Nesto Dise U Mojoj Torti V

NEŠTO DIŠE
U MOJOJ TORTI
(5)
2016.
NEŠTO DIŠE
U MOJOJ TORTI
(5)
Urednik
Vladimira Becić
Lektura i korektura
EsnafV
Prelom i priprema
Slobodan Ivašković
Dizajn naslovne stranice

Vidak Guzina
Ilustracije:
Nenad Živković
Snježana Blagojević
Eleonora Ranković
Copyright 2016
Marija Solarević
Saša Robnik
Vladimira Becić
Igor Ivanišević
Milka Knežević-Ivašković
Goran Segedinac
Jelena Crnjaković
Filip Nikolić
Ivana Milinković
Sanja Bošković
EŠTO
IŠE
MOJO
ORTI
Sadržaj
Predgovor: UMESTO APERITIVA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

Marija Solarević, KAD SE SJETIM,
VOLIM MISLITI DA NEGDJE SPAVAŠ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Saša Robnik, SVA LICA ČOVEKA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
Vladimira Becić, VJENČANICA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
Igor Ivanišević, TRI GLAVE HEKATE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99
Milka Knežević-Ivašković, VIOLETA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137
Goran Segedinac, VEČERA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149
Jelena Crnjaković, ŽELJA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159
Filip Nikolić, BEZDAN. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 173
Ivana Milinković, PLAVI JEZIK. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 201
Sanja Bošković, MESAR PAVLE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209
Predgovor: UMESTO APERITIVA
Igrajmo se asocijacija.
Kada pomisao na praznike pokrene slike u vašoj glavi, šta

je to što na njima vidite? Ili, još bolje, šta je to što osećate, dok
pokušavate da ih prepoznate? Za mene, praznici su izvesnost.
Ako me pitate, mislim da je to dobro.
Jer jedna od najdražih prazničnih izvesnosti kod nas po-
činje već negde krajem avgusta sa objavom konkursa za kratku
priču, a od ove godine i konkursa za ilustraciju i naslovnu stranu
Torte. Praksa koju smo započeli pre nekoliko izdanja nastavljena
je (i nastavljaće se) jer smatramo da se tamo negde krije mnogo
talentovanih pojedinaca kojima može značiti objava u formatu
koji sa velikim zadovoljstvom pripremamo evo već petu godinu.
Nažalost, ne uspevamo da uvek do njih i dopremo, ali to je sa-
svim normalno. Tako smo u ovogodišnju Tortu odlučili da uvr-
stimo ukupno pet priča ili ako više volite - četiri dame i jednog
gospodina. Marija Solarević, Ivana Milinković, Jelena Crnjako-
vić, Sanja Bošković i Filip Nikolić pripremili su radove koji su se
jasno istakli kako u pogledu stila, tako i u pogledu pristupa temi.
Ilustracije su već druga priča. Iako su stizale u manjem bro-
ju, ni na trenutak se nismo nalazili pred jednostavnim izborom.
Naposletku, odabrali smo radove, te će nam Snježana Blagoje-
vić i Eleonora Janković, zajedno sa Nenadom Živkovićem u ovo-
godišnjem horor kolaču ukazati posebnu čast i podeliti sa nama
njegove stranice.
I na kraju naslovnica. U Esnafu smo izuzetno ponosni i
emotivno vezani za njih. Pre svega, to je zato što ih je od sa-
mih početaka stvarao naš Radoslav Slavnić, podarivši im jedin-
stven identitet po kome smo kasnije i postali prepoznatljivi. Od-
laskom Raše, odlučili smo da otvorimo ovu poziciju za sve do-
bre ljude koji smatraju da mogu da daju svoj pečat jednoj Torti.
Ove godine to je učinio Vidak Guzina, primoravši nas da jed-
noglasno usvojimo njegov predlog i učinimo svojevrstan pre-
sedan. Naime, ovo je prva naslovna strana Torte na kojoj neće
biti prikaza kolača, ni u formi celine, ni u formi parčeta. Ipak,
ne očajavajte, jer Deda Mraz uvek ima neko novo iznenađenje
u svojoj torbi.
Nama ostaje da vam se, kao dobri domaćini, zahvalimo na
preuzimanju ove zbirke i poželimo vam srećne praznike. U ovih
pet godina zajedno smo stvarali našu malu zajednicu vođeni
samo ljubavlju ka pisanju i drugarstvom koje nas možda i nije
okupilo, ali nas je sasvim sigurno povezalo. Sve to ove je godi-
ne na neki način krunisano objavom prve štampane zbirke pri-
ča Nešto diše u mojoj Torti koju je, na naše veliko zadovoljstvo,
objavila izdavačka kuća Arete.
7
Svaki vaš komentar, kritika i podrška mnogo znače i pred-
stavljaju jedinu nagradu koju želimo i kojoj se iskreno radujemo.
Toliko za sada. Već na sledećim stranicama očekuju vas putova-
nja u praznične košmare slikane perom naših autora. Nestrpljive
su da sa vama podele mračne tajne, a ako vam se tokom čitanja
učini da čujete nešto što ne bi smelo da pripada stvarnosti koju
poznajemo, znajte da se možda i ne radi o uobrazilji. Ne budi-
te lenji, napravite pauzu, upalite svetla i proverite svaki kutak.
Možda nešto diše u vašoj torti …
U Novom Sadu, 3.12.2016

Goran Segedinac
8
Marija Solarević
KAD SE SJETIM,
VOLIM MISLITI DA
NEGDJE SPAVAŠ
Marija Solarević, rođena 1987. godine u Zagrebu. Neko vri-

jeme se bavi amaterskom fotografijom, vizualnom antropo-
logijom i pohađa ljetne škole etnografskog i dokumentar-
nog snimanja. Nakon studija pedagogije i etnologije s kul-
turnom antropologijom na Filozofskom fakultetu u Zagre-
bu počinje se baviti pisanjem i osvaja MetaFora nagradu za
2014. godinu u organizaciji Knjižnice Vladimira Nazora. U
Centru za kreativno pisanje pohađa radionice te odnedavna
vodi blog o pisanju, književnosti i pop-kulturi za web strani-
cu Centra. Kratke priče je objavljivala u Knjigomatu, UBIQ-
u i Sferinoj zbirci.
Marija Solarević
K A D S E S J E T I M ,
V O L I M M I S L I T I D A
N E G D J E S P A V A Š
Kad se sjetim, volim misliti da negdje spavaš
Lopta je bila ljubičaste boje.
Udarala je u pod kao da je puna vrućeg zraka, kao da je lje-

pljiva kauguma, kao da ju gledaš na usporenoj filmskoj traci ili
kao da u bestežinskom stanju pada poput iste takve lopte koja
mi je jedne zime pala kroz prozor djevojačke sobe. Prvo je raz-
bila susjedi glavu, a onda i led na pločniku.
Sjećanja su zabavnija i ljepša nego što su događaji na kojima
se temelje bili. Možeš li me kriviti? Želim se sjećati samo najbo-
ljeg. Recimo onog osjećaja kada sam se nakon susjedina vriska
sakrila dolje ispod prozorske daske i rukom prekrila usta slina-
va od smijeha. Ili kada sam prvi put biciklom pobjegla od doma.
Pa dan kada sam stvarno otišla. Izgleda da te tromjesečni polog
odnese dalje od bicikla.
Tebe se volim sjećati najviše od svega. Ne u onom trenutku
kada si se pomokrio po svojim skupim hlačama. Kako si molio.
Kako ti je lice izgledalo dok te boljelo. Grč je bio isti onaj koji bi
imao kada bi spavali zajedno. Taj pamtim.
11
Marija Solarević ◆ KAD SE SJETIM, VOLIM MISLITI DA NEGDJE SPAVAŠ
Vedranova pilates lopta vrtjela se zrakom poput vjetrenjače.

Bila je zaista jako velika. Bila je ljubičasta. Igrali ste s njom no-
gomet između staklenih uredskih zidova na hodniku.
Da sam nekome rekla kako se pravnici igraju kad nema
šefa, rekli bi mi da lažem, da su to ozbiljni ljudi i da nemam poj-
ma. Ti si baš pao na bok, košulja ti je izašla iz hlača i pod fluo-
rescentnim svjetlom sjajile su sitne dlačice s tvojih donjih leđa.
Antun pokušava puzati preko tebe, hvataš ga za gležanj, nema
šanse protiv tebe.
Dok se vi hrvate po tapisonu, Sanja u visokim salonkama
uzima loptu, baca ju preko. Lucija zabija u neobranjeni gol. Iz-
gubili ste.
Hodam kroz vas s tri kile dokumenata u rukama. Slučajno
pogledaš gore dok te opkoračujem. Lopta razbija suhi led.
„Kamo ćeš ti Milivoje na skijanje?” Sanja nije znala da su iz
uprave objavili natječaj za njegovo radno mjesto. Milivoj poku-
ša izvrnuti pitanje na vedriju stranu. Sve je to samo gruba šala.
„Natječaj? Pa što se ti ne prijaviš ako si kvalificiran? Sva-
šta!” Sastruže petom po tapisonu. Ja sam ostala Milivoju obja-
sniti kako treba arhivirati moje papire. Nakon mene je došla još
jedna kolegica. I još jedna nakon nje. Revija strukiranih košu-
ljica i sivih suknji. Taj dan je bio rok za moj izvještaj koji sam na
kraju poslala u devet navečer. Bio je pun mjesec visoko na nebu,
bile su stara godina i Juditin rođendan. Nosili smo kartonske ka-
pice i skrivali konfete u vrećicama ispod stola. Ludo smo se za-
bavljali, zar ne?
Novogodišnja noć. Ti i ja. Otkazane avionske karte.
12
Barem je Judita bila sretna. Probušili smo balone pune šljo-

kica iznad njezine glave. Prekrile su joj crnu kosu poput holo-
grafskog pepela.
S kuhinjskog prozora se bolje vidio vatromet. Došao si za
mnom i okrenuo mi leđa. Stajali smo dugo tako, simetrično.
Vani je počelo padati inje. Otvorio si frižider zbog #officefood
instagrama koji potajno vodimo zajedno. Ružičasta plijesan nas
spaja kada to ne može dan. Ili godišnji.
„Imala sam spremnu torbu”, rekla sam ti.
„Kad si stigla?”
„Pod pauzom za ručak. Dok sam se vraćala iz ministarstva.
Svratila sam doma.”
„Lisica.”
Pronašao si jabuku sa samo jednim odgrizenim komadom
i savršeno ocrtanim zubalom.
„Provjerio sam, ne mogu nam vratiti uplatu.”
„Naravno. Mi smo krivi što smo otkazali u zadnji čas.”
„Ali nude drugi termin.”
„Dosta mi je ovog.” Prekrižila sam ruke izbjegavajući gleda-
ti u tebe. Svjetlo s neba nas je ispralo u zeleno. Vatromet je pu-
cao u pauzama između riječi.
„Možemo ga iskoristiti u idućih godinu dana.”
„Parnica na kojoj radimo će trajati duže od toga.”
„Pronaći ćemo nešto.”
13
„Je li ti Dalibor rekao kada?”

Ponašao si se kao da sam ti rekla da si doma ostavio upa-
ljen plin i tada je roknula još jedna petarda.
„Samo smo o slučaju razgovarali.”
„Kada mi mislimo živjeti?”
„Misliš da mene to ne dira jednako kao i tebe?”
„Mislim da ne.”
„Ne poznaješ me uopće.”
„Da se barem ne moramo ovako skrivati.”
„Nije profesionalno. Znaš što se govori o takvim parovima
i što se događa takvim pravnicima.”
„To je ludost.”
„Znak slabosti, a mi nismo slabi, nas dvoje.”
„Volim te, jebote.”
„Naravno.”
„Znak slabosti nije ići okolo na kurve kad si odvratna pra-
zna osoba koja nema ništa nakon radnog vremena, jer si moral-
na i emotivna ruina, to nije slabost?”
„Nemoj tako o šefu odjela.”
„Tko me čuje? Ne mogu ovako živjeti.”
„Gdje želiš biti deset godina od sada?” Zbunio si me pita-
njem koje jedni drugima postavljamo pod pauzom za ručak.
„Sigurno ne ovdje. Ali želim biti s tobom.”
14
„Okej. Ja želim biti tamo.” Pokazao si mi zgradu preko puta.

Tamo se nisu trudili ni kapice nositi. Sva su im svjetla gorjela.
Još jedan set zombija. Prosječna plaća veća od naše.
„Možda je ovo krivo vrijeme za nas dvoje.” Stavio si mi
ruku na rame, ledenu od Juditine sladoledne torte, teške od oko-
va tišine, prekrivene injem.
To do lista. Teretana. Trogodišnji plan. Novčani fond. New
year resolution. London. Zürich. Pakao. Zagreb.
Kopirka iza ugla bijesno pljuje papir. I njoj je prošla ponoć.
Ako krenem raditi, neću više misliti o tebi. Milivoj je donio još
papira i položio ga kraj mojih nogu. Pogledao je gore.
„Nemoj se nervirati”, rekao je. „Tu sam ako ti treba netko.”
Tada sam shvatila da nas je prisluškivao cijelo vrijeme. Ni-
sam više imala apetit za tortu. Onda je, sjeti se, Vedran upalio
projektor u sobi za sastanke i svi su se sjatili s nekoliko eksternih
memorija prepirući se s čijeg će se uštekati. Na ekranu su svako
malo iskrsavali chatovi od šefa i svaki je izazivao salve smijeha.
Sanja se držala za trbuh. Milivoj je dosta popio i zauzeo opušte-
ni stav u kakvom ga se ne viđa često. Zamišljam ga kao pritaje-
nog Kafku među nama. Svakog bi se časa mogao iz drijemeža za
stolom probuditi kao kukac.
„Koji film da stavimo?” Vedran nas je pitao.
„Stavi Stranger things”, Lucija se javi prva.
„Kaj, cijelu sezonu?”
„Ma ne, nešto novogodišnje”, Sanja se dosjeti.
15
„Sam u kući!”
„Ne, rođendansko!” Antun lupi kontru.
„Slavljenice?”
Judita je sjedila na stolu, prljava od sladoleda i bosa, s ča-
šom šampanjca u kojoj su se namakali konfeti. „Ma stavi nešto
narodno!”
„Mi nismo anđeli?”
„Kako je propao rokenrol!”
„Ljubavni život Budimira Trajkovića.”
„Ajme, kak ste demode, pa jel može nešto što nije iz Juge
i što se ne bavi Balkanom?” Sanja je premjestila ruku s trbuha
na mobitel.
„Ne mogu vjerovati da ste me se sjetili.” Judita je ronila ka-
pljice votke umjesto suza.
„Bilo bi dosta, otvaram svoju bazu filmova”, Vedran odluči.
„Hoćemo složit ekselicu?”
„Ne.”
„Možemo gledati Eat pray love.”
„Neeeeee.”
„Teksaški masakr motornom pilom?”
„Ako će biti horor, onda neka bude Neon Demon.”
„Ne, hoćemo nešto duboko”, pobunila se Sanja.
16
„Nemam sad baš takve filmove ovdje. To je u kućnoj ko-

lekciji.”
„Kad si mislio sve to pogledati?” pitam ga. „Mislim, ne one
kućne, ove koje imaš tu?”
Pokušavam se uključiti. Pokušavam se suspregnuti pred to-
bom i ponašati se kao da mi je zabavno. Toliko sam samodostat-
na, nema tebe, nema ni problema.
„Čekaj ...” oglasio se Rade iz odjela za intelektualna prava.
„Mislio si nam pustiti piratizirani film?”
„Nego kaj?”
„Pa to je protuzakonito.”
„Reci to našoj dozvoli za prikazivanje.”
„Opusti se Rade, tko će znati?”
„Ja imam film koji možemo pogledati.”
„Znaš li kolika je kazna za tu tvoju biblioteku?”
„Ja imam film koji bi mogli pogledati”, Milivoj će glasnije.
„I nije piratiziran.”
Svi ga gledamo i među nama je visjela nit odluke hoćemo li
ga shvatiti za pravo. I ja postojim, i ja sam tu, kao da nam je htio
dati do znanja. Njegov istup mi je predstavljao još jednu razinu
na nemoj mu dati da primijeti ljestvici bola u d-molu. Ponaša-
la sam se zainteresirano. Drugi bi pustili Milivojev prijedlog da
prođe bez reakcije, ali ja sam ga od svih ljudi, imenom i prezi-
menom baš ja, tražila da nam kaže kakvu ideju on ima i licem
mu se prolio izraz neviđene sreće.
17
„Ja imam jedan onako autorski kućni film.” Stavi stik u utor.
Otvori datoteku. Cure me gledaju, ja sliježem ramenima. Misli-
la sam da ću sada ispasti okrutna, jer sam ga pitala za mišljenje.
Milivoj protrlja masne ruke. „Ja vam ovo radim u svoje slobod-
no vrijeme. Kad ga imam.”
„Ajde ti prvo skeniraj to na viruse”, Vedran mu kaže.
„Nema potrebe. Ja sam čist. Evo Rade, ne kršimo nijedno
intelektualno pravo.” Bio je manje pogrbljen nego inače, kao da
je utaknuo kišobran iz predvorja da ga podigne ispod prsne ko-
ščice.
„Super”, Rade kiselo odgovori.
„Inspirirao me je Vuk s Wall Streeta, ali ovo je moja inter-
pretacija.”
„I to nosiš sa sobom cijelo vrijeme?” Pitao si ga.
„Pa da.”
„Ako slučajno naletiš u kino dvoranu koja je ostala bez
filmske trake?”
„Stalno dodajem nove materijale.”
Milivoj je kliknuo play. Gledala sam te. Prekrižio si ruke i

iskrivio lice. Susprezao smijeh. Sanja je izašla s mobitelom na
uhu. Cipele su joj odzvanjale hodnikom. Judita uzme zdjelu
punu kokica, stopala stavi preko bijelih kožnih stolica i ja pose-
gnem rukom prema njenoj zdjeli. Već je prošlo jedan dok smo
18
sve namontirali, umor nas je hvatao i aparat za kavu još je radio.

Sretna nam Nova godina.
Milivoj je kliknuo play. Mislim da je u prvom kadru bila
njegova dnevna soba, nekakva tamna izba. Fade-in slova. Scena-
rij, režija i specijalni efekti. Sve on. Čuli smo ga kako od iza nešto
mrmlja, objašnjava ono što još nije ni krenulo Lari iz financija.
Ekran je bio zamagljen. Vedran se sagne i prebriše leću pro-
jektora. Slika je ostala ista. Dečki su pustili prigušeni smijeh iz
utrobe. Spustio si se dolje niz zid grleći svoje ruke, svoje tije-
lo. Valjda te je nešto trebalo držati čvrsto, ali odijelo s kravatom
te ne može držati na okupu. Izgledao si kao da plačeš, ali ti se,
monstrum jedan, smiješ.
Milivoj je puhao u mikrofon. Šuštao ustima, šljapkao je-
zikom, zviždao. „To sam naknadno dodao.” Komentirao je iz
mraka.
Na ekranu su bile sjene. Onako kako djeca s rukama rade
pod lampom i projiciraju na zid.
„Se ti sjećaš ove scene iz Vuka s Wall Streeta?” Dečki su
postali bezobrazni. Naš Gregor Samsa se držao dostojanstveno.
Samo još malo do onog dobrog djela, jelda, još samo malo do
dijela gdje će svi zašutjeti.
Bio je u pravu.
Nakon nekoliko minuta što se kadar maknuo iz njegovog
stana, prošao ulicom i zavirivao u privatne poruke na mobiteli-
ma putnika u tramvaju, kamera našeg Milivoja je došla na po-
sao. Izgleda da ju je cijelo vrijeme imao na sebi. Nitko nije imao
pojma.
19
Slijedila je serija izrezanih slika. Svaki put kad bi netko u

prolazu pohvalio Milivoja, on je to skupio u ovaj omnibus. I ja
sam bila unutra, svako moje hvala. Onda bi došao red na njega,
njegova velika glava u dnevnoj sobi izgovori samo svoje ime i na
to spoji neke riječi iz naših razgovora i onda zvuči kao da smo
ga hvalili. „Ti inače ideš u teretanu ili se nekim sportom baviš?”
Vidjeli smo Sanju kako ga pita kroz smijeh i onako zlurado uda-
ra svojim petama. U idućoj sceni kamera leži na podu ženskog
wc-a i gledamo Sanju kako se samozadovoljava. Sudeći po sivoj
haljini, to je bilo prošli ponedjeljak. Ona je i dalje razgovarala
na mobitelu vani na hodniku.
Nastavio se niz montiranih pohvala. Onda mu je Rade
objašnjavao kako da napiše izjavu. Pa je Rade kopao nos iza
pritvorenih vrata svoga ureda.
Sljedeći je bio kadar u kojem mi Milivoj govori da mi do-
bro stoji nova košulja. I snima mi grudi kad se naginjem, kako
skaču, kako ih popravljam misleći da nitko ne vidi. Milivoj mi
je, naravno, bio nevidljiv. Ali mi smo njemu bili itekako vidlji-
vi, u tehnikoloru.
Vedran isključi projektor. Sanja se vrati zbunjena. „Gdje je
slika nestala?”
„Ajmo gledat onaj Petak 13. Ipak.” Judita kaže punih usta.
Prijedlog više nije zvučao tako loše.
„Ali imam još materijala, to nije kraj”, Milivoj se pobuni.
„Ti si gotov”, Rade procijedi kroz zube.
20
Kada dođem u ured prvog radnog dana nakon te noći, vla-

da potpuna tišina. Isključujem alarm. Uživam u tome što na ma-
gnetnom zapisu moje kartice piše koliko sam rano došla, ne-
ćeš moći reći da sam izgubila onu svoju oštrinu iako nitko ne
vidi što zapravo sada radim. Gledam u bijeli zid. Oči su mi na-
tekle od plakanja. Tišina odražava pustoš moje duše koja se po-
put ping-pong loptice odbija među zidovima staklenog hodnika.
Nakon sat vremena, potpuno mamurni, dolaze svi ostali,
svi osim tebe, jer si ostao dulje spavati. Nadam se da nisi dijelio
postelju s nekim drugim. Ne bih to voljela.
Lopta je bila ljubičaste boje. S recepcije su javili da je u
zgradi naoružani čovjek.
Čudno ti je što je u uredu tako kasno, a tako tiho. Inače
pravnici zuje poput osa. Čuješ jedino faks aparat kako se kali-
brira. Kraj njega je otvorena kutija tonera i izbijeljenog papira.
Miriši po novome, po oštro rezanom rubu i slankastoj krvi, mi-
riši malo po prašini i piljevini, po projektnom roku i onoj vezi
koja nije mogla dalje jer si bio tu.
Faks se ponovo budi iz sna, stenje, zuji, pišti. Prima poru-
ke koje ne može ispisati. Krajičkom oka ti se učini da se nešto
pomaknulo ispod stola, sa strane, ali kad pogledaš ponovo to je
možda bilo treperavo svjetlo računala na spavanju. Nisam bila
tamo da ti kažem. Skrivala sam se u spremištu.
Predvorje je okruženo hladnim staklom s kojeg vise certifi-
kati. Sve što vidiš je jedna velika prostorija rascjepkana staklom
i okusom pljesnive hrane iz frižidera.
21
Tišinu prekida automatski klik - s druge strane vrata netko

je prislonio karticu na čitač. Nečija sjena se razvija pred protu-
provalnim vratima, otpornima na metke. On uđe kao da je fir-
ma njegova.
Blato na čizmama donio je s gradilišta. Što ga više gledaš, to
ti ona plijesan ima bolji okus. U rukama drži motornu pilu, po-
tegne nekoliko puta kroz zrak, ali samo za vježbu. Na licu mu je
bijela maska, kao na filmu.
No, kladit ću se da ti i ja nismo gledali film koji je gledao on.
Kad se sjetim, volim se praviti da se ona večer nije dogodi-

la i da mi nisi rekao kako sam manje bitna od nekog glupog po-
sla. Jer onda bih mogla plakati za tobom, onako iskreno, jako i
ružno. Ovako mogu samo biti tužna. Pretvarati se da negdje spa-
vaš. Može i uz drugu ženu. Bilo što može.
Juditina posmrtna maska, okus soli, pljesniva torta ... Mi-

slili smo da smo sigurni, ali Milivoj nam je pokazao da smo tek
pikule kojima se netko drugi nabacuje. Da nismo bili tamo gdje
jesmo, da smo barem iskoristili one avionske karte, da je moglo
biti drugačije ... Svake godine u ovo vrijeme se sjetim što sam
napravila da bih bila jedina koja je preživjela.
22
Saša Robnik
SVA LICA ČOVEKA
Saša Robnik, rođen 1969. godine u Sarajevu, a odrastao u

Vircburgu, Nemačka, gde je otkrio i zavoleo žanrovsku pro-
zu - fantastiku. Od svoje petnaeste godine nastavlja život u
Sarajevu do 1994. nakon čega se nastanjuje u Novom Sadu, u
kojem i dalje živi. 2010. godine IP Tardis mu objavljuje zbir-
ku urbanih i folklornih fantastičnih priča Anđeli na kocki še-
ćera. Učestovao je u prevodu Majkl Svonvikovog Periodni si-
stem naučne fantastike, zastupljen je u časopisima Znak Sa-
gite (novelom i kratkim pričama), UBIQ, Balkanski književ-
ni glasnik, Omaja i Argus Books online magazin, te zbirka-
ma Zbirka V - fantastične priče iz ravnice i Nešto diše u mo-
joj torti.
Saša Robnik
S V A L I C A Č O V E K A
Sva lica čoveka
U početku beše bodež. Umnoži se u dva, a ta dva u četiri, u osam

i dalje, dok ne postaše roj nad gradom. Nevidljiv je taj zlokob-
ni roj meštanima male varoši u brdskim vrletima; povremeno
bi se jedan odvojio i strmoglavio kroz oblake, u nekoga kome
ga je usud namerio.
Vitki tvornički dimnjaci se ocrtavaju naspram zore što rudi

na obzorju. Od kada su podignuti ni jednom nisu prekinuli da
izgone dim iz strojeva ispod njih. Radnici ulaze u tvornicu da
bi zamenili drugove iz treće. Na kapiji, strpljivi u redu, stoje dva
čoveka lica obasjanih opušcima jutarnjih cigareta. Pokoji po-
zdrav, psovka i gunđanje ne uspeva da zagrebe mirnoću novog
radnog dana. Čekaju da uzmu svoje kartone i otkucaju ih u stro-
ju pokraj kapije što nemo sabira radne sate.
„Da odemo posle na jednu?” narušava mirnoću jutra prvi.
Ne okreće se, zna da će pitanje dopreti onome kome je name-
njeno.
„Ma jok, ne mogu danas”, stiže namah, kao da je vrebalo
iza ugla. Dovoljan je taj odgovor da se pitanje zaključi, ali dug
je red do kucalice.
25
Saša Robnik ◆ SVA LICA ČOVEKA
„Što?” Na licima ostalih trudbenika skaču iskre zanima-

nja. Čekaju priliku da ubace pošalicu i tako ublaže svoju rav-
nodušnost.
„Znaš ti što!” odgovara i baca opušak u stranu da se kotr-
lja po mokroj kaldrmi.
Lica ostalih radnika preleće tren vedrine, pa dobacivanje
ne izostaje:
„Eh, da je samo jedna!”
„Ubiće ga žena!”
„Ajde bolan, stigla je nova konobarica.”
„Čvrst karakter i meka ćuna!”
Smeh se provlači kroz vlažno jutro, a poneki se u kašalj pre-
tvara. Upitani ćuti i smišlja čime da opravda; na platu ne može,
legla je pre dva dana. Naposletku će istinom:
„Vodim ženu na terapiju, ne može sama.”
Niko ne odgovara i vedrina ustuknu kao da je šejtan kan-
džom otkinuo sa lica ljudi. Ipak, dodaje da će sutra a prvi, što ga
je upitao, ponavlja ravnodušno:
„Dobro, sutra ćemo.”
Milan i Nezir, tako se zovu dva drugara sa kapije, kreću

svojim radnim mestima. Beše tu i treći, ali ga je tvornica uzela
pre neku godinu. Nesreća na radu, tako su rekli. Rado ga spomi-
nju u mehani a nikada u pogonu, vele stari da to donosi nesreću.
26
Koračaju ka svojim mestima, kroz huku i čangrljanje veli-

kih kotača, presa i pumpi, naviknuti na utrobu te nemani koja
iz reke živih cedi svaku kap života, pa ispljune ljušture stakla-
stog pogleda i usahlih lica. Jalova je ta reka, nema u njoj mnogo
života, tek povremeno se neka iskra uzjoguni kada neko izba-
ci šeretluk, kao što beše na kapiji. Koračaju u radnim kombine-
zonima isprane plave boje koja miriše na jeftin prašak, metalnu
strugotinu i znoj. I beznađe kojem se drugovi grčevito otimaju.
Rad protiče uz lupanje velike prese koja udara u pravilnim
razmacima. Čuje se i udaranje čekića, tandrkanje motora a i po-
neka psovka kada alat isklizne iz ruke pa zazvoni po betonu.
Iznenada i bez najave, jačim glasom od svih strojeva pogo-
na zajedno prolomi se, po prvi put od kako pamte, pesma.
Rad se gasi kao srce umirućeg a huka strojeva i dalje se na-
stavlja, uporno prkoseći milozvučnoj pesmi koju nikada niko
nije čuo, ali je svi prepoznaju kao nešto iz davnina i blisko duši.
Nakon izvesnog vremena, ljudi u belim košuljama i brilijanti-
nom uglačane kose izlaze na galeriju. Njihova lica odaju izne-
nađenje i zebnju. Pogledima traže pevača i nalaze ga. Sve glave
radnika se okreću u njegovom pravcu.
Pevač, poodmaklih godina, ne primećuje zaustavljeni rad
a ni poglede koji ga svrdlaju. Uporno udara čekićem komad na
nakovnju i peva. Zvonak glas se pojačava iz časa u čas, ispunja-
va svaki deo pogona, hodnike i kancelarije.
Niko ne prihvata pesmu. Otvrdnuli su na osam sati, pra-
znik je daleko, a i kada bi se neko usudio, ne bi mogao da isprati
27
takav glas kao da je od anđela potekao, a ne od pogrbljenog star-

ca koji sa lakoćom udara teškim čekićem po komadu.
Peva i ne misli da stane. Napokon, sirena za odmor se ogla-
si.
Čarolija prestaje. Starac odlaže alat i kreće prema menzi. Ne
obraća pažnju na ljude u čudu i zastoj koji je izazvao, kao da ga
se ništa sa ovog sveta ne tiče.
Radnici se trgaju iz omađijanosti, slivaju se u kolonu i od-
laze kao što reka poslušno sledi svoj tok. Uskoro će se menza is-
puniti duvanskim dimom, mirisom kafe i kuvanog što nose u
šerpicama. Jest će u tišini, srkati i pušiti a skrivena flaša će obr-
nuti krug.
Ipak, ovaj put je drugačije. Šapat što nosi pitanje putuje
kantinom. Konačno, stiže do Milana i Nezira, koji su zajedno
zamenili školsku klupu ovom u menzi. Mesto za dugačkim asta-
lom na kojem je sedeo treći jaran je prazno i niko se ne usuđu-
je da sedne na njega.
„Nezire, ovo nisu čista posla. Vele ljudi da je novi, a opet
drugi kažu da je godinama ovde a nikako da ode u penziju.”
Nezir grabi kašikom punjenu papriku koja je ostala od ju-
čerašnjeg ručka i grize je na pola. Saft koji mu ostaje na bradi za-
nemaruje. Žvaće i guta, pa odgovara:
„Kao da sam ga viđao, a opet onakvog metuzalema bih si-
gurno zapamtio. Možda su ga povukli iz penzije, ko će njima
znati a i ne sećam se da je iko za našeg vakta zapevao u pogonu.”
28
„Jes’ vala, pa ni u kafani niko ne peva a kamoli u pogonu.

Čuj molim te, kome je još do pesme.”
„Ali peva, svaka mu čast!”
„Jeste vala, baš peva! A pesma mi odnekud poznata, nika-
ko da se setim.”
„A vid’ ga, sedi sam, niko da mu se pridruži.”
„Pa vazda sedi sam.”
„Otkud ti to brate? Vidim ga prvi put!”
„Ma nisi obraćao pažnju na njega, kažem ti!”
„Lupaš, buraz.”
„Ajd’ dobro ...” popustljivo će, zna da rasprava vodi do sva-
đe, odavno su prestali da se svađaju, naučili su da započeto kolo
vodi šaketanju pa mirenju preko flaše. Predaja je ono što dono-
si spokoj.
Nekoliko ljudi u belim košuljama ulazi u menzu. Žustri su
i odvažni njihovi koraci. Velika dvokrilna vrata se i dalje klate
dok se redaju ispred starca.
Salu prekriva muk da radnici čuju reči, ali mašine ne haju
za to; čangrljaju i štemaju, ne dozvoljavaju da se ijedna probije
do najbližeg uha.
Nakon nategnutih trenutaka bele košulje se okreću i hitaju
ka izlazu. Njihovi koraci nisu više odvažni već se čini da idu sta-
zom od putera i leda, ali su im pogledi na urednim i izbrijanim
licima takvi kao da su se rešili neke brige i tereta.
29
Starac mota novu cigaru, pali je i odbija dimove kao da je

na nekom drugom mestu i nekom drugom vremenu.
Sirena poziva na prekid odmora i nastavak rada. Drugovi
ustaju i kreću. Ovaj put nisu tihi, žamor ispunjava menzu da bi
tek utihnuo u pogonu među hukom strojeva. Dva jarana se za-
gledaju i sležu ramenima. Niko ne progovara.
Nezir hita kući. Zna Milan da je uzaludno nagovarati ga u

mehanu, a i ne bi bilo dostojanstveno.
Gorčina ga prati dok naručuje ljutu; Nezirovu ženu pozna-
je još iz školskih dana. Pita se šta će bez drugara u kafani, pro-
klinje tu nesmotrenost. Trebalo je da pokaže više poštovanja i
ode sa njim do kuće, pozdravi se sa njom i ponudi neku pomoć.
Trese ljutu niz ždrelo i naručuje drugu. Potrebna mu je da lakše
podnese kajanje i istera huk strojeva iz krvotoka.
Osvrće se da nađe nekog poznatog, ne ide da pije sam pa
zagleda lica kroz dim cigareta. Po umu mu se razlaže pesma sta-
rog radnika i iznenada, vidno polje mu se sužava i razdužuje da
bi se treptaj oka posle vratilo sve kako je bilo.
Pripisuje to umoru i blesku varova a pesmu nikako iz svesti
da otera, kao da mu se uselila u svaku misao. Trlja oči i ponovo
merka prostoriju. Pogled mu se zaustavlja na Ljulj Fatihu. Nje-
govo pirgavo lice se u magnovenju rastače i umnožava a sve te
novonastale kopije njegovog lica okružuju original kao što točak
okružuje osovinu. Ponovo trlja oči, ali opsena traje.
30
Zna da nije od rakije, samo jednu je popio. Ponovo se osvr-

će i zabezeknuto gleda ljude koji se ponašaju kao da se ništa ne
dešava, mrzovoljno piju i drsko razgovaraju.
Usredsređuje se i zagleda ta nova lica kao da su otrgnuta
sa glave. Ipak nisu ista, svako se razlikuje od osnovnog. Zagleda
se u Ljulj Fatihova druga lica i shvata da su to ona skrivena koja
se tek povremeno prikažu, najčešće u osami. Lica koja samo na
tren zamene ono tvrdo i ljuto, svakodnevno.
Besno kada se ujutro probudi, očiju iskolačenih sa pogle-
dom u jednu tačku dok ga budnost ne omekša, onda lice kada
su mu javili da mu je babo umro pa se na njemu i dalje kovitla
vrtlog neverice, sumanutog očekivanja i naposletku pomirenja
pred olujom bola.
Iznad toga u visini uha, lice nerazumevanja kada mu je
stroj odrezao dva prsta, tren pre nego mu se usta u vrisak zgrče,
i sumanuto lice koje gleda bebu u sred noći, nemoćno od deči-
jeg plača i bespomoćnosti.
Jedno lice, ono što lebdi tik do obraza, ga prestravljuje. Lice
zavisti, lice koje otrovnim pogledom vreba tuđe.
Ženu, pare, sreću, uspeh, nebitno šta od toga vreba, to lice
prikazuje uvek isti grč zlobe. To isto lice mu se navuklo kada je
viljuškar na rampi prignječio trećeg jarana da je ispustio dušu
na licu mesta. Zna Milan da je Ljulj tada bio pripit i da nije po-
vukao kočnicu.
Predzadnje u tom sablasnom krugu je lice za sreću i vese-
lja, koje stapa sva ostala teškom mukom i potiskuje ih pod sebe.
31
Povremeno, na bleskove, izobličeno je i unakaženo od tog na-

pora i jedva se taj grč primeti.
Video je sva lica Ljulj Fatiha.
Jak udarac po ramenu ga batrga iz opsene; lica nestaju, na
stotine njih u istom trenu se stapaju sa svojim osnovnim. Osta-
ju samo svakodnevna.
„Šta ti je bolan Milane, sav si prebledeo?” dopire glas u nje-
govu užasom okovanu svest. Užas koji je dozvalo poslednje lice
svakog čoveka. Jasno ga je video. Mekano od olakšanja i nežno
od pomirenja. Lice smrti.
„Nešto mi se pričinilo, ali nije bitno.”
Neće da mu priča o utvarama koje su ga malopre spopada-
le, postao bi predmet sprdnje i šegačenja. Čudi se što nije video
Ljuljovo brbljivo lice dugog jezika.
„Svašta se nama pričinjava, moj Milane. Eto, onaj starac da-
nas, kunu se ljudi da je oduvek tu a znam da nije i kako da se bo-
dem sa rogatima? Još zapevao onako. Nego, deder da popijemo!”
Prekida pokret namenjen konobarici koji doziva po jednu:
„Nemoj, neću. Odoh do Nezira, trebalo je odmah da idem.”
Ljulj Fatih ga gleda svojim sitnim očima. U njima je razu-
mevanje i odobravanje.
„Idi, red je, ženu mu pozdravi, prenesi joj želje za brz opor‑”
Prekida rečenicu, kasno je shvatio besmisao izrečenog.
32
Zastaje ispred Nezirove radničke barake. Mrak se spustio

pa neprimećen posmatra siluetu na prozoru. Ali nije taj obris
ono što ga nagoni da okleva, niti novogodišnje lampice što sve-
tle oko prozora, nego je ono što se čuje iz kuće.
Pesma pevana ženskim glasom mili po dvorištu. Jasno čuje
svaki stih, uprkos što dolazi iza zatvorenih vrata. Ista ona kao
iz pogona.
Trga se i kreće ka vratima. Kuca i Milan mu otvara.
„Dobro veče”, pozdravlja, još uvek u čudu. Nije ni slutio da
mu žena ima glas anđela. Sličan kao starčev iz tvornice, samo
ženski.
„Ajde uđi, dobro mi došao. Nećeš verovati svojim očima!”
Ulazi zatečen ponašanjem drugara i skida cipele, kako je
red. Dok ih ostavlja u stranu da ne smetaju, prijatelj ga pita:
„Šta ti kaže matori, mora da ti je rekao, je l’ ti kazao kako,
nešto, bilo šta?”
Uspravlja se, okleva, pa odgovara:
„Ne znam o čemu pričaš? Nisam nikoga sreo!”
„Kako nisi, stari je upravo izašao iz kuće, tren pre nego što
ćeš pokucati?”
„Vidi jarane, nikoga nisam sreo. Je l’ to pričaš o onom đu-
turumu iz pogona?”
„Da, o njemu. Došao je pre sat vremena i pričao sa Senkom,
nasamo, iza zatvorenih vrata. Ne znam kakva je čuda izvodio,
33
ali jedva čekam šta će lekari da kažu. Kako ga nisi sreo, pa nije
valjda ispario? Jesi li pio?”
Otvara usta da mu odbrusi, ali ne ostvaruje naum.
„Dobro veče Milane, ajde, saću kafu. Nezire, iznesi rakiju.”
Okreće se i zaprepašteno gleda u mladu ženu. Boja joj se
vratila u obraze i sjaj u oči. Stoji uspravno i ponosno. Nije sla-
bašna, pogurena i jedva na nogama, kao pre. Pruža mu ruku
koju u neverici prihvata. Njen stisak je jak, nije više mlitav. Ma-
rama joj skriva ćelavu glavu što je jedina naznaka da je žena bila
na samrti.
Sede i pijuckaju kafu. Natočena rakija stoji nedirnuta. Na-
posletku, tišinu nabijenu pitanjima, razbija Senka.
„Znam Milane da je to sve čudno da ne može biti čudnije,
dođe taj čovek na vrata, zakuca i Nezir mu otvori. Nisam mo-
gla iz kreveta da mrdnem, terapija me je skroz dotukla. Nešto
su govorili u kuhinji, pa je ušao kod mene u sobu. Primakao je
stolicu i uhvatio me za ruku, a u očima mu je bilo nešto što ti ne
mogu opisat’, ali sam namah stekla veliko poverenje. Ništa nije
kazao, samo je zapevao.”
Nezir je prekida i nastavlja:
„Kada je zakucao, gledao sam u sobi dnevnik sa Senkom.
Ust’o sam i otvorio. Odmah sam ga prepoznao. Pozdravio me je
kao da se znamo sto godina, ušao i fino skinuo kaput, šal i onaj
smešni šešir. Nije se ni izuo, veli, čiste su mu cipele. Uveo ga u
kujnu i ponudio kafom i rakijom. Sve je odbio i tražio dozvo-
lu da bude nasamo sa Senkom. Baš tako je bilo, znao je kako mi
se žena zove i da joj je došao kraj. Bio sam zatečen i nisam imao
34
šta da izgubim, ali sam za svaki slučaj bio odma’ do vrata. Me-
đutim, nisam ništa mogao da čujem. Senka veli da je uhvatio za
ruku i da je zapevao, ali ja to nisam čuo. Onda je Senka zapeva-
la, e to sam dobro čuo, i vrata su se otvorila.”
Na njihovo zaprepaštenje, Senka uzima Nezirove cigare sa
stola i pali. Odbija dim i ubacuje:
„Kad si me već prekinuo, da zapalim jednu. Nisam meseci-
ma a tako mi prija! Šta me gledate, dobro mi je!” Smeši se ljup-
ko i srče iz fildžana.
„Možda ne bi trebala …”
„Rekoh li da mi je dobro. Aj’ nastavi priču i ne obaziri se!”
Nezir sleže ramenima, pomiren sa čudom a na lice mu pro-
bija tračak radosti.
„Izašao je iz sobe i bez reči obukao mantil, stavio šal i še-
šir i reko’ biće ona dobro, živeće još dugo i laku noć. Samo što je
zatvorio vrata za sobom, ma nije prošlo ni po’ minute, ti si po-
kucao. Opet te pitam, jesi li ga sreo?”
„Ama nisam, rekoh ti čoveče, nikog na ulici a ni u bašti, što
bi’ ti to skrivao?”
„Onda nema druge nego da je ispario”, dodaje Milan i hva-
ta se rakije. Nije čekao da nazdrave kao što su uvek činili, nego
je sasuo niz grlo. Nije mu promaklo da je Nezirova ruka blago
zadrhtala.
Senka, mimo običaja, uzima flašu i toči mužu drugu. Milan
je gleda, nije red da žena sipa, ali ne progovara.
35
„Izvini, Milane, skroz sam zbunjen ali ne krijem da mi je

drago. Ne znam kakvo se čudo desilo jer u Boga ne verujem, ali
sam srećan što se desilo. Aj’, živeo ti meni!”
Nazdravljaju jarani još nekoliko puta, slaveći čudo koje je
ostalo da lebdi između njih.
Pri povratku, pripit od rakije i prijateljeve sreće, Milanu

beše drago što im nije ispričao o opseni sa licima. Previše toga
beše za dan, ne može svest da pojmi sve odjednom, a nije hteo
da opterećuje drugara u tim novim okolnostima i sreći.
Pali cigaretu da mu pravi društvo dok korača niz sokak.
Odbija dim u vedro zimsko nebo.
Stotine sitnih tačkica svetlucaju i roje visoko iznad varoši.
Napreže oči da bolje vidi ali uzaludan je taj napor uprkos oštrom
vidu, nedovoljna je mesečeva svetlost da razazna pojedinosti.
Deo roja se odvaja i obrušava pravo na njega. Hitro diže
ruke da laktovima zaštiti lice. Cigareta ispada na pod. Nekoliko
trenutaka docnije otvara oči, čudeći se što nije osetio udar. Le-
deni vetar ga trga iz pomirenja. Spušta ruke i ponovo krivi ra-
kiju.
Zatečen, osvrće se i gleda u stotinjak bodeža koji su se raz-
mestili oko njega. Vise u vazduhu, sa vrhom prema njemu i ti-
traju kao glava električnog brijača.
Strah mu raste, zaustavlja disanje i širi zenice još jače. Na-
posletku, jedan od bodeža, iskovanih u komadu od drevnog
36
majstora nepoznate kovačnice, polako plovi ka njegovom oku.

Nemoćan od užasa i skamenjen od neshvatanja, miri se sa onim
što će da usledi.
Bodež ga u magnovenju zarezuje, okreće oko svoje ose i
odleće brzinom treptaja među barake. Topla krv koja mu se sli-
va na usne nagoni ga da nesvesno dirne ranu. Oko je pošteđe-
no, meta bodeža beše obraz. Iznebuha, kao jedan, ostali bode-
ži se velikom brzinom uzdižu iznad grada da se priključe roju.
Bol stiže i trga ga iz očaja. Još uvek užasnut od doživljenog
vadi maramicu i pritišće je na ranu. Konačno se pokreće, pita-
jući se šta ga je snašlo.
Dok ulazi u svoju sobu radničkog hotela razmišlja gde se
denuo bodež koji ga je isekao. Odvojio se od roja kao da je imao
svoj naum. Uz rakiju, pokušava da pronađe odgovor. Ne ume da
dokuči šta se sve desilo, ne može da objasni doživljena čuda i op-
sene ali je siguran da je u središtu toga. Na koji način, tek će da
sazna. Bol što struji iz posekotine uverava ga da nije zakoračio
stazom ludila, a rakija olakšava užas kroz koji se probijaju teška
pitanja. Pripit, u odeći i krvavog lica, leže na krevet.
Pred nadolazeći san, poslednja misao mu je: „Imaću isti
ožiljak kao naš pokojni jaran, odmah ispod desnog oka, da ga
pamtim ovom uspomenom.”
Novo je jutro. Osvrće se u redu pred kapijom da potraži

drugara i ne nalazi ga. Smeši se, razume što ga nema. Sreća koja
37
ga je zadesila nije mu dala da porani na posao. Sigurno je javio

poslovođi koji, kako se nada, ima razumevanja.
Razume i što ga kolege zagledaju, posetiće lekara da mu po-
gleda ranu koju je prekrio velikim flasterom.
Ulazi u pogon; buka strojeva mu želi dobrodošlicu. Mr-
šti se na prizor koji zatiče, i zebnju što mu crne slutnje nameću.
Veliki skup drugova pokraj prese raspravlja. Prilazi im i
hvata niti razgovora. Vele da je otišao rano iz kafane i da nije bio
pijan. Još vele da ga je gazdarica našla dok je namirivala stoku.
Učinilo joj se da svira radio u Ljulj Fatihovoj sobi što beše ne-
uobičajeno za to doba dana. Sedeo je na krevetu, leđima naslo-
njenim uz zid slažući karte. Lice mu beše blago, skoro sa osme-
hom, kao da se rešio neke brige koja ga je morila. Poslovođa do-
daje da je čuo od rođaka iz hitne da je smrt nastupila oko deset.
Slutnje se obistinjuju i jeza ga obuzima. Oko deset ga je bo-
dež presreo i tada se izdvojio onaj što je odleteo ka delu varo-
ši u kojoj živi Ljulj. Nesvesno, diže ruku ka rani na obrazu a to
kao da je znak drugovima da se okrenu ka njemu. Vinko, po-
slovođa, pita:
„Bio si sa njim u mehani, vele da je pričao sa tobom. Je l’ ti
nešto rekao da mu je loše, gde si otišao posle?”
Drugovi ga pažljivo zagledaju, flaster privlači poglede i čini
da rana pulsira jače.
Zatečen i obuzet užasom, zamuckuje:
38
„Nije mi se žalio, hteo je da popijemo a ja sam žurio da obi-

đem Nezira i suprugu. Bio sam tamo i nisam verov-” Vinko ga
drsko prekida, onako kako samo poslovođe umeju:
„Kakva ti je to bolan rana na licu?”
Namah odgovara, odgovor je još sinoć spremio:
„Menjao sam sijalicu na lusteru, jače sam stisnuo pa se ras-
pala i isekla me. Ništa strašno.”
Nije smeo da priča o opsenama, bio bi prokužen kao lu-
đak a o čudu kod Nezira umalo da se izlane. Nije vreme za ra-
dosnu vest.
Kao po naredbi, zanimanje za njega prestaje. Slušaju Vin-
ka kako predlaže da se iz kase solidarnosti uzmu pare i predaju
njegovoj ženi koja će sutra doći sa sela po telo, da joj se nađe, a
mogli bi da sakupe u pogonu još.
Razilaze se da nastave rad. Nad drugovima visi taman oblak
zlokobnosti, lica su im tvrđa nego inače.
Rešen je da otvori bolovanje. Izmisliće nešto da oprav-
da, svakako će kod lekara da mu pogleda ranu. Ne može da se
usredsredi na rad, greši, alat mu ispada iz ruku iako se trudi.
Niko ne sme ni da nasluti da mu se nešto dešava. Pogledi dru-
gova behu dovoljno optužujući, ali nisu ga ti pogledi morili, zna
da je čist pred bogom i ljudima, nego ono zlo što ga je zadesilo.
Nikada se nije olako predavao strahu, ali ti strahovi behu ovo-
zemaljski kao i pretnje koje su ih dozvale. Ovome čemu je sve-
dočio i bio središte, nije poticalo sa ovog sveta.
Pokušavajući da sredi misli, ravnodušno posmatra belog
miša koji se penje na stroj za kojim radi. Nikada u pogonu nije
39
video glodara, huka i ljudi drže ih podalje. Penje se vešto i brzo.

Stiže u visinu njegovih očiju i propinje se na zadnje nožice, a
prednje širi kao da vabi zagrljaj. Još jedna opsena se pridodaje
ostalim. Čvrsto zatvara oči pa ih otvara. Životinja je i dalje tu,
nepomična kao strah koji ga progoni.
„Miš beli sreću deli!” Glas ga prenosi iz zatupljenosti; okre-
će se i gleda u tamne oči starca.
„Je l’ drtino, šta je ovo?” uspeva da odbrusi, ali glas izdaje.
Slabašan je i titrav.
„Nagrada i upozorenje. Podsetnik na sposobnost odabra-
nog i njegovu dilemu”, odgovara starac i odlazi svojim poslom.
Miš je nestao. Osvrće se da ga potraži ali ne uspeva.
Pesma se prolama pogonom, ista ona od juče. Drugovima,
koji su gledali kako priča sa starcem, nestaje tvrdi izraz, a ta-
mni oblaci zlokobnosti nad njima se razilaze. Nekima se otima
osmeh, drugi pokušavaju da prihvate, ali nikako da uhvate reči
pesme. Čudi se tome, reči su jednostavne a stihovi kratki. Zna
ih napamet i da mu je do pesme, pevao bi je bez muke zajedno
sa starinom.
Ostavlja alat i upućuje se najbližem radniku za susednim
strojem.
„Je l’ Ivane, kako možeš da pevaš a jaran nam se nije ni
ohladio?”
Ivan prekida pevanje, smrknuto ga gleda i otresito odgovara:
„A tebi je Ljulj kao nešto značio, nakon one nesreće sa vi-
ljuškarem, a? Jedva si ga podnosio, bio je strvinar i to se zna. Šta
40
ću mu ja, ne mogu da tugujem za njim. Ajd’ sad sikter, imam

posla!”
Zanemeo, okreće se i odlazi ka svom radnom mestu. Ivan
beše donekle u pravu, Ljulj je bio sitnodušni gramzivi laktaroš,
zavidan svima na svemu i uz to pogane naravi. Ali, Ivan i ostali
nisu poznavali Ljulja u dušu; da jesu, videli bi da se u njoj krije
izgubljeno dete isprepadano od života. Samotno u utrobi te po-
ganštine beše siguran od sveta, ljudi i krivice.
Naposletku, on je video sva lica Ljulj Fatiha. Lica od kojih
beše sazdan.
Dok uzima alat, vraća se na kratak razgovor sa starinom.
Pošteno ga je preplašio, mora da prizna. Ipak, svaki živac u telu
mu je napet od zebnje i slutnji; kratak talas iznenađenja i dodat-
ni ubod straha neće izgurati svest u ništavilo ludila.
Pogon se ori pesmom i radom. Ljudi u belim košuljama i

zalizanom kosom redaju se na galeriji da vide čudo. Nikada se
brže ni bolje nije radilo, komadi su izlazili sve većom brzinom
da bi na kraju nestalo kamiona koji bi ih razvozili dalje.
Sirena za odmor se oglašava. Konačno, pomišlja, predah je
potreban. Žali što Nezir nije ovde da podeli dešavanja sa njim
i ispriča mu o opsenama koje ga spopadaju. Dok vadi šerpicu
iz kese, pita se kakve su to opsene, odakle potiču i zbog čega su
tu? Zar strahu da se pokori i pobegne odavde glavom bez obzi-
ra kada zna da ga bodeži mogu sustići gde god se nalazio? Do-
bio je upozorenje, matori je rekao, ali upozorenje za šta? I neku
41
dilemu? Da vidi lica ljudi, da ih vidi onakvim kakvi jesu? Zar

nisu svi kao Ljulj Fatih, nesigurni i prestrašeni, balzamovani u
tvrdoću i ljutinu?
Proveriće. Radoznalost mu nadjačava strah.
Nabada komad kuvane slanine i uzima jaje da oguli koru.
Gladan je, nije jeo od jučerašnje pauze.
Zagleda se u Ivana za susednim astalom. Nikada nije bio
drzak, čudi se toj promeni.
Kao prvi put u mehani, vidno polje mu se sužava a Ivano-
vo lice dobija svoje dvojnike.
Žamor u kantini nestaje, a Ivanova lica se otvaraju kao le-
peza. Pažljivo ih zagleda, ovaj put bez užasa. Sličnog su izraza
kao Ljuljova, sa tek pokojom razlikom. Jedno lice se naizmenič-
no preklapa sa drugim, migolji se kao da se skriva.
Pokušava da ga uveća, ulaže napor u taj naum, pa lice za-
plovi ka njemu da bi mu se zaustavilo ispred očiju.
Uverava se da niko od drugova ne primećuje čudo koje je
izazvao. Opsenu samo on vidi; srce mu tuče kao sumanuto.
Preko lica je veliki grč kajanja i žalosti, toliko jak da ga ose-
ti u svakoj kosti svog tela. Čudi se tolikom kajanju, pita se šta je
izazvalo ogromnu bol na Ivanovom licu.
Jaje što drži u ruci počinje da se trese. Spušta pogled i gleda
kako se ljušti samo od sebe da bi iz njega iskočio beli miš koji se
trkom penje uz njegov rukav i na rame. Tamo se zaustavlja i ja-
sno čuje glas pokraj uva:
„Pitaj ga! Pitaj ga! Pitaj ga!”
42
Diže ruku da otrese miša. Nestao je, iznebuha kao i prošli

put za strojem. Ljuske se vraćaju na mesto da oblikuju jaje, kao
da se nije oljuštilo. Ponovo oseća težinu u ruci. Odlučuje da po-
sluša belu utvaru:
„Zašto?”
Lice ispred njega i dalje lebdi, nepomično, kao pozorišna
maska koja visi u tami na nevidljivim nitima.
Suze kreću iz očiju Ivanovog lica. Slivaju se kao dva užur-
bana potoka niz obraze. Konačno, usne se miču i šapuću. Sva-
ka reč pogađa Milana kao tane iz kubure, izazivajući talase besa.
Naposletku, ne mogavši više da ga sluša, zagrmi:
„Nestani!” Nesvesno, od žestine i ljutnje, drobi jaje u ruci.
Opsena nestaje, vidno polje mu se širi u svakidašnje, žamor
kantine mu ponovo ispunjava um ali bes ostaje.
Gleda u Ivana koji spokojno glođe batak. Kida zubima i
žvaće, brada i obrazi su mu masni. Ono što mu je lice kazivalo
izaziva oluju mržnju u njemu. Namah u pamćenje priziva bode-
že, da ga iskasape i rastrgaju.
Razglas u kantini krči; retko kada uprava izdaje saopštenja.
Žamor se stišava i drugovi se okreću galeriji. Čovek u beloj ko-
šulji drži mikrofon i pročišćava grlo. Konačno, progovara:
„Drugovi, zarad zapaženih rezultata, a na inicijativu našeg
radnika, rukovodstvo tvornice je odlučilo da organizuje prosla-
vu Nove godine u našim klupskim prostorijama. Svi zaintereso-
vani da se prijave poslovođi. Hvala na pažnji!”
43
Godilo bi Milanu da praznik provede među ljudima. Nezir

bi ga svakako pozvao da besede za doček, ali ne ide da svake go-
dine bude jedini gost kod jarana. Naslućuje ko je rukovodstvu
predložio proslavu u tvorničkom klubu. Pogledom traži starca
po kantini i nalazi ga za svojim uobičajenim mestom, kao da je
tu odvajkada; ponovo sedi sam, odbija dimove i gleda negde u
daljinu, kroz zidove i kotlinu u kojoj je varoš.
Niko ne obraća pažnju na starca. Žamor se pojačava, ne
sumnja da će odziv za proslavu biti veliki. Dovešće drugovi svo-
je porodice, prilika je da se to veče izvuku iz učmalosti i sva-
kodnevnice.
Ljuljova smrt kao da je nestala iz pamćenja radnika.
Prišao bi starcu da ga propita, zna da je povezan sa opsena-
ma i sa čudom koje je izlečilo Senku, ali ne sada. Pauza je skoro
gotova, ima vremena da pokuša dozvati starčeva lica. Novi ta-
las straha ga obuzima zbog te misli, ali rešenost je jača, mora o
njemu više da sazna.
Usredsređuje se. Kao pre, žamor nestaje a vidno polje se su-
žava. Uvežbao se, mnogo je lakše nego sa Ivanom. Skreće pogled
na starčevo lice a ono se rastače samo u dva. Iznenađen je, sa
njim je drugačije. Oba lica bez dozivanja plove ka njemu. Jedno
se grohotom smeje, a iz drugog izbija svetlost toliko jaka da bi
zasenila sunce. Ni traga ostalim licima čoveka.
Oštar bol u glavi prekida opsenu; lica nestaju i sve se vraća
kao što je bilo. Bol koji mu je naterao suze u oči polako popu-
šta. Ne sumnja da je drugi put upozoren. Pita se zašto. Rešen je
da uhvati starca nasamo i da istera stvar.
44
Bes ka Ivanu mu i dalje para svest, nagoni da ga potraži po-

gledom i ono što vidi ga prestravljuje kao ništa do sada.
Ivan sedi i završava jelo, ogrnut bodežima kao kabanicom.
Lebde tik uz telo, okrenuti vrhovima ka njemu. Ni Ivan ni dru-
govi u menzi ne vide zlokobnu opsenu, ponašaju se razdragano,
radujući se zajedničkom dočeku.
Starac ga pažljivo posmatra; trgao se iz svoje nezaintereso-
vanosti ka događanjima u tvornici i usredsredio se na Milana.
Pogled mu je čvrst i prodoran, kao da je spreman na svaku Mi-
lanovu reč, misao ili radnju.
Ivan počinje da kašljuca i hvata se za grlo. Bodeži i dalje ti-
traju oko njega; jedan mu džara po grlu. Čekaju.
Kašljucanje se pojačava, ispušta kost koju je glođao i panič-
no maše glavom. Telo mu se napinje kao da povraća.
Drugovi oko njega skaču na noge i viču: „Davi se, pomo-
zite mu!”
Miš što se volšebno pojavljuje i nestaje, ponovo mu šapu-
će sa ramena:
„Seti se šta ti je njegovo lice poverilo; seti se, seti se, seti se!
Naredi i biće mu kraj! Ti si odabran i biće volja tvoja!”
Namah se seća slučaja od pre nekoliko godina, kada je ne-
stala Ivanova žena. Nije je bilo danima pa je milicija pokrenula
potragu. Našli su je u reci, kazali da beše samoubistvo a lice mu
je zborilo drugačije. Udavio je i pustio niz vodu da dovede dru-
gu u kuću. Ljudi su govorili: „Neka je jadan, ionako nije bila či-
sta u glavu, dosta je propatio sa njom.”
45
Bes koji se pritajio ponovo ga obuzima. Znao je Ivanovu

pokojnu ženu, išli su zajedno u školu i nikada nije mislio da je
skrenula sa pameću. Njeno vazda nasmejano i vedro lice je ne-
stalo udajom. Ali nije bes što ključa samo zbog poznanstva sa
pokojnicom, nego zbog onog Ivanovog lica koje mu se migolji-
lo u opseni, lica krvnika.
Rešen bez i jedne trunke sumnje i kolebanja, šapuće:
„Ubij.”
Bodež što Ivana džara po grlu, dok ga drugovi udaraju po
leđima, zariva se u vrat i nestaje. Ostali, kao jedan, ustremljuju
se u tvornički plafon i velikom brzinom ga prolaze kao da nije
od metala i betona. Zna Milan da će nastaviti da kruže iznad
gradića. Na obrazu, gde je rana od bodeža, oseća vrelinu.
Radnici hitne pomoći iznose prekriveno telo, a milicajci is-

pituju drugove. Rad se obustavlja do daljnjeg, tako su rekli. Mi-
lan, postavši svestan svoje sposobnosti, traži starca po pogonu,
ali ga ne nalazi. Želja da sazna tajne gori u njemu. Posle će da
razmišlja o odluci koja je čoveka poslala u smrt.
Nesvesno podiže ruku ka ramenu, očekuje belu utvaru na
njemu, ali je ne nalazi. Naposletku, seda za astal u menzi sabira-
jući misli a ono što ga čudi je odsustvo kajanja. Više se ne obazi-
re na užas koji ga prati od početka opsena, pitanja na koja mora
da sazna odgovore opsedaju mu pamet.
Dve smrti i jedno čudo za dva dana. Varoš zacelo bruji o
tome, a niko da spomene starca. Raspituje se kod drugova ali svi
46
odreda sležu ramenima; većina se ni ne seća njegove nazočnosti

i pesme. Kao da nikada nije bio u pogonu.
Nakon istrage, bele košulje zatvaraju pogon do sutra. Zna
da će svi nagrnuti u kafanu, da uz čašicu razvežu jezike. Ne pam-
ti kada je rad obustavljen, drugovi ne znaju šta bi sa sobom. Od-
lučuje da im se priključi, nada se da će nešto saznati. Rakija ume
da iskopa tajne.
Korača pokraj drugova ka mehani. Ide sam, ne priključu-
je se grupicama koje živo raspravljaju ali pažljivo sluša šta pri-
čaju. Povremeno diže pogled u nebo i sa zebnjom gleda roj koji
se spustio niže. Kovitla se kao vihor, sažima se u sebe pa se širi.
Uveren je da čekaju njegove naredbe i to ga prestravljuje, kao da
mu je pao ogroman teret na ramena.
„Vidiš li ono?” pita čoveka pokraj sebe. Sluti odgovor ali želi
da udovolji zdravom razumu.
„Koje bolan?” odgovara mu Jasenko, električar.
„Ono ispod oblaka, jesi li čorav?”
Jasenko usporava hod i pažljivo zagleda nebo:
„Je l’ onaj avion što piči u švabiju?”
Milan ne odgovara. Nema svrhe. Roj je, kako je slutio, ne-
vidljiv ostalim ljudima. Naposletku, do sada bi se narod oku-
pio i gledao u to čudo. Sigurno bi i vojska podigla avione da is-
pita stvar.
„Pa šta sa njim, voleo bi da si u njemu, a? Spao ti je flaster,
ne znam što si ga lepio!” nastavlja električar i hita da stigne svo-
je jarane.
47
Pipa se po neobrijanom obrazu. Uzalud traži ranu od bo-

deža. Zacelila je Ivanovim ubistvom.
Mehana je puna dima i ljudi. Uzalud vreba mesto, svi sto-

lovi su popunjeni. Lakta se do šanka i tamo se gnezdi. Naru-
čuje ljutu i trese je niz grlo. Druga se spretnim rukama kelneri-
ce stvara pred njim. Dobacuje mu: „Jedna k’o nijedna” i hita da
toči drugima.
Osluškuje razgovore. Niko ne spominje Ljulja, a Ivana tek
povremeno. Tvrda su i osorna lica drugova, poslednji događa-
ji ih nisu omekšali. Život je težak i ne dozvoljava da ga osećanja
natežu još više, kao da će se smrt nakalemiti ako popuste.
Niko ne spominje ni Senkin oporavak, vest još nije stigla a
nije mu do muštuluka. Odlučuje da posle ode do jarana, da mu
javi za doček i ako bude prilika, da mu se poveri. Zna da će ga
Nezir saslušati.
Strpljivo čeka da rakija razveže jezike, pa da najglasnijem
vidi lica.
Iznenada, pesma starca ispunjava kafanu pa se žamor pre-
kida. Okreće se i vidi starog za astalom. Sedi sam, niko da mu
se pridruži u prepunoj kafani. Pita se kako ga nije video dok je
ulazio, osvrtao se ne bi li našao mesto za kariranim stolnjakom,
nemoguće je da mu je promaklo.
Prilazi stolu i nepozvan seda. Starac prekida pesmu a žamor
se nastavlja, kao da je neko zalupio vratima pa iznenadio ljude
koji nastavljaju svoje priče.
48
„Tebe tražim, starino!” Milan će umesto pozdrava.

„Znam”, odgovara stari i mota cigaru. Nudi je Milanu. Kre-
še šibicu i pripaljuje mu pa strpljivo mota sebi drugu.
„Šta se ovo zbiva, kakve me to čarolije spopadaju?”
„Odabran si Milane”, odgovara stari, otpuhuje dim i srče iz
fildžana.
„Odabran od koga, za šta, čemu sve to?”
„Eh, kada bi bilo jednostavno odgovoriti, ali vidiš, nije.”
„Ne razumem.”
„A razumeo si da ubiješ Ivana, a?”
Milan, zatečen, ne odgovara. Osvrće se u strahu, velike su
i mnogobrojne uši oko njega, ali niko ne obraća pažnju, kao da
su na nekom drugom mestu, a ne u krcatoj mehani.
„Ne boj se, Milane, oni čuju pesmu koju pevam dok pri-
čam sa tobom. Popij, potrebno ti je, kao što je njima potrebna
moja pesma.”
Čašica ljute stoji ispred Milana, iako je ostavio praznu za
šankom. Ne iznenađuje se, svest mu je zasićena čudima.
„Prvo mi odgovori ko si i odakle ti bodeži da njima bara-
tam?”
„Još ne razumeš ali shvatićeš. Pogrešna pitanja postavljaš,
samo jedno ti je valjano. Nađi ga i drž’ se njega.”
Milan otpija rakiju koja mu pali utrobu i smiruje živce. Mi-
slio je da će ga bes spopasti kada nađe starca, da će ga uhvatiti za
49
gušu i iznuditi odgovore, ali bes izostaje, kao i želja za iznudom.

U njegovoj nazočnosti oseća smiraj koji se širi telom i umom.
„Ivan je zaslužio smrt.”
Starac se smeši i odgovara:
„A dete koje si ostavio bez oca, je l’ ono zaslužuje da ispa-
šta? Ili ženu koja ništa ne sluti, a suze lije?”
Milan se ne žesti, uprkos što bi trebalo.
„Ne znam čime sam zaslužio da me pogodi ovo prokletstvo.
Niti sam ga iskao, ni zaslužio. I zašto mi se ne prikazuju tvoja
lica, odgovori mi, ponovo te pitam, ko si ti?”
Starac ponovo otpija kafu, mršti se i naposletku odgovara:
„Je l’ veruješ u Boga, ili Alaha, u dobrotu, uzvišeno i pra-
vedno?”
„Član sam Partije, starče, nema mesta za veru na mom
putu. Ionako su to priče koje ublažavaju ljudske strahove i drže
ih na uzdama.”
Starac se ponovo mršti, ne godi mu Milanov odgovor.
„Onda ne veruješ ni u zlo. Samim tim, tvoj izbor će biti i
težak i lak.”
„Ne razumem te. Zlo uvek postoji, ali ono potiče iz duše a
ne od nekih natprirodnih sila. O kakvom izboru zboriš?”
Osmeh se širi starčevim licem.
50
„Čuješ li sebe, odabrani? Zaista misliš da si ti dozvao bo-

deže? Dete, izbor je pred tobom. Sada idi, ako hoćeš da se po-
zdraviš sa jaranom jer nećeš ga više videti, šta god da odlučiš!”
„O čemu pričaš, čoveče? Zašto ne mogu da vidim tvoja lica?
Odgovori mi, ko si ti?”
Starac skreće pogled na narod u kafani. Otvara usta i zapo-
činje pesmu. Žamor nestaje, drugovi se okreću starcu kao oma-
đijani. Lica im postaju mekša. Razgovor je završen.
Milan ustaje i gura narod, da izađe iz birtije. Pita se zašto
neće više videti jarana, crne slutnje ga obuzimaju. Roj bodeža se
spustio još niže, kao da se svaki čas približava zemlji. Još malo
pa dodiruje tvorničke dimnjake.
Užurbano korača niz sokake. Brine za Nezira i Senku, od-
lučuje da nikada neće dozvati njihova lica. Svakako ih pozna-
je od malih nogu, nema potrebe za tim; svestan je šta doziva-
nje donosi.
Konačno stiže pred baraku. Ispred, sivi tristać komšije Mu-
zafera stoji otvorenog prtljažnika u kojeg Nezir slaže torbe. Za-
ključuje da su se negde zaputili.
„Taman, mislili smo svratiti do tvornice, da se pozdravi-
mo!”
Senka stoji na vratima sa zavežljajem u ruci, širi osmeh i
nastavlja: „Ne radiš danas?”
Nezir diže glavu. Nešto neiskreno u njenom glasu mu zao-
kuplja um ali osmeh mu ipak ukrašava lice.
51
„Vala, taman. Ajd, ima vremena za kafu, pa da se pozdra-

vimo.”
Ulazeći u kuću, ne napušta ga utisak da nešto taje. Seda-
ju za kuhinjski astal; Nezir toči rakiju a Senka stavlja džezvu na
šporet.
„Slušaj, Milane. Senka mi veli da se nešto loše dešava. Ju-
tros smo odlučili da odemo do njenih u Sarajevo, da se skloni-
mo odavde. Nije bilo vremena da se javimo, ali svratili bi do po-
gona da dam otkaz i da se pozdravimo.”
„Otkaz?” zaprepašten je Milan.
„Da, ne mislimo se vraćati. Stvarno ne znam šta je spopalo,
ali je navalila i sve sredila da nas tamo prime. Odvešće nas Mu-
zafer kolima, saće i on.”
Senka spušta tacnu na sto. U Milanu se kovitlaju iznenađe-
nje, tuga i bes. Pita se šta je to Senku spopalo da zbriše glavom
bez obzira, sada kada se volšebno oporavila? Opet, pomišlja, zar
nije sam želeo da ode odavde, da pobegne roju, starcu i nekom
nepoznatom usudu koji ga je odabrao za svoje ostvarenje? Pita
se da li Senka zna nešto o čarolijama koje ga progone.
Muzafer ulazi, pozdravlja se sa Milanom i zove Nezira da
mu pomogne oko zamene akumulatora, veli, neće stari izdrža-
ti toliki put.
Nezir ustaje i značajno gleda Senku. Ona mu uzvraća po-
gled pa obara glavu.
„Saću ja, Milane. Popij pa ćemo još po jednu.”
Na zvuk zatvaranja vrata, Senka diže pogled a reči koje zbo-
ri su skoro šapat:
52
„Milane, trebalo bi da ideš odavde, najbolje odmah, sa

nama. Ne znam šta me goni na takvu odluku, valjda neki nago-
veštaj zla koje se sprema.”
„Odakle ti to?” pita oprezno.
Ne odgovara odmah, kao da meri težinu reči. Napokon će:
„Starac mi je rekao, još sinoć kada smo zaspali.”
„Sanjala si ga?”
„Jok. Probudilo me. Drmao me je po ramenima dok se ni-
sam rasanila. Ne znam kako se stvorio u sobi. Nezir uvek za-
mandali vrata, ali bio je tu ne maknula se odavde.”
„I?”
„Rekao mi je da se nešto strašno sprema, da će neko izazva-
ti veliki jad i da je najbolje da se kupimo odavde. Dao mi je ovo.”
Senka iz džepa suknje vadi kovanicu i spušta je ispred Mi-
lana.
Uzima je i zagleda. Na jednoj strani kovanice je utisnut miš,
a sa druge starčev lik.
„Svašta. Zašto ti je dao ovo?”
„Reče da imam, da nisam sanjala i da ti to dam. Milane, ni-
šta nisam rekla Neziru, spavao je kao top. Nisam mu pokazala
novčić ali znam da nešto sumnja, nekoliko puta mi se žalio da
ima noćne more, sanja nož što leti naokolo pa se na kraju zari-
va u njega, i da vazduh ima čudan miris.”
„Kakav to?”
„Miris krvi, zamisli.”
53
Vrti novčić na dlanu i pokušava da složi delove slagalice,

sačinjene od Senkinog čudnovatog oporavka, lica ljudi, belog
miša, bodeža i starca; kako god da postavi te opsene, slagalica
iznova pokazuje njegovo lice.
Nezir ulazi i seda za astal; Milan sklanja novčić u džep. U
tišini piju kafu, besmisleno je da im priča o Ivanovoj smrti za
koju su već čuli od Muzafera, a ne želi da im govori o prosla-
vi, o opsenama što ga proganjaju, o starcu i bodežima. Pokrov
straha i užasa se spušta preko njih, skoro da je opipljiv. Napo-
sletku će Nezir:
„Ajde sa nama, jarane. Snaći ćeš se u Sarajevu. Nešto ovde
nije kako treba, kao da se šejtan uvukao u varoš. Mislim da i ti
to znaš.”
Senka spušta pogled. Marama joj i dalje prekriva glavu ali
zna Milan da će joj crna gusta kosa ubrzo krasiti lice. Suza joj
kreće niz obraz.
„Ne mogu. Moram da ostanem. Možda posle Nove godine.
Dajte mi neku adresu, ili broj telefona.”
„Evo, spremio sam ti. Senka je znala da ćeš se pojaviti pa
sam zapisao. Sve mi je to čudno, ne ide mi se u grad, ali ’ajd, ve-
rujem joj. Nakon njenog oporavka, nema mi druge.”
Nezir mu pruža cedulju; ruka mu drhti.
Leži na krevetu sa Senkinim novčićem u ruci i pušta misli

da lutaju; možda same nađu smisao kad već on ne može da do-
kuči. Možda i nema smisla u svemu ovom. Iscrpljen je i umo-
ran. Stomak mu reži kao besan pas, ali nema snage da se podi-
54
gne. Sutra je neradna subota a nema više s kim da ode na peca-

nje, niti Senkine pite koju sa slašću jedu posle ribolova. Nedo-
staje mu jaran, ali nije to nedostajanje kao svake godine, kada
odu na Jadran u odmaralište, ovo je nedostajanje sa spoznajom
da ih nikada više neće videti, kao da su umrli.
Senkin šapat, kada ga je zagrlila pre nego će sesti u kola:
„Milane, čuvaj se i pažljivo izaberi, ne daj šejtanu da te uzme
pod svoje” prati ga u san bez snova.
Zubato sunce udara u kapke i nežno ga budi. Proklinje što

nije navukao roletne, najradije bi prespavao teške dane što ga
čekaju. Prevrće se ali san nikako da se vrati. Ustaje, umiva se i
oblači. Na vratima zastaje, ne zna kud bi sa sobom. Štap za pe-
canje i torba sa priborom stoje u uglu kao relikvije iz muzeja.
Uskoro će to i postati, nema nameru da ide sam na pecanje; zna
da mu ne bi godilo a želi da bude među ljudima. Pre nego će
otvoriti vrata, ugleda novčić pokraj kreveta. Grabi ga i odlučuje
da se nikada neće rastati od njega, ne ište hleba u džepu.
Odlazi do trafike da se snadbe cigarama i novinama. Kafa-
na mu je sledeće odredište. Uz put, gleda plakate ispred doma
kulture. U rano prepodne se daje neki kaubojski, otići će da ga
pogleda. Gregori Pek mu je omiljeni glumac. Uvek nedeljom ide
u bioskop, nema razloga da to ne uradi danas. Sutra će ponovo,
55
voli da gleda šaketanje nogama i rukama iz Hong Konga. Prav-

da u filmovima uvek pobeđuje.
Sa tom mišlju naručuje kafu i kiselu. Posle će na burek kod
šiptara. Možda smaže i baklavu, nije odavno. Onda film a posle,
videće. Ipak, ne može da potisne misli o prokletstvu koje kruži
iznad varoši i oko njega, koliko god nastojao da provede običan
slobodan dan. Namrgođen, ustaje sa stolice i viri u nebo kroz
izlog kafane. Bodeži su nestali.
Vraća se za sto i širi Oslobođenje. Usredsređuje se na čita-
nje, ali slova mu se migolje, nikako da se sabere. Pita se koje mu
danas opsene predstoje. Voleo bi da je starac tu i da mu pojasni
svoju priču od sinoć, ali oseća da ga danas neće videti.
U kafani je kelnerica, dvoje penzionera što slažu domine i
on. Radni svet je sa porodicama, a samci na nekom od sport-
skih terena. Nikada nije mario za to, pecanje sa jaranom mu je
vazda bilo draže.
„Šta tebe muči, Milane? Ode ti jaran, pa nemaš s kim da
pecaš?”
Kelnerica spušta tacnu sa narudžbom, pazeći da ne prekrije
otvorene novine. Zagleda se u njeno lice i stas, po prvi put, muš-
ki. Viđao je na partijskim sastancima, uvek je povučena i tiha a
nikada nije čuo ništa loše o njoj.
Ona hvata njegov pogled pa joj se osmeh razvlači licem. Sti-
di se svoje nesmotrenosti ali zanimanje beše jače. U očima joj
blesnu odobravanje i dopadanje. Oseća kako mu se obrazi pale,
pa nemušto odgovara:
„Znači, pročulo se.”
56
„Jeste, narod ko narod, priča se od jutros po čaršiji.”

Ponovo mu se smeši, okreće i odlazi za šank. Gleda za
njom, izazovno korača u svojim borosanama, plavoj suknji i be-
loj košulji. Nermina se zove, setio se konačno.
Pravi se da čita novine dok mu se misli vrzmaju oko nje.
Kaje se što je ranije nije primetio, sirova svakodnevnica i uta-
panje u njoj mu očito nisu dali a i udvarača joj nije nedostaja-
lo. Misao koja mu se javlja bezuspešno potiskuje i na kraju joj
popušta. Ne promiču mu njeni pogledi dok slaže čaše na poli-
cu. Mora da bude siguran, da ne napravi budalu od sebe. Odav-
no nije imao curu, a godilo bi mu. Lepuškasta je a njena blizi-
na mu prija.
Beli miš se iznebuha stvara na džezvici. Namah mu u se-
ćanje dopiru njegove reči: „Miš beli sreću deli.” Ponovo se pro-
pinje na zadnje šape, uspravlja se i piskutavim glasom govori:
„Šta čekaš, baksuze, imaš dar, koristi ga, koristi, koristi!”
Napinje se i otvara sva njena lica. Plešu oko nje, jedno za
drugim. Drugačije je kod žena, pa ih pažljivo proučava. Lice lju-
bomore ka srećno udatim smenjuje lice zavisti ka lepšim od nje.
Zatim, lice brižljivosti, ljupko je to lice, kao kada bere ružu u ro-
diteljskoj bašti pa joj žao što povređuje cvet. Lice samoće mu je
posebno drago, i lice želje za pripadanjem svom izabraniku. Iz
njega se odvaja lice čiste ljubavi, a oči na tom licu su zatvore-
ne, još se nije probudilo. Iza njega, lice gadljivo na muški rod,
na pijane momke koji joj u kafani i na ulici svašta govore, pred-
lažu i zavode je.
57
Trebalo bi da prekine rovarenje po njenoj duši, da oseća

stid što daje sebi za pravo da joj ulazi tamo i pretresa je kao svoj
džep, ali kako drugačije da sazna?
Pijucka kafu i gleda njena lica kao što žene gledaju odeću
u izlogu robne kuće.
Miš i dalje nestrpljivo cupka po džezvi da održi ravnotežu.
„Gubi se!” cedi opseni kroz zube. Miš nestaje. Oseća da-
šak samopouzdanja, a misao da će držati čuda pod kontrolom
ostavlja po strani.
Pali novu cigaretu i voljom odabira dva lica da ih dozove,
a ta lica se izdvajaju iz mnoštva, plove preko kafane do njega i
zaustavljaju se ispred njegovih očiju. Lice usamljenosti i lice us-
pavane ljubavi.
„Šta ćeš mi odgovoriti ako te pozovem večeras na muziku?”
Lice želje odgovara, sa stidljivim izrazom: „Ići ću.” Drugo
lice otvara jedno oko koje ga prodorno gleda, pa i ono odgova-
ra: „Možda, videćemo.”
Milanu je to dovoljno da bude odlučan u svom naumu. Ot-
pušta lica, ispija kafu i ustaje.
Prilazi šanku i vadi novčanik. Glas mu nije odlučan kao što
njegova rešenost nalaže, pa zamuckuje dok mu se obrazi pono-
vo žare.
„Hoćeš li, ovaj, hoćeš li na muziku sa mnom? Mislim, veče-
ras, u hotel, fino je to mesto, da ne pomisliš nešto, ovaj, drugo?”
58
Nermina spušta pogled i grize donju usnu, kao da razmi-

šlja kako da ga ljubazno odbije. Njemu se ti trenuci čine kao več-
nost, vreme kao da joj čini uslugu pa je stalo dok ne smisli va-
ljano odbijanje.
Zar je moguće da ga lica lažu? Namah se seća Ivanovog lica
kajanja koje je priznalo zločin.
Iznenada, ona diže glavu i baca hitre poglede po prostoriji,
kao da se boji odjeka koji bi neko uhvatio, i odgovara:
„Hoću. U sedam kod fontane?”
Milan širi osmeh. Vadi novčanik da plati, ali ona odbija,
veli, neka bude na njen račun, večeras će on.
„Onda, u sedam. Čekam te!”
„Nerma.”
„Šta?”
„Tako me zovi. Nerma.”
Pozdravljaju se i odlazi da utoli glad. Previše je uzbuđen da
bi išao u bioskop. Žali što su Nezir i Senka otišli, odjurio bi do
njih i tražio savet. Ne sumnja da bi ga Senka dobro uputila kako
da bude fin i uljudan, ali ne boji se da se neće snaći.
Dan provodi u lickanju i smišljanju sastanka. Vadi odela iz
ormana da ih četkom dotera. Pegla košulje i čisti jedini par cipe-
la što ima. Ne doteruje se često, sem za državne praznike i Nove
godine kod jarana. Mašta kako će za ovu Novu godinu imati
pratilju i što više razmišlja o njoj, sve mu je draža.
59
Nestrpljiv je da je vidi; pokloniće joj ružu, veruje da tako

treba. Nema mnogo iskustva sa curama, a nikoga da ga posa-
vetuje.
Kupa se i brije. Vreme do sastanka prolazi i ne pomišlja na
opsene. Pamet mu se vedri, teški oblaci natprirodnog su otišli.
Na koliko dugo, ne zna ali se nada zauvek. Nerma je u središtu
svega, jednim osmehom i sa dva lica je istisnula starca i bodeže,
smrti i sva izobličena lica čoveka.
Usuđuje se da je vidi u zajedničkom domu, kao što je godi-
nama gledao Nezira i Senku.
Umiva se, obilno se kvasi kolonskom vodom i uz osmeh se
ruga sebi:
„Ne budali i ne zanosi se. Biće šta bude.”
Čeka pokraj fontane u centru varoši. Uranio je; u ruci drži

ružu i nelagodno mu je. Prolaznici ga zagledaju, neki i pozdrav-
ljaju. Čini se, podrugljivo. Dolazi u iskušenje da im prizove lica,
da sazna šta misle ali se suzdržava. Naučio je da se roj stvara na
najmanji nagoveštaj besa u njemu. Psovka mu se otima. Beše
nesmotren sa prizivanjem Nerminih lica, šta da je saznao ne-
što loše o njoj?
Prilazi mu i smeši se stidljivo. Zatečen je njenom pojavom,
sasvim je drugačija nego na poslu. Pažljivo doterana i mnogo
lepša nego pre.
Pruža joj cvet. Ona se iznenađuje, zahvaljuje mu. Odlaze ka
hotelu, u restoran. Lepo im je, čavrljaju i uživaju. Hrana je uku-
60
sna a on se uzdržava od rakije. Pijuckaju vino i smeju se priča-

ma sa posla. Opuštanje i poverenje rastu. Naposletku, ustaje i
moli je za ples. Ne iznenađuje se svom savršenom ponašanju,
dar koji je iznenada dobio ga čini sigurnim. Ili njena blizina. Ili
oboje, nije mu ni bitno; dublje se zagleda u njene oči. Toliko su
drugačije od očiju kafanske kelnerice.
U pola jedanaest je prati kući. Ispred ulaza je pita:
„Bi l’ sutra na doček sa mnom u firmu? Biće muzika, pola
grada će biti tamo.”
Razvlači osmeh, spušta mu poljubac na obraz i odgovara:
„Hoću, biće mi drago.”
Kapija je širom otvorena a menza svečano okićena. Stolovi

su lepo postavljeni; po prvi put su prekriveni belim stolnjacima.
Drugovi iz uprave nisu žalili; sijaset konobara poslužuje radnike
i njihove bližnje. Orkestar štima instrumente, a svetlucanje veli-
ke i okićene jelke koja seže u visinu privlači poglede.
Milan je čeka na kapiji, u ruci mu je umotan poklon. Nije
se ničega mogao setiti nego parfema. Vole žene mala iznenađe-
nja, zna to. I ona nosi poklon, prilazi mu i umesto pozdrava se
ljube, kao da su to činili bezbroj puta do sada. Srećan je i jedva
čeka proslavu ali zebnja zbog opsena ga ne pušta.
Pre nego što će zakoračati u unutrašnjost tvornice, baca po-
gled u nebo i ukopava se u mestu.
61
Ona gleda njegovo namršteno lice sa pitanjem u očima. Za-

tim i ona diže pogled u nebo.
Ne vidi hiljade svetlucavih tačkica koje se besomučno pro-
žimaju.
Roj se spustio ispod visine dimnjaka, tik do limenog kro-
va tvorničkih hala.
„Ništa, učinilo mi se nešto.”
„Šta to?”
„Da su zvezde sjajnije od tvojih očiju.” Uspeva da opravda
svoje kolebanje i namah se postideo izjave, oseća da je preterao
i rekao nešto glupo.
Nerma se smeši, odgovara: „Nikada mi niko nije kazao ne-
što tako lepo”, i spušta mu poljubac na lice.
Ulaze u menzu i zauzimaju svoja mesta. Konobari im dono-
se večeru i piće. Muzika svira šlagere a Nerma blista. Ipak, strah
se vraća i obuzima ga, ali nije taj strah zbog njega, nego zbog nje
i svih drugova u pogonu. Nešto će se noćas desiti, ta misao mu
je u kostima. Nešto zlo.
Možda je trebalo da pođe sa jaranom u Sarajevo, odvukao
bi nepoznati usud među nepoznate ljude ali bi usud ostao da
visi nad Nezirom i Senkom. Sada ostaje nad Nermom i celim
pogonom.
Osvrće se da vidi ko je nazočan. Skoro svi drugovi su tu,
pa i bele košulje sa svojim porodicama. Nerma se smeši deci
što trčkaraju naokolo i primaju poklone od Deda Mraza po-
kraj jelke.
62
Pažljivije zagleda lica drugova; tvrda su i osorna, ni ova

proslava ih ne omekšava. Zamećuje podrugljive i zavidne po-
glede drugova i njihovih žena. Pretpostavljao je da će tako biti;
Nerma je konobarica u birtiji tik uz tvornicu, verovatno je bije
glas lake žene. Čaršija nema milosti za to zanimanje. Naposlet-
ku, čaršija ne može da vidi sva lica čoveka, pa ni Nermina. Da
mogu, gledali bi u nju sa poštovanjem. Sluti kakva su skrivena
lica drugova i pretpostavlja kakva su lica njihovih žena.
Lica čoveka su kao komadi prljave odeće u korpi rublja.
Smrde isprepletena jedno sa drugim i kada se operu, opet se
vremenom isprljaju.
Nerma se trudi da ga oraspoloži, vidi da se nije prepu-
stio dočeku. Sa lakoćom to radi, nije usiljena i napadna. Sme-
ši joj se, sluša je dok mu punih usta priča o detinjstvu i proš-
lim Novim godinama. Veče bi bilo jedno od najlepših u njego-
vom životu da nije bodeža nad njihovim glavama. Bodeža koje
ne može da otera u bestrag, može samo da ih pozove za odu-
zimanje života.
Nakon večere zove ga na ples. Kaže mu da nije toliko trapav

i smeje se. Smeje se i on, ali mu je srce ledeno od jeze i slutnje.
Muzika usporava, pa se čvrsto pribijaju jedno uz drugo. Na-
slanja mu glavu na rame; pokušava da uživa u trenutku.
„Imaš je, vodi je kući, vodi je, vodi je. Pogledaj joj lica, želi
te, iskoristi je, iskoristi kafansku fufu i ostavi je!”
Glas belog miša mu para uvo. Ne sumnja da mu čuči na ra-
menu i daje direktive. Miš je u pravu kao i uvek, želi je kao ni
63
jednu do sada, ali sa njom će drugačije. Zaustavlja glas u grlu,

ne bi bilo dolično kada bi rekao sikter tik do njenog uva. Sma-
trala bi ga benom i ne bi uspeo da se opravda.
„Milane, dozvoli da zaplešem sa damom!”
Trgaju se iz zanesenosti. Starac stoji ispred njih, u starin-
skom odelu sa žutom leptir mašnom.
Ona ga radoznalo gleda pa skreće pogled na Milana.
„Nerma, ovo je …”
„Ime nije bitno. Dozvoljavaš?”
U njenim očima vidi pomirenje i nestrpljenje. I odobrava-
nje reda radi.
Stari je majstor plesa. Opčinjeno gleda kako je vešto vodi
i nije jedini. Sve oči drugova su uperene u njih. Čak i deca pre-
kidaju igru i priključuju se odraslima koji su napravili prostor
za njih dvoje.
Ipak, drugovi otimaju poglede sa plesača i upućuju ih Mi-
lanu. Oseća ih na sebi, vidi da su zluradi i zavidni. Niko da pita
za Nezira, niko da spomene Ivana ili Ljulja. Kao da nisu posto-
jali i pola života proveli u istom pogonu.
Žene se došaptavaju, pretpostavlja šta pričaju, ali ne skida-
ju poglede sa plesača.
Neko dobacuje bezobraštine, ostali prihvataju ali ih žene
umiruju otrovnim pogledima.
U njemu raste bes. Trese ljutu niz grlo i nevoljno, priziva
sva lica drugova istovremeno. Od siline opsene, seda na stolicu.
64
Hiljadu lica plove izmešana između drugova. Ne može sve

da ih pojmi, previše ih je. Većina ga opkoljava i govori u glas.
Hvata delove njihovih rečenica koje ga prestravljuju i izazivaju
mu mučninu. Sav otrov iz njihovih duša izlazi kroz ta lica. Jed-
na rečenica mu se zabija u svest:
„Misliš da si bolji od nas? Isti smo mi svi!”
Beli miš mu skače sa poda u krilo, pa sa krila na tanjir. Kao
i svaki put, podiže se na zadnje nožice, širi prednje i govori:
„Eto ti jarana i drugova. Saće te svi mrzeti zbog fufe. Bolje
da si je odveo kući i dočekao novu sladeći se njenim telom dok
ti ne dojadi, pa je ujutro sikterisao. Dobio bi ugled i priznanje
od drugova a nju ostavio da cmizdri i primi drugoga. Kolegijal-
nost i jaranstvo, gde ti se to dade, Milane?”
„Umukni!”
„Eno ti se rugaju, smeju ti se. Bićeš godinama predmet
sprdnje! Gledaj, matori će je odvesti a tebi će se smejati!”
Diže pogled na podijum. Plešu a ona uživa. Nešto joj ša-
puće na uvo.
„Dozovi bodeže i završi sa tim! Jesi li normalan? Bićeš bena
za vek vekova, a možeš biti gospodar svoje sudbine. Vidiš šta mi-
sle o tebi, vidiš šta misle o njoj! Dozovi bodeže! Dozovi, dozo-
vi i naredi!”
Bodeži se spuštaju među drugove i sumanuto zvrndaju iz-
među njih. Kao i pre, niko ih ne vidi.
„Naredi, naredi. Naredi i biće volja tvoja. Postaćeš gospo-
dar i imaćeš sve što poželiš!”
65
Veliko je iskušenje da uradi kako miš nalaže; makar da je

video jedno dobro lice drugova, ali ni to jedno nemaju.
Iznenadna vrelina u džepu ga žari. Ruka sama poleće i gra-
bi Senkin novčić od kojeg se nije odvajao. Više nije vreo.
Podiže pogled i gleda starca što neumorno pleše sa Ner-
mom. Spušta pogled na dlan i prevrće novčić.
Zagleda se pažljivo ali nisu obličja na novčiću ono što mu
okreće svest, ni bodeži koji se roje oko drugova i oko njega, nego
spoznaja.
Svi delići tajne, opsena i Senkinog čuda što behu izmešani
u vrtlog prokletstva mu se dovode na svoje mesto. Svaki deo mu
se utiskuje u svest, vodeći ga u jednu svrhu. Čak i starčev ples
mu je jasan. Sve vreme je spoznaja bila tu, njemu ispred nosa a
ona se krila iza opsena i dara koji je dobio.
Sada zna. Shvatio je. Mora da odluči.
Lica su zanemela, a bodeži zaustavljeni da vise u vazduhu
i čekaju.
Ponovo gleda u starca, čini se da peva Nermi na uvo. Samo
miš zbori, sve brže i brže:
„Shvatio si, shvatio si, konačno si shvatio. Sudbina ti je
određena. Naredi i bićeš čovek sa jednim licem, samo jednim!
Naredi!”
Odlučuje.
66
Brzim zamahom udara miša i gnječi ga u tanjiru. Jasno ose-

ća pucketanje kostiju i toplu krv na dlanu; zna da je to samo op-
sena.
Ustaje i trči u svlačionicu. Niko ne obraća pažnju na njega
sem starca koji ga prati pogledom.
Bodeži besno kreću za njim ali ne haje.
Zaustavlja se ispred lavaboa i ogledala. Njegov lik u njemu
je izobličen od težine odluke koju je doneo.
Trenutak pre nego što će narediti bodežima da se zariju u
njega i raskomadaju ga, doziva sopstvena lica.
Desetine lica se pojavljuju, okružuju ga, svako je isto.
Lica demona.
Gleda svoja opsednuta lica. Umalo da se podredi zlu koje
se uselilo u njega. Olakšanje koje ga obuzima zbog odluke ubla-
žiće bol od hiljadu uboda.
Zatvara oči i šapuće:
„Ubij.”
Oštri ubodi bola mu sevaju kroz glavu. Naporom otvara

oči i shvata da leži na nepoznatom krevetu. Posteljina miriše na
ženski parfem, onaj isti koji joj je poklonio. Priziva iz pamćenja
poslednje događaje i pita se da nije pokleknuo pred nagovorima
bele utvare. Dobro se seća svojih demonskih lica. Naredio je bo-
67
dežima da ga iskasape, ali zašto je u ovoj prijatnoj sobi poznatog

mirisa? Možda raj ipak postoji pa je sada u njemu?
Vrata se otvaraju.
Nerma ulazi sa poslužavnikom u rukama. Ugodan miris se
širi sa njega. Spušta tacnu na stolicu pokraj uzglavlja i zabrinu-
to ga gleda.
„Otkud ja ovde?”
„Pozlilo ti je u kupatilu. Veli stari da si malo više popio a
mogu se zakleti da nisi.”
„A gde je on?”
„Ne znam. Pomogao mi je da te smestim ovde, bilo ti je
jako loše. Zar se ne sećaš?”
„Joj, sećam se”, laže je i tera sebi smešak na lice. Ona se na-
ginje i ljubi ga u čelo.
„Ne podnosiš rakiju baš najbolje.”
„Izvini, neću je više piti.”
Smeje mu se.
„Nerma, jesam li se čudno ponašao, ili nešto govorio?”
„Nisi. Odakle ti to? Ali stari jeste.”
„Šta to?” Miris pileće supe sa poslužavnika je isuviše pri-
maljiv. Uspravlja se, seda, uzima činiju i srče.
„Prijatno!” Smeje se i nastavlja:
„Reče mi ovde, kada smo te smestili, da se ljudima ne sudi
po zlu koje imaju u sebi, jer da nema zla ne bi bilo ni dobra a zlo
se uvek prikazuje samo, tako je čovek sazdan, da ima samo dva
68
lica koja se stalno smenjuju i u čoveku vode kolo i da su sva osta-

la tragovi od ta dva, nego da se sudi po odlukama koje donose
kada ih obuzme lice zla. Eto tako mi je rekao, sigurno je pričao
o tebi, dodao je da si doneo pravu odluku a ja ga ništa nisam ra-
zumela. Ko ti je on?”
Odlaže kašiku i zagleda se u nju. Pokušava da dozove sva
Nermina lica, ali ne uspeva. Opsednutost je prestala, bodeži koji
su mu darivani su izbili demone iz njega.
„To mi je najbitniji jaran, Nerma. Nadam se da ću ga po-
novo videti.”
„Ne razumem, čuj jaran a ne znaš ni kako se zove ni gde je.”
Milan se smeši i razmišlja kako da je poljubi a da ne ispad-
ne trapav i smušen.
„Uostalom, videćeš ga večeras. Repriza je u pogonu, rekao
je da će pevati drugovima, kao potrebna im je pesma, čula sam
da baš lepo peva, i da dođemo. Hoće da ti nešto kaže i da ti za-
hvali na onoj odluci i da će otići ali će i dalje biti tu. Baš čudan
neki čovek. Mislim, ako hoćeš, sa mnom, da idemo.”
Nerma spušta pogled i crveni se, i dodaje, tišim glasom,
kao da ga ubeđuje:
„I drugovi bi voleli da dođemo, rekoše da te pozdravim
kada dođeš sebi i da se maneš rakije i piješ koktu.”
Osmeh se razvlači Milanovim licem. Verovaće u Boga od
sada. Zaista, anđeli lepo pevaju.
Dira joj obraz i naginje se ka njoj. Shvatio je kako da ne is-
padne trapav i smušen.
69
Ilustracija: Eleonora Ranković
Vladimira Becić
VJENČANICA
Vladimira Becić, rođena u Zadru 20. siječnja 1971. godine.

Psiholog po struci, vojnik stjecajem okolnosti, pisac igrom
slučaja. Autorica brojnih kratkih priča, jednog objavljenog
romana (Orsia) i jednog u pripremi (Kuća slomljenih luta-
ka). Suradnica portala Inverzija.net i članica regionalne gru-
pe autora Esnaf V.
Vladimira Becić
V J E N Č A N I C A
Vjenčanica
Stajao je tamo, na vrhu stubišta, s mrtvom vjenčanicom u naruč-

ju. I promatrao zid ispred sebe. Svjetlost se kroz grede probija-
la u neravnomjernim naletima, zasipajući ga komadićima vanj-
skog svijeta poput snježnih pahuljica. Zasipajući i ne zadržava-
jući se. Osim u očima.
Opet su imale onu boju.
Stajala je i gledala ga neko vrijeme. Pokušavajući razazna-

ti riječi koje je šaptom izgovarao. Riječi, uvijek iste. Zbunjujuće.
Bolne. A opet bliske. Poput molitve. Jer su to i bile. Njoj samo
riječi. Njemu cijeli svijet.
„Doći ću poslije”, reče, kao da ju je u stanju čuti pa krene

u prizemlje.
Grubo, ispucalo drvo starinskog stubišta prelo joj je pod no-
gama. Gerda ga je voljela, unatoč svemu, upravo zato jer je bilo
i ostalo svoje. Šaputavo po noći dok je pričalo s tamom. Škripa-
vo po danu dok se uspinjala njime trčeći poput djeteta. I spušta-
la polako, nogu pred nogu, poput holivudskih diva. Onih pra-
vih. Jedinih. Tada je drvo pod njom ispuštalo drugačiji šum. Nije
to više bilo noćno škrgutanje, niti djetinjasto cviljenje, već nešto
73
Vladimira Becić ◆ VJENČANICA
posve drugo. Nešto glamuroznije, ako škripa može biti glamuro-

zna. Onako otmjeno potmula, kao da su stube kakav brod na dnu
mora. Kojem je more istovremeno i kolijevka koja ga ljulja i grob.
U podnožju se zaustavila i svejedno, kao da se išta moglo

promijeniti u tih trideset i tri stepenice, jer bilo ih je točno to-
liko, okrenula. Još uvijek je stajao tamo. Bijela je čipka upija-
la svjetlost i gasila svaku traku sunca što se uspjela probiti do
nje. Ništa toplo i svijetlo nije trajalo dugo u nanosima mrtvo-
ga tkanja. Gerda se ponekad znala uhvatiti kako očekuje čudo.
Danas je bio jedan od tih dana. Naslonila se na rukohvat, od-
bijajući biti opčinjena haljinom čiji bi se rukavi njihali dok je
Kai govorio. Gerda se mogla zakleti kako iza guste čipke nazi-
re prste koji, dodirujući drveni pod, vape za čvrstim tlom. I ne
samo tlom ...
Možda jednom oživi. Možda postane samo obična haljina.
Ništa više, mislila bi u takvim trenucima. I gledala dalje. Ne u
vjenčanicu, ne. Jer Gerdi je ona bila nevažna. Već u brata. Tra-
žila u njemu osobu koju je poznavala. Koju poznaje. Koja po-
stoji. Negdje. Daleko od pohlepne nakupine bijele čipke. Vječi-
to gladne, vječito željne pažnje. Gerda osjeti kako se sve oko nje
počinje komešati. To nije bio dobar znak. Kad je Kai takav, ona
mora ostati smirena. Netko mora.
Sklopi oči i duboko udahne zrak ispunjen mirisom vatre.
Mirisom ognjišta. Mirisom doma. Osjeti kako joj se osmijeh
vraća na lice. Zadrži sliku vlastitog osmijeha. Spoji ga sa slikom
Kaijeva osmijeha. Pa stane. Bila je to lijepa slika. Njih dvoje.
Sretni. Bez obzira na sve. Zadovoljna i smirena Gerda otvori oči.
Nije više gledala uz stepenice. Tamo je bilo što je bilo. I trenut-
74
no nije mogla utjecati na to. Možda jednom, jednog dana. Mož-

da ... ako Kai bude želio. Ako ne, nema veze. Ima i gorih stvari.
S tom misli krene prema prozoru.
Neki su njihovu kuću zvali ukletom. Gerda nikad nije shva-

ćala zašto. Istina, kuća je bila stara, i na osami. Ali bila je očuva-
na i topla. Ugodna za život. Sigurna od svijeta. A opet dovoljno
mu blizu da kad se netko od njih zaželi ljudi, uvijek im može pri-
ći. Sat-dva hoda do sela i već bi sve bilo prepuno glasova i priča.
Gerda je voljela priče. I one istinite i one izmišljene. Zapravo, ni-
kad nije vidjela neku veliku razliku između tih dvaju vrsta pri-
ča. Priča je bila priča, svijet za sebe, ograđen riječima. Jednom
ispričana više nije imala nikakve veze sa stvarnošću. Barem ne
ovakvom kakvu su poznavali oni koje je sretala u selu. Oni su
bili ... drugačiji. Gerda im to nije zamjerala. Dapače. Voljela ih
je zbog toga. Bili su jednostavni. Razumljivi. Kretali su se u tako
poznatim slikama koje je voljela promatrati. Ponekad bi čak po-
željela i sama biti takva, ali je to nije dugo držalo. Minutu, dvije.
Ne više. Nikad više. Ali je voljela selo. Veselilo ju je jednako kao
i Kai. Nasmijani Kai. Kao ona sama. Nasmijana Gerda.
Zato otrči do komode i izvuče dva para čarapa: jedne roze i
jedne crvene. Voljela je vesele boje. Samo da nije bijelo ... Sjedne
na pod i brzo navuče prvo jedne, a na njih druge, onako kako
je uvijek radila po zimi. Iako je voljela snijeg, nije voljela hlad-
noću. Bila je previše obuzimajuća. Poput ... misao se sama na-
metne i Gerda je brzo odbaci. Zima je bila prirodna. I hladno-
ća isto. Ono ... ne.
Hitrim pokretima uze kaput, šal, rukavice i kapu i sve to
omota na sebe i oko sebe poput ukrasa na jelku. Brzo uskoči u
75
čizme, čvrste i tople, koje će je odvesti do sela. Ako požuri, mož-

da se čak uspije i vratiti do mraka. Ako ne, nema veze. Mrak
Gerdu nije plašio. Noći pod otvorenim nebom nisu gutale svje-
tlost zvijezda i pretvarale svod u mrtvi pokrov. I dokle god je to
bilo tako, Gerda se nije bojala noći.
*
Nije tu bilo više od pedesetak kuća. Svaka s vrtom, sad ne-
vidljivim pod svjetlucavom bjelinom. Svaka uređena, ma koli-
ko mala bila, ukrašena i okačena na svoj dio ulice poput izložbe-
nog kolača. Tu i tamo pokoji izlog, dovoljno malen da ne zakrči
prolaz svojom bahatom postavom. Tek pokoji predmet u glav-
noj ulozi, obavezno bez cijene, i šarenilo traka i tkanina umje-
sto pozadine. Drvene ograde, umjerenih boja. Pokoja izdajničko
crvena kapija. Krovovi podjednako obnavljani, krpani raznoli-
kim crjepovima kojih se Gerda sjećala iz doba prije nego je sni-
jeg pretvorio selo u sliku iz bajke. Čak je i Božić blizu, pomisli.
I to je rastuži. Jer dva dana prije Božića ... Brzo udahne i izdah-
ne hladni zrak i zaustavi se pored prvog izloga. Slap čokoladnih
bisera klizio je tamnocrvenom podlogom, uvijajući se u natpis.
Gerda ga nije mogla pročitati, iako je bila svjesna da se radi o
slovima. Mučilo ju je to. Savršeno je razumjela jezik seljana, ali
pismo im nije bila u stanju razaznati. Kao da je na neki način
bila za njega zakinuta. Knjige koje je imala u kući mogla je čitati
bez problema. Natpisi na kućama, u izlozima i naziv onog jed-
nog jedinog svratišta u selu za Gerdu su bili tajna.
„Uvijek je češće u selu oko ova doba, ne čini li ti se?” Dje-

vojka, ne starija od nje, izlazeći iz male prodavaonice skrene po-
gled s Gerde i tihim se glasom obrati pratitelju.
76
„Nije baš da vodim brigu o tome, znaš”, uzvrati on trudeći

se zvučati ravnodušno. Gledajući u izlog Gerda je vidjela da se
ipak, kao i djevojka, okrenuo i pogledao je. Spusti pogled na ru-
kavice koje je sama plela i ispreplete prste. Ljudi su često znali
tako govoriti. O njima. O Kaiju i njoj. Pretpostavljala je da je to
zato jer ne žive u selu. Nego u ukletoj kući. Ispruži ruke ispred
sebe i protegne ih, razmišljajući. I zato što su drugačiji. Bili su
Ivica i Marica, koji nisu samo našli vještičju kuću, već se u njoj
i naselili. Sviđala joj se ta slika. Bila je dovoljno jednostavna za
ljude iz sela. I dovoljno istinita da Kai i ona stanu u nju. Oras-
položena, Gerda krene dalje niz ulicu uživajući u prizorima koji
su se rastvarali oko nje poput cvjetova.
Gomila je djece stajala pored kuće tek neznatno veće od
ostalih u selu. Ruke su im bile prepune papira ispisanih nečim
što je Gerda uspjela prepoznati. Note. Njih je prepoznavala uvi-
jek i svugdje, pa čak i u selu. One joj nisu bile zaključane poput
riječi. Uspori korak i pričeka da vidi što će se dogoditi. Željela
ih je čuti. Voljela je božićne pjesme iako nije vjerovala u Božić.
Ni Novu godinu. Zapravo, vjerovala je u jako malo stvari. Ali se
zato divila mnogim. A u te su spadale i pripreme za ovo doba
godine. Dječji su se glasovi naglo utišali i Gerda zastane. Prati-
la je tišinu na njihovim ozbiljnim licima, tišinu koja je pretho-
dila zvuku, gustom poput tople čokolade i glatkom poput svi-
le, koji se rasuo niz ulicu. Ostali glasovi su ga ubrzo opkolili po-
put bujice, dozvoljavajući mu čas da se izdigne iznad stihije, čas
ga u njoj utapajući.
„Ove su godine jako dobri”, dobaci netko od prolaznika.
„Počeli su na vrijeme vježbati, pa to ti je. Sve se može kad
se počne raditi na vrijeme!”
77
„Eh, kad imaš s čim, onda se može. Da nemaju s čim, dža-

ba im sva vježba ...”
„Ne podsjećaj me. Koji je to promašaj bio ...”
Gerda nije mogla ne čuti razgovor. Iako je počeo kao obi-
čan komentar, nije joj se činilo da će ostati na tome. Glasovi dva-
ju starijih muškaraca sad su bili tihi, utišani ne na način da ne
smetaju seoskom zboru, već na onaj drugi, Gerdi tako poznat
način. Vjerojatno stoga su joj i privukli pažnju.
„Nije se moglo znati. Ne na početku. Nitko nije mogao znati.”
„Svejedno. Mogli smo na vrijeme primijetiti kud to ide.
Mogli smo ...”
„Mogli smo puno toga. Ali nismo. I sad je tako kako je.”
Viši muškarac s lovačkim šeširom kratko kimne u pravcu sugo-
vornika koji zauzvrat odmahne glavom.
„Svejedno. Možda ipak ...”
„Nema ipak. Gotovo je. Bilo, prošlo, završeno.”
„Ali ne i zaboravljeno.”
„Nikad nije, niti će biti. Što ne znači da moramo o tome
pričati.”
Na ove riječi, grube do mjere da je čak i Gerda osjetila nji-
hov ugriz, gologlavi muškarac zašuti i spusti pogled. Trenutak-
dva kasnije bez riječi krenu prema gradskom trgu. Gerda krene
za njim. Prateći priču koja se razvila iz slike zbora. Zbora u ko-
jem nekog nije, ali i jeste bilo. Jer nezaboravljene osobe imaju taj
neugodan običaj ostajati tamo gdje ih priče ostave.
78
Gerda je koračala ulicom prateći čovjeka koji je hodao spu-

štene glave, pognutih ramena. Ne zbog zime. Jer iako je snijeg
prekrio selo, veseli glasovi i radost koja kao da je, poput šeće-
ra u prahu, sipila iz svakog pored kog je prošla, grijali su čovje-
ka iznutra. Sreća je bila zarazna i zato je Gerda voljela ovo doba
godine. Čak ni njoj, vječito zimogroznoj, nije bilo hladno. Sto-
ga nije moglo biti ni muškarcu koji je tijekom razgovora stajao
uspravno, uvukavši se u sebe tek na spomen sjećanja. Sjećanja
... I ona su bila zarazna. I hladila su brže od zime.
Gerda osjeti kako joj ledeni prsti klize niz leđa. Strese se
pokušavši odbaciti slike koje su jurile pretičući jedna drugu u
bjesomučnoj utrci za njezinu pažnju, izazivajući joj mučninu i
vrtoglavicu. Zastane i rukom dohvati ogradu. Udahne zrak, a
s njim i miris kuhana vina. Cimet je podsjeti na dom. Dom na
Kaija. Kai na obitelj. Kakva god da bila. Obitelj na sreću. Gerdin
je osmijeh polako ali sigurno brisao slike, jednu po jednu, uta-
pajući ih u slici seoskog trga, jelke veličine omanje kuće, i go-
mile seljana koji su je pokušavali uspraviti, boreći se s njezinim
mnogobrojnim zelenim rukama, neuspješno ih kroteći. Bijaše to
tako mio prizor. Tako blagdanski. Makar je Gerdin um na tre-
nutak vidio opkoljeno i užadima sputano stablo kao pobjedni-
ka koje u divljem bijesu gazi sve pred sobom, ostavljajući samo
mrlje od negdašnjih stanovnika sela i kućice razlomljene na ko-
madiće kao upozorenje. Srećom, takve slike nisu imale svoje pri-
če. Bar ne u Gerdinoj mašti. Jer Gerda je voljela samo lijepe sli-
ke. Samo lijepe priče. Sa sretnim krajem.
Ili barem one zanimljive. Kao što je bila priča onog koji je
zaobišao borbu gomile Davida i zimzelenog Golijata ni ne osvr-
79
nuvši se na nju te krenuo na drugu stranu sela. Iako je često do-

lazila u selo Gerda nije poznavala seljane. Nije točno znala tko je
tko, jer svi su nekako bili slični. Teško raspoznatljivi. Vezivala ih
je uz mjesta gdje ih je vidjela. Dobro raspoloženi vlasnik svrati-
šta, naslonjen na dovratak odakle može pratiti što se događa na
ulici. Gospođe, u trgovinama s tkaninom, namirnicama i papir-
nici, sve tri odmjerene, na usluzi s malo riječi i puno osmijeha
prilagođenih količini kupljenog. Dječak vrlo ozbiljna i nesretna
izraza lica koji ljeti prodaje sladoled s lijeve strane trga, odmah
pored izloga sa satovima. Pokazivali su različita vremena, sva-
ki svoje. A ispod svakog je stajalo nešto za što je Gerda pretpo-
stavljala da su imena gradova. Njoj nedokučiva.
No, muškarac kojeg je pratila nije joj bio poznat. Niti je zna-
la kud je vodi. Prošli su pored pošte i namrštenog mladića koji
je u njoj raspoređivao kuverte, bacajući čeznutljive poglede kroz
prozor i tako se našli među kućama. Dalje, koliko je Gerda znala,
nije bilo ničeg osim domova. A ako je čovjek išao kući, teško da će
išta saznati. Već napola puta da se okrene i odustane, Gerda opa-
zi treperavo svijetlo u daljini. Crkva. Sasvim je zaboravila na nju.
Prošavši pored posljednje kuće u selu, muškarac je jedna-
ko zgrbljen nastavio koračati po neugaženom snijegu. Jednako
uporno. Jednako nezaustavljivo. I Gerda je točno znala gdje ide.
Ne u crkvu. Takvi ne idu u crkvu. A tamo gdje je on išao ona nije
željela ići.
„U selu?” Kai je sjedio na hrpi jastuka ispred kamina. Bio

je u svom omiljenom džemperu na kojem su raznobojne prugi-
80
ce preskakale jedna drugu. Gerda je voljela taj džemper. Bio je

oznaka da je Kai dobro. Da je opet onaj njezin veseli, nasmijani
Kai. A ne onaj Kai s vrha stepenica. Dlanova i prstiju položenih
na pod, prekrivenih predugačkim rukavima, promatrao je vatru.
„Aha”, odgovori Gerda skidajući naslage robe sa sebe. „Ve-
čera?”
„Jeo sam.” Nije se okrenuo kad mu je prišla. Samo je ispru-
žio lijevu ruku prema njoj. Primila ju je i on je povuče prema do-
lje, k sebi. „Hladna si”, reče kad se smjestila na jastuke.
„Ledeno je vani.”
„Zima je”, frkne Kai. „Mogla si se bolje obući.”
„Jesam. Samo je ... po povratku zahladilo više.” Na njezine
se riječi Kai okrene i zagleda u nju.
„Zahladilo ... više?”
„Zima je, Kai. Normalno je da je vani hladno. Pogotovo kad
padne noć.” Gerda slegne ramenima i ispruži ruke prema vatri.
Osjećala je bratov pogled na sebi. Više nije bio smiren kao kad
je došla. Gerda sklopi oči. Nije ga željela uzrujati. Niti podsjeti-
ti. Trudila se paziti što priča. Kai je bio tako osjetljiv. Otvori oči
i okrene se prema njemu.
„Kai ...”
„Brineš me.” Glas mu je bio tih. Loše tih. Ozbiljno tih. Ger-
da nije voljela ozbiljnog Kaija. Previše se brinuo. Oko stvari koje
nisu bile bitne. Kao ova, naprimjer. „Što se desilo?”
„Ništa. Bila sam u selu. Šetala sam. Gledala kako postavlja-
ju jelku na trg. Ogromna je, Kai. Moraš je ići vidjeti!”
81
„Budem. Što je još bilo?” Kaijeve su tamne oči počivale na

Gerdi, teške poput nadgrobnog spomenika.
„Ništa. Gledala sam izloge. Slušala ljude kako pričaju. Selo.
Znaš i sam.”
„O nama?” Kaijeve se usnice stegnu.
„Ne. Ne znam. Možda. Ne pratim. Ne zanima me. Znaš to.
Oni su tako ... drugačiji.” Gerda slegne ramenima i otrgne po-
gled od Kaijevog. Krene ustati, ali je Kai uhvati za lakat i zau-
stavi.
„Jesu li te nečim povrijedili?”
„Ne. Nisu. Samo ...”
„Samo?”
„Ne znam. Bilo mi je lijepo. Kao i uvijek. Znaš da volim
selo. I sve je bilo dobro. I slike su bile lijepe. I našla sam zani-
mljivu priču ...”
„I?”
„Nije krenula onako kako sam mislila da će.”
„Krenula je pogrešno?”
„Ne. Nije krenula uopće ...”
„Znači, može se nastaviti”, zaključi Kai s osmijehom.
„Ne, Kai. Ne može. Završila se.”
Kaijevi se prsti samo na trenutak zgrčiše na njezinoj ruci, a
zatim se polako opuste, istovremeno kad je preko njegovih usa-
na prešla samo jedna, skoro nečujna, riječ.
82
Gerda ustane i uputi se u kuhinju, mrzeći samu sebe. Suze

su joj se slijevale niz lice. Nije željela da ih Kai vidi. Mrzila se ta-
kvu. Slabu. A otišla je u selo da joj bude bolje. Da se sredi. Ka-
iju ovakva nije bila od koristi. Nije bila nikom. Kai je došao za
njom. Zaustavio se na vratima i čekao. Znao je da ne voli pokazi-
vati kakva je. Poštivao je to. Gerda se dlanovima osloni na hlad-
nu radnu plohu pored kamenog sudopera i spusti glavu. Zrak
se oko nje ponovno poče kovitlati. Ponovno je klizila. Dugo ni-
sam ...
Zadnje je vrijeme sve češće gubila kontrolu. Jedino što ju je
moglo zadržati na rubu bio je Kai. Ne on kao on. On nije mogao
učiniti ništa da je zaustavi. Nije ju mogao, a nije da nije pokuša-
vao, niti vratiti. Kad jednom ode. Ali sama pomisao da bi njega
ostavila, na bilo koji način, Gerdu je držala s ove strane. Iako to
zapravo ne bi bilo ostavljanje. Postali bi sličniji. Bliskiji možda.
Možda kad bi... Bilo je lako prepustiti se. Prelako. Jednostavno
otići. Ali netko je morao ostati tu. Zato je Gerda ostajala. Koli-
ko je mogla. Ne više koliko je htjela. Ne više. Već neko vrijeme.
Još uvijek zatvorenih očiju, ali sada puno smirenija, Gerda
se zamisli. Već neko vrijeme, ponovi u sebi riječi i one se poč-
nu ispreplitati sa slikom. Slikom ... sela? Seljana? Slova? Slova.
Sa slikom slova.
Prije ih je mogla čitati. Slova u selu. Prije. Prije nego se po-
čela ovako često gubiti.
„Dođi. Napravit ću ti jesti. Ono što voliš.”
Gerda se protiv svoje volje osmjehne. Kai se trudio. Uvi-
jek se trudio. Bez obzira na sve. Njemu kao da ništa nije značilo
83
što se ona mijenja. Što joj je sve gore. Nosio se s time puno bolje
nego ona s njegovim povremenim ... iskliznućima. Posramljena
dvostruko, Gerda se okrene prema njemu.
„Hvala. Na svemu.”
„Čemu svemu? Pa još nisam ni počeo guliti krumpir.”
„Znaš dobro na čemu.”
„Nemam pojma o čemu pričaš.” Kai odmahne glavom kao
da uistinu ne zna o čemu Gerda govori. Kao da nije vidio što je
vidio. I uputi se u pokrajnju prostoriju. „Koliko? Tri? Pet? De-
set? Koliko si gladna?”
„Pet”, uzvrati Gerda odmahujući glavom. Kai je bio tako ne-
običan. Oduvijek. Nije ni čudo da ga selo nikad nije prihvatilo.
Prolazio je kroz život kao ostali kroz smrt: neopterećeno. Kre-
tao se lagodno, siguran u sebe i u ono što radi čak i kad se do-
godilo to s Isom.
Gerda je bila ta koja je sve to puno gore podnijela. Podno-
sila. Kai se jest promijenio. Ali ne toliko puno. I dalje je oboža-
vao Isu, i dalje se brinuo o Gerdi, i dalje je imao loše mišljenje
o seljanima.
„Zašto se opterećuješ onim što pričaju o nama? Zašto te

briga?”
„Oni su najbliže što imamo. Ne možemo vječito ostati za-
tvoreni u ovoj kući.” Gerdin bi se glas samo na trenutak povisio.
Trenutak dovoljan da se Kaijeva obrva upitno podigne.
„Ovo ti nije dovoljno?”
84
„Kai ...”
„Dobro.” Riječi bi mu tad postajale hladne poput bijele čip-
ke. Čak bi mu i oči poprimile istu onu boju. Boju leda. Kao onda
kad bi stajao na vrhu stuba. Sam. S njom. Koja nije i jeste bila tu.
„Kai, znaš da mi je dovoljno. Samo ponekad ... ponekad že-
lim malo više od toga.”
„Dobro.”
„Kai ...”
„Dobro.”
„Kai, molim te.”
Gerda izađe iz slike i vrati se u kuhinju u kojoj je Kai pe-
kao krumpire na tavi, pjevušeći ispod glasa. Mrzila je to što tre-
ba druge ljude. Što joj Kai nije dovoljan kao što je ona bila do-
voljna njemu.
Bit ću bolja, odluči. I osjeti mir. Onaj poznati mir koji ju je
vezivao samo za ovu kuću. Za dom. Obitelj. Imala je sve. Nije
trebala tražiti više.
Kai je bio u pravu.
„Hajdemo do sela! Bit će nam zabavno! Hajde, ne budi ta-

kva lijenčina!” Gerda je od rane zore trčala od prozora do pro-
zora promatrajući snijeg koji ih je, polako ali sigurno, otkidao
od sela. Od svijeta.
85
„Snijeg.” Kai je sjedio kraj vatre, kao i obično, ovaj put okru-
žen papirima. Nekim ispisanim, nekim praznim. Većinom zgu-
žvanih. U krilu mu je ležao blok.
„Kai. Božić je”, zavapi Gerda.
„Ne slavimo ga.” Kaijeva se glava blago nakrivi dok je pro-
matrao napisano. Olovkom dvaput kucne po zubima pa uzdah-
ne. Uskoro i taj papir završi kao gruda papirnatog snijega.
„Svejedno. U selu je zabavno.” Gerda klekne ispred njega,
dlanova položenih na koljena. „Kai. Molim te. Idi sa mnom.”
Nije digao pogled prema njoj. Umjesto toga je nastavio pi-
sati. Križati. Pa opet pisati.
„Kai ...”
„Tebi je zabavno. Ti idi.”
„Želim biti s tobom.”
„Radim.”
„Kai, samo na kratko. Molim te.”
Kad je napokon digao pogled, oči su mu bile natopljene tu-
gom. Gerda stisne usnice. „Zašto? Zašto su ti oni uvijek bitni-
ji od mene? Zašto ti ovo nikad nije dovoljno? Zašto? Zašto mo-
raš imati njih?”
Gerda je šutjela. Nije znala odgovor. Nije ga željela znati. A
još manje izgovoriti.
Kai baci blok u stranu i naglo ustane.
„Obuci se onda. Idemo. U tvoje selo.”
86
„Kai ...” Gerda ga uhvati za ruku dok je kretao prema hod-

niku. Okrenuo se tako brzo da ju je zamalo srušio. Nije rekao
oprosti. Niti ju je pridržao.
„Htjela si da idemo. Idemo. Spremi se.” I Gerda se spremi-
la. Šutke. Tako su i došli do sela. U potpunoj tišini sapletenoj o
mrežu pahuljica.
Selo je bilo sušta suprotnost. Šareno i bučno, budilo je Ger-

du i vraćalo joj svu onu toplinu koju je po putu od kuće do sela
izgubila koračajući spuštene glave za Kaijem. Njegovo je lice po-
stajalo sve ledenije kako su se približavali životu koji je kuljao
iza ukrašenih prozora prelijevajući se na pune uličice. Pjesma je
dopirala iz svakog kutka sela, obavijajući ga titrajućom čahurom
istkanom od nota i riječi.
Gerda ispod oka pogleda Kaija. Znala je da čuje. Da sluša.
Da se sjeća. Kao i ona. Teško je bilo ne sjetiti se.
„Opet je tu ...” Glas je trgao Gerdu. Bio je to opet onaj ton.

Poseban ton. Koji ih je pratio od onda.
„Da. Šteta za njega.”
„Događa se ...”
„Ne bi se dogodilo da nije bilo one-”
„Nemoj tako. O mrtvima sve najbolje.”
„Daj molim te. Kao da je to zaslužila. Pa vidi što je sve nasta-
lo zbog nje. Trebala se ubiti i pustiti druge da žive, a ne ovako!”
87
Gerda je podvukla ruku pod Kaijev lakat i ubrzala korak.

Ali Kai nije krenuo za njom. Umjesto toga je promatrao ulicu
ispred sebe. Ljude koji su prolazili pored njih, došaptavajući se.
Više nije djelovao hladno. Samo ... sjetno. Daleko. Izgubljeno.
„Kai ... idemo dalje. Ne slušaj ih.”
„Koga?”
„To što pričaju ...”
Kai se okrene prema njoj i zbunjeno je pogleda. „Što pri-
čaju?”
Gerda nikad nije vjerovala u to da ih Kai ne razumije. Jed-
no je bilo ne razumjeti pismo. Ali govor ... Uvijek je mislila da
se samo pravi. Jer je tako lakše. Ne čuti što ljudi govore. O njoj.
O njemu. O njima.
„I dalje ih ne razumiješ?” upita.
„Zašto bih? Pa to su samo seljani. Zaboga, Gerda. Idemo
dalje.” I dok je Kai kretao prema trgu, Gerda po prvi put posum-
nja da govori istinu. Da ju je cijelo vrijeme govorio.
„Vidi kako je velika!” Gerda je zadivljeno promatrala svje-

tlucavog gorostasa na trgu.
„Uistinu jest”, složi se Kai. I Gerda se ponada da se barem
malo veseli. Samo malo. Ali dovoljno ga je poznavala da se nije
okrenula prema njemu. Nije željela da joj ono što bi vidjela na
njegovom licu pokvari veselje. Nadala se samo da će Kai prešu-
tjeti sve što ima za reći o seljanima. O Božiću. O svemu. Da će
88
jednom imati normalan Božić. Da se može opustiti ne razmi-

šljajući što se desilo dva dana prije. Zašto. Kako. I zbog koga.
Zato ga je i vodila svake godine u selo. Vrijeme prolazi. Pro-
ći će ga, mislila je. Jer, nisu seljani bili krivi. Isa je. A upravo to
je bilo ono što Kai nije želio prihvatiti. Što god da ona učinila.
„Da su joj samo dali priliku ...” napokon je progovorio i
Gerda je znala da ni ovaj Božić neće biti njezin Božić. Bit će opet
Isin. Kao i svaki drugi. Svejedno, odgovorila je, kao i svaki put.
„Dali su joj. Ne možeš reći da nisu. Druga je stvar što ona
nije ...”
„Bila je! Samo oni nisu shvatili!”
Naravno, Isa je bila dovoljno dobra Kaiju. Ali ne i onima
koji su odlučivali.
„Mogla je ići dalje.” Gerdin glas postane tih i hladniji nego
inače. Kai se okrene prema njoj.
„Dalje? Ona?” Osmijeh mu iskrivi lice. „Nisu svi kao ti,
Gerda.”
Gerda zatvori oči. Mala Gerda. Otporna Gerda. Gerda koja
će uvijek preživjeti. Gerda koja je preživjela. Svakako ju je zvao.
Nije ju bilo briga. Nije ju boljelo. Nije to mislio. Ne tako kako je
zvučalo. Samo je bio ... sam. I tužan. Izgubljen. Ništa više. Nije
bilo do nje. Ali imao je samo nju. I seljane kojima nije mogao
ništa. Ni reći. Ni razumjeti ih.
Imao je samo nju. I mrtvu vjenčanicu. Koja nije bila od ve-
like koristi, kao ni za života.
89
Stajala je na vrhu stubišta, nadurena kao i uvijek kad nije sve

išlo po njezinom, čekajući da primijete da je nema. Gerda ju je vi-
djela dok je spremala kuću, ali se nije planirala zamarati još jed-
nom bespotrebnom dramom. Umjesto da joj pomogne oko kuće,
Isa je samo mislila na sebe. Na svoju umjetnost. Na to kako je nit-
ko ne razumije. Osim Kaija. Kaija koji je bio opsjednut njome. Do-
voljno da povjeruje u sve što mu kaže. Da prečuje nesavršenosti
njezine istine. Previdi zavoje kojima Isa vješto skreće vodu na svoj
mlin. Jadni, zaljubljeni Kai! mislila je tad Gerda. Što li će biti od
tog braka kad njezin brat jednom shvati kakva je Isa.
„Isa. Što je bilo?” Kai se uspinjao stepenicama. Glas mu je
titrao od brige. Gerda je preokretala očima otkad ju je doveo u
kuću i počeo se ponašati kao da je za svaki njezin udah potreban
upravo on da ga omogući. Isa je bila sasvim sposobna žena prije
udaje. Nakon, za sve je trebala Kaija. Više ništa nije znala sama.
Nije mogla sama. Sve ju je najednom pogađalo. Za sve ju je tre-
balo tješiti. Od svega štititi. I Kai je to radio. Gerda ne. Isa nije vo-
ljela Gerdu. Jer je nikad nije prihvatila takvu. Zahtjevnu. Vječi-
to gladnu. Nezasitnu. Gerda nije voljela Isu. Jer je od Kaija tražila
da joj se posveti u potpunosti. Da zanemari sve što mu je dotad
bilo bitno. Pisanje, glazbu, obitelj. Sebe. Sve je to trebalo položiti
na oltar nove Ise. I Kai je to učinio. No, Isi ni to nije bilo dovoljno.
„Isa, dušo, što je?”

Isa je stajala leđima oslonjena o zid i zurila ispred sebe, na-
pućenih usana. Poput djeteta na rubu plača. Gerda je i protiv
90
svoje volje usporila korak da vidi što će sad izvesti. Kai se uspeo
stubama i zagrlio ženu, tepajući joj kao djetetu.
„Sve je u redu. Sve će biti u redu. Reci, što je bilo?”
Red plača, red nesuvislih riječi, red plača. Red Kaijevih po-
kušaja smirivanja. Pa opet red plača, pa red mucanja, pa red pla-
ča. I onda napokon suvisla rečenica.
„Ne daju mi da pjevam.”
Nisi prošla jer ne znaš pjevati, htjela ju je ispraviti Gerda,
jer je već čula što se desilo. Cijelo je selo pričalo o tome. O sce-
ni koju je Isa napravila kad je nisu htjeli primiti u seoski zbor.
Bila je to samo jedna u nizu scena koje je Isa svakodnevno radi-
la, tako da nitko više nije obraćao pažnju na to.
„Ah, Isa.” Odmahivali bi glavom. I nastavljali živjeti. Jedi-
ni koji je ozbiljno shvaćao Isu i njezine verzije događaja bio je
Kai. Reći kako Isa nije dovoljno dobra bilo je besmisleno. Ako
je Isa tvrdila da joj ne daju pjevati, Gerda je dobro znala kome
će Kai vjerovati.
„Kako ne daju?”
„Ne daju. Nisu me pustili u zbor!” Jecaji su ponovno potre-
sli malo tijelo u bijelom džemperu.
Gerda se pokrenula jer je znala što slijedi. A onda zastala.
„Zbog čega?” Bilo je to prvi put da je Kai Isi postavio pi-
tanje. Umjesto da je bespogovorno prihvatio njezino objašnje-
nje. Jecaji su zastali u trenu, a krupne se oči, sad bez suza, uko-
pale u Kaijevo lice.
„Kakve to veze ima?! Ne daju mi!”
91
„Da, ali zašto?” Kai je ponovio pitanje, pa nastavio: „Nema

razloga za to. Predivno pjevaš.”
„Ne znam! Ne vole me! Učini nešto!” Jecaji su se ponovno
razlili stubištem. I tada se dogodilo.
„Ali ...”
Samo jedna riječ, izrečena blago, s ljubavlju, razbila je sve.
Gerda je osjetila kako se sve oko njih zaustavilo trenutak pri-
je nego se stvarnost rasprsnula u komadiće. Ise više nije bilo na
mjestu gdje je stajala. Trenutak kasnije, trčeći se spuštala s tava-
na s vjenčanicom u rukama. Kad je prošla pored njega, Kai ju
je pokušao zaustaviti. I to je bila greška. Vjenčanica i Isa su sišle
niz trideset i tri stepenice i zaustavile se pored Gerde. Skoro bez
zvuka. Samo je lagana škripa odavala da se netko prizemljio. Ne-
što. A onda je i škripa zamukla. I prepustila mjesto tišini. Gerda
i Kai su oboje promatrali Isu u naručju vjenčanice. Djelovala je
još sitnije i krhkije obavijena čipkom.
Kai se dao zavarati. Kao i uvijek. I to je bila njegova druga
greška. Gerda nije. I možda je pogriješila. Možda nije.
„Isa! Isa!” Strčao je niz stube i kleknuo pored mrtve žene.
Nije ju uspio ni dotaći, a ona je već posegla za njim. Posegla i
povukla ga sa sobom.
A Gerda, mala Gerda, otporna Gerda, Gerda koja preživ-

ljava, nije učinila ništa. Ništa da zaustavi Isu. Ništa da pusti Ka-
ija. Zato i nije imala pravo na svoj Božić. Trebala je ili otići tad s
njima dvoma. Ili ostati i dozvoliti Kaiju da ide s Isom.
Ona je izabrala ono između.
92
Dok su kretali prema izlasku iz sela, Gerda uhvati Kaija

pod ruku.
„Hoćeš da odemo ... tamo?”
Slegnuo je ramenima, ali je zatim svejedno skrenuo prema
crkvi. Groblje je bilo prekriveno snijegom, ali su oboje točno zna-
li gdje se treba zaustaviti. Gerda se sjeti kad je zadnji put bila tu.
Prvi i zadnji, ispravi se. I sad opet. Kai je stajao pored nje, zureći u
mali kamen. Premali da bi privukao ičiju pažnju. Osim njih dvoje.
Za dana su se imena jedva vidjela. U mraku se nisu čak ni nazira-
la. Jedno njegovo. Jedno njezino. Bez Gerde. Male otporne Gerde.
„Želiš li otići k njoj?”

Kai ne odgovori odmah. Nije znala što njegova šutnja zna-
či. Dobro ili loše. Znala je što će značiti njegovo da. Njoj. Ger-
da osjeti kako joj se oči pune suzama, a noć odjednom prestaje
biti mirna i sigurna. Kakav je to život bez Kaija? zapita se. Nije to
mogla zamisliti. Bio je oduvijek tu. Čak i kad je bio s Isom, onaj
kratki period, svejedno je bio tu. I nakon Ise. Opet je bio tu. Kako
izgleda kad ga nema? Nigdje? Kad ga ne mogu dozvati? Kad ga
nema da me dočeka kući?
Kaijeva se ruka spusti na njezina ramena i ona se privije
uz njega.
„Ne plači. Ne idem nigdje.”
„Jesi siguran?”
Kai kimne glavom.
93
Gerda zatvori oči i osloni mu glavu na prsa. Snijeg joj je si-

pio po licu, kradući joj suze.
„Znaš što to znači?” Sjeta se u Kaijevom glasu miješala s pa-
huljicama. Gerda digne glavu i zagleda mu se u oči. Opet su bile
one boje. Iako nije držao vjenčanicu u naručju. Nije ni trebao.
Ona je držala njega. Svojom ga je čipkom obavijala sve ove go-
dine. Protiv mrtvog tkanja čak ni Gerda nije mogla ništa.
„Znam.”
„Ne, ne znaš. Jer ne želiš znati. Kao što ne želiš znati zašto
ih ja ne razumijem.” Glavom mahne prema selu.
„Nije bitno, Kai.”
„Gerda, ti više ne raspoznaješ njihovo pismo”, reče blago.
„Koliko će ti trebati da ih prestaneš razumjeti? Svoje seljane?”
Gerda slegne ramenima.
„Koliko će ti trebati da postaneš poput mene? Što misliš?”
Gerda ponovno slegne ramenima.
„Još uvijek se možeš vratiti nazad. Još uvijek možeš posta-
ti poput njih.”
„Ne trebaju mi.”
„Do prije par sati su ti trebali. Do prije par sati bilo je to
tvoje selo.”
„To je bilo prije par sati.”
Kai ju je šutke promatrao.
„Vjeruj mi, Kai. Nije me briga. Samo da si tu.”
„Ja neću biti tu. Ti ćeš biti tu. Naše je tu sad drugačije.
Uskoro neće biti.”
„Nije bitno. Uistinu nije.”
94
„Nije?” Kaijeve su se usne bolno trznule. Bio je to skoro

osmijeh.
„Ne.”
„Dobro”, uzvrati Kai i kimne glavom.
*
Snijeg je odavno odsjekao kuću na osami od ostatka svijeta.
Vatra je na ognjištu veselo palucala dok se miris pečenih krum-
pira širio kućom.
„Kai, je l› ti znaš nešto drugo speći osim krumpira?” Gerda
je u dnevnoj sobi kitila bor. Istina, nije baš ličio na bor, onako
malen i zdepast, ali je Gerda bila sretna jer je to bilo prvo drvce
koje je uneseno u kuću od Isine smrti. Drvce koje je smjela oki-
titi. I imati Božić.
„Vjerojatno da. Da mi se da peći nešto drugo.” Smijeh na-
tjera Gerdu da ode do kuhinje. Na stolu je počasno mjesto za-
uzimala ogromna zdjela s pečenim krumpirima, narančastim i
sjajnim poput krvavih polumjeseca. Oko zdjele se nalazio bez-
broj ukrasa od papira.
„Ti si ih napravio?” upita Gerda, uzimajući jednu po jednu
papirnatu životinju u ruke.
„A nego tko bi?”
„Divni su. Predivni.” Gerda digne pogled. Kai ju je proma-
trao. Gerda se nasmije, a za njom i Kai. I smijeh ispuni kuhinju
kao nekad prije. Kad su bili isti.
Kao što su sad. Isti.
95
Ilustracija: Nenad Živković
Igor Ivanišević
TRI GLAVE HEKATE
Igor Ivanišević, rođen 1989. godine u Kragujevcu.

Igor Ivanišević
T R I G L A V E H E K A T E
Tri glave Hekate
PROLOG
Kada je, pokošen bolešću, moj gospodar odlučio da se preseli

na sever Engleske, te buku prestonice zameni tišinom provinci-
je, verovao sam da je to bila dobra zamisao. Zamisao koja bi spa-
sonosno uticala na njegovo telo i okrnjenu unutrašnjost.
Za pustolova kakav je Oliver Gillingham bio, bolest je zna-
čila neprihvatljivu pojavu i kaznu sa kojom se nije znao nositi.
Možda joj je baš iz tog razloga uvek okretao leđa. Zatvarao oči,
nadajući se da će uspeti da je prevari.
No, na kraju, koliko god delovao žilavo i nadmoćno, gos-
podin Gillingham nije bio ništa drugo do čovek. Čovek koji se
nije mogao otrgnuti od sudbine, iako je život proveo prkoseći
joj. Nadmudrujući je. Ili barem misleći da to čini.
Dok ona napokon nije pobedila. Dokazala da joj nisu stra-
na ljudska pravila. Pokazala da strpljivo i dugo ume da čeka.
I upravo zbog toga, verujem da ga je spoznaja o vlastitoj ra-
njivosti bacila u muke veće i gore od same bolesti. Sa telesnim
bolom, moj gospodar se znao vešto nositi, ali prihvatiti poraz
bilo je umnogome drugačije. To je značilo pognuti glavu i pri-
99
Igor Ivanišević ◆ TRI GLAVE HEKATE
znati sebi, a onda i drugima, da je učestvovao u prevari. Da je

od sebe izgradio kulu, ne shvatajući da temelj ne može izdržati
ono što je godinama na njega kalemio.
Osramoćen i povređen, Oliver Gillingham više nije želeo
istrošenu pojavu pokazivati ljudima, niti im dozvoliti da, u pa-
uzi između dve partije bridža, kažu: Jeste li videli jadnog gos-
podina Gillinghama? Ko bi to mogao očekivati ... Od kada se rat
završio, potpuno se izmenio. Čujem da je već pretrpeo dva sr-
čana udara i da bi naredni mogao biti koban. U svojim četrde-
setim nalikuje starcu.
Te je upravo zbog toga odlučio da obolelu kulu, premesti
na mirno tlo na severu Devona. Mesto lišeno znatiželjnika, onih
koji bi sa uzbuđenjem ili pak sažaljenjem, gledali kako se gra-
đevina urušava. Kako metar po metar propada, odbacujući sa
sebe kupole i balkone, odlažući ornamente i na kraju, nalik ka-
kvoj osvojenoj utvrdi, prihvata neminovno.
Little Torrington, uokviren crkvom St Gilesa i grobljem što
se prostiralo nadomak nje, bilo je naizgled idealno selo za odla-
ganje. Ne samo stvari koje su ljudi hteli, iz jednog ili drugog ra-
zloga odbaciti, već i onih koji su i sami želeli biti zaboravljeni.
Ubrzo nakon što smo se uselili u Old Manor, uvideo sam da
bekstvo za gospodina Gillinghama nije bilo podobno rešenje. U
njemu nije uspevao pronaći spas. Iako je moj gospodar od sve-
ta želeo skriti propadanje, istina bi bila da je upravo za tim sve-
tom čeznuo.
I, najednom, učaurenost engleske provincije, umesto da po-
nudi smiraj, u Oliveru Gillenghamu je produbila očajanje. Is-
prva zamaskirano nevešto uvežbanom ulogom srećnika. Čove-
100
ka koji je sa podsmehom govorio o vremenima koje nije mogao

vratiti. I upravo zbog te nemogućnosti da u njima obitava, moj
gospodar je odlučio da sve ono što ga je do skoro ispunjavalo,
izvrgne ruglu i počasti prezirom. Ali uprkos čestim osmesima
kojima je znao darivati ukućane, gospodin Gillengham je tonuo
u beznađe iz kojeg ga više nisam mogao izbaviti.
Izgledalo je kao da niko sem mene i señore Dorado to ispr-

va nije primećivao. Ili bi možda bolje bilo reći da niko od njego-
ve porodice nije odista mario. A zašto bi, zaboga, i mario, jer biti
vezan za bolesnika nije bilo nešto što je iko od njih želeo da isku-
si. Zatočeni među starim zidinama, gotovo zaboravljeni u utro-
bi severnog Devona i oni su vremenom postali duhovno prazni
i samoćom opijeni. Osuđeni na čekanje onoga što se tromo ko-
trljalo i tek u naznakama nagoveštavalo.
„Smrt može značiti slobodu”, prošaputala je lady Mabel
Gillingham jedne kišne novembarske večeri dok je kroz prozor
posmatrala borove što su se kovitlali na vetru.
I znao sam da je upravo to bila misao svih stanovnika Old
Manora. Jer zabrinuta porodica je dosta teskobnih stvari mo-
gla zarad ljubavi podneti, mnoga bremena skupa nositi i pat-
nji deliti, ali u paru sa bolesnim umreti - nije bila vrlina nijed-
nog od njih.
Na njihovu sreću, nije trebalo dugo čekati, jer sa nagove-
štajem zime psihičko stanje gospodina Gillinghama se još više
pogoršalo. Dane je provodio u postelji, svakodnevno me moleći
da ga prenesem do hola da bi je mogao videti. Još jednom mi-
lovati bronzano telo, onako kako je u poslednje vreme često či-
101
nio. No, usuđujem se da kažem da te badnje večeri nisam usli-

šio njegovu želju. I to je bilo prvi put da sam se oglušio o neku
gospodarevu naredbu.
Tako je bilo najbolje za njega.
Kada ga je kasnije señora Dorado pronašla nepomičnog

kraj statue, nisam mogao, a da ne osetim grižu savesti. Ali to je
bio samo trenutak. Trenutak u kojem sam posumnjao u isprav-
nost svoje odluke.
„Da sam mu danas barem ispunio želju ...” promucao sam,
grcajući u suzama, i sam zatečen silovitošću emocija što su me
ophrvale. Sećam se da je lady Mabel promrmljala nerazgovetne
reči, te primila u zagrljaj mladu gospođicu Litu, koja je stajala i
posmatrala beživotno očevo telo.
Verujem da je to bio trenutak kada je stara señora Dorado
odložila sveću na tlo, rukama pokupila nabore haljine, pa klekla
pokraj čoveka koga je bolest odvela na put bez povratka. Put na
kom je napokon bio slobodan, jednako kao i ukućani Old Ma-
nora. Ukućani koji su se sada mogli vratiti životu kakav su rani-
je poznavali i za njim čeznuli. Životu od koga ih je bolesnik na-
terao da odu.
Ali tada, kada su se tamne oči Agnes Dorado zaustavile na
mom licu, a njene usne ispisale tri neprimerene reči, nisam mo-
gao da sačuvam uzdržanost.
„Él fue asesinado1”, prošaputala je.
1 On je ubijen.
102
Tek pošto su svetla obasjala unutrašnjost, a mala Lita ispu-

stila krik, uočio sam nož što je virio iz mrtvoga čoveka.
„Ubijen …” prozborio sam, pa se spustio kraj gospodarevog
tela. Tela nad kojim je u svoj veličanstvenosti, okupana u bron-
zi, stajala ona. Ona koja ga je ubila.
Jer u očima porodice odgovorna je bila Hekata.
PRVI ČIN
Velelepni posed koji je moj gospodar kupio od ostarelog barona

Cabralesa nalazio se nadomak sela. Podignuta na Castel Hillu,
te omeđena livadama i šumama, džordžijanska građevina, među
okolnim žiteljima znana kao Old Manor, nadvijala se nad Little
Torringtonom.
U novo porodično domaćinstvo došao sam nekoliko dana
pre ostalih da bih se postarao da sve prođe u najboljem redu. No
obzirom da je kuća dekadu ranije pretrpela restauraciju i posta-
la bogatija za instalacije i struju, nije puno posla ostalo za oba-
viti. U svakom slučaju, vođen naredbom gospodina Gillingha-
ma pokušao sam da unutrašnjost obogatim toplinom, što mi je
teško polazilo za rukom. Uprkos izmenama koje su prošli vla-
snici na zdanju načinili, ništa nije moglo prevariti tragove go-
dina, niti su staze jarkih boja i baršunaste zavese uspele ublažiti
džordžijansku hladnoću. Ono što je bilo na pragu umiranja nije
se moglo zamaskirati životom.
103
Mora da je nešto slično zaključila i lady Gillingham kada je

par dana potom izašla iz automobila i sa neodobravanjem se za-
gledala u građevinu od crvene cigle. Stojeći na stazici što je vo-
dila ka kući, glave nakrivljene u stranu, ispuštala je uzdahe prot-
kane samosažaljenjem. Osećanjem koje je često znala dozivati,
pogotovo u prilikama kada se osećala prevarenom. Zanemare-
nom. A ovo je bila jedna od njih.
Nisam mogao znati o čemu je tada razmišljala, ali sudeći po
kasnijim izjavama, postao sam svestan da Little Torrington za
nju nikada neće postati dom. Čak i da je u nekom trenutku po-
želela da se stopi sa mestom i odigra ulogu brižne žene i majke,
ona to nije znala učiniti.
Za razliku od nje, mladu gospođicu Gillingham građevi-
na nije počastila nespokojem. Naprotiv. Možda zato što Lita
tada još uvek nije poznavala značenje te reči. Možda zato što
Liti London nije bio potreban. Za devojčicu je kuća bila samo
još jedna nepoznanica koju je trebalo pažljivo istražiti i zade-
nuti joj ime. Još jedna avantura u koju je bila spremna uplovi-
ti. I upravo to je uradila. Bacivši šešir na travu i rukama prošav-
ši kroz tamnu kosu, nalik kakvom nezgrapnom ždrebetu otrča-
la je ka kući, a onda se u njenoj utrobi i izgubila.
„Lita!” dozivala ju je majka bezuspešno. Potom odmahnula
glavom. Pa još jednom uzdahnula. Nad trenutkom. Sudbinom.
Za Mabel Gillingham ćerka kao što je Lita bila je ništa dru-
go do breme. Razočarenje. Jedno od mnogih što joj je brak sa
mojim gospodarom pružio. I ona se nikada nije ustručavala to
istaći. Lita koja je u svemu nalikovala ocu. Lita koja je, iako na
pragu devojaštva, još uvek posedovala sve karakteristike dete-
104
ta, kako mentalne, tako i fizičke. Lady Mabel se odavno presta-

la nadati da će se ružno pače pretvoriti u labuda. Da će njeno
neskladno, ižigljalo telo biti nagrađeno lepotom što je njoj ro-
đenjem data.
„Lita, nisi više dete. Zar ti je toliko teško da se ponašaš kao

vaspitana mlada dama”, znala bi je prekoriti lady Gillingham u
svakojakim prilikama. „Lita, nije lepo laktove stavljati na sto.
Lita, učini našto sa tom grivom od kose.”
Ali Lita Gillingham je uvek ostajala imuna na prekore. U
svakoj od tih situacija, isturila bi svoju odveć četvrtastu bradu i
podršku našla u očevom pogledu. Ne moraš, pročitala bi u njemu.
Još uvek stojeći i posmatrajući džordžijanskog monstruma,
što je naspram njenih modernih, londonskih salona nalikovao
mauzoleju, po ko zna koji put tog dana lady Mabel je uzdahnu-
la, pa se okrenula ka gospodinu Gillinghamu koji je skupa sa
señorom Dorado izlazio iz automobila.
„Dragi ... tako je velika”, kazala je sa odglumljenom živah-
nošću, pa mu uputila osmeh. Onaj koji je često koristila kada je
želela sakriti ozlojeđenost. Isti onaj koji, uprkos trudu, nije zna-
la zadržati duže od trenutka.
Tek pošto sam iz automobila uzeo kofere, uočio sam pro-
menu na svom gospodaru. Iako je od našeg poslednjeg viđe-
nja prošlo samo par dana, nisam mogao zanemariti sveže trago-
ve bolesti. Gledao sam u kulu koju su ornamenti napustili i pre
nego što je mesto uspela pronaći u izolovanosti Devona. Skri-
105
vajući od mene brige, pa potpomognut stiskom señore Dorado,

krenuo je ka kući.
I to je bio početak.
Trenutak koji bi sada, nakon svega, lako bilo nazvati tač-
kom preokreta. Tačkom nakon koje nije bilo povratka. Pošto je
tog avgustovskog popodneva Old Manor u unutrašnjost primio
porodicu Gillingham, sve ostalo je bilo tek sled događaja.
Nalik kakvoj domaćici, spremnoj da dočeka goste, stajala je

u središtu hola. Nepomična i hladna, ruku ispruženih ka svim
stranama zdanja, čekala je da bude prepoznata. Pozdravljena.
Tada ju je Oliver Gillingham po prvi put ugledao.
Isprva, za sve nas Hekata2 je bila samo statua. Vulgarna i

neprimerena, po rečima lady Mabel. Odveć glomazna i prašnja-
va, po mišljenju (uvek praktične) señore Dorado. Misteriozna u
očima mlade Lite. Nedostojna pažnje Olivera Gillinghama.
2 Rimska Boginja smrti i veštičarenja. Predstavlja simbol raskržja. Uglavnom je pri-

kazivana kao Trojna Boginja koja ima tri aspekta: Devica, Majka i Starica.
106
Lita Gillingham ju je promatrala kada smo stupili unutra.

Pratila je putanju njenih mnogobrojnih ruku, što su se, nalik
raskrižjima, preplitale holom. Potom je, odlučivši da dlanovi-
ma ispita statuu, otpočela ispisivati krugove oko bronzanog tela.
Dve glave Hekate, nasađene na širokom vratu, gledale su ka
istočnom i zapadnom krilu, dok je treća svoje uporište pronašla
u nama. Da je bila ljudsko biće, pretpostavljam da bi nas poča-
stila dobrodošlicom. Ili pak ogrnula prekorom. Optužila što re-
metimo godinama utaban mir Old Manora.
Statua i kuća su pripadale jedna drugoj. To sada vrlo dobro
znam. Kao što lice pripada naličju. Kao što zločin uvek pripad-
ne počinitelju. Delili su muk, ispunjen poznavanjem.
Mi smo bili ti koji su tišinu obložili galamom, a unutraš-
njost natočili ljudskom strepnjom. Zakitili se željama i straho-
vima, a onda od sebe stvorili žrtve.
Lita Gillingham je zastala pokraj nas i napućila usne. Ona-

ko kako deca obično čine kada se u njihovoj glavi rodi pitanje
na koje nemaju odgovor.
„Koja još osoba ima tri glave?” upitala je, mršteći se.
„Biće da je umetniku ostalo višak materijala”, objasnila joj
je lady Gillingham nezainteresovano, odložila torbicu, pa kre-
nula u dalje razgledanje prostorija.
Kada se vidno utučena vratila iz obilaska, svi smo se već na-
lazili u velikom salonu.
107
„Ovo je bio naporan put. Sada biste se morali odmoriti”, ka-

zala je señora Dorado mome gospodaru, ne ostavljajući ni naj-
manjeg prostora za pobunu. Njene reči, jasne i oštre, uvek su u
gospodinu Gillinghamu budile krotkost. Istu onu krotkost ka-
kvu bi dete osetilo naspram majčinih naredbi. Iz naizgled krh-
kog tela Agnes Dorado, bujao je nesalomiv duh. Duh kome se
retko ko mogao suprotstaviti.
Tako je bilo i ovog puta. Bez pobune. Gospodar je ustao
sa fotelje, pa dozvolio da ga odvedem do njegovih novih odaja.
„Ta odurna Špankinja ... Sada je umislila da je i negovate-

ljica. Služavka je služavka, a ne član porodice”, često bi promr-
mljala lady Mabel, ali čak i ona je znala da se señori Dorado nije
bilo pametno zamerati. Upravo zbog toga je srdžbu oslobađala
jedino onda kada je starica nije mogla čuti.
No, za mene je señora Dorado oduvek bila nešto više od
služavke - kućepaziteljka. Ako je temelj taj koji kuću drži na no-
gama, onda je Agnes bila stub što je porodicu Gillingham čuvao
od propadanja. Drvo što je grane držalo na okupu, ne dozvolja-
vajući im da se otcepe. Sprečavajući ih da se polome i odgmižu
svaka na svoju stranu.
Za Olivera Gillinghama, Agnes Dorado je bila ravnoprav-
ni član porodice. Neko ko ga je gledao kako raste. Kako od de-
teta postaje mladić. Od mladića čovek. Od čoveka tek ostatak.
Ipak, ne verujem da je moj gospodar mogao znati da će

ista ta Agnes biti jedina koja na njegovoj sahrani neće zaplaka-
108
ti. Koja će podignute glave stajati i gledati kako kovčeg uranja u

zemlju. I, naposletku, duboko uzdahnuti, nalik ženi koju je bre-
me napokon napustilo.
DRUGI ČIN
Prvi dani u Old Manoru, uprkos mojim pretpostavkama, nisu

se odveć razlikovali od londonske svakodnevice. Iako izolova-
ni od gradske vreve, uljuljkani u zelenilo što nas je sa svih stra-
na okruživalo, nešto je ipak ostalo isto - ukućani.
Oni se nisu mogli tek tako promeniti. Odbaciti stare navike
i na sebe preuzeti adekvatnije uloge. Naprotiv. Little Torrington
je na nekakav čudnovat način uspevao da produbi sve ono što
su oduvek bili, čineći njihove ljudske slabosti vidljivijim. Osuđe-
ni jedni na druge, nisu se više znali skriti, niti igde pronaći pri-
liku za bekstvo.
Iako se ne može reći da se nisu trudili. Barem je lady
Gillingham dugo istrajavala u svojoj želji, spretno stvarajući iz-
govore koji bi je vodili putem Londona. Isprva je trebalo naba-
viti nameštaj za njene odaje, obnoviti garderobu ili se videti sa
prijateljicama. Onda bi kupljene haljine najednom postale ne-
podobne za seoski život, te bi još jednom bilo neophodno pose-
titi prestonicu. Ipak, vremenom, polako je posustajala. Izgovori
postali bleđi, a volja slabija. Vožnja automobilom do Londona,
bivala je preteška, a poraz sa negodovanjem prihvaćen.
109
„Te zmije!” povremeno je znala oplesti po dugogodišnjim

prijateljicama. I ništa tome nije morala dodati, jer svi smo vrlo
dobro shvatali da lady Mabel više nije bila poželjna u nekadaš-
njim krugovima. Od glavne atrakcije postala je tek sporedna fi-
gura. Neko ko, zatočen u Devonu, nije mogao zadovoljiti apeti-
te londonske elite.
Za razliku od lady Gillingham, mlada Lita nije pokušavala
pobeći iz Little Torringtona, iako joj je kuća vremenom posta-
la manje zanimljiva. Pošto je istražila svaki njen kutak, prosto-
rijama nadenula imena i odigrala igre kojih se mogla dosetiti,
novo interesovanje je pronašla u prirodi. Popodneva bi provo-
dila u šumskim prostranstvima Castle Hilla povremeno se spu-
štajući do sela i motreći žitelje.
„Dopadaju mi se”, zaključila je jednom prilikom, isekla ko-
mad zalogaja, pa nastavila živahno govoriti o svemu što bi joj
palo na um: širokom potoku što ga je lako uspela preskočiti, gu-
šteru koga je zamalo uhvatila, ljubaznoj ženi u dućanu sa tka-
ninama ...
Ali njenu majku nijedna od tih priča ni najmanje nije zani-
mala. Odložila je pribor na sto, pa je prekorila:
„Sve što želiš reći, možeš uraditi kasnije, Lita. Jesam li ti ka-
zala da nije pristojno govoriti sa punim ustima?”
I kao i uvek, oči gospođice Lite spas su pohitale naći na licu
mog gospodara, ali zamišljen i zabrinut, Oliver Gillingham tada
joj po prvi put nije pružio podršku.
110
Ne bih mogao reći o čemu je tih dana mislio, kakva je bila

sadržina njegovih briga, ali se jako dobro sećam načina na koji
je govorio o prošlosti.
„Dobri moj čoveče, čovek tek kad se razboli shvati kako
je dane provodio uludo.” Bila je to rečenica koju je, nalik man-
tri, svakodnevno ponavljao, ubeđujući sebe, a onda i nas u nje-
nu istinitost.
Dok bih ga spremao za postelju i slagao odelo, zagledan u
tavanicu, nastavljao bi mrmljati o prilici koju mu je život dao:
„Ovo je pravo mesto za nas. Imamo sve što je jednoj poro-
dici potrebno”, kazao bi, pa se nasmešio.
Ako se osvrnem unazad i sa ove razdaljine osmotrim sve

što se zbivalo, verujem da sam tada počeo shvatati da englesko
selo gospodinu Gillinghamu nije pružalo smiraj. Naprotiv. Je-
dino čime je ono darivalo mog gospodara - bilo je zavaravanje.
Naizgled duhovno oporavljen i boljeg zdravstvenog stanja,
vreme je provodio sedeći u vrtu. Señora Dorado, opremljena le-
kovima i brigom, obigravala bi oko njega kao oko bespomoćnog
deteta. Deteta koje ništa nije moglo da uradi samo. No, gospo-
dinu Gillinghamu to kao da nije smetalo. Poslušno ispunjavaju-
ći sve naredbe, okružen zelenilom i rascvetalim ružama, krao je
poslednje dane leta.
„Izgleda da mu je ona bitnija od nas”, rekla je jednog posle-

podneva lady Gillingham, posmatrajući ih kako sede u bašten-
111
skim stolicama. Sklonivši pogled sa salonskog prozora, duboko

je uzdahnula, pa dodala: „Čaj bi mi sada godio.”
„Svakako”, uzvratio sam te napustio salon, ostavljajući Ma-
bel Gillingham da Špankinju proklinje u samoći.
Istu tu Mabel Gillingham, što je odevena u crnu čipku, sta-

jala pokraj muževljevog sanduka i glasno jecala. Onu koja je ma-
ramicom brisala lice, pazeći da se maskara ne razmaže, a puder
ne nakvasi. Divnu Mabel Gillingham što je istog poslepodneva
zauvek za sobom ostavila odaje Old Manora.
Sa dolaskom jeseni, sve ono što se naizgled činilo mirnim i

krotkim, počelo se menjati i plesti druge oblike.
Zavaljen u fotelji, moj gospodar je sve ređe govorio o prili-
kama koje mu je život pružio. Pogleda uprtog ka prozoru, dani-
ma je promatrao požutelu travu i tiho uzdisao.
Sa druge strane, opružena na sofi, sa hrpom modnih časo-
pisa ispred sebe, lady Gillingham bi neumorno listala stranice i
na glas maštala o tome kako će, kada se budu vratili u London,
morati da obnovi svu garderobu.
„Oh, Lita! Prestani da kružiš okolo nalik duhu”, sve češće je
lady Mabel korila ćerku. „Zar ne postoji ništa što bi ovde mo-
gla raditi?”
Povređena i uvređena, Lita bi napuštala prostoriju i skloni-
šte od otrovnih strela Mabel Gillingham pronalazila na nekom
112
drugom mestu. Od kada se leto preobratilo u jesen, mlada gos-

pođica Lita spas više nije mogla tražiti u prirodi.
Poslednji put kada se vratila iz šumskog putešestvija, blat-
njava i mokra, otključala je majčin gnev sa kojim se nije želela
opet suočiti. Makar nije želela dati mu povoda. Ali iako se tru-
dila, činilo se da je svaki njen gest porazno uticao na raspolože-
nje lady Gillingham. Stoga je Lita pokušavala pobeći što dalje,
ali čak i tada, uočena u nekom zabačenom kutku Old Manora,
devojčica bi zbog nečega bila okrivljena.
Šćućurena pokraj troglave statue, jecala je tog dana kada
sam je pronašao.
„Gospođice Lita, nemojte sedeti tu”, posavetovao sam je.
„Zar vam ne bi bilo udobnije kraj kamina?”
Odmahnula je glavom te je zagnjurila u kolena.
„Nije”, rekla je ljutito. „U ovoj užasnoj kući nigde mi ne
može biti prijatno. Oh, zašto ne bismo jednostavno otišli odav-
de ...”
Nisam znao šta da odgovorim, stoga nisam kazao ništa dru-
go, osim:
„Ipak, gospođice, ovde se možete prehladiti.”
Uputivši mi prezriv pogled, podigla se na noge, otresla pra-
šinu sa haljine, pa otrčala stepenicama do svojih odaja.
Nespokojstvo je gonilo i one koji do skoro nisu poznava-
li njegovu težinu.
113
Iako je zima bila ta koja je utrobu Old Manora obojila ubi-

stvom, sklon sam da verujem da je zločin svoje pipke pružio da-
leko pre. Ako sada sve pažljivo razložim, mislim da sam u sta-
nju da odvojim dva događaja. Događaja koji su me morali upo-
zoriti na ono što se u domaćinstvu kasnije zbilo.
Ruku položenih na šolju iz koje se pušio čaj, señora Dorado

je sedela u kuhinji i gledala u zid. Nalik ženi obuzetoj grešnim
mislima, trgla se kada me je ugledala. Spustio sam poslužavnik
sa šoljicama od popodnevnog čaja, kada je najednom progovo-
rila. Glas joj je bio mek, okrečen različitim nijansama nemira.
Posve lišen odlučnosti koja ga je obično krasila.
„Čini se da ga beznađe polako uzima pod svoje”, rekla je.
„Zapažate li to?”
Teško je bilo priznati tačnost takve tvrdnje, ali nije mi bilo
druge no da to učinim. Na kraju krajeva, od istine se nije moglo
pobeći. Iako je gospodarevo zdravlje bilo ponešto bolje, psiha je
bila ta koja ga je svakim danom sve više morila.
Duboko uzdahnuvši, žena je ispila vruću tečnost pa nasta-
vila. Reči što je izrekla činilo se kao da nisu bile upućene meni.
„Nikada nije trebalo doći ovamo. Nisam smela to dozvoli-
ti”, promrmljala je.
„Možemo se vratiti za London i potražiti mu doktora ...” ka-
zao sam, trudeći se da delujem optimistično. „Lady Gillingham
i gospođica Lita bi to sa odobravanjem prihvatile.”
114
Na pomen lady Mabel, señora Dorado se zlurado nasme-

šila. Onako kako je obično činila kada bi se u razgovor uplelo
ono što bi lady Gillingham želela ili pak mrzela. Istog trena sam
se pokajao zbog svoje brzopletosti.
„Mabel bi sa odobravanjem prihvatila sve ono što joj ide
u korist”, rekla je snishodljivo, pa ustala sa stolice i krenula ka
vratima.
„No podemos volver atrás en el tiempo y arreglario todo ...3
Zar vi ne shvatate da je Oliver odlučio da ova kuća bude njegov
grob?” prošaputala je pre nego što je izašla.
Druga bitna scena odvila se za večerom nekoliko dana ka-

snije, kada je još jedna Litina opaska ozlovoljila njenu majku.
Pošto sam poslužio povrće i na sto izneo zeleni umak od nane,
lady Gillingham je pogledala u tanjir ispred sebe.
„Nedostaje jedna viljuška”, kazala je, pa pogled usmerila
u pravcu mog gospodara. „Zaista mislim da bi trebalo unajmi-
ti služavku”, dodala je. „Ova kuća je previše velika za samo jed-
nog slugu.”
U međuvremenu sam otišao do kuhinje i pred lady Gill-
ingham spustio pribor. Upravo tada, uzimajući iz zdele krom-
pir, gospođica Lita je, svojstveno sebi, rekla:
3 Ne možemo se vratiti kroz vreme i popraviti sve.
115
„Nijedna žena iz sela nema služavku”, promrmljala je, sli-

stila zalogaj, te nastavila: „Ti bi sasvim dobro znala kuvati, ako
bi se potrudila.”
Oči ledy Mabel su okrznule ćerkino lice, ali se, što nije
bilo svojstveno njoj, suzdržala od pridikovanja. Ostatak obe-
da je prošao u prividnom miru, ali, kao što obično i biva, lady
Gillingham nije ostala dužna.
Kasnije te večeri čitava porodica se nalazila u salonu. Ispi-
jajući toplo mleko, lady Mabel je, naizgled raspoloženo, kaza-
la Liti:
„Nećaka lady Phillips je prošle godine krenula u Wycombe
Abbey i kaže da je jako zadovoljna tamošnjim tretmanom. Tebi
je, Lita, sada već trinaesta godina i mišljenja sam da je krajnje
vreme da budeš među vršnjakinjama. Na proleće ću te upisati.”
Lita Gillingham je pogled sa knjige koju je čitala prebaci-
la na majku.
„Ali ja ne želim da idem u internat”, negodovala je.
„To sada misliš, ali verujem da ćeš se predomisliti pošto
odeš tamo.”
Lita je zatvorila knjigu i ustala sa sofe.
„Nigde ja ne želim otići!” uzviknula je i isturila bradu u
znak prkosa. „A pogotovo ne u jednu od tih dosadnih škola gde
svi nose ispeglane uniforme.”
Lady Mabel je slegla ramenima i srknula gutljaj mleka.
116
„Mlade dame se moraju naučiti manirima, a Wycombe

Abbey je pravo mesto za to”, nastavila je uzdržano. „Uostalom,
draga, mislila sam da želiš otići iz ove kuće.”
Prebacujući se sa noge na nogu, onako kako deca uglav-
nom čine kada nisu sigurna šta je ispravno reći, gospođica Lita
je nespretno odgovorila:
„Da... to je istina. Ali ne u internat, nikako ne tamo”, kazala
je, pa dodala: „Zar svi, sem oca, ne želimo otići odavde?” Mole-
ćivo je pogledala u señoru Dorado, koja se dala u heklanje šu-
stikle. „Da li je tako, teta Agnes? Ja znam da čak i vi više ne že-
lite ostati.”
„Gluposti, dete ...” uzvratila je Angnes Dorado, smešeći se.
„Nama ovde ništa ne nedostaje, ali slažem se da ova kuća nije
pogodna za tebe. Zar nije tako, Oli?”
Señora Dorado je pažnju sa šustikle usmerila na Olivera
Gillinghama koji je sedeo u fotelji pokraj kamina. Činilo se da
je nije čuo, te je ponovila: „Zar nije tako, Oli?”
Nalik tek probuđenom čoveku, zbunjeno je osmotrio pri-
sutna lica i pogled zaustavio na meni.
„Stari moj, ne osećam se najbolje, hoćeš li me odvesti do
sobe?” kazao je.
Dok smo mu señora Dorado i ja pomagali da ustane, gos-
pođica Lita je obigravala oko nas.
„Ti im nećeš dozvoliti da me odvedu u internat, zar nije
tako, oče?” govorila je. „Ti ćeš biti na mojoj strani. Nećeš im
117
dati da me zatvore i na mene obuku zatvoreničku uniformu. Da

li sam u pravu, oče? Oče ...”
„Mislim da sada nije vreme za to, draga”, rekla je señora
Dorado učtivo. Onako kako se prema Liti uvek ophodila. Ali
devojčica nije posustajala.
„Reci da sam u pravu, oče”, ponavljala je tvrdoglavo, po-
kušavajući da u njegovom pogledu pronađe odobrenje. No, ono
što je našla bilo je posve druge prirode. Pre nego što je napustio
prostoriju, izgovorio je rečenicu koje se Lita pribojavala. Reče-
nicu, koja je talas srdžbe izbacila na površinu: „Biće bolje da po-
slušaš majku.”
Nisam mogao videti razočarenje na njenom licu, dok sam
se skupa sa Oliverom Gillinghamom i señorom Dorado peo uz
stepenice. Ali sam zato uspeo čuti Litin glas što je odjeknuo iza
nas i nalik ehu nastavio da odzvanja holom.
„Nadam se da ćeš umreti što pre i da ćemo svi biti slobod-
ni!” vrisnula je Lita.
Ona Lita koja je krišom brisala suze, ne dozvoljavajući im

da se, nalik grudvama, skotrljaju niz obraze. Što je kose svezane
u pletenice, stajala pokraj očevog sanduka, a onda, pre nego što
je telo uronilo u zemlju, otrčala grobljanskom stazom.
Sirota, grešna Lita ... napokon slobodna.
118
TREĆI ČIN
Ako je novembar doneo nespokoj, onda je decembar bio taj što

je među nas uselio smrt i od Old Manora načinio Inverness4.
Onaj što je raznobojne haljine lady Mabel zamenio crnim ogr-
tačima, a Litino, do skora veselo čavrljanje, potpuno ogrnuo ću-
tanjem. Onaj što je od ukućana načinio pokretne senke, što su
milele kućom, odumirući.
Nalik kakvoj povređenoj životinjici gospođica Gillingham
je dane provodila u svojim odajama, nezainteresovana za raz-
govor sa ostalima.
„Trebalo bi da se izviniš ocu, draga. Znaš da mu srce svakog
časa može otkazati, a sve ovo mu nimalo ne pomaže.” Zagreba-
la je jednog jutra señora Dorado na vrata devojčicine sobe. No,
Lita je ostala imuna na pokušaje, prkosno istrajavajući u ljutnji.
„Ne znam šta činiti sa Litom ...” požalila mi se lady

Gillingham pre nego je lice zagnjurila u šake. Veče je već odav-
no kuću obdarilo sumrakom.
Stajao sam pokraj fotelje, potpuno nesposoban da vratim
osmeh na usne što su se ne tako davno znale smešiti. Duboko je
uzdahnula, nalik ženi što se najednom prepustila odumiranju i
4 Macbethov dvorac, sinonim za zlokobno mesto, u kome Macbeth i lady Macbeth

planiraju, te kasnije i izvršavaju ubistvo kralja Duncana.
119
prihvatila breme. Nalik osobi koja se više nije umela boriti i ko-
joj čak ni otrovne opaske nisu znale prekratiti vreme.
Možda je baš to bio trenutak u kom sam lady Mabel video
potpuno drugim očima. Ogoljenu. Gotovo providnu. Onu lady
Mabel koju su boje posve napustile.
No, nisam se dao zavarati lažnim uzrokom njene zabrinu-
tosti, jer znao sam da Lita i ono što sa njom treba činiti, nije bilo
nešto što bi lady Gillingham moglo i najmanje uzrujati.
Lita za lady Mabel nije bila ništa drugo do još jedan rikvi-
zit, nekad manje - nekad više podoban za predstavu u kojoj je
igrala. Za komad koji bi režirala. Jer Mabel Gillingham nikada
nije marila ni za šta drugo osim za sebe i upravo zbog toga ni-
sam mogao a da ne osetim sažaljenje naspram žene pored koje
sam stajao.
Bez ljudi koji bi joj se mogli diviti, davati komplimente i la-
skati, ona nije bila ništa drugo do odbačena lutka, nesposobna
da pronađe svrhu koja bi je dalje nosila. Nalik svečanim halji-
nama, odloženim u ormanima - lady Mabel više nije živela, već
samo trajala, moleći se da je svetlost ponovo obasja ... Da smrt
Olivera Gillinghama što pre uzme k sebi.
Bojim se da je upravo tada pomisao na ubistvo, ona što je
danima potajno opsedala utrobu Old Manora - dobila konture,
te se oblikovala u jasnu nameru.
Dok sam te badnje večeri posmatrao beživotno telo Olive-

ra Gillinghama, nisam mogao, a da u sećanje ne dozovem tre-
120
nutak kada sam ga prvi put zatekao kako stoji pred njom. Kako
duboko zamišljen - izučava sva Hekatina lica.
Bilo je to, za njega, vreme velike tuge. Golemog jada. Još
onda kad se jesen menjala u zimu, a Lita mu poželela brzu i
učinkovitu smrt.
Nalik kustosu koji je otkrio retko umetničko delo Oliver
Gilingham je prstima prelazio po izbočinama, dodirom pomno
ispitujući svaki pregib na bronzanim glavama. Zagledan u ta be-
zizražajna lica podsetio me je na čoveka koga sam jednom sreo
u Brixtonu, neposredno nakon što sam se kao ratni invalid vra-
tio iz Severne Afrike. Zastao je ispred mene, pogleda prikova-
nog za štake što su mi tada omogućavale hod.
„Sine, jesi li to ti?” stranac je promrmljao trenutak pre nego
što ga je hajka sećanja potpuno preuzela. Odnela. Iako nisam
znao uzvratiti istim činom, bio sam posve svestan pogleda pre-
poznavanja u starčevim očima. Istog onog pogleda koji je krasio
mog gospodara dok je prstima mileo po Hekatinom telu. Než-
no. Posvećeno. Nalik čoveku koji je pronašao uporište. Ili je ono
pronašlo njega.
Iako je, kao što sam već kazao, statua isprva za sve nas pred-
stavljala tek neumesan dekor, ukras na koji niko nije obraćao pa-
žnju - od tog dana stvari su se počele menjati. Sve ono skriveno
što se danima pod tepisima i draperijama skupljalo, kao da je
najednom odlučilo da je došlo vreme da bude viđeno.
„Zar je opet otišao k njoj?” Jadikovala je señora Dorado, te
iz dana u dan, opremljena lekovima i oparanog strpljenja, hita-
la ka holu. Iako ni sama nije znala dokučiti korene gospodareve
121
opsesije, smatrala je (i često govorila) kako ga je bolest sada već

potpuno uzela pod svoje.
I to je bila sušta istina. Iako se Oliver Gillingham i dalje do-
brovoljno pridržavao doktorovih saveta i bez ustručavanja pri-
hvatao lekove koje mu je señora Dorado nutkala, sada je već svi-
ma postalo jasno da je zašao u duboko beznađe, ostavljajući iza
sebe sva raskršća.
„U London, u London, u London!” promrmljala je Lady

Mabel, sklapajući knjigu koju je do tada čitala. Ustala je sa fo-
telje, pa otišla do prozorskog stakla na kome je mesec oslika-
vao lepotu.
„Hoće li ovo trajati još dugo, reci mi?” pitala me je moleći-
vo, kao da je od odgovora zavisio njen smiraj.
„Ostaje nam samo da se nadamo da će gospodaru biti bo-
lje”, primetio sam, pa se naklonio.
Ali svako od nas, uključujući i Angnes Dorado, znao je da
oporavak više nije bio na repertoaru Olivera Gillinghama. Dane
provodeći u okrilju Hekatinog prisustva, potpuno izolovan od
stanovnika Old Manora, moj gospodar je nastavljao putovanje,
hitajući ka poslednjoj stanici.
I ubrzo je stigao na odredište. Nalik kuli čije su trošne zi-

dine, potpomognute čovečjom rukom, napokon srušene - ležao
je pokraj troglave Hekate.
122
Dva dana uoči Božića, nakon što sam mu poslužio doručak

u krevetu, Oliver Gillingham me je osmotrio, pa, posve neuo-
bičajeno za njega, na lice nakalemio osmeh. Na trenutak je za-
ličio na čoveka koga sam četiri godine ranije upoznao - čilog i
nasmejanog. Čoveka koji mi je vratio ono što mi je rat oduzeo
- dostojanstvo.
Nije se pokušao opravdati, niti mi kazati šta je bilo to što ga
je vuklo ka statui koju do skora uopšte nije primećivao. Osećao
sam da je tišinom pokušao da nadomesti reči.
Iako Oliver Gillingham nikada, pa ni za vreme svojih naj-
srećnijih dana, nije imao običaj govoriti o unutrašnjim porivi-
ma, znao sam prepoznati povremene trenutke kolebanja. Vaga-
nja. A ovo je bio jedan od njih.
Volim misliti da je gospodar oduvek cenio moju predanost.
Da je u meni pronalazio nešto više od sluge. Možda ne prijatelja,
ali nešto nalik tome. Kada se sve sabere i oduzme, ja sam bio taj
što je poznavao sva njegova raspoloženja. Onaj što je prećutno
znao odabrati odelo koje želi obući, knjigu koju namerava pro-
čitati, pravi trenutak za pitanja i idealno vreme za ćutanje. Na
neki neobjašnjiv način, osećao sam da ga poznajem bolje od lju-
di koje je nazivao porodicom.
I baš zato, mogao sam osetiti da je postojalo nešto što je
gospodar sa mnom želeo podeliti. I nisam se prevario. Pošto je
završio sa obedom i praznu šolju odložio na poslužavnik, napo-
kon je i na to došao red.
123
„Stari moj ...” kazao je mršteći se. „Samo pogledaj u sva ta

lica i shvatićeš nagon koji me njima vodi.”
I to je bilo sve što mi je želeo dati.
Pošto sam ga odenuo, señora Dorado je preuzela brigu o
bolesniku, te sam se, savladan znatiželjom, spustio do središta
hola i zastao ispred statue. Da sam bio učeniji i vispreniji, mož-
da bih i mogao u njoj pronaći stvari koje je Oliver Gillingham
uspeo, ali meni Hekata nije značila ništa.
Tri glave, u svemu posve jednake i mnoštvo isprepletenih
ruku - nisu mi kazivale odgovore.
Ali to nije sprečilo Olivera Gillinghama da me te večeri, dok

sam ga spremao za postelju, priupita o donetim zaključcima.
Još uvek se sećam kako mu se čelo namreškalo, a oči sku-
pile dok sam nespretno pokušavao da promenim temu. Dobo-
ko uzdahnuvši i zavalivši se u jastuke, počeo je nepovezano mr-
mljati o svemu što bi mu palo na pamet. No, svaka njegova mi-
sao završavala se Litom.
„Oduvek sam tražio na pogrešnom mestu”, kazao je napo-
kon, posve odlučno. A onda glasom, ogrezlim u sanjarenje, do-
dao: „Ta bronzana statua toplija je od nas, stari moj. U njoj stru-
ji više života nego što je krvi u ljudskim venama.”
Da se kasnije te noći nisam spustio do hola, možda ne bih

ni spoznao teskobu koju je gospođica Lita danima unazad skri-
124
vala od nas. Duboko zamišljena, klečala je pokraj statue kada

sam je uočio.
„Ona je ocu draža od mene”, prošaputala je, ne sklanjajući
pogled sa predmeta koji ju je uznemiravao. Sa uljeza u kome je
videla uzrok za očevu promenu.
„Nemojte tako govoriti, gospođice”, pokušao sam da je
utešim, iako sam znao da se pelcer utehe u Liti Gillingham neće
primiti. „Vaš otac je bolestan čovek. Morate mu oprostiti.”
„Oh ...” Otelo joj se sa usana, pre nego je pogled sa Heka-
te prebacila sa mene. „Teta Agnes kaže da se otac ne sme uzne-
miriti, da bilo kakvo uzbuđenje može naškoditi bolesnom srcu.
Da li je to istina?”
Ljubopitljivost je za Litu bila nešto sasvim uobičajeno. Ne-
što čega se nikada nije odricala, niti smatrala za potrebno da je
neke stvari bolje ostaviti nedorečenim. No, ovog puta nije puka
znatiželja bila ta što je Litinino lice obasula čvrstinom, a oči na-
tovarila odlučnošću. Uokvirila surovošću. Pomno me posmatra-
jući, preoblikovala je pređašnje pitanje u prostu računicu.
„Ako bi ga srce ubilo, onda niko od nas ne bi bio kriv.”
I to je bila istina. Lako se moglo udesiti da niko ne bude

kriv. Pa čak ni ta jadna Lita što je savest tovarila grehom, dozvo-
ljavajući da je želja za slobodom savlada. Ona što je do skoro bez-
brižno trčala šumama Castle Hilla, trudeći se da ulovi poslednje
dane detinjstva. Detinjstva što se s jeseni preobratilo u odraslost.
Osoba što je ispred mene klečala više nije posedovala ni-
šta od deteta.
125
„Gospođice Lita Gillingham …” prekorio sam je. „Izbacite

te ideje iz glave. Za zločin uvek postoji krivac, postarajte se da
to dobro upamtite.”
I upamtila je. Još iste noći. Ustavši sa mermernih pločica,
slegla je ramenima, pa ravnodušno kazala:
„Hekata će biti odgovorna.” A onda dodala: „Na kraju kra-
jeva, zar ona nije jedini krivac za sve?”
Da je Hekata bila živo biće za koje ju je Oliver Gillingham

smatrao, sasvim sigurno je da bi se pobunila. Da bi zakoračila sa
postolja i odmahnula glavama u znak protesta. Ali kako je ona
bila samo komad bronze, ništa nije mogla učiniti, do prihvatiti
zasluge. Preuzeti krivicu za ono što je učinila porodica.
Ukućani su se možda mogli zavaravati, ali ne i ja. Pogoto-
vo ne nakon košmarnih slika koje mi je rat ostavio u amanet,
podsećajući me da za ubistvo može biti odgovoran jedino čovek.
Uprkos tajnim namerama što su, poput aveti, opsele uku-

ćane Old Manora, badnji dan je proticao u prijatnoj atmosferi.
Činilo se da je praznični duh na kratko uspeo da ublaži osećaje
što su u pređašnjim nedeljama gonili porodicu Gillingham. Da
je božićno drvce, postavljeno u pogodnom kutku salona, uspeš-
no zamaskiralo očaj.
Gledao sam je kako spokojnog lica na grane niže ukrase.
Kako grančicama božikovine uokviruje slike i imelom natkri-
va vrata.
126
Kao da prošle noći nije izrekla ono što jeste. Kao da težina
reči na Litu nije ostavila nikakvoga traga. Spretno i mirno, nalik
čoveku koji se stopio sa željama i lišio se oklevanja, uživala je u
svečanim običajima.
I ne samo ona. Delovalo je kao da su i ostali stanovnici Old
Menora trenutak spasa pronašli u predstojećem prazniku. Ipak,
Božić u Little Torringtonu protekao je bez snega. Lišen belila
koje bi možda moglo da ublaži tminu.
Señora Dorado, ushićenija i govorljivija nego obično, dala
se u kuhinjske poslove. Skupa sa ženom iz sela što ju je lady Ma-
bel dovela kao ispomoć prionula je na pečenje ćurana i sprema-
nje svakojakih kolača.
„Možda ćete reći da sam detinjasta, ali uprkos tome što
sam strankinja, oduvek sam volela stari, engleski Božić”, rekla je
Agnes Dorado pomoćnici. Kao da je to bila jedna od stvari koja
se podrazumeva i koju nema potrebe naglasiti, njena sagovor-
nica je žustro klimnula glavom.
„Neki ljudi u današnje vreme potpuno su zaboravili njego-
vu magiju, te čak i badnji dan provode raskalašno se zabavljajući
po hotelima i krčmama”, promrmljala je osuđujuće. „Ako mene
pitate, ništa ne može zameniti ceremoniju božićnog ručka: mi-
ris pečenog ćurana i ritual serviranja pudinga”, zaključila je, pa
krenula u poteru za nestalim nožem.
Zdušno se složivši sa tim, Agnes se upustila u dekorisanje
pudinga od šljiva što se obreo na kuhinjskom stolu. Te praznič-
ne poslastice koju niko neće jesti narednoga dana.
127
Čak i Mabel Gillinham, ona koja je prethodne praznike

obično provodila na elitnim skupovima i čija je najveća briga
tada bila odabrati pravu toaletu, nije mogla a da ne poklekne
pred čarima. Naizgled osokoljena i oporavljena čitavo popod-
ne je utrošila vadeći haljine iz ormana i birajući podobnu. Že-
leo sam da verujem da je lady Mabel u svemu ovome videla pri-
liku u kojoj će ponovo moći da zasija. U kojoj će svima nama, a
ponajviše sebi, uspeti da dokaže da je vreme provedeno u De-
vonu nije pregazilo.
No, uprkos tome, nisam se mogao oteti utisku da slavlje što
se spremalo, nije bilo posvećeno rođenju, već smrti.
Onoj što je nekoliko sati kasnije prošla ispod imele i na lice
mog gospodara utisnula celov.
Sve za šta je Oliver Gillinham mario - bila je Hekata. Ni pe-

čeni ćuran, ni božićni puding, kao ni jelka, nisu mu mogli pru-
žiti smiraj koji mu je darivala ona.
Onemoćalog tela, zimske dane je provodio u postelji. Od-
loživši papir koji je držao u ruci, osmotrio me je pošto sam stu-
pio u sobu.
„Stari moj ...” započeo je najnoviju molbu. Njegovu posled-
nju. „Učini mi samo to. Odvedi me do nje.”
Ali, kao što sam već kazao, tog puta mu nisam želeo pomo-
ći. Volim misliti da sam tako postupio zbog njega, ali bojim se
da to ne bi bila potpuna istina.
128
Biti dobar sluga ne znači samo videti stvari koje te okru-

žuju. Biti dobar sluga, znači uspeti predvideti ono što se još nije
desilo, dokučiti misao i pre nego je pomišljena. Shvatiti trenutak
vredan života i odabrati pravo vreme za umiranje. Učiniti sve za
porodičnu čast. Prihvatiti žrtvu.
Ljudi se varaju kada misle da sluge ne osećaju, da je službo-
vanje običan posao. Biti sluga je život kome se osoba nesebično
predaje i prihvata breme. Nalik dadilji koja zdušno brine o dete-
tu, svesna toga da nije njene krvi. Svesna da nikad neće biti. Na-
lik čoveku koji vlastite emocije mora kriti ispod površine. Onom
što živi emocije drugih.
Uvek je bilo i zauvek biće da sluge nisu tu samo zbog gos-
pode, već i da je gospoda tu zbog nas. Mi smo oruđe što ih čini
takvima. Zbog slugu oni traju. Ostaju gospoda. Neuprljana. Po-
sve čista.
Daleko pre nego što sam uzeo nož iz kuhinje, znao sam šta
je potrebno učiniti. Od trenutka kada je lady Mabel prozborila
kako smrt može doneti slobodu. Mnogo pre nego što je Lita u
sebe natočila greh, a señora Dorado prihvatila poraz.
Verujem da je i ona videla bezizlaznost. Da je još onog
dana, zagledana u kuhinjski zid, shvatila da povratka nazad neće
biti. Iako je, kao što sam već kazao, Agnes Dorado za gospodina
Gillenghama predstavljala člana porodice, za mene je bila nešto
više od toga - kućepaziteljka koja je znala postaviti stvari na svo-
je mesto. Žena što je umela da opaža. Ona koja je u Liti uočila
želju za ubistvom i pre nego se ona sasvim rodila. Koja je žele-
129
la da je zaštiti, pošalje daleko ili uprlja ruke umesto nje. No, nije
imala dovoljno smelosti za to.
Stajao je ispred statue kada sam ušao u hol. Pogrbljen i mr-

šav, nije skidao pogled sa Hekatinih lica. Milovao ih je kao i da-
nima pre, dozvoljavajući da ga potpuno opčine. I uopšte nije
bilo teško zabosti nož, pošto nisam imao osećaj da ubijam čo-
veka. Ono što je ostalo od gospodara teško da se moglo nazva-
ti osobom.
Srušenih zidova i uleglih temelja, telo Olivera Ghilingha-
ma trajalo je nalik nadgrobnom spomeniku, podsećajući poro-
dicu na nemogućnost izlaza. Budeći u njima strah. Onaj koji se
vremenom prelivao u patnju, te iz nje budio srdžbu. Bes koji je
lako mogao zabosti oštricu.
Došlo je vreme da utihne. Jer život je mesto gde se sloboda
naplaćuje. Svet gde su krivac i povređeni delovi iste niti.
Ja sam bio taj koji je nesebično, ili tako bar volim misliti,
prihvatio žrtvu. Onaj što je prezimenu Gillingham sačuvao sjaj.
Klečeći kraj nepomičnog gospodarovog tela mislio sam o

starcu što me je u Brixtonu ošinuo pogledom prepoznavanja.
Položio ruku na rame i pokušao da složi reči. Reči koje više ni-
sam znao čuti, niti naučiti kako ga opet voleti.
Sve ono što je postojalo, najednom se ugasilo. Skupa sa
mnom i ocem koji je ostao zakopan u dalekim sećanjima, tamo
130
gde ga više nisam uspevao naći. Odavno sam prestao nalikovati

čoveku. Još od onda kada me je rat naučio kako biti sluga.
Agnes Dorado, tiha i posve mirna, ponovo se spustila kraj
mrtaca, te mu sklopila oči.
„Reposar en paz5”, iskazala je oproštaj, pa uporište našla u
meni. Nalik majci, ožalošćenoj, ali prožetoj novostečenim smi-
rajem, uspela je sputati suze.
„Hvala”, rekla je, pa krenula putem vrta. Mesta na kome je
zima već utisnula vidljive znake i za sobom ostavila suvo drve-
će i travu. No, grane će sa prolećem nanovo procvetati, a liva-
de ozeleneti, potpuno zaboravljajući na pustoš što ih je jednom
ranila. Opet će se šume Castle Hilla ispuniti pticama, a reka za-
žuboriti.
Daleko od Old Manora, oivičena tišinom Little Torringto-
na, crkvena zvona su se oglasila.
Ponoćna misa je počela.
EPILOG
Nalik kakvoj domaćici, spremnoj da isprati goste, stajala je u sre-

dištu hola. Nepomična i hladna, nemo se pozdravljala sa ljudima
što su odlazili. Onima što su Olivera Gillinghama pre vremena
5 Počivaj u miru
131
napustili i njoj ga u potpunosti prepustili. Dozvolili da u Hekati

pronađe sve što mu nisu mogli podariti i na kraju joj zbog sop-
stvene nemoći sudili.
Da je bila ljudsko biće možda bi se pokušala opravdati. Ka-
zati kako nije učinila ništa čega bi se trebalo stideti. No, bojim
se da ih ne bi uspela razuveriti.
Iako isprva ni sam nisam mogao objasniti privrženost koju
je gospodar prema Hekati gajio, crtež koji sam pronašao u sobi
Olivera Gillinghama dao mi je željene odgovore. Volim misliti
da je to bio njegov poslednji pokušaj da Hekatu dozove k sebi,
onda kada, ležeći prikovan za postelju, više nije imao priliku da
je često posećuje.
Na otcepanoj hartiji, neveštom rukom iscrtana - ume-

sto Hekatinih, promatrala su me lica ukućana. Lice Mabel
Gillingham, dobroćudno i ljupko, posve različito od onog koje
sam poznavao. Tik uz nju, u osmejak iscrtane usne Agnes Dora-
do i, naposletku - Lita, uokvirena crnom grivom od kose. Mla-
da Lita, još uvek neuprljana nespokojem. Lita čije su oči svetle-
le, prkoseći odrastanju. Prkoseći grehu.
„Oduvek sam tražio na pogrešnom mestu”, jednom je pri-
znao gospodar. I zaista, napokon sam mogao razumeti želju što
je Olivera Gillinghama nosila Hekati. Istu onu želju koju sam br-
zopleto nazvao beznađem, ni u jednom trenutku ne pomislivši
da je gospodar u statui pronašao ono što više nije uspevao naći
u porodici.
132
„U njoj struji više života, nego što je krvi u ljudskim vena-

ma”, promrmljao sam, gledajući kako crtež nestaje u plamenu,
ostavljajući za sobom prah.
Niko ne sme saznati šta se u Old Manoru zbilo, niti koliko
je grehova unutar zidina živelo. Na kraju krajeva, ti gresi se ne
tiču nikoga sem onih koji su u njima bivstvovali.
No, za razliku od slonova, ljudi su skloni zaboravljanju, na-

ročito onda kada sećanje postane preteško.
Okružena novim haljinama, ušuškana u luksuzu london-
skih odaja, Mabel Gillingham svakako neće biti ta koja će savest
izvući iz fioke. Niti će señora Dorado, lišena preispitivanja, ikada
pomisliti da za nešto okrivi sebe. Jednako kao što će Lita odoleti
iskušenju da otključa poslednje trenutke detinjstva.
„Svakog dana mi nedostaje otac ...” Mogu je zamisliti kako
kaže drugarici u Wycombe Abbey, školi za devojke u koju će je
lady Mabel otpremiti. I verujem da bi to odista mislila.
Jer nedostajanje zna biti veličanstvenije od ljubavi. Ono ni-
kada ne traži žrtvu.
Uskoro ću i ja napustiti odaje Old Manora. Spustiti se vi-

jugavom stazom do sela, te se predati i učiniti časnim ubistvo
što sam izvršio. Jedino to razdvaja čoveka od životinje. Samo to
pravi razliku između slobode i tamnice. Jedino tako će prezime
Gillingham trajati - lišeno sumnje i nagađanja.
133
Jeste li čuli o tragičnoj sudbini Olivera Gillinghama? Znam

da će ljudi govoriti u pauzi između dve partije bridža. Ko bi tako
nešto mogao pomisliti? Kažu da se već potpuno oporavio pre
neko što mu je sluga presudio ... Čitao sam u Daily Mail-u da taj
čovek nije bio sav svoj, kažu da je rat ostavio posledice na njego-
vu psihu. U današnje vreme dva puta treba promisliti pre nego
što unajmiš slugu. Iskreno žalim jadnu porodicu, mora da je teš-
ko prolaziti kroz ... Oh, zar je druga partija počela?
A do tada ja ću već odavno visiti. No, za to ne hajem, jer

predugo sam živeo u pozajmljenom vremenu. Onom što mi je
rat kao milostinju udelio i ostavio da se još koji tren koprcam u
telu koje je ubijalo. Sa rukama krvavim od žrtava. Duha omlita-
velog od kajanja. Volim misliti da mi je život želeo pružiti prili-
ku za pokajanje. Dati mogućnost za iskupljenje.
U osvit svega, draže mi je misliti o vešalima. Teksturi drve-

ta i daskama. O poslednjim koracima koje ću ka njima utrošiti.
I želim ih pažljivo pobrojati. Osetiti težinu ljudskosti pre nego
što se tlo podamnom otvori. Pre nego što, napokon, postanem
slobodan.
Razrešen okova.
Dostojan umiranja.
134
VIOLETA
Milka Knežević-Ivašković: književnica iz Beograda, autor

šest romana, dve zbirke priča i jedne zbirke eseja.
V I O L E T A
Violeta
„Nema je, ukrali su mi je!” jecala je mlada žena, gnječeći

ružičastog plišanog zeku u naručju. I sama je - vrlo sitna i deč-
jeg lika - izgledala poput devojčice od koje su sakrili omiljenu
igračku.
Bilo je devet sati, decembarsko jutro. Nebo meko, mlečne
nijanse plave.
Milan, tridesetjednogodišnji policijski inspektor, prvi put
se u kratkoj karijeri susreo sa slučajem nestale bebe. Već pola
godine baktao se, u ovom selu, banalnim slučajevima koje bi
mogao rešiti svaki prosečno misleći um: sitnim razbojništvima,
krađama bicikala, tučama, porodičnim nasiljem (od čega je ovog
poslednjeg - slutio je - bilo mnogo više nego što se prijavljivalo).
Po ključu istrage roditelje iščezlog tromesesečnog deteta
trebalo je detaljno ispitati: kada su poslednji put videli bebu, da
li su čuli neke sumnjive zvuke tokom noći, imaju li nerazjašnje-
ne ili problematične odnose sa komšijama, da li su nekom dužni
novac. Oboje su bili na ivici histerije. Majku je bilo skoro nemo-
guće smiriti; već pola sata je naizmenično zapomagala, vrištala
i tulila. Otac, star svega dvadeset pet godina, stidljivo je otirao
suze. „Noćas oko tri sata žena je podojila malu, možda je traja-
lo desetak minuta ... Posle toga smo zaspali. Ne, nismo čuli ni-
137
Milka Knežević-Ivašković ◆ VIOLETA
šta neobično, ne, ni sa kim nismo u svađi”, odgovorio je na pita-

nja drhtavim glasom.
Bio je to posve običan mladi par, do jutros srećan, a kako
je Milanu javio kolega iz stanice, i bez ikakvih mrlja u porodici.
U prizemnoj kućici nije bilo tragova nasilnog ulaska. Pro-
zori zatvoreni, stakla na njima čitava, spavaća soba uredna. Ina-
če je ceo prostor delovao sterilno: beli, sveže okrečeni zidovi, be-
zličan nameštaj. Samo je dečji krevetac štrčao. Bokom naslonjen
uz bračni ležaj, oslikavao je nežnost prema detetu: mali balda-
hin optočen čipkom, snežno-bela posteljina, plastični splet ple-
šućih leptirića iznad uzglavlja, dve šarene zvečke, flašica vode u
podnožju.
Milana je pri pogledu na taj krevetac obuzela tuga. Učili su
ga da se emotivno ne ulaže, da beži od empatije u ovakvim situ-
acijama, jer - osećanja su ometajući faktori, potreban je čist, ra-
cionalan um koji će se, u krajnjem ishodu, pokazati kao odlu-
čujući za rešavanje slučaja. „Mozak, kolega, mozak ... a ne srce!”
govorio mu je profesor na policijskoj akademiji, prozrevši nje-
govu slabost.
„Nisam robot”, umeo je reći Milan dugogodišnjoj vereni-
ci. Ne malo puta desilo mu se da ga sitni lupeži smekšaju tu-
galjivim pričama: imali su teško detinjstvo, bili su večito glad-
ni i bosi te zato sad kradu, očevi su ih tukli pa se zbog toga
napijaju i lome kafanski inventar ... „Aman, nasedaš na kli-
še”, kritikovala ga je verenica, iako joj je godila njegova sao-
sećajnost. „Bićeš divan otac jednog dana”, kazala bi potom, sa
osmehom u očima, i dodala: „Onda kada budemo doneli za-
jedničku odluku.”
138
Baš ta konstatacija - kako će, jednog dana, biti divan tata

- pala mu je na pamet dok je posmatrao prazan dečji krevetac.
Mogao se poistovetiti s mladim ocem koji je očajan zbog ne-
stanka ćerkice. Mogao bi, čak, i zaplakati s njim. A tek majka,
kako li joj je moralo biti teško, kako li je morala biti prestravlje-
na zbog nestanka deteta! Sigurno je strašno ne znati gde je malo
biće, deo tvog bića, prisećati se detalja kojima se pridaje poseb-
na važnost tek pošto se dese ovakve drame i osećati nemoć zbog
toga što ništa ne možeš jer ne znaš gde, kako i zašto ... ili - još
preciznije - što nisi ni naslutio da će se dogoditi.
Ženi je dat sedativ. Smirivši se, položila je plišanu igračku
u krevetac.
„Biće sve u redu”, kazao joj je.
Stisnula je usne a potom ih opustila. „Znam”, promucala je,
skamenjena i zagledana u tačku na zidu.
Policajka je ostala sa njom, držeći je za ruku.
U podne su dovedeni psi-tragači. Dato im je da onjuše ma-
jušnu heklanu patiku, ali je tog, tridesetog decembra, počelo da
veje. Osim toga, duvao je jak vetar. Psi su se unezvereno okreta-
li po dvorištu, zaslepljeni krupnim pahuljama.
„Sačekaćemo da prođe mećava”, rekao je inspektor, pitajući
se koliko im je još realnog vremena ostalo za pronalazak bebe.
Nadao se da je ukradena beba u rukama neke neostvarene maj-
ke koja će, makar bila i luda, umeti da je nahrani i ušuška.
U pet popodne skoknuo je u svoj iznajmljen stančić, po-
jeo sendvič i zavalio se u fotelju u kojoj je rado provodio za-
ludne slobodne dane, natopljene gledanjem televizije. U šest je,
139
pomalo dremljiv, telefonirao verenici, udaljenoj sto kilometara.

„Dolaziš li sutra?” pitao je, trudeći se da prikrije čežnju u glasu.
Mada je morala znati koliko mu nedostaje nije insistirala na pi-
tanjima koja bi ga, kao muškarca koji gradi autoritet u novom
okruženju, učinila ranjivim. Bilo je dovoljno teško i bez patetič-
nih razgovora.
„Naravno”, odgovorila je veselo. „Zar da Novu godinu ne
dočekamo zajedno?”
Bila im je to šesta zajednička Nova godina, ali prva koju će
proslaviti van grada u kom su se upoznali. Viđali su se jednom
mesečno. Proslaviti je, možda, preteran izraz; nisu planirali ni-
šta konvencionalno, nikakvu svečanu večeru u širokom druš-
tvu. Veza im je dobila novu dimenziju: tek što su upali u kolo-
tečinu, odvojenost ih je ponovo ispunila strašću. Bilo je prima-
mljivo maštati o verenici kao o ljubavnici koja dolazi dovoljno
retko da stigne da je se uželi, i dovoljno često da održe emotiv-
nu bliskost. Skoro da je idealno - razmišljao je Milan - imati od-
nos koji, zbog promene ambijenta i proređenih susreta, premda
stabilan, ima šmek neobaveznosti.
Pogledao je na časovnik: ostalo mu je tačno pola sata da
dremne pre nego što se vrati u stanicu. Nije gajio poverenje u
sposobnost kolega. Drugi inspektor, kome se dogodine smeši-
la penzija, bio je vičan vođenju istrage koliko i konobarica u lo-
kalnom bircuzu. Nestalu bebu je - po njegovom rezonu - naj-
verovatnije ukrala ljubomorna očeva bivša devojka, zla svekrva
ili pakosna svastika. Samouvereno je izjavio da se nagledao fi-
mova o takvim slučajevima, te da je iz njih naučio ama baš sve
o ljudskoj prirodi.
140
Umoran i punog želuca, zažmurio je. I kao da je čitavu več-

nost spavao, san mu se otegao poput dugačke filmske trake na
kojoj su, nelogičnim sledom, promicali i mešali se utisci sa jave
i potisnute misli. U jednom trenutku trgli su ga teški koraci gaz-
darice. Udovički usamljena, dolazila je skoro svakodnevno, pe-
šačeći kilometar od kuće u kojoj je živela. Bezobrazno je odbi-
jala da mu prizna pravo na intimnost. Kad god bi pokušao da
se pobuni protiv njenih upada, pravdala se domaćinskom od-
govornošću: te da li je njenom stanaru dovoljno toplo, nije li u
međuvremenu crkao bojler, frižider ... ili bilo šta od bedne, do-
trajale opreme, premda je Milan iskreno sumnjao da bi ponudi-
la prihvatljivo rešenje ukoliko bi se to desilo.
Ali bio je toliko umoran, slomljen od crnih misli o nesta-
loj bebi, da je san nadjačao i činjenicu da mu se neželjena gošća
vrzma po stanu. Dok je sanjao prilično beznačajne stvari, imao
je osećaj kako korača po tankoj ivici vremena u kome samo što
se nije probudio.
Odnekud se iznenada provukao pramičak hladnog vazdu-
ha, zaigrao mu oko ramena i pomilovao mu obraze. U beskraj-
noj sekundi sanjanja osetio je ubod neodređenog straha.
Otvorio je oči: prozor je bio zatvoren, grejalica mu namigi-
vala žarom u tami sobe.
Onda ju je ugledao - bebu, u ružičastoj benkici, sa oreolom
paperjaste kose. Sedela je, kao što sede odrasli, prekrštenih no-
žica, na kauču prekoputa. Bio je to prilično bizaran prizor: de-
tence, ne veće od lutke, užasavajuće praznog pogleda, u pozi
odrasle osobe. Minijaturna kopija majke. Lice joj je bilo belo ili
- kako je Milanu mračno palo na pamet - mrtvački bledo. Već je
141
bio zaboravio bebino ime. Ružica? Violeta? Skoro da je bio sigu-

ran da je imala neko cvetno ime kakvo se daje željenoj ženskoj
deci, ali mu je njeno prisustvo blokiralo mozak. Šta bi joj, uosta-
lom, mogao reći, šta pitati? Ona svakako još nije umela da govo-
ri, iako je izraz bebinog lica - leden i šupalj - na izvestan način
svedočio o nečemu što ona odavno zna, možda i pre nego što je
rođena, ali nije u mogućnosti da kaže.
Nije bila lepo dete. Čak ni ljupko. Nešto je tu nedostajalo.
Bistrina i nevinost pogleda? Ljubav? Život? - pitao se.
Pružio je ruku ka njoj. Beba se namršitila. Na belom licu ta
bora ličila je na ožiljak. Povukao se dublje u fotelju. Šta sad da
radi? Bio je svestan da njeno prisustvo mora biti deo košmara u
kome su rešenja nadomak ruke ali stalno izmiču.
Sedela je i klatila nožicom s koje je nešto kapalo. Krišom
je pogledao, poput krivca: na tepihu se stvorila lokva vode. Tek
tada je primetio da joj je benkica natopljena. Beba se bezubo na-
smešila i napravila gest od koga mu je srce umalo stalo: nasloni-
la je glavu na sklopljene ručice, kao da se namešta za spavanje.
Plavičaste usne bezglasno su oblikovale reči: ma-ma, ma-
ma.
„Šta želiš da mi kažeš?” upitao je, trudeći se da mu glas zvu-
či pokroviteljski. Preplavljen mešavinom sažaljenja i straha, bio
je samo delimično iskren u tom nastojanju.
Beba je - mogao se zakleti - zarežala. Osećaj ništavnosti i
strah darovali su Milanu senzaciju prisustva sila iznad njegovog
poimanja. „Jebem mu ...” promrmljao je, zarobljen u fotelji. Deč-
142
je lice se oklembesilo u setan osmeh, sa pogledom punim sazna-

nja koje je prevazilazilo njen uzrast.
Milanov um je preleteo kroz prostor i tada je ugledao - kao
na filmu - devojku koja se posmatra u ogledalu. Zaobljen sto-
mak svedočio je o visokoj trudnoći.
U prvi mah izgledala je nedorečeno i zagonetno, sa izve-
snom dozom tuposti u izrazu. Međutim, kada se usredsredio
na devojčino lice, shvatio je da se iza maske bezizražajnosti kri-
je nešto drugo: bila je prestravljena živim časovnikom u sebi,
nesposobna da razluči detinjstvo i igračke od ranog materin-
stva. Video je, u sve jasnijim sekvencama, postepeno poniranje
u bezumlje, pročitao njenu sebičnu strepnju od obaveza, lenjost
i razmaženost, odvratnost prema biću koje ju je zatočilo besko-
načnim traženjima.
Beba je otvorila usta kao da će zavrištati. Lice joj se zgužva-
lo. Ali ništa nije čuo - osim neartikulisanog grgotanja iz daljine.
Ili dubine? - pitao se u snu.
Probudio ga je alarm na mobilnom.
Iz kupatila je dopirao klokot vode iz slavine. Zvuk gazdari-
cinog kašljucanja odbijao se o pločice i sablasno odjekivao kroz
uzano predsoblje.
Na javi ga san više nije zbunjivao. Učinilo mu se da je sve
postalo logično, sve izuzev tajnih puteva uma koji su se otvori-
li tokom dvadesetak minuta, a u čije metafizičke osobine rani-
je nije verovao. Ukazana mu je čast onostranog, čast koja je bila
preteška za njega. Osetio je strahovit nalet tuge, kao da se rasta-
je od samog sebe, od suštine koja ga je do tada ispunjavala. Za-
143
što sam morao da sanjam san kojeg se nikada neću otarastiti?

Nema utehe, razmišljao je, nema anđela koji okružuju mrtvu
devojčicu, niti davno preminulih koji je drže za ruku. Sama je.
Vratio se, gorak i otvrdlog srca, na mesto zločina.
Voda u bunaru iza kuće još nije bila smrzla.
Džinovsko oko bunara Milana je preplavilo tmurnim mi-
slima o iznenada odlutalim džukcima, prvim mačićima i sud-
binama svih neosvećenih duša. Po površini je izdajnički pluta-
la cipelica, ne veća i ne manje nežna od cveta. Verovatno ju je
majka u naletu besa bacila naknadno, u znak poslednjeg zbo-
gom. O da, ispostavilo se da jeste. Dole, na dnu, nazirali su se ta-
mni obrisi nečeg malog, zapakovanog u crnu najlon kesu i uve-
zanog kanapom.
„Zbog čega si ubila svoje dete? Kako si mogla?” pitao je,
prigušujući želju da zaurla.
Mlada žena je, očiju ispranih od plakanja ili nečeg drugog,
što je bilo odviše tamno i misteriozno da bi Milan poželeo da
sazna, tupo gledala u njega. Njeno prisustvo gušilo je teškim za-
dahom truleži.
Nekakav divlji ples u međuvremenu je razbacao zvečke i
neupotrebljene pelene po sobi. Upravo na tom mestu, u toj sobi
- pomislio je Milan - jednog jutra, ili noći, došlo je do istinskog,
konačnog iskliznuća.
Stisnula je usne a potom ih opustila. U dečjem krevecu je,
brižno pokriven, ležao plišani zec. „Evo moje Violete”, prošapu-
tala je s krutim osmehom, lišenim radosti.
144
Kasnije, dok je sa kolegom koji se kleo u poznavanje ljud-

ske prirode do posle ponoći pričao o slučaju i objašnjavao poj-
move raznih felera duše, osetio je da mu je svega dosta ... I tog
posla, koji je bio bolji, neviniji i lakši dok je tragao za kradljiv-
cima bicikala, i vukojebine u koju su ga bacili, i dečaka koji su
slučajno postali očevi, dovoljno nezreli da ne prozru ludilo po-
red sebe, i grozne gazdarice, i odvojenosti od verenice. Bilo mu
je dosta i sopstvene saosećajnosti.
Čemu sve to? - razmišljao je; svet je opako mesto, i prem-
da sam otkrio počinioca, bebu ne mogu vratiti u život. A i da je
živa, ko zna u šta bi izraslo nevoljeno dete?
Čežnja za domom, bolest biljke iščupane iz korena, nara-
sla je do bola. Užasavao se od same pomisli da će naredne dane,
mesece ili godine provesti u mrtvačkom kovčegu od iznajmlje-
nog stana.
Ujutru mu je svet ipak izgledao malo bolje. Zahuktao se u
spremanju sobe. Okitio je prazne zidove granama zimzelena, na
prozore okačio girlande. U ogledalu mu se osmehivao stari on,
sveže obrijan, u džemperu kog mu je verenica poklonila pret-
hodne Nove godine.
S nestrpljenjem je čekao njen voz. Dan je svanuo leden i siv,
a u sumračno popodne, kada je krenuo na stanicu, sve je bilo
prekriveno snežnim pokrovom koji je, mada beo i svetlucav, am-
bijent činio još mračnijim.
Planirao je puno toga da joj kaže: i koliko je voli, i koliko
mu nedostaje, makar u ženskim očima ispao manje muškarac.
145
Reći će joj sve, sve osim trajne patnje koju mu je u amanet osta-
vio slučaj čedomorstva.
Preplavila ga je ljubav kad je na peronu ugledao figuru u
crvenom kaputu. Spazivši ga, lice joj se ozarilo osmehom, onim
sunčanim osmehom koji dolazi pravo iz srca. Izgledala je - mož-
da zbog kaputa u kome je ranije nije viđao - snažnije, blistavi-
je. Drugačije.
Pogodila ga je neobična ideja o tome da mu niko, pa ni ve-
renica, nikada više neće uputiti takav osmeh. Kao da je bio samo
slučajni svedok njene trenutne sreće, izazvane ko-zna čime što
nije imalo naročite veze sa njim.
Pohitala mu je u susret i bacila mu se u naručje. Mirisala je
na sveže i čisto.
„Imam za tebe poseban poklon”, rekla je.
Zaustio je da kaže da se prolepšala, kako joj oči intenzivnije
sjaje, ali ga je preduhitrila: „Za šest meseci postaćeš otac. Doktor
kaže da je devojčica. Naravno, još je rano da bi se znalo sigurno.”
Sneg je danas zbilja mnogo napadao, pomislio je, trudeći
se da odagna nadolazeću slutnju. Sve će biti u redu. Vremenom
ću zaboraviti ...
„Već sam smislila divno ime, zaista divno ...” cvrkutala je.
„Zvaće se Violeta.”
146
Goran Segedinac
VEČERA
Goran Segedinac, rođen 1984. godine u Sarajevu. Diplomi-

rao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu
u Novom Sadu. Njegove priče iz domena horora i fantasti-
ke objavljivane su u zbirci Gradske priče 3 - Fantastika, rum-
skom časopisu Europa i fanzinu Emitor. Pričom Nedonošče
2009. godine osvojio je prvo mesto na konkursu za horor
priču u organizaciji sajta Eniaroyah.com. Godine 2010. obja-
vio je zbirku kratkih proznih ostvarenja Iznutra (Vega Media,
Novi Sad), a zastupljen je u zbirkama Zbirka V - fantastične
priče iz ravnice i serijalu elektronskih zbirki Nešto diše u mo-
joj torti. Živi i stvara u Novom Sadu.
Goran Segedinac
V E Č E R A
Večera
Hladna voda na licu prijala je uprkos smradu koji je izbijao iz svih

otvora u malom restoranskom toaletu. Ipak, tih nekoliko sekundi
pljuskanja nije uspelo da donese čak ni prividno olakšanje. Voda
nije mogla sprati teskobu koja je pretila da će je ugušiti. To što
je morala da uradi nije prihvatalo opravdanja, ma koliko se ube-
đivala u laži iznikle na nasleđenom uverenju da vreme leči sve.
Postoje otrovni ljudi, pomisli Marija dok je posmatrala svoj
odraz u salonskom ramu ogledala. Bila je iscrpljena, ali su isku-
sni šminkeri pre nepunih pola sata uspeli to da prikriju. Sve je
bilo podređeno njihovom susretu, sudaru dva sveta - samohrane
majke i otrovnog čoveka. Brzim pokretom ruke sklonila je pra-
men kose iza uha i iznenađujuće sigurnim korakom krenula da
učini ono što joj je bilo naloženo.
Osoblje joj se smeškalo, lažno ali izuzetno vešto. Lagani
tempo njenog hoda nije bio sinhronizovan sa mislima koje su
se haotično rojile, pa joj se činilo da ima dovoljno vremena da
nekoliko puta premota svoj život dok ne stigne do stola - jedi-
nog za kojim će ove večeri najpoznatiji restoran u Pitomoj Do-
lini primiti goste. Umesto toga, razmišljala je o užasu.
Oduvek se plašila bolesti, jer gledala je kako joj moždana
kap odnosi oca, a rak majku u samo godinu dana. Plašila se i sa-
149
Goran Segedinac ◆ VEČERA
moće, naročito otkako ju je muž napustio ostavivši joj tri mese-

ca plaćene kirije i gladna dečija usta. Nakon toga, naučila je da
se plaši i prehlade, poštara, pa čak i kiše od koje su noge mokre
jer je obuća odavno dotrajala. Mislila je da će naučiti da se bori,
da će pronaći u sebi tu skrivenu žensku snagu koja je stvarala la-
vice o kojima je čitala u ono malo magazina koji bi joj došli pod
ruku kada bi honorarno spremala kancelarije i tuđe stanove. Ni-
čega nije bilo. Samo dublji glib, gusto blato čemera i patnje koje
ju je grabilo na svakom koraku i vuklo niže od dostojanstva, niže
od ljudskosti, niže od svega što bi joj moglo dati snage da podi-
gne glavu i pronađe put.
Ipak, sve do sada nije upoznala užas.
Ovo je bilo jače od svega. Nije mogla da shvati kako je pri-
stala na to. Snažan osećaj nedefinisane jeze nabrao bi joj usne i
stegnuo grlo čim bi se javila misao da je sve još od juče pripre-
mljeno i da povratka nema. Nije imala kud, osim napred, pre-
ma stolu gde ju je čekao njen večerašnji partner. Prošla je iza
malog zastora i napravila nekoliko koraka pre nego što je posta-
la svesna da je gleda. Ustao je, pogladio sedu bradu i bezobra-
zno namignuo.
„Maro, izvoli. Baš su te lepo sredili.” On pokaza rukom na
slobodnu stolicu, ne pomišljajući da joj je džentlmenski pri-
makne.
Marija je razumela njegov komentar. Nikada nije bila lepa.
To joj nije smetalo, jer oduvek je shvatala da je lepota duboko in-
dividualna stvar. Ipak, onaj čiji je gost bila imao je tipične kon-
zumerističke standarde, što joj je bilo razumljivo. Zapravo, u lu-
dilu u kome se nalazila, to je bilo najmanje bitno.
150
„Pa, kako si mi?” upita je on dok je sedala i privlačila se sto-

lu. On kucnu prstom po poklopcu zvona od neprovidnog sta-
kla. „Jesi li ogladnela?”
Umesto da odgovori, Marija briznu u plač. Znala je da to
ne sme, ali se na trenutak ponadala da bi nagla provala iskrenih
emocija mogla da izazove barem malo samilosti. Međutim, bili
su to mali trikovi razuma. Samilost joj više nije mogla pomo-
ći, liniju je odavno prešla i koliko god da je očajnički želala da
vrati vreme unatrag, pomoći joj nije bilo. Njen domaćin frknu.
„Maro, upropastićeš sve.”
„Izvinite”, šapnu ona i potraži papirnu salvetu kako bi obri-
sala suze. „Molim vas, oprostite.”
„U redu je, draga”, osmehnu se on. „Mogu da te razumem,
ali moraš i ti da razumeš mene. Nemam ja vremena da te teto-
šim. Da li ti je to jasno?”
Ona podiže pogled i potraži njegove oči. Crne i duboke,
podsećale su je na oči bivšeg. One nisu znale za razumevanje.
Ne, nikako.
„Jasno mi je. Samo, nije mi lako da sve ovo izdržim.”
On prevrnu očima, kao dobri stari znalac kome je konač-
no postalo jasno da njegovu prijateljicu muče neosnovane brige.
„Hajde molim te, znaš li koliko još takvih kao ti moram ve-
čeras da obiđem? Znaš li da stoje u redu da bi se našle sa mnom?
Nemamo mi, draga, vremena. Ako ti je teško, a ti misli na ono
što te čeka već sutra. Sama si htela, zar ne?”
Marija pomisli da će poludeti. Sve oko nje se mutilo, suz-
bijala je vrisak, pokušavala da potisne nagon da dograbi nož sa
151
stola i pokuša da učini nešto za šta je znala da nema dovoljno

hrabrosti.
Ili želje?
„Marija?” ovaj put, oštar glas je vrati u stvarnost.
„Tako je.”
„Onda hajde da se bacimo na posao. Evo ovako. Kao što
si pričala sa mojom šeficom kabineta, spremni smo da ti po-
mognemo da središ svoje finansijsko stanje. Dobićeš dve hilja-
de evra da podmiriš dugove koje imaš i smestićemo te u neko
od raspoloživih preduzeća u Dolini, samo nisam još uvek sigu-
ran u koje.”
„Ali ...” zbuni se Marija, ne znajući kako da reaguje. Nakon
svega što je preživela u poslednjih dvadeset i četiri časa, nije ni
pomišljala o mogućnosti prekrajanja uslova na koje je pristala.
„Ne brini”, prekinu je on. „Dobićeš posao sa višim stručnim
stepenom, spremi nam samo tu diplomu koju imaš.”
„U redu. Samo sam se uplašila ...”
„Čega si se uplašila?” ponovi on podrugljivim glasom. „Da
ću te prevariti? E, moja budalo. Pa ja sam tolike ljude pomogao!
Zar ti misliš da bi mene pratila ova reputacija da sam preva-
rant? Bre, Marija, mole me da ih primim! Nude mi mnogo više
nego što si mi ti ponudila! Još si imala sreće da ti se sam obra-
tim, jer je onaj tvoj ludi muž umeo da mi s vremena na vreme
učini uslugu i o meni pusti neki lep tekst u novinama. Ljudi su
svesni koliko je težak život danas i ne propuštaju priliku kada
im se ukaže. A ti cviliš, slinavice jedna ...”
152
I pored svega što je osećala, Marija je polako postajala sve-

sna činjenice da bi se sve moglo izjaloviti ukoliko onaj od koga
je sve zavisilo poželi da stvari dobiju takav ishod. Zato je reši-
la da pokuša da ono što se moralo desiti što pre privede kraju.
„Svesna sam kakvu mi šansu pružate. Hvala vam.”
„Ma bravo. Eto, vidiš da nije teško. Može li vino?”
„Može. Samo malo.”
„To se malo i sipa, moja Maro! Nije to ono đubre iz tetra-
paka što pije sirotinja. Malo vinceta gucneš, pa da se bacimo na
posao i posle svako na svoju stranu. Ne smem da preteram sa
tobom, još njih četiri me večeras čekaju.”
„Četiri?” upita Marija prihvatajući čašu.
„Tako je. Ma ja u proseku mogu i šest-sedam puta na veče,
ali novogodišnju noć uvek posebno planiram. Videćeš kad kre-
nem kakav sam fazon smislio, ma oduševićeš se. A tačno u po-
noć idem kod jedne mlade mame, zglajzala je gore nego ti, a lepa
je ko lutka. Bivša manekenka, malo se navukla, pa skinula, usput
ostala trudna. Elem juče je ušla u osmi mesec, pa to će biti pot-
puno ludilo. Od jutros je kljukaju lekovima da ostane budna. Ali
biće i plaćena”, izgovarajući poslednje on podiže ruke kao da želi
da naglasi svoje časne principe.
„Šta treba sada da uradim?” upita Marija, nemoćna da ko-
mentariše ono što je samo trenutak ranije čula.
„Žuri ti se? Pa dobro, razumem.” On pogleda na sat. „Da si
neka, pa da mi i bude krivo, a moram i ja da krenem brzo. Ova-
ko, reci ti meni kako ti je onaj klinac što je ostao kod kuće?”
153
„Dobro ... dobro je ...” oštrica straha prošparta joj utrobom.

„Neka, neka, ne boj se. Pitam samo. Ovaj što si ga nama
dala je super. Eto, ako te zanima. Juče kad smo ga odveli, dali
smo mu igračke, znaš kako smo se lepo igrali? Ma, vidi se da si
ga vaspitala maksimalno. Umeju, Maro, deca da budu nezgod-
na. Mada, mi smo i na to navikli, takav nam je posao”, govore-
ći ovo on podiže stakleni poklopac sa posluženja koje se nalazi-
lo na stolu, i otkri tanke mesne šnite, dekorisane barenim povr-
ćem. „Evo ovako, dam ti ovo parče ovde, mekano je kao duša ...”
Marija oseti kako gori, kako se svaka kost u njoj krivi pred
panikom koja je pokušavala da izbije na površinu. Gledala je
u bledocrveno parče mesa na tanjiru, dok je ono što je oseća-
la pokušavalo da pronađe uporište u stvarnosti, sabere krhoti-
ne misli i sklopi ih u razumljive slike. Zarobljena u tom proce-
su, mehanički je prihvatila viljušku koju joj je njen domaćin gu-
rao u ruku.
„Ajde, mama. Ne mora ni da se seče koliko je mekano.
Samo jedan zalogaj da si uzela i možeš kući. Ajde, lepo si ura-
dila. Imaš drugo dete živo i zdravo, a kad središ život možda se
ponovo rode i nova.”
Drhtavom rukom, Marija prinese viljušku ustima, misleći
samo na ono maleno lice koje ju je čekalo kod kuće, nadajući se
da će se mama vratiti sa jelkom, istovremeno zbunjeno zbog či-
njenice da je po prvi put ostalo bez društva brata blizanca. Jel-
ku će dobiti već sutra, dok će brata, ako bude sreće, zaboravi-
ti s vremenom. Ona neće imati taj luksuz. Dok se fina tekstura
mesa, gotovo bez žvakanja razlagala pod njenim nepcem, pono-
vo je preživljavala trenutak kada ga je ostavila i suočavala se sa
154
iznenađenim pogledom nakon spoznaje da mama više nije tamo

gde bi trebalo da bude. Dok je živa pamtiće njegov pogled, a od
večeras tom pogledu će se pridružiti još nešto.
Njegov ukus.
Kada je konačno progutala, ostala je da sedi. Nije imala
snage da progovori. Srećom, nije bilo ni potrebe jer njen doma-
ćin je bio taj koji stavlja tačku na njihov susret.
„Maro, bilo mi je zadovoljstvo. Idi sad u svoj dom i uživaj
u praznicima, na računu ti je i mali bonus. Odoh ja dalje. Deč-
ko, daj da se obučem”, viknu on šankeru koji potrča do čiviluka
i donese dugački crveni kaput.
„Eh da, obećao sam da ću ti pokazati foru. Šta kažeš, a?”
on se grohotom nasmeja pružajući ruke ka njoj tako da su mu
se videle bele kićanke na rukavima. „Ja sam ti večeras šatro kao
Deda Mraz, donosim poklone i rešavam egzistencijalne proble-
me, a ovima što se goste sa mnom, tražim samo da obezbede ve-
čeru. Jel pošteno, Maro?”
Ćutala je.
„Pitam te lepo, da li je to pošteno?” u glasu se osetila nagla
ozbiljnost i naznaka srdžbe.
„Pošteno je”, prošaputa Marija.
„Više nego pošteno. Hoću to da mi kažeš Maro. Mi vam da-
jemo život bre, rešavamo govna u kojima ste se sami našli jer ste
nesposobni i neodgovorni. Pravite tu decu kao životinje, a oče-
kujete da se drugi brine za vas. E pa dobro, ali cena mora da se
plati. I to je više nego pošteno. Prema tome, da te čujem ...”
155
„To je više nego pošteno gospodine”, reče Marija.

„E fino. Hajde onda, zdravo i srećna Nova godina.”
Marija je ostala da sedi još dugo nakon što su se vrata iza
nje zatvorila, propustivši otrovnog čoveka u ledenu prazničnu
noć. Tek nakon što su konobari uklonili ostatke jela i pića i upa-
lili svu raspoloživu rasvetu u restoranu, skupila je snagu i kre-
nula napred, neprijatno iznenađena činjenicom da ne oseća na-
gon za povraćanjem.
Čudnovato, ali razmišljala je o jelki, crvenim lampionima
i poklonima.
Ilustracija: Eleonora Ranković
156
Jelena Crnjaković
ŽELJA
Jelena Crnjaković, rođena 18.06.1987 u Pakracu. Odrasla

i osnovnu školu završila u Garešnici. Srednju školu i pri-
pravnički staž završila u Zagrebu. Živi i radi u Vinkovcima.
Zdravstveno-laboratorijska tehničarka po zanimanju, spisa-
teljica u srcu. Autorica nekoliko desetaka kratkih priča koje
su objavljene u dvije Refestikonske zbirke, dvije Istrakonske
zbirke, Sferakonskoj zbirci, elektronskim zbirkama horor pri-
ča Nešto diše u mojoj torti 3 i 4, Marsonicu 6, 7 i 8, Sferakon-
skoj zbirci, fanzinu Eridan, zborniku Oksimoron te u časo-
pisima Parsek, Sirius B, i UBIQ. Suradnica portala za znan-
stvenu fantastiku, fantastičnu književnost i film Inverzija.net
Jelena Crnjaković
Ž E L J A
Želja
„Zašto se praviš da nisam ovdje?!” tugaljivo je upitao dje-

čak velikih, smeđih očiju uprtih u djevojku koja je klečala uz
put. Odmahnula je glavom odbijajući podići pogled. Potpuno
se usredotočila na kopanje rupe uz stazu. Bilo je rano jutro, ve-
dro i hladno. Mraz joj je štipao obraze i ruke dok je vrtlarskom
lopaticom odlučno iskapala zemlju. Koljena su joj već bila sa-
svim otupjela od dugotrajnog klečanja te gotovo da i nije osje-
tila koliko joj je duga, tamna haljina promočena i teška. Kad je
procijenila da je rupa dovoljno duboka ubacila je u nju jednu od
mirisnih, rumenih jabuka iz pletene košare koja je ležala pokraj
nje. Pažljivo je vratila svu iskopanu zemlju natrag, lupkajući je
i zaglađujući dok nije bila zadovoljna viđenim. Potom je ustala,
podigla košaru s tla i krenula dalje brojeći svaki učinjeni korak.
„Jedan, dva, tri ...” brojala je tiho, gotovo odsutno.
„Prestani!” vikao je dječak, trčkarajući pokraj nje čvrsto sti-
snutih šaka i ljutitih očiju. „Prestani se praviti da ne postojim!”
„Devet, deset, jedanaest ...” nastavljala je brojati kao da se
ništa ne događa. Delan ju je ošinuo bjesnim pogledom, pa je
utihnuo i dalje joj hodeći uz bok.
159
Jelena Crnjaković ◆ ŽELJA
Kada je nabrojala do trinaest ponovo se spustila na koljena

i počela iskapati novu rupu za još jednu jabuku. Kratko je po-
digla pogled i uvidjela da joj je groblje veoma blizu. Ponijela je
više jabuka nego će joj biti potrebno. Nije važno. Preostale će za-
kopati duž šumskog puteljka kojim će se vratiti kući. Mrtvi će
noćas biti gladni. Nužno je nahraniti i one koji nemaju nikoga.
One za koje nitko neće upaliti svijeće kako bi im osvijetlio pute
s ove strane vela, niti postaviti dodatno mjesto za stolom. One
za koje nitko neće ispeći blagdanski kolač, niti izmoliti Samha-
insku molitvu. Mnoge nesretne duše lutaju bez zasluženih po-
časti i sjećanja. Za njih su jabuke duž puta i svo povrće ostalo u
velikom povrtnjaku iza kuće. Njihovi su pšenica, kukuruz, te ve-
liki suncokreti ostavljeni na krajevima polja. Majka nikada ocu
nije dopuštala da pobere sve.
„Treba poštovati svoje mrtve, ali i tuđe! Treba nahraniti one
koji lutaju gladni i zaboravljeni!” govorila je uvijek.
Kendra je odrasla znajući jako dobro da ne obitavaju sve
duše u istom blaženstvu. Nisu svi bili toliko sretni da imaju obi-
telj koja će ih se sjećati. Nisu svi svakog Samhaina dobivali bogat
obrok, svijeću, molitvu i kolač. Nisu svi imali sreće poput dječa-
ka koji je i dalje bijesno koračao pokraj nje.
Kad su sve jabuke bile zakopane ušla je u kuću kroz stra-

žnja vrata i našla se u toploj, mirisnoj kuhinji. Prije nego je sti-
gla odložiti praznu košaru i skinuti ogrtač začula je majčin glas.
160
„Kendra? Brzo si se vratila”, rekla je, sitnim koracima ula-

zeći u kuhinju te bacivši bojažljiv pogled na košaru u kćerinim
rukama.
„Ne brini, mama! Sve sam ih zakopala”, odvratila je poga-
đajući što muči majku.
„Odlično!” pohvalila ju je osmijehom koji ju je pomladio za
deset godina. „Svake nas je godine sve manje s ove strane vela.
Selo nam je sve praznije, sve nas je manje ostalo da se prisjeća-
mo. Treba misliti i na ...”
„... One koji nikoga nemaju!” završila je kći njenu misao
„Uistinu previše brineš! Nikada nismo ispraznili povrtnjak niti
polja, duž našeg imanja više je izdubljenih bundevi, ukrasnih ti-
kvica i repa nego u ostatku sela. S pripremom hrane započela si
prije nego je svanulo, a barem polovica toga biva ostavljena za
one koji lutaju. I svake godine zakopamo barem košaru jabuka.
Dovoljno je!”
„Nadam se da si u pravu”, rekla je nesigurno. Odvojila je
pogled od košare i letimično pogledala prostor oko kćeri. „Je li
ovdje?!” pitala je urotnički.
„Ovdje je”, protisnula je Kendra napokon pogledavši dje-
čaka pokraj sebe.
„Ha! Sad me odjednom vidiš!” uzviknuo je Delan pakosno
nabirući nos.
„Voljela bih kad bi se jednom i meni pokazao”, tužno je za-
ključila majka. „Ili, kad bi barem napokon prešao ...”
161
„Možda dogodine! Sada još nije spreman!” već je po na-

vici odgovorila djevojka te se uhvatila guljenja ogromne zdjele
krumpira za današnji ručak.
„Mogao bih joj se pokazati, znaš?!” zlobno je nastavljao dje-
čak „Mogao bih joj reći kako si ti kriva što sam mrtav!”
„Nisam ja kriva!” usrdnim je glasom odvratila Kendra kad
je majka napustila kuhinju. „Bilo ti je osam godina! Znao si da
ne smiješ jesti hranu ostavljenu mrtvima! Znao si to od svoje
treće godine!”
„Ali igrali smo igru! Blizanke su me izazvale. Rugale bi mi
se! Nazvale bi me kukavicom da nisam pojeo taj keks!”
„Bolje kukavica nego mrtav!” odbrusila je oštrije nego je
planirala.
„Da si pazila na nas umjesto što si se ljubakala s Roanom
vidjela bi što radim! Zaustavila bi me i ja bih još bio živ i ne bih
ispao kukavica!” odvratio je istom mjerom. Odjednom mu se
zločest izraz lica smekšao i on se bacio na djevojku grleći ju oko
struka i jecajući.
„Molim te, seko! Zašto mi ne ostvariš želju?! Tako sam sam
ovdje! Hladno je i pusto i samo jednom godišnje mogu biti uz
vas!” grcao je stežući ju ledenim rukama.
„Sam si zato što odbijaš poći dalje!” prekorila ga je nešto
blažim glasom. „Prošlo je sedam godina, sedam Samhaina, se-
dam prilika da mirno pređeš na drugu stranu. Zarobljen si jer si
to sam izabrao!” odvojila je njegove ruke od svog struka te čuč-
nula kako bi bila u ravnini njegovih očiju. „Idi dalje”, molila je
usrdno. „Samhain je vještičja Nova Godina, vrijeme za nove po-
162
četke, novo kolo godine. Zašto ne iskoristiš naše molitve i žrtve

kako bi i ti započeo iznova?”
„Znaš zašto!” odvratio je istrgnuvši ruke iz njenih. „Ne že-
lim ići sam!”
„Opet to! Neću ubiti sebe i naše roditelje kako ti ne bi bio
sam u zagrobnom životu!” odsjekla je frustrirano.
„Daj mi barem mamu!” zacvilio je vlažnih očiju. „Tata i ti
ostanite ovdje i više vam nikada neću smetati. Vi ćete imati jed-
no drugo, a ja ću imati mamu ...”
„Ne!” presjekla je odlučno.
„Ne bi ju ti morala ubiti ...” započeo je lukavo. „Noćas je ko-
prena dovoljno tanka, ja bih to mogao učiniti. Samo kad bi ma-
knula sol ispred pragova i metu iz izdubljenih bundeva pod pro-
zorima. Ako bi uklonila lovor i ružmarin iz vrta ...”
„Rekla sam ne! Dosta mi je ovoga! Ili sam idi dalje ili još
jednu godinu provedi lutajući među svjetovima! Odbijam se
osjećati krivom! Nemoj mi se više obraćati. Neću ti pomoći.”
Svakom njenom riječju dječakovo je lice postajalo sve
mračnije dok napokon nije potpuno utonuo u sjenke iza ku-
hinjskog kamina.
Kad je nakon ponoći napokon legla u postelju nije se mogla

umiriti. Nakon što je Delan nestao ostatak dana i večeri prošli
su mirno. Molili su, slavili, pjevali, palili svijeće, prisjećali se do-
brih stvari o svojim preminulima, bogato objedovali i postavili
163
dodatna mjesta za stolom za djedove, bake, ujaka i Delana. Prije

nego su legli u krevet popili su kakao u tišini, sjedeći uz kamin
u kojem je vatra raspomamljeno gutala kosti kokoši koju su ve-
čerali. Otac je dodao još drva u vatru dok su ona i majka opra-
le posuđe i postavile bogatu večeru za rođake i prijatelje koji će
doći kad koprena spadne. Ostavile su i dvije slasne pite od ja-
buka, jednu u voćnjaku, a drugu u povrtnjaku. Nekoć su pe-
kle i kekse od muškatnih oraščića koje bi ostavljale na kućnom
pragu, no prestale su s tom tradicijom kad je brat umro. Povu-
kli su se svatko u svoju sobu. Ujednačeno hrkanje koje je dopi-
ralo kroz zidove govorilo joj je kako otac već odavno spava. Za
majku nije mogla biti sigurna, ali nije čula jecaje niti škripu vra-
ta bratove sobe kao prvih nekoliko Samhaina, te je pretpostavi-
la da i ona spava. Nije mogla zaspati, no nije željela ustati i stva-
rati buku. Noćas kućom hode samo mrtvi, ovo je njihova noć i
nije bilo smisla da je kvari.
Okrenula se na bok i navukla pokrivače do brade. Znala je
zašto nije mogla spavati. Brinula je za brata. Svake ju je godine
molio istu stvar i svake ga je godine odbijala, no nikada nije bila
ovoliko gruba. I ranije je bio zloban, durio se i ljutio, no ipak
nije propuštao dio večeri kada bi molili za njega i pretresali lije-
pe uspomene. Noćas ga nije bilo. Krivnja ju je izjedala kao i one
noći kad se iskrao i pojeo keksiće od muškatnih oraščića ostav-
ljene za izgubljene duše. Uzeo je hranu namijenjenu mrtvima pa
su ga oni uzeli k sebi. Dok je napokon tonula u san prisjećala se
koliko je nemoćan bio, koliko malen dok je život istjecao iz nje-
ga. Sjećala se sablasno blijedog lica i svjetlosti koja je napustila
njegove tople, čokoladne oči, toliko slične njenima.
164
Probudilo ju je kapanje. Ustrajan, dosadan zvuk kapljice

koja udara u lokvu i stapa se s njom samo kako bi druga kaplja
uslijedila nakon nje. U omaglici sna pomislila je kako je vani za-
sigurno kišilo te sada kišnica iz oluka lupa po kamenoj stazi pod
njenim prozorom. Potom se sjetila koliko je hladno bilo kad su
palili lanterne i svijeće u izdubljenim bundevama. Studen je bila
tolika da joj se činilo kako se dah ne diže u uobičajenoj pari već
da se ledi u kristaliće mraza. Prehladno je za kišu. A snijeg je
mek, ne udara o prozore i ne kaplje. Odjednom je bila potpuno
budna. Izvukla se iz pokrivača i tiho sjela na rub postelje. I da-
lje se čulo kapanje, no nešto nije bilo kako treba. Zvuk je bio po-
grešan, mutan, ljepljiv. Nije bilo one kristalne visine, samo pri-
gušena viskoznost. Čak i prije nego je pogledala ka prozoru zna-
la je kako zvuk ne dolazi od kapljica kiše, već od gustih, teških
kapi krvi. Nevoljko je pogledala kroz okno. Uz deblo magnolije
pod njenim prozorom sjedila je naslonjena prilika. Vidjela joj je
samo obrise; nježne, krhke i ženstvene, te dugu, platinasto pla-
vu kosu koja je čak i u noći sjala srebrenastim sjajem.
Skočila je s kreveta te izjurila van iz kuće zgrabivši u pro-
lazu jednu od svijeća što su dogorijevale na prozorskom oknu.
Trčala je kroz stražnje dvorište dok joj je studen grizla bosa sto-
pala, a ledeni zrak grebao kožu. Plamen svijeće pržio joj je dlan
kojim ga je zaklanjala da se ne ugasi. Zaustavila se nekoliko ko-
raka od osobe koja je stajala pod magnolijom.
„Lyra?” pozvala je tiho, gotovo šapatom. Nije bilo odgovo-
ra. „Luna?” pokušala je s imenom druge blizanke no i tada joj je
odgovorila samo tišina. Napokon je duboko udahnula, prevalila
165
još tih nekoliko koraka te prinijela svijeću bliže djevojčinom licu.

Progutala je vrisak te se pokušala okrenuti na peti. Ugazila je u još
toplu lokvu tamne krvi i poskliznula se. U srazu s kamenom sta-
zom svijeća joj je ispala iz ruke i nestala negdje u mračnom dje-
lu vrta. Na trenutak je samo ležala u hladnoj tami dok joj je krv
natapala spavaćicu. Ležala je zatvorenih očiju, snažno se grizu-
ći za donju usnu kako ne bi zavrištala. Nije bilo koristi. Ni tama,
ni sklopljeni kapci nisu mogli izbrisati prizor Lyrina lica kojim se
protezao sablasni osmijeh napravljen oštricom bodeža. Osmijeh
koji je gotovo prepolovio to nježno lice na pola, otkrivajući zube,
čeljusti i debeo, isturen jezik s čijeg je vrha kapala krv, puneći lo-
kvu pod njenim nogama. Taman kad je planirala prepustiti se
užasu i napokon vrisnuti, tišinu noći presjekao je uzvik.
„Luna, nemoj!” grmnuo je poznati glas s druge strane ogra-
de. Napokon je ustala i gotovo nagonski potrčala prema glasu.
Trčala je duž ograde, rukama tražeći oštećen dio kroz koji su se
nekoć provlačili. Prvo ona i Roan, potom blizanke i njen brat.
Napokon je pronašla mjesto koje je tražila, pa se hitro provukla
kroz ogradu zaradivši pritom duboku ogrebotinu na boku. Osje-
tila je kako joj vlastita krv teče niz nogu no nije marila. Trčala je
sve brže režući tabane na oštre kamenčiće i grančice preko kojih
je gazila. Činilo joj je kao da je prošla vječnost prije nego je sti-
gla da cvjetnjaka susjedne kuće iz kojeg je čula glasove.
„Luna! Daj mi to!” prigušeno je naređivao muški glas. „Ne-
moj ga slušati! Molim te!” vapio je prije no što je sasvim utihnuo.
Napokon je došla dovoljno blizu da ugleda dvije prilike kako se
hrvaju. Pod svijetlima svijeća iz bundevi naslaganih duž prila-
za prepoznala je Lunu i Roana. Shvatila je kako joj on pokuša-
va oteti nešto iz ruku. Brz bljesak oštrice otkrio joj je da se radi
166
o bodežu. Kad je Luna zamahnula na njega istim oružjem ko-

jim je vjerojatno ubila i sestru, Kendra se više nije mogla suzdr-
žati. Vrisnula je tolikom snagom da su je pluća zaboljela. Roan
ju je zaprepašteno pogledao dok se Luna na sekundu ukipila, a
potom ispustila bodež i potrčala prema voćnjaku iza kuće. Ken-
dra je spojila pogled s Roanovim i zadrhtala. Prošle su godine od
kad su zadnji puta bili toliko blizu. Razišli su se gotovo odmah
nakon Delanove smrti i od tada ga je izbjegavala. Što ne znači da
je prestala čeznuti za njim. On je prvi otrgnuo oči od nje i potra-
žio svoju mlađu sestru. Kad ju je ugledao - problijedio je. Noge
su mu popustile, pa se srušio na koljena. To je bio prvi put da ga
je Kendra vidjela kako plače. Okrenula se kako bi vidjela što ga
je bacilo u toliki očaj. Prizor koji je ugledala progonit će ju zau-
vijek, čak i više od slike Lyre masakriranog lica pod magnolijom.
Luna je stajala na ulazu u voćnjak rukama trpajući u usta i
gutajući komade pite od bundeve koju je njena majka ostavila za
mrtve. Pokraj nje stajao je Delan smiješkom je potičući da poje-
de pitu do zadnje mrvice. Dok se Luna rušila na tlo grčeći se i bo-
reći se za zrak, Delan je pogledao Kendru pun blistavog ponosa.
„Rekao sam ti da ne želim biti sam! Nisi mi dala majku pa
sam došao po svoje najbolje prijateljice”, rekao je pobjedonosno.
Lunino se tijelo pod njegovim nogama napokon smirilo, samo joj
je još bijela pjena nadirala iz usta pomiješana s komadima pite od
bundeve. U njenim je očima gasnuo isti onaj plamen koji je kod
Delana iščeznuo prije toliko godina. Ovoga puta Kendra je bila
spremna, te je mogla vidjeti točan trenutak u kojem se Lunin duh
odvojio od tijela i pridružio se njenom bratu. Gotovo u istom tre-
nutku iza njenih leđa je došetala Lyra. Skoro je prošla kroz Ken-
dru dok je s blaženim smiješkom na usnama i sanjivim očima ho-
167
dala prema Delanu i svojoj sestri blizanki. Napokon su svo troje

stajali jedno uz drugo držeći se za ruke, baš kao kad su bili djeca.
„Spremni smo!” objavili su u glas. Kendra se pokrenula bez
da je i sama toga bila svjesna. Došla je do Roana pa mu položi-
la ruku na rame.
„Idi u kuću po sedam bijelih svijeća i jednu ljubičastu”, re-
kla je sasvim mirno, kao da ovo radi svaki dan. Na njeno zapre-
paštenje poslušao ju je. Iznenađujuće se brzo vratio iz kuće sa
svijećom i šibicama, ili se možda samo njoj činilo da vrijeme
teče nekim drugačijim, bržim tempom.
„Oduvijek sam znao da će ovako završiti!” protisnuo je
Roan namještajući bijele svijeće u krug i paleći ih. „Proganja
me svakog Samhaina od kad je umro. Moli me da ubijem sestre.
Isprva sam mislio da je riječ o osveti, no zatim sam uvidio koli-
ko je sam i prestrašen. Znao sam da neće odustati. Jedino mi ni-
kada nije palo na pamet kako bi njih mogao pokušati okrenuti
jednu protiv druge. Trebao sam znati što se zbiva kad mi se ove
godine nije ukazao! No bio sam glup, osjetio sam toliko olakša-
nje. Mislio sam da je napokon krenuo dalje. Trebao sam pazi-
ti! Trebao sam vidjeti da je Lyra jutros iskopala grmove ružma-
rina iz cvjetnjaka ...”
„A ja sam trebala vidjeti da mi brat jede kekse, a ne se ma-
ziti s tobom!” presjekla je njegov govor. „Sada je gotovo”, nasta-
vila je utješnim glasom. „Sve što sada možemo je pobrinuti se
da im olakšamo prijelaz u drugi svijet. I to prije nego zora svane
i započne novu godinu!” završila je upirući pogled u nebo čija
je tama postajala sve svjetlijom.
„Što ćemo učiniti?” pitao je Roan sljedeći njen pogled svojim.
168
„Upalili smo svijeće za njihove duše”, odvratila je uzimaju-

ći mu ljubičastu svijeću iz ruku. Zapalila ju je i postavila u sre-
dište kruga sačinjenog od bijelih svijeća. „Sada ćemo moliti za
sretan prijelaz u duhovni svijet. Škotsku molitvu, onu za lakši
prijelaz nedavno preminulih i onih čija je smrt bila osobito teš-
ka i nasilna”, objasnila je Kendra gledajući u Lyru i hvatajući Ro-
ana za ruku.
Kleknuli su jedno nasuprot drugome s krugom svijeća iz-
među sebe. Čvrsto su se držali za ruke i molili.
Putujte sada u svoj zimski dom,

U svoj dom jesenji i proljetni i ljetni;
Putujte sada iz Zemlje Živih.
U okrilje rajsko spokojno od mora bez valova.
Mir od Sedam Svjetlosti neka je s vama, voljeni naši,
Mir od Sedam Radosti neka je s vama, voljeni naši,
Mir od Sedam Ljubavi neka je s vama, voljeni naši,
Na grudima Majke od Blagoslova,
U rukama Oca Života.
Molili su dok im noge nisu utrnule, a ruke otupjele. Mo-

lili su dok je Kendri krv ljepila bedra i zgrušavala se na gustoj
tkanini spavaćice. Molili su sa suzama koje su im klizile iz čvr-
sto sklopljenih očiju i jecajima koji su se otimali iz grudi. Mo-
169
lili su dok se riječi nisu počele stapati jedna u drugu. Željeli su

tako ostati zauvijek, u ovom polusvijetu, dok koprena između
dva svijeta lebdi, diže se i pada, dok živi spavaju, a mrtvi plešu
posljednji ples ove godine. Dok god su ovdje, dok god ne pre-
stanu, užas neće biti stvaran.
Kendra je odjednom shvatila zašto je Delan odbijao poći
dalje čak i ako je to značilo lutati među svjetovima sam. Ako
ništa ne poduzmeš, ništa se ne mijenja. Nije loše ostati zato-
čen u trenutku kada znaš da će onaj koji slijedi nakon njega biti
nemjerljivo gori, bolniji, teži. S tom je mišlju Kendra napokon
oprostila svom bratu. Osjetila je kako ju napušta teret koji je no-
sila sedam godina. Otvorila je oči taman na vrijeme da vidi kako
Delan i blizanke prelaze s druge strane vela. Otišli su dalje! Na-
pokon! Zadnje što je vidjela prije nego se prepustila tmini bilo je
Roanovo zabrinuto lice. Posljednje što je čula bio je vrisak nje-
gove majke koja je ugledala mrtvo tijelo svoje kćeri.
Novo kolo godine u selu započelo je s tri sahrane. Blizanke

su ispraćene uz mnoštvo suza, cvijeća i svijeća. Kendrin je spro-
vod bio skromniji, tiši, natopljen onom ustrajnom tugom koja
se ne izljeva suzama i naricanjima, ali izjeda kroz godine, pola-
ko i sigurno. Ta je Nova Godina ostala zapamćena kao Gozba
Mrtvih i nosila je u sebi jednake dijelove strave i žalosti. Delan i
blizanke nikada se više nisu ukazali živima iako su pohodili sve-
čanosti svakog Samhaina. Jedino je Kendra dolazila u vidljivom
obliku kako bi cijele Samhainske noći šetala s Roanom duž puta
uz koji je nekoć zakapala jabuke.
170
Filip Nikolić
BEZDAN
Filip Nikolić, rođen 1988. godine. Živi u Beogradu.

Filip Nikolić
B E Z D A N
Bezdan
Grad gradili tri godine dana,

Tri godine sa trista majstora,
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamoli sagraditi grada
Zidanje Skadra
1.
Ovo je istinita priča.
Kad god bi Zoran spomenuo kolegama kako ne voli zimu,

uvek bi mu se pričinilo kao da je to odveć prosta konstatacija,
nemoćna da obuhvati svu grozu koja bi mu se tradicionalno, de-
cembarski, zavukla u kosti.
U najmanju ruku, svake bi se godine neprijatno iznenadio
kada bi nastupio prvi mraz.
173
„Ma, brate, smrzopizd, ja to ne volim, fuj, fuj”, odgovo-

ri Radmilo, Ratke, među osobljem poznat kao Štuka, mada je
sa kožnom jaknom prebačenom preko belog kelnerskog odela
pre podsećao na kakvog smrznutog, proćelavog pingvina. Po-
put onih velikih, Carskih, sa Antarktika. Samo kada bi pingvin
mogao istovremeno zapaliti cigaretu i kašičicom mutiti kratki
espreso, u šteku iza magacina.
„Kao da ti sunce okrene gus’cu ...”
Može i tako da se kaže.
Činjenice su stajale: još četiri meseca, mislio se Zoran, četi-
ri meseca, kroz sve one ledene, bljuzgave večeri posle posla, kroz
mokri sneg i sivilo, ružičasto neonsko nebo i crno blato na po-
dovima autobusa, i kroz sva ona jutra kada bi ga - uspavanog, to-
plog i nevinog - progutala siva magla od ledenih iglica. Još samo
četiri meseca i biće kraj zime.
„Vidi, u poverenju ...” Nagnu se Štuka, uvek voljan da isko-

risti pauzu kao priliku da bistri aktuelne prilike u radnom ko-
lektivu. „Što nas je na šljaci ostalo, ostalo je. Ja nemam nameru
da se mrdam odavde.”
Zoran slegnu ramenima, kao znak da ni on neće nigde da
mrda. U betonskom šancu iza kuhinje, okrunjenom poledicom
i prljavim snegom, društvo su im pravili samo osmuđeni gačci.
Kreštali su i nešto se svađali.
„Ovi, ostali …” nastavi Štuka, pruživši Zoranu izvanredan
pogled na svoje kamencom ovenčane zube. „Đole, Jelena, Brka,
174
cela međusmena, mogu da ga duvaju. Neka Jeca dođe kad treba

ispomoć, i to je to! Vidiš da nema dovoljno posla za sve.”
Naravno, složio se Zoran, klimatske nepogodnosti je uvek
pratio i taj karijerni problem. Kao dvadeset i petogodišnji ma-
gistar istorije umetnosti, trajno naseljen kod matoraca, Zoran
je imao dosta iskustva sa radom u kojekakvim kafićima, pabo-
vima, restoranima i mehanama, i znao je kako zimska sezona u
svetu ugostiteljstva po koječemu nalikuje brutalnoj borbi do po-
slednjeg, dok se ljudi hvataju za gušu oko smene, ionako gluve
kao groblje u ponoć.
„I ne samo to”, Štuka nastavi glasnije, „rekao sam, ko god
nastavi sa pizdarijama i lapa kao lud...”
Usred koškanja gačaka, hromirana vrata u zidu od crvene
cigle se otvoriše grubo, uz tresak. Garava krila prhnuše ka nebu.
Na ledeni vazduh pokulja vrela para sa paklenim mirisom krvi
i pečenog mesa.
„Ajde, majmuni, zove vas Andrej!” viknu Debela Pizda, re-
storanski pica-majstor. „Na biznis konsalting!” dodao je, kao da
pljuje gorku reč.
Štuka usisa poslednji dim cigarete i surduknu ostatak espre-
sa. Odmerenom čvrgom je lansirao pikavac na poslednjeg, naj-
hrabrijeg gačka, i promrmljao staru ugostiteljsku mantru, ili
možda mudrost.
„Samo nekako da prezimimo, onako ispod radara, pa ćemo
na leto da vidimo šta ćemo …”
I tu se Zoran morao složiti.
Zajedno su potonuli u smrdljivu utrobu kuhinje.
175
2.
Kad god bi Zoran probao da opiše nekome zašto je Bezdan

- kafić, restoran i klub po potrebi - čudno, pa čak i zlosutno me-
sto, ostao bi bez čvrstih argumenata. Nikako nije mogao upr-
ti prstom u neki primer, nikako naći uverljive reči da prenesu
smušenu, memljivu i pomalo preteću atmosferu polegnutu po
tim podzemnim prostorijama.
S toga temu nije ni načinjao, jer bi mu uglavnom spočita-
li da je paranoičan, ili možda neradnik, premda je tamo, neg-
de iza mrtve tačke oka, Zoran osećao da nešto nije kako treba.
Na prvi pogled, nije tu bilo ničeg neobičnog. Ugostiteljski
objekat na ekskluzivnoj lokaciji - usred kalemegdanskog šanca,
tačnije - sav od lakiranog drveta, erotske atmosfere i hromira-
nih površina, sa širokim asortimanom u ponudi: od fuzije bal-
kansko - azijske kuhinje, preko bugarskog alkohola, pa do eskort
dama sličnog porekla, Bezdan je zacelo funkcionisao kao ogro-
mna tvornica za pranje para - baš kakve su beogradski mladi-
ći iz dobrih porodica, sa pokojim adekvatnim poznanstvom u
vladajućoj garnituri, ponekad otvarali. Uz pomoć stranih inve-
stitora, dabome.
Zoran je došao na početku sezone, u proleće, kao pomoć-
nik šanka. Tih prvih dana, nedelja, pa možda čak i meseci, jezo-
morni karakter mesta se nije jasno video. Možda se tek nazirao.
Svakako je to bilo zbog letnje gužve. Valjalo je preživeti
dvanaestočasovnu smenu, koja je umela da se samoživo namet-
ne: utovar i istovar gajbica, konstantno punjenje i preuređivanje
magacina, kao i mnogo, mnogo znojavog koprcanja pored isto
176
tako skliskih kolega, s jednog na drugi kraj petnaestometarskog

bara, kroz ples noževa, letećih kriški limuna i šištave sirene kafe-
aparata, dok za sve to vreme konobari s druge strane šanka urla-
ju narudžbine i opscenosti. Nije to jednostavno. Tokom sezone,
šanker se mora skoncentrisati samo na ono osnovno: odraditi
smenu, ući u neki lukrativni tal sa kolegama konobarima, i saču-
vati zdravu kičmu. Malo se pažnje poklanjalo drugim stvarima.
Ali, čak i tada, Zoran je imao osećaj da neki neimenovani
maler prati rad kluba od samog početka. Silne manjkavosti su
iskrsavale, često i obilato, uprkos količini para salivenih u opre-
manje i sređivanje objekta, kao i krajnje perfidnoj nameri iza
svega toga. Nešto sasvim neočekivano, barem kada je investi-
tor arapski šeik.
Osvetljenje je često zakazivalo - skupe ugradne lampe bi
ponekad žmirkale, a ponekad potpuno pregorevale, i merdevi-
ne su prestali da vraćaju u magacin. Voda, crvena, crna i lede-
na bi uz tifusarsko kašljucanje i prdenje pokuljala iz česme, i ni-
šta je ne bi moglo zaustaviti. Ponekad bi se prelila preko toalet-
ne šolje, i muljem poplavila čitavu klonju.
„Podzemne vode nas prcaju, a gosti su stoka nebaždarena,
jebo im pas mater.” To je menadžer Andrej tvrdio.
Onda je došla jesen. Nahrupila je na scenu naglo, kao i uvek
- u jednom danu smenivši četiri decimale na termometru sa na-
glim pljuskom i mrazom od kojeg bride prsti na stopalima, odu-
vavši par ogromnih suncobrana i gotovo sve goste Bezdana.
Osim onog šeika, naravno, i njegovih drugara. Svako su ju-
tro sedeli, u belim beduinskim nošnjama, svaki sa svojom an-
177
droidskom igračkom i mirišljavom devojčicom platinaste kose,

mrgodni i ćutljivi, razmenjujući tek po koju reč uz produženi
espreso.
A voda, tamna poput usirene krvi, nastavila je da se izliva
iz toaleta, sudopera, čučavaca i odvoda.
Kad god bi menadžer Andrej hteo nešto da zamoli svoje

osoblje, učinio bi to na vrlo specifičan način.
„Trebate mi na raspolaganju za doček”, objavi, kao da zapo-
slenima poklanja komad zemlje i ćup zlata.
Začu se kolektivno stenjanje.
Dao im je trenutak ili dva da zakukaju, direktorski zavaljen
u kožnoj anatomskoj fotelji. Na stolu, pored računara, stajala je
srebrna tablica sa natpisom:
Andrej Stošić, PR brend-menadžer
Bio je mlad, ne više od dvadeset i osam godina, obučen u

oštro ispeglanu košulju i pohabane farmerke, moderno friziran,
kratko sa strane, ali sa stilizovanim šiškama. Naslućivalo se da
praktikuje ishranu bez ugljenih hidrata, bogatu proteinima, i da
redovno posećuje džim. Privatno univerzitetsko obrazovanje i
tribal na dupetu. Dobro vaspitan momak iz beogradske poro-
dice, rekli bi ljudi.
„Otkažite. Sve. Ne interesuje me. Ko neće da radi, zna gde
je izlaz. Bonjorno!”
178
Bilo ih je petoro pozvano na poslovni sastanak, i meškoljili

su se i zagledali ispod oka; Zoran je buljio u pod kao da je nešto
zaboravio, Štuka je otvarao i zatvarao usta poput soma na suvom
(nikako mu se nije dalo da bude štuka), Beli, šef kuvara je bio du-
hom odsutan, pa je čak i Anka, šefica smene konobara, zamišlje-
no posmatrala prozor i zidine kalemegdanskog šanca iza rešeta-
ka, jer je verovatno zaključila da sve to nema nikakve veze s njom.
Debela Pizda, samoproklamovani najbolji pica-majstor južno
od Dunava, odluči da se angažuje po pitanju tog gorućeg problema.
„Pa dobro, bre, Stojke, je l› ti mene zajebavaš?! Celu godinu
rmbačim, i sad još i Novu da dočekujem u bukagijama. E, ‹oću,
bole me kurac!”
Debeli je pripadao plemenu kuvara. Njima su takve stva-
ri mogle da prođu.
„Tebi, ako je loše, znaš gde da ...”, poče Andrej.
„A ka› će stigne drugi deo plate za oktobar?” upita Debe-
la Pizda.
„A kada ćeš ti da odradiš popis robe?!”
Dok se rasprava razbuktavala, prisutni su se nervozno meš-
koljili u menadžerskim odajama, a zacelo bivšem vojnom maga-
cinu ili srednjevekovnoj tamnici, sada renoviranoj i okrečenoj
u belo, pretrpanom registrima i robom za koju nije bilo drugog
mesta: zapakovanim uniformama, sanitarnom hemijom, kom-
pletom džogera i jednim smotanim marokanskim ćilimom.
Andrej i Debela Pizda su delovali kao da će svakog trenut-
ka da se potuku, ili da se poljube. Bili su sve glasniji. Štuka i Ana
su ćutali.
179
Glavni kuvar, tridesetogodišnji momak kog su svi zaposleni

zvali Beli - iako beše visok i crnpurast - nije se oglasio od kada
su ušli u kancelariju. I inače je odavao utisak čoveka koji kon-
stantno mesečari, ali je sada delovao potpuno stondirano. Kao
da će svakog trenutka da svisne. Ipak, Zoranu je on ulivao stra-
hopoštovanje. Svakako je Beli bio poglavica kuvarskog klana,
čuvar njihovih tribalnih pravila i vođa tog sadističko-mazohi-
stičkog hijerarhijskog poretka, što nije mala stvar kad se uzme u
obzir koliko je patoloških slučajeva radilo u kuhinji. Beli je, pri-
de, imao moć, malu i lokalnu, ali ipak moć, da u Bezdanu utiče
na menadžere - samo bi im zapretio da će pustiti kuvare s lanca.
A sada je ćutao. Pizda i Andrej su gotovo vrištali jedan na
drugog.
Bilo je nečeg nedoslednog u ponašanju Belog - nije znao
čovek na šta s njim može računati. Manijak se čak i smeška, pri-
meti Zoran.
„I, ajde, molim te, da čujem, koliki si honorar planirao?!”
ciknu Debela Pizda, sad već ozbiljno rumen, i sav drhturav, po-
put besne pihtije. „Ajde, Stojke, samo da vidim kol›ki si šibicar!”
Neočekivano, Andrej nabaci ljupki kez na lice, kao da na-
vlači kaput. Lep je osmeh imao, krupne, pravilne zube, ali su ze-
lenkaste oči uvek bile hladne, zenica sitnih poput zrna bibera.
„O tome sam hteo da pričam sa vama”, reče Andrej.
Poravnao je tablicu s imenom, namestio miš tako da stoji
paralelno sa tastaturom, pogledom zaokružio po sobi, i tiho re-
kao cifru. Pala je među osoblje kao aktivirana granata - čak je i
Anka odvojila pogled od prozora.
180
Stenjanje osoblja se pretvori u muk.

„A ... a … koliko gostiju planiraš?” promuca Štuka, prvi put
od kada je ušao u kancelariju. Glavu je digao poput merkata što
njuška daleki horizont savane, ne bi li otkrio gde se krije zamka.
„Šestoro”, začu se glas iz pozadine. Svi se okrenuše.
„Andrej i ja smo se već sve dogovorili”, reče Beli, otegnu-
to, kao mumija što se budi. Ispod teških i naduvenih kapaka, ža-
rile su se crne oči. Zoranu se nije dopao taj pogled koji kao da
je bludio po nevidljivim dimenzijama, drugačijim od ove naše.
Bio je to pogled luđaka. „Imaćemo nešto specijalno”, osmeh-
nuo se Beli.
„I, je l› smo se dogovorili?” upita Andrej.
Neodlučno mrmljanje, kao da nisu sigurni da li se me-
nadžer i glavni kuvar sprdaju sa njima, značilo je pozitivan od-
govor. Samo je Anka ćutala, a onda više nije.
„Ne”, rekla je.
„Molim, molim?!” zaprska Andrejeva pljuvačka pod osvet-
ljenjem. „Nisam čuo! Ispočetka?”
„Neću, kažem”, ponovi Anka. Možda je ljudima ponekad
delovala kao simpatična devojčica, ali Zoran je znao bolje. Ima-
la je pokeraški izraz lica, i kada bi joj se četvrtasta vilica stisla -
kao sada - konobari bi se momentalno postrojili u vrstu.
Andrej je neodlučno gledao, kao enigmu, a onda se prezri-
vo osmehnuo.
181
„Aj› mala, beži mi s očiju. Pošalji jebača po platu, ne pojav-

ljuj mi se ovde. Štuka, unapređen si u šefa konobarske smene!”
Anka bez reči izmaršira iz kancelarije. Za njom je ostala ne-
ugodna tišina.
Andrej je neko vreme cvrckao mišem i gledao u monitor,
kao da je sam u prostoriji. Odjednom se prenuo i zatresao ru-
kom, ne bi li glomazni sat spustio sa zglavka. Bio je, navodno,
iznenađen.
„I, jel smo se dogovorili? Ajde, bež›te!”
Projurio je kroz prazan restoran, kroz bar i kroz hadske am-

bise kuhinje gde su kuvarski pomoćnici čerečili goveđu strvinu.
Veselo su pozdravili Zorana, ali su ga ispratili pogrdama i babun-
skim skičanjem, dok je jurio, bez jakne, u tankoj uniformi, ne za-
tvorivši hromirana vrata za sobom - uprkos četiri besna, preteća
natpisa koji to strogo zabranjuju. Zbog promaje, ubiće ih.
„Stani, ej, stani!” vikao je Zoran tanušno, kao da mu ledeni
vazduh usisava pluća. Anka je marširala, bez okretanja.
Stigao ju je na kalemegdanskoj ledini, gnjecavoj od blata i
krckavoj od inja.
„Stani, jebote!” I ona je stala. Zadihano joj je prišao, drhte-
ći. Nebo je bilo sivo, šuplje. Bože, koliko mrzim zimu.
Anka je nestrpljivo čekala, tapkajući nogom u mestu, kao da
ima mnogo pametnije stvari da radi u tom trenutku, i da se straš-
no žuri. Morao je Zoran da je zaobiđe da bi je pogledao u oči.
182
Nije plakala - oči su joj bile potpuno suve, ravnodušne. Stao

je, zbunjen. Zašto sam pomislio da će plakati?
Čuli su se samo kreštavi glasovi gačaka na nebu, lelek lete-
ćih razbojnika.
„Kakav debil, a?” reče prvo što mu je palo na pamet.
„Dobro, Zorane, ako imaš nešto pametno da kažeš, predla-
žem ti da odma› pljuneš”, odbrusi Anka.
„Zašto nećeš da radiš za Novu? Dobra je kinta ...”
Pitanje je zbunilo Anku. Namrštila se kao da joj je Zo-
ran predložio kakav gnusni erotski triler u javnom toaletu, ili
je možda pita zašto neće da davi mačiće u reci. Ostala je nema,
odmahujući glavom, nesigurna da li je u pitanju sprdačina, ili je
on samo malouman.
„Ti ... Ti stvarno ne znaš šta se tamo dole dešava?” upita,
nabacivši tašnu na levo rame, tajni znak svih devojaka koje hit-
no moraju da krenu.
„Pa ne, slušaj ...” poče Zoran, ali ona je već otišla. Mogao je
samo da muca.
„Ne zajebavam se!” vikne za njom dok se sve više udalja-
vala.
Idiot.
3.
„Tako začudan element ovog zapleta”, reče konobar Miša.

On je bio diplomac engleskog jezika i književnosti, sklon op-
skurnim izjavama.
183
„Ajde ne seri tu, nego odma› to bacaj”, reče Štuka, dok je

slagao kulu od prljavih pepeljara na šank. Aristokratski se mr-
štio. Tvrdio je da ima plemenit nos.
Zoran, međutim, nije bio spreman da bilo šta baca. Opči-
njeno je posmatrao činiju s voćem. Gadost s koje se ne može
skrenuti pogled - iako je znao da će posle zbog toga zažaliti.
Isečene kriške pomorandže, ostavljene preko noći u frižide-
ru, vrvile su od stotinu belih, sluzavih telašca. Bezumna masa je
pulsirala na poslužavniku. Hladnoća crvima nije smetala.
Za razliku od mene, pomisli Zoran. U podrumima Bezdana
kao da su ugasili grejanje. Svi su drhtali, osim kuvara. Restoran-
ske prostorije su zjapile tamne i ledene. Uzalud su bile krečene
i renovirane, kad su i dalje podsećale na lagume što se od Kale-
megdana prostiru kroz utrobu grada, nalik na kakav vojni ma-
gacin, slavensku grobnicu, turski kazamat, predhrišćansku kata-
kombu, ili možda kao kolaž svega toga. Samo s trunkom atmos-
fere podzemnog austrougarskog rezervoara, čije se crno, ledeno
korenje grana sve do Save i Dunava...
I pojedini gosti su delovali kao duše izgubljene u podze-
mlju.
„U pizdu materinu sa svim tim!” prosikta Štuka, preteći da
svakog trenutka naglavačke uskoči u šank. „Bacaj to pre nego što
neko vidi, čuješ šta ti kažem!”
„Master Štuka je u pravu”, potvrdi Miša, s anglosakson-
skom hladnokrvnošću. „Jutros se dama, družbenica gospodi-
na Mohameda bin Zajeda, požalila na neobičan, čak neprijatan
miris soka od pomorandže. Vratila ga je nazad.”
184
„E, hvala ti na objašnjenju, Radio Slobodna Evropa, i da se

teraš u pizdu materinu. Daj to ovamo!” Štuka se izvi preko šanka
poput makakija, otrgnu činiju s crvima ispred Zoranovog nosa,
i sve skupa zafrljači u kantu za smeće.
„Ali ...” promuca Zoran. „Zar vama to nije čudno? Mislim,
otkud crvi u frižideru? Sinoć sam ostavio ...”
Štuka odmahnu rukom, poslaga čiste pepeljare na ajncer, i
nestade. I Miša je slegao ramenima. „Ja sam, znaš, studirao na
ženskom fakultetu, svačega sam se nagledao ...”
Nakon što su konobari otišli, Zoranu je ostalo samo da se
vrti oko kafe aparata koji je zračio još kakvu-takvu toplotu, i da
se pravi da briše prašinu sa polica, u nedostatku pravog posla.
Nije gledao u kantu za đubre.
Iz kuhinje se začuše psovke. Nije to bilo ništa neuobičaje-
no. Osoblje je imalo instrukcije da ne interveniše sve dok se ne
potegnu noževi - samo je ovaj put u pitanju bilo glasnije arlau-
kanje nego inače. Zoran gvirnu ka vratima od kuhinje.
„Kurvin sin!” vrištao je neki prokletnik.
Zoran se polako osvrte ka kanti, ka hrpi đubreta sa prevr-
nutom činijom na vrhu. Crvi su se uvijali na smetlištu, kao da
su se presamitili od smeha.
4.
„Kad bi se manuo kelnerisanja …” Imao je običaj da uzdah-

ne Ratimir, Zoranov otac. „Ubiće te taj kafanski život ...”
185
„Ćale, ja nisam kelner, ja sam koktel-majstor”, promrmlja

Zoran, natečen od spavanja, i nadvijen nad vrelu tursku kafu.
„Ja sam barista!”
„Barista, kuraca trista”, reče Ratimir, sakrivši se iza papir-
nate dnevnopolitičke žutare. „Onolike pare spiska na školova-
nje ... I sad rmbačiš i za Novu, je li? Kada ćeš bre ti da se ženiš?
Da se seliš odavde?”
„Sutra, ćale”, odgovori Zoran, kao i obično. „Sutra se i že-
nim i selim.”
„Eh, isprdak ... A ‹oće i za Badnje veče da vas ‹apse da ra-
dite?”
Zoran je ćutao, pre svega zato što nije znao odgovor, a i zato
što to nije bilo loše pitanje.
„A hteli ste kapitalizam, majke vam ga nabijem ...”
„Jeste, Ratimire, baš sam ga ja lično tražio”, reče Zoran. Geo-
političke opservacije su Ratimiru bile omiljena prepodnevna za-
nimacija, još od kad je otpao kao tehnološki višak u pogonu, i Zo-
ran je odlučio da je vreme da to ovaj put eskivira. Pokupio je kafu
i cigarete, i pognute glave šmugnuo ka kuhinji, osećajući očev
pogled na potiljku. Nije morao da gleda Ratimira da bi ga video
- namrštenog, zbrčkanog, u papučama i trenerci, skrivenog iza
štampe na čijoj naslovnoj se kezila ljudska čeljust i ženska dojka.
U relativnoj bezbednosti kraj sudopere, Zoran potegnu
mobilni iz džepa, poput kauboja iz špageti vesterna.
Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan...
186
Prekinuo je vezu.
Anke nema treći dan za redom. A to nije dobro.
Po svemu sudeći, zaključio je Zoran, ili niko na poslu zaista
nije ništa primećivao, ili su se svi pravili ludi. Osim Anke. Ona
je znala nešto. Zašto bi inače otišla? Zbog gluposti? Zbog Nove
godine koju bi ionako radila, samo u nekom drugom klubu?
Primetio je i ranije da Anka zazire od radnog mesta. Nije
to bio običan umor i nezadovoljstvo zbog idiotske prirode po-
sla, već nešto drugo.
Kada bi nakon zagušljive smene, onako znojavi, svi pose-
dali oko šanka, spremni da se malo i sami - s prećutnom dozvo-
lom menadžmenta - naslone na pivsku točilicu, Anka bi se pre-
svukla u civilnu odeću, skinula šminku i neprimetno šmugnula.
Niko to nije primećivao, niti je pridavao na značaju, ali je Zoran
jednom čuo Anku kako prigušeno šapuće koleginici: „Ja u živo-
tu ne bih sedela na ovako jezivom mestu! Ovde ni minut duže
od kraja smene!”
Morala je i ona nešto osetiti. Ali šta? Zoranu je trebalo pro-
kleto objašnjenje. Pritisao je jedino dugme koje mu je moglo po-
moći.
Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan, molimo vas ...
5.
Kad god bi menadžment Bezdana probao da amortizuje

turbulentnu finansijsku situaciju u preduzeću - plate za oktobar
187
su još kasnile, ženski toalet je bio danima zatvoren zbog popla-

ve, kuvari su pretili ustankom, a od gostiju nije bilo ni traga - vi-
kendom bi priredili žurku sa fanki-bendom, transvestitskom pe-
vačicom, skupim alkoholom i nečim za grickanje.
Samo bi u tim trenucima Bezdan nalikovao noćnom klubu
kakav je pretendovao da bude: znojav, užurban i pohotan, dok
se zajedno komešaju stari politički kadrovi, nabrekli i podbuli,
kao i njihove mlađe kolege, glava blistavih od masti; sredoveč-
ne tv voditeljke koje su - ne bi li revitalizovale posustalu karije-
ru - u javnost plasirale pornografske snimke domaće proizvod-
nje, elegantno su sad ispijale proseko u društvu muževa i švalera,
dok su njihovi ideološki potomci, devojčice utegnute, našmin-
kane i mirišljave, sisa napumpanih poput aerostatičnih balona,
preuzimale pozornicu i lovile plen. Muzika je rmbala i znojila
se, plesalo se po stolovima, šmrkalo se obilato ali bahato, pilo se
mnogo, a pare iz perioda privatne akumulacije kapitala, prštale
su na sve strane, toliko čak da su i konobari prestali da jadikuju
nad svojom sudbinom. Neverovatna stvar.
Po ćoškovima su se diskretno muvali mladići ravnih poti-
ljaka u belim trenerkama, ispod kojih su se ocrtavali intimni de-
lovi i intimno naoružanje - bili su tu kao neki relikt prošlosti, či-
sto da se održi tradicija.
Šank ne sme pasti - bio je moto takvih večeri. I nije pao,
mada je posustajao. Voće je letelo na sve strane, ljudi su vrišta-
li u histeriji, pomoćnici su istovremeno pokušavali da budu što
sitniji i da prenesu što više gajbi pića, a nadmeni koktel majsto-
ri su žonglirali s flašama, pa su se zaposleni klizali po srči. Bilo
je, što se Zorana tiče, kao da je ponovo leto.
188
„Nane, nema nane, nema usrane nane!” arlaukao je neko

iz šanka, kao da mu od toga život zavisi. „Pomoćnici! Nane!”
Kroz zaglušujuće talambasanje muzike, Zoran dade znak da
će on otići do magacina, samo ako ovaj umukne. Provukao se
kroz kuhinju gde je haos bio još gori, ali je lepše mirisalo, i spu-
stio se strmim katakombastim stepenicama.
Magacin je bio najrustičniji deo Bezdana. Srednjevekovni
lukovi su se skupljali nad tavanicom, i nisu svi ćoškovi bili mal-
terisani i okrečeni - u jednom se delu još videla crvena cigla i
grubo istesan krečnjak, nalik kalemegdanskim zidinama. Osvet-
ljenje je bilo slabo, samo golo svetlo žute sijalice, a frižideri i za-
mrzivači su u lagumima delovali fantastično, kao da ih je neka
viša sila tu zaboravila pre mnogo hiljada godina.
Debela Pizda se osvrnu, s džakom brašna u naručiju. „Oh,
ti si... Idi u kurac, živ sam se prepao.”
Zoran klimnu glavom, i priđe odvojenom frižideru koji je
uspeo izvojevati samo za šankere, odvojeno od kuvara - da mo-
hito posle ne bi smrdeo na slaninu.
„Đe si, Debeli”, reče Zoran, i zapali cigaretu.
Debela Pizda nije ništa odgovorio. Premetao je robu, tih i
skoncentrisan, mada nije bilo jasno šta zaista radi. Zar on usred
najgore gužve u smeni, prebrojava džakove? pomisli Zoran, i
otpunhu dim ka kamenoj tavanici. Kuvari inače nisu zabušanti.
Krajnje neobično ponašanje.
„Nešto nije u redu?”
189
„Ma, oko dočeka ...” Debeli slegnu ramenima. „Treba veče-

ras neko da ostane posle smene, da pokupi porudžbinu za do-
ček.”
„Porudžbinu?” upita Zoran, podigavši obrvu.
„Ma da, budale, pusti ih, donose porudžbinu usred noći ...”
„Čudan neki dostavljač”, primeti Zoran, i pažljivo ugasi ci-
garetu o zid, pre nego što ju je smrskao stopalom.
„Ma sve u redu, samo ...” Debela Pizda kao da je zaboravio
na džakove brašna. Pod svetlom sijalice, obrazi su mu drhtali
kao meduze u akvarijumu. Pogledom je švrljao po podu.
„Ponekad se ovde osećam kao ono kada pišaš na ulici, i tri-
puješ se da te neko gleda ...”
Nije precizirao na koje ovde misli, ali možda za tim nije ni
bilo potrebe. Zoran, kome je svega bilo preko glave, brže-bolje
posegnu za šankerskim frižiderom.
„Nego, hteo sam da ti kažem, u poverenju ...” poče Debeli.
„Da?” Zoran zgrabi stručak nane, svestan da je zakasnio.
„Nisam ja kriv”, konačno reče Debeli. „Za onaj teleći but.
Nisam ga ja pojeo.”
Zoran klimnu glavom. Čuo je to već ranije.
„Doduše”, nastavi Debela Pizda, „ne bih rekao da ga je bilo
ko zdipio. Samo je ležao u frižideru, potpuno raščerečen ... To
je mogao samo neki maloumnik da uradi. Zubima, verovatno ...
Ali, ko je toliko lud?!”
190
6.
Bilo je odveć kasno kada je Zoran konačno sredio šank i

napustio prostorije Bezdana. Noć je smrdela na sneg i mraz. Zi-
dine od kamenih kalemegdanskih zakrpa su se savijale pod ne-
onski ružičastim nebom.
Ispred ulaza je stajao parkiran srebrni kombi bez oznaka.
Bilo je to neobično - otkad su gradske vlasti sagradile parking
oko spomenika Pobedniku, parkiranje beše strogo kažnjivo u
kalemegdanskom šancu.
Dok je prolazio, zamotavajući se u tri šala i perjanu jaknu
- bio je izrazito zimogrožljiv - Zoran pokuša da vidi lice vozača.
Premda, bio je mrak - figura je ostala nejasna, nepomična. Gla-
vu nije okretao, ali se Zoran mogao zakleti, ovaj ga je pratio po-
gledom, i čekao je da ode.
Dok mu je mraz milovao bubrege i zavlačio se za vrat, Zo-
ran krenu ka Vidin kapiji. Blato je šljapkalo, i usisavalo stopala.
Iz dubine srebrnog kombija, začu se hrapav, kreštav, poma-
lo kenjkav plač - plač novorođenčeta.
Zoran ubrza korak kroz tamu.
7.
„Ej, isprdak!” Bilo je prvo što je Zoran čuo tog poslednjeg

jutra, dobre stare dve hiljade i šesnaeste godine. „Evo ti radno
mesto na TV-u!”
„... pravo sa terena. O projektu Beograd na Tvrđavi, kao in-
vesticiji od nacionalnog značaja, govori nam gradonačelnik. Re-
cite nam ...”
191
„Ćale, utišaj!”
„... mi, dakle, planiramo da počnemo u januaru izgradnju
šoping mola na Kalemegdanu, što će otvoriti na hiljade ...”
„Ćale, molim te!”
„... gradska vlast već pokazala odgovornost prema malom
privatniku, finansirajući otvaranje ugostiteljskih objekata širom
Kalemegdana ...”
„Tatice!”
„... što će približiti Kalemegdan, ali i Beograd i Srbiju, ko-
rak bliže Evropi. Hvala ...”
„U pizdu materinu ...”
8.
Taj doček je ostao u Zoranovom sećanju tek kao neki mut-

ni košmar koji bi ga s vremena na vreme pohodio - sve bi mu
se vratilo kada bi osetio specifični miris gulaša u vinu, ili video
bljeskanje novogodišnjih lampica na lakiranom drvetu šanka, ili
bi ga na tren spopala neka specifična jeza u zimsko praskozorje,
dok se sve plavi pod snegom.
To veče je osoblje legitimisano na ulazu, od strane policije
- znak da će večeras budže doći da planduju. Dešavalo se i rani-
je, ali atmosfera unutra beše drugačija.
U kuhinji neobično mirno, tiho - obojica prisutnih, Beli i
Debeli, pažljivo su posmatrali krčkanje ogromnog lonca. Miri-
salo je na gulaš u vinu. Kada su primetili Zorana, mahnuli su u
znak pozdrava; Debeli s krivicom u očima, kao da je pas koji se
192
popiškio na tepih, a Beli sa standardnim entuzijazmom, poput

žderača opijuma.
„Ovo je prava stvar”, reče mu Beli, s nečim što je pre nali-
kovalo facijalnom grču nego osmehu. „Vidi”, doda i podigne po-
klopac šerpe iz koje pokulja mirišljava para.
Restoranski prostor je bio raskrčen, tako da je na sredi-
ni stajao samo jedan sto za ručavanje, prazan. Svetlo priguše-
no. Štuka u svečanoj, crnoj uniformi. Kao da će se odigrati bal
vampira.
Kada su gosti konačno došli, Zoran ih je mogao osmotri-
ti iza šanka, ali mu to ništa nije značilo: menadžer Andrej, šeik
bin Zajid (stalni gost i suvlasnik), kao i par političkih kadrova,
ali mlađih i ne tako istaknutih. Praktično, avanzovani botovi.
Bot. Još malo pa robot.
Sve je proteklo mirno, ali donekle sablasno: Zoran je stavio
proseko u kofu leda, dao Štuki čaše za šampanjac, i posle toga ga
niko nije primećivao. U lokalu nije bilo muzike, ali se eksplozi-
je od novogodišnje proslave nisu čule. Muvao se po šanku, bes-
poslen, nevidljiv.
Funkcioneri i glavonje su jeli u tišini, i povremeno mrmlja-
li. Prvo predjelo - salata od šargarepe, maslina i jabuke, pa fu-
zija azijsko-balkanskih sarmica, pa glavno jelo - gulaš. Naručili
su još vina, viskija i tri kofe leda.
Nije delovalo kao da se dobro provode.
Kada je otkucalo dvanaest sati a odjek eksplozija i gradskog
vrištanja dopro do lagumskog restorana, sva četvorica glavonja
193
su, kao jedan, ustali i čestitali jedni drugima Novu godinu. Kao
po komandi, Štuka im je prišao lakim korakom, u stilu bečke ko-
nobarske škole, ruku pod ruku sa devojkom.
Zoran ju je tad prvi put primetio - nije se muvala po loka-
lu ranije. Mlada, vrlo mlada, pa ni masni pramenovi kose, ni si-
rotinjska, prevelika odeća nisu mogli sakriti činjenicu da je reč
o devojčici, možda čak i maloletnoj. Privijala je zamotuljak od
ružičastog peškira na grudi - nije se moglo videti šta je unutra,
ali se moglo naslutiti po načinu na koji ga je pomalo zaklanja-
la od ostatka sveta.
Štuka ju je ostavio pred stolom slavljenika, i svi su usta-
li da joj čestitaju: Andrej, bin Zaid, funkcionerski ološčići. U
trenutku kada su onako uparađeni, svi redom, tri puta u obraz
poljubili devojčicu sa šibicama - jeste trenutak kada je čitava
scena dobila bizaran kvalitet kakvog alternativnog muzičkog
spota iz Berlina. Suviše čudno da bi bilo istinito, pa je sve što
se potom dogodilo, u Zoranovom slučaju, prekvalifikovano u
domen košmara.
Zaštitnički obavijenih ruku oko devojčinih ramena, Andrej
ju je poveo ka kuhinji. Ona ga je oprezno pratila, sve jače privi-
jajući smotuljak na grudi. Ostali su ih svečano pratili u koloni,
sve do mračnog ulaza u magacin; odatle je morala sama. Andrej
je nežno pogura niz stepenice. Devojka zatetura.
Beba se promeškoljila, i zakmečala. Ubrzo ih je oboje pro-
gutala tama. Plač je odzvanjao sluzavim zidovima. Trajalo je to
neko vreme, kao da se spuštaju spiralnim stepeništem u Had.
Zoran je zaboravio da se pravi zaposlen.
194
Kada je, nakon čitave večnosti, glas novorođenčeta umu-

kao, svi se vratiše za svoje stolove. Društvo se razgalilo; naručili
su još žestine i šampanjca, te se konačno raspričali.
Ostali su tako sve do jutra, pre nego što ih je, onako zatetu-
rane, pokupila policija. Da ih voze kući, dabome.
Zoran je ostao da raspremi lokal, zajedno sa Štukom, za-
jedno sa kuvarima. Brisali su pod, raspremali stolove, čangrljali
posuđem, sve ćutke, izbegavajući da ukrste poglede. Ko zna šta
bi u njima prepoznali.
I samo je još iz magacinskih dubina, iz tame, dopirao tihi
zvuk srkanja, krckanja i prigušenog podrigivanja.
9.
Ima i takvih dana, kada je nebo azurno, a sunce ledeno i zu-

bato, kada se beogradski trotoari sijaju mokri, kao da su se tek
isplakali. Ljudi pokuljaju napolje, da oprezno traže korak izme-
đu garavih hrpa snega, i negde u viru košave, oseti se prvi dašak
proleća, kao tiho obećanje.
Anku je sreo u Knez Mihajlovoj ulici. Prolaznici su ih gu-
rali ramenima, spoticali se, psovali. Sa oluka i krovova je kapa-
lo na njih, kao sunčeva kiša.
„Ma izgubila sam telefon!” Smejala se Anka. „Daj, zapiši
novi broj!”
I baš se zgodno ispostavilo, oboje su imali slobodnog vre-
mena, i zaputili su se nasumično, kroz gužvu, sve dok ih put nije
naneo na Kalemegdan.
195
Anka, kaže, sada radi kao menadžer nekog kluba na Vrača-

ru; Zoran je dao otkaz u Bezdanu, pa je trenutno nezaposlen, ali
mora nekako izbeći Ratimirove prepodnevne monologe. Zato se
i šeta. Druge stvari su, uostalom, bile zanimljivije: Debela Pizda
se zamonašio, što je bilo urnebesno, a i sada se zove otac Ilari-
on, što je još urnebesnije. Beli i Štuka i dalje rade na starom me-
stu. Andrej je zbog lošeg zdravstvenog stanja morao da da otkaz.
„To te nikada nisam pitao ...” priseti se Zoran, mada sve beše
skriveno iza poluzaboravljen magle, kao neki događaj koji se mož-
da nikada nije ni dogodio. „Zašto nisi htela da radiš za doček?”
„Ma Andrej me je previše smarao …” reče Anka. „Ionako
sam htela da se maknem odatle.”
Nisu tako planirali, ali stopala su ih sama povela pored blat-
njavog gradilišta gde su, umesto prirodnjačkog muzeja, sada
gradili novi tržni centar, i kroz Vidin kapiju, nekim starim uho-
danim stazama, pravo ka Bezdanu.
Uprkos hladnoći i opštem otapanju, bašta je bila puna - go-
sti su sa naočarima za sunce, sa decom i kučićima, sami ili čopo-
rativno, okupirali svaki slobodan sto. Na trenutak su mogli vi-
deti Štuku kako iznosi dodatne stolice i juri da donese još. De-
lovao je zauzeto, a i neraspoloženo za ćaskanje.
„Hajdemo negde drugde na kafu”, reče Anka, elegantno
podvukavši svoju ruku pod Zoranovu. „Ne sedi mi se ovde ...”
„Valjda im više ne curi voda ...” reče Zoran, mada više ni
sam nije znao na šta tačno misli. Osmotrio je gužvu: bilo je ne-
moguće ne primetiti i bin Zaida sa svojim beduinskim drugari-
ma i plavokosim devojčicama.
196
„Hajde, smrzla sam se ...” povukla ga je Anka.

Krenuli su kroz blato, u susret jednom dugom, i što se Zo-
rana tiče, vrlo verovatno, ugodnom popodnevu.
Mada, ipak, nije mogao da ne primeti - s obzirom da su se
gotovo sudarili sa vozilom parkiranim pored znaka za zabra-
nu parkiranja - srebrni kombi. Bez oznaka. Oslušnuo je Zoran,
kroz baštensku vrevu i Ankin glas, naćuljio je uho ka unutraš-
njosti kombija.
Anka ništa nije primetila - smejala se i pričala, i povukla ga
da ubrzaju, bilo joj je hladno. Zoran se nije osvrtao dok su od-
lazili. Ipak, odahnuo je.
U kombiju se ništa nije čulo.
Za sada ...
197
Ilustracija: Snježana Blagojević
Ivana Milinković
PLAVI JEZIK
Ivana Milinković, rođena 8.4.1986. godine u Banjaluci, BIH,

gdje je završila osnovnu, srednju i Filozofski fakultet, odsjek
psihologija. Zadnje dvije godine živi u Sloveniji, Novo me-
sto gdje pokušava da nađe svoj put. Od 2013. počinje da piše
za različite online portale. Skoro je pisanje članaka stavila na
stranu te se posvetila fikciji kroz kratke priče i drame. Ho-
ror tematika joj nije bliska, ali je osjećala poriv za pokušajem
kroz animizaciju teme. Inspiraciju crpi iz života kroz različite
poslove, susrete, prilike. Nadopunjuje se tuđom fikcijom ko-
jom kompletira i nadograđuje ideje i stvari o kojima piše. Ve-
ćina napisanog ostane sačuvana na računaru sa tendencijom
da bude izbrisana, ali zauvijek zabilježena u memoriji bez po-
trebe da se prosljeđuje dalje. Pokoji izlet u vidu konkursa na
određenu temu je podstiče da proširi taj svoj pisalački intro-
vertizam na bar polu-ekstrovertizam.
Ivana Milinković
P L A V I J E Z I K
Plavi jezik
Donatela je sjedila za računarom u svojoj kućici na drvetu.

Razmišljala je kako da napiše pozivnice za novogodišnji doček.
Svake godine druga koza je bila zadužena za cjelokupnu organi-
zaciju. Ove godine je bio red na nju. Dekoracija, pozivnice, šved-
ski stol. Osim prvog, drugo dvoje nije još riješila. Dok je sjedila
i razmišljala šta da napiše, povremeno je bacala pogled na Megi,
svoju cimerku, koja je ležala u krevetu. Imala je bolest plavog je-
zika koja nikako nije prolazila. Nošena bolešću, Megi je već da-
nima opako halucinirala i prijetila da ugrozi doček.
Pogledala je ka stočiću na kome se nalazio telefon, iščeku-
jući poziv od Đure. On je obećao da će pomoći oko hrane. Re-
kao je da ima odličan ketering u gradu i da će je pozvati čim sve
dogovori, dodavši da će svratiti na kratko i fotografisati slavlje.
Znači, još da pošaljem pozivnice svojim kozama: Lauri, Žo-
zefini, Milijani, Rozi, Đuliji, Kaltrini i Tamari. Valjda će do ne-
delje i Megi ozdraviti, mislila je Donatela.
I počela je da piše: Drage moje koze, u nedelju je praznik ...
„Ne!” rekla je naglas, selektovala tekst i obrisala. Opet je
pogledala prema Megi, plašeći se da je nije probudila i zagleda-
201
Ivana Milinković ◆ PLAVI JEZIK
jući da li uopšte diše. Počela je iznova: Ima da nam bude luuu-

do. Nedelja je naša.
Ovo joj se više sviđalo, iako opet nije bila u potpunosti za-
dovoljna. Od kako je na postu, nije mogla normalno da razmi-
šlja. Imala je osjećaj da su sinapse zamijenile mjesta i napravile
opštu pometnju. Svako malo je padala u iskušenje da si napravi
taj čarobni napitak zvani kafa. Zašto li su ga zabranili pred pra-
znik? Nije joj se više dopadao njihov Bog. Krizirala je.
Zazvonio je telefon, bio je to Đuro. Imao je dobru vijest:
sredio je ketering. Jedino što je želio zauzvrat bio je izlet. Sa
njom. Prije žurke. Iako je Đuru uglavnom smatrala čudakom,
odlučila je da pristane. Nije imala izbora. Meza je morala biti
postavljena.
Kliknula je na print i odštampala pozivnice. Nije željela gu-
biti vrijeme na novo vaganje teksta. Poslednja verzija je ipak
bila dovoljno dobra. Otišla je do najbližeg poštanskog sanduče-
ta i ubacila pozivnice. Potom je krenula do apoteke gdje je ku-
pila antibiotike za sebe i drugarice. Trebalo se zaštiti od bolesti
koju je Megi imala. Vrlo lako su se sve mogle zaraziti. A to se
po svaku cijenu moralo izbjeći. Baš se sad našla razboliti, raz-
mišljala je Donatela. Sad kad je na mene došao red. Sad kad sve
mora biti savršeno.
Narednih dana se bacila na spremanje kuće. Sve je moralo

sijati poput lampiona koje je kupila za ovu prigodu. Pazarila je i
ukrasne svijeće. I to ne bilo koje, već plave.
202
Tiho se nasmijala kada je shvatila da se odlično slažu sa

Meginim isplaženim jezikom. Samo da još ne umre. Pokušava-
la je da ne misli na izlet koji je obećala Đuri, ružeći sebe što na
vrijeme nije krenula sa organizacijom. Da je to učinila, sada ne
bi morala da pristaje na njegove usluge, a onda i uslove.
Napokon je došao i taj dan. Ustala je, ne pretjerano vese-

la, ali se bodrila da će izlet brzo proći. Ono što će doći nakon
toga ju je tješilo. Slavlje i lom, jer njene ženske su znale kako se
provodi.
Čak su se dogovorile da će se ukrasiti perjem prijatelja koji
je umro prije mjesec dana. Siniša je bio stara ptica, svjesna toga
koliko im je praznik značajan. Na samrti je rekao: „Želim da me
nosite onda kad vam bude najbolje. Onda kad vam trebam.” Ne
samo da su taj dan shvatale ozbiljno, nego i posljednju želju svo-
ga prijatelja. Roza je bila koza koja je najbolje šila, pa je svima
iskombinovala po par pera, u zavisnosti gdje su ih željele okači-
ti. Tamara je htjela da bude Indijanka, Kaltrina je željela nauš-
nice, Laura narukvicu ... Jedino je Donatela stavila pero u kuti-
jicu, pa ju je okačila oko vrata. Za sreću. Odlučila je da joj slu-
ži kao talisman.
I onda je Đuro pokucao na vrata. Sva je pretrnula, ali ih

je ipak otvorila. Stavio joj je povez preko očiju, kazavši da ima
iznenađenje za nju. I pošli su. Kada joj je napokon skinuo po-
vez, shvatila je da se nalaze u šumi.
203
Oko nje, u oformljenom krugu, laganim koracima su se pri-

bližavale krvoločne životinje. Svaka krvoločnija od druge. Ga-
vran, lisica, medo, vuk, zmija ... Činilo se da im nema kraja.
Izgledalo je kao da se dupliraju, ili ju je vid izdavao. Znala je
samo da joj se vrti u glavi. Htjela je kofein.
A onda je pogledala prema krošnjama, tražeći Boga, ali nije
naišla na njega, već je vidjela lampice raznih boja. Jarko su svje-
tlucale, da ih čak ni dnevna svjetlost nije ometala.
I onda je muzika počela. Zar me i sluh izdaje? Da li ova-
ko izgleda ludilo? Kada je spustila pogled vidjela je krvoloč-
nu družinu kako uigrano pleše svoju koreografiju. Više joj ni-
šta nije bilo jasno. Da li sam popila antibiotik? Ili se opet sinap-
se igraju sa mnom, zapitala se prije nego što je pala u nesvjest.
Ekipa se razišla, a Đuro je njeno kasnije buđenje dočekao riječi-
ma: „Nadam se da ti se svidjela koreografija. Sretan rođendan,
Donatela!”
Od šoka isprva nije znala kako da reaguje. Njen rođendan
je zbog praznika uvijek stavljan u drugi plan. Nikad joj niko nije
čestitao, osim Siniše, te stare mrtve ptice. Iznenađenoj, skoro da
joj je suza krenula, ali se ipak sabrala i hladno rekla: „Hvala, vri-
jeme je da idemo nazad.”
U povratku su ćutali. Za to je okrivila depresivnu muzi-
ku što je dopirala sa radija. Skupa sa srčanim koji ju je zamalo
strefio kada je vidjela divlje životinje kako joj latino plesom če-
stitaju rođendan.
Kod kuće ju je čekalo sve onako kako je ostavila. Osim
Megi, koje nije bilo u krevetu. Mora da joj je bolje, pa je izašla
204
da malo prošeta, zaključila je i sjela da sačeka drugarice. Minuti

su prolazili kao vječnost. Zašto u pozivnice nisam stavila raniju
satnicu? zapitala se. Nestrpljenje ju je ubijalo.
Prva je, naravno, došla Žozefina. Ona je uvijek u svemu bila
prva. Nije se okitila perjem, jer je, od kada je znala za sebe, ima-
la ornitofobiju. Iako je stari Siniša već neko vrijeme bio mrtav,
strah od ptica nije mogla savladati. Drugarice joj to nisu zamje-
rale. Jednostavno su je prihvatile.
A onda su došle i druge: Laura, Milijana, Roza, Đulija, Kal-
trina i Tamara. Samo je Megi nedostajala. No, koze je nisu mogle
čekati. Koliko god da joj je dan čudno počeo, Donatela je ipak
uspjela da se opusti i uživa.
Uživale su i ostale koze, jer bila je to prava pravcata žurka.
Onakva kakve su samo one mogle da naprave. I, naravno, pile
su kafu. Bolje reći, salijevale je u grla, jer su prvi put, poslije se-
dam dana posta, smjele da je konzumiraju.
I plesale su. I jele. I meketale. Ketering se ispostavio kao fe-
nomenalan, pa se Đuro kozama nije više činio kao potpuni ču-
dak. „I još taj divan poklon koji je priredio Donateli ...” mrmlja-
la je Roza.
Opšte novogodišnje veselje je prekinulo zvonce na vrati-

ma. Đuro, koji je došao da ih fotografiše, ušao je unutra sa tor-
tom u rukama. Uz nju je donio i pismo na kome je pisalo: Megi.
„Ma gdje li je ta koza? Bolest ju je baš prebacila. Umjesto
da je tu sa nama, ona šalje tortu!”
205
Ogovarale su koze, dok ih je Đuro fotkao, a onda su krenule

da ga nabacuju Donateli. Migale su joj i gurkale je. Čak su Đuri
i fotoaparat otele iz ruku da bi ih slikale zajedno. „Za uspome-
nu!” kazale su, dok su se smješkale i meketale.
A onda je Đulija, okružena plavim svjećama i mrdajući po-
zamašnim, kozjim kukovima, počela da reže tortu. Od tehno
muzike što je dopirala sa lokalne radio stanice, tresla se čitava
kućica na drvetu. Tako prigodno ... mislila je Roza, đuskajući.
Njoj se pridružila i Kaltrina.
Opšte ludilo je trajalo sve do trenutka kada su u odsečenom

parčetu torte ugledali plavi jezik njihove Megi.
Oblivena znojem, Donatela se trgla iz užasnog sna. Ne

uspjevajući da obuzda drhtanje tijela, pokušala je da dozove
cimerku. Megi je kriomice kuhala kafu, iako je još uvijek bilo
vrijeme posta. Potom se okrenula i dotrčala sa gazom u ruka-
ma. Obrisala je Donatelino čelo, pa kazala: „Biće sve u redu.
Pod temparaturom si. Imaš bolest plavog jezika, pa haluciniraš.
Ozdravićeš do dočeka.”
Čuvši to, Donatela je sklopila oči i drhtavom rukom napi-
pala talisman u kojem se krilo pero.
Dok joj je svjetlost šumskih lampica blinkala u glavi, zapi-

tala se da li će joj Sinišina amajlija donijeti sreću ili će i ona, kroz
par dana, biti mrtva. Nalik njemu.
206
Sanja Bošković
MESAR PAVLE
Sanja Bošković je u svetu medija od petnaeste godine. Prire-

dila je nekoliko knjiga, napisala bezbroj članaka, uredila i/
ili vodila dosta radio i TV programa. Uređivala je časopis za
profesionalce u medijima Link. U stalnoj je potrazi za novim
izazovima, te ozbiljno razmišlja o promeni profesije.
Sanja Bošković
M E S A R P A V L E
Mesar Pavle
Kasapnica se nalazila u blizini pijace, smeštena u jednoj od

onih starih kuća koje u prizemlju imaju lokal, a na spratu pro-
storije za život; objekat u centru, većini kupaca nadohvat ruke.
Nema takvih još mnogo u našim gradovima, tek poneki je us-
peo da se provuče ispod čekića vremena.
Veliki izlog sa unutrašnje strane bio je oblepljen belim i či-
stim pločicama, dok je dva naspramna zida povezivala metalna
šipka načičkana kukama. Svaki dan se na njih kačila druga sor-
ta: svinjske glave, papci, pečenice, pančete ... Za razbijanje mo-
notonije bila su zadužena dva postera, zalepljena selotejpom, sa
crtežima svinje i krave. Zelenom, žutom i crvenom bojom behu
označeni jestivi delovi.
U radnji se nije osećao samo karakterističan miris mesa,
već je posebnu notu davala i aroma sirćeta za koju niko nije znao
odakle dolazi. Ta mešavina mirisa terala je muve iz radnje, a nije
ih bilo u blizini čak ni za vrelih letnjih dana. Upravo radnja ka-
kvu su mušterije cenile.
Radni dan Mesarice bio je uvek isti. Tri momka su dolazi-
la u šest ujutru, zaprimala isporuku mesa, čistila radnju, pripre-
mala noževe, panjeve, sitninu za vraćanje kusura i takve stvari,
da bi u sedam časova sve bilo spremno za mušterije. Gazda je si-
209
Sanja Bošković ◆ MESAR PAVLE
lazio pola sata kasnije. Druga smena bi počinjala od 14 časova i

trajala do posle TV dnevnika, što bi kupci rekli.
Vlasnik Pavle je delovao zdravo kao dren: rumenih obra-
za, pomalo podgojen - više nadut, sa crvenim nosem što su kup-
ci pripisivali tajnom alkoholizmu. Uvek je nosio isto odelo: ta-
mnobraon, pomalo demode, poluočišćene cipele i belu košulju
sa uredno vezanom šarenom gastarbajterskom kravatom. Kako
se predstavljao kao bivši pušač, u rukama je stalno vrteo parče
drveta - da smanji nervozu, objašnjavao je. Živeo je sam i naj-
više vremena je provodio u mesari. Porodicu je negde zagubio,
govorio je u šali. I ono što je bilo najčudnije, nikada se nije pri-
hvatao sečenja mesa.
„Mesar, a boji se noža.” Sa time su najčešće počinjali trače-
vi o Pavlu. Stalne mušterije su se čudile zašto sebi ne nađe ženu.
„Kako je poželjan i zgodan!” često su šaputale komšinice dok su
čekale da budu uslužene i krišom, ispod oka, posmatrale grgura-
vu smeđu kosu i pravilne crte lica tog muškarca u zrelom dobu,
sa tek pokojom borom oko očiju i usana. A Pavle bi stajao ili uz
stepenice koje vode u privatne prostorije, odvojene zavesom od
makramea i palmom, ili blizu izloga, pogleda uperenog u dalji-
nu, nesvestan toga kakvo interesovanje pobuđuje.
Senka je od otvaranja mesare (koja joj je bila na pet minuta
od kuće) dolazila jednom nedeljno. Subotom, rano ujutru, ku-
povala bi kilo mlevenog, pola kile svinjetine i ponekad isto to-
liko junetine. Između muža, posla i porodičnih obaveza baš i
nije imala vremena za rasipanje. No, desilo se da je jednog dana
ostavila pazar za kasnije nego što je bilo uobičajeno. Bila je sed-
ma po redu što joj je dalo dovoljno vremena da primeti da u ka-
210
sapnicu jedva da uđe muško čeljade i da se komšinice došapta-

vaju, šuškaju poput šiparica o tome koliko je Pavle zgodan. Da
li su u pravu? Zapitala se vođena dosadom. I odmerila je gaz-
du, od glave do pete, onako ispod oka, kako to samo žene znaju.
Tako je počelo.
Senka je bila sekretarica sa položenim kursom za daktilo-

grafiju. Iako u braku više od dvadeset godina, još uvek je pri-
vlačno izgledala. Preturila je preko glave ranu udaju i bezbroj
neuspelih pokušaja da se ostvari kao majka. Sve to ju je, očeki-
vano, udaljilo od supruga.
Njena najbolja prijateljica Nina živela je u zgradi pored, što
su obe pripisivale srećnom sticaju okolnosti. Nina je imala neo-
bičan hobi - svakog dana je gledala po film, a projekcija bi se na-
stavljala kod Senke gde bi, uz kafu, do najsitnijih detalja prepri-
čavala ono što je gledala. Senka joj je na tome bila zahvalna, jer je
drugaričina rečitost bila tolika da je lako mogla zamisliti fizički
izgled glumaca, ono šta nose na sebi, kako izgleda enterijer, ekste-
rijer i ko zna šta ne sve još ... Nina joj je jednom prilikom govori-
la o usamljenoj ženi koja na autobuskoj stanici vidi čoveka, zalju-
bi se u njega i nikada ga više ne sretne, ali kod kuće, svako veče,
pred TV ekranom i uz supruga, mašta o tom muškarcu. Nadu da
će se nekada sresti potpirivao je svakodnevni dolazak i odlazak
sa posla gradskim prevozom, udružen sa autobuskim stajalištem.
„I da li su se sreli?” pitala je, čudeći se kako je moguće da se
neko tek tako zaljubi u stranca. „Gledaj film, pa ćeš znati”, kroz
211
smeh joj je odgovorila drugarica. Bila je zaljubljenik u pokretne

slike, no mrzela je ekrane. „Muž mi ih je ogadio”, poverila se jed-
nom Nini. Osim čavrljanja, rado je u raznim časopisima čitala o
teorijama po kojima se biraju partneri, zašto se ljudi udaljavaju,
kako da se pobedi samoća i slično. Nije mogla da kaže da joj se
bilo koje viđenje naročito svidelo, ali je u svakom od njih nala-
zila delić koji je mogla da primeni u svom slučaju.
To su bili načini na koje joj je slobodno vreme, pogotovo
uveče, brže prolazilo.
Te subote, nakon što je odmerila Pavla, stigla je kući i sela

ispred radio aparata da popije kafu i čuje prepodnevne vesti. Po-
novo se setila tog filma čiji je naziv, naravno, zaboravila. Tako-
đe je zaključila da joj se mesar Pavle svideo. A zašto? pitala se.
Nije imala zadovoljavajući odgovor. Ni prvog, ni drugog,
kao ni ostalih dana. Sve do naredne subote kada je namerno
došla još kasnije u Mesaricu. Za proučavanje gazde, bilo je vre-
mena napretek. Razlika u godinama nije bila velika. Delovao
je stabilno i razborito. Uljudno. Istine radi, i pomalo smešno u
istom odelu od prethodne nedelje. Verovatno ima neku boljku
... mislila je Senka; o tome je čitala baš nedavno, kako postoje
osobe koje imaju potrebu da istu stvar poseduju u velikom broju
primeraka. Samo, ni naziva te bolesti se nije mogla setiti.
„Postajem zaboravna. Starim”, uplašila se Senka.
Prvih par nedelja, Pavla je doživljavala kao dobro rešenje
problema koji se trivijalno naziva samoća. Potom se sve pretvo-
rilo u opsesiju.
212
Jesen se prelila u zimu, kiše su više od snega padale iako

im nije bilo vreme, a Senka … ko Senka, pod toplim prekriva-
čem je sanjarila i razmišljala šta da radi. Vredelo je potruditi se
i započeti romansu. Muž je nije mnogo brinuo. Dokle god je te-
levizor bio ispravan njemu je bilo dobro. Za promenu, a i pro-
tiv uroka, Nini o sanjarenjima nije pričala. Biće vremena i za to,
opravdavala se sebi.
Promenila je putanju kojom je išla kući sa posla. Učestala je
sa dolascima u kasapnicu. Sprijateljila se sa zaposlenima, ali ni-
kako joj nije polazilo za rukom da sa mesarom Pavlom započne
neki intimniji razgovor. Raspored nameštaja, tezge, palme … ni-
šta joj nije išlo na ruku. Gledano sa ulice, ulazna vrata jesu bila
naspram stepenica što vode u privatne prostorije, ali su mušte-
rije bile prinuđene da krenu ka levom delu lokala gde su se na-
lazile vitrine i ljubazni mesari. Nije bilo potrebe da se ide pravo
- tamo gde je Pavle obitavao za radnog vremena.
Nezadovoljna zbog toga, ali uporna, rešila je da ga uhodi.
Sve ju je interesovalo: gde pere veš, u čemu spava, koje sredstvo
za tuširanje koristi, gde nabavlja uvek istu garderobu, šta radi
u slobodno vreme … Ostalo je samo da nađe način kako to da
uradi i skupi hrabrost potrebnu za avanturu.
Sredinom decembra, pred zatvaranje Mesarice, prikrala se

kući, tražeći bilo koji način da uđe. Pažljivo je pritisla bravu i -
imala je sreće! Iako se radno vreme završilo, o čemu je svedočio
natpis zatvoreno na vratima, gazda još nije zaključao. Pomislila
je da je to dobar znak. Ušunjala se na prstima i prvo što je ose-
tila bila je stravična tišina. Čula ju je kao nikada pre. Nekome bi
213
to bilo dovoljno da odustane od daljeg poduhvata. Ali ne njoj.

Izula je cipele, uzela ih u ruku i nastavila dalje ka stepeništu. Za-
vesa u izlogu, ona zelena, starinska, bila je spuštena, tako da se
svetlost od uličnih svetiljki jedva probijala unutra.
Još samo nekoliko koraka ju je delilo od velike palme koja
je, poput rampe, branila prolazak u privatne odaje, kada se čulo
dugo i duboko:
„Buuuuuu!” Srce joj je stalo koliko se uplašila. Poskočila je
i vrisnula. Cipele su odletele na pod. Trebalo joj je nekoliko tre-
nutaka da shvati da se ispred nje nalazi mesar. Lice mu je bilo
ozbiljno.
„Otkud vi u vreme kada zatvaram?” pitao je Pavle.
„Zaboravila sam da kupim koske za psa”, slagala je na brzi-
nu. „Baš ste me uplašili!”
„Sedite, doneću vam čašu vode, rekao bih da vam je potreb-
na”, ponudio je, sarkastično. „Nažalost, na drugi način vam ne
mogu pomoći. Momci su otišli kućama, a vi znate da ja ne slu-
žim mušterije, samo vodim posao”, rekao je najljubaznije što je
mogao.
„Pa ... kuca će biti večeras gladna”, pokušala je da se naša-
li Senka. „Ne, nisam žedna, izvinite, nisam htela da vas deran-
žiram.” Rekla je u dahu, dok se povlačila unazad, ka vratima.
„Zar ćete kući bosi?” bio je podrugljiv Pavle. „Obujte se, na-
polju je hladno. Toliko mogu da sačekam.”
Senka nije želela da primeti koliko je uznemirila Pavla.
Obula se brže-bolje, mahnula i tresnula vratima. Hitala je ka
214
domu, svaki izdah se video na temperaturi ispod nule, i ponav-

ljala u sebi ono o čemu je sa mesarom razgovarala. Tih nekoliko
kurtoaznih rečenica shvatila je kao podsticaj da se avantura na-
stavi. Kao i druge duše, i ona je bila željna pažnje koju nije do-
bijala ni od koga.
Trebalo joj je nekoliko dana da smisli kako da zadovolji

znatiželju i, u isto vreme, produbi odnos sa Pavlom. Iskonstrui-
sala je nekoliko scenarija po kojima se završava razgovor koji su
vodili, ubeđena da je jedina prepreka daljem osvajanju teritori-
je to što ne zna trivijalne detalje o mesaru.
Stoga se odlučila na najhrabriji korak u svom životu - ube-
diće jednog od zaposlenih da joj napravi rezervni ključ, pa će se
opet ušunjati unutra, sve ispitati i na osnovu onoga što bude sa-
znala, izgraditi dalju strategiju osvajanja Pavla.
Ostalo je da dobro odredi vreme i nađe pravi razlog. Go-
dina se bližila kraju, do dočeka Nove je ostalo još dve nedelje.
A kad bi ... a kad bi ubedila onog najmlađeg mesara da
Pavlu i svima njima želim da ostavim novogodišnje poklone, jer
su toliko ljubazni i znaju sa mušterijama ... pomislila je. Možda
bi mi on ostavio ključ od radnje? Što da ne, vredi pokušati, za-
ključila je.
Prvi deo plana je neočekivano lako ostvarila. Pripravnik,

tek što je u junu završio srednju školu, bio je lakoveran i shod-
no godinama - neiskusan. Jednog dana, pred njegov dolazak u
drugu smenu, sačekala ga je na ćošku ispred lokala i objasnila
215
šta želi. Dobar dečko, čijeg imena se, po običaju, nije sećala, po-
verovao joj je i uradio sve što je htela. Samo je trebalo da ostane
strpljiva do dočeka i zadrži dnevnu i nedeljnu rutinu.
Novogodišnju noć nije slučajno izabrala: verovala je u nove
početke, znala je da će suprug zaspati pre ponoći i da će prola-
znika na ulici biti malo.
Kao za inat, tog 31. decembra nije bilo snega, a on je bio po-
treban za stvaranje romantike. U toku poslepodneva je lila kiša,
a uveče je naglo pala temperatura, tako da su se ulice pretvorile
u velika klizališta. Ta činjenica je uticala na Senkin izbor garde-
robe: haljinu su zamenile helanke, a jaknu nije ni mogla da bira,
kad je imala samo jednu. No, ni vremenske prilike, ni modni de-
talji nisu bili prepreke da se naum ostvari.
Senka je sačekala da se negde uoči ponoći suprug uspa-
va uz divni novogodišnji program, baš onako kako je predvide-
la, obukla se i ostavila poruku da ide da se na brzinu vidi sa Ni-
nom, da mu želi srećnu Novu godinu i sve ono što se u tim tre-
nucima obično piše.
Dotociljala se ispred lokala, ovog puta izula čizme na uli-
ci i tu ih ostavila, duboko udahnula, polusmrznutim prstima iz
nedara izvukla krstić (dar od majke) i poljubila ga za sreću. Što
je tiše mogla otključala je bravu, gurnula vrata, hitro stigla do
zavese od makramea, palme i stepeništa, a onda na prstima od-
skakutala do Pavlovog stana. U hodu je raskopčala jaknu, u tor-
bu stavila šal i kapu. Bila je spremna da gazdu sačeka sa dočeka.
Hladnoća, ravna onoj spoljnoj, nije joj nimalo smetala.
216
U pobedničkoj pozi, na vrhu stepeništa, Senka je privika-

vala oči na mrak. Ne baš mrkli, ali je još sa poslednjeg basama-
ka, a pre stupanja u sobu, pomislila da se nalazi u grobu, i to ne
bilo kakvom - već ozidanom, gospodskom, sa zidovima okreče-
nim u belo (s tom razlikom što su stepenice išle ka gore, ume-
sto na dole).
Prešla je mali antre, uočila da su samo jedna od troja vra-
ta otvorena i zakoračila baš ka toj prostoriji iz koje su je mami-
li čudni svetlosni signali. Ono što je ugledala na sredini prosto-
rije nikako nije očekivala - na podu se nalazio otvoren mrtvač-
ki sanduk u kojem je spavao mesar Pavle. Nekoliko sveća, pra-
vilno raspoređenih sa svih strana, gorelo je okolo njega, a sem
njih i sanduka, drugog nameštaja u sobi nije bilo. Poklopac je
bio prislonjen na dvorišni zid, čiji su prozori bili skriveni gu-
stim zavesama.
Kako je mogao da umre i sam sebe smesti u sanduk u ovih

nekoliko sati što je prošlo od zatvaranja radnje? bilo je prvo što
je pomislila.
Lančić oko njenog vrata je zatitrao pod naletom energije.

To je, ipak, nije zaustavilo. Prišla je još bliže i kažiprstom bla-
go dotakla Pavla po ramenu. Ona je bila žena bez predrasuda,
sa čudnim poimanjem vere u Boga. No, nije joj se svidelo što je
bio tako pihtijasto mekan. Samopouzdanje je počelo da nestaje
kada je u sanduku i oko njega ugledala grumenje zemlje, kao i
novčiće koji se u njenom kraju nisu koristili.
217
Pavle je sve nemirnije spavao. Počeo je da se guši kada se

nadvila nad njim da bi proverila da li diše. Krst se klatio iznad
njegove glave. Brzo se odmakla i pošla ka izlazu. Zastala. Krenu-
la… Ponovo zastala, jer joj ljubavni pundravci nisu davali mira.
„Zar ovako treba da se završi avantura? Begom?” šaputa-
la je sama sebi. „Čega ima da se plašim, pa to je samo neki per-
verznjak!” hrabrila se. Vratila se nazad, sad već ne vodeći raču-
na o tome da li će probuditi mesara Pavla. To je i htela.
„Srećna Nova godina!” povikala je dovoljno glasno da se
Pavle prenuo iz sna. Bunovno je seo, obema rukama se uhvatio
za ivice sanduka i taman kada je hteo ponovo da spusti glavu na
pokrov, video je Senku kako mu se, nalik mački koja lovi miša,
polako približava.
„Gospođo, ko ste vi? Šta radite ovde?” u jednom je dahu pi-
tao Pavle, istovremeno pokušavajući da stane na noge. Narav-
no da to nije bilo lako izvesti, jer - em je sanduk bio uzan, em
je Senka ubrzala i u dva koraka prešla sobu. Nije imala nameru
da se tu zaustavi.
„Oh, gospodine Pavle, naravno da se znamo!” vedro je
uzviknula. „Kupujem kod vas redovno. To sam ja - Senka! Mogu
vam reći da ste vrlo zgodan muškarac i da ja želim sa vama da
provedem prve sate u ovoj godini ... Ne smeta mi (ali uopšte!)
ta vaša čudna navika da spavate u mrtvačkom sanduku. Dugo
sam čekala ovaj trenutak i želim da ga u potpunosti iskoristim.”
Izdeklamovala je sve ono što joj je mesecima bilo na duši.
Sada je već bila iza Pavlovih leđa, spremna da ga uhvati od po-
zadi, pomogne mu da ustane i onda da ga strasno poljubi. „Ne-
ćete me valjda odbiti?” mazno je rekla.
218
„Ne razumem o čemu pričate i zašto me uznemiravate!”

protestovao je mesar Pavle, ne znajući šta mu je pametnije da
učini - da li da ustane ili se okrene i pomno prati kretnje te žen-
ske spodobe.
Senka je skoro pa zaboravila kako izgleda imati odnos sa
muškarcem. Čovek ispred nje bio je pokretač svih onih zadovolj-
stava koje je sebi priređivala tokom poslednjih meseci. Obziri je
više nisu interesovali. Dodir tela o telo bio je važan. Zato ga je i
obuhvatila s leđa. Pavle je izgubio ravnotežu, oboje su pali, a san-
duk se prevrnuo. Čovek je sada bio iznad nje. Pokušao je da je od-
gurne, ali se Senka nije dala - čvrsto ga je stisla, i u komešanju koje
je usledilo, krst sa lančeta se oslobodio, spržio tkaninu na više me-
sta, te napravio nekoliko pečata po Pavlovom telu. Delovalo je kao
da je svaki njegov otisak oduzimao delić mesareve snage.
Senka je u nastupu strasti potpuno zaboravila na sveće koje
su sada oborene ležale na podu i pretile da izazovu požar. Jed-
nu od njih je slučajno zakačila stopalom, te je vosak počeo curi-
ti po nozi, izazivajući joj bol.
Ne, ona tako nije zamišljala strastven susret sa neznancem.
Kao da će joj to pomoći u ovoj, ipak, neravnopravnoj borbi, Sen-
ka se očajnički pripila uz Pavla, zarivajući nokte u njegovo meso.
Umesto da iz mesarevog tela poteče krv, čulo se samo plop
i Pavle je, sekundu pre nego što je ispario, uspeo jedino da se
začudi.
Senka se skamenila. Na sve je bila spremna, ali ne i na ovo.

Brže-bolje se dovela u red, pa pohitala napolje. Kako nikada nije
219
bila sklona ozbiljnom razmišljanju, dok se obuvala, izvela je jed-

nostavan i glasan zaključak, onaj što je prvojanuarski vetar ra-
zneo po gradu:
„Ljubav uvek boli!” zaključila je, okrenula se, tiho šmrcnu-
la i potrčala kući.
Za sobom je ostavila ne samo mesarsku radnju, već i požar

koji se iz sobe širio na ostali deo kuće. Bila je razočarana i slo-
mljena. Ni sama nije znala kako je stigla do stana. Sve do jutra
je, umotana u ćebe, sedela pokraj usnulog supruga, grickajući
kokice i, uobičajeno, gledajući mimo TV ekrana.
Posle će otići kod Nine na kafu i sve joj ispričati.
220
Ilustracija: Relja Antonić

Nesto Dise U Mojoj Torti V

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nesto Dise U Mojoj Torti V

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NEŠTO DIŠE

Dizajn naslovne stranice

Predgovor: UMESTO APERITIVA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6

Kada pomisao na praznike pokrene slike u vašoj glavi, šta

Možda nešto diše u vašoj torti …

U Novom Sadu, 3.12.2016

Marija Solarević, rođena 1987. godine u Zagrebu. Neko vri-

Lopta je bila ljubičaste boje.

Udarala je u pod kao da je puna vrućeg zraka, kao da je lje-

Vedranova pilates lopta vrtjela se zrakom poput vjetrenjače.

Barem je Judita bila sretna. Probušili smo balone pune šljo-

„Je li ti Dalibor rekao kada?”

„Okej. Ja želim biti tamo.” Pokazao si mi zgradu preko puta.

„Nemam sad baš takve filmove ovdje. To je u kućnoj ko-

Milivoj je kliknuo play. Gledala sam te. Prekrižio si ruke i

sve namontirali, umor nas je hvatao i aparat za kavu još je radio.

Slijedila je serija izrezanih slika. Svaki put kad bi netko u

Kada dođem u ured prvog radnog dana nakon te noći, vla-

Tišinu prekida automatski klik - s druge strane vrata netko

Kad se sjetim, volim se praviti da se ona večer nije dogodi-

Juditina posmrtna maska, okus soli, pljesniva torta ... Mi-

SVA LICA ČOVEKA

Saša Robnik, rođen 1969. godine u Sarajevu, a odrastao u

U početku beše bodež. Umnoži se u dva, a ta dva u četiri, u osam

Vitki tvornički dimnjaci se ocrtavaju naspram zore što rudi

„Što?” Na licima ostalih trudbenika skaču iskre zanima-

Milan i Nezir, tako se zovu dva drugara sa kapije, kreću

Koračaju ka svojim mestima, kroz huku i čangrljanje veli-

takav glas kao da je od anđela potekao, a ne od pogrbljenog star-

„Jes’ vala, pa ni u kafani niko ne peva a kamoli u pogonu.

Starac mota novu cigaru, pali je i odbija dimove kao da je

Nezir hita kući. Zna Milan da je uzaludno nagovarati ga u

Zna da nije od rakije, samo jednu je popio. Ponovo se osvr-

Povremeno, na bleskove, izobličeno je i unakaženo od tog na-

Zastaje ispred Nezirove radničke barake. Mrak se spustio

„Izvini, Milane, skroz sam zbunjen ali ne krijem da mi je

Pri povratku, pripit od rakije i prijateljeve sreće, Milanu

majstora nepoznate kovačnice, polako plovi ka njegovom oku.

Novo je jutro. Osvrće se u redu pred kapijom da potraži

ga je zadesila nije mu dala da porani na posao. Sigurno je javio

„Nije mi se žalio, hteo je da popijemo a ja sam žurio da obi-

video glodara, huka i ljudi drže ih podalje. Penje se vešto i brzo.

ću mu ja, ne mogu da tugujem za njim. Ajd’ sad sikter, imam

Pogon se ori pesmom i radom. Ljudi u belim košuljama i

dilemu? Da vidi lica ljudi, da ih vidi onakvim kakvi jesu? Zar

Diže ruku da otrese miša. Nestao je, iznebuha kao i prošli

Godilo bi Milanu da praznik provede među ljudima. Nezir

Bes ka Ivanu mu i dalje para svest, nagoni da ga potraži po-

Bes koji se pritajio ponovo ga obuzima. Znao je Ivanovu

Radnici hitne pomoći iznose prekriveno telo, a milicajci is-

odreda sležu ramenima; većina se ni ne seća njegove nazočnosti

Pipa se po neobrijanom obrazu. Uzalud traži ranu od bo-

Mehana je puna dima i ljudi. Uzalud vreba mesto, svi sto-

„Tebe tražim, starino!” Milan će umesto pozdrava.

gušu i iznuditi odgovore, ali bes izostaje, kao i želja za iznudom.

„Čuješ li sebe, odabrani? Zaista misliš da si ti dozvao bo-

„Vala, taman. Ajd, ima vremena za kafu, pa da se pozdra-

„Milane, trebalo bi da ideš odavde, najbolje odmah, sa

Vrti novčić na dlanu i pokušava da složi delove slagalice,

Leži na krevetu sa Senkinim novčićem u ruci i pušta misli

gne. Sutra je neradna subota a nema više s kim da ode na peca-

Zubato sunce udara u kapke i nežno ga budi. Proklinje što

voli da gleda šaketanje nogama i rukama iz Hong Konga. Prav-