela nekoga ko uzima
koku. Ali kažem: ko bi se usudio da joj je ponudi? – Najzad je podigla
pogled. – Ona je bila princeza.
Nastala je tišina u kojoj su prisutne žurkadžije zajednički razmatrale
ovu izjavu, razmotrile mogućnost da je ona postmoderna ili ironična,
shvatile – na osnovu posvećenosti u Eminim očima – da nije, i prošle
kroz niz različitih reakcija, od osećaja nelagode do arogancije.
– Znate, ja sam je upoznala, rekla je Šonja, nezrapno upadajući u
krug, tegleći za sobom svog kao frižider krupnog dečka. – Na jednoj
dobrotvornoj večeri.
Ema se sklonila u stranu, uz mali kašalj izvinjenja, a Džo je brzo
krenuo za njom.
– Šta joj je?, Tes tiho reče Viku.
– I, naravno, bila sam u malom škripcu, nisam znala šta da kažem,
nastavila je Šonja; njeni Morningsajd samoglasnici nalik na predenje
mačke svaku reč su oblagali aristokratskim smeškom dobrog provoda.
– O, ona je prilično utučena zbog Dajane. – Mogao je da oseti kako
mu oči poprimaju neutralan izraz.
– Stvarno?
– Pa sam joj postavila jedino pitanje koje sam mogla da smislim, a to
pitanje je bilo...'da li postoji neko koga još niste upoznali, a to biste
zaista želeli'?
W
 – Ma da, to ju je baš nekako pogodilo. – Vik se osećao izmeštenim,
razvučenim u različitim pravcima; činilo mu se da se u njemu odigrava
neki novi osećaj, ponovno ocrtavanje perspektive. Želeo je da ode i
uteši Emu.
– I znate li šta mi je odgovorila?
– U stvari, rekla je Tes, – to donekle i liči na nju.
– Ona nije glupa, rekao je Vik, brzo, iznenadivši samog sebe.
– Noel Edmonds28.
Prijatelji okupljeni u krugu se nasmejaše kao jedan.
– Noel prokleti Edmonds!
– Nikad nisam rekla da jeste, rekla je Tes, začuñeno Škiljeći u svog
momka.
– Znate, to ne samo da pokazuje užasan nedostatak mašte, već i
užasan nedostatak organizacionih sposobnosti. Mislim, zar nije imala
nekog agenta za štampu?!
– Mislila sam da kažem, ona je uvek... uvek se previše uživljava.
Kao da...kao da je previše osetljiva. – Tes je pogledala Vika, čekajući
na odgovor, ali on je samo odsutno klimnuo glavom. Pogledala je oko

28
Noel Edmonds (1948) je jedini čovek koji je sedamdesetih godina
prošlog veka vodio oba udarna šoua koja su prezentovala aktuelne pop-
hitove: Top of the Pops i Come Dancing. Edmonds je dao odu ška
svojoj ljubavi prema muzici otvorivši prodavnicu ploča na Kings Roudu
u Londonu 1972. Ovo je bio samo prvi u nizu njegovih poslovnih
poduhvata koji su kulminirali osnivanjem veoma uspešne nezavisne
produkcijske kuće. Posle više od trideset godina rada na BBC-ju (1978.
je počeo da vodi veoma popularni večernji TV šou, a traumatičan
trenutak njegove karijere nakon kojeg se jedno vreme povukao iz posla
bila je smrt jednog čoveka koji je dobrovoljno, za potrebe emisije,
pristao da izvede „bandži-džamp") Edmonds je 1999. odlučio da ne
produži svoj ugovor, izjavivši da je po njemu taj program „i suviše
dosadan", ali se 4. avgusta 2003. (doduše privremeno) vratio svojim
korenima (počeo je 1968, na legendarnom radio „Luksemburgu"),
prihvativši da na 2. programu radija BBC zamenjuje teško bolesnog di-
džeja Džonija Vokera.
W
sebe, u londonske majmune koji su se kezili. ,,'Ajdemo po njih, pa da
idemo odavde.
– Važi.
Skrećući u hodnik, Tes se osvrnula i rekla: – Kad bi morao da spavaš
sa Šonjom ili sa Mišel, koju bi izabrao?
Ovo je bila igra koju su njih dvoje često igrali. Vik bi u normalnim
okolnostima odmah odgovorio – on je tako dobro poznavao svoje želje,
na ovakva pitanja se moglo odgovoriti bez razmišljanja – ali je na
stepenicama tražio Džoa i Emu, pa je morao da se okrene da bi
pogledao u dnevnu sobu i procenio dve kandidatkinje.
– Uh – nemam pojma. Mislim Mišel.
– Da. Ja mislim..., reče Tes zamišljeno, – da sam muško, radije bih
jebala Mišel. – Vik klimnu glavom. – Ali, mislim da bih radije svršila u
Sonjina usta.
Vik pogleda u svoju devojku; bio je naviknut na njenu mušku maštu,
ali ovakav nivo detaljnog poimanja gotovo da je bio zastrašujući. Tes se
okrenu prema njemu, usta joj se iskri više u jednu stranu u osmehu
zamišljenosti.
– Pa, kad razmislim, volim malo soli na mom kuvanom jajetu.
Ema i Džo se pojaviše na vrhu stepeništa, u kaputima: Ema je bila
gotovo isto onoliko crvena u licu i slomljena koliko i prvog dana. Vik je
pokušao da ulovi njen pogled i da komunicira putem neke poruke
tajnog saosećanja, ali lice mu je bilo razvučeno i deformisano jer se još
uvek smejao.

Džo

– Čudna stvar, zar ne, taj brak? Zašto zapravo ljudi to rade?. Džo se
sećao da je Vik to rekao u – Sajdenhemskom začinu, one večeri kad mu
je ispričao da je Ema prihvatila njegovu prosidbu. On je očekivao neki
privlačniji odgovor, ali je mogao da primeti da je njegov prijatelj
raspoložen da drži govor.
– Zato što su zaljubljeni jedno u drugo? – Tačno. A nevenčani
parovi, naravno, nisu? – Njihovi tanjiri su odavno odneseni. Sedeli su
tu, Vik sa ono malo preostalog bugarskog flaširanog crnog vina, a Džo
W
sa slatkim lasijem', ignorišući umorni izgled dva konobara koji su im
visili nad glavama. Džo je sačekao kraj obroka da bi mu rekao, nekako
je znao da on to neće odobriti: od vikenda u Safolku je prošlo već
mesec dana. Napolju je kiša polirala puteve u crno.
– Ne. Mora da tu ima nešto više od toga. Nekada to nije bio razlog.
Ljudi su se vencavali da bi došli do seksa. Ili da bi platili one tri
kokoške koje su uzeli na veresiju. – Mislim da u Somersetu to još uvek
rade. – Možda. Ali danas ljudi ne moraju da se venčavaju i x udaju da
bi došli do seksa. U stvari..., u njegovim tamnim očima video se mali
kez zbog visprenosti sopstvene formulacije, – sasvim je suprotno:
velika većina ljudi danas mora da upražnjava seks kako bi stupila u
brak.
indijsko piće slično milkšejku, postoji u slanoj i slatkoj varijanti.
Pravi se od hladnog jogurta, vode (ili izmrvljenog leda) i začinjava se
ružinom vodom, mentom, pistaćima i voćem.
– Izvini, kako to? Gde? U plemenima gde je ustanovljen nekakav
obred inicijacije?
– Ne, stvarno je tako. Hoću da kažem, zamisli da ti neko s kim se
viñaš, ali s kim ne spavaš, ponudi brak. Uflekao bi gaće od straha. – Vik
je napravio pauzu, odmeravajući odozgo nadole svog prijatelja koji se
strpljivo smeškao. – Pa, u stvari, ti verovatno ne bi. Ti bi čak mogao i
da kažeš 'da', samo iz pristojnosti.
– Da, ja sam ti baš seronja.
– Da. – Pogledao je u gomilu čokoladica – after ejt – na računu koji
je stajao na tanjim ispred njih; bili su toliko redovni gosti – Začina – da
im je restoran uvek davao praktično ćelu kutiju. – Ja mislim da to ide
ovako. Zamisli veze kao ture pokera, gde su čipovi izjave ljubavi. –
Podigao je tanjir, nakrećući ga prema sebi; gomila čokoladica pade
prema njemu. – U početku si oprezan, je 1' tako? Tvoji ulozi su mali. –
Poput kockara je povukao jednu čokoladicu na centar stola, odmah iza
četiri srebrne ćase sa turšijom, istovremeno govoreći, simulirajući
navodnike, iskolačujući oči i naglašeno umekšavajući glas: – 'Znaš,
nikad nisam sreo nekog kao što si ti.' – Pogledao je u Džoa da vidi da li
je njegova poenta registrovana; onda je povukao još jednu čokoladicu,
rekavši: – 'Bože, mislio sam da mi se neće desiti da s nekim budem na
potpuno istoj talasnoj dužini.'

W
 – Mislim da shvatam analogiju, rekao je Džo, pitajući se koliko će
dugo Vik da tera ovako; Ema je rekla da će svratiti kasnije.
– A onda, reče Vik, – pošto stvar sve više dobija na značaj1!, moraš
da upotrebljavaš sve više čipova. – Stavio je dve čokoladice – after ejt.
– 'Znaš, stvarno, stvarno mi se sviñaš.'
Još dve.
– 'Do sada sam stalno izbegavao vezivanje, ali sada više nisam tako
siguran...'
A onda tri.
– 'Mama. Tata. Ovo je Seli.' – Popio je poslednji talog vina iz svoje
čaše. – Okej? A onda se, konačno, nañete nasamo. – Povukao je pet
preostalih čokoladica na sredinu stola. Džo ga je gledao, čekajući.
– 'Volim te.', rekao je Vik.
– Tu si ruku odigrao baš od srca, odgovorio je Džo hladno.
– Baš tako!, reče Vik, smešeći se. – Poker ovde može da se završi,
ali nevolja je u tome što u ljubavi moraš da nastaviš da podižeš uloge.
– Moraš li?
– Da! – 'Volim te' je podložno zakonu uzvraćanja manjim
intenzitetom; ono, kao i..., samouvereno je klimnuo glavom, – još jedan
ili dva kritična elementa veze, oduzima uzbuñenje kad god ga izbaciš iz
sebe.
Džo se nasmejao, ali se pomalo osetio strancem, što mu se ponekad
dešavalo kad Vik postane ovakav, kad se činilo da se zapravo uopšte ne
obraća njemu; bio je samo rezonator za ono – slomi-tabu – gledište koje
bi se te večeri formiralo u središtu Proglasa Vika Malena.
– Eto, to se dešava sa 'Volim te', nastavio je Vik uz podizanje ruku
koje je bilo tempirano sa njegovim poentama. – To je ona ista fraza
koju si nekad izgovarao u holivuskom maniru ili kao Hitklif', na kiši
koja šiba, a koju sada – sada tupavo izgovaraš na kraju svakog
telefonskog razgovora, kao nastavak rečenice: 'Doći ću kući na večeru'.
Kad je izašla spontano, ona je sebi prokrčila put silom; a sada je refleks.
Zaćutao je, smešeći se sebi u bradu. – To, naravno nije dovoljno za
ljubav; zato moraš da ideš dalje. A postoji samo jedna fraza koja je na
tabeli Premijer Lige Strasti iznad 'Volim te'...
Jedan od glavnih junaka romana Orkanski visovi Emili Bronte,
nesrećno zaljubljen u Keti Ernšou, ćerku svog dobrotvora koji ga je kao

W
dečaka spasio bede i gladovanja, i sa ulica Liverpula doveo u veliku
seosku kuću u severnom Jorkširu.
– Da li gospoda žele još nešto?
Podigli su poglede. Konobar sa natapiranom kosom je pokušavao da
izvede svoj specijalni kez rezervisan za redovne goste, ali oči su mu bile
iscrpljene.
– Da, reče Vik, podižući jednu – after ejt – čokoladicu. – Imate li
ćelu kutiju?
– Gospodine? – Konobar je zavrteo glavom uz ono buljenje koje
mogu da izvedu samo Indijci.
– Samo hoću da objasnim nešto. – Konobar je ponovio kretnju
glavom, ali je otišao, vraćajući se trenutak kasnije sa potpuno novom
kutijom – after ejt – čokoladica na kojoj je još uvek bio celofan.
– Savršeno, reče Vik, uzevši je iz ponuñenog srebrnog tanjira i
melodramatično je bubnuvši na centar stola. – 'Hoćeš li da se udaš za
mene?'
Posle ovoga više nikada nisu imali isti tretman u – Sajdenhemskom
začinu.
U Džoovoj glavi je ovaj razgovor, koji je on ranije držao u sećanju
kao nevažnu anegdotu, odskora počeo da odzvanja, ili bar otkako su se
u njegovom braku pojavili problemi. Pošto je bio čovek čija se
metodičnost povećavala kako je stario, sve više časova je provodio
pitajući se – na ivici odluke da uzme blokče kako bi pribeležio ideje –
šta to nije kako treba. Razmatranje vremenskog perioda tokom kojeg je
došlo do krize konačno ga je primoralo da tu krizu nerazmrsivo poveže
sa Džeksonovim roñenjem. Mrzeo je što to radi, delom zbog toga što je
voleo svoje dete, a, opet, delom zbog toga što mu je to izgledalo kao
kliše, rušenje braka na hridima prvog deteta. Ali, u svakom slučaju,
stvari nisu bile baš tako jednostavne; znao je da se njihov odnos nije
raspao, kao što se to mnogima dešava, pod standardno novim
roditeljskim naporima – zbog manjka sna, konstantnog menjanja pelena
i iznenadnog nestanka seksa. A sa time su mogli da se bore; u stvari,
elemenat patnje prouzrokovane time što si dobio bebu imao je samo
sjedinjavajući efekat, a Ema se složila da napusti svoj posao u – Čejsu –
i da počne da dizajnira od kuće. U svemu tome je bilo neke magije.

W
 Tokom svojih prvih godina su bili jedan onih parova koji, našavši
jedno drugo, u toj tački okončavaju znatiželju i izoluju se; Tes je
jednom prilikom, ubrzo nakon što ih je upoznala, primetila da Džo i
Ema gledaju – iako sa velikom ljubaznošću – na Vika i na nju kao na
nešto što moraju da podnesu. – Uvek postoji taj mali osećaj da je
viñanje sa nama nešto što moraju da obave pre nego što se vrate da
budu jedno s drugim, rekla je Tes. Njihova veza je u velikoj meri bila
zasnovana baš na osećanju hermetične zatvorenosti: ponekad bi ležali u
krevetu i satima gledali jedno u drugo, osećajući da je i njoj i njemu
potrebno potpuno prisustvo onog drugog.
Kad je Ema zatrudnela, izgledalo je da beba može da bude samo
izraz ovog totaliteta – i, dok je bila u njenom stomaku, zaista se činilo
da je tako, ležala je izmeñu njih dvoje kao spojni organ sijamskih
blizanaca. Ali kad se dete rodilo, nešto se slomilo. Nije to imalo veze sa
samim Džeksonom – on je bio divna beba, savršeno ukrštanje njih
dvoje, sa Erm'nim zelenim očima i Džoovim prilično namrštenim
čelom, mada je imao, baš ispod desne strane usta, purpurni beleg, koji
će, kako su im doktori govorili, vremenom nestati. To je imalo veze sa
strukturom: horizontalne linije veze izmeñu Eme i Džoa prelomile su se
pod pravim uglom i usmerile prema njemu. Njihov odnos je počivao
samo na postojanju njih dvoje, i kao takav je bio savršen, pun
zadovoljstva i ispunjen; troje je poremetilo herniju – izbacilo je njihovu
ljubav iz fokusa. Možda su voleli jedno drugo onoliko koliko je moguće
voleti; a onda su, kako bi voleli nekog drugog, morali da izbace nešto
od Džo
tog osećaja.
se takoñe sećao da je prvi put osetio stvarnu tenziju izmeñu njih
dvoje otprilike dve nedelje pre nego što se rodio Džekson. Napravili su
žurku sa večerom – zbog stanja u kojem se Ema nalazila, on je sve
skuvao – a kasnije su sedeli sa Vikom koji je ostao nakon što su ostali
gosti otišli. Tes nije bila tu – ovog puta nije bio u pitanju biznis sa
vinom, već je bila u poseti svojoj porodici u Devonu; uostalom, to bili
počeci njene veze sa Vikom, tako da se njeno odsustvo nije posebno
osećalo: Džo, Ema i Vik su lako funkcionisali kao trio.
– Bože, rekla je Ema, držeći se za stomak, večeras je baš mrzovoljan.
Džo, koji je sedeo pored nje na sofi, stavio je ruku na njeno
uspupčenje; uvek je bilo tvrñe nego što je on očekivao. Bila je u pravu –

W
trebalo je da sačeka samo trenutak, i iznutra je došao udarac dovoljno
snažan da odbaci njegovu šaku u vis.
– Zaboga, rekao je. – Šta možemo da učinimo?
– Znam šta možemo da učinimo, rekao je Vik i uzeo staru Džoovu
gitaru sa šest žica koja je stajala u uglu sobe. Vratio se, seo ispred sofe
prekrstivši noge i počeo da svira verziju pesme Lady Grinning Soul
Dejvida Bouvija, dodajući joj svoje improvizacije koje su joj davale
klasičan, španski prizvuk.
– Negde sam pročitao – mislim u Eli – da sviranje neroñenoj deci
ima nekakav dobar efekat na njih, rekao je dok su mu se prsti preplitali.
– Bože, Vik, rekao je Džo, zapanjen, kao i uvek, Vikovim umećem,
– ti si tako sjajan gitarista. Jebote, što traćiš vreme na 'Findus29?
Vik je slegnuo ramenima – njegov poslednji posao je bila reklama za
palačinke sa karijem – i nastavio da svira, bez gorčine.
– Deluje li?, reče Džo.
– Znaš šta, mislim da deluje..., reče Ema, dobujući prstima po pupku.
Pogledala je u Vika sa divljenjem; on se nasmešio i, još uvek svirajući,
uperio gitaru prema njenom stomaku. – Možda treba da doñeš da sviraš
kad se budem porañala. To bi moglo i mene da smiri.
– O, draga, sve će biti u redu, rekao je Džo.
– To ti kažeš. – Napravila je grimasu. – Verovatno će s tobom biti
sve u redu.
– Je 1' te strah?, rekao je Vik, prilično nevino.
Ema se nasmejala onako kao što je ponekad činila, grlenim,
guturalnim irskim smehom koji je zvučao kao da izlazi iz neke mnogo
starije žene.
– Skroz sam se usrala, bre.
Vik je pogledao u Džoa: sada je na njega bio red da slegne
ramenima.
– Pa – u nekim situacijama čovek zaista ne može da da nikakav
savet...
– Nemam pojma, reče je Vik. – Zašto ne pokušaš da projektuješ bol
na nekog drugog?
29
„Findus" je vodeća svetska kompanija za proizvodnju smrznute
hrane.
W
 Ema se malo uspravila. – Kako to misliš?
On je naslonio gitaru na sofu. – Kao dvanaestogodišnjak sam igrao
fudbal u školi. I iščašio sam rame.
– O, Bože, reče Džo. – Nećeš valjda da pričaš priču o Gremu Vejlu?
– Umukni. Nikad se ne zna, možda će pomoći. Bilo kako bilo, suze
su mi samo tekle, bio sam izvaljen na našem dubravom terenu, a naš
nastavnik fizičkog, koji je bio i sudija – gospodin Brenston...
– Kao u 'Iznesi mi'30?, reče Ema.
– Da, kao u 'Iznesi mi' – čučnuo je pored mene i šapnuo: 'Vratiću ti
rameni zglob na mesto. To će mnogo da te boli. Koga najviše mrziš na
igralištu?' A ja sam, kroz suze, rekao: 'Grema Vejla. On me je srušio.' –
Vik je izveo kratku imitaciju sebe kao dečaka koji plače; Ema se
nasmejala. ,,A gospodin Brenston je ponovo šapnuo: 'U redu, ovo se ne
dešava tebi, nego Gremu Vejlu. Ti si samo vudu lutka za Grema Vejla.'
I uradio sam to. Zaista sai? se koncentrisao. Pretvarao sam se da sam,
jebi ga, stvarno Grem Vejl – sa njegovim smradom na jaja, njegovim
pantalonama koje su uvek zelene od korova i frizurom koju je, jasno se
videlo, njegova mama pravila pomoću šerpe. A onda je gospodin
Brenston naglo trgnuo moje rame i namestio ga.
– Bože, reče Ema. – Da li te je manje bolelo?
– Bolelo me je u majčinu. – Ema i Džo se nasmejaše ovome. – Ali
možda bi me bolelo više.
– Da li je Grem Vejl izgledao kao da ga nešto boli?, rekao je Džo.
– Ne, bar koliko sam ja mogao da primetim. – Vik je iz džepa
izvadio srebrnu kutijicu, rizle i paklo cigareta: ispod svega ovoga je
podvukao CD koji mu je bio pri ruci, Bends od – Radiohead.
– Vik..., reče Džo, iscrpljeno, pokazujući prema duvanu. – Nema ni
dve nedelje do njenog termina.
– O, izvini...
– O, zaboravi, Džo, reče Ema. Džo se namršti; Vik je u vazduhu
držao CD sa svojim tajnim skladištem još uvek nagomilanim na njemu,
i gledao u Džoa i Emu, kao da čeka na odluku. – Stvarno, dragi...,

30
reklamni slogan „Iznesi mi 'Brenston'" proizvoñača prehrambenih
proizvoda, posebno kiselih krastavaca u tegli.

W
nastavi ona, stavljajući ruku na Džoovo rame, pokušavajući da otkloni
njegovu uznemirenost, – jedan pasivni džoint mu neće škoditi. Jedino
što će zbog njega možda da izañe smejući se i tražeći 'marš' čokoladice.
Vik se nasmejao i spustio CD ispred sebe. Džo je slegnuo ramenima,
držeći resicu uveta izmeñu palca i kažiprsta, delimično zbog toga što je
ovo bilo potencijalno štetno za njegovo neroñeno dete, a delom stoga
što je bio stavljen u ulogu nekoga ko kvari dobar provod.
– Još uvek to radim, ponekad, rekao je Vik, ponovo nameštajući svoj
pribor. . – Šta radiš?
– Ono čemu me je gospodin Brenston naučio. Ako mi predstoji nešto
stvarno gadno, samo zamislim da se to dešava nekom drugom. Nekome
koga ne volim.
– To je pomalo okrutno, zar ne misliš tako?, rekao je Džo.
Vik ponovo slegnu ramenima. – Pa to im se zapravo neće desiti, zar
ne?
– Pa, jesi li ti to bio miljenik nastavnika Brenstona?, rekla je Ema,
smešeći se.
– Nemam pojma, reče Vik, kezeći se. Njegovi prsti su ekspertski
mrvili smeñu grudvicu koju je izvadio iz kutijice i stavio na rizlu. –
Mislim da mi više nije bio tako naklonjen nakon što se sreo sa mojim
ocem na otvorenim vratima.
– Zašto?
Liznuo je papir za uvijanje duž ivice. – Gospodin Brenston je rekao:
'Volim da mislim da se dobro slažem sa svojim učenicima. Zovu me
Krastavčić. Razumete, zbog mog prezimena.' A moj otac je rekao: 'Aha.
Znači mora da moj sin nekog drugog gospodina Brenstona zove
gospodin Glava Embriona.'
Ema se ovome nasmejala zdušno, nekontrolisano, gotovo kao da se
već poslužila džointom koji se Vik spremao da upali i da povuče dim
kroz pesnicu. I Džo se nasmejao, ali je ubrzo prestao, jer je ranije već
bio čuo ovu priču, pa se, dok je gledao u svoju ženu koja se smejala pet
sledećih minuta, osetio pomalo isključenim. Kasnije te noći su imali
jednu od svojih prvih pravih razmirica.
Džo je, meñutim, bio čovek spreman da učini sve što je u njegovoj
moći kako bi poboljšao situaciju u svom braku. Dovoljno upućen u
Muškarci-Su-S-Marsa, Žene-Su-Sa-Vene-re-govor, zaključio je da su
W
sada, suprotno od onoga što se dešavalo u njihovom ranijem životu,
stvari izmeñu Eme i njega išle na bolje kada su imali nekakav drugi
fokus: sada bi im podeljena koncentracija na blagostanje neke treće
strane mogla, u najmanju ruku, doneti malo olakšanje, mogla bi
nakratko skrenuti njihov obostrani pogled sa sve šireg ambisa izmeñu
njih. Zato je, prvog vikenda posle žurke Šonje i Mišel, ponudio Emi da
sa njom ode u posetu njenoj majci.
– A šta ćemo sa Džeksonom?, rekla je ona, oblačeći svoj plavi –
dizel – ñubretarac: on joj je, kao i mnogi drugi njeni kaputi, bio pomalo
veliki, a njena majušnost u njemu ispunila je Džoovo srce žudnjom za
dodirom. – Kasno je da zovemo bejbisiterku.
– 'Ajde da ga povedemo!
– O, Džo... umorna sam, rekla je, a on je osetio kako mu se utroba
steže, predosećajući nadolazeću kritiku. Stavila je šaku oko vrata. –
Žlezde su mi opet otekle.
Džo je ehnuo, saosećajno, u nedoumici da li da pruži svoju ruku
utehe. – Otekle su? – Ema je bila jedna od onih osoba kod kojih, kako
se čini, stres i umor deluju uglavnom na grlo; bila je podložna
infekcijama, krajnici su joj naticali.
– A znaš kako mi je teško da se borim ako je mama..., borila se da
pronañe reč, – ... nevaljala.
– Ma, biće sve u redu. Ja sam odgovoran za Džeksa. Postaraću se da
ti se ne mota oko nogu.
Ugao njenih usana se skupi, ali njeno lice nije bilo lišeno nežnosti;
mogla je da vidi da se on trudi.
– U redu. Ti lupaj glavu o tome, rekla je s akcentom koji je izašao
jače, kao što se uvek dešavalo kad bi izgovorila neki narodski izraz.
Kad su izašli, Džo je vezao Džeksona u jastučićima obloženo sedište
za dete na zadnjem sedištu – klia"; on je, kao i obično, odmah pokušao
da se oslobodi, ali nije uspeo, njegove ručice su još uvek najveći deo
svoje snage trošile na hvatanje, a ne na povlačenje. Ema je već upalila
kola, pa je Džo otrčao na drugu stranu i uskočio unutra.
– Hej?, rekao je, pošto ona nije krenula.
– Nije dovoljno zbrinuti samo njega, rekla je, pokazujući na Džoov
nevezani pojas. – Neće biti dobro ako on preživi sudar, ali njegov tata
proleti kroz prozor...
W
 – Tačno, reče Džo, zakvačujući metalne kopče. Nikad me nije
ovoliko grdila, počelo je da mu prolazi kroz glavu, ali je stavio
poklopac na tu misao, podsećajući sebe da je ovo njihova stara tema.
Oduvek je očajavala zbog Džoove navike da vezuje pojas tek kad krene
ili kad se zaustavi na prvom semaforu: on je mislio da time štedi vreme.
Osećajući se nekako bezbedno u zabranu familijarne svañe, pokazao je
na pod automobila na njenoj strani i rekao: – Nisam siguran da skidanje
obuće pre vožnje zauzima neko posebno visoko mesto na listi saveta za
bezbednost u saobraćaju, zar ne?
Pogledala je dole; njene patike su ležale sa donovima okrenutim
naviše, a njena stopala u sivim vunenim muškim čarapama počivala su
na pedalama. Džo je sa još jednom malom žudnjom primetio da su
pertle na ovim patikama predugačke, kao što su bile i onog dana kad su
se upoznali.
– O danas smo ser Rober Mark31..., rekla je sa prijateljskim
sarkazmom. Džo je bio zahvalan zbog njenog dobrog raspoloženja.
Zamajavala se sa radiom, odsutno pritiskajući dugmad sa
umemorisanim stanicama, tražeći neku dobru pesmu.
– Zašto stalno to radiš?
– Kao što znaš. ne radim to stalno. Radim to kad nosim ove patike.
Donovi su predebeli da bih osetila pedale kako treba. – Džo ju je
pogledao, čekajući; po njenom tonu je znao da postoji još neki luckastiji
razlog, pa je uživao u tom saznanju. Ma koliko se stvari pogoršale, uvek
će je poznavati bar toliko.
– A i..., rekla je, konačno, brzim pokretom očiju u stranu uhvativši
njegove oči, – ...sviña mi se da dodirujem ove... kako se zovu?
Teselacije?
– Šta?
– Ovo na pedalama. Ove vijugave izbočinice. Volim da ih osetim na
stopalima. – Okrenula se prema njemu, i nasmešila se. – Okej?

31
Komesar londonske „Metropoliten" policije (bivšeg „Skotland
Jarda") od 1972. do 1977, poznat po svojim reformama u strukturi
policijskog kadra, po regrutovanju etničkih manjina i nastojanju da se
politikom otvorenosti ostvari bolja saradnja sa medijima.

W
 On je uzvratio osmeh, ali pomalo nategnuto; odlutali su, osećao je to,
u gadne vode. Ema je volela da joj on miluje stopala; žudela je za
dodirom koji za druge može da bude mučno golicljiv, često govoreći
Džou da joj tu dodir najviše prija. Neki muškarci bi možda bili nesrećni
zbog ove informacije, više bi voleli da je ona pomenula druga mesta, ali
ne i Džo, znajući da je jedan od retko opevavanih radosti veze pristup
neseksualnim tačkama dodira – ležanje, dok ti ona mazi vrat, igra se sa
tvojom kosom, miluje tvoje podlaktice, masira tvoja ramena, drži te za
ruku. Emina primedba o njenim stopalima mu je u glavu prizvala
sadašnje odsustvo ovakvih dodirivanja, pa je razmišljao o tome kako su
njegove ruke zamenjene uvrnutim keltskim krugovima na kočnici
njihovih kola, na pedali za gas. Ćutao je tokom preostalog dela puta.
Posle nekih sat vremena kod Silvije, Džo je bio veoma srećan kad se
Džekson ukenjao. On je bio prirodno strpljiv čovek, ali nakon što je
sedmi put objasnio ko je, bilo je olakšanje osetiti domaći, umirujući
smrad, i znati da se možeš izviniti što češ deset minuta biti u kupatilu sa
bebom. Podigao je svoje dete, rekavši: – Uh, mislim da je vreme da
promenimo nečije pelene, a to neki čovek mračnijeg uma baš i ne bi
rekao dok se ne uveri da smrad dolazi od Džeksona.
Skučeno kupatilo je bilo skrupulozno čisto – danas ga je oprala nekih
dvadeset puta, pomislio je – ali toliko staro i ispunjeno mirisom godina
štedljivosti da je delovalo nezdravo: kada je imala jednu od onih žutih
štrafti nastalih reakcijom meke vode i tvrdog emajla s kojom ni najveće
količine sredstva za čišćenje nisu mogle da izañu na kraj. U ćošku
naspram WC šolje se bez nekog očiglednog razloga nalazila bela
hoklica na koju je bilo stavljeno puderastoplavo jastuče; na njega je
položio Džeksonovo pigmejsko telo i počeo da otkopčava njegove male
farmerke, a zatim i – pampers – pelene. Džekson je podigao pogled
prema njemu, njegove zelene oči su bile potpuno iste kao Emine, izuzev
što su imale tu čudnu prazninu koja bi se uvek pojavljivala kad bi se
usrao, što je – primetio je Džo, gledajući u smeñi potok koji se širio još
uvek radio. To je Džoa podsetilo na izraz u Borisovim očima – Boris je
bio Silvijin prastari bokser – kad bi ovaj odlučno čučnuo na trotoaru:
apsolutna praznina, lišena svake svesti o onome što radi. Džo nije
naročito voleo Borisa; kad su stigli, on je kao i uvek počeo da laje i reži
preko svake mere, što je iznerviralo Džoa, delimično zbog toga što je
W
pomislio da će to uplašiti Džeksona, ali uglavnom zato što je oduvek
osećao da u tome postoji element razmetanja.
Love... sofi as an easy chair...
Podigao je pogled. Emin glas, koji je prigušeno odjekivao kroz zid,
sa iščekivanjem se podigao na poslednjoj noti, što se razlikovalo od
fraziranja Barbare Strejsend; ali za to je postojao razlog: ona je vodila.
Love... fresh as the morning air.
Silvijin odgovor je bio pomalo napukao, ali ispod je još Uvek
postojao vibrato hladnog profesionalca. A onda zajedno:
Onnnnne... love that is shared by two..!
Džo je umotao prljavu pelenu u njenu plastičnu kesu i bacio je u
kantu za otpatke. Pazio je da negde nešto ne zaprlja; nije želeo da Ema
ima razlog da ga kritikuje.
Ljubav... meka kao udobna fotelja... Ljubav... sveza kao jutarnji
vazduh... Jednaaaaa... ljubav koju dvoje dele...
I have found with you!32
Baš je držao Džeksonove noge podignute kako bi mu obrisao
zadnjicu kad je Ema provirila kroz vrata kupatila.
– Idem malo da izvedem mamu u šetnju. Hoćeš s nama?
– Ne, neću. Nisam još završio sa prepovijanjem. Gde idete?
– Idemo da obiñemo radnje. Htele smo da povedemo i Borisa, ali on
se negde sakrio. Izgleda da je to jedini pas u istoriji koji ne voli šetnje. –
Slegnula je ramenima. – Tu smo za dvadesetak minuta.
– Važi, rekao je Džo, ponovo spuštajući pogled na bebu, radostan
zbog ove čilosti izmeñu njih dvoje, iako je ona bila pomalo usiljena.
Ema je prišla i nagnula se, približivši lice golom dečaku, njegove ruke i
noge su se podizale u izokrenutom položaju hoda na sve četiri, s
naborima na koži koji su postojali samo na mestima gde su počinjali
udovi.
– Čovečuljak, je 1' smo sad skroz čisti? Je 1' tako? A? – Džeksonove
oči oživeše, njegovo bucmasto lice se nasmeši, bio je to spremam-se-
da-pokušam-da-izvedem-sledeću-grima-su smešak bebe od trinaest
meseci, pomalo iskošen belegom koji je još uvek bio tu. Emino i
Džoovo srce se rastopiše, sjedinjena nad ovim prizorom; postoji li gest
u kojsm je jaz izmeñu nameravanog i dobijenog veći nego kod osmeha
32
Nañoh je sa tobom. (prim. prev.)
W
bebe? Ona podiže pogled, njeno kao ljiljan belo lice je bilo mešavina
tuge i zahvalnosti, i za momenat i ona i on osetiše da se možda ovde, u
ovoj obuzetosti dečakom, nalazi mesto kojem još uvek mogu da se
vrate, čak i ako je to isto ono mesto na kojem su se prvobitno razdvojili:
možda je ono najbolje za nastavljanje niti. U tom trenutku su se mogli
poljubiti, mogli su da ljube jedno drugo u leña, u lice, dok njihova beba
formira savršeni trougao, a onda je Silvija povikala: – Šta ja radim
ovde, u kaputu?, pa Emine oči trepnuše iz pomirenja i vratiše se u svoju
podvodnu struju stresa i iritiranosti, mada ne bez prelaznog momenta
koji je Džou izgledao kao izvinjenje. Onda je otišla, mogao je da je čuje
kako pomaže svojoj majci da ponovo obuče kaput i podseća je da se
upravo spremala da krene u šetnju.
Vrata se zalupiše. Džo je završio sa brisanjem Džeksona i stavio je
novu pelenu, belu i namotanu kao presavijeni paus-papir, oko njegovog
pupka, pupka neproporcionalno velikog zbog njegove nedavno
okončane uloge. Kad ga je podigao i krenuo prema vratima, začuo je
tiho rezanje koje je dopiralo iz hodnika. Zastao je i spustio bebu; još
jednom zastrašujuće rrrrrrrrrrr... O, pomislio je, Boris misli da su svi
izašli; a sada je čuo šum. Džo se nije plašio Borisa, spremao se da krene
da izañe na kraj s njim, a onda je pomislio: Pitam se kakav je on
zapravo pas-čuvar. Sad je imao priliku da sazna da li je ta stara džukela
samo razmetljivac. Setio se da je jednom pročitao da psi i mačke mogu
da prepoznaju svoje vlasnike i sve druge koji su im poznati samo ako
im vide lica; i tako je, u izuzetnom trenutku ispunjenosti maštom,
povukao svoj – frenč konekšn – pulover preko glave i izašao u hodnik.
Čim se pojavio, naslepo idući prema ulaznim vratima, čuo je kako se
pas još jednom oglašava istim rezanjem, ali samo u trenu, a onda je
rezanje postalo kevtanje, pa običan pasji vrisak: rrrruuuuuuaaahhhh!!
Spustio je pulover naniže, tačno na vreme da pogledom ulovi Borisa
koji je, sa strahom u krmeljivim očima purpurnih kapaka, grabio
hodnikom što je brže mogao i, dok su mu se noge, u toj jurnjavi,
istovremeno batrgale u svim pravcima, uleteo pravo u Silvijinu spavaću
sobu, dok su mu iz bulje kuljala govna kao voda iz creva vatrogasca.
Kad je došao sebi posle iznenadnog šoka i dvadeset sekundi
nekontrolisanog smeha, Džo je shvatio da je deo zida na jednoj strani
hodnika, izmeñu podne lajsne i niza slika, sav poprskan, istačkan
W
pasjim govnima. Slika Eminog oca, gojaznog i nenasmešenog, sa
uštirkanom kragnom, u svečanom odelu, bila je potpuno zamagljena.
Nije stigao ni da proveri kakva je šteta napravljena u spavaćoj sobi,
odakle je dolazilo manično dahtanje, pošto se Boris, pretpostavljao je,
sakrio ispod Silvijinog debelog divana prekrivenog jorganom, a Ema i
njena majka su ponovo bile tu.
– Možeš li da veruješ..., zaustila je, spremajući se da mu priča o kiši
koja je iznenada počela, a onda joj se ruka podigla do nosa, ostavljajući
vidljivim oči u razrogačenom užasu i zgañenosti. Silvija je tumarala iza
nje, zainteresovano gledajući zid hodnika, kao da ga nikad ranije nije
videla. Džo je otvorio usta, spreman da priča, ali onda je shvatio da
iskreno objašnjenje nije moguće, pa je ostao u toj pozi nekoliko
sekundi, nemo gladeći svoju usnu resicu.
– Menjanje pelena nije išlo kako treba?, rekla je Ema, zaklanjajući
usta rukom.
Vraćajući se kući, Džo je predložio da svrate do Vika: to je usput,
rekao je, a treba da pokupi knjigu koju mu je pozajmio.
– O, Džo, reče Ema, nagnuta preko naslona sedišta suvozača;
Džekson je nekako uspeo da izvede podvig oslobañanja iz stega dečjeg
sedišta. – Rekla sam ti da sam umorna. I Džeks je umoran.
– Ma, daj Em. Samo na pet minuta.
Ona se nasloni na svoje sedište i povuče pojas preko ramena.
– Samo hoćeš da mu ispričaš šta se dogodilo. Kod mame. –
Pogledala ga je; njegovo lice je bilo usredsreñeno na put, ali nije moglo
da sakrije podrugljiv poluosmeh. – Zar ne?
– Pa...možda. – Usudio se da pogleda u nju, ponadao se da je to
pobednički pogled. – Priča je stvarno smešna.
Ema je otvorila usta da kaže nešto, a onda ih je ponovo zatvorila i
pogledala kroz prozor.
– Muškarci, rekla je. – Jedva čekaju da nasmeju jedan drugog...
Džo je ovo shvatio kao pristanak i skrenuo desno, prema
Sajdenhemu.
– Zdravo..., rekla je Tes, dok su Džo i Ema ulazili u Viko vu dnevnu
sobu. Ležala je ćelom dužinom izvaljena na sofu, noge su joj visile sa
priručja, i ona i soba su bile obasute svim mogućim nedeljnim
specijalnim novinskim dodacima i modnim rubrikama.
W
 – Tes! Izvini, bili smo u prolazu, pa...
– Ma ne, u redu je, reče ona, ustajući, podsvesno stavljajući novinski
podlistak preko novina na čijoj se naslovnoj strani nalazilo pet različitih
slika Dajane. – Staviću vodu za čaj. Mislim da nam je ostalo neko
pecivo od jutros...
– Ma ne treba, nećemo dugo da se zadržavamo, rekla je Ema,
pomalo hladno. Džo ju je pogledao i osetio paniku izazvanu dobro
poznatim utiskom da je učinio nešto pogrešno; izgledalo je da je nešto
iznenada potopilo njeno raspoloženje.
– Pa, makar jedan čaj..., viknu Vik, koji je ušao u kuhinju, u stvari
kuhinjicu pored dnevne sobe.
– Džo, jesi li ti to smršao?, reče Tes.
– Ne...mislim da nisam..., reče on i u sebi oseti neko malo potonuće.
Primetio je da mu to ovih dana ljudi sve češće govore, po njemu je to
značilo da ga se oni sećaju kao debljeg nego što je uistinu bio.
– Je 1' u redu što smo svratili?, rekao je. – Nismo vas prekinuli u
nečemu?
– Ne, reče Tes, ,,u stvari, upravo smo se pitali šta da radimo sa
ostatkom dana...
– Bože, reče on, okrećući se ka Emi, sa pesnicom podignutom u
afektirano šaljivom maniru, – ... to su bili dani.
– Molim?, reče Tes.
– Shvatićeš kad dobiješ bebu. – . •
– Kad šta...?', odgovori Tes sa raešavinom prepredenosti i ruganja.
Ema i Džo su razmeniše poglede. Nijedno od njih dvoje nije toliko
dobro znalo Tes da bi bilo upoznato sa njenim osećajima po ovom
pitanju; niti im je bilo jasno da li ona možda ne može da ima decu iz
zdravstvenih razloga.
– Izvini, samo sam mislio..., nastavi Džo, crveneći dok je govorio, –
kad imaš bebu, dani kad si jednostavno sedela i lenjo se pitala šta da
radiš čine se sasvim izbrisanim iz programa rada.
– U redu je Džo, reče Tes smejući se. – Nema potrebe da ti bude
neprijatno. Mogu da je rodim. Samo mi se nešto ne sviña ta ideja. –
Ispružila je obe ruke prema bebi obešenoj o Emin vrat. – Što ne znači
da s vremena na vreme ne mogu da zagrlim nečiju bebu...

W
 Ema je delovala pomalo zatečeno, ali onda se osmehnula i uhvatila
dečaka ispod pazuha, podigla ga i dodala Tes, čije je lice poprimilo
poznati izraz strepnje onih koji ne rukuju sa bebama, ali je uspela da ga
dovoljno lako položi preko gornjeg dela svojih prsa, dok je on, praznog
pogleda, preko njenog ramena, gledao u kuhinjicu, gde je mogao da vidi
oca koji ulazi u priču sa svojim prijateljem.
Ema sede na sofu, lice joj se nañe u istom nivou sa kaišem Tesinih
farmerki. I Tes je sela, stavljajući Džeksona u krilo, okrećući ga na leña
kako bi mogla da mu drži glavu u šaci.
– On je malo star za to, reče Ema, naginjući se kako bi ga uspravila,
a onda je njegovo plastelinsko lice morfiralo u režim plakanja. – Izvini,
ja...
– Ma ne, u redu je. Otkud bih ja znala te stvari? Mada, jasno mi je
šta govoriš, stvarno je porastao otkad sam ga poslednji put videla.
Ema klimnu glavom i ponovo se nasmeši. Nastade pomalo neprijatna
tišina, slomljena Džoovim pričanjem anegdote i Vikovim smehom.
– Zar zaista nemaš želju da imaš jedno ovakvo?, konačno reče Ema.
Glas joj je bio miran, poput glasa deteta koje postavlja prvo pitanje
nakon što je svarilo neku tešku činjenicu stvarnog života. Tes isturi
donju usnu i polako zatrese glavom.
– Izvini.
– Ne, ne mislim da...
– Ne, stvarno, navikla sam da se izvinjavam zbog toga. Žena u
srednjim tridesetim koja ne želi decu? Kakav sam ja to neprirodan
monstrum?
Ema spusti glavu, podižući prst da bi povukla dlaku na svom
temenu. Ponekad bi povukla dlaku i vrtela je izmeñu prstiju kao u igri –
svračije noge.
– Ne moraš da mi se izvinjavaš. Ne mislim da žena mora da ima
decu.
Shvativši da je Ema povreñena, Tes stavi ruku na njeno kolena, a
onda joj vrati Džeksona.
– Ipak, trebalo bi da se izvinim. Za moj nedostatak želje da imam
decu ne postoji nijedan valjan razlog; recimo..., ona otvori dlan,
nagañajući: – feminizam ili nastojanje da budem nekonvencionalna, ili
šta već. – Ponovo zavrte glavom. – Ne. To je strah. Da vidimo... –
W
Podigla je rašireni desni dlan, sa pripravnim prstima, sa kažiprstom leve
ruke obavljenim oko vrha malog prsta. – Strah da ću devet meseci biti
bolesna. Strah da će mi vagina biti pocepana. Strah da ću biti
prepuštena sama sebi sa detetom kad otac odluči da odmagli sa nekom
koja ne izgleda kao da je prošla kroz vodenični žrvanj. – Ema klimnu
glavom, pokušavajući da izgleda predusretljivo, ali boreći se protiv
turobnosti Tesine tirade, protiv njene tendencije da stvarima previše
gleda u oči; to joj je donosilo osećaj vrtoglavice, osećala se i kao da želi
da zadrži dah. – Još nešto? O, da. Strah da rodim mongoloida. –
Počešala je svoj nos izvijen u obliku skijaške skakaonice. – To te uvek
brine kad preñeš trideset petu.
– Da, pa..., reče Ema u nekoj vrsti reakcije, – ... zastupati ideju o
rañanju dece pred nekim ko misli kao ti uvek je teško. Uvek završiš
govoreći stvari koje zvuče kao klišei.
Čak i ako su istinite. – Džekson iskrivi lice; onda se vrati praznini; a
onda još jednom iskrivi lice. – Kao ono... mislićeš drugačije kad ga
rodiš. Ili..., ovde u njene oči upuza tračak zlobe, koji ona potisnu, – ...
možda jednostavno još uvek nisi upoznala pravog čoveka.
Vik i Džo su se kao na mig vratili iz kuhinje, smejući se. Vik je
dodao Emi solju čaja. Ona je podigla pogled i osmehnula mu se, ali nije
otkrila ništa, njeni zubi su bili štit.
– Naprotiv, reče Tes lepršavo, – imajući u vidu moj stav o deci,
mislim da sam upoznala baš pravog čoveka.
Vik joj posla upitan pogled, spremao se da zatraži objašnjenje, a
onda, uz podrigivanje koje je bilo toliko grleno da ga je mogao
proizvesti i neki sedamdesetogodišnak koji ispija crna piva, iz
Džeksonovih usta izlete mlaz svetlocrvene tečnosti i pade na Tesino
krilo, na njene – 501 – farmerke.
– O, izvini, stvarno.
– Ma, nema veze, reče Tes uz kez. – Verovatno je razumeo svaku
reč.
– Džo, imaš li papirnu maramicu ili tako nešto?
– U redu je. Imam ja.
Tes je iz džepa izvadila paket papirnih maramica, a zatim je izvukla
jednu; sa svog krila je obrisala ono što je beba ispovraćala – bilo je to
tako glatko, tako lišeno čvrstih komada hrane, tako kašasto.
W
 – Džo, reče Ema, gledajući oko sebe kako bi pronašla mesto na koje
će spustiti svoj čaj, – možeš li da mu nečim obrišeš usta?
– Ne brini, ja ću, reče Tes. Izvadila je još jednu papirnu maramicu; a
zatim je doživela neku vrstu nesvesti. Nije to bilo potpuno isključenje
svesti, već više momenat kad su se njena uobičajena poimanja
neposredne realnosti, a sa njima i njena sposobnost rasuñivanja,
pomerila, malo, ali fatalno, naopako. Najpre to nije shvatila. Tes je, u
stvari, mislila da se dobro pokazala ublaživši zadrtost svog – anti-deca –
govora; tek kad je podigla pogled sa bebe i videla izraz neshvatanja na
Vikovom, a straha na Eminom i Džoovom licu, shvatila je – ponovo
spustivši pogled na svoju ruku – da nije, energično i već neko duže
vreme, brisala onu stranu Džeksonovih usta sa koje se trag bljuvotine u
tankoj liniji spuštao do njegove brade, već onu stranu koja je bila
unakarazena njegovim belegom.

Vik

Naravno, sad kad se Tes vratila, što je značilo da će periodično (i

nepredviñeno) dolaziti u njegov stan, Vik i Ema su bili u tajnoj vezi.
Dok je ona bila u Francuskoj, njihov odnos je imao bezimeni kvalitet –
nijedno od njih dvoje ga ne bi nazvalo vezom; ali, kad se ona vratila,
prosta činjenica da nije bilo lako otići negde, učinila je to neizbežnim.
Ništa vas ne suočava sa realnošću da varate nekoga kao što to čini
geografija.
Vik nikad nije bio u ovakvoj vezi. Više je voleo nasumičnu
nevernost, slučajne sastanke, iznenadne obrte sudbine. Po nekim svojim
aspektima veze – sa strane – su mogle biti prava stvar za njega –
uglavnom u pogledu razrañivanja seksualnih varijanti – ali one
zahtevaju veliku organizaciju. Nasumična nevernost se jednostavno
desi, ali vezu – sa strane, bilo mu je jasno, moraš da planiraš, iznenada
se našavši u terminima, mestima i šiframa, suočen sa neophodnošću da
pamtiš kojoj si ženi ispričao koju anegdotu – a Vik stvarno nije mogao
da se gnjavi s time. Ne gnjaviti se – voditi računa samo o tome da
uživaš i da izraziš sebe – to je, u osnovi, bio Vikov životni poziv. Bio je
lenj na fundamentalan, suštinski način. Otromboljio bi se ne samo kad

W
je hodao, nego i kad je trčao, a tu aktivnost nije upražnjavao još
od...nije mogao da se zamajava prisećajući se.
Vik je pokušao da ubedi Emu da nastavi da dolazi u njegov stan, ali
nju je Tesin stav prema vikendima – komotan, ustoličen – uverio da su
Vik i Tes prošli fazu kada je Tes svoje dolaske najavljivala telefonom.
Vik je pomišljao da u Eminom konsekventnom odbijanju da dolazi
može da otkrije izvesnu ozlojeñenost, ali je pustio da to tako i ostane: u
suprotnom bi, znao je, bili suočeni sa zaguljenim pitanjem: koliko je
zapravo njegova veza sa Tes ozbiljna – odgovor na to pitanje je, u
stvari, bio da su njih dvoje nedavno razgovarali o ideji da žive zajedno.
Taj razgovor su vodili nedelju dana pre nego što je princeza Dajana
poginula.
Teoretski gledano, u toku dana su mogli da se nalaze kod Eme i
Džoa, dok je Džo bio na poslu, ali Džeksonovo prisustvo je
predstavljalo problem: za Emu moralni, a za Vika seksualni (otkrio je
da njegova požuda zahteva mentalnu blokadu Eminog majčinskog
statusa). A onda je Vika, dok je bio u – Rok stopu – u Hern Hilu, tražeći
novu vah-vah pedalu, Frensis, menadžer radnje koji je imao kosu
zavezanu u konjski rep, pitao da li zna nekoga ko bi želeo da iznajmi
stan.
– Ne znam nikoga. Zašto?, rekao je Vik.
– Na spratu ima nekoliko soba gde držimo jedan deo opreme. Mislim
da bih mogao da je izbacim odatle i da izdam te sobe. To je stara
garsonjera, ali...ej! – Okrenuo se prema dugokosom tinejdžeru koji je
petnaest minuta na – skva-jer fender telekasteru – svirao uvodni rif iz
pesme Špirit of Radio grupe – Rush. – Je 1' je kupuješ ili ne kupuješ?
– U stvari, rekao je Vik, – možda i znam nekoga.
– Džo, reče Ema, podižući pogled sa knjige. ' A1?
– Bilo bi dobro da malo više uposlim Toni, – Džo se osvrnuo u svom
klečećem položaju pored kamina. Bila je sredina oktobra i on je odlučio
da će ove zime porodica koristiti kamine. Kamini su za njih, kao kupce
kuće, predstavljali prioritet, ali tokom prve godine stanovanja nisu znali
da dimnjake treba očistiti: njihov prvi pokušaj da prirede romantično
veče na tepihu pored vatrice završio se oblakom gareži i dima. Potom je
Džo proveo ćelu subotu sa dva ogromna Škota i njihovim industrijskim
vakuumskim crevom – uprkos svemu onome što je znao, još uvek je
očekivao da će se pojaviti neki dečko crnog lica, u odrpanom prsluku,
W
sa dugačkom četkom – i stvari su rešene. Možda je pomišljao i da su
prave vatre ono što je potrebno da bi se zaustavio odliv osećaja
prijatnosti iz njihovog doma.
– Na kakve poslove misliš?, rekao je, otresajući garež sa dlanova.
– O, ništa posebno. Samo da više koristim njene usluge. – Džo se
ponovo okrenuo prema pregradi od gvozdenih sipki, pažljivo umećući
par navoštenih belih kockica za potpaljivanje ispod marljivo
konstruisane piramide od uglja, grančica i zgužvanog papira. – Ako
možemo to da platimo...
– Pa, ona nije baš jeftina. A ponekad se pitam nije li već potpuno
zaokupljena čuvanjem Džeksona...
– Mislim da bi za mene bilo dobro da mogu da izlazim više tokom
dana, rekla je Ema, sa malo povećanom čvrstinom u glasu. Džo je
upalio šibicu, ali je shvatio da je potpalio vatru tako da ona ne može da
doñe u direktan kontakt sa kockicama za potpaljivanje. – Ovde mi
ponekad doñe da šiznem.
Pokušao je da ubaci upaljenu šibicu u pukotinu izmeñu grančica, ali
je ona izgorela, podigavši se na kraju i pocrnevši: to ga je podsetilo na
trik sa šibicama zvani – Mrtvačeva erekcija, koji mu je nekada davno
pokazao jedan školski drug. Upalio je još jednu šibicu. – Da, pa to je
razumljivo. Što je ne bismo pozvali da makar jednom nedeljno radi
celog dana? – Pažljivo je provukao šibicu ispod grančica i pustio je da
padne; zašištala je u kontaktu sa belom kockicom pod sobom. Iz nje se
polako razvijao plamen, pucketajući u dodiru sa najtanjim gornjim
grančicama. Osetio je Emine usne na svom obrazu i iznenañeno se
okrenuo; čučala je pored njega.
– Hvala ti, rekla je, a on je za momenat pomislio da vidi neku tugu u
njenim očima, ne uspevši da dokuči razlog; bez sumnje je osvojio
pohvalu za dobro vladanje na tabeli njihovih odnosa. Ali, onda se vatra
razbuktala uz iznenadno mini-hučanje, pa se se oboje okrenuli prema
njoj, a zatim ponovo jedno prema drugom, ona se smešila, lice joj je
bilo puno čuñenja: čak i ovo je bilo dovoljno da je začudi, ovo majušno
postiguće. Možda je vatra odgovor, pomislio je Džo.
Ako je Vik ikad do sada bio zaljubljen u nešto, onda su to gitare.
Kao trinaestogodišnjak je gutao dve vrste pornografije: pornografiju i
gitarsku pornografiju. Gitarska pornografija – muzički časopisi,
W
reklamni bilteni, katalozi – je bila jednostavnija; nije morao da se
pretvara da je odrastao da bi mogao da je kupi; a njegova majka ne bi
udarila u dreku kad bi je našla u njegovoj sobi. Jedina nezgoda je,
zapravo, bila to što nisi mogao da drkaš uz nju, premda, u Vikovom
slučaju, to nisi mogao zato što nisi pokušao.
Provodio je sate u svojoj sobi sanjareći, buljeći u ženska obličja
redova i redova – stratokastera – i – telekastera, – flajing V – modela i –
les polova – najrazličitijih mogućih nijansi i preliva, ulaštenih na
svetlosti foto-ateljea. Ponekad bi njegove misli odlutale ka nekom
akustičnom modelu, krivini dvanaestožičnog – martina – ili loptastoj
zadnjoj strani – ovejšna. Ali, žižna tačka njegove žudnje su bili
poluakustični modeli: gledajući slike – greč kantri džentlmena – ili –
gibsona 335 – mogao je da oseti svoju iznenadnu želju, nalik na glad
koja je aktivirana pritiskom na neko dugme – istu onu direktnu, tananu
liniju izmeñu objekta i želje koju bi osetio videvši vaginu.
Njegova prva gitara je bila – kolumbasova – kopija – stratokastera.
Kupio ju je polovnu, za 70 funti, u radnji – Eksčejndž i Mart"; za 70
funti koje je delikatno maznuo iz torbice svoje tetke Merion i zbog
kojih je morao da pretrpi beskrajne optužbe i ne baš malo udaraca
kaišem svog oca koji je bio odlučio da izvuče priznanje; za sedamdeset
funti koje je dao čoveku koji je suvo kašljao, koji je tvrdio da je svirao
sa Džefom Bekom, i koji ga nije pustio da ode iz njegovog prljavog
stana u Bekslihitu – nije postojao nikakav mračniji razlog od činjenice
da nije imao nikoga drugog kome bi pričao svoje tužne priče. Ali,
vredelo je. Imao je električnu gitaru; tako vrednu stvar, koja je. u tolikoj
meri bila simbol nekog drugog, glamuroznijeg, nedostižnog sveta da su
mu se ostali klinci rugali kad bi pričao o njoj, odbijajući da poveruju da
neko koga oni poznaju može da je ima.
Čak i sada se – sada, kad je Vik prošao kroz realnost uravnilovke
članstva u bendu koji nije uspeo da se probije, i završio svirajući za
džinglove i dečačke bendove – nije sasvim odrekao zaljubljenost u taj
instrument. Zato je, za njega, na neki njegov način, bilo nečega
romantičnog u stanu iznad – Rok stopa. Bio je utorak, rominjala je kiša
– onog dana kad su Ema i Džo odlučili da uposle kućnu pomoćnicu na
ceo dan – kad ju je prvi put pustio unutra. Upalio je svetio, a ona je
prsnula u smeh – da li od straha ili od radosti, to on nije mogao da
W
dokuči – a zatim je, nakon okreta glave za 180 stepeni, navikavajući se
na prostor, zaigrala luckasti džig-ples četvorogodišnjakinje, krećući se
kroz dve susedne prostorije – kroz spavaću sobu i kuhinju – u cikcak,
izmeñu crnih kofera.
– Ti reče da će vlasnik odneti sve ove stvari, rekla je u ritmu pesmice
usklañenom sa njenim plesom.
– Da, reče on, pojavljujući se iza nje i zaustavljajući njene kretnje, –
ali, kad sam video šta je u koferima, predomislio sam se. – Ispružio je
ruku i mašio se za bravicu kofera ispred sebe; vrata kofera se otvoriše,
otkrivši u purpurno krzno ušuškani – gibson Hauard Roberts fjužn,
gitaru obilnog muzičkog potencijala koju je svirao Đango Renar.
– Bože. Divna je, reče Ema nežno, okrenuvši glavu; njene usne
dodimuše njegov vrat.
Vik klimnu glavom, spuštajući ruke sa njenog struka, i poče da ide
od kofera do kofera, otvarajući bravice: u ovom ćošku tirkizni – gild
starfajer, u onom srebrni – blek pedal stil, na buñavi lavabo poduprt
blistavi šestožični – bosa – bas, na putu prema širom otvorenom
prozoru koji je gledao na Dalvič Roud crni – rikenbejker 335, isti kao
onaj koji je svirao mladi Pit Tausend. I najzad, u koferu koji je ležao u
samom centru sobe, – greč holou bodi 1600, poluakustična gitara koju
je Čet Etkins krstio po sebi, čije je telo od javora blistalo svojoj bojom,
svojom duboko Rotko33 crvenom.
– Prava stvar, rekao je Vik, klečeći pred gitarom kao pred
obožavanim božanstvom. – Ova je moja.
– Kako to misliš tvoja?', reče Ema smejući se.
– Pa..., reče on, zabravljući kofer, – sad ne mogu da dam dve i po
hiljade koje Frensis traži. Ali, obećao je da je neće prodavati dok ne
budem imao te pare. Što..., nasmešio joj se, – može da traje zauvek.
– Zašto bi on to radio?, reče Ema prostodušno. v. – To je jedna od
onih malobrojnih stvari koje mi sleduju kao rezultat toga što sam

33
Mark Rotko (pravo ime Markus Rotkovič) (1903-1970), američki
slikar roñen u Rusiji koji je u posleratnu školu apstraktnog
ekspresionizma naglašene melodramatike uveo kontemplativnu
instrospekciju, gde boja postaje jedino sredstvo ekspresije.

W
svojevremeno bio ekstremno minorna rok zvezda – ljudi kao što je
Frensis još uvek hoće da mi čine usluge.
Pogledala ga je, nežno se smešeći njegovom dečačkom zadovoljstvu
zbog ove male moći. Činilo se da je soba osvetljena zvezdama; odzraci
jedine gole sijalice su, kombinovani na gitarama, bacali čestice
unaokolo. Ljubili su se, a onda su, stojeći, upali u drugu sobu;
pomerivši električnu mandolinu, malaksalo su vodili ljubav na
najlonima prebačenim preko sofe, dok je raskoš okolnih instrumenata
kompenzovala bedan izgled nameštaja.
– Što si odabrao anñela?, rekla je Ema kasnije, prateći noktom
tetovažu koja se sa njegovog ramena spuštala na biceps: bila je to
androgina figura u tamnoplavoj odori, sklopljenih krila i zlatnog lica,
više nalik na kakvu srednjovekovnu ikoni nego na omot ploče soft-roka,
hladna i nimalo vanzemaljska.
– Rekao sam ti.
– Zaboravila sam. Mislim da su mi druge stvari bile u glavi kad si se
prvi put skinuo go do pojasa.
Osmehnuo se, polaskan. – Jer sam ga istetovirao u San Francisku, na
našoj prvoj i jedinoj američkoj turneji. U jednoj gej radnji.
– U kom smislu gej?'
– Samo u Albaniji možeš da vidiš toliko bujnih brkova na tako
malom prostoru. – Zamišljeno se pogladio po bradi. ,,I tako, to je
mogao da bude anñeo ili... pa, u suštini, svi drugi tatui koje je taj tip
tamo radio izgledali su kao radovi Toma iz Finske1.
– Da li je bolelo?
– Da, mislim da jeste. U tom trenutku nisam baš bio sasvim svoj. –
Iscerio se, pomalo apologetski; ona je, podignuvši obrve, sarkastično
klimnula glavom, dajući do znanja da nije iznenañena. – Ali, posle je
bolelo. Ponekad još uvek boli; ili bar s vremena na vreme zasvrbi –
naročito leti... jao!
Tom iz Finske je najveći svetski baštinik gej-erotike i najpoznatiji
finski umetnik još od vremena velikog kompozitora Jana Sibiliusa. Tom
iz Finske je roñen 1920. kao Touko Laksonen u selu Karina u Finskoj.
Sa devetnaest godina se preselio u Helsinki, gde je, pohañajući
umetničku akademiju, za svoju dušu počeo da crta prve homoerotske
radove. Nakon Drugog svetskog rata, u kojem je učestvovao kao vojnik,
W
oprobao se u reklamama, ali je istovremeno nastavio da pretvara svoje
fantazije u crteže, koje je, na nagovor bliskih prijatelja, poslao jednom
američkom magazinu za bodi-bildere. Konzervativna socijalna klima ga
je naterala da te 1957. godine svoje radove objavi kao – Tom iz Finske
– i to ime ga je pratilo tokom čitave karijere. Njegova dela su odmah
postigla uspeh, bila su objavljena u mnogim katalozima i antologijama,
a počev od 1973. su prisutna u muzejima i galerijama širom sveta. Tom
iz Finske je vremenom, naročito u Americi, stekao status heroja gej-
populacije, kojoj su njegove svedene, visoko stilizovane studije
seksualnosti i moći pomogle da se etablira i samodefiniše. 1979. je sa
svojim prijateljem Darkom Dehnerom osnovao kompaniju – Tom iz
Finske, koja je pet godina kasnije prerasla u fondaciju neprofitabilnog
karaktera namenjenu očuvanju i izlaganju dela erotske umetnosti. Tom
iz Finske je umro 1991, od komplikacija prouzrokovanih emfizemom.
Skrenuo je pogled sa pukotina koje su se širile plafonom na njeno
lice. Ona je stiskala njegovu nadlakticu, štipajući meso. – Šta to radiš?
– Pokušavam da ga nateram da poleti. – Sklonila je ruke. Trebalo je
da istetoviraš nešto što se pomera kad se ti pomeriš. Moj ujka Džeri je
na guzovima imao po jednog čoveka koji lopatom utovaruje ugalj.
On je pogledao u njene oči, srećne zbog ovog trenutka, zbog ovog
sećanja. – Da li je policija u Korku znala da ujka Džeri pokazuje svoju
pozadinu?
– Pusti to. Poenta je u tome da se oko same rupe...
– O, daj, molim te – pomozi mi da vizuelizujem.
– ... nalazio vatreni prsten. Tako da je, dok je on hodao, izgledalo da
ta dva čoveka u stvari lože vatru u njegovoj guzici.
Vik malo odmače svoju glavu od njene, lice mu je bilo maska
srdačne neverice. – Ti si u Irskoj pronašla sebi zabavu, a? – Ona se
nasmeja: on je počeo da govori didlidi akcentom. – Šta ćemo da radimo
večeras, Šejmas? Znam! Džeri, čoveče – spusti pantalone i gaće, i
večeras, samo za nas, još jednom prošetaj seoskim trgom! To će biti
fantastična provala. Ako ništa drugo, Džerijeva provala će biti tu.
Ona se ponovo nasmeja; nasmeja se i on. A onda, pribirajući se,
ponovo gladeći njegovu ruku, ona reče: – Koji je to anñeo?
– Molim?

W
 – Postoji četvorica njih, zar ne...Gavrilo, Rafajlo, Mihajlo...! još
jedan. Ne mogu da se setim. To su oni koji imaju imena. Arhanñeli.
On slegnu ramenima, zavrtevši glavom. – Nemam pojma. Ovo ovde
je žensko, verovatno anñeo ljubavnih žalopojki, s obzirom na to gde
sam ga istetovirao. Anñeo sudova za pečenje kokica. Gledanja TV-a i
govorenja: 'Ma da, to je taj.'
Ema se nasmešila i poljubila ga na to mesto, u rame, što je značilo da
ljubi i anñela, da ljubi njegovo zagonetno lice; onda je sela, gledajući
oko sebe i u drugu sobu, gde je jedan kofer za gitaru još uvek stajao
otvoren.
– Naravno, prvi put si mi se svideo kad si jednom svirao gitaru...,
rekla je. Leña su joj bila prislonjena uz zid, a kolena su joj bila
podignuta do grudi. Malo je drhtala, uprkos naporima gasne peći iz
šezdestih koja je bila okrenuta prema krevetu – iako treba biti fer prema
vatri i reći da je Ema često izgledala kao da joj je hladno, čak i kad bi
joj koža postala vrela od Vikovog dodira; čak i zimi je tražila ćebad,
termose, pokrivače. Možda za nju toplota nije bila samo pitanje
temperature.
Iza njenog profila Vik je, s licem na penastom jastuku sa karnerima,
mogao da na stočiću pored kreveta vidi bež telefon, verovatno
isključen; a iza njega, uvek depresivni lavabo. – Kad je to bilo?
– Malo pre nego što se rodio Džekson. Ja i Džo smo jednom svratili i
ti si počeo da pričaš o tome kako muzika možda blagotvorno deluje na
fetus.
– A, da. – Dobro se sećao toga. – To je bio samo način da doñem u
poziciju da mogu da te impresioniram.
Ona se cmehnu. Imali su – ljubavnu – konverzaciju, jednu od onih
kad se sve brane iskrenosti lome i partneri uživaju u tome da jedan
drugome pričaju o tajnim željama i motivacijama u prošlosti.
– To je baš lepo.
– Još uvek me iznenañuje...
– Šta? –
Vik je oklevao; želeo je to da kaže, ali je osećao da bi to moglo da
oduva ćelu njegovu fasadu, iako više nije ni bio siguran da deluje ispod
neke fasade.
– Da sam ti se uopšte svideo. Uvek sam mislio da ste ti i Džo čvrsti
kao stena. – Osetio je kako njegovo lice poprima izraz skromnosti. –
W
Uvek sam mislio da ti misliš da sam ja i suviše...neodgovoran. – Fraza
koju je Džo jednom upotrebio da bi ga opisao sada mu je pala na pamet:
čovek čiji se osećaj društvene odgovornosti iscrpljuje u tome da skrene
sa puta kako bi propustio ambulantna kola.
– I suviše kvaran, hoćeš da kažeš?, reče Ema, sa svojim irskim
glasom izraženim u najvećoj meri. Vik je udari u rame. Ona ga
pomilova po kosi. – Ne znam. Mislim da si mi se jednostavno svideo. A
onda, kad si svirao gitaru bebi, počela sam da se pitam da li ti možda i
nisi toliko kvaran kao što se praviš. Da li si ispod te tvrde – seks-mašin
– površine zapravo još jedan beznadežni romantik.
Vik se osmehnu i klimnu glavom, kao da je to istina; počeo je da se
pita da li možda i jeste.
– A onda, nastavi ona, – kad sam svratila onog dana kad je Dajana
poginula i videla sve te suze u tvojim očima, znala sam da sam bila u
pravu.
On je pogleda; lice joj je bilo razvučeno u poluosmeh prošlo je
dovoljno vremena da bi oboje mogli da gledaju na taj dogañaj sa
ironijom – ali se nije smešila toliko da bi on rizikovao da joj kaže istinu.
Poljubio ju je u nežno ponuñen obraz.
– A onda si ispričao ono o Gremu Vejlu, rekla je.
– Šta?, reče on, odmičući se, osmehujući se, mršteći se.
– Nakon što si svirao gitaru mom stomaku.
On se nasmeja. – Aha. Sećam se.
Emino lice je dobilo ozbiljniji izraz. – Znaš, poslušala sam tvoj
savet, rekla je meko.
– Kako? Kad?
– Kad sam rañala Džeksona. Projektovala sam bol na nekog drugog.
– Njene oči malo skrenuše sa njegovih, kao da ju je sramota. – Mislim
da mi je malo pomoglo.
Vik klimnu glavom. – Ko?
– Šta?
– Na koga si projektovala bol?
Ponovo taj izraz malog stida, ali ovog puta izveštačeniji. – To je
moja tajna, rekla je i skočila iz kreveta, tumarajući prema drugoj sobi.
Vik ju je zaludno posmatrao, zainteresovan za osećaj da može da vidi
krivine njene zadnjice koje su se pomerale ispod ivice njene sive majice
W
kratkih rukava, i da ih na miru procenjuje. Spustio je ruku do poda i
podigao akustični model – gibson J-200. Njegovi prsti su lako jurili
preko pragova, nije svirao ništa odreñeno, samo je upražnjavao svoje
umeće, brzinu svojih prstiju; na trenutak je pomislio da odsvira stvar
Shop Girl Queen, ali mu je pažnju odvratilo nešto što je pomalo zvučalo
kao klavsen, zvuk koji je dolazio iz susedne sobe. Spustio je gitaru na
pod, obavio ćebe oko sebe i otišao da ispita stvar.
Ema je sedela na sredini druge sobe, na nekoj velikoj kutiji, kolena
su joj bila razdvojena nečim što je Vik pre toga video samo na krigli –
ginis – piva: galskom harfom. Oči su joj bile zatvorene, a ruke su joj
počivale na žicama, ispruženih prstiju, čekajući na završetak
reverberacije poslednje note; a onda ponovo počeše, cupkajući žice
poput nekih sinhronizovanih paukova, proizvodeći svojim sporim
hodom preko utrobe harfe neku razigranu setu koju je on nalazio u
nekim vrstama irske narodne muzike – nije baš bio stručan u toj oblasti.
Ipak, bio je donekle ponesen lepotom njenog sviranja i ponovo se osetio
čudno, kao onda na žurci.
Ema završi jednim dugim, krstarećim akordom i otvori oči; Vik je u
nekom polumagnovenju, svestan klišea, aplaudirao. Ona ga je
pogledala, lice joj je iz koncentracije prelazilo u toplinu.
– Nisam znao da umeš to da sviraš, rekao je.
– Hm...zar sad ne treba da kažem: 'Postoji brdo stvari koje umem da
radim, a ti to nisi znao?'
On se osmehnu i priñe kako bi seo iza nje, vijugajući rukama oko
njenih leña kako bi položio dlanove na žice. Na trenutak je osetio kako
su joj se leña ukrutila, kao da ju je nešto u ovoj pozi uznemirilo.
,Je I' ti muškarci stalno traže da im sviraš harfa?, rekao je Dio, ne
želeći da igra ulogu gubitnika.
– Ne, rekla je. – Ponekad. Obično to neću da radim, čak i ako me
zamole.
Džo je, zadovoljan, kao dete sa zlatnom zvezdom, otpozadi obavio
ruke oko njenog struka, dok su njene ruke još uvek bile obavljene oko
harfe.
– Pa čemu onda ovaj izuzetak?
– Ti si izuzetak, Džo, rekla je i njegovo srce se vinulo u još veće
visine.
W
 – Šta je to bilo?
– To je bio singoh. Postoje tri vrste. Singoh, nongoh i džigoh. – Sin –
znači – plakati, dakle to je lament; ,,non – znači – spavati – uspavanka;
a džigoh je radosna pesma.
Nemoj da mi sviraš džigohe, pomislio je Džo, koji je tražio samo da
bude ganut.
Ali onda mu se prepustila, njeno telo se uobličavalo prema
njegovom, kao tečnost.
– Hern Hil, reče Ema, sa očima prema prozoru, koji je gledao na
druge prozore. – Oduvek sam mislila da je to na moru.
– To je Hern Bej34. Poljubio ju je, više kao partner nego kao
nezakoniti ljubavnik, u rame. – Caka je u imenu'.
Ona se nadurila, igrajući se, glumeći prezrivost. – Da, znam. Ali
stalno ih mešam. Gde je Hern Bej?
Vik slegnu ramenima, malo je podigavši. – Geografija mi nije jača
strana. U Devonu?
– Ne, mislim da je u Kentu. To nije ni tako daleko odavde. – Lako je
uzdahnula. – Volela bih da je ovo zaista Hern Bej.
– Hvala.
Okrenula je lice tri četvrti kruga prema njemu. – Ne, nisam to mislila
– ovde je divno, Vik. Ali more me čini srećnom. Njegov zvuk i miris.
Ono mnogo više opušta od...
– Zvuka i mirisa Dalvič Rouda?
Ema se okrenu, smešeći se, u očima joj se videla neka žudnja. – Ono
ti pere čula. Da smo pored mora...kako bi samo bilo divno provesti noć
u slušanju mora? – Njeno pitanje je ostalo bez odgovora. Prevlačila je
rukom preko harfe. Otvorena žica je odzvanjala kao crkvena pesma.
– Da li si znao da ovde postoji ovo?, rekla je.
– Ne. Nisam se zamajavao otvaranjem kofera koji nemaju oblik
gitare. – Disonantno je cupkao žice harfe. – Mislim da je ovde i jedan
električni klavir...
– Divna je. Upola manja od klasične. – Uvukla je svoje prste izmeñu
njegovih, terajući ih da u pravo vreme dodiruju pojedine žice, vodeći ga

34
bay (engl.) – zaliv.
W
ka nekoj jednostavnoj melodiji. – Otac me je naučio da sviram. Mislim
da je to bio njegov način da usadi malo stare zemlje u mene.
– Deluje. Ono što si svirala me je navelo da pomislim na Irsku.
Nasmejala se, ponovo okrećući lice unazad, prema njemu. – Ne, nije.
Navelo te je da pomisliš na 'Marfijeve' reklame.
I Vik se nasmejao, ali se malo povukao unazad, iznenañen
činjenicom da Ema u sebi ima potencijal ciničnosti. Onda je ona
uhvatila njegov desni dlan i držala ga okrenutog nagore, u svom dlanu.
– Kako si zaradio ovo?, rekla je, vrhovima prstiju prateći tanku, na
ivicama obelelu posekotinu na njegovom gležnju.
– Pokušao sam da se ubijem od žudnje za tobom.
– O, naravno. Nisam trebala ni da pitam.
– Posekao sam se jutros, kad sam palio motor. Moj verni stari drugar
je odlučio da zariba na sred sajdenhemskog glavnog puta.
Istegla je vrat i poljubila posekotinu, još uvek polusvežu; osetio je
utiskivanje njenih usana oko nje. Zamislio je posekotinu kao neki otvor
kroz koji se njen dah filtrira u njegovo telo. Mogao je da oseti širenje
toplote daha ispod svoje kože.
– Da vidim ima li negde hanzaplasta...
Njegovi bicepsi je stisnuše oko struka, zadržavajući je. – Ne brini.
Ionako mi se sviña, Uz malo truda će se razviti u privlačnu krastu.
– Odvratan si.
– Ne, stvarao, rekao je. – Kraste, ujedi komaraca, bradavice – sve to
vredi imati. Volim stvari koje izazivaju svrab. Takvo je blaženstvo
češati ih. – Ona se provukla ispod njegovih ruku, napravila pun krug i
završila sedeći opkoračke u njegovom krilu, sučelice njemu, pustivši da
joj iz usta ispadne jezik u glumljenju povraćanja; on je stavio svoj jezik
– dugačak i zašiljen, jedan od onih jezika koji mogu da izgledaju kao
nekakvo vanzemaljsko stvorenje u ustima – na oblast pupoljaka ukusa
na površini njenog jezika i liznuo naviše, terajući je da se povuče uz
krivljenje nosa u grimasu i smejanje. – Znaš li o čemu stvarno sanjam?
O ekcemu.
– O, daj...
– Ili još bolje – o psorijazi. O psorijazi i nekom sluzi čija je dužnost
da me češe dvadeset četiri sata. Kakvo blaženstvo! Potpuni svrab tela za
koji konstantno stiže olakšanje.
W
 Ona zavrte glavom. – Teško da bi mi se i dalje sviñao ako bi
izgledao kao onaj tip iz 'Raspevanog detektiva'35.
Vik kempoidno izgovori jedno – fuj, dižući oči prema nebu. – O! Da
li je moguće biti plići i fašistički nastrojeniji prema telu?
– Eh, reče ona mekim tonom. – Rekla bih da ja nisam ta koja sam
opsednuta telom...
Zvona njegovog unutrašnjeg alarma su malo zazvonila na ovo, ali je
on onda, u njenim fokusiranim, na njega nežno usredsreñenim očima,
video da je njena slika njega jasnija nego što je on pretpostavljao i, u
35
„Raspevani detektiv" je televizijski serijal od šest delova u produkciji
BBC-ja, nastao 1986. iz pera britanskog scenariste Denisa Potera, koji
nije doživeo da vidi ekranizaciju svog verovatno najboljeg dela, pošto
je 1994. umro od raka pankreasa. Poter je patio i od posebno teškog
oblika psorijaze, koju ima i glavni junak serije „Raspevani detektiv",
Filip Marlou (ime je, nema sumnje, izabrano kao referenca na čuvenog
detektiva koji je stvorio Rejmond Cendler, pa i na čitav „hard boiled"
detektivski žanr, s tim što u izvornoj transkripciji Poterov lik, za razliku
od Čendlorovog, nema ,,e" na kraju). Poterov tekst je kompleksan i
višeslojan, i utoliko ga je bilo teže preneti na televizijski ekran, što je
reditelju Džonu Amielu bez sumnje uspelo (ne treba zaboraviti
brilijantnog Majkla Gambona u glavnoj ulozi), pa ova serija predstavlja
najdosledniji eksperiment državne britanske televizije na polju
tekstualne dekonstrukcije i postbrehtovskog antirealizma. Prvi nivo
naracije se odigrava u sadašnjosti i fokusira se na Marlouovov bol nički
krevet, gde se on leci od psorijaze. Druga priča se odvija u Marlouovoj
glavi, pošto on, budući da zbog bolesti ne može da drži olovku,
mentalno „piše" svoju knjigu Raspevani detektiv: film noir fantaziju
koja se odigrava 1945, čiji je on sam glavni junak-detektiv, treća,
takoñe iz 1945, sastoji se iz njegovih sećanja na detinjstvo i ispričana je
kao niz „flešbekova" ispričanih psihijatru (za Marloua su traumatični
oni koja se tiču preljube njegove majke), dok je četvrta, u sadašnjici
situirana priča satkana od Marlouovih mentalnih konstrukcija o
konspiraciji izmeñu njegove žene i njenog ljubavnika. Serija je
prikazana i na našoj televiziji, a za oktobar 2003. najavljen je film po
Poterovom scenariju, u režiji Kita Gordona, sa Robertom Daunijem
Džuniorom u glavnoj ulozi.. W
isto vreme, prijemčivija. Vik se nasmešio i osetio vazdušastu slobodu
izmeštenosti, nemanja kontrole. Približio je svoje usne njenom uvetu. .;.
– Sviraj mi još nešto, šapnuo je.

Džo

Merijen Foster je stavila špric ispred svog lica i pritisnula njegov

klipčić: iz igle štrcnu kratak mlaz tečnosti – do sada neimenovanog
onesposobljivača proteina CD4. Iako su postojali i te kakvi razlozi za
ovakav postupak – uvek postoji mogućnost zadržavanja mehurića
vazduha u špricu Merijen se, kad god bi ga obavljala, osećala kao
šarlatan: sve je to izgledalo kao ono što doktori rade na televiziji, a ona
i nije bila doktor. Neko veliko podsećanje na to joj nije bilo potrebno,
pošto injekcija koju se spremala da ubrizga nije lečila. Pacov u kavezu
ju je pogledao i u iščekivanju iskrivio nos. Bio je to prilično prijateljski
nastrojen pacov, mnogo više od poslednjeg, koji je, očigledno svestan
opasnosti u kojoj se nalazio, imao običaj da se sa ispružene sve četiri
noge baci na šipke kaveza i da se uhvati za njih, širom razjapljenih usta,
ispunjen mržnjom.
Ispunjen nelagodom, Džo je posmatrao sa druge strane stakla koje je
istovremeno služilo kao prozor i kao pregrada njegove kancelarije. CD4
predstavlja jednu ili dve proteinske strukture na površini ćelije koje
dozvoljavaju HIV-u da se prikači, prodre i zarazi. Komponenta
onesposobljivača, na kojoj je Džoova laboratorija radila poslednjih
sedam meseci, uništava ovaj protein – što je korisno zbog toga što
umanjuje mogućnost prenosa HIV virusa, ali je manje korisno s
obzirom na onu prozaičniju ulogu proteina CD4 kao pristupnog
molekula koji formira deo većih struktura kroz koje najprotektivniji
telesni agensi, T-ćelije, prenose signale drugim ćelijama. Do sada
Džoova laboratorija nije našla način za onemogućavanje proteina bez
drastičnog uništavanja imunog sistema; duboko u sebi je osećao da je
taj Telefon
pokušaj verovatno
na njegovombesplodan.
stolu je zazvonio; znao je ko zove po
bljeskajućem svetlu linije 1.
– Zdravo, Džeri.
– Zdravo, Džo. Možeš li da doñeš do mene?
W
 – Sada?
Pauza, coktanje jezikom. – Osim ako nisi ekstremno zauzet...
– Nisam. Dolazim odmah.
Zatvarajući vrata svoje kancelarije, Džo ulovi Merijenin pogled kad
ga je ona skrenula sa kaveza; verovatno je bila reč samo o tome da ona
nije očekivala da on izañe, ali u trenutku je izgledala kriva i nedužna u
isto vreme, kao dete koje je uhvaćeno u nekom poduhvatu.
Zgrada za istraživanje farmaceutske industrije – Fridner – je bela
zgrada na tri sprata koja ima oblik slova ,,T – i koja se nalazi na tri jutra
zemlje u delu jugoistočnog Londona kojim dominira autoput M25. Čini
se da se na ovom kraju grada London završava: završava se na velikoj
kružnoj granici autoputa, nasuprot severnoj strani gde ne postoji
opipljiva tačka u kojoj prestaje London, a počinje selo, već dolazi do
postepene osmoze prestonice u njene sive prigradske satelite.
Nivo C, na čijem se vrhu nalazi kancelarija Džerija Bluma, ranije je
bio posvećen kliničkim probama, ali od 1996. je pretvoren u
administrativni centar, u tačku kontakta izmeñu zgrade za istraživanje i
– Fridnerovih – centrala u Londonu i Frankfurtu. Najviši sprat je
predstavljao energično otvoren plan koji je dizajnirao neko ko je
odgledao previše filmova o kancelarijama američkih novinskih kuća;
dok je Džo koračao preko tepiha boje drvenog uglja, osetio je, kao što
bi uvek osetio, da bi većina birokrata koji ovde rade bolje izgledala sa
providnim zelenim štitnicima na čelima i da bi im bolje pristajalo da
vičući naručuju kafu i krofne.122
Stigao je do Džerijeve kancelarije, jedine staklene kutije na tom
spratu koja nije bila providna; i to je bila staklena kutija, ali su staklene
cigle na tri strane činile dešavanja unutar nje skrivenim. Odmah ispred,
za stolom koji je izgledao kao da je tek tako stavljen tu, bez prostora
koji bi mu pripadao, sedela je Valeri, Blumova sekretarica, žena koja je
bila podvrgnuta tako intenzivnoj hormonskoj terapiji da je Džo
pomislio da se ona možda nalazi na ivici nove pubescencije, da će ovog
puta odlakaviti kao majmun.
– Dobar dan, gospodine Serena, rekla je. – Uñite unutra.
Džo je otvorio vrata. Džeri je razgovarao telefonom, ali mu je dao
znak rakom da priñe.

W
 – Ja. 36Das is richtig. Nein. Was du willst... ja37
Džo sede na crnu kožnu stolicu okrenutu naspram Džerijevog stola.
U nameštaju kancelarije Džerija Bluma bilo je mnogo crne kože: ta
koža i konzistentna upotreba plavog osvetljenja kombinovani su kako bi
prostoriji dali crtu osamdesetih koja se inače nije viñala, izuzimajući
svetove profesionalnog umetničkog klizanja i nemačke rok muzike. Sa
njegove desne strane, prozor koji se pružao od zida do zida pružao je
prizor otvorenog krajolika koji niko ne bi izabrao za šetnju: suncem
obasjana zemlja naučnih parcela i silikonski posedi.
– Okej. Okej. Ja. Auf wiederhoren . – Džeri je spustio slušalicu. –
Izvini, Džo. Kancelarija u Frankfurtu... – Zamahnuo je rukom, kao da
objašnjava nešto: onda se njegov pogled zakačio za njega. – Hej! Jesi li
ti to smršao?
– Ne..., reče Džo, uzdišući.
Džeri spusti ruku prema – interkom – sistemu na svom stolu, držeći
kažiprst iznad dugmeta. – Kafa?
Džo zavrte glavom: osetio je ponovno nadolaženje umora i nije
mogao da se zamajava upuštanjem u bilo kakvo šaljenje sa Džerijem.
Tišina će ga naterati da preñe na stvar.
– Pa..., reče Džeri, zavaljujući se u svoju stolicu sa pokretnim
naslonom, pri čemu mu je ispao veći deo stomaka, – kako stoje stvari
na tvom odeljenju?
Džo trepnu. Džerijeva plavosmeña kosa danas se kovrčala samo sa
jedne strane njegovih krupnih crta lica sa izraženim vilicama: ličio je na
strašno propalog Bilija Viza1. – Guramo nekako. Još uvek nismo
pronašli put za zaobilaženje propratnih efekata onesposobljivača
proteina CD4. Pokušaćemo da ga isprobamo u kombinaciji sa nekim od
proteaznih inhibitora i intravenozno datim 'sidofovirom' – ne znam,
možda će funkcionisati kao koktel.
– Hm... – Izgledalo je da Džeri zapravo ne sluša. – Činjenica je... da
bi dobro došao neki pozitivan rezultat.

36
(nem.) „Da. Tako je. Ne. Kako vi hoćete... Da"
37
(nem.) „Da. Čućemo se opet."

W
 Nastala je pauza. – Kad kažeš 'nama', Džeri, da li misliš na 'mi' – kao
ljudsku rasu – ili na 'mi' – kao 'Akcionarsku farmaceutsku industriju
Fridner'?
Džeri se nasmeši. – Pa, očigledno mislim i na jedno i na drugo, Džo.
I na jedno i na drugo. Ali na kratke staze...uglavno mislim na ovo
potonje. – Uz puftaj i uzdah je ustao i odšetao do prozora; pantalone
njegovog odela na dva reda dugmadi su pozadi bile nabrane i vrećaste.
,,U ovom trenutku, kao što znaš, možemo da dobijemo samo ovoliko
novca za istraživanja. Ne možemo da investiramo novac u stalna
istraživanja da bismo se borili protiv odreñenih bolesti, ako ne postoji
dokaz da će na kraju biti proizveden neki koristan lek. – Džeri je čekao
na odgovor, ali Džo nije rekao ništa. – Vaša laboratorija je poslednjih
pet godina bila posvećena istraživanju HIV virusa.
– Sa izvesnim uspehom.
junak istoimenog stripa koji je počeo da izlazi 1964. u britanskom
strip-magazinu Bino. Bili Viz je dečak koji sve radi super-brzo. Za ovo
u stripu nikada nije dato objašnjenje, a ostali članovi porodice (otac,
majka i brat Alfi) nemaju nikakve posebne moći. Autor Bilja Viza je
Malkolm Džadž koji je prestao da crta ovaj strip krajem osamdesetih.
Pokušalo je da ga zameni više crtača, a kao najuspešniji su se pokazali
Vik Nil i Trevor Metkalf.
– Da. Sa izvesnim uspehom. Kokteli. Inhibitori. Moguće produženje
života. Ali, iskreno govoreći...
– 'Fridner' hoće neko veliko izlečenje koje će da odjebe bolest.
Džeri Blum ga pogleda oštro; Džo je bio u godinama kad je psovanje
još uvek nešto što ne upražnjavaš pred svojim šefom, osim ako ne radiš
za Džina Hekmana. Džo pocrvene, iznenañen samim sobom, svojim
stepenom umora.
– Šarmantno sročeno, Džo. Ali, tako je. Sve drago postaje finansijski
neodrživo.
Džo je pogledao kroz prozor. U daljini je mogao da vidi autoput koji
je nastavljao svoju opsadu Londona, barikade kola. Iznad njih se dizao
avion, ostavljajući dugački beli trag na nebu poput ogromnog
spermatozoida koji traga za gigantskim žumancem sunca.
– O, Džeri. Znaš da je to gadna stvar, taj HIV. Virus mutira. Izmiče.
– Džeri klimnu glavom; u nekom smislu on je još uvek bio naučnik. –
W
Ali, nije stvar samo u sporosti istraživanja, zar ne?, nastavio je Džo. –
Stvar je modi. Osamdesetih je sida bila moderna. Bila je to šansa za rok
zvezde da izgledaju dubiozno i ozbiljno, i da se na velikim TV
dogañajima bace na izazivanje predrasuda. Ali, sve je to bilo previše
povezano sa modom; pa je sada izašlo iz mode. Mogu to da vidim kad
kažem ljudima da radim na istraživanju side. Nekad su se plašili, kao da
mogu da ih zarazim, ili nešto tako; zatim su, jedno kratko vreme, bili
uzbuñeni ili su se divili; a sada – pa – jednostavno izgledaju kao da im
je pomalo dosadno. Sida je sada pomalo..., bacao je poglede lake
nervoze po sobi, – ... pomalo stvar osamdesetih.
– Uprkos tome što je stopa zaraženosti na indijskom potkontinentu
upravo dostigla 30 procenata.
– Uprkos tome, da. Kada su to dešavanja u trećem svetu imala bilo
kakvog uticaja na razmišljanja ljudi na Zapadu? A osim toga, koga je
sada briga za to?
Telefon je ponovo zazvonio. Džo je napravio pokret rukom dajući
Džeriju priliku da podigne slušalicu, ali on je zavrteo glavom.
– U pravu si, naravno. Velikog dela novca koji je pre deset godina
bio namenjen istraživanju HIV virusa sada jednostavno više nema, a
razlog tome nije niža stopa zaraženosti. Poenta je u tome da 'Fridner' ne
želi da i dalje daje budžet sa kojim vaše odeljenje trenutno obavlja
istraživanja.
– Ali nama treba više, a ne manje novca.
– Znam. Ali ovo je komercijalna farmaceutska kompanija. Moramo
da mislimo o povraćaju novca.
Džo je spustio pogled; zamajavao se uvetom. – Ne mogu da verujem
da vodimo ovaj razgovor, rekao je. Telefon je prestao da zvoni. Džo
oseti ruku Džerija Bluma na svom ramenu i baci pogled na nju. Koža je
ispod zglavaka bila lako zasenčena prvim staračkim pegama.
– E, Džo. Bio bi mnogo srećniji da radiš u nekoj bolnici ili na
fakultetu, zar ne?
Džo je ignorisao ovo prizivanje preterane sentimentalnosti; nije hteo
da stavi svoju ruku na Džerijevu ruku. – Koji je razlog?, rekao je. – Šta
je dovelo do ovoga?
Džeri slegnu ramenima. – Ne znam tačno. Možda – mislim –
Dajanina smrt.
W
 Džoova usta se otvoriše u iznenañenju. – Šta?
– Mi smo kosponzori dve dobrotvorne organizacije za borbu protiv
side koje su bile pod njenim okriljem. Frankfurt misli da bismo sada
mogli da se povučemo.
Džo se nasmejao, prilično gorko, bio je to zvuk koji mu nije
pristajao. – Tako znači.
– A možda si u pravu. U vezi celog...reklamnog imidža bolesti.
Promenio se. Više nema ono mesto koje je imao u – kako to novinski
kolumnisti zovu? – da, u Zeitgeistn. Ona je bila deo svega toga: ponovo
je definisala stavove, itd, itd. Čini mi se da njena smrt predstavlja neku
vrstu prelomne tačke. Neku vrstu kraja.
– Da, u pravu si, rekao je Džo, ustajući. ,,I ona pomalo spada u
osamdesete.
Kad se Džo vratio u laboratoriju, Merijen je uzimala krv pacovu.
Rezultati će već, Džo je to znao, pokazati znake smanjenja broja T-
ćelija. Vraćajući se u svoju kancelariju, klimnuo joj je glavom, još uvek
i suviše ljut na Džerija Bluma da bi bilo šta rekao. Otišao je do kule za
vodu u uglu i držao papirnu čašicu ispod slavine; čašica mu se pod
rukom činila tankom, poput neke membrane koja samo što nije
eksplodirala. Kad je bacio pogled na Merijen koja je radila, jedna fraza
mu pade na pamet: ispod pacova, Jevrejin. U Džou njegov osećaj
samoga sebe poizvede zebnju pri pomisli da takve reci uopšte mogu da
budu prikladne – čak i ako ih je samo njegova podsvest pronašla kao
odgovarajuće; osetio je vrtoglavicu, izmeštenost. Bilo je to iz neke
pesme, znao je to, nije se dobro sećao stihova – a onda mu je sinulo: T.
S. Eliotova Burbank sa bedekerom, koju je kao tinejdžer čitao na času
engleskog i bio duboko uznemiren idejom da jedan veliki pesnik može
da bude rasista. Nije mogao da izañe na kraj sa tom kontradikcijom –
kako na jednom nivou Eliotovo promišljanje može da bude tako
savršeno, a na drugom toliko dovedeno u zabludu. Ta konfuzija je bila
toliko velika da ga je zauvek odvratila od umetničkih predmeta, u
kojima je prilično obećavao; umesto toga je odabrao čvrsto zacrtane
linije – i osloboñenost od moralnih zabuna – naučnog pristupa. Ali,
danas nauka više uopšte nije izgledala takva.

W
 Vik

Vik zapravo nije voleo da spava sa ženama. Nikada, bio je spreman

da prizna, nije bio naročito dobar u tome. Ali je, kao što smo videli,
veoma voleo da upražnjava seks sa ženama. Jedino je spavanje bilo
problem.
Vik je, kada je bio sam, bio dobar spavač. Kad je bio sam mogao je
da odluči da popije trostruki espreso kao noćni napitak i, probudivši se
ujutru, posle dobrih osam sati, bio je bez snova u glavi. Ali, stavite
nekoga u krevet pored njega i njegovu noć će zahvatiti bura nesanice.
Mogao je da oseti svaki pokret, da čuje svaki udisaj (jednom je pokušao
da neutrališe ovo sinhronizujući svoje disanje sa disanjem jedne žene,
ali nije išlo, san je stalno menjao njen ritam). Koliko god se trudio, nije
mogao da se prilagodi ovom načinu spavanja. Svaki položaj, svako
grljenje žene, završilo bi se na isti način: posle nekoliko minuta početne
udobnosti, tokom kojih bi žena uvek zaspala, ubrzo bi usledilo utrnuće
one ruke koja bi bila podvučena ispod nje. Ako bi Vik nekako i uspeo
da ignoriše mučno peckanje – a on nije bio čovek koji je lako ignorisao
šaptaje svog tela, a kamoli njegovu viku i vrštanje – ubrzo bi ga
porazilo neprestano golicanje njene kose na njegovom licu, koje ga je
teralo da odmakne glavu od njene glave, a onda bi mu se vrat našao pod
uglom idealnim za izazivanje ukočenosti. To mu se dešavalo čak i sa
Tes, s kojom.se u svim drugim prilikama osećao komotno kao da je
sam; zato Tes nije često provodila ćelu noć kod Vika, znajući da će je
na kraju njegova pomamna nesanica primorati da ode u drugu sobu.
Uvek je bilo tako.
Sve dok nije spavao sa Emom.
U jednom trenutku tajne veze jedan od partnera počinje da priča
kako je šteta što njih dvoje ne mogu da provedu noć zajedno; i to je
gotovo uvek jedan od trenutaka kojih se drugi partner najviše plaši. U
Vikovom i Eminom slučaju Ema je počela da priča o tome, a Vik je bio
onaj koji se plašio, iako je njegov strah manje imao veze sa standardnim
brigama o vremenu, mestu i izgovorima, a više sa spavanjem.
– Gde ćemo to da uradimo?
– Ovde.
W
 – Ovde? Ali mi se zapravo nikad nismo ni uvukli u ove čaršave. – To
je bila istina: uvek su vodili ljubav na krevetu u stanu iznad – Rok
stopa. Vik spusti ruku sa njene glave na svoje grudi i povuče najlon,
prebačen preko neboplavog ćebeta. – Nisam siguran da treba to da
radimo. Ubiće nas struja ako izvodimo kretnje pod njima.
Ema se nasmeja, ali reče: – Ozbiljno ti kažem, Vik. Želim da
provedem noć sa tobom. Želim da se probudim i da ti budeš tu. Ovi
dolasci utorkom me bacaju u depresiju.
Vik klimnu glavom, osetivši još jednu novu stvar: strah – strah da
Ema ne postane i suviše depresivna, i poče da pomišlja da njihova veza
nije vredna nastavljanja. Navala svih ovih novih osećaja, koji su se,
ulazeći u njegovo srce, tumbali jedan preko drugog, počela je da ga
destabilizuje.
Pokušavajući da trgne razgovor nazad, na njemu poznato tle – čisto
fizički odnos – položio je glavu izmeñu njenih lopatica i povukao ruku
niz njena leña, istovremeno povlačeći čaršav. Ona malo zadrhta.
– Ideš li još uvek na ono nabacivanje tena?
Kad je Vik upoznao Emu, ona je prolazila kroz fazu čikanja genetske
sudbine svoje kože, posećujući neku kuću lepote sa kabinama za
kvarcovanje.
– Nisam odavno bila. To je karcinogeno, negde sam pročitala. Zašto?
– Voleo bih da pocrniš. Ali ne po ćelom telu.
– Zašto? – Za momenat se predala ovoj digresiji, hipnotisana
njegovom milujućom rukom na svojim leñima. Osećala je da joj je
koža, koja je brzo reagovala na otkrivanje, hladna i staklasta; Viku se u
trenutku učinilo da mreška površinu mirne vode.
– Ne znam zašto žene uvek insistiraju na nastojanju da pocrne po
ćelom telu. Mnogo je više seksi ako možeš da vidiš konture brushaltera
i gaćica.
– Brushaltera i gaćica?
– Pa, znaš. Tragove bikinija. – Zaćutao je, raka mu se spuštala na
njenu zadnjicu, dopuštajući njegovim prstima da ga ponovo podsete –
bio je kao slepac koji stalno iščitava svoj omiljeni pasus ispisan
Brajovom azbukom – na njeno sočno duplo ,,V. Oko njenih otvora
mogao je da oseti toplotu, neprestano oslobañanje toplote sa tela. –

W
Volim kad možeš da ih vidiš na ženi. Oni su podsećanja na odeću. To je
kao da – kao da nose striptiz-odeću.
Pogledao je njeno lice koje se obrazom naslanjalo na jastuk,
zatvorenih očiju, pomalo nervozno. Osećao je da je možda prevelikim
delom sebe zašao u ovaj seksualni prozelitizam; da je, čak imajući u
vidu veći nivo iskrenosti s kojim njih dvoje sada komuniciraju, prebrzo
pustio balon svoga bića sa uzice. Sada se sećao da je, kada je drugi put
došla u njegov stan, povlačeći ga za oko vratnik majice kratkih rukava,
na krevet, rekla: – Vodi ljubav sa mnom"; a on, koji nikad nije voleo tu
frazu, rekao je, sa nepotrebnom čvrstinom: – Nemoj to da govoriš. Reci
ono što misliš.
Ona je malo zatresla glavom napred-nazad i uobličila svoje
nasmešeno lice u znak pitanja.
– Tucaj me, rekao je Vik, objasnivši, a kad je njen smešak postao
nekako hrabar, znao je da je prerano to izgovorio; iako je njihov seks
zaista često bio sirov i grabežljiv, ona ga je okruživala izvesnom
eteričnošću, a njegove reci su probušile balončić – uklonile su napetost
neverice.

I dalje su, meñutim, zajedno padali na krevet, fizička snaga njihovog

meñusobnog privlačenja je bila i suviše velika da bi zaribala usled
trenutka razmimoilaženja. Ali on je bio zacrtao sebi – budi obazriv – i
za momenat je pomislio da bi to ponovo mogao da učini. Još uvek je
učio čudni šah muško-ženske veze. Ali ona se samo nasmešila i
zatvorenih očiju rekla: – Tes sledećeg vikenda neće biti tu, zar ne?
Vik se uspravi.
– Da. Ide u Barselonu.
Ema otvori oči i iskrivi se na golom zidu iza kreveta.
– Dobro. Rekla sam Džou da ću u subotu uveče spavati kod moje
majke.
Vik je osetio kako mu se usta pomalo suše, bio je zatečen Eminom
odlučnošću, njenim fait accompli stavom.
– Aha. Kako je ona?
– Nema poboljšanja. Sutra idemo na sastanak sa ljudima iz saveta,
razgovaraćemo o mogućnosti da je smestimo u dom. – Emine oči su
zurile, a lice joj je otvrdnulo u zidu, zidu primoranosti da prihvati ovu
W
mogućnost. – Sada već ne može da se seti ko sam ja. Tačnije
rečeno...može, pomalo me se seća. To je problem, to je ono što je
frustrira. Sposobna je da se priseti da sam ja neko koga bi trebalo da se
seća. – Ruka joj doplovi do temena. – To je jedna od najstrašnijih stvari
kod Alchajmerove bolesti. Ona ne briše sećanje potpuno. Na neki način
bi bilo bolje da je briše. Kad me mama po stoti put pita šta ima za
ručak, ne radi se samo o tome da je to zaboravila – već i o tome da
poseduje neko majušno sećanje – poput kakvog traga – na želju da
sazna šta ima za ručak.
Vik klimnu glavom i uputi joj saosećajni pogled, ali nije baš znao
kako da reaguje; nije čak bio siguran da to treba da zna. Alchajmerova
bolest nije bila jedna od bolesti o kojoj je on nekada fantazirao; uopšte
nije bila ,,kul – jer je brisala kod drugih smrtnih bolesti uvek prisutnu
smrknutost. U stvari, brisala je um. Šta je um bez brzog prisećanja,
posebno u našoj ultrareferencijalnoj kulturi? U danima doktora
Džonsona38 bilo je, mislio je, dovoljno da budeš promućuran i pomalo
alchajmeričan, jer je trebalo samo da smisliš neki čudni epigram o
Životu. Ali danas, Viku je bilo jasno, to nije dovoljno: treba da budeš u
stanju da prepoznaješ imena, da svojim umom skačeš po referencama
spektra popularne kulture, od Evela Nivela39 do Tatabrade40, a ako su
38
Semjuel Džonson (1709-1784), poznati engleski kritičar, biograf,
esejist i pesnik, jedna od najvećih figura umetnosti 18. veka.
39
Robert Krejg Nivel je roñen 1938. u rudarskom gradu Butu u
Montani. Nakon uspešne karijere ski-skakača, hokejaša, rudara,
prodavca polisa osiguranja i aktiviste za zaštitu losova koje su lovci u
jeluostounskom parku nemilice ubijali (1961. je svoj zahtev, došavši
auto-stopom do Vašingtona, izložio direktno pomoćniku predsednika
Kenedija, pa su losovi konačno zaštićeni), 1965. je oformio
motociklističku trupu pod imenom „Evel Knievel's Motorcycle
Daredevils", čije su se tačke sastojale od vožnje kroz vatru i
preskakanja zvečarki i lavova. 1966. je počeo da nastupa sam, izvodeći
sve neverovatnije podvige. Vremenom je postao nacionalni heroj i idol
mladih, oštro osuñujući korišćenje droga i promovišući zdrav stil
života. Iako je postao velika medijska zvezda i poznanik Evisa Prislija i
Mohameda Alija, uspeo je da ostane blizak običnim, malim ljudima i
W
imena skrivena iza suvog kamenog zida nesećanja, onda nema tajminga,
trenutak je izgubljen.
Ema je ponovo legla, priljubivši se uz njegovo rame. Glava joj se
neko vreme pomerala gore-dole na talasu njegovog disanja.
– Šta ako te Džo pozove ovde?, najzad je rekao. Ona trepnu i malo se
odmaknu.
– Pa, ja ću ići tamo, Vik. Ići ću kod mame, rekla je sa notom žestine,
kao da je optužena da koristi majčinu bolest za svoje ciljeve, mada je
Vik nije optužio: optužba je dolazila iz nje same. – Ali, ona sad prilično
rano ide na spavanje, oko devet sati. Kad ode, kad je namirim,
telefoniraću Džou, reći ću mu da je sve u redu, a onda ću..., oklevala je,
a onda nastavila, držeći se pragmatizma, – ... doći ovde. Oko deset.
Pošto Vik nije rekao ništa, Ema ga je pogledala.
– On ne sumnja ništa, Vik. – Ton joj je postao mekši. – On zapravo
ne poseduje sumnju. Ona nije jedna od njegovih emocija.
Vik joj je uzvratio pogled, svestan da iz njene vizure može da
izgleda arogantno. – Zvučiš tužno, rekao je. – Uvek zvučiš tužno kad
pričaš o njemu.
– A kad ja to pričam o njemu?

deci. 1971. je postavio rekord u dužini skoka motociklom, preskočivši

19 poredanih „dodž" automobila. 1973 se spustio niz najveću skijašku
skakaonicu na svetu i preleteo 50 parkiranih automobila. 1974. je
pokušao da, vozeći specijalni motocikl na raketni pogon, preleti Snejk
River Kanjon u Ajdahu i za dlaku izbegao smrt. U zimu 1976. Nivel je
doživeo težak potres mozga i polomio obe ruke u pokušaju da na
jednom stadionu u Čikagu preskoči rezervoar pun ajkula. Posle ove
tačke, koju je direktno prenosila televizija (jedan kamerman je takoñe
povreñen i izgubio je oko), Nivel je odlučio da se povuče, izvodeći
samo manje akrobacije diljem zemlje i predstavljajući svog sina Robija
kao naslednika. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao čovek koji je
polomio 35 kostiju. Jedna reka u Arkanzasu je nazvana po njemu.
40
lik iz knjige za decu i crtanog filma, veliki mehur ružičaste
ektoplazme koji po volji može da menja svoj oblik, ima crnu ženu i
sedmoro ljupke dece različitih boja.
W
 Vik je spremno dočekao ovu opasku. – Ne pričaš često. Možda zato
što te to rastužuje.
Ema se odvojila od njega i sela na ivicu kreveta, gledajući prema
prozoru; beličasta svetlost kasnog popodneva je već tamnela.
– Ja volim – nekad sam mnogo volela Džoa, rekla je.
Vik se podupre laktom. ,,I...?
Ona je i dalje gledala kroz prozor. Ruka joj se ponovo našla na
temenu. ,,A onda je nešto krenulo naopako. Ne znam tačno šta. Nekada
veze krenu naopako. A razlozi nisu jasni, gube se. – On je slušao,
izgledao je kao da shvata. U neko drugo vreme, nekoj drugoj osobi bi
možda rekao da je razlog taj što je ćela ideja o vezama pogrešna – ćela
glupa ideja o tome da ljubav može trajati večno; ali sada nije imao poriv
da to kaže. Više nije mogao da u sebi pronañe takvu sumnju. – Ali to ne
znači da ne osećam ništa prema njemu.
Vik joj nežno skloni ruku sa temena. Posmatrao je jednu, do maločas
povučenu, zategnutu dlaku kako pada kao traka telegrafa.
– Ne bi trebalo to stalno da radiš..., rekao je nežno.
Ema se tužno nasmeja. – Znam. Ponekad čak i nisam svesna tog
pokreta.
– Je 1' te boli?
– Ne. Ima nečega prijatnog u trenutku kad izvučeš dlaku. – Vratila je
ruku na teme, ali ovaj put se igrala, cupkajući dlaku kao da je to jedna
od žica harfe. – Mislim da se to u stvari smatra manjim medicinskim
poremećajem.
– Kad se cupkaš za kosu?
– Da. Ima to i svoje ime. – Njene prozračne obrve se prepletoše. –
Ne mogu da se setim – u pitanju je neko dugačko ime. – Zavrtela je
glavom. – Isparilo mi iz glave. Džo... – Zastala je kod ovog novog
pominjanja Džoa. – ... Džo uvek pamti takve stvari.
– Ma nemoj.
– Vik... – Premestila je ruku na njegovu kosu, koja je bila toliko
gusta da nije mogla da se nakostreši; njeni prsti brzo uroniše u nju. –
Nemoj da se duriš. – Zaćutala je. – Ja se ne bunim zbog Tes. A ti još
uvek spavaš sa njom. Ja i Džo nismo..., otezala je. – Pa, nismo već
čitavu večnost.
Vik joj je uzvratio pogled. – Ali meni Tes nije stalno u glavi.
W
 Ema napravi grimasu koja je bila mešavina ruganja i
zaprepašćenosti. – Kad ja meni to Džo u glavi?
– Upravo sad. Rekla si da ga još uvek voliš.
– Nisam to rekla. Rekla sam da ne mogu d\ kažem da ne osećam
ništa prema njemu.
– Čak i kad si sa mnom?
Vik je ovo rekao ne mogavši da poveruje u ton svojih reci. Kad je
ona prvi put došla kod njega, on je glumio, bio je osoba kakvu je ona
želela; a sada je čuo sebe kako izgovara ono što se, znao je, očekuje od
ljubavnika u ovakvoj situaciji, ali je to i osećao utrobom: želeo je da
dobije odgovore na ova pitanja.
Ona ga je poljubila, njene usne su bile kao puter na njegovim
usnama.
– Ne. Ne kada sam s tobom. – Njeno lice je izmaklo dodiru. – Ali ja
živim sa Džoom. Stalno se prisećam naše ljubavi.
Vikove oči se sretoše sa njenim; klimnuo je glavom, prihvativši tu
činjenicu. Poljubio ju je u leda, a onda je rekao:
– A zašto se ne buniš zbog Tes?
Pogledala ga je, oči joj se malo suziše, kao da se pita zašto Vik
uopšte zalazi u ovu teritoriju.
– Jer znam da nema svrhe. Nećeš raskinuti s njom zbog mene.
Vik je osetio kako mu se crte lica podižu u iznenañenosti ovom
izjavom. Nije mogao da veruje da je to ono što Ema misli. To je upravo
bilo ono što bi on trebalo da misli o njoj u pogledu Džoa, pa se pitao da
li ona to govori kako bi isforsirala kontradiktornu situaciju. A ipak je
osećao neku čudnu nesposobnost da porekne ovo, ta je nesposobnost
nicala odnekud iz njega, smeštena izmeñu njegovog, tokom godina
promiskuiteta utuvljenog osećaja da su obećanja opasna i – nije ni znao
da tako nešto postoji na njegovoj unutrašnjoj mapi, ali činilo se da ga je
Emina primedba tačno locirala – njegovog vrela lojalnosti i ljubavi
prema Tes, vrela iz kojeg nije skoro pio. Rekao je samo: – Čekam te
ovde u subotu uveče.

Džo

W
 Kancelarija oblasti Vulvič za odreñivanje odgovarajuće ustanove za
negu nije baš najbolje mesto na svetu na kojem možeš da se nañeš. U
stvari, moguće je, pomislio je Džo, razgledajući ormane sa
registratorima koji su se pružali od zida do zida – kako li se njihovi
uglovi ovako ugnul, pitao se – umašćena dvostruka prozorska stakla,
tanak-da-tanji-ne-može-biti sivi tepih, koji nije bio postavljen kako
treba, pa su njegove ivice na podnim lajsnama bile iskrzane, sto od
tvrde plastike na čijem se centru nalazio olimpijski simbol od tragova
šoljica za kafu, svetlost koja je padala pod takvim uglom da je bacala
mlaz senki na svako lice u sobi, čineći ga iznurenijim i napetijim nego
što je već bilo, sitne, očevidno nasumično rasporeñene letke na zidu
koji su skretali pažnju samo na najdepresivnije stvari u životu (Kako
početi borbu prtiv raka, Prenoćišta za beskućnike u južnom Londonu,
Borba protiv invaliditeta)... moguće je da je bilo koje drugo mesto na
svetu – počev od Ruande – bolje.
Svrha ove kancelarije – intervjuisanje penzionera kako bi se otkrilo
koliko su im mozgovi sjebani Alchajmerovom bolešću, ili koliko su im
sjebana tela usled nekog od hiljadu nasrtaja prirode kojem je njihov
organizam sklon, i kako bi se zatim odredila vrsta nege kojoj će biti
podvrgnuti – bila je u savršenoj harmoniji sa njenim izgledom. Gospoña
Endrjus i gospodin Pandžit su, treba biti fer prema njima, davali sve od
sebe. Njihov ton je ostajao nežno razdragan, a njihova pitanja – laka i
tipska – strpljiva, ma koliko Silvijini odgovori bili frustrirajući i tužni.
Ema i Džo su bili primorani da je dovedu, došavši do tačke očaja. Pre
dve nedelje su svratili kod nje i zatekli Borisa kako leži na krevetu,
obučen u tri Silvijina ručno štrikana džempera, u njene hulahopke, sa
četiri rasparene čarape na šapama i jednom nataknutom na rep. Na glavi
mu se nalazio jedan od onih plastičnih šeširića za kišu kakve nose samo
stare dame. – Bilo mu je hladno!, protestovala je Silvija. Nije mu bilo
hladno; bila je potrebna mrvica Džoovog znanja iz biohemije da bi se
otkrilo da je mrtav. Ema je ovo oprezno objasnila svojoj majci, koja je
briznula u plač. Džo je mislio da je lepo od nje što je iz svog
objašnjenja izostavila, kako se činilo, najočigledniji uzrok smrti –
gladovanje.
Posle teške sahrane – bar je bila teška za Silviju; Džo nikad nije
Borisu oprostio ono prskanje zida u hodniku, a Ema je delovala samo
odsutno – zaključili su da je ovime stvar završena. Meñutim, sutradan je
W
Džo morao da dojuri kući s posla, pošto ga je Ema pozvala, sva
uzrujana, rekavši da je njena majka nestala. Džo je vozio dvadeset tri
milje, nazad u jugoistočni London, i zatekao je kako seta Pepis
Roudom, osvrćući se oko sebe. Kad je izašao iz kola i upitao je šta to
radi, ona je rekla: – Tražim svog psa. Ne mogu nigde da ga nañem. –
Na kraju je nekako ubedio Silviju da krene sa njim – Ali, ja vas ne
poznajem) – Ema je onda ponovo morala da joj objašnjava da je Boris
uginuo, a ona je, čuvši to, briznula u plač.
Tokom poslednjih nedelju i po dana svakodnevno se odigravala po
jedna verzija ovog dogañaja. Došli su do tačke da je Ema, odričući se
svoje uroñene osećajnosti, u Silvijinu sobu stavila veliku tablu na kojoj
je pisalo PAS JE MRTAV, što je ovu podsećalo samo ujutru, dok je u
kasna popodneva i dalje lutala Vulvičkim krajem, vičući – Borise!. U
ovome je bilo neke utehe, s obzirom da je bar čvrsto držala ime psa u
memoriji, ne mešajujući ga sa psom kojega je imala kao dete,
tamnosmeñim retriverom po imenu Niger.
Bila je to teška odluka, ali je Džo ubedio Emu da ona mora biti
donesena, za Silvijino, ali i za njihovo dobro; Ema nije mogla
istovremeno da brine o majci i bebi, ma koliko bila posvećena porodici.
– Tako... još samo nekoliko pitanja, gospoño O'Konel, rekla je
gospoña Endrjus, bleda žena sa nekoliko nesrećno smeštenih mladeža,
posebno onim izmeñu nosa i gornje usne. – Da li biste mi mogli reći...
ko je premijer?
Silvija se namršti i nagnu se napred na svojoj stolici, stavljajući ruke
na kolena.
– Oo. To bi trebalo da znam. Stvarno bi trebalo. Nemojte da mi
kažete...
Niko joj nije rekao. Zavladala je tišina.
– Dobro, reče gospodin Pandžit, glasom koji se podigao na ,,o – kako
bi sugerisao da nema veze što ona ne zna odgovor, ,,a sada...da vidimo.
Da. Jedan član kraljevske porodice je nedavno tragično nastradao, u
automobilskoj nesreći. Znate li ko je u pitanju?
Silvija se ponovo namršti. Počeša se po glavi.
– Kralj Edvard?
– Ne...

W
 Oglasila je uzdahom negodovanja. – Naravno da nije on! On nije
mrtav, zar ne? On je samo abdicirao. – Nasmejala se. – Ne znam šta mi
je. Gospodin Pandžit se nasmeši, razume se, snishodljivo, ali dolazio je
trenutak kad snishodljivost više ne predstavlja opciju i kad njeno
neupražnjavanje ne predstavlja krivicu. Prebacio je glas u nižu brzinu. –
Gospoño O'Konel. U kojoj godini se nalazimo?
– O. Da. E, to znam. Hiljadu devetsto... i neka, zar ne?
– Da...
Džo je gledao u Silvijin profil, u njeno koncentrisanje. Još uvek ima
nečeg lepog na njoj, pomislio je. Ponekad je ta Alchajmerova bolest,
proizvodeći drugo doba nevinosti, čini mladolikom.
Na licu gospodina Pandži ta, širokom iza teških naocara crnog rama,
istrajavao je izraz ohrabrenja.
– Ne, izvetrilo mi.
Gospodin Pandžit iskusno klimnu glavom. – 1997, gospoño O'Konel,
rekao je, pružajući pomoć.
– Pa naravno!
– Vidim da imate brata koji je još uvek živ, gospoño O'Konel, reče
gospoña Endrjus.
– Džeri! Oo, da. Zdrav je kao par starih gumenih čizama!
Džo se nagnu preko stola; ispitivači sagnuše glave. – On je umro
1983. Onaj koji je živ se zove Denis..., šapnuo je. Gospoña Endrjus
zasopta, a onda se ponovo obrati Silviji.
– Dobro. Dobro. Uh... da vidimo... – Proveravala je svoju evidenciju.
– Vaš pas. Kako je on?
– O, ne znam. Borise! Borise!
– Dobro, u redu, mislim da je to dovoljno.
Gospodin Pandžit je naškrabao nekoliko beleški. Zavladao je osećaj
okončanja, završenog posla.
– A..., reče Ema, gledajući u pod, ,,šta mislite, na kakvom će... mestu
biti moja mama?
Gospodin Pandžit prestade da piše i ponudi slab smešak ohrabrenja.
– Pa, zavisi. Treba da pošaljemo naš izveštaj, a onda će ga komisija
razmotriti, za nekih deset dana..., prevrnuo je listić kalendara koji je
stajao ispred njega, na stolu, – ...da, negde 18. ili 19. decembra ćemo
moći da preporučimo neko odgovarajuće mesto.
W
 – Možda ona treba da kaže nešto o tome, reče Ema, podižući pogled,
pomalo prkosno.
Gospodin Pandžit je oklevao. – Kako to mislite?
– Hoću da kažem – zašto vam moja majka ne bi rekla na kakvom
mestu bi želela da provede..., ovde je zastala, – ...sledećih nekoliko
godina.
Gospodin Pandžit i gospoña Endrjus razmeniše poglede.
– Da. Zašto da ne, najzad reče gospoda Endrjus. – Potpuno se
slažem. – Podesila je svoje lice i ton. – Gospoño O'Konel.
Silvijine oči se vratiše iz one nigdnine koju su posmatrale. Ljubazno
se osmehnula.
– Postoji li neki poseban tip ustanove za negu koji vam se sviña?
Silvija je stavila prst na usta.
– Mislim na, nastavila je gospoña Endrjus, – posebne zahteve,
posebne aktivnosti, tako nešto.
– Baš bih želela da odem negde..., konačno reče Silvija, još uvek s
prstom na ustima; a onda ga oštro ispruži ispred sebe, ,,gde puštaju
puno kvizova.

Vik

Tog vikenda Vik je uradio nešto što nije uradio nikada ranije:
potrudio se. Odvezao se svojom vespom i kupio razne prekrivače i
draperije koje je zatim zakucao po zidovima stana. Kupio je nekoliko
sveca za spavaću, i Božične lampice za glavnu sobu, sijalice je
razvukao preko gitara kako bi napravio mali krug svetlosti i muzike u
čiji je centar smestio jedini sto u stanu, zastrven nekom cvrenom
tkaninom. Ugurao je svecu u flašu, jedno kratko vreme razmišljajući
nije li trebalo da pre toga zapali nekoliko sveca kako bi napravio efekat
one kapajuće fontane voska kakav se viña u bistroima, izvadio noževe i
viljuške, i naručio neku kinesku hranu za poneti, rekavši da je donesu u
deset. Naravno, jedina stvar koju je trebalo da uradi – kupovina novih
pamučnih čaršava za krevet – nije mu pala na pamet, ali, srećom, jeste
Emi, koja je bacila čaršave u vis kad je videla svetlucanje lampica:
belina uvijena u plastiku je pala na njih dok su se ljubili.
W
 Otišli su u krevet ubrzo posle večere i vodili ljubav, mada ne
funkcionalno, u svakom slučaju brže nego obično, kao da su žudeli da
maksimalno uvećaju vreme provedeno u spavanju, ili da dremuckaju
držeći jedno drugo u naručju: sada je to, pre nego seks, bio nezakoniti
čin, stvar koja im inače nije bila dopuštena, pretnja. Ali, pre trenutka
postkoitualnog topljenja Vik je ustao, rekavši:
– O, umalo da zaboravim!
Otišao je do torbe koja je ležala u uglu sobe. Ponovo je osetio neki
novi osećaj: svest o svojoj nagosti, osećaj Eminih očiju na njemu kad je
čučnuo iznad torbe, plašeći se, možda, pega na svojim leñima ili
majmunske zdepastosti svoje zadnjice. Okrenuo se i vratio se u krevet,
noseći nešto.
– Šta je to?, reče Ema, uspravljajući se sa čaršavom priljubljenim uz
grudi.
– More, odgovori Vik, dajući joj CD. Ona ga podiže na treperavoj
svetlosti jedne od sveca koje su stajale pored kreveta. Na omotu se
nalazio morski pejzaž, realističan, ali ne naročito dobro naslikan: plaža i
mirno more pod ružičasto-narandžastim nebom, a ispod toga natpis:
Opustite se sa Prirodom, 1. deo – okeanski talasi u predvečerje.
– Kupio sam ga u onoj 'nju-ejdž' radnji preko puta, rekao je,
uzimajući CD iz njenih ruku. Iz jedne od brojnih kutija pored kreveta je
podigao – Tehniks – mini-liniju, izvukao je iz ambalaže od stiropora i
stavio je na pod; pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču i ovalna
vratanca prijatno zazujaše. Stavio je CD, pritisnuo drugo dugme i vratio
se u krevet.
Nekoliko sekundi su ležali leñima naslonjeni na zid njihovu kožu su
od ispucalog maltera delila samo dva tanka jastuka – gledajući jedno u
drugo. Emine oči su, primetio je Vik, bile ljubičaste na polusvetlosti;
koštunjave ivice njenog lica su takoñe bile umekšane ovim
kjaroskurom. Zvuk mini-linije je polako počeo da se širi sobom, jedan
talas za drugim, od šapata vode do malog, mirnog udara vode koja,
izgleda, zapljuskuje pesak, a ne stenu: a zatim topeće šištanje, ,,ššš –
povlačenja vode. Još uvek ne govoreći ništa, Ema se okrenu i dunu u
svecu, ugasivši je, a onda su njih dvoje zajedno skliznuli u čaršave, u
tamu, kao deca, koia su, kad su ispod pokrivača, ko zna gde.
– Jesmo li u Hern Beju, dragi?, rekla je.
W
 Vik je, klimajući glavom, osetio svoju bradu na njenom čelu,
zaprepastivši se koliko mu prija neironično korišćenje reci – dragi.
Uljuljkan zvukom, pravilnošću njegovih ponavljanja, hipnotičkih kao
kakva uspavanka, osećao je kako ga hvata vrtlog sna dok se njegovo
telo lako sklupčavalo oko njenog poput mora oko kule u pesku.
– Tako si divan, promrmljala je baš pre nego što će zaspati,, a Vik joj
je za trenutak poverovao, ubeden da je izveo akciju čiste dobrote,
generisanu samo njegovim osećajem njene čiste dobrote; još uvek je
verovao u to kad je zaspao, iako je njegova uverenost bila malo
pomračena kad je njegovo natprosečno muzikalno uvo postalo svesno
majušne crte skučenosti – malog stepena kompresije – u zvuku talasa.

W
 DRUGI DEO

Zima-proleće 1998

Čovek je neizbežno veran mrtvom telu koje raste u njemu.

Adam Filips, Monogamija

Džo

Džo se protegnu preko širokog prostranstva kreveta i dodirnu njeno

rame; obavio je dlanom njenu ramenu kost, desnim dlanom, bio je to
jedan od mnogih pokreta čije se značaj potpuno menja malom
promenom njihovog oblika i ugla – u jednom slučaju on je tapkanje po
ramenu, a u drugom preklinjanje, prvi pokret, priprema ispunjena
nadom.
U litaniji braka postoji hiljadu različitih puteva kojima može da
krene proces iniciranja voñenja ljubavi. On je različit od procesa
iniciranja pre braka ili bar u ranim stadijumima veze. Sve stvari se
vraćaju na prvi put, ali često postaju samo imitacija tog prvog puta,
neka vrsta njegove postironične rekapitulacije. Za neke ljude činjenica
da su u braku, ili faktor vremena, predstavlja garanciju dozvole, pa
proces poziva na seks postaje ogoljen i demistifikovan – ono što je bilo
niz kodova, zaobilaznih puteva i telesno-lingvističkih sugestija postaje
– Hoćemo li u krevet? – ili čak – Jesi li za jedan seks? – Meñutim, za
druge, za one kod kojih je brak ili duga veza krenula drugačijim tokom,
putem komplikacija, proces iniciranja seksa postaje mučniji,
izveštačeniji nego za nervozne početnike. Vredi zapaziti da, ako se seks
proredio, upadate u taj užasni krug svesti – kad se svaki kres broji, sam
za sebe, ili po svojoj istorijskoj težini – pa se odjednom čini da u
samom činu uopšte nema slobode niti lakoće, a nema ni načina da se
oni vrate: ne možeš juriti spontanost.
Ovo je bilo mesto, loše mesto, pustinja u kojoj su se našli Ema i Džo.
Džo je nakratko zadržao ruku na njenom ramenu, čekajući trenutak
W
kada ruka može biti podignuta na nežan – i, kao što se to uvek čini
muškarcima, iako žena nikada neće namerno izazvati takav utisak –
zaštitnički način. Taj trenutak, meñutim, nije dolazio, Džo je osetio
prvo slabo svetlucanje nade i pomerio ruku napred-nazad – iako je nije
direktno spustio dole, kao da je u njegovoj kretnji trebalo da ostane
patetični osećaj mogućnosti da seks nije njegova namera, osećaj koji
predstavlja zaštitu od potpunog poniženja. Ema se nije pomerila, niti je
uhvatila njegovu ruku; ali kada je njen muž, kao da je ispunjen
nesigurnošću, do kraja ispružio ruku, malo prema njenoj dojci, ona je u
tami rekla: – Ne večeras, dragi. Boli me glava.
Nekada su to često govorili, u danima ushićenja, bila je to mala
izjava meñu navodnicima ironije, bar-reljef na obilju njihovog
nekadašnjeg seksa: mogla se čuti veoma retko kad bi njeno ili njegovo
telo, potrošeno i/ili iscrpljeno, reagovalo na mogućnost, recimo, desetog
pokušaja u dva dana. Oni su bili par koji se prepuštao velikoj količini
privatnog jezika, čitavog leksikona tepanja i malih bebastih reci
namenjenih njihovoj ličnoj vasioni; sada su parčići ovog jezika još uvek
opstojavali na njihovom obzorju kao polusrušene kuće u
bombardovanom
– To uopšte nije
gradu.smešno, rekao je Džo, osećaj povreñenosti u
njegovom glasu je Emi slikao sliku, čak i u mraku, njegovog tmurnog
lica. Okrenuo se na drugu stranu, oštro povlačeći jorgan, praveći svoj
zasebni, ozlojeñenošću ispunjeni prostor na zajedničkom krevetu. Ema
je slušala njegovo disanje, svaki udisaj i izdisaj je donosio krivicu, nemi
ton prekora. Čula ga je kako pruža ruku kako bi popio vode iz čaše koja
je uvek stajala pored njegove strane kreveta – tri četvrtine obična, a
jednu četvrtinu mineralna: Džo je tako voleo da sve prilagoñava sebi – a
onda je ponovo legao, agresivno, sa licem duboko gurnutim u jastuk i
telom koje je bilo narogušeni fetus. Pomišljala je da ispruži ruku i da
mu pomiluje leña kako bi dala do znanja da saoseća, da joj je žao, ali
onda se i sama okrenula, ljuta zato što je naterana da se oseti krivom.
Na kraju krajeva, rekla je istinu: stvarno ju je bolela glava.

Toni

W
 Toni nije mogla da shvati šta je danas spopalo Džeksona. Inače je
uvek jedva čekala svoje utorke na Vinsli Roudu. Kuća je, premda je bila
dekorisana pomalo prešareno za njen ukus, bila divna – toliko drugačija
od svih onih mesta u Kembervelu i Brikstonu gde je morala da radi
većim delom nedelje. Isto tako je bila sigurna da je Moli, dete
Vendelovih, na neki način zlostavljana, pošto se tokom protekla tri
meseca vedra, otvorena trogodišnjakinja sa naklonošću ka pevanju
besmislica pretvorila u povučeni, napeti ostavi-me-na-miru klobuk.
Toni nije znala šta da radi – odlazak kod socijalnog radnika bi, ako ona
nije u pravu, sigurno doveo do gubitka tog posla, a verovatno, kad se
vesti budu proširile, i do gubitka većine drugih poslova. Zbog ovoga je
veoma želela da se vrati u Mambls41, gde bi neko ponovo brinuo o njoj.
Ali utorci su, u normalnim okolnostima, bili nešto drugo. Bili su
najbliži Toninoj ideji o tome kako izgleda posao dadilje – ideji koju je
imala pre nego što je došla u London. Fino (vrlo potcenjena reč, oduvek
je mislila Toni), eto tako je bilo na Vinsli Roudu: fina kuća, fini
roditelji, fina hrana u frižideru (uvek je pazila da se ne poslužuje previše
– nije htela da ućari, a osim toga, još uvek nije izgubila onih šest
kilograma, iako je obećala sebi da će to učiniti pre Božića) i fino,
stvarno fino dete. Kad je Toni prvi put videla Džeksona, pomislila je: –
Ovakvu bebu bih želela da imam, on je bio tako lep, naravno,
izuzimajući taj beleg i – iako se to, očigledno, još uvek nije moglo
tvrditi – tako inteligentan. A k je bila prava milina čuvati ga – najveći
deo vremena provodio je spavajući, a kad bi se probudio, bio je srećan
što će biti nahranjen i, praktično, sve do danas, uopšte nije plakao; u
najgorem slučaju je proizvodio neko čudno kenjkanje i mrmorenje, a ne
ovo– današnje
Džeksone, neprekidno
Džeksone,urlikanje.
reče ona i po stoti put ga tapnu po leñima,
šetajući ukrug po dnevnoj sobi, poput životinje u premalom kavezu.
Odvukla ga je od svojih grudi, držeći ga i osećajući, ne prvi put tog
dana, sev saosećanja prema Luis Vudvard42. Činilo se da buka više ne
41
primorsko selo u Velsu.
42
Osmomesečni Metju Ipen, koga je devetnaestogodišnja Luis
Vudvard, roñena u Britaniji, čuvala u Bostonu kao ,,au pair" devojka,
10. februara 1997. je preminuo od hemoragije na mozgu (koja je bila
posledica frakture lobanje) nakon što je prestao da diše i nedelju dana
W
dolazi samo iz bebinih usta, već iz svih delova njenog purpurnog
nadutog lica, iskrivljenog u nesvesnoj žestini; njeno lice je zapravo bilo
toliko purpurno da je beleg nestao, pomešao se sa ostalim crtama. –
Presvučen si, nahranjen si – šta ti je?
Toni je otišla u ugao spavaće sobe i položila Džeksona u krevetac.
Oštro je osetila bespomoćnost dadilje u ovakvoj situaciji, kada ovoj,
izgleda, preostaje samo da stalno podiže i spušta bebu. Proverila je
vreme na svom – bejbi dži – satu, koji joj je poklonio Val, njen momak.
Toni se zapravo nije sviñao – bejbi dži – iako je bio ružičast, izgledao
joj je, sa svim svojim dugmićima i kontrolama, kao sat za dečake – ali
je znala da je on deo Valovih nastojanja da je uklopi u trend, čemu,
smatrala je, treba da se povinuje. Gospoña Serena – koja insistira na
tome da je Toni zove Ema, mada njeno prezime izaziva konfuziju, pošto
je Toni jednom čula da je, javivši se na telefon, nazvala sebe Ema
O'Konel – kasni sat i po; ako ubrzo ne doñe, Toni će morati da pozove
Vala telefonom i otkaže zajednički izlazak u taj klub u Klerkenvelu –
kako se ono zvaše? – Zajon, da, tako je.

bio priključen na aparate za održavanje života. Posle hapšenja

Vudvardova je priznala da je drmusala bebu i da ju je bacila na
naslagane peškire. Prema izveštaju konzilijuma lekara „Metju je udario
u pod snagom ekvivalentnom padu sa prozora na drugom spratu." 23.
oktobra Luis Vudvard plače na sudu, opisujući svoje očajničke pokušaje
da Metjua povrati u život, i negirajući da ga je grubo drmusala, udarila
ili povredila. Tužilac je naziva „lažovom i glumicom". 31. oktobra
1997. vrhovni sud u Masačustetsu osuñuje Luis Vudvard na doživotnu
robiju zbog ubistva iz nehata, bez mogućnosti puštanja na slobodu pre
isteka 15 godina. Slučaj je privukao veliku pažnju javnosti i medija.
Ispred suda je protestovala masa ljudi, a iz Eltona, rodnog mesta
Vudvardove, pokrenuta je inicijativa za preispitivanje odluke suda. 10.
novembra kazna je smanjena, devojka je osuñena zbog ubistva bez
predumišljaja i puštena na slobodu. Mogla je da se vrati u Britaniju tek
kad je 16. juna 1998. takva presuda potvrñena, a žalba tužioca odbijena.
Počela je novi život upisavši i završivši prava. Mediji su preneli
informaciju i da je promenila ime, ali to novo ime nije obelodanjeno.

W
 Samosažaljenje u Toni se prelivalo u bes: ovo je bio četvrti put u
poslednja dva meseca kako gospoña Serena kasni, što je samo deo
sveopšte promene u njenom ponašanju, promene koja je počela negde
oko Nove godine, pa su se nepravde koje su joj nanesene nagomilavale
u njoj. – Jebote, gde li je? – Toni je to izgovorila glasno, a zatim je
malo pocrvenela, pošto inače nije psovala pred decom koju je čuvala,
čak ni pred tako malom decom kao što je Džekson (posebno pred tako
malom – Toni se stalno prisećala lokalne priče po kojoj je prva reč koju
je izgovorilo najmlañe dete Lejnovih, otmene porodice iz Svonsija čija
je dadilja jedno kratko vreme bila šljampava Suzan Krejn, bila –
pička"). Mada, on verovatno od tog svog vrištanja nije ni mogao da je
Otišavši u dnevnu sobu porodice Serena, Toni je sela na sofu iz –
čuje.
Čejsa – i podigla slušalicu. Glavni Džoov i Emin telefon je bio jedan
stari crni model koji su kupili na Grinič Marketu i kasnije ga prepravili
tako da može da radi na modernoj centrali. Toni se pitala od čega je –
činilo se da je slušalica od slonovače, mada ona nije bila sigurna kako
slonovača izgleda – i kakva su to slova koja poput malih triptiha
okružuju svaki broj. Baš kad je počela da okreće broj, začula je kako su
se zalupila vrata; sekundu kasnije – Ema i Džo nisu imali veliki hodnik
– Ema je bila u dnevnoj sobi.
Njena kosa i odeća su bili mokri, a oči su joj plamtele. – Šta to
radiš?, viknula je.
– Te... telefoniram...
Ema je bukvalno skočila na drugi kraj sobe i zgrabila slušalicu iz
Tonine ruke.
– Samo sam malo zakasnila!, rekla je. Toni je u njenom vrištanju
osetila verziju onoga što je Džekson radio čitavog dana. – Bože! Malo
zakasnim, a ti odmah moraš da zoveš Džoa!
– Nisam.
– On bi se samo zabrinuo, uspaničio bi se zbog mene! On ima
mnogo posla! Trenutno radi do kasno, pod velikim je pritiskom, pozivi
nadrndane dadilje su poslednje što mu treba...
– Gospoño Serena, reče Toni drhtavim glasom, pokušavajući da
objasni. – Nisam zvala vašeg muža. – Ema trepnu; ideja je bila tako
čvrsto ukorenjena u njenoj glavi da joj je bio potreban jedan trenutak da
bi shvatila. – Zvala sam Vala ... mog dečka ... – To je bilo sve što je
W
uspela da kaže pre nego što je briznula u plač; ovo je bio dugačak, težak
dan, a sada više nije imala ni izgovor da ne ode u – Zajon.
– O, Bože, Toni, izvini, stvarno, reče Ema, sedajući pored nje, na
sofu, i obavijajući joj ruku oko ramena. Milovala je njenu glavu koja je
malo drhtala, i osetila koliko se njih dve malo razlikuju, i pored toga što
se uloge žene, majke, poslodavca nalaze na njenoj strani jednačine –
namećući joj veliku ulogu odraslog.
– A osim toga, uopšte niste malo zakasnili!, rekla je Toni, sada
džandrljivo, uz suze koje su uvredu koja joj je naneta izbacivale na
površinu. – Kasnite skoro dva sata!
– Da – znam, reče Ema, smirena, onako kako se onaj koji viče smiri
kad neko vikne na njega.
– A gde ste bili?
– Ne – ne znam. – '
Toni je bacala poglede po sobi, lice joj je bilo crveno i vlažno kao
Džeksonovo. – Molim?, rekla je.
– Ne znam gde sam bila, rekla je Ema. – Izgubila sam se.
– O, reče Toni. Izmeñu njih se širila tišina i mali osećaj neprijatnosti.
Toni se zakašlja. – Jeste li došli sa nekog mesta na kojem ranije niste
bili?
Ema zavrte glavom, a onda reče, kao za sebe: – Ne. – Podigla je
pogled i osmehnula se, pokušavajući da učini svoje crte lica
prijateljskim. – Ne. Čudna stvar. Stalno sam gledala u ulice i...znala
sam ih. Poznavala sam svaku. Ali jednostavno nisam mogla da shvatim
kako se one... uklapaju jedna u drugu. Razumeš. Da bih... mogla da
stignem
Toni klimnu
dovde. glavom, ali se osećala pomalo neprijatno što se gospoña
Serena ponaša ovako uvrnuto. – Ni Džekson se nije dobro proveo, rekla
je, pokušavajući da usmeri razgovor na bezbedno tle. – Nikad ga nisam
videla takvog. Plakao je svom svojom malom dušom.
– Stvarno? – Ema je, pošto je provela poslednjih nekoliko sati
zabrinuta za sebe – pošto je u svom kašnjenju i izgubljenosti bila
preokupirana svojom duševnom i fizičkom bezbednošću – osetila
perverzno olakšanje koje se javi kad počnemo da brinemo o nekom
drugom.
– Da. – Toni se namršti, a onda se njeno lice razvedri, kao da joj se
neka misao uobličila u glavi. – Možda je bio takav zato što ste kasnili. –
Ema učtivo iskosi glavu, ne shvatajući. – Nikad niste ovoliko kasnili.
W
Bebe hoće da budu takve. One vole rutinu. Možda je znao da nešto nije
kako treba pošto se niste vratili na vreme.
– Možda...
– Ali, reče Toni, ustajući, – slušajte ga. – Mogao se čuti prigušeni
zvuk plača koji je dolazio sa sprata, dovoljno glasan da učini monitor za
bebe nepotrebnim. – Nije shvatio da je sad sve u redu, zar ne? –
Nasmešila se i malo popravila odeću pre nego što je izašla iz sobe,
osećajući se kao da se vraća na posao. Ne, nije, pomislila je Ema.

Vik
Vik je u ponedeljak noću, tačnije u utorak ujutru, ležao u krevetu, a
onda je zazvonio telefon. Ionako je bio budan, probudio se jer je morao
da mokri. Ležao je neko vreme, pošto je užasno mrzeo da usred noći
ustaje kako bi mokrio. Ranije je dugo i pomno razmišljao o načinu da se
ovo izbegne. Nosa je bila očigledno rešenje, ali i ona je podrazumevala
ustajanje iz kreveta. Najbolji način da se ovo izbegne, mislio je Vik – i
u glavi zaista video tehnički crtež bio bi izrezivanje otvora (možda
cilindričnog?) u dasci i dušeku kreveta, kao i vratanaca koja bi se
otvarala pritiskom na dugme, dozvoljavajući penisu direktan pristup
nosi. Druga mogućnost bi bila nošenje specijalnog kondoma –
preureñenog bušenjem rupice na vrhu, a rupica bi preko sistema cevčica
bila povezana sa nosom, ili, ako bi mogao da pronañe dovoljno cevčica,
sa WC
– Vikšoljom.
ovde..., rekao je, spustivši se s kreveta na pod kako bi podigao
slušalicu. Bilo je to njegovo standardno javljanje na telefon. Osetio je
kako mu srce tuče u strahu od loših vesti.
– Dragi?
– Em? – Začuo je graktaj u svom glasu i bacio pogled na crvene
svetleće brojeve na digitalnom budilniku, koji nikad nije isključivao. 3 i
12.
– Jesi li spavao? Izvini, glupo pitanje...
– Ne, u stvari nisam. – Pitao se da li je trebalo da joj kaže da Tes
retko spava kod njega. S vremena na vreme je to još uvek činila, a ova
noć je mogla biti jedna od tih. – Jesi li dobro?

W
 – Da. Pa, ne znam.
– Gde si?
– Na donjem spratu.
Glas joj je bio malo jači od šapata. U Vikovoj glavi se stvorila slika
Džoa koji gore, na spratu, spava, a pored njega je nabrana posteljina.
– Džekson te je probudio?
– Nije. Iako ću reći da jeste ako se Džo probudi; sad ga držim. – Vik
je osetio malu nelagodu, kao i uvek kad Ema preuzme ulogu terenskog
rukovodioca njihove veze. – Slušaj, izvini što te zovem ovako kasno, ali
ne znam kad bih to inače mogla da učinim. – Oštro je udahnula vazduh,
kao da zdušno uvlači dim cigarete. – Mislim – mislim da sutra neću
moći da doñem.
Vik se malo opustio uz ubod razočarenja. – O, dobro. To nije neko
trajno stanje stvari.
– Ne, nije, je 1' tako? Trajno...
Vik je čekao i gledao u tamu. Ceo njegov stan je, uprkos Tesinim
protestima, ostao potpuno isti onakav kakav je bio kad se doselio: beli
zidovi, sivi tepih, – Ikein – nameštaj. Zidovi spavaće sobe su bili jedini
o čijem je prefarbavanju razmišljao, zbog toga što njihova belina, kao
sad, nije dozvoljavala sobi da, čak i za najcrnjih sajdenhemskih noći,
bude dovoljno tamna, a Vik je ponekad, noću, osećao potrebu za
tamom. I sad ju je osetio, pomalo, u isto vreme po prvi put osećajući
problematičnu prirodu budućnosti, njihove budućnosti; radije bi gledao
u topao premaz crne boje nego u nešto u čemu oblici, predmeti i tonovi
postepeno postaju razaznatljivi.
– Moj lekar opšte prakse mi je sredio uput za specijalistu, rekla je
Ema. – U bolnici Rojal Brompton.
Viku se prevrnu utroba. – Šta nije u redu?
– O, ne znam. Već neko vreme mi nešto nije dobro. Otekli su mi
krajnici, boli me grlo.
– Koliko to traje?
Napravila je pauzu. – Od Nove godine.
Vik je osetio kako mu se zateže koža na čelu.
– Šta? Bolesna si dva i po meseca?
– Ne baš mnogo bolesna. Samo mi nešto nije dobro. Mislila sam da
je od stresa, zbog, znaš već...zbog svega. A ja sam navikla na probleme
W
sa grlom, često ih imam. – Ponovo je zaćutala. – Ali onda su počele ove
glavobolje. I – nisam ti to pričala – pre nekoliko nedelja, kad sam se
vraćala kući...
– Da?
– Izgubila sam se.
– Izgubila si se?
– Da. Trebalo mi je skoro dva sata da stignem kući. Na kraju sam
morala da stanem i da pitam nekoga. Morala sam – Vik, morala sam da
se pred tim čovekom na ulici pravim da ne znam put...
– Nije ti ništa, siguran sam, reče Vik brzo.
– Da. Verovatno. O, Bože, mrzim kad sam bolesna. Mrzim da sve
opterećujem s tim. Zato ti i nisam rekla ranije.
– Nisi bolesna.
– Ipak, ove glavobolje su baš gadne. One zapravo uopšte nisu bol u
glavi. Više su nekakav pucajući bol, bol koji počinje na zadnjoj strani
vrata, a zatim se penje u lobanju i onda samo – eksplodira.
Vik nije ništa rekao; u svoje vreme bi bio zainteresovan za detalje
svakog simptoma svake bolesti, ali ne i sada.
– I sad me boli glava... i vrat.
– Jadna moja dušo..., rekao je, ponovo osetivši taj čudni kontiguitet
saznanja da je svestan onoga što se očekuje od njega, a da ipak
instinktivno želi da to i izgovori.
– Jadna ja. – Glas joj je postao pomalo udaljen. – Možda je to zbog
načina na koji držim telefon.
– A?
– Pridržavam ga vratom. Trebaju mi slobodne ruke, zbog tebe. Samo
trenutak.
Vik je čuo šuštanje i maleni, pospani žamor dok je Ema premeštala
slušalicu na drugo uvo.
– Ne znam, dragi. Sigurna sam da nije ništa, rekla je.
– Jesi li rekla Džou?
– ... ali s mamom kao što je ona uvek flipnem kad doñem na ideju da
mi se nešto loše dešava sa glavom.
– Ema? Jesi li rekla Džou?
– Dragi? Vik?
– Da, ovde sam.
W
 Ništa. A onda: – Vik? O, pobogu, sad se veza prekinula.
– Ne, nije, ovde sam. Em...
Prekinulo ga je konstantno zujanje telefonskog signala. Vik je
spustio slušalicu i zašao u onu mentalnu prazninu, u ono mrtvo vreme, u
čekanje da se sagovornik javi. Upravo je počinjao da se pita da li da je
pozove, ali se setio Džoa koji spava, a onda je telefon zazvonio.
– Dragi?
– Alo?
– Izvini. Veza se prekinula, pa sam mislila da bi bilo dobro da vratim
Džeksona u krevetac.
– Da. Ovde kod mene je sve bilo u redu. Odlično sam te čuo.
– Stvarno? Pa, dobro. Stvarno bi trebalo da se vratim u krevet – sutra
me čeka težak dan.
– Kad imaš zakazano?
– U pola tri. Da ne poveruješ – baš usred našeg dana. – Uzdahnula
je. – Naši divni utorci... a sada dolazi ono najgore. Sledećeg utorka
moram da se vratim da podignem rezultate.
– O, do moga! – Kroz glavu mu je prošla jedna misao, misao
partnera. – Ideš li tamo sama – mislim, želiš li da poñem s tobom?
U njenim sledećim recima je osetio tužan smešak. – Vik. Volela bih.
Ali, mislim da to baš ne bi bila dobra ideja.
– Ide li Džo s tobom?
Oklevala je. – Još uvek mu nisam rekla. – Linija izmeñu njih dvoje
je zapucketala. – Radije mu ne bih govorila, jer ni ne znam da li mi
nešto fali. On bi se samo preterano zabrinuo.
– Baš tako..., reče Vik, pitajući se zašto je odlučila da ispriča njemu
– ignorišući njegovu zabrinutost. Hladniji deo njega, često potčinjen
prilikom razgovora sa Emom, ali još uvek prisutan, rekao mu je da je
ona želela da vidi kako će on da reaguje: kako će reagovati na nju sad,
kad se našla u opasnosti.
– Gde je 'Rojal Brompton'?, rekao je. ', – U Čelsiju.
– Nećeš da se izgubiš tamo?..., rekao je.
– Ne, nasmejala se. – Znam gde je ta bolnica. Sećam se da sam je
videla onda kad sam išla u Kensington Gardens. – Došlo je do pauze,
tokom koje su i ona i on osećali navalu sećanja na skorašnje dogañaje
koja je ličila na nostalgiju koja se prerano pojavila; iako je u njihovoj
W
vezi još uvek postojao elektricitet, strast one nedelje možda nikad neće
biti dosegnuta. Kao da dopunjuje ovo, Ema nastavi: – Čudno je sada se
prisetiti tog vremena. Bila sam sasvim obuzeta. Sve mi je to izgledalo
tako stvarno. Sada se osećam – osećam se pomalo neprijatno kad o
svemu tome mislim.
– Izvini, reče Vik. – Govoriš li o nama, ili...?
Ona se ponovo nasmeja. – Ne, dragi. Ne govorim o nama. – Čuo je
njen udisaj. – Dokazaću ti to. Mislim da nikako ne mogu da doñem
sutra, ali sledećeg utorka – znam da je Čelsi daleko od Hern Hila, ali
sigurna sam da kad završim, mogu da svratim tamo na sat ili dva.
Ako..., zaćutala je, usporivši priču, – ako budeš smatrao da sam seksi i
sa tumorom na mozgu.
– Ema!, rekao je Vik. Bio je šokiran. Nije bio navikao na ovo.
Uobičajeno je da on govori stvari koje šokiraju. A u dubini šoka, bodlja
zabrinutosti. Tumor na mozgu. Setio se nečega o tumorima na mozgu. –
Ne govori to. Molim te, ne govori to. Ne bih mogao da podnesem...
– Šalim se dragi. Ne brini, rekla je, a on je pomislio da u njenom
glasu može da čuje majušni trag zadovoljstva ili, pre, opuštanja; to su
bile reci koje je želela da čuje. – Ponekad je dobro zbijati šale u vezi
bolesti. Znaš li Ajris Merdok?
– Ne lično... –
– Uf. Znaš li da ona ima Alchajmerovu bolest? –
– Da.
– Sada gleda samo 'Teletabise'. Stvarno joj se sviñaju.
– Aha...
– A znaš li zbog čega?
– Zbog kvalitetnog scenarija?
Ema se nasmeja. – Ne. Koju reč oni najviše koriste? Teletabisi?
– Em, istina je da po ceo dan gledam TV, ali nisam baš naročito
verziran po pitanju Teletabisa. Za početak, daju se malo rano za mene.
– Ponovo. To je reč koju najviše koriste. Ceo taj program je
zasnovan na ponavljanju. Zato ga klinci i vole. / zato ga voli neko ko
ima Alchajmerovu bolest. Ššš, mili, ššš. – U pozadini, Vik je čuo
zamiranje uvodne note Džeksonovog plača, kao da je on smatrao da bi
trebalo da plače, ali zapravo nije hteo da se zamajava s tim. – Bilo kako
bilo, kad su me uhvatile ove misli, pokušala sam da ispričam Džou, ali
W
sam završila smejući se pomisli da se ta grandiozna stara dama engleske
književnosti oduševljava Tinki Vinkijem, Poom i velikim zekama. A
znaš kakav je on, ponekad je pomalo pompezan – sav bi se preplašio.
Ali, sad sam se toliko navikla na maminu bolest da ponekad mislim da
je najbolje smejati se. Imamo li, osim smeha, neku odbranu od bolesti i
smrti?
Vik nije rekao ništa. Ne zato što je odlutao u lice svoga sagovornika
koji razrañuje neku ideju, što mu se ponekad dešavalo; niti zato što je u
Eminom tonu – a znaš kakav je on, ponekad je pomalo pompezan –
mogao da čuje nešto više od malog ostatka naklonosti prema njenom
mužu.
– U svakom slučaju, dragi, nemoj da brineš. Stvarno sam ubeñena da
mi ništa ne fali.
Nije rekao ništa, jer je dosta čitao o bolestima, naročito o njihovim
simptomima. Nije rekao ništa, jer je mislio – ne o sebi, niti o žmarcima
shvatanja koji su mu se dizali kroz telo, čak ni o Emi, koja je još uvek
pričala, prelazeći sa ove teme na druge, manje sumorne, ni o Džou, koji
se nalazio gore ne znajući ništa, niti o Tes, koja je bila pet milja daleko,
severno odatle, u svom stanu, pošto se ranije te noći iscrpljena vratila iz
Vikovog stana – mislio je o Džeksonu, mirno položenom u svoj
krevetac, o tananoj liniji, mrlji života i poverenja. Nije rekao ništa jer je
znao da je jedan od simptoma tumora na mozgu gluvoća na jedno uvo.

Džo

Džo je u nedelju ujutru, nakon što je skuvao kafu, bio zatečen

sećanjem na ono što je sanjao. Razni fragmenti slika noći plivali su u
njegovoj glavi otkako je ustao, ali ništa od toga nije bilo rezonantno,
nije bilo epifanično: samo delići, komadići koji ti plivaju u glavi dok se
potpuno ne razbudiš. Ali, kad ga je pogodilo to sećanje, shvatio je, kao
što se čoveku često dešava, da ga celog jutra nešto gnjavi, da nešto leži
u njegovoj svesti, iščekujući: osećaj sličan utisku da je zaboravio nešto.
Sa tim osećajem u sebi, uspeo je da prizove senzaciju – osećaj da
mozak zanoveta samom sebi – koja je prethodila dolasku sećanja na
san.
W
 To je bilo to. Džo se odjednom setio kako u prodavnici nakita ljubi
neku ženu. Od te slike je toliko zadrhtao da je počeo da juri za njom;
jurio je za snom u svojoj glavi. Krećući se napred-nazad, prisetio se – sa
onom nejasnošću, neodredljivošću sećanja na snove koji se raščine
ubrzo nakon što se dogode i sa kojima mozak postupa kao sa ultra-
brzim verzijama stvarnih sećanja – da su on i Ema bili na odmoru, na
nekom neodreñenom mestu, zajedno sa velikom grupom ljudi; i da se
jedna od žena iz te grupe zvala Liz. Tokom sna, koji se, nekako, u pet-
šest minuta koji su ga sačinjavali, protegao na tri ili četiri dana, postao
je veoma dobar prijatelj sa Liz. U početku sna je bio srećan zbog toga;
bio je zadovoljan jednostavno stoga što je stekao novog prijatelja. Ali
onda ga je, iznenada, u toj prodavnici nakita, preplavila želja da je
poljubi; a u stvari, tu želju je gajio sve vreme, ili bar od onda kad se
zagrejao za nju zbog njenih kvaliteta, njene ličnosti.
– Liz..., rekao je i strasno, fatalistički je poljubio. Razdvojili su se i
pogledali jedno drugo na jakoj prugastoj svetlosti radnje, dok su
amajlije i izbrušeni dragulji ležali svuda okolo, izloženi na plišanim
jastučićima pod staklom. Okrenula se.
– O, dobro, rekla je Liz, pomalo tužno. – Ovo se sad zaista ubrzalo.
Ovo se sad zaista ubrzalo. To je, shvatao je, bio vrhunac sna, sama
tačka epifanije. Tačno je znao šta je ona htela da kaže: da će ono što je
moglo biti dugo i plodno prijateljstvo sada postati kratka, intenzivna
veza koja će se brzo okončati; da je spori, opušteni voz drugarstva u
kojem su zajedno putovali postao – mercedes – pohote koji se oteo
kontroli.
Podigao je pogled sa sofe, prema stepenicama. Ema je još uvek bila
u krevetu. Danas je bio njegov red da čuva Džeksona i znao je da sad
odlaže taj zadatak. Jasno je osetio isfragmentiranost njihovih života
terminima zaduženja, meñusobnim smenjivanjem radi obavljanja onoga
što su ranije mogli da obave zajedno. Nekada su delili snove, posebno
njih, kao da se njihova razdvojenost tokom spavanja može iskoreniti –
izgledalo je da uspevaju u tome: desilo se da su toliko prepričavali
jedno dragom svoje snove da su se jednog jutra probudili i shvatili da su
sanjali potpuno isti san.
Ali, on joj neće ispričati svoj san. Bio je pomalo šokiran njime.
Nikad nije bio neveran, osim kad je sa Emom prevario Deboru, a to je
W
uključivalo malo više od poljupca u – Čejsu. Ideja o petljanju sa strane
ga je uznemiravala čak i u snu – na neki način ga je u snu još više
uznemiravala, jer je sugerisala želje i žudnje u njegovoj podsvesti, želje
i žudnje za koje nije znao i koje nije mogao da kontroliše. Uprkos
svemu onome što mu je Vik ispričao tokom onih stotinu večeri u –
Sajdenhemskom začinu, Džo je smatrao da je prirodno da, ako si
monogaman – ako si zaljubljen – nikada ne želiš nekog drugog; nikada
mu nije palo na pamet da ljubav može biti dinamična, da može da bude
borba kojoj je priroñena žudnja za nečim dragim.
Iz zvučnika za kontrolu bebe dopro je zabrinjavajući signal; Džo
podiže šoljicu sa kafom. Dok se penjao uz stepenice, prema
Džeksonovoj sobi, bacio je pogled kroz prozor. Iz delikatesne radnje na
drugoj strani ulice upravo je izlazio dobro utopljeni par, raku punih
nedeljnih novina i kesa sa pecivom. Žena se smejala; Džo je mogao da
vidi kako para izlazi iz njenih usta, šireći se. Prizor izgleda kao scena iz
nekog filma snimljenog u Novoj Engleskoj, pomisli Džo, koji je često
mislio o Novoj Engleskoj. Nikada nije bio tamo, ali mu se sviñala ta
ideja – ideja o nekoj novoj Engleskoj, svežoj, jedroj, novoj Engleskoj,
svežoj i jedroj kao sneg koji, oduvek je zamišljao, oivičava tamošnje
ulice, za razliku od ulica Stare Engleske, tačnije rečeno Moderne
Engleske, Nove i Skoropa-Nove Engleske, Engleske Granta i Fila
43
Mičela
Monitor. za bebu se ponovo oglasio. Džo trepnu, shvativši da stoji
ovde već neko vreme, dovoljno dugo da se njegova kafa, koja je
poslednji put kad je obratio pažnju na nju bila topla, ohladi.

Vik

Tes je pila. To je, zbog količine alkohola koji je pila dok je

inostranstvu, retko činila kad je kod kuće. Njeno mišljenje je, kako je
jednom rekla Džejmsu Foju, oduvek bilo da standardna radnja prilikom
degustacije, zadržavanje vina na jeziku, udisanje da bi se oslobodio

43
Braća. likovi iz Istendem, najpopularnije britanske sapunske
opere. Granla glumi Ros Kemp, a Fila Stiv Mekfejden."

W
ukus, muljanje, a zatim ispljuvavanje, predstavlja – sranje. Tes je
smatrala da vam ovaj metod ne dozvoljava da u potpunosti doživite
vino; za nju su efekti konzumiranja – efekti ukusa (zagrevanje grla,
osećaj na jeziku, razlika izmeñu prvog i drugog gutljaja), a ne efekti
koji menjaju raspoloženje – predstavljali integralni deo identiteta vina.
Ona je bila jedini profesionalni kupac koji je imao neku reputaciju, a
koji je na degustacijama rutinski gutao vina. Takoñe, ona je bila jedini
profesionalni kupac koji je imao neku reputaciju, a koji je mogao da
pije vina na degustacijama, pošto je imala natprosečni kapacitet za
ispijanje vina, mogla je da ispija flaše od litar i po i tri litra – mogla je
da ispija gajbe – a da pri tom ne izgubi sposobnost da minuciozno
proceni sledeću čašu.
Zbog toga je danas u pabu – To menja stvar – pila tekilu. Tes je
želela da se napije. Želela je da se ozbiljno napije, zato je i pila tekilu, a
ne viski, džin ili votku, koji bi imali isto dejstvo kad je reč o napijanju,
ali je ne bi ubacili u kovitlac koji proizvodi tekila. Tekila je, po svojim
efektima – uglavnom po onima koji se odnose na promenu raspoloženja
– najveći narkotik medu pićima, jedino piće koje ti menja stanje svesti
umesto da ga uništava. Tes nije uzimala droge, ali je ponekad žudela za
tim izmenjenim stanjem, a tekila je bila najfamilijarniji put do njega.
Vik nije bila siguran zašto je Tes bila toliko odlučna u nameri da se
večeras napije, ali je znao da će biti na kraju. Bio je za šankom,
spremao se da kupi Tes šestu tekilu, pitajući se da li da se i sam napije.
Vik se nije često napijao. Nije mu smetalo da se napije, ali nije baš
voleo piće. Vik je bio čovek prilično neposrednih instikata i reakcija. U
suštini, takav je bio još kao dete: kao dete je probao alkohol – svetio
pivo, koje mu je otac silom sipao u usta – i pomislio – bljak. Vik nije
baš shvatao zašto bi, kad odrasteš, trebalo da razviješ drugačiju reakciju
– tvoji receptori ukusa se ne menjaju.
Ali, danas mu ne bi smetalo da se napije. Nije se često napijao, a,
generalno gledano, to mu nije ni trebalo: on je bio neko ko je po stanju
svog bića izvan toga. Posedovao je letargičnost izazvanu odsutnošću,
što je značilo da kroz svet može da ide neganut, nedodirnut,
neuznemiravan. A ipak, sada je bio uznemiren. Mogao je ispod svih
svojih misli da oseti – premda je, kad nije razmišljao, kad mu je svest
bila samo vakuum, još uvek upijao podsticaje bez podteksta –
W
zabrinutost, sve je privlačio njoj, kao da je ona nekakav magnet. Nije
bio naviknut na ovo, pa se njegovo površinsko ja borilo, uokvirujući
pomisao da je ne bi ni tucao onog prvog puta da je znao da će se ovo
desiti.
– Malene!, začu se glas sa njegove leve strane. Vik podiže pogled.
Ispred šanka se čekalo u tri reda, kao i uvek u petak uveče, a iz te gužve
je, noseći tri krigle različitih piva, izlazio Kris Mur, muzički novinar
koji ga je jednom intervjuisao za Nju Mjuzikal Ekspres.
– Zdravo Kris, reče Vik.
– Nismo se dugo videli, rekao je Kris Mur. Po njegovom dahu se
moglo zaključiti da nije nosio prvu turu te večeri, a oči su mu bile toliko
zakrvavljene da Vik gotovo da je poželeo da potraži nekoga sa
fotoaparatom i blicem, da ga snimi.
– Kako je?
– Dobro, rekao je Vik, ali je osetio iznenadni poriv da kaže ovom
lipu koga jedva da je poznavao i kome je na pitanje – Kako je? – morao
da odgovori – Dobro, da stvari ne stoje baš dobro, da njegova tajna
ljubavnica možda ima rak. Bilo mu je drago što bar ima neku
zanimaciju dok čeka za šankom. Od onog Eminog telefonskog poziva
čin čekanja je počeo da ga uzrujava, njegovo nestrpljenje u
saobraćajnim gužvama i redovima se utrostručilo – juče je odlepio u
kupatilu, pošto mu je trebalo pet minuta da pronañe početak nove rolne
toalet-papira – kao da je znao da je vreme postaje sve veće
uskraćivanje. Nešto slično je osećao ranije, dok je četvrtkom vozio
prema – Rok stopu, to nepresatano sužavajuće vreme, intenzitet i
izvitoperenost svakog zaustavljanja. – Šta je s tobom? Još radiš u Nju
Mjuzikal
– Ne baš.
Ekspresu.
Sad sam urednik u Dleku. To se i moglo očekivati,
pomislio je Vik. Džek je bio najnoviji dodatak baš-smo-nestašni tržištu
časopisa koje su sačinjavali FHM, Loudid i Maksim; ti su se magazini
specijalizovali za pokrivanje tema koje su i suviše plitke za konkurente.
Kad bi pročitao neki od njih (ne često: Vik je mrzeo stvari koje streme
pornografiji, ali nisu pornografija), prepoznao bi neka od imena iz dana
njegovih kontakata sa muzičkom štampom, bili su to ljudi koji su u
svojim dvadesetim morali da budu politički korektni da bi bili buntovni,
a koji su sada, da bi bili buntovni, morali da budu politički nekorektni,
umesto da shvate da bi prestanak buntovništva bio poštovanja dostojan
W
čin. – Mada, tu i tamo napišem nešto za njih. Šta da radim kad baš
volim rokenrol?
U tom trenutku se Vik setio koliko je Kris Mur pičkast. Nije on bio
obična pička. Pičkometar nije mogao da izmeri tu količinu pičkastosti.
– Kapiraš, volim ga. Čak sam razmišljao o tome da kupim električnu
gitaru...
– E, dobro, reče Vik, – moram da se probijBm do šanka.
– Naravno, čoveče, reče Kris Mur. – O! Pre nego što odeš...
– Šta?
– Imam neku šemu, rekao je i namignuo. Zaista je namignuo,
pomislio je Vik, zureći u njegovu četrdesetineštogodišnju glavu,
obrijanu da bi se ublažio efekat ćelavosti. – Idem u vece da se poslužim,
pa, ako si zainteresovan...
Vikovo srce malo potonu, delimično zbog utiska da je Kris Mur
tužna figura, da je još uvek toliki očajnik da se upinje da uzima drogu
sa rok zvezdama, čak i sa onima koje se nisu probile i koje su poslednji
put profesionalno svirale gitaru na džinglu za – Tok – radio. Ali,
delimično i zbog toga što je znao da će reći – da.
– Samo malo, da odnesem ovo piće devojci i…
– Čekam te kod džuboksa za pet minuta, rekao je Kris Mur i otišao,
brzo kao neko ko smatra da je rekao stvarno ,,kul – stvar i sada to mora
da kruniše brzim odlaskom.
Tes gotovo da i nije primetila Vika koji joj je davao tekilu, jer je –
što joj se dešavalo kad je pijana – gledala okolo manično zapažajući sve
ostalo.
– Ovaj... idem samo do ve-
– Vidi ovo, rekla je, pokazujući flajer na zidu pored njihovog stola u
ćošku. Bio je to beli fotokopirani list, sa šablonom ispisanim recima
VEČE POEZIJE, iznad kojih se nalazila karikatura čoveka sa velikom
knjigom i perom. Svakog utorka, ulaznica 3 funte, zapisivao je čovek. –
Kakvo sranje od ideje! Izvini, je 1' ovo 1982? U kurac!
– Aha. E, sad idem u -
– Zar to, kao, nije savršeno mesto za gajenje pesničkog instinkta?
Da, baš možeš da zamisliš Silviju Plat kako na toj usranoj bini čita
odlomke iz Arijela, zar ne? A ljudi viču: 'Daj i jednu kesicu grickalica'?

W
Ona bi odmah otrčala u kuhinju i iz rerne izvadila pite s mesom kako bi
napravila mesto za svoju glavu. Što me podseti na...
Vik nije imao alternative, morao je da ostane da sedi.
– – nešto što nikad nisam shvatala u svemu tome, znaš, zašto svi
stalno pričaju o Silviji Plat. Dobro – ali, Ted Hjuz se ponovo oženio, zar
ne – i njegova druga žena se takoñe ubila. Na potpuno isti način!
– Stvarno? – Vik ovo nije znao i, iako mu se učinilo da vidi Krisa
Mura kako se već probija prema džuboksu, pomislio je da je to
interesantan podatak.
– Aha. Hoću da kažem – šta li je pomislio onog dana kad je sišao i
zatekao ženicu broj dva kako leži sa glavom u rerni.
– Sledeći put stvarno moram da nabavim električni šporet?
Tes se glasno nasmeja. – Da. Kladim se da je Ted mrzeo onaj slogan
koji je izbacio 'Britiš Ges': kuvaj, kuvaj, kuvaj, kuvanje, to je lepota
gasa. – Njen glas, koji je uvek bio zvonak, sada je brundao od tekile;
neka žena sa purpurnim vunenim šeširom, koja je sama sedela za
stolom preko puta, mrštila se na nju, aktivno se mrštila na nju, mrštila
se na nju na – ja se mrštim. – način, ali Tes je terala svoje. – Misliš da
ga nikad nisu pitali da bude jedna od onih slavnih ličnosti koje podižu
palac na reklamama?
– Mislim da su ga pitali. – Vik podiže palac. – Jedino što iz Tedovog
palca ne bi izlazio plamičak, nego šištanje i čudan miris. A ljudi oko
njega bi vikali: 'Za ime Boga, samo ne pali svetio!'
Tes se nasmejala još glasnije, bilo je to veliko pijano ha-haha.
– Možete li da prestanete!, začuo se glas ispred nje. Tes prestade da
se smeje. Kroz izmaglicu pijanog vida i dima u pabu mogla je da
razazna neku ženu, ženu čiju boju lica praktično nije bilo moguće
razlikovati od boje njenog šešira.
– Izvinite?, reče Tes.
– Možete li da prestanete da tako glasno pričate te..., ovde se žena sa
purpurnim šeširom borila da pronañe neku imenicu u množini, – ...
stvari, uvredljive – zaista uvredljive stvari!
Tes trepnu u njenom pravcu. – Zašto mi se obraćate?, rekla je sa
iskrenom prostodušnošću.
– To nije vaša stvar – a mislim i da vas baš zabole – , nastavljala je
žena, – ali Silvija Plat je bila – Silvija Plat je i danas – moja heroina. –
W
Na ivicama njenih očiju pojavile su se svračije noge, potcrtavajući njen
turobni, suvoparni bes.
– U redu, rekla je Tes, – ali zašto mi se obraćate?
Žena se trgnu – nije to bio veliki pokret, bio je mali i suzdržan, ali je
u sebi sadržao neizmerni bes. – Zašto me to pitate? To je očigledno! –
Povisila je ton, ionako ljutit. – Pravili ste uvredljive aluzije na njen
račun!
– Nisam, reče Tes, podižući prst kako bi je ispravila, delimično sa
smirenošću pijane osobe, a delimično i sa svojom uroñenom
smirenošću. – Pravila sam uvredljive aluzije na račun Teda Hjuza. To
je, smatram, nešto u čemu bi vi – kad ste već takav Silvijin fan, onda
mora da jebeno mrzite Teda Hjuza – trebalo da uživate.
Žena sa purpurnim šeširom duboko udahnu kao da hoće da odgovori,
a onda je, u nedostatku reci koje bi izašle iz nje, napravila malu pauzu
pre izdaha.
– Osim toga, reče Tes, – jedva da sam nešto i rekla. Dobro, ja sam
započela tu temu, ali rekla bih: ako je neko zaista pravio uvredljive
aluzije, usmerila je prst prema Viku, – to je bio on. – Njen pogled se
vratio na ženu sa purpurnim šeširom. – Pa, što onda njega niste izgrdili?
Žena je pogledala Vika, koji se kezio (istina, uz mali osećaj
nelagode, a kad hoćete da se iskezite, onda to zaista treba da učinite
komotno). Odgovor koji bi ona volela da da na Tesino pitanje – zato što
si ti žena. Takve stvari se i očekuju od muškaraca, ali da se žena uklopi
u njih, da ih žena oprosti, da se žena tako podsmeva jednoj heroini
feminizma – pa, to je izdaja! – čak i pored oklopa koji je predstavljao
purpurni šešir, više nije bio aktuelan, ta žena je znala da je prošlo vreme
kada je ona mogla da kaže tako nešto. Otišla je sa onom merom
skrušenosti koju je mogla da da svom izgledu, nastojeći da svojim
držanjem u vazduhu ispiše: Tog odgovora vas neću udostojiti.
– U pravu si, reče Vik, ustajući, – vidi se da je ovde još uvek 1982.
– Da, reče Tes, buljeći u svoju čašicu, – ali nekako nisam želela da
ona ode. Nekako sam želela da te izgrdi. – Vik zastade i upitno se
namršti na nju; Tes na kraju podiže pogled i srete njegove oči. – Neko
to mora da uradi, zar ne?, rekla je.
U veceu su šorala tri čoveka, a četvorica su čekala. Postojala je samo
jedna kabina. Oštar miris urina se, kao i uvek, mešao sa slabim strujama
W
homofobične sumnje. Vik se setio nečega što je Džo stalno pričao,
pričao je kako mrzi da piša u javnom veceu, posebno ako je u njemu
gužva, jer je pritisak da završi i prepusti pisoar sledećoj osobi toliko jak
da obično ne može ni da počne. Vik, koji je uvek mogao da se isprazni,
u to vreme nije mogao da razume ovaj problem, ali njegova trenutna
nestabilnost je učinila da se u ovoj areni oseti nelagodnije nego ikada
ranije: muški vece je namenjen onima koji su radikalno nesamosvesni.
Stajao je sa Krisom Murom, čekajući da se vrata kabine otvore.
Ionako ne previše atraktivna slika šmrkanja kokaina iznad klozetske
šolje postepeno je postajala sve neatraktivnija dok su zvuči čoveka koji
je trenutno bio unutra eskalirali u neobičnu seriju jecanja i stenjanja. Sta
li je Tes htela da kaže?, pitao se Vik. Pitao ju je, ali je promenila temu,
počela je da bunca o nečemu drugom, ovog puta o Grcima. Da li se to
odnosilo na njegovo neverstvo, i ako jeste, kako je ona saznala za
njega? Koliko treba da insistira na tome? A onda je Vik prestao da
razmišlja, jer je došao do tačke do koje je bio došao i ranije, do tačke
kad više nije mogao da emocionalno muči sebe; do tačke kad je mogao
da se bavi samo trenutnim stanjem stvari, koje je ovog puta već bilo
dovoljno mučno.
– Nikad nisam voleo ovo, šapnu Kris Mur u izuzetnom momentu
iskrenosti: on je spadao u one osobe koje su i u najprizemnijim
odvratnostima mogle da pronañu glamur. – Uvek pomislim da svi znaju
šta ću da radim.
– Možda bi trebalo da počnemo da se ljubimo, uzvrati mu Vik
šapatom.
– A? – Kris Mur je na trenutak izgledao uplašeno.
Vik se osvrnu oko sebe, a onda ponovo pogleda u njega. – Da
zavaramo trag..., reče.
Sa lica Krisa Mura nestade strah, ono proñe kroz nedoumicu, i
upravo se spremalo da se ulizički osmehne kad su se vrata otvorila i kad
je isteturao neki ćelavi čovek koji je bio toliko debeo da je mogao da
pita Sirila Smita44 da li to on pojas svog smokinga zove širokim.
44
Glumac, pojavljivao se u velikom broju filmova, uglavnom ne kao
glavni glumac – od filmova To je pandur (1934, režija Medin Rodžers)
i Zdravo, srce (1935, režija Monti Benks), preko Noć je bila naš
W
Meñutim, ispostavilo se da je obim njegovog struka blagoslov, pošto je
omogućio Viku i Krisu Muru da zajedno, gotovo neprimećeni, jurnu iza
njega u kabinu, kao da izvode neki kvarni mañioničarski trik.
Ignorišući životinjski smrad, Kris Mur je odmah, sa zamotuljkom
izvañenim iz džepa, čučnuo iznad ventila, pa su njegove ruke počele da
prave tajni kokainski origami. Vik je bacio pogled na prah, beo na
novinskoj hartiji, i u isti mah osetio dosadu i uzbuñenje čoveka koji
vodi ljubav sa partnerom koji mu je vrlo dobro poznat.
Meñutim, dok je zatvarao vrata kabine, jedna figura se ušunjala
unutra. Vik je nastavio svoju instinktivnu kretnju zatvaranja, pa su vrata
bila zaključana kad je figura progovorila:
– Pa dobro, Viktore!! Da slučajno nećeš da...'Na krilima anñela
odletiš, Tamo gde tvoja duša peval'
Vik je u neverici buljio u Ajvana; njegova kozja bradica je bila još
tanja nego kad ga je poslednji put video; taj pridev ne bi mogao da se
upotrebi za opisivanje njegovog podvaljka, tačnije rečeno podvaljaka. –
Jebote, šta radiš ovde?
– Stalno pijem ovde!
– Stvarno? Šta, baš isključivo ovde, iz čančeta, kao mačka?
– O, ne, samo sam te video kako ulaziš u kabinu. Pomislio sam da
bih mogao da pozovem sebe na zabavu.
Vik ga je pogledao; zbog skučenosti kabine – koja ipak nije bila
projektovana za trojicu – Ajvanov stomak je gurao njegov stomak.
– Krise, ovo je Ajvan,. rekao je iznemoglo, njegovo upoznavanje je u
ovim okolnostima zvučalo apsurdno formalno.
– Ćao, reče Kris Mur i nastavi da seče, poravnava i ponovo seče,
insistirajući na protokolu pripremanja droge, čime je pokazivao da
potpuno prihvata stranca u kabini.
– Ćao. 'Ej, Vik. Hteo sam nešto da te pitam. Kako se zvaše ona
pesma...sa drugog EP-ja, ona sa vah-vah pedalom? – Vik mu posla
prazan pogled; pokušavao je da izgleda ravnodušno, ali Ajvan je to

prijatelj (1951, režija Majki Anderson), pa do Ona zna da ja znam

(1962, režija Montgomeri Tali) i Operacija Snafu (1965, Siril
Frenkl)170

W
protumačio samo kao bezizraznost. – Ma znaš – dum, da-da-da,
dumdumdum! Badum! Dum...
– Da-da-da, dumdumdum, badum!, pridruži se Kris Mur.
– Da!, reče Ajvan. Prsti su mu treperili: – Didli, didli, di-dli – ide
nekako ovako – lebdim u svemiru/spreman da se srušim...
– O, Bože, nemoj da mi kažeš...
Vik je pogledao u svoje ruke i prokleo ih što su ga zaključali u ovaj
mali odeljak pakla. Tes će se, shvatio je, iako je pijana pitati gde je on.
– 'Ej, Vik, reče Ajvan, kad je shvatio da Vik neće da odgovori na
njihovo poptrivija pitanje, – kako si prošao sa onom ribom?
– S kojom ribom?
– Sa onom s kojom si otišao da pričaš na onoj degustaciji vina, kad
smo se poslednji put videli. – Pucnuo je prstima. – Tes!
– O. Da. Dobro sam prošao. To mi je devojka.'
– Stvarno! Kul!
Vik klimnu glavom; oči su postale pomalo pospaafe u pokušaju da se
izvuče iz ove situacije.
– Degustacija vina...?, reče Kris Mur.
– To joj je posao. Kupuje i prodaje vina.
Bacao je poglede okolo.
– Hmm. Ne bih imao ništa protiv da proćaskam s njom. U poslednje
vreme sam baš u fazonu vina.
Vik oseti kako mu se prevrnula utroba, kako od pomisli da mora da
upozna Krisa Mura sa Tes, tako i od činjenice da će to iziskivati
dodatno vreme provedeno s njim, ali i zbog toga što je on sad u fazonu
vina, beskrajno proširujući svoje zamorno, samozadovoljno sveznanje.
– Ne večeras, Kris. – Nije mogao da se zamajava objašnjavanjem. –
Ona je u pomalo čudnom raspoloženju...
Ali, Kris Mur nije bio čovek koji shvata nagoveštaje. Okrenuvši leda
poslu koji je obavljao, veselo je rekao: – Samo da proćaskam. Znaš, da
uspostavim kontakt...
Isuse, pomisli Vik, a onda iznenada ugleda izlaz iz ove situacije.
Uvukao je ruku u džep svog mantila i, protrkeljisavši malu piramidu
karata za metro, računa, papirnih maramica i kondoma, izvadio
vizitkartu.

W
 – Evo..., reče pružajući je Krisu Muru preko ramena. Njegova ruka
sa preobiljem prstenja je uze i podiže je, kao da pre svega odmerava
njenu prikladnost za seckanje kokaina: u sredini crveni grozd uokviren
crnim kvadratom, a ispod Tesino ime, adresa i broj telefona. – Pozovi je
ili joj piši...kad stigneš.
– Važi..., reče on, sležući ramenima.
– Znaš, treba da budeš oprezan sa kokainom, reče Aj koji je
poslednji minut proveo zureći u ogromni, hemijskom olovkom
nažvrljani falus iz kojeg je šikljalo i ispod kojeg je neko drugi napisao
telefonski broj, dodavši JA ĆU DA TI POPUŠIM: i to je bila neka vrsta
vizitkarte. – Kad si sa devojkom.
– A razlog je...?
– Razlog je taj što te kokain čini sjebanim za seks. Ne može da ti se
dugne. Kad sam se poslednji put uradio kokom, nisam znao gde se
nalazim. Nije mogao da mi se udrveni. Čitavu večnost. Srećom, pustila
me je da je jebem u dupe.
– Moje iskustvo mi govori da je, da bi jebao nekoga u dupe,
potrebno da ti se udrveni kao antički nameštaj, rekao je Kris Mur, ne
okrećući se. Njegov samozadovoljni ton je podsetio Vika na tupavu,
isforsiranu političku nekorektnost većine tekstova u Dieku. Naterao ga
je da, kao što mu se već dešavalo u poslednje vreme, zamrzi sebe u
mlañim godinama.
– Tačno, rekao je Ajvan. – Ali uspeo sam. Pomoću koke. Nekako mi
je otvrdnuo u njenom dupetu.
Vik je buljio u obojicu.
– Da znate, taj razgovor me je impresionirao više od bilo čega
drugog što ste vas dvojica ikada uradili, rekao je. A onda se posebno
obratio Krisu Muru: – Koliko ćeš još da praviš te crte?
– Uf... stvar je u tome što je, rekao je, bacajući poglede sa strane, –
poklopac vece šolje bio malo... vlažan.
– ...da?
– Pa se i koka malo ovlažila.
Vik i Ajvan priñoše da bi pogledali. Droga se nalazila na porcelanu,
u tri ravne, lepljive grumuljice; izgledala je kao maketa nekih ostrva na
Antarktiku.
– Pa, šta ćemo sad?, rekao je Vik.
W
 Ajvan slegnu ramenima. – Čekaćemo da se osuši, rekao je-
Kad su najzad izašli iz kabine, tamo je stajao buljuk muškaraca koji
su svi, činilo se, čekali da uñu iz isključivo zakonitih razloga. Izraz
razočarenja na licima onih koji su odmah pogodili kakvoj su se
aktivnosti Ajvan, Vik i Kris Mur upravo bili prepustili, po svojoj se
intenzivnosti mogao uporediti samo sa užasnutim pogledom jednog
starijeg čoveka koji je stajao na kraju reda i koji nije znao šta je u
pitanju.
– Polako..., šapnu Kris Mur, iskrivivši usne prema Viku dok su se
njih trojica, kao da igraju neku potištenu kongu, probijali kroz tela. Kad
su otvorili vrata vecea, Vik je sa izvesnim olakšanjem udahnuo dimljivi
vazduh bara koji je mirisao na staru sofu. Vik je osećao kako opori talas
droge natapa njegovu glavu. Talas ga je podigao, učinio je da se oseća
spremnim da se suoči sa svetom, sa Tes, sa Emom, sa vestima koje će
idućeg utorka čuti u – Rok stopu.
– Dobro, Vik, reče Kris Mur. – Drago mi je da smo se videli.
– Da, i meni je drago, reče Vik, na neki način je to zaista mislio, bio
je toliko srećan što će Kris Mur sada otići da ga je zavoleo, u stvari,
osetio je navalu ljubavi prema njemu. Pogledavši oko sebe, primetio je
da je i Ajvan nestao u gomili u pabu. Stvari definitivno idu na bolje,
pomislio je: sve dok ne zavlada paranoja.

Džo

Džo je jasno mogao da vidi strukturu ćelije u krugu sočiva

mikroskopa. Ovo je bio njegov omiljeni mikroskop. Ljudi, Džo je to
znao, ni ne pomišljaju da bi naučnici mogli da imaju svoje omiljene
instrumente: komadiće svog otuñenja, svoje odvojenosti od običnog
sveta. Ali, imaju ih – imaju poseban odnos prema svojim skopima.
Doktori imaju svoje omiljene stetoskope – fizičari svoje omiljene
žiroskope – astronomi gledaju kroz posebne teleskope i zaljubljuju se u
njih – a Džo, biohemičar, pronašao je posebno zadovoljstvo i harmoniju
u svom mikroskopu. Bio je to ,,AO Mikrotom 820, u sivim i crnim
tonovima, sa trinokularnom glavom i sočivima sa uvećanjem od 100
puta, sa teškom kružnom osnovom za Petri šolje i dvostrukom
štipaljkom za uvlačenje slajdova; napravljen je ranih sedamdestih, pa
W
mu zapravo više nije bilo mesto u modernoj laboratoriji za istraživanja,
ali ga je Džo prepravio, spasio ga podrumskih prostorija, dodavši mu
sistem sa mikrokamerom, niz toplotnih filtera i ultraljubičasti
osvetljivač. Imao je i ime koje je poticalo iz onih vremena kad su stvari
kao što su mikroskopi imale imena: – Siva dama, tako se zvao, Džo bi
uvek osetio spokoj gledajući kroz njega, sporo okrećući njegove
volframske točkice. Stvari su pod Sivom damom postepeno ali
apsolutno dospevale u fokus: uvek je mogla da se postigne savršena
oštrina – mogao si da je osetiš, a ne samo da je vidiš, tu tačku kad bi
okretanje za jedan zubac točkica napred ili nazad bila greška: taj
optimum.
Za Džoa je bilo dobro što mu puki rad Sive dame pruža tako mnogo
zadovoljstva, pošto ono nije postojalo u poslu koji je trenutno obavljao.
Radio je biopsiju. Komercijalna stega kojom je Džeri Blum pretio
laboratoriji je u izvesnoj meri stupila na snagu; Džoovo istraživanje
HIV virusa nije bilo prekinuto, ali je njegov obim smanjen. Umesto
toga – Džo je osećao da je to privremena mera, a znao je šta obično
sledi posle privremenih mera – laboratorija je primorana da posveti prva
dva dana radne nedelje poslovima čija je primarna svrha pravljenje
novca: kozmetičkim istraživanjima, unapreñivanju analgetika, novim
antihistaminicima i ovome – testiranju krvi i tkiva koje je Nacionalno
zdravstvo u formi podugovora poverilo kompanijama kao što je –
Fridner, u nastojanju da izañe na kraj sa preobiljem sopstvenih
informacija koje treba prikupiti i proslediti: sada su bili zaduženi za 30
procenata svih biopsija za bolnice u jugoistočnom Londonu. Od svih
novih poslova koji su se očekivali od Džoa, ovim je bio najmanje
zadovoljan, delom zbog toga što ga je najživlje podsećao na istraživanje
kojem je želeo da se prepusti, ali i zbog preostale krivice koju je osećao
kao saradnik u unapreñivanju, modernizovanju, povećanju efikasnosti i
ostalim recimafloskulama koje, smatrao je – utrobom, ako ne glavom –
ne bi trebalo da budu primenjene kad je u pitanju Nacionalno zdravstvo.
Testirao je kulturu tkiva, poprečni presek jednog limfnog čvorića
koji je prošlog utorka, 24. marta 1998, špricom izvañen iz pacijentovog
grla u bolnici – Rojal Brompton. Bilo mu je žao ovog pacijenta, ma ko
da je bio on ili ona, jer mu je, čim je nagvirio u srce kulture, shvatio da
nema nikakve sumnje u virulentnost tumora. Normalna arhitektonika
W
limfnog čvorića je bila potpuno razrušena, zamenjena grudvama
krastica, tamnom masom nalik na kakvu gadnu planetu; pri većem
uvećanju mogao je da vidi da su ćelije izgubile svoje prepoznatljive
karakteristike čvorića, kao što se dešava u slučaju kancera – ćelije, baš
kao i ljudi koje sačinjavaju, gube svoju prirodu, prestaju da rade ono što
treba da rade, prestaju da obavljaju svoju životnu funkciju. Džo je znao
i to da pronalaženje tog bujanja na sekundarnoj lokaciji kakva je limfni
čvorić implicira verovatno prisustvo nekog primarnog tumora, u nekoj
mnogo kritičnijoj oblasti tela – u dojkama ili možda u mozgu. Mogao je
da vidi kako kancer živi van parafinskog slajda na kojem ga je
posmatrao, u telu pacijenta; na sopstvenoj verziji negativa života nalik
na negativ fotoaparata – video ga je kako se rapidno širi, kako se
njegove ćelije dele, a zatim ponovo dele superbrzinom, pohotno,
goropadno rañajući stotine i hiljade novih ćelija. Pomnije se zagledavši
u mikroskop, počeo je da razmišlja o ovoj limfemi – nešto u vezi njene
izuzetne ružnoće ponovo je zapalilo istraživački instinkt, odagnavši
Džoov inače durljiv stav prema ovakvim biopsijama: voleo bi da sazna
nešto više o ovom slučaju, pre svega bi voleo da sazna da li je nešto u
načinu života ovog pacijenta podstaklo stvaranje ovakvog karcinoma.
– Jesi li završio sa tim uzorcima?, rekla je Merijen, prilazeći sa
malom crnom tablom za pisanje u rukama.
– Da, reče Džo, dižući pogled. Oči mu refleksno začkiljiše,
privikavajući se na belo neonsko svetio laboratorije; duže nego obično
je gledao kroz Sivu damu.
Dodala mu je tablu za pisanje na kojoj se nalazio papir sa kolonom
polja koja je trebalo da označi, a koja su se odnosila na uzorke tkiva
koje je analizirao ovog popodneva. Polja su detaljno opisivala identitet
svakog uzorka, ali kraj je bio prozaičan, na njemu su se nalazila dva
polja, jedno pored kojeg je pisalo – maligno – i drugo pred kojeg je
pisalo – benigno. Svi uzorci koje je Džo ovog puta pregledao su bili
benigni, osim poslednjeg, pa se osetio neprijatno, kao što mu se i ranije
dešavalo, kad je trebalo da štiklira polje – maligno, osećajući
neprikladnost upotrebe znaka za potvrdu, tog malog, živahnog
hijeroglifa koji tako loš rezultat komentariše recima – uspešno. Mogao
je, naravno, da upotrebi krstić, ali je shvatio da štikliranje više privlači

W
pažnju, pa je nastojao da izbegne grozomornu mogućnost da omaškom
doñe do greške prilikom pregledanja lista sa rezultatima.
Pre nego što je vratio tablu, pogled mu se sa znaka za potvrdu u
polju – maligno – pomerio duž prave linije, na drugi kraj papira, gde su
jedan ispod drugog, u formi brojeva-šifara bili grupisani identiteti
pacijenata od kojih su uzeti uzorci za analizu. Donji broj, ovaj broj,
glasio je G3489/Z14. G3489/Z14. Ponovio ga je u sebi, kao što ljudi
ponekad rade kad nemaju olovku, a pokušavaju da zapamte neki
telefonski
– Džo?,broj.
reče Merijen.
Podigao je pogled sa table; Merijenin dlan je bio podignut u
zbunjenosti. Lice joj je poprimilo izraz strpljivosti i. donekle, nežnosti,
šaljući signale naviknutosti na Džooovu povremenu odsutnost.
– Rezultati moraju da budu vraćeni danas..., rekla je. Džo brzo zavrte
glavom sa jedne na drugu stranu, kao da se budi, i nasmeši se.
– Izvini..., rekao je, dodajući joj tablu. Merijen mu uzvrati smešak,
uze tablu i krenu prema vratima. Džo ju je posmatrao s leda i pitao se
nije li možda ona bila žena koja se pojavila u njegovom snu, žena kojoj
je bio prijatelj, a za kojom je tajno žudeo. Pitao se i da li su njegovi
seksualni horizonti oduvek bili ograničeni naukom – okruženjem u
kojem sve žene koje sreće nose bezoblične bele mantile. Pitao se još
nešto.
– Merijen?, rekao je.
Osvrnula se. Njena kosa – gotovo u kovrdžama – bila je, naravno,
vezana, što je bilo obavezno u laboratoriji, ali je kroz Džoovu glavu
jurnuo prizor u kojem joj ona slobodno pada na ramena.
– Šta bi trebalo da uradim ako bih želeo da uñem u trag jednom od
ovih uzoraka?
– Da mu uñeš u trag?
Džoovo lice se malo uozbilji; vukao se za usnu resicu. – Ako bih
želeo da saznam još nešto o pacijentu.
Merijen je piljila u njega. Oboje su znali da se to kosi sa etikom.
Namrštila se: ali onda je spustila pogled na tablu, pretvarajući to svoje
mrštenje više u zamišljenost, a manje u neodobravanje.
– Pa..., reče, vraćajući se, – mogao bi da otkucaš kod u 'Mediserču'.
– Hoću li dobiti neki rezultat? –
– Možda ćeš ga dobiti. Koji uzorak je u pitanju?

W
 Džo je pokazao prstom; ona je pogledala. Osetio je neki slab miris,
najslabiji mogući nagoveštaj parfema. Bog te pita koji je, pomislio je.
Uopšte nisam tip čoveka koji može da prepozna parfem.
– Hram, reče Merijen. ,,'Rojal Brompton'. Da. Mislim da ćemo dobiti
nešto. Naša mreža ima pristup glavnom računani za usluge podrške.
Okrenula se i otkucala neku komandu na tastaturi koja se nalazila na
stolu sa njihove leve strane. Na monitoru se pojavila grafika:
podebljane reci MEDISEARCH™ na žutoj pozadini. Ispod grafike su
prolazila majušna nacrtana ambulantna kola; kako su se kretala, tako je
njihovo plavo rotaciono svetio osvetljavalo taj deo pozadine. Svuda
šaljivost, pomislio je Džo.
Merijen je brzo otkucala još neke komande. Džo je osetio mučninu,
mučninu osećaja da si star, znajući da svoj mozak nikad nije prilagodio
računam: pripadao je generaciji biohemičara – po svoj prilici poslednjoj
– za koju je mikroskop, a ne računar, bio centralna alatka. Merijen je
otkucala šifru za pristup i pritisnula taster RETURN. Računar je počeo
da klikće i zuji, nabusito: onda se začuo zvuk zvona, akord, sajber-
dobrodošlica.
– Ušli smo, rekla je, samozadovoljno klimnuvši glavom. – Kako
bese ide šifra koda?
Džo je ponovo pogledao u tablu. – G3489..., rekao je, pažljivo
intonirajući, a onda je zaćutao. Merijen je pritisnula tih pet tastera.
– ...kosa crta. Z14.
Pritisnula je i te tastere, a zatim je ponovo pritisnula RETURN.
Nokti su joj, primetio je Džo, dugi, nalakirani onom nijansom
tamnocrvene koja se približava smeñoj; nagoveštaj njenog drugog bića,
nagoveštaj njenog izgleda izvan laboratorije. Sve na Merijen – kosa,
šminka, odeća – moglo je da se promeni lako, navrat-nanos, pomislio
je, ali njeni nokti neće valjda da ih maže svake večeri.
– Šta želiš da znaš?, rekla je Merijen dok su čekali da računar obradi
njihov zahtev.
– O, nemam pojma. Još neku informaciju. Ovo je veoma virulentan
uzorak. Struktura poprečnog prezeka ukazuje na prisustvo ćelijskog
bujanja kakvo sam do sada retko viñao.
Merijen ga pogleda; lice joj je neprestano bilo razvučeno u mali
smešak.
W
 – Eto..., nastavi Džo, znajući da je izraz na njenom licu u suštini
zapitanost. – Ovaj slučaj me interesuje zbog naših istraživanja. Znaš, mi
još uvek vršimo naša istraživanja...
Prekide ga zveket računara. Njihova lica se okrenuše. Na ekranu se
pojavila neka tabela. Na njenoj krajnjoj levoj strani se nalazila kolona
kodova; na desnoj strani su bili izlistani testovi koji su do sada urañeni,
i rezultati tih testova. Deset razmaka niže, blizu kraja ekrana, nalazio se
red koji je počinjao sa G3489/Z14: Merijen ga označi.
– Krv, analize još nisu dobijene, rekla je, čitajući. – Limfni čvorić,
analize još nisu dobijene.
– Do danas.
– Da. Skeniranje mozga..., pomerila je kursor dole, – ... primećene
promene, frontalni region.
– Hmm. Da, tako sam i mislio. – Pogledao je Merijen, primećujući
majušne vlasi koje su, svetlije od ostalih, štrcale iz njene vezane kose. –
Još nešto?
Upitno je podigla obe obrve, ali su njeni prsti užurbano kucali po
tastaturi i pritiskali dugmad miša. Računar je zazujao, a onda se pojavio
novi okvir sa informacijama.
– Eto, rekla je, prekrštajući ruke i naginjući se nazad. – Sad znaš
njeno ime i njeno godište. – Ponovo je pogledala svog šefa, koji je zurio
u ekran. – Šta ćeš da uradiš? Da je pronañeš, kako bi mogao – je 1' ti
dobro?
Merijen je imala diplomu postdiplomskih studija univerziteta Jork,
znala je kako telo funkcioniše – drugim recima, mogla je da pronañe
biološki uzrok svakog fizičkog efekta; ali, gledajući u Džoa, nije imala
pojma zbog čega je njegovo lice tako pobelelo.

Vik

Vik je imao vespu – lambreta LD – iz 1959. Ona je meñu

poznavaocima bila poznata kao vozilo sa karakterom: imala je dva
sedišta umesto jednog modernog dugačkog jastučeta, kožni zeleni
sandučić pričvršćen za prednju ploču sa unutrašnje strane, samo tri
brzine i raznorazne oznake, uključujući originalni francuski
W
registracioni certifikat na zadnjoj ploči, a ispod svetla crveno-srebrnu
metalnu značku na kojoj je pisalo Seine Pariš Sepsex, ma šta to značilo.
Izbliza je, nema sumnje, izgledala ,,kul, iako je iz daljine pomalo
delovala kao motocikl kojim Norman Visdom45, izgubivši kontrolu,
proleće kroz veš koji se suši na konopcu.
– Lambreta – je bila Vikova slaba tačka. Njegov odnos prema
automobilima i motociklima – starim automobilima i motociklima – bio
je u izvesnom smislu sličan njegovom odnosu prema gitarama, ali na
neki način i različit. Razliku je činilo njegovo umeće. Umeće sviranja i
shvatanja gitara ga je aktivno približavalo njima: on je bio u
emocionalnoj vezi sa gitarama. Sličnost je bila u njegovoj očaranosti
estetikom – u čistom, pasivnom obožavanju krivine, odbljeska i boje.
Mogao je da oseti kako to čisto, pasivno obožavanje izvire iz njega kad
posmatra klasična vozila, i gotovo da je osećao krivicu zbog toga (ona
se nikad nije javljala kad su u pitanju bile žene), kao da je njegova
zaintercsovanost za njih nekakva izdaja gitara. Shvatao je – lambretu –
kao neku vrstu kompromisa, smatrajući da gitare neće biti toliko
razočarane što moraju da dele njegov život sa motociklom koliko bi bile
razočarane da je u pitanju auto.
Nije bio u emocionalnoj vezi sa – lambretom"; u principu, –
lambretu – nije ništa mogao da namoli, nije znao šta će ona odlučiti da
uradi, niti kada će se to desiti. I tako, kad bi ona odlučila da zariba, što
je često činila, on je to obično primao sa naklonošću, shvatajući da bi
takve motore trebalo da imaju ljudi koji se razumeju u njih, koji iz
bogzna kog razloga vole da petljaju oko njih nedeljom ujutru, pa se –
obično – Vik ne bi razbesneo na motor, ne bi imao želju da ga šutne ili
tresne o zemlju. Obično bi samo telefonirao auto-moto savezu i, nakon
što bi čekao najviše sat vremena, toplo pozdravio automehaničara – čije
bi mu lice često bilo poznato – a zatim bi se, kad bi motor bio
popravljen, mirno odvezao kući, pomiren sa svojom nedaćom,

45
Poznati britanski glumac u slepstik-komedijama, roñen 1915.
Glumio je u preko 30 filmova. Film kojim je prvi put privukao pažnju
javnosti na sebe je Nevolja u radnji iz 1953. Kraljica mu je 2000.
dodelila titulu sera.

W
prihvatajući je kao puku lošu stranu pogodbe koju je napravio sa
Bogom kad je kupio – lambretu.
Ali danas se – stojeći u predvečerje na uglu Dalvič Rouda i Reilton
Rouda, dvadeset jardi od – Rok stopa – Vik nije osećao tako. Želeo je
da uništi motor. Želeo je da ga rastavi golim rukama. Da sipa benzin na
njega i zapali ga. Da odgrize njegovo jebeno samozadovoljno lice. Oko
njega je gmizala saobraćajna gužva južnog Londona; ljudi su se, vozeći
pored, naginjali iz svojih džagernautskih kabina i radoznalo posmatrali.
Molim te, proradi, pomislio je Vik. Molim te. Bio sam tako strpljiv
prema tebi. Zar ništa ne zaslužujem?
Ponovo je nagazio pedalu za startovanje i povukao ručicu za gas.
Ništa: čak ni kašljanje i zveket od pre nekoliko minuta. Automobili su
prolazili, a on je očajnički želeo da se priključi njihovom kretanju, da
ode odavde. U normalnim okolnostima ovakvo zaribavanje – kad
pokušavaš da odeš odnekud, a ne da stigneš negde – ne bi trebalo da
bude problematično; u slučaju takvog zaribavanja dovoljno je samo da
se vratiš tamo gde si do maločas bio, i da pričekaš. To čak može da
bude dobra stvar, produžetak zabave. Ali, ovog puta to nije mogao da
uradi: nije mogao da se vrati.
Osetio se ranjivim dok je stajao na putu, u limbu ispod ivičnjaka, na
ničijoj zemlji izmeñu pešaka i vozača. Nemarno je spustio nožicu
motora i malo ga pogurao, postepeno ubrzavajući; onda je, postigavši
neku malu brzinu, pustio kvačilo. Motor je slabo zakrkljao. Pojačao je
gas: motor odjednom, pre nego što je on mogao da skoči na njega,
ožive, gotovo mu izvukavši desno rame iz čašice. U sledećem trenutku
kojeg je bio svestan Vik je ležao na leñima na pločniku, a motor, čiji su
se točkovi okretali besno poput nogu umirućeg insekta, ležao je na
boku, blokirajući saobraćaj na Dalvič Roudu.
– Glupa pizdo, šta bre izvodiš, jebote!, dreknuo je jedan čovek
crvenog lica, izvirujući kroz prozor svog crnog – golfa. Vik ga je, dižući
se, ignorisao sa lakoćom; suočena sa agresijom, druga planeta njegove
ličnosti se brzo ispoljavala. Mogao je da oseti male posekotine i
ogrebotine na svojim nogama i laktovima. Brzo se sagnuo nad
motorom, pokušavajući da ga uhvati pre nego što zamre – ali onda su
točkovi prestali da se okreću i mašina se ugasila.

W
 Zgrabio je motor sa obe ruke i, istegavši se, ponovo ga podigao.
Pokušavajući da zgazi pedalu za startovanje, primetio je da se ona
prilikom pada iskrivila unazad, ispod nogostupa.
– Sranje!, dreknuo je. – Sranjesranjesranjesranjesranje!
– Izvinite, začuo se neki glas. Vik podiže pogled: neka žena tamnog
tena, sa licem čvrsto umotanim u jedan od onih krznenih šešira sa
Kemdena, stajala je na trotoaru i piljila u njega.
– Da?
– Je 1' to 'LD'?
Vik pogleda u objekat svoje mržnja…
– Koje godište? –
– Godište? Pedeset deveto.
– Aha..., rekla je i došla ispred prednje strane motora, premeravajući
ga znalačkim okom. – Ja imam 'LC iz 1957.
Vik je, iznenadivši se, izašao iz kugle besa koja ga je okruživala i
dobro pogledao tu ženu. Interesantno, pomislio je. Nije loša: nešto na
njoj podseća na Natali Vud. Možda bi trebalo da nastavim ovaj
razgovor, da se pretvaram kako se strašno oduševljavam motorima...a
onda je prekinuo sebe, iznenañen – čak je i on bio iznenañen – brzinom
kojom se to desilo.
– Hoćete li da da vas poguram?, rekla je. – Moj ponekad tako bolje
pali.
– Paaa...može. – Ustao je, vezujući kaiš kacige ispod brade. Vik je
nosio belu starinsku kacigu sa šiljkom, bez vizira.
– Odmah ćemo da probamo..., rekla je.
– Važi. – Zaobišla ga je i uhvatila zadnju šipku rukama u
rukavicama.
– Ovaj... pre nego što počnete..., rekao je Vik, okrećući se, – veoma
ste ljubazni.
– Hvala, rekla je žena nonšalantno.
– Samo posle neću moći da vam zahvalim. Ako upali, ne mogu da ga
okrenem nazad. Da se ne bi ugasio. Moram da održavam -
– U redu je. Samo mi mahnite.
Vik se nasmeši i klimnu glavom. Žena je gledala oko sebe: postojala
je jedna mala pukotina u saobraćajnoj gužvi. Počela je da gura; motor je
počeo da se oglašava uobičajenim zveketanjem, ubrzavajući kako je ona
W
brže gurala. Vik je duboko udahnuo i pustio kvačilo. Mašina je na
trenutak proradila, a sprezanje zupčanika je nateralo vespu da krene
malo unazad, što je otežavalo guranje. Žena je udvostručila svoje
napore, pa su ponovo ubrzali – a onda je začuo tiktakanje motora,
veoma, veoma sporo, toliko sporo da je reč – tiktakanje – bila
prikladna, to je pre bio ritam velikog sata sa tegovima nego mašine sa
unutrašnjim sagorevanjem. Očajnički je dodao gas do kraja. Molim te,
ponovo je pomislio, molim te: moram da odem odavde, daleko, daleko,
odnesi me negde, samo da ne budem ovde – a onda je, uz veliki zveket,
mašina oživela i on je krenuo, u tom trenutku se ubrzanje njegove –
lambrete – LD činilo ogromnim, kao da je bilo višestruki umnožak sile
gravitacije, a on je bio austronaut u spejs-šatlu koji poleće.
Mahnuo je, kao što je i obećao; iz ženine vizure mnogo dima, leña
koja se udaljavaju i podignuta pesnica. Vik je bio toliko srećan što je
krenuo da je pomislio da bi bar trebalo da se osvrne prema njoj. Ona je
stajala sa rukama prekrštenim na grudima, osmehujući se; videvši da se
okrenuo, ispružila je ruku i podigla palac. Vik joj je uzvratio osmeh i
podizanje palca. U tom trenutku iza nje je video ono što nije želeo da
vidi: Ema, koja je, i sa te daljine se videlo, bila u suzama, otvorila je
vrata pored – Rok stopa – i izašla. On se brzo okrenu napred, gledajući
put ispred sebe i nadajući se – prvi put u životu se molio – da ga ona
nije videla. Molim te, rekao je sebi treći put, ali ovog puta: Molim te,
Bože – samo da me nije videla. Samo da me nije videla kako se smešim
i podižem palac.

Tes

Tes je živela u malom stanu preko puta stanice metroa Lambet Nort.
Dok je sada išla prema njemu preko vestminsterskog mosta, pitala se
koliko bi puta – čak pet puta? ili deset? – njeno vlasništvo više vredelo
da je isto ovoliko udaljeno od Parlament Skvera, ali da se nalazi sevemo
od njega. Zapanjujuće je šta može da učini jedan vodeni krak.
Upravo su se palila svetla koja oivičajavaju šetališta duž južne obale
Temze. London je činio ono što čini samo ukoliko se posmatra baš sa
ovog mesta i baš u ovo vreme – sa jednog od centralnih mostova u
W
sumrak – iznenada je uspevao da izgleda egzotično: da izgleda, za one
koji ovde oduvek žive i svesni su velikog grada, ako su ga uopšte
svesni, samo kao ogromnog urbanog ćebeta u koje su umotani, da za
njih iznenada izgleda kao mesto koje bi poželeli da posete jednog dana.
Zastala je nasred mosta i pogledala; ispod nje je prošao tegljač,
razdvajajući reku na dve struje koje su počinjale od njegovog pramca,
nalik na zavese koje se podižu na nekoj vodenoj sceni. Svuda oko nje se
blagi žamor tuge, koji je mogao da se čuje u ćelom gradu otkako je
umrla njegova Kraljica Srca, za nijansu utišao. Tes je pogledala na sat:
6 i 20. Vik je trebalo da doñe u pola sedam. Poslednji put je pogledala
prizor i, udahnuvši ga, krenula dalje, pored raskrsnice Vaterlu i
Vestminster Bridž Roudom, osećajući nedostatak vazduha, a gotovo i
povreñenost zbog toga što London tako brzo ponovo postaje prozaičan.
Našavši se u stanu, odmah je otišla da se istušira. Vik će, znala je,
kasniti najmanje dvadeset minuta. Imala je vremena. Stavila je glavu
pod vrelu vodu. Osetivši bol, razmišljala je da li da pokuša da smanji
temperaturu, ali znala je da nema nikakve svrhe, pošto je tačka
ravnoteže izmeñu toplog i hladnog na slavini njenog tuša bila toliko
nepostojana da se jedva moglo reći da postoji; najmanji okret prema
plavom može, znala je, da lansira mlaz ledeno hladne vode.
Izlazeći iz kabine za tuširanje, mašila se za svoj bade-mantil koji je
visio na vratima. U Tes se bila uvukla letargija prouzrokovana banalnim
poslovima na koje se ovih dana svodio njen život: sve manje i manje je,
na primer, mogla da se posle tuširanja osuši brišući se peškirom, već bi
se, još uvek mokra, umotala u bademantil. Na kraju krajeva, on je
sašiven od istog materijala kao i peškir; obavljao je istu stvar.
Pre nego što će vezati kaiš bademantila oko struka, ugledala je sebe
u ogledalu kupatila; bolje rečeno, ugledala je parčiće, fragmente same
sebe, vidljive u nedovršenoj slagalici na staklu na kojem se uhvatila
para. Pustila je da joj krajevi bademantila padnu i počela da premerava
sebe. Izlazim na kraj sa mnogo čime zahvaljujući svojoj visini, često je
mislila Tes. Visina je, zaključila je, vizuelni trik, ali dobar trik, jedan od
onih koji je, izgleda, ceo svet progutao. Sve žene koje ljudi smatraju –
lepima – su visoke preko šest stopa46, računala je. Zamisli ih samo
46
jedna stopa iznosi 30,48 cm
W
jednu, jednu i po stopu nižima. Isto lice, iste proporcije: samo da su
niže. Više neće pripadati ligi super-lepotica. Nije znala zašto se lepota
toliko ceni, ali joj je bilo drago što se uklapa u te uzuse.
Gledala je svoje telo i pitala se šta nije u redu: šta to ne valja u
odnosu izmeñu nje i Vika. Nekako je osećala, podsvesno, da je on
možda vara, ali nije znala kako to da proveri. Za Vika nije važila
nijedna uobičajena indicija. Nije postao nezainteresovan za seks, ali
opet, to nije ni moglo da se desi, bila bi to i suviše očigledna promena:
zainteresovanost za seks nije bila samo komponenta njegove ličnosti,
zamisliti ga bez njega bilo bi kao da pokušavate da zamislite neku
potpuno drugu osobu. Bio je odsutan, naravno, ali on je oduvek bio
odsutan, uvek je delimično mislio na nešto drugo ili je duboko mislio ni
o čemu.
Mrzela je sebe zbog ovakvih razmišljanja. Očigledno, delom zbog
toga što joj se nije sviñala ideja o tome da se Vik viña sa nekom
drugom, ali i iz drugih razloga: zato što je mogla da anticipira
samozadovoljstvo svih onih ljudi koji su pokušavali da je odvrate od
njega kad su njih dvoje počeli da se viñaju; zbog toga što je ona bila
osoba od akcije, a da bi mogao da preduzmeš akciju, moraš da budeš
siguran u nešto; a takoñe i zbog toga što je to – morala je da prizna sebi
– bila jebeno ženska reakcija. I to je bio jedan od razloga zbog kojeg
nije pokretala ovu temu. Koje je to pitanje više klišeizirano, razmišljala
je – sa mogućim izuzecima: – Na šta misliš? – i – Da ti izvadim tu
fleku? – od pitanja: – Da li imaš neku drugu? – I postoji li izanñalija
reakcija kad na pitanje stigne odgovor: – Ne. Kako ti je to uopšte palo
na pamet?, od replike: – Ma, imam neki osećaj...
Pomnije je pogledala sebe. Bez obzira na trik visine, izgledam dobro,
pomislila je. Njeno mišljenje o sopstvenom fizičkom izgledu je u suštini
bilo pozitivno, uz instinktivno izbegavanje samoomalovažavanja,
sekiracije. Ali, dok je posmatrala, ogledalo se razbistrivalo: pojavljivalo
se sve više i više njenog tela, bio je to oštar, precizan prizor na svetlu u
kupatilu i, kako je para nestajala, nestajalo je, po prvi put, i Tesino
samopouzdanje. Ne, pomislila je, ne izgledam dobro: izgledam staro;
nemam decu, a imam dojke afričke majke koja je rodila desetoro; koža
mi visi. Borila se, žestoko se borila protiv ovih negativnih impulsa, ali
ventilacija u kupatilu je usisavala vazduh, kondenzacija na ogledalu je

W
potpuno nestala i Tes je shvatila da je način na koji je ranije gledala na
sebe bio varka; da joj je fokus bukvalno bio zamagljen.
Pogledala je na svoj sat koji se nalazio na obodu lavaboa sa izvesnim
gnevom: gnevom usmerenim prema samom vremenu i gnevom koji se
javio kad je videla koliko je sati. 7 i 15. Kasni više nego obično. Zašto?
Ponovo je pokušala da odagna ove misli, ali nije uspela – šta li radi?
gde je? Ako ne stigne odmah, sigurna sam da je – a onda se začulo
zvono.
Tes je u trenutku shvatila da zapravo i nije očekivala da se on pojavi:
zašto bi inače stajala ovde toliko dugo, umesto da završi sa
spremanjem? Nešto u njoj joj je govorilo da ne treba da žuri. Prkosno
odlučivši da ne nastavi da se sprema, brzo je umotala kosu u peškir,
izašla iz kupatila i pritisnula dugme interfona na zidu hodnika ne
čekajući da začuje njegov glas. Stajala je na odmorištu stepenica sa
rukama prekrštenim na grudima; iako je bila mrzovoljna, jedan deo nje
je već bio umiren, već je čuo njih dvoje kako se kasnije zajedno smeju
ovome, smeju se njoj koja stoji ovde kao Flo koja čeka nevaljalog Endi
Kapa47. Već je mogla da oseti podrugljivi poluosmeh koji je čekao u
47
Endi Kap je glavni lik stripa čiji je autor Reg Smit i koji se prvi put
pojavio u britanskom „Miroru" 1957, dok je američki debi usledio
1963, od kada ovo izdanje predstavlja ozbiljnu konkurenciju tamošnjim
stripovima. Endi Kap je lenj, ratoboran, nevičan bilo kakvom socijalno
prihvatljivom zanimanju, i obično pijan (doduše, prestao je da puši
1983). Provodi vreme u izbegavanju kućnih poslova, pikanju fudbala,
igranju bilijara ili sedenju u lokalnom pabu, gde sa svojim prijateljima
filozofira o svemu i svačemu. Njegova žena Flo je uvek tu da mu pruži
podršku, da mu pomogne da stane na noge (ponekad i bukvalno); mada
ima istu nezgodnu narav kao i on, ona je sve ono što on nije: lojalna,
vredna i požrtvovana (sa posebnom sklonošću ga ogovaranju). U liku
Endija Kapa Smit je ovekovečio stereotip o sredovečnim muškarcima
sa severa Engleske, na koje u drugim delovima Engleske gledaju kao na
hronično nezaposlene zgubidane, koji vreme provode izmeñu kauča u
dnevnoj sobi i paba u komšiluku. Reg Smit je crtao „Endija Kapa" i
smišljao njegov tekst sve do svoje smrti 1998. Danas se ovaj strip, čiji
su autori nepotpisani, objavljuje u više od 1400 novina širom sveta.
W
njenom licu, grčeći joj mišiće usta. Kontroliši ga, pomislila je, izraz koji
želim da predstavim je nešto izmeñu odsutnosti i sjebanosti pa je
gledala na stepenice sa takvom grimasom, ili joj se bar približila
onoliko koliko je mogla, čvrsto istrajavajući u njoj. Znala je kakvo će
biti njegovo lice: ironično, apologetsko na pomalo parodičan način,
hladno sa primesom lenjosti, neuzmemireno njenim potencijalnim
gnevom, bezizrazno, poznato; zato se i dodatno uzrujala kad je lice koje
ju je gledalo sa stepenica bilo brižno, prijatno, iskreno, ozbiljno, pomalo
uplašeno, Džoovo.
Tesina dnevna soba je posedovala crtu rafiniranosti, klasičnosti.
Zidovi su bili okrečeni onom bojom tamnog peska koja toliko
preovlañuje u časopisima kao što su Volpejper ili Interiors. Ovakav
nameštaj – nizak drveni sto u etno-stilu, uzana bela sofa oko koje su
bile načičkane minimalne, ali ne i minimalističke apstrakne slike –
mogao je biti upotrebljen za neki foto-sešn. Jedino su prozori koji su se
pružali od poda do plafona malo odudarali, jer su zbog trešteće blizine
Kenington Rouda morali da budu oklopljeni zatamnjenim metalize-
duplim staklima u stilu sedamdesetih. Džo je seo u fotelju naspram
sofe, čekajući da se Tes vrati iz kuhinje sa pićima; nikad do sada nije
bio u njenom stanu, i zatekao je sebe – uprkos svemu onome što mu je
brujalo u glavi – kako se pita nije li ukus sada stvar genetske prirode,
deo fizičke evolucije žena Tesinih godina i klase. Ne poznaje, kako mu
se čini, ni jednu srednjeklasnu ženu u tridesetim koja se u odreñenom
trenutku nije okrenula dizajnu enterijera.
Iz razmišljanja o onome što ga je okruživalo ga je prenula Tes,
stojeći pored fotelje sa viskijima za oboje; nije je video kad je ušla.
– Je 1' ti odgovara samo sa ledom?, rekla je, dodajući mu čašu.
– Da, hvala ti... – Džo je gucnuo: – Džek Denijels, procenio je. Nije
bio neki naročiti konzument žestokih pića, više je voleo pivo i vino; ali
Tes nije imala pivo, a on se pomalo plašio da je pita da li ima vina, iz
razloga koji mu nisu bili sasvim jasni – nešto u vezi sa njenim
ekspertizama.
Osim toga, ovo ljudi piju, zar ne, kad imaju nešto važno da saopšte –
viski ili možda brendi, kako bi smirili živce.
– Izvini, ovde je strašno toplo, rekla je Tes, sedajući na sofu. – Kad
pustiš toplu vodu za tuširanje i radijatori se razbukte.
W
 – Nema veze, odgovorio je Džo, podigavši obrve, ukazujući na svoju
prostodušnost, – nisam ni primetio. – Nije; doduše, sada, kad je ona to
pomenula, primetio je da ispod dugačkih belih pantalona nosi samo
široku crnu potkošulju, pa se zapitao da li je svojom primedbom htela to
da opravda. Bilo mu je drago što se obukla; hteo je da ode kad je došao
i video je u bademantilu. Taj prizor ga je učinio i suviše svesnim
njegovog nenajavljenog upadanja i činjenice da se njih dvoje u suštini
ne poznaju dobro.
– Pa..., reče Tes nakon kratke i pomalo neprijatne pauze, – kako je
Ema?
Džo se nakašlja uz poluosmeh. – Dobro. Dobro je.
Tes klimnu glavom. Prozori se malo zatresoše, prošao je neki
kamion.
– Vik treba da doñe svakog trenutka – ako...
Zaćutala je, ne želeći da bude neuljudna, ne želeći da sugeriše da je
Vikovo prisustvo jedini razlog zbog kojeg bi Džo mogao da svrati.
Parovi koji vise zajedno retko se lično znaju u onoj meri koju,
pretvarajući se, pokazuju kad se nañu učetvoro; ali, to je skrivena istina
– pa je pominjanje Vika, dela čije odsustvo onemogućava glatko
funkcionisanje mehanizma, samo skrenulo pažnju na nju, čineći da se
njih dvoje osećaju još više kao stranci.
Meñutim, osećaj nelagode koji je usledio je podstakao Džoa. Shvatio
je da, pošto nema ništa drugo da kaže, može da počne.
– Tes..., rekao je, i to upotrebljavanje njenog imena je u trenutku oko
njih isplelo mrežu, atmosferu izgovaranja neke veoma značajne stvari.
Njene oči se skupiše od nagoveštaja loših vesti.
– Da?, rekla je posle kratke pauze.
– Vidi... stvar je u tome što... ja znam šta nije u redu. Znam u čemu
je problem.
Tes trepnu. Težina koja je neko vreme visila u njoj pade kao
nakovanj iz crtanog filma.
– Shvatam, rekla je. A onda ponovo tišina. Džo napravi grimasu koja
je dolazila iz njegove unutrašnjosti. Nisam baš dobar u ovakvim
stvarima, pomisli.

W
 – Pa – samo sam želeo da kažem – ovde sam. Razumeš. Ako ti je
potreban neko – s kim ćeš da pričaš. Možda nekako mogu da ti
pomognem.
Tes približi viski ustima. Čaša joj je pokrila i nos, neko vreme ju je
zadržala u tom položaju, pokušavajući da se izgubi u nadmoćnom
mirisu alkohola. A onda popi piće na eks.
– Znači, Vik ti je rekao?, rekla je, nagnuvši se nazad, sa izvesnom
turobnom pomirenošću sa sudbinom.
– Ovaj... nije. – Džo nije bio siguran da li da joj kaže kako je otkrio;
nije bio siguran da će ga to baš predstaviti u dobrom svetlu.
Ona podiže pogled.
– Nije. Pa šta je onda bilo – nešto si video? Nešto si primetio?
Džo klimnu glavom. Tes se nakratko nasmeja, melanholično – bilo je
to samo izdisanje kroz nos – a onda ustade, vrativši se trenutak kasnije
sa flašom – Džim Bima.
– Još jednu?, rekla je.
– Hvala. –
Napunila mu je čašu, ovaj put je više sipala, a zatim je nasula i sebi,
još više.
– Kako se osećaš?, reče Džo.
Tes zatrese glavom i slegnu ramenima.
– Nemam pojma. Konfuzna sam...umorna...depresivnija nego inače...
Džo ponovo klimnu glavom, dajući do znanja da shvata njenu
situaciju. Tes zaćuta i oštro ga pogleda.
– Zašto si došao ovde?, rekla je, mršteći se. – Zar to nije..., i ovde se
ponovo nasmeja, sa još većom gorčinom, – ... izdaja poverenja!
Džo je pomislio kako je ovo čudna formulacija; ali, opet, i očekivao
je izvesni poremećaj u ponašanju, naročito u izražavanju.
Uostalom, gledano na profesionalnom nivou, bila je u pravu.
– Pa... jeste. Valjda jeste. Ali, pošto si ti neko..., zastao je, nesiguran
kako da se izrazi; ali onda ga je viski pogurao napred, – ...do koga mi je
stalo – razumeš – jednostavno sam shvatio da je važnije da doñem.
Tes susrete njegove oči: neko do koga mi je stalo. Stvarno?, pomisli.
Pogledala ga je, procenjujući ga. Džoova fizionomija joj je uvek
govorila o njegovoj aseksualnosti. Nekako je takvo bilo ćelo Džoovo
lice: pomalo ravan nos, pomalo plave oči, pomalo oštra brada, koža
W
pomalo izbrazdana aknama, pomalo visoko čelo – nije tu bilo nikakvih
ekstrema, a Tes je volela ekstreme. Pre Vika je naginjala ružnim
muškarcima ili bar muškarcima čijim je licima dominirala neka
ekstremna crta – dugačak nos, ogromne oči, preširoka usta. Ali, bilo je
muškaraca koji uspešno nose ovu ružnoću; koji su, kombinujući je sa
,,kul – odećom i samouverenim stavom, nekako uspevali da sugerišu da
je njihova mžnoća privlačna – tu je strategiju patrijarhat omogućio
samo muškarcima. Džoovo lice, mislila je, izgleda kao da mu nešto
nedostaje, kao da vapi za nečim; a onda joj je, odjednom, pošto mu je
uputila jedan uzgredan pogled, postalo jasno šta je to; naočari. Ali sada
se, ponovo ga procenjujući – kao što činimo kad nam neko o kome smo
sve do sad aseksualno razmišljali kaže nešto što se može protumačiti
kao flertovanje – zapitala nije li to bilo nefer prema njemu; nije li to
bilo nešto što je pomislila samo zato što je znala da je on naučnik.
Telefon je zazvonio, prenuvši je iz sanjarenja. Odmah je znala ko bi
to mogao da bude, iznenadivši se koliko je malo mislila o njemu tokom
poslednjih nekoliko minuta, kao da je Džoova poseta probušila balon
njene opsesije.
– Halo? Dobro, dobro... – Značajno je pogledala Džoa. On je pružio
ruku prema vratima, gestikulacijom je pitajući da li treba da ide. Ona
zavrte glavom.
– Šta sad ima da..., rekla je. ,,U čemu je ovog puta problem? –
Pogledala je kroz prozor, u simbol londonskog metroa na stanici preko
puta, i naprasno se prisetila kako je, kad je bila malo, bistro dete, mislila
da je to poprečni presek Saturna. – Pa šta sad – ostaćeš kod kuće? Okej.
Aha. Kako god hoćeš. – Njene oči ponovo gusretoše Džoove. – Ne,
ništa. Ne, dobro sam. Naravno. Kao i uvek. Aha, čućemo se sutra. Ćaao.
– Ovo poslednje je izgovorila u sardoničkom, raspevanom maniru.
Zamišljeno je spustila slušalicu.
– Pogodi ko je zvao?
Džo slegnu ramenima. Pitao se da li je Tes uvek ovako oštra prema
njemu. Nije ni pomišljao da Vik može da se zamajava sa nekom ženom
teškom za održavanje. Ali, možda ona ranije nije bila ovakva: to bi
mogao biti još jedan simptom, agresija.
– Vik?, rekao je.

W
 Tes klimnu glavom. – Motor mu se opet pokvario. Upravo je stigao
kući i neće da rizikuje dolazeći ovamo. Taj bajk je baš zgodan, zar ne?
– Džo zavrte glavom, dajući do znanja da ne zna ništa o tome. – Neko
na ulici ga je pogurao. Da, kako da ne.
– Znači – razgovarala si sa Vikom O...O onome što se dešava? – Džo
još uvek nije mogao da navede sebe da izgovori prave reci.
– Ne! Pa, zapravo ne. Pokušavala sam da nagovestim da nešto nije
kako treba – da postoji problem – ali on, izgleda, ništa ne primećuje.
– Zašto mu jednostavno sve ne ispričaš?
Coknula je jezikom, uprevši ga u gornje nepce. – Nemam pojma.
Možda se plašim – možda se plašim istine. Možda se plašim da ga, u
principu, nije briga za mene.
Džo se namršti. – Bože, znam da on može da izgleda kao da je...svet
za sebe. Ali, siguran sam – znam da te voli. – Nije znao da li je to istina,
ali je osećao da to treba da kaže.
Tes uzdahnu, ponovo zatekavši sebe kako razmišlja kao žena. Samo
muškarac – jedva je mogla da veruje da uopšte može da započne
rečenicu ovim recima – samo muškarac može da misli da je moguće da
se neko ponaša prema tebi kao što se, sasvim je jasno, Vik ponaša
prema njoj, a da te pri tom voli.
– Izvini, rekao je Džo, čija obrva je nakratko bila podignuta, – ali
meni tu nešto nije jasno.
Tes je ponovo dunula kroz nos i to se pretvorilo u smeh. – Ni meni.
– Ne, mislim – malopre si me pitala...da li sam saznao znaš već –
ono što znam – tako što mi je Vik ispričao.
– Aha?
– Ali...sad si rekla da u stvari nisi sa njim pričala O tome.
Tes je već postajala umorna od svega ovoga. – Pa?
– Ovaj... kako je onda on mogao meni da ispriča?
Tes je zavrtela glavom sa jedne na drugu stranu, polako. – Šta?
– Kako je on mogao da ispriča meni, ako mu ti nisi ispričala?
Tes trepnu, zagledana u njega. Zašto sam se, pitala se, ponekad
ponosila time što razmišljam kao muškarac? Svi muškarci su kreteni, u
to nema sumnje. – Zato što je, Džo..., rekla je, duboko sarkastičnim
glasom, podražavajući ritam govora učiteljice u osnovnoj školi,
učiteljice koja se najsporijim mogućim tonom obraća učeniku koji
W
najsporije shvata, – on taj koji pravi probleme. On je odgovoran. Da ga
jebeš, on radi to što radi''
Jedan deo Džoa je pomislio da ovo može da bude dodatna
konfuznost: ne sasvim nepredvidiva – u jednom časopisu o neurologiji
je čitao 0 sličnoj stvari – o tendenciji da se neko blizak krivi za
sopstveno stanje. A drugi deo njega je pomišljao da je bolje da
jednostavno postavi očigledno pitanje.
– A šta to on... u stvari radi?
Tes se, buljeći u njega, zavalila u sofu i, istovremeno sa tom
kretnjom, ponovo prvukla čašu ustima; a onda je polako, tromo,
zatvorila oči. Duboko je uzdahnula i izdahnula. – Jebe. Nekoga. Neku
drugu, intonirala je, ne otvarajući oči.
Džou je bilo drago što su joj oči zatvorene; znao je da je pocrveneo.
– Tes... ne znam ništa o...
– O čemu mi uopšte pričamo? – Oči su joj sada bile otvorene, i Džo
bi, da nije, osetivši se neprijatno, ustao, u njima možda primetio crtu
smeha.
– Vidi, možda je bolje da krenem.
Stavila mu je ruku na nogu, zadržavajući ga.
– Džo. Stvarno ti kažem. Šta je to zbog čega si večeras došao, šta si
to hteo da mi ispričaš? – Njegova glava se okretala u malim, brzim
kretnjama, kao glava pileta. – Kad si rekao: 'Ja znam šta nije u redu',
nastavila je, – na šta si mislio?
On ponovo sede, naduvavajući obraze. – Tes, jebi ga, stvarno mi je
žao ako se Vik viña s nekom.
– To sam shvatila.
– Ja sam... Slušaj... jesi li skoro išla na neke testove?
– Testove? Na kakve testove – na test za vožnju? Na test iz
gramatike?
– Ne – mislio sam na medicinske testove.
Iskrivila je lice, odjednom izgledajući kao devojčica. – Ne, rekla je,
zavrtevši glavom. – Pre šest meseci sam išla sam na redovni pregled. To
je sve.
Džo je držao dlanove ispružene prema njoj. ,,U tom slučaju sam
napravio stvarno glupu grešku. Stvarno glupu. Hajde da zaboravimo da
se ovo desilo.
W
 – Ali, zašto...
– Tvoje ime se pojavilo na računaru na poslu, u evidenciji uzoraka sa
biopsije. U pitanju je bio maligni tumor. Veoma maligni tumor.
Tes razrogači oči. – Sranje.
– Tvoje ime – mislim, očigledno je to bio neko sa istim imenom:
Tesa Kerol. I baš se pogodilo – pa, godište je odgovaralo, čak i srednje
ime...
– Oktavija?, reče Tes sa nevericom.
– Pa ne, računar je dao samo početno ime – O – ali, kad sam to
video, utuvio sam sebi u glavu da to mora da si ti. Znao sam – , njegovi
prsti su vrtložili, pokušavajući da izraze sve kondicionale – znao sam da
si, ako si to ti, dosad već dobila rezultate, a pošto znam ponešto o tome,
znaš već, o svemu tome, pomislio sam da treba da svratim i da vidim da
li mogu nešto da pomognem. – Džoove ruke padoše pored fotelje. – Sad
se osećam kao potpuni duduk.
Tes, koja je iskoristila ovu kratku pauzu kako bi gucnula još malo
viskija, osetila je kako joj on ulazi u usta, a u isto vreme je koža ispod
brade počela da joj se trese. Pustila je da joj se obrazi napune viskijem i
pogledala u pod.
– Šta?, reče Džo. Tes ispruži ruku sa dlanom okrenutim naviše.
Tresla se. – Šta je bilo?, rekao je on, insistirajući. Ona pokaza na svoja
usta i, podigavši ruku, poče da izvodi kitnjaste lučne gestikulacije. ; .. :;
– Hmmm-mmm! Hmmra!
Na kraju je zgrabila svoju još uvek polupunu čašu i otvorila usta
iznad nje. – Aaaaaa!, rekla je, dok se smeña uljasta tečnost vraćala u
čašu. – O! Hahahahaha! Haaaaa!
Džo se nespretno nasmeši, pokušavajući da deluje opušteno:
zbunjenim posmatračima je uvek neprijatno dok posmatraju histerične
osobe. Resica njegovog uveta se crvenela.
– Haha – o – izvini, Džo, stvarno izvini – Gutnula je vazduh, skoro
da je štucnula i delimično se uspravila. – Ali – o – dugo nisam čula da
neko bez ironije koristi reč 'duduk'. – Džo klimnu glavom, zadovoljan
što može da prihvati odoru pajaca. ,,I – o, bože -, nastavila je, brišući
oči prstima, – tvoj izgled – tolika pokunjenost – tolika smušenost nakon
one ozbiljnosti – tvoj izgled je baš bio savršen opis. Stvarno si izgledao
kao duduaahhahahhaha...
W
 Ovog puta je pustila da joj telo padne na stranu, na drugi kraj sofe.
Nadrndana je, pomisli Džo dok je Tes ležala, tresući se. U bedaku je. U
njemu je izviralo detinjasto samosažaljenje. Ja sam samo pokušavao da
učinim nešto dobro, mislio je, a vidi sad: ismejan sam. Sta se to desilo
sa mnom pa su žene počele da me tretiraju kako... duduka!
Možda je zato, nakon što je sačekao trenutak zatišja u njenom
smejanju, rekao stvar koja se po svojoj okrutnosti nije uklapala u
njegovo izražavanje. ,,I zašto misliš da Vik ima neku drugu?
Tes nije odmah odgovorila, već su se kretnje njenog tela postepeno
usporavale, a dahtaji i gutanje koji su obeležavali njenu nemu histeriju
su utihnuli. Neko vreme se nije micala; dovoljno dugo da zabrine Džoa,
koji je počeo da gleda u njen naviše iskrenut gležanj koji je ležao na
podu kao završetak njene zaboravljene, otromboljene ruke, i da se nosi
mišlju da opipa da li u njemu ima pulsa. Onda se njen dlan okrenuo i
spustio na pod, želela je da se podigne. Džo je, izoštrenih čula, osetio da
može da oseti kako grubi tepih straže njen mekani dlan. Uspravila se,
sela pod pravim uglom i pogledala ga kroz oči koje su bile u haosu, kao
da se budi.
– Je 1' te uhvatilo?
Džo podiže obrvu. – Ne kao tebe.
Tesino lice je ostalo bezizrazno. – Baš tako. Ali, ipak..., zaćutala je,
– ... te je malo uhvatilo?
Džo se nasmeši i dva puta sporo klimnu glavom. – Pomalo.
Tes ga je pogledala odozgo naniže, a zatim je pogledala kroz prozor;
kiša je počela da udara u spoljno staklo, zamagljujući simbol
londonskog metroa, čineći ga još više nalik Saturnu okruženom
mekanim, gasnim plavim prstenom.
– Pa, izgleda da nećeš da voziš kući, rekla je, ne vraćajući pogled na
njega.

Džo

Ponekad ne znaš kako si završio na nekom mestu. Ponekad to ne

znaš na kratak rok: kako si stigao kući iz paba, kako si prošao kroz
obrtni krst na ulazu u stanicu metroa, a voz ti polazi tek za pet minuta,
W
kako si skrenuo na bankinu. A ponekad – rede – to ne znaš dugoročno:
kako se desilo da si u jednom trenutku bio školarac kome stalno curi
nos i kome se čarape srozavaju u cipele, a u sledećem predstavljaš
spredšitove na velikim tablama i spavaš sa ženama koje nose plave
komplete.
A nekad to ne znaš ni kratkoročno ni dugoročno: recimo, kako si
završio u krevetu sa devojkom svog najboljeg ortaka. Ali, Džo je znao
kako mu se to desilo. Bio je pijan, naravno, ali to nije izgovor. Kliše, ali
u Džoovom slučaju istinit: to nije izgovor. Ljudi se nikada sasvim ne
izgube dok piju. Ljudi se nikada sasvim ne izgube, bez obzira na način
na koji su to pokušali da učine – piju ili uzimaju droge, ili doživljavaju
mentalne slomove: rade to po svom nahoñenju, na svoj način. Vik na
koki će biti urañen na Vikov način, Emina mama ima Alchajmerovu
bolest na način Emine mame, a Džo se te večeri napio na Džoov način –
to jest, ni u jednom trenutku nije bio lišen svesti o onome što se dešava,
i ni u jednom trenutku nije izgubio kontrolu. Jedan deo njega je
neprestano posmatrao. A ako Džo – puri tanac u srcu, uz sav
mazohizam koji puritanstvo implicira – ne bi dozvolio sebi pijanstvo
kao beg, kao potpuno gubljenje, kakvi bi mu onda izgovori preostali?
Trkeljisao je po svojoj svesti kako bi našao neki izgovor, vozeći Old
Kent Roudom prema Griniču, dok je zora pucala nad Londonom.
Ako ćemo pošteno, nakon Tesinog komentara o vožnji kući ukipio se
u fotelji: nije, kao što bi neki muškarci učinili u takvoj situaciji, odmah
prešao na sofu kako bi pokrio njene usne svojima. Ali nije ni, što bi,
opet, učinili neki drugi muškarci – Džo je oduvek zamišljao sebe u
centru Venovog dijagrama takvih muškaraca – nespretno ustao,
natuknuo neku primedbu o hvatanju taksija i žurno otišao. Umesto toga
je čekao, čekao dok se svet kretao oko njega; čekao, dok Tes nije ustala,
uzela ga za ruku i tiho, svečano ga odvela u spavaću sobu. Približivši se
Blekhitu, stao je na jednom pešačkom prelazu. Bilo je crveno, ali niko
nije prelazio ulicu, postojao je samo sistem koji se nameće, jutarnji
duhovi koji pritiskaju srebrnu dugmad kako bi osvetlili zelenog
čovečuljka. Čekao je da sevnu bojom ćilibara da bi krenuo; još uvek je
funkcionisao u okvirima zakona.
Postojao je, pretpostavljao je, taj mračni izgovor, muški krik: ali,
moja žena neće više da spava sa mnom. Džou je ovo prijalo, možda zato
W
što se, kao i svi moralisti, predavao samoopravdavanju (paradoksalno,
uprkos činjenici da su skloniji poročnosti, samo amoralni ljudi ne
osećaju potrebu da objašnjavaju sebe). I, bez sumnje, osetio je prvi udar
Tesine nagosti, njeno telo na svom telu, kao nešto što mu je užasno
trebalo, užasno nedostajalo. Osetio je to i iznenadio se, iznenadilo ga je
silno olakšanje koje se javilo kao posledica, kao što intenzitet olakšanja
koje oseti posle fiksa navede džankija da uz unutrašnji potres shvati
koliko je duboko bio upao u apstinenciju.
Ali kad je pomislio o tom osećaju, o tom momentu velikog
olakšanja, kad ga je, rečeno jezikom savetovališta, raspakovao, shvatio
je da se on desio, i da je prošao – ostavivši iza sebe duboki trag mira – a
zatim je usledilo još nešto: u jednom trenutku Tes je prestala da bude
puka zamena za Emu, punomoćnica koja zauzima njeno mesto unutar
Džoove jame žudnje, i postala nešto sasvim suprotno – neko ko je
drugačiji od nje. Nije tu bilo poreñenja, jer poreñenje podrazumeva
prosuñivanje, a ono što je Džo tražio bila je čista različitost: njegovo
poimanje svega ovoga je bilo takvo da su dobro i loše ležali zajedno,
neobeleženi. Stoga njegovo razmišljanje, njegovo seksualno
razmišljanje, kako je noć odmicala, nije uključivalo reci tipa – ali – i –
mada – Tesina koža je bila tvrña i crvenkastija od Emine, njene grudi su
bile veće i zaobljenije, njena stidna oblast dlakavija i tamnija, a njene
reakcije glasnije i više lingvističke. Sve ove razlike su za Džoa postale
fokus uzbuñenja, kao da ga nije bilo briga kakva je razlika u pitanju, a
što je razlika bila ekstremnija, njegovo uzbuñenje je bivalo veće.
Uvećavao je razlike, kao da na Sivoj dami gleda slajdove sa Tes i
Emom – Tesin pupak je bio isturen, a ne uvučen, bio je voluta, a kod
Eme je bio jamica; u njenoj vagini je bilo manje simetrije, pukotina je
bila spuštena, punije je ispunjavala njegovu savijenu ruku; insistirala je
na korišćenju kondoma – razume se, rekla je, još uvek ih koristi sa
Vikom – dok su oni Emi, privučenoj mitovima strasti i neposrednosti,
bili odvratni; a dok je Emin miris, čak i kad biste joj se sasvim približili,
stalno izmicao, kao kakav pastelni kolorit u vazduhu, Tesin je bio toliko
nedvosmislen da vam se činilo da možete da ga sečete u kocke oko nje
– imao je telo, i dužinu, i katran, i biber, i sve ostale stvari o kojima,
mislio je Džo, sigurno priča na degustacijama vina. Pitao se u kojem
trenutku bi poželeo da razlike prestanu; možda ako bi se ispostavilo da
je Tes muško. W
 Skrenuvši u ulicu Grinič Haj, shvatio je da više uopšte ne razmišlja o
izgovorima; samo je ponovo proživljavao prošlu noć, i ponovo uživao u
njoj. Nije bilo nikakvih izgovora – postojalo je samo samoispitivanje i
mutne podvodne struje krivice. Krivica je, to možda nije bilo
iznenañenje, sve više preovlañivala kako se približavao kući;
preovladala je u tolikoj meri da se, kada se dovezao do glavne kapije,
uopšte nije začudio – to mu se činilo prikladnim i prirodnim – zatekavši
policijski automobil koji ga čeka.

Vik

Vik se tiho skinuo, ne želeći da probudi Tes. Bila je sreda ujutru.

Osetio je neobičnu oštrinu u Tesinom držanju kad je sinoć telefonirao
kako bi objasnio zašto ne može da doñe, gotovo da se činilo da ona ne
veruje njegovom izgovoru o – lambreti. Kao i obično, izbacio je tu
brigu iz glave čim je spustio slušalicu, ali ujutru se probudio rano,
opsesivno budan, i pomislio da bi možda mogao da obnovi svoj trud
oko nje. Pomisao na nju je donela olakšanje, onu vrstu olakšanja koja se
javi kad se, nakon što ste razmišljali o nekoj drastičnoj promeni, vratite
onome što vam je poznato. Na kraju krajeva, jedno poglavlje njegovog
života je sada bilo završeno.
Ne želeći da rizikuje sa motorom, uhvatio je metro do Lambet Norta.
Na sedištima preko puta njega, usred grupica putnika zaostalih posle
špica u saobraćaju, sedeo je par starih Amerikanaca, on sa bradom i
viškom kilograma, ona sa naočarima, previše pocrnela; na krilima im je
bio raširen plan grada za turiste, na potrebnim koordinatama dekorisan
šarenim crtežima – nasmejani pripadnik kraljevske garde, živahne
zgrade parlamenta, namerno uvećana katedrala Sent Pola. Dok su
razgovarali o svom predstojećem danu u tomi-džerijevskom Londonu,
Vik je osetio kako ga obuzima sentimentalnost, povremena fascinacija
kompulsivnog ljubavnika idejom monogamije. Ne znajući ništa o ovo
dvoje ljudi, osetio je da su oni sigurno nalik onom vremešnom paru koji
je u dokumentarnom maniru intervjuisan u filmu Kad je Hari sreo Seli,
muškarac i žena koji su se odavno prepustili jedno drugom, neuplašeni

W
tim zadovoljstvom koje imaju, pa jedno pored pored drugog plivaju u
tihom moru spokoja.
Očekivao je da zatekne Tes budnu, u njenoj maloj radnoj sobi u
zadnjem delu stana, s prozorom iznad računara i pogledom na zid
naspramne zgrade, da je zatekne kako šalje e-poruke vinogradima širom
sveta; ali, kad je otključao stan i ušao – na njegovo zvonjene nije bilo
odgovora – ona je još uvek bila u krevetu i čvrsto spavala.
Stavio je svoju odeću na gomilu na crnom drvenom podu, još uvek
se trudeći da bude što je moguće tiši; nešto u ideji uvlačenja u krevet
bez njenog znanja se dobro uklapalo u njegovu novootkrivenu sklonost
ka monogamiji. Pažljivo je podigao desnu polovinu njenog belog
perjanog jorgana i uvukao se, pomerivši se postrance prema njoj.
Vikovo štrkljasto, mršavo telo oduvek se dobro uklapalo u dugačku
krivinu Tesinog, ležali su zajedno, svako na svom boku, poput vesto
izmajstorisanih delova kakvog kompleta. Baš šteta što nikako ne mogu
da ležim ovako ćelu noć, pomislio je Vik, osećajući kako se spaja sa
njom, dok je njegova desna ruka poput zmije vijugala izmeñu njenih
dojki kako bi se spustila na njeno rame; možda bih sad mogao, kad mi
je to uspelo sa – ali, najbolje je bilo izbegavati pomisao o njoj. Tes je
zaječala kao neko ko se budi i zabacila ruku unazad, na njegovu
slabinu. Vik se osećao umirenim, i u glavi je prevrnuo ovaj osećaj,
degustirajući ga isto onako profesionalno kao što je Tes degustirala
vino, insistirajući na ukusu, koncentrišući se na njegovu prijatnost, na
prijatnost intimnosti koja mu dozvoljava da bez poziva svrati i da se
uvuče u krevet sa ovom ženom. Kako je divno, pomislio je, što ona čak
i u snu zna ko je u pitanju; takva prisnost, takva lakoća. Njena
jučerašnja iritiranost je, pretpostavio je, već razvejana.
Na drugoj strani kreveta Tesine oči se trenutak nakon što su bile
zatvorene, široko otvoriše, ne prošavši kroz meñufazu čkiljenja, uprkos
svetlosti koja se probijala kroz njene muslinske zavese.
– Vik?, rekla je.
– Hmram...?
Okrenula se na drugu stranu. Na njenom i njegovom licu postojala je
ona bliskost lica ljubavnika koji zajedno leže u krevetu, dok se crte
onog drugog šire u ogromnoj meri, kao konture na glavama Uskršnjeg

W
ostrva. Poljubio ju je, nežno; dah joj je imao mošusni miris, bila je to
mešavina sna i, nagañao je, pića od sinoć.
– Koliko si već ovde?
– Pet minuta.
– Stvarno...? – Pridigla se kako bi preko njega pogledala na sat na
stočiću pored kreveta. – O..., rekla je, dodirnuvši čelo, jer ju je, čim je
napravila kretnju, zabolela glava.
– Je T ti dobro?
– Aha...
– Mamurluk?
– Hmm. Možda. Koliko je sati?
Vik se okrenu i pogleda na sat. – 10 i 15.
– U, jebote -
– Nema veze, reče Vik, ponovo se okrenuvši i uzevši je u naručje. –
Izležavaj se malo.
Očekivao je da se ona istopi, ali je njeno telo u njegovim rukama
ostalo kruto.
– Vik. Pusti me da ustanem, treba da uzmem 'nurofen'...
Sklonio je ruke sa njenih leña. Ona je zbacila jorgan i krenula prema
vratima, zgrabivši dugačku belu majicu kratkih rukava i obukavši je u
hodu; materijal u trenu pokri njena leña, padajući kao kapak na štandu u
Sohou.
Tes u kupatilu ugleda sebe u ogledalu, u istom onom ogledalu u
kojem se prethodne noći raspala njena slika o samoj sebi. Izgledam isto
kao i juče, pomislila je. Stvari su se promenile, a ja ipak izgledam isto.
Pomnije je proučila sebe, približivši lice, tražeći promene. Možda bih,
pomislila je, prestala da starim ako bih se neprestano gledala u
ogledalu. Niko nikada ne primećuje proces starenja, rezonovala je. To
se dešava samo skokovito, na mahove – odjednom spaziš sedi pramen;
jednog dana primetiš boru ispod oka; jednog trenutka u svom odrazu u
izlogu primetiš da si se pogurila. Pa onda možda, kad bi postojao način
da se konstantno posmatraš u ogledalu, nikad ne bi umrla.
Okrenula se prema plakaru u kupatilu i još jednom ugledala svoje
lice – još uvek je isto, pomislila je – koje je nestalo kad je otvorila
plakar da bi uzela bočicu. Zatvorila je plakar. Još uvek je isto. Približila
je ruku licu, pokušavši da pomiriše sebe, tačnije rečeno, pokušavši da
W
oseti da li miriše na nekog drugog. Možda bi trebalo da se istuširam,
pomislila je. Ali, onda je čula kako je Vik rekao nešto.
– Šta?, rekla je, vraćajući se u spavaću sobu, sa emajliranom kriglom
iz kupatila u desnoj ruci, a dve crvene pilule u levoj. Vik je podmetnuo
njen jastuk na dasku uzglavlja kreveta.
– Kažem, otkad se to napijaš kad si sama?
Uzela je pilule. Na jeziku je osetila slatkoću njihove obloge koja je
savladavala sloj kiselosti zaostao od pijanog sna. Žudno je iskapila
vodu. – Od onda kad si odlučio da me odjebeš nekim glupim
izgovorom, rekla je, brišući usta.
– O, Tes...
– Staje?
– Mislio sam da si mi oprostila.
– Ma nemoj. A zašto si to pomislio?
– Zato što si delovala zadovoljno kad si shvatila da sam legao u
krevet.
Tes ga pogleda. Nisam znala da si to ti, pomislila je. Vikova
primedba ju je, meñutim, naterala da dvaput razmisli o svojoj ljutnji,
fokusirajući se na činjenicu da u ruci više ne drži štihove moralnosti, pa
je njen sledeći komentar, premda još uvek svadljiv, izgovoren mekšim
tonom.
– Da, pa... bila sam pospana. Zaboravila sam ono od sinoć.
Vik je izveo svoju najbolju aproksimaciju zastiñenosti za njega je to
bio težak zadatak, pošto je u njegovom startnom genetskom paketu
nedostajao stid.
– Izvini. Stvarno, izvini. Ali, motor mi se zaista pokvario. – .. ,,U
pitanju je samo motor?
Vik se namršti, upitno, i ne reče ništa, izračunavši da se to najbolje
uklapa u reakciju nekoga ko je istinski nevin.
– O, odjebi, reče Tes. – Molim te, poštedi me tog pogleda. U stvari,
poštedi me svega. Stvarno nisam spremna za ovaj razgovor. – Okrenula
se prema prozoru u spavaćoj sobi, ravnodušno povlačeću jednu od
muslinskih zavesa. Napolju je London pulsirao kao njena glava. Kad su
daske poda iza nje zaškripale, nije se okrenula, iako je to moglo da
znači da je Vik pokupio svoje stvari i da će otići; ali pretpostavljala je
da stvari ne stoje tako, pa nije mogla sebi da uskrati talas povraćenog

W
samopouzdanja koji je narastao u njoj kad je na svojoj kosi osetila
njegovu ruku.
Okrenula se i njegove usne su se odmah susrele sa njenim, žestoko.
Prihvatila ih je, i njihove usne su se zajedno otvorile u jednom od onih
poljubaca koji su nalik vetu koji je donesen kako bi se nadglasali
problematični trenuci veze. Dugo su se zadržali u poljupcu, kao da ne
žele da se suoče sa onim što možda leži na njegovom naličju.
Tesine oči su se prve otvorile kad se začula zvonjava telefona.
Gledala je Vikove kapke kako se podižu otkrivajući njegove crne ženice
sa tamnim smehom koji je talasao u njima. Nalazeći se priblizu jedno
drugoga da bi gestikulirali izrazima lica, pokušali su da komuniciraju
samo pomoću irisologije, šireći i skupljajući oči. Njihove usne su još
uvek bile priljubljene, pa je Vik zavrteo glavom, pomerajući njenu
glavu; ali, ovo je nju navelo da se nasmeje, prekinuvši fiksiranu nit
njihovog poljupca. Krenula je prema telefonu na stočiću pored kreveta.
Vik je zgrabi za majicu, podižući je prema sebi poput jedra, ali ona je
produžila dalje, pa je majica ispala iz njegovih stegnutih prstiju.
Sela je na krevet i mašila se za slušalicu; pre nego što je njena ruka
mogla da je uzme, Vik je skočio na dušek iza nje i sam je ščepao.
– Osoba koju pokušavate da pozovete trenutno nije dostupna ili vodi
drugi razgovor, rekao je, naglašeno ljubaznim glasom žene. Tesine oči
su gledale mrko, stegla je šaku u kako-se-usuñuješ pesnicu; on ju je
odgurnuo dlanom, kezeći se. Doterao bi ovo do kraja, onda bi spustio
slušalicu, a ona bi mu oprostila. Ali, trenutak kasnije ivice njegovog
osmeha se zašiljiše.
– ... Džo?, rekao je. Tes je osetila kako joj nešto propada u stomaku.
– Da. Ne. Izvini, nešto sam se zezao. Jesi li dobro?
O, Isuse, pomisli Tes. Već je telefonirao. Ovo će se bol
zakomplikovati.

Džerom

London je više zelen nego što je siv. U Londonu postoji više

kvadratnih milja travnjaka nego u bilo kojem drugom gradu na svetu. I
potoji toliko stilova parkova: potkresana, ovako-park-treba-da-izgleda
W
preciznost Ridženta; nortumbrijska divljina Hempsted Hita; ravnice
Betersija i Hajda; ekscentrični safari Ričmonda – kao da je, tokom
godina, svaka generacija urbanističkih planera, dovedenih do ludila
spozajom da se grad koji su stvorili postepeno pretvara u monstruma, da
postaje Siti, arhetip metropolisa, pokušavala da pruži svoj mali doprinos
njegovom držanju pod kontrolom pretrpavajući ga zelenilom, svim
vrstama zelenila.
Kao rezultat ove neuroze, neki parkovi su napravljeni veoma blizu
centra. Ne – veoma blizu – u smislu da se nalaze van centra, već tako da
se nalaze unutar njega; – veoma blizu, u smislu da neki parkovi imaju
tek majušan meñuprostor izmeñu sebe i tutnjećeg betona: neki parkovi
su sagrañeni veoma blizu puta. Zato i jesu proizvodi neuroze. Uopšte ne
treba da se nalaze tu gde se nalaze. Oni su tu samo zato što su anksiozni
urbanistički planeri ugledali pigmejski prostor izmeñu ovog i onog
ćoška bujanja grada, i rekli: – O! o! da! Ovde možemo da smestimo još
jedan park!
Gledston Hit je jedan od tih parkova. Proteže se na polovini dužine
Denmark Hila sa jedne i na Fernden Roudu sa druge strane. Ovo nisu
one tihe arteriole koje, recimo, okružuju, Ridžent Park, ušuškavajući ga
od Merilbona i Justona, i nudeći onome ko napušta park postepeno
ušetavanje u urbani život – ovo su veliki drumovi koji te odjebavaju,
municipalni autoputevi krcati fijučućim saobraćajem: ovo su glavni
putevi. Zato Gledston Hit s teškom mukom održava nalaziš-se-u-prirodi
iluziju koja predstavlja dužnost parka; i primoran je da, za dobro svojih
džogera, hranitelja ptica i onih koji sede na klupama, ublaži uticaj grada
na jedini način na koji to može, podizanjem deset stopa visokog zida
oko većeg dela svog oboda.
Džerom Ebot je voleo da sedi na trećoj klupi od ulaza u Denmark
Hil, leñima okrenut zidu. Neki lokalci su pretpostavljali da je on neka
lujka, ne iz uobičajenih razloga nije nosio vunenu kapu sa kićankom i
ženske naočare, niti je vikao na svoje vizije – već zato što je tako često
bio na istom mestu. – Draga, onaj momak je opet bio u parku, možda
su, stigavši kući, govorili svojoj voljenoj, pretpostavljajući da se on tu
sigurno nalazi svakog dana, a ne da je igrom slučaja prisutan istih onih
dana kad i oni, i da baš sada svojoj voljenoj govori potpuno istu stvar o
njima. Stvari su stajale tako da joj on to nije govorio. Bio je u Gledston
W
Hitu češće od većine ostalih, ali nije primećivao ljude oko sebe, pošto je
za njega park, i posebno ova klupa, bio sredstvo za upadanje u stanje
slično transu, u kojem ga ništa nije doticalo. Za Džeroma stanje u kojem
ga ništa ne dotiče nije značilo samo da je neuznemiravan; ono je značilo
i da ga ništa ne dodiruje, u onom smislu u kojem ljudi kažu da nekoga
dodiruje, to jest da ga hvata, njegovo ludilo. Džerom u ovom parku, na
ovoj klupi, nije bio zahvaćen ničim – imao je sve one stvari za kojima
je žudeo: tišinu i prazninu, i tamu. Osim toga, nije imao svoju voljenu;
više je nije imao.
Današnji dan je bio veoma uspešan. Sedeo je na svojoj klupi dva
sata, ne dozvoljavajući da mu bilo šta uñe u glavu. Bila je to bitka na
dva fronta – morao je da spreči ulazak stvari izvan svoje glave –
zvukove, svetlost, glasove – i da blokira stvari u svojoj glavi – sećanja,
osećaje, glasove. Zato je i došao u park, stvari u njegovoj glavi su bile i
suviše moćne kad bi sedeo u svom smedkastom stanu na Bekvid
Roudu; ali, u parku su stvari izvan njegove glave bile glasnije, oštrije i
svrabežljivije. Ipak, pobedivao je. Unutar sebe je oko svog bića
sagradio isti zid kao onaj koji je okruživao Gledston Hit. Zamišljao je
kako scenu gleda sa visine, kako vidi park, a zatim svoju glavu kao
koncentrične krugove oaze.
Ali, baš kad je zaista pomislio da je stigao tamo – baš kad je trebalo
da stigne do prostranstva ničega – uznemirio se. Najpre je to bio zvuk
koji je otvorio njegova zabravljena čula. Obično nije imao problema sa
tutnjavom automobilskih guma i auspuha u pozadini, ali ovog puta je
stvar bila drugačija, jer u pitanju nije bila pozadina. Zvuk u pozadini
karakteriše monotonija, konstantnost nivoa. Zato i možeš da ga potisneš
kao da uopšte ne postoji, jer možeš da obmaneš mozak, da ga navedeš
da misli da se ništa ne čuje, da taj zvuk u stvari i jeste ništa.
Džerom je toliko bio obmanuo svoj mozak da je taj zvuk primetio
prilično kasno. U kojem trenutku zvuk u pozadini u ovom slučaju
saobraćaj – postaje zvuk koji je u prvom planu? Motor kojem je dodat
gas, ubrzavanje, dve ili tri sirene koje se oglase zajedno – ništa od toga
nije bilo dovoljno da ga uznemiri. To su bili zvuči ispod praga, zvuči
koje njegova svest nije morala da obrañuje, svakodnevna jarost druma
koja se lako razilazil u rastopini zvuka u pozadini. A onda vrisak guma
ili kočnica, kao da se automobil pri punoj brzini okreće pod pravim
W
uglom. Vrisak – zvuk koji ispuštaju samo životinje i automobili nazvani
po njima – nagoveštava uzbunjenost dovoljno veliku da bi se većina
ljudi u parku osvrnula oko sebe, registrujući da nešto nije u redu, da
nešto dolazi iz pozadine; ali to još nije dovoljno jako da bi prodrlo u
Džeromo unutrašnje uvo. Da bi prekinulo njegov trans.
Ali prasak jeste. Prolomio se kroz njegov zid kao što se prolomio
kroz zid parka. Pošto je sve to turiranje, trubljenje i škripa ostalo ispod
nivoa njegove percepcije, Džerom najpre nije imao izraz kojim bi
opisao zvuk praska, pa nije mogao da dokuči šta bi moglo da bude u
pitanju, misleći da se možda srušio meteorit ili da je negde u blizini
eksplodirala bomba koju su podmetnuli teroristi. Osetio je da bi trebalo
da ustane i potrči, ali nije znao u kojem pravcu, pošto nije bio svestan
da se prasak desio iza njega, na putu. Sam zvuk nije pružao nikakve
indicije, pošto se činilo da dolazi iz svih pravaca.
Prasak je bio toliko glasan da je on osetio da možda više nikada neće
moći da isključi svoje čulo sluha; vrata za ulaz zvuka su za Džeroma
bila beznadežnost, klatila su se na svojim šarkama. Ali, pre nego što je
mogao da se zaista zabrine zbog toga, njegova druga čula su počela
prekomerno, divlje da reaguju na sve ove podsticaje, kao da ih je
predugo držao isključenima. Osećao je kako ga zasipa pljusak iz oblaka
vreline i prašine, vreline koja je otvarala mehurove na njegovoj koži,
gde je ulazila prašina; njegov nos se tržnu od mirisa zagorelog kolača
koji je osetio na vlaknima svog pregrejanog kaputa od češljane vune –
ili je to bila njegova kosa?
Do sada je već uspeo da razazna da se ovo, ma šta to bilo, dešava iza
njega. Ne okreći se, pomislio je, osetivši bol. , Nemoj. Džerom je već
bio osetio neke loše mirise, čuo neke loše zvukove i osetio neke gadne
bolove – sve to zajedno je i bio razlog zbog kojeg je svakog dana sedeo
u ovom parku glumeći Tomija48 – ali je znao da su prizori najgori.
48
Glavni junak istoimene rok-opere Pita Tausenda koja je objavljena
1969. u formatu ambiciozno zamišljenog i izvanredno realizovanog
duplog albuma grupe ,,Who". Tomi je priča o dečaku koji, posmatrajući
kako njegova majka i njen ljubavnik ubijaju njegovog oca koji se vratio
iz Drugog svetskog rata, postaje gluv, šlep i nem, potpuno neosetljiv za
svet oko sebe, nezainteresovan za bilo šta, sve dok se ne zaludi
W
 Gadan prizor je stvar izvan tvoje glave, stvar koja ti, čim je ugledaš –
čirn joj dozvoliš pristup – dugo, dugo ostaje u glavi, a on je zaista želeo
to da izbegne. Mogao je da vidi grupicu koja se okupljala nekih
dvadeset jardi ispred njega, zaklanjajući oči od sunca i pokazujući na
nešto što se nalazilo iza njega; sada, kad su mu uši oživele, mogao je da
čuje da neki od njih viču, a neki pokušavaju da sa mobilnih telefona
pozovu hitnu pomoć. Ne okreći se. Neki mladić u donjem delu trenerke
je potrčao prema njemu, gestikulirajući, pokušavajući da mu kaže da
treba da ustane sa klupe.
Polako je počeo da ustaje. Sad više nije imao mnogo kontakata sa
ljudima, pa se osetio čudno kad je video da je uključen u ovo, da ga

fliperima, postavši šampion te igre, kojom ovladava uz pomoć

pojačanog čula mirisa. Pošto je prošao kroz niz mističnih iskustava,
oslobaña se opsesivne zatvorenosti u sebe (čula mu ponovo oživljavaju)
i postaje neka vrsta novog Mesije-superstara koji predvodi
adolescentski pokret, koji, meñutim, postajući sve masovniji, prerasta u
agresivni fanatizam, pa se voña povlači iz njega. Ako Tovni nije prva
rok-opera (doduše, mnogi rok-kritičari tvrde da jeste, zaboravljajući na
nedovoljno zapaženi, na jednoj kratkoj priči Fila Meja, pevača benda,
zasnovan album S.F.Sorrow (1968) grupe „Prettv Things", koji, osim
što donosi možda najbolji zvuk čitave ere britanske psihodelije, svojim
konzistenim konceptom i strukturom inauguriše ovaj žanr), onda je
svakako najslavnija, a i prva koja je ekranizovana na velikom platnu:
kultni britanski reditelj Ken Rasel (1927) je 1975. na osnovu
Tausendovog „libreta" snimio film sa Rodžerora Daltrijem, pevačem
grupe „Who", u glavnoj ulozi. Osim En Margaret i Olivera Rida, koji
igraju Tomijevu majku, odnosno poočima, u filmu se pojavljuju i
tadašnje ikone rokenrola kao što su Elton Džon, Erik Klepton i Tina
Tarner. Uprkos poslovičnim slabostima Raselovog rediteljskog
prosedea (afektirana stilizacija, haotičnost, nesposobnost da se
poigravanje sa kičom uvek pretoči u kemp), ovaj film uspešno
korespondira sa agresivnošću, ekstravagantnošću i glamurom rokenrola,
pa ostaje upamćen kao jedan od najefektnijih spojeva kinematografije i
moderne muzike.

W
zivkaju kako bi postao deo grupe. Spustio je ruku pored sebe, tražeći
svoj termos, a onda je video da je on pao na zemlju izmeñu trave i
betona staze za džogiranje. Sagnuo se da ga podigne. Izgledalo je da se
povici gomile pojačavaju. Ne okreći se, činilo se da mu i oni to govore.
Ali, kako se sagnuo, ugao njegovog podignutog pogleda je uhvatio
donju ivicu prizora, metal koji gori, polukrug slomljenog stakla, mnogo
cigala i – to je bilo užasno – ruku, golu ruku sa srebrnim narukvicama
na gležnju, ruku koja je ležala na zemlji. Tada je već bilo prekasno.
Znao je da će njegov um, podstaknut noćnom morom, uzeti ovu donju
ivicu i nadgraditi je – ona će narasti poput energizujuće figure u
Zvezdanim stazama, njegovoj omiljenoj seriji u vreme dok je još gledao
TV. Čitava scena se već utiskivala u njegovu virtuelnu memoriju. Sada
može i da se okrene.
Podigao je termos i stavio ga u džep kaputa. Osetivši težinu i
nekakvu rezigniranost – sve ove godine tokom kojih je okretao lice od
gadnih prizora su uludo, uludo potrošene – okrenuo se. Ali, to što je
video – ostatke uništenog ,,re-noa klio – koji je goreo, dijagonalno
podignut na ono što je ostalo od tog dela zida, i figuru žene odbačenu
nekoliko jardi dalje, prekrivenu staklom kao da leži pod slojem
dijamanata – video je samo u infinitezimalnom momentu, možda ne
dovoljno dugom da bi ga zauvek smestio u svoju svest – možda će ipak
biti pošteñen – jer je sledećeg sekunda usledio zaslepljujući bljesak, a
onda je Džerom Ebot video samo tamu kakvu je oduvek želeo.

Džo

Džo je sedeo na sofi dugo nakon što je policija otišla dovoljno dugo
da dan postane svetao i da kuća sa navučenim zavesama postane čudna
gledana sa ulice. Kasnije je shvatio da je iscrpljen, pa je pomislio da bi
mogao da se popne gore i ode u krevet, ali još uvek nije mogao da
navede sebe da se pomeri, nemicanjem stvorivši osećaj da se nalazi u
snu i znajući da će ga kretnja uveriti da ne sanja; zato je skinuo odeću tu
gde se i nalazio, i legao na sofu. Ali, onda je shvatio da ne može da
zaspi: a potom je zatekao sebe kako se, u kontrastu sa svojim
malopreñašnjom neaktivnošću, uznemireno pomera, pokušavajući da
W
dovede sve delove svog tela u kontakt sa sofom, pokušavajući da se
utopi u njoj – gurajući prste u prostore izmeñu jastuka, gurajući lice u
priručje, a kolena u federe. Negde ovde se nalazio neki drugi prostor i
neko drugo vreme.
Nije znao kako da se oseća. Nije znao kako da se oseća, ne zato što
je to ono što ljudi kažu kad se suoče sa nekom iznenadnom tragedijom,
već zbog toga što je bio suočen sa previše osećaja, preobiljem osećaja, a
pri tom se svi oni nisu kretali u istom pravcu: činilo se da se neki
meñusobno isključuju. Čak je i iscrpljenost izazivala konfuziju. Čovek
u stresu može da se oseća umornim i konačno može da podlegne snu,
kao nekoj vrstijzlaza; ali, Džo je znao da nije iscrpljen zato što je u
stresu – bio je iscrpljen zato što je proveo noć sa Tes, pa bi
potčinjavanje toj iscrpljenosti sada predstavljalo zao čin.
Na kraju je ponovo seo, pomišljajući da treba da ode i vidi
Džeksona, koji je spavao na spratu: jutros nijednom nije zaplakao, san i
ignorancija bebe su predstavljali čauru koja ga je odvajala od činjenica.
Došavši juče, policija je zatekla Toni samu u kući, već uzrujanu zbog
novog Eminog kašnjena, i poslala je kući ubrzo nakon što joj je
saopštila vesti; žena-policajac, majka dvoje dece, brzo ju je, poslovnim,
ozbiljnim tonom, uverila da će ona čuvati bebu. Moram da odem i da se
uverim da je Džekson dobro, pomislio je Džo. Ali, onda ga je pomisao
na Džeksona uplašila, nije znao zbog čega – možda zbog poplave tuge
koja bi mogla da pokulja iz njega kad na Džeksonovom licu ugleda
krhotine Eme, ili možda zato što je pogled na njegovu bebu sa sobom
donosio i uvid u njenu budućnost koja je sada postala tako neizvesna,
tako ispunjena nekom potencijalnom nedaćom. Ili možda zato što je, na
izvesnom nivou, još uvek krivio Džeksona za probleme izmeñu njega i
Eme, probleme koji su na neki način možda i uzrokovali njenu smrt.
Njenu smrt. Jezik koji su upotrebljavali policajci, muškarac i žena,
kovitlao se oko izvesnih reci – muškarčevo formalno: – nesreća, –
sudar, – sekundarna eksplozija, – jedan svedok je u nesvesnom stanju,
ženino kolokvijalno i brižno: – tragedija, – besmisleni gubitak, – nije
osetila bol – ali nijedno od njih dvoje zapravo nije izgovorilo rečenicu
vaša žena je mrtva. Čudno, u pitanju su bile tako važne vesti, a on je
morao da ih pabirči, da ih sklapa na osnovu nagoveštaja i sugestija, tako
da se ta rečenica sporo formirala u njegovoj glavi, kao titlovi na filmu,
W
kao bele reci koje se postepeno pojavljuju na crnom ekranu. Mada, u
njegovoj glavi su postojale samo reci moja žena je mrtva.
Ne bi trebalo da budem sam, pomislio je. Ali i to je izazivalo
konfuziju. Poslednja stvar koju je policajac rekao bila je: – Postoji li
neko koga možete da pozovete? – Ne, rekao je Džo, trenutno želi da
bude sam. Ali, zapravo nije želeo da bude sam; rekao je da želi jer nije
znao koga da pozove. Pomislio je da bi mogao da pozove Vika, svog
najboljeg prijatelja, ali proveo je noć sa Tes i zbog toga se osećao
krivim pred Vikom. Osećao se krivim pred Vikom? A zar ne treba da se
oseća krivim pred Emom? Ta krivica više nikada neće moći da se
ublaži. Doduše, sve vreme dok je vozio, dok je tragao za izgovorima, u
njegovoj glavi je postojao pozadinski saundtrek, bio je to zvuk
njegovog konačnog priznanja Emi, priznanja do kojeg će, bio je
siguran, u jednom trenutku morati da doñe. A sada joj nikad neće
priznati šta je učinio. Bolje rečeno, neprestano će joj priznavati: ali
nikad neće znati da li bi mu ona oprostila.
Pogledao je u telefon na stolu pored sofe, u taj stari bakelitni
primerak koji su pre dve godine zajedno kupili na griničkoj pijaci,
jednog nedeljnog popodneva, nakon što su se dugo izležavali i ćelo
jutro zadirkivali jedno drugo oko toga kako su bili obećali da će danas
ići u kupovinu. Neko vreme će, Džo je to znao, svaki predmet u
domaćinstvu, svako mesto na koje bude išao, svaka osoba koju bude
video, nositi ovakav dodatak, fusnotu koja izbija sa stranice sećanja,
pružajući detalje o Eminoj umešanosti. Neko vreme. Ili možda duže.
Mogao je, kroz prorez na zavesama, da vidi da je napolju sjajan dan.
Sjajan dan: shvatio je da će njegov život od sada biti poput života
ljubavnika koji putuje sam, koji, ugledavši kroz prozor voza ili aviona
neki divan prizor – more, zagasito crveno sunce, čaplju – oseti samo
melanholiju zbog odsustva voljenog bića s kojim bi taj prizor podelio.
Skrenuo je pogled sa mrskog prizora i vratio ga na telefon. Telefonska
sekretarica koja se nalazila pored njega je svetlucala: dve poruke. Jednu
od njih je već znao. Boreći se sa težinom koja kao da je visila sa nje,
podigao je ruku preko ivice sofe i pritisnuo četvrtinu kružnog dugmeta
na dnu mašine na kojoj je pisalo PLAY. – Utorak. 6 i 20 popodne, rekla
je metalize-žena koja je živela unutra. Bacakajući se kroz svoj strah i
napetost, Džo oseti sasvim običnu pomisao – sigurno Toni sinoć nije
W
uspela da podigne slušalicu: verovatno je bila gore, kod Džeksona.
Traka je zujala. Začuo je ; – klik, uključivanje njihovog – njegovog –
telefona, a zatim zapljuskivanje belog šuma otvorene linije sa čijeg
drugog kraja niko ne govori; u dalekoj pozadini, buka saobraćaja, a u
prvom planu, možda, možda neko diše, još uvek diše. Molim te,
pomislio je, ako si to ti, reci nešto – bilo šta, dozvoli mi da još jednom
čujem tvoj glas – ali onda – kako je samo nepromišljen taj zvuk, kako je
nesvestan svoje okrutnosti usred informacija koje je doneo ovaj novi
dan – lak udarac, prekidanje veze, i nepotrebne četiri sekunde tona
slobodne veze. – Utorak, 6 i 50 popodne, rekla je žena, a Džo, koji je
znao šta sledi, na trenutak pomisli da u njenom glasu može da čuje
element prekora.
– 'Ej, draga – nemoj da dižeš slušalicu – ja sam, zovem samo da ti
kažem da večeras imam nešto da obavim – nešto u vezi posla... tako
nekako. – Zvao je sa mobilnog telefona: u pozadini je mogao da čuje
razborito brektanje – volvoa. To je bilo desetak minuta pre nego što je
ušao u Tesin stan. – Objasniću ti kad se vratim. Možda doñem kasno,
nemam pojma. – A onda pauza; Džo se sećao da je donosio odluku da
izgovori naredne reci. – Volim te, ćao. – Klik, zujanje.
Sada je mrzeo tu pauzu, činjenicu da je morao da razmišlja pre nego
što joj kaže da je voli, i to na takav oskudan način, na način na koji
muževi i žene ostavljaju poruke na sekretarici. Ali, to je i prourokovalo
pauzu kod njega: osećaj da je – Volim te, ćao – besmisleno – i gore od
toga – da ono, sa svojom lakom izgovorljivošću, sa svojom
refleksivnošću, bezmalo predstavlja suprotnost strasne, spontane izjave
ljubavi. Setio se da je Vik jednom rekao nešto o tome.
To je baš bila poruka Džoovog tipa, poruka koja nimalo ne miriše na
obmanu. Kad je juče uveče izašao sa posla nije imao nameru da završi
kao preljubnik, ali je odlučio da Emi ne priča o svojoj milosrednoj
misiji, o svom odlasku kod Tes – ne pre nego što razgovara sa Tes, ili
bar dok ne otkrije da li je – Tesa Kerol – u računaru njihova prijateljica.
Ali, uprkos tome što je izgovorio ovu poruku nevinosti, Džou se sada
činilo da negde u njoj može da čuje zlu nameru; činilo mu se da njegov
glas odjekuje kao glas kakvog scenskog negativca, da u sebi ima
prerušen podrugljivi kez i grohot.

W
 Pogledao je u mašinu koja je još uvek treptala. Dok je vozio kući
više od jedanput mu je palo na pamet da će, kad se vrati, morati da
objasni ovu poruku, da nañe neko novo objašnjenje za – nešto u vezi
posla. Kako sam samo drastično osloboñen te obaveze, pomislio je
turobno.
Njegova ruka je apatično lutala od sekretarice do telefona.
Nasumično je stavio kažiprst u rupu sa brojem i okrenuo brojčanik.
Zašto su kupili ovo staro sranje, odjednom je ljutito pomislio, tako
teško za rukovanje: imao je osećaj da prst samo što mu »se nije slomio
od napora da pokrene plastični disk. A onda je gnev iščezao, isto onako
brzo kao što se i pojavio, i Džo se u trenutku osetio samim, ozbiljno
samim, bilo mu j – jasno da je policajac bio u pravu, da mora da pozove
nekoga. Ali, koga? Znao je koga je želeo da pozove. Želeo je da pozove
nekoga ko bi došao i pružio mu utehu i samopouzdanje, nekoga ko bi
bio uz njega dok šok, strah i krivica ne proñu: drugim recima, želeo je
da pozove Emu. Zato možda i nije bilo iznenañujuće što je, kad je
konačno okrenuo broj, to bio broj osobe koja je već – kad je napustio
njenu kuću prethodne noći – počela da zamenjuje Emu u njegovoj
podsvesti.
Filozofi su se često svañali oko toga šta je snažnije, eros ili tanatos,
seks ili smrt. Jasno je da, na prostom nivou, seks obara ruku svom
takmacu: bar ukoliko smatramo, kao što je smatrao Frojd, da su u
pitanju dva instinkta suprotstavljena jedan drugome. Smrt kao instinkt
ima mali uticaj; ko, na primer, oseća instinkt da skokne na sprat kako bi
se ubio na brzaka (a samoubistvo je, nema sumnje, nešto što je u
kanonu smrti najbliže masturbaciji)? Samo adolescenti, ali čak i većina
njih se uglavnom prepušta ovom potonjem instinktu.
Scena u Džoovoj kući nakon što su stigli Vik i Tes predstavlja još
jedno svedočanstvo o nadmoći seksa nad smrću. Seks će se, naravno,
neprestano i na svim nivoima infiltrirati u svest. Postoji stari, izanñali
komedijaški trop o čoveku koji se tokom seksa trudi da misli o posebno
neseksualnim stvarima kako bi odbio nadolažanje orgazma; meñutim,
ono o čemu se manje priča jeste suprotan slučaj – tendencija da se
tokom posebno neseksualnih dogañaja misli o seksu: na primer, na
sahranama ili, kao u ovom slučaju, neposredno nakon nečije smrti.
Meñutim, treba biti fer prema svim stranama u ovakvom slučaju i
reći da ovaj ulazak seksa u posed njihovih misli ne treba poistovećivati
sa istim procesom u glavi tinejdžera koji nema kontrolu nad svojom
W
seksualnošću, a našao se u istoj situaciji. Njemu seks teško da ikada
izlazi iz glave. Ono što je, posebno za Džoa, predstavljalo tegobu jeste
slabost smrti u suočavanju sa seksom. Kad je pozvao Tes, nije očekivao
da će Vik biti kod nje, pa je pomisao o njegovom prisustvu – odmah
dolazimo, rekao je – uznemirila Džoa dok je spuštao slušalicu, ali samo
na trenutak, jer je pretpostavljao da činjenica da će videti Tes i Vika
zajedno tako brzo nakon što je spavao s njom, sada uopšte nije važna,
da mu uopšte neće pasti na pamet.
Ali, pala mu je na pamet. Praktično čim su njih dvoje stigli, jer su se
komešanja utehe tako zbunjujuće urezivala u ravan komešanja smrti.
Vik je prvi zagrlio Džoa i čak se i u tom momentu, čak i tada, kad je
ovaj mogao da čuje Vika kako kaže da mu je žao, da mu je tako žao,
pojavio problem – nije mogao da se potpuno prepusti, da se utopi u
zagrljaj svog prijatelja, jer je preko Vikovog ramena mogao da vidi Tes
kako stoji na njegovom pragu, uokvirena mermernim plavetnilom neba
išaranog pegama oblaka, i u izrazu njenog lica, usred sve zabrinutosti,
brige i saosećanja, prepoznao samo jedan atom, neiskorenljiv, atom koji
Tes bez sumnje nije mogla da primeti, atom prepoznavanja. A onda su
se njih dvoje zagrlili, i to prepoznavanje je još uvek bilo tu, i pored toga
što ga nije bilo u izrazu njenog lica, postojalo je u kvalitetu njihovog
dodira; Džo je izmeñu njih dvoje mogao da oseti prepoznavanje ironije
ovog kontakta, tako različitog po svom kontekstu, a opet, po pukom
položaju njihovih tela tako sličnog načinu na koji su se u noći koja je
nedavno prošla priljubljivali jedno uz drugo.
A sada su svi zajedno sedeli u dnevnoj sobi, Vik i Tes na sofi, a Džo
u fotelji nasuprot njima, pričajući, uz šolje vrelog slatkog čaja koji je
skuvala Tes, pričajući o nesreći, o Emi, o onome što treba učiniti, o
tome kako je to neverovatno, o staranju o Džeksonu, o tome kako
stvarno nema Boga, pričajući – a Džo nije znao da li je samo on u
pitanju ili to svi osećaju, ali nešto nije bilo kako treba. Nije bio potpuno
prisutan, niko od njih nije bio potpuno prisutan: nije to bilo ono što je
trebalo da bude, prostor u kojem se čista osećanja sa jedne osobe koja
saoseća obrušavaju na drugu, izlivajući se iz one prve i zapljuskujući
onu drugu kao što olujno more zapljuskuje luku opasanu zidovima.
Jedan drugi dnevni red, smirivač, dnevni red koji je u sebi imao više
prirode metropole, blokirao je to zapljuskivanje pomoću strašne tiranije
W
detalja: detalja koji su vodili na neko drugo mesto, koji su bacali strele
na skrivene stvari. To je počelo rano, tamo gde je bilo najmanje
očekivano, na tlu izlaganja činjenica lišenom bilo kakvih insinuacija.
– ... i tako... policija je već bila ovde kad sam se juče vratio...
Vratio se odakle? Nije mogao to da izgovori bez ševa u svojoj glavi,
bez prizora gole Tes koja ga okružuje na sto različitih načina. A sada
upravo to nije želeo da vidi – želeo je da to izañe iz njegove glave, kako
bi je učinio slobodnom za tugu, za rastapanje u suzama, do kojeg još
uvek nije dolazilo.
A prizori nisu odlazili.
– A gde je ona bila?, rekla je Tes, posle interludija tišine, jednog od
mnogih koji su se uvlačili u ovo okupljanje. Došli su do tačke gde
neartikulisana ljutnja i tuga više nisu prikladni; počela je neka vrsta
obrañivanja dogañaja. – Hoću da kažem, šta je radila na Denmark Hilu?
– To stvarno ne znam, rekao je Džo s naporom. – Utorak je nekako
bio njen dan – znate već, tog dana je bila osloboñena Džeksona i ostalih
stvari – i nikad zapravo nisam ni znao šta tada radi. Mislim da je
obilazila razna mesta, viñala se s prijateljima...nemam pojma.
Spustio je pogled u svoju praznu solju sa konkavnim slojem smeñe
tečnosti duž oboda kruga od porcelana. Tes je bacila pogled prema
Viku, kao da hoće da kaže: pomozi mi, on mi izmiče, ali i on je gledao
dole. Konačno je rekla:
– A policija je rekla da nijedno drugo vozilo definitivno nije
učestvovalo u sudaru?
Džo zavrte glavom.
– Bože... to je baš čudno. Hoću da kažem, ona je bila dobar vozač...
zar ne?
Džo klimnu glavom. Izgledalo je da govor predstavlja preveliki
napor za njega.
– Zašto bi tek tako skrenula i udarila u zid?
Ali onda je i on je progovorio.
– Mislim... mislim da je možda telefonirala.
– Kad?
– Juče uveče. Oko pola sedam. Na sekretarici je poruka.
– Kako glasi?
– Ništa. Samo tišina. A onda prekidanje veze.
W
 – Jesi li proverio preko 147149? – Preko Džoovog lica je prošao izraz
blage iznenañenosti nastavkom Tesinog ispitivanja. – Izvini, Džo...
nisam mislila da...
– U redu je. – Znao je šta Tes radi, ne želeći da prestane – neprestano
postavlja pitanja kako bi odgodila finalnost, finalnost jednog odgovora.
– Ne, nisam. Posle te poruke postoji još jedna. Moja poruka.
Još jedna tišina, još jedan osećaj dolaska do ćorsokaka u razgovoru.
– Jedna stvar mi nije jasna, rekao je Džo, – policija je rekla da ona
nije nosila pojas.
Vik je podigao pogled. Tes je izgledala zbunjeno.
– Uvek je nosila pojas. Uvek. Stalno me je opominjala da ne budem
lenj i da ga stavim.
– A kako oni to mogu da znaju?
Džo ju je pogledao u oči, u trenutku izmeñu njih nije postojalo ništa
osim ove informacije.
– Znaju zato što je..., ovde je mogao da oseti kako se njegova
imaginacija isključuje, – izletela iz automobila. Telo je pronañeno deset
jardi daleko od njega.
Tes je oklevala pre nego što je izgovorila sledeću stvar.
– Mislila sam da si rekao da su kola... – '' – Ono što je ostalo od
njenog tela.
Tes je stavila raku na usta, a Vik je zatvorio oči.
– Policija je ulagala silne napore da me ubedi da je ona bila mrtva
pre nego što su kola eksplodirala, nastavio je Džo turobno, biohemičar
u njemu je preuzimao stvar.
– Isuse, reče Vik, iznenada ustavši. – Hajde da ne zalazimo u detalje!
Ona je mrtva. Da li je važno u kojoj tački tog jebenog parka se to tačno
desilo? Ili šta je radila pola sata pre nego što je umrla?
– Vik..., reče Tes.
– Hoću da kažem, šta ćemo to pa da otkrijemo! Znamo gde i kad je
umrla! Znamo koliko dugo je nas troje živelo svoje živote u blaženom
neznanju! I kako to može da koristi bilo kome!

49
Broj preko kojeg se u Velikoj Britaniji dobijaju informacije o
telefonskom broju sa kojeg je stigao poslednji primljeni poziv.

W
 Vik zastade: zatekao je sebe kako stoji nasred sobe, dok Džo i Tes
zure u njega. Džo je osećao da je nešto u ovom izlivu neprirodno –
nešto tu nije ličilo na Vika. Ali, pripisao je to istom onom stanju u
kojem se i sam nalazio, gde je, izgleda, postalo nemoguće biti prirodan.
Činilo se da je svaka reakcija – govor, izrazi lica, kretnje glave prema
rukama – na neki način odglumljena, da je naučena odnekud, iz knjiga i
filmova u kojima je neko umro.
– Slušaj, možda bi trebalo da krenem, rekla je Tes, ustajući.
– Ne..., reče Džo.
– Pa, vas dvojica ste stari prijatelji, a ja osećam nekako...kao da
smetam -
– Ne, izvini, reče Vik u hodu, a dlanovi mu se ponizno otvoriše. – Ja
sam kriv.
– Slušajte, reče Džo, – zašto oboje ne biste otišli? – Njih dvoje se
okrenuše prema njemu, protestujući. – Ne, ozbiljno, idite...mislim da
želim da budem sam. – Ovog puta je to stvarno mislio. Bilo mu je
potrebno da oseti čisti gubitak lišen svesti o preljubi, ali je sećanje na
prošlu noć bilo preljubničko, kontaminirajuće, a pri tom je njihovo
prisustvo bilo ono što je ubrizgivalo to kontaminirajuće sredstvo u
njegovo
Tes i biće.
Vik razmeniše poglede. Vik čučnu pored Džoa i uze ga za
ruku. Na domalom prstu njegove leve ruke nema burme, primetila je
Tes. Skinuo ju je kad su mu saopštene vesti, u trenutku navale tuge? Ili
ju je skinuo prošle noći pre nego što su zajedno otišli u krevet?
– U redu, ali ako se predomisliš – odmah nas pozovi, rekao je Vik.
Džo klimnu glavom. – I... vidi... možda ovo nije uteha – možda malo
vuče na kliše – ali Ema je bar umrla kad je bila u najboljem izdanju.
Hoću da kažem – kad je bila lepa i pametna, sa svim kvalitetima koje je
imala. Bar neće završiti kao njena mama, ne znajući ko je, ni gde je
provodeći ostatak života pored telefona koji nikad ne zvoni. – Tes je
pogledala u Vikov potiljak, njegova kosa je još uvek bila u haosu, ista
onakva kakva je bila kad je ustao iz kreveta – uostalom, nikad je nije ni
češljao – i osetila je kako joj ponestaje daha od brutalnosti ovih reci
koje su izgovorene kako bi predstavljale utehu. Ovog puta je zaista loše
procenio situaciju, pomislila je dok je posmatrala Džoa kako okreće lice
prema njegovom licu, očekujući da mu se crte svakog trenutka iskrive

W
od zgañenosti; ali, umesto toga, on se, može se reći, nasmešio, bio je to
skup smešak, smešak koji iziskuje napor.
– Aha..., rekao je. Tes je nagonski zavrtela glavom, zabezeknuta. Vik
je ustao i malim pokretom glave joj pokazao da bi sada trebalo da
krenu.
– Jebi ga..., rekao je Džo dok su oni izlazili. Okrenuli su se i ugledali
ga kako sedi u stolici; oči su mu bile širom otvorene, u užasu.
– Silvija...1, rekao je.

Tes

– Nešto si bio ćutljiv, rekla je Tes dok su se probijali prema

Sajdenhemu koji je bio blokiran saobraćajnom gužvom na Dalvič
Roudu. Bože: toliko dugo smo bili tamo da je počeo špic, pomislila je.
Doduše, u današnje vreme špic u Londonu traje celog dana; svako doba
dana je špic.
– Hej?, rekla je kad Vik nije odgovorio. Gledao je kroz prozor. Jebi
ga: neka muzička radnja. Tako brzo se izgubio u sebi i svojim
interesovanjima.
– Šta kažeš?, rekao je, konačno prestavši da gleda kroz prozor.
– Kažem, nešto si bio ćutljiv. Sve dok na kraju nisi rekao kako je
sjajno što ona neće završiti kao njena majka.
On se ponovo okrenu prema prozoru. – Da...
Tes coknu jezikom. Automobil ispred nje, jedan – ford mondeo, je
krenuo. Dve sekunde kasnije ponovo su se upalila njegova crvena
svetla. Zavladala je tišina, poremećena jedino suvom škripom brisača
koji su još uvek radili, iako je prestala kiša. Isključila ih je.
– Pa... ne želim da budem zloća, ali na kraju krajeva, znaš, Vik – to
nisu moji prijatelji. To su tvoji prijatelji. Mislim – opet kažem, ne želim
da zvučim kao neka bezdušna kučka, ali – u suštini, ja jedva da sam
poznavala Emu. Nikad se nismo zbližile.
– A Džo...?, reče Vik. Tes nešto žacnu u utrobi: da li on to sugeriše
neku vrstu intimnosti. Iskosa je pogledala u njegovo lice okrenuto u
stranu, ali na njemu se nije moglo ništa pročitati. Izbacila je to iz glave.
Sumornost u njegovom tonu nije bila ništa drugo nego mešavina
W
depresije i iscrpljenosti ovom starom temom koja se uvek pojavljuje u
vezama – u prepirkama uvek iskrsava partnerova optužba kako se ti
samo pretvaraš da voliš njegove prijatelje.
– Aha, pa... sviña mi se. Očigledno je fini tip. Žao mi je... zbog
njega.
Bila je zadovoljna što je Vik sada nastavio da gleda kroz prozor,
pošto je osetila kako malo crveni.
– Hoću samo da kažem da, kad se ovako užasna stvar desi ljudima
koji su, u suštini, tvoji prijatelji, radije ne bih preuzimala svu
emocionalnu odgovornost na sebe. – Dvadeset kola dalje, svetio na
semaforu se promenilo od crvenog u zeleno, ali kretnje automobila
ispred njih su bile male, gotovo da se nisu odrazile na njih.
– Mislim, meni se ta stvar čini prostom. Džo je tvoj najbolji prijatelj.
I zato moraš da budeš tu, da mu se nañeš. To je jedna vrsta privilegije.
Jer, to može da bude tako teško, znaš – ta etiketa smrti. Posebno kad
osoba koja je nosi nije blizak prijatelj. Ili je... nešto više od poznanika,
ali ipak nije blizak prijatelj. Jednom mi se desila takva stvar. Secaš se,
pričala sam ti o Geriju, mom drugu sa koledža.
– To je onaj što je dobio sidu, rekao je Vik bezizrazno.
– Da, odgovorila je Tes, pomalo zatečena brzinom njegovog
odgovora; uistinu je bila iznenañena što je on sluša, i još više
iznenañena što se setio. – Pa... on je bio tako nešto. Pa, u stvari, on mi
je nekad bio blizak prijatelj, ali posle koledža smo nekako izgubili
kontakt. A onda je, kad sam čula da je dobio sidu, najgora stvar bila to
što... nisam znala kako da se postavim. Da smo još uvek bili bliski,
nalazila bih se pored njegove postelje; da smo bili samo poznanici,
možda bih poslala poruku u kojoj bih napisala kako mi je veoma žao.
Ali, nekako sam bila uhvaćena izmeñu dve stolice – nisam želela da
ispadnem bezdušna, ali nisam želela da budem ni jedna od onih osoba
koje odjednom, niotkud, iskrsnu čim čuju da je neko smrtno bolestan.
Zastala je, pitajući se da li ga je opet izgubila,
– Slušam te, rekao je, ali njegovo lice nije odavalo takav utisak.
– I... uglavnom, završilo se tako što sam ga par puta posetila i
jednom mu pisala. Bilo je to teško pismo. A onda sam nekih godinu
dana kasnije čula da je umro.
– To je nekako... nezadovoljavajuće.
W
 Pogledala ga je. – Da. Bilo je nezadovoljavajuće. – U traci u
suprotnom smeru saobraćaj je funkcionisao. Možda bi trebalo da se
okrenemo i da krenemo drugim putem, pomislila je. – Prilično je teško
zamisliti takvu situaciju. To je baš siva zona. Pretpostavljam da bi se ti
našao u njoj kad bi onaj Ajvan umro.
Vik frknu i konačno se okrenu prema njoj. – Ajvan! Ma jok, jebote.
On je dosta ispod nivoa poznanika.
– Je 1' tako? O, nemam pojma. Pa ko onda?
Vik slegnu ramenima. – Ja imam samo bliske prijatelje. Za mene su
svi ostali pičke. U osnovi.
– Šarmantno. – Za trenutak se zamislila. – Pa – ne znam Ema.
Vik je zurio u nju. – Šta?
– Ne gledaj me tako. Hoću samo da ti objasnim. Ema je – bila je –
devojka tvog drugara. Sa njom nisi bio toliko blizak. Zamisli da ona
nije imala ništa sa Džoom, ili da je možda – da, da se možda raskantala
sa Džoom pre nekoliko godina – i da čuješ da je umrla, ili da umire.
Ispred nje je falanga automobila počela da se kreće na onaj
neobjašnjiv način koji se povremeno sreće u saobraćaju, kad gužve
nestaju bez očiglednog razloga. Pogledala je ispred sebe i krenula;
prošli su pored svetala na semaforu, skrenuli desno u Kroksted Roud,
polako su išli prema Sajdenhemu kad se ona okrenula i primetila
Vikove stisnute usne, njegov besan izraz.
– Šta je?, rekla je.
– Ništa.
– O, jebem mu mater, Vik – nemoj da lažeš samog sebe. Nemoj više
to da radiš; kad god neko umre, ti odjednom počneš da se pretvaraš da
si mu bio najbolji prijatelj. To je obično povlañivanje situaciji.
Vik se ponovo zagleda u nju. Njegova obrva se namreška, kao da
podiže nešto. A onda je pogledao kroz šoferšajbnu, sa očima praznim
poput reflektujučih naočara za sunce, i rekao: – Ona je bila zlatna žena.
– Aha, reče Tes. – Bila je. Stvarno sam je volela. Samo je nisam baš
dobro poznavala. – Baš se ponaša čudno, pomislila je. Možda joj je bio
bliskiji nego što sam mislila. ,,U stvari, čudno, ali baš juče sam mislila
na Emu. Kad sam žurila kući da se nañem s tobom – bilo je to glupo s
moje strane, naravno. Pala mi je na pamet kad sam na trenutak zastala
na Parlament Bridžu. – ,,E pa, onda si baš žurila...
W
 Bacila je pogled na njega; ako ništa drugo, na licu mu je bio
podrugljiv polusmešak.
– Hm. Primedba na mestu. Ali...Bože, Vik, mora daje bilo oko šest...
sad se sećam, jer sam pogledala na sat. 6 i 20. – Pa?
– Pa to je... znaš... skoro da je to trenutak kad je... – ,,OK. Ako treba
da ne lažem sam sebe, upitaću te da li možeš da nas poštediš svojih
parapsiholoških sposobnosti. – Skrenula je prema Sajdenhem Hilu,
instinktivno ubacujući svoj auto, – hilman imp – kojem nije bila
urañena generalka, u prvu. Motor zaurla od napora da popne sav taj
metal
– Auzbrdo.
kako ti je ona pala na pamet?, rekao je Vik. – Posmatrala sam
London – onaj prizor koji se širi sa Temze. I stvarno je bilo divno.
Izgledalo je kao – London je bio onakav kakav i očekuješ da bude, ali
to se tako retko dešava. – Zaćutala je; njena muška strana se osetila
pomalo neprijatno zbog ovakve ekspresivnosti. ,,A onda sam se setila
kako mi je Ema jednom rekla da je, kad je prvi put iz Korka došla u
London, želela da poseti razna mesta, ali je bila toliko siromašna da nije
mogla da priušti sebi neku turističku brošuru, pa je umesto toga
upotrebljavala stari primerak mape Od A do Z.
– Kako to misliš, Od A do Zl Kako ju je upotrebljavala?
– Jednostavno bi pogledala spisak, tražeći ulice romantičnih imena.
Lembs Hart Jard. Old Sikoul Lejn. Old Peredajz Strit. Golden Skver.1
A onda bi otišla tamo, očekujući, znaš već, dikensovske zabate i
kaldrmisane pločnike, i, naravno, zatekla bi samo ulice pune
kancelarija, korporacija i voznih parkova. Ali, očigledno se nikada nije
predala. Čak i sada, rekla je, odem iz zabave ako osoba koja mi
pokazuje put izgovori neko ime ulice koje zvuči kao da je tamo možda
šetao
Popela
Vilijem
se na
Blejk.
ivičnjak ispred njegove zgrade; – imp – je zadrhtao i
stao. Tes je ne razmišljajući otkopčala pojas i izašla, refleksno, bio je to
znak njene dobro ukorenjene familijarnosti sa Vikom: odavno su bili
prevazišli stadijum kada je ona morala da ga pogleda i pita da li da
uñem? Što je možda bilo korisno za Vika, jer je, da se zaustavila kako
bi to učinila, videla koliko je njegovo lice mokro od suza. .
Dvorište jagnjetovog srca Stara staza morskog ugljena. Stara rajska
ulica. Zlatni skver.

W
 Silvija

Kancelarija oblasti Vulvič za odreñivanje odgovarajuće ustanove za

negu je Silviji O' Konel dodelila nešto što se eufemistički zvalo –
istureni smeštaj": niz glorifikovanih garsonjera – glorifikovanih u
tolikoj meri da ih je – Ustanova za negu 'Park Lodž', kompanija kojoj je
preko tendera poveren ovaj aspekt zdravstvene zaštite opštine, zvala –
jedinicama – bili su to majušni bugalovi od cigle, zdudani, poput još
uvek nedovršenih grañevina, ili poput avetinjskih koliba u kakvom
gradu na morskoj obali, oko nadzornikovog obitavališta koje je bilo
veće od svake od ovih jedinica i koje je sadržalo kompleksnu signalnu
tablu, spremnu da primi bezbrojne alarme i hitne poruke koji su stanari
slali pritiskom na dugme. Ema je bila ambivalentna prema ovom mestu,
delimično zbog toga što se – Park Lodž – nalazio preko puta naselja
Harbridž, gde, bila je uverena, terorisanje penzionera i, posebno,
upadanje u prostorije u kojima borave stare gospoñe, njihovo vezivanje
i kraña 3,80 funti sakrivenih ispod poklopca za čajnik predstavljaju
uobičajen program; ali i zato što je nega u – Park Lodžu, ponekad joj se
činilo, ispod nivoa koji zahteva njena majka, pa je Ema podozrevala da
ovaj smeštaj predstavlja samo još jedno skresavanje troškova u okvira
nekog od milion skrivenih planova rada savsta. Ponekad bi onaj drugi
deo nje, onaj romantičniji deo, zapravo više voleo taj niži nivo nege –
stanovnici jedinice – Park Lodža – su sebi pripremali hranu, imali su
svoje ključeve i telefone – jer joj je on dozvoljavao da veruje da je
njena majka još uvek u stanju da živi sopstveni život.
A ona je, u neku raku, i bila u stanju da ga živi. Silvijina
Alchajmerova bolest je bila njena karakteristika. A Silvijina osnovna
karakteristika, kao što je slučaj sa mnogim ženama njene generacije, bio
je zdrav razum, ili bolje rečeno, izražena i jetka svest o sopstvenom
zdravom razumu njen zdrav razum je u stvari bio doživljavanje sebe
kao žene zdravog razuma. Žene za koju – samo bez gluposti – nije
toliko nešto što povremeno govoriš deci, koliko je manifest, izreka koja
predstavlja smernicu življenja. I tako, čak je ni sada, kad je uistinu bila
lišena razuma – sada, kad su joj se gluposti osvetile zbog toga što ih je
ona tako dugo proganjala, kad su je osvojile i potpuno zaposele – nije
W
sasvim napustila njena instinktivna, fašistička sposobnost da organizuje
i kontroliše domaći prostor. Još uvek je mogla da kuva, još uvek je
mogla da čisti: nije mogla da se seti da li je njen muž još uvek živ, ali je
mogla da se seti gde drži – refleks.
Sedela je usred dnevne sobe (preciznije rečeno, u dnevnom prostora,
sa susednim spavaćim prostorom, prostorom za kupanje i kuhinjskim
prostorom), razmišljajući da li da opet obriše prašinu, ali i da li da pre
toga telefonira nekome kako bi saznala gde se zapravo nalazi, a onda se
začulo zvono.
– Ko bi bre ovo mogao da bude?, rekla je naglas pre nego što će
ustati, i proverila svoj lik u ogledalu; možda je sveštenik, gospodin
Šonesi, koji ovih dana stalno svraća da obiñe Džerija, pošto je ovaj
stekao lošu reputaciju u gradu. Natapirala je kosu na potiljku i malo sa
strane, a onda je ponovo sela: znala je da postoji nešto što je htela da
uradi, ali ni po cenu života ne bi mogla da se seti o čemu se radi. Malo
ću da sednem, pa će mi se vratiti, pomislila je. Nekoliko sekundi kasnije
ponovo se začulo zvono.
– Pitam se ko bi to mogao da bude u ovo doba dana?, glasno je rekla.
Ustala je i krenula pravo prema vratima, pitajući se ne bi li trebalo da
proveri kako izgleda, jer bi to mogao da bude gospodin Šonesi ili
možda Džek O' Konel, onaj dečko iz Škola, onaj za koga svi pričaju da
mu se sviñam.
Meñutim, kad je otvorila vrata, ugledala je nekog čoveka kojeg nije
prepoznala; prilično mladog, možda u svojim tridesetim, u odelu koje
je, iako je bilo prilično elegantno, neuredno visilo na njemu; na licu mu
se video veliki umor, ali nije bilo ni traga od neke bolesti. Oči su mu
bile krvave.
– Da?, rekla je, pomalo nadmeno.
– Gospoño O' Konel, rekao je čovek, a zatim prilično teško, kao da je
time hteo da kaže nešto važno: – Silvija... – ;. – Da? – Mogu li da
uñem?
Silvija ga je posmatrala odozgo nadole. Oči su joj sa njega odlutale
na znak na zidu pored vrata na kojem je pisalo HITAN SLUČAJ. Ispod
se nalazilo crveno dugme. Nije znala kako je uopšte dospela ovde, ali će
upotrebiti ovo dugme ako se uspaniči.
– Ko ste vi?, rekla je konačno.
W
 Činilo se da je lice tog čoveka otežalo i potamnelo od njenog pitanja,
bezmalo kao da mu je ono nanelo bol. Povukao je levo uvo desnom
rukom.
– Ja sam Džo, Silvija. Dio. Muž tvoje..., duboko je udahnuo, a zatim
se ponovo oglasio, – ... ćerke.
Silvija se namršti i zavrte glavom. – Ne razumem..., reče.
Čovek uzdahnu, zavuče ruku u džep kaputa i izvadi fotografiju.
Pokazao joj je. Na njoj se nalazio ovaj čovek, stajao je ispred Božičnog
drveta, smešio se, izgledajući mnogo srećnije nego danas. Ruke su mu
bile obavijene oko lepe mlade žene pepeljastoplave kose, žena je nosila
farmerke; na krilu joj je sedela divna mala beba. Nešto na ovoj ženi je
podsetilo Silviju na nekoga; zbog nečega u vezi nje se osećala fino.
Fino: bezbrižno, utešeno, intimno. Ženine oči su bile crvene od blica,
ali Silvija je nekako znala da su te oči inače zelene.
Pre nego što je imala priliku da podigne pogled, čovek joj je pružio
drugu fotografiju, gurnuvši je preko one prve. Ponovo je bila tu ona
mlada žena, ali je sada grlila neku mnogo stariju damu. E sad, Silvija je
znala da prepoznaje tu damu. U stvari, nedavno ju je videla. Ali, kad to
bese? Iznad sede glave te stare dame se pojavi čovekov prst. – Ovo si
ti..., rekao je nežno.
– Pa naravno da sam ja!, rekla je Silvija, smejući se. – Baš sam stara
lujka!
– A ovo je, rekao je, premeštajući prst na mladu ženu, – tvoja ćerka
Ema. Moja..., glas mu se ponovo malo promenio: ovog puta se činilo da
će se slomiti, – ... žena.
Silvija ga pogleda. Podigla je obe slike i uporedila ih, a zatim ga je
ponovo pogledala. :
– Pa, reče, – smršali ste. Ali, onda bolje uñite unutra. – v Povukla se
u dnevni prostor. Čovek je ušao i počeo da hoda oko kamina, delujući
pomalo nervozno; podsetio je Silvijuf na Džeka kad je došao da od
njenog oca zatraži njenu ruku. – Hoćete solju čaja?
– Ne, hvala ti.
– Pravim baš dobar 'eri grej'."„Ne, stvarno ne mogu.
– Raskomotite se.
– Silvija..., rekao je, – da li bi mogla da sedneš? – Pa..., rekla je,
osećajući kako njena nabusitost počinje da se vraća – šta ima ovaj
W
stranac da joj govori šta će da radi u svojoj roñenoj kući, otkud mu
pravo na to? – ali onda se setila da on nije stranac, je 1' tako bese? –
Molim te, rekao je.
Napravila je lice koje je ukazivalo na to da je svejedno da li stoji ili
sedi, a zatim je sela. On je učinio nešto prilično smelo, čučnuo je pored
nje.
– Silvija..., rekao je, – stvarno, stvarno mi je teško da ti ovo kažem.
Znam da se ovih dana ponekad malo zbuniš, pa bih stvarno voleo da se
koncentrišeš. Pokušaj.
Ponovo nije bila sasvim sigurna da on treba da joj se obraća na ovaj
način, ali delovao je kao da ima da saopšti nešto važno, pa je samo
klimnula glavom. Čovek je ponovo izveo onaj duboki udisaj i izdisaj.
– Juče se dogodila strašna nesreća. Ema je vozila i... slupala se.
Silvija mu je uputila smešak saosećanja. – O, bože, rekla je.
– Mrtva je.
Ona klimnu glavom. Nastala je pauza. – Da li je još neko povreden?,
konačno je rekla.
Čovek podiže oči prema nebu.
– Ne... zapravo nije... ali nije u tome stvar. Ona je mrtva, gospoño O'
Konel. Ema, vaša ćerka, je mrtva. To sam došao da vam kažem.
Silvija je u trenutku bila zamišljena, a onda se nasmejala, bio je to
isti onaj srdačan, samo-bez-gluposti smeh kojim se oglasila malopre,
kad je nazvala sebe starom lujkom. – Ma jok! Naravno da nije mrtva.
Sad se sećam. – A onda, izgovarajući pažljivo, kao da se obraća detetu:
– Ema je otišla u London da se uda. To je sve. – Stavila je ruku na
njegov obraz. – Ne treba da brineš. Znam da je to daleko, ali uvek imaš
telefon.
– Ne, gospoño O' Konel...
– Znaš, biće ona opet s tobom.
Čovekovo lice poče da se mrvi. – Molim vas, gospoño O' Konel, ne
želim da vam ponovo govorim ovo... Ne želim da vam stalno
ponavljam... Ona je mrtva. Mrtva. Od nje ništa nije ostalo, jer su se kola
zapalila i eksplodirala. – Čovek sa nje skrenu pogled prema prozoru, oči
su mu se punile suzama. – Shvatate li?
– Naravno da shvatam, mili moj.

W
 On ju je ponovo pogledao. – O, Bože. Bože. Što sam dolazio ovde?
Šta sam očekivao? – A onda se nasmejao, bio je to čudan, nekulturan
smeh koji se njoj nimalo nije svideo.
– Nije ni važno šta vam pričam, zar ne? Mogu da vam kažem i da
sam one večeri kad je ona umrla bio sa devojkom svog najboljeg
prijatelja, je 1' tako da mogu? Jesam, bio sam, Silvija. Uradio sam to. I
sad ne mogu da skinem tu krivicu sa sebe, nikad je neću skinuti. Mogu
to da ti kažem, mogu da ti kažem da je Ema mrtva, i ti se toga sutra
nećeš sećati. Nećeš se sećati ni posle pet minuta. Sve će nestati. Nestati.
Silvija sad više uopšte nije mogla da ga prati, ali je iz nekog razloga
ipak saosećala sa njim; delovao je tako tužno.
– Možeš da mi kažeš šta god hoćeš, mili.
– Mogu li? O, Silvija, stvarno sam je voleo. Stvarno, stvarno sam je
voleo. Onako kako čovek treba da voli svoju ženu. – Ponovo je zaćutao,
ovog puta se njegovo lice potpuno pokunjilo, svi njegovi delovi su se
snuždili, baš kao što se dešava sa Džerijem kad ogrebe koleno.
– Bio sam tako...tako ponosan na nju, uspeo je da izgovori pre nego
što su naišle suze, tečući obilno, poput reke Li50 koja zapljuskuje svoje
obale. Gurnuo je lice u njenu dugačku teget suknju i počeo da se trese.
Ona ga je milovala po glavi.
– 'Ajde, 'ajde, rekla je. – 'Ajde, 'ajde. – Pa, šta bi moglo da razveseli
ovog jadnog dečka, razmišljala je. Znam; ono što svakog razveseli.
Kako bese ide ona divna pesma koju sam čula pre neki dan?
Džo je sada uveliko plakao, bio je to prvi njegov plač otkako je Ema
umrla. Nešto vezano za činjenicu da je objasnio njenoj majci svoju
krivicu je, bez obzira na to što će te reci otići u vetar, izazivalo
pročišćenje; ili su možda u pitanju bile samo njene reci – 'ajde, 'ajde – i
njeno milovanje njegovog potiljka, prošlo je tako mnogo vremena
otkako ga je neko dodirnuo s ljubavlju. To je bila ona vrsta plača za
koju je juče bio nesposoban, napadnut Vikovim i Tesinim prisustvom, i
svime onime što je ono donosilo sa sobom: ona vrsta plača kad se duša
izliva iz očiju.
Takav plač prilično destabilizuje – možete da, kao prilikom orgazma,
u trenutku izgubite sav osećaj realnosti koji tada postoji samo kao
50
reka koja protiče kroz irski grad Kork.
W
evakuisan, postoji bukvalno izvan vas. I tako, kad je ona počela da peva
– divno, sa dušom – Džo je pomislio da doživljava neku zvučnu
halucinaciju.
Looking out into the morning rain used to feel so uninspired...
U naborima njene pomalo grebuckave teget suknje Džoovo lice je,
iako usred suza, poprimilo izraz dolaženja sebi.
And when I knew I hod to face another day , Lord, it made me feel so
tired51
Sada je svesno ostao meñu naborima njene suknje, iznenañenje je
zaustavilo njegove suze; njihov efekat magnovenja je iščezao, pa je on
počeo da primećuje ustajao miris Silvijinog krila.
Before the day I met you..52
1 Podigao je pogled, kontrolišući poriv da zapeva – lalala-lalalaaa...
–
Life was so unkind...53
A onda je shvatio šta radi Silvija; to mu je bilo jasno na osnovu
praznine njenih očiju. Ona je ponavljala. Neko joj je nedavno pevao
ovu pesmu. Ona nije nausmično izvañena iz vreće njene muzičke
podsvesti. To je znao i po njenom glasu: nije to bilo njeno – Bese jedna
devojka iz zaliva Galvej – vodviljsko unjkanje. Ona je imitirala. U toj
imitaciji on je mogao da čuje glas koji je juče toliko želeo da čuje na
telefonskoj sekretarici, izgubljeni glas.
U to će se potpuno uveriti kad doñe naredni stih.
Your love is the key to my peace of mind... – Silvija?, rekao je, ali
nije mogao da je zaustavi.
Cos you make me feel,
Yeah, you make me feel...
– Silvija!, rekao je, stavljajući obe ruke na njene ruke ix zamahu.
– Like a natural...natur.., reče Silvija, vraćajući se iz transa. Trenutak
ničega, a onda je konfuzija razrogačila nje ne zelene oči.
– Ko ste vi?, rekla je, uplašivši se. – Zašto ste me uhvatili za ruke?
51
A saznanje da treba da se suočim sa još jednim danom/Bože, ono me
je činilo tako umornom (prim. prev.)
52
Sve do onog dana kad sam te srela
53
Život je bio tako surov
W
 – Silvija, da li je Ema pre dva dana bila ovde? – Šta?
– Molim te, Silvija, pokušaj da se setiš. – Prestanite da me drmusate!
Pozvaću policiju! – Džo je ponovo pogledao u Silvijine oči i video
videvši samo strah i ravan, beskrajan bol praznine: trenutak je iščezao.
Znao je da su njegova pitanja beskorisna; ali je znao i da je Ema
neposredno pre svoje smrti sigurno kontaktirala sa majkom. Nije bilo
šanse da se You Make Me Feel Like A Natural Woman u verziji Kerol
King nañe u Silvijinom bazičnom repertoaru melodija; tu verziju joj je
morala otpevati Ema. Silvija je mogla da je zadrži samo neko kratko
vreme, a zadržala ju je do sada.
Džo nije mogao da razreši ovo. U stvari, baš kao što je rekao Viku i
Tes, nije znao šta Ema radi utorkom, ali znao je da utorci ne uključuju
obilazak majke – to je bilo rezervisano za petak uveče – ona bi ga,
uostalom, uvek obavestila da ide da obiñe Silviju kako bi on znao gde
može da je nañe u slučaju da iskrsne nešto hitno.
Sada je užasna pomisao, pomisao koja je iskopala rupu u Džoovom
podsvesnom kad mu je policija rekla da Ema nije bila vezala pojas,
iskrsavala kao neki migoljavi crv. Da li je moguće da Emina smrt nije
bila nesrećan slučaj? Da li je moguće da je ona došla da vidi majku i
pokuša da razgovara s njom, poslednji put, jer je nameravala da se
ubije?
Džoov um se grčio. Moguće je da je došla ovde da razgovara sa
Silvijom. Komunikacija je, kao i uvek, bila besmislena, neuspela: zato
joj je ona pevala. Ali, zašto baš ovo? Zašto baš pesmu koja je svirala
kad je on pitao Emu da li želi da se uda za njega?
Srce mu poskoči od ove mogućnosti. Nikada neće saznati da li je ovo
istina, a želeo je da jeste. Možda tu pesmu nije pevala Silviji, već
njemu. Na kraju krajeva, znala je da će Džo odmah posle njene smrti
otići kod njene majke; i mogla je da pretpostavi da će mu Silvija
otpevati ovu pesmu. Ema mu je slala poruku...sigurno ju je slala?
Govorila mu je da ga još uvek, posle svega, voli...nije li mu to govorila?
Potrudio se da se usredsredi na ovu mogućnost, pokušavajući da je
konkretizuje u svojoj glavi, a onda je njegova koncentracija odagnata
zvukom mesingane trube za uzbunu, koji je njegovo sanjarenje iseckao
u parčiće. Kad se okrenuo, Silvija je stajala ispred vrata, ruku skrštenih

W
pored dugmeta za hitan slučaj. Izgledala je isto kao i Ema, kad ovu
uhvati naprasitost.
– O, Silvija..., rekao je, duboko uzdahnuvši.
– Ne približavajte mi se. Oni će stići svakog momenta.
Džo je, još uvek se nalazeći u čučnju, pogledao u smeñi tepih izmeñu
svojih stopala. Možda su sve to koještarije. Možda je ona ranije čula tu
pesmu. Možda on samo laže samog sebe. Čuo je kako se vrata otvaraju
i podigao pogled:
nadzornik, jedan uobičajeni Jorkširac koji je nosio crnu jaknu uz
kravatu sa šnalom zato što bi, bar su Džo i Ema tako mislili, voleo da uz
njegov posao ide i neka uniforma, ušetao je kroz otvorena vrata ne
izgledajući baš kao da se javlja na poziv za hitan slučaj.
– Uhapsite ovog čoveka!, rekla je Silvija, pokazujući dramatično
ojačalim prstom u Džoa.
Nadzornik je lakonski pogledao u nju, a onda u Džoa. Pritisnuo je
dugme na nekoj vrsti daljinske kontrole na svom kaišu i alarm je
utihnuo u zvuku cviljenja umiruće životinje, poput poslednje note sirene
za vazdušnu opasnost.
– Dobar dan, gospodine Serena, rekao je.
– Dobar dan, rekao je Džo, kojem nadzornikovo ime nije samo
jednom izgovoreno, pa je ovog puta zaista želeo da ga se seti.
– Da li je sve u redu?
– Da. Pa, Silvija se malo zbunila...
– Šta čekate?, rekla je.
Nadzornik se sagnuo prema njoj i nežno je uzeo za ruku; pažljivo
slepljeni razdeljak njegove crne kose je iz Džoove perspektive izgledao
kao uskovitlano mastilo na vrhu hemijske olovke. Poveo ju je do centra
sobe; namignuo je prolazeći pored Džoa. – Silvija, zašto malo ne biste
seli na sofu, dok ovo ne resimo?
– Ja sam ionako hteo da krenem, rekao je Džo, ustajući. Nimalo mu
se nije sviñao nadzornikov ,,mi-i-oni – stav.
– U redu, gospodine, odgovorio je, vadeći bočicu sa pilulama iz
džepa.
– Ovaj..., reče Džo oklevajući. Mamicu mu, kako se ono zvaše? –
Izvinite...?

W
 Nadzornik podiže pogled, na njegovom licu se pojavi učtiva
zapitanost. Džo je podsticao svoju hrabrost.
– Da li je...da li je moja žena pre dva dana bila ovde?
Čovek se namršti i prilično teatralno se počeša po glavi. – Mislim da
nije. –
– Molim vas, radi se o veoma važnoj stvari. Utorak popodne ili
predveče?
Nadzornikov izraz lica postade malo hladniji. – Da, gospodine. Kao
što sam rekao, mislim da nije dolazila. S mojim pamćenjem je sve u
redu.
– Nisam hteo da kažem da...
– Osim toga, kao što znate, naši posetioci moraju da se prijave u
mojoj kancelariji – pa, ako želite, možemo da odemo i da proverimo –
ali uveravam vas da ćete u knjizi prijavljenih videti da je gospoña
Serena poslednji put bila ovde..., prevrnuo je očima, – prošle nedelje. U
petak, mislim.
Džoove nade potonuše; kako je strašno kad ti se ovako važne
informacije saopštavaju mehaničkim tonom nekoga ko se slepo drži
poslovnog protokola, a pri tome nije upoznat sa situacijom.
– Dobro, rekao je. – Mnogo vam hvala.
Džo se okrenu prema vratima. Pomislio je kako je samo bilo glupo
od njega da pomisli kako je Silvijino pevanje toliko značajno. Mogla je
da čuje pesmu Kerol King na radiju u dnevnom boravku, juče. Naravno
da je mogla. U sebi se pomalo stideo svog uzbuñenja – svog slepog
teturanja prema ideji da ga Ema još uvek voli, zaboravljajući da je ta
ideja zanovana na pretpostavci o Eminom samoubistvu. Jedna pomisao
je možda utešna i umirujuća, ali druga – druga je vodila u sasvim novu
arenu krivice i zamišljene odgovornosti.
– Rekla vam je da je dolazila ovde, je 1' tako?
Ponovo se okrenuo. Nadzornik je otišao u kuhinjski prostor; kad je
izašao iz njega, noseći čašu vode, njegovo okruglo crveno lice je bilo
iskrivljeno u aproksimaciju lascivnog keza. Džo je pratio njegov korak,
njegov pogled. Razmišljao je o različitim mogućnostima – da kaže –
izvinite, šta ste rekli? – sa emfazom, ili – šta hoćete time da kažete?, ili
da mu jednostavno priñe i pesnicom udari njegovo okruglo crveno lice.
Umesto toga je bezizrazno rekao: – Poginula je. – .....
W
 Sa njegovog lica nestade crvenilo. Džo je sumorno pomislio kako je,
posle dosadašnjeg iskustva u ovoj prostoriji, dobro videti da ove
informacije imaju moć koju bi trebalo da imaju.
– O, Bože – gospodine Serena – žao mi je – nisam imao pojma...
Ignorišući ga, Džo je prišao Silviji koja se, primetio je, bila potpuno
isključila. Sagnuo se i uzeo je za ruku. Dok ju je gladio, mislio je na
Eminu ruku.
– Do viñenja, Silvija...doći ću opet, uskoro, rekao je.
Pogledala ga je i klimnula glavom, izgledajući kao da zaista shvata.
Džo joj je bio zahvalan zbog toga i sagnuo se još više kako bi poljubio
njen obraz nalik na pergament. A onda se, kad je pogledao u nju dok je
odlazio, njeno nadom ispunjeno lice okrenulo ka njegovom, i on je
pored telefona na stolu pored nje ugledao srceparajući blokčić, pa su mu
se Vikove reci pojavile u glavi poput podnaslova: bar neće završiti kao
njena mama... provodeći ostatak života pored telefona koji nikad ne
zvoni.
Pored telefona koji nikad ne zvoni.

Vik

Vik je nosio sočiva od svoje trinaeste godine. Pre toga je godinu

dana nosio naočare, ali one nisu bile prihvatljive za tinejdžera kakav je
bio on. Sećao se prvog stavljanja sočiva (to je bilo pre onog vremena
kada su mogli da ih prave tanke kao sloj očnih ćelija), žestoke reakcije
oka na strano telo koje na silu guraš u njega, sećao se kako mu se kapci
protiv volje zatvaraju dok se primiče vrh prsta koji nosi sočivo, sećao se
neizdrživog sapunjavog peckanja u trenucima kad se plastika
priljubljuje uz ženicu, sećao se naleta suza. A sada se sećao i kako, kad
je prvi put izašao noseći sočiva, nije mogao da se oslobodi osećaja da
mu nešto nedostaje. Ma koliko govorio sebi da mu naočare više ne
trebaju, još uvek se osećao kao da ih je zaboravio; njegov mozak je
zanovetao, aktivirao njegove alarmne sisteme i podupirao njegovu svest
bazičnim osećajem odsustva.
Imao je i kritičnije momente gubitka, ali je hronični osećaj otkako je
Ema poginula u suštini bio veoma sličan ovome: ubeñen sam da nešto
W
nisam poneo, praćen – praćen surovo, zapravo gotovo simultano –
živom svešću o tome šta nedostaje. Sada je ponovo imao taj osećaj
prolazeći na ,,lambreti – kroz kapije groblja Blekhit, ocrtavajući se kao
kakva nadrealistička figura u crnom odelu – jedinom odelu koje je imao
i koje je poticalo iz očajničkog perioda potkraj karijere benda –
Pathologv, kada su pokušali sa promenom imidža – i sa kacigom. Kad
neko umre, ljudi o tome obično pričaju kao o gubitku – izgubila sam
muža pre pet godina – ali, Vik sve do sada nije shvatao da to nije samo
eufemizam, da zaista gubiš te ljude na neki površan, iritirajući način:
tako da ne znaš gde su otišli. Tes je mislila da će njih dvoje zajedno ići
na Eminu sahranu, ali Vik je toliko odgañao dogovor o nalaženju da je
na kraju ona rekla da će se videti tamo. Njegove misli su bile zbrkane,
što nije bilo ništa neobično, ali sada su s razlogom bile takve: nije bio
siguran da li će ići ili ne. Brinuo se da neće moći da izañe na kraj sa tim.
Šta ako počne da plače, na primer, da plače više nego što se očekuje od
prijatelja supruga pokojnice? Bilo je moguće da se to desi; nikad nije
plakao onoliko koliko je plakao tokom ove poslednje nedelje. Meñutim,
ako, kao Džoov najbolji prijatelj, kao osoba koja mu više od drugih
pruža utehu, ne ode na sahranu, i to će izgledati čudno: ljudi će
postavljati pitanja. Kojem god rešenju da se prikloni, biće postupaka
koji će ga odavati.
Doneo je odluku da prisustvuje sahrani petnaest minuta pre nego što
je trebalo da krene. Proveo je jutro nabrajajući razloge za svoje
nepojavljivanje, ali pomisao da bi Džo bio povreñen time, kao i
potencijalno ispitivanje koje bi sprovodili on i Tes predstavljali su više
od onoga što je on mogao da podnese. A pri tom je, naravno, želeo da
ide. Vik je tokom ove nedelje naučio mnogo toga, mnogo toga o smrti.
Naučio je da žalost, uprkos svim onim pričama u novinama o tome
kako – ne želimo da narušimo privatnu žalost, priča koje se pojave kad
umre neka poznata ličnost, zapravo ne predstavlja privatnu stvar. Žalost
traži da bude vokalizirana; jedini način da se ona umanji jeste njeno
izražavanje, naročito za one ljude kod kojih povlačenje u sebe
predstavlja primarni nagon. Ali, Vikova žalost je bila ona vrsta žalosti
koja ne može da se izrazi; bila je to nezakonita žalost. Dodatno
pogoršana malom porcijom prihvatljive žalosti koja mu je bila
dodeljena kao Džoovom prijatelju i kao nekome ko je očigledno slabo
W
poznavao Emu. Ali, ma koliko osujećen, to je ipak bio nekakav izraz
žalosti.
Grobljanska staza je od ulaza savijala udesno, prema maloj kapeli
okruženoj zelenilom. Kasnio je – ostatak pogrebne povorke je već bio
ušao unutra – pa je bio primoran da nagari – lambretu – duž zavijutka;
savivši koleno prema zemlji, shvatio je koliko taj prastari spidvejstil ne
priliči ovom mestu. Punom brzinom prolazeći pored grobova, koji su se
jedan za drugim gomilali u njegovom vidnom polju, mislio je o ovom
preobilju mrtvih, i mislio je o tome kako su tokom vekova mnogi od
njih uporno i apsolutno verovali u zagrobni život, a sada leže u svojim
kovčezima, zbunjeni, pitajući se šta se to desilo: mrtvosani, mrtvi. U
ovom trenutku je i on želeo da veruje u život posle smrti, ali nije
mogao; u glavi su mu se rojili lični argumenti. Kako može postojati raj,
imao je običaj da kaže, kad za ljude, kod kojih se javlja ideja o raju,
ovaj svet – sa njegovim mekim dušecima, njegovim antibioticima,
njegovom, tehnologijom, njegovim lakim seksom lišenim krivice,
njegovim toaletima, njegovim centralnim grejanjem – zapravo
predstavlja raj. Ovo je raj. Iako su ove reci danas zvučale isprazno,
danas, kad ovaj svet izgleda kao da je iz njega raj sasvim odstranjen,
one su, po njemu, imale i suviše smisla: i suviše tužnog smisla.
Dok je vozio uzbrdo prema kapeli, činilo mu se da motor pravi veću
buku nego obično, iako je on govorio sebi da je više svestan takve buke
jer je oko njega tako tiho. Meñutim, zaustavljajući se ispred otvorenih
hrastovih vrata, spazio je kako se ljudi na začelju kongregacije okreću, i
bilo mu je jasno u kolikoj se meri ljutiti urlik motora obrušio na
raspoloženje ljudi u kapeli.
Zadržao se ispred nje oko pola minuta, vrpoljeći se sa svojom
kacigom. Iza oblaka se pomolilo sunce, terajući ga da čkilji; osećao je
kako mu se oko uglova očiju formiraju tanke linije pošto mu se koža
lica, nezaštićena vizirom, osušila od vetra. Odgañao je ulazak, ne želeći
da bude meta pogleda, osećajući da će njegov izraz biti čitljiv. Ali onda
je pogreb krenuo na njega. Vrata se širom otvoriše i pojavi se sveštenik,
a za njim i kovčeg koji je nosio Džo i neki ljudi koje Vik nije poznavao,
ali je pretpostavljao da su u pitanju članovi Emine šire porodice, Irci.
Sve su to bili rumeni, krupni muškarci, sa previše kose za svoje
razdeljke sa strane, i svi su izgledali više razdraženo nego utučeno. Vik
W
se setio da je od strane Emine familije bilo nekih pokušaja da se ona
posmrtno popravi pomoću prave katoličke pogremne ceremonije, ali
ovo je bilo onemogućeno činjenicom da nije postojala mogućnost
izlaganja tela: njeno telo je bilo i suviše uništeno.
Dok su jse približavali, Džo je na njega bacio pogled ljutnje pomešan
sa rezigniranošću zbog njegovog kašnjenja. Vik je pokušao da namesti
apologetski izraz lica, ali je u sebi bio zadovoljan, jer ga je njegova
ozloglašenost snabdevala gotovim izgovorom za ovo kašnjenje,
skrećući sumnju sa mračnijih razloga. To zadovoljstvo je, meñutim,
trajalo samo sekundu, pošto ga je izbrisalo prisustvo kovčega i gola
činjenica da se u tom kovčegu nalazi Emino mrtvo telo. Njegovu svest
je uništila fizička realnost smrti, video ju je kao što je vidi dete, ne kao
odsustvo bivstvovanja, već kao život unutar mrtvačkog kovčega;
prostor bezgranične klaustrofobije, beskraj tame koja oduzima dah. Nije
mogao da pobegne od nje. Smrt mu je podarila rendgenski vid: činilo
mu se da njegove oči lako mogu da probiju tanak sloj drveta izmeñu
njega i jastucima obloženog tela njegove ljubavnice. Nije mogao da
pobegne od nje, jer mu se ovde nije predstavljala neka apstraktna
realnost, ona smrt o kojoj, upinjući se da filozofiraju, tako lako
diskutuju glagoljivi intelektualci, već neko ko je za njega još uvek bio
telesan, u najčistijem smislu, neko čija je telesnost još uvek živo
postojala u njemu, njen miris, njena koža, njena kosa, njene kretnje:
neko koga je jebao, pobogu. Nije mogao da ne zamišlja trenutnu Emu
kako leži u kovčegu, jer je njegova navika da sve vreme zamišlja Emu
jošIzuvek
ovog
postojala.
voza misli je izbačen kad je video malo parče belog papira
na kovčegu, nešto što, najpre je pomislio, izgleda neprikladno, kao
rezervacija na stolu za ručavanje. Kad je prišao bliže, video je da je u
pitanju koverat, koverat u kojem se nalazilo pismo i na kojem je pisalo
– Mama. Šok prouzrokovan tim kovertom zadržao ga je po strani od
pogrebne povorke, učinio ga je gledaocem, dok su ostali ožalošćeni
iskrsavali iz kapele, prateći kovčeg i bacajući cveće na njega: lale, ruže,
ljiljane u buketima. Nije bilo konja, nije bilo lafeta, nije bilo kamera
iznad glava sveta koji je posmatrao, ali mu je odmah bilo jasno šta se
dešava. Džo je pokušavao – prekasno, u svakom pogledu prekasno – da
popravi stvari. Viku je, u njegovoj turobnosti, došlo da aplaudira.

W
 Njegovo oko je, konačno napustivši ovaj degutantni prizor, ugledalo
Tes, spektakularno obučenu u dugačak crni mantil, sa – pilboks –
šeširom, na začelju one grupe ožalošćenih koja nije bacala cveće. Nije
mogao da joj vidi oči, jer je šešir imao veo, ali je njeno lice bilo
okrenuto prema njemu, pa je pretpostavio da ga gleda s prekorom.
Postigavši bezizražajnost lica, Vik pojuri da joj se pridruži i zauzme
mesto medu ožalošćenima.
Održano je bdenje. Taj ustupak Džo je morao da priušti Eminoj
familiji, iako nije bio ispoštovan ceo protokol bdenja – u pitanju je bilo
nešto izmeñu pravog irskog proleterskog lumperaja sa oplakivanjem i
uzdržanih komemoracija moderne srednje klase. Pošto su uskršnji
praznici bili u toku, bdenje je održano u osnovnoj školi – Mejz Hil –
koju su, na dan kad je Džekson roñen, Džo i Ema izabrali kao školu u
koju će on ići.
Kad su stupili na parket sale, sa prašinom groblja još uvek u
manžetnama svojih košulja, Emina braća su odmah otišli do
improvizovanog bara smeštenog u zadnjem delu prostorije, obraćajući
malo pažnje na slajd-projekciju koja je već prikazivana na platnu na
bini u prednjem delu. Bila je to montaža Eminih fotografija, zvučno
podržana trakom sa keltskom muzikom izvedenom na harfi: dete Ema
sa kosom vezanom u kike, manje plavom nego što je Vik očekivao,
studentkinja Ema, sva u odeći osamdesetih, sa preteranim nanosima
ajlajnera, nevesta Ema koja se osmehuje pored stidljivog, ali ozarenog
Džoa – poznati osmeh, pomislio je Vik, znajući kakve su ponekad žene
kad su trasirale svoju budućnost – majka Ema, Ema koja se smeje, Ema
koja radi. Gledajući ovo, Vik je osetio koliko malo je poznavao Emu,
koliko je malo, u najmanjoj meri, poznavao šrafčiće njenog života,
činjenice i brojke, mapu njene svakodnevne istorije; a opet, koliko je
vitalan – koliko je za njega jedinstven, rekao je sebi – onaj deo nje koji
je upoznao. Kao da potvrñuje ovo, iskrsla je poslednja fotografija u nizu
– Ema kao persona u društvu, u razgovoru sa prijateljima na žurci kod
Šonje i Mišel – i on je osetio silu – gotovo uzbuñenje – sopstvenog
čitanja te slike, različitog od čitanja svih drugih u ovoj prostoriji, jer je
to bila jedina slika iz montaže koja je snimljena nakon što su njih dvoje
započeli
Šonja svoju
je bilavezu.
ta koja je prišla pultu ispred platna kad su slike počele
da se iznova nižu. Keltska harfa je utihnula, a slajdovi su se zaustavili
W
na detetu Emi, čije su se kike videle iznad Sonjine kose asketski vezane
pozadi. Poslednji članovi anglosaksonskog dela pogrebne povorke
zauzeli su svoja mesta na stolicama poredanim ispred bine.
– Dame i gospodo..., rekla je, a zatim je pocrvenela, možda osetivši
da ovakva opaska pomalo pripada šoubiznis-stilu: – prijatelji...okupili
smo se ovde u slavu sećanja na Emu Serena, koja je tako tragično
preminula prošlog utorka.
Pošto je za momenat zamro, žamor oko bara u pozadini se ponovo
pojačao.
– Zaista ćemo slaviti sećanje na nju. Svi koju su poznavali Emu
znaju da je ona bila neko ko voli život – i sigurna sam da bi ona želela
da današnji dan bude slavljenje koliko i komemoracija.
I tako je to išlo, govornik za govornikom, čitanje proze, čitanje
poezije. Vik je sve vreme presedeo pored Tes, čije je lice bilo bez
emocija kao da je i dalje pod velom. Bio je svestan vlažnih očiju oko
sebe, naježene kože, pa čak, periodično, i vodnjikavih osmeha, srečne
tuge publike koja uživa u melanholiji. Potonuo je u polusvesnost,
puštajući da ga zapljuskuju reci komemoracije: vreme, ljubav, duša,
život, prijatelji, familija, ptica, vatra, noć, more, daljina. Počesto bi se
uključio i osetio kako ga obuzima čudna, ali poznata ozlojeñenost, koja
je prizivala dane kad su – Pathologv – bili mimoilaženi zarad drugih
bendova. Setio se jedne ceremonije dodeljivanja nagrada na koju su bili
pozvani. Bili su nominovani u tri kategorije, a nisu pobedili ni u jednoj;
Vik se sećao kako je sedeo usred okruglih stolova, gledajući drage kako
se penju gore kako bi se zahvalili i uzeli trofeje, i pomišljajući, makar i
kroz svoj uzmi-ili-ostavi stav spram sviranja u bendu, trebalo je da to
budem ja. Sada ga je, sa penjanjem na binu svakog novog govornika o
Eminom životu, prožimao taj isti osećaj isključenosti, isfrustriranosti
ignorisanjem od strane takmaca. Slušajući njihove rezimee, verbalne
verzije slajdova na kojima se ona nalazila, bio je zapanjen samo
njihovom nedorečenošću: onim što nije moglo biti izgovoreno, jer je to
mogao da kaže samo on. Samo on je imao informacije. To je ono što ga
je na momente sprečavalo da nekome ne dobaci nešto.
Džo je trebalo da govori poslednji. Sve vreme je sedeo na kraju bine,
sa Silvijom, držeći je za ruku, možda da bi je utešio, ali verovatnije da
bi je naveo da se uzdrži. Loše se pokazao sa odećom za sahranu –
W
njegove pantalone, premda crne, nisu sasvim odgovarale njegovoj jakni,
a ispod nije nosio košulju i kravatu, već rolku. Ovo ga je, sa tim
njegovim nosom zatupastog vrha, činilo nalik proizvodu ukrštanja
pripadnika SAS54-a i – Milk Trej – mena55.
– Ja..., poče Džo, gledajući u pult, gde je stavio papir formata A4, –
ja..., zaćutao je i podigao pogled. – Izvinite. Nisam baš dobar u držanju
govora. Imam nešto što sam napisao, ali mislim da su sve to drugi već
bolje rekli. – Sklanjajući ruku sa uveta, presavio je papir i diskretno ga
stavio u unutrašnji džep jakne. – Ovaj...stvarno želim da se zahvalim
Šonji koja je danas bila neka vrsta domaćice i koja je pomogla da se sve
ovo organizuje.
Usledio je žamor odobravanja, neko je zapljeskao, dvaput, a zatim je
prestao. Izgledalo je da Džo nije siguran da li treba da nastavi. Njegovi
prsti su tapkali usnu resicu.
– Mislim da jedino želim da vam kažem...nešto o našem braku. To
mi je palo na pamet malopre, dok sam slušao, pa mi oprostite ako to baš
nema nekog smisla ili ako deluje... neprikladno. – Duboko je uzdahnuo.
– Pa... evo ovako. Neki od naših prijatelja koji su danas govorili

54
Special Air Service – britanska specijalna antiteroristička jedinica.
Upotrebljena je u Maleziji, Omanu, Jemenu, Foklandima, Severnoj
Irskoj, tokom rata u Zalivu 1991, i, naravno, protiv raznih urbanih
gerila širom sveta.
55
Reklamni junak koji je u Britaniji postao neka vrsta institucije. U
crni polo-džemper obučeni „Milk Trej" men, kojem je tokom godi na
svoj lik pozajmljivalo niz britanskih glumaca i modela, još od 1968. se
u reklamnim spotovima izlaže smrtnim opasnostima, u stilu Džejmsa
Bonda viseći iznad provalije, jureći gliserom i leteći helihopterom iz
kojeg će padobranom uskočiti pravo u sobu svoje tajanstvene izabranice
kojoj će kavaljerski, uz repliku „Samo zato što to dama voli..." ponuditi
kutiju „Kedburijevih" mlečnih čokoladica „Milk Trej". Nakon što je
2001. najavio da će angažovati poznati pop-zvezdu Robi Vilijamsa kao
„Milk Trej" mena, „Kedberi" je 2003. obavestio javnost da će
„penzionisati" ovaj reklamni lik, budući da je on i suviše staromodan, i
suviše „maco" za treći milenijum.

W
pominjali su kako smo ja i Ema bili stopljeni, kako smo bili stvoreni
jedno za drugo. Savršeni par, rekla je Nikol. Sto smo, svojevremeno, i
bili.
Negde iz zadnjih redova začuo se kašalj; njegov odjek je nezgrapno
išao u ciccak kroz salu.
– Ali, mislim da je u trenutku kao što je ovaj važno reći istinu. A ne
samo stvarati najružičastiju sliku kako bismo svi mogli da imamo
najružičastije uspomene. – Džo stavi ruku na pult, poput propovednika.
– Mislim da time..., njegove oči se zatvoriše, – pokojnici činimo
medveñu uslugu.
Ponovo je otvorio oči; neki od ljudi u publici su u nelagodi gledali u
svoje partnere.
– Tokom prvih godina našeg braka, i tokom dve godine našeg
zabavljanja koje su mu prethodile, bez sumnje smo bili veoma, veoma
srećni. Pre nego što sam sreo Emu, uvek sam bio s nekim u vezi, a neke
od tih veza su trajale prilično dugo. Meñutim, ja sam to uzimao zdravo
za gotovo mislim, to da imam devojku. Tek kad sam počeo da se
zabavljam sa Emom shvatio sam šta znači biti srečan sa svojom
partnerkom – šta znači biti neprestano... ushićen njenim prisustvom ili
mislima
Vik jeoosetio
njoj. da počinje da se prepušta svojim mislima; pogled mu je
prelazio preko ljudi u redu. Na njegovom kraju je sedela Toni,
ljuljuškajući Džeksona u nosiljci za bebe. Uprkos samom sebi, i uprkos
prekorima koje je sebi upućivao, u glavi mu je sevala vizija gole Eme.
– Ali, tokom poslednjih godinu dana, otprilike toliko, stvari su –
pretpostavljam, mereno našim standardima – krenule pogrešnim putem.
Još uvek tačno ne znam zbog čega se to desilo. U svakom slučaju, ovo
zaista nije mesto za ulaženje u takve detalje, ali ja ovo ne spominjem
zato što nemam poštovanja, već zato što je u ovom trenutku – a možda
će tako biti i ubuduće – kriza našeg braka kontekst u kojem vidim smrt
svoje supruge.
Vik se okrenu kako bi pogledao svog prijatelja, usput primetivši da
je Tesino lice malo pocrvenelo. Iznenadio bi se kad bi ona zaplakala; do
sada se njemu to nije desilo.
– Ono što pokušavam da kažem je...pomalo nalik na ono što ponekad
ljudi kažu kad im umru roditelji – ako su imali neke veće nesuglasice sa
njima, oni kažu kako bi bas voleli da su to izgladili, ili čak – čak kako
W
bi voleli da su raščistili ono što su ostavili neizrečeno. Kako bi baš
voleli da su to rekli pre nego što su im roditelji umrli.
Vik baci pogled na Silviju. Ona je napregnuto gledala u ivicu bine.
– Ali, kad su u pitanju roditelji, koji su, ako ništa drugo, već zašli u
izvesne godine, vi znate da je to nešto što morate da uradite. Možete da
se pripremite. – Za momenat je prestao da govori; jedan njegov dlan je
napustio pult i on obuhvati oči palcem i kažiprstom. – To je bila moja
zenñ\ nastavio je, nateravši, poput nekog iscrpljenog čoveka, oči da se
ponovo otvore, ,,a u takvim slučajevima puštamo da se situacija razvija
dalje, jer, znate, uvek ima vremena. Zar ne? Uvek ga ima.
– O, Bože..., reče Tes ispod glasa.
– Stvarno, to vam je moj savet, reče Džo, dok su mu se suze
pojavljivale u uglovima očiju, – da... savet. Eto, hoću da vam ga dam.
Banalan savet, u stilu božičnih praskavih bombona. Budite dobri prema
ljudima koje volite. Ako se izmeñu vas i njih pojave problemi, nañite
način da ih resite. Raščistite ih. Danas. Jer... – Zgužvanost njegovog
lica, čiji je izraz još uvek bio napregnut, govorila je: shvatate li?, – ...oni
mogu da umru. Jebeš ga, mogu da umru. Bilo kad. A onda je sve
upropašćeno. Čak i ono što smrt treba da vam ostavi – čak i ta jedna
stvar – uspomene, da..., usledio je njegov poluosmeh, onakav kakav se
ponekad pojavi kod ljudi utonulih u plač, koji je ironizovao narednu
frazu, – 'uspomene na srećna vremena'...one su zbrisane -, podigao je
ruku, sečući vazduh, – zbrisane saznanjem da se sve svršilo loše. –
Zaćutao je i pogledao pravo dole, izgledalo je kao da posmatra svoje
suze koje udaraju u izgrebane podne daske. – Ja – žao mi je – ja...
– Džo, reče Vik meko. Popeo se na binu i stavio mu ruku na
nadlanicu. Džoovo suzama obliveno lice se podiže kako bi srelo
njegovo lice. U jednom momentu su gledali jedan u drugog, Džo je bio
jasan u Vikovom vidnom polju, a Vik neizoštren i mekan u Džoovom; a
onda je Džoova glava klonula dole, kao da mu se slomio vrat, na
prijateljevo rame. Vik ga je odveo sa bine, krckanje dasaka i jecanje su
bili jedini zvuči koji su sad preostali u školskoj sali, pošto je usled
Džoovog govora čak i Emina familija prestala da pije i razgovara na
način koji je pretio da preraste u pesmu.
Vik je, u ostavi iza sale koja je bila ispunjena školskim drangulijama
– bilo je to neureñeno svetilište knjiga i kreda – čekao da Džo
W
progovori. On je deset minuta sedeo na stolici ispred starog drvenog
stola sa poklopcem bokala i neupotrebljivom mastionicom: izgledao je
kao jedanaestogodišnjak kojem je postavljeno pitanje i koji je toliko
dugo razmišljao o njemu da je ostario. Vik je, upirući leñima u siva
dupla vrata, stoti put pogledao oko sebe, pitajući se da li je ovo mesto
gde se odlažu sve one stvari koje su postale suvišne kad su klinci počeli
da koriste računare kao učilo. Ovde je bilo toplo, sparno; osećao je kako
ga svrbi anñeo na levom ramenu.
– Vik...?, konačno reče Džo, iako ga nije pogledao; njegov pogled je,
koliko je Vik mogao da razabere, ostao fiksiran na paket raznobojnih
kreda na podu.
– A? – Vik je bio nonšalantan, pokušavajući da sugeriše da se ništa
loše ne dešava, da situacija nije ekstremna.
– Mogu li nešto da te pitam?
Džo najzad podiže pogled, skrenu ga sa pastelnog spektra. Vik
klimnu glavom, iako se nadao da to neće biti pitanje koje mu je odmah
poskočilo u svesti.
– Šta bi ti rekao, koliko dobro si poznavao Emu?
Ovo je bila sredokraća prema tom pitanju. Njegov odgovor je bio
obazriv, jer on nije znao da li je u pitanju prva stanica.
– Ovaj... pa, ne znam. Ona je, s moje tačke gledišta, bila pomalo
tajanstvena. U poreñenju sa tvojim ostalim devojkama. Znaš, recimo sa
Deborom, s njom si nekako dobijao onoliko mnogo koliko uložiš u nju.
– Džo se polunasmešio za sebe, dopustivši Viku da shvati da je na
bezbednom terenu dvojice ortaka koji razgovaraju o ženama, iako je
jedna od njih mrtva.
– Hoću da kažem, nastavio je Vik, – Debora nije bila neka koja
deluje tako kao da uvek postoji nešto novo što možeš da otkriješ u vezi
nje. A Ema jeste delovala tako. Uvek se činilo da u njoj postoji više od
onoga što otkriva.
Zaćutao je, ne želeći da ode predaleko; ovo nije bio trenutak da
iskoristi priliku koja mu je uskraćena za vreme javnih eulogija.
– A što pitaš?, rekao je, delimično da bi zakočio sebe.
Džo se nakašlja, dižući stisnutu pesnicu do usta, u tome je bilo
nečega od teatarskog – hm.

W
 – Da li bi rekao da je ona bila neko ko bi mogao da izvrši
samoubistvo?, rekao je.
Vik podiže obe obrve u iznenañenju, ali čim je napravio grimasu,
shvati da je ona nameštena – da njegov izraz iznenañenja mnogo duguje
belim klovnovima u šiljatim šeširima sa pomponima. To je bila
pomisao koju ni on nije mogao da potisne, iako s većim razlogom od
Džoa.
– Zašto to govoriš?
Džo uzdahnu. – Komplikovano je to. Verovatno grešim. Kad sam
otišao kod Silvije kako bih joj saopštio vesti, desila mi se jedna čudna
stvar – i navela me da pomislim da je Em kontaktirala s njom
neposredno pre nego što je poginula. Znajući da će poginuti.
– Kakva čudna stvar?
– Nije važno. Objasniću ti drugi put. Samo želim da znam da li ti
misliš da je ona mogla da učini nešto tako.
Vik se odgurnu od sivih duplih vrata. Znao je da nije osumnjičeni, ali
je u sebi osećao šunjajuću raku autocenzure, kao što je osećaju blizu
mesta zločina pronañeni vinovnici koji prvi bivaju podvrgnuti
ispitivanju kao potencijalni svedoci. Oni misle: pazi šta ćeš reći.
– Ljudi se ne ubijaju tako što se automobilon zabiju u zid parka. Zar
ne?
Džo u prvom trenutku nije ništa rekao.
– Ne ubijaju se svi kao Silvija Plat, rekao je. Vik je raširio ruke, ne
shvatajući. – Nisu sva samoubistva isplanirana i unapred promišljena.
Kao što ti jednom reče. Ponekad se nañeš na vrhu litice – i odjednom
dobiješ poriv da se baciš. Ili, drugačije rečeno: ponekad, dok voziš,
odjednom pomisliš: zašto ne bih naglo okrenuo volan...
Svoje reci je propratio mimikom. Džo je osetio uznemirujući nesklad
izmeñu Džoa uplakanog udovca i Džoa detektiva; ali izmeñu te dvojice
je prepoznao naučnika, čoveka koji izvlači zaključke iz hipoteza. U
njegovom rezonovanju je, meñutim, postojala slaba tačka.
– Ali, ako je to bio iznenadni poriv... kako je ona onda mogla da
razgovara sa svojom mamom znajući da će da pogine?
Džoove ruke se opustiše iz zamrznutosti u pozi držanja volana. – Ne
znam. Možda je bila odlučila, ali nije znala kako će to da uradi. Možda
je, kad je razgovarala sa svojom mamom, nameravala da to učini na
neki drugi..., oštro je ispustio vazduh, bio je to divlji polusmeh, – ...
W
bezbedniji način, a onda je ušla u kola i jednostavno pomislila: ko ga
jebe.'1 Zaćutao je, glas mu je ponovo natopila depresija, uzbuñenje
pronalaženja pretpostavki brzo je čilelo iz njega. – Ne znam.
Vik prekrsti ruke, izgledajući zamišljeno; osetio je potrebu da
zauzme neku generalnu poziciju.
– Ne mogu da verujem u to, rekao je. – Ali, zaista je nisam poznavao
toliko dobro da bih mogao da prosudim.
Džoovo lice se oštro zgrči i Vik pomisli da će on ponovo briznuti u
plač; ali, umesto toga se okrenuo u stranu kako bi kinuo.
– Je 1' ti dobro?, reče Vik.
– Aha, odgovori Džo, tražeći maramicu po džepovima. – Ovde ima
prašine. – Njegova desna ruka konačno izvadi lopticu zgnječenog
ubrusa iz desnog džepa pantalona; beli komadići su se zalepili za
posuvraćeni materijal jer nije proverio džepove pre nego što je stavio
pantalone u mašinu. Ema bi ih proverila, znao je to.
– Mislio sam da ćeš ti biti taj koji ima probleme...
Vik ga je belo gledao. • •
– Alergija, reče Džo, tapkajući se po nosu. , ; ':'
– O. Da. Izgleda da je ovog leta ne dobijam.
– Tek je april.
– Ma da, ali u pravu si, do sada bih već dobio polensku groznicu, ali
izgleda da me ona ove godine nešto i ne muči, ko zna iz kog razloga. Na
groblju je uopšte nisam osetio.
Džo odsutno klimnu glavom i noktom kažiprsta zagreba napred-
nazad po površini školskog stola.
– Nikad ti zapravo nisam rekao da nam je bilo krenulo loše, zar ne?
Valjda to nisam rekao nikome. – Skupio je usne u osmeh zategnutih
ivica. – Sad sam ispričao svima.
– Nemoj da brineš o to...
– Stvar je u tome što je tokom nekoliko poslednjih nedelja to bilo
nešto više od neke normalne tenzije. Ona je počela da se ponaša stvarno
uvrnuto. Nimalo nije ličila na sebe. Bila je nabusita prema Džeksonu.
Toni mi je ispričala da je jednom došla dva sata kasnije nego što je
uobičajeno i da je rekla da se izgubila. Izgubila se! – Džo se skljokao na
sto, kao školarac koji sedi pored osunčanog prozora, iščekujući veliki
odmor. – Možda nešto stvarno nije bilo u redu...
W
 Vik se okrenu nazad, prema vratima. U svojim dubinama je osetio
strašan nagon da prizna ono što zna. Ne samo sebe radi; jedan deo njega
je očajnički želeo da pomogne, da izvede prijatelja iz ovog užasnog
lavirinta.
– Slušaj, bolje je da se polako vratimo tamo. Ljudi će se zabrinuti,
rekao je.
Džo se pridiže iz svoje klonulosti.
– Vik, to me muči. Stvarno me muči. Jer ako je to zaista učinila,
zašto je učinila? I kako da ne mislim da je to učinila zbog mene? Zbog
onoga što izmeñu nas dvoje nije bilo kako treba.
– Džo. To je bio nesrećan slučaj.
– Bio je?
– Naravno. – : – Nije vezala pojas.
– Da, to si ranije rekao. Vidi..., reče Vik, i njegov stomak se stegnu,
proti veći se narednim recima koje je morao da izgovori, – ona te je
volela, i volela je Džeksona. Ne bi ona sve to odbacila samo zato što je
vaš brak malo tiltovao.
Džo pogleda Vika: do sada ga je koristio kao negativ, kao rezonator
za svoje tamne primisli. To je zaista mogao biti bilo ko. Ali, odjednom
se setio s kim razgovara i bio je zapanjen osećajnošću u tim gotovo
crnim očima. Taj kvalitet je bio najudaljeniji od Vikove ličnosti; prenuo
ga je iz njegovog solipsizma, terajući ga da se zapita da li samo juri svoj
sopstveni paranoični rep.
– Možda, rekao je, osećajući kako se odskačuća lopta polako
primiruje, – ... možda si u pravu.
– Znam da jesam, reče Vik. Glavom je pokazao prema spoljnom
svetu. Džo ustade i Vik ga, kao što medicinska sestra vodi pacijenta koji
se oporavlja posle iscrpljujuće operacije, povede prema vratima. Vik
mu uputi osmeh, bio je to osmeh zatvorenih usta koji ljudi zovu hrabrim
– pokušavao je da zaroni u svoju ulogu pomoćnika; ali u njemu su se
okretali zupci podudarnosti onoga što mu je Džo pričao i njegovih
dodatnih informacija o Emi. Ne onih dodatnih informacija zbog kojih se
za vreme onih govora osećao prevarenim, jer nije mogao da ih podeli sa
ostalima: već njegovih dodatnih dodatnih informacija, njegovih
najnovijih vesti.

W
 TREĆI DEO

Leto 1998

Novinar. Da li ste srećni?

Princ Čarls: Veoma sam srećan.
Novinar. I, naravno... zaljubljeni ste?
Lejdi Dajana Spenser: Naravno. Princ Carls: Ljubav, šta god to
značilo..
Intervju za TV BBC: 24. februar 1981

Frensis

Frensis se ponekad pitao zašto se uopšte uzrujava. Naravno, voleo je

što ima radnju sa muzičkom opremom, iako bi, kao i većina ljudi koji
su upetljani u muziku a zapravo nisu muzičari, više voleo da je muzičar;
pri tom mu je taj posao obezbeñivao prilično dobar život, pošto je –
Rok stop – bilo jedino ozbiljno mesto sa instrumentima i notama –
jedino koje profesionalci koriste, govorio je ljudima – sa ove strane
Kembervela. Ali ponekad bi pomislio kako sve to nije vredno izlaženja
na kraj sa drksonima.
– Drksoni – je bio njegov izraz: Frensis nije mnogo mario za
originalnost izražavanja. Pojavljivali su se u različitim oblicima.
Najpre, očigledno, tu je bilo hevi-metal klinaca, kao što je bio onaj koji
je onda svirao Špirit of Radio, oni su mirisali na nevinost i uspevali da
sve – izuzev, naravno, nota – protumače pomalo pogrešno, izgledajući
više kao Brajan Mej56 nego kao Džef Bek57. Tu je, zatim, bio tip

56
Gitarista grupe „Kvin"
W
vetrovkana, kako je voleo da ih zove, koji bi došao i rekao nešto u stilu
– izlažući prijateljima Frensis bi to obično izgovorio scenskim nazalnim
glasom – da slučajno nemate dvanaestožični dvovrati pra-EMI – greč
fenderkaster – iz 1963? – U stvari, više to nije činio tako često kao
ranije, ne nakon što je Peri, barmen u Džordžovom pabu, rekao: –
Mislio sam da se ta gitara zove 'stratokaster'?, pa je Frensis morao da
objašnjava da je u pitanju šala, dok je Peri istrajavao u svom lukavom
pogledu, kao da se izlanuo, tek sad otkrivši da nema pojma o gitarama.
Tu su bili i lujkani, oni koji traže jebenu flautu ili citru, ili onaj momak
koji ga je zamolio da mu popravi usnu harmoniku, a onda se ispostavilo
da je pljunuo košticu od šljive u nju. A bilo je i drksona koji su izmicali
kategorizaciji, koji su jednostavno bilL.drksoni: kao ova jebena
novinarska pička.
U stvari, nije bilo tako; on se uklapao u kategoriju drksona. Uklapao
se u kategoriju drksona koji dolaze u radnju i sviraju svaki jebeni
instrument, ali nikada ne kupuju ništa. Stvar je bila samo u tome što se
on uklapao i u sve ostale kategorije.
– Ovaj... mislim da je malo praštav, Frensise, rekao je Kris Mur,
dodajući mu – les Pola. Bio je to zlatni – sanberst – les pol – iz 1967,
postojali su neki, doduše klimavi dokazi da je nekada pripadao Džeriju
Garsiji1. Praštav, al' u kurcu, pomisli Frensis.
– A šta misliš...?, reče Kris Mur, sedeći na pojačalu VOX AC30,
poput boga premeravajući šestožične i dvanaestožične modele koji su
visili na zidovima, – ... o, nemam pojma... o onoj. – Pokazao je na
poluakustični – greč – boje višnje: 2 300 funti. Frensis nije mogao da se
natera da je skine; znao je da će Kris Mur proglavinjati kroz Teenage
Kicks58, a onda će reći da magneti i suviše tutnje. Zašto nije sebi
uštedeo vreme i dao ćelavoj pizdi neku jeftinu japansku kopiju?
57
Gitarista prefinjenog stila i zavidnog studijsko-aranžerskog umeća
koji je, napustivši Yardbirds, esencijalni bend britanske bluz-invazije
šezdesetih, sa svojom postavom Jeff Beck Group (u kojoj je pevao Rod
Stjuart, a bas svirao Ron Vud) postavio temelje hard-roka.
58
Gitarista i utemeljitelj poznatog sastava „Greateful Dead" iz San
Franciska, roñen 1942, umro 1995. „Greateful Dead" će ostati upamćeni
kao jedan od najtrajnijih i najomiljenijih sastava nastalih u hipieri, iako
W
 Hit novotalasne grupe – Undertones
– Zar nije..., reče Kris Mur, smeštajući divni instrument na krilo gde
su mu se zatezale pantalone, ovakvu svirao Džef Bakli59?
Frensis podiže donju usnu i zatrese glavom, što je značilo: jebeš me
ako znam. Ali znao je šta sledi.
– Bio je divan momak, taj Džef. Stvarno: baš... – Kris Mur zgrči
prste u oblike navodnika, – 'dobra osoba'. To je u njegovom poslu
neobično.
Frensis klimnu glavom, pripremajući se za još jednu turu navoñenja
namerno opskurnih imena. Zamislio je Krisa Mura, kao što je ponekad
činio sa svojim mušterijama, na omotu albuma, nasmešenog, ispod
naslova: Mnogo strana drkadžijstva Krisa Mura. Plink, plink, drndao je
Kris Mur, s rukom kretenski stavljenom na žice. Everj time she walks
down the street..60.
– Sećam se da sam izašao s njim i Mo kad su jednom došli ovde...
– Mo?
– Mo Taker. Iz 'Velvet Underground'.61

praktično nisu imali nijedan radijski hit. Poznati su po svojim

maratonskim koncertima i meandrirajućim, psihodeličnim gitarskim
improvizacijama (zabeleženim, recimo, na albumu Live Dead?), ali su
znali i da se ograniče na kratke, kompaktne pesme kantri i folk ugoñaja,
što je najvidljivije na legendarnim pločama V/orkingman's Dead i
American Beauty iz 1970.
59
Američki autor koji je stekao status „nove velike stvari" u rok muzici
kada je 1994. izdao debi-album Grace, na kojem je. na fonu
kompleksnih aranžmana, fascinirao svojim melanholičnim,
introspektivnim tekstovima i naročito grandioznim glasom koji je na
momente prizivao najbolje trenutke Roberta Planta, Vana Morisona, pa
i njegovog oca Tima – kultnog folk autora s kraja šezedestih i početka
sedamdesetih. U noći 29. maja 1997, u vreme rada na dugoočekivanom
drugom albumu, Džef Bakli je iznenada odlučio da se okupa u
Misisipiju i zauvek nestao u talasima.
60
Svaki put kad ona ide ulicom.
61
„Uderground". pesma sa prvog albuma legendarne njujorške grupe
„Velvet
W
 Frensis ponovo klimnu glavom; nije mu bilo do toga da otkriva kako
je došlo do ovakve konfiguracije likova.
– I oboje su, znaš, rokenroleri, mislim po profesiji, ali bili su tako
fini, kapiraš, da sam ja..., i ovde se Kris Mur nasmeja – možeš li da
veruješ? – smehom razmetljivog samoomalovažavanja, – ... da sam ja
bio parti-manijak. Jedini od nas troje.
Frensis uguši zev. Napolju je grupa dečaka prošla ni ne pogledavši u
izlog. Moram da stavim još jebenih klavijatura, pomisli: sekvencere i
šta ti ja znam šta ne.
– Na čiji smo koncert bese išli? O, da, sećam se: 'Pathology'!
Frensis se osvrnu oko sebe.
– 'Pathology'? Stari bend Vika Malena?
– Aha, je 1' ih se sećaš? U 'Garaži'. – Gladio je bradu, – Mislim da su
bili predgrupa 'Krejnsima'...
– Iznajmio je stan na spratu, reče Frensis, sa majušnim elementom
adutiranja. Kris Mur podiže pogled, shvativši ovo kao takmičenje.
– Stvarno? O, da. – Prekopavao je po svojoj evidenciji. – Da,
zapravo sam pre nekoliko meseci pio piće sa njim. – Onda se namrštio,
podozrevajući da je u pitanju bila laž čiji je cilj da impresionira: Kris
Mur je brzo prepoznavao laži. – Šta...on živi gore?
– Ne, samo iznajmljuje stan. Za povremeno korišćenje. – Malo je
pocrveneo izgovorivši ovu nezrapnu frazu agenata za promet
nekretninama. – Ovih dana ga vrlo povremeno koristi. Nisam ga video
sto godina.
Kris Mur je, osećajući da se klackalica ,,ko bolje poznaje rok-zvezdu
– spušta na njegovu stranu, klimnuo glavom i prodrndao nove akorde.
– U stvari, ako znaš gde je on, mogao bi da mi učiniš uslugu, rekao
je Frensis.
– Nema problema. – Kris Mur je to rekao lepršavo, ali je osetio malu
zebnju, shvatajući da će njegova fasada biti oduvana: nije imao pojma
gde je Vik.
– Stalno stižu pisma za njegovu devojku. Tamo u hodniku se
nakupilo već pet-šest. Mislim da su možda važna: sva su iz neke
bolnice, tako nešto...

W
 Njegova devojka: stani malo...Još uvek negde imam onu vizitkartu,
pomisli Kris Mur. To je izlaz, implikacija da ga znam dovoljno dobro
da bih poznavao i njegovu devojku.
– O, da, Triš! Super je ona. – Tes, mislim da se tako zove... ili Tesa.
– Da, tako je. Samo mi ih daj, pa ću ih proslediti. – O, okej. – Frensis je
otišao pozadi. Dok je prekopavao po močvari pošte u bočnom hodniku,
mogao je da čuje Krisa Mura kako potpuno pogrešno svira Femme
Fatale1. Vratio se sa pet zvaničnih smeñih koverata, adresa je bila
odštampana dole levo, na mestu gde ih je on držao. Kad je Frensis dao
Krisu Muru koverte, ovaj mu je dodao gitaru.
– Magneti. Malo tutnje, rekao je; ruka mu se klatila, terajući koverte
da plešu.

Tokom prvih meseci nakon Emine smrti. Džo se zakopao u posao.

Posao je – u Džoovom slučaju i bukvalno obezbeñivao hermetički
zatvoreno okruženje, odsečenost od ljudi ili predmeta koji bi mogli da
mu nanesu bol. Otkrio je i da samo posvećivanje poslu pravi svoju
sopstvenu zaptivnu smesu, jer je koncentracija zahtevala isključivanje
ostalih oblasti misli; beskrajno ponavljanje eksperimenata, izvoñenje
zaključaka i dalje eksperimetisanje bili su hipnotizujući, poput autoputa
u noći. Istina, njegov pristup radu sada nije bio opušten. Ljudi koji su
mu bili podreñeni su u kantinama – Fridnera – pričali da je Džo počeo
da vodi laboratoriju manje kao bezazleni profesor, a više kao zaluñeni
super-šef. Ponašao se u potpunoj suprotnosti sa svojim ranijim
temperamentom – brzo i lako bi ga razdražilo ono što je zapažao kao
lenjost i nekompetentnost svojih radnika; promenio se i njegov odnos
prema pretpostavljenima; izbegavao je da se viña sa Džerijem Blumom,
stalno se pravio da je zauzet kad je trebalo da primi njegove telefonske
pozive, podozrevajući da on želi da nametne laboratoriji nova
odvraćanja od istraživanja side. Sada se, više nego ikad, fokusirao na
pronalaženje leka: kao da svojim radom na neki način vraća milo za
drago
Ovo– sveti
je značilo
se smrti.
da njegovo osoblje mora da počne da kompenzuje
ono što on nije radio, da, kada god može, gotovo krišom od Džoa,
prihvata neke od poslova nevezanih za istraživanje HIV virusa na
kojima je Džeri Blum insistirao u svojim memorandumima. Zato se
Merijen Foster, došavši jednog jutra izuzetno rano kako bi pre nego što
W
se on pojavi dovršila seriju testova na spektrometru – za novi krem za
negu kože – iznenadila kad ga je zatekla nagnutog nad Sivu damu. Bilo
je teško doći pre njega, jer je ovih dana stizao sve ranije i ranije, ali pola
osam je čak i za Džoa bilo rano.
– Ej?, rekla je, kačeći mantil. On je podigao pogled; njegove oči su
se, kao i uvek, privikavale na svetlost, ali primetila je da su krvavije
nego obično. Izgledao je kao čovek koji se probudio iz sna, a onda je, u
skladu sa takvom njenom predstavom, pesnicama protrljao oči.
– Šta ti radiš ovde?, rekao je kad je spustio ruke.
Ona se nasmeja. – Kako to misliš? Pa ja radim ovde. To znači da
moram da dolazim svakog dana. Kakva šteta.
Džo trepnu i pogleda oko sebe, premeravajući ovo njemu dobro
poznato mesto, kao da ga nikada ranije nije video. Nebo sa one strane
dugačkog prozora imalo je plavetnilo ,,i-Mac – dizajna.
– Koliko je sati?, konačno je rekao.
Ona pogleda na sat, što je bilo nepotrebno, pošto je to već učinila
kad ga je zatekla ovde. – Prošlo pola osam.
Lice mu je izgledalo kao da je slegnuo ramenima, iako su ona ostala
nepokretna. Gurnuo je mikroskop u stranu. – Hm. A da mi staviš jednu
kafu?
– Molim te?, reče ona, podižući obrvu.
Džo nagnu glavu u stranu. – Molim te..., rekao je podsmešljivo, ali
ne previše podsmešljivo: još uvek je prihvatao Merijeninu privilegiju da
se prema njemu ophodi sa izvesnom nonšalantnošću.
– Stavi crnu..., dodao je dok je ona odlazila prema aparatu za
pravljenje kafe koji se nalazio u ćošku laboratorije.
– Sinoć si zaglavio, a?, rekla je, pokušavajući da održi vickastu
atmosferu: to je predstavljalo retkost, ovih dana je stanje u laboratoriji
veoma često bilo napeto. A bila je i zainteresovana: kao i mnogi drugi
koji su poznavali Džoa, čekala je da proñe potreban vremenski period
kako bi mogla da ga upozna sa nekim svojim prijateljicama koje nisu
bile u vezi. Slomljeno srce, mladi udovac; činjenica da je imao i bebu
ćelu stvar je činila savršenom.
– Pa, može se i tako reći...
Stavila je kašičicu kafe u otvoren levak i uključila aparat, a onda je
uzela svoj beli mantil sa kuke pored vrata. Dok ga je zakopčavala, Džo
W
je osetio zahvalnost prema svom mantilu, prema fasadi uniformnosti
koju mu je on pružao; nije mogao da se nosi sa Merijeninom
zabrinutošću koja bi se možda javila ako bi ona videla da je on došao u
potpuno istoj odeći kao i juče.
Početkom leta je, na savet doktora, kod koga je otišao samo zbog
upornog kašlja, počeo da posećuje savetnika za ožalošćene. Džo je bio
neko ko se, pre nego što je igla njegovog života naglo otišla u crveno,
prema terapiji odnosio sa velikim prezirom. Reagovao je protiv
standardne terapije za otklanjanje srednjeklasne nelagode. Nije mu
padalo da ide u grupno savetovalište čak ni kad su kola njegovog i
Eminog braka krenula nizbrdo – iako se sad, prisećajući se toga, pitao
zašto to Ema nikada nije predložila: ona je imala drugačija, prikladna
uverenja novog doba. Stoga nije bilo iznenañujuće što je, kad je prvi put
otišao kod Sarlin, bostonjanke sa zastrašujućom kovrdžavom kosom na
juriš i do te mere anglosaksonskim akcentom da se činilo da joj on tera
usta u stranu, pričao samo o procesu, a ne i o problemu.
– Mislim, savetnik za ožalošćene.., rekao je, ležeći na zelenom kauču
u Šarlininoj sobi obloženoj knjigama – Sarlin je specijalizirala na
ožalošćenima, ali je po svojoj generalnoj psihoanalitičarskoj praksi bila
frojdovac: – čitava ta ideja mi govori zašto terapija nije dobro rešenje.
– A-ha... – Njen glas je, propušten kroz metal njenog akcenta, bio
blag, lišen reagovanja na Džoovu agresiju, čineći ga još svesnijim nje;
znao je da je postao agresivniji otkako je Ema poginula. Pre ovoga je
mogao bar da kaže: – Ne želim da budem neprijatan, ali, ali sada, sada
nije vredelo trošiti reci ili, preciznije, vreme. – Hoću da kažem, rekao je
i njegov glas se za nijansu primirio, – terapeutska kultura pokušava da
nam pruži ideju da su svi problemi rešivi. Jer su svi oni..., tapnuo se po
glavi, s vratom poduprtim zelenom izbočinom koja je bila obložena
jastukom – ... ovde. – Njegove ruke se ispružiše kako bi potkrepile
sledeću poentu. – Ali, nisu svi oni ovde. Napolju postoje stvarni
problemi.
Zaćutao je. Nije znao kakvi su ritmovi terapije, koliko često treba da
joj dozvoli da progovori.
– Nastavite...
– Pa, čini mi se da je savetovanje ožalošćenih vrhunski primer toga.
Gotovo da je u pitanju terminološka kondradikcija. Jer, nema šta da te
savetuju o ožalošćenosti...« smrti. To je jednostavno strašna stvar.
W
Najgora stvar. I nikakva masa različitih načina gledanja na nju i
izlaženja na kraj s njom – ili na šta već pokušavate da navedete ljude
koji imaju to iskustvo – tu ništa neće promeniti. – Pala mu je na pamet
jedna reč, malo ga iznenadivši; imao je nepoverljivost naučnika spram
jezika, osećaj da ga jezik često izdaje, da klizi i izmiče oko ivica
značenja, ali ovog puta je osećao da je njegov izbor ispravan. Ne možeš
ublažiti smrt. Ničim je ne možeš ublažiti.
U tišini koja je usledila nakon ovog malog govora mogao je da čuje
Sarlinino disanje. Ona je imala neko neprekidno, tiho šištanje, prilikom
svakog izdisaja proizvodila je visoko, mekano cviljenje. Njegov pogled
je veslao duž redova knjiga: Frojd, Shvatanje Frojda, Lakanovsko
nesvesno, Smrt i ego, Govor o sopstvenom biću.
– Nisam sigurna da terapija baš sugeriše da napolju ne postoje
nikakvi problemi. Mislim da ona sugeriše da svi mi svakodnveno
dolazimo u kontakt sa veoma realnim problemima. Ali, složićete se, zar
ne, da svako od nas može da se nosi sa tim problemima na različit
način? – On nije odgovorio. Njen glas ga je podsetio na glas Lojda
Grosmana62. ,,I da, stoga, postoje bolji načini da se nosimo sa
problemima, i gori načini – a moj posao se, možda, sastoji samo u tome
da vam pomognem da pronañete taj bolji način.
– Ali...
– Kad neko umre, rekla je, a Džo je pomislio: ne prekidati klijenta –
to im je sigurno osnovno pravilo, – mi ponekad ne želimo da učinimo

62
Britanski TV voditelj, 15 godina (sve do 2003) je bio domaćin
emisije „Kroz ključaonicu", gde kamere ulaze u domove poznatih
ličnosti. Lojd Grosman je, osim po svom naglašeno američkom akcentu
(iako nije Amerikanac), poznat i kao veliki TV gurman – vodio je
emisiju u kojoj je predstavljao najpoznatije svetske kuvare, a i sam se
oprobao u tom zanatu: pokrenuo je sopstveni asortiman sosova i pasti.
Britanska zdravstvena organizacija je 2000. izabrala Grosmana kao
čoveka koji će, angažujući ugledne kuvare, rukovoditi akcijom
poboljšanja obroka u britanskim bolnicama. Meñutim, ta akcija, bar do
sada nema zadovoljavajući efekat: mnoge bolnice vraćaju hranu, budući
da je ona „preegzotična" za većinu pacijenata.

W
ništa kako bismo minimizovali tugu. To može delovati kao jedna vrsta
izdaje – preminulog. Grdimo sebe – smatramo da ga izneveravamo
ukoliko u svakom trenutku nismo pogoñeni zato što smo ga izgubili.
– Vidite, reče Džo, sklonivši noge sa kauča i pridigavši se, – to je baš
ono što ne želim. Da mi neko govori šta osećam.
– Ja vam to ne govorim -
– Ma, jebi ga, govorite mi. – Iskosio je svoje lice, poravnavši ga sa
njenim. – Zvučite baš onako kao što sam i očekivao da zvuče terapeuti.
Ona ga je pogledala, ne pomerivši se, iako se tiha sopranska nota
povrh njenog daha malčice pojačala.
– Da, rekla je, – rizikovaću da zvučim još više kao terapeut...mislim
da ovde imamo posla sa puno gneva.

Hezus

Hezusovo lice je bilo toliko ispucalo i ispresecano linijama da je bilo

gotovo nemoguće da on ostane bezizrazan. Crte lica bukvalno
predstavljaju označivače: one, poput šminke u nemim filmovima,
akcentuju svaku grimasu, usmeravajući, kao uz pomoć kakvih strelica,
pogled posmatrača prema očima, prema uglovima usana, nozdrvama –
prema svim onim tačkama na licu gde je prenos emocija u izraz
optimalan. A Hezus, sada starac, s obzirom da je većinu svog života
proveo napolju, s kožom pod močugom direktnog sunca, više nije
mogao ništa da sakrije: najmajušniji trzaj uznemirenosti, najmanje
prćenje usana usled isfrustriranosti, pa i puki nagoveštaj drskog
podizanja obrva – sve je to u njegovim konturama i pukotinama bilo
hiljadu puta uvećano, a zatim bi se efektom domina prenelo na vrtloge i
kovitlace njegovog lica. Zato se veoma trudio – zapravo se fokusirao i
koncentrisao kako bi svoje lice održao mirnim – dok je senjorita. Kerol
pila iz prve od tri boce koje joj je on doneo i koje su poticale od nove
berbe na istočnoj strani vinograda, tamo gde se ravnica boje ćilibara
lagano spušta prema Kap de Kreuzu.
Bio je to još jedan svirepo vreo dan, iako je ovakav opis za taj deo
Katalonije u avgustu praktično suvišan. Ali, način na koji je debeli,
prelivajući peščar El Kastiljo de Santo Dominga odbijao svetlost u
W
centar dvorišta udvostručavao je intenzitet vreline, kao što ga
udvostručavaju one kamene furune koje neke žene u Peraladi još uvek
upotrebljavaju. Senjor Korigo ne bi seo ovde da proba vino, pomislio je
Hezus, on bi shvatio da vrelina rastrojava i vino i degustatora – ali onda
je pokušao da progna tu pomisao isto onako brzo kao što se i pojavila,
znajući da će se ona ponovo roditi na njegovom licu. Mora da potisne
svoje gledanje na nju – svoj osećaj da nije u redu da žena obavlja muški
posao, uz to i Engleskinja; šta ona uopšte može da zna o vinu, posebno
o – prioratu"? Sve to mora da se zakopa u njegovu dušu, dublje nego što
je korenje vinove loze koju sadi iz godine u godinu zakopano u zemlju,
jer će mu ona, ukoliko na njegovom licu vidi takve misli, reći da vino
nije dovoljno dobro, iz inata – žene reaguju na takve impulse, šezdeset
osam godina je živeo u njihovom društvu, kako onda ne bi to znao – i
on bi morao da se vrati u polja, da ponovo sadi, prerañuje, a sve što je
želeo bilo je da okrene slavine na buradima i da ode kući. Osim toga,
otkako je ona došla, priča se o novim metodama – o filtriranju,
regulaciji kiselosti i čeptalizaciji, šta god to značilo – a Hezus nije želeo
da je bilo šta što on čini odvrati od degustiranja ove tri boce i od
dolaženja do zaključka da ništa od toga nije potrebno, da su vina koja u
Santo Domingu prave preko šezdeset godina vina koja je jednom i sam
el generalisimo naručio direktno iz Kastilja, iako su neki pričali da ih je
on pio samo da bi ponizio separatiste – dobra, a zaista su bila dobra..
Senjorita Kerol je sipala vino iz prve boce u svoj pehar od
zamućenog zelenog stakla.
– Tempranilo63..., reče Hezus. Podigavši čašu do usana, senjorita
Kerol zastade; njene oči su, ispod tamnog sjaja naočara za sunce, u
trenutku zurile u daljinu, a zatim se zatvoriše.

63
Sorta crnog grožña potekla iz severne Španije. Danas je
rasprostranjena u severnim i centralnim oblastima te zemlje. Vina od
tempranila su pikantna, sa lakom aromom jagode i svežeg duvana. Zbog
svoje male kiselosti i niskog procenta alkohola, tempranilo se pri
pravljenju vina mesa sa drugim sortama. Tempranilo predstavlja glavni
sastojak poznatih vina „rioha", koja se obično mešaju sa „garnačom",
,,mazuelom" i „gracijanom".

W
 – Gracias, Hezus, rekla je i nastavila da podiže svoju čašu. Zvala ga
je, kao što to čine Englezi, – Siesus, i nešto u ravnoj intonaciji koju bi
uvek upotrebila teralo je Hezusa da sumnja je u pitanju neka šala na
njegov račun. Pitao se da li da joj ponovo kaže kako se njegovo ime
izgovara na španskom – Hezus, sa grlenim H i kidišućim sus – ali se još
jednom setio važnosti ovog trenutka i shvatio da sad nije vreme za to.
Senjorita Kerol je gutala vino. Hezus ovo nije mogao da shvati:
nikad nije video da to radi neko od onih ljudi čiji je posao uključivao
degustaciju – to nisu radili oni koji su dolazili iz Barselone radi
kupovine, a naravno ni prethodni menadžeri Kastilja. Senjor Korigo je
posebno uživao u ispljuvavanju: tokom godina Hezus je došao do
sposobnosti da odmah zna šta ovaj misli o nekom vinu, na osnovu toga
kako bi ga pljucnuo. U stvari, trenutak u kojem je Korigo zaista stekao
mesto u Hezusovom srcu bio je onaj kad je, degustirajući bocu –
čakolija, sorte u čijoj se srži nalazi ono što je Hezus smatrao duhom
Santo Dominga, istinski baskijskog grožña, ispljunuo vino u srebrnu
kofu koju mu je držao Hezus, ispljunuo ga sa takvom vatrenošću, sa
tako zvučnim ,,pah! – da je Hezus pomislio da će ono sigurno biti
flaširano; umesto toga, senjor Korigo je obrisao usta napravivši jedan
pokret svilenom maramicom koju je držao u svom gornjem džepu, i
gledajući ga očima koje su gorele od indignacije, rekao: – Ovo vino ima
ukus Španije. – Hezus je bio srećan što će prosuti vino iz buradi u
slivnik i početi iznova, znajući da mu je čovek za koga radi brat.
Ona je gucnula još malo vina i zapisala nešto na laptopu ispred sebe.
Hezus to nije mogao da vidi, a njegov engleski je ionako bio loš.
Osećao se osujećenim, poput deteta koje posmatra učiteljicu koja
njegovim roditeljima piše pismo, a detetu nije dopušteno da to pismo
vidi; zašto mu jednostavno ne kaže šta misli o vinu.
– Okej..., rekla je, isključivši laptop. – Bueno. Razgovaraću sa
Vakerom o ovome. Koliko smo buradi do sada proizveli?
– Ocho. Osam.
– U redu. Zaustavite se na tome. Večeras ću razgovarati sa njim i
sutra ću te obavestiti još koliko buradi imanje treba da proizvede ove
sezone. Važi?
Hezus je stajao neko vreme, ne znajući šta da kaže. Senjorita Kerol
je pogledala na sat, a zatim je podigla glavu kao da osluškuje nešto.
W
 – Izvini Hezus, ima li još nešto?, rekla je, kao da je upravo shvatila
da je on još uvek tu.
– Si, senjorita. – Za momenat se borio sa recima koje je želeo da
izgovori, ne samo zbog jezika. – Doneo sam vam tri boce. Najbolje je
da probate vino iz sve tri boce.
Senjorita Kerol je podigla svoje naočare za sunce na čelo, podižući
pramenove kose, prebacujući ih preko stakala.
– Pa, sve je to iz istog bureta. Zar ne?
– Si, senjorita. Ali, ja ostavljam vino da neko vreme stoji u bocama.
Jer svaka boca -, tapnuo je prvu, koja je tri četvrti puna stajala na crnom
stolu od kovanog gvozda, – -je različita. Čak i čaša. – Podigao je ruku
do brade, kao da se brani. – Svaka... como se diče64,..utiče? – Pogledao
ju je; ona klimnu glavom, – ...drugačije utiče na vino.
Čuo se zvuk nekih udaljenih kola koja su se približavala. Senjorita
Kerol brzo trepnu i spusti naočare na oči. – Okej, Hezus. Probaću po
jednu čašu iz svake boce. Za slučaj da mu kontakt sa ..., podigla je čašu
– staklom iz ove boce stvarno daje drugačiji ukus od ostatka
'tempranila' iz istog bureta.
Hezus se osmehnu i klimnu glavom, iako nije bio siguran šta znači
njen ton; na isti način je izgovarala njegovo ime, kao da time želi da
kaže nešto drugo.
Zvuk automobila se pojačao. Senjorita Kerol je ustala i iz dvorišta
išetala prema ispečenoj zemlji prilaznog puta. Hezus je pretpostavljao
da je degustacija, ili bar njegova uloga u njoj, završena; tokom jednog
besmislenog minuta rasporedio je i ponovo rasporedio tri boce, a onda
se okrenuo kako bi i sam izašao u dvorište. Kroz beli svod je video
kako jedan – fiat panda – ide uzbrdo, do glavne kapije, i kako neki
čovek, takoñe u senci – bilo je jasno da je u pitanju Englez: samo oni
imaju tako beskrvnu, testastu kožu – izlazi. Zatim se senjorita Kerol
pojavila sleva, hodajući prema njemu. Hezus je očekivao da će ona
uzbuñeno zagrliti muškarca – verovatno je bila reč o nekom starom
prijatelju koga nije videla čitavu večnost ili možda čak o bivšem
ljubavniku, iako ga je bilo pomalo sramota što razmišlja o tome ali

64
kako se kaže (šp.).

W
umesto toga, ona stade jedan korak udaljena od njega i samo se
nakratko rakova s njim. Ti Englezi, pomisli Hezus, dok je prolazio
ispod svoda i odlazio prema severnom krilu, gde se obavljalo flaširanje;
tako su hladni.

Tes

U hladnom enterijeru gostinske sobe u Kastilju, hladnom na onaj

način koji je i predviñen prilikom gradnje, gde mermer igra ulogu
srednjovekovnog erkondišna, Tes je pružila Džou čašu – čakolija.
– Mislio sam da ne voliš belo vino?, reče on.
Ona slegnu ramenima, puneći sebi čašu. – Ovde baš i nemam nekog
izbora. Imanje proizvodi tri vrste crnog vina, dajem sve od sebe da ga
poboljšam, ali ovo je specijalitet ove regije. 'Čakoli'. Zvuči kao nešto
što zadesi škotske penzionere kad god pojedu malo pokvarenog mesa.
Džo gucnu: vino je bilo oporo i hladno, pomalo ga je podsetilo na –
strongbou65, ali to je zadržao za sebe.
– Ne sećam se da sam ti to rekla...
Džo je pogleda: bilo je tako neprikladno sedeti ovde, na ovim
stolicama, punim crvenog somota i zlatnih vijuga, dok su se iznad njih
anñeli i bradati muškarci tukli oko neke pukotine na nebu. Za ime boga,
oni su iz južnog Londona.
– O belom vinu.
Džo spusti svoju čašu na mermerni sto izmeñu njih dvoje.
– Da. Mislim da mi je Vik jednom to rekao, rekao je, kontrolišući
glas, znajući da je on sada prvi put spomenut. Ona klimnu glavom,
malo povlačeći svoju široku belu bluzu, kao da se hladnjikavost sobe
još nije probila do nje.
– Imaš lepu boju..., rekao je Džo, osećajući da se još uvek nalaze u
granicama malih tema.
– Hvala. – Odmerila ga je pogledom; na koži je imao crvene tačke,
na mestima gde je, pošto nije bilo neke žene da to uradi, propustio da
utrlja kremu za sunčanje. – Rekla bih da si smršao.

65
marka jabukovače.
W
 Džo se nasmeši, nasmeši se i svojom unutrašnjošću. – Pa zapravo i
jesam. Pa... jebote, šta radiš ovde?
– Mislim da bih to trebala ja tebe da pitam, zar ne?
On se ponovo nasmeši, doduše pomalo nervozno, jer nije bio siguran
kako će, kad doñe vreme, odgovoriti na to pitanje.
– Prvo ti...
Tes ispusti vazduh pućeći usne.
– Ovo je vlasništvo porodice Vakero, oni su veliki katalonski
proizvoñači vina. Već godinama. Ali, u osnovi su proizvodili samo za
ovu oblast. A onda je, pre dva meseca, stari gospodin Vakero otegnuo
papke, pa je njegov sin...
– Mladi gospodin Vakero...
– Da. Mada je mlad koliko i mladi gospodin Grejs iz Jeste li
usluženi? Ima, možda, sedamdeset i jednu...Bilo kako bilo, on preuzima
posao i, nek je blagosloven, odlučuje da je vreme da El Kastiljo de
Santo Domingo postane malo veći igrač na meñunarodnom tržištu vina.
– I uzima tebe.
– Aha. Iako, ako ćemo pošteno, nisam sigurna da li je to uradio zato
što misli da sam neka velika zverka koja treba da vodi imanje, ili zato
što su, kad me je pre dve godine upoznao na nekoj ñegustaciji, njegovi
sedi stari hormoni reagovali na mene. – Gucnula je još malo vina. –
Oduvek sam pomalo bila cura matorana iz sveta vina.
Džo klimnu glavom, ali malo pocrvene, pošto je ovo njeno
spominjanje svoje privlačnosti okrznuto brave emocionalnog prtljaga
koje je poneo na ovaj put.
– Ali, da li si srećna..., rekao je, želeći da za sada održi konverzaciju
u bezbednoj luci, – ... što radiš za nekoga nakon što si tako dugo bila
frilenser? – Rekavši ovo, pomalo se osetio kao naduvenko, kao neki
intervjuist iz tridesetih godina.
– Pa, ima to svojih loših strana. Stari čudak koji je zadužen za
svakodnevno pravljenje vina – me mrzi. Jasno je da ne voli što mu je
šef žena. – Slegnula je ramenima. – Ali mogu da živim sa tim. Dobro
plaćaju. Vreme je fantastično. Već sam odradila tri meseca
dvogodišnjeg ugovora, a kad on istekne, mogu ponovo da prodajem i
kupujem sama, ako to budem želela. – Zaćutala je. ,,A želela sam i da
odem iz Londona...
W
 Džo je oklevao, ali njena referenca je bila jasna: sada su vrata za
njegovo pitanje bila otvorena.
– I, zašto si rasklinula sa Vikom?, rekao je. – '' ' Popila je vino koje
je bilo preostalo u čaši. – Nije ti rekao?
– Ne...
Udahnula je, polako, kroz svoj šiljati nos.
– Jesi li gladan?, rekla je.
Vozili su se, u – pandi, do mesta po imenu – Restoran na kraju sveta.
Bilo je to hipi-utočište, usamljena kućica usred tundre po imenu Kap de
Kreuz u kojoj nije bilo drveća. Na ovoj planeti postoji nekoliko pejzaža
koji baš izgledaju kao da pripadaju nekoj drugoj: polja kamenih pečurki
Kapadokije u Turskoj koje su kao zaklone u tvrdoj zemlji isklesali
trogloditi u četrnaestom veku, pusta dolina Suzesvlej u Namibiji, sa
svih strana oivičena crvenim dinama koje su spržene suncem i više su
od planina. I u Evropi ovde, gde se Pirineji mrve kako bi se susreli sa
Mediteranom u nizu lišajevima i žbunjem pokrivenih rtova koji liče na
neke ogromne kamene ruke raširene prema vodi.
Vozili su se na sever, duž Košta Brave, pored Kadakesa i Port
Ligata, gde je živeo i stvarao Dali; gledajući kroz prozor kola, Džo, koji
je slabo poznavao umetnost, pomisli da ovde može da vidi kako njegovi
predeli imaju smisla, kako zaslužuju više od svoje sudbine tapiserija na
zidovima soba školaraca. Tokom puta je pričao o svom hotelu u
Barseloni, o tome kako se plašio da ostavi Džeksona sa Toni preko
celog vikenda, o tome kako je promenio rentirana kola i uzeo kabriolet;
ona je pričala o životu medu meštanima i planovima za proširenje
imanja. Razgovor je ostao u istoj onoj zoni u kojoj je bio u Kastilju, kao
da ona oteže dok ne doñe pravi trenutak da odgovori na njegovo pitanje.
– To mesto je pomalo trulo, bezvezno, rekla je Tes kad više nisu
mogli da voze, pa su počeli da se veru prema restoranu. Mogli su da ga
vide u daljini, usred stenovine zaravni, sa morem u pozadini, bila je to
jedina stvar koju je miljama naokolo izgradila ljudska ruka, poput
kakve kuće iz sna koji bi mogao biti i noćna mora. – Drže ga neki
putujući silosi. Ali, prikladno je situaciji.
Džo klimnu glavom, ali se pitao šta može biti prikladno ovoj
situaciji; sad kad su skoro stigli, ponovo je postajao napet od pomisli na

W
sve ono što je trebalo reći, osećajući da je bilo bolje da je to obavio u
Kastilju.
– Mesto je sjajno, rekao je, pokušavajući da zvuči zahvalno što je
doveden ovde. Morao je da govori glasnije kako bi nadjačao vetar. –
Podseća me na Stvora.
– Na kakvog stvora?
– Ne, na Stvora. On je bio momak – superheroj – u Fantastičnoj
četvorci. To je jedan 'Marvelov' strip.
– I...?, uzvratila mu je uzvikom, ne okrećući re. Išla je ispred njega;
bila je naviknutija na prirodu, iako je nosila sandale, bilo joj je lakše
nego njemu da skače preko pukotina u stenju. U Londonu je nije
smatrao tako gorštačkim tipom.
– Pa, on je bio momak kome je zbog...ne sećam se zbog čega, ali mu
je telo prekriveno stenama. Tako izgleda, otprilike kao Strašni Halk, ali
pokriven ispucalim crvenim stenama. – Sada je zvuk vetra bio pojačan
zvukom mora koje se tako glasno lomilo o krševite ivice rta da je
uzdignutost iznad vode izgledala manja nego što je uistinu bila. U oku
svoje svesti je video krivine talasa koji su udarali u stenje i cepali se u
penu. ,,E, ovo izgleda baš tako. Kao da hodamo preko gigantske verzije
Stvora.
Kad su stigli do restorana, ona zastade i okrenu se. Džo joj se
približavao, smešeći se nekako apologetski, delom zbog svoje
zadihanosti, a delom zbog svog poreñenja. Očekivao je da će ona prva
krenuti unutra, ali je zastala, gledajući prema liticama lišenim plaža.
Vetar joj je bacao dugu crnu kosu preko donje polovine lica, njena kosa
je izgledala poput kakvog jašmaka.
– Znaš, Džo, nekad sam mislila – dugo vremena sam mislila da
imam neku vrstu muškog mozga. Da više razmišljam kao muškarac
nego kao žena. – On klimnu glavom. – Ali, sad počinjem da shvatam
da, kako god da razmišljam, ne razmišljam kao muškarac; jer, muškarci
u stvari ne razmišljaju kao muškarci. – Zavrtela je glavom. – Oni
razmišljaju kao dečaci.
Džo je osetio malu zbunjenost, ali ona se okrenu prema njemu sa
izrazom pomirenosti sa sudbinom, ali i nežnosti, indicirajući da zapravo
nije kritična: pa je sa njim opet sve bilo u redu, makar u tom trenutku.

W
 Bili su jedini gosti restorana. Mladić neodredljive nacionalnosti sa
plavim dredlokovima debljim od konopca servirao im je oktopoda u
činijama od terakote. Staklo prozora pored njihovog stola klopotalo je
na vetru: ovde, unutra, Džo je doživeo prirodu kao još nenaklonjeniju,
tananost njihovog utočišta je prizivala misli o snazi spoljašnjih sila, o
tome kako one, ukoliko to žele, mogu lako da zavitlaju ovu kolibu u vis
ili da je survaju u more. Oko njih su na varljivim zidovima bile okačene
reprodukcije Daljievih varljivih vizija katalonske prirode.
– Pa..., reče Tes, odgurujući svoj tanjir – Džo je primetio da je
završila za vreme koje je njemu bilo potrebno da pojede tri zalogaja –
da odgovorim na tvoje pitanje: počeo je da priča o deci.
Džo skoro komično ispljunu svog oktopoda, kao što bi Teri ispljunuo
svoj čaj kad bi mu Džun' rekla da dolazi vikar.
– Vik? O deci? Jesi li sigurna?
– Da, pa takva je bila i moja reakcija. Znala sam da nešto strašno
škripi. To je čovek koji je nekada govorio da su bebe pešovani.
– Pešovani?
– Da. Zato što mogu da umru čak i u krevecu. Toliko su nežne da ne
mogu da prežive čak ni uz ćebad i fino leškarenje. – Džo se osmehnu;
ona je, povrativši se iz nostalgije, brisala ruke o stolnjak. – Mislim, nije
to samo zbog toga što je on iznenada poželeo decu. Želela ih je i jedna
verzija mene: ne mislim na decu per se – ali da se čovek kao što je Vik
toliko promeni da počne da želi decu..."66 Njeno lice se ispuni
iskrenošću u kojoj je bilo samozadovoljstva: – To je neka vrsta trijumfa.

66
Glumci Teri Skot i Džun Vitfild su se do te mere urezali u sećanje
miliona televizijskih gledalaca u Britaniji kao bračni par da je dobar deo
njih verovao da su i u privatnom životu u braku. Zavrzlame Terija i
Džun Medford iz BBC-jevog sitkoma Teri i Džun (65 polučasovnih
epozoda emitovanih od 1979. do 1987.) u mnogo čemu su nastavak
komičnih peripetija koje su sa istim glavnim glumcima u ulozi
gospodina i gospoñe Flečer snimljene izmeñu 1974. i 1978. Teri i Džun
su sredovečni, srednjeklasni bračni par iz srednje Engleske. Teri je
tvrdoglavo detinjast i ludo odvažan u upinjanju da ostvari svoje
svakodnevne kaprice, tako da Džun (koja želi samo miran porodični
W
 – Pa...
Ona zavrte glavom. – Nije se to desilo zbog mene. Stvarno ne znam
šta je bilo u pitanju. Ali to se nije desilo zbog mene. – Pogledala je kroz
uzdrhatali prozor, u more, a zatim ponovo u Džoa, fiksirajući ga. –
Naravno, znaš da sam svojevremeno mislila da on ima neku drugu. –
Džo klimnu glavom; on je to, naravno, znao. – Nikada nije priznao. A
mislim da je to ionako prestalo. Ali imam osećaj da je posle toga
pokušavao da pretvori našu vezu u nešto što ona nije. Znaš, odjednom
je želeo da bude privržen, porodičan, sve u tom stilu: a to sa decom je
bila poslednja slamka. – Vrtela je parče hleba u krug, po dnu svoje
činije. – Mislim, nisam ja zadrti protivnik porodičnog odnosa. To može
da bude baš lepa stvar. Ali, osećala sam..., pfujnula je, – znala sam – da
sve to dolazi sa neke druge strane. Iz te druge veze. O čemu god da se
radilo, on je pokušavao da to ponovo izgradi sa mnom. – Još uvek je
vrtela hleb, kao da su joj misli na tanjiru. – Znaš, veza sa strane bi
trebalo da bude divlja: ali, mislim da je Vik zapravo bio s nekim ko mu
je pružao...ma znaš, baš suprotnost toga – stabilnost, prijatnost i
sigurnost... ili šta li već. – Gledala je u svoje parče hleba, raskvašeno,
smeñe, a zatim ga je ponovo spustila u činiju. – Pretpostavljam da kad
odeš negde drugde, to uvek činiš zbog onoga što nemaš.
Džo klimnu glavom, ali je shvatao da se ona sada u stvari ne obraća
njemu.
– I tako, kad je predložio decu... odgovorila sam na pozive mladog
gospodina Vakera.
– Zar ti ne nedostaje?
– Da, odmah je rekla. A onda: – Ne. – Zaćutala je, želeći da do kraja
objasni ovo. – Nedostaje mi osoba sa kojom sam bila u početku, rekla je
odlučno. Sada je to bio ton ironične ozbiljnosti. – Pravi Vik, kako volim
da mislim o njemu.
– 'Ej ljudi, hoćete li još nešto?
Pogledali su u konobara/menadžera sa dredlokovima koji je imao
evropsko-američki akcenat vi-džejeva na MTV-ju.
– Espreso, reče Tes. ' : :

život bez trzavica) mora da bude ekstremno tolerantna, majčinski

saosećajna i mudra u ophoñenju s njim.
W
 – Mogu li da dobijem 'kremu katalanu?, reče Džo.
Konobar je klimnuo glavom i otišao.
– Ponovo ćeš da nabaciš kilograme. Te stvari su smrtonosne. Pet
stopa široki 'krem brileji'...
– Da, ali sad vežbam.
– Stvarno? – Prebacila je pogled sa njegovog lica na njegova ramena
i ruke. – Primetila sam da si malo nabacio mišiće.
– Aha. Stvarno sam dosta smršao – posle Emine smrti. – Ovo prvo
pominjanje ove teme prošlo je izmeñu njih kao elektricitet. – Ali, išao
sam kod savetnika za ožalošćene...
– Išao si?
– Aha. I ona mi je izmeñu ostalog preporučila – znam da to pomalo
zvuči kao sranje – fizičke aktivnosti. To očigledno otklanja depresiju.
Tes je licem dočarala slezanje ramenima. – Ne, primećujem da...
– Da, dobro, par meseci sam bio na tom antidepresivu 'paroksetinu',
tako se zove, to je neki derivat prozaka. Stvarno ne volim to da uzimam.
Mislim, jeste da on ublažava depresiju – to mu je svrha, ublažava je,
nekako je prigušuje a ne uklanja je, ali ja to ne volim. – Ponovo se
zakašljao. – Dezorijetniše te – od njega, prestaješ da veruješ sopstvenim
osećajima, kako dobrim tako i lošim. U jednoj sekundi možeš da budeš
srećan, a u sledećoj pomisliš: jesam li srećan? Ili je to samo od leka?
– Da, reče Tes, osećajući da ona nije prva osoba kojoj Džo ovo priča;
govorio je kao i drugi ljudi koje je poznavala a koji su išli na terapiju,
previše ekspresivno.
– A u izvesnom smislu, ti loši osećaji – više mi se sviña da ih ipak
imam. Radije bih prošao kroz njih. Čisto... – Zastao je. – Ne pomaže mi
ni to što tačno znam kako lek deluje na moj mozak. I tako, posle
Šarlininog predloga – Ona je Amerikanka?
– Da – ceo vikend provodim u sali.
– Zar ne možeš da ideš pre posla?
Zavrteo je glavom.
– Ne, rekao je oštro. – Nemam vremena. Mislim da smo na ivici da
otkrijemo nešto.
– To je fantastično!, reče Tes, istinski srečna.
– Aha, reče Džo s pola srca. Iznenañivalo ga je što, posle svih svojih
napora, zatiče sebe nesposobnog da reaguje na isti način – kao da zna o
W
koliko važnoj stvari je reč, ali više ne može da podesi sebe na
frekvenciju fantastično; a možda i zbog toga što je znao da će posle
napretka u svom istraživanju morati da pronañe neki novi razlog za
život.
Ni ona ni on za trenutak nisu ništa govorili; napolju su se nastavljali
žestoki zvuči, mešavina mora i vazduha. Tes konačno postavi
jednostavno pitanje.
– Kako se boriš sa životom bez Eme?
Podigao je pogled; šupljine u njegovim nekada punim obrazima u
sekundi su mu dale izgled bolesnika, a ne nekoga ko je u dobroj formi.
– Ne znam, rekao je uzdahnuvši. – Ne znam šta se to smatra borbom.
– Usledio je njegov gutljaj. Tes je zapazila kako je gubitak težine učinio
kretnju njegove adamove jabučice nametljivijom, izgledala je poput
nekog nemog čekača u njegovom grlu. – Teško je brinuti se sam o
Džeksonu.
– Gde je on sad?
– Sa mojim roditeljima. – Tes se sećala Džoovih roditelja sa Emine
sahrane, zgurenog, brkatog muškarca, sa vilicama toliko izduženim da
su ličile na nakakav polni organ, koji je pod ruku držao ženu zaobljenih
ramena koja je nosila šešir neprikladno cvetnog dezena. Pitala se da li
će ih se Džekson uplašiti. – Mislim, nije teško samo zbog vremena i
umora. Teško je zato što odgajanje klinca svakodnevno iziskuje stotinu
odluka, velikih i malih. Sad sve te odluke moram da donosim sam – bar
se nadajući da bi ono što sam odlučio želela i ona. – Njegove crte lica
su unapred postale apologetske. – Da je glas koji čujem u glavi pre nego
što te odluke donesem zaista njen. – Tes se nasmeši, refleksno mu
opraštajući sentimentalnost. On uzvrati osmeh. – Mada me sve to tera
da shvatim koliko smo nekada diskutovali o tim odlukama.
Nagnuo se nazad, malo udaljivši stolicu od crnog drvenog stola
kretnjom koja je otkrivala otvorenost, kao da sada zaista prelazi na
stvar.
– Ti ne znaš mnogo toga, rekao je. – O smrti. O tome kako ona
zapravo utiče na tebe. Recimo...Mislio sam da će se odvijati linearno.
Moje preboljevanje. Mislio sam da će u početku biti užasno, a da će
stvari zatim postepeno ići na bolje. – Glas mu se izvio na kraju rečenice,
kao kod Amerikanaca. Sarlin, pomisli Tes. – Ali, u stvari samo prolaziš
kroz različite vrste bola. Sad – sad baš osećam da ona nije tu. Kao juče
W
– bio sam u Barseloni, i otišao sam da vidim dvorac familije Sagrada –
znaš, onu Gaudijevu katedralu, ona što se rastapa...
– Da, rekla je, osmehujući se odlučnom anglo-saksonstvu njegovog
izgovora.
– A posle sam želeo samo da je pozovem telefonom i da još pričam o
tome. Nema tu nekih velikih stvari, nema onoga – ovo je sve ono što
sam oduvek želeo da ti kažem. Hteo sam samo da joj ispričam koliko je
ta grañevina zadivljujuća. – Zaćutao je, obrve su mu se preplele u malo
slovo ,,v, kao obrve deteta koje pokušava da istera svoje. – A onda
ubrzo dolazi šok, ali delić mog mozga koji je navikao da joj se obraća
za sve – on je još uvek tu. On me još uvek podstiče da...da prvo
potražim nju. – Ponovo je zaćutao. – Jer mi se čini da ništa od onoga što
razmišljam nema nikavog značaja ukoliko ne znam njeno mišljenje.
– Da li si razmišljao o mogućnosti da počneš da se viñaš sa nekim?
Ili..., oklevala je, ali onda je njena direktnost isplivala na površinu, –
brineš zbog onoga što bi ona mislila o tome.
Njegova glava se pomeri s jedne na drugu stranu, a uglovi usana se
otromboljiše; jedan ugao je bio uperen prema posekotini od brijanja na
njegovoj bradi. – Razmišljao sam o tome.
– Dobro. Mada... – Tes je usisala vazduh kroz zube, – ... to je težak
poduhvat.
– Kako to misliš?
– Izlaziti s nekim čiji je partner preminuo. Malo je falilo da uñem u
vezu sa jednim udovcem.
– Stvarno?
– Aha. Sa jednim pedesetogodišnjim ljubiteljem vina. Fino je
izgledao, nekako kao Robert Kilroj-Silk67. Ali, znaš, ja, kao i većina
67
Jedan kolumnista je slikovito primetio kako je potrebno gotovo pet
„Arsenalovih" stadiona da bi se okupili svi koji su počev od 1986. pa do
danas bili gosti u „tok-šoovima" Roberta Kilroja-Silka (a ovaj, štaviše,
tvrdi da se seća imena većine njih, što zaista predstavlja pravi podvig, s
obzirom da nije reč o poznatim ličnostima, već o običnim,
svakodnevnim ljudima). Kilroj-Silk je tokom sedamdesetih i prve
polovine osamdesetih bio perspektivni političar, član britanskog
parlamenta sa ambicijom da postane ministar, a onda je napustio
W
drugih žena – kao većina ljudi – volim da imam fore u odnosu na onoga
ko je pre mene bio u vezi sa mojim partnerom. Volim da, ukoliko to
poželim, mogu da ga eliminišem iz igre. – Zavrtela je glavom. – Smrt te
onemogućava u tome. Baš te onemogućava. To je verovatno jedini
način da ubediš svoju novu devojku da bude fina prema prethodnoj.
Osmehnula mu se, nadajući se da njen ton nije delovao i suviše
nonšalantno. On je uzvratio osmeh, ali brzo, želeći da ostane ozbiljan.
– Bilo kako bilo, rekao je značajno, – Šarlin je predložila još jednu
stvar... – Zaćutao je i pogledao pravo u nju; ona je podigla obrve u
iščekivanju, a onda, kad joj je sinulo šta je u pitanju, kroz jedno
dugačko klimanje glavom rekla: – Da doñeš ovde kako bi se video sa
mnom.
– Da.
– Hm. – Gledala je u svoje ruke, pitajući se kako je Šarlin to mogla
da sroči: morate da pronañete način da apsorbujete krivicu/prihvatite
realnost onoga što se desilo te noći. Nešto u tom stilu. – Da li troškovi
puta ulaze u njenu cenu?
– Ne, reče Džo sa poluosmehom. – Smatrala je da bi mali odmor u
svakom slučaju predstavljao dobru stvar za mene.
Stigli su desert i njena kafa. On zabode kašičicu kroz preliv od
smeñeg šećera: kolač se prelomi u trouglove.
– Trebalo je ranije da doñem da razgovaram sa tobom dok si još
uvek bila u Londonu – ali...

politiku, zato što su se, kako kaže, militantne tendencije infiltirale u

laburističku partiju kojoj je pripadao. Kada je 1986. stanovao ,,tok-šou"
Kilroj, činilo se da je u pitanju britanski odgovor na teatralni šou Opre
Vinfri, ali ubrzo se ispostavilo da je voditelj osmislio sasvim posebnu
koncepciju: on ukratko predstavlja temu emisije koja je sve vreme
ispisana na ekranu (kako bi gledaoci mogli da se uključuju), a zatim je
razrañuje intervjuišući svoje goste, i to na način koji mu je doneo
reputaciju britanskog novinara sa najistančanijom voditeljskom
narativnom strategijom, novinara koji je u isto vreme ozbiljan i
zanimljiv.

W
 – Nisi mogao da se suočiš sa tim, rekla je prozaično. – Sasvim
razumljivo. – Napunila je svoju šoljicu šećerom iz lila kesice – svit en'
los. – Pa, šta sad tu ima da se kaže?
– Pa... – Otezao je. Tes raširi ruke, čekajući. Džo uze par zalogaja
kreme katalane, njena slatkoća je bila baš onakva kakvu je on želeo,
gotovo nepodnošljiva.
– Dobro, rekla je kad je on spustio kašičicu i pogledao kroz prozor. –
Izgleda da je moja obaveza da pričam. – Popila je espreso u jednom
cugu i odgurnula šoljicu. – Znam da sam nekada pomalo...teška. U
većini slučajeva to mi nije namera. Sada nije, sasvim sigurno. Prošao si
kroz nešto užasno i zaslužuješ – , on ju je ponovo pogledao, bilo je
jasno da se pita šta to zaslužuje, – da se čovek nežno ophodi prema tebi.
– Njegovo lice poče da reaguje na ovo; osetio je kako njegovo more
počinje da se propinje i kotrlja kroz paroksetinske ublaživače. – Ali,
ono što ima da se kaže je jednostavno. I instinkt me tera da to kažem
brzo. Molim te, Džo, da me razumeš, ako sam brza, ne znači da sam i
okrutna.
On klimnu glavom, spreman da pristane na sve; ona se spremala da
kaže stvari o kojima je dugo razmišljala. – Ne možeš kriviti sebe. Nisi
imao pojma šta će se desiti one noći kad smo spavali zajedno. To je
možda samo po sebi pogrešno, ali činjenica da to usled naknadnog
uvida u stvari izgleda još gadnije – e, to je preseravanje. Naknadni uvid
je preseravanje.
– Znam, reče on, – ali baš je u tome problem. Kad ti umre žena, ljudi
te, je 1' da, na svakom koraku teše. A onaj govor koji sam održao na
sahrani? On je samo pogoršao stvari. Prijatelji su me neprestano zivkali,
govoreći mi ono što si ti upravo rekla: 'Ne smeš da kriviš sebe. Ti nisi
učinio ništa loše.' A ja želim da im kažem, stvarno želim da im kažem:
Jesam. Učinio sam nešto loše. – Tes podiže ruku kako bi ga ispravila,
ali on odmahnu. – Čak ni sebe ne mogu normalno da krivim. Neki ljudi
koji se nalaze u mojoj situaciji misle, znaš, samo da sam ja bio tamo,
samo da sam bio sa njom. Ja čak ni to ne mogu da mislim – jer me to
vodi tamo gde sam bio.
– Džo..., reče ona, želeći da učini nešto, da nežno dodirne njegov
obraz, ali nije bila sigurna da li to treba da uradi, znajući da bi njeno
dodirivanje moglo da odjekne kroz njegov bol, – ako hoćeš...okrivi
mene? Okej? Ja sam kriva. One noći nisi došao da bi otišao u krevet sa
W
mnom. Zar ne? – On je skretao pogled, trudeći se da se ne slomi. –
Znači ja sam ta. Ja sam učinila prvi korak. Bila sam sjebana zbog Vika.
– Lice joj je ponovo otvrdnulo, ali njena tvrdoća je ovde bila zauzdana
jednim tananim činom. – Smatraj me jebenom kurvom, Džo. Smatraj
me jebenom starom kurvom koja te je zavela protiv tvoje volje.
Džo je nastavio da gleda kroz prozor; sada se i on tresao, srce mu je
treperilo kao čaša na postolju. Prošlo je neko kratko vreme tokom kojeg
je Tes sedela zavaljena, osećajući se izrovanom pošto je iznela sve što
je mogla pred njega na sto, poput pashalnih jagnjića i ostalih žrtava; a
onda se on ponovo okrenuo prema njoj i ona je shvatila da je njena
ponuda prihvaćena: bio je nesposoban da govori, ali je na njegovom
licu išaranom suzama bila ugravirana zahvalnost.
– Šta misliš, hoće li to proći kod Šarlin?, rekla je Tes mekano. Iz
Džoovih uzdrhtalih usana prasnu smeh; klimao je glavom, klimao i
klimao, činilo se da ta kretnja njegove glave uklanja suze iz njegovih
očiju.
– O, Džo, reče ona, pružajući ruku kako bi dodirnula njegov obraz, –
uvek ćeš negde naći neku ženu koja će te voditi.
Trenutak pre nego što je Džo zatvorio vrata – pande, Tes reče: –
Uzgred, kako si me pronašao?
Stajala je ispod detaljnog portala Kastilja koji je bio ukrašen grbom
Santo Dominga – dva jednoroga u skoku iznad vatre. Džo podiže
pogled prema njoj: iako je visoka, preko njenog ramena mogao je da
vidi sunce koje je lebdelo na pola puta izmeñu krivine luka i krova
Kastilja koji se nalazio iza. Krov je već postao zlatan, pripremajući se
za zalazak.
– Nije bilo lako, rekao je, sklapajući svoju auto-kartu severne
Španije, ili se bar trudeći to da uradi – nikad nije mogao da presavije
auto-karte tako da one budu iste onakve kakve su bile pre. – Pošto sam
video da nikome nisi ostavila kontakt-adresu.
– Nisam. – Nasmešila se. – Ja sam tip žene koja preseca stvari.
– Baš tako. Pa sam dobio adresu preko organizacije po imenu
'Udruženje trgovaca vinom'. Tes se nasmejala, pokazujući da joj je ta
organizacija poznata. – Morao sam da se pretvaram da sam
zainteresovan za kupovinu najmanje dvadeset sanduka riohe.

W
 – Mi ne pravimo riohu. Ona se proizvodi u kontinentalnom delu, sto
kilometara odavde.
– Izgleda da onima u Udruženju trgovaca vinom to nije poznato. A ti
si, srećom, jedina Tesa Kerol na njihovom spisku.
– Čudno, jer..., rekla je Tes uz blago svetlucanje u očima; – to nije
retko ime.
Džo se promeškolji u svom sedištu, ali klimnu glavom, kao da shvata
i kao da prihvata ono na šta ona cilja. Došli su do zajedničke asocijacije.
– To me podseti na nešto..., nastavila je. – Tesa Kerol koja je imala
tumor na mozgu...
– Da?
– Jesi li otkrio ko je ona?
On se namršti. – Ne... – Ona klimnu glavom uz nema veze izraz lica.
– Što pitaš?
– O, onako. Baš pre nego što sam otišla iz Londona desila se čudna
stvar. Dobila sam svežanj pisama poslatih odnekud – sa mesta na kojem
je ona ranije živela, pretpostavljam – koja su, mora biti, namenjena njoj.
Džo podiže obrve. – Stvarno? Baš čudno.
– Aha...
– Kako si znala da je ona u pitanju? Mislim – ta žena sa tumorom na
mozgu?
– Jer su sva pisma bila iz bolnice 'Rojal Brompton'. Otvorila sam ih –
mislim, što to ne bih uradila, prvo sam mislila da su za mene. Sledila
sam se... u svakom slučaju, zaista su bila zastrašujuća. U stvari, sve više
zastrašujuća o tome zašto nije potvrdila da će doći na zakazane preglede
i o tome koliko je to lečenje koje ona propušta važno a sva ih je pisao
neki neurolog, pa sam, znaš, pretpostavila da to mora biti Tesa Kerol
koja ima tumor na mozgu. – Zastala je. – Koliko njih može da bude u
Londonu? – t >
Džo se zakašljao, ovog puta prilično gadno. ' ;;
– Hoćeš da ti donesem vode?
– Ne, dobro mi je. – Povratio se, duboko je udahnuo, pluća su mu se
punila vazduhom opaljenim suncem. – To je stvarao čudno. Čak i da
ona više ne živi tamo gde je ranije živela, zašto li su tebi slali ta pisma?
Ne razumem.

W
 – Ne razumem ni ja. – Slegnula je ramenima i zabila ruke u džepove.
Iznad krova automobila mogla je da vidi Hezusa i dvojicu njegovih
ljudi koji su se penjali iz donjih vinograda, smejući se. Hezus klimnu
glavom prema njoj, njihovi osmesi iščezoše.
– Šta si uradila sa tim pismima?
– Poslala sam ih nazad u bolnicu sa naznakom: 'Ne nalazi se na ovoj
adresi.'
On klimnu glavom, a zatim se zavali na sedište automobila
obrañujući ovu informaciju. – Slučaj, rekao je napregnuto, – možeš li da
se setiš imena tog neurologa?
Ona stavi ruku preko usta. – Uf... teško. Je li to važno?
– Pa, stvar je samo u tome što je baš ta biopsija – taj uzorak tkiva –
bila zaista interesantna. S moje tačke gledišta. Saznanja o toj
pacijentkinji bi bila veoma korisna za fazu do koje sam stigao u svom
istraživanju.
– Ona je do sada mogla i da umre.
On brzo zavrte glavom. – Nema veze. Oni će ipak imati neke korisne
podatke. Možda neku vrstu izveštaja sa autopsije.
– Pa... Džo – tražiš od mene da se setim nečijeg imena iz nekakvih
pisama koje sam pročitala pre dva meseca. Iz pisama koja pri tom nisu
bila za mene.
– Pokušaj.
Ona ga pogleda: njegove oči su bile proširena najbleña nijansa plave
na pozadini zalazećeg sunca.
– Profesor... Dvajer? Dvajt? Dinkins? – Pomirljivo je raširila
dlanove. – Izvini.
– Dobro, vidi – ako ti i-mejlom pošaljem listu neurologa iz – Rojal
Bromptona, jedan od njih će podstaći tvoju memoriju, zar ne...?
Ona spusti pogled na njega, u trenutku se zapitavši nije li sve ovo
lukavstvo – makar i na podsvesnom nivou – čiji je cilj da njih dvoje
ostanu u kontaktu. Kad je on telefonirao kako bi joj rekao da dolazi,
palo joj je na pamet da su njegovi razlozi možda romantične prirode; da
je, možda, prebolevši početni bol zbog gubitka Eme, pomislio da
nastavi od tačke do koje su bili stigli u noći Emine smrti.
– Da, rekla je, izbacivši ovu pomisao iz glave. ,,U redu. – Iz širokih
belih pamučnih pantalona izvadila je vizitkartu: nije joj nedostajala
W
sličnost sa onom koja se još uvek nalazila u novčaniku Krisa Mura,
jedino što je imala grb Santo Dominga. Džo ju je stavio u džep i
nasmešio se. – Bićemo u kontaktu.
– Obavezno.
Spustio je naočare za sunce na oči i prebacio pojas preko grudi.
– Džo, reče ona, a on se maši za ručku za vratima: zastao je i
podigao pogled, pomislivši da se ona već setila. Ali ona se sagnu i
poljubi ga, nežno, u čelo; dok je to radila palo joj je na pamet da to nije
ništa drugo nego majčinski čin. Njegovo lice je, kad je ona povukla
svoje, bilo toplo i zahvalno.
– Pazi na sebe, rekla je.
– Hoću, reče on i zatvori vrata. Dok su kola ubrzavala, uz oblake
prašine koji su kuljali ispod njihovih zadnjih točko va, Tes se malo
uznemiri. Jasno je da je Džo došao ovde sa nezavršenim poslom i da je
ona u – Restoranu na kraju sveta – pomislila da mu je možda pomogla
da taj posao završi, da postigne ono o čemu je, nagañala je, Sarlin
govorila kao o stavljanju tačke. Ali, nešto u njihovoj oproštajnoj
razmeni ju je navodilo da oseća da mu je pomogla samo donekle i da on
mora dalje; da je samo zatvorila jedna od vrata u kući Džoove duše, a
da su ostala još uvek širom otvorena, da su širom otvorena i lupaju na
vetru poput vetra u Kap de Kreuzu.

Profesor Djuar

Profesor Anton Djuar je bio toliko uvažena ličnost u medicinskoj

profesiji da nije morao da nosi beli mantil čak ni kad radi u bolnici.
Umesto njega je, naravno, morao da nosi odelo na uske pruge. Kao
biohemičar, Džo – koji je sada sedeo naspram njega, u njegovoj
privatnoj sobi za konsultacije u ulici Harli – ovo nikako nije mogao da
razume: pokušao je da zamisli kako moglo biti označeno starešinstvo u
njegovoj oblasti, ali je znao da bi naučnici, ma koliko bili istaknuti,
uvek morali da nose bele mantile. Dok se profesor Djuar zamajavao sa
spajalicama, pritiskivačima i papirima na svom stolu, Džo je malo
odlutao, zamišljajući mantil koji postepeno postaje sve belji sa svakim
novim dostignućem, završavajući kao beli, da ne može biti belji mantil
W
dobitnika Nobelove nagrade, mantil koji blješti od beline i koji je
iznajmljen – Persilu – za snimanje reklama: antitezu odore biblijskog
Josifa, odore jedne sjaktave bezbojnosti.
– Izvinite još jednom što ste morali da dolazite čak iz Bromptona,
rekao je profesor Djuar uz smešak, pošto je rasporedio stvari na stolu
tako da one nisu bile sreñenije nego maločas. Profesor Djuar je bio
jedan od onih ljudi koji se sve vreme smeše. Nije to bio veliki kez, već
više neka vrsta podrugljivog osmeha koji ukazuje na nekakve
zajedničke pretpostavke; kad god bi nešto govorio, njegova usta su
dobijala oblik polumeseca, kao da on neprestano poziva slušaoca da
sasluša neki vic, da se uhvati s njim za ruke u ,,eto-znate-kako-je –
jetkom humoru. Džo se pitao kako on uopšte saopstava ljudima da
imaju
– Nema
rak. problema, rekao je Džo. Sa bolnicom Rojal Brompton je
dogovorio da se sa profesorom Djuarom nañe u njegovoj ordinaciji na
neurologiji, ali kad je došao tamo, prenapeta službenica na prijemnom
šalteru rekla mu je da je četvrtkom profesor uvek na privatnoj praksi, a
da ona ne zna ništa o tome. Kad je Džo pozvao broj koji mu je ona dala,
taj čovek se javio i – iako je Džo imao blagi predosečaj da profesor
Djuar nema pojma ko je on – bujni škotski glas na drugom kraju linije
se neprestano izvinjavao, insistirajući da Džo doñe u ulicu Harli kad
god mu odgovara – a to se desilo već istog popodneva. – Imao sam
malih problema, jer postoji još jedan doktor Djuar koji radi na
imunologiji.
– Markus! Na klinici za alergije! Da! – Oči profesora Djuara su
svetlucale dok je sipao viski od slada u zadovoljavajuće veliku čašu. –
Često nas mešaju. A on čak nije ni pravi Škot!
– Klinika za alergije?
– Ponos odeljenja za imunologiju. Postižu velike uspehe u
smanjivanju alergijskih reakcija tako što pacijentima ubrizgavaju doze
alergena koje se postepeno povećavaju – ljudima koji imaju polensku
groznicu ubrizgavaju polen, i slično. – Smešak profesora Djuara se
uveća. – Naravno, ako pitate Markusa kako to zapravo deluje, on neće
imati pojma. Neće imati pojma! Imuni sistem je takva misterija. Što
nas..., rekao je, iz svežnja papira na stolu vadeći kopiju Džoovog pisma
sa zaglavljem – Fridnera, – ... fino dovodi do oblasti vašeg
interesovanja,
– Da, reče Džo,
zar ne?
osetivši olakšanje što ga se profesor pa makar se to
desilo tek ovog popodneva – setio. – Kao što tu, ako se ne varam, piše,
W
ja vodim laboratoriju za istraživanje u 'Fridneru'. Radimo na vakcini
protiv HIV-a. I, naravno, na lekovima za pacijente koji su već zaraženi.
– Tako je, tako je, naravno. Da. – Profesor Djuar se malo namršti,
njegove obrve, grmaste od sedine kao što kod nekih ljudi znaju da
postanu, susretale su se na sredini, a na krajevima se dijagonalno,
naviše šiljile poput obrva vukodlaka; ali, iako je efekat te grimase bio
naglašavanje mrštenja, izgledalo je da je njegov dominantan izraz lica
još uvek smešenje. Iznad njegovih obrva koža se ljuštila u prostranstva
sjajne ćelave lobanje. – Nisam li u Lansetu čitao nešto o tome kako
'Fridner' preusmerava sredsta za istraživanje HIV-a? Oni su u početku
bili jedni od glavnih komercijalnih investitora AZT-a, zar ne?
Džo je stavio dlan na slepoočnicu i licem potonuo u njega; ova
informacija ga je činila umornim, iako je u isto vreme bio impresioniran
obaveštenošću profesora Djuara, bar kad je u pitanju medicina.
Nagañao je da je u svakom drugom pogledu on jedan od onih ljudi čiji
se kontakt sa svetom ne pruža dalje od talasnih tužina – Radija 4.
– Da. Ali, smo uspeli da nastavimo istraživanja, bar za sada.
– Sjajno! Mislite li da ste na tragu nekog otkrića? – Rekao je to na
način neotesanog policijskog inspektora koji se obraća Šerloku Holmsu.
– Ne znam. Možda.
Zavladala je tišina – duboka tišina, zaštićena debelim slojevima
lamperija koje su oblagale sobu sa tri strane; tišina koja bi u bolnici bila
kontaminirana zujanjem agregata, klepetanjem kolica, lupom duplih
vrata, pozivima medicinskih sestara i udaljenim pištanjem ureñaja za
elektro-kardiologiju. Bila je to tišina izobilja – ona vrsta tišine koja je
uvećana sporim tiktakanjem velikog sata sa tegovima; u sobi nije bilo
takvog sata, ali Džo je imao utisak da ga ipak čuje.
Profesor Djuar je i dalje, uprkos tišini, izgledao radoznalo i
zainteresovano. Pošto bilten o istraživanju, koji je očigledno očekivao,
nije stizao, on reče: – Mm-mm. Pa, kako mogu da vam pomognem?
– Pre šest meseci ste imali pacijentkinju po imenu Tesa Kerol. Ona
je verovatno došla sa simptomima koji su ukazivali na mogući tumor
jednog od njenih frontalnih režnjeva. U – Bromptonu – joj je urañena
biopsija limfnog čvorića...
Džo je otezao. Profesor Djuar je zauzeo držanje ljubazne
zainterseovanosti.
W
 – Kao što maločas rekoh, kako mogu da...?, konačno je rekao,
podižući ruku postrance kao zamenu za reč – pomognem.
– Pa, hteo sam da vas zamolim da mi date neku informaciju o njoj.
Profesor Djuar zadrža svoj smešak. ,,A šta ste vi gospodi Kerol...?
Džo oseti težinu u stomaku; šta je drugo mogao da očekuje?
– Ja je ne poznajem.
Iznenada zapljusnut depresijom, nije mogao da nastavi'; ajje imao
pojma kako da savlada zid poverljivosti.
– Pa...kako ste onda saznali za nju?
U Džo se nakašlja.
– Čovek želi da zna takve stvari, rekao je profesor Djuar. Džo
klimnu glavom, iscrpljeno, a onda odluči da kaže istinu. Dolazeći ovde,
izmišljao je nekakve priče, ali one su počele da posrću na njegovom
jeziku kad se suočio sa naglašenim učiteljskim držanjem profesora
Djuara.
– Moja laboratorija je jedna od onih koje rade za potrebe
Nacionalnog zdravstva. Biopsija je poslata radi analize na karcinom.
Profesor Djuar se ponovo namršti. – Biopsija je poslata pod njenim
imenom?1
Džo uzdahnu. – Ne. Saznao sam ga tako što sam uhakovao u glavni
sistem bolničkog kompjutera.
Smešak profesora Djuara prvi put je izgledao kao da je proizveden
pod pritiskom; u najmanju ruku, izgledao je kao da je iznenada
zamrznut. Ali, onda je on iz unutrašnjeg džepa izvadio debelo zlatno
pero i na blokčetu ispred sebe velikim slovima zapisao reci – Tesa
Kerol – i podvukao ih. Ponovo ih je podvukao. Ne podižući pogled,
rekao je: – Nalaz je bio pozitivan, zar ne?
– Da. – Džo je osetio: sad ili nikad. – Ali, zainteresovao me je. Tkivo
koje sam video bilo je veoma slično izuzetno virulentnoj ne-
Hodžinsovoj limfemi. Viñao sam takve slučajeve – retko – ali sam ih
viñao prilikom svojih istraživanja. Konkretno, mislim na slučajeve sa
naglašeno smanjenim brojem T-ćelija.
– Želite li da ukažete na to da je ova žena možda imala sidu?
Džo klimnu glavom. : ',
– I da se ovaj tumor pojavio kao posledica side?
– Da. Da li u takvim slučajevima vršite testiranje na HIV-virus?

W
 Profesor Djuar zavrte glavom. – Ne u tom stadijumu. Ali kasnije
bismo …
Džo podiže ruku, prekidajući ga. ,,U kojem stadijumu?
– Pa, u stadijumu do kojeg smo došli sa tom pacijentkinjom.
– Kako to mislite?
– Ako me sećanje dobro služi... – Ustao je, otkrivajući dijamante
boje volove krvi na svojoj fotelji; imao je široka ramena koja godine još
uvek nisu suzile. Otišao je do debelih hrastovih polica koje su pokrivale
dalji zid, uredno napunjene debelim crnim fasciklama, i izvukao onu sa
reljefnim slovima – jebenim reljefnim slovima, pomisli Džo – A-D.
Ovlažio je kažiprst pomoću dva prefinjena liza i čvrknuo po stranicama
koje su izgledale kao krep-papir.
– ... da: Tesa Kerol je dvaput bila kod mene: jednom u 'Rojal
Bromptonu', u martu – tada smo uradili neke rendgenske snimke, uzeli
uzorak tkiva i pregledali mozak na MRI skeneru – a zatim je nedelju
dana kasnije došla ovde po rezultate, koji su, kao što ste rekli, na žalost,
pozitivni. – Zatvorio je fasiklu. – Razume se, kad je prvi put došla,
izvršili smo preliminarnu analizu krvi, ali tada se ne vrši testiranje na
HIV.
– A nakon toga...?
Profesor Djuar je ponovo došao do svoje stolice. Smeštajući se,
rekao je: – Bojim se da nakon toga nije bilo ničega. Dao sam joj
rezultate i nikad je više nisam video. – Džo je zaustio da kaže nešto. –
Zacrtao sam moguće lečenje, mislim da je ona odmah prijavljena za
radioterapiju, ali više nikad nije došla. Pisao sam joj pet-šest puta, ali
nije bilo vajde.
Džo se nagnu nazad; prozor iza profesora Djuara nudio je pogled
koji je bio mnogo manje lekovit nego što bi se to očekivalo, požarne
stepenice i betonska dvorišta, osvetljeni sivilom spram neba oskudnog
engleskog leta, leta koje je zaista činilo ljude potištenima.
– Da budem iskren, gospodine Serena, baš zato sam i bio spreman da
podelim ove informacije sa vama – jer je to inače donekle neetično.
Veoma bih voleo da znam šta se desilo sa Tesom Kerol. – Čak i ovo je
rekao uz osmeh, kao da ta primedba nije toliko prouzrokovana tugom
zbog neizvesne sudbine njegove pacijentkinje, koliko samoosuñivanjem
u još jednom primeru njegove sasvim jedinstvene radoznalosti. – Ali,
čini mi se da su naša saznanja o njoj otprilike podjednaka. – Držao je
W
dlanove podignute pod pravim uglom u odnosu na prsa. – Znamo samo
da je reč o mladoj ženi koja ima kancer.
– Ili ga je imala...
Profesor Djuar zavrte glavom. – Sumnjam. Čak i ako se kancer širio
brzinom na koju vi ukazujete, ne verujem da je ona za šest meseci
preminula. Pa... – Ustao je, do te mere se držeći kao da je stvar izmeñu
njih dvojice okončana da je i Džo ustao, – ...mogu samo da
pretpostavim da je odlučila da se negde drugde leci i da je sada došlo do
izvesne remisije.
Preko persijskog tepiha, koji je bio toliko debeo da se Džou činilo da
je njegovim cipelama pridodat još jedan ñon, krenuli su prema teškim
hrastovim vratima. Profesor Djuar ih otvori i ukaza se nezastrveni
hodnik golih zidova.
– Žao mi je što nisam mogao više da vam pomognem...
Džo napravi grimasu pomirenosti sa okolnostima. – Sigurni ste da ne
možete da se setite još nečega o njoj što bi moglo da mi koristi...?
– Da, baš ničega. Velika šteta, naravno. Lepa devojka. Verujem da je
imala i porodicu.
– Ali, sa medicinskog aspekta..., reče Džo, nežno vršeći pritisak.
– Mislim da ne. – Ali onda se taj njegov neprestani smešak pretvori u
smešak čoveka koji se zaista osmehuje, prisetivši se nečega. – Ne,
čekajte. To je mala stvar, ali...
– Recite.
– Pa, razume se, obavio sam rutinski pregled njene lobanje. I
primetio sam malu ćelavost u oblasti oko temena.
– Ćelavost?
– Da.
– Mislite da je već tada išla na hemoterapiju?
On zavrte glavom. – Ne. Zapitao sam se nije li možda reč o nekom
neuobičajenom simptomu oticanja prednjeg režnja, ali kad je došla po
rezultate, shvatio sam o čemu se radi.
Smešak je sada bio prilično veliki, skoro kao smešak Džokera; on je
uživao u ovoj medicinskoj anomaliji. Džo napravi pokret rukom, dajući
znak profesoru da nastavi.
– Pa, ona je očigledno bila veoma nervozna. I primetio sam da, kada
je nervozna, ima običaj da nesvesno cupka kosu na temenu. Čak bi
W
iščupala jednu dlaku i igrala se sa njom vrteći je izmeñu prstiju, a da pri
tom, koliko sam ja mogao da primetim, i ne zna da to radi. To je stanje
koje se zove... kako ono bese... – Stavio je ruku preko očiju.
– Trihotilomanija, reče Džo.
– Tako je!, reče profesor, odmahujući rukom, osmehujući se šire
nego ikada. Zadržavao je taj osmeh, kao što je činio uvek, iako je u sebi
bio uistinu šokiran odsustvom smeška – zapravo, bezmalo burnim –
koji se kao reakcija pojavio na licu ovog čudnog malog biohemičara.

Vik

Vik je ceo dan presedeo u dnevnoj sobi, čekajući da ta gola stara

žena izañe na svoj balkon. Izlazila je svakog dana, obično oko dva sata,
mada ponekad već u dvanaest, a ponekad tek u pola šest. Uvek je bila
gola. Vik je najpre pomislio da je možda samo u toplesu, pošto je njena
donja polovina bila skrivena balustradom, ali kasnije je, dok se vraćala
u svoj zatamnjeni hodnik, ugledao njenu četvrtastu zadnjicu; bila je
gola. Izašla bi kao da se sprema da okači odeću, ali nikad nije ništa
iznosila. Grudi su joj bile ogromne i otromboljene, to su grudi koje
zapadnjak danas viña samo na televizijskim apelima za borbu protiv
gladi u svetu i na ekstremno zabačenim mestima na Internetu.
U stvari, – čekanje – nije prava reč. – Čekanje – implicira
očekivanje, a u ovom slučaju može da ukazuje na neku formu pervezne
pohotnosti, ali to bi bio pogrešan zaključak. Vik je sedeo sučelice
prozoru u svojoj dnevnoj sobi, odatle je mogao da vidi njen balkon, ali
zapravo nije čekao da ona izañe, već je samo markirao proticanje
vremena, zureći u beložute fasade stanova preko puta, duboko ne radeći
ništa, a jedina stvar koja je mogla da razluči jedan momenat od drugog i
da definiše kretnju u vremenu bila je pojavljivanje te stare žene. Ono je
prekidalo trans.
Oko petnaest do sedam je počelo da se smrkava. Neće doći, pomislio
je, definitivno neće doći. Nestala je: kao i sve ostale žene u mom životu.
Pomislio je kako bi mogao da ustane, ali onda se zapitao gde bi to pa
išao posle toga. Nemam razloga da odem u kuhinju, pomislio je: u njoj
nije bilo hrane, a on nije bio gladan – nije, činilo mu se, bio gladan
W
nedeljama. Nije bilo razloga za odlazak u spavaću sobu – prerano je za
spavanje, a spavanje je sad ionako nešto nalik hrani, nešto do čega nije
mogao da doñe, ali što zapravo nije ni želeo. Kada je poslednji put
spavao, sanjao je da se izgubio na moru i da umire od žeñi, pa je plakao
i pokušavao da pije sopstvene suze, ali shvatio je da to ne može da čini,
pošto su i one bile slana voda. Nije bilo razloga da ode do TV-a i da ga
uključi – uskoro će početi vesti; on nikada nije bio posebno
zainteresovan za spoljašnji svet, a sada je postao potpuno
nezainteresovan. Nije bilo razloga da ode u kupatilo – nije imao za koga
da se pere. Pre par nedelja, a možda je to bilo i juče, kupao se i pokušao
da čita neku knjigu u kadi, ali omlitaveo je, knjiga mu je iz ruku pala u
vodu, a kada ju je sada video, sa stranicama slepljenim na podu, samo je
još dublje osetio nepovratnost koju sa sobom donosi nesreća, osetio je
koliko gubitak može da bude nepopravljiv. Jedino mesto koje je bilo
vredno toga da ode do njega je bio WC, mada on tamo može stalno da
boravi i da se olakšava. Možda, pomislio je, ako prestanem da jedem i
da pijem, uskoro neću morati čak ni to da radim, pa mogu da ostanem
ovde zauvek.
Ma koliko dijagnoza izgledala očigledna, Vik nije znao da je u
depresiji. Naravno, znao je da je tužan, još uvek je često plakao zbog
Eme, a u dragom emocionalnom odeljku mu je nedostajala Tes, ali on je
bio toliko naviknut na teško lenčarenje da se glavni simptom depresije
(za koji ljudi koji nikad nisu bili u depresiji ni ne znaju, misleći da biti
depresivan znači osećati se snuždeno) – nesposobnost da se pomakneš –
nije dovoljno razlikovao od njegove uobičajene nesklonosti kretanju,
tako da nije mogao da ga podstakne da prepozna stanje u kojem se
nalazi, niti da uoči da je uopšte u pitanju neko neuobičajeno stanje.
Meñutim, depresija je upravo to, osećaj da si pritisnut, a ostale reci koje
je objašnjavaju – osećaj potištenosti, neraspoloženja, pokunjenosti,
skrhanosti, teskobe u srcu – su u svom bukvalnom značenju podjednako
dobro opisivale Vikovo bitisanje: činilo mu se da je vazdušni pritisak
oko njega mnogo viši nego što bi trebalo da bude, činilo mu se kao da
se nalazi duboko, duboko ispod vode ili kao da je – ponekad baš morate
da upotrebite uobičajenu frazu, jer ona ponekad zaista pruža tačan opis
– neka velika težina stavljena na njegova ramena. Sedeći tu, a to je činio
danima, voleo je da vizuelizuje ovu težinu kao nakovanj ili možda kao
W
teret od deset tona iz komedija, teg čiji je donji deo oblikovan tako da
se savršeno uklapa u gornji deo njegovog tela, tako da se, kad bi ustao, i
on dizao sa njim, i to lako – to jest, uz veliki fizički napor sa njegove
strane, ali bez pretnje da će ga izbaciti iz ravnoteže, dopuštajući mu da
se, kada hoda, oseća kao da je neprestano natovaren.
A opet, taj osećaj i nije bio toliko različit od onoga koji je često imao
u ono vreme kad se osećao lagodno.
Mnogo kasnije, iako je, što se Vika ticalo, moglo biti u pitanju samo
pet minuta, primetio je da je promenio pantalone. Ne da ih je promenio
u periodu izmeñu čekanja da se ta stara gola žena pojavi i ovog
trenutka, već da ih je promenio danas. Kad je shvatio ovo, shvatio je i
da ne može da se seti koliko dugo je nosio istu odeću, ali to jedva da je
bilo iznenañujuće, budući da je sada nije skidao kad je odlazio u krevet.
Ali, sećao se da je prošle noći nosio crne farmerke, a sada je nosio
plave.
Nije mogao da se seti kada je to skinuo crne farmerke, ali je
pretpostavljao da je izašao iz njih kad je jutros otišao u WC, tačnije da
su one izašle iz njega, otplovivši sa njegovih stopala u gužvavu gomilu
oko porcelanske vaze. Prateći ovaj voz misli – više je improvizovao
nego što se prisećao – Vik je pretpostavio da je neko vreme lutao u
gaćama i čarapama, a onda primetio da su mu noge gole, pa je obukao
novi par pantalona.
Svest o ovome – da je imao druge pantalone – bar je pružila znak,
tačku u danu koja je obeležavala proticanje vremena i koja je izostala
nepojavljivanjem gole stare žene. Bez tih znakova, priinećivao je Vik,
vreme gubi svu svoju linearnost, a svest više ne predstavlja kontinuum
kalibrisan novim ili stalno ponavljajućim iskustvima, već crnu rupu,
stvar bez hronologije: čitav dan bi prošao u stanju takvog narativnog
kolapsa.
Ovo ga je podstaklo na aktivnost. Ne na neku veliku aktivnost,
posmatrano iz vizure standarda običnih ljudi – pa čak ni Vikovih
uobičajenih standarda – ali, uzevši u obzir da se celog dana bukvalno
nije pomerio, u pitanju je bio herkulovski skok. Stavio je ruke u
džepove. Ispostavilo se da je čak i ovo teže nego što je očekivao –
teksas-platno je, dok je njegova koža lagano klizila preko njega,
delovalo kao lepak, a ulaz u džepove je bio tako tesan da je na trenutak
pomislio da su oni zašiveni. Našavši se unutra, njegove ruke se osetiše
W
zarobljenima, u zamci mengela od tekstila, pa se on malo uspaničio,
misleći da ih više nikada neće izvući. U desnom džepu se nalazilo još
nešto, nešto zbog čega je još teže uvukao ruku unutra – jer to je bio
njegov projekat, samo da stavi ruke u džepove (karakteristično je da je
jedina aktivnost koju je danas odabrao za sebe smišljena tako da uveća
njegovu neaktivnost) – i to ga je iznenadilo: nije ni razmatrao ideju da
bi stavljanje ruku u džepove moglo biti motivisano traženjem stvari
koje se u njima nalaze, umesto da bude radnja čija je svrha puko
obezbeñivanje oslonca za ruke.
Bilo je to nešto tvrdo i hladno. Pustio je da mu prsti neko vreme
dodiruju tu stvar: činilo mu se da je prošlo poprilično vremena od kada
je bio u kontaktu sa nečim što nije vazduh. A onda je, ne proizvevši
ništa više od gotovo nečujnog zujanja insekta pod ogromnom stenom,
postao svestan još jedne senzacije sa kojom se dugo nije sreo: buñenja
zainteresovanosti. Pitao se šta je to, taj predmet u njegovom džepu. Čak
je mogao i da nagaña.
Prikupljajući svu snagu koju je posedovao – bar tako mu se činilo –
gurnuo je ruku dublje u džep i dozvolio prstima da se saviju oko tog
tvrdog, hladnog predmeta. Sada je mogao da kaže i da je on tanak i da
je jedan njegov deo nazubljen. Znao je šta je to; nije znao da li da ga
izvadi ili ne. Razmišljao je o ovome dva ili tri minuta, jer ga je imalo
svrhe izvaditi samo ako ćeš ga upotrebiti, a on nije znao kakva bi bila
svrha toga; ali je znao i to da, prvi put posle mnogo meseci, nešto što je
uradio – stavio ruke u džepove – bar ima neku svrhu, da vodi negde:
zato je i osećao da treba da insistira na tome. Čeličio je sebe, misleći da
će biti potrebno više napora nego što je on mogao da podnese, ali
zapravo je bilo lako: izvadio ga je kao što već čovek izvlači neku stvar
iz džepa. Ono što je olakšalo ovaj poduhvat, a Vik to jedva da je znao,
bio je ponovni ulazak priče u njegov život, radnja koja je ponovo
pokrenula drugu radnju: sve što nam je potrebno da bismo promenili
smer inercije jeste neki osećaj konsekvence – čak i loše konsekvence –
neki osećaj da iza ovog dogañaja postoji neki drugi, i da izmeñu njih
postoji veza, osećaj da život ima svoja poglavlja. Ali, nije imao
vremena da o tome misli ceo dan, jer je gotovo istog trenutka kad ga je
podigao spram bledog svetla koje je kroz prozore bez zavesa dopiralo iz

W
stanova preko puta, ustao, podigao svoju kožnu jaknu sa poda i izašao,
držeći ključ stana iznad – Rok stopa – ispred sebe, poput strele.
Parkirao je – lambretu – na trotoaru ispred sporednog ulaza u radnju.
Padala je kiša: bilo je nemoguće pročitati cene gitara kroz staklo
poprskano kapljicama. Ovog leta su vremenske pri.ike doprinosile
Vikovom lošem stanju, jer se činilo da ne protiču onako kako bi trebalo
– leto je bilo pomešano sa parčićima zime, jeseni i proleća, učvršćujući
njegov osećaj da se vreme okrenulo protiv samoga sebe. Sa –
lambretom – je bilo mnogo teže izaći na kraj kad pada kiša – teže je
palila, pokisao bi vozeći je, delovi su više rñali – pa se Vik iznervirao
vozeći do – Rok stopa – (to ti se može desiti – ili možda ne može – iako
si u depresiji), i pomišljao je da se vrati. Nije se vratio – snaga
pronalaska ključa ga je terala napred – ali, kad se okliznuo pokušavajući
da podigne tog dinosaurusa od mopeda na nožice i ogrebavši golenjaču,
osetio se isfrustriranim, njegov osećaj fatuma i namere srušile su
banalnosti – bila je to frustracija čoveka koji, misleći da prati svoju
sudbinu, otkriva da se zapravo nalazi u erbasu A318 za Nju Malden.
Stan mu nije ostao u sećanju kao ovako taman; ali, opet, nikada nije
bio u njemu ovako kasno, jednom je bio, ali je spavao. Kad je upalio
svetio, ono mu je spržilo oči, ostavljajući obrise golih sijalica u
njegovom vidnom polju.
Nije se promenilo mnogo toga, premda je, bez ulepšavajućih efekata
tajne ljubavi, bila otkrivena sva neuglednost ovog mesta: sofa-krevet je
bila manja, čaršavi masniji, tapeti buñaviji, a prašina na svim
površinama deblja nego u njegovim mentalnim rekonstrukcijama. Bilo
je nekoliko novih stvari, mada će pre biti da su one ranije izmakle
njegovoj pažnji – nije bio zapazio da je pod prekriven crnim,
izgrebanim linoleumom, niti da je iznad lavaboa pored kreveta visila
flašica sapuna za ruke. Pritisnuo je zatvarač: iz žljeba je iscurila stara
čista tečnost, visila na njegovom vrhu za trenutak, a onda je pala,
neuhvaćena, u odvod. U uglu lavaboa, na belim skorelim nazupčenjima
premalog useka, verovatno namenjenog onim tankim – milki bar –
sapunčićima iz doba štednje, ležao je razlog zbog kojeg je bio zaboravio
na flašicu sa sapunom za ruke: sapun na kojem je bilo ugravirano
DOVE i koji je, sad se setio, Ema donela kad su se drugi put sastali
ovde. Sećao se da je otvorila plavo-belu kutiju i da je stavila sapun na
W
lavabo. Svojevremeno se pitao da li su, kad je to činila, njeni instinkti
bili slatki – malim gestom učiniti ovo mesto ugodnim – ili kiseli –
pragmatično snabdeti njih dvoje sredstvom kojim će pre nego što se
vrate svojim zvaničnim partnerima sprati tuñe sokove sa svojih tela –
ali sada je shvatio da nije bilo u pitanju ni jedno ni drugo: da je
kupovina sapuna za nemoralno ljubavno gnezdo bio čin koji je
predstavljao savršenu ravnotežu izmeñu pravljenja doma i rušenja
doma.
Učinilo mu se da u oskudnoj svetlosti spavaće sobe može da razazna
otiske prstiju. Bili su i suviše mali da bi bili njegovi. Raširio je tri
srednja prsta desne ruke i nežno ih , stavio na otiske. Nežno:
pokušavajući da dodirne mesto koje su dodirnuli njeni prsti,
pokušavajući da vrhovima svojih prstiju dodirne njene, ali sapun je od
starosti i vode postao mekan i kašast.
Oprao je ruke i odlutao u drugu sobu. Pritisnuvši prekidač, shvatio je
da je sijalica pregorela, ali mogao je da se orijentiše: čak i u tami je
mogao dobro da razazna oblike i konture. Iz nekog razloga je očekivao
da će nameštaj i instrumenti razbacani unaokolo biti prekriveni
ogromnim belim čaršavima, kao što su uvek prekriveni u sobama i
hodnicima kuća u filmovima, ali nije bilo tako. To ga je učinilo svesnim
činjenice da je ovo mesto bilo i uvek će biti prvenstveno skladište,
prostor gde se drže stvari. I to ne skladište nekog posebno uspešnog
biznisa, pomislio je, primetivši, dok je hodao izmeñu kofera, da je
prošlo šest meseci otkako je poslednji put bio ovde, a da praktično
nijedan od instrumenata ne nedostaje.
Samo se na mestu gde je ranije stajala harfa, na sredini sobe, nalazio
veliki drveni sanduk. Sučelice Viku se nalazio papir formata A4,
pričvršćen za drvenu tablu dijagonalno zalepljenom selotejp-trakom;
pročitao je, čkiljeći: – Isporuka: Gospodin P. Drejk, Vulston Gardens,
SE2. – Odjednom osetivši poriv da vidi harfu, pokušao je da skine table
sa sanduka, ali čak ni svojim kao ekser tvrdim noktima nije mogao da ih
odvoji, uspevši samo da zaradi cepku na vrhu jednog od svojih prstiju,
još uvek pomalo sapunjavih. Seo je na jedan crni gitarski kofer koji je
ležao uspravljen; seo je na ugib njegove gornje krivine. Neko vreme je
zurio u sanduk, pitajući se šta da radi. Pitao se koliko je sati, ali nije
imao sat. Pitao se da li je ovo ono zbog čega je došao.
W
 Posle nekog vremena je prepoznao kofer na kojem je sedeo. Ustao je
i pažljivo ga gurnuo nazad, spustivši ga. Podigao je zlatne bravice:
unutra je, kao kakav embrion u kičmaterici, ležao – greč Čet Etkins
1600": sedefni umeci na njegovom vratu su mlečno svitkali na svetlu
koje se vucaralo iz druge sobe. Bio je sjajan, čak i u mraku. Uzeo ga je i
odsvirao akord G, a zatim A-mol, pa D7: uvod u Shop Girl Queen. Kao
i kod svih poluakustičnih modela, reč – polu – je bila preuveličavanje,
žice su zvučale onoliko tanko i oskudno koliko bi, znao je, zvučale
bogato i kompleksno sa pojačalom. Pustio je sinusoidno telo da mu
spadne sa kukova, levom rukom držeći vrat. Posmatrao je gitaru
nekoliko sekundi i osetio neumanjenu, bez obzira na teško emocionalno
ćebe depresije, oštru čistotu svog divljenja; spojio je levi i desni dlan,
obavivši njihove prste oko vrha vrata, i zavitlao gitaru iznad glave, a
onda je ona opaučila u poklopac sanduka.
Bela ploča je odmah odletela, a deo tela oko donjeg f- , otvora je
pukao; podstaklo ga je to što je primetio znatno udubljenje na poklopcu
sanduka, pa je ponovo na isti način zavitlao gitaru, setivši se kako je
kao klinac zaljubljen u gitare mrzeo Pita Tausenda što to radi. Ovog
puta su oba magneta iskočila iz svojih ležišta kao par komedijaških
očiju na federima, a tremolo-ručica sa srebrnim gravurama je poletela,
praveći brze krugove poput noža cirkuskog bacača. Znao je da mu je
preostao još samo jedan dobar udarac, pa je ovog puta spustio gitaru
skroz iza glave – mogao je da oseti kako njena zadnja strana dodiruje
njegovu zadnjicu – a onda je zamahnuo njome, podigavši je u
neviñenom luku, preko sebe, i pri tome skočivši u pokušaju da postigne
dodatnu silinu. Drvo se slomilo, nije bio siguran gde: eksplozija drveta.
Kad je povratio ravnotežu, držao je vrat divne gitare; telo je bilo otpalo,
zabilo se u poklopac sanduka, njegove gornje krivine su još uvek bile
vidljive iznad polomljene table. Sve je ličilo na omot nekog albuma iz
sedamdesetih, nekog – Hipgnozisovog – dizajna za ,,Yes – ili – Gentle
Giant, ili za nekog sličnog, prizor gitare koja se, živa sahranjena, diže.
Vik se uspravio do svoje pune visine i uvukao prste sa obe strane
pukotine koju je gitara napravila u sanduku. Povukao je udarcima
oslabljeno drvo koje mu se našlo u rukama, pretvorivši se u krhotine.
Bacao je tu parčad preko ramena, praveći gomilu iza sebe, gomilu koja
je postepeno narastala u pogrebnu lomaču.
W
 Pusti me da je vidim, zatekao je sebe kako govori naglas, pusti me da
je vidim, dobro znajući kakav je simbolizam u pitanju, nije bilo
komplikovano. Najzad je veći deo poklopca odstranjen: ispod je mogao
da napipa okean ambalaže sa vakuum-lopticama. Nežno uhvativši
gornji kraj najlona, pridigao je sanduk spuštajući prednju tablu na pod;
onda je došao do rupe koja je nekad bila poklopac i izvukao instrument
koji se nalazio unutra. Teško dišući, uspravio ga je – bio je lakši nego
što je očekivao; nalazio se u centru sobe, u unakaženom grumenu
izrovašenog politena koji je ličio na ogromnu bistu sa glavom Džona
Merika68. Cepao je najlon, bilo je lako cepati ga, iako je stalno nailazio
68
Tragična sudbina Džona Merika predstavlja signum moralne
izopačenosti puka i naročito viših klasa – jedne od tamnih strana
ekonomski prosperitetnog, kolonijalno ekspanzivističkog i umetnički
nadmoćnog viktorijanskog doba. Majka Džona Merika, roñenog 1862,
primetila je da se neki delovi njegovog tela, posebno njegova glava,
neprirodno menjaju. Tokom godina ove promene su postajale sve
dramatičnije: Merik je imao ogromnu amorfnu izraslinu na desnoj strani
glave, lice mu je bilo potpuno unakaženo, a desna ruka neupotrebljiva.
Pokušao je da radi u fabrici, ali su ga tamošnji radnici ismejavali i
maltretirali, pa nije imao druge nego da zarañuje za život pojavljujući se
kao zvezda predstava gde su prikazivane nakaze. Promoter šoa mu je,
aludirajući na njegov težak deformitet, nadenuo ime „Čovek slon". Na
tim predstavama posetiocima je čak deljena Merikova dirljiva pesma u
kojoj on svetu pred kojim je izložen izražava sentimentalnost i
zahvalnost. Nežan u duši, a ružne spoljašnjosti, predstavljao je
paradigmu Čudovišta iz bajke. Od ove divljačke eksploatacije spasao ga
je doktor Frederik Trevs, smestivši ga u londonsku bolnicu, gde su mu
prvi put u životu pružili potrebnu negu. Merik je umro posle šest godina
provedenih u bolnici, kad je zaspao na leñima: glava mu je pala unazad
i ugušila ga, prekinula dotok vazduha. U svojim memoarima doktor
Trevs naglašava da postoji velika verovatnoća da je nesrećni pacijent
izvršio samoubistvo, želeći da makar u jednom trenutku bude normalno
ljudsko biće: vrlo dobro je znao da ne sme da spava ležeći; gotovo
oduvek je spavao u sedećem položaju, podupirujući težinu glave
podignutim kolenima. U svom filmu Čovek slon iz 1980 Dejvid Linč se
W
na delove spojene tvrdom smeñom trakom za pakovanje koju je morao
da prekida zubima. Najlon se konačno predao, razdvajajući se i padajući
poput otkopčane haljine.
Vik je gledao u svoju nagradu: a zatim je, uz tihi krik, spustio
pogled. U ruci je držao klupko ambalaže; razmotavala se dok je gledao
u nju, vakuum-loptice su bile postrojene u svoje redove, nisu odlazile,
nisu odlazile. Ispred njega je stajao – Roland G300, jedna od najboljih
elektronskih klavijatura na tržištu. Vik je ovo znao jer je na njegovoj
poslednjoj tezgi rañenoj za – Island – klavijaturista stalno pričao o
ovom sintisajzeru, posebno o tome koliko je dobar za semplovanje
drugih instrumenata. O, pomislio je, o baš fino: verovatno iz njega
mogu da izvučem fantastičan zvuk keltske harfe. To je bila njegova
poslednja pomisao pre nego što je telefon zazvonio.
Uključen je, to je prvo pomislio. Onda je poželeo da ima neku ideju
o tome koliko je sati. To ne bi naročito rasvetlilo misteriju, ne bi otkrilo
ko bi ovo mogao da bude, pošto ranije niko nije zvao ni preko dana, ali
on je ovo učinio instinktivno, kao što ljudi čine kad telefon noću
zazvoni: pogledaju na sat i, posle nekog vremena, različitog od osobe
do osobe, pomisle kako ne treba da se jave, jer to može biti samo neko
koga ne želiš da čuješ. Još uvek je zvonio, sada sa svojim petim parom
zvonjave; Vik se pitao zašto Britanija insistira na tome, na dvostrukom
tonu zvona, kad je na svim drugim mestima u pitanju samo jedan ton.
Prošao je kroz spavaću sobu i pomislio da može da vidi tu tupavu bež
slušalicu kako se trese pri svakoj zvonjavi, kao slušalica telefona u
crtanom filmu.
Vik je želeo da zna da li je ovo to, da li je ovo njegova sudbina. Već
mu je bilo dosta stvari koje nisu njegova sudbina. Dolazeći ovde
pomislio je da je to sudbina, ali onda je počela kiša, pa je povredio
nogu, što se uopšte nije uklapalo; harfa nije bila tu, zamenila ju je
klavijatura – sve je to izgledalo pogrešno. Zato je i oklevao, mislio se
da li da podigne slušalicu. Najgore bi bilo – gore i od toga da se javi
Anñeo Smrti, mnogo gore – da je posredi greška, da neki uzrujani glas

fokusirao na emocije skrivene iza ružne spoljašnjosti Merika, koga je

glumio Džon Hart, jedva prepoznatljiv pod slojevima groteskne šminke.
W
kaže: – Da li je Džimbal kod kuće? – Tako je to sa sudbinom: kako da
znaš kad dolazi? Kako da je razlikuješ od nasumičnog života?
Njegova ruka zastade u vazduhu, tik iznad slušalice: činilo mu se da
izmeñu dlana i plastike oseća vazdušni jastuk. Nije više ni znao koliko
puta je telefon zazvonio, ali bar je znao da je to neko ko ima misiju,
neko ko želi odgovor.
Podigao ju je. Na trenutak je zaboravio ko u ovakvoj situaciji treba
prvi da progovori, izgledalo mu je da se nadmoć nalazi na drugom kraju
veze.
– Halo?, rekao je konačno, nešto u njemu je odbijalo da kaže – Vik
ovde. Ali, kad je izgovoreno, – Halo? – se činilo ranjivijim, jer je bilo
pitanje, vapaj u tami nalik na – Ko je tamo?. Nekako ga je otvorilo više
nego da je jednostavno izgovorio svoje ime. Ništa: iako se jasno čuo
vrlo slabi zvuk disanja. – Halo?, rekao je ponovo, sada malo više
insistirajući. Još uvek nije bilo odgovora; disanje nije prestajalo, bilo je
mekano i neopsceno. Stomak mu se ispuni olovom od pomisli da je
zaista u pitanju greška, pa je čekao neko glupo pitanje ili, verovatnije, –
klik – u trenutku kad onaj ko je zvao spusti slušalicu.
Ali, pre nego što je usledilo – klik, zaista je čuo razgovetan zvuk,
zvuk koji se i nije toliko razlikovao od disanja koje je čuo – zvuk koji je
zapravo samo drugačiji oblik disanja, izdisaja izbačenog iz pluća malo
brže nego što je to uobičajeno – ali za Vika je ta razlika bila značajna.
Začuo je kašalj.
Nije ga video neko vreme, ali je znao da pati od kašlja.
– Džo?, rekao je, ali sada je došlo – klik, ostavivši njegovo uvo u
polutišini prekinute veze. Slušao ju je, to tiho pucketanje elektriciteta
duž tamnih stubova, a onda je pomislio: to je valjda to. Moja sudbina.

Džo

Vik nije morao da čeka dugo da bi se ona odigrala. Vratio se u svoj

stan u Sajdenhemu, ponovo je sedeo u dnevnoj sobi kad se začulo
zvono na vratima. Ovog puta je tu bio sat, starinski primerak koji mu je
kupila Tes: 2 i 16. Nije ga uznemirila činjenica da je kasno. Sišao je niz
stepenice u zgradi, ne zamajavajući se sa interfonom. Otvorivši vrata,
W
ugledao je, baš kao što je očekivao, Džoa, u svetlosivom mantilu,
povijenog na kiši koja je lila. Kosa mu se bila zamrsila na čelu, čineći
ga, pomisli Vik, mladim.
– Zdravo, rekao je Vik, a zatim, iskreno, – jesi li ti to smršao?
Džo ga je, kao da mu daje odgovor, udario – svom snagom – pravo u
lice.
Prva stvar koju je Vik ugledao dolazeći svesti bila je belina: čista,
svetla belina, pa se zapitao da li je mrtav, ili se nalazi u bolnici, ili je
možda oslepeo, pošto je jednom negde pročitao da ono što vide slepi
ljudi nije uvek crnilo. Meñutim, izgledalo je da se ta belina kreće, u
različitim ravnima – ispred njega se nalazila jedna ravan svetle beline, a
iza nje druga. Onda se pojavila nova ravan beline, mnogo bliža njemu,
direktno ispred njegovog levog oka. Ova je bila manje sjaktava, i
treperila je: zatvorila je njegovo levo oko, primoravajući ga da vidi svet
u dve nijanse, u crnoj u tom oku i beloj u drugom.
Pogledao je otvorenim okom. Džo u svom belom mantilu je kružio
oko njega.
– Ne mrdaj se, rekao je razmotavajući gazu, zalazeći iza Vika kako
bi je obmotao oko njegove glave.
– Dobro, reče Vik. Saznanje o tome da ga Džo previja objasnilo je
bol u nosu i levom oku. Osvrnuo se oko sebe, onoliko koliko je mogao.
Sedeo je na crnoj kožnoj stolici koja se obrtala; sada, kada mu se vid
razbistrio, mogao je da razazna gde se nalaze.
– Ovde radiš?, rekao je.
– A-ha, reče Džo, upotrebivši- frazu koju je.pokupio od Šariin.
– Fino ti je ovde.
– Hvala.
– Mada, ako ti je bilo do jednog momačkog ćaskanja, to smo mogli
da obavimo u 'Sajdenhemskom začinu'.
Džo na trenutak prestade sa previjanjem, spustivši pogled prema
njemu.
– Prestali smo da idemo tamo, zar ne? Ubrzo nakon što sam se
oženio. U stvari..., ovde je, izgleda, malo jače zategao zavoj, – ...ubrzo
nakon što sam ti rekao da se ženim.

W
 Vik klimnu glavom, pomalo gadljivo, osećajući da je došlo vreme da
promeni temu. – Šta je ovo?, reče, pokazujući na veliku četvrtastu sivu
mašineriju u ćošku.
– Elektronski mikroskop.
Vik začkilji u mikroskop. Po celoj dugačkoj, beloj sobi je bilo
aparata koji su slično izgledali. Iznenadio se: mislio je da je danas sva
tehnologija mala, ali svi aparati koje je mogao da vidi ne bi štrcali u
Projektu Forbin69. Gde je, pitao se, zid kompjutera sa koturima trake,
onih koji govore: programiran sam da zaustavim rafl.
– Dobro ti ide ovo, rekao je dok je Džo pričvršćivao zavoj na
njegovim slepoočnicama.
Džoovi prsti nastaviše da rade. – Da. Pa, ja sam nekakav poludoktor.
Vik je u trenutku razmotrio situaciju u kojoj se nalazi. – Znaš,
uštedeo bi sebi trud da – kako to da sročim – da me nisi udario.
Džo klimnu glavom. – Mislim da je to uradila ona druga polovina
mene, rekao je.
– Ne-doktor. – '•"'
– Džo zastade. – To je marka vibratora, zar ne?
– Da, reče Vik i odmah se oseti neprijatno; njegov humor nikad nije
delovao ovako neumesno. – Mislio sam da radiš negde u Kentu,
nastavio je brzo.
– Radim.
Vikova pribranost se uskomeša. – Koliko dugo sam bio u nesvesti?
– Oko dva sata.

69
Kolos: projekat Forbin je američki naučnofantastični film Džozefa
Sardženta iz 1969, snimljen po literarnom predlošku D. F. Džounsa: u
jeku Hladnog rata Sjedinjene Američke Države u tajnosti razvijaju
ogromni kompjuterski sistem „Kolos" čija je svrha da otkloni opasnost
od nuklearnog napada. Meñutim, „Kolos" (koji, naravno, izgleda
groteskno u poredenju sa današnjim računarskim sistemima) počinje da
„razmišlja" nezavisno od naučnika Carlsa Forbina koji ga je stvorio, i
uspostavlja komunikaciju sa svojim ruskim pandanom, super-
kompjuterom „Čuvar". Dva proizvoda veštačke inteligencije
preuzimaju potpunu kontrolu nad svetom...
W
 Džo koraknu unazad, pažljivo posmatrajući zavoj; onda sede, sa
rukama iza sebe i sa stopalima na podu, za dugačak radni sto udaljen
nekih pet jardi. Vik je primetio da se sa njegove leve strane nalaze dva
staklena kaveza, u jednom su bile životinje nalik na pacove, a u drugom
miševi. I oni su bili beli.
– Mora da si me baš jako udario. – 1 – Verovatno jesam.
– A onda si me doneo ovde?
– Počeo sam da treniram. – Savio se u ramenima. – Osim toga, uvek
si bio apsurdno mršav.
Vik klimnu glavom, s lakoćom; ovo pominjanje ustanovljenih istina
je izmeñu njih dvojice stvaralo bizarnu atmosferu normalnosti.
– Zar ovde nemaju čuvara?
– Imaju. Propustio me je. Stalno dolazim ovde, u svako doba, danju i
noću. – Džoove plave oči su ostale neosetljive. – Nije hteo da proverava
šta se nalazi na zadnjem sedištu. A i zašto bi?
– Pa da. – Vik ga pogleda; bilo je nemoguće proceniti izraz njegovog
lica. – A... zar kod kuće nisi imao zavoj?
Džo zavrte glavom.
– Dragstori nisu bili otvoreni?
Džo prekrsti ruke. – Nisam nameravao da te dovedem ovde. Kad
sam otišao do tvog stana.
– Šta si nameravao?
– Nisam imao nikakvu ideju. Ali, kad si otvorio vrata, izgledalo mi
je logično da te udarim. – Džo je gladio zglavke desne ruke prstima
leve. – Prvi put u životu sam udario nekoga.
– Jesi li zadovoljan?
– Da. Mada, boli me.
– O, ma nemoj. – Vik ga je odmerio od glave do pete. – Pa, valjda
mogu da pretpostavim da si ti pozvao?
– Jesam.
Vik zadrža svoj pogled. Džoova mirnoća je počinjala da ga živcira,
iako je znao da je i njegovo držanje slično: ali, činilo mu se da je
Džoovo proračunatije.
– Kako si došao do broja? – Da li ga je ona zapisala negde?, hteo je
da kaže, ali nije želeo da spominje Emu, iako je znao da je, ma kakvi
bili drugi razlozi zbog kojih ga je Džo doveo ovde, ona bila osnovni.
W
Džo se nagnuo nazad i iz nečega što je ličilo na kutiju sa ubrusima
pričvršćenu ispod ploče stola izvadio par otromboljenih belih hiruških
rukavica.
– Preko Silvije, rekao je.
Vik ispusti polu-dahtaj, a napola se nasmeja. – Šta?
– Aha, rekao je, istežući prste rukavica i gurajući svoje prste unutra,
ekspertski mrdajući njima. – Sećaš se da sam ti na sahrani rekao da
mislim da je Ema neposredno pre svoje smrti kontaktirala s njom?
Rekao je to tako hladno, tako direktno – kao da pita Vika da li se
seća njegovih nedavno kupljenih pantalona – da je Vik počeo da se pita
da li je bio u pravu misleći da je Džoovo držanje proračunato. Pomenuti
njeno ime, i njenu smrt sada, znajući ono što je on, nema sumnje, znao,
a pri tom se ne potresti, izgovoriti to bez drhtanja u glasu – to ga je
malo uplašilo.
– Da.
– Bio sam u pravu. Ali, nije otišla kod nje. Pozvala ju je telefonom.
Vik ovo nije znao. – O..., rekao je slabim glasom. – Kad sam otišao
da obiñem Silviju, okrenuo sam 1471 na njenom telefonu. Prošao je dan
i po, ali srećom – baš kao što si napomenuo kad si svratio dan nakon
Emine smrti – Silviju niko drugi ne zove. Dobio sam datum i vreme:
dvadeset minuta pre nesreće. – Izgledalo je da je Džoov neutralni,
gotovo živahan ton prvi put otvrdnuo; a onda se brzo vratio na staro. ,,I,
naravno, broj. Koji sam od tada periodično zvao.
Vikove misli se zakovitlaše. – Koliko često? – Svake noći. Pre nego
što legnem. I kad se probudim usred noći. Sto se ovih dana često
dešava.
Rekavši ovo, napravio je pet-šest koraka i došao do ormana sa
kartotekom koji se nalazio pored prozora istačkanog kapima kiše.
– Bilo je veoma uzbudljivo kad je neko podigao slušalicu. Možeš li
da zamisliš, zoveš neki broj svako veče..., podigao je obrve, – pa, preko
šest meseci. I onda, konačno, neko se javi! Iz nekog razloga..., rekao je,
otvarajući gornju fioku, – ...se nisam iznenadio kad sam čuo tvoj glas.
Vik se pitao postoji li neka mogućnost za laganje o tome kako se
desilo da on odgovori na poziv; ali, nije znao kako da počne, a osim
toga, nešto u Džoovom držanju mu je govorilo da on raspolaže i nekim
drugim informacijama. – Džo..., počeo je. – Tako mi je žao... ja... –
W
 – Gde je to?
– Šta?
– Taj broj. Dalvič, negde tamo, zar ne?
Vik ga pogleda otvorenih usta. – Hern Hil. To je jedan stan u Hern
Hilu. – Džo klimnu glavom. Izvadio je fasciklu iz.ormana. Bila je to
jedna od onih plastičnih fascikli sa nekoliko zatvorenih pregradaka; u
svakom je ležao slajd snimljen pod mikroskopom, sa nekim uzorkom
krvi, kulture ili tkiva. Podigao je fasciklu pod svetlost neonske cevi.
Vik pomisli da, možda, ako hoće da se izvini, treba da mu priñe – pa
čak i da mu ponudi zagrljaj. Pokušao je da ustane, ali odmah je morao
da sedne, pošto je oštar nalet bola implodirao oko njegovog nosa i oka.
– Ja to neko vreme ne bih činio, rekao je Džo, vadeći slajd iz
fascikle. – Dok si bio u nesvesti dao sam ti 'bulatol', trebalo bi da ti je
bol malo uminuo od njega, ali ako prebrzo pokušaš da ustaneš, javiće se
vrtloglavica.
– Bulatol?
– Sredstvo protiv bolova. I... – Ponovo se zakašljao. – Izvini... i
sredstvo za umirenje.
Vik je buljio u njega, odjednom se osetivši umornim od svega ovoga.
Dao mu je sedativ!
– Džo. Hajde da prestanemo da se pravimo da smo u filmu sa
Džemsom Bondom, važi? Počešao je svoje zavijeno lice. – Jebote, što si
me doveo ovde?
Džo konačno skrenu pogled sa slajda i spusti ga na Vika. –
Prokrvario si od mog udarca, rekao je.
– Pa dobro. Ti si neki stručnjak za biohemiju, a do toga nisi mogao
da doñeš teoretski! Morao si praktično da dokažeš? – Džo nije ništa
odgovorio. – I onda si me dovezao čak do Kenta da bi me previo?
– Ne. Nego mi je nešto palo na pamet. – Privukao je mikroskop –
izgledao je pristojnije od aparata u ćošku – prema sebi, duž radnog
stola. – Zar te ne čudi što ove godine nemaš polensku groznicu?
Vik se brecnu, glava mu se trgnu unazad. – Da. Naravno. Ali, nisam
mnogo razmišljao o tome. Mislio sam da to ima veze sa ovim šugavim
letom.

W
 Džo zavrte glavom. – Ne. Količina polena je veća nego ikada. –
Šmrknuo je. – Čak i ja pomalo patim od polenske groznice, iako je
skoro nikad nisam imao.
– Pa?
– Pa..., reče Džo, u sekundi izgledajući kao da drži predavanje, falili
su mu samo grafikon i pokazivač, – sad ću da ti objasnim nešto u vezi
polenske groznice. U osnovi, ti kao neko ko pati od nje – u svom telu
imaš ćelije ispunjene supstancom po imenu IgE. Ona reaguje na polen,
misleći da je reč o nekom stranom telu koje te napada i stvarajući
antitela za odbranu, a ta antitela se prenose krvlju, pomoću T-ćelija.
Ona mogu navesti 'mast' ćelije da luče histamnine i leukotrene, koji,
opet, prouzrokuju – ali, vidim da ti je ovo dosadno.
Vik se osvrnu oko sebe. Naravno, bilo mu je dosadno; čim je Vik
pomenuo prvo jedinjenje, počeo je da gleda trzavi nos jednog od
pacova, vidljivog u svom kavezu iznad nečega što je, pretpostavio je,
bila zakonski minimalna količina slame. – Ne, nije, uopšte nije.
– Bilo kako bilo, ono što hoću da kažem jeste sledeće: polenska
groznica je autoimunološka reakcija. U osnovi, ona je proizvod
prekomemo aktivnog imunog sistema. Imunog sistema koji poludi u
trenutku kad pomisli da je napadnut. – Dobro... – Vik oseti kako ga
sustiže zev. ,,E sad: to što ti nemaš polensku groznicu, odjednom, i bez
razloga... – Džo nežno spusti slajd koji je držao štipaljkicama
mikroskopa, – ... mora biti posledica toga što je aktivnost tvog imunog
sistema smanjena u značajnoj meri.
Vikov zev je bio progutan negde u njegovim grudima. – Šta hoćeš da
kažeš?
– Kažem da si ležao na podu svog stana, krvareći, da sam dodirnuo
tvoje lice i da se tvoja krv našla na mojim prstima. I, iz nekog razloga,
pre nego što sam uopšte formulisao tu misao, poželeo sam da sperem
krv. Brzo. Onda sam se setio da si pričao da ove godine nemaš polensku
groznicu, pa sam pomislio...pomislio sam da bi analiza krvi bila dobra
ideja.
Vik se priljubi uz naslon stolice. – Analiza krvi. – . – Da. Jesi li
skoro davao krv na analizu? – Vik se osmehnu kiselo, sarkastično. –
Ne.

W
 Džo je prešao na drugi kraj stola i nagnuo se nad mikroskop. Vik nije
bio pripremljen za prepuštanje njegovoj logici: osećao je tvrdoglavost,
otpor.
– Znači, samo to što ove godine nisam imao polensku groznicu te je
navelo da pomisliš da treba da me kidnapuješ i nateraš me da dam krv
na analizu?
– Ne, odgovori Džo ne dižući pogled, – to je bila samo jedna od
mnogih indicija. Ti, naravno, znaš da je Ema imala tumor na mozgu?
Ponovo taj šokantno miran glas. Džo je bio tako udaljen, uklonjen iz
ove situacije, uklonjen iz samog sebe – čovek koga su dogañaji gurali, a
zatim ga iz normalne igre emocija izveli negde gde vlada najveća
moguća otupelost.
– Naravno, rekao je Vik, pokušavajući da odgovori na isti način, iako
je bio zbunjen činjenicom da je Džo ovo otkrio.
Džo je brzo, u velikim kretnjama, pokretao mehanizam svog
objašnjavanja. – Ćelije njenog tumora su zapravo analizirane u ovoj
laboratoriji. – Ritam njegovog mehanizma se usporio. – Video sam ih.
– Bože..., reče Vik, nesposoban da zamisli ovo iskustvo.
– Tada nisam znao da je to njen tumor. – Podigao je pogled. –
Koristila je Tesino ime kad je išla na ispitivanja.
Vik udahnu. – Znam.
Džo klimnu glavom, kao da je ovo stvar iz prošlosti, nešto o čemu su
već razgovarali.
– Takav tumor sam s vremena viñao prilikom istraživanja koja sam
vršio – po veličini i obliku je bio sličan nečemu što se zove ne-
Hodžinsova limfema – ćelije su izgledale kao da se razmnožavaju
velikom brzinom, što je – opet – jedna indikacija uništenog, ili veoma
oslabljenog imunog sistema pacijenta. – Ponovo je spustio pogled na
dve crne cevi. – Takvi tumori se viñaju samo u mojoj oblasti
istraživanja. A ti znaš koja je to oblast, zar ne?
– Džo, rekao je Vik, ustajući uz bol, – jebem mu mater, prestani s
tim, važi? Ovo sam ja. Vik. – Pokazao je na sebe.
– Vik
Džo ponovo podiže pogled, susrevši Vikove oči koje su bile
izbezumljene i u isto vreme normalne, ili, bolje rečeno, izbezumljeno su

W
pokušavale da budu normalne. Znam ja ko si ti, kao da je govorila
Džoova mirnoća. Zato i radim ovo.
– Zašto bi moja žena imala ovakav tumor? I zašto ti ove godine
naprasno nisi dobio polensku groznicu? Ovo su bila dva pitanja koja,
činilo mi se, nemaju veze jedno sa drugim..., i ovde je izgledalo da su se
njegove plave oči gotovo nasmešile, ali bio je to smešak nalik na
smešak profesora Djuara, simptomatičan po čistom zadovoljstvu
naučnika koji pronalazi ključ, – ...sve dok nisi podigao slušalicu.
Vik je još jedan trenutak nastavio da bulji, jednim okom.
– Džo. Hoćeš li, molim te, da prestaneš da se preseravaš,
jednostavno reci ono što hoćeš da kažeš, jebote, rekao je, intonirajući
svaki slog svake reci.
Džo se počeša po nosu.
– Nikad nisi išao na test na sidu, zar ne? Izuzimajući test koji sam ja
malopre uradio.
Vikova utroba se prevrnu. Tačno. Iako je bio stariji i manje sklon
nekadašnjem naklapanju čiji je jedini cilj rušenje tabua, još uvek je u
suštini verovao u govor o heteroseksualnom prenošenju koji je održao u
– Sajdenhemskom začinu – pre skoro deset godina. Pogledao je u Džoa,
zapanjen, shvativši da je čekao da on kaže ovo, da je to bila njegova
replika u Džoovoj ličnoj drami.
– Hoćeš da kažeš da je Emin tumor povezan sa sidom? Da sam joj je
ja preneo?
Džo klimnu glavom, njegovo nepromenjeno lice je u trenutku nestalo
iz vidokruga, a zatim se ponovo ukazalo.
– I zato – molim te, daj da raščistimo ovo – ja imam sidu?
– Ti si HIV-pozitivan, rekao je Džo čvrsto. – Na ivici si da dobiješ
sidu. Dovoljno si na ivici da – kao što sam rekao – tvoj imuni sistem
više ne funkcioniše na svom najvišem nivou. – Zaćutao je. – Zapravo,
moguće je da se, kako sida bude uzimala maha, tvoja alergija povrati.
Malo sam proučavao vezu izmeñu side i alergijskih reakcija – na žalost,
to baš nije naročito istražena oblast – i izgleda da se kod pacijenata koji
imaju sidu, a koji su ranije patili od alergija koje su sad prestale da se
javljaju, te alergije u kasnijim stadijumima bolesti vraćaju, i to u mnogo
gorem obliku. Niko ne zna zbog čega je to tako.

W
 U tišini koja je usledila posle ovog govora Vik je mogao da čuje
nedefinisano brujanje kakvo zgrade kao što je ova uvek prave. Pogledao
je kroz prozor, iako se nije moglo videti bogzna šta; ovakav tip prizora
je noću veoma taman, pošto su u pitanju isključivo poslovne zgrade u
kojima ljudi borave samo danju. U njemu je besnela mala bitka, njegov
instinkt opstanka se borio protiv tereta depresije, koja se sada vraćala uz
kovitlanje, triput teža, govoreći mu da treba samo da legne i prihvati
ovo; nije važno. Ništa nije bilo važno.
– Ne verujem ti, rekao je konačno.
– Uveri se sam.
Okrenuo se. Džo je pružao ruke prema Sivoj dami.
– Ovde je uzorak tvoje krvi. Uzeo sam ti krv dok si bio u nesvesti.
Vik je buljio u njega, sve pomisli o izvinjenju su iščezle.
– Stvarno bi mogao da pogledaš, rekao je Džo. – Ovo je moj
mikroskop. Pomoću njega možeš i sam da vidiš virus.
Rekao je to predusretljivo, uslužno, kao da želi da malo osokoli
Vika. Vik je prišao, osećajući se kruto, poput robota, svestan svojih
pokreta, težine svojih donova na podu i izdisaja u svojim nozdrvama,
svestan mogućnosti da ga bolest odjednom nagoni da ništa od ovoga ne
uzima za istinito. Nije pogledao Džoa, umesto toga je oči odmah
približio sočivima. Kad se početni binokularni oblik stopio u jedan,
mogao je kroz filter boja da vidi niz zelenkastoplavih plazmi koje
plivaju oko tri veće ćelijske strukture; ove veće strukture su u sebi
sadržale desetine majušnih unakaženih crvenih kugli. Unutar većine
kuglica, iako ne u svima, postojala je jedna crna tačkica promenljive
veličine. Sve je izgledalo kao tri providne kese nasumično napunjene
crvenim očima koje plove u algama.
– Ove crne čestice u ćelijskim jezgrima tvoje krvi se zovu RNK: tu
se nalazi HIV gen. – Džoov ton je bio konstruktivan, instruktivan. Vik
je odmakao glavu od mikroskopa.
– I to je sigurno moja krv?, rekao je, pokazujući na slajd. Džo je
klimnuo glavom. Vik je polako došao do svoje stolice. Kad se probudio,
imao je mali ironični osećaj zarobljenosti; sada je svuda osećao
zarobljenost, ali u njoj nije bilo ironije.
– Koliko dugo imam virus?

W
 – To je nemoguće reći. Kao što verovatno znaš, virus godinama
može da bude neaktivan. Sve što znamo jeste da je nedavno došlo do
neke replikacije, jer se njen efekat odrazio na tvoju polensku groznicu.
– Džo je ponovo bacio pogled na sočiva, ali nije priljubio oči uz njih. –
Izgleda da je broj tvojih T-ćelija manji nego što bi trebalo da bude. A
one prenose histamine.
Prestani da pričaš o jebenoj polenskoj groznici, pomisli Vik; prestani
da govoriš kao da bi trebalo da budem zadovoljan – u stilu: hej, imam
bolest od koje se umire, ali dobro je, zbog propratnog efekta neću baš
mnogo da šmrčem u prirodi. Umesto toga je, kao da razgovara sa
svojim doktorom, rekao: – Za koliko će se sida u potpunosti razviti? –
U glavi je brzo pregledao tapiseriju svoje seksualne istorije, ali ona je
bila dugačka i komplikovana, kao tapiserija – Beje"70; u – Pathology –
godinama je bilo susreta kojih se nije ni sećao. Tada je u nekoliko
navrata intravenozno uzeo heroin, nedovoljno da postane zavisnik, iako
se igrao sa time – setio se kako je razmišljao o tome da sistematski
odluči da se navuče, zbog čudesnog olakšanja koje bi mu fiksanja u tom
slučaju pružala.
– I to je teško reći, posebno zbog toga što se ne zna kad si se zarazio.
Moguće je da se to godinama neće desiti. – Džo je u gestu razmišljanja
stavio prst na usne. – Moguće je čak da je nikad nećeš u potpunosti
dobiti. Mada bi se, gledajući ovo, reklo da si na putu da je dobiješ. Iako
postoje ljudi koji celog života ostaju..., ovde je zastao, odmeravajući
težinu reci, – ... prenosioci.
Vik je spustio pogled. U stvari, nije ni slušao. Razmišljao je o tome
koliko je voleo život, ili u najmanju ruku uspomenu na život koji je
živeo pre nego što je Ema poginula, dubeći ćoškove iskustva, pa je sad,
kad je njegov duh bio isključen, mogao da kaže da je gledao sve kanale
– satelitske, kablovske, o da: imao je 94 kanala. A opet, sada se ništa od
70
Pedesetak santimetara visoka i sedamdesetak metara široka tapiserija
koja se čuva u Bajeu, u Normandiji (Francuska) i na kojoj su prikazani
detalji bitke kod Hejstingsa (1066). U ovom sukobu su normanske
snage pod vodstvom Viljema Osvajača porazile Anglosaksonce i
preuzele vlast u Engleskoj. Krajem 19. veka u Britaniji je izvezena
verna replika tapiserije iz Bejea. Kopija je izložena u muzeju u Ridingu.
W
toga nije moglo osetiti, ništa od toga u njemu nije bilo opipljivo kao
uteha, kao mit o, pa dobro, žestoko sam zamahnuo bičem: shvatio je da
je čitavo to zadovoljstvo samo prošlo kroz njega, bilo je tu samo dok je
bilo tu, a onda je nestalo kao bombona u ustima. Razmišljanje o tome
mu je donosilo jedino bol; živeo je život koji mu na kraju nije doneo
spokoj, već intenzivno jasniji osećaj svega onoga što će sada propustiti.
Bič kojim je žestoko zamahnuo sada se spuštao pravo na njegova leña.
– U osnovi, brzina kojom se HIV virus razvija u sidu veoma varira
od čoveka do čoveka. Vik je čuo Džoa kako govori. – Video sam
slučajeve kod kojih se to desilo za tri-četiri meseca. – Onda je zastao, a
kad ga je Vik pogledao, shvatio je da je Džo čekao da on to učini. – Ne
znam koliko je vaša veza trajala – šest meseci? Godinu dana? – Vik nije
odgovorio: nije želeo da odgovori, ali je osećao da to i ne mora da uradi
– Džoov ton je praktično bio retorički. Džo je zatvorio oči, a zatim ih
ponovo otvorio, kao da hoće da dopusti Vikovoj tišini da proñe. ,,U
svakom slučaju, neobično je to što je moja žena tako brzo dobila sidu.
Nije nemoguće, ali je neuobičajeno. – Sada je Džo spustio pogled. –
Ako si ti prenosnik..., a onda ga je ponovo podigao, oči su mu bile
plave kao plamenovi gasne lampe, – ...onda je reč o veoma virulentnom
tipu.
– Pa, reče Vik gorko, sada već sit Džoove melodramatičnosti,
njegovih jakobijanskih prizvuka, – ... čestitam.
– Na čemu?
– Na tome što si sve tako pametno prokljuvio.
Džo se nakašlja. Nije stavio ruku na usta. – Da. Hvala, rekao je
hladno. – Mada, nešto me još uvek zbunjuje. Želeo bih da znam jednu
stvar.
Vik je zadržavao pogled na podu. Gadno je saznati nešto, osećao je.
– Još uvek mi nije sasvim jasno da li se moja žena zaista ubila.
– A to je nešto što moraš da znaš. Zbog sopstvenog... čega, Džo?
Duševnog mira, zar ne?
Učinilo se da je mali drhtaj prošao Džoovim plavim očima, majušni
nagoveštaj slabosti u suočenosti sa agresijom, nešto poput povratka
starom karakteru. Njegova desna ruka se tržnu naviše, možda je osetila
da je primorana da krene prema usnoj resici, ali onda se vratila na radnu
površinu, sa prstima sklupčanim u pesnicu.

W
 – Da. Valjda je tako. Ili bih bar voleo da – jednog dana, u nekoj
budućnosti, rekao je, – mogu da spustim cveće pored puta, a da se pri
tom pre svega, pre nego što shvatim svoju grešku, ne zapitam ko se
zapravo tu slupao.
Rekao je to sa onim elementom rezigniranosti koji leži na samom
kraju bola. Oni koji su prošli taj put znaju da silovite reakcije – suze,
očajanje, porivi za samoubistvom vremenom nestaju, da bivaju
zamenjene jednostavnim prihvatanjem činjenice da život od sada
funkcioniše na tuzi kao osnovi. Džo se najviše do sada približio
ranjivosti, i od toga je Vik poželeo da zaplače.
Usledila je pauza koja zapravo nije bila ispunjena napetošću: izmeñu
ova dva čoveka je prošlo previše toga da bi se javila napetost koja
ionako predstavlja funkciju lingvističke bremenitosti svim onim
stvarima koje bi mogle biti izgovorene, a sada – sasvim sigurno – ništa
nije bilo neizrecivo. Da li zaista ništa nije bilo neizrecivo?
– Mislim da bi mi saznanje o tome da li je u pitanju bio nesrećan
slučaj moglo pomoći, rekao je Džo konačno. ,,A mora da postoje stvari
koje ti znaš, a ja ne znam. Recimo, da li si -, zakašljao se, – - bio sa
mojom ženom pre nego što je poginula?
Vik podiže pogled. Pitao se da li treba da poštedi Džoa ove
informacije. Ali, koje je to informacije Džo poštedeo njega?

Ema

Ema je vozila od ulice Harli prema Hern Hilu, jedva primećujući

londonsko prostranstvo kroz koje treba proći na ovom putu. Ili ga bar
nije primećivala kao prostor – primećivala ga je samo kao vreme,
londonsko vreme, niz čekanja ovog utorka, ovog kasnog popodneva,
jednog od onih trenutaka koje tokom nedelje London nasumično bira,
pretvarajući ga u izložbeni saobraćajni špic, unoseći zabunu u osećaj da
ovo može da se dogodi samo petkom uveče i ponedeljkom ujutru. I
tako, čekala je – uz svetla, kad je zeleno iluminiralo samo koliko
ablendovanje farova, nakon čega je sledilo ćilibarsko vraćanje u
beskrajnu crvenu; duboko u džunglama kupa nanizanih duž delova
južnog dela grada koji je bio toliko raskopan da je tabla RADOVI NA
W
PUTU delovala kao okrutna šala, jer ovi putevi nikad neće proraditi
kako treba; iza drugih vozača koji mile kao puževi tražeći brojeve ulica,
slušajući utrnulo vesele informacije reportera koji izveštavaju o stanju u
saobraćaju, ispredaju priče o uobičajenim crnim tačkama, Kružnom
toku, Tunelu, blokiranim M i A pravcima, isključujući jednu po jednu
opciju sve dok čovek ne poželi da drekne: – Ništa nije ostalo! Nema
drugih puteva!
Plakala je, ali zbog saobraćaja, bar je tako govorila sebi: zbog
isfrustriranosti činjenicom da nije tamo gde bi želela da bude. Svim
snagama se trudila da ne nadgrañuje ništa na temelju ove frustracije, da
prestane da razmišlja o tome koliko je nepravedno da baš sada doñe do
ovolike gužve. Kad je kao dete bila nevaljala, majka joj je to stalno
radila, stalno je uvećavala njenu krivicu uvodeći u igru neku prethodno
nepoznatu – a pri tom, Ema je sada podozrevala, izmišljenu –
informaciju o danu kada se nevaljalstvo desilo: Baš danas, ovog tako
važnog dana, uvek bi rekla. Ipak, bilo je teško – bilo je teško ne
prekopavati po samosažaljenju, ne pomišljati: – Zašto bar taj saobraćaj
ne može da bude normalan? – bilo je teško ovako sporo voziti kroz
zdepastu neupućenost Londona u ono što se dešava.
Suočivši se sa vestima kakve su bile one koje joj je profesor Djuar
upravo saopštio, ljudi su skloni da pričaju kako im se javljaju mnoge
misli, ili suprotno tome, kako ne znaju šta da misle. Sa Emom nije bilo
tako. Ona je baš znala o čemu bi trebalo da misli. Prvenstveno o
Džeksonu, to je prva dužnost majke: svi kolumnisti o raku koje je čitala
pisali su o tome kako je najoštriji gubitak povezan sa budućnošću
njihove dece, kako to predstavlja pravu dragocenost u blagu života koje
im svakim danom izmiče uz šaka. O Džou, njenom mužu, i izgledima,
ranije razmatranim, a sada definitivnim, da neće ostariti s njim; ili o
njegovom predvidljivom posvećivanju njoj posle suočavanja sa
činjenicama, o njemu kao idealnom partneru u trenutku krize; pa
eventualno i o tome kako će njihov brak možda biti jedan od onih koji
se ponovo izgrañuje oko partnera koji je oboleo. O njenoj mami, kako
će ona, pobogu, da preživi bez nje, ili s druge strane, o tome kako
okolnost da je ona i suviše odvojena od realnosti da bi shvatila da će
njena ćerka verovatno umreti pre nje možda predstavlja i blagoslov. I o
sebi, o svom tom životu koji će propustiti, o muzici od koje joj neće
W
proći žmarci niz vrat, vicevima koji je neće nasmejati, vrelim danima u
kojima voda neće rashladiti njenu kožu.
Razmišljala je o ovim stvarima, ali kroz prizmu samosvesti. Njihovo
prisustvo u njenoj glavi nije izgled.ilo kao proizvod trenutne,
instinktivne reakcije, već pre kao nregled, kao mehanizam za pretragu
uštekan u njen život sa ključnom rečju VAŽNO. Ova odvojenost od
same sebe ju je uznemirila, zapitala se da li je to još jedan od propratnih
efekata njene bolesti; već ostaje bez bilo kakvog raspoloženja, bilo
kakvog suda, zabrinutosti, i praktično bez bilo kakvog fizičkog osećaja,
dobijajući pokvarenost, sivu i belu boju svog tumora. Ništa što joj je
padalo na pamet nije moglo da doñe prirodno. Sve je to možda rezultat
pritiska tumora na tkivo.
Jedina osoba za koju je bila sigurna da želi da misli o njoj bio je Vik.
U izvesnom smislu je to bilo lakše činiti, jer je bilo neposrednije – sada
će ga videti, pa je snalažljiviji deo nje osećao da je najbolje misliti o
tome. Dugačke, statične vremenske intervale ispunjavala je
uobličavajući reci koje će morati da kaže kad stigne tamo, kao da ide na
neki poslovni intervju ili na prvi ljubavni sastanak. Tako je dolazila do
načina za sreñivanje svoje nemušte, naviruće panike, silom je gurajući u
jezik. Najpre je došlo: – Vik...ne znam kako da ti kažem ovo...ali
analize su pozitivne, ali to joj se učinilo previše nalik izveštaju, i nije
izražavalo ono što je uistinu osećala. Razmotrila je sudbinsku
romantičnu notu – Dragi, mislim da nam baš ne preostaje mnogo
zajedničkog vremena, ali čim je pomislila na nju, bilo joj je zlo: uprkos
činjenici da smrt često niče u romantičnim pripovestima, njeno
pojavljivanje u stvarnosti vas ostavlja sa malo srca za hrabra osećanja.
Možda bi mogla, pomislila je, samo da ponovi metod profesora Djuara
koji se sastojao u tome da brzo kažeš: – Bojim se da vesti nisu baš
najbolje, da nastaviš izgovarajući neke rečenice koje sadrže reč
maligno, a onda počneš detaljno da pričaš o efikasnosti današnjeg
lečenja, ali, opet, ona i profesor Djuar nisu vezani ljubavlju. Jedino što
je delovalo stvarno, što je, u stvari, odgovaralo onome što se dešavalo u
njenoj glavi, bilo je da iznova i iznova ponavlja: – Imam tumor na
mozgu, imam tumor na mozgu"; ali kad je pomislila da će to biti njene
reci, učinilo joj se da one previše liče na ono što se nalazi u njenoj
glavi, a nije želela da Vik vidi tu unutrašnjost, ne sada, kad je ona
W
prepuna tamnih, ružnih senki. , I sama ih je videla, te senke, na
rendgenskim snimcima osvetljenim na beloj podlozi koje joj je profesor
Djuar pokazao kad je prošli put bila kod njega, u – Rojal Bromptonu –
kad ju je uveravao da su te tamne tačke na prednjem delu njene lobanje
skoro sigurno benigne. Sada su joj se ti snimci vratili, vratile su se
njihove pretnje; već je osećala da je samim procesom dijagnoze bila
primorana da vidi sebe onako kako će je videti crvi. Bacajući pogled na
spoljni retrovizor, pomislila je kako može da vidi svoju rendgensku
sliku postavljenu preko odraza, izmagličastu konturu tkiva i kostiju koja
klizi preko njenog profila. Otresla ju je, ponovo se okrenuvši prema
nepokretnom braniku automobila koji se nalazio ispred nje, ali je još
uvek bila očajnički svesna unutrašnjosti svoje glave. Naravno, možete
da budete svesni svoje glave u svakom trenutku, možete je biti svesni
više nego bilo kojeg drugog dela tela – možete osećati da ste unutar
svoje glave na način na koji ne možete osećati da ste unutar svog kolena
ili gležnja, ili, osim ako niste veoma talentovani, svojih usta. Ali ona je
to fizički osećala, bio je to osećaj poput onoga koji se ponekad javlja u
slučajevima posebno gadnog mamurluka, kad je mozak toliko
dehidrirao da nam se čini da pri svakom pokretu struže unutrašnjost
lobanje. Bila je sigurna da može da oseti svoj mozak: kao da je imala
još jednu ruku u glavi, ruku čiji prsti prelaze preko sivih kašastih
kontura kao što prsti slepog čoveka opipavaju karfiol.
I bila je sigurna da može da oseti izraslinu koja joj pritiska lobanju.
U pitanju je frontalni režanj, rekao je profesor Djuar i dao joj maglovitu
predstavu o toj oblasti, odmah iznad i desno od čela. Shvatila je da joj
oči lutaju prema retrovizoru, ne da bi pogledale saobraćaj iza nje koji se
pomerao presporo da bi bio vredan bilo kakve provere, već da bi videla
da li se ovaj deo njene lobanje diže u šiljak, u čvorugu iz stripova
stvorenu frenetičnim rastom u unutrašnjosti. Činilo joj se da je ta tačka
svrbi, iako ne na normalan površinski način kakav bi se javio od
neoprane kose ili vaški. Svrbelo ju je nešto unutra. Želela je da ta
unutrašnja ruka počeše to, manijakalno, kao da je tumor kakva krasta,
da ga češe dok ne prokrvari.
Pri kraju puta je čula izveštaj o saobraćaju – Dalvič Roud je zakrčen:
izbegavajte ga ako je moguće. Ovo je doživela kao poslednji udarac.
Nije znala nijedan drugi put, a osim toga, nije imala poverenja u
W
zaobilazne rute, ne samo zbog svog preñašnjeg iskustva – jednom se
izgubila: njeno novootkriveno nepoverenje u sopstveno telo širilo se na
čitave oblasti svesti, a jedna od tih oblasti je bila osećaj za pravac.
Narandžaste i žute konfiguracije na sedištu suvozača otvorene knjižice
sa mapama Od A do Z odskakale su od njenih očiju, poput reci u nekoj
knjizi koja je previše komplikovana da bi bila shvaćena. Nije moguće
da je baš tako. Prihvatila je neizbežnost zakrčenja, iz Hern Hila je
skrenula u Dalvič Roud pomirena sa očajanjem: a onda je, začudo, da li
zato što je izveštaj o saobraćaju bio pogrešan, da li zato što više nije bio
aktuelan, mogla da spusti svoje stopalo bez cipele na papučicu gasa,
učinila je to sa zadovoljstvom, pre nego što će, ubrzavajući na relativno
praznom putu, osetiti još veće zadovoljstvo zbog saznanja da njeni
nervni centri još uvek dovoljno dobro funkcionišu da kroz hula-hopke
može da oseti dodir kružnih izbočina na papučici. Za odlazak kod
profesora Djuara obukla je komplet sa suknjom i blejzerom, smatrajući
ga prikladnijim od njenih uobičajenih farmerki; i – srceparajući detalj –
zato što je, premda to nikada ne bi priznala, mislila da to nekako može
da uveća njene šanse.
Njeno raspoloženje se neproporcionalno poboljšalo zbog ove
majušne srećne okolnosti. Može izgledati čudno da je to što je bila
onemogućena da stigne tamo gde želi prouzrokovalo toliku tugu;
moguće je da zaglavljenost u saobraćaju ili bilo kakva druga vrsta
sprečenosti frustrira samo onda kad idete ka mestu potencijalne radosti
– na koncert, utakmicu ili seksualni sastanak – pri čemu frustracija nije
ništa drugo nego ekspresija izgubljenog vremena, vremena koje biste
inače proveli u uživanju. Može izgledati čudno, jer ona nije bila na putu
ka potencijalnoj radosti. Bila je na putu da svom ljubavniku saopšti da
ima rak. Ali, dok se, popevši se na ivičnjak, nemarno parkirala iza žute
linije ispred – Rok stopa, još uvek je, boreći se sa nadolazećim užasom
onoga sa čime je sada morala da se suoči, mogla da oseti ushićenje zbog
toga što je konačno stigla, i to osećanje se pojačalo kad je ugledala
Vikovu – lambretu – parkiranu kraj sporednog ulaza. Nije došla na
mesto radosti, ali je bar, mislila je, došla do mesta koje će joj pružiti
neko
Ispostavilo
olakšanje.se da ne treba ništa da kaže. Kad je otvorila vrata stana i
ušla, Vik je vraćao u kofer onu crvenu gitaru, onu koja mu se stvarno
sviñala; i pored svih drugih stvari koje su jurcale u njenoj glavi, osetila
W
je ubod naklonosti pri posmisli da on ovde sedi sam, pokušavajući da
svu svoju zabrinutost strpa u muziku. Podigao je pogled, njegove
tamne, kosmate crte lica uokviriše se, nekako očigledno – kao da ih je
neko vreme uvežbavao, baš kao što je ona uvežbavala svoje reci – u
izraz potpune uverenosti u srećan ishod. Ta očajnička uverenost
njegovog lica je prizor rastapanja grimase, nalik na skidanje maske, u
trenutku kad je ona ponovo počela da plače učinila još potresnijim.
– O, Ema..., rekao je i pojurio da je zagrli.
– Izvini što ovoliko kasnim, rekla je glasom na ivici histerije, gotovo
pevajući. – Saobraćaj je očajan. Užas. Sve je zakrčeno.
– Nema veze, rekao je, milujući joj kosu, jednom pa drugom rukom,
naniže, naniže, želeći da ovo što ona govori bude jedini razlog njenog
neraspoloženja. – Nema veze.
Zarila je sebe u njegov zagrljaj, pokušavajući da se izgubi u njemu
ili, bolje rečeno, pokušavajući da izgubi svoju sadašnju sebe i da
ponovo pronañe, negde u tkanju njegovog crnog džempera, u toplini
njegovog tela, toplini koja joj je izgledala kao direktan proizvod svog
čistog, ni sa čim pomešanog zdravlja, svoju staru sebe, onu koja se nije
promenila.
– Smrdiš na duvan, rekla je, glasom koji je bio prigušen njegovim
grudima.
– Da, rekao je isprekidanog daha, – došao sam pravo iz studija.
Tamo radimo pesmu za Tomson Holidejs'. – Nekoliko puta su se uz
jecaje nasmejali neprikladnosti ove informacije, u ovom trenutku. –
Klavijaturista je pušio, a ja sam bio nervozan, pa sam popušio dve
pljuge. – Obavio je njenu bradu dlanom leve ruke i podigao njeno lice.
– Izvini.
Poljubila ga je, uvukavši jezik u njegova usta kako bi pokazala
koliko malo mari za ovo. Jezici su im se preplitali. Široko je otvorila
usta, toliko široko da ju je zabolela vilica, pokušavajući da ugura ćela
svoja usta u njegova usta, uvrćući usne kako bi usisala njegov jezik – ali
on se odjednom povuče nazad.
– Em, rekao je, ponovo sedajući na gitarski kofer. – Molim te. Ne
mogu – moramo da razgovaramo.
Prostorija utihnu, ili bar utihnu onoliko koliko su to dozvoljavali
nezastakljeni prozori koji su gledali na Dalvič Roud. Ema se iznenadila
– Vik nikada ranije nije prekidao postupke koji su mogli dovesti do
W
voñenja ljubavi – ali se pribrala, rekavši sebi da je on u pravu, da zaista
moraju da razgovaraju. Došla je do harfe i sela pored nje, opkoračivši
je.
– Ne znam šta da kažem, Vik. – Udarila je žice pesnicom, premda ne
naročito jako, sa pomalo neodlučnom crtom gneva; žice ispustiše
hromatski odzvon. – Ne znam šta da radimo.
Ni Vik to nije znao. Nije mu bilo jasno kako bi ova situacija mogla
da se razvija; osećao je da se nikad ranije nije desilo nešto slično. Seks
– shvatao je kako on može da se izvodi u tajnosti. Ali, pažnja prema
nekome ko je ozbiljno bolestan – istinska pažnja, pažnja kakvu je on
želeo da ispolji, a ne sitno viñanje u skladu sa zvaničnim mogućnostima
koje je imao kao Džoov prijatelj – nije imao pojma kako nju da dosegne
u tajnosti. Video je njih dvoje kako, nekoliko meseci kasnije, u potaji
prave dogovor da se nañu ovde, kao Što su uvek i činili, samo je ovog
puta svrha toga da joj on, dok ona leži u krevetu, miluje čelo i drži je za
ruku.
– Još... – Oklevao je. Nije mogao da navede sebe da izgovori te reci,
ne samo zato što su bile bolne: bile su tako zamorne. Ponekad, u
prošlosti, žene su tražile od njega da im govori seksi stvari, a njemu je
to padalo teško, ne zato što mu je bilo neprijatno, već stoga što se činilo
da su sve fraze tako izanñale – bio je zapanjen pomišlju da one mogu
podstaći bilo koga, izgledalo je da ih je vreme sasvim deaktiviralo. Sada
je, suočen sa leksikonom smrti, imao sličan osećaj. – Još... koliko?
Pitanje, pomisli on, zvuči glupo.
Ona položi lice na žice, osećajući kako joj se one malo usecaju u
obraze: pomislila je kako je njena glava poput jajeta na jednoj od onih
seckalica za salatu.
– Ne znaju. Moram da odem ponovo, na dodatna ispitivanja. Moj
neurolog je bio veoma siguran, ali oni su uvek takvi, zar ne? Takav im
je pristup.
– Još uvek nisi rekla Džou?
Ema zavrte glavom. – Nisam bila u stanju. A mislila sam i da nema
nikakve svrhe, dok ne saznam.
– Nisi bila u stanju zato što...nisi mogla da podneseš njegovo
sažaljenje? Ili zato što nisi mogla da podneseš njegov bol?

W
 Ema je zurila u Vika, njegovo lice je bilo sa one strane žica, kao iza
rešetaka. – Zar je to važno? – Osetila je kako u njoj izviru suze, iz
stomaka, nekako joj se činilo, a ne iz očiju. Zašto je ovakav? Baš danas,
ovog tako važnog dana...
– Ne, ne, reče on, svestan da je njegov ton možda neprikladan. –
Valjda nije. – Oklevao je, pokušavajući da podesi svoj glas, polako
istežući prste, kao da navlači najmekše dečje rukavice. – Ema... – Ona
nije skidala pogled sa njega.
– Šta je ovo?, rekao je, podižući smeñi iscepani koverat koji se
nalazio iza njega.
Ona malo začkilji; a onda se, kao dete suočeno sa svojim
nevaljalstvom, usredsredi na temu koju, vrlo dobro je znala, on nije
imao na umu. – To je iz bolnice. Njihovo poslednje pismo. Poziv da
doñem danas.
On ponovo zastade, pitajući se kako da obavi ovo, a da pri tom ne
zvuči kao da je grdi.
– Na njemu je Tesino ime.
Ema je za trenutak pomislila da bi mogla da kaže: – Stvarno? Baš
čudno., ali onda je odrasla osoba u njoj preovladala. Kako stariš, sve ti
je teže da budeš detinjast; a ako vreme izmeñu tebe i smrti iznenada
iščezne, praktično postaješ mnogo stariji, a da pri tom zapravo nisi
ostario.
– Da. Zaboravila sam da ga bacim.
Spustio ga je. – Ne razumem.
Ona zatvori oči i obrisa lice dlanom, kao da je vlažno. Znala je da
treba da objasni, ali osećala je da to ne mora da čini baš sad.
– Kad sam prvi put otišla u 'Rojal Brompton', šalterska službenica na
onkologiji uspela je da izgubi moje papire, intonirala je bezbojno. –
Nije mogla da pronañe uput mog lekara opšte prakse, ništa nije mogla
da pronañe. Stvarno sam se osetila kao govno – tako važna stvar, a oni
su sve pobrkali. Bilo kako bilo, pustila me je da idem na pregled i dala
mi neki formular. Popunila sam ga kako treba. Stvarno. Osim što sam,
kad su na red došli ime i adresa... – Oklevala je.
– Napisala Tesino ime i adresu.
– Da. – Ovo je rekla prkosno; pogledala ga je. – O, Vik, jebem mu
mater, nemoj da me gledaš tako zabezeknuto. Nisam htela da Džo sazna
W
rezultate. I zato nisam mogla da dozvolim da bolnica šalje pisma na
našu kućnu adresu. A opet, nije mi se sviñala ideja da se moje ime
pojavljuje na pošti koja stiže ovde, da ga Frensis i svi ostali vide.
Vikovo lice postade tupo i nadureno. ,,I to je sve? – Ona odgurnu
harfu; njeno drveno postolje zaškripa na linoleumu. – Da! – A zatim,
približivši mu se. – Ne. Ne znam. Šta hoćeš da čuješ? Učinila sam to
zato što nisam želela da mi se ovo dešava, shvataš? Projektovala sam. –
Glas joj postade sardoničan, raspevan dok je citirala: – Projektovala
sam svoj bol na nekog drugog.
Nije hteo da je pogleda. – Ali zašto, Tes? – Zato što sam želela da
ona umre!, dreknu Ema; sav njen gnev zbog onoga što joj se dešavalo
sakupljao se u žižu. – Želela sam da ona ima jebeni rak! Bilo bi mi
draže da ga je dobila devojka mog ljubavnika! Jebem mu mater, eto
koliko sam plitka! Jesi li zadovoljan? – Okrenula mu je leda, držeći
sebe u naručju, u nedostatku njegovih ruku. Iščezavajuća svetlost s one
strane prozora osvetlila je njen profil: bilo joj je neprijatno što mu
predstavlja jedan aspekt onoga što joj je u glavi, isto onako kao što joj
je ranije bilo neprijatno što mu pokazuje svoju golu pozadinu, brinući
da li će on videti celulit ili neki drugi nedostatak njenih nogu. Mislila je
o tome kako on sada zamišlja taj nespokoj u njoj. Kroz vrata je dopro
zvuk distorzirane gitare koja je svirala Bad Moon Rising, potcrtavajući
njene jecaje. Kad je ponovo progovorila, licem još uvek okrenuta
suprotnom zidu, prestala je da viče. – Eto, vidiš, tako ti je to. – Glas joj
je bio napregnut, ponovo je pokušavao da se probije kroz knedlu u grlu,
kao onog prvog dana. – Ja nisam jebena..., i ovñe je, tražeći prave reci,
na pamet joj je pala fraza Kraljica Srdaca, čudno, pošto je, kao i svi
ostali, odavno prestala da koristi taj rečnik pri razmišljanju; pustila ju je
da padne, da dopluta na pod, poput karte iz špila, – ... boginja kakvom
si me oduvek smatrao.
– Stvarno?, reče Vik nakon kratke pauze, tankim i protegnutim
glasom, kao da mu se zatvara grlo, ali svejedno ona ga je dobro čula, jer
su njegova usta bila kraj njenog u veta. Njegove ruke je obaviše
otpozadi, bio je to ruksak ljubavi koji je pružao samopouzdanje.
Položila je šaku na te ruke koje su išle ušreh preko nje, pipkajući
naviše, prema njegovom levom ramenu, prema njegovom anñelu.

W
 – Izvini, rekla je okrenuvši se, – nisam tako mislila. Nisam mislila
ništa loše.
– Ćuti, reče on, poljubivši je u vrat.
– Stvarno ne znam zašto sam to uradila. Sad, kad sam ti rekla, ne
znam ni da li je uopšte tako. Možda nisam želela da ona umre. Možda
sam baš želela suprotno. Možda sam želela da budem ona. Ili bar da
budem tvoja devojka, da živim ovde sa tobom...
Ljubio je njeno lice, blago, na stotinu mesta. Puštala ga je da to čini,
ali su joj misli bile negde drugde.
– Možda je uzrok toga... tumor, rekla je, nekako uspevajući da
izvuče iz sebe tu reč. – Znaš već: on prouzrokuje promene u karakteru.
Tera te da činiš sulude stvari. O, Vik... – Malo je izmakla lice kako bi
ga pogledala u oči. – Reći ćeš mi. Ako poludim. Ako počnem da radim
nešto što mi ne priliči.
On zavrte glavom. – To se neće dogoditi.
– Jer, ti si jedini koji to može da mi kaže, rekla je, ignorišući njegovo
nonšalantno razuveravanje. – Sada me niko drugi ne poznaje. Ne
sasvim. Niko ne zna sve o meni. Ti si jedini. – Njene oči odjednom
dodirnu drugačija tuga. – Eto šta se dešava kad počneš da držiš stvari u
tajnosti. – Ponovo ga je pogledala, tapkajući svojim nežnim rukama
harfistkinje, milujući njegov šmirglasti obraz. – Ti me poznaješ, dragi,
zar ne? – On klimnu glavom. ,,I ja poznajem tebe. Medu nama nema
tajni. Je 1' tako da ih nema? – On zavrte glavom.
Došlo je do najduže pauze. Pesma Bad Moon Rising prestade.
Njihove ruke se prepletoše. Napolju je kriknuo gradski galeb, tragajući
za morem. Tako izgubljen: tako udaljen od svog odredišta.
– Tako se plašim, Vik, najzad je rekla, lomeći sanjivost inspirisanu
tišinom. – Stvarno se plašim.
On klimnu glavom, pokušavajući da ispuni svoje oči saosećanjem. –
Šta mogu da učinim?, rekao je.
Ona ga ponovo pogleda, znajući da je istinski odgovor ništa, da su
došli do granica onoga što ljubav može da uradi u svojoj borbi sa
svojom suprotnošću, borbi koja je trajala.
– Tucaj me, rekla je.

W
 Vik i Dio

..Ne, reče Vik. – Nisam.

– Nisi bio s njom u tom stanu?
– Ne. Dogovorili smo se da se nañemo tamo, ali nisam mogao da
doñem. – Zastao je. – Pokvario mi se motor.
Džo podiže obrvu. – Aha... – Skinuo je jednu belu rukavicu, istežući
jedan po jedan prst.
– Ne veruješ mi? – Džo nije odgovorio. Vik ustade i približi mu se; u
trenutku mu je palo na pamet da zgrabi revere Džoovog belog mantila.
,,U redu, nemoj da mi veruješ. Ali, jebeš ga, što bih ja verovao tebi?
– Video si svoju krv -
– Jebeš moju krv!, dreknu Vik. – Ja mislim da kenjaš. Nikad nisam
čuo to sranje da ljudi koji imaju sidu ne dobijaju alergije! Ne znam ni
da li je istina ono što si rekao za Emin tumor! – Uprkos jakom svetlu u
laboratoriji, ženice su mu bile krupne, crne i zakrvavljene. – Ne znam
šta si radio dok sam bio u nesvesti. Sigurno ovde imaš uzorke virusa.
Jebote, možda si mi ga ubrizgao.
Očajnički je tražio, ali nije mogao da vidi znak krivice u Džoovim
očima. Umesto toga, Džo mirno, uz pucanje gume, skinu drugu
rukavicu.
– Pretpostavljam da je to nešto što nikad nećeš saznati, rekao je, uz
izraz lica koji je bio najdublja senka neutralnog.
Vikov gnev iznenada odbaci mračne terete njegove depresije; gnev,
ne zbog onoga što mu je rečeno, već zbog načina na koji je to učinjeno.
Tom je gnevu bio potreban odušak; našao ga je ispred sebe. Vik uze
Sivu damu sa obe ruke i, prikupivši svu svoju snagu, baci je preko
glave, u ragbi-maniru, prema prozoru. Prilično sporo se okretala u
vazduhu, poput zubaca u mašini iz nekog futurističkog nemog filma;
kapi njegove krvi su iscurele sa pričvršćenog slajda, napravivši trag na
podu. A onda je probila dugačko tamno staklo – ojačano staklo, jer –
Fridner – nije bio pošteñen pretnji članova pokreta protiv zlostavljanja
životinja – uz moćni prasak, prekinuvši valjajuću tišinu kentske noći. U
tom razbijanju staklo je manje izgledalo kao polomljeno, a više kao
dezintegrisano, pretvoreno u prah kad je sa svoje vertikalne ravni palo u
W
milion komadića, poput, pomisli Vik znajući zašto mu je to palo na
pamet – šoferšajbne.
– O, reče Džo, trepćući, – baš šteta. – Zavrteo je glavom. – Odoše
tvoji glavni izgledi za izlečenje.
Vik udahnu: nešto u ovom nezgrapnom podrugljivom osmehu
nateralo ga je da sažaljeva Džoa. Izgubio se. Uopšte nije bio Hladni
Osvetnik; to su bili samo glas i lice koje je koristio zato što su njegov
glas i njegovo lice – dobroćudni, prilježni, pasivni – uklonjeni
dogañajima. Za sada je to bilo u redu, ali šta će raditi sutra? Šta će raditi
u svakodnevnim situacijama? Vikovo saosećanje je prošlo. Osvrnuo se
oko sebe, tražeći još neko oružje, još nešto što će baciti u vazduh, ali je
pronašao nešto u svojoj glavi.
– Tes!
– Šta s njom?
– Ako je to što govoriš istina, ona bi trebalo da bude HIV pozitivna.
A nije.
– Kako znaš da nije?
– Zato što je morala da uradi test na sidu. Pre nego što je dobila novi
posao u inostranstvu. I bila je negativna. – Setio se da mu je to rekla,
saopštila mu je dobre vesti pre loših – da odlazi. Džoovim licem proñe
pogled koji Vik nije mogao da dešifruje.
– Čini mi se, rekao je, skidajući svoj beli mantil i odlazeći do
vešalica pored vrata, – da je Tes insistirala na korišćenju kondoma...zar
ne?Vik trepnu, njegov poraz je nadirao na njega u svom čitavom obimu.
– Ne sećam se da sam ti to rekao...
Džo slegnu ramenima. – Hoćeš da te odbacim do kuće?, rekao je.
Vik skrenu pogled prema prozoru bez stakla; izgledao je gotovo isto
onako kako je izgledao i pre nego što je polomljen, izuzev što je, poput
sna iz sećanja, iščezao zamućen odraz njih dvojice okrenutih jedan
prema drugome. Njegov arsenal je bio prazan. Ostala mu je još samo
jedna stvar, jedna mogućnost da povredi Džoovu besnu pribranost.
Mogao je da mu kaže istinu.
Mogao je da mu kaže kako je zaista bilo sa Emom. Kako se nije
završilo onako kako je trebalo, kako su se istorija i mitologija nadale, u
romansi, u strasnom seksualnom prkosu. Kako su otišli u krevet i kako
je u početku bilo u redu, kako su ih njihove mučne okolnosti podsticale,
W
kao da sam seks može da bude iscelitelj, odjednom su sve te priče po
tabloidima o tome kako je on dobar za zdravlje izgledale ozbiljno,
njegove ruke pune vitamina, njegov jezik transplant, njegov penis
hemoterapeutska igla. I kako je tu sve krenulo kako ne treba, jer kad je
jednom počelo, više nije mogao da otrese takvu sliku iz svesti, ona ga je
sprečavala da se prepusti seksualnom transu – i kako su odjednom
izrasline bile sve što je mogao da oseti: činilo mu se da je njeno telo
površina neke druge planete.
Svaki deo nje podsećao ga je na kancer, posebno seksualne zone.
Činilo mu se da su njene grudi dve crne izrasline; njeni guzovi ćelave
dečje glave; njena vagina hiruški rez. I kako, kad su ove misli uzele
svoj neizbežni danak i kad je ona, sa njegovom otromboljenošću u
svojoj šaci, rekla: – Šta je bilo?, nije bio u stanju da joj kaže – o, Bože,
šta je trebalo da kaže; pobogu, šta? Umesto toga je pobegao. Ustao je,
zgrabio odeću i bez ijedne reci izleteo napolje, premećući je po rukama
dok je odlazio. I kako se, kad ju je sledeći put – poslednji put – video,
osvrnuo sedeći na svom skutcru, smešeći se i podižući palac prema
privlačnoj ženi koja ga je pogurala.
Mogao je sve to da mu ispriča, kako je na kraju smrt pobcdila, zaista,
zaista pobedila. bila je to pobeda bez premca: smrt je sve isprala do
belog. Mogao je da mu kaže kako, s obzirom na ono što mu je Džo
ispričao, izgleda da ju je ubio dvaput – jednom tucajući je i drugi put
time što je nije tucao. Mogao je; ali jednostavno je osećao preveliki stid.
Uvek će jednostavno osećati preveliki stid.
– Da"', rekao je, ne znajući kako bi inače stigao kući.

W
 Zahvalnost

Želeo bih da se zahvalim: doktorki Kerolajn Hil, doktorki Džejn

Anderson i Samanti Voker sa alergološke klinike u bolnici – Rojal
Brompton, na naučnim informacijama; Metu Sitonu, Trejsi Mekliod,
Piteru Bredšou, Sari Bouvden, Majklu Maršalu Smitu, Dženin
Kaufman, Sari Šrab iz – Liti Brauna. na uredničkim savetima; Elison
Svitmen i Džonu Todaju zbog toga što su učinili ono što su učinili: i na
pomoći van svake kategorizacije, Morvini Benks.
Od Floberove do Bedlove Eme
Ako su britanski čitaoci i književni kritičari, suočeni sa prvim
romanom Dejvida Bedla Vreme za spavanje, u neodumevanju podigli
obrve, ne znajući kako da Bedlovo literarno stvaralaštvo povezu sa
njegovom više nego uspešnom karijerom komičara71, pretpostavljajući
da je u pitanju još jedan pomodni (doduše ovog puta kvalitetan)
skribomanski izliv poznate ličnosti koja leci svoju taštinu, ali želi i da
uveća svoj bankovni konto, onda ih je Bedl romanom Ljubav, šta god to
značilo iz 1999. uverio da je veoma ozbiljan pisac, pisac koji, kako je to
rekao Nik Hornbi, – ulazi pravo u Prvu Jedanaestorku britanskih
savremenih romanopisaca. (Ova, još jedna u nizu Hornbijevih –
fudbalskih – metafora prizvana je činjenicom da je Bedl, poznat kao
vatreni navijač – Čelsija, u razuzdanom, otkačenom maniru vodio
pomenutu TV emisiju inspirisanu fudbalom, ali i da je zajedno sa
njenim koautorom Frenkom Skinerom i rok grupom – Lightning Seeds
– 1996. snimio pesmu Three Lions koju su navijači na otvaranju

71
Posle kultne serije Iskustvo Meri Vajthaus 1995. je usledilo
partnerstvo sa Frenkom Skinerom u mega-popularnom humorističkom
šou-programu „Fudbalska liga Fantazi" sa gostima u rasponu od Rodija
Dojla, preko Petsi Kensit, pa do Elvisa Kostela, a zatim i pisanje
scenarija – zajedno sa Piterom Bredšoom – i glavna uloga u sitkomu
,,Bedlov sindrom". Bedl je danas nacionalna TV zvezda.

W
evropskog prvenstva na – Vebliju – prihvatili kao nezvaničnu himnu,
ignorišući oficijelnu pesmu koju su snimili ,,Simply Red.)
Bedl je pogibiju princeze Dajane (dogañaj koji je, na talasima
sveprisutnog medijskog patosa, doveo do najveće masovne tuge – u
neku ruku i histerije – u novijoj britanskoj istoriji) iskoristio kao okidač
i inicijalni fon prepleta sudbina četvoro trideset-i-nešto-godišnjih
stanovnika Londona, nenametljivo, uz delikatnu dozu oštrog humora,
postulirajući uticaj koji emfatična, – politički korektna – i jednodušna
(neka vrsta emocionalnog fašizma: kad, kako se kaže u romanu,
greškom koristimo reč – ja – umesto reci – mi") osećanja običnih ljudi
spram dogañaja od planetarne ili nacionalne važnosti imaju na njihov
svakodnevni emotivni život: Ema, dizajnerka irskog porekla, zahvaćena
manijom – angažovane – tuge zbog tragičnog kraja – narodne –
princeze – ikone koju su obožavale mase, a od koje je pomalo zazirala
elita – plave krvi – ubedena je da je utehu i saosećajnu, prikriveno
nežnu dušu našla u Viku, koji navalu suza u svojim očima (ne
otkrivajući da su suze posledica polenske groznice) vesto, manirom
iskusnog ženkaroša, koristi kao oružje pomoću kojeg će ženu svog
najboljeg prijatelja odvesti u krevet... Džo, Emin muž, povučeni i
pomalo smušeni mikrobiolog, i suviše brine zbog narastajućeg demona
ćutnje, mrzovolje i rutine u nekada savršenom braku da bi mogao da se,
bar u onoj meri u kojoj to zahteva Ema, uživi u oplakivanje lejdi Di
koje, opet, Tes, Vikova nepopravljivo neromantična devojka, – žena sa
muškim mozgom, vrativši se u London sa službenog puta, zgranuto i
zgañeno doživljava kao perverzno kičerajsko jednoumlje. No, taj
kontrapunkt izmeñu javne (medijima inaugurisane i blagoslovene)
ikonosfere sveta i individualnih sudbina svih nas koji smo, hteli-ne-
hteli, bez obzira na to da li verujemo ili ne verujemo u nju, njeni
konzumenti i zatočenici, to prožimanje najdirektnije (sa blasfemičnošću
i subverzivnošću uvećanima do paroksizma) dato uporednim
tekstovima u prvoj glavi romana, gde tekst sa leve strane predstavlja
(Vikov pogled na) nizanje in-memoriam televizijskih slika iz života
princeze Dajane, a onaj sa desne opis žestokog seksa na Vikovom
kauču, da bi se zatim dve paralelne stvarnosti, u trenutku koincidiranja
postorgazimčkih uzdaha novopečenih ljubavnika sa voditeljkinim
jecajem tuge, odzvanjajući ,,u čudnoj harmoniji, stopile u jednu, taj
W
kontrapunkt, dakle, predstavlja samo ekspoziciju koja skladno preludira
tragičnu privatnu dramu četvoro junaka, ali koja je ipak – kao socijalna
potka naracije, ali i kao aluzija na njenu osnovnu temu, na sumnje,
tajne, uzlete i ponore ljubavi (podsetimo se kakvim se fijaskom završila
na poštanskim markama i šoljama za čaj serijski štancovana idila
britanskog prestolonaslednika i njegove izabranice) – potcrtana
naslovom romana koji predstavlja citat izjave princa Čarlsa iz intervjua
upriličenog 1981. povodom objavljivanja njegove i Dajanine veridbe;
štaviše, krupne plave oči koje čitaoca snebivljivo posmatraju sa
originalnih korica Bedlove knjige su, reklo bi se, oči princeze Dajane.
Bračna preljuba predstavlja jedan od najizraženijih i najčešćih toposa
romana kao književne vrste. Etičko-poetički sistemi u koje su je autori
različitih epoha smeštali dovoljno su paradigmatični i sociološki
pregnantni da bi mogli da budu predmet izučavanja jedne obimne (ne
samo književne) studije. Tema je u potpunosti inaugurisana u tri velika
dela treće četvrtine devetnaestog veka (dakle u vreme kad se roman
iskristalisao zajedno sa buržoaskom klasom, postavši jedan od njenih
sistema označavanja): Madam Bovari Gistava Flobera (1857), Tereza
Raken Emila Zole (1867) i (naravno, uz sve specifičnosti ruskog
kasnofeudalnog društva u odnosu na evropsko) Ana Karenjina (1875-
1877) Lava Tolstoja. Zajednička odlika ova tri romana je da je žena
glavna junakinja preljube, ona je ta kojom ovladava slatki ñavo
vanbračne strasti koji se ukazuje iz sigurnosti, ureñenosti, monotonije
porodičnog ognjišta. (Muške avanture su bile manje interesantne za
umetničku obradu – nisu vodile u etičko-ekonomski sunovrat. One su
se, zapravo, manje-više prećutno podrazumevale.)
U svom izlivu hipersenzitivnosti podstaknutom srednje-klasnom
identifikacijom sa tragično nastradalom lejdi Di, – kraljicom ljudskih
srca – (koja je, razvevši se od princa Čarlsa, rasprodavši 79 skupih
večernjih haljina, prikupljeni novac poklonivši u dobrotvorne svrhe i –
najzad – obnarodovavši vezu sa ljubavnikom Dodijem al-Fajedom,
zapravo javno raskrstila sa svojom ulogom smerne, napaćene princeze u
jednom nesrećnom braku), Bedlova Ema se, uz maksimalno
uopštavanje, može nazvati savremenom Emom Bovari. Setimo se
Floberove junakinje koja, čitajući petparačke romane, dosañujući se
pored svog uštogljenog, nedopustivo racionalnog muža, mašta o
W
muškarcu s kojim će – otkriti šta je to što ljudi u stvarnom svetu
nazivaju recima 'blaženstvo', 'strast', 'opijenost' – recima koje su joj sve
izgledale tako lepo kad ih je čitala u knjigama. Danas su tu ljubavni
raskidi, romanse, pa i svi ostali detalji iz života slavnih ličnosti o kojima
nas detaljno obaveštavaju tablodi i televizija i koji predstavljaju
današnje, krajnje efikasne analogone fabula nekadašnjih sentimentalnih
romana (efikasne upravo zato što su – i to je njihova prednost u odnosu
na banalne zaplete iz latinoameričkih sapunica – nefikcionalni, istiniti,
ili se bar tako doživljavaju: ko može zaista da zna šta je od tračeva iz
života slavnih istinito?).
Da li je identičnost imena dvaju literarnih junakinja puka slučajnost,
ili je Bedl namerno ciljao na nju? U svakom slučaju, tu je, na planu
pripovedačke perspektive, uzorni, uz povremeno diskretno izranjanje
naratorovih komentara dosledno primenjeni Floberov style indirect
libre.
Tokom svojih tajnih viñanja Ema i Vik pronalaze istinu strasnog
emotivnog predavanja. Ova romansa će biti tragično prekinuta – Bedl
implicitno uspostavlja paralelizam sa Dajaninom pogibijom u pariškom
tunelu – nakon čega će roman meandrirati rukavcima žanra detekcije, sa
Džoom koga sumnje, osećaj krivice, nagoveštaji i slučajna otkrića
polako dovode do konačne istine. Za to vreme će Vik, infantilni, nezreli
post-pank dendi bizarnih, gotovo sociopatskih sveto-nazora, padati u
nedogledni ponor ljubavne patnje: prvi put u životu će ga preplaviti
iskreni, teški osećaji, neublaženi pozom, ali neizbežno obeleženi
egocentrizmom i samosažaljenjem. Opis Vikovog mahnitog lomljenja
gitare u stanu u kojem se nekada sastajao sa Emom je slika jednog
postmodernističkog Orfeja kome su rokenrol muze podarile sudbinu
isfrustriranog studijskog gitariste i stav super-stara. Psihoterapeuti bi
Vika označili kao muškarca pod vlašću negativne anime – ženskog
elementa njegove psihe: u prvom delu romana on sipa otrovne,
zajedljive primedbe, nipodaštavajući sve vrednosti oko sebe.
Destruktivnost i agresivnost takvih ljudi zapravo nije ništa drugo nego
jeftino retoričko banalizovanje činjenica i izvrtanje istine, ali u svemu
tome ima izvesne magije, naročito za povučenije, stidljivije ljude koji
se, prepoznajući u ponašanju svog sagovornika ono što njima samima
nedostaje – nekonvencionalnu, slobodnu hiperinteligenciju i duh –
instinktivno stavljaju u podreñen položaj. Na takvom odnosu je
W
zasnovano i prijateljstvo izmeñu Vika i Džoa. Vik je taj kome je
potrebna publika da bi se razmahao, on je taj koji dominira svojom
visprenom ekscentričnošću i blasfemijom, a Džo klima glavom,
delimično pokazujući sablažnjavanje, ali malim delom sebe možda i
zavideći. Ovaj prijateljski odnos Bedl prikazuje besprekorno, sa
izuzetnim osećajem za detalj i bez zalaženja u opšta mesta.
U potresnom finalu romana (koje je dodatno dramatizovano vesto
umetnutim fleš-bekom) dolazi do obostrane katarze u svom modernom
obliku, onako kako ju je formulisao još Gete – dakle do procesa –
pomirenja i ispaštanja likova.
Bedlovo romaneskno pismo je po svojoj suštini duboko moderno, –
kontrakulturno. To je pismo koje, kao i jezik američkih sitkoma –
Sajnfeld – i – Prijatelji – (a to je forma čijom se tragom Bedl kreće
pišući scenarija za humorističke TV serije u kojima glumi) besomučno,
brzo i neočekivano, naročito u dijalozima, – skače po referencama
spektra popularne kulture, prikriveno saopštavajući neke velike životne
istine. Smeštajući takav moderni, neformalni, često i opsceni jezik u
jednu u suštini melodramatsku fabularnu matricu gde dobri završavaju
srećno, a loši nesrećno (ili tačnije, loši završavaju nesrećno, a dobri
manje nesrećno, izašavši iz tragedije kao svojevrsni pobednici koji
transcendiraju svoju patnju dubokim psihološkim uvidom i
novostečenom mentalnom snagom), Bedl donekle istupa sa pozicija
novog grañanskog konzervativizma, izazvanog globalnim strahom od
side – roman Ljubav, šta god to značilo predstavlja ideološkog srodnika
filma Edrijana Lajna Fatalna privlačnost72 (1987), koji je takoñe
svojevrsna opomena ljudima da – nepoznati seksualni partner van
bračne postelje može da im nanese zlo."'
Ovaj kompleksni napon izmeñu jezika koji organski, divlje džiglja i
zapleta kojim se zida društveno prihvatljiva grañevina sigurnosti
predstavlja ne samo jedan od glavnih kvaliteta ovog romana, već i
kontrastni dinamizam duboko usañen u današnju stvarnost.

72
Danko Stojić – Narativne tradicije u filmu „Fatalna privlačnost"
(Moć filmskog fantazma, 85. str. „Prometej")

W
 Beleška o prevodiocu

Vladimir Lazarević je roñen 1966. godine u Beogradu, gde i danas

živi. Objavljivao prozu, poeziju i prevode u više zbornika, književnih
časopisa i dnevnih novina (pančevački Rukopisi, Književna reč,
Sveske, Politika, Glas javnosti, Književni magazin...). Dobitnik prve
nagrade na desetom (1997), kao i na dvanaestom (1999) konkursu radio
,,Indexa – za kratku priču na jednoj stranici, nagrade – Laza. K.
Lazarević – za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku u 1997, kao i
otkupne nagrade na konkursu časopisa Sveske (1998).
Objavio je zbirku priča Zatamnjenje (Matica Srpska, 1997).
Dobitnik prve nagrade na prvom cyber konkursu za najbolju
zemunsku priču (2000).
Preveo romane Trumana Kapota Uslišene molitve (Rad, 2001) i
Muzika za kameleone (Narodna knjiga, 2003), kao i romane Alis
Sobold Divne kosti (Narodna knjiga, 2003), Džona Banvila Pomračenje
(Narodna knjiga, 2003) i Timotija Findlija Ratovi (Narodna knjiga,
2003). LJUBAV, ŠTA GOD TO ZNAČILO